naslov originala jorge luis borges, aleph - skripta.info · naslov originala jorge luis borges,...

of 75 /75
Naslov originala Jorge Luis Borges, Aleph HORHE LUIS BORHES ALEF

Author: truongnhi

Post on 26-Nov-2018

300 views

Category:

Documents


9 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

  • Naslov originala Jorge Luis Borges, Aleph

    HORHE LUIS BORHES

    ALEF

  • Sadraj

    Besmrtnik .......................................................................... 5

    Pokojnik.............................................................................. 18

    Teolozi................................................................................ 23

    Pria o ratniku i zatoenici................................................ 30

    ivotopis Tadea Isidora Kruza (1829-1874)........................ 34

    Ema Cunc........................................................................... 37

    Asterionov dom................................................................... 42

    Druga smrt......................................................................... 45

    Dcutschcs Requiem........................................................... 51

    Averoesovo traganje...............................................................57

    Zahir..................................................................................... 64

    Boji zapis............................................................................. 72

    Ibn Hakan al Buhari, mrtav u svom lavirintu...................... 77

    Dva kralja i dva lavirinta..................................................... 85

    Iekivanje ............................................................................ 86

    ovek na pragu...................................................................... 90

    Alef........................................................................................ 95

    Epilog.................................................................................. 108

    Besmrtnik

    Solomon saith: There is no new thing upon the earth. So that as Plato had an

    imagination, that ali knowledge was but remembrance; so Solomon given his

    scntence, that ali novelty is but oblivion.'

    Fransis Bacon, Essaysy LVIII

    U Londonu, poetkom meseca juna 1929, anlikvar Josif Kartafil iz Smirne

    ponudio je princezi Lisen est tomova u etvrt-formatu Poupove Ilijade (1715-

    1720). Princeza ih kupi i dok ih je primala razmeni s njim nekoliko rei. Bio je to,

    veli ona, ovek oronuo i bled, sivih oiju i prosede brade, izrazito neupadljivih

  • crta lica. Teno, iako ncznalaki, govorio je razliite jezike; za svega nekoliko

    minuta preao je s francuskog na engleski i s engleskog na zagonetnu meavinu

    solunskog, panskog i portugalskog iz Makaa. U oktobru princeza sa-znade od

    jednog putnika sa broda Zevs da se Kartafil utopio na povratku u Smirnu, i da su

    ga sahranili na ostrvu losu. U poslednjem (omu Ilijade nala je ovaj rukopis.

    Izvornik je napisan na engleskom i obiluje latinizmima. Pred vama je njegov

    doslovan prevod.

    I

    Koliko se seam, moje su nedae poele u jednom vrtu u Tebi Hekalompilos, za

    Dioklecijanove vladavine. Vojevao sam (neslavno) u prethodnim egipatskim

    ratovima, bio tribun legije koja se utaborila u Bereniki, kraj Crvenog mora:

    groznica i vradbine pokosile su brojno ljudstvo koje je viteki udelo za

    okrajima. Mauritanci su bili potueni; zemlja koju su prethodno drali pobunjeni

    gradovi zanavek bi posveena plutonskim bogovima; Aleksandrija, poraena i

    potinjena, zalud je Cezara molila za milost; za nepunu godinu legije su slavile

    pobedu, a ja jedva da sam nazreo Marsovo lice. Ta me je uskraenost zabolela i

    moda je upravo to bio razlog zbog kojeg sam se kroz zastraujue i nepregledne

    pustinje bacio u potragu za tajnim Gradom Besmrtnika.

    Moje nedae, rekoh ve, zapoele su u jednom tebanskom vrtu. Cele te noi

    nisam oka sklopio, jer me je neto kopkalo u dui. Ustao sam neto pre svitanja;

    moji robovi su jo uvek spavali, mesec je bio boje beskrajnog peska. S istoka je

    stizao jedan iznuren, okrvavljen konjanik. Na nekoliko koraka od mene, svalio se

    s konja. Slabanog glasa nestrpljivo me zapita na latinskom za ime rekc koja

    protie kraj gradskih zidina. Odgovorim mu da jc to Egipat, napajan kiama.

    Solomon ree: Nema nijedne nove stvari no zemlji. Kao to je Platon zamislio da je sve znanje samo seanje, tako je i Solomon dao svoj iskaz do je sve to je novo samo zaborav Frensis Bekon:

    Eseji, LVII

    Drugu ja reku gonim, odgovori neuteno, onu tajnu reku koja ljude oslobaa

    smrti. Tamna krvca liptala mu je iz grudi. Ree mi da potie sa jedne planine na

    drugoj strani Ganga i da na njoj veruju da ako se neko uputi ka zapadu, na kraj

    sveta, stii e do rcke ije vode daruju besmrtnost. Dodade i da se na njenoj

    suprotnoj obali uzdie Grad Besmrtnika, sav u bedemima, amfiteatrima i

    hramovima. Izdahnuo je pre zore, ali ja odluih da otkrijem taj grad i njegovu

    reku. Na pitanja krvnika, neki su mauritanski zarobljenici potvrdili

    namernikovu priu; jedan se setio Jelisejskih polja na kraju sveta, na kojima jc

    ljudski ivot vean; drugi spomenu da stanovnici planinskih vrhova gde izvire

    Paktolo ive po itav vek. U Rimu sam razgovarao sa filozofima koji su miljenja

    da bi produetak ovekovog ivota znaio samo produenje agonije i viestruku

    njegovu smrt. Ne znam da li sam ikada poverovao u Grad Besmrtnika: mislim da

    mi je u ono vreme bio dovoljan zadatak da ga pronaem. Flavije, prokonzul iz

    Getulije, dodeli mi dvesta vojnika za ovaj poduhvat. Unajmio sam i plaenike koji

    su tvrdili da poznaju puteve a koji su kasnije prvi napustili nae redove.

    Potonji dogaaji bezmalo su sasvim izbrisali seanje na prve dane naeg

    pohoda. Krenuli smo iz Arsinoa i uli u uarenu pustinju. Preli smo zemlju

  • troglodita koji prodiru zmije i ne znaju za jezik; zemlju Garamanata koji imaju

    zajednike ene i hrane se lavljim mesom; zemlju Augila, koji se klanjaju jedino

    Tartaru. Probijali smo se i kroz druge pustinje crnog peska, u kojima se putnik

    mora kretati u none sate, jer je dnevna ega nepodnoljiva. Izdaleka ugledah

    planinu po kojoj je Okean dobio ime: na njenim obroncima raste mleika, koja

    potire sve otrove; na vrhu ive satiri, narod divalj i priprost, sklon bludnienju.

    Nismo mogli ni sanjati da se u ovim varvarskim oblastima, gde zemlja raa samo

    monstrume, moe nalaziti uveni grad. Nastavismo dalje, jer bi odustajanje

    dovelo u pitanje nau ast. Neki se drznue da spavaju s licem okrenutim prema

    mesecu; saegla ih je groznica. Drugi su pak sa zagaenom vodom iz atrnja

    popili i ludilo i smrt. Tad krenue beanja, a potom i pobune. Sasekao sam ih u

    ko-renu, bez dvoumljenja pribegavi sili. Iako sam postupio pravedno, jedan me

    centurion upozori da mi buntovnici (edni osvete zbog toga to sam na krst

    razapco jednog njihovog) rade o glavi. Iz logora sam pobegao sa aicom

    najodanijih vojnika. Izgubio sam ih u pustinji, tokom peanih oluja i

    nepreglednih noi. Ranila me jedna kritska strela. Lutao sam bez vode danima,

    ili je u pitanju bio jedan jedini golemi dan pomnoen sunevom svetlou, ei i

    strahom od ei. Prepustih konju da me vodi kud mu volja. U zoru, obzorje se

    naika piramidama i kulama. Usnuo sam neizdrljiv san: ulazim u jedan mali,

    jasan lavirint, u ijem sreditu stoji up vode; rukama sam ga maltene dodirivao,

    bio mi je pred oima, no hodnici su bili tako zapetljani i nerazumljivi da sam znao

    da u skonati pre no to ga dosegnem.

    II

    Kad sam se najzad iskobeljao iz komara, obreh se leei na zemlji, vezanih

    ruku, u nekakvom izduenom kamenom udubljenju, ne veem od obine rake,

    plitko iskopanom na strmom planinskom otkosu. Zidovi su mu bili vlani i

    uglaani, pre vremenom nego ljudskom rukom. Osetih kako mi bolno bije u

    grudima, oselih kako me mori neizdrljiva e. Izvirih i prigueno kriknuh. Udno

    planine, beumno se kroz ruevine i pesak probijao jedan zamuen potok; na

    suprotnoj obali blistao je (pod poslednjim ili prvim sunevim zracima), nema

    sumnje, Grad Besmrtnika. Videh zidove, lukove, zabate kua i trgove: leao je na

    kamenoj visoravni. Stotinak nejednakih udubljenja, slinih mojem, brazdalo je

    planinu i dolinu. U pesku je bilo iskopano nekoliko plitkih bunara; iz tih

    kukavnih rupa ( i kamenih udubljenja) pridizali su se nagi ljudi sive koe i

    zaputene brade. Uini mi se da ih prepoznajem: pripadali su ivotinjskom soju

    troglodita koji se kote po obalama Arapskog zaliva i etiopskim peinama; nije me

    iznenadilo to ne govore i to prodiru zmije.

    Neutoljiva e uli mi hrabrosti. Procenih da se nalazim na tridesetak stopa

    iznad peskovite doline; zamurih i, ruku svezanih na leima, skotrljah se niz

    planinu. Zagnjurih okrvavljeno lice u tamnu vodu. Pio sam kao stoka na pojilu.

    Pre no to sam iznova utonuo u san i bunilo, ponovih, neznano zato, nekoliko

    grkih rei: Bogati Trojanci to piju crnu vodu Ezepa...

    Ne znam kolike sam dane i noi tako prevalio. Sav slomljen, bez snage da se

    sklonim u peine, nag na nepoznatom pesku, prepustih svoju hudu sudbinu

  • mesecu i suncu. Trogloditi, bezazleni u svom divljalvu, nisu mi pomogli ni da

    preivim ni da umrem. Uzalud sam ih preklinjao da me dokraje. Jednog dana

    prerezah otrini kamenom konopce oko ruku. Sledeeg se podigoh i skupih snage

    da izmolim ili ukradem - ja, Marko Flamenije Rufo, vojni tribun rimske legije -

    svoj prvi odvratni obrok zmijskog mesa.

    Od silne elje da vidim Besmrtnike, da dotaknem nadljudski Grad, skoro da

    nisam mogao oka sklopiti. Kao da su prozreli moju nameru, ni trogloditi nisu

    spavali: u poetku pretpostavih da me nadziru, a onda zakljuih da ih je povela

    moja uznemirenost, kad kad se pas povede za drugima. Za odlazak iz divljanc

    naseobine izabrah kasno popodne, kad skoro svi mukarci izlaze iz pukotina i

    bunara i gledaju zalazak sunca, ne videi nita. Pomolih se glasno, vie da

    izgovorenim recima zaplaim pleme nego da izmolim boju naklonost. Pregazih

    potok pun peanih sprudova i uputih se ka Gradu. Dva-tri oveka neodluno su

    me pratila. Rastom su (kao i ostali pripadnici njihovog soja) bili onii; nisu

    izazivali strah, ve odvratnost. Morao sam da zaobiem nekolike krivudave uvale

    nalik na kamenolome; zavaran njegovom veliinom, umislio sam da je Grad

    mnogo blii. Oko ponoi zgazih nazubljenu neznaboakim oblicima, emu senku

    njegovih zidina, usred utog peska. Tu sam zastao, obuzet nekom svetom

    stravom. Promena i pustina toliko su oveku mrske da se obradovah to me jedan

    od troglodita dopratio do kraja. Sklopih oi i saekah (besano) da svane.

    Rekao sam ve da Grad poiva na kamenoj visoravni. Ta visoravan, nalik na

    liticu, bila je strma koliko i zidine grada. Zalud sam obilazio oko nje: na crnom

    podnoju nije bilo ni najmanje nepravilnosti, u jednoobraznim zidovima kao da

    nije bilo mesta ni za jedna jedina vrata. Od pripeke sam morao da se sklonim u

    jednu peinu; u dnu se nalazio bunar a u bunaru stepenite koje je vodilo u

    strmoglavu pomrinu. Sioh; kroz preplet memljivih hodnika stigoh do jedne pro-

    strane krune odaje, koju sam jedva nazirao. U tom podrumu bilo je devetoro

    vrata; osmora su izazila u lani lavirint koji je vodio u tu istu odaju; deveta su

    (kroz drugi lavirint) vodila u drugu krunu prostoriju, jednaku prvoj. Ne znam

    koliko je odaja ukupno bilo; moja nestrpljivost i jad samo su ih umnoili. Vladala

    je teskobna, gotovo savrena tiina; u tim dubokim kamenitim mreama nije bilo

    drugog uma do huanja podzemnog vetra iji izvor nisam mogao otkriti; u

    pukotine su beumno uticali mlazevi boje re. Sav uasnut privikoh se na taj

    nepouzdani svet; uini mi se neverovatnim da osim podruma sa devetoro vrata i

    ravastih hodnika moe ita drugo postojati. Ne znam koliko sam dugo tumarao

    pod zemljom; znam da mi se dogaalo da zbog svejednake enje pomeam ovu

    uasnu varvarsku naseobinu i svoj rodni grad, obrastao grozdovima.

