prof. dr dragan vujisić poslovno pravo - t r g o v i n s k...

1

Prof. dr Dragan VujisićPOSLOVNO PRAVO

- T R G O V I N S K O P R A V O -

2



Urednik:Nenad Novaković

Recezenti:Prof. dr Miodrag MićovićProf. dr Aleksandar Ćirić

3

Prof. dr Dragan Vujisić

POSLOVNO PRAVO- T R G O V I N S K O P R A V O -

BANJA LUKA

2009.

5

PREDGOVOR

Knjiga Poslovno pravo - Trgovinsko pravo - sastoji se iz uvoda i tri dela. Prvi deo nosi naziv Ugovorno poslovno pravo i u njemu su obrađeni najvažniji ugo-vori robnog prometa (ugovori privrednog prava). Drugi deo nosi naziv Bankarski poslovi i u njemu su obrađeni pravni poslovi koji za svoj predmet imaju promet novca i hartija od vrednosti kao i usluge koje banke vrše svojim klijentima u vezi sa prometom novca i hartija od vrednosti. Treći deo nosi naziv Hartije od vredno-sti i u njemu su obrađeni najvažniji insituti hartija od vrednosti a potom i pojedi-ne hartije od vrednosti koje se najčešće javljaju u poslovnom pravu.

Ova knjiga treba da posluži kao udžbenik kako studentima pravnih fakulteta, tako i studentima ekonomskih i ostalih visokoškolskih ustanova koji u svom na-stavnom programu imaju predmet koji svojim sadržajem ona pokriva. Ova knjiga treba i da korisno posluži i svim praktičarima koji će u njoj naći defi nisane i ob-jašnjene pojmove s kojima se sreću u svom poslu.

Decembar, 2009. Autor

7

S A D R Ž A J

PREDGOVOR ....................................................................................................5

UVOD ...............................................................................................................15

1. POJAM I PREDMET POSLOVNOG I TRGOVINSKOG PRAVA ..............15

2. RAZVOJ TRGOVINSKOG PRAVA ................................................................152.1. Razvoj trgovinskog prava u svetu................................................................152.2. Razvoj trgovinskog prava kod nas ..............................................................17

3. ODNOS TRGOVINSKOG PRAVA SA DRUGIM GRANAMA PRAVA ......193.1 Trgovinsko pravo i građansko pravo ............................................................193.2. Trgovinsko pravo i obligaciono pravo .........................................................193.3. Trgovinsko pravo i upravno pravo ...............................................................203.4. Trgovinsko pravo i krivično pravo ..............................................................203.5. Trgovinsko pravo i međunarodno trgovinsko pravo ....................................203.6. Trgovinsko pravo i kompanijsko pravo .......................................................203.7. Trgovinsko pravo i ekonomske nauke .........................................................21

4. IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA ..................................................................214.1. Zakon ...........................................................................................................214.2. Podzakonski propisi .....................................................................................214.3. Uzanse .........................................................................................................224.4. Poslovni običaji ...........................................................................................224.5. Formularni ugovori i opšti uslovi poslovanja ..............................................234.6. Sudska praksa ..............................................................................................234.7. Pravna nauka ................................................................................................23

DEO IUGOVORNO POSLOVNO PRAVO ................................................................25

1. POJAM I KARAKTERISTIKE UGOVORA U PRIVREDI ........................251.1. Pojam ugovora u privredi ............................................................................251.2. Karakteristike ugovora u privredi ................................................................26

2. UGOVOR O PRODAJI (u privredi) ................................................................452.1. Pojam i karakteristike ..................................................................................452.2. Predmet prodavčeve obaveze ......................................................................462.3. Predmet kupčeve obaveze ...........................................................................492.4. Obaveze prodavca ........................................................................................52

2.4.1. Obaveza predaje/isporuke robe ..........................................................522.4.2. Obaveza garancije za fi zička svojstva robe ........................................592.4.3. Ostale obaveze prodavca ....................................................................59

8

2.5. Obaveze kupca .............................................................................................602.5.1. Obaveza plaćanja cene .......................................................................602.5.2. Obaveza preuzimanja robe..................................................................622.5.3. Ostale obaveze kupca ..........................................................................63

2.6. Prelazak rizika sa prodavca na kupca ..........................................................642.6.1. Uopšte .................................................................................................642.6.2. Transportne klauzule ...........................................................................66INCOTERMS - Međunarodni komercijalni termini ......................................67Klauzula za isporuku robe u mestu - franko .................................................68Klauzule koje regulišu prodaju uz otpremu ..................................................68Klauzule koje regulišu ugovor o prispeću .....................................................70Transportne klauzula iz Opštih uzansi za promet robom (br. 100-114) ........71

2.7. Odgovornost prodavca - prava kupca ..........................................................742.7.1. Odgovornost prodavca za neurednost u pogledu

kvaliteta i količine robe ...........................................................................742.7.2. Prava kupca ako je isporučena roba lošijeg kvaliteta ........................782.7.3. Prava kupca ako je isporučena roba boljeg kvaliteta .........................812.7.4. Prava kupca kod isporuke robe manje količine robe od ugovorene ...812.7.5. Prava kupca kod isporuke veće količine robe od ugovorene ..............822.7.6. Docnja prodavca ................................................................................822.7.7. Prava kupca kod sukcesivnih isporuka ...............................................832.7.8. Pravo kupca na naknadu štete ............................................................832.7.9. Nepostojanje odgovornosti prodavca .................................................852.7.10. Odgovornost prodavca za tzv. refl eksnu štetu ...................................862.7.11. Odgovornost prodavca za pravne nedostatke ...................................86

2.8. Odgovornost kupca - prava prodavca ..........................................................872.8.1. Prava prodavca po osnovu neplaćanja cene ......................................872.8.2. Prava prodavca po osnovu neizvršenja drugih obaveza kupca ..........88

2.9. Garancija za ispravno funkcionisanje stvari ................................................892.9.1. Uopšte .................................................................................................89

2.9.2. Garancija proizvođača za kvalitet njegovih proizvoda .............................892.9.3. Dejstvo garancije proizvođača na odgovornost prodavca .................912.9.4. Prava kupca na osnovu garancije za ispravno

funkcionisanje stvari i gubitak prava ......................................................922.9.5. Odgovornost proizvođača za refl eksnu štetu .......................................92

3. UGOVOR O POSREDOVANjU .......................................................................933.1. Pojam i karakteristike ..................................................................................933.2. Obaveze posrednika .....................................................................................953.3. Odgovornost posrednika ..............................................................................97

3.4. Obaveze nalogodavca ............................................................................973.5. Odgovornost nalogodavca ...........................................................................99

4. UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANjU ...........................................1004.1. Pojam i karakteristike ..........................................................................100

4.2. Vrste trgovinskog zastupanja .....................................................................102

9

4.3. Obaveze zastupnika ...................................................................................1034.4. Obaveze nalogodavca ................................................................................1064.5. Posebni načini prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju ...................1074.6. Razgraničenje ugovora o trgovinskom zastupanju od ugovora

o posredovanju ............................................................................................108

5. UGOVOR O KOMISIONU .............................................................................1095.1. Pojam i karakteristike ................................................................................1095.2. Vrste ugovora o komisionu .......................................................................1115.3. Obaveze komisionara ................................................................................1135.4. Obaveze komitenta ....................................................................................1165.5. Samostalno istupanje komisionara ............................................................1175.6. Pravni odnosi kod ugovora o komisionu ...................................................118

6. UGOVOR O KONTROLI ROBE I USLUGA ..............................................1196.1. Pojam i karakteristike ................................................................................1196.2. Vrste ugovora o kontroli ............................................................................1206.3. Obaveze vršioca kontrole .........................................................................1216.4. Obaveze naručioca kontrole ......................................................................123

7. UGOVOR O USKLADIŠTENjU ....................................................................1247.1. Pojam i karakteristike ................................................................................1247.2. Vrste skladišta ............................................................................................1267.3. Obaveze skladištara ...................................................................................1277.4. Odgovornost skladištara ............................................................................1297.5. Obaveze ostavodavca ...............................................................................130

8. UGOVOR O ŠPEDICIJI (OTPREMANjU) ..................................................1318.1. Pojam i karakteristike ................................................................................1318.2. Obaveze špeditera ......................................................................................1338.3. Samostalno istupanje špeditera ..................................................................1348.4. Odgovornost špeditera ...............................................................................1358.5. Obaveze nalogodavca ................................................................................1368.6. Posebne vrste špedicije ..............................................................................137

9. UGOVOR O OSIGURANjU ...........................................................................1389.1. Pojam i karakteristike ................................................................................1389.2. Vrste osiguranja .........................................................................................1459.3. Obaveze osiguravača .................................................................................1489.4. Obaveze ugovarača osiguranja i osiguranika ............................................1499.5. Osiguranje imovine ....................................................................................1529.6. Osiguranje lica ...........................................................................................1609.7. Trajanje osiguranja ....................................................................................164

10. UGOVOR O GRAĐENjU .............................................................................16610.1. Pojam i karakteristike ..............................................................................16610.2. Obaveze izvođača radova ........................................................................16810.3. Obaveze naručioca radova .......................................................................174

10

10.4. Primopredaja građevine i radova .............................................................17910.5. Odgovornost izvođača .............................................................................18110.6. Odgovornost projektanta .........................................................................18410.7. Odgovornost za štetu trećem licu ............................................................18510.8. Posebne vrste ugovora o građenju ...........................................................185

11. UGOVORI O PREVOZU ..............................................................................18611.1. Ugovor o prevozu robe drumom ..............................................................186

11.1.1. Pojam i karakteristike .....................................................................18611.1.2. Obaveze prevozioca .........................................................................18711.1.3. Obaveze pošiljaoca (i primaoca) ....................................................18911.1.4. Odgovornost prevozioca..................................................................19111.1.5. Pravo raspolaganja robom u toku prevoza .....................................193

11.2. Ugovor o prevozu robe železnicom .........................................................19411.2.1. Pojam i karakteristike .....................................................................19411.2.2. Vrste ugovora o prevozu robe železnicom .......................................19511.2.3. Tovarni list .......................................................................................19611.2.4. Obaveze železnice ............................................................................19611.2.5. Obaveze pošiljaoca (i primaoca) ....................................................20011.2.6. Odgovornost železnice.....................................................................20211.2.7. Pravo raspolaganja robom u toku prevoza .....................................205

11.3. Ugovor o prevozu robe pomorskim putem ..............................................20611.3.1. Pojam i karakteristike .....................................................................20611.3.2. Vrste .................................................................................................20711.3.3. Obaveze brodara .............................................................................20911.3.4. Prava brodara .................................................................................21311.3.5. Odgovornost brodara ......................................................................21511.3.6. Zajednička havarija.........................................................................218

11.4. Ugovor o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi ........................................22111.5. Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem ...............................................224

11.5.1. Pojam i karakteristike .....................................................................22411.5.2. Obaveze vazdušnog prevozioca robe ...............................................22511.5.3. Prava vazdušnog prevozioca ...........................................................22811.5.4. Odgovornost prevozioca..................................................................229

11.6. Ugovor o prevozu putnika ......................................................................23111.6.1. Pojam i vrste ...................................................................................23111.6.2. Obaveze prevozioca .........................................................................23211.6.3. Prava i obaveze putnika ..................................................................23311.6.4. Odgovornost prevozioca..................................................................234

11.7. Prevoz prtljaga ........................................................................................235

12. UGOVORI O TURISTIČKIM USLUGAMA .............................................23612.1. Ugovor o organizovanju putovanja .........................................................236

12.1.1. Pojam i karakteristike .....................................................................23612.1.2. Obaveze organizatora putovanja ....................................................23912.1.3. Obaveze putnika/turiste ..................................................................240

11

12.1.4. Posebna prava i obaveze ugovornih strana ....................................24112.1.5. Odgovornost organizatora putovanja .............................................242

12.2. Posrednički ugovor o putovanju ..............................................................24412.2.1. Pojam i karakteristike .....................................................................24412.2.2. Obaveze posrednika putovanja .......................................................24612.2.3. Obaveze putnika ..............................................................................24712.2.4. Odgovornost posrednika putovanja ................................................247

12.3. Ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (ugovor o alotmanu) ...24812.3.1. Pojam i karakteristike .....................................................................24812.3.2. Obaveze turističke agencije ............................................................24912.3.3. Obaveze ugostitelja .........................................................................25012.3.4. Posebne vrste ugovora o alotmanu .................................................251

DEO IIBANKARSKI POSLOVI .................................................................................253

1. OPŠTA PRAVILA O BANKARSKIM POSLOVIMA ..................................253

2. KREDITNI POSLOVI .....................................................................................2542.1. Ugovor o kreditu ........................................................................................254

2.1.1. Pojam i karakteristike .......................................................................2542.1.2. Obaveze kreditora - banke ................................................................2552.1.3. Obaveze korisnika kredita .................................................................2552.1.4. Posebni načini prestanka ugovora o kreditu.....................................2562.1.5. Vrste ugovora o kreditu .....................................................................256

2.2. Specijalni kreditni poslovi .........................................................................2602.2.1. Ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti

- Lombard .............................................................................................2602.2.2. Eskont ................................................................................................261

2.3. UGOVOR O FINANSIJSKOM LIZINGU .................................................2622.3.1. Pojam lizinga ....................................................................................2622.3.2. Defi nicije fi nansijskog lizing posla ...................................................2632.3.3. Vrste lizinga ......................................................................................2642.3.4. Bitni elementi, forma i osnovne karakteristike ugovora

o fi nansijskom lizingu ............................................................................2682.3.5. Subjekti posla ....................................................................................2692.3.6. Prava i obaveze ugovornih strana ....................................................2712.3.7. Prava i obaveze primaoca (korisnika) lizinga ..................................2732.3.8. Pravo primaoca lizinga da preda predmet lizinga drugom

na korišćenje (pravo na podlizing)........................................................2762.3.9. Prava i obaveze isporučioca lizing opreme ......................................2772.3.10. Klauzule koje se unose u lizing ugovor ...........................................2782.3.11. Odgovornost ugovornih strana .......................................................279

3. BANKARSKI DEPOZITI ...............................................................................2823.1. Novčani depozit .........................................................................................282

12

3.1.1. Pojam i karakteristike .......................................................................2823.1.2. Obaveze deponenta ...........................................................................2823.1.3. Obaveze depozitara ...........................................................................2833.1.4. Vrste novčanih depozita ....................................................................283

3.2. Ulog na štednju ..........................................................................................2843.2.1. Pojam i karakteristike .......................................................................2843.2.2. Štedna knjižica ..................................................................................285

3.3. Deponovanje hartija od vrednosti ..............................................................2853.4. Bankarski tekući račun ..............................................................................287

3.4.1. Pojam i karakteristike .......................................................................2873.4.2. Obaveze banke ..................................................................................2883.4.3. Obaveze korisnika tekućeg računa ...................................................289

3.5. Ugovor o bankarskom nenovčanom depozitu ............................................2893.6. Ugovor o sefu ............................................................................................291

4. BANKARSKI USLUŽNI POSLOVI ..............................................................2924.1. Akreditiv ....................................................................................................292

4.1.1. Pojam i karakteristike .......................................................................2924.1.2. Dokumentarni akreditiv ....................................................................2944.1.3. Vrste dokumentarnog akreditiva .......................................................2954.1.4. Obaveze banke kod dokumentarnog akreditiva ...............................2974.1.5. Pravni odnosi kod dokumentarnog akreditiva ..................................2984.1.6. Obični akreditiv .................................................................................301

4.2. Bankarska garancija ...................................................................................3024.2.1. Pojam i karakteristike .......................................................................3024.2.2. Pravni odnosi kod bankarske garancije ...........................................3034.2.3. Vrste bankarske garancije .................................................................3054.2.4. Razgraničenje bankarske garancije od drugih sličnih instituta .......307

4.3. Platni promet..............................................................................................3094.3.1. Pojam ................................................................................................3094.3.2. Gotovinski i bezgotovinski platni promet ..........................................3104.3.3. Računi za obavljanje platnog prometa .............................................3104.3.4. Transakcije plaćanja .........................................................................3104.3.5. Nalozi za plaćanje .............................................................................3124.3.6. Izvršavanje transfera odobrenja i izvršavanje obaveza ....................3134.3.7. Izvršavanje transfera zaduženja i izvršavanje obaveza ....................3134.3.8. Odgovornost, naknada štete i povraćaj sredstava ............................3144.3.9. Prinudna naplata s računa klijenta ..................................................315

4.4. Dokumentarni inkaso .................................................................................3164.5. Kliring ........................................................................................................317

DEO IIIHARTIJE OD VREDNOSTI ..........................................................................321

1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE HARTIJA OD VREDNOSTI ................321

13

1.1. Pojam hartija od vrednosti .........................................................................3211.2. Opšte karakteristike hartija od vrednosti ...................................................3211.3. Pravna priroda hartija od vrednosti ...........................................................3241.4. Privredne funcije i pravni značaj hartija od vrednosti ...............................3251.5. Vrste hartija od vrednosti ...........................................................................325

1.5.1. Hartije od vrednosti na ime ..............................................................3271.5.2. Hartije od vrednosti po naredbi ........................................................3281.5.3. Hartije od vrednosti na donosioca ....................................................329

1.6. Zalaganje hartija od vrednosti ...................................................................3301.7. Prenos punomoćja......................................................................................3311.8. Konvertovanje hartija od vrednosti ...........................................................3311.9. Deljenje i sjedinjavanje .............................................................................3321.10. Zamena i amortizacija .............................................................................332

2. MENICA ...........................................................................................................3322.1. Pojam i karakteristike ................................................................................3322.2. Pravna priroda menice ...............................................................................3342.3. Vrste menice ..............................................................................................3352.4. Menična načela ..........................................................................................3362.5. Menični elementi .......................................................................................340

2.5.1. Bitni menični elementi .......................................................................3402.5.2. Pretpostavljeni menični elementi ......................................................3432.5.3. Fakultativni menični elementi ...........................................................344

2.6. Menične radnje ..........................................................................................3452.6.1. Izdavanje menice ...............................................................................3452.6.2. Umnožavanje i prepisi menice ..........................................................3462.6.3. Prenos menice ...................................................................................3482.6.4. Akceptiranje ......................................................................................3512.6.5. Intervencija kod menice ....................................................................3532.6.6. Aval ...................................................................................................3552.6.7. Prezentacija menice ..........................................................................3562.6.8. Isplata menice ...................................................................................3572.6.9. Protest kod menice ............................................................................3592.6.10. Notifi kacija kod menice ...................................................................3602.6.11. Menični regres .................................................................................361

2.7. Menične tužbe i menični prigovori ............................................................3632.8. Amortizacija menice ..................................................................................3642.9. Neosnovano obogaćenje u meničnom pravu .............................................3652.10. Zastarelost kod menice ............................................................................3662.11. Blanko menica .........................................................................................3662.12. Domicilirana menica ................................................................................3672.13. Sopstvena menica ....................................................................................369

3. ČEK ...................................................................................................................3703.1. Pojam i karakteristike ................................................................................3703.2. Razlike i sličnosti između čeka i menice ...................................................371

14

3.3. Pravna priroda ............................................................................................3723.4. Vrste čekova...............................................................................................3733.5. Čekovni elementi .......................................................................................3753.6. Čekovne radnje ..........................................................................................3763.7. Čekovne tužbe i čekovni prigovori ............................................................381

4. SKLADIŠNICA ................................................................................................3824.1. Pojam i karakteristike ................................................................................3824.2. Izdavanje skladišnice .................................................................................3824.3. Vrste skladišnice ........................................................................................3834.4. Prenos skladišnice......................................................................................384

5. TOVARNI LIST ................................................................................................3865.1. Tovarni list kod ugovora o prevozu robe drumom ....................................3865.2. Tovarni list kod ugovora o prevozu robe železnicom ................................3885.3. Tovarni list kod ugovora o prevozu robe vazdušnim putem ......................389

6. TERETNICA ....................................................................................................3906.1. Pojam i karakteristike ................................................................................3906.2. Sadržina .....................................................................................................3916.3. Izdavanje ....................................................................................................3926.4. Vrste teretnice ............................................................................................3936.5. Pravno dejstvo teretnice .............................................................................395

7. AKCIJE .............................................................................................................3957.1. Pojam i karakteristike akcija ......................................................................3957.2. Pojam klase (roda) akcija ..........................................................................3967.3. Obične i preferencijalne akcije ..................................................................3977.4. Odobrene (neizdate) i izdate akcije ...........................................................3997.5. Emitovanje akcija ......................................................................................4007.6. Registracija emisije i akcionara .................................................................4067.8. Podela i spajanje akcija ..............................................................................4077.9. Zamenljive obveznice i varanti ..................................................................4087.10. Vrednost po kojoj se mogu izdavati akcije, zamenljive obveznice i varanti .

409

8. OBVEZNICE ....................................................................................................410

9. LEGITIMACIONI PAPIRI I LEGITIMACIONI ZNACI ..........................4129.1. Legitimacioni papiri ..................................................................................4129.2. Legitimacioni znaci ...................................................................................413

10. POLISA OSIGURANJA ................................................................................414

11. KREDITNA KARTA ......................................................................................416

OSNOVNA LITERATURA .................................................................................420

15

UVOD

1. POJAM I PREDMET POSLOVNOG I TRGOVINSKOG PRAVA

Poslovno pravo je grana prava koju čine pravne norme i pravna pravila kojima se uređuje pravni položaj privrednih subjekata, kao i pravni odnosi u koje oni stupaju u vezi sa prometom robe i novca, na tržištu. To je, takođe i naučna disci-plina koja se bavi izučavanjem i objašnjavanjem tih pravnih normi i pravnih pra-vila.

Poslovno pravo kao naučna disciplina sistematizuje se u dva dela. U prvom delu izučavaju se pravne norme i pravna pravila koja se uređuje pravni položaj privrednih subjekata i on se naziva još i kompanijsko pravo, pravo privrednih društava, pravo trgovačkih društava, trgovačko pravo, statusni deo privrednog prava. Ovaj deo čine pravne norme i pravna pravila o osnivanju privrednih subje-kata, njihovim individualnim obeležejima, imovini, odgovornosti za obaveze, organima, o povezivanjima, reorganizacijama, prestanku. U drugom delu izuča-vaju se pravne norme i pravna pravila kojima se uređuju pravni poslovi i pravni odnosi u koje privredni subjekti stupaju u vezi sa prometom robe i novca (uklju-čujući i usluge u vezi sa prometom robe i novca) na tržištu, a za ovaj deo privrednog prava koristi se još i naziv trgovinsko pravo. U okvir trgovinskog prava ne ulaze samo pravila o međusobnim odnosima između privrednih subjekata, nego i pra-vila o odnosima između privrednih subjekata i drugih lica/neprivrednih subjekata, uključujući i fi zička lica, kada učestvuju u poslovima koji imaju privredni karak-ter. Ovaj deo privrednog prava sastoji se iz tri dela - ugovori u privredi (poslovi prometa robe i usluga), bankarski poslovi i hartije od vrednosti.

2. RAZVOJ TRGOVINSKOG PRAVA

2.1. Razvoj trgovinskog prava u svetu

Prve tragove pravila o pojedinim pravnim odnosima koje danas smatramo privrednim-trgovinskim poslovima nalazimo u starom veku. Vavilonci i Asirci su se bavili trgovinom i koristili su zlato i srebro za plaćanje. U Hamurabijevom zakoniku (oko 1750 godina p.n.e.) nalaze se odredbe o prodaji robe, o zajmu uz interes, o poslu uskladištenja, o ugovoru o ortatluku i o ugovoru o komisionu. Iz vremena Nabukodonosora (VII vek p.n.e.) sačuvane su bankarkse potvrde. Vavi-

16

lonci su poznavali ugovor o zakupu broda (celog broda i dela broda). Na ostrvu Rodosu u VII veku p.n.e. nastao je Zakon o bacanju robe u more (današnja zaje-dnička havarija u pomorskom pravu). U Rimu je, pored, pravila o zajedničkim havarijama, bio poznat i pomorski zajam, pomorsko osiguranje, neki oblici trgo-vinskog zastupanja, trgovinske tužbe. Ipak, ne može se reći da je u starom veku postojalo privredno pravo. Trgovački stalež nije bio razvijen, a za regulisanje odnosa iz trgovinskih poslova bila su dovoljna opšta pravila građanskog prava.

Nakon propasti zapadnog rimskog carstva, trgovina je neko vreme zamrla. Ponovni razvoj trgovine počinje od XI veka, i to prvo u italijanskim gradovima. Italijanski gradovi Venecija, Piza, Firenca, Bolonja bili su čuveni trgovački centri. U njima su trgovci postepeno stvarali posebna pravila po kojima su poslovali. I tako je počelo da se stvara trgovačko pravo kao posebna grana prava. Ono je na-stalo kao običajno pravo. Veliku ulogu u njegovom nastanku imali su vašari, gde su se, uglavnom, obavljali trgovinski poslovi i gde su postojali posebni trgovački sudovi koji su rešavali sporove između trgovaca primenom običajng prava i na-čela pravičnosti. Počinju da se stvaraju i trgovačka udruženja cehovi (esnafi ) i gilde. Svaki ceh, odnosno gilda imali su svoj statut koji su članovi morali da po-štuju. Statutima su se regulisala pitanja o unutrašnjoj organizaciji ceha, odnosno gilde; pravila o tome ko može biti član ceha, odnosno gilde i baviti se trgovinom; o ceni robe, kvalitetu robe i sl. U okviru udruženja postojali su i trgovački sudovi. Postepeno nastaju i poslovi prometa novcem. Otvaraju se prve banke i pojavlju se hartije od vrednosti. Pravila trgovačkog prava, potom, postaju i sastavni delovi statuta srednjovekovnih gradova. Može se reći da je trgovačko (privredno) pravo nastalo u ranom srednjem veku, u italijanskim gradovima kao staleško pravo tr-govca.

Posle otkrića Amerike, centri trgovine sele se u zemlje na obali Atlantskog okeana.

U Francuskoj u vreme Luja XIV donete su dve ordonanse (uredbe) koje su predstavljale prve celovite državne kodifi kacije trgovačkog i trgovinskog prava. To su Ordonansa o trgovini iz 1673. godine i Ordonansa o pomorskoj trgovini iz 1681. godine. One su važile na celoj teritoriji Francuske i njima su bile ukinute odredbe gradskih statuta koje su se odnosile na trgovinu. U Francuskoj je 1807. godine donet prvi trgovački zakonik u svetu (Code de commerce). Sastojao se iz 4 knjige: o trgovini uopšte, o pomorskoj trgovini, o stečaju i o trgovačkim sudo-vima. Bio je uzor za donošenja mnogih zakona u drugim zemljama (Italija, Ho-landija, Belguja, Španija, Srbija, i dr.).

U Nemačkoj je kodifi kacija trgovačkog i trgovinskog prava izvršena 1861. godine. Godine 1897. donet je novi Trgovački zakonik, koji je takođe bio uzor za

17

donošenje niza trgovinskih nacionalnih zakona (Japan, Poljska , Mađarska, Kra-ljevina Jugoslavija, i dr.).

XIX vek predstavlja vek kodifi kacija Trgovačkog i Trgovinskog prava (Austri-ja, Engleska, Holandija, Belgija, Srbija). U SAD je 1962 godine izvršena kodifi -kacija trgovačkog prava ove zemlje donošenjem Jednobraznog trgovačkog zako-nika (Uniform Commercial Code). U Švajcarskoj je 1911. godine donet Zakon o obligacionim odnosima u kome su na jedinstven način urađene obligacije građan-skog i trgovinskog prava. U Italiji je 1942. godine donet Građanski zakonik u kome je, takođe, izvršena jedinstvanea kodifi kacija građanskog i trgovinskog pra-va.

Značajne kodifi kacije izvršene su početkom 90-tih godina prošlog veka u po-stsocijalističkim zemljama - u Češkoj i Slovačkoj donet je Tgovinski zakonik, u Mađarskoj donet je Zakon o privrednim društvima, i dr.

Savremene tendencije u razvoju privrednog prava posebno prate aktivnosti Evropske unije na planu ujednačavanja pravila o pravnom položaju privrednih društava. Postoji više direktiva koje se odnose na zaštitu interesa akcionara i trećih lica koja posluju sa akcionarskim društvom, na osnivanje akcionarskih društava, na istupanje privrednih društava u pravnom prometu, na poslovne knjige i godišnje obračune privrednih društava, na spajanje i pripajanje, na podelu, na holding od-nose između privrednih društava, na jednočlana društva. Posebno je značajno istaći usvajanje Statuta Evropske kompanije 2001. godine, kao i Statuta evropskog zadružnog društva 2003. godine. Postoje predlozi i za približavanje načela ugo-vornog prava zemalja članica EU.

2.2. Razvoj trgovinskog prava kod nas

Prve uredbe i naredbe iz oblasti poslovnog i trgovinskog prava donete su u Srbiji 40-tih godina XIX veka. Jedna od takvih bila je i naredba koja se odnosila na osnivanje esnafa, u Kragujevcu. Januara 1860. godine donet je Trgovački za-konik, koji je rađen po ugledu na francuski Trgovaki zakonik. Godine 1861. do-neti su Zakon o stečajnom postupku i Zakon o mešetarima, 1892. godine Zakon o osiguravajućim društvimam, 1896. godine Zakon o akcionarskim društvima. U Vojvodini je važio hrvatsko-mađarski trgovački zakon iz 1875. godine. U Bosni i Hercegovini važio je bosansko-hercegovački Trgovački zakonik donet 1883. go-dine.

U Kraljevini Jugoslaviji, posle prvog svetskog rata, doneto je više zakona s važenjem na teritoriji cele zemlje: Zakon o akcionarskim društvima iz 1922. go-dine; Zakon o zaštiti industrijske svojine iz 1922. godine; Menični zakon iz 1929. godine; Čekovni zakon iz 1929. godine; Zakon o stečaju iz 1929. godine; Zakon

18

o suzbijanju nelojalne utakmice iz 1930. godine; Zakon o radnjama iz 1931. go-dine. Posebno valja istaći Trgovački zakon Kraljevine Jugoslavije iz 1937. godine. Radilo se o zakonu koji je bio plod dugogodišnjeg ekspertskog rada. Predstavljao je jedan od najkvalitetnijih zakonskih tekstova onog vremena. Rađen je kako po ugledu na francusko, tako i po ugledu na nemačko pravo. Nažalost drugi svetski rat je sprečio njegovo stupanje na snagu. Tako nikada nije formalnopravno zaživeo. Međutim, i u savremeno doba predstavljao je uzor mnogim autorima trgovačkih zakona na prostoru bivše SFRJ. Nezaobilazni je deo literature većini savremenih jugoslovenskih privrednopravnih pisaca.

Posle drugog svetskog rata donošeno je više zakona. Sve do donošenja Zako-na o preduzećima iz 1988 godine njihova zajednička karakteristika odnosila se na monolitnost svojine – društvena svojina kao jedini oblik kapitala preduizeća. Pro-pise donete odmah nakon drugog svetskog rata karakterislo je pretvaranje privatne svojine u državnu i jak, neposredan uticaj države, odnosno njenih subjekata (po-vereništava) na preduzeća. Vremenom je došlo do konstituisanja društvene svoji-ne, slabljenja neposerednog uticaja državnih subjekata na rad preduzeća i konsti-tuisanje i jačanje samoupravljanja. Najznačajniji propisi iz ovog (komunističkog, odnosno potom socijalističkog) perioda FNRJ, odnosno SFRJ bili su: Osnovni zakon o državnim privrednim preduzećima (1946), Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane ra-dnih kolektiva (1950), Osnovni zakon o preduzećima (1965), Ustavni amadmani (1968 i 1971), Zakon o udruženom radu (1976).

Kvalitativan zaokret, istorijski i ideološki, koji je značio i početak raskida sa isključivim sistemom društvene svojine i radničkog samoupravljanja predstavlja-lo je donošenje Zakona o preduzećima iz 1988. godine. Ovim zakonom se pono-vo uvodi, odnosno vraća pluralitet svojine u privredi (privatni, mešoviti kapital), pluralitet organizacionih oblika preduzeća (deoničko društvo, društvo s ograniče-nom odgovornošću, društvo s neogranočenom odgovrnošću članova, komanditno društvo, komanditno društvo na akcije, društveno preduzeće), veći stepen samo-stalnosti preduzeća u odnosu na državu. Ipak, Zakon iz 1988. godine bio je pod-normiran, on ni izdaleka nije uredio sva ona pitanja koja jedan savremeni propis o preduzećima treba da uredi. Započeto ovim zakonom iz 1988. godine nastavlje-no je Zakonom o preduzećima iz 1996. godine ( u Srbiji, a slično je i u ostalim republikama bivše Jugoslavije 90-tih godina prošlog veka). Orijentacija ka savre-menim evropskim integracijama izražava se, danas, u širokoj zakonodavnoj ak-tivnosti na planu harmonizacije, prvenstveno našeg privrednog prava sa pravom EU, koja se ogleda u donošenju brojnih sistemskih zakona - Zakona o privrednim društvima, Zakona o bankama, Zakona o tržištu hartija od vrednosti, Zakona o stečaju postupku, i dr.

19

Kada govorimo o Trgovinskom pravu poseban značaj imalo je donošenje Op-štih uzansi za promet robom (1954.), Zakon o obligacionim odnosima (1978.) posebnih zakona o prevozu u drumskom, železničkom, pomorskom, vazdušnom saobraćaju, kao i donošenje Zakona o menici (1946.) i Zakona o čeku (1946.), i dr.

3. ODNOS TRGOVINSKOG PRAVA SA DRUGIM GRANAMA PRAVA

3.1 Trgovinsko pravo i građansko pravo

Između trgovinskog prava i građanskog prava postoji najtešnja veza. To stoga što ove dve grane prava velikim delom regulišu imovinske odnose. Njihova bli-skost posebno dolazi do izražaja kod pravnih normi kojima je regulisan promet robe, a delimično i promet novca. Uostalom, trgovinsko pravo se najvećim delom razvilo baš iz građanskog prava. Međutim, razvoj prometa robe i novca doveo je do stvaranja trgovinskog prava kao posebne grane prava, sa novim pravilima namenjenim regulisanju odnosa u privredi, a ne svakodnevnih odnosa između građana. Neka pitanja imovinskopravne prirode regulisana su u trgovinskom pra-vu na savim drugačiji način nego u građanskom pravu. Evidentno je da se odnosi u privredi razvijaju znatno brže i da su znatno kompleksniji nego imovinski od-nosi građana. Zbog toga se u okviru trgovinskog prava često pojavljuju nova pravila, novi instituti kojih nije bilo, odnosno nema u građanskom pravu. Neki od tih instituta bivaju docnije preuzeti od strane građanskog prava, tako da postoji i povratni uticaj trgovinskog prava na građansko pravo.

3.2. Trgovinsko pravo i obligaciono pravo

Deo trgovinskog prava koje se označava kao ugovori u privredi (poslovi pro-meta robe i usluga, privredno ugovorno pravo) predstavlja nastavak obligacionog prava. U obligaciono pravo ulaze opšta pravila o svim vrstama obligacionih od-nosa i pravila o ugovornim odnosima koji nemaju karakter privrednih poslova. Ta opšta pravila važe i u pogledu privrednih poslova (npr. zaključenje ugovora, obez-beđenje, pravne posledice neispunjenja ugovornih obaveza i dr.). U trgovinsko pravo ulaze pravila koja su od značaja prvenstveno za ugovorne odnose koji ima-ju karakater privrednih poslova (npr. zaključenje ugovora javnim nadmetanjem i sl.), kao i specifi čna pravila koja važe samo za ugovore u privredi. Zbog toga se može reći da su pravila obligacionog prava lex generalis, a pravila trgovinskog

20

prava lex specialis. Ukoliko u trgovinskom pravu ne postoji pravilo za određeni slučaj treba primeniti pravilo obligacionog prava.

3.3. Trgovinsko pravo i upravno pravo

Trgovinsko pravo i upravno pravo su međusobno povezani iako trgovinsko pravo spada u privatno a upravno pravo u javno pravo; takođe, iako naše pravo polazi od načela samostalnosti privrednih subjekata. Država, sa pozicije vlasti, preko svojih upravnih organa i organizacija vrši značajna ovlašćenja prema pri-vrednim subjektima kroz pravila o odobrenju za izdavanje hartija od vrednosti, o standardima kvaliteta robe, o kontroli cena; tu spadaju i devizna ovlašćenja, ca-rinska ovlašćenja, spoljnotrgovinska ovlašćenja, antimonopolska ovlašćenja, i sl. U ovim slučajevima se na privredne subjekte primenjuju pravila upravnog postup-ka i upravnog spora.

3.4. Trgovinsko pravo i krivično pravo

Krivično pravo proučava kaznenu odgovornost učinilaca krivičnih dela i reklo bi se da nije povezano sa trgovinskim pravom, koje ima drukačiji predmet prou-čavanja. Međutim, između njih postoji izvesna povezanost. Krivično pravo prou-čava mnoga krivična dela privrednog karaktera a obuhvata i jednu posebnu celinu privrednih kaznenih dela koja su poznata kao privredni prestupi i prekršaji, a to su dela privrednih subjekata i odgovornih lica u njima.

3.5. Trgovinsko pravo i međunarodno trgovinsko pravo

Sličnost ovih dveju grana prava je u tome što obe regulišu određene privredne odnose. Međutim, dok trgovinsko pravo sadrži pravila o pravnim odnosima uče-snika unutar granica jedne države, dotle međunarodno trgovinsko sadrži pravila o pravnom položaju i pravnim odnosima učesnika u međunarodnim trgovinskim poslovima. U slučaju da neko pitanje, koje je međunarodno trgovinskopravnog karaktera, nije posebno regulisano, primenom pravila međunarodnog trgovinskog prava o sukobu zakona primeniće se odgovarajuća pravila internog (nacionalnog) poslovnog/trgovinskog prava.

3.6. Trgovinsko pravo i kompanijsko pravo

Nastankom kompanijskog prava (pravo trgovačkih društava, pravo privrednih drušatav) kao posebne grane pravo, trgovinsko pravo se svodi na ugovore u pri-vredi (ugovore poslovnog prava), bankarske poslove i hartije od vrednosti koje

21

zaključuju, odnosno vrše privrfedna društva i uopšte privredni subjekti, čiji prav-ni položaj izučava kompanijsko pravo.

3.7. Trgovinsko pravo i ekonomske nauke

Trgovinsko pravo je pravna nadgradnja tržišne privrede i u neposrednoj je vezi sa ekonomskom strukturom društva. Tržišna privreda ne može funkcionisati bez pravnog instrumentarija, a to su pre svega kategorije trgovinskog prava putem kojih se odvija promet na tržištu. Svaka privredna aktivnost u tržišnoj ekonomiji mora da se pravno instrumentalizuje zaključivanjem i izvršavanjem određenih pravnih poslova, pre svega ugovora. Zato je, s jedne strane, za pravnike neophodno poznavanje i kategorija ekonomskih, fi nansijskih, poreskih i sl. disciplina koje imaju najviše dodirnih tačaka sa trgovinskim pravom, i obrnuto, neophodno je da i ekonomisti imaju potrebno znanje iz trgovinskog prava kako bi potpunije i pra-vilnije razumeli pravni položaj i poslovanje privrednih subjekata na tržištu.

4. IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA

4.1. Zakon

Najvažniji formalni pravni izvor predstavlja zakon. Zakon je posle Ustava najviši pravni akt, sa najjačom pravnom snagom. Zakon mora biti u skladu sa Ustavom, a ostali akti moraju biti u skladu sa zakonima. Zakon donosi skupština republike. U oblasti trgovinskog prava postoji više zakona koji se primenjuju. Najznačajnji su: Zakon o obligacionim odnosima; Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju; Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraća-ju; Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi; Zakon o obligacionim odnosima i osnovnim svojinsko-pravnim odnosima u vazdušnom saobraćaju; Zakon o platnom prometu; Zakon o menici; Zakon o čeku; Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih fi nansijskih instrumenata, i dr.

4.2. Podzakonski propisi

Podzakonske akte (uredbe, naredbe, pravilnike i dr.) sa zakonskom snagom donosi ovlašćeni subjekt u državi (vlada, resorno ministarstvo). Njihovo donoše-nje, često, je uslovljeno složenošću i dinamikom privrednog života što čini nemo-gućim da se sva pitanja i u svakom momentu urede zakonima.

22

4.3. Uzanse

To su privredni običaji koje je prikupila, sistematizovala i objavila za to nadle-žna institucija. Postoje opšte i posebne uzanse. Opšte uzanse sadrže kodifi kovane običaje koji važe u svim vrstama trgovinskih ugovornih odnosa, a posebne važe samo za pojedine vrste trgovinskih poslova. Opšte uzanse za promet robe donela je 1954. godine Glavna državna arbitraža. Posebnih uzansi (koje donose privredne komore, berze, asocijacije trgovaca) ima više: Posebne uzanse o prometu robe na malo, o građenju, u ugostiteljstvu, Lučke uzanse itd. Uzanse utvrđuje privredna komora. Uzanse će biti primenjene na jedan privrednopravni odnos ako su uče-snici u tom odnosu ugovorile njihovu primenu, ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu hteli. Praktični značaj opšte uzanse, kod nas, je bio izražen do donošenja Zakon o obligacionim odnosima 1978. godine, jer je tada u materiji ugovornog prava (odnosa) bilo pravne praznine. One su popunjene donošenjem Zakona o obligacionim odnosima, a i mnoge odredbe opštih uzansi su postale integralni deo teksta ovog zakona. Tako je gotovo prestala praktična potreba i primena opšte uzanse za promet robe. Inače i Zakon o obligacionim odnosima zabranjuje primenu opšte uzanse po onim pitanjima koja su regulisana ovim za-konom.

4.4. Poslovni običaji

Poslovni običaji su pravila nastala stalnim ponavljanjem istog ili sličnog po-našanja u istoj ili sličnoj situaciji u relativno dužem vremenskom periodu. Radi se o nepisanim pravilima ponašanja u privrednom poslovanju od strane privrednih subjekata. Poslovne običaje treba razlikovati od od tzv. dobrih poslovnih običaja koji predstavljaju pravila morala i u tom smislu su pravila ius cogens. Poslovni običaji ne smeju biti u suprotnosti sa javnim poretkom i moralom društva. Osnov primene poslovnih običaja može biti volja stranaka, zakon kada upućuje na nje-govu primenu, i dr. (odluka suda ili arbitraže). U pravu je prihvaćena tzv. objek-tivna teroija o primeni poslovnih običaja, po kojoj se poslovni običaji uvek pri-menjuju ako nisu suprotni kongetnim propsiima ili ako njihova primena nije izri-čito ili prećutno isključena voljom samih stranaka. Prema subjektivnoj teoriji, pak, poslovni običaji se primenjuju isključivo na osnovu izričite ili prećutne volje samih stranaka, ako nisu u suprotnosti sa kongetnim propisima. Osnovno pravilo u vezi sa primenom poslovnih običaja je da stranka koja se na njih poziva, mora doka-zati njihovom postojanje, osim ako to druga strana ne osporava. Utvrđivanje po-stojanja poslovnih običaja može se vršiti svim dokaznim sredstvima. U poslovnoj parski udruženja privrednih subjekata, najčešće, vode evidenciju o njihovom po-stojanju.

23

Običajno pravo je vremenski prethodilo pisanim izvorima prava. Međutim, pisano pravo je vremenom dobijalo sve važniju ulogu, tako da brojnije i potpuni-je zakonodavstvo u oblasti privrede često isključuje primenu običaja, naročito kada je reč o imperativnim propisima, odnosno normama. Ali isto tako, činjenica je da privredni subjekti, naročito, u ugovornim odnosima, često primenju poslov-ne običaje, na šta ponekad upućuje i sam Zakon o obligacionim odnosima (npr. u čl. 32. ZOO kaže se: ako su ugovorne strane posle postignute saglasnosti o bitnim sastojcima ugovora ostavile neke sporedne tačke za docnije, ugovor se smatra zaključenim, a sporedne tačke, ako sami ugovarači ne postignu saglasnost o njima, urediće sud vodeći računa o prethodnim pregovorima, utvrđenoj praksi između ugovarača i običajima, ili u čl. 33. istog zakona: predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica, koji sadrži bitne sastojke ugovora čijem je za-ključenju namenjen, važi kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja, i dr.).

4.5. Formularni ugovori i opšti uslovi poslovanja

Prilikom zaključenja masovnih poslova kao što su poslovi prevoza, osiguranja, bankarski poslovi, privredni subjekti koriste formularne ugovore i opšte uslove poslovanja. U njima su unapred, za neodređeni broj istovrsnih, odnosno istovetnih situacija određena prava i obaveze ugovornih strana. Opšti uslovi poslovanja mo-raju biti objavljeni na uobičajeni način. Oni mogu biti primenjeni samo ako je ugovoreno da će predstavljati sastavni deo ugovora i oni deluju samo između ugovornih strana.

4.6. Sudska praksa

Sudovi primenjuju pravo, odnosno, pre svega, zakon kao i druge formalne pravne izvore. Ako se pojavi spor između učesnika u nekom pravnom odnosu, sud će ga rešiti primenom odgovarajući pravnih normi i pravila. Odluke jednog suda u jednom sporu nisu kod nas (za razliku od anglosaksonskog pravnog sistema) obavezne za druge sudove u sličnim sporovima. Zato ne možemo smatrati da je u nas sudska praksa izvor prava. Pa ipak, stavovi viših sudova vrše određeni uticaj. Naročito, veliki uticaj imaju načelni stavovi viših sudova o tumačenju pojedinih zakonskih odredbi. Takve stavove primenjuju niži sudovi.

4.7. Pravna nauka

Pravna nauka ne predstavlja formalni izvor prava, jer niti stvara pravo, niti su njena shvatanja obavezujuća za privredne subjekte ili sudove. Pa ipak, uloga prav-ne nauke nije zanemarljiva, naprotiv. Konkretno, uloga pravne nauke sastoji se u

24

tome što ona pruža pomoć sudovima, arbitražama i drugim organima prilikom donošenja odluka i zuzimanju stavova po spornim pravnim pitanjima. Dalje, prav-na nauka daje komentare postojećih propisa, teoretski obrađuje, analizira i siste-matizuje pojedina pitanja, ukazujući na rešenja koja bi mogla da budu usvojena kako u sudskoj praksi tako isto i prilikom budućeg zakonodavnog regulisanja određenih pitanja (de lege ferenda).

25

DEO IUGOVORNO POSLOVNO PRAVO

1. POJAM I KARAKTERISTIKE UGOVORA U PRIVREDI

1.1. Pojam ugovora u privredi

U uporednom pravu postoje dva osnovna načina uređenja obligacionih odnosa u zavisnosti od toga ko su njihovi učesnici. Jedan, koji posebno reguliše obliga-cione odnose u privredi i obligacione odnose tzv. građanskog prava (Francuska, Nemačka). Drugi, koji jedinstveno reguliše obligacione odnose u privredi i obli-gacione odnose tzv. građanskog prava (Italija, Švajcarska). Naše pravo jedinstve-no reguliše obligacione odnose bez obzira ko su njihovi učesnici. To se čini Za-konom o obligacionim odnosima.1 Međutim, za pojedine ugovore (ugovori o prevozu robe, putnika i prtljaga) postoje posebni zakoni (Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i Zakonom o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju). Osim toga, i pored jedinstvenog regulisanja obligacionih odnosa bez obzira ko su nji-hovi učesnici, ZOO ističe da se odredbe ovog zakona koje se odnose na ugovore primenjuju se na sve vrste ugovora, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drukčije određeno. To je diktirano činjenicom da obligacioni odnosi u privredi imaju brojne specifi čnosti.

Zakon o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) defi niše ugovore u privredi kao ugovore koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanima-nja obavljaju neku privrednu delatnost zaključuju među sobom u obavljanju de-latnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim dela-tnostima.

Iz ove defi nicije ugovora u privredi proizilazi da ZOO polazi kumulativno od dva kriterijuma prilikom određivanja ugovora u privredi: jedan je subjektivni i on se odnosi na učesnike kod ugovora u privredi (preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost) i drugi objektivni (potrebno je da se radi o ugovoru koji privrdni subjekti zaključuju u obavljanju

1 Sl. list SFRJ", br. 29/78.

26

delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim de-latnostima).

Iz ove defi nicije, dalje, proizilazi da ZOO poznaje osnovne i pomoćne ugovo-re u privredi. Osnovni ugovori u privredi su oni koje privredi subjekti zaključuju u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja. Pomoćni ugovori u privredi su oni koje privredni subjekti zaključuju u vezi sa delatnostima koje sačinjavaju predmet njihovog poslovanja, radi lakšeg obavljanja tih delatno-sti.

Iz ove defi nicije, takođe, proizilazi da se ZOO u određivanju ugovora u privre-di opredelio za jednu opisnu defi niciju a ne za njihovo nabrajanje (poput na primer Opštih uzansi za promet robom koje kao poslove prometa robom navode kupovi-nu i prodaju robe, zamenu robe, poslove posredništva, zastupništva, komisiona, prevoza, otpremništva/špedicije, uskladištenja i osiguranja). Opravdanost oprede-ljenja ZOO za opisno defi nisanje ugovora u privredi je, pre svega, u tome da po-stoji i čitav niz drugih ugovora koji se javljaju u privredno-pravnom prometu (ugovori o turističkim uslugama, ugovor o građenju, ugovor o kontroli roba i usluga), koji su se pojavili u novije vreme (ugovor o franšizingu, ugovor o fakto-ringu) a i onih koji će se tek pojaviti u budućnosti kao posledica razvoja privrede i stvaranja novih vrsta odnosa između učesnika u privrednom prometu.

1.2. Karakteristike ugovora u privredi

Ugovorne strane - ugovorne strane kod ugovora u privredi su, po pravilu, preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku pri-vrednu delatnost (u daljem tekstu: privredni subjekti). Međutim, kod određenih ugovora kao ugovorna strana privrednom subjektu može se javiti i neko pravno lice koje nije privredni subjekt ili fi zičko lice (npr. kod ugovora o osiguranju, ili organizovanju putovanja). Drugo, da bi se radilo o ugovoru u privredi nije dovolj-no samo to da su obe ugovorne strane privredni subjekti, već je potrebno da se radi o zaključenju ugovora u obavljanju njihove registrovane delatnosti koje sa-činjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima (tako, ako dva privredna subjekta zaključe ugovor o zakupu poslovnog prostora ili o jemstvu i sl. to neće biti ugovori u privredi). Za razliku od ugovora u privredi, za građanskopravni promet je karakteristično da u njemu mogu učestvovati svi prav-ni subjekti, sa naglašenim učešćem fi zičkih i građanskopravnih lica, kao ugovor-nih strana.

Predmet - predmet ugovora u privredi je promet roba (kao pokretnih stvari proizvedenih u velikim količinama i namenjenih prodaji na tržištu), privredne

27

usluge u vezi sa prometom robe (posredovanje, zastupanje, otpremanje, prevoz) i uopšte u privredi (turističke usluge, npr.). Pre svega, radi se o prometu telesnih pokretnih stvari određenih po rodu, a ređe su predmet prometa nepokretnosti i individualno određene stvari. Pored toga, predmet prometa mogu biti i određena prava (kao što su prava intelektualne svojine).

Forma - ugovori u privredi su, po pravilu, neformalni, osim ako zakonom nije drukčije određeno. ZOO je propisao obaveznu pisanu formu kod ugovora o trgo-vinskom zastupanju, ugovora o građenju, ugovora o alotmanu; Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi propisuje pisanu formu za brodarski ugovor sa više putova-nja, brodarski ugovor na vreme za ceo brod i ugovor o zakupu broda. Zahtev za-kona da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora. Od ovog pravila postoje dva izuzetka: prvo, punovažne su doc-nije usmene dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno ukoliko to nije protivno cilju radi koga je forma propisana; drugo, punovažne su i docnije usmene pogodbe kojima se smanjuju ili olakšavaju oba-veze jedne ili druge strane, ako je posebna forma propisana samo u interesu ugo-vornih strana. Formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim sporazumom, izuzev ako je za određeni slučaj zakonom predviđeno što drugo, ili ako cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora zahteva da raskidanje ugovora bude obavljeno u istoj formi.

Takođe, i same ugovorne strane mogu se sporazumeti da posebna forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora. Ugovor za čije je zaključenje ugovorena posebna forma može biti raskinut, dopunjen ili na drugi način izmenjen i nefor-malnim sporazumom.

Da bi bila zadovoljena pismena forma , popravilu ugovor se sastavlja u onoli-ko primeraka koliko ima ugovornih strana i svi ugovarači potpisuju svaki prime-rak ugovora i dobijaju po jedan primerak. Međutim, zahtev pismene forme je is-punjen i ako strane izmenjaju pisma ili se sporazumeju teleprinterom ili nekim drugim sredstvom koje omogućava da se sa izvesnošću utvrde sadržina i davalac izjave.

Ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi, kao i ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi nema pravno dejstvo (o nedostatku zakonske bitne forme sud vodi računa po službenoj dužnosti, a o nedostatku ugovorne bitne forme sud vodi računa samo po prigovoru zainteresovane strane). Ipak, ugovor za čije se zaklju-čenje zahteva pismena forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizlazi što drugo.

28

Od pismene forme ugovora treba razlikovati pismenu potvrdu usmeno zaklju-čenog ugovora. Tako, prema Opštim uzansama za promet robom, predviđeno je da svaka stranka može od druge stranke zahtevati pismenu potvrdu usmeno za-ključenog ugovora. Stranka koja traži pismenu potvrdu ugovora dostaviće drugoj stranci dva istovetna primerka potvrde u obliku ugovora ili zaključnice, koje je sama potpisala, i pozvati drugu stranku da joj vrati jedan primerak pošto ga po-tpiše. Pismena potvrda može se zahtevati sve dok druga stranka ne ispuni ugovor. Stranka koja je pozvana da izda pismenu potvrdu ugovora treba da u roku od tri dana od prijema poziva preda pismenu potvrdu neposredno drugoj stranci ili pošti preporučenim pismom. Pismena potvrda mora u svemu odgovarati usmeno za-ključenom ugovoru. Posebno su regulisani slučajevi pismene potvrde ugovora koji su zaključeni preko telefona ili putem telegrama. U takvim slučajevima ponudilac treba da svoju ponudu, a ponuđeni svoju izjavu o prihvatanju ponude, potvrdi drugoj stranci preporučenim pismom, po mogućnosti istog, a najkasnije sledećeg radnog dana nakon što je učinjena. Pismene potvrde usmeno zaključenih ugovora koriste se kod onih ugovara u privredi za koje nije propisana niti ugovorena pi-smena forma. Otuda, usmeno zaključeni ugovor je punovažan iako pismena po-tvrda nije data. Međutim, ako je ugovorna strana koja je bila dužna da pismeno potvrdi usmeno zaključeni ugovor propustila da to učini, nastupaju određene prav-ne posledice: prvo, ako pozvana stranka ne potpiše i ne vrati pismenu potvrdu u određenom roku, druga stranka može tražiti da se utvrdi postojanje ugovora i da joj pozvana stranka naknadi štetu koju je pretrpela usled toga što nije izdata pi-smena potvrda, drugo, stranka koja nije dala pismenu potvrdu ugovor zaključen telefonom ili telegramom odgovara drugoj stranci za štetu koju je ova usled toga pretrpela. Ova pravila o pismenoj potvrdi usmeno zaključenih ugovora mogu pri-meniti na sve ugovore u privredi (ne samo kod ugovora o prodaji). Pored toga, za neke vrste ugovora u privredi i ZOO predviđeno je izdavanje potvrda. tako, kod ugovora o organizovanju putovanja, organizator putovanja prilikom zaključenja ugovora izdaje putniku potvrdu o putovanju. Postojanje i punovažnost ugovora o organizovanju putovanja nezavisni su od postojanja potvrde o putovanju i njene sadržine. Ali, organizator putovanja odgovara za svu štetu koju druga strana pre-trpi zbog neizdavanja potvrde o putovanju ili njene netačnosti.

Dalje, kod pojedinih ugovora u privredi karakteristika je da se izdaju odgova-rajuće isprave u pismenoj formi (pre svega, kod ugovora o prevozu stvari/robe) koje ne predstavljaju ugovor niti utiču na formu ugovora, već služe kao dokaz da je zaključen ugovor i o njegovoj sadržini (što se, inače, može dokazivati i drugim dokaznim sredstvima).

Osobine - ugovori u privredi su teretni ugovri, jer se obe ugovorne strane oba-vezju na određeno davanje ili činjenje. razlog tome je što se ugovori u privredi zaključuju u cilju sticanja dobiti. Teretnost se pretpostavlja i kad ugovorom nije

29

izričito određena naknada za izvršenu isporuku nili izvršenu uslugu. Zato se u ugovorima u privredi ne mora odrediti cena, već je dovoljno da je ona samo od-rediva.

Svi ugovori u privredi su dvostrano-obavezni (u tom smislu, obaveza jedne strane predstavlja pravo druge stranke i zato su oba ugovarača istovremeno i dužnik i poverilac).

Ugovori u privredi su, po pravilu, konsesualni. Izuzetno, ugovor o prevozu robe železnicom, na osnovu Zakona o prevozu robe u železničkom saobraćaju spada u realne ugovore.

Po tehnici zaključenja, ugovori u privredi su, najčešće, adhezioni ugovori, ugovori po pristupu, tipski ugovori.

Savesnost i poštenje - ZOO utvrđuje više osnovnih načela obligacionih odno-sa. Kad je reč o ugovorima u privredi poseban praktičan značaj ima načelo save-snosti i poštenja. Pa tako, u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i po-štenja. Ugovorne strane ne mogu se pozivati ni na jedno pravilo koje bi trebalo primeniti pri regulisanju njihovog pravnog odnosa ako bi primena tog pravila u datom slučaju proizvela posledice protivno načelu savesnosti i poštenja.

Savesnost i poštenje ulazi u tzv. kategoriju pravnih standarda. Zakon ne od-ređuje njegovu konkretnu sadržinu. Sud je taj koji utvrđuje njegovu sadržinu i primenu imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja; zahvaljujući ovom načelu sud ne (treba da) primenjuje pravo formalistički ne vodeći računa o posledicama primene određene pravne norme ili ugovorne odredbe, već, suprotno, (treba) da primenjuje pravo vodeći računa i o tome da pravna rešenja koja u datoj situaciji treba primeniti ne dođu u raskorak sa moralnim shvatanjima društva.

ZOO upućuje direktno ili indirektno, na primenu ovog načela u više svojih odredbi: strane se ne mogu ugovorom unapred odreći pozivanja na određene pro-menjene okolnosti, ako je to u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja; ugo-vorom se ne može proširiti odgovornost dužnika i na slučaj za koji on inače ne odgovara, ako bi to bilo u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja; dalje, primena ovog načela dolazi do izražaja i kod vođenja pregovora, kod izvršavanja ugovornih obaveza, kod prestanka ugovornih odnosa, kod tumačenja, i dr.

Pojačana pažnja - strana u ugovoru u privredi dužna je da u izvršavanju svo-je obaveze postupa sa pažnja dobrog privrednika (u građanskom pravu sa pažnjo-ma dobrog domaćina). Pojam pažnje dobrog privrednika određuje se prema objek-tivnom a ne subjektivnom kriterijumu; polazi se od ponašanja nekog apstraktnog subjekta a ne od svojstava pojedinca koji obavlja određeni posao. Stoga se pojam pažnje dobrog privrednika ne može defi nisati nego je to pravni standard čija se

30

sadržina određuje u svakom konkretnom slučaju zavisno od vrste ugovora, od okolnosti u kojima se ispunjavaju preuzete obaveze, od običaja u određenoj dela-tnosti i sl. No, bez sumlje radi se o pojačanoj pažnji, jer ugovore u privredi zaklju-čuju stručna lica koja poznaju pravila struke kojom se bave i običaje koji postoje u određenoj delatnosti, tako da više znanja povlači i više obaveza i odgovornosti. Uostalom, ugovore u privredi zaključuju privredni subjekti (makar je to i samo jedna ugovorna strana) koji masovno i redovno zaključuje određene ugovore u obavljanju svoje registrovane delatnosti. ZOO na više mesta sankcioniše obavezu postupanja s pažnjom dobrog privrednika: prodavac je dužan čuvati stvar sa pa-žnjom dobrog privrednika kad je zbog kupčeve docnje rizik prešao na kupca pre predaje stvari, a isto važi i za kupca kad mu je stvar uručena, a on hoće da je vrati prodavcu, bilo što je raskinuo ugovor, bilo što je zahtevao drugu stvar ume-sto nje; skladištar je dužan čuvati primljenu stvar kao dobar privrednik; komisio-nar je dužan čuvati poverenu robu sa pažnjom dobrog privrednika; zastupnik je dužan starati se o interesima nalogodavca i u svim poslovima koje preduzima dužan je postupiti sa pažnjom dobrog privrednika; posrednik je dužan tražiti sa pažnjom dobrog privrednika priliku za zaključenje određenog ugovora i ukazati na nju nalogodavcu; i dr.

U izvršavanju obaveza iz profesionalne delatnosti mora se postupati sa još većom pažnjom; tada govorimo o pažnji dobrog stručnjaka, koja traži ponašanje prema pravilima struke i običajima. Ponašanje s pažnjom dobrog stručnjaka zah-teva se posebno u izvršavanju obaveza iz poslova gde se traži strožija odgovornost (npr. kod ugovora o prevozu putnika).

Pregovori za zaključenje ugovora - zaključenju ugovora u privredi često pre-thode pregovori, sa ciljem da se formira volja stranaka za zaključenje određenog ugovora i za njegovu sadržinu.

Osnovno pravilo ugovornog prava je da pregovori koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju i da ih svaka strana može prekinuti kad god hoće (takođe, da se pregovori mogu voditi sa više lica istovremeno i da sadržaj ponude ne mora u svemu odgovarati onome o čemu je postojao dogovor tokom pregovora). Zbog toga što stranke nisu vezane pregovorima, svaka strana snosi svoje troškove oko priprema za zaključenje ugovora, a zajedničke troškove snose na jednake delove, ako se drukčije ne sporazumeju.

Međutim, ovo osnovno pravilo ne znači da se između pregovarača ne usposta-vlja nikakava pravna veza i da pregovori ne proizvode nikakve pravne posledice za pregovarače, jer shodno načelu savesnosti i poštenja, pregovaranje treba da bude ozbiljno i sa namerom da se zaključi određeni ugovor. Otuda, strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor odgovara za štetu nastalu vođe-njem pregovora, isto tako, odgovara za štetu i strana koja je vodila pregovore u

31

nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani prouzrokuje štetu.

Odgovornost za štetu zbog neuspelih pregovora je predugovorna odgovornost stranaka koja odgovara za štetu zbog postupanja protivno načeli savesnosti i po-štenja. Preugovorna odgovornost je vanugovorna odgovornost za štetu, na osnovu pretpostavljene krivice. Prema stavu naše sudske prakse, predpostavlja se da je šteta prouzrokovana običnom nepažnjom, kao najblažim stepenom krivice, jer namera i gruba nepažnja, kao teži oblici krivice, postoje samo kad je to izričito zakonom utvrđeno, što ovde nije slučaj.

Odgovornost iz pregovora uslovljena je postojanjem određenih objektivnih i subjektivnioh pretpostavki, koje moraju kumulativno biti ispunjene. Objektivne pretpostavke su: prvo, stranke su vodile pregovore za zaključenje određenog kon-kretnog ugovora, drugo, pregovori su bili bezuspešni, jer nisu doveli do zaključe-nja ugovora; treće, neki od učesnika u pregovorima je pretrpeo štetu, koja je u uzročnoj vezi sa skrivljenom radnjom drugog učesnika u pregovorima. Subjektiv-ne pretpostavke su: prvo, strana koja je odustala od pregovora niuje imala name-ru da zaključi ugovor; drugo, strana koja je odustala od pregovora učinila je to bez osnovanog razloga.

Opšta ponuda - predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica, koji sadrži bitne sastojke ugovora čijem je zaključenju namenjen, važi kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Opšta ponu-da je karakteristična za zaključenje ugovora u privredi (za razliku od pravila da je ponuda predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, koja je karakte-ristična za ugovore građanskog prava; normalno, i ponuda za zaključenje ugovo-ra učinjen određenom licu primenjuje se kod ugovora u privredi).

Opšta ponuda za zaključenje ugovora ima sledeće karakteristike: upućena je neodređenom i neograničenom broju lica, a svako od tih lica može da je prihvati i da se ugovor smatra zaključenim; stalna je i permanentna, jer se ne gasi kad je prihvati jedno ili više lica, pa na osnovu nje može da bude zaključeno više ugo-vora iste sadržine sa istim ili različitim licima.

Opšta ponuda može biti učinjena u vidu opštih uslova poslovanja ili u vidu izlaganja robe uz naznačenje cene.

Ugovori koji se zaključuju u vidu tzv. opštih uslova poslovanja mogu biti za-ključeni na različite načine. Prvo, kao tzv. formularni ugovori (ugovori po pristu-pu) - ponudilac zaključenje ugovora vezuje za prihvatanje svih uslova sadržanih u formularu i ne pristaje ni na kakvu promenu, tako da drugoj strani ostaje da je prihvati ili neprihvati. Drugo, kao tzv. tipski ugovori - jedna ugovorna strana prezentira drugoj strani unapred pripremljen nacrt ugovora kojim se redovno slu-

32

ži, ali dopušta odstupanje od predloženog nacrta putem pregovora o uslovima budućeg ugovora. Treće, pozivom na tzv. opšte uslove poslovanja u užem smislu - da bi opšti uslovi poslovanja predstavljali sastavni deo ugovora potrebno je da se ugovor poziva na njih i da su ugovornoj strani koja ih prihvata bili poznati ili morali biti poznati u času zaključenja ugovora. Izuzetno, opšti uslovi poslovanja mogu biti sastavni deo ugovora i regulisati odnose između ugovornih strana iako se ugovor ne poziva na njih, ako su oni u tolikoj meri u upotreni i tako dugo da se mogu smatrati običajnim pravilima. Inače, smatra se da su opšti uslovi koji nisu sadržani u ugovoru (tipski ugovori i ugovori po pristupu) bili poznati stranci koja pristupa, ako su joj pre zaključenja ugovora bili predati, ili su bili objavljeni na propisan ili uobičajen način.

Kada su ugovorne stranke ugovorile određene posebne odredbe koje su u su-protnosti sa opštim uslovima, važe posebne odredbe.

Ništave su odredbe opštih uslova koje su protivne samom cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa. Sud može odbiti primenu pojedinih odredbi opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih ona gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili preterano stroge prema njoj.

Opšti uslovi poslovanja predstavljaju opštu ponudu za zaključenje ugovora pod uslovom da su prethodno na propisan ili uobičajen način objavljeni i tako bili dostupni svakom zainteresovanom licu. Od ovog pravila postoje izuzeci kada se i pored ispunjenosti ovog uslova opšti uslovi poslovanja ne smatraju ponudom za zaključenje ugovora: ako je to u njima izričito naznačeno; ako to proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja; ako je zakonom tako određeno.

Opšta ponuda, rekli smo, može se javiti i u vidu izlaganja robe uz naznačenje cene. Izlaganje robe sa označenjem cene smatra se kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja (ne smatra se ponudom izlaganje robe na sajmovima, ili izlaganje stvaro koja predstavlja deo umetničke kolekcije, i sl.).

Poziv na ponudu - postoji slučajevi bliski opštoj ponudi, ali koji ne predsta-vljaju ponudu nego poziv na ponudu. Tako, slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način, ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. iako reklamiranje robe i usluga ne obavezuje na zaključenje ugovora, lice koje vrši to reklamiranje mora se ponašati savesno i pošteno. Otuda, pošiljalac takvih poziva odgovaraće za šte-tu, koju bi pretrpeo ponudilac, ako bez osnovanog razloga nije prihvatio njegovu ponudu. Dalje, izlaganje robe bez oznake cene ne smatra se ponudom, jer ne sa-

33

drži sve bitne elemente eventualnog budućeg ugovora. Zato je to samo poziv prodavca da mu se učini ponuda za zaključenje ugovora o prodaji.

Zaključenje ugovora javnim nadmetanjem (licitacijom) - ugovori u privredi mogu se zaključivati i putem javnog nadmetanja, odnosno licitacije. To se čini na osnovu oglasa kojim se pozivaju sva zainteresovana lica da učine svoje ponude za zaključenje određenog ugovora. Oglas o javnom nadmetanju predstavlja poziv organizatora javnog nadmetanja zainteresovanim licima da podnesu svoje ponude za zaključenje ugovora, prema objavljenim uslovima. Oglas nije ponuda za za-ključenje ugovora, jer ne sadrži sve elemenete koje svaka ponuda za zaključenje ugovora mora da sadrži. Učesnici na javnom nadmetanju su ponudioci, dok orga-nizator javnog nadmetanja je ponuđeni.

Javno nadmetanje može biti obavezno i dobrovoljno. Obavezno javno name-tanje postoji u slučajevima prinudnih prodaja propisanim posebnim zakonima. Javno nadmetanje predviđeno je u određenim slučajevima i Zakonom o planiranju i izgradnji (npr. kod otuđenja i davanja u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini). ZOO poznaje više slučajeva javnog nadmetanja: tako, npr. ako je stvar nepodesna za čuvanje, ili ako su za njeno čuvanje ili za njeno održavanje potreb-ni troškovi nesrazmerni sa njenom vrednošću, dužnik je može prodati na javnoj prodaji u mestu određenom za ispunjenje, ili nekom drugom mestu ako je to u interesu poverioca; ili, ako ostavodavac ne podigne robu po isteku ugovorenog roka ili po isteku godine dana ako nije ugovoren rok za čuvanje, skladištar može za njegov račun prodati robu na javnoj prodaji; ili, ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, poverilac može zahtevati od suda odluku da se založena stvar proda na javnoj prodaji.

Javno nadmetanje može biti usmeno i pismeno. Ugovor zaključen putem usme-nog javnog nadmetanja smatra se ugovorom zaključenim između prisutnih lica. Usmena ponuda na javnom nadmetanju gubi važnost ako u toku javnog nadme-tanja bude stavljena povoljnija ponuda za organizatora nadmetanja. Tada taj uče-snik u nadmetanju može staviti novu povoljniju ponudu za organizatora javnog nadmetanja. Povoljnost ponude kod usmenog javnog nadmetanja određuje se pre-ma ceni predmeta nadmetanja. Kod javne prodaje najpovoljnija je najviša ponuđe-na cena, a kod kupovine najpovoljnija je najniža ponuđena cena. Ugovor je za-ključen kad je lice koje je vodilo nadmetanje oglasilo da je prihvaćena poslednja ponuda koja je učinjena, jer više nema povoljnijih ponuda. Lice koje vodi usmeno javno nadmetanje obično oglašavanje vrši na simboličan načina, sa tri udarca čekićem o sto. Treći udarac znači da je ugovor zaključen.

Pismeno javno nadmetanje se, obično, vrši u sluačju zaključivanja složenijih ugovora sa većom vrednošću, kao što je npr. ugovor o građenju, ugovor o isporu-ci investicione opreme, i sl. Kod pismenog javnog nadmetanja učinjena ponuda

34

obavezuje ponudioca do isteka roka koji je odredio organizator javnog nadmetanja; ukoliko taj rok nije oglasom o javnom nadmetanju određen, onda do isteka razu-mnog roka. U izbor najpovoljnijeg ponuđača kod pismenog javnog nadmetanja uzimaju se u obzir različiti elementi; to nije samo cena nego nrp. i rok izvršenja obaveza, bonitet ponudioca, i sl. Organizator javnog nadmetanja, najčešće, obra-zuje posebnu stručnu komisiju, koja razmatra sve učinjene ponude i procenjuje koja je najpovoljnija po njenom mišljenju i predlaže organizatoru da sa tim ponu-diocem zaključi ugovor (to, međutim, ne znači još uvek da je ugovor zaključen, jer mišljenje komisije ne obavezuje organizatora javnog nadmetanja).

Javno nadmetanje može biti sa klauzulom sa rezervom ili sa klauzulom bez rezerve.

Javno nadmetanje sa klauzulom sa rezervom znači da je organizator javnog nadmetanja u oglasu o javnom nadmetanju izričito isključio svoju obavezu da ugovor zaključi sa najpovoljnijim ponudiocem (ostavio je sebi slobodu sa kim će da zaključi ugovor), odnosno da uopšte zaključi ugovor. Međutim, i u ovom slu-čaju treba se prisetiti načela savesnosti i poštenja i u tom slučaju zaštiti savesnog ponudioca. U ovom slučaju ima mesta primeni pravila o odgovornosti za štetu zbog nesavesnog vođenja pregovora za zaključenje ugovora. Rekli smo da prego-vori koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju pregovarače, ali da su oni dužni da ih vode savesno i pošteno. Zato, ako je jedno lice oglasilo javno nadme-tanje a nije ga sprovelo jer nije imalo nameru da zaključi ugovor ili je u toku nadmetanja bez osnovanog razloga odustalo od zaključenja ugovora, ono će od-govarati za štetu učesniku javnog nadmetanja čija je ponuda bila najpovoljnija (ostalim učesnicima nadmetanja ne treba priznati pravo na naknadu pštete, jer njihove ponude ne bi bile prihvaćene i da je nadmetanje uredno okončano).

Javno nadmetanje sa klauzulom bez rezerve, stvara obavezu organizatoru jav-nog nadmetanja da zaključi ugovor sa najpovoljnijim ponudiocem. Smatra se da se lice koje je objavilo oglas o javnom nadmetanju sa klauzulom bez rezerve oba-vezalo jednostranom izjavom svoje volje da će zaključiti ugovor sa najpovoljnijim ponudiocem. Zato organizator javnog nadmetanja koji ne zaključi ugovor sa naj-povoljnijim ponudiocem treba da mu odgovara za štetu. Obaveza naknade štete može da obuhvati samo troškove oštećenog u vezi sa učestvovanjem u javnom nadmetanju.

Od zaključenja ugovora javnim nadmetanje potrebno je razlikovati zaključenje ugovora prikupljanjem ponuda. Zaključenje ugovora prikupljanjem ponuda vrši se na taj način što se lice/privredni subjekat koji namerava da zaključi određeni ugovor obraća neposredno drugim licima sa predlogom da podnesu svoje ponude za zaključenje ugovora. Razlika između zaključenja ugovora javnim nadmetanje i zaključenja ugovora prikupljanjem ponuda je samo u tome što se kod javnog

35

nadmetanja poziv za podnošenje ponuda upućuje neodređenom broju lica, dok kod prikupljanja ponuda privredni subjekat koji namerava da zaključi ugovor obraća se samo određenim licima,sa pozivom da podnesu svoje ponude (u svemu ostalom za javno nadmetanje i prikupljanje ponuda važe ista pravila).

Prihvat ponude ćutanjem - opšte pravilo građanskog prava je da ćutanje po-nuđenog ne znači prihvatanje ponude. Međutim, u trgovinskom pravu postoje slučajevi kad se smatra da je ponuđeni prihvatio ponudu iako se povodom nje nije izjasnio, te se ugovor smatra zaključenim. Prvo, kad ponuđeni stoji u stalnoj po-slovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio. Šta se smatra stalnom poslovnom vezom faktičko je pitanje koje se ceni zavisno od okolnosti konkretnog slučaja (u pravnoj literaturi, smatra se da poslov-na veza može biti stalna i kada nije naročito duga, ako je učestala; sve što je vremenski period u kojem ugovorne strane posluju duži, to se zahteva manja učestalost poslova, i obratno, ako je vremenski period u kojem ugovorne strane posluju kraći, treba tražiti veću učestalost poslova da bi se radilo o stalnoj poslov-noj vezi; sve ovo uz napomenu, da zakonodavac zahteva da stalna poslovna veza postoji u pogledu robe, odnosno usluga o kojoj je reč u ponudi, a ne u pogledu neke druge vrste robe ili usluga). Drugo, lice koje se ponudilo drugom da izvrša-va njegove naloge za obavljanje određenih poslova, kao i lice u čiju poslovnu delatnost spada vršenje takvih naloga, dužno je da izvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbilo.

Van ovih slučajeva, nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatrati kao prihvatanje.

Kad se ugovor zaključuje ćutanjem, kao vreme zaključenja ugovora smatra se trenutak kad je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom.

Prihvat ponude i produžetak ugovora konkludentnom radnjom - volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim po-našanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju. U sluča-ju kad se volja za zaključenje ugovora manifestuje uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju, govo-rimo o zaključenju ugovora konkludentnim radnjama. Za razliku od zaključenja ugovora ćutanjem kod koga se volja za zaključenje ugovora ne izražava/izjašnaj-va neposredno, ovde se volja za zaključenje ugovora, umesto rečima, izražava odgovarajućim aktivnim ponašanjem.

Slučajevi zaključenja ugovora konkludentnim radnjma su raznovrsni: prvo, kad jedna stranka u svoje ime i za svoj račun raspolaže robom koju je primila od

36

druge stranke, smatra se da je zaključen ugovor o kupovini i prodaji, ako primalac nije znao da je roba poslata u drugu svrhu; drugo, kad jedna stranka preda drugoj stranci dokumenta na osnovu kojih se može raspolagati robom, a druga stranka ta dokumenta primi, smatra se da je zaključen ugovor o kupovini i prodaji, ako pri-malac nije znao da su dokumenta predata u drugu svrhu; treće, kad kupac robu koja mu je predata "na ogled", "na probu", "na pogled", "po viđenju", ne vrati u roku koji je bio ugovoren za njegovu izjavu da li robu prima, smatra se da je za-ključen ugovor o kupovini i prodaji; četvrto, kad vozar ili špediter primi robu sa naznačenom adresom primaoca, smatra se da je zaključen ugovor o prevozu ili špediciji; peto, kad skladištar primi robu bez određenog naloga, smatra se da je zaključen ugovor o uskladištenju; i dr.

Pored zaključenja ugovora, konkludentnim radnjama mogu se i produžiti već zaključeni ugovori. Tako, kad jedna stranka po isteku vremena za koje je važio ugovor o redovnoj isporuci robe ili ugovor o redovnom vršenju usluga, nastavi sa isporukom takve robe ili vršenjem takvih usluga, a druga stranka se tome na vre-me ne usprotivi, važenje ranijeg ugovora produžava se pod istim uslovima, ako se tome ne protivi priroda samog ugovora, ili ako iz ugovora ili okolnosti ne pro-ističe da druga stranka nije htela produženje važenja ugovora. Produženi ugovor važi sve dok ga jedna od stranaka ne otkaže uz primereni otkazni rok.

Konkludentnim radnjama mogu se, po pravilu, zaključiti samo neformalni ugo-vori. Formalni ugovori se, po pravilu, ne mogu zaključiti konkludentnim radanjam, jer tevradnje ne zadovoljavaju propisanu ili ugovorenu formu.

Memorandum - pravilo je da se ugovori u privredi punovažni samo ako su zaključeni lica ovlašćenih na zaključenje ugovora. Međutim, pravilo trpi izuzetak tako što se pod određenim uslovima kumulativno ispunjenim ugovori u privredi mogu zaključivati pismenim ponudama i pismenim prihvatima ponuda neovlašće-nih lica. Ti uslovi su: ako je ponuda sačinjena na hartiji sa odštampanim ili uti-snutim oznakama ponudioca ili ponuđenog, kojom se on u svom poslovanju služi (tzv. memorandum); ako je ponuda ili prihvat snabdevena pečatom ili štambiljem ponudioca i potpisana na uobičajeni način; ako se ponuda ili prihvat odnosi na posao kojim se ponudilac ili ponuđeni redovno bavi i ne prelazi obim njegovog normalnog poslovanja; ako ponuđeni, odnosno ponudilac nije znao da je ponudu potpisalo neovlašćeno lice.

Zaključivanje ugovora preko telefona, putem telegrama, preko teleprintera i drugih sistema veza - kad se ugovor zaključuje preko telefona smatra se, u po-gledu vremena zaključenja ugovora, da su ponuda i izjava o prihvatanju ponude učinjene između prisutnih lica, ako su stranke ili od njih ovlašćena lica bili lično u telefonskoj vezi. To znači, da je ponuđeni dužan da se odmah izjasni o ponudi ako želi da ugovor bude zaključen, osim nije ostavljen rok za razmišljanje. Što se

37

tiče mesta zaključenja ugovora, primenjuje se pravilo da je ugovor zaključen iz-među odsutnih lica; dakle, mesto zaključenja ugovora je sedište ponudioca. Ista pravila važe i kad se ugovor zaključuje radio vezom.

Kad se ugovor zaključuje putem telegrama, smatra se da su ponuda i izjava o prihvatanju ponude učinjene između odsutnih lica.

Kad se ugovor zaključuje preko teleprintera, smatra se, u pogledu vremena zaključenja ugovora, da su ponuda i izjava o prihvatanju ponude učinjene između prisutnih lica, ako su stranke ili od njih ovlašćena lica bili lično u teleprinterskoj vezi. Što se tiče mesta zaključenja ugovora, primenjuje se pravilo da je ugovor zaključen između odsutnih lica; dakle, mesto zaključenja ugovora je sedište po-nudioca. Inače, pošiljalac ne može osporavati punovažnost ponude ili izjave o prihvatanju ponude otpremljene u njegovo ime preko njegovog teleprintera.

Ponudilac treba da svoju ponudu, a ponuđeni svoju izjavu o prihvatanju ponu-de, koje su učinjene preko telefona ili putem telegrama, potvrdi drugoj stranci preporučenim pismom, po mogućnosti istog, a najkasnije sledećeg radnog dana nakon što je učinjena. Međutim, na punovažnost ugovora zaključenog preko tele-fona ili putem telegrama ne utiče to što ponuda ili izjava o prihvatanju ponude nije pismeno potvrđena, a stranka koja nije dala pismenu potvrdu odgovara drugoj stranci za štetu koju je ova usled toga pretrpela.

U praksi postoje slučajevi kada ponuđeni prihvata ponudu telegranom uz kla-uzulu pismo sledi. U pravnoj literaturi povom ove klauzule postoje različita mi-šljenja, od toga da ona znači odbijanje do toga da ona znači prihvat ponude ili protivponudu, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja. Ali isto tako, u prav-noj literaturi se upozorava ponudilac na oprez, kako se ne bi pouzdao unapred u to da je ugovor zaključen a u pismu će ponuđeni možda insistirati na nekim novim elementima ili izmeni onih koji su naznačeni u ponudi, i tada u stvari ugovor nije zaključen nego se u stvari radi o protivponudi.

Obezbeđenje ugovora - ugovori u privredi mogu biti obezbeđeni kao i svi drugi ugovori obligacionog prava: ugovorna kazna, kaucija, odustanica, avans, kapara, penali, jemstvo, zaloga, pravo pridržaja, i dr. U odnosu na opšta pravila tih sredstava obezbeđenja kod ugovora u privredi, odnosno u privrednim odnosi-ma postoje određene specifi čnosti i to kada je reč o jemstvu i zalozi.

Jemstvo - kada govorimo o jemstvu u kontekstu ugovora u privredi potrebno je navesti dve karakteristike: prvo, solidarnost (kod ugovora u privredi, po pravi-lu, poverilac može da zahteva ispunjenje obaveze od jemca i pre nego što zahteva ispunjenje obaveze od dužnika koji je preuzeo obavezu, takođe može i istovreme-no od obojice; ako je reč o ugovornom jemstvu, može se odstupiti od ovog pravi-la ugovaranjem supsedijarnog jemstva; u neprivrednim odnosima, podsetimo se,

38

pravilo je supsedijarno jemstvo - od jemca se može zahtevati ispunjenje obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni u roku određenom u pismenom pozivu, s tim što se može ugovoriti i solidarno jemstvo); druga, karakteristika tiče se akce-sornosti tj. zavisnosti u odnosu na obavezu glavnog dužnika; naime, u privrednim odnosima od ovog pravila postoje izuzeci - smanjenje obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku ili u postupku prinudnog poravnanja ne povlači sa sobom i odgovarajuće smanjenje jemčeve obaveze, te jemac odgovara poveriocu za ceo iznos svoje obaveze.

Zaloga - pravo zaloge može se steći ugovorom ili na osnovu zakona. Zakonsko založno pravo, kod nas, imaju poverioci iz više vrsta ugovora u privredi: prevo-zioci u svim vrstama prevoza robe, špediter, skladištar, trgovinski zastupnik, ko-misionar, vršilac kontrole.

Predmet zakonskog založnog prava, po pravilu, je roba, kao telesna pokretna stvar. Zakonsko založno pravo, po pravilu, odnosi se na pojedinačne, individual-no određene stvari. Izuzetno od ovog opšteg pravila, kod ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupnik ima pravo zaloge i na svotama koje je naplatio za nalogo-davca, po njegovom ovlašćenju (zakonsko založno pravo ima za predmet određe-ni iznos novca, a ne samo neku individualno određenu stvar); kod ugovora o ko-misionu, komisionar ima zakonsko založno pravo na stvarima koje drži za račun komitenta a ima i pravo prvenstvene naplate iz potraživanja koja je, izvršavajući nalog, stekao za račun komitenta (zakonsko založno pravo obuhvata i određena potraživanja, a ne samo stvar).

Stvar koja je predmet zakonskog založnog prava može biti u državini poveri-oca ili nekog trećeg lica, koji je drži za poverioca, čak i bez saglasnosti zalogo-davca (tako, npr. zakonsko založno pravo špeditera ne prestaje kad on nalogodav-čevu stvar preda prevoziocu ili skladištaru).

Kad je u pitanju predaja založene stvari zalogoprimcu, za razliku od ugovorne zaloge kod koje je pravilo da dužnik može založiti samo svoju stvar, kod zakonske zaloge to pravilo ne važi; dakle, da bi postojalo zakonsko založno pravo na jednoj stvari, nije potrebno da ona pripada zalogodavcu (npr. skladištar ima zakonsko založno pravo na uskladištenoj robi i kad robu preda na uskladištenje prevozi-lac).

Kod zakonskog založnog prava, dužnik nema pravo da izvrši zamenu predme-ta zakonskog založnog prava nekim drugim predmetom. Zamena predmeta zaloge, međutim, moguća je sporazumom poverioca i dužnika; posle takve zamene više se ne može govoriti o zakonskom založnom pravu i propisi o zakonskom založnom pravu se tada ne mogu više primenjivati; tada se govori o ugovornoj zalozi i pri-menjuju se pravila ugovornog založnog prava.

39

Zakonskim založnim pravom obezbeđuje se ne samo osnovno potraživanje poverioca iz određenog ugovora u privredi nego i određena sporedna potraživanja. Pravilo je da se zakonskim založnim pravom obezbeđuju samo punovažna potra-živanja, kako dospela tako i nedospela; izuzetak postoji kod ugovora o trgovinskom zastupanju gde zakonsko založno pravo služi kao sredstvo obezbeđenja isključivo dospelih potraživanja.

Za punovažnost zakonskog založnog prava na jednoj pokretnoj stvari nije do-voljno samo to da poverilac drži tu stvar, ili da poseduje ispravu pomoću koje može da raspolaže tom stvari, ili da neko treće lice drži tu stvar za poverioca; potrebno je da budu ispunjeni još neki uslovi: prvo, da je ta stvar dospela do po-verioca na osnovu ugovora iz kojeg poverilac na osnovu zakona stiče založno pravo i, drugo, da ta stvar služi kao obezbeđenje potraživanja upravo iz tog posla, a nekog drugog posla između istih lica; dakle, zakonsko založno pravo poverioca ne može da se protegne na neke stvari koje mu je dužnik predao u druge svrhe, a ne radi ispunjenja ugovora u vezi s kojim postoji to pravo (tako, npr. kad je skla-dištar primio na čuvanje dve stvari istog ostavodavca po osnovu dva ugovora o uskaldištenju, on ne može prodati prvu stvar da bi namirio potraživanje po osno-vu čuvanja druge stvari). Tako, govorimo o uslovu tzv. koneksiteta/specijalnosti - vezi između konkretnog ugovora i stvari koja je predmet zaloge. Ipak, i ovo pravilo, ima izuzetak: kod ugovora o komisionu, iz vrednosti stvari koje su pred-met ugovora o komisionu, komisionar može naplatiti pre ostalih komitentovih poverilaca svoja potraživanja po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, bez obzira na to da li su nastala u vezi sa tim stvarima ili nekim drugim. Pravilo koneksiteta nije imeprativno, tako da poverilac i dužnik mogu odstupiti od njega ugovorom, s tim da se tada primenjuju pravila ugovornog založnog prava a ne zakonskog založnog prava.

Na jednoj stvari u istom trenutku moguće je da postoje zakonska založna pra-va više poverilaca (špeditera, prevozilaca, komisionara, skladištara), zato što za-konsko založno pravo može da postoji i na stvarima koje se ne nalaze kod pove-rioca. Tada, postavlja se pitanje utvrđivanja redosleda založnih prava različitih lica; pitanje sukoba (kolizije) zakonskih založnih prava. U vezi sa ovim pitanjem naše pravo sadrži nekoliko pravila: Prvo, kad pored založnog prava prevozioca postoje na istoj stvari istovremeno založna prava komisionara, otpremnika i skla-dištara, prvenstvo naplate imaju potraživanja ma kog od ovih poverilaca nastala otpremom ili prevozom (dakle, zakonsko založno pravo služi na prvom mestu za obezbeđenje potraživanja u vezi sa otpremom i prevozom); nakon što su podmi-rena potraživanja prevozilaca i špeditera nastala u vezi sa prevozom i špedicijom/otpremom, iz vrednosti stvari koja je predmet zakonske zaloge namiriće se potra-živanja komisionara i skladištara, kao i potraživanja otpremnika i prevozioca na-stala davanjem predujmova; tek, nakon što se podmire svi zakonski založni pove-

40

rioci, iz vrednosti založene stvari mogu se namiriti poverioci čija su potraživanja obezbeđena ugovornom zalogom. Drugo, u slučaju da na istoj stvari više poveri-laca ima zakonska založna prava a koja prema pravilima o koliziji dolaze u istu kategoriju, osnovno je pravilo da se potraživanja koja su obezbeđena zakonskom zalogom naplaćuju po redu kojim su nastala; međutim, što se tiče potraživanja koja su nastala špedicijom/otpremom i prevozom, pravilo je obratno - iz vredno-sti stvari koja je predmet zakonske zaloge, potraživanja koja su nastala otpremom ili prevozom naplaćuju se obrnuto redu kojim su nastala; konkretno, ako dođe do ostvarivanja zakonskog založnog prava u slučajevima kad je u obavljanu prevoza učestvovalo više prevozilaca, prodaju stvari vrši poslednju prevozilac i on iz iz-nosa koji je ostvaren prodajom namiruje svoje potraživanje, zatim će se isplatiti pretposlednji prevozilac i tako redom do prvog prevozioca, a na kraju se naplaću-je špediter, jer ugovor o špediciji prethodi ugovoru o prevozu. U pomorskom prevozu i prevozu unutrašnjim vodenim putevima, potraživanja iz ugovora o pre-vozu, uključujući i troškove uskladištenja ukrcanih stvari, namiruju se iz vredno-sti založene stvari srazmerno njihovim iznosima.

Realizacija zakonskog (isto i ugovornog) založnog prava je jednostavna. Tako, ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje nastalo iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stva-ri na javnoj prodaji, po isteku osam dana od upozorenja učinjenog dužniku (kao i zalogodavcu, kad to nije isto lice) da će tako postupiti, kod ugovorne zaloge, odnosno, po pravilu, po isteku roka od 30 dana od dana preuzimanja stvari na čuvanje ili dana predaje na čuvanje drugom licu, kod zakonske zaloge. Poverilac je dužan obavestiti blagovremeno dužnika o datumu i mestu prodaje. Ako se radi o robi koja je u kvaru, ili kvarljivoj robi, ili o robi čija vrednost opada, poverilac može pristupiti njenoj prodaji i odmah. Ako založene stvari/roba imaju tržišnu ili berzansku cenu, ili ako se radi o robi koja je u kvaru ili čija vrednost opada, po-verilac može izvršiti prodaju i neposrednom pogodbom. Zalogoprimac ima pravo da iz cene postignute prodajom založene stvari naplati pre ostalih poverilaca za-logodavca svoje potraživanje, dužnu kamatu, troškove učinjene za očuvanje za-ložene stvari, kao i troškove oko ostvarenja naplate potraživanja; eventualni osta-tak položiće nadležnom sudu u korist zalogodavca, odnosno lica koje je bilo ovla-šćeno da raspolaže sa stvari koja je predmet zaloge. Ako prodajna cena nije do-voljna za namirenje potraživanja založnog poverioca, za nenamirenu razliku takav poverilac ima pravni položaj običnog poverioca.

U privrednim odnosima danas je sve češća hipoteka, za razliku od ranijih pe-rioda kada se koristila isključivo tzv. ručna zaloga. Takođe, za savremene privre-dne odnose, karakteristično je da se kod ručne zaloge sve češće koristi tzv. sim-bolična predaja odgovarajućih dokumenata (varanta, npr.) umesto fi zičke predaje stvari u državinu poverioca.

41

Odgovornost - članom 263. ZOO određeno je da se dužnik oslobađa odgovor-nosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugo-vora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Odavde proizilazi da postoji pretpostavljena odgovornost dužnika čim ugovorna obaveza nije ispunjena ili je uredno ispunjena. Dužnik se ne može osloboditi odgovornosti za štetu zbog ne-ispunjenja ili zbog neurednog ispunjenja obaveza dokazivanjem da nije kriv. Da bi se dužnik oslobodio odgovornosti za štetu zbog neispunjenja ili zbog neurednog ispunjenja ugovornih obaveza, treba da se kumulativno ispune sledeći uslovi: da postoji šteta (ako nema štete nema ni odgovornosti za štetu); da je postojala ne-mogućnost ispunjenja obaveze od strane dužnika ili je moralo da dođe do zaka-šnjenja u ispunjavanju obaveze prouzrokovane okolnostima koje su nastale posle zaključenja ugovora; da dužnik nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći te okolno-sti koje su nastale posle zaključenja ugovora zbog kojih on ne može izvršiti svoje obaveze ili se kasni sa njihovim izvršenjem; da dužnik dokaže postojanje ovih okolnosti i uzročnu vezu sa nemogućnošću izvršenja obaveze, odnosno zakašnje-nja sa ispunjenjem.

Karakteristično za naše pravo jeste da se dužnik može osloboditi odgovornosti za štetu nastalu neizvršenjem ugovora ili neurednim izvršenjem ne samo dokazom da je to toga došlo usled više sile nego i zbog tzv. slučaja. Ponašanje dužnika prema okolnostima koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći, treba proceniti prema pravilima struke, odnosno prema objektivnom kriterijumu a ne prema su-bjektivnom kriterijumu, vodeći računa o konkretnom dužniku.

Međutim, kod pojedinih ugovora u privredi (kod ugovora o prevozu robe že-leznicom), na osnovu samog zakona (Zakon o ugovorima o prevozu u železničk-om saobraćaju) dužnik odgovara za štetu strožije nego kod dugih ugovora - oslo-bađanje dužnika od odgovornosti svodi se na dokaz više sile.

Odredbe ZOO o opštem režimu odgovornosti dužnika za štetu zbog neizvrše-nja ili zbog neurednog izvršenja ugovornih obaveza nisu imperativne, tako da se utvrđeni režim odgovornosti može menjati voljom ugovornih strana unošenjem u ugovor tzv. klauzule egzoneracije: ugovorom se može proširiti odgovornost dužni-ka i na slučaj za koji on inače ne odgovara; ugovorom se može ublažiti pojam više sile (navođenjem pojedinih slučajeva više sile koji nemaju sva obeležja više sile, blažim opisnim označenjem njenih bitnih karakteristika, i sl.); ugovorom se može isključiti odgovornosti dužnika za običnu nepažnju; može se ugovoriti najviši iznos tj. limit naknade štete. Klauzula egzoneracije, međutim, ima određena za-konska ograničenja: ugovorom se ne može proširiti odgovornost dužnika i na slučaj za koji on inače ne odgovara ako bi to bilo u suprotnosti sa načelom save-snosti i poštenja; sud može na zahtev zainteresovane ugovorne strane poništiti

42

ugovornu odredbu o isključenju odgovornosti za običnu nepažnju, ako je takav sporazum proizašao iz monopolskog položaja dužnika ili uopšte iz neravnopravnog odnosa ugovornih strana; odgovornost dužnika za nameru ili krajnju nepažnju ne može se unapred ugovorom isključiti; u slučaju ograničenja visine naknade pove-rilac ima pravo na potpunu naknadu ako je nemogućnost ispunjenja obaveze pro-uzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom dužnika.

Kada se radi o obimu naknade štete, zakonodavac ograničava obim naknade na naknadu obične štete i izmakle koristi, koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Međutim, u slučaju prevare ili namernog neispunjenja, kao i neispunjenja zbog krajnje nepa-žnje, poverilac ima pravo zahtevati od dužnika naknadu celokupne štete koja je nastala zbog povrede ugovora.

Prekomerno oštećenje - jedno od načela ZOO jeste načelo jednake vrednosti davanja, a to znači da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Otuda, ako je između obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru postojala u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera, oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora ako za pravu vre-dnost tada nije znala niti je morala znati. Pravilo o prekomernom oštećenju važi za sve ugovore, pa i ugovore u privredi. Međutim, imajući u vidu da ugovore u privredi zaključuju privredni subjekti koji se kao svojom redovnom delatnošću bave prometom roba i pružanjem usluga i u tom smislu zaključuju masovno i redovno odgovarajuće ugovore, teško je uzeti da u vreme zaključenja ugovora ne znaju ili nisu morali znati za pravu vrednost obaveza, tako da je primena pravila o prekomernom oštećenju teško primeljiva kod ugovora u privredi.

Simbolički prenos stavari i prava - posebnosti ugovora u privredi ogledaju se i u pogledu prenosa stvari i prava. Često se umesto same stvari predaje dokument koji je simbolizuje (npr. predaja skladišnice, konosmana itd.) - tzv. simbolička predaja. Na ovaj način, izbegavaju se troškovi i rizici transporta i čuvanja robe, pojednostavljuje se i ubrzava promet robe, jer se umesto transporta velikih koli-čina robe na velikim udaljenostima vrši prenos i predaja isprave koja predstavlja robu koja je u njoj navedena.

Prigovori i zastarelost - ugovore u privredi u odnosu na građanskopravne poslove karakterišu kraći rokovi prigovora za mane isporučene robe ili izvršenih usluga (pravilo je da se prigovori na vidljive i skrivene mane isporučene robe, pod pretnjom gubitka prava, moraju dati odmah po otkrivanju, dok je kod građansko-pravnih poslova taj rok osam dana od dana otkrivanja) i za zastarelost potraživanja (opšti rok zastarelosti potraživanja je deset godina, dok, međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za

43

izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine; kod pojedinih ugovora u privredi postoje i kraći rokovi zastarelosti, npr. u transportnom pravu rok zastarelosti je, po pravilu, jedna godina).

Tumačenje - u slučaju kad u ugovoru nema nikakvih dvosmislenosti i nejasnoća ne postavlja se pitanje/potreba tumačenja; otuda, osnovno je pravilo da se odred-be ugovora primenjuju se onako kako glase. Potreba da se izvrši tumačenje po-stoji kad u postupku ispunjenja ugovora nastupe nesporazumi između ugovornih strana u pogledu pravog značenja i smisla pojedinih ugovornih odredbi, kada treba izvršiti analizu spornih odredbi, i ugovora uopšte, i utvrditi njihov pravi smisao i sadržaj.

Opšta pravila i metodi o tumačenju pravnih normi u principu primenjuju se i kad je reč o ugovorima u privredi. Osnovno pravilo i ovde je da pri tumačenju spornih odredbi ne treba se jedino i uvek držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razume-ti kako to odgovara načelima ugovornog prava (subjektivni metod tumačenja ugo-vora). Kad se zajednička namera ugovornih strana ne može utvrditi, ugovor treba tumačiti u skladu sa namerom jedne ugovorne strane, ako se njena namera može utvrditi a druga ugovorna strana je znala ili je trebalo da zna za tu nameru; kad se ta namera ne može utvrditi, ugovor treba tumačiti shodno nameri koju bi imala razumna lica da su se nalazila u istoj situaciji kao ugovorne strane. Međutim, kada se navedenim pravilima tumačenja ne može ustanoviti prava volja stranaka, onda se pribegava tzv. objektivnom metodu, odnosno reči i izrazi tumače prema znače-nju koje je uobičajeno u odgovarajućoj privrednoj sredini, u privrednom prometu, bez utvrđivanja šta je volja ugovornih strana.

U slučaju kad je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne stra-ne, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane (ovo pravilo može biti pri-menjeno pod određenim uslovima: prvo, ono može biti primenjeno samo ako ugovor nije mogao na drugi način da bude protumačen; drugo, ono ne može biti primenjeno u slučajevima kada je formularni tekst primenjen kao rezultat prego-vora ugovornih strana, takođe ni kada su se sporazumele da njihova međusobna prava i obaveze budu regulisane opštim uslovima koje ni jedna od njih ne koristi stalno u svom poslovanju; treće, u primeni ovog pravila mora se voditi o načelu savesnosti i poštenja a ono se odnosi i na ugovornu stranu koja pristupa opštim uslovima koje je predložila druga ugovorna strana; četvrto, prilikom primene ovog pravila mora se voditi računa i o načelu ekvivalentnosti u pogledu vrednosti uza-jamnih prestacija).

Tumačenje ugovora mogu izvršiti same ugovorne strane; one mogu uneti u samom ugovoru odredbu o tome kako treba razumeti pojedine izraze u ugovoru,

44

ili mogu naknadnim sporazumom precizirati nejasnu ugovornu odredbu. Ako po-kušaji da se nađe vansudsko rešenje na ovaj način ne uspeju, tumačenje vrši sud kad zainteresovana ugovorna strana podigne odgovarajuću tužbu, kako bi doneo odluku da li tuženog treba osuditi na određeno činjenje ili nečinjenje ili kako bi se utvrdilo postojanje nekog prava, a što zavisi od toga kako će ugovor biti pro-tumačen. Ugovorne strane mogu predvideti i da će, u slučaju nesaglasnosti u pogledu smisla i domašaja ugovornih odredbi, neko treći tumačiti ugovor. U tom slučaju, ako ugovorom nije drukčije predviđeno, strane ne mogu pokrenuti spor pred sudom ili drugim nadležnim organom dok prethodno ne pribave tumačenje ugovora, osim ako treće lice odbije da dâ tumačenje ugovora.

Trgovački termini - u poslovnoj praksi, prilikom zaključenja ugovora (naro-čito ugovora o prodaji; takođe i ugovora o osiguranju i špediciji) često se upotre-bljavaju odgovarajući trgovački termini ili klauzule koje imaju univerzalni sadržaj i značenje poznato privrednim subjektima. Njihovom upotrebom se olakšava za-ključivanje ugovora u privredi i uređivanje međusobnih odnosa tj. prava i obave-za ugovornih strana. Pored tgovačkih termina u upotrebi su i posebne skraćenice/tzv. kod. To su šifrovani pojmovi a upotrebljavaju se naročito u međunarodnoj trgovini, u poslovanju turističkih agencija i hotelijerstvu.

Dokazna sredstva - ugovore u privredi karakteriše i široka lepeza dokaznih sredstava u slučaju spora (poslovna korespodencija, javne i privatne isprave, po-slovne knjige, izjave svedoka, i dr.).

Sudovi i arbitraže - specifi čnosti ugovora u privredi uslovile su i specifi čnosti u pogledu rešavanja privrednih sporova. Pre svega, ovi sporovi se rešavaju pred specijalizovanim (trgovinskim) sudovima. Osim toga, moguće je ugovoriti reša-vanje sporova sa elementom inostranosti i pred arbitražama (stalnim ili ad hoc); ako su u pitanju sporovi između domaćih privrednih subjekata može se ugovoriti rešavanje putem izbranih sudova pri privrednim komorama.

45

2. UGOVOR O PRODAJI (u privredi)

2.1. Pojam i karakteristike

Ugovor o prodaji je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (prodavac) obavezuje da prenese na drugu ugovornu stranu (kupac) pravo svojine na prodatu stvar/robu i da mu je u tu svrhu preda/isporuči, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. Osim prava svojine, predmet prodaje mogu biti i druga prava (prodavac nekog drugog prava obavezuje se da kupcu pribavi prodato pra-vo, a kad vršenje tog prava zahteva državinu stvari, da mu i preda stvar2).

Ugovorne strane kod ugovora o prodaji, kao ugovora u privredi su privredni subjekti (privredna društva, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu regi-strovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost).

Predmet ugovora o prodaji u privredi/prodaje je roba, odnosno prenosivo imo-vinsko pravo.

Bitni element ugovora o prodaji je određenje stvari/robe koju prodavac proda-je kupcu. Ugovor o prodaji u privredi, najčešće, sadrži i označenje cene koju je kupac dužan da plati prodavcu. Međutim, izostanak cene iz ugovora, kod ugovo-ra o prodaji kao ugovora u privredi, ne znači nepunovažnost ugovora (kad ugovo-rom o prodaji u privredi cena nije određena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan platiti cenu koju je proda-vac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu; pod razumnom cenom smatra se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja; jasno ovo pravilo, odnosno način određivanja cene ne dolazi u obzir ako su stranke pregovarale o ceni, pa između njih nije došlo do sporazuma, jer tada nema ni ugovora).3 Ovaj ugovor u praksi, često, sadrži i niz drugih elemenata koji tada, voljom ugovornih strana postaju, bitni elementi (rok, mesto, način predaje robe; rok, mesto, način plaćanja; prevoz robe; ambalaža; i dr.4); njihovo izostaja-nje nadomeštava se dispozitivnim zakonskim normama, uzansama i običajima.

2 Vidi, ZOO, čl. 454. st. 2.3 Vidi, ZOO, čl. 462. Neki autori iz ove odredbe ZOO izvode zaključak da cena nije bitan ele-

menat ugovora o prodaji u privredi, dok drugi, pak smatraju to shvatanje neispravnim, jer prema istoj odredbi smatra se da cena robe postoji i kad ona nije određena u ugovoru, samo što se do nje dolazi na posredan način; cena je bitan elemenat ovog ugovora, jer bez cene nema ugovora o prodaji (M. Velimirović, Ugovori u privredi, Beograd, 1994, str. 55; Komentar ZOO, redaktori Perović-Stojanović, knjiga druga, 1980, G. Milanovac-Kragujevac, str. 40.).

4 Detaljnije, M. Draškić, Elementi ugovora o prodaji - njihova sadržina, Privredno-pravni pri-ručnik, Beograd, br. 2/84, str. 4.

46

Ugovor o prodaji je imenovani ugovor, neformalan (osim ako ugovorne strane ugovorom predvide pismenu formu ili ako je određena zakonom, kao kad je pred-met prodaje nepokretnost ili kod ugovora o prodaji sa obročnim otplatama cene), dvostrano obavezan, teretan, kauzalan, sa trajnim ili trenutnim prestacijama, je-dnostavan, komutativan (izuzetno aleatoran, ako je reč o prodaji buduće stvari), zaključuje se bez obzira na svojstva ličnosti (izuzetno intuitu personae), sa spo-razumno određenom sadržinom (izuzetno ugovor po pristupu).5

U pogledu dejstva ugovora o prodaji u našem pravu prihvaćen je sistem obli-gacionopravnog dejstva prodaje; za prenos prava svojine na kupca, pored zaklju-čenog ugovora, potreban je i materijalni akt predaje pokretne stvari (predaja može biti faktička ili simbolička).6

Ugovor o prodaji kod nas je regulisan ZOO (čl. 454-451); značaj imaju i Opšte uzanse za promet robom iz 1954, i dr. Na međunarodnom planu: Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (1980, tzv. Bečka konvencvija7), Kon-vencija UN o zastarelosti u oblasti međunarodne prodaje (1974), Konvencija o predstavljanju u materiji međunarodne prodaje robe (1983), Jednoobrazni zakon o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari (tzv. Haški zakon), INCOTERMS (zvanična pravila Međunarodne trgovinske komore za tumačenje trgovinskih ter-mina), i dr.8

2.2. Predmet prodavčeve obaveze

Predmet prodavčeve obaveze su stvari (roba), kao proizvodi ljudskog rada koje zadovoljavaju neke ljudske potrebe a koje su namenjene tržištu (razmeni na tržištu) a ne neposrednoj potrošnji (specifi čnost ugovora o prodaji kao ugovora u privredi je da kupac kupuje robu radi dalje prodaje ili prerade, a ne radi sopstvene potro-šnje).

5 O pravnim osobinama ugovora o prodaji, Više, S. Perović, Obligaciono pravo, Beograd, 1973, str. 368-370.

6 U uporednom pravu, u pogledu dejstva ugovora o prodaji postoji više sistema: u francuskom pravu (isto i italijanskom) prihvaćen je sistem stvarnopravnog dejstva prodaje, a to znači da svojina sa prodavca na kupca prelazi automatski, čim je zaključen ugovor o prodaji; u nemač-kom pravu, pored ugovora o prodaji i predaje stvari, za prenos svojine zahteva se i zaključenje posebnog ugovora sa stvarnopravnim dejstvom o prenosu svojine na kupca; najzad, u engleskom pravu, ugovorne strane se prilikom zaključenja ugvoora o prodaji mogu sporazumeti da li će svojina na robi biti preneta na kupca već samim zaključenjem ugovora ili tek isporukom robe, Detaljnije, V. Krulj, Dejstva ugovora o kupoprodaji, Beograd, 1973, str. 13. i dalje.

7 Detaljnije o Bečkoj konvenciji, J. Vilus, Bečka konvencija o međunarodnoj prodaji robe i kompromisi na kojima počiva, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 3-4/1985.

8 Vidi, M. Vasiljević (i tamo citirana literatura), Poslovno pravo, Beograd, 2004, str. 477.

47

Predmet ugovora o prodaji može da bude samo stvar koja je u slobodnom prometu (ugovor o prodaji stvari koja je van prometa je ništav). Izuzetno, predmet prodaje može biti stvar čiji je promet ograničen, kao što je oružje, lekovi i sl. (u skladu sa posebnim propisima). Predmet ugovora o prodaji ne mogu biti hartije od vrednosti niti novac (njihov promet obavlja se posredstvom posebnih ugovora; radi se o bankarskim poslovima). Sporno je da li u pojam robe ulazi elektirčna energija i slične energije, poput gasa, vode, pare (odredbe Bečke konvencije ne primenjuju se na prodaju električne energije).9

Predmet ugovora o prodaji su, po pravilu, pokretne stvari. Izuzetno, mogu biti i nepokretnosti, ako su predmet poslovanja ili su u vezi sa predmetom poslovanja privrednih subjekata (npr. investitor gradi stanove i poslovne prostorije i prodaje na tržištu drugom preduzeću radi sticanja dobiti).

Pravilo je da se prodaja odnosi na stvar koja postoji u trenutku zaključenja ugovora; međutim, prodaja se može odnositi i na buduću stvar (stvar koja još ne postoji ili prodavac njome ne raspolaže u momentu zaključenja ugovora o proda-ji; stvari koje će se tek proizvesti ili pribaviti/uvesti, berba budućih poljoprivrednih plodova, i dr.).

Ugovor o prodaji nema pravno dejstvo, ako je u času njegovog zaključenja stvar o kojoj je ugovor bila propala (u pravnoj literaturi postoji mišljenje da se ovo odnosi samo na individualno određene stvari i tzv. ograničeno generične stvari, kao što su npr. stvari koje se imaju uzeti sa jedne određene zalihe, ali ne i na pro-daju generičnih stvari, s obzirom na pravilo genera non pereunt10). Ako je u času zaključenja ugovora stvar bila samo delimično propala, kupac može raskinuti ugovor ili ostati pri njemu uz srazmerno sniženje cene. Ali će ugovor ostati na snazi i kupac će imati samo pravo na sniženje cene ako delimična propast ne smeta postizanju svrhe ugovora, ili ako za određenu stvar postoji takav običaj u pravnom prometu.

Naše pravo (za razliku od francuskog, nrp.11) dozvoljava i prodaju tuđe stvari (komisionara prodaja, npr; inače, pravilo je da je prodavac vlasnik stvari). Proda-ja tuđe stvari obavezuje ugovarače, ali kupac koji nije znao ili nije morao znati da je stvar tuđa, može, ako se usled toga ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete.12

9 Vidi, Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa, Novi Sad, 2000, str. 84.10 M. Draškić, Analiza odredaba o prodaji, referat za potrebe Komisije za izradu ZOO.11 O prodaji tuđe stvari u uporednom pravu, Više, S. Perović, Prodaja tuđe stvari, Pravni život,

Beograd, br. 6-7, str. 3-18.12 Detaljnije, S. Perović, nav. delo, str. 11; D. Mitrović, u Komentar ZOO, red. S. Perović, II

knjiga, Beograd, 1995, str. 881-882.

48

Predmet ovog ugovora su, po pravilu, generičke stvari (stvari određene po rodu), ali to mogu biti i individualno određene stvari.

Roba (stvar) koja je predmet ugovora mora biti ugovorom određena. Generič-ke stvari mogu se određivati po vrsti, količini i kvalitetu.

Vrsta robe koju je prodavac dužan da isporuču kupcu mora biti jasno i precizno određena; u suprotnom ugovor o prodaji nije zaključen, jer se ne zna šta je predmet prodavčeve obaveze. Predmet ugovora o prodaji može se odnositi i na više vrsta robe, kumulativno ili alternativno, a ako su one alternativno određene, tada pravo izbora pripada prodavcu kao dužniku za isporuku robe.

Utvrđivanje količine robe vrši se vaganjem, merenjem ili prebrojavanjem. Ko-ličina robe se označava prema metarsko-decimalnom sistemu mera. Količina robe može u ugovoru da bude: precizno određena (težinom, brojem komada, zapremi-nom); okvirno ( izrazi - od...do, najmanje..., najviše...; tada može da se isporuči bilo koja količina u okviru datih granica); upotrebom izraza oko, cirka i sl. (tada je dozvoljeno odstupanje +, - 5% u odnosu na ugovorenu količinu; bez upotrebe ovakvih izraza dozvoljena tolerancija je +, - 2%, osim kao je u pitanju komandna roba ili roba gde je odstupanje protivno prirodi posla; kad se isporuka vrši po vagonima, odstupanje od ugovorene količine obračunava se za svaki vagon po-sebno); upotrebom trgovačkih termina vagon (količina od 10.000 kg. bruto robe), cisterna (količina od 10.000 kg. neto). Ugovorena količina robe koja se utvrđuje vaganjem obuhvata tzv. težinu bruto za neto (znači da težina robe obuhvata i ambalažu), ako nije drukčije ugovoreno; masa robe koja se meri zapreminom uzima se po prostornim jedinicama sa šupljinama.13 Ugovor će biti pravnovaljan i ako je količina odrediva (npr. ako se u ugovoru poziva na količinu ugovorenu ranijim ugovorom); međutim, ako bi količina robe bila isuviše neprecizno ozna-čena, tako da se ona ne može odrediti, onda se ima uzeti da ugovor ne postoji, pošto nema jednog bitnog sastojka.

Kvalitet robe (svojstva robe-fi zička, hemijska, tehnička, estetska i dr.) može da bude određen imperativnim propisima ili autonomno. Država može imperativ-nim propisima utvrditi kvalitet određenih vrsta robe, kao što su propisi o kvalite-tu životnih namirnica, ili obavezni standardi za tehničku robu.14 Ukoliko nema imperativnih propisa, stranke slobodno ugovaraju kvalitet robe: prema specifi ka-ciji, odnosno bližim određivanjem svojstava i asortimana robe; prema određenom standardu; prema uzorku ili modelu; upotrebom izraza uobičajenog kvaliteta, kad roba mora odgovarati svojstvima koja se u mestu prodavca redovno traže za takvu vrstu robe; upotrebom izraza takva-kakva, kad se isporučije roba sa određeno stovarišta, prostora, bez prebiranja i izdvajanja delova; upotrebom izraza viđeno-

13 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 115-121.14 Više, I. Jankovec, Privredno pravo, Beograd, 1999, str. 349-351.

49

odobreno, kad se isporučuje roba koju je pre zaključenja ugovora kupac pregledao i na čiji je kvalitet pristao; i dr. Ako kvalitet robe nije ugovoren ili propisan, ugo-vor je punovažan, i tada, važe sledeća pravila: prema ZOO, ako su stvari određe-ne samo po rodu, prodavac je dužan dati stvari srednje kakvoće, ako mu namena stvari nije bila poznata, a ako mu je namena stvari bila poznata dužan je dati stva-ri odgovarajuće kakvoće15; prema Opštim uzansama za promet robom - ako je prodavcu bila poznata ili mu je morala biti poznata svrha za koju kupac kupuje robu (npr. stalni poslovni odnosi), dužan je da isporuči robu takvog kvaliteta, a ako prodavcu nije bila poznata ili mu nije morala biti poznata svrha za koju kupac kupuje robu, roba ne može biti ispod srednjeg kvaliteta16; roba mora da ima po-trebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet (ZOO, čl. 479. st. 2.).17

Određivanje individualno određene stvari vrši se preciznim određenjem stvari, odnosno označenjem na način da se može jasno razlikovati od drugih sličnih stvari. Nepreciziranjem individualne stvari, ugovor se smatra nevažećim, jer ne-dostaje bitan elemenat.

Predmet ugovora o prodaji mogu biti i prenosiva imovinska prava (stvarne službenosti, zajedno sa povlasnim dobrom; pravo plodouživanja, za života plodo-uživaoca; zaloga, po pravilu, ne odvojeno od duga; prava intelektualne svojine; tražbena prava, osim onih vezanih za ličnost).

2.3. Predmet kupčeve obaveze

Predmet kupčeve obaveze je cena, koju kupac isplaćuje prodavcu kao protiv-vrednost robe u novcu; novčana naknada koju kupac plaća prodavcu za kupljenu robu.

Cena mora biti izražena u novcu (u suprotnom, ako bi kupac izvršavao svoju obavezu predajom prodavcu druge robe, ne bi se radilo o ugovoru o prodaji nego o razmeni/trampi; za pravnu teoriju su interesantni slučajevi tzv. delimičnih kom-penzacionih poslova, gde deo svoje obaveze kupac vrši plaćanjem u novcu, a deo predajom određene robe, pa se postavlja pitanje da li su ugovorne strane zaklju-čile ugovor o prodaji ili o razmeni; međutim, ovo nema nekog većeg praktičnog značaja s obzirom da između ugovora o prodaji i ugovora o razmeni nema značaj-nijih razlika u pogledu njihovog dejstva).

Cena može biti određena u ugovoru o prodaji ili odrediva na osnovu elemena-ta iz ugovora.

15 Vidi, ZOO, čl. 311.16 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 140-146.17 Detaljnije, J. Vilus, Određivanje i kontrola kvaliteta robe kod ugovora o prodaji, Beograd, 1970,

str. 64. i dalje.

50

Cena može biti određena kao nepromenljiva/fi ksna (cena koja je u ugovoru izražena određenim brojem novčanih jedinica za ukupnu količinu prodate robe ili za jedinicu mere robe; obično se ugovara za robu čija se isporuka vrši odmah kad se ugovor zaključi; izuzetno se može menjati ako su se okolnosti koje su postoja-le na tržištu u trenutku zaključenja ugovora promenile tako da se jedna ugovorna strana može pozivati na promenjene okolnosti ili ako se ugovarači tako sporazu-meju) ili promenljiva (promena ugovorene kupovne cene može se vršiti primenom pravila ugovorne klizne skale18, kada će cena zavisiti od cene materijala, rada, transportnih troškova i sl. u određeno vreme i na određenom tržištu, ili ako ništa nije ugovoreno, primenom opštih pravila o izmeni kupovne cene po osnovu pro-menjenih okolnosti).

Odredivost kupovne cene može biti postignuta na različite načine (odredivost cene vezana je za objektivne činjenice i pokazatelje sadržane u ugovoru; cena je odrediva ako ugovor sadrži dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti 19): kupovna cena je odrediva kad je ugovoreno da će kupac platiti tekuću cenu (tada kupac duguje cenu utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu u mestu prodavca u vreme kad je trebalo da usledi ispunjenje20; ako takve evidencije nema, tekuća cena se određuje na osnovu elemenata pomoću kojih se prema običajima tržišta utvrđuje cena21); kupovna cena je odrediva kad je njeno određivanje pove-reno trećem licu (ako treće lice kome je povereno određivanje cene neće ili ne može da je odredi a ugovarači se ne slože naknadno o ceni niti ugovor raskinu, smatraće se da je ugovorena razumna cena; treće lice prilikom određivanja cene mora da postupa sa dužnom pažnjom, savesno i pošteno); kupovna cena je odre-diva i kad je ugovorena kao orijentaciona (tada se konačan iznos utvrđuje u zavi-snosti od okolnosti koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora22; njeno utvrđivanje zavisi od cene elemenata iz kojih se ona sastoji;

18 U pravnoj literaturi se ističe da klizna skala može biti ugovorena samo u ugovorima u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete, a to znači kod ugovora o prodaji buduće stvari u kojima je prodavac istovremeno i njen proizvođač, I. Jankovec, Privre-dno pravo ... str. 355.

19 Vidi, Komentar ZOO, red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 884.20 U pravnoj literaturi se ovako formulisana odredba čl. 464. st. 1. ZOO kritikuje zbog njene

nepreciznosti: prvo, nije jasno da li se misli na ispunjenje - predaju stvari ili na ispunjenje - plaćanje cene, i zaključuje se da je logičnije da se uzme u obzir vreme predaje stvari; drugo, za određivanje tekuće cene treba uzeti u obzir ugovoreno vreme predaje, a ne kada je ona stvarno izvršena, Vidi, D. Mitrović, u, Komentar ZOO, redaktori Perović-Stojanović, knjiga druga, 1980, G. Milanovac-Kragujevac, str. 44.

21 U pravnoj literaturi se precizira odredba čl. 464. st. 2. ZOO, tako što se kaže da treba uzeti u obzir običaje koji važe na tržištu u mestu prodavca i to u vreme predviđeno za ispunjenje obaveze predaje stvari; Vidi, Komentar ZOO, red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 888.

22 Vidi, Rešenje Vrhovnog privrednog suda, Sl. 1084/56 od 19.VI 1957, Zbirka sudskih odluka, knjiha II, sveska 2, odluka br. 531.

51

obično se ugovara kod ugovora o prodaji sa dugoročnim i sukcesivnim isporuka-ma i kod prodaje opreme i postrojenja); cena je odrediva i kad se ugovorne strane pozovu na cenu iz ranijeg njihovog ugovora; cena je odrediva i ako je ugovoreno da će zavisiti od kvaliteta robe koji će biti utvrđen vađenjem uzorka (ako je kupac preuzeo robu pod uslovom vađenja uzoraka, cena se obračunava prema rezultatu ispitivanja uzoraka23); i dr. (berzanska, tržišna, fabrička cena, cena koštanja).

Od pravila da je kupovna cena određena u ugovoru o prodaji ili odrediva na osnovu elemenata iz ugovora, postoje izuzeci. Prvo, rekli smo da izostanak cene iz ugovora, kod ugovora o prodaji kao ugovora u privredi, ne znači nepunovažnost ugovora; naime, ako ugovorom o prodaji cena nije određena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u ne-dostatku ove razumnu cenu (pod razumnom cenom smatra se tekuća cena u u vreme zaključenja ugovora, a ako ona ne može da se utvrdi onda cena koju utvrđu-je sud prema okolnostima slučaja). Drugo, ako je cena za određenu robu propisa-na od strane nadležnog organa, ugovorne strane je ne mogu menjati, već moraju da primene upravo tu cenu (kad je ugovorena veća cena od one koju je za određe-nu vrstu stvari propisao nadležni organ, kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio ugovorenu cenu, ima pravo zahtevati da mu se vrati razlika24; iako, nije zakonom izričito propisano, u pravnoj literaturi se ističe da bi isto pra-vilo trebalo analogno da važi i kad je ugovorena niža cena od one koju je za od-ređenu vrstu stvari propisao nadležni organ i to kad je kupac takvu cenu postigao koristeći svoj monopolski položaj25). Treće, odredba ugovora kojom se određiva-nje cena ostavlja na volju jednom ugovaraču smatra se kao da nije ni ugovorena i tada kupac duguje cenu kao u slučaju kad nije određena.

Cena mora da bude ozbiljna (prodajom za tzv. bagatelnu cenu prikriva se posao poklona, te se tada ne bi mogla primenjivati pravila o prodaji) i pravična (u supro-tnom otvara se pitanje primene instituta prekomernog oštećenja ili zelenaškog posla).26

Cena može biti plaćena u gotovom novcu, hartijama od vrednosti, putem vir-manskog prenošenja novčanih sredstava, putem dokumentarnog akreditiva, itd.

Uopšteno, cena predstavlja novčanu naknada koju kupac plaća prodavcu za robu. Međutim postavlja se pitanje šta cena obuhvata (u praksi su tim povodom uobičajene određene klauzule). Tako, ako nije drukčije ugovoreno cena važi za neto težinu robe bez skonta (skonto znači odbitak od cene, koji se daje u izvesnim

23 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 163.24 Vidi, ZOO, čl. 463.25 Vidi, Komentar ZOO, red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 886.26 M. Vasiljević Poslovno pravo ... str. 481.

52

slučajevima; naime kad roba nije plativa odmah nego je po ugovoru ili trgovinskim običajima plativa tek posle određenog vremena, onda se obično kupcu ako plati odmah priznaje izvestan diskont/oko 2%, koji se odbija od kupovne cene i koji se naziva kasa-skont).27 Dalje, posebno se postavlja pitanje vezano za ambalažu. Pravilo je da je kupac dužan da plati cenu robe za neto težinu robe bez ambalaže, ako nije drukčije ugovoreno. Međutim, u praksi se ovo pitanje redovno rešava ugovorom upotrebom odgovarajućih klauzula. Tako, izraz u ugovoru ".... dinara za ..... kilograma neto" znači da se cena odnosi samo na neto robu, ne uračunavajući težinu ambalaže (pošto ambalažu nije platio, kupac je dužan da je vrati), a izraz u ugovoru ".... dinara za ..... kilograma bruto za neto" znači da se cena odnosi na težinu robe i ambalaže28 (kupac tada nije dužan da ambalažu vrati, jer je platio). Izrazi u ugovoru franko ambalaža, ambalaža gratis, ambalaža izgubljena, amba-laža uračunata i slični izrazi znače da kupac ne mora da posebno plati ambalaži niti da je vrati.29 U praksi je, inače, uobičajeno da prodavac obezbeđuje ambalažu i da se smatra da cena robe obuhvata i ambalažu, ako je ambalaža manje vredno-sti i ako je neodvojiva od robe i ako je namenjena samo za jednokratnu upotrebu. U praksi, ambalaža veće vrednosti pripada prodavcu i mora mu se vratiti ili po-sebno platiti. Što se tiče drugih troškova, u cenu robe ulaze i dodatni troškovi koje snosi prodavac, kao što su troškovi pripremanja robe za isporuku30 i troškovi iz-voznog carinjenja robe i izvozne carine; kupac, pak snosi troškove u vezi sa plaća-njem cene31, u vezi sa neophodnim radnjama za prijem isporuke robe, troškove uvoznog carinjenja i uvozne carine, troškove pribavljanja i legalizovanja uverenja o poreklu.32 Uobičajeno je da prodavac i kupac preciziraju u ugovoru koja strana snosi određene troškove. To se može učiniti i upotrebom trgovinskih termina i klauzula.

2.4. Obaveze prodavca

2.4.1. Obaveza predaje/isporuke robe

Osnovna obaveza prodavca je predaja stvari/robe kupcu u svojinu (konkretno, predaju stvari može da izvrši prodavac ili neko lice koje on ovlasti). Prema ZOO, prodavac je dužan predati stvar kupcu u vreme i na mestu predviđenom ugovorom; prodavac je izvršio obavezu predaje stvari/robe kupcu, po pravilu, kad mu stvar

27 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 160.28 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 161.29 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 162.30 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 78.31 Vidi, ZOO, čl. 298.32 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 169.

53

uruči ili preda ispravu kojom se stvar može preuzeti.33 U suštini, predaja stvari omogućava kupcu državinu stvari, odnosno znači prenošenje državine na stvari sa prodavca na kupca, tako da on može dalje njome da raspolaže tj. da je proda, prerađuje ili koristi na neki drugi način (za izvršenje ove obaveze prodavca veza-na su značajne pravne posledice za odnose između prodavca i kupca; osim drža-vine, za predaju stvari vezano je i sticanje prava svojine, rizik slučajne propasti ili oštećenja prodate stvari, neispunenje obaveze predaje povlači odgovornost pro-davca, a nepreuzimanje ponuđene stvari odgovornost kupca). ZOO koristi termin predaja stvari, koji više odgovara ugovoru o prodaji građanskog prava.34 Opšte uzanse za promet robom, pak, koriste termin isporuka, a pod tim se podrazumeva obavljanje svih onih radnji koje je prodavac dužan da preduzme prema ugovoru i prirodi posla da bi kupac mogao da primi isporuku robe.35 Koje su to radnje, kon-kretno, zavisi od ugovora, prirode i okolnosti posla; u svakom slučaju isporuka podrazumeva uručenje robe kupcu ili stavljanje kupcu robe na raspolaganje (što predstavlja isporuku robe u užem smislu, a što odgovara pojmu predaja po ZOO); međutim, u pojam isporuka robe prema Opštim uzansama za promet robe ulaze i druge radnje kao što su npr. obezbeđenje prevoznog sredstva za transport robe ili njena predaja prevoziocu na prevoz nakon zaključenja ugovora o prevozu, obez-beđenje robnih dokumenata, izdavajanje robe iz mase i poziv kupcu da je preuzme, pakovanje, obeležavanje robe, i sl; ove druge radnje naročito dolaze u obzir kod distancione prodaje).36

U pravnoj literaturi dominira mišljenje da je ispravnije koristiti termin isporu-ka nego predaja i to zbog situacije kada se smatra da je predaja izvršena, a da nije izvršena isporuka u smislu prenosa rizika.37 Postoje slučajevi kada se smatra da je izvršena isporuka robe iako nije predata kupcu; npr. kod dinstancione prodaje smatra se da je isporuka izvršena kad je roba predata prevozniku ili špediteru, ako je prodavac dužan da robu pošalje u mesto različito od mesta isporuke, koje je kupac odredio38; sama predaja ove robe biće izvršena tek kad je kupac preuzme od prevoznika ili špeditera. Ili, moguće je da roba bude predata a da njena ispo-ruka još nije izvršena; ovo će biti u slučaju kad je predmet ugovora tehnička roba, pošto je za korišćenje takve robe potrebna tehnička dokumentacija o njenoj ispo-ruci.39

U pravnim sistemima gde prodaja ima obligacionopravno dejstvo (takav je i naš sistem), osnovna obaveza prodavca ne sastoji se u prenosu svojine nego u 33 Vidi, ZOO, čl. 467.34 D. Milenović, Poslovno pravo, Niš, 2001, str. 75.35 Vidi, Opšte uzanse za promet rogbom, br. 70.36 Vidi, Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 89.37 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 356.38 Vidi, Opšte uzanse za promet rogbom, br. 76.39 Više, D. Milenović, Poslovno pravo ... str. 76.

54

predaji/isporuci robe (mada, najčešće, sama predaja/isporuka ima stvarnopravno dejstvo). Pred zahtevima i potrebama savremenog, razvijenog privredno-pravnog prometa, u prvi plan je stavljen trenutak prelaska rizika sa prodavca na kupca a ne sticanje svojine. Otuda, u određenim slučajevima iako je predaja sa stvarnopravnim dejstvom izvršena, rizik će ipak ostati na prodavcu, i obratno. Takvih slučajeva ima više: prvo, kod prodaje sa zadržavanjem prava svojine od strane prodavca rizik prelazi na kupca momentom prodaje; drugo, rizik ostaje na prodavcu i pored izvršene predaje kod kupovine na probu; treće, rizik ne prelazi na kupca i pored izvršene predaje, ako je on zbog nekog nedostatka predate stvari raskinuo ugovor ili tražio zamenu stvari. Međutim, i pored napuštanja stvarnopravnog dejstva pre-daje i davanja centralnog mesta obavezi predaje a ne svojini, pitanje svojine nije izgubilo svaki značaj, posebno kod dejstva prodaje prema trećim licima (svi za-koni daju određena pravna sredstva kupcu u odnosu na prodavca u slučaju manj-kavosti u prodavčevom pravu u odnosu na predmet prodaje - pretenzije trećih lica u odnosu na predmet prodaje, što posebno dolazi do izražaja, u praksi, kod pre-nosa prava industrijske svojine).40

U vezi sa isporukom robe, u pravnoj teoriji, postavlja se pitanje da li je ispo-ruka jednostrani akt prodavca (isporuka se smatra izvršenom kad je prodavac preduzeo sve potrebne radnje da bi kupac stekao državinu stvari, bez obzira da li ju je on i stvarno stekao) ili dvostrani akt (isporuka robe od strane prodavca i preuzimanje robe od strane kupca).41

U pravnoj literaturi pojam predaje/isporuke robe defi niše se kao uručenje stva-ri/robe kupcu ili prevoziocu i špediteru kod distancione prodaje i to bez nedosta-taka (saobraznost) ili sa nedostatcima zbog kojih kupac ne koristi pravo na raskid ugovora ili zamenu stvari, u ugovoreno vreme i na ugovorenom mestu.42

40 Vidi, M. Draškić, Međunarodna prodaja prema uniformnim pravilima u uporednom pravu, Beograd, 1987, str. 121-124, u, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 484.

41 Više, S. Perović, Obligaciono pravo, Beograd, 1980, str. 960; V. Krulj, Dejstva ugovora o ku-poprodaji, Beograd, 1972, str. 73-83. U Komentaru ZOO (red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 892), u komentaru st. 2. čl. 467. ZOO Prodavac je izvršio obavezu predaje kupcu, po pravilu, kad mu stvar uruči ili preda ispravu kojom se stvar može preuzeti, ističe se da se ZOO u pogledu pitanja kada se smatra da je prodavac izvršio svoju obavezu predaje stvari kupcu, odnosno kada je predaja izvršena, opredeljujući se između dva moguća rešenja, opredelio za ono koje trenutak predaje vezuje za uručenje stvari kupcu, za prijem stvari od strane kupca; drugo moguće rešenje je da je predaja izvršena kada je prodavac preduzeo sve što je potrebno da kupcu omogući da preuzme stvar, bez obzira da li je kupac stvar preuzeo; međutim, opre-deljenje za teoriju uručenja stvari kupcu, odnosno za preuzimanje od strane kupca, u ZOO nije apsolutno, jer se predviđa da je prodavac obavezu predaje stvari kupcu po pravilu izvršio kada mu stvar uruču; sa uručenjem stvari izjednačena je i predaja isprave kojom stvar može da se preuzme.

42 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 484.

55

Isporuka/predaja robe treba da bude izvšena u određenom mestu, u određenom roku i na određeni način.

U pogledu mesta isporuke robe, pravilo je da je prodavac dužan da isporuči robu u onom mestu koje je određeno ugovorom (u praksi, često se mesto isporuke određuje upotrebom transportnih klauzula). Međutim, mesto isporuke robe nije bitan elemenat ugovora o prodaji, tako da ono može izostati iz ugovora; tada se primenjuju dispozitivne zakonske odredbe ili uzansne norme. Prema ZOO, kad mesto predaje nije određeno ugovorom, predaja stvari vrši se u mestu u kome je prodavac u času zaključenja ugovora imao sedište. U slučaju kad je prema ugo-voru potrebno da se izvrši prevoz stvari, a ugovorom nije određeno mesto ispu-njenja, predaja je izvršena uručenjem stvari prevoziocu ili licu koje organizuje otpremu (u ovom slučaju, mesto predaje stvari je ono u kome je prodavac izvršio uručenje stvari prevoziocu ili licu koje organizuje otpremu, a trenutak predaje je kada je ovo uručenje izvršeno; mesto predaje je ili mesto gde se stvar/roba nalazi, odnosno gde roba treba da se utovari na transportno sredstvo koje dolazi da pre-veze stvar ili mesto gde je stanica utovara ili luka ukrcaja; uručenje stvari prevo-ziocu ili licu koje organizuje otpremu treba da je izvršeno sa ciljem da se stvar prenese kupcu, međutim Zakon ovo izričito ne kaže pa ostaje da se pretpostavlja, jer kod pojedinih transportnih klauzula razlikuje se prevoz stvari koji prodavac treba da ostvari da bi stvar dopremio do mesta predaje/stanice ili luke ukrcaja, da bi bila predata na prevoz kupcu i tada taj prvi prevoz do mesta otpreme nije prevoz koji se vrši kupcu iako je stvar predata na prevoz43). Troškove predaje, kao i one koji joj prethode, snosi prodavac, a troškove odnošenja stvari i sve ostale troško-ve posle predaje snosi kupac, ako nije što drugo ugovoreno.44 Prema Opštim uzan-sama za promet robom, takođe, ukoliko mesto isporuke robe nije određeno ugo-vorom, isporuka se ima izvršiti u mestu u kome je prodavac imao svoje sedište u momentu zaključenja ugovora. Ako prodavac u trenutku zaključenja ugovora ima više poslovnih jedinica u raznim mestima, mesto isporuke je mesto one poslovne jedinice iz koje je prodavac poslao ponudu za zaključenje ugovora, ili u kojoj je prihvatio ponudu kupca. Ako prodavac i kupac imaju sedište u istom mestu, mesto isporuke je skladište prodavca, a ako prodavac ima više skladišta u tom mestu – skladište koje prodavac odredi. U slučaju kad roba treba da bude otpremljena kupcu, pa je lokacija isporuke utovarna stanica, luka ukracaja, pristanišna luka, i sl. (zavisno od vrste prevoza), mesto isporuke je utovarna stanica/luka/pristanište, pod uslovom da nije udaljena više od 10 km od skladišta; ako je udaljeno više od 10 km od skladišta - onda skladište prodavca. U slučaju kad je prema ugovoru potrebno da se izvrši prevoz stvari, a ugovorom nije određeno mesto ispunjenja, predaja je izvršena uručenjem stvari prevoziocu ili licu koje organizuje otpremu

43 Tako, u Komentaru ZOO, red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 897.44 Vidi, ZOO, čl. 471-474.

56

(špediteru). Opšte uzanse ovde prave razliku između mesta otpreme i mesta opre-deljenja (kao mesto otpreme smatra se utovarna stanica, luka ukrcaja ili pristanište prodavca, a kao mesto opredeljenja smatra se ono mesto u koje roba prema ugo-voru treba da bude upućena; ako postoji sumnja o tome da li se isporuka ima iz-vršiti u mestu otpreme ili u mestu opredeljenja, isporuka se ima izvršiti u mestu otpreme). Ako je predmet ugovora individualno određena stvar, isporuka se ima izvršiti u mestu gde se ona nalazi u trenutku zaključenja ugovora ili u mestu gde treba da bude proizvedena, ako su obe strane tada znale da se ona nalazi u tom mestu ili da treba da bude proizvedena u tom mestu (isto pravilo sadrži i ZOO s tom razlikom da ne pravi razliku između individualno određenih stvari i stvari određenih po rodu45). Isporuka robe određene po rodu koja se prema ugovoru ima uzeti iz određenog stovarišta ili mase, ima se izvršiti u mestu gde se to stovarište ili masa nalazila u trenutku zaključenja ugovora. Prodavac ne može svojom voljom izmeniti ugovoreno mesto isporuke niti mesto isporuke određeno dispozitivnim pravilima. Izmena mesta isporuke moguća je samo zbog obustave saobraćaja ili drugih smetnji koje su nastupile nezavisno od volje prodavca; prodavac je dužan da o tome obavesti kupca; u tom slučaju kupac je ovlašćen da zahteva isporuku robe u mestu gde se ona nalazi, ali mora o tome obavestiti prodavca čim primi obaveštenje ili na koji drugi način sazna za nastupele smetnje; ako mu je roba isporučena u mestu u kome se nalazila, kupac ima pravo da od kupovne cene odbije sve troškove prevoza koje bi inače prema ugovoru snosio prodavac.46 U svim drugim slučajevima, izmena mesta isporuke od strane prodavca vodiće nje-govoj odgovornostin (sniženje cene, pa i raskid ugovora; u svakom slučaju i na-knada štete).

U pogledu roka isporuke robe, prodavac je dužan da isporuči robu u roku koji je određen ugovorom (ako je određen ugovorom). Rok isporuke robe može ugo-vorom biti određen na različite načine: prvo, fi ksno/određenog dana (prodavac je dužan da isporuči robu ugovorenog dana, pa čak i ako pada u nedelju; isporuka u neradni dan nije nemoguća); drugo, po proteku određenog perioda vremena (npr. za 10 dana, za tri nedelje, za dva meseca od dana zaključenja ugovora ili od nekog drugog dana)47; treće, ugovorom se može odrediti da će prodavac isporučiti robu 45 Vidi, ZOO, čl. 471. st. 2; Više, D. Mitrović, Komentar ZOO, redaktori Perović-Stojanović,

knjiga druga, 1980, G. Milanovac-Kragujevac, str. 55-56.46 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 71-73.47 Vidi, ZOO, čl. 77; Opšte uzanse za promet robom (br. 86.). U takvim slučajevima, prema Op-

štim uzansama za promet robom, rok se računa na sledeći način: kad je rok određen u danima, u rok se ne računa dan u koji pada događaj od koga rok počinje teći, tako da rok počinje teći sledećeg dana; kad je rok određen u nedeljama a, isporuka se ima izvršiti onog dana poslednje nedelje koji nosi isti naziv kao dan u koji se desio događaj od koga je rok počeo teći; kad je rok određen u mesecima ili godinama, isporuka se ima izvršiti onog dana poslednjeg meseca koji svojim datumom odgovara danu u koji se desio događaj od koga je rok počeo teći, a ako u tom mesecu takvog dana nema onda poslednjeg dana toga mese-

57

u okviru određenog roka, upotrebom nekog uobičajenog izraza (''početkom mese-ca''- od 1. do 10. u mesecu, ''u prvoj polovini meseca'' – od 1. do 15. u mesecu, "sredinom meseca" - od 11. do 20. dana u mesecu,''u drugoj polovini meseca'' – od 16. do poslednjeg dana u mesecu, ''krajem meseca'' – od 21. do kraja meseca; ovo je u skladu sa Opštim uzansama za promet robom, dok ZOO daje drugačije zna-čenje nekim od ovih termina npr. izraz ''početkom meseca'' znači 1. u mesecu; sredina meseca - 15. u mesecu, a kraj - poslednji dan u mesecu)48; kad je ugovo-reno da predaja stvari bude izvršena u toku izvesnog perioda vremena, a nije od-ređeno koja će strana imati pravo da odredi datum predaje u granicama tog peri-oda, to pravo pripada prodavcu, osim kad iz okolnosti slučaja proizlazi da je od-ređivanje datuma predaje ostavljeno kupcu49; četvrto, rok isporuke može biti od-ređen i upotrebom izraza ''odmah'',''prompt'', što znači 8 dana od zaključenja ugovora50; peto, stranke mogu da vežu rok isporuke za određeni događaj ("po otvaranju plovidbe", "po prestanku leda", "po dolasku vode", što znači da se is-poruka ima izvršiti u roku od petnaest dana po službenom objavljivanju da je na celom vodnom putu kojim se prevoz ima izvršiti otvorena plovidba ili prestala zapreka za plovidbu, bez obzira na to da li je vodni put bio plovan i pre službene objave51). Ako rok isporuke nije određen ugovorom, prodavac je dužan izvršiti predaju u razumnom roku posle zaključenja ugovora, s obzirom na prirodu stvari

ca; kad je rok određen sa jednim ili više meseci i delom meseca, deo meseca računa se na kraju, a kad je rok određen jednom ili više godina i delom godine, deo godine se računa na kraju. Pola meseca označava rok od petnaest dana. Tromesečje ili kvartal označava rok od tri meseca, a pola godine označava rok od šest meseci. Ako rok isporuke pada u nedelju ili na državni praznik u mestu isporuke, isporuka se ima izvršiti sledećeg radnog dana (br. 90. st. 1.). Prema ZOO; rok određen u danima počinje teći prvog dana posle događaja od koga se rok računa, a završava se istekom poslednjeg dana roka; rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama završava se onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događa-ja od koga rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka pada na poslednji dan tog meseca; ako poslednji dan roka pada u dan kada je zakonom određeno da se ne radi, kao poslednji dan roka računa se sledeći radni dan.

48 Vidi, ZOO, čl. 77. st. 4; Opšte uzanse za promet robom, br. 82.49 Vidi, ZOO, čl. 469. U vezi sa isporukom robe unutar ugovorenog roka Opšte uzanse za prome-

tom robom (br. 87-89) predviđaju: kad se isporuka ima izvršiti unutar ugovorenog roka, ona se mora izvršiti pre isteka ovoga roka; stranka koja je ovlašćena da odredi kog će se dana unutar ugovorenog roka izvršiti isporuka, može kao dan isporuke odrediti bilo koji radni dan unutar tog roka; ako se stranke nisu sporazumele kojoj od njih pripada pravo da odredi kog će dana unutar ugovorenog roka isporuka biti izvršena, to pravo pripada prodavcu; ako ovlašćena stran-ka nije odredila dan isporuke, kao dan isporuke smatra se poslednji dan roka predviđenog ugovorom za izvršenje isporuke; ako se radi o većoj količini robe koja se ne može isporučiti jednog dana, ovlašćena stranka treba da izvršenje isporuke odredi tako da se roba može ispo-ručiti pre isteka roka predviđenog ugovorom za izvršenje isporuke; stranka koja ima pravo da odredi kada će isporuka unutar određenog roka biti izvršena, treba da o danu koji je odredila obavesti na vreme drugu stranku.

50 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 81.51 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 85.

58

i na ostale okolnosti, prema ZOO52; dok prema Opštim uzansama za promet robom, tada je prodavac dužan da isporuči robu u roku od 8 dana od zaključenja ugovora (ako rok isporuke nije određen ugovorom, smatra se da je ugovorena promptna isporuka).53 Kod sukcesivnih isporuka, ako ugovorom ništa nije predviđeno važe sledeća pravila: ako je ugovorena sukcesivna isporuka u roku od 2 ili više meseci, isporuka se vrši u približno jednakim obrocima svakog meseca; a, ako je ugovo-rena sukcesivna isporuka u kraćem roku od 2 meseca, isporuka se vrši u dva pri-bližno jednaka obroka sredinom i krajem ugovorenog roka.54

U pogledu načina isporuke robe osnovno pravilo je, takođe, da se isporuka robe ima izvršiti na način kako je to ugovorom određeno. Ugovorom se često način isporuke određuje unošenjem tzv. transportnih klauzula; može se predvideti da će prodavac izvršiti isporuku robe tako što će robu u mestu isporuke predati prevo-ziocu ili špediteru radi prevoza ili otpreme u drugo mesto kupcu, odnosno za račun kupca; može se predvideti da će prodavac izvršiti isporuku robe tako što će je uskladištiti na ime kupca u određenom skladištu; isporuka se može izvršiti i pre-dajom kupcu od strane prodavca isprave (konosman, tovarni list, skladišnica, i dr.) na osnovu koje može preuzeti robu od trećeg lica i njome dalje raspolagati; i dr. Ako način isporuke robe nije ugovorom određen, primenjuju se dispozitivna pra-vila, i tada zavisi od toga da li se radi o isporuci robe koja je određena po rodu ili o individualno određenoj robi, kao i od toga da li se radi o pokretnim stvarima ili o nepokretnosti. Isporuka individualno određene robe vrši se na način koji odgo-vara okolnostima svakog konkretnog slučaja. Isporuka stvari određenih po rodu vrši se njihovim izdvajanjem na jasan način, radi otpreme, na skladištu prodavca ili njihovom predajom prevoziocu ili špediteru, odnosno predajom kupcu u ugo-vorenom mestu opredeljenja. Ako se radi o robi koja predstavlja jednu celinu iz koje se deo namenjen kupcu može izdvojiti tek kad je on/kupac preuzme, isporu-ka se smatra izvršenom ako je prodavac preduzeo sve što je potebno da se kupcu omogući preuzimanje i ako je pozvao kupca da je preuzme. Kad je prodavac dužan da robu pošalje u mesto različito od mesta isporuke, isporuka se smatra izvršenom ako je roba predata vozaru ili špediteru (ako kupac nije odredio vozara ili špedi-tera, prodavac odgovara za njihov izbor). Kad se isporuka vrši na skladištu pro-davca zbog toga što je utovarna stanica, luka ukrcaja ili pristanište udaljeno više od deset kilometara od njegovog skladišta, isporuka se smatra izvršenom ako je roba utovarena u kamion ili drugo prevozno sredstvo na skladištu prodavca. Ako kupac na skladištu prodavca izabere robu, pa se izabrana roba odvoji radi otpreme, smatra se da je time izvršena isporuka. Isporuka robe se može vršiti odjednom ili u obrocima, kako je to ugovorom određeno. Ako ugovorom nije ništa određeno,

52 Vidi, ZOO, čl. 470.53 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 80.54 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 95.

59

onda se isporuka vrši odjednom. S obzirom na način izvršenja, isporuka može biti fi zička, simbolička, fi ktivna (traditio brevi manu, constitutum possessorium, ces-sio vindicationis). Kad se radi o nepokretnosti vrši se upis u zemljišne knjige.

2.4.2. Obaveza garancije za fi zička svojstva robe

Prodavac je obavezan da isporuči robu koja je saobrazna ugovoru, odnosno koja nema materijalne nedostatke. Pojam materijalnih nedostataka u ZOO je vezan samo za kvalitativne nedostatke ne i za kvantitativne nedostatke (poput Opštih uzansi za promet robom ili Bečke konvencije, kao i Skice za zakonik o obligaci-onim odnosima prof. Konstantinovića). U pravnoj literatru se smatra da je isprav-nije vezati materijalne nedostake ne samo za kvalitativne nego i za kvantitativne nedostatke.55

U slučaju kad roba nema određena svojstva, ukoliko odstupa od kvaliteta za koji prodavac garantuje, roba ima mane, materijalne nedostatke. Materijalni ne-dostatak postoji: ako roba nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet; ako roba nema svojstva i odlike izričito ili prećutno ugovorene ili propisane; ako roba nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu, ili mu je morala biti poznata; kad je prodavac predao robu koja nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani samo radi obaveštenja; ako nije upakovana ili zaštićena na odgovarajući način56; i dr. (ako isporučena roba ne odgovara specifi kaciji, ugovo-renom ili propisanom standardu, i sl.).

2.4.3. Ostale obaveze prodavca

U ostale obaveze prodavca spadaju: obaveza predaje dokumenata koji omo-gućavaju raspolaganje i korišćenje kupljene robe (carinska, devizna, sanitarna, uputstva za upotrebu, svedočanstvo o poreklu, certifi kat o kvalitetu, transportna dokumenta, polisa osiguranja, skladišnica, i sl.), obaveza garancije za pravna svojstva robe (nesmetano, neuznemiravano korišćenje robe, odnosno nesmetano vršenje prava na robi; garancija da prodata roba nije predmet svojine ili nekog drugog prava trećeg lica, tako da bi kupac bio isključen ili ograničen pravom trećeg

55 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 487, V. Krulj, Dejstva ugovora o kupoprodaji ... str. 114, i dr.

56 Prema Opštim uzansama za promet robom (br. 79), ako vrsta ambalaže nije ugovorena, proda-vac je dužan dati uobičajenu ambalažu. Ako ne postoji takav običaj, ambalaža mora biti takva:da štiti upakovanu robu i da tako upakovana roba bude pogodna za prevoz i primenu najnižeg podvoznog stava; da odgovara uslovima pod kojima se roba prima na prevoz na svim prevoznim sredstvima koja se predviđaju ugovorom, a ako prevozna sredstva nisu predviđena ugovorom, da ambalaža odgovara uslovima pod kojima se roba prima na prevoz na onim prevoznim sred-stvima koja se prema prirodi posla redovno upotrebljavaju.

60

lica; prodavac je dužan da štiti kupca od prava i zahteva trećih lica kojima bi pravo kupca bilo isključeno ili ograničeno), obaveza čuvanja robe (kad je zbog kupčeve docnje rizik prešao na kupca pre predaje stvari, prodavac je dužan čuva-ti stvar sa pažnjom dobrog privrednika i u tom cilju preduzeti potrebne mere; može je čuvati lično ili je predati skladištu; prodavac ima pravo na naknadu troškova potrebnih radi očuvanja stvari), obaveza obezbeđenja ambalaže (po Opštim uzan-sama za promet robom ovo je obaveza prodavca57, dok ZOO ništa ne predviđa), obaveza osiguranja (proizilazi iz ugovora, ne iz zakona), obaveza obaveštavanja; obaveza zaključenja određenih ugovora sa drugim licima (prevoz, špedicija, uskla-dištenje, osiguranje; ako je predviđeno ugovorom, izuzetno zakonom); i dr.

2.5. Obaveze kupca

2.5.1. Obaveza plaćanja cene

Osnovna obaveza kupca je da prodavcu plati cenu za kupljenu robu. Cena treba da bude plaćena u određenom mestu, u određenom roku i na određeni na-čin.

Kupac treba da plati cenu prodavcu u onom mestu koje je određenom ugovorom (npr. sedištu prodavca u trenutku zaključenja ugovora, ili u sedištu prodavca vre-me isporuke, ili u mestu isporuke, i dr.). Ako u ugovoru ono nije određeno, niti postoji neki običaj, plaćanje se vrši u mestu u kome se vrši predaja stvari (to je, rekli smo, po pravilu, sedište prodavca; inače, ako se cena ne mora platiti u času predaje, plaćanje se u svakom slučaju vrši u sedištu prodavca58).59

U pogledu roka/vremena plaćanja, kupac je, takođe, dužan da plati cenu u roku koji je ugovorom određen. Ugovorom vreme plaćanja može biti određeno navođe-njem tačno određenog datuma, davanjem okvirnog roka u kome se ima izvršiti plaćanje, upotrebom odgovarajućih trgovinskih izraza. U odnosu na predaju/ispo-ruku robe vreme plaćanja cene može biti ugovoreno na tri načina: pre isporuke (tzv. prenumeraciona prodaja); istovremeno sa isporukom robe (tzv. kupovina za gotovo); posle isporuke robe. Ugovorne strane mogu regulisati ovo pitanje i upo-trebom klauzule odmah, promptno (kupac je dužan da plati cenu prvog radnog dana po prijemu fakture, a ako je robu primio posle prijema fakture, onda prvog

57 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 79.58 Ovde je nejasno da li se misli na sedište prodavca u trenutku zaključenja ugovora ili u trenutku

plaćanja, za slučaj da je prodavac promenio svoje sedište; u pravnoj literaturi ovo se tumači tako da je relevantno sedište prodavca u trenutku plaćanja; Vidi, D. Mitrović, u Komentaru ZOO, red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 963.

59 Vidi, ZOO, čl. 516.

61

radnog dana po prijemu robe60). Ako ugovorom nije određeno vreme plaćanja cene, a nema drukčijih običaja, prema ZOO plaćanje se vrši u času i u mestu u kome se vrši predaja stvari, s tim da se ovlašćuje kupac da odloži isplatu cene za vreme koje mu je potrebno da pregleda stvar, osim ako način isporuke i plaćanja sa ko-jima su se strane saglasile isključuje takvu mogućnost (tako, kad ugovor predviđa plaćanje uz predaju odgovarajuće isprave, kupac nema pravo da odbije isplatu cene zbog toga što nije imao mogućnosti da pregleda stvar)61; prema Opštim uzan-sama za promet robom (br. 177), kupac mora isplatiti cenu u roku od 8. dana od prijema fakture, a ako je robu primio posle prijema fakture, onda u roku od 8. dana od prijema robe; kupac koji u tom roku nije mogao prema redovnom toku stvari da utvrdi količinu i kvalitet robe, može odložiti plaćanje kupovne cene do prvog radnog dana po izvršenom utvrđivanju, ali ako se isplata kupovne cene ima izvr-šiti uz predaju robnih dokumenata kojima se prodavac lišava prava da raspolaže robom, kupac ne može odložiti isplatu kupovne cene iz razloga što još nije imao mogućnosti da utvrdi količinu i kvalitet robe. Sukcesivne isporuke, ako nije drug-čije ugovoreno, plaćaju se za svaki obrok posebno, u času njenog preuzimanja, ako nije drukčije ugovoreno. Ako je kupac dao prodavcu predujam, prve isporuke naplaćuju se iz predujma, ako nije drukčije ugovoreno.

Što se tiče načina plaćanja, autonomija ugovarača je delom ograničena, za razliku od mesta i vremena plaćanja (u pogledu valute plaćanja, i dr.). Plaćanje može biti u gotovom novcu, što se realizuje virmanskim nalozima (ako prodavac i kupac imaju tekuće račune kod iste poslovne jedinice banke, smatra se da je plaćanje izvršeno kada toj jedinici stigne nalog kupca da izvrši plaćanje sa njego-vog računa u korist računa prodavca, ukoliko kupac ima pokriće na svom računu; a, ako imaju račune kod različitih banaka, smatra se da je plaćanje izvršeno kad jedinici banke prodavca stigne nalog banke kupca da odobri računu prodavca sa računa kupca iznos na koji nalog glasi62), plaćanje putem dokumentarnog akre-ditiva (kupac je dužan da kod određene banke otvori o svom trošku akreditiv i to najmanje 15 dana pre isporuke robe, a ako je rok isporuke robe kraći, onda odmah, i sa važnošću od najmanje 15 dana, od dana određenog ugovorom za izvršenje isporuke; kupac na otvorenom akreditivu mora obezbediti sredstva koja pokriva-ju cenu za najveću količinu robe koja je ugovorena, kao i iznos troškova koji padaju na teret kupca; prodavac je dužan da pošalje banci dokumenta koja doka-zuju da je izvršio uredno obavezu isporuke robe kako bi mu cena bila isplaćena, a kupac će moći da raspolaže robom po iskupu dokumenata od banke63); plaćanje uz otkup robnih dokumenata (prodavac je dužan da pošalje određenoj banci ugo-vorena robna dokumenta koja dokazuju da je izvršio urednu isporuku robe a kupac 60 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 180.61 Vidi, ZOO, čl. 475-476.62 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 189.63 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 193.

62

će moći da raspolaže robom po iskupu dokumenata/uplati kupovne cene i troško-va koji padaju na njega i banka mu tada predaje dokumenta); putem hartija od vrednosti (menica, ček).

Faktura/račun - kod ugovora o prodaji uobičajeno je da prodavac, u određenom ili uobičajenom roku, izdaje kupcu fakturu (račun). S obzirom da se ugovor o prodaji, najčešće, zaključuje usmeno, to faktura, tada predstavlja pisani dokument koji ima dokaznu snagu; otuda, ako plaćanje u određenom roku izostane, sud može na osnovu fakture kao verodostojne isprave da izda odmah rešenje o izvršenju. Prodavac, je, inače, dužan da sastavi fakturu u skladu sa ugovorom. U slučaju da faktura sadrži odstupanja, Opšte uzanse za promet robom (br. 203 i 204) sadrže sledeća pravila: prvo, uslovi plaćanja i drugi uslovi koje prodavac jednostrano unese u fakturu ili dostavnicu ne obavezuju kupca ni onda kad je fakturu ili do-stavnicu robe primio, a nije joj prigovorio; drugo, kupca obavezuju oni uslovi plaćanja i drugi uslovi koje prodavac unese u fakturu ili dostavnicu koji su ne-ophodni za izvršenje ugovora i koji su u skladu sa ostalim odredbama ugovora, ako kupac ne stavi prigovor na fakturu ili dostavnicu, u kratkom roku po njihovom prijemu. Kad kupac prigovori samo nekim stavkama fakture, on ne može odbiti isplatu iznosa kojima nije prigovorio, niti prodavac može odbiti prijem tih izno-sa.

2.5.2. Obaveza preuzimanja robe

Obaveza isporuke robe od strane prodavca i preuzimanje robe od strane kupca su uzajamno uslovljene radnje, koje se nadovezuju jedna na drugu. Kupac je dužan da izvrši sve radnje koje je, prema ugovoru i prirodi posla, dužan da izvrši da bi prodavcu omogućio izvršenje isporuke, kao i da primi isporuku. Dakle, obaveza preuzimanja robe obuhvataju dve vrste radnji kupca: radnje koje prethode isporu-ci robe i koje je kupac dužan da izvrši kako bi prodavcu omogućio da izvrši ispo-ruku (slanje ambalaže, specifi kacije, transportnog sredstva, i sl.), i drugo, samo preuzimanje robe u faktičku vlast kupca (tzv. odnošenje robe-neposredno u skla-dištu prodavca, kod skladištara, od prevozioca, špeditera, i sl.; može i simbolički predajom/preuzimanjem odgovarjuće isprave).64

U pravnoj teoriji postoje suprotna shvatanja o tome da li preuzimanje isporuke robe predstavlja obavezu ili pravo kupca. Prema jednom shvatanju, kupac je po-verilac i ima pravo, ne i obavezu, da preuzme robu koju mu isporučuje prodavac prema ugovoru o prodaji. Prema ovom shvatanju, kupca niko ne može obavezati da preuzme robu, jer to nije sankcionisano kao kupčeva obaveza. Umesto preuzi-manja isporuke robe, kupac može da plati prodavcu naknadu štete, ako je do nje došlo. Prema drugom shvatanju, preuzimanje robe je obaveza kupca. Kupac se ne

64 Vidi, ZOO, čl. 519; Opšte uzanse za promet robom, br. 70. st. 3.

63

može prinuditi da preuzme isporuku robu, ali će pasti u docnju ako to ne učini bez osnovanog razloga u predviđenom roku. Tada, nastaju pravne posledice docenje, koje se sastoje u tome da na kupca prelazi rizik slučajnog oštećenja ili propasti stvari. Zbog svoje docnje sa preuzimanjem isporuke robe, kupac odgovara za štetu koja bude prouzrokovana tim zakašnjenjem, kao i za troškove oko čuvanja neisporučene robe. Kad je kupac pao u docnju sa preuzimanjem isporuke robe, prodavac može tu robu predati na čuvanje nekom drugom licu (pre svega, skladi-štaru) i tako se osloboditi svoje obaveze čuvanja prodate stvari. Prodavac može i da raskine ugovor o prodaji zbog docnje kupca sa preuzimanjem isporuke, ako posumlja da ovaj neće platiti kupovnu cenu.65 Čini se da je nesporno da je obave-za kupca da izvrši sve radnje koje je, prema ugovoru i prirodi posla, dužan da izvrši da bi prodavcu omogućio izvršenje isporuke; u suprotnom postavlja se pi-tanje njegove odgovornosti. S druge strane, ostaje kontraverza po pitanju da li samo preuzimanje robe, odnosno prijem isporuke predstavlja pravo ili obavezu kupca.66

2.5.3. Ostale obaveze kupca

Kupac ima (na osnovu zakona) ili može imati (na osnovu ugovora) i druge obaveze: obaveza obaveštavanja; pribavljanje uvoznih dozvola; plaćanje prevo-znih troškova; čuvanje robe (u slučaju da kupac raskine ugovor ili zahteva uredno izvršenje obaveze od strane prodavca zato što roba koja mu je isporučena ima materijalni nedostatak, on će robu staviti na raspolaganje prodavcu; međutim, iako tada pravno kupac nije preuzeo isporučenu robu, već ju je samo faktički primio, on je dužan da robu čuva sa pažnjom dobrog privrednika o trošku i rizik prodav-ca; kupac čuvanje robe može poveriti i skladištu, i tada odgovara za izbor skladi-štara; u određenim slučajevima, kupac ako je to u interesu prodavca može proda-ti robu trećem licu za račun prodavca: ako se radi o lako kvarljivoj ili robi u kvaru, ako se radi o robi nepodesnoj za čuvanje ili ako su troškovi čuvanja robe nesrazmerno visoki u odnosu na njenu vrednost, a o nameri da proda robu mora obavestiti prodavca i cenu koju je postigao po odbitku troškova prodaje predati prodavcu ili deponovati u sud; prodaja se vrši javnim nadmetanjem, a neposrednom pogodbom ako ima tekuću cenu ili je male vrednosti u poređenju sa troškovima javne prodaje), otvaranje akreditiva, davanje garancije za plaćanje cene, dosta-vljanje specifi kacije, pribavljanje transportnih sredstava, dostavljanje ambalaže, i dr.

65 Više, M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 82.66 Više, M. Vasiljević (i tamo citirana literatura), Poslovno pravo ... str. 492.

64

2.6. Prelazak rizika sa prodavca na kupca

2.6.1. Uopšte

Za savremeni privredno-pravni promet posebno je značajno pitanje prelaska rizika za slučajnu propast ili oštećenje stvari sa prodavca na kupca (od trenutka zaključenja ugovora pa do momenta potpunog izvšenja ugovora). Od rešenja ovog pitanja zavisi do kada prodavac snosi rizik slučajne propasti i oštećenja stvari, a od kada taj rizik prelazi na kupca (inače, radi se o fi zičkoj propasti ili oštećenju stvari a ne o pravnim smetnjama67).

Osnovano je pravilo da se trenutak prelaska rizika sa prodavca na kupca vezu-je za trenutak primopredaje robe; do predaje stvari kupcu rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi prodavac, a sa predajom stvari rizik prelazi na kupca68 (ovo pravilo ne važi ako je do propasti ili oštećenja stvari došlo radnjom jedne od ugovornih strana, jer ne može se reći da je u pitanju slučajna šteta; tada se prime-njuju posebna pravila u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja69).70 U mestu u kom se realizuje primopredaja realizuje se i prelazak rizika (sedište prodavca, neka otpremna stanica ako je obavezna otprema robe ili mesto opredeljenja po dispoziciji kupca ako je tako ugovoreno; prema Opštim uzansama za promet ro-bom, rizik za propast ili oštećenje robe predate vozaru, špediteru, skladištaru ili drugom licu koje je odredio kupac ili prodavac kome je kupac prepustio da u njegovo ime izvrši izbor tog lica, prelazi na kupca u trenutku predaje robe tim licima; ali ako se isporuka ima izvršiti u mestu opredeljenja, rizik za propast ili oštećenje robe prelazi na kupca u trenutku kad je primio isporuku robe u mestu opredeljenja71). Međutim, rizik ne prelazi na kupca ako je on zbog nekog nedo-statka predate stvari raskinuo ugovor ili tražio zamenu stvari, bez obzira što mu je roba predata.72

67 Komentar ZOO, redaktori Perović-Stojanović, knjiga druga, 1980, G. Milanovac-Kragujevac, str. 27.

68 U ovom pogledu ZOO (čl. 456) sledio je koncepciju prihvaćenu u Opštim uzansama za promet robom, br. 96. (rizik za propast ili oštećenje robe prelazi na kupca u trenutku kad je primio isporuku robe, kao i u trenutku kada je pao u docnju u pogledu prijema isporuke).

69 J. Jankovec, Privredno pravo ... 392.70 Od pravila da rizik slučajen propsati ili oštećenja stvariprelazi sa prodavca na kupca u trenutku

kada mu je stvar predata, postoje izuzeci kod kupovine na probu (rizik slučajne propsati ili oštećenaj stvari predate kupcu radi probe prodavac snosi di kupčeve izjave da opstaje pri ugo-voru, odnosno do isteka roka kada je bio dužan da stvar vrati prodavcu); isto važi i za kupovi-nu na pregled i za kupovinu sa rezervom probanja, Više, u Komentaru ZOO, red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 874.

71 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 97.72 O kritici o tumačenju odredbe čl. 456. st. 2. ZOO, Vidi, D. Mitrović, u Komentaru ZOO, red.

S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 875.

65

Ako predaja/isporuka stvari nije izvršena zbog kupčeve docnje, rizik prelazi na kupca u času kad je došao u docnju. Kad su predmet ugovora stvari određene po rodu, rizik prelazi na kupca u docnji ako je prodavac izdvojio stvari očigledno namenjene za izvršenje predaje i o tome odaslao obaveštenje kupcu (u praksi, međutim, ne mora uvek prodavac da izdvoji robu za kupca; dešava se da prodavac odobri kupcu da izabere i izdvoji robu; u tom smislu i br. 77. Opštih uzansi za promet robom - ako kupac na skladištu prodavca izabere robu, pa se izabrana roba odvoji radi otpreme, smatra se da je time izvršena isporuka). Kad su stvari određe-ne po rodu takve prirode da prodavac ne može da izdvoji jedan njihov deo, do-voljno je da je prodavac izvršio sve radnje koje su potrebne da bi kupac mogao preuzeti stvari i da je o tome odaslao obaveštenje kupcu (radi se, konkretno, o stvarima kod kojih nije uobičajeno da ih prodavac prethodno izdvoji, kao što je npr. predaja žita iz silosa, nafte iz rezervoara i sl; radi se o takvim stvarima gde je uobičajeno ili ugovoreno da će se izdvajanje izvršiti kada kupac dođe da ih pre-uzme, pri čemu ovo izdvajanje može vršiti ili prodavac ili kuapc ili oba zajedno73).74 Ako je predmet predaje/isporuke individualno određena stvar, rizik prelazi na kupca u momentu njegovog odocnjenja. Za to vreme kada je zbog kupčeve docnje rizik prešao sa prodavca na kupca, prodavac se ne oslobađa obaveze da čuva robu sa pažnjom dobrog privrednika, o trošku kupca.

Pitanje snošenja rizika za štetu zbog slučajne propasti ili oštećemnja stvari/robe u korelaciji je sa pitanjem snošenja rizika što se tiče cene. Ako rizik za slu-čajnu propast ili oštećenje stvari snosi prodavac pa stvar propadene prodavac nema pravo na cenu a ako je primio dužan je da je vrati, ako se radi o individualno od-ređenoj stvari (kupac ima i pravo na naknadu štete samo ako je do propasti ili oštećenja stvari došlo krivicom prodavca); ako se radi o stvari određenoj po rodu, prodavac je, po pravilu, dužan da isporuči drugu količinu iste stvare, a ako stvar delimično propadne ili se oštetei prodavac mora pristati na sniženje cene ukoliko kupac ostane pri ugovoru i dođe do preuzimanja robe. Ako rizik za slučajnu pro-past stvari snosi kupac, on je dužan da plati cenu čak iako stvar nije primio jer je propala.

Činjenica da je prodavac ovlašćen da zadrži dokumenta na osnovu kojih se može raspolagati robom ne utiče na prelazak rizika, kao što ne utiče ni zadržava-

73 Komentar ZOO, red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 877.74 Vidi, ZOO, čl. 457. U pravnoj literaturi se ističe da dužnost obaveštavanja ne treba shvatiti kao

uslov za stavljanje kupca u docnju, odnosno da kupci ne mogu da ističu da nisu u docnji zato što nisu obavešteni od strane prodavca da su stvari određene po rodu izdvojene radi predaje, odnosno da su izvršene sve radnje potrebne da ih preuzmu; Zakon zahteva da je prodavac poslao obaveštenje kupcu a ne da ga je ovaj primio; prihvaćena je, dakle, teorija odašiljanja i prodavac treba samo da dokaže, u slučaju spora, da je posao predviđeno obaveštenje, Vidi, Komentar ZOO, redaktori Perović-Stojanović, knjiga druga, 1980, G. Milanovac-Kragujevac, str. 31.

66

nje prava svojine na prodatoj robi (prodavac određene pokretne stvari može po-sebnom odredbom ugovora zadržati pravo svojine i posle predaje stvari kupcu, sve dok kupac ne isplati cenu u potpunosti, a rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi kupac od časa kad mu je stvar predata).

Uz pitanje prelaska rizika, redovno je vezano i pitanje prelaska troškova. Po pravilu, od trenutka kad je na kupca prešao rizik, kupac snosi troškove za robu; do tada prodavac.

2.6.2. Transportne klauzule

U poslovnoj praksi saugovarači (prodavac i kupac), često, pitanja prelaska rizika, prelaska troškova, mesto, vreme i način predaje, pribavljanje transportnog sredstva, osiguranje u transportu, obaveštavanje druge strane, regulišu transpor-tnim klauzulama. Transportne klauzule su posebni trgovački tipizirani termini koji, kako u unutrašnjem, tako i u međunarodnom prometu, imaju određeno zna-čenje; dovoljno je u ugovoru o prodaji u privredi naznačiti samo naziv klauzule, bez unošenja u ugovor čitavog teksta klauzule. Transportnim klauzulama se uređu-ju samo odnosi između prodavca i kupca; ne uređuju se transportnim klauzulama odnosi npr. između prodavca, odnosno kupca, s jedne strane, i prevozioca, s dru-ge strane; odredbe transportnih klauzula koje se odnose na pitanja u vezi sa pre-vozom robe, uređuju ta pitanja samo što se tiče odnosa između prodavca i kupca. Naziv svake transportne klauzule sastoji se iz dva dela: od jedne skraćenice ili od jedne ili nekoliko potpunih reči i od naznačenja nekog mesta ili neke prostori-je.75

Najpoznatija zbirka transportnih klauzula u svetskoj poslovnoj praksi su Inco-terms (1936, 1953, 1980, 1990, 2000) pravila Međunarodne trgovinske komore u Parizu, koja sadrži 13 klauzula.76 Kod nas Opšte uzanse za promet robom iz 1954. godine sadrže 15 klauzula.

75 O transportnim klauzulama, Detaljnije, B. Starović, Međunarodna CIF i FOB kupoprodaja prema Incoterms-u 1953, Beograd, 1977; A. Goldštajn, Privredno ugovorno pravo, Zagreb, 1967, str. 232-241; J. Vilus, Međunarodni trgovački termini - Incoterms - revizija 2000. - , Pravni život, Beograd, br. 11/2000, str. 285-294; M. Draškić, Transportne klauzule, Pravo i privreda, Beograd, br. 5-6/1994, str. 5-35.

76 Više. J. Vilus, Međunarodni trgovački termini - Incoterms - revizija 2000. - , str. 285-294.

67

INCOTERMS - Međunarodni komercijalni termini

Incoterms - International Commercial Terms (Međunarodni komercijalni termini) predstavljaju skup relevantnih defi nicija termina međunarodne trgovine. U svojstvu mehanizma standardizacije odnosa između kupca i prodavca, Incoterms su po prvi put redigovane od strane Međunarodne trgovinske komore u Parizu 1936. godine, od kada je usledila njihova međunarodna promocija. Incoterms faktički predstavljaju transportne klauzule kojima se u malom broju reči reguliše čitav niz prava i obaveza koje nastaju zaključivanjem ugovora o prodaji između kupca i prodavca, a posebno: prelazak rizika, prelazak troškova, mesto, vreme i način primopredaje, osiguranje, itd.

Formalnopravna i praktična suština standardizacije komercijlnih termina se ogleda u preciznom defi nisanju prava i obaveza koje nastaju zaključivanjem trgo-vinskog ugovora između poverioca i dužnika. Ovakav pristup se pokazao veoma ekonomičnim i transparentnim, što je prouzrokovalo njegovu zastupljenost širom sveta. Povećana ekonomičnost koju su Incoterms omogućili ogleda se u tome da ugovorne strane više ne podležu potrebi dugotrajnog pregovaranja o svakom uslo-vu svake transakcije ponaosob, već mogu zaključiti kupoprodajni ugovor na osno-vu precizno determinisanih standarda.

Ubrzani razvoj savremene međunarodne trgovine nužno je doveo do potrebe da izvorni Incoterms podlegnu brojnim revizijama. Danas je na snazi revizija iz 2000. godine, što svakako ne znači da druge verzije nisu validne. Naime, mnogi izvoznici i uvoznici danas koriste verzije iz 1980. i 1990. godine što se smatra punovažnim i legitimnim. Više revizija ovih međunarodnih standarda dovelo je do potrebe da se u samom ugovoru naglasi prema kojoj reviziji je ugovor sasta-vljen. Takođe, pošto ova pravila nemaju snagu običaja, ona zahtevaju izričitu volju stranaka, a stoga se njihova primena ne može zasnivati na pretpostavljenoj volji.

Incoterms se koriste tako što se inkorporišu u kupoprodajni ugovor i imaju komplementarno svojstvo u odnosu na druge elemente trgovinske obligacije. Oni se upotrebljavaju sa drugim pravnorelevantnim elementima obligacije, neopho-dnim za realizaciju svih činilaca spoljnotrgovinskog posla. Incoterms su, prema tome, dispozitivne norme i ugovorne strane kada se pozovu na neku klauzulu, mogu menjati njen sadržaj. Ta fl eksibilnost se ogleda u tome što Incoterms ne determinišu potpunost svih elemenata jedne obligacije, već joj daju formu za koju postoje pravni mehanizmi nadgradnje prema volji ugovornih strana.

Revidirana revizija Incoterms iz 2000. godine se smatra verzijom koja je ja-snija i jednostavnija za praktičnu primenu. Incoterms 2000 posebno imaju u vidu

68

danas u velikoj meri zastupljene zone slobodne trgovine, kao i upotrebu elektron-ske komunikacije u poslovnim odnosima, i određene promene u praksi prevoza.

Sve transportne klauzule sistematizovane su u četiri grupe, koje su označene slovima E, F, C i D. Grupu E čini tzv. paritetisporuke kod kojeg se roba stavlja na raspolaganje kupcu u poslovnim prostorijama prodavca. Prema klauzulama koje čine grupu F prodavac je dužan da preda robu prevoziocu, s tim što prevozioca određuje kupac. u grupi C su klauzule prema kojima je prodavac dužan da ugo-vori prevoz robe do kupca i da plati prevozninu, ali ne snosi rizik za gubitak ili oštećenje robe za vreme prevoza. Prema klauzulama iz grupe D prodavac snosi sve rizike i troškove dok ne dopremi robu u mesto odredišta.

Klauzula za isporuku robe u mestu - franko

Franko označava fabriku (mlin, skladište, rudnik), zapravo domicil prodavca. Međutim, ova klauzula se odnosi na mesto isporuke robe, što znači da je moguće navesti bilo koje mesto isporuke. Prodavac je u obavezi da kupcu stavi na raspo-laganje ugovorenu robu. Prodavac snosi troškove i rizik do trenutka kada je kupac bio dužan da preuzme robu, bez obzira na to da li je kupac tu robu faktički preuzeo. Kupac snosi sve troškove, uključujući utovar, transport, eventualnu uvoznu i iz-voznu dozvolu, carinu i druge troškove. Kupac takođe snosi sve rizike do mesta opredeljenja.

Klauzule koje regulišu prodaju uz otpremu

„Franko vagon" (FOT, FOR) + naznaka mesta otpreme

Klauzula se koristi u železničkom prevozu, ali se može koristiti i kod drugih transportnih sredstava. Prodavac je u obavezi da blagovremeno poruči vagon i da izvrši utovar robe o svom trošku ugovorenog dana ili u ugovorenom roku. Mesto otpreme ne mora nužno biti stanica, već može i da bude domicil prodavca. Uko-liko se radi o železničkom prevozu, mesto isporuke je uvek stanica. Prodavac snosi troškove i rizik do utovara u vagon, a ukoliko železnica vrši utovar, on sno-si troškove i rizik do predaje robe železnici. Prodavac nema nikakvih obaveza u vezi sa izvozom, ali je dužan da obavesti kupca o utovaru ili predaji železnici.

Franko uz bok broda (FAC + ugovorena luka ukrcaja

Prodavac priprema robu za utovar u ugovorenom roku uz bok broda, u ugovo-renoj luci ukrcaja i na mestu koje je sa kupcem ugovorio, a zatim je odmah dužan da obavesti kupca. Roba mora biti tako dopremljena da može biti zahvaćena brod-skom dizalicom. Na kupcu su svi tereti i rizici od postavljanja robe uz bok broda.

69

Kupac je dužan da obezbedi brod, mesto utovara i da obavesti o tome prodavca, da pribavi izvoznu dozvolu, a snosi i troškove prevoza, utovara i izvozne carine.

Utovareno na brod (FOB) + ugovorena luka otpreme

Najzastupljenija klauzula u nekontejniziranoj pomorskoj trgovini. Na teretu prodavca je da isporuči robu na brod koji je odredio kupac u ugovorenoj luci i roku. Ukrcaj robe i rizici pri utovaru padaju na teret prodavca. Pošto je reč o iz-voznoj klauzuli, prodavac pribavlja izvoznu dozvolu i plaća carinu. Međutim, na kupcu je da obezbedi brod, ali može to da učini i prodavac u svojstvu njegovog punomoćnika. Kupac snosi ostale troškove i rizike. Ova klauzula se smatra po-voljnom kod uvoza.

Cena, osiguranje, vozarina (CIF) + ugovorena luka opredeljenja

Cena obuhvata cenu robe, vozarinu i osiguranje bez mogućnosti rasčlanjavanja. Prodavac izvršava svoju obavezu utovarom robe u brod u luci ukrcaja u ugovore-nom roku. Prodavac pribavlja izvoznu dozvolu, sertifi kat o poreklu i polisu osi-guranja. Rizik prelazi na kupca u trenutku kad prodavac isporuči robu u mesto opredeljenja, ali stranke mogu takođe da ugovore obavezu slaganja robe. Pošto je reč o izvoznoj prodaji - isto kao kod klauzule FOB- prodavac snosi carine i takse, i vozarinu do prispeća robe u mesto opredeljenja. Incoterms 1990 su predvidele samo transport brodom, međutim izvoznici i uvoznici u praksi koriste ovu klauzulu i za vazdušni saobraćaj. Ova klauzula se smatra povoljnom za izvoz.

Cena, vozarina (C&F) + ugovorena luka opredeljenja

Ova klauzula sa pravne tačke gledišta ima istu sadržinu kao CIF. Razlika je u tome što prodavac nije u obavezi da osigura svoju robu.

Franko aerodrom (Fco) + naznačenje dogovorenog aerodroma otpreme

Prodavac je u obavezi da stavi robu na raspolaganje avio prevozniku u ugovo-renom roku i na ugovorenom aerodromu. Prodavac ugovara prevoz na teret kupca do aerodroma opredeljenja. Prodavac takođe pribavlja dozvolu za izvoz na svoj trošak i rizik, te snosi sve terete vezane za izvoz (takse, poreze, itd.). U trenutku kada prodavac avio prevozniku stavi robu na raspolaganje, rizik prelazi na kupca. Kupac snosi sve troškove vezane za robu od trenutka isporuke.

„Vozarina plaćena do..." + naznačeno mesto opredeljenja

Prodavac otprema robu o svom trošku u ugovorenom roku u ugovoreno mesto opredeljenja. Rizik prelazi na kupca kada je roba predata prvom prevoziocu, dok je prodavac dužan da izvesti kupca o predaji robe prvom prevoziocu. Prodavac je dužan da snosi sve troškove vezane za izvoz. Na teret kupca padaju svi troškovi vezani za uvoz (uvozna carina, troškovi istovara i pretovara i drugi troškovi).

70

„Vozarina i osiguranje plaćeni do..." + naznačeno mesto opredeljenja

Klauzula se razlikuje od klauzule „Vozarina plaćena do...." po tome što je ovde prodavac u obavezi da osigura robu od prevoznih rizika i da plati naknadu za to osiguranje.

„Franko prevoznik" + naznačeno mesto opredeljenja

Klauzula zadovoljava potrebe kontejnerskog prevoza, prevoza tegljačima i trajektima. Klauzula je u osnovi kao FOB, s tim što rizik i troškovi prelaze sa prodavca na kupca u trenutku predaje robe prvom prevoziocu. Kod FOB da bi se taj uslov ostvario potrebno je da roba pređe bok broda. Kupac o svom trošku ugovara prevoz i obaveštava prodavca o imenu prevoznika i vremenu kada roba treba da bude prevozniku stavljena na raspolaganje.

Klauzule koje regulišu ugovor o prispeću

Franko brod + naznačeno mesto opredeljenja"

Na prodavcu je da isporuči robu u ugovorenom mestu opredeljenja. Od tog trenutka prodavac više ne snosi rizike i troškove. Prodavac je dužan da blagovre-meno obavesti kupca o datumu prispeća i ozbeđuje ispravu potrebnu za preuzi-manje robe. Kupac snosi rizik iskrcaja, sve potonje troškove i obezbeđuje uvozna dokumenta.

„Franko obala" + ocarinjeno, ugovorena luka ili „Franko obala" + neocari-njeno, ugovorena luka

Prodavac stavlja robu na raspolaganje u ugovorenom roku u mestu opredelje-nja, dok je na kupcu odnošenje robe. Rizik prelazi na kupca u trenutku kada je bio obavezan da preuzme robu. U slučaju „ocarinjeno" prodavac je u obavezi da obez-bedi uvoznu dozvolu i snosi troškove uvozne carine i ostalih troškova, dok u slučaju „neocarinjeno" svi ovi troškovi padaju na teret prodavca.

„Isporučeno granica" + naznačeno mesto isporuke na granici

Prodavac o svom trošku i riziku stavlja robu na raspolaganje kupcu u nazna-čenom mestu isporuke na granici u dogovorenom roku. Prodavac takođe obez-beđuje kupcu ispravu na osnovu koje ovaj može podići robu, kao i izvoznu do-zvolu. Prodavac snosi izvozne dozvole, takse, plaća vozarinu i sve ostale troško-ve do isporuke na granici. Kupac je u obavezi da obezbedi uvoznu dozvolu i snosi sve troškove i rizike od trenutka kada je bio dužan da preuzme robu.

„Isporučeno ocarinjeno" + naznačeno mesto opredeljenja

71

Po ovoj klauzuli prodavac snosi najveći deo troškova i rizika. Roba je na pro-davčevom riziku i troškovima, prodavac plaća carinu i stavlja robu kupcu na ra-spolaganje na mestu opredeljenja u zemlji uvoza. On je dužan da to učini u ugo-vorenom roku i da kupcu pribavi sva dokumenta za omogućenje rapolaganja ro-bom. Po ovoj klauzuli prodavac je takođe u obavezi da pribavi uvoznu dozvolu i da snosi sve troškove vezane za uvoz, uključujući i carinu.77

Transportne klauzula iz Opštih uzansi za promet robom (br. 100-114)

»franko", "iz", "sa", "ex", "ab" - izrazi u ugovoru "franko", "iz", "sa", "ex", "ab", uz naznaku "fabrika", "rudnik", "mlin", "skladište", znače da je prodavac dužan da ugovorenog dana ili u ugovorenom roku stavi kupcu na raspolaganje robu upakovanu na uobičajen način i pripremljenu za otpremu na mestu na kome se ima izvršiti isporuka robe i njen utovar u prevozno sredstvo koje kupac ima staviti na raspolaganje. Prodavac snosi sve troškove u vezi sa robom, kao i rizik, do trenutka koga je kupac bio dužan da robu preuzme, a od tog trenutka kupac.

"franko vagon" uz naznaku utovarne stanice - izraz u ugovoru "franko vagon" (FOT, FOR), uz naznaku utovarne stanice, znači da je prodavac dužan poručiti blagovremeno vagon i ugovorenog dana ili u ugovorenom roku robu utovariti u vagon na određenoj utovarnoj stanici. Prodavac snosi sve troškove u vezi sa robom, kao i rizik, do izvršenog utovara robe u vagon. Prodavac je dužan da o svom tro-šku nabavi potrebne prevozne isprave, ali ne snosi troškove prevoza do mesta opredeljenja. Kupac je dužan da prodavcu blagovremeno naznači uputnu stani-cu.

"franko vagon" bez naznake utovarne stanice - ako izraz u ugovoru glasi samo "franko vagon", bez naznake utovarne stanice, prodavac je ovlašćen da robu utovari na stanici koja je njemu najbliža. Ali prodavac je dužan da robu utovari na drugoj stanici koju mu je kupac blagovremeno odredio. U tom slučaju prodavac snosi samo one troškove koje bi imao da je robu utovario na njemu najbližoj uto-varnoj stanici, a razliku između tih troškova i stvarno nastalih troškova usled toga što se roba tovari na udaljenijoj stanici koju je odredio kupac, snosi kupac.

"franko državna granica" - izraz u ugovoru "franko državna granica", uz naznaku o kojoj se granici radi, znači da je prodavac dužan ugovorenog dana ili u ugovorenom roku robu utovariti u vagon i predati na otpremu za ugovorenu uputnu stanicu. Prodavac je dužan da robu osigura do određene državne granice i snosi troškove osiguranja, vozarine, carinske i druge troškove u vezi sa robom do prelaska preko granice. Prodavac snosi rizik do trenutka predaje robe vozaru. Kupac je dužan da blagovremeno obavesti prodavca o mestu opredeljenja robe.

77 Vidi, Incoterms 2000, Privredna komora Jugoslavije, 2000.

72

"franko" uz naznaku mesta opredeljenja - izraz u ugovoru "franko", uz naznaku mesta opredeljenja ("Free delivered" named point of destination), znači da je prodavac dužan da u ugovorenom mestu, ugovorenog dana ili u ugovorenom roku stavi robu na raspolaganje kupcu u prevoznom sredstvu kojim je roba dopre-mljena. Prodavac snosi sve troškove u vezi sa robom do mesta opredeljenja, kao i rizik do trenutka koga je kupac bio dužan da robu preuzme, a od toga trenutka kupac. Uvozne carine, kao i druge troškove i takse u vezi sa uvozom robe u zemlju opredeljenja, snosi kupac.

"franko ocarinjeno" i "franko carina plaćena" - izraz u ugovoru "franko ocarinjeno", uz naznaku mesta opredeljenja ("Free cleared" named point of desti-nation, "Free cleared delivered" named point of destination), znači da je prodavac pored obaveze koja proističe iz izraza u ugovoru "franko" uz naznaku mesta opre-deljenja, dužan da snosi i sve troškove oko pribavljanja i legalizovanja uverenja o poreklu robe, fakture i ostalih dokumenata, kao i uvozne carine i druge troškove i takse u vezi sa uvozom robe u zemlju opredeljenja. Izraz u ugovoru "franko carina plaćena", uz naznaku mesta opredeljenja ("Free customs duties paid" named point of destination, "Free delivered customs duties paid" named point of desti-nation), znači da je prodavac, pored obaveze koja proističe iz izraza u ugovoru "franko" uz naznaku mesta opredeljenja, dužan da snosi i sve troškove oko priba-vljanja i legalizovanja uverenja o poreklu robe, fakture i ostalih dokumenata, kao i uvoznu carinu u vezi sa uvozom robe u zemlju opredeljenja, a druge troškove i takse koje se plaćaju za uvoz ili pri uvozu u zemlju opredeljenja snosi kupac.

"vozarina plaćena do" - izraz u ugovoru "vozarina plaćena do", uz naznaku mesta opredeljenja ("Freight paid to" named point of destination), znači da je prodavac dužan da ugovorenog dana ili u ugovorenom roku otpremi robu u mesto opredeljenja. Prodavac snosi sve troškove u vezi sa utovarom robe, kao i troškove prevoza do mesta opredeljenja, a rizik za robu do njene predaje prvom vozaru.

"ocarinjeno, vozarina plaćena do" i "vozarina plaćena do (carina plaće-na)" - izrazi u ugovoru "ocarinjeno, vozarina plaćena do", uz naznaku mesta opredeljenja, "franko vozarina ocarinjeno", uz naznaku mesta opredeljenja ("cle-ared freight paid to" named point of destination), znači da je prodavac, pored obaveze koja proističe iz izraza u ugovoru "vozarina plaćena do" uz naznaku mesta opredeljenja, dužan da snosi i troškove pribavljanja i legalizovanja uverenja o poreklu robe, fakture, prevoznih isprava i ostalih dokumenata potrebnih za uvoz robe u zemlju opredeljenja ili za tranzit preko drugih zemalja, ako se izdaju u zemlji utovara ili porekla robe, kao i uvozne carine i druge troškove i takse u vezi sa uvozom robe u zemlju opredeljenja. Izrazi u ugovoru "vozarina plaćena do (carina plaćena)", uz naznaku mesta opredeljenja, "franko vozarina do (carina plaćena)", uz naznaku mesta opredeljenja ("Freight paid to" named point of desti-

73

nation "cleared"), znače da je prodavac, pored obaveza koje proističu iz izraza u ugovoru "vozarina plaćena do", uz naznaku mesta opredeljenja, dužan da snosi i troškove pribavljanja i legalizovanja uverenja o poreklu robe, fakture, prevoznih isprava i ostalih dokumenata potrebnih za uvoz robe u zemlju opredeljenja ili za tranzit preko drugih zemalja, ako se izdaju u zemlji utovara ili porekla robe, kao i uvoznu carinu u vezi sa uvozom robe u zemlju opredeljenja, a druge troškove i takse koje se plaćaju za uvoz ili pri uvozu u zemlju opredeljenja snosi kupac.

"franko brod" (FOB - izraz u ugovoru "franko brod", uz naznaku luke ukr-caja ("FOB" named port of shipment, "Free on board" named port of shipment), znači da je prodavac dužan da ugovorenog dana ili u ugovorenom roku isporuči robu na palubu određenog broda u ugovorenoj luci ukrcaja. Prodavac snosi sve troškove u vezi sa robom, kao i rizik, do trenutka prelaska robe preko brodske ograde u luci ukrcaja. Kupac je dužan da obezbedi brod ili brodski prostor, da blagovremeno obavesti prodavca o brodu, mestu ukrcavanja u luci, vremenu po-četka i uslovima krcanja, kao i da snosi sve troškove zbog neurednog obavešta-vanja i zbog zakašnjenja broda.

"franko uz bok broda" (FAS) - izraz u ugovoru "franco uz bok broda", uz naznaku luke ukrcaja ("FAS" named port of shipment, "Free alongside ship" named port of shipment), znači da je prodavac dužan da ugovorenog dana ili u ugovore-nom roku postavi robu uz bok broda na dohvat brodske ili kopnene dizalice u toj luci. Prodavac snosi sve troškove u vezi sa robom, kao i rizik, do trenutka posta-vljanja robe uz bok broda. Kupac je dužan da obezbedi brod ili brodski prostor, da blagovremeno obavesti prodavca o brodu, mestu ukrcavanja u luci, vremenu početka i uslovima krcanja, kao i da snosi sve troškove zbog neurednog obavešta-vanja i zbog zakašnjenja broda.

"cena, osiguranje, vozarina (CIF, CAF) - izrazi u ugovoru "cena, osiguranje, vozarina", uz naznaku luke opredeljenja, "CIF", "CAF", uz naznaku luke oprede-ljenja ("CIF" named port of destination), znače da je prodavac dužan da zaključi ugovor o prevozu, da ugovorenog dana ili u ugovorenom roku utovari robu na brod u luci ukrcaja i da plati vozarinu do luke opredeljenja. Prodavac je dužan da o svom trošku robu osigura do luke opredeljenja, a snosi rizik do prelaska robe preko brodske ograde u luci ukrcaja. Izuzev vozarine i osiguranja, kupac snosi sve troškove u vezi sa prevozom robe morem, troškove iskrcavanja i iznošenja robe na obalu, ukoliko nisu uračunati u vozarinu, kao i carinu i druge troškove i taksu u vezi sa uvozom robe u zemlju opredeljenja.

"CIF iskrcano" - izraz u ugovoru "CIF iskrcano", uz naznaku luke opredelje-nja ("CIF" named port of destination "landed"), znači da je prodavac, pored oba-veza koje proističu iz izraza u ugovoru "CIF" uz naznaku luke opredeljenja, dužan da snosi i troškove iskrcavanja u luci opredeljenja.

74

"C.&.F." - izrazi u ugovoru "cena i vozarina", uz naznaku luke opredeljenja, "C&.F." uz naznaku luke opredeljenja ("C.&.F." named port of destination), zna-če da prodavac ima iste obaveze koje proističu iz izraza u ugovoru "CIF" uz na-znaku luke opredeljenja, izuzev što nije obavezan da robu osigura, ali mora kupca obavestiti o danu ukrcavanja robe i imenu broda. Izraz u ugovoru "C.&.F iskrca-no", uz naznaku luke opredeljenja, znači da prodavac ima iste obaveze koje pro-ističu iz izraza u ugovoru "CIF iskrcano" uz naznaku luke opredeljenja, izuzev što prodavac nije obavezan da robu osigura, ali mora kupca obavestiti o danu ukrca-vanja i imenu broda.

"iz broda", "ex ship" - izraz u ugovoru "iz broda", "ex ship" znači da je pro-davac dužan da robu stavi na raspolaganje kupcu u određenom brodu, ugovorenog dana ili u ugovorenom roku, u ugovorenoj luci opredeljenja, tako da se roba može iskrcati spravama za iskrcavanje. Prodavac snosi sve troškove u vezi sa robom, kao i rizik, do trenutka koga je kupac dužan da robu preuzme. Isto tako, prodavac snosi i troškove pribavljanja i legalizovanja isprava potrebnih kupcu za uvoz robe u zemlju opredeljenja, ako se izdaju u mestu otpreme ili porekla robe. Kupac snosi carine i ostale troškove i takse u vezi sa uvozom robe u zemlju opredelje-nja.

"sa keja", "sa obale", "ex quay" - izrazi u ugovoru "sa keja", "sa obale", "ex quay", i slični izrazi znače da je prodavac dužan da robu ugovorenog dana ili u ugovorenom roku stavi na raspolaganje kupcu na keju ili na obali određene luke. Prodavac snosi sve troškove i rizik u vezi sa robom do trenutka koga je kupac bio dužan da robu preuzme, kao i troškove pribavljanja i legalizovanja isprava potreb-nih kupcu za uvoz robe u zemlju opredeljenja, ako se izdaju u zemlji otpreme ili porekla robe.

2.7. Odgovornost prodavca - prava kupca

2.7.1. Odgovornost prodavca za neurednost u pogledu kvaliteta i količine robe

Pri prijemu isporuke robe, preduzimaju se radnje koje imaju za cilj da se utvr-di da li roba u pogledu kvaliteta i količine odgovara ugovoru, odnosno da li po-stoje nedostatci u pogledu kvaliteta i količine za koje prodavac odgovara. Vrši se tzv. kvalitativni i kvantitativni pregled ili kontrola ili prijem robe. Utvrđivanje da li isporučena roba ima kvalitativne ili kvantitativne nedostatke je velikog značaja i za prodavca i za kupca: što se tiče prodavca, ako se utvrdi da postoje nedostatci otvara se pitanje njegove odgovornosti; što se tiče kupca, ako se utvrdi da posto-je nedostatci, tada može koristiti određena pravna sredstva kao što je sniženje cene

75

i dr.; dakle, da bi smo govorili o odgovornosti prodavca i pravima kupca u sluča-ju kvalitativnih ili kvantitativnih nedostatka u pogledu isporučene robe prethodno s emora u odgovarajućem postupku utvrditi da li nedostatci postoje.

Pregled robe mogu da vrše zajednički kupac i prodavac (pre svega, ako su prilikom isporuke robe prisutni i kupac i prodavac; tada jedino skrivene mane robe koje su se pojavile posle isporuke utvrđuje sam kupac); može samo kupac (on je i najzainteresovaniji za to); može i samo prodavac (radi obezbeđenja dokaza o stanju robe u trenutku isporuke u slučaju eventualnog spora); može se poveriti nekom trećem licu (najčešće, specijalizovanoj kontrolnoj organizaciji i to, naro-čito kod distancione prodaje); može da se vrši i komisijski, u određenim slučaje-vima (ako to ugovore prodavac i kupac; dalje, prema Opštim uzansama za promet robom, komisijski pregled se vrši kad kupac ili prodavac treba da utvrde količinu robe sa prevoziocem ili špediterom, a prevozilac ili špediter to odbiju ili odbiju da izdaju ispravu o utvrđenoj količini, kao i kad se utvrđivanje količine vrši na skladištu prodavca bez prisustva kupca, ili obratno78; na kraju, može i samo jedna od ugovornih strana, pre svega kupac, da se odluči za komisijski pregled robe, i kad to nije dužna; kad se količina ili kvalitet utvrđuju komisjski sastavlja se zapi-snik, koji u sluačju spora pred susdom ima snagu oborivog dokaza).

Prema ZOO, kupac je dužan da primljenu robu pregleda ili da na pregled čim je to prema redovnom toku stvari moguće (prema Opštim uzansama za promet robom, u ono vreme u kome je prodavac dužan da izvrši isporuku). Kod vidljivih nedostataka, to praktično znači odmah po prijemu robe (treba se podsetiti da pro-davac, po pravilu, odgovara samo za materijalne nedostatke robe koje je ona imala u času prelaska ruzika na kupca, a rizik za robu prelazi na kupca u trenutku isporuke), a kod skrivenih nedostataka čim nedostatak bude primećen a najduže u određenom garantnom zakonskom ili ugovornom roku. Kupac je ovlašćen da odloži utvrđivanje kvaliteta i kvantiteta isporučene robe: prvo, kad kupac otpremi robu bez pretovara u novo mesto opredeljenja, a prodavcu je to prilikom zaklju-čenaj ugovora bilo poznato ili je moralo biti poznato, kupac može odložiti pregled robe do njenog prispeća u novo mesto opredelenja, s tim da je dužan da obavesti prodavca o utvrđenim nedostatcima, čim je to po redovnom toku stvari mogao doznati od svojih klijenata; drugo, kupac može odložiti pregled kad prodavac ne pošalje kupcu isprave koje su mu u tu svrhu potrebne (osim ako se radi o robi koja je u kvaru ili o lako kvarljivoj robi). Kod sukcesivnih isporuka, na osnovu jednog ugovora, pravilo je da se pregled vrši za svaku periodičnu isporuku posebno.

Pregled robe, po pravilu, vrši se u mestu u kojem je prodavac dužan da izvrši isporuku robe79 (tzv. pretpostavljeno mesto isporuke; ovo se, pre svega, odnosi na 78 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 128.79 J. Vilus, Određivanje i kontrola kvaliteta robe kod ugovora o prodaji, Beograd, 1970, str.

127.

76

pregled količine, dok mesto kvantitativnog pregleda robe nije posebno regulisano ni zakonom ni uzansama). Ugovorom može biti utvrđeno da se pregled robe vrši na utovarnoj stanici, na istovarnoj stanici, na skladištu prodavca, na skladištu kupca, i sl., bez obzira na to gde se vrši isporuka robe. Mesto pregleda robe može biti uređeno ugovorom i unošenjem određenih klauzula (tako, prema Opštim uzan-sama za promet robom klauzula "otprema železnicom bez merenja" znači da se vaganje, merenje ili prebrojavanje vrši na skladištu prodavca, a da je prodavac dužan da pozove kupca da prisustvuje utvrđivanju količine; klauzula u ugovoru "merenje na utovarnoj stanici" znači da je merodavna količina koju utvrdi stanič-ni, lučki ili pristanišni organ prilikom prijema na prevoz a da je merenje dužan da traži prodavac; klauzula u ugovoru "merenje na istovarnoj stanici" znači da je merodavna količina koju utvrdi stanični, lučki ili pristanišni organ na istovarnoj stanici, a da je merenje dužan da traži kupac; klauzula u ugovoru "srednja mera utovara i istovara" znači da je merodavna aritmetička sredina oba merenja, a da je merenje dužan da traži prodavac pri utovaru, a kupac pri istovaru).80

Način pregleda zavisi od toga da li se utvrđuje količina ili kvalitet i o kojoj vrsti robe se radi. Količina se utvrđuje vaganjem, merenjem, brojanjem; a kvalitet stručnim pregledom, upoređivanjem sa uzorkom, hemijskom analizom, i dr. Ako se roba isporučuje u originalnom pakovanju, utvrđivanje kvaliteta ograničava se samo na ispitivanje pakovanja; ako se docnije utvrdi da je isporučena roba imala mana, prodavac odgovara za njih kao za skrivene mane.81

Ako kupac prilikom pregleda robe utvrdi materijalne (kvalitativne) nedostatke ili da je isporučena veća ili manja količina robe od ugovorene, dužan je da to sa-opšti prodavcu, odnosno da stavi prigovor prodavcu, da bi prema njemu imao određena prava. Prigovor mora biti blagovremen, konkretan i dat na siguran na-čin.

Rokovi za stavljanje prigovora zavise od toga da li roba ima materijalni nedo-statak ili se radi o nedostatku u pogledu količine isporučene robe, i drugo, da li se radi o vidljivim nedostatcima ili skrivenim nedostatcima robe. Ako se radi o vi-dljivim manama robe, kupac je dužan da bez odlaganja po pregledu stavu prigovor (ako su ugovorne strane prisutne pri pregledu robe, to znači odmah). Ako se radi o skrivenim nedostacima (kad se posle prijema stvari od strane kupca pokaže da stvar ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prili-kom preuzimanja stvari), kupac je dužan, da o tom nedostatku obavesti prodavca bez odlaganja tj. odmah po otkrivanju, a najkasnije u roku od 6 meseci od preda-je stvari, ako nije ugovorom određen duži rok (prodavac ne odgovara za nedostat-ke koji se pokažu pošto protekne šest meseci od predaje stvari, izuzev kad je


77

ugovorom određen duži rok, čl. 482. st. 2. ZOO). Kad je zbog nekog nedostatka došlo do opravke stvari, isporuke druge stvari, zamene delova i sl. rokovi za pri-govor počinju teći od predaje opravljene stvari, predaje druge stvari, izvršene zamene delova i sl. U slučaju reeksoprta (kupac je otpremio robu dalje bez preto-vara), rokovi za prigovor se produžavaju za vreme koje je potrebno da kupčev kupac pregleda robu i o nedostatcima koje je utvrdio obavesti prvog kupca. U slučaju isporuke veće količine robe od ugovorene, kupac može u razumnom roku izjaviti da višak odbija (razumni rok je duži od roka bez odlaganja za materijalne nedostatke82); u suprotnom smatra se da je prihvatio prijem viška. Ako je isporu-čena manja količina od ugovorene, prema zakonu, ne postoji obaveza kupca, da bi očuvao svoja prava, da stavlja prodavcu prigovor (platiće cenu za onu količinu koju je stvarno primio); prema Opštim uzansama za promet robom, kupac mora da stavi prigovor u kratkom roku od isporuke ili od prijema isprava iz kojih se može utvrditi koičina robe.

Važno je istaći jedan bitan izuzetak od dosad rečenih pravila - kupac ne gubi pravo da se pozove na neki nedostatak i kad nije izvršio svoju obavezu da stvar pregleda bez odlaganja, ili obavezu da u određenom roku obavesti prodavca o postojanju nedostatka, kao i kad se nedostatak pokazao tek po proteku šest mese-ci od predaje stvari, ako je taj nedostatak bio poznat prodavcu ili mu nije mogao ostati nepoznat.83 Jer, tada je prodavac obmanuo kupca isporukom robe neodgo-varajućeg kvaliteta, pa zato se strože odgovara.

Prigovor mora biti konkretan a ne uopšten (da sadrži bliži opis nedostaka koji je uočen pregledom robe). Kupac u prigovoru mora da pozove prodavca da pre-gleda robu u jednom razumnom roku i za to vreme ne sme vršiti bilo kakave radnje na robi (osim eventualno radnji kojima se utiče na svojstva robe koja je u kvaru; o čemu kupac treba da obezbedi dokaz; što se tiče prodavca njegovo je pravo a ne dužnost da prihvati poziv kupca i da dođe da pregleda robu i da se uveri u stanje robe, ako je kupac ustanovio određene nedostatke, konkretno, on neće imati takav interes ako ima čvrste dokaze da je roba bila saobrazna ugovoru u času isporu-ke).

Prigovor se mora dati na siguran način radi obezbeđenja dokaza (prema Opštim uzansama za promet robom, prigovore saopštene prodavcu preko telefona, putem telegrama ili preko teleprintera, treba odmah potvrditi preporučenim pismom84; ako obaveštenje o nedostatku koje je kupac blagovremeno poslao prodavcu pre-poručenim pismom, telegramom ili na neki drugi pouzdan način zadocni ili uop-

82 Jankovec-Mićović, Privredno pravo, Kragujevac, 2006, str. 257.83 Vidi, ZOO, čl. 485.84 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 132. st. 2.

78

šte ne stigne prodavcu, smatra se da je kupac izvršio svoju obavezu da obavesti prodavca85).

Rok za stavljanje prigovora za materijalne nedostatke robe je prekluzivan. Istekom tog roka kupac gubi mogućnost stavljanja prigovora, a time i ostvariva-nja prava koje mu zakon daje (izuzetak od prekluzije postoji u slučaju ako je stvar kupljena uz garanciju a garantni rok je duži od roka za prigovor; takođe i slučaju kad je prodavac znao ili morao znati za mane robe). Mada je u pitanju prekluzivan rok, na neblagovremenost kupčevog prigovora, sud pazi samo na zahtev prodavca, a ne po službenoj dužnosti.86 Kad je, pak reč o isporuci veće ili manje količine robe od ugovorene posledice su sledeće: ako je isporučena veća količina a prigo-vor nije blagovremen, odnosno nije istaknut u razumnom roku - smatra se da je kupac saglasan da primi celu isporučenu količinu, dakle, i višak preko ugovorene količine; ako je isporučena manja količina kupac i pored nestavljanja prigovora ima ista prava kao i da je stavio prigovor, s tim što može biti eventualno odgovo-ran za štetu prodavcu, koja mu je pričinjena nestavljanjem ili neurednim stavlja-njem prigovora (u svakom slučaju dužan je da plati cenu samo za onu količinu robe koju je primio).

Prava kupca koji je blagovremeno obavestio prodavca o postojanju nedostatka gase se po isteku jedne godine, računajući od dana odašiljanja obaveštenja pro-davcu, izuzev ako je prodavčevom prevarom kupac bio sprečen da ih upotrebi (npr. stalnim obećanjem da će robu popraviti ili zameniti). U pravnoj literaturi smatra se da se radi se o prekluzivnom roku, te da sud po službenoj dužnosti mora voditi računa o tome da li je ovaj rok istekao87; suprotno, ovom je shvatanje da sud ne treba o ovoj okolnosti da vodi računa po službenoj dužnosti, već samo ako to zahteva prodavac.88 Kupac koji je blagovremeno obavestio prodavca o posto-janju nedostatka može posle proteka ovog roka, ako još nije isplatio cenu, istaći svoj zahtev da se cena snizi ili da mu se naknadi šteta kao prigovor protiv prodav-čevog zahteva da mu se isplati cena.

2.7.2. Prava kupca ako je isporučena roba lošijeg kvaliteta

Da bi kupac imao određena prava prema prodavcu u slučaju isporuke robe lošijeg kvaliteta, odnosno robe koja ima materijalne nedostatke potrebno je da bude ispunjeno više uslova: da postoji materijalni nedostatak (roba nema potreb-na svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet; roba nema svojstva i odlike

85 Vidi, ZOO, čl. 484. st. 2.86 Detaljnije, I. Jankovec, Privredno pravo, str. 373-374.87 Komentar ZOO, red. S. Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 940; Komentar ZOO, redaktori

Perović-Stojanović, knjiga druga, 1980, G. Milanovac-Kragujevac, str. 114.88 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 379.

79

izričito ili prećutno ugovorene ili propisane; roba nema potrebna svojstva za na-ročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu, ili mu je morala biti poznata; kad je prodavac predao robu koja nije saobrazna uzorku ili modelu; ako nije upakovana ili zaštićena na odgovarajući način), da je taj materi-jalni nedostatak postojao u času prelaza rizika za robu na kupca (pošto rizik slu-čajne propsati ili oštećenja robe prelazi sa prodavca na kupca u času predaje robe, to odgovornost prodavca za materijalne nedostatke postoji ako je roba manljiva u času kada se smatra da je izvršena isporuka robe kupcu, ako pitanje prelaska rizi-ka nije drukčije ugovoreno; međutim, prodavac odgovara i za one materijalne nedostatke koji se pojave posle prelaza rizika na kupca ako su posledica uzroka koji je postojao pre toga/pošto se u ovakvom slučaju radi o skrivenom nedostatku robe, prodavac će odgovarati, po pravilu, ako se nedostatak pojavio u roku od šest meseci od isporuke; isto tako prodavac će odgovarati i za one materijalne nedo-statke koji su se pojavili posle isporuke robe a koji su nastali zbog toga što uz robu nije bilo priloženo neophodno tehničko uputstvo za ispravno puštanje u pogon i upotrebu robe, ili ako je uputstvo bilo neadekvatno ili nerazumljivo, dalje, odgo-vornost prodavca biće pooštrena ako je dao posebnu garanciju za kvalitet89), po-trebno je da je kupac obavestio prodavca o nedostatku, potrebno je da kupac svoja prava prema prodavcu ostvari u određenom roku. Prodavac odgovara za materijalne nedostatke stvari koje je ona imala u času prelaza rizika na kupca, bez obzira na to da li mu je to bilo poznato.

Kupac koji je blagovremeno i uredno obavestio prodavca da je isporučena roba lošijeg kvaliteta od ugovorenog (odnosno, propisanog ili uobičajenog) može zah-tevati od prodavca da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar/robu bez nedostatka (ispunjenje ugovora); može zahtevati sniženje cene; može izjaviti da raskida ugovor. U svakom od ovih slučajeva kupac ima i pravo na naknadu štete. Kupac može ostvarivati ova prava samo u pogledu nedostataka o kojima je oba-vestio prodavca, a ne u pogledu drugih nedostataka.90

Opredeljenje kupca za zamenu i opravku stvari ne mora biti defi nitivno (ako kupac ne dobije zahtevano ispunjenje ugovora u razumnom roku, zadržava pravo da raskine ugovor ili da snizi cenu), dok je opredeljenje da raskine ugovor ili da zahteva sniženje cene, njegov neopoziv i konačan izbor (izuzetno, može se opre-deliti za neko drugo pravo, uz saglansost prodavca91).

ZOO ne govori u kom roku je kupac dužan da izvrši izbor svog prava po osno-vu isporuke robe lošijeg kvaliteta; u pravnoj literaturi shvatanje je da je to rok od

89 Ibid.90 Vidi, Komentar ZOO, redaktori Perović-Stojanović, knjiga druga, 1980, G. Milanovac-Kragu-

jevac, str. 96.91 Jankovec-Mićović, Privredno pravo ... str. 266.

80

jedne godine od slanja reklamacije, jer se istekom ovog roka gase prava kupca prema prodavcu.92

Ako stvar ima materijalni nedostatak, kupac ima pravo da traži da prodavac otkloni nedostatak, odnosno da opravi stvar i tako je dovede u ispravno stanje, kako je i predviđeno ugovorom. Kupac se može koristiti ovim pravom ako je to moguće i ekonomski opravdano.93 Opravku stvari prodavac treba da izvrši u pri-merenom roku, ako su mane otklonljive. Ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca i ne otkloni nedostatak, kupac ima pravo na raskid ugovora ili može zahte-vati smanjenje cene (ako je i pored otklanjanja nedostataka vrednost isporučene robe umanjena, kupac ima pravo da zahteva sniženje ugovorene cene94); kupac može i sam izvršiti potrebne radnje. U svakom slučaju ima pravo i na naknadu štete.

Kupac da bi mogao da zahteva od prodavca zamenu stvari, potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi: prvo, potrebno je da se radi o stvari određenoj po rodu (izuzetno moguće je i ako se radi o individualno određenoj stvari); drugo, kupac ima pravo na zamenu samo ako se radi o krupnijem nedostatku (kupac nema pra-vo da od prodavca zahteva predaju druge stvari bez nedostatka ako je nedostatak neznatan i ako se kupljena stvar i pored nedostatka može koristiti u skladu sa svojom namenom95); treće, kupac ima pravo na zamenu stvari samo ako je ona u onom stanju u kakvom je isporučena (kupac nema pravo na zamenu ako je robom raspolagao, tako da je ne može vratiti u stanju u kom je bila isporučena; od ovoga postoje izuzeci a odnose se na lako kvarljivu robu, na slučaj kad je kupac da bi utvrdio kvalitet robe morao utrošiti jedan deo isporučene robe).

Opredeljenje kupca za sniženje cene znači opredeljenje da ostaje kod ugovora o prodaji, ali zahteva srazmerno sniženje cene isporučene robe. Sniženje cene se vrši prema odnosu između vrednosti stvari bez nedostatka i vrednosti stvari sa nedostatkom. Ako se desi da je kupac koji je postigao sniženje cene zbog posto-janja nekog nedostatka na isporučenoj robi naknadno otkrio neki drugi nedostatak, on može raskinuti ugovor ili zahtevati novo sniženje cene. Kupac ima pravo na sniženje nezavisno od toga da li je cena plaćena ili ne. Kupac ne može dobiti sniženje ako je prodavac otklonio nedostatak (zamena stvari ili otklanjanje nedo-statka).

92 Vidi, I. Bukljaš, Kupčeva prava zbog nedostatka na robi, Informator, Zagreb, br. 2705/1980, str. 20.

93 I. Bukljaš, Kupčeva prava zbog nedostatka na robi, str. 19.94 Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbiije, kod, I. Jankovec, Privredno

pravo, str. 381.95 Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 180/81 od 5. XI 1981, Privredno pravni priručnik, br. 9/82,

str. 61.

81

Pravo kupca na raskid ugovora ima značajna ograničenja (jer, raskid ugovora treba da bude krajnja mera koja stoji kupcu na raspolaganju, ako se ni na koji drugi način ne mogu zaštititi interesi kupca): prvo, kupac može raskinuti ugovor samo ako je prethodno ostavio prodavcu naknadni primereni rok za ispunjenje ugovora (kupac može raskinuti ugovor i bez ostavljanja naknadnog roka ako mu je prodavac posle obaveštenja o nedostacima saopštio da neće ispuniti ugovor ili ako iz okolnosti konkretnog slučaja očigledno proizlazi da prodavac neće moći ispuniti ugovor ni u naknadnom roku; ako prodavac u naknadnom roku ne ispuni ugovor, on se raskida po samom zakonu, ali ga kupac može održati ako bez odla-ganja izjavi prodavcu da ugovor održava na snazi); drugo, kupac gubi pravo da raskine ugovor zbog nedostatka stvari kad mu je nemoguće da vrati stvar ili da je vrati u stanju u kome ju je primio (međutim, kupac može raskinuti ugovor zbog nekog nedostatka stvari ako je stvar potpuno ili delimično propala ili oštećena usled nedostatka koji opravdava raskidanje ugovora, ili usled nekog događaja koji ne potiče od njega ni od nekog lica za koje on odgovara; isto vredi ako je stvar potpuno ili delimično propala ili oštećena usled obaveze kupca da pregleda stvar, ili ako je kupac pre nego što je otkriven nedostatak potrošio ili izmenio jedan deo stvari u toku njene redovne upotrebe, kao i ako je oštećenje ili izmena bez znača-ja); treće, kad samo deo predate stvari ima kvalitativne nedostatke kupac može raskinuti ugovor samo u pogledu dela koji ima nedostatke (ne i u celini), osim ako predata stvar čini celinu, ili ako kupac inače ima opravdan interes da primi ugo-vorenu stvar u celini.

2.7.3. Prava kupca ako je isporučena roba boljeg kvaliteta

Kad je isporučena roba boljeg kvaliteta od ugovorenog, kupac je, po pravilu, dužan da je primi. Kupac može da odbije prijem robe boljeg kvaliteta ako ima opravdani interes da mu se isporuči roba ugovorenog kvaliteta (tako, kad su pred-met ugovora stvari određenog porekla, poverilac ne mora primiti stvari drugog porekla, pa ni kada su boljeg kvaliteta od ugovorenog96); on, tada, može zahteva-ti od prodavca da mu isporuči robu ugovorenog kvaliteta ili može izjaviti da ra-skida ugovor. Kad primi robu boljeg kvaliteta kupac nije obavezan da plati višu cenu od ugovorene.97

2.7.4. Prava kupca kod isporuke robe manje količine robe od ugovorene

U slučaju kad je prodavac isporučio samo deo ugovorene količine robe ili manju količina robe od ugovorene, kupac ima dva alternativna prava: da zahteva od prodavca da ispuni ugovor tj. da isporuči i preostali deo robe, odnosno preo-


82

stalu količinu robe, ili, da raskine ugovor, ali samo u pogledu pogledu dela, odno-sno količine koji nedostaju (po pravilima o raskidu ugovora). Kupac je, po pravi-lu, dužan da primi manje isporučenu količinu robe i plaća cenu saglasno primlje-noj količini robe, odnosno saglasno uredno isporučenoj robi. Međutim, kupac može raskinuti ugovor u celini (znači i u pogledu isporučene količine robe) u dva slučaja: prvo, ako ugovorena količina ili predata stvar čini celinu; drugo ako kupac inače ima opravdan interes da primi ugovorenu stvar ili količinu u celini.

2.7.5. Prava kupca kod isporuke veće količine robe od ugovorene

U slučaju isporuke veće količine robe od ugovorene, kupac je dužan da primi samo ugovorenu količinu robe, odnosno može odbiti da primi višak (osim ako se kreće u granici dozvoljene tolerancije). Ako primi višak robe, dužan je da plati cenu saglasno primljenoj, odnosno prihvaćenoj količini robe. Kupac može i da odbije isporuku robe u celini, ako se višak ne može odvojiti od ostale robe, ili ako bi odvajanje tog viška bilo skopčano sa velikim teškoćama i znatnim troškovima. ZOO (čl. 493) ustanovljava pretpostavku da je kupac prihvatio veću količinu robe nego što je ugovoreno, ako u razumnom roku ne izjavi da višak odbija.

2.7.6. Docnja prodavca

Kada prodavac ne isporuči kupcu robu u ugovorenom roku, pada u dužničku docnju. U slučaju dužničke docnje kupac ima pravo da traži ispunjenje ugovora i naknadu štete zbog zadocnjenja ili pravo da raskine ugovor i traži naknadu štete zbog neispunjenja ugovora. Kupac može raskinuti ugovor tek ako je prodavcu ostavio primereni naknadni rok za ispunjenje obaveze, pa prodavac ni u tom na-knadnom roku ne izvrši isporuku. Međutim, od obaveze ostavljanja naknadnog roka za isporuku robe postoje izuzetci: prvo, ako je ugovorena fi ksna kupoproda-ja (rok isporuke bitan sastojak ugovora), ugovor se raskida po samom zakonu istekom roka isporuke (kupac može održati ugovor na snazi ako bez odlaganja po isteku roka isporuke izjavi da održava ugovor na snazi); drugo, ako iz prodavčevog držanja (ili izričite izjave) proizilazi da on neće izvršiti ugovor, kupac može ra-skinuti ugovor bez ostavljanja naknadnog roka za isporuku robe.

U vezi sa docnjom prodavca, u pravnoj literatrui se postvlja nekoliko pitanja: jedno je relevantnost krivice prodavca za dolazak u docnju - mišljenja su podelje-na ali je većina mišljenja o irelevantnosti krivice (s tim, da prodavac i pored ne-blagovremene isporuke ne bi dolazio u docnju u slučaju kad može istaći prigovor neispunjenja obaveze kupca ili u slučaju kad je kupac u docnji sa prijemom ispo-ruke); drugo je rok unutar koga kupac može da optira između prava da traži is-punjenje ugovora i prava na raskid ugovora - smatra se da ćutanje kupca daje

83

mogućnost prodavcu da, u okviru roka zastarelosti, izvrši svoju obavezu i da na taj način onemogući prodavca da raskine ugovor, a s druge strame, kupac ima pravo da učini izjavu o raskidu sve dok mu pravo ne zastari (ovo tumačenje se kritikuje kao nepraktično i ističe se da je bolje rešenje Bečke konvencije (čl. 48), prema kojoj se ovlašćuje prodavac da zahteva od kupca da se izjasni da li prihva-ta izvršenje ugovora po isteku roka isporuke, a ako se kupac ne izjasni u primere-nom roku, prodavac može izvršiti ugovor u roku koji je naveden u njegovom zahtevu, a kupac za to vreme ne sme ništa činiti što ne bi bilo u skladu sa takvim izvršenjem ugovora od strane prodavca).98

2.7.7. Prava kupca kod sukcesivnih isporuka

Kod sukcesivnih isporuka, pojedini obroci imaju samostalnu pravnu sudbinu, tako da se u slučaju docnje prodavca primenjuju opšta pravila o nesaobraznim isporukama. Ipak, ZOO (čl. 129) i Opšte uzanse za prometom robom (br. 215) predviđaju tri posebna pravila za sukcesivne isporuke: prvo, ako prodavac kasni sa isporukom jednog obroka, kupac može u razumnom roku da raskine ugovor samo u pogledu tog obroka; drugo, kad prodavac ne ispuni jednu obavezu, kupac može, u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene; treće, kupac može da raskine ugovor i u pogledu isporučenih i nedospelih obroka, ako nema interesa za već izvršena ispunjenja, jer svi obroci čine jednu jedinstvenu celinu.

2.7.8. Pravo kupca na naknadu štete

U slučaju kad prodavac ne izvrši svoju obavezu isporuke robe ili to učini ne-uredno (u pogledu kvaliteta ili količine isporučene robe) ili neblagovremeno, du-žan je da nadoknadi kupcu štetu koja mu je time prouzrokovana. Prodavac nije dužan da nadoknadi štetu kupcu, ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja obaveze došlo iz uzroka za koji nije odgovoran. Treba praviti razliku između naknade štete zbog neispunjenja, zbog neurednog i neblagovremenog ispunjenja (docnja) i naknade štete zbog slučajne nemogućnosti izvršenja. U slučaju raskida ugovora razlikuje se apstraktna šteta i konkretna šteta kupovine radi pokrića ili radi samopomoći i stvarna šteta i izmakla dobit; u slučaju kad ugovor nije raskinut: konkretna šteta u obliku stvarne štete i izgubljene dobiti.

Apstraktna šteta se sastoji u razlici između ugovorene i tekuće cene za ugovo-renu robu. Šteta se određuje apstraktno na osnovu razlike između ugovorene i tekuće cene, nezavisno od toga da li je kupac pretrpeo štetu; radi se o pretposta-vljenoj šteti. Kupcu pripada pravo na ovu štetu ako je tekuća cena veća od ugo-

98 Vidi, M. Vasiljević (i tamo korišćena literatura), Poslovno pravo ... str. 500.

84

vorene; prilikom odmeravanja naknade štete kupac ne mora da dokazuje koliku je štetu pretrpeo. Apstraktna šteta predstavlja minimum odštetnog zahteva kupca, koji dokaže samo ovakvu razliku u ceni; kupcu pripada i pravo na naknadu druge (veće) štete, ako može da je dokaže (ZOO, čl. 526). Što se tiče vremenskog mo-menta utvrđivanja razlike u ceni i mesta utvrđivanja, to je dan raskida ugovora na tržištu mesta u kome je posao obavljen (sporno je da li se mislu na mesto gde je ugovor zaključen ili gde je trebao da bude ispunjen; ako na tržištu mesta u kome je posao obavljen nema tekuće cene, za izračunavanje visine naknade uzima se u račun tekuća cena tržišta koje bi ga moglo zameniti u datom slučaju, kojoj treba dodati razliku u troškovima prevoza).99

Konkretna šteta kupovine radi pokrića pretpostavlja: kupac mora da raskine ugovor na način predviđen za raskid ugovora (izuzetak se odnosi na fi ksnu kupo-prodaju); predmet ugovora o prodaji su stvari određene po rodu; kupovina radi pokrića treba da bude izvršena u razumnom roku posle raskida ugovora; kupovi-na radi pokrića mora biti izvršena na razuman način; kupac mora da obavesti prodavca o nameravanoj kupovini radi pokrića (propuštanje obaveštenja nema uticaja na naknadu konkretne štete; tada kupac odgovara za štetu koju pretrpi prodavac zbog toga što nije bio uopšte ili na vreme obavešten). Konkretna šteta obračunava se na razlici u ceni po kojoj je roba kupljena u odnosu na ugovorenu cenu i troškove kupovine i druge troškove koje je kupac razumno učinio. Od ku-povine radi pokrića razlikuje se tzv. prodaja radi samopomoći (u slučaju da kupac raskine ugovor ili zahteva uredno izvršenje obaveze od strane prodavca zato što roba koja mu je isporučena ima materijalni nedostatak, a stvar je nepodesna za čuvanje, ili ako su za njeno čuvanje ili za njeno održavanje potrebni troškovi ne-srazmerni sa njenom vrednošću, kupac je može prodati na javnoj prodaji u mestu određenom za ispunjenje, ili nekom drugom mestu ako je to u interesu prodavca, a postignuti iznos, po odbitku troškova prodaje, položiti kod suda tog mesta; ako stvar ima tekuću cenu, ili ako je male vrednosti u poređenju sa troškovima javne prodaje, kupac je može prodati iz slobodne ruke; ako je stvar takva da može brzo propasti ili se pokvariti, kupac je dužan prodati je bez odlaganja na najpogodniji način; u svakom slučaju, kupac je dužan obavestiti prodavca o nameravanoj pro-daji kad god je to moguće, a po izvršenoj prodaji, o postignutoj ceni i njenom polaganju kod suda100).

Naknada ostale štete/stvarna šteta i izmakla dobit - u slučaju neurednog izvr-šenja ugovora (kad ugovor nije raskinut) kupac ima pravo na naknadu dokazane štete koja nije zavisna od krivice dužnika tzv. ostale štete - stvarna šteta i izmakla dobit (obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete a visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke,

99 Vidi, ZOO, čl. 524.100 Vidi, ZOO, čl. 333.

85

izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo; pri oceni visine izmakle koristi uzi-ma se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem101). Inače, i apstraktna šteta i konkretna šteta izvšena na osnovu kupovine radi pokrića sadrže i stvarnu štetu i izmaklu dobit (ali, ako kupac dokaže da je pored ovih vidova štete pretrpeo i neku drugu štetu ima pravo na naknadu).

Odgovornost za tzv. mešoviti slučaj - čl. 262. ZOO - poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi; kad dužnik ne ispuni obavezu ili za-docni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled tog pretrpeo; za štetu zbog zadocnjenja sa ispunjenjem odgovara i dužnik kome je poverilac dao primeren naknadni rok za ispunjenje. Dužnik odgovara i za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja i ako tu nemogućnost nije skri-vio ako je nastupila posle njegovog dolaska u docnju, za koju odgovara. Posle pada u docnju, dužnik odgovara za štetu prouzrokovanu okolnostima za koje bi, prema opštim pravilima o odgovornosti, da nije u docnji, mogao da se oslobodi od odgovornosti.102 Izuzetno, dužnik se oslobađa odgovornosti za štetu ako do-kaže da bi stvar koja je predmet obaveze slučajno propala i da je on svoju obave-zu na vreme ispunio.

2.7.9. Nepostojanje odgovornosti prodavca

Odgovornost prodavca ne postoji: ako nisu ispunjene pretpostavke njegove odgovornosti o kojima je bilo reči, osim u slučaju nesavesnosti ili prevare od strene prodavca, što kupac mora dokazati; prodavac ne odgovara za slučajeve kada stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet, odnosno kada stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, odnosno propisane, ako je to u času zaključenja ugovora bilo poznato kupcu ili mu nije moglo biti nepoznato (smatra se da nisu mogli ostati nepoznati kupcu oni nedo-staci koje bi brižljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom lica istog zanimanja i struke kao kupac moglo lako opaziti pri uobičajenom pregledu stvari); prodavac ne odgovara za neznatne materijalne nedostatke (izuzev ako je uneta klauzula bez tolerancije); imalac čija je stvar prodata na javnoj prodaji ne odgovara za nedo-statake stvari; prodavac ne odgovara ili ograničeno odgovara za nedostatake stva-ri ako je to ugovorom tako određeno (osim ako takvu odredbu nije nametnuo kupcu koristeći svoj monopolski položaj, ili su mu nedostatci bili poznati a o tome nije obavestio kupca; ovakve klauzule poznate su kao kakva-takva, viđeno-odo-

101 Vidi, ZOO, čl. 189.102 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 509.

86

breno i prema Opštim uzansama za promet robom, kod ovih klauzula, prodavac ne odgovara za kvalitet robe, izuzev ako se radi o obmani103, dok prema stavu sudske prakse odgoavra se i za skrivene mane104). Inače, prodavac odgovara i za nedostatke koje je kupac mogao lako opaziti, ako je izjavio da stvar nema nikakve nedostatke ili da stvar ima određena svojstva ili odlike.

2.7.10. Odgovornost prodavca za tzv. refl eksnu štetu

Prodavac odgovara kupcu i za štetu koju je ovaj zbog materijalnih nedostatka stvari pretrpeo na drugim svojim dobrima, i to prema opštim pravilima o odgo-vornosti za štetu (tzv. refl eksna šteta ili prateća šteta; postoji pored i nezavisno od odgovornosti za materijalne nedostatke stvari). Za postojanje ove odgovornosti potrebni su sledeći uslovi: da je kupac pretrpeo štetu, na nekim drugim svojim stvarima, a ne u pogledu same stvari primljene od prodavca; da postoji uzročna veza između upotrebe same stvari i njenih svojstava i nastale štete; da je stvar imala materijalni nedostatak; da je prodavac kriv za refl eksnu štetu (krivica pro-davca se pretpostavlja).105

2.7.11. Odgovornost prodavca za pravne nedostatke

Prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje is-ključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom (prodavac nekog drugog prava garantuje da ono postoji i da nema pravnih smetnji za njegovo ostvarenje). Kad se pokaže da treće lice polaže neko pravo na stvar, kupac je du-žan obavestiti prodavca o tome, izuzev kad je to prodavcu već poznato, i pozvati ga da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg ili, kad su predmet ugovora stvari određene po rodu, da mu isporuči drugu stvar bez pravnog nedostatka. Ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca, u slučaju oduzimanja stvari od kupca ugovor se raskida po samom zakonu, a u slučaju umanjenja ili ograničenja kupčevog prava, kupac može po svom izboru raskinuti ugovor ili zahtevati srazmerno sniženje cene. Ako prodavac ne udovolji kupčevom zahtevu da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzija trećeg, kupac može raskinuti ugovor ako se zbog toga njegova svrha ne može ostvariti. U svakom slučaju kupac ima pravo na naknadu pretrpljene štete. Međutim, ako je kupac u času zaključenja ugovora znao za mogućnost da mu stvar bude oduzeta, ili da njegovo pravo bude smanjeno ili ograničeno, nema pravo na naknadu štete ako se

103 Vidi, Opšte uzanse za promet robom, br. 144. i 145.104 Presuda Višeg privrednog suda Srbije, Pž.-1623/80, u M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str.

498.105 Vidi, J. Radišić, Obligaciono pravo, Beograd, 1988, str. 230.

87

ta mogućnost ostvari, ali ima pravo zahtevati vraćanje, odnosno sniženje cene. Kupac koji se, ne obaveštavajući prodavca, upustio u spor sa trećim i spor izgubio, može se ipak pozvati na prodavčevu odgovornost za pravne nedostatke, izuzev ako prodavac dokaže da je on raspolagao sredstvima da se odbije zahtev trećeg lica. Kupac ima pravo pozvati se na prodavčevu odgovornost za pravne nedostat-ke i kad je bez obaveštenja prodavca i bez spora priznao očigledno osnovano pravo trećeg. Ako je kupac isplatio trećem izvesnu svotu novca da bi odustao od svog očiglednog prava, prodavac se može osloboditi svoje odgovornosti ako na-knadi kupcu isplaćenu svotu i pretrpljenu štetu. Odgovornost prodavca za pravne nedostake može se ugovorom ograničiti ili sasvim isključiti. Ali, ako je u vreme zaključenja ugovora prodavcu bio poznat ili mu nije mogao ostati nepoznat neki nedostatak u njegovom pravu, odredba ugovora o ograničenju ili o isključenju odgovornosti za pravne nedostatke je ništava. Prodavac odgovara i za posebna ograničenja javno-pravne prirode koja kupcu nisu bila poznata, ako je on za njih znao ili je znao da se mogu očekivati, a nije ih kupcu saopštio. Pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka gasi se istekom godine dana od saznanja za postojanje prava trećeg.106

2.8. Odgovornost kupca - prava prodavca

2.8.1. Prava prodavca po osnovu neplaćanja cene

Kad kupac ne isplati (odnosno ne plaća kod plaćanja u ratama) cenu u roku određenom u ugovoru (odnosno u roku koji je određen na neki drugi način) pada u dužničku docnju. U pogledu prava prodavca prema kupcu koji je u dužničkoj docnji treba praviti razliku između dva slučaja. Prvi, ako je kupac primio robu pa je zadocnio sa plaćanjem cene. Tada, prodavac može zahtevati od kupca izvršenje ugovorne obaveze (plaćanje cene), i naknadu štete (odnosno plaćanje zatezne, odnosno ugovorne kamate pri čemu nije relevantna krivica kupca niti je relevan-tno da li je prodavac pretrpeo kakvu štetu a ako je šteta veća od zatezne ili ugo-vorene kamate, prodavac ima pravo na naknadu te veće štete, ali ju je dužan do-kazati). Drugi je slučaj, kad kupac nije platio cenu, ali mu ni prodavac nije ispo-ručio robu. Tada, prodavac može da traži ispunjenje ugovora, plaćanje kupovne cene i naknadu štete zbog zadocnjenja; može da odustane od ugovora i traži na-knadu štete zbog neispunjenja ugovora (u skladu sa pravilima o raskidu ugovora), ili može da izvrši prodaju radi obezbeđenja (prodaja robe trećem licu) i traži na-knadu štete.

U određenim situacijama postoje i neka posebna prava prodavca ako kupac nije platio cenu za robu koju je kupio. Tako, prema čl. 476. ZOO, kad se predaja 106 Vidi, ZOO, čl. 508-515.

88

stvari ostvaruje uručenjem prevoziocu, prodavac može odložiti odašiljanje stvari do isplate cene, ili poslati stvar tako da zadrži pravo da raspolaže njom za vreme prevoza; ako je zadržao pravo da raspolaže stvarju za vreme prevoza, prodavac može zahtevati da stvar ne bude predata kupcu u mestu opredeljenja dok ne ispla-ti cenu, ili, prema čl. 477, ako se posle odašiljanja stvari kupcu pokaže da su njegove materijalne prilike takve da se osnovano može posumnjati da će on moći isplatiti cenu, prodavac može sprečiti izručenje stvari kupcu čak i kad ovaj već ima u rukama ispravu koja ga ovlašćuje da zahteva izručenje stvari.

2.8.2. Prava prodavca po osnovu neizvršenja drugih obaveza kupca

Kupac pada u tzv. poverilačku docnju kad neosnovano odbije prijem isporuke robe koja ima potrebna svojstva, koja se vrši u ugovorenom, odnosno uobičajenom roku, mestu i na ugovoreni način; ili kad blagovremeno ne preduzme radnje koje je dužan da preduzme da bi prodavac mogao da isporući robu; i dr. U slučaju poverilačke docnje, prodavac ima sledeća prava da zahteva ispunjenje ugovora i naknadu štete; da odustane od ugovora i traži naknadu štete; da izvrši prodaju radi obezbeđenja (prodaju trećem licu) i traži naknadu štete (razlika u ceni); da depo-nuje robu u javno skladište na trošak i rizik kupca.

Opšte uzanse za promet robom predviđaju, takođe, neke slučajeve odgovorno-sti kupca, odnosno prava prodavca: prvo, ako je kupac po ugovoru zadržao sebi pravo da naknadno odredi oblik, dimenzije ili druga svojstva robe (specifi kaciona kupoprodaja), pa prodavcu ne dostavi specifi kaciju u ugovorenom roku, a ni po isteku naknadnog primerenog roka koji mu je prodavac ostavio, prodavac može odustati od ugovora i tražiti naknadu štete (br. 227.); drugo, kad je ugovoreno da će kupac dostaviti ambalažu, a nije je na vreme dostavio, prodavac može po svom izboru: izvršiti isporuku predajom robe na ime i teret kupca u javno skladište, ako je to moguće; upotrebiti svoju ambalažu na račun kupca, ili na račun kupca uzeti u zakup ambalažu, u kom se slučaju rok za isporuku produžuje za onoliko dana, koliko je prema okolnostima potrebno za pribavljanje ambalaže; odustati od ugo-vora, ako mu kupac nije dostavio ambalažu ni u primerenom roku koji mu je na-knadno ostavio; pored toga, prodavac može zahtevati od kupca i naknadu štete koju je pretrpeo zbog neispunjenja ili zadocnjenja u pogledu dostavljanja amba-laže (inače, kad nije ugovoreno do kada kupac ima dostaviti prodavcu ambalažu, smatra se da je dostavio ambalažu na vreme ako je stigla prodavcu toliko vreme-na pre isteka roka za isporuku, koliko je prema okolnostima potrebno da bi pro-davac mogao izvršiti na vreme pakovanje i isporuku robe, br. 229.).

89

2.9. Garancija za ispravno funkcionisanje stvari

2.9.1. Uopšte

U uslovima razvijene podele rada prodavac, najčešće, nije i proizvođač stvari/robe. Prodavac je, najčešće, trgovinsko preduzeće koje je kupilo robu od proi-zvođača radi dalje prodaje. Prodavac zaključuje ugovor o prodaji te robe sa kup-cima i odgovara kupcu (potrošaču) ako stvar ima materijalne nedostatke. Dakle, kupac nije zaključio ugovor sa proizvođačem stvari (kad proizvođač nije istovre-meno i prodavac) i dugo se smatralo da, stoga, proizvođač ne treba da odgovara krajnjem kupcu za materijalne nedostatke robe koju je proizveo; ako je roba ima-la kakav nedostatak kupac je mogao da ostvaruje prava samo prema prodavcu. S druge strane, prodavac je mogao da istakne iste takve zahteve prema proizvođaču, jer se on prema proizvođaču pojavljuje kao kupac. Krajnji kupac nije mogao da ostvaruje prava prema proizvođaču. Međutim, u novije vreme ovakva shvatanja i pravni režim odgovornosti za materijalne nedostatke robe se menja. Shvatilo se da je prodavac samo produžena ruka proizvođača, pa da zato za položaj kupca ne može biti odlučujući jedino ugovor o prodaji između prodavca (trgovinskog pre-duzeća) i kupca.107 Pored prodavca, kupac može imati i drugog subjekta odgovor-nosti u proizvođaču, na osnovu date garancije za ispravno funkcionisanje stvari. Tako se zasniva, pravni odnos između (krajnjeg) kupca i proizvođača stvari je-dnostranom izjavom volje proizvođača o ispravnom funkcionisanje stvari tzv. garancijom (kao isprava o garanciji služi garantni list). Tako imamo dva pravna odnosa, pri čemu se pravilima o odgovornosti za ispravno funkcionisanje prodate stvari ne dira se u pravila o odgovornosti prodavca za nedostatake stvari. Odgo-vornost po osnovu garancije za ispravno funkcionisanje stvari obuhvata proizvođa-ča, ali i prodavca, čime je proširen krug lica koji odgovaraju kupcu za ispravno funkcionisanje stvari.

2.9.2. Garancija proizvođača za kvalitet njegovih proizvoda

Garancija za ispravno funkcionisanje stvari koju je proizvođač proizveo, prema načinu nastanka, može biti obavezna (osnov za davanje garancije je zakon) ili dobrovoljna (uspostavlja se voljom proizvođača). U pravnoj teoriji postoje razli-čita shvatanja za slučaj kada je izdavanje garancije obavezno a proizvođač ne izda garanciju; po jednom mišljenju, tada, ne postoji odgovornost proizvođača prema

107 J. Radišić, Garancija za trajan kvalitet i odgovornost za štetu od stvari sa nedostatkom, Beograd, 1972, str. 121.

90

kupcu, već samo odgovornost za privredni prestup108; po drugom, takva odgovor-nost postoji po samom zakonu. 109

Kao pismena isprava o datoj garanciji služi garantni list. Garantni list je pisme-no obećanje proizvođača da preuzima jemstvo za ispravno funkcionisanje stvari u garantnom roku. Proizvođač se obavezuje da će u primerenom roku besplatno otkloniti nedostatak na stvari ili kvarove koji nastanu prilikom njene redovne upotrebe za vreme garantnog roka, ili zameniti neispravnu stvar ispravnom. Ga-rantni rok je vremenski period u kojem prodavac garantuje da će prodata stvar ispravno funkcionisati. Dužinu garantnog roka određuje proizvođač, vodeći raču-na o propisanom roku. Garantni rok ne može biti kraći od propisanog roka, ali može voljom proizvođača biti duži.

Garantni list mora da sadrži elemente propisane zakonom, a koji su od znača-ja za obaveze proizvođača (označenje davaoca garancije, označenje stvari na koju se garancija odnosi, obaveze proizvođača, rok i uslove garancije; prilikom preda-je stvari kupcu, prodavac overava garanciju i unosi u garantni list datum predaje stvari; od tog datuma počinje da teče garancija). Kupac može da ostvaruje svoja prava po osnovu garancije za ispravno funkcionisanje stvari samo ako se pojavio nedostatak u funkcionisanju stvari i to u garantnom roku. Uslov odgovornosti proizvođača je da je kupac pravilno upotrebljavao i čuvao stvar. Ukoliko je stvar oštećena ili uništena usled nepravilnog rukovanja ili čuvanja ili nepažljive upo-trebe stvari, proizvođač neće odgovarati (pri tome je na proizvođaču stvari, ako se želi osloboditi obaveze po osnovu garancije, da dokaže da stvar ne funkcioniše neispravno zato što je kupac neodgovarajuće, odnosno nepravilno upotrebljavao): U praksi (pošto je garancija jednostrana izjava volje proizvođača), proizvođač određuje uslove pod kojima se kupac može pozivati na garanciju: on može odre-diti da za određene vrste kvarova garancija neće važiti, ili da će garancija važiti samo ako se stvar održava na određeni način, ili ako se kupac pridržavao pravila o montaži i pustanju u rad, ako je održavanje i opravke vršio ovlašćeni servis, i sl; po pravilu, proizvođači isključuju svoju odgovornost ako je do nepravilnog funk-cionisanja stvari došlo iz razloga što kupac te uslove nije ispoštovao.

Proizvođač stvari odgovara bez obzira na krivicu za nedostatke svog proizvo-da, koji su se pojavili za vreme garantnog roka. On odgovara i ako nije znao, niti je mogao znati za nedostatak. U slučaju kad je u izradi pojedinih delova stvari učestvovalo više samostalnih proizvođača, kupcu za ispravno funkcionisanje stva-ri odgovara krajnji (fi nalni) proizvođač, jer on i izdaje garanciju za ispravno funk-cionisanje stvari (fi nalni proizvođač ima pravo regresa prema kooperantima; od-

108 J. Radišić, Garancija za trajan kvalitet i odgovornost za štetu od stvari sa nedostatkom, str. 29.

109 Spirović-Jovanović, Garantija za ispravno funkcionisanje stvari, Beograd, 1975, str. 36 (tako i M. Vasiljević, Poslovno pravo, str. 510.

91

govornost kooperanata prema fi nalnom proizvođaču za neispravno funkcionisanje stvari koje potiče od tih delova ili od tih radnji prestaje kad prestane odgovornost fi nalnog proizvođača prema kupcu stvari).110

2.9.3. Dejstvo garancije proizvođača na odgovornost prodavca

ZOO je izričito predviđeno da izdavanje garancije za ispravno funkcionisanje stvari ne dira u pravila o odgovornosti prodavca za nedostatke stvari.111 Pored zaključenog ugovora o prodaji, izdatom garancijom za ispravno funkcionisanje stvari došlo je do zasnivanja drugog pravnog odnosa između proizvođača stvari i potrošača (krajnjeg kupca). Kupac u slučaju kad kupljena stvar ne funkcioniše ispravno, može slobodno birati da li će određene zahteve istaći prema prodavcu na osnovu ugovora o prodaji ili prema proizvođaču na osnovu date garancije. Kada je u pitanju odgovornost prodavca za materijalne nedostatke stvari, kupcu stoji na raspolaganje nekoliko mogućnosti: opravka stvari, zamena stvari, sniženje cene, raskid ugovora (ima i pravo na naknadu štete). Kada je u pitanju odgovornost proizvođača za ispravno funkcionisanje stvari, kupac ima pravo izbora u pogledu traženja opravke ili zamene stvari sa nedostatkom (ako se opredeli za opravku stvari, u praksi taj zahtev kupac usmerava prema proizvođaču, jer proizvođač ima čitavu mrežu ovlašćenih servisa za popravku svojih proizvoda, koje prodavac nema). Kupac ne može od proizvođača zahtevati raskid ugovora niti sniženje cene.

Subjekti odgovornosti po osnovu garancije za ispravno funkcionisanje stvari su njen proizvođač i prodavac (prema čl. 501. st. 1. ZOO - kad je prodavac neke mašine, motora, kakvog aparata, ili drugih sličnih stvari koje spadaju u takozvanu tehničku robu predao kupcu garantni list kojim proizvođač garantuje ispravno funkcionisanje stvari u toku određenog vremena, računajući od njene predaje kup-cu, kupac može, ako stvar ne funkcioniše ispravno, zahtevati kako od prodavca tako i od proizvođača da stvar opravi u razumnom roku ili ako to ne učini da mu umesto nje preda stvar koja funkcioniše ispravno). Proizvođač i prodavac stvari su solidarni dužnici prema kupcu u pogledu prava iz garancije zato što garancija proizvođača koju je prodavac predao kupcu predstavlja sastavni deo ugovora o prodaji. Kupac može da bira dužnika od koga će da ostvaruje svoja prava (pono-vimo, kupac ne može od proizvođača zahtevati raskid ugovora niti sniženje cene). Odgovornost prodavca je tako proširena jer on odgovara ne samo prema zakonskim pravilima o odgovornosti za materijalne nedostatke, već i prema uslovima garan-cije.

110 Vidi, ZOO, čl. 506.111 Vidi, ZOO, čl. 501. st. 2.

92

2.9.4. Prava kupca na osnovu garancije za ispravno funkcionisanje stva-ri i gubitak prava

Kupac može zbog neispravnog funkcionisanja zahtevati od prodavca, odnosno od proizvođača opravku ili zamenu stvari u toku garantnog roka, bez obzira na to kad se nedostatak u funkcionisanju pojavio. Bitno je da kupac postavi zahtev unutar garantnog roka. Prava kupca prema proizvođaču po osnovu garantnog lista gase se po isteku jedne godine računajući od dana kad je tražio od njega opravku ili zamenu stvari (u pogledu odgovornosti iz garantnog lista ovaj rok odgovorno-sti treba proširiti i na prodavca). ZOO predviđa i produženje garantnog roka - u slučaju manje opravke, garantni rok se produžava onoliko koliko je kupac bio lišen upotrebe stvari; međutim, kad je zbog neispravnog funkcionisanja izvršena zamena stvari ili njena bitna opravka, garantni rok počinje teći ponovo od zamene, odnosno od vraćanja opravljene stvari; ako je zamenjen ili bitno opravljen samo neki deo stvari, garantni rok počinje teći ponovo samo za taj deo. Kupac ima pravo i na naknadu štete koju je pretrpeo usled toga što je bio lišen upotrebe stva-ri od trenutka traženja opravke ili zamene do njihovog izvršenja. Troškove prevo-za stvari radi opravke padaju na teret proizvođača, odnosno prodavca (proizvođač, odnosno prodavac je dužan da o svom trošku prenese stvar do mesta gde treba da se opravi, odnosno zameni, kao i da popravljenu, odnosno zamenjenu stvar vrati natrag kupcu; za to vreme prodavac, odnosno proizvođač snosi rizik za propast ili oštećenje stvari).

2.9.5. Odgovornost proizvođača za refl eksnu štetu

ZOO, pored odgovornosti prodavca za refl eksnu štetu predviđa i odgovornost proizvođača za refl eksnu štetu - ko stavi u promet neku stvar koju je proizveo, a koja zbog nekog nedostatka za koji on nije znao predstavlja opasnost štete za lica ili stvari, odgovara za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka.112 Ova odgovornost proizvođača zasniva se na zakonu i nije od uticaja da li je izdat garantni list ili nije.

Postoje neki proizvodi koji po svojoj prirodi (lekovi, oružje) ili svojoj svrsi (prevozna sredstva, npr.) predstavljaju određenu opasnost štete zbog toga što po-seduju opasna svojstva. Tada, proizvođač odgovara za opasna svojstva stvari ako nije preduzeo sve što je potrebno da štetu, koju je mogao predvideti, spreči putem upozorenja, bezbedne ambalaže ili drugom odgovarajućom merom. Svaka stvar koja ima opasna svojstva ne može se zbog toga smatrati da istovremeno poseduje neki nedostatak Stvar koja ima opasna svojstva nema nedostatak ako ima svojstva za normalno korišćenje i rukovanje.112 Vidi, ZOO, čl. 179.

93

Proizvođač stvari koja ima nedostatak odgovara za štetu koja je u uzročnoj vezi sa nedostatakom po pravilima deliktne (vanugovorne) odgovornosti i to bez ob-zira na krivicu. Njegova odgovornost je isključena ako je šteta prouzrokovana krivicom samog oštećenog lica. S druge strane, odgovornost proizvođača jedne opasne stvari za štete zbog njenog nedostatka ne oslobađa odgovornosti imaoca te stvari od odgovornosti (kupca) - kupac odgovara solidarno kao imalac stvari koja ima svojstva opasne stvari sa proizvođačem koji je proizveo stvar sa nedo-statkom.

3. UGOVOR O POSREDOVANjU


Ugovor o posredovanju je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana - po-srednik obavezuje da će nastojati da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem, kao drugom ugovornom stranom, lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određe-nog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu (pro-viziju), ako taj ugovor bude zaključen.

Posrednik, dakle, samo dovodi u vezu nalogodavca i drugo lice, ali ne zaklju-čuje ugovor sa tim licem ni u svoje ime niti u ime nalogodavca; sam nalogodavac odlučuje da li će zaključiti ugovor sa licem sa kojim ga je posrednik doveo u vezu.

Osnovna svrha posredovanja je da se olakša zaključivanje drugih ugovora robnog prometa. Posrednik je specijalizovana organizacija koja je stručnjak za odnose na tržištu, poznaje učesnike na tržištu, njihovu kreditnu sposobnost, po-slovni ugled, poznaje zahteve tržišta u pogledu pojedinih roba i usluga, prati pro-mene na tržištu, i sl. S druge strane, privredni subjekti, često nisu dovoljno oba-vešteni o svim ovim činjenicama, odnosno o tome kome najsigurnije prodati od-ređenu robu, od koga kupiti određenu robu, izvršiti određene usluge, po kojoj ceni, pod kojim uslovima, i sl.; ovo naročito kada se radi o spoljnotrgovinskom poslo-vanju. Stoga se oni obraćaju posredničkoj organizaciji radi dovođenja u vezu sa drugim licima radi zaključivanja određenog ugovora.113

Posredovanje se najčešće koristi u vezi sa zaključenjem ugovora o kupoproda-ji ali se, takođe, koristi i kod zaključenja drugih ugovora. Prema predmetu posre-dovanja posao posredovanja se deli na kupoprodajno, berzansko, bankarsko, tran-

113 O privrednom značaju posredovanja, vidi: M. Velimirović, Ugovori u privredi ...str. 133; Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ...str. 160.

94

sportno, turističko, posredovanje osiguranja, i dr; dalje, razlikujemo posredovanje u okviru unutrašnjeg privrednog prometa i posredovanje u međunarodnom privre-dnom prometu; posrednici se mogu podeliti na specijalizovane (za pojedine obli-ke privrednog prometa) i opšte.

Ugovor o posredovanju je imenovani, dvostrano-obavezan, teretan, komutati-van, neformalan, (po pravilu, u praksi, ugovor po pristupu).

Ugovor o posredovanju se zaključuje, najčešće, na osnovu naloga koji nalogo-davac upućuje posredničkoj organizaciji. Nalog za posredovanje je u stvari ponu-da za zaključenje ugovora o posredovanju. U vezi sa zaključenjem ovog ugovora, u pravnoj literaturi se ističe da ugovor o posredovanju ne može da se zaključi i ćutanjem posrednika povodom naloga nalogodavca - reč je o ponudi nalogodavca, a posrednik nije u stanju opšte ponude već u stanju poziva na ponudu114. S druge strane, ističe se da posrednik primljeni nalog za posredovanje mora bez odlaganja, u jednom razumnom i kratkom roku, da odbije ukoliko ne želi da ga ispuni, a u slučaju da nalog nije odbijen, smatra se da je ugovor zaključen; u praksi se ugovor o posredovanju najčešće zaključuje ćutanjem posrednika na nalog nalogodavca da izvrši određeno posredovanje.115

Bitni element ovog ugovora je određenje predmeta ugovora, odnosno precizno određenje ugovora (sa određenjem njegovog predmeta; jednog ili više) povodom čijeg zaključenja se pribegava posredničkom poslu. Određeivanje naknade (pro-vizije), koja pripada posredniku, ne mora biti određena ugovorom i ne predstavlja bitan elemenat po samom zakonu, ali je po pravilu ugovorno bitan elemenat.116

Na osnovu naloga o posredovanju zasnivaju se dve vrste pravnih odnosa. Prvi, pravni odnos između posrednika i nalogodavca, (to je ugovor o posredovanju). Drugi pravni odnos se zasniva između nalogodavca i lica sa kojim je nalogodavac zaključio određeni ugovor robnog prometa, na osnovu posrednikovog nastojanja da do toga dođe. Ova dva pravna odnosa su međusobno odvojena; svaki od njih ima samostalno pravno dejstvo sa pravima i obavezama stranaka koji proizilaze iz tih ugovora.

U pogledu pravne prirode, ugovor o posredovanju sadrži elemente ugovora o nalogu (nastaje na osnovu naloga; posrednik mora da postupa po nalogu svog nalogodavca) i ugovora o delu (posrednik po nalogu nalogodavca preduzima faktičke a ne pravne radnje; odredbe ZOO koje se odnose na ugovor o delu mogu se shodno u određenim slučajevima primenjivati i na ugovor o posredovanju117).

114 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 521.115 M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 132; I. Jankovec, Privredno pravo ...str. 533; D.

Milenović, Poslovno pravo ... str. 138.116 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 522.117 Vidi, ZOO, čl. 814.

95

U našem pravu ugovor o posredovanju regulisan je ZOO, čl. 813-826.

3.2. Obaveze posrednika

Osnovna obaveza posrednika je da traži, sa pažnjom dobrog privrednika, pri-liku za zaključenje određenog ugovora i da ukaže na nju nalogodavcu; dakle da nastoji da nađe i dovede svog nalogodavca u vezu sa licem koje bi s njim prego-varao radi zaključenja određenog ugovora. Posrednikova obaveza je lična. Među-tim, posrednik bi ovu obavezu mogao da izvrši i preko drugog lica/ potposrednika ili međuposrednika, ako nalogom nalogodavca to nije isključeno.118 Nalog za po-sredovanje posrednik treba da izvrši u ugovorenom roku, a ako taj rok nije pred-viđen to treba da učini u primerenom i razumnom roku.119

Posrednik je dužan da obavešteva nalogodavca o svim okolnostima od znača-ja za nameravani posao koje su mu poznate ili su mu morale biti poznate (obave-štavanje o okolnostima vezanim za zaključenje konkretnog posla iz predmeta ugovora o posredovanju, a ne generalno obaveštavanje o okolnostima na tržištu, osim ako to nije izričito ugovoreno120).

Posrednik je dužan da štiti interese obeju strana između kojih posreduje i koje dovodi u vezu; dakle ne samo interese one strane sa kojom je zaključio ugovor o posredovanju, odnosno samo interese svog nalogodavca (posrednik mora da istu-pa objektivno i nepristrasno121). Inače, posredniku je dozvoljeno da istovremeno posreduje za obe strane, po osnovu posebno zaključenih ugovora o posredovanju, dok ne bi mogao istovremeno da bude posrednik jedne i zastupnik druge ugovor-ne strane (obaveza trgovinskog zastupnika je pri zaključenju ugovora da štiti in-terese svog nalogodavca a to je nespojivo sa ulogom posrednika čija je dužnost da štiti interese obe strane koje dovodi u vezu radi zaključenja ugovora).122 U pravnoj literaturi, se ističe i mišljenje da posrednik ne bi mogao ni da samostalno istupa, odnosno zaključuje ugovor sa samim sobom (npr. da se sam posrednik pojavljuje kao kupac nalogodavčeve robe.123

Posrednik je dužan da kao poslovnu tajnu čuva one podatke koje je saznao prilikom posredovanja u zaključenju određenog ugovora. On ne sme, bez dozvo-

118 R. Kašanin, u Komentar Zakona o obligacionim odnosima, Beograd, 1980, str. 306; Vidi, od-luka Vrhovnog privrednog suda suda, Sl-820/68, u D. Simonović, Ugovor o posredovanju, Pravna praksa, Beograd, br.11/2008, str. 55.

119 M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 135.120 R. Kašanin, nav. delo, str. 314.121 Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1981, str. 331.122 Vidi, presudu Vrhovnog privrednog suda, Zbirka sudskih odluka, knjiga XIV, sveska 3, 1969,

br. odluke 388, i dr. u Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... 2000.123 J. Slavnić, Ugovor o posredovanju, u Komentar Zakona o obligacionim odnosima, II knjiga,

redaktor S. Perović, Beograd, 1995, str. 1351.

96

le nalogodavca, obaveštavati druga lica o sadržini naloga koje mu je dao nalogo-davac, o toku pregovora, o uslovima zaključenog ugovora (ova obaveza se ne odnosi prema licima sa kojima posrednik nastoji da dovede u vezu nalogodavca). Takođe, posrednik ne sme ni svog nalogodavca iz jednog ugovora o posredovanju da obavesti o istim činjenicama iz ugovora o posredovanju sa drugim nalogodav-cima, bez njihove dozvole. Obaveza posrednika na čuvanje poslovne tajne traje ne samo dok postupa po nalogu nego i kad ugovor o posredovanju bude izvr-šen.

Posrednik je dužan da se pridržava naloga i uputstava koje mu je dao nalogo-davac (osim onih koji dovode u pitanje njegovu nepristrasnost).124

Posrednik je dužan da vodi posrednički dnevnik i da u posrednički dnevnik ubeleži bitne podatke o ugovorima koji su zaključeni njegovim posredovanjem. Takođe, dužan je da izda ugovornim stranama (kad njegovim posredovanjem bude zaključen ugovor) izvod iz posredničkog dnevnika potpisan od njegove strane - posrednički list (služi ugovornim stranama kao dokaz da je zaključen ugovor iz-među njih125).

Posrednik je dužan da posreduje u pregovorima i da nastoji da dođe do zaklju-čenja ugovora, ako se na to posebno obavezao (tada mu pripada i pravo na poseb-nu naknadu, i tada je dužan da se stara kao nezavisno i nepristrasno lice, kao lice koje se stara o interesima i nalogodavca i trećeg lica).

Posao posrednika, po pravilu, je okončan kad dođe do zaključenja ugovora između nalogodavca i trećeg lica povodom posredovanja. Nakon toga on može ostati u pravnom odnosu sa nalogodavcem samo na ugovornoj osnovi. Posrednik, tako, može imati obavezu da primi ispunjenje obaveze iz ugovora zaključenog njegovim posredovanjem samo ako je na to posebno ovlašćen od nalogodavca, u pismenoj formi (u suprotnom, nalogodavac može naknadno da odobri ovo ispu-njenje; drugo, može da odbije da odobri ispunjenje i da se obrati posredniku za naknadu eventualne deliktne štete zbog prijema ispunjenja a trećem licu kao dužni-ku obaveze koju je pogrešno ispunio posredniku radi realizacije prava iz docnje; treće, nalogodavac mora odobriti prijem ispunjenja od strane posrednika prema trećem licu i ispunjenje smatrati punovažnim ako su bili ispunjeni uslovi da po-srednik deluje kao poslovođa bez naloga u nuždi126).

124 Vidi, rešenje Višeg privrednog suda Hrvatske, Pž. 91/97 od 30. I 1979, u Jankovec-Mićović, Privredno pravo, ... str. 410.

125 Posrednički (mešetarski) list potpisan samo od posrednika predstavlja dokaz da je posrednik dobio nalog za posredovanje pod uslovima koji su u njemu upisani, a tek kada ga potpišu na-logodavac i treće lice predstavlja dokaz da je između njih zaključen ugovor posredovanjem, odluka Vrhovnog suda Srbije, Pž. 485/90.

126 J. Slavnić, nav. delo, str. 1354.

97

3.3. Odgovornost posrednika

Posrednik odgovara u slučajevima neizvršavanja, odnosno neurednog izvrša-vanja svojih obaveza (obaveštavanje, čuvanje poslovne tajne, postupanje po na-lozima i uputstvima, neunošenje u posrednički dnevnik podataka o ugovorima zaključenim njegovim posredovanjem, neizdavanje posredničkog lista, i dr.).

Posrednik odgovara za svaku štetu koja nastane njegovom krivicom, po nače-lu pretpostavljene krivice i može se osloboditi odgovornosti ako dokaže da šteta nije nastala njegovom krivicom (ili krivicom lica kojima se služi u izvršavanju svojih obaveza iz ugovora o posredovanju). Za odgovornost posrednika nije bitno da li je došlo do zaključenja ugovora između nalogodavca i trećeg lica ili ne. Odgovornost posrednika postoji ne samo prema nalogodavcu, već i prema trećem licu (osim za slučaj odavanja poslovne tajne). 127

ZOO predviđa i dva posebna slučaja odgovornosti posrednika: prvo, posrednik odgovara za nastalu štetu koju bi pretrpela jedna ili druga strana između kojih je posredovao, a koja bi se dogodila zbog toga što je posredovao za poslovno nespo-sobno lice za čiju je nesposobnost znao ili mogao znati; drugo, posrednik odgo-vara za štetu ako je posredovao za lice za koje je znao ili morao znati da neće moći izvršiti obaveze iz tog ugovora (u ovim slučajevima posrednik nema pravo na proviziju ni na ugovorene troškove128).

Posrednika ne odgovara ako postupajući sa pažnjom dobrog privrednika, ne dovede svog nalogodavca u vezu sa nijednim licem ili ako nijedno od lica koje je doveo u vezu sa nalogodavcem ne zaključi ugovor sa nalogodavcem; takođe, ako u posredovanju u pregovorima i nastojanju da dođe do zaključenja ugovora i po-red potrebne brižljivosti ne uspe u tom svom nastojanju; dalje, posrednik ne od-govara za izvrešenje obaveza lica iz ugovora zaključenog njegovim posredovanjem već samo za savesno izvršenje svog posla, osim ako je takva odgovornost izriči-to ugovorena.129

3.4. Obaveze nalogodavca

Osnovna obaveza nalogodavca je da plati naknadu za izvršenu posredničku uslugu. Posrednik ima pravo na naknadu (proviziju) i kad ona nije ugovorena. Visina naknade određuje se ugovorom, tarifom posrednika, ili kojim drugim opštim

127 Vidi, presudu Vrhovnog suda Srbije, Prev. 126/95 od 4. 04. 1995, Izbor sudske prakse, Beograd, br. 3/96, str. 41.

128 Vidi, odluka Višeg privrednog suda u N. Sadu, Sl-226/64 i odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 126/95, u D. Simonović, nav. delo, str. 54. i 57.

129 Vidi, zaključag Proširene opšte sednice Vrhovnog privrednog suda od 26. i 27. decembra 1972; odluka Saveznog suda, Gzs. 407/76, u D. Simonović, nav. delo, str. 55. i 56.

98

aktom. Međutim, ako visina naknade nije određena ni tarifom ili kojim drugim opštim aktom, ni ugovorom, a ni običajem, odrediće je sud prema posrednikovom trudu i učinjenoj usluzi. Naknada mora biti razumna i u srazmeri sa uslugama koje posrednik pruža.130 Ako je ugovorena naknada nesrazmerno visoka prema posre-dnikovom trudu i učinjenoj usluzi, sud je može na zahtev nalogodavca sniziti (sniženje ugovorene naknade ne može se tražiti ako je isplaćena posredniku posle zaključenja ugovora za koji je on posredovao).131 Posrednik stiče pravo na nakna-du u času zaključenja ugovora za koji je posredovao, ako nije drukčije ugovoreno (npr. čim dovede ugovorne strane u vezu, ili kad one izvrše zaključeni ugovor; ugovorom o posredovanju može biti predviđeno i da posrednik ima pravo na od-ređenu naknadu i za slučaj da njegovo nastojanje da se ugovor zaključi ostane bez rezultata132, takođe, ugovorom može biti predviđeno pravo posrednika na odgo-varajuću naknadu i za slučaj opoziva naloga za posredovanje133; posrednik ima pravo na ugovorenu naknadu i u slučaju ako ugovorne strane docnije odustanu od zaključenog ugovora, kao i u slučaju posredovanja kod verižne trgovine ako nije znao niti je mogao znati da se vrši verižna trgovina134). Ako je ugovor zaključen pod odložnim uslovom, posrednik stiče pravo na naknadu tek kad se uslov ostva-ri135, a kad je ugovor zaključen pod raskidnim uslovom, ostvarenje uslova nema uticaja na posrednikovo pravo na naknadu.136 U slučaju nevažnosti ugovora za-ključenog posredovanjem, posrednik ima pravo na naknadu ako mu uzrok neva-žnosti nije bio poznat. Naknadu posredniku plaća nalogodavac tj. lice sa kojim je zaključio ugovor o posredovanju i prema čijem nalogu je radio.137 Međutim, ako je posrednik dobio nalog za posredovanje od obeju strana može zahtevati od sva-ke strane samo polovinu posredničke naknade (ni u kom slučaju posrednik ne bi mogao da naplati puni iznos provizije za isti posao od obe ugovorne strane; isto važi i za naknadu tzv. vanrednih troškova).138

130 Vidi, rešenje Višeg privrednog suda Hrvatske, Pž.-1254/78 od 3.X 1978, PP-knjiga br. 1/79, str. 78, u Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 174.

131 Vidi, rešenje Višeg privrednog suda Hrvatske, Pž.-1882/78 od 3o. I 1979, ZSO-knjiga četvrta br. 12/Sp-3665, u Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 174.

132 Vidi, presudu Vrhovnog suda Vojvodine, Pž. 570/88 od 15.09.1988, Privreda i pravo, br. 1-2/89, str. 120.

133 Vidi, presudu Višeg privrednog suda u Zagrebu, Sl. 848/73 od 30. V 1973.134 , Vidi, odluka Vrhovnog suda Jugoslavija, Gz. 86/67. Iz sudske prakse nailazimo i na odluku u

kojoj je izrečeno da Ako posrednik nagovori nalogodavca i treće lice da raskinu ugovor zaklju-čen uz njegovo posredovanje, on nema pravo na naknadu, odluka Vrhovnog privrednog suda, Sl-1223/72.

135 Vidi, odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 182/99, u D. Simonović, nav. delo, str. 57.136 Vidi, odluka Višeg privrednog suda, Pž. 3481/99, u D. Simonović, nav. delo, str. 57.137 Vidi, odluka, Vrhovnog privrednog suda, Sl-1288/68, u D. Simonpvić, nav. delo, str. 55.138 Vidi, presudu Višeg privrednog suda u Ljubljani, Sl. 102/66 od 10.03 1966, u S. Carić, Ugovor

o posredovanju u našem pravu i poslovnoj praksi, Pravni život, Beograd, br. 11/2003, str. 174.

99

Za poslovnu praksu značajno je pitanje da li posrednik stiče pravo na provizi-ju kad nalogodavac i lice sa kojim je posrednik doveo nalogodavca u vezu zaklju-če neki drugi ili drugačiji ugovor, a ne onaj ili onakav kakav je bio određen u nalogu za posredovanje. U pravnoj literaturi se ističe da pravo posrednika na na-knadu zavisi od toga da li bi taj drugi ugovor bio zaključen ili ne da posrednik nije doveo u vezu nalogodavca i to drugo lice; pa ako taj drugi ugovor ne bi bio za-ključen da posrednik nije doveo u vezu nalogodavca i to lice, posredniku treba priznati pravo na proviziju.139 Takođe, i pitanje da li posrednik ima pravo na na-knadu za poslove koje će u buduće, u određenom primerenom roku (ne i za po-slove koji bi se zaključivali unedogled), nakon prestanaka ugovora o posredovanju, zaključivati nalogodavac sa trećim licem sa kojim ga je posrednik doveo u vezu. Prema shvatanju sudske prakse i pravne doktrine, kod ugovora o posredovanju nije zabranjeno ugovaranje naknade za ove tzv. indirektne poslove.140

U posredničku naknadu uključeni su troškovi koje posrednik ima u vezi sa izvršavanjem svojih obaveza iz ugovora o posredovanju (troškovi dovođenja u vezi nalogodavca i trećeg lica; npr, PTT troškovi, gorivo, i sl.); to su tzv. redovni troškovi. Izuzetno, međutim, posrednik ima pravo na naknadu troškova učinjenih u izvršavanju naloga, ako je to ugovoreno (nužni i korisni troškovi za nalogodav-ca; tzv. vanredni troškovi). Posrednik ima pravo na njih i u slučaju kad ugovor sa trećim licem nije zaključen.

Prema ZOO, posrednik koji protivno ugovoru ili protivno interesima svog nalogodavca radi za drugu stranu, gubi pravo na posredničku naknadu i na nakna-du troškova.

3.5. Odgovornost nalogodavca

Nalogodavac može da opozove nalog za posredovanje kad kod hoće (osim ako se toga prava nije ugovorom odrekao); takođe nije dužan da pristupi pregovorima za zaključenje ugovora sa licem koje je posrednik pronašao; dalje, nije dužan da zaključi ugovor sa trećim licem pod uslovima koje je saopštio posredniku (i koje je posrednik preneo trećem licu). U svim ovim slučajevima, nalogodavac odgo-vara posredniku za štetu, ako je postupao nesavesno.

139 Š. Ivanjko, Ugovor o posredovanju, Privreda i pravo, br. 5/80, str. 52.140 M. Velimirović, Privredno pravo, Podgorica, 2000, str. 304; Vidi, odlukaVrhovnog privrednog

suda, Sl-20/70, u D. Simonović, nav. delo, str. 55.

100

4. UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANjU


Ugovor o trgovinskom zastupanju je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (trgovinski zastupnik: u daljem tekstu: zastupnik) obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, i da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, a druga ugo-vorna strana (nalogodavac) se obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor ispla-ti određenu naknadu (proviziju).

Trgovinsko zastupanje nastalo je kao rezultat nastalih potreba poslovanja u savremenim uslovima robnog prometa, gde odnos između proizvodnje, prodaje, usluga, potrošnje predstavlja jedan dinamičan proces koji se neprestano usavrša-va. Konkurencija zahteva na tržištu specijaliste za pojedine oblasti od kojih neki treba da preduzimaju aktivnosti usmerene na povezivanje privrednih subjekata i zaključivanje ugovora između njih, jer u savremenim uslovima poslovanja sve je manje direktnih kontakata između proizvođača, davalaca usluga, trgovaca sa kraj-njim potrošačima. Ti kontakti se danas, najčešće ostvaruju putem trgovinskih za-stupnika kao privrednih subjekata specijalizovanih za dovođenje u vezu privrednih subjekata i zaključivanje ugovora između njih (korisnici usluga trgovinskih zastu-pnika ne moraju biti jedino privredni subjekti; to mogu biti i neprivredni subjekti, pa i fi zička lica). Potencijalnom nalogodavcu jednostavnije je i efi kasnije da oba-vljanje određenih trgovačkih poslova poveri stručnoj i specijalizovanoj privrednoj organizaciji, jer su one u mogućnosti da to obave bolje, brže i jeftinije u njihovo ime i za njihova račun.141

Ugovor o trgovinskom zastupanju je imenovan, dvostrano-obavezan, komuta-tivan, teretan, formalan ugovor142 (pismena forma; formalnost se ne odnosi i na ugovore koje zastupnik ili nalogodavac zaključuju sa trećim licima). 143

141 O značaju trgovinskog zastupanja, Vidi, M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 149; J. Ve-selinović, Ugovor o trgovinskom zastupanju, Pravni život, Beograd, br. 11/1998, str. 579-580. i 586-590.

142 Vidi, odluka Višeg trgovinskog suda, Pž. 1128/2006, u D. Simonović, Ugovor o trgovinskom zastupanju, Pravna praksa, Beograd, br. 12/2008, str. 41.

143 U pravnoj literaturi postoje različita shvatanja o sankciji neudovoljavanja obaveznosti pismene forme ugovora o trgovinskom zastupanju. S jedne strane su autori koji smatraju da sankcija propušatanja udovoljavanju zakonskoj formi ovog ugovora ne bi trebalo da bude stroga, odno-sno da to ne bi trebalo da vodi nevažnosti ugovora i da izvršenje ovakvog ugovora treba da vodi konvalidaciji nedostajućeg elementa pismene forme (M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 529, i dr.). Suprotno, V. Jovanović, Ugovor o trgovinskom zastupanju, Pravni život, Beograd, br. 2-3/1989, str. 390.

101

Ugovorom o trgovinskom zastupanju se uspostavlja trajniji poslovni odnos između nalogodavca i zastupnika, pa se ovaj ugovor, u praksi, zaključuje na neo-dređeno vreme ili na određeni, duži vremenski period. Nalogodavac daje ovlašće-nje zastupniku da traži lica koja bi bila zainteresovana da zaključuju određene ugovore sa nalogodavcem. Redovno nalogodavac određuje uslove pod kojima je spreman da zaključuje ugovore, kao i teritoriju na kojoj zastupnik može vršiti posao trgovinskog zastupanja. Kad nađe zainteresovano lice, zastupnik učestvuje u pregovorima između trećeg lica i nalogodavca, nastojeći da dođe do zaključenja ugovora. Ako se pregovori uspešno okončaju nalogodavac sam zaključuje ugovor sa trećim licem, a zastupnik može zaključivati ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca samo ako je od njega na to ovlašćen. Nezavisno od toga da li je ugovor sa trećim licem zaključio nalogodavac, ili je to u njegovo ime i za njegov račun učinio zastupnik, ugovorna strana u ugovoru sa trećim licem je na-logodavac.

Ugovor o trgovinskom zastupanju karakateriše: prvo, u sebi sadrži posao po-sredovanja (dovođenje u vezu nalogodavca sa trećim licima radi zaključenja ugo-vora) a može i zastupanja (zaključivanje ugovora sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, ali samo po dobijenom ovlašćenju); drugo, stalnost odnosa između nalogodavca i zastupnika (trgovinski zastupnik se obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem; trgovinski zastupnik pruža usluge nalogodavcu u određenom vremenu ili do raskida ugovora u svim poslovima/ugovorima određene vrste, jer ako bi jedno lice preuzelo obavezu da će zastupati drugo lice prilikom zaključenja jednog određenog ugovora ne radi se o trgovinskom zastupanju144); treće, jedan zastupnik ne može bez pristanka nalo-godavca preuzeti obavezu da na istom području i za istu vrstu poslova radi za drugog nalogodavca; četvrto, nalogodavac može imati na istom području za istu vrstu poslova više zastupnika (ukoliko ugovorom o trgovinskom zastupanju nije određeno poslovno područje trgovinskog zastupnika, smatra se da je on ovlašćen za zastupanje nalogodavca na celokupnom poslovnom području nalogodavca; ako nalogodavac zaključi ugovor o trgovinskom zastupanju sa više zastupnika, treba smatrati da su svi, ako im nije određeno poslovno područje ovlašćeni na zastupa-nje na celokupnom poslovnom području nalogodavca145); peto, nepostoji radni odnos između nalogodavca i zastupnika (trgovinski zastupnik je lice koje se pro-fesionalno bavi poslovima zastupanja kao svojom registrovanom delatnošću u cilju sticanja dobiti); i dr.

Bitni element ovog ugovora je određenje poslova u pogledu kojih će trgovinski zastupnik posredovati, odnosno zastupati nalogodavca (to može biti jedna ili više

144 Vidi, Jankovec-Mićović, Privredno pravo ... str. 400.145 Vidi, V. Jovanović, nav. delo, str. 387.

102

vrsta ugovora u privredi). 146 Visina naknade (provizija) ne mora biti određena u ugovoru.147

Povodom trgovinskog zastupanja možemo razlikovati dva pravna odnosa. Prvi, je tzv. unutrašnji odnos - odnos između trgovinskog zastupnika i nalogodavca (zasniva se na osnovu naloga i predstavlja odnos iz ugovora o trgovinskom zastu-panju) i, drugi je tzv. spoljašnji odnos - koji je punomoćničke prirode i koji nasta-je izvršenjem zaključenog ugovora o zastupanju od strane zastupnika tj. zaključe-njem nekog ugovora iz predmeta ugovora o trgovinskom zastupanju (reč je o tzv. direktnom zastupništvu gde se od samog početka uspostavlja direktan pravni od-nos između zastupanog/nalogodavca i trećeg lica148; u ovom pravnom odnosu zastupnik je dužan obavesiti drugu stranu da istupa u ime zastupanog/nalogodav-ca, jer u suprotnom smatraće se da radi u svoje ime, ali i kad on to ne uradi, prema čl. 85. ZOO, ugovor proizvodi pravno dejstvo za zastupanog/nalogodavca i drugu stranu, ako je ova znala ili je iz okolnosti mogla zaključiti da on istupa kao zastupnik).149 Ova dva pravna odnosa su međusobno odvojena; svaki od njih ima samostalno pravno dejstvo sa pravima i obavezama stranaka koji proizilaze iz tih ugovora.

U našem pravu, ugovor o trgovinskom zastupanju regulisan je ZOO, čl. 790-812. U međunarodnim privrednim odnosima trgovinsko zastupanje regulisano je Konvencijom o zastupanju u poslovima međunarodne prodaje robe, koja je done-ta u Ženevi 1983. godine.

4.2. Vrste trgovinskog zastupanja

U pravnoj literaturi postoje različite podele trgovinskog zastupanja, prema raz-ličitim kriterijumima; prvo, s obzirom na to da li zastupnik može da obavlja po-slove zastupanja samo na užoj, lokalnoj teritoriji u jednoj državi ili na nekom širem području (jedna ili više država), razlikuju se lokalni i generalni zastupnik; drugo, zastupnik može zastupati domaće privredne subjekte ili privredne subjekte iz ino-stranstva; treće, s obzirom na obim delatnosti zastupnika razlikujemo posebne zastupnike (ovlašćene za obavljanje tačno određenih poslova za vlastodavca) i opšte zastupnike (ovlašćene za obavljanje svih poslova zastupanja iz delatnosti vlastodavca), četvrto, kad nalogodavac poveri samo jednom zastupniku pravo

146 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 526; M. Trajković, Pomorsko pravo, Beograd, 1995, str. 180.

147 Vidi, odluka Vrhovnog privrednog suda, Sl. 255/73, u D. Simonović, Ugovor o trgovinskom zastupanju ... str. 41.

148 Bonnel, The 1983. Geneva convention on agency in the International Sale of goods, 32 Am. J. Comp. Law, 1984, str. 718.

149 Vidi, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 531; Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 180.

103

zastupanja na određenoj teritoriji, reč je o isključivom zastupniku, a kad nalogo-davca zastupaju dva ili više zastupnika, reč je o konkurentnim zastupnicima; peto, prema grani delatnosti u kojoj se vrši zastupanje, razlikuju se zastupnici u robnom prometu, u prometu novca i hartija od vrednosti (berzanski agenti), u osiguranju, turizmu, i dr; šesto, zavisno od odgovornosti zastupnika, razlikuje se obično za-stupništvo (zastupnik odgovara samo za stručan i savestan izbor trećeg lica) i del credere zastupništvo (zastupnik odgovara i za izvršenje obaveze trećeg lica; tada je provozija veća); i dr.

4.3. Obaveze zastupnika

Osnovna obaveza zastupnika je da se stalno stara da treća lica zaključuju ugo-vore sa njegovim nalogodavcem, i da u tom smislu posreduje između njih i nalo-godavca. U izvršavanju ove obaveze zastupnik istražuje tržište u pogledu robe ili usluga koje su predmet ugovora čijem zaključenu posreduje (ispitivanje ponude i potražnje, uslova prodaje ili kupovine, i sl.), iznalazi potencijalne ugovorne par-tnere za svog nalogavca, vodi razgovore sa njima i ispituje uslove pod kojima bi zaključili ugovor sa nalogodavcem; proverava njihov bonitet (platežnu sposobnost, urednost u izvršavanju ugovornih obaveza, i sl.), obaveštava nalogodavca o svemu ovome, dovodi u vezu nalogodavca sa potencijalnim partnerom radi zaključenja ugovora, predlaže elemente ugovora koji bi trebalo da zaključe, i sl.150. Zastupnik je dužan da učestvuje po uputstvima nalogodavca pri zaključivanju poslova i to do njihovog potpunog okončanja (dakle, kad trgovinski zastupnik istupa kao po-srednik, njegova obaveza ne prestaje kad dovede u vezu nalogodavca sa trećim licem koje je spremno da pod uslovima koji su mu saopšteni pregovara o zaklju-čenju ugovora sa nalogodavcem, nego je dužan da učestvuje u pregovorima, da im pomogne u formulisanju uslova ugovora tako da ugovor bude punovažan i u skladu sa običajima tržišta, i sl.151). Zastupnik je dužan da postupa sa pažnjom dobrog stručnjaka. Ako je postupao sa takvom pažnjom, ne odgovara ako nije uspeo da nađe odgovarajućeg saugovarača za svog nalogodavca; takođe, ne od-govara ako treće lice ne izvrši svoju ugovornu obavezu iz ugovora za čije je za-ključenje posredovao (isto i iz ugovora koje je po ovlašćenju on zaključio u ime nalogodavca), osim, ako je u ugovoru o trgovinskom zastupanju uneta del crede-re klauzula (zastupnik odgovara nalogodavcu za ispunjenje obaveza iz ugovora za čije je zaključenje posredovao ili koje je po ovlašćenju on zaključio u ime na-logodavca, samo ako je za to posebno pismeno jemčio152).

150 Vidi, J. Slavnić, nav.delo, str. 790.151 Vidi, Komentar Zakon o obligacionim odnosima, redaktori Blagojević-Krulj, II knjiga, Beograd,

1983, str. 1748.152 ZOO, čl. 801. st. 1.

104

Prema ZOO, u pretpostavljeni krug ovlašćenja zastupnika ne ulazi zaključiva-nje ugovora sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca. Stoga, da bi zastupnik mogao da zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca po-trebno je da je na to posebno ovlašćen od strane nalogodavca (ovlašćenje može da bude posebno - nalogodavac daje punomoć zastupniku da zaključuje jedan ili više unapred tačno određenih ugovora ili da zaključuje određene vrste ugovora; ili opšte/generalno - predstavlja ovlašćenje za zaključivanje svih ugovora koji dolaze u redovno poslovanje nalogodavca).153 Takođe, u pretpostavljeni krug ovla-šćenja zastupnika ne spada ni primanje ispunjenja ili zahtevanje ispunjenja potra-živanja nalogodavca prema trećem licu, tako da za preduzimanje ovih radnji za-stupnik mora biti posebno ovlašćen (ovlašćenje za zaključivanje ugovora ne obu-hvata i ovlašćenje zastupnika da zahteva i prima ispunjenja obaveza iz tih ugovo-ra; dalje, zastupnik na osnovu ovog ovlašćenja ne bi mogao, ako nije posebno na to ovlašćen, da vrši pravnu radnju pristanka na zamenu ispunjenja koje treba da primi, da izmeni rok ispunjenja, da odobri popust, i sl.; ovo ovlašćenje treba da bude dato u pismenoj formi154).

Zastupnik je dužan da se pridržava naloga svog nalogodavca u vezi s obavlja-njem poslova koji su mu povereni. Od dobijenih naloga može odstupiti samo uz saglasnost nalogodavca ili kad to zahtevaju interesi nalogodavca. U slučaju nepo-stupanja po nalozima nalogodavca, prekoračenja zastupničkih ovlašćenja, istupa-nja nakon prestanka ovlašećnja, zaključenja ugovora bez ovlašćenja, primenjuju se opšta pravila ZOO.155 Naloge je dužan da lično izvršava; može ih poveriti dru-gom licu samo ako je na to prinuđen okolnostima slučaja ili kad se sa tim saglasi nalogodavac (tada odgovara samo za izbor podzastupnika, a u slučaju nepropisnog ustupanja i za njegov rad).

Zastupnik je dužan da se stara (samo) o interesima svog nalogodavca u svim poslovima koje preduzima. U okviru ove obaveze, zastupnik je ovlašćen i da daje potrebne izjave saugovaraču nalogodavca u cilju obezbeđenja interesa i zaštiti i ostvarivanju prava svog nalogodavca (npr. prigovor prodavcu/saugovaraču da is-poručena roba ima materijalni nedostatak, i sl.); da zahteva preduzimanje potreb-153 U pogledu forme davanja ovog ovlašćenja u domaćoj pravnoj literaturi su se javilo nekoliko

shvatanja: jedno prema kome ovo ovlašćenje mora biti dato u pismenoj formi (V. Jovanović, nav. delo, str. 391, M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 150.); drugo, prema kome je do-voljno da treće lice bude obavešteno o ovlašćenju (S. Cigoj, Komentar obligacijskih razmerij, Ljubljana, 1986, knji. IV, str. 2233); a postoji i mišljenje da forma punomoćja koje nalogodavac daje zastupniku zavisi od vrste, odnosno forme ugovora za čije zaključenje ga ovlašćuje (D. Simonović, Ugovor o trgovinskom zastupanju... str. 34).

154 Vidi, J. Slavnić, nav. delo, str. 793.155 U slučaju kad zastupnik zaključi ugovor bez ovlašćenja od strane nalogodavca i nalogodavac

naknadno prihvati/odobru taj ugovor, to ne znači da je time dao ovlašćenje zastupniku da ubuduće te ugovore može zaključivati, Vidi, presuda Vrhovnog privrednog suda, Sl. 701/68 od 9. V 1968, u Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 183.

105

nih mera obezbeđenja (npr. zadržavanje stvari saugovarača, da bi izvršio obavezu prema nalogodavcu, i sl.156). Kad je ugovor zaključen posredovanjem zastupnika, onda saugovarač nalogodavca može punovažno činiti zastupniku izjave koje se tiču nedostataka predmeta ugovora (npr. prigovor na materijalne nedostatke, i dr.), kao i druge izjave u vezi sa tim ugovorom, u cilju očuvanja ili vršenja prava iz ugovora. Zbog svoje pristrasnosti, zastupnik ne može u istom konkretnom odno-su da istupa kao zastupnik za jednu, i kao posrednik za drugu ugovornu stra-nu.157

Zastupnik je dužan davati nalogodavcu sva potrebna obaveštenja o tržišnoj situaciji, naročito ona koja su od značaja za svaki pojedini posao, kako bi olakšao nalogodavcu da zaključi ugovor sa trećim licem pod što povoljnijim uslovima; obaveštenja o stanju na tržištu u pogledu ponude i tražnje, cene i sl.; o tome koja su lica zainteresovana da zaključe određeni ugovor sa nalogodavcem, pod kojim uslovima, kakav je njihov bonitet i sl; u kojoj fazi se nalazi posao koji obavlja za nalogodavca; o prigovorima koje je primio od trećih lica u vezi sa zaključenjem i ispunjenjem obaveza iz ugovora; o ugovorima koje je zaključio u ime i za račun nalogodavca, i sl.

Zastupnik je dužan da čuva poslovne tajne svog nalogodavca za koje je doznao u vezi sa poverenim poslom, i to ne samo za vreme trajanja ugovora o trgovinskom zastupanju nego i posle njegovog prestanka (sankcionisana je obavezom naknade štete).

Zastupnik je dužan da vodi zastupnički dnevnik (knjiga ugovora) u koji mora-ju hronološkim redom biti upisani svi ugovori koji su zaključeni njegovim posre-dovanjem ili koje je zaključio u ime i za račun svog nalogodavca, sa bitnim ele-mentima zaključenih ugovora. Takođe, izdaje zaključnicu koja sadrži sve sastojke zaključenog ugovora i služi ugovornim stranama kao dokaz da je zaključen ugovor između njih (nepostojanje zaključnice ne utiče na punovažnost zaključenog ugo-vora). Zaključnicu potpisuje zastupnik u ime nalogodavca i treće lice, i izdaje se u tri primerka (po jedan primerak za zastupnika, nalogodavca i treće lice).158

Zastupnik je dužan da položi račun nalogodavcu u pogledu poslova koje je obavio, zaključenih ugovora, primljenog novca i drugih stvari po osnovu ispunje-nja zaključenih ugovora od trećih lica, prava na proviziju koju potražuje po osno-vu zaključenih ugovora, i dr. (izvršenje ove obaveze zastupnika zavisi od trajnosti ugovornog odnosa sa nalogodavcem, od toga da li se radi o specijalnom ili opštem

156 Vidi, Komentar Zakon o obligacionim odnosima, redaktori Blagojević-Krulj, II knjiga, Beograd, 1983, str. 1745.

157 Vidi, presuda Višeg privrednog suda u Ljubljani, Sl. 135/66 od 22. I 1966, u Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 183.

158 Vidi, odluka Višeg privrednog suda Srbije, Pž. 5412/77, u D. Simonović, Ugovor o trgovinskom zastupanju ... str. 41.

106

ovlašćenju; u praksi, polaganje računa se vrši u određenim vremenskim razmaci-ma za sve poslove koji su u tom periodu izvršeni, a može, naročito ako se radi o specijalnom ovlašćenju, da se polaganje računa vrši pojedinačno po završenom poslu, ili na neki drugi način).

Po prestanku ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupnik je dužan da vrati nalogodavcu sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora (uzorci robe, reklamni materijal, sajamski eksponati, dokumentacija, i sl.).


Nalogodavac je obavezan da zastupniku stavi na raspolaganje potreban mate-rijal ili dokumentacija kad je to potrebno zastupniku za obavljanje njegovih po-slova (uzorci, modeli, reklamni materijal, prospekt, carinska dokumentacija, uve-renje o poreklu robe, atesti o kontroli kvaliteta robe, i sl.).

Nalogodavac je dužan da obavesti zastupnika o tome da li je zaključio ugovor sa trećim licem; da ga obavesti o svojoj odluci da ne zaključi ugovor sa trećim licem (nalogodavac može po svom nahođenju prihvatiti ili odbiti zaključenje ugo-vora pripremljenog posredovanjem od strane zastupnika); o potrebi da se smanji obim poslova kako bi zastupnik mogao tome da se prilagodi i smanji svoje anga-žovanje u posredovanju za nalogodavca (u suprotnom odgovara zastupniku za prouzrokovanu štetu).

Osnovna obaveza nalogodavca je da plati zastupniku naknadu za ugovore za-ključene njegovim posredovanjem, kao i za ugovore koje je sam zastupnik zaklju-čio, ako je bio za to ovlašćen (provizija). Zastupnik ima pravo na naknadu i za ugovore koje je nalogodavac zaključio neposredno sa klijentima koje je zastupnik našao.159 Ukoliko ugovorom o trgovinskom zastupanju nije drukčije predviđeno, pravo na naknadu zastupnik stiče kad ugovor između nalogodavca i trećeg lica bude izvršen160 (delimično izvršenje ugovora daje pravo na proviziju srazmerno

159 U pravnoj literaturi, se ističe da bi zastupnik trebao da ima pravo na proviziju u situaciji kada je ugovorom o trgovinskom zastupanju zastupnik dobio pravo da nalogodavca na određenoj teritoriji isključivo zastupa u određenoj vrsti poslova, pa nalogodavac te poslove sam zaključi, direktno sa trećim licima ili ih zaključi preko nekog drugog (Vidi, i odluka Vrhovnog privrednog suda, Sl. 1284/63, u D. Simonović, Ugovor o trgovinskom zastupanju ... str. 40); takođe, i u situaciji kad nalogodavac nakon isteka ugovora o trgovinskom zastupanju na području na kome je delovao njegov isključiv zastupnik nastavi sam da zaključuje ugovore (ako se to ugovorom predvidi; za određeno vreme, ne u nedogled, prim. autora), Vidi, J. Slavnić, nav.delo, str. 805.

160 Prema jednom shvatanju/timačenju odredbe čl. 805. ZOO, zastupnik stiče pravo na proviziju, ako nije drukčije određeno u ugovoru o trgovinskom zastupanju, u trenutku kada izvrši sve svoje ugovorne obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju, Vidi, Komentar Zakona o obli-

107

izvršenju ugovora), ali mu to pravo pripada i kad ugovor ostane neizvršen, ako je do toga došlo iz uzroka koji je na strani nalogodavca (ne i na na strani trećeg lica). Visina naknade se određuje ugovorom ili tarifom, a ako nije određena zastupnik ima pravo na uobičajenu naknadu. Ako je naknada nesrazmerno velika prema učinjenoj usluzi, sud je može na zahtev nalogodavca sniziti na pravičan iznos. Zastupnik koji je po ovlašćenju nalogodavca izvršio naplatu nekog njegovog po-traživanja ima pravo na posebnu naknadu od naplaćene svote (inkaso provizija). U slučaju kad je zastupnik na ugovornoj osnovi preuzeo odgovornost prema na-logodavcu za ispunjenje obaveze trećeg lica iz ugovora za čije je zaključenje posredovao ili koji je on zaključio u ime i za račun nalogodavca po njegovom ovlašćenju, zastupnik ima pravo na uvećanu proviziju (del credere provizija).

Zastupnik ima pravo na naknadu posebnih troškova koje je učinio u korist nalogodavca, ili po njegovom nalogu (troškovi transporta, carine, osiguranja, i sl.); ne i troškova koji proizlaze iz redovnog vršenja posredničkih poslova (i za-stupničkih) i koji su obuhvaćeni naknadom/provizijom, osim ako je drukčije ugo-voreno. Pravo na naknadu troškova nezavisno je od prava na proviziju.161

Radi obezbeđenja naplate svojih dospelih potraživanja nastalih iz ugovora o zastupanju, zastupnik ima pravo zaloge na svotama koje je naplatio za nalogodvca, po njegovom ovlašćenju, kao i na svim nalogodavčevim stvarima koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog drugog, dok se nalaze kod nje-ga, ili kod nekog koji ih drži za njega, ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima (skladišnica, tovarni list, konosman).

4.5. Posebni načini prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju

Kada trajanje ugovora o trgovinskom zastupanju nije određeno ugovorom niti se iz okolnosti posla može odrediti, svaka strana može raskinuti ugovor krajem svakog kalendarskog tromesečja. Otkaz mora biti saopšten drugoj ugovornoj stra-ni najmanje mesec dana pre isteka kalendarskog tromesečja, a ako je ugovor trajao tri godine, otkaz mora biti saopšten dva meseca pre isteka kalendarskog tromese-čja. Ugovorne strane mogu i drukčije odrediti rokove otkaza i prestanka ugovora, ali između otkaza i prestanka ugovora mora biti ostavljen rok od najmanje mesec dana. Samo izuzetno, iz ozbiljnih uzroka svaka strana može navodeći te uzroke raskinuti ugovor bez otkaznog roka. Ako je izjava o raskidanju učinjena bez ozbilj-nijih uzroka, smatra se kao otkaz sa redovnim otkaznim rokom. Zastupnik koji je

gacionim odnosima, redaktori S. Perović- D. Stojanović, G. Milanovac-Kragujevac, 1980, str. 630; takođe smatra se i da je najispravnije da zastupnik stiče pravo na proviziju u trenutku zaključenja ugovora sa trećim licem; Vidi, S. Carić, Ugovor o trgovinskom zastupanju (agen-turi) u našem pravu, Pravo-teorija i praksa, Novi Sad, br. 1/1998, str. 17.

161 Vidi, Komentar Zakon o obligacionim odnosima, redaktori Blagojević-Krulj, II knjiga, Beograd, 1983, str. 1745.

108

iz neosnovanog otkaza prekinuo delatnost ima pravo na naknadu štete zbog izgu-bljene dobiti, a ako je on neosnovano otkazao ugovor, pravo na naknadu štete pripada nalogodavcu. Neosnovani otkaz daje pravo drugoj strani da raskine ugo-vor bez otkaznog roka.

Ugovor o trgovinskom zastupanju zaključen na određeno vreme prestaje samim istekom određenog vremena. Međutim, ako se prećutno produži, smatra se dalje kao ugovor zaključen na neodređeno vreme.

4.6. Razgraničenje ugovora o trgovinskom zastupanju od ugovora o posredovanju

Sličnost između ugovora o trgovinskom zastupanju i ugovora o posredovanju dolazi otuda što trgovinsko zastupanje u sebi obuhvata komponentu posredovanja (zastupnik se obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem i u tom smislu obavezuje se da će nastojati da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem treća lica koja bi sa njim zaključivala određene ugovore... ). Međutim, između ova dva ugovora postoje razlike koje i čine da oni predstavljaju dva posebna, imenovana ugovora: prvo, ugovorom o posredovanju posrednik uspostavlja sa nalogodavcem ad hoc pravni i poslovni odnos, dok za-stupnik sa nalogodavcem uspostavlja trajniji poslovni i pravni odnos pošto ima obavezu da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogo-davcem; drugo, zastupnik deluje u ime i za račun nalogodavca i dužan je da delu-je u interesu samo svog nalogodavca, dok posrednik istupa u svoje ime i za svoj račun i dužan je da deluje nepristrasno i objektivno u interesu i nalogodavca i trećeg lica; treće, kod posredovanja cilj obaveze koju posrednik preuzima ugovo-rom o posredovanju je zaključenje ugovora između nalogodavca i trećeg lica, dok je kod ugovora o trgovinskom zastupanju cilj da treća lica ugovorne obaveze iz ugovora u čijem je zaključenju zastupnik posredovao izvrše; s tim u vezi, posrednik stiče pravo na proviziju u momentu zaključenja ugovora između nalogodavca i trećeg lica (ako ugovorom o posredovanju nije drukčije određeno), dok zastupnik stiče pravo na proviziju kad ugovor bude izvršen (ako ugovorom o trgovinskom zastupanju nije drukčije određeno); četvrto, posrednik obavlja radnje tehničkog karaktera/faktičke radnje u zaključenju ugovora u robnom prometu i to one koje se sastoje u tome na nađe i dovede u vezu nalogodavca sa trećim licem radi za-ključenja nekog ugovora a sve ostale radnje preduzima nalogodavac, dok je za-stupnik dužan da pored faktičkih radnji preduzima i pravne radnje upravljene na sklapanje ugovora sa trećim licima i sklapanje ugovora u okviru dobijenog ovla-šćenja (učestvuje po uputstvima nalogodavca pri zaključivanju poslova i to do njihovog potpunog okončanja; zastupnik je ovlašćen i da daje potrebne izjave saugovaraču nalogodavca u cilju obezbeđenja interesa i zaštiti i ostvarivanju pra-

109

va svog nalogodavca; da zahteva preduzimanje potrebnih mera obezbeđenja; za-stupnik može i da zaključi ugovor sa trećim licem u ime i za račun nalogodavca ako ovlašćen od strane nalogodavca; takođe, da prima ispunjenje ili da zahteva ispunjenje potraživanja nalogodavca prema trećim licima); peto, posrednik može posredovati za obe buduće ugovorne strane, dok zastupnik ne može zastupati obe buduće ugovorne strane (takođe, jedan zastupnik ne može bez pristanka nalogo-davca preuzeti obavezu da na istom području i za istu vrstu poslova radi za drugog nalogodavca); šesto, ugovor o posredovanju je neformalan pravni posao, dok je ugovor o trgovinskom zastupanju formalan; i dr.

5. UGOVOR O KOMISIONU


Ugovor o komisionu je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (komisi-onar) obavezuje da za naknadu (proviziju) obavi u svoje ime a za račun svog komitenta jedan ili više poslova koje mu poverava druga ugovorna strana (komi-tent).

Kod ugovora o komisionu, komisionar preuzima ugovornu obavezu da obavi jedan ili više poslova u svoje ime a za račun svog komitenta. Pre svega, radi se o zaključivanju ugovora (najčešće ugovora o kupovini ili o prodaji, ali to može biti i neki drugi ugovor u privredi; često u funkciji ostvarivanja komisione kupopro-daje) ali, često, i obavljanju niza drugih, faktičkih, radnji (preuzimanje robe od trećeg lica, čuvanje robe, sprovođenje carinskih radnji, i sl., takođe, najčešće, u funkciji ostvarivanja komisione kupoprodaje). Pošto obavlja poslove u svoje ime, komisionar istupa prema trećem licu kao samostalna ugovorna strana. Kao takav, komisionar odgovara trećem licu za uredno ispunjenje preuzetih ugovornih oba-veza. Ako uredno ne ispuni ugovorne obaveze, komisionar može od strane trećeg lica biti tužen (i obratno).162 S obzirom da komisionar istupa u svoje ime, kao samostalna ugovorna strana, treće lice ne zna, odnosno ne mora znati za komiten-ta, odnosno za čiji račun komisionar preduzima posao163 (npr. komisionar se obavezao svome komitentu da će prodati njegovu robu po određenoj ceni; on nalazi treće lice spremno da kupi robu i zaključuje ugovor o prodaji sa njim; treće lice očekuje od komisionara da mu preda robu, a komisionar naplaćuje cenu od trećeg lica i predaje je komitentu uz odbitak svoje provizije; treće lice ne intere-suje ko je komitent, komitent i treće lice nisu u neposrednom kontaktu i pravnom 162 Vidi, presuda Vrhovnog suda Srbije, P. Rev. 320/96 od 23. 10. 1996, Pravo - teorija i praksa,

N. Sad, br. 4/97, str. 96.163 Vidi, odluka Višeg privrednog suda, Pž. 979/83.

110

odnosu; svako od njih kontaktira, zaključuje i izvršava ugovor samo sa komisio-narom). S obzirom da komisionar radi za račun komitenta, ekonomski efekti prav-nog posla koji je komisionar zaključio pripadaju komitentu (npr. ako je komisio-nar kupio robu za komitenta, komisionar je dužan da mu preda tu robu, a komitent da mu plati naknadu).

U pravnoj literaturi, često se nailazi na upoređivanje ugovora o komisionu sa ugovorom posredovanju i ugovorom o trgovinskom zastupanju. Posrednik za raz-liku od komisionara ne stupa ni u kakav pravni odnos sa trećim licem; on samo dovodi u vezu svog nalogodavca sa trećim licem radi zaključenja određenog ugo-vora, a ugovor zaključuju nalogodavac i treće lice; iz tako zaključenog ugovora za posrednika ne proizlaze nikakva prava i obaveze (komisonar, videli smo, za-ključuje ugovor sa trećim licem u svoje ime i predstavlja samostalnu ugovornu stranu u odnosu na treće lice sa kojim je zaključio ugovor i on je nosilac prava i obaveza iz takvog ugovora). Kad se radi o ugovoru o trgovinskom zastupanju, trgovinski zastupnik, (samo) ako je na to posebno ovlašćen od strane svog nalo-godavca, zaključuje, kao i komisionar, sa trećim licem ugovor za račun nalogo-davca/komitenta, ali za razliku od komisionara, trgovinski zastupnik zaključuje sa trećim licem ugovor u ime nalogodavca, tako da zastupnik nije ugovorna stra-na i ne stiče nikakva prava i obaveze iz tako zaključenog ugovora, niti može biti tužen od strane trećeg lica za izvršenje ugovorne obaveze nalogodavca.

Privredni značaj ovog ugovora je višestruk; generalno, omogućava kvalitetni-je, efi kasnije i jeftinije obavljanje poslova, naročito u spoljnotrgovinskom prome-tu. Kako? Jedno preduzeće koje je zainteresovano za zaključenje određenog ugo-vora (masovno, pre svega; ne pojedinačno) umesto da preko svog predstavnika/zaposlenog, koji ne poznaje najbolje tržišne prilike određenog područja (naročito u inostranstvu), traži poslovne partnere i zaključuje ugovore sa njima, to čini preko za to specijalizovanog preduzeća koje se profesionalno bavi tom delatnosšću i koje dobro poznaje tržišne prilike na određenom području, moguće poslovne partnere, i sl. tako da je realno da će zaključiti ugovore pod povoljnijim uslovima nego što bi to učinio predstavnik preduzeća/komitenta. Dalje, pošto komisionar istupa u svoje ime, i tako predstvalja samostalnu ugovornu stranu sa saugovaračem/trećim licem, komitent na taj način iskorišćava i poslovni ugled komisionara na tom području (ako bi istupao komitent neposredno, na području gde je nepoznat, postavlja se pitanje poverenja prema njemu od strane eventualnih poslovnih par-tnera).

Ugovor o komisionu je dvostrano-obavezan, imenovan, neformalan, komuta-tivan teretan, u praksi, najčešće ugovor sa elementima intuitu personae i po pri-stupu (prihvatanje opštih uslova poslovanja komisonara).

111

Ugovorom o komisionu moraju biti precizno određeni poslovi (ugovor/i) koje će komisionar obaviti u svoje ime a za račun komitenta. To je bitan elemenat ovog ugovora. Kada se radi o naknadi (proviziji), komisionar ima pravo na naknadu i kad ova nije ugovorena.

U našem pravu, ugovor o komisionu regulisan je ZOO, čl. 771-789. U među-narodnim privrednim odnosima komisioni posao regulisan je Konvencijom o za-stupanju u poslovima međunarodne prodaje robe, koja je doneta u Ženevi 1983. godine.

5.2. Vrste ugovora o komisionu

Obični komision je takva vrsta komisiona gde se komisionar obavezuje da u svoje ime a za račun svog komitenta zaključi neki privredni ugovor i kod koga, komisionar odgovara za savestan izbor trećeg lica sa kojim zaključuje ugovor, a ne za (in)solventnost saugovarača; ne odgovara za neizvršenje obaveze trećeg lica.164 Komisionar mora da postupa sa pažnjom dobrog privredenika i savesno, u suprotnom odgovara za štetu komitentu.165

Komision star del credere je takva vrsta komisiona gde se komisionar obave-zuje da će treće lice izvršiti obavezu iz ugovora koji komisionar zaključi sa njim (isplata cene, isporuka robe) - jemstvo za uspeh posla166; dakle, kod komisiona star del credere, komisionar odgovara komitentu ne samo za savestan izbor trećeg lica, nego i za njegovu delatnost; komisionar garantuje (jemči) komitentu za iz-vršenje posla od strane trećeg lica (na ovaj način se konstituiše zakonska solidar-na odgovornost komisionara i trećeg lica prema komitentu za uredno ispunjenje ugovornih obaveza trećeg lica; komitent ispunjenje obaveze može zahtevati u istom obimu i od komisionara ali tek nakon što treće lice padne u docnju sa ispu-njenjem svoje obaveze). Komision star del credere postoji onda kad je to ugovo-reno (komisionar odgovara za ispunjenje obaveza svog saugovarača samo ako je posebno jemčio da će on svoje obaveze ispuniti (delcredere), u kom slučaju on odgovara solidarno sa njim167).168 Ova vrsta komisiona može biti pogodna i za komitenta (obezbeđen je od eventualnog neizvršenja ugovora od strane trećeg lica) i za komisionara (stiče pravo na povećanu proviziju). U pogledu pravne prirode komisiona star del credere, po jednom mišljenju radi se o vrsti ugovora o osigu-

164 Vidi, odluka Vrhovnog privrednog suda, Sl- 2111/68.165 Odgovornost komisionara zavisi od toga da li je postupio sa dužnom pažnjom i u skladu sa

nalogom komitenta i da li je dovoljno vodio brigu o komitentovim interesima, Vidi, odluka Vrhovnog privrednog suda, Sl. 1888/67.

166 M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 167.167 Vidi, ZOO, čl. 781. st. 1.168 Vidi, odluka Višeg trgovinskog suda, Pž. 7073/2004; odluka Višeg trgovinskog suda, Pž.

7269/2005; i dr.

112

ranju; po drugom, o vrsti jemstva; po trećem, komision star del credere ne može se izjednačiti sa ugovorom o osiguranju, jemstvom ili nekim sličnim institutom već se radi o posebnoj klauzuli kod ugovora o komisionu, te da je to modalitet osnovnog ugovora o komisionu (klauzula del crededre ima akcesorni karakter i ne menja pravu prirodu samostalnog ugovora o komisionu).169

Prodajni komision je takva vrsta komisiona kod koje se komisionar preuzima obavezu da u svoje ime a za račun komitenta proda trećem licu komitentovu robu (ili hartije od vrednosti). Vlasnik robe je komitent sve do njene prodaje trećem licu/kupcu (rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari pada na teret komitenta), do kog momenta on može podizati i svojinske tužbe.170 Specijalnu vrstu prodajnog komisiona predstavlja konsignaciona prodaja. Konsignaciona prodaja ima sve odlike prodajnog komisiona, s tim da ima obeležja i ugovora o uskladištenju tj. komisionar-kosignator preuzima i obavezu da robu svog komitenta-kosignanta čuva na svom (konsignacionom) skladištu (konsignacioni odnos može da bude i zastupničkog karaktera, ako je kosignator preuzeo obavezu da robu sa kosignaci-onog skladišta prodaje u ime i za račun komitenta-konsignanta). Ova vrsta komi-sionog poslovanja se najčešće javlja u spoljnotgovinskom prometu.

Kupovni komision je takva vrsta komisona kod koje komisionar preuzima oba-vezu da u svoje ime a za račun svog komitenta kupi određenu robu (ili hartije od vrednosti) od trećeg lica (prema jednom mišljenju svojinu na kupljenoj robi dok je u državini komisionara stiče komitent direktno od trećeg lica171, dok prema drugom, više prihvaćenom, svojinu na robi stiče prvo komisionar, a komitent stiče svojinu tek onda kad mu je komisionar preda, izvršavajući obavezu polaga-nja računa172, dakle, komitent ima samo obligacioni-pravni zahtev u pogledu pre-daje kupljene stvari i ako komisionar ne želi da je preda komitent neće moći da je zahteva svojinskom tužbom; shodno ovome drugom shvatanju, za vreme dok komisionar ima pravo svojine na kupljenoj robi, on snosi rizik za slučajnu propast ili oštećenje robe).

169 I. Babić, Komision delkredere, Pravni život, Beograd, tom III, 11/98, str. 627.170 U pravnoj teoriji postavlja se pitanje kako komisionar može preneti na treće lice pravo svojine

u pogledu robe, kad sam nema to pravo? U odgovoru na ovo pitanje, smatra se da treba poći od potrebe zaštite interesa trećeg lica kome je komisonar prodao komitentovu robu, te da je radi sigurnosti trećeg lica potrebno da ono postane vlasnik robe koju je primio od komisionara mada je ta roba komitentova. Kod ovog slučaja odstupa se od klasičnog pravila nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet. Bilo bi suprotno načelu savesnosti i poštenja ako bi se komitentu, koji je dao nalog komisionaru da proda njegovu robu, dozvolilo da prema trećem licu/kupcu ističe reivindikacionu tužbu i zahteva vraćanje stvari, Detaljnije, Trajković, Pravni odnosi kod komisione kupovine i prodaje robe u našem i uporednom pravu, Beograd, 1969, str. 105.

171 Vidi, M. Trajković, nav. delo, str. 106; M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 168.172 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 521; M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 544.

