FMMPS

I Tematska oblast

POJAM I PREDMET MEDJUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA

Nastavne jedinice: 1. Pojam Medjunarodnog poslovnog prava; 2. Razvoj Medjunarodnog poslovnog prava; 3. Predmet medjunarodnog poslovnog prava; 4. Odnos sa drugim naučnim disciplinama; 5. Metod medjunarodnog poslovnog prava; 6. Izvori Medjunarodnog poslovnog prava.

1. Pojam Medjunarodnog poslovnog prava

Pod pojmom Medjunarodnog poslovnog prava podrazumevaju se odnosi koji se uspostavljaju u uslovima medjunarodne razmene roba, usluga i kapitala, sa posebnim aspektom na pravila kojima se ti odnosi regulišu, odnosno u skladu sa kojima se ostvaruju efekti obavljanja privrednih delatnosti na medjunarodnom tržištu. U skladu sa ovakvim odredjenjem pojma Medjunarodnog poslovanja proizilaze i tri njegova osnovna elementa. Prvi je da se uvek radi o privrednim aktivnostima, nezavisno od statusa koji poseduje odredjeni subjekt medjunarodnog poslovanja. Te privredne aktivnosti obavljaju se u skladu sa načelima slobodnog privredjivanja, koje karakterišu ravnopravnost stranaka, autonomija volje pri uspostavljanju privrednih odnosa i gradjansko pravna odgovornost za izvršenje preuzetih obaveza. Drugi element je da su u pitanju uvek odnosi sa elementom inostranosti. Drugim rečima, nezavisno od oblika ispoljavanja, prilikom realizacije uspostavljanja privrednih i poslovnih odnosa dolazi do susreta različitih nacionalnih suvereniteta. Treći element odredjivanja pojma Medjunarodnog poslovanja je da se ovim pojmom u prvom redu obuhvataju pravila po kojima se regulišu odnosi izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, uzimajući tom prilikom pojam «pravila» u njegovom najširem značenju. Ovo iz razloga što se medjunarodno poslovanje koje je samo uslovno pod nacionalnim suverenitetom neke od država, ne odvija spontano u uslovima anarhičnih odnosa, već po utvrdjenim pravilima koja svoje izvore imaju u medjunarodnim aktima, propisima država ali i u tzv. autonomnom trgovinskom pravu, čije je poznavanje bitna pretpostavka uspešne realizacije poslovnih aranžmana sa elementom inostranosti.

2. Razvoj Medjunarodnog poslovnog prava

Na razvoj pravila po kojima se odvijalo Medjunarodno poslovanje dominatno su uticale dve okolnosti: a) fiskalne potrebe država, odnosno vladara i b) stepen razvijenosti proizvodnih snaga, koje su mogle da zadovolje potrebe tražnje za odredjenim proizvodima i uslugama u datom tretutku. Naravno da je i politički faktor, kao što su dobri ili loši politički, odnosno dobrosusedski odnosi, imali uticaj na razvoj Medjunarodnog poslovanja, ali je njegov značaj bio sekundarnog karaktera i u velikoj meri je bio odredjen gore navedenim primarnim determinantama.

Sa pojavom medjunarodne trgovine susrećemo se sa prvim oblicima razmene dobara, u periodu u kome se samo uslovno može govoriti o medjunarodnim odnosima. Trgovina koja je bila uspostavljena izmedju antičkih gradova – država ima značajna transnacionalna obeležja i prirodno se razvija u posebno transnacionalno pravo, koje je u velikoj meri standardizovano tadašnjom poslovnom praksom. U tom smislu, karakteristično je da se u rimskom pravu razlikuje ius genitium u odnosu na ius civile kao manje formalno i apstraktno, a u većem stepenu pravo prilagodjeno potrebama svakodnevnog života i razmene dobara koje je taj život zahtevao. U klasičnom periodu Rimske imperije ius genitium je bio shvaćen kao pravo zajedničko svim narodima. Ukratko, stepen razvoja svesti ljudi tog perioda s jedne strane i nepostojanje države kao organizovanog sistema vlasti s druge strane, uticao je na nastanak i razvoj pravila Medjunarodnog poslovanja kao univerzalih pravila koja su važila za sve subjekte nezavisno sa teritorije sa koje su dolazili.

Medjutim, sa nastankom i razvojem Medjunarodnog poslovnog prava, u smislu značenja tog pojma koji mu aktuelno pridajemo, srećemo se tek sa uspostavljanjem trgovinskih odnosa izmedju privrednih subjekata tokom Srednjeg veka. Tom prilikom, treba imati u vidu činjenicu da medjunarodni odnosi sve do pojave kapitalizma i formiranja savremenih država nisu bili redovnog, kontinuiranog i regulisanog karaktera. To važi kako za medjunarodne političke, tako i za medjunarodne ekonomske odnose.

Kao rezultat buržoaskih revolucija krajem XVIII i početkom XIX veka dolazi do formiranja novih kapitalističkih država. Od značaja za razvoj medjunarodnog poslovanja naročitu pažnju privlače dva fenomena. Prvi je industrijska revolucija. Vrši se korenita promena u organizaciji i realizaciji proizvodnih programa u gotovo svim privrednim granama. Napušta se koncept proizvodnje robe za zadovoljavanje sopstvenih potreba i prelazi se na koncept proizvodnje robe s ciljem njenog plasmana na tržište. Usled snažnog razvoja proizvodnih snaga dolazi do stvaranja velike akumulacije proizvoda, koji ne mogu biti plasirani na nacionalnom tržištu. Stoga medjunarodna razmena roba i usluga od izuzetka, u srednjevekovnom periodu, postaje pravilo u novim uslovima privredjivanja.

S druge strane nastanak novih kapitalističkih država, sa jasno definisanom državotvornom strategijom, za svoju posledicu ima i snažnu zakonodavnu aktivnost. U domenu medjunarodnog poslovanja ta aktivnost se ispoljava u donošenju tzv. velikih kodifikatornih akata u skoro svim državama tog perioda. Ovim aktima (trgovačkim

2

zakonicama) vrši se do detalja regulisanje uslova odvijanja medjunarodne razmene dobara i usluga za privredne subjekte koji poseduju nacionalnu pripadnost odredjenoj državi. Na taj način dolazi do zastoja, pa i delimičnog napuštanja koncepta razvoja autonomnog trgovinskog prava. Ne postoji više transnacionalno pravo, koje je primenljivo samo na trgovce (lex mercatoria), već postoje posebni zakoni ili pravila kojima se uredjuje položaj trgovaca u okvirima jedne jurisdikcije (leges mercatorum).

3. Predmet Medjunarodnog poslovnog prava

Medjunarodno poslovno pravo je posebna naučna disciplina koja se bavi izučavanjem propisa i pravila kojima se regulišu medjunarodni ekonomski (privredni) odnosi. Stoga ono ima svoj statičnu i dinamičnu komponentu.

Statična komponenta Medjunarodnog poslovnog prava za predmet izučavanja u prvom redu ima subjekte medjunarodnog poslovanja. Za razliku od domaćeg prava u medjunarodnim okvirima postoji više vrsta privrednih subjekata. To može biti sama medjunarodna zajednica, koja status subjekta medjunarodnog poslovanja ima samo u uslovnom značenju tog termina, odnosno ako se u vidu ima samo njen uticaj na tokove medjunarodne razmene dobara i usluga. U kategoriju subjekata Medjunarodnog poslovanja, u doslovnom značenju tog pojma, spadaju država (sa svojim pravnim i poslovnim subjektivitetom), zatim medjunarodne organizacije (kako globalnog tako i regionalnog karaktera) i preduzeća (kao osnovni poslovni subjekti nacionalnog značaja). Pored subjekata Medjunarodnog poslovanja njegova statična komponenta obuhvata i propise, odnosno pravila kojim se uredjuje režim poslovanja sa inostranstvom. To su po pravilu spoljno trgovinski propisi, ali i propisi o deviznom i carinskom režimu odredjene države. Ovim propisima se uredjuju opšti i posebni uslovi koje subjekti Medjunarodnog poslovanja moraju ispuniti, sa aspekta javnog poretka odredjene države, da bi uopšte mogli da stupe u poslovne odnose sa elementom inostranosti. Najzad statična komponenta Medjunarodnog poslovanja obuhvata i propise, odnosno pravila u skladu sa kojima se utvrdjuje koje će se pravo primeniti za regulisanje konkretnog poslovnog odnosa, odnosno po kom pravu i pred kojim sudskim ili vansudskim institucijama će se rešavati eventualni sporovi koji iz takvog odnosa mogu da proisteknu, kao i dejstvo odluka koje su donete povodom rešavanja spornog pitanja.

Dinamična komponenta Medjunarodnog poslovnog prava obuhvata analizu propisa i pravila koji se primenjuju na konkretne poslovne aranžmane, kojima se uredjuju pitanja od značaja za promet roba i usluga sa medjunarodnim elementom. To su razne vrste ugovora o prometu roba ili usluga. Ovi ugovorni odnosi su primarno regulisani nacionalnim pravom, ali su zbog specifičnosti njihove realizacije u medjudržavnom okruženju posebno modifikovani bilo samim nacionalnim propisima, bilo odgovarajućim medjunarodnim aktima. U kontekst tih ugovora spadaju i novi neimenovani ugovori, sa aspekta nacionalnih propisa, koji su stvoreni u poslovnoj praksi subjekata medjunarodnog poslovanja. Pored analize ugovornih odnosa, sa svim specifičnostima koji te odnose čine posebnim u odnosu na nacionalne propise, dinamička komponenta Medjunarodnog

3

poslovanja obuhvata i analizu instrumenata plaćanja kojima ugovorne strane, na medjunarodnom nivou, izvršavaju svoje obaveze preuzete konkretnim poslovnim aranžmanima.

4. Odnos sa drugim naučnim disciplinama

Medjunarodno poslovno pravo sadrži dosta elemenata drugih naučnih disciplina, pa ipak predmet izučavanja ove naučne discipline dopunski može biti preciziran i razlikama koje ima u odnosu na druge srodne naučne discipline. Te razlike se mogu uočiti po predmetu regulisanja, kao i karakteru odnosa koji čine predmet Medjunarodnog poslovnog prava.

Po karakteru odnosa Medjunarodno poslovno pravo se razlikuje od drugih grana prava koje su se opredelile za izučavanje pravnih efekata postojanja medjunarodnog elementa prilikom regulisanja odredjenog odnosa. Sa aspekta analize u ovom radu to su Medjunarodno javno i Medjunarodno privatno pravo.

Medjunarodno javno pravo je naučna disciplina koja uredjuje odnose izmedju država, pa i medjunarodnih organizacija, čiji su članovi države. Tom prilikom, izučavaju se odnosi u koje države stupaju kao nosioci suvereniteta. Dakle sa aspekta javno- pravnih ovlašćenja koje država kao nosilac i garant suvereniteta ima nad svojom teritorijom i u odnosu na gradjane – državljanje te države. Tom prilikom, Medjunarodno javno pravo utvrdjuje posebne principe koji se tiču odnosa država kao nosioca suvereniteta. Ti principi, kao što su npr. nemešanje u unutrašnje stvari druge države, mirno rešavanje sporova, priznavanje teritorijalne celovitosti i nepovredivosti granica, predstavljaju osnove medjunarodnog poretka, pa u prenosnom smislu i okvir Medjunarodnog poslovanja. S druge strane, same države ne moraju uvek, a u praksi to i nije slučaj, da istupaju sa aspekta nosioca javne vlasti, već u odredjene odnose uzajamno ili sa drugim subjektima medjunarodnog poslovanja mogu da stupe i povodom regulisanja odredjenih privrednih pitanja, zaključujući ugovore kojima poveravaju obavljanje odredjenih poslova zainteresovanim poslovnim partnerima. U takvim slučajevima država nije nosilac vlasti (imperiuma), već se pojavljuje kao nosilac posla (dominiuma), što po prirodi stvari spada u domen Medjunarodnog poslovanja.

Medjunarodno privatno pravo je pravna disciplina kojom se izučavaju gradjansko pravni odnosi sa elementom inostranosti. U tom smislu, Medjunarodno privatno pravo u osnovi sadrži dve grupe pravnih normi: kolizione i materijalne norme. Na osnovu ovih normi, a posebno onih o rešavanju sukoba zakona (kolizione norme) Medjunarodno privatno pravo utvrdjuje koje će se pravo smatrati merodavnim za primenu na odredjeni odnos, koji ima dodirnih tačaka sa pravima više država. S tim u vezi, svaka država ima sopstvena pravila o rešavanju sukoba zakona. U tom smislu, Medjunarodno privatno pravo i nije po svom domašaju medjunarodno pravo, u užem značenju tog pojma, a posebno nije niti ima pretenzije da postane univerzalno opšte prihvaćeno pravo. No, s druge strane, Medjunarodno privatno pravo i Medjunarodno poslovanje imaju dosta dodirnih tačaka. One se prevashodno nalaze u domenu primene pravila Medjunarodnog

4

privatnog prava kojim se utvrdjuju uslovi primene pravila Medjunarodnog poslovanja na konkretan odnos (na primer, odredjivanje imovinskog karaktera u slučaju spora o statusu privrednih subjekata, prirodi ugovornih obaveza, karakteru prava svojine na pokretnim i posebno na nepokretnim stvarima i dr). Na taj način Medjunarodno privatno pravo odredjuje prethodne uslove primene pravila Medjunarodnog poslovanja, koje su po donošaju primene ovih pravila značajno šire od Medjunarodnog privatnog prava, pošto pored unutrašnjih propisa država, u sve većoj meri primenjuju i svoja «autonomna» pravila, specifična i primenjiva samo u domenu Medjunarodnog poslovanja.

5. Metod Medjunarodnog poslovnog prava

Osnovni metod koji se koristi prilikom analize propisa i pravila Medjunarodnog poslovanja je normativno-pravni (dogmatski) metod. Ovim metodom se putem opšteprihvaćenih pravila tumačenja pravnih normi utvrdjuje pravo značenje pravne norme i shodno tome odredjuju uzajamna prava i obaveze subjekata medjunarodnog poslovanja, koji su povodom te norme uspostavljeni. Pored utvrdjivanja doslovnog - pravog značenja pravne norme, normativno-pravni metod se koristi i prilikom rešavanja slučajeva tzv. pravnih praznina, koje su zbog prirode regulisanja Medjunarodnog poslovanja ne samo realno moguće već i vrlo česte.

Pored normativno pravnog, kao osnovnog metoda, u izučavanju Medjunarodnog poslovanja značajno mesto ima ima i uporednopravni (komparativni) metod. Uporednopravni metod se koristi za otkrivanje i formulisanje univerzalnih principa koji su zajednički i čine osnovu Medjunarodnog poslovanja. To se postiže na dva nivoa. Prvi čini analiza propisa i pravila koji postoje u važećim pravnim sistemima sveta. Na taj način, neposredno se upoznajemo sa rešenjima konkretnih privrednih situacija u pravnim sistemima drugih država. Takva informacija može, a često to i jeste, da bude motivacioni faktor s ciljem izmene i dogradnje domaćih propisa. Drugi nivo je funkcionalno sažimanje rezultata dobijenih analizom nacionalnih zakonodavstava, u smislu odredjivanja zajedničkih elemenata različitih pravnih sistema čija se pravila uporedjuju. Na toj osnovi pristupa se unifikaciji tih pravila bilo putem donošenja medjunarodnih pravnih akata, kojima se na jedinstvenim osnovama uredjuje konkretan slučaj, bilo stvaranjem pravnog standarda opštih pravnih principa Medjunarodnog poslovanja.

Od značaja za izučavanje Medjunarodnog poslovanja je i analitičko – razvojni (dijalektički) metod. Ovim metodom se odredjeni instituti Medjunarodnog poslovanja, ali i šire od toga ukupnog društveno – ekonomskog okruženja, sagledavaju u svom uzajamnom sadejstvu i promenama kroz koje prolaze. Na taj način prevazilazi se stalna opasnost, koja prati naučna istraživanja, da se jedan fenomen izučava izdvojeno od uticaja koji su doprineli njegovom nastanku i oblikovanju. Time se postiže preciznije shvatanje ne samo aktuelne sadržine i preciznije odredjenje nekog od instituta Medjunarodnog poslovanja, već i sagledavanje njihovog razvoja, koji sa promenjenim okolnostima može da dovede i do promene same suštine analiziranog instituta.

5

6. Izvori Medjunarodnog poslovnog prava

Pod izvorima Medjunarodnog poslovnog prava podrazumevaju se propisi, pravila i pravna stanja (činjenice) za koje se vezuje nastanak, priroda i trajanje odredjenog medjunarodnog poslovnog odnosa.

Imajući u vidu moguće kriterijume podele, izvori Medjunarodnog poslovnog prava su: a) izvori koji potiču iz domena medjunarodnog poslovanja; b) izvori koji potiču iz domena domaćeg (nacionalnog) prava; i c) izvori koji potiču iz tzv. autonomnog trgovinskog prava.

6.1. Medjunarodno pravo

Ovi izvori Medjunarodnog poslovnog prava stvaraju opšte okvire odvijanja medjunarodnih ekonomskih odnosa i po svom karakteru mogu spadati u domen Medjunarodnog javnog prava (kada država istupa kao nosioc suverene vlasti na odredjenoj teritoriji) i Medjunarodnog privatnog prava (kada se uredjuju gradjansko pravni odnosi izmedju pravnih i fizičkih lica različite nacionalne pripadnosti, odnosno različitog državljanstva). Po formi svog ispoljavanja ovi izvori Medjunarodnog poslovanja mogu biti: a) medjunarodni ugovori; b) medjunarodni običaji; i c) opšteprihvaćena pravila (principi) medjunarodnog poslovanja.

a) Medjunarodni ugovori

Medjunarodni ugovori, u smislu medjudržavnih ugovora (potrebno je imati u vidu ovaj njihov karakter, pošto se atribut «medjunarodni» može pridodavati i poslovnim aranžmanima subjekata medjunarodnog poslovanja sa elementima inostranosti) predstavljaju značajan izvor Medjunarodnog poslovanja.

Medjunarodni ugovori se zaključuju po pravilima Medjunarodnog javnog prava u pisanoj formi izmedju ovlašćenih predstavnika država kao nosioca suvereniteta. Nakon zaključenja medjunarodnog ugovora i njegove ratifikacije, po pravilu, od strane najvišeg zakonodavnog tela odredjene države, ta država ne može da se pozove na svoj suverenitet ili pravna pravila nacionalnog zakonodavstva i time opozove svoj pristanak na zaključenje konkretnog medjunarodnog ugovora. Na taj način, medjunarodni ugovori postaju po pravnoj snazi jači od unutrašnjih propisa odredjene države, koja u slučaju nesaglasnosti domaćih propisa sa preuzetim obavezama iz medjunarodnog ugovora treba te propise dopunski da usaglasi sa odredbama medjunarodnog ugovora.

Po broju potpisnika postoje bilateralni ugovori, kao medjunarodni ugovori koji se zaključuju izmedju dve države i proizvode pravno dejstvo samo u tim relacijama. Ovi ugovori su dugo vremena bili pravilo u regulisanju medjunarodnih odnosa. Medjutim, sa

6

razvojem medjunarodnih organizacija i stvaranjem regionalnih i globalnih saveza dolazi do zaključivanja medjunarodnih ugovora čiji su potpisnici predstavnici više država. Tom prilikom, razlikuju se multilateralni ugovori, koje zaključuju ovlašćeni predstavnici više država i koji za predmet svog regulisanja imaju opšta pitanja od značaja za subjekte medjunarodnog poslovanja sa unapred neodredjenim brojem država. Ovi ugovori su po pravilu «otvoreni» za potpisivanje i naknadno pristupanje i od strane država koje nisu učestvovale u njihovom inicijalnom zaključivanju. Za razliku od njih postoje pluralilatelarni ugovori kod kojih takodje postoji više subjekata zaključivanja, ali je broj država koji te ugovore zaključuju, po pravilu, unapred odredjen i za predmet regulisanja ima pitanja od značaja samo za krug država koje ih zaključuju. Ovi ugovori su uglavnom «zatvorenog» tipa te im treće države ne mogu pristupiti bez prethodnog ispunjavanja, ponekad vrlo rigoroznih uslova i uz saglasnost svih potpisnika tih ugovora.

b) Medjunarodno običajno pravo

Medjunarodni običaji, koji su nastali kao rezultat poslovne prakse u odredjenim segmentima medjunarodnog prometa roba i usluga, predstavljaju vrlo značajan izvor Medjunarodnog poslovanja. Ovim običajima bliže se odredjuje sadržina proklamovanim načelima i principima na kojima se zasniva medjunarodni poredak.

Medjunarodni poslovni običaji mogu postati izvor Medjunarodnog poslovanja na jedan od tri moguća načina. Prvi je ako se kojim od pisanih izvora Medjunarodnog prava izvrši upućivanje da će se prilikom primene odredbi odredjenog ugovora imati u vidu pravila koja su uspostavljena u poslovnoj praksi izvršavanja preuzetih obaveza. Drugi slučaj je kada se pisanim propisima, kojima se uredjuje medjunarodno poslovanje, preuzmu pravila poslovne prakse, te se na taj način izvrši svojevrsna kodifikacija poslovnog običaja. Treći slučaj nastaje kada odredjeni aspekt izvršenja obaveza iz medjunarodnog poslovanja nije regulisan, a upravo taj aspekt je nužan za odredjivanja prava i obaveza prava iz tog poslovnog odnosa. U takvom slučaju utvrdjuju se pravila poslovne prakse koja postoji u toj materiji, te se ona primenjuju na konkretan poslovni odnos.

Potrebno je dosledno razlikovati medjunarodno običajno pravo, kao nekodifikovanu poslovnu praksu nastalu na osnovu načela i principa Medjunarodnog poslovanja, od kodifikovanih poslovnih običaja od strane za to ovlašćenih subjekata, kao osnove takozvanog autonomnog trgovinskog prava. Ovi drugi su mnogo preciznije odredjeni i manje su podložni promenama koje su inače karakteristične za medjunarodno običajno pravo.

c) Opšti pravni principi medjunarodnog prava

Iz činjenice da se medjunarodno poslovanje odvija u uslovima uredjenih medjunarodnih odnosa, logično proizilazi stav da su principi na kojima su zasnovani ti odnosi ujedno i izvor Medjunarodnog poslovanja. Ovi principi proizilaze iz odredbi

7

Medjunarodnog javnog prava (npr. načelo suverene jednakosti država; načelo zabrane mešanja u unutrašnje stvari država; načelo savesnog ispunjavanja preuzetih obaveza i sl.), kao i iz Medjunarodnog privatnog prava (npr. principi po kojima se uredjuju gradjansko pravni odnosi izmedju subjekata sa različitom nacionalnom pripadnošću; pravila po kojima se utvrdjuje nacionalna pripadnost odredjenog pravnog lica; načela po kojima se uredjuje pružanje medjunarodne pravne pomoći i sl). Medjutim, kao uslov njihove primene zahteva se i okolnost njihovog postojanja u vreme nastanka medjunarodnog poslovnog odnosa i stvaranja realne veze za primenu ovog principa ili načela na konkretan odnos medjunarodnog poslovanja.

Opšti principi Medjunarodnog prava su važan izvor Medjunarodnog poslovanja kako neposredno, tako i posredno. Tako se npr. načelo o garantovanju minimalne zaštite prava stranaca smatra načelom koje priznaju i prihvataju sve civilizovane države sveta. Pored toga, princip reciprociteta koji postoji kao bazičan princip medjunarodnih odnosa ima značajan uticaj i na medjunarodno poslovanje u smislu stvaranja istovetnih uslova poslovanja za privredne subjekte dve ili više različitih država. Sem toga, princip reciprociteta značajno doprinosi razvoju medjunarodnih poslovnih odnosa i medjunarodnoj privrednoj saradnji, jer s jedne strane doprinosi uspostavljanju neophodne pravne sigurnosti prilikom poslovanja sa elementom inostranosti, a s druge strane povratno utiče na zakonodavna tela država da svoje propise u oblasti spoljnotrgovinskog poslovanja dopunski uskladjuju i usaglašavaju sa rešenjima u skladu sa kojima se to poslovanje odvija pod povoljnijim uslovima u drugim državama.

6.2. Domaće (nacionalno) pravo

Značaj medjunarodne razmene dobara i usluga za privredu odredjene države uslovio je da su na planu unutrašnjeg pravnog poretka odredjene države regulisana odredjenja pitanja od značaja za nesmetano i uspešno obavljanje medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom, gotovo svi izvori unutrašnjeg prava savremenih država (od ustava, preko zakona i podzakonskih akata do doktrinarnih stavova po odredjenom pitanju) na odgovarajući način, primeren izvoru prava koji se analizira, uredjuju materiju Medjunarodnog poslovanja. Pa ipak, rizikujući da se uopštavanjem zanemare uticaj i značaj pojedinog od izvora unutrašnjeg prava, najvažniji izvori domaćeg prava za odvijanje medjunarodnog poslovanja su: a) zakon; b) poslovni običaji; i c) stavovi arbitraža i izabranih sudova povodom rešavanja spornih odnosa nastalih u medjunarodnom poslovanju.

a) Zakoni

Domaće zakonodavstvo stvara opšte pravne okvire za regulisanje i pravno uredjivanje ekonomskih odnosa sa inostranstvom. To se može učiniti na dva načina. Putem tzv. imperativnih propisa, koji spadaju u domen javnog poretka odredjene države

8

kojom prilikom nije ostavljen nikakav prostor autonomiji volje privrednim subjektima. Oni su dužni da u svemu postupaju po odredbama ovih propisa. Primenu imperativnih propisa obezbedjuju nadležni državni organi, po pravilu vršenjem svojih ex ofitio utvrdjenih ovlašćenja. U ove propise spadaju spoljnotrgovinski propisi kojima se uredjuje režim robne razmene sa inostranstvom, carinski propisi kojima se uredjuje carinski postupak i visina carinske tarife, devizni propisi kojima se uredjuju uslovi i načini plaćanja i odvijanja platnog prometa sa inostranstvom i sl. S druge strane, postoje tzv.dispozitivni propisi, kojima se uredjuje oblast privredne saradnje sa inostranstvom, ali se ostavlja inicijativa subjektima medjunarodnog poslovanja da saglasno svojoj autonomiji volje odredjeni odnos medjunarodnog poslovanja drugačije urede u skladu sa svojim poslovnim interesima. U ove propise naročito spadaju odredbe zakona kojima se uredjuju vrste i oblici privrednih ugovora sa inostranim elementom (ugovori o prometu roba i usluga sa inostranstvom).

Zakoni odredjene države, kao izvor njenog domaćeg (nacionalnog) prava, od značaja su za sve subjekte medjunarodnog poslovanja. Za domaće privredne subjekte taj značaj se ispoljava u činjenici da oni svoje poslovanje sa inostranstvom moraju da obavljaju po odredbama domaćih zakona, kao bitnog uslova sticanja svojstva subjekta medjunarodnog poslovanja. U protivnom, rizikuju mogućnost zabrane obavljanja prometa roba i usluga sa inostranstvom, odnosno izricanja neke druge od propisanih sankcija za kršenje domaćih propisa. S druge strane, domaći propisi su često od izuzetne važnosti i za stranog poslovnog partnera, posebno ako deo privrednih aktivnosti (npr. otvaranje predstavništava; izlaganje roba na privrednim izložbama; prodaja robe iz konsignacionih i drugih skladišta; izvodjenje investicionih radova i sl) treba da obavi na teritoriji domaće države. Tada je on obavezan da u svemu postupa po domaćim (nacionalnim) propisima države na čijoj se teritoriji realizuju njegove privredne aktivnosti.

b) Običaji

Kao i na planu odvijanja medjunarodnog prometa roba i usluga, tako je i u uslovima poslovanja u okvirima jednog pravnog sistema, značaj poslovnih običaja naglašen i predstavlja samostalan izvor prava i obaveza. Običaj nastaje dugotrajnim ponavljanjem istih pravila povodom odvijanja prometa roba i usluga, te na toj osnovi stvaranja svesti kod učesnika u tom prometu o obaveznosti primene tih pravila. U tom smislu za primenu jednog običaja moraju se kumulativno ispuniti dva uslova. Prvi je subjektivne prirode i odnosi se na svest učesnika u odredjenom poslovnom odnosu o postojanju običaja kojim se reguliše taj odnos. Drugi je objektivne prirode i ispoljava se u činjenici široko rasprostranjene i nesporne primene običaja na taj ili u osnovi isti poslovni odnos. Imajući u vidu oba elementra Haškim jednoobraznim zakonom o medjunarodnoj kupoprodaji poslovni običaj je definisan kao pravilo ponašanja poslovnih subjekata, koje je široko rasprostranjeno u poslovima iste vrste, kao i posao o kome je reč, te se osnovano može pretpostaviti da je i druga strana morala imati u vidu takav običaj i njegovo dejstvo na konkretan poslovni odnos.

9

Značaj poslovnih običaja i potreba njihove učestale primene uslovili su i svojevrsnu kodifikaciju ovih pravila. Ta kodifikacija se sprovodi od strane profesionalnih udruženja (najčešće privrednih komora ili arbitraža) u smislu prikupljanja, evidentiranja i sistematizovanja poslovnih običaja i na osnovu toga njihovog objavljivanja u formi tzv. uzansi.

c) Arbitražna i sudska praksa

U savremenim uslovima poslovanja poslovni partneri iz odnosa medjunarodnog poslovanja često poveravaju rešavanje spornih pitanja iz tih odnosa izabranim sudovima ili arbitražama na teritoriji jedne od država iz koje potiču. Odluke koje donose arbitraže i izabrani sudovi, po našem, ali i po pravu većine država koje pripadaju tzv. kontinentalnom pravnom sistemu, imaju obavezujući karakter samo u odnosu na konkretno pitanje koje je bilo predmet razmatranja i odlučivanja. Medjutim, stavovi arbitraža, odnosno sudija, kao i obrazloženja koja su tim povodom data, mogu na odredjen način da budu izvori Medjunarodnog poslovanja. Ovo posebno ako su te arbitraže, odnosno izabrani sudovi dosledni u primeni zauzetih stavova, a postupak odlučivanja je sproveden primenom pravila ex equo et bono. Tada arbitražna, odnosno sudska praksa postaje jasan indikator o pravilima ponašanja subjekata medjunarodnog poslovanja, koji ovi u cilju zaštite svojih interesa treba ne samo da poznaju, već koje treba i na odgovarajući način da uvažavaju.

U prilog ovakvog tretmana arbitražne i sudske prakse govori i učestala praksa objavljivanja arbitražnih odluka koje donose poznate arbitraže. Takva praksa obezbedjuje, u prvom redu, informisanost svih poslovnih subjekata, a posredno koherentnost i ujednačenost arbitražnih i sudskih odluka različitih arbitražnih i sudskih veća po konkretnom pitanju medjunarodnog poslovanja.

6.3. Autonomno trgovinsko pravo

Autonomno trgovinsko pravo nastalo je kao rezultat nastojanja da se odredjeni segment neuredjenih odnosa koji je svojstven medjunarodnom poslovanju uredi na način koji je primeren interesima subjektima medjunarodnog poslovanja. Stoga se, za razliku od domaćeg, ali i Medjunarodnog prava u slučaju autonomnog trgovinskog prava u istom subjektu objedinjuje inicijativa za donošenje propisa, regulisanje odredjenog odnosa (donošenje propisa, odnosno utvrdjivanje pravila) i samo sprovodjenje (primena) propisa, odnosno pravila. Na taj način, autonomno trgovinsko pravo je samostalno a u odredjenim segmentima i nezavisno od državnog prava bilo da se ovo pojavljuje u obliku domaćih ili medjunarodnih propisa.

Posebno obeležje autonomnom trgovinskom pravu daje autonomija volje subjekata medjunarodnog poslovanja, u pogledu opredeljenja da se na njihov poslovni odnos primene propisi odnosno pravila autonomnog trgovinskog prava. S tim u vezi, ne

10

postoji obaveznost primene autonomnog trgovinskog prava, već je njegova primena prepuštena odluci samih aktera odredjenog poslovnog odnosa. Ta odluka o primeni autonomnog trgovačkog prava može biti eksplicitna (npr. ugovaranjem primene) ili implicitna (kada ta primena proizilazi iz okolnosti slučaja koji se razmatra pred medjunarodnim sudom ili arbitražom).

Iz okolnosti da je autonomno trgovačko pravo dosta fluidno i stalno prilagodljivo novouspostavljenim odnosima, proizilazi i posledica da se ne može sa punom izvesnošću govoriti o izvorima tog prava. Oni se menjaju zavisno od potreba poslovne prakse i poprimaju svoje posebne forme ispoljavanja. U tom smislu, nema mesta analogiji sa tzv. državnim pravom. Štaviše, u odnosu na državno pravo kod autonomnog trgovačkog prava ne može se govoriti ni o hijerarhiji izvora prava na način da su odredjeni izvori dominantni u primeni, a da drugi moraju biti sa njima usaglašeni, odnosno subsidijerni prilikom primene.

Imajući to u vidu, kao i okolnost da je autonomija volje ugovornih strana opšti pravni osnov nastanka autonomnog trgovačkog prava, kao njegovi najkarakterističniji izvori mogu se navesti: a) opšti uslovi poslovanja; b) tipski ugovori; c) kodifikovana pravila ponašanja i d) arbitražna praksa.

a) Opšti uslovi poslovanja

Opšti uslovi poslovanja predstavljaju skup pravila i poslovne prakse o uslovima pod kojima se obavlja poslovanje u odredjenom vidu privrednih aktivnosti. Njih može doneti jedan privredni subjekt i kao takve ih dostaviti svojim poslovnim partnerima, ali ove uslove mogu utvrditi i nacionalna, odnosno medjunarodna udruženja privrednika. Na taj način odredjuju se bliži uslovi poslovanja, pre svega u domenu dispozitivnih normi, tako da su potencijalni poslovni partneri unapred upoznati sa svim aspektima poslovnog odnosa u koji nameravaju da stupe. Time se poslovni promet dopunski ubrzava, uz odgovarajuće povećanje izvesnosti položaja ugovornih strana i na osnovu toga jačanja njihove pravne i poslovne sigurnosti.

Opšte uslove poslovanja, po pravilu, donose subjekti koji povodom obavljanja svoje privredne aktivnosti redovno i u velikom broju zaključuju odredjenju vrstu ugovora. Na taj način druga strana, koja stupa u ugovorni odnos, unapred se upoznaje sa svim aspektima svojih prava i obaveza povodom realizacije tog ugovora. Kako se ti ugovori zaključuju i u segmentu pružanja usluga i prometa roba koji su nezamenljiv uslov zivota, odnosno obavljanja poslovnih aktivnosti (npr. isporuka električne energije, naftnih derivata, medjunarodnog prevoza robe i putnika, lučkih usluga i sl), to je poznavanje ovih pravila poslovanja često bitan preduslov zasnivanja poslovnog odnosa sa odredjenim poslovnim partnerom, odnosno uopšte prisutnosti na odredjenom tržištu.

11

b) Tipski ugovori

Tipski ugovori (modeli ugovora) predstavljaju kompletne pravne akte kojima se na vrlo jasan i precizan način regulišu skoro sva pitanja iz odredjenog odnosa medjunarodnog poslovanja, pa samim tim isključuje primena nacionalnog prava u konkretnim poslovnim odnosima.

Za razliku od opštih uslova poslovanja, kod kojih se na opšti način (nezavisno od konkretnog poslovnog partnera) utvrdjuju uslovi pod kojima jedna strana stupa u poslovne odnose, kod tipskih ugovora vrši se precizno navodjenje gotovo svih bitnih, ali i nebitnih elemenata konkretnog ugovora, na način da je poslovnom partneru, u domenu njegove autonomije volje, prepuštena samo odluka da li prihvata ili ne prihvata tako ponudjen ugovor. Kod tipskih ugovora nema pregovaranja, te ih stoga karakteriše naglašena brzina zaključivanja. Razlozi ubrzavanja poslovnih komunikacija, kao i ujednačavanje poslovne prakse uticali su na ekspanziju tipskih ugovora u odnosima medjunarodnog poslovanja, tako da se danas pre može govoriti da su oni pravilo, nego izuzetak od pravila prilikom uspostavljanja odnosa medjunarodnog poslovanja.

c) Kodifikovana pravila ponašanja

Kodifikovana pravila ponašanja subjekata medjunarodnog poslovanja nastala su kao posledica dugotrajne upotrebe i primene odredjenih pravila i postupaka u istim ili sličnim pravnim i poslovnim situacijama u medjunarodnim poslovnim odnosima. Istovetno i kontinuelno postupanje u datim uslovima medjunarodnog poslovanja stvorilo je svest kod subjekata medjunarodnog poslovanja o prihvatljivosti primene takvih pravila ponašanja. Ovo posebno u slučaju kada konkretni poslovni odnos nije bio regulisan medjunarodnim, odnosno domacim (nacionalnim) pravom.

Kodifikaciju pravila ponašanja u medjunarodnim poslovnim odnosima u prvom redu obavljaju medjunarodne strukovne organizacije, odnosno institucije. Na taj način obezbedjeno je da se kodifikovana pravila donose od strane lica koja poseduju nespornu stručnost i kompetentnost za takvu delatnost. Ove organizacije, odnosno institucije, su po nekom drugom pravnom osnovu ovlašćene da prate praksu medjunarodnog poslovanja, tako da poseduju nesporni autoritet da prikupe, sistematizuju i objave kodifikovana pravila ponašanja.

d) Arbitražna praksa

Arbitražna praksa, odnosno donošenje odluka po spornim pitanja medjunarodnog poslovanja od strane uglednih medjunarodnih arbitraža, predstavlja značajan izvor autonomnog trgovačkog prava. Taj značaj proizilazi iz dve okolnosti. Prva je da poslovni partneri saglasno svojoj autonomiji volje poveravaju arbitraži rešavanje spornog pitanja. Dakle, ne postoji obaveznost arbitražnog odlučivanja u odredjenom sporu. Na arbitražu

12

poslovni partneri pristaju dobrovoljno i na isti način se obavezuju da poštuju arbitražnu odluku. Druga okolnost proizilazi iz obeležja odlučivanja pred arbitražom, posebno u slučaju kada se arbitražna odluka donosi primenom pravila ex equo et bono. Tada arbitražna praksa praktično kreira nova pravila autonomnog trgovačkog prava. Ta pravila mogu biti u funkciji popunjavanja pravnih praznina, kada odredjeni odnos medjunarodnog poslovanja nije regulisan važećim domaćim ili medjunarodnim propisom, kao i prevazilaženju nepreciznosti ili nedoslednosti koje postoje u nacionalnim pravnim sistemima.

Pitanja: 1. Koja su osnovna obeležja globalizacije i mondijalizacije svetske privrede?

2. Navesti osnovne elemente pojma medjunarodnog poslovnog prava! 3. Sa kojim naučnim oblastima Medjunarodno poslovno pravo ima

najbliže odnose? 4. Navesti osnovne metode od značaja za izučavanje Medjunarodnog

poslovnog prava! 5. Koji su osnovni izvori Medjunarodnog poslovnog prava, prema načinu

regulisanja? 6. Kakav je značaj opštih pravnih principa Medjunarodnog poslovnog

prava? 7. Kakav je uticaj domaćeg (nacionalnog) prava na medjunarodno

poslovanje? 8. Navesti vrste medjunarodnih ugovora prema broju potpisnika! 9. Da li su arbitražna i sudska praksa izvori Medjunarodnog poslovnog

prava? 10. Navesti odnovne izvore autonomnog trgovinskog prava!

Literatura: - Prof dr R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina,

- Prof dr V. Stoiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina,

- Prof dr M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- J. Vilus, S. Carić, S. Šogorov, D. Djurdjev: Medjunarodno privredno pravo, Novi Sad, 1993. godina,

- Prof dr M. Tratnik: Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina,

- Prof dr M. Stanković i dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- Prof dr M. Stanković: Medjunarodno trgovinska politika, sa medjunarodnim poslovanjem, Beograd, 2001. godina,

- Prof dr D. Kostić, Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina.

13

FMMSP

II Tematska oblast

NA ČELA I PRINCIPI MEDJUNARODNOG

POSLOVNOG PRAVA

Nastavne jedinice: 1. Načela medjunarodnog poslovanja: - načelo slobod poslovanja (trgovine), - načelo slobode saobraćaja,- načelo slobode transfera kapitala, - načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana, - načelo minimalnog standarda ponašanja; 2. Principi medjunarodnog poslovanja: - princip najpovlašćenije nacije, - princip nacionalnog tretmana, - princip reciprociteta; - princip pravičnog tretmana i - princip preferencijalnog (povl ašćenog) tretmana.

Medjunarodni poslovni odnosi, kao integralni deo ukupnih medjunarodnih odnosa, odvijaju se uz uvažavanje pravila za koje se može reći da su opšteprihvaćena. Ta prvila omogućavaju normalnu komunikaciju izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja i na odredjen način predstavljaju civilizacijsku tekovinu dostignutu na odredjenom stepenu razvoja medjunarodne zajednice.

Načela Medjunarodnog poslovanja su pravila koja važe u svim medjunarodnim poslovnim odnosima, bez potrebe posebnog pozivanja na njihovu primenu. Ona su, uslovno rečeno, civilizacijska tekovina i samo u strogo odredjenim slučajevima može biti suspendovana njihova primena. Na njih subjekti medjunarodnog poslovanja moraju uvek da paze, odnosno da očekuju zaštitu koja proizilazi iz njihove primene. Ta načela su: - načelo slobode poslovanja (trgovine); - načelo slobode saobraćaja; - načelo slobode transfera kapitala; - načelo minimalnog standarda ponašanja; i – načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana.

Principi Medjunarodnog poslovanja su pravila koja su se formirala u medjunarodnim poslovnim odnosima kao pravni i poslovni standardi ponašanja subjekata medjunarodnog poslovanja. Ti principi su jasni i svi subjekti medjunarodnog poslovanja, na koje se oni odnose, sa punom izvesnošću mogu da računaju na odredjena prava, odnosno obaveze koje iz tih principa proizilaze. Medjutim, za razliku od načela, principi moraju biti izričito predvidjeni, odnosno ugovoreni kao uslov njihove primene. Njihov

14

uticaj na Medjunarodno poslovanje ispoljava se u tome što ugovaranjem njihove primene subjekti medjunarodnog poslovanja ne moraju bliže odredjivati karakterna obeležja ovih principa. Time se doprinosi ubrzavanju medjunarodnog poslovanja, ali se obezbedjuje i viši stepen pravne i poslovne sigurnosti, nego što bi to bio slučaj kada bi se ovi principi Medjunarodnog poslovanja svaki put iznova definisali. Ti principi su sledeći: - princip najpovlašćenije nacije; - princip nacionalnog tretmana; - princip reciprociteta; - princip pravičnog tretmana i – princip preferencionalnog (povlašćenog) tretmana.

1. Načela Medjunarodnog poslovanja

1.1. Načelo slobode poslovanja (trgovine)

Načelo slobode trgovine se sastoji u pravu da se, bez posebnih ograničenja, preduzimaju poslovne aktivnosti komercijalnog karaktera, bilo da se radi o trgovini, u doslovnom značenju tog termina, kojom prilikom se ima u vidu kupovina i prodaja roba i usluga u okvirima domaćeg (nacionalnog) tržišta, bilo da se radi o robnoj razmeni, odnosno uvozu i izvozu robe u druge države. Iz gore navedenog stava Stalnog medjunarodnog suda u Hagu1 proizilazi da se princip slobodne razmene dobara i usluga, koji je nastao kao osnov tržišne privrede kapitalističkih država, naročito posle industrijske revolucije, treba univerzalno primeniti i u odnosima razmene sa inostranim elementom. Time se prevazilaze nacionalna ograničenja i uspostavljaju osnove postojanja globalnog – svetskog tržišta, na kome je pod istim uslovima dostupno učešće svih relevantnih subjekata medjunarodnog poslovanja.

Kao što ni sloboda, kao filozofska kategorija, nema univerzalno značenje, jer je uvek pretpostavka da je ograničena slobodom drugih subjekata prava, tako je i sloboda trgovine ograničena pravom drugih subjekata medjunarodnog poslovanja na preduzimanje postupaka i donošenja mera u skladu sa svojim ovlašćenjima. Stoga slobodu trgovine treba shvatiti kao načelo sa nizom izuzetaka i korekcija. U savremenim uslovima medjunarodne razmene dobara i usluga, sloboda trgovine je skoro redovno uslovljena ispunjavanjem niza administrativnih propisa država gde se ostvaruju ekonomski rezultati te medjunarodne razmene. No, ono što je bitno, to je da se sloboda poslovanja (trgovine) u inostranstvu utvrdjuje kao osnovno načelo Medjunarodnog poslovanja, od koga su mogući izuzeci samo u taksativno navedenim slučajevima. To za posledicu ima da se ne dokazuje pravo na slobodu trgovine, već se ovo načelo univerzalno primenjuje, ukoliko posebne okolnosti ne ukazuju na ograničenja u njegovoj primeni.

1.2. Načelo slobode saobraćaja

1 Ova presuda je doneta povodom englesko-belgijskog spora, na osnovu žalbe engleske strane u vezi režima trgovine koji je belgijska strana uspostavila u Kongu, kao svojoj tadašnjoj (1934. godina) koloniji. Citirano prema navodima: Prof. dr R. Djurović, Medjunarodno privredno pravo, Beograd 1990. godina, strana 34.

15

Obavljanje Medjunarodnog poslovanja podrazumeva mogućnost slobodne komunikacije izmedju privrednih subjekata različitih država. Ta komunikacija može biti povodom uspostavljanja poslovnog odnosa (pregovori, zaključivanje ugovora i sl.), ali je ona mnogo češće u funkciji relizacije preuzetih obaveza i sastoji se u transportu i isporuci robe sa teritorije jedne na teritoriju druge države.

Svako ograničenje ili ometanje ostvarivanja načela slobode saobraćaja za svoju neposrednu posledicu ima dovodjenje u pitanje ili onemogućavanje ostvarenja načela slobode trgovine. Ovo stoga što su po prirodi stvari sve medjunarodne poslovne operacije distancionog karaktera, čiji se ekonomski efekti poslovnih aranžmana ostvaruju prevozom roba ili pružanjem usluga sa teritorija jedne države na teritoriju druge države, pri čemu se često vrši prelazak i preko teritorija trećih država (tranzit).

Prema vrstama transportnih komunikacija načelo slobode saobraćaja može se raščlaniti na: a) načelo slobode plovidbe; b) načelo slobode kopnenog prevoza; c) načelo slobode vazdušne plovidbe.

1.3. Načelo slobode transfera kapitala

Normalno funkcionisanje medjunarodnih ekonomskih odnosa, pored nesmetanog protoka roba i usluga sa inostranim elementon, za svoju pretpostavku ima i slobodu plaćanja za tako isporučenu robu, odnosno izvršene usluge. Stoga sloboda transfera novca u značajnoj meri odredjuje domašaj primene načela slobode trgovine. Naime, bilo kakva ograničenja u pogledu mogućnosti plaćanja prekograničnog prometa robe, odnosno vršenja usluga direktno utiču na uslove u kojima se realilzuje sloboda trgovine. U tom smislu ova dva načela su uzajamno uslovljena.

Kao posebno obeležje ovog načela treba istaći da se ono, pored primarnog značaja u smislu plaćanja za izvršene obaveze za isporučenu robu i pružene usluge, u sve većoj meri, pojavljuje se i kao pravilo slobodnog plasmana kapitala u inostranstvo i to kako u smislu njegovog investicionog ulaganja, tako i poslovanja na medjunarodnim finansijskim tržištima.

1.4. Načelo minimalnog standarda ponašanja

Načelo minimalnog standarda ponašanja predstavlja skup pravila o zaštiti stranih subjekata medjunarodnog poslovanja, koje savremene države moraju da obezbede i garantuju stranim privrednim subjektima koji obavljaju dozvoljene privredne aktivnosti na njihovoj teritoriji.

16

U odnosu na ostala načela Medjunarodnog poslovanja, načelo minimalnog standarda ponašanja je višeg ranga. Ono se primenjuje uvek čak i u slučajevima kada su ostala načela Medjunarodnog poslovanja suspendovana ili ograničena iz razloga dejstva dopuštenih izuzetaka u njihovoj primeni. Stoga ovo načelo predstavlja i onaj segment poslovne sigurnosti sa kojim privredni subjekti uvek mogu da računaju prilikom preduzimanja poslovnih aktivnosti na teritoriji druge države. U tom smislu, ni jedna država savremenog sveta ne može da izbegne davanje odredjenih prava stranim subjektima, u minimalno utvrdjenom obimu, ukoliko uopšte želi da ostvari medjunarodnu razmenu dobara i usluga sa drugim državama.

Preciznije odredjenje sadržine načela minimalnog standarda ponašanja je teško dati. Ovo načelo predstavlja pravni i poslovni standard ponašanja, koji sa promenjenim okolnostima poprima različitu sadržinu. Ono je u principu odredjeno dostignutim civilizacijskim nivoom poslovnih komunikacija izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja i u funkciji je obezbedjenja i garantovanja onog minimuma pravne i poslovne sigurnosti koju države ne mogu da dovedu u pitanje. Stoga će i domašaj primene načela minimalnog standarda ponašanja zavisiti od vremena i uslova njegove primene, odnosno od vrste poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti medjunarodnog poslovanja.

1.5. Načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana

Načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana znači da su ugovori, koje su subjekti medjunarodnog poslovanja zaključili, a koji su validni shodnom primenom propisa i pravila po kojima su zaključeni, važe na teritoriji svih država savremenog sveta, te da ne mogu biti osporeni od strane jedne od tih država.

Ovo načelo u sebi sadrži primenu i dva osnovna pravila poslovnog prava. Prvo, to je načelo autonomije volje ugovornih strana, shodno kome subjekti poslovnog odnosa samostalno donose odluku o stupanju u odredjeni poslovni odnos, odredjuju prirodu tog odnosa, utvrdjuju svoja uzajamna prava i obaveze, kao i dužinu trajanja poslovnog odnosa. Iako je načelo autonomije volje, pod pritiskom zahteva modernog poslovnog prometa, u mnogim svojim aspektima ograničeno, ipak ono i dalje proizvodi dejstva i čini osnovu načela univerzalne važnosti poslovnih aranžmana. Drugo načelo proizilazi iz pravila pacta sunt servanda, shodno kome ugovor poslovnih partnera predstavlja «zakon» za njih, te su te odredbe pravno obavezujuće za ugovorne strane i moraju se izvršavati u dobroj meri. S tim u vezi je i primena pravila zabrane protivurečnog ponašanja u primeni ugovornih odredbi (venire contra factum proprium).

Načelo univerzalne važnosti poslovnih aranžmana pored pravne, obezbedjuje i poslovnu sigurnost, kako subjekata medjunarodnog poslovanja, izmedju kojih je zaključen konkretan poslovni aranžman, tako i ostalog poslovnih i drugih subjekata, koji, na osnovu tako zaključenih aranžmana, stiču odredjena prava i obaveze.

17

2. Principi Medjunarodnog poslovanja

2.1. Princip najpovlašćenije nacije

2.1.1. Pojam i karakterna obeležja

Princip najpovlašćenije nacije (most favored nation) podrazumeva unošenje u ugovor o medjunarodnom poslovanju odredbe, shodno kojoj će ugovorne strane uzajamno priznati, u ugovorom odredjenoj oblasti prava, povlastice i olakšice koje su od bilo koje ugovorne strane date ili će biti date bilo kojoj trećoj strani. Klauzula najpovlašćenije nacije, po pravilu, daje se prilikom regulisanja odnosa izmedju država, kao subjekata medjunarodnog poslovanja, ali i efektivnih nosioca suverene vlasti na njihovoj teritoriji. Osnovni cilj ugovaranja, odnosno odobravanja ovog principa je nastojanje da se spreči privredna diskriminacija i ima za težnju uspostavljanje jednakih uslova privredjivanja u širim, pa čak i u globalnim okvirima.

Princip najpovlašćenije nacije proizilazi iz bilateralnih ugovora i predstavlja vid slobodno manifestovanih dobrih privrednih, ali i političkih odnosa koji postoje izmedju tih država. Medjutim, ovaj princip može biti predmet regulisanja i u multilateralnim sporazumima, kada države, članice odredjene medjunarodne organizacije, utvrde primenu ovog principa kao osnove njihovih uzajamnih odnosa (npr. GATT i Svetska trgovinska organizacija), s ciljem eleminisanja bilo kakvih oblika diskriminacije do kojih može doći u poslovanju privrednih subjekata tih država.

Ovaj princip ima sledeća karakterna obeležja:

a) Ugovaranje statusa najpovlašćenije nacije odnosi se samo na isključivanje mogućnosti davanja povlašćenog položaja nekoj trećoj zemlji. Medjutim, to ne znači da pod dejstvo ovog principa spadaju povlastice i druge pogodnosti koje jedna država odobrava svojim gradjanima, kao ni povlastice i druge pogodnosti koje se daju izmedju država koje sačinjavaju saveznu državu (federaciju ili konfederaciju);

b) Položaj najpovlašćenije nacije ne isključuje mogućnost uzajamnog uspostavljanja posebnih pogodnosti izmedju država ugovornica, koje nisu odobrene trećim državama. Ovo, naravno, ukoliko sa tom trećom državom nije takodje ugovorena klauzula najpovlašćenije nacije, već su te pogodnosti date po nekom drugom osnovu;

c) Prava i povlastice, koje proizilaze iz principa najpovlašćenije nacije, po svojoj sadržini utvrdjuju se poredjenjem sa takvim pravima i povlasticama koje su date ili će biti date trećim državama, a po svom dejstvu stupaju na snagu danom ugovoranja ovog principa, odnosno danom njegovog odobravanja, ako su odobrene posle ugovaranja principa najpovlašćenije nacije;

d) Odobravanjem statusa najpovlašćenije nacije ne vrši se navodjenje domašaja primene ovog principa. Obim prava i pogodnosti, koje iz njega proizilaze, u prvom redu zavisi od već datih povlastica, kao i pogodnosti koje će ubuduće biti date trećim državama. Stoga je ovaj princip izuzetno fleksibilan i omogućava održavanje istog nivoa

18

dobrih poslovnih odnosa izmedju privrednih subjekata država ugovornica, bez potrebe njegovog stalnog redefinisanja.

2.1.2. Izuzetci od primene principa primene najpovlašćenije nacije

Domašaj primene principa najpovlašćenije nacije, kao što je navedeno, može u znatnoj meri biti ograničeno autonomijom volje ugovornih strana, u smislu njegovog bližeg prilagodjavanja posebnim uslovima u kojima će se realizovati. Medjutim, nezavisno od ovog osnova modifikacije primene principa najpovlašćenije nacije, u odredjenim slučajevima, primena ovog principa je ograničena, odnosno sasvim isključena. U tim slučajevima nije moguće ugovarati primenu ovog principa. To su sledeći slučajevi: a) pogranični ili malogranični promet; b) postojanje carinske unije; i c) suprotnost domaćem, odnosno medjunarodnom javnom poretku.

a) Pogranični ili malogranični promet

Pod pograničnim, odnosno malograničnim prometom podrazumeva se promet dobara i usluga izmedju susednih država, koji se odvija pod posebnim uslovima. Posebnost tih uslova ispoljava se u nizu pogodnosti koje susedne države, na principu reciprociteta, odobravaju pre svega fizičkim, ali i pravnim licima sa prebivalištem, odnosno sedištem u pograničnom pojasu. Te pogodnosti imaju za cilj da do odredjenog stepena neutrališu ili ublaže negativno dejstvo granice, odnosno uspostavljanje rauzličitih državno-pravnih suvereniteta na jednom području, koje može činiti jedinstvenu geografsku, privrednu ili ambijentalnu celinu.

Pošto su te pogodnosti odobrene s obzirom na konkretnu situaciju (pogranično područje) i u odnosu na konkretne subjekte (lica koja stanuju i žive na tom području), to realno ne postoje razlozi zbog kojih bi se, primenom principa najpovlašćenije nacije, ove pogodnosti odnosile i na treće države. S druge strane, upravo zato što predstavlja izuzetak od pravila o dejstvu principa najpovlašćenije nacije, pravo na korišćenje posebnih pogodnosti prilikom obavljanja pograničnog, odnosno malograničnog prometa treba restriktivno tumačiti.

Imajući u vidu ovakav karakter pograničnog, odnosno malograničnog prometa stavom 2. člana 8. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju utvrdjeno je pravilo shodno kome primena najpovoljnijih uslova poslovanja, na osnovu principa najpovlašćenije nacije «ne uključuje i uslove koji su odobreni radi olakšavanja pograničnog prometa».

b) Postojanje carinske unije

Pod carinskom unijom podrazumeva se područje dve ili više država, u okviru koga su države, koje čine tu carinsku uniju, na novoosnovane organe carinske unije prenele deo svog nacionalnog suvereniteta u uredjivanju odnosa koji nastaju povodom prekograničnog prometa robe. Na taj način, carinske unije čine posebno područje u okvirima medjunarodnog poslovanja, sa jedinstvenim režimom carinske zaštite

19

(jedinstvenom carinskom tarifom) u odnosima sa privrednim subjektima sa područja trećih država. Na osnovama uspostavljene carinske unije privredni subjekti država, koje čine tu uniju, stiču pravo da pod povoljnijim uslovima (po pravilu bez plaćanja carine na uvoz, izvoz i tranzit robe) obavljaju privredne delatnosti, nego što to pravo imaju privredni subjekti iz trećih država koje ne ulaze u konkretnu carinsku uniju.

Posebna priroda odnosa država koje obrazuju carinsku uniju je i osnov isključenja dejstva klauzule najpovlašćenije nacije, u slučajevima kada jedna od država koja formira carinsku uniju ugovori njenu primenu sa nekom trećom državom. Kao i u prethodnom slučaju i ovom prilikom ovaj izuzetak od pravila o primeni principa najpovlašćenije nacije treba restriktivno tumačiti.

Imajući u vidu ovakav karakter sporazuma o uspostavljanju carinske unije, stavom 2. člana 8. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju utvrdjeno je pravilo shodno kome se primena najpovoljnijih uslova poslovanja u spoljnoj trgovini, na osnovu principa najpovlašćenije nacije ne odnosi na «sporazume o zoni slobodne trgovine ili carinskoj uniji, kao i na osnovu prelaznih sporazuma o formiranju zone slobodne trgovine ili carinske unije». Iz navedene odredbe važećeg propisa kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje u našoj državi, proizilazi da je zakonodavac dejstvo izuzetka od primene principa najpovlašćenije nacije proširio i na zonu slobodne trgovine i to ne samo u uspostavljenim odnosima, nego i u pripremnom periodu za uspostavljanje te zone.

c) Razlozi domaćeg i medjunarodnog javnog poretka

Javni poredak odredjene države čine imperativni propisi čiju primenu ex ofitio obezbedjuju nadležni državni organi, a koji se, pod istim uslovima, odnose na sva pravna i fizička lica na teritoriji te države. Brojne su oblasti u kojima se putem imperativnih propisa uredjuju propisi u okvirima odredjene države. Pojedine od njih, po prirodi stvari, kao što su ustavno, administrativno, krivično, radno pravo i dr. spadaju u domen javnog poretka, dok se u drugim oblastima imperativni propisi primenjuju samo u meri koju odredjuje potreba neophodne zaštite javnih interesa.

Pored dejstva domaćeg javnog poretka na uslove primene principa najpovlašćenije nacije, ovaj princip može biti ograničen i iz razloga dejstva medjunarodnog javnog poretka. Odredjivanje sadržine i domašaja dejstva medjunarodnog javnog poretka je znatno složenije u odnosu na utvrdjivanje javnog poretka odredjene države. U medjunarodni javni poredak, pre svega, spadaju načela na kojima se zasnivaju medjunarodni odnosi, a koja su utvrdjena Poveljom OUN, zatim tu spadaju opšta načela i principi Medjunarodnog poslovanja, kao i konkretna ograničenja primene klauzule najpovlašćenije nacije, koje su države preuzele pristupajući odredjenim medjunarodnim organizacijama, odnosno potpisujući multilateralne ili bilateralne sporazume.

20

2.2. Princip nacionalnog tretmana

Princip nacionalnog tretmana podrazumeva izjednačavanje stranih privrednih subjekata sa domaćim u pogledu uslova poslovanja na teritoriji odredjene države. Drugim rečima, domaća država obezbedjuje ista prava stranim licima koja su odobrena, odnosno koja uživaju domaća lica.

Primena principa nacionalnog tretmana može da proistekne iz multilateralnog ili bilateralnog medjunarodnog sporazuma, dakle da ima obeležja ugovorne prirode, ali može biti zasnovana i na jednostranom aktu odredjene države, kojim se utvrdjuje primena ovog principa. U tom smislu, može se navesti odredba stava 1. člana 15. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, shodno kojoj se na strana lica, koja na teritoriji Republike Srbije uvoze, odnosno koja sa teritorije Republike Sbije izvoze robu, primenjuju propisi koji se primenjuju i na domaća lica.

2.3. Princip reciprociteta

Princip reciprociteta, odnosno uzajamnosti predstavlja jedan od osnovnih principa medjunarodnih odnosa i u sebi sadrži pretpostavku istih prava i pravnog statusa subjekata koji stupaju u taj odnos. Ovaj princip za svoju sadržinu ima identično postupanje od stane subjekata medjunarodnog poslovanja (po pravilu država ugovonica) u njihovim medjusobnim privrednim odnosima. Shodno tom principu režim poslovanja, kao i sve pogododnosti, prava i olakšice koje je jedna država dala drugoj, za poslovanje njenih, privrednih subjekata na teritoriji države koja je ove pogodnosti dobila, primenjuju se i na privredne subjekte te države kada obavljaju poslovne aktivnosti na teritoriji države koja je ove pogodnosti dala.

Primena principa reciprociteta (uzajamnosti) može biti ugovorena ili jednostrano utvrdjena. U ovom drugom slučaju, da bi se primenio princip reciprociteta, zahteva se postojanje takve odluke i od strane države čiji privredni subjekti žele da posluju na teritoriji države koja je utvrdila ovaj princip (formalni reciprocitet), odnosno da se princip uzajamnosti primenjuje de facto u praksi poslovanja privrednih subjekata (faktički reciprocitet).

2.4. Princip pravičnog tretmana

Ovaj princip je poznat i pod nazivom principa nediskriminacije i za svoju sadržinu ima obavezu istovetnog postupanja prema svim privrednim subjektima nezavisno od okolnosti čiju nacionalnu pripadanost poseduju. To konkretno znači da, ako jedna država odobrava odredjene pogodnosti za organizovanje i sprovodjenje privrednih aktivnosti na njenoj teritoriji, te pogodnosti, kao i režim poslovanja, biće isti za sve strane privredne subjekte nezavisno od države sa čije teritorije dolaze. To ne mora da znači da u državi na koju se odnosi ovaj princip mora da postoji značajan stepen liberalizacije

21

poslovanja. Načelno su moguća brojna i po sadržini različita ograničenja slobode trgovine, ali je u duhu principa pravičnog tretmana bitno da ona podjednako pogadjaju sve privredne subjekte koji posluju na teritoriji te države.

2.5. Princip preferencijalnog (povlašćenog) tretmana

Preferencijalni (povlašćeni) princip u Medjunarodnom poslovanju predstavlja uvodjenje različitog tretmana subjekata medjunarodnog poslovanja, zavisno od okolnosti njihove nacionalne pripadnosti. Na osnovu ovog principa obezbedjuje se povlašćeni položaj privrednih subjekata iz odredjene države, prilikom poslovanja na teritoriji države koja ga je odobrila.

Preferencijalni princip se ogleda u nizu pogodnosti, povlašćenog tretmana, sniženja stopa carinske tarife, oslobadjanja od plaćanja carine, manjeg poreskog i uopšte fiskalnog opterećenja, povoljnijeg režima spoljnotrgovinske razmene dobara i usluga i dr. kojima se omogućavaju povoljniji uslovi poslovanja privrednim subjektima iz odredjene države u odnosu na ostale strane subjekte privredjivanja.

Primena preferencijalnog (povlašćenog) principa predstavlja direktno narušavanja načela slobode trgovine, te se iz tih razloga, kao izuzetak od pravila, primena ovog principa mora biti izričito odredjena. Njegova primena može biti na osnovu jednostrane odluke jedne države, kojom se privrednim subjektima druge države daje povlašćeni položaj, ali može da proistekne i iz bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma. Naročito je čest primer unošenja klauzule o direktnoj ili podrazumevajućoj primeni ovog principa u sporazumima koji se zaključuju u okvirima medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera. U ne tako retkim slučajevima primena principa preferencijalnog (povlašćenog) tretmana je osnovni razlog zbog koga se odredjena država odlučuje da pristupi konkretnoj medjunarodnoj organizaciji regionalnog karaktera.

Pitanja: 1. Odrediti sadržinu i domašaj primene načela i principa Medjunarodnog poslovanja!

2. Šta čini sadržinu načela slobode trgovine? 3. Odrediti modalitete primene načela slobode saobraćaja! 4. Šta predstavlja načelo minimalnog standarda ponašanja?

5. Navesti pojam i karakterna obeležja principa najpovlašćenije nacije!

6. Koji su izuzeci od primene principa najpovlašćenije nacije?7. Na koje se privredne subjekte odnosi princip nacionalnog tretmana?8. Kakav je odnos principa preferencijalnog (povlašćenog) tretmana i načela slobodne trgovine?

22

Literatura.: - Prof dr R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina,-Prof.dr.V.Stoiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003.godina, - Prof dr M. Stanković i dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo,Beograd, 2002.godina,

- Prof dr M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd,1986.godina, - Prof dr M.Pak: Medjunarodno privatno pravo, Beograd 1986.godina, - Prof dr D. Kostić, Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina.

23

FMMSP

III Tematska oblast

SUBJEKTI MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

Nastavne jedinice: 1.Pojam i vrste subjekata Medjunarodnog poslovanja; 2 Medjunarodnazajednica; 3.Država; 4.Medjunarodneorganizacije (pojam i vrste); 5.Opšte medjunarodne organizacije-globalnog karaktera.

Jedno od karakternih obeležja medjunarodnog poslovanja u savremenim uslovima predstavlja postojanje brojnih subjekata koji stupaju u uzajamne poslovne odnose sa elementom inostranosti. Bitna determinanta subjekata medjunarodnog poslovanja, u odnosu na ostale subjekte poslovnih odnosa, je da se odnosi izmedju njih uspostavljaju uz postojanje inostranog elementa. Po pravilu on će doći do izražaja u činjenici da su subjekti medjunarodnog poslovanja pripadnici različitih država. Ali taj element može biti sadržan i u činjenici prometa dobara, usluga, radne snage i kapitala, odnosno u bilo kom pogledu kada je za realizaciju konkretnog posla potrebno primeniti bilo propise različitih država, bilo propise koje su donele ovlašćene medjunarodne institucije.

S druge strane, kao što ni svaki poslovni odnos sa elementom inostranosti, ne mora nužno da bude smatran medjunarodnim poslovnim odnosom, to ni svi subjekti, koji u te odnose stupaju, samom tom činjenicom ne moraju biti smatrani subjektima medjunarodnog poslovanja. Potrebno je da se steknu odredjene kvalifikatorne okolnosti da bi subjekt prava, po nacionalnom zakonodavstvu, mogao da se smatra subjektom medjunarodnog poslovanja. U tom smislu, pojam subjekta medjunarodnog poslovanja odredjen je sledećim osnovnim karakteristikama: 1. subjekt je samostalni nosilac odredjenih prava i obaveza; 2. subjekt je ovlašćen da neposredno ostvaruje prava iz odnosa medjunarodnog poslovanja i 3. postoji neposredna odgovornost za izvršenje preuzetih obaveza.

Imajući u vidu gore navedene elemente, kao i funkcije koje subjekti medjunarodnog poslovanja ostvaruju, u okvirima medjunarodnog poslovanja postoje sledeći subjekti: - medjunarodna zajednica; - država; - medjunarodne organizacije; - preduzeća.

24

1. Medjunarodna zajednica

U savremenim uslovima odvijanja medjunarodnog poslovanja pojam medjunarodna zajednica je često korišćen. Tom prilikom, pridavana su mu različita značenja, ali je uglavnom stavljan u kontekst odredjenih pretenzija te je najčešće bio vezan za ukupnost medjunarodnih subjekata, odnosno pretežni stav većine tih subjekata po odredjenom pitanju.

Takav prilaz može da zadovolji odredjena politikološka, kulturološka, pa i sociološka istraživanja. Medjutim, sa aspekta pravnog definisanja ovakvo odredjenje medjunarodne zajednice je nepotpuno. Pre svega, medjunarodna zajednica nije, još uvek, institucionalno odredjena. Ni najšira asocijacija država, kao što su Ujedinjene nacije nije sveobuhvatna, a bazira se na dobrovoljnosti, kao principu za pristupanje toj zajednici država. S tim u vezi, odsustvo institucionalnosti isključuje mogućnost samoodredjenja. Najzad, medjunarodna zajednica, upravo zbog svoje fluidnosti, ne može biti nosilac prava i obaveza u medjunarodnom poslovanju, pa samim tim ni subjekt medjunarodnog poslovanja.

S druge strane, ne može se poreći uticaj koji de facto medjunarodna zajednica vrši na druge subjekte medjunarodnog poslovanja. Taj uticaj je u odredjenim slučajevima implicitan i sadržan je u floskuli «stava medjunarodne zajednice» po odredjenom pitanju. Nasuprot tome, postoje slučajevi kada je uticaj medjunarodne zajednice krajnje eksplicitan, npr. u slučajevima vojnih intervencija u odredjenim regionima savremenog sveta ili, što je bliže temi, u situaciji uvodjenja ekonomskih mera prema odredjenoj državi, sa obavezom svih subjekata medjunarodne zajednice da poštuju i primenjuju te mere, koje često imaju kazneni karakter.

Sama medjunarodna zajednica nije jednom dat i nepromenljiv sistem uzajamnih odnosa relevantnih medjunarodno – pravnih subjekata. Ona je u stalnim promenma i predstavlja uravnotežen sistem odnosa zavistan od uticaja medjunarodnih faktora na njegov nastanak i održanje. Sa promenama odnosa snaga onih faktora koji su uticali na odgovarajući stav medjunarodne zajednice, nužno dolazi i do promene stava medjunarodne zajednice po odredjenom pitanju. Ova dinamička ravnoteža medjunarodne zajednice obeležava i snaženje uticaja koje ona povratno vrši na subjekte medjunarodnih odnosa. Sve veća težnja za globalizacijom svetskog tržišta, kao i snažnije uključivanje subjekata medjunarodnog poslovanja u odnose medjunarodne razmene dobara, usluga i kapitala utiče na stvaranje svesti o neophodnosti uskladjivanja sopstvenih stavova, pa samim tim i odluka, sa stavovima koje u datom trenutku ima medjunarodna zajednica.

25

2. Država

Obzirom na činjenicu da su regulisani medjunarodni odnosi nastali u relacijama koje su uspostavljeni izmedju država, to je i prirodno da su države prvi i osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja. Kada se govori o državama, kao osnovnim subjektima medjunarodnog poslovanja, potrebno je posebno istaći njihovu osobinu priznanja ex iure proprio (po sopstvenom pravu) statusa subjekta medjunarodnog poslovanja, što konkretno znači da one same imaju moć sopstvenog ustanovljenja kao subjekta medjunarodnog poslovanja, kao i da poseduju kreativnu sposobnost stvaranja ostalih subjekata medjunarodnog poslovanja.

Države su subjekti sa najvećom merom medjunarodno pravne i shodno tome poslovne sposobnosti. Njihovom voljom je stvoren medjunarodno pravni poredak, kao okvir medjunarodnog poslovanja, te svi ostali subjekti uzimaju učešće u tom poslovanju srazmerno meri koja odgovara ulozi i funkcijama države, kao osnovnog subjekta medjunarodnih odnosa.

U ostvarivanju uloge, koju ima kao subjekt medjunarodnog poslovanja, mogu se razlikovati sledeće funkcije koje država ostvaruje u odnosima medjunarodnog poslovanja.

a) Država u medjunarodnim poslovnim odnosima učestvuje u svojstvu nosioca suverenih ovlašćenja i u tom svojstvu obezbedjuje stvaranje unutrašnjih i medjunarodnih pravnih okvira za nastanak medjunarodnih poslovnih odnosa, u koje će stupati drugi subjekti medjunarodnog poslovanja (regulatorna funkcija).

Ostvarivanje ove funkcija obezbedjuje donošenjem internih propisa, kojima se uredjuju pitanja od značaja za uspostavljanje i realizaciju medjunarodne poslovne saradnje domaćih privrednih subjekata sa stranim pravnim i fizičkim licima. Ovi propisi, po svojoj prirodi, spadaju u domen javnog poretka odredjene države, te su po tom osnovu obavezni za sve druge subjekte medjunarodnog poslovanja kada posluju na teritoriji odredjene države.

Pored toga država, preko svojih organa vlasti, učestvuje u zaključivanju bilateralnih, odnosno multilateralnih sporazuma sa drugim državama kojima se uredjuje niz pitanja od značaja za nesmetano i uspešno ostvarivanje medjunarodne poslovne saradnje.

b) U smislu zaštite nacionalnih interesa, država je ovlašćena na preduzimanje niza mera kojima štiti svoje unutrašnje tržište, obezbedjuje uravnotežen razvoj privrednih grana svoje privrede, održava ravnotežu platno bilansne pozicije sa inostranstvom, potencira promociju i razvoj komparativnih prednosti svoje privrede i vrši druge poslove, kojima se kontrolišu uslovi ostvarivanja medjunarodnog poslovanja i sprečavaju mogući štetni efekti tog poslovanja na domaću privredu (kontrolno nadzorna funkcija).

U domenu uspostavljanja poslovnih odnosa sa inostranim elementom i izvršenja prava i obaveza po tom osnovu, država je ovlašćena da uvodi mere i ograničenja iz domena odobravanja izvoznih i uvoznih dozvola, davanja saglasnosti o raznim oblicima medjunarodnih poslovnih odnosa, donošenje odluka o zabrani uvoza ili izvoza odredjenih proizvoda, odobravanje plaćanja u odredjenoj valuti, diskrecione primene odredjenih

26

ovlašćenja koja postoje na osnovu carinskih propisa i donošenje drugih mera, koje spadaju u domen ekonomske politike te države.

c) Najzad, država i sama stupa u razne poslovne odnose i to kako sa drugim državama, tako i sa ostalim subjektima medjunarodnog poslovanja. U tom svojstvu država se pojavljuje sao subjekt medjunarodnog poslovanja preuzimajući i izvršavajući odredjena prava i obaveze, koje stricto sensu spadaju u materiju medjunarodnog poslovanja (poslovna funkcija).

Ostvarujući ovu funkciju, radi zadovoljenja svojih posebnih potreba, država se preko svojih organa pojavljuje kao subjekt medjunarodnog poslovanja povodom zaključivanja i realizacije brojnih poslovnih aranžmana. Bitno je da ovom prilikom država neposredno uspostavlja poslovne odnose sa drugim subjektima medjunarodnog poslovanja, te da za izvršenje tako uspostavljenih odnosa neposredno odgovara svojom imovinom.

Brojne su mogućnosti pojave države kao neposrednog učesnika u medjunarodnim poslovnim odnosima, u svojstvu subjekta medjunarodnog poslovanja i one zavise od društveno ekonomskih odnosa koji postoje u toj državi, kao i od stepena razvoja njene privrede.

3. Medjunarodne organizacije

Intenziviranje medjunarodne poslovne saradnje i to kako prema vrsti poslovnih odnosa, tako i po obimu ostvarenih poslovnih efekata uticali su na nastanak i razvoj medjunarodnih organizacija. Ovaj fenomen karakteriše XX vek, a posebno njegovu drugu polovinu. Potrebe regulisanja medjunarodne razmene pre svega dobara, ali sve više i usluga, radne snage i kapitala nisu mogle biti zadovoljene samo unutrašnjim propisima država. Bilo je neophodno prevazići različitost interne regulative i stvoriti opšte okvire poslovnih odnosa, koji će biti prihvatljivi za sve subjekte medjunarodnog poslovanja.

Kao posledica rastra broja, a postupno i uticaja medjunarodnih organizacija na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja, kao vrlo značajno postavilo se pitanje odredjivanja statusa medjunarodnih organizacija, njihovih mogućih podela, kao i odnosa sa drugim subjektima medjunarodnog poslovanja.

Medjunarodne organizacije su oblik interesnog povezivanja, koje nastaju na osnovu medjudržavnih ugovora, kao trajni oblici institucionalne saradnje tri ili više država u odredjenoj oblasti medjunarodnih odnosa, koje imaju stalne organe i sopstvenu volju, različitu od volje država članica, te u granicama utvrdjenim statutom ili drugim relevantnim dokumentom i sa sredstvima u sopstvenom vlasništvu, ostvaruju ciljeve povezivanja koji su u skladu sa medjunarodno proklamovanim i prihvaćenim standardima.

Na osnovu okvakvog odredjena pojma medjunarodnih organizacija, mogu se izvesti njegovi sledeći konstitutivni elementi:

27

a) Osnivači medjunarodnih organizacija su suverene države (u poslednje vreme ovaj element je značajno relativizovan činjenicom rasta broja nevladinih medjunarodnih organizacija, pre svega, strukovnog karaktera), koje tu organizaciju osnivaju na principima dobrovoljnosti i autonomije volje;

b) Medjunarodne organizacije imaju trajni karakter i po pravilu se ne osnivaju za ad hoc slučajeve;

c) Kontinuitet delatnosti medjunarodnih organizacija obezbedjuju njihovi organi, koji su formalno nezavisni od osnivača u vodjenju politike medjunarodne organizacije;

d) Predmet delatnosti medjunarodnih delatnosti proizilazi iz višestranog ugovora (najmanje tri države u statusu osnivača), čije su odredbe bliže odredjene statutom ili drugim relevantnim dokumentom medjunarodne organizacije;

e) Medjunarodne organizacije, nezavisno od okolnosti da li posluju na profitabilnim ili neprofitabilnim osnovama, poseduju sopstvenu imovinu, koju, po pravilu, obezbedjuju njihovi osnivači;

f) Ciljevi osnivanja medjunarodnih organizacija sadržani su u osnivačkim i statutarnim dokumentima, te moraju biti u skladu sa medjunarodno proklamovanim i prihvaćenim standardima, u prvom redu sa Poveljom OUN.

Ovako odredjen pojam medjunarodne organizacije, sa svim konstitutivnim elementima tog pojma, nedvosmisleno upućuje na zaključak po kome medjunarodne organizacije imaju status pravnog lica i po tom osnovu svojstvo subjekta medjunarodnog poslovanja.

U tom smislu, medjunarodne organizacije, poput država, kao subjekti medjunarodnog poslovanja, prevashodno ostvaruju sledeće funkcije: prvo, svojim sporazumima, konvencijama, preporukama i drugim aktima i merama stvaraju pravne okvire i uslove za nastanak konkretnih medjunarodnih poslovnih odnosa, izmedju drugih subjekata medjunarodnog poslovanja (regulatorna funkcija) i drugo, same neposredno stupaju u medjunarodne poslovne odnose (poslovno – komercijalna funkcija).

Pre razmatranja vrste medjunarodnih organizacija i kriterijuma za njihovu podelu, potrebno je ukazati na nespornu činjenicu da sve medjunarodne organizacije za predmet svog delovanja nemaju materiju medjunarodnog poslovanja. Razni drugi ciljevi mogu biti motivacioni faktor njihovog osnivanja i delovanja. No, predmet dalje analize biće samo one medjunarodne organizacije koje neposredno ili posredno utiču na uslove obavljanja medjunarodnog poslovanja. Ove medjunarodne organizacije razlikuju se s obzirom na predmet delatnosti, ovlašćenja, organe, teritorije na kojoj deluju i dr.