    Na kraju jednog hodnika nepredvien zid zapreci mi put i obasja me neka

    daleka svetlost. Pogledah nagore, zaslepljen: na vrtoglavoj razdaljini, nepojmljivo

    visoko, ugledah krug tako plavog neba da mi se uinilo purpurnim. Metalne

    preage penjale su se uza zid. Iako iznuren, stadoh da se penjem, zastajkujui

    jedino da nemuto zajeim od radosti. Razabirao sam postepeno kapitale i vence,

    trouglaste zaba-te i svodove, nejasnu rasko od granita i mermera. Tako sam se

    iz nevidljivog predela crnih zamrenih lavirinata uspeo popeti u blistavi grad.

    Izbih na nekakvu omanju istinu, tanije, dvorite. Unaokolo se uzdizala

    graevina nepravilnog oblika i razliite visine; ta ivopisna graevina imala je

    mnotvo kupola i slubova. Na tom neverovatnom zdanju opinila me je najprc

    njegova starina. Osetih da je prethodilo oveku, ak i stvaranju Zemlje. Takva

  • oigledna drevnost (koja dcluje zastraujue) uini mi se dostojna besmrtnih

    neimara. Najprc oprezno, potom ravnoduno, i na kraju oajniki, lutao sam

    stepenitima i poploanim stazama te zamrene palate. (Kasnije sam ustanovio

    da se irina i visina stepenika stalno menjaju, ime sam objasnio neobian umor

    koji su kod mene izazvali.) Ovaj dvorac delo je bogova, pomislih u prvi mah. Kad

    sam obiao puste dvorane, ispravih se: Bogovi koji su ga sagradili mrtvi su. A kad

    sagledah njegove osobenosti, rekoh: Bogovi koji su ga podigli bili su ludi. Rekoh

    to, dobro se seam, s nekim nerazumljivim gnevom, bezmalo sa grizom savesti;

    nisam se toliko uplaio koliko mi je um bio uasnut. Utisku o neizmcrnoj dre-

    vnosti pridruie se drugi: o nezavrivosti, o surovosti, o zamrenoj besmislenosti.

    Iako sam vc savladao jedan lavirint, svetli Grad Besmrtnika jo me jc vie

    prestravio i od sebe odbio. Lavirint je zdanje sagraeno da zbuni ljude; njegov

    tlocrt, tako izdanih simetrija, zamiljen je u tu svrhu. U dvorcu koji sam

    letimino obiao, graditeljski nacrt nije imao svrhe. Na sve strane slepi hodnici,

    visoki nedostupni prozori, raskona vrata koja vode u elije ili bunare, nepojamna

    obrnuta stubita, sa izokrenutim stepenicama i ogradom. Neka su pak stubita,

    ovlano priljubljena uz kakav veliki zid, vodila nikamo, nakon dva ili tri

    zaokreta, u vinjoj pomrini kupola. Ne znam da li svi primeri koje sam nabrojao

    odgovaraju stvarnosti; znam da su godinama pothranjivali moje none more; vie

    ne znam jesam li pojedine njihove odlike video na javi ili su se izrodile tokom

    nemirnih noi. Ovaj Grad (pomislih) toliko je jeziv da samo njegovo postojanje i

    trajanje, makar i u srcu neke skrivene pustinje, truje prolost i budunost i u neku

    ruku sramoti zvezde. Dokle god opstojava, niko na ovom svetu nee moi da bude

    ni hrabar ni srean. Ne elim da ga opisujem; zbrka raznorodnih rei, telo tigra

    ili bika na kojem udovino bujaju, usklaeni i netrpeljivi meu sobom, zubi,

    organi i glave, mogu (moda) posluiti kao pribline slike.

    Ne seam se kako je tekao moj povratak kroz pranjave i memljive lagumc.

    Jedino znam da se nisam mogao otresti straha da e me, na izlasku iz poslednjeg

    lavirinta, opet opkoliti bezoni Grad Besmrtnika. Niega se vie ne seam. Moda

    je taj zaborav, sada konaan, bio nameran; moda su okolnosti pod kojima sam

    utekao bile tako mune da sam se jednog dana, nita manje zaboravljenog, zakleo

    da u ih Zaboraviti.

    III

    Ko god je paljivo itao o mojim stradanjima setie se da me je jedan ovek iz

    plemena sledio kao veran pas sve do nepravilne senke zidina. Kad izaoh iz

    poslednjeg podruma, zatekoh ga na ulazu u peinu. Leao je u pesku i po njemu

    nemuto arao i brisao niz nekakvih znakova nalik na sanjana slova, koja se

    pomeaju uvek pre no to uspemo da ih rastumaimo. U prvi mah pomislih da je

    u pitanju kakvo primitivno pismo; onda zakljuili da je besmisleno i pomiljati da

    ljudi koji se jo uvek ne slue recima mogu znati za pismo. Uostalom, svi su oblici

    meu sobom bili razliiti, to je smanjivalo, ak iskljuivalo mogunost da

    predstavljaju simbole. ovek ih je iscrtavao, gledao i prepravljao. Onda ih je

    odjednom, kao da mu je igra dosadila, obrisao dlanom i podlakticom. Pogleda u

    mene, no inilo se da me ne prepoznaje. Ja sam, meutim, osetio tako veliko

  • olakanje (ili je to moja usamljenost bila lako velika) da sam pomislio da taj

    primitivni troglodit, koji me posmatra sa dna peine, zapravo, ba mene eka.

    Sunce je upeklo nad ravnicom; kad se zaputismo nazad u njegovo selo, pod prvim

    zvezdama, pesak je jo uvek ario tabane. Troglodit je iao ispred mene; te noi

    sebi sam zadao da ga nauim da prepoznaje, a moda i da ponavlja nekoliko rei.

    Pas i konj (pomislih) mogu da postignu ono prvo; brojne ptice, kao kraljevski

    slavuj, mogu i ovo drugo. I najskueniji ljudski razum u stanju jc da prevazie

    svest bia koja ga ne poseduju.

    Poniznost i beda tog troglodita podsetie me na lik Argusa, starog onemoalog

    psa iz Odiseje, pa mu zato nadenuh ime Argus i pokuah da mu ga utuvim u

    glavu. Neuspesi su se nizali jedan za drugim. Od silne volje, strogosti i upornosti

    nije bilo vajde. Nepomian, ukoenog pogleda, kao da nije opaao zvukove kojima

    sam ga pokuavao nauiti. Iako na samo nekoliko koraaja od mene, kao da se

    nalazio jako daleko. Ispruen na pesku, poput kakve oronule male sfinge od lave,

    gledao je kako iznad njega promiu nebesa, od jutarnjeg praskozorja do veernjeg

    sutona. Procenio sam da nee moi da prozre moju nameru. Setih se da Etiopljani

    veruju kako majmuni namerno ne progovaraju da ih ne bi gonili da rade, te

    Argusovu tiinu pripisah njegovoj nepoverljivosti i strahovanju. To razmiljanje

    nagnalo me jc i na druga, jo neobinija. Pomislih da Argus i ja boravimo u

    razliitim svetovima; pomislih da su nam opaanja ista ali da ih Argus drukije

    povezuje i da preko njih gradi drukije predstave i da moda za njega predstave i

    ne postoje, ve samo jedan vrtoglavi i neprekidni sled kratkotrajnih utisaka.

    Pomislih da postoji svet bez pamenja i vremena; zamislih da postoji jezik koji ne

    zna za imenice, jezik sainjen od bezlinih glagola i nepromenljivih prideva. Tako

    je tekao dan za danom, godina za godinom, ali se jednom dogodi neto nalik na

    sreu. Grunu kia, teka i dugotrajna.

    Noi u pustinji umeju da budu veoma hladne, ali je ta bila paklena. Sanjao sam

    kako jedna tesalijska reka (u koju sam vratio zlatnu ribicu) dolazi da me izbavi;

    uo sam kako sc valja preko crvenog peska i crnog kamena; probudie me sveina

    u va/.duhu i uporni romor kie. Onako nag, istrah joj u susret. No je ilela;

    ispod utih oblaka, pleme, razdragano kao i ja, preputalo se snanom pljusku

    kao u kakvom zanosu. Kao da su bili Kibelini svetenici u boanskoj vlasti. Argus

    je jeao, pogleda uprtog u nebeski svod; krupni mlazevi slivali su mu se niz lice;

    ne samo od kie, ve i (kasnije sam saznao) od suza. Arguse, viknuh mu, Arguse.

    I tada, s nekim umilnim divljenjem, kao da nakon mnogo vremena otkriva

    kakvu izgubljenu, zaboravljenu stvar, Argus promrmlja sledee rei: Argus,

    Odisejev pas. A zatim, i dalje me ne gledajui: Ovaj pas koji lei u blatu.

    Olako prihvatamo stvarnost, moda i zato to slutimo da nita nije stvarno.

    Upitah ga ta zna o Odiseji. Grki je teko razumeo; morao sam da mu ponovim

    pitanje.

    Veoma malo, ree. Manje od nejneukijeg rapsoda. Mora da je prolo hiljadu

    godina otkad sam je spevao.

    IV

  • Toga dana sve mi se razjasnilo. Trogloditi su bili Besmrtnici; potok sa

    peskovitom vodom, Reka za kojom je tragao konjanik. to se tie grada ije se ime

    proulo sve do Ganga, Besmrtnici su ga sravnili sa zemljom pre otprilike devet

    vekova. Na ostacima njegovih ruevina podigli su bezumni grad koji sam obiao:

    nekakvu parodiju ili nalije onog prethodnog, no ujedno i hram bezumnih bogova

    koji upravljaju svetom i o kojima nita ne znamo, osim da na ljude ne lie. Ta

    zadubina bila je poslednji simbol na koji su pristali Besmrtnici; oznaava period

    tokom kojeg su, procenivi da je svaki poduhvat uzaludan, odluili da ive jedino

    u mislima, u promiljanju. Podigoe grad, zaboravie na njega i nastanie se u

    peinama. Zadubljeni u misli, skoro da nisu opaali fiziki svet.

    Homer mi je ovo izloio deje bezazleno. Takoe mi je priao o svojoj starosti i o

    poslednjem putovanju u koje se upustio, gonjen, kao i Odisej, eljom da dopre do

    ljudi koji ne znaju ta je to more, niti jedu posoljeno meso, niti su ikad videli

    veslo. Proveo je itav vek u Gradu Besmrtnika. Kad su ga sruili, predloio je da

    izgrade drugi. To ne treba da nas udi; pria se da je najpre opevao trojanski rat,

    a potom i rat izmeu mieva i aba. Bio je poput boanstva koje prvo stvori

    kosmos a potom haos.

    Najlake je biti besmrtan. Osim oveka, sva su bia takva, jer ne znaju za smrt;

    samo je svest o besmrtnosti ujedno boanska, strana i nedokuiva. Primetio sam

    da je, bez obzira na veru, ovo ubeenje veoma retko. Jevreji, hriani i muslimani

    propovedaju besmrtnost, ali njihovo klanjanje prvom veku dokaz je da samo u

    njega veruju, budui da sve ostale vekove, kojih je bezbroj, ili hvale ili kude.

    Prihvatljiviji mi se ini toak u nekih indijskih vera; na tom toku, na kojem

    nema ni poetka ni kraja, svaki ivot proistie iz prethodnog i zainje sledei, ali

    nijedan ne odreuje celinu... Pouena vekovnim iskustvom, zajednica besmrtnih

    ljudi dostigla je savrenstvo u trpeljivosti, bezmalo do samoponitavanja. Uvidela

    je da se u vremenskoj beskonanosti svakome dogaaju sve stvari. Da, po svojim

    prolim ili buduim vrlinama, svaki ovek zasluuje svaku dobrotu, ali i svako

    izneveravanje, zbog svojih neasnih dela iz prolosti ili budunosti. Kao to u

    igrama na sreu parni i neparni brojevi tee jednakoj zastupljenosti, tako se isto

    potiru i meusobno ispravljaju visprenost i glupost, pa je otud surova Pesma o

    Sidu samo protivtea jednom jedinom pridevu iz Ekloga ili jednoj Heraklitovoj

    izreci. I najprolaznija misao sledi nevidljivu putanju i moe da krunie ili najavi

    kakav nepoznati oblik. Znam da su neki inili zlo kako bi se ono u buduim

    vekovima preobratilo u dobro, ili jer je vcc' takvim postalo u prethodnima...

