DECA U KONTEKSTU MASOVNE KULTURE

IVOT KAO ZABAVA I OU PREDSTAVAVerica Sekuli

Sadraj: strana 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. Uvodne napomene o kulturi i umetnosti O lepom kao estetskoj kategoriji O kiu kao masovnom proizvodu kulture 20. veka O kulturi na poetku 21. veka O vizuelnoj komunikaciji i medijima O deci u kontekstu masovne kulture O vanosti estetskog vaspitanja Zakljuak Literatura 3 6 10 13 16 17 21 24 26

2

1. Uvodne napomene o kulturi i umetnosti

Pojam kulture je kompleksan pojam jer je vezan za oveka od trenutka njegovog svesnog postojanja, tj. kultura je ovekovo delo, ona predstavlja proces pretvaranja ljudske delatnosti u vrednosti materijalne i duhovne. Materijalne vrednosti su oigledne i vidljive kao to su orua, razliiti instrumenti, odea, arhitektura, skulpture, i drugi materijalni tragovi ljudskog rada. Duhovne vrednosti se odnose na religiju, umetnost, jezik, nauku, filozofska shvatanja, obiaje, pronalaske, norme i zakone, razliite sisteme simbola i komunikacije, verovanja i sl. U osnovi rei kultura nalazi se latinska re cultus, koja znai obraivanje, gajenje, negovanje. Taj izraz je prvi put upotrebio Ciceron u svojoj Poslanici Tuskoncima. Ve nas sama re upuuje na to da kultura nije sama po sebi data, ve da je posledica ovekovog svesnog truda da se usavri, razvije, da napreduje. Kultura je istorijski promenljiva i u neprestanom razvoju, jer se u njenoj osnovi nalazi ljudski rad. Ona je potporno sredstvo u razvijanju oveka kao pojedinca jer podrava, kultivie i oplemenjuje njegov intelektualni, emocionalni i duevni razvoj i ukljuuje u ivot ljudi kao socijalne grupe najintimnije i najlinije strane ljudskog bia. Tako kultura obezbeuje prenos vrednosti s jedne generacije na drugu, ali i stvara uslove za budui razvoj i promene. (Vigotski S.L., 2005) Jezik kulture je jezik simbola. ovekova sposobnost stvaranja simbola omoguava oveku da stvara nove, unutranje realnosti koje ga oslobaaju od zavisnosti od sadanjosti i okolnosti u kojima postoji. Na taj nain ovek stie duhovnu slobodu i postaje stvaralac. Umetnost pripada duhovnim vrednostima kulture. Tokom vremena, kako se razvijala ovekova misao, i shvatanje umetnosti se menjalo. Re umetnost je prevod latinske rei ars, a ova grke rei techne. Obe rei su znaile isto to i umee izrade nekog predmeta, struno znanje, kao i umee uticanja na sluaoce, voenje vojske i sl. Umee

3

je poivalo na poznavanju pravila. Ono to je injeno bez pravila, u nadahnuu ili fantaziji u antikom perodu nije smatrano umetnou. Priroda je predstavljala savrenstvo i ovek je bio duan da u svom radu to vie postane slian njoj, jer on podlee zakonima prirode i njima se pokorava. Sloboda da se od zakona prirode odstupi nosila je opasnost da se ovek odvue od optimuma koji moe u svom delanju da dosegne. U muzici nije bilo slobode melodije su bile propisane. Melodije za sveanosti i zabave su imale naziv nomoi, to znai zakoni. Likovna delatnost je bila zasnovana na zakonima proporcije. Njih je propisao Poliklet i nazvao ih kanoni. Znaenje tog izraza je bio mera. Jedini izuzetak je bila poezija, i ona je bila povezana vie sa filozofijom i prorotvom nego sa umeem. Poezija je nastajala na osnovu nadahnua, koje je dolazilo od muza i boanskog, i imala je mo da upravlja duama, da fascinira i oarava. U srednjem veku se javlja podela na slobodne (liberales) i proste (vulgares) umetnosti. Proste su smatrane one koje su zanatlijske, mehanike, a slobodne su bile:

gramatika, retorika, logika, aritmetika, geometrija, astronomija, muzika, dakle to su bile u stvari nauke (na primer, muzika je shvatana kao teorija harmonije), i kao takve su bile izuavane na univerzitetima. Umetniki talenti su smatrani za boji dar, a zadatak oveka je bio da se trudi da tei ka nedostinom savrenstvu koje postoji u bojem stvaranju, to jest u principima koji su bili izvan oveka. Tek u 17. veku, sa pojavom renesanse, umetnost je poela da znai proizvoenje lepog. Lepe umetnosti, les beaux arts, su zauzele povlaeno mesto i one se priznaju za jedine prave umetnosti. To je znailo da je umetnost poela da se oslobaa

kanonizovanih moralnih i religijskih ciljeva. Srednjovekovni intelektualizam je bio zamenjen emocionalnim stavom, a kult nadahnua, entuzijazma, genijalnosti, iracionalnosti se suprotstavlja pravilima, kanonima i krutom razumu. ovek je polako preuzimao inicijativu i izborio se za identitet stvaraoca. Kod renesansnih umetnika se javljaju oseanja nezavisnosti, slobode, stvaralatva, oni nisu vie samo zanatlije, ve dobijaju povlaeni poloaj kod vlastele i stiu uslove za individualni razvoj. Umetniko delo postaje ostvarenje nezavisne linosti. Pojavljuje se pojam genija, onoga koji ima uroene i jedinstvene stvaralake moi, svoj boanski dar. Ipak, nagli razvoj nauka je4

jo uvek preplavljivao misao o umetnosti i umetnost kao poseban vid ljudske svesti jo uvek nije bio razdvojen od naunog miljenja. Na primer, Leonardo da Vini je pokuavao da naukom afirmie umetnost. Prirodu je smatrao spletom esto skrivenih zakona, koje umetnost ume da proita i prikae u svojim delima. Oponaanje onoga to je u prirodi Leonardo je smatrao osnovnom slikarskom vetinom. U 18.veku se konano umetnost i estesko odvajaju od naunog miljenja, a estetika i stvaralatvo postaju kljuni pojmovi u umetnosti.Takoe je vano da se pojavilo prepoznavanje da oseanja ine sutinu umetnikog i estetskog doivljaja. Hjum govori da filozofija nije iznad umetnosti i da ona ne moe da odreuje smisao i vrednost mate i oseanja.I Gotlib Baumgarten, koji je prvi upotrebio re estetika, smatra da se ona bavi podrujem oseajnosti, ali da celina ne bi pripadala gluposti, razum treba da je povezan sa oseanjima. Kant je isticao ulogu mate u umetnosti i ulogu genija koji je u stanju da stvara svoja vlastita pravila i da bude nezavisan od konvencija i ustaljenih pravila. Tokom itavog 19.veka je pojam stvaralatva bio povezan samo i iskljuivo za umetnost. U 20. veku pojam stvaralatva se proiruje i poinje da dobija svoje mesto i u nauci. U umetnosti 20. veka koncept lepog se pomerio ka konceptu novog i umetnost nije vie imala zadatak da budi lepa oseanja, ve i da uzbuuje, okira, pomera naine na koje se fenomeni ivota uoavaju i doivljavaju. Ekspresija onoga to je unutranje dobija na najveem znaaju pojavom psihoanalize i pokree pojavu itavog niza eksperimentalnih pravaca u umetnosti, kao to je, na primer, nadrealizam. Pojavljuju se i pravci koji se kritiki odnose prema dotadanjoj evropskoj kulturi i umetnosti. Umetnost dobija ulogu avangarde, koja ne gleda unazad i ne oslanja se na prolost, ve trasira budui razvoj. Meutim, razruavanje samog jezgra evropske kulturne tradicije uvoenjem razliitih vrsta eksperimetisanja sa klasinim umetnikim formama nije uspostavilo nove vrednosti i pokazalo je da ono to je novo ne mora da znai i da je bolje od starog. Savremena umetnost uzbuuje ula i um, ali zbog nedovoljne koliine lepote, istine i dobrote ostaje odseena od ovekovog duevnog jezgra. U 20. veku se, sa razvojem tehnologije u oblasti umetnosti, javljaju nove dileme: da li su fotografija i film umetnosti, poto su proizvod maine, a ne samo oveka? Da li je5

industrijska arhitektura umetniko delo? Da li ono to spada u masovnu i komercijalnu proizvodnju moe da se ubroji u umetniko, poto ima upotrebni karakter i pre je delo ruku nego misli? Da li je umetnost samo ono to ne slui niemu, tj.slui samo da bi bilo lepo? Umetnost je toliko sloena pojava da ju je nemogue jednostavno definisati. Ako je definiemo kao svesnu ljudsku delatnost, namee nam se pitanje u emu se umetnost kao delatnost razlikuje od ostalih ljudskih delatnosti. Ako je to stvaranje lepog i stremljenje ka lepom, odmah emo biti u problemu kako da definiemo lepo. Ako je definiemo kao podraavanje stvarnosti, pitaemo se ta je stvarnost, da li se ona odnosi samo na vidljivo ili i na nevidljivo, ono to ini unutranji sadraj ljudske svesti. I tako dalje, traei sutinu umetnosti u ekspresiji, ili impresiji, ili u stvaralatvu ili bilo kojem drugom aspektu, ovek se neminovno suoava sa glavnim pitanjem, a to je da li se umetnost bavi univerzalnim kategorijama i vrednostima koje postoje same po sebi i nezavisno od oveka ili su one relativne i promenljive, jer su iskljuivo proizvod ljudskog uma? Drugo vano pitanje koje se stalno namee u oblasti umetnosti i estetike je vrednovanje ljudskih oseanja da li su oseanja privezak ljudskoj svesti koja ometaju jasno i racionalno miljenje, ili ine sutinsku odliku oveka putem koje on moe da ima direktnu spoznaju o sebi, svetu i ljudskom postojanju? Ipak, moemo sa sigurnou rei da je umetnost celovita ljudska delatnost jer stimulie i povezuje ovekove misli, oseanja, ula, dovodei oveka u dublju vezu sa osnovnom njegovom potrebom da nalazi i daje smisao svom ivotu. Posledica ljudima, bogom, prirodom, svekolikim ivotom ili samim sobom. njegovog saoptavanja sebe putem umetnosti je uvek neka vrsta povezanosti sa drugim

2. O lepom kao estetskoj kategoriji

6

Izraz estetske kategorije nastaje krajem 19.veka pod uticajem Kanta, a prvi ga je upotrebio Viktor Bao, francuski estetiar da bi oznaio modifikacije lepog. Ima puno teoretiara koji su na razliite naine klasifikovali estetske kategorije, no ovde emo navesti samo Hegelovu klasifikaciju. On navodi lepo, uzvieno,runo, tragino i komino kao estetske kategorije. Lepo se u antikoj Groj nazivalo kalon, a u Starom Rimu pulchrum. Oba izraza su se koristila do pojave renesanse, kada je u upotrebu uao izraz bellum. Ove rei oznaavaju lepotu konkretnog predmeta, kao i apstraktnu odliku lepog. U antiko doba lepo su nabolje definisali Pitagorejci i ta definicija je i danas najpriznatija i najrasprostranjenija u zapadnoevropskoj teoriji estetike. Lepo je poivalo na savrenoj strukturi, a struktura na proporciji delova i sve se moglo objasniti matematikim zakonitostima. Pitagorejci su u muzici, na primer, otkrili da strune ianog instrumenta zvue harmonino ako je odnos njihove duine odnos prostih brojeva. Izrazi harmonia i symmetria, sklad i srazmer, bili su korieni u muzikoj i likovnoj umetnosti. I Platon smatra da su mera i proporcija glavne odlike lepog. Lepo za njega predstavlja najviu ideju, pored dobrog i istinitog. Za njega je lepo ono to je neprolazno i uvek lepo, a prolazne stvari i bia su lepi ako u sebi imaju delimini odraz idealne lepote. Do idealne lepote, koja je ideja o lepoti, dolazi se miljenjem i ona je nadulna. Po Aristotelu, najvii oblici lepog su simetrija, red i odreenost, a lepota nastaje iz sklada broja i veliine. Zato nisu samo umetnika dela lepa, ve to moe biti i predmet iz prirode. Ipak, najvanije je naglasiti da je lepo u ovom razdoblju obuhvatalo i moralno lepo, to jest estetika je ukljuivala i etiku. Aristotel kae da je lepo ono to, budui dobro, jeste i prijatno.

7

Platon i Aristotel u razgovoru. Da li bismo ih danas razumeli?