Zavisno od izabranog kriterijuma medjunarodne organizacije se mogu podeliti:

a) Prema prostornom odredjenju, na univerzalne ili globalne (teže da obuhvate sve ili većinu država sveta) i regionalne (obuhvataju države odredjenog geografskog područja);

b) Po predmetu svog delovanja, na opšte (uredjuju sva pitanja od značaja za medjunarodno poslovanje) i specijalizovane (deluju u odredjenoj oblasti, u zavisnosti od koje mogu da se dalje podele na finansijske, trgovinske i druge organizacije);

28

c) Prema otvorenosti, na otvorene (u koje, po ispunjenju prethodnih uslova ili bez tih uslova, mogu da pristupe i druge države) i zatvorene (koje su ograničene samo za krug svojih osnivača, bez mogućnosti kasnijeg proširenja);

d) Po trajnosti, na trajne (bez unapred odredjenog vremena trajanja) i privremene (sa unapred odredjenim vremenskim periodom trajanja, odnosno ad hoc organizacije);

e) Po stepenu organizovanosti i ovlašćenjima, na koordinirajuće (koje usmeravaju rad nacionalnih organa država članica) i nadnacionalne (koje donose odluke koje neposredno obavezuju organe država članica);

f) Po statusu svog osnivača, na medjunarodne vladine organizacije (koje osnivaju nadležni državni organi država članica) i medjunarodne nevladine organizacije (koje osnivaju nevladine, po pravilu, strukovne organizacije država članica).

3.1. Opšte medjunarodne organizacije – globalnog karaktera

3.1.1. Organizacija Ujedinjenih nacija

Organizacija Ujedinjenih nacija (United Nation – UN) je najznačajnija medjunarodna organizacija univerzalnog karaktera, sa pretenzijama da u svom sastavu obuhvati sve države savremenog sveta.

Ujedinjene nacije su nastale na osnovu Deklaracije o UN i Povelje Ujedinjenih nacija, koja je 26. juna 1945. godine potpisana u San Francisku (SAD) od strane predstavnika 50 država osnivača. Inicijalni potpisnik Povelje Ujedinjenih nacija bila je i naša država, koja je u to vreme bila snažan činilac i promoter ideje medjunarodne saradnje. Povelja UN je stupila na snagu 24. oktobra 1945. godine, od kada se taj datum obeležava kao Dan Ujedinjenih nacija.

Iako je, s obzirom na pretenzije, relativno mali broj država inicijalno potpisao Povelju UN (praktično to je bilo gore pomenutih 50 država – osnivača, kao i Poljska koja nije učestvovala na konferenciji ali je prethodno potpisala Deklaraciju UN), u periodu koji je usledio došlo je do ubrzanog rasta broja članica UN, tako da Ujedinjene nacije sada imaju 189 članica.

Prethodna državna zajednica SFRJ imala je status člana UN od samog nastanka ove medjunarodne organizacije. Medjutim, Savezna Republika Jugoslavija, kao pravni sledbenik SFRJ je, zbog nedovoljno osmišljenih političkih odluka i medjunarodne izolacije, status člana UN stekla tek 1. novembra 2000. godine, kao 189.-ta članica.

Članstvo u Ujedinjenim nacijama otvoreno je za sve države sveta, koje na principima dobrovoljnosti prihvate obaveze sadržane u Povelji UN, te za koje se proceni da su sposobne i voljne da te obaveze izvršavaju. Prijem svake nove države u članstvo UN sprovodi se na osnovu odluke Generalne skupštine a po preporuci Saveta bezbednosti.

29

Države članice Ujedinjenih nacija, kao i sama organizacija UN radi ostvarivanja ciljeva njenog osnivanja dužna su da poštuju sledeća osnovna načela:

- načelo suverene jednakosti država članica;

- načelo savesnog ispunjavanja obaveza preuzetih u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija;

- načelo mirnog rešavanja sporova;

- načelo zabrane upotrebe sile, kao sredstva rešavanja medjunarodnih sporova,

- načelo pružanja pomoći UN u svakoj akciji koju one preduzimaju i uzdržavanju pomoći državi protiv koje UN preduzimaju preventivnu ili prinudnu akciju;

- načelo zabrane mešanja u unutrašnje stvari država članica;

- načelo prema kome je organizacija UN dužna da obezbedi da i države koje nisu članice UN postupaju u skladu sa ovim načelima.

Glavni organi UN su: Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet, Starateljski savet, Medjunarodni sud i Sekretarijat. Sedište UN je u Njujorku (SAD), s tim što pored glavnog sedišta, rad organa i tela UN može biti organizovan i na teritoriji država članica.

Organizacija UN ostvaruje niz izuzetno važnih funkcija, od kojih su od posebnog značaja za medjunarodno poslovanje sledeća ovlašćenja: - pravo na zaključivanje medjunarodnih ugovora; - pravo da u slučaju kršenja medjunarodnog mira i bezbednosti donosi obavezujuće odluke i preduzima prinudne mere, uključujući i oružane akcije; - aktivno i pasivno pravo na otvaranje svojih poslanstava na teritoriji država članica; - pravo na priznanje i posedovanje pravne i poslovne sposobnosti; kao i - na odobravanje odgovarajućih povlastica i imuniteta koje su neophodne za ostvarivanje funkcija i ciljeva UN.

Iako su UN osnovane prvenstveno radi rešavanja političkih pitanja, kao instrument obezbedjivanja mira i medjunarodne saradnje na principima ravnopravnosti i uz uvažavanje suvereniteta država članica, u dosadašnjem periodu rada ove organizacije može se uočiti da je ona punu pažnju posvetila i pitanjima privredne saradnje izmedju država članica i to kako u funkciji stvaranja uslova za ukupan i ravnomeran ekonomski razvoj svih država sveta, tako i u slučajevima pružanja ekonomske pomoći državama, pa i regionima u kojima je evidentno nizak stepen ekonomskog i privrednog razvoja.

U smislu rešavanja pitanja medjunarodne poslovne saradnje i privrednog razvoja nerazvijenih i nedovoljno razvijenih članica, organizacija UN je, pored navedenih stalnih organa, osnovala i niz specijalizovanih organa, radnih tela i komisija sa zadatkom rešavanja ekonomskih pitanja i privrednih problema iz domena medjunarodnog poslovanja.

30

3.1.2. Ekonomski i socijalni savet UN

Ekonomski i socijalni savet UN (Economic and Social Cauncil - ECOSOC) je jedan od glavnih organa Ujedinjenih nacija i osnovni organ čiji je predmet rada isključivo usmeren na proučavanje privrednih i drugih društvenih pitanja od značaja za privredni razvoj i medjunarodno poslovanje.

Ovaj Savet se sastoji od 54 člana, koje bira Generalna skupština UN, sa mandatnim periodom od 3 godine i mogućnošću ponovnog izbora. Ukoliko se na Savetu raspravlja neko pitanje koje je od posebnog značaja za odredjenu državu, koja nije zastupljena u Savetu, Savet može odlučiti da njen predstavnik prisustvuje raspravljanju tog pitanja i da tom prilikom učestvuje u debati, s tim što nema prava glasa prilikom odlučivanja. Isto pravo imaju i predstavnici specijalizovanih agencija i radnih tela samog Saveta, odnosno OUN.

U okviru svojih funkcija, utvrdjenih Poveljom UN, Savet je ovlašćen da vrši ili podstiče istraživanja u oblastima od značaja za medjunarodna ekonomska, socijalna, kulturološka, prosvetna, zdravstvena i druga pitanja. Tom prilikom, zadatak Saveta je da obezbedjuje uslove za razvoj odnosa u oblasti privrede i socijalnog staranja, kao i da unapredjuje medjunarodnu ekonomsku saradnju. Posebno ovlašćenje Saveta je da o svim pitanjima, iz svog delokruga rada, priprema izveštaje; daje preporuke Generalnoj skupštini, članovima OUN i specijalizovanim organizacijama i agencijama; da saziva medjunarodne konferencije o pitanjima iz svoje nadležnostima; kao i da sklapa sa specijalizovanim agencijama izvan strukture UN, sporazume o njihovom povezivanju sa UN, s tim da takvi sporazumi podležu odobrenju od strane Generalne skupštine UN.

Savet prema svojoj proceni i potrebama obrazuje niz pomoćnih i radnih tela (komiteta i komisija), koja mu pomažu u radu ili koja samostalno, pod nadzorom Saveta obavljaju poverene poslove. Najznačajnije od komisija, sa samostalnim predmetom delatnosti, su Statutarna komisija, Komisija za socijalni razvoj, Komisija za prava čoveka, Komisija za položaj žena i dr.

Pored toga, iako je predmet delatnosti Saveta prevashodno usmeren na sagledavanje i rešavanje pitanja od globalnog značaja, upravo zbog velikih razlika izmedju država koje su nastale kao posledica različitih istorijskih, geografskih, klimatskih, trgovinskih uslova, razloga tradicije i kulture, kao i uticaja političkih sistema u tim državama, Savet kao metod svog rada koristi i mogućnost osnivanja regionalnih ekonomskih komisija. Za sada postoje i deluju Ekonomska komisija za Afriku, Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik, Ekonomska komisija za Evropu, Evropska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe i Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju. Metod ovakvog decentralizovanog delovanja Saveta pokazao je brojne prednosti u smislu efikasnijeg rada i preduzimanje mera koje su prilagodjene okolnostima regiona u kojem ga treba primeniti.

31

3.1.3. Konferencija OUN o trgovini i razvoju

Konferencija UN o trgovini i razvoju (United Nations Conference on Trade and Development – UNCTAD) je organ Generalne skupštine UN, koji je posebno zadužen za pitanja trgovine i razvoja. UNCTAD je osnovan 30. decembra 1964. godine, kao pomoćni, ali i stalni organ Generalne skupštine UN sa ciljem unapredjivanja medjunarodne trgovine i ubrzanja ekonomskog rasta privredna zemalja u razvoju. Osnivanju UNCTAD-a prethodila je Konferencija UN o trgovini i razvoju, koja je održana marta 1964. godine u Ženevi. Toj Konferenciji je prisustvovalo oko hiljadu i po učesnika iz 122 države. Osim ove, održano je još osam konferencija u intervalu od svake četiri godine.

Pored članica UN u članstvo UNCTAD-a ulaze i države koje nisu članice UN, ali su članovi specijalizovanih agencija UN, kao i predstavnici Medjunarodne agencije za atomsku energiju.

Glavni organi UNCTAD-a su: Konferencija (koja je direktno odgovorna Generalnoj skupštini UN), Odbor za trgovinu i razvoj i Sekretarijat, na čelu sa Generalnim sekretarom. Pored ovih tela, postoji mogućnost obrazovanja i niza pomoćnih i radnih tela (odbori, komisije, radne grupe i sl.). Sedište UNCTAD-a je u Ženevi.

3.1.4. Organizacija OUN za industrijski razvoj

Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (United Nations Industrial Development Organization – UNIDO) osnovana je 1966. godine, kao specijalizovana agencija UN, s ciljem unapredjivanja i ubrzavanja industrijskog razvoja i industrijalizacije zemalja u razvoju i time doprinosi uspostavljanju novog ekonomskog poretka, kao i radi unapredjenja saradnje na globalnom, regionalnom i nacionalnom planu i koordinacije celog sistema UN u oblasti industrijskog razvoja.

Ostvarujući gore utvrdjene ciljeve UNIDO istažuje mogućnosti industrijskog razvoja, priprema odgovarajuće programe i planove razvoja, pomaže školovanju kadrova, te služi kao formum za kontakte, savetovanja i pregovore zemalja u razvoju i razvijenih zemalja..

Statut UNIDO usvojen je 8. aprila 1979. godine na Konferenciji koja je održana u Beču, s tim što je stupio na snagu 1985. godine. Naša država je 1. novembra 1979. godine ratifikovala statut UNIDO. Status Specijalne agencije UN ova organizacija je stekla 1986. godine. Glavni organi UNIDO su Generalna konferencija, Odbor za industrijski razvoj, Komitet za program i budžet i Sekretarijat, na čelu sa Generalnim sekretarom. Sedište je u Beču (Austrija).

32

3.1.5. Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo

Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo (United Nations Comision on International Trade Law – UNICITRAL) je organ Generalne skupštine UN, koji je osnovan njenom rezolucijom 2205 (XXI) od 17. decembra 1966. godine, sa zadatkom da doprinosi postepenom usaglašavanju i unifikaciji medjunarodnog trgovinskog prava.

U realizaciji ovako utvrdjenog zadatka UNICITRAL ima sledeće ciljeve: 1. progresivna harmonizacija (ujednačavanje postojećih propisa); 2. formiranje novih jednoobraznih prava medjunarodne trgovine i 3. koordinacija ostalih institucija u meri u kojoj je to moguće, koje se bave formulisanjem jednoobraznih pravila.

Ostvarujući ovako utvrdjene ciljeve svog osnivanja UNICITRAL je doprineo rešavanju brojnih problema medjunarodnog trgovinskog (poslovnog) prava, čime je dat značajan doprinos stvaranju stabilnijih uslova medjunarodnog poslovanja. Taj doprinos je posebno evidentan u sledećim oblastima.

Prvo, medjunarodna kupovina i prodaja roba i poslovi kojima se razmenjuje roba. U ovoj oblasti doneti su: 1. Konvencija o zastarelosti prava u medjunarodnoj kupovini roba (iz 1975. godine, stupila na snagu 1. avgusta 1988. godine); 2. Konvencija o ugovorima u medjunarodnoj prodaji robe (iz 1970. godine, stupila na snagu 1. januara 1988. godine); 3. Pravni vodič u medjunarodnim kompenzacionim poslovima (iz 1992. godine).

Drugo, materija medjunarodnog transporta robe. U ovoj oblasti doneti su: 1. Konvencija o prevozu robe morem – Hamburška konvencija (iz 1978. godine); i 2. Konvencija o odgovornosti transportnih terminala u medjunarodnoj trgovini (iz 1991. godine, nije stupila na snagu).

Treće, materija medjunarodnih trgovinskih arbitraža i postupak mirnog rešavanja sporova. U ovoj materiji doneti su: 1. Arbitražna pravila (iz 1976. godine); 2. Pravila o mirenju (iz 1980. godine); 3. Model zakona o medjunarodnoj trgovinskoj arbitraži (iz 1985. godine); 4. Skice o organizaciji arbitražnog postupka (iz 1996. godine) koje su namenjene arbitrima; 5. Konvencija o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka – Njujorška konvencija (iz 1958. godine na čijoj se implementaciji radi u okviru UNICITRAL-a).

Četvrto, materija zaključivanja ugovora. Iz ove materije je pripremljen model zakona o nabavci roba, gradjenju i uslugama (iz 1994. godine).

Peto, materija medjunarodnog posla gradjenja. Iz ove oblasti je pripremljen pravni vodič za izradu medjunarodnih ugovora o izvodjenju investicionih radova (iz 1998. godine)

Šesto, materija medjunarodnog plaćanja. U ovoj oblasti doneti su: 1. Konvencija o medjunarodnoj transiranoj i sopstvenoj menici (doneta 1988. godine, nije stupila na snagu); 2. Pravni vodič o ekonomskom transferu sredstava (iz 1987. godine); 3. model Zakona o medjunarodnom transferu sredstava (iz 1992. godine); 4. Konvencija o samostalnim grupacijama i stend by akreditivu (iz 1995. godine); i 5. model Zakona o elektronskoj trgovini (iz 1996. godine).

33

Sedam, materija stečaja. UNICITRAL je ustanovio sistem prikupljanja i objavljivanja arbitražnih i sudskih odluka donetih u postupku primene propisa u čijem je donošenju učestvovao UNICITRAL ,s ciljem obezbedjenja njihovog jednoobraznog tumačenja i primene.

Poseban doprinos unifikaciji medjunarodnog trgovinskog (poslovnog) prava UNICITRAL daje saradnjom sa drugim medjunarodnim organizacijama koje se bave pitanjima pravnog uredjenja oblasti medjunarodnog poslovanja, kao što su Medjunarodna trgovinska komora u Parizu, Medjunarodni institut za unifikaciju privatnog prava iz Rima, Haška konferencija za medjunarodno privatno pravo sa sedištem u Hagu i dr.

Sedište UNICITRAL-a je u Njujorku (SAD) a Sekretarijata u Beču (Austrija).

Pitanja: 1. Navesti osnovne vrste subjekata Medjunarodnog poslovanja!

2. Da li medjunarodna zajednica ispunjava sve uslove za sticanje svojstva subjekta Medjunarodnog poslovanja?

3. Koje su osnovne funkcije države kao subjekta Medjunarodnog poslovanja?

4. Koji su konstitutivni elementi za odredjivanje pojma medjunarodne organizacije?

5. Navesti vrste medjunarodnih organizacija? 6. Na osnovu kojih dokumenata i kada je nastala Organizacija

Ujedinjenih Nacija? 7. Koje su osnovne funkcije Ekonomskog i socijalnog saveta

OUN? 8. Koji su osnovni ciljevi UNICITRAL-a?

Literatura: -Prof dr M.Bartoš: Medjunarodno javno pravo I, Beograd,1954.godina,-Prof. dr S. Avramov: Medjunarodno javno pravo, Beograd,1986.godina, -Prof dr A. Golšajn: Državni akti i vanjsko-trgovinski ugovori,

Zagreb, 1981.godina, -Prof dr B. Krivokapić: Leksikon medjunarodnog prava,

Beograd,1998.godina, -Prof dr V. Ceranić: Država kao subjekt medjunarodnog

privrednog prava-magistarski rad (Pravni fakultet u Beogradu), Beograd,1986.godina,

-Prof dr S. Kotlica: Ekonomika medjunarodnog poslovanja, Beograd, 2003.godina,

-Prof dr D. Kostić: Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006.godina.

.

34

FMMSP

IV Tematska oblast

SPECIJALIZOVANE MEDJUNARODNE ORGANIZACIJE -GLOBALNOG KARAKTERA-

Nastavne jedinice: 1.Specijalizovane medjunarodne trgovinske organizacije (GATT i STO); 2. Specijalizovane medjunarodne finansijske organizacije (MMF i Svetska banka); 3.Posebne medjunarodne organizacije-globalnog karaktera

1. Specijalizovane medjunarodne trgovinske organizacije – globalnog karaktera

1.1. Opšti sporazumi o carinama i trgovini

Opšti sporazum o carinama i trgovini (General Agrement on Tariffs and Trade – GATT) je višestrani medjunarodni sporazum, koji je potpisan u Ženevi 30. oktobra 1947. godine, s tim da je stupio na snagu 1.januara 1948. godine.

Sam tekst GATT-a predstavlja u stvari IV poglavlje Havanske Povelje o Medjunarodnoj trgovinskoj organizaciji. Radi stvaranja uslova za povoljno okončanje Havanske konferencije IV poglavlje Konvencije o medjunarodnoj trgovinskoj organizaciji usvojeno je prethodno i dat mu je privremeni karakter. Tako se dogodio paradoks da IV poglavlje povelje o Medjunarodnoj trgovinskoj organizaciji pod nazivom «Opšti sporazum o carinama i trgovini» bude usvojen i stupi na snagu, doduše sa privemenim karakterom važnosti, a da osnovni dokument, iako usaglašen i prihvaćen od strane svih učesnika Havanske konferencije, nikada ne stupi na snagu.

Mada nema svojstvo pravnog lica, pošto de iure GATT predstavlja višestrani (multilateralni) medjunarodni sporazum, ipak se GATT vremenom institucionalizovao i stekao niz obeležja svojstvenih medjunarodnim organizacijama, pa tako i sopstvene organe (redovna plenarna zasedanja i povremeni sastanci predstavnika država ugovornica, Savet predstavnika, brojni komiteti, saveti i radne grupe, kao i Sekretarijat,

35

na čelu sa Generalnim sekretarom). Sedište GATT-a je u Ženevi (Švajcarska). Osnivanjem Svetske trgovinske organizacije 1944. godine, GATT je izgubio neka od svojstava medjunarodne organizacije, mada je sam Sporazum formalno- pravno i dalje ostao na snazi.

a) Najvažnije odredbe GATT-a

Tekst GATT-a ima 38. članova i podeljen je na četiri dela.

Prvi deo predstavljaju članovi I i II i ima obeležja jednog višestranog trgovinskog ugovora, u kome su posebno sadržani klauzula najvećeg povlašćenja, klauzula nacionalnog tretmana i tarifni deo (carinska ograničenja, koja su bliže razradjena aneksima na osnovni tekst GATT-a). Ove klauzule su, po pravilu, prisutne u gotovo svim medjunarodnim ugovorima, koje subjekti medjunarodnog poslovanja iz država članica GATT-a uzajamno zaključuju.

Drugi deo GATT-a čine članovi od III do XXIII člana osnovnog sporazuma. Ovaj deo sadrži osnovne principe i pravila trgovinske politike u pogledu primene instrumenata koje nemaju karakter carina, već su u većoj ili manjoj meri oblici administrativnog protekcionizma (npr. kvantitativna ograničenja i sl).

Treći deo GATT-a čine članovi od XXIV do XXXV i njima se reguliše pitanje procedure u toku pregovaranja, kao i druga pitanja u vezi sa teritorijalnom primenom GATT-a. Pored toga, trećim delom GATT-a uredjena su i pitanja od značaja za prihvatanje, stupanje na snagu, registraciju, suspendovanje, kao i druga pitanja kojima se stvaraju uslovi za primenu GATT-a.

Četvrti deo sadrži tri člana (XXXVI, XXXVII i XXXVIII) koji su 1965. godine, u okviru Kenedi runde GATT-a, pridodati osnovnom tekstu iz 1947. godine. Ovim članovima se reguliše položaj zemalja u razvoju i predvidjaju mere kojima se teži omogućavanju lakšeg plasmana proizvoda (pre svega sirovina) iz zemalja u razvoju na svetsko tržište, zatim ograničava primena proporcionalnosti u uvodjenju i povećanju carina na proizvode zemalja u razvoju, kao i odredjuju elementi zajedičkih programa razvijenih država i zemalja u razvoju, koji će biti doneti radi realizacije ciljeva iz ovih članova osnovnog sporazuma GATT-a.

b) Pravila GATT-a

Osnovna ideja nastanka GATT-a sadržana je u opredeljenju ka liberalizaciji svetske trgovini i nastojanju da se otklone sve smetnje koje tu trgovinu ograničavaju, odnosno onemogućavaju. U tom cilju ustanovljeni su odredjeni principi i pravila, koja čine sadržinu GATT-a. Najznačajnija pravila koja su tom prilikom dogovorena su: - klauzula najpovlašćenije nacije; - princip nacionalnog tretmana; - pravilo o carinama i carinskim olakšicama; - princip zabrane unošenja (nametanja) kvantitativnih ograničenja i – princip konsenzusa u rešavanju sporova.

36

Klauzula najpovlašćenije nacije svoje korenove ima u medjunarodnoj trgovačkoj praksi s kraja XIX i početka XX veka i to bilateralnog karaktera. Stupanjem GATT-a na snagu, ova klauzula je postala univerzalno pravilo za države potpisnice GATT-a, odnosno države koje su pristupile GATT-u.

Klauzula najpovlašćenije nacije je sadržana u prvom članu GATT-a i shodno odredbi ovog člana, bilo koje povlastice i privilegije garantovane od jedne ugovorne strane za proizvod koji ima poreklo ili odredište u drugoj državi, momentalno i automatski važiće za isti proizvod koji ima poreklo ili odredište u svim državama ugovornicama GATT-a. Na taj način, domen primene ove klauzule odredjen je tako, da ona važi i u slučaju uvoza i u slučaju izvoza robe.

Klauzula najpovlašćenije nacije ustanovljena je kao neopozivo pravo članica ugovornica i ne može biti predmet nikakvih uslovljavanja. Bilo koja carinska olakšica ili druga pogodnost data za jedan proizvod, od strane jedne zemlje ugovornice, automatski bez potrebe donošenja bilo kakvih pratećih akata, ima dejstvo prema svim zemljama ugovornicama.

S druge strane, ovako široko dejstvo klauzule najpovlašćenije nacije ograničeno je u taksativno navedenim slučajevima: 1. u slučaju povlastica u pograničnom prometu izmedju susednih država; 2. u slučaju povlastica koje države daju jedna drugoj, a odnose se na carinske unije i zone slobodne trgovine; 3. u slučaju postojećih carinskih preferencijala uspostavljenih izmedju država članica GATT-a, pre pristupanja GATT-u. Pored toga, kao posledica pregovora vodjenih u okvirima Tokijske runde, u odredjenim slučajevima, klauzula najpovlašćenije nacije neće se primeniti na pogodnosti date zemljama u razvoju.

Princip nacionalnog tretmana podrazumeva da proizvodi stranih privrednih subjekata, koji dolaze iz zemalja članica GATT-a imaju isti tretman, odnosno da su pod istim režimom prometa, kao i proizvodi domaćih privrednih subjekata. Shodno ovom principu stranoj robi se, posle plaćanja carine, obezbedjuje isti tretman kao i domaćoj robi.

Odredba člana III GATT-a u tom pogledu je krajnje eksplicitna, nikakvi unutrašnji propisi, a posebno takse i dažbine, koje se uvode na osnovu tih propisa, pod uslovom da se odnose na prodaju, stavljanje u prodaju, kupovinu, transport, distribuciju ili korišćena proizvoda na unutrašnjem tržištu, kao ni kvantitativne mere kojima se propisuje mešanje, prerada ili korišćenje odredjenih proizvoda u utvrdjenim količinama ili razmerama, neće se primenjivati na uvozne proizvode, kako bi se na takav način zaštitila domaća proizvodnja. Isto tako, u skladu sa ovim principom, proizvodi sa teritorije ma koje zemlje ugovornice, koji su uvezeni na teritoriju ma koje druge zemlje ugovornice, ne mogu biti direktno ili indirektno opterećeni taksama ili drugim unutrašnjim dažbinama ma koje vrste, koje su više od taksa ili dažbina koje se direktno ili indirektno naplaćuju za slične domaće proizvode.

37

Pravilom o carinama i carinskim olakšicama utvrdjuje se princip po kojem GATT dopušta uspostavljanje carinskih obaveza na uvoz proizvoda. S tim u vezi je i pravilo po kome se, prilikom uvoza odredjene robe, obaveze koje nameće država u koju se roba uvozi, mogu biti samo u formi carinskih obaveza, a ne i u nekoj drugoj formi. Dakle, u formi pravila, GATT-om je dopušteno uspostavljanje carinske obaveze od strane države na čiju se teritoriju uvozi odredjena roba, s tim što se istovremeno isključuje mogućnost uspostavljanja drugih obaveza u bilo kojoj formi, koje bi bile vezane za uvoz te robe.

Paralelno sa ovim pravilom GATT-a utvrdjuje se i princip obaveznog pregovaranja država članica s ciljem smanjivanja visine postojećih carinskih obaveza. Kao što je navedeno, u okvirima prve četiri runde pregovora, to je učinjeno za svaki proizvod posebno i na principu bilateralnih pregovora. Kasnije, od Kenedi runde, usvojen je princip linearnog dogovaranja carinskih olakšica za sve proizvode.

Princip zabrane nametanja kvantitativnih ograničenja podrazumeva da nije dozvoljeno nametanje bilo koje vrste kvantitativnih ograničenja u trgovini izmedju zemalja članica GATT-a. Ustanovljena zabrana kvantitativnih ograničena znači izričitu zabranu upotrebe kvota, kontigenata, izvoznih ili uvoznih dozvola i drugih mera sa istim dejstvom.

Princip zabrane uvodjenja kvantitativnih ograničenja je ustanovljen na nediskriminatornoj osnovi, što, drugim rečima znači, da ako odredjena kvantitativna ograničenja postoje (iz razloga koji su GATT-om dozvoljeni) onda se ono mora univerzalno primeniti, tj. podjednako na sve zemlje, kako na članice GATT-a, tako i na treće zemlje.

Sam GATT dopušta da se u sledećim slučajevima mogu uvesti mere kvantitativnog ograničenja: 1. privremenog ograničenja izvoza hrane i drugih bitnih proizvoda, kada postoji nedostatak tih proizvoda na domaćem tržištu; 2. ograničenja uvoza poljoprivrednih proizvoda, kada je ustanovljeno ograničenje, deo državnih mera radi subvencionisanja cene poljoprivrednih proizvoda; 3. ograničenja koje se primenju na osnovne proizvode i proizilaze iz medjunarodnih ugovora o osnovnim proizvodima.

U okviru principa zabrane kvantitativnih ograničenja posebno su regulisana pitanja dampinga i subvencija, kao i mera koje se mogu preduzimati radi njihovog suzbijanja, odnosno neutralisanja njihovog dejstva na domaćem tržištu.

Princip konsenzusa podrazumeva da će svi trgovinski sporovi biti rešeni sporazumom strana u sporu. S tim u vezi, važi princip da zemlje članice nemaju pravo da samostalno odrede da li su povredjena pravila GATT-a ili da suspenduju neku svoju obavezu koja proizilazi iz GATT-a, već moraju postupiti u skladu sa pravilima i po postupku o načinu rešavanja sporova. Pravo da zahteva započinjanje postupka ima samo zemlja članica, a ne i privredni subjekt koji ima njenu nacionalnost i koji je pretrpeo štetu usled toga što je druga zemlja članica povredila neko od pravila GATT-a. Sam postupak rešavanja spora baziran je na usaglašavanju spora zainteresovanih strana, u skladu sa pravilima medjunarodnog prava o mirnom rešavanju spora izmedju država. Izmenama pravila GATT-a koje su usledile kao posledica usvajanja finalnog akta Urugvajske runde

38

pregovora, posebnim dokumentom su utvrdjena nova pravila rešavanja sporova izmedju država članica.

c) Odnos GATT-a i Jugoslavije

Za razliku od medjunarodnih dokumenata zaključenih u periodu neposredno po okončanju II svetskog rata, Jugoslavija nije potpisnik Opšteg sporazuma o carinama i trgovini iz 1947. godine. No, to niukoliko ne znači da nije postojao interes za saradnjom sa ovom institucijom medjunarodnog poslovanja. Taj interes se manifestovao i u stalnom i u kontinuiranom jačanju veza GATT-a i Jugoslavije, koji su rezultirali pristupanjem Jugoslavije u stalno članstvo GATT-a. Medjutim, taj proces nije bio vremenski kratak ni sadržinski lak. On se odvijao u više faza.

Prva faza je otpočela 1950. godine i trajala je do 1958. godine. Tokom ove faze Jugoslavija je imala status posmatrača. U skladu sa takvim statusom Jugoslavija je imala pravo da, preko svojih predstavnika, prati rad organa i tela GATT-a, te da iznosi svoja mišljenja o pojedinim pitanjima koja su bila raspravljana u okviru GATT-a.

Druga faza započinje 1959. godine, zahtevom Jugoslavije za sticanjem statusa pridruženog člana. Deklaracijom koja je u tom smislu 25. maja 1959. godine potpisana u Ženevi, Jugoslavija se obavezala: - da će primenjivati odredbe Opšteg sporazuma o carinama i trgovini, u meri u kojoj su one u skladu sa važećim jugoslovenskim propisima; - da će u odnosima sa drugim državama članicama GATT-a voditi računa o ciljevima GATT-a; - te da će u razvoju svog pravnog i privrednog sistema pokušati da sprovodi mere koje će se uklapati u sistem GATT-a. Ova deklaracija je ratifikovana 30. juna 1959. godine, s tim što je stupila na snagu 29. novembra 1959. godine1.

Treća faza započinje 1962. godine i obeležava je pozitivni stav GATT-a u pogledu zahteva Jugoslavije da bude primljena u privremeno članstvo GATT-a. U tom smislu, Jugoslavija je 1. novembra 1961. godine primljena u privremeno članstvo GATT-a potpisivanjem Deklaracije o privremenom pristupanju FNRJ Opštem sporazumu o carinama i trgovini2. Kao uslov sticanja statusa privremenog člana GATT-a, Jugoslavija je, do potpisivanja Deklaracije, uvela jedinstven kurs dinara u odnosu na dolar i ostale svetske valute, napustila je sistem uvoznih koeficijenata i uvela opštu carinsku stopu. Na taj način, carine su postale jedini regulator spoljno trgovinske razmene, što je i bio ključni uslov za prijem u privremeno članstvo GATT-a.

Četvrta faza započinje 1965. godine, kada je Jugoslavija pokrenula postupak za sticanje statusa punopravnog člana GATT-a i traje do 1992. godine odnosno do raspada te državne zajednice. Kao uslov pristupanja u punopravno članstvo GATT-a, u Jugoslaviji je 1965. godine sprovedena privredna reforma, čije su mere i ciljevi uskladjeni sa ciljevima GATT-a. U postupku prijema Jugoslavije u punopravno članstvo GATT-a, Jugoslavija je prethodno prihvatila Protokol o izmeni Opšteg sporazuma o carinama i trgovini od 8. maja 1965. godine3 i Protokol o pristupanju Opštem sporazumu

1 Službeni list FNRJ 1/60 – dodatak «Medjunarodni ugovori i drugi sporazumi»2 Službeni list SFRJ, broj 8/63 - dodatak «Medjunarodni ugovori 1963»3 Službeni list SFRJ, broj 6/66 - dodatak «Medjunarodni ugovori 1966»

39

carini i trgovini od 26. jula 1966. godine4. Pre prihvatanja ovih protokola, sproveden je postupak utvrdjivanja ispunjenosti uslova za pristupanje u punopravno članstvo. U okviru postupka sagledavanja ispunjenosti uslova, od posebnog značaja su bili carinski pregovori, koji su se odvijali od marta do jula 1966. godine. Na poziv Sekretarijata GATT-a za carinske pregovore sa Jugoslavijom prijavilo se više država (21 država) uglavnom najznačajnijih spoljno trgovinskih partnera naše država. Okolnost da sve zemlje članice GATT-a nisu učestvovale u pregovorima je bez pravnog značaja, pošto se shodno primenom pravila GATT-a dejstvo postignutih sporazuma neposredno primenjuje na sve članice GATT-a, nezavisno od činjenice njihovog učešća u pregovorima. Pošto su pregovori uspešno okončani, stekli su se uslovi da Jugoslavija konačno 25. avgusta 1966. godine stupi u stalno članstvo GATT-a i to kao punopravni član.

Stupanjem u članstvo GATT-a, Jugoslavija je, pre svega, dobila status najpovlašćenije nacije, u odnosu na ostale države članice GATT-a, kao i pravo na kompenzaciju u slučaju da neka od članica GATT-a ne primenjuje ugovorene koncesije na način kako je to predvidjeno Opštim sporazumom. Pored toga, Jugoslavija je postigla da domaća roba izvezena u inostranstvo, posle plaćanja redovnih uvoznih carina i dažbina, ima nacionalni tretman, što je bilo od velikog značaja za domaću privredu, s obzirom da je po tom osnovu u prethodnom periodu bilo dosta problema u tretmanu robe sa našeg područja.

Iz navedenog može se osnovano zaključiti da je Jugoslavija pristupanjem GATT-u obezbedila niz pogodnosti ekonomskog karaktera, a na planu prava postigla je veći stepen sigurnosti u odnosima sa drugim državama, članicama GATT-a, što je dalo podstreka domaćim privrednim subjektima za dalje i uspešnije uključivanje u tokove medjunarodnog poslovanja.

1.2. Svetska trgovinska organizacija (STO)

Svetska trgovinska organizacija (World Trade Organization – WTO) je specijalizovana medjunarodna organizacija, globalnog karaktera, osnovana Sporazumom o osnivanju Svetske trgovinske organizacije koji je potpisan 15. aprila 1994. godine u Marakešu (Maroko), kao rezultat okončanja Urugvajske runde GATT-a.

Gotovo da ni jedan segment medjunarodnih odnosa nije doživeo tako dinamičan rast kao što je to slučaj sa medjunarodnom trgovinom. Tokom skoro 50 godina od potpisavanja Opšteg sporazuma o carininama i trgovini 1947. godine u Ženevi, promenili su se skoro svi parametri medjunarodnog poslovanja, tako da je taj dokument, koji je u vreme svog donošenja značajno unapredio uslove medjunarodnog poslovanja, u dobroj meri postao kočnica njegovom daljem razvoju.

Tri su bitne determinantne koje su odredile objektivnu neophodnost izmena kako normativnog osnova, tako i uslova obavljanja medjunarodne trgovine.

Prva determinanta je sadržana u rastu robne razmene. U vreme usvajanja GATT-a iz 1947. godine, medjunarodno poslovanje predstavljalo je ipak izuzetak od pravila, da se

4 Službeni list SFRJ, broj 12/66 – dodatak «Medjunarodni ugovori 1966»

40

trgovinski odnosi odvijaju prevashodno u okvirima nacionalnog tržišta. Dinamičan razvoj medjunarodne trgovine, koji je usledio u periodu posle potpisivanja GATT-a iz 1947. godine, iz korena je promenio shemu odnosa. U savremenim uslovima poslovanja pravilo je da se robna razmena, bar za pretežan broj proizvoda, odvija u uslovima medjunarodne razmene. Zatvaranje u unutrašnje granice nacionalnog tržišta, ne samo da nije opredeljenje ni jedne države savremenog sveta, već se pojavljuje i kao poseban vid pritiska medjunarodne zajednice prema odredjenim državama, za koje ta zajednica smatra da sprovode politiku koja nije prihvatljiva, odnosno nije u skladu sa interesima medjunarodne zajednice. U tom smislu, pored obima medjunarodne razmene dobara, ovoj kvantitativnoj determinanti doprinosi i činjenica da je GATT iz 1947. godine potpisan od strane predstavnika 23 države dok su Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije, kao i ostali set dokumenata Urugvajske runde pregovora, prihvatili predstavnici 124 države (na Ministarskoj konferenciji u Marakešu).

Druga determinanta proizilazi iz same strukture Opšteg sporazuma o carinama i trgovini iz 1947. godine. Naime, ovaj sporazum za predmet svog regulisanja ima isključivo promet roba, odnosno proizvoda, nastalih sa namerom plasmana u uslovima spoljno trgovinskog poslovanja. S tim u vezi, neohpdno je bilo izvršiti izmene i to u dva osnovna pravca. Prvi je bio proširivanje domena regulisanja i na sektor usluga, pre svega na bankarske i finansijske usluge, kao i na usluge u specifičnim oblicima saobraćaja (pomorski, vazdušni saobraćaj i telekomunikacije). Pored toga, predmet regulisanja postali su i odredjeni trgovinski aspekti prava industrijske svojine. Drugi pravac je bilo nastojanje za daljom liberalizacijom robne razmene, pre svega u domenu prometa poljoprivrednih proizvoda, tekstila i odeće, kao i primene sanitarnih i fitosanitarnih mera. Postojeći tekst GATT-a iz 1947. godine nije mogao da zadovolji novonastale potrebe, te je radikalna promena bila jedini mogući pravac.

Treća determinanta promene osnovnog teksta GATT-a iz 1947. godine proizilazi iz uslova i metoda rada ove medjunarodne institucije. Princip konsenzusa u odlučivanju, koji je karakterističan za rešavanje sporova sa medjunarodnim elementom, u uslovima primene GATT-a iz 1947. godine, postavljen je kao univerzalan princip. Njegova primena je, s druge strane, vodila u duge pregovore, često potpuno nesagledive u pogledu njihovog konačnog ishoda. Višegodišnje trajanje pojedinih runda pregovora, najrečitije govori u prilog ovog stava. Principi organizovanja i rad tela GATT-a više nisu mogli da prate dinamične promene u svetskoj trgovini, a posebno u medjunarodnoj trgovinskoj razmeni. Takodje, ni instrumentarij odlučivanja o spornim pitanjima, koja su se postavljala povodom primene pojedinih pravila GATT-a, nije obezbedjivao potrebnu efikasnost, pravičnost i ažurnost u donošenju odluka.

U takvim uslovima, Svetska trgovinska organizacija je zapravo supstituisala mesto i preuzela ulogu koju je do tada imao GATT, a da, tom prilikom, nije došlo do institucionalnog ukidanja tela i organa GATT-a. Tim povodom, potrebno je navesti, da je u okvirima Finalnog akta Ministarske konferencije iz Marakeša, posebno apostrofirano opredeljenje da prelazni period (prestanka rada organa i tela GATT-a i početak rada STO) ne bude dug po trajanju i neizvestan po ishodu, te da po tom osnovu stvori dopunske probleme. U tom smislu, preporučena je efikasnost nadležnim organima država potpisnica u smislu prihvatanja Sporazuma o osnivanju STO, radi obezbedjivanja njegovog stupanja na snagu do 1. januara 1995. godine i na osnovu toga stvaranja uslova

41

za početak rada STO. S druge strane, u okvirima samog Sporazuma o osnivanju STO (tačka 2. člana XVI) utvrdjeno je pravilo po kome će Sekretarijat GATT-a iz 1947. godine i Generalni direktor GATT-a iz 1947. godine, nastaviti sa obavljanjem tih funkcija i u STO, sve do momenta dok Ministarska konferencija ne izabere organe STO, u skladu sa odredbama Sporazuma o osnivanju STO.

a) Odnos GATT-a i Svetske trgovinske organizacije

Iako postoji sličnost u nadležnostima kao i u oblicima organizovanja, pa čak i u smislu postojanja paralelnog rada zajedničkih organa, mora se konstatovati da izmedju GATT-a iz 1947. godine i STO postoje suštinske razlike. Te razlike naročito se ogledaju u sledećem: 1. za razliku od GATT-a, koji je nastao kao medjunarodni multilateralni sporazum, koji je tokom svoje primene poprimio i pojedina obeležja medjunarodne organizacije, postajući tako sui generis institucija medjunarodnog poslovanja, STO je od svog nastanka delovala kao medjunarodna organizacija sa autonomnim pravnim subjektivitetom i svim implikacijama koje iz toga proizilaze; 2. GATT se primenjivao kao privremeni sporazum (mada skoro punih 50 godina), dok je STO osnovana na trajnoj osnovi i bez vremenskog ograničenja svog trajanja; 3. pravila GATT-a su se primenjivala na trgovinu robom, dok se pravila STO primenjuju ne samo na robu, već i na usluge i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine; 4. GATT je sadržavao, pored multilateralnih sporazuma, i bilateralne i pluralilateralne sporazume, dok su u okviru STO svi sporazumi multilateralnog karaktera; 5. odluke u GATT-u su donošene na principima konsenzusa zemalja ugovornica, dok se u STO pored konsenzusa o odredjenim pitanjima odluke donose glasanjem; 6. sistem rešavanja sporova u STO je mnogo brži i efikasniji u odnosu na prethodni – GATT-ov sistem.

Pored toga, STO vrši nadzor nad nacionalnom trgovinskom politikom, uspostavlja mehanizam zaštite, pravila i propisa medjunarodnog trgovinskog sistema, te predstavlja forum za bilateralne i multilateralne pregovore. Uz to, za razliku od GATT-a, koji je uskladjivao stavove sa medjunarodnim finansijskim organizacijama o merama koje se uvode iz platno-bilansnih razloga, STO postaje deo uskladjenog delovanja na planu uspostavljanja trgovinske, makroekonomske, privredno-sistemske i razvojne funkcije u sklopu dalje globalizacije svetske privrede.

b) Organi i tela Svetske trgovinske organizacije

Ostvarivanje gore utvrdjenih ciljeva osnivanja STO, kao i zadataka koji se s tim u vezi postavljaju, nužno podrazumeva postojanje kompetentnih organa, kojima će biti povereno obavljanje ovih poslova. U tom smislu, Sporazumom o osnivanju STO utvrdjena je struktura organa STO, kao i ovlašćenja koja ovi organi poseduju u obavljanju svojih funkcija.

Osnovni organ STO je Ministarska konferencija, koju sačinjavaju predstavnici svih zemalja članica, sa obavezom održavanja svojih sastanaka (konferencija) najmanje

42

jednom u dve godine. Ministarska konferencija obavlja funkcije STO i preduzima akcije, odnosno donosi mere koje su u tom cilju neophodne. Pored toga, kao posebno, utvrdjeno je i ovlašćenje Ministarske konferencije da donosi odluke po svim pitanjima iz okvira bilo kog od multilateralnih trgovinskih sporazuma STO, ukoliko to od nje zahteva naka od članica, odnosno da odlučuje u skladu sa specifičnim zahtevima vezanim za proces donošenja odluka iz Sporazuma o osnivanju STO ili bilo kog multilateralnog sporazuma u okviru STO. U domen nadležnosti Ministarske konferencija spada i donošenje odluke o pristupanju treće države STO.

Po značaju naredni organ STO je Generalni savet, koga sačinjavaju predstavnici svih država članica, a koji svoje sastanke održava prema potrebi. U periodu izmedju sastanaka Ministarske konferencije, funkcije ovog organa STO obavlja Generalni savet. Generalni savet obavlja i druge funcije koje su utvrdjene posebnim odredbama Sporazuma o osnivanju STO, odnosno koje na ovaj organ prenese Ministarska konferencija.

Pored toga, Generalni savet je ovlašćen da učestvuje u izradi odgovarajućih aranžmana, kojima se uspostavlja delotvorna saradnja sa drugim medjunarodnim organizacijama, čije su odgovornosti i delokrug rada povezane sa onima koje ima STO, odnosno kojima se utvrdjuju odnosi konsultovanja i saradnje sa onim nevladinim organizacijama čije se aktivnosti odnose i tiču STO.

Pored Ministarske konferencije i Generalnog saveta, na nivou STO postoje i sledeći organi: - Komitet za trgovinu i razvoju; - Komitet za platno bilansne restrikcije; i – Komitet za budzetska, administrativna i finansijska pitanja, koji obavljaju poslove i funkcije poverene na osnovu sporazuma o osnivanju STO i drugih trgovinskih sporazuma, kao i na osnovu posebnih naloga Generalnog saveta. Ove komitete osniva Ministarska konferencija, a nadzor nad njihovim radom ostvaruje Generalni savet. U ostvarivanju svoje funkcije, Komitet za trgovinu i razvoj periodično analizira posebne odredbe multilateralnih sporazuma STO u korist država članica, koje su u statusu najmanje razvijenih zemalja u razvoju i na osnovu toga predlaže Generalnom savetu preduzimanje odgovarajućih mera. Članstvo u ovim komitetima je otvoreno za predstavnike svih članica STO.

Pored gore navedenih organa, Sporazumom o osnivanju STO obrazovani su i sledeći specijalizovani organi:

- Savet za trgovinu robom, sa zadatkom nadgledanja funkcionisanja multilateralnih trgovinskih sporazuma iz Aneksa IA Sporazuma o osnivanju STO;

- Savet za trgovinu uslugama, sa zadatkom nadgledanja funkcionisanja Opšteg sporazuma o trgovini uslugama;

- Savet za trgovinske aspekte prava intelektualne svojine, sa zadatkom nadgledanja funkcionisanja Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine.

Gore navedeni saveti rade pod upravom Generalnog saveta, koji je ovlašćen da im daje neposredna zaduženja. Članstvo u savetima je otvoreno za predstavnike svih zemalja članica, a sastanci saveta se održavaju kada je to neophodno za obavljanje njihovih funkcija. U ostvarivanju svojih funkcija, ovi saveti, mogu, ako za to postoji potreba,

43

osnivati svoje pomoćne organe (odbore, komisije i druga radna tela), koji su im odgovorni za svoj rad.

Radi stvaranja uslova za obavljanje funkcija gore navedenih opštih i specijalizovanih organa STO, kao njeni administrativni organi Sporazumom o osnivanju STO, utvrdjeni su Sekretarijat i Generalni direktor.

Sekretarijat ima oko 500 zaposlenih. Njegova osnovna funkcija je da obezbedi tehničko – organizacionu pomoć u radu Ministarske konferencije, Generalnog saveta, komisija i saveta STO, da analizira i prati trendove svetske trgovine, da obezbedjuje sprovodjenje odluka organa i tela STO, pre svega u domenu pomoći zemljama u razvoju, te da daje zvanična saopštenja STO i uopšte da komunicira sa javnošću. Sedište sekretarijata je u Ženevi (Geneve), gde se nalazi i sedište STO.

Radom Sekretarijata STO rukovodi Generalni direktor, koga imenuje Ministarska konferencija. Ministarska konferencija je ovlašćena da usvoji pravila kojima će se utvrditi ovlašćenja, nadležnosti, prava i obaveze Generalnog direktora, kao i uslovi za njegovo postavljenje i trajanje mandata.

Generalni direktor je ovlašćen da izvrši imenovanje službenika Sekretarijata i odredi njihove dužnosti, kao i da utvrdi uslove za njihovo postavljenje, u skladu sa pravilima koje je usvojila Ministarska konferencija.

Odgovornost Generalnog direktora i službenika Sekretarijata STO je isključivo medjunarodnog karaktera. U obavljanju svojih dužnosti Generalni direktor i službenici Sekretarijata ne mogu tražiti ili primati instrukcije od bilo koje vlade (nezavisno od okolnosti da li je ta država član STO ili je izvan njenog članstva) ili bilo koje druge vlasti, koja je izvan STO. S tim u vezi, ova lica su dužna da se uzdrže od bilo koje aktivnosti koja može negativno da se odrazi na njihov položaj medjunarodnih službenika.

Ovakav status Generalnog direktora i službenika Sekretarijata obezbedjen je na dva nivoa. Prvo, imperativnim nalogom članicama STO da poštuju njihov status medjunarodnih službenika, uz obavezu da se uzdrže od bilo kakvog uticaja na ova lica u obavljanju njihovih funkcija. Drugo, obezbedjenjem da službenici STO uživaju privilegije i imunitete u obavljanju svojih funkcija u odnosu na države članice, koje su jednake onima koje su ustanovljene Konvencijom UN o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija iz 1947. godine.

c) Odnos STO i Jugoslavije

Jugoslavija je bila punopravni član GATT-a od 25. avgusta 1966. godine i potpisnica je niza pratećih sporazuma, tokom sukcesivnih rundi multilateralnih pregovora, koji su vodjeni u okviru GATT-a. Medjutim, na zasedanju Saveta GATT-a od 16. juna 1993. godine, a na inicijativu Evropske zajednice, konsenzusom i bez rezervi, bilo koje države članice GATT-a, usvojena je odluka kojom se, pozivajući se na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN, Saveznoj Republici Jugoslaviji definitivno osporava «automatski kontinuitet» članstva bivše SFRJ u GATT-u, te se istovremeno zaključuje da SR Jugoslavija treba da podnese molbu za prijem u GATT, ukoliko želi da bude njegova

44

članica. Ovom odlukom SR Jugoslavija je praktično isključena iz rada GATT-a, kao i pregovora koji su vodjeni u okviru Urugvajske runde.

U tom smislu, sa aspekta Sporazuma o osnivanju STO, kojim se reguliše pitanje članstva u ovoj medjunarodnoj organizaciji SR Jugoslavija ranije, a DZSCG danas, nema status članice STO, te svoje pristupanje može da reguliše podnošenjem formalnog zahteva STO u skladu sa gore iznetim postupkom pristupanja ovoj medjunarodnoj organizaciji.

SR Jugoslavija, odnosno kasnije uspostavljena DSZSCG, podnela je 21. januara 2001. godine zahtev za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji.

2. Specijalizovane medjunarodne organizacije globalnog karaktera

2.1. Medjunarodni monetarni fond

Medjunarodni monetarni fond (International Monetary Fund – IMF) je medjunarodna finansijska organizacija, globalnog karaktera, sa sedištem u Vašingtonu (SAD). Medjunarodni monetarni fond osnovan je zajedno sa Medjunarodnom bankom za obnovu i razvoj, na medjunarodnoj konferenciji u Breton Vudsu (Breton Woodsu), koja je održana od 1. do 23. jula 1944. godine, uz učešće predstavnika 44 države. Sporazum o osnivanju MMF stupio je na snagu 27. decembra 1945. godine. Iako je Statut MMF stupio na snagu 27. decembra 1945. godine, osnivačka Skupština guvernera država osnivača održana je marta 1946. godine, pa se taj period može uzeti kao početak rada MMF.

Članstvo u MMF uslovljeno je članstvom u Medjunarodnoj banci za obnovu i razvoj, sto ukazuje na odnose bliske saradnje ove dve medjunarodne finansijske organizacije – globalnog karaktera.

Osnivački dokumenti MMF iz 1944. i 1946. godine doneti su pod uticajem ideja iz posleratnog perioda, koje su karakterisala velika ratna razaranja, masovna nezaposlenost, ekonomska dezintegracija svetskog tržišta i nestabilnost cena u medjunarodnom poslovanju.

Imajući gore navedeno u vidu Statutom MMF (koji je menjan i dopunjavan 1969. i 1978. godine, kao ciljevi njegovog osnivanja istaknuti su:

- unapredjenje medjunarodne monetarne saradnje, time što će MMF predstavljati centralnu ustanovu za razmatranje problema iz oblasti funkcionisanja medjunarodnog monetarnog sistema;

- olakšavanje širenja i ravnomernog razvoja medjunarodne trgovine, čime će se doprineti održavanju visokog stepena zaposlenosti i rasta realnog dohotka u svetu;

- održavanje stabilnosti kurseva valuta i sprečavanje utakmice u obaranju kurseva;

45

- stvaranje multilateralnog sistema plaćanja po tekućim transakcijama i uz otklanjanje deviznih ograničenja, sa ciljem povećanja obima trgovinske razmene;

- davanje sredstava na zajam, radi olakšavanja prevazilaženja monetarnih problema država članica;

- smanjivanja stepena prezaduženosti država, kao i smanjivanja neuravnoteženosti platnih bilansa država članica.

Članice MMF mogu biti samo države (a ne i vlade), koje kontrolišu svoje odnose sa inostranstvom i mogu da prihvate i izvršavaju svoje obaveze prema MMF, koje su utvrdjene Statutom ove medjunarodne finansijske organizacije. Iako sve članice UN nisu učlanjene u MMF, ipak je on u značajnoj meri poprimio obeležja medjunarodne organizacije globalnog karaktera. U tom pravcu najočitije govori podatak da je od 44 države potpisnice Sporazuma o osnivanju MMF, prema podacima od 28. juna 2002. godine, dostignut broj od 180 država.

a) Kvote i specijalna prava vučenja

Pri stupanju u članstvo MMF državi, koja to namerava da učini, odredjuje se kvota, koja predstavlja njeno finansijsko učešće u kapitalu MMF. Kvota se utrvdjuje na osnovu nacionalnog dohotka, zlatnih rezervi i obima trgovinske razmene države koja namerava da pristupi u MMF. Jednom utvrdjeni iznosi kvota nisu fiksni, već su podložni periodičnim promenama, koje MMF preduzima radi prilagodjavanja nivoa i strukture kvota kretanjima u svetskoj privredi i medjunarodnoj trgovini.

Kvota države članice služi kao osnova za utvrdjivanje broja glasova, kojima ta država raspolaže u MMF. Naime, za razliku od većine medjunarodnih organizacija, u kojima sve članice imaju jednako pravo glasa, u MMF broj glasova, koji pripada konkretnoj državi članici, zavisi od visine kvote koju je ona unela u kapital MMF. Sama kvota se sastoji od jedne četvrtine uloga u zlatu i tri četvrtine uloga u nacionalnoj valuti države članice.

Pored učešća u kapitalu MMF, državama članicama na osnovu odobrenih kvota utvrdjuje se i pravo učešća u odlučivanju na organima MMF, kao i specijalno pravo vučenja. Specijalna prava vučenja uvedena su 1969. godine, amandmanom na član 1. Statuta MMF i vremenom su postala prepoznatljivo obeležje ove organizacije. Specijalna prava vučenja predstavljaju knjigovodstvenu vrednost, koju organi MMF utvrdjuju za svaku državu, odobravanjem odgovarajućih iznosa na računu te države i služi kao osnov za isticanje kreditnih zahteva te države u odnosu na sredstva MMF. Značajna funkcija specijalnih prava vučenja je što one predstavljaju jedinicu obračuna u MMF, a koriste se i van MMF kao standard vrednosti. Jedan broj država članica MMF, vrednost svojih nacionalnih valuta vezuje za specijalna prava vučenja MMF. Shodno ovim kriterijumima, prema podacima iz juna meseca 2002. godine, za SR Jugoslaviju utvrdjena je kvota od 467,7 miliona USA dolara, čime je ona svrstana u red srednje zaduženih država.

Iz ovako neravnomernog učešća kvota država članica MMF proizilazi i nejednakost u pravu odlučivanjima na organima MMF. Svaka država članica raspolaže sa

46

250 glasova, na osnovu svojstva člana MMF i još sa po jednim glasom na svakim 100 hiljada prava vučenja, odnosno ulplaćenih kvota u MMF. Na taj način, institucionalizovano je veće pravo učešća u glasanju, a samim tim i u odlučivanju na organima MMF onih država koje poseduju veća specijalna prava vučenja, odnosno kojima su utvrdjene veće kvote (npr. u odnosu na SR Jugoslaviju koja poseduje 250 plus 467 glasova, SAD raspolažu sa 250 plus 37.149 glasova, Rusija sa 250 plus 5.945 glasova, a Makedonija sa 250 plus 68 glasova). Pored toga, na osnovu činjenice da poseduju više od 15% ukupnih glasova, SAD imaju pravo veta na sve odluke MM Fonda, pošto trenutno raspolažu sa oko 18% ukupnih glasova MMF.

b) Organi MMF

Osnovni organi MMF su Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i Generalni direktor MMF.

Odbor guvernera je najviši organ upravljanja MMF i čine ga po jedan guverner i njegov zamenik iz svake države članice. Oni su po pravilu guverneri centralnih banaka ili ministri finansija država članica. Odbor guvernera se sastaje jednom godišnje, uglavnom za vreme održavanja Godišnje skupštine MMF.

Odbor izvršnih direktora čine 22 izvršna direktora. Pet izvršnih direktora imenuju države sa najvećim kvotama (SAD, Velika Britanija, Japan, Nemačka i Francuska), a 15 izvršnih direktora biraju ostale članice na sednicama Odbora guvernera. 21. izvršnog direktora imenuje država čiju valutu MMF koristi u znatnom obimu (Saudijska Arabija), a 22. član Odbora je izvršni direktor iz NR Kine.

Odbor izvršnih direktora donosi odluke o pitanjima po kojima je ovlašćen na osnovu Statuta MMF ili po kojima je Odbor guvernera preneo svoja prava na izvršni odbor direktora.

Generalnog direktora MMF bira Odbor izvršnih direktora. Generalni direktor rukovodi radom stručnih službi MMF i predstavlja MMF u odnosima sa državama članicama i trećim licima. Na osnovu sporazuma zaključenog sa UN 15. novembra 1947. godine, MMF ima status specijalizovane agencije UN, što službenicima MMF obezbedjuje posebna ovlašćenja i imunitet u obavljanju svojih poslova, kao i nadnacionalni status u odnosima sa organima država članica i predstavnicima drugih medjunarodnih organizacija.

c) Odobravanje finansijskih kredita MMF

Osnovni vid finansijske aktivnosti MMF je odobravanje finansijskih sredstava državama članicama, koje imaju privremene platno bilansne teškoće. U tom smislu, kredit MMF de facto predstavlja medjunarodnu finansijsku podršku programu ekonomske stabilizacije države članice, kojom ta država namerava da prevazidje teškoće u bilansu plaćanja.

47

Saglasno pravilima MMF o pružanju finansijske pomoći državama članicama, za svaku državu članicu utvrdjen je iznos sredstava sa kojima ona može da raspolaže tokom tekuće finansijske godine (po pravilu ne više od 30% od iznosa kvote koja je uplaćena). Tom prilikom, od države članice, koja namerava da koristi sredstva MMF, zahteva se da svojim ekonomsko - stabilizacionim programom argumentovano dokaže, kako potrebu za finansijskim sredstvima, tako i da ukaže na namene korišćenja tih sredstava. U tom smislu, od takve države se zahteva da priloži tzv. pismo o namerama, u kome će se navesti sve mere stabilizacionog karaktera koje ta država namerava da preduzme.

Prilikom odlučivanja o konkretnim zahtevima za odobravanje finansijskih kredita, organi MMF će različito postupati zavisno od visine traženih sredstava. U tom smislu, će i zahtevi u pogledu ekonomske politike države, koja namerava da koristi sredstva MMF, biti različiti. Tako, ako iznos traženih sredstava ne premašuje polovinu kvote, uslovi koji se postavljaju su relativno blagi, a preko tog iznosa oni postaju sve oštriji.

Inače, korišćenje finansijskih sredstava MMF vrši se na osnovu posebnih finansijskih aranžmana, koji se realizuju na principima stand –by aranžmana ili direktnim vučenjem od MMF. Stand-by predstavlja kreditnu liniju kod MMF za odredjeni period, obično 12 meseci, a korišćenje sredstava se obavlja po fazama, uz uslov da se ostvaruju postavljeni ciljevi po programu, koji je zajednički dogovoren izmedju te države i MMF. Država članica može u svakom trenutku da se odrekne daljeg korišćenja odobrenih sredstava, ako joj ona više nisu potrebna.

Konkretni uslovi za korišćenje redovnih sredstava kod MMF, u pogledu ekonomske politike korisnika sredstava, su različiti i zavise od kreditne tranše koja se traži. Postoje ukupno četiri kreditnih tranši i svaka odgovara četvrtini kvote odredjene države. Korišćenje sredstava po prvoj kreditnoj tranši je relativno lako. Zahteva se samo da konkretna država pokaže da čini «razumne napore» u pravcu prevazilaženja ekonomskih teškoća u kojima se nalazi. Zahtevi za korišćenje sredstava po višim kreditnim tranšama odobravaju se na osnovu zahteva koji su podložni višem stepenu uslovljavanja od strane MMF. Tom prilikom, utvrdjuju se posebni kriterijumi izvršavanja (pre svega, u monetarno finansijskom sektoru, kao i u sektoru odnosa sa inostranstvom i spoljnotrgovinskom režimu). Na osnovu ovih kriterijuma utvrdjuje se ispunjenost dogovorenih uslova iz stabilizacionog programa i s tim u vezi dalje korišćenje sredstava MMF.

Pored korišćenja finansijskih sredstava MMF, radi prevazilaženja platno bilansnih teškoća država članica, MMF značajnu ulogu ima i povodom pružanja konsultantskih i analitičkih usluga državama članicama, prilikom izrade njihovih ekonomskih i stabilizacionih programa.

2.2. Medjunarodna banka za obnovu i razvoj

Medjunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank For Rekonstruction and Development – IBRD) poznata je i kao Svetska banka, a osnovana je zajedno sa Medjunarodnim monetarnim fondom, Sporazumom o osnivanju koji je usvojen na Ministarskoj konferenciji, koja je održana od 1. do 22. jula 1944. godine u Breton Vudsu

48

(Bretton Woods) u SAD, uz učešće predstavnika 44 države. Sporazum o osnivanju stupio je na snagu 27. decembra 1945. godine. Medjutim, za početak rada Svetske banke uzima se 25. juni 1946. godine, kada je održana osnivačka konferencija.

Članstvo u Svetskoj banci je uslovljeno članstvom u Medjunarodnom monetarnom fondu što ukazuje na odnose bliske saradnje ove dve medjunarodne finansijske organizacije – globalnog kakaktera.

Svetska banka predstavlja de facto grupaciju banaka (World Bank Group) u kojoj Medjunarodna banka za obnovu i razvoj ima stožernu ulogu. Pored Medjunarodne banke za obnovu i razvoj u Grupaciju svetska banka, u užem smislu reči spada i Medjunarodno udruženje za razvoj, a u širem smislu i Medjunarodna finansijska korporacija, Multilateralna agencija za osiguranje investicija i Centar za rešavanje investicionih sporova. Inače, svih pet finansijskih institucija, koje čine Grupaciju svetska banka, imaju zaseban pravni subjektivitet, ali su organizacionalno i funkcionalno povezani, tako da u vršenju svojih poslova jedinstveno deluju, uz koordinaciju tog delovanja preko organa Medjunarodne banke za obnovu i razvoj.

a) Ciljevi osnivanja

Osnovni ciljevi osnivanja Medjunarodne banke za obnovu i razvoj su:

- pomaganje obnove i razvoja država članica, olakšavajući investiranje kapitala u proizvodne svrhe i podsticanje razvoja proizvodnih potencijala i korišćenja prirodnih bogatstava u manje razvijenim zemljama;

- podsticanje privatne inicijative u inostranstvu, dajući svoje jemstvo ili učestvujući u zajmovima i drugim vrstama privatnih investicija;

- plansko pomaganje, na duži rok, ravnomernog razvoja medjunarodne trgovine, uz održavanje ravnoteže u bilansima plaćanja;

- podsticanje medjunarodnih investicija u cilju razvijanja privrednih potencijala država članica, doprinoseći na taj način rastu produktivnosti, životnog standarda i zaposlenosti;

- omogućavanje, u posleratnim godinama, bržeg i ekonomski lakšeg prilagodjavanja i postepenog prelaska sa ratne na mirnodopsku privredu država članica.

Pored toga, za države članice od značaja su i drugi poslovi koje obavlja ova Banka, kao što su analitičko sagledavanje privrednih problema i predlaganje odgovarajućih rešenja, kao i obuka kadrova za ekonomska, finansijska ili razvojna pitanja (u tu svrhu osnovan je Institut za ekonomski razvoj i obuku kadrova).

49

b) Organi upravljanja

Slično kao MMF i Medjunarodna banka za obnovu i razvoj ima tri nivoa svojih organa upravljanja. To su: Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i Predsednik banke.

Odbor guvernera je najviši organ upravljanja i sastoji se od odgovarajućeg broja predstavnika država članica. Svaka država članica ima pravo da bude zastupljena sa jednim članom i njegovim zamenikom. Po pravilu, to su ministri finansija ili guverneri centralnih banaka. Svoje odluke Odbor guvernera donosi većinom glasova, prvenstveno na Godišnjoj skupštini. Izmedju dve skupštine, ako se ukaže potreba Odbor guvernera odluke može da donese i glasanjem koje se obavlja pisanim putem.

Drugi po značaju organ upravljanja ove Banke je Odbor izvršnih direktora, koji je njen izvršni organ. Odbor izvršnih direktora sastoji se od 24 člana, od kojih pet imenuju države sa najviše uloženim kapitalom (SAD, Japan, Nemačka, Velika Britanija i Francuska), a ostalih 19 biraju ostale države članice na Odboru guvernera. S obzirom da ostale članice nemaju dovoljan broj glasova, da bi mogle same da izaberu «svog» izvršnog direktora, to više država dogovorno formira «izborno telo» (grupaciju članova) i bira jednog zajedničkog člana Odbora izvršnih direktora.

Predsednik banke rukovodi poslovanjem Medjunarodne banke za obnovu i razvoj, u skladu sa opštim smernicama poslovne politike, koju su utvrdili Odbor guvernera i Odbor izvršnih direktora. Pored toga, on je ovlašćen da predstavlja Banku u odnosu sa državama članicama i trećim licima, kao i da organizuje rad njenih stručnih službi. Na osnovu sporazuma zaključenog 15. novembra 1947. godine sa UN, Medjunarodna banka za obnovu i razvoj ima status specijalizovane agencije UN, što službenicima ove Banke obezbedjuje posebna ovlašćenja i imunitet u obavljanju svojih poslova, kao i nadnacionalni tretman u odnosima sa organima država članica i predstavnicima drugih medjunarodnih organizacija.

c) Sredstva (kapital) banke

Finansijska sredstva, kojima Medjunarodna banka za obnovu i razvoj ostvaruje svoje funkcije, obezbedjuje se na osnovu: 1. kvota koje uplaćuju države članice; 2. sredstava koje banka angažuje na tržištu kapitala; 3. otplate ranije odobrenih kredita državama članicama i 4. sredstava ostvarenih na osnovu dobiti nastale iz poslovanja Banke.

Kvota kojom odredjena država članica učestvuje u kapitalu Banke odredjuje se na osnovu nekoliko parametara: - visine nacionalnog dohotka; - stanja u bilansu plaćanja; - stabilnosti privrednih tokova; - obima spoljnotrgovinske razmene i dr. Tom prilikom, ova kvota se iskazuje u dva dela. Prvi deo predstavlja iznos utvrdjene kvote, koji su države članice dužne da uplate na račun Banke, dok drugi deo predstavlja iznos utvrdjene kvote, koji države članice drže na posebnom računu svoje centralne banke, kao rezervu za pokriće eventualnih obaveza Medjunarodne banke za obnovu i razvoj. Važno je istaći da

50

je od osnivanja Banke do danas evidentan trend smanjivanja iznosa dela kvote za koji postoji obaveza uplate na račun Banke (od 20% utvrdjene kvote, ovaj iznos je smanjen na samo 3%, koliko su države članice u obavezi da uplate Banci od septembra 1993. godine).

Svoja prava države članice ostvaruju srazmerno utvrdjenoj kvoti, nezavisno od okolnosti koliki su deo tako utvrdjene kvote, bile dužne da uplate na račun Banke.

U domen prava, koja se garantuju državama članicama na osnovu utvrdjene kvote, kao i u slučaju MMF, spada i pravo na učešće u upravljanju Bankom. Naime, i u slučaju ove medjunarodne finansijske organizacije, broj glasova sa kojima raspolažu države članice, zavisi od visine kvote koja je utvrdjena za konkretnu državu. Tom prilikom primenjuje se isti princip, kao i u slučaju MMF. Naime, svaka država članica raspolaže sa po 250 glasova i još po jednim glasom na svaku akciju upisanog kapitala, s tim što je vrednost jedne akcije utvrdjena u iznosu od 100 hiljada specijalnih prava vučenja.

d) Funkcije banke

Osnovna funkcija Medjunarodne banke za obnovu i razvoj menjala se tokom rada ove medjunarodne finansijske organizacije. Od perioda, neposredno posle II svetskog rata, kada je osnovna funkcija Banke bila pomaganje obnove i izgradnje privreda država članica, koje su bile razorene, kao posledica ratnih dejstava, Medjunarodna banka za obnovu i razvoj sve više postaje medjunarodna razvojna finansijska institucija, sa zadatkom pomoći u razvoju najmanje razvijenih zemalja sveta pod najpovoljnijim uslovima. U tom smislu, Medjunarodna banka za obnovu i razvoj je osamdesetih godina XX veka modifikovala svoju poslovnu politiku, na način da je uvela gradaciju u odobravanju kredita, u zavisnosti od nacionalnog dohotka po glavi stanovnika u državi kojoj se odobrava kredit. Tom prilikom, utvrdjen je princip po kome se iz kruga država kojima se dodeljuju krediti, isključuju države sa nacionalnim dohotkom koji je veći od 2.650 USA dolara po glavi stanovnika.

Osnovni oblici poslovne politike Medjunarodne banke za obnovu i razvoj su odobravanje kredita i davanje garancija državama članicama. Da bi se odobrio kredit odredjenoj državi članici (samo države sa takvim statusom imaju pravo na kredit), moraju prethodno biti ispunjeni sledeći uslovi. Prvo, krediti se odobravaju prvenstveno za finansiranje realizacije konkretnih programa, a retko i za finansiranje opšterazvojnih programa. Drugo, potencijalni korisnik kredita mora argumentovano dokazati da nije mogao da obezbedi neophodna finansijska sredstva, pod istim ili povoljnijim uslovima, iz drugih izvora. Treće, krediti će biti odobreni za one investicione projekte za koje Banka stekne uverenje da imaju svoje ekonomsko opravdanje, odnosno da će posle stavljanja u eksploataciju, svojom rentabilnošću, omogućiti uredno servisiranje obaveza po tim kreditima. Četvrto, krediti se, po pravilu, odobravaju za iznos nedostajućih deviznih ili u širem smislu finansijskih sredstava, s tim što se, od države članice zahteva da deo sredstava za infrastrukturno i drugo opremanje objekta, obezbedi sama iz sopstvenih izvora u domaćoj valuti. Peto, za kredite koji se odobravaju državama članicama za

51

projekte koji se realizuju na njihovoj teritoriji, obavezno se zahteva kontra garancija države ili državne institucije, čija je garancija prihvatljiva za Medjunarodnu banku za obnovu i razvoj.

Inače, pored navedenih opštih uslova, prilikom odobravanja kredita, ceni se i kontinuitet saradnje sa konkretnom državom članicom, kao i uspešnost u izvršavanju njenih ranije dospelih obaveza.

3. Posebne medjunarodne organizacije globalnog karaktera

Pored opštih medjunarodnih organizacija, koje teže da na univerzalnim principima objedine sve države savremenog sveta i specijalizovanih medjunarodnih organizacija, koje teže da u okvirima zajedničkog predmeta regulisanja, odredjenog segmenta medjunarodnog poslovanja, uspostave globalno prihvatljive standarde i propišu pravila ponašanja, koja će obavezivati sve subjekte medjunarodnog poslovanja, na planu uredjivanja odnosa globalnog karaktera postoje i posebne medjunarodne organizacije, koje se ne mogu podvesti pod gore utvrdjene kriterijume sistematizacije, ali koje, u okvirima svog predmeta delovanja, utiču na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja. Posebnost njihovog karaktera može proisteći iz ciljeva osnivanja, ali i iz karaktera njihovog uticaja na medjunarodno poslovanja. Broj ovih organizacija, posebno onih nevladinog karaktera, je veliki, te bi i samo njihovo nabrajanje značajno premašilo planirani obim i namenu ovog rada, tako da će se u daljem tekstu ukazati samo na one organizacije, koje su najkarakterističnije za ovu vrstu medjunarodnih organizacija globalnog karaktera.

3.1. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development – OECD)

Ova medjunarodna organizacija globalnog karaktera osnovana je Konvencijom o Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj 14. decembra 1960. godine. Ova medjuanarodna organizacija nastavlja kontinuitet delovanja Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (Organization for European Economic Cooperation – OEEC), koja je postojala od 1948. godine. Sedište OECD je u Parizu (Francuska).

Kao što je navedeno prethodnica OECD, bila je OEEC, koja je osnovana Sporazumom, koji je potpisan u Parizu 16. aprila 1948. godine, od strane predstavnika 16 zapadnoevropskih država. Osnivanje OEEC bio je jedan od uslova, koji je trebalo ispuniti da bi se državama Zapadne Evrope dodelila sredstva iz tzv. Maršalovog plana.

Maršalov plan predstavlja program ekonomske, a potom političke i vojne pomoći vlade SAD državama Zapadne Evrope za obnovu i razvoj njihovih privreda razorenih kao posledica ratnih dejstava u II svetskom ratu. Naziv potiče od imena tadašnjeg ministra inostranih poslova SAD Džordža Maršala. U okviru ovog programa SAD su u periodu

52

1948.-1952. godine, putem subvencija i zajmova pružile pomoć zapadnoevropskim državama u ukupnom iznosu od 19 milijardi dolara.

SAD su uslovile pružanje ove pomoći time što se od zapadnoevropskih zemalja, kojima je pomoć bila namenjena, zahtevalo da zajednički sačine program privredne obnove i razvoja, kao i da sačine predlog podele odobrenih sredstava. U tom smislu, OEEC je bio kolektivni partner SAD u realizaciji Maršalovog plana.

Krajem pedesetih godina u OEEC-u dolazi do krize koju je izazvalo osnivanje Evropske ekonomske zajednice i Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu, što je rezultiralo stavom o potrebi reorganizacije OEEC-a. Ta reorganizacija bila je strukturalnog karaktera, pošto je status članica dat SAD i Kanadi, ali i funkcionalnog karaktera pošto su utvrdjeni novi ciljevi i zadaci ove medjunarodne organizacije.

Na tim osnovama 1960. godine osnovana je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj. Pored država članica OEEC, status osnivača OECD imale su SAD i Kanada. Kasnije taj status su od vanevropskih država stekle i Japan, Australija, Novi Zeland, Meksiko i Republika Koreja, a od evropskih država Finska, Češka, Madjarska, Poljska i Slovačka, tako da danas OECD čine 29 država članica.

Osnovni ciljevi osnivanja OECD su: - ostvarivanje visoke stope privrednog rasta i zaposlenosti; - povećanje životnog standarda; - uspostavljanje i održavanje finansijske stabilnosti u državama članicama; - doprinos ekspanziji svetske privrede na nediskriminatorskoj osnovi; - koordiniranje pomoći za razvoj nerazvijenih zemalja; - doprinos širenju svetske trgovine na multilateralnoj osnovi i u skladu sa preuzetim medjunarodnim obavezama.

OECD kao svoje stalne organe ima Savet, Izvršni komitet i Sekretarijat, na čelu sa Generalnim sekretarom.

Savet je najviši organ OECD i sastoji se od predstavnika država članica. Pojedine članice u OECD imaju svoje stalne delegacije, koje su ustanovljene kao diplomatske misije na čelu sa ambasadorima. Inače, na sednicama Saveta, države članice predstavljaju ambasadori, osim sednica Saveta koje se održavaju na ministarskom nivou (maja ili juna svake godine). Na sednicama Saveta odlučuje se na principu konsenzusa, a donete odluke su obavezujuće sa države članice.

Pored stalnih organa, u okviru OECD postoji i čitav niz pomoćnih organa, kao što su komiteti, komisije, stručne grupe i sl. Značaj ovih pomoćnih tela je što se u okviru njih analiziraju odredjena pitanja i na tim osnovama utvrdjuju pravila postupanja u odnosnim oblastima. Na taj način, doprinosi se unifikaciji pravila medjunarodnog poslovanja, pošto autoritet OECD i država članica utiče da ova pravila, inače obavezujuća samo za države članice, po svom usvajanju, poprime globalni karakter.

Posebnost karaktera OECD, kao medjunarodne organizacije proizilazi, pre svega, iz činjenice da ova medjunarodna organizacija predstavlja kontinuitet u radu jedne u osnovi regionalne organizacije, kao što je to bila OEEC, sa striktno odredjenim ciljem stvaranja uslova za realizaciju Maršalovog plana. Pored toga, posebnost karaktera OECD proizilazi iz činjenice da ova medjunarodna organizacija nema pretenzije da postane univerzalna organizacija, otvorena za sve države sveta, već zadržava odredjenu ekskluzivnost, vezujući je za činjenicu da članstvo u OECD mogu da steknu samo

53

najrazvijenije države sveta, koje status članice ostvaruju po posebno utvrdjenom postupku prijema u članstvo OECD.

3.2. Organizacija zemalja izvoznica nafte (Organization of Petroleum Exporting Cauntries - OPEC)

Ova medjunarodna organizacija osnovana je odlukom Konferencije država izvoznica nafte koja je održana u Bagdadu 1960. godine, od strane pet država najvećih izvoznica nafte (Iran, Irak, Kuvajt, Saudijska Arabija i Venecuela). Ubrzo, po osnivanju, broj članica je dostigao 13 država proizvodjača i izvoznica nafte. Sedište OPEC-a je u Beču (Austrija).

Po svom pravnom statusu OPEC predstavlja kartel država proizvodjača i izvoznica nafte, koji je zasnovan na težnji za maksimalizacijom profita, koji nastaje na osnovu plasmana sirove nafte. S tim u vezi, osnovni cilj OPEC je koordinacija politike eksploatacije sirove nafte, radi zaštite zajedničkih, ali i pojedinačnih interesa. Svoj uticaj na politiku cene sirove nafte, na svetskom tržištu, države članice OPEC uglavnom ostvaruju dogovorenom politikom proizvodnje i plasmana sirove nafte na tom tržištu.

Iako je od osnivanja OPEC došlo do značajnijih promena u broju i strukturi zemalja proizvodjača i izvoznika sirove nafte, pre svega većim prisustvom ranije Sovjetskog Saveza, a danas Rusije, a potom i proizvodnjom na novim nalazištima sirove nafte (u Severnom moru), ipak je uticaj koji OPEC ostvaruje na tržištu sirove nafte, a samim tim i naftnih derivata, izuzetno veliki, te predstavlja nezaobilazan faktor stabilnosti, odnosno narušavanja stabilnosti u odnosima medjunarodnog poslovanja.

OPEC je 1961. godine doneo svoj Statut, u skladu sa kojim glavni organi ove medjunarodne organizacije su: Konferencija, Savet guvernera, Ekonomska komisija i Sekretarijat na čelu sa Generalnim sekretarom.

Posebnost ove medjunarodne organizacije, globalnog karaktera, proizilazi, u prvom redu iz ciljeva njenog osnivanja.Ti ciljevi su odredjeni težnjom za maksimalizacijom profita iz delatnosti proizvodnje i plasmana sirove nafte, a ne ukupnim razvojem privreda država članica, što je slučaj sa drugim medjunarodnim organizacijama. Pored toga, posebnost ove medjunarodne organizacije bazira se i na činjenici da nju čine samo države (i to ne sve) proizvodjači i izvoznici sirove nafte, te iako globalnog karaktera, ona nema univerzalne pretenzije, već ostaje uslovljena ciljevima svog osnivanja i služi interesima država članica.

3.3. Medjunarodni institut za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT)

Ova medjunarodna organizacija je osnovana sa ciljem ispitivanja pravaca i mogućnosti harmonizacije i unifikacije privatnog prava država ili grupe država i pripremu država da prihvate jednoobrazna pravila privatnog prava. Medjunarodni institut za unifikaciju privatnog prava osnovan je, kao samostalna organizacija, još 1926. godine,

54

multilateralnim sporazumom koji je zaključen u okviru Društva naroda, od strane više od 50 država. Jugoslavija je status članice UNIDROIT stekla 1940. godine. Sedište Instituta je u Rimu (Italija).

Po prestanku rada Društva naroda, UNIDROIT se organizuje kao samostalna medjunarodna organizacija za izučavanje i unifikaciju privatnog prava. U tom smislu, 1940. godine usvojen je Statut, a članovi UNIDROIT-a postale su države koje su prihvatile njegov Statut. Najviši organ Instituta je Generalna skupština, koja se sastoji od po jednog predstavnika svake države članice. Pored Generalne skupštine, UNIDROIT ima i Upravni savet, kao telo koje vodi računa o ostvarivanju ciljeva osnivanja Instituta i Sekretarijat, kao izvršno telo, na čelu sa Predsednikom.

Tokom svog višedecenijskog rada i postojanja UNIDROIT je organizovao preko 70 sesija (sastanaka) sa temama iz oblasti medjunarodnog privatnog prava. Rezultat ovih sesija su mnogobrojne medjunarodne konvencije, čiji je tekst utvrdjivan na sednicama Generalne skupštine, koja je radila kao diplomatska konferencija obzirom na okolnost da su sve države (osim Italije), u radu ovog organa UNIDROIT-a zastupljene preko diplomatskih predstavnika, koji su akreditovani kod italijanske vlade.

3.4. Haška konferencija za medjunarodno privatno pravo

Haška konferencija je medjunarodna organizacija, koja je osnovana sa ciljem unifikacije kolizionih normi, tj. pravnih pravila o merodavnom pravu u materiji medjunarodnog privatnog prava. Iz ovoga jasno proizilazi da se predmet rada Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo bitno razlikuje od predmeta rada UNIDROIT. Naime, dok se UNIDROIT bavi unifikacijom materijalnog prava, stvaranjem opšte prihvativih pravila ponašanja u medjunarodnom poslovanju, dotle Haška konferencija nastoji da utvrdi pravila merodavnog prava, po kojima će se postupati u slučaju sukoba zakona dve ili više država.

Prvu Hašku konferenciju o medjunarodnom privatnom pravu sazvala je Holandska vlada još 1893. godine i to zasedanje je održano po principu ad hoc sazivanja. No, ubrzo nakon toga, otpočinje period dosta redovnih sesija Haške konferencije. Značajan preokret u radu Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo nastupa 1951. godine, donošenjem Statuta ove organizacije. Statut je stupio na snagu 1955. godine, kao multilateralni medjunarodni sporazum. Haška konferencija za medjunarodno privatno pravo okuplja predstavnike preko 50 država članica, medju kojima je zapaženo mesto imala Jugoslavija.

Pored konvencija o merodavnom pravu potrebno je ukazati i na konvencije koje se odnose na prenos prava svojine, nadležnost izabranog suda, priznavanje svojstva pravnog lica stranim privrednim društvima, priznanje i izvršenje stranih odluka u materiji gradjanskog i privrednog prava i dr. Sem toga, rad Haške konferencije je od posebne važnosti i u materiji gradjanskog sudskog postupka, kao i raznih oblika pružanja pravne pomoći sa elementom inostranosti.

55

Pitanja: 1. Kada je nastao i kakav je pravni status GATT-a? 2. Koja su osnovna pravila GATT-a? 3. Navesti osnovne razloge nastanka STO! 4. Kakav je odnos GATT-a i STO? 5. Navesti organe i tela STO! 6. Kada je nastao i koje su osnovne funkcije MMF? 7. Šta predstavljaju "specijalna prava vučenja" u okviru MMF?

8. Koje finansijske institucije čine Svetsku banku i ko je njen osnovni stožer?

9. Kada je i sa kojim ciljem nastala Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj?

10. Koje su razlike u predmetu delatnosti UNIDROIT i Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo?

Literatura: - Prof dr R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina,

- Prof dr J. Vilus, S.Carić, S. Šogorov, D. Djurdjev: Medjunarodno privredno pravo, Novi Sad, 1993. godina,

- Prof dr M. Tratnik: Medjunarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina,

- Ray August: International Business Law, New Jersy, 2004. godina, - Prof dr T. Popović: Jugoslavija i Svetska trgovinska organizacija

(STO),Beograd,1996. godina, - Prof dr V. Ognjenović: Medjunarodno bankarstvo, Beograd, 2003.

godine, - Prof dr D. Kostić, Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina.

56

FMMSP

V Tematska oblast

MEDJUNARODNE ORGANIZACIJE REGIONALNOG KARAKTERA

Nastavne jedinice: 1. Pojam i vrste madjunarodnih regionalnih organizacija; 2. Savet Evrope; 3. EFTA; 4. Zajednica nezavisnih država; 5.CEFTA; 6.APEC;

7.ASEAN; 8.NAFTA; 9. MERCOSUR; 10.ECOWAS

1. Pojam i vrste medjunarodnih regionalnih organizacija

Medjunarodne organizacije regionalnog karaktera, kao subjekti medjunarodnog poslovanja, u odnosu na medjunarodne organizacije globalnog karaktera, imaju posebne ciljeve nastanka, a samim tim i posebne forme ispoljavanja. Pre svega, ove organizacije obuhvataju tri ili više država odredjenog ekonomskog regiona sveta. Cilj njihovog povezivanja je zaštita, odnosno promocija posebnosti tog regiona u odnosu na susedne regione ili ukupno svetsko tržište. Tom prilikom, pretpostavka njihovog osnivanja je uskladjen privredni razvoj država odredjenog regiona. Štaviše, uskladjenost privrednih sistema država, koje stupaju u odnose medjusobnog povezivanja, po pravilu, ističe se i kao osnovni cilj povezivanja u okvirima odredjene regionalne organizacije. S tim u vezi, su i neposredni zadaci koji se postavljaju pred organe vlasti odredjenih država, čiji privredni potencijali nisu u dovoljnoj meri razvijeni, odnosno nisu stavljeni u funkciju regionalnog razvoja. Na taj način, medjunarodne orgaizacije regionalnog karaktera, postaju i sui generis factor ukupnog medjunarodnog privrednog razvoja.

Na osnovama komparativne analize postojećih medjunarodnih organizacija, regionalnog karaktera, mogu se uočiti sledeći stepeni ekonomske integracije privreda država koje ulaze u te organizacije.

Zona uzajamne ekonomske saradnje, pod povlašćenim uslovima. Ovaj oblik predstavlja osnovnu formu medjunarodnih regionalnih organizacija i ispoljava se u dogovaranju posebnih, po pravilu privilegovanih, oblika ekonomske saradnje u medjunarodnom prometu roba, usluga i kapitala. Oblici ispoljavanja ovakve saradnje su niže carine u odnosu na one koje se primenjuju na promet roba van tog područja, posebni

57

uslovi odvijanja i unapredjenja saobraćajnih i drugih veza država tog regiona, zajedničko iskorišćavanje prirodnih (sirovinskih i energetskih) potencijala odredjenog područja i sl.

Zona slobodne trgovine predstavlja viši stepen povezanosti država članica, pošto se pored ukidanja carinskih barijera, izmedju država odredjenog regiona, utvrdjuju i principi vodjenja zajedničke ili sporazumno koordinirane politike trgovinskih odnosa sa trećim državama.

Carinska unija, u odnosu na zonu slobodne trgovine, predstavlja višu fazu integracije u smislu da države članice, ne samo što ukidaju carine u medjusobnoj trgovinskoj razmeni, već uvode zajedničku carinsku tarifu u robnoj razmeni sa trećim državama.

Ekonomska ili privredna unija predstavlja najviši stepen ekonomske saradnje država članica, koja podrazumeva ukidanje prepreka za kretanje svih proizvodnih faktora, utvrdjujući principe slobodnog kretanja robe, radne snage, usluga i kapitala, stvarajući tom prilikom, jedinstveno tržište bez unutrašnjih granica. Viši oblik ekonomske unije je uspostavljanje monetarne unije i to kako u smislu ustanovljavanja zajedničke valute, tako i u smislu vodjenja striktno utvrdjene monetarne politike država članica od strane nadnacionalnog orana – organa monetarne unije.

Naravno, moguće je pretpostaviti i više oblike saradnje izmedju država odredjenog regiona, pre svega na planu političke povezanosti, stvaranja zajedničkih odbrambenih, odnosno oružanih snaga, vodjenja zajedničke spoljne politike i sl., ali se, tom prilikom, postavlja dopunsko pitanje, u kojoj je meri takav obim povezivanja medjunarodna organizacija, a u kojoj on poprima obeležja konfederalne, odnosno federalne države.

Posebna obeležja funkcionisanja medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera mogu se sagledati i s obzirom na kriterijum statusa osnivača tih organizacija.

Shodno tom kriterijumu, odredjena medjunarodna organizacija globalnog karaktera, kao metod svog rada, odnosno delovanja može osnovati regionalne centre ili, preciznije rečeno, regionalne organizacije. Takav je slučaj naročito uočljiv kod Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih Nacija. Iako je predmet delatnosti ovog Saveta prevashodno usmeren na sagledavanje i rešavanje pitanja od globalnog značaja, upravo zbog velikih razlika izmedju država, koje su nastale kao posledica različitih istorijskih, geografskih, klimatskih i prirodnih (sirovinskih i energetskih) uslova, razvoja tradicije i kulture, kao i uticaja političkih sistema u tim državama, Savet kao metod svog rada primenjuje princip osnivanja regionalnih ekonomskih komisija. Za sada postoje i deluju Ekonomska komisija za Afriku, Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik, Ekonomska komisija za Evropu, Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe i Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju. Pored Saveta UN i druge medjunarodne organizacije globalnog karaktera, doduše ne u tako eksplicitnoj formi kao Ekonomski i socijalni savet UN, u postupku svog rada primenjuju regionalni prilaz povodom sagledavanja i rešavanja konkretnih problema. Na taj način, mere koje se preduzimaju, prilagodjavaju se konkretnim uslovima sredine u kojoj treba da budu primenjene, s ciljem obezbedjivanja njihovih optimalnih efekata.

58

Drugi kriterij povezivanja država je odredjen geografskim područjem na kojem se nalazi odredjena država, s tim da se taj kriterij ipak dopunjuje političkom odlukom odredjenje države da pristupi odredjenoj regionalnoj organizaciji, odnosno stava regionalne organizacije o oportunosti članstva odredjene države u njenim okvirima.

Treći kriterij je nastao kao posledica posebnih odnosa koji postoje izmedju odredjenih država i po pravilu je uslovljen političkim sistemima koji postoje u okvirima tih država.

Imajući u vidu sve gore navedeno, kao i naglašeno velikog broja medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera, u daljem tekstu biće obradjene samo one najznačajnije, odnosno one koje ostvaruju najveći uticaj na uslove savremenog medjunarodnog poslovanja.

2. Savet Evrope (Council of Europe)

Savet Evrope je medjunarodna regionalna organizacija, koja je osnovana medjunarodnim multilateralnim ugovorom koji je potpisan 5. maja 1949. godine u Londonu. Na osnovu osnivačkog ugovora, a paralelno sa njegovim usvajanjem, donet je i Statut Evrope, kao osnovni akt po kome ostvaruje svoje funkcije ova medjunarodna regionalna organizacija evropskog odredjenja.

Osnovni cilj osnivanja Saveta Evrope je ostvarivanje većeg jedinstva izmedju država članica, radi očuvanja i unapredjenja ideala i načela, koji čine njihovu zajedničku tekovinu, kao i podsticanja njihovog privrednog i ukupnog društvenog razvoja. Taj cilj, a u smislu člana 1. Statuta Saveta Evrope, ostvariće se preko organa Saveta, razmatranjem pitanja od zajedničkog interesa, zaključivanjem sporazuma o zajedničkim akcijama u privrednoj, društvenoj, kulturnoj, naučnoj, pravnoj i upravnoj sferi, kao i putem očuvanja i razvoja ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Konceptualne osnove, na kojima se zasniva Savet Evrope, polaze od principa sveobuhvatne regionalne organizacije, koji podrazumeva da se u njegovom sastavu nadju sve evropske države (od značajnijih država sa područja evropskog kontinenta u Savetu Evrope aktivno nije prisutna jedino Belorusija). S tim u vezi, je i stav da u Savet Evrope može biti primljena svaka država koja podnese zahtev i ispunjava, pored uslova Evropske teritorijalne pripadnosti i uslov da u praksi obezbedjuje načelo vladavine prava, kao i princip zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Iako je predmet rada Saveta Evrope postavljen dosta široko, ipak je ova medjunarodna regionalna organizacija u svom radu poseban akcenat stavila na pitanje zaštite ljudskih prava osnovnih sloboda. U tom smislu, kao jedan od najznačajnijih dokumenata koji je donet od strane Saveta Evrope, može se navesti Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je potpisana 4. novembra 1950. godine u Rimu, a koja je stupila na snagu 1. septembra 1953. godine.

Osnovni organi Saveta Evrope su Komitet ministara, Parlamentarna skupština i Sekretarijat. Pored ovih organa sa opštim nadležnostima u Savetu Evrope postoje, kao posebni organi, Sud za ljudska prava i Kongres regiona i lokalnih vlasti.

59

Komitet ministara je glavni politički organ Saveta Evrope, sa ovlašćenjem da donosi pravno obavezujuće odluke. Ovaj organ čine ministri inostranih poslova država članica ili njihovi stalni diplomatski predstavnici (ambasadori). Sastaje se dva puta godišnje, na nivou ministara inostranih poslova, a u intervalu izmedju ovih zasedanja, sednicama Komiteta ministara prisustvuju, sa pravom odlučivanja, stalni diplomatski predstavnici (ambasadori) država članica.

Parlamentarna skupština je jedan od osnovnih organa Saveta Evrope. Njen zvaničan naziv, u skladu sa Statutom je Savetodavna (konsultativna) skupština, ali se od 1974. godine, na osnovu odluke Predsedništva skupštine, koristi i naziv «Parlamentarna skupština» koji je vremenom postao uobičajen naziv za ovaj organ Saveta Evrope.

Parlamentarna skupština nema ovlašćenja za donošenje pravno obavezujućih odluka. S druge strane, preporuke i mišljenja koja se usvajaju na njenim sednicama (postoji obaveza održavanja jednog redovnog godišnjeg zasedanja, sa mogućnošću održavanja više vanrednih zasedanja), zbog visokog političkog autoriteta ovog organa, imaju snažan uticaj, kako na nacionalne organe država članica, tako i na ostale organe Saveta Evrope.

Parlamentarna skupština, iz svojih redova, bira Predsednika skupštine, kao i Generalnog sekretara Saveta Evrope i sudije Suda za ljudska prava.

Sekretarijat Saveta Evrope je stručno telo, koje obezbedjuje uslove za rad ostalih organa Saveta Evrope, a u delu prenetih nadležnosti ima i izvršne funkcije. Na čelu Sekretarijata nalazi se Generalni sekretar Saveta Evrope. Sedište Sekretarijata je u Strazburu (Francuska), te se to mesto često smatra i sedištem Saveta Evrope.

3. Evropska zona slobodne trgovine (European Free Trade Association)

Evropska zona slobodne trgovine je medjunarodna organizacija regionalnog (evropskog) karaktera koja je osnovana multilateralnom konvencijom, koja je potpisana u Stokholmu 20. novembra 1959. godine, a koja je stupila na snagu 8. maja 1960. godine. Potpisnice ove Konvencije bile su Austrija, Danska, Švedska, Norveška, Portugalija, Švajcarska i Velika Britanija.

Kao ciljevi osnivanja EFTA-e istaknuti su sledeći zadaci:

- unapredjenje i stalno jačanje privrednih aktivnosti, povećavanje produktivnosti i racionalno korišćenje prirodnih resursa, obezbedjenje finansijske stabilnosti, stalno poboljšanje životnog standarda i to kako u asocijaciji, tako i u svakoj od država članica;

- obezbedjenje lojalne konkurencije u trgovini izmedju država članica;

- izbegavanje značajnih razlika izmedju država članica u uslovima snabdevanja siroviname koje su proizvedene na području asocijacije;

- pružanja doprinosa harmoničnom razvoju i usponu svetske privrede, kao i postepenom smanjivanju prepreka u svetskoj ekonomiji i trgovinskoj razmeni.

60

Najvažniji organi EFTE su Savet, Odbor za pripremanje, Sekretarijat i odbori koje obrazuje Savet radi rešavanja pojedinih pitanja.

Savet je najviši organ EFTE i sastoji se od predstavnika država članica, pri čemu svaka od država ima pravo na jedan glas. U nadležnost Saveta spadaju sledeći poslovi: - obavljanje poslova koji su mu povereni Konvencijom; - nadzor nad primenom Konvencije; - ocena ispunjenih obaveza država članica radi realizacije ciljeva osnivanja ove asocijacije.

Sekretarijat je administrativni organ, koji obavlja sve neophodne poslove s ciljem stvaranja uslova za rad ostalih organa EFTE, a posebno ostvarivanje ciljeva njegovog osnivanja. Sedište Sekretarijata je u Ženevi, te se to mesto smatra i sedištem ove medjunarodne trgovinske organizacije.

Pošto je tokom postojanja EFTE, jedan broj država članice pristupio Evropskoj zajednici, a posebno posle zaključenja Sporazuma o jedinstvenom evropskom privrednom području iz 1992. godine, EFTA je, zadržavajući i dalje svoj medjunarodno pravni subjektivitet, objektivno izgubila na značaju i dobrim delom se utopila u aktivnosti Evropske unije.

4. Zajednica nezavisnih država

Prestanak postojanja Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, kao najveći državotvroni dezintegracioni proces krajem prošlog veka, za svoju posledicu imao je nastanak niza novih, medjunarodno priznatih, državnih entiteta, kao i potrebu redefinisanja njihovih medjusobnih odnosa. Ranija državna zajednica, sa formalno - pravno naglašenim konfederalnim obeležjima, a faktički snažno politički integrisana, definitivno je prestala da postoji. No, nije prestala da postoji potreba uzajamne privredne saradnje, do raspada Sovjetskog Saveza, snažno privredno povezanih, pa i uslovljenih država članica te državne zajednice. Štaviše, zajednički problemi tranzicije prema tržišnoj privredi, potrebu te saradnje su dopunski potencirali. U tom kontekstu, od suštinskog značaja za odvijanje normalnih privrednih aktivnosti, postavljala se potreba utvrdjivanja jasnog i za sve subjekte prihvatljivog okvira, u kojima će se odvijati saradnja na medjunarodnom nivou, doskorašnjih članica jedne državne zajednice.

Ukupnom ambijentu uspostavljanja saradnje u okvirima Zajednice Nezavisnih Država (u daljem tekstu: ZND) svakako je dopunski doprinela i činjenica prestanka rada Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć.

Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) osnovan je 25. januara 1949. godine u Moskvi, sporazumom koji je sklopljen izmedju Bugarske, Čehoslovačke, Madjarske, Poljske, Rumunije i Sovjetskog Saveza. Tokom svog, više od 40 godina dugog perioda postojanja, više država je pristupalo ili istupalo iz ovog Saveta, sa različitim stepenom integracije u njegov sastav i organe.

Osnovni cilj osnivanja SEV-a bilo je ostvarivanje što tešnje saradnje izmedju zemalja članica u okviru samog Saveta i država članica ponaosob, ali i političke diferencijacije koja je tada postojala na globalnom nivou. Kao posledica promena koje su

61

nastupile upravo na nivou globalne ekonomije, ali i političkih promena u državama članicama, SEV je sporazumno raspušten juna 1991. godine, od kada su organi i tela te medjunarodne organizacije regionalnog karaktera prestali sa radom.

Osnivačkim aktima ZND smatraju se Sporazum izmedju Belorusije, Rusije i Ukrajine o osnivanju ZND, kao i protokol šefova država koji je potpisan u Alma Ati i Deklaracija iz Alma Ate od 21. decembra 1991. godine. Sporazum je, u svojim osnovnim principima o zajedničkoj delatnosti strana potpisnica, promovisao ciljeve formiranja i razvoja zajedničkog privrednog prostora, zajedničku carinsku i migracionu politiku, kao i jedinstveni razvoj informatičkih sistema i sistema transporta i veza. Radi ostvarivanja ovih ciljeva, države članice ZND, sporazumele su se da će: - sprovoditi koordinirane radiklane privredne reforme, usmerene na uspostavljanje tržišnih mehanizama, transformaciju svojinskih odnosa i obezbedjenje slobodnog preduzetništva; - izbegavati aktivnosti koje bi mogle naneti uzajamne štete; - graditi ekonomske odnose i medjunarodne obračune na osnovu postojeće jedinice – rublje, s tim da će uvoditi posebne valute na osnovu posebnih sporazuma, kojima će biti očuvani ekonomski interesi svih stranka; - zaključivati medjubankarske sporazume kojima će se obezbediti ograničavanje novčane emisije, uz izgradnju uzajamnih sistema obračuna; - preduzimati zajedničke mere sa ciljem obezbedjenja jedinstvenog privrednog prostora; i – koordinirati spoljno trgovinsku delatnosti i carinsku politiku uz obezbedjenje slobode tranzita robe i putnika.

5. Centralno – evropsko područje slobodne trgovine (Central Europen Free Trade Area – CEFTA)

Političke promene do kojih je došlo u većini zemalja Istočne Evrope, kao i činjenica da je Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) sporazumno prestao sa obavljanjem svojih funkcija 1991. godine, uticali su na stvaranje novog privrednog ambijenta koji je zahtevao nova institucionalna rešenja za privrede zemalja tog područja. Ta rešenja su tražena, na jednoj strani, u strukturalnom prilagodjavanju dotadašnje planske privrede novim zahtevima koje je postavlja tržišna privreda. Taj proces prilagodjavanja koji se često naziva tranzicijom, ima više aspekata svog ispoljavanja, ali u osnovi pretpostavlja značajne promene u režimu obavljanja privrednih delatnosti. S druge strane, neophodnim se postavlja i potreba adekvatnog regulisanja spoljno trgtovinskog poslovanja tih država u smislu pronalaženja novih ili održavanja uspostavljenih privrednih odnosa sa drugim državama. Ovome, svakako treba dodati i proces prilagodjavanja sistemskih rešenja u tim državama sa propisima Evropske unije, imajući, tom prilikom, u vidu opredeljenje ovih država prema mogućim evropskim privrednim, ali i svim drugim integracijama.

U takvom ambijentu, na osnovu inicijative, koja je potekla sa sastanka tzv. Višegradske grupe, 21. decembra 1992. godine, u Krakovu je osnovana medjunarodna organizacija regionalnog karaktera, pod nazivom Centralno – evropsko područje (zona) slobodne trgovine – CEFTA. Države osnivači CEFTE bile su Poljska, Madjarska i Čehoslovačka (a posle prestanka ove državne zajednice – Češka i Slovačka).

62

Sporazum o osnivanju CEFTE stupio je na snagu 1. jula 1994. godine. Tokom perioda važenja ovog sporazuma, u članstvo CEFTE primljenje su i Slovenija (januara 1996. godine), Rumunija (jula 1997. godine) i Bugarska (septembra 1997. godine).

Iako ima status medjunarodne regionalne organizacije, CEFTA nema nadnacionalne institucije, poput drugih sličnih organizacija (npr. Evropska unija). U okvirima CEFTE, kao osnovni organ, postoji Mešoviti komitet, koji sačinjavaju predstavnici država članica. Osnovna ovlašćenja kojima raspolaže Mešoviti komitet su opredeljenje na usmeravanje aktivnosti država članica na planu liberalizacije trgovine i u tom smislu davanja predloga i amandmana na postojeći sporazum. Inače, sastanci Mešovitog komiteta održavaju se, po pravilu, jednom godišnje, u državi koja u toj godini predsedava CEFTA-om, a prema potrebi i na zahtev država članica, ovi sastanci mogu se održavati i u kraćim vremenskim intervalima.

6. Azijsko – pacifička privredna korporacija (Asia – Pacific Economic Corporation – APEC)

Azijsko – pacifička privredna korporacija predstavlja, kako po broju članica, tako i po njihovom privrednom potencijalu jednu od najvećih medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera. Osnovana je 1989. godine u formi medjunarodnog konsultativnog foruma za države Jugoistočne Azije, Pacifika, Severne i Južne Amerike. Inicijalno APEC je osnovalo 15 država i to: SAD, Australija, Bruneji, Kanada, Kina, Hongkog, Indonezija, Japan, Južna Koreja, Novi Zeland, Filipini, Malezija, Singapur, Tajvan i Tajland. Nešto kasnije, 1993. godine, primljeni su u članstvo Čile, Papua i Nova Gvineja a od 1997. godine članovi su postali Rusija, Vijetnam i Peru.

Značaj APEC-a je naglašen činjenicom da njegovo učešće u svetskoj trgovini iznosi 46%, te da populacija ovih zemalja obuhvata 38% svetske populacije, odnosno 55% ukupnog svetskog izvoza.

Osnovni cilj osnivanja APEC-a je stvaranje medjunarodnog konsultativnog foruma sa relativno slabim stepenom integracije privreda država članica, koji će periodično razmatrati pitanja od zajedničkog interesa za privredni razvoj regiona i predlagati rešenja u formi stavova preporuka, odnosno deklaracija. Različitost privrednog razvoja država članica, njihove veličine, kao i političkih sistema u tim državama, nisu ni omogućavala veći stepen integracionih procesa u okvirima APEC. Pa ipak, motivisani snažnim prodorima na planu uspostavljanja pravila globalne ekonomije, koji su postignuti u okvirima Svetske trgovinske organizacije, države članice APEC su dosta odvažno, kao svoj cilj, promovisale uspostavljanje zone slobodne trgovine i slobodnih investicija do 2010. godine za privredno najrazvijenije države, a do 2020. godine za sve države članice.

63

7. Udruženje zemalja Jugoistočne Azije (The Association of Southeast Asian Nations – ASEAN)

Udruženje zemalja Jugoistočne Azije, predstavlja medjunarodnu organizaciju regionalnog karaktera, koja je 8. avgusta 1989. godine osnovana na sastanku ministara inostranih poslova koji je održan u Bankoku. Osnivači ASEAN-a bile su sledeće države: Tajland, Filipini, Singapur, Malezija i Indonezija. Naknadno, u članstvo ove regionalne organizacije primljene su i sledeće države: Bruneji (1989. godine), Vijetnam (1994. godine), Kambodza i Laos (1997. godine) i Mianmar (Burma – 1998. godine). Osnovni ciljevi osnivanja ASEAN-a su uspostavljanje i unapredjenje ekonomske, političke, kulturne i socijalne saradnje izmedju država, sa osnovnom težnjom iskorišćavanja zajedničkih vrednosti tog regiona, s ciljem pospešivanja njegovog ukupnog razvoja u globalnim razmerama. Mada su se, pored ostalog, države članice obavezale da će garantovati stabilnost i bezbednost regiona od spoljnjeg uticaja, pre svega vojnog i političkog karaktera, ASEAN nije poprimio obeležja vojnog saveza.

Od posebnog značaja za razvoj uslova poslovanja za države članice ASEAN-a je odluka Ministarskog saveta iz 1994. godine, kojom je obrazovano Azijsko područje slobodne trgovine (Asian Free Trade Area). Na osnovu ove odluke došlo je do linearnog smanjenja carinskih stopa sa 20 i više procenata na 5% u odnosima robne razmene izmedju država članica.

Osnovni organi ASEAN-a su sastanak šefova država članica, Ministarska konferencija (sa promenljivim sastavom, zavisno od teme koja se raspravlja) i Stalni komitet. Sedište ASEAN-a je u Dzakarti (Indonezija).

8. Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement – NAFTA)

Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini je medjunarodni trilateralni ugovor, koji je zaključen 17. decembra 1992. godine, izmedju Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Meksika, s ciljem osnivanja medjunarodne regionalne organizacije. Ovaj Ugovor stupio je na snagu 1. januara 1994. godine.

Jedno od njegovih obeležja je da pored zalaganja za liberalizaciju trgovine izmedju država osnivača, pledira i za unapredjenje procesa liberalizacije trgovinske razmene na globalnom nivou. To se posebno može uočiti, analizom rešenja koja su usvojena u samom osnivačkom dokumentu, a koji su pod snažnim uticajem ideja na kojima se zasniva, odnosno koje u praksi sprovodi Svetska trgovinska organizacija.

Najznačajnije odrednice Ugovora o osnivanju NAFTA mogu se svesti na: - pravila o ukidanju carina, koje se plaćaju prilikom uvoza robe, koje su poreklom sa teritorije država osnivača; - pravila o utvrdjivanju porekla robe, tako da se posebna zaštita obezbedjuje samo za robu koja je proizvedena na teritoriji država osnivača; - pravila o postupnom smanjivanju, do ukidanja barijera u trgovini uslugama izmedju država

64

osnivača; - pravila o posebnom načinu rešavanja sporova proisteklih iz ugovora o osnivanju.

U skladu sa odredbama ugovora o osnivanja NAFTA trebalo bi u roku od 15 godina od osnivanja ove regionalne organizacije, obezbediti ukidanje svih carinskih organičenja u medjusobnoj trgovini država osnivača, a u roku od 10 godina ukidanje svih kvantitativnih ograničenja za pretežan broj proizvoda. S druge strane, potpisivanjem osnivačkih dokumenata nisu ukinute restriktivne mere koje se odnose na kretanje radne snage (posebno prekograničnih prelaska lica sa ciljem zapošljavanja), kao i druge promenljive faktore proizvodnje. Pored toga, ostavljana je mogućnost državama osnivačima da, u odredjenim slučajevima, iz razloga zaštite nacionalnih interesa, storniraju primenu odredjenih odredbi o liberalizaciji trgovinske razmene izmedju država osnivača NAFTA.

9. Zajedničko tržište Juga (Mercado Comun del Sur - MERCOSUR)

Četiri države Južne Amerike (Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj) su 17. marta 1991. godine, zaključile multilateralni sporazum o osnivanju medjunarodne regionalne organizacije, poznate pod nazivom MERCOSUR.

Osnovni cilj ove regionalne organizacije je stvaranje zone slobodne trgovine, sa opredeljenjem da od 1. januara 1995. godine ta zona preraste u carinsku uniju. Osnovno obeležje ove carinske unije je ukidanje carina u prometu roba izmedju država osnivača, uz uspostavljanje sistema zajedničkih eksternih carina, koje ne mogu biti veće od 20% carinske vrednosti robe.

Države osnivači MERCOSUR-a su, preko ove regionalne organizacije, uspostavili posebne odnose sa NAFTA i Evropskom unijom, kao najznačajnijim medjunarodnim regionalnim organizacijama modernog vremena, stvarajući na taj način osnove za dalje ekonomske integracije na globalnom nivou.

Kao svoje organe, nadnacionalnog karaktera, MERCOSUR ima Savet zajedničkog tržišta i Komisiju zajedničkog tržišta.

Savet zajedničkog tržišta je najviši organ MERCOSUR-a. Sastavljen je od ministara inostranih poslova i ministara privrede država članica. Jednom godišnje, u radu Saveta učestvuju i predsednici vlada država članica. Sastanci Saveta zajedničkog tržišta održavaju se prema ukazanoj potrebi, s tim što se prededavanje Saveta rotira svakih šest meseci. Inače, Savet zajedničkog tržišta je ovlašćen za utvrdjivanje i vodjenje politike, kao i za razmatranje izveštaja o sprovodjenju donetih odluka.

Komisija zajedničkog tržišta je izvršni organ MERCOSUR-a. Njen osnovni zadatak je da izvršava odluke koje je doneo Savet zajedničkog tržišta. Radom Komisije rukovode ministri inostranih poslova država članica, na način da se rotiraju na svakih šest meseci. Komisija za zajedničko tržište je ovlašćena da obrazuje podgrupe i druga radna tela, a rad Komisije i ostalih tela MERCOSUR-a obezbedjuje Sekretarijat. Sedište Sekretarijata MERCOSUR-a je u Montevideu.

65

Pored ovih organa, u okvirima MERCOSUR-a postoji i Parlamentarna komisija, koja ima za zadatak da obezbedi adekvatno uključivanje zajedničke politike u nacionalno zakonodavstvo država članica. Sastoji se od 64 člana (po 12 iz svake države članice), koje biraju nacionalni parlamenti sa mandatnim periodom od dve godine. Sedište Parlamentarne komisije je u Buenos Ariesu.

U kategoriju zajedničkih organa MERCOSUR-a spada i Arbitražni sud, sa sedištem u Asunsionu. Sporovi koji nastanu izmedju država članica, u prvoj instanci rešava Komisija za zajedničko tržište, koja je dužna da u roku od 60 dana, dostavi državama članicama mišljenje eksperata o načinju rešavanja spora. Ukoliko države članice ne prihvate ovako utvrdjen stav, odluku po spornom pitanju u drugoj instanci donosi Arbitražno veće.

10. Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike (Economic Community of West African States - ECOWAS)

Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike osnovana je 1975. godine, kao medjunarodna regionalna organizacija, koja okuplja 16 država Zapadne Afrike i to: Benin, Burkina Faso, Zelenortska ostrva, Obala Slonovače, Gambija, Gana, Gvineja Bisao, Liberija, Mali, Mauritanija, Niger, Nigerija, Senegal, Sijera Leone i Togo. Sporazum o osnivanju ECOWAS-a je otvoren za pristupanje drugim državama. Ono što daje posebno obeležje ovom sporazumu je da se tom prilikom, kao uslov pristupanja, ne postavlja pitanje regionalne pripadnosti države, koja namerava da postane članica ECOWAS-a.

Osnovni cilj osnivanja ECOWAS-a je uspostavljanje i unapredjenje saradnje u oblasti spoljno trgovinskog poslovanja država članica. Radi ostvarivanja ovog cilja, Sporazumom o osnivanju utvrdjeni su i neposredni zadaci koji se mogu svesti na sledeće: - ukidanje carina i drugih barijera sa istovetnim dejstvom; - ukidanja kvantitativnih i administrativnih prepreka u trgovini izmedju država članica; - uspostavljanje zajedničke carinske tarife i zajedničke ekonomske politike; - uklanjanje prepreka za slobodan protok roba, usluga, kapitala i ljudi; - harmonizacija poljoprivredne politike država članica; - standardizacija i promocija zajedničkih i drugih razvojnih projekata u oblasti nauke; - pospešivanje mera za unapredjenje saobraćajnih, transportnih i energetskih veza; - harmonizacija ekonomske i industrijske politike, s ciljem otklanjanja dispariteta u razviju; - harominizacija zajedničke monetarne politike.

Osnovni organi ECOWAS-a su Samit šefova država, Savet ministara, Izvršni sekretar, kao i posebne komisije koje formira Savet ministara, s ciljem rešavanja pitanja iz domena njegovih nadležnosti.

66

Pitanja: 1. Navesti stepene ekonomske integracije država u okviru medjunarodnih regionalnih organizacija!

2. Šta predstavlja osnovni premet delatnosti Saveta Evrope? 3. Koji su osnovni organi Saveta Evrope? 4. Koje države ulaze u sastav Evropske zone slobodne trgovine(EFTA)?

5. Kada i od kojih država je nastala Zajednica nezavisnih država? 6. Koje su osnovne funkcije Centralno-evropskog područja slobodne trgovine(CEFTA)?

7. Koje države ulaze u sastav Severno-američkog sporazuma o slobodnoj trgovini?

8. Navesti osnovne organe MERCOSUR-a!

Literatura: - Prof dr Z. Grandov: Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beograd, 2001.godina,

- Prof dr M. Stanković i dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- Prof dr F.Turčinović: Ekonomske integracije i Trgovinske grupacije, Beograd, 2002. godina,

- Prof dr S. Kotlica: Ekonomika medjunarodnog poslovanja, Beograd, 2003. godina - Prof dr D. Kostić: Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina.

67

FMMSP

VI Tematska oblast

E V R O P S K A U N I J A

Nastavne jedinice: 1. Pojam,nastanak i razvoj Evropske unije; 2.Osnovni organi i institucije Evropske unije( Evropski savet,Savet Evropske unije,

Evropska komisija,Evropski parlament,Sud pravde Evropske unije i Evropski računski sud); 3. Ostali organi Evropske unije.

1. Pojam, nastanak i razvoj Evropske unije

Evropska unija svakako da danas predstavlja najznačajniju medjunarodnu organizaciju regionalnog karaktera. Taj značaj ne proizilazi samo iz ekonomske snage, koju poseduju države članice Evropske unije, kao i uticaja koje ona vrši na savremene ekonomske odnose na globalnom tržištu, već iz projekcije njenog daljeg rasta i to kako u kvantitativnom pogledu, širenjem broja država članica, tako i u daljem snaženju integracionih procesa, koji perspektivno ovu sada de iure medjunarodnu organizaciju, mogu da de facto dovedu u status sui generis državne zajednice.

Ideja evropskih ekonomskih, pa i političkih integracija nije nova. Često puta su, u burnoj istoriji evropskih naroda, pojedini državnici, snagom oružja, političkog pa i verskog uticaja, odnosno različitim merama ekonomskog pritiska, pokušavali da domen uticaja svojih nacionalnih država prošire, postavljajući, tom prilikom, evropske okvire kao svoj konačni cilj. No, kako to obično biva, takve ideje su trajale onoliko koliki je bio fizički vek njihovih protagonista, ili preciznije rečeno, koliko je bila snažna sila, kojom su te ideje želeli da ostvare.

Sa promenama na globalnom planu, koje su usledile po završetku II svetskog rata, a posebno razvojem političkih, vojno pa i ekonomski bipolarnog sveta, stvoreni su uslovi da se na novim osnovama pristupi procesu evropskih, prvo ekonomskih, a potom i političkih integracija.

Politički pretekst konkretnim merama dali su čuveni govor Vinstona Čerčila, koji je održan 19. septembra 1946. godine na Medjunarodnoj konferenciji u Ženevi, na kojoj

68

je usvojena Rezolucija «Poruka evropljanima» a kojom je ukazano na potrebu stvaranja Sjedinjenih Država Evrope (poput Sjedinjenih Američkih Država), odnosno politički rad i delovanje italijanskog federaliste Altijeri Spinelija i francuskog funkcionaliste Žan Monea.

U takvim okolnostima, francuski ministar inostranih poslova Robert Šuman je 9. maja 1950. godine (datum kojim se obeležava Dan Evropske unije) u Berlinu obrazložio ideju ekonomske integracije evropskih država. Osnovni principi te integracije utvrdjeni su u neposrednoj saradnji sa Žan Moneom, a sastoje se od opredeljenja, shodno kojima:

- integrisana Evropa neće biti stvorena odjednom, već postupno kroz jačanje realne solidarnosti država članica;

- stara neprijateljstva Francuske i Nemačke biće prevazidjena, kroz koordinirane akcije na objedinjavanju privreda ovih država, uz obaveznu otvorenost za pristupanje i ostalih evropskih država;

- ostvarivanju integracionih ciljeva treba pristupiti odmah i to u oblasti proizvodnje uglja i čelika, tako da ova proizvodnja bude stavljena pod zajedničku upravu;

- procesi ekonomskih integracija evropskih država, za svoj neposredni cilj, moraju imati realni rast životnog standarda stanovništva i na bazi toga jačanja osnove zajedništva u Evropi;

- odluke zajedničkih organa biće obavezne za države članice, uz obezbedjenje njihove prinudne sprovodljivosti, a sami organi će biti sastavljeni od nezavisnih lica, uz uvažavanje principa jednake zastupljenosti.

Kako je odgovor Nemačke bio pozitivan i odražavao je punu podršku ovakvoj ideji, stvoreni su potrebni preduslovi za osnivanje prve evropske ekonomske zajednice.

To je bila Evropska zajednica za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community). Ova medjunarodna organizacija, regionalnog karaktera, osnovana je Ugovorom o osnivanju, koji je potpisan 18. aprila 1951. godine u Parizu (poznat je i kao Pariski sporazum), a stupio je na snagu 23. jula 1952. godine. Potpisnice ovog sporazuma bile su Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg.

Pozitivna iskustva u funkcionisanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, opredelila su iste osnivače da predmet svoje saradnje prošire i na druge oblasti, koje nisu bile obuhvaćene ovim prvim sporazumom. U tom smislu, ohrabreni dostignutim nivoom saradnje, a na osnovu dogovorenih pravaca ekonomske saradnje sa sastanka u Mesini, doneta je odluka o osnivanju novih evropskih ekonomskih zajednica. Tako su nastale Evropska ekonomska zajednica (European Economic Community), koja je u prvoj fazi svog postojanja bila poznata i kao «Zajedničko evropsko tržište» i Evropska zajednica za atomsku energiju (European Atomic Energy Community), koja je poznata i pod nazivom EUROATOM. Ove regionalne medjunarodne organizacije osnovane su sporazumima koji su potpisani 25. marta 1955. godine u Rimu (otuda i naziv Rimski sporazumi), s tim što su stupili na snagu 1. januara 1958. godine.

69

Dalji razvoj evropskih ekonomskih zajednica kretao se u skladu sa principima postupnog intenziviranja integracionih procesa, a saglasno tome i odgovarajućih izmena osnivačkih dokumenata.

Značajan impuls tim promenama dat je usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta (Single European Act), koji se naziva i Aktom o evropskom jedinstvu. Tim Aktom utvrdjeni su ambiciozni, ekonomski ali i naznačeni novi politički ciljevi evropskih ekononskih integracija. U ekonomskom smislu, predvidjeno je uspostavljanje unutrašnjeg tržišta do kraja 1992. godine, dok je u političkom smislu uveden pojam «evropska politička saradnja» kao preteča buduće političke unije. Na taj način, Jedinstveni evropski akt je značajno doprineo daljem uspostavljanju zajedništva, kao i uklanjanju uočenih neefikasnosti u funkcionisanju organa zajednica, ojačavši njene institucije poboljšanjem načina odlučivanja i uspostavljanjem novih sektora saradnje država članica. Radi ostvarivanja pravaca razvoja utvrdjenih Jedinstvenim evropskim aktom, a sa ciljem uspostavljanja institucija unutrašnjeg tržišta na jedinstvenim osnovama, Komisija EZ je tzv. «Belom knjigom I», propisala oko 300 mera, koje su, u predvidjenim rokovima, trebalo da donesu i sprovedu organi ekonomskih zajednica i država članica.

Nakon reformi izvršenih Jedinstvenim evropskim aktom i ostvarivanja proklamovanih ciljeva, proces promena u organizaciji i funkcionisanju evropskih zajednica prerastao je u proces kontinuiranih i ubrzanih reformi. Radikalne reforme ciljeva, a delimično i strukture Evropske zajednice izvršene su, sa aspekta daljih evropskih integracija, najznačajnijim aktom – Ugovorom o Evropskoj uniji (Treaty on European Union). Ovaj ugovor je potpisan 7. februara 1992. godine u holandskom gradu Mastrihtu (otuda i čest naziv Mastriški ugovor), a stupio je na snagu 1. novembra 1993. godine.

Ugovorom iz Mastrihta, Evropska unija je osnovana iz postojećih evropskih ekonomskih zajednica na način što se uspostavlja i održava kontinuitet sa Evropskom zajednicom, odnosno aktima i dokumentima, koji su tokom prethodne četiri decenije doneti i stupili na snagu. S druge strane, Mastriškim ugovorom utvrdjuju se i odredjeni politički ciljevi, tako da se popularno kaže da Evropska unija počiva na tri osnova stuba.

Prvi stub čine revidirani osnivački dokumenti, odnosno evropske ekonomske zajednice koje su osnovane tim dokumentima, zajedno sa ukupnom komunitarnom praksom tokom svog dosadašnjeg perioda rada. Ovaj stub obuhvata i ekonomsku i monetarnu uniju. Po svom karakteru ovaj stub je u potpunosti komunitaran. Drugi stub čini saradnja u oblasti spoljne politike i zajedničke bezbednosti. Najzad, treći stub čini saradnja u oblasti pravosudja i unutrašnjih poslova. Ova druga dva stuba Evropske unije funkcionišu na jedinstvenoj medjuvladinoj osnovi, uz primenu metoda medjuvladinog dogovaranja, tako da se za njih moše reći da, u ovom trenutku, imaju komunitarna obeležja samo u širem značenju tog pojma.

S obzirom da je sam ugovor o Evropskoj uniji u pojedinim svojim segmentima ostao nedorečen, a delimično su i odredjena pitanja od značaja za dalji rad ostala neregulisana, što je zahtevalo nov prilaz u njihovom uredjivanju. To je uslovilo neophodnost dalje dogradnje institucija i metoda rada organa Evropske unije.

70

Prva takva revizija izvršena je izmenama i dopunama osnivačkih dokumenata, na osnovu ugovora iz Amsterdama, koji je potpisan 2. oktobra 1997. godine, a stupio je na snagu 1. maja 1999. godine. Ovaj ugovor ne sadrži suštinske promene uspostavljene strukture Evropske unije, ali se njime stvaraju uslovi da se proklamovani politički ciljevi mogu uspešnije realizovati. U tom smislu, Unija dobija nove nadležnosti u domenu unutrašnje politike, na način da je Ugovoru o Evropskoj uniji dodato novo poglavlje IV, koje sadrži odredbe o vizama, azilu, doseljavanju, kao i drugim pitanjima iz domena slobode kretanja lica. Takodje, izvršene su i odredjene izmene u postupku odlučivanja na organima Evropske unije. Najzad, Amsterdamskim izmenama osnovačkih ugovora značajno su povećana prava gradjana Evropske unije i to kako ona statusnog karaktera, tako i ona koja se tiču njihovih osnovnih prava i sloboda.

Naredne izmene osnivačkih dokumenata Evropske unije izvršene su Ugovorom koji je 26. februara 2001. godine zaključen u Nici (poznat kao Ničanski ugovor). Promene, koje su izvršene Ničanskim ugovorom, tiču se sastava i načina odlučivanja na pojedinim organima Evropske unije i u prvom redu motivisane su promenama do kojih je došlo u pogledu broja država članica Evropske unije. S tim u vezi, promenjen je broj i sastav članova Evropske komisije, utvrdjena je nova struktura Evropskog parlamenta, a izvršene su i odredjene izmene pravila o načinu i postupku odlučivanja na Savetu ministara Evropske unije. Pored toga, proširena je i obaveza saradnje i učešća država članica u odlučivanju o odredjenim pitanjima od značaja za Evropsku uniju, u slučajevima kada to pojedinoj državi članici ne odgovara ili nije zainteresovana za učešće u odlučivanju.

Zajedničko obeležje Amsterdamskih i Ničanskih izmena osnivačkih dokumenata Evropske unije je, pored stvaranja neophodnih preduslova za ostvarivanje novoproklamovanih političkih ciljeva Unije i obezbedjenje potrebnog kontinuiteta u radu i odlučivanju na organima Evropske unije u uslovima promena u broju država članica Evropske unije.

Inače, promene u broju država članica ranije Evropske zajednice, a kasnije Evropske unije predstavljaju jednu od karakternih obeležja Unije, čemu je često prilagodjavana i njena ukupna politika. Kao što je navedeno, osnivači prvih ekonomskih zajednica bile su: Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Ove države su status osnivača stekle još 1951. odnosno 1957. godine, kada su osnovane Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju.

Prvo proširenje usledilo je 1973. godine, kada su Evropskoj zajednici pristupile Velika Britanija, Irska i Danska. Do narednog proširenja došlo je 1981. godine, kada je u Evropsku zajednicu primljena Grčka. Sledeće proširenje odnosi se na Španiju i Portugaliju, do koga je došlo 1986. godine. Posle toga, a po potpisivanju Sporazuma sa Evropskom zonom slobodne trgovine (EFTA) o jedinstvenom evropskom privrednom prostoru 1995. godine, Evropska unija je u svoj sastav primila Austriju, Finsku i Švedsku. Najzad, do sada poslednje proširenje Evropske unije, koje je ujedno i najbrojnije, dogodilo se 1. maja 2004. godine, kada su Evropskoj uniji pristupile sledeće države: Litvanija, Letonija, Estonija, Poljska, Madjarska, Češka, Slovačka, Slovenija, Kipar i Malta. Na taj način, Evropska unija sada u svom sastavu ima ukupno 25 država članica.

71

2) Osnovni organi i institucije Evropske unije

Jedno od karakternih obeležja Evropskoj uniji daju njene institucije. Pravilno uočivši da bi, bez nadnacinalnih institucija, svaka faza promena u Evropskoj uniji nanovo postavila na dnevni red ciljeve i instrumente ostvarivanja tih ciljeva, utemeljivački evropskih ekonomskih integracija su, već u prvim osnivačkim dokumentima, prevideli sistem organa, koji će, s jedne strane, biti nadnacionalan, u smislu da neće biti podredjen, pa čak ni zavistan, od stavova nacionalnih organa vlasti država članica, a s druge strane, koji će na odgovarajući način sledeti logiku podele institucija u političkom sistemu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast obezbedjujući adekvatne takve organe na nivou Evropske zajednice, odnosno Evropske unije.

Dva su bitna obeležja tih organa. Prvi se sastoji u tome da su organi ekonomskih zajednica, već od svog osnivanja, delovali jedinstveno, da bi već 1965. godine došlo do njihove pune integracije, na način da su isti organi obavljali funkcije za sve tri ekonomske zajednice. Drugo obeležje ispoljava se u činjenici da je prethodno Evropska zajednica, a sada Evropska unija, u prilici da za ostvarivanje svojih funkcija de facto «pozajmljuje» organe ekonomskih zajednica, čime se na vrlo suptilan i originalan način prevazilazi problem pravnog i poslovnog subjektiviteta Evropske unije.

Pored toga, prilikom analize položaja i funkcija organa Evropske unije treba imati u vidu i činjenicu njihovog stalnog razvoja i to kako u pravcu redefinisanja njihovih uzajamnih odnosa, tako i uspostavljanjem novih organa koje je nalagala praksa ostvarivanja ciljeva i zadataka Evropske unije. U tom smislu, korelaciju izmedju izvornih i sadašnjih organa Evropske unije, treba uzimati u obzir samo sa aspekta pravilnog shvatanja razvoja, kao i njihovog položaja i uloge koju danas imaju.

Stalni organi Evropske unije, u skladu sa važećim propisima, su: - Evropski savet; - Savet ministara (Savet Evropske unije); - Evropska komisija; - Evropski parlament; i – Sud pravde Evropske unije. Pored ovih organa, postoje i posebni organi, koji su ustanovljeni kao stalni organi sa posebnim funkcijama ili kao savetodavno – konsultativni organi.

a) Evropski savet (European Council)

Evropski savet, po svom sastavu, predstavlja organ sa najvišim stepenom političke moći i autoriteta u Evropskoj uniji. U njegov sastav ulaze predsednici država ili vlada država članica Evropske unije. Pored ovih lica, u njegov sastav ulazi i predsednik Evropske komisije, a sastancima prisustvuju i ministri inostranih poslova država članica, kao i jedan član Komisije (pored predsednika Komisije), po pravilu potpredsednik zadužen za spoljnje poslove i bezbednost.

72

Evropski savet nije izvorni organ evropskih ekonomskih zajednica. On je nastao kao rezultat prakse, odnosno potrebe da se odredjenom pitanju prida veći stepen političkog autoriteta nego što bi ga imao organ koji bi odluku o tom pitanju, po redovnom toku stvari trebao da donese. Praksa periodičnog održavanja sastanaka predsednika država ili vlada država članica formalno je ustanovljena 1974. godine, na inicijativu tadašnjeg francuskog predsednika Valeri Žiskar d′Estena, a svoj normativni odnos dobila je u Jedinstvenom evropskom aktu. Ugovor o Evropskoj uniji preuzeo je rešenje iz ovog akta i utvrdio Evropski savet kao organ «političkog impulsa», sa najvišim stepenom političkog autoriteta u Evropskoj uniji.

Evropski savet se sastaje najmanje dva puta godišnje. Sednicama Evropskog saveta predsedava šef države ili vlade države članice koja predsedava Savetom ministara, prema ustanovljenom sistemu šestomesečne rotacije.

Ustaljena praksa je bila da se sednice Evropskog saveta održavaju na teritoriji države koja ostvaruje funkciju predsedavajućeg. Izmenama osnivačkih akata iz Nice 2001. godine, ustanovljeno je pravilo po kome će se od 2002. godine polovina sastanaka, a najmanje jedan godišnje, održavati u Briselu, da bi se, pošto Evropska unija bude imala više od 18 država članica, svi sastanci Evropskog saveta održavali u Briselu.

Na nivou komutarnih propisa nije regulisano pitanje načina odlučivanja na sastancima Evropskog saveta. Medutim, praksa je konstituisala pravilo da se, zbog političkog značaja i domašaja odluka, odluke na Evropskom savetu donose konsenzusom svih članova ovog tela. S druge strane, po prirodi stvari, članovi Evropskog saveta, za odluke koje Savet donese, politički odgovaraju nacionalnim organima država članica.

b) Savet Evropske unije – Ministarski savet (Council of the European Union)

Savet Evropske unije, poznat i pod nazivom Savet ministara, predtavlja organ Evropske unije koji je ustanovljen još osnivačkim aktima evropskih ekonomskih zajednica iz pedesetih godina prošlog veka. Tada je on bio označen kao Savet Evropske ekonomske zajednice. Promena u njegovom nazivu, a u odredjenom smislu i u njegovom položaju i funkcijama, izvršena je 8. novembra 1993. godine, kada je ovaj organ, sopstvenom odlukom, izvršio svoje preimenovanje u Savet Evropske unije.

Savet Evropske unije je institucija koja na najneposredniji način predstavlja države članice u Evropskoj uniji. U tom smislu on je najznačajniji organ odlučivanja, koji raspolaže sa najširim normativnim ovlašćenjima, pošto u delokrug njegovih funkcija spada donošenje većine komunitarnih propisa.

Savet Evropske unije sastoji se od najmanje jednog predstavnika država članica, na ministarskom nivou, sa ovlašćenjem da mogu preuzimati obaveze za vlade država članica, koje predstavljaju u Savetu.

Predsedavanje Savetom Evropske unije, kao i slučaju Evropskog saveta, ustanovljeno je na rotirajućem principu, po kome se na svakih 6 meseci menja

73

predsedavajući, uvažavajući, tom prilikom, azbučni red po kome države članice stiču pravo predsedavanja Savetom Evropske unije. Sedište Saveta Evropske unije je u Briselu, s tim što se odredjen broj zasedanja održava i u Luksemburgu (po pravilu tokom aprila, juna i oktobra tekuće godine).

Osnovna i najvažnija funkcija Saveta Evropske unije je obezbedjenje izvršavanja ciljeva, zadataka i obaveza utvrdjenih osnivačkim dokumentima Evropske unije. U ostvarivanju ove funkcije Savet Evropske unije sprovodi koordinaciju nacionalnih politika država članica, donosi najvažnije odluke od značaja za rad drugih organa Evropske unije, ima široka ovlašćenja u postavljenju i razrešenju gotovo svih lica na odgovornim funkcijama u Evropskoj uniji i obavlja druge poslove utvrdjene osnivačkim dokumentima i drugim aktima komunitarnog prava. Posebno značajna funkcija Saveta Evropske unije proizilazi iz činjenice da je Savet osnovni organ za donošenje komunitarnih propisa.

c) Evropska komisija (European Commission)

Evropska komisija, koja se naziva i Komisijom, predstavlja organ koji je ustanovljen još osnivačkim aktima evropskih ekonomskih zajednica iz pedesetih godina prošlog veka. Ona je dalje, po svom organizacionom svojstvu, pratila genezu tih organa, odnosno njihovu fuziju, koja je konačno završena 1965. godine. Sama Komisija je zaključkom od 17. novembra 1993. godine izvršila sopstveno preimenovanje u Evropsku komisiju,pod kojim nazivom i danas postoji.

Evropska komisija se sastoji od onoliko članova koliko ima država članica Evropske unije. Ovo rešenje je usvojeno Sporazumom o izmenama osnivačkih akata iz Nice i važiće sve dok u sastav Evropske unije ulazi 27 i manje država članica. Posle toga, utvrdiće se nov princip formiranja sastava Evropske komisije, uvažavajući pravo na ravnomernu zastupljenost država članica u ovom organu. Inače, do poslednjeg proširenja od 1. maja 2004. godine, Evropska komisija je brojala 20 članova, koji su se birali na način što su pet najvećih država (Nemačka, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Italija i Španija) davale po dva člana, a preostalih deset država po jednog člana.

Radom Evropske komisije rukovodi njen predsednik, s tim da je ona ovlašćena da iz svojih redova, na predlog predsednika Evropske komisije, izabere jednog ili više potpredsednika. Položaj predsednika Evropske komisije, posle Amsterdamskih izmena osnivačkih dokumenata Evropske unije, više nije status prvog medju jednakim (primus inter pares), već on dobija posebne nadležnosti i ovlašćenja, kako u kadrovskoj organizaciji Komisije, tako i u postupku donošenja odluka i predstavljanja Komisije pred drugim organima Evropske unije i trećim državama.

Predsednik i članovi Evropske komisije biraju se sa mandatom od 5 godina, uz mogućnost reizbora. Pored članova Evropske komisije, radi ostvarivanja funkcija ovog organa Evropske unije, profesionalno je angažovano i oko 17 hiljada stručnjaka za pitanja iz delokruga rada ovog organa, koji su rasporedjeni u 23 generalne direkcije, od kojih je svaka vezana za jednog od članova Evropske komisije (popularno ih nazivaju i

74

evropskim komesarima). Komisija na sopstvenu inicijativu, ili na predlog nekog od njenih članova, može obrazovati i posebna pomoćna i radna tela sa zadatkom sprovodjenja odredjenih odluka. Sedište Evropske komisije je u Briselu.

Nadležnost Evropske komisije utvrdjena je na tri osnovna nivoa. Prvi segment nadležnosti Evropske komisije obuhvata njenu predlagačku funkciju. Shodno tome, Evropska komisija raspolaže sa skoro ekskluzivnim pravom na pokretanje inicijative i davanje predloga za donošenje komunitarnih propisa, odnosno drugih odluka od značaja za ostvarivanje ciljeva i zadataka osnivanja Evropske unije. S tim u vezi, zadatak Evropske komisije je da prati realizaciju donetih komunitarnih propisa i da daje predloge za donošenje novih, odnosno izmene i dopune postojećih propisa, u smislu njihovog prilagodjavanja promenjenim okolnostima. Radi realizacije ove funkcije, Evropska komisija je samostalna u formulisanju predloga i utvrdjivanju njihove sadržine.

Drugi domen nadležnosti Evropske komisije proizilazi iz njene funkcije obezbedjenja komunitarnog prava. U tom smislu, ona se stara o primeni, ne samo osnivačkih akata Evropske unije, već i o celini komunitarnog prava, koje je na tim osnovama uspostavljeno. U ostvarivanju ove funkcije, Evropska komisija koristi dva metodološka postupka. Prvi se sastoji u donošenju propisa, kojima se stvaraju uslovi za sprovodjenje komunitarnih akata opšteg karaktera. S tim u vezi, ona je ovlašćena da daje i odgovarajuća uputstva, odnosno naloge za postupanje u konkretnim slučajevima. Drugi postupak je vazan za činjenicu utvrdjivanja postupanja koje je suptrotno odgovarajućim propisima. Tada, Evropska komisija ima ovlašćenje da ili naloži predstanak takvog ponašanja ili da pokrene inicijativu pred Evropskim sudom pravde, radi utvrdjivanja činjenice kršenja komunitarnog prava i na tim osnovama donošenja odgovarajućih mera.

Treći domen nadležnosti Evropske komisije proizilazi iz njene funkcije izvršnog organa komunitarnog pravnog sistema. U okvirima ove funkcije, koja dobrim delom prati logiku političkih sistema podele vlasti, Evropska komisija se pojavljuje u ulozi organa koji obezbedjuje sprovodjenje politike utvrdjene na nivou drugih organa Evropske unije. Ostvarivanje ove funkcije može biti realizovano na tri osnovna načina. Prvi je neposrednim sprovodjenjem donetih odluka, uz pravo Komisije da utvrdi dinamiku i način njihove realizacije. To se, po pravilu, postiže putem rada raznih specijalizovanih radnih tela, koji deluju u okviru organizacione sheme Evropske komisije. Drugi način je putem donošenja bilo pojedinačnih komunitarnih akata (odluka), bilo zauzimanjem stavova i preporuka o postupanju u konkretnoj situaciji. Treći način se ispoljava kroz staranje i obezbedjenje realizacije odredjenih pozicija u okvirima usvojenog budžeta Evropske unije.

Pored navedenih funkcija, Evropska komisija ima i generalno ovlašćenje predstavljanja i zastupanja Evropske unije u odnosima sa trećim državama, kao i sa drugim medjunarodnim organizacijama globalnog i regionalnog karaktera.

d) Evropski parlamet (European Parliament)

Evropski parlament predstavlja jednu od institucija Evropske unije, čiji se začetci nalaze u dokumentima evropskih ekonomskih zajednica iz pedesetih godina prošlog

75

veka. Doduše, tada je ovaj organ ustanovljen pod nazivom Skupština (Asambleja) da bi od 1962. godine Skupština Evropske zajednice jednostrano izvršila njegovo preimenovanje u «Evropski parlament», pod kojim nazivom i danas ostvaruje svoje funkcije.

Osnovni cilj ustanovljena Evropskog parlamenta, kao jedne od glavnih institucija Evropske unije, je obezbedjenje organa koji će reprezentovati interese osnovnih subjekata – osnivača ranije Evropske zajednice, a danas Evropske unije. S tim u vezi, utvrdjen je i način izbora poslanika u Evropskom parlamentu. Do 1976. godine Evropski parlament je formiran na predstavničkom principu, tj. parlamenti država članica, iz svojih redova, birali su odgovarajući broj lica koji su te parlamente predstavljali u Evropskom parlamentu. Od 1976. godine, odnosno 1979. godine, kada je odluka o promeni sastava Evropskog parlamenta stupila na snagu, Evropski parlament se formira na osnovu neposrednih izbora, koji se organizuju u državama članicama, na način da «gradjani Evrope» direktno i neposredno, na osnovu principa političke pripadnosti, biraju svoje predstavnike u Evropski parlament.

Do poslednjeg proširenja Evropske unije, Evropski parlament je brojao 626 članova, koji su birani u državama članicama po principu ravnomerne, ali i obrnuto proporcionalne zastupljenosti, u odnosu na ukupan broj gradjana sa pravom glasa u tim državama. Na taj način, obezbedjeno je da svaka država članica bude srazmerno zastupljena u Evropskom parlamentu, ali i da, s druge strane, najmnogoljudnije države ne steknu apsolutnu prevagu u odlučivanju, na osnovu zastupljenosti njihovih gradjana u Evropskom parlamentu. Potencijalno proširenje Evropske unije, uticalo je na donošenje odluke da se već Amsterdamskim ugovorom iz 1997. godine izvrše promene u sastavu i broju poslanika u Evropskom parlamentu. Tada je zauzet stav da, usled promena u broju država članica, može doći do promena u dotadašnjoj zastupljenosti država u Evropskom parlamentu, s tim da ukupan broj članova Evropskog parlamenta ne može biti veći od 700 poslanika. No, ni ta promena nije izdržala proveru novonastalih okolnosti. Tako da je Ničanskim ugovorom iz 2001. godine utvrdjeno pravilo po kome će se, kao izuzetak od gore utvrdjenog principa, usled proširenja Evropske unije sa novih 10 država članica, Evropski parlament na prvim neposrednim izborima (koji su obavljeni juna 2004. godine) brojati 732 poslanika. Na osnovu te odluke obrazovan je sadašnji sastav Evropskog parlamenta.

Od posebnog značaja za razumevanje mesta i uloge, koju Evropski parlament ima u odnosu na druge organe i institucije Evropske unije, je činjenica da poslanici u Evropskom parlamentu, iako se biraju na neposrednim izborima u državama članicama, u sve većoj meri zastupaju interese gradjana koji ih biraju. U prilog takvog rešenja govori i način organizovanog delovanja poslanika u Evropskom parlamentu. S tim u vezi, oni se u Evropskom parlamentu ne organizuju i istupaju kao predstavnici gradjana – državljana odredjene države članice Evropske unije, već se organizuju u skladu sa političkim uverenjem birača koji su ih birali. Na tim osnovama, u Evropskom parlamentu danas deluje više transnacionalnih političkih grupacija.

Da bi se oformila jedna politička grupacija potrebno je da u njoj bude zastupljeno 29 poslanika iz jedne države, odnosno 23 poslanika iz dve države, odnosno 18 poslanika iz tri države, odnosno 14 poslanika iz četiri države članice. Na tim principima, u okviru Evropskog parlamenta, sada postoji 7 političkih grupacija i to: - grupacija Evropske

76

narodne stranke i Evropskih demokrata; - grupacija Socijaldemokratske partije Evrope; - grupacija Evropski liberali, demokrate i reformisti; - grupacija «Zeleni» i slobodne evropske alijanse; - grupacija Ujedinjena evropska levica; - grupacija Unija za Evropu razlika; i – grupacija za demokratiju i razlike.

Poslanici u Evropskom parlamentu biraju se svake pete godine, na neposrednim izborima u državama članicama. Evropski parlament iz svojih redova bira predsednika i predsedništvo, koje čine predsednik i 14 potpredsednika. Predsedništvo bira Generalnog sekretara Parlamenta, koji rukovodi radom stručnih službi, kojima je osnovni zadatak obezbedjenje organizaciono - tehničkih uslova za rad Evropskog parlamenta. Sedište Evropskog parlamenta je u Strazburu (Francuska), gde se održavaju redovne sednice.

Evropski parlament, ako nije drugačije propisano, odluke donosi prostom većinom prisutnih članova. U nekim slučajevima, zahteva se i apsolutna prosta većina (više od polovine ukupnog broja članova), a u posebnim slučajevima (izglasavanje nepoverenja Evropskoj komisiji) potrebno je izjašnjavanje dvotrećinske većine prisutnih članova, da bi se smatralo da je odluka validno doneta. Inače, članovi Evropskog parlamenta su zaštićeni u pravu na suvereno i nepristrasno izjašnjavanje, kako u odnosu na organe države članice, čije državljanstvo poseduju, tako i u odnosu na druge organe Evropske unije.

e) Evropski sud pravde (Court of Justice of the European Union)

U projektovanom sistemu podele vlasti, koji je primetno prisutan u uspostavljenim institucijama Evropske unije, sudska funkcija je poverena Evropskom sudu pravde. Ovaj organ je obrazovan još u periodu koji je usledio po osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, kao poseban organ svoje funkcije ostvaruje od 1952. godine. Procesom prve, odnosno druge fuzije organa evropskih ekonomskih zajednica, Evropski sud pravde postaje jedinstvena pravosudna institucija, na kojoj se razmatraju i rešavaju pitanja od vitalnog značaja za razvoj evropskih integracija.

Evropski sud pravde, za predmet svog rada ima zaštitu komunitarnog prava. U tom smislu, pored klasične pravosudne funkcije, ovom organu je poverena i funkcija staranja o usladjenosti nacionalnog sa komunitarnog zakonodavstva. S tim u vezi, od posebnog značaja su dva principa, koja su proistekla iz prakse Evropskog suda pravde. Prvi je princip direktnog dejstva komunitarnog prava na teritorijama država članica. To konkretno znači da se ne zahteva, poput slučaja sa drugim medjunarodnim sudskim institucijama, da države članice izričito prihvate nadležnost komunitarnog prava za uredjivanje konkretnog odnosa, odnosno da se saglase da je Evropski sud pravde nadležan da odlučuje po tom pitanju. Drugi princip se sastoji u supremaciji komunitarnog prava u odnosu na pravo država članica, na način da ova prava ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama komunitarnog prava. Pored toga, od značaja za sagledavanje mesta i uloge Evropskog suda pravde, je i ovlašćenje, koje je osnivačkim dokumentima povereno ovom organu, a koje se sastoji u pravu na ciljno tumačenje osnivačkih dokumenata u smislu sagledavanja da li su odredbe pojedinih komunitarnih, ali i nacionalnih propisa država članica, u skladu sa ciljevima osnivanja Evropske zajednice, odnosno Evropske unije. Na

77

taj način, Evropski sud pravde, pored obezbedjivanja primene i zaštite komunitarnog prava, postaje i sui generis organ stvaranja tog prava, ako ne u direktnom, onda svakako u prenosnom smislu, odredjujući domen i način primene komunitarnog prava.

Evropski sud pravde čine 16 sudija i 9 opštih pravozastupnika (advokata) koji se imenuju na period od 6 godina, sa pravom ponovnog izbora po isteku mandata. Inače, sam postupak izbora sprovodi se tako da se uvek polovina sudija (8, odnosno 7 sudija) bira svake treće godine. Na taj način, pored stabilnosti rada obezbedjuje se i neophodan kontinuitet prakse rada ovog organa Evropske unije. Iako to nije izričito navedeno, prilikom izbora sudija, nastoji se da ta lica budu iz različitih država članica. Osnovni kriterij za izbor sudije Evropskog suda pravde su osvedočeni stručni i lični kvaliteti odredjene osobe, koji tu osobu kvalifikuju za obavljanje ove funkcije. Sudije Evropskog suda pravde, izborom na tu funkciju, uživaju potpunu samostalnost i pun integritet, kako u odnosu na druge organe Evropske unije, tako i u odnosu na nacionalne organe vlasti države čiji su državljani. U okvirima Evropskog suda pravde, pored sudija, postoji i devet opštih pravozastupnika (advokata), koji se biraju po istom postupku i sa istim stepenom nezavisnosti u radu, kao i sudije Evropskog suda pravde. Medjutim, za razliku od sudija, oni ne učestvuju u donošenju odluka, već svojim stavovima, predlozima i obrazloženjima tih predloga, pomažu sudijama da donesu pravičnu odluku u skladu sa komunitarnim pravom. Na taj način, oni de facto ostaju pravozastupnici (advokati) ne strana, koje su u sporu pred Evropskim sudom pravde, već samog komunitarnog prava, obezbedjujući njegovu adekvatnu primenu u konkretnoj situaciji.

Evropski sud pravde je sa sedištem u Luksemburgu, gde se nalazi i Sekretarijat tog suda. Iz sastava suda bira se Predsednik suda sa mandatom od tri godine i ovlašćenjem da predsedava plenarnim sednicama i obavlja druge neophodne upravljačke poslove. Pored Predsednika suda, postoji i Generalni sekretar suda, koji se bira sa mandatom od šest godina i zadatkom da organizuje i rukovodi radom stručnih službi, koje obavljaju poslove koji su neophodni za uredno i kontinuirano obavljanje sudske funkcije.

Pored Evropskog suda pravde, od 1988. godine, postoji i Evropski sud prve istance. Normativno uporište za obrazovanje ove sudske institucije nalazi se u Evropskom jedinstvenom aktu iz 1986. godine, kojim je utvrdjena mogućnost obrazovanja prvostepenog suda, u okvirima Evropskog suda pravde. Praktični razlozi za donošenje odluke o obrazovanju Evropskog suda prve istance, bili su, s jedne strane, potreba rasterećenja Evropskog suda pravde odredjenog broja predmeta, s ciljem stvaranja potrebnih uslova za usmeravanje stručnih potencijala ovog suda na rešavanje onih pitanja koja su se, s obzirom na razvoj Evropske zajednice, odnosno kasnije Evropske unije, postavljala pred tim organom, a s druge strane usled neophodnosti da se obezbedi potrebna ažurnost u rešavanju pitanja iz nadležnosti pravosudnih institucija Evropske unije. Do ovoga je naročito dolazilo usled naglog rasta broja komunitarnih propisa, kojima je regulisana materija, koja je do tada bila u domenu nacionalnog zakonodavstva, kao i stalnog povećanja broja država članica Evropske unije.

78

f) Evropski računski sud (Europen Court of Auditors)

Evropski računski (računovodstveni) sud spada u red institucija Evropske unije, koje nisu osnovane osnivačkim aktima evropskih ekonomskih zajednica. Ovaj organ Evropske zajednice osnovan je 1975. godine Briselskim sporazumom država članica, koji je stupio na snagu 1977. godine. Njime su zamenjene funkcije Komisije za kontrolu Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju, odnosno Komesara za racunovodstvo Evropske zajednice za ugalj i čelik. Usvajanjem ugovora o Evropskoj uniji iz 1993. godine, ovaj organ ulazi u red stalnih i osnovnih institucija Evropske unije. Poseban značaj, koji mu se pridaje, dodatno je potenciran Amsterdamskim i Ničanskim izmenama osnivačkih dokumenata.

Do Ničanskih izmena osnivačkih dokumenata Računovodstveni sud se sastojao od 15 članova, koje je, sa mandatom od šest godina, imenovao Savet Evropske unije, uz konsultaciju sa Evropskim parlamentom. Ničanskim izmenama osnivačkih dokumenata predvidjeno je da svaka država članica delegira jednog sudiju u Evropski računovodstveni sud. Sedište Evropskog računskog suda je u Luksemburgu, gde se nalazi i njegov Sekretarijat, koji upošljava oko 400 stručnjaka za oblast finansijskog poslovanja.

Osnovna funkcija ovog organa je kontrola zakonitosti i urednosti ukupnih prihoda i rashoda Evropske unije. Ovaj sud takodje ispituje račune svih organa koje je osnovala Evropska unija, s ciljem omogućavanja njihovog urednog finansijskog poslovanja. S tim u vezi, Evropski računski sud redovno dostavlja Evropskom parlamentu i Savetu Evropske unije izveštaje sa posebnom izjavom o tačnosti računa, kao i zakonitosti i urednosti obavljenih finansijskih poslova, svih organa i institucija Evropske unije.

Uprkos svom nazivu, Evropski računski sud nema nikakva pravosudna ovlašćenja ni ingerencije. On ne može sudski goniti ili izricati kazne počiniocima finansijskih prekršaja, koje identifikuje tokom postupka finansijske kontrole. Jedina njegova ovlašćenja su da, o svojim nalazima, obavesti nadležne organe Evropske unije, prepuštajući njima na inicijativu preduzimanje daljih koraka u vezi utvrdjenih finansijskih prekršaja.

3. Ostali organi Evropske unije

Pored navedenih organa, od kojih je većina ustanovljena još osnivačkim dokumentima evropskih ekonomskih zajednica iz pedesetih godina prethodnog veka, kao rezultat razvoja Evropske zajednice, a potom i Evropske unije, vremenom se pojavila potreba i za osnivanjem posebnih institucija, koje ne spadaju u red osnovnih organa Evropske unije, ali svojim radom doprinose uspešnijem ostvarivanju njihovih funkcija.

a) Ekonomski i socijalni komitet je organ konsultativnog karaktera, koji čine predstavnici različitih kategorija privrednih i društvenih delatnosti, a naročito radnika, poljoprivrednika, trgovaca, predstavnika slobodnih profesija i dr. Članovi Komiteta obrazuju tri grupe i to: - grupu poslodavaca; - grupu radnika; i – grupu ostalih delatnosti.

79

Osnovni cilj obrazovanja ovog Komiteta je uspostavljanje organa, koji će paralelno sa Evropskim parlamentom (koji čine predstavnici gradjana Evrope), biti u funkciji reprezentovanja realne socijalne strukture stanovništva, koja postoji u Evropskoj uniji.

Posle Ničanskih izmena osnivačkih dokumenata, Ekonomski i socijalni komitet se sastoji od 350 članova i adekvatnog broja zamenika, koje imenuje Savet Evropske unije kvalifikovanom većinom glasova. Sedište Ekonomskog i socijalnog komiteta je u Briselu.

Konsultativnu funkciju Ekonomski i socijalni komitet ostvaruje na način, što po utvrdjenim pitanjima, o kojima odluke donose drugi organi Evropske unije, obavezno daje svoje mišljenje, odnosno zauzima stavove. Takodje, utvrdjena je mogućnost fakultativnog traženja mišljenja ovog Komiteta. Najzad, Ekonomski i socijalni komitet može i na sopstvenu inicijativu, zauzeti stav po odredjenom pitanju i sa tako zauzetim stavom upoznati organ koji je ovlašćen za donošenje konkretne odluke.

b) Komitet regiona i lokalnih vlasti, kao i Ekonomski i socijalni komitet ima funkcije konsultativnog organa. Osnovan je Ugovorom o Evropskoj uniji, sa osnovnim ciljem da predstavlja sponu izmedju lokalnih i regionalnih organa vlasti i organa Evropske unije.

Posle Ničanskih izmena osnivačkih akata Evropske unije, Komitet regiona i lokalnih vlasti broji 350 članova i adekvatnog broja zamenika, o čijem imenovanju odluku donosi Savet Evropske unije kvalifikovanom većinom. Ugovorom o Evropskoj uniji izričito je predvidjeno da članovi ovog Komiteta, upravo zbog činjenice da su sui generis predstavnici regionalnih i lokalnih organa vlasti, u obavljanju svoje funkcije, tu funkciju obavljaju samostalno, u opštem interesu Evropske unije. Sedište Komiteta regiona i lokalnih vlasti je u Briselu. Radi ostvarivanja svojih utvrdjenih funkcija ovaj Komitet može da obrazuje posebne komisije, koje razmatraju zajednička pitanja i pripremaju stavove o tim pitanjima o čemu se odluke donose na nivou Komiteta.

Poput prethodnog, i Komitet regiona i lokalnih vlasti svoje stavove i mišljenja dostavlja organima Evropske unije, koji o konkretnim pitanjima donose konačne odluke i to po zahtevu nadležnog organa Evropske unije, ali i na sopstvenu inicijativu. Krug pitanjima o kojima se izjašnjava Komitet regiona i lokalnih vlasti prvenstveno je uslovljen pitanjima od opšteg interesa za sve gradjane Evropske unije, a posebno na pitanja kod kojih dolazi do potrebe uspostavljanja koordinacije u prekograničnoj saradnji država članica Evropske unije.

c) Ombdusman je poseban organ, koga imenuje Evropski parlament, a koji je predvidjen Ugovorom o Evropskoj uniji iz Mastrihta. Njegovo ustanovljenje, kao posebnog organa Evropske unije i funkcije koje su mu poverene, inspirisani su skandinavskom tradicijom u zaštiti osnovnih ljudskih prava. Saglasno toj praksi, Ombdusman ima de facto položaj posrednika u rešavanju pitanja koja iniciraju gradjani Evropske unije, a odnose se na propuste u radu organa Evropske unije, sa izuzetkom Evropskog suda pravde u vršenju njegovih pravosudnih funkcija. Pravo na pokretanje postupka pred Ombdusmanom ima svaki gradjanin Evropske unije, odnosno svako

80

fizičko ili pravno lice, koje ima svoje prebivalište ili sedište u nekoj od država članica Evropske unije. Osnovna njegova misija je da bude protivteža komunitarnoj administraciji, u usmislu zaštite od propusta u njihovom radu.

Ombdusmana imenuje Evropski parlament sa mandatom od pet godina i to, po pravilu, za isti mandatni period za koji se biraju i poslanici u Evropskom parlamentu. Odredjeno lice može biti imenovano za Ombdusmana na osnovu svojih ličnih svojstava, kao i radnog iskustva u najvišim pravosudnim organima države iz koje potiče i postignutim rezultatima na tim poslovima.

Lice imenovano za Ombdusmana u svom statusu izjednačeno je sa sudijom Evropskog suda pravde. To konkretno znači da je potpuno nezavistan u vršenju svojih funkcija, te ne može tražiti ni primati uputstva o radu od bilo kog nacionalnog ili komunitarnog organa. Štaviše, za vreme trajanja mandata, Ombdusman ne može obavljati bilo koju drugu, plaćenu ili volontersku profesionalnu delatnost.

Svoje funkcije Ombdusman ostvaruje na osnovu inicijative, odnosno obaveštenja, koja dobija od gradjana Evropske unije. Kada, u prethodnom postupku, utvrdi da pokretnuta inicijativa ukazuje na moguće propuste u radu nekog od komunitarnih organa, Ombdusman će od tog organa zahtevati povratnu informaciju o predmetnom slučaju. Na osnovu ove informacije može se zahtevati sa prestanak sa praksom kršenja nekog od prava koja su garantovana propisima Evropske unije, odnosno na drugi način prestanka uznemiravanja gradjana. Ukoliko, u takvom postupku organa Evropske unije, ima elemenata teže povrede komunitarnog prava, Ombdusman je ovlašćen da o toj okolnosti obavestu Evropsku komisiju i Evropski sud pravde. Inače, postoji generalna obaveza svih organa Evropske unije da u obavljanju svojih funkcija saradjuju sa Ombdusmanom.

Ombdusman ima obavezu da za svaku kalendarsku godinu podnese Evropskom parlamentu izveštaj o svojim zapažanjima i rezultatima postupaka koje je pokrenuo u toj godini.

Pitanja: 1. Koji datum se obeležava kao Dan Evropske unije i kojim povodom? 2. Kada i gde je potpisan Ugovor o Evropskoj uniji? 3. Šta čini "stubove" na kojima počiva Evropska unija? 4. Hronološki navesti promene u sastavu (broj članova) Evropske unije! 5. Koja lica ulaze u sastav Evropskog saveta? 6. Koje funkcije obavlja Evropska komisija? 7. Kako se biraju poslanici u sastav Evropskog parlamenta i gde je

njegovo sedište? 8. Koliko poslanika ima Evropski parlament? 9. Navesti strukturu Evropskog suda pravde(broj sudija i pravo

zastupnika) ! 10. Kada i iz kojih razloga je osnovan Evropski sud prve instance?

81

Literatura: - Prof dr R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina,

- Prof dr R. Vukadinović: Pravo Evropske unije, Beograd, 2001. godina, - Prof dr Z. Stefanović: Pravo Evropske unije, Beograd, 2003. godina, - Jean –Claude Zarca: Osnovi institucija Evropske unije, Beograd, 2004.

godina, - Prof dr F.Turrčinović: Pravo Evropske unije, Beograd, 2005.godina, - Prof dr D. Kostić, Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina - Načela Evropskog ugovornog prava i Jugoslovensko pravo, Zbornik

radova, Kragujevac,2001.godina, - "Evropojmovnik" – pregled pojmova od značaja za Evropsku uniju, Beograd,2005.godina.

82

FMMSP

VII Tematska oblast

PREDUZEĆE-SUBJEKT MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

Nastavne jedinice: 1. Pojam i vrste preduzeća 2. Multinacionalna preduzeća (Evropskako mpanija i Evropska ekonomska interesna grupacija); 3. Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu (osnivanje preduzeća, otvaranje predsavništava i poslovnih jedinica, poveravanje obavljanja privredne delatnosti trećem licu i ulaganje sredstava u strane preduzeća).

1.Pojam i vrste preduzeća

Preduzeća su osnovni subjekti i nosioci medjunarodnog poslovanja. Uloga i zadatak ostalih subjekata medjunarodnog poslovanja, u prvom redu, je stvaranje pogodnog organizacionog i funkcionalnog ambijenta, u kome će osnovni subjekti uspostaviti odnose poslovne saradnje, u sopstvenom, ali i posredno u nacionalnom interesu. Na taj način, poslovanje preduzeća, kao subjekata medjunarodnog poslovanja, predstavlja svojevrsno ishodište napora ostalih subjekata medjunarodnog poslovanja, u vršenju njihovih, pre svega, regulatornih i kontrolnih funkcija, koje imaju u vezi sa tim poslovanjem.

Kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja, preduzeća su odredjena nacionalnim propisima država, čiju državnu pripadnost poseduju. Tom prilikom, posebno se misli na statusni aspekt osnivanja i organizovanja preduzeća. Iz te činjenice, proizilazi i različitost organizacionih oblika, u okviru kojih preduzeća stupaju u odnose medjunarodnog poslovanja. Različitost ovih organizacionih oblika, opredeljena je posebnim obeležjima privredno – pravnih područja država, sa čije teritorije dolaze konkretna preduzeća. U tom smislu, može se uočiti razlika koja postoji izmedju država tzv. kontinentalnog sistema prava, u odnosu na države tzv. anglosaksonskog sistema prava. Medjutim, učestalost pslovnih kontakta, uticaj pojedinih rešenja, kao i harmonizacija propisa do koje neminovno dolazi, uticali su da su ove razlike sve manje, te da se u koncepcijskom opredeljenju danas može zauzeti stanovište, shodno kome, na medjunarodnom planu, kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja, postoje preduzeća, u užem značenju tog pojma i privredna društva.

83

Pored podele po formi organizovanja, preduzeća možemo podeliti i po teritoriji na kojoj ostvaruju svoju delatnost. U skladu sa tim kriterijumom, mogu se razlikovati nacionalna preduzeća, čija je delatnost usmerena na nacionalno tržište, izvozna preduzeća, čija je proizvodnja nacionalnog karaktera, ali se predmet poslovanja valorizuje na stranom tržištu i multinacionalna preduzeća, čija se delatnost ostvaruje na teritoriji više država, a predmet poslovanja se valorizuje na medjunarodnom (regionalnom ili globalnom) tržištu.

Pošto se medjunarodno poslovanje ne obavlja u, za to posebno uredjenom prostoru, i po unapred, od strane jednog lica, utvrdjenim pravilima, kao posebno postavlja se i pitanje pravila i propisa koje preduzeća, kao subjekti medjunarodnog poslovanja moraju da poštuju. Naime, medjunarodno poslovanje se odvija najvećim delom na nacionalnim tržištima država koje, uslovno govoreći, čine medjunarodnu zajednicu, u datom vremenu i na odredjenoj teritoriji. Pravila po kojima se medjunarodno poslovanje odvija u tom smislu čini ukupnost nacionalnih i medjunarodnih propisa kojima se uredjuje oblast medjunarodnog poslovanja, u kojoj je zaključen konkretan poslovni aranžman. Imajući to u vidu, prilikom obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, preduzeća mogu sa odredjenom državom biti povezana na osnovu sledeća dva bazična principa.

Teritorijalni princip podrazumeva uvažavanje i poštovanje propisa države na čijoj se teritoriji realizuje privredna aktivnost. Tom prilikom, u pravni sistem konkretne države ne spadaju samo propisi, kojima se uredjuje obavljanje te privredne aktivnosti, već tu spadaju i drugi propisi, koji sačinjavaju javni poredak odredjene države. Takodje, u ove propise spadaju i obaveze koje je ta država preuzela na medjunarodnom planu putem bilateralnih ili multilateralnih konvencija, kao i opšteusvojeni medjunarodni principi i standardi. Drugim rečima, saglasno teritorijalnom principu, preduzeće prilikom obavljanja poslova medjunarodnog poslovanja, dužno je da bude organizovano i da posluje po važećim propisima države na čijoj teritoriji obavlja privrednu aktivnost, uzimajući, tom prilikom, te propise u njihovom sveobuhvatnom značenju.

Personalni princip upućuje na obaveze shodno kojima preduzeća, koja obavljaju privredne delatnosti u inostranstvu, moraju da poštuju propise zemlje porekla, a to je, po pravilu, država u kojoj su registrovana, odnosno čiju državnu pripadnost poseduju, kao i da prilikom preduzimanja poslovnih aktivnosti postupaju u skladu sa utvrdjenom ekonomskom politikom te države. Ekspanzija medjunarodnog poslovanja i uspostavljanje globalnog tržišta, kao okvira u kome se realizuju medjunarodne poslovne transakcije, u dobroj meri su ograničile uticaj personalnog principa, ali ga nisu sasvim eliminisale. Brojni fiskalni, devizni, spoljnotrgovinski i drugi propisi, upućuju preduzeća da, prilikom obavljanja privrednih delatnosti medjunarodnog poslovanja, kao uslov učešća u tom poslovanju, poštuju propise države sa čije teritorije dolaze i to u svim fazama realizacije medjunarodnih poslovnih aranžmana.

Na osnovu navedenog, može se zaključiti da su preduzeća, kao subjekti medjunarodnog poslovanja, dužna da, prilikom obavljanja privrednih delatnosti sa inostranim elementom, poštuju u punoj meri i teritorijalni i personalni princip medjunarodnog poslovanja. Samo poštovanjem oba principa moguće je stvoriti uslove za nesmetano obavljanje privrednih delatnosti u oblastima medjunarodnog poslovanja. Naravno, značaj ovih principa neće biti istovetan u svim situacijama, u kojima se mogu

84

naći preduzeća, kao subjekti medjunarodnog poslovanja. Njihov značaj će biti posebno potenciran u npr. statusnim pitanjima organizovanja privrednih subjekata ili povodom izvršavanja odredjenih javno – pravnih obaveza, drugim rečima u slučajevima koji ulaze u domen javnog poretka odredjene države, za razliku od vrste i prirode poslovnih odnosa, koji su prepušteni dispoziciji volje ugovornih strana, kada preduzeća mogu zasnivati i drugačiji odnos uzajamnih prava i obaveza, od onog koji bi proistekao iz dosledne primene ovih principa.

Iako se, sa aspekta pravnog položaja preduzeća, kao subjekata medjunarodnog poslovanja, može govoriti o ujednačenosti rešenja, ipak se na planu definisanja njihovog statusa, kao i ispunjavanja uslova za obavljanje medjunarodnog poslovanja, odnosno položaja koji s tim u vezi imaju, mogu uočiti sledeće tri kategorije preduzeća. Prvu čine multinacionalne, odnosno transnacionalne kompanije. Drugu čine preduzeća, odnosno drugi privredni subjekti jedne države, kojima se, u skladu sa propisima te države, omogućava da osnivaju privredne subjekte u inostranstvu. Treću kategoriju čine domaći privredni subjekti, koji svoju privrednu delatnost organizuju i realizuju, pre svega, na domaćem tržištu, ali kojima se priznaje pravo da, povodom obavljanja registrovanih privrednih delatnosti, mogu da uspostavljaju odnose sa poslovnim partnerima u inostranstvu.

2. Multinacionalna preduzeća

Multinacionalna preduzeća (kompanije) predstavljaju jedan od organizacionih oblika, preko koga se uspostavljaju odnosi medjunarodne razmene dobara i usluga. Paralelno sa razvojem globalnog tržišta i pozicioniranja uticaja pojedinih kompanija na tom tržištu, razvijala se praksa objedinjavanja svih faza proizvodnje i plasmana dobara i usluga na medjuanrodnom planu. Tradicionalni nacionalni okviri, postali su ograničavajući faktor za privredni rast jednog broja preduzeća. To je naročito došlo do izražaja u drugoj polovini XX veka, tako da se može s pravom zaključiti da multinacionalne kompanije daju karakterno obeležje medjunarodnoj razmeni dobara i usluga u tom periodu.

Brojni su razlozi nastanka i privredne ekspanzije multinacionalnih preduzeća. To je, pre svega, nastojanje da se privredne aktivnosti lociraju na ona područja koja raspolažu potrebnim privrednim resursima (npr. u pogledu nalazišta mineralnih sirovina, energetskih potencijala, geostrateškog položaja i sl). U istu ravan, treba staviti i nastojanje da se iskoristi povoljan uticaj, koji niža cena stručne i kompetentne radne snage ima na finalni proizvod. Tome svakako treba dodati i razvijenost infrastrukture na odredjenom području, odnosno njenu srazmerno nižu cenu, u odnosu na dostignut cenovni nivo u državama u okruženju. Najzad, od posebnog uticaja na nastanak multinacionalnih kompanija, imala je i okolnost nivoa fiskalnog zahvatanja na teritoriji odredjene države, koji područje te države može učiniti privredno atraktivnijim u odnosu na druga područja.

Na osnovu ovih naznaka, može se zaključiti da je nastanak i razvoj multinacionalnih preduzeća u neposrednoj vezi sa direktnim stranim investicijama

85

(Foreign Direct Investment – FDI), te da predstavlja spoljašnji vid njihovog manifestovanja.

Multinacionalna ili transnacionalna preduzeća (kompanije) po svojim svojstvima ispunjavaju uslove koji se zahtevaju i od drugih preduzeća. To su status pravnog lica, u skladu sa propisima države na kojoj se osnivaju, odnosno gde organizuju privredne delatnosti, zatim posebnost imovine, sa kojom se obavlja privredna delatnost i najzad profit, odnosno dobit, kao osnovni poslovni motiv u obavljanju privredne delatnosti. Medjutim, multinacionalna preduzeća poseduju i odredjene specifičnosti u odnosu na druga preduzeća.

Ona se uvek pojavljuju u formi povezanih preduzeća, odnosno društava. To konkretno znači da se uspostavlja forma uzajamne povezanosti više privrednih subjekata (na statusnim ili ugovornim osnovama), na osnovu koje je zavisno preduzeće u položaju organizacione, poslovne i ekonomske podredjenosti prema matičnom preduzeću. Ta podredjenost se ispoljava u faktičkoj mogućnosti matičnog preduzeća da donosi osnovne privredne i poslovne odluke, putem kojih neposredno utiče na poslovnu politiku zavisnog preduzeća. S druge strane, zavisno preduzeće mora biti osnovano u organizacionom obliku kome pravni poredak države, na čijoj se teritoriji osniva, priznaje pravni i poslovni subjektivitet. U tom pogledu, ono je samostalni nosilac prava i obaveza u poslovnim odnosima koje zasniva sa trećim licem.

S obzirom na poreklo imovine, kojom se osnivaju ova preduzeća, razlikuju se multinacionalna preduzeća, kada je kapital vlasništvo subjekata iz većeg broja država, od transnacionalnih preduzeća, koja se formiraju na bazi kapitala sa poreklom iz jedne države i njegovim plasmanom u većem broju drugih država. Pored ovog terminološkog preciziranja multinacionalne kompanije mogući su i drugi prilazi koji posebno dolaze do izražaja prilikom utvrdjivanja vrste, odnosno tipova multinacionalnih kompanija, zavisno od teritorije koju pokrivaju svojim delovanjem, organizacione strukture preko koje istupaju u pravnom prometu, kao i predmeta delatnosti za čije su obavljanje osnovane.

Ono što multinacionalna preduzeća čini posebnim u odnosu na druga preduzeća, kao subjekte medjunarodnog poslovanja, je specifičan unutrašnji poslovni odnos, koji se ispoljava u koordiniranom vodjenju poslovne politike od strane matičnog preduzeća i obaveze zavisnog preduzeća da sledi tu politiku. To se posebno ispoljava u činjenici da se profit, odnosno dobit kao osnovni poslovni motivacioni faktor, utvrdjuje na nivou poslovnog sistema, odnosno matičnog preduzeća. Posledica toga može biti da poslovni rezultat zavisnog preduzeća, ne mora uvek da odredjuje njegov ekonomski položaj ni privrednu perspektivu. Naime, moguće je pretpostaviti situaciju tzv. planskih gubitaka u zavisnom preduzeću (naročito u situaciji poslovne ekspanzije matičnog preduzeća, sa ciljem osvajanja tržišta), odnosno prestanka rada i u slučaju pozitivnih poslovnih rezultata, ako ti rezultati nisu od uticaja na ukupno poslovanje matičnog preduzeća.

Specifičnost poslovanja multinacionalnih preduzeća ogleda se u poslovnoj filozofiji traženja najpovoljnih uslova za obavljanje privredne delatnosti. Stoga se i obeležja ovih preduzeća više nalaze u domenu donošenja i realizacije poslovnih odluka, nego na statusno organizacionom aspektu. Štaviše, upravo zbog naglašene težnje ka profitabilnosti ovih preduzeća, materija rada i poslovanja multinacionalnih preduzeća, bila je predmet brojnih medjunarodnih pravnih dokumenata. Tim aktima težilo se, pre

86

svega, dovodjenju multinacionalnih preduzeća u isti položaj kao i ostalih domaćih i stranih privrednih subjekata, a potom i kontroli nad spoljnim efektima tog poslovanja. U tom pravcu, mogu se navesti brojni propisi kojima se sprečava, odnosno ograničava zloupotreba monopolskog položaja, uredjuje sistem zaštite životne i radne sredine, obezbedjuje adekvatan i za nacionalnu privredu prihvatljiv transfer tehnologije i savremenih industrijskih metoda organizovanja proizvodnog procesa i sl. na teritoriji države, gde konkretno multinacionalno preduzeće obavlja svoje privredne aktivnosti.

Tome u prilog govori i značaj koji multinacionalna preduzeća imaju u uslovima modernog medjunarodnog poslovanja. Gotovo da nema oblasti medjunarodne razmene dobara i usluga, u kojoj multinacionalna preduzeća nemaju dominantan uticaj. Medjutim, ta činjenica za svoju posledicu nema još uvek nastanak nadnacionalnog zakonodavstva, kojim bi se uredilo pitanje osnivanja i poslovanja multinacionalnih kompanija. Materija kojom se uredjuju ova pitanja i dalje se nalazi u suverenoj nadležnosti država. Pa ipak, mogu se uočiti pokušaji da se, u okvirima medjunarodnih organizacija regionalnog karaktera, na jedinstven način, za sve države članice tih organizacija, urede pitanja od značaja za statusne aspekte, organizaciju i poslovanje preduzeća, koja svoju privrednu aktivnost ostvaruju u okvirima unutrašnjeg tržišta država članica koje čine tu medjunarodnu organizaciju. Od posebnog značaja za analizu poslovanja multinacionalnih preduzeća, u okvirima ovog rada, je sagledavanje uslova rada i poslovanja Evropske kompanije i Evropske ekonomske interesne grupacije, koje, kao privredni subjekti, posluju u okvirima Evropske unije.

2.1. Evropska kompanija (European Company – EC)

Ugovorom o osnivanju Evropske ekonomske zajednice, a kasnije i Ugovorom o osnivanju Evropske unije postavljeni su brojni, pre svega ekonomski, ali i politički ciljevi. Ekonomski ciljevi, u opštem smislu, odredjeni su kao nastojanje za uspostavljanje zajedničkog, odnosno jedinstvenog tržišta, uz postupno uskladjivanje ekonomske politike država članica. Opredeljenje za uspostavljanje zajedničkog tržišta, pod uticajem Jedinstvenog evropskog akta, kao i Ugovora o Evropskoj uniji, zamenjeno je plastičnijom odredbom, kao područje jedinstvenog tržišta bez unutrašnjih granica, na kome su obezbedjeni slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i lica. Na tim osnovama, utvrdjena su načela koja danas predstavljaju osnovu ekonomskih odnosa, koji se uspostavljaju izmedju privrednih subjekata država članica Evropske unije.

Medjutim, za nesmetano funkcionisanje unutrašnjeg tržišta, odnosno slobodno kretanje svih faktora proizvodnje i stvaranja uslova lojalne konkurencije, potrebno je ne samo da se donesu odgovarajući komunitarni propisi, odnosno usklade propisi država članica sa odredbama komunitarnog prava, u segmentima na koje se odnose ova načela, već je neophodno izvršiti odgovarajuću unifikaciju propisa, kojima bi se na jedinstven način, nezavisno od nacionalnih propisa država članica, regulisali uslovi osnivanja i poslovanja posebnih tipova evropskih preduzeća. U tom smislu, najviše je učinjeno na planu regulisanja uslova za osnivanje i rad Evropske kompanije i Evropske ekonomske interesne grupacije.

87

Evropska kompanija može biti osnovana u formi akcionarskog društva, za obavljanje privrednih delatnosti, sa statusom pravnog lica u svim državama članicama Evropske unije i sa minimalnim osnivačkim kapitalom od 120 hiljada eura. Medjutim, ako je propisima države, gde se osniva Evropska kompanija, utvrdjen veći iznos osnivačkog kapitala, primenjivaće se odredbe propisa države u kojoj se Evropska kompanija osniva. Za obaveze koje Evropska kompanija zasnuje, povodom obavljanja registrovanih delatnosti, odgovara sopstvenim sredstvima, uključujući i osnivački kapital. Osnivači ne odgovaraju za obaveze Evropske kompanije. Sedište Evropske kompanije mora biti na teritoriji neke od država članica Evropske unije, iz koje se može stvarno i efektivno upravljati njenim poslovima.

Osnivači Evropske kompanije mogu biti samo postojeća pravna lica (akcionarsko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću, kao i druge kompanije) koja svojstvo pravnog lica imaju prema odredbama propisa države članice, uz uslov da svoje sedište imaju na teritoriji Evropske unije.

Postupak osnivanja Evropske kompanije može biti ostvaren samo na jedan od sledećih načina:

- spajanjem (fuzijom) najmanje dva akcionarska društva iz različitih država članica Evropske unije. Spajanje, može biti izvršeno u užem značenju tog pojma, odnosno pripajanjem drugom preduzeću;

- osnivanjem Evropske kompanije kao društva kćeri, od strane najmanje dve bilo koje kompanije sa teritorija različitih država članica Evropske unije;

- formiranjem Evropske kompanije kao holding preduzeća, od strane akcionarskih društava ili društava sa ograničenom odgovornošću, sa teritorije različitih država članica Evropske unije. Kao dopunski uslov, zahteva se da novoosnovano holding perduzeće, u statusu Evropske kompanije, ima registrovano, ali i efektivno sedište organa upravljanja na teritoriji Evropske unije;

- osnivanjem društva kćeri Evropske kompanije, od strane već postojeće Evropske kompanije. Jednom osnovana Evropska kompanija može se pojaviti kao osnivač drugih evropskih kompanija, zajedno sa drugim pravnim licima, ali i uz mogućnost da to učini kao jedini osnivač, pod uslovom da obe kompanije imaju sedište svojih organa upravljanja na teritoriji različitih država članica Evropske unije;

- promenom pravne forme (transformacijom) postojećih akcionarskih društava u Evropsku kompaniju. Akcionarsko društvo, koje je osnovano u skladu sa propisima jedne od država članica, može formirati Evropsku kompaniju sopstvenom transformacijom, pod uslovom da to akcionarsko društvo poseduje društvo kćeri ili filijalu na teritoriji druge države članice, razlilčitoj od one u kojoj ima sedište svog glavnog organa upravljanja.

Iz navedenog, mogu se uočiti odredjene sličnosti ali i razlike u statusu i uslovima poslovanja klasičnih multinacionalnih kompanija i Evropske kompanije. Prva sličnost proizilazi iz načina organizovanja. Evropska kompanija, kao i multinacionalno preduzeće, organizuju se i posluju kao povezani privredni subjekti, sa jednom

88

zajedničkom i za donošenjem svih strateških privrednih odluka kompetentnom upravom. Drugo zajedničko obeležje sastoji se u činjenici da obe kompanije privrednu delatnost obavljaju na teritoriji najmanje dve države. Treća zajednička karakteristika je da izmedju povezanih preduzeća postoji snažna koheziona veza (koja proizilazi iz statusne, ali i iz ugovorne povezanosti) na način da u odnosima sa trećim subjektima – poslovnim partnerima, one istupaju kao jedinstva poslovna celina.

Razlike izmedju multinacionalnih kompanija i Evropske kompanije, pre svega, treba tražiti u domenu poslovnih aktivnosti. Evropska kompanija, za razliku od multinacionalnih kompanija, u obavljanju svojih privrednih aktivnosti, pod datim uslovima, ograničena je na područje unutrašnjeg tržišta Evropske unije. Druga razlika proizilazi iz metoda rada. Naime, jednom osnovana Evropska kompanija može poslovati, sa statusom pravnog lica, na celoj teritoriji Evropske unije, dok multinacionalne kompanije, koje nameravaju da svoju poslovnu aktivnost zasnuju na teritoriji odredjene države, moraju za to područje osnovati posebne privredne subjekte. Treća razlika odnosi se na propise kojima se uredjuje osnivanje i rad kompanija. U slučaju Evropske kompanije, to su komunitarni propisi, dakle, propisi nadnacionalnog karaktera, dok su u slučaju multinacionalnih kompanija to propisi države na čijoj teritoriji ta kompanija namerava da obavlja privrednu delatnost.

2.2. Evropska ekonomska interesna grupacija (European Economic Interest Grouping)

Osnivanje, poslovanje i položaj Evropske ekonomske interesne grupacije (EEIG) kao posebnog oblika povezivanja evropskih trgovačkih društava, regulisano je pravilom Evropske unije broj 2137/85 od 25. jula 1985. godine.

Osnovni cilj EEIG je organizovanje i unapredjenje privrednih delatnosti članica izborom odgovarajućih sredstava, aktivnosti ili razmenom iskustava, kao i stvaranje takvog oblika interesnog povezivanja kojim se uspostavlja posebna organizaciona forma, koja je neposredno regulisana komunitarnim pravom.

EEIG mogu osnovati, odnosno biti članovi, fizička i pravna lica (privredna društva bilo kog organizacionog oblika i individualni preduzetnici), pod uslovom da poseduju status privrednog subjekta, po propisima države na čijoj teritoriji obavljaju privrednu delatnost. Tom prilikom, ne prave se nikakve razlike ni u pogledu veličine subjekata koji osnivaju EEIG, kao ni kapitala kojim se osniva ova Grupacija.

Ugovor o osnivanju EEIG je konstitutivni akt i njime se uredjuju bitna pitanja za njen rad i poslovanje. Propisima komunitarnog prava nije utvrdjen minimalni iznos kapitala koji osnivači EEIG moraju obezbediti kao uslov validnog osnivanja. To u teorijskom smislu može da znači da se EEIG može osnovati i bez osnovnog kapitala, no, iz činjenice da su članovi Grupacije obavezni da unesu svoje osnivačke uloge, kao i okolnosti da za obaveze, koje EEIG zasnuje povodom obavljanja svoje delatnosti, odgovaraju neograničeno solidarno, ova odredba o obezbedjenosti početnog kapitala, nema suštinskog uticaja na rad i poslovanje EEIG.

89

Jedino ograničenje, koje je u pogledu veličine EEIG, postavljeno komunitarnim pravom, tiče se broja zaposlenih. Naime, Pravilom o EEIG utvrdjeno je da za obavljanje poslova, radi kojih se osniva, može biti radno angažovano najviše 500 lica.

Po zaključivanju ugovora o osnivanju, vrši se upis EEIG u odgovarajući registar privrednih subjekata države na čijoj se tiritoriji nalazi njeno sedište. Upis u registar ima konstitutivno dejstvo. Od trenutka upisa EEIG stiče pravni subjektivitet, odnosno pravnu i poslovnu sposobnost. Činjenica upisa u sudski registar objavljuje se u službenom glasilu države, na čijoj se teritoriji vodi registar privrednih subjekata u koji je EEIG upisana, kao i u Službenom glasniku Evropske unije. Na taj način, pravne posledice upisa u registar imaju dejstvo na celoj teritoriji Evropske unije.

Cilj osnivanja EEIG nije neposredno ostvarivanje dobiti poslovanjem na tržištu Evropske unije. Osnovni motiv njenog osnivanja je stvaranje, kao i unapredjenje uslova obavljanja privrednih delatnosti njenih članica. Radi ostvarivanja tog cilja, one preuzimaju obavezu aktivne saradnje i pridržavanja dogovorenih uslova poslovanja. S tim u vezi, je i odredba, po kojoj se eventualno ostvarena dobit iz poslovanja EEIG, deli izmedju članica u skladu sa kriterijuma ugovora o osnivanju, odnosno, ako tih kriterijuma nema, na jednake delove.

Bitna razlika, iz koje proizilaze sve druge razlike, izmedju multinacionalne kompanije i Evropske ekonomske interesne grupacije, sadržana je u činjenici da je cilj multinacionalne kompanije poslovanje na tržištu više država i maksimalizacija profita, koji proizilazi iz tog poslovanja, dok je u slučaju EEIG razlog njenog postojanja stvaranje povoljnijih uslova za poslovanje članica te Grupacije. Pored toga, od značaja za sagledavanje razlika u položaju ovih privrednih subjekata je okolnost teritorijalnog ograničenja. Naime, EEIG predmet svog delovanja vezuje samo za unutrašnje tržište Evropske unije. Van tog tržišta, ona istupa kao samostalni privredni subjekt, stupajući u odnose sa privrednim subjektima trećih zemalja. S druge strane, ne postoji mogućnost da privredni subjekti sa teritorije trećih država, izvan teritorije država članica Evropske unije, osnuju ili budu član Evropske ekonomske interesne grupacije. Na taj način, ona je, iako nadnacionalnog karaktera, regionalno odredjena i vezana samo za područje unutrašnjeg tržišta Evropske unije.

3. Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu

Prilikom donošenja poslovne odluke o osnivanju odredjenog privrednog subjekta, primarni motiv je obezbedjenje poslovanja tog privrednog subjekta, koje će njegovom osnivaču garantovati planiranu dobit, odnosno profit. U tom smislu, od sekundarnog je značaja okolnost da li će profit biti ostvaren poslovanjem na domaćem ili medjunarodnom tržištu.

Za same privredne subjekte medjunarodno poslovanje može da se manifestuje u svoja dva osnovna oblika ispoljavanja. Prvi se sastoji u činjenici organizacionog prisustva na tržištima drugih država, na način što će se na tim tržištima osnovati posebni statusni oblici, sa namerom obavljanja ili unapredjenja obavljanja privrednih delatnosti. Drugim rečima, stvaranjem stranih pravnih, odnosno poslovni subjekata, u odnosu na područje

90

države na čijoj teritoriji osnivač ima registrovano poslovno sedište. Drugi aspekt medjunarodnog poslovanja sastoji se u zaključivanju poslovnih aranžmana u skladu sa registrovanom delatnošću odredjenog privrednog subjekta, koji će se realizovati u odnosima medjunarodne razmene dobara i usluga. Prema važećim propisima naše države o spoljnotrgovinskom poslovanju predvidjeni su sledeći oblici obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu: - osnivanje preduzeća u inostranstvu; - osnivanje predstavništva i poslovnih jedinica (ogranaka) u inostranstvu; - poveravanje obavljanja privrednih delatnosti stranim licima; - ulaganje sredstava u strana preduzeća.

3.1. Osnivanje preduzeća u inostranstvu

Osnivanje preduzeća u inostranstvu, kao subjekta medjunarodnog poslovanja, pretpostavlja pravnu situaciju u kojoj domaći privredni subjekt (pravna ali i fizička lica) samostalno ili zajedno sa drugim domaćim ili stranim pravnim ili fizičkim licem, osniva ili učestvuje u osnivanju preduzeća u inostranstvu, radi obavljanja privrednih delatnosti u skladu sa propisima države, u kojoj se te delatnosti, odnosno poslovi obavljaju. Tom prilikom, nastaje de iure nov pravni subjekt – preduzeće u inostranstvu, preko koga postojeći domaći pravni subjekt de facto obavlja privredne delatnosti na teritoriji druge države u odnosu na teritoriju države gde je ono registrovano.

Iako su, u skladu sa stavom 2. člana 3. Zakona o spoljno-trgovinskom poslovanju, direktna ulaganja u inostranstvo, kao i izvodjenje investicionih radova u inostranstvu, slobodni i bez ograničenja, ipak se može konstatovati da je, za osnivanje preduzeća u inostranstvu, potrebno ispuniti nekoliko uslova, koji kumulativno treba da stvore bitne pretpostavke za poslovnu uspešnost takvog preduzeća.

Prvi uslov je da se preduzeće osniva radi obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, i to, pre svega, obavljanja proizvodnih, trgovinskih, uslužnih, naučno-istraživačkih i istraživačko-razvojnih delatnosti, bankarskih i drugih finansijskih poslova i poslova osiguranja i reosiguranja.

Iz navedenog, može se izvesti zaključak o naglašeno liberalnom pristupu prilikom odredjivanja delatnosti za čije se obavljanje može osnovati preduzeće u inostranstvu. Dosta široko postavljena formulacija proizvodnih i uslužnih delatnosti, bez bližeg odredjenja domena privrede, ostavlja dovoljno prostora tumačenju shodno kome sva domaća preduzeća, koja imaju takav privredni interes, mogu u inostranstvu osnovati sopstveno preduzeće.

Drugi uslov je da se preduzeće osniva kao strano pravno lice, s ciljem obavljanja pretežnog dela svog poslovanja na stranom tržištu. To, naravno, ne znači da ovako osnovano preduzeće u inostranstvu ne može u nekom od aspekata obavljanja registrovanih privrednih delatnosti, biti prisutno i na domaćem tržištu. U tom smislu, preduzeće, koje je osnovano u inostranstvu, može osnivati preduzeća, otvarati predstavništva i ulagati sredstva na teritoriji naše države. Medjutim, ono je, tom prilikom, na domaćem tržištu uvek prisutno u statusu stranog pravnog lica, sa svim specifičnostima, pravima, obavezama i odgovornostima koja su svojstvena tom statusu.

91

Treći uslov odnosi se na režim, po kome posluje preduzeće koje je osnovano u inostranstvu. Za ovaj slučaj, potrebno je istaći da princip teritorijalne pripadnosti i prema odredbama naših propisa ima apsolutni prioritet. Naime, ne samo da će se na režim osnivanja i registrovanja preduzeća, koje se osniva u inostranstvu, primeniti propisi države na čijoj se teritoriji obavljaju te pravne radnje, već će se i u pogledu obavljanja privrednih delatnosti primeniti propisi države gde se te delatnosti obavljaju.

Najzad, četvrti uslov, koji se postavlja pred osnivača preduzeća u inostranstvu, a samim tim i prema tako osnovanom preduzeću, odnosi se na odgovornost za obaveze koje ova preduzeća zasnuju obavljajući privredne delatnosti u inostranstvu. Za tako nastale obaveze, ova preduzeća odgovaraju po propisima države gde su registrovana, s tim da domaće preduzeće – osnivač preduzeća u inostranstvu, za obaveze tako osnovanog preduzeća odgovara do visine uloženih sredstava u to preduzeće.

Za obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu, preduzeće može osnovati u inostranstvu sopstveno preduzeće ili drugi oblik organizovanja privrednih subjekata, u skladu sa propisima države na čijoj se teritoriji osniva taj privredni subjekt. U ovom slučaju, domaće preduzeće se pojavljuje kao jedini osnivač. Pored toga, domaće preduzeće, u statusu osnivača, može odlučiti da zajedno sa drugim domaćim i stranim preduzećima u inostranstvu osnuje preduzeća. Tom prilikom, na raspolaganju mu stoje sledeće mogućnosti, shodno kojima može odlučiti da:

- preduzeće koje je osnovano u inostranstvu, osnuje drugo preduzeće u inostranstvu (holding sistem);

- pristupiti kao osnivač preduzeću koje je osnovalo drugo preduzeće;

- otkupiti osnivački ulog ili akcije stranog, odnosno domaćeg pravnog ili fizičkog lica u preduzeću u inostranstvu;

- povećati svoj osnivački ulog u preduzeću u inostranstvu (izvršiti dokapitalizaciju stranog preduzeća).

Za osnivanje preduzeća u inostranstvu, kao i za povećanje osnivačkog uloga, odnosno drugih oblika učešća u osnivanju takvog preduzeća, domaći osnivač može koristiti stvari i prava izražena u novcu, kojima može slobodno raspolagati, kao i dobit ostvarenu poslovanjem preduzeća u inostranstvu.

Ukoliko se, u skladu sa propisima države gde je osnovano preduzeće, ostvarena dobit ne može transferisati u inostranstvo, odnosno, ako se ona ostvaruje u netransferabilnoj valuti, osnivač takvog preduzeća u inostranstvu, umesto u novcu, iskazanu dobit može uneti u robi, u skladu sa propisima kojima se uredjuje obim uvoza te robe, odnosno može koristiti za namene koje su predvidjene propisom kojim se uredjuje spoljno-trgovinsko poslovanje.

S druge strane, ako preduzeće koje je osnovano u inostranstvu, po godišnjem obračunu rezultata svog poslovanja, iskaže gubitak u poslovanju, u skladu sa propisima države gde je osnovano, taj gubitak će pokriti saglasno tim propisima, s tim da će u pokrivanju tako nastalog gubitka domaći osnivač učestvovati samo sredstvima uloženim u to preduzeće.

92

Preduzeće koje je osnovano u inostranstvu može prestati sa radom: - po odluci osnivača, i – u skladu sa propisima države u kojoj je osnovano.

3.2. Otvaranje predstavništava i poslovnih jedinica u inostranstvu

Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu domaće preduzeće, odnosno drugo pravno lice, može organizovati tako što će na teritoriji strane države otvoriti predstavništvo, odnosno osnovati poslovnu jedinicu (ogranak preduzeća).

Predstavništva, odnosno poslovne jedinice, kao posebni oblici obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, imaju sledeća statusna obeležja. Ona su sastavni deo preduzeća, odnosno drugog pravnog lica koje ih je osnovalo. Na osnovu te činjenice, svoju pravnu i poslovnu sposobnost u obavljanju privrednih delatnosti u potpunosti i u pravnom i u faktičkom pogledu vezuju za svog osnivača. To konkretno znači da predstavništva i poslovne jedinice nemaju status pravnog lica, kao i da poverene poslove obavljaju isključivo po nalogu svog osnivača. S tim u vezi, je i obaveza predstavništva, odnosno poslovne jedinice da osnivaču redovno podnose izveštaje o svom radu.

Troškove za rad predstavništva, odnosno poslovnih jedinica u inostranstvu, snosi osnivač, u skladu sa propisima kojima se uredjuje oblast deviznog poslovanja.

Pored opštih uslova za otvaranje predstavništava, odnosno osnivanja poslovnih jedinica u inostranstvu, a prema važećim propisima predvidjena su i tri posebna slučaja osnivanja predstavništva u inostranstvu. Prvi slučaj je vezan za preduzeće koje je osnovano u inostranstvu radi obavljanja privrednih delatnosti. Ovako osnovano preduzeće ovlašćeno je da otvori predstavništvo, odnosno osnuje poslovnu jedinicu u istoj ili drugoj državi. Pod istim uslovima, preduzeće koje je osnovano u inostranstvu, može otvoriti predstavništvo, odnosno osnovati poslovnu jedinicu na domaćoj teritoriji. Drugi slučaj se sastoji u ovlašćenju Privredne komore Srbije (a po istom osnovu i Privredne komore Crne Gore), da u inostranstvu otvori svoja predstavništva. Najzad, treći slučaj je vezan za pravo da se u inostranstvu mogu otvoriti predstavništva radi obavljanja informativno – propagandne i turističke delatnosti.

Prestanak rada predstavništva, odnosno poslovne jedinice u inostranstvu, vezuje se za odluku samog osnivača, odnosno za nastupanje okolnosti kada predstavništvo, odnosno poslovna jedinica prestaju sa radom, po propisima države gde su otvorena, odnosno osnovana.

3.3. Poveravanje obavljanja privredne delatnosti stranom licu

Preduzeće i drugo pravno lice može stranom licu poveriti poslove zastupanja, prodaje robe sa konsignacionog skladišta, kao i obavljanje servisne službe u inostranstvu. Ovaj oblik obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu realizuje se bez činjenice osnivanja posebnih organizacionih oblika, sa ili bez statusa pravnog lica. U tom pogledu,

93

on je sličan sa svim drugim poslovnim odnosima u koje domaći privredni subjekti stupaju obavljajući privredne delatnosti u inostranstvu. Medjutim, zbog specifičnosti odnosa medjunarodnog zastupanja, a posebno obaveza koje nastaju izmedju ugovornih strana povodom realizacije konkretnog posla (npr. otvaranje konsignacionog skladišta, režim robe u konsignacionom skladištu, plasman robe sa konsignacionog skladišta na strano tržište, obračun izmedju konsignatara i konsignanta i dr.), odnosno obavljanja servisne službe u inostranstvu (formiranje mreže servisnih ispostava, snabdevanje opremom i rezervnim delovima, garancija za tehničku ispravnost proizvoda, tehnologija rada i poslovanja i dr), opredelili su zakonodavca da ovu vrstu ugovornih odnosa posebno normira u okvirima odredbi o obavljanju privrednih delatnosti u inostranstvu.

Ugovor kojim se ovi poslovi poveravaju stranom licu mora biti sačinjem u pisanoj formi, čime ta forma dobija značenje bitnog uslova za nastanak i punovažnost ugovora.

3.4. Ulaganje sredstava u strana preduzeća

Preduzeće i drugo pravno lice može, kao oblik obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, vršiti poslove ulaganja (dokapitalizacije) u strana preduzeća. Predmet ulaganja mogu biti novac, stvari i prava, kojima domaće preduzeće i drugo pravno lice mogu raspolagati.

Za realizaciju posla ulaganja u strana preduzeća ne traži se prethodna saglasnost nadležnih državnih organa. Ova okolnost proizilazi iz promene karaktera svojinskog odnosa na imovini kojom raspolažu domaća preduzeća. Štaviše, ni kao fakultativna obaveza nije predvidjen, ranije često prisutan, postupak pribavljanja izveštaja o bonitetu stranog preduzeća u koje se vrši ulaganje. Sa orijentacijom na tržišne uslove privredjivanja i rizik od eventualno nedovoljno poslovno zasnovanih ulaganja, prenet je na samog ulagača. S druge strane, to ne znači da će se ulaganja u strana preduzeća vršiti anarhično i bez osmišljene poslovne strategije. Jedino što će u novim uslovima to biti interna stvar ulagača, a ne javno-pravna obaveza nadležnog državnog organa.

Pitanja: 1. Da li su preduzeća subjekti medjunarodnog poslovanja? 2. Odrediti bliže značenje teritorijalnog i personalnog principa

povezanosti sa nacionalnim propisima! 3. Navesti razloge nastanka i ekspanzije multinacionalnih preduzeća! 4. Kakva je razlika izmedju multinacionalnog i transnacionalnog

preduzeća? 5. Koja su osnovna obeležja postupka osnivanja Evropske kompanije?

6. Kakve su sličnosti i razlike u statusu i uslovima poslovanja EC i ostalih multinacionalnih kompanija?

7. Koja su bitna obeležja Evropske ekonomske interesne grupacije? 8. Navesti organizaciono – pravne forme obavljanja privrednih

delatnosti u inostranstvu!

94

9. Koji se uslovi moraju ispuniti prilikom osnivanja preduzeća u inostranstvu?

10. Pod kojim uslovima dobit ostvarena u inostranstvu može biti uneta u robi?

Literatura: - Prof dr Z. Gradanov: Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beograd, 2001. godina,

- Prof dr M. Stanković i dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godine,

- Prof dr V. Stoiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina,

- Prof dr Z. Stefanović: Pravo Evropske unije, Beograd, 2003. godina, - Prof dr D. Kostić, Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina.

95

FMMSP

VIII Tematska oblast

SPOLJNOTRGOVINSKA PREDUZEĆA

Nastavne jedinice: 1.Pojam spoljnotrgovinskog poslovanja; 2. Pojam i vrste preduzeća (elementi odredjivanja pojma preduzeća); 3. Pravne forme organizovanja preduzeća; 4. Osnivanje i registracija preduzeća.

1. Pojam spoljnotrgovinska preduzeća

Uslovi pod kojima privredni subjekti odredjene države mogu obavljati spoljno trgovinsko poslovanje, spadaju u domen kontrolno- regulatorne funkcije koja pripada državi kao subjektu medjunarodnog poslovanja. Oni su rezultat prava svake države, da ceneći svoje interese, suvereno reguliše uslove pod kojima pravna i fizička lica, njeni rezidenti, mogu da obavljaju spoljnotrgovinsku delatnost, kao i prava da odredjuje dodatne uslove za poslovanje stranih lica na svojoj teritoriji.

Tom prilikom, zavisno od političkog i privrednog sistema koji postoji u odredjenoj državi, uticaj koji se preko kontrolno – regulatorne funkcije ostvaruje, može biti različit. U državama u kojima dominira kolektivistički koncept svojinskih odnosa, kao i povezano sa time, plansko upravljanje privrednim tokovima, uticaj države će biti veći, u nekim slučajevima čak i dominantan. S druge strane, u državama sa pluralističkim ili privatno – pravnim konceptom svojinskih odnosa i izraženim liberalističkim prilazom u uredjivanju odnosa na tržištu, kontrolno – regulatorna uloga države biće srazmerno manja, u ekstremnim slučajevima čak i zanemarljiva.

U našim uslovima postoji jasno uočljiva geneza uslova, koje privredni subjekti moraju ispuniti da bi mogli da stupe u odnose spoljno – trgovinskog poslovanja. U periodu dominantnog društveno svojinskog odnosa i precizno utvrdjenih platno – bilansnih zadataka u ekonomskoj razmeni sa inostranstvom, postojao je čitav niz uslova i ograničenja (kako statusne prirode, tako i povodom obavljanja poslova), koje su privredni subjekti morali da ispune, da bi stekli pravo da stupe u odnose spoljnotrgovinske razmene dobara i usluga i po tom osnovu postanu subjekti medjunarodnog poslovanja.

Donošenjem Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, učinjen je zaokret u izgradnji sistema spoljnotrgovinskog poslovanja ka principima otvorene tržišne privredne, potpune poslovne samostalnosti privrednih subjekata i dalje deregulacije uslova za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja.

96

Pod spoljnotrgovinskim poslovanjem podrazumevaju se u osnovi dve sfere odnosa: spoljnotrgovinski promet roba i usluga i obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu. Pošto je obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu, povezano sa pravom na osnivanje preduzeća i drugih organizacionih oblika, kao forme direktnih ulaganja u inostranstvo, to će se u daljem tekstu prevashodna pažnja posvetiti uslovima koje moraju ispunjavati domaći privredni subjekti da bi, prema važećim propisima, mogli da stupe u poslovne odnose sa stranim pravnim i fizičkim licima.

Domaći privredni subjekt, koji namerava da obavlja poslove spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga, potrebno je da prethodno ispuni dva uslova.

Prvi uslov je, da se kao subjekt spoljnotrgovinskog poslovanja mogu pojaviti samo domaća pravna i fizička lica. Dakle, samo ona lica koja, u skladu sa važećim domaćim propisima poseduju status privrednog društva, preduzeća, odnosno drugog pravnog lica, kao i domaća fizička lica. Pod domaćim licem, u smislu Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju, podrazumeva se i pravno lice koje u skladu sa propisima ima sedište na teritoriji Republike Srbije, odnosno fizičko lice koje ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Pored toga, pravo na obavljanje posebnih poslova, kao što su bankarski i drugi finansijski poslovi u inostranstvu, odnosno poslovi osiguranja i reosiguranja u inostranstvu, priznaju se i bankama, kao i osiguravajućim i reosiguravajućim organizacijama, pod uslovima utvrdjenim opštim propisima o spoljno trgovinskom poslovanju i posebnim propisima, kojima se uredjuje osnivanje i poslovanje ovih organizacija.

Drugi uslov sastoji se u obavezi preduzeća i drugog pravnog lica da ispunjavaju uslove koji su propisani zakonom kojim se uredjuje njihov pravni položaj na unutrašnjem tržištu. To, drugim rečima, znači da se za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga ne traže posebni uslovi, već samo oni koji su vezani za registraciju tog preduzeća, odnosno pravnog lica. Ovaj uslov se konkretno sastoji u tome da odnosni privredni subjekt, kao predmet delatnosti radi čijeg se obavljanja osniva, u osnivačkom aktu, ali i statutu, kao osnovnom aktu, utvrdi da je obavljanje odredjenih poslova spoljnotrgovinskog prometa dobara i usluga predmet delatnosti tog pravnog lica. Samim tim, preduzeće stiče pravo da obavlja poslove spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga, koji su sadržani u okvirima njegove registrovane delatnosti. U tom smislu, utvrdjuje se i načelo po kome su promet robe koja se nalazi u inostranstvu, kao i pružanje usluga u inostranstvu, u kojima učestvuju domaća lica, slobodni i mogu biti ograničeni samo pod zakonom propisanim uslovima.

Tom prilikom, delatnost preduzeća, odnosno drugog pravnog lica odredjuje se prema granama delatnosti koje su utvrdjene propisima kojima se uredjuje ova materija. Suvereno je pravo preduzeća na izbor delatnosti koju će obavljati i s tim u vezi preduzeće nije u obavezi da pribavlja dopunske saglasnosti.

Kao posledica primene ovog pravila, koje je zasnovano na načelu liberalizacije uslova za obavljanje spoljno trgovinskog poslovanja i principa deregulacije prestala je i obaveza vodjenja posebne evidencije subjekata koji se bave spoljno trgovinskim prometom roba i usluga. Naime, do izmena Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju iz 2000. godine, Privredna komora SR Jugoslavije vodila je evidenciju preduzeća i drugih pravnih lica, koja su upisana u sudski registar za obavljanje poslova spoljno trgovinskog

97

prometa roba i usluga. Stupanjem na snagu ovih izmena, prestao je da se primenjuje ovaj oblik evidencije, pa samim tim i kontrole domaćih subjekata medjunarodnog poslovanja.

Imajući gore navedeno u vidu, može se konstatovati da po novom režimu spoljno trgovinskog poslovanja, koji je u primeni od 29. novembra 2005. godine, pravna lica i preduzetnici (fizička lica), u obavljanju spoljno trgovinskih poslova, imaju jednako (isto) pravo poslovanja kao i u domaćem pravnom prometu. Drugim rečima, od njih se ne traži ispunjavanje posebnih uslova za sticanje tzv. trgovačke sposobnosti. Shodno tome, pravna lica, preduzetnici i fizička lica, slobodni su da u obavljanju spoljno trgovinskih poslova svoje odnose urede po svojoj volji, u skladu sa pravom merodavnim za njihov odnos, kao i po propisima čija se primena ne može izbeći izborom prava (npr. propisi o sprečavanju narušavanja prava konkurencije, propisi o zaštiti potrošača i sl.).

Ograničenja načela slobode prometa roba i usluga sa inostranstvom mogu biti uvedena samo na osnovu zakona kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje, s tim što se propisuju, primenjuju i tumače u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. Svi pravni akti, koji ne ispunjavaju ovaj uslov, a za posledicu imaju ograničenje slobode trgovine su ništavi.

Ograničenje slobode trgovine, u skladu sa navedenim, dozvoljena su samo u slučaju kumulativnog ispunjavanja sledećih uslova:

1. ako je to izričito propisano zakonom;

2. ako je to neophodno za postizanje zakonom utvrdjenih ciljeva,

3. ako su stepen, obim i trajanje ograničenja srazmerni ciljevima ograničenja, odnosno ako su svedeni na najmanju meru, koja je neophodna za ostvarenje ciljeva zakonom dozvoljenih ograničenja spoljnotrgovinskog poslovanja.

2. Pojam i vrste preduzeća

Pojam «preduzeće» u teoriji, ali i poslovnoj praksi, ima svoje uže i šire značenje. U smislu užeg značenja, pod pojmom preduzeća podrazumevamo konkretan organizacioni oblik u okviru koga se obavljaju privredne delatnosti, pod posebnom zakonom utvrdjenom formom i sa statusom pravnog lica. Shodno ovom odredjenju, svaki oblik organizovanja privrednih subjekata predstavlja zaokruženu celinu sa svim svojim specifičnostima. U širem značenju ovog pojma, preduzećem se smatra svako pravno lice, koje na trajan način obavlja privredne delatnosti radi sticanja dobiti. Ovakvo odredjenje preduzeća nema u vidu njegova posebna obeležja, nego apstrahujući te specifičnosti izvodi generalne karakteristike koje svaki privredni subjekt mora da poseduje. U tom širem odredjenju značenja pojma preduzeća, ovaj pojam obuhvata sve privredne subjekte, te ako se ne istakne neko od posebnih obeležja, upotreba pojma preduzeće predstavlja sinonim za pojam «subjekt privredjivanja», odnosno «subjektiposlovnog prava».

98

Preduzeće, kao subjekt privredjivanja (poslovni subjekt) poseduje sledeće opšte karakteristike koje su zastupljene kod svih organizacionih oblika privrednih subjekata, koje poznaje naš pravni sistem.

a) Preduzeće ima svojstvo pravnog lica

Svojstvo pravnog lica, kao oblik pravnog subjektiviteta, preduzeće stiče na osnovu važećeg sistema normi, kao deo javnog poretka, te mu to svojstvo pripada po samom zakonu (ipso iure), činom upisa u odgovarajući registar i ne zavisi od drugih akcesornih okolnosti, koje bi eventualno mogle da modifikuju ili relativizuju ovo obeležje preduzeća.

Preduzeće svoju pravnu sposobnost stiče upisom u registre privrednih subjekata, zavisno od režima koji se zahteva prilikom osnivanja tog preduzeća. Inače, pravna sposobnost preduzeća sastoji se u sticanju svojstva subjekata prava i po tom osnovu kapaciteta da samostalno bude nosilac prava i obaveza koje priznaje pravni poredak.

Preduzeće kao pravno lice ima specijalnu pravnu i iz nje izvedenu poslovnu sposobnost, koja se sastoji u tome da može biti titular samo onih prava i obaveza, odnosno da preduzima samo one poslove koji spadaju u domen obavljanja registrovanih delatnosti. Konkretni obim pravne sposobnosti preduzeća, kao pravnog lica, proizilazi iz njegovog osnivačkog akta, odnosno statuta, kao osnovnog akta pravnog lica, a svoj spoljni izražaj stiče upisom u odgovarajući registar privrednih subjekata.

b) Preduzeće ima sopstvenu imovinu

Imovinu preduzeća čini pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novac i hartije od vrednosti, kao i druga imovinska prava. Imovina preduzeća predstavlja materijalnu osnovu za obavljanje privrednih delatnosti, radi kojih se osniva konkretno preduzeće. Pored toga, imovina preduzeća predstavlja i osnov garancije za izvršenje obaveza koje preduzeće preduzima u pravnom prometu sa trećim licima. Najzad, imovina preduzeća, odnosno participacija koju osnivači preduzeća imaju u njegovoj imovini, su osnov za ostvarivanje posebnih prava (pravo na dividendu, pravo na upravljanjem preduzećem, pravo na odgovarajući deo likvidacione mase u slučaju prestanka preduzeća i sl.).

Osnivački kapital predstavlja iznos sredstava, odnosno uloga u preduzeće, koji utvrdjuju osnivači preduzeća, a čije je obezbedjenje bitna pretpostavka za početak rada i poslovanja preduzeća. U tom smislu, osnivači preduzeća su dužni da ulože svoje ugovorene uloge u preduzeće u skladu sa osnivačkim aktom preduzeća. Za obaveze koje osnivači preuzmu u vezi sa osnivanjem preduzeća, odgovaraju solidarno celokupnom svojom imovinom, ako ugovorom sa trećim licima, koja imaju potraživanja po tom osnovu, nije drugačije odredjeno.

99

Pored osnivačkog kapitala preduzeća, koji obezbedjuju njegovi osnivači, preduzeće tokom obavljanja svojih registrovanih delatnosti, po pravilu, stiče i svojinu odnosno svojinska prava na stvarima i pravima koja spadaju u njenu imovinu. Iz ovoga se može zaključiti da, što se imovine tiče, kod preduzeća postoje dve vrste svojine. To su svojina nad preduzećem i svojina samog preduzeća. Svojina nad preduzećem pripada njegovim osnivačima i predstavlja osnov za realizaciju njegovih posebnih prava prema preduzeću. Imovina preduzeća ili njegov osnivački kapital predstavlja razliku izmedju ukupne vrednosti imovine i ukupnih obaveza preduzeća. S tim u vezi je i pravilo po kome preduzeće vrednošću svog osnovnog kapitala mora da pokriva svoje preuzete obaveze. Ukoliko to nije slučaj, može doći do pravne posledice prestanka preduzeća i prinudnog namirenja obaveza njegovih poverilaca (stečaj preduzeća).

c) Preduzeće trajno obavlja privredne delatnosti

Preduzeće se osniva radi obavljanja privredne delatnosti. Tom prilikom, preduzeće može da obavlja sve zakonom dozvoljene delatnosti. Odluku o vrsti delatnosti koju će obavljati preduzeće donose osnivači preduzeća osnivačkim aktom. Oni su slobodni u izboru delatnosti koju će obavljati preduzeće. Izuzetak predstavljaju one delatnosti za koju je zakonom propisano da se mogu obavljati samo na osnovu saglasnosti, dozvola ili drugog akta nadležnog državnog organa, kao što je na primer slučaj sa spoljnotrgovinskim prometom naoružanja i vojne opreme. Tada se registracija za obavljanje takve delatnosti može izvršiti tek po dobijanju propisane saglasnosti, dozvole, odnosno drugog akta nadležnog organa.

Prilikom opredeljenja za obavljanje odredjene delatnosti, osnivači preduzeća su slobodni u izboru samo onih delatnosti koje su zakonom, kojim se uredjuje ova oblast, odredjene kao dozvoljene delatnosti. S tim u vezi je i pravo osnivača preduzeća da pod uslovom ispunjavanja posebnih zahteva utvrdjenih propisima kojima se uredjuje spoljno – trgovinsko poslovanje, svoje preduzeće registruju za obavljanje poslova spoljno trgovinskog prometa roba i usluga.

Delatnost preduzeća, nezavisno od organizacionog oblika u kome posluje, obavezno se upisuje u Registar privrednih subjekata. Tako registrovana delatnost je ujedno i mera poslovne sposobnosti preduzeća, pošto je ono ovlašćeno da stupa u pravne odnose i preuzima prava i obaveze iz tih odnosa sa trećim licima, samo u domenu obavljanja svoje delatnosti.

d) Preduzeće je profitna privredna organizacija

Iz obeležja trajnog obavljanja privrednih delatnosti, proizilazi i karakteristika preduzeća da je u pitanju profitna privredna organizacija. Glavni i osnovni cilj osnivanja i postojanja preuduzeća, a ujedno i dominantni motiv poslovanja je sticanje dobiti. Po tome se preduzeća razlikuju od ustanova, koja takodje imaju svojstvo pravnog lica u obavljanju

100

zakonom dozvoljenih delatnosti, ali koje nemaju profitabilan karakter, već razloge svog postojanja vezuju za ostvarivanje nekih drugih socijalno prihvatljivih i postavljenih ciljeva (npr. zdravstvene, obrazovno – vaspitne i druge institucije).

Ostvarivanju dobiti iz poslovanja preduzeća podredjeni su i organizacioni oblici preduzeća, koje poznaje naš pravni sistem, a saglasno tome i unutrašnja organizacija, način ostvarivanja upravljanja, odgovornost za poslovni rezultat, odnosno obaveze koje preduzeće preuzima u pravnom prometu sa trećim licima, kao i druga pitanja od značaja za osnivanje, organizovanje i poslovanje preduzeća. Uticaj opšte – društvenog interesa, kroz institucije javnog poretka, može da postoji samo u segmentu stvaranja sistemski prihvatljivog ambijenta za poslovanje privrednih subjekata i uredno izvršavanje obaveza, koje proističu iz tog poslovanja. S tim u vezi, tržište i rezultati poslovanja na tržištu, su osnovni katalizator poslovne uspešnosti preduzeća, nezavisno od okolnosti da li ono posluje na unutrašnjem ili medjunarodnom tržištu.

3. Pravne forme organizovanja preduzeća

Shodno rešenjima iz Zakona o privrednim društvima, osnovni oblici organizovanja privrednih subjekata u našem pravnom sistemu privredna društva, a da svi drugi organizacioni oblici predstavljaju izuzetak od pravila, bilo da su vremenski ograničeni (društvena preduzeća), bilo da je to ograničenje izvršeno po funkcijama koje su im poverene na obavljanje (javna preduzeća).

Podela privrednih društava na društva lica (ortačko društvo i komanditno društvo) i društvo kapitala (društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo) izvršena je po kriterijumu uzajamne povezanosti članova društva i njihove odgovornosti za poslovni reuzultat društva.

Društva lica su privredna društva u kojima do punog izražaja dolaze lična svojstva osnivača i članova društva, odnosno afinititeti da upravo saglasno tim svojstvima (poslovna uspešnost, poznavanje odredjenje privredne veštine, poslovni ugled, lično poznanstvo i sl.) dodje do osnivanja privrednog društva izmedju lica koja se prethodno poznaju i uvažavaju ta svojstva (intuitu personae). Odnos uzajamnog poverenja i posebne personalne povezanosti, kod privrednih društava lica, posebno se odražava u segmentu odgovornosti osnivača, odnosno članova ovih društava za obaveze koje ta privredna društva zasnuju u pravnom prometu sa trećim licima. Iako postoji jasna podvojenost izmedju imovine privrednog društva lica i imovine njegovih osnivača, u slučaju da se iz imovine privrednog društva ne mogu izmiriti obaveze prema trećim licima, primenjuje se pravilo po kome osnivači privrednog društva lica odgovaraju neograničeno solidarno celokupnom svojom imovinom za tako nastale obaveze. Pored toga, lična svojstva osnivača, odnosno članova privrednog društva lica, dolaze do izražaja i u načinu označavanja privrednog društva, upravljanja tim društvom i posebno kod promene statusa člana tog privrednog društva.

Društva kapitala su privredna društva u kojima je od odlučujućeg značaja obezbedjenje potrebnog kapitala (imovine privrednog društva), kao materijalne osnove za obavljanje privrednih delatnosti. U tim društvima su potpuno i do kraja odvojene imovina

101

društva od imovine osnivača, odnosno članova društva. Privredno društvo kapitala nastaje tek kada se obezbedi dogovoreni potrebni iznos kapitala (koji ne može biti niži od zakonom utvrdjenog minimuma), s tim što društvo za svoje obaveze prema trećim licima odgovara tim kapitalom. Osnivači privrednog društva kapitala, odnosno njegovi članovi, ne odgovaraju svojom imovinom za obaveze privrednog društva. Jedino snose rizik da njihovi ulozi u privredno društvo (koji su činom osnivanja društva postali imovina privrednog društva), budu stavljeni u funkciju izvršenja obaveza, koje je privredno društvo kapitala zasnovalo sa trećim licima. Činjenica razdvojenosti ličnog svojstva osnivača od imovine privrednog društva kapitala utiče na mogućnost lakšeg kretanja kapitala, kako u smislu njegovog uvećavanja (putem dokapitalizacije), tako i u smislu prometljivosti titulara prava svojine na udelima (akcijama) tog privrednog društva.

4. Osnivanje i registracija preduzeća

Prilikom odredjivanja statusa osnivača preduzeća, u našem pravnom sistemu ne traže se posebni uslovi, koje bi osnivač morao prethodno da ispuni da bi mogao da preduzme pravne i faktičke radnje koje vode osnivanju preduzeća. Shodno takvom opredeljenju, u statusu osnivača preduzeća mogu se naći sva domaća i strana, pravna i fizička lica.

Po prirodi stvari, u slučaju fizičkih lica, potrebno je da ova lica poseduju poslovnu sposobnost za zaključivanje ugovora, odnosno donošenje pravno validnih odluka, pošto osnivanje preduzeća predstavlja akt raspolaganja imovinom.

Ranije često prisutan i u našem pravu a komparativno redovno korišćen, uslov reciprociteta prilikom osnivanja preduzeća, napušten je poslednjim izmenama zakona kojim se uredjuju strana ulaganja. Shodno principu reciprociteta zahtevalo se da i država, čije državljanstvo poseduju pravna ili fizička lica, koja se pojavljuju u statusu osnivača preduzeća u našoj državi, to isto pravo priznaju i našim državljanima, prilikom osnivanja preduzeća na teritoriji te države.

U našem pravnom sistemu postoji više pravila osnivanja privrednih subjekata. Tom prilikom, dominantan je sistem slobodnog osnivanja (normativni sistem), ali kada je reč o osnivanju odredjenih formi privrednih subjekata, za obavljanje pojedinih privrednih delatnosti, ovaj sistem se kombinuje i sa drugim sistemima osnivanja. Osnovna obeležja ovih sistema osnivanja preduzeća su sledeća:

a) Normativni sistem je osnovni sistem osnivanja preduzeća, kako kod nas tako i u drugim državama. Po ovom sistemu, osnivanje preduzeća je dopušteno svih pravnim i fizičkim licima, koja prethodno ispune propisane (normirane) uslove, kojima su predvidjeni način i postupak osnivanja preduzeća.

Kako se i u okvirim ovog sistema osnivanja preduzeća, predvidja postupak registracije privrednih subjekata, pred nadležnim državnim organima, to se, kao posebno postavlja pitanje, ovlašćenja ovih organa prilikom upisa preduzeća u odgovarajući privredni registar. Shodno ovom sistemu, ovlašćenja nadležnog registracionog organa

102

sastoje se u utvrdjivanju ispunjenosti svih formalnih uslova za osnivanje preduzeća, koji su unapred propisani, bez prava na ocenu celishodnosti osnivanja tog preduzeća, s obzirom na opšti ili poseban privredno – poslovni interes. U tom smislu, je i zakonska obaveza registrovanja privrednog subjekta, koji ispunjava propisane uslove za registraciju, u relativno kratkom roku (pet dana od dana podnošenja registracione prijave).

b) Sistem dozvole ili odobrenja pretpostavlja pravnu situaciju u kojoj postoji propisima utvrdjena obaveza da se, prilikom osnivanja preduzeća, kao uslov upisa u odgovarajući registar, pribavi dozvola odnosno odobrenje za njegovo osnivanje. U ovakvim slučajevima, nadležni državni organ ima diskreciono ovlašćenje da ceni opravdanost osnivanja preduzeća i da, saglasno toj proceni, izda ili uskrati dozvolu za osnivanje.

Ovaj sistem se u našem pravnom sistemu primenjuje prilikom osnivanja poslovnih banaka, odnosno osiguravajućih organizacija, kada je potrebna dozvola Narodne banke Srbije, kao i u slučaju osnovanje slobodne zone, kada se traži saglasnost organa uprave nadležnog za ekonomske odnose sa inostranstvom o pravu na osnivanje te zone.

c) Zakonski sistem shodno kome se preduzeća i drugi privredni subjekti mogu osnovati samim zakonom ili na osnovu zakona donetim upravnim aktom. Ovaj sistem osnivanja preduzeća karakterističan je za države u kojima je dominantan kolektivistički koncept svojine, a naročito je korišćen u tzv. administrativnom periodu upavljanja privredom. Medjutim, i u uslovima tržišne privrede, kod nas, ali i u drugim državama, postoji mogućnost da, radi obezbedjenja urednog obavljanja odredjene delatnosti i zaštite javnog interesa vezanog za obavljanje te delatnosti, nadležni državni organi osnuju preduzeća, pre svega u javnom sektoru i po pravilu sa statusom javnih preduzeća. U tom smislu, kod nas su osnovani Javno preduzeće «Elektroprivreda Srbije» (EPS), Javno preduzeće za istraživanje, proizvodnju, preradu i promet nafte i prirodnog gasa (NIS), kao i druga javna preduzeća, kako na republičkom, tako i na nivou lokalne samouprave.

Bitno obeležje ovog sistema osnivanja je da zakonodavni organ, ili na osnovu ovlašćenja iz zakona, nadležni organ uprave, samom zakonskom odredbom ili upravnim aktom osniva preduzeće i stvara pretpostavku za njegovo upisivanje u odgovarajući registar privrednih subjekata. Na taj način, zakonom se pored uredjivanja uslova za obavljanje privredne delatnosti, donosi i odluka o osnivanju konkretnog preduzeća koje će obavljati te delatnosti. Na taj način, zakon, odnosno na osnovu zakona doneti upravni akt, poprima obeležja osnivačkog akta.

d) Sistem koncesije predstavlja podvarijantu sistema dozvole i sastoji se u pravu nadležnih državnih organa da, pored ocenjivanja uslova za osnivanje, daju dozvolu i na pravo obavljanja odredjenih privrednih delatnosti. Ovo je slučaj sa odobravanjem korišćenja prirodnih i drugih bogatstava, odnosno dobara u opštoj upotrebi, izgradnje i eksploatacije infrastrukturnih, a pod odredjenim uslovima, i drugih privrednih objekata.

103

Odluku o ustupanju prava korišćenja prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, donosi nadležni državni organ, pod posebno propisanim uslovima i uz odgovarajuću naknadu. Akt kojim se dodeljuje koncesija u Srbiji donosi republička Vlada. Na osnovu koncesionog akta i zaključenog ugovora o koncesiji, za obavljanje koncesione delatnosti, koncesionar osniva preduzeće u roku od 30 dana od dana zaključenja ugovora o koncesiji i to sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, osim u slučaju ako ima već registrovano preduzeće za obavljanje iste delatnosti.

Preduzeća se osnivaju osnivačkim aktom. Sam osnivački akt može imati formu ugovora o osnivanju, ako preduzeće osniva više lica ili odluke o osnivanju, ako preduzeće osniva jedan osnivač. Nezavisno od okolnosti broja osnivača, kao i činjenice da preduzeće osniva više lica ili to svojom odlukom čini jedno lice, sva ova lica imaju isti status – status osnivača preduzeća.

Zakonom o privrednim društvima bliže je odredjen ne samo status, već i naziv osnivača konkretnog privrednog društva. U tom smislu, osnivači i lica koja u skladu sa zakonom utvrdjenim uslovima pristupe: - ortačkom društvu, su ortaci; - komaditnom društvu – su ortaci, odnosno komplementari i komanditori; - društvu sa ograničenom odgovornošću, su članovi društva; i - akcionarskom društvu, su akcionari. Osnivački akt preduzeća, po samom zakonu, ima pisanu formu (forma ad solemitaten), koja je uslov validnosti postupka osnivanja preduzeća. Pored uslova pisane forme, zahteva se da osnivački akt potpišu svi osnivači, kao i da potpisi osnivača na osnivačkom aktu budu overeni.

Sadržina osnivačkog akta nije ista za sva privredna društva i zavisi od organizacionog oblika, odnosno pravne forme u kojoj se to privredno društvo osniva.

Pored osnivačkog akta, koji je inicijalni akt kojim se pokreće postupak osnivanja privrednog društva, zakonom o privrednim društvima utvrdjena je mogućnost, shodno kojoj, ortačko i komadintno društvo mogu imati i ugovor koji se zaključuje izmedju ortaka, odnosno komplementara, a društvo sa ograničenom odgovornošću ugovor koji se zaključuje izmedju članova društva. U slučaju akcionarskog društva umesto ugovora, kao opšti akt predvidjen je statut tog društva. Postojanje ovih dokumenata nije uslov osnivanja privrednog društva, ali uredjenost odnosa, koji su predmet regulisanja ovih akata, može da ima značaja za ukupno pozitivno stanje odnosa u tom privrednom društvu, što je jedna od pretpostavki za njegov uspešan rad i poslovanje.

Preduzeće, odnosno privredno društvo, stiče svojstvo pravnog lica unošenjem podataka o tom preduzeću, odnosno privrednom društvu, u registar koji se vodi na način i po postupku u skladu sa odredbama Zakona o registraciji privrednih subjekata.

Važno je napomenuti da je izmenama Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju iz 2000. godine prestala obaveza preduzeća i drugih pravnih lica, koja obavljaju poslove spoljnotrgovinskog prometa roba i usluga, da se posebno registruju kod nadležnog organa uprave za ekonomske odnose sa inostranstvom, odnosno pri Privrednoj komori Jugoslavije. Shodno tome i za spoljnotrgovinska preduzeća, kao i za ostale privredne subjekte, postoji samo opšta obaveza upisa u odgovarajući registar privrednih subjekata.

Registar privrednih subjekata je jedinstvena, centralna, javna, elektronska baza podataka o privrednim subjektima, koja se formira za teritoriju Republike Srbije, a u koju

104

se unose i čuvaju podaci u skladu sa zakonom kojim se uredjuje registracija privrednih subjekata.

Registracija privrednih subjekata zasniva se na sledećim načelima:

- javnosti , prema kome su podaci iz Registra dostupni zainteresovanim licima, bez potrebe dokazivanja pravnog interesa;

- istinitosti i savesnosti , prema kome treća lica, koja se u pravnom prometu pouzdaju u podatke iz Registra, ne snose štetne posledice koje proisteknu zbog netačno registrovanog podatka ili zbog propuštanja registracije podatka. U slučaju neslaganja podataka o privrednom subjektu, koji su sadržani u Registru, sa podacima iz drugih baza podataka, za treća lica su merodavni podaci sadržani u Registru. Samo se savesna lica (koja nisu znala ili iz okolnosti slučaja nisu mogla znati za netačnost podataka) mogu pozivati na pretpostavku istinitosti podataka iz Registra;

- samostalnosti u rešavanju , prema kome je registrator (fizičko lice koje vodi Registar) nezavistan u radu na konkretnim predmetima, u okviru zakonom utvrdjenih ovlašćenja;

- efikasnosti , prema kome je registrator dužan da sve podatke, bez odlaganja, unosi u Registar;

- dostupnosti , prema kome se pristup Registru obezbedjuje elektronskim putem i na drugi propisani način, radi registracije, uvida u Registar i izdavanja izvoda iz Registra;

- ekonomičnosti , prema kome se postupak registracije, uvida u Registar i izdavanja izvoda iz Registra, obavlja bez odugovlačenja i sa što manje troškova;

- prioriteta , prema kome u slučaju sukobu interesa sa registracijom podataka, prioritet ima ranije podneta registraciona prijava;

- jedinstva unosa podataka prilikom registracije osnivanja , prema kome se prilikom osnivanja istovremeno registruju svi podaci iz registracione prijave

Registar privrednih subjekata vodi Agencija za privredne registre, kao specijalizovana vladina upravna organizacija, sa svojstvom pravnog lica i sopstvenim poslovnim računom, koja posluje u skladu sa propisima o javnim službama. Sedište Agencije za privredne registre je u Beogradu, s tim što Agencija može imati svoje organizacione jedinice (bez svojstva pravnog lica) i izvan sedišta Agencije.

Pitanja: 1. Navesti uslove koje mora da ispunjava spoljnotrgovinsko preduzeće! 2. Koje sfere odnosa obuhvata pojam spoljnotrgovinskog preduzeća? 3. U kojim slučajevima je dopušteno ograničiti promet roba i usluga sa

inostranstvom? 4. Navesti opšte karakteristike preduzeća! 5. Koje pravne forme preduzeća postoje u našem pravnom sistemu?

105

6. Koja su osnovna obeležja privrednih društava kapitala? 7. Navesti osnovne sisteme osnivanja preduzeća! 8. Koju formu može imati akt o osnivanju preduzeća? 9. Kada preduzeće stiče svojstvo pravnog lica? 10. Na kojim načelima se zasniva registracija privrednih subjekata?

Literatura: - Prof dr M.Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004.godina, - Prof dr A. Ćirić - M.Velimirović: Mednarodno trgovinsko pravo, Niš,

2001. godina, - Prof dr R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986.

godina, - Prof dr D. Kostić, Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina.

106

FMMSP

IX Tematska oblast

OPŠTI REŽIM MDEJUNARODNOG POSLOVANJA

Nastavne jedinice: 1.Oblici opšteg režima spoljnotrgovinskog poslovanja; 2. Mere zaštite domaćeg tržišta; 3. Privremeni režim spoljnotrgovinskog poslovanja; 4. Evidentiranje spoljnotrgovinskog poslovanja.

1. Oblici opšteg režima spoljnotrgovinskog poslovanja

Kao načelo, sa pretenzijama da bude bez ograničenja, utvrdjeno je pravilo po kome je spoljna trgovina slobodna. Pod spoljnom trgovinom podrazumeva se prekogranični promet roba i usluga. Takodje, promet robe koja se nalazi u inostranstvu, kao i izvodjenje radova u inostranstu su slobodni i bez ograničenja. U tom smislu, pravni akti koji nisu u skladu sa zakonskim odredbama, a koji imaju za cilj ili posledicu ograničenje slobode spoljne trgovine, odnosno zaštitu domaće robe, usluga ili lica, smatraju se ništavim. To konkretno znači da svako lice može da ukaže na razloge njihove ništavosti, a službeni organi o ovoj okolnosti vode računa po službenoj dužnosti, te da protekom vremena ne prestaje mogućnost pozivanja na ništavost takvog akta. Ništavost akta za svoju posledicu ima njegovo poništavanje od trenutka nastanka i restituciju svih efekata, koji su eventualno nastali iz tako poništenog akta.

Pod ograničenjem slobode spoljnotrgovinskog poslovanja, u smislu zakona kojim je uredjeno to poslovanje, smatra se svako narušavanje slobode trgovine, a naročito zabrana, količinsko ograničenje, uslov ili dozvola (nenovčana ograničenja), kao i svaki drugi pravni akt ili postupak državnog organa, koje ima to za cilj ili posledicu, uključujući i dodatno novčano opterećenje spoljne trgovine (novčana ograničenja), ali ne i uvozne dažbine propisane carinskim propisima. Iz navedenog, uočljiva je tendencija zakonodavca da ukidajući nenovčana i novčana ograničenja spoljnotrgovinskog poslovanja, što je u skladu sa proklamovanom politikom Svetske trgovinske organizacije, kao oblik režima kontrole spoljnotrgovinskog poslovanja zadrži isključivo carine i carinska opterećenja robe u uvozu, izvozu i tranzitu preko naše carinske teritorije.

U odnosu na gore utvrdjeno pravilo, utvrdjen je i jedan izuzetak, koji se sastoji u mogućnosti da se sloboda spoljnotrgovinskog prometa ograniči, ali samo pod uslovima propisanim zaknom kojim se uredjuje spoljnotrgovinskog poslovanje.

107

Na osnovu ovakve mogućnosti do ograničenja spoljnotrgovinskog poslovanja može doći pod pretpostavkom kumulativnog ispunjavanja sledećih zakonom propisanih uslova:

1. da je to ograničenje izričito propisano zakonom kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje;

2. da je to neophodno za postizanje ciljeva ograničenja, koji su predvidjeni zakonom kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje;

3. da su stepen, obim i trajanje ograničenja srazmerni cilju ograničenja, odnosno da su svedeni na najmanju meru, neophodnu za postizanje ciljeva ograničenja, koja su dozvoljena na osnovu zakona kojim se uredjuje spoljnotrgovinskog poslovanje.

Dozvoljena ograničenja spoljne trgovine propisuju se, primenjuju i tumače u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. U tom smislu, dozvoljena ograničena ne smeju za cilj ili posledicu imati narušavanje konkurencije izmedju učesnika u spoljnoj trgovini.

1.1. Količinska ograničenja

Količinsko ograničenje spoljnotrgovinskog prometa predstavlja oblik vancarinske zaštite domaćeg tržišta. Na planu medjunarodnog regulisanja uslova spoljnotrgovinskog poslovanja, ovaj oblik ograničenja spoljne trgovine tretira se kao ekstremni izuzetak od pravila o slobodi uvoza i izvoza robe.

U skladu sa našim propisima, količinsko ograničenje predstavlja najveći ukupan obim pojedine robe, koji je odredjen po vrednosti ili po količini, koji može da se uveze u odredjenom roku. U skladu sa količinskim ograničenjem je i zabrana uvoza ili izvoza odredjene robe.

Količinsko ograničenje izvoza robe može da se uvede samo u slučaju kritične nestašice bitne robe (neophodne za normalno snabdevanje tržišta i zadovoljavanje egzistencijalnih potreba stanovništva, koje su uslovljene korišćenjem takve robe) ili potrebe za otklanjanjem posledica takve nestašice. Pored toga, količinsko ograničenje izvoza robe može da se uvede i u cilju zaštite neobnovljivih prirodnih bogatstava, pod uslovom da se takvo ograničenje primenjuje uporedo (u istom obimu i pod istim uslovima) sa ograničenjem domaće proizvodnje ili potrošnje. Na taj način, mera uvodjenja kvantitativnog ograničenja izvoza neobnovljivih prirodnih bogatstava nema, u odnosu na strane privredne subjekte, diskriminatorski karakter.

Količinsko ograničenje uvoza može da se uvede samo po dva osnova i to kao mera zaštite od prekomernog uvoza, odnosno kao mera zaštite ravnoteže platnog bilansa.

Mere zaštite od prekomernog uvoza robe primenjuje se na sve robe, na koje se ova mera odnosi, nezavisno od države porekla te robe. Ove mere primenjuju se samo u meri koja je neophodna da se spreči ili otkloni ozbiljna šteta ili da se omogući prilagodjavanje domaće proizvodnje tržišnim uslovima, s tim što one ostaju na snazi

108

samo onoliko koliko je potrebno da se otkloni šteta, a najduže četiri godine od njihovog uvodjenja, uključujući i period privremene mere zaštite. Izuzetno, ovaj period može da se produži ako se utvrdi da je primena mera zaštite od prekomernog uvoza i dalje neophodna, kao i ako postoje dokazi da se domaća proizvodnja prilagodjava tržišnim uslovima. Medjutim, ukupan period primene mera zaštite od prekomernog uvoza ne može biti duži od osam godina od dana njihovog uvodjenja, uračunavajući i period primene privremene mere zaštite

Količinska ograničenja uvoza mogu se uvesti kao mere, s ciljem zaštite ravnoteže platnog bilansa, ako je to neophodno za zaustavljanje opadanja deviznih rezervi, odnosno sprečavanja neposredne opasnosti od znatnijeg opadanja deviznih rezervi, kao i iz razloga neophodnosti uvećanja veoma niskih deviznih rezervi. Mere zaštite ravnoteže platnog bilansa ne mogu da se uvedu, ni da se primene radi zaštite domaćih proizvodjača.

Količinsko ograničenje rasporedjuje se na kvote. Kvota je udeo u količinskom ograničenju, koji je dodeljen odredjenom licu ili grupi lica. Dodeljena kvota je neprenosiva. S tim u vezi, lice kome kvota nije dodeljena, ne može da koristi kvotu koja je dodeljena drugom licu.

Kvote se dodeljuju na osnovu javnog poziva za podnošenje zahteva za dodelu kvota. Tom prilikom, kvote se dodeljuju u skladu sa zakonom utvrdjenim uslovima, kojom prilikom se ima u vidu da li je ekonomski opravdana količina robe koja je obuhvaćena kvotom, zatim stepen iskorišćenosti ranije odobrenih kvota, kao i mogućnost dodele kvote licima kojima ranije nisu dodeljivane kvote.

1.2. Dozvole

Izdavanje dozvole, kao posebne isprave kojom se reguliše uvoz, tranzit ili izvoz pojedine robe predstavlja oblik vancarinske zaštite domaćeg tržišta i u tom smislu ograničavanja načela slobodnog spoljnotrgovinskog prometa.

Prema pravcu kretanja robe dozvola se može izdati za uvoz, tranzit i izvoz robe i to samo iz razloga koji su taksativno navedeni zakonom kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje.

Dozvola za uvoz robe može da se uvede samo radi:

- zaštite javnog morala;

- zaštite života i zdravlja ljudi, životinja i biljaka;

- zaštite nacionalne bezbednosti;

- zaštite životne sredine i prirodnih bogatstava ili

- primene posebnih pravila trgovine zlatom i srebrom.

Dozvola za tranzit robom može da se uvede samo radi:

- zaštite života i zdravlja ljudi, životinja i biljaka;

109

- zaštite nacionalne bezbednosti ili

- zaštite životne sredine.

Dozvola za izvoz robe može da se uvde samo radi:

- zaštite umetničkog, istorijskog i arheološkog blaga;

- zaštite prirodnih retkosti i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta;

- zaštite nacionalne bezbednosti;

- zaštite neobnovljivih prirodnih bogatstava ili

- primene posebnih pravila trgovine zlatom i srebrom.

Iz činjenice da se dozvola za uvoz, tranzit ili izvoz robe daje kao izuzetak od pravila slobodnog prometa roba i usluga sa inostranstvom, treba zaključiti da u svim slučajevima, kod kojih promet robama nije uslovljen izdavanjem dozvole, važi načelo slobodnog spoljnotrgovinskog prometa.

Dozvola važi najduže šest meseci od dana izdavanja.

Izdata dozvola može se staviti van snage:

- ako se, u skladu sa zakonom, posle izdavanja dozvole ne može obaviti uvoz, izvoz ili tranzit robe za koju je dozvola izdata;

- ako lice, kome je dozvola izdata, prekrši uslove ili rokove pod kojima je dozvola izdata;

- ako su prilikom izdavanja dozvole prekršene zakonske odredbe ili odredbe propisa koji su doneti na osnovu zakona;

- ako je odluka o izdavanju dozvole doneta na osnovu netačnih podataka.

1.3. Posebna ograničenja spoljnotrgovinskog prometa roba

Načelo slobode spoljnotrgovinskog prometa robom može biti ograničeno i u posebnim slučajevima, koji su taksativno navedeni u zakonu kojim se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje i mogu se svrstati u tri osnovne grupe takvih slučajeva.

Prvu grupu čine robe za koje je ugovorom, domaćim ili stranim propisom, ili medjunarodnim sporazumom predvidjeno da prilikom uvoza, izvoza ili tranzita takvu robu «prate» posebne isprave. Ako tim propisima nije predvidjena nadležnost za izdavanje tih isprava, te isprave izdaje, odnosno overava organ, odnosno drugo lice koje ovlasti Vlada Republike Srbije.

Drugu grupu čine robe čiji uvoz, izvoz ili tranzit podleže ispunjavanju sanitarnih, veterinatskih i fitosanitarnih uslova.

110

Treću grupu čine robe čiji uvoz mora da zadovolji tehničke standarde i propise za stavljanje u promet, koji se primenjuju na domaćoj teritoriji. Tehničkim propisima utvrdjuju se obavezni kriterijumi za stavljanje robe u promet, u cilju zaštite i bezbednosti života, zdravlja i bezbednosti ljudi, biljaka i životinja, kao i zaštita životne sredine. Tehnički propisi primenjuju se bez obzira na poreklo robe i obuhvataju osobine, tehničke specifikacije, terminologiju, simbole, pakovanje, označavanje kao i proces ili metod proizvodnje robe. Standardima se utvrdjuju svojstva robe koja nisu uslov za njihovo stavljanje u promet.

Roba koja ne može biti predmet pravnog prometa na teritoriji Republike Srbije, ne može se uvoziti ili izvoziti.

2. Mere zaštite domaćeg tržišta

Pored odredbi kojima se neposredno uredjuje režim spoljnotrgovinskog prometa, u smislu pravila o slobodi prekograničnog prometa roba i usluga i ograničenja, koja su dopuštena u zakonom taksativno navedenim slučajevima, a ispoljavaju se u formi kvantitativnih ograničenja, odnosno dozvola kao prethodnog uslova da bi odredjena roba mogla da bude uvežena ili izvežena sa teritorije Republike Srbije, u domen propisa kojima se uredjuje režim medjunarodnog poslovanja spadaju i odredbe kojima se štite uslovi tržišnog poslovanja, odnosno konkurentnosti u smislu stvaranja istovetnih uslova za sve privredne subjekte, nezavisno od okolnosti da li su domaćeg ili stranog porekla.

U mere zaštite spadaju:

1. antidampinške mere;

2. kompenzatorne mere;

3. mere zaštite od prekomernog uvoza; i

4. mere zaštite ravnoteže platnog bilansa.

Pošto su mere zaštite od prekomernog uvoza, kao i mere zaštite ravnoteže platnog bilansa već obradjene u okviru mera kojima se vrši količinsko ograničavanje uvoza, odnosno izvoza robe, to će se u ovom odeljku posebna pažnja posvetiti samo antidampinkim i komenzatorskim dažbinama kao merama vancarinske zaštite domaćeg tržišta.

2.1. Antidampinške mere

Antidampinška mera je posebna dažbina (novčanog karaktera) koja se uvodi na uvoz robe radi otklanjanja posledica dampinga.

Damping, u smislu Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, predstavlja uvoz robe na teritoriju Republike Srbije po ceni nižoj od cene te robe, koji izaziva ili preti da

111

izazove znatnu štetu domaćoj proizvodnji, odnosno koji značajno usporava stvaranje (odvijanje i razvoj) domaće proizvodnje.

Bitan kriterijum za primenu antidampinških mera je utvrdjivanje šta se, sa aspekta domaće proizvodnje, smatra «normalnom vrednošću» uvezene robe. Ovo posebno ako se uzme u obzir činjenica višegodišnje ekonomske izolacije naše države i evidentnog tehničkog i tehnološkog zaostajanja proizvodnog procesa u proizvodnji konkretne robe u domaćim uslovima u odnosu na uslove koji postoje u privredama visoko razvijenih država. U smislu propisa kojima se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje, pod «normalnom vrednošću» podrazumeva se cena iste ili slične robe na tržištu države iz koje se izvozi, koja je odredjena u uobičajenom toku trgovine u toj državi i koja u sebi uključuje proizvodne, administrativne, prodajne i opšte troškove. Pod sličnom robom podrazumeva se roba koja nije u potpunosti ista, ali čija su svojstva bitno slična svojstvima robe koja je predmet uvoza, odnosno roba koja je prema svojstvima u bitnoj meri zamenljiva sa robom koja je predmet uvoza.

Stopa antidampinške dažbine utvrdjuje se u visini koja je potrebna da se otkloni šteta, koja ne može biti veća od dampinške marže. Pod dampinškom maržom podrazumeva se razlika izmedju normalne vrednosti te robe i cene po kojoj se ta roba iznosi na tržište u Republici Srbiji.

2.2. Kompenzatorne mere

Kompenzatorna mera je posebna dažbina (novčanog karaktera) koja se uvodi na uvoz robe, radi otklanjanja posledica subvencija koju je država porekla, odnosno izvoza robe, posredno ili neposredno odobrila za proizvodnju ili za izvoz te robe na tržište Republike Srbije. Shodno ovom odredjenju, subvencija predstavlja poseban, posredan ili neposredan doprinos državi porekla, odnosno izvoza robe u korist lica koja proizvodi ili posredno ili neposredno proizvodi tu robu na tržište Republike Srbije.

U tom smislu, kompenzatornim merama ne smatra se subvencijsko oslobadjanje od poreza robe koja je namenjena i domaćem tržištu, odnosno za koju se vrši povraćaj tako naplaćenog poreza.

Stoga kompenzatorne dažbine naplaćuju se u visini koja je potrebna da se otklone posledice uvoza predmetne robe, s tim da tako utvrdjena kompenzatorna dažbina ne može biti viša od punog iznosa odobrene i realizovane subvencije.

3. Privremeni režim i mere

Privremeni režim i mere primenjuju se, ako je to potrebno, radi primene odredbi drugih propisa, koji utiču na spoljnotrgovinsko poslovanje, bliže uredjujući režim po kome se ono obavlja a najduže do dana pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Po

112

pristupanju WTO ova materija će se regulisati u skladu sa pravilima Medjunarodne trgovinske organizacije globalnog karaktera.

3.1. Plaćanje, odnosno naplata u robi ili uslugama

Ministarstvo nadležno za ekonomske odnose sa inostranstvom može odobriti da robu koju uvozi, odnosno izvozi, kao i usluge u spoljnoj trgovini plati, odnosno naplati u robi ili uslugama, a naročito:

1. opremu, repromaterijal i sirovine, koje su namenjene za proizvodnju roba i pružanju usluga za izvoz;

2. robu, koja se ne proizvodi u Republici Srbiji ili se ne proizvodi u dovoljnim količinama za snabdevanje tržišta;

3. robu koja se proizvodi u postupku aktivnog ili pasivnog oplemenjivanja, u skladu sa carinskim propisima, ako se naplata vrši u robi koja je predmet oplemenjivanja, odnosno u ooplemenjoj robi;

4. robu, odnosno usluge koje se na drugi način ne mogu platiti, odnosno naplatiti.

Roba koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, a koja je prodata stranom licu i tom licu je isporučena na domaćoj teritoriji, može se naplatiti u skladu sa propisima kojima se uredjuje devizno poslovanje.

3.2. Izvoz ili uvoz robe ili usluga bez plaćanja, odnosno naplate

Izvoz ili uvoz robe ili usluga može da se vrši bez plaćanja, odnosno naplate naročito u sledećim slučajevima:

1. radi reklamiranja;

2. ako se radi o uzorcima, projektu ili drugoj tehničkoj dokumentaciji, koja prati izvezenu, odnosno uvezenu robu;

3. ako se radi o uzorcima, projektu ili drugoj tehničkoj dokumentaciji, koji služe za učešće na medjunarodnim javnim nadmetanjima;

4. ako se opremaju predstavništva, odnosno ogranci (filijale) ili vrši ulaganje;

5. ako se roba šalje ili prima u humanitarne, naučno - prosvetne, kulturne, zdravstvene, ekološke, socijalne, sportske, verske i druge nekomercijalne svrhe;

113

6. ako se roba šalje ili prima radi otklanjanja posledica elementarnih nepogoda, ekološkog udesa ili drugog oblika više sila;

7. radi ispunjenja ugovornih obaveza.

3.3. Oslobadjanja od obaveza plaćanja robe

Domaće lice plaćenu robu ne mora da uveze ako se:

1. roba nalazi u inostranstvu i isporučuje u inostranstvu na osnovu posebnog ugovora (prodaja, zakup, lizing i dr.);

2. roba uvozi u zemlju u drugom postupku, u skladu sa carinskim propisima (aktivno i pasivno oplemenjivanje, carinsko skladištenje i dr.);

4. Obaveze evidentiranja i izveštavanja o spoljnotrgovinskim poslovima

Vlada Republike Srbije, u cilju unapredjivanja spoljnotrgovinskog poslovanja i efikasnije primene režima po kome se ono odvija, odnosno primene propisa koji utiču na spoljnotrgovinsko poslovanje, ovlašćena je da propiše obavezu evidencije ili izveštavanja o pojedinim spoljnotrgovinskim poslovima, kao i da utvrdi sadržaj tih evidencija i izveštaja. Uvodjenje ovih evidencija i izveštaja ne sme za posledicu da ima dodatno ograničenje slobode spoljne trgovine.

Uvodjenje obaveze evidentiranja i izveštavanja, u prvom redu odnosi se na direktna ulaganja u inostranstvu, pod kojim se, kako je gore navedeno podrazumeva: a) osnivanje preduzeća u inostranstvu; b) osnivanje filijale (ogranka) ili predstavništva u inostranstvu; c) kupovina udela ili akcija u kapitalu stranog preduzeća; d) dokapitalizacija stranog preduzeća, kao i e) svaki drugi oblik ulaganja domaćeg lica u kapital stranog pravnog lica, s ciljem da se uključi u upravljanje poslovima stranog lica.

Pitanja: 1. Kojim propisima se uredjuje spoljnotrgovinsko poslovanje jedne države i kakav je njihov karakter?

2. Koje je opšte načelo spoljnotrgovinskog poslovanja naše države? 3. Šta se smatra ograničenjem spoljnotrgovinskog poslovanja?

4. U kojim slučajevima i pod kojim uslovima je dozvoljeno ograničiti spoljnotrgovinsko poslovanje?

5. Šta predstavljaju količinska ograničenja spoljnotrgovinskog prometa i kada se mogu uvesti?

6. Šta su to "kvote" i kako se dodeljuju?

114

7. Šta su to "dozvole" i koje su osnovne vrste dozvola u spoljnotrgovinskom prometu?

8. Navesti posebna ograničenja spoljnotrgovinskog prometa! 9. Navesti osnovne mere zaštite domaćeg tržišta!

10. Šta su to antidampinške mere i kakva je njihova priroda?

Literatura: - Prof dr Z.Gradanov: Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beograd, 2001.godina,

- Prof dr V. Stoiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina,

- Prof dr M.Stanković i dr S.Stanković:Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- Prof dr D. Kostić, Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina. - Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Službeni glasnik R. Srbije"

br.101/05).

.

115

FMMSP

X Tematska oblast

POSEBAN REŽIM MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

Nastavne jedinice: 1.Koncesije; 2.Slobodne zone.

Pored opšteg režima spoljnotrgovinskog poslovanja, koji se odnosi na sve subjekte medjunarodnog poslovanja i važi na celoj teritoriji države, u cilju unapredjenja spoljnotrgovinske razmene dobara i usluga, u okvirima domaćeg pravnog sistema, ustanovljeni su i posebni oblici režima spoljnotrgovinskog poslovanja koji se odnose samo na unapred odredjene pravne i poslovne subjekte, odnosno koji važe samo na odredjenom delu državne teritorije, predstavljajući na taj način de facto carinski isključak u odnosu na ostalo područje carinske teritorije. U pitanju su koncesije, odnosno slobodne zone.

Obeležja posebnog režima spoljnotrgovinskog poslovanja u slučaju koncesija i slobodnih zona ogledaju se u činjenici da su posebnim propisima uredjeni uslovi obavljanja spoljnotrgovinskog poslovanja, koji se u odredjenom segmentu razlikuju od opšteg režima čineći ovaj poseban režim dopunski pogodnijim za privredne subjekte koji po njemu obavljaju svoje registrovane delatnosti.

1. Koncesije

1.1. Pojam subjekta koncesije

Koncesije, u smislu važećih propisa1 predstavlja pravo korišćenja prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa koje nadležni državni organ (koncendent) ustupa domaćem ili stranom licu (koncesionar), na odredjeno vreme, pod zakonom propisanim uslovima i uz plaćanje koncesione naknade.

Pored navedenog, koncesijom se smatra i koncesija koja je odobrena po tzv. B.O.T. sistemu (Build operate transfer), uključujući sve oblike ovog sistema, a koji se zasniva na izgradnji ili rekonstrukciji i finansiranju kompletnog objekta, uredjaja ili 1 Zakon o koncesiji («Službeni glasnik Republike Srbije», broj 55/2003)

116

postrojenja, njegovom korišćenju i po isteku perioda eksploatacije predaje u svojinu Republike Srbije (državnu svojinu) u ugovorenom roku.

1.2. Koncesiona načela

Uredjivanjem uslova, načina i postupka davanja koncesija, zasniva se na načelima jednakog i pravičnog tretmana, slobodne tržišne utakmice i autonomije volje ugovornih strana.

Načelo jednakog i pravičnog tretmana obuhvata zabranu diskriminacije po bilo kom osnovu izmedju učesnika u postupku davanja koncesije i izbora koncesionara, kao i obavezu da svi učesnici u postupku izbora koncesionara imaju potpune i tačne informacije o postupku, standardima i kriterijuma za izbor koncesionara. Ni jedan učesnik u postupku izbora koncesionara ne može imati prednost nad ostalima u pogledu vremena, informacija i pristupa organima odgovornim za postupak davanja informacija. Odluke se donose na osnovu unapred obaveznih i objektivnih kriterijuma i sa obrazloženjem se dostavljaju svakom od učesnika dodele koncesije.

Načelo slobodne tržišne utakmice obuhvata zabranu ograničavanja konkurencije izmedju učesnika i obavezu prihvatanja svih učesnika u postupku odobravanja koncesije, čije ponude zadovoljavaju uslove koji su propisani zakonom i koncesionim aktom.

Načelo autonomije volje obuhvata slobodu ugovornih strana da u skladu sa zakonom i drugim propisima i dobrim poslovnim običajima, medjusobna prava i obaveze urede po svojoj volji.

Osnovni cilj navedenih koncesionih načela je da, s jedne strane, obezbede ravnomernu dostupnost prava na dodeli koncesije svim zainteresovanim subjektima, bez posebnog favorizovanja nekog od njih, kao i da, s druge strane, omogući donošenje odluke o dodeli koncesije onom privrednom subjektu koji će na višem nivou štiti javni interes davanja koncesije u skladu sa odredbama zakona i koncesionog akta.

1.3. Predmet koncesije

Predmet koncesije može biti:

1. istraživanje i eksploatacija svih vrsta mineralnih sirovina,

2. izgradnja, obnavljanje, održavanje i korišćenje vodoprivrednih objekata, uključujući brane i akumulaciona jezera, sistema za snabdevanje vodom i njenu distribuciju, sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje i sistema za sanitaciju;

3. razvoj, održavanje i korišćenje puteva ili rekonstrukcija, razvoj, održavanje i korišćenje puteva;

117

4. železničke infrastrukture i ili rekonstrukcija, modernicazacija, održavanje ili koršćenje javne železničke infrastrukture i organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja;

5. vazdušnog saobraćaja, opreme, aerodroma ili njihova rekonstrukcija, ili korišćenje;

6. izgradnja, održavanje i korišćenje objekata rečnog saobraćaja ili luka ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i korišćenje;

7. izgradnja, održavanje i korišćenje telekomunikacionih objekata ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i korišćenje;

8. izgradnja, održavanje i korišćenje naftovoda, gasovoda, objekata za skladištenje, transport i distribuciju gasa ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i korišćenje;

9. izgradnja, održavanje i korišćenje komunalnih objekata, radi obavljanja komunalnih delatnosti;

10. izgradnja, održavanje i korišćenje energetskih i drugih objekata radi proizvodnje, prenosa i distribucije električne i toplotne energije ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i koršćenje;

11. uredjivanje, obnavljanje i korišćenje obala reka i jezera;

12. izgradnja, održavanje i korišćenje zdravstvenih ustanova ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje i korišćenje i pružanje zdravstvenih usluga;

13. izgradnja sportsko – rekreacionih objekata i sportskih terena i prostora za sport i rekreaciju, uključujući objekte za rekreaciju sportske i kulturne aktivnosti;

14. korišćenje termalnih izvora u zdravstvene i proizvodne svrhe;

15. izgradnja objekata, rekonstrukcija, modernizacija i korišćenje postojećih objekata u banjama, područjima sa prirodno – lekovitim svojstvima i drugim prirodnim vrednostima, radi njihovog korišćenja;

16. izgradnja, održavanje i korišćenje objekata turističke infrastrukture ili njihova modernizacija, održavanje i korišćenje.

Predmet koncesije može biti i obavljanje drugih delatnosti, koje su zakonom odredjenje kao delatnosti od opšteg interesa.

Iz navedenog mogu se izvesti dva osnovna zaključka. Prvi se sastoji u tome da je predmet koncesije postavljen dosta široko i značajuno prevazilazi komparativno često koršćen izraz prilikom dodele koncesije, da to mogu biti obnovljiva i neobnovljiva prirodna bogatstva. U našim uslovima, akcenat je stavljen na obavljanje privrednih delatnosti, pre svega onih infrastrukturnog karatera. Drugi zaključak se odnosi na činjenicu da se pored izgradnje novih objekata i njihovog održavanja, u istu ravan stavlja i rekonstrukcija, kao i modernizacija postojećih privrednih objekata što je dobrim delom

118

posledica višegodišnjeg njihovog deficitarnog finansiranja, odnosno ograničenog, pa i nedovoljno kvalitetnog održavanja, kao posledice ekonomskih mera koje su preduzimane prema našoj državi i objektivne nemogućnosti da se održavanje ovih objekata obavi na poželjnom nivou.

S druge strane, koncesije se ne mogu dodeliti stranom licu za one oblasti i na onim područjima na kojima, prema zakonu kojim se regulišu strana ulaganja, strano lice ne može biti osnivač preduzeća.

1.4. Rok trajanja koncesije

Opšti rok za odobravanje koncesije iznosi 30 godina. To konkretno znači da se koncesija ne može dati sa rokom trajanja na duži period, ali to istovremeno znači da je ne samo načelno, već i realno moguće odredjenu koncesiju odobriti na kraći rok.

Rok trajanja koncesije odredjuje se u zavisnosti od predmeta koncesije i očekivane dobiti u obavljanju koncesione delatnosti. Prilikom utvrdjivanja trajanja koncesije, a posebno prilikom ustupanja ekskluzivnih prava, posebno se uzima u obzir stepen preuzetog poslovnog rizika, potreba za izgradnjom objekata u početnom periodu eksploatacije, kao i potreba za razvojem konkurentnog tržišta u domenu delatnosti koje predstavljaju predmet koncesije.

Ugovorom o koncesiji može se predvideti mogućnost produženja roka trajanja koncesije, ako posle zaključenja ugovora dodje do bitne promene uslova pod kojima je koncesija data, koji suštinski otežavaju ispunjenje ugovora za jednu stranu ili usled kojih se ne može ostvariti svrha ugovora i ako se takva promena nije mogla predvideti u momentu zaključenja ugovora. Medjutim, ovo produženje trajanja produžene koncesije može biti najduže do isteka opšteg roka trajanja koncesije od 30 godina.

1.5. Koncesiona naknada

Koncesiona naknada predstavlja iznos, po pravilu, finansijskih sredstava koju koncesionar uplaćuje koncedentu na osnovu korišćenja koncesionog dobra (predmeta koncesije). Koncesiona naknada se plaća u skladu sa koncesionim aktom i ugovorom o koncesiji.

Koncesiona naknada odredjuje se u zavisnosti od vrste, kvaliteta, kategorije, količine, namene i tržišne cene prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, odnosno u zavisnosti od vrste delatnosti, tržišnih uslova poslovanja, dužine trajanja koncesije, procenjenog rizika i očekivane dobiti (profita).

Sredstva od koncesione naknade predstavljaju prihod Republike Srbije i uplaćuju se na račun budžeta Republike Srbije.

Sredstva ostvarena od komunalne naknade za obavljanje komunalnih delatnosti, predstavljaju prihod jedinice lokalne samouprave.

119

1.6. Ostvarivanje koncesionih prava i obaveza

Koncesionar je obavezan da se prilikom izgradnje, održavanja i korišćenja objekata, odnosno obavljanja koncesione delatnosti, pridržava propisa kojima se uredjuje prostorno i urbanističko planiranje i korišćenje dobara od opšteg interesa, kao i propisa kojima se uredjuju uslovi i način obavljanja delatnosti koja je predmet koncesije. Tim povodom, obavezan je da poštuje propise u oblasti zaštite životne sredine.

Koncesionaru se garantuju prava utvrdjena zakonom, ugovorom o koncesiji i ugovorom o finansiranju projekta, a stranim licima i prava utvrdjena medjunarodnim ugovorima o podsticanju i zaštiti stranih investitora, koje su zaključili SR Jugoslavija (DZSCG) i Republika Srbija.

Poreske i carinske olakšice i oslobadjanja koncesionar ostvaruje u skladu sa propisima kojima se regulišu pitanja poreza i carina. Primena ovih propisa neće se vršiti na koncesiono preduzeće, ukoliko su za njega nepovoljnija u odnosu na olakšice, odnosno oslobadjanja koja su važila na dan zaključenja ugovora o koncesiji.

Sporove, koji nastanu u ostvarivanju koncesionih prava i obaveza čiji su predmet nepokretnosti, rešava nadležni domaći sud. Za rešavanje sporova koji nastanu u izvršavanju drugih medjusobnih prava i obaveza, može se ugovoriti nadležnost domaće arbitraže, a ako je koncesionar strano lice i nadležnost medjunarodne arbitraže.

1.7. Koncesiono preduzeće

Za obavljanje koncesione delatnosti koncesionar osniva koncesiono preduzeće u roku od 60 dana od dana zaključenja ugovora o koncesiji, sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, osim ako već ima registrovano preduzeće za obavljanje iste delatnosti.

Koncesiono preduzeće se osniva, posluje i organizuje kao društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo. Na koncesiono preduzeće prenose se sva prava i obaveze koncesionara iz ugovora o koncesiji.

Koncesiono preduzeće prestaje istekom roka na koji je osnovano, ako ugovorom o koncesiji nije drugačije predvidjeno. U slučaju prestanka koncesionog preduzeća objekti, uredjaji i postrojenja i druga sredstva, iz okvira predmeta koncesije, predaju se koncedentu.

2. Slobodne zone

Poslovanje u okviru slobodnih zona, kao posebnog režima medjunarodnog poslovanja, nastalo je i razvijalo se uvek kada su politički, vojni, ekonomski ili razvojni uslovi onemogućavali normalnu razmenu dobara ili usluga izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja. U takvim uslovima, poslovanje preko slobodnih zona, za

120

svoj osnovni cilj imalo je uspostavljanje poslovnih odnosa izmedju zainteresovanih privrednih subjekata sa teirtorija različitih subjekata, uz istovremeno prevazilaženje postojećih razlika u režimu spoljnotrgovinskog poslovanja, činjenicom da su kao režim po kome će poslovati prihvatili pravila poslovanja odredjene slobodne zone. Okolnost da su ta pravila bila gotovo uvek liberalnija i povoljnija za subjekte medjunarodnog poslovanja dopunski je doprinosila povećnom prometu roba i usluga preko slobodnih zona, a samim tim i snaženju uticaja koje su slobodne zone vršile na tokove medjunarodnog poslovanja.

Tokom pedesetih godina prošlog veka koncept slobodnih zona razvijao se kao sredstvo prevazilaženja nagle i duboke podele svetske privrede, ali i kao metod poslovanja razvijenih preduzeća u pogodnom okruženju, pre svega za preduzeća koja su tražila jeftinu izvoznu bazu (brza i laka dostupnost sirovinama i repromaterijalu, jeftina i kompetentna radna snaga, pristutnost na tržištima sa velikom tražnjom za odredjenim proizvodima i dr.). Taj proces podrazumevao je nastanak, utvrdjivanje, opremanje i ogradjivanje, u prvoj fazi, bezcarinskih zona u zemljama u kojima je stranim preduzećima bilo dozvoljeno da posluju bez uobičajenog pridržavanja lokalnih propisa, koji regulišu pitanja plaćanja carina i drugih obaveza.

2.1. Opšti trendovi poslovanja u slobodnim zonama

Slobodne zone predstavljaju oblik privredne eksteritorijalnosti i podrazumevaju fizički ogradjen i označen deo teritorije matične države, na kome vlada dodatno garantovan i stimulativan režim poslovanja. Danas u svetu postoji preko 5000 slobodnih zona u okvo 120 država. Iako su različitog stepena privredne razvijenosti, preko njih se ostvaruje više od 20% ukupne medjunarodne ekonomske razmene, prema podacima Svetske trgovinske organizacije.

Osnovnu atraktivnost slobodnih zona čini povlašćeni carinski tretman, odgovarajuća poreska oslobadjanja i pojednostavljenje administrativne procedure. U okviru slobodnih zona odvijaju se različite privredne delatnosti, sa ciljem podsticanja privrednih aktivnosti i povećanja intenziteta spoljnotrgovinske razmene zemlje domaćina, kao i ostvarivanja posrednih pozitivnih efekata na domaću ekonomiju.

Slobodne zone su karakteristične za zemlje u razvoju, a donekle i za zemlje u tranziciji. U zavisnosti od širine prihvaćene definicije, u slobodne zone mogu se uključiti i one u razvijenim zemljama (npr. SAD, Ujedinjeni Arapski Emirati, Velika Britanija, Holandija, Francuska, Irska i dr.) koje polako napuštaju klasičan koncept.

Nove tendencije u razvoju slobodnih zona ogledaju se u:

- prerastanju klasičnih, proizvodno orijentisanih zona u zone u kojima dominiraju specijalizovane usluge (globalni trend jačanja uslužnog sektora, usled naglog razvoja informatičkih tehnologija i telekomunikacija);

- širenju nekadašnjih enklava na veće teritorije (specijalne ekonomske zone u Kini ili čitave provincije na Tajlandu);

121

- transformaciji slobodnih zona u naučno istraživačke centre (oblasti u blizini univerzitetskih gradova ili velikih instituta, koji se pretežno bave istraživačkim radom, pre svega iz sfere agro – biznisa i bio – inžinjeringa);

- formiranje posebnih zona koje se bave «ofset» nabavkama (velike nabavke vlada razvijenih zemalja, pre svega naoružanja, medicinske opreme, telekomunikacionih sistema, energetskih sistema i energenata koji se proizvode u zemlji domaćina).

U odnosu na zemlje u tranziciji pozitivni efekti koncepta slobodnih zona naročito su uočljivi u sledećim oblastima:

- povećanje izvoza i deviznog priliva (Madjarska je u tom smislu 2001. godine putem slododnih zona izvezla robe i usluge u vrednosti preko 9 milijardi USA dolara);

- otvranja novih radnih mesta (u tom smislu u slobodnim zonama u Meksiku zaposleno je preko 400 hiljada radnika);

- uspostavljanje saradnje kompanija iz zone sa preduzećima u slabije razvijenim delovima tih zemalja (u slobodne zone u Madjarskoj došli su svetski giganti, koji angažuju veliki broj domaćih preduzeća kao kooperante, dobavljače, prevoznike i sl);

- povećanje stranih ulaganja i prenos novih tehnologija (u slobodnim zonama Turske posluje oko 500 stranih kompanija, kroz koje je u tursku privredu direktno uloženo preko 400 miliona USA dolara);

- efikasan ekonomski metod u funkciji regionalnog razvoja (koncept slobodnih zona doprinosi sprovodjenju politike regionalnog razvoja i napretka pojedinih ekonomski razvijenih područja sveta).

2.2. Domaće slobodne zone

Osnivanje i poslovanje na području slobodnih zona u našim uslovima regulisano je Zakonom o slobodnim zonama. U skladu sa odredbama ovog propisa slobodna zona obuhvata deo državne teritorije, koji je posebno ogradjen i označen, a na kome se obavljati delatnosti pod uslovima i na zakonom o slobodnim zonama utvrdjen način. S tim u vezi je i opšta odredba shodno kojoj se na području slobodne zone ne mogu obavljati delatnosti kojima se ugrožavaju životna sredina, zdravlja ljudi, materijalna dobra i bezbednost zemlje.

Od značaja za odredjivanje statusa slobodne zone i svih implikacija, koje iz tog statusa proizilaze, potrebno je dosledno pojmovno razlikovati osnivača slobodne zone, preduzeće za upravljanje slobodnom zonom i korisnika slobodne zone.

Osnivači slobodne zone mogu biti sva domaća i strana, pravna i fizička lica.

122

Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom je domaći privredni subjekt, koji organizuje obavljanje privrednih delatnosti na području slobodne zone i obezbedjuje primenu važećih propisa, kojima je regulisano obavljanje tih delatnosti. Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom mogu osnovati osnivači slobodne zone i druga domaća i strana, pravna i fizička lica. S tim u vezi, potrebno je dosledno razlikovati slobodnu zonu, kao teritoriju sa posebnim režimom poslovanja od preduzeća za upravljanje slobodnom zonom, kao organizacionog oblika koji obezbedjuje organizaciono – tehničke uslove za obavljanje takvog poslovanja.

Korisnik zone je domaće i strano, fizičko i pravno lice koje obavlja delatnost na teritoriji slobodne zone. Prava ovako odredjenih osnivača, preduzeća za upravljanje slobodnom zonom i korisnika zone ne mogu se umanjiti drugim zakonima ili propisima, čime se obezbedjuje pravna i poslovna sigurnost osnovnih subjekata poslovanja u slobodnim zonama. Pored toga, zakonom kojim se uredjuje poslovanje slobodnih zona, utvrdjeno je načelo po kome imovina korisnika slobodne zone ne može biti predmet nacionalizacije ili eksproprijacije.

a) Osnivanje slobodne zone

Osnivanje slobodne zone obuhvata postupak donošenja akta o osnivanju zone, osnivanje preduzeća za upravljanje slobodne zone i pribavljanje saglasnosti nadležnog organa uprave da se na odredjenom delu državne teritorije može osnovati slobodna zona. S tim u vezi, za validnost osnivanja slobodne zone utvrdjeno je nekoliko grupa prethodnih uslova.

Prva grupa uslova odnosi se na prostorno teritorijalnu odredjenost. Shodno ovom uslovu, zona se može osnovati na području mesta koje ima pomorsku luku ili vazduhoplovno ili rečno pristanište, otvoreno za medjunarodni saobraćaj, kao i na magistralnim putevima koji su uključeni u mrežu evropskih puteva. Na području mesta, koje ispunjava ovaj uslov, može se osnovati samo jedna slobodna zona. Medjutim, slobodna zona se može sastojati iz više prostorno odvojenih delova - podzona, pod uslovom da ti delovi čine privrednu i organizacionu celinu slobodne zone. Ukoliko se slobodna zona sastoji od više delova, svaki deo mora biti posebno ogradjen i označen.

Drugi uslov obuhvata ekonomsku opravdanost osnivanja slobodne zone. Zona se osniva ako je to ekonomski opravdano, tj. ako se iz zone izvoze roba i usluge u inostranstvo. Smatra se da je osnivanje slobodne zone ekonomski opravdano ako se, na osnovu priloženih elaborata i drugih uslova, može ocenitida će se iz zone izvesti u inostranstvo najmanje 30% proizvedene robe, odnosno pruženih usluga na području slobodne zone.

Treću grupu uslova predstavlja ispunjavanje organizaciono – tehničkih i prostornih uslova za nesmetan rad na području slobodne zone. Pod time se posebno podrazumeva obezbedjenje prostornih, gradjevinskih, energetskih i tehničkih uslova, uslova u pogledu zaštite životne sredine, kao i drugih uslova za nesmetan rad slobodne zone.

123

Postupak osnivanja slobodne zone sastoji se od donošenja akta o osnivanju slobodne zone, osnivanja preduzeća za upravljanje slobodnom zonom i izrade elaborata kojim se dokazuje ekonomska opravdanost osnivanja slobodne zone. Sam postupak osnivanja slobodne zone, započinje podnošenjem zahteva nadležnom organu uprave za davanje saglastnosti za osnivanje slobodne zone. Uz ovaj zahtev podnose se dokazi o ispunjenosti uslova za osnivanje slobodne zone. Nadležni organ uprave dužan je da u roku od 30 dana, od dana uredno podnetog zahteva, donese rešenje kojim se daje saglasnost na osnivanje slobodnen zone, odnosno podzone. Ova saglasnost prestaje da važi ako zona, odnosno podzona ne počne sa radom u roku od dve godine od dana davanja saglasnosti.

Kao što je navedeno, bitan uslov za pribavljanje saglasnosti za osnivanja slobodne zone je osnivanje preduzeća za upravljanje slobodnom zonom.

Ovo preduzeće osnivaju osnivači slobodne zone, kao i druga domaća i strana, pravna i fizička lica. Tom prilikom postoji i jedno ograničenje u pogledu prava stranih lica, koje se sastoji u tome da osnivački ulog stranog lica u osnovnom kapitalu preduzeća za upravljanje slobodnom zonom, ne može biti veći od 49% tog kapitala.

Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom podnosi nadležnom organu uprave carina zahtev za donošenje rešenja za početak rada slobodne zone, uz podnošenje dokaza da su obezbedjeni prostorni, gradjevinski, energetski, organizacioni i tehnički uslovi, kao i uslovi u pogledu životne sredine i drugi uslovi za obavljanje delatnosti u slobodnoj zoni, odnosno podzoni.

Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom obavlja naročito sledeće delatnosti:

1. organizuje i utvrdjuje uslove za gradnju u skladu sa zakonom, održava i obezbedjuje prostor, infrastrukturu i tehničke uslove za nesmetano poslovanje u zoni i obezbedjuje mere za zaštitu životne sredine;

2. upravlja zonom i to: odlučuje o zahtevima za obavljanje delatnosti u zoni, obezbedjuje unutrašnji red u zoni, reguliše izlazak i ulazak u zonu i iz zone, obezbedjuje uslove za vršenje carinskog, inspekcijskog i drugog nadzora, uredjuje mere zaštite životne sredine i donosi tarifu za korišćenje poslovnog prostora u zoni;

3. obavlja stručne i druge poslove od interesa za korisnike zone, kao i druge poslove u skladu sa aktom o osnivanju slobodne zone.

Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom i korisnik slobodne zone ugovorom uredjuju medjusobna prava i obaveze.

b) Poslovanje u slobodnoj zoni

Karakterno obeležje slobodnih zona proizilazi i bazira se na posebnom režimu spoljnotrgovinskog poslovanja koje postoji povodom obavljanja privrednih delatnosti na teritoriji slobodne zone. Posebnost tog režima, u uslovima primene važećih privrednih

124

propisa ogleda se u stvaranju posebnih pogodnosti u odnosu na opšti režim spoljnotrgovinskog poslovanja, poreskog sistema, carinskog režima i uslova stranih ulaganja, s tim da posebno dolazi do izražaja u sledećim oblastima.

Prvo, režim spoljnotrgovinskog prometa, tj. izvoz robe i usluga iz zone i uvoz robe i usluga u zonu su slobodni i ne podležu posebnim novčanim ili nenovčanim ograničenjima (kontigenti i dozvole). S druge strane, na robu koja se sa područja slobodne zone unosi i stavlja u promet na državnoj teritoriji, van područja slobodne zone, primenjuje se opšti režim spoljnotrgovinskog poslovanja. U smislu ove odredbe, stranom robom smatra se roba koja je u potpunosti proizvedena u inostranstvu, kao i roba čija je vrednost u procesu proizvodnje u zoni uvećana za 49%.

Drugo, korisnik zone može privremeno iznositi robu iz zone na drugi deo domaće teritorije, odnosno uneti robu u zonu sa drugog dela domaće teritorije, radi ispitivanja, atestiranja, opravke i marketinškog prezentiranja. Tom prilikom, iznošenje i unošenje ovakve robe vrši se po skraćenom carinskom postupku i pod carinskim nadzorom, koji obezbedjuje nadležna carinarnica.

Treće, na uvoz robe, koja je namenjena obavljanju delatnosti u slobodnoj zoni, ne plaćaju se carine i druge uvozne dažbine, osim dažbine za carinsko evidentiranje, po stopi od 0,5%. S druge strane, roba koja se iz zone stavlja u promet na domaće tržište podleže obavezi plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina, na osnovu carinske prijave koju podnosi lice koje takvu robu stavlja u promet na domaćem tržištu.

Četvrto, plaćanje i naplaćivanje u slobodnoj zoni izmedju korisnika zone medjusobno, kao i izmedju korisnika zone i preduzeća za upavljanjem zonom, kao i u poslovanju sa inostranstvom, je slobodno i vrši se na ugovoreni način i u ugovorenim rokovima. S tim u vezi, ulaganje kapitala na područje zone, transfer dobiti i retransfer uloga su slobodni.

Peto, na području slobodne zone mogu se osnovati banke i druge finansijske organizacije, organizacije za poslove osiguranja i reosiguranja, kao i filijale strane banke i organizacije za poslove organizovanja i reosiguranja, koje mogu biti u svojini stranih lica, saglasno propisima kojima se uredjuje bankarsko poslovanje i poslovi osiguranja i reosiguranja.

Šesto, korisnik zone i preduzeće za upravljanje slobodnom zonom mogu devizna sredstva, koja su ostvarena poslovanjem na području slobodne zone, držati na deviznom računu kod ovlašćene banke u zoni ili kod druge ovlašćene banke i mogu njima slobodno raspolagati. Na devizno poslovanje u zoni ne primenjuju se privremene mere i druga ograničenja koja mogu biti propisana drugim propisima, kojima se uredjuje devizno poslovanje. Pored toga, uzimanje kredita u inostranstvu, radi poslovanja u zoni, odnosno stvaranja uslova za poslovanje u zoni (osnivanje slobodne zone), kao i davanje kredita domaćim i stranim pravnim licima koja posluju u zoni je slobodno.

Sedmo, na lica koja ulaze, odnosno izlaze iz zone, primenjuju se propisi kojima se uredjuje prelazak carinske linije. S tim u vezi, nadležni organ uprave carina ovlašćen je da propiše mere carinskog nadzora u zoni.

Osmo, iz okolnosti obavljanja privrednih delatnosti na području slobodne zone proizilazi i potreba odredjivanja porekla tako proizvedene robe. Kao što je navedeno,

125

stranom robom smatraće se roba koja je u potpunosti proizvedena u inostranstvu, kao i roba čija je vrednost u procesu proizvodnje u zoni uvećana do 49%. S druge strane, za robu koja je proizvedena u zoni, izdaće se uverenje da je roba domaćeg porekla, ako je u vrednosti robe koja se izvozi, učešće sirovine i drugog reprodukcionog materijala, uloženog rada i drugih troškova proizvodnje domaćeg porekla, najmanje 51% od vrednosti robe koja se izvozi. S tim u vezi, uverenje o tome da je roba proizvedena u slobodnoj zoni izdaje carinski organ (carinarnica) koji vrši nadzor u toj zoni.

Deveto, na izvoz robe proizvedene u zoni, koja se smatra domaćom robom, primenjuju se odredbe propisa kojima se uredjuje povraćaj poreskih i drugih dažbina, u delu koji se odnosi na povraćaj vozarine plaćene na inostranoj relaciji, ako korisnik slobodne zone devizni priliv ostvaren tim izvozom unese na domaću teritoriju i preda ovlašćenoj banci.

c) Prestanak rada slobodne zone

Ako se u toku rada slobodne zone utvrdi da se u tri uzastopne godine ne ostvaruje godišnji izvoz u inostranstvo od 50% od ukupne vrednosti proizvedene robe i izvršenih usluga u zoni, nadležni organ uprave koji je doneo rešenje o davanju saglasnosti o osnivanju slobodne zone doneće akt o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje zone. U ovom slučaju, slobodna zona prestaje sa radom u roku od godinu dana od dana donošenja akta o prestanka saglasnosti za osnivanje zone.

Preduzeće za upravljanje slobodnom zonom, odnosno korisnik slobodne zone, dužan je da u roku od 90 dana po prestanku rada zone, robu koja je uvezena iz inostranstva, ocarini, vrati u inostranstvo ili preda carinarnici na slobodno raspolaganje.

Korisnik zone zadržava pravo svojine na stvarima, pravima i novcu koji je uvezao, odnosno uneo u slobodnu zonu i ima pravo da, u slučaju prestanka rada zone, nastavi sa radom u skladu sa opštim propisima, koji važe za poslovanje van teritorije slobodne zone.

Pitanja: 1. Kakva su obeležja posebnog režima medjunarodnog poslovanja? 2. Šta su to koncesije? 3. Koja su osnovna koncesiona načela? 4. Koliko iznosi najduži rok na koji se može dodeliti koncesija? 5. Kako se utvrdjuje koncesiona naknada i kome ta naknada pripada? 6. Ko i u kom roku osniva koncesiono preduzeće? 7. Navesti subjekte poslovanja na području slobodne zone! 8. Koje uslove mora da ispuni osnivač slobodne zone? 9. Koje poslove naročito obavlja preduzeće za upravljanje slobodnom

zonom? 10. Kada slobodna zona prestaje sa radom?

126

Literatura: - Prof dr M. Stanković i dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godine,

- Prof dr M. Stanković: Slobodne zone u Jugoslaviji i svetu, Novi Sad, 1995. godina,

- Prof dr V. Stoiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina,

- Prof dr S.Unković: Medjunarodno poslovanje, Beograd,1995.godina - Prof dr D. Kostić, Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. godina.

127

XI Tematska oblast

PRAVNI POSLOVI MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

Nastavne jedinice: 1. Pojam pravnih poslova međunarodnog poslovanja; 2.Karakteristike pravnih poslova međunarodnog poslovanja; 3.Vrste pravnih poslova međunarodnog poslovanja.

1. Pojam pravnih poslova medjunarodnog poslovanja

Subjekti medjunarodnog poslovanja ostvarujući funkcije koje im pripadaju, odnosno vršeći privredne delatnosti za čije su obavljanje registrovani, stupaju u uzajamne poslovne odnose. Ti odnosi su pravno uredjeni i to kako na nivou nacionalnog zakonodavstva, tako i medjunarodnim propisima. Na taj način obezbedjuje se neophodna pravna sigurnost, koja je bitan preduslov uspostavljanja i uspešne realizacije bilo kog poslovnog aranžmana.

Mnogi ugovori, koji postoje u okvirima poslovnog prava savremenih država, pojavljuju se i prilikom uspostavljanja takvih poslovnih odnosa u relacijama medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom vrši se manja ili veća modifikacija uslova zaključivanja i realizacije ovih ugovora, zavisno od činjenice postojanja medjunarodnog elementa. S druge strane, upravo s obzirom na specifičnost odnosa karakterističnih za medjunarodno poslovanje, posebno u novijem periodu, prisutna je i pojava novih ugovornih odnosa, koji postoje samo u uslovima medjunarodnog poslovanja.

Prirodu pravnih odnosa koji se uspostavljaju u medjunarodnom poslovanju bitno odredjuju sledeća dva obeležja. Prvo obeležje proizilazi iz sadržine poslovnih odnosa i ispoljava se u činjenici da se medjunarodno poslovanje bazira na pravnim principima i standardima poslovnog prava savremenih država sveta. Drugo obeležje proizilazi iz okolnosti da se poslovni partneri, koji stupaju u odnose medjunarodnog poslovanja, tom prilikom suočavaju sa postojanjem medjunarodnog elementa, te da se zbog činjenice što se ugovorne strane nalaze u dve ili više različitih država, ti ugovori tretiraju kao distancioni ugovori, na osnovu čega oni poprimaju posebna obeležja koja nacionalni propisi, po pravilu, ne sadrže.

Uredjivanje poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti medjunarodnog poslovanja u uporednom pravu izvršeno je na jedan od sledeća dva načina. Prvo, dvojnim režimom regulisanja, kojom prilikom su posebna pravila propisana za privredne subjekte, u skladu sa kojima oni obavljaju svoje poslovne aranžmane, u odnosu na pravila koja važe u

128

domenu gradjanskog prava, kojima se regulišu odnosi ostalih subjekata prava, pre svega fizičkih lica. Ovaj sistem uredjivanja odnosa karakterističan je za prve kodifikacije gradjanskog i privrednog (poslovnog) prava koje su nastale u Francuskoj (Code de civil iz 1804. i Code de commerce iz 1807. godine), odnosno u Nemačkoj (Nemački trgovinski zakon iz 1897. godine i Nemački gradjanski zakonik iz 1900. godine). U pravnoj teoriji ovakav prilaz u uredjivanju poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti prava naziva se dualističkim prilazom. Drugim načinom uredjivanja odnosa utvrdjuje se princip jedinstvene važnosti pravila po kojima se uredjuju ugovorni odnosi, nezavisno od okolnosti subjekata koji stupaju u te odnose. Ovaj sistem jedinstvenog regulisanja obligacionih odnosa karakterističan je za Zakon o obligacijama Švajcarske iz 1911. godine i Italijanski gradjanski zakonik iz 1942. godine. U pravnoj teoriji ovakav prilaz uredjivanja poslovnih odnosa naziva se monističkim prilazom1.

Važeći propis naše države, kojim se uredjuju obligacioni odnosi,2 prihvata koncept jedinstva obligacionog prava, kojim se utvrdjuje jedinstvena primena pravila obligacionog prava, koja važe za obligacione odnose, bilo da su u pitanju pojedinci (fizička lica) ili privredni subjekti (po pravilu, pravna lica). Medjutim, jedinstvena primena pravila obligacionog prava nije utvrdjena kao pravilo bez izuzetaka, već samo onda i u meri u kojoj je to opravdano i celishodno. Kada priroda odnosa zahteva da se odredjena pravila ograniče samo za odredjene subjekte odnosno odnose u koje oni stupaju, tada se Zakonom o obligacionim odnosima u posebno odredjenim slučajevima utvrdjuje veći ili manji stepen odstupanja od opšteg pravila obligacionog prava, stvaranjem pravnih pravila koja su prilagodjena posebnim zahteva privrednog poslovanja.

Na taj način je prihvatanjem pravila o monističkom prilazu u uredjivanju ove materije stvoren pravni osnov da se u odnosu na to pravilo utvrde izuzeci, pod dopunskim uslovom da su oni izričito zakonom odredjeni. Kao ilustracija ovakvog opredeljenja zakonodavca najbolje govori odredba stava 1. člana 25. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojoj se «odredbe ovog zakona, koje se odnose na ugovore primenjuju na sve vrste ugovora, ako za ugovore u privredi nije izričito drugačije odredjeno». S tim u vezi, drugim stavom istog člana, kao ugovori u privredi označeni su ugovori «koje privredni subjekti koji obavljaju privredne delatnosti, kao i vlasnici radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju medjusobno povodom obavljanja delatnosti koje predstavljaju predmet njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima».

U tom kontekstu, polazeći od pravila o jedinstvu u uredjivanju obligacionih odnosa, ali i realno mogućih izuzetaka od tog pravila, kao dopunsko, postavilo se pitanje kriterijuma za kvalifikaciju odredjenog odnosa poslovnim odnosom privrednog (poslovnog) prava. Tim povodom, takodje je moguće uočiti nekoliko prilaza. Po jednom, koji se može nazvati objektivnom teorijom odredjivanja pojma trgovačkog posla, odredjeni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, bez obzira ko ih uspostavlja i na te odnose se primenjuju pravila poslovnog (privrednog) prava, a ne gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Po drugom prilazu, koji se može nazvati subjektivnim konceptom odredjivanja pojma trgovačkog posla, odredjeni ugovorni

1 Prof. dr Vrleta Krulj: Predgovor Zakonu o obligacionim odnosima, Savremena administracija, Beograd, 1986. godina, str. VII i VIII2 Zakon o obligacionim odnosima («Službeni list SFRJ», br. 29/78)

129

odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, zavisno od subjekta koji ih zaključuju. Shodno tome, trgovačkim poslovima smatraju se svi poslovi koje «trgovac zaključi za potrebe svoje trgovine»1.

Kao što se iz gore navedenih odredbi našeg Zakona o obligacionim odnosima može zaključiti, u našem pravnom sistemu prihvaćena je koncepcija koja u sebi sadrži elemente i objektivnog (prema vrsti posla) i subjektivnog (prema subjektu koji te poslove obavlja) odredjivanja pojma trgovinskog posla, što doprinosi obuhvatnijem odredjivanju samog pojma privrednog posla, ali i uslovljava potrebu dopunskog tumačenja prilikom odredjivanja uslova i domena primene ove zakonske odredbe.

Drugo obeležje pravnih poslova medjunarodnog poslovanja sadržano je u okolnosti postojanja medjunarodnog elementa koji se ispoljava bilo prilikom zaključenja, bilo povodom realizacije ovih poslova. Medjunarodni element kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja može biti izražen na jedan od sledećih načina. Prvo, činjenicom da su taj pravni posao zaključili subjekti medjunarodnog poslovanja, koji poseduju različitu nacionalnu pripadnost. Drugim rečima, da je konkretan pravni posao zaključen od strane fizičkih lica za različitim državljanstvom, odnosno od strane pravnih lica koja su registrovana za obavljanje privrednih delatnosti na teritorijama različitih država. Drugo, kada iz prirode samog posla proizilazi da promet robe, odnosno pružanje usluga podrazumeva prekogranični promet te robe, odnosno prekogranično pružanje usluga. Drugim rečima, kada se realizacija konkretnog pravnog posla ne ostvaruje u okvirima istog državno – pravnog suvereniteta, već se pravne i faktičke radnje, koje proizilaze iz zaključenog poslovnog aranžmana, izvršavaju na teritoriji različitih država. Treće, kada su radnje koje vode zaključenju pravnog posla (ponuda i prihvat ponude) izvršene sa teritorija država sa različitim državno – pravnim suverenitetom, tj. kada se bilo ponuda bilo prihvat ponude upućuju u drugu državu u odnosu na onu u kojoj su učinjeni.

2. Karakteristike pravnih poslova medjunarodnog poslovanja

Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja poseduju odredjene specifičosti, na osnovu kojih se razlikuju od ostalih ugovora gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Te specifičnosti proizilaze iz posebne prirode poslovnih aranžmana koji se zaključuju u medjunarodnom poslovanju i u osnovi mogu se svesti na sledeća obeležja.

2.1. Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju

Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju odredjeni su nešto šire nego što je to slučaj sa subjektima poslovnih odnosa u domaćem pravu. Imajući u vidu njihovu poslovnu funkciju, kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja pojavljuju se domaća 1 Bliže o pitanju odredjivanja pojma trgovačkog posla videti kod: Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 451 - 455

130

privredna društva i druga preduzeća, koja su u statusu pravnog lica registrovana za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog poslovanja. Pored ovih lica poslove spoljnotrgovinskog poslovanja mogu, pod odredjenim uslovima, da obavljaju i preduzetnici, odnosno druga domaća fizička lica. S tim u vezi, sva pravna lica i preduzetnici u obavljanju spoljnotrgovinskih poslova imaju ista prava poslovanja kao i u domaćem pravnom prometu. Drugim rečima, ne zahteva se posebna trgovačka sposobnost za obavljanje ovih poslova. U tom smislu i fizička lica koja imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije, prilikom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednaka prava kao i u domaćem pravnom prometu.

Pored ovih lica subjektima spoljnotrgovinskog poslovanja smatraju se i strana lica. Pod pojmom stranog lica podrazumeva se: - pravno lice sa sedištem u inostranstvu; - strano fizičko lice; - domaći državljanin sa prebivalištem, odnosno boravištem u inostranstvu u trajanju dužem od godine dana.

2.2. Predmet pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju

Predmet pravnih poslova (ugovora) u medjunarodnom poslovanju je promet roba, najčešće telesnih pokretnih stvari i vršenje usluga. U pogledu prometa roba koje imaju status nepokretnih stvari (zemljište, odnosno zemljišne parcele, gradjevinsko zemljište, stambene zgrade i dr) važe posebna pravila, kojima se taj promet ograničava ili uslovljava reciprocitetom. Ovaj izuzetak se ne primenjuje u slučaju prometa vazduhoplova, brodova, kao i stanova izgradjenih radi prodaje na tržištu. Pod prometom stvari pod posebnim uslovima spada i prenos apsolutnih subjektivnih gradjanskih prava (pre svega, prava svojine) na autorskim pravima i ostalim pravima intelektualne i industrijske svojine (patent, model, žig, geografsko poreklo i sl).

2.3. Značaj pravnih poslova medjunarodnog poslovanja

Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja su od posebnog značaja ne samo za subjekte medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u poslovne odnose, već i za samu državu, pošto se putem njih ostvaruju kako posebni interesi poslovnih partnera, tako i širi društveni interesi i ciljevi. Ovi interesi i ciljevi sadržani su u nastojanju konkretne države za obuhvatnijim i za njenu privredu pogodnijem uključivanju u medjunarodnu razmenu dobara i usluga; za uravnoteženjem bilansa zemlje u odnosima trgovinske razmene sa inostranstvom; za popravljanjem platno – bilansne pozicije države; za obnavljanje i jačanje deviznih rezervi kojima raspolaže; kao i u nizu drugih pitanja pre svega privrednog, ali i političkog, pa i bezbednosnog karaktera.

U cilju ostvarivanja ovih interesa, kao i nastojanja da se pravni poslovi medjunarodnog poslovanja koje zaključuju domaći privredni subjekti realizuju masovno i uredno bez posebnih teškoća, države često preduzimaju odgovarajuće mere s ciljem podsticanja na zaključivanje ovih ugovora, stvaranja pogodnijih uslova za izvršavanje preuzetih obaveza, kao i u širem smislu potenciranja komparativnih prednosti kojima te

131

države raspolažu. Na taj način, pravni poslovi medjunarodne trgovine postaju ne samo ishodište, već i pretpostavka uspešne ekonomske politike odredjene države, čemu je, po pravilu, podredjena i ukupna politika medjunarodnih odnosa koju sprovode organi te države.

Uspostavljanjem i unapredjivanjem odnosa u okvirima medjunarodnog poslovanja doprinosi se i stvaranju poverenja izmedju političkih subjekata u državama savremenog sveta, što povratno utiče na dalje širenje prostora za medjunarodnu poslovnu saradnju u smislu stvaranja jedinstvenog ne samo regionalnog, već perspektivno i globalnog tržišta.

2.4. Modifikacija pravnih pravila obligacionog prava

Kao što je istaknuto, jedno od obeležja poslovnog (privrednog) prava, a samim tim i medjunarodnog poslovanja, kao posebne forme ispoljavanja poslovnog prava, predstavlja okolnost da su pravna pravila po kojima se ono odvija zasnovana na načelima i principima gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Značaj ove napomene je tim veći ukoliko se ona odnosi na pravne sisteme, kakav je i naš, koji se baziraju na principu jedinstva primene načela i principa obligacionog prava. U tom smislu, potrebno je precizno utvrditi značenje i domašaj primene osnovnih načela i principa obligacionog prava, kao i odrediti obim i sadržinu modifikacije ovih pravila, imajući, tom prilikom, u vidu prirodu odnosa koji se uspostavljaju povodom medjunarodnog poslovanja.

2.4.1. Načelo autonomije volje

Jedno od osnovnih načela obligacionog prava je da sami učesnici u pravnom prometu, saglasno sopstvenim interesima i svojom voljom uredjuju obligacione odnose. U tom smislu, članom 10. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je pravilo po kome učesnici u prometu «slobodno uredjuju obligacione odnose».

Načelo autonomije volje, odnosno slobode ugovaranja, ispoljava se naročito u sledećem:

a) ugovorne strane su slobodne u izboru poslovnog partnera, sa kojim žele da zaključe odredjeni ugovor iz domena medjunarodnog poslovanja;

b) ugovorne strane su slobodne u izboru vrste ugovora, koji žele da zaključe u odnosima medjunarodnog poslovanja;

c) ugovorne strane slobodno uredjuju sadržinu prava i obaveza, koje proizilaze iz ugovora medjunarodnog poslovanja.

132

Pored toga, načelo autonomije volje podrazumeva i pravo ugovornih strana da saglasno svojoj volji menjaju ugovorene odredbe zaključenog ugovora, kao i da saglasno odlučuju o trajanju tog ugovora1.

Medjutim, već iz pojmovnog odredjenja ovog načela može se zaključiti da ono u sebi sadrži jasno utvrdjene izuzetke, koji su opšteg karaktera i odnose se na sve pravne subjekte. U skladu sa njima autonomija volje, odnosno sloboda ugovaranja ograničena je dejstvom načela na kojima se bazira ustavno uredjenje države, primena prinudnih (imperativnih) propisa, dakle propisa koji spadaju u domen javnog poretka, kao i običajnih pravila i pravila poslovnog morala.

Pored ovih opštih ograničenja primene načela autonomije volje, postoje i posebna ograničenja koja se ustanovljavaju bilo s obzirom na status ugovorne strane (privredni subjektivitet), bilo s obzirom na okolnost zaključenja i realizacije poslovnog aranžmana (medjunarodni element). Ta ograničenja, po svom dejstvu, mogu biti sledeća:

a) S obzirom na status subjekta prava

Sloboda ugovaranja privrednih subjekata ograničena je s obzirom na specifičnost pravnog statusa pravnih lica, koji privredni subjekti po pravilu poseduju. Saglasno tome, a u skladu sa članom 54. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Kako se kod nas pravna sposobnost pravnih lica utvrdjuje osnivačkim aktom u postupku registracije za obavljanje odredjenih privrednih delatnosti, to je na ovaj način utvrdjeno i polje dejstva načela autonomije volje pravnih lica. Ona se ogleda u pravu na slobodno zaključivanje ugovora koji spadaju u domen njegove pravne sposobnosti, odnosno obavljanja poslova koji predstavljaju njegovu registrovanu delatnost. Ukoliko bi ugovor bio zaključen protivno ovoj odredbi, isti bi bio pravno nevažeći i ne bi proizvodio pravna dejstva.

b) S obzirom na obavezu zaključivanja ugovora

Autonomija volje privrednih subjekata, s obzirom na obavezu zaključivanja ugovora, ograničena je opštom i posebnom obavezom zaključivanja takvih ugovora. Opšta obaveza proizilazi iz prirode obavljanja registrovanih privrednih delatnosti i sastoji se u uspostavljanju odnosa sa poslovnim partnerima kojima se realizuje privredni cilj osnivanja odredjenog privrednog subjekta. Ova obaveza ima i svoju ekonomsku, odnosno privrednu dimenziju koja se sastoji u ostvarivanju dobiti, odnosno profita iz poslovanja. U tom smislu, sama činjenica osnivanja privrednog subjekta, kao pravnog lica, u sebi implicite sadrži opredeljenje na zaključivanje ugovora koji spadaju u domen predmeta poslovanja tog privrednog subjekta, tako da bi eventualna odluka organa upravljanja, odnosno poslovodjenja u tom privrednom subjektu, da ne zaključuju ugovore, odnosno ne stupaju u poslovne odnose sa trećim licima, predstavljala ne samo pravni anahronizam, već ne bi bila ni ekonomski održiva.

1 Prof. dr M. Stanković – dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 36

133

S druge strane, u dosta slučajeva, propisima je direktno naloženo odredjenim privrednim subjektima da su obavezni da zaključuju ugovore iz predmeta svog poslovanja. To je najpre situacija u kojoj odredjeni privredni subjekt obavlja takvu privrednu delatnost da je tim povodom u prilici da redovno zaključuje pravne poslove sa poslovnim partnerima (npr. trgovinska, saobraćajna, skladišna, osiguravajuća i druga preduzeća). Pored toga, u slučaju obavljanja privredne delatnosti za koju je zakonom utvrdjeno da predstavlja neophodan uslov rada i poslovanja drugih privredndih subjekata, odnosno da je uslov normalnog života gradjana na odredjenoj teritoriji, odnosno da je obavljanje te delatnosti od opšteg interesa, privredni subjekti koji obavljaju te delatnosti, po pravilu u statusu javnog preduzeća (npr. elektrodistributivna preduzeća, preduzeća za distribuciju naftnih derivata i prirodnog gasa, preduzeća za obavljanje poštanskog saobraćaja i dr), obavezna su da zaključuju ugovore kojima se omogućava korišćenje njihovih usluga sa svim subjektima, potencijalnim korisnicima tih usluga, pod uslovom da ova lica ispune prethodne, pre svega, tehničke uslove.

c) S obzirom na sadržinu ugovora

Iako je načelno istaknuto pravilo shodno kome ugovorni partneri slobodno odredjuju sadržinu svojih poslovnih aranžmana, ovo pravilo u savremenim uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja ima brojne izuzetke. Ti izuzetci se najpre ispoljavaju s obzirom na predmet ugovora. Pored već istaknutog opšteg ograničenja slobode ugovaranja, koje se sastoji u okolnosti da privredni subjekti mogu zaključivati samo ugovore u okviru svoje pravne sposobnosti, posebnim propisima mogu se utvrditi vrsta i karakterna obeležja (kvalitet i kvantitet) obaveza koje ugovorne strane mogu da preuzmu. Ukoliko su takvi propisi imperativnog (obavezujućeg) karaktera, njihova primena je obezbedjena i instrumentarijumom državne prinude. U tom smislu, sve češće se utvrdjuju minimalne tehničke karakteristike proizvoda i usluga koje se stavljaju u promet, na način da samo oni proizvodi i usluge koji ispunjavaju propisane standarde i normative mogu biti u prometu na odredjenom tržištu. Time se teži zaštiti poslovnih partnera od mogućih prevarnih radnji, ali i ukupnoj zaštiti životne sredine, materijalnih dobara i zdravlja ljudi na odredjenom području.

U domen ovih ograničenja spada i zabrana zaključivanja ugovora kojima se stvara, odnosno iskorišćava monopolski ili oligopolski položaj na tržištu i to kako u okvirima jedne države, tako i u odnosima medjunarodne razmene dobara i usluga, prvenstveno u regionalnim okvirima.

Najzad, sloboda ugovaranja ograničena je i s obzirom na cenu koja se plaća za isporučenu robu ili pružene usluge. Ovo ograničenje može biti sadržano u propisivanju visine, odnosno kriterijuma za odredjivanje visine cene od strane ovlašćenih organa, odnosno u zabrani utvrdjivanja dampinških ili subvencioniranih cena.

d) S obzirom na trajanje ugovornog odnosa

Pored opšte odredbe da nijedna od ugovornih strana ne može otkazati dalju primenu ugovora na način kojim se drugoj strani prouzrokuje šteta, odnosno da je dužna da nadoknadi štetne posledice koje iz takvog postupka mogu da proisteknu, za odredjene privredne subjekte, koji obavljaju poslove od opšteg značaja, do raskida ugovornog odnosa može doći samo u taksativno navedenim slučajevima postupanja njihovih poslovnih partnera. Tako se npr. Opštim uslovima za isporuku električne energije i Tarifnim sistemom utvrdjuju uslovi pod kojima preduzeća za obavljanje elektrodistributivne delatnosti mogu da raskinu ugovor o isporuci električne energije. U svim drugim slučajevima, ova preduzeća sopstvenom autonomijom volje ne mogu uticati na prestanak uspostavljenog poslovnog odnosa.

2.4.2. Načelo savesnosti i poštenja

Načelo savesnosti i poštenja predstavlja jedno od osnovnih načela ne samo domaćeg, nego i medjunarodnog poslovnog prava. Saglasno odredbama člana 12. Zakona o obligacionim odnosima «u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, učesnici su dužni da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja». Primenom ovog načela vrši se svojevrsna «moralizacija» obligacionih odnosa1. Na vrlo slikovit način odredbe ovog načela sadržane su u članu 999. Opšteg imovinskog zakonika Crne Gore, shodno kome se utvrdjuje da i «što nije zabranjeno, može da ne bude pošteno». Najzad, na primenu načela savesnosti i poštenja upućuje i jedan od najznačnijih medjunarodnih pravnih akata u materiji medjunarodnog poslovanja. Reč je o Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koja je zaključena u Beču 1980. godine, a koja je stupila na snagu 1. januara 1988. godine. Saglasno odredbama člana 7. ove Konvencije, prilikom tumačenja njenih odredbi vodiće se računa o «poštenju i savesnosti u medjunarodnom prometu».

Ovo načelo ima obeležja pravnog standarda, čija se sadržina nanovo utvrdjuje u svakom konkretnom slučaju. Zato su realno moguće promene ne samo forme već i domašaja primene ovog načela. Na osnovama primene ovog načela, uslovno govoreći, može se smatrati da se uspostavljaju bazične osnove za nastanak i razvoj «poslovnog morala» koji je u stalnom procesu dogradnje i usavršavanja. Sadržinu tog «poslovnog morala» činilo bi savesno, pošteno, kvalitetno i odgovorno ponašanje privrednih subjektima pri zaključenju i izvršenju ugovora, njihovo ponašanje na tržištu i u medjusobnim odnosima povodom izvršenja preuzetih ugovornih obaveza2.

U mnogim slučajevima, u samom zakonu, načelo savesnosti i poštenja je pomoćni kriterij za ocenu da li su ugovorne strane pravilno i saglasno zakonu postupale u konkretnim situacijama. U tom smislu, mogu se navesti odredbe stava 1. člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojima su «učesnici u obligacionom odnosu dužni da izvrše preuzetu obavezu i odgovorni su za njeno izvršenje». Pored toga, načelo

1 Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 4552 Prof. dr M. Stanković – dr S. Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2000. godina, str. 334

savesnosti i poštenja značajno je za utvrdjivanje stava da li je jedna od ugovornih strana znala ili je iz okolnosti slučaja morala da zna za neku od činjenicu od kojih zavisi nastanak, promena ili prestanak obligacionog odnosa.

Polazeći od imperativnosti primene ovog načela, o kome suda mora da vodi računa po službenoj dužnosti, jedno od njegovih obeležja je da se pretpostavlja da strane u ugovornom odnosu postupaju savesno i pažljivo sve dok se suprotno ne dokaže. Dakle, nesavesno ponašanje nekog od ugovornih partnera mora se dokazati, s tim da se teret dokazivanja nalazi na strani onog ugovornog partnera koji tvrdi da se drugi partner ponašao suprotno ovom načelu. Tom prilikom, sankcija u slučaju uspešnog dokazivanja povrede ovog načela pored pravne (pravo na naknadu štete), može biti i moralne prirode, u smislu konstatacije da odredjeni privredni subjekt u svom poslovanju postupa suprotno pravilima poslovnog morala, što po posledicama može biti mnogo teže od «obične» pravne presude.

Imajući u vidu razičitost pravnih situacija u kojima se učesnici obligacionih odnosa mogu naći, Zakonom o obligacionim odnosima utvrdjena su dopunska pravila za odredjivanje savesnog i poštenog ponašanja zavisno od subjekta na koga se odnosi primena ovog načela. Shodno tome, stavom 1. člana 18. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je da je «učesnik u obligacionom odnosu dužan da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina)». Ovaj stepen savesnosti i poštenja zahteva se od svih učesnika obligacionih odnosa, dakle i od pravnih i od fizičkih lica. S druge strane, u skladu sa odredbama stava 2. ovog člana, učesnik u obligacionom odnosu iz domena svoje profesionalne delatnosti (dakle privredni subjekt, po pravilu, u statusu pravnog lica) dužan je da u izvršavanju obaveza postupa «sa povećanom pažnjom, prema pravilima struke i poslovnim običajima (pažnja dobrog stručnja – privrednika)».

Iz navedenog može se zaključiti da je za učesnike u aranžmanima poslovnog prava pa samim tim i medjunarodnog poslovanja, utvrdjen viši stepen savesnosti i poštenja u izvršavanju preuzetih obaveza, u odnosu na obaveze koje proizilaze iz obligacionih odnosa gradjanskog prava. Objektivizacija standarda dobrog stručnjaka i njegovo dovodjenje u ravan pravila struke i poslovnih običaja unosi potrebnu izvesnost u poslovni odnos, budući da nisu relevantna lična svojstva učesnika i procena okolnosti o pažnji sa kojom se oni odnose prema sopstvenim poslovima. Drugim rečima, za utvrdjivanje da li je neki od učesnika poslovnog aranžmana u medjunarodnom poslovanju postupao sa pažnjom dobrog stručnjaka – privrednika nije od značaja subjektivni kriterij procene kako se taj subjekt ponaša u obavljanju svojih poslova, već apstraktni kriterij procene u kojoj je meri njegovo ponašanje saglasno bilo propisanim, bilo uobičajenim pravilima struke za čije je obavljanje registrovan.

2.4.3. Načelo neformalnosti

Načelo neformalnosti na odredjen način proizilazi iz načela autonomije volje i ispoljava se u pravu ugovornih partnera da slobodno odrede formu u kojoj će zaključiti konkretan ugovor. Kao posledica poslovne prakse, ali i razvoja i ubrzanja robnog prometa, vremenom je ovo načelo poprimilo posebna obeležja koja se sastoje u tome da «zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije odredjeno» (stav 1. člana 67. Zakona o obligacionim odnosima).

Ovim načelom utvrdjeno je pravilo o neformalnosti zaključivanja ugovora, što konretno znači da je za nastanak jednog ugovora dovoljno da postoji saglasnost volja ugovornih strana, bez obaveze da te volje budu iskazane u posebnoj formi. Izuzetak od ovog pravila moguć je u dva osnovna slučaja. Prvo, samim zakonom, u taksativno navedenim slučajevima, može se propisati posebna, po pravilu, pisana forma zaključenja ugovora. Takav je slučaj u našem pravu, npr. sa ugovorom o gradjenju, ugovorom o trgovinskom zastupanju, ugovoru o transferu tehnologije, ugovorom o stranom ulaganju, ugovorom o alotmanu i dr. Zahtev zakona da ugovor bude zaključen u odredjenoj formi važi i za sve kasnije izmene ili dopune tog ugovora. Drugo, ugovorne strane sopstvenom inicijativom mogu se sporazumeti da posebna, po pravilu pisana forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora. U oba slučaja (zakonskog propisivanja i ugovornog regulisanja) forma u kojoj se ugovor zaključuje poprima obeležja svečane forme (forma «ad solemnitatem»), što u slučaju nepoštovanja zaključenja ugovora u toj formi za pravnu posledicu ima ništavost takvog ugovora. S druge strane, poslovna praksa poznaje slučajeve zaključivanja ugovora u odredjenoj, po pravilu, pisanoj formi, iako ni zakonske odredbe, a ni volja ugovornih strana, ne utvrdjuju takvu obavezu. U tom slučaju, ovakva forma ima za cilj lakše dokazivanje postojanja ugovora, kao i odgovarajućih prava i obaveza poslovnih partnera, pa se smatra da je u pitanju tzv. dokazna forma (forma «ad probationem»). Pravna posledica dejstva ove forme je da ugovor postoji i proizvodi dejstva nezavisno od njenog postojanja, s tim da ona služi kao dokaz da su ugovorne strane predvidele upravo ono što je u takvoj pisanoj ispravi navedeno. Medjutim, u ovom slučaju postojanje ugovora kao i prava i obaveze koje iz njega proizilaze nezavisni su od same forme i načelno se mogu dokazivati i drugim dokaznim sredstvima.

Razvoj poslovne prakse izmedju privrednih subjekata, kao lica koja profesionalno obavljaju registrovane privredne delatnosti, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, u odnosu na princip neformalnosti zaključenja ugovora kretao se u dva osnovna pravca. Prvo, uz načelno zadržavanje principa neformalnosti kao pravila i u uslovima medjunarodnog poslovanja, razvijala se poslovna praksa zaključivanja ugovora u pisanoj formi, iz razloga lakšeg, a ponekad i preciznijeg dokazivanja postojanja samog ugovora, kao i prava i obaveza ugovornih strana. Bez takve forme u uslovima distancionih pravnih poslova i prisustva (a ponekad i sukoba) dva ili više nacionalnih propisa, sam poslovni promet bio bi suočen sa velikim stepenom pravne nesigurnosti. Drugo, zadržavajući dominantan položaj na tržištu a sa ciljem bržeg zaključivanja i realizuacije odredjenih ugovora pod ustaljenim tržišnim uslovima, sve više dolazi do prakse zaključivanja tzv. formularnih ugovora, u kojima jedna, po pravilu, ekonomski snažnija strana, unapred na odgovarajućem formularu propisuje sve uslove zaključenja drugoj, odnosno drugim ugovornim stranama, ostavljajući im slobodu volje samo u pogledu optiranja da li će prihvatiti ili odbiti tako ponudjen ugovor (po principu: take it, or leave it). Ovi ugovori, poznati i kao adhezioni ugovori ili ugovori o pristupanju, po prirodi stvari su formularni ugovori, pošto je uslov njihovog prihvatanja postojanje pisane

ponude u okviru tipskog formulara. Kako je jedno od obeležja ovih ugovora da ekonomski jača strana diktira uslove zaključenja ugovora, a samim tim i poslovanja, drugoj ugovornoj strani, to su ovi ugovori pod stalnom kontrolom nadležnih državnih i medjunarodnih institucija sa osnovnim ciljem zaštite opravdanih poslovnih interesa ekonomski slabijih poslovnih partnera.

2.4.4. Načelo teretnosti

Načelo teretnosti pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju proizilazi iz načela ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu (čl. 11. Zakona o obligacionim odnosima) i načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (čl. 15. Zakona o obligacionim odnosima). Shodno ovim načelima utvrdjuje se pravilo o ekvivalentnosti prestacija u obligacionim odnosima. Ovo načelo u uslovima poslovnog prava dobija i svoju posebnu dimenziju. Ona je zasnovana na dvostranom karakteru obaveza ugovornih strana, gde izvršenje obaveze jedne strane stvara pravnu pretpostavku obaveznosti izvršenje obaveze druge strane. Tom prilikom, do izražaja dolazi i lukrativni karakter poslovanja privrednih subjekata, koji razlog svog nastupa na tržištu nalaze u dobiti, odnosno profitu kao osnovnom privrednom motivu. Iz tih okolnosti kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja, element teretenosti odnosno uzajamne obaveznosti ugovornih strana se pretpostavlja i kada u momentu zaključivanja ugovora ovaj element nije odredjen. Pravna posledica uticaja ovog načela ogleda se u pravu na naknadu i u slučaju kada to pravo nije neposredno odredjeno u samom ugovoru. U takvim slučajevima, koji su dosta česti u poslovnoj praksi, poverilac u obligacionom odnosu ima pravo na naknadu pod uslovima i u iznosu u skladu sa propisima po kojima on uobičajeno pruža usluge, odnosno vrši promet dobara koja su predmet tog ugovora. Štaviše i u odsustvu ovog elementa (opštih uslova, odnosno tarife po kojima se vrši promet robe, odnosno obavljaju usluge), poverilac ima pravo da od nadležnog suda zahteva da se utvrdi pravična naknada na koju on ima pravo na osnovu izvršenih ugovornih obaveza.

S druge strane, načelo teretnosti u poslovnim odnosima medjunarodnog poslovanja sadrži i odredjeno prilagodjavanje, s obzirom na činjenicu da se kao subjekti tih odnosa pojavljuju profesionalci, tj. lica koja stalno i sa visokim stepenom stručnosti obavljaju svoje registrovane delatnosti. S tim u vezi, odredjen instrumentarij zaštite ekonomski slabije strane, koji se primenjuje u obligacionim odnosima gradjanskog prava, u slučaju zaštite materijalnih interesa fizičkih lica, kod poslovnih odnosa u medjunarodnom poslovanju neće biti primenljiv. Tako će, npr. pravo na pozivanje na pravnu zaštitu od prekomernog oštećenja ili bitno promenjenih okolnosti biti sagledavano ne sa aspekta prosečnog pažljivog domaćina, već stručnjaka koji upravo s obzirom na takve okolnosti nalazi svoj poslovni interes za zaključivanje odredjenog pravnog posla.

2.5. Upotreba trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju

Trgovački termini predstavljaju skraćenice odredjenih ugovornih klauzula, čiji su sadržaj i značenje univerzalno poznati i priznati u medjunarodnom poslovnom prometu, tako da je dovoljno samo njihovo navodjenje, odnosno pozivanje na njihovu primenu, da bi privrednici sa punom izvesnošću znali kakva prava, obaveze i odgovornosti iz njih proizilaze.

Upotreba trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju uslovljena je zahtevima poslovne prakse za brzim i preciznim komuniciranjem. Njime se isključuje potreba da se u svakom konkretnom slučaju vode dugi i neizvesni pregovori koji bi znatno usporili realizaciju poslovnih aranžmana i odložili poslovne efekte koji iz tih aranžmana treba da proisteknu.

Nastanak trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju može da bude dvojak. Prvi je slučaj dugotrajne upotrebe odredjenih pojmova, koja za svoju posledicu ima stvaranje svesti kod svih učesnika o njihovom značenju. Dakle, na način na koji nastaju trgovački običaji u medjunarodnom poslovanju. Drugi način je propisivanje značenja trgovačkih termina od strane odredjenih medjunarodnih ili nacionalnih institucija sa snažnim uticajem na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja. Primer ovog drugog slučaja su medjunarodna pravila za tumačenje trgovačkih termina poznata kao INCOTERMS, koje je Medjunarodna privredna komora iz Pariza sačinila 1936. godine, a potom u više navrata menjala i dopunjavala.

Pored trgovačkih termina u medjunarodnom poslovanju upotrebljavaju se i posebne skraćenice (kodovi), koji u stvari predstavljaju šifrovani pojam sa posebnim značenjem za strane u odredjenom poslovnom odnosu sa medjunarodnim elementom.

Osim ubrzanja medjunarodnog poslovanja upotreba trgovačkih termina doprinosi i prevazilaženju odredjenih problema uzrokovanih jezičkim barijerama i različitog značenja u korišćenju odredjenog pojma. Na taj način, sve intenzivnije korišćenje medjunarodnih trgovačkih termina je neposredno u funkciji dalje globalizacije medjunarodnog tržišta.

2.6. Zaštita i ostvarivanje prava u medjunarodnom poslovanju

Mnogobrojne specifičnosti i značaj ugovora u medjunarodnom poslovanju za svoju posledicu imale su i nastanak posebnih institucija pred kojima se razmatraju i rešavaju sporovi nastali iz odnosa medjunarodnog poslovanja. To je učinjeno na dva osnova. Prvo, ustanovljavanjem posebnih sudova (privrednih, odnosno trgovinskih sudova) koji za predmet svog rada imaju sporove nastale u domenu poslovnih odnosa privrednih subjekata. Ovi sudovi se u odnosu na ostale sudove opšte nadležnosti pojavljuju kao specijalizovani sudovi. Drugo, stvaranjem mogućnosti da poslovni partneri iz odnosa medjunarodnog poslovanja sami odrede sud koji će razmatrati sporno pitanje iz njihovog poslovnog odnosa, tzv. izabrani sud, odnosno da odrede arbitražu, kao sui generis pravnu instituciju, kojoj će poveriti rešavanje spora iz odnosa medjunarodnog poslovanja.

U rešavanju spornih pitanja pred ovim institucijama primenjuje se poseban postupak, koji posebno uvažava specifičnosti medjunarodnih poslovnih odnosa. Ovakva nadležnost specijalizovanih sudova i medjunarodnih arbitraža ima za cilj ubrzavanje postupka rešavanja sporova izmedju ugovornih strana u odnosima medjunarodnog poslovanja, kao i nastojanje da se dobiju kvalitetne i kompetentne odluke, kojima će se u punoj meri uvažiti interesi poslovnih partnera iz tih odnosa. S druge strane, rešavanje odredjenog spornog pitanja u arbitražnom postupku, ugovaranjem specijalne arbitražne klauzule (kompromisorne klauzule), može predstavljati i pravac za prevazilaženje problema koji za poslovne partnere mogu nastati striktnom primenom merodavnog prava jedne od ugovornih strana. Naime, primenom pravila presudjenja po načelu pravičnosti (ex equo et bono) arbitrima se daju posebna ovlašćenja prilikom donošenja odluka u konkretnom slučaju. Takva ovlašćenja ne poseduju sudije kada donose odluke u postupku koji se vodi pred redovnim pa i specijalizovanim sudovima.

Pored toga, posebnost medjunarodnih poslovnih odnosa dolazi do izražaja i u značajnom skraćivanju rokova za preduzimanje procesnih radnji, stavljanje prigovora i rokova zastarelosti potraživanja, u odnosu na uredjenost ovih pitanja u materiji opšteg gradjanskog, odnosno obligacionog prava. To je uslovljeno brzinom privredno – pravnog prometa i činjenicom da u te odnose stupaju subjekti prava kojima obavljanje poslova privredno – pravnog prometa predstavlja redovnu delatnost, te se osnovano može pretpostaviti da je i njihov poslovni interes da se svi sporovi povodom obavljanja privrednih delatnosti efikasno reše. Kao ilustracija ovakve uredjenosti ove materije može da posluži navodjenje opšteg roka zastarelosti potraživanja, koji za obligacione i uopšte gradjansko pravne odnose, u skladu sa članom 371. Zakona o obligacionim odnosima iznosi 5 godina. Medjutim, u skladu sa stavom 1. člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je reč o uzajamnim potraživanjima poslovnih subjekata, proisteklih iz ugovora o prometu roba i usluga, ta potraživanja zastarevaju za tri godine. Pored ovog opšteg roka zastarelosti potraživanja iz poslovnih odnosa, kod pojedinih ugovora u privredi postoje i posebni rokovi zastarelosti, koji su kraći i od ovog roka (npr. u transportnom pravu rok zastarelosti po pravilu iznosi jednu godinu, a kod pojedinih potraživanja i kraće)1.

3. Vrste pravnih poslova medjunarodnog poslovanja

Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja zasnivaju se i bliže uredjuju ugovorima koje subjekti medjunarodnog poslovanja medjusobno zaključuju povodom obavljanja registrovanih privrednih delatnosti. Tom prilikom, kao što je istaknuto, ti ugovori po pravilu odgovaraju ugovorima poslovnog prava koji se zaključuju po propisima savremenih država. No, postojanje medjunarodnog elementa često utiče na odredjene modifikacije ovih ugovora prilagodjavajući ih medjunarodnim uslovima njihovog zaključenja, odnosno izvršenja.

1 Prof. dr M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 472

Skoro svi ugovora medjunarodnog poslovanja imaju status imenovanih (zakonom ili medjunarodnim pravnim aktom) ugovora. Medjutim, potrebno je napomenuti da specifičnost prirode odnosa, koji se tim povodom uspostavljaju, kao i brzina poslovnog prometa utiču da se u savremenim uslovima odvijanja medjunarodnog poslovanja sve češće pojavljuju i tzv. neimenovani ugovori, koji svoje uporište nemaju ni u nacionalnim propisima savremenih država, ali ni u medjunarodnim pravnim aktima. Ovi ugovori nastaju na osnovu zahteva poslovne prakse, s tim što su bliže regulisani opštim uslovima na kojima se ta praksa uspostavlja, odnosno tipskim ugovorima u skladu sa kojima se ona odvija.

Zavisno od kriterijuma, moguće su različite podele ugovora medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom najvažnija je ona koja proizilazi iz predmeta ugovornih odnosa.

Shodno ovoj podeli, najvažniji ugovor medjunarodnog poslovanja je ugovor o prodaji robe. U funkciji stvaranja uslova za realizaciju ovog ugovora nastali su ugovori o specifičnim privrednim uslugama, koji su proistekli iz obligacionog ugovora o nalogu, a vremenom su poprimili posebna obeležja. U te ugovore spadaju: - ugovor o medjunarodnom posredovanju; - ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju; - komisioni ugovor sa medjunarodnim elementom; i izvedeno iz ovog ugovora – ugovor o medjunarodnoj špediciji. Pored ovih ugovora postoje i ugovori o vršenju posebnih medjunarodnih poslovnih usluga kao što su: - ugovor o uskladištenju; - ugovor o kontroli robe; - ugovor o prevozu robe i putnika, i – ugovor o osiguranju. Obeležje ovih ugovora je da su oni u funkciji stvaranja uslova za realizaciju ugovora o prodaji, ali i da mogu biti predmet posebnih poslovnih odnosa. Vremenom su se razvili posebni oblici privrednih usluga sa autonomnim predmetom regulisanja, kao što su: - medjunarodni turistički pravni poslovi, u koje spadaju ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o angažovanju smeštajnih kapaciteta (ugovor o alotmanu) i posrednički ugovor o putovanju. U kategoriju ovih ugovora spadaju i ugovor o izvodjenju investicionih radova u inostranstvu i ugovor o menadžmentu. Najzad, savremena medjunarodna poslovna praksa poznaje i medjunarodne ugovore o višim oblicima poslovne saradnje, u koje spadaju: - medjunarodni ugovor o transferu tehnologije; - ugovor o lizingu; - ugovor o franšizingu; - ugovor o faktoringu; i – ugovor o forfetingu.

Pitanja: 1. Koja su osnovna obeležja pravnih poslova u međunarodnom poslovanju?

2. Koja su obeležja monističkog i dualističkog prilaza u određivanju obligacionih odnosa?

3. Navesti osnovne segmente modifikacije pravila obligacionog prava u uslovima međunarodnog poslovanja!

4. Kakva su obeležja načela savesnosti i poštenja u uslovima međunarodnog poslovanja?

5. Kakva su po formi zaključenja ugovori iz domena međunarodnog prometa roba i usluga?

6. Navesti obeležja načela teretnosti u uslovima međunarodnog poslovanja!

7. Navesti specifičnosti zaštite i ostvarivanja prava u uslovima međunarodnog poslovanja!

8. Navesti vrste pravnih poslova međunarodnog poslovanja!

Literatura: - M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina,

- M. Draškić: Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina,

- R. Đurović: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1996. godina,

- V. Stojiljković: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina,

- D. Kostić, Međunarodno poslovanje II, Beograd, 2008. godina.

XII Tematska oblast

POJAM UGOVORA O MEĐUNARODNOJ PRODAJI ROBE

Nastavne jedinice: 1. Pojam medjunarodne prodaje robe; 2. Pravno regulisanje mađunarodne prodaje robe; 3. Obeležja Konvencije UN o međunarodnoj prodaji robe; 4. Pojam ugovora o međunarodnoj prodaji robe; 5. Bitni elementi ugovora o međunarodnoj prodaji robe (- Predmet; -Cena); 6. Karakteristike ugovora o međunarodnoj prodaji robe..

Medjunarodna prodaja robe je osnovni posao medjunarodnog poslovnog prometa i ujedno bazični instrument kojim se regulišu odnosi razmene dobara izmedju najčešćih subjekata u medjunarodnom robnom prometu – prodavca i kupca robe. Stoga se s pravom ističe da je ovaj ugovor centralni i najvažniji posao u robnom prometu i medjunarodnoj trgovini, bez koga se ona ne bi mogla ni zamisliti i s kojim u vezi postoje svi ostali poslovi robnog prometa.1

Ostali poslovi medjunarodnog poslovanja na odredjen način uslovljeni su medjunarodnom prodajom robe, bilo da joj prethode, odnosno stvaraju ambijent za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (medjunarodno posredovanje, medjunarodno zastupanje, komisioni posao sa medjunarodnim elementom i dr), bilo da su u funkciji realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (kontrola kvaliteta i kvantiteta robe, medjunarodna špedicija, medjunarodni transport robe, medjunarodno osiguranje i dr). U tom smislu i pojmovi kao što su uvoz, izvoz i tranzit robe su samo spoljašnje manifestacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kao osnovnog ugovora medjunarodnog prometa.2

S druge strane, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima veliki privredno – pravni značaj. On predstavlja osnovni instrument razmene robe za novac. Putem njega prodavac i kupac ostvaruju svoje ekonomske ciljeve vršenja robno – novčane razmene u medjunarodnom robnom prometu i saglasno tome adekvatnog pozicioniranja na medjunarodnom tržištu, pre svega u sopstvenom interesu, ali izvedeno iz toga i u interesu države čiju nacionalnu pripadnost poseduju.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u osnovi proizilazi iz gradjansko – pravnog ugovora o prodaji, koji, kao osnovni instrument unutrašnjeg robnog prometa, poznaju

1 V.Kapor – S.Carić: Poslovi robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 1032 R.Djurović – Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1976. godina, str. 201

gotovo svi pravni sistemi savremenih država sveta. Naravno da u odnosu na ta rešenja postoje i odredjene specifičnosti koje su karakteristične za pojedine sisteme, o čemu će u osnovnim crtama kasnije biti više reči. No, ono što odvaja ugovor o medjunaronoj prodaji robe od ugovora o prodaji domaćeg prava su dve činjenice. Prvo, medjunarodna prodaja robe, kao poseban posao medjunarodnog poslovanja, uslovljena je postojanjem odredjenog režima spoljno – trgovinskog poslovanja, koji moraju poštovati svi subjekti medjunarodnog poslovanja, a koji zavisi od propisa države (javnog poretka) čiju nacionalnu pripadnost poseduju. U tom smislu, postoji više oblika režima spoljno –trgovinskog poslovanja (od potpune slobode uvoza i izvoza roba, preko odredjenih ograničenja uslovljenih kontigentom ili dozvolom nadležnih organa, do potpune zabrane uvoza, izvoza i tranzita odredjene robe preko teritorije države čiji su organi doneli takvu meru, po pravilu, radi zaštite javnog interesa u toj državi). Drugo, medjunarodna prodaja robe uvek pretpostavlja transfer robe iz jedne države u drugu. To je uvek distancioni pravni posao, koji po svojoj prirodi pretpostavlja postojanje propisa različitih država koji se primenjuju na konkretan poslovni aranžman.

Iz navedenog proizilazi da je od posebne važnosti jasno utvrditi kriterijume po kojima će se konkretan posao medjunarodne prodaje razlikovati od pravnog posla prodaje robe u okvirimam pravnog sistema jedne države.

Tom prilikom načelno postoje tri kriterijuma odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe. Prvi polazi od subjekata medjunarodnog odnosa (subjektivni kriterijum) i utvrdjuje da se radi o medjunarodnoj prodaji robe uvek kada su prodavac i kupac poslovni subjekti koji taj status imaju po propisima države čiju nacionalnu pripadnost poseduju. Smatra se da poslovni subjekti pripadaju različitim suverenitetima ako se poslovna sedišta preduzeća prodavca i kupca nalaze na teritoriji različitih država. Drugi kriterijum kod odredjivanja da li je u pitanju medjunarodna prodaja robe kao polazište uzima opredeljenje da li tom prilikom dolazi do transfera robe preko teritorije različitih država (objektivni kriterijum). Shodno ovom kriterijumu uvek se radi o medjunarodnoj prodaji robe ako prodata roba mora da bude isporučena u državi koja je različita od one u kojoj se roba nalazila u trenutku zaključenja ugovora. I najzad, postoji i treći kriterijum odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe, koji polazi od kumulativnog ispunjavanja kako objektivnog, tako i subjektivnog kriterijuma (kombinovani ili mešoviti kriterijum). Po ovom načinu odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe potrebno je da se kumulativno ispune zahtevi i u pogledu različite nacionalne pripadnosti prodavca, odnosno kupca, ali i u pogledu distancionog karaktera isporuke robe. Ovaj poslednji kriterijum je prihvaćen u većini medjunarodnih propisa kojima se uredjuje ova materija.

1. Pravno regulisanje medjunarodne prodaje

Potreba slobodnog i sigurnog obavljanja medjunarodne trgovine uticala je da su već sa prvim značajnijim začetcima medjunarodne razmene dobara paralelno usledile i aktivnosti na uspostavljanju jedinstvenih pravnih pravila po kojima se promet tih dobara može da odvija.

144

U tom smislu ustanovljava se takozvano autonomno trgovinsko pravo, koje u ovoj oblasti, svoj izražajni oblik ima u donošenju posebnih formularnih ugovora koji su obavezujući kako za kupce, tako i za prodavce u odnosima medjunarodnog prometa roba.1

Ipak je uticaj nacionalnih propisa i dalje bio veliki. U tom smislu, mogu se na medjunarodnom planu jasno uočiti domašaj i dejstva frankofonskog u odnosu na germansko zakonodavstvo. Isprepletanost odnosa dopunski je multiplikovana nastankom ekonomskih interesnih sfera (npr. Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć – SEV-a, odnosno Evropske ekonomske zajednice i Evropske zone slobodne trgovine – EFTA-e).

U takvim okolnostima već tridesetih godina dvadesetog veka od strane Medjunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT) u Rimu pokrenuta je inicijativa za objedinjavanjem propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe.

Aktivnost na ujednačavanju propisa odvijala se paralelno kako na planu uspostavljanja poželjne trgovinske prakse i izgradnje trgovačkih običaja, tako i putem donošenja jednoobraznih zakona2. U početnom periodu trebalo je savladati različite stavove koji su u odnosu na neka od ključnih pitanja postojala u propisima tadašnja dva evropska sistema gradjanskog prava i to jednog koji se zasnivao na Francuskom gradjanskom zakoniku i drugog koji je proizilazio iz Nemačkog gradjanskog zakonika.

Posle Drugog svetskog rata trebalo je uzeti u obzir i anglosaksonsko pravo, a u kasnijoj fazi i pravna pravila američkog prava, tim pre što je upravo u periodu intenziviranja aktivnosti na izradi pravila o medjunarodnoj prodaji robe donet Jednoobrazni trgovački zakonik SAD.3

U radu na unifikaciji pravila koja bi imala univerzalni značaj za medjunarodnu prodaju robe najvažniji doprinos dat je izradom dve konvencije i to o Jednoobraznom zakonu o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari, kao i Jednoobraznom zakonu o zaključenju ugovora o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari. Ove konvencije donete su u Hagu 1964. godine, a stupile su na snagu 1972. godine. Ti propisi su popularno nazvani Haškim jednoobraznim zakonima4. Naša država nije ratifikovala ove konvencije.

S druge strane, donošenje Haških jednoobraznih zakona izvršilo je snažan uticaj na ostale medjunarodne dokumente koji su sa raznih aspekata regulisali materiju medjunarodne prodaje robe. U tom smislu, od posebnog značaja je Konvencija o pravu koje treba primenjivati na medjunarodnu prodaju telesnih pokretnih stvari iz 1955. godine, koja je doneta od strane Haške konferencije za medjunarodno privatno pravo, a koja posle revizije iz 1985. godine nosi naziv Konvencija o merodavnom pravu za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe.

Medjutim, od suštinski najvećeg značaja za regulisanje odnosa povodom medjunarodne prodaje robe ima aktivnost koja je inicirana od strane Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo - UNICITRAL.

1 V.Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990., str 1092 M.Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. str 1423 J.Vilus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980, str. 44 V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 140

145

Već u periodu koji je usledio po donošenju Rezolucije 2205 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 17. decembra 1966. godine o osnivanju Komisije Ujedinjenih nacija za medjunarodno trgovinsko pravo1, pristupilo se aktivnostima na unifikaciji propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Umesto da preporuči dalju ratifikaciju konvencija o Haškim jednoobraznim zakonima u ovoj oblasti, Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo je na svojoj drugoj sesiji 1968. godine u Ženevi, odlučila da obrazuje posebnu radnu grupu sa zadatkom izrade novog integralnog teksta konvencije o medjunarodnoj prodaji robe. Rad ove radne grupe trajao je više od 10 godina, da bi na XI zasedanju Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo koje je održano 1978. godine u Njujorku, utvrdjen konačni tekst Konvencije o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koji je dostavljen Generalnoj skupštini UN na dalje razmatranje. Generalna skupština UN je svojom odlukom sazvala medjunarodnu konferenciju u Beču u periodu od 10. marta do 21. aprila 1980. godine. Na toj konferenciji usvojena je Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, poznata i kao Bečka konvencija. U radu konferencije učestvovale su 62 države, medju kojima i SFRJ, kao i izvestan broj zainteresovanih medjunarodnih organizacija.2

Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe stupila je na snagu 1. januara 1988. godine i predstavlja jedan od najznačajnijih medjunarodnih pravnih akata u domenu medjunarodnog poslovanja. Gotovo sve države sveta, koje značajnije učestvuju u medjunarodnoj trgovini su ratifikovale ovu Konvenciju. SFRJ je još 1984. godine ratifikovala konvenciju UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe.3

Na taj način, s obzirom na njenu prihvaćenost i obuhvatnost, Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj ptodaji robe predstavlja na medjunarodnom planu unifikovano medjunarodno pravo prodaje robe.

S druge strane, imajući u vidu odredbe stavova 3. i 4. člana 194. Ustava Republike Srbije rešenja sadržana u ovoj Konvenciji, u smislu potvrdjenih medjunarodnih ugovora i opšte prihvaćenih pravila medjunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije. S tim u vezi, zakoni i drugi opšti akti koji su doneti ili će se doneti u Republici Srbiji ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama sadržanim u Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe.

Ovo ustavno rešenje za praktičnu posledicu ima da osnovni domaći propis u ovoj oblasti – Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine4, ima supsidijernu primenu u uslovima zaključenja i realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, koja se sastoji u tome da odredbe domaćih propisa mogu biti primenjene samo u meri u kojoj su u skladu sa odredbama prihvaćenih medjunarodnih ugovora, u ovom slučaju sa odredbama Konvencije UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe.

1 D.Kostić: Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. str. 702 J.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980. godina, str. 4-63 Tekst Konvencije je objavljen u «Sl.list SFRJ», br. 1/84, dodatak – medjunarodni ugovori od 31.12.1984. godine4 “Službeni list SFRJ”, br., 29/78

146

1.1. Struktura Bečke konvencije

Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (u daljem tekstu Bečka konvencija), sastoji se od preambule i četiri dela.

U preambuli su istaknuti ciljevi donošenja ove Konvencije, kojom prilikom se posebno apostrofiraju nastojanja na uspostavljanju novog medjunarodnog ekonomskog poretka, kao i opredeljenje shodno kome bi razvoj medjunarodne trgovine na osnovama jednakosti i uzajamne koristi trebalo da predstavlja značajan element unapredjenja prijateljskih odnosa izmedju država. U tom smislu, u okvirima preambule, posebno je potenciran stav po kome bi usvajanje jednoobraznih pravila, koja bi se primenjivala na ugovore o medjunarodnoj prodaji robe a koja bi uzela u obzir različite društvene, privredne i pravne sisteme, doprinelo otklanjanju pravnih barijera i unapredjenju razvoja medjunarodne trgovine.

Prvi deo Bečke konvencije (članovi 1. do 13.) posvećen je opštim odredbama, uz bliže odredjivanje oblasti primene ove Konvencije.

Drugi deo Bečke konvencije (članovi 14. do 24.) sadrži pravila o zaključenju ugovora o prodaji i u odredjenom smislu pojavljuje se kao opšti deo u odnosu na ostale odredbe konvencije. U okvirima ovog dela obradjena su opšta pitanja pravne prirode i dejstva ponude za zaključenje ugovora, odnosno prihvatanja ponude kao faze zaključenja ugovora, naravno aplikovano na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe.

Treći deo Bečke konvencije (članovi 25. do 88.) sadrži materijalna pravila o prodaji robe, pravima i obavezama ugovornih strana, pravima za slučaj povrede ugovornih obaveza, pravila o prelasku rizika, kao i zajednička pravila koja se primenjuju na prodavca i kupca.

Četvrti deo Bečke konvencije (članovi 89. do 101.) posvećen je završnim odredbama i po svojoj prirodi je formalno – pravnog karaktera. Njime se odredjuju pitanja prihvatanja i stupanja na snagu konvencije, odnosno prava država potpisnica da u odnosu na pojedine odredbe ove konvencije istaknu rezerve i na taj način otklone od sebe primenu tih odredbi.

1.2. Domen primene Bečke konvencije

Domen primene Bečke konvencije odredjen je korišćenjem metoda pozitivnog i negativnog odredjenja ugovora na koji će se primenjivati njene odredbe.

U skladu sa metodom pozitivnog odredjenja istaknut je princip tzv. «direktne» i «indirektne» primene1. Po principu direktne primene Bečka konvencija se primenjuje na ugovore o prodaji robe koji su zaključeni izmedju ugovornih strana (prodavca i kupca) koji imaju svoje sedište na teritoriji različitih država, pod dopunskim uslovom da su to države ugovornice (države koje su prihvatile konvenciju). Po principu indirektne, tj. 1 V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003.godina, str 141

147

uslovne primene konvencija će se primeniti kada pravila medjunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava jedne od država ugovornica.

Na osnovu navedenog može se zaključiti, da je za primenu odredbi ove konvencije potrebno da kumulativno budu ispunjeni uslovi različite državne teritorijalne pripadnosti ugovornih strana, kao i alternativno uslov da su te države prihvatile konvenciju, odnosno da pravna pravila medjunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava jedne od država ugovornica.

Činjenica da ugovorne strane imaju svoja sedišta u različitim državama uzeće se u obzir samo ako to proističe iz ugovora ili ranijeg poslovnog odnosa izmedju ugovornih strana ili iz obaveštenja koje su one dale u bilo koje vreme pre ili za vreme zaključenja ugovora. Tom prilikom bez uticaja na primenu odredbi konvencije je okolnost državljanstva, odnosno statusa privrednog subjekata bilo koje od ugovornih strana.

S druge strane, od posebnog značaja za primenu Bečke konvencije je činjenica postojanja sedišta ugovornih strana na teritoriji različitih država. Shodno odredbama Bečke konvencije, ako jedna strana ima više sedišta, uzima se u obzir sedište koje ima najtešnju vezu sa ugovorom i njegovih izvršenjem, imajući u vidu okolnosti koje su bile poznate stranama ili koje su strane imale u vidu u bilo koje vreme pre ili u trenutku zaključenja ugovora. Osim toga, ukoliko jedna od ugovornih strana nema registrovano sedište, uzeće se u obzir njeno redovno prebivalište.

Metod negativnog odredjenja primene ove konvencije upotrebljen je prilikom takstativnog nabrajanja slučajeva ugovornih odnosa na koje se neće primeniti odredbe Bečke konvencije. U tom smislu, konvencija se ne primenjuje na ugovore o prodaji:

a) robe kupljene za ličnu i porodičnu upotrebu ili za potrebe domaćinstva, osim ako prodavac u bilo koje vreme pre ili u trenutku zaključenja ugovora nije znao niti je morao znati da se roba kupuje za takvu upotrebu;

b) na javnoj dražbi;

c) u slučaju zaplene ili drugog načina izvršenja koji sprovode sudske vlasti;

d) hartija od vrednosti i novca;

e) brodova, hidroglisera i vazduhoplova i

f) električne energije.

Sem toga, Bečka konvencija neće se primeniti na ugovore u kojima se pretežni deo obaveza strane koja isporučuje robu (prodavca) sastoji u izvršenju nekog rada ili u pružanju nekih usluga.

1.3. Pravila primene Bečke konvencije

148

Iz naglašeno prepoznatljive pretenzije Bečke konvencije da postane osnova unifikovanog medjunarodnog prava prodaje robe, ali i činjenice postojanja nacionalnih prava u kojima su pojedina pitanja od značaja za primenu ove konvencije različito regulisanja, u okvirima načelnih odredbi ove konvencije utvrdjena su i odgovarajuća pravila, koja ugovorne strane treba da imaju u vidu prilikom zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

a) Pravilo tumačenja Konvencije

Sa osnovnom težnjom da se dopunski potencira značaj Bečke konvencije utvrdjena su i posebna pravila o tumačenju ove konvencije, koje ugovorne strane (prodavac i kupac) ili drugi subjekti moraju imati u vidu.

Tom prilikom utvrdjena su dva osnovna principa.

Po prvom, prilikom tumačenja ove konvencije vodiće se računa o njenom medjunarodnom karakteru i potrebi da se unapredi jednoobraznost njene primene. Na taj način, stvaraju se pravni okviri globalnog tržišta i utvrdjuje jedinstvo primene pravila kojima se regulišu odnosi na tom tržištu.

Po drugom, prilikom tumačenja Bečke konvencije vodiće se računa o poštovanju načela savesnosti i poštenja u medjunarodnoj trgovini. Na taj način, bliže se odredjuje sadržina poslovnih odnosa koji se uspostavljaju na globalnom tržištu, uz dopunsko afirmisanje načela savesnosti i poštenja u zaključivanju i izvršavanju poslovnih aranžmana, kao načela koja poznaju gotovo svi savremeni pravni sistemi.

Iz činjenice da Bečka konvencija iz sasvim razumljivih razloga nije mogla da izričito uredi sva pitanja od značaja za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe, proizilazi i dopunsko načelo tumačenja konvencije, po kome će se takva pitanja rešavati prema opštim načelima kojima je ova konvencija inspirisana (pre svega prethodna dva osnovna pravila tumačenja konvencije) ili u odsustvu tih načela, prema pravu koje bi se primenilo na osnovu pravila medjunarodnog privatnog prava. Dakle, konvencija ne prihvata pravilo, koje je često korišćeno u drugim medjunarodnim pravnim aktima, da će njeno tumačenje biti u skladu sa «opštim principima» na kojima je zasnovano medjunarodno pravo, već upućuje na primenu prava koje bi se u skladu sa pravilima medjunarodnog privatnog prava o sukobu zakona smatralo merodavnim za regulisanje konkretnog pitanja.

Na taj način izbegava se mogućnost nastanka tzv. pravnih praznina, koju po pravilu prati visok stepen diskrecionih ovlašćenja organa koji rešava u konkretnom slučaju, što povratno može da dovede do osećaja pravne nesigurnosti učesnika u tom poslovnom odnosu. Drugim rečima, pravna praznina u teksu Bečke konvencije popuniće se pravilima nekog od nacionalnih prava koje je merodavno za konkretan ugovor o prodaji.1

1 V.Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str.144

149

b) Pravilo tumačenja ugovora

Nastojanje da se za odredbe Bečke konvencije obezbedi jednoobraznost i univerzalnost primene nametnulo je potrebu utvrdjivanja pravila tumačenja ugovora, tim pre ako se ima u vidu da se ti ugovori zaključuju u uslovima postojanja i delovanja različitih pravnih sistema. U tom smislu, kao pravilo istaknuto je da će se za svrhu primene ove konvencije, izjave i druga ponašanja (činjenja) jedne strane tumačiti u skladu sa njenom namerom, kada je druga strana znala za tu nameru ili joj prema okolnostima slučaja ta namera nije mogla biti nepoznata.

Ako se na osnovu ovako utvrdjenog pravila ne može utvrditi značenje datih izjava, odnosno preduzetih radnji, izjave i druga ponašanja jedne strane tumačiće se prema smislu koji bi im razumno lice istih svojstava, kao druga strana, dalo u istim okolnostima. Prilikom utvrdjivanja namere jedne strane ili tumačenja koje bi imalo razumno biće, vodiće se računa o svim okolnostima slučaja, a posebno o pregovorima koji su izmedju strana vodjeni, praksi koje su ugovorne strane medjusobno uspostavile, običajima kao i svakom kasnijem ponašanju ugovornih strana, koje je od značaja za utvrdjivanje njihove volje, odnosno pravog značenja postupaka koji vode zaključenju ugovora i izvršavanju ugovorom preuzetih obaveza.

c) Pravilo primene poslovnih običaja

Uticaj i značaj koji običaji i poslovna praksa imaju u uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja opredelili su potrebu odredjivanja mesta i uloge koji oni ostvaruju povodom ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Ako se kao prethodno apsolvira pitanje obaveznosti primene ugovornih odredbi, na koje su ugovorne strane pristale saglasno principu slobode ugovaranja (autonomija volje), tada se primena običaja i poslovne prakse može da postavi u sledećim slučajevima.

Prvo, ugovorne strane mogu samim ugovorom preuzeti obavezu postupanja u skladu sa odredjenim poslovnim običajem. U tom slučaju, ugovorne strane su obavezne da primene poslovni običaj sa kojim su se saglasile, a kojim se uredjuje odredjeno pitanje od značaja za konkretni ugovor.

Drugo, ugovorne strane mogu ugovoriti primenu uzajamno uspostavljene poslovne prakse. U ovom slučaju, pravilo nastalo iz uspostavljene poslovne prakse predstavlja poseban poslovni običaj, koji je nastao u poslovnom odnosu izmedju ugovornih strana. Njegova primena tiče se samo ugovornih strana i on nema obeležja opšteg poslovnog običaja.

150

Treće, ukoliko ne postoji izričit sporazum ugovornih strana o primeni odredjenog poslovnog običaja ili uspostavljene poslovne prakse, shodno odredbama Bečke konvencije smatra se da su ugovorne strane prećutno podvrgle svoj ugovor ili njegovo zaključenje običaju koji im je bio poznat ili je morao biti poznat, a koji je opšte prihvaćen u medjunarodnom poslovanju i koji redovno uzimaju u obzir ugovorne strane u ugovorima iste vrste u odnosnoj privrednoj grani.

Unošenjem ovih pravila o primeni poslovnih običaja povodom zaključenja i primene ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, skoro u potpunosti je isključena mogućnost nastanka pravnih praznina a poslovni partneri kao subjekti medjunarodnog poslovanja upućeni su na redovno praćenje i upoznavanje sa poslovnim običajima u materiji poslovanja kojom se bave.

d) Primena pravila neformalnosti

Iako je, kako je gore istaknuto, praksa zaključivanja medjunarodnih ugovora u sve većem broju slučajeva opredeljena da se ti ugovori zaključuju u posebnoj, pre svega, pisanoj formi, ipak je Bečka konvencija, kao pravilo, utvrdila princip neformalnosti (konsesualizma). Saglasno tom pravilu, da bi ugovor o medjunarodnoj prodaji robe bio pravno važeći (punovažan) nije potrebno da se zaključi, ni potvrdi u pisanoj formi, niti da bude podvrgnut bilo kojim drugim zahtevima u pogledu forme. Preciznije rečeno, za punovažnosti ugovora o medjunarodnoj prodaji robe dovoljna je saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca).

Kao posledica primene principa neformalnosti zaključenja ugovora utvrdjeno je i pravilo po kome se ugovor o medjunarodnoj prodaji robe može dokazivati na bilo koji način, uključujući i svedoke.

e) Primena pravila autonomije volje

Jedno od osnovnih pravila ugovornog prava, koje prihvata i Bečka konvencija, je princip slobode ugovaranja (autonomije volje). Ovaj princip u uslovima primene Bečke konvencije postavljen je tako da ugovorne strane mogu isključiti primenu konvencije, odnosno odstupiti od bilo koje od njenih odredbi ili izmeniti dejstvo tih odredbi, u skladu sa svojom slobodno izraženom voljom. To drugim rečima znači da ako ugovorne strane propuste da na nesumnjiv način iskažu svoju nameru da se na njihov ugovorni odnos ne primene odredbe Bečke konvencije u celini ili neke od njenih odredbi, tada će primena ove konvencije biti obezbedjena ex iure proprio. Iz toga proizilazi zaključak da su odredbe ove konvencije po svojoj prirodi dispozitivnog karaktera, što konkretno znači da zamenjuju volju ugovornih strana.

151

S druge strane, dispozitivnost odredbi Bečke konvencije i njihova obaveznost primene na osnovu supremacije prihvaćenog medjunarodnog prava u odnosu na domaće pravo, ne isključuje potrebu poznavanja osnovnih rešenja koja postoje u nacionalnom pravu i to po dva osnova. Prvo, jer uvek načelno postoji mogućnost ugovaranja primene nacionalnog prava isključivanjem primene cele ili pojedinih delova Bečke konvencije. I drugo, jer Bečka konvencija, ma koliko težila da što obuhvatnije uredi materiju medjunarodne prodaje robe, u mnogo svojih odredbi ostaje nedorečena, dok pojedina važna pitanja ugovora o prodaji robe uopšte ne uredjuje.

To implicira potrebu da se paralelno sa analizom osnovnih karakternih obeležja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, pored Bečke konvencije, sagledaju i rešenja nacionalnih propisa koji se odnose na ugovor o prodaji u meri u kojoj su ti propisi od značaja za međunarodno poslovanje.

2. Pojam ugovora o medjunarodnoj prodaji robe

Uzimajući u obzir da Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe ne sadrži definiciju ovog ugovora, to prilikom njegovog pojmovnog odredjenja treba uzeti u obzir, prvo, duh odredbi same konvencije, drugo, ustaljenu poslovnu praksu koja u medjunarodnim razmerama postoji povodom zaključenja i realizacije ovog ugovora i treće, odredbe nacionalnih propisa (pre svega naše države) kojima se uredjuje ova materija.

Imajući u vidu gore navedene napomene pod ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe smatra se pravni posao kojim se prodavac obavezuje da ugovorom odredjenu robu isporuči kupcu i da mu omogući sticanje prava svojine na toj robi, uz garantovanje za njena fizička i pravna svojstva, a kupac se obavezuje da preuzme isporuku robe i plati cenu.

Saglasno gore navedenim odredbama Bečka konvencija prilikom utvrdjivanja statusa ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi mešovit (objektivno subjektivni) kriterijum. Saglasno tome zahteva se da ugovorne strane imaju svoje sedište na teritoriji različitih država (član 10. Bečke konvencije), ali i da u poslovni odnos ulaze u statusu medjunarodnog trgovca na veliko, odnosno da robu ne nabavljaju za ličnu ili porodičnu upotrebu, odnosno za potrebe svog domaćinstva (član 2. Konvencije).

Pravno dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ostvaruje se u relaciji odnosa koji postoje izmedju medjunarodnog prodavca i medjunarodnog kupca robe.

Tom prilikom u većini država savremenog sveta dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je obligacionog, a ne stvarno- pravnog karaktera. Shodno tome, na osnovu zaključenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, na strani medjunarodnog prodavca nastaje obaveza isporuke robe i prenosa prava svojine na toj robi. Drugim rečima, na osnovu zaključenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kupac ne postaje vlasnik te robe, već stiče pravo da od medjunarodnog prodavca zahteva

152

isporuku robe, kao uslova za sticanje prava svojine na toj robi. Na taj način, validan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja samo pravni osnov (iustus titulus), dok predaja robe predstavlja način sticanja (modus aquirendi) prava svojine na odredjenoj robi. Pravna posledica ovakvog rešenja je da medjunarodni kupac, kao poverilac, iz obligacionog odnosa (ugovora o medjunarodnoj prodaji robe), stiče samo pravo da od medjunarodnog prodavca, kao dužnika, zahteva (po potrebi i sudskim putem) izvršenje njegove obligacione obaveze – isporuku robe. Pravo svojine prenosi se sa medjunarodnog prodavca na medjunarodnog kupca tek u momentu isporuke robe, odnosno predaje stvari.1

2.1. Bitni elementi

Bitne elemente odredjenog ugovora predstavljaju oni elementi koji su uslov nastanka i validnosti tog pravnog posla. Bez postojanja saglasnosti volja ugovornih strana o tim elementima nema ugovornog odnosa, a samim tim ni nastanka prava i obaveza ugovornih strana. Ovi bitni elementi mogu biti svojstveni samoj prirodi ugovora, kada se govori o bitnim elementima «po prirodi posla», odnosno mogu biti propisani pravnim aktom (najčešće zakonom) kojim se uredjuje ta oblast, kada je reč o «zakonom odredjenim bitnim elementima».

Bitni elementi su ujedno i onaj minimum saglasnosti koju ugovorne strane treba da postignu da bi se taj poslovni aranžman mogao da smatra pravnim poslom medjunarodnog poslovanja.

Pored bitnih elemenata svaki ugovorni odnos, pa i ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, sadrži i niz tzv. nebitnih elemenata. To su one činjenice i okolnosti sadržane u ugovoru kojima se bliže uredjuje ostvarivanje uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana. No, ono što je od suštinskog značaja to je da ugovor postoji i ako u pogledu ovih elemenata nije postignuta saglasnost. U tom slučaju, primenjivaće se pravna pravila sadržana u pravnom aktu kojim se uredjuje ova oblast. Time se ukazuje na dispozitivnost opštih pravila, koja se primenjuju uvek i u obimu u kome odredjeno pitanje nije regulisano voljom ugovornih strana.

Pored toga, načelno je moguća situacija u kojoj ugovorne strane svojom voljom utvrde da je za nastanak i validnost ugovora potrebna saglasnost o nekom od tzv. nebitnih elemenata (npr. rok, mesto i način isporuke robe). Tada takav nebitan element poprima obeležja bitnog elementa «po volji ugovornih strana», te shodno tome nastanak i pravna validnost ugovora zavise i od saglasnosti ugovornih strana o ovim elementima.

U uzajamnom sadejstvu bitni i nebitni elementi zajedno odredjuju sadržinu odredjenog pravnog posla, u konkretnom slučaju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

1 M.Stanković – S.Stanković: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 373 M.Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 143 – 147 S.Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 342 - 343

153

Za razliku od našeg Zakona o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama o sastojcima ugovora o prodaji (članovi 458. do 466.) povodom regulisanja sastojaka (bitnih elemenata) ugovora o prodaji utvrdjuje da su to predmet i cena, Bečka konvencija ne utvrdjuje na eksplicitan način šta se smatra bitnim elementima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Do stava koji Bečka konvencija ima po pitanju bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe može se doći na osnovu odredbi te konvencije o sadržini predloga za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (stav 1. član 14.). Shodno toj odredbi predlog je dovoljno odredjen ako označava robu i izričito ili prećutno utvrdjuje količinu i cenu ili sadrži elemente za njihovo odredjenje. Iz takvog stava implicitno proizilazi da i Bečka konvencija usvaja polazište po kome su predmet (roba) i cena bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim što se za robu zahteva da ona bude izričito označena, dok je za cenu dovoljno da se može i prećutno (dakle ne i izričito) utvrditi na osnovu pratećih elemenata.

U smislu odredjivanja bitnih elemenata mnogo je precizniji član 55. Bečke konvencije, po kome, kada je ugovor o medjunarodnoj prodaji robe valjano zaključen, a cena za prodatu robu nije u ugovoru ni izričito ni prećutno odredjena, niti u njemu ima odredbi na osnovu kojih bi se mogla odrediti, smatraće se da su ugovorne strane prećutno pristale na cenu koja se u trenutku zaključenja ugovora redovno naplaćivala u odnosnoj privrednoj (trgovinskoj) grani za istu robu prodatu pod sličnim okolnostima.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da su bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe:

- predmet (roba) i

- cena te robe.

2.1.1. Predmet

Predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji su stvari ili roba. Naš Zakon o obligacionim odnosima koristi termin «stvar» za označavanje predmeta ugovora o prodaji kao njegovog bitnog elementa. To je učinjeno pod nesumnjivim uticajem Haških jednoobraznih zakona koji govore o medjunarodnoj prodaji «telesnih pokretnih stvari». Medjutim, Bečka konvencija za označavanje predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi termin «roba».

U privredno – pravnim poslovima, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, termin «roba» je mnogo prihvatljiviji od termina «stvar», jer se na nedvosmislen način odredjuje predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Time se dopunski izbegava mešanje ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju od ugovora o prodaji gradjanskog prava odredjene države.

Pored toga, postoji i sadržinska razlika u odredjivanju pojmovnog značenja stvari u odnosu na robu. Naime, stvar se odredjuje kao materijalni deo prirode koji je podložan

154

ljudskoj vlasti1. To drugim rečima znači da stvar predstavlja realno postojeći objekt, bilo kao deo prirodne celine, bilo kao proizvod ljudskog rada, nad kojim čovek, na odredjenom stepenu civilizacijskog razvoja, može da uspostavi faktičku vlast. Ovom odredjenju treba pridodati i pravnu komponentu, po kojoj pravni sistem dopušta da odredjena stvar bude u pravnom prometu (postoje stvari van prometa i stvari u ograničenom prometu). S druge strane, pojam robe je uži od pojma stvari i označava one stvari koje služe zadovoljavanju odredjenih potreba, tj. koje imaju upotrebnu vrednost za čoveka, što je takodje uslovljeno stepenom civilizacijskog razvoja. Tako je npr. električna energija tokom skoro celog dosadašnjeg perioda razvoja ljudske civilizacije smatrana elementarnom nepogodom, da bi tek od druge polovine 19. veka ona poprimila upotrebnu vrednost, da bi u modernim uslovima postala nezamenljiv uslov života savremenog čoveka.

Imajući u vidu karakterno obeležje robe da služi za zadovoljavanje čovekovih potreba tj. da ima upotrebnu vrednost, proizilazi i njeno prometno odredjenje, koje se sastoji u podobnosti da bude sredstvo prometa odnosno razmene i to, po pravilu, za novac, a izuzetno i za drugu robu u uslovima gradjansko pravnog odnosa trampe.

U tom smislu prethodni uslov da bi se jedna stvar smatrala robom je da stvar o kojoj se zaključuje ugovor o prodaji može biti u prometu. S tim u vezi je i zakonska odredba da je ništav ugovor o prodaji stvari koja je van prometa.

Roba, kao predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji mora, po pravilu, da u trenutku zaključenja ugovora bude realno postojeća. Samo u odnosu na takvu robu moguće je uspostaviti punu saglasnost volja prodavca i kupca. Medjutim, i Bečka konvencija ali i odredbe domaćeg Zakona o obligacionim odnosima dopuštaju mogućnost zaključenja ugovora o prodaji buduće robe. U tom smislu odredbom člana 1. stava 3. Bečke konvencije utvrdjuje se pravilo po kome se smatraju validnim ugovori o prodaji i isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Jedino ograničenje koje se tim povodom postavlja sastoji se u tome da tom prilikom strana koja je robu naručila ne preuzme obavezu da isporuči bitan deo elemenata koji su potrebni za njenu izradu ili proizvodnju, čime bi dovelo u pitanje status prodavca lica koje isporučuje robu. Naš Zakon o obligacionim odnosima (stav 3. člana 458.) utvrdjuje samo pravilo po kome se prodaja može odnositi i na buduće stvari.

Novac i hartije od vrednosti, iako po svojim svojstvima predstavljaju telesne pokretne stvari sa značajnim obeležjima robe, ipak se ni po Bečkoj konvenciji, ali ni po domaćem pravu ne smatraju podobnim da mogu biti predmet ugovora o prodaji. Njihov promet je regulisan posebnim propisima imperativne prirode.

Pored toga, po već citiranoj odredbi člana 2. Bečke konvencije, odredbe ove konvencije ne primenjuju se na prodaju brodova, hidroglisera i vazduhoplova, kao i električne energije. No, to niukoliko ne znači da ove stvari ne mogu biti predmet ugovora o prodaji, s tim što će tom prilikom njihov promet biti odredjen odredbama drugih medjunarodnih, odnosno domaćih propisa.

Za zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe nije dovoljno da postoji saglasnost volja o tome da izvesna roba bude predmet tog ugovora. Neophodno je da se

1 S.Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 83

155

izvrši bliže određenje same robe, kao i da se preciziraju kvantitativna i kvalitativna svojstva koje roba treba da sadrži da bi se ugovor o prodaji smatrao validnim.

U tom smislu, odredbe stava 1. člana 14. kovencije, kojima se uredjuje materija uslova koje treba da ispuni predlog za zaključenje ugovora o prodaji robe da bi moglo da dodje do validnog zaključenja ugovora, preciziraju da je predmet dovoljno odredjen ako označava robu, uz dopunski alternativno postavljen zahtev da izričito ili prećutno utvrdjuje njenu količinu. Dakle, samo odredjenje robe mora biti učinjeno na način koji neće ostaviti nikakvu dilemu u pogledu činjeničnog stanja o kakvoj se robi radi kada je u pitanju konkretan ugovor o prodaji. S druge strane, konvencija dopušta mogućnost da se u pogledu količine robe koju prodavac preuzima obavezu da isporuči kupcu, preciziranje izvrši izričito samim ugovorom ili prećutno na osnovu drugih ugovornih odredbi.

Inače, odredjivanje predmeta kod ugovora o prodaji po pravilu se vrši s obzirom na svojstva i prirodu same robe radi čijeg prometa se zaključuje ugovor. Imajući taj kriterijum u vidu razlikuju se ugovori o prodaji pokretnih stvari, koji su pravilo, u odnosu na ugovore o prodaji nepokretnosti, kod kojih se pored posebnih zahteva u pogledu forme zaključenja takvih ugovora čini i niz drugih ograničenja, koja u pojedinim svojim aspektima mogu da znače i zabranu prometa nepokretnosti u odnosima medjunarodnog poslovanja. Pored toga, na odredjivanje predmeta ugovora o prodaji ima uticaj i podela stvari (robe) na individualno odredjene i po rodu odredjene stvari. Individualno odredjene stvari (roba) su stvari koje se izdvajaju od ostalih po nekom posebnom svojstvu, koje takve stvari razlikuju (individualizuju) u odnosu na druge stvari iste vrste ili roda. Stvari koje su odredjene po rodu su one stvari koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti, broju ili količini. Razlikovanje individualno odredjenih stvari u odnosu na stvari odredjene po rodu ima posebnom značaju sa aspekta odredjivanja predmeta ugovora o prodaji, kao i prelaska rizika sa prodavca na kupca u slučaju oštećenja ili propasti stvari.

Utvrdjivanje koja je stvar (roba) predmet ugovora o prodaji, kod individualno odredjene stvari, izvršeno je samim ugovorom o prodaji. U tom smislu, propast ili oštećenje takve stvari dovodi u pitanje izvršenje samog ugovora. S druge strane, u slučaju prodaje po rodu odredjenih stvari, po pravilu, obaveza prodavca je da izvrši njihovu individualizaciju i to izdvajanjem odredjene količine tih stvari iz mase i njihovim stavljanjem na raspolaganje kupcu. U ovom slučaju propast ili oštećenje stvari ne utiču na izvršenje obaveze prodavca, koji je dužan da isporuči druge stvari iste vrste (roda) u ugovorenoj količini.

Količina robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja masu stvari (robe) koju je prodavac dužan da isporuči kupcu. Ona se odredjuje prema mernim jedinicama, koje su po pravilu unificirane, odnosno koje važe u sedištu prodavca ili su na drugi pogodan način odredjene. Tom prilikom količina robe može biti precizno odredjena (po komadu, težini, dužini i sl.), ali je dopušteno i da se na osnovu okolnosti poslovne prakse ili drugih odredbi ugovora izvrši njeno odredjenje (npr. prema ustaljenoj praksi, prema prethodnoj isporuci i sl). Takodje, dopušteno je da se odredjenje količine robe izvrši i aproksimativnim odredbama (npr. «od – do», «približno», «cirka» i sl.) kada se smatra da je prodavac svoju obavezu isporuke robe kupcu uredno izvršio ukoliko je količina isporučene robe u okvirima aproksimativnog odredjenja.

156

Kvalitet robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja skup svojstava koje robe treba da poseduje u trenutku njene isporuke. Odredjivanje kvaliteta robe po Bečkoj konvenciji, ali i po Zakonu o obligacionim odnosima ne predstavlja bitan element ugovora. Naime, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe biće validan i bez odredjivanja kvalitativnih svojstava robe, s tim što će ispunjenost obaveze prodavca na uredno izvršenje svojih ugovornih odredbi tada ceniti po posebnim pravilima.

U pogledu odredjivanja kvaliteta robe načelno postoji puna autonomija volje ugovornih strana. To znači da su prodavac i kupac slobodni u utvrdjivanju kakva svojstva treba da poseduje roba koja je predmet ugovora o prodaji. U odnosu na ovo pravilo, naročito u uslovima medjunarodnog poslovanja, postoje dva izuzetka. Prvi čine imperativni javni propisi o kvalitetu proizvoda koji se mogu staviti u promet. Drugo mogu da postoje tzv. obavezni standardi, pre svega tehničkog karaktera, koje proizvodi moraju ispunjavati da bi uopšte mogli da budu predmet prometa na odredjenom tržištu (npr. JUS standardi, standardi ISO 9000 i sl).1

Ukoliko nije u pitanju propisani kvalitet robe, prodavac i kupac su slobodni u odredjivanju kriterijuma na osnovu koga će se odrediti kvalitet isporučene robe, odnosno njegova saobraznost sa ugovornim odredbama. Oni to mogu učiniti na jedan od sledećih načina: - poredjenjem sa uzorkom; - pozivanjem na odredjeni standard kvaliteta; - korišćenjem posebnih trgovačkih termina, odnosno odredjenih pojmova sa unapred jasno utvrdjenim značenjem; - uskladjivanjem sa unapred sačinjenom specifikacijom; - odnosno na drugi pogodan način.

Kvalitet robe može da bude i samoodrediv. To će biti slučaj kada ugovor o prodaji ne sadrži odredbe o bližem odredjenju kvaliteta robe, a prodavac treba da isporuči robu koja odgovara nameni za koju je kupac kupuje. Prodavac će tada biti dužan da isporuči onakvu robu kakva odgovara kupcu, ukoliko je znao ili je iz okolnosti slučaja morao da zna za koju svrhu kupac nabavlja tu robu. Ukoliko prodavcu nije bila poznata namena radi koje se roba kupuje, tada je on dužan da isporuči robu koja ne može biti ispod srednjeg kvaliteta. Najzad, ukoliko iz ugovornih odredbi ili uspostavljene poslovne prakse može zaključiti da je prodavac obećao ili preuzeo obavezu isporuke robe sa odredjenim svojstvima, tada će prodavac o odgovarati ako roba ne bude imala ta svojstva.2

Inače, utvrdjivanje kvantiteta i kvaliteta robe, kao i njene saobraznosti sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji, po pravilu, vrši se prilikom isporuke robe, odnosno preuzimanja robe od strane kupca.

2.1.2. Cena

1 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 4792 S. Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 348

157

Cena kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja novčani ekvivalent vrednosti koji kupac prenosi na prodavca na ime sticanja prava svojine na isporučenoj stvari (robi). U tom smislu, cena robe je novčana naknada za kupljenu robu.

Cena robe mora biti izražena u novcu. U uslovima medjunarodnog poslovanja važi pravilo monetarnog nominalizma, po kome se cena robe, kao bitan element ugovora o medjunarodnoj prodaji, utvrdjuje prema propisima koji važe u sedištu prodavca. Na taj način ugovor o prodaji razlikuje se od drugih ugovora poslovnog, odnosno gradjanskog prava, kod kojih takodje dolazi do prelaska prava svojine na odredjenoj stvari (robi) sa ranijeg na novog vlasnika. Tako npr. kod razmene (trampe) koja u uslovima medjunarodnog poslovanja poprima obeležja potpunih ili delimičnih kompenzacionih (barter) poslova, dolazi do razmene robe za robu. S druge strane, u uslovima gradjansko- pravnog posla – ugovora o poklonu, takodje dolaski do prelaska prava svojine, ali bez obaveze davanja bilo kakve naknade na strani sticaoca prava svojine (poklonoprimca).

Sasvim je drugo pitanje instrumenata plaćanja koji će biti upotrebljeni prilikom plaćanja cene od strane kupca. Sem generalnog stava da takav instrument plaćanja mora biti dopušten po pravu koje se primenjuje na konkretan ugovor o prodaji, odredjivanje oblika plaćanja je u celosti prepušteno volji ugovornih strana.

Cena kod ugovora o prodaji mora da ispuni i jedan prethodni uslov. Ona mora biti ozbiljna i realna (pravična). Ovaj uslov proizilazi iz uzajamnosti i teretnosti obligacionih odnosa i u konkretnom slučaju sastoji se u pravu strane koja je zbog izrazite nesrazmere u visini cene u odnosu na realnu vrednost robe u prilici da zahteva promenu tako utvrdjene cene. Ovo pravo ugovorne strane mogu da ostvare i u slučaju bitno promenjenih okolnosti, koje tokom izvršenja ugovora menjaju odnos visine cene i vrednosti predmeta ugovora o prodaji.

S druge strane, za razliku od zahteva da se predmet ugovora o prodaji, tj. stvar (roba) odredi kako po vrsti, tako i po količini, iz razloga potrebe ubrzanja robnog prometa, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, utvrdjena su posebna pravila koja se odnose na način odredjivanja cene.

Najpre, cena može biti propisana od strane nadležnog organa javne vlasti. Tada kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio višu ugovornu cenu, ima pravo na zahtev da mu se vrati razlika izmedju propisane i uplaćene cene. Pored toga, odredbe ugovora o prodaji kojima se utvrdjuje viša cena od propisane smatraju se ništavnim iz razloga suprotnosti sa javnim poretkom.

Drugi slučaj je kada ugovorne strane odrede cenu. Tada će pod pretpostavkom da takva cena nije suprotna odredbama javnog poretka, odnosno da ne izražava očiglednu nesrazmeru vrednosti ugovorenih prestacija, ona predstavljati osnovnu obavezu kupca.

Medjutim, stepen odredjenosti cene ne mora biti isti. Zakon o obligacionim odnosima, ali i medjunarodna poslovna praksa poznaju više načina odredjivanja cene. U tom slučaju govori se o elementima na osnovu kojih cena u ugovoru o prodaji može biti odredjena. Primera odredjivanja cene ima više, pa će se ukazati samo na one koji se najčešće koriste.

Prvo, kupovna cena je odrediva kada je ugovoreno da će kupac platiti tekuću cenu. U tom slučaju kupac duguje cenu koja se utvrdjuje na osnovu zvanične evidencije o

158

kretanju cena na tržištu u mestu (sedištu) prodavca, a u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje ugovora o prodaji. Ako takve evidencije nema, tekuća cena se odredjuje na osnovu elemenata pomoću kojih se utvrdjuje cena u skladu sa običajima tržišta.

Drugo, kupovna cena je odrediva ako je njeno odredjivanje povereno trećem licu. Ovo lice je prilikom odredjivanja cene dužno da postupa neutralno u odnosu na interese ugovornih strana, te da cenu formira u skladu sa načelima savesnosti i poštenja. Medjutim, ako lice kome je povereno odredjivanje cene neće ili ne može da je odredi, a ugovorne strane se ne slože naknadno o načinu odredjivanja cene niti raskinu ugovor, smatraće se da je ugovorena razumna cena.

Treće, pod razumnom cenom smatra se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi, onda cena koju utvrdjuje sud prema okolnostima slučaja.

Pored navedenih slučajeva odredivosti cena kod ugovora o prodaji, poslovna praksa je utvrdila pravila po kojima se cena obrazuje kao berzanska cena, tržišna cena, fabrička cena i sl. Osnovno nastojanje ovom prilikom je da se putem elemenata odredivosti cene dodje do njenog iznosa, a samim tim i do bitnog elementa ugovora o prodaji, čime se obezbedjuje njegov dvostrano obavezujući karakter sa uzajamno srazmernim prestacijama.

U prilog ovakvog opredeljenja je i stav da u slučaju kada ugovorom o prodaji u privredi cena nije odredjena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan da plati cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku (nepostojanju) ove cene onda je dužan da plati razumnu cenu.

Iz ovakvog odredjivanja cene kod ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju može se, na prvi pogled, steći utisak da cena i nije bitan element ugovora o prodaji, pošto će se do njenog iznosa doći čak i u slučaju kada ona nije odredjena, niti se može na osnovu ugovornih odredbi odrediti. Ovakav prilaz je pogrešan, pošto treba principijelno razlikovati cenu kao jedan od bitnih elemenata ugovora o prodaji, od načina putem koga se dolazi do njenog odredjivanja.

2.2. Karakteristike ugovora

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zaključuje se izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, po pravilu, u statusu privrednih subjekata (privrednih društava – preduzeća) koja su specijalizovana i registrovana za medjunarodni promet robe. Ovaj ugovor može biti zaključen kao osnovni pravni posao, koji je proistekao iz redovne delatnosti, ali i kao akcesorni pravni posao koji je u funkciji realizacije drugog privrednog posla.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima, izmedju ostalih, sledeća obeležja.

U pitanju je imenovani ugovor, pošto se i na nivou domaćih propisa ali i medjunarodnih relevantnih pravnih akata utvrdjuje postojanje ovog pravnog posla,

159

propisuju uslovi njegovog zaključenja i bliže definišu prava i obaveze ugovornih strana. Takvo obeležja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi iz značaja koji ovaj pravni posao ima kako za same ugovorne strane, tako i za medjunarodno poslovanje u nacionalnim, ali i u globalnim razmerama.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je dvostrano obavezni ugovor pošto se njime stvaraju uzajamna prava i obaveze za obe ugovorne strane (prodavca i kupca). To konkretno znači da su u istom ugovornom odnosu ugovorne strane u statusu i poverioca i dužnika. Taj uzajamni poverilačko – dužnički odnos upućuje na obavezu kumulativnog i istovremenog izvršavanja obaveza svake od ugovornih strana, ali i na neophodnu saradnju u izvršavanju tih obaveza.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je teretni ugovor, pošto se kod ovog ugovora uvek daje odgovarajuća naknada za ono što se prima. Iz analize bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe utvrdjeno je da cena predstavlja korespodentni deo ugovora i ekvivalent vrednosti koji se daje na ime sticanja prava svojine na predmetu ugovora. Pored toga, teretnost ugovora označava i srazmeru primljenih vrednosti, tako da ona ugovorna strana koja smatra da je, iz različitih razloga, ta srazmera narušena na njenu štetu ima pravo na zahtev za reviziju uzajamnih davanja.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je neformalan ugovor, pošto se za validnost nastanka i dejstva ovog ugovora, po pravilu ne zahteva nikakva forma. Dovoljna je «prosta» saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca). Izuzetak od ovog pravila, u domaćem pravu, predstavlja zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti, za koji se zahteva pisana forma.

Inače, od neformalnosti kao pravila treba razlikovati sve izraženiju praksu, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, zaključivanja ugovora u pisanoj formi. Ta praksa se uspostavlja pre svega radi povećanja poslovne izvesnosti u odnosu na preuzete obaveze ugovornih strana i primarno je usmerena na lakše dokazivanje izvršenja ugovornih obaveza. Medjutim, na osnovu te pojave ne može se izvesti zaključak o promeni prirode samog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kao neformalnog (konsesualnog) ugovora.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je i komutativni ugovor jer su već u momentu zaključenja ugovora poznata uzajamna prava i obaveze ugovornih strana (prodavca i kupca). Upravo ova prepoznatljivost obaveza ugovornih strana u trenutku zaključenja ugovora je i uslov njihove uredne realizacije. S druge strane ovaj ugovor izuzetno može da bude i aleatorne prirode, tj. da zavisi od buduće neizvesne okolnosti od čijeg će nastupanja zavisiti uzajamna prava i obaveze ugovornih strana (npr. u slučaju prodaje buduće stvari, koja u trenutku zaključenja ugovora nije proizvedena, a čiji nastanak zavisi od faktora izvan sfere uticaja ugovornih strana ili u slučaju prodaje «na zeleno» buduće žetve, odnosno prinosa poljoprivrednih proizvoda koje tek treba prikupiti).

160

Pitanja: 1. Koji su kriterijumi određivanja pojma međunarodne prodaje robe?

2. Koje su faze i kakav je bio postupak donošenja Konvencije UN o međunarodnoj proadaji robe (Bečka konvencija)?

3. Kako se utvrđuje domen primene Bečke konvencije?

4. Navesti pravila primene Bečke konvencije!

5. Navesti pojam ugovora o međunarodnoj prodaji robe!

6. Koji su bitni elementi ugovora o međunarodnoj prodaji robe?

7. Kako se određuje predmet ugovora o međunarodnoj prodaji robe?

8. Kakve su karakteristike ugovora o međunarodnoj prodaji robe?

Literatura: - M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina,

- M. Draškić: Mđjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- R. Đurović: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1996. godina,

- S. i M. Stanojević: Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- D. Kostić, Međunarodno poslovanje II, Beograd, 2008. godina.

161

XIII Tematska oblast

PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANAKOD UGOVORA O MEĐUNARODNOJ PRODAJI ROBE

Nastavne jedinice: 1. Pojam prava i obaveze ugovornih strana; 2. Osnovne ugovorne obaveze prodavca robe; 3. Prava kupca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza prodavca; 4. Osnovne ugovorne obaveze kupca; 5. Prava pradavca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza kupca.

Ugovori se u propisima i teoriji definišu na taj način što se navode osnovne obaveze ugovornih strana, koje iz tih ugovora proizilaze i koje ih karakterišu. Osnovne obaveze ugovornih strana predstavljaju ono karakterno obeležje koje jedan ugovor razlikuje i odvaja od drugih. Ni ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ne predstavlja izuzetak od ovog pravila.1

Kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kao ugovorne strane postoje prodavac i kupac robe. Njihov pravni položaj primarno je odredjen odredbama Bečke konvencije, a akcesorno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravilima poslovne prakse, u prvom redu Opštim uzansama za promet robe.

Apstrahujući za trenutak sporedne obaveze, kao osnovne obaveze prodavca iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se navesti:

- isporuka i prenos prava svojine na robi;

- garancija za fizička i pravna svojstva isporučene robe (saobraznost isporuke) i

- predaja dokumenata koji se odnose na robu.

Osnovne obaveze kupca kod medjunarodne prodaje robe su:

- isplata cene za kupljenu robu;

- preuzimanje isporuke robe.

Pošto je u pitanju dvostrano obavezni ugovor, to su obaveze jedne ugovorne strane ujedno i osnov prava druge ugovorne strane. Tako obavezi prenosa prava svojine prodavca odgovara obaveza plaćanja cene kupca, odnosno obavezi isporuke robe prodavca, odgovara obaveza prijema isporuke robe kupca. Iz dvostranog karaktera ovog ugovora proizilazi i princip uzajamne uslovljenosti izvršenja ugovornih obaveza, odnosno osnova odgovornosti ukoliko te obaveze nisu ili nisu uredno izvršene.

1 M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 147

162

Pored osnovnih obaveza ugovornih strana, na strani prodavca i kupca mogu ugovorom, ali i propisom kojim se uredjuje oblast medjunarodne prodaje robe, odnosno poslovnom praksom koja se tim povodom uspostavlja, biti utvrdjene i razne sporedne obaveze, sa osnovnim ciljem bližeg definisanja položaja ugovornih strana i zaštite njihovih poslovnih interesa. Medjutim, imajući u vidu manji značaj i fragmentarno pojavljivanje ovih odredbi u okvirima ovog rada samo će se ukazati na osnovne aspekte u kojima se one manifestuju.

1. Obaveze prodavca

Iz gore navedenog pojmovnog odredjenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi da su osnovne obaveze prodavca:

a) predaja dokumenata koji se odnose na promet te robe;

b) isporuka (predaja) robe uz prenošenje prava svojine na toj robi i

c) garantovanje da roba ispunjava ugovorena, odnosno potrebna fizička i pravna svojstva.

1.1. Predaja dokumenta

Navodjenje obaveze predaje dokumenata koji se odnose na robu, u okvirima osnovnih obaveza prodavca uslovljeno je medjunarodnim karakterom ugovora o ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Naime, saglasno obavezi ispunjavanja zakonskih odredbi države čiju pripadnost poseduje, prodavac često ima obavezu da pribavi odredjena odobrenja ili dozvole u vezi sa izvozom te robe. Ta dokumenta, koja «prate» robu u izvozu po svom poreklu mogu proizilaziti iz spoljno- trgovinskih propisa (režim poslovanja); carinskih propisa (režim nadzora nad carinskom robom); poreskih propisa (plaćanje poreza i akciza); deviznih propisa (režim i način plaćanja cene za izvezenu robu); i tehničkih propisa (normativi i standardi koje roba mora ispunjavati da bi mogla biti stavljena u promet na odredjenom stranom tržištu). Pored toga, ova dokumenta mogu se odnositi na samu robu (tzv. robna dokumenta) ili biti uslovljena tehničkim karakteristikama i načinom korišćenja konkretne robe (uputstvo o upotrebi, sertifikat o poreklu, potvrda o kvalitetu i dr), odnosno može se odnositi na poslove sa trećim licima u vezi sa zaključenim ugovorom o prodaji (transportna dokumenta, polisa osiguranja, skladišnica i dr).

Ukoliko iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi da je prodavac dužan da kupcu dostavi dokumenta koja se odnose na robu, on ih mora dostaviti u vreme, na mestu i u obliku koji je predvidjen ugovorom. Ako ova dokumenta preda pre ugovorom

163

utvrdjenog roka, prodavac tada može sve do isteka tog roka da otkloni svaki nedostatak saobraznosti u dokumentaciji, pod uslovom da ovo njegovo pravo ne prouzrokuje kupcu neugodnosti ili nesrazmerne troškove. Medjutim, kupac u svakom slučaju zadržava pravo na naknadu štete zbog isporuke neodgovarajuće robne dokumentacije.

Značaj predaje odgovarajuće robne dokumentacije kupcu od strane prodavca kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, posebno je potenciran činjenicom da je ova dokumentacija u velikom broju slučajeva ujedno i uslov sticanja prava svojine kupca na isporučenoj robi.

1.2. Isporuka robe

Po prirodi ugovornog odnosa jedna od osnovnih obaveza prodavca je da isporuči robu kupcu. Sam akt isporuke obuhvata skup postupaka i pravnih radnji koje je prodavac, prema ugovoru ili prirodi posla, dužan da preduzme kako bi se kupcu omogućio posed (državina) robe koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Ti postupci i radnje moraju biti uzajamno tako sinhronizovani da u svojoj ukupnosti stvaraju situaciju u kojoj kupac može bez posebnih problema izvršiti preuzimanje robe, čime će ujedno izvršiti i jednu od svojih osnovnih ugovornih obaveza. Drugim rečima, uredno izvršenje obaveze prodavca na isporuku robe je ujedno i pretpostavka urednog izvršenja obaveze kupca na prijem isporuke te robe.

Da bi isporuka robe bila uredna ona mora biti izvršena u odredjenom mestu, u odredjenom roku i na odredjen način.

1.2.1. Mesto isporuke robe

Pod mestom isporuke robe podrazumeva se mesto u kome prodavac stavlja robu na raspolaganje kupcu u cilju njenog preuzimanja. Načelno važi pravilo shodno kome mesto isporuke robe saglasno autonomiji svojih volja ugovorom odredjuju ugovorne strane. Mesto isporuke robe može se odrediti i pozivom na neku od transportnih klauzula. Medjutim, ukoliko mesto isporuke robe nije odredjeno ugovorom, niti upućivanjem na neku od transportnih klauzula, tada se, obzirom da je u pitanju nebitni element ugovora, primenjuju dispozitivna pravna pravila sadržana u propisima kojima se uredjuje medjunarodna prodaja robe.

U skladu sa tim pravilima (koja su, pre svega, sadržana u odredbama Bečke konvencije) načelno se razlikuju faktičke situacije zavisno od činjenice da li je zaključen ugovor o medjunarodnom prevozu prodate robe.

U slučaju kada prema ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe ta roba treba da se preveze u režimu samostalnog prevoza, pod mestom isporuke robe podrazumeva se

164

mesto u kome prodavac predaje robu prvom prevozniku radi dostavljanja takve robe kupcu. Roba je predata prvom prevozniku kada mu je omogućen posed (državina) robe za svrhe njenog daljeg prevoza.

Ukoliko ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ne pretpostavlja postojanje obaveze prevoza robe, a u pitanju su posebne vrste robe kao što su individualno odredjene stvari ili stvari koje su odredjene po rodu, koje treba izdvojiti iz odredjene mase (individualizovati) ili ih treba proizvesti ili izraditi, važi pravilo da je mesto isporuke ujedno i mesto u kome se te stvari nalaze, pod dopunskim uslovom da su ugovorne strane u vreme zaključenja ugovora znale da se stvari nalaze u tom mestu ili da ih treba proizvesti ili izraditi u odredjenom mestu.

U svim drugim slučajevima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe pod mestom isporuke robe smatra se mesto u kome je prodavac u vreme zaključenja ugovora imao svoje sedište. S tim u vezi, mesto u kome se nalazi njegovo poslovno sedište je i mesto u kome je on u obavezi da robu stavi na raspolaganje kupcu.

Odredjivanje mesta isporuke robe, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, značajno je sa stanovišta uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana, pošto u njemu dolazi do prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca. Pored toga, mesto isporuke robe često se koristi i kao kriterijum (tačka vezivanja) za odredjivanje nacionalnih propisa koji će se primeniti na konkretan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe.

1.2.2. Rok isporuke robe

Pod rokom isporuke robe podrazumeva se ono vreme u kome je prodavac, shodno ugovornoj obavezi, propisima kojima se uredjuje oblast medjunarodne prodaje robe i poslovnoj praksi, dužan da robu preda kupcu.

Kao i mesto isporuke, tako i rok isporuke robe može biti odredjen samim ugovorom. To se može učiniti na, u osnovi, dva načina. Prvo, ugovorom je moguće precizno odrediti dan isporuke, kada je prodavac dužan da isporuku izvrši ugovorenog dana. Drugo, ugovorom se mogu, korišćenjem uobičajenih trgovačkih termina, utvrditi okvirni periodi u kojima prodavac mora izvršiti svoju obavezu isporuke robe.

Ukoliko ugovorom nije utvrdjeno koja je od ugovornih strana ovlašćena da precizira rok isporuke, važi pravilo da je to ovlašćenje prepušteno prodavcu robe, izuzev ako okolnosti slučaja ukazuju da je kupac bio ovlašćen da odredi rok isporuke. U poslovnoj praksi je ustanovljeno pravilo da strana koja ima pravo preciziranja roka isporuke, kada su oni okvirno odredjeni, o svojoj odluci mora blagovremeno obavestiti drugu ugovornu stranu.

Ukoliko rok isporuke robe nije odredjen ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe i to bilo da je preciziran na odredjeni dan ili da je okvirno odredjen upotrebom trgovačkih termina sa uobičajenim značenjem, Bečka konvencija ali i naše pravo sadrže pravilo po

165

kome je prodavac dužan da izvrši isporuku robe u razumnom roku posle zaključenja ugovora.

Razumni rok se odredjuje prema vremenu u kome je prodavac, s obzirom na prirodu stvari i ostale okolnosti, bio u mogućnosti da preduzme bez odlaganja sve radnje koje su bile potrebne za isporuku te robe1.

Pored navedenih slučajeva odredjivanja isporuke robe, u robnom prometu je u okvirima poslovne prakse ustanovljeno pravilo po kome se smatra da ako rok isporuke nije precizno ugovoren, da se smatra da je ugovorena promptna isporuka. Promptna isporuka može se predvideti i korišćenjem termina «brzo» ili «hitno». U ovom slučaju obaveza prodavca je da isporuku robe izvrši odmah – bez odlaganja, a najkasnije u roku od 8 dana od dana zaključenja ugovora.2

Odredjivanje roka isporuke robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe značajno je sa stanovišta uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana, pošto isporukom robe u predvidjenom roku, odnosno istekom tog roka, rizik propasti ili oštećenja robe sa prodavca prelazi na kupca. Pored toga, prema roku isporuke robe utvrdjuje se da je prodavac u docnji sa izvršenjem svoje obaveze uredne isporuke robe, pa shodno tome da duguje naknadu štete zbog neurednog izvršenja ugovora. Najzad, kada je voljom ugovornih strana rok isporuke robe označen kao bitan element ugovora (tzv. fiksi ugovori), propuštanje roka isporuke robe u tom roku po pravilu vodi prestanku (raskidu) ugovora na štetu prodavca.

Inače, kupac nije dužan da primi robu pre dana koji je označen kao rok isporuke robe. Njegova obaveza preuzimanja robe u ovom slučaju korespondira sa obavezom prodavca na uredno izvršenje, što u konkretnom slučaju znači da njegova obaveza prijema isporuke robe može nastupiti tek po dospeću prodavčeve obaveze da isporuči robu.

1.2.3. Način isporuke robe

Način isporuke robe obuhvata one postupke prodavca koji su neposredno vezani za stavljanje na raspolaganje, odnosno isporuku robe kupcu, kao i druge prodavčeve radnje koje su potrebne i koje omogućuju kupcu da dodje u posed (državinu) odredjene stvari.3

U pogledu načina isporuke robe važi osnovno pravilo po kome isporuku robe treba izvršiti onako kako je to utvrdjeno ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe. Ukoliko u ugovoru nema takvih odredbi, način isporuke robe, shodno pravilima poslovne prakse, utvrdjuje se s obzirom na svojstva robe. Po ovom kriterijumu razlikuju se postupci koje prodavac treba da preduzme zavisno od činjenice da li je predmet isporuke individualno odredjena stvar ili je u pitanju stvar koja je odredjena po rodu.

1 S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 3552 M Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 4863 V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 113

166

Isporuka individualno odredjene stvari vrši se na način koji odgovara okolnostima svakog konkretnog slučaja. To će najčešće biti sama priprema robe za preuzimanje i transport, pošto je njena individualizacija izvršena samom prirodom takve stvari.

Isporuka stvari koje su odredjene po rodu vrši se njihovom individualizacijom u odnosu na ostale stvari istog roda. S tim u vezi, obaveza prodavca je da stvari odredjene količine i kvaliteta, koje predstavljaju predmet njegove ugovorne obaveze, izdvoji iz mase ostalih stvari istog roda, tako da nema sumnje da je to učinjeno radi izvršenja ugovorne obaveze, tj. da je na taj način roba individualizovana i spremljena za isporuku kupcu.

Izdvajanje po rodu odredjenih stvari može se izvršiti sa ili bez učešća kupca. No, nezavisno od okolnosti prisustva kupca toj radnji, ona predstavlja obavezu prodavca. S druge strane, ako izdvajanje vrši sam prodavac, onda je svakako potrebno da o toj okolnosti obavesti kupca, kako bi ovaj mogao da preduzme potrebne radnje radi preuzimanja robe.

Ukoliko se radi o robi koja predstavlja celinu iz koje se deo, koji je namenjen kupcu, može izdvojiti tek kada je kupac preuzme (npr. isporuka tečnosti, koja se vrši istakanjem u cisterne kupca), isporuka se smatra izvršenom ako je prodavac preduzeo sve što je potrebno da bi se kupcu omogućilo preuzimanje robe i ako je kupca obavestio o toj okolnosti i pozvao da preuzme robu.

Gore utvrdjena pravila odnose se na pokretne stvari, dok se način predaje nepokretnosti, po pravilu, realizuje upisom u odgovarajuće zemljišne knjige.

Pored faktičke predaje stvari, kojom prilikom kupac stiče posed (državinu) nad tim stvarima, mogući su i slučajevi tzv. simbolične isporuke robe. Najčešći slučajevi ovakvog načina isporuke robe nastaju u uslovima dokumentarne isporuke robe, a sastoje se u tome što prodavac predaje kupcu pisanu ispravu (dokument) na osnovu koje se roba može preuzeti od trećeg lica sa pravom da sa njom dalje raspolaže. Isprave na osnovu kojih se vrši simbolična isporuka robe, po pravilu, su robni dokumenti koji prate ili predstavljaju robu kao što su konosman (teretnica), skladišnica, tovarni list i dr.1

Ako ništa drugo nije ugovoreno prodavac je dužan da odjednom isporuči celu ugovorenu količinu robe. Prema tome, isporuka u više navrata (sukcesivna isporuka) se ne pretpostavlja već se ona mora posebno ugovoriti.

U slučaju distancione prodaje smatra se da je isporuka robe izvršena kada je prodavac preda prvom prevoziocu ili špediteru. Ukoliko su utovarna stanica, luka ukrcaja ili pristanište, udaljeni manje od 10 km od sedišta prodavca, isporuka robe se smatra izvršenom kada se ona utovari u prevozno sredstvo u utovarnoj stanici, luci ukrcaja ili u pristaništu2.

Ukoliko se roba predaje prevoziocu, a prodavac nije tu robu jasno identifikovao (u dokumentima za prevoz ili na drugi način) kao robu namenjenu za izvršenje ugovora, u skladu sa Bečkom konvencijom, prodavac je dužan da kupcu uputi obaveštenje o otpremi kojom se bliže odredjuje roba.

1 S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 3562 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godine, str. 487

167

Iz obaveze prodavca da isporuči robu kupcu proizilazi pravilo po kome sve troškove koji su vezani za isporuku robe snosi prodavac, do trenutka isporuke robe. Smatra se da je prodavac isporučio robu u onom trenutku u kome je izvršio sve radnje na čije je preduzimanje bio obavezan na osnovu ugovora o prodaji, odnosno na osnovu relevantnih propisa ili uobičajenim načinom njene isporuke. Trenutkom isporuke robe rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari, troškovi njenog čuvanja kao i ostali troškovi isporuke robe prelaze na kupca.

U odnosu na način i s tim u vezi troškove isporuke robe, kao posebno pitanje postavlja se problem obezbedjenja i snošenja troškova obezbedjenja ambalaže. I ovom prilikom važi pravilo po kome su ugovorne odrebe «zakon» za ugovorne strane. Medjutim, kako se ovo pitanje retko reguliše ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, a ni medjunarodni, pa čak ni nacionalni propisi ne sadrže odredbe o tome, pitanje obezbedjenja i snošenja troškova ambalaže, po pravilu, uredjuju se u skladu sa poslovnom praksom. Tom prilikom, poseban značaj pridaje se poslovnoj praksi koja postoji u mestu u kome nastaje obaveza isporuke robe. Kako je navedeno, to će po pravilu biti sedište prodavca.

Prema opšte usvojenim pravilima kod medjunarodne prodaje robe, ako ugovorne strane nisu posebno ugovorile način pakovanja, ambalaža mora odgovarati sledećim zahtevima:

- mora da štiti upakovanu robu i bude pogodna za transportne manipulacije sa tom robom;

- mora biti takva da omogućava primenu najnižeg tarifnog stava prilikom medjunarodnog prevoza robe;

- treba da omogući primenu najnižeg stava carinske tarife u zemlji opredeljenja;

- treba da bude u skladu sa propisima o uvozu robe na teritoriju zemlje opredeljenja, a naročito u skladu sa zdravstvenim, sanitarnim propisima i propisima o zaštiti životne sredine.

Po svojoj prirodi i nameni ambalaža može biti potrošna i nepotrošna. Osnov ovog razlikovanja je u obavezi koju kupac ima prema ambalaži u kojoj je isporučena roba. Kod potrošne ambalaže, troškove pakovanja i isporuke robe snosi prodavac tako da oni ulaze u cenu isporučene robe, dok kupac u odnosu na samu ambalažu nema posebnih obaveza. Kod nepotrošne ambalaže obezbedjenje pakovanja i isporuke robe takodje je obaveza prodavca, ali je kupac dužan da vrati predmetnu ambalažu ili da plati njenu cenu.

Kao posebno postavlja se pitanje odgovornosti prodavca prilikom isporuke robe u neodgovarajućoj ambalaži. Tom prilikom treba imati u vidu da je osnovna funkcija ambalaže zaštita robe i obezbedjivanje uslova za njen bezbedan transfer. S tim u vezi a posebno s obzirom na praksu da ambalaža u sve većoj meri poprima i obeležja svojevrsnog marketinškog prezentiranja robe, samo teži slučajevi povrede pravila o ambalaži mogu se smatrati osnovom ugovorne odgovornosti prodavca robe. U tom smislu je i odredba Bečke konvencije, shodno kojoj postoji nesaobraznost isporučene robe sa ugovorom o prodaji preuzetim obavezama, ukoliko roba nije upakovana ili zaštićena na

168

način koji je uobičajen za takvu robu ili ako praksa takve zaštite ne postoji, na način koji je podoban da sačuva i zaštiti robu. Dakle, u ovom slučaju prigovori na kvalitet upotrebljene ambalaže rešavaće se po pravilima o pravu prigovora kupca na kvalitet isporučene robe.

1.3. Garantovanje za fizička i pravna svojstva isporučene robe

U kategoriju osnovnih obaveza prodavca, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, spada i garantovanje kupcu da isporučena roba nema nedostatke koji dovode u pitanje mogućnost njenog normalnog korišćenja. Nedostaci na isporučenoj robi mogu biti svojstveni samoj prirodi isporučene stvari (fizički nedostaci), kao i proizilaziti iz prava trećih lica kojima se dovodi u pitanje mogućnost nesmetanog korišćenja isporučene stvari (pravni nedostaci).

1.3.1. Garantovanje za fizička svojstva robe

Pravni osnov garancije za fizička svojstva robe predstavlja obaveza prodavca da kupcu isporuči robu bez materijalnih nedostataka. U savremenom zakonodavstvu i nauci upotrebljavaju se različiti termini za označavanje materijalnih nedostataka na isporučenoj robi. To su termini «materijalni nedostaci», «mane robe», «nedostatak saobraznosti» i dr.1

Svi ti termini imaju u osnovi isto značenje i mogu se svesti na konstataciju da se pod materijalnim nedostatkom robe podrazumeva isporuka robe, kojom prilikom roba nema ugovorom ili poslovnom praksom utvrdjena svojstva.

U skladu sa odredbama Bečke konvencije prodavac je dužan da kupcu isporuči robu u količini, kvalitetu i vrsti kako je to predvidjeno ugovorom. Uz to zahteva se da isporučena roba bude upakovana ili zaštićena na način predvidjen ugovorom. Saglasno tome, smatra se da roba ima materijalne nedostatke, odnosno da isporučena roba nije saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji kada ne poseduje ugovoreni kvalitet i količinu, odnosno kada se isporučuje druga roba u odnosu na onu čija je isporuka ugovorena (aluid). Drugim rečima, svaka isporuka robe koja po količini i kvalitetu, odnosno po vrsti ne odgovara ugovorom utvrdjenim obeležjima (subjektivni kriterijum) smatraće se da nije saobrazna ugovoru.

Pored toga, ukoliko se ugovorne strane nisu drugačije sporazumele, Bečkom konvencijom je utvrdjeno i pravilo (objektivni kriterijum) po kome se smatra da roba nije saobrazna ugovoru ukoliko:

- nije podobna za svrhe za koje se roba iste vrste uobičajeno koristi;

- nije podobna za naročitu svrhu, koja je prodavcu izričito stavljena do znanja u vreme zaključenja ugovora;

1 S. Vukićević - M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 358

169

- ne poseduje kvalitet robe koji je kupac prodavcu kupcu predočio u vidu uzorka ili modela; i

- nije pakovana ili zaštićena na način koji je uobičajen za takvu robu ili ako takvo pravilo poslovne prakse ne postoji na način koji je podoban da sačuva i zaštiti robu.

Prodavac je obavezan da isporuči robu koja je po oba kriterijuma (i subjektivna i objektivna) saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji. U tom smislu, on je odgovoran za svaki nedostatak saobraznosti (uskladjenosti) koji je postojao u trenutku prelaska rizika na kupca, čak i ako se nedostatak saobraznosti pojavio kasnije, odnosno nezavisno od činjenice da li je on znao za postojanje tog nedostatka u vreme isporuke robe kupcu.

Odredbama Bečke konvencije utvrdjeno je posebno pravilo u vezi sa mogućnošću otklanjanja nedostatka na robi, ukoliko je ta roba isporučena pre dospelosti roka za njenu isporuku. U skladu sa tim pravilom, ako preda robu pre isteka roka za njenu isporuku, prodavac može, do datuma odredjenog za isporuku robe, isporučiti deo ili količinu koja nedostaje ili zameniti nesaobraznu robu novom saobraznom robom ili otkloniti nedostatak saobraznosti isporučene robe, pod uslovom da ovo njegovo pravo ne prouzrokuje kupcu nesrazmerne troškove.

Da bi prodavac odgovarao za materijalne nedostatke, odnosno mane robe, potrebno je da se ispune odredjeni uslovi. Ti se uslovi odnose na momenat u kome su postojali materijalni nedostaci na robi, kao i činjenicu da li su te mane bile poznate kupcu.

S tim u vezi, da bi postojala odgovornost prodavca za materijalne nedostatke na robi potrebno je da su ti nedostaci postojali u momentu prelaska rizika sa prodavca na kupca. Pored toga, prodavac će biti odgovoran i za svaki materijalni nedostatak na robi, koji se pojavi posle prelaska rizika na kupca, a koji se može pripisati povredi bilo koje njegove ugovorne obaveze, uključujući i povredu garancije o tome da će roba biti podobna za njenu redovnu ili naročitu upotrebu ili da će zadržati odredjena svojstva ili karakteristike za odredjeno vreme.

Drugi uslov odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke robe je da ti nedostaci nisu bili poznati kupcu ili da mu, prema okolnostima slučaja, nisu mogli biti poznati u vreme zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji.

Tom prilikom polazi se od pretpostavke da ako su mane robe bile poznate kupcu prilikom zaključenja ugovora (bez obzira na način na koji je za njih saznao), tada logično proizilazi da je kupac zaključenjem ugovora pristao da kupi upravo takvu stvar.

S tim u vezi, materijalni nedostaci na robi mogu biti vidljivi i skriveni. Vidljivim nedostacima se smatraju one mane robe koje bi pažljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom, lako moglo opaziti pri uobičajenom pregledu takve robe. Pravna posledica propuštanja utvrdjivanja vidljivih nedostataka na robi je stvaranje pravne pretpostavke (i to neoborive) da ih je kupac primetio prilikom uobičajenog pregleda robe te da je na njih pristao.1 S druge strane, skriveni nedostaci ili mane robe jesu oni nedostaci koji se ne

1 V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 118

170

mogu utvrditi uobičajenim pregledom, već se njihovo postojanje može otkriti samo na osnovu stručnog pregleda stvari (dakle sa saznanjem i iskustvom koje se ne zahteva od obično pažljivog kupca) odnosno koje će se same pokazati upotrebom stvari kroz odredjeni vremenski period. U odnosu na ove nedostatke nema osnova za pretpostavku o saglasnosti kupca, već obratno postoji odgovornost prodavca za isporučenu robu koja nije saobrazna sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji.

Upravo s obzirom na mogućnost postojanja vidljivih ili skrivenih nedostataka robe, kao i obaveze prodavca da isporuči robu koja je saobrazna njegovim ugovorom o prodaji preuzetim obavezama, utvrdjena je i jedna posebna obaveza kupca koja se sastoji u pregledu isporučene robe. Posebnost ove obaveze kupca ogleda se u činjenici da je ona ustanovljena u funkciji zaštite njegovih interesa i stvaranja konačne situacije vezano za isporuku robe. To konkretno znači da prodavac ne stiče posebna prava u odnosu na kupca povodom ove kupčeve obaveze, ali njeno nevršenje od strane kupca može za posledicu imati gubitak prava kupca, koja inače ima po osnovu nesaobrazne isporuke robe.

Obaveza kupca da pregleda robu odnosi se na svu isporučenu robu od strane prodavca i za predmet ima utvrdjivanje svih oblika nesaobraznosti tako isporučene robe (kvantitet, kvalitet i vrsta robe). Shodno tome, kupac može lično pregledati robu (čime će se obezbediti od vidljivih nedostataka) ili će je dati na stručni pregled (čime će se obezbediti i od skrivenih nedostataka).

Bečka konvencija ne utvrdjuje precizno rok u kome je kupac u obavezi da izvrši pregled robe, već odredjuje da je to potrebno učiniti u što je moguće kraćem roku, zavisno od okolnosti konkretnog slučaja. Rok počinje da teče od momenta isporuke robe. Opredeljenje konvencije da ovim povodom ne koristi pravni standard «razumnog roka», koji je upotrebljen za označavanje obaveze prodavca na isporuku robe, može se dovesti u kontekst nastojanja da se dopunski insistira na ažurnosti u obavljanju posla pregleda isporučene robe.

U slučaju distancionih isporuka robe, kojom prilikom se ona predaje na prevoz, pregled robe se može odložiti do njenog prispeća u mesto opredeljenja. Takodje, ako je kupac u toku prevoza robe promenio pravac ili je dalje otpremio, a da pri tome nije postojala mogućnost da je pregleda, i ako je prodavcu u trenutku zaključenja ugovora bila poznata ili je morala biti poznata mogućnost ove izmene pravca ili dalje otpreme, pregled robe se može odložiti do prispeća robe u mesto opredeljenja.

O rezultatima pregleda robe, a posebno ako su na osnovu pregleda utvrdjeni materijalni nedostaci na robi, odnosno nepostojanje saobraznosti sa ugovorenom robom, kupac je u obavezi da o toj okolnosti pošalje obaveštenje prodavcu u kome će navesti prirodu utvrdjenih nedostataka. Ovo obaveštenje kupac je dužan da pošalje prodavcu u razumnom roku od trenutka kada je otkrio ili je morao otkriti postojanje materijalnog nedostatka na robi. U pitanju je dakle subjektivni rok, čije je trajanje odredjeno upotrebom pravnog standarda «razumni rok» i odredjuje se za svaki konkretan slučaj posebno. Propuštanje ovog roka ima za posledicu gubljenje prava kupca da se poziva na nesaobraznost isporučene sa ugovorenom robom. S druge strane, kupac u svakom slučaju gubi pravo da se pozove na nedostatak saobraznosti robe, ako o toj okolnosti nije obavestio prodavca najkasnije u roku od dve godine računajući od dana stvarne predaje robe kupcu, izuzev kada je ugovornom odredbom o garanciji odredjen drugi oblik. U

171

pitanju je dakle objektivni rok, kojim su obuhvaćeni svi mogući materijalni nedostaci robe (kako vidljive, tako i skrivene mane robe), koji je apsolutnog karaktera, te koji protokom proizvodi konačno dejstvo u pogledu prava kupca da se pozove na nedostatak saobraznosti isporučene i ugovorene robe i po tom osnovu ostvari posebna Bečkom konvencijom utvrdjena prava.

S druge strane, prodavac nema pravo da se koristi odredbama Bečke konvencije o obavezi kupca da pregleda robu i gubitku prava koje ima kupac ukoliko propusti da obavesti prodavca o materijalnim nedostacima robe, kada se nedostatak saobraznosti robe odnosi na činjenice koje su mu bile poznate ili mu nisu mogle biti nepoznate, a on ih nije saopštio kupcu.

1.3.2. Garantovanje za pravna svojstva robe

Pored garancije za fizička svojstva isporučene robe, koja se sastoji u činjenici da takva roba ne sadrži materijalne nedostatke, prodavac garantuje kupcu i za pravna svojstva isporučene robe. U tom smislu, smatraće se da postoji odgovornost prodavca za pravne nedostatke na isporučenoj robi, ako na toj robi postoji neko pravo trećeg lica koje isključuje, umanjuje ili ograničava pravo kupca, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da preuzme robu opterećenu tim pravom. To konkretno znači da prodavac garantuje kupcu da mu isporučenu robu, na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji, niko neće oduzeti (slučaj kada treće lice dokaže da prodavac nije bio vlasnik stvari, već da je ta stvar u svojini tog trećeg lica) i uopšte da u vršenju prava na isporučenoj robi neće biti ograničavan, odnosno da to pravo neće biti umanjeno nekim jačim ili posebnim pravom trećeg lica (slučaj službenosti ili zaloge na predmetu ugovora o prodaji).

Ukoliko nastupe gore navedene okolnosti prodavac je dužan da pruži pravnu zaštitu kupcu (tzv. zaštita od evikcije). S tim u vezi, kada se pokaže da treće lice polaže neko pravo na isporučenoj robi, kupac je dužan da o toj okolnosti obavesti prodavca i pozove ga da u razumnom roku oslobodi isporučenu robu od prava ili pretenzija trećeg lica ili, kada su predmet ugovora o prodaji stvari odredjene po rodu, da mu isporuči drugu stvar bez pravnih nedostataka.

Bečka konvencija bliže odredjuje uslove zaštite od edikcije s obzirom da li su u pitanju stvarna prava na robi u odnosu na prava koja proizilaze iz industrijske, odnosno druge intelektualne svojine. Naime, dok u prvom slučaju, načelno postoji mogućnost da se kupac saglasi sa isporukom robe na kojoj treće lice ima posebna prava, u slučaju postojanja industrijske ili druge intelektualne svojine, prodavac je u obavezi da kupcu isporuči robu slobodnu od svakog prava ili zahteva trećeg lica.

Takodje prema odredbama Bečke konvencije kupac ima obavezu, pod pretnjom gubitka prava na zaštitu od edikcije, da o pretenzijama trećeg lica dostavi obaveštenje prodavcu u kome će se navesti priroda zahteva, odnosno prava trećeg lica. Ovo obaveštenje prodavcu kupac je dužan da dostavi u razumnom roku, pošto je saznao ili je morao da sazna za postojanje prava ili zahteva trećeg lica i njihovu prirodu. S druge

172

strane, prodavac neće moći da se oslobodi odgovornosti u smislu prava kupca na zaštitu od edikcije, ukoliko je znao za pravo ili zahtev trećeg lica i njihovu prirodu.

2. Prava kupca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza prodavca

Kada prodavac ne izvrši bilo koju svoju obavezu, koju ima na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ili na osnovu odredbi Bečke konvencije, kupac kao druga ugovorna strana, na osnovu te činjenice, stiče sledeća prava:

- pravo da zahteva ispunjenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, uključujući u ovo pravo i pravo na zamenu robe, kao i pravo na otklanjanje nedostataka na robi (popravku robe);

- pravo da raskine ugovor o medjunarodnoj prodaji robe; i

- pravo da zahteva srazmerno sniženje cene.

Pored gore navedenih prava, kupcu pripada i pravo na naknadu štete ukoliko prodavac ne izvrši ili neuredno izvrši svoje obaveze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Za ostvarivanje ovih prava kupcu irelevantna je okolnost obima neizvršenih obaveza prodavca. Naime, i u slučaju kada prodavac isporuči samo jedan deo robe ili kada je samo jedan deo isporučene robe nesaobrazan ugovoru o prodaji, gore navedena prava pripadaće kupcu ali samo u pogledu dela koji nije isporučen, odnosno koji nije saobrazan ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe. Izuzetno od ovog pravila, kupac može da izjavi da raskida ugovor o prodaji (ne samo u odnosu na neisporučeni, odnosno nesaobrazni deo), samo ukoliko delimično neizvršenje isporuke robe, odnosno nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora.

Pod neispunjenjem ugovora smatra se zakašnjenje, odbijanje ispunjenja, kao i nemogućnost ispunjenja. Tom prilikom, nebitno je da li je prodavac odgovoran za nemogućnost ispunjenja.

Da bi se smatralo da je došlo do propusta u izvršenju obaveza prodavca, potrebno je da su njegove obaveze dospele u skladu sa ugovorom ili odredbama Bečke konvencije. S tim u vezi je i pravo kupca da primi, ali i da odbije prijem isporuke robe od strane prodavca pre datuma koji je odredjen kao rok dospeća obaveze njene isporuke.

Pored toga, posebnom odredbom Bečke konvencije, utvrdjeno je pravilo za slučaj kada prodavac isporuči količinu koja je veća od one koja je predvidjena ugovorom. U ovom slučaju kupac može primiti ili odbiti prijem robe u količini koja premašuje ugovorenu količinu. Ukoliko pak primi ceo višak ili jedan njegov deo iznad ugovorene količine, kupac će biti dužan da ga plati u skladu sa ugovorenom cenom.

173

2.1. Pravo na zahtev za ispunjenje ugovora

Pravo na zahtev za ispunjenje ugovorne obaveze prodavca, uslovljeno je odustankom kupca od korišćenja drugih sredstava radi ostvarivanja svojih prava (npr. ne može se istovremeno zahtevati izvršenje ugovorne obaveze na isporuku robe i tražiti raskid ugovora).

Prilikom podnošenje zahteva za izvršenje ugovorne obaveze prodavca, kupac može prodavcu odrediti dodatni rok, razumne dužine za ispunjenje njegove obaveze. U okvirima tako odobrenog dodatnog roka kupac ne može da se koristi bilo kojim drugim sredstvom predvidjenim za povredu ugovorne obaveze prodavca. Medjutim, odobrenje naknadnog roka ne utiče na pravo kupca da usled docnje prodavca sa izvršenjem svojih ugovornih obaveza, zahteva naknadu štete zbog neurednog izvršenja (zakašnjenja) ugovorne obaveze prodavca.

Dužina trajanja dodatnog roka utvrdjuje se prema svakom konkretnom slučaju, uz korišćenje pravnog standarda roka «razumne dužine».

Ukoliko, pak, kupac primi obaveštenje od prodavca da neće izvršavati svoje ugovorne obaveze (isporučiti ugovorenu robu) do isteka ugovorom utvrdjenog roka, kupac nije u obavezi da odredi prodavcu dodatni rok za izvršavanje obaveze isporuke robe.

Bečka konvencija utvrdjuje i dve posebne varijante izvršavanja obaveza prodavca na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Prva se odnosi na zamenu isporuke. Naime, u slučaju kada isporučena roba nije saobrazna ugovoru, kupac ima pravo da zahteva isporuku druge robe kao zamenu za isporučenu robu koja nije saobrazna ugovoru. Ovo pravo kupac će moći da ostvari samo ako nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora, a zahtev za zamenu je učinjen bilo istovremeno sa obaveštenjem prodavca o neosaobraznosti isporučene robe, bilo u razumnom roku posle tog obaveštenja.

Drugi slučaj se odnosi na otklanjanje nedostataka na robi. Saglasno tome, ako isporučena roba nije saobrazna ugovoru, kupac može zahtevati od prodavca da mu otkloni nedostatak popravkom te robe, izuzev ako bi to bilo nerazumno uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja. I u ovoj varijanti ispunjenja ugovora, zahtev za popravku mora biti učinjen istovremeno sa obaveštenjem prodavca o nesaobraznosti isporučene robe ili u razumnom roku posle tog obaveštenja.

2.2. Pravo na raskid ugovora

174

Jedna od posledica neizvršavanja, odnosno neurednog izvršavanja ugovornih obaveza jedne ugovorne strane je pravo na raskid ugovora koje pripada drugoj ugovornoj strani. Time se obezbedjuje ekvivalentnost njihovih uzajamnih prestacija.

U skladu sa Bečkom konvencijom kupac ima pravo na raskid ugovora o medjunarodnoj prodaji zavisno od sledeće tri moguće faktičke, odnosno pravne situacije.

Prvo, kupac može izjaviti da raskida ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, ako neizvršenje bilo koje obaveze koju prodavac ima na osnovu samog ugovora ili konvencije, predstavlja bitnu povredu ugovora. S tim u vezi, povreda ugovora koju učini jedna strana (prodavac) smatraće se bitnom ukoliko se njom prouzrokuje takva šteta drugoj strani (kupcu) da je suštinski lišava onog što je očekivala od ugovora, izuzev ako takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu, niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima.

Drugo, kupac može raskinuti ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u slučaju kada roba nije isporučena, a prodavac nije isporučio robu ni u dodatnom roku razumne dužine, koji mu je odobrio kupac, odnosno ako je prodavac izjavio da robu neće isporučiti ni u tako odredjenom dodatnom roku.

Treće, kupac može raskinuti ugovor o medjunarodnoj prodaji robe za već isporučenu robu, kao i za buduće isporuke ugovorene robe, ukoliko zbog njihove medjuzavisnosti izvršene isporuke ne bi mogle da se koriste za svrhe koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora.

Izjava o raskidu ugovora od strane kupca proizvodi dejstvo samo ako je o njoj obavešten prodavac.

2.3. Pravo na sniženje cene

Ako isporučena roba od strane prodavca nije saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe kupac može, bez obzira na okolnost da li je cena već plaćena ili to nije učinjeno, sniziti cenu u istoj srazmeri u kojoj se nalazi vrednost stvarno isporučene robe u vreme isporuke, prema vrednosti koju bi u to vreme imala roba saobrazna ugovoru. Na taj način se, uz očuvanje ugovora i izbegavanje ponekad dugih sudskih procesa koji prate njegov prestanak, obezbedjuje srazmernost vrednosti isporučene robe sa plaćenom cenom za tako isporučenu robu, što je u većini slučajeva povoljnije kako za kupca, tako i za prodavca.

Najzad, ako je kupac izjavio da raskida ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, a da tom prilikom za to nisu bili ispunjeni gore navedeni uslovi, te da sam nije platio cenu, prodavac može da na takvu izjavu reaguje time što će sam raskinuti ugovor, pošto ovakva izjava kupca, po svojoj prirodi, predstavlja odbijanje ispunjenja ugovornih obaveza.

175

3. Obaveze kupca

Kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, s obzirom na internacionalni karakter poslovnih transakcija koje se tim povodom obavljaju, razlikuju se poslovne od ugovornih obveza kupca.

Poslovne obaveze su šire postavljene i u odredjenoj meri su uslovljene imperativnim propisima države na čiju se teritoriju uvozi roba koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. S tim u vezi, kupac mora da ispuni niz odredbi propisa iz oblasti javnog prava, a pre svega one kojima se uredjuje režim spoljnotrgovinskog poslovanja (kontigenti, kvote, dozvole i sl), zatim carinske propise, devizne propise, kao i propise kojima se uredjuju normativi i standardi koje uvežena roba treba da sadrži, odnosno sa kojima treba da bude usaglašena.

Ugovorne obaveze proizilaze iz samog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, odnosno propisa i pravila poslovne prakse kojima je uredjena ova materija. Za ove obaveze važi pravilo o njihovoj uslovljenosti i komplementarnosti sa obavezama prodavca robe. Saglasno tome, obavezi prodavca da isporuči robu odgovara obaveza kupca da tu isporuku preuzme, a obavezi prodavca da prenese pravo svojine na robi, odgovara obaveza kupca da plati cenu.

Imajući gore navedeno u vidu, osnovne ugovorne obaveze kupca su:

- plaćanje cene, i

- preuzimanje isporuke robe.

Naravno, kao i u slučaju obaveza prodavca i kupac može imati niz pratećih (sporednih) ugovorih obaveza, koje se, pre svega, odnose na obavezu saradnje, obavezu obaveštavanja, obavezu čuvanja robe. Ove obaveze su supsidijerne i po pravilu su dispozitivne prirode, te u osnovi ne odredjuju sadržinu obaveza kupca.

3.1. Plaćanje kupovne cene

Plaćanje kupovne cene je redovan i normalan način izvršenja osnovne obaveze kupca, koja proizilazi iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robi. U širem smislu, plaćanje predstavlja izmirivanje bilo koje dospele obaveze, kada se činidba sastoji u predaji odredjene sume novca. Ono što karakteriše plaćanje u uslovima medjunarodnog poslovanja je to što se ono, po pravilu, vrši u stranoj valuti i po posebnim propisima, koji su prilagodjeni ovim uslovima poslovanja.

176

Obaveza kupca da plati cenu podrazumeva preduzimanje svih mera i ispunjavanje formalnosti predvidjenih ugovorom ili odgovarajućim propisima, odnosno poslovnom praksom koji se odnose na prenos odredjene sume novca.

S obzirom da se plaćanje cene vrši prema unapred odredjenoj vrsti i kvalitetu robe, to se u praksi postavlja pitanje odredjivanja količine robe za koju se plaća cena. Ako je cena utvrdjena prema težini robe, za odredjivanje cene, u konkretnom slučaju, uzima se u obzir neto težina robe.

Osnovno pravilo koje važi i u uslovima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je da se cena plaća u ugovorom odredjenom mestu, roku i načinu plaćanja. Ukoliko o tim elementima odredjivanja izvršenja obaveza kupca, ugovor o prodaji ne sadrži potrebne odredbe, primeniće se posebna pravila Bečke konvencije o odredjivanju mesta i roka plaćanja cene.

Ukoliko kupac nije ugovorom o prodaji preuzeo obavezu da cenu plati u bilo kom drugom mestu, njegova obaveza plaćanja cene prodavcu, prema mestu plaćanja, odredjena je na jedan od dva načina.

Prvo, sa pretenzijama da ovo bude osnovno pravilo, to je sedište prodavca.

Drugo, kao izuzetak od tog pravila, koji je uslovljen činjenicom da se isplata vrši uz predaju robe ili dokumenata, mesto plaćanja je mesto u kome se vrši ta predaja. Radi zaštite materijalnih interesa kupca, utvrdjeno je i dodatno pravilo, shodno kome prodavac snosi svako povećanje troškova vezano za plaćanje cene, do koga je došlo zbog promene njegovog sedišta posle zaključenja ugovora. S druge strane, kako bi se uredno izvršila obaveza plaćanja cene, kupac je u obavezi da ispuni sve formalnosti koje postoje kako u državi gde kupac ima sedište (uvozne formalnosti), tako i u državi gde prodavac ima sedište (izvozne formalnosti). Troškove transfera novca, kao i rizik gubitka novca u transferu do sedišta prodavca, odnosno mesta plaćanja snosi kupac.

Ukoliko kupac nije ugovorom o prodaji preuzeo obavezu da plati cenu u bilo koje drugo vreme, njegova obaveza plaćanja dospeva kada mu prodavac stavi na raspolaganje bilo samu robu koja je predmet ugovora o prodaji, bilo dokumenta koja se na tu robu odnose. Dakle, ako nije drugačije ugovorom odredjeno, Bečka konvencija utvrdjuje pravilo o istovremenosti ispunjenja ugovornih obaveza (prodavca – isporuka robe, kupca – plaćanje cene). S tim u vezi je pravilo po kome prodavac može usloviti predaju robe plaćanjem cena. U tom smislu je i odredba Bečke konvencije shodno kojoj ukoliko je ugovorom predvidjen prevoz robe, prodavac može otpremiti robu pod uslovom da roba ili dokumenta koja se na robu odnose neće biti predata kupcu, dok ovaj ne plati cenu. S druge strane, kupac nije dužan da plati cenu pre nego što je imao mogućnost da robu pregleda i na osnovu toga utvrdi saobraznost isporučene sa ugovorenom robom. Od ovog pravila postoji mogućnost izuzetka, ako način isporuke ili plaćanja, sa kojim su se ugovorne strane saglasile, isključuje takvu mogućnost.

Obaveza kupca na plaćanje cene dospeva onog dana koji je odredjen ugovorom ili koji se može odrediti na osnovu ugovora ili propisa kojima se uredjuje materija medjunarodne prodaje, bez potrebe za bilo kakvim zahtevom prodavca ili drugim formalnostima. Time se ističe samostalnost obaveze kupca za čiju dospelost nije potrebna

177

nikakva inicijativa (poziv ili opomena) od strane prodavca ili drugog eventualno ovlašćenog lica.

Za razliku od mesta i vremena plaćanja cene, kod odredjivanja načina plaćanja cene postoji snažan uticaj imperativnih propisa, koji ugovorne strane moraju imati u vidu prilikom ugovaranja načina na koji će kupac platiti cenu. Ova okolnost proizilazi iz uslova pod kojima se odvija medjunarodno poslovanje.

Na osnovu poslovne prakse i uslova primene nacionalnih propisa država sa čije teritorije potiču ugovorne strane, može se zaključiti da se u najvećem broju slučajeva plaćanje kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe vrši na jedan od sledećih načina.

Kada je ugovoreno plaćanje u gotovom novcu ono se realizuje plaćanjem putem virmana. Ukoliko prodavac i kupac imaju tekuće račune kod iste poslovne banke, smatra se da je plaćanje izvršeno kad toj banci, odnosno njenoj poslovnoj jedinici stigne nalog kupca da se izvrši plaćanje sa njegovog računa u korist računa prodavca, ukoliko kupac ima pokriće na svom računu, a ukoliko kupac i prodavac imaju račune kod poslovnih jedinica različitih banaka, smatra se da je plaćanje izvršeno kada poslovnoj jedinici banke prodavca stigne nalog kupca da odobri računu prodavca sa računa kupca iznos na koji nalog glasi.

Kada je ugovoreno plaćanje putem dokumentarnog akreditiva, a ugovorom o prodaji nije ništa drugo predvidjeno, kupac je dužan da kod odredjene poslovne banke o svom trošku otvori akreditiv i to najmanje 15 dana pre dana isporuke robe i sa važnošću najmanje 15 dana računajući od dana koji je ugovorom odredjen za isporuku robe. Na otvorenom akreditivu kupac mora obezbediti sredstva koja pokrivaju cenu za najveću količinu robe koju prodavac prema ugovoru o prodaji treba da isporuči, kao i iznos troškova koje plaća prodavac, a koji padaju na teret kupca.

Ako je ugovoreno plaćanje uz otkup robnih dokumenata, prodavac je dužan da ugovorena robna dokumenta, kojima dokazuje da je izvršio urednu isporuku, pošalje odredjenoj poslovnoj banci, s tim što će kupac moći da raspolaže sa tom robom tek po iskupu dokumenata od banke, tj. po uplati cene i troškova koji padaju na njega1.

3.2. Preuzimanje isporuke robe

Preuzimanje robe od strane kupca korespondira obavezi prodavca da uredno isporuči robu. U pitanju su uzajamno uslovljene obaveze, kojom prilikom uredno izvršavanje obaveza jedne ugovorne strane stvara osnove za isto takvo postupanje druge ugovorne strane. Konkretno, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe to znači da kupac pored prava da zahteva isporuku prodate robe od strane prodavca (poverilačka prava), ima i obavezu preuzimanja isporuke takve robe (dužničke obaveze).

1 Navedene su odredbe Opštih uzansi prema M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 490-491

178

Pri ispunjavanju obaveze preuzimanja isporuke robe, kupac je u osnovi obavezan da preduzme dve vrste radnji:

- obavljanje svih radnji koje se od njega razumno ocekuju, kako bi omogućio prodavcu uredno izvršenje isporuke robe, i

- preuzimanje (odnošenje) robe.

Obavljanje svih radnji koje se od kupca razumno očekuju, uslovljeno je specifičnostima svakog konkretnog slučaja. Zavisno od samog ugovora, ali i poslovne prakse koja u ovoj oblasti postoji, u materiji medjunarodnog poslovanja ova obaveza biće različita. U nekim slučajevima ona će se sastojati u dostavljanju potrebne ambalaže u kojoj će se roba isporučiti, u drugima, u obaveštenju o prevoznom sredstvu i mestu preuzimanja robe u to prevozno sredstvo. Ono što je bitno ogleda se u pravnoj situaciji u kojoj je kupac dužan da saradjuje sa prodavcem i na taj način stvori osnove da ovaj uredno izvrši svoju obavezu isporuke robe. Tom prilikom, kupac je dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika (stručnjaka za predmet svog poslovanja) i to u odnosu na sve radnje koje se razumno od njega očekuju.

Bečka konvencija je ovu obavezu kupca konkretno odredila u odnosu na bliža svojstva same robe. Naime, ako je prema ugovoru o prodaji prodavac dužan da odredi oblik, mere ili druga obeležja robe prema njegovoj specifikaciji, a kupac ne dostavi ovu specifikaciju do utvrdjenog datuma ili do isteka razumnog roka, računajući od prodavčevog zahteva da to učini, prodavac može, ne dovodeći u pitanje svoja druga prava, sam da sačini tu specifikaciju, uzimajući tom prilikom kupčeve potrebe koje su mu mogle biti poznate. U tom slučaju, prodavac je dužan da obavesti kupca o svim pojedinostima tako sačinjene specifikacije i odredi mu jedan rok u kome on može podneti neku drugu specifikaciju. Ako kupac, pošto je primio obaveštenje od strane prodavca i dalje nastavi sa izbegavanjem saradnje u isporuci robe, pa u tako ostavljenom roku neiskoristi ovu mogućnost, specifikacija koju je izvršio prodavac je obavezna i smatraće se merilom uredno izvršene isporuke robe.

Pored preduzimanja radnji koje vode stvaranju uslova za urednu isporuku robe, kupac je obavezan i da izvrši samo njeno preuzimanje. Pod pojmom «preuzimanje robe», treba podrazumevati isporuku robe u užem i širem značenju tog pojma. Uže značenje obuhvata uspostavljanje poseda (državine) kao faktičkog odnosa kupca prema predmetu ugovora o medjunarodnoj prodaji. Sa tim činom se, po pravilu, vezuje utvrdjivanje svojstva robe, a potom i njeno odnošenje. U širem značenju ovog pojma, preuzimanje robe može se izvršiti i bez fizičkog kontakta kupca i kupljene robe, na osnovu predaje robnih dokumenata, pomoću kojih kupac može dalje raspolagati kupljenom robom.

Preuzimanje robe treba da se realizuje u odredjenom mestu, roku i na odredjeni način. Mesto, vreme i način preuzimanja isporuke robe od strane kupca, po pravilu, odgovaraju prodavčevim obavezama na urednu isporuku robe.

Značaj urednog izvršavanja obaveze kupca na preuzimanje robe sastoji se u tome što propuštanje ili zakašnjenje sa izvršenjem ovih obaveza, kupac pada u dužničku docnju, odnosno na njegov teret padaju sve promene, pa i slučajna propast robe do koje može doći, kao i svi troškovi koji nastaju u vezi sa čuvanjem robe posle tog roka.

179

Značaj koji prelazak rizika propasti stvari, troškovi preuzimanja robe i njenog opremanja imaju danas u medjunarodnom poslovanju, opredelili su nastanak i razvoj posebnih trgovačkih termina, tzv. transpornih klauzula kojima se bliže odredjuje mesto, vreme i način preuzimanja isporuke robe, uz ostavljanje ugovornim stranama na dispoziciju vršenje izbora one klauzule koja najviše odgovara njihovim poslovnim interesima.

4. Prava prodavca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza kupca

Kada kupac ne izvrši bilo koju od svojih obaveza, koje ima na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ili na osnovu odredbi Bečke konvencije, prodavac kao druga ugovorna strana stiče sledeća prava:

- pravo da zahteva ispunjenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, i

- pravo na raskid ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Pored gore navedenih prava, prodavcu pripada i pravo na naknadu štete, ukoliko kupac ne izvrši ili neuredno izvrši svoje obaveze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim u vezi, prodavac ne gubi pravo da zahteva naknadu štete time što koristi prava u pogledu drugih sredstava koja mu stoje na raspolaganju.

Medjutim, za razliku od prava kupca u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza prodavca, ostvarivanje ovih prava prodavca dopunski je uslovljeno i okolnošću da li je od strane prodavca isporučena roba koja je predmet ugovora o prodaji. Shodno tome, ukoliko je roba od strane prodavca isporučena kupcu, prodavac neće moći da zahteva raskid ugovora o prodaji, već samo njegovo izvršenje uz naknadu štete zbog zakašnjenja sa izvršenjem.

4.1. Pravo na zahtev za ispunjenje ugovora

Ukoliko kupac propusti da izvrši svoje ugovorne obaveze, prodavac ima pravo da zahteva od kupca da plati cenu, preuzme isporuku ili da izvrši bilo koju drugu svoju obavezu, osim ako se prodavac ne opredeli da zahteva izvršenje kog drugog prava, koje je nespojivo sa zahtevom za ispunjenje ugovora. U tom smislu, npr. prodavac ne bi mogao da zahteva izvršenje ugovornih obaveza kupca, ukoliko je podneo zahtev za raskid ugovora o prodaji.

180

Medjutim, pravo na zahtev za ispunjenje ugovora, ovom prilikom dopunski je uslovljeno činjenicom da li je kupac primio isporuku robe od strane prodavca. Ukoliko je kupac primio robu od prodavca, a zakasnio je sa plaćanjem cene, tada prodavac ima pravo samo na zahtev za izvršenje ugovora (plaćanje cene), uz pravo na naknadu štete zbog kupčevog kašnjenja u izvršenju obaveze plaćanja. Ovo pravilo ustanovljeno je iz razloga što je kupac prijemom robe postao njen vlasnik, pa prodavac ne bi mogao tražiti povraćaj robe čak ni svojinskom tužbom1.

Ukoliko kupac nije primio isporuku robe od strane prodavca, a obavezu plaćanja cene nije izvršio u roku, tada prodavac ima širi krug ovlašćenja, odnosno može da se opredeli za jedno od sledećih prava:

- da traži izvršenje ugovora (plaćanje cene i prijem isporuke robe) uz naknadu štete zbog zakašnjenja;

- da traži raskid ugovora o prodaji i naknadu štete zbog neizvršenja, i

- da se koristi posebnim pravom na prodaju robe radi obezbedjenja.

U slučaju opredeljenja za korišćenje prava na prodaju robe radi obezbedjenja (samopomoć), prodavac je ovlašćen da robu proda trećem licu i da od kupca traži razliku izmedju ugovorene cene i cene po kojoj je roba prodata trećem licu, kao i naknadu štete. Ovo pravo prodavca uslovljeno je odbijanjem kupca da primi robu, a roba je podložna brzom oštećenju ili bi njeno dalje čuvanje zahtevalo nesrazmerne troškove. O toj nameri prodavac je dužan da, ukoliko je to moguće, obavesti kupca. U ovom slučaju, prodavac, po prirodi stvari, ne može da od kupca zahteva prijem isporuke robe, ali može da zahteva ispunjenje obaveze plaćanja cene.2

Pored navedenih prava prodavca, ako je kupac u docnji sa preuzimanjem isporuke robe ili kada je, u slučaju da se plaćanje cene i isporuke robe trebaju izvršiti istovremeno, u docnji sa plaćanjem cene, prodavac koji poseduje robu ili je na drugi način kontroliše, dužan je da preduzme sve razumne mere za očuvanje fizičkog integriteta te robe. U tom smislu, on je ovlašćen da robu preda na čuvanje u skladište kod trećeg lica, na trošak kupca, pod uslovom da troškovi tog čuvanja ne budu nesrazmerni.

4.2. Pravo na raskid ugovora

Povodom regulisanja prava prodavca da u slučaju neizvršenja kupčeve obaveze zahteva raskih ugovora, Bečka konvencija načelno razlikuje bitne od nebitnih povreda ugovora o prodaji.

U tom smislu prodavac može izjaviti da raskida ugovor o prodaji ukoliko neizvršenje bilo koje obaveze, koju ima kupac na osnovu ugovora ili same konvencije, predstavlja bitnu povredu ugovora. Tom prilikom, povreda ugovora koju učini jedna

1 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 5032 V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 173

181

ugovorna strana smatraće se bitnom ukoliko se njom prouzrokuje takva šteta drugoj strani, da je suštinski lišava onog što je opravdano očekivala od ugovora, izuzev ako takvu posledicu nije predvidela strana koja čini povredu ugovora niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Saglasno takvom opredeljenju da bi se odredjena povreda ugovora o prodaji smatrala bitnom, potrebno je da se kumulativno ispune dva uslova. Prvi, da povreda ugovora oduzima drugoj strani ono što ona osnovano očekuje od izvršenja ugovora. I drugi, da je strana koja je povredila ugovor, kao i svako razumno lice u istim okolnostima, mogla da predvidi takvu posledicu. Na taj način, kombinacijom objektivnih (povreda ugovora) i subjektivnih (predvidivost) elemenata kod odredjivanja bitne povrede ugovora, Bečka konvencija se usmerava na zaštitu i značaj interesa koji ugovor o prodaji njegove pojedinačne obaveze imaju za poverioca, a ne na štetu koja mu je pričinjena neispunjenjem tih obaveza. Otuda, ako je ispunjenje neke obaveze (npr. plaćanje cene ili preuzimanje isporuke u ugovorom utvrdjenom roku) predvidjeno kao dominantan interes poverilaca (prodavca), neispunjenje te obaveze je bitna povreda ugovora, bez obzira kolika je šteta pričinjena njenim neizvršenjem.

S druge strane, upravo složenost ispunjavanja uslova da bi se jedna povreda ugovora o prodaji smatrala bitnom, opredelila je stav po kome prodavac može izjaviti da raskida ugovor o prodaji i u slučaju nebitnih povreda ugovora, uz uslov da je kupcu odredio dodatni rok za izvršenje njegovih obaveza (plaćanje cene odnosno preuzimanje isporuke robe). Ukoliko kupac ni u dodatnom roku ne izvrši svoje obaveze vezane za plaćanje cene ili preuzimanje isporuke robe, odnosno ako izjavi da to neće učiniti ni u tako odredjenom roku, prodavac stiče pravo na raskid ugovora o prodaji i u slučaju povrede nebitnih odredbi ugovora o prodaji od strane kupca. Kao i u slučaju zahteva za ispunjenje ugovora, tako i u slučaju raskida ugovora prodavac zadržava pravo da od kupca zahteva naknadu pričinjene štete.

Inače i ovom prilikom važi pravilo po kome izjava prodavca o raskidu ugovora ima pravno dejstvo samo ako je o njoj obaveštena druga strana, u konkretnom slučaju kupac.

Pitanja: 1. Koje su osnovne obaveze ugovornih strana kod ugovora o međunarodnoj prodaji robe?

2. Koje su osnovne obaveze prodavca?

3. U čemu se sastoji obaveza prodavca na predaju robnih dokumenata?

4. Šta je sadržina prodavčeve obaveza na urednu isporuku robe?

5. Iz čega se sastoji obaveza prodavca na garanciju za isporučenu robu?

6. Kakva prava ima kupac u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza prodavca?

7. Koje su osnovne obaveze kupca?

182

8. Kakva prava ima prodavac u slučaju neizvršenja ugovornih obaveza kupca?

Literatura: - M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina,

- V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina,

- M. Draškić: Međjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- R. Đurović: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1996. godina,

- S. i M. Stanojević: Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- D. Kostić, Međunarodno poslovanje II, Beograd, 2008. godina.

183

XIV Tematska oblast

PRELAZAK RIZIKA I PRESTANAK UGOVORA O MEĐUNARODNOJ PRODAJI ROBE

Nastavne jedinice: 1. Pojam prelaska rizika i raspodele troškova kod međunarodne prodaje robe; 2. Pojam i značaj međunarodnih transportnih klauzula; 3. Vrste međunarodnih transportnih klauzula; 4. Prestanak ugovora o međunarodnoj prodaji robe; 5. Naknada štete usled povrede ugovornih obaveza kod međunarodne prodaje robe.

1. Prelazak rizika i raspodela troškova

Utvrdjivanje odgovornosti za uredno izvršavanje preuzetih obaveza ugovornih strana kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, prevashodno je vezano za činjenicu prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca. Ovo, pre svega, zbog karaktera poslovnih odnosa kod kojih, po pravilu, dolazi do distancione isporuke robe, kojom prilikom ona prelazi preko teritorija sa različitim državnim suverenitetom. Značaj prelaska rizika propasti stvari potenciran je i okolnošću da poslovna praksa sve više ukazuje da se vremenski periodi zaključenja ugovora i izvršavanja obaveza ugovornih strana ne poklapaju, već da postoji, ponekad čak i veoma dug, vremenski interval od uspostavljanja poslovnog kontakta do realizacije uzajamnih prava i obaveza prodavca i kupca.

Rizik je mogućnost nastupanja nekog štetnog dogadjaja, koji može da dovede do slučajnog oštećenja ili propasti predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Rizik se u tom smislu označava kao moguća opasnost za slučajno oštećenje ili propast robe u vremenu od momenta zaključenja ugovora o prodaji do momenta prijema isporuke od strane kupca. Te okolnosti mogu biti različitog porekla, kao što su prirodni dogadjaji (npr. zemljotres, poplava, suša, požar i dr), ali one mogu biti i posledica ljudskih radnji i ponašanja (ratna dejstva, administrativne mere, kradja stvari i dr). Ono što je bitno, to je činjenica da se rizik propasti predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ne može pripisati svesnom i koordiniranom delovanju jedne od ugovornih strana. To je opasnost propasti ili oštećenja stvari koja nastaje slučajno, tj. mimo volje ugovornih strana1.

Pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca u osnovi može biti rešeno na jedan od tri moguća načina.

1 S. Vukićević, M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 381

184

Najpre, ugovorne strane samim ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe mogu ovo pitanje da do kraja urede, kada po načelu slobode ugovaranja (autonomija volje), važi ono o čemu je postignuta saglasnost.

Drugo, u situaciji kada ugovorne strane nisu regulisale pitanje prelaska rizika, shodno se primenjuju pravna pravila koja su sadržana u propisima koji uredjuju materiju medjunarodne prodaje robe.

Najzad, kao treća mogućnost regulisanja ovog pitanja u uslovima medjunarodnog poslovanja, sve značajniju ulogu ima poslovna praksa koja se tim povodom uspostavlja, a koja svoj izražajni oblik ima u posebnog kodifikovanim i od strane ovlašćenog medjunarodnog tela objavljenim pravilima, poznatim pod imenom «transportne klauzule».

1.1. Pravila Bečke konvencije

Ostavljajući za trenutak po strani mogućnost da ugovarači sami ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe urede pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca na drugačiji način, osnovna rešenja koja na normativnom planu u uslovima medjunarodnog poslovanja postoje, su ona koja proizilaze iz Bečke konvencije.

Saglasno odredbama ove konvencije mogu se utvrditi sledeći principi prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca.

Prvo, ukoliko su predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji robe individualno odredjene stvari ili stvari odredjene po rodu (generične) koje treba izdvojiti iz odredjene mase ili ih treba proizvesti ili izraditi, a u vreme zaključenja ugovora ugovorne strane su znale da se te stvari nalaze na odredjenom mestu ili ih treba izraditi ili proizvesti u odredjenom mestu – obaveza isporuke robe prodavca se sastoji u stavljanju tih stvari na raspolaganje kupca u tom mestu.

Drugo, kada prema ugovoru o prodaji robe, robu treba prevesti – obaveza isporuke robe prodavca se sastoji u predaji robe prvom prevozicu radi dostavljanja kupcu.

Treće, u svim drugim slučajevima isporuke robe – obveza isporuke robe prodavca sastoji se u stavljanju robe na raspolaganju kupcu u mestu u kome je prodavac u vreme zaključenja ugovora imao svoje sedište (ugovor o prodaji je zaključen u trenutku prihvatanja ponude).

Četvrto, u slučaju kada je prema ugovoru potrebno izvršiti prevoz robe, a prodavac je obavezan da robu preda u odredjenom mestu – rizik propasti stvari sa prodavca prelazi na kupca tek kada je roba predata prevoziocu u mestu njene otpreme.

Peto, rizik za robu koja je prodata tokom prevoza prelazi sa prodavca na kupca u trenutku zaključenja ugovora. Medjutim, ukoliko je u trenutku zaključenja ugovora prodavac znao ili morao da zna da je roba propala ili da je oštećena, pa tu činjenicu nije saopštio kupcu, rizik za propast odnosno za oštećenje takve robe snosi prodavac.

185

U situaciji u kojoj je rizik propasti stvari prešao sa prodavca na kupca, kupac je dužan da plati cenu, bez obzira na kasnije nastupanje propasti ili oštećenja robe, izuzev ako su propast ili oštećenje robe posledica radnji ili propuštanja koji su učinjeni od strane prodavca.

1.2. Medjunarodne transportne klauzule

Transportne klauzule predstavljaju uobičajene skraćene trgovačke termine, kojima se upotrebom malog broja reči (po pravilu ne više od tri) precizira čitav niz prava i obaveza kupca i prodavca iz ugovora o prodaji a naročito: - mesto i vreme isporuke robe; - prelazak rizika propasti ili oštećenja stvari; - prelazak troškova čuvanja robe; - obaveza pribavljanja prevoznih sredstava; - plaćanje prevoznika i drugih troškova prevoza; - osiguranje robe u transportu; - obaveštavanje ugovornih strana i dr.1

Transportne klauzule imaju veliki značaj za odredjivanje uslova pod kojima se odvija medjunarodno poslovanje. Njihova primena pojednostavljuje i skraćuje postupak zaključivanja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S druge strane, obezbedjuju se značajne uštede u troškovima medjunarodnog transporta robe, uz postizanje višeg stepena pravne sigurnosti ugovornih strana. Dovoljno je samo da se u svom ugovoru pozovu na neku od transportnih klauzula, pa da čitav niz pitanja bude uredjen shodnom primenom te transportne klauzule.

Od transportnih klauzula koje danas postoje u globalnim razmerama, svakako su najpoznatija i najznačajnina INCOTERMS (International Comertial Terms) pravila, koja je donela Medjunarodna privredna komora u Parizu. Izvorni tekst INCOTERMS pravila donet je 1936. godine, da bi potom u više navrata (1953., 1967., 1980., 1990. i 2000. godine) bio menjan i dopunjavan, odnosno preciznije rečeno prilagodjavan potrebama trgovačke prakse.

Iako povodom primene INCOTERMS pravila dolazi do prisutnosti odredbi niza ugovora medjunarodnog poslovanja (u prvom redu ugovora o prevozu, ali i ugovora o osiguranju, o nalogu, o delu i dr.) ipak je potrebno imati u vidu da se ove klauzule prevashodno odnose na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe i to u samo nekim posebnim aspektima ovog ugovora.

Iz činjenice da transportne klauzule sadrže samo pravila dispozitivnog karaktera, pošto su ugovorne strane slobodne u opredeljenju da ugovore njihovu primenu, proizilazi i pitanje obaveznosti i pravnog osnova njihove primene. U tom smislu, mogući su sledeći modaliteti njihove primene.

Prvo, ugovorne strane mogu ugovorom o prodaji predvideti primenu odredjene transportne klauzule. To je najčešći slučaj i tada nema posebnih problema za njihovu primenu. Odredjena transportna klauzula postaje sastavni deo ugovora o prodaji, a ugovorne strane su dužne da postupaju onako kakvo je pravo značenje te klauzule.

1 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 513

186

Drugo, moguće je da izmedju ugovornih strana postoji uspostavljena praksa poslovnih odnosa, kojom prilikom se kontinuelno vrši primena odredjene transportne klauzule. Ni tom prilikom načelno nema posebnih smetnji da se, u skladu sa odredbom stava 1. člana 9. Bečke konvencije, primeni ta transportna klauzula kao sastavni deo poslovne prakse koji je uspostavljen izmedju ugovornih strana.

Treće, ugovorne strane su načelno slobodne u ugovaranju, ali i modifikovanju primene odredjene transportne klauzule na njihove poslovne odnose. Naravno, tom prilikom pravno obavezujuće za ugovorne strane je samo ono o čemu su one postigle saglasnost volja.

Imajući u vidu gore navedena obeležja, a posebno dispozitivnost primene i suprostavljenost poslovnih interesa ugovornih strana, a s ciljem omogućavanja lakše primene INCOTERMS klauzula, od strane Medjunarodne trgovinske komore u Parizu, 2000. godine, objavljena su Zvanična pravila Medjunarodne privredne komore za tumačenje trgovačkih termina1. Saglasno tim pravilima INCOTERMS klauzule mogu se podeliti prema više kriterijuma. Prvo, prema mestu prelaska rizika, mogu da se podele na četiri grupe i to «E», «F», «C» i «D». Drugo, prema vrsti transporta u kome se koriste, dele se na: - INCOTERMS klauzule koje se koriste za sve vrste prevoza (FCA, CPT, CIP, DAF, DDU i DDP) i – INCOTERMS klauzule koje se koriste samo za prevoz morem i unutrašnjim plovnim vodama (FAS, CPR, CIF, DES i DEQ)2.

Posebno značajna je prva podela, koja je revizijom INCOTERMS pravila iz 1990. godine dobila naročito na značaju. Saglasno toj podeli trgovački termini su rasporedjeni u četiri kategorije. Prva počinje terminom «E» (Ex Works) shodno kojoj prodavac stavlja robu na raspolaganje kupcu u svojim poslovnim prostorijama. U drugoj grupi su klauzule koje počinju terminom «F» (FCA, FAS i FOB) shodno kojima je prodavac dužan da isporuči robu prevozniku koga je odredio kupac. Treća grupa klauzula započinje terminom «C» i sadrži pravilo shodno kome je prodavac dužan da ugovori prevoz, ali bez preuzimanja rizika za gubitak ili oštećenje robe ili za dopunske troškove koji su nastupili posle otpremanja robe (CFR, CIF, CPT i CIP). I najzad, četvrta grupa klauzula započinje terminom «D» shodno kome je prodavac u obavezi da snosi sve troškove i rizike propasti ili oštećenja robe, koji su potrebni za dopremanje robe u njeno odredište (DAF, DES, DEK, DDU i DDP). Pored toga, u okviru ovih grupa, odgovarajuće obaveze ugovornih strana svrstane su u okvirima deset naslova, pri čemu svaki naslov na prodavčevoj strani, «odslikava» položaj kupca u pogledu iste materije.

INCOTERMS pravila se označavaju skraćenicama, koje sadrže kombinaciju tri slova, od koje zavisi sadržina obaveza prodavca, odnosno kupca. Ukupno postoji 13 INCOTERMS transportnih klauzula sa sledećom utvrdjenom sadržinom značenja upotrebljenih termina3.

1 Jugoslovenski nacionalni odbor Medjunarodne privredne komore objavio je «INCOTERMS pravila 2000», kao odobreni prevod Icc Publication no 5602 V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godine, str. 1853 Navedeno prema «INCOTERMS 2000», Zbornik pravila MTK za tumačenje trgovinskih termina (Icc Publication no 580), izdanje PKJ – Jugoslovenski nacionalni odbor MTK, Beograd, 2000. godina

187

EXW („Ex Works“) Franko fabrika (...ugovoreno mesto)

„Franko fabrika“ znači da je prodavac isporučio robu kada ju je stavio na raspolaganje kupcu u svojim prostorijama ili na ugovorenom mestu (npr. pogonu, skladištu, fabrici itd.), neocarinjenu za izvoz i neutovarenu u vozilo za njeno preuzimanje.

Stoga ovaj termin predstavlja minimalnu obavezu prodavca, a troškove i rizike iznošenja robe iz prodavčevih prostorija snosi kupac.

FCA („Free Carrier“) Franko prevoznik (... ugovoreno mesto)

„Franko prevoznik“ znači da prodavac isporučuje robu, ocarinjenu za izvoz, prevozniku imenovanom od strane kupca, na ugovorenom mestu. Treba imati u vidu da odabrano mesto isporuke ima uticaj na obaveze utovarivanja i istovarivanja robe na tom mestu. Ako se roba isporučuje na nekom drugom mestu, prodavac nije odgovoran za istovar.

Ovaj termin se može upotrebljavati bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz.

„Prevoznik“ znači svako lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železničkim, drumskim, avionskim, pomorskim ili rečnim prevozom, ili u kombinaciji tih vrsta prevoza.

Ako kupac imenuje lice koje nije prevoznik da primi robu, smatra se da je prodavac ispunio svoju obavezu da isporuči robu kada ju je isporučio tom licu.

FAS („Free Alongside Ship“) Franko uz bok broda (... ugovorena otpremna luka)

„Franko uz bok broda“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba postavljena uz bok plovila u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znači da od tog trenutka kupac mora snositi sve troškove i rizike od gubitka ili oštećenja robe.

Prema terminu FAS, prodavac je dužan da ocarini robu za izvoz.

Ovo je suprotno od ranijih verzija INCOTERMS, prema kojima je kupac bio dužan da organizuje izvozno carinjenje. Medjutim, ako ugovorene strane žele da kupac ocarini robu za izvoz, ovo treba jasno konstatovati putem dodavanja izričite formulacije u tom smislu. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski ili rečni prevoz.

188

FOB („Free on Board“) Franko brod (... ugovorena otpremna luka)

„Franko brod“ znači da je prodavac isporučio robu kada je ona prešla preko ograde broda u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znači da otada kupac mora snositi sve troškove i rizike od gubitka ili oštećenja robe. Prema terminu FOB, prodavac je dužan da ocarini robu za izvoz. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski ili rečni prevoz. Ako ugovorne strane ne nameravaju da roba bude isporučena preko ograde broda, treba upotrebiti termin FCA.

CFR („Lost and Freight“) Cena sa vozarinom (...ugovorena odredišna luka)

„Cena sa vozarinom“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba prešla ogradu broda u otpremnoj luci.

Prodavac mora da plati cenu sa vozarinom potrebnu za dopremanje robe do ugovorene odredišne luke, ali se rizik od gubitka ili oštećenja robe, kao i svi dopunski troškovi koji su nastali posle isporuke, prenose sa prodavca na kupca.

Terminom CFR predvidjeno je da prodavac ocarini robu za izvoz. Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski i rečni prevoz. Ako ugovorne strane ne predvidjaju isporuku robe preko ograde broda, treba upotrebiti termin CPT.

CIF („Cost, Insurance and Freight“) Cena sa osiguranjem i vozarinom (... ugovorena odredišna luka)

„Cena sa osiguranjem i vozarinom“ znači da je prodavac isporučio robu kad je ona prešla ogradu broda u otpremnoj luci.

Prodavac mora da plati cenu sa vozarinom potrebnu za dopremu robe do ugovorene odredišne luke, ali se rizik od gubitka ili oštećenja robe, kao i svi dopunski troškovi nastali posle isporuke, prenose sa prodavca na kupca. Medjutim, prema terminu CIF, prodavac je dužan da pribavi pomorsko osiguranje protiv kupčevog rizika od gubitka ili oštećenja robe u toku prevoza.

Prema tome, prodavac ugovora osiguranje i plaća premiju osiguranja. Kupac treba da ima na umu da je, prema terminu CIF, prodavac dužan da obezbedi samo minimalnu pokrivenost osiguranjem. Ukoliko kupac želi da se zaštiti većom pokrivenošću, moraće da to izričito ugovori sa prodavcem ili da napravi sopstvene dopunske aranžmane za osiguranje.

Terminom CIF je predvidjeno da prodavac carini robu za izvoz.

189

Ovaj termin se može upotrebljavati samo za pomorski i rečni prevoz. Ako ugovorene strane ne predvidjaju isporuku robe preko ograde broda, treba upotrebiti termin CIP.

CPT („Carriage paid to“) Vozarina plaćena do (... ugovoreno mesto opredeljenja)

„Vozarina plaćena do...“ znači da prodavac isporučuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali da prodavac mora i da plati vozarinu potrebnu za dopremanje robe do ugovorenog mesta opredeljenja. To znači da kupac snosi sve rizike i ostale troškove nastale posle ovakve isporuke robe.

„Prevoznik“ znači bilo koje lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železnicom, drumom, vazdušnim putem, morem, rekom, ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza.

Ako se za prevoz do ugovorenog mesta opredeljenja koriste naredni prevoznici, rizik prelazi kad je roba predata prvom prevozniku.

Terminom CPT predvidjeno je da prodavac carini robu za izvoz.

Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz.

CIP („Carriage and Insurance paid to“) Vozarina i osiguranje plaćeni do (...ugovoreno mesto opredeljenja)

„Vozarina i osiguranje plaćeni do...“ znači da prodavac isporučuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali da prodavac mora i da plati troškove prevoza potrebne za dopremu robe na ugovoreno mesto opredeljenja. Ovo znači da kupac snosi sve rizike i dopunske troškove koji nastanu posle takve isporuke robe. Medjutim, prema terminu CIP, prodavac takodje mora da obezbedi osiguranje protiv rizika kupca od gubitka ili oštećenja robe za vreme prevoza.

Prema tome, prodavac ugovara osiguranje i plaća premiju osiguranja.

Kupac treba da ima u vidu da, prema terminu CIP, prodavac mora da obezbedi samo minimalnu pokrivenost osiguranjem. Ako kupac želi da se zaštiti većom pokrivenošću, moraće da to izričito ugovori sa prodavcem ili da napravi sopstvene dopunske aranžmane za osiguranje.

„Prevoznik“ znači bilo koje lice koje se ugovorom o prevozu obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza železnicom, drumom, vazdušnim putem, morem, rekom, ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza.

190

Ako se za prevoz do ugovorenog mesta opredeljenja koriste naredni prevoznici, rizik prelazi kad je roba predata prvom prevozniku.

Terminom CIP je predvidjeno da prodavac ocarini robu za izvoz.

Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, uključujući multimodalni prevoz.

DAF („Delivered at Frontier“) Isporučeno na granici (... ugovoreno mesto)

„Isporučeno na granici“ znači da je prodavac isporučio robu kad je roba – neistovarena, ocarinjena za izvoz ali neocarinjena za uvoz – stavljena na raspolaganje kupcu u prispelom prevoznom sredstvu na ugovorenoj tački i mestu na granici, ali pre carinske granice susedne zemlje. Izraz „granica“ može se upotrebljavati za bilo koju granicu, uključujući granicu zemlje izvoza. Stoga je izuzetno važno da se predmetna granica precizno definiše, tako što će se u ovom terminu uvek navesti tačka i mesto.

Medjutim, ako ugovorne strane žele da prodavac bude odgovoran za istovar robe sa prispelog prevoznog sredstva i da on snosi sav rizik i troškove istovara, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u kupoprodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu.

Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, kada se roba isporučuje na kopnenoj granici. Kad se isporuka vrši u odredišnoj luci, na palubi broda ili na obali (keju), treba upotrebljavati termin DES ili DEQ.

DES („Delivered Ex Ship“) Isporučeno franko brod (... ugovorena odredišna luka)

„Isporučeno franko brod“ znači da je prodavac isporučio robu kada je roba, neocarinjena za izvz, stavljena na raspolaganje kupcu na brodu u ugovorenoj odredišnoj luci. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike u vezi sa dopremom robe do ugovorene odredišne luke pre istovara. Ako ugovorne strane žele da prodavac snosi sve troškove i rizike istovara robe, treba upotrebiti termin DEQ.

Ovaj termin može da se upotrebljava samo kada roba treba da bude isporučena morem ili rekom ili multimodalnom prevozom, na plovilu, u odredišnoj luci.

191

DEQ („Delivered Ex Quay“) Isporučeno franko obala (... ugovorena odredišna luka)

„Isporučeno franko obala“ znači da je prodavac isporučio robu kada je ona stavljena na raspolaganje kupcu, neocarinjena za izvoz, na obali (keju) u ugovorenoj odredišnoj luci. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike u vezi sa dopremanjem robe do ugovorene odredišne luke i istovarom robe na obali (keju). Terminom DEQ predvidjeno je da kupac ocarini robu radi uvoza i plati sve formalnosti, carine, poreze i druge dažbine na uvoz.

Ovo je suprotno od prethodnih verzija INCOTERMS, prema kojima je prodavac bio dužan da organizuje uvozno carinjenje.

Ako ugovorne strane žele da u obaveze prodavca uključe sve troškove koji se plaćaju na uvoz robe ili deo tih troškova, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u prodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu.

Ovaj termin može da se upotrebljava samo kad se roba isporučuje morem ili rekom ili multimodalnim prevozom, iskrcavanjem iz broda na obalu (kej) u odredišnoj luci. Medjutim, ako ugovorne strane žele da u obaveze prodavca uključe rizik i troškove manipulisanja robom od obale do nekog drugog mesta (skladišta, terminala, transportne stanice itd.) u luci ili van nje, treba upotrebiti termin DDU ili DDP.

DDU („Delivered duty unpaid“) Isporučeno neocarinjeno (... ugovoreno mesto opredeljenja)

„Isporučeno neocarinjeno“ znači da prodavac isporučuje robu neocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva na ugovorenom mestu opredeljenja. Prodavac mora da snosi troškove i rizike u vezi sa dopremanjem robe sa tog mesta, osim, kad je to primenjivo, svih „dažbina“ (što obuhvata odgovornost i rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao i plaćanje formalnosti, carine, poreza i drugih dažbina) za uvoz u odredišnu zemlju. Takve „dažbine“ mora da plati kupac, koji mora da snosi i troškove rizika koji nastanu ako nije blagovremeno ocarinio robu za uvoz.

Medjutim, ako ugovorne strane žele da prodavac obavi carinske formalnosti i snosi troškove i rizike koji iz toga proističu, kao i neke od troškova koji se plaćaju na uvoz robe, ovo treba jasno naznačiti tako što će se u kupoprodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu.

Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ali ako se roba isporučuje u odredišnoj luci na plovilu ili na obali (keju), treba upotrebiti termin DES ili DEQ.

192

DDP („Delivered duty paid“) Isporučeno ocarinjeno (... ugovoreno mesto opredeljenja)

„Isporučeno ocarinjeno“ znači da prodavac isporučuje robu kupcu na ugovorenom mestu opredeljenja, ocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva. Prodavac mora da snosi sve troškove i rizike vezane za dopremanje robe do tog mesta, uključujući, kad je to primenljvo, sve „dažbine“ (što obuhvata odgovornost i rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao i plaćanje formalnosti, carine, poreza i drugih dažbina) za uvoz u odredišnu zemlju.

Dok termin EXW predstavlja minimalnu obavezu prodavca, DDP predstavja njegovu maksimalnu obavezu.

Ovaj termin ne treba upotrebljavati ako prodavac nije u mogućnosti da neposredno ili posredno pribavi uvoznu dozvolu.

Medjutim, ako ugovorne strane žele da iz prodavčevih obaveza isključe neke od troškova koji se plaćaju na uvoz robe (kao što jeporez na dodatu vrednost), ovo treba jasno naznačiti tako što će se u prodajnom ugovoru dodati izričita formulacija u tom smislu.

Ako ugovorne strane žele da kupac snosi sve rizike i troškove uvoza, treba upotrebiti termin DDU.

Ovaj termin može da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ali ako se roba isporučuje u odredišnoj luci na plovilu ili na obali (keju), treba upotrebiti termin DES ili DEQ.

2. Prestanak ugovora o prodaji

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zaključuje se sa namerom ugovornih strana (prodavca i kupca) da uredno i u skladu sa ugovornim odredbama, odnosno propisima kojima se uredjuje ova materija, izvrše svoje obaveze i na osnovu toga steknu pravo da to očekuju i od druge ugovorne strane. Saglasno tome, izvršenje ugovornih obaveza obeju ugovornih strana predstavlja ujedno i prirodni način prestanka ugovora. Drugim rečima, ostvarivanjem cilja zaključenja ugovora (sticanje prava svojine na odredjenoj robi, odnosno plaćanje dogovorene sume novca), ispunjen je razlog nastanka ugovora, te se samim tim smatra da je ugovor uspešno realizovan. Ovo je pravilo i ono se odnosi na preovladjujući broj ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Medjutim, u pojedinim slučajevima (dakle, kao izuzetak od pravila) dolazi do nemogućnosti izvršavanja preuzetih ugovornih obaveza. Tada ugovorne strane načelno imaju sledeće dve mogućnosti.

Prva je da sporazumno izmene ili da raskinu ugovor. Za ovakvu izmenu ili raskid ugovora o prodaji Bečka konvencija zahteva prostu saglasnost volja ugovornih strana.

193

Takvo rešenje je u duhu načelnog opredeljenja za neformalni (konsesualni) način nastanka ugovora. Medjutim, ako je ugovor o medjunarodnoj prodaji voljom ugovornih strana zaključen u pisanoj formi, te sadrži odredbu kojom se predvidja da svaka izmena ili raskid tog ugovora moraju biti u pisanoj formi, tada takav ugovor o prodaji ne može biti izmenjen ili sporazumno raskinut na drugačiji način. U smislu člana 13. Bečke konvencije pojam «pismeno» obuhvata i obaveštenja dostavljena putem telegrama ili telefaksa. U slučaju saglasne izmene ili raskida ugovora o prodaji, nadalje važi ono o čemu su ugovorne strane postigle saglasnost.

Drugi način prestanka ugovora je raskidom ugovora koji je iniciran voljom jedne ugovorne strane. Pravo na raskid ugovora jedna ugovorna strana ima ako druga čini povredu ugovora neizvršavanjem ili neurednim izvršavanjem svojih ugovornih obaveza. Tom prilikom, pravo na bezuslovni raskid ugovora postoji samo u slučaju bitnih povreda ugovornih obaveza. Bitnom povredom ugovora smatraće se samo ona povreda kojom se prouzrokuje takva šteta drugoj strani da je suštinski lišava onog što je opravdano očekivala od ugovora. Sve druge povrede ugovornih odredbi nemaju atribut bitnih, što na strani onog koji zahteva raskid ugovora stvara obavezu ostavljanja dodatnog roka primerene dužine, u kome druga strana može izvršiti svoje ugovorne obaveze.

2.1. Raskid ugovora

Do neizvršavanja preuzetih obaveza iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe od strane jednog od ugovarača može doći usled objektivnih ili subjektivnih razloga. U prvom slučaju govori se o oslobadjanju od odgovornosti, dok se u drugom slučaju, strana koja nije izvršila svoje obaveze čini odgovornom, te na osnovu te činjenice snosi pravne posledice svojih postupaka. U medjunarodnom prometu može doći do povrede ugovora pre dospeća obaveze, u toku izvršenja ugovora o prodaji i istekom roka za izvršavanje ugovornih obaveza..

2.1.1. Anticipativni raskid

Obaveze prodavca i kupca kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe su uzajamno uslovljene, pri čemu je izvršenje obaveze jedne strane ujedno i osnov ispunjenja obaveze druge ugovorne strane. Medjutim, od ovog pravila postoji i jedan izuzetak, koji se sastoji u pravu jedne ugovorne strane da zahteva raskid ugovora o prodaji robe i pre dospeća obaveza druge ugovorne strane. Do ovakve situacije dolazi u slučaju tzv. anticipativnog raskida.

Takva situacija ne samo da je pravno interesantna, već laički izgleda i nelogično, jer ako ugovor o prodaji nije ni počeo da se izvršava (nisu dospele obaveze ugovornih

194

strana), kako onda može da se povredi ugovorna obaveza i na osnovu čega jedna od ugovornih strana može da zahteva njegov raskid. No, u medjunarodnom prometu, takve situacije realno postoje i odnose se na procenu jedne ugovorne strane da druga neće biti u stanju da izvrši svoje ugovorne obaveze. S tim u vezi, postavlja se pitanje da li takva strana treba da čeka da se njene pretpostavke pokažu tačnim, pa da nastane šteta velikih razmera, ili ona ima pravo da sopstvenim izjavama volje stornira dalju primenu takvog ugovora. Kao posebno postavlja se pitanje kriterijuma, odnosno merila na osnovu kojih ona može doneti odluku o raskidu ugovora.

Bečka konvencija pitanje anticipativnog raskida ugovora u medjunarodnoj prodaji robe uredjuje na dva nivoa.

Prvi nivo je u funkciji zaštite ugovora, ali i opravdanih poslovnih interesa ugovornih strana. U pitanju je odlaganje izvršenja dospelih ugovornih obaveza. Naime, jedna ugovorna strana može odložiti izvršenje svojih ugovornih obaveza ukoliko posle zaključenja ugovora postane jasno da druga strana neće izvršiti bitan deo svojih obaveza, usled:

- ozbiljnog nedostatka ili kreditne nesposobnosti; ili

- njenog ponašanja u pogledu priprema za izvršenje ugovornih obaveza.

Sa odlaganjem izvršenja izjednačena je faktička situacija u kojoj je prodavac već otpremio robu pre nego što su nastali gore navedeni razlozi. U tom slučaju prodavac može sprečiti predaju robe kupcu čak i kada ovaj ima u rukama neki od dokumenata koji mu daju pravo na preuzimanje robe. Ovo pravo se odnosi samo na uzajamna prava na robi koja poseduju prodavac i kupac i ne tiču se trećih lica. Strana koja odlaže izvršenje, bilo pre ili posle otpreme robe, dužna je da o takvoj odluci odmah (bez odlaganja) pošalje obaveštenje drugoj ugovornoj strani. Dalja sudbina ugovora zavisi od ponašanja strane koja je svojim postupcima prouzrokovala odlaganje izvršenja ugovora. Naime, ukoliko ona položi dovoljno obezbedjenje da će ugovor uredno izvršiti, strana koja je zahtevala odlaganje izvršenja dužna je da nastavi sa izvršavanjem svojih obaveza. U protivnom, pristupiće se raskidu ugovora.

Drugi nivo prava sastoji se u raskidu ugovora. Shodno tom rešenju, ako pre roka za izvršenje ugovora postane jasno da će jedna strana učiniti bitnu povredu ugovora o prodaji, druga strana može izjaviti da raskida ugovor. Dakle, pravo na anticipativni raskid ugovora postoji samo u slučaju kada se radi o obavezi koja predstavlja bitnu povredu ugovora. S tim u vezi je i obaveza strane koja namerava da se koristi anticipativnim raskidom, da «ako raspoloživo vreme to dopušta» o svojoj odluci obavesti drugu stranu, kako bi joj se eventualno ostavila mogućnost da pružanjem odgovarajućeg obezbedjenja izbegne raskid ugovora. Iz tih razloga obaveštenje mora sadržavati «razumne» razloge za izjavu o raskidu ugovora. Obaveza dostavljanja razumnog obaveštenja ne postoji u slučaju kada je druga strana izjavila da neće izvršavati svoje ugovorne obaveze. Medjutim, i u tom slučaju, izjava o raskidu ugovora pre isteka ugovorenog roka za izvršavanje obaveza mora biti nedvosmisleno izjavljena. Nema raskida ugovora o medjunarodnoj prodaji robe po samom pravu. Izjava o anticipativnom raskidu ugovora

195

svoje dejstvo proizvodi od trenutka prijema od ugovorne strane kojoj je raskid ugovora upućen.

2.1.2. Dejstvo raskida

Posledice raskida ugovora o medjunarodnoj prodaji robe sastoje se u činjenici da se raskidom ugovora ugovorne strane oslobadjaju svojih obaveza (ugovorne obaveze prestaju da postoje pro futuro), izuzev eventualne obaveze da se nadoknadi šteta.

Pored toga, raskidom ugovora uspostavlja se pravno stanje u kome obe ugovorne strane moraju vratiti ono što su primile kao ispunjenje obaveze druge ugovorne strane. S tim u vezi je i pravilo, po kome strana koja je izvršila ugovor u celini ili delimično može da zahteva od druge strane vraćanje onoga što je na osnovu ugovora isporučila (prodavac – robu) ili platila (kupac – cenu). Ako su obe strane dužne da izvrše vraćanje primljenih isporuka druge ugovorne strane, uzajamna vraćanja vrše se istovremeno.

Od gore utvrdjenog pravila postoji izuzetak koji se odnosi na kupca i sadržan je u činjenici da je kupac, nakon isporuke, a pre raskida ugovora, koristio isporučenu robu. Shodo tome, kupac gubi pravo da izjavi da raskida ugovor ili da zahteva od prodavca da izvrši zamenu robe kada mu je nemoguće da vrati robu u suštinski istom stanju u kome je primio. Ovo pravilo neće se primeniti u sledećim slučajevima:

- ako nemogućnost vraćanja robe ili njenog vraćanja u suštinski istom stanju u kome je primljena, nije posledica radnje ili propusta na strani kupca;

- ako je roba potpuno ili delimično propala ili je oštećena kao posledica pregleda robe od strane kupca;

- ako je roba u celini ili jednim delom prodata u redovnom toku poslovanja ili je kupac potrošio ili preradio u toku njene normalne upotrebe, pre nego što je otkrio ili je morao otkriti nedostatak saobraznosti isporučene sa ugovorenom robom koji je razlog raskida ugovora o prodaji.

Da bi se izbeglo neosnovano obogaćenje, utvrdjeno je pravilo po kome obe ugovorne strane prilikom vraćanja primljene robe, odnosno cene uzimaju u obzir koristi koje su po tom osnovu ostvarile. Tako, u slučaju kada je prodavac dužan da vrati cenu, on duguje i kamatu počev od dana kada mu je cena isplaćena. S druge strane, kupac je dužan da prodavcu naknadi sve koristi koje je od robe ili njenog dela imao, kada je u obavezi da tu robu ili njen deo vrati prodavcu zbog raskida ugovora o prodaji.

Za razliku od uzajamnih materijalnih prestacija ugovornih strana, raskid ugovora o prodaji ne utiče na odredbe ugovora o rešavanju sporova ili o uredjivanju prava i obaveza ugovornih strana posle raskida ugovora.

196

3. Naknada štete

Pored ostalih prava koja su priznata ugovornim stranama u slučaju povrede ugovornih odredbi, svaka od ugovornih strana ima i pravo na naknadu štete koju je druga strana počinila postupajući suprotno od svojih ugovorom o prodaji preuzetih obaveza. Kada jedna ugovorna strana (prodavac ili kupac) u statusu dužnika ne ispuni ili neuredno ispuni neku svoju ugovornu obavezu, dužna je da drugoj ugovornoj strani (prodavcu ili kupcu) u statusu poverioca nadoknadi pretrpljenu štetu koja je usled takvog postupanja nastupila, osim ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz uzorka za koji nije odgovorna. Cilj naknade štete zbog neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovornih obaveza ne sastoji se u nastojanju da se uspostavi stanje stvari koje bi postojalo da ugovor nije ni zaključen, nego u tome da se poverilac stavi u isti imovinski položaj koji bi postojao da su ugovorne obaveze uredno ispunjene.1

Naknada štete za povredu ugovora koju je prouzrokovala jedna ugovorna strana odgovara pretrpljenom gubitku i izmakloj dobiti koji su usled te povrede nastali za drugu stranu.

Dakle, naknada štete obuhvata stvarnu (realnu) štetu, kao štetu koja se ispoljava kao umanjenje imovine, a koja je neposredna posledica neizvršenja ugovorne obaveze i izmaklu dobit, kao osnovano očekivanje povećanja imovine, koje je izostalo usled povrede ugovorne obaveze. Ovakvo utvrdjivanje štete u pravnoj teoriji se naziva i apstraktnom štetom i zasniva se na razlici izmedju ugovorne cene i cene koja je nastala kao posledica neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveza ugovorne strane koja je povredila ugovor. Otuda kupcu pravo na ovu štetu pripada ako je tekuća cena veća od ugovorne, a prodavcu ako je tekuća cena manja od ugovorne. U tom smislu, apstraktna cena predstavlja minimum odštetnog zahteva poverioca, koji treba samo da dokaže takvu razliku u ceni, pa da mu pripadne pravo na naknadu štete.

Inače, naknada štete kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe može biti zasnovana na neispunjenju ugovorne obaveze (naknada štete zbog neispunjenja) ili zakašnjenja sa ispunjenjem ugovornih obaveza (naknada štete zbog neurednog izvršenja). Takodje, naknada štete može biti posledica raskida ugovora, ali pravo na naknadu štete ugovorne strane mogu zadržati i u slučaju ispunjenja ugovora, ukoliko je tom prilikom došlo do povrede ugovornih obaveza od ugovornih strana.

Naknada štete se, po pravilu, isplaćuje u novčanim jedinicama, koji važe u mestu plaćanja štete. S tim u vezi, kao mesto utvrdjivanja razlike u ceni uzima se mesto gde je isporuka robe trebalo da bude izvršena.

Ovako utvrdjena naknada štete ne može biti veća od pretprljenog gubitka (stvarna šteta) i izmakle dobiti koje je ugovorna strana, koja je povredila ugovorne obaveze, predvidela ili je morala da predvidi u trenutku zaključenja ugovora kao moguće posledice povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su joj tada bile poznate ili su joj morale biti poznate.

Na ovaj način visina naknade štete limitirana je sa dva osnovna kriterijuma. Prvi, objektivne prirode, po kome ukupan iznos novčanih sredstava koje duguje dužnik na

1 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 506

197

osnovu naknade štete pričinjene povredom ugovornih obaveza, ne može biti veći od kumulativnog utvrdjenog iznosa stvarne štete i izmakle dobiti. Drugi, subjektivni kriterijum, po kome se prilikom utvrdjivanja visine štete uzima njena predvidivost od ugovorne strane koja je povredila ugovor, stavljajući tom prilikom njenu procenu u kontekst ponašanja razumnog privrednika koji može da računa da će iz očekivanog razvoja situacije nastati šteta kao posledica povrede ugovornih obaveza. S druge strane, predvidivost nastanka štete ne znači pretpostavku krivice strane usled čijeg je postupanja ona nastala. Ovom prilikom utvrdjivanje krivice kao subjektivnog odnosa štetnika ga sa nastupalom štetnom posledicom je irelevantno. Za zasnivanje osnova odgovornosti za naknadu štete koja je nastala povredom ugovora, dovoljno je da je strani koja čini povredu ugovora u vreme zaključenja bilo poznato ili je moralo biti poznato da iz takvog ponašanje može nastupiti šteta.

U pogledu tereta dokazivanja važi pravilo po kome poverilac naknade štete treba da dokaže da je šteta nastala, dok strana koja je povredila ugovorne obaveze da bi se oslobodila od obaveze naknade stete, treba da dokaže da je šteta bila nepredvidiva.

Prodavac, odnosno kupac kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu, u slučaju neizvršavanja obaveze druge ugovorne strane, imati pravo na naknadu i tzv. konkretne štete, ukoliko su, u cilju zaštite svojih interesa, pored raskida ugovora o prodaji izvršili i prodaju, odnosno kupovinu radi pokrića.

Ostvarivanje prava na kupovinu, odnosno prodaju radi pokrića (samopomoć) pretpostavlja prethodno ispunjavanje odredjenih uslova. Prvo, poverilac (prodavac ili kupac) mora da raskine ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, pošto do raskida ugovora druga strana (dužnik) zadržava pravo na ispunjenje svoje ugovorne obaveze. Drugo, potrebno je da su predmet ugovora o prodaji stvari koje su odredjene po rodu (zamenljive stvari). Treće, potrebno je da kupovina, odnosno prodaja radi pokrića bude izvršena u razumnom roku posle raskida ugovora. Četvrto, kupovina odnosno prodaja radi pokrića treba da bude izvršena na razuman način (u pogledu vrste, kvantiteta i kvaliteta robe kao i uslova mesta u kome se ona nabavlja, odnosno prodaje). Peto, potrebno je da poverilac o nameri kupovine, odnosno prodaje radi pokrića obavesti dužnika.

Naknada štete u ovom slučaju utvrdjuje se prema razlici u ceni izmedju ugovorene cene i cene kupovine, odnosno prodaje radi pokrića, uključujući u taj iznos i svaku drugu naknadu na koju poverilac ima pravo po opštim pravilima o naknadi ugovorne štete (apstraktna šteta).

Ugovorna strana koja se poziva na povredu ugovora dužna je da preduzme sve mere koje su, prema okolnostima konkretnog slučaja, razumne s ciljem smanjivanja realne (stvarne) štete i izmakle dobiti, koje mogu da nastupe usled takve povrede ugovora. Ukoliko tako ne postupi, druga ugovorna strana može zahtevati smanjenje naknade štete u visini iznosa oštećenja koje je moglo da se izbegne.

Pravo na zahtev za naknadu štete usled povrede ugovornih obaveza obuhvata i pravo na kamatu, ukoliko ugovorna strana čija je to obaveza ne plati cenu ili neki drugi novčani iznos koji je dospeo za plaćanje. Sam iznos kamate za dospele novčane obaveze utvrdjuje se prema odredbama merodavnog nacionalnog prava.

198

4. Čuvanje robe

Jedna od važnih akcesornih obaveza i prodavca i kupca je obaveza čuvanja robe za račun druge strane. Ova obaveza postoji na strani prodavca u slučaju kupčeve docnje sa preuzimanjem robe odnosno prijemom isporuke, a na strani kupca u slučaju odbijanja prijema robe zbog nedostataka u pogledu kvaliteta ili kvantiteta isporučene robe ili u slučaju kada je isporučena nenaručena roba. Ova obaveza ima za cilj očuvanje interesa druge ugovorne strane, kada ona sama nije u stanju da preduzima potrebne radnje na robi. Njeno postojanje proizilazi iz načela savesnosti i poštenja u obavljanju poslova medjunarodnog poslovanja.

Obaveza čuvanja robe ima više svojih pojavnih oblika, zavisno od okolnosti u čijem se posedu (državini) nalazi stvar koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji.

Prvo, kada je kupac u docnji sa preuzimanjem isporuke robe ili je u docnji sa plaćanjem cene, u slučaju kada se plaćanje cene i isporuka robe moraju izvršiti istovremeno, prodavac koji poseduje robu ili je na drugi način kontroliše, dužan je da preduzme mere koje su prema okolnostima svakog konkretnog slučaja razumne, radi očuvanja fizičkog integriteta te robe. S tim u vezi, on ima pravo da zadrži robu (pravo retencije) sve dok mu kupac ne naknadi razumne troškove koji su nastali realizacijom ove obaveze.

Drugo, kada je kupac primio robu koju mu je isporučio prodavac, a namerava da se koristi pravom da odbije tako isporučenu robu (prvenstveno zbog nesaglasnosti isporučene sa ugovorenom robom), kupac je dužan da preduzme mere koje su prema okolnostima svakog konkretnog slučaja razumne, radi očuvanja robe. Obavezu preuzimanja i čuvanja robe kupac ima i u slučaju otpremanja robe, ne dovodeći tom prilikom u pitanje njegovo pravo da odbije prijem takve robe, s tim što tada preuzimanje vrši na račun prodavca, pod uslovom da se to može izvršiti bez plaćanja cene. Ova obaveza kupca ne postoji ako se prodavac ili lice koje je od strane prodavca ovlašćeno da robu preuzme za njegov račun, nalaze u mestu isporuke robe. S tim u vezi, kupac ima pravo da zadrži robu (pravo retencije) sve dok mu prodavac ne nadoknadi troškove koji su nastali povodom realizacije ove obaveze.

Treće, ugovorna strana (prodavac ili kupac) koja je u obavezi preduzimanja mera radi očuvanja robe, može tu robu predati na čuvanje u skladište nekog trećeg lica na teret (trošak) druge strane, pod uslovom da troškovi tog čuvanja ne budu nerazumni.

Pored obaveze čuvanja robe, u smislu njene zaštite od dejstva spoljnih faktora i očuvanja fizičkog integriteta, obaveza čuvanja robe, u odredjenim slučajevima, nalaže licima kod kojih se ta roba nalazi preduzimanje i odredjenih pravnih radnji radi zaštite interesa druge ugovorne strane. U tom smislu, ugovorna strana koja je dužna da čuva robu može istu prodati, na bilo koji pogodan način, ukoliko druga strana nerazumno odugovlači sa preuzimanjem ili vraćanjem robe ili sa plaćanjem troškova čuvanja, pod uslovom da o nameri prodaje robe dostavi razumno obaveštenje drugoj ugovornoj strani. U osnovi ista situacija postoji i u slučaju kada je roba podložna brzom oštećenju (propadanju) ili bi njeno čuvanje izazvalo nerazumne troškove, s tim što je u ovom

199

slučaju obaveza obaveštavanja druge ugovorne strane relativizovana mogućnošću da se, s obzirom na uslove i rok, takvo obaveštenje uopšte može obaviti.

U slučaju prodaje robe, na kojoj postoji obaveza čuvanja, ugovorna strana koja je robu prodala ima pravo da od svote dobijene tom prodajom zadrži iznos razumnih troškova čuvanja i prodaje robe. Višak sredstava ostvaren prodajom ona je dužna da preda drugoj ugovornoj strani.

5. Oslobadjanje od odgovornosti

Ugovorne strane prilikom zaključenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe uzimaju u obzir sve okolnosti koje mogu da utiču na izvršenje njihovih obaveza, odnosno na ostvarivanje privrednog cilja radi koga je zaključen taj ugovor. Medjutim, često dolazi do izmena tih okolnosti, odnosno promene dejstva koje one ostvaruju na ugovorne obaveze.U ekstremnim slučajevima, promene tih okolnosti mogu u potpunosti onemogućiti izvršenje ugovornih obaveza kako jedne, tako i obeju ugovornih strana. Dejstvo tih okolnosti može poticati iz prirodnih dogadjaja (poplave, zemljotres, požar i sl), ali one mogu poticati i iz čovekovih radnji (ratna dejstva, ekonomski embargo, administrativne mere i sl). U takvoj situaciji osnovano se postavlja pitanje opravdanosti opstanka samog ugovora o prodaji, odnosno odgovornosti ugovornih strana za izvršenje preuzetih ugovornih obaveza.

Bečka konvencija preuzima pravila koja poznaju gotovo svi nacionalni propisi savremenih država kojima je uredjena materija prodaje robe, ali se tom prilikom vrši odredjena modifikacija tih pravila koja je svojstvena anglosaksonskom pravnom sistemu1.

Shodno tim pravilima, kada jedna od ugovornih strana ne izvrši neku od svojih ugovornih obaveza, ona neće odgovarati zbog njihovog neizvršenja, ako dokaže da je do neizvršenja te obaveze došlo zbog dejstva okolnosti (konvencija koristi termin «smetnja»), koja je bila van domena njenog uticaja, kao i da od nje nije bilo razumno očekivati da u vreme zaključenja ugovora o prodaji takvu okolnost (smetnju) uzme u obzir, odnosno da izbegne ili otkloni dejstvo te okolnosti i njene posledice.

Ovako formulisanim osnovom za oslobadjanje od odgovornosti, Bečka konvencija preuzima gotovo sve elemente pojma više sile (vis maior), koji se sastoje u nepredvidivosti i neotklonivosti spoljnjeg uticaja na ugovorne strane pri izvršenju njenih obaveza.

Medjutim, ukoliko je jedna ugovorna strana svojim radnjama ili propuštanjem doprinela nemogućnosti izvršavanja ugovornih obaveza druge strane, tada se ona ne može pozvati na neizvršavanje tih obaveza kao osnova za oslobadjanje od sopstvene odgovornosti.

1 V. Stojiljković: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 179

200

Oslobadjanje od odgovornosti jedne ugovorne strane proizvodi dejstva tokom celog perioda u kome deluje uticaj okolnosti koje onemogućavaju izvršenje njenih obaveza.

Ugovorna strana koja nije izvršila svoje obaveze dužna je da o toj činjenici obavesti drugu ugovornu stranu, uz ukazivanje na okolnosti (smetnje) i njihovo dejstvo na njenu mogućnost da izvrši ugovornu obavezu. Ukoliko to obaveštenje ne stigne drugoj strani u razumnom roku, pošto je strana koja nije izvršila obaveze saznala ili je morala saznati za te okolnosti, ta strana odgovara za štetu do koje je došlo zbog neprijema obaveštenja.

Prilikom utvrdjivanja osnova za oslobadjanje od odgovornosti za slučaj neizvršavanja ugovornih obaveza, Bečka konvencija ne pravi razliku izmedju mogućih nedostataka izvršenja ugovornih obaveza (neispunjenje, ispunjenje sa nedostatkom, zakašnjenje sa ispunjenjem i sl). Shodno tome, u svakom od aspekata neispunjenja ugovorne obaveze, ugovorna strana na koju se to odnosi ima pravo na zahtev za oslobadjanje od odgovornosti.

U slučaju nastupanja okolnosti koje utiču na oslobadjanje od odgovornosti strane koja nije izvršila svoje ugovorne obaveze, dejstvo tog prava odnosi se samo na naknadu štete, ali ne i na ostala prava (zahtev za ispunjenje ugovora, raskid ugovora, sniženje cene i dr) koje imaju ugovorne strane na osnovu drugih odredbi Bečke konvencije.

Pitanja: 1. U čemu je značaj utvrđivanja predmeta i mesta prelaska rizika i raspodele troškova kod ugovora o međunarodnoj prodaji robe?

2. Šta su to „međunarodne transportne klauzule“?

3. Koje su osnovne vrste međunarodnih transportnih klauzula?

4. Navesti razloge prestanka ugovora o međunarodnoj prodaji robe?

5. Šta predstavlja „anticipativni“ raskid ugovora?

6. Kakva su dejstva raskida ugovora?

7. Šta obuhvata naknade štete u slučaju povrede ugovornih obaveza kod međunarodne prodaje robe?

8. U kojim slučajevima postoji obaveza čuvanja robe za račun druge ugovorne strane kod ugovora o međunarodnoj prodaji robe?

201

Literatura: - M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina,

- V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina,

- M. Draškić: Međjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- R. Đurović: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1996. godina,

- S. i M. Stanojević: Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- D. Kostić, Međunarodno poslovanje II, Beograd, 2008. godina.

202

XV Tematska oblast

POSEBNI OBLICI UGOVORA O MEĐUNARODNOJ PRODAJI ROBE

Nastavne jedinice: 1. Medjunarodni kompenzacioni poslovi; 2. Ugovor o razmeni (barter aranžman); 3.Ugovor o kontraisporuci robe; 4.Ugovor o baj – bek aranžmanu; 5. Kliring; 6. Međunarodna prodaja investicione opreme.

Značaj koji medjunarodni promet roba ima u uslovima savremenog poslovanja, ali i odredjene specifičnosti koje su modifikovale uslove njegove realilzacije, kako sa aspekta načina plaćanja cene, tako i s obzirom na karakteristike predmeta ugovora, uslovili su nastanak više modela ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kojom prilikom su neka od gore iznetih pravila bliže prilagodjena uslovima u kojima se izvršavaju takvi ugovori.

Imajući gore navedene okolnosti kao kriterijum odredjivanja, osnovne modifikacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se uočiti s obzirom na uslove i način plaćanja cene, kao i u odnosu na postupak i pravila prodaje robe sa posebnim svojstvima. U tom smislu, ukazaće se na osnovna obeležja medjunarodnih kompenzacionih poslova, kao i ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme.

1. Medjunarodni kompenzacioni poslovi

Pojava medjunarodnih kompenzacionih poslova proizilazi iz potrebe obezbedjenja dopunskih formi za ostvarivanje ekonomske ravnoteže u robnoj razmeni izmedju privrednih subjekata različite nacionalne pripadnosti. Ovu vrstu poslova najčešće iniciraju privrednici iz nerazvijenih ili nedovoljno razvijenih država, posebno u uslovima nemogućnosti ili otežanog ostvarivanja deviznog priliva, odnosno postojanja strukturnih smetnji za normalnu realizaciju medjunarodnog poslovanja. Suočeni sa nizom administrativnih (medjunarodnih ili domaćih) zabrana, koje dovode u pitanje medjunarodnu razmenu dobara, uspostavlja se poseban sistem plaćanja sa osnovnim ciljem da se kroz takve forme obezbede uslovi za medjunarodne ekonomske transakcije.

Medjunarodni kompenzacioni poslovi su takvi medjunarodni poslovi kod kojih se učesnici u poslu obavezuju da će uzajamno ili preko trećih lica prodavati ili razmenjivati robe bez neposrednog plaćanja njene vrednosti drugoj ugovornoj strani, pri čemu su ugovorne obaveze, koje su sastavni deo tog posla, uzajamno uslovljene i ekonomski recipročne.

203

U medjunarodnom poslovanju koriste se različiti termini za označavanje medjunarodnih kompenzacionih poslova. U tom smislu termin «countertrade» je u učestaloj upotrebi, sa pretenzijama da se njime označe svi ostali medjunarodni kompenzacioni poslovi. Medjutim, pažljivijom analizom dolazi se do zaključka da je termin medjunarodni kompenzacioni posao pravilniji, pošto se njime, prvo, jasno ukazuje na medjunarodne poslovne razmere u kojima se ovi poslovi realizuju i drugo, zato što se vrši precizna diferencijacija od pojma kompenzacije, koji se u domaćem pravu koristi u sasvim drugom značenju (kao sinonim za prebijanje uzajamno dospelih jednorodnih potraživanja). Najzad, termin countertrade, označava i posebnu vrstu medjunarodnih kompenzacionih poslova, kod kojih se srećemo sa postojanjem dva uzajamno uslovljena ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Značaj medjunarodnih kompenzacionih poslova uzrokovao je i odgovarajući interes subjekata medjunarodnog poslovanja kojima je prevashodni zadatak ostvarivanje regulatorne funkcije u medjunarodnom poslovanju. U tom smislu Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo (UNICITRAL) je utvrdila vodič pravnih pitanja, koja se pojavljuju kod kompenzacionih poslova1. Po nekim procenama u uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja približno 40 posto operacija ne obavlja se kao razmena robe za novac, već u uslovima razmene robe za robu2.

Pored specifičnog načina plaćanja, bitno obeležje medjunarodnih kompenzacionih poslova proizilazi iz njihove uslovljenosti imperativnim propisima država čiju pripadnost poseduju subjekti medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u konkretan poslovni odnos. S tim u vezi, povodom regulisanja uslova za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja domaćih privrednih subjekata utvrdjena je mogućnost, shodno kojoj ministarstvo nadležno za ekonomske odnose sa inostranstvom, u skladu sa članom 68. Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju3 može odobriti domaćem licu koje uvozi, odnosno izvozi robu, kao i usluge u spoljnoj trgovini, da plati, odnosno naplati u robi ili uslugama, naročito:

- opremu, repromaterijal i sirovine koje su namenjene proizvodnji robe i pružanju usluga za izvoz;

- robu koja se u Srbiji ne proizvodi ili se ne proizvodi u količinama dovoljnim za snabdevanje domaćeg tržišta;

- robu koja se proizvodi u postupku aktivnog ili pasivnog oplemenjivanja, u skladu sa carinskim propisima, ako se naplata vrši u robi koja je predmet oplemenjivanja, odnosno u oplemenjenoj robi;

- robu, odnosno usluge koji se na drugi način ne mogu platiti, odnosno naplatiti.

Restriktivni karakter gore navedenih odredbi važećeg Zakona o spoljno trgovionskom poslovanju proizilazi iz potrebe da se obezbedi naplata, odnosno stvore uslovi za plaćanje u razmeni sa inostranstvom kada bi to plaćanje odnosno naplata bili dovedeni u pitanje iz razloga u koje se zakonodavac ne upušta, ali i uz uvažavanje

1 Legal Guide on International Countertrade Transactions, UNICITRAL, 1993. godina2 Z. Gradanov: Spoljno trgovinsko poslovanje, Beograd, 2000. godina, str. 1813 Zakon o spoljno trgovinskom poslovanju («Službeni glasnik RS», br. 101/05)

204

činjenice da ovakav način plaćanja odnosno naplate predstavlja izuzetak od pravila, pa shodno tome treba da bude konkretizovan za svaki poseban slučaj.

Imajući u vidu specifičnost ugovornih prestacija, odnosno prirodu prava i obaveza ugovornih strana, razlikuju se sledeće vrste medjunarodnih komenzacionih poslova.

1.1. Ugovor o razmeni (barter aranžman)

Ugovor o razmeni je najstariji ugovor u robnom prometu. On je prethodio ugovoru o prodaji, ali je sa razvojem robnog promet i pravnim oblikovanjem ugovora o prodaji izgubio na značaju i u savremenom poslovanju se pojavljuje kao izuzetak od pravila robnonovčanog karaktera prometa robe.

Ugovor o razmeni (trampi) je takav ugovor u kome se ugovorne strane uzajamno obavezuju da isporuče robu, koja je predmet razmene, na osnovu čega na toj robi stiču pravo svojine. Tom prilikom ni jedna od ugovornih strana ne vrši plaćanje u novcu već se obavezuje na isporuku odredjene robe, tako da se tek uzajamnim isporukama roba smatra da su izvršene ugovorne obaveze. S tim u vezi, shodno se primenjuju pravna pravila iz ugtovora o prodaji koja se odnose na urednost izvršenja obaveza prodavca (način, mesto i vreme isporuke robe). S druge strane, samim ugovorom o razmeni ne vrši se utvrdjivanje vrednosti robe koja se razmenjuje, ali se stvara oboriva pretpostavka o njihovoj ekvivalentnoj vrednosti.

U uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja ovaj tradicionalni ugovor gradjanskog prava poprimio je posebna obeležja ugovora o barter aranžmanu.

Barter je vrsta kompenzacionih poslova u kojima se na osnovu jednog ugovornog odnosa vrši razmena robe za robu. Postoje dve osnovne vrste barter aranžmana. Prvi, naturalni oblik, gde se razmena robe vrši bez njenog vrednosnog iskazivanja (npr. milion barela sirove nafte, za hiljadu traktora). Drugi, vrednosni oblik (valued barter), gde je osnov za odredjenu vrstu i količinu robe, koju jedna ugovorna strana prima, vrednost robe koju je dužna da isporuči (npr. za uvoz robe od milion evra uspostavlja se obaveza izvoza robe u istoj vrednosti). U medjunarodnoj razmeni drugi oblik ugovora o barteru predstavlja pravilo.

Zbog specifičnog karaktera vrednosnog oblika ugovora o barteru, ovaj ugovorni aranžman uglavnom se bazira na prethodno sačinjenim robnim listama, od kojih svaka sadrži opis robe po vrsti, kvantitetu i kvalitetu, uz njeno vrednosno iskazivanje u odnosu na koje ugovorne strane preuzimaju neopozivu obavezu njihove isporuke. Vrednost usaglašenih robnih lista treba da bude jednaka, odnosno recipročna. S tim u vezi, uredno izvršenje obaveze jedne ugovorne strane na isporuku robe, je ujedno i osnov zahteva da druga ugovorna strana izvrši svoju obavezu. Medjutim, zbog činjenice da se barter aranžmani, po pravilu, izvršavaju u dužem vremenskom periodu, to se i pitanje vrednosti izvršenih prestacija može postaviti i sa aspekta zakašnjenja ili neurednog izvršenja preuzete ugovorne obaveze. Iz tih razloga barter aranžmane često prate i odgovarajuće

205

novčane obaveze ugovornih strana, posebno ako se ugovorne obaveze ne izvršavaju ili se neuredno izvršavaju.

Barter aranžmani predstavljaju vrlo efikasan način prevazilaženja aktuelnih spoljno trgovinskih fiskalnih i deviznih ograničenja, sa kojima se suočavaju privredni subjekti u obavljanju spoljno trgovinskog poslovanja. Zbog posebnih uslova u kojima se realizuju, zaključenje barter ugovora je često uslovljeno prethodno pribavljenom saglasnošću nadležnih državnih organa.

1.2. Ugovor o kontra isporuci robe

Ugovor o kontra isporuci robe je vrsta medjunarodnih kompenzacionih poslova, kod kojih se sam kompenzacioni posao realizuje putem dva pravno samostalna, ali poslovno povezana ugovora. Ova poslovna veza uspostavlja se tako što se u osnovni ugovor o medjunarodnoj prodaji robe unosi klauzula kojom se ugovorne strane obavezuju bilo na zaključenje drugog ugovora u suprotnom smeru, bilo što efektivno pored osnovnog, zaključuju i drugi sporedan ugovor sa istim poslovnim efektima. Mnogo je češća praksa paralelnog zaključivanja oba ugovora u istom trenutku čime se postiže veći stepen pravne sigurnosti ugovornih strana.1

Kod ugovora o kontra isporuci robe, ugovorne strane umesto plaćanja cene, uzajamno preuzimaju obavezu isporuke robe. Kontra isporuka roba nastaje u poslovnoj praksi država u kojima nije bilo moguće zaključiti ili finansirati ugovor o razmeni robe odnosno o barter aranžmanu.

Paralelno sa ugovorom o kontra isporuci robe, medjunarodna poslovna praksa poznaje i situaciju simultanog zaključenja dva ugovora, čije izvršenje ide u suprotnim smerovima, a koji su uzajamno potpuno pravno samostalni. Strana koja je u prvom ugovoru uvoznik robe, u drugom se pojavljuje kao izvoznik i obratno. Tom prilikom, ni jedan od ugovora ne sadrži odredbu kojom bi se ovi ugovori uzajamno povezali pa i uslovili. U ovom slučaju medjunarodni kompenzacioni posao postoji samo kao ekonomska transakcija. Iz činjenice nepostojanja pravne veze izmedju ovako zaključenih ugovora, proizilazi da se svaki ugovor izvršava samostalno, odnosno da njegovo neizvršenje ili neuredno izvršenje nema nikakve pravne posledice na obaveze iz drugog ugovora. U konkretom slučaju, do zaključenja drugog ugovora dolazi kao posledica nemogućnosti zaključenja prvog ugovora. Strana koja bi time bila oštećena na ovaj način svoja prava iz prvog ugovora kompenzira odgovarajućim obavezama druge ugovorne strane iz drugog ugovora. Na taj način, ovaj poslovni aranžman se po prirodi i efektima približava klasičnom značenju pojma kompenzacije (uzajamno prebijanje dospelih jednorodnih obaveza) gradjanskog prava.

1 D. Marković – Bajalović: Pravna forma medjunarodnih kompenzacionih poslova, Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 277

206

1.3. Ugovor o baj bek aranžmanu

Ugovor o baj bek aranžmanu (Bay-beck Agreement) je vrsta medjunarodnih kompenzacionih poslova, kojom prilikom se jednoj ugovornoj strani odobravaju posebne pogodnosti prilikom plaćanja cene, na osnovu izvršenih ulaganja u proizvodnju odredjene robe, odnosno ustupanja prava intelektualne svojine po kojima je proizvedena ta roba.

Postoje dva osnova vida baj bek aranžmana.

Po prvom, ovaj ugovorni odnos, odnosno klauzule koje obezbedjuju njegovo dejstvo zaključuje se na osnovu prethodno pribavljenog prava na iskorišćavanje prirodnih potencijala jedne države (najčešće na osnovu ugovora o koncesiji). Shodno tim odredbama jedna ugovorna strana, koja je uložila u izgradnju i opremanje privrednog objekta stiče pravo da umesto naknade koristi proizvode koji su nastali na osnovu takvog ulaganja. Podvrsta ovog oblika baj bek aranžmana sadržana je u pravu prodavca industrijske opreme ili davaoca licence da naknadu za isporučenu opremu ili ustupljenu licencu primi u robi koja je dobijena upotrebom takve opreme ili proizvodnjom po ustupljenoj licenci.1

Drugi vid ovog aranžmana se sastoji u preuzimanju obaveze izvoznika robe, da prilikom proizvodnje proizvoda za izvoz u njega ugradi sirovine ili sastavne delove koji potiču iz zemlje u koju se taj proizvod izvozi. U pitanju je tzv. reekspontni posao, kao posebna vrsta spoljno trgovinskog poslovanja.2

1.4. Kliring

Iako u svom užem značenju kliring ne spada u materiju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, zbog činjenice česte upotrebe u uslovima medjunarodnog poslovanja i uticaja koji de facto vrši na uslove izmirivanja osnovne obaveze kupca – plaćanje cene potrebno je ukazati na njegova osnovna obeležja i oblike koji su ustanovljeni u medjunarodnoj poslovnoj praksi.

Kliring predstavlja posebnu vrstu medjunarodnog kompenzacionog posla, kod koga se uzajamna potraživanja i dugovanja privrednih subjekata sa teritorija različitih država uzajamno prebijaju uz učešće državnih organa država čiju nacionalnu pripadnost poseduju poslovni partneri. Prema tome, po svojoj prirodi, kliring predstavlja vrstu neutralnog bankarskog deviznog posla, koji se manifestuje u formi kompenzacije u medjunarodnim razmerama i to, po pravilu, prinudne s obzirom da se ustanovljava na nivou medjudržavnog odnosa, te da privredni subjekti ne mogu izbeći njegovu primenu. Na taj način, uzajamni dužničko poverilački odnosi privrednih subjekata regulišu se ne na nivou pojedinačnih učesnika u poslovnom aranžamana, već na nivou država, ili od strane države odredjenih asocijacija privrednih subjekata.

1 M. Tratnik: Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 2782 T. Dragićević – Raičević: Medjunarodno poslovanje, Beograd, 2007. godina, str. 230

207

Pojam kliring potiče od engleske reči «to clear» sa značenjem čistiti, urediti, rasčistiti i sl. Na taj način, samo značenje upotrebljenog termina figurativno ukazuje na poslovne operacije koje se tim povodom odvijaju u uslovima medjunarodnog poslovanja.1

Klirinški način plaćanja najčešće se vrši na osnovu medjudržavnog sporazuma, kojim se strane ugovornice obavezuju da će sva plaćanja i naplate u spoljnotrgovinskoj razmeni dobara i usluga, koje privredni subjekti sa teritorija tih država izvrše voditi i obračunavati preko posebnog klirinškog računa. Klirinškim sporazumom se obično predvidja da će klirinški organi, a to su najčešće centralne banke država ugovornica, zaključiti posebne aranžmane kojima će urediti pitanja primene klirinškog sporazuma. Klirinške sporazume, po pravilu, prate odgovarajuće kontigentne robne liste, kojima se uredjuje obim uzajamne razmene, kako bi se postiglo uravnoteženje medjunarodnih plaćanja i izbegla odredjena potražna salta na strani jedne države, koja nisu pokrivena isporukama iz druge države.

Važnija obeležja kliringa su: - obim kliringa; - klirinški račun; - klirinška valuta; - manipulativni kredit i – likvidacija uzajamnog salta potraživanja i dugovanja2.

1.4.1. Obim kliringa

Po svom obimu kliring može biti: - pun, i – delimican. Smatra se da pun ili totalni kliring postoji ukoliko on obuhvata sva plaćanja, ili najmanje 95% platnog prometa izmedju strana ugovornica. Ukoliko se klirinški način plaćanja primenjuje samo na pojedine oblasti prometa robe i usluga, ili je njime obuhvaćeno manje od 95% ukupnog platnog prometa izmedju saugovarača, radi se o delimičnom (nepotpunom) kliringu

Prema kriterijumu predmeta plaćanja, kliring može biti robni i mešoviti. Robni kliring obuhvata sva plaćanja iz ugovora o prodaj robe, kao i njemu akcesornih ugovora, zaključenih sa ciljem realizacije međunarodne prodaje (prevoz, špedicija, osiguranje, uskladištenje i dr). Mešoviti kliring, pored plaćanja u vezi sa robnom razmenom, obuhvata i plaćanje za izvršene usluge (turistički poslovi, prevoz putnika i prtljaga, poštanske usluge i sl), kao i plaćanja po podignutim kreditima, repatrijacije dobiti preduzeća i dr.

1.4.2. Klirinški računi

Realizacija bezgotovinskog medjudržavnog plaćanja po osnovu prebijanja uzajamnih potraživanja ostvruje se ustanovljenjem klirinških računa. Preko tih računa se

1 R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 3802 A. Ćirić: Kliring kao oblik kompenzacije izmedju država; Zbornik radova «Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije», Beograd, 1995. godina, str. 287-290

208

vrše uplate dugovanih suma, odnosno isplate iznosa koji se potražuje. Njih otvaraju i vode centralna obračunska mesta, najčešće emisione – klirinške banke.

Klirinški računi su operativni instrumenti ostvarivanja klirinškog načina plaćanja. Oni mogu biti: - zbirni, i – posebni.

Zbirni račun služi za plaćanje po svim osnovama, dok posebni računi koriste za plaćanja po pojedinim oblastima (robna plaćanja, nerobna plaćanja, plaćanje pojedinih usluga i sl). Posebni računi se po pravilu podvrgavaju izdvojenim ugovorenim režimima izravnavanja.

Kod bilaternih kliringa, klirinški organi vode jedan glavni račun (u domaćoj valuti) i jedan saglasan, u valuti državi saugovornice. Na taj način se lakše može ostvarivati funkcija kontrole u medjusobnim odnosima.

Svi klirinški računi se, po pravilu, vode bez provizije, bez naplate troškova i kamate. No, sporazumom može biti predvidjeno i plaćanje kamate, posebno za slučajeve u kojima dug po klirinškom računu prelazi ugovoreni iznos.

1.4.3. Klirinška valuta

Klirinška valuta se odredjuje saglasnošću strana ugovornica. Praksa poznaje tri modaliteta, tako da se računi mogu voditi: - u valuti jedne zemlje; - u valutama obe strane ugovornice i – u stabilnoj konvertabilnoj valuti neke treće zemlje – najčešće u obračunskim USD dolarima.

Bez obzira na činjenicu u kojoj se valuti vode računi, plaćanja i naplate, koje se realizuju u odnosu na poslovne subjekte, uvek se obavljaju u domaćoj valuti. Valuta kliringa ima samo obračunski karakter. U toj valuti se izdaju platni nalozi, izražavaju se obaveze iz privatno pravnih ugovora i na tu valutu glase fakture.

1.4.4. Manipulativni kredit

Manipulativni kredit predstavlja dozvoljeni iznos obračunate vrednosti za odredjeni vremenski period. On se odobrava klirinškim sporazumom kao prekoračenje dugovanja jedne strane ugovornice u odnosu na njena potraživanja prema saugovaraču. To je kredit koji se javlja kao posledica postojanja razlike u dinamici uplata i isplata sa klirinškog računa.

Uskladjivanje uzajamnih plaćanja i njihovo uravnoteženje se najčešće postiže utvrdjivanjem kontigentnih lista. Po pravilu su robni kontigenti sa liste uvoza i liste izvoza vrednosno izjednačeni. To medjutim, nije garancija da će i obostrana potraživanja biti jednaka. Pravilo je da se u praksi uvek javljaju odredjene razlike izmedju potražnog i dugovnog salda. Strana koja potražuje kreditira stranu koja duguje i to u formi robnog

209

kredita. Njihova visina se vezuje za odredjeni procenat u odnosu na vrednost trgovačkog prometa u toku godine ili se utvrdjuje do odredjenog fiksnog iznosa (na primer 350 miliona USA dolara). U dvostranim klirinškim sporazumima pravo na manipulativni kredit ima recipročni karakter i priznaje se pod jednakim uslovima, stranama ugovornicama. Kredit koji se kreće u dogovorenim granicama ne podleže opterećenjima u vidu kamate i naknade različitih troškova. Medjutim, ukoliko strane predvide da manipulativni kredit može da predje granicu, pa se to u praksi i ostvari, smatraće se da se radi o običnom kreditu, koji korisnika obavezuje na odredjena finansijska opterećenja.

1.4.5. Likvidacija salda

Način likvidacije salda predvidja se klirinškim sporazumom, kao i posebnim aranžmanima. U praksi sama ta operacija najčešće se sprovodi za period od jedne kalendarske ili finansijske godine. Istekom tog perioda pravi se bilans. Njime se utvrdjuje saldo, odnosno stanje na klirinškom računu. Razlozi celishodnosti preferiraju likvidaciju negativnog salda naknadnim isporukama proizvoda, ili pružanjem usluga od strane privrednih subjekata zemlje dužnika njihovim partnerima u zemlji poverioca.

U uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja postoji više vrsta kliringa. Najznačajnija podela je prema broju subjekata (država učesnika) koji ga obrazuju i prema predmetu klirinškog plaćanja, odnosno obračuna plaćanja.

Prema broju subjekata (država učesnika) postoje: - jednostrani kliring; - dvostrani (bilateralni) kliring; i – višestrani (multilateralni) kliring.

- Jednostrani kliring

Jednostrani kliring je takav način plaćanja kod koga jedna država, sa ciljem prevazilaženja platno bilansnih teškoća i uravnoteženja spoljnotrgovinske razmene, svojim imperativnim propisom jednostrano obavezuje privredne subjekte sa svoje teritorije da dugove prema poveriocima iz inostranstva izmiruju uplatama na zbirni račun klirinškog organa te zemlje. Ujedno svi poverioci, sa sedištem u toj zemlji, pozivaju se da potraživanja prema inostranim dužnicima prijave klirinškom organu te zemlje.

Jednostrani kliring može biti usmeren samo na plaćanja i naplatu u robnoj razmeni sa odredjenom državom, kada on zadržava oblik klirinškog plaćanja, odnosno na sve poslovne aranžmane sa inostranstvom, kada on predstavlja meru ograničenja spoljnotrgovinske razmene u okviru tekuće ekonomske politike te države.

210

Jednostrani kliring predstavlja izuzetak u medjunarodnom plaćanju, te se smatra da nije u skladu sa načelom slobode medjunarodne trgovine i jednakosti država u medjunarodnoj robnoj razmeni1.

- Dvostrani (bilateralni) kliring

Pod dvostranim kliringom podrazumeva se kliring koji nastaje sporazumom dveju država i predstavlja najčešći oblik kliringa. Na osnovu ovog kliringa dužnici iz obe države ugovornice svoje obaveze izmiruju uplatama u nacionalnoj valuti na zbirnom računu klirinškog organa svoje države, a poverioci posredstvom istih računa naplaćuju svoja potraživanja iz inostranstva takodje u svojoj nacionalnoj valuti. Sporazumom o klirinškom načinu izmirivanja obaveza, utvrdjuje se najviši iznos do koga se mogu kretati medjusobna potraživanja i dugovanja.

Osnovni cilj dvostranog (bilateralnog) kliringa sadržan je u nameri da se spreči slobodan prenos efektivnih deviznih sredstava preko granice i po tom osnovu ugrozi platno bilansni saldo države u spoljno trgovinskoj razmeni.

- Višestrani (multilateralni) kliring

Višestrani kliring nastaje na osnovu sporazuma izmedju tri ili više država, koje prihvataju klirinški način plaćanja kao formu izmirivanja dužničko – poverilačkih odnosa privrednih subjekata sa njihovih teritorija. Tim sporazumom utvrdjuje se valuta u kojoj će se vršiti obračun plaćanja. Na taj način omogućava se lakše obavljanje platnog prometa izmedju država ugovornica.

Višestrani kliring predstavlja izuzetak od pravila klirinškog plaćanja i u suštini to je pokušaj uspostavljanja nadnacionalnog – medjunarodnog novca, do koga, po pravilu, dolazi u situaciji naglašene nestabilnosti nacionalnih valuta država ugovornica.

S obzirom na predmet klirišnkih plaćanja mogu se razlikovati robni kliring (koji obuhvata sva plaćanja iz prometa roba), nerobni kliring (koji obuhvata plaćanja iz prometa usluga), mešoviti kliring (koji obuhvata plaćanja iz prometa roba i usluga) i totalni kliring (koji obuhvata celokupan platni promet izmedju država potpisnica klirinškog sporazuma)2.

2. Medjunarodna prodaja investicione opreme

1 R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 3802 V. Krulj: Pravo platnih sporazuma, Beograd, 1964. godina, str. 53-54

211

Ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme predstavlja poseban vid ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Samim tim i pravna pravila kojima se uredjuje ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, važe i u slučaju zaključenja i realizacije ovog ugovora. Medjutim, s obzirom da je u pitanju jedan složen pravni posao, kod koga se sreću elementi i drugih ugovora medjunarodnog poslovnog prava, osnovano se postavlja pitanje da li je to ugovor o prodaji posebne robe ili je u pitanju poseban ugovor. Analizom elemenata koji čine ovaj ugovor dolazi se do zaključka da je u pitanju ugovor o prodaji posebne robe, te da se ni na planu propisa kojima je on regulisan, ali ni u poslovnoj praksi koja se povodom njegove realizacije uspostavlja, nisu iskristalisali elementi eventualnog novog medjunarodnog pravnog posla.

Pa ipak, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme sadrži odredjene specifičnosti koje ga čine, u odredjenoj meri, posebnim u odnosu na opšte odredbe ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Te se specifičnosti u osnovi mogu svesti na sledeća obeležja ovog ugovora.

Prvo, u pitanju je složeni ugovor, jer pored elemenata karakterističnih za medjunarodnu prodaju robe, sadrži i elemente drugih ugovora. To se posebno odnosi na klauzule o montaži opreme i obučavanju kadrova za korišćenje te opreme. Stoga se na ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme, pored pravila koja regulišu prodaju, delimično primenjuju i pravila ugovora o delu, a posebno ugovora o gradjenju.1

Drugo, predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme sadrži odredjene specifičnosti koje ga razlikuju od predmeta ostalih ugovora u medjunarodnoj prodaji robe. Pre svega, pojam opreme, kao kompleksa stvari povezanih zajedničkom namenom za vršenje odredjenog tehnološkog postupka, upućuje na stav da su u pitanju uvek složene i individualno odredjene stvari, kod kojih je njihova individualnost posebno potencirana, pošto se oprema, po pravilu, izradjuje u skladu sa, za te prilike, posebno sačinjenom specifikacijom, odnosno projektnom dokumentacijom. Radi se, dakle, o uredjajima koji se izradjuju po posebnim projektima, a ne serijski i koji u svemu moraju da budu u skladu sa projektnom dokumentacijom.

Treće, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione prodaje je ugovor sa dugim rokom realizacije, jer njegovo izvršenje, s obzirom na složenost predmeta isporuke, zahteva više vremena nego što je to slučaj kod isporuke serijski proizvedene robe. Ta trajnost ugovora implicite podrazumeva često vršenje sukcesivnih isporuka, zavisno od faze izrade opreme i potreba kupca za tom opremom. Samim tim promene okolnosti u vremenskom periodu izmedju zaključenja i izvršenja ugovora su realno moguće, pa se s tim u vezi kod ovih ugovora predvidjaju razna obezbedjenja od negativnog dejstva ovih promena (klizne skale, valutne klauzule, ugovorno ograničenje i isključenje odgovornosti i sl.).

Četvrto, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme, zbog svojih specifičnosti i značaja, ima i svoje posebne medjunarodne izvore prava. Pre svega, domen primene posebnih pravila utvrdjen je Bečkom konvencijom, po kojoj se, u skladu sa odredbama stava 1. člana 3., smatra da se pod ugovorima o prodaji smatraju i ugovori o isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Tom prilikom Bečka konvencija 1 M. Drašković: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 234

212

ne ulazi u razmatranje pitanja kakva ta roba, po svojoj nameni, treba da bude, što stvara osnova za stav da se odredbe ove konvencije odnose i na investicionu opremu. S tim u vezi, postoji i jedna rezerva koja se sastoji u tome da strana koja je naručila robu (kupac) nije u obavezi da isporuči bitan deo elemenata koji su potrebni za izradu ili za proizvodnju te robe, u konkretnom slučaju – investicione opreme. Pored toga, a upravo zbog njegovih specifičnosti, ovaj ugovor regulisan je i propisima koje je donela Evropska ekonomska komisija UN, kao što su Opšti uslovi za nabavku postrojenja i opreme u izvozu (br. 188 iz 1953. br. 574 iz 1955. i dodatne klauzule iz 1962. godine); Opšti uslovi za nabavku i montažu postrojenja u izvozu i uvozu (br. 188 A i 574 A iz 1957. godine); Dodatne odredbe za nadzor nad montažom postrojenja i opreme u inostranstvu (br. 188 B i br. 574 B iz 1964. godine); Opšti uslovi za montažu postrojenja i opreme u inostranstu (br. 188 D i 574 D iz 1963. godine). Pored navedenih, značajan i široko prihvaćen izvor prava u ovoj oblasti su i opšti uslovi koje je donelo Medjunarodno udruženje savetodavnih inžinjera (FIDIC)1.

Pored navedenih specifičnosti ugovor o medjunarodnoj isporuci investicione opreme sadrži i još neke karakteristike na osnovu kojih se razlikuje od klasičnih ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Najpre, ugovor o medjunarodnoj isporuci investicione opreme, zbog značaja i vrednosti opreme kao predmeta ugovora, po formi zaključenja, spada u formalne ugovore, sa posebnim obeležjima koja prate postupak njegovog zaključivanja.

Do zaključivanja ovih ugovora dolazi obično posle dugih pregovora, tokom kojih potencijalni ugovorni partneri razmenjuju tehničke podatke, ali i izradjuju elaborate i projektnu dokumentaciju od značaja za proizvodnju investicione opreme, što je skopčano sa značajnim finansijskim ulaganjima. Stoga je i odgovornost za savesno vodjenje pregovora i izvršavanje obaveza koje su preuzete predugovorom strožije postavljena.

Zaključenju ugovora po pravilu prethodi poseban postupak izbora poslovnog partnera. To je postupak medjunarodne licitacije. Medjunarodna licitacija je posebno složena pravna procedura koja ima za cilj da investitor dodje do najpovoljnijeg ponudjača. Postupak medjunarodne licitacije obično se sastoji iz dva dela. U prvom, predkvalifikacionom postupku utvrdjuju se elementi na osnovu kojih će se sprovesti licitacija. U drugom delu postupka vrši se prikupljanje ponuda, čime se ostvaruje krajnja svrha licitacije, a to je izbor najpovoljnijeg ponudjača radi zaključenja ugovora. Svi učesnici u postupku medjunarodne licitacije su ravnopravni. Stranke u medjunarodnoj licitaciji su investitor i izvodjač. Investitor (kupac investicione opreme) je ono lice koje raspisuje i sprovodi postupak medjunarodne licitacije. Izvodjač (prodavac investicione opreme) je onaj subjekt medjunarodnog poslovanja, koji je u toku licitacije izabran kao najpovoljniji ponudjač i na taj način je obezbedio pravo na zaključenje ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme2.

Za sam postupak zaključenja ovog ugovora, u svim gore navedenim izvorima prava, predvidjena je pisana forma. Vrednost i značaj investicione opreme zahteva da

1 M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 3252 R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 258

213

obaveze ugovornih strana budu precizno odredjene i pismeno potvrdjene. Time se ujedno ukazuje na naročitu važnost i značaj ovog ugovora, kao i na rizike koje sobom nosi1.

Posebnost ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme dolazi do izražaja i s obzirom na njegov predmet. Kako je već navedeno, dominantno obeležje ovom ugovoru daje obaveza prodavca na isporuku odredjene investicione opreme. Medjutim, iako elementi medjunarodne prodaje robe preovladjuju, te se shodno toj činjenici ovaj ugovor i smatra vrstom ugovora o prodaji robe, ipak zbog prisutnosti posebnih obaveza prodavca, on sadrži i elemente nekih drugih ugovora medjunarodnog poslovnog prava. U tom smislu, obaveza isporučioca investicione opreme (prodavca) sastoji se od: - izrade investicionog programa i investicione tehničke dokumentacije za gradjevinske i druge objekte u inostranstvu; - izvodjenja gradjevinskih radova u inostranstvu; - izrada investicione opreme, prema dogovorenoj tehničkoj dokumentaciji; - izvodjenje geoloških, rudarskih, konsolidacionih i drugih sličnih radova u inostranstvu; - instalisanje, postavljanje, montaža i stavljanje u pogon svih postrojenja i opreme u inostranstvu; - obuka kadrova investitora za bezbedno i ekonomski opravdano korišćenje investicione opreme; i - vršenje nadzora nad izvedenim gradjevinskim i instalacionim radovima u inostranstvu. U tom smislu, ovaj ugovor redovno prate i klauzule o specijalizaciji i obučavanju stručnog kadra koji će rukovoditi investicionom opremom, kada se ugradi i počne sa funkcionisanjem.

Imajući gore navedena obeležja predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme proizilaze i obaveze prodavca (isporučioca opreme) koje se sastoje u nizu faktičkih radnji, koje iziskuju angažovanje više lica različitig profila stručnosti, radi uspešnog ostvarivanja preuzetih ugovornih obaveza. S tim u vezi, u proizvodnji i montaži investicione opreme po pravilu učestvuju i treća lica, koja angažuje prodavac bilo sam, bilo po izričitoj želji kupca, što otvara posebno pitanje odgovornosti za rad ovih lica.

Posebno obeležje ugovoru o medjunarodnoj prodaji investicione opreme daje i okolnost što u njegovom izvršenju značajno učestvuje (saradjuje) investitor – kupac te opreme. To je i razumljivo, s obzirom da se montaža investicione opreme vrši na mestu koje je on označio, a to je po pravilu na teritoriji države čiju nacionalnu pripadnost poseduje i uz primenu imperativnih propisa te države, kojima se uredjuje čitav niz aspekata medjunarodne prodaje investicione opreme. S tim u vezi, posebne obaveze kupca povodom izvršavanja prodavčeve obaveze isporuke i montaže investicione opreme su sledeće: - kupac je dužan da prodavca «na način kako najbolje bude mogao i znao» obavesti o propisima države na čijoj teritoriji se izvode investicioni radovi, kao i o fiskalnim obavezama (takse i dažbine) koje su s tim u vezi; - kupac je dužan da izvrši pripremne radove na terenu u skladu sa uputstvima koje je dobio od prodavca; - kupac je obavezan da obezbedi radne uslove za radnike i ostala zaposlena lica, koji u ime prodavca izvode radove; - kupac je dužan da obezbedi infrastrukturne uslove (energija, putevi, potrošni materijal i dr) za izvodjenje instalacionih radova isporučioca opreme; - kupac je dužan da detaljno obavesti prodavca o merama bezbednosti koje je njegovo osoblje dužno da poštuje.2

1 Bliže o ovom ugovoru videti: M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 324 - 3402 M. Draškić: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 334 i 335

214

Pitanja: 1. Kakav je privredni značaj međunarodnih kompenzacionih ugovora?

2. Koja su osnovna obeležja barter aranžmana?

3. U čemu se sadržina ugovora o kontraisporuci robe?

4. Navesti vrste baj-bek aranžmana!

5. Koja su osnovna obeležja klirinškog načina plaćanja?

6. Navesti vrste kliringa!

7. Kakav je privredni značaj ugovora o međunarodnoj prodaji investicione opreme?

8. Koje su specifičnosti ugovora o međunarodnoj prodaji investicionih -opreme?

Literatura: - M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina,

- V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina,

- M. Draškić: Međjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- R. Đurović: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1996. godina,

- S. i M. Stanojević: Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- D. Kostić, Međunarodno poslovanje II, Beograd, 2008. godina.

215

XVI Tematska oblast

MEDJUNARODNO TRGOVINSKO POSREDOVANJEI ZASTUPANJE

Nastavne jedinice: 1. Međunarodno trgovinsko posredovanje (pojam i karakterna obeležja; - poslovni značaj; - zaključivanje ugovora; - obaveze međunarodnog trgovnskog posrednika; - obaveze nalogodavca), 2.Međunarodno trgovinsko zastupanje (pojam i karakterna obeležja; - pravni odnosi i vrste trgovinskog zastupanja; - obaveze nalogodavca).

1. Medjunarodno trgovinsko posredovanje

1.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju je poseban ugovor u domenu spoljno-trgovinskih usluga, kojim se trgovinski posrednik obavezuje da će nastojati da drugu ugovornu stranu, svog nalogodavca – komitenta, dovede u vezu sa nekim trećim licem, po pravilu, izvan domicila zemlje u kojoj se nalazi sedište nalogodavca – komitenta, u cilju zaključenja nekog medjunarodnog privrednog ugovora iz oblasti spoljno-trgovinskog prometa roba i usluga, a nalogodavac se obavezuje da će za ovu uslugu posredniku platiti odgovarajuću naknadu (proviziju).

Na osnovu navedenog kao karakterna obeležja ovog ugovornog odnosa mogu se navesti:

a) obaveza dovodjenja u poslovni kontakt (vezu) svog ugovornog partnera sa trećim licem;

b) delovanje s ciljem stvaranja povoljnog ambijenta za zaključenje ugovora izmedju ugovornog partnera i trećeg lica i

c) medjunarodni karakter poslovnih odnosa ugovornih patnera.

Kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, po pravilu, uspostavljaju se, dve vrste poslovnih odnosa. S jedne strane, poslovni odnos trgovinskog posrednika i nalogodavca – komitetnta, koji predstavlja sadržinu ugovora o

216

medjunarodnom trgovinskom posredovanju. S druge strane, uspešnom realizacijom ovog poslovnog odnosa nastaje drugi poslovni odnos i to izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica, što predstavlja sadržinu nekog od posebnih ugovora medjunarodnog robnog prometa, sa svim svojim pravima i obavezama.

Bitni elementi ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju su samo trgovinsko posredovanje i naknada (provizija) za izvršenu uslugu posrednika.1

Predmet medjunarodnog trgovinskog posredovanja je preduzimanje potrebnih radnji, na koje se posrednik obavezao, u smislu dovodjenja svog nalogodavca – komitenta u poslovni kontakt (vezu) radi pregovora s ciljem zaključivanja nekog od ugovora robnog prometa (najčešće ugovora o medjunarodnoj prodaji robe). S tim u vezi, posrednik je dužan da preduzme sve potrebne radnje s ciljem pripremanja poslovnog ambijenta za zaključivanje ugovora. Medjutim, posrednik ne garantuje da će ugovor radi čijeg zaključivanja je angažovan, biti stvarno i zaključen, pošto to ne zavisi od njega, već od autonomije volje stranaka (nalogodavca i trećeg lica) koje je doveo u poslovni kontakt (vezu). Naknada (provizija) predstavlja cenu koja pripada posredniku za izvršeni posao medjunarodnog trgovinskog posredovanja. Ona je bitan element ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, po prirodi samog posla, tako da i u slučaju kada ugovorom o posredovanju ona nije predvidjena, posrednik ima pravo na proviziju po posebnim pravilima. Naime, u slučaju kada ugovorom o posredovanju nije predvidjena, posrednik će pravo na proviziju moći da ostvari u skladu sa tarifom o uslugama po kojima poslujue, odnosno u slučaju nepostojanja ni ove tarife, u skladu sa pravičnom naknadom koju će odrediti sud, odnosno medjunarodna trgovinska arbitraža.

Osnovni izvor prava kojima se uredjuju odnosi medjunarodnog trgovinskog posredovanja su nacionalni propisi država čiju pripadnost poseduju bilo posrednik, bilo nalogodavac. U našem pravnom sistemu to su odredbe članova 813. do 826. Zakona o obligacionim odnosima, kao i opšti uslovi poslovanja posredničkih organizacija. Na medjunarodnom planu ne postoji konvencija kojom bi se izvršila unifikacija ove materije, te su shodno tome, najznačajniji izvori prava ugovoreni nacionalni zakoni, opšti uslovi poslovanja i poslovni običaji u ovoj materiji2.

1.2. Poslovni značaj

Posredovanje spada u grupu poslova robnog prometa kojima je osnovni smisao da olakšaju zasnivanje drugih ugovora robnog prometa. Uloga posrednika sastoji se u ubrzanju robnog prometa, a zasniva se na stručnosti posrednika u vezi svih pitanja koja su od značaja za poslovanje na odredjenom tržištu.

1 S. Vukićević – M.Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 3912 Prof. dr M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 522 Prof. dr M. Draškić, Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990.godina, str. 374

217

Privredni značaj posredničke delatnosti sastoji se u neophodnosti angažovanja posrednika od strane učesnika u robnom prometu. Posrednik je stručnjak za odnose na odredjenom tržištu, dobro poznaje osobenosti pojedinih tržišta, upoznat je sa pouzdanošću poslovnih partnera sa tih tržišta u izvršavanju njihovih obaveza, poznaje njihovu kreditnu sposobnost i poslovni ugled, kao i posebne zahteve tih tržišta za pojedinim proizvodima i u vezi pojedinih proizvoda odnosno cenama i oscilacijama cena za odredjene proizvode na tim tržištima. Usled toga, posrednik može značajno da olakša nastup i ubrza promet roba svog nalogodavca – komitenta, nego što bi to bio slučaj kada bi ovaj samostalno istupao na tom tržištu. Tom prilikom posrednik je obavezan da u relaciji uspostavljanja poslovnog odnosa svog nalogodavca – komitenta sa trećim licima (potencijalnim poslovnim partnerima) istupa u svoje ime i za svoj račun, odnosno da saglasno tome bude objektivno nepristrasan u svom poslovnom angažovanju i da na taj način štiti interese oba poslovna partnera, a ne samo interes svog nalogodavca – komitenta koji mu je dao nalog za posredovanje1.

Na taj način se stvaraju preduslovi za ostvarivanje osnovnog zahteva savremenog robnog prometa, koji se sastoji u tome da se poslovi robnog prometa obavljaju brzo i efikasno sa minimalnim stepenom poslovnog rizika. Upravo zbog ekonomske nužnosti da se put od proizvodjača do potrošača predje u što je moguće kraćem roku i uz minimalan poslovni rizik, u uslovima modernog medjunarodnog poslovanja, porastao je i značaj uloge koju ostvaruju medjunarodni trgovinski posrednici. S druge strane, angažovanjem posrednika, kao objektivnog i nepristrasnog subjekta sa poznavanjem prilika na odredjenom tržištu, smanjuju se i troškovi nalogodavca da se i sam angažuje radi pribavljanja relevantnih podataka od značaja za privredni nastup na tom tržištu.

Imajući gore navedeno u vidu, svi poslovi medjunarodnog trgovinskog posrednika mogu se podeliti u tri grupe. Prvu grupu poslova čine aktivnosti koje prethode zaključivanju ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. One se sastoje u istraživanju odredjenog tržišta, prikupljanju relevantnih informacija, izradi analiza od značaja za nastup na tom tržištu i sl. Drugim rečima, obavljaju se poslovi koji odredjenu posredničku organizaciju čine specijalistom (ekspertom) za odredjeno tržište. U obavljanju ovih poslova trgovinski posrednih je potpuno samostalan i nezavistan od bilo čijeg uticaja. Drugu grupu poslova obuhvata dovodjenje u poslovni kontakt (vezu) inostrane firme sa domaćim nalogodavcem – komitentom radi pregovora o zaključenju ugovora iz oblasti medjunarodnog poslovanja. Ovo je ujedno i osnovna sadržina posla medjunarodnog trgovinskog posredovanja. U obavljanju ovog posla medjunarodni trgovinski posrednik istupa u svoje ime i za svoj račun, uz obavezu da u svim fazama pregovora u vezi zaključenja ugovora ukazuje na svoj posrednički status. S tim u vezi njegova obaveza je da potencijalnim poslovnim partnerima omogući poslovni kontakt i olakša im da oni sami neposredno, samostalno i u svoje ime zaključe ugovor i zasnuju uzajamna prava i obaveze. U okviru treće grupe poslova moguće je da posrednik na sebe preuzme i odredjene poslove koji proizilaze iz izvršenja ugovora u čijem je zaključenju učestvovao. Tom prilikom, posrednik nije dužan da vodi računa o tome da li ugovorne strane uredno izvršavaju svoje obaveze iz ugovora u čijem je zaključenju posredovao. U kategoriju ovih poslova spadaju pre svega poslovi koji su u vezi sa ispunjenjem obaveza iz osnovnog ugovora kao što su poslovi oko eventualnog rezervisanja transportnih

1 V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 180

218

sredstava, poslovi u vezi sa carinskim i drugim formalnostima, odnosno svi oni poslovi koje medjunarodni posrednik može mnogo lakše da obavi nego ugovorne strane koje su zaključile ugovor uz njegovo posredovanje1. U te poslove spada i izdavanje pisane isprave o zaključenju odnosno o urednom izvršenju osnovnog privrednog posla.

1.3. Zaključivanja ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju

Kao ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju pojavljuju se spoljno-trgovinski posrednik (mešetar, senzal) i njegov nalogodavac - komitent (interesant). Medjunarodnim posredničkim poslovima bave se, po pravilu, spoljnotrgovinska posrednička preduzeća i društva, koja su za tu delatnost posebno registrovana.

Kao i u većini drugih ugovora u medjunarodnom poslovanju i ovaj ugovor je neformalne prirode, tj. može se zaključiti u bilo kojoj formi koja je uobičajena u spoljno-trgovinskom poslovanju.

Iz činjenice da medjunarodni posrednik poslove posredovanja u medjunarodnom poslovanju obavlja kao svoju stalnu i profesionalnu delatnost, proizilazi njegova obaveza da je na svaki dostavljeni nalog za posredovanje, koji mu je uputio nalogodavac – komitent, dužan da odgovori. To je jedan od izuzetaka od pravila da ćutanje druge strane ne znači prihvatanje ponude. Suprotno tome, ukoliko posrednik nije odmah ili u kratkom roku od prispeća naloga za posredovanje, kao ponude za zaključenje ugovora o posredovanju reagovao u smislu obaveštenja o neprihvatanju naloga, smatraće se da je nalog prihvaćen, odnosno da je ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju zaključen, sa svim pravima, obavezama i odgovornostima za posrednika koje iz tog ugovora proizilaze.

Posebne karakteristike ovog ugovora sastoje se u tome da je u pitanju adhezioni ugovor, odnosno ugovor po pristupu, jer su u istom ugovoru sadržani opšti ugovori spoljno-trgovinskih posredničkih firmi na osnovu kojih se on i zaključuje. Pored toga, u pitanju je i dvostrano obavezan i teretan ugovor, pošto on obavezuje obe ugovorne strane i stavlja im na teret preduzimanje odredjenih činidbi koje su karakteristične za ovaj ugovor.

1.4. Obaveze medjunarodnog trgovinskog posrednika

Medjunarodni trgovinski posrednik ima niz obaveza kao što su: postupanje sa pažnjom dobrog privrednika; vodjenje posredničkog dnevnika i izdavanje posredničkog lista; izdavanje zaključnice kao pisanog dokaza o zaključenju posla; čuvanje poslovne

1 R. Djurović, Medjunarodno privredno pravo, Beogra, 1986. godina, str. 264

219

tajne; davanje potrebnih obeveštenja nalogodavcu; čuvanju dokaza koji su od interesa za ugovorne strane i dr.

1.4.1. Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika

U skladu sa načelom savesnosti i poštenja proizilazi obaveza posrednika da prilikom traženja trećeg lica radi zaključenja ugovora istupa sa «pažnjom dobrog privrednika».

Medjunarodni obavezan da pri posredovanju nastoji da dodje do zaključenja medjunarodnog privrednog ugovora izmedju trećeg lica i nalogodavca – komitenta, jer to predstavlja sadržinu njegovih ugovornih obaveza. Tom prilikom, kada dovodi svog nalogodavca – komitenta u vezu sa trećim licem, medjunarodno trgovinski posrednik mora da nastoji da pronadje odgovarajućeg poslovnog partnera, te da u slučaju mogućnosti izbora izmedju više lica, odabere onakvog poslovnog partnera koji najviše odgovara nalogodavcu. U tom smislu on snosi odgovornost za takav izbor. Tom prilikom posrednik je obavezan da postupa nepristrasno i objektivno stavljajući celokupan poslovni potencijal u funkciju zaključenja ugovora sa najpovoljnijim poslovnim partnerom, imajući u vidu poslovne interese svog nalogodavca.

1.4.2. Vodjenje posredničkog dnevnika i izdavanje posredničkog lista

Medjunarodni trgovinski posrednik je u obavezi da vodi posrednički dnevnik koji predstavlja posebnu knjigu u koju se upisuju podaci o ugovoru koji je zaključen njegovih posredovanjem. Ovaj dnevnik ima poseban značaj jer je posrednik u pravnim odnosima izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica dužan da na njihov zahtev izda izvod u formi posredničkog lista sa overenim potpisom koji stranama može da posluži kao dokazno sredstvo u slučaju eventualnog spora. S tim u vezi je i obaveza posrednika da u posrednički dnevnik uredno i ažurno upisuje sve podatke od značaja za ugovore koji su zaključeni njegovim posredovanjem. U pojedinim državama posrednički dnevnik ima obeležja javne isprave.

1.4.3. Čuvanje poslovne tajne

Medjunarodni trgovinski posrednik je obavezan da sve podatke za koje sazna prilikom zaključenja ugovora izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica čuva kao

220

poslovnu tajnu. Ova obaveza deluje prema trećim licima, pošto nalogodavac i njegov ugovorni partner, koji su uzajamno zaključili odredjeni ugovor robnog prometa imaju pravo da saznaju sve podatke u vezi tog posla od svog posrednika.

1.4.4. Izdavanje zaključnice

Medjunarodni trgovinski posrednik je u obavezi da izda zaključnicu o medjunarodnom ugovoru koji je zaključen izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica. Zaključnica sadrži sve bitne elemente ugovora ali i druge podatke koji su od posebnog značaja za ugovorne strane. Tom prilikom posrednik po jedan primerak zaključnice daje nalogodavcu – komitentu i trećem licu.

1.4.5. Obaveza obaveštavanja

Medjunarodni trgovinski posrednik je obavezan da obaveštava svog nalogodavca – komitenta o svim okolnostima koje su od značaja za zaključivanje ugovora u kome on posreduje, a koje su mu bile poznate ili su mu prema okolnostima slučajeva morale biti poznate. Obaveza obaveštavanja odnosi se kako na radnje pripremanja zaključenja ugovora, tako i na okolnosti koje su od značaja za opredeljenje nalogodavca da uopšte pristupi zaključenju ugovora.

1.4.6. Zaštita interesa prilikom posredovanja

Nezavisno od činjenice što posrednik nalog za posredovanje, po pravilu, dobija od jedne od ugovornih strana, u budućem eventualnom ugovoru, posrednik je dužan da u postupku posredovanja podjednako štiti interese oba ugovorna partnera izmedju kojih posreduje i koje dovodi u poslovnu vezu1.

Ovakav karakter obaveza posrednika proizilazi iz njegovog pravnog položaja koji ima u postupku posredovanja. Naime, iz okolnosti da posrednik svoju delatnost obavlja u svoje ime i za svoj račun, proizilazi i pravna posledica da on tu delatnost mora vršiti na objektivan i nepristrasan način. To što je posrednik, po pravilu, nalog za posredovanje dobio od jedne od ugovornih strana, u budućem ugovoru u čijem zaključivanju on posreduje, od značaja je samo u smislu njegovog pristupanju poslu, ali ne odredjuje

1 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 524 R. Djurović: Medjunarodno privredno pravo, Beorad 1986. godina, str. 265

221

sadržinu tog posla. Ona proizilazi iz karaktera posredničke delatnosti i ne može biti u funkciji zaštite poslovnih interesa jedne od ugovornih strana izmedju kojih poseduje.

Štaviše, kao što je već istaknuto, posrednik ne može garantovati ni za samu činjenicu zaključenja ugovora, pošto je zaključenje ugovora stvar autnomije volje ugovornih strana. Ukoliko izmedju nalogodavca – komitenta i trećeg lica ne dodje do zaključenja ugovora to neće biti osnov odgovornosti posrednika prema bilo kojoj strani koja je učestvovala u zaključenju ugovora.

1.5. Obaveze nalogodavca – komitenta

Osnovne obaveze nalogodavca – komitenta kao ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju su: - plaćanje naknade za učinjenu uslugu i naknada troškova.

1.5.1. Plaćanje naknade (provizije)

Iz činjenice da je ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju dvostrano obavezan i teretan pravni posao proizilazi da medjunarodni trgovinski posrednik obavlja svoju uslugu za ugovorenu naknadu (proviziju). Medjunarodni posrednik ima pravo na naknadu i kad ona nije neposredno predvidjena samim ugovorom o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. U tom slučaju visina naknade se odredjuje u skladu sa tarifama ili opštim aktima po kojima medjunarodni posrednik pruža usluge, a kada nije odredjen ni na ovaj način, onda u skladu sa posebnim pravilima. U slučaju da naknada nije odredjena ni na jedan od napred navedenih načina, ona se može odrediti na osnovu običaja a može je odrediti i sud uzimajući u obzir učinjene posredničke usluge, odnosno izvršeno posredničko zalaganje. Pravo na naplatu naknade (provizije) posrednik stiče kad izvrši svoj deo posla, tj. kada svog nalogodavca dovede u vezu sa trećim licem radi zaključenja ugovora. Iz prirode ugovornih obaveza, kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju nije bitno da li su ugovorne strane zaključile ugovor u čijem je zaključenju posrednik bio angažovan, a još manje je bitno da li su preuzete obaveze iz tog ugovora uredno izvršene.

Svoje pravo na naknadu posrednik može da ostvari samo u odnosu na ugovornu stranu od koje je dobio nalog za posredovanje. Ukoliko su pak nalog za posredovanje zajednički dala oba ugovorna partnera tada su oni u obavezi da posredniku isplate naknadu (proviziju) u jednakim delovima. Ovakvo rešenje bazira se na pretpostavci da je ugovor u čijem je zaključenju posrednik posredovao, zaključen u obostranom interesu ugovornih strana, te da se na taj način u potpunosti izražava objektivan i nepristrasan položaj posrednika prilikom posredovanja u zaključenju ugovora.

222

Na poseban zahtev nalogodavca sud može da snizi ugovorenu posredničku naknadu kada je ona preterano visoka, obzirom na izvršenu uslugu, s tim da se sniženje ugovorne naknade ne može zahtevati kada je ista isplaćena posredniku posle zaključenja ugovora u čijem je zaključenju on posredovao.

1.5.2. Naknada posebnih troškova

Osnovno pravilo je da su posrednički troškovi uračunati u posredničku naknadu (proviziju), te shodno tome posrednik nema prava na naknadu troškova koje je imao vršeći posredničku delatnost. U ove troškove spadaju i prethodni (anticipativni) troškovi koje je posrednik imao u smislu pripreme za vršenje svoje posredničke delatnosti (otvaranje predstavništva, angažovanje i održavanje poslovnih prostorija, praćenje kretanja na tržištu i sl), odnosno koji proizilaze iz same prirode posredničke delatnosti.1

Medjutim, posrednik će imati pravo na naknadu posebnih troškova koje je imao vršeći posredničku delatnost ako je takva mogućnost izričito predvidjena ugovorom o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, odnosno ako ona proizilazi iz odgovarajućih poslovnih običaja koji postoje u sedištu posrednika. Kada je ugovoreno pravo posrednika na naknadu posebnih troškova, posrednik ima pravo na njihovu naknadu i u slučaju kada ugovor sa trećim licem nije zaključen. S druge strane, posrednik gubi pravo na naknadu posebnih troškova ako je povodom posredovanja prilikom zaključenja ugovora postupao u suprotnosti sa ugovorom preuzetim obavezama i nalogodavčevim interesima, odnosno ako je radio za neku drugu stranu.2

2. Medjunarodno trgovinsko zastupanje

2.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovor o trgovinskom zastupanju je pravni posao međunarodnog poslovanja, kojim zastupnik preuzima obavezu stalnog staranja da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, te da u tom smislu posreduje između njih, kao i da, po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, a ovaj se obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor isplati određenu naknadu (proviziju)3.

1 M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 5282 S. Vukićević – M. Velimirović: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 3993 Član 790. Zakona o obligacionim odnosima («Sl. list SFRJ, br. 29/78»)

223

Iz navedenog pojmovnog određena ugovora o trgovinskom zastupanju proizilazi da je u pitanju imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred utvrđenim prestacijama ugovornih strana.

U savremenim uslovima složenog i dinamičnog sistema odnosa u međunarodnoj razmeni dobara i usluga, gotovo je nemoguće u praksi obezbediti da jedan privredni subjekt u potpunosti i na potrebnom stručnom nivou štiti i ostvaruje svoje interese u poslovnim odnosima sa drugim privrednim subjektima. Prema tome, međunarodni poslovni značaj zastupničkih poslova ogleda se u tome što se tim putem mnogo ekonomičnije i racionalnije mogu zaštiti interesi određenog privrednog subjekta, nego kada bi se ti poslovi obavljali u okvirima privrednog subjekta čiji je interes potrebno zaštititi. Ovo iz razloga što zastupnička organizacija, koja je specijalizovana za poslove zastupanja, to može da ostvari stručnije i bolje a ujedno i jeftinije, pošto zastupa veći broj privrednih subjekata. Iako je čest slučaj da se u okvirima većih poslovnih sistema osnivaju specijalizovane filijale (prestavništva ili drugi oblici unutrašnjeg organizovanja) radi obavljanja zastupničke delatnosti na određenom tržištu, ipak ni ovi pokušaji ne mogu da dovedu u pitanje neophodnost postojanja poslovnih subjekata koji su usko specijalizovani za zastupničku delatnost. Globalizacija uslova postojanja u sve većoj meri potencira specijalizaciju i profesionalnu odgovornost za realizaciju određene poslovne aktivnosti, te samim tim i za međunarodno trgovinsko zastupanje.

Iz ovako utvrđene prirode poslovnih odnosa proizilazi i određena ekskluzivnost u poslovnim aranžmanima koja proisteknu iz međunarodnog trgovinskog zastupanja. Saglasno tome, jedan zastupnik ne može, bez pristanka nalogodavca, preuzeti obavezu da na istom području i za istu vrstu poslova radi za drugog nalogodavca. S druge strane, nalogodavac može na istom području i za istu vrstu poslova imati više zastupnika.

Pored klasičnih pravnih radnji koje proizilaze iz zaključivanja ugovora sa trećim licima, važećim propisima utvrđena je obaveza zastupnika i na preduzimanje određenih faktičkih radnji. Tako je npr. zastupnik ovlašćen da u cilju zaštite interesa svog nalogodavca, može zahtevati preduzimanje potrebnih mera obezbeđenja, kao i saopštavanja potrebnih izjava trećem licu. Međutim, zastupnik ne može zahtevati ni primati ispunjenje potraživanja svog nalogodavca od trećeg lica, ako za te radnje nije posebno ovlašćen.

Za razliku od komparativnog često usvojenog rešenja, kao i pravila koja važe za druge ugovore kojima se uređuje međunarodni promet roba i usluga, u slučaju ugovora o međunarodnom trgovinskom zastupanju prema važećim propisima zahteva se pisana forma kao uslov važnosti takvog ugovora. Zahtev pisane forme postavljen je i kao opšti uslov važnosti ugovora o trgovinskom zastupanju (član 791. Zakona o obligacionim odnosima), ali i kao poseban uslov za zaključivanje ugovora u ime i za račun nalogodavca, što se može činiti samo ako je zastupnik od nalogodavca dobio posebno ili generalno punomoćje (član 792. Zakona o obligacionim odnosima).

Opredeljenje za formalni karakter ugovora o trgovinskom zastupanju proisteklo je iz posebnog značaja tačnog određivanja obima ovlašćenja trgovinskog zastupanja i to, po pravilu, u relativno dužem vremenskom periodu. Pisano ovlašćenje (punomoćje) trgovinskog zastupnika predstavlja istovremeno njegovu legitimaciju u pogledu njegovih ovlašćenja koja mu je često potrebna u poslovnim odnosima sa trećim licima. Osim toga i

224

praktični razlozi zahtevaju da se ovaj ugovor zaključi u pisanom obliku i zbog činjenice da se u poslovnoj praksi zastupnički poslovi često obavljaju na osnovu opštih uslova poslovanja velikih zastupničkih organizacija. Najzad, u prilog pisane forme ugovora o trgovinskom zastupanju govori i zahtev poslovne prakse koja se uspostavlja s obzirom na postojanje međunarodnog elementa a koji upućuje na potrebu jasnog i unapred poznatog sistema uzajamnih prava i obaveza koja proizilaze iz ovog ugovora.

Sasvim posebno je pitanje obaveznosti trgovinskog zastupnika da odgovori na dobijenu ponudu za zaključenje ugovora. Ne ulazeći u formalni karakter ovog ugovora, mora se podvući obaveza zastupnika, kao privrednog subjekta koji svoju delatnost obavlja i na principima posebnog poverenja, dobronamernosti, ažurnosti i nesebičnog zalaganja na zaštiti interesa nalogodavca, da je dužan da se o svim prispelim ponudama za zaključenje ugovora jasno izrazi. Ukoliko bi propustio da obavesti nalogodavca da ne može da prihvati prispeli nalog, zastupnik će odgovarati za naknadu štete koja je iz toga proistekla. Drugim rečima, za razliku od klasičnog načela obligacionog prava da ćutanje ponuđenog ne stvara nikakvu obavezu, u ovom slučaju zbog posebne prirode međunarodnog trgovinskog zastupanja, kao pravnog posla koji počiva na načelima savesnosti i poštenja, trgovinski zastupnik će ukoliko ne izvrši svoju obavezu da u skladu sa pravilima urednog postupanja u poslovnim odnosima odgovori na ponudu (bilo da je prihvati ili odbije) biće odgovoran za štetu, koju usled takvog postupanja pretrpi nalogodavac.1

2.2. Pravni odnosi i vrste trgovinskog zastupanja

Ugovor o trgovinskom zastupanju, kao i većinu ugovornih odnosa koji su nastali na osnovama obligacionog ugovora o nalogu, karakteriše postojanje tri vrste pravnih odnosa. To su sledeći odnosi:

- između zastupnika i nalogodavca;

- između zastupnika i trećih lica, sa kojima je zastupnik zaključio ugovor u ime i za račun nalogodavca;

- između nalogodavca i trećih lica, sa kojima je preko zastupnika zaključen ugovor.

Za predmet ugovora o zastupanju od posebnog su značaja prva dva odnosa. Prvi je mandatne prirode i njime se zasniva odnos između nalogodavca i zastupnika i u celosti se uređuje ugovorom o zastupanju. Drugi pravni odnos između zastupnika i trećih lica je u osnovi punomoćnićke prirode. Do zasnivanja ovog odnosa dolazi izvršavanjem naloga kojim nalogodavac ovlašćuje zastupnika da u njegovo ime i za njegov račun zaključi određeni ugovor. Sadržina tog ugovora određena je prirodom ovlašćenja koju je nalogodavac preneo na zastupnika s tim da je prilikom zaključenja tog ugovora zastupnik

1 R.Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. god, str. 273

225

dužan da istakne svoju punomoćnićku funkciju, tj. da konkretan ugovor zaključuje u ime i za račun nalogodavca.

Pošto iz samog ugovora o zastupanju proizilazi i obim ovlašćenja koji ima zastupnik povodom zaključenja ugovora sa trećim licima, to u skladu sa tako utvrđenim ovlašćenjima postoji više vrsta zastupanja.

Prvi kriterijum se bazira na području na kome zastupnik ostvaruje svoju delatnost. Shodno tom kriterijumu postoje lokalni i generalni zastupnici. Generalni zastupnici svoju delatnost obavljaju na celoj teritoriji jedne države. