uvod-savremeni pristupi u prevenciji i tretmanu poremecaja ponasanja (1)

UVoD: SAVREMENI PRISTUPI U PREVENCIJI I TRETMANU POREMEAJA PONAANJA

Vesna uni-Pavlovi, Marina Kovaevi-Lepojevi

Apstrakt

Rad je posveen analizi razliitih pristupa u prevenciji i tretmanu poreme-aja ponaanja. U prvom delu rada razmotreni su opisi, karakteristike i tipologije poremeaja ponaanja koje se sreu u savremenoj literaturi. Drugi deo rada posve-en je efektivnim pristupima u prevenciji poremeaja ponaanja du kontinuuma koga ine univerzalna, selektivna i indikovana prevencija. Pored toga, prikazane su i osnovne postavke zakonske, socijalne i situacione prevencije prestupnikog ponaanja. Na kraju, pregledom literature ostvaren je uvid u savremena saznanja o uspenim pristupima u tretmanu poremeaja ponaanja i redukovanju delin-kvencije i kriminala.

Kljune rei: poremeaji ponaanja, delinkvencija, kriminal, prevencija, tre-tman

POREMEAJI PONAANJA

Nauka o prevenciji i tretmanu poremeaja ponaanja ima relativno dugu istoriju. Meutim, veina autora smatra da je presudan uticaj na ra-zvoj teorije, istraivanja i prakse u ovoj oblasti imalo uvoenje dijagno-stike oznake poremeaji ponaanja u meunarodno priznate medicinske klasifikacije (ICD i DSM). U medicinskim klasifikacionim sistemima date su precizne definicije poremeaja ponaanja, njihova tipologija i kriteriju-mi za postavljanje ove dijagnoze. Na taj nain poremeaji ponaanja iz-dvojeni su kao posebna dijagnostika kategorija, odnosno napravljena je razlika izmeu poremeaja ponaanja i drugih fenomena s kojima su ranije bili svrstavani u istu grupu.

Dijagnostika kategorija poremeaji ponaanja prvi put se pojavljuje u osmoj reviziji Meunarodne klasifikacije bolesti, povreda i uzroka smrti (ICD-8) Svetske zdravstvene organizacije iz 1965. godine i drugoj ver-ziji Dijagnostiko-statistikog prirunika (DSM-2) Amerikog udruenja

10 Vesna uni-Pavlovi, Marina Kovaevi-Lepojevi

psihijatara, iz 1968. godine. U skladu sa novim saznanjima, menjali su se opisi i kriterijumi koji se odnose na ovu dijagnostiku kategoriju. Neke postavke u ICD su reorganizovane radi usklaivanja sa odreenjima koja su data u DSM, mada su se izvesne razlike izmeu ova dva klasifikaciona sistema zadrale do danas.

U trenutno vaeoj, desetoj reviziji Meunarodne klasifikacije bole-sti, povreda i uzroka smrti (ICD-10), poremeaji ponaanja svrstani su u dijagnostiku kategoriju pod nazivom poremeaji ponaanja i emocija sa poetkom obino u detinjstvu i adolescenciji (Svetska zdravstvena organi-zacija, 1992). Osnovna karakteristika poremeaja ponaanja je ponavljano i trajno prisustvo obrazaca antisocijalnog, agresivnog i izazivakog pona-anja, kao to su: preterane tue ili zastraivanja, surovost prema drugim ljudima ili ivotinjama, estoka destruktivnost prema imovini, podmetanje poara, krae, ponavljano laganje, izostajanje iz kole i beanje od kue, neobino esti i teki napadi besa, prkosno provokativno ponaanje i stalna neposlunost. Ova dijagnostika kategorija obuhvata nekoliko tipova po-remeaja ponaanja, a to su: poremeaj ponaanja ogranien na porodinu sredinu, nesocijalizovani poremeaj ponaanja, socijalizovani poremeaj ponaanja, poremeaj u vidu protivljenja i prkosa, drugi poremeaji pona-anja i nespecifikovani poremeaji ponaanja.

U etvrtoj verziji Dijagnostiko-statistikog prirunika (DSM-IV), koja se trenutno primenjuje, poremeaji ponaanja svrstani su u dijagno-stiku kategoriju pod nazivom deficit panje i disruptivni poremeaji pona-anja (APA, 1994). Dijagnostika oznaka poremeaji ponaanja opisana je kao ponavljani i uporni obrasci ponaanja kojima se kre prava drugih i opte, uzrastu prikladne socijalne norme i pravila, gde se ubrajaju: agresiv-no ponaanje prema ljudima ili ivotinjama, namerna destrukcija imovine, prevare ili krae i ozbiljno krenje pravila ponaanja. Ponuene su dve tipologije poremeaja ponaanja, u odnosu na uzrast tip koji se preteno javlja u detinjstvu i tip koji se javlja u adolescenciji, kao i u odnosu na teinu poremeaja laki, umereni i teki tip. U okviru ove dijagnostike kategorije izdvojen je i poziciono-prkosni poremeaj, koga karakteriu dugotrajni obrasci negativnog, drskog i neprijateljskog ponaanja, ali bez ozbiljnijeg krenja opteprihvaenih socijalnih normi. U literaturi o pre-venciji i tretmanu poremeaja ponaanja ove dve dijagnostike oznake se, uglavnom, objedinjeno posmatraju.

Prikazane klasifikacije postale su polazite brojnih istraivakih stu-dija. Precizne oznake, definicije i tipologije omoguile su izradu instru-

Uvod: Savremeni pristupi u prevenciji i tretmanu poremeaja ponaanja 11

menta za procenu, ispitivanje prevalencije i karakteristika poremeaja po-naanja, ali i kompariranje rezultata razliitih studija, to je doprinelo una-preivanju saznanja o etiologiji i fenomenologiji. Sa druge strane, mnogi istraivai su u svojim empirijskim prouavanjima nailazili na probleme prilikom primene opisa i kriterijuma koji su ponueni u okviru pomenutih dijagnostikih kategorija. Posledino, pojavljuju se empirijski ili dimen-zionalni sistemi procene i klasifikacije u psihopatologiji, kao alternativa kategorijalnim sistemima koji se koriste u klinikoj praksi (Achenbach, 1995). Osnovno polazite dimenzionalnih sistema jeste zasnivanje psiho-patolokih kategorija, njihovih granica i kriterijuma na rezultatima istra-ivanja. U kategorijalnim sistemima, na osnovu unapred utvrenih krite-rijuma, postavlja se dijagnoza, odnosno potvruje prisustvo poremeaja ponaanja. Zagovornici dimenzionalnih sistema smatraju da u realnosti ne postoje jasne granice izmeu normativnog ponaanja i psihopatologije, pa poremeaji ponaanja predstavljaju ekstremne forme problema koji se uo-biajeno javljaju, a ne neuobiajena stanja koja se sutinski razlikuju od normalnosti. Nadalje, dijagnostike kategorije ne prepoznaju tendenciju ka udruenom pojavljivanju nekih poremeaja, ve se svaki od njih zaseb-no posmatra. Za razliku od toga, dimenzionalni sistemi zasnovani su na empirijskim podacima o povezanosti pojedinih poremeaja, to omogua-va izdvajanje obrazaca udruenih bihejvioralnih i emocionalnih problema, odnosno sindroma. Prema jednoj od najpoznatijih dimenzionalnih klasi-fikacija, poremeaji ponaanja deo su jedinstvenog spektra eksternalizo-vanih problema, gde se ubrajaju dva sindroma ponaanje kojim se kre pravila i agresivno ponaanje (Achenbach, Rescorla, 2001).

Neki autori smatraju da kategorijalni i dimenzionalni pristup nisu sutinski suprotstavljeni, ve da odraavaju prirodan tok razvoja sazna-nja (Coie et al., 1993). Prvobitno nastali kategorijalni sistemi usmereni su ka identifikovanju osnovnih karakteristika po kojima se razlikuju dis-funkcionalni pojedinci, dok dimenzionalni sistemi predstavljaju rezultat detaljnijeg sagledavanja razvojnih procesa odreenog poremeaja. Takvu povezanost potvruje evidentan uticaj rezultata empirijskih istraivanja na osavremenjivanje opisa i kriterijuma u kategorijalnim sistemima, to se posebno odnosi na DSM.

U savremenoj literaturi postoje brojne definicije poremeaja pona-anja, tako da se ne moe govoriti o univerzalnom i opteprihvaenom odreenju ovog pojma. Ipak, mogu se izdvojiti neki zajedniki elementi. Poremeajima ponaanja oznaavaju se razliite bihejvioralne manifesta-


cije koje povezuje nekonformizam ili nepotovanje opteprihvaenih soci-jalnih normi, antisocijalnost u smislu ugroavanja prava drugih i agresija, odnosno povreivanje, nanoenje tete ili neprijatnosti drugima. Spektar pojavnih oblika poremeaja ponaanja je veoma irok i kree se od pr-kosnog ponaanja do fizikog nasilja. Neki oblici poremeaja ponaanja predstavljaju krenje zakonskih normi, odnosno mogu biti okarakteri-sani kao krivina dela i prekraji ili delinkvencija. Vana karakteristika poremeaja ponaanja jeste repetitivnost, odnosno ponavljanje i relativna trajnost, na osnovu ega se razlikuju od usamljenih i situacionih epizoda koje mogu biti okarakterisane kao normativne razvojne krize. Poremeaji ponaanja dovode do brojnih negativnih posledica, ukljuujui porodino funkcionisanje, odnose sa vrnjacima, uenje i drugo. U mnogim slua-jevima, simptomi poremeaja ponaanja pojavljuju se na predkolskom uzrastu, a stabilne manifestacije mogu se zapaziti tokom mlaeg kolskog uzrasta. Rezultati brojnih istraivanja potvruju da kriminalno ponaanje u odraslom dobu podrazumeva ispoljavanje poremeaja ponaanja u mla-dosti, iako veina mladih sa antisocijalnim ponaanjem ne postaju antiso-cijalne odrasle osobe. Prema nekim istraivanjima, oko polovine dece sa poremeajima ponaanja postanu delinkventi u adolescenciji, a najmanje treina maloletnih delinkvenata postanu odrasli prestupnici (Patterson, DeBaryshe, Ramsey, 1989).

Poremeaji ponaanja esto se javljaju udrueno sa drugim mental-nim poremeajima. Epidemioloke studije otkrivaju da oko 70% dece i omladine sa poremeajima ponaanja, uzrasta 713 godina, ispunjava kri-terijume za postavljanje jo jedne dijagnoze (Kazdin, 1993). Na osnovu dosadanjih istraivanja komorbiditeta poremeaja ponaanja, izvedena su sledea zapaanja: poremeaji ponaanja poinju na ranijem uzrastu, tei su i uporniji ukoliko su udrueni sa ADHD; pojava anksioznih poremeaja u detinjstvu smanjuje rizik poremeaja ponaanja u adolescenciji, ali kod dece sa poremeajima ponaanja postoji vea verovatnoa pojave anksi-oznih poremeaja; kod mnogih adolescenata sa poremeajima ponaanja ispunjeni su kriterijumi za postavljanje dijagnoze depresivnih poremeaja i poremeaja emocija, ali ova veza nije do kraja objanjena; postoje indi-cije da somatoformni poremeaji mogu biti prediktor poremeaja ponaa-nja kod devojaka; postoji reciprona veza izmeu poremeaja ponaanja i zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u smislu da jedan poremeaj podstie ispoljavanje drugog (Loeber et al., 2000). Rezultati brojnih istraivanja otkrivaju da su mentalni poremeaji uestaliji kod delinkvenata u odnosu


na optu populaciju, to se posebno odnosi na zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, depresivne poremeaje i poremeaje raspoloenja, anksiozne poremeaje, PTSP i ADHD (Tarolla et al., 2002). U radu Nenada Glum-bia izneta su interesantna zapaanja o kriminalnom ponaanju osoba sa Aspergerovim sindromom.

Napredak naunih saznanja imao je praktine implikacije u vidu ra-zvijanja iroke mree razliitih institucija i profesionalnih usmerenja koji rade na prevenciji i tretmanu poremeajima ponaanja. Do danas, ova oblast zadrala je multidisciplinarni karakater, to podrazumeva multipla izvorita i pravce razvoja. Doprinos ukupnom fondu znanja o efektivnim pristupima u prevenciji i tretmanu poremeaja ponaanja ostvarili su nau-nici i praktiari iz razliitih oblasti, kao to su medicina, socijalna zatita, obrazovanje, pravosue i drugo. Usled postojanja razvojnog kontinuuma poremeaji ponaanjadelinkvencijakriminal, teko je napraviti otru granicu u pogledu specifinog usmerenja pojedinih intervencija i progra-ma, ve ih je bolje posmatrati kao deo obuhvatne drutvene reakcije na ove probleme.

Trenutnu situaciju na svetskoj sceni karakterie izuzetno interesova-nje naune i strune javnosti za prouavanje poremeaja ponaanja, delin-kvencije i kriminala. Nasuprot tome, u Srbiji su sasvim retka istraivanja epidemiolokog karaktera, a posebno empirijska prouavanja efektivnosti programa i intervencija koje se primenjuju u okvirima prevencije i tretma-na ovih fenomena. Iako se na osnovu strane literature mogu stei dobre polazne osnovne, to nije dovoljno. U budunosti treba raditi na sistemat-skoj izgradnji naunih saznanja koja e biti utemeljena na podacima koji su prikupljeni na naim prostorima. O problemima koji se sreu u oblasti analitiko-istraivakog rada u socijalnoj zatiti maloletnih prestupnika i mogunostima za njihovo prevazilaenje govori se u radu Aleksandra Jugovia.

PREVENCIJA POREMEAJA PONAANJA, DELINKVENCIJE I KRIMINALA

Univerzalna, selektivna i indikovana prevencija

U savremenoj medicini u upotrebi je klasifikacija preventivnih mera koju je predloio Gordon (1983), a prema kojoj se sva preventivna na-stojanja mogu razvrstati na univerzalna, selektivna i indikovana. Autor


je kritikovao tradicionalnu klasifikaciju Komisije za hronine bolesti iz 1957. godine, koja je prvobitno predviala dve kategorije primarnu i sekundarnu prevenciju, a kasnije je dodata i trea kategorija tzv. tercijarna prevencija. Primarna prevencija primenjuje se pre nastanka bolesti i ima za cilj redukovanje incidencije, cilj sekundarne prevencije je smanjenje prevalencije, to znai da se primenjuje nakon dijagnostikovanja bolesti, ali pre nego to ona izazove negativne posledice, dok se tercijarna odnosi na mere kojima se spreavaju dalja oteenja i onesposobljavanje usled bolesti. Osnovna zamerka upuena na raun ove klasifikacije odnosila se na njenu neusklaenost sa savremenim saznanjima o povezanosti razliitih bio-psiho-socijalnih faktora sa negativnim zdravstvenim ishodima.

Prema Gordonu, termin prevencija odnosi se iskljuivo na mere, akci-je i intervencije koje se primenjuju pre nastanka bolesti. Podela na univer-zalnu, selektivnu i indikovanu prevenciju izvrena je u odnosu na popula-cione grupe za koje se primena odreenih intervencija smatra optimalnom. Mere univerzalne prevencije imaju najiru upotrebu i korisne su za svakog pojedinca. Primenjuju se na optoj populaciji, obino bez profesionalne pomoi, a dobiti prevazilaze trokove i eventualne rizike. Selektivna pre-vencija obuhvata mere koje se primenjuju na rizine grupe, odnosno na podgrupe opte populacije kod kojih postoji natprosean rizik da obole od neke bolesti. Indikovana prevencija usmerena je ka pojedincima koji se, na osnovu identifikovanih rizinih faktora, stanja i abnormalnosti, smatraju visokorizinim u pogledu oboljevanja. Veina mera indikovane prevencije odgovara onome to se ranije nazivalo sekundarnom prevencijom, s tom razlikom da je indikovana prevencija rezervisana samo za pojedince kod kojih postoji velika verovatnoa oboljevanja, ali kod kojih nije dijagnosti-kovana bolest.

Iako su obe prikazane klasifikacije prevencije pravljene za tzv. me-dicinske bolesti, savremeni autori smatraju da se Gordonov klasifikacioni sistem moe primeniti i u oblasti prevencije mentalnih poremeaja, a time i poremeaja ponaanja (Mrazek, Haggerty, 1994). Primeri univerzalnih preventivnih intervencija koje su namenjene optoj populaciji jesu unapre-ivanja prenatalne brige, spreavanje branih problema i slino. Interven-cije selektivne prevencije usmerene su ka specifinim rizinim grupama koje su identifikovane na osnovu prisustva biolokih, psiholokih i socijal-nih faktora povezanih sa pojavom mentalnih poremeaja. U ovu kategoriju ubrajaju se intervencije kao to su kune posete i predkolski programi za decu iz siromanih zajednica. Indikovane preventivne intervencije prime-


njuju se ukoliko su otkriveni izvesni znaci, simptomi ili predispozicije koji upuuju na izvesnu disfunkcionalnost, ali nisu ispunjeni kriterijumi za po-stavljanje dijagnoze mentalnog poremeaja. Drugaije reeno, indikovane intervencije (npr. unapreivanje interakcije roditeljdete) primenjuju se u sluajevima kada su roditelji otkrili izvesne probleme u ponaanju kod de-teta, ali nije dijagnostikovan poremeaj ponaanja. Osnovni cilj univerzal-nih, selektivnih i indikovanih mera je tzv. apsolutna prevencija, odnosno redukovanje broja novih sluajeva, mada cilj moe biti i odlaganje poetka mentalnog poremeaja ili kratkorona redukcija novih sluajeva. Pored toga, indikovana prevencija ima za cilj da redukuje progresiju od ranih simptoma ka dugotrajnim i tekim oblicima mentalnih poremeaja.

Na osnovu opsenog pregleda literature, Grinberg i saradnici izdvoji su 34 programa koji se primenjuju u prevenciji mentalnih poremeaja dece i omladine, a iji su pozitivni efekti potvreni rezultatima rigoroznih eva-luacija (Greenberg, Domitrovich, Bumbarger, 2001). Svi izdvojeni pro-grami redukuju simptomatologiju povezanu sa mentalnim poremeajima, ali imaju i druge pozitivne efekte u irem smislu unapreivanja zdrav-lja. Univerzalni programi prevencije mentalnih poremeaja namenjeni su celokupnoj kolskoj populaciji ili uenicima odreenih razreda, odnosno specifinim grupama koje su izdvojene prema kriterijumima koji nemaju veze sa rizikom mentalnih poremeaja. Izdvojeno je ukupno 14 efektivnih univerzalnih programa koji uspeno deluju na specifine simptome psi-hopatologije (agresija, anksiozni ili depresivni poremeaji) ili na poznate rizine faktore povezane sa psihopatologijom (impulsivnost, deficit kogni-tivnih vetina ili antisocijalno ponaanje). Uspeni univerzalni programi klasifikovani su u etiri grupe, a to su:

programi prevencije nasilnog ponaanja, gde su svrstana dva kol-ska programa koja su specifino usmerena ka prevenciji ili reduko-vanju nasilja prevashodno putem unapreivanja pozitivne komuni-kacije i vetina nenasilnog reavanja konflikata i donoenja odluka (Second Step i Responding in Peaceful and Positive Ways);

programi unapreivanja socijalnih i kognitivnih vetina sa e-tiri programa koja se primenjuju uglavnom u populaciji uenika osnovnih kola s ciljem razvijanja fundamentalnih kognitivnih ve-tina, socijalne i emocionalne kompetencije (Interpersonal Cogni-tive Problem-Solving, Promoting Alternative Thinking Strategies, Improving Social Awareness Social Problem Solving i Positive Youth Development Program);


programi orijentisani ka promeni kolske sredine predstavljaju grupu od est programa koji imaju za cilj redukovanje rizinih i jaanje protektivnih faktora u socijalnom okruenju deteta (The School Transitional Environment Project, Child Development Project, Good Behavior Game, Bullying Prevention Program i dva izraelska programa prevencije internalizovanih problema i suicida);

multikomponentni programi fokusirani na razliite rizine i pro-tektivne faktore koji deluju na nivou pojedinca, porodice, kole i vrnjake grupe (Linking the Interests of Families and Teachers i Seattle Social Development Project).