Srednjovekovna misao je apstraktna, oslanja se na boga i apsolutne kategorije, koje su izvan oveka. U srednjem veku se karakteristikama lepog, kao to su proporcija i celina, dodaje i sjaj. Toma Akvinski odreuje lepotu kao kombinaciju karakteristika istinitog i dobrog. On ne odreuje lepotu samo u kontekstu saznanja, ve i u kontekstu samog predmeta i tvrdi da je lepo ono to se dopada, kada se posmatra i da poiva na pravoj proporciji i sjaju. Uvodei stvar kao nosioca lepog, Toma Akvinski je napravio korak od apstraktne ideje lepog ka lepom u umetnosti. Renesansa donosi zaokret od apstraktih kategorija lepog ka prirodi i pojavnom. Lepota jednostavno proistie iz harmonije delova. iroki pojam lepog, koji je do tada ukljuivao i etiku komponentu, postaje isto estetski pojam. Tokom vremena pojam lepog postaje sve relativniji. Romantiari su, na primer, smatrali da je lepo sasvim suprotno od tradicionalne teorije o proporciji i regularnom rasporedu delova, da ono poiva na nedostatku pravilnosti, jer u sebe ukljuuje ivost, slikovitost, punou i izraavanju oseaja. Oseaji sve vie ulaze u definicije lepog. Lajbnic i Monteskje istiu da se lepo bolje osea nego to moe da se izrazi reima i pojmovima. Lepo kao doivljaj, kao percepcija uma, uvodi subjektivnost u definisanje lepog. Hjum smatra da lepo nije osobina samih stvari, nego da postoji u umu posmatraa. Lepo je po tom shvatanju naa reakcija na poticaj. Kant izjavljuje da su sudovi o lepom samo pojedinani, subjektivni sudovi.

8

U 20.veku relativizacija pojma lepog je dola do vrhunca i ono je sasvim izgubilo mesto sutinske kategorije u umetnosti. Umetnost dobija ulogu pokretaa promena i potresa, a za takav uticaj je ponekad potrebno upotrebiti i runo.U tom smislu, lepo je postalo statino i dosadno. Somerset Mom izjavljuje: Lepo je kao slepa ulica. Ono je kao planina na iji se vrh moemo popeti, ali dalje vie nema puta. Postmodernistiki uticaji u nauci i umetnosti dovode u pitanje nau temeljnu sliku sveta koja se vekovima razvijala. Postmodernisti nam pomau da uvidimo da je stvarnost mnogo sloenija nego to smo je do sada zamiljali. Ona ne postoji izvan nas, ve je mi stvaramo na osnovu naeg iskustva, potreba, interesovanja, predrasuda i kulturnog naslea. (Gojkov G., 2006). Tako je istina postala relativna i zavisna od pojedinanog i linog iskustva. Oslobaanje uma od mentalnih konstrukcija je imalo za cilj da ovek osvoji slobodu i u odnosu na miljenje i da otvori novo stvaralako polje u kome je ovek gospodar i onaj koji svojim delovanjem i promiljanjem konstruie stvarnost. Meutim, u veliku prazninu koja se pojavila naputanjem starog naina razmiljanja uletele su nove konstrukcije, zasnovane na materijalizmu, pragmatizmu, ideologiji, spektaklu, komercijalizmu. Uloga umetnosti da okira donela je koncepte koji osim okiranja ne pokreu nikakve druge ljudske vrednosti. Tako nakon novoosvojene slobode opet dolazimo do pitanja da li estetske vrednosti zaista mogu da postoje bez etikih. Moda je najapsurdniji primer negacije ljudskih vrednosti u modernoj umetnosti

uvena izloba anatoma Gintera fon Hagensa pod nazivom Svetovi tela i sloganom fenomenalni pogled na fenomen ljudskog tela, koja je tokom 2010. godine stigla i do balkanskih prostora. ( po orovi B., 2010). Ova izloba, koja predstavlja pravu inverziju ivota, sastoji se od mrtvih ljudskih tela, konzerviranih i plastificiranih specijalnim postupkom i izloenih poput antikih kipova u muzejskom prostoru, na kojima dominiraju kolorit i pokreti. Tu su izloena tela koja pleu, skau, voze bicikl, uestvuju na mrtvakim olimpijskim igrama ili pripadaju mrtvakoj varijanti Diznilenda Hagenslendu. Mrtvo ljudsko telo tako izloeno postaje roba koja moe vie puta da se reciklira i iskoristi u svrhu entertainment-a, tj.zabave. Tu se otvara vie etikih pitanja, kao to je nain na koji su mrtva ljudska tela nabavljena za tu9

izlobu. Ispostavilo se da ih je Hagens nabavljao jeftino i bez ikakvih problema u Kini, koja ima visok stepen izvrenja smrtnih kazni i zakon po kome ta tela mogu da se koriste u naune svrhe. Da bi prevaziao neugodu nastalu tim otkriem u javnosti, Hagens je na demokratski nain i transparentno ustanovio i program za donaciju tela. Sam autor je naveo da se ovde radi o slamanju poslednjih tabua i opsesivno u medijima trino preporuivao svoj izum postupak plastifikacije, a zatim insistirao na svojoj privrenosti slobodi i demokratiji. Ova izloba, koja i danas putuje svetom i svuda ima ogroman broj posetilaca, savreno oslikava kulturnu matricu neoliberalnog kapitalizma koji vlada zapadnim svetom u kojoj su nauka, umetnost i sam ovek, osloboeni etikih stega, ujedinjeni u spektaklu u kome je ovek, navodno, osloboen smrti, a u stvari je rtvovan na tritu koje ima jednu jedinu potrebu proizvodnju i zgrtanje novca.

3. O kiu kao masovnom proizvodu kulture 20. veka

Re kitch je imenica nemakog porekla. Njeno osnovno znaenje je smee, i oznaava u kulturi modi, literaturi, vizuelnim umetnostima, ono to pretenduje da ima estetsku svrhu, ali je loeg kvaliteta. Nemaki glagol verkitchen znai neto sklepati. Ova se re u svakodnevnom govoru odnosi na jeftine sentimentalne masovno proizvedene predmete koji se mogu kupiti u supermarketima ili prodavnicama suvenira. U umetnosti se odnosi na bezvrednu imitaciju nekog vrednog umetnikog dela. Takoe se ovaj koncept vezuje za namernu upotrebu kulturnih elemenata koji se smatraju kulturnim simbolima ili ikonama da bi se masovno proizvodili kao neoriginalni proizvodi. Odnosi se i na tipove umetnikih izraavanja kojima nedostaje ili imaju preteranu koliinu sentimentalnosti, glamura, teatralnosti, vulgarnosti, pretencioznosti. Na taj nain oni su samo povrna imitacija pravog stvaralatva. Postoji jo jedna upotreba rei ki koja se oslanja na Hegelovu ideju da umetnik treba da pripada duhu svog vremena. U tom smislu, imitacija dela iz prolih epoha je lana i smatra se kiem.

10

Preslatki Amor

primer kia, jer ovde ljupkost prelazi svoju meru

Re ki je postala popularna oko 1930. godine, kada su je teoretiari umetnosti Teodor Adorno, Herman Broh i Klement Grinberg suprotstavili avangardi. Oni su ki posmatrali kao tip lane svesti koja je nastala unutar kapitalistikog sistema i na osnovu tenje za povrnim zadovoljavanjem elja i zaraivanjem novca. Adorno ki povezuje sa industrijalizacijom kulture, u kojoj je kultura kontrolisana i oblikovana prema potrebama trita i ponuena pasivnoj populaciji kao zabava i kao neto u emu nema izazova. Nasuprot kiu, prava kultura treba da izvire iz individualnog, da prua izazov i da je usmerena protiv struktura moi i opresije. Po njemu, ki je parodija katarze i estetskog iskustva. Broh je tvrdio da ki zavisi od krae stvaralake umetnosti, tako to preuzima i imitira originalno stvoreno i od toga pravi konvenciju i oprobanu formulu. Grinberg je smatrao da lepo i istinito u umetnosti postoje u zajednitvu i da se avangarda javlja da bi branila estetske standarde od uruavanja ukusa koje donosi konzumersko drutvo, tj. od kia. Ki se povezuje sa iznenadnom pojavom buroaske klase na drutvenoj sceni, koja nije imala pre toga izgraen ukus i estetske vrednosti. Takoe je povezan i sa pojavom industralizacije, koja je omoguila masovnu proizvodnju predmeta i bezbrojne replike originalnog predmeta. I popularna politika je plodno tlo za ki. Umetnost totalitarnih drutava je ki umetnost jer ona ne prikazuje sloenost i suprotnosti koje postoje u ljudskom ivotu, ve slui pojednostavljenoj propagandi politikog pokreta na poziciji11

moi.

Ki je mehanian i ematizovan, neautentian i povran jer je odvojen od

unutranjeg ivota oveka. Sa pojavom postmodernizma oko 1980. Godine granica izmeu kia i visoke umetnosti se gubi. Veliki umetnici ukljuuju elemente kia u svoj rad, u konceptualne svrhe, uz ironiju ili sa ciljem da naglase povezanost neke sfere ivota sa svojim delom.Na primer, religiozne slike velikog i cenjenog umetnika, Salvadora Dalija, i danas se smatraju delima na granici kia. Pojava pop kulture i umetnici poput Endija Vorhola, koji se poigravaju sa kulturnim simbolima, definitivno ukida visoku i nisku kulturu. Danas su svi umetniki koncepti koji su prisutni u javnosti dobili pravo da budu podjednako vrednovani, jer je ukus postao sasvim subjektivna kategorija. Krajem veka ki dobija pozitivnu konotaciju i predstavlja popularnu umetnost uopte. Podsetimo se da je Grinberg smatrao da dez i holivudski filmovi pripadaju svetu kia, a danas se tretiraju kao ozbiljna umetnost. Meutim, njegova izjava da se ki javlja u svetu u kojem su novac i elje rairenije od ukusa i znanja nikada nije bila aktuelnija.

Salvador Dali: Hrist

Vorhol: Merlin Monro, ikona 20.v.

Moda je vrhunac kia u savremenoj masovnoj kulturi pojava reality programa u kojima je sam ovek postao ovaploenje kia. Ti programi se lano predstavljaju kao istinito prikazivanje oveka kakav on zaista jeste, a u stvari su to manipulativni spektakli u12

kojima su ljudi kontrolisani i neslobodni, postavljeni u krajnje nehumane uslove, u ogranienom prostoru i sa ljudima koje nisu slobodno odabrali za zajedniko ivljenje. U takvim uslovima njihova percepcija je osiromaena, a odnosi sa drugima konfliktni. Komunikacija meu ljudima je podsticana potrebom za plitkim senzacijama, uzbuenjem i primitivnim oseanjima, jer su dobro i lepo dosadni. Verovatno se izvor dosade krije u injenici da su za doivljaj i stvaranje lepog potrebni izvestan trud i rad na sebi. Lako zaraen novac, bez pravog rada, je glavni razlog zbog kojeg uesnici pristaju da budu u tako degradirajuim situacijama i da povreuju sami sebe ogoljavanjem svoje intime. Takvi programi su svakodnevno prisutni u domovima prosenog graanina putem televizije. Istraivanja gledanosti pokazuju da savremeni ovek, koji nema vremena za intimnost sa svojom decom i drugim lanovima porodice i koji ne uspeva da se izbori sa svakodnevnim profesionalnim obavezama, ima vremena da prati ovakve programe. Poto je u njima prisutna nepodnoljiva beznaajnost ljudskog postojanja, postavlja se pitanje zato ih ovek sa toliko strasti prati?

4. O kulturi na poetku 21. veka13

Uhvaena u mreu ideolokog, komercijalnog i tehnicistikog varvarstva, savremena kultura ostaje daleko od ovekove samorealizacije, sudbinskih pitanja i od strukturalnih drutvenih promena...Njoj je blia mitologija svakodnevlja i modeli pseudoimaginarnog ivota nego susret sa realnou, istinom i lepotom. Dr Ratko Boovi (2010)

Kultura na poetku 21. veka je dramatino promenila svoj medijum komunikacije i iz sveta knjiga i uljanih slika je prela na audio vizuelni plan, koje karakterie direktan kontakt i mogunost spajanja vie medijuma u jednom umetnikom delu. Film, televizija i novi nosai zvuka su poput mehanikih produetaka ljudskih ula i omoguavaju oveku snane nove doivljaje. Oni takoe menjaju ulnu ravnoteu u oveku i stvaraju uslove za novu percepciju koja ljudima menja doivljaj stvarnosti. Ovi medijumi su zauzeli vei deo naeg drutvenog prostora i u kratkom vremenskom razdoblju uspeli da se nametnu i ovladaju doivljajnim svetom obinog oveka jer su uli u svakodnevicu i domove prosenog graana. Kultura danas nije privilegija samo bogatih i obrazovanih krugova, ve je postala masovna i demokratska. Meutim, smanjenje kulturnih razlika izmeu drutvenih slojeva donosi i svoje opasnosti - svojom sveprisutnou masovna kultura sniava kulturne standarde i omoguava taloenje stereotipnog razmiljanja, predrasuda, manipulativnih poruka, a najvie od svega, stvara naviku da na kulturni ivot gledamo kao na domen razonode, razbibrige i zabave. U svom najgorem obliku masovna kultura moe da poslui uspostavljanju totalitarnih sistema, jer je agresivna i namee se neverovatnom snagom. Kao i u sluaju bilo koje masovne proizvodnje, ljudi se nekritiki poistoveuju sa ponuenim modelima koji nam putem medija stiu i podleu idolatriji koja pokazuje veliki otklon od stvarnosti. (Setimo se samo istovetnog oblaenja mladih, premravih manekenki, neobrazovanih folk pevaica, reklama za veno mlada lica, i sl.)

