jorge luis borges - aleph

of 75 /75
Naslov originala Jorge Luis Borges, Aleph HORHE LUIS BORHES ALEF

Author: beka

Post on 05-Dec-2014

1.089 views

Category:

Documents


122 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

Naslov originala Jorge Luis Borges, Aleph

HORHE LUIS BORHES

ALEF

Sadraj Besmrtnik .......................................................................... 5 Pokojnik.............................................................................. 18 Teolozi................................................................................ 23 Pria o ratniku i zatoenici................................................ 30 ivotopis Tadea Isidora Kruza (1829-1874)........................ 34 Ema Cunc........................................................................... 37 Asterionov dom................................................................... 42 Druga smrt......................................................................... 45 Dcutschcs Requiem........................................................... 51 Averoesovo traganje...............................................................57 Zahir..................................................................................... 64 Boji zapis............................................................................. 72 Ibn Hakan al Buhari, mrtav u svom lavirintu...................... 77 Dva kralja i dva lavirinta..................................................... 85 Iekivanje ............................................................................ 86 ovek na pragu...................................................................... 90 Alef........................................................................................ 95 Epilog.................................................................................. 108

BesmrtnikSolomon saith: There is no new thing upon the earth. So that as Plato had an imagination, that ali knowledge was but remembrance; so Solomon given his scntence, that ali novelty is but oblivion.' Fransis Bacon, Essaysy LVIII U Londonu, poetkom meseca juna 1929, anlikvar Josif Kartafil iz Smirne ponudio je princezi Lisen est tomova u etvrt-formatu Poupove Ilijade (17151720). Princeza ih kupi i dok ih je primala razmeni s njim nekoliko rei. Bio je to, veli ona, ovek oronuo i bled, sivih oiju i prosede brade, izrazito neupadljivih

crta lica. Teno, iako ncznalaki, govorio je razliite jezike; za svega nekoliko minuta preao je s francuskog na engleski i s engleskog na zagonetnu meavinu solunskog, panskog i portugalskog iz Makaa. U oktobru princeza sa -znade od jednog putnika sa broda Zevs da se Kartafil utopio na povratku u Smirnu, i da su ga sahranili na ostrvu losu. U poslednjem (omu Ilijade nala je ovaj rukopis. Izvornik je napisan na engleskom i obiluje latinizmima. Pred vama je njegov doslovan prevod. I Koliko se seam, moje su nedae poele u jednom vrtu u Tebi Hekalompilos, za Dioklecijanove vladavine. Vojevao sam (neslavno) u prethodnim egipatskim ratovima, bio tribun legije koja se utaborila u Bereniki, kraj Crvenog mora: groznica i vradbine pokosile su brojno ljudstvo koje je viteki udelo za okrajima. Mauritanci su bili potueni; zemlja koju su prethodno drali pobunjeni gradovi zanavek bi posveena plutonskim bogovima; Aleksandrija, poraena i potinjena, zalud je Cezara molila za milost; za nepunu godinu legije su slavile pobedu, a ja jedva da sam nazreo Marsovo lice. Ta me je uskraenost zabolela i moda je upravo to bio razlog zbog kojeg sam se kroz zastraujue i nepregledne pustinje bacio u potragu za tajnim Gradom Besmrtnika. Moje nedae, rekoh ve, zapoele su u jednom tebanskom vrtu. Cele te noi nisam oka sklopio, jer me je neto kopkalo u dui. Ustao sam neto pre svitanja; moji robovi su jo uvek spavali, mesec je bio boje beskrajnog peska. S istoka je stizao jedan iznuren, okrvavljen konjanik. Na nekoliko koraka od mene, svalio se s konja. Slabanog glasa nestrpljivo me zapita na latinskom za ime rekc koja protie kraj gradskih zidina. Odgovorim mu da jc to Egipat, napajan kiama.Solomon ree: Nema nijedne nove stvari no zemlji. Kao to je Platon zamislio da je sve znanje samo seanje, tako je i Solomon dao svoj iskaz do je sve to je novo samo zaborav Frensis Bekon: Eseji, LVII

Drugu ja reku gonim, odgovori neuteno, onu tajnu reku koja ljude oslobaa smrti. Tamna krvca liptala mu je iz grudi. Ree mi da potie sa jedne planine na drugoj strani Ganga i da na njoj veruju da ako se neko uputi ka zapadu, na kraj sveta, stii e do rcke ije vode daruju besmrtnost. Dodade i da se na njenoj suprotnoj obali uzdie Grad Besmrtnika, sav u bedemima, amfiteatrima i hramovima. Izdahnuo je pre zore, ali ja odluih da otkrijem taj grad i njegovu reku. Na pitanja krvnika, neki su mauritanski zarobljenici potvrdili namernikovu priu; jedan se setio Jelisejskih polja na kraju sveta, na kojima jc ljudski ivot vean; drugi spomenu da stanovnici planinskih vrhova gde izvire Paktolo ive po itav vek. U Rimu sam razgovarao sa filozofima koji su miljenja da bi produetak ovekovog ivota znaio samo produenje agonije i viestruku njegovu smrt. Ne znam da li sam ikada poverovao u Grad Besmrtnika: mislim da mi je u ono vreme bio dovoljan zadatak da ga pronaem. Flavije, prokonzul iz Getulije, dodeli mi dvesta vojnika za ovaj poduhvat. Unajmio sam i plaenike koji su tvrdili da poznaju puteve a koji su kasnije prvi napustili nae redove. Potonji dogaaji bezmalo su sasvim izbrisali seanje na prve dane naeg pohoda. Krenuli smo iz Arsinoa i uli u uarenu pustinju. Preli smo zemlju

troglodita koji prodiru zmije i ne znaju za jezik; zemlju Garamanata koji imaju zajednike ene i hrane se lavljim mesom; zemlju Augila, koji se klanjaju jedino Tartaru. Probijali smo se i kroz druge pustinje crnog peska, u kojima se putnik mora kretati u none sate, jer je dnevna ega nepodnoljiva. Izdaleka ugledah planinu po kojoj je Okean dobio ime: na njenim obroncima raste mleika, koja potire sve otrove; na vrhu ive satiri, narod divalj i priprost, sklon bludnienju. Nismo mogli ni sanjati da se u ovim varvarskim oblastima, gde zemlja raa samo monstrume, moe nalaziti uveni grad. Nastavismo dalje, jer bi odustajanje dovelo u pitanje nau ast. Neki se drznue da spavaju s licem okrenutim prema mesecu; saegla ih je groznica. Drugi su pak sa zagaenom vodom iz atrnja popili i ludilo i smrt. Tad krenue beanja, a potom i pobune. Sasekao sam ih u ko-renu, bez dvoumljenja pribegavi sili. Iako sam postupio pravedno, jedan me centurion upozori da mi buntovnici (edni osvete zbog toga to sam na krst razapco jednog njihovog) rade o glavi. Iz logora sam pobegao sa aicom najodanijih vojnika. Izgubio sam ih u pustinji, tokom peanih oluja i nepreglednih noi. Ranila me jedna kritska strela. Lutao sam bez vode danima, ili je u pitanju bio jedan jedini golemi dan pomnoen sunevom svetlou, ei i strahom od ei. Prepustih konju da me vodi kud mu volja. U zoru, obzorje se naika piramidama i kulama. Usnuo sam neizdrljiv san: ulazim u jedan mali, jasan lavirint, u ijem sreditu stoji up vode; rukama sam ga maltene dodirivao, bio mi je pred oima, no hodnici su bili tako zapetljani i nerazumljivi da sam znao da u skonati pre no to ga dosegnem. II Kad sam se najzad iskobeljao iz komara, obreh se leei na zemlji, vezanih ruku, u nekakvom izduenom kamenom udubljenju, ne veem od obine rake, plitko iskopanom na strmom planinskom otkosu. Zidovi su mu bili vlani i uglaani, pre vremenom nego ljudskom rukom. Osetih kako mi bolno bije u grudima, oselih kako me mori neizdrljiva e. Izvirih i prigueno kriknuh. Udno planine, beumno se kroz ruevine i pesak probijao jedan zamuen potok; na suprotnoj obali blistao je (pod poslednjim ili prvim sunevim zracima), nema sumnje, Grad Besmrtnika. Videh zidove, lukove, zabate kua i trgove: leao je na kamenoj visoravni. Stotinak nejednakih udubljenja, slinih mojem, brazdalo je planinu i dolinu. U pesku je bilo iskopano nekoliko plitkih bunara; iz tih kukavnih rupa ( i kamenih udubljenja) pridizali su se nagi ljudi sive koe i zaputene brade. Uini mi se da ih prepoznajem: pripadali su ivotinjskom soju troglodita koji se kote po obalama Arapskog zaliva i etiopskim peinama; nije me iznenadilo to ne govore i to prodiru zmije. Neutoljiva e uli mi hrabrosti. Procenih da se nalazim na tridesetak stopa iznad peskovite doline; zamurih i, ruku svezanih na leima, skotrljah se niz planinu. Zagnjurih okrvavljeno lice u tamnu vodu. Pio sam kao stoka na pojilu. Pre no to sam iznova utonuo u san i bunilo, ponovih, neznano zato, nekoliko grkih rei: Bogati Trojanci to piju crnu vodu Ezepa... Ne znam kolike sam dane i noi tako prevalio. Sav slomljen, bez snage da se sklonim u peine, nag na nepoznatom pesku, prepustih svoju hudu sudbinu

mesecu i suncu. Trogloditi, bezazleni u svom divljalvu, nisu mi pomogli ni da preivim ni da umrem. Uzalud sam ih preklinjao da me dokraje. Jednog dana prerezah otrini kamenom konopce oko ruku. Sledeeg se podigoh i skupih snage da izmolim ili ukradem - ja, Marko Flamenije Rufo, vojni tribun rimske legije svoj prvi odvratni obrok zmijskog mesa. Od silne elje da vidim Besmrtnike, da dotaknem nadljudski Grad, skoro da nisam mogao oka sklopiti. Kao da su prozreli moju nameru, ni trogloditi nisu spavali: u poetku pretpostavih da me nadziru, a onda zakljuih da ih je povela moja uznemirenost, kad kad se pas povede za drugima. Za odlazak iz divljanc naseobine izabrah kasno popodne, kad skoro svi mukarci izlaze iz pukotina i bunara i gledaju zalazak sunca, ne videi nita. Pomolih se glasno, vi e da izgovorenim recima zaplaim pleme nego da izmolim boju naklonost. Pregazih potok pun peanih sprudova i uputih se ka Gradu. Dva-tri oveka neodluno su me pratila. Rastom su (kao i ostali pripadnici njihovog soja) bili onii; nisu izazivali strah, ve odvratnost. Morao sam da zaobiem nekolike krivudave uvale nalik na kamenolome; zavaran njegovom veliinom, umislio sam da je Grad mnogo blii. Oko ponoi zgazih nazubljenu neznaboakim oblicima, emu senku njegovih zidina, usred utog peska. Tu sam zastao, obuzet nekom svetom stravom. Promena i pustina toliko su oveku mrske da se obradovah to me jedan od troglodita dopratio do kraja. Sklopih oi i saekah (besano) da svane. Rekao sam ve da Grad poiva na kamenoj visoravni. Ta visoravan, nalik na liticu, bila je strma koliko i zidine grada. Zalud sam obilazio oko nje: na crnom podnoju nije bilo ni najmanje nepravilnosti, u jednoobraznim zidovima kao da nije bilo mesta ni za jedna jedina vrata. Od pripeke sam morao da se sklonim u jednu peinu; u dnu se nalazio bunar a u bunaru stepenite koje je vodilo u strmoglavu pomrinu. Sioh; kroz preplet memljivih hodnika stigoh do jedne pro strane krune odaje, koju sam jedva nazirao. U tom podrumu bilo je devetoro vrata; osmora su izazila u lani lavirint koji je vodio u tu istu odaju; deveta su (kroz drugi lavirint) vodila u drugu krunu prostoriju, jednaku prvoj. Ne znam koliko je odaja ukupno bilo; moja nestrpljivost i jad samo su ih umnoili. Vladala je teskobna, gotovo savrena tiina; u tim dubokim kamenitim mreama nije bilo drugog uma do huanja podzemnog vetra iji izvor nisam mogao otkriti; u pukotine su beumno uticali mlazevi boje re. Sav uasnut privikoh se na taj nepouzdani svet; uini mi se neverovatnim da osim podruma sa deve toro vrata i ravastih hodnika moe ita drugo postojati. Ne znam koliko sam dugo tumarao pod zemljom; znam da mi se dogaalo da zbog svejednake enje pomeam ovu uasnu varvarsku naseobinu i svoj rodni grad, obrastao grozdovima. Na kraju jednog hodnika nepredvien zid zapreci mi put i obasja me neka daleka svetlost. Pogledah nagore, zaslepljen: na vrtoglavoj razdaljini, nepojmljivo visoko, ugledah krug tako plavog neba da mi se uinilo purpurnim. Metalne preage penjale su se uza zid. Iako iznuren, stadoh da se penjem, zastajkujui jedino da nemuto zajeim od radosti. Razabirao sam postepeno kapitale i vence, trouglaste zaba-te i svodove, nejasnu rasko od granita i mermera. Tako sam se iz nevidljivog predela crnih zamrenih lavirinata uspeo popeti u blistavi grad. Izbih na nekakvu omanju istinu, tanije, dvorite. Unaokolo se uzdizala graevina nepravilnog oblika i razliite visine; ta ivopisna graevina imala je mnotvo kupola i slubova. Na tom neverovatnom zdanju opinila me je najprc njegova starina. Osetih da je prethodilo oveku, ak i stvaranju Zemlje. Takva