    Sagledani na taj nain, svi nai postupci pravedni su, ali i bezvredni. Ne postoje

    ni moralne ni umne zasluge. Homer je spevao Odiseju; ako pretpostavimo

    beskrajno dug period, sa bezbrojnim okolnostima i promenama, nemoguno je da

    neko, makar jednom, ne speva Odiseju. Niko je neko, u jednom jedinom

    besmrtnom oveku ive svi ljudi. Kao Kornelije Agripa, ja sam bog, junak, filozof,

    avo i itav svet, to je samo zaobilazan nain da se kae da ne postojim.

    Poimanje po kojem je svet sistem preciznih kompenzacija izvrio je ogroman

    uticaj na Besmrtnike. U prvom redu zato to ih je uinio imunima za samilost.

    Pomenuo sam drevne kamenolome koji su se usecali u polja na drugoj obali;

    jedan se ovek strmoglavio u najdublji od njih. Niti je mogao sebe dokrajiti niti

    je umirao, ali ga je zato morila opaka e; sedamdeset godina im je trebalo da mu

    dobace ue. Nisu marili ni za sopstvenu sudbinu. Telo je bilo tek jedna pokorna

    domaa ivotinja kojoj je svakog meseca bila dovoljna milostinja od nekoliko sati

  • sna, malo vode i komadia mesa. Neka nam niko ne priiva da smo isposnici.

    Nema raznovrsnijeg uivanja od razmiljanja i njemu se predajemo. Katkad bi

    nas kakav izuzetan podstrek vraao u stvarni ivot. Kao, na primer, onog jutra,

    drevno uivanje u kii. Ti su prekidi bili vie nego retki; svi su Besmrtnici mogli

    da dosegnu stanje savrenog mirovanja. Seam se jednog koga nikada nisam

    video da je ustao: ptica mu je na grudima svijala gnezdo.

    Meu zakljucima ovog uenja, po kojem nema niega to ne bi imalo svoju

    protivteu, bio je i onaj, inae zanemarljive teorijske vanosti, koji nas jc naveo

    da se krajem ili poetkom X veka rasejemo po itavoj Zemljinoj kugli. Sadri se u

    sledeim recima: Postoji reka ije vode daruju besmrtnost; negde drugde mora da

    tee reka ije vode tu besmrtnost potiru. Broj reka nije neogranien; besmrtni

    putnik koji proe ceo svet na kraju je popio iz obe. Tako odluismo da pronaemo

    tu reku.

    Smrt (ili spominjanje smrti) ljude ini visokoparnim i patetinim. Potresu se

    kad shvate da su, zapravo, utvare; svaki njihov potez moe im biti poslednji;

    nema lica koje se nee rainiti kao da je iz kakvog sna. Kod smrtnika je sve

    bespovratno i sluajno. Kod Besmrtnika je, za uzvrat, svaki postupak (i svaka

    misao) odjek drugih koji su im u prolosti prethodili, bez vidljivog naela, ili su

    veran nagovelaj treih, koji e ih u budunosti vrtoglavo ponavljati. Nema niega

    to ne bi bilo izgubljeno meu neumornim ogledalima. Nita se ne moe dogoditi

    samo jedanput, nita nema dra prolaznosti. Nita tuno, ozbiljno i obredno za

    Besmrtnike ne vai. Homer i ja raziosmo se na kapijama Tangera; mislim da se

    nismo ni pozdravili.

    V

    Otada sam obiao mnoga kraljevstva i mnoge carevine. Ujesen 1066. tukao sam

    se na stamfordskom mostu, ne seam se vie da li u Haroldovim redovima, koga

    je ubrzo zadesila poznata sudbina, ili u redovima onog zlosrenog Haralda

    Hardrada, koji osvoji est stopa engleske zemlje, a moda i neto vie. U sedmom

    veku po hidri, u predgrau Bulaka, natenane i paljivo prepisali, na jeziku koji

    sam zaboravio, pismom koje sada ne poznajem, sedam Sinbadovih putovanja i

    istoriju Bronzanog grada. U jednom zatvorskom dvoritu u Samarkandu igrao

    sam ah do besvesti. U Bikaniru sam predavao astrologiju, kao i u ekoj. Godine

    1638. boravio sam u Kolovaru, zatim u Lajpcigu. U Aberdinu sam se 1714.

    pretplatio na est tomova Poupove Ilijade; seam se da sam ih sa uivanjem itao.

    Oko 1729. raspravljao sam o poreklu ovog speva sa jednim profesorom retorike,

    mislim da se zvao Danbatista; njegovi argumenti uinili su mi se neoborivim.

    etvrtog oktobra 1921, brod Putna, kojim sam plovio za Bombaj, morao je da

    pristane u nekoj luci na eritrejskoj obali.1 Tamo se iskrcah. Prisetih se drugih

    davnih jutara, na istom Crvenom moru, dok sam bio rimski tribun i dok su

    groznica, vradbine i nerad sagarale vojnike. U predgrau naioh na bistru reku;

    okusih je, ve po navici. Dok sam se penjao strmom obalom, neko bodljikavo drvo

    zapara mi nadlanicu. Neoekivan bol uini mi se suvie otar. S nevericom, utke

    i razdragano, posmatrao sam kako se obrazuje kaplja krvi. Opet sam smrtan,

    ponovih sebi, opet sam nalik svim ostalim ljudima. Te noi spavao sam do zore.

  • ...Pregledao sam ove stranice nakon godinu dana. Nema sumnje da su saglasne

    sa istinom, no u prvim poglavljima, i kasnije, u izvesnim pasusima, kao da ima i

    neeg patvorenog. Moda je tome razlog i preterano navoenje suvinih

    pojedinosti, postupak koji sam nauio od pesnika a koji sve pokvari prizvukom

    lai, jer u injenicama lai ne moe biti, vec' samo u seanju na njih... Meutim,

    verujem da sam otkrio i jedan dublji razlog. Izneu ga, makar me optuili da

    imam bujnu matu.

    Pria koju sam ispripovedao ini se nestvarnom zato to se u njoj prepliu

    dogodovtine dva razliita oveka. U prvom poglavlju, konjanik eli da sazna ime

    rcke koja tee du tebanskih zidova; Flaminije Rufo, koji je prethodno dodao

    ovom gradu pridev Hekatomopilos, kae da je to reka Egipat; nijedan od ovih

    naziva ne potie od njega, ve od Homera, koji u Ilijadi izriito pominje Tebu

    Hckatompilos, kao i u Odiseji, recima Prote ja i Odiseja, i bez razlike za Nil kae

    da je Egipat. U drugom poglavlju, Rimljanin, poto kua vodu besmrtnosti,

    izgovara nekoliko rei na grkom; te rei pripadaju Homeru i mogu se pronai na

    kraju uvenog nabrajanja brodovlja. Zatim, u vrtoglavoj palati, govori o nekom

    nerazumljivom gnevu, bezmalo o grizi savesti"; te rei pripadaju Homeru, koji je

    osmislio takav uas. Ove me nedoslednosti zabrinue; druge, estetske prirode,

    pomogoe mi da dokuim istinu. Nalaze se u poslednjem poglavlju; tamo je zapi-

    sano da sam se borio na stamfordskom mostu, da sam u Bulaku prepisao

    putovanja Sinbada moreplovca i da sam se u Aberdinu pretplatio na Poupovu

    englesku Ilijadu. itamo, inter alia: ,,U Bikaniru sam predavao astrologiju, kao i

    u ekoj". Nijedno od ovih svedoenja nije pogreno; znaajno je to to se na

    njima toliko insistira. Prvo svedoenje kao da vie prilii kakvom ratniku, no

    uoava se u nastavku da pripovedaa vie zanimaju ljudske sudbine od vojevanja.

    Ostala su jo udnija. Neki nepoznati iskonski nagon primorao me je da ih zabe-

    leim; uinio sam to zato to sam znao da su patetina. A nisu ako ih izgovara

    Flaminijc Rufo Rimljanin. Jesu kad pripadaju Homeru; udno je da on u XIII

    veku prepisuje pustolovine Sinbada, drugog Odiseja, i da otkriva, posle tolikih

    1 Na ovom mestu rukopis je precrtan: moda je bilo izbrisano ime luke

    vekova, u nekom severnom kraljevstvu i na primitivnom jeziku, oblike svoje

    Ilijade. to se tie reenice sa imenom Bikanir, jasno je da ju je izmislio ovek od

    pera, sa eljom da se (poput pisca koji nabraja brodovlje) izrazi velelepnim

    reima.2

    Kada se blii kraj, iz seanja nestaju slike, ostaju samo rei. Nije ni udo to je

    vreme izmealo rei koje su me nekad predstavljale sa recima koje su bile simbol

    udesa oveka koji me je vekovima pratio. Bio sam Homer; uskoro u biti Niko,

    kao Odisej; uskoro u biti svi ljudi: biu mrtav.

    Post scriptum iz 1950. Meu komentarima koji su propratili objavljivanje

    gornjeg teksta, najneobiniji, mada ne i najpristojniji, biblijski strogo nazivan je

    A coat of many colours (Manester, 1948) i delo je istrajnog pera doktora Nauma

    Kordovera. Broji stotinak stranica. Govori o grkim pastiima, o pastiima iz

    poznog rimskog doba, o Benu Donsonu, koji je svoje savremenike opisao kroz

    Senekine odlomke, o delu Virgilius evangelizans Aleksandra Rosa, o vetinama

    Dorda Mura i Eliota i, na kraju, o kazivanju koje se pripisuje anti-kvaru Josifu

    Kartafilu". Ukazuje, u prvom poglavlju, na kratke odlomke iz Plinija (Historia

  • naturalis, V, 8); u drugom, na Tomasa de Kvinsija (Writings, III, 439); u treem,

    na jednu Dekartovu poslanicu ambasadoru Pjeru aniju; u etvrtom, na

    Bernarda oa (Back to Methuselah, v). Na osnovu ovih pozajmica, ili plagijata,

    zakljuuje da je ceo spis apokrifan.

    Po mom shvatanju, takav zakljuak je nepobitan. Kada se blii kraj, napisao je

    Karlafil, iz seanja nestaju slike; ostaju samo rei. Rei, rei rasute i krnje, rei

    tue, behu bedna milostinja koju su mu udelili sati i vekovi.

    Sesilui Innemeros

    2Ernesto Sabato smatra da je ,,anbatista''koji je sa antikvarom Kartafilom raspravljao o

    postanku Ilijade, zapravo anbatista Viko; ovaj Italijan zastupao je miljenje da je Homer

    simbolian lik, poputPlutona ili Ahila.

    Pokojnik

    Da se obian kavgadija iz predgraa Buenos Airesa, koji se moe pohvaliti

    jedino umiljenom sranou, moe uputiti u nikad prejahane pustare na granici

    sa Brazilom i postati krijumarski voa, unapred se ini nemogunim. Upravo

    takvim sumnjalima elim da ispriam sudbinu Benhamina Otalore, danas moda

    potpuno zaboravljenog u etvrti Balvanera, a koji je skonao kako je i iveo, od

    metka, na granici drave Rio Grande do Sul. Ne znam pojedinosti njegove

    pustolovine; kad ih saznam, ove u stranice morati da popravim i dopunim. Zasad

    neka poslui i ovaj saetak.

    Oko 1891. Benhamin Otalora ima devetnaest godina. Momak je niskog ela,

    iskrenih svetlih oiju, stamen kao da je Bask; vest ubod noem otkriva mu da je

    hrabar ovek; ne uzbuuje ga suparnikova smrt, kao ni neodloan beg iz

  • Republike. Oblasni monik daje mu pismo za nekog Aseveda Bandeire,

    Urugvajca. Otalora se ukrcava na brod, plovidba je burna i kripava; sutradan

    luta ulicama Montevidea, pun neizrecive i moda podsvesne tuge. Ne zatie

    Asaveda Bandeira; oko ponoi, u nekom skladiu u etvrti Paso del Molino,

    prisustvuje obraunu izmeu gonia stoke. Sevne no; Otalora ne zna kome da se

    prikloni, ali ga privlai sama dra opasnosti, kao druge kartanje ili muzika.

    Odbija, u onom meteu, jedan nizak ubod koji neki nadniar hoe da zada oveku

    sa crnim cilindrom i ponom. Kasnije se ispostavlja da je ba to Asevedo

    Bandeira. (Otalora zbog toga epa pismo jer bi radije da pripie zasluge iskljuivo

    sebi.) Iako robustan, Asevedo Bandeira odaje neodredljiv utisak patvorenosti; na

    licu mu se, uvek preblizom, prepoznaju Jevrejin, crnac i Indijanac; u dranju,

    majmun i jaguar; oiljak koji mu brazda lice samo je dodatni ukras, kao i crni

    ekinjavi brkovi.