14

Model lepote koji je u stvari prikaz bolesti

Scena iz filma jedino ona ima izgled normalan za devojicu od devet godina

Mala gospoica Sanajn, u kojoj

Mehanizmi industrijske kulture su pod diktatom trita i novca, tj.komercijalizma koji sve pretvara u robu. Konzumenti kulture su potencijalni potroai, na njih se utie tako to im se stvaraju lane potrebe i podstiu elje za posedovanjem materijalnih dobara. Konzument je zauzeo mesto slobodnog oveka.Temelj ljudskog ivota, osnovne ljudske vrednosti su dovedene u pitanje. Prirodnost, spontanost, privatnost, potreba za lepotom su uslovi da bi ovek mogao da dopre do svoje unutranjosti i do svojih stvaralakih sposobnosti, a te mu je osobine masovna kultura manipulativnog spektakla, kontrolisana i neslobodna, gotovo sasvim unitila.

15

Pod uticajem masovne kulture ovek postaje neosetljiv, ravnoduan, plitkih oseanja, bezvoljan i dosadno mu je. Njeni produkti su povrnost doivljaja, degradacija vrednosti, izopaavanje ljudskih oseanja, jednom reju degradacija oveka i ovenosti. U Srbiji, zemlji koja neposredno iza sebe ima petnaest godina ratova, izolacije, dezintegracije, umiranja i siromatva, dogodilo se i veliko unitavanje sistema drutvenih vrednosti. U tu prazninu su lako uskoili razliiti primitivizmi, turbo folk, ki, ksenofobija i provincijalizmi zatvorenog drutva koje se osea ekstremno ugroeno i u kome vie nema ni etike, ni estetike.

5. O vizuelnoj komunikaciji i medijima

Savremena globalna kultura je prevazila jezike barijere meu razliitim narodima pomou slike i preplavljena je vizuelnim medijima. Mi se svakodnevno sreemo sa ogromnim brojem slika u popularnoj kulturi, reklamama, vestima, prodaji, pa, tek na kraju, u umetnosti. Slike koje vidimo imaju razliitu svrhu i uticaje, one u nama stvaraju irok raspon emocija i odgovora: ugodu, elju, gaenje, bes, radoznalost, ok, konfuziju, ali i oseaj povezanosti sa drugim ljudima Uloge slika su raznovrsne, sloene, vieslojne i mogu da imaju vie namena i poruka, to zavisi od konteksta u kome se nalaze, kao i posmatraa koji im daje svoja tumaenja. Gledanje nije pasivan in. Svaki dan mi putem gledanja i posmatranja dajemo smisao svetu oko nas. Kad gledamo s namerom, mi vebamo da pravimo izbor i vrimo uticaj mi gledanjem pravimo aktivan izbor, odluujemo da budemo u komunikaciji, da utiemo na drugog ili doputamo da budemo pod uticajem. Dakle, u gledanje je ukljuena i naa interpretacija i nae rasporeivanje moi u komunikaciji. Vizuelni mediji imaju svoja pravila i konvencije prema kojima su su organizovani i koji nam pomau da slikama damo odreena znaenja i da ih razumemo. Kapacitet slika da utiu na posmatrae i potroae zavisi od ireg socijalnog, politikog i kulturnog16

konteksta u kojem su posmatrane. Konvencije prema kojima su slike organizovane su kao znakovi na putu, moramo da nauimo njihov kod da bi one za nas imale smisla i mi ih usvajamo do te mere da nam dekodiranje ide gotovo automatski. Na primer, kada vidimo olimpijsku baklju, trenutno znamo na ta se ona odnosi. Meutim, nae asocijacije na simbole i kodove su daleko od fiksiranih. One su bogate, vieznane i neprestano se preobraavaju. Slike nemaju vrednost same po sebi, ve im mi dodeljujemo vrednosti novane, socijalne, politike, estetske. Osim tradicionalnog estetskog, javljaju se i novi naini vrednovanja. Na primer, dok se slikarska dela vrednuju po kriterijumu jedinstvenosti, originalnosti, autentinosti, trine potranje, TV slike se vrednuju na osnovu kapaciteta da prue informaciju i da brzo prenesu utisak na veliki broj ljudi. Tehnologija slika ima centralno mesto u naem iskustvu sa vizuelnom kulturom. Setimo se da veinu uvenih umetnikih dela koja pripadaju evropskoj i svetskoj kulturi nismo zaista videli, nego su nam dostupna putem reprodukcija i fotografija u knjigama, sa postera, razglednica, iz televizijskih emisija. Ta elektronski reprodukovana dela su esto izmenjena u kompjuterskoj grafici. Moderna sredstva kulturne komunikacije imaju potencijal koji nam omoguava viestruke doivljaje koji bi mogli da preobraavaju na unutranji ivot - kada bi bila u slubi ljudskih vrednosti. Slika mnogo direktnije nagovetavaju, ona moe da nas podstakne iskazuje ono to rei samo

na inicijativu, oslobodi vremenskog i

prostornog ogranienja i da pokrene slobodnu i stvaralaku igru koja je svojstvena i oveku i detetu. U takvoj slobodnoj igri, ovek moe da ima aktivan odnos prema svom ivotnom iskustvu. Meutim, za takve doivljaje je potrebno biti vaspitan i obrazovan u duhu negovanja ljudskih i kulturnih vrednosti, a to je danas isuvie skup i spor proces od kojeg kola odustaje, a za koji porodica nema ni vremena, ni sredstava.