oigledna drevnost (koja dcluje zastraujue) uini mi se dostojna besmrtnih neimara. Najprc oprezno, potom ravnoduno, i na kraju oajniki, lutao sam stepenitima i poploanim stazama te zamrene palate. (Kasnije sam ustanovio da se irina i visina stepenika stalno menjaju, ime sam objasnio neobian umor koji su kod mene izazvali.) Ovaj dvorac delo je bogova, pomislih u prvi mah. Kad sam obiao puste dvorane, ispravih se: Bogovi koji su ga sagradili mrtvi su. A kad sagledah njegove osobenosti, rekoh: Bogovi koji su ga podigli bili su ludi. Rekoh to, dobro se seam, s nekim nerazumljivim gnevom, bezmalo sa grizom savesti; nisam se toliko uplaio koliko mi je um bio uasnut. Utisku o neizmcrnoj dre vnosti pridruie se drugi: o nezavrivosti, o surovosti, o zamrenoj besmislenosti. Iako sam vc savladao jedan lavirint, svetli Grad Besmrtnika jo me jc vie prestravio i od sebe odbio. Lavirint je zdanje sagraeno da zbuni ljude; njegov tlocrt, tako izdanih simetrija, zamiljen je u tu svrhu. U dvorcu koji sam letimino obiao, graditeljski nacrt nije imao svrhe. Na sve strane slepi hodnici, visoki nedostupni prozori, raskona vrata koja vode u elije ili bunare, nepojamna obrnuta stubita, sa izokrenutim stepenicama i ogradom. Neka su pak stubita, ovlano priljubljena uz kakav veliki zid, vodila nikamo, nakon dva ili tri zaokreta, u vinjoj pomrini kupola. Ne znam da li svi primeri koje sam nabrojao odgovaraju stvarnosti; znam da su godinama pothranjivali moje none more; vie ne znam jesam li pojedine njihove odlike video na javi ili su se izrodile tokom nemirnih noi. Ovaj Grad (pomislih) toliko je jeziv da samo njegovo postojanje i trajanje, makar i u srcu neke skrivene pustinje, truje prolost i budunost i u neku ruku sramoti zvezde. Dokle god opstojava, niko na ovom svetu nee moi da bude ni hrabar ni srean. Ne elim da ga opisujem; zbrka raznorodnih rei, telo tigra ili bika na kojem udovino bujaju, usklaeni i netrpeljivi meu sobom, zubi, organi i glave, mogu (moda) posluiti kao pribline slike. Ne seam se kako je tekao moj povratak kroz pranjave i memljive lagumc. Jedino znam da se nisam mogao otresti straha da e me, na izlasku iz poslednjeg lavirinta, opet opkoliti bezoni Grad Besmrtnika. Niega se vie ne seam. Moda je taj zaborav, sada konaan, bio nameran; moda su okolnosti pod kojima sam utekao bile tako mune da sam se jednog dana, nita manje zaboravljenog, zakleo da u ih Zaboraviti. III Ko god je paljivo itao o mojim stradanjima setie se da me je jedan ovek iz plemena sledio kao veran pas sve do nepravilne senke zidina. Kad izaoh iz poslednjeg podruma, zatekoh ga na ulazu u pe inu. Leao je u pesku i po njemu nemuto arao i brisao niz nekakvih znakova nalik na sanjana slova, koja se pomeaju uvek pre no to uspemo da ih rastumaimo. U prvi mah pomislih da je u pitanju kakvo primitivno pismo; onda zakljuili da je besmisleno i pomiljati da ljudi koji se jo uvek ne slue recima mogu znati za pismo. Uostalo m, svi su oblici meu sobom bili razliiti, to je smanjivalo, ak iskljuivalo mogunost da predstavljaju simbole. ovek ih je iscrtavao, gledao i prepravljao. Onda ih je odjednom, kao da mu je igra dosadila, obrisao dlanom i podlakticom. Pogleda u mene, no inilo se da me ne prepoznaje. Ja sam, meutim, osetio tako veliko

olakanje (ili je to moja usamljenost bila lako velika) da sam pomislio da taj primitivni troglodit, koji me posmatra sa dna peine, zapravo, ba mene eka. Sunce je upeklo nad ravnicom; kad se zaputismo nazad u njegovo selo, pod prvim zvezdama, pesak je jo uvek ario tabane. Troglodit je iao ispred mene; te noi sebi sam zadao da ga nauim da prepoznaje, a moda i da ponavlja nekoliko rei. Pas i konj (pomislih) mogu da postignu ono prvo; brojne ptice, kao kraljevski slavuj, mogu i ovo drugo. I najskueniji ljudski razum u stanju jc da prevazie svest bia koja ga ne poseduju. Poniznost i beda tog troglodita podsetie me na lik Argusa, starog onemoalog psa iz Odiseje, pa mu zato nadenuh ime Argus i pokuah da mu ga utuvim u glavu. Neuspesi su se nizali jedan za drugim. Od silne volje, strogosti i upornosti nije bilo vajde. Nepomian, ukoenog pogleda, kao da nije opaao zvukove kojima sam ga pokuavao nauiti. Iako na samo nekoliko koraaja od mene, kao da se nalazio jako daleko. Ispruen na pesku, poput kakve oronule male sfinge od lave, gledao je kako iznad njega promiu nebesa, od jutarnjeg praskozorja do veernjeg sutona. Procenio sam da nee moi da prozre moju nameru. Seti h se da Etiopljani veruju kako majmuni namerno ne progovaraju da ih ne bi gonili da rade, te Argusovu tiinu pripisah njegovoj nepoverljivosti i strahovanju. To razmiljanje nagnalo me jc i na druga, jo neobinija. Pomislih da Argus i ja boravimo u razliitim svetovima; pomislih da su nam opaanja ista ali da ih Argus drukije povezuje i da preko njih gradi drukije predstave i da moda za njega predstave i ne postoje, ve samo jedan vrtoglavi i neprekidni sled kratkotrajnih utisaka. Pomislih da postoji svet bez pamenja i vremena; zamislih da postoji jezik koji ne zna za imenice, jezik sainjen od bezlinih glagola i nepromenljivih prideva. Tako je tekao dan za danom, godina za godinom, ali se jednom dogodi neto nalik na sreu. Grunu kia, teka i dugotrajna. Noi u pustinji umeju da budu veoma hladne, ali je ta bila paklena. Sanjao sam kako jedna tesalijska reka (u koju sam vratio zlatnu ribicu) dolazi da me izbavi; uo sam kako sc valja preko crvenog peska i crnog kamena; probudie me sveina u va/.duhu i uporni romor kie. Onako nag, istrah joj u susret. No je ilela; ispod utih oblaka, pleme, razdragano kao i ja, preputalo se snanom pljusku kao u kakvom zanosu. Kao da su bili Kibelini svetenici u boanskoj vla sti. Argus je jeao, pogleda uprtog u nebeski svod; krupni mlazevi slivali su mu se niz lice; ne samo od kie, ve i (kasnije sam saznao) od suza. Arguse, viknuh mu, Arguse. I tada, s nekim umilnim divljenjem, kao da nakon mnogo vremena otkriva kakvu izgubljenu, zaboravljenu stvar, Argus promrmlja sledee rei: Argus, Odisejev pas. A zatim, i dalje me ne gledajui: Ovaj pas koji lei u blatu. Olako prihvatamo stvarnost, moda i zato to slutimo da nita nije stvarno. Upitah ga ta zna o Odiseji. Grki je teko razumeo; morao sam da mu ponovim pitanje. Veoma malo, ree. Manje od nejneukijeg rapsoda. Mora da je prolo hiljadu godina otkad sam je spevao. IV

Toga dana sve mi se razjasnilo. Trogloditi su bili Besmrtnici; potok sa peskovitom vodom, Reka za kojom je tragao konjanik. to se tie grada ije se ime proulo sve do Ganga, Besmrtnici su ga sravnili sa zemljom pre otprilike devet vekova. Na ostacima njegovih ruevina podigli su bezumni grad koji sam obiao: nekakvu parodiju ili nalije onog prethodnog, no ujedno i hram bezumnih bog ova koji upravljaju svetom i o kojima nita ne znamo, osim da na ljude ne lie. Ta zadubina bila je poslednji simbol na koji su pristali Besmrtnici; oznaava period tokom kojeg su, procenivi da je svaki poduhvat uzaludan, odluili da ive jedino u mislima, u promiljanju. Podigoe grad, zaboravie na njega i nastanie se u peinama. Zadubljeni u misli, skoro da nisu opaali fiziki svet. Homer mi je ovo izloio deje bezazleno. Takoe mi je priao o svojoj starosti i o poslednjem putovanju u koje se upustio, gonjen, kao i Odisej, eljom da dopre do ljudi koji ne znaju ta je to more, niti jedu posoljeno meso, niti su ikad videli veslo. Proveo je itav vek u Gradu Besmrtnika. Kad su ga sruili, predloio je da izgrade drugi. To ne treba da nas udi; pria se da je najpre opevao trojanski rat, a potom i rat izmeu mieva i aba. Bio je poput boanstva koje prvo stvori kosmos a potom haos. Najlake je biti besmrtan. Osim oveka, sva su bia takva, jer ne znaju za smrt; samo je svest o besmrtnosti ujedno boanska, strana i nedokuiva. Primetio sam da je, bez obzira na veru, ovo ubeenje veoma retko. Jevreji, hriani i muslimani propovedaju besmrtnost, ali njihovo klanjanje prvom veku dokaz je da samo u njega veruju, budui da sve ostale vekove, kojih je bezbroj, ili hvale ili kude. Prihvatljiviji mi se ini toak u nekih indijskih vera; na tom toku, na kojem nema ni poetka ni kraja, svaki ivot proistie iz prethodnog i zainje sledei, ali nijedan ne odreuje celinu... Pouena vekovnim iskustvom, zajednica besmrtnih ljudi dostigla je savrenstvo u trpeljivosti, bezmalo do samoponitavanja. Uvidela je da se u vremenskoj beskonanosti svakome dogaaju sve stvari. Da, po svojim prolim ili buduim vrlinama, svaki ovek zasluuje svaku dobrotu, ali i svako izneveravanje, zbog svojih neasnih dela iz prolosti ili budunosti. Kao to u igrama na sreu parni i neparni brojevi tee jednakoj zastupljenosti, tako se isto potiru i meusobno ispravljaju visprenost i glupost, pa je otud surova Pesma o Sidu samo protivtea jednom jedinom pridevu iz Ekloga ili jednoj Heraklitovoj izreci. I najprolaznija misao sledi nevidljivu putanju i moe da krunie ili najavi kakav nepoznati oblik. Znam da su neki inili zlo kako bi se ono u buduim vekovima preobratilo u dobro, ili jer je vcc' takvim postalo u prethodnima... Sagledani na taj nain, svi nai postupci pravedni su, ali i bezvredni. Ne postoje ni moralne ni umne zasluge. Homer je spevao Odiseju; ako pretpostavimo beskrajno dug period, sa bezbrojnim okolnostima i promenama, nemoguno je da neko, makar jednom, ne speva Odiseju. Niko je neko, u jednom jedinom besmrtnom oveku ive svi ljudi. Kao Kornelije Agripa, ja sam bog, junak, filozof, avo i itav svet, to je samo zaobilazan nain da se kae da ne postojim. Poimanje po kojem je svet sistem preciznih kompenzacija izvrio je ogroman uticaj na Besmrtnike. U prvom redu zato to ih je uinio imunima za samilost. Pomenuo sam drevne kamenolome koji su se usecali u polja na drugoj obali; jedan se ovek strmoglavio u najdublji od njih. Niti je mogao sebe dokrajiti niti je umirao, ali ga je zato morila opaka e; sedamdeset godina im je trebalo da mu dobace ue. Nisu marili ni za sopstvenu sudbinu. Telo je bilo tek jedna po korna domaa ivotinja kojoj je svakog meseca bila dovoljna milostinja od nekoliko sati