    Zametnuta u pijanstvu, kavga prestaje kako je i zapoela, brzo. Otalora pije sa

    goniima, s njima odlazi na bekrijanje a kad stignu do neke velike kue u Starom

    gradu, jutro je ve poodmaklo. U zadnjem dvoritu, na zemljanom podu, prostiru

    svoju jahaku opremu da spavaju. Pomuene svesti, Otalora poredi proteklu no

    sa prethodnom; sada, eto, ve gazi po vrstoj zemlji, medu prijateljima. Dodue,

    pomalo ga pee savest jer ne ali za Buenos Airesom. Spava do molitve, kada ga

    budi goni koji je, pripit, nasrnuo na Bandeire. (Otalora se prisea da je i taj

    ovek podelio s njima bunu i veselu no i da ga je Bandeira posadio sebi s desne

    strane i neprestano ga terao da pije.) ovek mu kae da ga gazda trai. U radnoj

    sobi koja gleda na ulazni trem (Otalora nikada ranije nije video trem sa bonim

    vratima), oekivao ga je Asevedo Bandeira, u pratnji jedne belopute, riokose

    ene prezrivog pogleda. Bandeira ga odmerava od glave do pete, nudi mu aicu

    rakije, ponavlja da ceni njegovu sranost, predlae mu da se pridrui ostalima,

    koji kreu na sever da dovedu stoku. Otalora prihvata; u zoru ve jau ka

    Takuarembu.

    Za Otaloru otad zapoinje drugaiji ivot, ispunjen nepreglednim svitanjima i

    danima proetim konjskim mirisom. Takav ivot je za njega nov, i ponekad

    neizdrljiv, ali mu brzo ulazi u krv, jer kao to ljudi drugih naroda potuju i

    predoseaju more, tako i mi (pa i ovaj koji plete ove simbole) eznemo za

    neiscrpnom ravnicom koja odjekuje pod kopitima. Otalora je odrastao u etvrtima

    taljigaa i kirijaa; za manje od godine dana postaje gauo. Ui da jae, da goni

    stoku, da kolje, da barata lasom i vezanim kuglama za obaranje stoke, da odoli

    snu, olujama, mrazu i suncu, da nagoni zvidukom i povikom. Samo jednom

    tokom tog naukovanja sree Aseveda Bandeiru, ali stalno na njega misli, zato to

    biti Bandeirin ovek znai izazivati strahopotovanje i zato to posle svake

    znalaki izvedene akcije, gaui kau da Bandeira to radi bolje. Neki misle da je

    Bandeira roen na suprotnoj obali Kuareima, u brazilskoj dravi Rio Grande do

    Sul; umesto da mu njene guste praume i movare, ta zamrena i gotovo

    beskrajna daljina, okrnje ugled, samo mu nejasno idu u prilog. Otalora postepeno

    uvia da su Bandeirini poslovi mnogobrojni i da meu njima krijumarenje

    zauzima prvo mesto. Goni stoke znai isto to i biti mu sluga; Otalora odluuje

    da postane krijumar. Dva njegova druga jedne noi treba da preu granicu kako

    bi preneli poiljku rakije; Otalora izaziva jednog od njih, ranjava ga i zauzima

    njegovo mesto. Goni ga slavoljublje, ali i nejasna privrenost. Neka ovek

  • (razmiljao je) napokon shvati da vredim vie od svih njegovih Urugvajaca

    zajedno.

    Jo jedna godina e proi pre no to se Otalora vrati u Montevideo. Obilaze prvo

    predgraa, potom sam grad (koji Otalori izgleda prevelik); dolaze u gazdinu kuu;

    ljudi prostiru jahaku opremu u zadnjem dvoritu. Protiu dani a Otalora nikako

    da vidi Bandeiru. Govore, usplahireni, da je oboleo; jedan crnac se obino penje u

    njegovu spavau sobu sa priborom za spravljanje matca. Jednog popo-dneva tu

    dunost dobija Otalora. Neto mu govori da je ponien, ali osea i zadovoljstvo.

    Spavaa soba je gotovo prazna i zamraena. Balkon je okrenut na zapadnu

    stranu, na dugom stolu blistaju razbacani bievi, korbai, opasai, vatreno i

    hladno oruje, tu je i prastaro ogledalo sa zamuenim staklom. Bandeira lei

    nauznak; bunca u snu; suneva svetlost otro ga ocrtava. Prostrani beli krevet

    kao da ga ini nekako sitnim i mranim; Otalora zapaa sede vlasi, umor,

    mlitavost, brazde godina. Besan je to im zapoveda takav starkelja. Pomilja da

    bi jedan jedini udarac bio dovoljan da ga dokusuri. Tad opaa u ogledalu da je

    neko uao. Bila je to riokosa ena; bosa je i razgoliena, posmatra ga sa oholom

    radoznalou. Bandeira se uspravlja; dok govori o seoskim poslovima i pije mate

    za mateom, prstima se poigrava sa eninim pletenicama. Na kraju dozvoljava

    Otalori da se udalji.

    Nekoliko dana kasnije, nareeno im je da krenu na sever. Stiu na neko

    zabaeno imanje, kakvih u beskrajnoj ravnici ima posvuda. Nigde ni drveta ni

    potoka, sunce tu pri od izlaska do zalaska. U kamenim oborima prebiva rogata,

    usukana stoka. Taj jadni posed zove se Suspiro.

    Otalora uje sedei sa nadniarima da e Bandeira uskoro doi iz Montcvidca.

    Pita za razlog; neko objasni da se neki stranac, novopeeni gauo, previe

    zavlastio. Otalora shvata da je u pitanju ala, ali mu prija da se ve mogu tako

    aliti. Kasnije saznaje da se Bandeira zavadio sa nekim politikim glaveinom i

    da mu je ovaj uskratio podrku. Dopada mu se ta vest.

    Pristiu krinje sa pukama; stiu srebrni bokal i lavor za eninu sobu; stiu

    zavese od gustog damasta; jednog jutra sa brda se spusti natmureni jaha,

    zarastao u bradu i ogrnut ponom. Zove se Ulpijano Suarez i Asevedu Bandeiri

    doe telohranitelj, ili capanga. tur jc na recima i govori po brazilski. Otalora ne

    zna da li da njegovu uzdranost pripie neprijateljstvu, preziru ili, naprosto,

    divljatvu. Zna, meutim, da za ostvarenje plana koji kuje mora da pridobije

    njegovo prijateljstvo.

    Nakon toga u sudbinu Benhamina Otalorc uplie se jedan crnonogi rian kojeg

    sa juga dovodi Asevedo Bandeira i koji na podsedlici opervaenoj jaguarovim

    krznom nosi srebrom okovano sedlo. Taj vrli konj predstavlja simbol gazdinog

    autoriteta i zbog toga mladi udi za njim, a ezne, osvetniki, i za enom vatrene

    kose. ena, sedlo i rian oznake su ili znamenje oveka kojeg tei da uniti.

    Ovde se pria komplikuje i produbljuje. Asevedo Bandeira vesto vlada umeem

    sve surovijeg zastraivanja, paklenom taktikom postepenog uniavanja

    sagovornika, i to meajui alu i zbilju; Otalora reava da primeni laj dvosmisleni

    melod na teak zadatak koji je nameran da ostvari. Reava da polako preuzme

    mesto Aseveda Bandeire. U danima kad im preti zajednika opasnost, zadobija

    Suarezovo prijateljstvo. Poverava mu svoj plan; Suarez obeava da e mu pomoi.

    tota se nakon toga deava, o poneemu i znam togod. Otalora Bandeiri

    uskrauje poslunost; njegova nareenja zaboravlja, ispravlja, izokree. Cela

  • vaseljena kao da se slavlja u slubu njegove zavere i ubrzava dogaaje. Jednog

    dana, oko podneva, dolazi u poljima Ta-kuaremboa do pukaranja sa ljudima iz

    Rio Grandea; Otalora uskae na Bandeirino mesto i rukovodi Urugvajcima.

    Metak mu prostrcljuje rame, no te veeri Otalora se vraa na Suspiro na

    gazdinom rianu, te veeri nekoliko kapi njegove krvi poprska jaguarovu kou i

    te noi spava sa enom blistave kose. Po drugim kazivanjima, redosled ovih

    dogaaja je drugaiji i nisu se svi odigrali u istom danu.

    Bandeira, uprkos svemu, i dalje slovi kao voa. Izdaje nareenja koja se ne

    izvravaju; Benhamin Otalora ga ne dira, kako iz saaljenja tako i iz navike.

    Poslednji prizor ove prie odigrava se u meteu poslednjc noi u godini 1894. Te

    noi, momci iz Suspira jedu tek zaklano jagnje i piju kavgadijsku rakiju; jedan

    od njih beskonano na gitari rastee munu milongu. U elu stola, pijani Otalora

    die zdravicu za zdravicom, u izlivima oduevljenja; narastajua vrtoglavica

    simbol je njegove neumitne sudbine. Bandeira bez rei sedi meu onima koji

    kliu, i puta da tee buna no. Kad odbije dvanaest, ustaje kao neko ko se

    prisetio kakve obaveze. Ustaje i tiho kuca na enina vrata. Ova mu odmah

    otvara, kao da je na to i ekala. Izlazi ovla odevena i bosa. Maznim a promuklim

    glasom, gazda joj nareuje:

    - Budui da se ti i onaj iz Buenos Airesa toliko volite, ima smesta da ga

    poljubi, pred svima.

    Dodaje i jednu surovu psovku. ena bi da se odupre, ali je dva mukarca

    hvataju za ruke i bacaju na Otaloru. Sva uplakana, ona ga ljubi po licu i grudima.

    Ulpijano Suarcz dri uperen revolver. Pre no to e umreti, Otalora shvata da su

    ga izdali od samog poetka, da je bio osuen na smrt, da su mu dopustili da oseti

    ljubav, vlast i pobedu samo zato to su ga smatrali pokojnim, samo zato to je za

    Bandeiru odavno bio mrtav.

    Suarez, gotovo prezrivo, opali.

    Teolozi

    Kad su opustoili vrt, oskrnavili putire i oltare, Huni ujahae u manastirsku

    biblioteku i poderae nerazumljive knjige, proklee ih i popalie, strahujui,

    verovatno, da se iza pismena kriju huljenja na gvozdenu sablju kojoj su se

    klanjali. Pogorce palimpsesti i stari rukopisi, no u srcu lomae, u pepelu, osta

    bezmalo netaknuta dvaneasta knjiga dela Civitas Dei, u kojoj se kazuje da je

    Platon u Atini pouavao da e posle silnih vekova svet opet poprimiti prvobitni

    oblik, i da e on, u Atini, istom slualitu opet izlagati isto uenje. Tekst koji je

    plamen potedeo bio je posebno potovan, a oni koji su ga itali i bavili se njime u

    toj zabaenoj pokrajini smelnue s uma da jc pisac izneo to uenje samo da bi ga

    mogao lake opovrgnuli. Vck kasnije, Aurelijan, pomoni biskup u Akvileji,

    saznao jc da na obalama Dunava najnovija sekta monotona (poznatih i kao

  • anulari) iri uenje da istorija ima kruan tok i da nita nije to ve nije bilo i to

    nee biti. Toak i Zmija potisnuli su Krst u tamonjim planinama. Svi su

    strahovali, no teila ih je glasina da e Jovan Panonski, koji se prouo raspravom

    o sedmom Bojem atributu, raskrinkati lako bezonu jeres.

    Aurelijanu teko padoe ove vesti, naroito poslednja. Znao je da u oblasti

    teologije svaka novina donosi opasnost; kasnije zakljui da je postavka o krunom

    vremenu suvie neverovatna i zapanjujua da bi mogla predstavljati ozbiljnu

    opasnost. (Treba se uvati samo onih jeresi koje se mogu pobrkati sa

    pravoverjem.) Vie ga je zabolelo meanje - uplitanje - Jovana Panonskog. Dve

    godine pre loga, on je u svom kitnjastom delu De septima affectione Dei sive de

    ceternitate uzurpirao pitanje za koje je Aurelijan bio najpozvaniji; i sada se

    spremao, kao daje problem vremena u njegovoj iskljuivoj nadlenosti, da

    napadne anulare ko zna kakvim sve Prokrustovim argumentima i protiv

    otrovima strasnijim od Zmije... Aurelijan je te veeri prelistao stranice drevnog

    Plutarhovog dijaloga o sumraku proroanstava; u dvadeset devetom pasusu

    naiao je na rugalicu namenjenu stoicima koji brane beskrajno kruenje svetova,

    u kojima ima nebrojeno mnogo Sunaca, Meseca, Apolona, Dijana i Posejdona. Sve

    je ukazivalo da mu pronaeno mesto ide u prilog; odlui da preduhitri Jovana

    Panonskog i opovrgne uenje sledbcnika Toka.

    Neko trai ljubav odreene ene samo da bi je zaboravio, da bi prestao misliti

    na nju; Aurelijan je, isto tako, hteo da nadmai Jovana Panonskog, i to ne da bi

    mu naudio, ve kako bi se izleio od mrnje koju je prema njemu gajio. Svoju

    mrnju primirio je i zaboravio kroz rad, sastavljanjem silogizama i smiljanjem

    uvreda, mnogobrojnim nego, autem i nequaquam. Sklapao je duge i gotovo

    nerazmrsive reenice, pretrpane umecima, u kojima su nehat i labava sintaksa

    izgledali kao oblik prezira. Od kakofonijc je napravio svoje orue. Naslutio je da

    e Jovan skriti anulare prorokom dostojanstvenou; da se ne bi podudario s

    njim, Aurelijan izabra podsmeh. Avgustin je napisao da Hrist predstavlja pravi

    put koji nas izbavlja iz krunog lavirinta po kojem hode neznaboci; Aurelijan,

    predvidljiv do otrcanosti, poistoveti ih sa Iksonom, sa Promclejevom jetrom, sa

    Sizifom, sa tebanskim kraljem koji je video dva sunca, sa zamuckivanjem, sa

    papagajima, sa ogledalima i odjecima, sa dolapskim mazgama i rastavnim

    silogizmima. (Paganska predanja opstajala su, po njemu, kao puki ukras.) Kao i

    svako ko posedujc biblioteku, Aurelijan se oseao krivim to nije u celosti

    poznavao sve njene knjige; ova teoloka rasprava navela ga je da ispuni dug

    prema brojnim delima koja kao da su mu spoitavala njegov nemar. Tako je

    uspeo da ubaci odlomak iz Origenovog De principiis, u kojem se porie da e Juda

    Iskariotski ponovi) prodati Gospoda, i da e Pavle opet prisustvovati rtvovanju

    Slcvana u Jerusalimu; i drugi odlomak, iz Ciccronovog Academica priora, u kojem

    pisac izvrgava ruglu sve one koji zamiljaju da dok on razgovara sa Lukulom,

    bezbroj drugih Lukula i Cicerona govore doslovce to isto, u bezbroj istovetnih

    svetova. Udario je po monotonima i jednim Plutar-hovim tekstom i zagrmeo kako

    je neuveno da jednom idolopokloniku vie znai lumen natura nego njima re

    Boja. Devet dana na tome je radio; desetog mu je stigao prevod Jovanovog

    pobijanja.

    Tekst je bio smeno kratak; Aurelijan ga pogleda najprc s prezirom, a potom i

    sa strahom. U prvom delu tumaio je poslednje stihove iz Poslanice Jevrejima,

    gde se kae da Isus nije rtvovan mnogo puta od poetka sveta, nego samo

  • jedanput tokom nestajuih vekova. U drugom se navodi biblijsko pravilo protiv

    ispraznog ponavljanja nevernika (Matej 6:7) i odlomak iz sedme Plinijeve knjige

    u kojem stoji da u beskrajnom svemiru ne postoje dva ista lica. Jovan Panonski je

    tvrdio da ne postoje ni dve iste due i da je najtei grenik dragocen koliko i krv

    koju je za njega prolio Isus Hristos. Postupak jednog jedinog oveka (tvrdio je)

    vaniji je od svih devet koncentrinih nebesa; taj koji umilja da moe nestali i

    opet se vratiti sklon je jedino hvalisa-voj ispraznosti. Vreme ne nadoknauje

    izgubljeno; venost ga pohranjuje ili u slavu ili u vatru. Rasprava je bila kristalno

    jasna i sveobuhvatna; kao da je nije napisao pojedinac, ve bilo ko ili, moda, svi

    ljudi.

    Aurelijana obuze gotovo telesno ponienje. Najprc je pomislio da pocepa ili da

    preradi sopstveni tekst; kasnije ga je, s prkosnim dostojanstvom, poslao u Rim ne

    izmenivi ni slovca. Nekoliko meseci kasnije, kad se sastao Pergamski sabor, za

    teologa zaduenog da osudi zablude monotona imenovan je (kako se i moglo

    oekivali) Jovan Panonski; njegovo ueno i odmereno pobijanje bilo je dovoljno da

    jeretika Eulbrba osude na lomau. To se dogodilo i opet e se dogoditi, ree

    Euforb. Vi ne palite lomau, ve ognjeni lavirint. Da se na ovom mestu okupe sve

    lomae na kojima sam goreo, na zemlju ne bi stale i anele bi oslepile. No i to sam

    ve mnogo puta rekao. Zatim je zaurlao, jer ga zahvati plamen.

    Toak je ustuknuo pred Krstom1 a Aurelijan i Jovan i dalje nastavie u tajnosti

    svoj sukob. Obojica su vojevala u istom taboru, prieljkivala su isto odlije,

    ratovala protiv istog Neprijatelja. Aurelijan ne napisa nijednu re kojom nije iz

    potaje nastojao da nadmai Jovana. Njihov dvoboj bio je nevidljiv; ukoliko ne

    varaju opseni registri brojnih tomova Aurelijanovog dela, sauvani u Migneovoj

    Patrologiji (od Jovanovih dela sauvano je samo dvadeset rei), protivnikovo ime

    nigde se ne pominjc. Obojica su osudila anateme drugog carigradskog sabora;

    obojica su proganjala arijance, koji poriu Sinovljevu istobitnost sa Ocem; obojica

    su potvrdila pravovernost Kosmasove Topographia christiana, koja ui da je

    zemlja etvrtasta kao jevrejski tabernakl. Na nesreu, sve etiri strane sveta

    1 Na ninskim krstovima dva neprijateljska simbola stoje isprepletani. zahvati nova jeres. Nastala u Egiptu ili Aziji (svedoanstva se ne podudaraju, a

    Bosije ne prihvata Harnakove argumente u vezi s tim), jeres preplavi istone

    pokrajine i podie svetilita u Makedoniji, Kartagi i Treverisu. inilo se da je

    posvuda; zuckalo se da su u britanskoj eparhiji izvrtali raspea i da je u Cezareji

    sliku Gospoda polislo ogledalo. Ogledalo i obol bili su znamenja novih raskolnika.

    U istoriju su uli pod raznim imenima (spekulari, abismali, kainiti), ali ih

    najee nazivaju histrionima. To im je ime nadenuo Aurelijan, a oni su ga drsko

    prihvatili. U Frigiji su ih prozvali simulakrima, u Dardaniji takoe. Jovan

    Damaskin ih jc zvao oblicima; valja pomenuli da je Erfjord krilikovao taj

    odlomak. Nije bilo prouavaoca jcresi koji se nije zgraavao pred njihovim

    razuzdanim obiajima. Mnogi histrioni propovedali su isposnitvo; neki su sami

    sebe sakatili, kao Origcn; neki su iveli u podzemnim kanalima; jedni bi sebi

    vadili oi; drugi su (kao nabukodonosori iz Nilrije) pasli kao volovi, a dlaka im je

    izbijala kao u orla". Sa isposnilva i samomuenja esto bi skliznuli u zloin;

    pojedine zajednice doputale su krau; druge, ubijanje; tree, soomiju,

    rodoskvrnue i bestijalnost. Sve odreda bile su bogohulne; ne samo da su hulile

  • na hrianskog Boga, nego i na davnanja boanstva sopstvenog panteona. Tajno

    su sainili i svoje svete knjige koje su nestale, na veliku alost uenjaka. Scr

    Tomas Braun, oko 1658, pie: Vrcme jc dolo glave nadobudnim histrionskim

    jevaneljima, ali ne i Pogrdama kojima se ibala njihova Bezbonost". Erfjord

    smatra da su te pogrde" (sauvane u jednom grkom rukopisu), zapravo,

    izgubljena jevanelja. To se ne moe prihvatiti, budui da ne poznajemo

    histrionsku kosmogoniju.

    U hermetikim knjigama pie da nema razlike izmeu gornjeg i donjeg sveta; u

    oharu pak stoji da jc donji svet odraz gornjeg. Histrioni su svoje uenje

    zasnovali na izopaenju ove ideje. Pozvali su se na Maleja 6:12 (oprosti nam

    dugove nae kao i mi to opratamo dunicima svojijem") i 11:12 (carstvo

    nebesko na silu se uzima"), kako bi dokazali da Zemlja utie na nebesa, i na Prvu

    Korinanima 13:12 (vidimo kao kroz staklo u zagonetki") kako bi dokazali da je

    sve to vidimo samo privid. Moda su se poveli uenjem monotona i umislili da

    svaki ovek predstavlja dva oveka i da je pravi onaj drugi, na nebesima.

    Zamiljali su i da ljudski postupci imaju svoj obrnuti odraz, tako da kad smo

    budni, onaj drugi spava, ako bludniimo, drugi je neporoan, ako krademo, drugi

    je irokogrud. Kad umremo, sjedinjujemo se sa drugim i postajemo on. (Poneki

    odjek tog uenja ouvao se kod Bloja.) Drugi histrioni smatrali su da e smak

    sveta doi kad se iscrpu sve njegove mogunosti; kako nema ponavljanja, pra-

    vednik mora odbaciti (poiniti) najnedostojnije postupke, da ovi ne bi ukaljali

    budunost i kako bi ubrzao dolazak Isusovog carstva. Ovakav stav pobijale su

    druge sekte, koje su smatrale da istorija sveta treba da se ostvari u svakom

    pojedincu. Veina e, kao Pitagora, morati da prelazi kroz mnoga tela pre no to

    dobiju osloboenje; branitelji protejskog uenja tvrdili su pak da su za ivota

    lavovi, zmajevi, veprovi, voda i drvo". Dcmostcn govori o proienju blatom,

    emu su se podvrgavali novi sledbenici orfikih tajni; protcici su, u skladu s tim,

    pro-ienjc traili u zlu. Smatrali su da, poput Kai pokrata, niko nee izii iz

    tamnice pre no to plati i poslednji obol (Luka 12:59), i znali su da obilate

    pokajnike sledeim redovima: ja dooh da imaju ivot i izobilje" (Jovan 10:10).

    Govorili su i da ne biti zao znai bili avolski ohol... Mnogobrojne i raznolike

    mitologije smislili su histrioni; jedni su propovedali isposnitvo, drugi

    raskalanosl, a svi odreda optu pometnju. Teopomp, hislrion iz Berenikc,

    opovrgao jc sve te prie; rekao je da je svaki ovek Boji organ kojim on osea

    svet.

    Krivovernici iz Aurelijanovc biskupije bili su oni koji su tvrdili da u vremenu

    nema ponavljanja, a ne oni za koje se svaki ljudski postupak odraavao na nebu.

    To jc bila udna okolnost; Aurelijan jc i pominjc u jednom izvetaju za rimske

    vlasti. Prelat koji jc izvelaj primio bio je cariin poverenik; svi su znali da mu

    takva zahtevna dunost zabranjuje da se naslauje spekulativnom teologijom.

    Njegov sekretar - nekadanji saradnik Jovana Panonskog, sada njegov neprijatelj

    - slovio je kao neumorni progonitelj jcretika; Aurelijan je u izvetaju izloio i

    histrionsku jeres, onako kako je ona tumaena na tajnim okupljanjima u cnovi i

    Akvileji. Sastavio jc nekoliko pasusa; ba kad se spremao da napie najteu

    optubu - da ne postoje dva jednaka trenutka - pero mu se zaustavi. Nije mu

    dolazio pravi izraz; pri-medbe novom uenju (eli da vidi to ljudsko oko jo

    videlo nije? Pogledaj mesec. eli da uje uima nesluano? Posluaj ptiiji pev.

    eli da dodirne rukama nikad dodirnuto? Dotakni zemlju. Istinu vam kaem,

  • Bog tek treba da stvori svet.") bile su preusiljene i preslikovitc da bi ih naveo. A

    onda mu najednom sinu reenica od dvadeset rei. Zapisa je, zadovoljan sobom;

    odmah potom posumnja da je u pitanju tua misao. Sutradan se setio da ju je

    proitao mnogo godina ranije u Adversus annulares Jovana Panonskog. Provcrio

    je navod; zaista je bio odatle. Poe da se dvoumi. Ako bi izmenio ili izostavio koju

    re, oslabio bi izraz; ako ih ostavi, preuzima rei oveka koga se gnuao; ako

    uputi na izvor, kao da ga potkazuje. Prizva zato Boju pomo. Pred svitanje mu

    njegov aneo uvar izdiktira srednje reenje. Aurelijan sauva iste rei, ali ih

    proprati sledeom napomenom: Ono to sad laju jeretici nautrb vere, rekao je ve

    jedan na visokoueni savreme-nik, vie lakomisleno nego greno. Nakon toga

    usledilo je ono najgore, ono oekivano, neizbeno. Aurelijan je bio prinuen da

    oda ime tog oveka; Jovana Panonskog optuic za irenje jeretikih misli.

    etiri meseca kasnije, neki kova iz Aventina, obmanul histrionskim

    smicalicama, natovari na lea svog sinia golemu gvozdenu kuglu, e da bi njegov

    dvojnik mogao da poleti. Dete od toga umre; sablazan koju je izazvao taj zloin

    Jovanovim sudijama nametnu bespri-mernu strogost. Jovan nije hteo da

    ustukne; ponovio je da pobijanje njegove reenice znai upadanje u kunu jeres

    monotona. Nije razumeo (nije hteo da razume) da su monotoni ve bili stvar

    prolosti. Gotovo staraki uporan, navodio je bez kraja i konca najblistavije

    delove iz svojih nekadanjih polemika; sudijc su se sada ograivale od onoga to

    ih je nekada toliko oduevljavalo. Umesto da pokua da sa sebe spere i najmanju

    mrlju histrionizma, Jovan se upinjao da dokae da ga optuuju za strogu

    pravovernost. Raspravljao je sa ljudima od ije je odluke zavisila njegova

    sudbina, a poinio je nedopustivu neopreznost da im se obraa otroumno i

    prezrivo. Dvadeset i estog oktobra, nakon rasprave koja je potrajala tri dana i tri

    noi, osudic ga da umre na lomai.