6. O deci u kontekstu masovne kulture

17

Deca su u dananjem svetu sukoba i nereivih suprotnosti i masovnih unitavanja ljudskih ivota jako ugroena. Ona prerano sazrevaju pokuavajui da se nose sa svim uticajima kojima su izloena. Njihov unutranji svet je u opasnosti jer se jo nije ni razvio, a ve se dezintegrie. Nasilje je putem medija svakodnevno prisutno u domovima prosenog graanina. Iako ne bismo nepoznatim nasilnim osobama dopustili da nam uu u kuu, oni uskau sa malih ekrana, unosei nasilan renik i ponaanja, ubistva koja ostavljaju emotivnu pusto i bude nemo i besmisao u duama gledalaca. Koliko je to pogubno za deju duu imaemo prilike tek da vidimo, jer deca rastu i vrlo brzo postaju bespomoni i nasilni mladi ljudi koji ni sami ne znaju zato su takvi. Ali jo uvek nije kasno, odnosno nikada nije kasno da se potrudimo da doemo do autentinih ljudskih vrednosti. Deca, posebno na predkolskom uzrastu, su u tom smislu nai pravi vodii i putokazi, jer jo uvek imaju sposobnost da mataju, a njihov doivljaj stvarnosti je neposredan i sve. Njihove igre esto pokazuju mudrost, duhovitost i stvaralaki odnos i prema onome to je odraslom teko.

Ovaj zastraujui posetilac je putem televizije postao svakodnevni gost u dejim domovima

Psiholoka istraivanja izvedena tokom proteklih godina rata pokazala su da je na naim prostorima u vreme rata deja igra bila optereena ratom I razaranjem, koji su se pojavljivali u crteima, slobodnoj igri i meusobnoj dejoj komunikaciji. Meutim, odrasli su proptali da tome poklone potrebnu panju jer se u stresnim situacijama svest odraslih obino suzi na ono to je stresno i malo energije ostaje za decu i ono to je pre stresa inilo svakodnevicu, pa deca ostaju preputena sama sebi i onome to im osiromaena okolina prua. Sva deca u vrtiu u kojem sam radila su, na primer, u periodu rata znala imena aktuelnih politiara, ak su imitirali i njihovo ponaanje koje se18

moglo videti u medijima. Ipak, to deje ponaanje nije bilo negativno. Naprotiv, deca su radila ono to je prirodno pravila su raznovrsne dramske forme i dramske igre od svoje svakodnevice i na taj nain je preraivali.

Deja potreba za igrom je stvaralaka i zatitnika i u nemoguim uslovima

Masovni mediji iza privlanosti arenih slika kriju mnoge opasnosti. Danas toliko popularni animirani filmovi za decu kojima su deca irom sveta svakodnevno izloena stvarani su unutar kapitalistike potroake kulture. Poseban procvat su doiveli nakon II svetskog rata, kada je industrija medija bila u velikoj ekspanziji i kada je uoeno da deca i njihove elje predstavljaju industrijsko trite sa velikim potencijalom. Tada je zapoeo proces standardizacije bajki tako da one mogu da preu okvire odreenih zemalja i da se uklope u ekonomski model masovne produkcije. Holivud je uz pomo Diznija, kome ne treba osporavati kreativnost, napravio od detinjstva dobar brend, prikazujui ga kao slatko, uukano, malecno, uureno doba. To je postizano putem crtea, pojednostavljenih pria sa obaveznim srenim zavretkom, ak i upotrebom odreenih paleta boja. Danas postoje razvijene TV mree namenjene samo deci i itava reklamna industrija koja na njima neprestano vrti slike poeljnih proizvoda, kao to su slatkii ili igrake.

19

Uz priu o Maloj Sireni obavezno idu Iutke, bojanke, odea i drugi gadeti

Programi prezentovani deci na njihovim specijalnim kanalima zloupotrebljavaju deju potrebu za iskustvima o svetu i posebno onu za dobrom priom, jer su napravljeni na trinim principima. Lo uticaj se odraava najvie u unitavanju same sri svake dobre prie za decu jer ona nije vie sama sebi svrha. Danas dobra pria nije sama po sebi dovoljna. Uz nju u paketu idu lutke, posteri, bojanke, igrice i mnogi drugi proizvodi koji donose kapital na osnovu dejih elja, jer ona se i dalje nakon prie podstiu da nastave da doivljavaju svet mate prikazan u prii. Deci se, u stvari, oduzima mata, i njihovi doivljaji ostaju na povrini, a dobra zabava nadvladava poruku prie. Lek za spreavanje povrnosti doivljaja ve u dejem dobu se nalazi u razvijanju oseaja za lepo, kritikog miljenja, zdrave distance izmeu svoje svesti i sredine u kojoj se dete nalazi, kao i u kreativnoj upotrebi svih vidova izraavanja reju, pokretom, muzikom, bojom i razliitim oblicima. Takvo vaspitanje moe da pomogne detetu da ostane u vezi sa svojom unutranjou. Zato je potrebno omoguiti mu to vie umetnikih aktivnosti u kojima ono moe aktivno da uestvuje i stie iskustva o sebi, ponaanju u zajednici sa drugima, kao i o svetu u kome ivi. U tom procesu dete e biti u stanju da uspostavi itavu mreu unutranjih i spoljanjih veza i odnosa u sebi i sa drugima i da stekne svest o sebi, o svom vremenu i drugim ljudima sa kojima gradi svoju drutvenu stvarnost. Moda je najvanije od svega to e biti u mogunosti da upozna sebe u ulozi stvaraoca, aktivnog uesnika koji svojim postupcima i ponaanjem moe da gradi i menja svoj svet.20

Takoe je vano da se kod deteta podstakne i sposobnost da bilo koji materijal koji se nalazi u njegovom okruenju upotrebi u slubi svoje due i njenih potreba. U tom sluaju, i najgori vetaki materijal moe da postane predmet koji deja mata moe da uini ivim i dragocenim, ali ne treba zaboraviti da nas ivi nestrukturisani materijali, oni iz prirode, kao to su komad drveta, koljka, kamen, lake povezuju sa ivotom koji se u njima krije od otuenog tehnolokog okruenja. Oni nam pomau da obnovimo veze sa prirodom koje nam je savremena civilizacija sasekla, nudei nam zauzvrat tehnoloku udobnost u domovima, koja nas na vie naina slabi. U savremenim humanistikim pristupima razvoju deteta smatra se da doivljaj predstavlja meru rasta i preobraaja, a da dete treba da je u sreditu vlastitog autentinu i aktivnu ulogu u oblikovanju doivljaja. Na taj nain ono moe da ima

vlastite stvarnosti i vlastite umetnosti. Dete kao stvaralac bie sposobno da prepozna svoja vlastita oseanja i prave potrebe i da misli slobodno i tako da preispituje svoju stvarnost. Znae kako da aktivno uestvuje u ivotu, da postavlja pitanja i prepusti igri i da ostane osetljivo bie. Mnogo vie od tehnikih sredstava kojima su deca izloena, za propuste u dejem odrastanju krivi su odrasli koji u njemu nisu prisutni. Da bismo ojaali dete u ovakvim uslovima odrastanja, vrlo je vano da odrasli ne budu lenji i ne propuste da budu uz dete kada je ono izloeno ogromnom broju sadraja koji do njega stiu putem masovnih medija. trai zadovoljavajue odgovore. Znae i kako da prepozna lepotu, da bude ushieno, da se