sna, malo vode i komadia mesa. Neka nam niko ne priiva da smo isposnici. Nema raznovrsnijeg uivanja od razmiljanja i njemu se predajemo. Katkad bi nas kakav izuzetan podstrek vraao u stvarni ivot. Kao, na primer, onog jutra, drevno uivanje u kii. Ti su prekidi bili vie nego retki; svi su Besmrtnici mogli da dosegnu stanje savrenog mirovanja. Seam se jednog koga nikada nisam video da je ustao: ptica mu je na grudima svijala gnezdo. Meu zakljucima ovog uenja, po kojem nema niega to ne bi imalo svoju protivteu, bio je i onaj, inae zanemarljive teorijske vanosti, koji nas jc naveo da se krajem ili poetkom X veka rasejemo po itavoj Zemljinoj kugli. Sadri se u sledeim recima: Postoji reka ije vode daruju besmrtnost; negde drugde mora da tee reka ije vode tu besmrtnost potiru. Broj reka nije neogranien; besmrtni putnik koji proe ceo svet na kraju je popio iz obe. Tako odluismo da pronaemo tu reku. Smrt (ili spominjanje smrti) ljude ini visokoparnim i patetinim. Potresu se kad shvate da su, zapravo, utvare; svaki njihov potez moe im biti poslednji; nema lica koje se nee rainiti kao da je iz kakvog sna. Kod smrtnika je sve bespovratno i sluajno. Kod Besmrtnika je, za uzvrat, svaki postupak (i svaka misao) odjek drugih koji su im u prolosti prethodili, bez vidljivog naela, ili su veran nagovelaj treih, koji e ih u budunosti vrtoglavo ponavljati. Nema niega to ne bi bilo izgubljeno meu neumornim ogledalima. Nita se ne moe dogoditi samo jedanput, nita nema dra prolaznosti. Nita tuno, ozbiljno i obredno za Besmrtnike ne vai. Homer i ja raziosmo se na kapijama Tangera; mislim da se nismo ni pozdravili. V Otada sam obiao mnoga kraljevstva i mnoge carevine. Ujesen 1066. tukao sam se na stamfordskom mostu, ne seam se vie da li u Haroldovim redovima, koga je ubrzo zadesila poznata sudbina, ili u redovima onog zlosrenog Haralda Hardrada, koji osvoji est stopa engleske zemlje, a moda i neto vie. U sedmom veku po hidri, u predgrau Bulaka, natenane i paljivo prepisali, na jeziku koji sam zaboravio, pismom koje sada ne poznajem, sedam Sinbadovih putovanja i istoriju Bronzanog grada. U jednom zatvorskom dvoritu u Samarkandu igrao sam ah do besvesti. U Bikaniru sam predavao astrologiju, kao i u ekoj. Godine 1638. boravio sam u Kolovaru, zatim u Lajpcigu. U Aberdinu sam se 1714 . pretplatio na est tomova Poupove Ilijade; seam se da sam ih sa uivanjem itao. Oko 1729. raspravljao sam o poreklu ovog speva sa jednim profesorom retorike, mislim da se zvao Danbatista; njegovi argumenti uinili su mi se neoborivim. etvrtog oktobra 1921, brod Putna, kojim sam plovio za Bombaj, morao je da pristane u nekoj luci na eritrejskoj obali.1 Tamo se iskrcah. Prisetih se drugih davnih jutara, na istom Crvenom moru, dok sam bio rimski tribun i dok su groznica, vradbine i nerad sagarale vojnike. U predgrau naioh na bistru reku; okusih je, ve po navici. Dok sam se penjao strmom obalom, neko bodljikavo drvo zapara mi nadlanicu. Neoekivan bol uini mi se suvie otar. S nevericom, utke i razdragano, posmatrao sam kako se obrazuje kaplja krvi. Opet sam smrtan, ponovih sebi, opet sam nalik svim ostalim ljudima. Te noi spavao sam do zore.

...Pregledao sam ove stranice nakon godinu dana. Nema sumnje da su saglasne sa istinom, no u prvim poglavljima, i kasnije, u izvesnim pasusima, kao da ima i neeg patvorenog. Moda je tome razlog i preterano navoenje suvinih pojedinosti, postupak koji sam nauio od pesnika a koji sve pokvari prizvukom lai, jer u injenicama lai ne moe biti, vec' samo u seanju na njih... Meutim, verujem da sam otkrio i jedan dublji razlog. Izneu ga, makar me optuili da imam bujnu matu. Pria koju sam ispripovedao ini se nestvarnom zato to se u njoj prepliu dogodovtine dva razliita oveka. U prvom poglavlju, konjanik eli da sazna ime rcke koja tee du tebanskih zidova; Flaminije Rufo, koji je prethodno dodao ovom gradu pridev Hekatomopilos, kae da je to reka Egipat; nijedan od ovih naziva ne potie od njega, ve od Homera, koji u Ilijadi izriito pominje Tebu Hckatompilos, kao i u Odiseji, recima Prote ja i Odiseja, i bez razlike za Nil kae da je Egipat. U drugom poglavlju, Rimljanin, poto kua vodu besmrt nosti, izgovara nekoliko rei na grkom; te rei pripadaju Homeru i mogu se pronai na kraju uvenog nabrajanja brodovlja. Zatim, u vrtoglavoj palati, govori o nekom nerazumljivom gnevu, bezmalo o grizi savesti"; te rei pripadaju Homeru, koji je osmislio takav uas. Ove me nedoslednosti zabrinue; druge, estetske prirode, pomogoe mi da dokuim istinu. Nalaze se u poslednjem poglavlju; tamo je zapi sano da sam se borio na stamfordskom mostu, da sam u Bulaku prepisao putovanja Sinbada moreplovca i da sam se u Aberdinu pretplatio na Poupovu englesku Ilijadu. itamo, inter alia: ,,U Bikaniru sam predavao astrologiju, kao i u ekoj". Nijedno od ovih svedoenja nije pogreno; znaajno je to to se na njima toliko insistira. Prvo svedoenje kao da vie prilii kakvom ratniku, no uoava se u nastavku da pripovedaa vie zanimaju ljudske sudbine od vojevanja. Ostala su jo udnija. Neki nepoznati iskonski nagon primorao me je da ih zabe leim; uinio sam to zato to sam znao da su patetina. A nisu ako ih izgovara Flaminijc Rufo Rimljanin. Jesu kad pripadaju Homeru; udno je da on u XIII veku prepisuje pustolovine Sinbada, drugog Odiseja, i da otkriva, posle tolikih

1

Na ovom mestu rukopis je precrtan: moda je bilo izbrisano ime luke

vekova, u nekom severnom kraljevstvu i na primitivnom jeziku, oblike svoje Ilijade. to se tie reenice sa imenom Bikanir, jasno je da ju je izmislio ovek od pera, sa eljom da se (poput pisca koji nabraja brodovlje) izrazi velelepnim reima.2 Kada se blii kraj, iz seanja nestaju slike, ostaju samo rei. Nije ni udo to je vreme izmealo rei koje su me nekad predstavljale sa recima koje su bile simbol udesa oveka koji me je vekovima pratio. Bio sam Homer; uskoro u biti Niko, kao Odisej; uskoro u biti svi ljudi: biu mrtav. Post scriptum iz 1950. Meu komentarima koji su propratili objavljivanje gornjeg teksta, najneobiniji, mada ne i najpristojniji, biblijski strogo nazivan je A coat of many colours (Manester, 1948) i delo je istrajnog pera doktora Nauma Kordovera. Broji stotinak stranica. Govori o grkim pastiima, o pastiima iz poznog rimskog doba, o Benu Donsonu, koji je svoje savremenike opisao kroz Senekine odlomke, o delu Virgilius evangelizans Aleksandra Rosa, o vetinama Dorda Mura i Eliota i, na kraju, o kazivanju koje se pripisuje anti-kvaru Josifu Kartafilu". Ukazuje, u prvom poglavlju, na kratke odlomke iz Plinija (Historia

naturalis, V, 8); u drugom, na Tomasa de Kvinsija (Writings, III, 439); u treem, na jednu Dekartovu poslanicu ambasadoru Pjeru aniju; u etvrtom, na Bernarda oa (Back to Methuselah, v). Na osnovu ovih pozajmica, ili plagijata, zakljuuje da je ceo spis apokrifan. Po mom shvatanju, takav zakljuak je nepobitan. Kada se blii kraj, napisao je Karlafil, iz seanja nestaju slike; ostaju samo rei. Rei, rei rasute i krnje, rei tue, behu bedna milostinja koju su mu udelili sati i vekovi. Sesilui Innemeros

Sabato smatra da je ,,anbatista''koji je sa antikvarom Kartafilom raspravljao o postanku Ilijade, zapravo anbatista Viko; ovaj Italijan zastupao je miljenje da je Homer simbolian lik, poputPlutona ili Ahila.

2Ernesto

PokojnikDa se obian kavgadija iz predgraa Buenos Airesa, koji se moe pohvaliti jedino umiljenom sranou, moe uputiti u nikad prejahane pustare na granici sa Brazilom i postati krijumarski voa, unapred se ini nemogunim. Upravo takvim sumnjalima elim da ispriam sudbinu Benhamina Otalore, danas moda potpuno zaboravljenog u etvrti Balvanera, a koji je skonao kako je i iveo, od metka, na granici drave Rio Grande do Sul. Ne znam pojedinosti njegove pustolovine; kad ih saznam, ove u stranice morati da popravim i dopunim. Zasad neka poslui i ovaj saetak. Oko 1891. Benhamin Otalora ima devetnaest godina. Momak je niskog ela, iskrenih svetlih oiju, stamen kao da je Bask; vest ubod noem otkriva mu da je hrabar ovek; ne uzbuuje ga suparnikova smrt, kao ni neodloan beg iz

Republike. Oblasni monik daje mu pismo za nekog Aseveda Bandeire, Urugvajca. Otalora se ukrcava na brod, plovidba je burna i kripava; sutradan luta ulicama Montevidea, pun neizrecive i moda podsvesne tuge. Ne zatie Asaveda Bandeira; oko ponoi, u nekom skladiu u etvrti Paso del Molino, prisustvuje obraunu izmeu gonia stoke. Sevne no; Otalora ne zna kome da se prikloni, ali ga privlai sama dra opasnosti, kao druge kartanje ili muzika. Odbija, u onom meteu, jedan nizak ubod koji neki nadniar hoe da zada oveku sa crnim cilindrom i ponom. Kasnije se ispostavlja da je ba to Asevedo Bandeira. (Otalora zbog toga epa pismo jer bi radije da pripie zasluge iskljuivo sebi.) Iako robustan, Asevedo Bandeira odaje neodredljiv utisak patvorenosti; na licu mu se, uvek preblizom, prepoznaju Jevrejin, crnac i Indijanac; u dranju, majmun i jaguar; oiljak koji mu brazda lice samo je dodatni ukras, kao i crni ekinjavi brkovi. Zametnuta u pijanstvu, kavga prestaje kako je i zapoela, brzo. Otalora pije sa goniima, s njima odlazi na bekrijanje a kad stignu do neke velike kue u Starom gradu, jutro je ve poodmaklo. U zadnjem dvoritu, na zemljanom podu, prostiru svoju jahaku opremu da spavaju. Pomuene svesti, Otalora poredi proteklu no sa prethodnom; sada, eto, ve gazi po vrstoj zemlji, medu prijateljima. Dodue, pomalo ga pee savest jer ne ali za Buenos Airesom. Spava do molitve, kada ga budi goni koji je, pripit, nasrnuo na Bandeire. (Otalora se prisea da je i taj ovek podelio s njima bunu i veselu no i da ga je Bandeira posadio sebi s desne strane i neprestano ga terao da pije.) ovek mu kae da ga gazda trai. U radnoj sobi koja gleda na ulazni trem (Otalora nikada ranije nije video trem sa bonim vratima), oekivao ga je Asevedo Bandeira, u pratnji jedne belopute, riokose ene prezrivog pogleda. Bandeira ga odmerava od glave do pete, nudi mu aicu rakije, ponavlja da ceni njegovu sranost, predlae mu da se pridrui ostalima, koji kreu na sever da dovedu stoku. Otalora prihvata; u zoru ve jau ka Takuarembu. Za Otaloru otad zapoinje drugaiji ivot, ispunjen nepregled nim svitanjima i danima proetim konjskim mirisom. Takav ivot je za njega nov, i ponekad neizdrljiv, ali mu brzo ulazi u krv, jer kao to ljudi drugih naroda potuju i predoseaju more, tako i mi (pa i ovaj koji plete ove simbole) eznemo za neiscrpnom ravnicom koja odjekuje pod kopitima. Otalora je odrastao u etvrtima taljigaa i kirijaa; za manje od godine dana postaje gauo. Ui da jae, da goni stoku, da kolje, da barata lasom i vezanim kuglama za obaranje stoke, da odoli snu, olujama, mrazu i suncu, da nagoni zvidukom i povikom. Samo jednom tokom tog naukovanja sree Aseveda Bandeiru, ali stalno na njega misli, zato to biti Bandeirin ovek znai izazivati strahopotovanje i zato to posle svake znalaki izvedene akcije, gaui kau da Bandeira to radi bolje. Neki misle da je Bandeira roen na suprotnoj obali Kuareima, u brazilskoj dravi Rio Grande do Sul; umesto da mu njene guste praume i movare, ta zamrena i go tovo beskrajna daljina, okrnje ugled, samo mu nejasno idu u prilog. Otalora postepeno uvia da su Bandeirini poslovi mnogobrojni i da meu njima krijumarenje zauzima prvo mesto. Goni stoke znai isto to i biti mu sluga; Otalora odluuje da postane krijumar. Dva njegova druga jedne noi treba da preu granicu kako bi preneli poiljku rakije; Otalora izaziva jednog od njih, ranjava ga i zauzima njegovo mesto. Goni ga slavoljublje, ali i nejasna privrenost. Neka ovek