Osim univerzalnih programa, pomenuta grupa autora izdvojila je jo 20 uspenih selektivnih i indikovanih preventivnih programa, od ega se 10 programa primenjuje u prevenciji eksternalizovanih poremeaja (ADHD, opoziciono-prkosni poremeaj i poremeaj ponaanja). Programi se pri-menjuju kod dece i omladine sa agresivnim i antisocijalnim ponaanjem, a prema fokusu delovanja razvrstani su u tri grupe:

programi usmereni na dete, gde su svrstana etiri programa koja su osmiljena za agresivnu decu s ciljem redukovanja agresije i una-preivanja socijalnih vetina, mada se u neke programe ukljuuju i druga deca kako bi se obezbedili prosocijalni modeli, vebanje novih vetina u svakodnevnim situacijama i uspeno ukljuivanje u vrnjaku grupu (Anger Coping Program, Brainpower Program, Peer Coping Skills Training i Social Relations Program);

programi podrke odraslih sa samo jednim programom mentorskog tipa (Big Brother Big Sister);

multikomponentni programi za decu i porodice koji su dugotraj-ni i usmereni na brojne individualne i sredinske rizine faktore, a sadre intervencije za decu, roditelje i nastavnike (Adolescent Transitions Program, Montreal Prevention Experiment, First Steps Program, The Earlscourt Social Skills Group Program i Fast Track).

Vaninstitucionalni programi prevencije smatraju se generalno uspe-nijim u odnosu na programe koji podrazumevaju izmetanje deteta iz po-rodice i upuivanje na neki vid institucionalnog tretmana. Iscrpan pregled evaluacija razliitih vaninstitucionalnih programa sadran je u radu Meli-he Bijedi.


Klasifikacija na univerzalne, selektivne i indikovane programe pri-menjuje se i na programe prevencije delinkventnog ponaanja. Ranije je pomenuto da postoji razlika izmeu poremeaja ponaanja i delinkvencije, jer dijagnoza poremeaja ponaanja ukljuuje delinkventno ponaanje, ali i druge oblike negativnog ponaanja. Samim tim, postoji i razlika u razvr-stavanju programa prevencije poremeaja ponaanja i programa prevencije delinkvencije. Univerzalni programi prevencije delinkventnog ponaanja imaju za cilj redukovanje novih sluajeva delinkvencije u optoj populaciji putem smanjenja verovatnoe delinkventnog ponaanja na starijem uzra-stu; selektivni programi namenjeni su grupama u riziku kod kojih postoje obrasci agresivnog i antisocijalnog ponaanja ili ak dijagnoza poremeaja ponaanja; indikovani programi namenjeni su pojedincima koji ispolja-vaju neke oblike delinkventnog ponaanja i imaju za cilj spreavanje du-goronih negativnih posledica, odnosno hroniciteta i pojave teih oblika delinkvencije (Tolan, Guerra, 1994). Pomenuti autori su u svojoj obuhvat-noj evaluacionoj studiji opisali uspene programe koji se primenjuju na razliitim nivoima preventivnog delovanja.

Univerzalni programi prevencije delinkventnog ponaanja uglavnom su u funkciji unapreivanja resursa, kompetencija i vetina ime se posti-e imunizacija na negativne uticaje, ali mogu biti usmereni i ka rizinim faktorima koji su zajedniki za celokupnu populaciju na koju se deluje. Neki programi deluju na pojedinane rizine faktore ili se primenjuju u jednom setingu, dok se drugima deluje na vie faktora u razliitim dome-nima ivotnog funkcionisanja. U zavisnosti od uzrasta korisnika, uspeni programi grupisani su u sledee kategorije:

programi za predkolski uzrast, gde se ubraja program podrke vi-sokorizinim majkama (Yale Child Welfare Research Program), letnji program za decu iz siromanih porodica (Head Start) i edu-kativni program za predkolce (Perry Preschool Project);

programi za mlai osnovnokolski uzrast, tanije jedan program koji sadri trening vetina reavanja socijalnih problema za decu, obuavanje nastavnika za rukovoenje odeljenjem i trening vetina voenje porodice za roditelje;

programi za stariji osnovnokolski i srednjokolski uzrast koji obu-hvataju programe unapreivanja socijalne kompetencije (Positive Youth Development Program), interpersonalnih odnosa i socijalne klime u koli, kao i unapreivanja socijalnih vetina rekreativnim aktivnostima.


Selektivni programi prevencije delinkventnog ponaanja osmiljeni su tako da deluju na specifine rizine faktore identifikovane kod dece i omladine kod koji postoji izvesna tendencija ka delinkvenciji. Izdvojeni efektivni programi selektivnog nivoa podeljeni su prema fokusu delovanja na tri grupe:

programi orijentisani ka pojedincu, kao to su leenje emocionalnih trauma (Project CREST) i unapreivanje socijalnih i kognitivnih vetina (Student Training Through Urban Strategies);

programi orijentisani ka interpersonalnim odnosima, gde se ubraja vie razliitih programa unapreivanja roditeljskih vetina i poro-dinih odnosa putem redukovanja koersivnog stila roditeljstva, po-boljanja porodine organizacije i kohezije, te razvijanja pozitivnih odnosa porodice sa socijalnim okruenjem;

programi orijentisani ka neposrednoj socijalnoj sredini, obuhvataju, kao prvo, kolske programe koji imaju za cilj unapreivanje znanja i vetina strunjaka zaposlenih u koli, unapreivanje motivacije uenika i pruanje mogunosti za ostvarivanje uspeha, promenu kolske klime u smislu odluivanja, organizacije i naina rada i, kao drugo, programe koji imaju za cilj strukturalne promene u za-jednici u pravcu pruanja novih mogunosti za mlade, promene sta-vova onih koji rade sa mladima i redukovanja negativnih uticaja.

Indikovani programi namenjeni su deci i omladini kod kojih su otkri-veni tei oblici negativnih bihejvioralnih obrazaca ili delinkventno pona-anje. S obzirom na to da su ovi pojedinci uglavnom ukljueni u neki vid ambulantnog ili institucionalnog tretmana, opisani programi sprovode se u ustanovama za mentalno zdravlje ili ustanovama za tretman delinkvenata i to su:

programi orijentisani ka pojedincu, meu kojima su najuspeniji oni koji sadre mentorstvo, profesionalnu orijentaciju i osposoblja-vanje, modifikaciju ponaanja, promenu antisocijalnih stavova, tre-ning kognitivnih, socijalnih i bihejvioralnih vetina;

programi orijentisani ka interpersonalnim odnosima, odnosno funk-cionalna porodina terapija i multisistemska terapija;

programi orijentisani ka neposrednoj socijalnoj sredini kojima se menjaju pojedini aspekti institucionalnog okruenja s ciljem pro-movisanja pozitivnog ponaanja i socijalne kompetencije (npr. Te-aching Family Model).


Moe se zakljuiti da su se programi koji sadre trening socijalnih i kognitivnih vetina i intervencije usmerene ka unapreivanju vetina rodi-teljstva i porodinih odnosa pokazali kao najefektivniji na univerzalnom, selektivnom i indikovanom nivou preventivnog delovanja. Takoe, uspe-niji su multikomponentni i dugotrajniji programi. Edina Vejo i Muharem Adilovi u svom radu razmatraju socijalno-pedagoki pristup konceptua-lizaciji poremeaja ponaanja koji se zasniva na kontinuumu univerzalne, selektivne i indikovane prevencije, s tim da autori ukazuju na vanost in-tervencija koje se primenjuju na mlaem uzrastu.

Zakonska, socijalna i situaciona prevencija

U kriminolokoj literaturi, prouavanje prevencije delinkvencije i kri-minala odavno je izalo iz uskih okvira delovanja zakonskih normi i pri-hvaen je sveobuhvatan pristup koji objedinjuje dostignua razliitih na-unih disciplina i oblasti praktinog delovanja. Radi sistematizacije sazna-nja o efektivnoj prevenciji prestupnikog ponaanja, raznovrsni programi i intervencije organizovni su u etiri osnovna strateka pristupa, a to su: sprovoenje zakona, razvojna prevencija, prevencija u zajednici i situacio-na prevencija, s tim da se razvojna prevencija i prevencija u zajednici esto objedinjeno nazivaju socijalnom prevencijom (Torny, Farrington, 1995).

Prema tradicionalnom vienju, sprovoenje zakona ili zakonski pri-stup koji se svodi na hapenje, procesuiranje i sankcionisanje ostvaruje preventivno delovanje posredstvom etiri osnovna mehanizma, a to su: 1) generalno odvraanje, odnosno efekat koji se postie upuivanjem gene-ralne pretnje krivinim procesuiranjem svakom pojedincu ukoliko prekri zakon; 2) specifino odvraanje ili efekat koji se postie na individualnom nivou kanjavanjem prestupnika za izvreno delo; 3) onesposobljavanje kao efekat koji proizlazi iz zadravanja prestupnika pod strogim nadzo-rom tako da ne moe da izvri novo delo; 4) rehabilitacija, odnosno efekat koji se postie korienjem perioda ograniavanja (zatvaranja) za primenu intervencija kao to su psiholoko savetovanje, tretman bolesti zavisnosti, profesionalno osposobljavanje i opte obrazovanje, kako bi se smanjila ve-rovatnoa da prestupnik nastavi da vri dela u budunosti (Moore, 1995). Na osnovu pomenutih mehanizama, moe se napraviti razlika izmeu in-direktnog i direktnog delovanja krivinog zakonodavstva i sprovoenja zakona (Torny, Farrington, 1995). Indirektno delovanje, odnosno general-


no-preventivna funkcija, ostvaruje se posredstvom socijalizacije. Ideja o generalnom odvraanju ili zastraivanju vue korene iz klasinih krimi-nolokih teorija prema kojima propisivanje dovoljno tekih kazni moe spreiti potencijalne prestupnike da izvre krivina dela, jer e ih bol i patnja koji prate kanjavanje obeshrabriti i odvratiti od injenja prestupa. ire posmatrano, zakonske norme oblikuju socijalni kontekst u kome se formiraju individualne karakteristike, kao to su motivacija, namere, si-stem vrednosti, uverenja i slino. Samim tim, krivino zakonodavstvo ima moralno-edukativnu funkciju, jer veina graana ne vri krivina dela zato to su vaspitani tako da se prema kriminalnim aktivnostima odnose kao prema neemu to je loe i nepoeljno. Direktno delovanje krivinog zako-nodavstva objedinjuje ostala tri mehanizma, specifino odvraanje, ones-posobljavanje i rehabilitaciju. Moe se rei da je ovde pre re o reaktivnom nego o preventivnom delovanju, jer se sve deava nakon izvrenja krivi-nog dela. Preventivna funkcija ogleda se u spreavanju uinioca lakih dela da izvre tea dela i u spreavanju primarnih uinilaca da recidiviraju. Neki od najvanijih aspekata uloge krivinog zakonodavstva u prevenciji prestupnitva obraeni su u radu Stanka Bejatovia.