7. O vanosti estetskog vaspitanja

Kao i u drugim naukama, koje su vremenom uslonjavale i umnoavale svoje znanje, i u savremenoj pedagogiji su prisutni razliiti pristupi koji, kao nikada do sada, postoje paralelno i podjednako su vrednovani, od kulturno transmisionih teorija vaspitanja, zasnovanih na kultivisanju intelekta i transmisiji informacija i kulturnim univerzalijama zaetim jo u antiko doba, preko romantiarskih i humanistikih teorija koje se21

prvenstveno bave unutranjou deteta i samorealizacijom, do progresivistikih teorija koje su nastale na osnovama postmodernizma i kapitalistikog pragmatizma. Mnotvo ideja i pristupa je donelo, pored raznolikosti i slobode, i odreenu konfuziju koja tetno utie na obrazovanje i razvoj kolskog sistema uopte, jer je zamagljeno ono to je bitno, bez ega se u pedagogiji ne moe to su ljudske vrednosti koje su sutina i osnovni cilj svakog obrazovanja. I pored velikog broja teorijskih pristupa, treba imati u vidu da je situacija na terenu sasvim drugaija, daleko od bogatstva ideja, dirigovana ekonomskim odnosima i globalizacijom, u kojoj nema mnogo mesta za slobodan razvoj potencijala deteta. Kao i u kulturi i umetnosti, i obrazovanje je postalo roba, pa su obrazovni sistemi pod uticajem trinih zakona. Cilj modernog obrazovanja je to bre i jednostavnije osposobljavanje oveka za ulogu u ekonomskim procesima proizvodnje. Izgradnja svestranog i celovitog oveka je skupa i spora i sve nedostupnija onima koji nemaju novac za obrazovanje. Umno i duevno osloboen ovek ne samo da nije potreban u novom dobu, oslonjenom na filozofiju neoliberalnog kapitalizma, nego predstavlja opasnost i smetnju u sistemu. Deca u kolama napreduju na osnovu kompetitivnog testiranja koje je standardizovano prema proseku i koje ne prepoznaje nikakve individualne razlike. Napredak je omoguen samo onima koji mogu brzo i spretno da se snau u toj novoj tehnologiji obrazovanja. Veliki broj dece ne uspeva u takvom sistemu da bude uspeno i ostaje na marginama obrazovnog sistema, bez mogunosti za pohaanje dobrih i perspektivnih kola. Najgora posledica ovoga je to su takva deca ne samo izgubljena za budue drutvo, nego to se, ne uspevi da prepoznaju svoje ljudske potencijale i kvalitete, njihova ivotna energija okree u negativnom smeru i ona tako postaju teret itavom drutvu. Principi ekonomskog poslovanja uli su i u obrazovne sisteme. kolski programi se formiraju na osnovu obrazovnih standarda koji se donose na globalnom nivou, a uz pomo statistike i prosenosti donose se odluke koje se tiu razvoja buduih generacija graana. Gde je u takvom obrazovnom sistemu mesto vaspitanja umetnou razvijanju estetskih vrednosti? i

22

Oigledno je da u ovakvim ekonomskim tendencijama u oblasti obrazovanja nema mesta za estetske vrednosti i umetnost, ali to samo pokazuje da je njihov znaaj vrlo veliki. Da bi se deca odbranila od ovakvog duevnog osiromaenja u procesu obrazovanja, estetsko vaspitanje je od sutinske vanosti. Ono moe da im omogui da spoznaju vrednosti ljudskog kulturnog naslea i sebe samih. Estetsko vaspitanje se bavi stvarnou na sasvim drugaiji nain, ono kultivie oveka u odnosu na njegov unutranji ivot, ukljuuje emocije, intuiciju, sposobnost razluivanja bitnog od nebitnog. Estetske kvalitete predstavljaju onaj medijum preko koga ovek moe da se sretne sa pitanjima dobra i zla, lai i istine u ljudskom ivotu, da postavlja pitanja o svojoj ljudskoj sudbini i i da nae smisao u svom ivotu. Spoznaja do koje ovek dolazi putem umetnosti je sintetika, trenutna, celovita, ona povezuje misli i oseanja, stavove i delovanje i razvija prijemivost za lepo, dobro i istinito. Samo ovek kultivisan u estetskom smislu imae potrebnu slobodu da preispituje sebe i svoju linu i drutvenu stvarnost i bie sposoban da bude stvaralac kulturnih i duhovnih dobara. Na praktinom nivou, estetsko vaspitanje treba na prvom mestu da oblikuje kod pojedinca smisao za estetske vrednosti, tj. za njihovo uoavanje, vrednovanje i ostvarivanje. Sposobnost uoavanja lepog razvija se postepeno, sa razvojem ula. Najbolji uslovi za njen razvoj su estetski oblikovana svakodnevica, kao i istoa i red u detetovom domu. Boravak u prirodi ini takoe vano okruenje za razvoj sposobnosti uoavanja lepog. Ona je neophodna da bi se razvila sposobnost doivljavanja, koja je u svojoj osnovi emocionalna. Emocionalna sfera je povezana sa celokupnim psihikim ivotom, jer su u emocionalni doivljaji ukljueni znaenje i smisao koji pridajemo onome to uoavamo. Sposobnost vrednovanja je povezana sa oblikovanim estetskim ukusom koji posmatrau pomae da razlikuje lepo od onog to nije. Estetski ukus je sloen fenomen koji je zasnovan na viim psihikim funkcijama i relacijama, a ne samo na ulnom. Razvija se upoznavanjem dece sa vrednim umetnikim delima i postepenim otkrivanjem estetskih svojstava u njima, uz prikladna tumaenja, koja ne treba samo da informiu, ve i da inspiriu. doivljavanje,

23

Sposobnost ostvarivanja je najvia u tom smislu to ini oveka aktivnim stvaraocem, a ne samo pasivnim primaocem utisaka. Aktivni stvaralac koristi svoju svest i volju da bi izrazio vrednosti koje nosi u sebi. Sposobnost prepoznavanja, doivljavanja i stvaranja lepog je svojstvena samo oveku. U procesu stvaranja umetnikog dela ovek ima duboko iskustvo o sebi i svojim svojim stvaralakim snagama. Kroz negovanje estetskog ovek prepoznaje svoje autentine ljudske potrebe, po kojima se razlikuje od drugih ivih bia. U tom smislu je estetsko vaspitanje usko povezano sa moralnim vaspitanjem. Herbert Rid u svojoj knjizi Vaspitanje kroz umetnost oivljava Platonov ideal po kome umetnost treba da je osnova vaspitanja. On oveka posmatra u njegovoj jedinstvenosti i smatra da su zadaci estetskog vaspitanja razvoj mate, jezika oseanja i moralnosti. Dakle, umetnost ima snagu da podstakne celovit razvoj oveka. Tomas Manro naglaava da umetnost obuhvata sve aspekte ljudskog ivota, da je oblik ljudskog iskustva koji ini ljudski ivot vrednim postojanja i dodaje mu ar i znaenje. Njegov ideal je ovek kao obrazovani graanin sveta tj.onaj koji je osposobljen da prepoznaje kulturne i umetnike vrednosti i da ih koristi u izgradnji svoje linosti. Estetska kultura i vaspitanje umetnou podjednako su potrebni i nauniku i umetniku, jer svaki ovek je prvenstveno ovek i treba da ivi u skladu sa svojom ljudskom prirodom, koja ukljuuje osetljivost za lepo, dobro i istinito. Nikola Tesla je otkrio obrtno magnetno polje tokom etnje po gradskom parku u Budimpeti, dok je recitovao rei iz Geteovog Fausta. Leonardo da Vini je, pored svojih velianstvenih umetnikih dela, bio i naunik. Albert Ajntajn je govorio da su sve religije, umetnosti i nauke grane istog drveta. U ovim linostima, i ne samo u njima, ve u svim velikim linostima koja su stvarala velika dela su lepo, dobro i istina bili neraskidivo isprepleteni.

8. Zakljuak

24

Pitanje o realnom postojanju i vanosti lepog u ivotu oveka je isto kao i pitanje o postojanju boga. Mi intelektualnim putem nismo sposobni da doemo do odgovora, ali oseamo da je ovo pitanje veliko i znaajno za nas kao ljude, to nam ukazuje da ovek ne moe do velikih i znaajnih istina da doe, a da ne bude ukljuen u njihovo traenje potpuno, svim delovima svog bia. Razvoj celovite linosti je pitanje opstanka ljudskog roda, jer se znanja steena bez ukljuivanja intuicije, savesti i oseanja uglavnom preokreu protiv oveka. Kakva je korist od znanja koje umanjuje ovekovo dostojanstvo i ne pomae mu da razvije svoje unutranje vrednosti? Kakva je korist od sveta u kome nema mesta za emocije? Moemo zavriti visoke kole, a ostati neposobni da komuniciramo sa svojim unutranjim glasom, svojim daemonom, kako ga je nazivao Sokrat. Oseati neto je za oveka izuzetno vano, jer putem oseanja mi komuniciramo sa svojom unutranjou. Degradacija savremenog oveka je povezana na prvom mestu sa dezintegracijom njegovog procesa miljenja, oseanja i injenja. Posledica ovog razdvajanja je konfuzija u kojoj ovek gubi kontakt sa svojim unutranjim svetom. Konfuzija, otuenje, briga i nesposobnost oveka da osea radost ivota imaju koren prvenstveno u njegovoj nekontroli ula, koja su okrenuta iskljuivo ka spoljnim utiscima. Lakoa sa kojom se zadovoljavaju ula u spoljnom svetu uinila je tekim unutranje ovladavanje njima. Savremeni ovek je osvojio razliite slobode koje su ga dovele do iluzije da je slobodan da ini ta god hoe. Meutim, imamo razlog da se pitamo da li je takva sloboda mogua za bilo koje ivo bie? Ili svako ima slobodu u kontekstu onoga to mu je genetski dato - da ivi u skladu sa sobom i svojom prirodom? Ako ovek ve ima sposobnost da misli i osea, da razluuje dobro od loeg, lepo od runog, istinito od neistinitog, da li ostvarenje njegove svrhe lei u preputanju zabavi i razliitim beskorisnim vrstama uitaka ili u tome da trai svoju sutinu i da se pita (jer on jedini moe i ume da se pita) ta je svrha njegovog ivota? Spoljni svet ima kvalitet raznovrsnosti, ali u unutranjem, duhovnom svetu postoji kvalitet jedinstva. Mi sa lakoom prepoznajemo autentina umetnika dela, ona nas iznutra dotiu na viestruke naine, u dodiru sa njima mi imamo oseaj da saznajemo25

tajne o ljudskom postojanju, bez obzira kojoj epohi i civilizaciji pripadaju, jer ona u sebi sadre neto univerzalno, neto to pripada svim ljudima. U njima se kriju ljudske vrednosti, od kojih je ljubav kao arhetipska pokretaka sila ljudske evolucije ,najmonija. Istinu o ljubavi kao svojoj sutini ovek dosee samo kroz autentino ivotno iskustvo, koje dolazi kroz iskreni trud i borbu, a koje je na kraju nagraeno oseanjem celovitosti i jedinstva, a tu umetnost igra kljunu ulogu.

9. Literatura:

1. Boovi, R. (2010): Spektakl i medijska kultura, Kulture ritmova i spektakla, asopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, Beograd, I - 12 - 52 2. orovi, B. (2010): Svetovi tela, Kulture ritmova i spektakla, asopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, Beograd, II 53 80 3. Gojkov, G. (2006): Didaktika i postmoderna, Visoka kola za obrazovanje vaspitaa, Vrac 4. Grandi, R. (2007): Prilozi estetskom vaspitanju, Savez pedagokih drutava Vojvodine, Novi Sad 5. Luki, M. (1980): Elementarni problemi etike, Nauna knjiga, Beograd 6. Misailovi, M. (1991): Dete i pozorina umetnost, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd26

7. Nola, D. (1987): Dijete i kreativnost, Globus, Zagreb 8. Sri Satya Sai Baba, (2008): Educare Human Values, Sri Satya Sai World Foundation, Prasanthi Nilyam, Puttaparti 9. Tatarkjevi, V. (1976): Istorija est pojmova, Nolit, Beograd 10. Uzelac, M. (2011): Uvod u estetiku, Visoka kola za obrazovanje vaspitaa, Vrac 11. Vigotski, S.L. (2005): Deja mata i stvaralatvo, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd Veb izvori: 12. Greenberg,C: Avantgardde and Kitch, www.sharecom.ca/greenberg/kitsch.html 13. Dutton, D: On Kitch ,www.denisdutton.com/kitsch_macmillan.htm

27