(razmiljao je) napokon shvati da vredim vie od svih njegovih Urugvajaca zajedno. Jo jedna godina e proi pre no to se Otalora vrati u Montevideo. Obilaze prvo predgraa, potom sam grad (koji Otalori izgleda prevelik); dolaze u gazdinu kuu; ljudi prostiru jahaku opremu u zadnjem dvoritu. Protiu dani a Otalora nikako da vidi Bandeiru. Govore, usplahireni, da je oboleo; jedan crnac se obino penje u njegovu spavau sobu sa priborom za spravljanje matca. Jednog popo -dneva tu dunost dobija Otalora. Neto mu govori da je ponien, ali osea i zadovoljstvo. Spavaa soba je gotovo prazna i zamraena. Balkon je okrenut na zapadnu stranu, na dugom stolu blistaju razbacani bievi, korbai, opasai, vatreno i hladno oruje, tu je i prastaro ogledalo sa zamuenim staklom. Bandeira lei nauznak; bunca u snu; suneva svetlost otro ga ocrtava. Prostrani beli krevet kao da ga ini nekako sitnim i mranim; Otalora zapaa sede vlasi, umor, mlitavost, brazde godina. Besan je to im zapoveda takav starkelja. Pomilja da bi jedan jedini udarac bio dovoljan da ga dokusuri. Tad opaa u ogledalu da je neko uao. Bila je to riokosa ena; bosa je i razgoliena, posmatra ga sa oholom radoznalou. Bandeira se uspravlja; dok govori o seoskim poslovima i pije mate za mateom, prstima se poigrava sa eninim pletenicama. Na kraju dozvoljava Otalori da se udalji. Nekoliko dana kasnije, nareeno im je da krenu na sever. Stiu na neko zabaeno imanje, kakvih u beskrajnoj ravnici ima posvuda. Nigde ni drveta ni potoka, sunce tu pri od izlaska do zalaska. U kamenim oborima prebiva rogata, usukana stoka. Taj jadni posed zove se Suspiro. Otalora uje sedei sa nadniarima da e Bandeira uskoro doi iz Montcvidca. Pita za razlog; neko objasni da se neki stranac, novopeeni gauo, previe zavlastio. Otalora shvata da je u pitanju ala, ali mu prija da se ve mogu tako aliti. Kasnije saznaje da se Bandeira zavadio sa nekim politikim glaveinom i da mu je ovaj uskratio podrku. Dopada mu se ta vest. Pristiu krinje sa pukama; stiu srebrni bokal i lavor za eninu sobu; stiu zavese od gustog damasta; jednog jutra sa brda se spusti natmureni jaha, zarastao u bradu i ogrnut ponom. Zove se Ulpijano Suarez i Asevedu Bandeiri doe telohranitelj, ili capanga. tur jc na recima i govori po brazilski. Otalora ne zna da li da njegovu uzdranost pripie neprijateljstvu, preziru ili, naprosto, divljatvu. Zna, meutim, da za ostvarenje plana koji kuje mora da pridobije njegovo prijateljstvo. Nakon toga u sudbinu Benhamina Otalorc uplie se jedan crnonogi rian kojeg sa juga dovodi Asevedo Bandeira i koji na podsedlici opervaenoj jaguarovim krznom nosi srebrom okovano sedlo. Taj vrli konj predstavlja simbol gazdinog autoriteta i zbog toga mladi udi za njim, a ezne, osvetniki, i za enom vatrene kose. ena, sedlo i rian oznake su ili znamenje oveka kojeg tei da uniti. Ovde se pria komplikuje i produbljuje. Asevedo Bandeira vesto vlada umeem sve surovijeg zastraivanja, paklenom taktikom postepenog uniavanja sagovornika, i to meajui alu i zbilju; Otalora reava da primeni laj dvosmisleni melod na teak zadatak koji je nameran da ostvari. Reava da polako preuzme mesto Aseveda Bandeire. U danima kad im preti zajednika opasnost, zadobija Suarezovo prijateljstvo. Poverava mu svoj plan; Suarez obeava da e mu po moi. tota se nakon toga deava, o poneemu i znam togod. Otalora Bandeiri uskrauje poslunost; njegova nareenja zaboravlja, ispravlja, izokree. Cela

vaseljena kao da se slavlja u slubu njegove zavere i ubrzava dogaaje. Jednog dana, oko podneva, dolazi u poljima Ta-kuaremboa do pukaranja sa ljudima iz Rio Grandea; Otalora uskae na Bandeirino mesto i rukovodi Urugvajcima. Metak mu prostrcljuje rame, no te veeri Otalora se vraa na Suspiro na gazdinom rianu, te veeri nekoliko kapi njegove krvi poprska jaguarovu kou i te noi spava sa enom blistave kose. Po drugim kazivanjima, redosled ovih dogaaja je drugaiji i nisu se svi odigrali u istom danu. Bandeira, uprkos svemu, i dalje slovi kao voa. Izdaje naree nja koja se ne izvravaju; Benhamin Otalora ga ne dira, kako iz saaljenja tako i iz navike. Poslednji prizor ove prie odigrava se u meteu poslednjc noi u godini 1894. Te noi, momci iz Suspira jedu tek zaklano jagnje i piju kavgadijsku rakiju; jedan od njih beskonano na gitari rastee munu milongu. U elu stola, pijani Otalora die zdravicu za zdravicom, u izlivima oduevljenja; narastajua vrtoglavica simbol je njegove neumitne sudbine. Bandeira bez rei sedi meu onima koji kliu, i puta da tee buna no. Kad odbije dvanaest, ustaje kao neko ko se prisetio kakve obaveze. Ustaje i tiho kuca na enina vrata. Ova mu od mah otvara, kao da je na to i ekala. Izlazi ovla odevena i bosa. Maznim a promuklim glasom, gazda joj nareuje: - Budui da se ti i onaj iz Buenos Airesa toliko volite, ima smesta da ga poljubi, pred svima. Dodaje i jednu surovu psovku. ena bi da se odupre, ali je dva mukarca hvataju za ruke i bacaju na Otaloru. Sva uplakana, ona ga ljubi po licu i grudima. Ulpijano Suarcz dri uperen revolver. Pre no to e umreti, Otalora shvata da su ga izdali od samog poetka, da je bio osuen na smrt, da su mu dopustili da oseti ljubav, vlast i pobedu samo zato to su ga smatrali pokojnim, samo zato to je za Bandeiru odavno bio mrtav. Suarez, gotovo prezrivo, opali.

TeoloziKad su opustoili vrt, oskrnavili putire i oltare, Huni ujahae u manastirsku biblioteku i poderae nerazumljive knjige, proklee ih i popalie, strahujui, verovatno, da se iza pismena kriju huljenja na gvozdenu sablju kojoj su se klanjali. Pogorce palimpsesti i stari rukopisi, no u srcu lomae, u pepelu, osta bezmalo netaknuta dvaneasta knjiga dela Civitas Dei, u kojoj se kazuje da je Platon u Atini pouavao da e posle silnih vekova svet opet poprimiti prvobitni oblik, i da e on, u Atini, istom slualitu opet izlagati isto uenje. Tekst k oji je plamen potedeo bio je posebno potovan, a oni koji su ga itali i bavili se njime u toj zabaenoj pokrajini smelnue s uma da jc pisac izneo to uenje samo da bi ga mogao lake opovrgnuli. Vck kasnije, Aurelijan, pomoni biskup u Akvileji, saznao jc da na obalama Dunava najnovija sekta monotona (poznatih i kao

anulari) iri uenje da istorija ima kruan tok i da nita nije to ve nije bilo i to nee biti. Toak i Zmija potisnuli su Krst u tamonjim planinama. Svi su strahovali, no teila ih je glasina da e Jovan Panonski, koji se prouo raspravom o sedmom Bojem atributu, raskrinkati lako bezonu jeres. Aurelijanu teko padoe ove vesti, naroito poslednja. Znao je da u oblasti teologije svaka novina donosi opasnost; kasnije zakljui da je postavka o krunom vremenu suvie neverovatna i zapanjujua da bi mogla predstavljati ozbiljnu opasnost. (Treba se uvati samo onih jeresi koje se mogu pobrkati sa pravoverjem.) Vie ga je zabolelo meanje - uplitanje - Jovana Panonskog. Dve godine pre loga, on je u svom kitnjastom delu De septima affectione Dei sive de ceternitate uzurpirao pitanje za koje je Aurelijan bio najpozvaniji; i sada se spremao, kao daje problem vremena u njegovoj iskljuivoj nadlenosti, da napadne anulare ko zna kakvim sve Prokrustovim argumentima i protiv otrovima strasnijim od Zmije... Aurelijan je te veeri prelistao stranice drevnog Plutarhovog dijaloga o sumraku proroanstava; u dvadeset devetom pasusu naiao je na rugalicu namenjenu stoicima koji brane beskrajno kruenje svetova, u kojima ima nebrojeno mnogo Sunaca, Meseca, Apolona, Dijana i Posejdona. Sve je ukazivalo da mu pronaeno mesto ide u prilog; odlui da preduhitri Jovana Panonskog i opovrgne uenje sledbcnika Toka. Neko trai ljubav odreene ene samo da bi je zaboravio, da bi prestao misliti na nju; Aurelijan je, isto tako, hteo da nadmai Jovana Panonskog, i to ne da bi mu naudio, ve kako bi se izleio od mrnje koju je prema njemu gajio. Svoju mrnju primirio je i zaboravio kroz rad, sastavljanjem silogizama i smiljanjem uvreda, mnogobrojnim nego, autem i nequaquam. Sklapao je duge i gotovo nerazmrsive reenice, pretrpane umecima, u kojima su nehat i labava sintaksa izgledali kao oblik prezira. Od kakofonijc je napravio svoje orue. Naslutio je da e Jovan skriti anulare prorokom dostojanstvenou; da se ne bi podudario s njim, Aurelijan izabra podsmeh. Avgustin je napisao da Hrist predstavlja pravi put koji nas izbavlja iz krunog lavirinta po kojem hode neznaboci; Aurelijan, predvidljiv do otrcanosti, poistoveti ih sa Iksonom, sa Promclejevom jetrom, sa Sizifom, sa tebanskim kraljem koji je video dva sunca, sa zamuckivanjem, sa papagajima, sa ogledalima i odjecima, sa dolapskim mazgama i rastavnim silogizmima. (Paganska predanja opstajala su, po njemu, kao puki ukras.) Kao i svako ko posedujc biblioteku, Aurelijan se oseao krivim to nije u celosti poznavao sve njene knjige; ova teoloka rasprava navela ga je da ispuni dug prema brojnim delima koja kao da su mu spoitavala njegov nemar. Tako je uspeo da ubaci odlomak iz Origenovog De principiis, u kojem se porie da e Juda Iskariotski ponovi) prodati Gospoda, i da e Pavle opet prisustvovati rtvovanju Slcvana u Jerusalimu; i drugi odlomak, iz Ciccronovog Academica priora, u kojem pisac izvrgava ruglu sve one koji zamiljaju da dok on razgovara sa Lukulom, bezbroj drugih Lukula i Cicerona govore doslovce to isto, u bezbroj istovetnih svetova. Udario je po monotonima i jednim Plutar-hovim tekstom i zagrmeo kako je neuveno da jednom idolopokloniku vie znai lumen natura nego njima re Boja. Devet dana na tome je radio; desetog mu je stigao prevod Jovanovog pobijanja. Tekst je bio smeno kratak; Aurelijan ga pogleda najprc s pre zirom, a potom i sa strahom. U prvom delu tumaio je poslednje stihove iz Poslanice Jevrejima, gde se kae da Isus nije rtvovan mnogo puta od poetka sveta, nego samo

jedanput tokom nestajuih vekova. U drugom se navodi biblijsko pravilo protiv ispraznog ponavljanja nevernika (Matej 6:7) i odlomak iz sedme Plinijeve knjige u kojem stoji da u beskrajnom svemiru ne postoje dva ista lica. Jovan Panonski je tvrdio da ne postoje ni dve iste due i da je najtei grenik dragocen koliko i krv koju je za njega prolio Isus Hristos. Postupak jednog jedinog oveka (tvrdio je) vaniji je od svih devet koncentrinih nebesa; taj koji umilja da moe nestali i opet se vratiti sklon je jedino hvalisa-voj ispraznosti. Vreme ne nadoknauje izgubljeno; venost ga pohranjuje ili u slavu ili u vatru. Rasprava je bila kristalno jasna i sveobuhvatna; kao da je nije napisao pojedinac, ve bilo ko ili, moda, svi ljudi. Aurelijana obuze gotovo telesno ponienje. Najprc je pomislio da pocepa ili da preradi sopstveni tekst; kasnije ga je, s prkosnim dostojanstvom, poslao u Rim ne izmenivi ni slovca. Nekoliko meseci kasnije, kad se sastao Pergamski sabor, za teologa zaduenog da osudi zablude monotona imenovan je (kako se i moglo oekivali) Jovan Panonski; njegovo ueno i odmereno pobijanje bilo je dovoljno da jeretika Eulbrba osude na lomau. To se dogodilo i opet e se dogoditi, ree Euforb. Vi ne palite lomau, ve ognjeni lavirint. Da se na ovom mestu okupe sve lomae na kojima sam goreo, na zemlju ne bi stale i anele bi oslepile. No i to sam ve mnogo puta rekao. Zatim je zaurlao, jer ga zahvati plamen. Toak je ustuknuo pred Krstom1 a Aurelijan i Jovan i dalje nastavie u tajnosti svoj sukob. Obojica su vojevala u istom taboru, prieljkivala su isto odlije, ratovala protiv istog Neprijatelja. Aurelijan ne napisa nijednu re kojom nije iz potaje nastojao da nadmai Jovana. Njihov dvoboj bio je nevidljiv; ukoliko ne varaju opseni registri brojnih tomova Aurelijanovog dela, sauvani u Migneovoj Patrologiji (od Jovanovih dela sauvano je samo dvadeset rei), protiv nikovo ime nigde se ne pominjc. Obojica su osudila anateme drugog carigradskog sabora; obojica su proganjala arijance, koji poriu Sinovljevu istobitnost sa Ocem; obojica su potvrdila pravovernost Kosmasove Topographia christiana, koja ui da je zemlja etvrtasta kao jevrejski tabernakl. Na nesreu, sve etiri strane svetaNa ninskim krstovima dva neprijateljska simbola stoje isprepletani.

1

zahvati nova jeres. Nastala u Egiptu ili Aziji (svedoanstva se ne podudaraju, a Bosije ne prihvata Harnakove argumente u vezi s tim), jeres preplavi istone pokrajine i podie svetilita u Makedoniji, Kartagi i Treverisu. inilo se da je posvuda; zuckalo se da su u britanskoj eparhiji izvrtali raspea i da je u Cezareji sliku Gospoda polislo ogledalo. Ogledalo i obol bili su znamenja novih raskolnika. U istoriju su uli pod raznim imenima (spekulari, abismali, kainiti), ali ih najee nazivaju histrionima. To im je ime nadenuo Aurelijan, a oni su ga drsko prihvatili. U Frigiji su ih prozvali simulakrima, u Dardaniji takoe. Jovan Damaskin ih jc zvao oblicima; valja pomenuli da je Erfjord krilikovao taj odlomak. Nije bilo prouavaoca jcresi koji se nije zgraavao pred njihovim razuzdanim obiajima. Mnogi histrioni propovedali su isposnitvo; neki su sami sebe sakatili, kao Origcn; neki su iveli u podzemnim kanalima; jedni bi sebi vadili oi; drugi su (kao nabukodonosori iz Nilrije) pasli kao volovi, a dlaka im je izbijala kao u orla". Sa isposnilva i samomuenja esto bi skliznuli u zloin; pojedine zajednice doputale su krau; druge, ubijanje; tree, soomiju, rodoskvrnue i bestijalnost. Sve odreda bile su bogohulne; ne samo da su hulile

na hrianskog Boga, nego i na davnanja boanstva sopstvenog panteona. Tajno su sainili i svoje svete knjige koje su nestale, na veliku alost uenjaka. Scr Tomas Braun, oko 1658, pie: Vrcme jc dolo glave nadobudnim histrionskim jevaneljima, ali ne i Pogrdama kojima se ibala njihova Bezbonost". Erfjord smatra da su te pogrde" (sauvane u jednom grkom rukopisu), zapravo, izgubljena jevanelja. To se ne moe prihvatiti, budui da ne poznajemo histrionsku kosmogoniju. U hermetikim knjigama pie da nema razlike izmeu gornjeg i donjeg sveta; u oharu pak stoji da jc donji svet odraz gornjeg. Histrioni su svoje uenje zasnovali na izopaenju ove ideje. Pozvali su se na Maleja 6:12 (oprosti nam dugove nae kao i mi to opratamo dunicima svojijem") i 11:12 (carstvo nebesko na silu se uzima"), kako bi dokazali da Zemlja utie na nebesa, i na Prvu Korinanima 13:12 (vidimo kao kroz staklo u zagonetki") kako bi dokazali da je sve to vidimo samo privid. Moda su se poveli uenjem monotona i umislili da svaki ovek predstavlja dva oveka i da je pravi onaj drugi, na nebesima. Zamiljali su i da ljudski postupci imaju svoj obrnuti odraz, tako da kad smo budni, onaj drugi spava, ako bludniimo, drugi je neporoan, ako krademo, drugi je irokogrud. Kad umremo, sjedinjujemo se sa drugim i postajemo on. (Poneki odjek tog uenja ouvao se kod Bloja.) Drugi histrioni smatrali su da e smak sveta doi kad se iscrpu sve njegove mogunosti; kako nema ponavljanja, pra vednik mora odbaciti (poiniti) najnedostojnije postupke, da ovi ne bi ukaljali budunost i kako bi ubrzao dolazak Isusovog carstva. Ovakav stav pobijale su druge sekte, koje su smatrale da istorija sveta treba da se ostvari u svakom pojedincu. Veina e, kao Pitagora, morati da prelazi kroz mnoga tela pre no to dobiju osloboenje; branitelji protejskog uenja tvrdili su pak da su za ivota lavovi, zmajevi, veprovi, voda i drvo". Dcmostcn govori o proienju blatom, emu su se podvrgavali novi sledbenici orfikih tajni; protcici su, u skladu s tim, pro-ienjc traili u zlu. Smatrali su da, poput Kai pokrata, niko nee izii iz tamnice pre no to plati i poslednji obol (Luka 12:59), i znali su da obilate pokajnike sledeim redovima: ja dooh da imaju ivot i izobilje" (Jovan 10:10). Govorili su i da ne biti zao znai bili avolski ohol... Mnogobrojne i raznolike mitologije smislili su histrioni; jedni su propovedali isposnitvo, drugi raskalanosl, a svi odreda optu pometnju. Teopomp, hislrion iz Berenikc, opovrgao jc sve te prie; rekao je da je svaki ovek Boji organ kojim on osea svet. Krivovernici iz Aurelijanovc biskupije bili su oni koji su tvrdili da u vremenu nema ponavljanja, a ne oni za koje se svaki ljudski postupak odraavao na nebu. To jc bila udna okolnost; Aurelijan jc i pominjc u jednom izvetaju za rimske vlasti. Prelat koji jc izvelaj primio bio je cariin poverenik; svi su znali da mu takva zahtevna dunost zabranjuje da se naslauje spekulativnom teologijom. Njegov sekretar - nekadanji saradnik Jovana Panonskog, sada njegov nepri jatelj - slovio je kao neumorni progonitelj jcretika; Aurelijan je u izvetaju izloio i histrionsku jeres, onako kako je ona tumaena na tajnim okupljanjima u cnovi i Akvileji. Sastavio jc nekoliko pasusa; ba kad se spremao da napie najteu optubu - da ne postoje dva jednaka trenutka - pero mu se zaustavi. Nije mu dolazio pravi izraz; pri-medbe novom uenju (eli da vidi to ljudsko oko jo videlo nije? Pogledaj mesec. eli da uje uima nesluano? Posluaj ptiiji pev. eli da dodirne rukama nikad dodirnuto? Dotakni zemlju. Istinu vam kaem,

Bog tek treba da stvori svet.") bile su preusiljene i preslikovitc da bi ih naveo. A onda mu najednom sinu reenica od dvadeset rei. Zapisa je, zadovoljan sobom; odmah potom posumnja da je u pitanju tua misao. Sutradan se setio da ju je proitao mnogo godina ranije u Adversus annulares Jovana Panonskog. Provcrio je navod; zaista je bio odatle. Poe da se dvoumi. Ako bi izmenio ili izostavio koju re, oslabio bi izraz; ako ih ostavi, preuzima rei oveka koga se gnuao; ako uputi na izvor, kao da ga potkazuje. Prizva zato Boju pomo. Pred svitanje mu njegov aneo uvar izdiktira srednje reenje. Aurelijan sauva iste rei, ali ih proprati sledeom napomenom: Ono to sad laju jeretici nautrb vere, rekao je ve jedan na visokoueni savreme-nik, vie lakomisleno nego greno. Nakon toga usledilo je ono najgore, ono oekivano, neizbeno. Aurelijan je bio prinuen da oda ime tog oveka; Jovana Panonskog optuic za irenje jeretikih misli. etiri meseca kasnije, neki kova iz Aventina, obmanul histrionskim smicalicama, natovari na lea svog sinia golemu gvozdenu kuglu, e da bi njegov dvojnik mogao da poleti. Dete od toga umre; sablazan koju je izazvao taj zloin Jovanovim sudijama nametnu bespri-mernu strogost. Jovan nije hteo da ustukne; ponovio je da pobijanje njegove reenice znai upadanje u kunu jeres monotona. Nije razumeo (nije hteo da razume) da su monotoni ve bili stvar prolosti. Gotovo staraki uporan, navodio je bez kraja i konca najblistavije delove iz svojih nekadanjih polemika; sudijc su se sada ograivale od onoga to ih je nekada toliko oduevljavalo. Umesto da pokua da sa sebe spere i najmanju mrlju histrionizma, Jovan se upinjao da dokae da ga optuuju za strogu pravovernost. Raspravljao je sa ljudima od ije je odluke zavisila njegova sudbina, a poinio je nedopustivu neopreznost da im se obraa otroumno i prezrivo. Dvadeset i estog oktobra, nakon rasprave koja je potrajala tri dana i tri noi, osudic ga da umre na lomai. Aurelijan je prisustvovao pogubljenju zato to bi njegovu odsutnost protumaili kao priznavanje krivice. Za izvrenje kazne izabrae breuljak na ijem se vrhu uzdizao stub, duboko poboden u zemlju sa brojnim naramcima prua unaokolo. Na podnevnom suncu, Jovan Panonski niice je leao u praini, urliui kao zver. Grebao je zemlju, ali ga krvnici podigoe, razgolitie i na kraju vezac za stub. Na glavu mu nalaknue slamenu krunu natopljenu sumporom; kraj njega postavie primerak kune knjige Adversus annulares. Prethodne noi pala je kia pa je prue sporo gorelo. Jovan Panonski molio se najpre na grkom a p osle i na nekom neznanom jeziku. I ba kad ga je plamen stao prljiti, Aurelijan se usudi da digne pogled. Naas zastadoc plameni jezici; tad Aurelijan prvi i poslednji put vide lice omrznutog oveka. Podscti ga na nekoga, ali se ne mogae setili na koga . I'otom se izgubi u plamenu; Jovan tada kriknu kao da krii poar. Plutarh navodi da je Julije Cezar oplakao Pompejevu smrt; Aurelijan Jovanovu nije oplakao, ali se zato osetio kao ovek izleen od neizleive bolesti, koja mu je ve postala sastavni deo ivota. Godine mu protekoc u Akileji, u Efesu, Makedoniji. Lutao je po nepristupanim graninim predelima Carstva, po neprohodnim movarama i pustinjama koje zovu na razmiljanje, sve u nameri da mu samoa pomogne da razume svoju sudbinu. U jednoj mauritanskoj eliji, u noi punoj lavova, ponovo je razmotrio optubu protiv Jovana Panonskog i po ko zna koji put naao opravdanje za donetu presudu. Mnogo je tee uspevao da opravda svoju lukavu prijavu. U Rusadiru je besedio zastarelu propoved Svetlost nad svetlostima to gori na telu prokletnika. Dok je boravio u Hibcrniji, u jednoj

samostanskoj kolibi opasanoj umom, jedne noi pred svitanje, trglo ga je rominjanje kie. Setio se jedne rimske noi kada ga je iznenadio jednak istanan zvuk. U podne je grom zapalio umu, lako da je Aurelijan skonao smru Jovanovom. Kraj prie moe se ispriati jedino u metaforama, budui da se odvija u kraljevstvu nebeskom, u kojem nema vremena. Moda valja rei da je Aurelijan razgovarao sa Bogom i da ga je Ovaj pobrkao sa Jovanom Panonskim, jer Ga verske razmirice nimalo ne zanimaju. Iz toga bi se, meutim, moglo zakljuiti da jc u pitanju zabuna u Bojem umu. Zato bi tanije bilo rei da je u raju Aurelijan spoznao da su nedokuivom Boanstvu on i Jovan Panonski (pravovernik i krivovernik, mrzitelj i omrznuti, tuitelj i rtva) bili jedna te ista osoba.

Pria o ratniku i zatoeniciNa stranici 278. knjige La poesia (Bari, 1942), Kroe, saimajui jedan latinski tekst istoriara Pavla akona, opisuje Droktulftovu sudbinu i navodi njegov epitaf; i sudbina i epitaf duboko su me dirnuli a kasnije sam shvatio i zato. Droktulft je bio lombardijski ratnik koji je tokom opsade Ravene napustio vlastite redove i poginuo branei grad koji je prethodno napao. itelji Ravene sahranili su ga u jednom hramu i uklesali za njega epitaf kojim su izrazili svoju zahvalnost (contempsit caros, clum nos amat Me, parentes") i otar nesklad izmeu surovog izgleda tog varvarina i njegove prostodunosti i dobrote: Terribilis visu facies mente benignus, Longaque robusto pectores barba fuit!'* Tako glasi pria o sudbini Droktulfta, varvarina koji je poginuo branei Ravenu, ili je to deo njegove ivotne prie koju je Pavle akon uspeo spasti od

zaborava. Ne znam ak ni u koje se to doba zbilo: da li polovinom VI veka, kad su Langobardi pustoili italijanske ravnice, ili u VIII veku, pre predaje Ravene. Zamislimo (ovo nije istorijska rasprava) da je u pitanju ono prvo. Zamislimo, sub specie aeternitatis, tog Droktulfta, ali ne kao Droktulfta pojedinca, koji je nesumnjivo bio jedinstven i nedokuiv (kao i svi pojedinci), ve kao lik kakvim je njega i tolike druge nainilo predanje, to e rei kao spoj zaborava i pamenja. Kroz mranu geografiju prauma i movara, ratovi su ga sa obala Dunava i Labe naneli u Italiju a da moda nije ni znao da ide na jug niti da vojuje protiv rimskog imena. Moe biti da je bio pristalica arijanizma, koji ui da je slava Sina tek odraz slave Oca, no razumnije je zamisliti ga kao poklonika Zemlje, Herlc, iji je prekriveni idol iao od kolibe do kolibe na koijama koje su teglile krave, ili boanstava rata i groma, grubo istesanih drvenih figura, zamotanih u sukno i naikanih noviima i narukvicama. Dolazio je iz neprohodnih uma veprova i pragoveda; bio je beloput, smeo, prostoduan, surov, odan svome voi i plemenu, a ne svetu. Ratovi ga dovode u Ravenu i u njoj vidi neto to nije video nikada ranije, ili nikada do kraja. Vidi dan i emprese i mermer i njihov sklad. Vidi sloenu celinu, koja nije nered; vidi grad, organizam koji ine statue, hramovi, vrtovi, odaje, ograde, upovi, kapiteli, pravilno ureen prostor na otvorenom. Nijedno od tih dela (znam) ne opinjava ga lepotom; diraju ga kao to bi danas nas dirnula kakva sloena maina, iju svrhu ne poznajemo, ali u ijem se izgledu nasluuje besmrtni um. Moda mu je dovoljno to vidi samo jedan kameni luk, sa nerazumljivom porukom ispisanom venim latinskim slovima. Odjednom ga zablesne i preplavi to olkrovenje, koje se zove Grad. Zna da e u njemu bili tek kao pas, ili dete, i da ga nee ni izbliza razumeti, ali zna i da taj grad vredi vie od njegovih boanstava, i od vere kojoj je priao, i od svih ___________________________________________________'Gibon (Decline and Fali, XLV) takoe navodi ove stihove. *"Stranog izgleda a dobre due, i po prstima jaku bradu imae. (prim. prev.)