    Aurelijan je prisustvovao pogubljenju zato to bi njegovu odsutnost protumaili

    kao priznavanje krivice. Za izvrenje kazne izabrae breuljak na ijem se vrhu

    uzdizao stub, duboko poboden u zemlju sa brojnim naramcima prua unaokolo.

    Na podnevnom suncu, Jovan Panonski niice je leao u praini, urliui kao zver.

    Grebao je zemlju, ali ga krvnici podigoe, razgolitie i na kraju vezac za stub.

    Na glavu mu nalaknue slamenu krunu natopljenu sumporom; kraj njega

    postavie primerak kune knjige Adversus annulares. Prethodne noi pala je kia

    pa je prue sporo gorelo. Jovan Panonski molio se najpre na grkom a posle i na

    nekom neznanom jeziku. I ba kad ga je plamen stao prljiti, Aurelijan se usudi da

    digne pogled. Naas zastadoc plameni jezici; tad Aurelijan prvi i poslednji put

    vide lice omrznutog oveka. Podscti ga na nekoga, ali se ne mogae setili na koga.

    I'otom se izgubi u plamenu; Jovan tada kriknu kao da krii poar.

    Plutarh navodi da je Julije Cezar oplakao Pompejevu smrt; Aurelijan Jovanovu

    nije oplakao, ali se zato osetio kao ovek izleen od neizleive bolesti, koja mu je

    ve postala sastavni deo ivota. Godine mu protekoc u Akileji, u Efesu,

    Makedoniji. Lutao je po nepristupanim graninim predelima Carstva, po

    neprohodnim movarama i pustinjama koje zovu na razmiljanje, sve u nameri

    da mu samoa pomogne da razume svoju sudbinu. U jednoj mauritanskoj eliji, u

    noi punoj lavova, ponovo je razmotrio optubu protiv Jovana Panonskog i po ko

    zna koji put naao opravdanje za donetu presudu. Mnogo je tee uspevao da

    opravda svoju lukavu prijavu. U Rusadiru je besedio zastarelu propoved Svetlost

    nad svetlostima to gori na telu prokletnika. Dok je boravio u Hibcrniji, u jednoj

  • samostanskoj kolibi opasanoj umom, jedne noi pred svitanje, trglo ga je

    rominjanje kie. Setio se jedne rimske noi kada ga je iznenadio jednak istanan

    zvuk. U podne je grom zapalio umu, lako da je Aurelijan skonao smru

    Jovanovom.

    Kraj prie moe se ispriati jedino u metaforama, budui da se odvija u

    kraljevstvu nebeskom, u kojem nema vremena. Moda valja rei da je Aurelijan

    razgovarao sa Bogom i da ga je Ovaj pobrkao sa Jovanom Panonskim, jer Ga

    verske razmirice nimalo ne zanimaju. Iz toga bi se, meutim, moglo zakljuiti da

    jc u pitanju zabuna u Bojem umu. Zato bi tanije bilo rei da je u raju Aurelijan

    spoznao da su nedokuivom Boanstvu on i Jovan Panonski (pravovernik i

    krivovernik, mrzitelj i omrznuti, tuitelj i rtva) bili jedna te ista osoba.

    Pria o ratniku i zatoenici

    Na stranici 278. knjige La poesia (Bari, 1942), Kroe, saimajui jedan latinski

    tekst istoriara Pavla akona, opisuje Droktulftovu sudbinu i navodi njegov

    epitaf; i sudbina i epitaf duboko su me dirnuli a kasnije sam shvatio i zato.

    Droktulft je bio lombardijski ratnik koji je tokom opsade Ravene napustio vlastite

    redove i poginuo branei grad koji je prethodno napao. itelji Ravene sahranili su

    ga u jednom hramu i uklesali za njega epitaf kojim su izrazili svoju zahvalnost

    (contempsit caros, clum nos amat Me, parentes") i otar nesklad izmeu surovog

    izgleda tog varvarina i njegove prostodunosti i dobrote:

    Terribilis visu facies mente benignus, Longaque robusto pectores barba fuit!'*

    Tako glasi pria o sudbini Droktulfta, varvarina koji je poginuo branei

    Ravenu, ili je to deo njegove ivotne prie koju je Pavle akon uspeo spasti od

  • zaborava. Ne znam ak ni u koje se to doba zbilo: da li polovinom VI veka, kad su

    Langobardi pustoili italijanske ravnice, ili u VIII veku, pre predaje Ravene.

    Zamislimo (ovo nije istorijska rasprava) da je u pitanju ono prvo.

    Zamislimo, sub specie aeternitatis, tog Droktulfta, ali ne kao Droktulfta

    pojedinca, koji je nesumnjivo bio jedinstven i nedokuiv (kao i svi pojedinci), ve

    kao lik kakvim je njega i tolike druge nainilo predanje, to e rei kao spoj

    zaborava i pamenja. Kroz mranu geografiju prauma i movara, ratovi su ga sa

    obala Dunava i Labe naneli u Italiju a da moda nije ni znao da ide na jug niti da

    vojuje protiv rimskog imena. Moe biti da je bio pristalica arijanizma, koji ui da

    je slava Sina tek odraz slave Oca, no razumnije je zamisliti ga kao poklonika

    Zemlje, Herlc, iji je prekriveni idol iao od kolibe do kolibe na koijama koje su

    teglile krave, ili boanstava rata i groma, grubo istesanih drvenih figura,

    zamotanih u sukno i naikanih noviima i narukvicama. Dolazio je iz

    neprohodnih uma veprova i pragoveda; bio je beloput, smeo, prostoduan, surov,

    odan svome voi i plemenu, a ne svetu. Ratovi ga dovode u Ravenu i u njoj vidi

    neto to nije video nikada ranije, ili nikada do kraja. Vidi dan i emprese i

    mermer i njihov sklad. Vidi sloenu celinu, koja nije nered; vidi grad, organizam

    koji ine statue, hramovi, vrtovi, odaje, ograde, upovi, kapiteli, pravilno ureen

    prostor na otvorenom. Nijedno od tih dela (znam) ne opinjava ga lepotom; diraju

    ga kao to bi danas nas dirnula kakva sloena maina, iju svrhu ne poznajemo,

    ali u ijem se izgledu nasluuje besmrtni um. Moda mu je dovoljno to vidi samo

    jedan kameni luk, sa nerazumljivom porukom ispisanom venim latinskim

    slovima. Odjednom ga zablesne i preplavi to olkrovenje, koje se zove Grad. Zna da

    e u njemu bili tek kao pas, ili dete, i da ga nee ni izbliza razumeti, ali zna i da

    taj grad vredi vie od njegovih boanstava, i od vere kojoj je priao, i od svih

    ___________________________________________________

    'Gibon (Decline and Fali, XLV) takoe navodi ove stihove.

    *"Stranog izgleda a dobre due, i po prstima jaku bradu imae. (prim. prev.)

    nemakih movara. Droktulft naputa zemljake i bori se za Ravenu. Gine, i na

    grobnici uklesuju rei koje on ne bi razumeo:

    Contempsit caros, dum nos amat Me, parentes, Hane patriam reputans esse,

    Ravenna, suam."**

    Nije bio izdajnik (izdajnici najee ne nadahnjuju pobone epitafe); bio je

    vizionar, preobraenik. Nekoliko narataja posle njegove smrti, Langobardi, koji

    su osuivali prebeglicu, uinie to i on: postae Italijani, to jest Lombardi, i

    moda je neko njihove krvi - kakav Aldier - mogao poroditi one koji su rodili

    Aligerija... Mnoge se pretpostavke mogu izvesti iz Droktulftovog postupka; moja

    je najsaetija; ako nije istinita kao injenica, bie istinita kao simbol.

    Kada sam u Kroeovoj knjizi proitao priu o ovom ratniku, osetio sam se

    posebno ganut, i imao sam utisak da u razliitom obliku ponovo dobijam neto to

    mi je ve pripadalo. Na trenutak pomislih na mongolske konjanike koji su od

    Kine hteli da naprave beskrajni panjak, a ostareli su u gradovima koje su

    nameravali da razore; nije to bila uspomena koju sam traio. Onda je konano

    pronaoh; bila je to pria koju mi je nekada kazivala moja baka Engleskinja, sada

    pokojna.

  • Godine 1872. moj deda Borhes bio jc zapovednik severne i zapadne granice

    Buenos Aircsa i june oblasti Santa Fea. tab se nalazio u Huninu; neto dalje,

    rasporeen na etiri-pet milja, stajao je lanac utvrenja; jo dalje, ono to se tada

    zvalo Pama, kao i Tiera Adentro. Jednom prilikom moja baka, zadivljena koliko

    i podsmeljiva, spomenu svoju sudbinu Engleskinje zakopane na taj kraj sveta;

    uzvratie joj da nije ni prva ni poslednja, a nekoliko meseci kasnije pokazae joj

    neku indijansku devojku koja jc polako prelazila preko trga. Koraala je bosa a

    na sebe je prebacila dva crvena ebeta; kike su joj bile plave. Jedan vojnik joj ree

    da druga Engleskinja eli da razgovara sa njom. ena pristade; stupila je u tab

    odvano i donekle sumnjiavo. Na ba-krenastom licu, iaranom dreavim bojama,

    oi joj imahu onu bledo-plavu boju koju Englezi nazivaju sivom. Imala je gipko

    telo, kao kouta; ruke jake i koate. Dolazila je iz pustare, iz Tiera Adentra, i

    sve-joj je izgledalo skueno: vrata, zidovi, nametaj.

    Moda su te dve ene na trenutak osetile sestrinsku bliskost, i-velc su daleko

    od svog voljenog ostrva, u jednoj neverovatnoj zemlji. Moja baka je neto upita;

    druga ena odgovori s mukom, upinjui se da pronae rei i ponavljajui ih kao

    da je oduevljena njihovim vajkadanjim prizvukom. Petnaest godina nije

    progovorila svoj maternji jezik i teko se snalazila. Ree da je iz Jorkira, da su

    joj se roditelji doselili u Buenos Aires, da ih jc izgubila u jednoj indijanskoj zasedi,

    da su je Indijanci odveli i da je sada ena jednom poglavici, kome je rodila dva

    sina i koji je bio jako hrabar. To joj je govorila na grubom engleskom, sa

    meavinom araukanskog i pampakog, a iza prie nasluivao se surov ivot:

    atori od konjske koe, lomae od balege, dranje pregorelog mesa ili presnih

    iznutrica, neujno kretanje u zoru; napadi na torove, ratni poklii i pljaka,

    ratovanje, goli jahai koji gone mnogobrojnu stoku, mnogoenstvo, smrad i

    ** Sve dok za roditelje drage ne mari i predvodi nas onaj koji u Raveni domovinu svoju vide. (prim. prev.)

    vradbine. Preneraena i puna saaljenja, moja baka je stade nagovarati da se ne

    vraa. Zaklela se da e je zatititi i da e joj izbaviti decu. ena joj odgovori da je i

    ovako srena i vrati se, iste noi, u pustaru. Fransisko Borhes poginue nemalo

    zatim u revoluciji iz 1874; moda je tada moja baka mogla u toj eni, koju je

    takoe otrgnuo i preobrazio ovaj neumoljivi kontinent, videti samo udovino

    ogledalo vlastite sudbine...

    Svake godine je plavokosa Indijanka dolazila u Hunin ili Fuerte Lavalje da u

    duanima nabavi potreptine i takozvane poroke: mate, duvan i cigaret-papir; od

    razgovora sa mojom bakom, vie se nije pojavila. Meutim, videle su se jo

    jednom. Moja baka je izila da lovi; na jednom rancu, nadomak movarita, jedan

    ovek klao je ovcu. Kao u snu, stvori se Indijanka na konju. Baci se na zemlju i

    stade piti vruu krv. Ne znam da li je to uinila zato to drugaije nije mogla ili je

    to bio neki izazov i znak.