113

U pravnoj literaturi nailazimo i na podelu na pravi komisioni posao (kupovina i prodaja) i nepravi komisioni posao (turistički poslovi, berzanski poslovi, poslo-vi osiguranja, i dr.).173

5.3. Obaveze komisionara

Ugovor o komisionu ima svoju osnovu u ugovoru o nalogu (na ugovor o ko-misionu shodno se primenjuju pravila o nalogu, ukoliko pravilima o komisionu nije drukčije određeno174) i osnovna obaveza komisionara je da izvršavajući komisioni nalog zaključi (bolje rečeno nastoji da zaključi) ugovor sa trećim licem u svoje ime a za račun komitenta, kao i da preduzima druge potrebne mere radi urednog i blagovremenog izvršenja ugovora koji je u svoje ime a za račun komi-tenta zaključio. Komisionar je dužan da stalno vodi računa o interesima komiten-ta. Komisionar je dužan da postupa savesno i sa pažnjom dobrog privrednika, te ne odgovara za štetu ako i pored toga ne uspe da zaključi ugovor sa trećim licem ili ako treće lice ne izvrši svoje obaveze iz zaključenog ugovora ili ih neuredno izvrši (izuzev komisiona sa klauzulom star del credere).175 Pri izboru trećeg lica, komisionar je dužan, takođe, da pokaže pažnju dobrog privrednika (komisionar odgovara komitentu za štetu ako je prodao robu licu za čiju je prezaduženost znao ili je mogao znati176). Komisionar je, po pravilu, dužan da lično izvrši posao koji mu je komitent poverio. On može poveriti izvršenje posla drugom licu (podkomi-sionaru) ako je na to ovlašćen od komitenta ili ako to zahtevaju okolnosti slučaja. Tada, odgovara samo za savestan izbor podkomisionara i uputstva koja mu je dao, ne i za njegov rad. U suprotnom odgovara i za rad podkomisionara. U izvršavanju poverenog posla komisionar se mora kretati u granicama datog naloga od strane komitenta (ako mu je nalog nejasan, komisionar treba da zatraži od komitenta naknadna objašnjenja dobijenog naloga).177 Nalozi mogu biti: limitativni (komi-sionar od njih ne sme odstupiti, izuzev uz saglasnost komitenta; npr. da kupi ili proda robu po tačno određenoj ceni, ili ne ispod ili iznad određene cene), indika-tivni (komisionar ih se, takođe, mora pridržavati ali od njih može odstupiti ako je

173 Vidi, M. Trajković, nav.delo, str. 19.174 Vidi, ZOO, čl. 772.175 Vidi, presuda Višeg privrednog suda Hrvatske, Pž.-391/78 od 4.04.1978, u Kapor-Carić, Ugo-

vori robnog prometa ... str. 208.176 Vidi, ZOO, čl. 774. Valja napomenuti, da je pretpostavka za odgovornost komisionara da treće

lice nije platilo cenu za prodatu robu, jer ako je treće lice prezaduženo a ipak je uredno platilo cenu, komitent nije pretrpeo nikakvu štetu, pa se ne može postaviti pitanje komisionareve odgovornosti. Zato se, u pravnoj literaturi, predlaže da je umesto reči prezaduženost trebalo upotrebiti nesposobnost za plaćanje; Vidi, Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 1304.

177 Komisionar koji na svoju ruku izvede posao suprotno primljenom nalogu, povredio je svoju osnovnu obavezu i ispoljio nesavesnost i nebrižljivost u izvođenju posla, te je odgovoran za svaku štetu koju pretrpi komitent, odluka Vrhovnog privrednog suda, Sl - 918/64.

114

to u interesu komitenta; npr. da kupi robu pod povoljnijim uslovima u pogledu cene, kvaliteta, rokova isporuke, plaćanja, i sl.), fakultativni (komisionar ima najveću slobodu postupanja i jedini uslov je da komisionar vodi računa o intere-sima komitenta - prodaj najpovoljnije ili kupi najjeftinije, i sl.). Ukoliko komitent ne izda nikakav nalog niti uputstva komisionaru, ovaj je slobodan u ponašanju i treba da postupa kao dobar privrednik rukovodeći se interesima svog komitenta. Ako je komisionar zaključio neki posao po nepovoljnijim uslovima od onih od-ređenih obavezujućim nalogom, komitent može odbiti da prihvati zaključeni posao, pod uslovom da o tome odmah obavesti komisionara, i ako komisionar ne pokaže spremnost da mu odmah isplati razliku i naknadi prouzrokovanu štetu (praktično, ako komisionar ne može da zaključi ugovor pod uslovima određenim obavezu-jućim nalogom, on ne treba uopšte da zaključi ugovor u svoje ime a za račun komitenta bez njegovog naknadnog naloga/saglasnosti, jer će odstupajući od oba-vezujućeg naloga zaključiti ugovor pod nepovoljnijim uslovima od onih određenih ovim nalogom i tada će biti odgovoran na naknadi razliku i biće odgovoran ko-mitentu za prouzrokovanu štetu; inače, ako komitent odbije da prihvati zaključe-ni posao, smatraće se da ga je komisionar zaključio u svoje ime i za svoj račun). Ako je, pak posao zaključen po povoljnijim uslovima od onih određenih nalogom, sva tako postignuta korist pripada komitentu, jer komisionar istupa za njegov račun (u praksi, tada je provizija veća). Komitent može da odustane od ugovora o komisionu i da opozove komisioni nalog u svako doba, sve dok komisionar ne izvrši povereni mu posao tj. ne zaključi ugovor sa trećim licem.178 Komitent koji je odustao od ugovora dužan je da isplati komisionaru naknadu za uloženi trud, a u slučaju neosnovanog opoziva i time prouzrokovanu štetu.179 Što se tiče komi-sionara, on može otkazati nalog u svako doba, osim u nevreme (ako bi time pro-uzrokovao štetu komitentu), ali je dužan da nastavi da obavlja poslove koji ne trpe odlganje sve dok nalogodavac ne bude u mogućnosti da ih preuzme.

Komisionar je dužan da čuva robu koju kupi ili koju prodaje za račun komi-tenta, sa pažnjom dobrog privrednika. Komisionar može robu sam čuvati (u svom skladištu; dužan je da je čuva sa pažnjom dobrog privrednika) ili može čuvanje robe poveriti javnom skladištu (zaključuje ugovor o uskladištenju sa skladištarem; odgovara za izbor skladištara). Komisionar nema zakonsku obavezu da ugovori osiguranje robe, ali ako mu je komitent dao nalog da to učini a on to nije učinio, odgovaraće i za slučajnu propast ili oštećenje robe (komisionar treba da osigura robu od rizika određenih nalogom; u suprotnom od uobičajenih rizika180).

178 Vidi, odluka Vrhovnog privrednog suda, Sl. 2389/71.179 Vidi, u Zbirka sudskih odluka, knjiga 17, sveska II, 1972. godine, br. odluke 261.180 S. Carić, Ugovor o komisionu u našem pravu i poslovnoj praksi, Pravo - teorija i praksa, Novi.

Sad, 12/1998, str. 11.

115

Komisionar je dužan da obavesti komitenta o svim promenama na robi zbog kojih bi ona mogla izgubiti od svoje vrednosti; u tom smislu i da traži odgovarajuće naloge i uputstava, a ako nema vremena za čekanje njegovih uputstava, ili ako on odugovlači sa davanjem uputstava, u slučaju opasnosti znatnijeg oštećenja robe, komisionar je dužan prodati je na najpogodniji način.

Komisionar je dužan da preduzme sve potrebne mere za očuvanje prava komi-tenta prema trećem odgovornom licu (prigovor prodavcu na mane robe; prigovor skladištaru na vidljiva oštećenja robe do kojih je došlo u toku njenog čuvanja; utvrđivanje stanja robe prilikom preuzimanja robe od prevozioca, koju mu je poslao komitent, i bez odlaganja izveštavanje komitenta o danu prispeća robe, kao i o vidljivim oštećenjima ili manjku; i sl.), jer u protivnom odgovara za štetu kou bi zbog tog propuštanja nastala za komitenta.

Komisionar je dužan saopštiti komitentu sa kojim je licem obavio posao koji mu je komitent poverio (ovo pravilo ne važi u slučaju prodaje pokretnih stvari koja se vrši preko komisionih prodavnica, osim ako nije drukčije ugovoreno).

Komisionar je dužan da obaveštava komitenta o svim okolnostima značajnim za izvršenje posla iz komisionog naloga (o zaključenju ugovora sa trećim licem, o prigovoru kupca na mane isporučene robe, o promenama na tržištu; o odstupanju od dobijenih naloga; merama preduzetim za očuvanje prava komitenta prema trećem odgovornom licu, i sl.) .

Komisionar je dužan da čuva poslovnu tajnu komitenta koju je doznao izvrša-vajući njegove naloge (podaci i isprave koji su predviđeni kao poslovna tajna; ova obaveza traje ne samo za trajanje ugovornog odnosa komisionara i komitenta, nego i po prestanku ugovora o komisionu).

Komisionar je dužan da vodi knjige u koje upisuje sve podatke o poslovima izvršenim na osnovu ugovora o komisionu.

Na kraju, komisionar je dužan položiti račun komitentu o obavljenom poslu (polaganje računa obuhvata detaljan opis obavljenih radnji i poslova za račun komitenta; detaljan izveštaj o radu, pregled svih primanja i izdataka koji je komi-sionar imao u vezi sa izvršenjem ugovorenog posla, i sl.). Komisionar je dužan predati komitentu sve što je primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun (kupljena roba, naplaćena cena, neprodata roba181, i dr.; predaja pokretnih stvari se može usloviti prethodnim izvršenjem ugovornih obaveza komitenta prema ko-misionaru da ne bi komisionar predajom pokretnih stvari izgubio zakonsko pravo zaloge). Komisionar je dužan preneti na komitenta potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem sa kojim je obavio posao u svoje ime i za njegov račun.

181 Vidi, odluka Vrhovnog suda Srbije, Prev. 385/94.

116

5.4. Obaveze komitenta

Komitent je obavezan da komisionaru omogući obavljanje posla iz predmeta ugovora o komisionu (predaja robe radi prodaje trećem licu, predaja odgovarajuće robne dokumentacije, i sl.).

Osnovna obaveza komitenta je da plati komisionaru naknadu (proviziju). Ko-misionar ima pravo na naknadu i kad ova nije ugovorena. Komitent je dužan is-platiti komisionaru naknadu kad bude izvršen posao koji je komisionar obavio, i to od strane trećeg lica (u slučaju komisione prodaje, posao se smatra izvršenim kad se izvrši naplata isporučene robe; a kod kupovnog, kad je treće lice isporuči-lo robu182); takođe, i u slučaju kad je izvršenje posla sprečeno nekim uzrokom za koji odgovara komitent (komisionar mora dokazati uzročnu povezanost komiten-tove radnje ili propusta i nemogućnosti ispunjenja ugovornih obaveza od strane komisionara183). U slučaju postupnog izvršavanja, komisionar može zahtevati sraz-meran deo naknade posle svakog delimičnog ispunjenja. Ako ne dođe do izvršenja zaključenog posla iz uzroka za koji ne odgovaraju ni komisionar ni komitent, komisionar ima pravo na odgovarajuću naknadu za svoj trud. Komisionar koji je neverno postupio prema komitentu nema pravo na naknadu (nevereno postupanje se, u pravnoj literaturi, određuje kao nesavesno postupanje koje nije svojstveno dobrom, savesnom i poštenom privredniku184; takođe, ističe se da bi ovo trebalo da važi i u nekim slučajevima kad je treće lice izvršilo svoju obavezu iz ugovora koji je zaključilo sa komisionarem, npr. komisionaru ne bi trebalo priznati pravo na naknadu/proviziju ako je prilikom polaganja računa komitentu prijavio da je robu za komitenta platio više od stvarne cene, i sl.185). Visina naknade određuje se ugovorom ili tarifom (može se odrediti u fi ksnom iznosu, u procentu od prodajne ili kupovne cene, ili na neki drugi način), a ako iznos naknade nije određen ugo-vorom ili tarifom, komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i posti-gnutom rezultatu (u pravnoj literaturi, pod obavljenim poslom podrazumeva se uloženi trud i stručnost komisionara u izvršavanju njegovih obaveza, a pod posti-gnutim rezultatom, podrazumeva se ekonomski efekat koji je postigao komisionar za račun komitenta186). Ako je naknada nesrazmerno velika prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, sud je može, na zahtev komitenta, sniziti na pravi-čan iznos.187

182 Vidi, odluka Višeg trgovinskog suda, Pž. 6016/2003.183 Vidi, Komentar ZOO, knjiga druga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac,

1980, str. 597.184 Vidi, M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 177.185 Vidi, Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 1311.186 Vidi, M. Velimirović, nav.delo, str. 176.187 S druge strane, ako su u toku komisionog odnosa između komisionara i komitenta nastupile

okolnosti koje uvećavaju obaveze iz komisionog posla (devalvacija), tada se za sve uvećane obaveze ne može teretiti komisionar ako je on u obavljanju komisionog posla postupao sa

117

Komitent je dužan naknaditi komisionaru troškove koji su bili potrebni za iz-vršenje naloga, sa kamatom od dana kad su učinjeni (npr. troškovi plaćenih pre-mija osiguranja robe, carinjenja, i dr.). Komisionar mora dokazati da se zaista izložio takvim troškovima.188 Komitent je dužan dati komisionaru posebnu nakna-du za upotrebu njegovih skladišta i transportnih sredstava, ako ona nije obuhvaće-na naknadom za izvršenje posla (smatra se da ovo pravilo treba šire postaviti, tako da komisionar ima pravo na posebnu naknadu i za sve posebne dodatne usluge koje je pružio komitentu, a koje nisu bile ugovorene i za koje ugovorena naknada nije sastavni deo naknade189). Komitent nema pravo na naknadu redovnih troško-va (poslovna korespodencija, uobičajeni putni troškovi, plate zaposlenih i sl; oni su obuhvaćeni provizijom).

Komitent je dužan predujmiti komisionaru potrebna sredstva za obavljanje poverenog posla, ako je ugovorom o komisionu to predviđeno.

Radi obezbeđenja naplate svojih dospelih potraživanja (provizije i naknade troškova), komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok se te stvari nalaze kod njega, ili kod nekog koji ih drži za njega ili dok on ima u rukama ispravu pomoći koje može raspolagati njima. Iz vrednosti tih stvari komisionar može naplatiti pre ostalih komitentovih poverilaca svoja potraživanja po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujmova datih komitentu, bez obzira na to da li su nastala u vezi sa tim stvarima ili nekim drugim (iz nekih ranijih ugovora o komisionu sa istim komitentom). Komisionar ima i pravo prvenstva naplate i iz potraživanja, koja je izvršavajući nalog, stekao za račun komitenta.

5.5. Samostalno istupanje komisionara

Komisionar kome je povereno da proda ili da kupi neku robu kotiranu na ber-zi ili na tržištu može, ako mu je komitent to dozvolio, zadržati robu za sebe kao kupac, odnosno isporučiti je kao prodavac, po ceni u vreme izvršenja poverenog posla. Ako se berzanska, odnosno tržišna cena i cena koju je odredio komitent ne slažu, komisionar - prodavac ima pravo na manju od ove dve cene, a komisionar - kupac dužan je platiti veću. Prema ZOO u ovom slučaju između komisionara i

primljenim uputstvima komitenta i sa pažnjom dobrog privrednika Vidi, odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. 197/82, u D. Simonović, Ugovor o komisionu, Pravna praksa, br. 1/2009, str. 77.

188 Komisionar je obavezan da uz obračun dostavi komitentu isprave kojima pravda obračunate troškove u cilju ispunjavanja komitentovih naloga Vidi, odluka Višeg privrednog suda, Pž. 4675/97..

189 Vidi, Komentar ZOO, knjiga druga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac, 1980, str. 602.

118

komitenta nastaju pravni odnosi (i) iz ugovora o kupoprodaji (komisionar i tada ima pravo na proviziju, naknadu trškova, pravo zaloge).190

5.6. Pravni odnosi kod ugovora o komisionu

U komisionom poslu javljaju se tri lica: komisionar, komitent i treće lice. Kada govorimo o pravnim odnosima kod komisionog posla razlikuju se dve koncepci-je: kontinentalna i anglosaksonska (unutar kojih, takođe, postoji različitosti). Pre-ma kontinentalnoj koncepciji razlikuju se dva pravna odnosa: unutrašnji (komisi-onar-komitent; koji predstavlja i ugovor o komisionu) i spoljašnji (komisionar-treće lice; nastaje zaključenjem nekog ugovora iz predmeta zaključenog ugovora o komisionu). Nema, dakle, direktnog pravnog odnosa između komitenta/nalogo-davca i trećeg lica.191 Tako, ne mogu se podizati ni tužbe niti slati prigovori između komitenta/nalogodavca i trećeg lica, već samo na relaciji komisionar-treće lice. Nepostojanje direktnog pravnog odnosa između komitenta/nalogodavca i trećeg lica postavlja i pitanje sticanja prava svojine na robi i podizanje svojinskih tužbi. Prema ovoj koncepciji, direktan odnos između komitenta/nalogodavca i trećeg lica sa mogućnošću uzajamnog isticanja prigovora i podizanja tužbi, uspostavlja se cesijom, indosiranjem hartija od vrednosti ili zakonskom personalnom subro-gacijom.192 Izuzeci od nepostojanja direktnog pravnog odnosa između komitenta/nalogodavca i trećeg lica predviđeni su u vezi sa stečajem komisionara. Prema anglosaksonskoj koncepciji, suprotno, postoji direktni pravni odnos između ko-mitenta/nalogodavca i trećeg lica. Tako, postoji mogućnost podizanja direktnih tužbi između komitenta/nalogiodavca i trećeg lica, u svim slučajevima. U praksi, razlike između ove dve koncepcije nisu velike i bitne. Naime, i u kontinentalnoj koncepciji nizom instituta od početka se uspostavlja direktan pravni odnos između komitenta/nalogodavca i trećeg lica, dok se cesijom i drugim institutima usposta-vlja, naknadno, direktni pravni odnos između komitenta/nalogodavca i trećeg li-ca.193

Naš ZOO po pitanju pravnih odnosa kod komisionog posla karakteriše: prvo, komisionar je dužan preneti na komitenta potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem sa kojim je obavio posao u svoje ime i za njegov račun; drugo, komitent može zahtevati ispunjenje potraživanja iz posla koji je komisionar za-ključio sa trećim i za njegov račun tek pošto mu ih komisionar ustupi; ali, u po-gledu odnosa komitenta sa komisionarom i njegovim poveriocima, ova se potra-

190 O samostalnom istupanju komisionara, detaljnije, S. Šogorov, Samostalno istupanje komisio-nara u našem pravu, Pravo - teorija i praksa, Novi Sad, br. 4/1984, str. 17-25.

191 Vidi, odluka vrhovnog suda Srbije, Prev. 355/2001.192 Vidi, odluka vrhovnog suda Srbije, Prev. 355/2001.193 Detaljnije, M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 168-170; M. Vasiljević, Poslovno pravo

... str. 540-542.

119

živanja od svog nastanka smatraju kao komitentova potraživanja; treće, poverioci komisionara ne mogu radi naplate svojih potraživanja, u slučaju stečaja komisio-nara, preduzeti mere izvršenja na pravima i stvarima koje je komisionar, izvrša-vajući nalog, stekao u svoje ime, ali za račun komitenta (izuzetak se odnosi na potraživanja nastala u vezi sa sticanjem tih prava i stvari/provizija, kao i naknada troškova koji ulaze u stečajnu masu komisionara); četvrto, u slučaju stečaja ko-misionara komitent može zahtevati izlučenje iz stečajne mase stvari koje je predao komisionaru radi prodaje za njegov račun, kao i stvari koje je komisionar nabavio za njegov račun; peto, u slučaju stečaja komisionara, komitent može zahtevati od trećeg kome je komisionar predao stvari, da mu isplati njihovu cenu, odnosno njen još neisplaćeni deo.

6. UGOVOR O KONTROLI ROBE I USLUGA


Ugovor o kontroli robe i usluga je takav ugovor kojim se jedna ugovorna stra-na (vršilac kontrole) obavezuje da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontro-lu robe ili usluga i izda certifi kat o tome, a druga strana (naručilac kontrole) se obavezuje da za izvršenu kontrolu isplati ugovorenu naknadu.

Značaj ovog ugovora je višestruk: naručioci kontrole imaju interes za stručnom i nepristrasnom kontrolom od strane za to specijalizovane organizacije, koje ra-spolažu potrebnom opremom i stručnim radnicima, radi otklanjanja vlastite od-govornosti iz međusobnog ugovornog odnosa i obezbeđenja što kvalitetnijeg do-kaznog sredstva u slučaju spora; naručilac kontrole često ne raspolaže stručnim znanjem koje je neophodno da bi se izvršila kontrola robe, odnosno usluge (ovo naročito u savremenim uslovima, kad nagli razvoj tehnike i tehnologije dovodi do proizvodnje novih i mnogo složenijih proizvoda); kod distancione prodaje, za ugovorne strane je jeftinije da angažuju specijalizovanu kontrolnu organizaciju sa sedištem u mestu isporuke, odnosno prijema robe nego da šalju svoje predstavni-ke u mesto gde treba izvršiti kontrolu; razni troškovi, poput prevoza, skladištenja, osiguranja robe, mogu se izbeći za slučaj neuredne isporuke, prethodnom kontro-lom; certifi kat koji se izdaje je po pravilu neophodni dokument pri plaćanju putem dokumentarnog akreditiva a takođe predstavlja i dokaz u slučaju spora o pravom stanju robe u vreme kada je izvršena kontrola. Bitno je istaći da se posao kontro-le ne pojavljuje samo kod kupoprodajnih odnosa (ugovor o kontroli je, inače,

120

potpuno odvojen od kupoprodajnog ugovora); posao kontrole je znatno širi tako da se pojavljuje i kod realizacije drugih poslova robnog prometa.194

U ugovoru o kontroli robe i usluga (:ugovor o kontroli) mora biti precizno određen predmet kontrole; šta je vršilac kontrole dužan da kontroliše. Predmet kontrole može se odnositi na kontrolu (određene) robe, koja obuhvata vršenje određenih faktičkih radnji - utvrđivanje identiteta, kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe. Predmet kontrole može da se odnosi i na usluge ili stvari koje nisu namenjene prometu (već su namenjene radi zadovoljenja neke potrebe lica koje je ih je nabavilo); i tada vršilac kontrole i naručilac kontrole imaju ista prava i obaveze kao i kod kontrole robe. Dalje, vršilac kontrole može biti ovlašćen da, pored izvršenja ugovorene kontrole robe/usluga, vrši i pojedine pravne radnje u ime i za račun naručioca kontrole.

Ugovorom o kontroli ne mora da biti određena visina naknade za obavljeni posao. Ona može biti određena tarifom vršioca kontrole (kontrolne organizacije), a ako nije ni tako određena, odrediće se na uobičajeni način.

Ugovor o kontroli je imenovani, dvostrano-obavezan, teretan, neformalan, po pravilu, athezioni ugovor.

U pogledu zaključenja ugovora o kontroli u pravnoj literaturi preovlađujuće je shvatanje da se ugovor o kontroli smatra se zaključenim i kad vršilac kontrole bez odlaganja ne odbije nalog zainteresovanog lica za obavljanje određene kontrole robe ili usluga.195

U našem pravu, ugovor o kontroli regulisan je ZOO, čl. 847-858.

6.2. Vrste ugovora o kontroli

Prema predmetu kontrole, razlikujemo kontrolu robe (utvrđivanje/kontrola identiteta, kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe; pojedinačno ili kumulativ-no); kontrolu usluga (kontrola pakovanja i otpremanja robe, utovara, istovara, pretovara, transporta i slaganja robe u transportna sredstva, kontrola skladišnog prostora, kontrola transportnih sredstava, kontrola obavljanja građevinskih radova, i sl.) i kontrolu stvari koje su podobne za promet ali nisu namenjene daljem pro-metu (npr. kontrola građevinskog materijala za izgradnju vlastite kuće, i sl.).

194 Vidi, Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 228; M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 190-191.

195 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 549, Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1986, str. 345, D. Milenović, Poslovno pravo ... str. 171, Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa...str. 231, M. Velimirović, Ugovori u privredi... str. 193; suprotno, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 551.

121

Prema obimu obaveza vršioca kontrole i karaktera radnji koje vrši, razlikujemo običnu kontrolu (stručno i nepristrasno obavljanje ugovorene kontrole robe/uslu-ga i izdavanje certifi kata o tome; vršilac kontrole je dužan da izvrši kontrolu u obimu i na način koji su određeni u ugovoru, a ako u ugovoru nije ništa određeno, u obimu i na način koji odgovaraju prirodi stvari) i kontrola sa vršenjem pravnih radnji (na osnovu ugovora, odnosno izričitog naloga naručioca kontrole vršilac kontrole je ovlašćen da, pored izvršenja ugovorene kontrole robe/obične kontrole, vrši i pojedine pravne radnje u ime i za račun naručioca kontrole - preuzimanje robe od prodavca, obaveštavanje naručioca o materijalnim nedostatcima robe, podnošenje prigovora u slučaju utvrđenog nedostatka na robi prilikom preuzima-nja, zaključenje ugovora o prevozu, i sl.).

Zavisno od odgovornosti vršioca kontrole, razlikujemo kontrolu bez garancije i kontrola sa garancijom (garantovanje nepromenljivosti svojstava kontrolisane robe u ugovorenom roku; mora biti izričito ugovorena; najčešće, u praksi ova vrsta kontrole postoji kada se roba kontroliše prilikom utovara robe u mesto otpre-me pa vršilac kontrole preuzima obavezu garancije nepromenljivosti svojstava robe do trenutka istovara robe u mestu opredeljenja; vršilac kontrole preuzima obavezu/odgovornost prema naručiocu kontrole da će mu naknaditi vrednost, even-tualno, smanjenog kvaliteta i/ili količine u kasnijem u ugovoru predviđenom vre-menskom trenutku).

6.3. Obaveze vršioca kontrole

Osnovna obaveza vršioca kontrole je da stručno i nepristrasno izvrši kontrolu robe (identitet, kvalitet, kvantitet i druga svojstava robe) ili usluge na koju se ugovor o kontroli odnosi. Vršilac kontrole je dužan da izvrši kontrolu u obimu i na način koji su određeni u ugovoru, a ako u ugovoru nije ništa određeno, u obimu i na način koji odgovaraju prirodi stvari. Način i metod kontrole zavisi od pred-meta kontrole, odnosno vrste robe/usluge (stručni pregled, upoređivanje sa uzor-kom, hemijske analize, fi zičko merenje, vaganje, brojanje, i dr.). Ugovorom može biti određeno mesto i vreme vršenja kontrole; u suprotnom, vršilac kontrole mora izvršiti kontrolu bez odlaganja u mestu gde se predmet kontrole nalazi. Ugovore-nu kontrolu vršilac kontrole je dužan da obavi savesno, kao dobar stručnjak, po pravilima struke. Odgovara za štetu koja je posledica propusta strukovne pažnje (kad se radi o odgovornosti vršioca kontrole, vršioc kontrole treba da uredno iz-vrši svoje ugovorne obaveze pažnjom dobrog stručnjaka; u suprotnom odgovoran je da naknadi štetu koja je rezultat njegovog propusta; krivica vršioca kontrole se pretpostavlja i može se osloboditi odgovornosti ako dokaže da nije kriv, kao i ako je šteta nastala krivicom samog naručioca, višom silom ili prirodnim svojstvima robe). Međutim, on ugovorom može preuzeti i strožu odgovornost (garantovanje

122

nepromenljivosti svojstava kontrolisane robe u ugovorenom roku). Vršilac kon-trole mora povereni posao obaviti stručno i nepristrasno; mora se utvrditi pravo stanje robe, bez obzira na interese naručioca kontrole (certifi kat o izvršenoj kon-troli mora da predstavlja objektivnu i stručnu izjavu o stanju robe primenom od-ređenih metoda kontrole te robe). Ništave su odredbe ugovora koje vršiocu kon-trole nameću dužnosti koje bi mogle uticati na nepristrasnost u vršenju kontrole ili na ispravnost isprave o izvršenoj kontroli. Ovo pravilo (nepristranost) važi i kod naloga naručioca kontrole - vršilac kontrole je dužan da poštuje naloge naru-čioca kontrole koji ne utiču na nepristrasnost i stručnost vršenja kontrole ili na ispravnost isprave o izvršenoj kontroli (inače, kontrolna organizacija je dužna da izvršava naloge naručioca kontrole ukoliko je to u mogućnosti, pri čemu je, takođe, dužna i da upozori naručioca na štetnost pojedinih naloga; u suprotnom kontrolna organizacija je odgovorna naručiocu za štetu usled nepostupanja po nalogu, od-nosno zbog propusta da upozori naručioca na štetnost naloga). Vršilac kontrole može obavljanje ugovorene kontrole, odnosno određenih poslova poveriti drugo-me, izuzev ako mu je naručilac kontrole to izričito zabranio; kada vršilac kontro-le poverava obavljanje kontrole drugome, odgovara naručiocu kontrole i za izbor i za rad drugog vršioca kontrole.196

Ugovorom o kontroli, odnosno na osnovu izričitog naloga naručioca kontrole, vršilac kontrole može preuzeti i obavezu vršenja određenih pravnih radnji. Tada se vršilac kontrole javlja kao zastupnik/punomoćnik naručioca kontrole i dužan je da štiti njegove interese (u pogledu vršenja kontrole, kontrolor mora istupati nepristrasno, dok se kod vršenja pravnih radnji nalazi u ulozi faktički punomoćni-ka i mora da vodi računa samo o interesima nalogodavca). Ako je ovu dužnost nesavesno vršio i time prouzrokovao štetu naručiocu kontrole/nalogodavcu dužan je da mu je nadoknadi.

Vršilac kontrole je obavezan da robu koju mu je naručilac kontrole predao radi obavljanja ugovorene kontrole čuva i da je obezbedi od zamene (obaveza obez-beđenja od zamene postoji i pre i posle izvršene kontrole a sastoji se npr. u obe-ležavanju robe, posebnom načinu slaganja robe i sl.). Vršilac kontrole je dužan da čuva robu sa pažnjom dobrog privrednika, a ne stručnjaka, jer mu čuvanje robe nije profesionalna delatnost197 (u praksi, često se roba nalazi u javnom skladištu i tamo se vrši kontrola, odnosno nije kod vršioca kontrole). Vršilac kontrole je dužan čuvati predate mu uzorke najmanje šest meseci, ukoliko nije drukčije ugo-voreno.

196 U pravnoj litaraturi se s pravom ističe da vršilac kontrole ne treba da odgovara naručiocu kon-trole za rad drugog vršioca kontrole ako ga je izabrao naručilac kontrole ili je dao instrukcije u tome pogledu, Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa...str. 237.

197 Vidi, H. Momčinović, Ugovor obveznog prava, Zagreb, 1978, str. 176.

123

Vršilac kontrole je dužan da o svim značajnim okolnostima u toku kontrole i čuvanja robe blagovremeno obaveštava naručioca kontrole (ovo je naročito zna-čajno ako su nastupile nove okolnosti zbog kojih su vršiocu kontrole potrebni novi, odnosno dodatni nalozi od strane naručioca; u suprotnom postojaće odgovornost vršioca kontrole za štetu koju je pretrpeo naručilac zato što naručilac nije mogao dati nalog kako bi se sprečila šteta198). Vršilac kontrole posebno je dužan da oba-veštava naručioca kontrole o nužnim i korisnim troškovima učinjenim za njegov račun.

Vršilac kontrole je obavezan da nakon završene kontrole izda ispravu o izvr-šenoj kontroli - certifi kat (predaje se, samo, naručiocu kontrole, po pravilu). Kon-trola se smatra izvršenom tek izdavanjem certifi kata.199 Certifi kat je pismena is-prava u kojoj je dat nalaz o količini, kvalitetu i drugim svojstvima pregledane robe/usluge. Služi kao dokazno sredstvo o činjenicama koje su u njemu navedene i o stanju u pogledu identiteta, kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe/usluge (činjenice iz certifi kata mogu se pobijati drugim dokaznim sredstvima; inače, u pravnoj literaturi se certifi kat defi niše kao jednostrana izjava vršioca kontrole ko-jom se posle izvršene kontrole garantuje objektivnost i nepristrasnost nalaza o stanju u navedenom trenutku i mestu kontrole upotrebom određenog metoda kon-trole200).

6.4. Obaveze naručioca kontrole

Naručilac kontrole je obavezan da vršiocu kontrole omogući normalno i ne-smetano vršenja kontrole - dužan je da omogući pristup robi/usluzi koju će vršilac kontrole kontrolisati (na skladištu, fabrici u toku procesa proizvodnje, ili drugom mestu), da preda potrebna dokumenta na osnovu kojih se može izvršiti kontrola, da blagovremeno da potrebne instrukcije, i sl.

Osnovna obaveza naručioca kontrole (a pravo vršioca kontrole) je naknada za obavljenu kontrolu.Visina naknade se određuje ugovorom ili tarifom vršioca kon-trole (može se odrediti po jedinici robe, količini, po vrednosti robe, paušalno, itd.), a ako nije ugovorena vršilac kontrole ima pravo na uobičajenu naknadu. Visina naknade, u praksi, zavisi od vrste ugovora tj. da li se radi o običnoj kontroli ili kontrola sa vršenjem pravnih radnji (po pravilu, veća naknada); da li je u pitanju kontrola bez garancije ili sa garancijom (po pravilu, veća naknada); takođe, i od

198 A. Jovičin, Ugovor o kontroli robe i usluga, Privredno pravni priručnik, Beograd, br. 4/82, str. 33.

199 U pravnoj literaturi se ističe da, ipak, neizdavanje cetifi kata ne utiče na postojanje i sadržinu ugovora o kontroli, Vidi, Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 1404.

200 Vidi, Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 1400.

124

obima, načina, mesta kontrole. Vršilac stiče pravo na naknadu kad obavi ugovo-renu kontrolu; preciznije kad izda certifi kat. U slučaju da naručilac kontrole izja-vi da raskida ugovor pre izvršenja kontrole (Naručilac kontrole može izjaviti da raskida ugovor sve dok naručena kontrola nije izvršena...201) dužan je da vršiocu kontrole plati srazmerni deo naknade/provizije (kao i da mu naknadi učinjene nužne i korisne troškove, i naknadi štetu pretrpljenu jednostranim raskidom ugo-vora o kontroli). Vršilac kontrole nema pravo na posebnu naknadu za čuvanje robe naručioca kontrole, jer naknada/provizija obuhvata i čuvanje robe, pod uslovom da to čuvanje robe nije duže od onog vremena koje je potrebno za obavljanje ugovorene kontrole.202

Naručilac kontrole je obavezan je da plati vršiocu kontrole nužne i korisne troškove učinjene za račun naručioca (uskladištenje robe, ambalažiranja robe na-kon izvršene kontrole, i sl.; vršilac kontrole nema pravo na režijske, odnosno re-dovne troškove, jer su obuhvaćeni provizijom).

Radi obezbeđenja ugovorene ili uobičajene naknade i naknade nužnih i korisnih troškova vršilac kontrole ima pravo zaloge na robi koja mu je predata na kontro-lu.

7. UGOVOR O USKLADIŠTENjU


Ugovor o uskladištenju je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (skla-dištar) obavezuje da primi i čuva određenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zah-tev druge ugovorne strane (ostavodavca) ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu.

Privredni značaj ugovora o uskladištenju je višestruk: prvo, za mnoga predu-zeća je ekonomičnije, racionalnije i efi kasnije da predaju robu na čuvanje za to specijalizovanom preduzeću koje raspolaže potrebnim prostorom, opremom i obu-čenim kadrovima za čuvanje robe nego da izgrađuju svoj skladišni prostor samo za čuvanje svoje robe (za to je potrebna, često, skupa oprema, kvalifi kovani kadar, a i skladišni prostor, po pravilu, ostaje nedovoljno iskorišćen); drugo, pojedina skladišta izdaju skladišnicu koja predstavlja hartiju od vrednosti čijim se preno-šenjem može raspolagati robom; dalje, posao uskladištenja omogućava i bolje

201 Vidi, ZOO, čl. 858.202 Vidi, Komentar ZOO, kniga druga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac,

1980, str. 705.

125

regulisanje ponude i tražnje na tržištu, dopunjavanje potrebnih količina robe za velike prevoze, obavljanje posebnih usluga (prepakovanje, dorada, sušenje, i sl.), oslobađanje ugovorne obaveze (prodavac kod docnje kupca, prevozilac kod doc-nje primaoca); i dr.203

U pogledu zaključenja ugovora o uskladištenju, do donošenja ZOO, jedan broj pravnih pisaca smatrao je da je ovaj ugovor po načinu zaključenja realan, te da je za njegov nastanak potrebna i predaja robe koja je predmet čuvanja.204 Nakon donošenja ZOO gotovo da je jedinstveno shvatanje da se ugovor o uskladištenju zaključuje saglasnošću volja ugovornih strana o njegovim bitnim elementima, te da predaja robe predstavlja akt izvršenja a ne zaključenja ugovora (to proizilazi i iz same defi nicije ovog ugovora gde se kaže da se skladištar obavezuje da primi robu na čuvanje, što ukazuje da ugovor postoji i pre predaje robe na čuvanje).205

Bitan element ovog ugovora je određivanje robe koja je predmet čuvanja. Roba koju ostavodavac predaje na čuvanje skladištaru je pokretna stvar, bilo koje vrste (osim ako se radi o robi čije je skladištenje zabranjeno; ostavodavac može preda-ti na čuvanje i tuđu stvar). Predmet uskladištenja ne mogu biti hartije od vredno-sti, dragocenosti, novac (njihovim čuvanjem bave se banke). Što se tiče naknade za čuvanje robe, ona se određuje, po pravilu, ugovorom o uskladištenju ili tarifom skladištara ali skladištar ima pravo na naknadu i kad nije ugovorena (jasno, skla-dištar npr. ne bi imao pravo na naknadu ako bi roba propala iz uzroka za koje je on odgovoran206).

Ugovor o uskladištenju je imenovan, neformalan, dvostrano-obavezan, teretan, ugovor sa trajnim prestacijama, konsesualan207; u praksi, adhezioni ugovor.

U našem pravu, ugovor o uskladištenju regulisan je ZOO, čl. 730-748. Takođe, na ugovore o uskladištenju shodno se primenjuju pravila o ostavi, ukoliko pravi-lima o uskladištenju nije drukčije regulisano (pravila o mestu in načinu čuvanja robe, o predaji stvari na čuvanje drugome, upotrebljavanje stvari, i dr.).208

203 Vidi, I. Bukljaš, Ugovor o uskladištenju, Privredno-pravni priručnik, br. 3/82, str. 24.204 Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1981, str. 335.205 Vidi, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 558; I. Jankovec, Privredno pravo ...str. 506; Kapor-

Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 248.206 Vidi, Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str.

1266.207 S. Perović, Predgovor Zakonu o obligacionim odnosima, Beograd, 1978, str. 36; u pravnoj li-

teraturi se navodi i da je ovaj ugovor u nekim slučajevima realan, jer obligacioni odnosi između ugovarača nastaju momentom predaje robe skladištaru na čuvanje - kad kupac stavlja prodav-cu robu na raspolaganje i uskladištava je zbog njenih materijalnih nedostataka; dalje, kod ugovora o prevozu, kad prevozilac uskladištava prevezenu robu u javno skladište zbot toga što je nije mogao predati ovlaštenom primaocu u mestu opredeljenja, M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 203.

208 Vidi, ZOO, čl. 739.

126

7.2. Vrste skladišta

Javna skladišta su privredne organizacije koja imaju obavezu da prime na čuvanje robu svih lica koja to zatraže, ukoliko raspolažu odgovarajućim slobodnim prostorom za prijem i čuvanje te vrste robe Postoje javna skladišta opšteg tipa (osposobljena su za prijem i čuvanje svih vrsta roba) i specijalizovana skladišta (osposobljena i ovlašćena su za prijem i čuvanje određene vrste robe za šta ispu-njavaju potrebne posebne uslove - hladnjače, cisterne, rezervaoari, i sl.). Javna skladišta mogu izdavati skladištnicu, kao hartiju od vrednosti.

Carinska skladišta su posebna skladišta u kojima se čuva roba namenjena uvozu u domaćoj zemlji, ili domaća roba koja je namenjena izvozu, pre obavljanja carisnkih formalnosti (carina na uskladištenu robu plaća se prilikom napuštanja robe iz skladišta, ako dođe do realizacije posla uvoza ili izvoza; u suprotnom, roba se vraća ostaviocu, bez obaveze plaćanja carine). Roba koja se nalazi u ovim skladištima je pod stalnim carinskim nadzorom. Ovlašćena su da izdaju skladišni-cu. Osnivaju se u mestima u kojima postoje carinarnice.

Carinska smestišta osnivaju spoljnotrgovinske organizacije radi smeštaja robe koju one uvoze ili izvoze. Carina se plaća prilikom realizacije uvoza, odnosno izvoza robe. Carisnka smestišta ne čuvaju robu trećih lica i ne izdaju skladišnicu. Roba u carinskim smestištima nalazi se, takođe, pod stalnim carinskim nadzorom (dakle, osnovna razlika između carinskog smestišta i carinskog skladišta je da se u carinsko smestište privremeno smešta neocarinjena roba organizacije koja osni-va carinsko smestiše tj. sopstvena roba, dok carinska skladišta su samostalne or-ganizacije u koje se privremeno smešta neocarinjena roba drugih privrednih su-bjekata, u cilju sticanja zarade).

Konsignaciona skladišta osnivaju domaće privredne organizacije u vezi sa poslom konsignacije.209 Obično ih osnivaju zastupnici inostranih fi rmi, ali je nji-hovo osnivanje moguće i kod zastupanja domaćih privrednih organizacija. U ovo skladište privremeno se smešta roba koja pripada inostranoj fi rmi dok je zastu-pnička organizacija ne proda nekoj domaćoj organizaciji ili drugim licima. Carina se plaća prilikom prodaje robe, a ako se roba vrati inostranoj fi rmi ne plaća se carina. Roba je pod stalnom carinskom kontrolom. Konsignaciona skladišta ne izdaju skladišnicu.

Tržnice na veliko su skladišta za (privremeno) čuvanje pretežno poljoprivrednih proizvoda radi njihove prodaje trgovcima na veliko ili malo. Ova skladišta, takođe, ne izdaju skladišnicu.

209 O poslu konsignacije, Detaljnije, V. Blagojević, Ugovor i posao konsignacije, Beograd, 1976.

127

7.3. Obaveze skladištara

Skladištar je dužan da primljenu robu čuva sa pažnjom dobrog privrednika Ova obaveza obuhvata obavezu preduzimanja potrebnih mera da bi se roba očuvala u nepromenjenom stanju; obavezu upozorenja ostavodavca na mane, ili prirodna svojstva robe, odnosno na neispravnu ambalažu usled kojih može doći do štete na robi, čim je navedene nedostatke opazio ili morao opaziti (po pravilu, skladištar prilikom prijema robe na čuvanje utvrđuje njeno spoljno stanje); obavezu obave-štavanja o svim naknadnim promenama na robi; dužnost traženja uputstava za postupanje sa robom u slučaju njenog kvarenja ili propadanja; obavezu prodaje robe, bez odlaganja na najpogodniji način, ako bi se na robi dešavale takve neot-klonjive promene zbog kojih postoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, ako to po njegovom pozivu ne bi mogao na vreme da učini ostavodavac.210

Skladištar je dužan da robu ostavodavaca čuva odvojeno kako ne bi došlo do zamene robe ili do uzajamnog štetnog dejstva jedne robe na drugu robu. Izuzetno, skladištar može da pomeša i čuva zajedno zamenljive stvari iste vrste i iste kakvoće više ostavodavaca, ako se sa time saglase ostavodavci ili ako se radi o stvarima za koje je očigledno da se mogu mešati bez opasnosti od nastanka štete za osta-vodavce (u ovom slučaju ostavioci su suvlasnici cele količine pomešane robe i imaju pravo na idealne delove smeštene količine robe211).212 Ako su stvari pome-šane, skladištar može na zahtev ostavodavca, odnosno ovlašćenog lica bez sude-lovanja ostalih ostavodavaca, odnosno ovlašćenih lica iz smeše zamenljivih stva-ri izdvojiti deo koji mu pripada.

Skladištar je dužan da omogući ostavodavcu, odnosno drugom ovlašćenom licu (imaoc skladišnice, kontrolna organizacija, i sl.) da pregleda robu i da uzima uzorke od nje. Ostavodavac, odnosno drugo ovlašćeno lice može da vrši pregled robe i da uzima uzorke od nje pod uslovom da ne ometa skladištara u pogledu čuvanja robe i da time ne ugrožava interese drugih ostavodavaca.213 Ostavodavac, odnosno drugo ovlašćeno lice može, po pravilu, da vrši pregled robe i da uzima uzorke uz prisustvo skladištara i u okviru radnog vremena skladištara.

210 Skladištar ima pravo da proda robu i u sledećim slučajevima: ako to zahteva imalac založnice; ako je istekao rok čuvanja robe, a ostavodavac je ne podigne ni u naknadnom roku; korišćenjem prava zaloge. O prodaji robe u svakom slučaju dužan je da obavesti ostavodavca i da mu preda iznos dobijen prodajom po odbitku svojih potraživanja i troškova prodaje.

211 Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 250.212 Ipak, ako je jedan deo robe zbog mešanja promenio svojstva, treba pretpostaviti da se skladi-

šatr nije ponašao sa dužnom pažnjom (i biće odgovoran za naknadu štete); ovo iz razloga što je skladištar dužan da preda robu primaocu u onom stanju u kojem je ona predata na uskladi-štenje, čak i ako je imao pravo da je meša sa drugom robom iste vrste, Komentar ZOO, redak-tor prof. dr Slobodan Perović, IIknjiga ... str. 1269.


128

Skladištar ima obavezu da se stara o interesima ostavodavca. Ova obaveza se ispoljava kako u vezi sa obavezom čuvanja robe, tako i u nekim drugim dužnosti-ma skladištara: ako skladištar prima robu na čuvanje od trećeg lica (prevozioca, špeditera) a ne od ostavodavca, dužan je da pregleda robu i da prema trećem licu preduzme radnje radi očuvanja prava ostavodavca prema trećem licu (npr. da uputi prigovor prevoziocu da je roba oštećena, jer je to uslov da bi ostavodavac mogao da ostvari pravo na naknadu štete od prevozioca, i sl.); skladištar je dužan da obavesti ostavodavca kad treće lice zahteva predaju uskladištene robe; da čuva kao poslovnu tajnu sve podatke koje je saznao u vezi sa uskladištenjem određene robe; i dr.

Skladištar je dužan da osigura robu primljenu na čuvanje samo ako je to ugo-voreno. Ako ugovorom nije određeno koje rizike treba da obuhvati osiguranje, skladištar je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika. Osiguranje mora biti izvršeno na vrednost robe koju je ostavodavac prijavio skladištaru prilikom pre-daje robe na uskladištenje. U slučaju da skladištar ne izvrši ovu obavezu a desi se šteta koja bi bila pokrivena osiguranjem, duguje ovlašćenom licu onoliku nakna-du koliku bi bio dužan da plati osiguravač (skladištar ne bi mogao da se poziva na to da se šteta desila iz uzroka za koje on nije odgovoran). Od ovog, osiguranja, razlikujemo slučaj kad skladištar zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu na uskladištenoj robi; ovaj ugovor skladištar zaključuje u svoje ime i za svoj račun; na osnovu njega stiče ekonomsku zaštitu za slučaj gubitka ili oštećenja uskladištene robe za koji on odgovara (tada, nema pravo na naknadu premije osiguranja od ostavodavca; smatra se da je premija osiguranja sastavni deo ugo-vorene naknade/provizije).

Skladištar je dužan da se pridržava naloga ostavodavca (mogu se odnositi na preduzimanje određenih pravnih radnji ili na preduzimanje određenih faktičkih radnji; ukoliko skladištar, po pravilima struke, utvrdi da su dobijeni nalozi osta-vioca štetni, dužan je da ga odmah o tome obavesti i da ga na to upozori).

Skladištar je dužan da vodi skladišnu knjigu, u koju se hronološki registruju svi zaključeni ugovori o uskladištenju. Skladišta koja izdaju skladišnicu, obavezna su da vode matičnu knjigu skladišnica (sadrži kopije svih izdatih skladišnica). Javna skladišta (i carinska skladišta) su obavezna da na zahtev ostavodavcu iz-daju skladišnicu. U protivnom, izdaje se potvrda o prijemu robe na čuvanje, koja ima značaj dokaznog sredstva, i ne predstavlja hartiju od vrednosti (potvrdu izda-ju sva skladišta).

Skladištar je obavezan da vrati/preda robu ostavodavcu, odnosno ovlašćenom licu u roku koji je određen u ugovoru (imaocu skladišnice, odnosno drugom licu koje je ovlašćeno da preuzme robu iz skladišta/prevozilac, npr.). Ako ovaj rok nije određen, onda čim je ostavodavac zatraži (pretpostavljeni rok, tada, je jedna go-

129

dina od predaje robe skladištu). Ako je određen rok za vraćanje robe, ostavodavac može tražiti da mu se roba vrati i pre isteka roka/odnosno, ima pravo da podigne robu i pre ugovorenog roka (naravno ako prethodno ispuni sve svoje obaveze prema skladištaru/provizija, naknada nužnih i korisnih troškova; inače, skladištar nije ovlašćen da zahteva podizanje robe pre ugovorenog ili pretpostavljenog roka čuvanja). Ostavodavac može, takođe, tražiti u okviru ugovorenog roka čuvanja i delimičnu predaju robe. Ako ostavodavac ne podigne robu po isteku ugovorenog roka ili po isteku godine dana ako nije ugovoren rok za čuvanje, skladištar može za njegov račun prodati robu na javnoj prodaji, ali je dužan obavestiti ga prethodno o svojoj nameri i ostaviti mu naknadni rok najmanje od osam dana da robu podi-gne. Prilikom predaje robe sa skladišta, skladištar ima pravo da zahteva od osta-vioca, odnosno drugog ovlašćenog lica da vrati potvrdu o uskaldištenoj robi (od-nosno skladišnicu).

7.4. Odgovornost skladištara

Iz obaveze skladištara da čuva robu proizilazi i njegova obaveza da vrati/preda ostavodavcu, odnosno drugom ovlašćenom licu robu, po pravilu, u primljenom stanju. Otuda, skladištar odgovara za svaku štetu na robi (gubitak, propast, ošteće-nje) koja se dogodi za vreme od prijema robe na čuvanje do njene predaje, bez obzira na svoju krivicu; skladištar odgovara po načelima objektivne odgovorno-sti.214 Skladištar neće odgovarati ako dokaže da je šteta prouzrokovana usled okol-nosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti ili je prouzrokovana krivicom ostvo-davca, manama ili prirodnim svojstvima robe, kao i neispravnom ambalažom (međutim, i kada je šteta prouzrokovana prirodnim svojstvima ili nesipravnom ambalažom, skladištar će odgovarati ako je te nedostatke opazio ili morao opazi-ti, a na njih nije upozorio ostavodavca215). Da bi skladištar odgovarao, primalac robe mora prilikom preuzimanja robe da stavi prigovor skladištaru na vidljive nedostatke robe, a ako se radi o nedostacima robe koji se nisu mogli utvrditi u trenutku preuzimanja, onda da na pouzdan način obavesti skladištara u roku 7 dana od preuzimanja robe; u suprotnom smatra se da je roba uredno primljena.216

214 S. Aranđelović, Ugovor o uskladištenju, Beograd, 1990, str. 40; Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 253; M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 214.

215 Vidi, Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga ... str. 1267.216 U pravnoj teoriji ne postoji jedinstveno mišljenje o prirodi ovog roka. Po jednom, radi se o

prekluzivnom roku (I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 511, Komentar ZOO, knjiga druga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac ... str. 536.); po drugom, radi se o rokovima kojima se prebacuje dokazni teret na primaoca robe/dokaz da je roba oštećena ili delimično izgubljena dok je bila uskladištena (M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 563); dalje, smatra se da treba shodno primeniti pravila o prodaji - treba smatrati da primalac nije izgubio pravo da se pozove na nedostatak robe i kad se nedostatak pojavio posle 7. dana od kada je

130

ZOO usvaja princip ograničene odgovornosti skladištara - naknada štete koju je skladištar dužan platiti zbog propasti, umanjenja ili oštećenja robe za vreme od njenog prijema do predaje, ne može preći stvarnu vrednost robe (u pravnoj litera-turi se navodi da je to ona vrednost robe koju je ostavodavac prijavio skladištaru prilikom predaje robe na čuvanje217; to onda omogućava i tzv. deklarisanje veće vrednosti robe od njene stvarne vrednosti, čime se, s jedne strane pooštrava od-govornost skladištara, ali bi i naknada skladišatara bila znatno veća218). Pravila o ograničenju odgovornosti ne važe ako je skladištar štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom (tada, skladištar odgovara za celokupnu štetu- stvarnu štetu i izmaklu dobit; nameru, odnosno krajnju nepažnju mora dokazati ostavo-davac ili drugo ovlašćeno lice).219

7.5. Obaveze ostavodavca

Ostavodavac je obavezan da, prilikom predaje robe na čuvanje, pruži skladi-štaru sva potrebna obaveštenja o robi i njenoj vrednosti (posebno o svojstvima robe koja su bitna za njeno čuvanje da ne bi došlo do njenog oštećenja; ovo naro-čito kad se radi o stvarima koje imaju opasna svojstva). Ako ostavodavac ne izvr-ši ovu obavezu pa usled toga dođe do oštećenja ili propasti stvari, skladištar se oslobađa odgovornosti.220 Međutim, ako je skladištar bio nesavestan (znao ili je morao znati za opasna svojstva robe iako nije bio o tome obavešten) to bi vodilo podeljenoj odgovornosti, a prema okolnosti slučaja i isključenju odgovornosti ostavodavca.

Ostavodavac je obavezan da skladištaru plati naknadu za čuvanje robe. Visina naknade određuje se ugovorom, tarifom skladištara (po pravilu, sastavni je deo opštih uslova poslovanja skladištara) ili mesnim običajima. Skladištar stiče pravo na naknadu u trenutku izdavanja robe221, ako nije drukčije ugovoreno (sukcesivno, i dr.). Po pitanju prava skladištara na naknadu ako je roba podignuta pre isteka

robu preuzeo, ako je taj nedostatak bio poznat skladištaru ili mu nije mogao ostati nepoznat, Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga ... str. 1272.

217 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 510.218 Vidi, Komentar ZOO, knjiga druga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac

... str. 529.219 Za robu koja je nestala iz magacina odgovara skladištar u visini određenoj prema tržišnim

cenama nestale robe. Ostavodavac ima pravo na naknadu štete za nestalu robu u visini koja ne može preći njenu stvarnu vrednost

220 U slučaju da usled svojstava uskladištene robe koja skladištaru nisu bila poznata dođe do štete na drugoj uskladištenoj robi ili objektima ili uređajima skladištara, ostavodavac je dužan da takvu štetu nadoknadi skladištaru, Vidi, Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga ... str. 1267, S. Aranđelović, Ugovor o uskladištenju ...str. 65.

221 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 564; u pravnoj litaraturi se ovaj momenat vezuje (i) za trenutak kada protekne ugovoreni rok čuvanja, Vidi, Komentar ZOO, knjiga druga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac ... str. 532.

131

ugovorenog perioda čuvanja, rešenja iz poslovne prakse (opšti uslovi poslovanja) su različita: po jednom skladišatar ima pravo na naknadu srazmerno vremenu čuvanja, uz pravo na naknadu štete; po drugom, ako ostavodavac zahteva predaju robe pre istekla polovine ugovorenog vremena, skladištar bi imao pravo na sraz-meran deo naknade i pravo na naknadu štete, a ako je proteklo više od polovine ugovorenog vremena, skladištar bi imao pravo na puni iznos naknade; po trećem, ostavodavac duguje ugovorenu naknadu za čitavo vreme koje je bilo ugovoreno kao vreme čuvanja robe, s tim da ako je upražnjeni skladišni prostor zatim bio popunjen drugom robom koju je skladištar primio na uskladištenje, za toliko tre-ba umanjiti obavezu ostavodavca da plati nakandu i za vreme za koje nije koristio usluge skladištara.

Ostavodavac je obavezan da skladištaru plati i naknadu troškova koji su bili potrebni za očuvanje robe (troškovi osiguranja robe, pakovanja, carinjenja, uto-vara/istovara, vozarina, ležarina, i sl.).

Za svoja potraživanja iz ugovora o uskladištenju i ostala potraživanja nastala u vezi sa čuvanjem robe skladištar ima založno pravo na toj robi.

8. UGOVOR O ŠPEDICIJI (OTPREMANjU)


Ugovor o špediciji (otpremanju) je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (špediter/otpremnik) obavezuje da radi prevoza određene stvari zaključi u svoje ime i za račun druge ugovorne strane (nalogodavca, komitenta) ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, kao i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu (proviziju).

Na osnovu ovog ugovora, dakle, špediter se obavezuje da organizuje prevoz određene robe na određenoj relaciji i da radi prevoza zaključi jedan ili više ugo-vora o prevozu sa prevoziocima (u drumskom, železničkom, vazdušnom, vodenom saobraćaju; sama organiazacija prevoza robe obuhvata pored zaključivanja ugo-vora o prevozu, i pripremanje robe za prevoz, dovoz robe do mesta utovara u prevozno sredstvo, utovar robe u prevozno sredstvo, odvoz robe do primaoca). Danas, poslove špedicije obavljaju specijalizovane organizacije čija se delatnost proširuje sa razvojem i osavremenjavanjem robne razmene. Pored, zaključenja ugovora o prevozu, špediteri, po pravilu, obavljaju i niz drugih radnji u vezi sa carinjenjem robe, ukrcajem i iskrcajem robe, sortiranjem, pakovanjem i obeleža-vanjem robe, osiguranjem robe, skladištenjem robe, kontrolisanjem kvaliteta i

132

količine robe, isticanje prigovora za račun nalogodavca, kontrolisanjem i izdava-njem transportnih i drugih propratnih dokumenata, i dr; tako da, špediter, najčešće, zaključuje i niz drugih ugovora (o osiguranju, uskladištenju, kontroli, i dr.), i obavlja niz faktičkih radnji.

Špediter, po pravilu, posluje tj. zaključuje ugovore u svoje ime a za račun na-logodavca. Tada, špediter istupa komisiono (tzv. komision u transportu) i usposta-vljaju se dve vrste pravnih odnosa: odnos nalogodavac - špediter (odnos iz zaklju-čenog ugovora o špediciji) i odnos špediter - treće lice (odnos iz ugovora koji špediter zaključi u svoje ime a za račun nalogodavca sa trećim licima; nema di-rektnog odnosa nalogodavac - treće lice, ali se taj odnos može naknadno usposta-viti cesijom ovlašćenja špeditera prema trećem licu svom nalogodavcu). Špediter, ako je tako ugovorom predviđeno, može zaključivati ugovore o prevozu i predu-zimati druge pravne radnje (i) u ime i za račun nalogodavca; tada, špediter istupa kao zastupnik i uspostavlja se od početka direktan odnos između nalogodavca i trećeg lica.

Posao špedicije se, ponekad, meša sa poslom prevoza. Međutim, između njih ima više razlika: prvo, čist posao špeditera je da organizuje prevoz/transportova-nje, otpremu ili dopremu robe (prevoz može poveriti nekog drugom licu/prevo-zniku kada zaključuje sa njim ugovor o prevozu, mada može i sam vršiti prevoz), drugo, špediter pored faktičkih radnji obavlja i niz pravnih radnji (zaključuje razne ugovore: o prevozu, uskladištenju, osiguranju, i dr; prevozilac obavlja, pak fak-tičke radnje: prevoz, eventualno, utovar, istovar); treće, odgovornost špeditera, za razliku od prevozioca je, po pravilu, neograničena.

Ugovor o špediciji se najčešćeo zaključuje nalogom koji nalogodavac daje špediteru da za njega izvrši otpremu određene robe. Taj nalog se izdaje, obično, na određenom obrascu koji se naziva dispozicija. Ovaj obrazac/dispoziciju sasta-vlja špediter i dostavlja ga svojim eventualnim komitentima. Komitent popunjava dispoziciju odgovarajućim podacima i nalozima i dostavlja je špediteru. To je ponuda za zaključenje ugovora koju špediter prihvata i ugovor se tada smatra zaključenim (ili ne prihvata). U pravnoj literaturi postoje neslaganja da li ćutanje špeditera znači prihvatanje ponude za zaključenje ugovora222 ili ne223.

Bitan elemenat kod ovog ugovora je određenje obaveze špeditera - organizo-vanje prevoza određene robe na određenoj relaciji, uključujući i druge uobičajene poslove i radnje. Naknada koja pripada špediteru ne mora u ugovoru biti određe-na; nije bitan elemenat ugovora o špediciji, jer se radi o dvostrano-obaveznom i teretnom pravnom poslu. Naknada se, najčešće, ugovara, ali i kad nije ugovorena, ugovor o špediciji je punovažan.

222 M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str. 225.223 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 596.

133

Ugovor o špediciji je imenovan, neformalan, dvostrano-obavezan, teretan, naj-češće ugovor po pristupu (formularan ugovor).

U našem pravu, ugovor o špediciji regulisan je ZOO, čl. 827-846. Na pravne odnose iz ovog ugovora koji nisu posebno uređeni shodno se primenjuju pravila o ugovoru o komisionu, odnosno trgovinskom zastupanju.224

8.2. Obaveze špeditera

Osnovna obaveza špeditera je organizacija otpreme, odnosno dopreme robe od jednog do drugog mesta, pažnjom dobrog stručnjaka. Obaveza špeditera je da ugovori prevoz robe za račun svog nalogodavca i da obavi druge neophodne radnje u vezi sa otpremom, odnosno dopremom robe. Špediter, osim što bira prevozioca i zaključuje ugovor o prevozu sa njim, određuje prevozno sredstvo i prevozni put (ako to nije određeno u ugovoru, odnosno ako nalogom nije odredio nalogodavac), često (naročito ako je ugovoreno ili određeno nalogom nalogodavca ili je u inte-resu nalogodavca) preuzima robu od prodavca ili trećeg lica (skladištara, npr.) radi njene otpreme, organizuje pakovanje, utovar/istovar robe, pretovar, čuvanje, kon-trolu količine i kvaliteta, i dr; dakle vrši niz pravnih i faktičkih radnji.

Špediter je obavezan da se pridržava naloga (zavisno i od toga da li se radi o imperativnim, indikativnim ili fakultativnim nalozima) i uputstava nalogodavca (o pravcu puta, sredstvima i načinu prevoza, kao i ostalih uputstava dobijenih od nalogodavca).225 Ako nije moguće postupiti po uputstvima sadržanim u nalogu, špediter je dužan tražiti nova uputstva, a ako za to nema vremena ili je to nemo-guće, dužan je postupiti kako to zahtevaju interesi nalogodavca. O svakom odstu-panju od naloga špediter je dužan bez odlaganja obavestiti nalogodavca.

Špediter je dužan da u svakoj prilici postupa kako to zahtevaju interesi nalo-godavca i sa pažnjom dobrog privrednika. On je dužan da upozori nalogodavca na nedostatke u njegovom nalogu, naročito na one koji ga izlažu većim troškovi-ma ili šteti; ako stvar nije upakovana ili inače nije spremljena za prevoz kako treba, špediter je dužan da upozori nalogodavca na te nedostatke, a kad bi čekanje da ih nalogodavac ukloni bilo od štete za njega, dužan je da ih ukloni na račun nalogodavca; špediter je dužan da bez odlaganja obavesti nalogodavca o oštećenju robe, kao i o svim događajima od značaja za njega i da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja njegovih prava prema odgovornom licu (blagovremena rekla-macija/prigovor prevoziocu, skladištaru; konstatovanje stanja u kojem je roba

224 Vidi, ZOO, čl. 829.225 Neovlašćeno distribuiranje robe ne može se pravdati interesima nalogodavca i pažnjom špedi-

tera kao dobrog privrednika, kada je proizvoljnim odstupanjem od uputstava nalogodavca onemogućeno trećem licu da preuzme robu, presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 227/96 od 19.06.1996. godine, u V. Kozar, nav.delo, str. 822.

134

preuzeta od prevozioca ili skladištara; obezbeđenje dokaza; i sl; ne i ostvarivanje prava nalogodavca prema trećem licu bez posebnog ovlašćenja - podizanje tužbe, isticanje odšetenog zahteva).

Špediter je dužan da sprovede potrebne carinske radnje i isplati carinske daž-bine za račun nalogodavca, u slučaju otpreme robe preko granice, ako ugovorom nije drukčije određeno.226 Što se tiče osiguranja robe, špediter je dužan da osigura pošiljku samo ako je to ugovoreno (špediter ima obavezu da osigura pošiljku i ako to nije predviđeno ugovorom o špediciji, ako se radi o obaveznom osiguranju). Ako ugovorom nije određeno koje rizike treba da obuhvati osiguranje, špediter je dužan da osigura stvari od uobičajenih rizika. Od osiguranja robe razlikujemo osiguranje špedicije, kao osiguranje od odgovornosti špeditera prema komitentu na osnovu ugovora o špediciji. Špediter je, dalje, dužan da čuva robu sa pažnjom dobrog stručnjaka; u praksi, po pravilu, zaključuje ugovor o uskladištenju, oba-veštava o tome nalogodavca i odgovara za izbor skladištara.

Špediter ima i obavezu da izveštava nalogodavca o svim važnim fazama (po-slovima, radnjama) izvršenja ugovora o špediciji (npr. o prispeću robe u određeno mesto, o stanju robe i promenama na robi radi davanja instrukcija o daljem po-stupku sa robom, i sl.) i drugim važnim događajima i pojavama (oštećenje robe, zadocnjenje u prevozu, i sl.).

Nakon završenog posla špediter je dužan da položi račun nalogodavcu (izveštaj o radu, obračun provizije, troškova); pravilo je da se tada i vrši ustupanje prava špeditera prema trećem licu (cesija; kad špediter istupa u svoje ime a za račun nalogodavca). Prema zahtevu nalogodavca, špediter je dužan položiti račun (je-dnom ili više puta) i u toku izvršavanja naloga.

8.3. Samostalno istupanje špeditera

Špediter može i sam izvršiti potpuno ili delimično prevoz stvari čija mu je otprema poverena, ako nije nešto drugo ugovoreno. Ako je špediter sam obavio prevoz ili deo prevoza, ima prava i obaveze prevozioca i pripada mu i odgovarajuća naknada za prevoz, pored naknade po osnovu špedicije/otpremanja i troškova u vezi sa špedicijom/otpremanjem (on zadržava i svojstvo špeditera/prava, obaveze, odgovornost, pored prava, obaveza i odgovornosti koje ima kao prevozilac/tako, on odgovara za štetu nastalu usled oštećenja, gubitka, uništenja robe, kao i zadoc-njenja u prevozu, na isti način kao prevozilac, prema pravilima za odgovarajuću vrstu prevoza). Isto važi i u pogledu drugih poslova (uskladištenje, kontrola koli-čine i kvaliteta robe, i sl.).

226 Detaljnije, Miladinović, Dužnosti špeditera u postupku carinjenja robe, Privredno-pravni pri-ručni, Beograd, br. 2/90, str. 8.

135

Pravo na samostalno istupanje špeditera se pretpostavlja i nije ga potrebno posebno ugovorom predviđati, niti je potrebno tražiti posebnu dozvolu od nalo-godavca; ono može biti isključeno ugovorom o špediciji (a može i naknadnim nalogom nalogodavca227).

8.4. Odgovornost špeditera

Špediter odgovara za uredno izvršavanje svojih obaveza koje proizilaze iz ugovora o špediciji (neizvršenje naloga, neupozoravanje nalogodavca na štetnost naloga, neupozoravanje nalogodavca te nedostatke pakovanja; neadekvatan/ne-stručan izbor trećeg lica, neobezbeđenje nalogodavčevih prava prema trećem licu, nestručno obavljanje potrebnih carinskih radnji, i dr.). On odgovara po pravilima subjektivne odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom i može se osloboditi od-govornosti dokazom svoje strukovne pažnje. Izuzetno, špediter odgovara pooštre-no, tj. ne može se osloboditi odgovornosti i ako je šteta nastala usled dejstva više sile ako je odstupio od dobijenih uputstava, osim ako dokaže da bi se šteta dogo-dila i da se držao datih uputstava. Prema ZOO odgovornost za štetu špeditera nije ograničena (neograničena odgovornost; često se u opštim uslovima poslovanja špeditera ova odgovornost ograničava, međutim u pravnoj teoriji nema jedinstve-nog stava o dopuštenosti ovih klauzula).

Špediter, po pravilu, odgovara samo za izbor prevozioca kao i za izbor drugih lica sa kojima je u izvršenju naloga zaključio odgovarajući ugovor, a ne i za njihov rad. Samo izuzetno i to dva slučaja, špediter odgovara i za njihov rad: prvo, ako je tu odgovornost preuzeo ugovorom; drugo, ako se radi o posebnoj vrsti špedici-je - tzv. fi ksnoj špediciji.

Pravilo je da špediter ugovorene usluge treba da izvrši lično. Međutim, u pra-ksi, često poverava izvršenje dela svojih usluga drugim špediterima (međušpedi-teri, podšpediteri). Ako špediter neovlašćeno poveri izvršavanje naloga drugom špediteru (podšpediteru) umesto da ga sam izvrši odgovara za njegov rad. Ako, pak nalog sadrži izričito ili prećutno ovlašćenje špediteru da poveri izvršenje na-loga drugom špediteru ili ako je to očigledno u interesu nalogodavca (međušpe-diter), on odgovara samo za njegov izbor, osim ako je preuzeo odgovornost za njegov rad. Odgovornost špeditera za podšpeditera i međušpeditera ne može se ugovorom isključiti niti ograničiti.228

227 Komentar ZOO, redaktori Blagojevi-Krulj, Beograd, 1983, str. 1811.228 Detaljnije, Miladinović, Pravni odnosi između špeditera, podšpeditera i međušpeditera, Privre-

dno-pravni priručni, Beograd, br. 2/89, str. 36-49

136


Nalogodavac je dužan da omogući i stvori potrebne uslove špediteru da bi mogao da izvrši svoje obaveze iz ugovora o špediciji (blagovremena predaje robe koju treba prevesti/da omogući predaju robe na prevoz, predaja neophodnih do-kumenta za preuzimanje robe od skladištara, prodavca, za obavljanje carinskih i drugih formalnosti i pravnih i faktičkih radnji; i sl.).

Nalogodavac je dužan obavestiti špeditera o osobinama robe koja se otprema, odnosno doprema, a posebno o osobinama stvari kojima može biti ugrožena si-gurnost lica ili dobara ili nanesena šteta; dalje, kad se u pošiljci nalaze dragoce-nosti, hartije od vrednosti ili druge skupocene stvari, nalogodavac je dužan oba-vestiti o tome otpremnika i saopštiti mu njihovu vrednost u času predaje radi otpremanja (ovo je veoma bitno, iz više razloga: prvo, kako bi špediter mogao uskladiti radnje oko otpremanja ovakvih stvari sa njihovim svojsvima; drugo, bitno je i po pitanju odgovornosti špeditera i oslobađanja od odgovornosti špedi-tera/jedna situacija je kad je obavešten od strane naručioca o svojstvima stvari; druga, kad nije obavešten ili nije odgovarajuće obavešten o osobinama stvari od strane naručioca a nije znao niti je mogao znati o posebnim svojstvima stvari; treća kad nije obavešten ili nije odgovarajuće obavešten o osobinama stavri od strane naručioca ali je znao ili je morao znati o osobinama stvari).

Nalogodavac je dužan da isplati špediteru naknadu prema ugovoru, a ako nije ugovorena, onda naknadu određenu tarifom ili nekim drugim opštim aktom, a u nedostatku ovoga, naknadu određuje sud. Špediter stiče pravo na naknadu kad izvrši svoje obaveze iz ugovora o špediciji.229 Kad ugovor nije izvršen bez njego-ve krivice (ovo naročito u slučaju odustanka nalogodavca od ugovora), špediter ima pravo na srazmernu proviziju (kao i na naknadu troškova koje je dotle imao; ovde spadaju i naknade štete koje je špediter morao plaćati trećim licima do kojih je došlo zbog nalogodavčevog odustanka od ugovora o špediciji/troškovi u vezi sa otkazom pojedinih ugovora sa trećim licima od strane špeditera, itd.230). Nakna-du plaća nalogodavac, ako ugovorom nije određeno da je plati primalac robe (u pravnoj literaturi se ističe da se u stvari ovde radi o ugovaranju načina plaćanja, jer ne može da se ugovorom između dva lica stvori obaveza nekom trećem licu 229 U pravnoj literatrui se ističe da kad je špediterova usluga deljiva, jer se ugovorne obaveze

sukcesivno ispunjavaju, špediter ima pravo na proviziju za svaki srezmerni deo izvršene uslu-ge i to u trenutku kad je taj srazmerni deo usluge izvršen.; ovo je posebno važno zbog toga što se kod dužih poslovnih odnosa između špeditera i nalogodavca najčešće radi o nizu usluga koje špediter pruža svom nalogodavcu u dužem vremenskom periodu, tako da nema opravdanja da špediter stekne pravo na naknadu tek kad izvrši sve svoje obaveze iz ugovora o špediciji, koje, uzgred, mogu biti uzajamno nezavisne ili, po prirodi stvari, srazmerne, Komentar ZOO, redak-tor prof. dr Slobodan Perović, II knjiga, Beograd, 1995, str. 1390.

230 Vidi, Komentar ZOO, druga knjiga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac, 1980, str. 667.

137

bez njegovog pristanka231; otuda je i predviđeno u ZOO da špediter zadražava pravo da zahteva od nalogodavca isplatu naknade ako je ne plati primalac robe).

Nalogodavac je obavezan da naknadi špediteru potrebne troškove učinjene radi izvršenja naloga o otpremanju stvari - nužne i korisne troškove (troškovi prevoza, osiguranja/premija osiguranja, skladištenja, carinjenja, i sl.)232; ne i režijske tro-škove (telefoniranje, poslovna korespodencija, i sl. koji su obuhvaćeni provizijom/naknadom). Špediter može zahtevati naknadu troškova odmah pošto ih je učinio.233 Izuzetno, na zahtev špeditera, nalogodavac je dužan da mu predujmi potrebnu svotu za troškove radi izvršenje naloga o otpremanju stvari radi se o razumnim iznosima/u visini očekivanih troškova). Špediter nema pravo na naknadu troško-va do kojih je došlo njegovom krivicom.234

Radi obezbeđenja naplate svojih potraživanja nastalih u vezi sa ugovorom o špediciji, špediter ima pravo zaloge na stvarima predatim radi otpremanja i u vezi sa otpremanjem sve dok ih drži ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima.235

8.6. Posebne vrste špedicije

Fiksna špedicija postoji kad je ugovorom o špediciji određena jedna ukupna svota za izvršenje naloga o otpremanju robe, gde ona obuhvata naknadu po osno-vu otpremanja (proviziju špediteru), kao i naknadu za prevoz i naknadu svih osta-lih troškova (skladištenje, kontrola, osiguranje, i dr.). U ovom slučaju, špediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad prevozioca i drugih lica.236

231 Komentar ZOO, redaktor prof. dr Slobodan Perović ... str. 1391.232 Ako je pri uvozu robe iz inostranstva špediter platio carinu za uvezenu robu, troškove carinje-

nja ima pravo da naplati od vlasnika uvezene robe jer su to troškovi koje je špediter ovlašćen da naplati od svog nalogodavca - vlasnika uvezene robe, presuda Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 7062/95 od 31.01. 1996. godine.

233 Dospelost prava na naknadu troškova, ukoliko nije zahtevan predujam, podrazumeva prethodno snošenje troškova otpremanja od strane samog špeditera, jer bi u suprotnom takav regresni tužbeni zahtev špeditera bio preuranjen, presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 254/98 i Pzz 18/98 od 2.12. 1998. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 827.

234 Nalogodavac nije dužan da špediteru naknadi kolsku dangubninu nastalu zbog prekoračenja rokova utovara robe do koga je došlo krivicom špeditera, presuda Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 1892/97 od 21.03.1997. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 823.

235 Otpremnik ima založno pravo na robi predatoj radi otpremanja, koju može prodati da bi iz dobijene cene namirio svoje potraživanje prema nalogodavcu, s tim što je dužan da prethodno obavesti nalogodavca o nameravanoj prodaji, presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 613/95 od 24.01. 1996. godine

236 Kada je otpremnik ispostavio nalogodavcu račun na ukupnu svotu za izvršenje naloga, bez specifi kacije pojedinih troškova, onda je u pitaweu otprema sa fi ksnom naknadom, pa otpremnik odgovara i za rad prevozioca, presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 483/95 od 21. 11. 1995. godine, u V. Kozar, 2000+ Sudskih odluka, Beograd, 2000, st. 818.

138

Zbirna špedicija postoji kad špediter otprema robu više svojih komitenata/nalogodavaca na prevoz jednim prevoznim sredstvom, jednim ugovorom o pre-vozu i jednom prevoznom ispravom (zbirna špedicija može ugovorom biti isklju-čena). Ako se zbirnom špedicijom postigne razliku u vozarini u korist nalogodav-ca, špediter ima pravo na posebnu dodatnu naknadu (u srazmeri ušteđenih troško-va). Kod ove špedicije, špediter odgovara za gubitak ili oštećenje stvari nastale za vreme prevoza do kojih ne bi došlo da nije bilo zbirne otpreme (npr. ako je za vreme prevoza u istom vagonu stvari više svojih nalogodavaca čija su svojstva takva da je jedna od njih prouzrokovala oštećenje druge za vreme prevoza; doka-zuje nalogodavac/komitent).

9. UGOVOR O OSIGURANjU


Ugovor o osiguranju je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (ugovarač osiguranja) obavezuje da plati određeni iznos (premiju osiguranja) drugoj ugovor-noj strani (organizaciji za osiguranje - osiguravaču), a druga ugovorna strana /osiguravač se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo.

Iz pojma ugovora o osiguranju proizilazi da je obaveza ugovarača osiguranja da plati premiju osiguranja, dok obaveza osiguravača može biti različita: ako se radi o osiguranju imovine ili osiguranju od odgovornosti, svrha zaključenja ugo-vora je naknada štete i u tom slučaju obaveza osiguravača je naknada štete; ako se radi o osiguranju lica, čija svrha nije naknada štete, obaveza osiguravača je da isplati ugovorenu svotu; ake je predmet osiguranja osiguranje imovine, obaveza osiguravača može biti i da učini nešto drugo (npr. da obavezu ispuni u naturi).

Ugovor o osiguranju je imenovani, dvostrano-obavezni, teretan, ugovor sa trajnim prestacijama, athezioni, aleatoran (obaveza osiguravača na isplatu nakna-de iz osiguranja ili osigurane sume zavisi od nastupanja osiguranog slučaja; ako se ne desi osigurani slučaj, osiguravač nije u obavezi da isplati naknadu iz osigu-ranja, odnosno ugovoreni iznos; takođe, nije obavezan, tada ni da vrati plaćenu premiiju osiguranja), po pravilu, formalan ugovor (ugovor je zaključen kad ugo-varači potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića). Od pravila formalnosti postoji nekoliko izuzetaka: prvo, pravni poslovi osiguranja za koje se ne primenjuje ZOO nego Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (plovidbena osiguranja) su nefor-malni; drugo, ugovor o osiguranju je neformalan kad se prema uslovima osigura-

139

nja može zaključiti i samim plaćanjem premije osiguranja (npr. kupovina tiket polise uz autobusku kartu za osiguranje od posledica nesrećnog slučaja); treće, ugovor o osiguranju je neformalan kad su ispunjeni uslovi za zaključenje ugovora ćutanjem osiguravača (da zainteresovano lice uputi pismenu ponudu za osiguranje osiguravaču, da pismena ponuda ne odstupa od opštih uslova pod kojima osigu-ravač vrši predloženo osiguranje, da je ćutanje osiguravača trajalo 8 dana od dana kada mu je ponuda prispela s tim da kod osiguranja lica ako je potreban lekarski pregled ovaj rok je 30 dana; ako su ispunjeni ovi uslovi ugovor se smatra zaklju-čenim kad je ponuda prispela osiguravaču).

Na zaključivanje ugovora o osiguranju primenjuju se opšta pravila obligacionog prava (poslovna sposobnost, ponuda i prihvat ponude, mesto i vreme zaključenja ugovora, i dr.). Međutim, postoje i određena specifi čna pravila koja su posledica specifi čnosti ugovora o osiguranju (formalnost, trenutak zaključenja ugovora/po-tpisivanjem polise ili liste pokruća, odnosno kad se zaključuje ćutanjem osigura-vača u momentu kad je ponuda prispela osiguravaču ako je ne odbije u određenom roku, uslovima osiguranja može se predvideti da se ugovor o osiguranju smatra zaključenim samim činom plaćanja premije osiguranja, i dr.).

Bitni elementi ugovora o osiguranju su određenje stvari, odnosno lica koje se osigurava, određenje rizika, određenje trajanja osiguranja i perioda pokrića, od-ređenje osiguranog slučaja, određenje sume osiguranja, određenje naknade iz osi-guranja, određenje interesa osiguranja, određenje premije osiguranja.237

Rizik je budući neizvesni događaj, koji je nezavistan od isključive volje zain-teresovanih strana, koji je dopušten zakonom, javnim poretkom i moralom, od čijeg nastupanja, ponekad i nenastupanja, zavisi da li će osiguravač biti dužan da isplati naknadu iz osiguranja, odnosno ugovoreni iznos.238 Iz ovako određenog pojma rizika, proizilaze i njegovi bitni elementi: mogućnost nastupanja, neizve-snost, nezavisnost od isključive volje zainteresovanog lica i dopuštenost. Ugovor o osiguranju se može zaključiti samo na događaj/rizik koji se može desiti (mo-gućnost nastupanja rizika); dakle, rizik koji se ne može desiti ne može biti obu-hvaćen ugovorom o osiguranju (to znači da ukoliko u vreme zaključenja ugovora o osiguranju predmet osiguranja nije izložen riziku ili više ne postoji, ugovor o osiguranju se ne može zaključiti; takođe, ako u toku trajanja ugovora o osiguranju osigurana stvar propadne ili osigurano lice umre usled događaja koji nije pokriven osiguranjem, ugovor o osiguranju prestaje po samom zakonu).239 Neizvesnost ri-zika znači da je za rizik koji je obuhvaćen osiguranjem neizvesno da li će nastu-piti i kada će nastupiti (neizvesnost može postojati u pogledu samog nastupanja događaja koji je obuhvaćen rizikom, kao i u pogledu vremena kad će se ostvariti 237 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 568.238 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 566.239 Jankovec-Miladinović, Pravo osiguranja, Niš, 2006, str. 64.

140

rizik obuhvaćen osiguranjem; npr. može biti izvesno da će nastupiti smrt osigura-nog lica ali se ne zna kada). Zbog toga što rizik može da bude samo događaj koji je neizvestan, ugovor o osiguranju je ništav ako je u času njegovog zaključenja već nastao osigurani slučaj, ili je bio u nastupanju, ili je bilo izvesno da će nastu-piti, ili ako je već tada bila prestala mogućnost da on nastane (od ovog postoji izuzetak - ako je ugovoreno da će osiguranjem biti obuhvaćen određeni period koji prethodi zaključenju ugovora, ugovor će biti ništav samo ako je u času njegovog zaključenja zainteresovanoj strani bilo poznato da se osigurani slučaj već dogodio, odnosno da je već tada bila prestala mogućnost da se on dogodi).240 Od pravila da je rizik budući događaj postoji izuzetak; naime, osiguranjem se mogu pokriti i štete nastale pre zaključenja ugovora o osiguranju, pod uslovom da ugovorne strane u trenutku zaključenja ugovora nisu znale ili nisu morale znati da je osigu-rani slučaj već nastupio ili ako su znale da je osigurani slučaj nastupio nisu znale obim nastale štete241; ovakvi slučajevi su naročito česti u plovidbenom osiguranju. Nezavisnost rizika od isključive volje zainteresovanog lica znači da se isti nije realizovao voljom zainteresovanog lica, prvenstveno ugovarača osiguranja, odno-sno osiguranika ili korisnika osiguranja; samo tada osiguravač će biti u obavezi da ispuni svoju obavezu iz ugovora o osiguranju (npr. da ugovarač osiguranja koji je osigurao svoju imovinu od požara nije namerno prouzrokovao požar; s druge strane, pak, osiguravač je dužan naknaditi štete nastale slučajno ili krivicom ugo-varača osiguranja, osiguranika ili korisnika osiguranja, izuzev ako je u pogledu određene štete ova njegova obaveza izrično isključena ugovorom o osiguranju). Kada je reč o licima za čije postupke ugovarač osiguranja odgovara, osiguravač je, po pravilu, dužan da naknadi štetu, jer je rizik realizovan bez uticaja osigura-nika tj. uticaj osiguranika u tim slučajevima nije ni pretežan ni direktan242 (ukoli-ko se ostvario osigurani slučaj osiguravač je dužan naknaditi svaku štetu prouzro-kovanu od nekog lica za čije postupke osiguranik odgovara po ma kom osnovu, bez obzira na to da li je šteta prouzrokovana nepažnjom ili namerno).243Dopuštenost rizika znači da ugovorom o osiguranju može biti pokriven samo rizik koji je do-pušten zakonom, javnim poretkom i moralom; ovo pitanje se uređuje ugovorom o osiguranju, odnosno opštim i posebnim uslovima osiguranja, ali su određeni rizici isključeni i na osnovu samog zakona (tako: ako je ugovarač osiguranja, osiguranik ili korisnik izazvao osigurani slučaj namerno ili prevarom, osiguravač nije obavezan ni na kakva davanja, a suprotna ugovorna odredba nema pravnog dejstva244; osiguravač ne odgovara za štetu na osiguranoj stvari koja potiče od

240 Vidi, ZOO, čl. 898. st. 2.241 Vidi, presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 135/95 od 4.04. 1995. godine.242 P. Šulejić, Osiguranje od građanske odgovornosti, Beograd, 1967, str. 70.243 Vidi, ZOO, čl. 929. st. 3. 244 Vidi, ZOO, čl. 920.

141

njenih nedostataka, osim ako je drukčije ugovoreno245; osiguravač nije dužan na-knaditi štete prouzrokovane ratnim operacijama ili pobunama, osim ako je druk-čije ugovoreno, pri čemu je osiguravač dužan dokazati da je šteta prouzrokovana nekim od ovih događaja246; dalje, ZOO isključuje iz osiguranja i rizike kao što su: samoubistvo osiguranika, ako se desilo u prvoj godini osiguranja247; namerno ubistvo osiguranika od strane korisnika osiguranja248; namerno prouzrokovanje nesrećnog slučaja249). Rizici pokriveni osiguranjem određuju se na dva načina: tačnim nabrajanjem ili određenjem vrste rizika (svi rizici određene vrste, uz mo-gućnost da se neki tačno određeni isključe; osiguranik samo treba da dokaže da je pretrpeo štetu, a na osiguravača je, ako ne želi da plati naknadu iz osiguranja, da dokaže da je uzrok štete neki od rizika koji su isključeni iz osiguranja). Rizici se obično se dele na osnovne (koji su redovno pokriveni osiguranjem i uz redovnu premiju) i dopunske (pokriveni su osiguranjem samo ako je tako posebno ugovo-reno i uz dopunsku premiju).250

Osigurani slučaj je događaj unapred predviđen ugovorom ili zakonom čije nastupanje znači realizaciju rizika i nastajanje glavne obaveze osiguravača da isplati naknadu iz osiguranja, osiguranu sumu ili učini nešto drugo.251 To je kon-kretan događaj kao što je krađa, poplava, požar, smrt osiguranog lica, doživljenje određenih godina starosti, i sl. Za osigurani slučaj je bitno da se dogodio u od-ređeno vreme (osigurani slučaj treba da se dogodi u vreme trajanja pokrića osigu-ranja; za obavezu osiguravača odlučujuće je vreme kada je šteta nastala, a ne vreme kada je nastao uzrok te štete, odnosno vreme kada je utvrđena šteta i njena visina), na određenom mestu (od značaja je da se osigurani slučaj dogodio u me-stu predviđenom u ugovoru o osiguranju; ipak, od ovog pravila postoje brojni izuzetci predviđeni opštim uslovima osiguranja, jer predmet na koji se osiguranje odnosi zbog svoje namene može da se nađe i u mestu koje je različito od onog određenog ugovorom o osiguranju, tako npr. prema opštim uslovima osiguranja od požara, stvari poljoprivrednih gazdinstava osigurane su i dok se nalaze na ze-mljišnom posedu, pijacama, na mestu prerade, obrade, popravke i posluge i sl;) i da postoji uzročna veza između nastalog događaja i predviđenih posledica (osigu-ravač je u obavezi da osiguraniku naknadi štetu pokrivenu osiguranjem samo ako je šteta nastala kao posledica realizacije rizika, odnosno nastupanja osiguranog slučaja). Nastupanje osiguranog slučaja je od značaja za međusobna prava i oba-veze ugovornih strana, kao i za dalju sudbinu ugovora o osiguranju (ako se kod

245 Vidi, ZOO, čl. 930; 246 Vidi, ZOO, čl. 931247 Vidi, ZOO, čl. 949. st. 1.248 Vidi, ZOO, čl. 950249 Vidi, ZOO, čl. 951.250 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 566.251 P. Šulejić, Pravo osiguranja, Novi Sad, 1992, str. 98.

142

osiguranja imovine, osiguranim slučajem dogodila totalna šteta/stvar uništena, na tom predmetu se više ne može ostvariti rizik, tako da se gasi pravni odnos između osiguravača i osiguranika, s tim da osiguravaču pripada pravo na iznos premije osiguranja za tekuću godinu osiguranja; ako se dogodila delimična šteta, znači da postoji mogućnost da se na istom predmetu osiguranja šteta ponovi, pa zbog toga pravni odnos između osiguravača i osiguranika i dalje postoji i pravilo je da osi-guranje nastavlja da deluje u visini preostale vrednosti stvari252). Osigurani slučaj mora uvek biti jasno određen u polisi osiguranja.253

Suma osiguranja je novčani iznos predviđen ugovorom o osiguranju ili zako-nom koji osiguravač isplaćuje kad nastupi osigurani slučaj, kod ličnog osiguranja, odnosno kod imovinskog osiguranja, to je iznos koji služi kao jedan od činilaca za izravnavanje naknade štete; suma osiguranja je ujedno i gornja granica obave-ze osiguravača.254 Radi terminološke preciznosti kod osiguranja imovine koristi se termin suma osiguranja, a kod osiguranja lica osigurana suma.255 Kod osigu-ranja lica osigurana suma je bitan elemenat ugovora o osiguranju bilo da je od-ređena zakonom ili ugovorom i ona mora biti naznačena u polisi osiguranja; može biti isplaćena u celini kad nastupi osigurani slučaj ili u određenom procentu koji odgovara procentu gubitka opšte radne sposobnosti usled nesrećnog slučaja; ona je jedino merilo za obavezu osiguravača256; iako nije ni u kakvoj vezi sa nastalom štetom u određenim slučajevima približava se sumi osiguranja kod osiguranja imovine i to u slučaju kada usled nastanka nesrećnog koji bude ishodovan smrću budu prouzrokovani i troškovi lečenja i izgubljene zarade, osiguravač je dužan da ove troškove naknadi u visini u kojoj su nastali nezavisno od osigurane sume.257 Kod osiguranja imovine, suma osiguranja je, takođe gornja granica obaveze osi-guravača, ali ona ne mora uvek biti dostignuta, odnosno suma osiguranja se ne izjednačava uvek sa naknadom iz osiguranja niti je ta naknada fi ksno određena; suma osiguranja je samo jedan od elemenata za izračunavanje naknade, a na visi-nu obaveze osiguravača utiču i drugi elementi, pre svega, vrednost osigurane stvari i visina pretrpljene štete; stoga, kod osiguranja imovine suma osiguranja nije bitan elemenat ugovora o osiguranju; ako se suma osiguranja ne ugovori onda se određena vrednost osigurane stvari smatra kao suma osiguranja; inače, u nizu Opštih uslova za osiguranje stvari, suma osiguranja se ne utvrđuje, već samo vrednost osigurane stvari; iznosi koji se u polisi za ove vrste osiguranja navode 252 Prema čl. 925. st. 6. ZOO, ako se u toku istog perioda osiguranja dogodi više osiguranih slu-

čajeva jedan za drugim, naknada iz osiguranja za svaki od njih određuje se i isplaćuje u potpu-nosti s obzirom na celu svotu osiguranja, bez njenog umanjenja za iznos ranije isplaćenih na-knada u tom periodu.

253 Jankovec-Miladinović ... str. 71-75.254 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str, 569.255 D. Mrkšić, Suma osiguranja i naknada štete, Pravni život, Beograd, br. 11/95, str. 499.256 D. Mrkšić, nav. delo, str. 500.257 P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str, 91.

143

služe samo za obračun premije osiguranja; međutim, iako suma osiguranja kod osiguranja imovine nije bitan elemenat ugovora o osiguranju, ona mora biti u uskoj vezi sa vrednosšću osigurane stvari prema kojoj vrednosti mora biti i određena; ukoliko suma osiguranja premašuje vrednost osigurane stvari u momentu kada se dogodio osigurani slučaj, onda postoji tzv. nadosiguranje i osiguranik može, pre-ma osnovnom načelu prema kome je svrha osiguranja imovine naknada štete (princip obeštećenja), ostvariti naknadu iz osiguranja samo u visini prouzrokova-ne štete258; ukoliko je, pak, suma osiguranja niža od vrednosti osigurane stvari u momentu kada se dogodio osigurani slučaj radi se o tzv. podosiguranju i tada se osiguraniku, prema načelu proporcije, može naknaditi samo deo štete koji odgo-vara srazmeri između sume osiguranja i vrednosti osigurane stvari.259 Kod osigu-ranja od odgovornosti suma osiguranja ne mora biti ograničena po visini pokrića, što znači da se ne određuje gornja granica obaveze osiguravača; ipak, neograni-čeno osiguranje nije pravilo u osiguranju, pa se u opštim uslovima najčešće pred-viđa gornja granica obaveze osiguravača po jednom osiguranom slučaju, pa i onda kada se osiguranje odnosi na više lica odgovornih za štetu260; suma osiguranja se, ovde, utvrđuje na osnovu pretpostavke o šteti koja može biti nekome naneta upo-trebom određenog predmeta, povodom koga se zaključuje ugovor o osiguranju; kao i kod osiguranja imovine, ova gornja granica može biti prekoračena kada se radi o troškovima otklanjanja i smanjenja štete preduzetih po nalogu osiguravača; kod osiguranja od odgovornosti ovi troškovi kod osiguranja od odgovornosti mogu biti i troškovi odbrane od odštetnih zahteva postavljenih prema osiguraniku, s tim da prema čl. 940. st. 2. ZOO osiguravač snosi, u granicama svote osiguranja, troškove spora o osiguranikovoj odgovornosti; za osiguranje od odgovornosti ka-rakteristična je i samostalnost sume osiguranja od vrednosti osigurane stvari/osi-gurana suma u osiguranju od odgovornosti ne stoji ni u kakvom odnosu sa vre-dnošću osigurane stvari, pa je samim tim isključena i primena pravila o nadosigu-ranju i podosiguranju.261

Premija osiguranja je novčani iznos koji plaća ugovarač osiguranja ili osigu-ranik osiguravaču i predstavlja cenu osiguranja ili cenu rizika. Ugovor o osigura-nju mora da sadrži visinu premije i način njenog plaćanja.262

258 Izuzetno, osiguravač je u obavezi da isplati sumu osiguranja koja prelazi vrednost osigurane stvari, prema čl. 926. ZOO - Osiguravač je dužan naknaditi troškove, gubitke, kao i druge štete prouzrokovane razumnim pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupanja osi-guranog slučaja, kao i pokušajem da se ograniče njegove štetne posledice, pa i onda ako su ti pokušaji ostali bez uspeha; Osiguravač je dužan dati ovu naknadu čak i ako ona zajedno sa naknadom štete od osiguranog slučaja prelazi svotu osiguranja.

259 Vidi, P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 91.260 A. Tasić, Osnovi osiguranja, Beograd, 1976, str. 89.261 Vidi, P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 92-93.262 A. Filipović, Posledice neisplate premije kod ugovora o osiguranju, Pravni život, Beograd, br.

10/2001, str. 230.

144

Ugovorne strane kod ugovora o osiguranju su ugovarač osiguranja (pravno ili fi zičko lice) i osiguravač (društvo za osiguranje). Međutim, kod ugovora o osigu-ranju, odnosno u odnosima iz osiguranja pojavlju se još neka lica i pojmovi: Osiguranik - kad ugovarač osiguranja zaključi ugovor o osiguranju u svoje ime i za svoj račun, on je istovremeno i osiguranik (prava i obaveze iz posla osiguranja imaju ugovarač osiguranja/osiguranik, s jedne, i osiguravač, s druge strane; isti je slučaj i kad je ugovor o osiguranju zaključen u tuđe i za tuđ račun/osiguranik se pojavljuje kao ugovorna strana, jer je ugovor posredstvom zastupnika zaključen u njegovo ime i za njegov račun). Međutim, ako ugovarač osiguranja zaključi ugovor o osiguranju u svoje ime a za račun nekog drugog lica (osiguranje za tuđi račun) dolazi do razdvajanja lica koje je ugovorna strana i koje preuzima obaveze iz ugovora (ugovarač osiguranja) i (drugog) lica kome pripadaju prava iz tog ugovora, jer je ugovor zaključen za njegov račun (osiguranik); npr. skladištar kod ugovora o uskladištenju po nalogu ostavodavca preuzme obavezu da izvrši osigu-ranje uskladištene robe i zaključi ugovor o osiguranju sa osiguravačem; skladištar je tada ugovarač osiguranja koji plaća premiju osiguranja, a osiguranik je ostavo-davac kome pripada naknada iz osiguranja ako se dogodi osigurani slučaj.263 Ko-risnik osiguranja - lice u čiju korist je zaključen ugovor o osiguranju i kome pripadaju prava iz osiguranja/njemu se isplaćuje ugovorena suma osiguranja, ako nastupi osigurani slučaj. Osigurano lice - lice u vezi sa čijim životom, telesim integritetom ili određenom radnjom se zaključuje ugovor o osiguranju i kome će osiguravač isplatiti naknadu iz osiguranja ako se dogodi osigurani slučaj, ili nekom drugom licu kao korisniku osiguranja (npr. deda zaključi ugovor za slučaj svoje smrti u korist svog unuka; u ovom slučaju deda je istovremeno i ugovarač osigu-ranja i osigurano lice a unuk je korisnik osiguranja kome će biti isplaćena suma osiguranja za slučaj smrti dede); osigurano lice može a ne mora biti ugovarač osiguranja; javlja se u materiji osiguranja života, osiguranja od posledica ne-srećnog slučaja, kao i osiguranja od odgovornosti. Oštećeno treće lice - svako lice koje nije u ugovornom odnosu sa osiguravačem a koje je pretrpelo štetu usled radnji ili propusta lica koja su zaključila ugovor o osiguranju od svoje odgovor-nosti; nastupanjem osiguranog slučaja treća oštećena lica stiču pravo po samom zakonu na naknadu od osiguravača čiji im je osiguranik pričinio štetu.264

263 O pravnoj prirodi osiguranja za tuđi račun, Vidi, P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 210-217. V. Sokal, Osiguranje u korist trećeg, Beograd, 1976; i dr.

264 U slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osigurava-ča naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do izno-sa osiguravačeve obaveze. Oštećeno lice ima od dana kada se dogodio osigurani slučaj, sop-stveno pravo na naknadu iz osiguranja te je svaka docnija promena u pravima osiguranika prema osiguravaču bez uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu; ZOO, čl. 941.

145

Predmet ugovora o osiguranju je ono što čini predmet obaveza ugovornih stra-na; dakle, premija osiguranja i naknada iz osiguranja, odnosno druge činidbe osiguravača ako su bitan uslov posla po prirodi ili po volji stranaka.265

Ugovor o osiguranju je kod nas regulisan ZOO (čl. 897-965; najveći broj od-redbi ZOO je imperativnog karaktera - Ugovorom se može odstupiti samo od onih odredaba ove glave u kojima je to odstupanje izričito dopušteno, kao i od onih koje pružaju ugovaračima mogućnost da postupe kako hoće. Odstupanje od osta-lih odredaba, ukoliko nije zabranjeno ovim ili kojim drugim zakonom, dopušteno je samo ako je u nesumnjivom interesu osiguranika.266 Plovidbena osiguranja re-gulisana su Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi; kad je reč o o vazdušnoj plovidbi, delimično, Zakonom o obligacionim odnosima i osnovama svojisnko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju; osiguranje depozita fi zičkih lica ulože-nih na štednju kod banaka uređeno je Zakonom o osiguranju depozita. Pored za-konskih izvora, važan izvor prava čine i opšti uslovi poslovanja, kao i običaji i uzanse (u pomorskom osiguranju). Na međunarodnom planu, najvažniji izvori prava su autonomni izvori (Jork-Antverpenska pravila, Incoterms pravila, Loyd-ova S.G. polisa, i dr.).267

9.2. Vrste osiguranja

Prema mestu realizacije rizika: kopneno osiguranje, osiguranje u vazdušnoj plovidbi (odnosi se na osiguranje vazduhoplova i njihove opreme, na osiguranje stvari koje se vazduhoplovom prevoze ili se u njemu nalaze, na osiguranje od odgovornosti za štetu nanetu trećim licima ili orisnicima prevoza u vezi sa pravom svojine na vazduhoplovu ili u vezi sa iskorišćavanjem vazduhoplova, i dr.), plo-vidbeno osiguranje (pomorsko i na unutrašnjim vodama; odnosi se na osiguranje brodova u pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, na osiguranje brodskih mašina, uređa-ja, opreme i zaliha, na osiguranje robe i drugih stvari koje se prevoze borodom ili se na njemu nalaze, na osiguranje vozarine, troškova opremanja broda, na osigu-ranje troškova zajedničke havarije, na osiguranje od odgovornosti za štete nanete trećim licima u vezi sa iskorišćavanjem broda, na osiguranje od ugovorne odgo-vornosti brodara, i dr.).268 U okviru ove podele sve više se izdvaja tzv. transportno osiguranje, koje obuhvata kopneno, plovidbeno i vazduhoplovno osiguranje i koje se u zavisnosti od predmeta osiguranja deli na: kasko (osiguranje prevoznih sred-stava), kargo (osiguranje robe u prevozu), osiguranje prevozioca od odgovornosti (za štete koje u vezi sa vršenjem delatnosti prevoza pretrpe putnici, ili treća lica

265 Više, P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 149-152,266 Vidi, ZOO, čl. 900.267 Više, V. Tomašić, Transportno osiguranje, Zagreb, Beograd, 1978, str. 257-286.268 Vidi, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 568.

146

ili lica čija roba se prevozi), osiguranje raznih drugih interesa (vozarine, troškova opremanja broda, i dr.).269

Prema predmetu osiguranja koji je izložen riziku: osiguranje imovine (rizik obuhvaćen osiguranjem može biti realizovan na imovini nekog lica; cilj je nakna-da štete/načelo obeštećenja; pravo iz osiguranja imovine mogu imati samo lica koja u času kad se dogodi osigurani slučaj imaju interes da se šteta ne dogodi; osiguranje imovine može se podeliti na: opšte osiguranje-osiguranje stvari od požara, provale, krađe, i sl., osiguranje od opšte odgovornosti, osiguranje od odgovornosti iz upotrebe motornih vozila, osiguranje kredita, transportno imo-vinsko osiguranje/kasko, kargo, osiguranje prevoznika od odgovornosti) i osigu-ranje lica (rizik obuhvaćen osiguranjem može biti realizovan na ličnosti i ugro-ziti život, integritet, zdravlje, radnu sposobnost čoveka; cilj osiguranja nije nakna-da štete; ne zahteva se kao uslov da lice koje je zaključilo ugovor o osiguranju ima interes da se šteta ne dogodi; deli se na: osiguranje života/za slučaj smrti, za slučaj doživljenja određene starosti, mešovito i osiguranje od posledica nesrećnog slučaja).270

Prema načinu nastanka: dobrovoljno osiguranje (nastaje samim ugovorom) i obavezno osiguranje (nastaje na osnovu zakona - osiguranje putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja; osiguranje korisnika, odnosno sop-stvenika motornih vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima; osi-guranje korisnika, odnosno sopstvenika vazduhoplova od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima, osiguranje depozita fi zičkih lica kod banaka, radi zaštite depozita tih lica u slučaju stečaja banke).

Prema načinu izravnavanja rizika: osiguranje (uspostavlja se direktan pravni odnos između ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika i osiguravača; samo osiguravač izravnava rizik iz zaključenog ugovora o osiguranju); reosiguranje (uspostavlja se pravni odnos ugovorom o reosiguranju između dva osiguravajuća društva od kojih jedno ima položaj osiguravača a drugo osiguranika; vrši se ver-tikalna podela rizika između osiguravača i reosiguravača; konkretno: ugovorom o reosiguranju, reosiguravač preuzima na sebe obaveze da osiguravaču plati deo iznosa ili čak i ceo iznos koji je ovaj platio ili treba da plati osiguraniku ili osigu-ranicima, a osiguravač preuzima obavezu da reosiguravaču plati određenu premi-ju; reosiguranje pretpostavlja postojanje punovažnog ugovora o direktnom osigu-ranju između osiguravača i ugovarača osiguranja/osiguranika; između osigurani-ka iz ugovora o osiguranju i reosiguravača ne uspostavlja se nikakav pravni odnos tako da se osiguranik ne može obratiti reosiguravaču ako se dogodi osigurani slučaj za naknadu štete; obaveza reosiguravača postoji samo prema osiguravaču

269 Više, Carić-Šulejić-Jankovec-Trajković, Saobraćajno pravo, Novi Sad, 1998, str. 433.270 Vidi, Jankovec-Miladinović ... str. 51-52.

147

sa kojim je zaključio ugovor o reosiguranju; isplatom naknade iz reosiguranja osiguravaču, reosiguravač ne stupa u prava osiguravača prema trećem odgovornom licu za nastupanje osiguranog slučaja, već to pravo ima samo osiguravač i to za ceo iznos isplaćen osiguraniku pa i onaj deo koji predstavlja naknadu iz reosigu-ranja; ugovor o reosiguranju karakteriše načelo obeštećenja, jer osiguravač može tražiti naknadu iz reosiguranja samo u meri u kojoj je pretrpeo štetu po nekom roziku koji je osiguran271); saosiguranje (uspostavlja se pravni odnos između je-dnog ugovarača osiguranja/osiguranika i više osiguravača; vrši se horizontalna podela rizika između više saosiguravača; više osiguravača sporazumno dele iz-među sebe rizik iste vrste koji se odnosi na isti predmet osiguranja pri čemu svaki uzima svoj deo-kvotu osigurane sume ili osigurane vrednosti, ali tako da ukupan zbir njihovih pokrića ne prelazi osiguranu vrednost; osiguraniku su po-znati svi saosiguravači i njihovi udeli; svaki saosiguravač je u neposrednom prav-nom odnosu sa osiguranikom; postoji onoliko ugovora o osiguranju koliko ima saosiguravača; pravni odnosi između pojedinih saosiguravača bez uticaja se na pravo osiguranika; da bi se olakašao položaj osiguranika da ne zaključuje onoliko ugovora koliko ima saosiguravača, u praksi, često jedan od saosiguravača zaklju-čuje ugovor sa ugovaračem osiguranja/osiguranikom u ime svih saosiguravača kao njihov punomoćnik i to obično na zajedničkoj polisi; moguća su dva principa odnosa između osiguranika i saosiguravača: prvi, svi saosiguravači solidarno od-govaraju osiguraniku za potpunu naknadu/međusobno imaju pravo regersa, i dru-gi princip, osiguranik može zahtevati od svakog pojedinog saosiguravača samo deo pokrića koji on nosi/osiguravač kome se osiguranik obratio obaveza je da nadoknadi deo za koji je preuzeo rizik)272.

Prema načinu organizovanja osiguranja: premijsko osiguranje (osiguranici na osnovu zaključenih ugovora o osiguranju plaćaju premije osiguranja iz kojih osiguravač/akcionarsko društvo za osiguranje, kao profesionalac isplaćuje reali-zovane osigurane slučajeve) i uzajamno osiguranje (osiguranje se sprovodi bez osiguravača kao posrednika, tako što članovi određene rizične zajednice putem određenih uloga obrazuju određeni fond iz koga se vrši isplaćivanje ako se desi osigurani slučaj; članovi ovog fonda se istovremeno pojavljuju u ulozi osigurava-ča i osiguranika).

Prema tome koliko lica obuhvata ugovor o osiguranju: individualno (pojedi-načno; jednim ugovorom o osiguranju je obuhvaćen jedan predmet, odnosno imo-vina/stvar, odnosno jedno lice) i kolektivno osiguranje (jednim ugovorom o osi-

271 O reosiguranju, Detaljnije, I. Jankovec, Ugovor o reosiguranju; Beograd, 1968; i. Jankovec, O nekim pravnim karakteristikama ugovora o reosiguranju, Zbornik radova Savremeni problemi u osiguranju imovine i lica, Palić, 2002; P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 438-444.

272 O reosiguranju, Detaljnije, Jankovec-Miladinović (i tamo citirana literatura) ... str. 57-58, 447-448.

148

guranju osigurava se više lica ili više stvari koje pripadaju jednom ili većem broju lica, npr. kolektivna osiguranja života pripadnika određenih asocijacija, ko-letivna osiguranja poljoprivrednih useva, i sl.; zaključenjem ugovora o osiguranju između osiguravača i ugovarača osiguranje ne zaključuje se nikakav individualni ugovor između osiguravača i korisnika; premiju plaća ugovarač osiguranja; na-stankom osiguranog slučaja osiguravač je dužan da osiguraniku, odnosno korisni-ku osiguranja ispuni ugovorom o osiguranju preuzetu obavezu).

9.3. Obaveze osiguravača

Osiguravač koji se bavi poslovima obaveznih osiguranja obavezan je da pri-hvati ponudu osiguranja i zaključi ugovor o osiguranju.

Osiguravač je obavezan da izda polisu osiguranja (polisa osiguranja može biti privremeno zamenjena listom pokrića u koju se unose bitni sastojci ugovora).

Osiguravač je obavezan da prilikom zaključenja ugovora preda ugovaraču osi-guranja opšte i posebne uslove osiguranja, ako oni nisu sadržani u polisi osigura-nja. Osiguravač je dužan upozoriti osiguranika da su opšti i posebni uslovi osigu-ranja sastavni deo ugovora. U slučaju neslaganja neke odredbe opštih ili posebnih uslova i neke odredbe polise primeniće se odredbe polise.

Osiguravač je obavezan da, kad se dogodi osigurani slučaj, isplati naknadu ili svotu osiguranja određenu ugovorom u ugovorenom roku koji ne može biti duži od 14 dana (kod plovidbenog osiguranja taj rok je mesec dana), računajući od kada je osiguravač dobio obaveštenje da se osigurani slučaj dogodio (ova obaveza osiguravača može, rekli smo, biti trojaka u zavisnosti od vsrte i cilja osiguranaja: prvo, kod osiguranja čija je svrha naknada štete (imovinska osiguranja) - isplata naknade iz osiguranja; drugo, kod osiguranja čija svrha nije naknada štete (lična osiguranja) - isplata ugovorene svote (suma osiguranja); treće obaveza osigurava-ča da učini nešto drugo - ako je npr. ugovoreno da će štete pokrivene osiguranjem naknaditi u naturi, ili kod osigiranja od odgovornosti, da brani osiguranika od odštetnih zahteva trećih lica koja nemaju osnova). Ako je za utvrđivanje postoja-nja osiguravaočeve obaveze ili njenog iznosa potrebno izvesno vreme, ovaj rok počinje teći od dana kada je utvrđeno postojanje njegove obaveze i njen iznos. Ako je obaveza osiguravača nesporna, ali je sporan njen iznos, osiguravač je dužan, na zahtev ovlašćenog lica, isplatiti iznos nespornog dela svoje obaveze na ime predujma. U slučaju da je ugovarač osiguranja, osiguranik ili korisnik osiguranja izazvao osigurani slučaj namerno ili prevarom, osiguravač nije obavezan ni na kakva davanja. U slučaju docnje osiguravača sa ispunjenjem ove svoje obaveze, on duguje osiguraniku, odnosno korisniku osiguranja zateznu kamatu; pored za-tezne kamate, duguje osiguraniku i naknadu štete, ako je osiguranik zbog zadoc-

149

njenja pretrpeo neku štetu koja je veća od zatezne kamate (obaveza na naknadu štete ostoji samo ako je osiguravač kriv za zadocnjenje sa isplatom naknade iz osiguranja).273

9.4. Obaveze ugovarača osiguranja i osiguranika

Ugovarač osiguranja obavezan je prijaviti osiguravaču prilikom zaključenja ugovora sve okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, a koje su mu poznate ili mu nisu mogle ostati nepoznate. Ako je ugovarač osiguranja namerno učinio netačnu prijavu ili namerno prećutao neku okolnost takve prirode da osiguravač ne bi zaključio ugovor da je znao za pravo stanje stvari, osiguravač može zahte-vati poništenje ugovora (osiguravačevo pravo da zahteva poništenje ugovora o osiguranju prestaje ako on u roku od tri meseca od dana saznanja za netačnost prijave ili za prećutkivanje ne izjavi ugovaraču osiguranja da namerava koristiti to pravo). U slučaju poništenja ugovora, osiguravač zadržava naplaćene premije i ima pravo zahtevati isplatu premije za period osiguranja u kome je zatražio po-ništenje ugovora. Ako je ugovarač osiguranja učinio netačnu prijavu ili je propu-stio dati dužno obaveštenje, ali to nije učinio namerno, osiguravač može, po svom izboru, u roku od mesec dana od saznanja za netačnost ili nepotpunost prijave, izjaviti da raskida ugovor ili predložiti povećanje premije srazmerno većem riziku; ako ugovarač osiguranja ne prihvati predloženo povećanje premije dolazi do ra-skida ugovora (ugovor prestaje po isteku četrnaest dana od kad je osiguravač svoju izjavu o raskidu saopštio ugovaraču osiguranja, a u slučaju osiguravačevog predloga da se premija poveća, raskid nastupa po samom zakonu ako ugovarač osiguranja ne prihvati predlog u roku od četrnaest dana od kad ga je primio). U slučaju raskida, osiguravač je dužan vratiti deo premije koji otpada na vreme do kraja perioda osiguranja. Ako se osigurani slučaj dogodio pre nego je utvrđena netačnost ili nepotpunost prijave, ili posle toga ali pre raskida ugovora, odnosno pre postizanja sporazuma o povećanju premije, naknada se smanjuje u srazmeri između stope plaćenih premija i stope premija koje bi trebalo platiti prema stvar-nom riziku. Ukoliko su osiguravaču u času zaključenja ugovora bile poznate ili mu nisu mogle ostati nepoznate okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, a koje je ugovarač osiguranja netačno prijavio ili prećutao, ne može se pozivati na netačnost prijave ili prećutkivanje (isto važi u slučaju kad je osiguravač saznao za te okolnosti za vreme trajanja osiguranja, a nije se koristio zakonskim ovlašćenji-ma). Pravila o prijavi okolnosti značajnih za ocenu rizika, kao i o posledicama netačne prijave ili prećutkivanja okolnosti od značaja za ocenu rizika primenjuju se ne samo kod osiguranja u svoje ime i za svoj račun nego i u slučajevima osi-guranja zaključenih u ime i za račun drugoga, ili u korist trećeg, ili za tuđi račun,


150

ili za račun koga se tiče, ako su ova lica znala za netačnost prijave ili prećutkiva-nje okolnosti od značaja za ocenu rizika.

Osnovna obaveza ugovarača osiguranja obavezan je da plati premiju osigura-nja (inače, osiguravač je dužan primiti isplatu premije od svakog lica koje ima pravni interes da ona bude plaćena). Premija se može platiti odjednom (prilikom zaključenja ugovora) ili u ugovorenim rokovima. Ako vreme plaćanja premije nije ugovorom uređeno, ugovarač osiguranja je dužan da plati premiju u celosti za čitav period osiguranja i to prilikom zaključenja ugovora o osiguranju.274 Premija se plaća u mestu u kome ugovarač osiguranja ima sedište, odnosno prebivalište, ako ugovorom nije određeno drugo mesto. Visina premije osiguranja određuje se ugovorom o osiguranju i to prema tarifi osiguravača (visina premije se u tarifama određuje u apsolutnim iznosima ili u procentima od svote osiguranja, prema okol-nostima koje su od značaja za ocenu rizika). Bitan sastojak ugovora o osiguranju je onaj iznos ili stopa premije koja je označena u polisi. Ako je ugovoreno da se premija plaća prilikom zaključenja ugovora, obaveza osiguravača da isplati na-knadu ili svotu određenu ugovorom počinje narednog dana od dana uplate premi-je (kad je ugovarač osiguranja preuzeo obavezu da premiju plati prilikom zaklju-čenja ugovora o osiguranju, osiguravajuće pokriće ne deluje sve dok ne ispuni tu svoju obavezu i to znači da ako se desi osigurani slučaj posle zaključenja ugovo-ra a pre nego što je premija plaćena, osiguravač nije u obavezi da isplati naknadu, odnosno osiguranju svotu; čak i u slučaju da je ugovarač osiguranja plati premiju uredno i blagovremeno prilikom zaključenja ugovora, osiguravajuće pokriće po-činje da dejstvuje narednog dana od dana zaključenja ugovora o osiguranju275).276 Ako je ugovoreno da se premija plaća posle zaključenja ugovora, obaveza osigu-ravača da isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom počinje od dana određenog u ugovoru kao dana početka osiguranja (u ovom slučaju je moguće, ako je tako ugovorom o osiguranju predviđeno, da osiguravajuće pokriće dejstvuje i pre nego što je plaćena premija). Ako ugovarač osiguranja premiju koja je dospela posle zaključenja ugovora ne plati do dospelosti, niti to učini koje drugo zainteresovano lice, osiguravač ima pravo da raskine ugovor o osiguranju. Tada, osiguravač mora da preporučenim pismom obavesti ugovarača osiguranja da je premija dospela i


275 Vidi, Komentar ZOO, knjiga druga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac, 1980, str. 807; Vidi,

276 Kod ugovora o osiguranju premija osiguranja isplaćuje se u ugovorenim rokovima a ako treba odjednom, plaća se prilikom zaključenja ugovora, a ako premija nije plaćena na ovaj način, tada nije nastala obaveza tuženog kao osiguravača da isplati osiguranu sumu, jer ta naknada dospeva narednog dana od dana uplate premije, presuda Vrhovnog suda srbije, Prev. 136/95 od 5.04.1995. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 794.

151

da ga pozove da plati premiju.277 Osiguravač je dužan da ostavi ugovaraču osigu-ranja rok od 30 dana za plaćanje premije. Za vreme ovog naknadnog roka za plaćanje premije, osiguravajuće pokriće važi. Tek ako ni u ovom naknadnom roku ugovarač osiguranja ne plati dospelu premiju, dejstvo osiguranja prestaje. Dakle, osiguravajuće pokriće ne prestaje da dejstvuje automatski, čim ugovarač osigura-nja nije platio premiju koja dospeva posle zaključenja ugovora o osiguranju. Ugo-vor koji ranije nije raskinut prestaje po samom zakonu tek ako premija ne bude plaćena u roku od jedne godine od dana dospelosti.278 Za sve vreme posle dospe-losti premije, pa i za vreme naknadnog roka za plaćanje premije, osiguravač je nosio rizik. Osim prava na raskid ugovora, osiguravač ima pravo da sudskim putem zahteva isplatu premije279; i tada dejstvo osiguranja ne prestaje. Osiguravač ima i pravo na zatetnu kamatu, i to od dana dospelosti premije; ovo pravo ima i kad nije pozvao ugovarača osiguranja da plati dospelu premiju. 280 Posebna pravi-la važe kad nije plaćena premija osiguranja života - ako je premija osiguranja života plaćena za tri ili više godina, osiguravač nema pravo na raskid ugovora, a ne može zahtevati ni isplatu premije sudskim putem; on ima samo pravo da traži smanjenje svote osiguranja srazmerno uplaćenim premijama.

Ugovarač osiguranja obavezan je, kada je u pitanju osiguranje imovine, oba-vestiti osiguravača o svakoj promeni okolnosti koja može biti od značaja za ocenu rizika (kad je u pitanju osiguranje lica ako je rizik povećan zato što je osigurano lice promenilo zanimanje). On je dužan da bez odlaganja obavesti osiguravača o povećanju rizika, ako je rizik povećan nekim njegovim postupkom, a ako se po-većanje rizika dogodilo bez njegovog učešća, on je dužan da ga obavesti u roku od četrnaest dana od kad je za to saznao. Ako je povećanje rizika toliko da osigu-ravač ne bi zaključio ugovor da je takvo stanje postojalo u času njegovog zaklju-čenja, on može raskinuti ugovor. Ali, ako je povećanje rizika toliko da bi osigu-ravač zaključio ugovor samo uz veću premiju da je takvo stanje postojalo u času zaključenja ugovora, on može ugovaraču osiguranja predložiti novu stopu premi-je, a ako ovaj to ne prihvati (u roku od četrnaest dana od prijema predloga nove stope) ugovor se raskida. U svakom slučaju, ugovor ostaje na snazi ako osiguravač ovlašćenje da predloži novu stopu premije ili da raskine ugovor ne iskoristi u roku od mesec dana od kad je na ma koji način doznao za povećanje rizika ili ako još pre isteka toga roka na neki način pokaže da pristaje na produženje ugovora (ako 277 Samo fakturisanje duga na ime neplaćenih premija nije dokaz o dospelosti premije pa nisu

ispunjeni za prestanak ugovora o osiguranju po čl. 913. ZOO, iz presude Višeg privrednog suda, Pž. 6726/97 od 8.10.1997. godine.

278 Vidi, presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 183/94 od 22.06. 1994. godine.279 U slučaju prestanka - raskida ugovora o osiguranju zbog neplaćanja premija osiguranja, osigu-

ravač ima pravo da zahteva isplatu premija dospelih u prvoj godini osiguranja, odnosno do dana prestanka ugovora, rešenje Višeg privrednog suda, Pž. 10280/98 od 6. o5. 1999, u V. Kozar, nav. delo, str. 803.

280 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 572.

152

primi premiju, isplati naknadu za slučaj koji se desio posle povećanja rizika i sl.). Kad se osigurani slučaj dogodi pre nego što je osiguravač obavešten o povećanju rizika ili pošto je obavešten o povećanju rizika, ali pre nego što je ugovor raskinuo li postigao sporazum sa ugovaračem osiguranja o povećanju premije, naknada iz osiguranja se smanjuje u srazmeri između plaćenih premija i premija koje bi tre-balo platiti prema povećanom riziku. U slučaju kad se posle zaključenja ugovora o osiguranju dogodilo smanjenje rizika, ugovarač osiguranja ima pravo zahtevati odgovarajuće smanjenje premije, računajući od dana kad je o smanjenju obavestio osiguravača (ako osiguravač ne pristane na smanjenje premije, ugovarač osigura-nja može raskinuti ugovor).

Osiguranik je dužan preduzeti propisane, ugovorene i sve ostale mere potreb-ne da se spreči nastupanje osiguranog slučaja, a ako osigurani slučaj nastupi, dužan je preduzeti sve što je u njegovoj moći da se smanje/ograniče njegove šte-tne posledice. Osiguravač je dužan naknaditi troškove, gubitke, kao i druge štete prouzrokovane razumnim pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupa-nja osiguranog slučaja, kao i pokušajem da se smanje i ograniče njegove štetne posledice, pa i onda ako su ti pokušaji ostali bez uspeha. Osiguravač je obavezan da naknadi troškove, gubitke i drugu štetu i onda kad oni zajedno sa naknadom štete od osiguranog slučaj prelaze svotu osiguranja. 281 Ako osiguranik ne ispuni svoju obavezu sprečavanja osiguranog slučaja ili obavezu spasavanja, a za to nema opravdanja, obaveza osiguravača se smanjuje za onoliko za koliko je nastala veća šteta zbog tog neispunjenja.

Osiguranik (korisnik osiguranja kod ugovora u korist trećeg) je dužan obave-stiti osiguravača o nastupanju osiguranog slučaja najdalje u roku od 3 dana od dana kada je za to saznao (osim kod osiguranja života, gde je s obzirom na priro-du osiguranog slučaja njegovo dokazivanje moguće i po proteku dužeg vremen-skog perioda). Ako ne izvrši ovu svoju obavezu u određeno vreme, osiguranik ne gubi prava iz ugovora o osiguranju (pravo na naknadu iz osiguranja, odnosno ugovorenu svotu), ali je dužan naknaditi osiguravaču štetu koju bi ovaj zbog toga imao.

9.5. Osiguranje imovine

Pod osiguranjem imovine podrazumeva se osiguranje stvari (pokretnih i nepo-kretnih) i imovinskog interesa (osiguranje od odgovornosti, garancijsko osiguranje, i sl.).282

281 Presuda Višeg privrednog suda Hrvatske, Pž. 699/81, Sudska praksa, Beograd, br. 4/83, str. 38.

282 J. Pak, Osiguranje pravne zaštite, Pravni život, Beograd, br. 11/95, str. 462.

153

Dva osnovna svojstva imovinskih osiguranja su naknada štete (svrha osigura-nja je da se nadoknadi pretrpljena šteta; naknada iz osiguranja ne može da pređe visinu prouzrokovane štete) i interes (osiguranje imovine može zaključiti svako lice koje ima interes da se ne dogodi osigurani slučaj, pošto bi inače pretrpelo neki materijalni gubitak; pravo iz osiguranja mogu imati samo lica koja su u času na-stanka štete imala materijalni interes da se osigurani slučaj ne dogodi). Odavde proizilaze dve pretpostavke za obavezu osiguravača, jedna je subjektivna a druga objektivna; osiguravač je obavezan samo: 1) ako je nastala šteta; 2) ako je njome oštećen nečiji interes. Iz ova dva osnovna svojstva proizilaze i posebne osobine osiguranja imovine, po kojima se ono razlikuje od osiguranja lica: a) da bi osigu-ranik mogao da ostvari naknadu iz osiguranja mora da dokaže da je usled nastu-panja osiguranog slučaja pretrpeo štetu na imovini koja je predmet osiguranja; b) zabranjeno je osiguranje iznad stvarne vrednosti osigurane stvari; c) zabranjeno je zaključivanje više ugovora o osiguranju jedne imovine od istog rizika na punu vrednost; d) zabranjeno je kumuliranje naknade iz osiguranja i naknade od lica odgovornog za prouzrokovanu štetu (subrogacija); e) u principu zabranjeno je osiguranje imovine ispod njene vrednosti, a ako se to desi naknada štete se pro-porcionalno smanjuje; f) osigurana suma nije bitan elemenat ugovora o osiguranju kod osiguranja imovine, s obzirom da postoji vrednost predmeta izloženog riziku a cilj osiguranja je naknada štete.283

U materiji osiguranja imovine postoji više pravnih načela koja karakterišu ovu vrstu osiguranja:

Načelo obeštećenja - osiguranjem imovine obezbeđuje se naknada za štetu koja bi se desila u imovini osiguranika zbog nastupanja osiguranog slučaja (znači, svrha osiguranja imovine je naknada štete). U vezi sa ovim načelom važe sledeća pravila: prvo, iznos naknade ne može biti veći od štete koju je osiguranik pretrpeo nastupanjem osiguranog slučaja (stvarne štete, a izmakle dobiti samo ako je to ugovoreno); drugo, nije dozvoljeno tzv. nadosiguranje (slučaj kad je ugovorena svota osiguranja veća od stvarne vrednosti osigurane stvari; ako se pri zaključenju ugovora jedna strana posluži prevarom i tako ugovori svotu osiguranja veću od stvarne vrednosti osigurane stvari, druga strana može tražiti poništenje ugovora; ako je ugovorena svota osiguranja veća od vrednosti osigurane stvari, a pri tome ni jedna strana nije postupila nesavesno, ugovor ostaje na snazi, svota osiguranja se snižava do iznosa stvarne vrednosti osigurane stvari, a premije se srazmerno smanjuju; u oba slučaja savesni osiguravač zadržava primljene premije i ima pra-vo na nesmanjenu premiju za tekući period; dodajmo, iznos štete a ne iznos svote osiguranja predstavlja granicu obaveze osiguravača); treće, ista stvar ne sme biti osigurana kod dva ili više osiguravača od istog rizika, za isti interes i za isto vre-me tako da zbir svota osiguranja prelazi vrednost te stvari (ako je neka stvar osi-283 P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 259.

154

gurana kod dva ili više osiguravača od istog rizika, za isti interes i za isto vreme, tako da zbir svota osiguranja ne prelazi vrednost te stvari - višestruko osiguranje, svaki osiguravač odgovara za izvršenje u potpunosti obaveza nastalih iz ugovora koji je on zaključio; ako, pak, zbir svota osiguranja prelazi vrednost osigurane stvari - dvostruko osiguranje, a pri tome ugovarač osiguranja nije postupio nesa-vesno, sva ta osiguranja su punovažna, i svaki osiguravač ima pravo na ugovore-nu premiju za period osiguranja u toku, a osiguranik ima pravo zahtevati od sva-kog pojedinog osiguravača naknadu prema ugovoru zaključenom sa njim, ali ukupno ne više od iznosa štete; kad se dogodi osigurani slučaj, ugovarač osigura-nja dužan je obavestiti o tome svakog osiguravača istog rizika i saopštiti mu imena i adrese ostalih osiguravača, kao i svote osiguranja pojedinih ugovora za-ključenih sa njima; po isplati naknade osiguraniku svaki osiguravač snosi deo naknade u srazmeri u kojoj stoji svota osiguranja na koju se on obavezao prema ukupnom zbiru svota osiguranja, te osiguravač koji je platio više ima pravo zah-tevati od ostalih osiguravača naknadu više plaćenog; ako je neki ugovor zaključen bez naznačenja svote osiguranja ili uz neograničeno pokriće smatra se kao ugovor zaključen uz najvišu svotu osiguranja; za deo osiguravača koji ne može da plati, odgovaraju ostali osiguravači srazmerno svojim delovima; ako je ugovarač osi-guranja zaključio ugovor o osiguranju kojim je nastalo dvostruko osiguranje ne znajući za ranije zaključeno osiguranje, on može, bez obzira na to da li je ranije osiguranje zaključio on ili neko drugi, u roku od mesec dana od kada je saznao za to osiguranje, zahtevati odgovarajuće sniženje svote osiguranja i premije docnijeg osiguranja, ali osiguravač zadržava primljene premije i ima pravo na premiju za tekući period; ako je do dvostrukog osiguranja došlo zbog smanjenja vrednosti osigurane stvari za vreme trajanja osiguranja, ugovarač osiguranja ima pravo na odgovarajuća sniženja svota osiguranja i premija, počev od dana kada je svoj zahtev za sniženje saopštio osiguravaču; ako je pri nastanku dvostrukog osigura-nja ugovarač osiguranja postupio nesavesno svaki osiguravač može tražiti poni-štenje ugovora, zadržati primljene premije i zahtevati nesmanjenu premiju za te-kući period); četvrto, dozvoljeno je da ugovarač osiguranja osigura stvar samo za deo njene vrednosti (podosiguranje; kad se utvrdi da je u početku perioda osigu-ranja vrednost osigurane stvari bila veća od svote osiguranja, iznos naknade koju duguje osiguravač u slučaju oštećenja stvari osigurane stvari smanjuje se srazmer-no, izuzev ako je drukčije ugovoreno; osiguravač će biti dužan da osiguraniku naknadi onaj deo štete koji odgovara srazmeri između svote osiguranja i vredno-sti osigurane stvari, jer je u toj srazmeri osiguravač primio premiju osiguranja; ako je usled nastupanja osiguranog slučaja podosigurana stvar potpuno uništena, osiguravač će osiguraniku isplatiti svotu osiguranja; ipak, zakonska norma o sraz-mernom smanjenju iznosa naknade iz osiguranja je dispozitivna, tako da je moguće da osiguravač bude dužan dati osiguraniku potpunu naknadu sve do iznosa svote osiguranja, ako je ugovoreno da odnos između vrednosti stvari i svote osiguranja

155

nema značaja za određivanje iznosa naknade - tzv. osiguranje na prvi rizik); peto, ako se osigurana vrednost smanji za vreme trajanja osiguranja, svaka ugovorna strana ima pravo na odgovarajuće sniženje svote osiguranja i premije, počev od dana kada je svoj zahtev za sniženje saopštila drugoj strani; šesto, ako se u toku istog perioda osiguranja dogodi više osiguranih slučajeva jedan za drugim, nakna-da iz osiguranja za svaki od njih određuje se i isplaćuje u potpunosti s obzirom na celu svotu osiguranja, bez njenog umanjenja za iznos ranije isplaćenih naknada u tom periodu (tzv. uzastopne štete); sedmo, ako je ugovorom o osiguranju vrednost osigurane stvari sporazumno utvrđena, naknada se određuje prema toj vrednosti, izuzev ako osiguravač dokaže da je ugovorena vrednost znatno veća od stvarne vrednosti, a za tu razliku ne postoji opravdan razlog (npr. osiguranje upotrebljene stvari na vrednost takve nove stvari ili osiguranje subjektivne vrednosti).

Interes osiguranja - pravo iz osiguranja imovine mogu imati samo lica koja su u času nastanka štete imala materijalni interes da se osigurani slučaj ne dogodi. Otuda pravilo, da osiguranje imovine može zaključiti svako lice koje ima interes da se ne dogodi osigurani slučaj, odnosno da ne pretrpi materijalni gubitak. Kao nosilac interesa može se pojaviti sopstvenik stvari, ali i lice koje obavlja delatnost u vezi sa kojom može biti prouzrokovana šteta trećem licu, lice čija se stvar upo-trebljava na način da njenom upotrebom može biti prouzrokovana šteta trećem licu, i još neka druga lica poput zakupca, izvođača građevinskih radova, prevozi-oca, špeditera. Interes osiguranja nije nužan za nastanak ugovora o osiguranju, te otuda ugovarač osiguranja ne mora da ga ima, ali je nužan za dejstvo ugovora o osiguranju, te otuda osiguranik mora da ga ima i to u času nastanka štete.284 U slučaju otuđenja osigurane stvari, prava i obaveze ugovarača osiguranja prelaze na novog vlasnika stvari, ako nije drukčije ugovoreno. Inače, materijalni interes može se odnositi na imovinu kao celinu, pojedinačno određene stvari, postojeće i buduće stvari, osiguranje stvarne štete i izmakle dobiti. U vezi sa interesom osi-guranja, valja istaći i da jedno lice može u vezi sa istom stvari imati više interesa koji mu daju pravo da zaključi razne ugovore o osiguranju; dalje, postoji mo-gućnost da više lica imaju istovremeni interes da se osigurani slučaj ne dogodi (interesi ovih lica mogu biti paralelni ili isključujući).

Načelo nekumulacije štete i zakonska personalna subrogacija - ako je osigu-rana stvar uništena ili oštećena osiguranim slučajem a za štetu je odgovorno neko treće lice (štetnik), šteta može osiguraniku/oštećenom biti nadoknađena po dva pravna osnova: ugovor o osiguranju i odgovornost za štetu. Osiguranik ima pravo izbora po kom osnovu će zahtevati nadoknadu štete i od kog lica (osiguravača po osnovu ugovora o osiguranju ili trećeg odgovornog lica po osnovu naknade štete). On bi mogao kumulirati osnove (samim tim da se obešteti od oba lica zajedno, ili

284 P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 266.

156

pojedinačno)285, ali ne može se kumulirati i šteta (npr. ako je zahtevao nadoknadu štete po osnovu ugovora o osiguranju i ako je primio od osiguravača naknadu u potpunosti, on za istu štetu ne može zahtevati naknadu i od štetnika). S obzirom da se štetnik ne nalazi u nikakvom pravnom odnosu sa osiguravačem, a pošto eventualna isplata osiguranika od strane osiguravača ne može štetnika osloboditi od odgovornosti, to isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema šte-tniku (tzv. personalna subrogacija).286 Ako je krivicom osiguranika onemogućen ovaj prelaz prava na osiguravača, u potpunosti ili delimično, osiguravač se oslo-bađa u odgovarajućoj meri svoje obaveze prema osiguraniku. Prelaz prava sa osiguranika na osiguravača ne može biti na štetu osiguranika, te ako je naknada koju je osiguranik dobio od osiguravača iz bilo kog razloga niža od štete koju je pretrpeo, osiguranik ima pravo da mu se iz sredstava odgovornog lica isplati osta-tak naknade pre isplate osiguravaočevog potraživanja po osnovu prava koja su prešla na njega. Izuzetno, od pravila o prelasku osiguranikovih prava na osigura-vača, ova prava ne prelaze na osiguravača ako je štetu prouzrokovalo lice u srod-stvu u pravoj liniji sa osiguranikom ili lice za čije postupke osiguranik odgovara, ili koje živi sa njim u istom domaćinstvu, ili lice koje je radnik osiguranika, osim ako su ta lica štetu prouzrokovala namerno (jer, bi u suprotnom štetu i pored osi-guranja snosio samo osiguranik); Međutim, ako je neko od ovih lica bilo osigura-no od odgovornosti, osiguravač može zahtevati od njegovog osiguravača naknadu iznosa koji je isplatio osiguraniku. S obzirom da kod personalne subrogacije (ostva-rivanje prava regresa od odgovornog lica) osiguravač stupa u prava osiguranika prema trećem odgovornom licu, to je odgovornost tog lica i prema osiguravaču ista kao što bi bila da mu se sa zahtevom za naknadu štete obratio osiguranik (može isticati osiguravaču iste prigovore koje može istaći osiguraniku287); visina njegove obaveze ograničena je iznosom isplaće naknade iz osiguranja.

Abandon - osiguranik nema pravo da posle nastupanja osiguranog slučaja pre-pusti osiguravaču oštećenu stvar i da od njega zahteva isplatu pune svote osigu-

285 Kada su više lica odgovorna za štetu: osiguravač tuženog i sam štetnik - tuženi; njihova odgo-vornost je solidarna pa je pravo tužioca da izvrši izbor da li će tužiti oba solidarna dužnika ili samo jednog od njih, presuda Višeg privrednog suda, Pž. 9911/97 od 6.11.1997. godine.

286 Isplatom sume osiguranja na osiguravača po samom, do visine isplaćene naknade, prelaze sva osiguranikova prava prema trećem licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Obave-za tuženog na regres isplaćenog iznosa nastaje danom kada je tužilac (osiguravač) izvršio is-platu svom osiguraniku, jer je od tog dana stekao pravo na regres. Od toga dana do dana regre-sa teku zatezne kamate, pa tužilac ima pravo da pored isplaćenog iznosa potražuje od tuženog i zateznu kamatu, presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 89/97 od 16.04.1997. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 796.

287 Vidi, rešenje, Vrhovnog suda Srbije, Prev. 302/97 od 25.02.1998. godine

157

ranja, ako nije drukčije ugovoreno (abandon/prepuštanje).288 Suprotno pravilo važi u plovidbenom osiguranju.

Franšiza - u ugovorima o osiguranju može biti određeno da će osiguranik snositi deo štete ako se dogodi osigurani slučaj. Taj deo štete naziva se franšiza. Postoje dva oblika franšize: integralna (deo štete do određenog iznosa se ne na-doknađuje, a ako pređe taj iznos šteta se nadokanđuje u celosti) i odbitna (iznos franšize uvek se odbija od utvrđene štete, tako da ako je šteta manja od utvrđene franšize ona se neće nadoknađivati, a ako je veća nadoknadiće se razlika između iznosa štete i iznosa franšize). Integralna franšiza služi da se otkloni obaveza osiguravača u pogledu malih šteta, kod kojih su troškovi likvidacije odštetnog zahteva osiguranika nesrazmerno visoki u poređenju sa visinom štete. Odbitna franšiza služi za očuvanje pažnje osiguranika da ne nastupi odštetni slučaj.

Ostala pravila - prvo, ako osigurana stvar ili stvar u vezi sa čijom je upotrebom zaključeno osiguranje od odgovornosti propadne za vreme perioda osiguranja usled nekog događaja koji nije predviđen u polisi, ugovor prestaje da važi dalje, a osiguravač je dužan vratiti ugovaraču osiguranja deo premije srazmerno preo-stalom vremenu; kad jedna od više stvari obuhvaćenih jednim ugovorom propadne usled nekog događaja koji nije predviđen u polisi, osiguranje ostaje na snazi i dalje u pogledu ostalih stvari uz potrebne izmene zbog smanjenja predmeta osi-guranja (propast stvari usled događaja koji nije predviđen u polisi)289; drugo, osi-guravač je dužan naknaditi štete nastale slučajno ili krivicom ugovorača osigura-nja, osiguranika ili korisnika osiguranja, osim ako nije drukčije ugovorom određe-no; onne odgovara za štetu koju su ta lica prouzrokovala namerno; ali, ukoliko se ostvario osigurani slučaj, osiguravač je dužan naknaditi svaku štetu prouzrokova-nu od nekog lica za čije postupke osiguranik odgovara po ma kom osnovu, bez obzira da li je šteta prouzrokovana nepažnjom ili namerno290; treće, osiguravač ne odgovara za štetu na osiguranoj stvari koja postiče od njenih nedostataka, osim ako nije drukčije ugovoreno291; četvrto, osiguravač nije dužan naknaditi štete pro-uzrokovane ratnim operacijama ili pobunama, ako nije drukčije ugovorom određe-no (osiguravač je dužan dokazati da je šteta nastala ratnim operacijama ili pobunama)292; peto, posle nastupanja osiguranog slučaja, založna prava i ostala prava koja su ranije postojala na osiguranoj stvari imaju za predmet dugovanu naknadu, kako u slučaju osiguranja sopstvene stvari, tako i u slučaju osiguranja tuđih stvari zbog obaveze njihovog čuvanja i vraćanja, te osiguravač ne može isplatiti naknadu osiguraniku bez saglasnosti nosilaca tih prava; ova lica mogu

288 Vidi, ZOO, čl. 927.289 Vidi, ZOO, čl. 928.290 Vidi, ZOO, čl. 929.291 Vidi, ZOO, čl. 930.292 Vidi, ZOO, čl. 931.

158

zahtevati neposredno od osiguravača da im u granicama svote osiguranja i prema zakonskom redu isplati njihova potraživanja; međutim, ako u času isplate osigu-ravač nije znao niti je mogao znati za ta prava, izvršena isplata naknade osigura-niku ostaje punovažna.

Osiguranje od odgovornosti - predstavlja zakonom ili ugovorom uređen skup pravnih odnosa između tri lica: osiguravača, koji posredstvom ubranih premija preuzima imovinske posledice unapred određenog štetnog događaja; osiguranika, koji se oslobađa posledica građanske odgovornosti, ako ona usled takvog događa-ja bude angažovana; i trećeg lica, kome se naknadom iz osiguranja vrši obešteće-nje u slučaju da iz istog događaja pretrpi štetu.293

Osiguranje od odgovornosti predstavlja jednu vrstu imovinskog osiguranja, na koje se primenjuju bitna pravila imovinskog osiguranja (načelo obeštećenja, ko-risnik osiguranja može biti samo lice koje ima interes da se osigurani slučaj ne dogodi): Međutim, osiguranje od odgovornosti ima i svoje specifi čnosti (inače, danas je uobičajene podela osiguranja imovine na osiguranje stvari i na osiguranje od odgovornosti; tako i govorimo o specifi čnostima osiguranja od odgovornosti u odnosu na osiguranje stvari): osiguranjem od odgovornosti ne pokriva se šteta koja se može ostvariti na jednoj određenoj stvari osiguranika, nego šteta koja može nastati u imovini osiguranika (stoga, predmet osiguranja od odgovornosti nije doređena stvar, nego imovina kao celina, kao apstraktan pojam); ukoliko nije reč o osiguranju od odgovornosti sa određenim predmetom, ne može se unapred utvrditi osigurana vrednost (vrednost osiguranog predmeta; osigurana vrednost ovde ne služi kao elemenat za izračunavanje naknade iz osiguranja, već prouzro-kovana šteta i suma osiguranja); iako je suma osiguranja gornja granica obaveze osiguravača, ona ne služi ni kao pretpostavka ni kao dokaz visine prouzrokovane štete; kod osiguranja od odgovornosti gde se ne može utvrditi vrednost osiguranog predmeta (što je najčešći slučaj) ne dolazi do primene pravila koja se zasnivaju na odnosu sume osiguranja i osigurane vrednosti - ne dolazi do primene pravila o višestrukom i dvostrukom osiguranju, kao i pravila o podosiguranju i nadosigu-ranju; kada se osiguranje od odgovornosti ne odnosi na osiguranje od odgvoorno-sti za upotrebu određene stvari, ne mogu se ni primeniti pravila koja se odnose na prenos ugovora o osiguranju u slučaju otuđenja osiguranog predmeta; u osiguranju od odgovornosti pojavljuju se tri lica: osiguravač, osiguranik i treće lice prema kome osiguranik može biti odgovoran za naknadu prouzrokovane štete (osiguranik se ugovorom o osiguranju od odgovornosti štiti od posledica njegove građanske odgovornosti za štete koje pričini trećim licima, a oštećenim licima se obezbeđu-je sigurna naknada štete/garancija da će biti obeštećeni nezavisno od imovinskog stanja štetnika); u pravnoj literaturi se kao jedna od najznačajnih specifi čnosti osiguranja od odgovornosti navodi razlika u pogledu nastupanja rizika obuhvaće-293 M. Konstatinović, Osnov odgovornosti za prouzrokovanu štetu, Arhiv, 3/1952, str. 303.

159

nog osiguranjem - za ostala osiguranja je karakteristika da rizik treba da nastupi nezavisno od volje zainteresovanih lica, dok kod osiguranja od odgovornosti rizik obuhvaćen osiguranjem često nastupa nekom ranjom osiguranika, odnosno osi-guranjem od odgovornosti pokrivaju se i štete prouzrokovane grubom nepažnjom osiguranika.294

Kod osiguranja od odgovornosti uspostavljaju se pravni odnosi između tri lica: prvo, na osnovu ugovora o osiguranju od odgovornosti nastaje pravni odnos iz-među osiguravača i osiguranika; drugo, kada nastupi osigurani slučaj tj. činom nastanka štete, nastupa pravni odnos između osaiguranika i oštećenog lica, i to na osnovu zakona (Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, čl. 154. st. 1. ZOO); treće, kada se realizuje osigurani slučaj, u neposredni pravni odnos sa osiguravačem stupa i oštećeno lice. U slučaju kada se desi događaj za koji odgovara osiguranik, ošteće-no lice može da bira kome će se obratiti za naknadu štete: štetniku na osnovu prava na naknadu štete po samom zakonu ili osiguravaču (ima pravo direktne tužbe za naknadu štete od osiguravača, ali najviše do iznosa osiguravačeve oba-veze). Bitno je istaći da se ne može naknada štete ostvarivati po oba ova osnova: jednom po osnovu odgovornosti za štetu od lica odgovornog za štetu, drugi put po osnovu osiguranja od odgovornosti, od osiguravača.295 Prema ZOO (čl. 540), u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastalu osigu-ranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu. Osiguravač snosi, u granicama svote osiguranja, troškove spora o osiguranikovoj odgovorno-sti. Od dana kada se desio osigurani slučaj oštećeno lice ima sopstveno pravo na naknadu iz osiguranja tako da je svaka kasnija izmena u pravima osiguranika prema osiguravaču bez uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu. Takođe, bitno je istaći i da oštećeni ne dobija pravo osiguranika, već svoje sopstveno pravo, koje je i po načinu nastanka i po sadržini i po dejstvu nezavisno od ugovora o osigura-nju; otuda osiguravač ne može prema oštećenom licu isticati prigovore koje bi imao prema osiguraniku, već samo prigovore koji se tiču njihovog međusobnog odnosa. I kod osiguranja od odgovornosti može da se ugovori primena franšize i abandona.296

Osiguranje od odgovornosti se javlja kao dobrovoljno i kao obavezno (obave-zno osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štete koje pričine trećim licima; obavezno osiguranje korisnika, odnosno vlasnika vazduhoplova za štete koje vazduhoplov prilikom vazdušne plovidbe pričini trećim licima; i dr.). U pravnoj literaturi, pravi se razlika na osiguranje od odgovornosti sa neodređenim predmetom (reč je o osiguranju od odgovornosti kojoj osiguranik može biti izložen

294 P. Šulejić ... str. 335-336.295 Jankovec-Miladinović ... str. 358.296 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 577.

160

kada šteta pogodi neko lice ili neku stvar unapred neodređenu; tu je moguće da štetna posledica usled radnji ili propusta osiguranika zadesi bilo koje lice ili bilo čiju imovinu, npr. smrt ili povreda prolaznika usled pada građevinskog matrijala prilikom izvođenja građevinskih radova) i na osiguranje od odgovornosti sa od-ređenim predmetom (osiguranje se zaključuje s obzirom na odgovornost osigura-nika koja za osiguranika može nastati usled gubitka ili oštećenja određene stvari; npr. odgovornost prevoznika za štete koje mogu nastati na robi primljenoj na čuvanje); u prvom slučaju, visina odgovornosti osiguranika pokrivena osiguranjem nije unapred poznata tj. osigurana vrednost ne može biti unapred utvrđena; u drugom slučaju, odgovornost osiguranika ograničena je visinom vrednosti stvari za koju on garantuje tj. osigurana vrednost može biti unapred utvrđena.297

9.6. Osiguranje lica

Osiguranje lica deli se na osiguranje života (osiguranje za slučaj smrti, za slučaj doživljenja određenih godina starosti, mešovito za slučaj smrti i doživljenja) i osiguranje od posledica nesrećenog slučaja (osiguranje putnika u javnom saob-raćaju, osiguranje pri vršenju određenih delatnosti; osiguranje gostiju hotela, po-setilaca sportskih i drugih priredbi; turista, itd.).

U materiji osiguranja lica postoji više posebnih pravila koja karakterišu ovu vrstu osiguranja:

Neobeštećujući karakter - osiguranje lica nema za cilj naknadu nastale štete usled ostvarenja osiguranog rizika, već isplatu unapred ugovorene osigurane sume. Isplata osigurane sume, npr. za slučaj doživaljavanja određene starosti, postoji i kad se šteta uopšte nije ni dogodila. Neobeštećujući karakter osiguranja lica zna-či i nepostojanje materijalnog interesa kao uslova za ostvarenje prava iz osigura-nja. Iz neobeštećujućeg karaktera osiguranja lica proizilaze i sledeće njegove specifi čnosti: osigurana suma je bitan elemenat ugovora i ona se utvrđuje i isplaću-je nezavisno od nastale štete; visina osigurane sume diktirana je visinom premije (prema ZOO, u ugovorima o osiguranju lica visina osigurane svote, koju je osi-guravač dužan isplatiti kad nastupi osigurani slučaj, utvrđuje se u polisi prema sporazumu ugovornih strana298); ne dolazi do primene pravila o nadosiguranju, podosiguranju, dvostrukom i višestrukom osiguranju (kako ne postoji osigurana vrednost tako ne postoji ni odnos između osigurane vrednosti i osigurane sume); korisnik osiguranja može da kumulira zahtev zahtev iz ugovora o osiguranju i zahtev po osnovu naknade štete od trećeg odgovornog lica (nema subrogacije osiguravača u prava osiguranika na naknadu od trećeg odgovornog lica); s obzirom da za zaključenje i dejstvo ovog ugovora ne zahteva postojanje imovinskog inte-

297 P. Šulejić .. str. 334.298 Vidi, ZOO, čl. 942.

161

resa prema predmetu zaštite, ovo osiguranje može se odnositi na život ili nesrećni slučaj ugovarača osiguranja, a može se odnositi i na život ili nesrećni slučaj nekog trećeg (da bi se izbegle zloupotrebe, ako se osiguranje odnosi na slučaj smrti nekog trećeg, za punovažnost ugovora potrebna je njegova pismena saglasnost data u polisi ili u odvojenom pismenu, prilikom potpisivanja polise, sa naznačenjem osigurane svote; kada se radi o osiguranju za slučaj smrti trećeg lica mlađeg od četrnaest godina, kao i lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti, ono je ništavo, dok je za punovažnost osiguranja za slučaj smrti trećeg lica starijeg od četrnaest godina potrebna je pismena saglasnost njegovog zakonskog zastupnika, kao i pismena saglasnost svakog osiguranog lica). Izuzetno neke vrste osiguranja lica po svojoj prirodi predstavljaju osiguranje od odgovornosti, pa imaju obeštećujući karakter; slučaj osiguranja od odgovornosti od posledica nesrećenog slučaja (osi-guranik ne može da kumulira i osiguranu sumu po osnovu ugovora o osiguranju od nesrećnog slučaja i naknadu od lica odgovornog za štetu prouzrokovanu do-gađajem koji predstavlja osigurani slučaj).299

Osigurana suma - predstavlja bitan elemenat ugovora o osiguranju lica i gra-nicu obaveze osiguravača. Od pravila da se osigurana suma isplaćuje u celosti ako se dogodi osigurani slučaj postoje izuzetci: kod osiguranja života, ako osigurano lice umre u toku prvih šest meseci trajanja osiguranja, osiguravač je obavezan da korisniku osiguranja isplati 50% od osigurane sume (kad je ugovor o osiguranju zaključen bez lekarskog pregleda); kad je u pitanju ugovor o osiguranju lica od posledica nesrećenog slučaja, kod delimičnog invaliditeta osiguranog lica, osigu-ravač je dužan da isplati onaj procenat svote osiguranja koji odgovara procentu invaliditetu određenom u uslovima osiguranja.

Osiguranje života kao ugovor u korist trećeg lica - osiguranje za slučaj smrti, po pravilu, se zaključuje u korist trećeg lica. Korisnik osiguranja se može odredi-ti ugovorom (odnosno u polisi osiguranja) a može i nekim docnijim pravnim poslom, pa i testamentom. Korisnik može a ne mora biti određen po imenu u polisi (odnosno drugom aktu); dovoljno je da polisa sadrži nužne podatke za nje-govo određivanje; kad su, tako, za korisnike određena deca ili potomci, korist pripada i onima koji su rođeni docnije, a korist namenjena suprugu pripada licu koje je bilo u braku sa osiguranikom u času njegove smrti. Kad su za korisnike određeni naslednici, ako ugovarač osiguranja nije odredio kako će se izvršiti po-dela između njih, podela će se izvršiti srazmerno njihovim nasledničkim delovima; a ako korisnici nisu naslednici, osigurana svota biće podeljena na jednake delove (ako ima više korisnika). Odredbu kojom se korist iz osiguranja dodeljuje određe-nom licu može opozvati samo ugovarač osiguranja i to može učiniti sve dok ko-risnik ne izjavi na ma koji način da je prima, kad postaje neopoziva, osim ako je korisnik pokušao ubistvo osiguranika ili je korisnik pokazao veliku neblagodarnost 299 Više, P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 399-400.

162

prema ugovaraču osiguranja ili prema nekom bliskom licu; smatra se da je korisnik odbio namenjenu mu korist, ako se posle smrti ugovarača osiguranja na poziv njegovih naslednika ne izjasni u roku od mesec dana da je prima. Osigurana svo-ta koja treba da bude isplaćena korisniku ne ulazi u zaostavšinu ugovarača osigu-ranja, pa ni kad su za korisnike određeni njihovi naslednici; pravo na osiguranu svotu ima samo korisnik, i to od samog zaključenja ugovora o osiguranju, i bez obzira na to kako je i kada određen za korisnika, i bez obzira da li je izjavio svoje prihvatanje pre ili posle smrti osiguranika, te se može obratiti neposredno osigu-ravaču sa zahtevom da mu se isplati osigurana svota; ako je ugovarač osiguranja odredio za korisnika svoju decu, svoje potomke, ili naslednike uopšte, svakom tako određenom korisniku pripada pravo na odgovarajući deo osigurane svote i ako se odrekne nasleđa. Izuzetno, ako ugovarač osiguranja za slučaj smrti ne odredi korisnika, ili ako odredba o određivanju korisnika ostane bez dejstva zbog opozivanja, ili zbog odbijanja određenog lica, ili iz kog drugog uzroka, a ugovarač osiguranja ne odredi drugog korisnika, osigurana svota pripada imovini ugovara-ča osiguranja i kao njen deo prelazi sa ostalim njegovim pravima na njegove na-slednike. Iz pravila da osigurana svota koja treba da bude isplaćena korisniku ne ulazi u zaostavšinu ugovarača osiguranja, proizilazi i da poverioci ugovarača osi-guranja i osiguranika nemaju nikako pravo na osiguranu svotu ugovorenu za ko-risnika (ipak da bi se sprečile zloupoutrebe, ako su premije koje je uplatio ugova-rač osiguranja bile nesrazmerno velike prema njegovim mogućnostima u času kad su bile uplaćene, njegovi poverioci mogu zahtevati da im se preda deo premija koji premaša njegove mogućnosti, ako su ispunjeni uslovi pod kojima poverioci imaju pravo na pobijanje dužnikovih pravnih radnji). Svoje pravo na osiguranu svotu korisnik može preneti na drugoga i pre osiguranog slučaja, ali mu je zato potreban pismeni pristanak ugovarača osiguranja u kome mora biti navedeno ime lica na koje se pravo prenosi, a ako se osiguranje odnosi na život nekog drugog lica, potreban je isti takav pristanak i tog lica. Kad lice koje je bez naknade od-ređeno za korisnika umre pre dospelosti osigurane glavnice ili rente, korist iz osiguranja ne pripada njegovim naslednicima, nego narednom korisniku, a ako ovaj nije određen, onda imovini ugovarača osiguranja. Kad osiguravač isplati osiguranu svotu licu koje bi na nju imalo pravo da ugovarač osiguranja nije odre-dio korisnika, on se oslobađa obaveze iz ugovora o osiguranju ako u času izvrše-ne isplate nije znao niti je mogao znati da je korisnik određen testamentom, ili nekim drugim aktom koji mu nije dostavljen, a korisnik ima pravo da zahteva vraćanje od lica koje je primilo osiguranu svotu.

Isključeni rizici - kod osiguranja lica osiguravač preuzima samo one rizike koji su prihvatljivi sa stanovišta javnog poretka, opštih pravnih načela, koji su nezavi-sni od isključive volje ugovarača, koji su neizvesni. Otuda, kod osiguranja lica ugovorom o osiguranju za slučaj smrti nije obuhvaćen rizik samoubistva osigura-

163

nika ako se desilo u prvoj godini osiguranja, a ako se samoubistvo dogodilo u roku od 3 godine od dana zaključenja ugovora, osiguravač nije dužan da isplati kori-sniku osiguranu svotu, nego samo tzv. matematičku rezervu ugovora. Osiguravač se, takođe, oslobađa da korisniku isplati osiguranu svotu ako je ovaj namerno izazvao smrt osiguraniku; ali je dužan, ako su dotle bile uplaćene bar tri godišnje premije, isplatiti tzv. matematčiku rezervu ugovora ugovaraču osiguranja, a ako je on osiguranik, njegovim naslednicima. Osiguravač se oslobađa obaveze iz ugo-vora o osiguranju od nesrećenog slučaja ako je osiguranik namerno prouzrokovao nesrećeni slučaj. Ako je smrt osiguranika prouzrokovana ratnim operacijama, osi-guravač, ako nije drukčije ugovoreno, osiguravač nije dužan isplatiti korisniku osiguranu svotu, ali je dužan isplatiti mu matematčiku rezervu iz ugovora; isto važi i ako je nesrećeni slučaj prouzrokovan ratnim operacijama. Ugovorom o osiguranju za slučaj smrti ili od nesrećnog slučaja mogu biti isključeni iz osigu-ranja i drugi rizici).

Posebna prava ugovarača osiguranja u osiguranju života - kod osiguranja života ugovarač osiguranja ima pre nastupanja osiguranog slučaja i neka specifi č-na prava: pravo na otkup (na zahtev ugovarača osiguranja života zaključenog za ceo život osiguranika, osiguravač je dužan isplatiti mu otkupnu vrednost polise, ako su dotle plaćene bar tri godišnje premije300), pravo na predujam (na traženje ugovarača osiguranja života zaključenog za ceo život osiguranika, može mu osi-guravač isplatiti unapred deo osigurane svote do visine otkupne vrednosti polise, koji ugovarač osiguranja može vratiti docnije, uz plaćanje kamate), pravo zalaga-nja polise (polisa osiguranja života može biti data u zalogu, zalaganje polise ima dejstvo prema osiguravaču samo ako je pismeno obavešten da je polisa založena određenom poveriocu).

Ostala pravila - kod ugovora o osiguranju lica postoje još neka pravila koja su karakteristična za ovaj ugovor. Navešćeno dva: jedno se odnosi na netačnu prija-vu starosti osiguranika a drugo na posledice neplaćanja premije. Tako, ugovor o osiguranju života je ništav, a osiguravač je dužan u svakom slučaju vratiti sve primljene premije, ako su prilikom njegovog zaključenja netačno prijavljene go-dine života osiguranika a njegove stvarne godine života prelaze granicu do koje osiguravač po svojim uslovima i tarifama vrši osiguranje života; ako je netačno prijavljeno da osiguranik ima manje godina, a njegove stvarne godine života ne prelaze granicu do koje osiguravač vrši osiguranje života ugovor je punovažan, a osigurana svota se smanjuje u srazmeri ugovorene premije i premije predviđene za osiguranje života lica osiguranikovih godina; kad osiguranik ima manje godina nego što je prijavljeno prilikom zaključenja ugovora, premija se smanjuje na od-

300 Ugovarač osiguranja ima pravo na otkup osiguranja samo u slučaju doživotnog osiguranja a ne i kod osiguranja života zaključenog na određeno vreme, iz presude Vrhovnog suda srbije, Prev. 742/97 od 17. 12. 1997. godine.

164

govarajući iznos, a osiguravač je dužan vratiti razliku između primljenih premija i premija na koje ima pravo (netačnu prijavu starosti osiguranika).301 Ako ugova-rač osiguranja života ne plati neku premiju o dospelosti, osiguravač nema pravo da njenu isplatu traži sudskim putem. Ako ugovarač osiguranja na poziv osigura-vača, koji mu mora biti dostavljen preporučenim pismom, ne isplati dospelu pre-miju u roku određenom u tom pismu, a koji ne može biti kraći od mesec dana, računajući od kada mu je pismo uručeno, niti to učini koje drugo zainteresovano lice, osiguravač može samo, ako su dotle plaćene bar tri godišnje premije, izjavi-ti ugovaraču osiguranja da smanjuje osiguranu svotu na iznos otkupa vrednosti osiguranja, a u suprotnom slučaju da raskida ugovor. Ako se osigurani slučaj do-godio pre raskida ugovora ili smanjenja osigurane svote, smatra se kao da je osigurana svota smanjena odnosno da je ugovor raskinut, prema tome da li su premije bile plaćene bar za tri godine ili ne.302

9.7. Trajanje osiguranja

Kada se govori o trajanju osiguranja dva se pitanja postavljaju: prvo, kad po-činje dejstvo ugovora o osiguranju, i drugo, kad prestaje dejstvo ugovora o osigu-ranju.

Početak dejstva ugovora o osiguranju - ugovor o osiguranju proizvodi svoje dejstvo počev od dvadesetčetvrtog časa dana koji je u polisi označen kao dan početka trajanja osiguranja, ako nije drukčije ugovoreno303 (u pravnoj literaturi se zakonska pretpostavka o nepočetku dejstva ugovora o osiguranju od momenta zaključenja ugovora argumentuje izbegavanjem opasnosti da ugovarač osiguranja zaključi ugovor o osiguranju onog dana kada se desila šteta i kada rizik više nije neizvestan304). Pomenutu odredbu čl. 322 ZOO305 treba posmatarti i u vezi sa odredbom čl. 913. st. 1. i 2. ZOO koja govori o posledicama neisplate premije osiguranja. Naime, u pomenutoj odredbi je rečeno da obaveza osiguravača da isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom počinje narednog dana od dana upla-te premije, ako je ugovoreno da se premija plaća prilikom zaklučenja ugovora, a ako je ugovoreno da se premija plaća posle zaključenja ugovora, obaveza osigu-ravača da isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom, počinje od dana određenog u ugovoru kao dana početka osiguranja. Prema tome, ugovor o osiguranju proi-zvodiće dejstvo počevši od dvadesetčetvrtog časa dana koji je u polisi označen kao dan početka trajanja osiguranja samo ako je tog dana ugovarač osiguranja

301 Vidi, ZOO, čl. 944.302 Vidi, ZOO, čl. 945.303 Vidi, ZOO, č. 922. st. 1.304 Picard-Besson, Les assurances terrestres en droit francais, Paris, 1964, str. 78, u, P. Šulejić,

Pravo osiguranja ... str. 176.305 Bitno je istaći da odredbe člana 322. ZOO ne važe za osiguranje života.

165

platio premiju ili ako je ugovoreno da se plaćanje premije odlaže. Ako je bilo ugovoreno da se premija plaća prilikom zaključenja ugovora, pa je ugovarač osi-guranja zadocnio sa ispunjenjem te obaveze, dejstvo osiguranja počinje tek nare-dnog dana od dana uplate premije.306 S obzirom na dispozitivnost odredbe ZOO o početku dejstva ugovora o osiguranju, ovo pitanje se može ugovorom o osiguranju/u polisi i drukčije urediti (takođe, u nekim vrstama osiguranja same okolnosti nalažu da se početak osiguravajućeg pokrića odredi nezavisno od vre-mena kada je zaključen ugovor o osiguranju, pa tako osiguranje robe u prevozu počinje od početka ukrcavanja u prvo prevozno sredstvo u mestu predviđenom u ugovoru o osiguranju radi izvršenja osiguranog putovanja, bez obzira na to što je ugovor o osiguranju raniuje zaključen307).

Prestanak dejstva ugovora o osiguranju - zavisi od toga da li je u ugovoru o osiguranju određeno vreme trajanja osiguranja ili nije. Ako je ugovorom o osigu-ranju određeno vreme trajanja osiguranja, odnos osiguranja prestaje svršetkom poslednjeg dana roka za koji je osiguranje ugovoreno. Ako rok trajanja osiguranja nije određen ugovorom, svaka strana može raskinuti ugovor sa danom dospelosti premije, obaveštavajući pismenim putem drugu stranu najkasnije 3 meseca pre dospelosti premije. Izuzetno, ako je osiguranje zaključeno na rok duži od 5 godi-na, svaka strana može po proteku ovog roka uz otkazni rok od 6 meseci, pismeno izjaviti drugoj strani da raskida ugovor.

Za prestanak ugovora o osiguranju nije od značaja da li nastupila obaveza osiguravača na isplatu naknade iz osiguranja, odnosno ugovorenog iznosa. Takođe, u periodu dok traje osiguranje može se dogoditi i više osiguranih slučajeva i osi-guravač će biti dužan da plati za svaki takav osigurani slučaj posebnu naknadu iz osiguranja, u potpunosti bez obzira na iznos ranije isplaćenih naknada u tom pe-riodu; prema našem pravu, osiguravajuće pokriće se automatski obnavlja, bez obaveze ugovarača osiguranja da plati osiguravaču dodatnu premiju. Ugovor o osiguranju, međutim prestaje ako je potpuno propala osigurana stvar ili stvar u vezi sa čijom upotrebom je zaključeno osiguranje od odgovornosti, jer je posle toga isključeno nastajanje osiguranog slučaja. Ako je osigurana stvar propala usled nekog događaja koji nije predviđen u polisi, osiguravač je dužan vratiti ugovara-ču osiguranja deo premije srazmerno preostalom vremenu ugovorenog trajanja osiguranja.

U slučaju otuđenja osigurane stvari, kao i stvari u vezi sa čijom je upotrebom zaključeno osiguranje od odgovornosti, dejstvo osiguranja ne prestaje, osim ako drukčije nije ugovoreno; tada, prava i obaveze ugovarača osiguranja prelaze na pribavioca. Osiguravač i pribavilac osigurane stvari mogu odustati od osiguranja 306 Vidi, Komentar ZOO, knjiga druga, red. S. Perović i D. Stojanović, G. Milanovac i Kragujevac,

1980, str. 827.307 Vidi, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 587.

166

uz otkazni rok od petnaest dana, s tim što su otkaz dužni podneti najdalje u roku od trideset dana od saznanja za otuđenje.308

U slučaju stečaja ugovarača osiguranja, osiguranje se nastavlja, ali svaka stra-na ima pravo da raskine ugovor o osiguranju u roku od tri meseca od otvaranja stečaja, u kom slučaju stečajnoj masi ugovarača pripada deo plaćene premije koji odgovara preostalom vremenu osiguranja. U slučaju stečaja osiguravača, ugovor o osiguranju prestaje po isteku trideset dana od otvaranja stečaja.

10. UGOVOR O GRAĐENjU


Ugovor o građenju je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (izvođač radova) obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a druga ugovorna strana (naručilac/investitor) se obavezuje da mu za to plati određenu cenu.

Bitni elementi kod ovog ugovora su predmet obaveze izvođača, rok izgradnje i cena građenja. Predmet obaveze izvođača može biti izgradnja određene nove građevine (zgrade, brane, mostovi, tuneli, vodovodi, kanalizacije, putevi, žele-zničke pruge, bunari i ostali građevinski objekti čija izrada zahteva veće i slože-nije radove) ili izvođenje kakvih drugih radova na određenom zemljištu, odnosno već postojećem objektu (građevinski, montažni, instalaterski, završni radovi, kao i ugrađivanje uređaja, postrojenja i opreme na novim ili postojećim objektima ili njihovim delovima)309. U pogledu roka izgradnje ne postoji jedinstven stav o tome da li predstavlja bitan elemenat ugovora o građenju: po jednima rok izgradnje je bitan elemenat ovog ugovora samo ako to stranke ugovore ili ako iz sadržaja ugovora proizilazi da one imaju naročiti interes da se građevinski radovi obave u ugovorenom roku310; po drugima, rok izgradnje je bitan elemenat ugovora o građe-

308 Vidi, ZOO, čl. 937.309 Pod rekonstrukcijom podrazumeva se izvođenje građevinskih i drugih radova na objektu, ko-

jima se: vrši dogradnja; utiče na stabilnost i sigurnost objekta; menjaju konstruktivni elementi; menja tehnološki proces; menja spoljni izgled objekta; povećava broj funkcionalnih jedinica; utiče na bezbednost susednih objekata, saobraćaja, zaštite od požara i životne sredine; menja režim voda; utiče na zaštitu prirodnog i nepokretnog kulturnog dobra, evidentirane nepokre-tnosti, dobra koje uživa prethodnu zaštitu, njegove zaštićene okoline, osim konzervatorsko-restauratorskih radova, Zakon o planiranju i izgradnji, čl. 2, tač. 25.

310 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 607; Z. Biro, Ugovor o građenju, u Komentar ZOO, Be-ograd, str. 104;

167

nju i mora se ugovorom precizno odrediti.311 Cena građenja može biti određena ili odrediva (određivanje cene putem tzv. klizne skale dovoljno je da se ugovor sma-tra punovažnim; takođe smatraće se da je cena odrediva ako je ugovoreno da će naručilac platiti izvođaču tržišnu vrednost izgrađenog objekta na dan predaje312).313

Ugovor o građenju je imenovani314, dvostrano-obavezan, teretan, ugovor sa trajnim prestacijama, formalan ugovor (mora biti zaključen u pismenoj formi315; u pravnoj teoriji postoji shvatanje da nedostatak pismene forme ovog ugovora može biti konvalidiran njegovim izvršenjem316), komutativan ugovor.

Za zaključenje ugovora o građenju, pored opštih pravila, važe i neka posebna pravila. Posebna pravila odnose se na prethodne radnje za zaključenje ugovora i na način zaključenja ugovora. Prethodne radnje su administrativno pravne priro-de i odnose se na donošenje odluke o izgradnji objekta od strane nadležnog orga-na naručioca/investitora, obezbeđenje fi nansijskih sredstava, obezbeđenje investi-ciono-tehničke dokumentacije za izgradnju objekta, pribavljanje odobrenja za izgradnju od nadležnog organa.317 U pogledu načina zaključenja ugovora, ustupa-

311 Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 424.312 Lj. Popović, Cena i izmena cene kod ugovora o građenju, Privredno pravni priručnik, Beograd,

br. 8/79, str. 33.313 Više, T. Đoković, Cena radova po ugovoru o građenju, Privredno pravni priručnik, Beograd,

br. 8/81, str. 25.314 U defi niciji ugovora o građenju se, između ostalog, kaže Ugovor o građenju je ugovor o delu

...; razlike između ova dva ugovora su, pre svega, kvantitativne prirode tj. poslovi zanatstva iz oblasti građevinarsta biće predmet ugovora o delu, osim ako po obimu i složenosti prevazilaze obim normalnih zanatskih radova ili su izrazito građevinarskog karaktera, kada su predmet ugovora o građenju (Detaljnije, Z. Biro, nav. delo, str. 106.). Iz ove glavne razlike proizilaze i druge razlike (tiču se projekta koji nije obavezan kod ugovora o delu, promene cene koja je izuzetak kod ugovora o delu dok je kod ugovora o građenju zakonom regulisana, odgovornosti izvođača radova za solidnost građevine kod ugovora o građenju).

315 Vidi, ZOO, čl. 630. st. 2.316 Vidi, Biro, nav. delo, str. 197; I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 412.317 Izgradnja objekata vrši se na osnovu odobrenja za izgradnju, a prema tehničkoj dokumentaci-

ji za izgradnju objekta. Tehnička dokumentacija izrađuje se kao generalni projekat, idejni pro-jekat, glavni projekat, izvođački projekat (izrađuje se za potrebe izvođenja radova na građenju ako glavni projekat ne sadrži razradu detalja potrebnih za izvođenje radova) i projekat izvede-nog objekta (izrađuje se za potrebe pribavljanja upotrebne dozvole, korišćenja i održavanja objekta; projekat izvedenog objekta je glavni projekat sa izmenama nastalim u toku građenja objekta, a koje su u saglasnosti sa izdatim odobrenjem za izgradnju; u slučaju da u toku građe-nja objekta nije odstupljeno od glavnog projekta, investitor i izvođač radova potvrđuju i ove-ravaju na glavnom projektu da je izvedeno stanje jednako projektovanom stanju). Odobrenje za izgradnju objekata izdaje ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva (za gradnju za-konom određenih objekata), odnosno nadležni organ opštine (za ostale objekte). Uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju podnosi se: 1) izvod iz urbanističkog plana ili akt o urbani-stičkim uslovima, koji nije stariji od godinu dana; 2) idejni projekat; 3) dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno pravu svojine na objektu, odnosno pravu

168

nje izgradnje građevinskih objekta, odnosno izvođenje određenih građevinskih radova vrši se javnim nadmetanjem (javni poziv svim zainteresovanim izvođači-ma da učine svoje ponude u pogledu izvođenja određenih radova/izgradnje građe-vinskog objekta)318, prikupljanjem ponuda (poziv odabranim izvođačima od inve-stitora da učine svoje ponude, kad se radi o specifi čnim radovima za čije je izvođe-nje podoban mali broj izvođača) ili neposrednom pogodbom (izvođenje radova ili rekonstrukcija manjeg obima i vrednosti; izvođenje hitnih radova posle nastu-panja vanrednih događaja; ustupanje radova, odnosno izgradnje nakon ponovlje-nog neuspeha javnog nadmetanja ili prikupljanja ponuda). U slučaju da naručilac ne ispoštuje postupak zaključenja ugovora, u pravnoj teoriji zauzet je stav da tada naručilac odgovara za privredni prestup.319

U našem pravu, ugovor o građenju regulisan je u ZOO (čl. 630-647). Pored ZOO poseban značaj ima Zakon o planiranju i izgradnji320, kao i Posebne uzanse o građenju.321 Na međunarodnom planu nema konvencijskih izvora, ali ima izu-zetno puno izvora iz sfere autonomnog prava.322

10.2. Obaveze izvođača radova

Izvođač radova je dužan da blagovremeno i detaljno prouči projektno-tehničku dokumentaciju na osnovu koje se izvode ugovoreni radovi a ako mu je šta nejasno da blagovremeno zatraži objašnjenja od naručioca (naručilac je dužan da postupi

korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu; 4) drugi dokazi određeni urbanističkim planom, odnosno aktom o urbanističkim uslovima. Odobrenje za izgradnju sadrži, naročito, podatke o: objektu čija se izgradnja odobrava; postojećem objektu koji se ruši radi izgradnje objekta za čiju se izgradnju izdaje odobrenje; dokumentaciji prema kojoj se izdaje odobrenje za izgradnju i dokumentaciji koju je potrebno pripremiti pre početka izvođenja radova, odnosno građenja objekta; o roku važenja odobrenja za izgradnju, kao i druge podatke. Odobrenje za izgradnju izdaje se rešenjem, u roku od 15 dana od dana podnošenja urednog zahteva za izda-vanje odobrenja za izgradnju. Sastavni deo rešenja je idejni projekat i izvod iz urbanističkog plana, odnosno akt o urbanističkim uslovima. Odobrenje za izgradnju prestaje da važi ako se ne otpočne sa građenjem objekta, odnosno izvođenjem radova, u roku od dve godine od dana pravosnažnosti odobrenja za izgradnju. Tehničku dokumentaciju za izgradnju objekata može da izrađuje preduzeće, odnosno drugo pravno lice, odnosno radnja, koji su upisani u odgova-rajući registar za izradu tehničke dokumentacije. Tehničku dokumentaciju potpisuje odgovor-ni projektant; Detaljnije, Zakon o planiranju i izgradnji, čl. 88-112).

318 Ne smatra se najpovoljnijom ponudom ona ponuda za izvođenje građevinskih radova kojom je ponuđena najniža cena radova, već ona ponuda koja je najpovoljnija u pogledu svih uslova navedenih u oglasu o održavanju javnog nadmetanja, presuda Višeg privrednog suda u Beo-gradu, 7414/96 od 5.11. 1996. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 832,

319 Z. Biro, nav. delo, str. 107.320 Sl. glasnik RS, br. 47/2003, 34/2006, 39/2009.321 Sl. list SFRJ, br. 18/77322 Vidi, Vukmir, Opšti uslovi za izvođenje investicionih radova - Međunarodni,, I i II, Zagreb,

1980; J. Vilus, Ugovor o građenju, Beograd, 1968, str. 10.

169

po zahtevima izvođača i da mu u primerenom roku i u pismenoj formi pruži tra-ženo objašnjenje; naručilac nije obavezan da daje objašnjenja tehničke dokumen-tacije ako dokumentaciju izrađuje ili obezbeđuje izvođač). Ako uoči nedostatke u tehničkoj dokumentaciji ili smatra da tu dokumentaciju treba menjati radi njenog poboljšanja ili iz drugih razloga, izvođač je dužan da o tome blagovremeno oba-vesti naručioca radova, a ako uočeni nedostatci ugrožavaju sigurnost objekta, život ili zdravlje ljudi, saobraćaj ili susedne objekte, izvođač je dužan da do otklanjanja nedostataka obustavi izvođenje radova i preduzme mere za otklanjanje nedosta-taka. Izvođač je, kao stručnjak, odgovoran, ako nije ukazao na nedostatke u teh-ničko-projektnoj dokumentaciji (kad su nedostatci građevine posledica grešaka u projektu koji je obezbedio naručilac, izvođač će biti oslobođen odgovornosti samo ako ih nije mogao uočiti). On nema pravo da menja tehničku dokumentaciju (to pravo ima naručilac; izmena tehničke dokumentacije može da prouzrokuje i iz-menu cene radova, kao i rok za izvođenje radova; ako se bitno menjaju uslovi za izvršenje ugovora, izvođač ima pravo da traži izmenu ugovora, kao i da odustane od ugovora; troškove i naknadu štete koji su nastali izmenom ili otklanjanjem nedostataka tehničke dokumentacije snosi naručilac; a ako je tehničku dokumen-taciju izradio ili obezbedio izvođač, troškove i naknadu štete koji su nastali otkla-njanjem nedostataka dokumentacije snosi izvođač).323

Izvođač radova je dužan da imenuje odgovornog izvođača radova, koji ruko-vodi građenjem objekta, odnosno izvođenjem radova (rukovodioca gradilišta).324

Izvođač radova je obavezan da izvede ugovorene radove u svemu prema pro-jektnoj dokumentaciji i to prema pravilima građevinske struke (pažnja dobrog stručnjaka; u Posebnim uzansama o građenju govori se o pažnji dobrog privredni-ka, čl. 4.). Za svako odstupanje od projekta, odnosno ugovorenih radova, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca (ne može tražiti povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti).325 Od pravila da je za odstu-panje od projekta potrebna pismena saglasnost naručioca, postoje dva izuzetka: prvo, nepredviđene radove izvođač može izvesti i bez prethodne saglasnosti na-ručioca, ako zbog njihove hitnosti nije bio u mogućnosti da pribavi saglasnost (nepredviđeni radovi su oni čije je preduzimanje bilo nužno zbog sigurnosti objek-ta ili radi sprečavanja nastanka štete, a izazvani su neočekivanom težom prirodom

323 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 13-16. Prema čl. 118. st. 4. Zakona o planiranju i izgradnji, izvođač radova pismeno upozorava investitora, a po potrebi i organ koji vrši nadzor nad pri-menom odredaba ovog zakona, o nedostacima u tehničkoj dokumentaciji i o nastupanju ne-predviđenih okolnosti koje su od uticaja na izvođenje radova i primenu tehničke dokumenta-cije (promena tehničkih propisa, standarda i normi kvaliteta posle izvršene tehničke kontrole, pojava arheoloških nalazišta, aktiviranje klizišta, pojava podzemnih voda i sl.).

324 Vidi, Zakon o planiranju i izgradnji, čl. 117. i 118. st. 1. tač. 2.325 Vidi, presudu Višeg privrednog suda, Pž. 11458/98 od 22.04.1999.

170

zemljišta, pojavom vode i sl; izvođač je dužan bez odlaganja izvestiti naručioca o nepredviđenim radovima i preduzetim merama; ima pravo na pravičnu naknadu, a naručilac može raskinuti ugovor ako bi usled ovih radova ugovorena cena mo-rala biti znatno povećana, o čemu je dužan bez odlaganja obavestiti izvođača, s tim da je tada dužan isplatiti izvođaču odgovarajući deo cene za već izvršene ra-dove, kao i pravičnu naknadu za učinjene neophodne troškove); drugo, pismena saglasnost naručioca nije potrebna ako je izvođač odstupio od projekta na izričit zahtev naručioca (za razliku od izvođača, naručilac ima pravo da menja projekat gradnje i da od izvođača zahteva da odstupi od utvrđenog projekta; u takvom slučaju menja se cena, rok izvođemnja radova, kao i drugi delovi ugovora na koje utiče promena projektno-tehničke dokumentacije; izvođač može odustati od ugo-vora ako se izmenom projektno-tehničke dokumenatcije bitno menjaju uslovi za izvršenje ugovora).326 Izvođač je dužan da izvede tzv. viškove radova (kod ugo-vora o građenju gde je ugovorena tzv. jedinična cena ona obuhvata viškove i manjkove radova koji ne prelaze 10%, a preko toga dolazi do promene cene, a ako je u pitanju tzv. paušalna cena ona obuhvata sve viškove i manjkove radova). s druge strane, pak izvođač nije dužan da izvede tzv. naknadne radove (radovi koji nisu ugovoreni i koji nisu nužni za ispunjenje ugovora a koje naručilac zahteva da se izvedu; ako naručilac želi izvođenje naknadnih radova dužan je da ih prvo ponudi izvođaču koji izvodi ugovorene radove; izvođač može izvođenje naknadnih radova prihvatiti ili odbiti; ukoliko ih odbije naručilac izvođenje naknadnih rado-va može ustupiti trećem licu). Izvođenje radova podrazumena izvođenje ne samo glavnih nego i pripremnih (radovi koji prethode građenju objekta i odnose se naročito na: građenje i postavljanje objekata i instalacija privremenog karaktera za potrebe izvođenja radova; obezbeđenje prostora za dopremu i smeštaj građe-vinskog materijala i druge radove kojima se obezbeđuje sigurnost susednih obje-kata, saniranje terena i obezbeđenje nesmetanog odvijanja saobraćaja i korišćenje okolnog prostora) i završnih radova.

Izvođač je dužan da u objekt ugrađuje materijal i opremu koji odgovaraju propisanom ili ugovorenom kvalitetu. Ako je potrebno, izvođač je dužan da izvr-ši odgovarajuće ispitivanje materijala. Izvođač je dužan da upozori naručioca na uočene ili utvrđene nedostatke materijala i opreme koji su predviđeni tehničkom dokumentacijom, kao i materijala i opreme koje je naručilac nabavio ili izabrao. Takav materijal i opremu izvođač može da ugrađuje samo ako naručilac, pošto ga

326 Prema Zakonu o planiranju i izgradnji (čl. 119.) - ako se u toku građenja objekta, zbog prome-njenih okolnosti koje se nisu mogle predvideti, mora odstupiti od dokumentacije na osnovu koje je izdato odobrenje za izgradnju, odnosno od glavnog projekta, investitor pribavlja odo-brenje za izgradnju po izmenjenoj dokumentaciji, odnosno vrši izmenu glavnog projekta sa potvrdom nadležnog organa o njegovom prijemu. Odstupanjem se smatra svako odstupanje od položaja, dimenzija, namena i oblika objekta utvrđenih u odobrenju za izgradnju, odnosno tehničkoj dokumentaciji.

171

je izvođač upozorio na nedostatke, zahteva da se ugrade i ako ugrađivanje tog materijala i opreme ne ugrožava stabilnost objekta, živote ljudi, susedne objekte, saobraćaj i okolinu (u suprotnom, izvođač je odgovoran za upotrebu materijala i opreme koji ne odgovaraju ugovorenom ili propisanom kvalitetu). Izvođač je du-žan da pruži dokaze o kvalitetu upotrebljenog materijala i opreme i izvedenih radova i da naručiocu omogući kontrolu (svi nalazi kontrole izvođača i kontrole naručioca upisuju se u građevinski dnevnik; konačna ocena kvaliteta izvedenih radova i upotrebljenog materijala i opreme vrši se prilikom primopredaje izvede-nih radova).

Izvođač je dužan da ugovorene radove, odnosno građevinu završi u ugovore-nom roku. Rok za izvođenje radova teče od uvođenja izvođača u posao, ako nije drukčije ugovoreno. Ako izvođač ne započne sa izvođenjem radova u roku koji je određen u ugovoru, odnosno odmah po uvođenju u posao, naručilac će mu osta-viti naknadni primereni rok za otpočinjanje radova a ako to ne učini ni u naknadno ostavljenom roku, naručilac ima pravo da raskine ugovor i da zahteva naknadu štete. Međutim, ako je izvođač i započeo izvođenje radova na vreme, ali po dina-mici izvođenja radova postoji opravdana sumlja da će radovi biti završeni na vreme, naručilac može da zahteva od izvođača da preduzme određene mere za ubrzanje radova (postoji mišljenje da naručilac može odustati od ugovora o građe-nju ako izvođač ne preduzme odgovarajuće mere za ubrzanje radova, s tim što je prethodno dužan da izvođači ostavi naknadni rok za preduzimanje odgovarajućih mera327).328 Izvođač ima pravo da zahteva produženje roka za izvođenje radova u slučaju nastupanja prirodnih događaja (požar, poplava, zemljotres, i sl.), mera nadležnih državnih organa, uslova za izvođenje radova u zemlji ili vodi koji nisu predviđeni tehničkom dokumentacijom, zakašnjenja sa uvođenjem izvođača u posao, zakašnjenja u isporuci opreme (ako opremu nabavlja naručilac ili je ispo-ručuje lice koje je naručilac odredio), odstupanja od predmeta ugovora (viškovi radova preko 10%, nepredviđeni radovi), postupaka naručioca koji sprečavaju izvođenje radova ili ih čine znatno otežanim; izvođač može zahtevati produženje ugovorenog roka građenja i u drugim slučajevima u kojima je moguća primena klauzule rebus sic stantibus. Izvođač je dužan da zahtev za produženje roka pod-nese naručiocu čim sazna za razlog zbog koga se rok može produžiti. Izvođač ne može zahtevati produženje roka za izvođenje radova zbog promenjenih okolnosti koje su nastupile po isteku roka za završetak radova, osim ako se radi o prome-njenim okolnostima koje bi nastupile i da su radovi izvedeni u predviđenom roku (i nakon što je zapao u docnju izvođač može zahtevati produženje roka za izvođe-nje radova ako je naišao na podzemne vode koje se nisu mogle predvideti329).330 327 P. Šurlan, Posebne uzanse o građenju, Beograd, 1977, str. 38.328 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 36-40.329 P. Šurlan, Posebne uzanse o građenju ... str. 41. 330 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 42-44.

172

Izvođač koji ne završi radove u predviđenom ili produženom roku pada u dužnič-ku docnju. Naručilac, tada, ostavlja naknadni rok za okončanje radova a ako se ni u tom roku ne okončaju dolazi do raskida ugovora, osim ako se radi o neznatnom neizvršenju obaveze; u svakom slučaju, naručilac ima pravo i na naknadu štete.

Izvođač radova koji u ugovorenom ili u produženom roku nije završio ugovo-rene dužan je da naručiocu plati ugovornu kaznu (ugovorna kazna se redovno predviđa u ugovoru o građenju). Odgovornost izvođača se pretpostavlja; može se osloboditi obaveze na plaćanje ugovorne kazne samo ako dokaže da nije odgovo-ran za zadocnjenje u izvođenju radova (dužnik se oslobađa od plaćanja ugovorne kazne ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovorne obaveze došlo zbog uzroka za koji nije odgovoran). Ugovorna kazna iznosi jedan promil od ukupne ugovorene cene radova za svaki dan zakašnjenja, s tim što njen iznos ne može preći 5% od ukupne cene radova. U osnovicu za obračun ugovorne kazne ne ulazi vrednost ranije završenog i predatog dela objekta koji predstavlja jedin-stvenu ekonomsko-tehničku celinu i kao takav se može samostalno koristiti (na vrednost takvog dela objekta ugovorna kazna se obračunava posebno, ako su za to ispunjeni uslovi). Ugovorna kazna se obračunava do primopredaje objekta, odnosno dela objekta koji predstavlja ekonomsko-tehničku celinu i može se sa-mostalno koristiti. Ako je naručilac započeo korišćenje objekta ili dela objekta pre primopredaje, ugovorna kazna se obračunava do početka korišćenja objekta. Zah-tev za ostvarivanje prava na ugovornu kaznu može se istaći najkasnije do završet-ka konačnog obračuna. Naručilac ima pravo da zahteva ugovornu kaznu i kad nije pretrpeo nikakvu štetu, ali samo ako je izvođač odgovoran što je došlo do neispu-njenja ili neurednog ispunjenja ugovorne obaveze. Ako je šteta veća od ugovorne kazne, naručilac može zahtevati i tu šteta, pod uslovom da je dokaže i ako je tako ugovoreno.331

Izvođač je dužan da omogući naručiocu stalan nadzor nad radovima i kontrolu količine i kvaliteta upotrebljenog materijala (naručilac ima pravo da vrši stručni nadzor nad radovima izvođača radi proveravanja i obezbeđenja njihovog urednog izvođenja, naročito u pogledu vrsta, količina i kvaliteta radova, materijala i opre-me i predviđenih rokova; radi vršenja stručnog nadzora naručilac ima pravo pri-stupa na gradilište, u radionice, pogone i mesta za uskladištenje materijala; struč-ni nadzor vrši lice koje naručilac odredi; o licu određenom da vrši stručni nadzor i njegovim ovlašćenjima naručilac obaveštava izvođača). Izvođač je dužan da postupi po svim osnovanim zahtevima naručioca podnesenim u vezi s vršenjem stručnog nadzora.

Izvođač je obavezan da od početka izvođenja pa do predaje radova naručiocu, obezbeđuje i čuva izvedene radove, opremu i materijal od oštećenja, propadanja,

331 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 51-57.

173

odnošenja ili uništenja (izvođač snosi troškove obezbeđenja i čuvanja izvedenih radova, opreme i materijala i rizik njihovog oštećenja, uništenja, odnošenja i pro-padanja; ako na istom gradilištu radove izvodi više izvođača, svaki od njih obez-beđuje i čuva svoje radove, opremu i materijal).332

Jedna od obaveza izvođača radova koja se redovno pojavljuje u ugovorima o građenju a predviđa je i Posebna uzansa o građenju (čl. 95. i 96) jeste da osigura radove, materijal i opremu od uobičajenih rizika do njihove pune vrednosti kod organizacije/društva za osiguranje (uobičajeni rizici određuju se prema svim okol-nostima konkretnog slučaja koji su od uticaja, a naročito prema vrsti radova, mestu na kome se radovi izvode, vrsti i svojstvima materijala i opreme koji se ugrađuju; premiju osiguranja plaća izvođač; ako izvođač propusti da izvrši osigu-ranje, naručilac može i sam, na račun izvođača, osigurati izvedene radove, mate-rijal i opremu koje je on nabavio i predao izvođaču.). Redovno se osiguranjem obuhvata i rizik odgovornosti izvođača (i naručioca) za štete prouzrokovane iz-vođenjem radova, odnosno izgradnjom građevinskog objekta trećem licu. Izvođač je dužan i da preduzme mere fi zićkog obezbeđenja gradilišta (mere radi sigurnosti investicionog objekta i radova, opreme, uređaja, instalacija, radnika, prolaznika, saobraćaja, bezbednosti susednih objekata, i sl.).

Izvođač radova je obavezan da vodi građevinski dnevnik (hronološkim redom se unose važniji podaci o izgradnji objekta tj. izvedenim radovima i o uslovima izgradnje) i knjigu građenja (unose se podaci o količini izvršenih radova na građe-vini, instalacijama, materijalu, opremi; u ovu knjigu se unose i primedbe građe-vinske inspekcije).

Izvođač ima pravo da privremeno obustavi izvođenje radova ako je zbog više sile postupaka ili neizvršavanja obaveza naručioca (neotklanjanje nedostataka u tehničkoj dokumentaciji, neplaćanje avansa, privremenih situacija i sl.), sprečen da izvodi radove ili mu je zbog toga izvođenje radova znatno otežano. Izvođač može da obustavi radove zbog postupaka naručioca tek po isteku primerenog roka, s tim što je dužan da nastavi izvođenje radova po prestanku smetnje zbog koje su radovi obustavljeni. U slučaju obustavljanja radova, izvođač je dužan da zaštiti već izvedene radove od propadanja. Izvođač ima pravo na naknadu opravdanih troškova zaštite obustavljenih radova, kao i pravo na naknadu pretrpljene šte-te.333

Izvođač radova je obavezan da obaveštava naručioca o svim važnim okolno-stima u vezi sa izvođenjem radova (okolnosti koje onemogućavaju ili otežavaju izvođenje radova, o obustavljanju radova, merama za zaštitu izvedenih radova,

332 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 109.333 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 70-73.

174

nastavljanju radova nakon prestanka smetnji, i dr.). Obaveštavanje se vrši u pi-smenoj formi.334

Po završenim radovima izvođač je dužan da sa gradilišta povuče svoje radnike, ukloni preostali materijal, opremu i sredstva za rad, kao i privremene objekte koje je sagradio i očisti objekt i gradilište (troškove nastale u vezi sa ovim radovima snosi izvođač).

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji (čl. 118. st. 6.), investitor/naručilac je takođe dužan i da obezbeđuje merenja i geodetsko osmatranje ponašanja tla i objekta u toku građenja, da na gradilištu obezbedi ugovor o građenju, rešenje o određivanju odgovornog izvođača radova na gradilištu i glavni projekat, odnosno dokumentaciju na osnovu koje se objekat gradi.

10.3. Obaveze naručioca radova

Naručilac je obavezan da, pre otpočinjanja radova, pribavi dozvolu/odobrenje za izgradnju građevine, odnosno izvođenje radova od nadležnog organa (ako se u toku građenja pokaže da se moraju izvesti radovi koji nisu bili predviđeni tehnič-kom dokumentacijom na osnovu koga je izdato odobrenje za izgradnju, naručilac je dužan da pribavi odobrenje za izgradnju po izmenjenoj tehničkoj dokumenta-ciji).

Naručilac je obavezan da obezbedi i blagovremeno preda izvođaču svu potreb-nu projektno-tehničke dokumentaciju.

Naručilac/investitor je dužan da osam dana pre početka građenja prijavi orga-nu nadležnom za izdavanje odobrenja za izgradnju naziv izvođača, početak iz-vođenja radova i rok završetka izgradnje (uz prijavu, naručilac/ investitor podno-si glavni projekat sa potvrdom i izveštajem o izvršenoj tehničkoj kontroli, odo-brenje za izgradnju, dokaz o uređivanju odnosa u pogledu plaćanja naknade za uređenje građevinskog zemljišta i dokaz o uplati administrativne takse335; o po-četku izvođenja radova obaveštava se i opštinski organ nadležan za inspekcijske poslove). Naručilac je dužan, takođe i da izvođenje pripremnih radova prijavi nadležnom organu opštine (uz prijavu podnosi se projekat pripremnih radova i odobrenje za izgradnju).336

Naručilac je obavezan da izvođača uvede u posao. Uvođenje u posao podrazu-meva ispunjenje onih obaveza naručioca bez čijeg prethodnog ispunjenja započi-njanje radova nije faktički moguće ili nije pravno dozvoljeno. Uvođenje u posao obuhvata predaju gradilišta, predaju tehničke dokumentacije, predaju odobrenja

334 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 74.335 Vidi, Zakon o planiranju i izgradnji, čl. 114.336 Vidi, Zakon o planiranju i izgradnji, čl. 113.

175

za izgradnju, pružanje dokaza o obezbeđenim fi nansijskim sredstvima, i dr. Uko-liko naručilac ne izvrši ovu obavezu u ugovorenom roku, izvođač mu ostavlja naknadni primereni rok (sa pravom na naknadu štete), a ako naručilac ni u nakna-dnom roku ne uvede izvođača u posao, izvođač ima pravo na raskid ugovora o građenju i pravo na naknadu štete (inače, rok za uvođenje izvođača u posao pro-dužava se ako je uredno ispunjenje obaveze naručioca onemogućeno višom silom; produženje roka iznosi onoliko vremena koliko je trajalo dejstvo više sile i koliko je bilo potrebno za otklanjanje njenih posledica).337

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji, pre početka građenja naručilac/investi-tor obezbeđuje: obeležavanje građevinske parcele, regulacionih, nivelacionih i građevinskih linija, u skladu sa propisima kojima je uređeno izvođenje geodetskih radova; vidno obeležavanje gradilišta odgovarajućom tablom sa prikazom poda-taka o objektu koji se gradi, odgovornom projektantu, izdatom odobrenju za iz-gradnju, izvođaču radova, početku građenja i roku završetka izgradnje objek-ta.338

Naručilac/investitor obezbeđuje stručni nadzor u toku građenja objekta, odno-sno izvođenja radova za koje je izdato odobrenje za izgradnju. Stručni nadzor obuhvata: kontrolu da li se građenje vrši prema odobrenju za izgradnju, odnosno prema glavnom projektu; kontrolu i proveru kvaliteta izvođenja svih vrsta radova i primenu propisa, standarda i tehničkih normativa; proveru da li postoje dokazi o kvalitetu materijala, opreme i instalacija koji se ugrađuju; davanje uputstava izvođaču radova; saradnju sa projektantom radi obezbeđenja detalja tehnoloških i organizacionih rešenja za izvođenje radova i rešavanje drugih pitanja koja se pojave u toku izvođenja radova.339 Ova obaveza je administrativno-pravna (pred-viđena Zakonom o planiranju i izgradnji); međutim, ona može biti i ugovorom izričito uređena (činjenica da naručilac vrši nadzor može biti od značaja prilikom ocene da li je izvođač odgovoran za nedostatke građevine; naručilac je dužan da izvođaču odmah saopšti primedbe u pogledu načina izvođenja radova, upotreblje-nog materijala i to u pismenoj formi ili u građevinski dnevnik).

Osnovna obaveza naručioca je plaćanje ugovorene građevinske cene. Cena se može odrediti po jedinici mere ugovorenih radova - jedinična cena (npr. za svaki kvadratni metar površine) ili kao ukupno ugovorena cena u paušalnom iznosu za ceo građevinski objekat ili za deo objekta koji predstavlja ekonomsko-tehničku celinu, ili određenih radova. Ugovorena cena građenja može biti ugovorena kao promenljiva cena (najčešće se ugovora u obliku klizne skale, kada cena zavisi od cene materijala, rada i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova gradnje u određeno vreme i na određenom mestu) ili nepromenljiva cena. Ugovorena cena 337 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 45-47.338 Vidi, Zakon o planiranju i izgradnji, čl. 115.339 Vidi, Zakon o planiranju i izgradnji, čl. 120.

176

građenja može se menjati, a izmena ugovorene cene građenja ne zavisi od moda-liteta ugovorene cene nego od toga da li je ugovorena cena građenja kao nepro-menljiva ili promenljiva (promenljiva cena se pretpostavlja, ako nije drukčije ugovoreno; izmena cene podrazumeva kako povećanje tako i sniženje cene). Pi-tanje promene cene građenja reguliše i ZOO (čl. 636-639.) i Posebne uzanse o građenju (čl. 22-35). Prema ZOO, u pogledu povećanja cene radova, važe sledeća pravila: (1) izvođač koji je svoju obavezu ispunio u predviđenom roku može zah-tevati povećanje cene radova ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo da ta cena bude veća za više od 2%, ako ugovorom nije predviđeno što drugo; izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi 2%, (2) u slučaju da izvođač svojom krivicom nije izveo radove u roku predviđe-nom ugovorom on može zahtevati povećanje cene ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i dana kad je prema ugovoru trebalo da radovi budu završeni povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo da ona, prema novim cenama tih elemenata, bude veća za više od 5%; izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi 5%, (3) ako je ugovoreno da se cena radova neće menjati u slučaju da se posle zaključenja ugovora poveća-ju cene elemenata na osnovu kojih je ona određena, izvođač može, ipak, zahteva-ti izmenu cene radova ako su se cene elemenata povećale u tolikoj meri da bi trebalo da cena radova bude veća za više od 10%; izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi 10%, (4) izvođač se ne može pozivati na povećanje cena elemenata na osnovu kojih je određena cena radova ako je do povećanja cene elemenata došlo posle njegovog dolaska u docnju340, (5) naručilac ima pravo da raskine ugovor ako bi ugovorna cena bila znatno povećana, pri čemu je on dužan da isplati izvođaču cenu izvršenih radova do raskida ugovora, kao i pravičnu na-knadu za učinjene neophodne troškove. U pogledu sniženja cene radova važe sledeća pravila: (1) ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i ispunjenja obaveze izvođača cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova snizi-le za više od 2%, a radovi su izvršeni u ugovorenom roku, naručilac ima pravo da traži odgovarajuće sniženje ugovorene cene radova iznad tog procenta, (2) ako je ugovorena nepomenljivost cene radova, a oni su izvršeni u ugovorenom roku, naručilac ima pravo da traži sniženje ugovorene cene, u slučaju da su se cene elemenata na osnovu kojih je određena cena smanjile za toliko da bi cena bila niža za više 10%, i to za razliku u ceni preko 10%, (3) u slučaju docnje izvođača rado-va, naručilac ima pravo na srazmerno sniženje cene radova za svako sniženje cene

340 Nakon dolaska u docnju sa izvođenjem radova, izvođač nema pravo na povećanje cene odno-sno primenu klizne skale. Primena klizne skale nakon isteka ugovorenog roka bila bi moguća samo ako izvođač dokaže da je došao u docnju za završetkom radova zbog neizvšenja obaveza i propusta naručioca, rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 123/97 od 9.04.1997. godine.

177

elemenata na osnovu kojih je cena radova određena. 341 Ugovorom o građenju

341 Prema Posebnim uzansama o građenju, svaki ugovarač ima pravo da zahteva izmenu ugovorene cene u slučaju nastupanja vanrednih događaja koji utiču na visinu cene (mere utvrđene aktima nadležnih organa; promena cena materijala i usluga trećih lica na tržištu; promene troškova života; uslovi za izvođenje radova u zemlji ili vodi, koji nisu predviđeni tehničkom dokumentacijom). Zbog promena cena materijala i usluga trećih lica na tržištu ugovarač može tražiti izmenu cene: (1) ako se cene pojedinih materijala, odnosno usluga promene za više od 5%, ili (2) ako ukupna promena cena svih materijala i usluga iznosi više od 3%, ili (3) ako ukupna promena cena materija-la i usluga menja cenu ugovorenih radova za više od 2%. Izmena ugovorene cene po osnovu porasta ili smanjenja troškova života može se zahtevati, ako se troškovi živo-ta promene za više od 5%. Ako su ispunjeni uslovi za izmenu ugovorene cene zbog promenjenih okolnosti, razlika u ceni obuhvata iznos koji prelazi rečene procente i polovinu iznosa koji je u okviru tih procenata. Ugovarač ne može zahtevati izmenu cene zbog promenjenih okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispu-njenje njegove obaveze, osim ako je za docnju kriva druga ugovorna strana; izuzetno, izmena ugovorene cene može se zahtevati ako su u pitanju promenjene okolnosti koje bi nastupile i da je ugovorna obaveza ispunjena u predviđenom roku. Ako je ugovo-reno da se cena ne menja zbog nastupanja promenjenih okolnosti, izmena ugovorene cene se može zahtevati ako se cena zbog promenjenih okolnosti poveća ili smanji za više od 10%; tada se može zahtevati samo razlika u ceni koja prelazi 10%. Ako je ugovoreno da se avans ili deo avansa daje izvođaču radi nabavke materijala, izvođač ne može zahtevati izmenu cene zbog izmene cene materijala ukoliko je primljenim avanosm mogao isključiti uticaj izmena cena materijala na ugovorenu cenu. Ako iz-vođač bez prethodne saglasnosti naručioca upotrebi materijal boljeg kvaliteta od ugo-vorenog, cena radova se po tom osnovu može izmeniti uz pristanak naručioca. Naru-čilac koji je primio izvedene radove ima pravo na srazmerno smanjenje cena ako kvalitet upotrebljenog materijala ili izvedenih radova bude ispod ugovorenog. Pravo na srazmerno smanjenje cene naručilac ima i u slučaju neestetskog izgleda objekta, odnosno izvedenih radova ako je to posledica odstupanja izvođača od tehničke doku-mentacije bez saglasnosti naručioca. Iznos umanjenja cene utvrđuje se sporazumno između naručioca i izvođača. U slučaju kad je cena određena u ukupnom iznosu, ona se ne menja zbog nastalih viškova i manjkova radova; cena određena u ukupnom iznosu obuhvata i vrednost nepredviđenih radova za koje je izvođač u vreme zaklju-čenja ugovora znao ili je morao znati da se moraju izvesti (za ostale nepredviđene radove cena se naknadno utvrđuje ugovorom). Kada je reč o pravilima predviđenim Posebnom uzansom napomenimo i to da: odredba u ugovoru "ključ u ruke" i slični izrazi znače da ugovorena cena obuhvata i vrednost svih nepredviđenih radova i vi-škova radova i da je isključen uticaj manjkova radova na ugovorenu cenu, s tim da odredba "ključ u ruke" ne isključuje izmenu ugovorene cene zbog nastupanja prome-njenih okolnosti i plaćanja naknadnih radova; ugovorena cena ne obuhvata vrednost naknadnih radova (cena naknadnih radova određuje se ugovorom o izvođenju nakna-dnih radova); jedinična cena važi i za viškove, odnosno manjkove radova, ako ne prelaze 10% od ugovorenih količina radova

178

može se predvideti plaćanje cene odjednom (u trenutku zaključenja ugovora ili u trenutku predaje izgrađenog objekta); u delovima (npr. polovina prilikom zaklju-čenja ugovora a druga polovina nakon predaje izgrađenog objekta); u praksi se, najčešće, ugovora plaćanje cene sukcesivno - prema obimu izvedenih radova u određenom periodu, tzv. građevinske situacije; postoje 2 vrste građevinskih situ-acija: (1) privremene, koje predstavljaju periodični obračun obavljenih radova; njima se obračunava vrednost stvarno izvedenih i uredno obračunatih radova iz-vedenih u toku građenja ugovorenog objekta; izvođač ispostavlja privremene si-tuacije, po pravilu, u periodu od mesec dana; sastavlja ih izvođač na osnovu po-dataka o izvedenim radovima iz građevinskog dnevnika; overava ih lice koje je od strane naručioca određeno kao nadzorni organ na gradilištu; plaća se u roku od 8. dana od dana prijema situacije, ako nije drukčije ugovoreno; naručilac može da ospori privremenu situaciju u pogledu cene, količine i vrste izvedenih radova, s tim što je dužan da plati nesporni iznos, čak i ako nije overio situaciju, (2) okon-čana, koja se sastavlja nakon završetka radova i po izvršenoj primopredaji objek-ta; njome se likvidiraju svi odnosi između naručioca i izvođača, njihova prava i obaveze iz ugovora o građenju; njome se obuhvataju svi radovi koji su izvedeni na osnovu ugovora, uključujući i nepredviđene i naknadne radove; okončana si-tuacija sadrži vrednost izvedenih radova prema ugovorenim cenama, iznos razlika u ceni, iznos plaćen po privremenim situacijama, konačan iznos koji izvođač treba da primi ili vrati po nespornom delu obračuna, iznos cene koju naručilac zadržava za otklanjanje nedostataka (naručilac radova ima pravo da zadrži određe-ni deo cene za otklanjanje nedostataka utvrđenih prilikom primopredaje radova i to u srazmeri sa utvrđenim nedostatcima; ako izvođač otkloni te nedostatke vraća mu se zadržani iznos), podatke da li je građevina završena u ugovorenom roku a ako nije koliko iznosi prekoračenje roka, podatke o ugovornoj kazni i naknadi štete, ukupan iznos cene ugovorenih radova; sastavlja se u roku od 60 dana od primopredaje; plaća se u roku od 15. dana da dana prijema situacije.342

Ugovorom o građenju može biti predviđena obaveza naručiocu da plati određe-ni avans izvođaču. Ako nije drukčije ugovoreno, avans se plaća pre početka iz-vođenja radova. Prema Posebnim uzansama o građenju (čl. 60), primljeni avans vraća se naručiocu sukcesivno i srazmerno primljenom avansu i vrednosti ugovo-renih i neizvršenih radova i to kad novčani iznos ispostavljenih privremenih situ-acija dostigne visinu od 50% od ugovorene cene. Ugovorom se može predvideti da se primljeni avans uračunava u cenu.

342 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 58, 61-69.

179

10.4. Primopredaja građevine i radova

Tehnički pregled i odobrenje za upotrebu - nakon završetka građevinskih ra-dova (izuzetno i uporedo sa izvođenjem radova na zahtev investitora, ako se po završetku izgradnje objekta ne bi mogla izvršiti kontrola izvedenih radova), a pre primopredaje objekta između ugovornih strana, vrši se tehnički pregled od strane stručne komisije koju obrazuje organ koji je izdao odobrenje za gradnju. Tehnič-ki pregled obuhvata pregled izvršenih građevinskih radova, instalacije, opreme, postrojenja, uređaja; obuhvata kontrolu usklađenosti izvedenih radova sa odobre-njem za izgradnju i tehničkom dokumentacijom na osnovu koje se objekat gradio, kao i sa tehničkim propisima i standardima koji se odnose na pojedine vrste rado-va, odnosno materijala, opreme i instalacija. Tehničkim pregledom utvrđuje se podobnost objekta za upotrebu (objekat je podoban za upotrebu ako je: izgrađen u skladu sa odobrenjem za izgradnju i tehničkom dokumentacijom na osnovu koje se objekat gradio; obezbeđen dokaz o kvalitetu izvedenih radova, odnosno ugrađe-nog materijala, instalacija i opreme, izdat od strane ovlašćenih organizacija; izvr-šeno geodetsko snimanje objekta i ako su ispunjeni drugi propisani uslovi). Ako komisija za tehnički pregled konstatuje manje nedostatke, izvođaču će se naloži-ti da ih otkloni u ostavljenom primerenom roku; ako su u pitanju veći nedostatci koje nije moguće otkloniti a koji utiču na bezbednost saobraćaja ili na korišćenje susednih objekata, odnosno zbog kojih postoji neposredna opasnost po život i zdravlje ljudi, organ uprave doneće rešenje da se građevina ili njegov deo poruši, ako ne postoji mogućnost da se osposobi za druge namene. Nakon otklanjanja utvrđenih nedostataka kao i u slučaju da nedostatci nisu utvrđeni, nadležni organ izdaje upotrebnu dozvolu (organ nadležan za izdavanje odobrenja za izgradnju izdaje upotrebnu dozvolu) u roku od sedam dana od dana prijema nalaza komisi-je kojim je utvrđeno da je objekat podoban za upotrebu. Upotrebna dozvola izda-je se za ceo objekat ili za deo objekta koji predstavlja tehničko-tehnološku celinu i može se kao takav samostalno koristiti ili je za građenje tog dela objekta izdato posebno odobrenje za izgradnju. Upotrebna dozvola sadrži i garantni rok za obje-kat i pojedine vrste radova utvrđene posebnim propisom. Objekat se može kori-stiti po prethodno pribavljenoj upotrebnoj dozvoli.343

Primopredaja (kolaudacija) - Primopredaja izgrađenog objekta, odnosno iz-vedenih građevinskih radova vrši se između ugovornih strana iz ugovora o građe-nju. Ugovorne strane sastavljaju komisiju za primopredaju građevine. Komisija vrši pregled građevine, odnosno izvršenih građevinskih radova i sastavlja zapisnik kojim konstatuje: da li su radovi izvedeni prema ugovoru, tehničkim propisima i pravilima struke; da li kvalitet izvedenih radova odgovara ugovorenom kvalitetu, odnosno koje radove izvođač treba o svom trošku, eventualno, da doradi, popra-

343 Vidi, Zakon o planiranju i izgradnji, čl. 121-125.

180

vi ili ponovo izvede i u kom roku to treba da učini (ako izvođač ne izvede radove u primerenom roku, naručilac može da angažuje drugo lice da ih izvede na teret izvođača); o kojim pitanjima tehničke prirode, eventualno, nije postignuta sagla-snost izmešu ovlašćenih predstavnika ugovarača; konstataciju o primopredaji ga-rantnih listova i atesta; datum završetka radova i datum izvršene primopredaje. Zapisnik potpisuju obe ugovorne strane. Ako jedna ugovorna strana neopravdano odbije da učestvuje u primopredaji ili neopravdano se ne odazove na poziv da učestvuje u primopredai, druga ugovorna strana može sastaviti zapisnik o primo-predaji i dostaviti ga strani koja nije učestvovala u primopredaji, čime nastupaju pravne posledice primopredaje. Posebne uzanse o građenju poznaju i institut preću-tnog prijema građevine na osnovu početka korišćenja objekta pre primopredaje (ako je naručilac počeo da koristi objekt pre primopredaje, smatra se da je primo-predaja izvršena danom početka korišćenja).344

Konačan obračun (superkolaudacija) - nakon primopredaje sledi konačan ob-račun. Konačni obračun vrši posebna komisija izvođača i naručioca radova. Ko-načnim obračunom se raspravljaju odnosi između ugovarača i utvrđuje izvršenje njihovih međusobnih prava i obaveza iz ugovora. Konačan obračun vrši se po primopredaji izvedenih radova; rad na konačnom obračunu započinje odmah po izvršenoj primopredaji a završava se u roku od 60 dana od dana primopredaje. Konačnim obračunom obuhvataju se svi radovi izvedeni na osnovu ugovora, uklju-čujući i nepredviđene i naknadne radove koje je izvođač bio dužan ili ovlašćen da izvede, bez obzira da li su radovi obuhvaćeni privremenim situacijama. Konačan obračun sadrži naročito: vrednost izvedenih radova prema ugovorenim cenama; iznos razlika u ceni; iznos isplaćen po osnovu situacija; konačan iznos koji izvođač treba da primi ili vrati po nespornom delu obračuna; iznos cene koji naručilac zadržava za otklanjanje nedostataka; podatak da li je objekt završen u ugovorenom roku, a ako nije, koliko iznosi prekoračenje roka; podatak o tome koji ugovarač, po kom osnovu i u kom iznosu zahteva naplatu ugovorne kazne i naknade štete, kao i njihove osporene i neosporene iznose; ukupni iznos cene izvedenih radova; podatke o drugim činjenicama o kojima nije postignuta saglasnost ovlašćenih predstavnika ugovarača. Ako naručilac bez opravdanog razloga odbije učešće u konačnom obračunu ili odugovlači sa svojim učešćem u izradi obračuna, izvođač može sam da izvrši obračun i da o tome obavesti naručioca; to pravo pripada i naručiocu.345 Izvođač može da traži da traži naplatu konačno izvedenih radova i podizanjem tužbe gde bi sudsko veštačenje imalo sadržinu konačnog obraču-na.346

344 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 110-115.345 Vidi, Posebne uzanse o građenju, čl. 116-121.346 Vidi, presudu Vrhovnog suda Srbije, Prev. 15/97 od 4.06.1997. godine.

181

10.5. Odgovornost izvođača

Odgovornost izvođača postoji u više slučajeva: prvo, odgovornost u pogledu načina izvođenja radova (izvođač je dužan da izvede radove prema pravilima struke, uz poštovanje ugovora i projekta); drugo, izvođač može odgovarati i za tuđe greške (tako, odgovara ako su nedostatci građevine rezultat greške u projek-tu, čak i ako je radove izvodio prema projektu koji je primio od naručioca, zato što pre nego što pristupi izvođenju radova, on je dužan da sa stručnom pažnjom pregleda projekat i o uočenim nedostatcima i greškama u projektu skrene pažnju naručiocu; znači on ne odgovara za nedostatke u projektu, nego zato što o njima nije obavestio naručioca347); treće, izvođač može odgovarati i za mane zemljišta; četvrto, izvođač odgovara za ugrađivanje u građevinu materijala i opreme koji neodgovaraju propisanom ili ugovorenom kvalitetu (ova odgovornost postoji bez obzira na to da li materijal za izgradnju nabavlja izvođač ili naručilac; već smo rekli, ako je potrebno, izvođač je dužan da izvrši odgovarajuće ispitivanje mate-rijala; dalje, izvođač je dužan da skrene pažnju naručiocu na nedostatke materija-la koji mu je naručilac predao, a koje je primetio ili je morao da primeti, u supro-tnom, odgovara naručiocu za štetu348; ukoliko je izvođač upozorio naručioca na nedostatke materijala koji je predviđen tehničkom dokumentacijom ili koji je na-bavio ili izabrao naručilac, pa naručilac zahteva da se takav materijal ugradi, iz-vođač mora da postupi po nalogu naručioca, osim ako ugrađivanje takvog mate-rijala ugrožava stabilnost objekta, život ljudi, susedne objekte, saobraćaj i okolinu; što se tiče opreme, za opremu koju ugrađuje izvođač važi, u pogledu sadržine i roka, garancija proizvođača opreme, s tim što je izvođač dužan da svu dokumen-taciju o garancijama proizvođača opreme, zajedno sa uputstvima za upotrebu, pribavi i preda naručiocu; ako je nedostatak građevine nastupio usled nedostatka u opremi za koju je proizvođać dao garanciju, naručilac može da bira da li će prava koja ima u vezi s tim ostvarivati prema izvođaču ili prema proizvođaču opreme na osnovu njegove garancije349); peto, odgovornost izvođača u pogledu poštovanja rokova gradnje.

Da bi naručilac imao određena prava prema izvođaču, nije nužno da je izvođač znao ili morao znati za nedostatak građevine; bitno je samo da se izvođač nije ponašao sa pažnjom koja se traži od dobrog stručnjaka za izvođenje građevinskih radova (tako, ako izvođač dokaže da nije mogao zapaziti grešku u projektu ili u

347 J. Vilus, Ugovor o građenju ... str. 83.348 Izvođač radova iz ugovora o građenju odgovara za štetu nastalu ugradnjom nekvalitetnog

materijala i u slučaju kada je materijal odabrao investitor, a on ga nije upozorio da je odabrani materijal neodgovarajućeg kvaliteta, presuda Višeg privrednog suda, Pž. 1156/99 od 19.05. 1999, u V. Kozar, nav. delo, str. 841.


182

materijalu koji je primio od naručioca, i pored toga što je uložio odgovarajuću pažnju, on neće odgovarati za nedostatke građevine). 350

Prema Posebnim uzansama o građenju, izvođač garantuje da su izvedeni rado-vi u vreme primopredaje u skladu sa ugovorom, propisima i pravilima struke i da nemaju mana koje onemogućavaju ili umanjuju njihovu vrednost ili njihovu po-dobnost za redovnu upotrebu ili upotrebu određenu ugovorom (čl. 83.). Kvalitet izgrađene građevine, odnosno izvedenih građevinskih radova (i eventualni nedo-statci) utvrđuje se pregledom u postupku primopredaje. Posle pregleda i primo-predaje izgrađenog objekta, izvođač više ne odgovara za nedostatke koji su se mogli opaziti pregledom (vidljivi nedostatci), osim ako je za njih znao a nije ih pokazao naručiocu. Kad je naručilac počeo da koristi građevinu ili njen deo (od-nosno građevinske radove) bez primopredaje, smatra se da je građevinu, odnosno radove preuzeo bez prigovora. Ako se nakon primopredaje pokaže neki nedostatak koji se nije mogao uočiti običnim pregledom prilikom primopredaje, odgovornost izvođača za kvalitet građevine, odnosno izvedenih građevinskih radova uslovlje-na je kumulativnim ispunjenjem više uslova: 1) potrebno je da se radi o skrivenim manama koje se nisu mogle primetiti prilikom primopredaje ili o vidljivim nedo-statcima za koje je izvođač znao a nije ih pokazao naručiocu, što naručilac mora dokazati; 2) potrebno je da naručilac obavesti izvođača o nedostatku što pre a najkasnije u roku od mesec dana od njegovog otkrivanja; 3) potrebno je da se nedostatak pojavi najkasnije u roku od 2 godine od dana primopredaje; 4) naruči-lac koji svoje pravo po osnovu odgovornosti za nedostatke građevine ostvaruje sudskim putem, mora podenti tužbu najkasnije u roku od jedne godine od učinje-nog obaveštavanja (izuzetno može i kasnije i to samo prigovorom protiv zahteva izvođača za isplatu naknade iz ugovora). Izuzetno, pravo naručioca po osnovu odgovornosti izvođača nije ničim uslovljeno ako se radi o nedostatcioma koji se odnose na činjenice koje su izvođaču bile poznate ili mu nisu mogle ostati nepo-znate, a nije ih saopštio naručiocu (u ovom slučaju odgovornost izvođača za kva-litet izvedenih radova pretvara se u deliktnu odgovornost, kad se primenjuju pra-vila i rokovi ove odgovornosti). 351

Naručilac koji je uredno obavestio izvođača da građevina, odnosno građevin-ski radovi imaju neki nedostatak može da: zahteva od izvođača da nedostatak otkloni i za to mu odrediti primeren rok (izvođač nije dužan da otkloni one nedo-statke koji su nastali kao posledica nestručnog rukovanja i upotrebe, odnosno nenamenskog korišćenja objekta ili delova objekta); sam otkloni nedostatak (an-gažovanjem trećeg lica) ako to ne učini izvođač, na račun izvođača; zahteva sni-ženje cene; raskine ugovor (pre svega, ako se radi o bitnim ili neotkolnljivim nedostatcima). Uz to ima i pravo na naknadu štete. Prava naručioca prema izvođa-

350 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 426.351 J. Vilus, Ugovor o građenju ... str. 180

183

ču zbog nedostataka građevine prelaze na sve docnije sticaoce građevine ili njenog dela (prava docnijeg sticaoca nisu originalna već on ulazi u prava naručioca, tako da za njega ne teku novi rokovi za obaveštavanje izvođača o nedostatcima i za tužbu, već se uračunava rok prethodnika352).

Izvođač odgovara za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti ukoliko bi se ti nedostatci pokazali za vreme od 10 godina od predaje i prijema (radi se o nedostatcima koji se odnose na stabilnost i sigurnost građevine).353 Iz-vođač odgovara i za nedostatke zemljišta na kome je podignuta građevina, koji bi se pokazali za vreme od 10 godina od predaje i prijema (osim ako je specijalizo-vana organizacija dala stručno mišljenje da je zemljište podobno za građenje, a u toku građenja se nisu pojavile okolnosti koje dovode u sumlju osnovanost stručnog mišljenja).354 Takođe, i za solidnost građevine uzrokovane greškom u projektu koji je obezbedio naručilac (osim ako grešku nije mogao uočiti). Naručilac (ili drugi sticalac) je dužan da o nedostatku koji utiče na solidnost građevine obavesti izvođača u roku od šest meseci od dana kad je nedostatak ustanovio; a, eventual-ni, sudski postupak da pokrene u roku od godinu dana od dana obaveštavanja izvođača o uočenim nedostatcima. Izvođač se ne oslobađa odgovornosti ako je šteta nastala zbog toga što je pri izvođenju određenih radova postupao po zahte-vima naručioca, ali ako je pre izvršenja određenog rada po zahtevu naručioca upozorio ovog na opasnost od štete, njegova odgovornost se smanjuje, a prema okolnostima konkretnog slučaja može se i isključiti. Osim izvođača radova, i projektant odgovara za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti i to ako nedostatak građevine potiče od nekog nedostatka u planu/projektu (izvođač i projektant su odgovorni ne samo naručiocu, nego i svakom drugom sticaocu građevine). Kad su za štetu odgovorni izvođač i projektant, odgovornost svakog od njih određuje se prema veličini njegove krivice; ako se udeli projektanta i iz-vođača u nastanku štete ne mogu utvrditi, njihova odgovornost je solidarna, s pravom regresa između njih (izvođač koji je naknadio štetu nastalu usled nedo-stataka u izvršenim radovima ima pravo zahtevati naknadu od projektanta u meri u kojoj nedostaci u izvršenim radovima potiču od nedostataka u projektu).355

352 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 621.353 Izvođač radova ne odgovara za prokišnjavanje i druge nedostatke na građevini koji su posle-

dica bespravno izvedenih radova koji su izvršeni po dobijanju rešenja o odobrenju objekta, iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 5778/96 od 5.02.1997. godine.

354 Nedostaci koji se odnose na pojavu vode u podrumu i sleganje trotoara oko zgrade soadaju u nedostatke koji utiču na solidnost i stabilnost same građevine, i za otklanjanje ovih nedostata-ka važi garantni rok od deset godina računajući od predaje i prijema radova, presuda Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 5778/96 od 5.02.1997. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 834.

355 U pravnoj literaturi se precizira da se ovo pravilo (o odgovornosti izvođača i projektanta) od-nosi na slučajeve kad je naručilac obezbedio projekat. Ako je izvođač obezbedio projekat, on je odgovoran za rad projektanta; sa projektantom koga je angažovao izvođač, naručilac nije u

184

Pravila o odgovornosti izvođača i projektanta su imperativne prirode tako da nisu dozvoljene klauzule u ugovoru o građenju koje bi isključuvale ili ograniča-vale tu odgovornost izvođača (jasno, nešto drugo je mogućnost oslobađanja iz-vođača od odgovornosti ako dokaže uzročnu vezu nastale štete sa isključivom krivicom ili radnjom naručioca, trećeg lica ili više sile).

U slučaju kad je izvođač izvođenje pojedinih ugovorenih radova poverio trećem licu/podizvođaču, naručiocu za nedostatke u izradi građevine odgovara izvođač (ustupanje radova trećem licu nema uticaja na pravne odnose i međusobna prava i obaveze naručioca i izvođača; podizvođač ne odgovara solidarno sa izvođačen naručiocu za nedostatke građevine356). Kad je za nedostatak odgovorno lice/podi-zvođač kome je izvođač poverio obavljanje jednog dela posla, izvođač ima pravo da od njega zahteva naknadu (on tada, mora da ga obavesti o postojanju nedostat-ka u roku od dva meseca, računajući od dana kad je on sam obavešten od naruči-oca o istom nedostatku).

10.6. Odgovornost projektanta

Odgovornost projektanta zavisi od toga da li je predmet obaveze projektanta samo izrada projekta ili i nadzor nad izvršenjem radova.

Kad je predmet obaveze projektanta samo izrada projekta, projektant odgova-ra za sve greške u projektu koje su rezulatat nepoštovanja pravila struke (projek-tanat je dužan da uradi projekat prema pravilima struke). Za nedostatke građevine koji su posledica nekog nedostatka u projektu, odgovaraju i projektant i izvođač. Njihova odgovornost, rekli smo, određuje se prema veličini njihove krivice. Pro-jektant odgovara naručiocu za greške u projektu i za nedostatke koji su se zbog toga pojavili na građevini, a izvođač odgovara zbog nedostataka u projektu koji su bili vidljivi i ako ih je mogao primetiti (ne odgovara zbog skrivenih mana u projektu koje nije mogao otkriti).

Kad je predmet obaveze projektanta izrada projekta i nadzor nad izvršenjem radova, projektant odgovara i za nedostatke u izvršenim radovima nastale krivicom izvođača ako ih je mogao opaziti normalnim i razumnim nadgledanjem radova (tada, ima pravo da zahteva od izvođača odgovarajuću naknadu).

nikakvom ugovornom odnosu i projektant, tada, ne može da odgovara naručiocu za povredu ugovorne obaveze. Kad je projekat obezbedio izvođač, a nedostatak građevine je posledica greške u projektu, izvođač ima pravo na regres prema projektantu srazmerno njegovoj krivici, I. Jankovec, Privredno pravo, ... str. 429.

356 Presuda Vrhovnog suda Srbije, P. Rev. 141/92 od 14.09.1993, Sudska praksa privrednih sudo-va, Bilten br. 3/94, str. 62.

185

10.7. Odgovornost za štetu trećem licu

Za štetu nanetu trećem licu izvođenjem građevinskih radova solidarno odgo-voraju naručilac i izvođač (solidarna odgovornost naručioca i izvođača ustano-vljena je ZOO357 u interesu trećih lica, tako ona postoji čak i u slučaju kad se može nesumljivo utvrditi isključiva odgovornost samo izvođača ili samo neručioca; pravilom o solidarnoj odgovornosti ne dira se u pravo regersa isplatioca prema odgovornopm subjektu; takođe, ne dira se ni u pravila o saodgovornosti trećeg oštećenog lica za prouzrokovanu štetu/podeljena odgovornost).358 Prema opštim pravilima o vanugovornoj odgovornosti, izvođač odgovara prema trećim licima samo do završetka izgradnje i primopredaje radova. Ipak, izvođač koji napusti gradilište, ostavljajući nedovršene objekte u stanju koji znači opasnost za treća lica, ostaje odgovoran solidarno sa naručiocem za štetu koju pretrpi treće lice.

10.8. Posebne vrste ugovora o građenju359

Ugovor o inžinjeringu - u poslovnoj praksi i u teoriji pojam inžinjeringa shva-ta se u užem i u širem smislu. Pod pojmom inžinjeringa u užem značenju, podra-zumeva se inžinjering koji se sastoji u pružanju usluga intelektualnog karaktera (pružanje znanja). Inžinjering u užem smislu ne obuhvata i obavezu građenja projektovanog objekta, već se inžinjering organizacija obavezuje da izvrši pretho-dna istraživanja, izradi i preda naručiocu tehničku dokumentaciju/projektnu do-kumentaciju, fi nansijsku analizu predračuna troškova izvođenja radova, da ispita ponude za zaključenje ugovora, pripremi za zaključenje ugovor o građenju između naručioca i izvođača, kao i ugovora između naručioca i proizvođača opreme, pre-nese know how, da vrši nadzor nad izvođenjem radova, kontrola montaže opreme i puštanje objekta u pogon, i dr. To je u stvari konsalting inžinjering čiji je predmet samo pružanje intelektualnih usluga u vidu korišćenja znanja. Usluge konsalting inžinjeringa obuhvataju poslove za vreme obavljanja prethodnih radova, za vreme ustupanja gradnje objekta, za vreme same izgradnje i poslove nakon završetka izgradnje građevinskog objekta. pod inžinjeringom u širem značenju podrazume-va se organizacija izvođenja svih poslova oko izgradnje određenog građevinskog objekta. Ugovorom o inžinjeringu u širem značenju uređuju se odnosi između naručioca radova i inžinjering organizacije kao davaoca usluga. To su odnosi koji se odnose na izgradnju kompletnog objekta, isporuku kompletne opreme za taj objekat, kao prenos know how u vezi sa stavljanjem u pogon tog objekta. U širem

357 Vidi, ZOO, čl. 207.358 Ako je do štete pri izvođenju radova na priključku gasovoda došlo krivicom izvođača radova,

za ovu štetu solidarno odgovaraju kako izvođač radova tako i njihov investitor (naručilac), presuda, Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 1406/94 od 12.05. 1994. godine.

359 Više, M. Velimirović, Ugovori u privredi ... str.. 485-489.

186

značenju, pojam inžinjeringa obuhvata obavezu inžinjering organizacije da izradi prethodne studije i analize, izradi investiciono-tehničku i drugu dokumentaciju, izgradi građevinski objekat, vrši nadzor nad gradnjom, opremi objekat, pripremi kadrove naručioca za rukovanje opremom, stavi izgrađeni objekat u pogon.

Ugovor o građenju sa odredbom ključ u ruke - kod ugovora o građenju sa ovom odredbom, izvođač radova se obavezuje da će izraditi investiciono-tehnič-ku dokumentaciju, izvršiti izgradnju objekta, nabavku i montažu opreme, staviti objekat u funkciju radi koje je izgrađen. To su složeni poslovi koje, najčešće, glavni izvođač radova kao ugovarač sa naručiocem nije u stanju da sam izvede. Zato, po pravilu, u izgradnji kompletnih objekata po sistemu ključ u ruke učestvu-je više specijalizovanih organizacija (od projektanata do izvođača pojedinih vrsta radova). Više izvođača može da učestvuje kao saugovarači sa naručiocem radova ili kao podizvođači glavnog izvođača radova. Kad u ugovoru o građenju sa klau-zulom ključ u ruke učestvuje više izvođača radova kao saugovarača sa naručiocem radova, svi oni odgovaraju solidarno prema naručiocu. Kad u izvođenju iz ugo-vora o građenju učestvuju podizvođači (koperanti), oni to čine na osnovu ugovo-ra koji se zaključili sa glavnim izvođačem radova; u tom slučaju sa naručiocem u ugovornom odnosu je samo jedan ugovarač, kao glavni izvođač radova; samo on odgovara prema naručiocu za izvršenje celokupnog posla u vezi sa građenjem ugovorenog objekta. Cena kod ove vrste ugovora o građenju ugovara se u ukupnom iznosu/paušalno za ceo objekat. Ugovorena ukupna cena obuhvata i vrednost svih nepredviđenih radova i viškova radova, a isključuje uticaj manjkova radova na ugovorenu cenu.360 To je, po pravilu, čvrsta cena tj. cena koja nije podložna pro-menama, kao kod klasičnog ugovora o građenju (po pravilu, jer ipak promene su moguće zbog nastupanja promenjenih okolnosti i plaćanja naknadnih radova).

11. UGOVORI O PREVOZU

11.1. Ugovor o prevozu robe drumom

11.1.1. Pojam i karakteristike

Ugovor o prevozu robe drumom je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (drumski prevozilac) obavezuje da drumskim prevoznim sredstvom preve-ze određenu robu od mesta otpreme do mesta opredeljenja, za određeno vreme i u neoštećenom stanju, i da je nakon prevoza preda primaocu ili drugom ovlašće-

360 Vidi, ZOO, čl. 640.

187

nom licu koga primalac odredi, a druga ugovorna strana (pošiljlac) se obavezuje da prevoziocu za to plati ugovorenu prevozninu.

Ugovor o prevozu robe drumom je dvostrano-obavezan, teretan, neformalan, athezioni ugovor.

Bitni elementi ovog ugovora su određenje predmeta prevoza (vrsta i količina robe), prevozna relacija, dok prevoznina u ugovoru može biti precizno određena ili može biti odrediva (u praksi, najčešće se visina prevoznine određuje tarifom prevozioca).

Ugovor o prevozu robe drumom kod nas je regulisan ZOO, kao opštim izvorom i Zakonom o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju361, kao posebnim iz-vorom/zakonom. Za međunarodni drumski prevoz od značaja je Konvencija o ugovoru o međunarodnom drumskom prevozu robe (CMR) koja je doneta u Že-nevi 1956. godine.362

11.1.2. Obaveze prevozioca

Prevozilac je dužan da preveze robu vozilom koje je određeno ugovorom o prevozu (ako ugovorom nije određeno, onda ono vozilo koje obezbeđuje uredno i blagovremeno izvršenje ugovora o prevozu), da vozilo postavi na mesto koje je ugovorom određeno za utovar robe (ako mesto utovaranije ugovoreno, pošiljalac je dužan da blagovremeno odredi mesto utovara i da o tome obavesti preevozioca, s tim da ono mora da bude takvo da omogućava postavljanje vozila za utovar bez opasnosti za vozilo i utovar robe bez oštećenja vozila; u suprotnom, prevozilac je dužan da postavi vozilo u najbliže mesto koje ispunjava uslove za utovar), ugo-vorenog dana i časa (ako čas nije određen, najkasnije u roku koji omogućava utovar pre isteka radnog vremena pošiljaoca) i da pošiljaoca, odnosno lice koje on odredi, obavesti o postavljanju vozila na mesto utovara.

Prevozilac ima obavezu da primi na prevoz robu koja je predmet ugovora. Umesto robe čiji je prevoz ugovoren, na prevoz se može predati druga roba, i to: ako se time ne menjaju uslovi prevoza na štetu prevozioca; ako zbog toga neće doći do znatnijeg zadržavanja vozila u mestu utovara ili istovara; ako time neće biti ugrožena bezbednost vozila i saobraćaja; ako pošiljalac pruži prevoziocu, na njegov zahtev, obezbeđenje za potraživanje koje bi moglo nastati zbog zamene robe. Prevozilac ne može primiti na prevoz stvar čiji je prevoz zabranjen zakonom; ako se radi o stvarima za koje je propisano da se može prevoziti samo pod određe-nim uslovima, može se primiti na prevoz ako su ti uslovi ispunjeni. Roba se pre-uzima nakon utovara koji vrši pošiljalac, ako ugovorm nije drukčije određeno

361 Sl. list SRJ", br. 26/95.362 Dodatak Sl. list FNRJ, Međunarodni ugovori, br. 3/62

188

(pošiljalac utovara stvar u vozilo, a istovara je primalac, ako ugovorom o prevozu stvari nije drukčije određeno).

Prilikom prijema robe na prevoz na zahtev jedne od ugovornih strana izdaje se tovarni list. Izdavanjem tovarnog lista prevozilac potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu i da je roba primljena na prevoz (ako nije izdat tovarni list, pošiljalac može zahtevati od prevozioca da mu izda potvrdu o prijemu pošiljke za prevoz sa podacima koje treba da sadrži tovarni list.).

Pri preuzimanju robe na prevoz prevozilac je dužan da proveri: tačnost poda-taka koji su uneseni u tovarnom listu, a koji se odnose na broj koleta, kao i spolj-ni izgled stvari i ambalažu (prevozilac može uneti u tovarni list obrazložene pri-medbe o ovim podacima odnosno razloge zbog kojih nije mogao da proveri te podatke, a primedbe prevozioca smatraju se tačnim ako se pošiljalac izričito sa-glasio s tim primedbama i o tome uneo svoju izjavu u tovarni list); a na zahtev pošiljaoca (ako to ne stvara veće troškove ili nesrazmerni gubitak u vremenu) i na njegov trošak da proveri i količinu ili težinu robe, kao i sadržaj koleta, unoseći o tome odgovarajuće podatke u tovarni list.

Osnovna obaveza prevozioca je da preveze robu iz uputnog mesta u mesto opredeljenja. On je dužan da robu preveze putem koji je ugovoren. Ako put nije ugovoren, onda putem koji je najpovoljniji za prevoz takve robe. Prevozilac je dužan da robu preveze u ugovorenom roku (rok prevoza). Ako rok prevoza nije ugovoren, onda za vreme koje je uobičajeno za prevoz takve robe, s obzirom na vrstu i dužinu puta, kao i vrstu vozila. Rok prevoza počinje da teče od isteka roka za utovar robe, odnosno dodatnog roka za utovar (čija dužina ne može preći po-lovinu ugovorenog vremena za utovar). Ako prevoz robe nije moguće izvršiti u ugovorenom roku i pod ugovorenim uslovima, prevozilac je dužan da zahteva uputstva od imaoca prenosivog tovarnog lista, odnosno (lica koje je ovlašćeno da raspolaže robom tokom prevoza), odnosno ako mu on nije poznat od pošiljaoca. U slučaju da ne dobije uputstva, dužan je da preduzeme odgovarajuće mere radi zaštite interesa lica koje je ovlašćeno da raspolaže robom.

Prevozilac je dužan da preduzme mere potrebne za očuvanje robe predate na prevoz.363 Ako je to neophodno, prevozilac je dužan da zahteva uputstva od poši-ljaoca o merama potrebnim za očuvanje stvari; u suprotnom, smatra se da mu je poznato koje mere treba da preduzme za očuvanje robe tokom prevoza.

363 Ako je tokom prevoza robe po nalogu pošiljaoca deo robe (banane) istovaren u toku prevoza a pre mesta određenog za istovar robe, pa na preostaloj robi u toku prevoza dođe do kvara i štete zbog lošeg pakovanja, za istu štetu se ne može kriviti isključivo pošiljalac koji je dao nalog za delimični istovar, jer je i prevozilac kao dobar privrednik nakon delimičnog istovara robe bio dužan da ostatk robe zapakuje onako kako je bio pakovan pre istovara i tako spreči nastupanje moguće štete; presuda Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 1782/94 od 14.07.1994. godine, u V. Kozar, nav. delo, str, 812.

189

Nakon izvršenja prevoza, prevozilac je dužan da robu preda u mestu oprede-ljenja ili u mestu koje za prijem stvari odredi lice ovlašćeno da raspolaže sa stva-ri, primaocu ili imaocu prenosivog tovarnog lista ili, ako tovarni list nije izdat, licu koje je na neki drugi način određeno za prijem robe. Prevozilac je dužan da bez odlaganja obavesti primaoca o prispeću robe u mesto opredeljenja. Zakonska je pretpostavka da je istovar robe obaveza primaoca.

Primalac može po prispeću robe u mesto opredeljenja zahtevati od prevozioca da mu preda drugi primerak tovarnog lista, ako je ispunio svoje obaveze iz ugo-vora i ako je iskupio tovarni list. Primalac je dužan da potvrdi prevoziocu prijem robe iz tovarnog lista. Kad se roba predaje ovlašćenom imaocu prenosivog tovar-nog lista, on je dužan da prilikom preuzimanja robe vrati prevoziocu tovarni list. Ako primalac odbije prijem robe ili se ne može pronaći, prevozilac je dužan da bez odlaganja zatraži uputstvo od pošiljaoca (primalac koji je odbio prijem stvari može naknadno zahtevati predaju stvari, i to sve dok prevozilac ne dobije drukči-ji nalog). Ako prevozilac ne dobije uputstvo ili ako ne postoji mogućnost predaje robe, prevozilac može u ime i na trošak lica koje je ovlašćeno da raspolaže robom: istovariti robu i predati je na čuvanje javnom skladištu ili drugom licu (odgovara za njihov izbor) ili je može sam čuvati (o čemu obaveštava lice koje je ovlašćeno da raspolaže sa robom); ili odmah izložiti prodaji robu koja je podložna kvaru ili ako troškovi čuvanja ne bi bili u srazmeri sa vrednošću robe. Prevozilac može izložiti stvar prodaji i ako lice koje je ovlašćeno da raspolaže sa robom ne preuz-me robu u roku od 30 dana od dana njene predaje na čuvanje ili ne da uputstvo po kome prevozilac treba da postupi. Iznos ostvaren prodajom, prevozilac je dužan da po odbitku svojih potraživanja koja su nastala u vezi s prevozom i troškovima čuvanja i prodaje robe položi kod suda u korist lica koje je ovlašćeno da raspola-že sa robom. O izvršenoj prodaji i polaganju preostalog iznosa kod suda prevozi-lac je dužan da obavesti pošiljaoca ili lice koje je ovlašćeno da raspolaže sa stva-ri.

11.1.3. Obaveze pošiljaoca (i primaoca)

Osnovna obaveza pošiljaca (odnosno primaoca robe, ako je tako određeno u ugovoru ili tovarnom listu) jeste plaćanje prevoznine. Prevoznina se plaća za robu koja je prevezena i u mesto opredelenja stavljena na raspolaganje primaocu, od-nosno drugom ovlašćenom licu. Ako je roba prevezena samo jednim delom puta, prevozilac ima pravo na srazmernu prevozninu za pređeni put, a ako je za to od-govoran korisnik prevoza, onda na prevozninu u punom iznosu. Ako se ne plati prevoznina, prevozilac nije dužan da preda robu, osim ako ne dobije obezbeđenje potraživanja. Tada, može predati robu na čuvanju skladištaru ili drugom pogodnom

190

licu, ili je sam čuvati, o čemu obaveštava primaoca, a po isteku roka od 15. dana (u slučaju kvara i ranije) može prodati robu i naplatiti svoje potraživanje.

Pošiljalac je obavezan da utovari robu, ako ugovorom nije drukčije određeno. Istovar robe je obaveza ovlašćenog primaoca; prilikom istovara primalac se mora pridržavati uputstava prevozioca koja se odnose na bezbednost i zaštitu od štete lica, vozila i stvari utovarenih u vozilo; mesto istovara određuje primalac, ako ugovorom nije drukčije određeno

Pošiljalac je obavezan da obavesti prevozioca o određenim svojstvima robe (ako se radi o prevozu opasne robe, stvari za koju su potrebni posebni uslovi pre-voza, skupocenih stvari).

Pošiljalac je dužan da prevoziocu preda određena dokumenata potrebna za prevoz robe.

Pošiljalac je dužan upakovati robu na propisan ili uobičajeni način kako ne bi došlo do nastanka kakve štete ili ugrožavanja sigurnosti ljudi ili dobara (prevozi-lac je dužan skrenuti pažnju pošiljaocu na nedostatke pakovanja koji se mogu opaziti; u suprotnom odgovara za oštećenje pošiljke koje bi se desilo zbog tih nedostataka, osim ako je pošiljalac iako mu je skrenuta pažnja na nedostatke pa-kovanja zahtevao da prevozilac primi pošiljku na prevoz sa tim nedostacima; prevozilac je dužan odbiti pošiljku ako su nedostaci u njenom pakovanju takvi da može biti ugrožena sigurnost lica ili dobara ili prouzrokovana kakva šteta; za štetu koju zbog nedostatka u pakovanju pretrpe treća lica za vreme dok se stvar nalazi kod prevozioca, odgovara prevozilac, a on ima pravo zahtevati naknadu od pošiljaoca).

Pošiljalac (ili primalac) je obavezan da prevoziocu naknadi troškove koje je ovaj imao u vezi sa prevozom robe a koji nisu uračunati u prevozninu, kao i da naknadi štetu prouzrokovanu trećim licima, vozilima ili drugim stvarima dejstvom svojstava robe koja je predata na prevoz, ako prevoziocu ta svojstva nisu bila poznata niti su morala biti poznata.

Radi obezbeđenja naplate naknade za prevoz i nužnih troškova koje je učinio u vezi sa prevozom, prevozilac ima pravo zaloge na stvarima koje su mu predate radi prevoza i u vezi sa prevozom, dok ih drži ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima.364

364 Pravo zaloge i pravo pridržaja na stvarima koje j eprevozilac preuzeo na prevoz, ne podrazu-mevaju proizvoljno raspolaganje pošiljkom, samovoljno oduzimanje robe pošiljaocu i prodaju; presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 585/95 od 9.01.1996. godine.

Kad prevozilac po ugovoru o prevozu stvari nije prevezao robu na mesto otpreme, tada nema pravo zaloge na tim stvarima po nekom drugom potraživanju prema naručiocu prevoza; presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 160/94 od 20.07.1994. godine.

191

11.1.4. Odgovornost prevozioca

Prevozilac je odgovoran za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka, ili oštećenja robe koju je preuzeo na prevoz i to od momenta preuzimanja robe na prevoz do momenta njene predaje primaocu, kao i za štetu nastalu zbog zakašnje-nja u prevozu i predaji robe primaocu (stvar se smatra izgubljenom u prevozu ako je prevozilac nije predao primaocu u roku od 30 dana od dana isteka ugovorenog roka, a ako ugovoreni rok nije predviđen - u roku od 60 dana od dana kad je pre-vozilac preuzeo stvar). Prevozilac odgovara po principu objektivne odgovornosti (njegova odgovornost se pretpostavlja).

Prevozilac se može osloboditi od odgovornosti za štetu pod određenim uslo-vima. Postoje opšti i posebni razlozi za oslobađanje od odgovornosti.

Opšti razlozi za oslobađanje od odgovornosti su da je šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstva robe ili drugih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti, što prevozilac mora dokazati.365

Posebni razlozi za oslobađanje od odgovornosti su ako dođe do potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja robe zbog: upotrebe otvorenih i nepokrivenih vozila, ako je njihova upotreba izričito ugovorena i naznačena u tovarnom listu; nedostatka ili lošeg stanja ambalaže za robu koja je po svojoj prirodi podložna rasturu ili oštećenju, ili ako nije upakovana ili nije uredno upakovana; rukovanja, utovara, slaganja i istovara robe od strane pošiljaoca, odnosno primaoca ili lica koja su radila na tim poslovima po nalogu pošiljaoca, odnosno primaoca, svojstva robe zbog kojih je roba podložna potpunom ili delimičnom gubitku ili oštećenju (lomljenje, truljenje, rđanje i sl.); nedostatka ili nepotpunosti oznake na koletama. Posebni razlozi (za razliku od opštih) se pretpostavljaju, s tim da imalac prava raspolaganja robom ima pravo da dokazuje suprotno (prevozilac nije odgovoran za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari predate na prevoz ako dokaže da je preuzeo mere koje je prema okolnostima bio dužan da preduzme, kao i da je postupio po posebnim uputstvima - ako su mu data; ako je potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari moglo nastati u vezi s jednom ili više navedenih posebnih okolnosti, pretpostavlja se da je šteta nastala zbog tih okolnosti, dok imalac prava suprotno ne dokaže). Međutim, prevozilac se ne može osloboditi od odgovornosti za štetu: (1) ako pri prevozu otvorenim ili nepokrive-nim vozilom dođe do gubitka cele pošiljke ili do neuobičajeno velikog gubitka stvari; (2) ako je prevoz stvari izvršen vozilom koje je snabdeveno potrebnom

365 Prevozilac nije odgovoran za oštećenje usled nepropisnog utovara i neobezbeđenja pošiljke ako vozač vizuelnim pregledom nije mogao da uoči nedostatke učinjene tokom utovara, već za štetu odgovara špediter koji kao pošiljalac i utovarivač tereta mora da zna kako se koji teret utovara i obezbeđuje tokom transporta,; presuda, Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 8624/96 od 26.02.1997. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 814.

192

opremom za zaštutu stvari od toplote, hladnoće, razlike u temperaturi ili vlažnosti vazduha, a ne dokaže da je preduzeo mere koje je, prema okolnostima, bio dužan da preduzme u pogledu izbora, održavanja i upotrebe takve opreme, kao i da je postupio po posebnim uputstvima - ako su mu data.

Inače, prevozilac odgovara za štetu koju prouzrokuju i lica koja su po njegovom nalogu radila na izvršenju prevoza (ovo se odnosi i na druge prevozioce koje prevozilac koristi za prevoz stvari, kao i na lica koja su po nalogu i drugih prevo-zilaca radila na izvršenju prevoza.

Prevozilac ne odgovara za štetu nastalu zbog prevoza opasne robe ako pri preuzimanju te robe na prevoz nije znao niti je mogao znati da je u pitanju opasna roba.

Naknada štete za gubitak ili oštećenje robe predate na prevoz određuje se pre-ma tržišnoj ceni koju je roba imala u vreme i u mestu prijema robe na prevoz, a ako je cena robe propisana, onda po toj ceni. U slučaju zakašnjenja u prevozu i predaji robe, prevozilac je dužan da plati 1/10 prevoznine za svaki dan zakašnje-nja, u iznosu koji ne može biti veći od 1/3 iznosa troškova prevoza (nezavisno od toga da li je korisnik prevoza pretrpeo ikakvu štetu zbog zakašnjenja). Ako korisnik prava dokaže da je zbog zakašnjenja sa prevozom robe pretrpeo štetu, prevozilac je dužan da plati dokazanu štetu ali najviše do iznosa prevoznine. Odgovornost prevozioca je ograničena na iznos utvrđen zakonom (osim u slučaju da je šteta prouzrokovana krivicom prevozioca, što se dokazuje). Ako je pošiljalac pri pre-daji robe na prevoz naznačio u ugovoru (ili tovarnom listu) iznos za tzv. posebno obezbeđenje urednog izdavanja robe, prevozilac odgovara se i za drugu dokazanu štetu do visine naznačenog iznosa obezbeđenja (i preko zakonom utvrđenih izno-sa).

Imalac prava raspolaganja robom može ostvarivati svoja prava u slučaju gu-bitka ili oštećenja robe ili zakašnjenja u prevozu, na način (primalac je dužan da pregleda stvar prilikom preuzimanja; ako primalac primi stvar bez prigovora, smatra se da mu je stvar uredno predata u stanju koje je označeno u tovarnom listu ili u prenosivom tovarnom listu, a ako te isprave ne postoje - u stanju u kakvom je primljena na prevoz; za oštećenja koja nisu bila vidljiva u času predaje primalac je dužan da, u pismenoj formi i odmah po otkrivanju oštećenja, stavi prigovor, a najdocnije u roku od sedam dana od dana predaje, u protivnom, prestaje pravo na naknadu štete) i u rokovima zakonom propisanim (zahtev za naknadu štete u slu-čaju potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari podnosi se u roku od 60 dana od dana saznanja za štetu, a zahtev za naknadu štete u slučaju zakašnjenja u prevozu i predaji stvari primaocu podnosi se u roku od 30 dana od dana predaje stvari primaocu; imalac prava može ostvariti potraživanje iz ugovora o prevozu podnošenjem zahteva prevoziocu, u pismenoj formi, ili podnošenjem tužbe sudu

193

- ako prevozilac ne isplati naknadu štete u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva).

Potraživanja iz ugovora o prevozu stvari zastarevaju za jednu godinu. Zasta-revanje potraživanja počinje da teče: (1) za potraživanja zbog oštećenja stvari, kao i zbog zakašnjenja u prevozu stvari - od dana kad je prevozilac predao stvar; (2) za potraživanja zbog potpunog ili delimičnog gubitka stvari, odnosno prtljaga - od dana kada se, prema odredbama ovog zakona, smatra da je stvar izgubljena.

Kada u prevozu učestvuje više prevoznika, za potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari, kao i za zakašnjenje u prevozu, solidarno odgovaraju prevozilac, koji je zaključio ugovor o prevozu, prevozilac na čijem je delu puta došlo do gubitka ili oštećenja, odnosno zakašnjenja u prevozu i poslednji prevozilac. Ako se ne može utvrditi na čijem je delu puta došlo do potpunog ili delimičnog gubit-ka ili oštećenja stvari, odnosno zakašnjenja u prevozu, za nastalu štetu odgovara-ju solidarno svi prevozioci. Prevozilac koji je naknadio štetu ima pravo regresa prema ostalim prevoziocima. Ako je prevozilac delimično izvršenje prevoza po-verio drugom licu (potprevozilac), za sve obaveze iz ugovora o prevozu odgova-ra prevozilac.

11.1.5. Pravo raspolaganja robom u toku prevoza

Pošiljalac ima pravo da raspolaže sa robom u toku prevoza ako nije izdat pre-nosivi tovarni list, i može da zahteva: da se obustavi prevoz robe; da se predaja robe primaocu odloži; da se roba preda u nekom drugom mestu opredelenja; da se roba preda njemu ili nekom drugom primaocu koji nije određen ugovorom ili u tovarnom listu; da se roba vrati u mesto otpreme. Zahtev mora biti podnesen u pismenoj formi. Ukoliko ne izvrši zahtev, prevozilac odgovara za naknadu štete. Naknada štete ne može biti veća od iznosa naknade štete za slučaj da je roba pre-data na prevoz izgubljena. Pravo pošiljaoca da raspolaže robom u toku prevoza prestaje predajom tovarnog lista drugom licu.

Primalac robe može raspolagati robom u toku prevoza ako nije izdat prenosivi tovarni list, ako pošiljalac stavi u tovarni list napomenu da primalac ima pravo da raspolaže robom. Primalac može raspolagati robom koja je u prevozu i ako mu pošiljalac preda svoj primerak tovarnog lista ili ako roba stigne u mesto oprede-lenja.

Ako je izdat prenosivi tovarni list, sa robom predatom na prevoz može raspo-lagati samo ovlašćeni primalac prenosivog tovarnog lista. Imalac prenosivog to-varnog lista može od prevozioca zahtevati: da obustavi prevoz robe; da mu se roba preda u nekom drugom mestu opredelenja (mora prevoziocu, prilikom prijema robe, vratiti prenosivi tovarni list); da se roba vrati u mesto otpreme.

194

Prevozilac može odbiti zahtev za izvršenje izmene ugovora o prevozu: ako izmena nije više moguća u vreme kad je zahtev prispeo licu koje mora da ga iz-vrši; ako bi usled izmene nastala šteta drugom korisniku prevoza; ako se prevozi-ocu ne naknadi šteta i svi troškovi nastali zbog izmene ugovora; ako je izmena protivna carinskim ili drugim propisima.

11.2. Ugovor o prevozu robe železnicom


Ugovoro o prevozu robe železnicom je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana - prevozilac/železnica obavezuje da određenu robu/stvar preveze železnicom od otpremne/otpravne stanice do uputne stanice, za određeno vreme i u neošteće-nom stanju i tamo je preda primaocu, a druga ugovorna strana (pošiljalac) se obavezuje da železnici isplati prevozninu.

Ugovor o prevozu robe železnicom je dvostrano-obavezan, teretan, adhezioni, neformalan366 i realan ugovor (sporazum ugovornih strana o bitnim elemntima ugovora pre predaje stvari radi prevoza ima karakter predugovora367).

Bitni elementi kod ovog ugovora su predmet prevoza (vrsta i količina robe koju treba prevesti), prevozna distanca (otpreman i uputna stanica) i prevoznina.

Ugovor o prevozu robe železnicom je zaključen kad prevozilac/železnica pri-mi na prevoz robu sa tovarnim listom. Prijem robe potvrđuje se stavljanjem datu-ma i žiga otpravne stanice na tovarni list. Potvrda prijema robe na tovarnom listu je dokaz o zaključenom ugovoru o prevozu i sadržini ugovora.

Ugovorne strane kod ovog ugovora su železnica (kao prevozilac) i pošiljalac (fi zičko ili pravno lice). Pored železnice i pošiljaoca može se pojaviti i treće lice - primalac, koje nije ugovorna strana, čije je ime označeno u tovarnom listu koji je pošiljalac predao prevoziocu (kada pošiljalac i primalac nije isto lice, odnosno kada se roba ne prevozu za samog pošiljaoca).368

366 Tako, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 657, Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 349; suprotno (da se radi o formalnom ugovoru identifi kujući pismenu fornu ugovora sa tovarnim listom); I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 441. Prema čl. 656. ZOO Postojanje i punovažnost ugovora o prevozu nezavisni su od postojanja tovarnog lista i njegove tačnosti.

367 Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 346.368 U pogledu pravnog položaja primaoca u pravnoj teoriji postoje različita shvatanja. Većina te-

oretičara se slaže da treba praviti razliku u zavisnosti od toga da li izdat prenosivi ili nepreno-sivi tovarni list. Ako je izdat prenosivi tovarni list, treba razlikovati dva samostalna pravna odnosa: prvi, odnos pošiljaoca i železnice, koji se zasniva na ugovoru o prevozu; drugi odnos, odnos železnice i primaoca robe, koji se zasniva na prenosivom tovarnom listu kao hartiji od vrednosti i jednostranoj izjavi volje i ugovoru o prevozu u obimu u kome je on, shodno nače-

195

Ugovor o prevozu robe železnicom kod nas je regulisan ZOO , kao opštim izvorom i Zakonom o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju369, kao posebnim izvorom/zakonom. Za međunarodni prevoz robe železnicom od znača-ja je Konvencija o međunarodnim prevozima železnicom (COTIF) sa dodatkom B uz tu konvenciju u kojem se nalaze i Jedinstvena pravila o ugovoru o međuna-rodnom prevozu robe železnicom.370

11.2.2. Vrste ugovora o prevozu robe železnicom

Ugovor o prevozu robe železnicom može se podeliti prema različitim kriteri-jumima. Prema području prevoza: međunarodni (prevoz preko teritorije bar dve države, prevoz sa direktnim međunarodnim tovarnim listom, prevoz preko terito-rija država koje su članice međunarodnih konvencija koje regulišu železnički pre-voz, prevoz preko registrovanih međunarodnih pruga; kod ove vrste prevoza pri-menjuju se odgovarajuće međunarodne konvencije a, izuzetno, kod graničnih prevoza dve države i kod tranzitnih prevoza preko treće države ako su otpravna i uputna stanica na području iste države, može se pod određenim uslovima prime-njivati unutrašnje/domaće pravo, iako je u smislu međunarodnih konvencija reč o međunarodnom prevozu) i unutrašnji prevoz (ako se otpravna i uputna stanica se nalaze na području iste države; primenjuje se unurašnje/domaće pravo; za razgra-

lu inkorporacije, uključen u tovarni list (izdavanjem prenosivog tovarnog lista prevozilac se obavezao da će robu predati zakonitom imaocu tovarnog lista, pri čemu ispunjenje obaveze iz prenosivog tovarnog lista može biti vezano za ispunjenje nekog uslova a to je, pre svega, da će prevozilac/železnica predati robu zakonitom imaocu prenosivog tovarnog lista samo ako ovaj plati prevozninu i/ili druge određene iznose). Međutim, ako je izdat neprenosivi tovarni list, postoje različita shvatanja u pogledu pravnog položaja primaoca. Po jednima (prof. Antonijević), ugovor o prevozu robe železnicom predstavlja ugovor u korist trećeg lica, s obzirom da se železnica na osnovu ugovora obavezuje da će robu, nakon izvršenog prevoza, predati primao-cu označenom u tovarnom listu; primalac stiče sopstveno i neposredno pravo prema prevozi-ocu da zahteva predaju robe u uputnoj stanici (ovoj teoriji se zamera da ne može objasniti pravni položaj primaoca kad je u tovarnom listu predviđeno plaćanje prevoznine od strane primaoca). Po drugima (prof. Jankovec), ovde treba praviti razliku između više mogući razli-čitih situacija: prva, ako primalac ne plati prevozninu a trebalo je da je plati jer je tako pred-viđeno tovarnim listom, ovu obavezu će biti dužan da izvrši pošiljalac zato što ono što su ugovorili pošiljalac i prevozilac ne može obavezivati primaoca; pošto prevoziocu pripada pra-vo na prevozninu to će pošiljalac biti dužan da plati prevozninu ako to ne učini primalac; druga, ako primalac preuzme robu i tovarni list za njega je nastala obaveza plaćanja prevozni-ne, u ovom slučaju reč je o ustupanju ugovora o prevozu sa pošiljaoca na primaoca; treća, ako je pošiljalac platio prevozninu s tim da prevozilac preda robu u uputnoj stanici trećem licu kao primaocu u pitanju je ugovor sa ispunjenjem trećem licu; Vidi, D. Milenović, Poslovno pravo, ... str. 207-208; Detaljnije, I. Jankovec, Privredno pravo ... 447-448; Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 357.

369 Sl. list SRJ, br. 26/95.370 Sl list SFRJ, br. 8/84, dodatak Međunarodni ugovori.

196

ničenje domaćeg i međunarodnog prevoza).371 Prema rokovima prevoza: ugovor o sporovozu (uobičajeni rok prevoza), brzovoz (kraći rokovi za otpočinjanje pre-voza, za prevoz i za predaju robe primaocu, uz uvećanu prevozninu), i ubrzani brzovoz (prevoz sa najkraćim rokovima prevoza i sa većom prevozninom, u od-nosu na brzovoz). Prema karakteru pošiljke: kolska/vagonska pošiljka (pošiljka koja se predaje po jednom tovarnom listu, čija težina prelazi 5 tona a koja zahteva jedna kola-vagon za isključivu upotrebu), i denčana/komandna pošiljka (pošiljka koja se predaje na prevoz po jednom tovarnom listu, čija težina ne prelazi 5 tona a koja ne zahteva jedna kola za isključivu upotrebu).

11.2.3. Tovarni list

Pošiljalac je dužan da za svaku pošiljku preda prevoziocu/železnici tovarni list. Za svaku pošiljku predaje se poseban tovarni list, osim za stvari za čiji je utovar, zbog njihovih dimenzija, potrebno više kola ili za koje se drukčije ugovori, kada se može predati jedan tovarni list. Kao tovarni list služi formilar prevozioca. Po-šiljalac je odgovoran za tačnost podataka i izjava koje on unese u tovarni list, kao i za tačnost podataka i izjava koje na njegov zahtev unese prevozilac. Tovarni list sadrži: mesto i datum njegovog sastavljanja i izdavanja; naziv uputne stanice, prema imeniku železničkih stanica; ime i prezime, odnosno naziv primaoca i nje-govu adresu; naznačene vrste i mase stvari; broj kola, a za kola korisnika prevoza - i taru pošiljaka koje tovari pošiljalac; ime i prezime, odnosno naziv pošiljaoca, njegovu adresu i potpis, koji može biti zamenjen svojeručnim potpisom i pečatom; žig otpravne stanice; prevozne i druge troškove; spisak isprava koje se prilažu uz tovarni list; i dr. (može da sadrži i rok isporuke i druge podatke u vezi s prevozom). Tovarni list se sastoji od originala, duplikata i više kopija; original prati pošiljku a duplikat zadržava pošiljalac; na duplikatu prevozilac potvrđuje da je i kada je primio robu/pošiljku na prevoz. Tovarni list može biti neprenosivi ili prenosivi (ako se pošiljalac i prevozilac tako sporazumeju). Prenosivi tovarni list se može izdati po naredbi ili na donosioca; predstavlja hartiju od vrednosti i prenosi se u skladu sa pravilima o prenosu hartija od vrednosti po naredbi (indosament) i na donosioca (prosta predaja). Kad je izdat prenosivi tovarni list prevozilac je dužan da u uputnoj stanici preda robu zakonitom imaocu tovarnog lista.

11.2.4. Obaveze železnice

Železnica je, po pravilu, dužna da primi na prevoz svaku stvar/robu od bilo kog pošiljaoca; odnosno, da zaključi ugovor o prevozu robe sa svakim licem koje želi da zaključi ugovor. Železnica je dužna da, primi robu na direktan prevoz od otprav-

371 Detaljnije, M. Vasiljević, Odgovornost železnice u domaćem i međunarodnom prevozu robe, Beograd, 1987, str. 18-20.

197

ne do uputne stanice, bez obzira na to koliko prevozilaca učestvuje u prevozu (pošiljalac ne zaključuje posebne ugovore o prevozu sa svakim prevoziocem koji učestvuje u obavljanju prevoza). Od ove obaveze/pravila (čije je nepoštovanje sankcionisano pravom na naknadu štete licu koje je oštećeno odbijanjem prevoza) postoje izuzetci, pa tako, prevozilac/železnica ne može primiti na prevoz stvar čiji je prevoz zabranjen zakonom; dalje, stvar za koju je propisano da se može prevo-ziti samo pod određenim uslovima može se primiti na prevoz ako su ti uslovi is-punjeni (prevoz posmrtnih ostataka, živih životinja, nekih opasnih materija); že-leznica ne može primiti na prevoz robu ako nema raspoložive kapacitete za prevoz te robe, ili ako se pošiljalac ne pridžava propisa koji ga obavezuju, zatim ako je prevoz sprečen okolnostma koje železnica nije mogla da izbegne niti otkloni.

Železnica je obavezna da obezbedi i dostavi odgovarajući vagon radi utovara robe; vagon mora da bude ispravan i podoban za prevoz robe u pitanju.

Železnica je obavezna da izda ili primi tzv. transportne isprave (železnica ima obavezu da prijem robe potvrdi izdavanjem tovarnog lista, koga, po pravilu, po-punjava pošiljalac).

Železnica je obavezna da doveze robu do otpravne stanice i da je utovari u roku utovara, ako je ugovorom tako određeno; po pravilu, železnica utovara denačane pošiljke a pošiljalac kolske pošiljke.

Železnica je dužna da, na zahtev, pošiljaoca utvrdi masu i broj komada pošilj-ke ako raspolaže spravama za vaganje i ako priroda robe i saobraćajne prilike to omogućavaju; utvrđenu masu i broj komada pošiljke železnica upisuje u tovarni list i overava; upisani podaci služe kao dokaz u slučaju spora o tome koju je ko-ličinu stvari prevozilac primio na prevoz; za utvrđivanje mase i broja komada pošiljke korisnik prevoza plaća ugovorenu naknadu. U ostalim slučajevima žele-znica ima pravo (ne obavezu) da proveravanja težine i komada pošiljke (prilikom prijema stvari/robe na prevoz, prevozilac ima pravo da proveri da li su podaci o pošiljci upisani u tovarnom listu tačni i da li su ispunjeni posebni uslovi za prevoz te stvari).

Železnica je dužna da, ako se usled neispravno, netačno ili nepotpuno upisanih podataka ili izjava u tovarnom listu prevozi pošiljka sa stvarima koje se prevoze pod posebnim uslovima a ti uslovi nisu ispunjeni, ili se krše propisi o bezbednosti saobraćaja, ili se preopterete kola (preteg), celu pošiljku, odnosno preteg istovari na prvoj stanici na kojoj je to moguće, na trošak i rizik pošiljaoca, i da ga o tome obavesti (tada, ima pravo da zahteva trostruki iznos prevoznine za izvršeni prevoz, kao i naknadu štete koja je usled toga nastala).

Osnovna obaveza železnica je da preveze robu od otpremne do uputne stanice, prevoznim putem koji je ugovoren (ako je prevozni put odredio pošiljalac, prevo-

198

zilac je dužan da preveze robu tim putem; u slučaju da naznačenja data od poši-ljaoca nisu dovoljna za utvrđivanje prevoznog puta ili nisu precizna i međusobno usklađena, kao i u slučaju kad ugovorom nije određen uopšte prevozni put nego samo otpremna i uputna stanica, železnica je dužna da odredi prevozni put vodeći računa o interesima pošiljaoca).

Ako pri prevozu stvari/robe nastupe smetnje koje onemogućavaju prevoz stva-ri ugovorenim ili uobičajenim putem, železnica će prevesti stvar do usputne sta-nice pomoćnim putem bez naplate veće prevoznine; pošiljalac može u tovarnom listu dati uputstvo za slučaj da se pri prevozu pojavi smetnja. Ako usled nastalih smetnji ili iz drugih razloga dalji prevoz nije moguć, pošiljalac može raskinuti ugovor o prevozu, ali je dužan da železnici plati prevozninu za izvršeni prevoz, kao i troškove u vezi s prevozom predviđene tarifom, ako smetnje, odnosno dru-gi razlozi nisu nastali krivicom prevozioca.

Železnica je dužna da preveze robu u ugovorenom roku. Ako rok isporuke nije ugovoren, železnica je dužna da prevoz izvrši za vreme koje je, s obzirom na dužinu puta i vrstu prevoza, uobičajeno za prevoz određene robe. Rokovi izvrše-nja prevoza se po pravilu određuju železničkom tarifom i zavise od vrste prevoza. Ako nije drukčije ugovoreno, rok isporuke počinje da teče narednog dana od dana prijema stvari na prevoz, a za lako kvarljivu stvar i za živu životinju predatu pre podne - od 12 časova istog dana. Postoje slučajevi kad rok prevoza ne teče, tako da se vreme u kojem je železnica dužna da izvrši prevoz produžava. Ti slučajevi su: proveravanja sadržine i mase pošiljke ako je tim proveravanjem utvrđena ne-tačnost navoda u tovarnom listu; obavljanja radnji carinskih ili drugih nadležnih organa; izmene ugovora o prevozu izvršene na zahtev pošiljaoca; posebnih radnji u vezi s pošiljkom (hranjenje i pojenje živih životinja i sl.); i dr. Železnica se može pozivati na produženje roka isporuke samo ako je uzrok i trajanje zadržavanja pošiljke upisao u tovarni list. Železnica je blagovremeno izvršila prevoz ako je pre njegovog isteka primalac obavešten o prispeću pošiljke i ako je roba pripre-mljena za izdavanje, a za pošiljku o čijem se prispeću ne obaveštava – ako je pre isteka roka isporuke roba pripremljena za izdavanje.

Železnica je, ako je tako ugovorom predviđeno, dužna da u toku prevoza, za račun korisnika prevoza, obavlja carinske i druge radnje, pridržavajući se pri tome uputstava pošiljaoca upisanih u tovarni list (pošiljalac je dužan da tovarnom listu priloži isprave potrebne za izvršenje radnji koje se, na osnovu carinskih i drugih propisa, moraju obaviti pre izdavanja pošiljke primaocu; prevozilac nije dužan da ispituje da li su podnesene isprave tačne i dovoljne; pošiljalac odgovara prevozi-ocu za štetu nastalu usled nedostatka, netačnosti, odnosno neispravnosti isprava, osim u slučaju krivice prevozioca; železnica odgovara za štetu nastalu gubitkom ili nepravilnom upotrebom isprava priloženih uz tovarni list, osim ako dokaže da

199

nije kriv za štetu; zaobavljanje ovakvih radnbji železnica ima pravo na posebnu naknadu)

Železnica je dužna da od momenta preuzimanja robe na prevoz do momenta predaje primaocu, čuva robu sa pažnjom dobrog privrednika.

Železnica je dužna da obavesti primaoca o prispeću pošiljke u uputnu stanicu, bez odlaganja, čim pošiljku pripremi za izdavanje, osim u slučajevima kad ne postoji obaveza obaveštavanja o prispeću pošiljke (ako je tako označeno u tovar-nom listu/klauzula roba ostaje na stanici; ako železnica doprema robu u poslovne prostorije, stan i sl. primaocu; ako je izdat prenosivi tovarni list koji glasi na do-nosioca, i dr.).

Železnica je dužna da u uputnoj stanici izda primaocu koji je označen u tovar-nom listu tovarni list i robu, pošto primalac potvrdi njihov prijem i uplati iznose naznačene u tovarnom listu, ako prevozninu plaća primalac (kad je u pitanju ne-prenosivi tovarni list). Kad je u pitanju prenosivi tovarni list, železnica predaje pošiljku imaocu tovarnog lista. Železnica može izdati robu (pošiljku) i donosocu obaveštenja o prispeću robe na kome je primalac potvrdio prijem. Predaja (izda-vanje) robe može biti faktička (denčane pošiljke) i simbolička (predajom prevozne isprave, kod kolske pošiljke). Umesto primaocu, železnica može izdati stvar/robu i donosiocu izveštaja o prispeću stvari na kome je primalac potvrdio prijem; isto dejstvo kao i izdavanje stvari primaocu ima predaja stvari drugom prevoziocu, javnom skladištu, špediteru i carinskim ili drugim nadležnim organima, kao i davanje stvari na privremeni smeštaj u slučajevima određenim zakonom.

Železnica može biti ugovorom obavezna i za istovar robe; kod kolskih pošilja-ka pravilo je da istovar vrši primalac, a kod denčanih železnica.

Železnica može biti obavezna na odvoz robe (od uputne stanice do nekog drugog mesta), dopremu robe primaocu i/ili na istovar robe, ako je tako ugovorom predviđeno.

Ako železnica ili imalac prava (primalac robe, odnosno ovlašćeno lice) utvrde ili posumljaju da postoji potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje robe primljene na prevoz, železnica je dužna da odmah sastavi zapisnik i utvrdi stanje, a prema potrebi, i masu robe, kao i uzrok i visinu štete, ako je to moguće, navodeći i vreme kad se šteta dogodila i pod kojim okolnostima (u suprotnom, primalac može da odbije prijem robe i to na trošak i rizik železnice; ako je to moguće, železnica je dužna da potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari utvrdi u prisustvu ima-oca prava a, po potrebi, i u prisustvu jednog ili više veštaka ili svedoka).

Primalac je dužan da stvar odnese u ugovorenom roku (rok za odnošenje) i u redovnom radnom vremenu određenom za uputnu stanicu. Ako je rok za odnoše-nje prekoračen za više od 24 časa, železnica može, na trošak i rizik primaoca,

200

istovariti stvar i dati je na privremeni smeštaj, ili je predati špediteru, javnom skladištu ili drugom prevoziocu radi dostave primaocu, s tim što odgovara za njihov izbor. (u slučaju prekoračenja roka za odnošenje, prevozilac ima pravo na posebnu naknadu određenu tarifom).

U slučaju da pri izdavanju robe nastanu određene smetnje (ako se primalac ne može pronaći, ako primalac odbije prijem pošiljke, ako tovarni list nije iskupljen u predviđenom roku, ako je izdavanje zabranio nadležni organ) železnica je dužna da bez odlaganja i na najbrži način obavesti pošiljaoca o smetnji i da od njega traži uputstvo. Ako uputstvo pošiljaoca ne prispe u primerenom roku, ili ako se ne može izvršiti, ili ako nije moguće obavestiti pošiljaoca, železnica može: vratiti robu pošiljaocu, uz njegov izričit pristanak; predati robu na privremeni smeštaj, na trošak i rizik pošiljaoca; predati robu drugom prevozicu radi dostave primaocu; prodati robu (odmah ako se radi o kvarljivoj robi, odnosno u razumnom roku nakon isteka 30. dana od roka za odnošenje ako se ne radi o kvarljivoj robi).

11.2.5. Obaveze pošiljaoca (i primaoca)

Osnovno pravo železnice a obaveza pošiljaoca jeste plaćanje prevoznine kao cene usluge prevoza. Pošiljalac je osnovni dužnik u pogledu plaćanja prevoznine, jer je on sa železnicom zaključio ugovor o prevozu. Ali, ugovorom o prevozu i u tovarnom listu može biti predviđeno da će prevozninu platiti primalac robe (lice ovlašćeno da u uputnoj stanici, odnosno mestu opredeljenja iskupi tovarni list i preuzme stvar predatu na prevoz a koje nije pošiljalac). Međutim, samo unošenje u ugovor i tovarni list klauzule o plaćanju prevoznine od strane primaoca/tzv. upućeni tovarni list, ne znači automatski i obavezu primaoca na plaćanje prevo-znine; on će biti obavezan na to samo ako tu obavezu prihvati, odnosno ako isku-pu tovarni list; ako ovu obavezu prihvati on postaje obveznik i železnica ne može nenaplaćeni iznos prevoznine koja je upućena na primaoca da naplati od pošilja-oca, jer kod plaćanja prevoznine nema solidarne odgovornosti pošiljaoca i prima-oca već je obaveza pošiljaoca i primaoca samostalna.372 Može biti predviđeno i da deo prevoznine plati pošiljalac a deo primalac (pošiljalac odlučuje da li će prevo-zninu platiti sam ili će ona biti plaćena od primaoca ili podeljeno).373 Visina pre-voznine se, po pravilu, određuje tarifom železnice koje važe na dan zaključenja

372 Sporazum primaoca robe i trećeg lica o snošenju troškova prevoza ne oslobađa primaoca oba-veze plaćanja tih troškova prevozniku, osim ukoliko se prevoznik sa tim ne saglasi; presuda Višeg privrednog suda, Pž. 7107/98 od 2.04.1999. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 817.

373 Prema čl. 659. st. 2. ZOO (koji se odnosi na sve ugovore o prevozu stvari), ako u tovarnom listu nije navedeno da pošiljalac plaća naknadu za prevoz i ostale troškove u vezi sa prevozom, pretpostavlja se da je pošiljalac uputio prevozioca da ih naplati od primaoca; u takvom slučaju će primalac tek kad iskupi tovarni list tj. plati prevozninu i ostale troškove imati pravo da zahteva od prevozioca da mu izda pošiljku.

201

ugovora o prevozu (zavisi od vrste pošiljke, vrste prevoza, dužine puta, i dr.). Železnica ima pravo na celokupnu prevozninu samo ako izvrši prevoz robe u skladu sa ugovorom o prevozu (isto i ako ne izvrši svoju obavezu u celini krivicom pošiljaoca, odnosno primaoca); u protivnom dolazi do modifi kacije prevoznine (u slučaju gubitka ili oštećenja robe/pošiljke u celini ili delimično usled dejstva više sile - železnica gubi pravo na prevozninu/u celosti ili delimično, a korisnik pre-voza snosi štetu gubitka ili oštećenja robe; ako je roba propala usled sopstvenih mana ili svojstava, bez krivice železnice, rizik snosi korisnik prevoza a železnica ima pravo na prevozninu; u slučaju prekida prevoza, bez krivice železnice, žele-znica ima pravo na prevozninu za stvarno pređeni put). Prevoznina se može plaća-ti unapred ili nakon izvršenja prevoza.

Pored obaveze plaćanja prevoznine, pošiljalac (ili primalac) ima i niz drugih obaveza u vezi sa raznim naknadama i troškovima: za utvrđivanje mase i broja komada pošiljke korisnik prevoza plaća ugovorenu naknadu; za netačno imeno-vanje stvari koje utiču na visinu prevoznine, kao i za razliku u masi preko 2%, železnica ima pravo da, pored naplaćene prevoznine, naplati i dvostruki iznos razlike u prevoznini374; železnica ima pravo na trostruki iznos prevoznine za izvr-šeni prevoz kao i naknadu štete, ako je u određenim slučajevima (npr. preopte-rećenje kola) morala da istovari celu ili deo pošiljke na prvoj stanici na kojoj je to moguće375; pošiljalac je dužan da plati železnici posebnu naknadu ako prekorači rok utovara376; železnica ima pravo na posebnu naknadu i u slučaju ako se preko-rači rok istovara; ako se na zahtev imaoca prava pristupi u toku prevoza ispitiva-nju da li postoji delimičan gubitak ili oštećenje pošiljke pa se ne utvrdi nikakva šteta, ili se utvrdi samo šteta koju je železnica već priznala, imalac prava je dužan da naknadi nastale troškove377; dalje, pošiljalac (odnosno primalac) ima obavezu i na plaćanje posebnih naknada u određenim slučajevima (dodaci na prevozninu-ako je to predviđeno zakonom ili tarifama i u slučajevima kad je predviđeno; naknada - troškovi dodatnog pakovanja, prepakovanje, pretovara, ležarine, i dr.).

Obaveze pošiljaoca su i naručivanje kola/vagona, predaje ugovorene robe na prevoz, u ugovorenom roku i na ugovorenom mestu; pakovanje i označavanje robe (ako je u pitanju roba koja se pakuje; tako da se za vreme prevoza sačuva od po-tpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja, kao i da se na taj način spreči nanoše-nje štete licima, voznim sredstvima ili drugoj robi); utovar robe (kolske pošiljke) u ugovorenom roku poštujući pravila o nosivosti kola; predaja transportnih ispra-va, istovar i odnošaj robe (pošiljaoca, odnosno primaoca).

374 Vidi, Zakono o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, čl. 46.375 Vidi, Zakono o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, čl. 47.376 Vidi, Zakono o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, čl. 57. st. 3.377 Vidi, Zakono o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, čl. 63.

202

Pošiljalac je dužan da nadoknadi štetu železnici u određenim slučajevima: pošiljalac je odgovoran za štetu koja je dejstvom svojstava robe koja je predata železnici na prevoz prouzrokovana na sredstvima železnice i licima, ako železni-ci ta svojstva nisu bili niti su mogla biti poznata378; ako je zbog netačno ili nepo-tpuno upisanih podataka ili izjava u tovarnom listu primljena na prevoz neka stvar protivno propisima o bezbednosti saobraćaja, železnica ima pravo na naknadu štete koja je usled toga nastala; pošiljalac odgovara za štetu železnici i drugim licima zbog toga što pošiljka nije bila dovoljno upakovana379; pošiljalac odgovara železnici za štetu nastalu usled nedostatka, netačnosti, odnosno neispravnosti is-prava koje mu je predao radi izvršenja carinskih i drugih radnji, ako za to nema krivice železnice380; i dr.

Radi obezbeđenja naplate naknade za prevoz i nužnih troškova koje je učinio u vezi sa prevozom, prevozilac/železnica ima pravo zaloge na stvarima koje su mu predate radi prevoza i u vezi sa prevozom, dok ih drži ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima.381

11.2.6. Odgovornost železnice

Železnica je odgovorna za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka robe/pošiljke (roba je izgubljena ako nije izdata primaocu ili nije pripremljena za izdavanje u roku od 30 dana od dana isteka roka prevoza; ako se roba pronađe u roku od jedne godine od dana isplate odštete, obaveštava se primaoc i on u roku od 30 dana ima pravo da se izjasni da li prihvata robu, a ako ne prihvati vlasnik robe je železnica), oštećenja robe (roba je oštećena ako je umanjena njena vrednost zbog pogoršanja njenog kvaliteta), kao i zbog prekoračenja roka isporuke. Žele-znica odgovara za izvršenje obaveza iz ugovora o prevozu od trenutka preuzima-nje robe na prevoz pa do izdavanja robe primaocu. Železnica odgovara po princi-pu objektivne odgovornosti (odgovara samim prouzrokovanjem štete nezavisno da li je kriva za štetu; korisnik prevoza ne dokazuje odgovornost železnice za štetu).382

Železnica se može osloboditi od odgovornosti za štetu pod određenim uslovi-ma. Postoje opšti i posebni razlozi za oslobađanje od odgovornosti. Opšti razlozi za oslobađanje od odgovornosti su da je šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava robe ili drugih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti, što železnica mora dokazati. Posebni razlozi za oslobađanje od 378 Vidi, Zakono o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, čl. 34.379 Presuda Višeg privrednog suda Sarajeva, Pž. 769/79 od 5.04.1979, Privreda i pravo, Zagreb,

br. 10/1980, str. 77.380 Vidi, Zakono o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, čl. 50.381 Vidi, ZOO, čl. 679.382 D. Durđev, Odgovornost železničkog prevozioca, Beograd, 1987, str. 25.

203

odgovornosti su predviđeni samo za slučaj da dođe do potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja robe (ne i prekoračenja roka isporuke) usled: (1) prevoza koji se vrši u otvorenim kolima na osnovu važećih propisa ili ugovora zaključenog s pošiljaocem i navedenog u tovarnom listu; (2) nepakovanja ili nedovoljnog pako-vanja stvari koja je usled tih nedostataka po svojoj prirodi izložena gubitku ili oštećenju; (3) utovara stvari, nepravilnog tovarenja i istovara, kad utovar, ili isto-var vrši pošiljalac, odnosno primalac na osnovu važećih propisa ili ugovora za-ključenog s pošiljaocem ili primaocem, navedenih u tovarnom listu; (4) svojstva stvari zbog koga je stvar naročito podložna potpunom ili delimičnom gubitku ili oštećenju (lomljenje, rđanje, truljenje, dejstva mraza i toplote, curenje, sušenje, rasipanje i sl.); (5) predaje na prevoz sa neispravnim, netačnim ili nepotpunim označenjem stvari koja je isključena od prevoza ili se prima na prevoz pod poseb-nim uslovima, ili ako pošiljalac ne preduzme mere predostrožnosti koje su propi-sane za stvar koja se prima na prevoz pod posebnim uslovima; (6) posebne opa-snosti kojoj su izložene žive životinje prilikom prevoza; (7) prevoza živih životi-nja ili određene stvari koji se, na osnovu tarife ili ugovora sa pošiljaocem nave-denim u tovarnom listu, mora izvršiti uz pratnju, ako potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje nastane zbog propuštanja pratioca da otkloni opasnost u vezi sa pre-vozom. Ako je potpun ili delimičan gubitak robe ili oštećenje robe moglo nastati zbog nekih od navedenih okolnosti, pretpostavlja se da je šteta nastala zbog tih okolnosti, dok se suprotno ne dokaže (krivica železnice, što dokazuje korisnik prevoza). Od navedenih pravila postoje izuzetci: prvo, ako je došlo do vanredno velikog manjka ili gubitka celih komada kod prevoza u otvorenim kolima žele-znica se ne oslobađa odgovornosti primenom pretpostavke da je šteta nastala usled posebnih opsanosti vezanih za prevoz otvorenim kolima; drugo, ako je u pitanju roba koja, zbog svoje prirode, redovno gubi u masi pri prevozu, železnica odgo-vara za deo gubitka koji prelazi dozvoljene granice (međutim, železnica se ne može pozivati na ograničenje odgovornosti ako imalac prava dokaže da gubitak nije nastao usled uzroka koji povlače prirodan gubitak u masi stvari).

Železnica odgovara ne samo za svoje radnje nego i za štetu koju prouzrokuju lica koja su po njenom nalogu radila na izvršenju prevoza.

Naknada štete za potpuni ili delimičan gubitak ili oštećenje robe predate na prevoz određuje se prema tržišnoj ceni koju je roba imala u vreme i u mestu pri-jema robe na prevoz, a ako je cena robe propisana, onda po toj ceni. Naknada štete se dosuđuje nu novcu. Pored odštete železnica je dužna da naknadi plaćenu prevozninu, carinske dažbine i druge troškove u vezi sa prevozom izgubljene robe. U slučaju oštećenja robe, železnica je dužna da imaocu prava plati iznos za koji je umanjena vrednost robe. Ako je usled oštećenja robe cela pošiljka izgubila vrednost, naknada štete ne može biti veća od iznosa koji bi železnica platila u slučaju gubitka cele pošiljke.

204

Iznos naknade štete koju je železnica dužna da plati za slučaj gubitka ili ošteće-nja robe ili prekoračenja roka isporuke ne može biti veći od iznosa koji je zakonom utvrđen (tzv. limitirana odgovornost). U slučaju prekoračenja roka isporuke, ako imalac prava dokaže da je zbog prekoračenja roka isporuke pretrpeo štetu, uklju-čujući i oštećenje, prevozilac je dužan da plati dokazanu štetu, ali najviše do iz-nosa četvorostruke prevoznine. U slučaju potpunog gubitka robe ne može se zah-tevati naknada štete zbog prekoračenja roka isporuke. U slučaju delimičnog gu-bitka robe plaća se odšteta za prekoračenje roka isporuke onog dela pošiljke koji nije izgubljen. U slučaju delimičnog gubitka robe, naknada štete ne može biti veća od iznosa trostruke prevoznine za deo pošiljke koji nije izgubljen. Ukupan iznos naknade štete zbog prekoračenja roka isporuke zajedno sa iznosom na ime nakna-de štete zbog potpunog ili delimičnog gubitka robe, ili oštećenja robe ne može biti veći od iznosa naknade štete koji bi trebalo platiti u slučaju potpunog gubitka robe. Limiti odgovornosti u slučaju gubitka robe ili oštećenja robe kao i zbog prekora-čenja roka isporuke ne primenjuju se ako se dokaže da je železnica štetu prouzro-kovala namerno ili krajnjom nepažnjom i u tom slučaju njena odgovornost od-ređena je visinom štet koju je pretrpeo korisnik prevoza.383

Ako je pošiljalac pri predaji robe na prevoz naznačio u tovarnom listu iznos za tzv. posebno obezbeđenje urednog izdavanja robe, železnica odgovara i za drugu dokazanu štetu do visine naznačenog iznosa obezbeđenja (i preko zakonom utvrđe-nih iznosa). Ovaj institut u funkciji je zaštite korisnika prevoza za slučaj kada je šteta koju je pretrpeo zbog gubitka ili oštećenja robe ili zadocnjenja u prevozu/isporuci znatno veća od iznosa na koji je ograničena odgovornost železnice.

Imalac prava raspolaganja robom (pošiljalac, primalac) može ostvarivati svo-ja prava u slučaju gubitka ili oštećenja robe ili zakašnjenja u prevozu, na način (zahtev železnici, tužba sudu) i u rokovima zakonom propisanim (zahtev za na-knadu štete u slučaju potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari podnosi se železnici najdocnije u roku od 60 dana od dana saznanja za štetu, dok se zahtev za naknadu štete u slučaju prekoračenja roka isporuke podnosi se železnici naj-docnije u roku od 30 dana od dana izdavanja stvari; potraživanje iz ugovora o prevozu imalac prava može ostvariti podnošenjem zahteva prevoziocu u pismenoj formi ili podnošenjem tužbe sudu ako prevozilac ne isplati traženu naknadu štete u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva; potraživanje za naknadu štete zastareva za godinu dana a zastarelost počinje da teče: kod potraživanja zbog delimičnog gubitka ili oštećenja stvari, kao i zbog prekoračenja roka isporuke - od dana izdavanja stvari, a kod potraživanja zbog potpunog gubitka stvari - po isteku 30 dana od dana kad je istekao rok isporuke; zastarevanje se prekida danom pod-

383 Kapor-Carić, Ugovori robnog prometa ... str. 376. Postoji i mišljenje da železnica odgovara neograničeno ako ne uspe da dokaže da štetu nije prouzrokovala namerno ili iz krajnje nepažnje, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 453.

205

nošenja zahteva železnici u pismenoj formi a počinje da teče iznova od dana kad je imaocu prava dostavljen, u pismenoj formi, odgovor na njegov zahtev i kad su mu vraćene isprave priložene uz taj zahtev).

Često u izvršavanju ugovora o prevozu učestvuje više železničkih prevozilaca; jedan će prevesti robu jednim delom puta, drugi drugim delom itd; mogu se raz-likovati tri kategorije železnica koje učestvuju u izvršenju istog posla: otpravna železnica (zaključuje ugovor o prevozu), međuželeznica/e (prihvata robu od otpravne železnice) i uputna železnica (poslednja prevozi robu i predaje primaocu). U našem pravu, sve železničke transportne organizacije koje su učestvovale u prevozu robe po osnovu zaključenog ugvoora o prevozu robe železnicom, odgo-varaju solidarno za štetu. Prema tome, imalac prava može slobodno birati kojem će se prevoziocu obratiti za naknadu štete (jednom, nekolicini ili svima). On ne mora dokazivati na kojem je delu puta došlo do gubitka ili oštećenja robe ili ka-šnjenja. u unutrašnjim odnosima između železnica ostvaruje se pravo na regers od železnice koja je odgovorna za povredu ugovora (za koju se dokaže da je šteta prouzrokovana na njenim prugama, odnosno da je šteta nastala za vreme dok je ona prevozila pošiljku).

11.2.7. Pravo raspolaganja robom u toku prevoza

Pošiljalac ima pravo, ako nije izdat prenosivi tovarni list, uz obavezu naknade troškova, da izmeni ugovor o prevozu robe i da zahteva (u pismenoj formi) da mu se roba vrati u otpravnoj stanici; da se prevoz robe uz put zaustavi; da se izdavanje robe odloži; da se roba izda nekom drugom primaocu; da se roba izda u nekoj drugoj uputnoj stanici; da se roba vrati u otpravnu stanicu; da se na drugi način regulištu prevozni troškovi.

Primalac robe može vršiti izmene ugovora o prevozu robe ako se ta izmena vrši pod uslovima i na način koji se po zakonu zahteva od pošiljaoca koji posedu-je neprenosivi tovarni list i ako je pošiljalac u neprenosivom tovarnom listu izri-čito naznačio da primalac ima pravo raspolaganja robom (pošiljkom) ili ako je pošiljalac već predao primaocu duplikat tovarnog lista (primalac može zahtevati odlaganje izdavanja robe, izdavanje robe nekom drugom licu, izdavanje robe u durgoj stanici). Ako je izdat prenosivi tovarni list, robom predatom na prevoz može raspolagati samo ovlašćeni imalac prenosivog tovarnog lista, pod uslovom da ispuni sve obaveze koje proizilaze iz prenosivog tovarnog lista. Imalac prenosivog tovarnog lista ima pravo zahteva (u pismenoj formi): da se prevoz obustavi; da se roba izda u nekoj drugoj uputnoj stanici; da se roba vrati u otpravnu stanicu.

Železnica je dužna da postupi po nalogu pošiljaoca, odnosno primaoca, osim: ako izmena ugovora nije više moguća u trenutku kad je zahtev prispeo u stanicu koja treba da ga izvrši; ako bi usled izmene ugovora došlo do poremećaja u sao-

206

braćaju; ako je izmena ugovora protivna carinskim ili drugim propisima; ako izmena ugovora prouzrokuje nove troškove, a pošiljalac odmah ne plati troškove ili ne položi potrebno jemstvo. Ako železnica neosnovano ne postupi po zahtevu za izmenu ugovora, odgovorna je za štetu koja zbog toga nastane; naknada štete ne može biti veća od iznosa koji bi prevozilac bio dužan da naknadi da je stvar predata na prevoz izgubljena. Železnica ima pravo na naknadu troškova u vezi sa postupanjem po nalogu za izmenu ugovora/po osnovu prava raspolaganja ro-bom.

11.3. Ugovor o prevozu robe pomorskim putem


Ugovor o prevozu robe pomorskim putem je takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana (brodar) obavezuje da brodom preveze određenu robu od luke ukrcaja do luke iskrcaja, ili da stavi na raspolaganje za prevoz brod, deo broda ili brodskog prostora naručiocu prevoza, a druga ugovorna strana (naručilac prevoza) se obavezuje da za to plati određenu vozarinu.

Bitni elementi ovog ugovora su određenje predmeta prevoza (roba tj. teret koji se prevozi; brodar ne sme primiti na prevoz stvar čiji je uvoz, izvoz ili provoz zabranjen ili teret koji se krijumčari, a nije dužan primiti na prevoz ni teret koji s obzirom na svoje stanje ili stanje ambalaže predstavlja opasnost za lica, brod ili okolinu ili za drugi teret s kojim se u toku prevoza dolazi ili može doći u dodir; umesto ugovorene stvari, krcatelj može predati drugu stvar, s tima da zamena tereta nije dozvoljena ako bi se time emnjali uslovi prevoza na štetu brodara ili ako bi zbog toga došlo do zadržavanja broda ili ako bi bila ugrožena bezbednost broda i drugog tereta) i vremena za koje će brod biti na raspolaganju naručiocu, odnosno prevozne relacije na kojoj će biti obavljen prevoz; kod tzv. brodarskog ugovora, to je označenje broda kojim će se vršiti prevoz; i vozarine (može biti i odrediva).

Ugovor o prevozu robe pomorskim putem je dvostrano-obavezan, teretan, ne-formalan (osim, brodarskog ugovora za više putovanja i brodarskog ugovora na vreme za ceo brod), formularan ugovor.

Ugovorne strane kod ovog ugovora su brodar (fi zičko ili pravno lice; on je nosilac plovidbenog posla i držalac broda, nezavisno od toga da li je vlasnik bro-da; on je organizator i izvođač plovidbenog poduhvata koji se u plovidbeni podu-hvat upustio u svoje ime bez obzira da li to čini za svoj ili tuđi račun; određivanje brodara je veoma bitno za dejstvo ovog ugovora, jer brodar odgovara za obaveze koje nastaju u vezi sa plovidbom i iskorušćavanjem broda, pa u slučaju da brodar

207

i vlasnik broda nisu isto lice onda je brodar a ne vlasnik brodar odgovoran za neizvršavanje ili neuredno izvršavanje obaveza iz ugovora o prevozu robe pomor-skim putem) i naručilac prevoza. Pored ugovornih strana, kod ovog ugovora, pojavljuje se (odnosno može se pojaviti) i niz drugih lica: krcatelj (lice koje u ime i za račun naručioca predaje robu na prevoz brodaru), lučki slagač (predaje robu na prevoz faktički, tj. utovara robu i slaže robu na brodu), pomorski agent (ugo-vorni zastupnik stranaka u pomorskom poslovanju), primalac robe (lice koje je ovlašćeno da primi robu od brodara nakon prevoza). Naručilac prevoza, krcatelj i primalac može biti isto lice i tada se koristi zajednički termin korisnik prevoza.

Ugovor o prevozu robe pomorskim putem kod nas je regulisan Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi384; za đeđunarodni pomorski prevoz značajne su Konvencija za izjednačenje nekih pravila o teretnici iz 1924. godine (tzv. Briselska konvencija), tzv. Hamburška pravilima iz 1978. godine, Konvencija o ograničenju odgovornosti za pomorska potraživanja iz 1976. godine (doneta u Londonu, revi-dirana 1996. godine).

11.3.2. Vrste

Vozarski ugovor je takva vrsta ugovora o prevozu robe pomorskim putem ko-jim se brodar obavezuje da će izvršiti prevoz pojedinih stvari brodom. Po pravilu se ovakvi ugovori zaključuju u vezi sa prevozom stvari brodovima linijske plo-vidbe koji plove prema unapred utvrđenom redu plovidbe. Bitan elemenat kod ovog ugovora je određenje robe/stvari koja se prevozi a ne određenje broda kojim će se prevesti (ako je u vozarskom ugovoru određen brod kojim će se izvršiti prevoz, brodar može i bez pristanka naručioca prevoza zameniti ugovoreni brod drugim brodom).

Brodarski ugovor je takva vrsta ugovora o prevozu robe pomorskim putem kojim brodar stavlja naručiocu na raspolaganje određeni brod, srazmeran deo određenog broda ili brodarskog prostora, za određeno vreme, ili jedno ili više putovanja, radi obavljanja prevoza robe. Bitan elemenat kod ovog ugovora je određenje broda kojim će se izvršiti prevoz (brodar može samo sa pristankom naručioca da zameni ugovoreni brod drugim brodom), dok određenje robe koja će biti predmet prevoza nije bitno (umesto ugovorenog tereta može da se preda na prevoz drugi teret, ako se time ne menjaju uslovi prevoza na štetu brodara, ili ako zbog toga ne bi došlo do zadržavanja broda, ili ako ne bi bila ugrožena bezbednost broda i drugog tereta i ako naručilac da brodaru, na njegov zahtev, obezbeđenje za potraživanja koja bi mogla da nastanu zbog zamene tereta). Za ovu vrstu ugo-vora često se koristi termin čarter. Ova vrsta ugovora o prevozu robe pomorskim

384 Sl. list SRJ", br. 12/98, 44/99, 74/99 i 73/2000 i "Sl. glasnik RS", br. 101/2005 - dr. zakon i 85/2005 - dr. zakon.

208

putem koristi se kod prevoza veće količine robe u slobodnoj plovidbi, po potrebi naručioca prevoza, bez unapred utvrđenog reda plovidbe (tzv. tamperi).

Postoje dve vrste brodarskih ugovora, i to: brodarski ugovor na vreme i bro-darski ugovor na putovanje. Brodarski ugovor na vreme - brodar stavlja naručio-cu na raspolaganje određeni brod (deo određenog broda ili brodarskog prostora) za određeno vreme i za to vreme plovi i prevozi teret prema nalozima naručioca (kod brodarskog ugovora na vreme za ceo brod, zapovednik broda je dužan da izvrši nalog naručioca u granicama ugovora i prema nameni broda; naručilac ne može da odredi putovanje koje bi izložilo brod ili posadu broda opasnosti koja se u vreme zaključenja ugovora nije mogla da predvidi, kao ni putovanje za koje se ne može očekivati da se izvrši bez znatnijeg prekoračenja vremena za koje je ugovor zaključen). Brodarski ugovor na putovanje - brodar stavlja naručiocu na raspolaganje brod, deo broda ili određeni brodski prostor za jedno ili na više pu-tovanja radi prevoza robe.

Naručilac iz brodarskog ugovora može s trećim licem zaključiti ugovor o pre-vozu njegove robe brodom na koji se odnosi brodarski ugovor (podbrodarski ugovor). Ugovorne strane kod podbrodarskog ugovora su naručilac prevoza i treće lice. Međutim, za neizvršenje ili neuredno izvršenje obaveza iz takvog ugovora trećem licu odgovara i brodar (ne samo naručilac). Brodar odgovara prema pro-pisima čija se primena ne može sporazumom stranaka da isključi i prema uslovi-ma uobičajenim za takvu vrstu prevoza. Ako je trećem licu sa kojim je bio sklopljen ovaj ugovor bio poznat brodarski ugovor, brodar odgovara tom licu samo u gra-nicama brodarskog ugovora i pravnih propisa čija se primena ne može da isključi sporazumom stranaka. S druge strane, pak brodar ne može slobodno raspolagati neiskorišćenim brodskim prostorom bez saglasnosti naručioca (iako brodski pro-stor nije u potpunosti iskorišćen, naručilac plaća ugovorernu vozarinu).

Ugovor o zakupu broda - zakupodavac/brodovlasnik daje zakupoprimcu brod na upotrebu, uz plaćanje zakupnine, radi vršenja plovidbene delatnosti; može oba-vljati prevoz svoje robe, a može i tuđe na osnovu vozarskog ili brodarskog ugo-vora, kada zakupac ima u odnosu prema licima sa kojima zaključuje vozarske ili brodarske ugovore pravni položaj brodara; brod se, ako nije drukčije ugovoreno, predaje bez posade; zakupoprimac može dati brod u podzakup, samo na osnovu pismenog pristanka zakupodavca.

Između ugovora o zakupu broda i brodarskog ugovora (na vreme za ceo brod) postoje sličnosti (i jedan i drugi ugovor predstavljaju pravni osnov za upotrebu broda radi prevoza stvari morem u određenom vremenu), ali, jasno, i razlike. Kod brodarskog ugovora nosilac plovidbenog poduhvata (osta)je brodar (naručilac prevoza ima komercijalnu funkciju a to je pronalaženje posla za ugovoreni brod385),

385 B. Ivošević, Brodarski ugovor na vrijeme za cijeli brod (time charter), Kotor, 1984, str. 17.

209

dok kod ugovora o zakupu broda, brod se nalazi u državini zakupca i on je i orga-nizator iskorišćavanja broda i organizator plovidbe (ova razlika postoji i kada se zaključi ugovor o zakupu broda tako da se zakupi i posada broda).

11.3.3. Obaveze brodara

Brodar je obavezan da u ugovoreno vreme, u ugovorenoj luci (odnosno prvoj pogodnoj luci, ako nije moguće u ugovorenoj) postavi ugovoreni brod, odnosno brod koji ima ugovorena svojstva (ili uobičajena svojstva za izvršenje ugovorenog prevoza, ako stranke nisu izričito ugovorile određeni brod, odnosno svojstva bro-da; kod brodarskog ugovora, brodar može sa pristankom naručioca da zameni ugovoreni brod drugim brodom, dok se kod vozarskog ugovora taj pristanak ne traži) osposobljen za prijem tereta radi prevoza. Brodar je dužan da postavi brod na mesto ukrcavanja koje odredi naručilac (kod ugovora o linijskom prevozu mesto ukrcavanja određuje brodar), ako to može da učini bez opasnosti za brod i ako se ukrcavanje tereta može na tom mestu da obavi bez opasnosti za brod; ako mesto ukrcavanja ne odgovara ovim uslovima brodar je dužan da postavi brod što je moguće bliže tom mestu, ako to može da učini bez opasnosti za brod i ako se ukrcavanje tereta na mestu na kome je brod postavljen može da obavi bez opasno-sti za brod.

Kada brodar postavi brod osposobljen za prijem tereta, uz dobijanje od lučkih organa znaka slobodan saobraćaj sa kopnom obaveštava krcatelja (tzv. pismom spremnosti) da je brod spreman za ukrcavanje (pismo spremnosti se ne predaje ako brod plovi u linijskoj plovidbi, jer se o vremenu kada će brod biti spreman za ukrcavanje naručilac može obavestiti iz reda plovidbe; pri prevozu broda u linijskoj plovidbi teret se ukrcava čim brod na određenom mestu bude spreman za ukrca-vanje). Počev od tog momenta, odnosno po proteku određenog perioda vremena nakon toga, počinje da teče rok za ukrcaj tereta.

Brodar je dužan da na vreme, do početka putovanja, pažnjom urednog brodara osposobi brod za plovidbu, da ga primereno opremi, popuni posadom, snabde potrebnim zalihama i pripremi tako da teret može da se ukrca, složi, čuva, preve-ze i iskrca u stanju kako ga je primio na prevoz. Postoje tri vrste sposobnosti broda za plovidbu: opšta (mora da ima svaki brod određene vrste; odnosi se na ispravnost trupa, mašina i uređaja na brodu), specijalna (moraju da imaju brodo-vi koji s ekoriste za plovidbu u određenim vodama; odnosi se na konstrukciju i opremljenost broda) i specifi čna (sposobnost koju brod mora da ima s obzirom na svojstva tereta koji treba prevesti).386

386 Detaljnije, M. Trajković, Pomorsko pravo, Beograd, 1977, str. 68.

210

Brodar je obavezan da ukrca teret na brod (pravilo je da krcatelj doprema robu uz bok broda, na dohvat dizalice, a da ukrcaj vrši brodar. Obaveza ukrcaja može se i drukčije ugovoriti upotrebom odgovarajućih klauzula tako da to bude obave-za krcatelja-FIO, FIOT, FIOS i dr.). Brodar je dužan da krcatelju koji sam krca teret na brod daje uputstva o načinu slaganja tereta radi izbegavanja oštećenja tereta koja mogu da nastanu usled toga što se teret prevozi brodom. Krcatelj se kod ukrcavanja tereta mora pridržavati uputstava zapovednika broda koja se od-nose na raspored tereta u brodu i ostale okolnosti u vezi sa bezbednošću lica, broda, njegovih uređaja i opreme, kao i drugog tereta u brodu i sprečavanjem zagađivanja okoline. Kad ukrcaj vrši krcatelj, on ima na raspolaganju rok za ukr-caj određen ugovorom, odnosno lučkim uzansama ili zakonom (stojnice)387; po isteku stojnica, brod i dalje mora sačekati u luci da se teret ukrca, ali tada brodar ima pravo na određenu naknadu od naručioca prevoza (vanredno vreme ukrcaja naziva se prekostojnica; ista pravila važe i za iskrcavanje)388. Po isteku prekostoj-nice, ako krcatelj ne ukrca robu ni u ovo vreme, brodar mu može ostaviti i dodatni naknadi rok i tada je plaćanje naknade znatno veće od naknade za prekostojnice (vanredna prekostojnica).389 Ako se ukrca teret pre isteka stojnice krcatelj ima 387 Stojnice počinju da teku početkom prepodnevnog radnog vremena, odnosno poslepodnevnog

radnog vremena, pod uslovom da je pismo spremnosti predato najkasnije dva časa pre isteka proteklog prepodnevnog, odnosno poslepodnevnog radnog vremena. Trajanje stojnica određu-je se opštim aktom ili prema običajima luke. Stojnice obuhvataju samo radne dane; za vreme nedelje, državnih i drugih paznika kad se u luci ne radi, kao ni vreme kad zbog vremenskih neprilika ili smetnji na strani broda, nije moglo da se ukrcava, stojnice ne teku. Stajanje broda u luci za vreme stojnica uračunato je u vozarinu, tako da se ne plaća posebna naknada. Posto-je, takođe, i stojnice za istovar i preuzimanje tereta a to je vreme u kome je primalac dužan da istovari robu, odnosno da omogući brodaru da izvrši istovar. Posebnu vrstu stojnica predsta-vljaju tzv. reverzibilne stojnice - obuhvataju i vreme za ukrcavanje i vreme za iskrcavanje te-reta.

388 Vreme trajanja prekostojnica iznosi polovinu vremena trajanja stojnica. Prekostojnice se raču-naju prema tekućim danima i delovima dana bez prekida, uključujući i dane kada se u luci nije radilo, osim za vreme u koje se nije moglo da radi zbog smetnji na strani broda; prema tome, kad počnu da teku prekostojnice, krcanje tereta treba vršiti i nedeljom. Brodar ima pravo na posebnu naknadu za prekostojnice. Visina naknade za prekostojnice određuje se prema visini naknade za prekostojnice kod drugih sličnih brodova u istoj luci, u isto vreme, a ako to nije moguće, visina naknade se određuje prema visini naknade za prekostojnice drugih sličnih brodova u najbližoj luci, u isto vreme. Naknada za prekostojnice plaća se svakog dana unapred za ceo dan, ali ako je ukrcavanje završeno pre isteka dana za koje je naknada unapred plaćena, brodar je dužan da vrati srazmerni deo naknade. Ako se naknada za prekostojnice ne plati u roku dospelosti, brod može odmah da otputuje s ukrcanim delom tereta, s tim što brodar zadr-žava pravo na punu vozarinu, naknadu za prekostojnice i druga potraživanja koja mu pripada-ju prema ugovoru.

389 Ako ukrcavanje tereta ne bude završeno ni u okviru prekostojnica, brod može otploviti s ukr-canim teretom. Brodar, tada, ima pravo punu vozarinu, naknadu za prekostojnice i druga po-traživanja koja mu pripadaju prema ugovoru. Brodar ne može da odbije da ukrca samo onaj deo tereta koji je do isteka prekostojnica postavljen uz bok broda. Za zadržavanje broda dok ne utovari takav teret brodar ima pravo na posebnu naknadu (vanredna prekostojnica). Nakna-

211

pravo na posebnu naknadu za ušteđeno vreme ukrcaja i iznosi polovinu ugovore-ne naknade za prekostojnicu. Pravila o stojnicama i prekostojnicama ne primenju-ju se kad je u pitanju prevoz brodovima linijske plovidbe. Teret se, po pravilu, smešta u trup broda; teret može da se smesti na palubu broda samo uz poseban pismeni pristanak krcatelja, osim ako se ne radi o teretu koji se obično smešta na palubu. Inače, ukrcaj tereta može se poveriti (pravilo u praksi) specijalizovanim organizacijama - lučkim slagačima.

Obaveza brodara jeste i izdavanje odgovarajućih isprava - teretnica (kono-sman), tovarni list, tzv. brojački listići.390

da za vanredne prekostojnice iznosi 50% više od naknade za prekostojnice; pored toga, brodar ima pravo i na naknadu štete zbog zadržavanja broda za iznos za koji ta šteta premašuje iznos naknade za vanredne prekostojnice.

U slučaju iskrcavanja, ako iskrcavanje tereta ne bude završeno u okviru prekostojnica, brodar može sam istovariti na trošak naručioca; i zadržavanja beroda za to vreme smatra se vanrednim prekostojnicama.

390 Posle završenog ukrcavanja, brodar je dužan da krcatelju, na njegov zahtev, izda teretnicu, kojom potvrđuje da je primio robu na prevoz. Ako je teret predat brodaru pre ukrcaja krcatelj može da zahteva da mu brodar izda potvrdu o preuzimanju tereta ili teretnicu koja sadrži uo-čljivu napomenu "primljeno za ukrcaj" (teretnica za ukrcaj). Brodar koji je izdao teretnicu za ukrcaj može, umesto da izda teretnicu, stavljajem napomene "ukrcano" na teretnicu za ukrcaj da potvrdi da je ukrcavanje izvršeno. Ako je brodar izdao teretnicu za ukrcaj, krcatelj je dužan pri prijemu teretnice da vrati brodaru teretnicu za ukrcaj. Ako je pre izdavanja teretnice (ili tovarnog lista) bila izdata potvrda o preuzimanju tereta, krcatelj je dužan da prilikom prijema teretnice ili tovarnog lista tu potvrdu vrati brodaru. Ako je teret, koji je kao predmet prevoza, morao da bude ukrcan u razne brodove, ili kad su u pitanju različite vrste robe, ili je teret po-deljen u razne partije, brodar i krcatelj imaju pravo da zahtevaju da se za svaki upotrebljeni brod, ili za svaku vrstu robe, ili za svaku partiju tereta izda posebna teretnica (ili tovarni list). Ako se teret krca na brod u rasutom stanju, krcatelj ima pravo da zahteva da se za određene količine tereta izda posebna teretnica ili tovarni list. Teretnica može da glasi na ime, po nared-bi, ili na donosioca. U prevozu u pomorskoj plovidbi brodar je dužan da izda krcatelju, na njegov zahtev, više primeraka teretnice, naznačujući na svakom primerku broj izdatih prime-raka. Svaka strana može da zahteva da se za njene potrebe sastavi više prepisa teretnice; na svakom prepisu teretnice mora da bude navedeno da se radi o prepisu. Teretnica sadrži: fi rmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište brodara koji izdaje teretnicu; ime, odnosno druge podatke o identitetu broda; fi rmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište krcatelja; fi rmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište primaoca ili oznaku "po naredbi" ili "na donosioca"; luku, odnosno pristanište odredišta ili vreme kad će se, odnosno mesto gde će se takva luka, odnosno pristanište odrediti; količinu tereta prema broju komada, težini, zapremini ili drugoj jedinici mere, prema vrsti tereta; vrstu tereta i oznake koje se na njemu nalaze; stanje tereta ili omota prema spoljnom izgledu; odredbe o vozarini; mesto i dan ukrcaja tereta i izdavanja teretnice; i dr. Teretnicu svojeručno potpisuje brodar ili njegov puno-moćnik. Teretnicu sastavlja brodar na osnovu pismenih podataka krcatelja. Ako postoji oprav-dana sumnja da podaci koje je naveo krcatelj o vrsti tereta, ili oznakama koje se na njemu nalaze, ili količini tereta prema broju komada, težini, zapremini ili drugoj jedinici mere nisu tačni ili potpuni, a nema razumne mogućnosti da se tačnost tih podataka proveri prilikom ukrcavanja ili ako su oznake na teretu nejasne ili nedovoljno trajne, brodar pomorskog broda

212

Osnovna obaveza brodara je da preveze robu, u ugovorenom roku i ugovorenim prevoznim putem (ako rok prevoza ili prevozni put nije određen, onda u primere-nom roku, odnosno uobičajenim prevoznim putem). Brod može skrenuti sa ugo-vorenog ili uobičajenog puta u opravdanim slučajevima kao što je spasavanje drugih brodova i imovine na moru, sopstveno spasavanje, i sl (tada brodar ne odgovara za zakašnjenje u prevozu).

Brodar je dužan da čuva robu koju je primio na prevoz i da je preda primaocu u neoštećenu i u nepromenjenom stanju. Brodar je, u tom smislu, dužan da kon-troliše stanje robe i po potrebi ili redovno preduzima odgovarajuće radnje i mere (provetravanje brodskih skladišta, i sl.).

Broda je obavezan da postupa po naknadnim nalozima naručioca prevoza koji se kreću u granicama ugovora i nameni broda, ako je moguće da izvrši nalog u okviru ugovorenog roka (odnosno roka koji ne bi bio značajno prekoračen) i ako se time ne bi ugrozila bezbednost broda ili posade (ova obaveza je naročito izra-žena kod brodarskog ugovora na vreme). Brodar koji ne izvrši nalog dobijen od korisnika prevoza a bio je dužan da to učini, odgovara korisniku prevoza za svaku

može u teretnicu da unese primedbe sa obrazloženjem. Kad brodar nije uneo u teretnicu pri-medbe smatra se, za odnose između njega i trećeg zakonitog i savesnog imaoca teretnice, da je brodar preuzeo teret onako kako je naznačen u teretnici. Kad brodar unese u teretnicu primed-be, pretpostavlja se da je teret preuzeo onako kako ga je predao primaocu dok zakoniti imalac teretnice ne dokaže suprotno.

Tovarni list se izdaje u jednom primerku koji potpisuju brodar i krcatelj. Lice koje je krcatelj ovla-stio da u njegovo ime ukrca robu može u njegovo ime da potpiše tovarni list, ali u tom slučaju to lice mora izričito da navede da je potpis stavio u ime krcatelja. Tovarni list prati robu i pre-daje se primaocu. Krcatelj može da zahteva da mu se izda jedan prepis tovarnog lista s potpisom brodara, a brodar može da zahteva da mu se izda jedan prepis tovarnog lista s potpisom krca-telja. Izdavanjem tovarnog lista pretpostavlja se, dok se protivno ne dokaže, da je zaključen ugovor o prevozu i da je teret primljen na prevoz pod uslovima koji su u tovarnom listu nave-deni. Nepostojanje, neispravnost ili gubitak tovarnog lista ne utiču na postojanje, valjanost i sadržaj ugovora o prevozu. Tovarni list mora da sadrži: mesto i dan njegovog izdavanja; mesto i dan preuzimanja tereta; fi rmu, odnosno naziv, odnosno ime i adresu brodara i krcatelja; pred-viđeno mesto iskrcavanja; fi rmu, odnosno naziv, odnosno ime i adresu primaoca; opis tereta, i to uobičajeni naziv i način pakovanja, oznake za identifi kaciju, težinu tereta, obim ili količinu drukčije izraženu kao i, ako je to potrebno, broj komada ili koleta, a u slučaju opasnog tereta - naznačenje o njegovoj opasnosti; i dr. Podatke u tovarni list i u njegove prepise unosi krcatelj. Brodar može u tovarni list da unese primedbe. Ako brodar u tovarni list nije uneo primedbe, pretpostavlja se, dok on protivno ne dokaže, da je teret primio onako kako je naznačen u tovar-nom listu. Ako brodar u tovarni list unese primedbe, pretpostavlja se da je teret preuzet onako kako ga je predao primaocu, dok zakoniti imalac tovarnog lica ne dokaže suprotno.

Kao dokaz o količini tereta koji je ukrcan na brod ili iskrcan sa broda služe tzv. brojački listići; O prevoznim u pomorskom prevozu rove, detaljnije, Č. Pejović, Prevozne isprave u pomorskoj plovidbi, Cetinje, 1992.

213

štetu koja je usled toga nastala; visina naknade štete ne može da pređe iznos koji bi brodar bio dužan da plati ako odgovara za potpuni gubitak tereta.

U određenim slučajevima (smetnje u prevozu, izdavanju robe, i sl.) brodar je dužan da zahteva uputstva od naručioca ili lica ovlašćenog da raspolaže teretom (kad je brod iz bilo kojih razloga sprečen da započne ili nastavi započeto putova-nje, a smetnja bi mogla da traje duže vreme ili je njeno trajanje neizvesno, brodar je dužan da traži uputstva od naručioca ili lica ovlašćenog da raspolaže teretom; ako brodar ne može da traži uputstva ili da izvrši primljeno uputstvo, dužan je da, prema okolnostima slučaja prekrca teret, da se vrati s teretom u polaznu luku ili da postupi na drugi način, vodeći pri tom računa o interesima brodara i korisnika prevoza; takođe, brodar je dužan da zatrži uputstva i ako se primalac tereta ne javi ili se ne može pronaći ili ne može da preuzme teret ili se pre predaje tereta javi više zakonitih imalaca teretnice).

Kad brod stigne u luci iskrcaja, brodar je dužan da preda robu zakonitom ima-ocu teretnice, odnosno licu navedenom u tovarnom listu, a ako ove isprave nisu izdate - licu ovlašćenom na osnovu ugovora o prevozu. Primalac može zahtevati od brodara da mu preda teret samo ako su ispunjene sve obaveze koje za korisni-ka prevoza proizilaze (ovlašćeni imalac teretnice ima pravo da, čim teret stigne u luku odredišta/iskrcaja, pod uslovom da ispuni sve obaveze koje proizlaze iz te-retnice, zahteva da mu brodar preda teret a prilikom preuzimanja tereta, ovlašće-ni imalac teretnice dužan je da teretnicu vrati brodaru; ako je za teret koji se prevozi izdat tovarni list, primalac ima pravo, čim teret stigne u luku odredišta, da traži od brodara, pod uslovom da ispuni svoje obaveze koje proizilaze iz tovar-nog lista, da mu uruči tovarni list i preda teret; ako za teret koji se prevozi nije izdata prevozna isprava, primalac ima pravo da traži od brodara kad brod stigne u luku odredišta da mu preda teret, pod uslovom da ispuni obaveze koje ga terete na osnovu ugovora; brodar ima pravo da zahteva od lica kome predaje teret da mu izda potvrdu da je teret primilo, a ako je predat i tovarni list - i potvrdu o prijemu tovarnog lista).391 Brodar je dužan da iskrca robu, ako ugovorom nije drukčije određeno. Obaveza predaje tereta primaocu postoji kod vozarskih ugovora.

Brodar ima pravo da zahteva od lica kome predaje teret da mu izda potvrdu da je teret primilo, a ako je predat i tovarni list - i potvrdu o prijemu tovarnog lista.

11.3.4. Prava brodara

Osnovno pravo brodara jeste pravo na vozarinu kao cenu usluge prevoza. Plaća-nje vozarine može predstavljati obavezu naručioca prevoza ili primaoca. Visina vozarine određuje se ugovorom o prevozu, a ako nije određena ugovorom, onda

391 Vidi, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, čl. 571-574.

214

je odrediva prema prosečnom vozarskom stavu koji važi za istu vrstu tereta u luci ukrcaja. Visina vozarine može biti određena paušalno (bez obzira na količinu robe koja se prevozi; ovo pre svega kod brodarskih ugovora, kada se vozarina, najčešće, ugovara za čitavo vreme ili putovanje za koje brod stoji na raspolaganje naručio-cu), po jedinici tereta (prema težini tereta ili po komadu; ovo pre svega kod vo-zarskih ugovora), po dužini vremena korišćenja broda kod brodarskog ugovora na vreme, po jedinici vrednosti pojedinih pošiljki tereta. Ugovarači mogu predvide-ti plaćanje vozarine unapred, nakon obavljenog prevoza, delimično unapred pri-likom ukrcaja i naknadno prilikom iskrcaja. U linijskoj plovidbi vozarina se obič-no unapred određuje tarifom brodara. Pravilo je da se vozarina plaća samo za prevezeni teret i u luci iskrcaja/odredišta stavljen primaocu na raspolaganje. Ako je u ugovoru uneta klauzula puno za prazno, plaća se puna vozarina za celu ugo-vorenu količinu tereta, i ako nije ukrcan ceo teret ili nije uopšte ukrcan, a brodar za to nije odgovoran. Ipak, ako je ukrcan deo tereta (ili teret uopšte nije ukrcan) a brodar je raspolagao neiskorišćenim brodskim prostorom, ugovorna vozarina se srazmerno smanjuje. Do smanjenja vozarine može doći i u slučaju raskida ugo-vora usled dejstva više sile, kada se plaća vozarina srazmerno pređenom putu. Do povećanja vozarine, pak, dolazi ako se ukrca veća količina robe od ugovorene; ako se ukrca drugi teret u odnosu na ugovoreni, za koji je predviđen veći vozarski stav; ako se ukrca teret na brod bez pristanka brodara ili se ukrca teret koji je neispravno ili netačno naznačen; u slučaju produžetka roka za prevoz zbog nalo-ga naručioca ili krcatelja.

Brodar ima pravo i na naknadu određenih troškova u vezi sa prevozom (koji nisu obuhvaćeni vozarinom)392, pravo na naknadu za sporedne usluge, pravo za-konske zaloge i pridržaja robe393; pravo na naknadu štete u određenim slučajevima (naručilac je odgovoran brodaru za pričinjenu štetu licima, brodu, teretu, okolini i za sve druge štete i troškove prouzrokovane manjkavim stanjem ambalaže; na-ručilac je odgovoran brodaru za pričinjenu štetu licima, brodu, teretu, okolini i za sve druge štete i troškove prouzrokovane prirodnim svojstvima i stanjem tereta, ako brodaru ta svojstva i stanje tereta nisu bili niti morali da budu poznati; naru-čilac odgovara brodaru za štetu koja je prouzrokovana zbog toga što su on ili kr-catelj dali netačne podatke ili nepotpune podatke o količini, vrsti i oznakama te-reta; takođe, i kad krcatelj nije zapovedniku broda na vreme predao carinske i 392 Tako: kod brodarskog ugovora na vreme za ceo brod naručilac je dužan da, pored plaćanja

vozarine, snabdeva brod o svom trošku pogonskim gorivom i mazivom i vodom potrebnom za pogonske mašine broda i druge mašinske uređaje broda, kao i da plaća lučke i plovidbene naknade; ako do isteka prekostojnica iskrcaj ne bude završen, zapovednik broda može da iskr-ca teret i da ga čuva ili da ga da na čuvanje javnom skladištu ili drugom podesnom licu, na trošak primaoca; korisnik prevoza snosi i troškove za spasavanje tereta, ako je za vreme izvr-šenja plovidbenog poduhvata zapovednik broda na kome se nalazio teret morao da pozove u pomoć spasioca.

393 Vidi, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, čl. 637-642.

215

druge isprave potrebne za ukrcaj, prevoz i iskrcaj tereta; naručilac odgovara bro-daru za štetu koja mu je prouzrokovana ukrcajem ili prevozom stvari čiji je uvoz, izvoz ili prevoz zabranjen, ili se krijumčare, ako u vreme ukrcavanja ta svojstva brodaru nisu bila niti su morala biti poznata).

11.3.5. Odgovornost brodara

Brodar odgovara za svako oštećenje, manjak ili gubitak tereta (smatra se da postoji gubitak tereta ako roba nije predata po isteku 60 dana od dana kada je trebalo da bude predata) za vreme od preuzimanja tereta na prevoz pa do predaje, kao i za štetu prouzrokovanu zakašnjenjem u u predaji tereta primaocu (zadocnje-nje u predaji tereta postoji ako teret nije predat primaocu u ugovorenom roku, ili kad taj rok nije ugovoren, ako teret nije predat primaocu u primerenom roku). Radi se o pretpostavljenoj krivici brodara.

Po istom kriterijumu brodar odgovara i za radnje i propuštanja zapovednika broda, drugih članova posade broda i ostalih lica koja rade za brodara u okviru vršenja njihovih dužnosti. Ovde postoje dva izuzetka. Prvo, brodar ne odgovara za oštećenje, manjak ili gubitak tereta, kao i zadocnjenje u predaji tereta, koji su prouzrokovani radnjama ili propuštanjima navedenih lica u plovidbi i rukovanju brodom. Brodar ne odgovara za tzv. nautičke greške zapovednika i posade (npr.brod se greškom zapovednika nasukao pa je teret oštećen) brodar ne odgovara. Brodar odgovara za tzv. trgovačke greške zapovednika i posade (npr. teret je oštećen zato što nije pravilno složen ili čuvan/provetravan i sl. na brodu). Isklju-čenje odgovornosti brodara za štetu na teretu usled nautičke greške zapovednika broda i posade argumentuje se time da brodar nema mogućnosti da neposredno kontroliše kako zapovednik i posada rukuju brodom; zato ako je usled nautičke greške zapovednika i posade došlo do plovidbene nezgode, brodar će snositi šte-tu na brodu a naručilac na teretu (naručilac se od ovakvih opasnosti može obez-bediti zaključivanjem ugovora o osiguranju robe u prevozu).394 Drugo, za štetu koja je teretu na brodu prouzrokovana požarom, brodar pomorskog broda odgo-vara samo ako se dokaže da je požar skrivio ličnom radnjom ili propuštanjem; ako je požar na brodu prouzrokovan nepažnjom zapovednika ili posade, brodar neće odgovarati za štetu na teretu. Prema Hamburškim pravilima, brodar odgovara i za nautičke greške zapovednika i posade (ova pravila naša zemlja nije ratifi kova-la).

Brodar se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala iz uzro-ka koje nije mogao da spreči niti otkloni pažnjom urednog brodara. Ovo je opšti osnov oslobađanja od odgovornosti brodara. Pored opšteg osnova oslobađanja brodara od odgovornost postoji i tzv. posebni osnovi oslobađanja od odgovornosti


216

brodara; brodar ne odgovara za štetu na teretu za koju dokaže da je nastala zbog neke od zakonom predviđenih posebnih okolnosti. Te okolnosti su: skrivene mane broda ili njegova nesposobnost za plovidbu, ako se pokazala za vreme putovanja; viša sila, pomorske nezgode, ratni događaji, međunarodni zločini na moru, nemi-ri i pobune; sanitarna ograničenja ili druge mere i radnje državnih organa; radnje ili propusti krcatelja ili lica ovlašćenih da raspolažu teretom, ili lica koja za njih rade; štrajk ili bilo koje druge smetnje koje potpuno ili delimično sprečavaju rad; spasavanje ili pokušaj spasavanja ljudi i imovine na moru; skretanje broda radi spasavanja ili pokušaja spasavanja ljudi i imovine na moru ili drugi opravdani razlog; prirodni gubitak u težini ili zapremini tereta ili oštećenje, ili gubitak koji nastaje zbog sopstvene mane, skrivene mane ili posebne prirode tereta; nedovolj-no pakovanje ili nejasne ili nedovoljno trajne oznake na teretu. Međutim, brodar će ipak biti odgovoran za štetu na teretu, i pored toga što je dokazao da postoji neki od razloga za isključenje njegove odgovornosti, ako korisnik prevoza doka-že da je šteta prouzrokovana ličnom krivicom brodara ili krivicom lica za čije je radnje i propuštanja odgovoran brodar, a koji se ne odnose na plovidbu i rukova-nje brodom (nautičke greške). Dakle, dokazivanjem postojanja nekog od posebnih razloga oslobađanja od odgovornosti za štetu na teretu, brodar prebacuje teret dokazivanja na drugu stranu (korisnika prevoza).

Brodar odgovara za vrednost izgubljene stvari ili njenog dela i za umanjenje vrednosti oštećene stvari. Visina štete za gubitak stvari određuje se prema prome-tnoj vrednosti druge stvari iste količine i svojstava u luci odredišta, na dan kad je brod stigao u tu luku, ili ako nije stigao - kad je morao da stigne. Ako se visina štete za gubitak stvari ne može da odredi na ovaj način, ona se određuje prema prometnoj vrednosti stvari u luci ukrcaja u vreme odlaska broda, povećanoj za troškove prouzrokovane prevozom. Visina štete za oštećene stvari, određuje se u visini razlike između prometne vrednosti te stvari u neoštećenom stanju i prome-tne vrednosti te stvari u oštećenom stanju. Visinu štete za izgubljene, odnosno oštećene stvari koja se ne može odrediti ni na jedan od navedenih način, utvrđuje sud. U slučaju zakašnjenja sa predajom tereta, visina štete odmerava se prema okolnostima konkretnog slučaja.

Brodar odgovara limitirano za gubitak i oštećenje robe (pravilo). Postoje tri sistema limitiranja odgovornosti: ograničenje odgovornosti brodara za gubitak i oštećenje robe po jedinici tereta (pod jedinicom tereta smatra se koleto ili komad, a kod tereta u rasutom stanju metar, kubni metar, odnosno druga mera, prema tome na osnovu koje jedinice mere je ugovorena vozarina; ako se roba nalazi u kontej-nerima, jedinica tereta je ceo kontejner ili paleta, ako u teretnici nije naveden broj jedinica tereta sadržanih u njima, kada se jedinocom tereta smatra svaka jedinica iz kontejnera ili palete posebno); ograničenje odgovornosti po kilogramu bruto težine; ograničenje odgovornosti brodara po veličini broda (brodar osniva u van-

217

parničnom sudskom postupku poseban fond, čija visina zavisi od tonaže broda; predviđena je mogućnost osnivanja 3 fonda: za naknadu materijalne štete, za te-lesne štete, za naknadu materijalne i telesne štete; utvrđeni iznosi po toni broda množe se sa ukupnom tonažom broda i dobija se ukupni iznos na koji je ograni-čena odgovornost brodara). U našem pravu, ne propisuje se poseban limit nakna-de za zakašnjenje, već se određuje jedinstven limit za štete gubitka, oštećenja i zakašanjenja. Pravila limitirane (ograničene) odgovornosti ne primenjuju se u slučaju dokazane krivice brodara (namera i gruba nepažnja) i u slučaju deklara-cije vrednosti pošiljke.

U izvršenju ugovora o prevozu robe pomorskim putem može učestvovati više brodara. Tada će odgovornost brodara zavisiti od načina njihovog učešća u pre-vozu robe: (1) ako je ugovorom predviđeno da će prevoz vršiti više brodara suk-cesivno (direktni prevoz; prvi brodar koji je primio teret na prevoz izdaje direktnu teretnicu za ceo ugovoreni put a svaki dalji brodar stupa u ugovor prijemom robe i direktnog tovarnog lista), postoji solidarna odgovornost svih brodara koji su učestvovali u prevozu (pa i onog koji je samo zaključio ugovor a nije vršio prevoz) za gubitak i oštećenje robe, dok za zadocnjenje odgovara korisniku prevoza brodar koji je zaključio ugovor o prevozu i brodar koji je predao robu primaocu; (2) ako je jedan brodar zaključio ugovor ali je prevoz u celini ili delom poverio drugom brodaru, jedino odgovara ugovorni brodar; (3) ako se ugovorni brodar samo oba-vezao da pribavi usluge drugih brodara u ime naručioca prevoza, onda on odgo-vara samo za njihov izbor, a ne i za realizaciju prevoza (za realizaciju prevoza odgovaraju solidarno stvarni brodari).

Korisnik prevoza (primalac) može ostvarivati svoja prava u slučaju gubitka ili oštećenja robe ili zakašnjenja u prevozu, na način i u rokovima zakonom propisa-nim (primalac treba da pregleda stvar kada je preuzima od brodara; ako se usta-nove nedostatci odnosno delimičan gubitak ili oštećenje robe potrebno je staviti pismeni progovor/protest; ako su brodar i primalac prilikom iskrcavanja i predaje tereta zajednički pismeno utvrdili da postoji oštećenje ili manjak tereta, nije po-trebno stavljanje prigovora; prigovor mora da bude dovoljno određen; prigovor mora da bude dovoljno određen a ako je vidljiv odmah; ako primalac stavi pisme-ni prigovor u roku, pretpostavlja se, dok brodar protivno ne dokaže, da su navodi prigovora istiniti; ako primalac tereta ne stavi pismeni prigovor/protest zbog oštećenja ili manjka tereta, odmah prilikom preuzimanja, pretpostavlja se, dok primalac ne dokaže suprotno, da mu je teret predat onako kako je naznačen u te-retnici, odnosno u tovarnom listu, ili ako prevozna isprava nije izdata, onako kako je primljen na prevoz; prema tome, ako primalac tereta nije stavio odgovarajući prigovor, odgovornost brodara za štetu na teretu ne prestaje nego se samo menja teret dokazivanja da je šteta stvarno postojala; rok zastarelosti za potraživanja iz ugovora o prevozu stvari brodom je godinu dana).

218

Kada se radi o odgovornosti brodara onda su potrebne još neke napomene: prvo, odgovornost brodara za štetu na teretu može imati i ugovornu i vanugovor-nu prirodu - odredbe zakona o odgovornosti brodara, odnose se na sve ugovorne i vanugovorne zahteve koji su na bilo kojoj osnovi postavljeni protiv brodara za oštećenje, manjak ili gubitak tereta395; drugo, iste zakonske odredbe se primenju-ju i kad se radi o brodarskom i kad se radi o vozarskom ugovoru; treće, pravila o odgovornosti brodara su imperativna uz neke izuzetke - odredbe zakona koje se odnose na odgovornost brodara, ne mogu se ugovorom menjati na štetu korisnika prevoza a izuzetno mogu se ugovorom menjati u korist brodara u slučaju: ošteće-nja, manjka ili gubitka tereta nastalog pre početka ukrcavanja ili posle iskrcaja; štete zbog zadocnjenja; prevoza živih životinja; prevoza tereta koji je na osnovu pismenog pristanka krcatelja smešten na palubi.396

11.3.6. Zajednička havarija

Zajednička havarija predstavlja posebnu vrstu štete koja se desi u plovidbenom poduhvatu na brodu i teretu kao i troškovi u vezi sa brodom i teretom, za koju važe posebna pravila, a koje snosi ne samo ono lice koje ih je prouzrokovalo ili ono lice koje je njima pogođeno nego sva lica koja učestvuju u plovidbenom podu-hvatu ih zajednički snose. Sve ostale štete za vreme plovidbenog poduhvata pred-stavljaju tzv. zasebne ili posebne havarije i svaku od tih šteta snosi lice koje je za nju odgovorno ili koje je ta šteta pogodila.

Koji je smisao zajedničke havarije? U izvršenju plovidbenog poduhvata uče-stvuje više lica: brodar i jedan ili više korisnika prevoza. Njihova zajednički inte-res je da plovidbeni poduhvat bude uspešno završen, pa i uz izvanredne žrtve i troškove koje budu potrebni. U njihovom je interesu da se nekom izvanrednom žrtvom ili troškom izbegnu veće štete i troškovi, s tim što će takve žrtve ili tro-škove snositi svi koji su od njih imali koristi.397

Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (čl. 836. st. 1.) defi niše zajedničku havariju kao svaki nameran i opravdan vanredan trošak i svaku namernu i oprav-danu štetu, učinjenu, odnosno prouzrokovanu od zapovednika broda ili drugog lica koje ga zamenjuje, radi spasavanja imovinskih vrednosti učesnika u istom pomorskom poduhvatu od stvarne opasnosti koja im zajednički preti.

Zajednička havarija deli se na havarije štete i havarije troškova. U havarije štete spadaju bacanje tereta u more, štete prouzrokovane brodu ili teretu prodorom vode u brod kroz otvorena grotla ili druge otvore učinjene u svrhu izbacivanja tereta, gašenje požara na brodu, rezanje podrtine, štete strojevima i kotlovima, 395 Vidi, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, čl. 617.396 Vidi, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, čl. 615.397 I. Jankovec, Pomorske havarije, Beograd, 1965, str. 38.

219

brodske stvari i zalihe upotrebljene kao gorivo, štete na teretu nastale iskrcavanjem i drugim manipulisanjem, i dr. U havarije troškova spadaju: nagrade za spasavanje, troškovi olakšanja nasukanog broda, troškovi u luci skloništa, troškovi privreme-nih popravki; i dr. U zajedničku havariju ne spadaju: štete na brodu ili njegovim delovima, odnosno teretu koji su u čast žrtvovanja već bili oštećeni pomorskim nezgodama ili zahvaćeni požarom, štete preopterećenja jedara, jarbola, dizalica, strojeva i kotlova broda radi sprečavanja od nasukavanja, štete na teretu koji nije ukrcan u skladu sa trgovačkim običajima ili je bio ukrcan bez znanja brodara ili je bio svesno krivo deklarisan. Slučajevi posebne havarije su npr. oštećenje broda u požaru ili nevremenu, oštećenje robe zbog sopstvenih svojstava ili mana, i dr.398

Za postojanje zajedničke havarije moraju kumulativno biti ispunjeni sledeći uslovi: prvo, zajednička havarija je šteta prouzrokovana radnjom čeoveka, po odluci zapovednika broda ili lica koje ga zamenjuju (štete od prirodnih događaja nikad ne mogu predstavljati zajedničku havariju); drugo, zajedničkom havarijom mogu se smatrati samo one štete koje su prouzrokovane namerno i razumno (ne slučajno ili nepažnjom); treće, zajednička havarija može postojati samo u slučaju kad postoji zajednički pomorski poduhvat, odnosno poduhvat u kome je angažo-vano više lica/interesa a pod interesima se podrazumevaju brod, vozarina i teret; četvrto, za zajedničku havariju je poterbno da u trenutku prouzrokovanja štete postoji zajednička opasnost za sve, odnosno najmanje dva interesa angažovana u pomorskom poduhvatu, pri čemu intezitet opasnosti ne mora biti isti u pogledu broda i tereta, ali i u pogledu broda i u pogledu tereta opasnost mora biti ozbiljna i cilj preduzetih radnji treba da bude zajedničko spasavanje i broda i tereta. Opa-snost koja preti samo jednom interesu ne vodi primeni pravila zajedničke havari-je. Dalje, ako su i pored preduzetih mera propali i brod i teret nema mesta prime-ni pravila zajedničke havarije (ne može sye izvršiti raspodela štete na brod i teret). Za zajedničku havariju nije bitno iz kojih je razloga nastao događaj koji je izaza-vao potrebu preduzimanja čina zajedničke havarije, da li je to viša sila ili radnja učesnika plovidbenog poduhvata; dužnost doprinosa u zajedničku havariju posto-ji i u slučaju kad je šteta ili trošak prouzrokovan krivicom jednog od učesnika plovidbenog poduhvata, a takav učesnik će biti dužan da ostalima naknadi iznose koje su oni morali da plate kao doprinose za zajedničku havariju.

Štetu i trošak koji predstavljaju zajedničku havariju snose svi učesnici plovid-be srazmerno vrednosti imovine sa kojom su učestvovali u izvršenju plovidbenog poduhvata. Radi raspodele zajedničke havarije na sve učesnike u plovidbenom poduhvatu obrazuju se dve mase: dužnička, koja služi za namirenje šteta i troško-va iz zajedničke havarije (dužničku masu zajedničke havarije sačinjava spašena imovina, vrednost žrtvovane imovine i umanjena vrednost oštećene imovine;), i 398 Vidi, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 639-641.

220

poverilačka, koju čine štete i troškovi zajedničke havarije (poverilačku masu za-jedničke havarije sačinjava žrtvovana vrednost i umanjena vrednost oštećene imo-vine, kao i troškovi koji se smatraju zajedničkom havarijom, uključujući i troško-ve likvidacije zajedničke havarije); u dužničku masu ne ulaze - predmeti za ličnu upotrebu posade i prtljag putnika za koji nije izdata prtljažnica ili teretnica, a u poverilačku masu ne ulaze - gubitak ili šteta na izbačenom teretu koji nije bio smešten u brod u skladu sa priznatim običajima, teret ukrcan bez znanja brodara, kao i teret koji je namerno pogrešno naznačen; ako je spasen teret koji je ukrcan bez znanja brodara ili namerno pogrešno opisan, ovaj teret ulazi u dužničku masu. Upoređivanjem ove dve mase dobija se procenat za izračunavanje tzv. doprinosa za zajedničku havariju.399

Osnovno načelo koje se primenjuje prilikom obračunavanja doprinosa za za-jedničku havariju jeste da svaki učesnik u plovidbenom poduhvatu koji plaća doprinos za zajedničku havariju ima takav položaj da je nebitno čija je stvar žr-tvovana ili ko je snosio troškove spasavanja; srazmeran deo štete koja predstavlja zajedničku havariju snosi i onaj učesnik čija je stvar spasena i onaj čija je stvar žrtvovana.

Postupak određivanja koje će štete, odnosno troškovi biti priznati kao zajednič-ka havarija i određivanje doprinosa za zajednički havariju vrši se u postupku li-kvidacije zajedničke havarije.

Postupak likvidacije zajedničke havarije sprovodi likvidator zajedničkih hava-rija. Likvidator je lice osposobljeno i ovlašćeno za sprovođenje likvidacije zaje-dničkih havarija. Imenuje ga brodar (ako ga ne imenuje brodar, svaki učesnik plovidbenog poduhvata u kome je došlo do zajedničke havarije ima pravo da do isteka roka zastarelosti zatraži od suda da imenuje likvidatora). Za likvidaciju zajedničke havarije likvidator sastavlja deobnu osnovu. Deobna osnova sastoji se od popisa poverilačke mase i dužničke mase i vrednosti njihovih pojedinih stavki, njihove ukupne vrednosti, procenta doprinosa i iznosa koji svaki učesnik podu-hvata snosi na ime doprinosa zajedničke havarije. Deobna osnova se dostavlja učesnicima plovidbenog poduhvata. Svaki učesnik plovidbenog poduhvata u kome je došlo do zajedničke havarije ima pravo da traži od likvidatora da obrazloži onaj deo deobne osnove koji se na njega odnosi i ima pravo prigovora. Posle razma-tranja prigovora, likvidator sastavlja konačnu deobnu osnovu. Svaki učesnik plo-vidbenog poduhvata ima pravo da u roku od 30 dana od dana primljene konačne deobne osnove podnese sudu prigovor protiv konačne deobne osnove. Sud raspra-vlja o prigovoru u vanparničnom postupku. Na osnovu konačne deobne osnove, onaj učesnik plovidbenog poduhvata koga je pogodila žrtva/šteta ili rošak koji predstavljaju zajedničku havariju ima pravo da zahteva od ostalih učesnika da mu

399 Više, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 485-486.

221

plate iznose doprinosa koji na njih otpadaju. Potraživanje za isplatu doprinosa iz zajedničke havarije zastareva po isteku jedne godine od dana kad je brod stigao u luku završetka zajedničkog poduhvata u toku koga je nastupio događaj na kome se zasniva zahtev za doprinos iz zajedničke havarije; ovaj rok zastarevanja preki-da se od dana kad je brodar imenovao likvidatora, odnosno od dana kad je neki drugi učesnik plovidbenog poduhvata od suda zatražio imenovanje likvidatora, pa do dana kad je konačna deobna osnova postala pravosnažna.

Brodar ima pravo da zadrži teret koji ulazi u dužničku masu dok ne dobije jemstvo da će mu dužnik isplatiti svoj deo doprinosa koji ga tereti u zajedničkoj havariji (u praksi, može se uplatiti tzv. havarijski depozit i osloboditi teret ili dati izjava osiguravača - tzv. havarijska obveznica/bond kojim se osiguravač obave-zuje da plati doprinos na strani tereta, nakon čega će brodar predati teret primao-cu).

11.4. Ugovor o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi

Ugovor o prevozu robe unutrašnjim vodenim putevima (plovnim rekama, je-zerima, kanalima) je takav ugovor kojim se brodar obavezuje da će prevesti od-ređenu robu od jednog pristaništa do drugog, ili staviti na raspolaganje za prevoz brod, deo broda ili brodskog prostora krcatelju, a krcatelj se obavezuje da za to plati određenu vozarinu.

Ugovor o prevozu robe unutrašnjim vodenim putevima kod nas je regulisan Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. Za ugovore o međunarodnom pre-vozu robe Dunavom od posebnog je značaja Bratislavski sporazum o opštim uslo-vima prevoza tereta od 1955. godine (revidiran 1968, 1970, 1972.).

Ugovor o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi ima neke osobenosti u odnosu na ugovor o prevozu robe pomorskim putem i to u pogledu prava i obaveza ugo-vornih strana i u pogledu odgovornosti brodara.

Osobenosti ugovora o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi u pogledu prava i obaveza ugovornih strana su: brodar unutrašnje plovidbe dužan je da pažnju ure-dnog brodara pokaže, kad je u pitanju osposobljavanje broda za plovidbu, ne samo na početku putovanja nego tokom celog putovanja; ukrcaj robe vrši krcatelj, osim kod linijske plovidbe kad brodar preuzima robu ispod čekrga; zaključenje podbro-darskog ugovora (podčarter) od strane naručioca je moguć samo ako je izričito ugovoreno brodarskim ugovorom; ako krcatelj nije zahtevao izdavanje teretnice, brodar ili krcatelj imaju pravo da zahtevaju da se izda tovarni list za robu koja je predata brodaru; primalac koji traži predaju tereta dužan je da podmiri brodaru potraživanja za koja nije izričito navedeno da ih plaća naručilac; naručilac može da odustane od ugovora pre početka ukrcavanja, s tim što je dužan da plati celu

222

vozarinu, naknadu za prekostojnice i druge troškove koje je imao brodar, a koji nisu uračunati u vozarinu; pravila o zajedničkoj havariji primenju se samo ako je to izričito ugovoreno.

Osobenosti ugovora o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi u pogledu odgovor-nosti brodara su: brodar odgovara za stanje broda tokom čitavog prevoza; brodar odgovara i za tzv. trgovačke i za tzv. nautičke greške zapovenika broda i posade; brodar odgovara za štete na teretu od požara, bez izuzetka; brodar se može oslo-boditi od odgovornosti po posebnom pravnom režimu slučajeva posebnih opasno-sti analogno oslobađanju po ovom osnovu prevozilaca kopnenog prevoza (u ove slučajeve spadaju: smeštaj tereta na palubi, ako je takav prevoz ugovoren i nave-den u prevoznoj ispravi; neodgovarajuća ambalaža; ukrcavanje od strane krcatelja ili iskrcavanje od strane primaoca; prevoz u plombiranom skladištu broda, pod uslovom da je skladište plombirao krcatelj i da su plombe neoštećene u času pre-daje tereta primaocu; prevoz robe koja je po svojim svojstvima podložna oštećenju, manjku ili gubitku, a naročito zbog loma, rđanja, truljenja, sušenja, curenja, nor-malnog rastura ili delovanja glodara; prevoz živih životinja); brodar u slučaju zakašnjenja u prevozu odgovara za štetu do visine vozarine koja se odnosi teret predat sa zakašnjenjem; limiti ograničenja odgovornosti brodara unutrašnje plo-vidbe po veličini broda razlikuju se od limita ograničenja takve odgovornosti brodara pomorskog prevoza; brodar odgovara neograničeno tj do iznosa dokaza-ne štete i za krivicu lica kojima se služi u svom poslovanju.

U slučaju sumnje da li je oštećenje, manjak ili gubitak tereta nastao na podru-čju pomorske ili unutrašnje plovidbe, pretpostavlja se, dok brodar suprotno ne dokaže, da su nastali na području one plovidbe čija je primena propisa nepovoljna za brodara. Ako se radi o prevozu delom u pomorskoj, a delom u unutrašnjoj plovidbi, brodar za zadocnjenje u predaji tereta odgovara prema propisima one plovidbe na čijem području se nalazi luka, odnosno pristanište u kome, na osnovu ugovora, mora da se preda teret.

Tegljenje i potiskivanje

Ugovorom o tegljenju (pomorski prevoz i prevoz na unutrašnjim vodama), odnosno potiskivanju (prevoz na unutrašnjim vodama), brodar tegljača, odnosno potiskivača, obavezuje se da svojim brodom tegli ili potiskuje drugi brod ili obje-kat do određenog mesta ili za određeno vreme ili za izvođenje određenog zadatka, a brodar tegljenog, odnosno potiskivanog broda (odnosno drugo lice kod tegljenja drugog objekta) se obavezuje da za to plati tegljarinu.

Visina tegljarine određuje se ugovorom.

Tegljenjem u pomorskoj plovidbi upravlja zapovednik tegljenog broda, a u unutrašnjoj plovidbi zapovednik tegljača, ako nije drukčije ugovoreno .

223

Tegljenje započinje: u pomorskoj plovidbi kad se tegljač po nalogu zapovedni-ka tegljenog broda stavi u položaj da može obavljati tegljenje, ili kad tegljač po naredbi zapovednika tegljenog broda primi ili preda uže za tegljenje ili kad započ-ne potiskivanje tegljenog broda ili obavljanje bilo kog drugog manevra potrebnog za tegljenje zavisno od toga šta je ranije nastupilo; a u unutrašnjoj plovidbi u trenutku kad je tegljač po nalogu zapovednika broda koji upravlja tegljenjem, primio ili predao uže za tegljenje.

Tegljenje se završava: u pomorskoj plovidbi kad se izvrši konačni nalog zapo-vednika tegljenog broda da se otpusti uže za tegljenje, ili kad prestane potiskiva-nje ili bilo koji manevar potreban za tegljenje, zavisno od toga šta je kasnije na-stupilo; a u unutrašnjoj plovidbi u trenutku kad se izvrši konačni nalog zapove-dnika koji upravlja tegljenjem da se usidri, odveže, odnosno i usidri i odveže te-gljeni brod, ili da se tegljeni brod preda drugom brodu, a po nalogu zapovednika broda, koji upravlja tegljenjem, pusti se uže za tegljenje;

Potiskivanje u unutrašnjoj plovidbi započinje u trenutku kad je potiskivač po nalogu zapovednika broda, koji upravlja potiskivanjem, vezan za brod koji uzima u potiskivani sastav; a završava se u trenutku kad se potiskivani brod usidri, od-veže i preda ovlašćenom licu koje vrši nadzor nad bezbednošću broda u pristani-štu ili na sidrištu.

Ako tegljač tegli plovni objekt koji nema posadu, brodar tegljača mora prime-nom uobičajenih mera da se brine za održavanje sposobnosti za plovidbu tegljenog objekta u stanju u kome ga je primio na tegljenje. Brodar tegljača u unutrašnjoj plovidbi mora da se brine za očuvanje tereta na tegljenom objektu, ako tegljeni objekt nema posadu, a brodar tegljača u pomorskoj plovidbi - ako izričito preuzme takvu obavezu (brodar tegljača odgovara za štetu nastalu na teretu prema odred-bama zakona koje se odnose na odgovornost brodara za prevoz stvari). Brodar tegljača može ugovoriti prevoz tereta tegljenjem svojim ili tuđim brodom (u slu-čaju sumnje pretpostavlja se da je zaključen ugovor o tegljenju).

Za naknadu štete koja nastane sudarom brodova koji plove u teglju ili u potpi-skivanom sastavu, ili između njih i trećih brodova, primenjuju se odredbe zakona o naknadi štete zbog sudara brodova.

Ako tegljeni brod dođe u opasnost zbog okolnosti za koje brodar tegljača pre-ma ugovoru o tegljenju nije odgovoran, pa tegljač učestvuje u spasavanju, brodar tegljača u slučaju uspešnog spasavanja ima pravo na nagradu za spasavanje. Bro-dar tegljača nema pravo na nagradu za spasavanje, ako iz ugovora proističe da je tegljarinom obuhvaćena i nagrada za spasavanje. Ako je tegljarina ugovorena samo za slučaj uspešno izvršenog tegljenja, brodar tegljača ima pravo na tegljarinu i kad tegljenje nije uspešno izvršeno, ako dokaže da je za neuspeh tegljenja kriv brodar tegljenog broda. Ako tegljarina nije ugovorena samo za slučaj uspešno izvršenog

224

tegljenja, brodar tegljača nema pravo na tegljarinu ako brodar tegljenog broda dokaže da je za neuspeh tegljenja kriv brodar tegljača.

Pravila o zajedničkoj havariji u pomorskom prevozu primenjuju se i na odno-se tegljača i tegljenog broda.

11.5. Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem


Ugovorom o prevozu stvari vazduhoplovom ugovorni prevozilac se obavezu-je naručiocu prevoza da će prevesti stvar/robu vazduhoplovom, a naručilac pre-voza - da će platiti prevozninu.

Ugovor o prevozu stvari može se odnositi na jedan ili više prevoza ili na prevoz na određeno vreme (bez obzira na broj prevoza), na ceo kapacitet vazduhoplova ili na deo kapaciteta vazduhoplova, na određenu količinu stvari ili na pojedinu stvar.

Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem je dvostrano-obavezan, teretan, tip-ski (u praksi).

Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem zaključuje se kad se ugovorne strane sporazumeju o njegovim bitnim elementima. Radi se o neformalnom ugovoru,(osim ugovora o prevozu stvari celim vazduhoplovom na određeno vreme ili za više prevoza). Prevozilac ima pravo da traži od pošiljaoca da sačini i da mu preda vazduhoplovni tovarni list, a pošiljalac ima pravo da traži od prevozioca da primi tu ispravu. Pošiljalac sačinjava tovarni list u tri originalna primerka i predaje ih zajedno sa stvarima prevoziocu. Prvi primerak zadržava prevozilac, drugi prime-rak prati stvar, a treći primerak prevozilac predaje pošiljaocu pošto ga potpiše. Predajom trećeg primerka tovarnog lista pošiljaocu smatra se da je zaključen ugo-vor o prevozu i da je stvar primljena na prevoz pod uslovima koji su u tovarnom listu navedeni. Pošiljalac i prevozilac mogu ugovoriti da će se treći primerak (primerak za pošiljaoca) tovarnog lista izdati kao tovarni list po naredbi ili na donosioca (prenosivi tovarni list). Prenosivi tovarni list predstavlja hartiju od vre-dnosti i njegovim prenosom na drugo lice vrši se raspolaganje robom koja je označena u tovarnom listu. Nepostojanje ili neispravnost tovarnog lista ne utiče na postojanje ni na punovažnost ugovora o prevozu stvari vazduhoplovom.

Bitni elementi ovog ugovora su određenje predmeta prevoza (stvari/robe koje je prevozilac dužan da preveze; pri prevozu stvari celim kapacitetom vazduhoplo-va može se na prevoz predati druga stvar umesto ugovorene stvari, pod određenim

225

uslovima), određenje prevozne relacije (kod ugovora o prevozu određene stvari/robe; mora se odrediti i mesto opredeljenja) i prevoznina (može biti i odrediva).

Ugovorne strane kod ovog ugovora su prevozilac i naručilac prevoza. Prevo-zilac ne mora sam da izvrši ugovoreni prevoz. Pravi se razlika između ugovornog i stvarnog prevozioca; ugovorni prevozilac je lice koje je zaključilo ugovor o prevozu a stvarni prevozilac je lice koje nije ugovorni prevozilac, ali koje izvrša-va ceo prevoz ili jedan deo tog prevoza. Naručilac prevoza je lice koje sa ugovor-nim prevoziocem zaključuje ugovor o prevozu. Naručilac prevoza može ovlastiti treće lice da u svoje ime preda na prevoz ugovorenu količinu ili deo ugovorene količine stvari (pošiljalac; pošiljalac je lice u čije ime se na osnovu ugovora pre-daje stvar na prevoz) ako je to ugovorom o prevozu stvari predviđeno.Naručilac prevoza, koji je ovlastio pošiljaoca da preda stvar na prevoz, odgovara prevozio-cu za obaveze koje proizilaze iz ugovora o prevozu stvari, ako između naručioca prevoza i prevozioca nije drukčije ugovoreno. I pošiljalac odgovara prevoziocu za obaveze iz ugovora o prevozu stvari koje se odnose na stvar koju je on predao prevoziocu na prevoz. U ovakvom slučaju, naručilac prevoza se obavezuje samo da pošiljaocu pribavi usluge avio-prevozioca, ako u ugovoru između naručioca prevoza i pošiljaoca nije drukčije određeno. Naručilac prevoza, po pravilu, ne odgovara pošiljaocu za rad prevozioca.

Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem kod nas je regulisan ZOO, kao opštim izvorom i Zakonom o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih od-nosa u vazdušnom saobraćaju400 kao posebnim izvorom/zakonom. Za međunaro-dni prevoz od značaja je Konvencija za izjednačavanje izvesnih pravila koja se odnose na međunarodni prevoz vazdušnim putem iz 1929 godine (tzv. Varšavska konvencija); revidirana je Haškim protokolom iz 1955. godine, Gvatamalskim protokolom iz 1971. godine i Montrealskim protokolom iz 1975. godine

11.5.2. Obaveze vazdušnog prevozioca robe

Osnovna obaveza vazdušnog prevozioca je da izvrši ugovoreni prevoz robe, u ugovoreno vreme i ugovorenim prevoznim putem (prevozilac preuzima stvar/robu na prevoz na aerodromu mesta polaska i predaje je primaocu na aerodromu mesta opredeljenja; može biti ugovoreno da će vazduhoplovni prevozilac biti dužan da je dopremi do aerodroma u mestu polaska i/ili da je otpremi sa aerodroma u mestu opredeljenja do odredišta). Da bi mogao da izvrši ovu obavezu, prevozilac je dužan da preuzme robu od pošiljaoca, odnosno lica sa kojim je zaključio ugovor ili od ovlašćenog lica. Prevozilac prima na prevoz ugovorenu robu, ali, kao i u drugim vrstama prevoza, dozvoljava se, načelno, zamena ugovorenog predmeta prevoza, ako se time ne nanosi šteta prevoziocu (pri prevozu stvari celim kapaci-

400 Sl. list SRJ", br. 12/98 i 15/98.

226

tetom vazduhoplova može se na prevoz predati druga stvar umesto ugovorene stvari, ako se time ne menjaju uslovi prevoza na štetu avio-prevozioca, ako zbog toga ne bi došlo do zadržavanja vazduhoplova, ako ne bi bila ugrožena bezbednost vazduhoplova i ako pošiljalac na zahtev avio-prevozioca pruži obezbeđenje za potraživanja koja bi mogla nastati zbog zamene stvari). Dozvoljena je i zamena prevozioca; da umesto ugovornog prevozioca, prevoz robe izvrši stvarni prevozi-lac, pod istim uslovima prevoza. Dozvoljena je i zamena ugovorenog tipa vazdu-hoplova, sa ili bez promene prevozioca. Prevozilac je dužan da preveze robu ugovorenim vazdušnim putem, a ako put nije ugovoren onda putem koji je uobi-čajenim; odstupanje je dozvoljeno ako to zahtevaju razlozi bezbednosti vazdušnog saobraćaja ili drugi opravdani razlozi. Prevozilac je dužan da prevoz izvrši u ugovorenom roku prevoza, a ako rok prevoza nije ugovoren onda u uobičajenom roku, s obzirom na dužinu puta, vrstu vazduhoplova, i druge okolnosti koje su od uticaja na vreme/trajanje prevoza. Pretpostavlja se da rok prevoza počinje da teče od momenta prijema robe na prevoz; ne teče za vreme zadržavanja stvari koje je nastalo usled uzroka koji sprečavaju početak ili nastavak prevoza, za koje nije odgovoran prevozilac. Pretpostavlja se da je rok prevoza istekao časom obavešte-nja datog primaocu da je stvar prispela u mesto opredeljenja i pripremljena za predaju, ili od časa kad je prevozilac pokušao predati stvar primaocu. Ako prevo-zilac iz bilo kojih razloga ne može da izvrši ugovor o prevozu prema ugovorenim uslovima, a smetnja bi trajala duže ili je njeno trajanje neizvesno, dužan je da traži uputstvo od primaoca; ako prevozilac ne može da zbog hitnosti situacije ili kakvog drugog opravdanog slučaja da zahteva uputstva od primaoca ili ne može da postupi po primljenom uputstvu, dužan je da, prema okolnostima slučaja, pre-tovari stvar ili da je vrati u mesto polaska ili da postupi na drugi način, vodeći pri tome računa i o interesima imaoca prava.

Prevozilac izdaje vazduhoplovni tovarni list prilikom zaključenja ugovora, koji može biti prenosivi ili neprenosivi. Tovarni list ne predstavlja ugovor o prevozu, već predstavlja pismenu ispravu koja dokazuje postojanje i sadržinu ugovora.

Prevozilac je dužan da čuva stvar koju je primio na prevoz.

Prevozilac je obavezan da postupa po naknadnim nalozima lica koja imaju pravo raspolaganja robom u toku prevoza. To je pošiljalac, primalac robe i imalac prenosivog tovarnog lista. Pošiljalac, koji je izvršio obaveze iz ugovora, može davati sledeće naloge: da se povuče roba sa aerodroma polaska ili aerodroma opredeljenja; da se zadrži roba u toku prevoza na bilo kom mestu usputnog sleta-nja; da se roba u mestu opredeljenja preda nekom drugom licu a ne onom koje je označeno u tovarnom listu kao primalac robe; vraćanje robe u mesto polaska. Primalac stiče pravo da raspolaže robom kad ona stigne u mesto opredeljenja, ukoliko je izvršio svoje obaveze iz tovarnog lista, a pravima koja proizilaze iz

227

ugovora o prevozu može se koristiti i u slučaju kad prevozilac prizna gubitak robe ili se radi o tzv. pretpostavljenom gubitku robe. Ako primalac odbije prijem robe i tovarnog lista, pošiljalac može ponovo raspolagati robom. Kad je izdat prenosi-vi tovarni list, robom može raspolagati imalac prenosivog tovarnog lista, koji je izvršio obaveze koje iz njega proizilaze. On može dati sledeće naloge: da se roba povuče sa aerodroma polaska, da se zadrži i preda u bilo kom drugom mestu usputnog sletanja, da se vrati u mesto polaska. Prevozilac ima pravo na naknadu troškova koje prouzrokuje izvršenje naknadnih naloga. Prevozilac, međutim, u određenim slučajevima ima pravo da odbije izvršenje naloga (o čemu je dužan da bez odlaganja obavesti podnosioca zahteva): ako izvršenje naloga nije moguće, ako bi izvršenjem naloga nastala šteta na drugim stvarima koje se prevoze, ako bi nastala šteta prevoziocu ili ako bi troškovi izvršenja bili veći od vrednosti robe (osim, ako mu se pruži odgovarajuće obezbeđenje), ako bi se ugrozila bezbednost saobraćaja, kao i ako bi izvršenje naloga bilo protivno carinskim i drugim propi-sima. Ako u drugim okolnostima, osim u navedenim, prevozilac ne izvrši zahtev, odgovoran je za štetu koja zbog toga nastane (iznos naknade štete ne može biti veći od iznosa koji bi prevozilac bio dužan da plati da je stvar u vezi sa kojom nije izvršio nalog izgubljena). Ugovorom o prevozu može se isključiti ili ograničiti pravo na davanje naknadnih naloga (što se upisuje i u tovarni list).

Prevozilac je dužan da nakon prevoza na aerodromu mesta opredeljenja (ako ugovorom nije drukčije određeno) preda robu ovlašćenom primaocu (primaocu koji je naveden u tovarnom listu ili ovlašćenom imaocu prenosivog tovarnog lista, a ako tovarni list nije izdat - licu koje je ugovorom o prevozu ili na drugi način određeno za prijem stvari; ako pošiljalac odredi kao primaoca drugo lice a ne lice koje je navedeno u tovarnom listu, prevozilac je dužan da stvar preda tom drugom licu). Prevozilac je dužan da obavesti primaoca o prispeću robe u mesto oprede-lenja, bez odlaganja. Imalac prenosivog tovarnog lista dužan je da vrati originalni primerak tovarnog lista prevoziocu prilikom prijema robe. Prevozilac ima pravo da zahteva da mu lice kome predaje robu, akoje nije imalac prenosivog tovarnog lista, izda potvrdu o količini i stanju primljene robe. Ako se primalac ne može naći, ili ne želi da preuzme robu ili tovarni list, ili ako nastupe druge smetnje u predaji robe, prevozilac je dužan da zatraži uputstvo od pošiljaoca. Ako traženo uputstvo ne dobije u primerenom roku ili ga ne može izvršiti, onda može predati robu na čuvanje javnom skladištu, ili je sam čuvati, ili je predati na čuvanje durgom podesnom licu na trošak i rizik lica ovlašćenog da raspolaže robom, o čemu ga bez odlaganja obaveštava.

Ako pošiljalac, odnosno primalac ne preuzme stvar u roku od 30 dana od dana stavljanja stvari na čuvanje; a može i pre isteka ovog roka, ako je stvar u kvaru ili joj preti neposredna opasnost od kvara; ako troškovi čuvanja ne bi bili u srazme-

228

ri sa vrednošću stvari; ako se usled odlaganja prodaje ne bi mogao postići iznos dovoljan za pokriće potraživanja prevozioca i troškova čuvanja stvari.

11.5.3. Prava vazdušnog prevozioca

Osnovno pravo vazdušnog prevozioca je pravo na prevozninu. Prevozninu plaća pošiljalac (ili naručilac prevoza ako radi u svoje ime) ili primalac ili pode-ljeno (pošiljalac i primalac), zavisno od toga kako je u ugovoru i tovarnom listu navedeno. Ako ništa nije navedeno, prevozninu plaća primalac, koji je ovlašćen da traži predaju tovarnog lista i robe nakon prevoza (isto pravilo važi i ako se prevoz vrši bez tovarnog lista). Pravilo je da se prevoznina plaća samo za stvarno izvršeni prevoz robe. Prevozilac ima pravo na prevozninu određenu ugovorom. U određenim slučajevima dolazi do promene ugovorene prevoznine, i to usled pro-duženja prevoza; zamene robe (predajom na prevoz druge robe umesto ugovorene prevoznina se plaća za stvarno utovarenu robu); prekida prevoza (ako je do pre-kida prevoza došlo krivicom druge ugovorne strane ili lica za koje je ona odgo-vorna ili iz razloga koji se nalazi u samoj stvari za koji prevozilac nije odgovoran, prevozilac ima pravo na punu prevozninu; ako je do prekida u prevozu došlo iz drugih razloga pa i više sile, onda prevozilac ima pravo na prevozninu srazmerno korisno izvršenom prevozu); u slučaju kad je na prevoz predata manja količina robe od ugovorene količine (ili ako se uopšte ne izvrši utovar robe), prevoznina se plaća za celu ugovorenu količinu robe, ali ako je neiskorišćeni deo vazduho-plova iskorišćen za prevoz neke druge robe, ugovorena prevoznina srazmerno se smanjuje u visini prevoznine koja je naplaćena za prevoz robe koja je prevezena u neiskorišćenom delu vazduhoplova. Kod ugovora o prevozu robe na određeno vreme, prevozninu plaća naručilac prevoza (ako radi u svoje ime) ili pošiljalac, unapred u jednakim mesečnim iznosima, ali samo za efektivno vreme izvršavanja ugovora. Izuzetno, za vreme trajanja smetnji za koje je odgovoran pošiljalac, odnosno naručilac prevoza, prevoznina se plaća i za vreme trajanja smetnji.

Vazdušni prevozilac ima pravo i na naknadu određenih troškova u vezi sa prevozom, koji nisu obuhvaćeni prevozninom; pravo na naknadu za sporedne usluge; pravo zakonske zaloge i pridržaja robe.

Pošiljalac je odgovoran za štetu koju pretrpi prevozilac ili za koju je prevozilac odgovoran prema trećim licima, ako šteta nastane zbog neispravnih, netačnih ili nepotpunih podataka ili izjava pošiljaoca u tovarnom listu.

Pošiljalac je odgovoran za štetu koja je prouzrokovana licima, prevoznom sredstvu i drugim stvarima dejstvom svojstva stvari koja je predata na prevoz, ako prevoziocu ta svojstva nisu bila niti su morala biti poznata.

229

Pošiljalac je dužan da pruži prevoziocu sve podatke, da ih priloži uz tovarni list i da stavi na raspolaganje prevoziocu sve isprave koje su potrebne za spro-vođenje carinskih i drugih radnji; prevozilac nije dužan da ispituje ispravnost i tačnost ovih podataka i isprava; pošiljalac odgovara za štetu koja bi mogla nasta-ti zbog nedostatka, netačnosti ili neispravnosti ovih podataka i isprava.


Vazdušni prevozilac odgovora za štetu koja nastane usled gubitka (smatra se da je roba izgubljena ako prevozilac nije predao robu primaocu u roku od sedam dana od dana kad je po ugovoru bio dužan da je preda ili ako i pre isteka navede-nog roka izjavi da je stvar izgubljena), oštećenja robe u toku prevoza, kao i za štetu nastalu usled zadocnjenja u prevozu i predaji robe primaocu. Prevozilac neće odgovarati ako dokaže da su on ili lice koje je po njegovom nalogu ili za njegov račun radilo na izvršenju prevoza preduzeli sve potrebne mere da se šteta izbegne, ili ako dokaže da nije bilo moguće ove mere preduzeti.

Prevozilac odgovara za gubitak i oštećenje stvari, kao i za štetu zbog zakašnje-nja koji su nastali za vreme prevoza u vazdušnom saobraćaju. Pretpostavlja se da je šteta nastala za vreme prevoza vazduhoplovom ako ugovor o prevozu obuhva-ta i prevoz pre početka ili posle završetka prevoza vazduhoplovom.

Prevozilac odgovara za štetu po kriterijumu pretpostavljene subjektivne odgo-vornosti (pretpostavljena krivica). Ako se ne može utvrditi uzrok štete; dakle ako ne može dokazati da nije kriv, prevozilac će ipak biti odgovoran.401

Prevozilac odgovara za vrednost izgubljene stvari/robe ili njenog dela ili za umanjenje vrednosti oštećene stvari. Vrednost stvari se određuje prema ceni stva-ri iste količine i svojstava u mestu i u vreme predaje primaocu. Pored toga, pre-vozilac je dužan da pošiljaocu naknadi plaćenu prevozninu i druge troškove na-stale u prevozu, i to u potpunosti u slučaju gubitka stvari, a u srazmernom iznosu u slučaju oštećenja. Naknada za štetu zbog zadocnjenja odmerava se prema okol-nostima svakog konkretnog slučaja.

Iznos naknade štete za koju odgovara prevozilac u slučaju gubitka ili oštećenja robe ne može biti veća od 20$ po kg bruto mase robe u dinarskoj protivvrednosti; u slučaju zadocnjenja sa predajom robe, iznos naknade štete ne može biti veći od dvostrukog iznosa prevoznine (limitirana odgovornost). Pravila o ograničenju odgovornosti prevozioca ne primenjuju se ako u ugovoru i tovarnom listu postoji deklaracija vrednosti pošiljke/robe i korisnik prevoza je platio poseban vozarski dodatak (tada, prevozilac plaća dokazanu štetu nastalu zbog gubitka ili oštećenja, kao i zbog zakašnjenja sa predajom stvari, ali najviše do deklarisane vrednosti,


230

osim ako pošiljalac dokaže da je označena vrednost veća od stvarnog značaja is-poruke za pošiljaoca), kao i u slučaju da korisnik prevoza dokaže da je šteta na-stala namerom ili grubom nepažnjom prevozioca ili lica kojima se služi u izvrše-nju (tada, prevozilac odgovara do iznosa celokupne dokazane štete; izuzetno, prevozilac se može koristiti pravilima limitirane odgovornosti ako je štetu namer-no ili grubom nepažnjom prouzrokovalo lice koje je po njegovom nalogu ili za njegov račun radilo na izvršenju prevoza, ako dokaže da je to lice radilo van okvi-ra svojih dužnosti).

Ako u izvršenju ugovora o prevozu robe, po istom tovarnom listu, učestvuje više vazdušnih prevozilaca (uz pristanak naručioca prevoza), za štetu zbog gubit-ka, oštećenja ili zakašnjenja u prevozu odgovara prevozilac na čijem delu puta je došlo do štete. Uz njega, solidarno pošiljaocu odgovara i prvi prevozilac, a prima-ocu poslednji prevozilac. Ako se ne može utvrditi na čijem delu puta je došlo do gubitka, odnosno oštećenja robe, za nastalu štetu odgovaraju svi prevozioci soli-darno.

Korisnik prevoza (primalac) može ostvarivati svoja prava u slučaju gubitka ili oštećenja robe ili zakašnjenja u prevozu, na način i u rokovima zakonom propisa-nim. Primalac stvari/robe treba da stavi prigovor zbog oštećenja stvari odmah prilikom preuzimanja; ako primalac stvari ne stavi pismeni prigovor zbog ošteće-nja stvari prilikom preuzimanja, pretpostavlja se da mu je stvar predata u stanju u kakvom je primljena na prevoz, odnosno kako je navedeno u tovarnom listu; ako se oštećenje stvari nije moglo utvrditi prilikom preuzimanja, primalac može da dostavi prevoziocu prigovor neposredno pošto oštećenje otkrije, a najkasnije u roku od 14 dana od dana preuzimanja stvari; ako je zbog zakašnjenja sa predajom stvari nastala šteta, primalac može dostaviti pismeni prigovor u roku od 21 dan, računajući od dana kad mu je stvar predata; ako pismeni prigovor primaoca stva-ri ne bude dostavljen u roku prevozilac ne odgovara za štetu, a izuzetno odgovaraće ako je šteta nastala zbog radnje ili propusta prevozioca ili lica koje je po njegovom nalogu ili za njegov račun radilo na izvršenju prevoza, a radnje ili propusti su učinjeni namerno ili krajnjom nepažnjom. Uz prigovor (reklamaciju) moraju se priložiti odgovarajući dokazi. Ako prevozilac u roku od 30 dana od dana dostave reklamacije ne udovolji zahtevu iz reklamacije, imalac prava može svoje potraži-vanje ostvariti podnošenjem tužbe sudu. potraživanja iz ugovora o prevozu robe vazdušnim putem zastarevaju za dve godine i to u slučaju oštećenja ili gubitka stvari/robe - od dana kada su predate, odnosno trebalo da budu predate u mestu opredeljenja, a u slučaju zakašnjenja u prevozu - od dana kada su predate u mestu opredeljenja.

231

11.6. Ugovor o prevozu putnika

11.6.1. Pojam i vrste

Ugovorom o prevozu putnika prevozilac se obavezuje da preveze putnika od jednog do drugog mesta, a putnik se obavezuje da prevoziocu plati prevozninu.

Ugovorne strane kod ugovora o prevozu putnika su prevozilac i putnik. Među-tim, sa prevoziocem ugovor o prevozu putnika može da zaključi i neko drugo lice - naručilac prevoza, i to je najčešće turistička agencija (ugovorom između prevo-zioca i naručioca prevoza prevozilac se obavezuje da, pod uslovima utvrđenim ugovorom i opštim uslovima poslovanja prevozioca, preveze putnika koga odredi naručilac prevoza do određenog mesta).

Ugovor o prevozu putnika je dvostrano-obavezan, teretan, neformalan (vozna karta ne predstavlja ugovor o prevozu, već legitimacionu ispravu i dokazno sred-stvo, tako da njeno nepostojanje ne utiče na punovažnot ugovora), adhezioni ugo-vor.

Ugovori o prevozu putnika mogu se podeliti prema različitim kriterijumima: prema vrsti prevoznog sredstva kojim se putnik prevozi na ugovore o prevozu putnika drumom, železnicom, morem, unutrašnjim vodenim putevima i vazdušnim putem; s obzirom na teritoriju na kojoj se vrši prevoz putnika na domaći (prevoz u granicama jedne zemlje) i međunarodni prevoz (prevoz preko teritorija najmanje dve zemlje); s obzirom na karakter prevoza na linijski i slobodni prevoz.

Ugovori o prevozu putnika kod nas su regulisani: Zakonom o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, Zakonom o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, Zakonom o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju. Među-narodni prevoz regulisan je: drumski prevozu putnika - Konvencijom o ugovoru o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga drumom (CVR), Ženeva 1973. godi-ne; prevoz putnika železnicom - Konvencijom o međunarodnim prevozima žele-znicom (COTIF) Doadatak A: Jednobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga (JV - CIV), Bern, 1980. godine; prevoz putnika morem - Konvencija o prevozu morem putnika i njihovog prtljaga, Atina, 1974. godine; prevoz putnika unutrašnjim vodama - Konvencija o ugovoru o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga unutrašnjim plovnim putevima (CVN), Ženeva, 1976. godine (još nije na snazi); prevoz putnika u vazdužnom saobraćaju regulisan je istim konvencijama kao i prevoz stvari (Varšavska konvencija, Haški protokol, Gvadalaharska konvencija, Gvatamalski protokol, Montrealski protokol).

232

11.6.2. Obaveze prevozioca

Prevozilac je dužan da donese i objavi opšte uslove prevoza putnika. Opšti uslovi prevoza putnika sadrže odredbe o pravima i obavezama putnika i prevozi-oca, i zaključenjem ugovora o prevozu postaju sastavni deo ugovora

Prevozilac je dužan da primi na prevoz svako zainteresovano lice, u granicama slobodnih kapaciteta prevoznog sredstva. Prevozilac nije dužan da primi na prevoz lice za koje se može opravdano pretpostaviti da će onemogućiti prevozioca u iz-vršenju njegovih obaveza prema drugim putnicima (lica pod dejstvom alkohola, droga, nasilnici i sl.). Prevozilac može, bez obaveze vraćanja prevoznine, isklju-čiti iz prevoza putnika koji svojim ponašanjem uznemirava druge putnike, ili koji se ne pridržava propisa o javnom redu u vozilu za vreme putovanja. Ugovor o prevozu putnika može se zaključiti s licem koje je obolelo ili za koje postoji sumlja da je obolelo od neke zarazne bolesti samo ako su ispunjeni uslovi predviđeni posebnim propisima. Ako se za vreme prevoza kod putnika pojave znaci neke od zaraznih bolesti predviđenih posebnim propisima, prevozilac je dužan da postupi po tim propisima i da tog putnika preveze do prvog mesta u kome postoji mo-gućnost da mu se pruži potrebna zdrastvena pomoć.

Prevozilac je dužan da putnika preveze bezbedno iz jednog mesta u drugo kako je to ugovorom određeno. Prevozilac je dužan da putnika preveze prema objavlje-nom redu vožnje, pod uslovima u pogledu udobnosti i higijene koji se, prema vrsti prevoza, vozila i dužini putovanja, smatraju uobičajenim. Prevozilac je dužan da obezbedi putniku označeno mesto u određenom vozilu, ili prevoz određenim vozilom, ako je to posebno ugovoreno.

U drumskom, železničkom i vazdušnom prevozu, prevozilac je dužan da pu-tniku izda voznu kartu, dok je u pomorskom prevozu i prevozu unutrašnjim vo-denim putevima dužan da to učini samo na zahtev putnika. Vozna karta se izdaje, po pravilu, pre otpočinjanja prevoza, a izuzetno in u samom vozilu (putniku bez vozne karte). Vozna karta, po pravilu, glasi na donosioca, a može glasiti i na ime (po pravilu, u vazdušnom prevozu; ako glasi na ime ne može se preneti na drugo lice bez saglasnosti prevozioca). Vozna karta je dokaz da je zaključen ugovor o prevozu putnika. Pored toga to je i legitimacioni papir, kojim se putnik legitimiše pred prevoziocem kao lice koje ima pravo na prevoz.

Prevozilac je dužan da izvrši prevoz u ugovorenom, uobičajenom roku ili roku propisanom redom vožnje.

233

11.6.3. Prava i obaveze putnika

Putnik je dužan da se, po pravilu, pre početka putovanja snadbe urednom vo-znom kartom, i na taj način plati prevozninu (putnik koji se nije snabdeo voznom kartom pre početka putovanja, dužan je pri ulasku u vozilo da se javi ovlašćenom radniku prevozioca i u vozilu kupi voznu kartu; u prevozu putnika brodom, ako se putnik bez karte ako se nije na vreme javio zapovedniku ili drugom ovlašćenom članu posade broda dužan je da plati dvostruku prevozninu za pređeni put); da je pokaže ovlašćenom licu prevozioca; da pravilno koristi voznu kartu; da se pridr-žava pravila ponašanja pre, u toku i nakon završetka putovanja; ako prouzrokuje kakvu štetu prevoziocu da je nadoknadi.

Putnik ima pravo da svojom voljom odustane od ugovora o prevozu pre nego što otpočne njegovo izvršenje. Ako putnik blagovremeno odustane od ugovora, prevozilac može zadržati najviše 10% od iznosa prevoznine (bez obzira da li je pretrpeo štetu); u suprotnom prevozilac može zadržati čitavu prevozninu (rokovi do kojih putnik može odustati od ugovora različiti su različitim vrstama prevoza, a, takođe, zavise i od toga da li se radi o domaćem ili međunarodnom prevozu, kao i od toga da li se radi o putnoj karti na ime ili na donosioca).

Ako prevoz ne otpočne u vreme koje je određeno redom vožnje ili ugovorom, putnik može odustati od ugovora o prevozu i ima pravo da mu se vrati prevoznina u punom iznosu (u vazdušnom prevozu i prevozu morem, ovo pravo putnik ima samo ako prevoz nije otpočeo ni u propisanom naknadnom roku).

Ako je u toku prevoza došlo do prekida putovanja iz razloga za koji putnik nije odgovoran, putnik ima pravo da zahteva da ga prevozilac, zajedno s prtljagom, svojim ili drugim pogodnim sredstvom preveze do mesta opredelenja; da ga pre-vozilac, zajedno s prtljagom, u primerenom roku vrati u polazno mesto i da mu vrati prevozninu; odustane od daljeg putovanja i da od prevozioca zahteva povraćaj prevoznine za neiskorišćeni deo puta u punom iznosu.

U železničkom prevozu, putnik ima pravo da, pod ugovorenim uslovima, pre-kine putovanje na usputnim stanicama za vreme važenja vozne karte. Putnik koji zbog prekida putovanja nije iskoristio voznu kartu ima pravo na povraćaj sraz-mernog dela prevoznine. U takvom slučaju, prevozilac može zadržati najviše 10% od dela prevoznine koju je dužan vratiti.

U vazdušnom saobraćaju, ako je putovanje (let) završeno, a avio-prevozilac ne preveze putnika koji ima putnu kartu za taj let i koji se blagovremeno prijavio za to putovanje (neizvršenje putovanja) putnik može zahtevati da ga avio-prevo-zilac preveze svojim ili drugim pogodnim vazduhoplovom odnosno drugim pre-voznim sredstvom do mesta opredeljenja ili odustati od ugovora i zahtevati da mu se vrati plaćena naknada uvećana za 10%.

234


Prevozilac odgovara za štetu nastalu zbog smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja putnika prouzrokovanih udesom ili nezgodom u toku prevoza, odnosno dok se putnik nalazio u vozilu ili dok je ulazio u vozilo ili izlazio iz vozila (ako je putnik pretrpeo štetu dok se nalazio van vozila, treba primeniti opšta pravila o odgovornosti za štetu402). U drumskom i železničkom prevozu, prevozilac se oslo-bađa od odgovornosti ako dokaže da je šteta prouzrokovana radnjom putnika, ili drugim uzrokom koji se nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. U vazdušnom prevozu, prevozilac se oslobađa od odgovornosti ako dokaže da je preduzeo sve potrebne mere da se šteta izbegne ili ako dokaže da nije bilo moguće te mere preduzeti. U prevozu putnika morem i unutrašnjim vodama, prevozilac odgovara po kriterijumu dokazane krivice; krivica prevozioca se pretpostavlja ako su smrt ili telesna povreda putnika nastali neposredno ili posredno zbog brodoloma, su-dara, nasukanja, eksplozije, požara ili mana broda.

U slučaju zakašnjenja u prevozu ili prekida putovanja, putnik ima pravo da od prevozioca zahteva naknadu štete. Međutim, pravila o ovoj odgovornosti različi-ta su u zavisnosti od vrste prevoza, pa čak i u istoj vrsti prevoza zavisno od toga da li se radi o domaćem ili međunarodnom prevozu (npr. drumski prevozilac odgovara za štetu nastalu putniku zbog zakašnejnja u prevozu po principu subjek-tivne odgovornosti i može se osloboditi ove odgovornosti ako dokaže da nije kriv; u vazdušnom prevozu putnika prevozilac neće odgovarati za zakašnjenje ako do-kaže da je preduzeo sve potrebne mere da se šteta izbegne ili da nije bilo moguće te mere preduzeti; domaći propisi i međunarodne konvencije kod pomorskog pre-voza uopšte ne govore o ovom vidu odgovornosti prevozioca; isto i kod međuna-rodnog drumskog prevoza).

Odgovornost prevozioca za štetu nastalu zbog smrti, telesne povrede ili ošteće-nja zdravlja putnika, odnosno zakašnjenja u prevozu, limitirana je do određenog iznosa (iznos ograničenja različit je u različitim vrstama prevoza, različit je u zavisnosti od toga da li se radi o šteti nastaloj zbog telesne povrede ili oštećenja zdravlja ili smrti, ili zbog zakašnjenja u prevozu; kad se radi o šteti zbog smrti, telesne povredene ili oštećenja zdravlja odgovornost je limitirana na određeni paušalni iznos (po putniku i putovanju), a kad se radi o šteti zbog zakašnjenja u prevozu, po pravilu, prevozilac odgovara do iznosa dvostruke prevoznine). Pra-vila o ograničenoj odgovornosti prevozioca ne primenjuju se za štetu prouzroko-vanu namerno ili krajnjom nepažnjom prevozioca (kao i lica koje je po njegovom nalogu radilo na izvršenju prevoza). Ako je prouzrokovanju štete doprineo i sam putnik, u pitanju je podeljena odgovornost prevozioca i putnika (u meri krivice u prouzrokovanju štete).


235

Zahtev za naknadu štete nastale zbog smrti, telesne povrede ili oštećenja zdra-vlja putnika, kao i zbog zakašnjenja u prevozu podnosi se prevoziocu u roku koji je zakonom propisan.

Putnici u javnom prevozu obavezno su osigurani od posledica nesrećnog slu-čaja. Ako po tom osnovu putnik od osiguravača primi neki iznos, a prevozilac je odgovoran za štetu, obavezno osiguranje putnika ne smatra se osiguranjem pre-vozioca od odgovornosti. To znači da putnik, odnosno njegovi naslednici imaju pravo da kumuliraju naknadu štete od prevozioca koji je odgovoran za štetu i osiguranu sumu po osnovu obaveznog osiguranja putnika.403

11.7. Prevoz prtljaga

Prevozilac je dužan da, na zahtev putnika, a na osnovu zaključenog ugovora o prevozu putnika, primi na prevoz i preveze njegov prtljag.

Postoje dve vrste prtljaga: registrovani prtljag i ručni prtljag. Registrovani pr-tljag je prtljag koji putnik predaje prevoziocu radi odvojenog prevoza. Prevozilac je dužan da ga preveze prevoznim sredstvom kojim putnik putuje, u posebnom prostoru za to namenjenom. Uz saglasnost putnika, prevozilac može prevesti ovaj prtljag drugim podesnim prevoznim sredstvom. Za prevoz ove vrste prtljaga, pu-tnik plaća posebnu naknadu prevoziocu, a prevozioc izdaje posebnu ispravu - pr-tljažnicu. Na taj način je zaključen (poseban) ugovor o prevozu prtljaga između prevozioca i putnika. Ručni prtljag je prtljag koji putnik unosi sa sobom u prevo-zno sredstvo. On mora biti pogodan za unošenje i smeštaj u prostor za prevoz putnika. Za ovu vrstu prtljaga ne izdaje se prtljažnica i ne naplaćuje se posebna naknada (i ne zaključuje se poseban ugovor o prevozu prtljaga).

Prevozilac registrovanog prtljaga dužan je da primi prljag na prevoz po osno-vu zaključenog ugovora o prevozu putnika (osim ako se radi o predmetima koji se, prema opštim uslovima putovanja, ne mogu primiti na prevoz); da izda prtlja-žnicu; da čuva prtljag u toku prevoza; da izda prtljag ovlašćenom licu nakon prevoza. Prevozilac ima pravo na naknadu za prevoz registrovanog prtljaga; pra-vo na naknadu štete pretrpljene svojstvima ili stanjem prtljaga (osim ako su mu bili ili morali biti poznati); pravo zaloge i retencije.

Prevozilac odgovara za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja prtljaga od momenta prijema na prevoz do momenta izdavanja, kao i zbog zakašnjenja u predaji prljaga. Odgovornost prevozioca zavisi od toga da li se radi o ručnom prtljagu ili o registrovanom prtljagu. Prevozilac odgovara za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja ručnog prtljaga ako putnik dokaže da je šteta nastala krivicom prevozioca. Međutim, u slučaju kad

403 Šulejić i dr, Komentar zakona o osiguranju imovine i lica, Beograd, 1996, str. 172.

236

je šteta na ručnom prtljagu nastala iz uzroka u kojima je nastupila smrt putnika, oštećenje njegovog zdravlja ili telesna povreda, prevozilac će odgovarati za štetu po istom režimu po kome odgovara i za štete zbog gubitka ili oštećenja registro-vanog prtljaga. Prevozilac, pak, odgovara za štetu nastalu zbog potpunog ili deli-mičnog gubitka ili oštećenja registrovanog prtljaga po istom režimu odgovornosti koji je propisan u odgovarajućoj grani domaćeg ili međunarodnog prevoza robe. Prevozilac odgovara zbog zakašnjenja u predaji prljaga putniku ili drugom ovla-šćenom licu, po pravilu, po pravilima kojima se uređuje odgovornost prevozioca za štete zbog zakašnjenja u prevozu putnika. Poseban režim odgovornosti važi u slučaju kad prevozilac primi na prevoz i čuvanje predmete veće vrednosti uz iz-davanje posebne potvrde putniku i deklarisane vrednosti od strane putnika, kao i u slučaju prevoza praćenih automobila za štete na prtljagu u kolima i prtljagu na kolima. Odgovornost prevozioca za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja prtljaga, kao i zbog zakašnjenja u predaji prljaga je limitira-na. Na ograničenje odgovornosti ne može se pozivati prevozilac u slučaju kad je gubitak, oštećenje ili zakašnjenje u predaji prtljaga prouzrokovano namernom ili grubom nepažnjom prevozioca ili lica koji se služi u izvršenju ugovora o prevozu putnika i prtljaga; dalje, kad je deklarisana vrednost prtljaga; kao i kad je ugovo-ren veći iznos ograničenja odgovornosti od propisanog. Putnik svoje pravo na naknadu štete zbog gubitka, oštećenja i zakašnjenja u predaji prljaga ostvaruje stavljanjem prevoziocu prigovora odmah po završetku prevoza, osim ako je šteta na prljagu nastala zbog saobraćajnog udesa ili drugih razloga zbog kojih putnik nije mogao odmah da prigovori prevoziocu, kada prigovor treba podneti čim je to moguće.

12. UGOVORI O TURISTIČKIM USLUGAMA

12.1. Ugovor o organizovanju putovanja


Ugovorom o organizovanju putovanja obavezuje se organizator putovanja (tu-ristička, odnosno putnička agencija) da pribavi putniku skup usluga koje se sasto-je od prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane, a putnik se oba-vezuje da organizatoru plati jednu ukupnu (paušalnu) cenu.

Bitni elementi ovog ugovora su predmet ugovora i cena usluga.

237

Predmet ugovora o organizovanju putovanja jeste skup usluga ili tzv. paket usluga koje obuhvataju prevoz, boravak i druge usluge koje su sa njima vezane, kao što su ishrana, izleti i sl. Sve te usluge su međusobno povezane u jednu zao-kruženu celinu, koja čini tzv. paket usluga (ugovor o organizovanju putovanja se i razlikuje od posredničkog ugovora o putovanju koji takođe može imati za pred-met pribavljanje više usluga ali ne kao usluga koje su međusobno povezane u jednu celinu već kao zbir nezavinsih/izolovanih usluga). Potrebno je da postoje najmanje dve usluge da bi se radilo o skupu usluga iz ugovora o organizovanju putovanja. Te dve (minimalne) usluge obično su organizacija prevoza turiste do mesta opredeljenja i njegovog boravka u određenom ugostiteljskom objektu.404

Cena usluga unapred se formira u jednom ukupnom (paušalnom) iznosu, za paket usluga. Ona se određuje ugovorom ili tarifom organizatora putovanja.

Za ugovor o organizovanju putovanja je bitno i to da imamo jedan ugovorni odnos i to između organizatora putovanja i putnika. S druge strane je to da orga-nizator putovanja zaključuje ugovore s davaocima usluga u svoje ime i za svoj račun i to po pravilu znatno pre zaključenja ugovora o organizovanju putovanja (zato obavezu organizatora putovanja ne treba shvatiti kao delatnost posredovanja već kao delatnost koja se sastoji u preduzimanju svih pravnih i faktičkih radnji koje su potrebne da bi skup usluga bio putniku pružen prema programu putovanja; pri tome, nije važno da li će neke usluge putniku pružiti organizator putovanja sam ili druga lica kao davaoci usluga).405

Organizator putovanja prilikom zaključenja ugovora izdaje putniku potvrdu o putovanju, koja sadrži podatke o mestu i datumu izdavanja, o organizatoru puto-vanja i putniku, o početku i završetku putovanja, podatke o prevozu, boravku kao i drugim uslugama koje su obuhvaćene ukupnom cenom, ukupnu cenu za skup usluga, i dr. Funkcija potvrde o putovanju je višestruka: prvo, ona je dokaz da je zaključen ugovor o organizovanju putovanja (nije ugovor o organizovanju puto-vanja); drugo, služi za zaštitu interesa turiste/putnika, jer on iz nje saznaje sva 404 U pravnoj toriji javila su se različita shvatanja u pogledu broja i vrsta usluga. Po jednom, po-

trebno je bude prisutna kombinacija od najmanje dve usluge, čak i onda kada su iste prirode (W. Vanderperren, Travel agents and travelers, Antwerpen, 1968, str. 343.). Po drugom, skup usluga, takođe mora obuhvatiti najmanje dve usluge, ali jedna mora uvek biti pevoz, dok dru-ga usluga ne mora biti druge priride ali ne sme biti akcesorna obavezi prevoza (E. Wineersch, Le contrat touristique, Brisel, 1974, str. 206.). Ovo drugo shvatanje se kritikuje zbog obave-znosti prevoza, jer u praksi postoje slučajevi kada prevoz nije obuhvaćen ugovorom o organi-zovanju putovanja, npr. kada se putnik prevozi sopstvenim automobilom (V. Gorenc - V. Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu, Zagreb, 1999, str. 95.). Gramatičkim tumačenjem odredbe čl. 859. ZOO skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane proizilazi da je za ugovor o organizovanju potrebno da postoji najmanje tri usluge; međutim logičkim tumačenjem skup uvek podrazumeva najmenje dva predmeta pa otuda i skup usluga podrazumeva najmanje dve usluge.

405 V. Gorenc - V. Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu ... str. 96.

238

svoja prava, obaveze i odgovornosti. Ugovor o organizovanju putovanja je kon-sesualni ugovor i potvrda o putovanju nema konstitutivni karakter, već je jedno-stavno dokaz o njegovom postojanju. Zato ugovor nastaje i proizvodi pravno dejstvo i ako izostane izdavanje potvrde o putovanju. Usluge opisane u potvrdi o putovanju svedoče o sadržaju ugovora o organizovanju i mogu biti jedini instru-ment koju pruža putniku saznanje o kompleksnom sadržaju sklopljenog ugovora, pa zato, organizator putovanja odgovara putniku/turisti za svaku štetu koju pretr-pi zbog neizdavanja potvrde o putovanja ili zbog njene netačnosti. Potvrda o pu-tovanju, koja služi kao dokaz o postojanju i sadržini ugovora, stvara oborivu pe-tpostavku, dokaz prima facie da je tačno sve ono što je navedeno u potvrdi, da je sadržaj potvrde isto što i predmet ugovora; međutim, moguće je da te podudarno-sti nema i tada se smatra da je tačno ono što piše u potvrdi sve dok se ne dokaže suprotno. Organizator putovanja izdaje putniku i program putovanja. Program putovanja je razrađen sadržaj putovanja. On sadrži detaljnu razradu sadžaja orga-nizovanog putovanja sa datumima i mestima u kojima će se pojedine usluge pru-žiti turisti-putniku; paušalnu cenu usluga; usluge koje nisu obuhvaćene paušalnom cenom; savete i obaveštenja u vezi sa uslugama koje čine sadržaj putovanja; de-taljne opšte uslove putovanja; i dr. Ako program putovanja sadrži iste podatke kao i potvrda o putovanju i ako je uručen putniku pre izdavanja potvrde o putovanju, onda potvrda o putovanju može samo da sadrži uput na program putovanja.406

Ugovor o organizovanju putovanja je imenovan, dvostranoobavezan, teretan, neformalan, konsesualan i, najčešće, adhezioni ugovor ili ugovor po pristupu.

Ugovor o organizovanju putovanja kod nas je regulisan ZOO (čl. 859-880). Na međunarodnom planu doneta je Konvencija o ugovoru u putovanju 1970. godine u Briselu.

406 U pravnoj teoriji postoji mišljenje da putnik na osnovu potvrde o putovanju i programa puto-vanja može zahtevati od davaoca usluge pružanje usluge, jer trenutkom zaključenja ugovora o organizovanju putovanja, organizator stupa u ugovor s davaocima usluga, a svi su ugovori u korist trećeg – putnika. S druge strane dominantno je mišljenje da u momentu zaključenja ugovora o organizovanju putovanja putnik ne postaje poverilac davaoca usluge iz ugovora koji organizator putovanja zaključi sa davaocem usluge, već to može postati tek tokom njegovog izvršenja, ako do izvršenja dođe (inače, ovi ugovori su po pravilu ugovori u korist trećeg lica – putnika). Ovo zato što je u momentu zaključenja ugovora putnik kao korisnik usluge samo odredivo lice, koje će biti određeno u momentu izvršenja usluga (predaja vaučera hotelu, i sl.). Zato, potvrda o putovanju, kao i program putovanja, nisu legitimacioni papiri niti legitimaci-oni znaci a nisu ni isprave pomoću kojih bi se mogao dokazati obligacioni odnos putnika i davaoca usluge organizovaog putovanja, jer ni potvrda ni program ne sadrže naznake o dava-ocu usluga ili ga označavaju samo generično i neodređeno; Vidi, V. Šmid, Ugovor o organizo-vanju putovanja, u Savetovanje o ZOO, Knjiga o desetogodišnjici, II, Beograd, 1988 str. 199.

239

12.1.2. Obaveze organizatora putovanja

Organizator putovanja dužan je da organizuje putovanje u skladu sa ugovorom o organizovanju putovanja, zakonom (ZOO) i dobrim običajima struke (organi-zovanje putovanja podrazumeva preduzimanje i obavljanje niza međusobno po-vezanih obaveza i prestacija čiji su sadržaji određeni ugovorom, ZOO i dobrim poslovnim običajima struke; njihov broj i sadržina određeni su konkretnim ugo-vorom o organizovanju putovanja a njihovim ispunjenjem postiže se cilj ugovora a to je da se putniku nesmetano pruža putovanje organizovano prema obavljenom programu). Organizator putovanja je dužan, pre svega, da sastavi program puto-vanja, koji podrazumeva prikupljanje određenog broja usluga i njihov raspored pružanja, koji predstavlja jednu sinhronizovanu i harmoničnu celinu. Te usluge pružiće davaoci usluga (prevozioci, hotelijeri, dr.) tako da je organizator putova-nja dužan da ih brižljivo izabere i da, vodeći računa o redosledu i vremenu pruža-nja usluga, sa njima zaključi odgovarajuće ugovore. Dalje, organizator putovanja je dužan da preduzme sve pravne i druge radnje da se putovanje odvija bez zasto-ja (predaja putnicima potrebne dokumentacije koja omogućava nesmetanu upo-trebu programom predviđenih usluga – vaučeri, putničke karte, putne isprave, i sl.). Povreda ove obaveze tj. neizvršenje ili delimično izvršenje povlači odgovor-nost organizatora putovanja za štetu koju pretrpi putnik. Mera dužne pažnje u ispunjenju obaveza obuhvaćenih organizacijom putovanja jeste pažnja dobrog organizatora putovanja.407

Osnovna obaveza organizatora putovanja je da putniku pruži usluge koje ima-ju sadržaj i svojstva predviđena ugovorom, potvrdom, odnosno programom puto-vanja i da se stara o pravima i interesima putnika, saglasno dobrim poslovnim običajima u ovoj oblasti.408 U pravilima profesionalne deontologije ističe se da organizator putovanja mora činiti i nemoguće da bi pružio potpunu satisfakciju svojim klijentima i uz to u svakoj prilici postupati s pažnjom i mnogo poštenja.409 U tu svrhu organizator putovanja dužan je da otkloni mogućnost dovođenja pu-tnika u zabludu o vrednosti i atraktivnosti putovanja. To može postići davanjem obaveštenja koja su ozbiljna i iz sigurnih izvora (čl. 1, 2. i 3.). Prilikom sastavlja-nja programa putovanja, organizator putovanja je dužan voditi računa o izboru davaoca usluga i obraćati se samo onima koji pružaju sigurne garancije profesio-nalnosti i moralnosti (čl. 13.). Kada se radi o ovoj obavezi organizatora putovanja, neke konkretne obaveze predviđene su samim ZOO a neke su proizvod poslovne i sudske prakse (pružanje lekarske pomoći u hitnim slučajevima, obaveštavanje putnika o običajima krajeva koji se obilaze a naročito o onim mestima kad je to

407 V. Gorenc – V. Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu ... str. 103.408 Vidi, ZOO, čl. 863.409 Međunarodna pravila profesionalne deontologije iz 1965, čl. 1. i 7.

240

od interesa za sigurnost putnika, i sl.410). Što se tiče ZOO, u slučaju prekida pu-tovanja, organizator putovanja dužan je preduzeti sve neophodne mere u interesu putnika; dalje, organizator putovanja je obaveza da čuva poslovne tajne - obave-štenja koja dobije o putniku, njegovom prtljagu i njegovim kretanjima, organiza-tor može saopštavati trećim licima samo sa odobrenjem putnika ili na zahtev na-dležnog organa (čl. 865.).

Obaveza organizatora putovanja je da putniku pruži potrebna obaveštenja o cenama i uslovima prevoza, boravka i posebnih usluga, kao i obaveštenja koja se odnose na kvalitet prevoznih sredstava i smeštaja, na red vožnje, veze, granične i carinske formalnosti, na sanitarne, monetarne i druge administrativne propise.

Organizator putovanja obavezan je da se putniku pruže usluge predviđene ugo-vorom o organizovanju putovanja. Pružanje usluga je obaveza organizatora puto-vanja i onda kad je sprovođenje pojedinih usluga poverio drugim licima- davao-cima usluga. Obaveza je organizatora putovanja da se pruže sve usluge po broju, sadržaju, svojstvima kako su opisane u ugovoru, potvrdi, odnosno programu pu-tovanja. To od organizatora putovanja zahteva da se prilikom pružanja usluga pridržava svih pravila i standarda koji se vezuju za pojedine usluge, odnosno da vodi računa i zahteva da ih se pridržavaju davaoci usluga (npr. ako je pogramom putovanja predviđen smeštaj putnika u hotelu sa pet zvezdica, dužn je pružiti putniku sve usluge koje prema običajima profesije taj standard obuhvata). Ako program putovanja ili potvrda o putovanju sadrži samo generički opis usluge (npr. ručak i noćenje u hotelu), organizator putovanje je dužan da ih ispuni prema dobim običajima profesije.411 Takođe, predviđene usluge, organizator putovanja dužan je pružiti u mestu i vremenu kako je određeno programom putovanja.

12.1.3. Obaveze putnika/turiste

Osnovna obaveza putnika je da organizatoru putovanja plati ugovorenu cenu koja je unapred određena i, po pravilu, paušalna (cena obuhvata sve usluge puto-vanja - paket usluga, tj. usluge prevoza, smeštaja, i dr., proviziju organizatoru putovanja; putnik ne mora da zna koji se delovi ukupne cene usluga odnose na pojedine usluge) u mesto, u vreme i na način kako je ugovoreno (u suprotnom primenjuju se opšta pravila ZOO).

Dalje, obaveza je putnika je da preduzme radnje koje su neophodne za nastanak i nesmetano odvijanje putovanja: konkretno, da na traženje organizatora blago-vremeno dostavi sve podatke potrebne za organizovanje putovanja, a posebno za pribavljanje prevoznih karata, rezervaciju za smeštaj, kao i isprave potrebne za 410 V. Gorenc – V. Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu ... str. 104.411 V. Šmid, Komentar ugovora o organizovanju putovanja, u Komentar ZOO, Beograd, 1988, str.

384.

241

prelazak preko granice; takođe, putnik je dužan da se stara da on lično, njegove lične isprave i njegov prtljag ispunjavaju uslove predviđene graničnim, carinskim, sanitarnim, monetarnim i drugim administrativnim propisima. Neizvršavanje ovih obaveza putnika sankcionisano je naknadom prouzrokovane štete organizatoru putovanja.

12.1.4. Posebna prava i obaveze ugovornih strana

Zamena putnika drugim licem - putnik može odrediti drugo lice da umesto njega koristi ugovorene usluge pod uslovom da ovo lice zadovoljava potrebne zahteve predviđene za određeno putovanje i da putnik naknadi organizatoru pu-tovanja troškove prouzrokovane zamenom, ako drukčije nije ugovoreno.

Pravo putnika da odustane od ugovora - putnik može u svakom trenutku odu-stati od ugovora, potpuno ili delimično. Ako putnik pre početka putovanja blago-vremeno odustane od ugovora (bez obzira na razlog odustanka), organizator pu-tovanja ima pravo samo na naknadu administrativnih troškova. U slučaju nebla-govremenog odustanka od ugovora, organizator putovanja može od putnika zah-tevati naknadu u određenom procentu od ugovorene cene. Ako je putnik odustao od ugovora zbog okolnosti koje nije mogao izbeći ili otkloniti i koje bi da su po-stojale u vreme zaključenja ugovora predstavljale opravdan razlog da ne zaključi ugovor, kao i u slučaju ako je putnik obezbedio odgovarajuću zamenu ili je zame-nu našao sam organizator, organizator putovanja ima pravo samo na naknadu učinjenih troškova. Ako putnik odustane od ugovora nakon početka putovanja, a razlog za to nisu prethodno navedene okolnosti, organizator putovanja ima pravo na puni iznos ugovorene cene putovanja.

Prava organizatora putovanja da odustane od ugovora - organizator putovanja može odustati od ugovora, potpuno ili delimično, bez obaveze na naknadu štete, ako pre ili za vreme izvršavanja ugovora nastupe izvanredne okolnosti koje se nisu mogle predvideti, ni izbeći ili otkloniti, a koje bi da su postojale u vreme zaklju-čenja ugovora predstavljale opravdan razlog za organizatora putovanja da ugovor ne zaključi. Organizator putovanja može odustati od ugovora bez obaveze na naknadu štete i kad se minimalan broj putnika, predviđen u potvrdi o putovanju, nije sakupio, pod uslovom da o toj okolnosti putnik bude blagovremeno obavešten (u roku od pet dana pre dana kad je putovanje trebalo da otpočne). U slučaju odu-stanka od ugovora pre njegovog izvršenja, organizator mora u celini vratiti ono što je primio od putnika. Ako je organizator odustao od ugovora za vreme njego-vog izvršenja, ima pravo na pravičnu naknadu za ostvarene ugovorene usluge, a dužan je preduzeti sve nužne mere za zaštitu interesa putnika.

Izmena programa putovanja - izmene u programu putovanja mogu se vršiti samo ako su prouzrokovane višom silom. Troškove koji su nastali usled izmene

242

programa snosi organizator putovanja, a smanjenje troškova ide u korist putnika. Zamena ugovorenog smeštaja može se vršiti samo upotrebom objekta iste kate-gorije, ili na teret organizatora, upotrebom objekta više kategorije i u ugovorenom mestu smeštaja. Ako su u programu putovanja izvršene bitne izmene bez oprav-danog razloga, organizator putovanja mora u celini vratiti ono što je primio od putnika koji je zbog toga odustao od putovanja. Ako su bitne izmene u programu učinjene za vreme izvršavanja ugovora, putnik u slučaju odustanka snosi samo stvarne troškove ostvarenih usluga.412

Povećanje ugovorene cene - organizator putovanja može zahtevati povećanje ugovorene cene (samo) ako je posle zaključenja ugovora došlo do promena u kursu razmene valute ili do promene u tarifama prevoznika, koje utiču na cenu putovanja. Ako povećanje ugovorene cene pređe 10%, putnik može raskinuti ugo-vor bez obaveze da naknadi štetu, uz pravo na vraćanje onoga što je platio orga-nizatoru putovanja.

12.1.5. Odgovornost organizatora putovanja

Organizator putovanja, generalno, odgovara za štetu koju prouzrokuje putniku zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja obaveza koje se odnose na organizova-nje putovanja predviđenih ugovorom o organizovanju putovanja. Konkretno: prvo, organizator putovanja odgovara za svu štetu koju druga strana pretrpi zbog neiz-davanja potvrde o putovanju ili njene netačnosti; drugo, organizator putovanja odgovoran je ako je povredio opštu obavezu zaštite prava i interesa putnika; treće, organizator putovanja odgovoran je ako prouzrokuje putniku štetu netačnim obeve-štenjem ili propuštanjem davanja putniku potrebnih obaveštenja; četvrto, organi-zator putovanja odgovara za štetu koja putniku nastane zbog povrede obaveze da organizuje putovanje; peto, organizator putovanja odgovoran je ako povredi oba-vezu pružanja ugovorenih usluga.

Organizator putovanja može sam pružiti putnicima neke od usluga preuzetih ugovorom o organizovanju putovanja (izvršiti prevoz, smestiti ih u vlastiti hotel, i sl.). Ako sam pruža usluge prevoza, smeštaja ili druge usluge vezane za izvršenje organizovanog putovanja, organizator putovanja odgovara za štetu pričinjenu pu-tniku prema propisima koji se odnose na te usluge. Organizator putovanja se, tada, može koristiti propisima kojima je predviđeno isključenje ili ograničenje odgo-vornosti davaoca pojedine usluge. Dakle, u pogledu odgovornosti položaj organi-zatora putovanja jednak je položaju prevozioca, ugostitelja, i dr.

Organizator putovanja se u ispunjenju svih ili pojedinih obaveza preuzetih ugovorom o organizovanju putovanja redovno služi trećim licima (da bi ispunio

412 Vidi, presudu, Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 10093/96 od 19.03.1997. godine.

243

obaveze koje su predmet usluge predviđene ugovorom o organizovanju putovanja, programom i potvrdom o putovanju, stupa u niz ugovornih odnosa sa davaocima usluga i poverava im njihovo pružanje). S tim u vezi, u slučajevima kad putnicima štetu prouzrokuju treća lica kao davaoci usluga neobavljanjem ili neurednim pru-žanjem poverenih usluga, postavlja se pitanje ko odgovara putnicima za štete: organizator putovanja ili davaoci usluga ili i jedni i drugi.413 U našem pravu (po ugledu na Međunarodnu konvenciju o ugovoru u putovanju), pravi se razlika iz-među odgovornosti organizatora putovanja za štetu nastalu zbog potpunog ili de-limičnog neizvršenja ovih usluga trećih lica koje su bile predviđene ugovorom ili su bile neophodne za izvršenje ugovorenog putovanja, i odgovornosti za štetu koju je putnik pretrpeo povodom njihovog izvršenja iako su same bilo uredno izvršene (krađa u hotelu, pad niz stepenice, i sl.). U prvom slučaju, ako treće lice nije uop-šte ili nije delimično izvršilo usluge čije mu je izvršenje poverio organizator pu-tovanja, za nastupelu štetu putniku odgovara organizator putovanja, saglasno propisima koji važe za izvršenje takvih usluga. U drugom slučaju, organizator putovanja ogovara samo za culpa in eligendo - kada su usluge izvršene saglasno ugovoru i propisima koji se na njih odnose, organizator odgovara za štetu koju je putnik pretrpeo povodom njihovog izvršenja, osim ako dokaže da se ponašao kao pažljiv organizator putovanja pri izboru lica koja su ih izvršila

Putnik može svoje pravo za naknadu štete umesto od organizatora putovanja, zahtevati direktno od odgovornog davaoca usluga i to radi kako punog obešteće-nja tako i radi dopunskog obeštećenja, (npr.u slučaju kad zbog insolventnosti or-ganizatora putovanja nije mogao u celini da ostvari pravo na naknadu prouzroko-vane štete zbog potpunog ili delimičnog nepružanja usluga od strane davaoca usluga).414 Na ovaj način putnik ima pred sobom dva dužnika (organizator puto-vanja i treće lice/davaoc usluge) koji odgovaraju solidarno, čime je u znatnoj meri zaštićen u sluačju odgovornosti za štetu.415 U meri u kojoj je naknadio štetu pu-tniku, organizator putovanja stiče sva prava koja bi putnik imao prema trećem licu/davaocu usluge odgovornom za ovu štetu (pravo na regres).

413 U pravnoj teoriji postoji nekoliko shvatanja: po jednom, organizator putovanja odgovara samo za svoje radnje, uključujući i odgovornost za loš izbor (culpa in eligendo), dok za radnje trećih lica nije odgovoran; po drugom, organizator putovanja odgovara i za radnje trećih lica kao davaoca usluga, Detaljnije, V. Gorenc - V. Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu ... str. 107-108. Nacrtom Međunrodne konvencije o ugovoru o putovanju bilo je predviđeno da je organizator putovanja odgovora za svu štetu prouzrokovanu putniku potpunim ili delimičnim nepružanjem usluga, dok je po konačnom tekstu razlikuje odgovornost za štetu prouzrokova-nu putniku neizvršenjem usluga od strane davaoca usluga od odgovornosti za štetu nastalu u vezi s pružanjem usluga koje se kreću u užem okviru culpa in eligendo.

414 V. Gorenc - V.Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu ... str. 109.415 M. Draškić, Ugovori o turističkim uslugama, Zbornik radova sa Savetovanja o ZOO, Beograd,

1978, str. 184.

244

ZOO (čl. 869.) predviđa odgovornost organizatora putovanja i za slučaj mana u izvršenju ugovorenih usluga bilo da ih sam izvršava ili da ih izvršava treće lice - ako su usluge iz ugovora o organizovanju putovanja nepotpuno ili nekvalitetno izvršene, putnik može zahtevati srazmerno sniženje cene pod uslovom da je stavio prigovor organizatoru putovanja u roku od osam dana od dana završetka putova-nja; zahtev za sniženje cene ne utiče na pravo putnika da zahteva naknadu štete.

Odredbe ugovora o organizovanju putovanja kojima se isključuje ili smanjuje odgovornost organizatora putovanja, ništave su. Međutim, punovažna je pismena odredba ugovora kojom se unapred određuje najviši iznos naknade štete, pod uslovom da nije u očiglednoj nesrazmeri sa štetom. Ovo ograničenje iznosa na-knade ne važi ako je organizator štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepa-žnjom.

Što se tiče odgovornosti putnika, on odgovara za štetu koju pričini organizato-ru putovanja neizvršavanjem obaveza koje za njega proizlaze iz ugovora i odred-bi ovog zakona. Putnik će biti odgovoran ako ne plati na vreme cenu, ne postupi po obaveštenjima organizatora putovanja pa on lično ili njegov prljag ne zadovo-lji carinske, sanitarne i druge propise, ako na zahtev organizatora putovanja ne pruži tačne ili potpune podatke potrebne za organizovanje putovanja.

12.2. Posrednički ugovor o putovanju


Posredničkim ugovorom o putovanju posrednik (po pravilu turistička/putnička agencija) se obavezuje da u ime i za račun putnika/turiste zaključi bilo ugovor o organizovanju putovanja bilo ugovor o izvršenju jedne ili više posebnih usluga koje omogućuju da se ostvari neko putovanje ili boravak, a putnik se obavezuje da za to plati naknadu.

Posredničkim ugovorom o putovanju, posrednik je ovlašćen da u ime i za račun putnika pribavlja usluge vezane za putovanje ili boravak, zaključujući ugovore s davaocima usluga i preduzima druge odgovarajuće pravne radnje. Na osnovu posredničkog ugovora o putovanju, posrednik je u pravnoj vezi sa putnikom, ne i sa davaocem usluga, jer posrednik prilikom zaključenja ugovora s davaocima usluga istupa u ime i za račun putnika. Što se tiče putnika, on je u pravnom odno-su s posrednikom (posrednički ugovor o putovanju) ali i sa davaocima usluga ( posrednik u ime i za račun putnika zaključuje ugovor o prevozu, o smeštaju u hotel, ili ugovor o nekoj drugoj usluzi u vezi sa putovanjem koje putnik želi da obavi, ili ugovor o organizovanju putovanja).

245

U okviru posredničkog ugovora o putovanju, posrednik je ovlašćen na zaklju-čenje određenih ugovora, odnosno preduzimanje određenih pravnih radnji vezano za putovanje ili boravak u ime i za račun putnika; ovo ovlašćenje se javlja, po pravilu, kao specijalno. Drugim rečima, putnik ovlašćuje posrednika da mu pri-bavi jednu ili više tačno određenih usluga, odnosno da zaključi određene ugovore. Putnik, najčešće, daje uputstva posredniku kojih se posrednik mora pridržavati prilikom preduzimanja pravnih poslova. Uputstva se mogu odnositi na davaoce usluga, na prevoz, smeštaj, i sl. Ako su te instrukcije precizne, jasne i nesumljive, posrednik ih se mora striktno pridržavati, jer putnik od njega to očekuje, odnosno zahteva. U suprotnom, ako putnik da posredniku samo opšte napomene, onda posrednik mora pokazati veću inicijativu i istupati savesno i sa odgovarajućom stručnom pažnjom kod izbora davaoca usluga, zaključenja ugovora s davaocima usluga, i dr.

Kad posredničkim ugovorom o putovanju preuzima obaveza zaključenja ugo-vora o organizovanju putovanja, posrednik je dužan da prilikom zaključenja izda potvrdu o putovanju i da u njoj naznači da istupa u svojstvu posredenika (ova potvrda se može izdati tek kad zaključi ugovor sa organizatorom putovanja u ime i za račun putnika); ako u potvrdi o putovanju nije naznačeno svojstvo posrednika, smatraće se da je on organizator putovanja. U slučaju kada se posrednički ugovor o putovanju odnosi na zaključenje ugovora o nekoj posebnoj usluzi, posrednik je dužan da izda potvrdu koja se odnosi na tu uslugu sa naznakom iznosa koji je plaćen za uslugu; posrednik ima obavezu da izda potvrdu, po pravilu, kad je za-ključio ugovor koji ima za predmet posebnu uslugu (izuzetno, mogao bi izdati potvrdu i prilikom zaključenja posredničkog ugovora o putovanju ako je za tu traženu uslugu istovremeno i zastupnik davaoca usluge)416; neizdavanje potvrde ili ako izdata potvrda sadrži netačne podatke povlači odgovornost posrednika za naknadu štete koja je time prouzrokovana putniku. Potvrda služi kao dokaz da je zaključen posrednički ugovor o putovanju i o njegovom sadržaju. Istovremeno sa izdavanjem potvrde, posrednik izdaje putniku i dokumenta koja služe realizaciji pribavljenih usluga (putne karte, i sl.).

Izvršenjem posredničkog ugovora o putovanju, odnosno zaključenjem poseb-nih ugovora vezano za prevoz, boravak i sl. u ime i za račun putnika, dolazi do zasnivanja pravnog odnosa između putnika i davaoca usluge. Putnik preuzima sva prava i obaveze iz ugovora zaključenog u njegovo ime i za njegov račun s dava-ocem usluge. Posrednik ne preuzima nikakvu obavezu za izvršenje zaključenog ugovora ni prema putniku ni prema davaocu usluge, pod uslovom da je postupao kao dobar posrednik putovanja i u granicama naloga i dobijenih uputstava. Ako posrednik putovanja prekorači granice naloga ili odustane od dobijenih uputstava, zaključeni pravni posao pravno obavezuje putnika prema davaocu usluge pod 416 V. Gorenc - V.Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu ... str. 117.

246

uslovom da su takva odstupanja, pri posebnim okolnostima, posredniku nalagali interesi putnika. U suprotnom, prekoračenje naloga ili odstupanje od datih uput-stava imalo bi za posledicu da preduzeti pravni posao ne bi obavezivao putnika, već bi posrednik bio dužnik naknade štete davaocu usluge (u odnosu na putnika posrednik bi bio nezvani vršilac tuđih poslova), osim ako putnik naknadno ne odobri tako sklopljeni pravni posao.417

Na ovaj ugovor shodno se primenju određena pravila iz ugovora o organizo-vanju putovanja (obaveza posrednika da se brine o pravima i interesima putnika, obaveza da pruži putniku potrebna obaveštenja, obaveza da čuva kao tajnu podat-ke i obaveštenja koja dobije od putnika; obaveza putnika da sarađuje sa posredni-kom tj. da mu pruža potrebne podatke za pribavljanje pojedinih usluga, i sl.).

Posrednički ugovor o putovanju kod nas je regulisan ZOO (čl. 859-880). Na međunarodnom planu doneta je Konvencija o ugovoru u putovanju 1970. godine u Briselu.

12.2.2. Obaveze posrednika putovanja

Delatnost posrednika putovanja sastoji se, rekli smo, u zaključivanju i uopšte obavljanju pravnih poslova u ime i za račun putnika. Vrste tih pravnih poslova mogu biti različite, što zavisi od usluge koju putnik traži. Posrednik je dužan da povereni mu posao obavi saglasno posredničkom ugovoru o putovanju i pravilima struke postupajući sa pažnjom dobrog posrednika putovanja. Posrednik je dužan da postupi po uputstvima koje mu je putnik dao a koja se obično odnose na mo-dalitete smeštaja, prevoza, mesta i vremena korišćenja usluga i sl. Ako su uputstva imperativna posrednik je dužan da ih u svemu poštuje; međutim, ako to po mišlje-nju posrednika putovanja kao dobrog poznavaoca svoje struke ne bi bilo u intere-su putnika dužan je da ga na to upozori i da zatraži nova uputstva. Ako putstva nisu imperativna ili ako putnik ne da potrebna uputstva, posrednik je dužan da radi na način koji je u skladu sa interesima putnika.

Posrednik putovanja je dužan da brine o interesima putnika, da poštuje njego-ve instrukcije, da pažljivo odabere davaoce usluga, da čuva kao tajnu sve što je saznao o putniku, njegovom prtljagu, imenima njegovih saputnika, i sl.

Posrednik putovanja je dužan da obaveštava putnika o toku sprovođenja ugo-vora, ako se u toku sprovođenja usluga promene okolnosti, posrednik je dužan da obavesti putnika o tome, kao i o nastalim smetnjama i da traži nova uputstva (na-ročito ako su prethodna uputstva bila imperativna). Po obavljenom posredničkom ugovoru o putovanju, posrednik je dužan obavestiti putnika o preduzetom pravnom poslu (putnik mora znati da je pravni posao zaključen, njegovu sadržinu, kojem

417 V. Gorenc - V.Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu ... str. 122.

247

se davaocu usluge treba obratiti da bi ispunio uslugu, i sl.). Posrednik putovanja je pri tome dužan predati putniku sva dokumenta koja se odnose na zaključeni ugovor s davaocem usluge (putne karte, i sl.), kako bi se putnik mogao legitimi-sati kod davaoca usluge kao legitimni titular stečenih prava u njegovo ime i za njegov račun.

12.2.3. Obaveze putnika

Putnik je obavezan da posredniku putovanja, na njegovo traženje, dostavi sve istinite i potrebne lične i druge podatke potrebne za pribavljanje prevozne karte, rezervaciju smeštaja, vizu, i dr. Ako putnik ne da podatke u roku ili da neistinite podatke, snosi rizik neispunjenja obaveza posrednika da pribavi putne karte i druge isprave; osim toga duguje posredniku i naknadu prouzrokovane mu štete. Takođe, putnik je obavezan i da njegove lične isprave i prtljag ispunjavaju sve zahteve predviđene administrativnim propisima (sanitarni, carinski, monetarni); u suprotnom snosi rizik štete koju trpi i dužan je naknaditi štetu prouzrokovanu posredniku.

Putnik je dužan predati posredniku novac potreban za zaključenje poverenog pravnog posla, čiji je predmet zatražena usluga (za nabavku prevozne karte, re-zervaciju smeštaja, i sl.); ako delatnost posrednika ne dovede do željenog rezul-tata, dužan je putniku vratiti primljeni iznos novca.

Osnovna obaveza putnika je da isplati naknadu posredniku. Posredniku pripa-da naknada za obavljene poslove koji se sastoji u zaključenju ugovora o pružanju usluga s davaocima usluga u ime i za račun putnika. Naknada i njena visina od-ređuju se posredničkim ugovorom o putovanju, tarifom posrednika ili poslovnim običajima. U poslovnoj praksi, običaj je da se naknada ne isplaćuje posredniku neposredno od putnika nego od strane davaoca usluge u vidu postotka od vredno-sti usluge koja je predmet ugovora zaključenog u ime i za račun putnika.

12.2.4. Odgovornost posrednika putovanja

Posrednik putovanja, generalno, odgovara za naknadu prouzrokovane štete putniku u slučaju neispunjenja ili neurednog ispunjenja obaveza preuzetih posre-dničkim ugovorom o putovanju. Za naknadu štete potreban je dokaz učinjene povrede obaveze i same štete; oslobađanje od odgovornosti je vezano za dokaz uložene očekivane pažnje u ispunjenju preuzetih obaveza.418

Konkretno: posrednik odgovara ako pri izvršavanju naloga putnika ne vodi računa o interesima putnika kao dobar posrednik putovanja, ako ne izvršava svo-

418 V. Gorenc - V.Šmid, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu ... str. 123.

248

ju obavezu informisanja putnika o bitnim momentima izvršavanja naloga putnika; ako ne postupa u skladu sa nalogom i uputstvima putnika s pažnjom dobrog po-srednika putovanja (jasno u vezi izvršavanja naloga i uputstava, odgovornost po-srednika zavisi i od toga da li se radi o imperativnim nalozima i uputstvima ili ne; dalje, posrednik ne odgovara ako je odstupio od dobijenih uputstava uz saglasnost putnika, odnosno u interesu putnika; ako je posrednik izvršavanje naloga poverio drugom licu odgovara smo za izbor tog drugog lica pod uslovom da je poverava-nje izvršavanja naloga bilo dopušteno od strane putnika, odnosno u posredničkom ugovoru o putovanju, u suprotnom, odgovara i za rad tog drugog lica).

Pitanje koje se postavlja kad se govori o odgovornosti posrednika putovanja je da li posrednik odgovara za šetu koju putnik pretrpi zbog neispunjavanja ili neurednog obaveza davaoca usluge ?

Posrednik je dužan da savesno obavi izbor trećih lica – davaoca usluga koja treba da izvrše usluge putniku koje su predviđene ugovorom. Posrednik odgovara putniku za savestan izbor trećih lica (prevoznik, hotel, organizator putovanja), ali ne i za njihov rad (ako je npr. putnik povređen za vreme prevoza, za štetu će od-govarati prevoznik a ne agencija preko koje je putnik kupio voznu kartu, jer za-ključenjem ugovora od strane posrednika/agenta, putnik stupa u neposredni prav-ni odnos sa davaocem usluge, a to znači da davalac usluge neposredno odgovara putniku ako ne ispuni uredno svoje ugovorne obaveze; odgovornost posrednika će postojati samo u slučaju nesavesnog izbora trećeg lica; ovde takođe, treba pomenuti slučaj kad je davaoc usluge određen nalogom putnika, kad izbor trećeg lica – davaoca usluge ne vrši posrednik i kad je posrednik putovanja dužan ispo-štovati dobijeni nalog, tako da mora zaključiti ugovor sa tako određenim davaocem usluga, jer u suprotnom odgovara putniku zbog neizvršavanja obaveze poštovanja naloga, dakle, tada posrednik ne odgovara za izbor tako određenog davaoca uslu-ge; međutim, ako zna odnosno mora znati da je nalogom određeni davaoc usluga loš izbor putnika on ga mora na to upozoriti jer mu to nalaže obaveza da vodi računa o interesima putnika, u suprotnom se takođe postavlja pitanje njegove odgovornosti).

12.3. Ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (ugovor o alotmanu)


Ugovorom o alotmanu ugostitelj se obavezuje da u toku određenog vremena stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležaja u određenom objek-tu, pruži ugostiteljske usluge licima koje uputi agencija i plati joj određenu pro-

249

viziju, a turistička agencija se obavezuje da nastoji da ugostiteljske kapacitete popuni, odnosno da obavesti ugostitelja u utvrđenim rokovima da to nije u mo-gućnosti, kao i da plati cenu pruženih usluga ukoliko je koristila angažovane ho-telske kapacitete.

U praksi, ugovor o alotmanu zaključuje se u cilju ostvarivanja ugovora o or-ganizovanom putovanju. Njime turistička/putnička agencija obezbeđuje smeštaj (i druge ugostiteljske usluge) za svoje klijente/učesnike organizovanog putovanja. Zaključuje se između turističke agencije i ugostitelja (preciznije, hotelijera), a ugovorenim ugostiteljskim uslugama koristi se putnik (učesnik organizovanog putovanja), koji prema turističkoj agenciji ima pravo da zahteva ispunjenje ugo-stiteljskih usluga na osnovu ugovora o organizovanom putovanju, a prema ugo-stitelju na osnovu ugovora o alotmanu. Iako su ugovorne strane turistička agenci-ja i ugostitelj, ugostitelj ugovorene usluge ne pruža agenciji nego upućenom pu-tniku/gostu. Gost je korisnik usluge i ima položaj lica koje je ovlašćeno da primi ispunjenje ugovorenih usluga smeštaja, ishrane i sl. Gost nije direktni klijent ugo-stitelja nego turističke agencije.

Ugovor o alotmanu se obično zaključuje za period od jedne sezone. Ako ugo-vorne strane nisu ugovorom predvidele njegovo trajanje, smatra se da su ugosti-teljski kapaciteti stavljeni na raspolaganje za jednu godinu.

Ugovor o alotmanu je imenovani, dvostranoobavezni, teretni ugovor, ugovor sa trajnim prestacijama, formalni ugovor (mora biti zaključen u pismenoj for-mi).

Ugovor o alotmanu kod nas je regulisan ZOO (čl. 885-896), a značajne su i Posebne uzanse u ugostiteljstvu.

12.3.2. Obaveze turističke agencije

Osnovna obaveza turističke agencije je popunjavanje angažovanih ugostitelj-skih kapaciteta (obaveza nastojanja da ugostiteljske kapacitete popuni, odnosno kod ugovora s klauzulom del credere obaveza da popuni ugostiteljske kapacitete). Zbog oscilacija na osetljivom turističkom tržištu, turistička agencija, redovno, nije u mogućnosti da unapred preuzme čvrstu obavezu da popuni sve angažovane kapacitete ugostitelja, pa zbog toga se, obično, zaključuje ugovor o alotmanu kojim se agencija obavezuje da nastoji da popuni ugovorene kapacitete ugostite-lja. Ako agencija ne sakupi dovoljan broj gostiju, uprkos svim svojim nastojanji-ma, ispunila je svoju obavezu (ako je o tome obavestila ugostitelja).

Turistička agencija je dužna da obaveštava ugostitelja o toku popunjavanja smeštajnih kapaciteta. Ukoliko nije u mogućnosti da popuni sve angažovane sme-štajne kapacitete, turistička agencija je dužna da u ugovorenim ili uobičajenim

250

rokovima obavesti ugostitelja o tome i da mu dostavi listu gostiju, kao i da u oba-veštenju odredi rok do koga ugostitelj može slobodno raspolagati angažovanim kapacitetima. Ugostiteljski kapaciteti koji u listi gostiju nisu označeni kao popu-njeni, smatraju se slobodnim od dana prijema te liste od strane ugostitelja za pe-riod na koji se lista odnosi. Posle proteka toga roka turistička agencija ponovo stiče pravo da popunjava angažovane smeštajne kapacitete.

Turistička agencija je obavezna da se pridržava ugovorenih cena (ne može li-cima koja šalje u ugostiteljski objekat zaračunavati veće cene za ugostiteljske usluge od onih koje su predviđene ugovorom o alotmanu ili ugostiteljskim cenov-nikom).

Turistička agencija je dužna da ugostitelju plaća ugostiteljske usluge (ukoliko ugovorom nije određeno da sam putnik/turista plaća ugostitelju cenu pruženih ugostiteljskih usluga, cenu pruženih ugostiteljskih usluga plaća ugostitelju turi-stička agencija posle izvršenih usluga, s tim da može biti predviđeno i plaćanje akontacije).

Turistička agencija je dužna da licima koja šalje na osnovu ugovora o alotma-nu izda posebnu pismenu ispravu/vaučer, uputnica (glasi na ime ili na određenu grupu, neprenosiva je i sadrži nalog ugostitelju da pruži usluge koje su u njoj navedene; služi kao dokaz da je lice klijent turističke agencije koja je sa ugostite-ljem zaključila ugovor o alotmanu; na osnovu ove pismene isprave vrši se obračun uzajamnih potraživanja između turističke agencije i ugostitelja).419

12.3.3. Obaveze ugostitelja

Ugostitelj je obavezan da u toku određenog vremena stavi na korišćenje ugo-voreni broj ležaja i pruži licima koja upućuje turistička agencija usluge navedene u vaučeru (ugostitelj ne može ugovoriti sa drugom turističkom agencijom anga-žovanje kapaciteta koji su već rezervisani na osnovu ugovora o alotmanu).

Ugostitelj je dužan da licima koje uputi turistička agencija pruži pod istim uslovima usluge kao i licima sa kojima je neposredno zaključio ugovor o ugosti-teljskim uslugama (obaveza jednakog postupanja). Takođe, ugostitelj je dužan da pruži ugovoreni kvalitet usluga.

Ugostitelj ima obavezu nemenjanja cena usluga (izuzetak postoji u dva sluča-ja/uslova: prvo, ugostitelj može promeniti cene ako o tome najmanje šest meseci

419 Turistička organizacija ne može odbiti da plati usluge izvršene po osnovu ugovora o alotmanu ako tokom trajanja ugovornog odnosa nije konkretno prigovorila kvalitetu usluga niti tražila raskid ugovora. Da bi turistička organizacija osnovano mogla prigovoriti neurednom izvršenju usluga iste moraju biti i utvrđene ugovorom; presuda Višeg privrednog suda, Pž. 9888/97 od 10.03.1998. godine, u V. Kozar, nav. delo, str. 847.

251

unapred obavetiti agenciju, drugo, ugostitelj može menjati cene u slučaju prome-ne u kursu razmene valuta koje utiče na ugovorenu cenu; u ovim slučajevima nove cene koje je istakao ugostitelj mogu se primenjivati tek nakon isteka mesec dana od njihove dostave turističkoj/putničkoj agenciji; zbog zaštite interesa klijenata koji su zaključili ugovore s agencijom, nove cene neće se primenivati: prvo, na usluge koje se odnose na rezervacije koje je ugostitelj potvrdio; drugo, na usluge za koje je već dostavljena lista gostiju).

Ugostitelj je dužan da turističkoj agenciji isplati proviziju na promet ostvaren na osnovu ugovora o alotmanu; provizija se određuje u procentu od cene izvršenih ugostiteljskih usluga; ukoliko procenat provizije nije određen ugovorom, turistič-koj agenciji pripada provizija određena opštim uslovima poslovanja turističke agencije, odnosno poslovnim običajima.

12.3.4. Posebne vrste ugovora o alotmanu

Ugovor o alotmanu s pravom turističke agencije da odustane od angažovanih smeštajnih kapaciteta - turistička agencija može privremeno odustati od korišće-nja angažovanih smeštajnih kapaciteta a da time ne raskine ugovor o alotmanu niti stvori za sebe obavezu naknade štete ugostitelju, ukoliko u ugovorenom roku pošalje obaveštenje o odustanku od korišćenja (u slučaju da obaveštenje o odu-stanku ne bude poslato u predviđenom roku, ugostitelj ima pravo na naknadu štete). Turistička agencija, takođe, može odustati od ugovora i u celini bez obave-ze da naknadi štetu ako obaveštenje o odustanku pošalje u ugovorenom roku.

Ugovor o alotmanu s klauzulom del credere - turistička agencija preuzima obavezu da popuni angažovane ugostiteljske kapacitete. Ako ne popuni angažo-vane ugostiteljske kapacitete, turistička agencija je dužna da plati ugostitetelju naknadu po neiskorišćenom krevetu (u pravnoj literaturi se ističe da ugostitelj ima pravo na naknadu samo ako nepopunjene kapacitete nije sam popunio putem drugih korisnika420). U ovom slučaju, turistička agencija nema pravo da putem blagovremenog obaveštenja otkaže ugovor bilo delimično ili u celini.

420 Poković, nav. delo, str. 195.

253

DEO IIBANKARSKI POSLOVI

1. OPŠTA PRAVILA O BANKARSKIM POSLOVIMA

Pojam - bankarski poslovi su pravni poslovi koji za svoj predmet imaju promet novca i hartija od vrednosti kao i usluge koje banke vrše svojim klijentima u vezi sa prometom novca i hartija od vrednosti.

Subjekti - bankarske poslove, po pravilu, obavljaju banke, odnosno jedna stra-na u bankarskim poslovima je, po pravilu, banka, kao privredni subjekt i specifi č-na fi nansijska organizacija. Međutim, osim banaka u ovim poslovima mogu da učestvuju i drugi privredni subjekti, ali se i tada na ove poslove primenjuju pra-vila o bankarskim poslovima. Zakon o obligacionim odnosima (čl. 1088.) kaže da se pravila o bankarskim poslovima primenjuju i na druga pravna lica koja su, u skladu sa zakonom, ovlašćena za obavljanje određenih bankarskih poslova. Zato, bankarski poslovi nisu samo poslovi koji su isključivo vezani za banke, nego su to poslovi koji se obavljaju prema pravilima o bankarskim poslovima bez obzira ko su subjekti bankarskih poslova. Naspram banke, kao učesnik u bankarskom poslu javlja se bančin klijent; to mogu biti domaća i strana, pravna i fi zička lica. Postoje pojedini bankarski poslovi kod kojih bančin klijent ne može biti fi zičko lice, i obratno. Dalje, postoje pojedini bankarski poslovi kod kojih bančin klijent može biti samo domaće pravno ili fi zičko lice. Takođe, bankarskim poslovima smatraju se i svi poslovi između bankarskih organizacija, odnosno poslovi kod kojih su oba subjekta banke kao specijalizovane fi nansijske organizacije. Bančini klijenti, s obzirom na učestalost poslovnih odnosa sa bankom mogu biti stalni i povremeni, a s obzirom na prirodu poslovnih odnosa sa bankom mogu predsta-vljati poverioce ili dužnike banke.

Osobine - bankarski popslovi su, po pravilu, formalni (bilo da je tako određe-no zakonom ili da to tako određuju ugovorne strane i to iz razloga svoje složeno-sti i lakšeg dokazivanja međusobnih odnosa banke i klijenta u slučaju spora; mada se razvojem elektronskog prenosa podataka sve više odstupa od formalnosti); adhezioni (zaključuju se, po pravilu, pristupanjem klijenta opštim uslovima po-slovanja banaka; intuitu personae (za zaključenje bankarskih poslova bitne su osobine klijenta, odnosno njegov bonitet, solventnost, poslovni ugled, i sl.). Za bankarske poslove bitna karakteristika je i obaveza banke da čuva kao profesio-nalnu (poslovnu) tajnu podatke koji se odnose na poslove koje je zaključila sa klijentom, kao i podatke koji se odnose na fi nansijsku poziciju klijenta (ova oba-

254

veza banke se pre svega odnosi prema trećim licima a ne i prema drugim bankama koje mogu razmenjivati informacije o svojim klijentima kako bi umanjili rizik poslovanja sa klijentima koji su insolventni, neuredni u izvršavanju svojih obave-za, i sl.; takođe ova obaveza banke ne postoji u slučajevima koji su zakonom predviđeni, kao što je kod pojedinih krivičnih dela i krivičnih postupaka, razvoda braka, i dr.).

Vrste - bankarski poslovi se mogu podeliti prema različitim kriterijumima. Prema području na kome se obavljaju: domaći i međunarodni. Prema svojstvu klijenata: bankarski poslovi sa pravnim licima i sa fi zičkim licima. Prema dužini trajanja: kratkoročni (do godinu dana), srednjoročni i dugoročni (preko jedne godine). Prema ulozi koji ima banka: aktivni (banka je javlja kao poverilac svog klijenta, npr. ugovor o kreditu) pasivni (banka se javlja kao dužnik svog klijenta; npr. ulog na štednju) i neutralni (banka nije ni poverilac ni dužnik svog klijenta, već obavlja izvesne poslove kao zastupnik, komisionar ili posrednik klijenta; npr. akreditiv). Prema predmetu: depozitne (bankarski poslovi kod kojih klijent depo-nuje kod banke novčana sredstva, hartije od vrednosti ili druge stvari, kao što su dragocenosti npr. radi čuvanja i upravljanja njima - novčani depozit, ulog na šte-dnju, ugovor o sefu, i dr.), kreditne (banka stavlja novčana sredstva na raspolaga-nje svojim klijentima - razne vrste ugovora o kreditu) uslužne (banka izvršava određene usluge trećim licima po nalogu svog klijenta - akreditiv, inkaso poslovi, platni promet, i dr.).

2. KREDITNI POSLOVI

2.1. Ugovor o kreditu


Ugovor o kreditu je takav bankarski posao kojim se banka obavezuje da kori-sniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određe-no ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i da dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.421

Ovoj defi niciji ugovora o kreditu stavljaju se neke primedbe: ugovor o kreditu jeste bankarski posao ali ne i samo bančnin posao, jer u ulozi kreditora može da se pojavi i neko drugo pravno lice; kredit na neodređeno vreme je pravno-tehnič-

421 Vidi, ZOO, čl. 1065.

255

ki nezamisliv, jer je rok vraćanja kredita redovno određen ili odrediv; kamata ne mora da bude jedini oblik naknade za korišćenje kredita; i dr.422

Bitni elementi ovog ugovora, prema ZOO, su novčani iznos koji se stavlja na raspolaganje korisniku kredita (predmet ugovora o kreditu jeste najčešće novac ali to može biti i roba), uslovi davanja kredita (najčešće nisu bitni element ovog ugovora; u pitanju su npr. radnje koje prethode zaključenju ugovora, a koje banka preduzima prilikom procene kreditne sposbnosti lica zainteresovanog da dobije kredit od banke i od rezultata ispitivanja kreditne sposobnosti zavisi da li će ban-ka zaključiti ugovor o kreditu sa zainteresovanim licem), uslovi korišćenja kredi-ta (kod namenskih kredita) i uslovi vraćanja kredita.

Ugovor o kreditu je dvostrano-obavezan, teretan (kamata se mora platiti i kad nije ugovorena i tada se plaća kamata određena zakonom), formalan (mora biti zaključen u pismenoj formi), ugovor po pristupu.

Ugovor o kreditu kod nas je regulisan ZOO, čl. 1065-1068.

2.1.2. Obaveze kreditora - banke

Kreditor (banka ili drugi davalac kredita; u daljem tekstu: banka) je obavezan da korisniku kredita stavi na raspolaganje ugovorom određeni iznos novca, na način i pod uslovima određenim ugovorom. Ako banka ne izvrši ovu obavezu o dospelosti pada u docnju i tada će biti obavezna da korisniku kredita naknadi štetu koja je nastupila kao posledica njene docnje u izvršenju obaveze.

2.1.3. Obaveze korisnika kredita

Korisnik kredita je dužan da kredit namenski koristi (ako je reč o namenskom kreditu).

Korisnik kredita je dužan da banci plaća kamatu (kamata predstavlja naknadu koju korisnik kredita plaća banci zato što mu je banka stavila na raspolaganje novac; visina kamate se izražava u kamatnoj stopi, odnosno u procentu od glav-nice za određeni period; može biti ugovorena kao fi ksna/nepromenljiva ili pli-vajuća/promenljiva; plivajuća kamata ima za cilj da zaštiti vrednost novca od promena koje se dešavaju na fi nansijskom tržištu, tako da ako je vrednost novca u padu kamatna stopa je viša i obratno; u Evropi fi guriraju dve vrste ugovornih klauzula o zaštiti vrednosti novca putem kamatne stope: EURIBOR/Euro Interbank Offered Rate - dnevna referentna kamatna stopa na pozajmice između najznačaj-nijih fi nansijskih institucija EU i LIBOR/London Interbank Offered Rate - dnevna

422 Više, Antonijević-Petrović-Pavićević, Bankarsko pravo, Beograd, str. 174.

256

referentna kamatna stopa po kojoj banke jedna drugoj nude novac na pozajmicu na londonskom međubankarskom tržištu423).

Korisnik kredita je obavezan da u ugovorenom roku i na ugovoreni način vra-ti banci iznos novca koji mu je ona stavila na raspolaganje.

2.1.4. Posebni načini prestanka ugovora o kreditu

Ugovor o kreditu može prestati, pored opštin načina prestanka ugovora uopšte, i na neki od posebnih načina predviđenih u ZOO.424 Prvo, ugovor o kreditu banka može otkazati pre isteka ugovorenog roka ako je kredit korišćen u suprotnosti sa njegovom namenom, što dokazuje banka . Drugo, ugovor o kreditu banka može otkazati pre isteka ugovorenog roka u slučaju insolventnosti korisnika kredita (čak i kad nije utvrđena sudskom odlukom; radi se o trajnijoj nesposobnosti plaćanja a ne prolaznoj nelikvidnosti). Treće, davalac kredita može otkazati ugovor o kre-ditu u slučaju prestanka pravnog lica (ne iz razloga insolventnosti nego iz nekog drugog razloga kao što su statusne promene i sl.) ili smrti fi zičkog lica kao kori-snika kredita, ako bi u tim slučajevima davalac kredita došao u bitno nepovoljni-ji položaj (zbog slabije kreditne sposobnosti pravnog sledbenika). Četvrto, banka može otkazati ugovor o kreditu i u slučaju kad korisnik kredita neredovno otplaću-je kredit. U svim slučajevima osnovanog otkaza ugovora o kreditu od strane ban-ke, sve preostale rate kredita smatraju se dospelim i korisnik je dužan tada da banci vrati ceo neotplaćeni iznos kredita.

ZOO predviđa slučajeve kad i korisnik kredita može da otkaže pre isteka ugo-vorenog roka.425 Prvo, korisnik kredita može odustati od ugovora pre nego što je počeo koristiti kredit. Drugo, korisnik kredita može vratiti kredit pre roka određe-nog za vraćanje, o čemu je dužan da unapred obavestiti banku. U oba ova sluča-ja korisnik kredita dužan je naknaditi štetu ukoliko ju je davalac kredita pretrpeo. U slučaju vraćanja kredita pre određenog roka, banka ne može da zaračuna kama-tu za vreme od dana vraćanja kredita do dana kada je po ugovoru trebalo da bude vraćen.

2.1.5. Vrste ugovora o kreditu

Ugovori o kreditu se dele prema različitim kriterijumima.

Prema domicilu kreditora: domaći kredit (predmet ovog kredita je domaća valuta, čak i kad je kreditor stranac nerezident) i inostrani/međunarodni kredit (predmet ovog kredita je strana valuta a kreditor je, po pravilu, stranac nerezident

423 Milanović-Vujisić, Poslovno pravo, Kraljevo, 2009, str. 477.424 Vidi, ZOO, čl. 1067.425 Vidi, ZOO, čl. 1068.

257

a izuzetno i stranac rezident ukoliko ima za to odgovarajuću dozvolu npr. fi lijala inostrane banke).

Prema statusu kreditora: krediti čiji su kreditori subjekti javnog prava (kreditor je subjekt javnog prava tj. država, državni organi, vladine ovlašćene fi nansijske institucije, i sl.) i krediti čiji su kreditori subjekti privatnog prava (kreditori su subjekti privatnog prava tj. poslovne banke, druge fi nansijske organizacije).

Prema trajanju kreditnog odnosa, odnosno s obzirom na rok otplate: kratko-ročni krediti (do jedne godine), srednjoročni krediti (od jedne do pet godina) i dugoročni krediti (preko pet godina).

Prema predmetu: fi nansijski/novčani krediti (banka stavlja na raspolaganje ko-risniku kredita novac; to može činiti na različite načine - gotov novac, kreditno pismi, tekući račun, i sl.) i robni/nenovčani krediti (predmet ove vrste kredita je isporuka robe, izvršenje određene usluge, izvođenje investicionih radova na kredit; u ulozi kreditora se, po pravilu, ne javlja banka, već proizvođači ili prodavci robe, izvršioci usluga, izvođači investicionih radova; kreditor fi nansiranje ovih poslova može da obezbedi iz sopstvenih sredstava ili zaključivanjem posebnog ugovora o fi nansijskom kreditu sa nekom bankom, čime se fi nansijski kredit pojavljuje pa-ralelno sa robnim tako da se plaćanja iz fi nansijskog kredita vrše u vremenu suk-cesivnih isporuka roba, izvršenja usluga, izvođenja radova; bitno je istaći da je kod ove vrste kredita predmet roba, ali da se i oni od strane korisnika kredita vraćaju u novcu).

Prema nameni: namenski krediti (banka stavlja na raspolaganje korisniku kre-dita određeni iznos novčanih sredstava za određenu namenu utvrđenu ugovorom o kreditu, npr. stambeni kredit, investicioni kredit, poljoprivredni kredit, stand-by kredit/kredit u pripravnosti s ciljem da se klijentu obezbede novčana sredstva za eventualno nastale potrebe i određene situacije426, izvozno-uvozni, sezonski/za plasman robe sezonskog karaktera; eskontni i reeskontni/imaju za cilj monetiza-ciju hartija od vrednosti, i dr.) i nenamenski krediti (može se koristiti u bilo koje svrhe).

Prema svrsi korišćenja: proizvođački krediti (odobrava se za potrebe privrede u cilju podizanja proizvodne moći korisnika kredita; odobravaju se, po pravilu, privrednim subjektima radi ostvarivanja određene privredne aktivnosti i tako uti-

426 Ovi krediti se, često, u poslovnoj praksi nazivaju eventualnim i obećanim kreditima, koji nji-hovim korisnicima pružaju pravnu i ekonomsku sigurnost, u smislu da će ih moći koristiti u situacijama kada im to bude potrebno. Ako klijent ne iskoristi obećani kredit, u obavezi je samo da plati tzv. proviziju pripravnosti, koja predstavlja neku vrstu rezervacije kreditne svote koja je odobrena a nije iskorišćena. Ako iskoristi kredit, on je dužan da plati ugovorenu kamatu i vrati kreditna sredstva kako je ugovorm predviđeno i tada se radi o klasičnom kreditnom od-nosu; Više, Milanović-Vujisić, nav.delo, str. 479.

258

ču na povećanje obima i kvaliteta obavljanja privredne delatnosti, npr. krediti za nabavku osnovnih sredstava ili obrtnih sredstava, za realizovanje investicionih poduhvata, poljoprivredni krediti, i sl.) i potrošački krediti (odobrava se radi po-većanja kupovne moći građana; korisnici ovih kredita su fi zička lica. Sa ekonom-skog aspekta ovi krediti smatraju se neproduktivnim, jer deluju u pravcu poveća-nja potrošnje iznad ekonomske moći korisnika kredita427; međutim, s druge strane, mogu biti efi kasno sredstvo utvrđene ekonomske politike u jednoj zemlji jer se putem ovih kredita podstiče se i usmerava potrošnja određenih roba, npr. automo-bili, aparati za domaćinstvo, i dr., i obratno, uskraćivanjem korišćenja ovih kredi-ta vrši se destimulacija prodaje određene robe. Ove kredite mogu odobravati ban-ke, proizvodne i trgovinske organizacije radi prodaje svojih proizvoda. Korisnik kredita vrši otplatu kredita u ratama; svaka rata obuhvata glavnicu i kamatu. Otpla-ta potrošačkog kredita vrši se odbijanjem od ličnih primanja korisnika kredita. Kao sredstvo obezbeđenje ovih kredita moristi se administrativna zabrana isplate do 1/3 plate korisnika kredita u korist davaoca kredita i avalirana menica).

Prema načinu obezbeđenja: pokriveni krediti (kredit koji je obezbeđen/pokriven nekim sredstvom obezbeđenje) i nepokriveni krediti (kredit bez sredstava obez-beđenja; banka odobrava kredit korisniku kredita na osnovu poverenja koje ima u njega i njegovu kreditnu sposobnost). Pokriveni krediti mogu biti: personalni (krediti koji su obezbeđeni ličnim sredstvima obezbeđenja, kao što su jemstvo, bankarska garancija, avalirana menica, zalaganje polise osiguranja života, vinku-lacija - vezivanje polise osiguranja stvari koja se nabavlja kreditom za potrebe kreditora, a osiguranje stvari je izvršio korisnik kredita, i dr.) i realni (krediti koji su obezbeđeni stvarnim sredstvima obezbeđenja, kao što je zalaganje pokretnih stvari, zalaganje hartija od vrednosti, zalaganje nepokretnosti i njihov upis u ze-mljišne knjige ili tzv. hipotekarni krediti).

Prema načinu puštanja u tečaj: gotovinski kredit (banka stavlja na raspolaganju korisniku kredita iznos odobrenih novčanih sredstava u gotovom novcu; vrši se isplatom korisniku kredita ugovorene sume novca; međutim, praksi se često ume-sto gotovog novca, korisniku kredita dodeljuju hartije od vrednosti, kao što je ček, koje on može koristiti za plaćanje), kredit u tranšama (odobrava se u skladu sa dospećem obaveza korisnika kredita iz osnovnog posla čijoj realizaciji i služi ugovor o kreditu; plan tranši se ugovara; sistem transši uglavnom ide preko kre-ditnog tekućeg računa), kredit preko tekućeg računa (odobrava se imaocu tekućeg računa kod banke; banka stavlja korisniku kredita na raspolaganje odobreni iznos novčanih sredstava i to tako što taj iznos pripisuje saldu na korisnikovom tekućem računu; odobreni iznos kredita je u okviru limita kreditne sposobnosti vlasnika tekućeg računa/korisnika kredita; u vreme kad je tekući račun korisnika kredita

427 Trifunović, Međunarodni platni promet, bankarstvo i monetarni sistem, Beograd, 1988, str. 43. i dalje.

259

aktivan tj. kad je novčani saldo na tekućem računu pozitivan, on naplaćuje kama-tu od banke a u suprotnom plaća banci kamatu za korišćenje njenih sredstava do iznosa odobrenog kredita); akceptni kredit (banka stavlja kredit u tečaj akceptira-njem menice svog klijenta, koju je on vukao na banku, čime banka postaje glavni menični dužnik; ovaj kredit je povoljan za korisnika kredita jer takvu menicu može eskontovati kod druge banke i tako dobiti gotovinu a takođe, i bančina provizija kod ove vrste kredita je niža, dok je za banku ova vrsta kredita povoljna jer ne mora da angažuje gotovinska novčana sredstva odmah nego po dospelosto meni-ce428); rambursni kredit (banka akceptira menicu svog klijenta s tim da se ovaj kredit može naplatiti samo uz prezentaciju robnih dokumenata; ovaj kredit se naročito javlja u međunarodnoj poslovnoj praksi kod uvozno-izvoznih poslova, putem koga uvoznik plaća izvozniku kupljenu robu; banka naime otvara kredit uvozniki robe uz obavezu da se prezentiraju robna dokumenta iz takvog uvozno-izvoznog posla; samo uz prezentaciju predviđenih robnih dokumenata može se rambursni kredit naplatiti; u poslovnoj praksi postoji više vrsta rambursnih kredi-ta: opozivi nepotvrđeni, neopozivi nepotvrđeni, neopozivi potvrđeni429); banka može pustiti kredit u tečaj i na druge načine kao što je izdavanjem kreditnog pisma, korišćenjem ustanove asignacije (umesto korisniku kredita plaćanje se po njego-vom nalogu vrši trećem licu do iznosa odobrenog kredita), i dr.

Prema načinu vraćanja: jednokratni kredit (vraća se odjednom, u punom izno-su dodeljenog novca zajedno sa kamatom), kredit koji se vraća u ratama (tzv. anuitetski krediti koji se vraća ravnomerno i povremeno u ratama koje dospevaju svake godine ili polugodišnje ili tromesečno ili mesečno; plan anuiteta je sastavni deo ugovora; anuitet je novčani iznos koji korisnik kredita vraća davaocu kredita; anuiteti mogu biti jednaki ili nejednaki i sastoje se iz glavnice i kamate), kredit sa mirovanjem otplate (rok za otplatu kredita ne počinje da teče odmah po stavljanja kredita u tečaj, nego tek po proteku ugovorenog roka mirovanja koji po pravilu iznosi 3 godine i za to vreme teče kamata na ceo iznos; ovde se radi o dugoročnim kreditima), revolving kredit (omogućava automatsko obnavljanje po iskorišćeno-sti kredita do određenog limita).

428 Vidi, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 729.429 Više, Đurović-Ćirić, Međunarodno trgovinsko pravo, Niš, 2005, str. 301.

260

2.2. Specijalni kreditni poslovi

2.2.1. Ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti - Lombard

Ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti je takav bankarski posao kod koga banka (kreditor) odobrava kredit u određenom iznosu uz obez-beđenje zalogom hartija od vrednosti koje pripadaju korisniku kredita ili trećem koji na to pristane. 430

Iz defi nicije ZOO proizilati da se radi o posebnom (specijalnom) kreditnom poslu koji karakteriše specifi čan način obezbeđenja kreditora (banke). Obezbeđe-nje se odnosi na hartije od vrednosti koje se zalažu kod kreditora. Zalagati se mogu sve hartije od vrednosti (novčane i nenovčane; menice, čekovi, akcije, obveznice, prenosivi tovarni list, skladišnica, i dr.). Zalagati se mogu i dragocenosti i ume-tnički predmeti; međutim, danas je to retkost, i pre svega se zalažu hartije od vrednosti (inače, ovaj bankarski posao nastao je u italijanskoj pokrajini Lombar-diji, otuda i naziv, a tada su se zalagale upravo dragocenosti i umetnički predme-ti).

Pravnu konstrukciju ovog bankarskog posla čine paralelno dva pravna posla: ugovor o zalozi hartija od vrednosti korisnika kredita ili trećeg lica uz njegovu saglasnost kod banke (kreditora), na osnovu koga banka konstituiše založno pra-vo na ovim hartijama od vrednosti, ne i pravo svojine (kreditor stiče zalogu har-tija od vrednosti korisnika kredita ili trećeg lica, dok pravo svojine na hartiji ostaje kod korisnika kredita ili trećeg lica) i ugovor o kreditu, gde banka na osno-vu založnog prava na hartijama od vrednosti odobrava kredit korisniku kredita (odobreni kredit je, u praksi, uvek manji od vrednosti založenih hartija od vredno-sti).

Ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti (lombard) mora biti zaključen u pismenoj formi i sadržati naznačenje hartija od vrednosti koje se za-lažu, naziv, odnosno fi rmu i sedište, odnosno prebivalište imaoca hartija, iznos i uslove odobrenog kredita, kao i iznos i vrednost hartija koja je uzeta u obzir za odobrenje kredita.431

Osnovne obaveze kreditora (banke) su stavljanje na raspolaganje korisniku kredita određenog iznosa novčanih sredstava, kao i vraćanje zalogodavcu (kori-sniku kredita ili trećem licu) založenih hartija od vrednosti kada kredit bude vraćen (o dospelosti).

430 Vidi, ZOO, čl. 1069.431 Vidi, ZOO, čl. 1070.

261

Osnovne obaveze korisnika kredita su predaja banci (kreditoru) hartija od vre-dnosti na koje se odnosi ugovor, plaćanje ugovorene kamate, uredno i blagovre-meno vraćanje kredita.

U slučaju da korisnik ne vrati kredit o dospelosti, kreditor može namiriti svoje potraživanje prodajom založene hartije od vrednosti, odnosno robe koju ta hartija predstavlja ili vršenjem prava iz hartije (npr. naplatom potraživanja iz menice od meničnih dužnika).

Ugovor o relombardu - predstavlja posebnu vrstu ugovora o lombardu, gde banka koja je na osnovu lombarda stekla pravo zaloge na hartijama od vrednosti, zalaže te hartije od vrednosti kod druge banke (po pravilu, centralne, odnosno emisione banke) radi dobijanja potrebnih novčanih sredstava. Rokovi dospelosti (vraćanja) dobijenog relombardnog kredita su veoma kratki; po pravilu, ne duži od 14 dana.432

2.2.2. Eskont

Eskont je takav bankarski posao kod koga banka kupuje hartiju od vrednosti od njenog imaoca pre njene dospelosti. Banka isplaćuje klijentu (imaocu hartije) nominalni iznos na koji ona glasi, uz odbitak nedospelih kamata, provizije i svo-jih troškova (odbitak se zove diskont). Visina novčanog iznosa koji će banka is-platiti klijentu (imaocu hartije od vrednosti, prodavcu) praktično zavisi od boni-teta hartije od vrednosti tj. od platežne sposobnosti lica koja su dužnici iz tih hartija od vrednosti (jer, banka preuzima rizik naplate od dužnika iz hartije od vrednosti po njenoj dospelosti). Za banku najveći stepen sigurnosti za naplatu predstavlja menica (kod menice svi potpisnici, odnosno menični dužnici su lično i solidarno odgovorni za isplatu menične svote imaocu menice, odnosno meničnom poveriocu; dalje, naplata je veoma brza s obzirom da se potraživanje može uvek naplatiti u tzv. mandatnom postupku i nije ga potrebno posebno dokazivati osim menicom, koja je po svojoj prirodi apstraktan pravni posao).

Pravnu konstrukciju eskontnog posla čine, po pravilu, dva zasebna ali među-sobno povezana pravna posla: ugovor o prodaji banci nedospelih hartija od vre-dnosti (izuzetno, to mogu biti i druga nedospela potraživanja) na osnovu koga banka kupovinom hartije od vrednosti postaje njen vlasnik, odnosno po toj harti-ji stiče sva prava i obaveze, kao njen vlasnik, i ugovor o kreditu, gde korisnik stiče novčana sredstva ranije nego što bi ih stekao realizacijom svojih potraživanja iz tih hartija od vrednostio o dospelosti od svojih dužnika.433

432 Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1981, str. 427.433 O pravnoj prirodi eskontnog posla, Vidi, Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 428; I. Janko-

vec, Privredno pravo ... str. 616; S. Šogorov, Ugovor o eskontu i pojam i karakteristike eskon-

262

Reeskont - predstavlja pravni posao kojim banka prodaje eskontovanu hartiju od vrednosti pre njene dospelosti drugom licu (banci, po pravilu, centralnoj, od-nosno emisionoj banci; reeskontovanjem eskontovanih hartija od vrednosti cen-tralna, odnosno emisiona banka utiče na količinu novca u prometu, što je jedan od glavnih segmenata kreiranja monetarne politike zemlje; u zemljama sa razvi-jenim tržištem hartija od vrednosti reeskont se često vrši i na tržištu hartija od vrednosti434).

2.3. UGOVOR O FINANSIJSKOM LIZINGU

2.3.1. Pojam lizinga

Lizing posao možemo okarakterisati kao metod, odnosno kao privrednu aktiv-nost čija se suština sastoji u specifi čnom načinu fi nansiranja investicija435, tj. pod lizing poslom podrazumevamo specifi čan oblik fi nansiranja svih vrsta investicio-ne opreme436, nekretnina i potrošnih dobara.

Na razvoj lizinga i njegovu ekspanziju uticali su određene društvene okolnosti i privredni faktori, i to pre svega nerazvijenost srednjoročnih bankarskih kredita, neliberalni fi skalni propisi, nedostatak sopstvenih novčanih sredstava, postojanje rizika otežanog plasmana robe na tržištu koja je proizvedena opremom koju ka-rakteriše njena tehničko – tehnološka zastarelost i sl.

Lizing poslom omogućuje se potencijalnom korisniku opreme, umesto da kupi opremu koja mu je potrebna on ima mogućnost da se obrati secijalizovanoj lizing ustanovi, koja mu daje u lizing na određeni rok potrebnu opremu, bilo da je sama proizvodi ili je naručuje kod trećeg lica – proizvođača opreme437.

tnog posla, Pravo-privredno pravo i privredni razvoj, Novi Sad, 1996, str. 95; Milanović-Vuji-sić, Poslovno pravo ... str. 482.

434 Vidi, M. Vasiljević ... Poslovno pravo i tamo navedena literatura, str. 731.435 Jovanović – Zattila M., Finansiranje investicija putem lizinga, Pravo i privreda, br. 5-8., 2002.,

str. 539.436 Pokretna oprema, standardna, nova, specijalna, upotrebljavana, pojedinačne mašine, tehnološke

linije, agregati i kompletna industrijska postrojenja.437 Spasić S., Ugovor o lizingu, Beograd, 1990. str 12.

263

2.3.2. Defi nicije fi nansijskog lizing posla

U ekonomskoj teoriji lizing se posmatra kao metod fi nansiranja investicija pa ga naješće ekonomski teoretičari defi nišu kao “fi nansijsku ekonomsku praksu“438, “svojevrstan metod nabavke opreme“439, “metod fi nansiranja investicija“440, “for-ma kreditnih odnosa“441, “savremeni metod ivesticionog fi nansiranja“442, “spolj-notrgovinska operacija“443 i sl. Postoji i druga ekonomskih teoretičara koji daju sveobuhvatniju i studiozniju defi niciju lizinga. Prema Pavićević B. “lizing je slo-žena poslovna operacija sastavljena od fi nansijskih, tehničkih, tehnoloških i orga-nizacionih radnji i postupaka usmerenim na to da se korisniku lizinga omogući korišćenje savremenih tehničkih uređaja i opreme, pri čemu on (korisnik) ne an-gažuje za tu svrhu sopstvena ili pozajmljena fi nansijska sredstva“444.

Za razliku od ekonomskih defi nicija lizinga koje su prevashodno uske i nesve-obuhvatne, pravne defi nicije su takve da se teži ka jednoj opštoj i sveobuhvatnijoj ali ne i preširokoj defi niciji koja bi u sebi sadržala sve neophodne elemente lizin-ga koji ga i čine tako kompleksnim pravnim poslom. Jedna od značajnijih defi ni-cija lizinga je i ona koju je postavio poznati engleski teoretičar T.Clarck na osno-vu koje je ugovor o lizingu: “..... ugovor između davaoca i korisnika lzinga o zakupu specifi čne opreme, koju je korisnik izabrao kod proizvođača ili prodavca. Davalac lizinga zadržava pravo svojine nad opremom. Korisnik ima državinu i pravo korišćenja nad opremom, uz periodično praćenje naknade (zakupnine)“445. Prema prof. dr Đuriću R.: “Ugovor o lizingu (leasing) je takav ugovor kojim se davalac lizinga obavezuje da preda stvar na korišćenje korisniku lizinga za od-ređeno vreme ili za određeni posao (rad, upotrebu), a korisnik se obavezuje da plati određenu naknadu (zakupninu) u ratama, s tim da poo isteku ugovorenog roka vrati stvar davaocu lizinga, ili produži korišćenje ili je otkupu.“446

Prema Zakonu o fi nansijskom lizingu posao fi nasijskog lizinga: “ ....... je posao u kome davalac lizinga:

438 Shapiro – Reisman, Equipment leasing, N.Y. 1973, str.1., citirano prema Spasić I., Ugovor o lizingu, Beograd, 1990., str. 36.

439 R. F. Vancil, Lease or Borrow, Harvard Busines Review, 9-10., 1961., str.122., cit. prema Spa-sić I., isto, str.36.

440 Clark M.T., Leasing, London, 1977, str. 3., cit. prema Spasić, I., isto, str.36.441 Simin M., Lizing kao forma kreditnih odnosa, Poduzeće-banka, 1979., str. 29.442 Blagojević S., Lizing kao savremeni metodi investicionog fi nansiranja, Finansije, 1973., br.

5-6., str. 221.443 Tešić M., Lizing posao kao spoljnotrgovinska operacija, Nova trgovina, 1973., str.29. 444 Pavićević B., Ugovor o lizingu, ugovor o franšizingu, ugovor o faktoringu, ugovor o forfetin-

gu, Beograd, 1992., str. 4.445 Clark M.T., Leasing, London, 1977, str. 57., cit. prema Spasić, I., isto, str.38. 446 Đurović R., Međunarodno privredno pravo, Beograd, 2000., str. 406.

264

1) sa isporučiocem predmeta lizinga određenim od strane primaoca lizinga zaključuje ugovor na osnovu koga stiče pravo svojine na predmetu lizinga, prema specifi kaciji primaoca lizinga i pod uslovima koje, ukoliko se odnose na interese primaoca lizinga, odobrava primalac lizinga (ugovor o isporuci);

2) sa primaocem lizinga zaključuje ugovor o fi nansijskom lizingu kojim se obavezuje da na primaoca lizinga prenese ovlašćenje držanja i korišćenja predme-ta lizinga na ugovoreno vreme, a primalac lizinga se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu u ugovorenim ratama“447.