nemakih movara. Droktulft naputa zemljake i bori se za Ravenu. Gine, i na grobnici uklesuju rei koje on ne bi razumeo: Contempsit caros, dum nos amat Me, parentes, Hane patriam reputans esse, Ravenna, suam."** Nije bio izdajnik (izdajnici najee ne nadahnjuju pobone epitafe); bio je vizionar, preobraenik. Nekoliko narataja posle njegove smrti, Langobardi, koji su osuivali prebeglicu, uinie to i on: postae Italijani, to jest Lombardi, i moda je neko njihove krvi - kakav Aldier - mogao poroditi one koji su rodili Aligerija... Mnoge se pretpostavke mogu izvesti iz Droktulftovog postupka; moja je najsaetija; ako nije istinita kao injenica, bie istinita kao simbol. Kada sam u Kroeovoj knjizi proitao priu o ovom ratniku, osetio sam se posebno ganut, i imao sam utisak da u razliitom obliku ponovo dobijam neto to mi je ve pripadalo. Na trenutak pomislih na mongolske konjanike koj i su od Kine hteli da naprave beskrajni panjak, a ostareli su u gradovima koje su nameravali da razore; nije to bila uspomena koju sam traio. Onda je konano pronaoh; bila je to pria koju mi je nekada kazivala moja baka Engleskinja, sada pokojna.

Godine 1872. moj deda Borhes bio jc zapovednik severne i zapadne granice Buenos Aircsa i june oblasti Santa Fea. tab se nalazio u Huninu; neto dalje, rasporeen na etiri-pet milja, stajao je lanac utvrenja; jo dalje, ono to se tada zvalo Pama, kao i Tiera Adentro. Jednom prilikom moja baka, zadivljena koliko i podsmeljiva, spomenu svoju sudbinu Engleskinje zakopane na taj kraj sveta; uzvratie joj da nije ni prva ni poslednja, a nekoliko meseci kasnije pokazae joj neku indijansku devojku koja jc polako prelazila preko trga. Koraala je bosa a na sebe je prebacila dva crvena ebeta; kike su joj bile plave. Jedan vojnik joj ree da druga Engleskinja eli da razgovara sa njom. ena pristade; stupila je u tab odvano i donekle sumnjiavo. Na ba-krenastom licu, iaranom dreavim bojama, oi joj imahu onu bledo-plavu boju koju Englezi nazivaju sivom. Imala je gipko telo, kao kouta; ruke jake i koate. Dolazila je iz pustare, iz Tiera Adentra, i sve-joj je izgledalo skueno: vrata, zidovi, nametaj. Moda su te dve ene na trenutak osetile sestrinsku bliskost, i -velc su daleko od svog voljenog ostrva, u jednoj neverovatnoj zemlji. Moja baka je neto upita; druga ena odgovori s mukom, upinjui se da pronae rei i ponavljajui ih kao da je oduevljena njihovim vajkadanjim prizvukom. Petnaest godina nije progovorila svoj maternji jezik i teko se snalazila. Ree da je iz Jorkira, da su joj se roditelji doselili u Buenos Aires, da ih jc izgubila u jednoj indijanskoj zasedi, da su je Indijanci odveli i da je sada ena jednom poglavici, kome je rodila dva sina i koji je bio jako hrabar. To joj je govorila na grubom engleskom, sa meavinom araukanskog i pampakog, a iza prie nasluivao se surov ivot: atori od konjske koe, lomae od balege, dranje pregorelog mesa ili presnih iznutrica, neujno kretanje u zoru; napadi na torove, ratni poklii i pljaka, ratovanje, goli jahai koji gone mnogobrojnu stoku, mnogoenstvo, smrad i

** Sve dok za roditelje drage ne mari i predvodi nas onaj koji u Raveni domovinu svoju vide. (prim. prev.) vradbine. Preneraena i puna saaljenja, moja baka je stade nagovarati da se ne vraa. Zaklela se da e je zatititi i da e joj izbaviti decu. ena joj odgovori da je i ovako srena i vrati se, iste noi, u pustaru. Fransisko Borhes poginue nemalo zatim u revoluciji iz 1874; moda je tada moja baka mogla u toj eni, koju je takoe otrgnuo i preobrazio ovaj neumoljivi kontinent, videti samo udovino ogledalo vlastite sudbine... Svake godine je plavokosa Indijanka dolazila u Hunin ili Fuerte Lavalje da u duanima nabavi potreptine i takozvane poroke: mate, duvan i cigaret -papir; od razgovora sa mojom bakom, vie se nije pojavila. Meutim, videle su se jo jednom. Moja baka je izila da lovi; na jednom rancu, nadomak movarita, jedan ovek klao je ovcu. Kao u snu, stvori se Indijanka na konju. Baci se na zemlju i stade piti vruu krv. Ne znam da li je to uinila zato to drugaije nije mogla ili j e to bio neki izazov i znak. Hiljadu trista godina i more razdvajaju sudbinu zatoenice i sudbinu Droktulftovu. Obe su sudbine sada podjednako nenadoknadive. Lik varvarina koji se bori za slobodu Ravene i lik Evropejke koja bira pustaru mogu izgledati opreni. Meutim, oboje su se prepustili nekom tajanstvenom porivu, dubljem i od razuma, i s njim u skladu postupili, iako ne bi umeli da ga opravdaju. Moe

biti da su prie koje sam ovde izloio jedna te ista pria. Glava i pismo tog novia Bogu su isti. Urliki fon Kilman

ivotopis Tadea Isidora Kruza (1829-1874)I'm looking for the face I had Before the vvorld was made.* Yeats, The Winding Stair estog februara 1829, odmetnuti gaui, kojima je Laval ve bio za petama, hitali su da se s juga pridrue Lopezovim trupama. Zanoili su na imanju za ije ime nisu bili uli, na tri-etiri milje od reke Pergamino; pred zoru, jednoga od njih spopade jeziv san: u polumraku barake, uasnuti krik probudi enu koja je spavala s njim. Niko ne zna ta je usnio, jer ve sutradan, u etiri izjutra, Suarezova konjica razbi odmetnike gonei ih najpre devet milja, sve do zagasitih

strnita, gde je u jednom jarku pomenulom oveku raspolutila lobanju jedna sablja iz ratova u Peruu i Brazilu. ena se zvala Isidora Kruz; kad je rodila, sinu je dala ime Tadco Isidoro. Nije mi namera da iznosim njegov ivot. Od svih dana i noi koji ga ine, zanima me samo jedna no; sve ostalo sveu na ono najnunije za njeno razumcvanje. Pustolovina je zapisana u jednoj uvenoj knjizi, iji sadraj moe, zapravo, svima ljudima biti sve (Prva Korinanima, 9:22), budui da se ne da iscrpsti silnim ponavljanjima, tumaenjima i izopaavanjima. Svi koji su raspravljali o ivotu Tadea Isidora, a njih je podosta, istiu da je na njegovo stasavanje presudan uticaj odigrala ravnica, meutim, toliki drugi gaui, u dlaku nalik njemu, raali su se i umirali u praumskim obalama Parane i po urugvajskim vrletima. iveo je, nema zbora, u svetu predvidljivog divljatva. Do 1874, kada su ga pokosile crne boginje, nikada nije video ni planinu ni gasnu pumpu ni mlin. Niti je video grad. Godine 1849. otiao je u Buenos Aires gonei krdo stoke sa poseda Fransiska Havijera Aseveda; njegovi drugovi krenue u grad da se provesele; nepoverljivi Kruz nije ni makao iz konaita nadomak tora. Tamo je provodio dane i dane, utke, spavao je na zemlji, ispijao mate, ustajao u cik zore i skrueno se molio. Razumco je (mimo rei, ak i mimo razuma) da u gradu nema ta da trai. Jedan od nadniara, podnapit, slade da mu se ruga. Kruz mu tad nita ne odvrati, no kako je ovaj i narednih noi, po povratku iz grada, sedei uz vatru, jednako terao po svome, Kruz (koji prethodno nije pokazao ni ozlojeenost, a kamoli ljutinu) potegne no i ubije ga. Beao je i krio se u nekom traku; nakon nekoliko noi, apljin krik javi mu da ga je opkolila policija. Na oblinjem grmu isprobao je no; da ga ne ometaju pri kretanju, skinuo je mamuze. Borba mu je bila milija od predaje. Ranic ga u podlakticu, u rame, u levu aku; on je najustrijima iz protivnikog tabora naneo lj ute rane; _______________________________________________________* Traim lice koje sam imao pre nego to je svet nainjen. Jejts: Zavojito stepenite.

kad mu je krv curnula kroz prste, stao je da se bori kao lav; pred zoru su ga razoruali, oamuenog od izgubljene krvi. U ono vreme, sluenje vojske bilo je isto to i izdravanje kazne: Kruzu je sledovalo utvrenje na severnoj granici. Uestvovao je u graanskim ratovima kao obian vojnik; nekad je vojevao za svoj rodni kraj, nekad protiv njega. Januara 23. godine 1856, kod Lagunas de Kardosa, sa jo tridesetoricom hriana i pod komandom starijeg narednika Euscbija Laprida, tukao se protiv dvesta Indijanaca. U jednom naletu ranie ga kopljem. Njegova nejasna i junaka ivotna pria obiluje prazninama. Znamo da je oko 1868. ponovo u blizini Pergamina: oenjen je ili ivi sa enom, ima sina, posedujc pare zemlje. Narednik u odredima seoske policije postaje 1869. Iskupio se za svoju prolost; u to vreme mora da se smatrao srenikom, iako u dubini due to nije bio. (Vrebala ga je, u budunosti, jedna besana, kljuna no, u kojoj je napokon ugledao sopstveno lice, no u kojoj je napokon uo sopstveno ime. Ako se valjano razume, itav njegov ivot zaokruen je tom noi; bolje reeno, jednim njenim trenutkom, jednim postupkom u toj noi, zato to su postupci nai simboli.) Svaka sudbina, ma koliko da je du ga i sloena, sastoji se zapravo od jednog jedinog trenutka: od trenutka kada ovek jednom za svagda spozna ko je.

Priaju da je Aleksandar Makedonski video svoju ratniku budunost u udesnoj prii o Ahilu; vedski kralj Karlo XII, u prii o Aleksandru. Tadeo Isidoro Kruz, koji nije znao da ita, nije nita spoznao iz knjige; video je sebe samog u jednom okraju i u jednom oveku. Ovako je to bilo. Poslednjih dana meseca juna 1870. dobio je nareenje da uhap si nekog razbojnika koji je na dui nosio dva ubistva. Dezertirao je iz jedinica kojima je na junoj granici komandovao pukovnik Benito Maado; tokom neke pijanke, ubio je jednog crnca u nekom bordelu; tokom neke druge, itelja okruga Rohas; u izvetaju je pisalo i da je rodom iz Laguna Kolorade. Na tom su se mestu, etrdeset godina ranije, okupili oni odmetnuti gaui koji su po zloj kobi prepustili svoja tela pticama i psima; otuda je krenuo Manuel Mesa, koga su pogubili na trgu Pobede, dok su doboima hteli da uutkaju njegov bes; otuda je krenuo neznanac koji je Kruza zaeo i ivot izgubio u nekom jarku, glave raspoluene sabljom iz bitaka u Peruu i Brazilu. Kruz je u meuvremenu zaboravio ime tog mesta; sad ga je prepoznao sa blagim ali neobjanjivim nemirom... Zloinac na konju vukao je za nos vojnike koji su ga progonili, tako to ih je stalno zbunjivao sloenim i dugim manevrima; ovi ga, ipak, opkolie u noi dvanaestog jula. Sakrio se u nekom ibljaku. Pomrina je bila bezmalo neprozirna. Kruz je sa svo jima, oprezno i peice, nastupao ka bunju u ijoj je treperavoj dubini vrebao ili spavao tajanstveni ovek. Glasnu se aplja; Tadeu Isidoru Kruzu se uini da je ve doiveo taj trenutak. Kriminalac iskoi iz skrovita spreman za borbu. Kruz ga nazre, onako stranog; lica gotovo zaraslog u kosu i prosedu bradu. Ne mogu da prepriam borbu, iz dobro poznatog razloga. Dovoljno e biti da podsetim da je dezerter teko ranio ili ubio vie Kruzovih ljudi. Ovaj, meutim, dok se borio u pomrini (dok se njegovo telo borilo u pomrini), poe da shvata. Shvatio je da meu sudbinama nema boljih i gorih, i da svaki ovek treba da se pomiri sa sudbinom koju nosi u dui. Shvatio je da ga inovi i uniforma sputa vaju. Shvatio je da mu je sudbina namenila ulogu vuka, a ne drueljubivog psa; razumede da je onaj drugi bio on. Svanjivalo je nad nedoglednom ravnicom; Kruz zbaci apku na zemlju, viknu da nee dozvoliti da zloinaki ubiju hrabrog oveka i okrenu se protiv sopstvenih vojnika, rame uz rame sa dezerterom Martinom Fijerom.