    Hiljadu trista godina i more razdvajaju sudbinu zatoenice i sudbinu

    Droktulftovu. Obe su sudbine sada podjednako nenadoknadive. Lik varvarina

    koji se bori za slobodu Ravene i lik Evropejke koja bira pustaru mogu izgledati

    opreni. Meutim, oboje su se prepustili nekom tajanstvenom porivu, dubljem i

    od razuma, i s njim u skladu postupili, iako ne bi umeli da ga opravdaju. Moe

  • biti da su prie koje sam ovde izloio jedna te ista pria. Glava i pismo tog novia

    Bogu su isti.

    Urliki fon Kilman

    ivotopis Tadea Isidora Kruza (1829-1874)

    I'm looking for the face I had Before the vvorld was made.*

    Yeats, The Winding Stair

    estog februara 1829, odmetnuti gaui, kojima je Laval ve bio za petama,

    hitali su da se s juga pridrue Lopezovim trupama. Zanoili su na imanju za ije

    ime nisu bili uli, na tri-etiri milje od reke Pergamino; pred zoru, jednoga od njih

    spopade jeziv san: u polumraku barake, uasnuti krik probudi enu koja je

    spavala s njim. Niko ne zna ta je usnio, jer ve sutradan, u etiri izjutra,

    Suarezova konjica razbi odmetnike gonei ih najpre devet milja, sve do zagasitih

  • strnita, gde je u jednom jarku pomenulom oveku raspolutila lobanju jedna

    sablja iz ratova u Peruu i Brazilu. ena se zvala Isidora Kruz; kad je rodila, sinu

    je dala ime Tadco Isidoro.

    Nije mi namera da iznosim njegov ivot. Od svih dana i noi koji ga ine,

    zanima me samo jedna no; sve ostalo sveu na ono najnunije za njeno

    razumcvanje. Pustolovina je zapisana u jednoj uvenoj knjizi, iji sadraj moe,

    zapravo, svima ljudima biti sve (Prva Korinanima, 9:22), budui da se ne da

    iscrpsti silnim ponavljanjima, tumaenjima i izopaavanjima. Svi koji su

    raspravljali o ivotu Tadea Isidora, a njih je podosta, istiu da je na njegovo

    stasavanje presudan uticaj odigrala ravnica, meutim, toliki drugi gaui, u dlaku

    nalik njemu, raali su se i umirali u praumskim obalama Parane i po

    urugvajskim vrletima. iveo je, nema zbora, u svetu predvidljivog divljatva. Do

    1874, kada su ga pokosile crne boginje, nikada nije video ni planinu ni gasnu

    pumpu ni mlin. Niti je video grad. Godine 1849. otiao je u Buenos Aires gonei

    krdo stoke sa poseda Fransiska Havijera Aseveda; njegovi drugovi krenue u

    grad da se provesele; nepoverljivi Kruz nije ni makao iz konaita nadomak tora.

    Tamo je provodio dane i dane, utke, spavao je na zemlji, ispijao mate, ustajao u

    cik zore i skrueno se molio. Razumco je (mimo rei, ak i mimo razuma) da u

    gradu nema ta da trai. Jedan od nadniara, podnapit, slade da mu se ruga.

    Kruz mu tad nita ne odvrati, no kako je ovaj i narednih noi, po povratku iz

    grada, sedei uz vatru, jednako terao po svome, Kruz (koji prethodno nije pokazao

    ni ozlojeenost, a kamoli ljutinu) potegne no i ubije ga. Beao je i krio se u

    nekom traku; nakon nekoliko noi, apljin krik javi mu da ga je opkolila

    policija. Na oblinjem grmu isprobao je no; da ga ne ometaju pri kretanju,

    skinuo je mamuze. Borba mu je bila milija od predaje. Ranic ga u podlakticu, u

    rame, u levu aku; on je najustrijima iz protivnikog tabora naneo ljute rane;

    _______________________________________________________ * Traim lice koje sam imao pre nego to je svet nainjen. Jejts: Zavojito stepenite.

    kad mu je krv curnula kroz prste, stao je da se bori kao lav; pred zoru su ga

    razoruali, oamuenog od izgubljene krvi. U ono vreme, sluenje vojske bilo je

    isto to i izdravanje kazne: Kruzu je sledovalo utvrenje na severnoj granici.

    Uestvovao je u graanskim ratovima kao obian vojnik; nekad je vojevao za svoj

    rodni kraj, nekad protiv njega. Januara 23. godine 1856, kod Lagunas de

    Kardosa, sa jo tridesetoricom hriana i pod komandom starijeg narednika

    Euscbija Laprida, tukao se protiv dvesta Indijanaca. U jednom naletu ranie ga

    kopljem.

    Njegova nejasna i junaka ivotna pria obiluje prazninama. Znamo da je oko

    1868. ponovo u blizini Pergamina: oenjen je ili ivi sa enom, ima sina, posedujc

    pare zemlje. Narednik u odredima seoske policije postaje 1869. Iskupio se za

    svoju prolost; u to vreme mora da se smatrao srenikom, iako u dubini due to

    nije bio. (Vrebala ga je, u budunosti, jedna besana, kljuna no, u kojoj je

    napokon ugledao sopstveno lice, no u kojoj je napokon uo sopstveno ime. Ako se

    valjano razume, itav njegov ivot zaokruen je tom noi; bolje reeno, jednim

    njenim trenutkom, jednim postupkom u toj noi, zato to su postupci nai

    simboli.) Svaka sudbina, ma koliko da je duga i sloena, sastoji se zapravo od

    jednog jedinog trenutka: od trenutka kada ovek jednom za svagda spozna ko je.

  • Priaju da je Aleksandar Makedonski video svoju ratniku budunost u udesnoj

    prii o Ahilu; vedski kralj Karlo XII, u prii o Aleksandru. Tadeo Isidoro Kruz,

    koji nije znao da ita, nije nita spoznao iz knjige; video je sebe samog u jednom

    okraju i u jednom oveku. Ovako je to bilo.

    Poslednjih dana meseca juna 1870. dobio je nareenje da uhapsi nekog

    razbojnika koji je na dui nosio dva ubistva. Dezertirao je iz jedinica kojima je na

    junoj granici komandovao pukovnik Benito Maado; tokom neke pijanke, ubio je

    jednog crnca u nekom bordelu; tokom neke druge, itelja okruga Rohas; u

    izvetaju je pisalo i da je rodom iz Laguna Kolorade. Na tom su se mestu,

    etrdeset godina ranije, okupili oni odmetnuti gaui koji su po zloj kobi prepustili

    svoja tela pticama i psima; otuda je krenuo Manuel Mesa, koga su pogubili na

    trgu Pobede, dok su doboima hteli da uutkaju njegov bes; otuda je krenuo

    neznanac koji je Kruza zaeo i ivot izgubio u nekom jarku, glave raspoluene

    sabljom iz bitaka u Peruu i Brazilu. Kruz je u meuvremenu zaboravio ime tog

    mesta; sad ga je prepoznao sa blagim ali neobjanjivim nemirom... Zloinac na

    konju vukao je za nos vojnike koji su ga progonili, tako to ih je stalno zbunjivao

    sloenim i dugim manevrima; ovi ga, ipak, opkolie u noi dvanaestog jula.

    Sakrio se u nekom ibljaku. Pomrina je bila bezmalo neprozirna. Kruz je sa svo-

    jima, oprezno i peice, nastupao ka bunju u ijoj je treperavoj dubini vrebao ili

    spavao tajanstveni ovek. Glasnu se aplja; Tadeu Isidoru Kruzu se uini da je

    ve doiveo taj trenutak. Kriminalac iskoi iz skrovita spreman za borbu. Kruz

    ga nazre, onako stranog; lica gotovo zaraslog u kosu i prosedu bradu. Ne mogu

    da prepriam borbu, iz dobro poznatog razloga. Dovoljno e biti da podsetim da je

    dezerter teko ranio ili ubio vie Kruzovih ljudi. Ovaj, meutim, dok se borio u

    pomrini (dok se njegovo telo borilo u pomrini), poe da shvata. Shvatio je da

    meu sudbinama nema boljih i gorih, i da svaki ovek treba da se pomiri sa

    sudbinom koju nosi u dui. Shvatio je da ga inovi i uniforma sputavaju. Shvatio

    je da mu je sudbina namenila ulogu vuka, a ne drueljubivog psa; razumede da je

    onaj drugi bio on. Svanjivalo je nad nedoglednom ravnicom; Kruz zbaci apku na

    zemlju, viknu da nee dozvoliti da zloinaki ubiju hrabrog oveka i okrenu se

    protiv sopstvenih vojnika, rame uz rame sa dezerterom Martinom Fijerom.

  • Ema Cunc

    etrnaestog januara 1922, na povratku iz tekstilne fabrike Tarbuh i Lovental,

    Ema Cunc jc u dnu ulaznog trema zatekla jedno pismo sa peatom iz Brazila, po

    kojem jc odmah znala da joj je otac umro. U prvi mah zbunie jc markica i

    koverat; polom ju jc zabrinuo nepoznati rukopis. Desetak neitko napisanih

    redova ispunilo jc celu stranicu; Ema proita da je gospodin Majcr zabunom popio

    prejaku dozu veronala i da je preminuo u bolnici u Baheu treega ovog meseca.

    Vest jc potpisao jedan oev poznanik iz pansiona, neki Fcjn ili Fajn, rodom iz Rio

    Grandca, koji nije mogao znati da se obraa pokojnikovoj keri.

    Emi papir ispade iz ruke. Najpre je obuze munina u stomaku, kolena joj

    poklecnue; onda je ophrva oseanje zaslepljene krivice, nestvarnosti, jeze,

    straha; nakon toga, poele da je sutranji dan ve svanuo. U nastavku shvati da

    je takva elja uzaludna, budui da jc oeva smrt ono jedino to se na svetu

    dogodilo i da e se odsad dogaati do u beskraj. Podie papir i ode u svoju sobu.

  • Kriom ga odloi u fioku, kao da na izvestan nain unapred zna ta e uslediti. Ili

    je to moda ve poela nasluivati; ve je bila ona koja e bili.

    U nastupajuoj tami, Ema je do kraja toga dana oplakivala samoubistvo

    Manucla Majcra, koji se za srenih dana zvao Emanuel Cunc. Prisetila se

    lelovanja na jednom imanju blizu Gualcguaja, pri-setila se (pokuala je da se

    priseti) svoje majke, prisetila se kuice u Lanusu prodane na licitaciji, priselila se

    utih rombova na jednom prozoru, selila se naloga za hapenje, nanete sramote,

    prisetila se anonimnih pisama sa umetnutim lankom o blagajnikovoj

    proneveri", sctila se (niti bi to ikada mogla zaboraviti) da joj se otac, one posle -

    dnje noi, zakleo da je lopov bio, zapravo, Lovental. Lovental Aron, nekadanji

    poslovoa u fabrici a sada njen suvlasnik. Ema jc od 1916. uvala tajnu. Nikome

    je nije otkrila, ak ni svojoj najboljoj prijateljici, Elsi Urstajn. Moda se klonila

    drske neverice; moda je vcrovala da je tom tajnom povezana sa odsutnim ocem.

    Lovental nije znao da ona zna; Ema Cunc jc iz te beznaajne okolnosti crpila

    oseaj nadmoi.

    Te noi nije oka sklopila, a kada su prvi jutarnji zraci opertali etvorougaonik

    prozora, ve jc skovala svoj plan. Postarala se da taj dan, koji joj se uinio

    beskrajno dug, bude kao i svaki drugi. U fabrici se zuckalo o trajku; Ema se, kao

    i uvek, izjasnila protiv bilo kakvog nasilja. U est sati, kad jc zavrila posao,

    otila jc sa Elsom u jedan enski klub sa gimnastikom dvoranom i bazenom. Obe

    su se ulanile; morala jc da ponavlja i srie svoje ime i prezime, i da istrpi

    neumesne upisivaeve ale. Sa Elsom i mladom od sestara Kronfus dogovorila se

    u koji e kinematograf ii u nedelju popodne. Zatim se poveo razgovor o

    momcima, o emu niko nije oekivao da Ema bilo ta kae. U aprilu e napuniti

    devetnaest godina, ali je od mukaraca jo uvek maltene patoloki zazirala... Na

    povratku je sebi skuvala supu od tapiokc i povra, rano veerala, legla u krevet i

    prisilila sebe da zaspi. Tako jc, ispunjen obavezama i ni po emu poseban,

    protekao petak, petnaesti u mesecu, dan koji je prethodio izvrenju plana.