2.3.3. Vrste lizinga

Indirektni i direktni lizing

Posao inderiktnog lizinga je takav posao čijem zaključenju i realizaciji uče-stvuju davalac lizinga (lessor), korisnik lizing (lassee) opreme i proizvođač odno-sno isporučilac (supplier) opreme koja se daje u lizing. Da bi postojao ugovor o indirektnom lizingu neophodno je postojanje dva ugovora i to: ugovor o kupopro-daji (isporuci) opreme koji se zaključuje između lizing kompanije (davalac lizin-ga) i isporučioca (proizvođač) opreme, na osnovu koga davalac lizinga stiče pra-vo svojine nad predmetom ugovora (lizing objektom) i ugovor o lizingu zaklju-čenog između lizing kompanije i korisnika (primalac) lizinga na osnovu koga korisnik dobija pravo ekonomskog iskorišćavanja opreme date u lizing stim da davalac tokom celog perioda trajanja ugovora i dalje zadržava pravo svojine nad lizing opremom koje mu služi kao sredstvo obezbeđenja izvršenja obaveza kori-snika liznga. Postojanjem ova dva ugovora indirektan lizing predstavlja jedinstve-nu pravnu konstrukciju. Jedinstvenost se može posmatrati sa aspekta postojanja dva ugovora koji su sjedne strane u potpunosti pravno nezavisna jedna od drugog, ali izuzetno ekonomsko – fi nansijski zavisna jedna od drugog sdruge strane.

Direktni lizing označava se kao “proizvođački lizing“ čijom realizacijom pro-izvođači pokrivaju trenutne potrebe, da bi svojim korisnicima dali dodatne usluge ili da bi na taj način plasirali svoje proizvode na tržište448. Posao direktnog lizinga zaključuje se između dva subjekta lizing posla i to između davaoca lizing opreme i korisnika lizinga, davalac lizinga pojavljuje se i kao proizvođač opreme. U po-slovnoj praksi najčešći je slučaj da se stapaju dve funkcije, funkcija fi nansijera posla (davalac lizinga) koji je zainteresovan za plasman svog slobodnog kapitala na tržištu i funkcija proizvođača opreme, pa samim tim ovaj lizing je i poznat kao prizvođački lizing.

447 Čl. 2., Zakon fi nansijskom lizingu, “Službeni glasnik R.Srbije“ br. 55/03, 61/05.448 Carić S., Ugovor o lizingu i ugovor o faktoringu, Institut za uporedno pravo i Privredna komo-

ra Jugoslavije, Beograd, 1995., str. 84.; Marušić S., Ugovor o fi nansijskom lizingu, Privreda i pravo, br. 5-6/83., str. 45.

265

Finansijski i opertaivni lizing

Finansijski lizing (fi nancial leasing) je jedan od najrazvijenijih i najrasprostra-njenijih lizing poslova, kako u nacionalnoj tako i u međunarodnoj trgovinskoj poslovnoj praksi. Najznačajniji pravni akt kojim je regulisan posao, a istovreme-no i ugovor o fi nansijskom lizingu je Međunarodna Konvencija o fi nansijskom lizingu449.

Jedan od osnovnih kriterijuma razlikovanja fi nansijskog lizinga od ostalih mo-daliteta lizing posla je nemogoćnost da se ugovor o fi nansijskom lizingu u određe-nom vremenskom periodu jednostrano raskine (nemogućnost jednostranog otkaza). Neotkazivost kao jedna od osnovnih karakteristika obavezan je pa čak i bitan element ugovora o fi nansijskom lizingu, a zasniva se na postojanju određenog roka – bazičnog roka (basic term) 450 trajanja ugovora. Postojanjem bazičnog roka ugovornim stranama se onemogućava jednostrani raskid ugovora, odnosno nemo-gućnost da otkažu ugovor u toku određenog vremenskog perioda trajanja nazna-čenog u ugovoru i prihvaćenog od ugovornih strana.

Specifi cum posla fi nansijskog lizinga, jeste da se ugovor o fi nansijskom lizin-gu zaključuje na vremenski period451, koji se najčešće poklapa sa periodom amor-tizacije predmeta datog u lizing. Period amortizacije predmeta, a samim tim i plaćanje naknade od strane korisnika, omogućava davaocu da u potpunosti ili u pretežnom delu amortizuje investicione troškove i ostvari dobit. Ekonomski po-smatrano posao fi nansijskog lizinga je full – pay – out ugovor, njegovim trajanjem omogućava se amortizacija troškova za vreme jednog trajanja ugovora, tj. amor-tizuju se investicioni troškovi davaoca lizinga u okviru trajanja basic termsa452.

Pored vremena trajanja ugovora, bazičnog roka i lizing naknade (cene), rizici koje davalac prenosi na korisnika opreme na osnovu specifi čnih klauzula čine ovaj posao, a samim tim i ugovor o fi nansijskom lizingu veoma specifi čnim. U postup-ku nabavke opreme davalac lizinga zaključuje ugovor o kupoprodaji sa proizvođa-čem ili isporučiocem opreme stičući pravo svojine. Iako je davalac lizinga vlasnik stvari na osnovu ugovora o prodaji (isporuci), zaključenjem ugovora o lizingu a na osnovu ugovornih klauzula prenosi na korisnika pravo korišćenja uz istovre-meni prenos svih rizika koji su u vezi sa opremom tj. na korisnika prenosi vlasnič-ke rizike povodom opreme. Korisnik iako je faktički držalac stvari na osnovu

449 Unidroit Convention on International Financial Leasing od 20. maja 1988-e god.450 Pod bazičnim rokom (basic terms) podrazumevamo vremenski period nepostjanja mogućnosti

jednosranog raskida ugovora.451 Ugovor o fi nansijskom lizingu u poslovnoj praksi u slučaju da je predmet ugovora velike trži-

šne vrednosti zaključuje se na rok trajanja preko 7 godina, a najčešće je to 10 godina, pa samim tim sobzirom na kriterijum dužine trajanja lizing posla i ugovora spada u dugoročni lizing.

452 Marušić S., Ugovor o lizingu u inozemnom, međunarodnom i našem trgovačkom (privrednom) pravu, Posebni otisak iz lista Informator br. 3654., Zagreb, 1989., str. 2.

266

ugovora o lizingu u obavezi je da se u periodu trajanja ugovora o fi nansijskom lizingu prema opremi odnosi kao vlasnik. Mogućnost davaoca lizinga da se ovako ponaša, prenoseći na korisnika obavezu da se prema opremi ponaša kao da je njen vlasnik proističe iz njegove fi nansijske moći, iz razloga jer je jedini interes ulaska davaoca u ovaj posao sticanje dobiti, a istovremeno ne iskazujući interesovanje za održavanje opreme date u lizing.

Poslovna praksa, a pre svega opšti uslovi poslovanja davaoca lizinga, pred-viđaju mogućnost unošenja klauzula kojima se davalac lizinga obezbeđuje od štete koja može nastati raskidom ugovora od strane korisnika u pomenutim okol-nostima. Klauzule koje se unose u ugovor omogućavaju korisniku jednostrani raskid ugovora o fi nansijskom lizingu u toku trajanja bazičnog roka, stim što je korisnik u obavezi da nadoknadi svu pretrpljenu štetu koja pri tome nastane. I pored postojanja klauzula kojima se omogućava raniji raskid ugovora, teret rani-je zastarelosti pogađa korisnika kao da je on vlasnik stvari.

Operativni lizing (operating leasing) je kratkoročni lizing posao453, gde ugo-vorne strane imaju pravo raskida ugovora u svakom trenutku u skladu sa ugovo-renim uslovima.

Prva karakteristika operativnog lizinga je nepostojanje bazičnog roka neotka-zivosti ugovora. Nepostojanje bazičnog roka pruža mogućnost ugovornim strana-ma da u svakom trenutku mogu slobodno jednostrano raskinuti ugovor o lizingu, bez bojazni od nastupanja negativnih posledica po stranu koja istupa iz ugovora. I pored načelno proklamovane slobode jednostranog istupanja iz ugovara, ovo pravo ipak je ograničeno i uslovljeno time da se ugovor može raskinuti samo u skladu sa uslovima sadržanim u ugovoru.

Druga karakteristika posla operativnog lizinga je u tome da je to prevashodno kratkoročni posao za razliku od posla fi nansijskog lizinga koji je uvek dugoročni posao. Kratkoročnost operativnog lizinga ogleda se u tome da je trajanje ugovora kraće od uobičajenog ekonomskog veka trajanja opreme date u lizing. U pravnoj teoriji prihvaćen je stav da je operativni lizing non – full – pay – out ugovor, od-nosno ugovor čijom realizacijom davalac može amortizovati samo deo investici-onoh troškova iz naknade koju plaća primalac454. Potpuna ili pretežna amortizaci-ja investicionih troškova može se postići jedino zaključivanjem većeg broja ugo-vora o operativnom lizingu.

453 Kratkoročni lizing posao je takav posao čija dužina trajanja obično iznosi od 1 - 3 god., ili od 1 - 5 god., u zavisnosti od vrednosti predmeta ugovora i neophodnog broja ciklusa korišćenja. Predmet kratkoročnog lizing posla mogu biti samo potrošna dobra koja se mogu više puta davati u lizing ostvarujući na taj način amortizaciju investicionih troškova davaoca lizinga.

454 Marušić S., isto, str. 2.

267

Pitanje rizika, a pre svega vlasničkih rizika, u potunosti je drugačije rešeno kod posla operativnog lizinga u odnosu na posao fi nansijskog lizinga. U ovom pogle-du posao operativnog lizinga ne odstupa se značajnije od opšteprihvaćenih nače-la obligacionog prava. Za razliku od fi nansijskog lizinga gde se vlasnički rizici u celosti prenose na korisnika opreme, dotle kod operativnog lizinga vlasnički rizi-ci opterećuju davaoca lizinga kao vlasnika opreme. Zastarelost opreme kao jedan od značajnijih vlasničkih rizika opterećuje davaoca opreme, pa samim tim korisnik je u mogućnosti da jednostrano otkaže ugovor uvek kada smatra da je oprema zastarela i da mu ne omogućava konkurentost na tržištu i to bez bojazni nastanka negativnih konsekvenci po njega. Zastarelost kao osnov raskida ugovora nije pri-maran, jer ugovor o operativnom lizingu je kratkoročnog karaktera, pa je izuzetno mala mogućnost da u tako kratkom vremenskom periodu trajanja ugovora dođe do ekspanzivnog tehničko – tehnološkog progresa koji bi opremu datu u lizing učinio zastarelom.

Specifi čnost posla operativnog lizinga je u tome što je davalac lizinga u oba-vezi da snosi sve troškove vezane za posao, kao što su: troškovi osiguranja, takse, tekući troškovi održavanja opreme, servisiranja i slično. U poslovnoj praksi veo-ma često se dešava da davalac lizinga na sebe preuzima i obaveze nefi nansijskog karaktera455.

Preuzimanjem na sebe vlasničkih rizika, tekućih troškova (održavanje i servi-siranje opreme) i pružanje usluga nefi nansijskog karaktera, davalac lizinga sve to kompenzuje kroz lizing naknadu koja je uvećana za navedene preuzete rizike i troškove.

Lizing nove i lizing polovne opreme (second hand leasing)

Lizing polovne opreme (second hand leasing) je takav pravni posao gde se u lizing daje oprema koja je bila predmet drugog ugovora o lizingu ali pod uslovom da prethodni ugovor nije trajao do potpune ili pretežne amortizacije lizing objek-ta456. U slučaju da je prethodni ugovor trajao do potpune ili pretežne amortizacije lizing objekta u takvim okolnostima taj lizing objekt ne može se ponovo dati u lizing iz razloga nemogućnosti ekonomskog iskorišćavanja.

Prilikom utvrđivanja visine lizing naknade koju primalac lizinga plaća davao-cu lizinga u obzir se uzima stepen fi zičke amortizacije lizing objekta, tj. u zavi-snosti od stepena amortizacije dolazi do umanjenja visine lizing naknade.

455 Najčešće to su obaveze obučavanja personala korisnika za uspešan rad na predmetu lizinga, pružanje tehničke pomoći, servisiranje opreme, i slično.

456 U poslovnoj praksi lizing kompanija rok upotrebljivosti lizing objekta različito se utvrđuje, a kreće se od 10 – 40 meseci.

268

Prilikom zaključenja second hand leasing ugovora nevažno je da li je novi korisnik lice koje je predmet ugovora koristilo na osnovu prethodnog ugovora o lizingu ili je u pitanju potpuno nov korisnik koji prvi put upotrebljava opremu, jer u i jednom i u drugom slučaju dolazi do zaključenja novog ugovornog odnosa. U slučaju da je korisnik polovne opreme lice koje je tu opremu iskorišćavalo na osnovu prethodnog ugovora o lizingu zaključuje se nov ugovor o lizingu bez mogućnosti oslanjanja na prethodni ugovorni odnos. U slučaju da se kao korisnik pojavljuje lice koje prvi put iskorišćava lizing opremu iz prethodnog ugovora, pre zaključenja ugovora neophodno je da raniji korisnik vrati opremu davaocu lizinga kako bi se mogao zaključiti second hand leasing ugovor.

2.3.4. Bitni elementi, forma i osnovne karakteristike ugovora o fi nansij-skom lizingu

Bitni elementi ugovora

Odredbama zakona o fi nansijskom lizingu predviđeno je da su bitni elementi ugovora; a) predmet, b) naknada (lizing naknada) i v) rok (vreme trajanja) na koji je ugovor zaključen. Predmet, naknada i vreme trajanja su bitni elementi (essen-tiola negoti) o kojima ugovorne strane moraju postići saglasnost da bi ugovor o fi nansijskom lizingu proizvodio pravna dejstva, odnosno oni predstavljaju neopho-dan minimum postojanja ugovora o fi nansijskom lizingu.

Prvi bitan sastojak ugovora o fi nansijsko lizingu je predmet ugovora. Odred-bama Zakona o fi nansijskom lizingu određeno je da predmet fi nansijskog lizinga može biti samo pokretna nepotrošna stvar (oprema, postrojenja, vozila i dr.). Pred-met ugovora može biti samo pokretna nepotrošna stvar koja se može premestiti sjednog na drugo mesto bez oštećenja i čija se upotrebljivost ne iscrpljuje jedno-kratno, već se može više puta upotrebiti.

Drugi bitan sastojak ugovora o fi nansijskom lizingu je lizing naknada. Lizing naknada predstavlja cenu korišćenja predmeta lizinga koju je primalac lizinga u obavezi da plaća davaocu lizinga.

Treći bitan element ugovora o fi nansijskom lizingu je rok trajanja ugovora. Rok trajanja, odnosno vreme trajanja jeste vreme u kome ugovor proizvodi prav-no dejstvo. U uporedno pravnoj poslovnoj praksi u kojima je ugovor o fi nansijskom lizingu u povoju457 prihvata se stanovište da je neophodno zakonski odrediti mi-nimalni rok trajanja ugovora o fi nansijskom lizingu. U periodu trajanja ugovora omogućava se davaocu lizinga da u zavisnosti od opreme koja je data u lizing podmiri investicione i ostale troškove koje je imao pri nabavci opreme, stim da mu se pruža mogućnost ostvarivanja dobiti.

457 Srbija, Makedonija, Crna Gora, Hrvatska, Rusija itd.

269

Forma ugovora o fi nansijskom lizingu

Poslovna praksa, a i značajnija zakonodavstva koja regulišu fi nansijski lizing prihvatili su stav da se ugovor o fi nansijskom lizingu uvek sastavlja u pismenoj formi. Stanovište da ugovor o fi nansijskom lizingu mora uvek biti zaključen u pismenoj formi.

Osnovne karakteristike

Osnovne karakteristike ugovora o fi nansijskom lizingu su da je to: 1) imenovan ugovor, 2) formalan, 3) formularan, 4) dvostrano obavezan i teretan, 5) komuta-tivan, 6) ugovor sa trajnim izvršenjem prestacija, 7) mešovit i 8) ugovor intuiti personae.

2.3.5. Subjekti posla

Subjekti koji se javljaju kao strane ugovornice kod ugovora o fi nansijskom lizingu jesu: 1) davalac lizinga; 2) korisnik (primalac) lizinga i 3) isporučilac (proizvođač) lizing opreme.

Najznačajniji, centralni subjekt posla fi nansijskog lizinga je davalac lizinga. Značaj koji davalac lizinga ima za posao fi nansijskog lizinga je u tome što se on javlja u ulozi fi nansijera celokupnog projekta, tj. on predstavlja veznu kariku bez čijeg se postojanja ne može zaključiti ni ugovor o kupoprodaji i ni ugovor o lizin-gu koji čine celokupnost fi nansijskog lizinga, a samim tim ne može se ni realizo-vati posao fi nansijskog linga.

Pravni i fi nansijski položaj davaoca lizinga izuzetno je kompleksan, pretežno sve restrikcije koje postoje u poslovnoj praksi i one koje su predviđene zakonskim odredbama odnose se na njega. Restriktivnost, odnosno uslove koje davalac lizin-ga treba da ispuni da bi mogao vršiti svoju osnovnu funkciju su dvojake i zavise od zemlje do zemlje, od zakonodavstva do zakonodavstva.

Najčešći uslov koji se postavlja davaocu lizinga, a koje on mora ispuniti su statusnog karaktera, odnosno da bi se mogao baviti lizing poslovanjem neophodno je da bude osnovan kao fi nansijsko privredno društvo ili privredno društvo sa statusom banke458, ili da je organizovano kao društvo kapitala – akcionarsko dru-štvo ili društvo ograničene odgovornosti459.

Ograničenja, a samim tim i uslovi koje mora ispuniti zainteresovani subjekt da bi se mogao javiti kao davalac lizinga karakteristična su za zakonodavstva koja pripadaju ius civile pravnom sistemu, a sve u želji da se pruži određena pravna sigurnost za učesnike (primaoca) posla fi nansijskog lizinga, jer se radi o poslovi-

458 Videti čl. 2., Francuskog zakona o lizingu, Loi n. 66 – 455.459 Videti Ordonance n. 67 – 837.

270

ma velike fi nansijske vrednosti. Ovakvim rešenjima ograničava se broj zaitereso-vanih potencijalnih subjekta koji žele da se pojave u ulozi davaoca lizinga, osta-vljajući mogućnost da se na fi nansijskom tržištu pojave samo najozbiljniji i fi -nansijski najači davaoci lizinga. Iako nisu predviđena zakonska ograničenja, po-slovna praksa common low-a utvrdila je, a kasnije prihvatila kao pravilo, da se kao davaoci lizinga uvek pojavljuju kompanije sa velikim kapitalom koje su u mogućnosti da otkupe opremu koja je predmet lizinga i da je daju primaocu (ko-risniku) lizinga na ekonomsko iskorišćavanje. Poslovna praksa razvila je stanovi-šte da je najpoželjnije da se kao davalac lizinga javljaju kompanije čiji su osniva-či banke ili druge fi nansijske organizacije.

Drugi značajan subjekt posla fi nansijskog lizinga koji se javlja u ulozi inicija-tora ovog posla je primalac (korisnik) lizing opreme. Korisnikom – primaocem lizinga možemo smatrati onog subjekta koji preuzima lizing opremu i stavlja je u proizvodnu funkciju ekonomski je iskorišćavajući, uz obavezu plaćanje lizing naknade. Za razliku od davaoca lizinga gde postoje ograničenja u pogledu ispu-njavanja određenih uslova kako u poslovnoj praksi tako i u zakonskim aktima, u pogledu uslova koje treba da ispuni korisnik lizinga ne postoje ograničenja koja se odnose na delatnost kojom se on bavi niti postoje ograničenja u kojoj formi mora da postoji460 da bi mogao zaključiti posao fi nansijskog lizinga. Ipak, i pored nepostojanja bilo kakvih ograničenja, u poslovnoj praksi razvio se stav da korisnik lizing opreme mora biti profi tabilan, tj. da svojim poslovanjem dokazuje da može ispratiti lizing operaciju. Davalac lizinga vodi računa o bonitetu korisnika lizinga jer je u njegovom interesu da mu korisnik uredno i na vreme isplaćuje dogovore-nu lizing naknadu.

Prilikom zaključenja ugovora o fi nansijskom lizingu davalac lizinga sprovodi analize, da li je potencijalni korisnik u mogućnosti da blagovremeno isplaćuje dogovorene lizing naknade. Takođe davalac lizinga utvrđuje kakav odnos korisnik lizinga ima sa određenom bankom, naročito onda kada se radi o poslovima velike vrednosti, neophodno je da banka dostavi garanciju u korist davaoca461. Ovi fak-tori su odlučujući za zaključenje ugovora o fi nansijskom lizingu, odnose se samo na postupak zaključenje, dok se ne odnose na svojstva korisnika.

Treći subjekt posla fi nansijskog lizinga je proizvođač ili isporučioc lizing opre-me. Kao proizvođač javlja se ono lice koje proizvodi opremu koja će se pojaviti kao predmet ugovora o fi nansijskom lizingu. Veoma često se dešava da se proi-zvođač opreme javlja i kao davalac lizinga, odnosno dolazi do konfuzije lica, pa se u takvim slučajevima radi o direktnom fi nansijskom lizingu. Dotle se kao ispo-

460 Kao kao korisnik mogu pojaviti fi zička i pravna lica bez ikakvih ograničenja koja se odnose na njihov status. Videti čl.11. Zakona o fi nansijskom lizingu br. 55/03,61/05.

461 Milošević D., Uvoz i izvoz opreme putem zakupa , pasivni i aktivni “leasing“ poslovi, Ek-sportpres, Beograd, 1986., str. 106-107.

271

učilac opreme javlja lice koje je određenu robu, a koja poseduje potrebna svojstva i kvalitete otkupilo od proizvođača sa namerom da je dalje stavi u promet tj. da je proda. U okolnostima kada imamo postojanje isporučioca radi se o indirektnom fi nansijskom lizingu poznatijem u pravnoj teoriji kao fi nansijski lizing u užem smislu ili pravi fi nansijski lizing.

2.3.6. Prava i obaveze ugovornih strana

Obaveze davaoca lizinga

Davalac lizinga prilikom obavljanja lizing transakcije, a u skladu sa opštepri-hvaćenim pravilima obligacionog prava u obavezi je da prema primaocu lizinga postupa kao savestan i uredan privrednik. Ugovor o fi nansijskom lizingu zaklju-čuje se na osnovu opštih uslova poslovanja davaoca lizinga, a u ulozi davaoca lizinga najčešće se javljaju profesionalne privredne organizacije (fi nansijske in-stitucije) čija je osnovna ili čak jedina delatnost lizing poslovanje. U takvim okol-nostima poslovne profesionalizacije davaoca neminovno se zahtava povećani stepen pažnje prilikom zaključenja i realizacije ugovora. Povećani stepen pažnje ili postupanje davaoca kao urednog privrednika predstavlja pravni standard za čije se određivanje uzimaju u obzir običaji i pravila struke u određenoj delatnosti, u ovom slučaju to su pravila i običaji koji važe u lizing poslovanju.

Osnovna obaveza davaoca lizinga je da fi nansira i nabavi predmet ugovora o fi nansijskom lizingu. Davalac lizinga opremu nabavlja na osnovu tehničko – teh-noloških karakteristika (specifi kacija) koju je budući primalac u prethodnom po-stupku sa isporučiocem utvrdio. Na osnovu dostavljene specifi kacije davalac li-znga ako je zainteresovan da fi nansira posao dužan je nabavi opremu prema do-stavljenoj specifi kaciji od isporučioca koga je odredio primalac lizinga. Davalac lizinga kao fi nansijer u obavezi je da sa primaocem zaključi ugovor o lizingu na osnovu koga davalac lizinga stiče obavezu da sa isporučiocem zaključi ugovor o isporuci, a da opremu na osnovu zaključenog ugovora o lizingu preda primaocu na korišćenje. Ova obaveza davaoca lizinga je zakonski regulisana, a predviđa se da je davalac lizinga u obavezi da prema specifi kaciji primaoca lizinga pribavi predmet lizinga od isporučioca koga je odredio primalac lizinga. Da bi davalac liznga ispunio svoju obavezu neophodno je da ispuni dva uslova: i to da pribavi predmet lizinga i na njega stekne pravo svojine i da prema specifi kaciji dostavlje-noj od strane primaoca nabavi predmet od isporučioca koji mu je odredio prima-oc. U slučaju da davalac lizinga nabavi opremu koja ne odgovara karakteristikama navedenim u dostavljenoj specifi kaciji, a nije u mogućnost da ekonomski koristi lizing opremu primalac bi imao pravo na raskid ugovora i pravo da zahteva na-knadu štete.

272

U pravnoj teoriji zastupljena su stanovišta462 koja smatraju da je davalac lizin-ga u obavezi da odredi rok trajanja ugovora odnosno da odredi bazični rok (basic terms). Prilikom određvanja bazičnog roka akcenat se uvek stavlja na neophodan period ekonomske amortizacije opreme koji ne mora ili se veoma retko poduda-ra sa periodom fi zičke amortizacije opreme. Oprema se ekonomski amortizuje kada davalac lizinga povrati sredstva uložena za njenu nabavku, kao i troškove koje je imao prilikom njene nabavke i realizacije ugovora i ostvari određeni pro-fi t463.

Zakon o fi nansijskom lizingu spada u red retkih zakona koji je predvideo ovu obavezu, tako da minimalan rok trajanja na koji se ugovor o fi nansijskom lizingu zaključuje ne može biti kraći od dve godine od dana zaključenja ugovora.

Prava davaoca lizinga

Pravo na zaštitu koje davalac lizinga ima u slučaju stečaja, odnosno pokretanja stečajnog postupka nad primaocem lizinga predstavlja jedno od specifi čnih i ka-rakterističnih, a istovremeno i značajnijih prava davaoca. Osnovna svrha postoja-nja ovog prava jeste u tome da se davaocu lizinga pruži pravna zaštita povodom opreme koja je data u lizing. Davalac lizinga kao vlasnik stvari ima izlučno pravo po osnovu koga može zatražiti izuzimanje (izdvajanje) predmeta lizinga iz stečaj-ne mase primaoca lizinga i da traži njen povraćaj, a koji se nalazi kod primaoca po osnovu ugovora o fi nansijskom lizingu. Ostvarivanje izlučnog prava koje ima davalac lizinga i odvijanje celog postupka vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. Da bi davalac lizinga mogao na vreme, tj. u zakonom predviđenom roku da ostvari svoje pravo na izuzimanje, primalac lizinga i nadle-žni sud za sprovođenje stečajnog postupka su obavezi da bez odlaganja obaveste davaoca lizinga o pokretanju stečajnog postupka. Pravo davaoca lizinga na zašti-tu u slučaju stečaja korisnika lizinga regulisano je i odredbama Konvencije o međunarodnom fi nansijskom lizinga, na osnovu kojih “stvarno pravo davaoca lizinga na opremi biće pravosnažno protiv stečajnog upravnika i poverilaca kori-snika lizinga, uključujući tu i poverioce koji imaju odluku o plenidbi ili prinudnom izvršenju“464.

Prilikom zaključenja ugovora o lizingu, davalac lizinga u ugovor unosi klauzulu o pravu raspolaganja predmetom lizinga za vreme trajanja ugovora. Ako je u ugovoru o fi nansijskom lizingu uneta klauzula o slobodnom raspolaganju pred-metom lizinga za vreme trajanja ugovora “davalac lizinga može preneti pravo svojine na predmetu lizinga na treće lice“. Prilikom prenosa prava svojine na

462 Marušić S., Ugovor o lizingu u inozemnom, međunarodnom i našem trgovačkom (privrednom) pravu, Poseban otisak iz lista “Informator“, Zagreb, 1989., br. 3654., str.18.

463 Spasić I., Ugovor o lizingu, Beograd, 1990., str. 73.464 Čl. 7. st. 1(a)., Konvencija o međunarodnom fi nansijskom lizingu.

273

predmetu ugovora davalac lizinga zaključuje dva ugovora i to: ugovor o fi nansi-jskom lizingu i ugovor o prodaji sa pribaviocem predmeta lizinga (treće lice). Pribavilac je u obavezi da tokom trajanja ugovora o fi nansijskom lizingu trpi dr-žavinu i pravo korišćenja predmeta lizinga od strane primaoca lizinga tj. nema mogućnost oduzimanja predmeta lizinga. Odredbama zakona predviđa se da treće lice ne može od primaoca zahtevati predaju predmeta lizinga pre proteka roka na koji je ugovor o lizingu zaključen.

2.3.7. Prava i obaveze primaoca (korisnika) lizinga

Preuzimanje predmeta lizinga je pored obaveze plaćanja lizing naknade jedna od najznačajnijih obaveza primaoca lizinga iz ugovora o fi nansijskom lizingu. Korisnik odnosno primalac lizinga u obavezi je da predmet lizinga preuzme na način, u vreme i na mestu koji su predviđeni ugovorom.

Primalac lizinga predmet lizinga preuzima od isporučioca, kome je davalac lizinga naložio da predmet ugovora o isporuci direktno isporuči (preda) primaocu lizinga.

Primalac lizing opreme, predmet lizinga preuzima u vreme i na mesto pred-viđeno ugovorom o lizingu. U slučaju da primalac ne izvrši obavezu prijema lizing objekta, pravne posledice neispunjenja ove obaveze rešavaju se u skladu pravilima o preuzimanju stvari predviđenim Zakonom o obligacionim odnosima 465. U slu-čaju da primalac lizinga bez opravdanog razloga odbije da preuzme ugovoreni predmet lizinga, a predaja mu je ponuđena na ugovoren ili uobičajen način i na vreme, davalac lizinga može ako ima osnovnog razloga da posumnja da kupac neće isplatiti ugovorenu lizing naknadu, da raskine ugovor466. Situacija odbijanja prijema predmeta lizinga u poslovnoj praksi izuzetno je retka, jer primalac lizinga je taj koji inicira zaključenje ugovora o fi nansijskom lizingu i on je taj koji sa is-poručiocem utvrđuje specifi kaciju predmeta lizinga.

Pored obaveze prijema (preuzimanja) ugovorenog predmeta lizing ugovora, primalac lizinga može iskorišćavati lizing objekt samo na ugovoren način u skla-du sa namenom lizing objekta467.

U pogledu ove obaveze, a u skladu sa odredbama Zakona o fi nansijskom lizin-gu primalac lizinga dužan je da koristi predmet lizinga sa pažnjom dobrog privre-dnika odnosno dobrog domaćina468. Pored obaveze da primalac lizinga predmet lizinga koristi sa pažnjom dobrog privrednika odnosno dobrog domaćina, od nje-465 Vidi, ZOO, čl. 519.466 Vidi, ZOO, čl. 519. st. 2.467 Carić, S. – Kapor, V., Ugovori robnog prometa, Novi Sad, 2000., str. 271.468 Čl. 25. st. 1.,Zakon o fi nansijskom lizingu “Službeni glasnik R.Srbije“ br. 55/03., 61/05., Vi-

deti - čl. 9. st. 1. Konvencije o međunarodnom fi nansijskom lizingu.

274

ga se zahteva da predmet lizinga koristi u skladu sa ugovorom ili namenom pred-meta lizinga. Primalac lizinga je u obavezi, a u skladu sa ugovorenim načinom ili namenom predmeta lizinga da predmet lizinga koristi u skladu sa svojstvima koje predmet lizinga poseduje.

U pogledu načina korišćenja lizing opreme, primaocu lizinga određena je i odgovornost za nastalu štetu prilikom upotrebe opreme koja je protivna odredba-ma ugovora ili nameni predmeta lizinga. Odgovornost primaoca lizinga za štetu koja je pričinjena korišćenjem predmeta lizinga protivno ugovoru ili nameni pred-meta lizinga postoji bez obzira da li je predmet lizinga koristio on, lice koje radi po njegovom nalogu ili drugo lice kome je on omogućio da koristi predmet lizin-ga. U slučaju da je šteta nastala korišćenjem predmeta lizinga od strane drugog lica, davalac lizinga ne mora dokazivati krivicu primaoca lizinga, već je dovoljno da dokaže da je šteta nastala neadekvatnom upotrebom od strane lica koje je pri-malac lizinga odredio, odnosno omogućo mu korišćenje, a predmet lizinga je koristio suprotno ugovoru ili njegovoj nameni. Pored mogućnosti da davalac li-zinga zahteva naknadu pretrpljene štete od primaoca lizinga, u ovakvim slučaje-vima davalac lizinga ima pravo na raskid ugovor o fi nansijskom lizingu kao sank-ciju za povredu ove ugovorne obaveze. Ugovaranjem raskidne klauzule i saglaša-vanjem primaoca lizinga da ona može postojati u ugovoru, davalac lizinga u slučaju neizvršavanja obaveza od strane primaoca lizinga ima pravo da raskine ugovor o fi nansijskonm lizingu sa mogućnošću zadržavanja isplaćenih iznosa li-zing naknada i isplate lizing naknade u celosti i pravo da zahteva povraćaj lizing objekta.

Primalac lizinga u obavezi je da od trenutka prijema i ekonomskog iskorišća-vanja predmeta ugovora o fi nansijskom lizingu predmet lizinga i održava. Prima-lac lizinga u obavezi je da opremu održava u stanju u kome je isporučena uzimajući u obzir uobičajenu amortizaciju u periodu njene redovne eksploatacije.

Primalac lizinga je u obavezi da održava predmet lizinga u ispravnom stanju i vrši potrebne popravke na predmetu lizinga. Pod održavanjem podrazumeva se vršenje svih potrebnih popravki koje su neophodne da bi lizing oprema i dalje ostala funkcionalna, a takođe podrazumeva se i snošenje redovnih troškova. Ka-rakteristika ugovora o fi nansijskom lizingu je u tome što se ugovoranjem određe-nih klauzula davalac lizinga u potpunosti oslobađa obaveze održavanja opreme kao njen vlasnik iako ga na to obavezuju vlasnička prava.

U pogledu troškova primalac lizinga snosi one troškove koji su neophodni za normalno funkcionisanje lizing opreme (troškovi redovne upotrebe, troškovi koji nastaju tekućim održavanjem lizing opreme, troškovi koji nastaju prilikom odr-žavanja lizing opreme u skladu sa odredbama ugovora i prilikom amortizacijom). U slučaju da primalac lizinga ne ispunjava svoju obavezu održavanja predmeta

275

ugovora o fi nansijskom lizingu, odgovaraće za nastalu štetu prouzrokovanu neo-državanjem predmeta lizinga u ispravnom stanju. Primalac lizinga odgovara za nastalu štetu neodržavanjem predmeta ugovora o lizingu u ispravnom stanju, stim da se visina štete utvrđuje na osnovu izgubljene dobiti koju bi imao davalac li-zinga da je oprema održavana u skladu sa ugovornim odredbama uzimajući u obzir i predviđeni stepen amortizacije opreme. U pogledu utvrđivanja visine i postupka nadoknade štete mogu se primeniti opšta pravila obligacionog pra-va469.

Osnovna obaveza primaoca lizinga je plaćanje ugovorene lizing naknade. Od-redbama zakona predviđa se da je primalac lizinga dužan davaocu lizinga da plaća lizing naknadu u iznosima, rokovima i na način koji su predviđeni ugovorom o lizingu. Ugovorena lizing naknada predstavlja cenu korišćenja lizing opreme, od-nosno ona predstavlja ekvivalent za korist koju primalac lizinga ostvaruje kori-šćenjem lizing opreme.

Lizing naknada se uvek isplaćuje u ratama470, a njen iznos se utvrđuje na osno-vu stepena amortizacije celine ili najbitnijeg dela vrednosti predmeta lizinga. Li-zing naknada se ne utvrđuje na osnovu upotrebne vrednosti lizing opreme, već na osnovu ukupnog iznosa prihoda davaoca lizinga.

Ugovorne strane određuju da li će dinamika isplate lizing naknade biti meseč-na, kvartalna, polugodišnja ili godišnja. Utvrđenu dinamiku isplate lizing nakna-de korisnik lizinga u obavezi je da ispoštuje. Praksa je pokazala da je najoptimal-nija dinamika isplate lizing naknade ona koja se vrši mesečno. Isplata lizing na-knade vrši se u ratama, stim da prva rata najčešće dospeva prilikom preuzimanja isporučene lizing opreme ili početkom meseca koji sledi.

Primalac lizinga u obavezi da “...po prestanku ugovora, neoštećen predmet lizinga zajedno sa pripracima vrati davaocu lizinga ili licu koje je davalac lizinga odredio...“. Pored obaveze vraćanja predmeta lizinga po prestanku ugovora, od primaoca se zahteva da zajedno sa predmetom lizinga preda i pripratke471. Zakon-skim odredbama predviđa se da je primalac lizinga u obavezi da predmet lizinga vrati davaocu lizinga ili trećem licu koga on odredi. Kao treće lice može se poja-viti ono lice koje je u trenutku prestanka ugovora o fi nansijskom lizingu, a neiz-

469 Vidi, ZOO, čl. 189.470 Tokom čitavog perioda trajanja ugovora iznosi lizing rata su po pravilu jednaki (linearne rate)

stim da se ugovorne strane mogu dogovoriti da u prvo vreme trajanja ugovora lizing rate budu manje a kasnije da se povećavaju (progresivne rate) odnosno da u početku budu veće a kasni-je da se smanjuju (degresivne rate), a u cilju usklađivanja sa privrednom aktivnošću korisnika lizinga, tako da u periodu kada je privredna aktivnost korisnika lizinga intezivnija lizing rate budu veće i obrnuto. Makeeva V. G., Lizing, Moskva, 2000., str. 49 – 53.

471 Pod pripracima podrazumevamo one predmete koji se mogu bez oštećenja odvojiti od predme-ta lizinga ili stvari koje su samostalne ali čine funkcionalnu celinu sa predmetom lizinga.

276

jašnjavanjem primaoca lizinga da želi da produži ugovor ili da otkupi predmet ugovora, zaključilo sa davaocem lizinga određeni pravni posao na osnovu koga stiče pravo iskorišćavanja ili pravo raspolaganja predmetom lizinga. Korisnik li-zinga je u tom trenutku u obavezi prema trećem licu i direktno mu isporučuje predmet ugovora.

Prestankom ugovora o lizingu primalac je u obavezi da vrati predmet lizinga, “......osim ako ugovorom nije predviđeno pravo primaoca lizinga da otkupi pred-met lizinga ili da produži ugovor o lizingu“. Pravo opcije predstavlja diferentia specifi sa ugovora o fi nansijskom lizingu, istovremeno predstavljajući i pravo i obavezu primaoca lizinga. Pravo opcije ako je predviđeno ugovorom omogućava primaocu lizinga da produži ugovor o fi nansijskom lizinga pod povoljnijim uslo-vima ili da otkupi predmet ugovora

Obaveza osiguranja predmeta ugovora o fi nansijskom lizingu rešeno je na takav način da predmet ugovora mora osigurati ona strana u ugovoru na koju se preno-se , odnosno koju terete vlasnički rizici.

Ugovornim klauzulama sadržanim u ugovoru o fi nansijskom lizingu koje pred-stavljaju bitan deo ugovora određuje se da vlasnički rizici opterećuju primaoca lizinga. Iako primalac lizinga nije vlasnik predmeta ugovora već je samo faktički držalac stvari koji je ekonomski koristi, on se prema predmetu ugovora mora odnositi kao vlasnik, pa obaveza osiguranja predmeta lizinga opterećuje primaoca lizinga. Obaveza osiguranja predmeta lizinga predviđena je odredbom zakona, na osnovu koje je primalac lizinga u obavezi da osigura predmet lizinga od rizika koji su predviđeni ugovorom, ako drugačije nije predviđeno ugovorm.

Primalac lizinga u obavezi je da osigura predmet lizinga samo od onih rizika koji su predviđeni ugovorom. U slučaju da ugovorom nije predviđeno od kojih rizika treba predmet osigurati, primalac lizinga u obavezi je da predmet ugovora osigura od uobičajenih rizika koji mogu nastati prilikom njene redovne upotre-be.

Ako tokom realizacije ugovora dođe do nastupanja ugovorom predviđenog osiguranog slučaja, primalac je u obavezi da odmah o tome obavesti davaoca li-zinga uz istovremeno upućivanje odštetnog zahteva organizaciji za osiguranje kod koje je osiguran predmet ugovora.

2.3.8. Pravo primaoca lizinga da preda predmet lizinga drugom na kori-šćenje (pravo na podlizing)

Primalac lizinga ima mogućnost i pravo da ustupi odnosno da preda na kori-šćenje predmet lizinga trećem licu. Ovde je reč o pravu primaoca da predmet ugovora o fi nansijskom lizingu da u podlizing (podleasing) trećem licu.

277

Pravo primaoca (korisnik) lizinga da predmet ugovora preda – ustupi trećem licu predviđeno je konvencijskom odredbom na osnovu koje “korisnik lizinga može preneti pravo na korišćenje opremom ili bilo koje drugo pravo predviđeno lizing ugovorom samo ako ga odobri davalac lizinga i samo ako se odnosi na prava trećih lica“472. Na osnovu predviđene odredbe da bi primalac lizinga mogao ustupiti pravo na lizing opremi trećem licu neophodna je izričita saglasnost dava-oca lizinga kao vlasnika (titulara) stvari.

Mogućnost korišćenja prava primaoca lizinga da preda na korišćenje predmet ugovora o fi nansijskom lizingu trećem licu, stvara takvu pravnu situaciju da pri-malac lizinga i dalje ostaje u obavezi prema davaocu lizinga zadržavajući svoj ugovorni status, odnosno odgovara za sve obaveze koje proističu iz ugovora o fi nansijskom lizingu do njegovog okončanja. Između primaoca lizinga i trećeg lica nastaje novi ugovorni odnos koji je u potpunosti nezavistan od ugovornog odnosa koji postoji između davaoca lizinga i primaoca lizinga. Ugovor koji pri-malac lizinga zaključi sa trećim licem ostaje izvan okvira posla fi nansijskog lizin-ga i nema nikakvog uticaja na prava i obaveze iz ugovora o fi nansijskom lizingu. Davalac lizinga i dalje se obraća primaocu lizinga za izvršenje obaveza, a prima-lac je u obavezi da ugovorom predviđene obaveze i ispuni.

Davalac lizinga prema trećem licu ima pravo neposrednog obraćanja radi na-plate svojih potraživanja, koje ima i prema primaocu lizinga nastalih na osnovu ugovora o fi nansijskom lizingu. Pravo davaoca lizinga da se neposredno obraća trećem licu proističe iz prava vlasništva davaoca lizinga nad predmetom ugovora o fi nansijskom lizingu ili na osnovu saglasnosti davaoca lizinga i primaoca lizin-ga da ovo pravo može ostvarivati prema trećem licu.

Odredbama Zakona o fi nansijskom lizingu predviđa se da je neophodna pisme-na saglasnost davaoca lizinga za zaključenje ugovora o podlizingu. U slučaju da primalac lizinga preda predmet ugovora na korišćenje trećem licu bez pismene saglasnosti davaoca lizinga, davaoc lizinga može raskinuti ugovor i zahtevati na-knadu štete koju je pretrpio. Ipak, pravo primaoca lizinga da predmet ugovora može drugome dati na korišćenje može se ugovorom isključiti ili drukčije pred-videti. Ovde se radi o dispozitivnom pravu koje se može isključiti saglasnošću volja ugovornih strana.

2.3.9. Prava i obaveze isporučioca lizing opreme

Pored toga što postoje prava i obaveze na strani davaoca i primaoca lizinga kao ugovornih strane kod ugovora o lizingu, postoje prava i obaveze i isporučioca predmeta ugovora o fi nansijskom lizingu koje on ima na osnovu ugovora o ispo-

472 Čl. 14. st. 2., Konvencija međunarodnom fi nansijskom lizingu.

278

ruci (kupoprodaji). Postojanje prava i obaveza na strani isporučioca opreme koje ima prema primaocu lizinga predstavlja značajno odstupanje od opšteprihvaćenih načela ugovornog i obligacionog prava.

U poslovnoj praksi primalac (korisnik) lizinga ostvaruje svoja prema isporu-čiocu lizing opreme na taj način što se ugovorom o lizingu predviđa klauzula o cesiji potraživanja, na osnovu koje korisnik lizinga stiče sva prava prema isporu-čiocu iz ugovora o isporuci, odnosno stupa u prava davaoca pa se može direktno obratiti isporučiocu i od njega zahtevati izvršenje ugovora473. Postavlja se pitanje kako ugovorne strane iz dva različita pravna posla mogu imati određena prava i obaveze jedna prema drugoj, odnosno kako i koje su to obaveze isporučioca opre-me prema korisniku opreme? Odgovor na ovo pitanje je sledeći, davalac lizinga kroz ugovoranje određenih klauzula, a na osnovu njih oslobađa se obaveze ispo-ruke predmeta lizinga primaocu lizinga već predmet lizinga isporučilac direktno isporučuje primaocu lizinga.

U poslovnoj praksi primalac (korisnik) lizinga ostvaruje svoja prema isporu-čiocu lizing opreme na taj način što se ugovorom o lizingu predviđa klauzula o cesiji potraživanja, na osnovu koje korisnik lizinga stiče sva prava prema isporu-čiocu iz ugovora o isporuci, odnosno stupa u prava davaoca pa se može direktno obratiti isporučiocu i od njega zahtevati izvršenje ugovora474.

Odredbama zakona eksplicitno se predviđa da je isporučilac “dužan da predmet lizinga isporuči primaocu lizinga u ispravnom stanju, zajedno sa pripracima, na način, u vreme i na mestu koji su predviđeni ugovorom o isporuci.....“. Obaveza isporuke isporučioca lizinga sastoji se u izvršenju isporuke predmeta lizinga u vreme, na način i na mestu predviđenim ugovorom o isporuci, koji su u prethodnom kontaktu utvrđeni i dogovoreni između isporučioca i primaoca lizinga, stim da predmet lizinga mora biti isporučen u ispravnom stanju sa svim pripracima koji čine funkcionalnu celinu sa predmetom lizinga.

2.3.10. Klauzule koje se unose u lizing ugovor

U ugovor o fi nansijskom lizingu unosi se niz klauzula kojima se predviđaju netipična prava i obaveze stim i odgovornost ugovornih strana, na osnovu kojih se u velikoj meri odstupa od principa obligacionog prava.

473 Opširnije o cesiji u lizing ugovorima videti Milošević.D., str 1-5., cit. prema Spasić I., isto, str. 76.

474 Opširnije o cesiji u lizing ugovorima videti Milošević.D., str 1-5., cit. prema Spasić I., isto, str. 76.

279

Sve klauzule koje se unose u ugovor o fi nansijskom lizingu možemo podeliti na uobičajene (klauzle koje redovno unose u lizing uovore) i specifi čne ugovorne klauzule (koje se unose samo kada se radi o indirektnom fi nansijskom lizing)475.

Standardne klauzle koje se unose u ugovor o lizingu

Pod standardnim klauzulama podrazumevaju se one klauzule koje su uobiča-jene, a čijim se predviđanjem u opštim uslovima poslovanja i formularnim ugo-vorima ne ostvaruju značajnija odstupanja od opštih pravila građanskog i obliga-cionog prava. Standardne klauzule koje se unose u ugovore o lizingu su: 1) o predmetu ugovora; 2) načinu i uslovima isporuke; 3) trajanju lizing ugovora; 4) lizing naknadi; 5) vlasništvu na predmetu lizinga; 6) osiguranju; 7) prestanku ugovora; 8) opciji kupovine predmeta ugovora; 9) obavezama u vezi dažbina i 10) montaži, demontaži, održavanju postrojenja i obuci kadrova.

Specifi čne lizing klauzule

Predviđanjem specifi čnih klauzula kod ugovora o fi nansijskom lizingu za po-jedina pitanja (prava i obaveze) predviđaju se sasvim neubičajena rešenja koja su dijametralna i koja značajno odstupaju od opštih pravila obligacionog prava. Spe-cifi čne lizing klauzule predviđene opštim uslovima poslovanja koje čine sadržinu ovog ugovora predstavljaju diferentia specifi ca u odnosu na sadržinu ostalih kla-sičnih ugovora. Specifi čne lizing klauzule rezultat poslovne prakse, tj. predsta-vljaju rezultat volje davaoca lizinga koji kao ekonomski jača strana nameće svoju volju korisniku lizinga kao ekonomski slabijoj strani. Specifi čne lizing klauzule odnose se na pravni položaj davaoca lizinga, tj. njihovim ugovaranjem isključuje se odgovornost davaoca lizinga. U specifi čne klauzule spadaju one kojima se: a) isključuje odgovornost davaoca lizinga za neizvršenje isporuke ili zakašnjenja u isporuci opreme; b) isključuje odgovornost davaoca lizinga za mane opreme; v) rizici u vezi sa lizing opremom i g) kaznene klauzule476.

2.3.11. Odgovornost ugovornih strana

Odgovornost davaoca lizinga

Odgovornost za materijalne nedostatke stvari

U fi nansijskom lizing aranžmanu, praksa je da se davalac lizinga kroz pred-viđanje specifi čnih klauzla u opštim uslovima poslovanja i formularnim ugovori-

475 Klasifi kacija ugovornih klauzula izvršena je po osnovu Spasić I., Klauzule u lizing poslovima, Strani pravni život, 1991., br. 1., str. 150.

476 Razvrstavanje specifi čnih lizing klauzula izvršeno je prema Spasić I., navedeno delo, str. 152 – 154.

280

ma oslobađa od odgovornosti za fi zičke mane koje ima predmet ugovora o fi nan-sijskom lizingu.

Odredbe Zakona o fi nansijskom lizinga u skladu su sa rešenjima prihvaćenim u razvijenoj poslovnoj praksi tj. nema značajnijih odstupanja. Stav domaćeg za-konodavstva osnov nalazi u tome, što je zakon donet po ugledu na Konvenciju o međunarodnom fi nansijskom lizingu koja je u potpunosti ili sa malim izmenama prihvatila i anticipirala specifi čne klauzule istovremeno dajući im pravno uteme-ljenje.

Zakonom se predviđa da “ za materijalne nedostatke predmeta lizinga, prima-ocu lizinga odgovara isporučilac, ako drugačije nije ugovoreno“. Ovom zakon-skom odredbom data je legalizacija unošenja klauzule o oslobođenju od odgovor-nosti davaoca za fi zičke mane koje može imati lizing oprema.

Razlog predviđanja ovakve zakonske odredbe pre svega je rezultat specifi čne prirode ugovora o fi nansijskom lizingu. Dok se davalac javlja u ulozi fi nansijera, primalac lizinga u “prethodnom kontaktu“ sa isporučiocem opreme sačinjava spe-cifi kaciju na osnovu koje će davalac lizinga sa isporučiocem zaključiti ugovor o isporuci koji opremu direktno isporučuje korisniku lizinga. U takvim okolnostima, davalac lizinga ne odgovara za fi zičke nedostatke lizing opreme primaocu, već primaocu za materijalne nedostake koje ima lizing oprema odgovara isporučilac opreme.

Član 16. Zakona dispozitivne prirode i da će se primeniti ako nije drukčije ugovoreno. U slučaju da strane ugovorom regulišu odgovornost, mogu nastati dve situacije i to: 1) da se ugovorom predvidi da za materijalne nedostatke odgovara davalac lizinga ili 2) da se ugovorom ograniči ili isključi bilo odgovornost ispo-ručioca ili davaoca lizinga477. U okolnostima kada davalac lizinga ne odgovara primaocu, na osnovu čl.16. primaocu za fi zičke mane lizing opreme odgovara isporučilac. Predviđena odredba predstavlja varijantu kluzule o cesiji potraživanja, na osnovu koje primalac lizinga ima sva prava koja ima davalac lizinga kao kupac prema isporučiocu iz ugovora o isporuci.

Odgovornost za pravne nedostatke stvari

Davalac lizinga u obavezi je da u trenutku zaključenja i tokom celog trajanja ugovora primaocu lizinga obezbedi mirnu, nesmetanu i namensku upotrebu lizing opreme, odnosno da mu obezbedi mirnu državinu nad lizing opremom što je u skladu sa suštinom ugovora o fi nansijskom lizingu. U slučaju da se treće lice

477 U slučaju da se stranke opredele za drugu slouciju dolazi do primene opšteg pravila Zakona o obligacionim odnosima na osnovu koga odredba ugovora o isključenju ili ogrančenju za nedo-statke stvari postaje ništava a on o njemu nije obavestio kupca, kao i kada prodavac nameće tu odredbu koristeći svoj monopolski položaj – Vidi, ZOO, čl. 486 i čl. 576.

281

poziva na neko stvarno pravo (svojinu, hipoteku, službenost) ili na određeni prav-ni osnov koji proističe iz sudske odluke, tj. preduzima radnje kojima onemoguća-va primaocu mirnu državinu nad lizing opremom, davalac lizinga je u obavezi da primaocu lizinga pruži zaštitu od evikcije. Obaveza davaoca lizinga da pruži za-štitu od evikcije istovremeno znači i odgovornost davaoca za pravne nedostatke lizing opreme.

Odredbama zakona predviđa se da davalac lizinga odgovora primaocu za prav-ne nedostatke objekta lizinga onda “ako na predmetu lizinga postoji pravo trećeg lica koje isključuje, umanjuje ili ograničava neometanu državinu primaocu lizin-ga, a o čijem postojanju primalac lizinga nije obavešten, niti je pristao da uzme predmet lizinga opterećen tim pravom“478.

Zakon predviđa originalno rešenje da “primalac lizinga ima pravo da se po-zove na odgovornost davaoca lizinga za pravne nedostatke predmeta lizinga i kad je bez obaveštenja davaoca lizinga i bez spora priznao osnovano pravo trećeg lica“479. Ovom odredbom davalac lizinga neće se osloboditi od odgovornosti za pravne nedostatke stvari iako je primalac priznao pravo trećem licu. Prva sankci-ja pravnih nedostataka je da “slučaju da davalac lizinga ne postupi po zahtevu primaoca lizinga u skladu sa članom 19.stav1.ovog zakona, u slučaju oduzimanja predmeta lizinga od primaoca lizinga, ugovor o lizingu se raskida ako drugačije nije predviđeno ugovorom“. Takođe odredbama zakona predviđa se koje su to sankcije pravnih nedostataka u slučaju nastupanje delimične evikcije i to onda kada u “ slučaju umanjenjenja ili ograničenja neometane državine primaoca lizin-ga, primalac lizinga može da raskine ugovor ako se zbog toga svrha ugovora ne može ostvariti, ili da zahteva srazmerno sniženje lizing naknade“.

Odgovornost isporučioca predmeta ugovora o fi nansijskom lizingu

Isporučilac lizing opreme u ugovornom odnosu je sa davaocem lizinga na osnovu ugovora o isporuci, a prema opštim uslovima ugovornog prava isporučilac lizng opreme imao bi određena prava i obaveze, a samim tim odgovarao bi dava-cu lizinga, a davalac lizinga odgovarao bi primaocu za isporuku, ispravnost i funkcionalnu upotrebu lizing opreme.

Poslovna praksa razvija i primenjuje u opštim uslovima poslovanja i formular-nim ugovorima niz specifi čnih klauzula kojima se davalac lizinga kao vlasnik opreme koja se daje u lizing oslobađa od odgovornosti za materijalne nedostatke, neizvršenje ili zakašnjenje u isporuci lizing opreme prema lizing. Pored primene specifi čnih odrebama zakona predviđeno je da “ ako isporučilac predmet lizinga ne isporuči primaocu lizinga, ako ga isporuči sa docnjom ili ako predmet lizinga ima materijalne nedostatke, primalac lizinga ima prema isporučiocu prava koja 478 Čl. 17., Ibid. 479 Vidi, ZOO, čl. 512.st.1.

282

bi, prema zakonu koji uređuje obligacioni odnos, imao da je bio strana u ugovoru sa isporučiocem“. Ovom odredbom predviđa se da u slučaju neizvršenja isporuke, docnje u isporuci ili da predmet lizinga ima materijalne nedostatke, primalac li-zinga prema isporučiocu lizinga imaće sva ona prava koja bi na osnovu Zakona o obligacionim odnosima imao da je bio stranka u ugovoru o isporuci480. Stupanjem u prava davaoca lizinga, primalac lizinga se direktno obraća isporučiocu u vezi sa izvršenjem obaveze isporuke, a ima i pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete u slučaju izostanka isporuke.

3. BANKARSKI DEPOZITI

3.1. Novčani depozit


Ugovor o novčanom depozitu je bankarski posao u kome se deponent obave-zuje da položi kod banke (depozitara), uz njen prihvat, određeni novčani iznos, kojim banka može da raspolaže, uz obavezu da ga vrati deponentu prema uslovi-ma koji su u ugovoru utvrđeni.

Ugovor o novčanom depozitu je samostalan481, imenovan, neformalan, komu-tativan, konsesualan (ugovorni odnos nastaje samim sporazumom ugovornih stra-na tj. ugovor o novčanom depozitu je zaključen kada se banka obavezala da primi, a deponent da položi kod banke određeni novčani iznos; nije realan), ugovor sa trajnim prestacijama.

Novčani depozit kod nas je regulisan ZOO, čl. 1035-1042.

3.1.2. Obaveze deponenta

Deponent je obavezan da položi kod banke ugovoreni novčani iznos (može i veći iznos) u ugovoreno vreme (predaja novca nije akt zaključenja ugovora nego akt izvršenja ugovorne obaveze od strane deponenta). Ako deponent ne položi kod banke ugovoreni novčani iznos, banka ima pravo da raskine ugovor o depozitu i ima pravo da od deponenta zahteva naknadu štete.

480 Vidi, ZOO,čl. 436.-443. 481 O pravnoj prirodi ugovora o novčanom depozitu, Više, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 595,

Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 437; M. Vasiljević, Trgovinsko pravo, Beograd, 2006, str. 302.

283

Deponent ima obavezu da otkloni dugovni saldo koji se pojavi na računu de-pozita, ako je banka izvršavala njegove naloge i bez postojanja pokrića na računu depozita.

Deponent je dužan da upućuje u sedište banke sa kojom je zaključen ugovor, naloge za uplatu i isplatu sa depozitnog računa, ako nije drukčije ugovoreno.

Inače, isto lice može imati kod jedne banke ili kod više njenih poslovnih jedi-nica više računa, pri čemu je svaki od ovih računa samostalan.

3.1.3. Obaveze depozitara

Banka je obavezna da otvori račun deponovanih sredstava, u korist i na teret kojeg upisuje sva potraživanja i dugovanja koja proizađu iz poslova sa deponentom ili za njegov račun sa trećim (ne upisuju se u račun ona potraživanja, odnosno dugovanja za koje se ugovorne strane dogovore da ih isključe).

Banka je dužna da vrši isplate sa računa u granicama raspoloživih sredstava i prema uslovima iz ugovora o novčanom depozitu. Isplate se vrše po nalogu depo-nenta ili lica koje je deponent ovlastio da raspolaže sredstvima na računu. Isplata se, u skladu sa nalogom, vrši deponentu ili trećem licu za račun deponenta. Banka može izvršiti isplatu i ako na računu deponenta nema raspoloživih sredstava, kada se između banke i deponenta uspostavlja kreditni odnos. Ako je banka obavila jednu ili više uplata i isplata u okviru ugovora o depozitu, koje čine račun pasivnim, o tome mora bez odlaganja obavestiti deponenta koji je dužan odmah da preduzme mere u cilju otklanjanja dugovnog salda.

Banka je dužna da deponenta obaveštava o svakoj promeni stanja na njegovom računu; ona je dužna krajem svake godine, a ako je to ugovoreno ili uobičajeno i češće, poslati izveštaj o stanju računa (saldo).

Banka je obavezna da deponentu plaća kamatu na sredstva koja su kod nje deponovana, ukoliko zakonom nije drukčije određeno; visina kamate utvrđuje se ugovorom o deponovanju sredstava, a ako ugovorom ništa nije predviđeno plaća se zakonska kamata (ova obaveza posledica je i činjenice da banka ima pravo raspolaganja deponovanim sredstvima).

3.1.4. Vrste novčanih depozita

Novčani depozit može biti: po viđenju (potraživanje deponenta prema banci smatra se uvek dospelim; deponovanim sredstvima deponent može raspolagati u svakom trenutku); oročeni (pravo deponenta da raspolaže sa deponovanim nov-čanim sredstvima je isključeno za vremenski period oročenosti; potraživanje de-poneta prema banci dospeva u vreme oročenosti), koji može biti oročeni na neo-

284

dređeno vreme sa otkaznim rokom (sredstvima ovog depozita deponent može da raspolaže po isteku predviđenog vremena od dana otkazivanja) i oročeni na od-ređeno vreme bez otkaznog roka (sredstvima ovog depozita deponent može da raspolaže po isteku ugovorenog roka depozita); namenski (ugovoreno je za koje namene deponent može da koristi deponovana sredstva, što je banka dužna da kontroliše i ima pravo da raskine ugovor u slučaju nenamenskog korišćenja); nenamenski (nije ugovorena posebna namena korišćenja deponovanih sredstava).

482

Zakonska pretpostavka je da se radi o depozitu po viđenju i nenamenskom depozitu.

3.2. Ulog na štednju


Ulog na štednju je takav bankarski posao kod koga ulagač predaje banci ili nekoj štedno-kreditnoj organizaciji određenu svotu novca, kojim ona može raspo-lagati sa obavezom vraćanja prema uslovima ugovora.

Ugovor o ulogu na štednju je imenovan, neformalan, teretan, jednostrano-oba-vezan (postoje obaveze samo na strani banke), komutativan, realan ugovor (akt njegovog zaključenja je predaja novca koji je predmet ugovora).

Ulog na štednju je sličan ugovoru o novčanom depozitu (uostalom, proizašao je iz njega), ali postoje određene razlike: ugovor o ulogu na štednju je realan ugovor, a ugovor o novčanom depozitu je konsesualan; kod ugovora o ulogu na štednju izdaje se štedna knjižica, a kod ugovora o novčanom depozitu potvrda/certifi kat; kod ugovora o ulogu na štednju kao deponent se pojavljuje isključivo fi zičko lice, a u ulozi depozitara banka ili štedno-kreditna organizacija, dok se kod ugovora o novčanom depozitu kao depozitar pojavljuje banka a kao deponent pravno lice ili preduzetnik kao privredni subjekt.

Ulozi na štednju mogu biti po viđenju ili oročeni s otkaznim rokom i bez ot-kaznog roka.483

Obaveze banke kod ovog ugovora su: plaćanje kamate i isplata deponovanih sredstava (banka je dužna da na zahtev ovlašćenog lica, a u skladu sa uslovima iz ugovora, izvrši isplatu sredstava koja su označena u štednoj knjižici, i to samo do iznosa koji je označen u knjižici; odnos iz ugovora o ulogu na štednju se nikako

482 Više u, Komentar Zakon o obligacionim odnosima, Beograd, 1980, str. 615.483 Vidi, ZOO, čl. 1046.

285

ne može pretvoriti u kreditni odnos, što je još jedna razlika u odnosu na novčani depozit).

Ulog na štednju kod nas je regulisan ZOO, čl. 1043-1046.

3.2.2. Štedna knjižica

Štedna knjižica je pismena isprava u koju se unose sve uplate i podizanje nov-ca, po osnovu ugovora o ulogu na štednju.

Štedna knjižica ima dvostruku ulogu: prvo, štednja knjižica je dokaz o depo-novanim sredstvima deponenta/ulagača kod banke, odnosno štedno kreditne or-ganizacije (upisi u knjižicu potvrđeni pečatom banke i potpisom ovlašćenog lica su dokaz o uplatama odnosno podizanjima u odnosima između banke i ulagača); drugo, štedna knjižica je posebna vrsta legitimacionog papira, na osnovu koje se jedno lice legitimiše kao ulagač (zahvaljujući ovoj osobini štedne knjižice, ulagač može podizati novčana sredstva i kod druge poslovne jedinice banke, a ne samo kod one kod koje je uložio sredstva na štednju). Štednja knjižica nije hartija od vrednosti (pravo ulagača nije inkorporisano u štednju knjižicu, te se i ne može preneti njenim prenosom na drugo lice, već proizilazi iz ugovora o ulogu na šte-dnju; međutim, iako nije hartija od vrednosti, štedna knjižica ima jaču dokaznu snagu od legitimacionih papira, jer je na izdavaocu štednje knjižice/banci a ne njenom imaocu teret dokazivanja ako posumlja da njen podnosilac nije i njen zakoniti imalac, dok je kod klasičnih legitimacionih papira obratno).484

Štedna knjižica može da glasi na ime određenog lica ili na donosioca ili dono-sioca sa šifrom. Deponovanim sredstvima može da raspolaže lice lice na čije ime glasi štedna knjižica ili njegov punomoćnik (ako štedna knjižica glasi na ime), odnosno svaki donosilac štedne knjižice (ako glasi na donosioca), odnosno po-znavaoc šifre (štednim ulogom iz štedne knjižice koja glasi na donosioca sa šifrom može da raspolaže njen donosilac ali samo ako banci saopšti ugovorenu šifru).

Podaci u štednoj knjižici predstavljaju poslovnu tajnu (banka ih može saopšta-vati nadležnim državnim organima na njihov pismeni zahtev).

3.3. Deponovanje hartija od vrednosti

Ugovorom o deponovanju hartija od vrednosti banka se obavezuje da će, uz naknadu, preuzeti hartije od vrednosti radi čuvanja i vršenja prava i obaveza koje se u vezi s tim zahtevaju (upravljanje hartijama od vrednosti).

484 Vidi, M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 305.

286

Iz same defi nicije ovog bankarskog posla proizilazi da se radi o jednoj speci-fi čnosj vrsti nenovčanog depozita (pravi depozit otvorenog tipa). Specifi čnost proizilazi iz predmeta ovog bankarskog posla kojim se konstituišu dualitet oba-veza banke: čuvanje hartija od vrednosti i njihov povraćaj po isteku ugovora i drugo, preduzimanje određenih pravnih radnji u vezi sa upravljanjem deponovanim hartijama od vrednosti. U slučaju da je obaveza banke samo čuvanje hartija od vrednosti i njihov povraćaj po isteku ugovora, tada bi se radilo o klasičnom ugo-voru o bankarskom nenovčanom depozitu. U pravnoj literaturi, sve više se ističe mišljenje da je čuvanje i povraćaj deponovanih hartija od vrednosti samo propra-tna obaveza koja je u funkciji glavne obaveze banke a to je upravljanje depono-vanim hartijama od vrednosti.485

Prva obaveza banke sastoji se u materijalnom čuvanju deponovanih hartija od vrednosti. Druga obaveza banke, pak, sastoji se u pravnom čuvanju deponovanih hartija od vrednosti, odnosno u upravljanju deponovanim hartijama od vrednosti. Da bi banka mogla da ostvari funkciju upravljanja hartijama od vrednosti potreb-no je da bude ovlašćena na to od strane deponenta (prenos ovlašćenja deponenta na banku najčešće se vrši davanjem punomoćja, tzv. punomoćnički indosament). Banka vrši upravljanje deponovanim hartijama od vrednosti za račun deponenta. Međutim, ZOO ne isključuje ni upravljanje deponovanim hartijama od vrednosti od strane banke za svoj/njen račun na osnovu svojinskog prenosa ovih hartija sa deponenta na banku sistemom cesije, svojinskog indosamenta i sl.486

Iz ovog ugovora za banku, konkretno, nastaju sledeće obaveze: prvo, banka je dužna da obezbedi čuvanje hartija od vrednosti sa brižljivošću koja se zahteva od ostavoprimca uz naknadu (banka obično deponovane hartije od vrednosti čuva u trezoru); drugo, banka je dužna da za račun deponenta preduzima sve radnje radi očuvanja i ostvarivanja njegovih prava iz hartija od vrednosti (banka je dužna da naplaćuje dospele kamate, glavnicu, dividendu i uopšte sve sume na koje depo-novane hartije daju pravo, čim one dospeju za isplatu; ostvarivanje prava glasa na skupštini privrednog društva čije su hartije/akcije, i dr.); treće, banka je dužna da stavi na raspolaganje deponentu naplaćene sume, a ako ovaj ima kod banke račun sa novčanim depozitom, da ih upiše u korist tog računa; četvrto, banka je dužna da na zahtev deponenta vrati hartije od vrednosti u svako doba (predmet vraćanja su deponovane hartije od vrednosti, ali vraćanje može biti izvršeno i plaćanjem odgovarajućeg iznosa, ako su ugovorne strane tako dogovorile; vraćanje se može izvršiti samo deponentu ili njegovim pravnim sledbenicima ili licima koje oni označe, čak i kada je iz samih hartija vidljivo da one pripadaju trećim); peto, banka je dužna da izvesti deponenta o svakom zahtevu koji treće lice istakne u pogledu deponovanih hartija; i dr. (izvršavanje naloga imaoca hartije, upis prava

485 S. Carić i grupa autora, Privredno pravo (za ekonomiste), Novi Sad, 2001, str. 292.486 Vidi, ZOO, čl. 1048.

287

trećih lica na hartiji, prenos prava iz hartije, izvršavanje poreskih obaveza zako-nitih imalaca hartija od vrednosti u vezi sa tim hartijama).

Za deponenta na osnovu ovog ugovora nastaje obaveza da banci plati ugovo-renu ili uobičajenu naknadu za čuvanje i za upravljanje hartijama od vrednosti.

Ugovor o deponovanju hartija od vrednosti kod nas je regulisan ZOO, čl. 1047-1051.

3.4. Bankarski tekući račun


Ugovorom o bankarskom tekućem računu banka se obavezuje da nekom licu otvori poseban račun i da preko njega prima uplate i vrši isplate u granicama nje-govih sredstava na računu i odobrenog kredita.

Korisnik tekućeg računa može biti fi zičko i pravno lice. Jedno lice može ima-ti jedan ili više računa u jednoj banci, kao i račune u više banaka. Ako deponent kod iste banke ima više tekućih računa aktivni i pasivni saldo ovih računa se uza-jamno prebijaju, ukoliko nije drukčije ugovoreno. Pravna i fi zička lica mogu ima-ti račune za plaćanja u domaćoj valuti i račune za plaćanja u stranoj valuti.

Ako u ugovoru o otvaranju tekućeg računa nije utvrđen rok njegovog trajanja, svaka strana može da ga raskine uz otkazni rok od 15 dana.

Ugovor o bankarskom tekućem računu je imenovani, dvostrano-obavezan, te-retan, komutativan, formalan ugovor (mora biti zaključen u pismenoj formi). 487

Značaj ovog bankarskog posla je višestruk. Osnovna funkcija ovog bankarskog posla je pojednostavljenje plaćanja i naplate između imalaca tekućih računa. Na-ime, bankarskim tekućim računom ukida se svako pojedinačno plaćanje, obzirom da banka unosi u račun sve uplate za njegovog korisnika i vrši sve isplate sa istog po njegovim nalozima. Tehnički, novčana sredstva se kumuliraju na tekućem ra-čunu korisnika i on može raspolagati samo ukupnim saldom na računu, bez mo-gućnosti da raspolaže i pojedinim stavkama (pojedinačnim potraživanjima). Dalja funkcija ovog bankarskog posla ogleda se i u tome što omogućava mobilizaciju slobodnih novčanih srestava (banka može da raspolaže sredstvima na tekućem računu dok ne primi nalog korisnika računa da izvrši određenu isplatu), i dr.488

487 U pogledu pravne prirode ovog bankarskog posla, mišljenje je da se radi o mešovitom ugovo-ru s obzirom da u sebi sadrži elemente više drugih ugovora (ugovor o kreditu, novčanom de-pozitu, nalogu, i dr.). O pravnoj prirodi bankarskog tekućeg računa, Više, Antonijević-Petrović-Pavićević, Bankarsko pravo, Beograd, 1982, str. 306.

488 Milanović-Vujisić ... str. 510.

288

Bankarski tekući račun ima aktivnu stranu - potražne stavke (uplate korisnika računa ili trećih lica na tekući račun) i pasivnu stranu - dugovne stavke (kada banka otvara kredit korisniku računa, jer isti nema dovoljno sredstava na svom računu za izmirenje datih naloga za plaćanje sa tekućeg računa trećim licima). Potražne i dugovne strane se neposredno i sukcesivno kompenziraju, čime se gase uzajamna potraživanja.489

Bankarski tekući račun nastao je iz bankarskog depozitnog posla. Između ugo-vora o bankarskom tekućem računu i ugovora o novčanom depozitu postoje slič-nosti (banka može da se koristi raspoloživim novčanim sredstvima sa tekućeg računa, te otuda ima obavezu plaćanja kamate) ali i brojne razlike (svrha bankar-skog tekućeg računa je obavljanje određenih poslova u vezi sa plaćanjem za ko-risnika računa, dok je svrha ugovora o novčanom depozitu stavljanje banci na raspolaganje određenog novčanog iznosa; kod tekućeg računa banka ima pravo da za obavljenu uslugu naplati određenu proviziju i troškove, dok kod ugovora o depozitu ima obavezu plaćanja kamate; deponet kod tekućeg računa može sred-stvima raspolagati i izdavanjem čeka, a kod ugovora o novčanom depozitu ne može; i dr.). 490

Žiro-račun je posebna vrsta tekućeg računa, koji kao i tekući račun treba da omogući lakše odvijanje platnog prometa bez upotrebe gotovog novca. Osnovna razlika se ogleda u prirodi salda na računu. Saldno na bankarskom tekućem raču-nu može da bude na teret ili u korist banke, dok je saldo na žiro računu uvek na teret banke, što znači da banka neće postupiti po nalogu korisnika žiro-računa ako na računu ne postoji dovoljno sredstava.

Bankarski tekući račun u našem pravu regulisan je ZOO, čl. 1052-1060.

3.4.2. Obaveze banke

Banka je dužna da prima sve uplate koje su izvršene na račun korisnika računa. Uplatu na tekući račun može da vrši sam korisnik računa ili neko treće lice za korisnika. Uplate mogu biti u gotovom novcu (opšta uplatnica) ili bez upotrebe gotovog novca (virmanski nalog, i sl.). Banka je dužna da svaku uplatu koja stigne na tekući račun primi i da je na tom računu proknjiži. U slučaju greške pri unosu na račun (unese na račun klijenta A a iznos je bio upućen na račun klijenta B) banka je odgovorna za naknadu štete trećem licu - uplatiocu, a korinsik računa kome je uplata greškom uknjižena dužan je da vrati taj iznos, uz kamatu od dana opomene ili podnošenja tužbe (neosnovano obogaćenje).491

489 O pravnim režimima i dejstvima bankarskog tekućeg računa, Detaljnije, M. Vasiljević, Trgo-vinsko pravo . str. 307-308.

490 Vidi, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 600.491 Antonijević-Petrović-Pavićević, Bankarsko pravo ... str. 311.

289

Banka je dužna da po nalozima korisnika računa ili lica koga je on ovlastio vrši isplate/plaćanja sa računa u korist trećih lica, u granicama raspoloživih sredstava i odobrenog kredita po tekućen računu. Nalozi mogu biti gotovinski ili obračunski. Obaveza banke na isplatu dospeva kad primi nalog za isplatu. Ako nalog treba da se izvrši u mestu gde banka nema poslovnu jedinicu, ona može to obaviti preko druge banke.

Banka je dužna da vrši obračun uplata i isplata i da utvrdi saldo računa. Kori-snik tekućeg računa može u svakom trenutku raspolagati saldom koji se na računu pojavljuje u njegovu korist, osim ako je ugovoren otkazni rok.

Banka je dužna da, prilikom svake promene stanja tekućeg računa, izda izvod sa naznačenjem salda i preda ga klijentu na sporazumno utvrđeni način. U izvodu se naznačuje raniji saldo, izvršena promena i novi saldo. Smatra se da je izvod odobren ako nije osporen u dogovorenom roku ili, ako dogovora nema, u roku od 15 dana. I nakon njegovog odobrenja, izvod računa se može osporavati zbog grešaka u pisanju, zbog ispuštanja ili dupliranja, ali se ovo osporavanje mora preduzeti najdalje u roku od godinu dana od prijema računa o likvidaciji salda po zaključenju tekućeg računa, inače se pravo gasi.

Banka je dužna da čuva podatke o klijentima, izvršenim uplatama i isplatama, saldu tekućeg računa, kao poslovnu tajnu.

Banka plaća kamatu korisniku računa na sredstva koja se nalaze na računu (na iznos pozitivnog salda).

3.4.3. Obaveze korisnika tekućeg računa

Korisnik tekućeg računa plaća proviziju banci za izvršene usluge po tekućem računu (prijem uplata, vršenje isplata, obračun salda, izdavanje izvoda), kao na-knade za posebne troškove učinjene u vezi sa tim uslugama. Na iznos negativnog salda na računu korisnik tekućeg računa plaća banci ugovorenu kamatu. Banka svoja potraživanja upisuje u svoju korist u tekući račun, ako nije drukčije ugovo-reno.

3.5. Ugovor o bankarskom nenovčanom depozitu

Ugovor o bankarskom nenovčanom depozitu je takav bankarski posao kod koga deponent (pravno ili fi zičko lice) predaje banci na čuvanje određene telesne pokretne stvari, uz plaćanje određene naknade, a banka se obavezuje da primljene stvari čuva pažnjom dobrog stručnjaka i da ih vrati deponentu saglasno uslovima ugovora.

290

Predmet ugovora je čuvanje umetničkih predmeta, dragocenosti, dokumenta, hartije od vrednosti (samo čuvanje, ne i upravljanje) i sl.

Banka nema pravo da se koristi deponovanim stvarima. Ona je u obavezi da deponovane stvari čuva kao dobar stručnjak i da deponentu vrati iste stvari koje je od njega primila na čuvanje. Izdavanje stvari vrši se uz povraćaj ostavnice koju je banka izdala deponentu prilikom zaključenja ugovora, odnosno prijema pred-meta na čuvanje. Ako banka nije u mogućnosti da deponentu vrati deponovane, stvari saglasno uslovima ugovora, dužna je da mu naknadi štetu. Vrednost stvari koja se predaje na čuvanje banci označena je u ugovoru, a banka je dužna da de-ponentu naknadi vrednost nestale stvari.

S obzirom da se kod ovog oblika depozita obaveza banke svodi samo na ču-vanje određene stvari, u pravnoj literaturi se on svrstava u prave depozite (za razliku od nepravih depozita kod kojih banka može da se služi predmetom depo-zita, kao što je novčani depozit).492

Nenovčanog depozita može biti: oročeni (sa otkaznim rokom i bez otkaznog roka), neoročeni (po viđenju, što je i pretpostavka); otvoreni (klijent predaje ban-ci na čuvanje stvari koje nisu zatvorene ili zapečaćene; pri zaključenju ugovora sastavlja se spisak stvari koje su predate na čuvanje; banka je dužna da ih čuva shodno njihovim svojstvima i da ih vrati po isteku roka deponovanja, prema spisku i u onakvom stanju u kakvom ih je primila na čuvanje, deponentu ili licu koga on ovlasti), zatvoreni (klijent predaje banci na čuvanje stvari koje su zatvorene i propisno zapečaćene u posebnom pakovanju, kao što je omot, koverat, kaseta, i sl; banka ne zna sadržaj depozita i nema pravo da ga proverava; banka može svojim opštim uslovima poslovanja da odredi koje stvari ne mogu biti predmet ugovora o zatvorenom depozitu i ukoliko se deponent ne pridržava pravila datih u opštim uslovima, pa usled toga prouzrokuje štetu banci, biće dužan da joj na-knadi prouzrokovanu štetu; obaveza banke, pošto ne zna sadržaj depozita, je da se stara o nepovredivosti paketa, omota, kutije i pečata i dužna je da deponentu vrati omot, kutiju, kasetu sa neoštećenim pečatom; banka ne odgovara za stanje stvari koje su predmet depozita, već samo za nepovredivost njihovog pakovanja; neoštećenost samog pakovanja stvara pretpostavku urednosti izvršenja ugovorne obaveze, te deponent ne bi mogao da dokazuje da neki predmet iz omota nedosta-je).

492 Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 437.

291

3.6. Ugovor o sefu

Ugovor o sefu je takav ugovor kojim se banka obavezuje da stavi na upotrebu korisniku sef za određeni period vremena, a korisnik se obavezuje da za to plati banci određenu naknadu.

Sef je box, pregrada ili kaseta u posebno obezbeđenoj prostoriji banke, name-njena za čuvanje dragocenosti, stvari od vrednosti, hartija od vrednosti.

Ovaj ugovor je imenovan, teretan, dvostrano-obavezan, konsesualan, neforma-lan. Ugovor o sefu je samostalan ugovor.493

Bitni elementi ugovora o sefu su: određenje sefa po broju, određenje vremena trajanja ugovora, i naknada za korišćenje sefa. Označenje predmeta koje će kori-snik sefa položiti na čuvanje u sefu ne spada u bitne elemente ugovora o sefu, jer banka ne mora znati šta se nalazi u sefu (samo u principu korisnici sefa znaju njegov sadržaj - princip tajnosti).

Banka mora preduzeti sve potrebne mere da obezbedi dobro stanje sefa i nad-zor nad njim (princip nepovredivosti sefa). Pristup sefu može se dozvoliti samo korisniku ili njegovom punomoćniku, ne i trećim licima. Banka ne sme držati kod sebe duplikat ključa ili ključeva koji se predaju korisniku.

Korisnik sefa ne sme staviti u sef predmet ili proizvod koji može ugroziti si-gurnost banke ili drugih sefova. U slučaju da se korisnik ne pridržava ove obave-ze, banka može da raskine ugovor o sefu i bez ostavljanja otkaznog roka (mada, ovo pravo banke praktično je gotovo neprovodljivo uzimajući u obzir da sadržaj u sefu ne mora biti poznat banci, a otvaranje sefa je u isključivoj kompetenciji korisnika).

Korisnik sefa dužan je da banci uredno plaća naknadu za korišćenje sefa. Ako korisnik ne plati banci makar samo jedan obrok naknade po dospelosti, banka može raskinuti ugovor po isteku mesec dana pošto korisnika preporučenim pismom opomene na naplatu.

U slučaju raskida ugovora ili u slučaju isteka dejstva ugovora, ako korisnik ne isprazni sef, banka ne sme sama da otvori sef. Banka poziva korisnika da isprazni sef i da joj preda ključ, pa ako korisnik to ne učini, banka može zahtevati da se sef otvori putem suda, utvrdi njegova sadržina i nađene stvari stave u sudski depozit

493 U pravnoj literaturi javljaju se različita shvatanja o pravnoj prirodi ugovora o sefu: po jednima, reč je o ugovoru o zakupu; po drugima, o ugovoru o nenovčanom zatvorenom depozitu; po trećima radi se o posebnoj vrsti ugovora o čuvanju; četvrti ga približavaju ugovoru o ostavi; najzad, dominantno shvatanje u savremenoj pravnoj teoriji jeste da se radi o samostalnom imenovanom ugovoru, iako po svojoj pravnoj konstrukciji sadrži elemente više drugih imeno-vanih ugovora; O pravnoj prirodi ugovora o sefu, Više, M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 313.

292

ili povere banci na čuvanje. Banka ima prvenstvo naplate dužne naknade nastale iz ugovora o sefu iz novčanog iznosa koji je pronađen u sefu, kao i iz cene dobi-jene prodajom drugih vrednosti nađenih u sefu.

Ugovor o sefu kod nas je regulisan ZOO, čl. 1061-1064.

4. BANKARSKI USLUŽNI POSLOVI

4.1. Akreditiv


Akreditiv je bankarski posao, koji nastaje prihvatanjem zahteva nalogodavca za njegovo otvaranje, a kojim se banka obavezuje da će korisniku akreditiva is-platiti određenu novčanu svotu ako do određenog vremena budu ispunjeni uslovi navedeni u nalogu za otvaranje akreditiva.494

U pravnoj teoriji ističe se da je ova defi nicija akreditiva nepotpuna. Stoga, nailazimo na defi nicije akreditiva od strane većeg broja autora. Tako se akreditiv određuje kao instrument plaćanja kojim se akreditivna banka (banka izdavalac) obavezuje da po nalogu nalogodavca (komisiono - u svoje ime a za račun komi-tenta/klijenta ili u svoje ime i za svoj račun) na osnovu dogovorenih dokumenata podnesenih u skladu sa ugovorenim uslovima, ili bez dokumenata, obavi plaćanje ili ovlasti drugu banku da obavi plaćanje trećem licu (korisniku akreditiva) ili po njegovom nalogu, ili da po nalogu nalogodavca sama ili uz pomoć druge banke akceptira ili otkupi menicu vučenu od strane korisnika akreditiva, bez prava re-gresa, pod uslovom da je postupljeno u skladu sa uslovima otvorenog akreditiva banke izdavaoca.495 Dalje, akreditiv se određuje kao skup pravnih odnosa u kojima banka po nalogu svog komitenta, i u skladu s njegovim instrukcijama, vrši plaća-nje trećem licu (korisniku), bez ikakvih uslova ili ukoliko korisnik ispuni određe-ne uslove.496

U ovom pravnom poslu učestvuje najmanje tri lica: nalogodavac za otvaranje akreditiva (lice koje je banci izdalo nalog za otvaranje akreditiva i isplatu određe-ne svote novca), akreditivna banka (banka koja prima i izvršava nalog za otvara-nje akreditiva i isplatu utvrđene svote novca), korisnik akreditiva (lice u čiju korist se otvara akreditiv i vrši isplata određene svote novca). U ovom poslu često se

494 Vidi, ZOO, čl. 1072. st. 1.495 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 313. 496 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 621.

293

pojavljuje još jedna banka, tzv. korespodentna banka, sa sedištem u zemlji kori-snika akreditiva (banka koju određuje akreditivna banka i kojoj akreditivna banka izdaje nalog da izvrši isplatu akreditivnog iznosa korisniku akreditiva ili da izvr-ši neku drugu obavezu; korespodentna banka može da se pojavi kao avazirajuća banka koja samo obaveštava korisnika akreditiva, po nalogu akreditivne banke, da mu je otvoren akreditiv i koja ne preuzima obavezu isplate akreditivne svote novca, osim ako posebnim nalogom akreditivne banke ne preuzme i tu obavezi, kad postaje isplatna banka; ili konfi rmirajuća banka koja preuzima, kao solidarni dužnik uz akreditivnu banku, neposrednu i samostalnu obavezu plaćanja akredi-tivne svote novca korisniku akreditiva, po nalogu akreditivne banke).

Značaj akreditiva je višestruk: služi kao sredstvo plaćanja (naročito kod ugo-vora o međunarodnoj kupoprodaji, izvođenju investicionih radova i dr.), sredstvo razmene novca (naročito u međunarodnom prometu, gde se akreditivna suma is-plaćuje u valuti zemlje u kojoj je akreditiv otvoren, odnosno u valuti zemlje kori-snika, prema obračunskom kursu te valute u odnosu na valutu u kojoj je akredi-tivna suma izražena), sredstvo obezbeđenja ili sigurnosti (otvaranjem akreditiva kod npr. ugovora o prodaji, prodavac postaje siguran da će mu biti isplaćena ku-poprodajna cena i može bez opasnosti predati robu prevoziocu da je preveze do kupca jer će mu banka kod koje je kupac otvorio akreditiv isplatiti cenu prezen-tacijom određenih dokumenata kojima se dokazuje da je robu uredno isporučio, dok kupac postaje siguran da će mu kupljena roba biti isporučena jer banka neće isplatiti kupoprodajnu cenu sve dok prodavac ne prezentuje određena dokumenta kojima dokazuje da je uredno iszvršio obavezu isporuke robe), može da služi i kao sredstvo kreditiranja (nalogodavca od strane akreditivne banke, a može da omogući i uzajamno kreditiranje nalogodavca i korisnika akreditiva/kupca i prodavca; npr. korišćenjem menice omogućava se kreditiranje kupca do dospelosti menice od strane prodavca ili banke, s druge strane, pošto prodavac može da izvrši naplatu čim je izvršio isporuku robe prevoziocu ili drugom licu, uz prezentaciju robnih dokumenata, bez obzira kad će roba prispeti kupcu, akreditiv omogućava krediti-ranje prodavca od strane kupca ili banke koja otkupi menicu trasiranu na prodav-ca497).

Akreditiv je kod nas regulisan ZOO, čl. 1072-1082. Na međunarodnom planu akreditiv je regulisan, pre svega, Jednoobraznim pravilima i običajima za doku-mentarne akreditive koje je donela Međunarodna trgovinska komora 1933 (revi-dirana 1951, 1962, 1974, 1983, 1993 i 2007 godine).498 497 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 759.498 O Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, Detaljnije, Rozenberg,

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Zagreb, 1984; R. Vukadinović, Dokumentarni akreditiv prema novoj reviziji Jednoobraznih pravila i običaja, Pravo i privreda, Beograd, br. 9-12/1993, str. 18-30; Tumačenje pravila UCP 500 i novi standardni obrasci MTK, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 1994; C. Anđelković, Prva iskustva u primeni revidi-

294

4.1.2. Dokumentarni akreditiv

Dokumentarni akreditiv postoji kada je banka obavezna da isplati korisniku akreditiva određenu novčanu svotu pod uslovom da joj budu podneti dokumenti prema uslovima utvrđenim u akreditivu.499 To mogu biti različita (robna) doku-menta: otpremna ili transportna dokumenta (tovarni list, konosman), dokumenta iz ugovora o osiguranju (polisa osiguranja robe), trgovačke fakture i specifi kacije robe, ostali robni dokumenti (skladišnica, uverenje o poreklu robe, o težini i kva-litetu robe, uverenje o zdrastvenoj ispravnosti robe, i dr.).500

Dokumentarni ili robni akreditiv zasniva se na dokumentima koji predstavlja-ju ili prate robu koja je u njima upisana. On se još naziva i uslovni akreditiv, jer je predaja dokumenata banci uslov plaćanja.

Dokumenta su suština ovog oblika akreditiva, jer sve stranke u ovom pravnom poslu bave se samo dokumentima a ne robom.501 Banka je dužna da utvrdi da li priloženi dokumenti odgovaraju uslovima akreditiva i da li su u svemu saobrazni zahtevima nalogodavca. Banka ne ispituje stanje robe koja je navedena u robnim dokumentima, niti preuzima bilo kakvu obavezu u pogledu robe koja je predmet dokumenata iz akreditiva (roba je predmet ugovora o prodaji a ne akreditiva). Ispitivanje dokumenata banka čini sa dužnom pažnjom i u razumnom roku i ne preuzima odgovornost za formu, tačnost, ispravnost ili pravna dejstva dokumena-ta502, odnosno banka ne preuzima nikakvu odgovornost ako su podneti dokumen-ti na izgled saobrazni sa uputstvima nalogodavca.503 Banka ispituje dokumenta prema pravilu stroge saobraznosti prema svom spoljnem izgledu sa uslovima akre-ditiva (da su podneti svi dokumenti, da su saobrazni sa rokom važenja akreditiva, sa iznosom cene, da je saobrazan opis robe, i sl.). U poslovnoj praksi, međutim, sve više se odstupa od pravila stroge saobraznosti ispitivanja dokumenata iskupom (honorisanjem) dokumenata uz garanciju banke korisnika banci da će joj nakna-diti štetu ako kupac odbije da primi takve dokumente; isto dejstvo ima i iskup dokumenata pod rezervom (uslovom).504

ranih jedinstvenih pravila i običaja za dokumentarne akreditive UCP 600, Bankarstvo, Beograd, br. 11-12/2007.

499 Vidi, ZOO, čl. 1075.500 Vidi, Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, čl. 18-28.501 Vidi, Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, čl. 4.502 Vidi, Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, čl. 15.503 Vidi, ZOO, čl. 1081. st. 1.504 Više, M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 323; R. Vukadinović, Pravni odnosi iz međunaro-

dnog dokumentarnog akreditiva, Beograd, 1989, str. 128-131.

295

4.1.3. Vrste dokumentarnog akreditiva

Postoji više vrsti dokumentarnih akreditiva koji se dele prema različitim krite-rijumima:

Prema čvrstini obaveze akreditivne banke: opozivi akreditiv (ne vezuje akre-ditivnu banku prema korisniku, te ga u svakom trenutku može izmeniti ili opo-zvati na zahtev nalogodavca ili po sopstvenoj inicijativi, ako je to u interesu na-logodavca505; ovo ovlašćenje nemaju druge banke506, krajnji rok opoziva je mo-menat podnošenja saobraznih dokumenata od strane korisnika akreditiva507), i neopozivi akreditiv (sadrži samostalnu i neposrednu obavezu banke prema kori-sniku; ova obaveza može biti ukinuta ili izmenjena samo sporazumom svih zain-teresovanih strana; neopozivi dokumentarni akreditiv može biti potvrđen od neke druge banke, koja time, pored akreditivne banke preuzima samostalnu i neposre-dnu obavezu prema korisniku; notifi kacija akreditiva korisnika od strane neke druge banke nije sama po sebi potvrđivanje ovog akreditiva508; prema ZOO opoziv ove vrste akreditiva mogu vršiti sve zainteresovane strane sporazumom, dok pre-ma Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive subjekti koji mogu opozvati neopozivi akreditiv su akreditivna banka, konfi rmitivna banka, ako postoji, i korisnik akreditiva509, u pravnoj teoriji, s pravom se ističe da u katego-riju subjekata koji mogu učestvovati u opozivu neopozivog dokumentarnog akre-ditiva treba uvrstiti i nalogodavca, jer je nezamislivo da će akreditivna banka opozvati dokumentarni akreditiv bez saglasnosti nalogodavca510). Prema ZOO, ukoliko nije izričito drukčije ugovoreno akreditiv je uvek opoziv, čak i kada je otvoren za određeni period vremena (Revizija Jednobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive iz 1993. godine ustanovljavaju pretpostavku neopozivo-sti akreditiva).511

Prema karakteru obaveze korespodentne banke: potvrđen akreditiv (akreditiv gde se prema korisniku akreditiva ne nalazi samo akreditivna banka nego i neka druga banka koja je konfi rmirala-potvrdila akreditiv akreditivne banke; banka koja je potvrdila akreditiv/konfi rmaciona banka preuzima samostalnu i neposrednu obavezu prema korisniku akreditiva; ona isplaćuje akreditivnu svotu kao zastupnik akreditivne banke; svi potpisnici akreditiva - konfi rmaciona banka i akreditivna banka, su solidarni dužnici, prema korisniku akreditiva, potvrditi se može neopo-zivi akreditiv), i nepotvrđen akreditiv (u pravnom odnosu sa korisnikom kao dužnik

505 Vidi, ZOO, čl. 1078.506 R. Vukadinović, Pravni odnosi iz međunarodnog dokumentarnog akreditiva ... str. 37.507 R. Vukadinović, Pravni odnosi iz međunarodnog dokumentarnog akreditiva ... str. 38.508 Vidi, ZOO, čl. 1079.509 Vidi, Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, čl. 10a.510 Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 524.511 Vidi, ZOO, čl. 1077. st. 2.

296

je samo akreditvna banka; pa i kad postoji korespodentna banka ona ne preuzima samostalnu obavezu prema korisniku akreditiva; ona obaveštava da je otvoren akreditiv, preuzima dokumenta od korisnika i prosleđuje ih akreditivnoj banci; može da vrši i isplate akreditivnog iznosa ali u ime i za račun akreditivne banke; ova banka naziva se avazirajuća banka);

Prema mogućnosti prenosa: prenosivi (korisnik akreditiva ima pravo da izda nalog banci da izvrši isplatu akreditivnog iznosa jednom ili većem broju drugih lica/korisnika; ako se prenos vrši na više korisnika, preneseni iznosi ne mogu preći iznos naveden u akreditivu; akreditiv se može preneti u celini ili delimično; akre-ditiv se može preneti ako je izričito označen kao prenosiv i onda se može preneti u celosti samo jednom, ako nije suprotno ugovoreno; delovi prenosivog akrediti-va koji zajedno ne prelaze iznos akreditiva mogu se prenositi odvojeno pod uslo-vom da delimične isporuke nisu zabranjene, a celina tih prenosa smatraće se da čini samo jedan prenos akreditiva), i neprenosivi (isplata akreditivnog iznosa može se isplatiti samo korinsiku akreditiva, a ne može se prenositi na druga lica; važi pretpostavka o neprenosivosti akreditiva).

Ostale vrste dokumentarnog akreditiva: gotovinski akreditiv (isplata se vrši prilikom prezentacije dokumenata u gotovom novcu, neposredno ili na tekući račun); akceptni (akreditivna banka akceptira menicu vučenu od strane korisnika ili se obavezuje da trasiranu menicu vučenu na nalogodavca ili druge trasate na-značene u akreditivu akceptira i o dospelosti plati; korisnik akreditiva ne dobija gotov novac po prezentaciji i predaji dokumenata banci, već akceptiranu menicu; na ovaj način on se obezbeđuje da će mu banka-akceptant o dospelosti menice isplatiti iznos na njoj označen, a može i da eskonutuje menicu i tako odmah dođe do novčanih sredstava; ovo se koristi kod kupoprodaje robe na kredit); otkupni akreditiv (korisnik akreditiva vuče menicu na nalogodavca ili drugog trasata na-značenog u akreditivu, ne i na akreditivnu banku, a akreditivna banka se obave-zuje, po akreditivu a ne po menici, da će korisniku i savesnom imaocu menice isplatiti akreditivnu sumu sa prezentacijom robnih dokumenata ili da će obezbe-diti otkup menice od strane druge banke, a ako ova to ne učini da će sama izvrši-ti isplatu)512; garancijski akreditiv/stand by akreditiv (banka se obavezuje prema korisniku da će mu isplatiti akreditivni iznos ako je korisnik pre isteka određenog roka obavesti da nalogodavac nije o dospelosti izvršio ugovornu obavezu koju ima prema korisniku i preda joj dokumente koja to dokazuje)513; deljivi (korisnik ima pravo da pravo iz akreditiva ostvaruje sukcesivno sve dok se ne isplati iznos na koji akreditiv glasi; naročito se primenjuje u slučaju sukcesivnih isporuka robe; za razliku od prenosivog akreditiva, deljivi akreditiv odnosi se na plaćanje kori-sniku koji je označen u akreditivu, a ne po nalogu korisnika trećem licu, tako što

512 Vidi, M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 326.513 Više, R. Vukadinović, Standby akreditivi, Privreda i pravo, br. 9-10/87.

297

s eplaćanje vrši u obrocima)514; nedeljivi akreditiv (koristi se i naplaćuje odjednom i to u celini ukupne svote novca na koju akreditiv glasi); rotativni/revolving akre-ditiv (radi se o akreditivu koji se isplatom akreditivne svote ne gasi nego se obna-vlja u istom iznosu; obnavljanje se vrši do dostizanja ugovorenog maksimalnog iznosa svih isplata, kada se akreditiv konačno gasi); nostro/odlazeći (akreditiv koji otvaraju domaći uvoznici u korist inostranih izvoznika) i loro/dolazeći (akreditiv koji otvaraju strani uvoznici u korist domaćih izvoznika); packing akreditiv (ko-risnik je ovlašćen da podigne deo akreditivnog iznosa pre podnošenja robnih do-kumenata, kao akontaciju; postoji akreditiv sa crvenom klauzulom - korisnik radi podizanja avansa prezentira banci menicu po viđenju uz pismeno obavezivanje da će robna dokumenta kasnije podneti banci, i sa zelenom klauzulom - zahteva se radi korišćenja avanasa da prodata roba bude uskladištena u bančino ime)515; back to back/kontra akreditiv (nalogodavac daje nalog akreditivnoj banci da otvori novi akreditiv a pokriće za taj akreditiv predstavlja već otvoreni akreditiv koji mu je otvoren kod iste banke)516; i dr.

4.1.4. Obaveze banke kod dokumentarnog akreditiva

Obaveze banke iz dokumentarnog akreditiva su višestruke: obaveza obavešta-vanja korisnika o otvaranju akreditiva; obaveza ispitivanja prezentiranih doku-menata (banka ispituje da li su dokumenti koje je podneo korinsik akreditiva u saobrazni onim zahtevima nalogodavca koji su naznačeni u izjavi o otvaranju akreditiva koju je banka učinika korisniku akreditiva); obaveza obaveštavanja nalogodavca (kada dobije dokumente, banka mora u najkraćem roku o tome oba-vestiti nalogodavca i ukazati mu na, eventualno, utvrđene nepravilnosti i nedo-statke; u slučaju utvrđenih nedostataka banka neće izvršiti isplatu korisniku akre-ditiva); obaveza obaveštavanja korisnika o neusklađenosti dokumenata sa uslo-vima akreditiva (prema Pravilima za dokumentarne akreditive Revizija 2007 go-dine, banka je dužna da podnosioca dokumenta, ako se radi o dokumentima koji nisu usklađeni sa uslovima akreditiva, o tome obavesti u roku od pet bankarskih dana517); obaveza plaćanja (kad utvrdi da prezentirani dokumenti odgovaraju uslo-vima akreditiva i da su ispunjeni svi drugi uslovi za izvršenje njene obaveze, banka je dužna da izvrši ovu svoju obavezu iz akreditiva; način izvršenja plaćanja zavisi od vrste dokumentarnog akreditiva); obaveza vraćanja robnih dokumenata nalogodavcu (banka je dužna da vrati nalogodavcu sva robna dokumenta koja je primila; to čini nakon što je izvršila svoju obavezu radi koje su joj ti dokumenti prezentirani; akreditivna banka vraća dokumenta nalogodavcu čim izvrši isplatu

514 Vidi, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 625.515 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 328.516 Milanović-Vujisić, Poslovno pravo .. str. 525.517 Vidi, podčlan 16.d. UCP 600.

298

akreditivne svote novca; ako se kod akreditiva javi i korespodentna banka, ona vraća robna dokumenta akreditivnoj banci a akreditivna banka ih predaje nalogo-davcu akreditiva; vraćanje ovih dokumenata je neophodno nalogodavcu npr. kod ugovora o prodaji i da bi preuzeo robu od prevozioca); obaveza izvršavanja na-knadnih naloga.

4.1.5. Pravni odnosi kod dokumentarnog akreditiva

Kao što je već rečeno, akreditiv predstavlja složen bankarski posao u kome učestvuje više lica (najmanje tri, a u međunarodnom prometu četiri). Između njih se uspostavlja više pravnih odnosa koji su međusobno odvojeni, nezavisni i sa-mostalni, ali zbirno predstavljaju jednu funkcionalnu celinu koja omogućavanja ostvarenje akreditivnog aranžmana. Akreditiv je nezavistan od osnovnog posla povodom kojeg je otvoren; banku prema nalogodavcu obavezuje samo sadržaj naloga za otvaranje akreditiva koji je prihvatila a ne sadržaj i uslovi osnovnog posla između nalogodavca i korinsika akreditiva. Dalje, u odnosu na korisnika akreditiva, banku obavezuje ono što je navedeno u ispravi o akreditivu koji je u njegovu korist otvorila, nezavisno od sadržaja naloga nalogodavca za otvaranje akreditiva i nezavisno od sadržaja i uslova osnovnog posla između nalogodavca i korisnika akreditiva povodom koga je otvorila akreditiv (ako korisnik akreditiva smatra da uslovi akreditiva o kojem ga je banka obavestila ne odgovaraju uslovi-ma osnovnog posla, on to treba da raspravi sa nalogodavcem a ne s bankom, u tom smislu može korisnik npr. i zahtevati od nalogodavca da da nalog banci da izmeni akreditiv; čak ako banka nije obavestila korisnika akrediitva o otvaranju akreditiva, ona nema prema korisniku akreditiva nikakvu obavezu, bez obzira što je pšrihvatila naloga za otvaranje akreditiva518).519

Pravni odnos između nalogodavca za otvaranje akreditiva i korisnika akredi-tiva -akreditiv se otvara povodom nekog osnovnog pravnog posla, a radi ispunje-nja obaveza iz tog posla (taj osnovni posao nije akreditivne prirode). Najčešće je to ugovor o prodaji (ali isto tako i ugovor o građenju i dr.). Akreditivni odnos nastaje da bi se omogućilo izvršenje osnovnog posla, odnosno, konkretno npr. kod ugovora o prodaji obaveze plaćanja kupovne cene. To se čini unošenjem u ugo-voru o prodaji akreditivne klauzule, prema kojoj će kupac izvršiti plaćanje kupov-ne cene prodavcu na taj način što će mu otvoriti (dokumentarni) akreditiv kod određene banke. Na osnovu ove klauzule kupac (nalogodavac za otvaranje akre-ditiva) se obavezuje da otvori akreditiv u određenom roku (da da nalog banci za otvaranje akreditiva u korist druge ugovorne strane/korisnika akreditiva tj. pro-

518 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 622.519 O pravnim odnosima kod akreditiva, Detaljnije, R. Vukadinović, Pravni odnosi iz međunaro-

dnog dokumentarnog akreditiva, Beograd, 1989.

299

davca iz ugovora o prodaji), da otvori akreditiv kod određene banke, da otvori određenu vrstu akreditiva, kao i da otvori akreditiv kojim će akreditivna suma pokriti cenu koštanja robe iz ugovora o prodaji. Ako to ne učini ili po otvaranju akreditiva ne dođe do isplate akreditivne sume krivicom nalogodavca ili banke, biće odgovoran za neizvršavanje svoje ugovorne obaveze (primenjuju se pravila za slučaj neizvšenja obaveze kupca u pogledu isplate kupoprodajne cene kod ugovora o prodaji; međutim, i ako korisnik akreditiva ne iskoristi akreditiv koji je uredno otvoren, dužnik iz osnovnog posla/nalogodavac za otvaranje akreditiva moraće da mu iznos plati na drugi način, a korisnik akreditiva bi tada zapao u tzv. poverilačku docnju;). Bitno je podvući da korisnik akreditiva svoje zahteve može prema nalogodavcu isticati samo na temelju osnovnog posla, a akreditiv se javlja kao sredstvo realizovanja osnovne obaveze nalogodavca.

Pravni odnos između nalogodavca i akreditivne banke - nastaje kad banka prihvati nalog nalogodavca (dužnik novčane obaveze iz jednog ugovora sa akre-ditivnom klauzulom, npr. kod ugovora o prodaji nalog kupca) za otvaranje akre-ditiva određene sadržine. Tada nastaje ugovor o otvaranju akreditiva. Nalog za otvaranje akreditiva nalogodavac daje na propisanom formularu banke. Akreditiv mora biti sačinjen u pismenoj formi. Ugovor o otvaranju akreditiva stvara obave-zu banci da blagovremeno otvori akreditiv u korist određenog lica koji odgovara nalogodavčevim uputstvima, obavesti korisnika o otvaranju akreditiva, isplati mu akreditivnu sumu prema uslovima akreditiva, da dostavi nalogodavcu primljena dokumenta od strane korisnika akreditiva. Obaveze nalogodavca su plaćanje pro-vizije, troškova, kao i obaveza obezbeđenja pokrića za plaćanje pre izdavanja akreditiva, odnosno kod akreditiva kod kojih se koristi vučena menica do dospe-losti menice. Pokriće za plaćanje akreditivne sume može biti iz sopstvenih sred-stava nalogodavca ili iz kredita koji banka odobrava nalogodavcu. Ako se plaćanje vrši iz sopstvenih sredstava nalogodavca, banka istupa kao njegov punomoćnik, dok ako se akreditiv otvara na bazi kredita, tada banka i nalogodavac zaključuju poseban ugovor o kreditu, po kome banka stiče prava i obaveze iz tog ugovora.

Pravni odnos između akreditivne banke i korisnika akreditiva - ugovorom o akreditivu akreditivna banka se obavezuje da će korisniku akreditiva isplatiti od-ređenu novčanu svotu ako do određenog vremena budu ispunjeni uslovi navedeni u nalogu za otvaranje akreditiva. Ova obaveza banke nastaje onog dana kada je saopštila korisniku akreditiva da je u njegovu korist otvorila akreditiv (izjava o otvaranju akreditiva koju banka upućuje korisniku akreditiva čini se u pismenoj formi); do tog momenta korisnik akreditiva nema pravo da ističe prema banci nikakave zahteve. Od momenta prijema obaveštenja od strane korisnika akrediti-va o otvaranju akreditiva nastaje samostalan i nezavistan pravni odnos između korisnika akreditiva i banke. Od tog momenta banka preuzima obavezu da isplati akreditivnu sumu na način i pod uslovima koji su predviđeni u saopštenju/obave-

300

štenju korisnika akreditiva o otvaranju akreditiva. Sadržaj odnosa između banke i korisnika akreditiva zavisi od vrste akreditiva (npr. ako se radi o robnom akre-ditivu, korisnik akreditiva treba da preda banci predviđena robna dokumenta; dalje, da li se radi o opozivom ili o neopozivom akreditivu, jer u prvom slučaju banka može korisnika akreditiva čak i u času kad zahteva isplatu akreditivnog iznosa obavestiti da je akreditiv opozvan, dok se u drugom slučaju banka svojom izjavom korisniku akreditiva da je u njegovu korist otvorila akreditiv obavezala da će mu isplatiti akreditivni iznos; ta izjava je nezavisna od osnovnog posla, pa je banka dužna da isplati akreditivni iznos i kad je osnovni posao ništav, a može odbiti isplatu akreditivnog iznosa samo ako je nalogodavac izdejstvovao privre-menu meru zabrane isplate zbog zloupotrebe prava ili prevare od strane korisnika akreditiva520). Ugovor između nalogodavca i banke o otvaranju akreditiva nije ugovor u korist trećeg; korisnik nema pravni položaj benefi cijara iz ugovora u korist trećeg (koji ima sopstveno pravo prema obećavaocu). Pravni odnos između akreditivne banke i korisnika akrediitva ne uspostavlja se ni na ugovornoj osnovi (između njih). U pravnoj literaturi dominira shvatanje da se pravni odnos između korisnika akreditiva i banke zasniva jednostranom izjavom volje banke (stoga, banku obavezuje samo ono što je u izjavi o otvaranju akrediitva sadržano).521

Pravni odnosi između banaka koje učestvuju u akreditivnom poslu - do ovog pravnog odnosa dolazi u slučaju kad je akreditivna banka angažovala neku drugu banku, kao korespodentnu, da izvrši isplatu predviđene svote novca korisniku akreditiva ili neku drugu uslugu. U praksi, obično se ove banke nalaze u trajnom međusobnom poslovnom odnosu, kao banke korespodentni. Međusobni odnosi ovih banaka regulišu se posebnim ugovorom koji je samostalan i nezavistan od ugovora o akreditivu. Korespodentna banka može imati avazirajuću funkciju (pri-hvatanjem naloga akreditivne banke obavezuje se na obaveštavanje korisnika akreditiva o otvorenom mu akreditivu i, eventualno, na pružanje nekih drugih usluga kao što je nrp. primanje i iskupljivanje dokumenta kada govorimo o tzv. isplatnoj banci; prema korisniku akreditiva, avazirajuća banka se javlja kao puno-moćnik akreditivne banke; avazirajuća banka je isključivo u pravnom odnosu sa akreditivnom bankom, tako da samo njoj odgovara za neizvršavanje ili neuredno izvršavanje svojih obaveza. Dalje, korespodentna banka može imati konfi rmativ-nu/potvrđujuću funkciju (akreditivna banka može da zahteva od neke druge banke da izdatom akrediitvu doda svoju potvrdu/konfi rmaciju; prihvatanjem naloga akre-ditivne banke, ta druga-konfi rmirajuća banka preuzima samostalnu i neposrednu obavezu isplate akreditivne sume; za izvršavanje preuzetih obaveza konfi rmirajuća banka odgovara akreditivnoj banci, a od momenta slanja obaveštenja o potvrdi akreditiva korisniku, odgovaraće i korisniku akreditiva za isplatu akreditivne sume

520 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 626 i tamo korišćenja literatura.521 Ibid.

301

prema sadržini svoje akreditivne isprave; na ovaj način konstituiše se solidarna odgovornost akreditivne i konfi rmativne banke prema potraživanju korisnika akre-ditiva; inače, konfi rmirajuća banka u odnosu prema akreditivnoj banci istupa kao komisionar tj. u svoje ime a za njen račun, dok nije u pravnom odnosu sa nalogo-davcem za otvaranje akreditiva/sa njim je pravnom odnosu akreditivna banka).

4.1.6. Obični akreditiv

Obični akreditiv nije ničim uslovljen. Nalogodavac nije postavio nikakv uslov korisniku akreditiva od kojeg bi zavisila obaveze banke da izvrši isplatu akredi-tivnog iznosa. Nalogodavac ovim akreditivom poziva akreditivnu banku da kori-sniku akreditiva bezuslovno isplati određenu svotu novca, a banka izvršava dobi-jeni nalog za isplatu.

Postoji nekoliko oblika običnog akreditiva: lični akreditiv (to je takav akreditiv kod koga akreditivna banka na zahtev svog klijenta koji kod nje drži sredstva daje nalog drugoj banci, po pravilu, u drugom mestu, da određenom korisniku akredi-tiva stavi na raspolaganje određenu svotu novca na određeno vreme, bez ikakvih uslova; banka – izvršilac izveštava korisnika o otvorenom akreditivu, uz dostavu kopije akreditiva, koja mu služi kao legitimacija za naplatu akreditiva; do isteka vremena važenja akreditiva korisnik je ovlašćen koristiti sredstva sa akreditiva, odjednom ili obročno; neiskorišćena sredstva banka-izvršilac vraća banci-nalogo-davcu, a ova ih stavlja na raspolaganju klijentu po čijem je zahtevu otvoren akre-ditiv); kreditno pismo (to je takva vrsta običnog akreditiva gde banka-izdavalac pisma ovlašćuje svog klijenta - korisnika pisma da podigne, ili da se izvši preba-civanje na njegov račun, u ispravi označenu svotu novca, odjednom ili u ratama kod banke koja je izdala ispravu ili kod neke druge banke; kreditno pismo može da bude izdato kao obično - koje se može naplatiti samo kod jedne banke u pismu označene, ili njenih fi lijala, i cirkularno - koje se može naplatiti kod više različitih banaka označenih u ispravi; za razliku od ličnog akreditiva gde banka korisniku ne predaje nikakvu ispravu već je šalje banci izvršiocu, kod kreditnog pisma is-prava se predaje korisniku); permanentni akreditiv (to je takav akreditiv kod koga banka nalogodavac ovlašćuje korisnika da može do isteka određenog vremena ili do opoziva, trajno/svakodnevno, nedeljno, mesečno koristiti novčana sredstva stavljena na raspolaganje, uz mogućnost obnavljanja nakon iscrpljivanja); budžet-ski akreditiv (koristi se za izvršavanje budžeta određenih državnih organa i orga-nizacija koje se fi nansiraju iz budžeta; koristi se u okviru odobrenog budžeta i to, po pravilu, putem budžetskih čekova).522

522 O vrstama običnog akreditiva, Detaljnije, Antonijević-Petrović-Pavićević, Bankarsko pravo ... str. 280.

302

4.2. Bankarska garancija


Bankarska garancija predstavlja pismenu ispravu kojom se banka obavezuje prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne is-puni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji.523

Garancija mora biti izdata u pismenoj formi. Bitni elementi bankarske garan-cije su: poslovno ime i sedište davaoca garancije, poslovno ime i sedište korisni-ka garancije, podaci o osnovnom poslu, novčani iznos na koji bankarska garanci-ja glasi, rok važenja bankarske garancije, mesto izdavanja, datum izdavanja, potpis ovlašćenog lica.

Bankarska garancija predstavlja sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveze iz nekog privrednog ugovora (ugovor o prodaji, građenju, i dr.). Obavezu iz osnov-nog posla (privrednog ugovora), koja je obezbeđena bankarskom garancijom, preuzeo je dužnik iz osnovnog posla, a ne banka. Dužnik iz osnovnog posla treba preuzetu obavezu i da ispuni na ugovoreni način i u ugovoreno vreme. Banka osigurava i štiti korisnika garancije (poverioca iz osnovnog posla) od rizika neiz-vršenja preuzetih obaveza navedenih u bankarskoj garanciji i garantuje da će te obaveze izvršiti dužnik iz osnovnog posla (nalogodavac garancije) ili sama banka, ako obavezu ne izvrši dužnik (nalogodavac). Banka izmiruje obavezu iz garanci-je u novcu i u slučaju da se garancijom obezbeđuje nenovčana obaveza.

Značaj bankarske garancije je višestruk. To je, pre svega, rekli smo, sredstvo obezbeđenja izvršenja obaveze iz osnovnog pravnog posla (nekog ugovora u pri-vredi). Bankarska garancija štiti interese poverioca iz osnovnog posla od tzv. ko-mercijalnih rizika (insolventnosti druge ugovorne strane, neurednog izvršenja obaveza, neizvršenja obaveza iz osnovnog posla), ali i od rizika slučaja , više sile, nepunovažnosti osnovnog posla, administrativnih mera, i dr. Dalje, postupak re-alizovanja bankarske garancije je brz i jednostavan a pri tome to je fi nansijski model koji ne blokira sredstva dužnika. Zatim, bankarsku garanciju daju banke koje su sposobnije i sigurnije za plaćanja nego ostali privredni subjekti, obzirom na zakonsku obavezu održavanja sopstvene likvidnosti. One su stručno osposo-bljene da pravilno procene ekonomsku efi kasnost određenog ulaganja ili nekog drugog poslovnog aranžmana svog komitenta. Otuda, one ulivaju i sigurnost po-

523 Vidi, ZOO, čl. 1083. st. 1. O kritikama ove defi nicije bankarske garancije u pravnoj teoriji, Vidi, S. Šogorov, Bankarska garancija, Beograd, 1985, str. 69.

303

veriocima u njihove dužnike jer iza njih stoji banka kao garant za uredno izvršenje ugovornih obaveza.524

Bankarska garancija je kod regulisana ZOO, čl. 1083- 1087. Na međunarodnom planu, Međunarodna trgovinska komora donela je Jednoobrazna pravila za ugo-vorne garancije (1978. godine) i Jednoobrazna pravila za garancije na poziv (1992. godine), a kao izvor za ovu oblast služi i Konvencija UN o rezervnim garancijama i stand-by akreditivima iz 1995. godine (stupila na snagu 2000. godine).

4.2.2. Pravni odnosi kod bankarske garancije

U ovom bankarskom poslu pojavljuje se najmanje tri lica: nalogodavac (dužnik iz osnovnog posla/privrednog ugovora, koji se obavezao svom ugovornom par-tneru - poveriocu da će za izvršenje njegovih ugovornih obaveza garantovati ban-ka), banka koja izdaje garanciju (banka garant), i korisnik garancije (poverilac iz osnovnog posla sa nalogodavcem). U garancijskom poslu može se uključiti i više banaka.

Bankarska garancija je, kao što vidimo, složeni pravni posao, u kome se poja-vljuje više lica, pa otuda postoji i više pravnih odnosa između lica koja učestvuju u ovom poslu:

Pravni odnos između dužnika i poverioca iz osnovnog pravnog posla povodom koga je data garancija - to je osnovni ugovorni odnos iz osnovnog posla (ugovor o prodaji, građenju, i dr.) koji prethodi izdavanju bankarske garancije i radi čijeg obezbeđenja se izdaje bankarska garancija. U osnovni posao je uneta klauzula koja obavezuje dužnika da poveriocu pribavi garanciju određene banke, kao obezbeđe-nje potraživanja poverioca. Ovom klauzulom moraju biti uređena sva pitanja u vezi sa garancijom (označenje banke garanta, iznos garancije, rok važenja garan-cije, vrsta garancije, rok za predaju garancije korisniku). Obavezu iz ove klauzule da poveriocu pribavi garanciju određene banke, dužnik mora izvršiti na način predviđen u klauzuli; u suprotnom, poverilac ima pravo na jednostrani raskid ugovora (osnovnog posla) i na naknadu prouzrokovane štete.

Pravni odnos između banke (davaoca garancije, banke-garanta) i nalogodav-ca (dužnika iz osnovnog posla) - u ispunjenju svoje obaveze preuzete osnovnom pravnim poslom, dužnik iz osnovnog posla (nalogodavac, bančin klijent) upućuje banci nalog da izda određenu garanciju. Prihvatanjem ovog naloga od strane ban-ke zaključuje se ugovor o izdavanju bankarske garancije. Zaključenjem ugovora o izdavanju bankarske garancije, banka se obavezuje da će u svoje ime a za račun nalogodavca dati garanciju trećem licu (korisniku garancije, poveriocu iz osnovnog posla), te da će isplatiti garntnu sumu u slučaju nastupanja garancijom predviđenim

524 Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 527.

304

okolnosti, dok se nalogodavac obavezuje da će za to platiti banci određenu provi-ziju, kao i da će vratiti novčanu svotu koju banka isplati korisniku garancije, ako dođe do realizacije garancije, odnosno ako nalogodavac/dužnik iz osnovnog posla ne ispuni svoju obavezu iz osnovnog posla korisniku garancije/poveriocu iz osnov-nog posla, i ispuniti druge obaveze predviđene ugovorom.

Pravni odnos između banke (banke garanta) i korisnika garancije (poverioca iz osnovnog posla) - ovaj pravni odnos uspostavlja se davanjem garancije, najče-šće u vidu pisma, koje banka upućuje korisniku bankarske garancije a kojim pre-uzima određenu obavezu u vezi sa osnovnim poslom koji su zaključili nalogoda-vac (dužnik iz osnovnog posla) i korisnik garancije (poverilac iz osnovnog posla). Izdavanjem garancije za banku nastaje obaveza da korisniku garancije isplati ga-rantovani iznos ako se ispune dva uslova: prvi, ako dužnik iz osnovnog posla ne ispuni o dospelosti svoju obavezu iz osnovnog posla; drugi, ako se ispune svi ostali uslovi predviđeni u bankarskoj garanciji. Korisnik garancije može svoje pravo iz garancije vršiti u okviru roka važnosti garancije (mora podneti zahtev za isplatu garantnog iznosa u roku važenja garancije) i u okviru garantovane sume. Inače, ovo je samostalan pravni odnos, nezavistan kako od osnovnog posla tako i od ugovora o davanju garancije (banka ne može prema korisniku da ističe prigo-vore koji imaju osnov u ugovoru o izdavanju bankarske garancije).

Ako u ovom bankarskom poslu učestvuje više banaka, onda se javlja i četvrta grupa pravnih odnosa i to između banaka koje učestvuju u garancijskom poslu (do učešća više banaka dolazi onda kad poverilac iz osnovnog posla zahteva da mu domaća banka izda garanciju i to na bazi kontragarancije inostrane banke čije se sedište nalazi u državi njegovog dužnika, ili kad je propisima određeno da garan-cije izdaju banke koje su domicilirane u mestu u kome se nalazi sedište poverioca; do učešća više banaka dolazi i onda kad poverilac traži da bude obavešten o izda-vanju bankarske garancije preko neke druge banke i to pravilu banke koja se na-lazi u njegovom sedištu).

Svi ovi pravni odnosi su međusobno samostalni i nezavisni.

U pogledu prenosa prava iz bankarske garancije sa korisnika na neko treće lice, prema ZOO, svoja prava iz bankarske garancije korisnik može ustupiti trećem samo sa ustupanjem potraživanja koje je obezbeđeno garancijom i prenosom svo-jih obaveza u vezi sa obezbeđenim potraživanjem.525

525 Vidi, ZOO, čl. 1086.

305

4.2.3. Vrste bankarske garancije

Uslovna bankarska garancija - bankarska garancija kod koje je korisnik dužan da prethodno dokaže ispunjenost određenog uslova da bi mogao da zahteva da banka izvrši svoju obavezu iz garancije, odnosno da mu isplati novčani iznos na koji garancija glasi. Taj uslov može biti različito određen, nrp. da je ispunio svoje obaveze iz osnovnog ugovora, da je izostalo ispunjenje obaveze dužnika iz osnov-nog posla (npr. obaveza korisnika garancije/prodavca iz ugovora o prodaji da preda banci određene robne dokumente kojim se dokazuje da je izvršio obavezu predaje robe). Ovaj uslov nema karakter uslova u pravno-tehničkom smislu tj. u smislu budućeg i neizvesnog događaja od čijeg nastupanja zavisi nastanak ili prestanak nekog prava ili pravnih dejstava, već je to uslov za isplatu garancije, jer je u njemu pretpostavka koja treba da bude ispunjena da bi došlo do isplate garan-cije i ovaj uslov je sadržan u osnovnom ugovoru, nalogu za izdavanje garancije i u samoj garanciji.526

Bezuslovna bankarska garancija - korisnik bankarske garancije ostvaruje pra-va iz bankarske garancije podnošenjem banci o roku važenja bankarske garancije zahteva za isplatu, sa izjavom da dužnik iz osnovnog posla nije o roku ispunio svoje ugovorne obaveze (u pravnoj literaturi se ističe da i kod ove garancije ban-ka može odbiti da plati garantovani iznos ako je zahtev za plaćanje očigledno neosnovan li je protivan načelu savesnosti i poštenja527).

Novčana ili platežna bankarska garancija - bankarska garancija koja se izda-je radi obezbeđenja isplate određene svote novca od strane dužnika iz osnovnog posla njegovom poveriocu.

Činidbena bankarska garancija - bankarska garancija koja se izdaje radi obez-beđenja izvršenja neke nenovčane obaveze korisnika garancije.

Licitaciona bankarska garancija - banka garant se obavezuje da će korisniku garancije (organizatoru licitacije) isplatiti garantovanu sumu novca za slučaj da učesnik na licitaciji (nalogodavac) čija je ponuda prihvaćena kao najpovoljnija ne zaključi ugovor na koji se odnosila likvidacija.

Garancija za dobro izvršenje posla - bankarska garancija kojom se banka oba-vezuje da će korisniku garancije isplatiti garantovanu sumu novca ako dužnik iz osnovnog posla ne ispuni ili neuredno svoju ugovornu obavezu.

Garancija za vraćanje avansa - bankarska garancija kojom banka preuzima obavezu da će korisniku bankarske garancije isplatiti garantnu sumu za slučaj da

526 B. Pavićević, Bankarska garancija u teoriji i praksi, Beograd, 1999, str. 170.527 R. Bijorac, Štete po osnovu bankarskih garancija, Pravni život, Beograd, br. 9-10/1992, tom I,

str. 1613.

306

njegov dužnik iz osnovnog ugovora ne ispuni svoje ugovorne obaveze za koje je on dao avans ili ne vrati avans na drugi način.

Direktna bankarska garancija - bankarska garancija kod koje banka, po nalo-gu svog nalogodavca, izdaje garanciju neposredno korisniku garancije.

Indirektna bankarska garancija - bankarska garancija kod koje banka, po na-logu nalogodavca, daje garanciju preko neke druge banke. Indirektna bankarska garancija može biti konfi rmirajuća (pored banke garanta pojavljuje se i druga banka koja potvrđuje obavezu iz garancije banke garanta i nalazi se takođe u ne-posrednom odnosu sa korisnikom garancije kao i banka garant) i avazirajuća (druga banka preuzima, po molbi banke garanta, obavezu da u njeno ime i za njen račun izvrši isplatu garantnog iznosa korisniku garancije, ali ne preuzima nikakvu samostalnu obavezu prema korisniku garancije banke garanta).

Akcesorna bankarska garancija - bankarska garancija kod koje banka može korisniku garancije da ističe sve prigovore iz osnovnog posla koje može da ističe nalogodavac bankarske garancije kao dužnik iz osnovnog posla.

Samostalna bankarska garancija/garancija bez prigovora - bankarska garan-cija gde banka ne može isticati prema korisniku prigovore iz osnovnog posla koje bi mogao isticati nalogodavac bankarske garancije kao dužnik iz osnovnog posla, već samo se može banka koristiti prigovorima iz garancije, npr. da je istekao rok važenja garancije, i sl. (prema ZOO, u ovom slučaju, nalogodavac je dužan plati-ti banci svaki iznos koji je banka platila po osnovu garancije izdate sa klauzulom bez prigovora; korisnik garancije duguje nalogodavcu iznos primljen po osnovu garancije na koji inače ne bi imao pravo zbog opravdanih prigovora nalogodavca).528

Supergarancija - bankarska garancija koja je potvrđena od strane neke druge banke (najčešće Narodne banke, jer se javlja u poslovima velike vrednosti) koja garantuje korisniku garancije ispunjenje obaveze iz garancije banke garanta i kada korisnik garancije može svoje zahteve iz garancije podneti bilo banci koja je iz-dala garanciju, bilo onoj koja ju je potvrdila (obe banke - i banka garant i banka supergarant nalaze se u neposrednom pravnom odnosu sa korisnikom garancije i odgovaraju mu solidarno i istovetno).

Kontragarancija - je takva garancija gde se korisniku garancije jedne banke (koja nema sedište u zemlji korinsika) po nalogu te banke može izdati garancija druge banke (koja obično ima sedište u zemlji korisnika), pri čemu ova druga banka zahteva kontragaranciju od prve banke, od koje će se regresirati ako se korisnik naplati iz njene garancije.

528 Vidi, ZOO, čl. 1087.

307

Pokrivena garancija - bankarska garancija kod koje nalogodavac polaže po-kriće banci i banka iz tog pokrića isplaćuje garantni iznos iz bankarske garanci-je.

Nepokrivena garancija - bankarska garancija kod koje banka isplaćuje garan-tni iznos novca iz svojih sopstvenih sredstava za račun svog nalogodavca, čime se uspostavlja kreditni odnos između banke garanta i nalogodavca momentom isplate garantnog iznosa.

4.2.4. Razgraničenje bankarske garancije od drugih sličnih instituta

Bankarska garancija - ugovor o jemstvu: kod ugovora o jemstvu predmet is-punjenja jemčeve obaveze može biti kako novčana tako i nenovčana obaveza, dok je predmet bankarske garancije ispunjenje isključivo novčane obaveze i to do visine garantnog iznosa (obaveza banke uvek i samo se može sastojati u isplati određenog iznosa novca, ne i u nekoj nenovčanoj obavezi); jemac se kod ugovo-ra o jemstvu obavezuje na ispunjenje tuđe obaveze (zbog čega je njegova obave-za akcesorna), dok kod bankarske garancije banka garant ispunjava svoju obave-zu (zbog čega ona predstavlja samostalan pravni posao); jemac koji je izvršio obavezu glavnog dužnika stupa po sili zakona u prava poverioca prema glavnom dužniku (nastupa personalna subrogacija), dok ako je banka izvršila obavezu iz bankarske garancije, njeno pravo na regres prema dužniku iz osnovnog pravnog posla/nalogodavcu se zasniva na ugovoru koji je zaključen između njih o davanju bankarske garancije i obim regresnih prava prema nalogodavcu određen je tim ugovorom a ne zakonom; u odnosu između dužnika i jemca važi pravilo da jemac sme izvršiti poveriočevo potraživanje tek nakon što je o toj nameri obavestio dužnika, te da dužnik može upotrebiti protiv jemca koji je bez njegovog znanja izvršio isplatu poveriočevog potraživanja sva pravna sredstva kojima je u času te isplate mogao odbiti poveriočev zahtev, kao i da jemac koji je isplatio poverioče-vo potraživanje, a o tome nije obavestio dužnika, te je i ovaj u neznanju za tu is-platu ponovo isplatio isto potraživanje, ne može zahtevati naknadu od dužnika (ima pravo zahtevati od poverioca da mu vrati ono što mu je isplatio), dok kod bankarske garancije banka može o nameri da isplati korisniku garancije garantni iznos da obavesti dužnika iz osnovnog posla, ali i ne mora, a ovo iz razloga što obaveza banke prema poveriocu iz osnovnog posla, odnosno korisniku garancije ne zavisi od prigovora koje bi možda mogao da koristi dužnik/nalogodavac koji je dao nalog za izdavanje garancije nego obaveza banke prema korisniku garan-cije zavisi od sadržine garancije koja opet zavisi od sadržine naloga koji je nalo-godavac dao banci a nakon što je banka izvršila isplatu korisniku garancije njena

308

prava prema nalogodavcu zavise od toga da li je poštovala nalog o izdavanju garancije; i dr.529

Bankarska garancija - dokumentarni akreditiv: osnovna razlika bankarske garncije od dokumentarnog akreditiva je ste ta što je bankarska garancija samo sredstvo obezbeđenja plaćanja a ne i sredstvo plaćanja kao što je dokumentarni akredutiv.

Bankarska garancija - menični aval: u ulozi avaliste može da se pojavi bilo koje lice koje poseduje pasivnu meničnu sposobnost, dok u ulozi garanta kod bankarske garancije javlja banka; obaveza avaliste može biti nepunovažna zbog određenih formalnih nedostataka (nedostatak nekog bitnog meničnog elementa, i sl.), dok je bankarska garancija apstarktna i predstavlja samostalnu obavezu ban-ke garanta; kod avala, prilikom isplate meničnog iznosa avalista po ex lege stiče pravo da se regresira od honorata, dok se banka kod bankarske garancije regresi-ra od svog nalogodavca isključivo na osnovu izdate bankarske garancije.530

Bankarska garancija - ugovor o osiguranju: ugovor o osiguranju je dvostrani pravni posao, dok je bankarska garancija jednostrani pravni posao; ugovor o osi-guranju je aleatoran, dok se kod bankarske garancije tačno određuje obaveza ban-ke da plati garantnu sumu u iznosu novca koji je precizno određen; kod ugovora o osiguranju pokrivaju se rizici koji ugrožavaju materijalna i lična dobra osigura-nika, dok kod bankarske garancije se pokriva rizik neispunjenja ili neurednog ispunjenja obaveze nalogodavca.

Bankarska garancija se, takođe, razlikuje i od ugovora u korist trećeg (kod ugovora u korist trećeg, korisnik iz ugovora stiče pravo da samostalno i neposre-dno zahteva ispunjenje prestacije, iako nije učestvovao u zaključenju ugovora, dok kod bankarske garancije korisnik stiče pravo na isplatu iz same garancije a ne iz ugovora zaključenog između nalogodavca i banke garanta), kao i od pristupanja dugu (bankarska garancija se razlikuje po svojoj apstraktnosti, dok je obaveza pristupnika akcesorna u pogledu svog nastanka).531

529 Više, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 631; B. Pavićević, Bankarska garancija u teoriji i praksi ... str. 57-69.

530 Vidi, Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 529.531 Više, R. Vukadinović, Garancije na prvi pogled u međunarodnoj praksi, Beograd, 1995, str.

12-21.

309

4.3. Platni promet

4.3.1. Pojam

Pod platnim prometom podrazumevaju se sva plaćanja u vezi sa bilo kojom vrstom pravnih poslova koja se vrše preko neke bankarske ili druge fi nansijske organizacije.

U poslove platnog prometa ne spadaju neposredna plaćanja gotovim novcem, koja poveriocu vrši dužnik iz nekog pravnog posla.

Subjekti platog prometa su učesnici i nosioci platnog prometa. Učesnici platnog prometa su pravna i fi zička lica koja kao korisnici usluga preko banke ili druge ovlašćene organizacije vrše plaćanje ili primaju novac. Nosioci platnog promta su Narodna Banka (:NB), banke, preduzeća PTT saobraćaja. NB obavlja sledeće poslove platnog prometa: vodi žiro, obračunske i druge račune banaka; vrši među-bankarski kliring i obračun; upravlja tokovima gotovine, obezbeđuje smeštaj, ču-vanje i distribuciju gotovog novca, prima uplate, izvršava isplate i obavlja blagaj-ničko-trezorske poslove; prati likvidnost banaka, daje naloge i preduzima mere radi održavanja dnevne likvidnosti banaka; vrši međubankarski obračun čekova po tekućim računima građana i obračun platnih kartica; pruža usluge bankama kod prijema i slanja naloga za plaćanje za njihove klijente, kao i naloga za kliring i obračun međubankarskih plaćanja, uključujući i plaćanja čekom, platnom karticom i drugim instrumentima plaćanja; i dr. Banke obavljaju sledeće poslove platnog prometa: vode račune pravnih lica i fi zičkih lica koja obavljaju delatnost, izvrša-vaju interne i međubankarske transakcije plaćanja s tih računa i na te račune; vode račune fi zičkih lica koja ne obavljaju delatnost, izvršavaju interne i međubankar-ske transakcije plaćanja s tih računa i na te račune; učestvuju, za račune koje vode, u međubankarskom kliringu i obračunu izvršenih plaćanja; utvrđuju za svakog klijenta dnevni promet i o tome ih posebno obaveštavaju; primaju od fi zičkih lica uplate u korist računa koji se vode u drugoj banci; primaju uplate u korist računa fi zičkih lica koji se vode u toj banci; obavljaju gotovinska plaćanja; obavljaju blagajničko-trezorske poslove i obezbeđuju smeštaj i čuvanje gotovog novca; pri-maju i naplaćaju čekove; organizuju izdavanje platnih kartica i plaćanje platnim karticama i drugim instrumentima plaćanja; i dr. Preduzeća PTT saobraćaja oba-vljaju sledeće poslove platnog prometa: primaju uplate od fi zičkih lica u korist računa koji se vode kod banke i vrše isplate tim licima; primaju uplate dnevnog pazara za račun klijenata banaka; primaju i naplaćuju čekove po tekućim računima građana.

310

4.3.2. Gotovinski i bezgotovinski platni promet

Gotovinski platni promet čine sve uplate gotovog novca na račun i isplate gotovog novca sa računa kod organizacije koja obavlja poslove platnog prometa. Bezgotovinski platni promet, pak sastoji se u prenošenju novca sa računa jednog na račun drugog lica.

Instrumenti platnog prometa dele se na instrumente doznake (gotovinska po-štanska uplatnica, nalog banci da izvrši doznaku računu trećeg lica ili svom raču-nu, ček, virmanski nalog, i dr; služe za neposredan prenos sredstava sa nalogo-davca na korisnika iste banke ili putem jedne banke kod druge banke ili za izvr-šavanje obaveza iz poslovnih odnosa banaka i komitenata); instrumenti obračuna (nalog za kompenzaciju, asignacioni i cesioni nalog, nalog za kupovinu i prodaju hartija od vrednosti i obračun stanja hartija od vrednosti, i dr; služe za međusobna izravnavanja komitenata banaka) i kreditni instrumenti (akceptiranje menice, in-dosiranje menice, akreditiv sa odloženim rokom plaćanja; svi oni instrumenti koji se pojavljuju u funkciji kreditiranja).532

Instruumenti platnog prometa dele se i na instrumente gotovinskog platnog prometa (nalog za uplatu i nalog za isplatu), instrumente bezgotovinskog platnog prometa (naloga za prenos, nalog za naplatu) i ostale instrumente platnog prome-ta (ček, platna kartica, akreditiv).533

4.3.3. Računi za obavljanje platnog prometa

Pravna lica i preduzetnici dužni su da za plaćanje u domaćoj valuti otvore tekući račun u banci, da vode sredstva na tom računu i vrše plaćanja preko tog računa, u skladu sa zakonom i ugovorom o otvaranju i vođenju tog računa zaključenim s bankom. Fizička lica mogu imati kod banke račune za plaćanje u domaćoj valuti. Pravna i fi zička lica mogu imati više od jednog računa u jednoj banci i račune u više banaka.

4.3.4. Transakcije plaćanja

Transakciju plaćanja inicira nalogodavac podnošenjem banci naloga da izvrši transakciju.

Transakcija plaćanja može biti transfer odobrenja (transakcija plaćanja koju inicira dužnik, koji nalog za plaćanje izdaje svojoj banci i daje joj instrukciju za transfer sredstava s njegovog računa poveriocu, ili na račun poverioca) ili transfer zaduženja (transakcija plaćanja koju inicira poverilac, na osnovu dospelih hartija

532 Više, Antonijević-Petrović-Pavićević ... str. 128.533 Viid, Milanović-Vujisić ... str. 538-539.

311

od vrednosti, menica ili ovlašćenja koje dužnik daje svojoj banci i svom poveri-ocu; u transferu zaduženja poverilac banci dužnika daje instrukciju da naplati sredstva s računa dužnika).

U transakciji plaćanja, računi dužnika i poverioca mogu biti u istoj banci ili u dve različite banke. Po ovome razlikuje se interni transfer (prenos sredstava iz-među dužnika i poverioca kada su njihovi računi u istoj banci) i međubankarski transfer (prenos sredstava između dužnika i poverioca kada su njihovi računi u različitim bankama; transakcija plaćanja se vrši tako što banka dužnika zadužuje račun dužnika, a banka poverioca ili odobrava sredstva na račun poverioca ili mu ta sredstva na drugi način stavlja na raspolaganje (gotovina i dr.), u skladu sa in-strukcijama nalogodavca; za svaki međubankarski nalog za plaćanje u međuban-karskom transferu, banka pošiljalac vrši obračun s bankom primaocem).

Učesnici u internom transferu su nalogodavac (pošiljaoc prvog naloga za plaća-nje kojim se inicira transakcija plaćanja), banka u ulozi inicijalne (banka koja prima prvi nalog za plaćanje kojim se inicira transakcija plaćanja) i odredišne banke (banka identifi kovana u nalogu za plaćanje, u kojoj se izvršava plaćanje korisniku-poveriocu u transferu odobrenja, odnosno banka u kojoj je račun dužni-ka u transferu zaduženja i koja u transakciji plaćanja prima poslednji nalog za plaćanje; u transferu odobrenja odredišna banka je banka poverioca, a u transferu zaduženja - banka dužnika), i primalac (pravno ili fi zičko lice čija banka treba da primi poslednji nalog za plaćanje u transakciji plaćanja; u transferu odobrenja primalac je poverilac, a u transferu zaduženja - dužnik). Učesnici u međubankar-skom transferu su nalogodavac, inicijalna banka, odredišna banka i primalac, a mogu biti uključene i jedna ili više posredničkih banaka (banka koja nije ni inici-jalna, ni odredišna banka). U transferu odobrenja nalogodavac je dužnik (fi zičko ili pravno lice koje vrši plaćanje u transakciji plaćanja), inicijalna banka je banka dužnika, odredišna banka je banka poverioca, a primalac je poverilac. U transferu zaduženja nalogodavac je poverilac (fi zičko ili pravno lice koje prima uplatu u transakciji plaćanja), inicijalna, odnosno odredišna banka je banka dužnika, a primalac je dužnik.

Primalac-dužnik u transferu zaduženja ne može opozvati svoje ovlašćenje dato nalogodavcu-poveriocu. Banka dužnika odbiće nalog za plaćanje pošiljaoca samo u slučaju smrti dužnika ili gubitka njegove poslovne sposobnosti, u slučaju steča-ja ili likvidacije pravnog lica - dužnika, odnosno u slučaju ograničenja ovlašćenja fi zičkog ili pravnog lica, u skladu sa zakonom.

312

4.3.5. Nalozi za plaćanje

Nalog za plaćanje može biti u pisanoj formi, elektronski ili usmen. Nalog za plaćanje sadrži podatke o izdavaocu i primaocu naloga i njihovim bankama, po-datke o iznosu, kao i druge propisane podatke.

Transakciju plaćanja inicira nalogodavac - izdavanjem inicijalnoj banci naloga za plaćanje. U internom transferu izdaje se samo jedan nalog za plaćanje, dok se u međubankarskom transferu izdaju najmanje dva naloga za plaćanje (prijemna banka koja nije odredišna banka i koja izvršava nalog za plaćanje pošiljaoca, iz-daje odgovarajući nalog za plaćanje drugoj prijemnoj banci, a poslednji nalog za plaćanje šalje odredišnoj banci).

U transferu odobrenja, prijemna banka (banka koja primi nalog za plaćanje pošiljaoca) je dužna da izvrši nalog za plaćanje koji je izdao pošiljalac (fi zičko ili pravno lice koje nalog za plaćanje daje prijemnoj banci) ako on ima pokriće na računu, osim ako nije drukčije ugovoreno. U transferu zaduženja, banka dužnika obavezna je da izvrši nalog za plaćanje koji je izdao poverilac samo ako joj se podnese dospela hartija od vrednosti, menica ili ovlašćenje koje je dužnik dao poveriocu i kojim ga je ovlastio da primi sredstva. Banka poverioca prenosi sred-stva na račun poverioca posle izvršenja transfera zaduženja (izuzetno i pre i to ako odobri kredit poveriocu ).

Prijemna banka je dužna da izvrši nalog za plaćanje u toku bankarskog dana u kome ga je primila, ili na datum valute ako je taj datum naznačen na nalogu za plaćanje, zavisno od toga koji je datum kasniji. Ako odbije da izvrši nalog za plaćanje dužna je da o tome odmah obavesti pošiljaoca.

Inicijalna banka u transferu odobrenja i odredišna banka u transferu zaduženja, koje u toku bankarskog dana prime više od jednog naloga za plaćanje ili druge pravne instrukcije za povlačenje sredstava s nekog računa - naloge za plaćanje izvršavaju prema datumu dospeća, redosledu prijema i propisanom redosledu.

Pošiljalac, ili drugo ovlašćeno lice u ime pošiljaoca može otkazati nalog za plaćanje dostavljanjem prijemnoj banci naloga za otkazivanje, u vreme i na način koji omogućavaju da se otkazivanje inicira pre izvršenja instrukcija pošiljaoca sadržanih u tom nalogu, pod uslovom da prijemna banka nije izvršila instrukcije pošiljaoca sadržane u nalogu za plaćanje. Nalog za otkazivanje daje se prijemnoj banci u pisanoj formi ili elektronski i u njemu mora biti identifi kovan nalog za plaćanje koji se otkazuje.

Nalog za plaćanje koji prijemna banka nije izvršila smatra se povučenim: is-tekom trećeg bankarskog dana od dana kad je prijemna banka primila nalog, ili od datuma valute, zavisno od toga koji je datum kasniji; kada prijemna banka

313

sazna o smrti pošiljaoca - fi zičkog lica, ili o gubitku njegove poslovne sposobno-sti, odnosno sazna o stečaju ili likvidaciji pravnog lica, ili ograničenju ovlašćenja fi zičkog ili pravnog lica; donošenjem konačnog rešenja o oduzimanju prijemnoj banci dozvole za rad ili rešenja o likvidaciji, odnosno stečaju prijemne banke.

4.3.6. Izvršavanje transfera odobrenja i izvršavanje obaveza

Transfer odobrenja se smatra izvršenim kada se izvrši plaćanje odredišnoj ban-ci. U internom transferu odobrenja plaćanje je izvršeno kada banka zaduži račun nalogodavca iznosom iz naloga za plaćanje. U međubankarskom transferu odo-brenja plaćanje je izvršeno odredišnoj banci kada se izvrši međubankarski obračun, koji uključuje i nalog za plaćanje banke pošiljaoca.

Posle izvršenja transfera odobrenja, odredišna banka je odgovorna primaocu za iznos iz naloga za plaćanje koji je primila i dužna je da odmah odobri taj iznos. Plaćanje primaocu se vrši odobravanjem njegovog računa, najkasnije narednog bankarskog dana posle dana izvršenja transfera odobrenja. U slučaju da primalac nema otvoren račun u odredišnoj banci ili da je račun primaoca ugašen ili da se u nalogu za plaćanje koji je odredišna banka primila račun primaoca ne može iden-tifi kovati, odredišna banka je dužna da tako primljena sredstva vrati banci poši-ljaoca odmah, a najkasnije narednog bankarskog dana, a banka pošiljaoca je dužna da ta sredstva prenese na račun pošiljaoca odmah, a najkasnije narednog radnog dana.

4.3.7. Izvršavanje transfera zaduženja i izvršavanje obaveza

Transfer zaduženja je izvršen kada odredišna banka zaduži račun primaoca-dužnika, u skladu sa instrukcijama u nalogu za plaćanja koji je primila.

Posle izvršenja transfera zaduženja, odredišna banka i svaka prijemna banka koja prima plaćanje od svoje prijemne banke - svog pošiljaoca, odgovorna je svom pošiljaocu za iznos iz naloga za plaćanje, a svako takvo plaćanje mora se izvršiti najkasnije narednog bankarskog dana posle dana nastanka obaveze.

Posle prijema sredstava na svoj račun, inicijalna banka se zadužuje prema nalogodavcu za iznos iz naloga za plaćanje tog nalogodavca, a privremeni kredit, ako ga je banka odobrila nalogodavcu, postaje konačan. Inicijalna banka nije dužna da nalogodavcu prenese sredstva dok se konačno ne odobri njen račun. Prenos sredstava pre završetka transfera zaduženja smatra se privremenim, ako nije druk-čije dogovoreno.

314

4.3.8. Odgovornost, naknada štete i povraćaj sredstava

Lice koje se identifi kuje kao pošiljalac ili lice koje postupa po njegovom ovla-šćenju odgovorno je za nalog za plaćanje ili za otkazivanje ako je prijemna banka verifi kovala taj nalog, osim ako dokaže da nije izdalo nalog za plaćanje, odnosno otkazivanje, da nalog nije izdat po njegovom ovlašćenju i da pri tom nije povre-dilo postupak zaštite.

Pošiljalac je obavezan da u transferu odobrenja prijemnoj banci naknadi štetu koju ona može imati u pravilnom izvršenju instrukcija pošiljaoca sadržanih u nalogu za plaćanje i to u visini iznosa iz naloga za plaćanje, troškova izvršenja tog naloga, kamate i drugih stvarnih troškova.

U transferu zaduženja svaki pošiljalac garantuje prijemnoj banci da je to njegov nalog za plaćanje, da je izdat na osnovu dospelih hartija od vrednosti, menica ili ovlašćenja dužnika i da je svako ovlašćenje verodostojno i autentično.

Kada transfer odobrenja nije izvršen, nalogodavac nema obavezu prema inici-jalnoj banci ali ima pravo na povraćaj sredstava i to u u visini u kojoj je njegov račun zadužen, radi izvršenja naloga za plaćanje koji je izdao. Nalogodavac ima pravo da od inicijalne banke naknadi i troškove izvršenja naloga, kamatu na iznos koji mu je vraćen na račun i stvarne troškove. Inicijalna i posrednička banka koje su izvršavale instrukciju nalogodavca ali transfer odobrenja nije izvršen - oslo-bađaju se obaveze prema prijemnoj banci i imaju i u odnosu na prijemnu i u od-nosu na odredišnu banku koja nije izvršila transakciju plaćanja ista prava kao i nalogodavac.

U slučaju da je pri izvršenju instrukcija iz naloga za plaćanje savesnog poši-ljaoca postupila s krajnjom nepažnjom, ili je svog pošiljaoca propustila da obave-sti o odbijanju da izvrši instrukciju iz naloga za plaćanje, prijemna banka je od-govorna za povraćaj iznosa iz tog naloga (ako su sredstva plaćena), kao i za štetu koja je zbog toga nastala (provizija, kamata i stvarna šteta). Kada je s krajnjom nepažnjom postupala neka druga banka, osim inicijalne banke, nalogodavac ima pravo na naknadu štete bilo od inicijalne banke, bilo od banke koja je postupala s krajnjom nepažnjom. U tom je slučaju odgovorna ona banka koja je postupala s krajnjom nepažnjom, a ako su obe postupale s krajnjom nepažnjom utvrđuje se odgovornost svake od njih.

Prijemna banka je odgovorna za kamatu na iznos iz naloga za plaćanje zbog kašnjenja u izvršavanju tog naloga. Nalogodavac naknadu kamate može da zah-teva ili od inicijalne banke, ili od prijemne banke koja je prouzrokovala kašnjenje. Primalac kamatu može da zahteva ili od odredišne banke, ili od prijemne banke koja je prouzrokovala kašnjenje. Prijemna banka koja je prouzrokovala kašnjenje

315

u izvršenju naloga za plaćanje odgovorna je ili inicijalnoj banci, ili odredišnoj banci koja je platila kamatu u visini te kamate.

Kada je transfer odobrenja pogrešno izvršen, primenjuju se sledeća pravila: kada iznos plaćen primaocu prelazi iznos iz naloga za plaćanje nalogodavca ili kada banka greškom nalog za plaćanje izvrši više puta, banka primaoca, na osno-vu dokaza banke koja je greškom izvršila nalog u iznosu većem od iznosa koji je naznačen u nalogu koji je ona primila ili je greškom nalog za plaćanje izvršila više puta, dužna je da takva sredstva vrati (kao povraćaj) nalogodavcu iz naloga za plaćanje; 2) kada je iznos isplaćen primaocu manji od iznosa iz naloga za plaćanje nalogodavca, banka koja je doznačila manji iznos dužna je da plati razliku, ali ima pravo da taj iznos naknadi (refundira) od nalogodavca; kada je plaćanje izvršeno nekom drugom primaocu a ne onom koji je naznačen u nalogu za plaćanje nalo-godavca, smatra se da transfer odobrenja nije izvršen. Banka koja je načinila grešku mora postupiti prema instrukciji iz naloga za plaćanje, a banka kod koje je primalac kome je izvršeno plaćanje, a koji nije naznačen u nalogu za plaćanje nalogodavca (pogrešan primalac) dužna je da, na osnovu dokaza banke koja je načinila grešku, primljena sredstva vrati (kao povraćaj) nalogodavcu iz naloga za plaćanje.

4.3.9. Prinudna naplata s računa klijenta

Prinudna naplata s računa klijenta vrši se sa svih računa klijenta kod banaka na kojima on ima sredstva, i vrši se na osnovu: izvršnih rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa prema vremenu prijema; izvršnih sudskih rešenja, dru-gih izvršnih naslova, zakonskih ovlašćenja - prema vremenu prijema; naloga po-verilaca na osnovu dospelih hartija od vrednosti, menica ili ovlašćenja koje je dužnik dao svojoj banci i svom poveriocu - prema vremenu prijema.

Prinudnu naplatu vrši organizacija za prinudnu naplatu. Po prijemu osnova za prinudnu naplatu, organizacija za prinudnu naplatu nalaže banci (koja je označe-na kao prva u tom osnovu) da izvrši nalog za prinudnu naplatu sa svih dinarskih računa dužnika kod nje. Ako na računima dužnika kod te banke nema sredstava za izvršenje naloga za prinudnu naplatu ili ih nema dovoljno, organizacija za prinudnu naplatu nalaže svim bankama da blokiraju sve dinarske i devizne račune tog dužnika, da mu ne otvaraju nove račune i da joj odmah dostave podatke o stanju sredstava na računima tog dužnika. Posle prijema obaveštenja od banaka o stanju sredstava na dužnikovim računima, organizacija za prinudnu naplatu nala-že svim bankama kod kojih dužnik ima otvorene dinarske račune da se nalog za prinudnu naplatu izvrši sa tih računa, i to srazmerno stanju sredstava na tim raču-nima, a ako na dinarskim računima nema sredstava za izvršenje naloga za prinudnu naplatu ili ih nema dovoljno, izvršenje se nalaže svim bankama kod kojih dužnik

316

ima otvorene devizne račune, i to srazmerno stanju sredstava na tim računima. Sredstva na računu kod banke blokirana na osnovu naloga organizacije za prinu-dnu naplatu ne mogu se koristiti za plaćanja dužnika niti za prinudnu naplatu po drugom osnovu, osim za izvršenje obaveze dužnika zbog koje su blokirana. O konačnom izvršenju naloga za prinudnu naplatu, organizacija za prinudnu napla-tu obaveštava banke radi deblokade sredstava dužnika na njegovim računima kod tih banaka. Osnovi i nalozi za prinudnu naplatu evidentiraju se i izvršavaju prema vremenu prijema kod organizacije za prinudnu naplatu.

4.4. Dokumentarni inkaso

Dokumentarni inkaso je takav bankarski posao kod koga banka preuzima oba-vezu da po nalogu i za račun nalogodavca (prodavca) naplati (ili dobije akcept menice) njegovo potraživanje prema trećem licu (kupcu, trasatu), uz predaju od-ređenih dokumenata na osnovu kojih kupac može raspolagati robom, dok se na-logodavac obavezuje da za to plati banci određenu proviziju.534

U ovom pravnom poslu učestvuje najmanje tri lica: nalogodavac (prodavac) koji predaje banci inkaso dokumenta radi naplate svojih potraživanja; banka (do-stavna banka) kojoj nalogodavac predaje ova dokumenta i poverava posao napla-te svog potraživanja; kupac (dužnik) od koga banka vrši naplatu potraživanja nalogodavca (prodavca) na osnovu inkaso dokumenata. U ovom pravnom poslu može se pojaviti još jedno lice i to tzv. inkaso banka, kojoj dostavna banka pove-rava izvršenje naloga svog komitenta/nalogodavca iz inkaso posla. Između ovih lica uspostavljaju se određeni pravni odnosi koji su međusobno samostalni i ne-zavisni: pravni odnos između nalogodavca/prodavca i kupca/trasata (ovo je osnov-ni pravni posao - ugovor o kupoprodaji kod koga se kupac obavezuje da plati kupovnu cenu ili akceptira menicu inkaso banci; ovaj pravni odnos je izvan do-kumentarnog inkasa, odnosno obaveza kupca da plati kupovnu cenu ne proizilazi iz dokumentarnog inkasa nego iz osnovnog pravnog posla tj. igovora o kupopro-daji); pravni odnos između nalogodavca (prodavca) i dostavne banke (nastaje ugovorom o dokumentarnom inkasu; nalogodavac/prodavac daje nalog banci u cilju naplate svojih potraživanja a prihvatanjem tog naloga smatra se da je zaklju-čen ugovor o dokumentarnom inkasu); pravni odnos između dostavne banke i inkaso banke (inkaso banka prihvatanjem naloga od strane dostavne banke, oba-vezuje se da će dokumenta primljena od dostavne banke predati kupcu na plaćanja ili akcept, da će od njega primiti dugovnu isplatu, kao i da će preduzeti sve druge pravne radnje u ime i za račun svog nalogodavca-dostavne banke; dostavna banka odgovara za izbor inkaso banke, kao i za štetu koju svojim radom inkaso banka

534 Vidi, M. Pavićević, Dokumentarni inkaso u međunarodnim plaćanjima, Privredno pravni pri-ručnik, br. 2/81, str. 18.

317

prouzrokuje prodavcu, osim ako je izbor inkaso banke izvršila dostavna banka).535

Postoje različite vrste dokumentarnog inkasa. Prema vrsti isprava kojima se dokazuje potraživanje komitenta: robni (naplata potraživanja izraženih u robnim dokumentima, sa ili bez hartija od vrednosti) i nerobni (naplata potraživanja izra-ženih isključivo u hartijama od vrednosti - menica, ček, obveznica). Prema uče-snicima u poslu i mestu realizovanja inkaso posla: nostro (domaća banka preko strane banke u zemlji plaćanja naplaćuje od stranog dužnika domaće potraživanje) i loro (strana banka preko domaće banke naplaćuje strano potraživanje od domaćeg dužnika). Prema načinu realizacije i obaveze banke: dokumentarni inkaso sa plaća-njem u gotovom pri iskupu dokumenata koji vrši kupac od banke (moguće je i delimično plaćanje ali s etada ne predaju dokumenta kupcu dok ne izvrši isplatu u celosti, ako u nalogu za naplatu nije drukčije određeno) i dokumentrani inkaso sa predajom dokumenata uz akcept menice (kada se uspostavlja meničnopravni odnos).536

Ovaj bankarski posao regulisan je Jednoobraznim pravilima za inkaso koje je donela Međunarodna trgovinska komora u Parizu 1956. godine (revidirana 1967, 1978, 1995. godine).