Razvojna prevencija podrazumeva delovanje na rizine i protektiv-ne faktore koji su od znaaja za individualni razvoj. Tokom devedesetih godina, na napredak kriminoloke nauke presudno je uticala tzv. paradi-gma prevencije rizinih faktora, importovana iz medicine, koja implicira identifikovanje kljunih rizinih faktora delinkventnog ponaanja i pri-menu preventivnih mera kako bi se osujetilo njihovo negativno dejstvo (Farrington, 2000). Osnovna izvorita saznanja na kojima bazira savreme-na razvojna prevencija su rezultati longitudinalnih i eksperimentalnih stu-dija, kao i teorija o nastanku delinkventnog ponaanja (Tremblay, Craig, 2000). Na osnovu longitudinalnih studija identifikovani su kljuni predik-tori delinkventnog i kriminalnog ponaanja koji se mogu razvrstati u tri osnovne kategorije: individualne karakteristike, porodine karakteristike i karakteristike socijalnog okruenja. Eksperimentalne studije omoguile su razumevanje mehanizma delovanja pojedinih faktora, ali i efekata pro-mene pojedinih faktora u preveniranju delinkventnog ponaanja. Navede-ni autori smatraju da su, meu brojnim teorijama delinkvencije, posebno vanu ulogu za razvojnu prevenciju imala tri pristupa: generalna teorija kriminala u kojoj su kljuni koncepti samokontrola i razlike u individu-alnim odgovorima prilikom suoavanja sa mogunostima za devijantno ponaanje; model razvojnih pravaca antisocijalnog ponaanja koji sugerie


postojanje multiplih putanja u razvoju antisocijalnog ponaanja koje vode ka razliitim tipovima prestupnitva u adolescenciji i odraslom dobu; mo-del kumulativnog rizika prema kome prisustvo veeg broja rizinih faktora ima snanije dejstvo, a razliiti razvojni problemi imaju zajednike rizine faktore. Opisani teorijski pristupi upuuju na razliite pravce preventivnog delovanja: rane intervencije unapreivanja roditeljskih vetina s ciljem ra-zvijanja samokontrole deteta, intervencije koje e biti usmerene na rizine i protektivne faktore koji su specifini za odreeni razvojni pravac i uzrast ili intervencije koje e biti usmerene ka redukovanju raznovrsnih rizinih faktora na ranom uzrastu. U radu Branislave Popovi-iti detaljno su pri-kazana teorijska objanjenja na kojima se temelji razvojna prevencija.

Situaciona prevencija polazi od toga da je kriminalno ponaanje pre-vashodno situacionog karaktera i da prestupnici manje ili vie racionalno razmiljaju i odluuju o svom angaovanju u kriminalnim aktivnostima u odnosu na neposrednu situaciju i mogunosti. Samim tim, preventivno delovanje podrazumeva redukovanje mogunosti za izvrenje krivinog dela, to se postie menjanjem percepcija potencijalnih prestupnika o po-trebnom naporu za izvrenje dela i postojeem riziku, redukovanjem na-grade koja se oekuje od izvrenja krivinog dela, redukovanjem faktora koji imaju provocirajue dejstvo, poveanjem oseanja stida i krivice koji prate izvrenje dela (Cornish, Clarke, 2003). Situacioni pristup je nastao ezdesetih i sedamdesetih godina, a danas predstavlja razvijen i dobro or-ganizovan sistem koga karakterie teorijska zasnovanost, metodologija akcionih istraivanja, raznovrsne tehnike i praksa bazirana na dokazima o efektivnosti (Clarke, 1997). Teorijsko utemeljenje situaciona prevenci-ja nalazi u teoriji racionalnog izbora, prema kojoj kriminalno ponaanje predstavlja rezultat prorauna trokova, dobiti i rizika koji su povezani sa izvrenjem dela i teoriji rutinskih aktivnosti, prema kojoj prestupnici ima-ju ustaljen raspored dnevnih aktivnosti u okviru koga trae pogodne mete, a do izvrenja krivinog dela dolazi ukoliko se vremenski usklade svi po-trebni elementi (prestupnik, rtva i odsustvo uvara). Mere redukovanja mogunosti za kriminalno ponaanje su specifine i usklaene sa priro-dom pojedinih krivinih dela i ukljuuju upravljanje, ureivanje i prome-nu neposrednog okruenja. Istraivai i praktiari kontinuirano tragaju za novim tehnikama i proveravaju njihovu efektivnost, pa se lista efektivnih preventivnih mera stalno unapreuje. U najnovijoj klasifikaciji izdvojeno je pet kategorija sa ukupno 25 tehnika situacione prevencije, u zavisnosti od njihovog primarnog usmerenja. O ovim i drugim pitanjima u vezi sa si-


tuacionom prevencijom raspravlja se u radu Marine Kovaevi-Lepojevi i Vesne uni-Pavlovi.

U literaturi postoje razliita stanovita u pogledu prevencije u zajed-nici. Prema nekim autorima, prevencija u zajednici predstavlja aktivnosti usmerene ka promeni socijalnih uslova koji podstiu kriminalno ponaanje lanova zajednice (Hope, 1995). To se postie osposobljavanjem socijal-nih institucija, kao to su porodice, kole, vrnjake grupe, udruenja i or-ganizacije za redukovanje kriminala. Funkcionisanje socijalnih institucija moe se sagledati kroz horizontalnu i vertikalnu dimenziju. Horizontalna dimenzija podrazumeva socijalne interakcije izmeu pojedinaca i grupa izraene u neformalnim odnosima ili organizovanim aktivnostima, dok se vertikalna dimenzija odnosi na povezanost lokalnih institucija sa izvorima moi i resursa na makrodrutvenom nivou. Obe dimenzije su znaajne za organizovanje preventivnih nastojanja, jer utiu na nivo kriminala u za-jednici. Odravanje reda u lokalnoj zajednici primarno se ostvaruje kroz horizontalnu dimenziju, ali snaga i efektivnost ovakvih nastojanja zavise od vertikalne dimenzije. U okviru ovako definisane prevencije u zajednici mogu se razlikovati tri paradigme:

paradigma nastala kao odgovor na demografsku i ekonomsku ek-spanziju gradova tokom prolog veka obuhvata tri pristupa: orga-nizovanje zajednice zasnovano na radovima ikake kole, uklju-ivanje stanara u rukovoenje i kontrolu nad stambenim naseljima i mobilizacija resursa, odnosno jaanje lokalnih zajednica putem transfera politike i ekonomske moi;

paradigma odbrane zajednice od kriminala nastala je tokom se-damdesetih godina i ima dve forme, intencionalno organizovanje nadzora nad zajednicom ili jaanje neformalne socijalne kontrole putem ukljuivanja graana u odravanje reda i modifikaciju okru-enja, u smislu izgradnje objekata i otklanjanja prepreka kako bi se unapredilo prirodno nadziranje zajednice;

paradigma ouvanja reda i redukovanja viktimizacije razvijena je tokom osamdesetih godina na pretpostavci da u zajednicama sa znatnom stopom kriminala postoji visoka koncentracija vulnerabil-nih pojedinaca i domainstava, pa se preventivna nastojanja usme-ravaju ka zaustavljanju propadanja stambenih naselja (razvijanje mree slubi i usluga, problemski orijentisane policijske inicijative i drugo) i zatiti najugroenijih primenom mera obezbeenja i or-ganizovanjem graana u grupe koje sprovode nadzor.


Drugi autori smatraju da prevencija u zajednici predstavlja kombi-naciju razvojne i situacione prevencije i da obuhvata programe koji se primenjuju na nivou cele zajednice, odnosno u kojima je zajednica fokus intervencija (Welsh, Hoshi, 2002). Za razliku od prethodno prikazanog stanovita, ovde se ne misli na programe gde se preventivno delovanje ostvaruje posredstvom socijalnih institucija. Teorijsku osnovu ovako vie-ne prevencije u zajednici ine socioloke teorije koje objanjavaju ulogu zajednice u nastajanju delinkventnog i kriminalnog ponaanja njenih la-nova (npr. teorija drutvene dezorganizacije). Postoji nekoliko vrsta pro-gramskih pristupa u okviru prevencije u zajednici, a to su:

mobilizacija zajednice, odnosno podsticanje lanova zajedni-ce na aktivno uestvovanje u planiranju i primeni preventivnih aktivnosti;

programi usmereni na gangove, gde se razlikuju programi preven-cije ili spreavanja ukljuivanja mladih u gangove i programi in-tervencije kojima se deluje na gang u celini ili njegove pojedine lanove;

programi mentorstva koji obino podrazumevaju ukljuivanje ne-profesionalaca koji rade sa korisnicima osnovnokolskog uzrasta;

rekreativni programi kojima se omoguava prosocijalno angaova-nje deci i omladini tokom slobodnog vremena;

uklanjanje kriminogenih proizvoda, posebno vatrenog oruja, pu-tem redukovanja dostupnosti, obezbeivanja, otkupa, ogranienog izdavanja dozvola za posedovanje i slino.

Usled tekoa koje prate evaluaciju programa prevencije u zajednici i metodolokih slabosti dosadanjih evaluacionih studija, ne postoje vrsti dokazi o njihovoj efektivnosti. Meutim, rezultati dosadanjih istraivanja sugeriu da neki od ovih programa mogu biti uspeni u prevenciji delin-kvencije i kriminala, a to se odnosi na programe mentorstva, rekreativne programe i programe sa intervencijama usmerenim ka lanovima gangova (Sherman, 1997; Welsh, Hoshi, 2002).