    U subotu jc probudi nestrpljenje. Ne uznemirenost, nego ba nestrpljenje, i

    neobino olakanje to jc taj dan najzad osvanuo. Sada vie nije morala ni da

    planira ni da zamilja; za nekoliko sati dosegnue jednostavnost injenica.

    Proitala jc u La prensi da e te noi vedski brod Nordstjernan isplovili sa gata

    br. 3; preko telefona jc pozvala Lovenlala, nagoveslila da eli da mu saopti,

    mimo svojih drugarica, neto vezano za trajk i obeala da e predvee svratiti do

    njegove kancelarije. Glas joj je podrhtavao; drhtavost je bila primere-na

    potkazivau. Toga jutra nije sc dogodilo nita vredno pomena. Ema je radila do

    dvanaest i sa Elsom i Perlom Kronfus utanaila pojedinosti oko nedeljnog

    izlaska. Nakon ruka je prilcgla i zatvorenih oiju ponovo razmotrila skovani

    plan. Uini joj se da e njegov zavrni deo biti manje straan od poetnog, ali da

    e joj svakako doneti slast pobede i zadovoljenje pravde. Najednom, uzbunjena,

    ustade i otra do komode. Otvori fioku; ispod portreta Miltona Silsa, gde ga je

    spustila prethodne veeri, stajalo je Fajnovo pismo. Niko ga nije mogao videti;

    stade ga itati a onda ga pocepa.

    Opisali verodostojno sve to se dogodilo tog popodneva bilo bi teko, moda ak

    i neumesno. Pakao se, izmeu ostalog, odlikuje i nestvarnou, i ta odlika kao da

    ublaava njegove uase, a moda ih i pojaava. Kako verodostojno predstaviti, in

    u koji bezmalo da nije verovao ni njegov izvrilac, kako vasposkiviti onaj

    kratkotrajni haos kojega se danas uspomena na Emu Cunc gnua i odrie? Ema

  • jc ivela blizu Almagra, u ulici Linijcr; znamo da je tog popodneva otila u luku.

    Moda joj sc na ozloglaenom etalitu Hulio uinilo da je ogledala umnoavaju,

    svcllost prokazuje a pohotne oi razgoliuju, no loginije jc pretpostaviti da u

    poetku neprimeeno eta pod ravnodunim svodovima vaarita... Kroila je u

    dve-tri kalane, zapamtila dranje i trikove drugih ena. Na kraju jc pronala

    mornare sa Nordstjenana. Uplaila sc da joj jedan mladi ne izmami kakvo neno

    oseanje te izabra jednog drugog, po svoj prilici rastom nieg od sebe, prostainu,

    sve u nameri da istola uasa ne bude okaljana. Mukarac je provede kroz neka

    vrata, zatim kroz jedan sumnjiv hodnik, pa uz zavojite stepenice i onda kroz neko

    predvorje (u kojem je videla okno sa rombovima istim kao u kui u Lanusu), pa

    onda kroz hodnik i najzad kroz vrata koja sc zatvoric. Vani dogaaji izmeleni

    su iz vremena, bilo zato to u njima neposredna prolost kao da je odseena od

    budunosti, bilo zato to njihovi sastavni delovi kao da nisu uzastopni.

    Da li je u tom vanvremenom vremenu, u lom zbrkanom kovitlacu nepovezanih i

    surovih oseaja, Ema Cunc makar jednom pomislila na pokojnika zbog kojeg se

    rtvuje? Meni sc ini da jeste, jedan jedini put, i da ba u tom trenutku njen

    oajniki naum zamalo da propadne. Pomislila je (nije mogla da ne pomisli) da jc

    njen otac njenoj majci uradio upravo onu strahotu koju su njoj sada inili.

    Uvidela je to sa tupim zaprepaenjem i odmah se sakrila u vrtoglavicu. Mu-

    karac, Sveanini ili Finac, nije govorio panski; on Emi bec alatka isto koliko i

    ona njemu, samo to je ona posluila za uivanje, a on za isterivanje pravde.

    Kad je ostala sama, Ema ne otvori oi odmah. Na nonom ormariu leao je

    novac koji je ostavio mukarac: Ema se pridie i pocepa ga kao to je prethodno

    pocepala pismo. Poccpati novac je svetogre, ba kao i bacanje hleba; Ema se

    pokaja, skoro istog trenutka. Tako oholi postupak, na takav dan... Strah joj se

    utopio u ojaenost njenog tela, u odvratnost. Sapeta odvratnou i tugom, Ema

    ipak polako ustade i stade da se oblai. U sobi vie nije bilo ivih boja; ileo je

    suton. Emi poe za rukom da izie neopazice; na uglu se popela u tramvaj koji je

    vozio na zapad. U skladu sa svojim planom, izabrala je jedno od prednjih sedita,

    da joj ne vide lice. Moda ju je, dok je pratila promicanja bezlinih ulica, ohrabrilo

    uvercnje da ono to se dogodilo nije zatrovalo poredak stvari. Vozila se

    proreenim sivim etvrtima, gledala i u isti mah zaboravljala, i sila u jednu od

    naporednih ulica oko etalita Varnes. Nasuprot oekivanom, umor joj je davao

    snage, primoravajui je da se usredsredi na pojedinosti poduhvata, i u drugi plan

    stavljao pozadinu i krajnji cilj.

    Arona Lovcntala svi su smatrali ozbiljnim ovekom; u oima malobrojnih

    prijatelja, bio je krlica. Ziveo je na gornjem spralu fabrike, sam. Kako je ivco na

    pustoj periferiji, bojao se lopova; u fabrikom dvoritu drao je velikog psa, a u

    fioci svoga radnog stola revolver, to je svakome bilo poznato. Godinu dana prc

    toga dolino je oplakao iznenadnu smrt svoje ene - iz porodice Gaus, koja mu je

    donela bogat miraz! - no njegova istinska strast bio je novac. Na sopstvenu

    sramotu, patio je to novac lake uva negoli zarauje. Bio je veoma poboan;

    verovao je da je sa Gospodom sklopio tajni dogovor, kojim su mu u zamenu za

    molitve i bogougodna dela, oproteni gresi. elav, krupan, u crnini, sa tamnim

    cvikerima i rie brade, stajao je kraj prozora i ekao povcrljivi izvetaj radnice

    Cunc.

    Vide je kako odgurujc gvozdenu kapiju (koju je on namerno odkrinuo) i prelazi

    mrano dvorite. Vide kako zaobilazi vezanog psa kad je ovaj zalajao. Ema jc

  • micala usnama kao neko ko se ispotiha moli; sricala je, umorno, presudu koju e

    gospodin Lovcntal uti prc no to umre.

    Stvari se nisu odigrale onako kako je Ema Cunc predvidela. Od prethodne zore,

    ona je sebe esto zamiljala kako odluno revolverom cilja u hulju terajui ga da

    prizna svoju gnusnu krivicu, i kako izvodi smeli plan koji e Bojoj Pravinosti

    omoguiti da nadvlada ljudsku pravdu. (Ne iz straha, ve kako bi delovala kao

    orue te Pravde, nije elela da jc stigne kazna.) Posle toga, jedan hitac u grudi je

    trebalo da zapeati sudbinu Loventalu. Ali, stvari se nisu tako odigrale.

    Kad se nala pred Aronom Lovenlalom, Ema ne oseti toliko poriv da osveti svog

    oca koliko da smesta naplati gadosti koje je zbog toga morala da otrpi. Posle

    onako temeljnog obeaenja, nije mogla da ga ne ubije. Nije imala vremena ni

    za dramska prenemaganja. Sela je, srameljivo se izvinila Loventalu, pozvala se

    (poput pravog potkazivaa) na dunu odanost, izgovorila nekoliko imena,

    nagovestila neka druga i zautala, lobo savladana strahom. Uspela je da privoli

    Lovcntala da izie po au vode. Kada se ovaj, sumnjiav zbog tolikog

    prenemaganja ali i blagonaklon, vratio u trpezariju, Ema je iz fioke ve izvadila

    teki revolver. Dvaput jc pritisla obara. Pozamano telo stropotalo se kao da su

    ga raskinuli pucnji i dim, razbi se aa s vodom, njegovo lice jc zapanjeno i besno

    pogleda, iz usta mu suknuc psovke na panskom i hebrejskom. Jednako jc sipao

    kletve; Ema morade da opali jo jednom. U dvoritu, vezani pas poe da laje a iz

    psovakih usta iznenada kuljnu krv i umrlja bradu i odeu. Ema slade izricati

    pripremljenu optubu (Osvetila sam oca i nee me moi kazniti..."), ali je ne

    dovri, jer je gospodin Lovcntal izdahnuo. Nikada nije saznala da li ju je razumeo.

    Besomuni lave podseti jc da jo uvek nije sve gotovo. Razbaca stvari na

    divanu, otkopa sako na lesu, skinu mu okrvavljene cvikere i ostavi ih na

    kartoteci. Onda podie slualicu i ponovi ono to je toliko puta ponavljala, tim ili

    nekim drugim recima: Dogodilo se neto neverovatno... Gospodin Lovental me je

    pozvao izgovarajui se da je re o trajku... Silovao me je, ubila sam ga...

    Pria je uistinu bila neverovatna, ali su je svi prihvatili, budui da je u sutini

    bila istinita. Istinit jc bio ton Emc Cunc, istinit njen stid, istinita mrnja. Takoe

    je istinito bilo ponienje koje je pretrpela; jedino su lane bile okolnosti, vreme i

    jedno ili dva imena.

  • Asterionov dom

    I kraljica rodi sina kojemu

    nadenue ime Asterion.

    Apolodor: Biblioteka, III, 1

    Znam da me optuuju da sam ohol, moda i da sam ovekomrzac, pa i da sam

    mahnit, moda. Takve optube (koje u umeti da kaznim u pravi as) naprosto su

    smene. Istina je da ne izlazim iz svoje kue, ali je istina i da su njena vrata

    (kojih je bezbroj)1 danonono otvorena kako ljudima tako i ivotinjama. Neka

    izvoli kome god se prohte. Nee u njoj zatei, dodue, ni enstvenu rasko ni

    vclelep-nost palata, nego spokoj i osamu. Nai e se u kui kakvoj nema ravne na

    zemaljskom aru. (Lau svi koji tvrde da u Egiptu postoji slina graevina.) ak i

    moji klevetnici priznaju da u kui nema ni traga od nametaja. Jednako jc

  • smena glasina da sam ja, Asterion, ovde zatoen. Zar treba da ponavljam da

    nijedna vrata nisu zatvorena, ili da dodajem kako nema nijednog jedinog zasuna?

    Istini za volju, jednom sam u sumrak i kroio na ulicu, no morao sam da se

    vratim prc mraka, toliko su me uplaila bezbojna lica svetine, pljosnata kao dlan.

    Sunce jc ve bilo zalo, ali neko neuleno deje zapomaganje i molitveni agor

    prostake gomile bili su jasan znak da su me prepoznali. Narod je kumio i

    preklinjao, beao, niice preda mnom padao; jedni su se penjali ka hramu Dvojne

    Sckire, drugi su skupljali kamenice. Neki su, mislim, utoite potraili u moru.

    Nije mi majka zalud bila kraljica; sa pastvom me ne mogu meati, sve i da to u

    skromnosti svojoj poelim.

    Da sam besprimeran, u to nema sumnje. Ne zanima me ta ovek oveku moe

    preneti; poput filozofa, smatram da se nita ne da saoptiti pisanom vetinom.

    Svoj duh, predodreen za uzviena dela, ne optereujem dosadnim i izlinim

    triarijama; nikad se nisam potrudio da zapamtim razliku izmeu pojedinih

    slova. Izdana nestrpljivost nije mi dozvolila da nauim da itam. Katkad zaalim

    zbog toga, jer noi i dani sporo protiu.

    Razonode, jasno, uvek bude. Poput ovna spremnog da nasrne, jurim po

    kamenim hodnicima sve dok se ne sruim, oamuen. Skrivam sc u senci kakve

    atrnje ili stanem na zavijutku hodnika, pa se sam sa sobom naganjam. Bacam sc

    katkad s krova, sav se raskrvavim. U svako doba mogu da se nainim da spavam,

    dovoljno jc da zatvorim oi i diem duboko. (Nekad lako uistinu zaspim, a kad

    otvorim oi, dan promenio boju.) Pa ipak, od svega najvie volim da se igram sa

    drugim Asterionom. On mi tobo dolazi u posciu a ja ga provodim kroz kuu

    _________________________________________

    1 U originalu stoji etrnaest, ali sve govori u prilog zakljuku da kod Astcriona ovaj brojni

    pridcv znai bezbroj.

    Najsveanije mu govorim: Sada se vraamo na prethodno ukrtanje hodnika ili

    Sada izlazimo na drugo dvorite ili Znao sam da e ti se dopasti ovo curilo ili Da

    vidi sada atrnju napunjenu peskom ili Sada e videti kako se rava podrum.

    Ponekad sc zbunim pa sc oboj