Prema Jednoobraznim pravilima za inkaso sve banke koje su uključene u ovaj bankarski posao dužne su da postupaju u dobroj veri i sa razumnom pažnjom.537 Međutim, Jednoobraznim pravilima za inakso, banke su veoma široko ograničile ili isključile svoju odgvoornost (što je u pravnoj teoriji naišlo na kritiku).538 Tako, banka nije odgovorna za gubitak poruka, pisama i dokumenata, kao ni za prevode i tumačenja pojedinih tehničkih izraza, kao ni za ispravnost potpisa na menici niti su dužne da ispituju ovlašćenja lica koja potpisuju menicu.539

4.5. Kliring

Kliring je bankarski posao koji se sastoji u prebijanju uzajamnih potraživanja između dve ili više država, a koji je zasnovan na međusobno zaključenom klirin-škom sporazumu. Ovim sporazumom strane ugovornice se obavezuju da sva sred-stva ostvarena izvozom roba i usluga u određenom periodu upotrebe za uvoz roba i usluga od partnera iz zemlje saugovarača.

535 Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 534-535.536 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 788.537 Vidi, Jednoobrazna pravila za inkaso, čl. 1.538 Više, M. Pavićević, Dokumentarni inkaso u međunarodnim plaćanjima ... str. 26.539 Vidi, Jednoobrazna pravila za inkaso, čl. 9-15.

318

Klirinški posao (bezgotovinsko međudržavno plaćanje po osnovu prebijanja uzajamnih potraživanja) se ostvaruje ustanovaljavanjem tzv. klirinških računa. Preko tih računa vrše se uplate dugovanih suma, odnosno isplate iznosa koji se potražuju. Njih otvaraju i vode centralna obračunska mesta; najčešće, centralne banke, koje stiču status klirinških banaka.

Sistem kiringa realizuje se klirinškom valutom, koja se utvrđuje sporazumom strana ugovornica (u praksi postoje tri modela, pa se klirinški računi mogu voditi u valuti jedne zemlje, u valutama obe države ugovornice ili u nekoj konvertabilnoj valuti strane zemlje; bitno je istaći da bez obzira u kojoj valuti se vode računi, sva plaćanja i naplate koja se realizuju u odnosu na poslovne subjekte, obavljaju s euvek u domaćoj valuti, tako da klirinška valuta ima samo obračunski karakter).540

Postoji nekoliko vrsta kliringa: jednostrani kliring (može biti prinudni - kad jedna zemlja svojim propisima jednostrano obaveže sve dužnike sa sedištem u toj zemlji da svoja dugovanja prema inostranim poveriocima izmiruju samo u domaćoj valuti i to kod ovlašćene banke u toj zemlji, a takođe i sve poverioce sa sedištem u toj zemlji da na isti način moraju ostvarivati svoja potraživanja prema inostranim dužnicima; i ugovorni - do koga dolazi na ugovornoj osnovi između dve države s tim da klirinški način plaćanja važi samo za jednu zemlju tj. poverioci i dužnici sa sedištem u toj zemlji izmiruju svoja dugovanja i potraživanja u nacionalnoj valuti na zbirni klirinški račun organa svoje države)541; dvostrani kliring (dužni-ci iz obe zemlje ugovornice izmiruju svoja dugovanja uplatama u nacionalnoj valuti na zbirni klirinški račun organa svoje države, a poverioci posredstvom istih računa naplaćuju potraživanja u svojoj nacionalnoj valuti); višestrani kliring (na-staje sporazumom tri ili više ugovornica; javlja se u dva oblika: prvi se odlikuje multilateralnim plaćanjima u jednoj zajedničkoj valuti a sve obaveze i potraživa-nja su transferibilne prirode u odnosima između učesnika klirinškog sporazuma; i drugi, koji omogućava da svaka ugovornica plaća obaveze po osnovu kliringa u svojoj nacionalnoj valuti ili u nacionalnoj valuti zemlje poverioca; reč je o slo-ženijem kliringu, jer potraživanja i dugovanja nisu slobodno prenosiva, niti se mogu izvršavati ukoliko ne glase na određenu valutu542).

U poslovnoj praksi razvio se jedan poseban oblik kliringa i to tzv. međuban-karski kliring čiji predmet nije prebijanje međudržavnih potraživanja nego prebi-janje međubankarskih potraživanja. Reč je o međubankarskim komunikacijama koje se javljaju u formi specifi čnih klirinških institucija tzv. klirinških kuća. Tač-nije, dotadašnji bilateralni aranžmani i pravila uzajamnih računa između poslovnih banaka zamenjeni su specifi čnom vrstom agencija, koje su zastupljene u svim 540 Milanović-Vujisić ... str. 544-545.541 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str- 345.542 Više, Đurović-Ćirić ... str. 314.

319

razvijenim platnim sistemima. Klirinške kuće mogu biti u vlasništvu i pod kon-trolom centralne banke ili pod kontrolom komercijalne banke ili u kombinaciji centralne i komercijalne banke; mogu biti organizovane za prijem samo papirnih instrukcija ili samo automatizovanih elektronskih instrukcija ili za prijem i jednih i drugih; mogu biti organizovane da opslužuju celu državu ili da budu organizo-vane na regionalnoj bazi unutar države. 543

543 Vidi, Milanović-Vujisić ... str. 545-546.

321

DEO IIIHARTIJE OD VREDNOSTI

1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE HARTIJA OD VREDNOSTI

1.1. Pojam hartija od vrednosti

U zakonodavstvu i pravnoj teoriji ne postoji jedinstven stav u pogledu određi-vanja pojma hartija od vrednosti. Što se tiče zakonodavstva, većina zakonodavsta-va ne daju defi niciju hartija od vrednosti. Jedan od izuzetaka u tom pogledu jeste ZOO. Naime, u čl. 234. ZOO hartija od vrednosti se defi niše kao pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu. U pravnoj teoriji polemike oko pojma hartija od vrednosti u početku su bile najzastupljenije u nemačkoj pravnoj literaturi. Po jednom shva-tanju, hartije od vrednosti su sve isprave sa imovinsko-pravnom sadržinom, a po drugom, u defi nisanju hartija od vrednosti presudnu ulogu ima legitimaciona sna-ga ovih hartija, pa se zato nužno zahteva posedovanje isprave da bi se mogla koristiti prava koja su sadržana u hartijama.544 U našoj pravnoj teoriji uglavnom je postignuta saglasnost oko bitnih elemenata pojma hartija od vrednosti: prvo, hartije od vrednosti su pismene isprave čiju sadržinu, po pravilu, određuju odgo-varajući propisi (princip formalnosti pravnog posla); drugo, hartije od vrednosti su isprave koje u sebi sadrže neko imovinsko pravo (princip inkorporisanosti prava); treće, vezanost inkoroprisanog prava za postojanje same hartije kao pi-smene isprave.545 U novije vreme kao bitan elemenata pojmu hartija od vrednosti dodaje se i negocijabilnost.546

1.2. Opšte karakteristike hartija od vrednosti

Formalnost - hartije od vrednosti predstavljaju pismene isprave, zbog čega se smatraju formalnim pravnim poslovima i zbog čega se razlikuju od ostalih poslo-va robno-novčanog prometa. Pismeni oblik hartija od vrednosti, međutim, nije jedina formalnost koja se od njih zahteva. To su strogo formalne isprave koje 544 Vidi, Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 467.545 Z. Antonijević, Poslovi platnog prometa, beograd, 1970, str. 95; I. Jankovec, Privredno pravo

... str. 639, M. Velimirović, Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1996, str. 61; M. Mićović, Berzanski poslovi i hartije od vrednosti, Kragujevac, 1997, str. 77; S. Carić, Privredno pravo, Novi sad, 2001, str. 301.

546 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 353.

322

moraju da sadrže elemente zakonom propisane. Tako, prema ZOO (čl. 235. st. 1.) hartija od vrednosti mora sadržavati sledeće bitne sastojke: označenje vrste harti-je od vrednosti; fi rmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište izda-vaoca hartije od vrednosti; fi rmu, odnosno naziv ili ime lica na koje, odnosno po čijoj naredbi hartija od vrednosti glasi, ili označenje da hartija glasi na donosioca; tačno označenu obavezu izdavaoca koja proizlazi iz hartije od vrednosti; mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti a kod onih koje se izdaju u seriji i njen serij-ski broj; potpis izdavaoca hartije od vrednosti odnosno faksimil potpisa izdavao-ca hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji. ZOO, takođe, ostavlja prostora da se posebnim zakonom za pojedine hartije od vrednosti mogu biti određeni i drugi bitni sastojci. Za ZOO je, takođe, karakteristično i da pravi razliku u pogledu pravnih posledica nesadržavanja svih bitnih elemenata u sluačju kad se hartije od vrednosti izdaju u seriji i i u slučaju kad se hartije od vrednosti ne izdaju u seriji; u prvom slučaju, hartije od vrednosti izdate u seriji, koje ne sadrže bilo koji od bitnih sastojaka, nemaju pravno dejstvo; dok u drugom slučaju, isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti što znači da se može konvertovati u ispravu sa drugom pravnom prirodom. Stroga formalnost hartija od vrednosti, međutim, ublažena je pojedinim posebnim pravnim propisi-ma unošenjem određenih posebnih pravila i instituta: blanko menica, pretposta-vljeni bitni menični elementi, dematerijalizacija i nepostojanje isprave u materi-jalnoj formi nego i elektornskoj, i sl.547

Imovinsko pravo - hartije od vrednosti predstavljaju isprave koje se odnose na neko prenosivo imovinsko pravo. Ono može biti raznovrsno, ali se najčešće radi o nekom stvarnom ili obligacionom pravu. Nije bitno da se izdavanjem hartija od vrednosti mora konstituisati neko novo imovinsko pravo, obzirom da nema prav-nih smetnji da se u hartije od vrednosti, na osnovu principa inkorporacije, dekla-riše i neko već postojeće imovinsko pravo, u skladu sa propisima o hartijama od vrednosti. Pored imovinskog prava, hartije od vrednosti mogu da se odnose i na neko drugo pravo, ali ne mogu da predstavljaju hartiju od vrednosti ako se ne odnose i na neko imovinsko pravo (npr. akcije su hartije od vrednosti koje se odnose na člansko pravo učešća u radu skupštine i prava glasana skupštini, što nije imovinskopravnog karaktera, ali se odnose i na pravo na dividendu koje je imovinskog karaktera).

Inkorporacija - pravo na koje se odnosi hartija od vrednosti ne može da se ostvaruje niti da se prenosi bez posedovanja same isprave koja simbolički pred-stavlja to pravo. Zakoniti imalac hartije od vrednosti je istovremeno i titular prava na koje se odnosi hartija. Isprava sama po sebi ne predstavlja nikakvu vrednost, ali obzirom da se ostvarivanje prava na koje se odnosi ne može ostvariti bez po-stojanja isprave, to se faktički vrednost ove isprave identifi kuje sa vrednošću pra-547 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 354.

323

va na koje se ona odnosi. Otuda i naziv hartija od vrednosti. Hartije od vrednosti na ovaj način omogućuju cirkulaciju prava kao bestelesne stvari na tržištu na isti način na koji se odvija cirkulacija robe kao telesne stvari na tržištu (prenosom same hartije prenose se i prava na koja se ona odnosi; hartijue od vrdnosti su predmet kupoprodaje na tržištu kao i svaka roba, a i sredstvo su plaćanja umesto novca). Inkorporacija prava na koje se odnose hartije od vrednosti u samim har-tijama čini ih prezentacionim ispravama; poverilac/imalac hartije od vrednosti za svoje potraživanje mora da se o dospleosti obrati dužniku za naplatu podnoseći mu hartiju. Načelo inkorporacije donekle je ublažena institutom amortizacije har-tija od vrednosti, kao i dematerijalizacijom serijskih hartija od vrednosti i sticanjem prava iz ovih hartija upisom u odgovarajuće elektornske registre, bez pismene isprave.548

Prenosivost (negocijabilnost) - hartije od vrednosti su po svojoj prirodi pre-nosive/negocijabilne isprave, jer imaju moć cirkulacije i predmet su pravnog pro-meta. Ovo je važno svojstvo hartija od vrednosti, jer se njihovim prometom obez-beđuje istovremeni promet imovinskih prava na koje se odnose, i to bez njihovog fi zičko prisustva. ovo iz razloga što hartije od vrednosti pravno predstavljaju i zamenjuju imovinske vrednosti koje su u njima sadržane/inkorporisane. Intezitet prenosivosti hartija od vrednosti nije univerzalan; najveći intezitet prenosivosti imaju hartije od vrednosti na donosioca (prenose se prostom predajom), nešto manji hartije od vrednosti po naredbi (prenose se indosamentom), a najmanji in-tezitet prenosivosti imaju hartije od vrednosti na ime (prenose se građanskoprav-nom cesijom/ustupanjem potraživanja). ZOO (čl. 249. st. 4.) omogućava da se posebnim zakonom ili izjavom izdavaoca upisanoj na samoj hartiji na ime može zabraniti svako njeno prenošenje, ali da to ne utiče na njeno svojstvo kao hartije od vrednosti ako ispunjava sve ostale uslove hartija od vrednosti.

Prava na hartiji i prava iz hartije - pravo na hartiji od vrednosti je po svojoj pravnoj prirodi stvarno pravo (po pravilu pravo svojine, ali može biti i pravo za-loge) i to podrazumeva da imalac hartije od vrednosti ima stvarno-pravna ovla-šćenja nad tom hartijom i ona su, s toga, apsolutnog dejstva prema svim licima (deluju erga omnes); to daje pravo imaocu hartije da njome slobodno disponira. Pravo iz hartije/pravo sadržano u hartiji od vrednosti po svojoj pravnoj prirodi predstavlja neko imovinsko pravo, koje ne može postojati bez te isprave i bez nje se ne može realizovati, niti preneti na neko drugo lice; ovo imovinsko pravo je po pravilu materijalno pravo (stvarno, obligaciono i dr‚.) i kao takvo je relativnog karaktera, odnosno relativnog dejstva (deluje inter partes). Sa prenosom prava na hartiji prenosi se i pravo iz hartije (pravo potraživanja, svojine, zaloge; kod akci-ja i pravo učešća, kao lično pravo, pored imovinskog prava tj. prava potraživanja u pogledu učešća u deobi dobiti/pravo na dividendu). Dakle, prenosom hartija od 548 O amortizaciji vidi kod menice, a o dematerijalizaciji hartija od vrednosti kod akcija.

324

vrednosti simbolički se premnosi pravo na koje se hartija odnosi (npr. prenosom skladišnice simbolički s eprenosi pravo svojine na uskladištenoj robi).

1.3. Pravna priroda hartija od vrednosti

U pravnoj teoriji postoje različita shvatanja o pravnoj prirodi hartija od vre-dnosti (teorija jednostrane izjave volje, ugovorna teorija, teorija negotiorum ge-stior, teorijan o delegaciji, o stipulaciji u korist trećeg, ugovor u korist trećeg, i dr.).

Ipak, savremena teorija je iskristalisala dva osnovna shvatanja: prvo, reč je o jednostranoj izjavi volje; drugo o teoriji ugovora. Shvatanje o hartijama od vre-dnosti kao jednostranoj izjavi volje je dominantno danas. Međutim, pristalice ove teorije nisu u potpunosti jedinstvene. Tako da postoje dve podvrste ove teorije: teorija emisije i teorija kreacije. Prema teoriji kreacije obaveza dužnika iz hartije od vrednosti nastaje u trenutku kada on stavi potpis na hartiji, bez obzira na činje-nicu što je još nije predao korisniku; prema ovoj teoriji izdavalac/dužnik ostaje u obavezi i prema nesavesnom imaocu hartije od vrednosti (koji ju je stekao na lažan, prevaran ili sl. način). Prema teoriji emisije obaveza dužnika iz hartije od vredno-sti nastaje kada on nakon stavljanja potpisa na hartiju, izvrši njenu predaju kori-sniku; dakle, njegova obaveza ne nastaje sve dok se hartija nalazi u njegovim rukama, dok je nije emitovao svojom voljom; to dalje, znači i da obaveza dužnika/izdavaoca ne nastaje ni kad je hartija izašla iz njegovih ruku mimo njegove volje, a kasnije došla u ruke savesnog sticaoca. Obe ove teorije, danas, su modifi kovale svoje jednostrane pozicije: teorija kreacije zahtevom da treće lice dođe do hartije od vrednosti na savestan način; teorija emisije, da obaveza izdavaoca/dužnika uvek postoji prema trećem savesnom sticaocu hartije, koji može da se koristi neobori-vom pretpostavkom da je hartija uredno emitovana u pravni promet. ZOO (čl. 237) prihvata teoriju emisije obaveza iz hartije od vrednosti nastaje u trenutku kada izdavalac hartiju od vrednosti preda njenom korisniku, korigovanu teorijom sa-vesnosti (čl. 239. st. 4.) - savesni pribavilac hartije od vrednosti na donosioca postaje njen zakoniti imalac i stiče pravo na potraživanje upisano na njoj i kad je hartija od vrednosti izašla iz ruku njenog izdavaoca, odnosno njenog ranijeg imaoca i bez njegove volje. Prema teoriji ugovora, obaveza izdavaoca hartije od vrednosti nastaje u momentu kad sklopi ugovor sa prvim korisnikom hartije, a ugovor se smatra zaključenim tek kada se takva hartija preda korisniku. kao ne-dostatci ove teorije ističu se.punovažnost hartije od vrednosti zavisila bi od puno-važnosti sklopljenog ugovora koji prethodi uručenju prvom stiacocu; poslovno nesposobno lice ne bi moglo da bude poverilac (ne može da zaključi pravnovalja-no ugovor), što je moguće u verziji hartije od vrednosti kao jednostranog akta izdavaoca; i dr.�

325

1.4. Privredne funcije i pravni značaj hartija od vrednosti

Hartije od vrednosti u savremenom poslovanju imaju višestruje funkcije: pla-težna funkcija (hartije od vrednosti poput čeka, kreditnog pisma i dr. predstavlja-ju sredstvo plaćanja i obezbeđuju bezgotovinski platni promet), kreditna funkcija (menica, obveznica, i dr.), robna funkcija (skladišnica, teretnica, prenosivi tovar-ni list; ove hartije od vrednosti olakšavaju odvijanje i veći sigurnost robnog pro-meta, jer se pomoću njih obezbeđuje robni promet i bez fi zičkog prisustva robe), i dr. (menica predstavlja i sredstvo obezbeđenja, npr.; ili akcije koje u sebi obje-dinjuju više funkcija-investicionu, upravljačku, i dr.).

Ovakav značaj hartije od vrednosti stekle su zahvaljujući značajnim predno-stima koje imaju u odnosu na druga sredstva i instrumente platnog prometa i robnog prometa. Hartijama od vrednosti, pre svega, povećava se stepen sigurnosti novčanih i robnih potraživanja. Kad su u pitanju prava poverilaca njihova zaštita i sigurnost obezbeđuju se hartijama od vrednosti na taj način što poverilac kao zakoniti imalac hartije od vrednosti, jedini može da raspolaže njome i ostvaruje prava koja su u njoj sadržana; naspram poverioca, pored glavnog dužnika postoje i tzv. regresni dužnici, koji solidarno odgovaraju za preuzete obaveze; posedova-njem hartiuje od vrednosti stvara se pretpostavka zakonitog i savesnog imaoca prava, tako da poverilac ne mora da dokazuje osnov svog potraživanja; dužnik, po pravilu, može prema poveriocu da ističe samo objektivne prigovore (koje pro-izilaze iz same hartije) i subjektivne prigovore koji proizilaze iz njihovog ličnog odnosa; takođe, dužnik po hartiji od vrednosti ne može isplatiti potraživanje iz hartije drugom licu, jer je hartija u rukama poverioca (odnosno njegovog puno-moćnika). S druge strane, hartije od vrednosti obezbeđuju im položaj dužnika po hartiji. Pre svega, on je u obavezi prema licu koje je zakoniti imalac hartije od vrednosti i trećim licima ne odgovara; propuštanjem izvršenja određenih radnji ili njihovim neblagovremenim vršenjem od strane poverioca po hartiji od vrednosti dolazi, po pravilu, do defi nitivnog gubitka tih prava od strane poverioca; izvrše-njem svoje obaveze iz hartije od vrednosti i predajom mu hartije, dužnik ima dokaz da je izvršio svoju obavezu iz hartije; takođe, nakon izvršenja obaveze u nekim situacijama, dužnik stiče regresna prava prema drugim dužnicima iz harti-uje od vrednosti; i dr.

1.5. Vrste hartija od vrednosti

Hartije od vrednosti se mogu klasifi kovati i deliti prema različitim kriterijumi-ma.

Prema prirodi inkorporisanog prava: stvarnopravne hartije od vrednosti (skla-dišnica, prenosivi tovarni list, teretnica; to su isprave koje u sebi sadrže neko

326

stvarno pravo - pravo svojine, pravo zaloge; ovo pravo se može odnositi kako na pokretne tako i na nepokretne stvari; ove hartije od vrednosti simbolizuju robu na koju se odnose i najčešće se prenose predajom tako da se tim činom prenosa na simbolički način vrši i prenos nekog stvarnog prava na drugo lice), obligaciono-pravne hartije od vrednosti (menica, ček, obveznica; to su isprave/hartije od vre-dnosti koje u sebi sadrže neko obligaciono pravo, odnosno pravo potraživanja, izraženo u novcu ili nekoj činidbi, zakonitog imaoca hartije prema njegovim dužni-cima), korporativne hartije od vrednosti (akcije; u sebi sadrže određena lična prava, kao što je pravo učešća u upravljaju u organima izdavaoca, ali i imovinska prava, kao što je učešće u deobi dobiti/dividenta).

Prema odnosu sa osnovnim poslom: kauzalne hartije od vrednosti (vidi se iz same isprave osnovni pravni posao povod kojeg je izdata hartija od vrednosti, npr. skladišnica-ugovor o uskladištenju; teretnica ili prenosivi tovarni list - ugovor o prevozu), apstraktne hartije od vrednosti (ne vidi se iz same isprave pravni posao povod kojeg je izdata hartija od vrednosti, npr. menica, ček).

Prema roku dospelosti: kratkoročne hartiuje od vrednosti (rok dospelosti od najamnje 30 dana, a najduže godinu dana)) dugoročne hartie od vrednosti (rok dospelosti duži od godinu dana).

Prema karakteru potraživanja: novčane hartije od vrednosti (menica, ček, ob-veznica; odnose se na neko novčano potraživanje) robne hartije od vrednosti (skal-dišnica, prenosivi tovarni list, teretnica; odnose se na neko potraživanje u robi).

Prema načinu nastanka prava: konstitutivne hartije od vrednosti (samo menica; pravo na koje se hartija odnosi nastalo je momentom izadavanja hartije od vre-dnosti), nekonstitutivne hartije od vrednosti (sve ostale hartije od vrednosti osim menice; to su hartije od vrednosti u kojima je sadržano neko pravo koje je posto-jalo i pre izdavanja hartije).

Prema mestu izdavanja i mestu ispunjenja obaveze: hartije od vrednosti u unutrašnjem i hartije od vrednosti u međuanrodnom prometu.

Prema načinu izdavanja: hartije od vrednosti koje se izdaju pojedinačno (me-nica, ček, skladišnica, teretnica, prenosivi tovarni list) i hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji (akcije, obveznice, i dr.).

Prema načinu određivanja imaoca prava: hartije od vrednosti na ime, hartije od vrednosti po naredbi i hartije od vrednosti na donosioca.

327

1.5.1. Hartije od vrednosti na ime

Hartije od vrednosti na ime su takve hartije od vrednosti u kojima je izričito navedeno ime korisnika hartije (poverioca) od strane izdavaoca. Ove hartije od vrednosti se često nazivaju i rekta hartije, zato što izdavalac preuzima isključivo obavezu prema licu koje je označeno u hartiji kao korisnik/poverilac.

Hartije od vrednosti na ime, s jedne strane, daju visok stepen sigurnosti izda-vaocu, odnosno dužniku iz hartije, jer se sprečava ostvarivanje prava iz hartije od strane neovlašćenog lica. Međutim, s druge strane, za ove vrste hartija od vredno-sti je karakteristično da je otežana njihova cirkulacija; to je njena negativna strana, naročito posmatrano sa aspekta savremenog poslovanja. Zato se sve ređe dešava da zakonodavac izričito propisuje da određene hartije od vrednosti mogu glasiti samo na ime, nego se ostavlja da izdavaoc samostalno o tome odlučuje, rukovodeći se svojim interesima (u našem pravu određeno je da neke hartije od vrednosti galse na ime - skaldišnica, prenosivi tovarni list, teretnica, dok u sotalim slučaje-vima sam izdavalac odlučuje da li će hartija od vrednosti galsiti na ime ili ne - ček, obveznica, i dr.). Pored toga, zbog otežane cirkulacije ovih hartija od vrednosti, zakonodavac kod ovij hartija izričito dozvoljava njihov prenos putem indosamen-ta (što je karakterika hartija do vrednosti po naredbi) u cilju olakšanja njihovog prenosa, odnosno pospešivanja njihovih cirkulacionih sposobnosti (npr. akcije na ime, ček na ime).

Hartije od vrednosti na ime, osim onih kod kojih je samim zakonom dozvoljen prenos indosamento, prenose se građanskopravnom cesijom (ugovorom o cesiji potraživanja). Ugovorom o cesiji prenosi se najpre pravo iz hartije a potom i pra-vo na samoj hartiji (kod drugih hartija od vrednosti ovaj proces je suprotan). Kad cesija potraživanja bude izvršena, novi imalac hartije, odnosno novi poverilac (cesionar) stiče sva prava koja je imao raniji imalac/poverilac (cedent) prema dužniku (cesusu). To istovremeno znači da dužnik/cesus ima mogućnosti da prema cesionrau ističe iste prigovore koje je mogao isticati i cedentu. s druge strane, raniji poverilac ne odgovara novom poveriocu za izvršenje obaveze dužnika iz hartije, osim ako takvu obavezu nije preuzeo posebnom klauzulom upisanom na samoj hartiji ili ako to nije predviđeno posebnim zakonom za pojedine vrste har-tija od vrednosti na ime. Inače, sam prenos prava iz hartije od vrednosti na ime vrši se ubeležavanjem na samoj hartiji fi rme, odnosno naziva, odnosno imena novog imaoca, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod izdavaoca (čl. 242. sz. 3. ZOO). Prenos prava iz hartije od vrednosti na ime bilo da se vrši putem cesije ili indosamenta, nema dejstva prema izdavaocu dok on o tome ne bude pismenim putem obavešten, odnosno dok taj prenos ne bude ubeležen u registar hartija od vrednosti na ime, ako se takav registar vodi kod izdavaoca (čl. 246. st. 3. ZOO). ZOO dopušta da

328

se posebnim zakonom ili izjavom izdavaoca upisanoj na samoj hartiji od vredno-sti na ime može zabraniti svako njeno prenošenje.

1.5.2. Hartije od vrednosti po naredbi

Hartije od vrednosti po naredbi predstavljau takve hartije od vrednosti kod kojih je ime korisnika hartije izričito navedeno ali mu je istovremeno (korisniku) dato i pravo da on svojom naredbom može odrediti drugo lice kao korisnika. Prema tome, kod hartije od vrednosti po naredbi, izdavalac preuzima obavezu iz hartije prema licu koje je on sam označio kao korisnika u ispravi, kao i prema svakom drugom licu na koje je ta hartija preneta od njenog ranijeg zakonitog imaoca. Postoje hartije od vrednosti koje su, po samom zakonu, hartije od vredno-sti po naredbi (menica, npr.). Neke hartije od vrednosti stiču svoje hartije po na-redbi tek kad se u njih unese posebna klauzula po naredbi (skladišnica, teretnica). S druge strane, unošenjem u hartiju od vrednosti po naredbi klauzule ne po nared-bi ona se pretvara u hartiju na ime, odnosno može se prenositi cesijom; ovu kla-uzulu može uneti kako sam izdavalac hartije tako i kasniji imalac/korisnik.

Hartije od vrednosti po naredbi imaju znatno veću cirkulacionu moć nego hartije od vrednosti na ime, što odgoavra potrebama savremenog poslovanja, tako da i zakonodavac predviđa mogućnost da se i neke hartije na ime (ček na ime, akcije na ime) prenose kao što se prenose i hartije po naredbi (indosamnrtom).

Prenošenje hartija od vrednosti po naredbi vrši se tako što dotadašnji imalac hartije određuje drugog korisnika posebnom izjavom koja se ispisuje na poleđini same hartije. Ovakav način prenošenja naziva se indosiranje, a izjava o prenosu - indosament; lice koje na ovaj način prenosi hartiju naziva se indosant a lice na koje se prenosi hartija naziva se indosatar. Sastavni deo indosamenta je klauzula platite, po mojoj naredbi, prenosim, indosiram. U pogledu redosleda prava, kod hartija od vrednosti po naredbi prvo se prenosi pravo na hartiju a njenom predajom prenosi se i pravo iz hartije.

Indosament može biti puni, blanko ili na donosioca. Puni indosament sadrži izjavu o prenosu, ime lica na koje se pravo iz hartije od vrednosti prenosi (indo-satar) i potpis indosanta (može da sadrži druge podatke). Blanko indosament sa-drži samo potpis indosanta. Indosament na donosioca sadrži umesto naznačenja lica na koje se prenosi hartija (indosatara) klauzulu platiti donosiocu, pri čemu ovaj oblik indosamenta važi kao blanko indosament, čime se hatija od vrednosti po naredbi pretvara u hartiju od vrednosti na donosioca.

Između indosamenta i cesije postoje brojne i značajne razlike, u pogledu prav-nog dejstva i pravnih posledica različitosti prenosa hartija od vrednosti: prvo, indosamentom se prenose prava koja su konstatovana na hartiji od vrednosti, dok

329

se cesijom prenose samo ona prava koja je imao prethodnik; drugo, kod indosa-menta prava imaoca hartije od vrednosti su samostalna i nezavisna i nisu ni od kakvog uticaja pravni odnosi između drugih indosanata i indosatara; treće, novom imaocu mogu se isticati samo oni prigovori koji se tiču nedostataka te hartije od vrednosti, odnosno koji proističu iz same hartije (objektivni prigovori) ne i su-bjektivni prigovori (dužnik ne može prema novom imaocu isticati one prigovore iz subjektivnog odnosa sa prethodnom imaocem), ovo pod pretpostavkom save-snosti; kod indosiranja raniji poverilac ostaje solidarni dužnik sa svojim indosan-tima (regresni dužnici).

1.5.3. Hartije od vrednosti na donosioca

Hartije od vrednosti na donosioca predstavljaju takve hartije od vrednosti u kojima nije označeno ime lica koje je njen korisnik, tako da se korisnikom/zako-nitim imaocem ima smatrati svako ono lice koje poseduje tu ispravu i koje je prezentira na isplatu, odnosno činidbu.

Svojstvo hartije od vrednosti na donosioca određuje se zakonom (ček kod koga nije određeno ime korisnika po samom zakonu smatra se hartijom od vrednosti na donosioca), ili, kod nekih hartija od vrednosti, imaoci tih hartija mogu ih pretvo-riti u hartije od vrednosti na donosioca stavljanjem klauzule platite donosiocu, plativo donosiocu, i sl.

Hartije od vrednosti na donosioca imaju najveću cirkulacionu moć, jer se njihov prenos vrši prostom predajom (iz ruke u ruku). Licu kome je predata hartija, pre-nosi se i pravo iz hartije i ono se smatra zakonitim imaocem hartije. Nedostatak koji proizilazi iz načina prenosa tiče se sigurnosti (sigurnosti pravnog prometa); s tim u vezi, kao određeni stepen zaštite sigurnosti kod hartije od vrednosti na donosioca uvodi da se za izdavanje ovih hartija propisuju određeni uslovi (da se izdaju na propisanim formularima, da moraju nositi oznaku rednog broja, i sl.). Izuzetno, hartije od vrednosti na donosioca mogu se prenositi i po pravilima koja važe za hartije od vrednosti po naredbi.

Kao karakteristike hartija od vrednosti na ime navode se: kod hartija od vre-dnosti na donosioca maksimalno je izraženo načelo inkorporacije (vezanost prava iz hartije za samu hartiju; pravo iz hartije pripada svakom imaocu takve hartije); hartije od vrednosti na donosioca imaju najveći cirkulacionu moć; hartije od vre-dnosti na donosioca imaju maksimalnu legitimacionu moć (kako se zakonitim imaocem prava iz hartije smatra svaki donosilac hartije, korisnik hartije legitimi-še se na osnovu posedovanja same hartije i bez klauzule u hartiji koja omogućava legitimaciju). Međutim kada se govori o karakteristika hartija od vrednosti na donosioca potrebno je ukazati i na još neka zakonska pravila: prvo, savesni pri-bavilac hartije od vrednosti na donosioca postaje njen zakoniti imalac i stiče pra-

330

vo na potraživanje upisano na njoj i kad je hartija od vrednosti izašla iz ruku njenog izdavaoca, odnosno njenog ranijeg imaoca i bez njegove volje (čl. 239. st. 4. ZOO); drugo, savesni izdavalac hartije od vrednosti na donosioca oslobađa se obaveze ispunjenjem donosiocu i onda kada ovaj nije zakoniti imalac hartije od vrednosti (čl. 153. st. 3. ZOO); treće, ako je izdavalac hartije od vrednosti na donosioca znao ili morao znati da donosilac nije zakoniti imalac hartije, niti je ovlašćen od strane zakonitog imaoca, dužan je odbiti ispunjenje, inače odgovara za štetu (čl. 254. st. 1. ZOO). Dakle, princip savesnosti je veoma izražen i kod ovih hartija od vrednosti.

Kad se radi o prigovorima kod ovih hartija od vrednosti, dužnik, po pravilu, može isticati samo objektivne prigovore (koji proizilaze iz same hartije, kao što je falsifi kat, nedostatak bitnih elemenata, i sl.). U pogledu subjektivnih prigovora (koji se tiču ličnog odnosa izdavaoca i donosioca) ne treba ih isključiti, već treba poći sa pozicija savesnosti i izdavaoca i donosioca hartije. Dakle, u svakom kon-kretnom slučaju akcenat treba staviti na savesnost kako izdavaoca tako i donosi-oca i shodno tome odlučiti da li su subjektivni prigovori dozvoljeni ili nisu dozvo-ljeni.

Hartije od vrednosti na donosioca tipične prezentacione isprave, obzirom da se kod njih ne može precizno odrediti korisnik (zakoniti imalac).

1.6. Zalaganje hartija od vrednosti

Osim svojinskog prenosa hartija od vrednosti, koji obuhvata prenos svojine na hartiji, kao i prenos prava sadržanog u njoj, korisnik hartije od vrednosti može izvršiti i prenos založnog prava na hartiji što predstavlja zalaganje prava potraži-vanja iz hartije. U ovom slučaju korisnik hartije postaje založni dužnik, a lice koje je primilo hartiju (sticalac) postaje založni poverilac; s tim da kod založnog dužni-ka i dalje ostaje pravo svojine na hartiji. Na ovaj način založni poverilac ostvaru-je pravo iz hartije od vrednosti, ali isključivo radi namirenja potraživanja koje je obezbeđeno založnim pravom konstituisanim prenosom hartije; međutim, ne može dalje raspolagati pravima iz hartije (prenos i sl.), s obzirom da takva prava njemu ne pripadaju, već su mu preneta za tačno određenu namenu.

Zalagati se mogu i hartije od vrednosti na ime, i po naredbi i na donosioca. Prema ZOO (čl. 990.), poverilac stiče založno pravo na potraživanju upisanom na hartiji od vrednosti na donosioca kad mu ona bude predata. Na osnovu ove norme, kad su u pitanju hartije od vrednosti na donosioca, ne postoji smetnja da zalogo-primac trećem savesnom licu prenese ovu hartiju klasičnim svojinskim prenoosm, dok to nije slučaj sa hartijama od vrednosti po naredbi i na ime.

331

Što se tiče prigovora, izdavalac hartije od vrednosti, odnosno svaki dužnik iz hartije od vrednosti, koju je njen korisnik/založni dužnik preneo na svog poveri-oca radi konstituisanja založnog prava, ne bi mogao da založnom poveriocu ističe prigovore iz svog ličnog odnosa sa korisnikom hartije, osim u slučaju dokazane nesavesnosti založnog poverioca. Založni dužnik, s druge strane, mogao bi da založnom poveriocu ističe prigovore koje ima iz svog ličnog odnosa sa njim.549

1.7. Prenos punomoćja

Zakoniti imalac hartije od vrednosti na ime i po naredbi može ovlastiti neko drugo lice da u njegovo ime i za njegov račun ostvaruje prava iz hartije. Tada se koristi klauzula vrednost za naplatu, vrednost u punomoćju i sl. Takvom klauzulom upozorava se izdavalac da je lice koje mu podnosi hartiju od vrednosti punomoćnik imaoca hartije, a ne samostalni poverilac. Takođe, upozoravaju se lica koja su zainteresovana da pribave hartiju, da lice na koje je hartija preneta nije njen vlasnik. Izdavalac hartije, odnosno dužnik iz hartije od vrednosti može prema punomoćni-ku da ističe sve prigovore koje može da ističe i prema zakonitom imaocu te har-tije, ali ne i prigovore koje ima iz ličnog odnosa sa punomoćnikom (punomoćnik nije poverilac, odnosno zakoniti imalac hartije i on ne istupa u svoje ime i za svoj račun i ne sotvaruje svoja prava iz hartije, nego istupa u ime i za račun zakonitog imaoca/poverioca). Lice koje je steklo hartiju od vrednosti punomoćničkim pre-nosom može je dalje prenositi na drugo lice ali samo kao prenos punomoćja; ne može vršiti njen svojinski prenos.

1.8. Konvertovanje hartija od vrednosti

Promene hartija od vrednosti mogu vršiti kako izdavalac hartije tako i imaoci hartije. Izdavalac može hartije od vrednosti po naredbi i na donosioca promeniti u hartiju od vrednosti na ime; to se čini na zahtev i o trošku imaoca hartije. Takođe, može izdavalac hartije od vrednosti na ime može je promeniti u hartiju od vredno-sti po naredbi ili na donosioca, ali pod uslovom da nije takvu promenu izričito zabranio. Promena se vrši na zahtev i o trošku imaoca hartije od vrednosti. Kada se radi o promenama koje mogu vršiti imaoci hartija od vrednosti, imalac hartiju od vrednosti po naredbi može da prenese hartiju indosamentom na donosioca sa dejstvom blanko indosamenta; dok imalac hartije od vrednosti na donosioca može je indosamentom preneti na određeno lice. Kod hartija od vrednosti na ime imalac hartije ne može da vrši slične promene (ove hartije s eprenose cesijom na određe-no lice i nije moguća cesija na donosioca). Kada promene vrši izdavalac time se menja tip hartije, za razliku od slučaja kad promene vrše imaoci hartije.

549 Detaljnije, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... 808; I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 660.

332

1.9. Deljenje i sjedinjavanje

Na zahtev imaoca hartije od vrednosti, i o njegovom trošku, izdavalac takve hartije može izvršiti njenu podelu na više hartija sa manjim iznosom, uz povraćaj imaocu postojeće jedinstvene hartije. Kada su u pitanju hartije od vrednosti izda-te u seriji, ova podela ne može ići ispod najnižeg apoena izdate hartije.

Na zahtev i o trošku imaoca hartije od vrednosti može se vršiti i njihovo sje-dinjavanje. Naime, hartije od vrednosti izdate u seriji mogu se sjediniti u jednu ili više hartija (bitno je da sjedinjavanje ne dovodi do nikakvih promena u obaveza-ma izdavaoca takve hartije).

1.10. Zamena i amortizacija

Zamena hartije od vrednosti moguća je ako je došlo do njenog oštećenja, usled čega ona više nije podobna za pravni promet. Uslov za zamenu je da hartija od vrednosti nije pretrpela tolika oštećenja da se ne može sa sigurnošću utvrditi njen sadržaj i njena istinitost (u suprotnom vrši se amortizacija). Pod istim uslovima imalac oštećene hartije od vrednosti može zahtevati o svom trošku od izdavaoca izdavanje druge hartije od vrednosti sa istovetnim sadržajem, uz obavezu povraća-ja oštećene isprave.

Amortizacija hartije od vrednosti znači njeno proglašenje nevažećom. Na ovaj način ona gubi svoju pravnu moć i ne može proizvoditi pravno dejstvo. Do toga dolazi u slučaju da je hartija od vrednosti ukradena, izgubljena, uništena ili toliko oštećena da s ene može sa sigurnošću utvrditi njena istinitost i njen sadržaj. Po-stupak amortizacije hartije od vrednosti sprovodi se u sudskom vanparničnom postupku, po zahtevu zainteresovanog predlagača (zakonitog imaoca hartije ili drugog zainteresovanog lica). Hartija od vrednosti može se amortizovati samo ako glasi na ime ili po naredbi ukoliko posebnim zakonom nije drukčije određeno.

2. MENICA


Menica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da će isplatiti određenu svotu novca, ili se obavezuje da će to po njegovom nalo-gu učiniti određeno drugo lice (trasat) označenom korisniku u menici (remitent) ili licu po njegovoj naredbi i to u određeno vreme i na određenom mestu.550

550 Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekovno pravo, Beograd, 1974, str. 13.

333

Menica je obligacionopravna hartija od vrednosti (sadrži u sebi pravo potraži-vanja određene novčane svote; menica može da glasi samo na novac a ne i na neko drugo potraživanje ).

Menica spada u hartije od vrednosti po naredbi, po samom zakonu; unošenjem u menično pismeno tzv. rekta klauzule (ne po naredbi) ona se pretvara u hartiju na ime; ne može ni u kom slučaju biti izdata da glasi na donosioca (međutim, kako menica može biti preneta i blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca, to menica mada izdata kao hartija od vrednosti po naredbi proizvodi, tada, isto dejstvo kao i da glasi na donosioca).

Menica mora biti sačinjena kao pismena isprava a njena sadržina je određena imperativnim propisima (za nastanak, prenos, ostvarivanje i prestanak prava je neophodno postojanje meničnog pismena).

Menica je strogo formalna hartija od vrednosti (sa izuzecima koji se odnose na pretpostavljene menične elemente i tzv. blanko menicu)

Menica je prezentaciona hartija od vrednosti i ostvarivanje prava iz menice tesno je vezano za postojanje menice (menični poverilac ne može da naplati sumu označenu u menici ako je o roku ne prezentira meničnom dužniku).

Menica lako cirkuliše u prometu; prenos menice i istovremeno prava sadržanog u menici obavlja se jednostavno, unošenjem odgovarajuće klauzule u menično pismeno i potpisom lica koje prenosi menicu.

Menica je apstraktna hartija od vrednosti (menica se izdaje povodom određenog pravnog posla ali se iz nje se ne vidi veza sa osnovnim poslom i nezavisna je od osnovnog posla).

Menice ima višestruku ulogu i to kao sredstvo kreditiranja (sistemom akcep-tacionih kredita, eskontovanjem menice, i sl.), sredstvo obezbeđenja potraživanja i sredstvo plaćanja.

Osnovni izvor prava kod nas u vezi sa menicom je Zakon o menici (:ZOM) koji je donet još 1946. godine i koji je uz izvesne izmene i dopune i danas na snazi. Na međunarodnom planu, pre svega, treba istaći da je pod okriljem Društva naroda 1930. godine u Ženevi održana međunarodna konferencija na kojoj su donete tri konvencije: Konvencija o jednoobraznom meničnom zakonu, Konven-cija za regulisanje sukoba zakona u materiji meničnog prava i Konvencija o pita-njima taksa u materiji menice. Međutim, kako neke zemlje nisu uopšte ratifi ko-vale, odnosno prihvatile ove konvencije (SAD i druge države koje pripadaju, pre svega, anglosaksonskom pravnom sistemu) to je generalna skupština UN 1988. godine usvojila Konvenciju o međunarodnim trasiranim menicama i međunaro-dnim sopstvenim menicama, sa ciljem da se otklone razlike u evropskom i anglo-

334

saksonkom meničnom pravu.551 Naša zemlja je ratifi kovala Ženevske konvencije 1935. godine.

2.2. Pravna priroda menice

U starijem meničnom pravu, odnosno starijoj meničnoj teoriji postojale su tri škole: romanska (mediteranska), germanska i anglosaksonska. Romanska škola je menicu tretirala kao strogo formalnu ispravu kod koje su od momenta izdavanja morali da postoje svi bitni menični elementi; dalje, u romanskim zemljama su kod menice postojali i određeni tragovi kauzalnosti (veza sa osnovnim poslom radi koga je menica i izdata); ova škola je menicu smatrala kao dokaz da je među stranama već zaključen ugovor, što implicira da je i naknadni menični posao ustva-ri ugovorni odnos. Osnovne odlike germanske škole su da menica predstavlja apstraktnu obavezu na isplatu određene svote novca (odviojenost od osnovnog posla povodom kog je i izdata); dozvoljenost izdavanja blanko menice u koju se mogu naknadno popuniti neki bitini menični elementi; takođe, nije zahtevano da trasant ima pokriće kod trasata u momentu izdavanja menice. Anglosaksonska škola svoju koncepciju je zasniva na postojanju menice bez neophodne forme. To podrazumeva da se menica ne razlikuje od drugih hartija od vrednosti, već je dovoljno da sadrži trasantov nalog za isplatu. Ova škola, takođe, zastupala je stav da je kod menice uvek prisutna kauzalnost, tako da isplata menične svote može biti uslovljena izvršenjem neke činidbe od strane korisnika menice.552

U savremenom meničnom pravu, odnosno u novijoj meničnoj teoriji iskrista-lisala su se dva osnovna shvatanja: po jednom, menica je po svojoj pravnoj priro-di ugovorni odnos (teorija ugovora); po drugom, menica je neka vrsta jednostrane izjave volje (teorija jednostanog akta). Teorija ugovora polazi od stava da je me-nica isprava sastavljena u pismenoj formi kojom se potvrđuje da je između strana zaključen određeni ugovor. Menica predstavlja dokaz da o postojanju tog ugovo-ra i predstavlja sredstvo za njegovo izvršenje. U okviru ove teorije razvila su se, opet, dva shvatanja: jedno po kome se pre izdavanja menice zaključuje ugovor između trasanta i remitenta i ugovor o mandatu između trasanta i trasata (teorija dva ugovora); i drugo, po kome se uz ova dva ugovora zaključuje i ugovor između remitenta-indosanta i indostara koji predstavlja cesiju potraživanja (teorija tri ugovora). Prema teoriji jednostrane izjave volje menična obaveza nastaje potpi-sivanjem menice od strane nekog lica, što implicira da je to lice izjavilo da jedno-strano preuzima meničnu obavezu. Ova teroija, takođe, ima svoje podvrste/pod-teorije: teorija kreacije, po kojoj obaveza izdavaoca menice nastaje činom potpi-

551 Detaljnije, Radojković, Tendencije unifi kacije prava o hartijama od vrednosti, Beograd, 1985, str. 5-14.

552 Detaljnije, Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekovno pravo ... str. 8-12.

335

sivanja menične isprave i na ovaj način menica čuva ovo svojstvo i kad njen iz-davalca je nije pustio u opticaj nego je drži kod sebe uz mogućnost da je u pusti un opticaj po svojoj volji; po ovoj teoriji menica je apstraktna isprava i može se izdavati kao blanko menica; i druga, teorija emisije, po kojoj za punovažnost menice nije dovoljno samo potpisivanje menične isprave već je potrebno da me-nica bude puštena u opticaj, odnosno da je izašla iz ruku izdavaoca menice.553

U savremenoj pravnoj teoriji postoje i druga shvatanja o pravnoj prirodi me-nice: teorija delegacije, teorija hartije jedne vere, teorija kombinacije ugovora i jednostranog akta, i dr.554

2.3. Vrste menice

Sopstvena menica (solo menica), predstavlja takvu menicu kod koje se njen izdavalac obavezuje da će u vreme dospelosti menice isplatiti remitentu ili po naredbi remitenta drugom licu novčanu svotu označenu u meničnoj ispravi. Kod sopstvene menice pojavljuju se samo dva lica i to su izdavalac menice i remitent; kod ove menice nema trasata, pošto su se funkcije trsanta i tarsata spojile u jednom licu - izdavaocu menice. U meničnom slogu obično se koristii klauzula platiću (izdavalac ne upućuje nalog drugom licu/trasatu za isplatu menice, već postoji sopstveno obećanje izdavaoca da će izvršiti lično predmetnu isplatu).

Trasirana menica, predstavlja takvu vrstu menice kod koje njen izdavalac (trasant) daje bezuslovan nalog drugom licu (trasatu) da u vreme njene dospelosti isplati trećem licu (remitentu) ili licu po naredbi remitenta označenu svotu novca u menici. Kod trasirane (vučene) menice pojavljuju se tri lica: trasanat (izdavalac menice), trasat (lice kome izdavalac upućuje bezuslovan nalog za isplatu određe-ne svote novca; trasat je najčešće banka) i remitent (menični poverilac, korisnik). U meničnom slogu nalog koji trasant daje trasatu obično se izražava klauzulom platite.

Trasirana menica po sopstvenoj naredbi, predstavlja vrstu trasirane menice kod koje izdavalac (trasant) određuje samog sebe kao korisnika (remitenta) tj. izdaje menicu u svoju korist. Ova menica sadrži klauzulu platite po naredbi mojoj sopstvenoj. Kod ove menice pojavlju se samo dva lica i to su trsant, koji je ujedno i remitent, i trasat. Ova vrsta menice koristi se kada izdavalac ne želi da otkrije ime lica kojem će se isplatiti menična svota pre dospelosti menice).

Trasirana sopstvena menica, predstavlja vrstu trasirane menice kod koje trasant označava samog sebe kao trasata, odnosno lice koje treba da isplati menicu. Kod ove menice dolazi do spajanja trasanta i trasata. U savremenom prometu ova

553 Milanović-Vujisić Poslovno pravo ... str. 588 i tamo korišćena literatura.554 Više, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 817.

336

menica se koristi samo u internom pravnom prometu - jedno privredno društvo ili banka sa više fi lijala može radi boljeg korišćenja ukupnih novčanih sredstava, iz jedne svoje jedinice vući menicu na drugu svoju jedinicu da isplati zakonitom imaocu menice meničnu svotu). 555

Trasirana sopstvena menica po sopstvenoj naredbi, predstavlja vrstu trasirane menice u kojoj trasant daje nalog samom sebi da sebi isplati označenu meničnu svotu po dospelosti menice (dakle javlja se samo jedno lice koje je u funkciji i izdavaoca i isplatioca i korisnika po menici; za razliku od građanskog prava, u ovom slučaju menični odnos se ne gasi zbog konfuzije poverioca i dužnika i ova-kve menice proizvode pravno dejstvo od momenta prenosa od strane izdavaoca na drugo lice, počev od tog momenta izdavalac ove menice postaje menični dužnik, a označeni korisnik menični poverilac).

2.4. Menična načela

Načelo formalnosti - menica može postojati i proizvoditi pravno dejstvo samo ako je sačinjena u pismenom obliku (u obliku pismene isprave). Ovo se odnosi kako na izdavanje menice tako i na sve ostale menične radnje, kao i na menične elemente; sve to mora biti upisano u meničnom pismenu (zakonom je tačno pro-pisn način i mesto popunjavanja pojedinih elemenata sadržaja menice). U praksi, je uobičajeno postojanje meničnog formulara/blanketa, ali to nije uslov da bi se rdilo o menici; menica može postojati i na običnom papiru, pa čak i na gotovo bilo kojoj pokretnoj stvari, ako su sadržani propisani elementi (materijal na kome je menica napisana nije od značaja556). Načelo formalnosti, između ostalog, štiti kako meničnog poverioca tako i meničnog dužnika; na ovaj način se lako dokazuje postojanje menično-pravnog odnosa; poverilac može potraživati samo ono što je sadržano u menici, a dužnik duguje, takođe, samo ono i onoliko koliko je ozna-čeno u menici. Ipak, od ovog načela postoje i neki izuzeci: jedan se odnosi na mogućnost izdavanja blanko menice, gde je dovoljan samo potpis izdavaoca (tra-santa) a ostali elementi mogu biti naknadno upisni (slično je i sa prenosom me-nice kada je dovoljan samo potpis indosatara, tzv. blanko indosament); drugi se odnosi na lica nesposobna za izdavanje pismenih isprava, kad se prihvataju nji-

555 Za pravnu teoriju uvek je bio interesantan odnos, odnosno sličnost ili razlika između sopstve-ne menice i trasirane sopstvene menice. Po jednima radi se o jednoj istoj vrsti menice, odnosno trasirana sopstvena menica je u stvari sopstvena menioca (S. Radojičić, Osnovi trgovačkog prava, Beograd, 1926, str. 223); po drugima trasirana sopstvena menica praktično se svodi na sopstvenu menicu ali je njena pravna konstrukcija pravna konstrukcija trasirane menice, tako da se na nju ne mogu primenjivati pravila sopstvene menice (Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekovno pravo ... str. 161.); po trećima, na trasiranu sopstvenu menicu važe prema izboru imaoca menice i pravila o trasiranoj i pravila o sopstvenoj menici (I. Jankovec, Privre-dno pravo ... str. 670.).

556 Z. Vajner, Vrijednosni i drugi papiri robno-novčanog prometa, Zagreb, 1963, str. 105.

337

hove usmene izjave, koje se moraju pismeno uneti u menicu putem tzv. instru-mentalnih svedoka (radi se o licima koja potvrđuju da su usmene izjave date i da su na pravno valjan način unete u pismenom obliku u menicu).

Načelo inkorporacije - znači neodvojivost prava iz hartije i prava na hartiju - prava iz menice kao obligacionog prava relativnog karaktera i prava na menicu kao stvranog prava apsolutnog karaktera. To znači da se pravo/potraživanja iz menice ne može ostvarivati bez posedovanja same menice (pravo na menicu), odnosno dok menični poverilac ne podnese (prezentira) meničnom dužniku samu menicu. Od ovog načela postoji izuzetak i odnosi se na amortizaciju menice, kada su, međutim, znatno sužena prava meničnog poverioca (ne može ostvarivati pravo iz menice od regeresnih meničnih dužnika već samo od glavnog meničnog dužni-ka).

Načelo fi ksne menične obaveze - sadržinu i obim menične obaveze čini samo ono što je navedeno u menici a nije bitan obim i sadržaj osnovnog posla povodom koga je izdata menica. Kao pravno relevantni uzimaju se samo oni menično-prav-ni odnosi koji su sadržani u menici i proizilaze iz nje; oni su nezavisni od osnov-nog posla povodom koga je izdata menica. U slučaju neslaganja sadržine u meni-ci i osnovnog posla merodavno je ono šta je sadržano u menici; tako, menični dužnik duguje onaj novčani iznos koji je naveden u menici. Iz ovog meničnog načela proizilazi i da menični dužnik u meničnom sporu ne bi mogao da ističe prigovore iz osnovnog posla, konkretno, npr. da je menični iznos veći od duga iz osnovnog posla, i sl. Prigovor da menica nije popunjena u skladu sa osnovnim poslom može menični dužnik isticati samo prema drugoj ugovornoj strani iz osnov-nog posla i prema nesavesnom sticaocu menice. Takođe, menični dužnik ne može da ističe prigovor da je menica delimično plaćena ako to nije konstatovano u menici; taj prigovor menični dužnik ne može isticati prema savesnom sticaocu menice. Ili, dospelost menične obaveze ceni se prema onome šta je u menici na-vedeno, tako da za savesnog imaoca menice nije od značaja da li s edospelost obaveze kako je naznačena u menici poklapa sa dospelošću obaveze iz osnovnog posla povodom koga je menica izdata. Zaključimo, od ovog načela može se od-stupiti samo ako je menični poverilac nesavestan, što mora dokazati menični dužnik. Savestan sticalac menice može biti siguran u menicu.

Načelo menične strogosti - ovo načelo ima svoja dva izražajna oblika: formal-no-pravni i materijalno-pravni. Formalno-pravni oblik ovog načela odnosi se kako na meničnog dužnika tako i na meničnog poverioca. Prema meničnom dužniku, menična strogost se ogleda u tome da on mora da ispuni meničnu obavezu i da ispunjenje menične obaveze karakteriše znatno kraći, brži i jednostavniji postupak nego u parničnom postupku prema opštim pravilima; poverilac koji zahteva ispla-tu menične svote treba samo da se pozove na menicu, posle toga teret dokazivanja

338

da menična obaveza nije nastala ili da je prestala leži na dužniku (pravilo prvo plati pa kasnije osporavaj na sudu). Što se tiče meničnog poverioca, on se u ostvarivanju svojih meničnih prava mora pridržavati propisanih menični radnji (prezentacija, protest, menične tužbe) i meničnih rokova koji su inače veoma kratki; u suprotnom gubi menična prava. Materijalno-pravni oblik ovog načela odnosi se samo na meničnog dužnika. Menična obaveza je apstraktna i samostal-na u odnosu na osnovni posao. Zasnovana je na jednostranoj izjavi volje meničnog dužnika da će o dospelosti isplatiti menični iznos; svaki potpis na menici stvara strogu obavezu za meničnog potpisnika. U slučaju spora po menici ograničene su mogućnosti tuženog da ističe prigovore. Prigovore iz osnovnog posla trasant, od-nosno izdavalac sopstvene menice može da ističe samo prema remitentu; prigo-vore iz posla povodom koga je preneta menica može indosant da ističe samo prema svom neposrednom indosataru, a ne i prema kasnijim indostarima (ako oni ističu prema njemu zahtev na osnovu menice). Izuzetak predstavljaju slučajevi nesavesnosti, npr. dužnik dokaže da je indosant preneo menicu na indostara koji je znao ili je morao znati da ovaj to čini da bi izbegao isticanje prigovora iz osnov-nog posla. Akceptant ne može isticati prigovore iz posla povodom koga je izdata menica, ako nije učesnik u tom poslu. Dakle, mogućnost isticanja prigovora iz osnovnog posla ograničena je u meničnopravnim odnosima samo na prigovore između lica koja se u osnovnom poslu pojavljuju kao dve ugovorne strane (kupac može prema prodavcu istaći prigovor da je izdao menicu radi obezbeđenja plaća-nja cene za kupljenu robu, ali da mu prodavac nije isporučio robu i da prema tome nema pravo na naplatu cene; međutim, savesnog sticaoca menice ovaj prigovor se ne tiče i za njega je merodavno ono što je napisano na menici).557

Načelo menične solidarnosti - načelo menične solidarnost znatno se razlikuje od instituta solidarnosti u građanskom pravu. U meničnom pravu svi potpisnici menice (trasant, akceptant, indosanti, avalisti) su menični dužnici, ali se ovde razlikuje glavni menični dužnik (akceptant, izdavalac sopstvene menice) i regresni dužnici (trasant, indosant, avalista). Ako glavni menični dužnik nije platio menič-nu svotu ostali menični dužnici (regersni menični dužnici) solidarno odgovaraju poveriocu za isplatu menične svote. Menični poverilac mora prvo zahtevati ispla-tu menične svote od glavnog meničnog dužnika. Ostali menični dužnici (regresni dužnici) nisu solidarni menični dužnici sa glavnim meničnim dužnikom. Glavni menični dužnik je bezuslovan dužnik, a regresni dužnici su uslovni, odnosno supsedijarni dužnici. Ako menicu isplati glavni menični dužnik, prestaje menična obaveza regresnih meničnih dužnika. Iz menične obaveze tada istupaju svi ostali menični dužnici a glavni menični dužnik nema pravo obeštećenja prema regresnim dužnicima. Međutim, ako glavni menični dužnik nije isplatio meničnu svotu o roku dospelopsti (i to se u zakonom propisanom postupku i na zakonom propisa-

557 Više, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 673-675.

339

ni način konstatuje), poverilac može isplatu menične svote zahtevati od regresnih dužnika i oni su tada solidarni dužnici. Dakle, solidarnost regresnih dužnika se aktivira tek ako glavni menični dužnik ne isplati meničnu obavezu/meničnu svo-tu meničnom poveriocu; tada regresni dužnici solidarno odgovaraju prema pove-riocu za isplatu menične svote. Ako meničnu svotu nije isplatio glavni menični dužnik nego je to učinio neko od regresnih dužnika menična obaveza se ne gasi; tada poverilac u pogledu menične svote postaje onaj menični dužnik koji je ispla-tio meničnu svotu. To lice ima pravo na regres od svih ostalih regresnih dužnika čiji potpisi na meničnoj ispravi su ispred njegovog, kao i pravo na regres od glav-nog meničnog dužnika; s druge strane, prestaju menične obaveze onih lica čiji su potpisi iza potpisa dužnika koji je isplatio poveriocu meničnu svotu, jer se u od-nosu prema tom meničnom dužniku naredni menični dužnici pojavljuju u ulozi poverioca. Dakle, za razliku od građanskog prava, solidarna odgovornost između regresnih dužnika ne postaje deljiva, nego se između njih uspostavlja tzv. rang odgovornosti (regresni dužnik koji isplati menicu kao solidarni dužnik ima pravo obeštećenja ali samo od onih dužnika koji su u rangu ispred njega, odnosno koji su menisu potpisali pre njega).

Načelo menične samostalnosti - ovo načelo znači da je obaveza svakog menič-nog dužnika samostalna i nezavisna; svaki potpis na menici stvara samostalnu obavezu koja je nezavisna od ostalih potpisa na menici. Tako npr. ako je obaveza jednog meničnog dužnika nepunovažna (nepostojanje poslovne sposobnosti, fal-sifi kovan potpis) to neće uticati na obaveze ostalih meničnih dužnika558; takođe, punovažna je i obaveza avaliste ako iz bilo kog razloga nije punovažna obaveza meničnog dužnika za koga je jemčio/avalirao menicu.559 Slično je i sa zastarelošću; rok zastarelosti teče samostalno i nezavisno prema svakom meničnom dužniku posebno; dalje, ako nastupi prekid ili obustava zastarelosti prema jednom menič-nom dužniku, to nema pravnog dejstva prema ostalim meničnim dužnicima. Niko od meničnih dužnika ne može se pozivati na materijalno-pravnu nevaljanost oba-veze drugog meničnog dužnika, već samo na vidljivu formalno-pravnu nevaljanost (formalni nedostatk nekog potpisa; npr. stavljen je rukoznak honorata/lica za koga je dat aval a nije overen kod suda). Izuzetak od ovog načela, postoji u vezi sa meničnom radnjom intervencijom (intervenijent odgovara onako kako odgovara

558 Iako se na menici nalaze potpisi lica koja su nesposobna da se menično obvežu, ili lažni potpi-si ili potpisi izmišljenih lica, ili potpisi koji iz ma kojeg drugog razloga ne obvezuju lica koja su potpisala menicu, ili u ime kojih je ona potpisana, ipak su obaveze ostalih potpisnika puno-važne, Vidi, čl. 7. ZOM.

559 Avalista odgovara onako kako odgovara onaj za koga jemči. Njegova obaveza vredi i onda ako je obaveza za koju jemči ništava iz ma kog drugog razloga osim zbog formalnog nedostatka, Vidi, čl. 31. st. 1. i 2. ZOM.

340

dužnik za koga je intervenisao; prema tome, ako nije valjana obaveza dužnika za koja je intervenisao neće biti valja ni obaveza intervenijenta).560

Načelo menične neposrednosti - između svakog meničnog dužnika i meničnog poverioca (imaoca menice) uspostavlja se neposredan pravni odnos čija je sadr-žina konstatovana na samoj menici. U meničnom sporu, svaki menični dužnik može svakom meničnom poveriocu da ističe tzv. objektivne prigovora (koji pro-izilaze iz samog meničnog pismena) i one subjektivne prigovore koji proizilaze iz njihovog neposrednog odnosa; ne i prigovore koje je mogao isticati prema njegovim prethodnicima po menici (imalac menice svoja prava zasniva na meni-ci a ne na pravima svog prethodnika). Izuzetak se odnosi kod tzv. rekta menice (ne prenosi se indosamentom nego cesijom) kod koje menični dužnik može sta-viti i prigovore prema meničnom poveriocu koji ne proizilaze iz njihovog nepo-srednog odnosa (prigovore koje je mogao isticati i prema njegovim prethodnicima po menici).561

2.5. Menični elementi

2.5.1. Bitni menični elementi

Bitni menični elementi kod trasirane menice su: označenje da je to menica, bezuslovni nalog za isplatu menične svote, svojeručni potpis trasanta, naznačenje trasata, naznačenje remitenta, mesto izdavanja menice, mesto plaćanja menice, datum izdavanja menice, vreme dospelosti.

Bitni menični elementi kod sopstvene menice su: označenje da je to menica, bezuslovno obećanje da će se određena svota novca platiti, označenje kad dospe-va menica, mesto plaćanja, naznačenje remitenta, označenje dana i mesta izdava-nja menice, potpis izdavaoca.

Bitni menični elementi, u pravnoj literaturi, dele se na opšte menične elemen-te, personalne menične elemente, geografske menične elemente i kalendarske menične elemente.562

Opšti menični elementi su: označenje da je menica napisano u samom slogu isprave, na jeziku na kome je ona sastavljena (da bi pismena isprava predstavlja-la menicu neophodno je da bude kao takva označena; u suprotnom isprava ne bi važila kao menica pa i kad bi sadržavala sve ostale elemente; u praksi, menica se

560 Intervenient, kad akceptira menicu, odgovara prema njenom imaocu i prema indosantima koji dolaze za dužnikom za koga je intervenisao onako kako taj dužnik odgovara, Vidi, čl. 57. ZOM.

561 Više, M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 380.562 Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekovno pravo ... str. 40.

341

izdaje na unapred odštampanom formularu koji nosi oznaku menica); i bezuslov-ni nalog, odnosno obećanje za isplatu menične svote (menica mora da sadrži nalog za isplatu određene svote novca; nalog mora biti bezuslovan, što znači da se plaća-nje ne može vezivati ni za kakve uslove vezane za osnovni posao povodom čijeg izvršenja je menica i izdata; u suprotnom menica je ništava; nalog mora da glasi na isplatu određene svote novca, a ne na davanja neke druge stvari ili izvršenje neke druge činidbe; novčani iznos se upisuje brojevima i slovima a u slučaju njihovog neslaganja, važi iznos ispisan slovima; ako je menična svota napisana više puta slovima, ili više puta brojevima, onda vredi najmanja svota; što se tiče kamate, prema ZOM, u trasiranoj menici, plativoj po viđenju ili na određeno vreme po viđenju, trasant može odrediti da svota u njoj označena nosi kamatu, dok u svakoj drugoj trasiranoj menici ova odredba o kamati smatra se kao da nije napisana; kamatna stopa mora da se naznači u menici; ako se to ne učini, odredba o kamati smatra se kao da nije napisana; kamata teče od dana izdanja menice ako nije drukčije označeno563).

Personalni menični elementi su: svojeručni potpis trasanta (svojeručni potpis, ne mehanički/faksimil, pisaćom mašinom i sl.; stavljanjem svojeručnog potpisa izdavalac/trasant ulazi u meničnopravni odnos; trasant može biti kako fi zičko tako i pravno lice, u kom slučaju menicu potpisuje punomoćnik, odnosno zastupnik-generalni direktor pravnog lica ex lege; i inače, tj, kada se radi o fi zičkom licu kao trasantu, umesto trasanta menicu može potpisati njegov punomoćnik, koji treba da stavi odgovarajuću napomenu da potpisuje menicu za drugo lice jer će se u suprotnom smatrati da je menicu potpisao u svoje ime i za svoj račun; za preuzi-manje mneične obaveze u ime i za račun trasaanta, punomoćniku je potrebno posebno ovlašćenje564; valjana je menica i ako je trasantov potpis nepunovažan iz bilo kog razloga, saglasno načelu menične samostalnosti; moguće je i da se više lica pojave u ulozi trasanta-sutrasanti, kumulativno ili alternativno, mada se u pravnoj teoriji smatra da bi trebalo prihvatiti samo kumulativno označavanje sa-trasanata koji bi odgovarali solidarno za isplatu celokupne menične svote565); na-značenje trasata (to je lice kome se upućuje nalog za isplatu menične svote, kod trasirane menice; trasat nije u meničnoj obavezi, te nema status meničnog dužni-ka, nego je pozvan od trasanta da menični nalog za isplatu menične svote prihva-ti i od njega zavisi da li će to prihvatiti, pa ako prihvati, što potvrđuje svojim potpisoma na menici, tj. akceptiranjem menicu postaje glavni menični dužnik; u ulozi trasata može se pojaviti i fi zičko i pravno lice; zahvaljujući načelu menične samostalnosti, punovažna je i menica koja je vučena na lice koje ne postoji-tzv. fi ngirani trasat, ali ne i na lice koje bi bilo opisno označeno; bliža identifi kacija

563 Vidi, ZOM, čl. 5.564 Vidi, ZOO, čl. 91. st. 4.565 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 382.

342

trasata (adresa i sl.) nije obavezna ali je poželjna; moguće je i da se više lica po-jave u ulozi trasata-sutrasati, i to kumulativno ili alternativno, s tim da je u pravnoj teoriji zastupljeniji stav da se oni mogu pojaviti kumulativno i da tada oni solidar-no odgovaraju, kada akceptiraju menicu, za ceo akceptirani iznos, čime je položaj meničnog poverioca povoljniji nego za slučaj alternativnog označenja sutrasata566); i, naznačenje remitenta (menica se može izdati na jednog, ali i na više korisnika/remitenata označenih kumulativno ili alternativno; ako su određeni kumulativno, svoja prava iz menice mogu vršiti samo zajednički a ako su određeni alternativno, menični dužnik se oslobađa obaveze ako isplati menični iznos bilo kom remiten-tu; inače, označenje remitenta je obavezno, jer menica ne može da glasi na dono-sioca, pošto se radi o hartiji od vrednosti po naredbi po samom zakonu; međutim, gotovo isti efekat kao i hartija od vrednosti na donosioca postiže se izdavanjem menice po sopstvenoj naredbi kada istovremeno trasant indosira menicu (prenosi) blanko indosamentom; remitent može biti svako pravno i fi zičko lice).

Geografski menični elementi su: mesto izdavanja menice (značajno je naro-čito za menice koje se koriste u međunarodnom prometu u cilju određivanja me-rodavnog prava po kome se utvrđuje da li je menica punovažna u pogledu forme, pasivna menična sposobnost trasanta, rok do koga se može pokrenuti regresni postupak, itd.); i, mesto plaćanja menice (mesto plaćanja je od važnosti kako za meničnog dužnika-da zna gde se ima pripremiti za isplatu menica, tako i za me-ničnog poverioca-mora doneti menicu u mesto plaćanja kako bi dužnik isplatio meničnu svotu, jer je menična obaveza tražljiva, tako da mora znati gde će potra-žiti glavnog meničnog dužnika za isplatu menične svote; mesto plaćanja mora biti nedvosmisleno označeno, tako da ne može biti određeno više mesta kao mesta plaćanja; određivanje mesta plaćanja je posebno važno kod menica koje se koriste u međunarodnom prometu i to u pogledu određivanja merodavnog prava koje će biti primenjeno na menicu, valute u kojoj se izražava menični iznos, prezentacije menice, zahteva za amortizaciju, domiciliranje menice, itd; mesto plaćanja je bitno i kod određivanja tzv. platišta kod menice i kod domilicirane menice, jer menica sa tzv. platištem sadrži bliže određenje mesta plaćanja u okvirima mesta prebiva-lišta, odnosno sedišta meničnog dužnika/npr. trasat je privredno društvo koje u svom sedištu ima više ogranaka, pa se u menici izričito upisuje mesto platišta onog ogranka gde će se isplata menice izvršiti, dok kod domilicirane menice, pak, is-plata menične svote ne vrši se u mestu trasatovog prebivališta, odnosno sedišta nego u nekom drugom mestu koje se, po pravilu, razlikuje od prebivališta, odno-sno sedišta trasata).

Kalendarski menični elementi su: datum izdavanja menice (bitan je za određi-vanje roka dospelosti menice, kod menica plativih na određeno vreme od dana izdavanja; za određivanje roka za podnošenje na akceptiranje menice trasirane na 566 Više, I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 681.

343

određeno vreme po viđenju; za određivanje pasivne menične sposobnosti trasan-ta i rešavanje sukoba zakona u vremenu; nisu valjane menice bez datuma izdava-nja, ili ako je uneto više datuma izdavanja, kao i sa nemogućim datumom, npr. 30 februar i sl.); i, vreme dospelosti menice (ovim elementom određuje se datum kada je menični dužnik u obavezi da isplati meničnu svotu, odnosno kada menični poverilac ima pravo da se obrati meničnom dužniku za naplatu menične svote; rok dospelosti menice može se odrediti na nekoliko načina: (1) po viđenju (menica dospeva podnošenjem menice na isplatu; krajnji zakonski rok kada se mora pod-neti na isplatu je jedna godina od dana izdavanja; trasant može ovaj rok skratiti ili duži odrediti a indosanti samo skratiti; trasant može narediti da menica plativa po viđenju ne sme biti podneta na isplatu pre naznačenog vremena, u kom slučaju rok za podnošenje počinje teći od toga vremena); (2) na određeno vreme po viđe-nju (dospelost menice na određeno vreme po viđenju izračunava se bilo prema danu akcepta bilo prema danu protesta; kad protest nije podignut, onda se u po-gledu akceptanta smatra da je nedatirani akcept stavljen poslednjeg dana roka predviđenog za podnošenje na akceptiranje); (3) na određeno vreme od dana iz-davanja (u označenom roku od dana izdavanja menice/npr. 10 dana od dana izda-vanja, u skladu sa pravilima o računanju rokova, pa tako - menica koja glasi na jedan ili više meseci od dana izdanja ili od viđenja, dospeva odgovarajućeg dana u onom mesecu kada ima da se izvrši isplata; ako u tome mesecu nema odgova-rajućeg dana, onda menica dospeva poslednjeg dana istog meseca; ako menica glasi na jedan ili više celih meseci i polovinu meseca od dana izdanja ili od viđe-nja, onda se najpre računaju celi meseci; ako je dospelost određena za početak, za polovinu (sredinom januara, sredinom februara itd.) ili za kraj meseca, onda se pod tim izrazima podrazumevaju: prvi, petnaesti ili poslednji dan meseca; izrazi "osam dana" ili "petnaest dana" ne znače jednu ili dve sedmice, nego punih osam ili petnaest dana; izraz "po meseca" znači rok od petnaest dana); (4) na određeni dan (prilikom izdavanja menice u menici je određen tačno datum plaćanja; npr. 23. maja 2010. godine). Menice u kojima je dospelost drukčije naznačena, kao i menice sa više dospelosti, ništave su.567

2.5.2. Pretpostavljeni menični elementi

Pretpostavljeni menični elementi su oni bitni menični elementi koji i kada nisu uneti u menicu, to nema za posledicu nepunovažnost menice, jer, u pogledu njih postoji zakonska pretpostavka, koja se primenjuje ako nisu izričito određeni u meničnom pismenu. Pretpostavljeni menični elementi su: rok dospelosti (ako nije označen, menica dospeva po viđenju); mesto izdavanja menice (ako nije označe-no, to je mesto koje je naznačeno pored trasantovog imena); mesto plaćanja (ako nije naznačeno, to je mesto označeno pored trasatovog imena).567 Vidi, ZOP, čl. 32-36.

344

2.5.3. Fakultativni menični elementi

Fakultativni menični elementi mogu se odnositi na menična lica i menične klauzule.

Menična lica su: indosanti, indosatari, avalisti, intervenijenti, i dr. (o njima će biti više reči kod obrade pojedinih meničnih radnji).

Menične klauzule su: klauzula o broju meničnih primeraka (označava se u koliko primeraka je menica izdata; ako je uneta klauzula platite po ovoj jedinoj menici, to znači da je menica izdata samo u jednom primerku i da se ne može umnožiti - tzv. solo klauzula; ako je uneta klauzula platite po ovoj prvoj/drugoj,... menici, znači da je (ista) menica izdata u više primeraka i o kom se primerku radi; unošenje ove klauzule ima za cilj da omogući naknadno izdavanje duplikata iste menice na zahtev nekog imaoca menice); rekta klauzula - ne po naredbi (unoše-njem ove klauzule prenos menice se ne može više vršiti indosamentom, već građan-skopravnom cesijom; ovu klauzulu može uneti kako trasant tako i indosant); kla-uzula o prezentaciji (trasat nije u obavezi da plati meničnu svotu sve dok menicu ne akceptira, odnosno ne unese u meničnu ispravu potpisanu izjavu da prihvata meničnu obavezu. Da bi akceptirao menicu potrebno je da mu je remitent podne-se - prezentira na akcept. Ovom klauzulom određuje se da li remitent ima obave-zu da podnese menicu na akcept trasatu i kad to treba da učini, ili ne. U menici je moguće uneti tzv. negativnu prezentacionu klauzulu, kojom se zabranjuje podno-šenje menice na akcept i tada se menica podnosi samo na isplatu: dalje, moguće je da se unese klauzula kojom trasant zabranjuje podnošenje menice na akcept do određenog roka; dalje, moguće je da se unese klauzula u menici kojom trasant nalaže da se menica obavezno prezentira trasatu na akcept do određenog roka ili da se prezentira na akcept pre dospelosti za isplatu - tzv. pozitivna prezentaciona klauzula; ovu klauzulu može uneti i svaki indosant, osim ako trasant nije uneo negativnu klauzulu); klauzula bez obaveze/bez regresa (svaki potpisnik menice, pa i indosant (lice na koga je menica preneta i koje je dalje prenelo menicu na drugo lice) ima obavezu da plati po menici ako to ne učini glavni menični dužnik; to je tzv. regres kod menice. Međutim, unošenjem ove klauzule, indosant isklju-čuje svoju eventualnu meničnu odgovornost); klauzula bez protesta (ovom klau-zulom oslobađa se remitent, odnosno imalac menice da u slučaju da trasat odbije da akceptira menicu ili plati po menici, obaveze podizanja protesta u postupku zakonom propisanom koji ima za cilj da se verodostojno utvrdi da trasat nije ak-ceptirao ili platio po menici; ovu klauzulu može uneti trasant, i tada deluje prema svim potpisnicima menice ili indosant i avalista, i tada deluje samo prema onom ko ju je uneo u menicu); klauzula adrese po potrebi (trasant, indosant ili avalista mogu u menicu uneti ovu klauzulu radi ublažavanja rizika koji nastaje neakcep-tiranjem ili neisplatom menice od strane trasata kojom imaoca menice upućuju na

345

lice kome treba da se obrate u takvom slučaju); klauzula o domiciliranju i platištu (klauzulom o domiciliranju obaveštava se remitent da će meničnu svotu umesto trasata isplatiti neko drugo lice; odnosno klauzulom o platištu naznačava se mesto gde će trasat izvršiti isplatu menice, a ako nije uneta ova klauzula trasat plaća menicu u svom poslovnom sedištu): kasatorna klauzula (klauzulom platite za ovu prvu, a ne i ostale menice isključuje se mogućnost naplate umnoženih iste menice); klauzula o moneti i efektivnosti (klauzulom o moneti određuje se moneta u kojoj se vrši isplata, ali se isplata vrši u valuti mesta plaćanja po kursu na dan plaćanja, npr. 100 EUR u dinarskoj protivvrednosti; dok se klauzulom o efektivnosti od-ređuje se vrsta novca/valute u kojoj se vrši isplata, izuzev ako nije suprotno devi-znim propisima zemlje plaćanja); klauzula o pokriću (obaveštava se trasat od kog lica će dobiti pokriće nakon isplate menice, ukoliko pokriće nije dobio unapred. Ako pokriće obezbeđeuje izdavalac menice/trasant unosi se klauzula stavite me-nicu meni na račun), a ako pokriće obezbeđuje neko treće lice unosi se klauzula i stavite menicu na račun).

2.6. Menične radnje

2.6.1. Izdavanje menice

Izdavanje menice vrši se unošenjem u meničnu ispravu jednostrane izjave vo-lje trasanta kojom nalaže trasatu da u vreme dospelosti bezuslovno plati određenu svotu novca remitentu ili licu po njegovoj naredbi, stavljanjem potpisa trasanta na menici i predavanjem menične isprave remitentu. Na ovaj način trasant stupa u meničnopravni odnos i postaje menični dužnik prema svim licima na koje se ta menica prenese, kao i prema prvom meničnom poveriocu – remitentu. U slučaju sopstvene menice izdavalac će ostati glavni menični dužnik, dok kod trasirane menice gubi to svojstvo kada trasat akceptira menicu (tada trasat/akceptant posta-je glavni menični dužnik, a trasant postaje regresni dužnik).

Menicu može izdati svako poslovno sposobno lice (kada meničnu obavezu preuzima pravno lice, menicu potpisuje direktor kao zakonski zastupnik ili drugo lice koje je posebno ovlašćeno da preuzme meničnu obavezu u ime pravnog lica), a poverilac po menici može biti svako lice sa pravnom sposobnošću.

Menica, rekli smo služi i kao sredstvo plaćanja i kao sredstvo obezbeđenja i kao kreditno sredstvo. Ona najčešće dospeva po proteku određenog roka. To zna-či da poverilac pristaje da sačeka dužnika sa plaćanjem do isteka tog roka, a kao sredstvo obezbeđenja služi mu menica. Trasant redovno nema kod trasata novča-no pokriće za iznos na koji menica glasi u momentu izdavanja menice. On to pokriće treba da obezbedi do isteka roka dospeća menice. To može učiniti na

346

različite načine. Jedan je da dogovori kreditiranje od strane trasata, kada trasat pristaje da isplati meničnu svotu o dospelosti menice, a da mu trasant docnije nadoknadi isplaćeni iznos. Moguće je i da sam trasant obezbedi menično pokriće i položi potreban iznos novca kod trasata pre roka dospeća menice (iz sopstvenih sredstava ili po osnovu ugovora o kreditu sa drugim privrednim subjektom/bankom).568

Izdavanje menice, po pravilu, predstavlja prvu meničnu radnju. Međutim, u praksi je slučaj i da se menica prvo akceptira da bi izdavalac bio siguran da će nalog za isplatu biti prihvaćen, pa tek onda stavljem svog potpisa preuzima me-ničnu obavezu.

Trasant, po pravilu, izdaje menicu u svoje ime i za svoj račun. Međutim, trasant može izdati menicu i u ime i za račun drugog lica/vlastodavca, kad ima ulogu punomoćnika. I tada trasant stavlja na menici svoj potpis ali pored svog potpisa mora da naznači da istupa, odnosno da menicu potpisuje i izdaje u svojstvu puno-moćnika. U suprotnom on je lično odgovoran/obavezan na osnovu izdate menice; isto tako, i u slučaju ako neko lice potpiše menicu kao punomoćnik a da uopšte nije ovlašćen na to, kao i kad punomoćnik prekorači ovlašćenja. U slučaju da je punomoćnik isplatio menični iznos, on stiče ista prava kao i druga lica koja su isplatila meničnu svotu (kao tobožnji vlastodavac) .Ukoliko punomoćnik je na-značio da menicu potpisuje i izdaje kao punomoćnik i pridržava se dobijenih ovlašćenja, menica obavezuje vlastodavca a ne punomoćnika.

2.6.2. Umnožavanje i prepisi menice

Umnožavanje menice podrazumeva izdavanje menice u dva ili više istovetnih primeraka (duplikat, triplikat, itd.). Svaki imalac menice (osim ako u menici nije umeta solo klauzula/platite za ovu jedinu menicu kojom se zabranjuje umnožava-nje menice) može tražiti da mu se o njegovom trošku izda još jedan ili više pri-meraka, i to kako u trenutku izdavanja menice (remitent) tako i nakon njenog iz-davanja (na zahtev drugih meničnih poverilaca). Umnoženi primerci menice mo-raju da budu istovetni sa prvim primerkom (originalom), a takođe, umnoženi primerci moraju biti u svome slogu označeni tekućim brojem; u suprotnom, svaki primerak smatra se kao posebna menica. Pored toga, na svakom umnoženom primerku menice moraju se naći (ponoviti) svi potpisi i izjave koji su u trenutku umnožavanja postojali na originalu. Duplikat menice može izdati samo trasant. Ako je menica već indosirana, tada imalac menice sa zahtevom za umnožavanje menice treba da se obrati svome neposrednom indosantu, koji je dužan da se obrati kod svoga indosanta, i tako redom sve do trasanta. Istim redosledom, samo

568 O meničnom pokriću, Više, I. Jankovec, Menično pokriće, Pravo i privreda, Beograd, 7-8/1995.

347

u obrnutom smeru, originalna menica sa umnoženim primercima vraća se imaocu menice a indosanti su dužni da ponove svoje indosamente na novim (umnoženim) primercima. Izuzetak da se na umnoženim primercima ponove svi potpisi i izjave koji su postojali na originalu ne važi za akceptiranje. Akceptant potpisuje/akcep-tira samo jedan primerak menice, koji ne mora biti original, jer ako bi potpisao/akceptirao više više primeraka bio bi u obavezi da isplati meničnu svotu po svakom akceptiranom primerku. Kako je menična obaveza jedinstvena i kako je samo jedan primerak akceptiran, potrebno je da se na svim ostalim primercima menice označi lice kod koga se nalazi akceptirani primerak menice. To lice ima ulogu tzv. depozitara i dužno je da čuva akceptirani primerak menice i da ga preda zakonitom imaocu menice na njegov zahatev, kako bi ovaj mogao da ostvari svoja menična prava. Ukoliko depozitar to odboje, zakoniti imalac menice ima pravo da podigne tzv. perkvizicioni protes, što je uslov da bi mogao da vrši svoja regresna prava (zakoniti imalac menice može vršiti regres tek kada protestom utvrdi da mu na njegovo zahtevanje nije predat primerak poslat na akceptiranje i da se ni po jednom drugom primerku nije mogao dobiti akcept ili isplata).569

Kopiju (prepis) menice može da sačini svaki imalac menice. Može se izvršiti kopija i trasirane i sopstvene menice (za razliku od umnožavanje koje je moguće kod trasirane menice, jer svaki primerak sopstvene menice rađa posebnu meničnu obavezu; takođe razlika između umnožavanja i kopije jeste i u tome što duplikat može sačinjavati samo trasant). Kopija mora biti verna originalu, s tim što se na kopiju ne stavljaju/ne ponavljaju potpisi koji postoje na originalu nego se samo naznačuju svi potpisi i klauzule koji s enalaze na izvornoj menici (potpisnici ori-ginala menice ne potpisuju prepis menice, za razliku od duplikata). Klauzulom dovde prepis označava se kraj kopije. Kopijom se štiti original od oštećenja a is-tovremeno se olakšava ostvarivanje meničnih prava (ako dužnik delimično ispla-ti meničnu svotu, poverilac mu izdaje kopiju na kojoj se naznačuje isplaćena svota, a na osnovu originala koji ostaje kod njega poverilac može da zahteva is-platu preostale menične svote od drugih meničnih dužnika). razlika između umno-žavanja i kopije je i u tome što se kopija može samo indosirati i avalirati i ne koristi se za akceptiranje i isplatu; na osnovu kopije se ne može zahtevati isplata menične svote. Na kopiji, zato, mora biti naznačeno kod koga se nalazi originalni primerak menice; kopija na kojoj nije naznačeno kod koga se nalazi original nema menično-pravnu važnost. U slučaju da lice kod koga se izvorna menica/original nalazi dužno je da menicu preda zakonitom imaocu prepisa. Ako ono to odbije, imalac prepisa može vršiti regres protiv onih koji su indosirali ili avalirali prepis tek pošto utvrdi protestom da mu na njegov zahtev nije predata izvorna menica. Ako izvorna isprava/original, nakon poslednjeg indosamenta, stavljenog pre nego što je načinjen prepis, sadrži klauzulu "počev odavde indosament vredi samo na

569 Vidi, ZOM, čl. 63-65.

348

prepisu", ili ma kakvu drugu oznaku koja to isto znači, ništav je svaki indosament koji bi posle toga bio stavljen na izvornu menicu.570

2.6.3. Prenos menice

Prenos menice vrši se indosiranjem, što je i pravilo jer je menica hartija po naredbi, ali izuzetno može i ustupanjem potraživanja tj- cesijom.

Indosament - remitent (korisnik, prvi menični poverilac) može preneti menicu drugom licu, ovaj trećem itd. Prenošenjem menice prenosi se i pravo da se zahte-va isplata menične svote od glavnog meničnog dužnika. Radnja prenošenja, kao i radnja izdavanja omogućuju da se menica koristi kao sredstvo plaćanja. Remitent, kao npr. kupac robe može prodavcu platiti kupovnu cenu, umesto novcem, preno-šenjem menice koja glasi na odgovarajući iznos novca. Prodavac prihvata menicu, i po isteku roka dospelosti menice moći će da se obrati glavnom meničnom dužni-ku sa zahtevom da mu se isplati menična svota. Ako glavni menični dužnik to odbije, može se sa istim zahtevom obratiti svom prethodniku po menici (kupcu koji je na njega preneo menicu, u primeru) i svim drugim licima koja su menicu prethodno potpisala. Oni svi imaju položaj solidarnih meničnih dužnika, a to zna-či da odgovaraju za naplatu menične svote i menični poverilac (prodavac u pri-meru) je u pogledu naplate obezbeđen, jer mu umesto jednog lica (kupca u prime-ru) duguje više lica, potpisnika menice.

Redovan način prenosa menice je indosament. Indosament, predstavlja izjavu prenosioca menice unetu na propisano mesto u menično pismeno kojom ustupa menična prava novom imaocu menice. Lice koje prenosi menicu naziva se indosant (indosiranjem menice ono menja svoj pravni položaj i od meničnog poverioca postaje menični dužnik, prema svim licima koja se na menici nađu iza njegovog potpisa), a lice na koje se prenosi menica naziva se indosatar (on je novi poverilac). Prvi indosant je uvek remitent, jer je on prvi poverilac (korisnik); njega je izda-valac menice ovlastio da naplati meničnu svotu, a on to svoje ovlašćenje može preneti na drugo lice prenošenjem (indosiranjem) menice. Da bi indosatar bio formalno-pravno legitimisan kao novi menični poverilacv, potrebno je da postoji neprekinuti niz indosamenata, odnosno da je indostar iz prethodnog indosamenta postao indosant u narednom indosamentu; neprekinuti niz indosamenata se ne sme prekinuti, jer u suprotnom, novi imalac menice neće moći da ostvari svoja prava iz menice.571

Menica se može indosirati i na samog trasata, bilo da ju je on akceptirao ili ne, na trasanta ili ma na kojeg drugog obveznika (jasno i na bilo koje treće lice koje

570 Vidi, ZOM, čl. 66-67.571 Vidi, ZOP, čl. 15.

349

se ne nalazi ni u kakvom menično-pravnom odnosu, odnosno obavezi). Ova lica mogu je i dalje indosirati.

Indosament mora biti bezuslovan. Svaki uslov koji bi bio stavljen smatra se kao da nije napisan. Delimičan indosament je ništav.

Indosament mora se napisati na menici ili na listu koji je za nju vezan (alonž) i mora ga indosant potpisati.

Indosant odgovara da će menica biti akceptirana i isplaćena, osim ako je u indosamentu drukčije određeno. On može zabraniti da se menica dalje indosira; u tom slučaju ne odgovara licima na koja bude menica docnije indosirana.

Indosament može biti puni, kada sadrži klauzulu po naredbi ili platite po mo-joj naredbi, ime lica na koga se menica prenosi (indosatara) i potpis indosanta. Indosament može biti i blanko. Blanko indosament, sadrži na poleđini menice (ili alonžu/produžetku) samo potpis indosanta, ne i ime lica na koga se vrši prenos (indostara). Blanko indosament pruža indosataru više mogućnosti: 1) može dalje prenositi menicu prostom tradicijom tj. predajom (tada, ostaje izvan meničnoprav-nog odnosa jer nema njegovog potpisa na menici); 2) može iznad potpisa svog blanko indosamenta upisati ime indosatara i preneti mu menicu prostom tradicijom (čine, takođe, ostaje izvan meničnopravnog odnosa jer nema njegovog potpisa na menici), 3) može iznad potpisa svog blanko indosamenta upisati svoje ime, čime postaje menični poverilac (indosatar) prema svoim prethodnicima po menici; 4) može menicu sa postojećim blanko indosamentom dalje indosirati svojim punim ili blanko indosamentom i na taj način ući u meničnopravni odnos. U svakom slučaju lice na koga je preneta menica mora pre naplate upisati svoje ime iznad potpisa indosanta i tako označiti sebe kao indosatara (i poverioca po menici). Blanko indosament se koristi kada se želi izbeći menična odgovornost; lice na koga se prenosi menica prostom predajom i koje dalje vrši prenos menice na dru-go lice na isti način ne potpisuje menicu, pa tako izbegava da postane solidarni menični dužnik. U slučaju kada se menica u postupku prenosa indosira na neko lice koje je već menični dužnik, radi se o tzv. povratnom indosamentu. Tada, me-nični dužnik postaje istovremeno po istoj menici i menični poverilac. Dejstvo povratnog indosamenta zavisi od toga na koje je lice menica povratno indosirana: 1) ako je indosirana na akceptanta – pošto je akceptant glavni menični dužnik koji odgovara svim ostalim učesnicima u meničnom poslu on može menicu dalje in-dosirati, a ako to ne učini dolazi do konfuzije poverioca i dužnika i time do oslo-bađanja od obaveze ostalih meničnih dužnika; 2) ako je indosirana na trasata – on ostaje menični poverilac prema svojim prethodnicima, jer on nije menični dužnik pošto nije akceptirao menicu; 3) ako je indosirana na trasanta – onda on postaje menični poverilac, ali samo prema akceptantu (nema nikakvih prava prema indo-santima jer je njima odgovoran kao trasant); 4) ako je indosirana na nekog ranijeg

350

indosanta – on postaje menični poverilac samo prema licima kojima je bio pove-rilac dok nije prvi put indosirao menicu, dok iz menične obaveze ispadaju sva lica koja se nalaze na menici posle njegovog prvog indosamenta, jer je u odnosu na njih nastala konfuzija dužnika i poverioca.

Prema sadržini indosament može biti svojinski (svojinskim indosamentom se u potpunosti prenosi kako pravo iz menice tako i pravo na menicu sa indosanta na indosatara; indosatar postaje vlasnik menice i novi menični poverilac a indosant se od poverioca transformiše u meničnog dužnika; indosatar je originarni sticalac menice tako da su i njegova prava originerna i nezavisna od prava ranijeg imaoca menice; lica protiv kojih je postavljen zahtev da ispune svoje obaveze iz menice (indosanti, regresni dužnici) ne mogu prema njenom imaocu isticati prigovore koji imaju osnova u njihovim ličnim odnosima sa trasantom ili s kojim ranijim imao-cem menice, osim ako je sadašnji imalac menice, prilikom njenog sticanja, svesno postupio na štetu dužnika. Ako je menica, koja je u vreme izdanja bila nepotpuna, naknadno ispunjena protivno postojećem sporazumu, povreda ovog sporazuma ne može se prigovoriti imaocu menice, osim ako ju je stekao zlomisleno ili ako je pri sticanju menice postupio s velikom nemarnošću572), punomoćnički (indosant pre-nosi na indosatara ovlašćenje da u njegovo ime i za njegov račun vrši određena menična prava; ovaj indosament sadrži klauzulu "vrednost za naplatu", "za inka-so", "kao punomoćje", ovim indosamentom indosatar ne stiče nikakva samostalna prava iz menice nego deluje kao punomoćnik indosanta za vršenje određenih meničnih radnji, kao što su npr. prezentacija, protest, notifi kacija, i sl; indosatar-punomoćnik ne može menicu dalje indosirati, jer on nije vlanik menice/nije stekao prava na menici, ali je može prenositi svojim punomoćničkim indosamentom, prema opštim pravilima građanskog prava o punomoćstvu; menični obveznici kod ovog indosamenta mogu istaći prema imaocu menice samo one prigovore koji se mogu istaći prema indosantu573), i založni (založnim indosamentom menica se prenosi na indosatara-zalogoprimca, radi obezbeđenja nekog potraživanja iz prav-nog posla koji je van menice; sadrži klauzulu "vrednost za obezbeđenje", "vrednost za zalogu" i sl.; imalac menice može vršiti sva prava koja iz nje proističu, ali menicu može indosirati samo kao prenos punomoćja; menični obveznici u ovom slučaju ne mogu istaći protiv imaoca menice prigovore koji imaju osnova u nji-hovim ličnim odnosima sa indosantom, osim ako je imalac, stičući menicu, svesno postupio na štetu dužnika574).

Cesija - ako je izdavalac menice ili neki od indosanata uneo u menicu klauzlu ne po naredbi (rekta klauzula), prenos menice indosamnetom je zabranjen. Tada

572 Vidi, ZOM, čl. 16.573 Vidi, ZOM, čl. 17.574 Vidi, ZOM, čl. 18.

351

se menica može preneti jedino ustupanjem (cesijom), prema opštim pravilima obligacionog prava.

2.6.4. Akceptiranje

Akceptiranje je menična radnja koja predstavlja neopozivu izjavu trasata koju stavlja na menično pismeno a kojom potvrđuje da prihvata trasantov nalog za isplatu menične svote. Trasat akceptiranjem menice prihvata menično-pravnu oba-vezu i stupa u menično-pravni odnos i postaje glavni menični dužnik - akceptant (do akceptiranja menice trasat nije u meničnopravnom odnosu i nije menični dužnik; trasant koji je do akceptiranja menice glavni menični dužnik od tada po-staje regresni dužnik i on se kao regresni dužnik može u regresnom postupku re-gresirati od akceptanta).

Akceptiranjem menice stvara se neoboriva pretpostavka prema svim kasnijim učenicima u menično-pravnom odnosu da je akceptant primio neku vrstu pokrića od trasanta u obimu akcepta (postojanje, odnosno davanje pokrića nije uslov prav-ne valajnosti menice). U principu trasat je uvek slobodan da odluči da li će akcep-tirati menicu ili ne. U praksi, može nastupiti nekoliko situacija: 1) trasant može da ima sa trasatom građanskopravni ugovor o akceptiranju, a da nema pokriće; 2) trasant može imati kod trasata pokriće, a da nema ugovor o akceptu; 3) trasant može imati kod trasata i pokriće i ugovor o akceptu; 4) trasant može da nema ni pokriće ni ugovor o akceptu. Nezavisno od ovih situacija, trasat je uvek slobodan da odluči da li će akceptirati menicu ili ne; čak, i u situaciji kada trasant ima kod trasata i pokriće i ugovor o akceptu (tada, se jedino može postaviti pitanje građan-skopravne odgovornosti trasata zbog neizvršenja ugovora o akceptu).

Akcept nije obavezna menična radnja, već menični poverilac (remitent ili in-dosatar) prezentira menicu na akcept da bi ustanovio da li će trasat prihvatiti nalog trasanata da plati po menici; imalac trasirane menice može je, sve do dospelosti, podneti na akceptiranje trasatu u mestu njegovog prebivanja. Međutim, od ovog načelno pravila postoje izuzeci: prvo, trasant može zabraniti podnošenje menice na akcept (npr. da bi u međuvremenu uredio sa trasatom pitanje meničnog pokrića; osim kad je u pitanju trasirana menica plativa kod trećeg lica ili u mestu različitom od mesta u kome trasat prebiva, ili kad je u pitanju trasirana menica na određeno vreme po viđenju); drugo, trasant može isto tako narediti da se menica ne podno-si na akceptiranje pre određenog vremena; treće, trasant može obavezati imaoca menice na podnošenje menice na akcept, naznačujući ili nenaznačujući za to rok (npr. da bi bio siguran da će trasat prihvatiti njegov nalog i isplatiti meničnu sumu); četvrto, i svaki indosant može narediti da se trasirana menica podnese na akcep-tiranje, naznačujući za to rok ili ne, osim kad je trasant u njoj zabranio da se ona podnosi na akceptiranje; peto, postoje posebne vrste menica koje se obavezno

352

podnose na akcept (domicilirana menica); šesto, menice koje dospevaju na od-ređeno vreme po viđenju, obavezno se podnose na akcept (menica trasirana na određeno vreme po viđenju mora se podneti na akceptiranje u roku od jedne go-dine od dana izdanja; trasant može ovaj rok skratiti ili odrediti duži; te rokove indosanti mogu skratiti); sedmo, menice koje dospevaju po viđenju ne podnose se na akcept. Praktično, volja meničnog poverioca/imaoca menice u pogledu odlu-čivanja da li će menicu prezentovati na akcept doplazi do izražaja kod menica koje dospevaju na određeni dan ili na određeno vreme od dana izdanja (ako trasant nije zabranio podnošenje menice na akcept). Imalac menice, dakle, može i sačekati da menica dospe i podneti je trasatu na naplatu.

Akcept mora biti bezuslovan (unošenje uslova u akcept, takav akcept čini ni-štavim, ali menica kao pravni akt ostaje punovažna).

Izjava o akceptu je neopoziva. Nakon što je potpisao akcept i predao menicu meničnom poveriocu, trasat ne može više povući izjavu o akceptu. Do tog trasat može opozvati avoj akcept tako što će precrtati izjavu o akceptu na meničnom pismenu.

Akcept mora biti dat na licu menice i neće biti punovažan ako je dat van me-ničnog pismena (zabrana tzv. skrivenog akcepta).

Akcept može biti puni (sadrži pored potpisa akceptanta i klauzulu prihvatam, priznajem, sa eventualnim fakultativnim elementima koji se odnose npr. na adre-su, datum, mesto akceptiranja) i blanko akcept (sadrži samo potpis akceptanta koji se stavlja na tačno određenom mestu/popreko, na dnu meničnog talona, ispod klauzule o meničnom plafonu).

Akcept može biti potpuni (akceptant prihvata obavezu da isplati ceo iznosa na koji glasi menica; što je i pretpostavka) i delimični (akceptant prihvata obavezu da isplati deo iznosa na koji glasi menica priznajem za sumu od ... ).575

U vezi sa akceptom važi sledeće: trasat može zahtevati da mu se menica pod-nese još jedanput sutradan posle prvog podnošenja na akceptiranje (tzv. delibra-cioni rok); imalac menice nije dužan da menicu koju podnosi na akceptiranje ostavi kod trasata; kad je trasirana menica plativa na određeno vreme po viđenju, ili kad na osnovu naročitog naređenja ima da se podnese na akceptiranje u određe-

575 U pravnoj literaturi postoje različia shvatanja o tome da li se menica može akceptirati na veži iznos od onoga koji je u njoj upisan. Po jednima, akcept se ne može dati na veći iznos od onog koji je označen u menici, jer akcept znači samo prihvatanje već datog naloga, a nalog se može prihvatiti samo u granicama u kojima je dat (Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekov-no pravo ... str. 75). Suprotno je shvatanje po kome menica može biti akceptirati na veći iznos od onog koji je u njoj označen, jer je stvar slobodne volje akceptanta na koji će se iznos oba-vezati, s tim da taj višak ne obavezuje regresne dužnika (M. Velimirović, Privredno pravo, Srpsko Sarajevo, 2001, str. 664.).

353

nom roku, onda akcept mora biti datiran danom kojega je dat, osim ako imalac menice zahteva da se datira danom kojega je menicu podneo na akceptiranje a ako se akcept ne datira, imalac menice, da bi održao svoja regresna prava protiv indo-sanata i trasanta, mora taj propust da ustanovi blagovremeno podignutim prote-stom; kad je u menici trasant kao mesto plaćanja označio neko mesto različito od onoga u kome trasat prebiva, ne imenujući lice kod koga treba da se izvrši isplata (domicilijat), onda trasat prilikom akceptiranja može označiti to lice a u suprotnom, smatra se da se akceptant obavezao da sam plati u mestu plaćanja; ako je menica plativa u mestu trasatovog prebivanja, ovaj može prilikom akceptiranja označiti adresu u tom mestu gde se isplata ima da izvrši (platište); i dr.576

Kod sopstvene menice nema akcepta, jer nema ni trasata. Izdavalac sopstvene menice je istovremeno glavni menični dužnik.

2.6.5. Intervencija kod menice

U slučaju da trasat odbije da akceptira menicu, ili ako akceptant, odnosno menični dužnik (trasant) ne isplati menicu iz bilo kog razloga, treće lice - interve-nijent može intervenisati tako što će akceptirati menicu ili platiti umesto lica za koga se interveniše/meničnom dužniku (na taj način se izbegava zahtev prema regresnim meničnim dužnicima; intervencija ima za cilj da se otkloni potreba za vršenjem regresnog postupka). Lice koje interveniše naziva se intervenijent, a lice za koje se interveniše naziva se honorat. U ulozi intervenijenta može se javiti bilo koje treće lice izvan menice, kao i sami menični obveznici, osim akceptanta; isto tako menični obaveznici ne mogu se pojaviti kao intervenijenti za lica prema kojima se pojavljuju kao menični dužnici. U ulozi intervenijenta se može pojavi-ti i trasat. Intervenisati se može za bilo kog meničnog dužnika protiv koga se može vršiti regres. Ne može se intervenisati za glavnog meničnog dužnika, kao ni za indosanta koji je menicu indosirao sa klauzulom bez obaveze. Ako se ne navede ime lica za koga se interveniše pretpostavlja se da se interveniše za trasanta. Na-značenje intervencija u menici može izvršiti trasant, indosant ili avalista; ne i glavni menični dužnik, jer bi to tada značilo sumlju u vlastito izvršenje preuzete menične obaveze. U jednoj menici može biti naznačeno i više intervenijenata, koji mogu intervenisati za iste ili različite dužnike.

Razlikuju se pozivna i spontana intervencija. Pozivna intervencija postoji kada izdavalac menice ili indosant naznači na menici ime lica kome će se menični poverilac obratiti ako trasat odbije da akceptira menicu ili glavni menični dužnik ne plati po menici. Najšire dejstvo ima pozivna intervencija kod koje je interve-nijenta odredio trasant, jer u tom slučaju ako intervenijent akceptira menicu, ne može se pre dospelosti istaći regresni zahtev prema regresnim dužnicima, a ako

576 Vidi, ZOM, čl. 20-28.

354

on isplati meničnu svotu onda se svi regresni dužnici oslobađaju menične obave-ze, a on ima pravo regersa prema intervenijentu. Ako je pak, intervenijenta odre-dio indosant ili avalista, onda imalac menice, ako takav intervenijent akceptira menicu ne može istaći regresni zahtev, pre dospelosti menice, prema tom regre-snom dužniku i licima čiji potpisi se nalaze na menici iza potpisa tog regresnog dužnika,. ali se može istaći regresni zahtev i pre dospelosti menice prema pretho-dnicima po menici tog dužnika; a ako je intervenijent isplatio menicu, ova lica se oslobađaju menične obaveze, a intervenijent može da vrši regres prema njegovim prethodnicima. Menični poverilac je, inače, tada dužan da se obrati intervenijentu sa zahtevom da ovaj akceptira menicu ili plati po menici, dok intervenijent nije obavezan da interveniše, bez obzira na neki prethodni dogovor koji ima sa menič-nim dužnikom. Spontana intervencija postoji kada ime intervenijenta nije uneto u menicu, ali određeno lice spontano izrazi nameru da interveniše. U tom slučaju, menični poverilac nije dužan da prihvati intervenciju.

Dalje, postoji podela na intervenciju zbog neakceptiranja i intervenciju zbog neisplate. Intervenciju zbog neakceptiranja, može se vršiti kad god je pre dospe-losti menice njen imalac ovlašćen na regres po menici koja se može podneti na akceptiranje; ne mogu se, dakle, intervencijom akceptirati menice čije je podno-šenje na akcept zabranjeno. Intervenient, kad akceptira menicu, odgovara prema njenom imaocu i prema indosantima koji dolaze za dužnikom za koga je interve-nisao onako kako taj dužnik odgovara. Po svom položaju intervenijent je menični dužnik, ali ne glavni, nego regresni i odgovara onako kako odgovara njegov ho-norat.577 Intervenciju zbog neisplate, isplata intervencijom može se vršiti u svima slučajevima u kojima je, bilo o dospelosti, bilo pre dospelosti, imalac menice stekao pravo na regres. Isplata intervencijom obuhvata celokupan iznos koji bi inače imao da izmiri onaj za koga se interveniše. Ona mora da se izvrši najdalje sutradan po poslednjem danu dopuštenom za podizanje protesta zbog neisplate. Imalac menice koji odbije isplatu intervencijom gubi regres protiv onih koji bi tom isplatom bili oslobođeni. Intervenijent, u materijalnom smislu, spada u regre-sne menične dužnike, tako da se prema njemu ne mogu isticati lični prigovori iz odnosa sa dotadašnjim imaocem menice. Intervenient-platac stiče prava koja pro-ishode iz menice protiv onoga za koga je platio i protiv onih koji su ovome po menici obvezani. Ali on ne može menicu dalje indosirati. Indosanti koji dolaze posle potpisnika za koga je plaćeno oslobođeni su obaveze. Kad više intervenien-ta ponude isplatu, prvenstvo ima onaj koji oslobađa najviše obveznika. Ako, znaj-ući za to, intervenient postupi protivno ovom pravilu, gubi regres protiv onih koji bi bili oslobođeni.578

577 Vidi, ZOM, čl. 55-57.578 Vidi, ZOP, čl. 58-62.

355

2.6.6. Aval

Aval (menično jemstvo) je menična radnja kojom određeno lice preuzima oba-vezu da će u slučaju da glavni ili koji drugi menični dužnik ne isplati meničnu svotu, to učiniti on sam. Aval se daje samo za isplatu menične svote ne i za akcept. Lice koje preuzima obavezu jemstva naziva se avalista a lice za koje se jemči/daje aval naziva se honorat. Izjava o avalu sa potpisom avaliste daje se na licu menice ili alonžu menice, unošenjem klauzule kao aval, er aval, kao garant i naznačenjem lica za koga se jemči. Ako se ne unese ime honorata, smatraće se da je jemstvo dato za glavnog meničnog dužnika. Avalista odgovara za isplatu me-nične svote čak i kad obaveza honorata iz nekog razloga nije punovažna, osim zbog formalnog nedostatka; za razliku od građanskopravnog jemstva, aval se ne odlikuje akcesornošću obaveze avaliste u odnosu na obavezu honorata, već se uspostavlja samostalni pravni odnos između imaoca menice i avaliste. Takođe, za razliku od građanskopravnog jemstva, gde važi pravilo supsedijernosti, u menič-nom pravu važi pravo solidarnosti, tako da se od avaliste može tražiti da isplati menični iznos i onda kada to nije prethodno traženo od honorata.

U ulozi avaliste može se pojaviti kako lice koje nije u meničnopravnom odno-su, tako i lice iz menice. U tom slučaju, međutim, ne može se avalirati za lica prema kojima je lice iz menice već menični dužnik, jer i bez avala ono već odgo-vara za isplatu menice. Tako, akceptant ne može biti avalista ni za jedno lice, a indosant ne može biti avalista za svoje sledbenike po menici. Trasant bi mogao biti avalista samo za akceptanta, a trasat dok ne akceptira menicu.

Avalista odgovara solidarno (rekli smo, avalista može biti pozvan da isplati meničnu svote nezavisno od svog honorata i pre njega ili zajedno sa njime), sa-mostalno (rekli smo, obaveza avaliste postoji i kad je obaveza honorata ništava; u ovoj situaciji avalista odgovara prema svim onim licima kojima bi bio odgovo-ran i honorat da je njegova obaveza punovažna) i neposredno (s tim da avalista može prema imaocu menice istaći sve prigovore, pa i subjektivne, koje može istaći honorat; isto tako, u regresnom postupku avaliste protiv honoratovih prethodnika oni mogu da ističu iste prigovore, pa i subjektivne, koje bi mogli isticati prema njegovom honoratu).

Avalista može preuzeti manju ili veću obavezu od honorata, ali ne i veću oba-vezu od menične svote.

Avalista odgovara onako kako odgovara njegov honorat. Praktično, ako je aval dat za trasanta, avalista odgovara kao prvi regresni dužnik; ako je aval dat za akceptanta, avalista odgovara kao i glavni menični dužnik; ako je aval dat za nekog indosanta, avalista odgovara kao indosant koji je u obavezi prema imaocu menice i svim sledbenicima, ali nije odgovoran prema svojim prethodnicima. To, takođe,

356

znači da trasantov avalista može koristiti prigovore iz osnovnog posla koje bi mogao koristiti i trasant (obrnuto, ako akceptant nije u nekom drugom pravnom odnosu sa imaocem menice, onda i njegov avalista može isticati samo prigovor iz menice, kao i prigovor kompenzacije svog duga po menici sa potraživanjem koje ima prema imaocu menice po nekom drugom pravnom poslu). Avalista odgovara za isplatu menice svim meničnopravnim sledbenicima lica za koje je aval dao. Protiv avaliste se ne podiže protest; avalista ne odgoavar za neosnovano obogaće-nje; avalista odgovara prema obimu svog avala.579

Avalista odgovara za isplatu menice svim sledbenicima honorata. Isplatom menice, avalista stiče prava svog honorata i može u regresnom postupku naplati-ti isplaćeni iznos bilo od svog honorata, bilo od svih honoratovih dužnika po menici.

Prema formi aval može biti: puni (sadrži klauzulu kao aval, er aval, kao garant, potpis avaliste, datum avalisranja, označenje honorata) i blanko (sadrži samo po-tpis avaliste; pravilo je da blanko aval pretpostavlja menični avala za trasanta; mora biti stavljen na lice menice ispod meničnog sloga). Prema sadržini aval se deli na: potpuni (daje se za celokupni iznos menične svote koja je izražena u me-ničnom pismenu) i delimični (daje se samo za deo menične svote).

Aval je sporedna menična radnja i, kao takva niuje nužna za postojanje i rea-lizaciju menično-pravnog odnosa.

2.6.7. Prezentacija menice

Prezentaciju menice vrši menični poverilac (remitent ili indosatar) podnoseći menicu trasatu ili drugom meničnom dužniku (akceptantu) na akcept ili na ispla-tu. Prezentacija je obavezna menična radnja kod naplate menice, jer menični po-verilac ne može naplatiti meničnu svotu ako meničnom dužniku ne pokaže (pre-zentira) menicu. S druge strane, prezentacija na akcept može izostati.

Prezentacija na akcept, predstavlja poziv trasatu da prihvati menični nalog izdavaoca menice. Prezentacija na akcept vrši se pre dospelosti menice. Posle toga nema svrhe da se menica akceptira, jer se može neposredno naplatiti. Od fakulta-tivnosti prezentacije menice na akcept postoji nekoliko izuzetaka: prvo, menice koje dospevaju na određeno vreme po viđenju moraju se prezentirati na akcept u dispozitivnom roku od godinu dana od dana izdavanja menice, budući da se jedi-no na ovaj način može utvrditi rok dospelosti menice stavljanjem datuma akcepta; drugo, trasant i indosanti mogu naložiti obaveznu prezentaciju menice na akcept (u ovom slučaju trasanat, odnosno indosant određuju rok za podnošenje menice na akcept i to najkasnije do roka dospelosti menice na naplatu); treće, trasant može


357

zabraniti podnošenje menice na akcept (trajno ili privremeno; u slučaju kad npr. nema pokriće kod trasata a nije siguran da će ga obezbediti). U slučaju kad je prezentacija menice na akcept obavezna, propuštanje roka za akceptiranje, vodi gubitku regresnih prava prema trasantu i prema svim ostalim meničnim dužnicima. Ako je klauzulu o obaveznoj prezentaciji uneo neki indosant, onda imalac menice gubi regresna prava samo prema tom indosantu. Menica se prezentira na akcept u trasatovom sedištu u redovnom radnom vremenu pre dospelosti menice (ako ne postoji neka posebna klauzula u menici). Kod prezentacije menice na akcept, trasat ima mogućnost da zahteva od imaoca menice da mu nakon prezentacije izvrši drugu prezentaciju sledećeg radnog dana, radi regulisanja odnosa sa trasan-tom u vezi sa pokrićem.

Prezentacija na isplatu, predstavlja poveriočev poziv akceptantu da izvrši is-platu menične svote. Ova prezentacija vrši se najranije na sam dan dospelosti menice, a najkasnije jednog do dva radna dana posle dana dospelosti. Prezentaci-ja na isplatu je uvek obavezna. Menica se može prezentirati na isplatu i trasatu koji je odbio davanje akcepta. Menica se prezentira u mestu plaćanja u akceptan-tovoj (odnosno trasatovoj) poslovnoj prostoriji, odnosno stanu u radno vreme (ako je reč o domiciliranoj menici, , prezentacija se vrši u sedištu domicilijanta). Pro-puštanje roka za prezentaciju menice na isplatu vodi gubitku svih regresnih prava prema svim meničnim dužnicima a u obavezi ostaje samo glavni menični dužnik, pod uslovom da je akceptirao menicu.

2.6.8. Isplata menice

Isplatu menice vrši glavni menični dužnik (to je pravilo). On to mora da učini odmah čim mu se menica prezentira na isplatu, o roku dospelosti, osim ako se na osnovu posebnog sporazuma glavnog meničnog dužnika i meničnog poverioca ne prolongira rok isplate menice. U tom cilju je neophodno uneti odgovarajuću kla-uzulu (produženo do ...), ili da postojeća menica bude povučena ili poništena, a da se umesto nje izda nova menica sa novim rokom dospelosti (u kojoj bi se mo-rali ponoviti sve klauzule, izjave i potpisi).

Glavni menični dužnik može izvršiti isplatu menične svote u celosti ili deli-mično. Ako glavni menični dužnik izvrši isplatu u celosti, oslobađaju se obaveza svi regresni dužnici i gasi se meničnopravni odnos. Ako meničnu svotu isplati intervenijent ili avalista za glavnog meničnog dužnika, on ima pravo regresa pre-ma trasantu. Ako glavni menični dužnik izvrši delimičnu isplatu menične svote, onda se regresni dužnici delimično oslobađaju obaveze. Inače, menični poverilac je dužan da primi delimičnu isplatu (to zbog toga što je poverilac dužan da omo-gući dužniku da smanji dug koji se sastoji u novcu, jer se njemu time ne nanosi šteta a položaj dužnika se olakšava).

358

Pre isplate menični dužnik, koji plaća menicu, proverava formalnu legitimaci-ji meničnog poverioca tj. proverava identitet poverioca kao i to da li je menični poverilac stekao to svojstvo na osnovu neprekinutog niza indosamenata u menič-nom pismenu (ili uredne građanskopravne cesije). Neprekinuti niz indosamenata postoji kada je lice koje je indosant u narednom indosamentu indosatar u pretho-dnom (npr. ako Janko Janković prenosi menicu indosamentom na Petra Petrovića, u narednom indosamentu mora da se pojavi Petar Petrović kao lice koje vrši pre-nos na novog indosatara; ovo je potrebno da bi menični dužnik bio siguran da u međuvremenu menica nije bila izgubljena, ukradena, odnosno da je menični po-verilav stekao zakonitim pravnim poslom). Nije potrebno proveravati materijalnu legitimaciju imaoca menice (pretpostavka je da je reč o zakonitom i savesnom imaocu menice). Ako je, međutim, isplatioc postupio zlonemarno ili s grubom nepažnjom i isplatio nezakonitom imaocu menicu, ne gasi se njegova obaveza prema zakonitom i savesnom imaocu, odnosno poveriocu po menici. Ako se me-nični iznos isplati u celosti, to treba naznačiti u menici i menicu predati meničnom dužniku koji je isplatio menicu. Ako se ne postupi tako, postoji opasnost ponovnog stavljanja menice u promet, što bi moglo da stvori obavezu da glavni dužnik po-novo plati istu menicu savesnom imaocu. Delimična isplata se konstatuje obave-zno u menici; u suprotnom postoji opasnost ponovnog plaćanja savesnom imaocu, a to je potrebno i radi vršenja regersnih prava. Ako je menica izdata u više prime-raka, isplatilac menice ima pravo, prilikom potpune isplate menice, da zahteva predaju onog meničnog primerka na kome se nalazi klauzula o akceptu; u protiv-nom isplatilac – akceptant može platiti menicu još jedanput pošto se njegova obaveza ne gasi sve dok mu se ne predaju svi akceptirani primerci po kojima je obavezan.

Menica se, po pravilu, plaća o roku dospelosti. U slučaju da, menični dužnik ponudi poveriocu isplatu menice i pre njene dospelosti, menični poverilac to može da prihvati ali nije obavezan. Menični dužnik koji plaća menicu pre dospelosti čini to na svoju opasnost i štetu.580 U slučaju propuštanja roka za prezentaciju menice na isplatu, svaki dužnik je ovlašćen da meničnu svotu položi u mestu plaćanja kod prvostepenog redovnog suda, a ako ovog nema, kod nadležnog organa uprave opštinske skupštine na trošak, opasnost i štetu imaoca menice.

Ako menični iznos ne isplati glavni menični dužnik, tada dospeva obaveza regresnih meničnih dužnika (nakon prethodnog protesta i eventualne notifi kacije), s tim da menični poverilac može koristiti i tužbu protiv glavnog meničnog dužni-ka. Regresni dužnici mogu isplatiti menicu samo u celosti.

580 Više, R. Houin, Droit commercial, Paris, 1981, str. 277; ZOM, čl. 39. st. 1. i 2.

359

2.6.9. Protest kod menice

Ako trasat odbije da akceptira menicu ili glavni menični dužnik (akceptant, trasant, odnosno izdavalac sopstvene menice) ne plati menicu, menični poverilac je dužan da protestuje menicu kako bi očuvao svoja prava prema ostalim meničnim dužnicima. Protest je menična radnja kojom imalac menice na verodostojan način utvrđuje da je njegov pokušaj izvršenja određene menične radnje (akceptiranje, isplata) ostao bezuspešan.581

Protest se podiže kod nadležnog opštinskog suda prema sedištu lica protiv koga se podiže (prema zakonu o izmenama Zakona o menici iz 1996. godine protest se može podići i kod pošte582). Rokovi za protest su veoma kratki (protest zbog ne-isplate može se podići najkasnije dva radna dana pošto je menica dospela na na-platu; protest zbog neakceptiranja mora se podići u rokovima određenim za ak-ceptiranje ili ako je menica podneta na akcept poslednjeg dana roka, onda se ptotes mora podići narednog radnog dana). Lice koje podnosi protest (protestant) podnosi menicu sudu sa zahtevom da se izvrši određena menična radnja. Protestni organ (sud) o tome obaveštava protestata (lice od koga se zahteva da izvrši od-ređenu meničnu radnju) sa pozivom da izvrši traženu meničnu radnju. Ako prote-stat izvrši radnju, protestni organ to konstatuje na menici i menicu predaje ovla-šćenom licu. Ako protestat odbije da izvrši traženu radnju, sud će vratiti menicu protestantu, a predaće mu i protesnu ispravu koja predstavlja javnu ispravu. Sve ove radnje protestni organ upisuje, kao i sadržaj protesta, u protestni registar koji predstavlja javnu knjigu.

U slučaju propuštanja protesta, menica postaje prekludirana, odnosno gube se prava prema regresnim dužnicima. Protest može izostati u slučajevima predviđe-nim zakonom (kada je podignut protest zbog neakceptiranja, a nije izvršeno ak-ceptiranje, onda nije potrebna ni prezentacija na isplatu, niti protest zbog neispla-te; kada se može vršiti regres pre dospelosti menice; kada se zbog više sile ne može podići u propisanim rokovima, ako viša sila traje duže od 30 dana) ili ako je nje-gova neobaveznost ugovorena (u menicu se unesi klauzula bez protesta) i tada imalac menice zadržava prava prema regresnim dužnicima i bez podizanja prote-sta.

Od neobaveznosti podizanja protesta razlikuje se institut zamene protesta. Na-ime, ako trasant u slogu menice ne zahteva da protest bude u obliku javne isprave, protest zbog neakceptiranja ili neisplate može, po pristanku imaoca menice, biti zamenjen pismenom izjavom na menici onog lica od koga je zahtevano činjenje (trasat, akceptant, domicilijat, adresat po potrebi ili intervenient). Izjava ovih lica

581 O pojmovnom određenju protesta u pravnoj teoriji, Vidi, Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 621, i tamo korišćenu literaturu.

582 Vidi, ZOM, čl. 69.

360

mora biti datirana, potpisana i u protestnom roku uneta u registar protesta, o čemu protestni organ stavlja potvrdu na protestvovanoj menici ili alonžu. Za tzv. baga-telne menice uvodi se mogućnost pojednostavljenja protesta tako što protestni organ, umesto protesta, preporučenim pismom dostavi prepis menice svima me-ničnim dužnicima, s napomenom da je menica protestvovana, što se konstatuje upisom u registar i o čemu se izdaje odgovarajuća potvrda. 583

Postoji nekoliko vrsta protesta: protest zbog neakceptiranja ili delimičnog ak-ceptiranja (podiže se u rokovima koji su predviđeni za prezentaciju menice na akcept); protest zbog nedatiranja akcepta (podiže imalac menice koja dospeva na određeno vreme po viđenju, ako prilikom akceptiranja nije na menici stavljen datum akcepta, prema kome bi se utvrdila dospelost menice); protest zbog neispla-te (podiže se kada je akceptant odbio da isplati menicu; podiže se u rokovima određenim za prezentaciju menicu na isplatu, odnosno najkasnije dva dana nakon dospelosti za naplatu; ako je menica plativa po viđenju, protest se tada podiže u rokovima određenim za prezentaciju menice na akcept/viđenje); perkvizicioni protest, protest zbog neisplate protesnih troškova, intervencijski protest, amorti-zacioni protest.584

2.6.10. Notifi kacija kod menice

Menična notifi kacija je menična radnja kojom menični poverilac/imalac me-nice obaveštava regresne menične dužnike o odbijanju akceptiranja menice (ili delimičnog akceptiranja) ili naplate/isplate menice (ili delimične naplate) i da je zbog toga blagovremeno podigao menični protest. Razlikujemo notifi kaciju zbog neakceptiranja (obaveštavanje regersnih dužnika da je podignut protest zbog toga što trasat ili intervenijent nije akceptirao ili je delimično akceptirao menicu) i notifi kaciju zbog neisplate ili delimične isplate (obaveštavanje regersnih dužnika da je podignut protest zbog toga što glavni menični dužnik nije isplatio menicu ili je delimično isplatio). Osnovna svrha notifi kacije jeste obaveštavanje regresnih dužnika o odbijanju akceptiranja (ili delimičnog akceptiranja menice), odnosno o neisplati meničnog iznosa i podizanju meničnog protesta zbog toga, kako bi re-gresni dužnici obavili akceptiranje, odnosno isplatu i na taj način se izbegli ili umanjili troškovi regresnog postupka.

Notifi kacija kod menice se sprovodi tako što menični poverilac obaveštava svog neposrednog indosanta i trasanta, u roku od 4 radna dana od dana podizanja protesta, odnosno podnošenja menice na naplatu. Svaki indosant, dalje obavešta-va svog indosanta (i njegovog avalistu), u daljem roku od 2 radna dana (o podi-gnutom protestu se ne obaveštava indosant koji je uneo klauzulu bez moje obave-

583 Vidi, ZOM, čl. 77. 584 Više, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 848-849.

361

ze). Obaveštavanje teče po istom principu sve dok ne bude obavešten poslednji u nizu a to je trasant, odnosno izdavalac menice. Obaveštavanje trasanta ima za cilj da on isplati menicu i tako smanji regresne troškove, budući da je on odgovoran svim regresnim dužnicima. Ako koji od indosanata nije označio svoju adresu ili ju je označio nečitko, dovoljno je da se izveštaj pošalje indosantu koji mu pretho-di. Ko ne da obaveštenje u naznačenom roku, ne gubi zbog toga svoja menična prava, ali za štetu koja nastane usled njegovog propuštanja, on odgovara do visi-ne menične svote (prema tome, notifi kacija nije obavezna menična radnja, a na-knada štete ne može preći menični iznos585).586

2.6.11. Menični regres

Ako trasat odbije da akceptira menicu (potpuno ili delimično) ili akceptant ne plati, ili delimično plati meničnu svotu, menični poverilac se može obratiti ostalim meničnim dužnicima za naplatu menične svote. Menični regres je pravno moguć samo ako se prethodno delimično ili potpuno odbijanje akceptiranja kao i deli-mično ili potpuno odbijanje isplate utvrdi javnom ispravom (protest zbog neak-ceptiranja ili zbog neisplate); u suprotnom, menični regres nije moguć i menični regresni dužnici se oslobađaju menične obaveze.

Pravilo je da se menični regres sprovodi posle dospelosti menice (po dospelo-sti menice ona se podnosi na isplatu glavnom meničnom dužniku, a ako ovaj ne izvrši isplatu, podiže se protest, pa tek nakon toga menični regres postaje puno-važan); međutim, od ovog pravila postoje izuzeci, odnosno menični regres se može realizovati i pre dospelosti menice: prvo, ako su ispunjeni uslovi za vršenje regre-sa zbog neakceptiranja ili delimičnog akceptiranja (u ovom slučaju nema glavnog meničnog dužnika ili ga ima za deo menične svote, te da bi imalac menice reali-zovao svoja regresna prava pre roka dospelosti menice potrebno je da je istu podneo na akcept, da je trasat odbio da je akceptira u celini ili delimično i da je podignut protest zbog neakceptiranja ili delimičnog akceptiranja menice kako bi se javnom ispravom utvrdile ove činjenice); drugo, u slučaju stečaja, odnosno likvidacije otvorene nad imovinom trasata, pre ili posle akceptiranja, kao i u slu-čaju stečaja, odnosno likvidacije otvorene nad imovinom trasanta menice koja se ne sme podneti na akceptiranje, imalac menice može vršiti regres kad podnese sudsko rešenje o otvaranju stečaja, odnosno likvidacije (u ovom slučaju potrebno podizati menični protest, jer je oglas o otvaranju stečajnog postupka ili likvidaci-onog postupka već javno objavljen pa nije potrebno posebno utvrđivati tu činjenicu).587

585 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 713.586 Vidi, ZOM, čl. 44.587 Više, Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 625-626.

362

Učesnici u regersnom postupku su regresant (lice koje ističe regresni zahtev; prvi regresant) i regersat (regresni dužnik prema kome je upućen regresni zahtev za akceptiranje menice, odnosno isplatu menične svote). Prvi regresant je imalac menice (remitent, odnosno poslednji indosatar) a potom regresni dužnici koji je u regresnom postupku iskupe menicu (iskupilac menice). Regresati su indosanti (ako nisu uneli klauzulu bez moje dalje obaveze), trasant, avalisti trasanta i indosanta, kao i intervenijenti trasanta i indosanta. Trasant može biti regresant u meničnom postupku u odnosu na akceptanta od koga je primio pokriće anije platio menicu ili je delimično platio.588 Indosanti su regersanti u odnosu na svoje prethodnike po menici, a avalisti i intervenijenti za svoje honorate i njihove menične dužnike. Akceptant ne može da bude regresant, jer isplatom menice oslobađa obaveze sve ostale menične dužnike. Regresni dužnik koji iskupi menicu u regresnom postup-ku, od regresata postaje regresant u odnosu na svoje menične dužnike.

Svi potpisnici menice su solidarni menični dužnici, tako da je svako od njih stavljanjem svog potpisa jednostrano preuzeo obavezu da će menicu isplatiti ako to ne učini glavni menični dužnik. Regresant, ako su ispunjeni uslovi za vršenje regresa, ima pravo da zahteva isplatu regresne svote od jednog, nekolicine ili svih regresata/solidarnih meničnih dužnika. Pri tome menični poverilac/regresant nije dužan da se pridržava određenog redosleda u obraćanju meničnim dužnicima, već im se može obraćati za naplatu meničnog duga po svom nahođenju, birajući ona lica za koja smatra da će od njih najlakše naplatiti dug. Mogućnost meničnog poverioca da preskače pojedine dužnike i prvo se obraća za naplatu njihovim prethodnicima po menici naziva se tzv. skokoviti regres. Prilikom regresa dolazi do procesa tzv. prevaljivanja menice. Regresni dužnik koji je isplatio menični dug, postaje regresant/iskupilac menice/menični poverilac i on se onda obraća sa re-gresnim zahtevom svojim prethodnicima po menici/regresatima. Ovaj sistem ima svoj red i ide dotle dok menicu ne isplati trasant neakceptirane menice, odnosno akceptant akceptirane menice.

U regresnom postupku važno je i pitanje troškova regresnog postupka. Regre-sant može od regresata zahtevati ne samo isplatu menične svote nego i naknadu troškova koje je snosio u vezi sa regresom. Tako se menični dug uvećava, sve dok ga ne isplati akceptant ili izdavalac menice i on može biti veći od meničnog izno-sa. Regresni zahtev, takođe obuhvata, pored meničnog iznosa i kamatu na menič-ni iznos, koja se obračunava od dana dospelosti menice do dana podnošenja re-gresnog zahteva. Ako se menični regres vrši pre dospelosti menice, od menične svote odbiće se kamata od dana naplate menice u regresnom postupku pa do dana dospelosti menice. Regresni dužnik koji je isplatio meničnu svotu ovlašćen je da zahteva da mu se preda menica zajedno sa protestom i računom na kome je po-


363

tvrđena isplata. Takođe, svaki indosant, koji je iskupio menicu, može prebrisati svoj indosament i indosamente indosanata koji posle njega dolaze.

Regres se može sprovoditi dobrovoljno (nakon obaveštenja da glavni menični dužnik isplatio menični iznos i da je podignut protest zbog neisplate, regresni dužnici mogu isplatiti menični iznos kako bi se izbegli ili umanjili troškovi regre-snog postupka, ovo je naročito važno za trasanta i u njegovom je interesu da is-plati meničnu svotu, jer će svi troškovi regresnog postupka na kraju pasti na nje-ga) ili putem regresne tužbe.

Isplata regresne svote, umesto regresnog zahteva za isplatu meničnog iznosa, može da se realizuje i tzv. povratnom menicom. Naime, svako ko ima pravo da vrši regres može, ukoliko nije protivno ugovoreno (klauzulom u izvornoj menici o zabrani izdavanja ove menice, koja deluje prema svim potpisnicima menice ako je uneo trasant, odnosno ako je unese neki od indosanata onda deluje samo prema njemu), da se naplati pomoću nove menice trasirane po viđenju na koje od lica njemu odgovornih i plative u mestu prebivanja toga lica (povratna menica). Po-vratna menica obuhvata, pored regresne svote (meničnog iznosa, troškova koje je regresant snosio u vezi sa regresom i kamate na menični iznos) još i propisanu kurtažu, kao i taksu za povratnu menicu. Ako lice na koje je vučena ova menica/regresni dužnik/retrasat isplati povratnu menicu, ima pravo da zahteva da mu iz-davalac ove menice/retrasant prema prvobitnu menicu, povratnu menicu, protest i potvrdu o izvršenoj isplati menične svote. Retarsat nema obavezu da isplati ovu menicu i tada regresant ima pravo da podigne regresnu tužbu kako protiv retrasa-ta, odnosno lica na koje je vukao povratnu menicu tako i protiv ostalih prethodni-ka po menici.589

2.7. Menične tužbe i menični prigovori

Menične tužbe - ako glavni menični dužnik, niti regresni dužnici ne plate me-ničnu svotu imaocu menice, imalac menice (menični poverilac) ima pravo da podigne meničnu tužbu. Ako tuži radi naplate menične svote glavnog meničnog dužnika onda se radi o glavnoj (redovnoj) meničnoj tužbi, a ako tuži regresne dužnike onda se radi o regresnoj meničnoj tužbi. Glavna menična tužba može se podneti u roku od tri godine od dospelosti menice, a regresna tužba u roku od jedne godine od dana protesta, odnosno dospelosti ako protest nije obavezan. Regresni menični dužnici mogu jedan protiv drugog podnositi tužbe u roku od šest meseci od dana iskupljenja menice. Menični sporovi se odlikuju hitnošću, tako da menični poverilac relativno brzo može da realizuje svoje potraživanje u sudskom postupku. Menična tužba je mandatna tužba, na osnovu koje predsednik veća izdaje platni nalog. Platni nalog se izdaje automatski bez održavanja ročišta. 589 Ibid.

364

Platni nalog ne može da se izda na osnovu blanko menice, pa zato poverilac blan-ko menicu mora prethodno da popuni. Uz regresnu meničnu tužbu mora da se priloži protest; u suprotnom sud će pozvati tužioca da u roku koji sud odredi pod-nese protest, a ako protest u tom roku ne bude dostavljen sudu, sud će meničnu tužbu odbaciti. Ako se radi o tužbi jednog regresnog dužnika protiv drugog regre-snog dužnika, tužilac mora priložiti priznanicu kojom dokazuje da je dug platio.

Menični prigovori - tuženi može na izdati platni nalog u roku od 3 dana uloži-ti prigovor, čime se otvara menični spor po pravilima parničnog postupka. Prigo-vori mogu biti objektivni i subjektivni. Objektivni su oni prigovori koji nemaju svoj osnov u ličnom odnosu dužnika i poverioca po menici, već proističu iz samog meničnog pismena. Objektivne menične prigovore delimo na prigovore koje može isticati svaki menični dužnik protiv svakog imaoca menice (npr. nedostatak bitnog meničnog elementa, da je menica prejudicirana, da je menicu isplatio glavni me-nični dužnik, da je menično pismeno neispravno), prigovore koje može isticati samo određeni menični dužnik prema svakom imaocu menice (npr. da na menici nema njegovog potpisa, da je njegov potpis falsifi kovan, da je lice koje je umesto njega popunilo menicu bilo bez punomoćja, da menični dužnik nije bio menično sposoban u vreme potpisivanja menice, da se radi o tzv. rekta menici, da je meni-ca prema njemu zastarela, da je menica preinačena posle njegovog potpisivanja), i prigovore koje može isticati svaki menični dužnik prema određenom imaocu menice (npr.nedostatak aktivne legitimacije na strani poverioca, odnosno da nije zakoniti imalac menice). Subjektivni prigovori su oni prigovori koji imaju svoj osnov u ličnom odnosu između određenog dužnika i određenog poverioca, tako da ih može isticati samo određeni menični dužnik prema određenom meničnom poveriocu (npr. da nije izvršen osnovni pravni posao, da nije primljeno menično pokriće, da je blanko menica popunjena suprotno sporazumu sa izdavaocem me-nice, prigovor nedostatka volje i dr.).

2.8. Amortizacija menice

Amortizacija menice je vanparnični sudski postupak proglašenja nestale ili oštećene menice nevažećom u cilju očuvanja meničnih prava prema određenim meničnim dužnicima. Amortizovati se može, pored, izvorne menice i kopija (bu-dući da kopija može biti indosirana i avalirana na isti način i sa istim dejstvom kao i izvorna menica - da bi se ostvarila eventualna prava iz neosnovanog obo-gaćenja), kao i nestala prejudicirana menica (jer se amortizacijom omogućava predlagaču podizanje tužbe zbog neosnovanog obogaćenja). U pravnoj teoriji sve je zastupljeniji stav da se može amortizovati i blanko menica.590

590 Više, Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekovno pravo ... str. 125.

365

Predlagač amortizacije menice može biti imalac menice, ili njegov punomoćnik, lice koje je iskupilo menicu u regresnom postupku, ili cesionar. Postupak za amor-tizaciju menice pokreće ovlašćeni predlagač svojim predlogom nadležnom sudu mesta plaćanja.

Predlog za amortizaciju menice mora da sadrži glavnu sadržinu menice uz dokaze o verovatnosti meničnih prava (da je predlagač tu menicu imao ili da mu na osnovu ove pripada neko pravo). Ako sud oceni da su podneseni dokazi do-voljni izdaće oglas u kome će izložiti glavnu sadržinu nestale menice i kojim poziva svako lice kod koga se ta menica nalazi da je u roku od 60 dana od dana objavljivanja oglasa preda sudu.

Ako se menica na ovaj način pronađe i preda sudu amortizacioni postupak se obustavlja i predaje se menica predlagaču u cilju korišćenja njegovih prava. Ako se menica pronađe ali se ne vrati sudu zastaje se sa amortizacionim postupkom uz upućivanje predlagača amortizacije na poseban postupak (podnošenje tzv. svojin-ske tužbe). Ako se na ovaj način, pak, menica uopšte ne pronađe, sud će rešenjem menicu proglasiti nevažećom i o tome izveštava akceptanta, trasanta neakceptira-ne menice ili trasanta koji je zabranio podnošenje menice na akceptiranje (sta-vljajući mu do znanja da meničnu svotu može isplatiti predlagaču amortizacije). Sud će o amortizaciji menice izvestiti i predlagača, kao i sva imenovana lica u menici. Završetkom amortizacionog postupka i izdavanjem rešenja o amortizaci-ji uz proglašenje menice nevažećom zadržavaju se menična prava prema akcep-tantu, kao i prema trasantu neakceptirane menice. Ostali potpisnici menice (regre-sni dužnici) oslobađaju se u potpunosti od svoje menične obaveze.

2.9. Neosnovano obogaćenje u meničnom pravu

Do neosnovanog (neopravdanog) obogaćenja u meničnom pravu može doći u dva slučaja: prvo, kad je menično potraživanje zastarelo, pa je zbog toga imalac menice bio sprečen u ostvarivanju svog prava iz menice; drugo, usled prejudici-ranja, odnosno kad je imalac menice propustio da u određenom roku izvrši zako-nom određenu radnju.591

U prvom slučaju, može se podići se tužba zbog neosnovanog obogaćenja protiv trasanta (trasant se neosnovano obogatio ako je primio izvršenje obaveze remitenta, ali nije obezbedio pokriće za isplatu remitentu o dospelosti menice), akceptanta (akceptant se neosnovano obogatio kad je trasant je dao pokriće a akceptant nije o dospelosti plati meničnu svotu imaocu menice), indosanta (indo-sant se neosnovano obogatio ako je prenoseći menicu na svog indosatara primio od njega novčanu svotu koja odgovara meničnoj svoti). U drugom slučaju, kod

591 Vidi, ZOM, čl. 85.

366

prejudicirane menice, u meničnoj obavezi ostaje samo glavni menični dužnik, protiv koga se može podići redovna menična tužba, ali s egubi menično potraži-vanje prema regresnim meničnim dužnicima. U ovom slučaju, protiv regresnih meničnih dužnika (indosanata, i eventualno trasanta) može se podneti jedno tužba zbog neosnovanog obogaćenja, koja po svojoj pravnoj prirodi predstavlja građan-sko-pravnu tužbu. Tužba zbog neosnovanog obogaćenja ne može se ni u kom slučaju podići protiv avaliste i interventijenta (oni zbog prirode svojih funkcija kod menice ne mogu da se neosnovano obogate).

Neosnovano obogaćenje se ne pretpostavlja nego da se dokazuje; tužilac je dužan da dokaže svoje pravo, odnosno da se tuženi neosnovano obogatio. Ova tužba se može podneti i u slučaju kada je menica prethodno amortizovana, na osnovu odluke suda o amortizaciji. Rod za podnošenje tužbe zbog neosnovanog obogaćenja je tri godine, računajući od dana kada je nastupila zastarelost meničnih potraživanja, odnosno od dana kada je menica postala prejudicirana.

2.10. Zastarelost kod menice

Menična potraživanja, kao i sva druga potraživanja, mogu zastarevaju. Ako imalac menice u određenom roku ne zatraži od dužnika isplatu menične svote, on to potraživanje više neće moći naplatiti sudskim putem.

U meničnom pravu postoje tri različita roka zastarelosti: prvo, potraživanja imaoca menice prema glavnom meničnom dužniku zastarevaju za tri godine, ra-čunajući od dospelosti; drugo, menično-pravni zahtevi imaoca menice protiv in-dosanata i protiv trasanta, kao i avalista io intervenijenata za ova lica zastarevaju za godinu dana, računajući od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba "bez troškova", onda od dospelosti menice, treće, menič-no-pravni zahtevi indosanata jednih protiv drugih i protiv trasanta, kao i zahtevi avalista i intervenijenata za indosante i trasanta protiv svog honorata i njemu odgovornih meničnih regresnih dužnika zastarevaju za šest meseci, računajući od dana kad je menica dobrovoljno iskupljena ili od dana kad je protiv regresnog dužnika podignuta tužba.592

2.11. Blanko menica

Blanko menica je menica čiji bitni elementi nisu popunjeni u momentu izda-vanja (iznos menične svote, ime remitenta, datum izdavanja, rok dospelosti), vo-ljom svog izdavaoca, a koja je predata meničnom poveriocu s ovlašćenjem da je kasnije popuni saglasno sporazumu s izdavaocem. Za postojanje blanko menice, pored menične isprave sa oznakom menica, potreban je potpis akceptanta ili potpis 592 Vidi, ZOM, čl. 78.

367

izdavaoca. Pored toga, potrebna je i predaja menice poveriocu sa ovlašćenjem da je kasnije popuni saglasno sporazumu sa izdavaocem (odnosno saglasno sporazu-mu iz osnovnog posla radi kojeg je izdata, ako ne postoji poseban sporazum o popuni).593

Blanko menica proizvodi pravno dejstvo od momenta izdavanja. U praksi, najčešće se blanko menica i ne popunjava i to ako služi za obezbeđenje kredita iz osnovnog posla koji se uredno izvršava ili ako se daje kao depozitna ili kauciona ili garancijska menica za obezbeđenje izvršenja ugovora.594 Kada se blanko me-nica popunjava (npr. ako se ne izvršava obaveza iz osnovnog posla radi čijeg je obezbeđenje izdata), ona mora biti popunjena najkasnije u trenutku podnošenja na isplatu.595 Pravo na popunu blanko menice ne zastareva, ali je dozvoljeno ugo-voriti rok do kog se može blanko menica popuniti. Pravo na popunu prenosi se prenosom ove menice, stečajem ili nasleđivanjem. Na osnovu blanko menice ne može se podići menični protest ili menična tužba, niti sud može izdati izvršnu ispravu.

Najčešći prigovori koji se mogu javiti u vezi sa ovom menicom su popuna suprotno sporazumu sa izdavaocem, a u nedostatku ovog sporazuma saglasno uslovima i rokovima iz osnovnog posla;596 prigovor ništavosti osnovnog posla na osnovu koga je izdata; prigovor da je menica data na ime kaucije, garancije ili depozita; odsustvo volje za stvaranje menične obaveze, odnosno izlazak menice iz državine izdavaoca suprotno njegoovj volji; prigovor preinačenja i falsifi kova-nja blanko menice.597 Ovi prigovori se mogu istaći kako licu kome je blanko menica predata od izdavaoca tako i trećem nesavesnom licu na koga je preneta. Prema trećem savesnom licu (savesnost je pretpostavka) mogu da se istaknu samo prigovori koji proističu iz menične isprave.

2.12. Domicilirana menica

Pod domiciliranom menicom podrazumena se menica u kojoj je označeno da će biti plativa u nekom drugom mestu, različitom od sedišta trasata, odnosno menica u kojoj je označeno da će biti plativa kod kojega trećeg lica, bilo u mestu u kome trasat ima sedište, bilo u kojem drugom mestu.598

593 Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekovno pravo ... str. 167.594 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 859.595 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 694.596 Načelan stav broj 4/81 usvojen na zajedničkoj sednici Saveznog suda, vrhovnih sudova repu-

blika i pokrajina i Vrhovnog vojnog suda; Bilten sudske prakse Saveznog suda, br. 14, januar-juni, 1981, str. 23.

597 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 415.598 Vidi, ZOM, čl. 4. O pojmu domicilirane menice, u pravnoj teoriji, Vidi, Bajalović, Menično i

čekovno pravo FHRJ, Beograd, 1958, str, 17; Gospavić, Osnovi meničnog prava, Beograd,

368

Kada se govori o domiciliranoj menici bitno je, pre svega, uočiti dva momen-ta: prvi, mesto plaćanja menice; drugi, lice koje vrši plaćanje. Mesto plaćanja menice može biti različito od trasatovog sedišta određenog u menici; znači meni-ca neće biti isplaćena u mestu sedišta trasata, odnosno u mestu koje je u menici označeno pored trasatovog imena, već u nekom drugom mestu označenom u me-nici - domicilu; domicil je mesto označeno u menici u kome će se izvršiti isplata menične svote a koje je različito od trasatovog sedišta označenog u menici. Ako domicil nije označen u menici, menica ipak može biti domicilirana kada je lice koje ima izvršiti isplatu menice različito od trasata bez obzira da li se isplata ima izvršiti u sedištu trasata ili u nekom drugom mestu. Dakle, u ovom slučaju lice koje vrši isplatu menice nije trasat bilo da se isplata menice vrši u sedištu trasata ili nekom drugom mestu različitom od mesta sedišta trasata. Ovde se javljaju dva lica: domicilijant (lice koje domicilira menicu; to je isključivo trasant; to može učiniti tako što u menicu unosi klauzulu plaćanje u ... ili tako što samo odredi domicil - mesto plaćanja menice koje je različito od trasatovog sedišta označenog u menici; trasat- akceptant je ovlašćen da naznači treće lice/domicilijata koje će isplatiti menicu u domicilu označenom od trasanta; ukoliko trasat-akceptant ne označi domicilijata, menica se prezentira na isplatu trasatu u označenom domici-lu, a ne u njegovom sedištu) i domicilijat (lice koje vrši isplatu menične svote umesto trasata; određuje ga, po pravilu, trasat- akceptant pod uslovom da je trasant odredio domicil, a u nekim slučajevima to može učiniti i trasant; domicilijat se može nalaziti u istom mestu gde je i sedište trasata ili u nekom drugom mestu; domicilijat nije u menično-pravnom odnosu, odnosno nije menični dužnik i ne preuzima nikakvu menično-pravnu obavezu, jer on nije potpisnik menice i na njega se ne mogu primeniti menična pravila; on se nalazi u građansko-pravnom odnosu sa trasatom umesto koga isplaćuje menicu, imalac menice, tako, dužan je da traži isplatu menične svote od domicilijata ali ga menično-pravnim sredstvima ne može prinuditi na to, domicilijat može biti i svaki imalac menice, pa čak i trasant; praktično obaveza iz ovakve menice od tražljive postaje donosiva, jer imalac menice, kad je ujedno i domicilijat, treba da od trasata-akceptanta dobije pokriće do dospeća menice za naplatu a ne da prezentira menicu trasatu na napltu).599

U poslovnoj praksi, domiciliranje menice se naročito vrši kad se menica izda-je radi obezbeđenja nekog kupoprodajnog ugovora gde je ugovoreno plaćanje putem dokumentarnog akreditiva. Prodavac izdaje menicu po sopstvenoj naredbi koju trasira na akreditivnu banku kao trasata, a u toj menici označava svoju po-slovnu banku kao domicilijata a kao mesto plaćanja svoje sedište. U poslovnoj praksi, po pravilu, kao domicilijat se pojavljuje poslovna banka kod koje i trasat

1940, str. 73; Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekovno pravo ... str. 53.599 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 413.

369

i imalac menice imaju svoje račune i koja je ovlašćena da za njih vrši isplate i uplate.600

Pojam domicila i domicilijata treba razlikovati od pojma platišta. Naime, pla-tiše je samo određivanje bliže adrese unutar označenog mesta plaćanja i njega je ovlašćen da naznači trasat prilikom akceptiranja menice, ako je menica plativa u njegovom sedištu (prema tome, o dospelosti menice, imalac menice radi naplate menične svote mora potražiti trasata-akceptanta na adresi koju je ovaj posebno naznačio - platiše).

2.13. Sopstvena menica

Sopstvena menica je takva menica kod koje se njen izdavalac obavezuje da će o dospleosti menice isplatiti menični iznos meničnom poveriocu - remitentu, od-nosno licu na koga je menica preneta naredbom od strane meničnog poverio-ca.601

Između sopstvene menice i trasirane menice (o kojoj je, pre svega, do sada bilo reči) postoje brojne sličnosti602, ali, jasno postoji i niz značajnih razlika: kod sop-stvene menice dolazi do konfuzije trasanta i trasata, tako da postoje samo dva lica izdavalac menice i remitent; nema naredbe trećem licu da isplati meničnu svotu, već se sam izdavalac lično obavezuje meničnom poveriocu da isplati meničnu svotu, tako da je on glavni menični dužnik; sopstvena menica ne sadrži bezuslov-ni nalog za isplatu menične svote, već bezuslovno obećanje isplate - platiću; sop-stvena menica se ne akceptira, jer nema trasata a njen izdavalac je istovremeno i glavni menični dužnik koji je bezuslovno obećao isplatu menične svote; pošto nema akceptiranja, nema ni meničnih radnji poput prezentacije na akcept, protesta zbog neakceptiranja, intervencije zbog neakceptiranja i drugih meničnih radnji

600 Vidi, Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 635-636.601 O sopstvenoj menici, Više, Radojković, Sopstvena menica, Pravni život, Beograd, br. 6-7/79.602 U čl. 109. ZOM kaže se da se na sopstvenu menicu ukoliko nisu u suprotnosti sa njenom pri-

rodom, primenjuju sledeći propisi ZOM o trasiranoj menici;o indosamentu (čl. 10. do 19); o dospelosti (čl. 32. do 36); o plaćanju (čl. 37. do 41); o regresu zbog neisplate (čl. 42. do 49, 51. do 53); o intervenciji (čl. 54, 58. do 62); o prepisima (čl. 66. i 67); o preinačenju menice (član 68); o protestu (čl. 69. do 77); o zastarelosti (čl. 78. do 84); o neopravdanom obogaćenju, pravu zaloge i pridržaja (čl. 85. do 89); o amortizaciji (čl. 90. do 93); o sukobu zakona (čl. 94. do 100); opšta naređenja (čl. 101. do 106). Dalje, na sopstvenu menicu isto tako primenjuju se propisi o menici plativoj kod trećeg lica ili u mestu različitom od trasatovog prebivališta (čl. 4. i 26), o određivanju kamate (čl. 5), o razlikama u naznačenjima svote koja se ima platiti (čl. 6), o punovažnosti potpisa stavljenog na menici koja sadrži potpise pomenute u članu 7, o puno-važnosti potpisa lica koje radi bez ovlašćenja ili koje prekorači svoja ovlašćenja (čl. 8), kao i o naknadnom ispunjavanju (član 16. st. 2). Na sopstvenu menicu primenjuju se i propisi o avalu (čl. 29. do 31); u slučaju predviđenom u čl. 30. poslednji stav, ako se u avalu ne naznači za koga je dat, važi da je dat za izdavaoca sopstvene menice.

370

vezanih za akceptiranje, ako ni fakultativnih kaluzula koje se odnose na akcept; rok dospelosti kod ove menice, takođe, ne može biti određen u modalitetu na određeno vreme po viđenju na način kao kod trasirane menice, odnosno u ovom slučaju akcept zamenjuje pismeno priznanje izdavaoca o viđenju stavljeno uz oznaku datuma viđenja na menici; sopstvena menica se ne može izdavati u dupli-katu, jer se ne akceptira, a u suprotnom bi njen izdavalac bio obavezan po svakom izdatom primerku kao da je u pitanju posebna menica, dok je prepis moguć; i dr.603

3. ČEK


Ček je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni nalog određenom drugom licu - trasatu (banci, po pravilu) da u čeku označenom licu (korisniku, remitentu), ili licu po njegovoj naredbi, ili donosiocu čeka, po viđenju isplati određenu svotu novca (u gotovom ili prenosom na određeni račun) iz njegovog (trasantovog) pokrića kod trasata.604

Ček predstavlja hartiju od vrednosti koja prvenstveno služi kao sredstvo plaća-nja. Ček u platnom prometu zamenjuje novac i u potpunosti obezbeđuje tzv. bez-gotovinski sistem plaćanja; upotrebom čeka znatno se smanjuju efektivna plaćanja u gotovom novcu, što ubrzava novčani promet, omogućava racionalnije korišćenje gotovinskih novčanih sredstava, smanjuje razne rizike skopčane sa upotrebom gotovog noca, i td. Ček olakšava i realizovanje platnog prometa kako u zemlji takko i sa inostranstvom; to je sigurno sredstvo plaćanja s obzirom da se, po pra-vilu, u ulozi trasata javlja poslovna banka, a može se izdati samo ako izdavalac ima pokriće kod banke za isplatu čekovne svote. U međunarodnom prometu, plaćanje čekovima preko banaka pojednostavljuje prevazilaženje teškoća koje proizilaze iz postojanja različitih zakonskih sredstava plaćanja u pojedinim ze-mljama. To je uslovilo da s eu poslednje vreme zaključuje niz međubankarskih sporazuma - žiro savezi, u okviru kojih su, bez rezerve, prihvatani čekovi banaka članica, što unapređuje primenu čeka u međunarodnom platnom prometu.605 Osim sredstva plaćanja, ček predstavlja i sredstvo kreditiranja (kreditiranje putem te-

603 O sličnostima i razlikama između sopstvene i tarsirane menice, Više, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... 860-861; Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 637-638;

604 Vidi, Antonijević-Petrović-Pavićević, Bankarsko pravo, Beograd, 1982, str. 446. M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 425; I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 721.

605 Više, Šogorov-Vilus-Đurđev, Međunarodno privredno pravo, Novi Sad, 2001, str. 498; Mila-nović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 654.

371

kućih računa, eskontovanje čeka čiji su rokovi za prezentaciju čeka na naplatu nešto duži, itd), a može da služi i kao sredstvo obezbeđenja (ako su rokovi za prezentaciju čeka na isplatu nešto duži).

Kod čeka se, po pravilu, javljaju tri lica: trasant (izdavalac čeka), trasat i remi-tent (korisnik). Između razlikujemo nekoliko pravnih odnosa. Prvi pravni odnos je odnos između trasanta i trasata. Drugi odnos je odnos između trasanta i remi-tenta ili nekog drugog ovlašćenog korisnika čeka. I treći je pravni odnos izmeđi trasata, kao čekovnog dužnika, odnosno lica koje treba da isplati čekovnu svotu i remitenta, odnosno ovlašćenog korisnika čeka kao čekovnog poverioca.

Ček stvara beuzuslovnu obavezu čekovnom dužniku da isplati određenu svotu novca čekovnom poveriocu.

Ček kao hartija od vrednosti uvek dospeva po viđenju i pokriće za isplatu če-kovne svote postoji u momonetu izdavanja čeka.

U ulozi trasata, odnosno lica koje treba da isplati čekovnu svotu tj. lice kome trasant daje bezuslovn nalog da u čeku označenom licu (korisniku, remitentu), ili licu po njegovoj naredbi, ili donosiocu čeka, po viđenju isplati određenu svotu novca (u gotovom ili prenosom na određeni račun) iz njegovog (trasantovog) pokrića kod trasata, pojavljuje s eposlovna banka.

U našem pravu, ček je regulisan Zakonom o čeku iz 1946. godine, sa izmena-ma i dopunama koje su kasnije izvršene.606 Na međunarodnom planu to su: Kon-vencija o jednoobraznom čekovnom zakonu, Konvencija o regulisanju izvesnih sukoba zakona u materiji čeka, Konvencija o taksama u materoji čeka (tzv. Žene-vske konvencije donete u Ženevi 1931. godine; međutim i pored ovih konvencija, unifi kacija čekovnog prava nije u dovoljnoj meri izvršena, odnosno uspela, jer imamo faktički tri sistema u čekovnom pravu: jedan, tzv. ženevski sistem, u drža-vama koje su prihvatile i ratifi kovale ove konvencije i na toj bazi donele svoje nacionalne propise; drugi u zemljama koje nisu formalno prihvatile ženevske kon-vencije ali su donele nacionalne propise i u njih ugradile pojedina rešenja iz že-nevskih konvencija; i treći je sistem čekovnog prava anglosakonskog pravnog područja koje su zadržale svoja pravila o čeku sa samo njima tipičnim karakteri-stikama).

3.2. Razlike i sličnosti između čeka i menice

Razlike između čeka i menice su brojne: prvo, menica je, pre svega, sredstvo kreditiranja, sredstvo obezbeđenja pa tek onda sredstvo plaćanja, dok je ček, pre svega, sredstvo plaćanja; drugo, menica je hartija od vrednosti koja glasi na ime

606 Sl. list FNRJ", br. 105/46, "Sl. list SFRJ", br. 12/65, 50/71 i 52/73...

372

ili po naredbi, dok, ček može glasiti i na donosioca; treće, ček dospeva isključivo po viđenju, dok menica može da dospeva i na određeno vreme po viđenju, tačno određenog dana i protekom određenog roka od dana izdavanja; četvrto, kod čeka ne postoje neke radnje koje postoje kod menice kao što je npr. akceptiranje, do-miciliranje, intervencija; peto, kod čeka izdavalac mora da ima pokriće u momen-tu izdavanja čeka, dok kod menice u momentu plaćanja; i dr. (umnožavanje čeko-va koji su izdati i plativi u našoj zemlji nije moguće; razlike postoje i u pogledu elemenata, itd.).

Sličnosti između čeka i menice - Zakon o čeku predviđa da se na ček, shodno njegovoj prirodi, primenjuju određeni propisi Zakona o menici: o indosamentu (sa izuzetkom propisa o akceptiranju), o avalu (s tim da trasatov aval nema čekovno-pravno dejstvo), o plaćanju, o protestu (sa izuzetkom propisa o akceptiranju i o protestvovanju na osnovu prepisa čeka), o amortizaciji (sa izuzetkom propisa o akceptantu), o notifi kaciji, o neosnovanom obogaćenju; dalje, pravila koja se od-nose na aktivnu čekovnu sposobnost, pravila o označenju čekovne svote; zatim na ček se odnose i mnoga načela slično meničnim, kao što je načelo pismenosti, inkorporisanosti, strogosti, samostalnosti i solidarnosti; dalje, i ček se može izda-ti kao hartija od vrednosti po naredbi, i dr.

3.3. Pravna priroda

Ugovorna teorija - u okviru ove teorije postoje tri podteorije: teorija ugovora o punomoćstvu (po ovoj teoriji izdavalac čeka daje punomoćstvo trasatu da remi-tentu ili donosiocu isplati čekovnu svotu; kao nedostatci ove teorije ističe se da bi za svako indosiranje čeka bila potrebna saglasnost izdavaoca kao vlastodavca, da bi se smrću ili prestankom vlastodavca ugasio ček, indosataru bi se mogli stavlja-ti svi subjektivni prigovori koji bi se mogli stavljati i ranijem imaocu-indosantu, i dr.); teorija o cesiji tražbine (po ovoj teoriji trasant cedira na remitenta svoje potraživanje koje ima prema trasatu, odnosno trasant ustupa svoju tražbinu remi-tentu; kao nedostatci ove teorije ističe se da ček ne mora imati remitenta već s emože vući i u korist trasanta, remitent i drugi poverioci iz indosamenta nisu ce-sionari pošto su samostali poverioci sa samostalnim pravima a ne pravima koja se izvode iz prava ranijeg poverioca, i dr.), teorija ugovora u korist trećeg lica (po ovoj ček je ugovor između trasanta i trasata u korist imaoca čeka; kao nedostatci ove teorije ističe se da je ček bezuslovni nalog za isplatu a treće lice ne mora da prihvati isplatu čekovne svote, odnosno ne mora da stupi u ugovorni odnos; treće lice kod čeka ne mora ni da postoji, jer trasant može dati nalog da se čekovna svota njemu/trasantu isplati; i dr.).

Teorija jednostranog akta - po ovoj teoriji, koja je široko prihvaćena kako u savremenoj teoriji tako i u zakonodavstvu, čekovno-pravni odnos zasniva se je-

373

dnostranom izjavom volje izdavaoca čeka u smislu jednostrane naredbe ili obeća-nja za isplatu čekovne svote.607

3.4. Vrste čekova

Čekovi se mogu razvrstati prema različitim kriterijumima.

Prema načinu kako je određen nosilac prava čekovi se dele na: ček na ime (označava lice u čiju korist je ček izdat, tako da je trasat, po pravilu, dužan da isplati označeni iznos tačno određenom licu-remitentu; ovakav ček se može pre-nositi i indosamentom, ako izričito nije uneta rekta klauzula/ne po naredbi, kada se može preneti samo cesijom), ček po naredbi (označava da se isplata ima izvr-šiti licu koje je u čeku označeno kao korisnik/remitent ili licu po njegovoj nared-bi, prenosi se indosamentom), ček na donosioca (nije naznačen korisnik kome trasat treba da isplati čekovnu svotu, tako da je korisnik čeka svako lice koje do-nese/prezentira ček na isplatu; prenosi se prostom predajom; ček na donosioca može se pretvoriti u ček na ime ili u ček po naredbi odgovarajučim punim indo-samentom), alternativni ček (sadrži ime remitenta ali pored njega i klauzulu ili donosiocu; trasat je u obavezi da isplati ček remitentu ili svakom licu koje ga donese/prezentira na isplatu; ček na ime koji sadrži naznačenje "ili donosiocu", odnosno drugi izraz koji to isto znači, vredi kao ček na donosioca608), trasirani ček po sopstenoj naredbi (trasant izdaje ček na sopstveno ime ili po sopstvenoj naredbi, tako da dolazi do konfuzije trasanta i remitenta; trasant i remitent su isto lice, odnosno trasant je označio dsebe kao korisnika čeka, u cilju naplate potraži-vanja koje ima prema trasatu ili podizanja sredstava koje ima na svom računu kod trasata, i sl.), sopstveni trasirani ček (trasant sebe označava kao trasata, tako da dolazi do konfuzije trasanta i trasata; u praksi je to slučaj kad fi lijala jedne banke trasira ček na drugu fi lijalu banke koja se nalazi u drugom mestu, omogućavajući svom klijentu - remitentu da izvrši naplatu čeka kod te druge fi lijale; ovaj ček se još naziva i bankarski ili blagajnički i on ne može glasiti na donosioca609).

Prema nameni, čekovi se dele na: gotovinski ček (trasant/imalac računa daje nalog trasatu da isplati u gotovom iznosu čekovnu svotu remitentu, pri čemu se u ulozi remitenta može pojaviti treće lice ili sam trasant kada će trasant sebe ozna-čiti kao remitenta ili će izdati ček bez označenja remitenta, pa će kao donosilac takvog čeka zatražiti od trasata isplatu čekovne svote), obračunski (virmanski) ček (trasant stavljanjem klauzule samo za obračun zabranjuje isplatu čeka u gotovom novcu; isplata se vrši tako što banka-trasat označenu čekovnu svotu prenosi sa tekućeg (ili drugog) računa trasanta na tekući (ili drugi) račun remitenta; gotovin-

607 Antonijević-Petrović-Pavićević, Bankarsko pravo ... str. 451.608 Vidi, ZOČ, čl. st.2. 609 Vidi, ZOČ, čl. 5. st. 4. i 5.

374

ski ček se može pretvoriti u obračunski, ali nije moguće obračunski pretvoriti u gotovinski)610, barirani (precrtani) ček (trasant, kao i svaki imalac čeka, zabranju-je isplatu čeka u gotovom novcu stavljanjem dve uporedne, dijagonalne crte s prednje strane čeka. Precrtaj može biti opšti i posebni. Kod opšteg precrtaja između dijagonalnih crta nije ništa naznačeno, ili je upisano preko banke. To znači da korisnik čeka može naplatiti čekovnu svotu preko bilo koje banke. Kod posebnog precrtaja između dijagonalnih crta je tačno označena banka preko koje se može izvršiti naplata čeka. Opšti precrtaj se može pretvoriti u posebni, ali nije moguđe posebni pretvoriti u opšti)611, putnički ček (izdaje se na posebnom formularu (knji-žica) koji štampa banka sa unapred oštampanim iznosom na okrugle svote novca. Banke (sve češće i turističke agencije) izdaju svojim klijentima koji kod njih imaju pokriće po tekućem računu putničke čekove. Bančin klijent takvim čekovi-ma vrši plaćanja i tako se pojavljuje kao izdavalac čeka (trasant); banka je trasat; a lice kome je izvršeno plaćanje ovim čekom javlja se kao remitent kome će ban-ka-trasat po prezentaciji čeka isplatiti čekovni iznos), cirkularni ček (banka izda-je ček svom klijentu koji kod nje ima pokriće na računu, pojavljujući se tako u ulozi trasanta, a klijent u ulozi remitenta. Na ovaj način klijentu banke se omo-gućava da kao čekovni poverilac naplaćuje čekovne svote kod svih korespodentnih banaka banke trasanta (izdavaoca čeka), kao i njenih fi lijala. Korespodentne ban-ke se regresiraju od banke trasanta za isplaćene iznose), certifi cirani ček (banka-trasat na izdatom čeku posebnom klauzulom (dobar) potvrđuje da ček koji je izdao trasant ima pokriće, obavezujući se na svoju odgovornost da ovo pokriće blokira do isteka roka za prezentaciju čeka na isplatu)612, vizirani ček (banka-trasat na ček trasanta stavlja klauzulu viđen koja označava samo da ček ima pokriće za isplatu, ali se tom klauzulom ne obavezuje da to pokriće i blokira do isteka roka za pre-zentaciju čeka na naplatu), dokumentarni ček, (ček se prezentirati na isplatu uz prezentaciju određenih robnih dokumenata kojim se dokazuje trasatu da je korisnik čeka prethodno izvršio obavezu iz osnovnog posla sa trasantom613), akreditivni ček (ček koji emituju određene banke naznačujući sebe kao trasata u korist svojih klijenata koji ih mogu koristiti za kupovinu određenih vrsta proizvoda ili plaćanje određenih usluga), limitirani (banka unapred određuej visinu/granicu čekovne svote/plafon), komisioni (trasant izdaje ček u svoje ime a za račun trećeg lica; npr.turističak agencija za banku; za odnose između komisionara i komitenta važe pravila ugovornog prava a ne čekovnog prava); i dr (poštanski, budžetski, Euro-ček).

610 Vidi, ZOČ, čl. 18.611 Vidi, ZOČ, čl. 17; Jednoobrazni zakon o čeku, čl. 37-38.612 Vasseur-Marin, Le cheque, Paris, 1969, str. 262.613 U pravnoj teoriji se dokumentarnom čeku osporava svojstvo čeka, jer čekovna naredba mora

biti bezuslovna dok je kod ovog čeka ona uslovljena prezentacijom odgovarajućih robnih do-kumenta; Tako, S. Carić, Privredno pravo ... str. 373.

375

3.5. Čekovni elementi

Ček sadrži: označenje da je ček, napisano u samom slogu isprave; bezuslovni nalog da se plati određena svota novca iz trasantovog pokrića; ime onoga ko treba da plati (trasat); mesto gde treba platiti; označenje dana i mesta izdanja čeka; potpis onoga koji je ček izdao (trasant).614 To su bitni čekovni elementi. Pretpo-stavljeni čekovni elementi su mesto plaćanja (ako nije naznačeno to je mesto pored trasatovog imena) i mesta izdanja čeka (ako nije naznačeno to je mesto pored trasantovog imena). Isprava u kojoj ne bi bilo ma kojeg od ovih sastojaka ne vredi kao ček, osim u slučajevima pretpostavljenih čekovnih elemenata.615

Sve ove čekovne elemente možemo podeliti na: opšte (označenje da je ček, napisano u samom slogu isprave; bezuslovni nalog da se plati određena svota novca iz trasantovog pokrića); personalne (označenje trasata i svojeručni potpis trasanta; označenje remitenta ne predstavlja bitan elemenat čeka, jer se ček može izdati i na donosioca; uvek će se smatrati da ček treba platiti donosiocu ako se u čeku ne naznači ime onoga kome treba platiti; kod čekova na ime ili po naredbi ime remitenta mora biti naznačeno; u našem pravu, ček koji je plativ u zemlji može se trasirati samo na banku, a ček plativ van zemlje može se prema zakonu mesta plaćanja trasirati na druga lica616); geografske (mesto izdavanja čeka i mesto plaća-nja čeka; ovo su tzv. pretpostavljeni čekovni elementi, tako da njihovo izričito neunošenje u čekovnu ispravu ne znači ništavost čeka); i kalendarske čekovne elemente (datum izdavanja čeka; što se tiče označenja dospelosti čeka pošto se ček po samom zakonu plaća po viđenju, označenje dospelosti čeka nije bitan elemenat, niti pretpostavljeni).

Pored bitnih elemenata u ček mogu biti unete i klauzule koje se odnose na lica (remitent, avalista; ne i akceptant i intervenijent), kao i fakultativne klauzule npr. o izveštaju ili bez izveštaja (klauzula sa izveštajem znači da trasant obavezuje trasata da isplatu čeka izvrši tek kad od njega dobije poseban izvešta, a ako postu-pi suprotno trasat to čini na sopstveni rizik i štetu), klauzula bez troškova (bez protesta), klauzula o moneti, o prezentaciji, klauzula po naredbi, rekta klauzula, solo klauzula, i sl. Postoje klauzule čije je unošenje zabranjeno, kao što je klauzula o akceptu (kod čeka nema akceptiranja, jer u momentu izdavanja mora da posto-ji pokriće i ona uvek dospeva po viđenju; izjava o akceptu, koja bi se na ček sta-vila, nema čekovno-pravnog dejstva617), klauzula o kamati, o domiciliranju (jer bi se u tom slučaju moglo dogoditi da ček bude trasiran na lice kod kojeg trasant nema pokriće, kao i da se izigra propis o včenju čeka na banku; inače, klauzula o

614 Vidi, ZOČ, čl. 1; Jednoobrazni zakon o čeku, čl. 1.615 Vidi, ZOČ, čl. 3. 616 Vidi, ZOČ, čl. 2.617 Vidi, ZOČ, čl. 9.

376

domiciliranju je nepunovažna, dok je sam ček punovažan618), o dospelosti (uvek dospeva po viđenju; ako bi se u čeku dospelost odredila na drugi način, ček je ništav619), klauzula bez obaveze koju bi uneo trasant (trasant odgovara za isplatu; svaka odredba kojom bi se on oslobađao odgovornosti za isplatu smatra se da nije ni napisana620; ovu klauzulu može da unese samo indosant i tada se oslobađa oba-veze plaćanja čeka).621

3.6. Čekovne radnje

Izdavanje - izdavanje čeka predstavlja uvek prvu čekovnu radnju. Izdavalac čeka (trasant) u momentu izdavanja čeka mora da ima pokriće kod trasata.622 Pod pokrićem se podrazumeva odgovarajuće potraživanje trasanta prema trasatu, koje izvesno i dovoljno za isplatu čekovne svote. Pokriće mora da bude u novcu, ne u robi ili hartijama od vrednosti, pa ni onda kad one glase na novac. Da i trasant mogao da raspolaže svojim pokrićem kod trasata potrebno je da postoji međusob-ni sporazum ova dva lica; on može biti izričit – čekovni ugovor ili prećutan – ugo-vor o tekućem računu trasanta kod trasata i mogućnost raspolaganja sredstvima putem čekova.623 Izdavanje čeka bez pokrića ne povlači ništavost čeka, ali se ka-žnjava novčano (trasant koji izda nepokriven ček dužan je dati imaocu čeka po-tpuno obeštećenje624). a postoji i krivično delo izdavanja čeka bez pokrića. Ček se može trasirati na lice (banku) kod koga trasant ima pokriće kojim može raspola-gati putem čeka na osnovu izričitog ili prećutnog sporazuma sa tim licem. Popu-njavanjem čeka na odgovarajućem blanketu, tako da njegov sadržaj ne izaziva nikakvu sumlju, stavljanjem svog potpisa i predajom čeka remitentu, smatra se da je ček izdat. Sadržaj čeka može se ispisati i pisaćom mašinom, ali potpis mora biti svojeručan, a ako je izdavalac čeka pravno lice uz potpis ovlašćenog lica stavlja se i pečat pravnog lica. Stavljanjem potpisa trasant se obavezuje da će korisniku čeka trasat isplatiti označeni novčani iznos, prema sadržanom nalogu. Izdavalac čeka ne može sebe isključiti od odgovornosti za isplatu čeka, osim u slučaju da je ček u cirkulaciji eventualno preinačen, ali i tada odgovara za prvobitni sadržaj

618 Antonijević-Petrović-Pavićević, Bankarsko pravo ... str. 467.619 Vidi, ZOČ. čl. 11. 620 Vidi, ZOČ, čl. 6; Jednoobrazni zakon o čeku, čl. 18.621 Više, Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 513.622 Antonijević-Petrović-Pavićević, Bankarsko pravo ... str. 469; V. Krulj, Instrumenti plaćanja u

savremenom prometu, Beograd, str. 67. U pravnoj literaturi se ističe da pokriće treba da posto-ji u momentuprezentacije čeka na isplatu, M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 433. ZOČ, dosledno stavovima ženevkish konvencija govori samo o postojanju pokrića ne uređujući mo-menat postojanja pokrića (čl. 4. st. 1.), za razliku od anglosaksonskog prava koje je izričito da pokriće mora postojati u momentu izdavanja čeka.

623 Z. Vizner, Vrijednosni i drugi papiri robno-novčanog prometa, Zagreb, 1963, str. 275.624 Vidi, ZOČ, čl. 4. st. 2.

377

čeka. Isključeno je izdavanje blanko čeka, tako da trasant prilikom izdavanja čeka mora da popuni sve bitne elementa (mada, u praksi se često odstupa od ovog pravila).

Umnožavanje - čekovi koji su izdati i plativi u našoj zemlji ne mogu se umno-žavati, dok se čekovi koji su izdati u našoj zemlji a plativi u inostranstvu mogu umnožavati i to samo ako glase na donosioca. U slogu svakog primerka mora se staviti njegov tekući broj; u suprotnom svaki primerak vredi kao poseban ček.625 Kopija čeka nema nikakvo čekovnopravno dejstvo.

Prenos - ček na ime i ček po naredbi prenosi se indosamentom, osim ako je uneta rekta klauzula ne po naredbi kada se može preneti građanskopravnom cesi-jom; ček na donosioca prenosi se prostom predajom. Ček na donosioca može se pretvoriti u ček na ime ili po naredbi odgovarajućim punim indosamentom. U slučaju da se na poleđini takvog čeka, koji glasi na donosioca, stavi samo potpis bez odredbe o indosamentu, takav potpis obavezaće potpisnika kao trasantovog avalistu, a ček će zadržati svojstvo čeka na donosioca (blanko potpis na poleđini čeka izdatog na donosioca nema značaj blanko indosamenta, već avala za trasan-ta). Indosament na trasata (tzv. povratni indosament) nema dejstvo indosamenta, već priznanice o isplati. Ček se može indosirati sve do dospelosti, jer dospeva po viđenju. Kod čeka postoji samo vlasnički i punomoćnički indosament, ne i založni (osim ovih izuzetaka, pravila o indosamentu kod menice shodno važe i kod čeka). Indosament mora biti bezuslovan. Svaki uslov koji bi bio stavljen smatra se kao da nije napisan. Delimičan indosament je ništavan.Isto tako ništavan je i trasatov indosament.

Aval - davanjem jemstva (avala) obezbeđuje se isplata celog ili delimičnog iznosa označenog u čeku. Avalista može biti svako lice, osim trasata. Aval se može dati za trasanata ili za nekog indosanta, a ako nije označeno za koga se daje aval, onda se smatra da je dat za trasanta. Aval se ne može dati za trasata (takva klauzula bi imala dejstvo običnog građanskopravnog jemstva626). Obaveza avaliste je soli-darna i odnosi se samo na onaj iznos na koji je avalista dao jemstvo. Isplatom čeka avalista stiče sva prava koje je imalo lice za koje je dat aval, a to znači da naplati ček od lica za koje je jemčilo, da naplati ček od svih prethodnika onog lica za koje je jemčilo, da naplati sve svoje troškove nastale ne odgovaranjem na obavezu glavnog čekovnog dužnika uključujući i troškove podizanja protesta zbog neispla-te.

Prezentacija čeka na isplatu - to je takva čekovna radnja koja obavezuje ima-oca čeka da prilikom zahteva za isplatu prezentira ček na isplatu trasatu u mestu plaćanja čeka (ček se prezentira samo na isplatu, ne i na akcept). Kako ček dospe-

625 Vidi, ZOČ, čl. 20.626 I. Jankvec, Privredno pravo ... str. 732.

378

va po viđenju, može se prezentirati na isplatu od momenta izdavanja. Momentom izdavanja čeka, počinje da teče rok za njegovu prezentaciju na isplatu. Opšti ro-kovi za prezentaciju čeka na isplatu su: 1) ako je ček izdat i plativ u našoj zemlji u istom mestu - 8 dana; 2) ako je izdat u našoj zemlji u jednom mestu a plativ u drugom mestu kod nas - 15; 3) ako je izdat u nekoj evropskoj zemlji a plativ kod nas - 20 dana; 4) ako je izad u nekoj vanevropskoj zemlji na obalama Sredozemnog ili Crnog mora a plativ kod nas - 40 dana; 5) ako je izdat u nekoj drugoj zemlji van Evrope a plativ kod nas - 70 dana. Postoje i posebni rokovi dospelosti, za pojedine čekove (cirkulacioni, putnički, bankarski i akreditivni čekovi dospevaju u roku od 6 meseci od dana izdavanja).627 Kad se ček trasira iz jednog mesta na neko drugo mesto i kada u tim mestima ne važe isti kalendari, onda se dan izda-vanja dovodi na dan koji mu odgovara u kalendaru važećem u mestu plaćanja, pa se prema tome određuje dospelost.628 Ako imalac čeka ne prezentira ček na ispla-tu u navedenim rokovima, takav ček postaje prejudiciran. U tom slučaju imalac čeka gubi regresna prava protiv regresnih dužnika. Prejudiciranje čeka je osnov za opoziv čeka od strane trasanta. Ako izostane opoziv, trasat ostaje u čekovnoj obavezi i biće dužan da izvrši isplatu čekovne svote samo ako postoji čekovno pokriće i ako nije zaključio drugačiji sporazum sa trasantom. Trasant ako nije opozvao ček nema pravo da raspolaže pokrićem (u protivnom odgovara za nakan-du štete).629

Isplata - to je čekovno-pravna radnja kojom trasat, na osnovu blagovremene prezentacije čeka na isplatu i provere podonosioca, kao zakonitog imaoca čeka, vrši isplatu označene sume novca. Proveravanje podnosioca čeka ima poseban značaj, jer se polazi od toga da zakoniti imalac čeka zasniva svoje pravo nepreki-nutim nizom indosamenata; izuzetak se, jasno, odnosi na ček koji glasi na dono-sioca. Ako na poleđini čeka na ime ili po naredbi nema upisanih indosamenata, trasat je dužan da se uveri da li je podnosilac čeka identičan sa remitentom, licem na čije ime je ček izdat. Kod čeka na donosioca nema svih ovih oblika proverava-nja i trasat može isplatiti označenu svotu novca svakom licu koje prezentira ček (odgovornost trasata bi postojala samo u slučaju njegove dokazane nesavesnosti tj. da je znao ili je morao znati na donosilac nije zakoniti imalac čeka). Trasat mora da proveri i formalnu ispravnost čekovne isprave. Imalac čeka (za razliku od menice) može da odbije prijem delimične isplate čekovne svote.630 Ako, pak, pri-mi delimičnu isplatu, to će se ubeležiti na čeku (tzv. Zabeležba na čeku631), a imalac zadržava ček uz izdavanje trasatu priznanice na isplaćenu svotu. Inače, trasat može biti u obavezi na isplatu čekovne svote u granicama pokrića. Kada je

627 Vidi, ZOČ, čl. 12.628 Vidi, ZOČ, čl. 13.629 Vidi, ZOČ, čl. 15.630 Vidi, ZOČ, čl. 16. st. 2.631 Bartoš-Antonijević-Jovanović, Menično i čekovno pravo ... str. 235.

379

izvršena potpuna isplata čekovne svote, trasat zadržava ček. Pored toga, potrebno je i na čeku konstatovati da je isplaćena čekovna svota. Isplatom čeka u celini od strane trasata gase se obaveze indosanata i tarsanta. Trasat nema pravo da odbije isplatu ako je posle izdavanja čeka došlo do smrti trasanta, ili do gubitka njegove poslovne sposobnosti. Ali, trasat nema pravo da izvrši isplatu ako je saznao da je nad imovinom trasanta otvoren postupak stečaja ili likvidacije.

Opoziv čeka - to je takva čekovna radnja kojom trasant protivnalogom koji upućuje trasatu zabranjuje isplatu izdatog čeka. Opozivom ček gubi pravno dejstvo – smatra se kao da nije izdat. Izjava o opozivu mora biti u pismenoj formi. Ček se može opozvati samo posle isteka roka za prezentaciju čeka na isplatu.632 Kad nema opozivanja trasatu je dužnost prema trasantu da ček isplati i pošto protekne rok za podnošenje, osim ako ne postoji drukčiji sporazum. Trasant, koji bi posle isteka roka za podnošenje, raspolagao pokrićem, mada nije punovažno opozvao ček, odgovara za naknadu štete. Od pravila neopozivosti čeka do isteka roka za pre-zentaciju čeka na isplatu postoji izuzetak (znači, opoziv i pre isteka roka za pre-zentaciju), ako su ispunjene sledeće pretpostavke: ako je trasant taj ček poslao neposredno trasatu na isplatu licu označenom u čeku; ako se radi o čeku koji gla-si na ime ili po naredbi; ako opozivanje čeka stigne trasatu pre nego što je izvršio isplatu. Čekovi na donosioca ne mogu biti opozvani pre proteka roka za prezen-taciju na isplatu.633

Protest - da bi imalac čeka mogao da ostvaruje svoja regresna prava prema regresnim dužnicima, u slučaju neisplate čekovne svote od trasata, on mora na verodostojan način da dokaže tu činjenicu podizanjem protesta. Protest je predu-slov za ostvarivanje regresnih prava. Ako protest nije blagovremeno podignut, imalac čeka neće moći da zahteva isplatu čeka ni od trasanta. On jedino može, tada, da zahteva isplatu podizanjem tužbe iz osnovnog posla ili zbog neosnovanog obogaćenja trasanta. Protest može da izostane ako je imalac čeka izjavom na sa-mom čeku oslobođen obaveze da radi vršenja regresnih prava podigne protest zbog neisplate čekovne svote (klauzula bez troškova, bez protesta; ako je ovu klauzulu uneo trasant ona deluje prema svim potpisnicima, a ko je uneo indosant ili avali-sta, onda deluje samo prema onome koji ju je stavio). Činjenica da ček nije isplaćen utvrđuje se putem javne isprave (protest zbog neisplate; ovaj protest podiže ima-lac gotovinskog čeka); ali isto tako može i putem trasatove izjave na čeku kojom odbija isplatu, datirane sa naznačenjem dana kada je ček prezentiran na isplatu (ova izjava se unosi u protestnom roku u protestni registar, pri čemu protestni organ stavlja potvrdu na čeku ili na njegovom alonžu); putem uverenja banke – trasata (obračunskog zavoda) kojom konstatuje da je ček podnet na vreme i da nije

632 Vidi, Jednoobrazni zakon o čeku, čl. 32; ZOČ, čl. 15. st. 1.633 Vidi, ZOČ, čl. 15.

380

izmiren putem obračuna.634 Protest mora biti učinjen pre proteka roka za prezen-taciju na isplatu, a ako je ček podnet na isplatu poslednjeg dana roka za prezenta-ciju, protest se može podići još i prvog radnog dana koji dolazi za ovim danom.635 Za razliku od protesta kod menice, kod čeka nema protesta zbog neakceptiranja i zbog nedatiranja. Imalac čeka može podići jedan od sledećih protesta: protest zbog neisplate, ili delimične isplate (podiže se kod čekova kod kojih se isplata vrši u gotovom novcu, isplatni ček), protest zbog odbijanja obračuna (skidanje sa raču-na trasanta i prebacivanje na račun imaoca čeka), kod obračunskog čeka (trasat odbije da izvrši obračun čeka zbog nepostojanja pokrića ili postojanja nedovoljnog pokrića); protest zbog neisplate protestnih troškova; perkvizicioni protest (može podići samo imalac duplikata čeka)..

Notifi kacija - u pogledu notifi kacije kod čeka primenjuju se pravila o notifi ka-ciji kod menice uz izuzetak da ne postoji notifi kacija zbog neakceptiranja i da se sa istim pravnim posledicama propusta vrši notifi kacija u slučaju opoziva če-ka.636

Regres zbog neisplate - vrši imalac čeka, u slučaju trasatovog odbijanja da plati iznos označen u čeku (u celosti ili delimično), protiv trasanta, avalista i svo-jih prethodnika (eventualnih indosanata) radi naplate čekovnog pokrića. Da bi imalac čeka mogao da ostvari svoje regresno pravo, rekli smo, potrebno je da u zakonskom roku podnese ček na isplatu i da u slučaju potpunog ili delimičnog odbijanja isplate od strane trasata podigne protest zbog neisplate. Redovan način protesta može se zameniti potpisanom izjavom trasata na čeku kojom odbija da izvrši isplatu čeka uz stavljanje datuma kad je ček bio prezentiran radi isplate. Ova izjava se mora u toku protestnog roka, po zahtevu imaoca čeka, uneti u protestni registar, što se mora od strane protestnog organa potvrditi na čeku ili njegovom produžetku (alonžu). Ako je u pitanju obračunski ček, protest može biti zamenjen datiranim uverenjem obračunskog zavoda kojim se potvrđuje da je ček bio podnet na vreme radi realizacije i da nije izmiren obračunom. Regres se vrši samo zbog neisplate čeka od strane trasata, ili delimične isplate. Regres se vrši uvek po do-spelosti čeka za isplatu (jer ček uvek dospeva po viđenju). U regresnom postupku kod čeka može se zahtevati i zakonska kamata od dospelosti čeka, odnosno od iskupljenja čeka od strane nekog regresnog dužnika; ugovaranje kamate kod čeka nije dozvoljeno. Kada u regresnom postupku trasant iskupi ček, čekovni odnos se gasi, jer kao izdavalac čeka odgovara svim njegovim docnijim potpisnicima. Ako ček iskupi indosant ili avalista, nastupa prevaljivanje čekovne oabaveze (kao kod menice). Regresni zahtev imaoca čeka prema trasantu i indosantima zastareva za šest meseci od momenta koji označava protek roka za prezentaciju čeka radi is-

634 Vidi, ZOČ, čl. 19. st. 2.635 Vidi, ZOČ, čl. 19. st. 3.636 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 884.

381

plate. Regresni zahtevi indosanata jednih protiv drugih zastarevaju za šest meseci nakon iskupa čeka, kao i njihovi zahtevi prema trasantu.

3.7. Čekovne tužbe i čekovni prigovori

Čekovne tužbe - U cilju zaštite svojih prava prema dužnicima iz čeka, imaocu čeka stoje na raspolaganju određene tužbe. Za razliku od menice, imaocu čeka stoji na raspolaganju samo jedna čekovna tužba - regresna tužba (nema tužbe protv glavnog dužnika, jer ga u formalnom smislu i nema). Regresnu tužbu imalac čeka podiže ako u regresnom postupku regresni dužnici ne isplate čekovnu svotu, odnosno ne iskupe ček. Ova tužba se može podići kako prema indosantima i ava-listima tako i prema trasantu (na ovaj način trasant je u formalnom smislu regresni dužnik, te je pravo imaoca čeka na podizanje regresne tužbe protiv trasanta iz-jednačeno sa njegovim pravom na podizanje regresne tužbe protiv ostalih regresnih dužnika; ovakav položaj trasanta proizilazi iz zakonske odredbe prema kojoj tra-sant odgovara za isplatu te da bi svaka odredba kojom bi se on oslobađao odgo-vornosti za isplatu smatra se da nije ni napisana, čl. 6. ZOČ). Imalac čeka može da se koristi i tužbom iz osnovnog posla, kao i tužbom zbog neosnovanog obo-gaćenja, ali ove dve tužbe nisu čekovne tužbe, već su tzv. građansko-pravne tuž-be. Tužbu iz osnovnog posla, imalac čeka može da podigne radi ostvarivanja po-traživanja koje je proisteklo iz pravnog odnosa u vezi sa kojim je izdat ček. Ovu tužbu imalac čeka može da podigne konkurentno sa regresnom tužbom ili samo-stalno. U prvom slučaju imalac čeka može da podigne ovu tužbu umesto regresne tužbe ako njeno podizanje nije zabranjeno sporazumom lica iz osnovnog posla; da je usmerena protiv trasanta ili neposrednog indosanta imaoca čeka (kod rekta čeka može se podići i protiv cedenta); da je imalac čeka vratio čekovnu ispravu trasantu ili da je deponovao u sud do okončanja spora. U drugom slučaju, imalac čeka može ovu tužbu podići i u slučaju kad je ček prejudiciran ili kad su njegova čekovna potraživanja zastarela, s tim da se tada od njegovog potraživanja odbija iznos štete koju je tuženi dužnik pretrpeo zbog neblagovremenog podnošenja ili propuštanja podnošenja čeka, osim kad se po osnovu više sile može osloboditi odgovornosti za nepoštovanje rokova. Ova tužba može da se podigne do zastare-losti potraživanja iz osnovnog posla.637 Tužba zbog neosnovanog obogaćenja po-diže se kad više ne postoje uslovi za podizanje tužbe iz osnovnog posla. Rok za njeno podizanje je tri godine od zastarelosti čekovnog potraživanja, odnosno pre-judiciranja ako nije korišćena tužba iz osnovnog posla, ili tri godine od opoziva čeka.

Čekovni prigovori - mogu biti objektivni (prigovor nedostatka bitnih čekovnih elemenata, prigovor nedostatka pasivne čekovne sposobnosti, prigovor da je potpis


382

nekog od dužnika falsifi kovan, prigovor da je ček isplatio trasat, prigovor preju-diciranosti, prigovor zastarelosti, prigovor nedostatka formalne legitimacije) i subjektivni (prigovor nedostatka volje na strani dužnika, prigovor kompenzacije, prigovor konfuzije, prigovor da je osnovni posao raskinut, prigovor nepostojanja ili nepunovažnosti osnova).

4. SKLADIŠNICA


Skladišnica je isprava koju izdaje ovlašćeno skladište/skladištar a kojom po-tvrđuje da je od ostavodavca primilo na čuvanje robu koja je u njoj označena i kojom se obavezuje da tu robu preda licu koje se bude legitimisalo kao zakoniti imalac skladištnice.

Skladišnica je stvarnopravna hartija od vrednosti (sadrži u sebi stvarno pravo svojine na uskladištenoj robi koja je u njoj označena i pravo zaloge); to je kauzal-na hartija od vrednosti (iz nje se vidi osnovni posao povodom kojeg je nastala, a to je ugovor o uskladištenju); to je nekonstitutivna hartija od vrednosti (pravo koje je inkorporisano u njoj već je postojalo prilikom njenog izdavanja); to je tradici-ona hartija od vrednosti (prenosom skladišnice na drugo lice simbolički se preno-si prava svojine ili zaloga na uskladištenoj robi); to je prezentaciona hartija od vrednosti (pravo iz hartije može se realizovati njenom prezentacijom dužniku iz hartije).

Značaj skldišnice u poslovnoj praksi je veliki: olakšava privredno-pravni pro-met, jer se njome na simbolički način prenose stvarna prava na robi umesto njene fi zičke predaje; smanjuju se troškovi i rizici poslovanja (transportni troškovi, ri-zici oštećenja i gubitka robe, i sl); u fi zičkom smislu uskladištena roba je odsutna sa tržita ali zahvaljujući skladišnici oona je u komercijalnom smislu prisutna na tržištu jer je predstavlja skladišnica, koja obezbeđuje ostvarivanje poslovnih aran-žamana sa tom robom (prodaja, i dr.); skaldišnica se koristi i kao robni dokument kod robnog akreditiva; zalaganjem njene vrednosti mogu se dobiti krediti; itd.638

4.2. Izdavanje skladišnice

Skladišnicu mogu izdati (samo) javna i carinska skladišta.

638 Vidi, Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 682-683.

383

Skladišnica se izdaje na zahtev ostavodavca robe; u suprotnom izdaje se po-tvrda o prijemu robe u skladište, koja nema svojstvo hartije od vrednosti. Skladi-štar izdaje skladišnicu posle predaje robe na osnovu zaključenog ugovora o uskla-dištenju.

Skladišnica se izdaje u jednom primerku (jer predstavlja robu koja je u njoj naznačena). Izdavanje duplikata dozvoljeno je samo ako je original sudski pro-glašen ništavim (amortizacija). Kopija nema svojstvo hartije od vrednosti, već samo građanskopravne isprave.639

Jednom skladišnicom može se obuhvatiti sva uskladištena roba. Ali, ostavoda-vac može zahtevati da skladištar podeli robu na određene delove i da mu za svaki deo izda zasebnu skladišnicu. Ako je već dobio skladišnicu za celu količinu robe, on, takođe, može zahtevati da skladištar podeli robu na određene delove i da mu, u zamenu za skladišnicu koju je dobio, izda posebne skladišnice za svaki pojedi-ni deo. Ostavodavac može zahtevati i da mu skladištar izda skladišnicu samo za jedan deo zamenljive robe koji je ostavio kod njega.

Skladišnica se sastoji iz priznanice i založnice. Priznanica i založnica sadrže podatke o ostavodavcu; o skladištaru, datum i broj skladišnice, mesto gde se skla-dište nalazi, vrstu, prirodu i količinu robe, navod o tome do koga iznosa je roba osigurana, kao i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti. U pravnoj teoriji, smatra se da nedostatak nekog od bitnih eleme-nata čini skaldišnicu nepunovažnom, sli da bi ona mogla tada da služi kao potvr-da o prijemnu robe na čuvanje.640

4.3. Vrste skladišnice

Prema kriterijumu strukture skladišnice razlikuje se jednodelna i dvodelna skladišnica. Jednodelna skladišnica, predstavlja jedinstvenu ispravu pomoću koje se može vršiti prenos prava svojine na uskladištenoj robi, kao i konstituisati pravo zaloge na robi deponovanoj u skladištu. dvodelna skladišnica se sastoji iz dva dela: priznanice (služi za prenos prava svojine na uskladištenoj robi, kao i za podizanje robe iz skladišta) i založnice (služi za konstituisanje prava zaloge na uskladištenoj robi). u našem pravu prihvaćena dvodelna skladišnica (njena prednost je, pre sve-ga, u tome da omogućava i raspolaganje robom i zalaganje robe, dok kod jedno-delne skladišnice to nije moguće, jer konstituisanje založnog prava na uskladište-nom robom onemogućavanja raspolaganje robom jer se zalogoprimcu predaje cela skladišnica).

639 Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 527.640 Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 527; M. Aranđelović, Ugovor o uskladištenju, Beograd,

1986, str. 74.

384

Prema kriterijumu načina određivanja korisnika skladišnice razlikuju se skla-dišnica na ime i skladišnica po naredbi. Ovo razlikovanje ne preoizilazi neposre-dno iz ZOO, tako da jedna grupa pravnih pisaca smatra da skladišnica mora biti izdata isključivo kao hartija od vrednosti po naredbi (jer se u čl. 744. st. 1. ZOO kaže da se priznanica i založnica mogu prenositi indosamentom)641, dok drugi smatraju da se ona može izdati i kao hartija od vrednosti na ime (jer se u čl. 741. kaže da priznanica i založnica sadrže podatke o ostavodavcu, odnosno određivanje njegovog imena; prenosi se indosamentom, osim ako je uneta rekta klauzula).642 Naš ZOO isključuje izdavanje skladišnice kao hartije od vrednosti na donosioca, jer skaldišnica mora da sadrži podatke o ostavodavcu (to je moguće u švajcarskom i nemačkom pravu643). Skladišnica po naredbi može da se pretvoti u skladišnicu na ime unošenjem rekta klauzule.644

4.4. Prenos skladišnice

Prenos skladišnice u celini - prenos skladišnice vrši se indosamentom preno-sioca na poleđini priznanice, ako je reč o skladišnici po naredbi ili na ime. Ako je u skladišnici uneta rekta klauzula prenos se vrši građanskopravnom cesijom. Pre-nosom skladišnice u celini vrši se prenos celokupnih prava iz nje. To znači da novi imalac skladišnice stiče pravo svojine, odnosno pravo raspolaganja robom koja je navedena u skladišnici; ima pravo da zahteva od skladištara da mu preda robu koja je navedena u skladišnici; ima pravo da dalje prenosi skladišnicu bilo kao celinu bilo odvojeno priznanicu ili založnicu. Prilikom svakog prenosa skladišnice kao celine ili njnih delova, na njima mora biti ubele�en datum. Delimičan prenos ne bio bio moguć, ali bi se efekti delimičnog prenosa skladišnice mogli ostvariti kod deljive robe podelom robe i izdavanjem posebnih skladišnica za svaki deo robe. Na zahtev prijemnika skladišnice, prenos na njega prepisaće se u registar skladišta, gde će se ubeležiti i njegovo sedište odnosno prebivalište.645

Prenos založnice - prenosom založnice bez priznanice, konstituiše se pravo zaloge na uskladištenoj robi koja je označena u založnici u korist lica na koga je založnica preneta, kao i obligaciono pravo potraživanja iz hartije od vrednosti ako se o roku dospelosti ne plati dug; na ovaj način imalac založnice postaje založni poverilac, (prenos založnice vrši se npr. kada ostavodavac iz ugovora o uskladi-štenju zaključi sa bankom ugovor o kreditu a kao sredstvo obezbeđenja da će

641 Tako, M. Velimirović, Privredno pravo ... str. 736; Z. Antonijević, Privredno pravo ... 527; Carić i dr; Privredno pravo, Novi sad, 2001, str. 387.

642 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 444.643 M. Aranđelović, Ugovor o uskladištenju ... str. 70.644 M. Draškić, Skladišnica prema Zakonu o obligacionim odnosima, Privreda i pravo, br. 2/1979,

str. 4.645 Vidi, ZOO, čl. 744. st. 3.

385

vratiti novčana sredstva koja su predmet kredita daje se banci založno pravo na uskladištenoj robi). Prenos založnice vrši se indosamentom (prvi indosament mora biti puni). Prilikom prvog prenosa, na založnici moraju biti ubeleženi naziv odno-sno ime i zanimanje poverioca, njegovo poslovno sedište, odnosno prebivalište, iznos njegovog potraživanja računajući i kamate, i datum dospevanja; ako indo-sament ne sadrži neki od ovih elemenata, onda založnica nema svojstvo hartije od vrednosti, već samo služi kao potvrda o zasnovanoj zalozi na uskladištenoj robi.646 Ukoliko založnica ne sadrži iznos potraživanja založnog poverioca, obavezuje u korist založnog poverioca celokupnu vrednost stvari navedenu u njoj. Prvi prije-mnik založnice dužan je da bez odlaganja prijavi skladištaru da je na njega izvršen prenos založnice, a skladištar da taj prenos upiše u registar i da na samoj založni-ci zabeleži da je prenos izvršen; propuštanje izvršenja navedenog ne čini prvi indosament ništavim, ali založni poverilac (indosatar) gubi pravo da založnicu dalje prenosi indosamentom (kako se založnica prenosi indosamnetom, to faktič-ki znači dalju nemogućnost njenog prenošenja).

Prenos priznanice - prenosom priznanice sticalac stiče pravo svojine na uskla-dištenoj robi koja je označena u priznanici, s tim da je ovo pravo ograničeno, odnosno opterećeno založnim pravom imaoca založnice. Prenos priznanice bez založnice daje prijemniku (imaocu priznanice, novom vlasniku robe) pravo da zahteva da mu se preda roba samo ako isplati imaocu založnice, ili položi skladi-štaru za imaoca založnice, iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. Imalac priznanice bez založnice može zahtevati i da se roba proda, ako se postignutom cenom može isplatiti iznos na koji ima pravo imalac založni-ce, s tim da se ostvareni višak preda njemu. Ako je reč o zamenljivoj robi, imalac priznanice bez založnice može zahtevati da mu skladištar preda jedan deo robe, s tim da on mora prethodno položiti skladištaru za račun imaoca založnice odgova-rajući iznos u novcu (srazmerno preuzetoj robi). Priznanica se može prenositi i punim i blanko indosamentom.647

Ostvarivanje prava iz založnice - ukoliko dužnik isplati dug obezbeđen zalo-žnicom o roku dospelosti, uskladištena roba oslobađa se zaloge. Isplata se konsta-tuje na založnici koja se vraća imaocu priznanice, tako da njen imalac može slo-bodno da raspolaže robom. Ako imalac založnice odbije da primi isplatu (ili ako nije poznato kod koga se založnica nalazi), imalac priznanice ima pravo da depo-nuje kod skladišatara iznos na koji glasi založnica nakon čega stiče pravo da ra-spolaže robom. U slučaju, pak da dužnik ne isplati dug obezbeđen založnicom o roku dospelosti, imalac založnice podiže protest zbog neisplate založnice (u su-protnom gubi pravo da zahteva isplatu svog založnog potraživanja od prenosilaca). Protest se podiže u roku od dva dana od dospelosti potraživanja. Posle toga (ako

646 M. Draškić, Skladišnica prema Zakonu o obligacionim odnosima ... str. 10.647 Ibid.

386

potraživanje imaoca založnice ne bude namireno nakon podizanja protesta), ima-lac založnice može po proteku osam dana od dospelosti potraživanja zahtevati prodaju založene robe (isto pravo pripada i prenosiocu koji je isplatio imaocu založnice potraživanje obezbeđeno založnicom). Ovaj zahtev mora da se istakne najkasnije mesec dana po podizanju protesta (u protivnom imalac založnice gubi pravo da zahteva isplatu od prenosilaca založnice, ako svoje potraživanje ne rea-lizuje u celosti prodajom robe). Od iznosa postignutog prodajom izdvaja se po-trebna svota za podmirenje troškova prodaje, potraživanja skladištara iz ugovora o uskladištenju i ostalih njegovih potraživanja nastalih u vezi sa ostavljenom ro-bom, zatim se isplaćuje obezbeđeno potraživanje imaoca založnice, a, eventualni, ostatak pripada imaocu priznanice. Ako potraživanje imaoca založnice nije moglo biti u celosti namireno iz prodajne cene, u založnicu skladištar upisuje koji je iznos isplaćen imaocu založnice, a za ostatak imalac založnice ima pravo regresa od prenosilaca založnice, u roku i pod uslovima zakonom određenim.648

5. TOVARNI LIST

5.1. Tovarni list kod ugovora o prevozu robe drumom

Tovarni list je isprava koja prati robu u prevozu i kojom se potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu i da je određena roba primljena u određenom stanju na prevoz. To je i dokaz da je zaključen ugovor o prevozu robe sa određenom sadržinom. Tovarni list, međutim, nije ugovor o prevozu i ne zamenjuje taj ugovor. Ugovor o prevozu robe drumom postoji i kad nije izdat tovarni list, jer postojanje i punovažnost ugovora ne zavise od postojanja tovarnog lista i njegove tačnosti. Postojanje ugovora o prevozu robe i njena sadržina mogu se dokazivati i drugim dokaznim sredstvima.

Kod ugovora o prevozu robe drumom izdavanje tovarnog lista nije obavezno; izdaje se samo ako to zahtevaju ugovorne strane (prevozilac ili pošiljalac). Tovar-ni list se izdaje prilikom prijema stvari na prevoz.

Tovarni list se izdaje u tri originalna primerka. Jedan se predaje pošiljaocu, drugi prati robu u prevozu i predaje se primaocu, a treći primerak ostaje kod pre-vozioca. Sva tri primerka potpisuju prevozilac i pošiljalac (potpisi mogu biti od-štampani ili zamenjeni pečatom). Ako je izvršen prepis tovarnog lista na svakom

648 Više, M. Draškić, Skladišnica prema Zakonu o obligacionim odnosima ... str. 13; M. Aranđe-lović, Ugovor o uskladištenju ... str. 90; Komentar Zakona o obligacionim odnosima, beograd, 1980, str. 227; M. vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 445-447.

387

prepisu to mora biti vidno označeno, a prepisi moraju imati upozorenje da se na osnovu njih ne može raspolagati sa stvari.

Tovarni list sadrži označenje tovarnog lista; datum i mesto izdavanja; podatke o ugovornim stranama; podatke o vozilu (ove podatke unosi prevozilac); podatke o primaocu; podatke o teretu/robi; podatke o troškovima prevoza, kao i troškovi-ma u vezi sa prevozom i ko ih plaća (ove podatke unosi pošiljalac; i on je odgo-voran za štetu nastalu zbog netačnih i nepotpunih podataka koje je sam uneo u tovarni list ili koje je, na njegov zahtev, uneo prevozilac); i dr. Tovarni list izdaje prevozilac. Može se izdati kao čisti (bez primedbi prevozioca na stanje tereta i ambalaže) ili kao nečisti (sa primedbama prevozioca na stanje tereta i ambalaže).649

Tovarni list može biti neprenosiv (pravilo i zakonska pretpostavka; glasi na ime primaoca i nije hartija od vrednosti) ili prenosiv (ako se tako sporazumeju pošiljalac i prevozilac). Prenosivi tovarni list je hartija od vrednosti a može da glasi po naredbi ili na donosioca. Prenosivi tovarni list po naredbi prenosi se in-dosamentom a prenosivi tovarni list na donosioca prostom predajom; ako u pre-nosivom tovarnom listu po naredbi nije naznačen primalac stvari, takav tovarni list prenosi se naredbom pošiljaoca. Na primerku tovarnog lista koji se predaje pošiljaocu mora biti izričito naznačeno da je to prenosivi tovarni list, a na ostalim primercima originala tovarnog lista - da je izdat prenosivi tovarni list. Pošiljalac i prevozilac mogu zahtevati da se za njihove potrebe sačini prepis prenosivog tovarnog lista; ako je izvršen prepis prenosivog tovarnog lista, na svakom prepisu to mora biti vidljivo označeno i ti prepisi moraju imati upozorenje da se na osno-649 Pre preuzimanja stvari na prevoz prevozilac je dužan da proveri: tačnost podataka koji su

uneseni u tovarni list, a koji se odnose na broj koleta i njihovu oznaku; i, spoljni izgled stvari i ambalaže. Prevozilac može uneti u tovarni list obrazložene primedbe o ovim podacima, od-nosno razloge zbog kojih nije mogao da proveri te podatke. Primedbe prevozioca smatraju se tačnim ako se pošiljalac izričito saglasio s tim primedbama i o tome uneo svoju izjavu u tovar-ni list.

Pošiljalac može zahtevati od prevozioca, ako to ne stvara veće troškove ili nesrazmerni gubitak u vremenu, da na njegov trošak proveri: bruto masu stvari predate na prevoz ili njenu količinu označenu na drugi način; i, sadržaj koleta radi utvrđivanja uobičajenog naziva stvari u prevozu i njihovog stanja. Nalaz o proveri unosi se u tovarni list.

Ako tovarni list ne sadrži primedbe prevozioca stavljene, pretpostavlja se, dok prevozilac suprotno ne dokaže, da su stvar i ambalaža bili u dobrom stanju, kao i da broj i oznaka koleta odgova-raju podacima iz tovarnog lista.

Pošiljalac je dužan da pruži prevoziocu sve podatke i da uz tovarni list priloži i stavi na raspolaganje prevoziocu sve isprave koje su potrebne za sprovođenje carinskih i drugih radnji. Prevozilac nije dužan da ispituje ispravnost i tačnost ovih podataka i isprava. Pošiljalac je odgovoran za štetu koja bi mogla nastati zbog nedostataka ili netačnosti podataka, odnosno neispravnosti isprava. Prevozilac odgovara za štetu nastalu gubitkom ili nepravilnim korišćenjem ovih is-prava, osim ako dokaže da nije kriv.

388

vu njih ne može raspolagati sa stvari. Prenosivi tovarni list mora da sadrži potpi-se ugovornih strana ili lica koje oni ovlaste.650

5.2. Tovarni list kod ugovora o prevozu robe železnicom

Tovarni list je isprava koja prati robu i kojom se potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu i da je određena roba primljena u određenom stanju na prevoz. To je i dokaz da je zaključen ugovor o prevozu robe sa određenom sadržinom. Tovarni list, međutim, nije ugovor o prevozu i ne zamenjuje taj ugovor. Zato se postojanje ugovora o prevozu robe i njena sadržina mogu dokazivati i drugim dokaznim sredstvima.

Kod prevoza robe železnicom, pošiljalac je dužan da prevoziocu preda tovarni list. Kao izdavalac tovarnog lista pravno se smatra železnica bez obzira ko je iz-vršio popunjavanje tovarnog lista. Tovarni list se izdaje na obrascu koji prevozi-oca. Tovarni list sadrži: mesto i datum sastavljanja i izdavanja; naziv uputne sta-nice; podatke o primaocu i njegovu adresu; naznačenje vrste i mase, odnosno te-žine stvari koje su primljene na prevoz; podatke o pošiljaocu i njegov potpis, koji može biti zamenjen svojeručnim potpisom i pečatom; žig otpravne stanice; pre-vozne i druge troškove; spisak isprava koje se prilažu uz tovarni list (tovarni list može da sadrži rok isporuke i druge podatke). Pošiljalac je odgovoran za tačnost podataka i izjava koje on unosi u tovarni list, kao i za tačnost podataka i izjava koje unosi prevozilac na njegov zahtev. Železnica ima pravo da proverava navode tovarnog lista koje je popunio pošiljalac. Ako železnica nije stavila nikakvu pri-medbu u pogledu ispravnosti robe, smatra se da je primila robu u ispravnom sta-nju.

Tovarni list se izdaje u više primeraka i sastoji se od originala, duplikata i više kopija. Original tovarnog lista prati pošiljku, a duplikat zadržava pošiljalac. Na duplikatu prevozilac potvrđuje da je i kada je primio robu na prevoz.

Tovarni list je, po pravilu, neprenosiv (pravilo i zakonska pretpostavka; glasi na ime primaoca i nije hartija od vrednosti). Međutim, pošiljalac i prevozilac se mogu sporazumeti da prevozilac izda prenosi tovarni list. Na primerku tovarnog lista koji se predaje pošiljaocu mora biti izričito naznačeno da je to prenosivi to-varni list, a na primerku koji prati stvar - da je izdat prenosivi tovarni list. Preno-sivi tovarni list potpisuju prevozilac i pošiljalac ili lica koja oni ovlaste. Ako je izvršen prepis prenosivog tovarnog lista - na svakom primerku prepisa to mora biti vidljivo označeno i ti prepisi moraju sadržati upozorenje da se na osnovu njih ne može raspolagati sa stvari. Prenosivi tovarni list ima svojstvo hartije od vre-dnosti a može da glasi po naredbi ili na donosioca. Prenosivi tovarni list po na-

650 Vidi, Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, čl. 50-65.

389

redbi prenosi se indosamentom a prenosivi tovarni list na donosioca prostom predajom. Ako u prenosivom tovarnom listu po naredbi nije naznačen primalac, prenosi se naredbom pošiljaoca. Ako je izdat prenosivi tovarni list, prevozilac će pošiljku u uputnoj stanici predati zakonitom imaocu takvog tovarnog lista. Imao-ca prenosivog tovarnog lista obavezuju svi uslovi iz ugovora o prevozu i tarifa ako su sadržani u tovarnom listu ili se na njih izričito u tovarnom listu poziva.651

5.3. Tovarni list kod ugovora o prevozu robe vazdušnim putem

Izdavanje tovarnog lista u vazdušnom prevozu robe nije obavezno (isto kao i kod drumskog prevoza robe izdaje se samo ako to zahtevaju ugovorne strane). Tovarni list sastavlja pošiljalac i predaje ga prevoziocu zajedno sa robom. Iako tovarni list sastavlja pošiljalac, pravno posmatrano izdaje ga prevozilac. Prevozi-lac može na zahtev pošiljaoca da sastavi tovarni list u ime pošiljaoca.

Tovarni list se izdaje u tri originalna primerka. Jedan zadržava prevozilac, drugi primerak prati robu u prevozu, a treći se predaje pošiljaocu pošto ga potpiše. Predajom trećeg primerka tovarnog lista pretpostavlja se da je zaključen ugovor o prevozu i da je stvar primljena na prevoz pod uslovima navedenim u tovarnom listu.

Tovarni list nije ugovor o prevozu. To je pismena isprava kojom se potvrđuje i dokazuje postojanje i sadržina ugovora o prevozu robe vazdušnim prevoznim sredstvom. Tovarnim listom prevozilac potvrđuje da je primio određenu robu na prevoz.

Tovarni list sadrži podatke o prevoziocu, pošiljaocu, primaocu, mestu oprede-ljenja, robi, i dr. Tovarni list se može izdati kao čisti (bez primedbi prevozioca na stanje tereta i ambalaže ili kao nečisti (sa primedbama prevozioca na stanje tereta i ambalaže).

Pravilo je da za tačnost i ispravnost podataka u tovarnom listu odgovara poši-ljalac robe i to kako za štetu pričinjenu trećim licima, tako i za štetu pričinjenu prevoziocu.

Tovarni list može biti neprenosiv (pravilo i zakonska pretpostavka; glasi na ime primaoca i nije hartija od vrednosti) ili prenosiv (ako se tako sporazumeju pošiljalac i prevozilac; mora da sadrži potpise avio-prevozioca i pošiljaoca ili lica koja oni ovlaste). Prenosivi tovarni list je hartija od vrednosti a može da glasi po naredbi ili na donosioca. Prenosivi tovarni list po naredbi prenosi se indosamentom a prenosivi tovarni list na donosioca prostom predajom; ako u prenosivom tovar-nom listu po naredbi nije označen primalac stvari, takav tovarni list prenosi se

651 Vidi, Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, čl. 35-40.

390

naredbom pošiljaoca. Prenosivi tovarni list je najčešće treći originalni primerak (primerak za pošiljaoca). Ako je izdat prenosivi tovarni list, na ostalim primercima tovarnog lista to mora biti izričito naznačeno. Pošiljalac i avio-prevozilac mogu zahtevati da se za njihove potrebe sačini prepis prenosivog tovarnog lista; ako je izvršen prepis prenosivog tovarnog lista, na svakom prepisu to mora biti vidno označeno i ti prepisi moraju imati upozorenje da se na osnovu njih ne može ra-spolagati sa stvari. Imalac prenosivog tovarnog lista može raspolagati robom to-kom prevoza. Uslovi ugovora o prevozu obavezuju ovlašćenog imaoca prenosivog tovarnog lista, koji nije naručilac prevoza ni pošiljalac, samo ako su sadržani u prenosivom tovarnom listu. Ugovor o prevozu i uslovi prevoza ugovornog avio-prevozioca obavezuju ovlašćenog imaoca prenosivog tovarnog lista, koji nije na-ručilac prevoza ni pošiljalac i ako se prenosivi tovarni list na njih izričito poziva. Uslovi prevoza stvarnog avio-prevozioca ne obavezuju ovlašćenog imaoca pre-nosivog tovarnog lista, i ako se prenosivi tovarni list na njih poziva.652

6. TERETNICA


Teretnica (konosman) je pismena isprava koju brodar izdaje krcatelju na njegov zahtev, na osnovu ugovora o prevozu robe pomorskim putem ili unutrašnjim vo-denim putevima, kojom potvrđuje da je primio na prevoz robu koja je u njoj označena, radi prevoza na određenoj relaciji i izdavanja u luci opredeljenja njenom zakonitom imaocu.

Teretnica je stvarnopravna hartija od vrednosti sa tzv. tradicionalnim svojstvom. Ona simbolički predstavlja robu, tako da se prenosom teretnice na drugo lice na simbolički način vrši i prenos prava svojine na robi. Pomoću teretnice može se raspolagati robom i za vreme njenog prevoza, bez obzira na to što se fi zički ne može predati kupcu. Dalje, teretnica je kauzalna hartija od vrednosti u odnosima između brodara i krcatelja, jer se iz same isprave vidi veza sa osnovnim poslom (ugovor o prevozu), na osnovu koga je i došlo do izdavanja teretnice. Zbog toga, ako je ugovor o prevozu ništav, bez dejstva je i teretnica. U odnosima između brodara i primaoca ona je apstraktna hartija od vrednosti. Dalje, teretnica je pre-zentaciona hartija od vrednosti. To znači da je za korišćenje prava iz hartije po-trebno njeno prezentovanje brodaru tj. da bi primalac robe mogao od brodara da zahteva predaju robe koja je označena u teretnici, potrebno je da prezentira tere-

652 Vidi, Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju; čl. 51-61.

391

tnicu brodaru. Teretnica je pismena isprava (nema teretnice bez pismene ispra-ve).

Privredni značaj teretnice je višestruk: služi kao dokaz o postojanju i sadržini ugovora o prevozu robe morem, odnosno u unutrašnjoj plovidbi, koji je zaključen između brodara i krcatelja; predstavlja dokaz da je brodar primio na prevoz robu koja je označena u teretnici i u stanju kako je navedeno u teretnici; prenošenjem teretnice sa jednog lica na drugo, vrši se i prenos prava svojine na robi koju ona predstavlja, čime se smanuju troškovi i rizici otpreme, oštećenja robe, osiguranja, i sl; može se koristiti kod dokumentarnog akreditiva, tako što prezentacijom tere-tnice banci kao robnog dokumenta njen imalac dokazuje da je izvršio svoju oba-vezu iz osnovnog posla i da je na taj način ispunio uslove za naplatu akreditiva.

6.2. Sadržina

Teretnica sadrži: podatke o brodaru koji izdaje teretnicu; podatke o identitetu broda; podatke o krcatelju; podatke o primaocu ili oznaku po naredbi ili na dono-sioca; luku (pristanište) odredišta ili vreme ili mesto gde će se ona odrediti; koli-činu tereta prema broju komada, težini, zapremini ili drugoj jedinici mere, prema vrsti tereta; vrstu tereta ili oznake koje se na njemu nalaze; stanje tereta ili omota prema spoljašnjem izgledu; odredbe o vozarini; mesto i datum ukrcaja tereta i izdavanja teretnice.653 U unutrašnjoj plovidbi teretnica koja glasi "na ime" mora da sadrži i oznaku da je reč o teretnici.

Teretnica može da sadrži i druge tzv. fakultativne elemente, odnosno klauzule (tzv. Paramount klauzula, kojom se izričito prihvataju pravila Haške konvencije o teretnici, pri čemu je nebitna državna pripadnost broda, prevozioca, krcatelja, primaoca ili bilo kog drugog lica koje ima neki interes654; klauzule kojima se te-retnica uopšteno poziva na klauzule sadržane u samom ugovoru o prevozu, kao što je klauzula o zajedničkoj havariji, o štrajku, o obostranoj odgovornosti za sudar, opšta klauzula o ratu, klauzula kojom se brodaru priznaje založno pravo na teretu za njegova potraživanja iz ugovora o prevozu - tzv. Lien clause, itd655).

653 Vidi, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, čl. 544.654 Više, D. Đurđev, Problemi međunarodnog regulisanja pomorskog prevoza, Pravni život, Beo-

grad, br. 11/2003, str. 456.655 Više, S. Grabovac, Analiza klauzula u teretnicama jugoslovenskih brodara, Beograd, 1970, str.

21.

392

6.3. Izdavanje

Teretnica se izdaje kod ugovora o prevozu robe morem i unutrašnjoj plovidbi. Posle završenog ukrcavanja, brodar je dužan da krcatelju, na njegov zahtev, izda teretnicu (u praksi to čini zapovednik broda ili brodski agent u ime i za račun brodara u svojstvu njegovog zakonskog ili ugovornog zastupnika656). Ako krcatelj ne zahteva izdavanje teretnice, brodar mu izdaje tzv.časničku potvrdu (potvrda da je roba ukrcana na brod). Ako u unutrašnjoj plovidbi nije zatraženo izdavanje teretnice, brodar ili krcatelj imaju pravo da zahtevaju da se izda tovarni list za stvari koje su predate brodaru.

Ako je teret, koji je kao predmet prevoza, morao da bude ukrcan u razne bro-dove, ili kad su u pitanju različite vrste robe, ili je teret podeljen u razne partije, brodar i krcatelj imaju pravo da zahtevaju da se za svaki upotrebljeni brod, ili za svaku vrstu robe, ili za svaku partiju tereta izda posebna teretnica (ili tovarni list). Ako se teret krca na brod u rasutom stanju, krcatelj ima pravo da zahteva da se za određene količine tereta izda posebna teretnica ili tovarni list.

U prevozu u pomorskoj plovidbi, brodar je dužan da izda krcatelju, na njegov zahtev, više primeraka teretnice, naznačujući na svakom primerku broj izdatih primeraka (umnožavanje teretnice, duplikat, triplikat). U prevozu u unutrašnjoj plovidbi izdaje se jedan primerak teretnice.

Od umnožavanja razlikuje se izdavanje prepisa teretnice. Svaka strana (i kod ugovora o prevozu pomorskim putem i u unutrašnjoj plovidbi) može da zahteva da se za njene potrebe sastavi više prepisa teretnice, što se konstatuje na svakom prepisu. Na svakom prepisu teretnice mora da bude navedeno da se radi o prepisu. Krcatelj mora brodaru, na njegov zahtev, da potpiše prepis teretnice.

Teretnicu svojeručno potpisuje brodar ili njegov punomoćnik.

Teretnica se, po pravilu, izdaje na posebnom, unapred odšampanom formularu koji sadrži određene elemente i izvode iz opštih uslova poslovanja brodara. Među-tim, u savremenoj praksi sve je češća upotreba tzv. elektronskih teretnica, gde se najvažniji podaci unose u kompjuter i šalju elektronskim putem primaocu.657

656 M. Trajković, Pomorsko pravo, Beograd, 1977, str. 107.657 O prednosima i nedostatcima tzv. elektornske teretnice u odnosu na tzv. klasičnu teretnicu, Više,

I. Spasić, Zloupotreba teretnice u pomorskoj poslovnoj praksi i njena preventiva, Pravni život, Beograd, br. 11/2002, str. 568.

393

6.4. Vrste teretnice

Teretnica na ime, po naredbi, ili na donosioca - teretnica može da glasi na ime, po naredbi, ili na donosioca. Ako u teretnici koja glasi po naredbi nije ime-novano lice po čijem nalogu je brodar dužan da preda teret, teret se predaje po naredbi krcatelja. Teretnica na ime prenosi se ustupanjem, teretnica po naredbi - indosamentom, a teretnica na donosioca - predajom.

Teretnica ukrcano i teretnica primljeno za ukrcaj - teretnicu ukrcano brodar izdaje krcatelju nakon ukrcaja robe/tereta na brod. Međutim, ako je teret predat brodaru pre ukrcaja brodar izdaje krcatelju potvrdu o preuzimanju tereta ili tere-tnicu s oznakom primljeno za ukrcaj. Nakon ukrcaja robe na brod, brodar koji je izdao teretnicu primljeno za ukrcaj može da povuče ovu teretnicu i izda teretnicu ukrcano, ili da umesto toga stavljanjem napomene ukrcano na teretnicu primljeno za ukrcaj potvrdi da je ukrcavanje izvršeno. Ako je brodar izdao teretnicu primlje-no za ukrcaj, krcatelj je dužan pri prijemu teretnice ukrcano da vrati brodaru te-retnicu primljeno za ukrcaj. Ako je pre izdavanja teretnice (ili tovarnog lista) bila izdata potvrda o preuzimanju tereta, krcatelj je dužan da prilikom prijema teretni-ce (ili tovarnog lista) tu potvrdu vrati brodaru (u praksi izdavanje teretnice pri-mljeno za ukrcaj ili potvrde o preuzimanju robe tipično je za linijsku plovidbu, kada se očekuje dolazak broda ili kada se računa da će brod vrlo kratko ostati u luci ukrcaja; takođe, u praksi krcatelju je u interesu da umesto potvrde o preuzi-manju robe izda teretnicu primljeno za ukrcaj, jer pomoću nje može svoju robu izložiti prometu658). U praksi, teretnica sa klauzulom ukrcano pruža veću sigurnost nego teretnica sa klauzulom primljeno na ukrcaj. Teretnica sa klauzulom primlje-no za ukrcaj nosi u sebi određene rizike (npr. da li će roba biti uopšte ukrcana i prevezena u luku opredeljenja, i sl.), pa se tako kod dokumentarnog akreditiva kao relevantna isprava za isplatu zahteva teretnica sa klauzulom ukrcano. Slično je i sa međunarodnom parksom, naročito u vezi sa ugovor o prodaji sa elementom inostranosti.659

Čista i nečista teretnica - teretnicu sastavlja brodar na osnovu pismenih poda-taka krcatelja. Ako je kractelj predao robu brodaru u ispravnom stanju, tako da brodar nije uneo u teretnicu nikakve primedbe u pogledu stanja robe, takva tere-tnica se naziva čista teretnica. Ako je, pak, brodar uneo u teretnicu primedbe u pogledu svojstava ili kvaliteta robe ili ambalaže, takva teretnica se naziva nečista teretnica (ako postoji opravdana sumlja da podaci koje je naveo krcatelj o vrsti tereta, ili oznakama koje se na njemu nalaze, ili količini tereta prema broju koma-da, težini, zapremini ili drugoj jedinici mere nisu tačni ili potpuni, a nema razumne mogućnosti da se tačnost tih podataka proveri prilikom ukrcavanja ili ako su

658 M. Trajković, Pomorsko pravo ... str. 109.659 Vidi, Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 697.

394

oznake na teretu nejasne ili nedovoljno trajne, brodar pomorskog broda može u teretnici da unese primedbe sa obrazloženjem. Kad se utvrdi da podaci o teretu koje je dao krcatelj brodaru unutrašnje plovidbe radi unošenja u teretnicu nisu tačni ili kad je očigledno da teret nije u dobrom stanju, brodar može da unese u teretnicu primedbe u kojima se navode odnosni nedostaci. Brodar unutrašnje plo-vidbe može da unese u teretnicu primedbe u pogledu podataka o teretu koje mu je dao krcatelj, a koje nije mogao da proveri uobičajenim sredstvima, naznačujući okolnosti koje su ga sprečavale da proveri tačnost podataka. Brodar unutrašnje plovidbe naročito može da unese primedbe ako roba koja je predata nije odvaga-na, odbrojana, odnosno odmerena, tako da on bude u mogućnosti da sprovede odgovarajuće proveravanje pomoću sredstava koja mu stoje ili bi mu razumno morala stajati na raspolaganju, ili koja mu na raspolaganju stavi krcatelj. Ako, u skladu s običajima mesta ukrcaja, težinu ili drukčije izraženu meru robe kod pre-voza u unutrašnjoj plovidbi utvrdi treće lice koje nije ugovorna strana, naručilac ne odgovara za tačnost podataka o težini ili količini, a brodar može da unese u teretnicu odgovarajuću primedbu (npr. "težina nepoznata", "količina nepoznata"); primedbe nisu dopuštene kad je težina ili količina utvrđena u prisustvu svih stra-naka ili službeno. Primedbe brodara unutrašnje plovidbe navedene u teretnici o tome da mu nije poznata količina robe, kao što su "težina nepoznata" ili "količina nepoznata", uvek su dopuštene, ako težinu ili drukčije izraženu količinu jedno-strano utvrdi krcatelj, u skladu s običajima mesta ukrcaja. Primedbe brodar unu-trašnje plovidbe može da unese u teretnicu samo do časa njenog potpisivanja). Inače, razvrstavanje teretnica na čiste i nečiste ima poseban značaj kod realizova-nja međunarodnih dokumentarnih akreditiva i međunarodnoh plaćanja uopšte. Za ove svrhe se, po pravilu, traže samo čiste teretnice, mada se u novije vreme raz-vija praksa da brodar izdaje čistu teretnicu i kad ima određene primedbe na stanje robe ali uz prethodnu pismenu garanciju krcatelja da će mu nadoknaditi štetu ukoliko primalac odbije da primi robu.660 Sudovi, međutim, ne priznaju pravnu valjanost ovakvih garancija kada je očigledno da su one mala fi de, odnosno da se njima izigravaju interesi primaoca (u nekim zemljama se zbog ovakvih garancija preduzima i krivično gonjenje brodara i krcatelja).661

Direktna teretnica - ovaj oblik teretnice izadje se u slučaju direktnog prevoza tereta, kad u prevozu učestvuje više brodara i kad prvi brodar, koji je primio robu na prevoz, izdaje ovu ispravu za ceo prevozni put, bez obzira na to koliko će bro-dara učestvovati u prevozu robe koja je u njoj označena.

Grupna teretnica - obuhvata ceo teret koji pripada većem broju lica (u praksi, najčešće do izdavanja ove teretnice dolazi kad špediter preda na prevoz brodaru robu koja pripada raznim njegovim komitentima, a zahteva od brodara da mu izda

660 Vidi, M. Trajković, Pomorsko pravo ... str. 110.661 B. Jakaša, Jamčeva pisma, Naša zakonitost, Zagreb, 1982, str. 221.

395

samo jednu zajedničku teretnicu za svu robu predatu na prevoz; na osnovu grupne teretnice, špediter izdaje svakom komitentu potvrdu o ukrcaju robe na određeni brod; takođe, prilikom iskrcaja robe u luci opredeljenja, špediter može za svakog primaoca robe izdati poseban nalog za iskrcaj).

6.5. Pravno dejstvo teretnice

Kada se radi o pravnom dejstvu teretnice treba razlikovati pravni odnos između brodara i naručica prevoza, odnosno krcatelja, s jedne strane, i pravni odnos između brodara i primaoca tereta, s druge strane. U pravnom odnosu između brodara i krcatelja, kao ugovornih strana iz ugovora o prevozu robe morem, odnosno u unutrašnjoj plovidbi, podaci uneti u teretnicu imaju samo pretpostavljenu dokaznu snagu u pogledu vrste, stanja, količine primljenog tereta, tako da obe strane mogu podatke iz teretnice pobijati svim dozvoljenim dokaznim sredstvima (brodar od-govara za ono što je stvarno primio na prevoz, a ne na osnovu onog što je uneto u teretnicu). U pravnom odnosu između brodara i primaoca robe - lica koje nije ugovorna strana iz ugovora o prevozu, podaci uneti u teretnicu imaju potpunu dokaznu snagu (izuzetak se odnosi na tzv. skrivene mane robe), tako da brodar odgovara primaocu u svemu prema sadržaju teretnice (nezavisno od toga kakvu je robu brodar stvarno primio, pod uslovom da je primalac savestan, što se pre-tpostavlja). Međutim, ovo ne isključuje pravo primaoca da pobija navode brodara iz teretnice, dokazujući da je brodar prmio drugu vrstu robe, težinu, stanje i sl. od onog kako je i šta je naznačeno u teretnici. Ako primalac uspe sa dokazom, brodar će odgovarati (za odgovornost brodara, odnosno pravo primaoca nije bitno da li je krcatelj primio teretnicu bez prigovora na njen sadržaj, da li je ona nečista, odnosno da se krcatelj izričito složio sa brodarevim naznakama u vezi sa robom koju prima na prevoz).662

7. AKCIJE

7.1. Pojam i karakteristike akcija

Akcije su hartije od vrednosti koje glase na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva.663

Akcije izdaju akcionarska društva. Akcije se mogu izdavati kako fi zički, u materijalnom obliku (štampanje), tako i vođenjem u elektronskoj formi. U savre-

662 Vidi, B. Jakaša, Sistem plovidbenog prava Jugoslavije, Čakovec, 1983, str. 201. i dalje.663 Vidi, Zakon o tržištu hartija od vrednosti ... (:ZOTHV), čl. 21. st. 1. t. 1.

396

menim uslovima vođenje akcija u elektronskoj formi, u Centralnom registru har-tija od vrednosti, je pravilo (dematerijalazicija akcija).664 Moguće je štampanje potvrda overenih kod banke gde izdavalac (akcionarsko društvo) ima depo račun (umesto štampanja akcija). Međutim, Centralni registar hartija od vrednosti sa posebnim računima svakog akcionara na kojima se registruje promet akcija, čini izdavanje i ovih potvrda nepotrebnim.

Akcije se izdaju na određenu, nominalnu vrednost ili računovodstvenu vrednost (akcije bez nominalne vrednosti). Nominalni iznos iste klase akcija u jednom akcionarskom društvu mora biti jednak. Nominalni iznos akcija ne može biti ispod zakonom određenog, dok maksimalni iznos nije zakonom propisan (prema Zako-nu o privrednim društvima :ZOPD, najniža nominalna vrednost akcija ne može biti manja od iznosa koji se dobija kada se dinarska protivvrednost od pet evra zaokruži do najvišeg broja deljivog sa 10 u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan podnošenja prijave za upis osnivanja akcionarskog društva, odnosno podnošenja prijave za upis promene osnovnog kapitala društva koji jeregistro-van665). Zbir svih nominalnih vrednosti akcija (odnosno računovodstvenih, kod akcija bez nominalne vrednosti) čini osnovni kapital akcionarskog društva (rezer-ve i druga sredstva nisu određene akcijama).

Akcija daje (označava) članska prava u akcionarskom društvu. Radi se o sku-pu prava (imovinska, upravljačka i dr.) i obaveza imalaca akcija. Članska prava uslovljena su visinom učešća akcionara u osnovnom kapitalu društva (vrednošću uloga, odnosno brojem akcija). Po pravilu svaka akcija iste nominalne (odnosno računovodstvene) vrednosti daje svakom akcionaru ista prava (izuzetak postoji kod pluralnih akcija). Prava imalaca akcija nastaju upisom akcija na njihov račun koji se vodi u Centralnom registru.666

7.2. Pojam klase (roda) akcija

Akcije koje daju ista članska prava u akcionarskom društvu čine istu klasu (rod) akcija. Različite klase postoje samo ako akcije daju različita prava. Akcije koje glase na ime i akcije koje glase na donosioca ne čine posebne klase akcije, već posebne vrste akcija (prema ZOPD akcionarsko društvo ne može izdavati akcije na donosioca667). Posebnu klasu ne čine ni akcije s različitim nominalnim vredno-stima, kao ni akcije koje se uplaćuju u novcu ili u stvarima i pravima, kao ni sopstvene akcije društva ili akcije koje akcionarima daju posebna prava, ili, pak, ograničen broj glasova. Različite klase su samo tzv. obične (redovne) akcije (koje

664 Vidi, ZOTHV, čl. 2. t. 1. i 14.665 Vidi, ZOPD, čl. 234. st. 2. Shodno važi i za akcije bez nominalne vrednosti (st. 5.).666 Vidi, ZOTHV, čl. 19. st. 1.667 Vidi, ZOPD, čl. 204. st. 7.

397

uvek čine jednu klasu668) i preferencijalne akcije (može biti više klasa preferenci-jalnih akcija669).

Akcionarsko društvo osnivačkim aktom određuje da li će izdavati akcije raz-ličitih klasa. Klasa akcija određuje se u osnivačkom aktu (i statutu društva), a na osnovu ovih akata i u odluci o izdavanju. Društvo može izdavati više klasa akcija i u istoj emisiji akcija. Akcije različitih klasa društvo može izdati i pri osnivanju i kasnije.

Ako je akcionarsko društvo izdalo akcije različitih klasa, onda akcionari svake klase odlučuju na odvojenim skupštinama (sa različitim pravima) svake klase akcija (ili, pak, odvojenim glasanjem na istoj skupštini).

Akcije različitih klasa otvaraju pitanje sudbine principa ravnopravnosti akcio-nara. Ipak, načelo ravnopravnosti akcionara ne znači da svi akcionari s akcijama iste nominalne vrednosti imaju ista članska prava. Ista članska prava imaju samo akcionari s akcijama iste klase (princip ravnopravnosti akcionara iste klase). Sva-ko naknadno jačanje prava akcija koje se naknadno emituju smanjuju prava akci-ja koje su ranije emitovane, te ta promena odnosa među klasama traži saglasnost akcionara one klase (grupno glasanje - glasanje klase akcija) čija se stečena prava time umanjuju (npr.izmena reda prioriteta u raspodeli dividende ili procenta divi-dende mežu različitim klasama prioritetnih akcija).670 Ovo nezavisno od toga što postojeći akcionari imaju eventualno utvrđeno pravo prečeg sticanja akcija iz nove emiosije, jer je to ipak, samo pravo koje ne mora biti iskorišćeno.671

7.3. Obične i preferencijalne akcije

Akcionarsko društvo može izdavati obične (redovne) i preferencijalne (povla-šćene) akcije.672

Obične (redovne) akcije predstavljaju uvek jednu klasu akcija. Imaju istu no-minalnu vrednost ili su bez nominalne vrednosti. Akcionarsko društvo mora ima-ti bar jednu običnu akciju.673 Obične akcije daju akcionarima ista prava (pravo pristupa pravnim aktima i drugim dokumentima i informacijama društva; pravo učešća u radu skupštine društva; pravo glasa u skupštini društva tako da jedna obična akcija uvek daje pravo na jedan glas; pravo na isplatu dividendi, posle isplate dividendi na sve izdate preferencijalne akcije u punom iznosu; pravo uče-šća u raspodeli likvidacionog viška po likvidaciji društva, a nakon isplate poveri-

668 Vidi, ZOPD, čl. 204. st. 3.669 Vidi, ZOPD, čl. 204. st. 4.670 Vidi, ZOPD, čl. 341. 671 M. Vasiljević, Kompanijsko pravo, Beograd, 2005, str. 226. i 230.672 Vidi, ZOPD, čl. 204. st. 1.673 Vidi, ZOPD, čl. 204. st. 2, 3 i 5.

398

laca i akcionara bilo kojih preferencijalnih akcija; pravo prečeg sticanja akcija iz novih emisija i zamenljivih obveznica; pravo raspolaganja akcijama, i dr.).674 Pra-va akcionar ostvaruje zavisno od broja akcija koje poseduje (pravo glasa, dividen-da, učešće u raspodeli likvidacionog viška).Obične akcije akcionarskog društva ne mogu se pretvoriti u preferencijalne akcije ili druge hartije od vrednosti.675

Preferencijalne (povlašćene) akcije su akcije koje njenim imaocima daju od-ređena povlašćena prava u odnosu na imaoce običnih akcija: prednost u odnosu na obične akcije u pogledu prvenstva isplate dividende; takođe i, prednost u od-nosu na obične akcije u pogledu prvenstva naplate kod likvidacije društva. Prefe-rencijalne akcije mogu dati i pravo pretvaranja tih akcija u obične akcije ili u drugu klasu preferencijalnih akcija, kao i pravo prodaje tih akcija akcionarskom društvu. Preferencijalne akcije daju i neka druga prava njihovim imaocima (pravo pristupa pravnim aktima i drugim dokumentima i informacijama društva; pravo prisustva i učešća u radu skupštine društva, pravo na raspolaganje akcijama, i dr.). Preferencijalne akcije ne daju pravo glasa na skupštini akcionara (pravo glasa imaju samo obične akcije). Od ovoga pravila postoje dva izuzetka, kada preferen-cijalne akcije daju pravo glasa: prvo, ako se preferencijalna akcija pretvara u običnu akciju (kada mogu imati broj glasova jednak broju glasova običnih akcija u koje se mogu pretvoriti); drugo, ako dividende na preferencijalne akcije koje su stečene i čija je isplata zahtevana nisu isplaćene, do njihove isplate. U svakom slučaju, broj glasova akcionara sa preferencijalnim akcijama ne može biti jednak ili preći broj glasova akcionara sa običnim akcijama.676

Prava akcionara sa preferencijalnim akcijama određuju se osnivačkim aktom društva.677 U cilju obezbeđenja da utvrđena prava ovih akcionara ne mogu biti promenjena odlukom skupštine akcionara sa običnim akcijama (na kojoj prefe-rencijalne akcije ne daju pravo glasa), zakonodavstva (tako i naše) predviđaju postojanje tzv. specijalne skupštine (ako ima više klasa preferencijalnih akcija, ova skupština postoji za svaku klasu posebno ili se na istoj skupštini može glasa-ti odvojeno po klasama) na kojoj učestvuju i glasaju akcionari sa preferencijalnim akcijama, tako da bez saglasnosti ove skupštine stečena prava akcionara ovih akcija se ne može (odlukom akcionara običnih akcija) promeniti.678

674 Vidi, ZOPD, čl. 208. st. 1.675 Vidi, ZOPD, čl. 208. st. 2.676 Vidi, ZOPD, čl. 209. st. 3, 4, 6-10.677 Vidi, ZOPD, čl. 209. st. 2.678 Prema čl. 341. ZOPD, akcionari ma koje klase akcija imaju pravo da glasaju kao grupa o pita-

njima koja se odnose na: povećavanje ili smanjenje ukupnog broja odobrenih akcija te grupe (klase); izmenu bilo kog prava ili privilegije akcija te grupe (klase); utvrđivanje prava imalaca bilo kojih drugih akcija na zamenu ili konverziju njihovih akcija u akcije klase koju drži ta klasa (grupa); izmenu akcija akcionara te klase u različit broj akcija ili u akcije druge klase; izdavanje nove klase akcija koje imaju prava ili preferencije nadređene ili u suštini jednake

399

Preferencijalne akcije mogu biti podeljene u dve ili više klasa sa različitim pravima (različite stope dividendi ili različita participativna ili kumulativna prava na dividende ili različita prava na isplatu imovine društva pri likvidaciji).679 Samo preferencijalne akcije iste klase daju akcionaru ista prava.680 Preferencijalne akci-je iste klase imaju istu nominalnu vrednost.681

Preferencijalna akcije mogu biti kumulativne i participativne. Preferencijalne kumulativne akcije daju pravo na naplatu kumulirane neplaćene dividende pre naplate dividende imaoca običnih akcija, u skladu sa osnivačkim aktom i odlukom o izdavanju akcija. Preferencijalne participativne akcije daju pravo na određeni fi ksni procenat u njoj označene dividende, pre isplate dividende akcionarima sa običnim akcijama ako se ostvari dobit, kao i pravo na učešće u raspodeli dobiti, u skladu sa odlukom o izdavanju akcija (ravnomerno ili prioritetno u odnosu na imaoce običnih akcija). Preferencijalne akcije mogu biti i mešovite: kumulativno-participativne.682

7.4. Odobrene (neizdate) i izdate akcije

Akcionarsko društvo pored izdatih akcija može da ima i odobrene (neizdate, ovlašćene) akcije. Broj odobrenih običnih akcija i broj odobrenih preferencijalnih akcija svake klase određuju se osnivačkim aktom akcionarskog društva. Broj odo-brenih akcija ne može da bude veći od 50% od broja izdatih običnih akcija u vreme kada je ovaj broj određen osnivačkim aktom društva.683

Akcionarsko društvo može da izda sve ili samo deo svojih odobrenih običnih akcija, a odobrene preferencijalne akcije bilo koje klase može da ne izda, da izda deo ili sve.684

pravima te grupe, ili na povećanje prava ili preferencije bilo koje klase akcija koje imaju prava ili preferencije u suštini iste ili nadređene pravima te grupe (klase), ili na povećanje prava i preferencije bilo koje klase akcija koje imaju prava i preferencije ispod ovih te grupe (klase), ako ih to povećanje čini u biti istim ili iznad ovih te grupe; limitiranje ili negiranje postojećeg prava prečeg upisa akcija te klase; poništavanje ili na druge načine koji pogađaju kumulativne dividende akcija te grupe(klase); limitiranje ili negiranje prava glasa akcija te grupe (klase); druge načine kojima se menjaju prava ili preferencije akcija akcionara te klase tako da ih po-gađaju. Akcionari sa preferencijalnim akcijama imaju pravo jednog glasa po akciji na bilo kojoj skupštini akcionara o pitanjima koja zahtevaju grupno glasanje akcionara date klase preferencijalnih akcija (čl. 209. st. 5. ZOPD).

679 Vidi, ZOPD, čl. 204. st. 4.680 Vidi, ZOPD, čl. 209. st. 1.681 Vidi, ZOPD, čl. 204. st. 6.682 M. Vasiljević, Kompanijsko pravo ... str. 228.683 Vidi, ZOPD, čl. 205. st. 1. i 2.684 Vidi, ZOPD, čl. 205. st. 3.

400

Odluka o broju, vremenu i drugim uslovima izdavanja akcija, donosi se na skupštini akcionara. Osnivačkim aktom donošenje ove odluke može biti preneto na upravni odbor društva. Ovlašćenje upravnog odbora obuhvata donošenje od-luke o izdavanju odobrenih akcija radi povećanja osnovnog kapitala novim ulo-zima, novčanim ili nenovčanim, (zavisno od datog ovlašćenja), u skladu sa odred-bama ZOPD kojima se uređuje povećanje osnovnog kapitala novim ulozima; ne i ovlašćenje za izdavanje odobrenih akcija po osnovu povećanja osnovnog kapi-tala iz sredstava društva. Ovlašćenje upravnog odbora za izdavanje odobrenih akcija ne može se dati za period duži od pet godina od utvrđivanja broja odobrenih akcija u osnivačkom aktu, s tim što skupština akcionara može taj petogodišnji period obnoviti jednom ili više puta, i to na period koji ne može biti duži od pet godina.685

7.5. Emitovanje akcija

Emitovanje (izdavanje) akcija (i uopšte serijskih hartija od vrednosti) uređeno je Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih fi nansijskih instrumenata.

Akcije se izdaju javnom ponudom, uz objavljivanje prospekta za izdavanje akcija (: prospekt) i upućivanja javnog poziva za upis i uplatu akcija (pravilo).686

Akcionarsko društvo (izdavalac, emitent) dužno je da pripremi prospekt i da Komisiji za hartije od vrednosti (: Komisija) podnese: zahtev za davanje odobre-nja prospekta; odluku o izdavanju akcija (dopnosi skupština, odnosno upravni odbor, u slučajevima predviđenim zakonom, odnosno osnivačkim aktom društva); primerak prospekta; primerak skraćenog prospekta; javni poziv za upis i uplatu akcija; osnivački akt; rešenje o upisu u registar privrednih subjekata; fi nansijske izveštaje; izveštaj o reviziji fi nansijskih izveštaja; i, potvrdu banke o stanju na računu društva u poslednjih 60 dana pre podnošenja zahteva.687

Javna ponuda je javni poziv upućen neodređenom broju nepoznatih lica da izvrše upis i uplatu akcija (u postupku primarne javne ponude ili da kupe hartije od vrednosti u sekundarnoj javnoj ponudi688).689 Javna ponuda može se vršiti samo po prethodno pribavljenom rešenju o odobrenju prospekta , koje donosi Komisi-ja.690 Moguće je da izdavalac (akcionarsko društvo) zaključi ugovor sa trećim licem 685 Vidi, ZOPD, čl. 205. st. 4-6.686 Vidi, ZOTHV, čl. 25. st. 1. 687 Vidi, ZOTHV, čl. 25. st. 2.688 Primarna javna ponuda hartija od vrednosti je izdavanje hartija od vrednosti na osnovu javne

ponude koju vrši izdavalac. Sekundarna javna ponuda hartija od vrednosti je svaka druga jav-na ponuda, odnosno trgovina hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu koju vrši njen imalac (ZOTHV, čl. 7.).

689 Vidi, ZOTHV, čl. 8.690 Vidi, ZOTHV, čl. 25. st. 5.

401

tzv. preuzimaocem (pokroviteljom) emisije kojim preuzimalac emisije preuzima (otkupljuje) celu ili deo emisije, koju kasnije plasira u svoje ime na tržištu, ili se samo obavezuje da nastoji da proda sve emitovane akcije, ili se obavezuje da ot-kupi deo emisije nije uspeo da proda na tržištu. Angažovanjem preuzimaoca emi-sije, izdavalac, zbog njegove stručnosti, smnajuje rizik (ne)uspešnosti emisije, odnosno taj rizik potpuno eliminiše u slučaju otkupa cele emisije.691

Prospekt je pisani javni dokument koji sadrži podatke koji investitoru692 omo-gućavaju jasan i celovit uvid u stvarni (objektivni) pravni i fi nansijski položaj akcionarskog društva (izdavaoca akcija), u njegove poslovne mogućnosti i u pra-va i obaveze koje proizlaze iz akcija na koje se prospekt odnosi, kao i druge po-datke bitne za donošenje investicione odluke.693 Prospekt se sastoji od: uvodnog dela (sadrži osnovne podatke o izdavaocu, podatke o akcijama koje se namerava-ju izdavati i podatke o nameni sredstava dobijenih izdavanjem tih akcija); i, osnov-nog prospekta (sadrži detaljne podatke o izdavaocu, poslovanju izdavaoca i po-datke o akcijama koje su izdate, a nisu povučene). Skraćeni prospekt je izvod iz prospekta koji se javno objavljuje i koji sadrži podatke iz uvodnog dela prospek-ta.694 Na osnovu zahteva izdavaoca, Komisija donosi rešenje o odobrenju prospek-ta kad utvrdi da on sadrži sve podatke propisane zakonom i da je priložena propi-sana dokumentacija. Komisija, pak, donosi rešenje o odbijanju zahteva za odo-brenje prospekta u slučaju: da je sadržina prospekta u suprotnosti, odnosno da

691 Vidi, M.. Vasiljević, Kompanijsko pravo ... str. 217.692 Investitor, u smislu ZOTHV, je lice koje kupuje hartije od vrednosti i druge fi nansijske instru-

mente, izuzev pokrovitelja emisije koji hartije od vrednosti kupuje od izdavaoca radi njihove dalje prodaje (čl. 2. t. 9.).

693 Prospekt, skraćeni prospekt i svaki drugi oblik javnog oglašavanja u vezi sa izdavanjem i trgo-vinom hartijama od vrednosti moraju sadržati podatke koji, s obzirom na delatnost koju obavlja izdavalac i vrstu hartija od vrednosti koje se nameravaju izdavati, omogućavaju investitorima da izvrše objektivnu procenu fi nansijske pozicije, stanja ukupne imovine i obaveza, dobiti i gubitaka u poslovanju, pravnog položaja, potencijalnih poslovnih rezultata i drugih bitnih či-njenica i okolnosti u vezi s izdavaocem, kao i prava i obaveza iz tih hartija od vrednosti. U prospektu, skraćenom prospektu i u svakom drugom obliku javnog oglašavanja u vezi sa izda-vanjem i trgovinom hartijama od vrednosti ne mogu se navoditi podaci koji mogu stvoriti po-grešnu predstavu kod investitora u pogledu izdavaoca, hartija od vrednosti koje se nameravaju izdavati u skladu s tim prospektom i hartija od vrednosti izdavaoca koje su već izdate. Za isti-nitost i potpunost podataka objavljenih u prospektu za izdavanje hartija od vrednosti, skraćenom prospektu i u svakom drugom obliku javnog oglašavanja u vezi sa izdavanjem i trgovinom hartijama od vrednosti odgovara izdavalac. Za štetu prouzrokovanu objavljivanjem netačnih, odnosno nepotpunih podataka u prospektu za izdavanje hartija od vrednosti, skraćenom pro-spektu i u svakom drugom obliku javnog oglašavanja u vezi sa izdavanjem i trgovinom harti-jama od vrednosti odgovora izdavalac. Za prouzrokovanu štetu pored izdavaoca solidarno odgovaraju revizor i sva druga lica koja su učestvovala u pripremi prospekta za izdavanje hartija od vrednosti i skraćenog prospekta, ako su znala, odnosno zbog prirode posla koji oba-vljaju morala znati da su podaci netačni, odnosno nepotpuni (čl. 27. ZOTHV).

694 Vidi, ZOTHV, čl. 26.

402

forma prospekta nije u skladu sa zakonom i aktima donetim na osnovu zakona; da u prospektu nisu navedeni svi potrebni podaci ili nije priložena propisana doku-mentacija; da podaci u prospektu nisu u skladu sa odlukom akcionarskog društva (izdavaoca) o izdavanju akcija, odnosno da ne odgovaraju podacima u dostavlje-noj dokumentaciji; da je nad akcionarski društvom (izdavaocem) pokrenut postu-pak stečaja ili likvidacije; kad akcionarsko društvo (izdavalac) nije ispunio oba-vezu izveštavanja propisanu zakonom.695 Rešenje o odobrenju (ili odbijanju odo-brenja) prospekta Komisija donosi u roku od 20 dana od dana prijema urednog zahteva za davanje odobrenja prospekta.696 Rešenje Komisije je konačno i proitv njega se može voditi upravni spor. Komisija vodi registar rešenja o odobrenju prospekta.697

Akcionarsko društvo koje namerava da izda odobrene, a neizdate akcije putem javne ponude, dužno je da od Komisije prethodno dobije odobrenje odložnog prospekta. Posle odobrenja odložnog prospekta, akcionarsko društvo je dužno da Komisiji dostavi dopunu prospekta u kojoj su sadržani podaci koji nisu bili obja-vljeni u odložnom prospektu - sa zahtevom za odobrenje prospekta za izdavanje akcija. Na osnovu rešenja o odobrenju odložnog prospekta akcionarsko društvo može podneti i više zahteva za odobrenje prospekta radi sukcesivnog izdavanja akcija u različitim vremenskim intervalima, na način i pod uslovima utvrđenim u odložnom prospektu. Od dana donošenja rešenja o odobrenju odložnog prospek-ta do dana donošenja rešenja o odobrenju prospekta nije dozvoljeno vršiti upis ni uplatu akcija na koje se odnosi odložni prospekt. Odlaganje otpočinjanja postup-ka upisa i uplate akcija ne može trajati duže od pet godina od dana donošenja rešenja o odobrenju odložnog prospekta.698

Nakon dobijanja pozitivnog rešenja o odborenju prospekta, sledi upućivanje javnog poziva za upis i uplatu akcija i objavljivanje skraćenog prospekta u naj-manje jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbi-je.

Javni poziv za upis i uplatu akcija sadrži: podatke o datumu otpočinjanja upi-sa i uplate i o roku za upis i uplatu akcija; podatke o mestu na kome se mogu iz-vršiti upis i uplata, odnosno izvršiti uvid ili dobiti primerak prospekta; najvažnije podatke o izdavaocu i o akcijama koje će se izdavati. Akcionarsko društvo (izda-valac) je dužno da javni poziv za upis i uplatu akcija objavi u roku od 30 dana od dana prijema rešenja o odobrenju prospekta. U suprotnom, rešenje o davanju odobrenja prospekta postaje ništavo.699

695 Vidi, ZOTHV, čl. 28.696 Vidi, ZOTHV, čl. 29.697 Vidi, ZOTHV, čl. 25. st. 7. 698 Vidi, ZOTHV, čl. 32. i 34.699 Vidi, ZOTHV, čl. 41.

403

Skraćeni prospekt objavljuje se u isto vreme kad i javni poziv za upis i uplatu akcija, u istom dnevnom listu u formi jedinstvenog oglasa. Prospekt i skraćeni prospekt stavljaju se na raspolaganje svim zainteresovanim licima na mestima određenim za upis i uplatu akcija. Akcionarsko društvo (izdavalac), brokersko-dilersko društvo i ovlašćena banka, koje je ovlastio društvo dužni su da svakom zainteresovanom licu, na njegov zahtev, uruče primerak prospekta ili skraćenog prospekta.700

Upis akcija vrši se u brokersko-dilerskom društvu ili banci – članovima Cen-tralnog registra, na osnovu pismenog ugovora koji zaključuju to brokersko-diler-sko društvo, odnosno ta banka i akcionarsko društvo (izdavalac).701 Lice koje je izvršilo upis akcija pre nego što mu je omogućen uvid u prospekt može odustati od upisa - pismenom izjavom, u roku od dva dana od dana uvida u taj prospekt (ovo ne važi za profesionalnog investitora702).703 Uplata akcija vrši se u banci - članu Centralnog registra, na osnovu pismenog ugovora koji zaključuju ta banka i akcionarsko društvo (izdavalac).704

Upis i uplata po javnom pozivu vrše se u rokovima i pod uslovima utvrđenim u javnom pozivu za upis i uplatu i prospektu. Rok za upis i uplatu akcija ne može biti duži od tri meseca od dana označenog u javnom pozivu za otpočinjanje upisa i uplate akcija. Komisija može, na zahtev akcionarskog društva (izdavaoca), pro-dužiti rok za upis i uplatu akcija do 45 dana.705

Akcionarsko društvo (izdavalac) je dužno da, u roku od sedam dana od dana isteka roka za upis i uplatu akcija, Komisiji dostavi dokaz o broju upisanih i uplaćenih akcija i da podnese zahtev za dobijanje odobrenja o izdavanju akcija.

700 Vidi, ZOTHV, čl. 42.701 Vidi, ZOTHV, čl. 43. st. 1. 702 Profesionalni investitor je pravno lice koje, zbog vrste svoje delatnosti, može da proceni značaj

buduće investicije u hartije od vrednosti ili druge fi nansijske instrumente ( ZOTH, čl. 2. t. 10.). Profesionalni investitori jesu: banke sa sedištem u Republici Srbiji; međunarodne fi nansijske institucije kao što su: Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Međunarodno udruženje za razvoj, Međunarodna fi nansijska korporacija i Evropska banka za obnovu i razvoj; osiguravajuća društva sa sedištem u Republici Srbiji; društva za upravljanje investicionim i dobrovoljnim penzijskim fondovima sa sedištem u Republici Srbiji; brokersko-dilerska društva sa sedištem u Republici; banke, osiguravajuća društva, brokersko-dilerska društva, društva za upravljanje investicionim i dobrovoljnim penzijskim fondovima i investicioni i penzijski fondovi sa sedi-štem u državama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), državama članicama Evropske unije i druga pravna lica sa sedištem u Republici Srbiji ili u državama članicama OECD i EU, koja svoja novčana sredstva ulažu u hartije od vrednosti radi ostvarenja dobiti na osnovu razlike u ceni ili radi zaštite fi nansijske imovine od tržišnih rizika, odnosno radi ostvarivanja prava iz hartija od vrednosti, a kojima je Komisija za hartije od vrednosti na njihov zahtev odobrila status profesionalnog investitora (ZOTHV, čl. 11.).

703 Vidi, ZOTHV, čl. 45.704 Vidi, ZOTHV, čl. 43. st. 1.705 Vidi, ZOTHV, čl. 44.

404

Komisija donosi rešenje o odobrenju izdavanja akcija u roku od tri dana od pod-nošenja zahteva, ako su upis i uplata akcija izvršene u skladu s javnim pozivom za upis i uplatu i prospektom.706

Akcionarsko društvo (izdavalac) je dužno da, najkasnije u roku od tri dana po prijemu rešenja o odobrenju izdavanja akcija, odnosno rešenja o odbijanju izda-vanja akcija objavi izveštaj o ishodu javne ponude u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije, a koji mora da sadrži podatke o upisanim i uplaćenim akcijama, kao i naznaku da li je javna ponuda bila uspešna ili ne.707

Rešenje o odobrenju izdavanja akcija Komisija odmah dostavlja akcionarskom društvu (izdavaocu), organizatoru tržišta708 i Centralnom registru. Akcionarsko društvo (izdavalac) je dužno da, u roku od sedam dana od dana prijema rešenja o odobrenju izdavanja akcija (po ZOPD bez odlaganja), podnese zahtev Centralnom registru za upis akcija u taj registar. Centralni registar je dužan da o upisu akcija u Centralni registar odmah obavesti akcionarsko durštvo (izdavoca). Akcionarsko društvo (izdavalac) je dužno dalje da, u roku od tri dana od prijema obaveštenja od Centralnog registra o izvršenom upisu akcija, podnese zahtev organizatoru tržišta za prijem na vanberzansko tržište709 ili na berzansko tržište (uslovi za prijem hartija od vrednosti u berznaski kotaciju znatno su strožiji, i radi se o hartijama najprofi tabilnijih emitenata)710. Ukoliko akcije ispunjavaju uslove za trgovinu na organizovanom tržištu711, organizator tržišta je dužan da ih najkasnije u roku od

706 Vidi, ZOTHV, čl. 47.707 Vidi, ZOTHV, čl. 48.708 Organizator tržišta je pravno lice koje ima dozvolu Komisije za rad i koje obavlja poslove or-

ganizovanja trgovine hartijama od vrednosti i standardizovanim fi nansijskim derivatima, kao i druge poslove u skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih fi nanisjskih instru-menata (ZOTHV, čl. 2. t. 11.). Organizator tržišta može biti berza i organizator vanberzanskog tržišta (ZOTHV, čl. 76. st. 2.).

709 Vanberzansko tržište je tržište na kome se obavlja trgovina hartijama od vrednosti i drugim fi nansijskim instrumentima kojima se trguje u skladu sa pravilima koje propisuje organizator vanberzanskog tržišta (ZOTHV, čl. 10. st. 4.).

710 Berzansko tržište je tržište na kome se obavlja trgovina hartijama od vrednosti i drugim fi nan-sijskim instrumentima koji su primljeni na listing berze i kojima se trguje u skladu sa pravilima koje propisuje berza (ZOTHV, čl. 10. st. 3.).

711 Organizovano tržište je tržište hartija od vrednosti i drugih fi nansijskih instrumenata koje je dostupno javnosti i na kome se po unapred propisanim pravilima trguje hartijama od vrednosti i drugim fi nansijskim instrumentima, a koje organizuje organizator tržišta i nad kojim nadzor vrši Komisija. Organizovano tržište obuhvata berzansko tržište i vanberzansko tržište. Harti-jama od vrednosti može da se trguje na organizovanom tržištu samo ukoliko je izdavalac, u skladu sa odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih fi nansijskih instrumenata, od Komisije dobio odobrenje za izdavanje hartija od vrednosti, odnosno za uključenje hartija od vrednosti na organizovano tržište (ovo ne važi za hartije od vbrednosti koje izdaje Republi-ka Srbija i NBS), ZOTHV, čl. 10. st. 1, 2, 5. i 6.).

405

pet dana od dana podnošenja zahteva za prijem na vanberzansko tržište, primi na vanberzansko tržište. Ukoliko akcije ispunjavaju uslove za trgovinu na berzanskom tržištu, berza je dužna da ih najkasnije u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za prijem na berzansko tržište, primi na berzansko tržište. Organizator tržišta je dužan da o izvršenom prijemu akcija na organizovano tržište obavesti Komisiju.712

Komisija vrši nadzor nad postupkom izdavanja akcija javnom ponudom. Ako Komisija u vršenju nadzora otkrije nepravilnosti koje je moguće otkloniti, naložiće akcionarskom društvu (izdavaocu) da u određenom roku otkloni uočene nepravil-nosti i za to vreme se obustavlja postupak upisa i uplate akcija, a rok za upis i uplatu za to vreme ne teče. Komisija je dužna da o izdatom nalogu obavesti lica koja su izvršila upis i uplatu akcija. Akcionarsko društvo (izdavalac) je dužno da u određenom roku dostavi Komisiji izveštaj sa dokazima o otklonjenim nepravil-nostima. Ukoliko na osnovu izveštaja utvrdi da su nepravilnosti otklonjene, Ko-misija rešenjem prekid obustavu postupka za upis i uplatu i o tome obaveštava lica koja su izvršila upis i uplatu akcija. Ako akcionarsko društvo (izdavalac) ne otkloni nepravilnosti u roku određenom nalogom Komisije ili ako Komisija u vršenju nadzora utvrdi da je u postupku javne ponude bilo nepravilnosti koje akcionarsko društvo (izdavalac) ne može otkloniti, Komisija rešenjem poništava postupak javne ponude i o tome obaveštava lica koja su izvršila upis i uplatu ak-cija, kao i javnost na isti način na koji se objavljuje javni poziv za upis i uplatu akcija. Ako se postupak izdavanja akcija poništi, akcionarsko društvo (izdavalac) je dužno da, u roku od tri dana od dana prijema rešenja Komisije, licima koja su izvršila upis i uplatu akcija vrati uplaćene iznose sa kamatom, kao i da nadoknadi štetu.713

Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih fi nansijskih instrumenata predviđa i izuzetke od obaveze odobrenja prospekta.

Prvo, bez odobrenja prospekta akcionarsko društvo može vršiti izdavanje i ponudu akcija unapred poznatim kupcima i to: svim postojećim akcionarima; zaposlenima kod akcionarskog društva (izdavaoca), kad se akcije izdaju jedino radi dodele tim licima; profesionalnim investitorima. Izdavanje i ponuda akcija vrši se bez javne ponude i druge vrste javnog oglašavanja.714 Akcionarsko društvo (izdavalac) dužno je da podnese zahtev za odobrenje izdavanja akcija bez javne ponude poznatom kupcu i Komisiji za hartije od vrednosti dostavi potrebnu do-kumentaciju (obaveštenje o izdavanju akcija bez javne ponude poznatom kupcu, odluku o izdavanju akcija bez javne ponude poznatom kupcu, i dr.). Komisija donosi rešenje o odobrenju izdavanja akcija bez javne ponude poznatom kupcu 712 Vidi, ZOTHV, čl. 49.713 Vidi, ZOTHV, čl. 46.714 Vidi, ZOTHV, čl. 54.

406

(ako je zahtev uredan) i vrši upis u registar rešenja o odobrenju izdavanja hartija od vrednosti bez javne ponude poznatom kupcu.715 U pogledu mesta upisa i upla-te akcija, roka za upis i uplatu akcija, upisa akcija u Centralni registar, shodno se primenjuju praviula o izdavanju akcija javnom ponudom.716

Drugo, odobrenje prospekta za izdavanje akcija nije obavezno kada se vrši izdavanje: akcija radi pretvaranja rezervi i neraspoređene dobiti u osnovni kapital; varanta za kupovinu akcija ili obveznica; običnih akcija prilikom zamene zamen-ljivih obveznica, varanta ili preferencijalnih akcija istog izdavaoca; akcija radi pretvaranja duga akcionarskog društva u osnovni kapital; akcija radi zamene po-stojećih akcija zbog promene njihove nominalne vrednosti; akcija radi zamene postojećih akcija (odnosno hartija od vrednosti) prilikom statusnih promena dru-štva.717 Akcionarsko društvo (izdavalac) dužno je da Komisiji dostavi: obaveštenje o akcija bez javne ponude, odluku o izdavanju akcija bez javne ponude, drugu potrebnu dokumentaciju. Akcionarsko društvo (izdavalac) dužno je da, u roku od sedam dana od dana donošenja odluke o izdavanju tih akcija, Komisiji podnese zahtev za dobijanje odobrenja o izdavanju akcija. Komisija donosi rešenje o odo-brenju izdavanja akcija kad utvrdi da odluka o izdavanju akcija sadrži sve podat-ke utvrđene u skladu sa zakonom, da je priložena propisana dokumentacija i da su podaci u toj odluci u skladu sa dostavljenom dokumentacijom. Rešenje o od-brenju izdavanja akcija Komisija upisuje u registar rešenja.718

7.6. Registracija emisije i akcionara

Akcionarsko društvo upisuje izdate akcije i identitet akcionara kod Centralnog registra za hartije od vrednosti (akcionarom se u odnosu prema akcionarskom društvu i trećim licima smatra lice koje je upisano u Centralni registar hartija od vrednosti). Takođe, ono može upisati izdate akcije i identitet akcionara i u knjigu akcija. Knjiga akcija može se voditi i u elektronskoj formi. Knjigu akcija može po ovlašćenju društva voditi i fi nansijska organizacija ili neka druga specijalizo-vana organizacija.719 U slučaju nesklada između knjige akcija i Centralnog registra hartija od vrednosti merodavan je upis u Centralni registar.720

7.7. Akcije sa više vlasnika

715 Vidi, ZOTHV, čl. 55.716 Vidi, ZOTHV, čl. 56.717 Vidi, ZOTHV, čl. 59.718 Vidi, ZOTHV, čl. 60.719 Vidi, ZOPD, čl. 206.720 Vidi, ZOPD, čl. 207. st. 3.

407

Akcija može imati jednog ili više vlasnika. Ako ima više vlasnika (dva ili više) radi se o suvlasništvu akcija, a imaoci su suvlasnici akcije. Suvlasnici akcije sma-traju se jednim akcionarom.

Suvlasnici akcije ostvaruju pravo glasa i druga prava u društvu preko zajednič-kog punomoćnika (može biti neko od postojećim suvlasnika ili treće lice), ako osnivačkim aktom ili statutom akcionarskog društva nije drukčije određeno. Su-vlasnici akcije o određivanju zajedničkog punomoćnika obaveštavaju društvo pisanim putem radi upisa u knjigu akcija i Centralni registar hartija od vrednosti (upisuju se i svi suvlasnici).

Obaveštenje dato od društva zajedničkom punomoćniku suvlasnika akcije sma-tra se da je dato svim suvlasnicima akcije (npr. poziv za sednicu skupštine i sl.). Ako suvlasnici akcije propuste da odrede zajedničkog punomoćnika i ako o tome ne obaveste društvo, obaveštenje koje društvo da bilo kom suvlasniku smatra se da je dato svim suvlasnicima akcije.

Suvlasnici akcije solidarno su odgovorni prema društvu za obaveze koje se odnose na akcije (uplata i unošenje uloga, odgovornost po osnovu nenovčanih uloga i sl.).

Pravne radnje akcionarskog društva prema jednom suvlasniku imaju dejstvo prema svim suvlasnicima.721

7.8. Podela i spajanje akcija

Podela akcija označava nastanak od jedne akcije dve ili više akcija manje no-minalne vrednosti (isto važi i za akcije bez nominalne vrednosti). Akcionarsko društvo može podeliti svaku akciju bilo koje klase na dve ili više akcija iste klase. Pri podeli akcija mora se voditi računa o najnižem nominalnom iznosu akcija koji je propisan ZOPD. Podela akcija ne znači promenu osnovnog kapitala (tako, ako akcije nisu u potpunosti uplaćene, proporcija odnosa plaćenog i neplaćenog dela mora ostati ista kao i kod akcije od koje podeljene akcije nastaju).

Akcionarsko društvo, takođe, može akcije bilo koje klase spojiti u manji broj akcija date klase (i istovremeno povećati njihovu nominalnu vrednost). Do spaja-nja akcija može doći povodom povećanja osnovnog kapitala, kao i smanjenja osnovnog kapitala. Osnov za ovo su odluke o povećanju, odnosno smanjenju osnovnog kapitala. Međutim, do spajanja akcija može doći i kada se ne vrši po-većanje ili smanjenje osnovnog kapitala, već društvo želi da izvrši konsolidaciju akcija različite nominalne vrednosti u jednu nominalnu vrednost ili da izvrši iz-

721 Vidi, ZOPD, čl. 214.

408

menu nominalne vrednosti akcija 722 (isto važi i za akcije bez nominalne vrednosti). Konsolidacijoma akcija ne menja se osnovni kapital akcionarskog društva). Ako, u slučaju spajanja akcija, ostanu delovi akcija čija je nominalna vrednost manja od minimalne vrednosti propisane ZOPD, društvo je dužno da ih otkupi po tržišnoj vrednosti, a ako nema tržišne vrednosti po vrednosti koja se utvrdi od strane ne-zavisnog procenjivača.

Odluku o podeli, odnosno spajanju akcija donosi skupština (upravni odbor ako je na to ovlašćen). Podela, odnosno spajanje akcija povlači promenu osnivačkog akta i upis u registar.

Spajanje i podelu akcija akcionarsko društvo može da vrši ako se time ne po-vređuju prava imalaca varanata kao ni imalaca zamenljivih obveznica.723

7.9. Zamenljive obveznice i varanti

Zamenljive obveznice su obveznice koje izdaje akcionarsko društvo, s tim što njihov imalac ima pravo da ih zameni za akcije tog društva, ako društvo bude odlučilo da izda novu seriju akcija.724

Varanti su hartije od vrednosti koje njihovom imaocu daju pravo na sticanje određenog broja akcija određene vrste i klase i po određenoj ceni. Varanti se, često, emituju postojećim akcionarima i upravama akcionarskih društava, kako bi im se omogućilo da akcije buduće emisije steknu po pravu prioriteta u odnosu na druga lica i po poznatim uslovima.725

Zamenljive obveznice i varanti ne mogu se izdati u većem broju od broja odo-brenih (neizdatih) akcija.

Odluku o izdavanju zamenljivih obveznica ili varanata sa određenjem broja, vremena, cene sticanja i drugih uslova izdavanja donosi skupština akcionara. Za donošenje ove odluke može biti, osnivačkim aktom ili odlukom skupštine, ovlašćen upravni odbor.

Imaoci zamenljivih obveznica i varanata imaju pravo na informisanje i pravo uvida u poslovne knjige i druga dokumenta društva, kao i akcionari, osim ako

722 M. Vasiljević, Kompanijsko pravo ... str. 274.723 Vidi, ZOPD, čl. 235.724 Obveznica je hartija od vrednosti određene nominalne vrednosti kojom se njen imalac obave-

zuje da će licu označenom u njoj ili licu po njegovoj naredbi, odnosno njenom donosiocu is-platiti označenog dana dospelosti iznos u njoj naveden, odnosno da će isplatiti iznos anuitetskih kupona, ili ih zamneiti za akcije ako su izgate kao zamenljive.

725 M. Vasiljević, Kompanijsko pravo ... str. 236.

409

odlukom o njihovoj emisiji nije drukčije određeno, odnosno sa njima ugovore-no.726

7.10. Vrednost po kojoj se mogu izdavati akcije, zamenljive obve-znice i varanti

Emisiona vrednost akcija (tržišna vrednost izdavanja akcija) ne može biti niža od njihove nominalne vrednosti (primarna prodaja-emisija-primarno tržište), od-nosno računovodstvene vrednosti kada se akcije izdaju bez nominalne vrednosti. S druge strane, emisona vrednost akcija može biti iznad njihove nominalne (ili računovodstvene) vrednosti.727 Emisionu vrednost izdavanja akcija utvrđuje uprav-ni odbor.

Od nominalne (odnosno računovodstvene) vrednosti i emisione vrednosti tre-ba razlikovati tržišnu vrednost akcija. Akcija će vredeti u sekundarnoj prodaji (sekundarno tržište-preprodaja728) onoliko koliko se za nju može dobiti na tržištu.729 Zbog promene vrednosti akcija na tržištu ne mora se menjati nominalna (odnosno računovodstvena) vrednost akcija, jer to ne utiče na promenu osnovnog kapitala društva. Čak i akcije iste nominalne (odnosno računovodstvene) vrednosti ne mo-raju i isto vreme imati istu vrednost (npr. ako se stiče kontrolni paket akcija po-stoji spremnost kupca da plati više za te akcije).730

Izuzetno od pravila izdavanja akcija po ili iznad nominalne (odnosno računo-vodstvene) vrednosti, akcionarsko društvo može izdavati akcije ispod tržišne vre-dnosti, u sledećim slučajevima: izdavanje akcija po vrednosti utvrđenoj za varan-te ili za zamenljive obveznice; izdavanje običnih akcija za realizaciju prava prečeg upisa akcija postojećih akcionara - ova cena ne može biti niža od 90% od utvrđe-ne tržišne vrednosti tih akcija; izdavanje akcija u postupku reorganizacije društva; izdavanje akcija brokeru ili drugom posredniku u cilju njihove preprodaje po tr-žišnoj vrednosti, po vrednosti koja može biti manja od tržišne vrednosti ali ne više od iznosa posredničke provizije utvrđene kao procenat od vrednosti po kojoj se izdaju akcije, s tim da ona ne može preći 10% tržišne vrednosti tih akcija (dakle,ova cena ne može biti niža od 90% od utvrđene tržišne vrednosti tih akcija).731

726 Vidi, ZOPD, čl. 210.727 Vidi, ZOPD, čl. 212. st. 1. i 2.728 Primarna ponuda hartija od vrednosti je prva ponuda za prodaju hartija od vrednosti koju vrši

izdavalac tih hartija, dok je svaka druga ponuda, odnosno trgovina hartijama od vrednosti je sekundarna ponuda hartija od vrednosti (čl. 6. ZOTH).

729 O utvrđivanju tržišne vrednosti akcija, vidi, čl. 445. ZOPD.730 M. Vasiljević, Kompanijsko pravo ... str. 231.731 Vidi, ZOPD, čl. 212. st. 3.

410

Što se tiče zamenljivih obveznica (i varanata), zamenljive obveznice ne mogu se izdati po vrednosti koja je manja od nominalne vrednosti akcija za koje se za-menjuju, odnosno računovodstvene vrednosti u slučaju akcija bez nominalne vre-dnosti. Akcionarsko društvo može izdavati zamenljive obveznice (i varante) ispod tržišne vrednosti u dva slučaja: za izvršenje prava prečeg upisa novoizdatih akci-ja imalaca tih zamenljivih obveznica (ili varanata) i to po vrednosti koja ne može biti niža od 90% od tržišne vrednosti tih akcija; kod izdavanja brokerima ili drugim posrednicima u cilju njihove preprodaje po ceni koja može biti niža za iznos nji-hove posredničke provizije, koja ne može biti veća od 10% njihove tržišne vre-dnosti.732

8. OBVEZNICE

Obveznice su dužničke hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na isplatu glavnice, kamate, kao i druga prava.

Obveznice su hartije od vrednosti veoma pogodne za prikupljanje slobodnih novčanih sredstava u cilju fi nansiranja ekonomskih aktivnosti. Obveznice se ko-riste i kao sredstvo obezbeđivanja raznovrsnih potraživanja, plaćanja, ali i kao sredstvo kreditno-monetarne politike države (njihovim izdavanjem i kupovinom reguliše se količina novca u opticaju).

Obveznice su hartije od vrednosti. To je dužnička (zajmovna) hartije od vre-dnosti, jer glasi na određenu svotu novca koju je izdavalac obveznice dužan da isplati o roku njene dospelosti. Obveznice su, najčešće, dugoročne hartije od vre-dnosti.

Izdavaoci obveznica mogu biti privredni subjekti (banke, privredna društva, fi nansijske organizacije i drugi privredni subjekti), druga pravna lica, kao i država (za obveznice koje izdaje država, za razliku od slučajeva kad ih izdaju druga lica, ne zahteva se saglasnost nadležnog državnog organa). Obveznice koje izdaju ban-ke i druge fi nansijske organizacije izdaju se javnim putem (javna emisija), u skla-du sa zakonom kojim se reguliše tržište hartija od vrednosti i aktima Komisije za hartije od vrednosti. Ove obveznice banke i druge fi nansijske organizacije mogu izdavati u svoje ime i za svoj račun, ili unsvoje ime a za tuđ račun. Obveznice koje izdaju privredna društva, kao i drugi privredni subjekti izdaju se u svoje ime i za svoj račun. Kada je reč o privrednim društvima, tada smo govorili o izdavanju obveznica koje daju mogućnost njihove zamene za akcije (zamenljive obvezni-ce).

732 Vidi, ZOPD, čl. 212. st. 4.

411

Postoje različite podele obveznica. Prema načinu obezbeđenja prava iz obve-znice: garantovane (za obaveze emitenta zahteva se garancija od nekog drugog subjekta; najčešće je to poslovna banka), hipotekarne (garanciju daje sam emitent i to putem hipoteke) i negarantovane. Prema fi ksiranosti potraživanja kamate imaoca: fi ksne (kamata na glavnicu je fi ksirana) i varijabilne (potraživanje pove-rilaca u pogledu kamate nije fi ksirano). Prema načinu ostvarivanja prava na po-vraćaj nominalnog iznosa glavnice: jednokratne (isplaćuju se odjednom, u celosti) i anuitetske (isplaćuju se u jednakim godišnjim obrocima). Prema roku dospelosti: kratkoročne (do godinu dana) i dugoročne (rok dospelosti je preko godinu dana od dana emitovanja). Prema načinu određivanja korisnika: obveznice na ime (pre-nose se indosamentom ili upisom na račun sticaoca u Centralnom registru hartija od vrednosti) i obveznice na donosioca (prenose se prostom predajom). Prema kriterijumu emisione vrednosti: obveznice emitovane po nominalnoj vrednosti i obveznice emitovane ispod nominalne vrednosti (npr. u cilju pružanja pogodnosti za kupovinu roba i usluga izdavaoca, i sl.). Prema mogućnosti zamene za druge hartije od vrednosti: zamenljive (sadrži pravo na sticanje drugih hartija od vredno-sti u zamenu za obveznice; najčešće se koristi kod akcionarskih društava i to za zamenu obveznica u akcije, ne i obratno; u međunarodnoj poslovnoj praksi posto-ji više oblika ovih obveznica - obveznice sa obavezom zamene za akcije, gde se ove obveznice istekom određenog vremenskog perioda automatski pretvaraju u akcije akcionarskog društva koje ih je emitovalo; obveznice sa pravom zamene za akcije, koje su mogu zamneiti za akcije koje su izdate ili koje će biti izdate u skladu sa odlukom o povećanju osnovnog kapitala akcionarskog društva733; obve-znice sa pravom prečeg sticanja akcioja (imaoci ovih obveznica imaju pravo da kupovinu akcija ostvare pre drugih zainteresovanih lica) i nezamenljive. U poslov-noj praksi, postoji i niz drugih obveznica (opozive, kolateralne, obveznice-certi-fi kati o starateljstvu nad opremom, obveznice u postupku bankrotstva, i dr.).734

733 Više, M. Mićović, Obveznice i varanti kao hartije od vrednosti sa pravom sticanja, Pravni život, Beograd, br. 11/2003, str. 669.

734 Vidi, B. Ljutić, Bankarsko i berzansko poslovanje, Beograd, 2007, str. 203-210.

412

9. LEGITIMACIONI PAPIRI I LEGITIMACIONI ZNACI

9.1. Legitimacioni papiri

Legitimacioni papiri predstavljaju pismene isprave koje sadrže određenu oba-vezu za njihovog izdavaoca, a u kojima nije označen poverilac, niti iz njih ili okolnosti u kojima su izdate proizilazi da se mogu ustupiti drugome, a na koje se shodno primenjuju odredbe o hartijama od vrednosti.735

Legitimacioni papiri su železničke karte, pozorišne i druge ulaznice, bonovi i sl. (u pravnoj literaturi se u legiotimacione papire svrstavaju i neprenosivi tovarni list, štednja knjižica, polisa osiguranja, kreditno pismo, turistička uputnica i dr.736).

Legitimacioni papiri služe za legitimisanje poverioca u jednom pravnom od-nosu. Mada, najčešće legitimacioni papiri ne sadrže označenje poverioca, moguće je da legitimacioni papir glasi i na ime određenog poverioca. Svaki imalac legiti-macionog papira (ako ne glasi na ime) formalno je ovlašćen da od njegovog izda-vaoca zahteva izvršenje određene obaveze, a izdavalac je ovlašćen da obavezu izvrši imaocu papira, bez upuštanja u materijalnu legitimisanost imaoca papira (bez proveravanja da li je imalac papira njegov sopstvenik, ili papir možda drži bez osnova). Legitimacioni papiri se mogu prenositi; međutim, za razliku od har-tija od vrednosti, njihova svrha nije u tome da služe za olakšanje prenosa prava, već njihova namena je pre svega da služe za lakše legitimisanje poverioca u jednom pravnom odnosu., zato i kad glase na donosioca, u praksi, retko se prenose. Legi-timacioni papir mora biti podnet izdavaocu, odnosno dužniku kako bi poverilac mogao da zahteva izvršenje činidbe na koju se papir odnosi. Međutim, ako ima-laca legitimacionog papira izgubi papir, on može dokazivati da na osnovu posla koji je zaključio sa izdavaocem papira, ima pravo da zahteva izvršenje odrešene činidbe (gubitak štedne knjižice ne znači da je ulagač izgubio na svoj ulog, i sl.).

Legitimacioni papiri nisu hartije do vrednosti.

Osnovne razlike između legitimacionih papira i hartija od vrednosti odnose se na inkorporisanost prava iz hartije u samu hartiju (u slučaju gubitka, odnosno nestanka hartije od vrednosti gubi se pravo iz hartije, osim ako se ne amortizuje; takođe, ako dužnik iz hartije od vrednosti izvrši isplatu poveriocu bez izručenja hartije i bez legitimacije sa hartijom, izlaže se opasnosti da će morati još jednom da je plati, ako je poverilac pre prijema isplate već bio ustupio tražbinu nekom

735 Vidi, ZOO, čl. 257.736 M. Velimirović, Privredno pravo ... str. 739.

413

trećem licu i to uz uručenje hartije737; s druge strane, ovo načelo, kod legitimaci-onih papira ne dolazi do punog izražaja, jer obaveza utvrđena kod legitimacionog papira ne proizilazi iz same isprave, već samo označava postojanje obaveze iz nekog obligaciono-pravnog odnosa, pa zato imalac legitimacionog papira u slu-čaju njegovog gubitka, odnosno nestanka ne gubi pravo iz legitimacionog papira koje se njime dokazuje, već se ono može dokazivati i nizom drugih dokaznih sredstava); dalje, na negocijabilnost (legitimacioni papiri nisu namenjeni cirkula-ciji u pravnom prometu, mada se u praksi oni mogu prenositi, najčešće prostom predajom, ako to nije zakonom zabranjeno ili odgovarajućim izjavama unetim u legitimacioni papir, s druge strane, hartije od vrednosti su po svojoj prirodi pre-nosive i njihova osnovna funkcija i karakteristika, pravni i poslovni značaj odno-si se na njihovu prenosivost, naročito kod hartija od vrednosti po naredbi i na donosioca, odnosno onih hartija od vrednosti koje se prenose indosamentom i prostom predajom). I legitimacioni papiri i hartije od vrednosti imaju legitimaci-onu funkciju - imalac ovih isprava je formalno ovlašćen (kad glase na donosioca) da zahteva od njihovog izdavaoca izvršenje određene činidbe, a njihov izdavalac je formalno ovlašćen da obavezu izvrši donosiocu isprave, bez upuštanja u njiho-vu materijalnu legitimaciju; kod legitimacionih papira ova funkcija je primarna, dok je kod hartija od vrednosti ona potčinjena osnovnoj funkciji - prenosivosti hartiuja od vrednosti. Dalje razlike odnose se na krug bitnih elemenata, i dr.738

9.2. Legitimacioni znaci

Legitimacioni znaci su garderobni ili slični znaci, koji se sastoje iz komada hartije, metala ili drugog materijala, na kojima je obično utisnut neki broj, ili naveden broj predatih predmeta, a koji obično ne sadrži nešto određeno o obave-zi njihovog izdavaoca i služe samo da pokažu ko je poverilac u obligacionom odnosu prilikom čijeg nastanka su izdati.739

Legitimacioni znaci nisu hartije do vrednosti, mada između njih postoje od-ređene sličnosti naročito sa hartijama od vrednosti koje glase na donosioca (ne sadrže označenje imena poverioca; ispunjenjem obaveze izdavaoca hartije od vre-dnosti koja glasi na donosioca licu koje poseduje ispravu kao i izdavaoca legiti-macionog znaka licu koje poseduje znak gasi se njegova obaveza pod uslovom da je savesno postupao, i sl.). Osnovne razlike između legitimacionih znakova i har-tija od vrednosti odnose se na: prvo, u slučaju kad izdavalac hartije od vrednosti zna ili posumlja da donosilac nije materijalno legitimisan da zahteva izvršenje činidbe, izdavalac hartije na donosioca odbiti će da izvrši obavezu iz hartije ali je 737 P. Rastovčan, Vrednosni papiri, menica i ček, Zagreb, 1995, str. 13, prema, M. Vasiljević, Tr-

govinsko pravo ... str. 459.738 Više, M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 932-933.739 Vidi, ZOO, čl. 258.

414

tada na njemu da dokaže da donosilac hartije nije materijlano legitimisan da zah-teva izvršenje te obaveze 8isto i kod legitimacionih papira), dok kod legitimacio-nih znakova, u takvom slučaju, izdavalac znaka će odbiti da izvrši činidbu i zatra-žiće od donosioca znaka da dokaže svoje svojstvo poverioca (dakle, razlika po-stoji u teretu dokazivanja); drugo, kod hartija od vrednosti na donosioca prava iz hartije tesno su povezana sa pravima na hartiji, tako da u slučaju njenog gubitka, uništenja i sl. poverilac gubi prava koja su na njoj označena (izuzetak postoji u vezi sa amortizacijom hartije od vrednosti), dok kod legitimacionih znakova pra-vo imaoca znaka nije inkorporisano u znaku, tako da poverilac može zahtevati ispunjenje obaveze iako je izgubio znak i tada će takav poverilac dokazati svoje svojstvo poverioca drugim dokaznim sredstvima (npr. ako je izgubio gardarobni znak, opisom svog kaputa, i sl.); i dr. (bitni elementi, negocijabilnost, itd.).740

10. POLISA OSIGURANJA

Polisa osiguranja, prema ZOO, predstavlja pismenu ispravu čijim se potpisi-vanjem od strane ugovorača zaključuje ugovor o osiguranju.741 Zato možemo reći da je polisa osiguranja u stvari forma ugovora o osiguranju. Međutim, u savreme-nom poslovnoj praksi, polisa osiguranja ima, odnosno može imati i druge funkci-je: ako se prihvati shvatanje da za ugovor o osiguranju nije obavezna pismena forma, polisa osiguranja predstavlja dokaz da je zaključen ugovor o osiguranju kao i dokaz sadržine tog ugovora; dalje, polisa osiguranja može fi gurirati i kao legitimacioni papir, a ne retko i kao specifi čna hartija od vrednosti.742

Obaveza izdavanja polise osiguranja zavisi od vrste osiguranja. Kod osiguranja imovine i kod osigurannja lica, izdavanje polise osiguranja je obavezno (na osno-vu toga se i konstituisalo shvatanje da su ugovori o osigiranju iz ovih oblasti formalnog karaktera). Kod prevoza putnika u javnom prevozu postoji tzv. auto-matsko osiguranje. Međutim, kod tzv. plovidbenog osiguranja izdavanje polise osiguranja se vrši isključivo na zahtev ugovarača osiguranja.743

Polisa osiguranja, po pravilu, sadrži sve bitne elemente ugovora o osiguranju: ugovorne strane, osiguranu stvar, odnosno osigurano lice, rizik obuhvaćen osigu-ranjem, trajanje osiguranja i period pokrića, svotu osiguranja ili da je osiguranje neograničeno, premiju ili doprinos, datum izdavanja polise, potpise ugovornih strana. U polisi osiguranja života moraju biti naznačeni i: ime i prezime lica na čiji se život odnosi osiguranje, datum njegovog rođenja i događaj ili rok od koga

740 I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 762-763741 Vidi, ZOO, čl. 901. st. 1.742 Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 709.743 Vidi, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, čl. 735.

415

zavisi nastanak prava da se zahteva isplata osigurane svote.744 Nedostatak bilo kog od ovih elemenata u polisi osiguranja utiče na punovažnost ugovora o kopnenom, imovinskom osiguranju i osiguranju lica, pošto su oni u principu formalni.745 Kod plovidbenog osiguranja, koji nije formalanog karaktera (tako da ima značaj prostog dokaza da je određeno osiguranje zaključeno), Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi u čl. 735. st. 3. sadrži samo opštu formulaciju da polisa osiguranja treba da sadrži sve odredbe ugovora o osiguranju kojim se utvrđuje obaveza osigurava-ča na naknadu štete iz osiguranja (ne i obaveze osiguranika, odnosno ugovarača osiguranja); na ovaj način su ugovorne strane slobodne da urede konkretnu sadr-žinu polise osiguranja.

U poslovnoj praksi postoji više vrsta polise osiguranja: individualne (izdaje se u oblasti osiguranja lica u kojoj je označeno neko lice kao osiguranik ili korisnik osiguranja, ali i kod transportnog osiguranja, za svaku pošiljku ponaosob), kolek-tivne (izdaje se u oblasti ličnog osiguranja u kojoj su kao korisnici osigiranja na-značeni više lica - npr. svi studenti jednog fakulteta, i sl. ali i kod transportnog osiguranja kod tzv. zbirnih tereta), pojedinačne (izdaje se za jedan konkretan tran-sport robe, odnosno osigurava se roba samo za vreme jednog konkretnog putova-nja), generalne (odnosi se na sve buduće transporte/pošiljke osiguranika koji tre-ba da zspočnu u okviru dogovorenog roka, ali bez utvrđivanja ukupne osigurane sume, premije osiguranja se plaćaju nakon prijave pojedinih transporta ili krajem meseca za transporte koji su primljeni tokom tog meseca), fl otne/otpisne (izdaje s ena ukupnu vrednost za sve buduće transporte neke robe osiguranika; na osnovu prijave svake pošiljke vrši se sukcesivno otpisivanje vrednosti, do potpunog iscr-pljenja osigurane sume označene u polisi), valutarne i nevalutarne (prve sadrže preciznu oznaku ugovorene vrednosti osigurane stvari, a druge sadrže samo način kako će se kasnije odrediti ova vrednost u situaciji da nastupi osigurani slučaj), izvozne, uvozne, kopnene, pomorske (najpoznatija polisa u oblasti pomorskog osi-guranja je tzv. Lojdova polisa), i dr.746

Prema ZOO, polisa osiguranja može glasiti na određeno lice, po naredbi ili na donosioca, osim polisa osiguranja života koja može glasiti na određeno lice ili po naredbi, ali ne može glasiti na donosioca.747 U pravnoj teoriji, s tim u vezi, posta-vilo pitanje da li je polisa osiguranja hartija od vrednosti ili legitimacioni papir. Po jednom mišljenju, polisa osiguranja je hartija od vrednosti748; po drugom mi-šljenju, polisa osiguranja predstavlja hartiju od vrednosti ako glasi po naredbi, dok polisa na ime i na donosioca predstavlja legitimacioni papir749; treći (najbrojniji) 744 Vidi, ZOO, čl. 745 M. Vasiljević, Poslovno pravo ... str. 935.746 Vidi, Đurović-ćirić, Međunarodno trgovinsko pravo ... str. 224.747 Vidi, ZOO, čl. 902. st. 6. i 943. st. 2.748 Z. Antonijević, Privredno pravo ... str. 542.749 P. Šulejić, Pravo osiguranja ... str. 173.

416

su mišljenja da polisa osiguranja predstavlja legitimacioni papir.750 Kao glavni argument ovog mišljenja ističe se da za razliku od hartija od vrednosti, imalac polise osiguranja nema pravo na naknadu štete zato što je poseduje polise osigu-ranja, već zato što ima svojstvo osiguranika i što je kod imovinskih osiguranja pretrpeo materijalnu štetu usled nastupanja osiguranog slučaja (postojanje intere-sa osiguranja). Praktično, kad ne bi imao svojstvo osiguranika i kod imovinskih osiguranja interes osiguranja, imalac polise ne bi imao pravo na naknadu iz osi-guranja.751

11. KREDITNA KARTA

Kreditna karta je pismena isprava na osnovu koje njen imalac, uz prezentaciju iste, može bezgotovinski nabavljati robu ili koristiti razne usluge kod njenog iz-davaoca ili kod druge organizacije koja je sa izdavaocem prethodno o tome za-ključila odgovarajući ugovor.

Prvobitni oblici kreditih karata su se pojavili u SAD i to još 1894. godine u oblasti hotelijersta, da bi u ovohj zemlji svoju ekspanziju doživele posle Drugog svetskog rada kada su se pojavila specijalizovana društva za izdavanje kreditnih karata (Diners Club, American Express Co, i dr.). Kreditne karte su, potom, vrlo brzo prihvaćene i u Evropi, gde se kao izdavaoci prvo pojavljuju poslovne banke, zatim industrijka, trgovačka i uslužna preduzeća, da bi s epotom i na tlu Evrope pojavile za to specijalizovana društva kreditnih karata (Eurocard, Visa, i dr.). Kre-ditne karte su vremenom ušle i u naš poslovni sektor; pored domaćih kreditnih karata, u našem platnom prometu cirkulišu i strane kreditne karte, naročito one renomiranih specijalizovanih društava kreditinih karata.

Kreditne karte imaju višestruke funkcije: platežna (imalac kreditne karte ku-pljenu robu ili izvršene usluge od organizacije koja tu robu prodaje, odnosno usluge vrši ne plaća odmah i ne toj organizaciji nego izdavaocu kreditne karte, obično po prijemu obaveštenja o zaduženju njegovog računa; radi se o bezgoto-vinskom plaćanju; danas, kreditne karte zamenjuju mnoga druga bezgotovinska sredstva plaćanja, poput čeka, npr.; plaćanje kreditnom kartom je sigurnije i za organizaciju koja prodaje robu, odnosno vrši usluge, obzirom da za isplatu garan-tuje izdavalac kreditne karte); kreditna (instrument kratkoročnog kreditiranja po-trošača i korisnika usluga od strane proizvođača ili vršioca usluga, na osnovu njihovog posebnog ugovornog aranžmana sa izdavaocem ovih karata); kreditna

750 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 463; M. Velimirović, Privredno pravo ... str. 743; S. Carić, Privredno pravo ... str. 248; I. Jankovec, Zaključenje ugovora o osiguranju, u Komentar ZOO, Beograd, 1980, str. 453; Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 712.

751 Detaljnije, M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 462-264.

417

karta kao konto-karta (u novije vreme kreditne karte se koriste za obezbeđivanje malih kredita od strane izdavaoca ovih karata; suština ove transakcije zasniva se na zameni čekovnih kartica, odnosno umesto originalnih čekova za ispunjenje funkcija čekovnih garancija, upotrebljava se poseban čekovni formular, u koji se pored potpisa imaoca kreditne karte upisuje i broj kreditne karte; jedini oblik kontrole svodi se na upoređivanje potpisa na podnetom čekovnom formularu i na kreditnoj karti; u poslovnoj praksi ovu funkciju po pravilu preuzimaju univerzal-ne kreditne karte, pa tako nrp. uz prezentaciju kreditne karte Diners Club može se uz ovu garanciju dobiti 250$ po jednom čekovnom formularu; ova se praksa prvo počela koristiti u SAD, kod bankarskih kreditnih karata a potom se proširila i na druge izdavaoce kreditnih karata752), i dr. (kreditna karta koristi se i za bpodizanje gotovog novca kod odgovarajuće korespodente banke ili preko bankarskih auto-mata, kao automatsko lično osiguranje u vazdušnom prevozu, kod plaćanja avi-onskih karata određenog izdavaoca, itd.).753

U poslovnoj parksi i pravnoj literatuti, kreditne karte se dele prema različitim kriterijumima. Prema kriterijumu funkcije: karte plaćanja/novčane kartice, karte kredita, karte garancije čeka, karte povlačenja novca iz distributera i automatskih šaltera i karte sa više funkcija.754 Prema broju učesnika u pravnom poslu: speci-jalne (kod njih postoje dva lica i to su izdavalac karte, koji je obično proizvođač ili prodavac, ili davalac usluge i korisnik karte; sistem specijalne karte koristi se u svim privrednim granama u kojima se radi o krajnjoj potrošnji roba ili usluga i u kojima se, iz konkurentskih razloga, pojavljuje potreba kreditiranja potrošača u visini kupovne cene robe ili usluge) i univerzalne (kod njih postoje tri lica i to su izdavalac kreditne karte, imalac/korisnik kreditne karte i organizacija/preduzeće koje prodaje robe ili vrši usluge; univerzalni sistem kreditnih karti funkcioniše preko specijalizovanih fi nansijskih organizacija za poslove sa kreditnim kartama; na ovaj način se doprinosi racionalizaciji poslovanja, jer ne mora svako preduzeće da oformi svoj sopstveni sistem kreditnih karata; kao izdavaoci univerzalnih kre-ditnih karata, po pravilu, javljaju se stručna udruženja, kreditna odeljenja kupov-nih centara, kreditni instituti, poslovne banke, društva kreditnih karata, koja se koncentrišu samo za pojedine privredne branše i unverzalna drštva za kreditne karte - Diners Club, American Express Co, Carte Blanche Corporation, i dr).755

Kod specijalnih kreditnih karata postoje dva lica i pravni odnos između njih je prilično jednostavan: izdavalac kreditne karte (proizvođač robe, prodavac, vršilac usluge) izdaje kreditne karte zainteresovanim licima (imaocima kreditnih karata) pod uslovom da ispunjavaju određene uslove (poslovna sposobnost, solventnost,

752 S. Carić i grupa autora, Privredno pravo ... str. 403.753 S. Carić, Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1981, str. 210.754 M. Vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 465 i tamo korišćena literatura.755 S. Carić, Pravni aspekti kod posla kreditnih karata, Anali PF, br. 1-4/1983, str. 730.

418

i sl.), u cilju povećanja prometa. Na osnovu toga, imalac kreditne karte uz njenu prezentaciju, može kod izdavaoca kupovati robu, koristiti usluge i sl. Obaveza imaoca kreditne karte je da u određenim vremenskim intervalima plaća cenu za kupljenu robu, odnosno izvršene usluge, prema obračunu koji mu dostavi izdava-lac kreditne karte.

Kod univerzalnih kreditini karata pojavlju se tri lica, tako da imamo više prav-nih odnosa: pravni odnos između izdavaoca kreditne karte i preduzeća koje pro-daje robu ili vrši usluge (uređuje se posebnim ugovorom između ovih lica, čiji sastavni deo čine opšti uslovi poslovanja izdavaoca kreditnih karata; na osnovu ovog ugovora preduzeće koje prodaje robu ili vrši usluge preuzima obavezu da imaocima kreditnih karata preda robu ili izvrši uslugu i to bez plaćanja, uz oba-veznu prezentaciju kreditne karte, pod uslovom da joj nije istekao rok važnosti, da cena prodate robe ili izvršene usluge mora biti ista kao i kod drugih kupaca, da uredno dostavlja izvode svojih potraživanja izdavaocu kreditne karte, i dr.; izda-valac kreditne karte obavezuje se da isplati dostavljeni račun za izvršenu prodaju robe, odnosno izvrešene usluge, da izvrši pružanje određenih usluga komercijalne, računovodstvene i propagadne prirode, i dr.; obaveza izdavaoca kreditne karte je isključena ako je period važenja kreditne karte istekao); pravni odnos između iz-davaoca kreditne karte i imaoca/korisnika kreditne karte (i ovaj pravni odnos zasniva se na posebnom ugovoru između ovih lica a realizuje se potpisivanjem pristupnice potencijalnih korisnika kreditnih karata i prihvatanjem opštih uslova poslovanja izdavaoca kreditne karte; osnovne obaveze izdavaoca kreditne karte su: unovčavanje kreditne karte korisniku, zaključenje ugovora sa preduzećima kod kojih će imalac kreditne karte moći da kupuje robu, odnosno koristi usluge bez plaćanja, dostavljanje potrebnih informacija imaocu kreditne karte bitnih za njeno korišćenje, blagovremena isplata preduzeću koje prodaje robu ili vrši usluge po-traživanja po osnovu korišćenja kreditne karte od strane imaoca kreditne karte, kreditiranje korisnika/imaoca kreditne karte, i dr; osnovna obaveza imaoca kredi-tne karte je da u određenim vremenskim razmacima nadoknađuje izdavaocu kre-ditne karte iznose koje je ovaj umesto njega platio preduzeću koje je prodalo robu, odnosno izvršilo usluge, a imalac kreditne karte može biti obavezan i da izdava-ocu plaća kamatu na kredit, naknadu za izvršene usluge, i sl.; u slučaju da je kreditna karta izgubljena, imalac je dužan da o tome odmah obavesti izdavaoca, a rizik eventualne zloupotrebe kreditne karte, do momenta obaveštenja snosi ima-lac kreditne karte); pravni odnos između imaoca kreditne karte i preduzeća koje prodaje robu ili vrši usluge (ovaj pravni odnos je posebno inetresanta, pre svega sa pozicije plaćanja; u svemu ostalom, to je klasičan ugovorni odnos-ugovor o prodaji, o prevozu, turističkim uslugama...sa bezgotovinskim plaćanjem; imalac kreditne karte dužan je da prilikom kupovine robe ilinaručivanja određene usluge pokaže kreditnu kartu i potpiše račun na za to pripremljenom formularu; s druge

419

strane, preduzeća koje prodaje robu ili vrši usluge ako odbije da proda robu ili izvrši uslugu imaocu kreditne karte, odgovaraće izdavaocu kreditne karte a ne imaocu kreditne karte, obzirom da ona nije ni u kakvom pravnom odnosu sa ima-ocem kreditne karte po ovom osnovu; ako izdavalac kreditne karte ne izmiri po-traživanje preduzeću koje prodaje robu ili vrši usluge, ono ima pravo da naplati svoje potraživanje od imaoca/korisnika kreditne karte, po osnovu ugovora o pro-daji, prevozu, turističkim uslugama... ).756

Kreditna karta nije hartija od vrednosti nego je legitimacioni papir757; u njoj nije sadržano neko imovinsko pravo koje bi se njenim prenosom ustupilo drugom licu i služi kao dokaz imaocu kreditne karte u cilju isporuke određene robe ili izvršenja određene usluge prema preduzeću koje prodaje tu robu ili vrši te usluge, koje je u sistemu kreditnih karata (preduzeća koje je zaključilo ugovor sa izdava-ocem kreditne karte o njenom korišćenju). Kreditna karta je neprenosivi papir (za razliku od hartija od vrednosti). Kreditna karta redovno glasi na ime određenog lica. Izgubljenu kreditnu kartu imalac kreditne karte može zameniti kod izdavao-ca, a ne vrši se amortizacija.

756 Milanović-Vujisić, Poslovno pravo ... str. 716-718.757 M. vasiljević, Trgovinsko pravo ... str. 466; S. Carić, Bankarski poslovi i hartije od vrednosti

... str. 212; I. Jankovec, Privredno pravo ... str. 765.

420

OSNOVNA LITERATURA

• Antonijević Z, Privredno pravo, Beograd, 1989.• Antonijević Z-Petrović-M. Pavićević B, Bankarsko pravo, Beograd, 1982.• Aranđelović M, Ugovor o uskladištenju, beograd, 1986.• Arsić Z, Kombinovani prevoz robe, Beograd, 1985.• Bartoš M-Antonijević Z-Jovanović V, Menično i čekovno pravo, Beograd,

1974.• Boyle, Birds, Company Law, London, 1995.• Carić S, Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, 1993.• Carić S-Šulejić P-Jankovec I-Trajković P, Saobraćajno pravo, Novi Sad,

1998.• Charlesworth, Morse, Company Law, London, 1995.• Charlex, Law of Banking, London, 1974.• Đurović R, Ćirić A, Međunarodno trgovinsko pravo (poseban deo), Niš,

2005.• Farrar, Company Law, London i Edinburg, 1988.• Grupa autora, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, knjiga prva i druga,

redaktori Prof. dr S. Perović i Prof. dr D. Stojanović, Gornji Milanovac i Kra-gujevac, 1980.

• Grupa autora, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, I i II knjiga, redak-tori Prof. dr B. Blagojević i Prof dr V. Krulj, Beograd, 1983.

• Goldštajn A, Privredno ugovorno pravo, Zagreb, 1974.• Gorenc V-Šmid V, Poslovno pravo u turizmu i ugostiteljstvu, Zagreb, 1999.• Jankovec I, Privredno pravo, Beograd, 1999.• Jankovec I, Ugovori u privredi, Beograd, 1987.• Jankovec I -Mićović M, Privredno pravo, Kragujevac, 2006.• Jankovec-Miladinović, Pravo osiguranja, Niš, 2006• Kapor V - Carić C, Ugovori robnog prometa, Novi Sad, 1993.• Hamel J, Lagarde G, Jauffret a; Droit commercial, Paris, 1980.• Legradić R, Nauka privrednog prava I deo, Beograd, 1968.• Lowe R, Commercial Law, london, 1983.• ljutić B, Bankarsko i berzansko poslovanje, Beograd, 2007.• Milanović B-Vujisić D, Poslovno pravo, Kraljevo, 2009.• Mićović M, Berzanski poslovi i hartije od vrednosti, Kragujevac, 1997.• Milenović D, Poslovno pravo, Niš, 2001.• Pavićević B, Bankarska garancija u teoriji i praksi, Beograd, 1999.• Pavićević B., Ugovor o lizingu, ugovor o franšizingu, ugovor o faktoringu,

ugovor o forfetingu, Beograd, 1992• Pavić D, Prevoz kontejnerima - pravni problemi, Zagreb, 1988.• Pennington, Company Law, London, 1995.

421

• J. Radišić, Obligaciono pravo, Beograd, 1988• Radojičić S, Osnovi trgovačkog prava, Beograd, 1922. • Rastovčanin P, Vrijednosni papiri, mjenica i ček, Zagreb, 1977.• Ripert G, Traite elementaire de droit commercial, Paris, 1986. • Šulejić P, Pravo osiguranja, Beograd, 2005.• Smith K-Keenan D, Company Law, London, 1983.• Smith K-Keenan D, Mercantile Law, London, 1982.• Spasić S., Ugovor o lizingu, Beograd, 1990.• Stražnjicki S, Tumač trgovačkog zakona iz 1937. godine, Zagreb, 1939.• Šulejić P, Pravo osiguranja, Novi Sad, 1992,• Šuleji P, Pravo osiguranja, Novi Sad, 2005• Trajković M, Pomorsko pravo, Beograd, 1980.• Trajković M, Saobraćajno pravo, Beograd, 1985.• Vajner Z, Vrijednosni i drugi papiri robno-novčanog prometa, Zagreb, 1963.• Vasiljević M, Kompanijsko pravo, Beograd, 2006.• Vasiljević M, Trgovinsko pravo, Beograd, 2006.• Vasiljević M, Poslovno pravo, Beograd, 2004.• Velimirović M, Privredno pravo, Srpsko Sarajevo, 2001.• Živković A-Stankić R-Kostić B, Bankarsko poslovanje i platni promet, Beo-

grad, 2004.• Velimirović M, Poslovno pravo; Podgorica, 2000.• Velimirović, Ugovori u privredi, Beograd, 1994.• Velimirovič M, Stečajno pravo, Novi Sad, 2004.• Vizner, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, Zagreb, 1978.• Business Law, Ewan Maclntyre, Pearson Education Limited 2008; • Company Law, Denis Keenan/Josephine Bisacre, Pearson Education Limited

2005; • Business Law, James Marson, Oxford University Press 2009; • Zakon o obligacionim odnosima (Sl. list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 ...)

-ZOO• Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (Sl. SFRJ, br. 2/1974;

Sl. list SRJ, br. 26/95).• Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju (Sl. SFRJ, br. 2/1974;

Sl. list SRJ, br. 26/95)• Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (Sl. SFRJ, br. 22/77; Sl. list SRJ, br.

12/98, 44/99, 74/99 i 73/2000 i Sl. glasnik RS, br. 101/2005 - dr. zakon i 85/2005 - dr. zakon)

• Zakonom o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju (Sl. SFRJ, br. 22/77; Sl. list SRJ, br. 12/98 i 15/98)

• Opšte uzanse za promet robom (Sl. list FNRJ, br. 15/1954) - OUP• Posebne uzanse o građenju (Sl. list SFRJ", br. 18/77)

422

• Posebne uzanse u ugostiteljstvu (Sl. list SFRJ, br. 69/83).• Zakon o menici (Sl.list FNRJ, br. 104/1946, Sl. list SFRJ, br. 16/1965,

54/1970...)- ZOM• Zakon o čeku (Sl.list FNRJ, br. 105/1946, Sl. list SFRJ, br. 12/1965, 50/1971,

52/73 ...)- ZOČ

423



Izdavači

Banja Luka College [email protected]

Idavačko I grafi čko preduzećeBanja Luka

Kralja Petra I Karađorđević[email protected]

Za izdavača:Željko Mirjanić

Štampa:Grafi d, Banja Luka

Za Štampariju:Branislav Ivanković

424

CIP - Katalogizacija u publikaciji

Narodna i univerzitetska biblioteka

Republike Srpske, Bawa Luka

347.7 (075.8)

ВУЈИСИЋ, Драган Poslovno pravo : trgovinsko pravo / Dragan Vujisić. 1. izd. - Banja Luka : Besjeda : BLC, 2009 (Banja Luka : Grafi d). - 424 str, ; 23 cm

Tiraž 1.000

ISBN 978-99937-1-114-5

COBISS.BH-ID 1307416

prof. dr dragan vujisić poslovno pravo - t r g o v i n s k...

Documents