TRETMAN POREMEAJA PONAANJA

U okviru medicinskog pristupa, osim prevencije mentalnih poreme-aja, postoje jo dva domena delovanja, a to su tretman i odravanje stanja (Mrazek, Haggerty, 1994). Tretman se primenjuje u sluajevima kada je di-


jagnostikovan mentalni poremeaj ili kada je ispunjena veina kriterijuma za postavljanje dijagnoze. Tretman sadri dve komponente identifikaciju sluajeva i standardni tretman kojim se redukuju trajanje i teina poreme-aja, recidivi (ili se barem produava vremenski period izmeu epizoda) i komorbiditet. Intervencije odravanja, gde se ubrajaju podrka, edukacija, farmakoterapija i drugo, primenjuju se kod dijagnostikovanih sluajeva mentalnih poremeaja kod kojih poremeaj jo traje. Odravanje ima za cilj smanjenje onesposobljenosti koja je povezana sa boleu i sadri dve komponente motivaciju pacijenta za dugoroan tretman kojim se redu-kuje recidiv i pruanje posttretmanske zatite. U narednom delu bie rei samo o tretmanu poremeaja ponaanja u uem smislu (bez identifikacije sluajeva).

Sudei prema rezultatima dosadanjih evaluacionih studija u ovoj oblasti, pristupi koji se primenjuju u tretmanu poremeaja ponaanja pre-teno su neefektivni. Primera radi, Kazdin je identifikovao 230 razliitih pristupa u tretmanu poremeaja ponaanja i procenio njihov kvalitet na osnovu etiri osnovna kriterijuma: teorijska utemeljenost, zasnovanost na rezultatima istraivanja, empirijski dokazi o delotvornosti i empirijski po-tvrena povezanost izmeu procesa promene i rezultata (Kazdin, 1993). Zakljuak ove studije je da nijedan pristup ne ispunjava sve navedene kri-terijume, s tim da se sledea dva mogu oceniti kao obeavajua:

trening vetina reavanja interpersonalnih problema sa mnogo va-rijacija koje imaju neke zajednike karakteristike: fokusirani su na nain na koji dete opaa socijalnu situaciju; osmiljeni su u vidu serije koraka u reavanju problema; koriste strukturirane zadatke (igre, uenje i prie); terapeut ima aktivnu ulogu u smislu davanja objanjenja, podsticanja upotrebe vetina, ocenjivanja i nagraiva-nja; kombinuju razliite procedure, a najee modelovanje, veba-nje, igranje uloga, pozitivno potkrepljivanje i blago kanjavanje;

trening roditeljskih vetina koji, takoe, ima razliite oblike, ali i neke zajednike karakteristike: strunjak poduava roditelje i obi-no ne radi neposredno sa detetom; roditelji ue da identifikuju, de-finiu i posmatraju problem na drugaiji nain; sadraj sesija bazira na principima socijalnog uenja i odnosi se na primenu pozitivnih potkrepljenja, blago kanjavanje, pregovaranje i uslovljavanje; ro-diteljima se pokazuje primena odreene tehnike, a zatim oni veba-ju njenu upotrebu.


Veina savremenih autora poziva se na rezultate opsene studije efek-tivnog psihosocijalnog tretmana dece i omladine sa poremeajima pona-anja koja je zasnovana na analizi 82 evaluacije efekata iz perioda 19661995. godina (Brestan, Eyberg, 1998). Prema efektivnosti, razliite forme tretmana razvrstane su u tri kategorije: potvreno efektivne (ukupno dve), mogue efektivne (ukupno 10) i neefektivne forme. Potvreno efektivni tretmani ija je delotvornost empirijski dokazana su:

program treninga za roditelje zasnovan na priruniku Living with children (Patterson, Gullion, 1996), koji je kratkoroan i bihejvi-oralan po svojoj prirodi, ima za cilj poduavanje roditelja kako da uoe devijantne obrasce ponaanja, prate i nagrauju prosocijalna ponaanja i ignoriu ili kanjavaju negativna ponaanja deteta;

program treninga za roditelje koji obuhvata modelovanje putem serije lekcija snimljenih na video-trake i grupne diskusije kojima rukovodi terapeut.

Deset godina kasnije, prikazani rezultati donekle su korigovani u pre-gledu literature o efektivnosti psihosocijalnog tretmana dece i omladine sa poremeajima ponaanja iz perioda 19962007. godina (Eyberg, Nelson, Boggs, 2008). Od prethodno pomenuta dva potvreno efektivna tretmana, samo prvi je ispunio stroge kriterijume dobro ustanovljenog tretmana, dok je drugi reklasifikovan u kategoriju mogue efektivnih tretmana. Takoe, ponovnim pregledom utvreno je da tri programa ne zadovoljavaju krite-rijume mogue efektivnih tretmana, a otkriveno je novih est formi koje ih zadovoljavaju, tako da se u ovoj kategoriji nalo ukupno 15 intervencija, a to su:

trening kontrole besa za decu osnovnokolskog uzrasta sa disruptiv-nim ponaanjem (Anger Control Training), zasnovan je na modelu procesiranja socijalnih informacija i sastoji se od grupnih sesija na kojima se ue i uvebavaju adekvatni odgovori na situacije koje mogu da provociraju ljutnju;

grupni trening asertivnosti u formi diskusionih grupa namenjen je agresivnim adolescentima i primenjuje se u koli u dve verzije koje se razlikuju prema nainu rukovoenja grupom (Counselor-Led Assertive Training i Peer-Led Assertive Training);

sesije za roditelje i decu koje imaju za cilj redukovanje koersivnih interakcija putem instruiranja roditelja o podsticanju pozitivnog ponaanja, ignorisanju minornih negativnih ponaanja, davanju ja-


snih uputstava, primeni nagrada i kazni (Helping the Noncompliant Child);

u okviru obuhvatnog programa koji je fokusiran na redukovanje bihejvioralnih problema i unapreivanje socijalne kompetencije dece uzrasta od tri do osam godina (Incredible Years), kao mogue uspene izdvojene su dve komponente grupni trening za rodite-lje (Incredible Years Parent Training) i trening u vidu radionica za decu (Incredible Years Child Training);

program smetanja maloletnika sa delinkventnim ponaanjem u hraniteljske porodice (Multidimensional Treatment Foster Care), koji obuhvata: trening hranitelja u primeni strukturiranog sistema upravljanja ponaanjem, kontinuiranu superviziju i pomo hra-niteljskoj porodici, porodinu terapiju sa biolokim roditeljima i individualni tretman deteta sa naglaskom na vetinama reavanja problema, kontroli besa, kolovanju i slino;

multisistemska terapija (Multisystemic Therapy) za adolescente sa teim oblicima poremeaja ponaanja i delinkventnim ponaanjem moe se opisati kao proirena sistemska porodina terapija, jer se problem posmatra i tretira u irem socijalnom kontekstu, to podra-zumeva izradu plana tretmana za svaku porodicu i primenu razno-vrsnih intervencija, a najee su to porodina terapija, pomo u kolovanju, integrisanje adolescenta u prosocijalne vrnjake grupe i trening socijalnih kognitivno-bihejvioralnih vetina;

program treninga za roditelje fokusiran na obrasce interakcija rodi-teljdete (Parent-Child Interaction Therapy), koji ima za cilj obu-avanje roditelja adekvatnim nainima reagovanja na ponaanje deteta i unapreivanje topline i bliskosti porodinih odnosa;

program treninga za roditelje zasnovan na osnovnim bihejvioral-nim principima modifikacije ponaanja deteta (Parent Management Training Oregon Model);

viefazni program unapreivanja pozitivnog roditeljstva (Positive Parenting Program), tanije etvrti nivo ovog programa koji ima za cilj unapreivanje osnovnih roditeljskih vetina i peti nivo koji predstavlja intenzivan individualizovani tretman disfunkcionalnih porodica;

trening vetina reavanja problema za decu sa poremeajima po-naanja uzrasta od sedam do trinaest godina (Problem-Solving Ski-lls Training), isti trening uz dodatak komponente uvebavanja u


planiranim aktivnostima izvan sesija i kombinacija ovog treninga, vebanja i treninga za roditelje;

kolski kognitivno-bihejvioralni program koji je zasnovan na mo-delu racionalno-emocionalne edukacije (Rational-Emotive Mental Health Program).

Do slinih zakljuaka dolaze i drugi autori. Prema Friku, rezultati analize efektivnosti dosadanje prakse tretmana poremeaja ponaanja pri-lino su pesimistini, jer se veina pristupa moe oceniti kao nedelotvorna, a neki pristupi imaju ak negativne efekte (Frick, 2001). Razlog za takvo stanje ovaj autor vidi u neusklaenosti tretmana sa savremenim saznanji-ma o etiologiji poremeaja ponaanja, a kao primer navodi zanemarivanje psihosocijalnog konteksta u kome se problem javlja prilikom planiranja i primene programa. Ipak, Frik izdvaja etiri pristupa ija je delotvornost empirijski potvrena, od kojih su tri zasnovana na socijalnom uenju, a jedan na primeni lekova i to su:

bihejvioralni programi zasnovani na strukturiranom sistemu uprav-ljanja ponaanjem, koji sadre nekoliko elemenata: postavljanje jasnih i gradiranih bihejvioralnih ciljeva, sistem praenja ostva-rivanja ciljeva, sistem pozitivnih potkrepljenja kojima se podsti-e napredovanje u ostvarivanju ciljeva i sankcije za neadekvatno ponaanje;

trening roditeljskih vetina (npr. Parent Management Training), putem koga roditelji ue kako da ustanove i primene strukturira-ni sistem upravljanja ponaanjem deteta kod kue, fokusirani su na unapreivanje kvaliteta odnosa roditeljdete, stvaranje uslova u kojima se poveava verovatnoa prosocijalnog ponaanja deteta, osposobljavanje roditelja za uspeno praenje i nadzor nad dete-tom, te primenu efektivnih strategija disciplinovanja;

trening socijalnih kognitivno-bihejvioralnih vetina koji ima za cilj prevazilaenje deficita socijalne kognicije i vetina reavanja so-cijalnih problema, a moe biti specifino usmeren ka redukovanju impulsivnosti (Self-Instructional Training Program) ili pristrasnog pripisivanja hostilnih namera (Anger Coping Program), unaprei-vanju socijalnih vetina i upravljanja emocijama (Promoting Alter-native Thinking Strategies Curriculum);

primena medikamentozne terapije, odnosno stimulanata (Ritalin) u sluajevima kada je poremeaj ponaanja udruen sa ADHD.