Ema Cuncetrnaestog januara 1922, na povratku iz tekstilne fabrike Tarbuh i Lovental, Ema Cunc jc u dnu ulaznog trema zatekla jedno pismo sa peatom iz Brazila, po kojem jc odmah znala da joj je otac umro. U prvi mah zbunie jc markica i koverat; polom ju jc zabrinuo nepoznati rukopis. Desetak neitko napisanih redova ispunilo jc celu stranicu; Ema proita da je gospodin Majcr zabunom popio prejaku dozu veronala i da je preminuo u bolnici u Baheu treega ovog meseca. Vest jc potpisao jedan oev poznanik iz pansiona, neki Fcjn ili Fajn, rodom iz Rio Grandca, koji nije mogao znati da se obraa pokojnikovoj keri. Emi papir ispade iz ruke. Najpre je obuze munina u stomaku, kolena joj poklecnue; onda je ophrva oseanje zaslepljene krivice, nestvarnosti, jeze, straha; nakon toga, poele da je sutranji dan ve svanuo. U nastavku shvati da je takva elja uzaludna, budui da jc oeva smrt ono jedino to se na svetu dogodilo i da e se odsad dogaati do u beskraj. Podie papir i ode u svoju sobu.

Kriom ga odloi u fioku, kao da na izvestan nain unapred zna ta e uslediti. Ili je to moda ve poela nasluivati; ve je bila ona koja e bili. U nastupajuoj tami, Ema je do kraja toga dana oplakivala samoubistvo Manucla Majcra, koji se za srenih dana zvao Emanuel Cunc. Prisetila se lelovanja na jednom imanju blizu Gualcguaja, pri-setila se (pokuala je da se priseti) svoje majke, prisetila se kuice u Lanusu prodane na licitaciji, priselila se utih rombova na jednom prozoru, selila se naloga za hapenje, nanete sramote, prisetila se anonimnih pisama sa umetnutim lankom o blagajnikovoj proneveri", sctila se (niti bi to ikada mogla zaboraviti) da joj se otac, one posle dnje noi, zakleo da je lopov bio, zapravo, Lovental. Lovental Aron, nekadanji poslovoa u fabrici a sada njen suvlasnik. Ema jc od 1916. uvala tajnu. Nikome je nije otkrila, ak ni svojoj najboljoj prijateljici, Elsi Urstajn. Moda se klonila drske neverice; moda je vcrovala da je tom tajnom povezana sa odsutnim ocem. Lovental nije znao da ona zna; Ema Cunc jc iz te beznaajne okolnosti crpila oseaj nadmoi. Te noi nije oka sklopila, a kada su prvi jutarnji zraci opertali etvorougaonik prozora, ve jc skovala svoj plan. Postarala se da taj dan, koji joj se uinio beskrajno dug, bude kao i svaki drugi. U fabrici se zuckalo o trajku; Ema se, kao i uvek, izjasnila protiv bilo kakvog nasilja. U est sati, kad jc zavrila po sao, otila jc sa Elsom u jedan enski klub sa gimnastikom dvoranom i bazenom. Obe su se ulanile; morala jc da ponavlja i srie svoje ime i prezime, i da istrpi neumesne upisivaeve ale. Sa Elsom i mladom od sestara Kronfus dogovorila se u koji e kinematograf ii u nedelju popodne. Zatim se poveo razgovor o momcima, o emu niko nije oekivao da Ema bilo ta kae. U aprilu e napuniti devetnaest godina, ali je od mukaraca jo uvek maltene patoloki zazirala... Na povratku je sebi skuvala supu od tapiokc i povra, rano veerala, legla u krevet i prisilila sebe da zaspi. Tako jc, ispunjen obavezama i ni po emu poseban, protekao petak, petnaesti u mesecu, dan koji je prethodio izvrenju plana. U subotu jc probudi nestrpljenje. Ne uznemirenost, nego ba nestrpljenje, i neobino olakanje to jc taj dan najzad osvanuo. Sada vie nije morala ni da planira ni da zamilja; za nekoliko sati dosegnue jednostavnost injenica. Proitala jc u La prensi da e te noi vedski brod Nordstjernan isplovili sa gata br. 3; preko telefona jc pozvala Lovenlala, nagoveslila da eli da mu saopti, mimo svojih drugarica, neto vezano za trajk i obeala da e predvee svratiti do njegove kancelarije. Glas joj je podrhtavao; drhtavost je bila primere-na potkazivau. Toga jutra nije sc dogodilo nita vredno pomena. Ema je radila do dvanaest i sa Elsom i Perlom Kronfus utanaila pojedinosti oko nedeljnog izlaska. Nakon ruka je prilcgla i zatvorenih oiju ponovo razmotrila skovani plan. Uini joj se da e njegov zavrni deo biti manje straan od poetnog, ali da e joj svakako doneti slast pobede i zadovoljenje pravde. Najednom, uzbunjena, ustade i otra do komode. Otvori fioku; ispod portreta Miltona Silsa, gde ga je spustila prethodne veeri, stajalo je Fajnovo pismo. Niko ga nije mogao videti; stade ga itati a onda ga pocepa. Opisali verodostojno sve to se dogodilo tog popodneva bilo bi teko, moda ak i neumesno. Pakao se, izmeu ostalog, odlikuje i nestvarnou, i ta odlika kao da ublaava njegove uase, a moda ih i pojaava. Kako verodostojno predstaviti, in u koji bezmalo da nije verovao ni njegov izvrilac, kako vasposkiviti onaj kratkotrajni haos kojega se danas uspomena na Emu Cunc gnua i odrie? Ema

jc ivela blizu Almagra, u ulici Linijcr; znamo da je tog popodneva otila u luku. Moda joj sc na ozloglaenom etalitu Hulio uinilo da je ogledala umnoavaju, svcllost prokazuje a pohotne oi razgoliuju, no loginije jc pretpostaviti da u poetku neprimeeno eta pod ravnodunim svodovima vaarita... Kroila je u dve-tri kalane, zapamtila dranje i trikove drugih ena. Na kraju jc pronala mornare sa Nordstjenana. Uplaila sc da joj jedan mladi ne izmami kakvo neno oseanje te izabra jednog drugog, po svoj prilici rastom nieg od sebe, prostainu, sve u nameri da istola uasa ne bude okaljana. Mukarac je provede kroz neka vrata, zatim kroz jedan sumnjiv hodnik, pa uz zavojite stepenice i onda kroz neko predvorje (u kojem je videla okno sa rombovima istim kao u kui u Lanusu), pa onda kroz hodnik i najzad kroz vrata koja sc zatvoric. Vani dogaaji izmeleni su iz vremena, bilo zato to u njima neposredna prolost kao da je odseena od budunosti, bilo zato to njihovi sastavni delovi kao da nisu uzastopni. Da li je u tom vanvremenom vremenu, u lom zbrkanom kovitlacu nepovezanih i surovih oseaja, Ema Cunc makar jednom pomislila na pokojnika zbog kojeg se rtvuje? Meni sc ini da jeste, jedan jedini put, i da ba u tom trenutku njen oajniki naum zamalo da propadne. Pomislila je (nije mogla da ne po misli) da jc njen otac njenoj majci uradio upravo onu strahotu koju su njoj sada inili. Uvidela je to sa tupim zaprepaenjem i odmah se sakrila u vrtoglavicu. Mu karac, Sveanini ili Finac, nije govorio panski; on Emi bec alatka isto koliko i ona njemu, samo to je ona posluila za uivanje, a on za isterivanje pravde. Kad je ostala sama, Ema ne otvori oi odmah. Na nonom ormariu leao je novac koji je ostavio mukarac: Ema se pridie i pocepa ga kao to je prethodno pocepala pismo. Poccpati novac je svetogre, ba kao i bacanje hleba; Ema se pokaja, skoro istog trenutka. Tako oholi postupak, na takav dan... Strah joj se utopio u ojaenost njenog tela, u odvratnost. Sapeta odvratnou i tugom, Ema ipak polako ustade i stade da se oblai. U sobi vie nije bilo ivih boja; ileo je suton. Emi poe za rukom da izie neopazice; na uglu se popela u tramvaj koji je vozio na zapad. U skladu sa svojim planom, izabrala je jedno od prednjih sedita, da joj ne vide lice. Moda ju je, dok je pratila promicanja bezlinih ulica, ohrabrilo uvercnje da ono to se dogodilo nije zatrovalo poredak stvari. Vozila se proreenim sivim etvrtima, gledala i u isti mah zaboravljala, i sila u jednu od naporednih ulica oko etalita Varnes. Nasuprot oekivanom, umor joj je davao snage, primoravajui je da se usredsredi na pojedinosti podu hvata, i u drugi plan stavljao pozadinu i krajnji cilj. Arona Lovcntala svi su smatrali ozbiljnim ovekom; u oima malobrojnih prijatelja, bio je krlica. Ziveo je na gornjem spralu fabri ke, sam. Kako je ivco na pustoj periferiji, bojao se lopova; u fabrikom dvoritu drao je velikog psa, a u fioci svoga radnog stola revolver, to je svakome bilo poznato. Godinu dana prc toga dolino je oplakao iznenadnu smrt svoje ene - iz porodice Gaus, koja mu je donela bogat miraz! - no njegova istinska strast bio je novac. Na sopstvenu sramotu, patio je to novac lake uva negoli zarauje. Bio je veoma poboan; verovao je da je sa Gospodom sklopio tajni dogovor, kojim su mu u zamenu za molitve i bogougodna dela, oproteni gresi. elav, krupan, u crnini, sa tamnim cvikerima i rie brade, stajao je kraj prozora i ekao povcrljivi izvetaj radnice Cunc. Vide je kako odgurujc gvozdenu kapiju (koju je on namerno odkrinuo) i prelazi mrano dvorite. Vide kako zaobilazi vezanog psa kad je ovaj zalajao. Ema jc

micala usnama kao neko ko se ispotiha moli; sricala je, umorno, presudu koju e gospodin Lovcntal uti prc no to umre. Stvari se nisu odigrale onako kako je Ema Cunc predvidela. Od prethodne zore, ona je sebe esto zamiljala kako odluno revolverom cilja u hulju terajui ga da prizna svoju gnusnu krivicu, i kako izvodi smeli plan koji e Bojoj Pravinosti omoguiti da nadvlada ljudsku pravdu. (Ne iz straha, ve kako bi delovala kao orue te Pravde, nije elela da jc stigne kazna.) Posle toga, jedan hitac u grudi je trebalo da zapeati sudbinu Loventalu. Ali, stvari se nisu tako odigrale. Kad se nala pred Aronom Lovenlalom, Ema ne oseti toliko poriv da osveti svog oca koliko da smesta naplati gadosti koje je zbog toga morala da otrpi. Posle onako temeljnog obeaenja, nije mogla da ga ne ubije. Nije imala vremena ni za dramska prenemaganja. Sela je, srameljivo se izvinila Loventalu, pozvala se (poput pravog potkazivaa) na dunu odanost, izgovorila nekoliko imena, nagovestila neka druga i zautala, lobo savladana strahom. Uspela je da privoli Lovcntala da izie po au vode. Kada se ovaj, sumnjiav zbog toli kog prenemaganja ali i blagonaklon, vratio u trpezariju, Ema je iz fioke ve izvadila teki revolver. Dvaput jc pritisla obara. Pozamano telo stropotalo se kao da su ga raskinuli pucnji i dim, razbi se aa s vodom, njegovo lice jc zapanjeno i besno pogleda, iz usta mu suknuc psovke na panskom i hebrejskom. Jednako jc sipao kletve; Ema morade da opali jo jednom. U dvoritu, vezani pas poe da laje a iz psovakih usta iznenada kuljnu krv i umrlja bradu i odeu. Ema slade izricati pripremljenu optubu (Osvetila sam oca i nee me moi ka zniti..."), ali je ne dovri, jer je gospodin Lovcntal izdahnuo. Nikada nije saznala da li ju je razumeo. Besomuni lave podseti jc da jo uvek nije sve gotovo. Razbaca stvari na divanu, otkopa sako na lesu, skinu mu okrvavljene cvikere i ostavi ih na kartoteci. Onda podie slualicu i ponovi ono to je toliko puta ponavljala, tim ili nekim drugim recima: Dogodilo se neto neverovatno... Gospodin Lovental me je pozvao izgovarajui se da je re o trajku... Silovao me je, ubila sam ga... Pria je uistinu bila neverovatna, ali su je svi prihvatili, budui da je u sutini bila istinita. Istinit jc bio ton Emc Cunc, istinit njen stid, istinita mrnja. Takoe je istinito bilo ponienje koje je pretrpela; jedino su lane bile okolnosti, vreme i jedno ili dva imena.

Asterionov domI kraljica rodi sina kojemu nadenue ime Asterion. Apolodor: Biblioteka, III, 1 Znam da me optuuju da sam ohol, moda i da sam ovekomrzac, pa i da sam mahnit, moda. Takve optube (koje u umeti da kaznim u pravi as) naprosto su smene. Istina je da ne izlazim iz svoje kue, ali je istina i da su njena vrata (kojih je bezbroj)1 danonono otvorena kako ljudima tako i ivotinjama. Neka izvoli kome god se prohte. Nee u njoj zatei, dodue, ni enstvenu rasko ni vclelep-nost palata, nego spokoj i osamu. Nai e se u kui kakvoj nema ravne na zemaljskom aru. (Lau svi koji tvrde da u Egiptu postoji slina graevina.) ak i moji klevetnici priznaju da u kui nema ni traga od nametaja. Jednako jc

smena glasina da sam ja, Asterion, ovde zatoen. Zar treba da ponavljam da nijedna vrata nisu zatvorena, ili da dodajem kako nema nijednog jedinog zasuna? Istini za volju, jednom sam u sumrak i kroio na ulicu, no morao sam da se vratim prc mraka, toliko su me uplaila bezbojna lica svetine, pljosnata kao dlan. Sunce jc ve bilo zalo, ali neko neuleno deje zapomaganje i molitveni agor prostake gomile bili su jasan znak da su me prepoznali. Narod je kumio i preklinjao, beao, niice preda mnom padao; jedni su se pe njali ka hramu Dvojne Sckire, drugi su skupljali kamenice. Neki su, mislim, utoite potraili u moru. Nije mi majka zalud bila kraljica; sa pastvom me ne mogu meati, sve i da to u skromnosti svojoj poelim. Da sam besprimeran, u to nema sumnje. Ne zanima me ta ovek oveku moe preneti; poput filozofa, smatram da se nita ne da saoptiti pisanom vetinom. Svoj duh, predodreen za uzviena dela, ne optereujem dosadnim i izlinim triarijama; nikad se nisam potrudio da zapamtim razliku izmeu pojedinih slova. Izdana nestrpljivost nije mi dozvolila da nauim da itam. Katkad zaalim zbog toga, jer noi i dani sporo protiu. Razonode, jasno, uvek bude. Poput ovna spremnog da nasrne, jurim po kamenim hodnicima sve dok se ne sruim, oamuen. Skrivam sc u senci kakve atrnje ili stanem na zavijutku hodnika, pa se sam sa sobom naganjam. Bacam sc katkad s krova, sav se raskrvavim. U svako doba mogu da se nainim da spavam, dovoljno jc da zatvorim oi i diem duboko. (Nekad lako uistinu zaspim, a kad otvorim oi, dan promenio boju.) Pa ipak, od svega najvie volim da se igram sa drugim Asterionom. On mi tobo dolazi u posciu a ja ga provodim kroz kuu _________________________________________1 U originalu stoji etrnaest, ali sve govori u prilog zakljuku da kod Astcriona ovaj brojni pridcv znai bezbroj.

Najsveanije mu govorim: Sada se vraamo na prethodno ukrtanje hodnika ili Sada izlazimo na drugo dvorite ili Znao sam da e ti se dopasti ovo curilo ili Da vidi sada atrnju napunjenu peskom ili Sada e videti kako se rava podrum. Ponekad sc zbunim pa sc obojica od srca nasmejemo. Ne smiljam jedino nove igre; razmiljam ja i o svom domu. Svi njegovi delovi ponavljaju sc po ko zna koliko puta, svako je mesto drugo mesto. Ne postoji jedna alrnja, jedno dvorite, jedno pojilo, jedne jasle; ima etrnaest (bezbrojni su) jasala, pojila, dvorita, alrnja. Graevina je veliine sveta; tanijc, ona je svet. Pa ipak, od tolikog lutanja po dvoritima sa atrnjama i pranjavim hodnicima poploanim kriljcem, obreh se jednom i na ulici i ugledah more i hram Dvojne Sekire. Nisam ih razumeo sve dok mi jedna nona priina ne otkri da je etrnaest (ima ih bezbroj) i mora i hramova. Sve je mnogo, etrnaest puta umnoeno, ali dve stvari na ovome svetu kao da postoje samo jednom: gore, vijugavo sunce, i dole, Asterion. Moe biti da sam ja stvorio i zvezde i sunce i ovu ogromnu graevinu, samo se vie loga ne seam. Svake devete godine stupi u nju devet mukaraca, da ih oslobo dim svih zala. Zaujem im korake ili glas na kraju kamenih hodnika i razdragano im potrim u susret. Obred potraje tek nekoliko minuta. Papadaju jedan za drugim a da ja ni ruke ne okrvavim. Gde padnu, tu i ostanu. Docnije mi njihove telesine pomau da

razlikujem hodnike. Ne znam ko su, ali znam da mi je jedan od njih, u smrtnome asu, prorekao da e i meni doi izbavitelj. Otad mi samoa lake pada, jer znam da moj izbavitelj ivi i da e se na kraju izdii nad ovaj prah. Kad bih mogao da oslunem sve umove na ovome svetu, razaznao bih mu korake. Kamo sree da me odvede nekud gde nema tolikih hodnika i vrata. Kako li samo izgleda moj izbavitelj?, pitam se. Da li je bik ili ovek? Moda bik sa oveijim licem? Ili je kao ja? Blesnu jutarnje sunce na bronzanom mau. Ni traga krvi nije vie bilo na njemu. - Nee verovati, Arijadna - ree Tezej - ali Minolaur bezmalo da se nije ni branio. Marti Maskero Istman

Druga smrtPre koju godinu (pismo sam izgubio), Ganon mi je pisao iz Gualeguajija, najavljujui da e mi poslati prevod speva The Past Ralfa Valda Emersona, moda prvi na panskom, i dodajui u postskriptumu da jc don Pcdro Damijan, koga se verovatno seam, umro nekoliko noi prc toga od zapaljenja plua. Taj ovek je, izmoden groznicom, ponovo u bunilu preiveo krvavu bitku kod Masoljera; uini mi se da se ovakva vest mogla predvideti, ak da je bila za oekivanje, budui da je don Pedro, sa svojih devetnaest ili dvadeset godi na, vojevao pod zastavama Aparisija Saravije. Revolucija iz 1904. zatekla ga je na nekom imanju blizu Rio Negra ili Paisandua, gde je nadniio; Pedro Damijan je bio iz pokrajine Entre Rios, iz Gualeguaja, ali se pridruio prijateljima, zanesen i neupuen koliko i oni. Borio se u pokojem okraju i u poslednjoj bici; vraen 1905, prihvatio se seoskih poslova, smerno i durano. Koliko je meni poznato, iz

pokrajine se vie nije micao. Trideset poslednjih godina proveo je na nekom ma lom osamljenom posedu, milju-dve od Njankaja; u toj nedoiji razgovarao sam s njim jednog popodneva (tanije, pokuao sam da razgovaram s njim jednog popodneva), ini mi se, 1942. Bio je utljiv i priprost. Buka i bes bilo je sve to je ispriao o bici kod Masoljera; zato me nije ni zaudilo to ih je na samrti ponovo preiveo... Znajui da vie neu videti Damijana, pokuah da ga se prisetim; moje vizu-elno pamenje toliko je oslabilo da sam ga se setio tek sa jedne fotografije na kojoj ga je Ganon uslikao. Ovo i ne treba da udi, ako uzmemo u obzir da sam tog oveka video samo jednom, poetkom 1942, a lik na slici bezbroj puta. Fotografiju mi je poslao Ganon lino; zaturio sam je negde i vie je ne traim. Da je pronaem, uplaio bih se. Druga epizoda odigrala se nekoliko meseci kasnije, u Montevideu. Damijanova groznica i hropac naveli su me da napiem jednu fantastinu priu o porazu kod Masoljera; Emir Rodrigez Monegal, kome sam ispriao njen zaplet, pisamcetom me je preporuio pukovniku Dionisiju Tabarezu, koji je uestvovao u tom pohodu. Pukovnik me je primio posle veere. Zavaljen u stolici za ljuljanje, u dvoritu, priseao se zbrkano, razgaljen, prohujalih vremena. Govorio je o municiji koja nikad nije stigla i iscrpljenim konjima, o neispavanim vojnicima zemljanog lica dok mariraju neznano kuda, o Saraviji, koji je mogao da ueta u Montevideo ali je od toga odustao, jer se gauo pri bojava grada", o ljudima preklanim od uha do uha, o graanskom ratu koji jc pre liio na na ostvarenje kakvog razbojnikog sna nego na sudar dveju vojski. Spomenuo jc Iljcskas, Tupambae, Masoljer. Govorio jc u lako zaokruenim reenicama i tako upeatljivo da sam shvatio da o tim istim stvarima stalno pripoveda, pa posumnjah da iza tih rei uopte i ima uspomena. U jednom predahu polo mi je za rukom da nabacim Damijanovo ime. - Damijan? Pedro Damijan? - ree pukovnik. - Taj jc bio moj vojnik. goljavko koga su momci zvali Dajman. Gromoglasno se zacerekao i naglo utihnuo, obuzet nekom bilo glumljenom bilo istinskom nelagodom. Drugaijim glasom ree da rat, kao i ena, slui mukarcu da se iskae i da, pre no to se okua u boju, niko ne zna ko je i ta jc. Neko bi za sebe mogao misliti da je kukavica a ispadne junaina, i obrnuto, kao to se desilo tom jadnom Damijanu, koji sc po gostionicama epurio da pripada stranki belih, da bi pokleknuo kod Masoljera. U retkim arkama sa crvendaima poneo se kao mukarac, ali je drugu pesmu pevao kad su se sudarile vojske, zagruvali topovi, a svaki osetio kako se pet hiljada ljudi namerilo da ga ubiju. Jadan momak, mirno ivotario striui ovce a onda odjednom u ratnom kovitlacu... Tabarezova verzija neobjanjivo me je posramila. Vie bih voleo da se stvari nisu tako dogodile. U razgovoru sa ostarelim Damijanom, pre toliko godina, ja sam i nehotice stvorio od njega neku vrstu idola; Tabarezova verzija ga je potpuno razbila. Naglo shvatih razlog za uzdranost i tvrdokorno Damijanovo samovanje; nije ga skromnost na to navela, ve sramota. Zalud sam sebe uveravao da je ovek optereen kukavikim inom sloeniji i zanimljiviji od obinog junoe. Gauo Martin Fijero, mislio sam, tee ostaje u seanju od Lorda Dima i Razumova. No ako je i tako, Damijan je, kao gauo, bio obavezan da bude Martin Fijero - naroito pred urugvajskim gauima. U onome to je Tabarez rekao i preutao naslutio sam opori okus takozvanog artigizma" ili Artigasovog duha: uverenje (moda nepobitno) da je Urugvaj priprostiji od nae zemlje i,

upravo zbog toga, junaniji... Seam se da smo se te noi oprostili glumei srdanost. Te zime mojoj fantastinoj prii (koja nikako nije dobijala svoj konaan oblik) jo uvek su nedostajali izvesni podaci, te sam opet morao da svratim do pukovnika Tabareza. Zatekoh ga sa jednim gospodinom njegovih godina, doktorom Huanon Fransiskom Amarom, iz Paisandua, koji je takoe ratovao u Saravijinoj revoluciji. Razgovor se, dakako, poveo o Masoljeru. Amaro je ispriao nekoliko dogodovtina i zatim dodao nekako otegnuto, kao da naglas razmilja: - Zanoili smo na imanju Santa Irena, seam sc, gde nam se prikljuie neki ljudi. Meu njima je bio i jedan francuski veterinar koji je poginuo dan uoi bitke, i jedan mlaani stria ovaca, iz Entre Riosa, neki Pedro Damijan. Zajedljivo mu upadoh u re. - Znam, znam - rekao sam. - Argentinac koji se kukaviki poneo kad je krenulo da puca. Zautao sam; obojica me zbunjeno pogledae. - Greite, gospodine - izusti konano Amaro. - Pedro Damijan je umro onako kako bi to poeleo svaki mukarac. Bilo je to oko etiri po podne. Na vrhu breuljka utvrdila se protivnika peadija; nai krenue u juri uperenih kopalja. Predvodio ih jc Damijan. Dok je isputao ratni pokli, metak ga pogodi posred grudi. Zategao je dizgine, dovrio pokli i svalio se na zemlju gaen konjskim kopitima. Izdahnuo je, a poslednji jurinici kod Masoljera preli su preko njega. Takav junak a jo ni dvadeseta mu nije bila. Govorio je, nema sumnje, o nekom drugom Damijanu, no ja ga, ne lezi vrae, upitah ta je to uzvikivao. - Psovke - ree pukovnik. - ta drugo ovek da uzvikuje u juriu? - Moe biti - ree Amaro - ali je klicao i iveo Urkisa!" Nastade tajac. Na kraju pukovnik promrmlja: - Kao da se nije borio kod Masoljera, ve kod Kagane ili Indija Muerte, pre sto godina. Iskreno zbunjen, dodao je: - Ja sam zapovedao tim jedinicama i smem da se zakunem da prvi put ujem za tog Damijana. Nismo uspeli da mu ga prizovemo u seanje. Na povratku u Buenos Airesu opet sam se zaudio nad injenicom da ga je mogao zaboraviti. Ispred jedanaest divnih tomova Emer