Polazei od toga da tretman poremeaja ponaanja treba da bude in-dividualizovan u zavisnosti od specifinih mehanizama koji stoje u osno-vi datog sluaja poremeaja ponaanja i sveobuhvatan, odnosno usmeren ka razliitim rizinim faktorima, ovaj autor izdvaja dva modela tretmana koji zadovoljavaju te uslove i za koje postoje podaci o delotvornosti. Prvi model, koji se primenjuje kod dece mlaeg uzrasta sa teim obrascima problematinog ponaanja, karakterie multikomponentna struktura i ori-jentacija ka unapreivanju kompetencija deteta, porodice i kole (Families and Schools Together). Inicijalna faza ovog programa integrie trening ro-diteljskih vetina, trening socijalnih kognitivno-bihejvioralnih vetina za decu, pomo u uenju i unapreivanje porodinog funkcionisanja putem kunih poseta, reavanja aktuelnih problema, uspostavljanja odnosa sa su-sedstvom i slino. Tokom druge faze, osim praenja, rade se periodine procene razvoja identiteta i prilagoavanja, porodinog funkcionisanja, kolskog postignua i odnosa sa vrnjacima, na osnovu ega se odluuje o primeni odgovarajuih intervencija. Drugi efektivni model tretmana je multisistemska terapija, o kojoj je ranije bilo rei.

Meu savremenim autorima ima i onih koji smatraju da istraiva-ka literatura iz protekle decenije dovodi u pitanje uvreeno stanovite o rezistentnosti poremeaja ponaanja i svedoi o mogunosti efektivnog tretmana (Burke, Loeber, Birmaher, 2002). Analizirajui razliite pristu-pe u tretmanu poremeaja ponaanja, ova grupa autora dolazi do sledeih zakljuaka:

psihofarmakoloki tretman (primena stabilizatora, antipsihotika i stimulanata) daje dobre rezultate kod teih i rezistentnih oblika poremeaja ponaanja, ukoliko se primenjuje sa drugim oblicima tretmana;

individualni tretman je najuspeniji ako se primenjuje u okviru irih multimodalnih programa, a dokazi o efektivnosti naeni su za in-tervencije iji je cilj kontrola besa, sticanje otpornosti na stres, una-preivanje asertivnosti, podsticanje moralnog razvoja, kao i za raci-onalno-emocionalnu terapiju i trening vetina reavanja problema;

tretman roditelja i porodica smatra se jednim od najuspenijih pri-stupa, to se posebno odnosi na trening roditeljskih vetina, unapre-ivanje interakcija roditeljdete i porodino orijentisani trening u reavanju problema;

kolski programi prevencije i redukovanja bulinga i drugih oblika problematinog ponaanja ostvaruju umereno pozitivne efekte, s


tim da su rezultati evaluacija programa grupnog rada sa decom sa poremeajima ponaanja prilino nepovoljni;

multimodalni programi (Families and Schools Together, Multisy-stemic Therapy, Project LIFT), koji sadre multimodalne interven-cije usmerene ka razliitim rizinim faktorima su najuspeniji u tretmanu poremeaja ponaanja.

Rezultati dosadanjih istraivanja ukazuju na delotvornost raznovr-snih intervencija u tretmanu poremeaja ponaanja, ali je teko izdvojiti jedan pristup koji bi se oznaio kao najbolji. Na osnovu navedenih pregle-da literature mogu se izvui neke opte smernice za tretman poremeaja ponaanja: potvrena je efektivnost treninga za roditelje, pogotovo kada su u pitanju deca mlaeg uzrasta sa lakim oblicima poremeaja ponaa-nja; kod dece starijeg uzrasta i adolescenata opravdano je primeniti neku vrstu treninga socijalnih vetina; u sluajevima gde su otkriveni tei obli-ci poremeaja ponaanja i delinkvencija dobri rezultati ostvareni su pri-menom obuhvatnih multikomponentnih programa. Pored toga, empirijski podaci govore u prilog delotvornosti jo nekih pristupa u tretmanu pore-meaja ponaanja. Dobar primer za to je pristup zasnovan na postulatima eksperimentalne pedagogije. Mitja Krajnan u svom radu predstavlja teo-rijska i empirijska polazita ovog pristupa i ukazuje na njegove prednosti i nedostatke.

REDUKoVANJE DELINKVENTNog I KRIMINALNog PONAANJA

U narednom delu panja e biti posveena programima i intervenci-jama koje se primenjuju radi redukovanja prestupnikog ponaanja malo-letnih i odraslih uinilaca krivinih dela. Termin redukovanje delinkvenci-je i kriminalnog ponaanja izabran je sa razlogom. Za razliku od perioda do sedamdesetih godina prolog veka kada je rehabilitacija (tretman) bila primarna orijentacija u postupanju prema uiniocima krivinih dela, po-slednjih tridesetak godina model kontrole kriminala postaje dominantan u oblasti sankcionisanja i korekcije. Takav trend zapaa se i u novijoj lite-raturi o efektivnosti programa i intervencija, gde se posveuje panja ne samo ispitivanju delotvornosti tretmana, ve i drugih pristupa.

Kraj 20. veka obeleio je znatan napredak saznanja o efektivnim pristu-pima u korekciji, pre svega, zahvaljujui metaanalizama (uni-Pavlovi,


2004). Metaanaliza je postupak statistike agregacije rezultata veeg broja empirijskih istraivanja koji omoguava meusobno poreenje i integraciju nalaza o efektivnosti programa i intervencija. Procedura se sastoji od potra-ge za studijama koje ispunjavaju osnovne metodoloke kriterijume, njiho-vog razvrstavanja u jedinice analize prema vrsti programa koje ispituju (npr. savetovanje, obrazovanje i profesionalno osposobljavanje, multimodalni programi) i izraunavanja standardizovane mere razlika izmeu kompara-tivnih grupa izraene tzv. veliinom efekta. Klasian rad ovog tipa predstav-lja studija u kojoj su analizirani i sumirani rezultati 13 metaanaliza, odnosno preko 500 evaluacija programa (Lsel, 1995). Generalni zakljuak je da su najdelotvorniji programi kognitivno-bihejvioralnog i multimodalnog tipa.

Prema miljenju mnogih autora, veliki doprinos unapreivanju sazna-nja o efektivnom tretmanu prestupnika ostvarili su autori studije u kojoj je empirijski potvrena delotvornost programa usklaenih sa osnovnim principima efektivnog tretmana (principi rizika, potreba i responsivnosti) (Andrews et al., 1990). Umesto uobiajenog razvrstavanja programa pre-ma dominantnom tipu intervencija, ovi autori su ispitivane programe i in-tervencije razvrstali na sledei nain:

krivine sankcije koje izrie sud i u okviru kojih se ne primenjuje tretman;

neadekvatne intervencije i programi: programi namenjeni niskori-zinim prestupnicima ili primenjeni bez prethodnog usklaivanja sa nivoom rizika i potreba; nedirektivno i nestrukturirano psihodi-namsko savetovanje; forme grupnog rada koje naglaavaju inter-grupnu komunikaciju i nemaju jasan plan uspostavljanja kontrole nad modelovanjem i potkrepljivanjem kriminalnog ponaanja; pro-grami koji nisu fokusirani na kolovanje i profesionalno osposo-bljavanje; programi zastraivanja (Scared Straight);

adekvatni programi i intervencije, odnosno programi koji su na-menjeni visokorizinim prestupnicima, bihejvioralni programi, programi usklaeni sa specifinom responsivnou korisnika i pro-grami koji nisu bihejvioralni po svojoj prirodi, ali su strukturirani i usmereni ka kriminogenim potrebama;

nespecifikovani programi i intervencije koji nisu razvrstani u pret-hodne kategorije.

Prema efektivnosti, na prvom mestu su adekvatni programi, a zatim nes-pecifikovani programi, krivine sankcije i, na kraju, neadekvatni programi.


Najpoznatija metaanaliza programa i intervencija za maloletne delin-kvente obuhvatila je 200 eksperimentalnih i kvazieksperimentalnih studija iz ove oblasti (Lipsey, Wilson, 1998). U grupu najuspenijih programa i intervencija svrstani su:

programi individualnog savetovanja: program za mlade prestupni-ke na probaciji koji sprovodi nadlena sluba sa volonterima iz za-jednice, realitetna terapija i savetovanje u okviru multisistemske terapije za seksualne prestupnike;

programi unapreivanja interpersonalnih vetina: eksperimentalni program koji koristi dramu i snimanje filmova, intenzivni desetod-nevni kurs u grupnim kampovima ili crkvama, trening socijalnih vetina, trening zamene agresivnog ponaanja, didaktiki program unapreivanja interpersonalnih vetina (Social Interactional Skills Program);

bihejvioralni programi: program unapreivanja porodinog funk-cionisanja (Family Counseling Program), program zasnovan na ugovaranju kao metodi bihejvioralne terapije, kognitivni program medijacije i trening otpornosti na stres;

multimodalni programi (New Pride, Camp Fenner i Planned Re-entry Program).

Malo je empirijskih dokaza koji potvruju efektivnost primene kri-vinih sankcija prema maloletnicima sa delinkventnim ponaanjem. Sa-vremeno maloletniko pravosue uvaava specifine karakteristike lino-sti maloletnih uinilaca krivinih dela i predvia primenu posebnih mera, koje se razlikuju od sankcija za punoletne prestupnike. U naem zako-nodavstvu, osnovne krivine sankcije za maloletnike su vaspitne mere, u kojima je naglaena primena intervencija socijalnog i vaspitnog karaktera. Meutim, kanjavanje i rehabilitacija su sutinski inkompatibilne orijen-tacije, pa ostaje otvoreno pitanje da li se u okviru krivinih sankcija mogu uspeno primeniti odgovarajui programi i intervencije tretmana (uni-Pavlovi, Mikovi, 2007). U radu Sneane Sokovi razmatraju se osnov-ne karakteristike institucionalnih vaspitnih mera i problemi u njihovoj pri-meni, u svetlu reforme maloletnikog pravosua u Srbiji.

U savremenim studijama, zakljuci o efektivnosti pojedinih programa i intervencija izvode se na osnovu naunog metoda koji su razvili istrai-vai Univerziteta u Merilendu (Sherman et al., 1997). Procedura se sastoji iz dva koraka. U okviru prvog, prikupljaju se evaluacione studije odreene


vrste programa i ocenjuje njihov metodoloki kvalitet. Zatim se studije razvrstavaju u pet grupa, od najslabijih koje ukazuju na izvesnu korelaciju programa i rezultata do najboljih u kojima je primenjen eksperimentalni dizajn. Drugi korak odnosi se na izvoenje zakljuaka o efektivnosti pro-grama i njihovo razvrstavanje u jednu od etiri grupe: 1) efektivni progra-mi, za koje postoje barem dve evaluacije sa komparativnim grupama koje ukazuju na delotvornost u redukciji recidivizma; 2) nedelotvorni progra-mi, za koje postoje barem dve evaluacije sa komparativnim grupama koje otkrivaju nedelotvornost u redukciji recidivizma; 3) obeavajui progra-mi, za koje ne postoje vrsti empirijski dokazi o efektivnosti i 4) programi nepoznatog dejstva gde spadaju programi koji nisu razvrstani u prethodne tri kategorije.

U jednoj od najobuhvatnijih studija u kojoj je primenjen opisani po-stupak analizirana je efektivnost razliitih pristupa u redukovanju delin-kvencije i kriminala, koji su prema mehanizmu delovanja razvrstani u est osnovnih kategorija, a to su: onesposobljavanje, odvraanje ili zastraiva-nje, kontrola u zajednici, programi strukture, discipline i izazova, rehabili-tacija i razliite kombinacije rehabilitacije i kontrole (MacKenzie, 2002). Osnovni zakljuci o efektivnosti analiziranih pristupa su:

efektivni pristupi su rehabilitacija, a posebno programi bazirani na modelu terapijske zajednice koji se primenjuju u zatvorima, kogni-tivno-bihejvioralni programi, vaninstitucionalni programi tretmana seksualnih prestupnika, programi profesionalnog osposobljavanja, multikomponentni programi zatvorske industrije i programi zapo-ljavanja u zajednici, zatim onesposobljavanje, odnosno zatvaranje prestupnika koji e u budunosti nastaviti sa vrenjem krivinih dela;

programi i intervencije koji obeavaju su: sudovi za drogu, nova-ne kazne, postinstitucionalni programi za mlade, tretman zavisno-sti od droge sa urinoanalizom, tretman seksualnih prestupnika u zatvoru, osnovno obrazovanje odraslih i tranzicioni programi koji sadre individualizovanu pripremu za zapoljavanje i intervencije za visokorizine prestupnike;

neefektivni pristupi su zastraivanje (npr. Scared Straight), kontro-la u zajednici (npr. intenzivni nadzor, kuni pritvor, urinoanalize), programi strukture, discipline i izazova (militarni model but-kamp programa), programi rehabilitacije u kojima se primenjuje nedirek-tivno i nestrukturirano savetovanje.


Po ugledu na prethodno istraivanje, u Velikoj Britaniji uraena je stu-dija efektivnosti krivino-pravnih intervencija koje su grupisane na slede-i nain: tretman bolesti zavisnosti, sankcionisanje i diverzioni programi, programi koji se primenjuju u probaciji i zatvorima, situaciona prevencija i redukcija kriminala (Perry, McDougall, Farrington, 2006). Na ovom mestu bie ukratko prikazani rezultati o efektivnosti prva tri navedena pristupa. Samo jedan program je ispunio kriterijume za ukljuivanje u kategoriju efektivnih programa, a to je vaninstitucionalni kognitivno-bihejvioralni program za seksualne prestupnike. U programe koji obeavaju svrstani su sledei programi:

tretman bolesti zavisnosti: zatvorski program edukacije o zloupo-trebi alkohola, tretman metadonom i diamorfinom, i zatvorski pro-gram baziran na modelu terapijske zajednice;

diverzioni programi i sankcionisanje: diverzioni program za prestu-pnike sa mentalnim poremeajima;

programi u okviru probacije i kazne zatvora: zatvorski program baziran na modelu terapijske zajednice, program tretmana seksu-alnih prestupnika u zatvoru, program zapoljavanja osuenika na probaciji, program redukovanja saobraajnog kriminala za mlade prestupnike, program restorativne pravde za odrasle prestupnike i kognitivno-bihejvioralni trening vetina.

Ista metodologija koriena je u istraivanju efektivnosti korektivnih programa koji su fokusirani na tranziciju iz zatvora u zajednicu i progra-ma sa inicijalnim tretmanom u zatvoru koji je povezan sa postinstitucio-nalnom brigom u zajednici (Seiter, Kadela, 2003). Ovim pregledom lite-rature obuhvaene su 32 studije objavljene u periodu 19752001. godina, od kojih samo 19 ima eksperimentalni ili kvazieksperimentalni dizajn. Stoga je opravdan generalni zakljuak da identifikaciju uspenih progra-ma oteava manjak kvalitetnih evaluacija u oblasti. Najvaniji nalazi ove studije su:

programi profesionalnog osposobljavanja i radnog otputanja daju pozitivne rezultate u pogledu redukcije recidivizma i unapreivanja radnih sposobnosti;

programi tretmana bolesti zavisnosti redukuju zloupotrebu psiho-aktivnih supstanci i kriminalno ponaanje;

programi edukacije doprinose unapreivanju obrazovnog nivoa, ali ne i smanjivanju recidivizma;


programi po modelu kua na pola puta redukuju uestalost i teinu izvrenih krivinih dela;

programi ranog otputanja iz zatvora efektivno redukuju reci divizam.

Zakljuci o efektivnosti pojedinih pristupa i programa podloni su promenama, u zavisnosti od novih empirijskih saznanja. Primena pro-cedure Univerziteta u Merilendu podrazumeva kontinuirano traganje za uraenim evaluacijama programa i razmatranje postojeih zakljuaka u svetlu novih rezultata. U nedavno objavljenoj studiji, koja je obuhvatila 284 evaluacije, u izvesnoj meri modifikovani su zakljuci o efektivnosti intervencija i programa koji se primenjuju u oblasti korekcije (MacKenzie, 2006). Rezultati ove iscrpne studije mogu se sumirati na sledei nain:

efektivni su programi obrazovanja i profesionalnog osposobljava-nja, kognitivno-bihejvioralni programi (Moral Reconation Therapy i Reasoning & Rehabilitation), kognitivno-bihejvioralni, bihejvio-ralni i hormonski-hirurki tretman seksualnih prestupnika, multisi-stemska terapija za mlade prestupnike, sudovi za drogu, vaninsti-tucionalni tretman bolesti zavisnosti i tretman bolesti zavisnosti u zatvorima;

neefektivni su edukacija o ivotnim vetinama, zatvorska industrija, multikomponentni radni programi, psihosocijalni tretman seksualnih prestupnika, institucionalni tretman i vaninstitucionalni nadzor za maloletne prestupnike, tretman nasilja u porodici koji sadri femi-nistiku perspektivu, kognitivno-bihejvioralni tretman ili hapenje, but-kamp programi, intenzivan nadzor i elektronsko praenje.

Prikazani rezultati sugeriu da mnogi programi i intervencije daju do-bre rezultate u smislu redukcije kriminala. Interesantno je da oni pripadaju razliitim pristupima koji imaju drugaija teorijska ishodita i specifian mehanizam delovanja, od onesposobljavanja do rehabilitacije. Postavlja se pitanje u kojoj su meri savremena saznanja o delotvornom redukovanju kri-minala implementirana na naim prostorima. Nekoliko radova iz ove knjige posveeno je efektivnosti razliitih pristupa u redukovanju kriminala odra-slih prestupnika. U prvom radu, iji je autor Zoran Ili, razmatra se uslovna osuda sa zatitnim nadzorom. Pored osvrta na istorijat uslovne osude sa zatitnim nadzorom i njene prednosti i nedostatke, autor, na osnovu nekih empirijskih pokazatelja, razmatra primenu ovog instituta u naoj praksi. Danica Vasiljevi-Prodanovi je pripremila detaljnu analizu primene elek-tronskog nadzora koja obuhvata svrhu i nain implementacije, zakonski


okvir, prednosti i nedostatke, te prikaz rezultata evaluacija koje su raene u drugim zemljama. Trei rad, autora Gorana Jovania, predstavlja empirijski utemeljenu analizu potreba za tretmanom osuenih lica na kaznu zatvora, ali i programa i intervencija koje se primenjuju radi njihove rehabilitacije u kazneno-popravnim ustanovama u Srbiji. U radu Danke Radulovi i Leo-nore Mihailovi diskutuje se o primeni konstruktivistike terapije u zatvor-skim uslovima. Posebnu panju autorke su posvetile osnovnim postavkama konstruktivistike psihoterapije, specifinim linim konstruktima uinilaca krivinih dela i smernicama za primenu ovog vida terapije u tretmanu pre-stupnika, uz kritiki osvrt na potencijale i ogranienja ovog pristupa. Na kraju, Irma Deljki i Marija Lui-ati posvetile su panju aktuelnom pi-tanju nasilja u porodici i mogunostima redukovanja ovog specifinog obli-ka kriminala, prvenstveno putem sveobuhvatne zatite njegovih rtava.

ZAVRNA RAZMATRANJA

Rad predstavlja sistematski pregled savremenih saznanja o pristupi-ma u prevenciji i tretmanu poremeaja ponaanja. Prema miljenju mno-gih strunjaka, poremeaji ponaanja predstavljaju poseban izazov zbog znatno vee uestalosti u odnosu na sve druge mentalne poremeaje, ali i brojnih negativnih posledica koje izazivaju. Osnovni rezultati istraivanja o efektivnoj prevenciji poremeaja ponaanja predstavljeni su pomou tri osnovna nivoa preventivnog delovanja univerzalni, selektivni i indiko-vani nivo. Takoe, analizirani su rezultati studija o delotvornosti razliitih pristupa i intervencija u tretmanu poremeaja ponaanja. Na osnovu pre-gleda najznaajnijih radova, prevashodno iz oblasti medicine i psihologije, mogue je izdvojiti pristupe za koje postoje empirijski dokazi o efektiv-nosti, a to su: unapreivanje socijalnih vetina dece i adolescenata, una-preivanje roditeljskih vetina i porodinog funkcionisanja i usmerenost ka razliitim rizinim faktorima, odnosno multimodalni pristup. Pored toga, konsultovanjem literature iz oblasti kriminologije i krivinog prava, identifikovani su efektivni pristupi u redukovanju delinkvencije i krimina-la. Najvei broj autora ukazuje na efektivnost kognitivno-bihejvioralnih i multimodalnih programa, ali i nekih drugih pristupa. Na kraju, treba napo-menuti da ovaj rad predstavlja uvod u ostale radove u kojima e detaljnije biti razmotreni pojedini teorijski, empirijski i praktini aspekti drutvenog reagovanja na poremeaje ponaanja, delinkvenciju i kriminal.


LITERATURA

Achenbach, T. M. (1995). Empirically based assessment and taxonomy: Applica-tions to clinical research. Psychological Assessment, 7(3), 261274.

Achenbach, T. M., Rescorla, L. A. (2001). Manual for the ASEBA school-age forms and profiles. Burlington, VT: University of Vermont, Research Center for Children, Youth and Families.

American Psychiatric Association (APA). (1994). Diagnostic and statistical ma-nual of mental disorders, 4th edition (DSM-IV). Washington, DC: American Psychiatric Press.

Andrews, D. A., Zinger, I., Hoge, R. D., Bonta, J., Gendreau P., Cullen, F. T. (1990). Does correctional treatment work? A clinically relevant and psycho-logically informed meta-analysis. Criminology, 28(3), 369404.

Brestan, E. V., Eyberg, S. M. (1998). Effective psychosocial treatments of con-duct disordered children and adolescents: 29 years, 82 studies, and 5,272 kids. Journal of Clinical Child Psychology, 27(2), 180189.

Burke, J. D., Loeber, R., Birmaher, B. (2002). Oppositional defiant disorder and conduct disorder: A review of the past 10 years, part II. American Academy of Child & Adolescent Psychiatry, 41(11), 12751293.

Clarke, R. V. (1997). Introduction. In R. V. Clarke (Ed.), Situational crime preven-tion: Successful case studies (pp. 243). Albany, NY: Harrow and Heston.

Coie, J. D., Watt, N. F., West, S. G., Hawkins, J. D., Asarnow, J. R., Markman, H. J., Ramey, S. L., Shure, M. B., Long, B. (1993). The science of prevention: a conceptual framework and some directions for a national research program. American Psychologist, 48(10), 10131022.

Cornish, D. B., Clarke, R. V. (2003). Opportunities, precipitators and criminal decision: A reply to Wortleys critique of situational crime prevention. In M. J. Smith, D. B. Cornish (Eds.), Theory for practice in situational crime prevention (pp. 4196). Monsey, NY: Criminal Justice Press.

Eyberg, S. M., Nelson, M. M., Boggs, S. R. (2008). Evidence-based psychosocial treatments for children and adolescents with disruptive behavior. Journal of Clinical Child & Adolescent Psychology, 37(1), 215237.

Farrington, D. P. (2000). Explaining and preventing crime: The globalization of knowledge The American Society of Criminology 1999 presidential ad-dress. Criminology, 38(1), 124.

Frick, P. J. (2001). Effective interventions for children and adolescents with con-duct disorder. The Canadian Journal of Psychiatry, 46(7), 597608.

Gordon, R. S. (1983). An operational classification of disease prevention. Public Health Reports, 98(2), 107109.

Greenberg, M. T., Domitrovich, C., Bumbarger, B. (2001). The prevention of mental disorders in school-aged children: Current state of the field. Pre-


vention & Treatment, 4(1). http://psycnet.apa.org.proxy.kobson.nb.rs:2048/journals/pre/4/1/1a.html, accessed 22.6.2010.

Hope, T. (1995). Community crime prevention. In M. Torny, D. P. Farrington (Eds.), Building a safer society: Strategic approaches to crime prevention (pp. 2190). Chicago, IL: The University of Chicago Press.

Kazdin, A. E. (1993). Treatment of conduct disorder: Progress and directions in psy-chotherapy research. Development and Psychopathology, 5(12), 277310.

Lipsey, M. W., Wilson, D. B. (1998). Effective intervention for serious juvenile offendrers: A synthesis of reasarch. In R. Loeber, D. P. Farrington (Ed.), Serious and violent juvenile offenders: Risk factors and successful interven-tions (pp. 313345). Thousand Oaks, CA: Sage Publications.

Loeber, R., Burke, J. D., Lahey, B. B., Winters, A., Zera, M. (2000). Opposi-tional defiant and conduct disorder: A review of the past 10 years, Part I. Journal of American Academy of Child and Adolescent Psychiatry, 39(12), 14681484.

Lsel, F. (1995). The efficacy of correctional treatment: A review and synthesis of meta-evaluations. In J. McGuire (Ed.), What works: Reducing Reoffending (pp. 79111). Chichester, UK: John Wiley & Sons, Ltd.

MacKenzie, D. L. (2002). Reducing the criminal activities of known offenders and delinquents: Crime prevention in the courts and corrections. In L. W. Sherman, D. P. Farrington, B. C. Welsh, D. L. MacKenzie (Eds.), Evidence-based crime prevention (pp. 330404). New York, NY: Routledge.

MacKenzie, D. L. (2006). What works in corrections: Reducing the criminal ac-tivities of offenders and delinquents. New York, NY: Cmbridge University Press.

Moore, M. H. (1995). Public health and criminal justice approaches to preven-tion. In M. Torny, D. P. Farrington (Eds.), Building a safer society: Strategic approaches to crime prevention (pp. 237262). Chicago, IL: The University of Chicago Press.

Mrazek, P. J., Haggerty, R. J. (1994). Reducing risks for mental disorders: fron-tier for preventive intervention research. Washington, DC: National Acad-emy Press.

Patterson, G. R., DeBaryshe, B. D., Ramsey, E. (1989). A developmental per-R., DeBaryshe, B. D., Ramsey, E. (1989). A developmental per-spective on antisocial behavior. American Psychologist, 44(2), 329335.

Perry, A. E., McDougall, C., Farrington, D. P. (2006). Reducing crime: The ef-fectiveness of criminal justice interventions. Chichester, UK: John Wiley & Sons, Ltd.

Seiter, R. P., Kadela, K. R. (2003). Prisoner reentry: What works, what does not, and what is promising. Crime & Delinquency, 49(3), 360388.

Sherman, L. W. (1997). Communities and crime prevention. In L. W. Sherman, D. Gottfredson, D. MacKenzie, J. Eck, P. Reuter, S. Bushway, Preventing


crime: What works, what doesn't, what's promising (pp. 4071). Washin-gton, DC: U. S. Department of Justice, National Institute of Justice.

Sherman, L. W., Gottfredson, D., MacKenzie, D. L., Eck, J., Reuter, P., Bushway, S. (1997). Preventing crime: What works, what doesn't, what's promising. Washington, DC: U. S. Department of Justice, National Institute of Justice.

Svetska zdravstvena organizacija. (1992). ICD-10 klasifikacija mentalnih pore-meaja i poremeaja ponaanja kliniki opisi i dijagnostika uputstva. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.

Tolan, P. H., Guerra, N. G. (1994). Prevention of delinquency: Current status and issues. Applied & Preventive Psychology, 3(4), 251273.

Torny, M., Farrington, D. P. (1995) Strategic approaches to crime prevention. In M. Torny, D. P. Farrington (Eds.), Building a safer society: Strategic appro-aches to crime prevention (pp. 120). Chicago, IL: The University of Chi-cago Press.

Tremblay, R. E., Craig, W. M. (2000). Developmental juvenile delinquency pre-vention. European Journal on Criminal Policy and Research, 5(2), 3349.

Welsh, B. C., Hoshi, A. (2002). Communities and crime prevention. In L. W. Sherman, D. P. Farrington, B. C. Welsh, D. L. MacKenzie (Eds.), Evidence-based crime prevention (pp. 165197). New York, NY: Routledge.

uni-Pavlovi, V. (2004). Evaluacija u resocijalizaciji. Beograd: Partenon.uni-Pavlovi, V., Mikovi, M. (2007). Kategorizacija programa za maloletne

prestupnike. U D. Radovanovi (Ur.), Poremeaji ponaanja i prestupnitvo mladih: specijalno pedagoki diskurs (str. 207232). Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Centar za izdavaku delatnost.

INTRoDUCTIoN: CoNTEMPoRARY APPRoACHES To PREVENTIoN AND TREATMENT oF CoNDUCT DISoRDERS

Abstract

This paper is dedicated to the analysis of different approaches to prevention and treatment of conduct disorders Descriptions, characteristics and typology of conduct disorders seen in contemporary literature, were discussed in the first part of this article. The second part of the paper is directed to effective approaches to prevention of conduct disorders along continuum made by universal, selective and indicated prevention. In addition, basic principles of legal, social and situ-ational prevention of offending behavior were also discussed. Finally, literature review revealed contemporary knowledge on successful approaches in the treat-ment of conduct disorders and reduction of delinquency and crime.

Key words: conduct disorder, delinquency, crime, prevention, treatment

SadrajPredgovorUvod: savremeni pristupi u prevenciji i tretmanu poremeaja ponaanja Krivino zakonodavstvo kao instrumenat prevencije nedozvoljenog ponaanjaTeorijske osnove razvojne prevencije poremeaja ponaanjaTeorijski i praktini aspekti situacione prevencijeParadigmatski pristup prevenciji poremeaja u ponaanju i rizinih ponaanja (sociopedagoki prilog)Vaninstitucionalni tretman djece i omladine sa poremeajima u ponaanjuExperimential pedagogy an efficient method for children with behavioral difficultiesAnalitiko-istraivaki rad u socijalnoj zatiti maloletnih prestupnika: znaaj, iskustva i kontroverzeZavodske vaspitne mere mesto u sistemu krivinih sankcija, osnovne karakteristike i problemi izvrenjaZatitni nadzor uslovno osuenih lica alternativa koja obeavaElektronski nadzor: kontrola i prevencija prestupnitvaPotrebe za tretmanom i njegova realizacija u penitensijarnim uslovimaPrimena konstruktivistike terapije u forenzikim uslovimaKriminalitet osoba sa aspergerovim sindromomUnapreenje zatite rtava nasilja u porodici u Bosni i Hercegovini

uvod-savremeni pristupi u prevenciji i tretmanu poremecaja ponasanja (1)

Documents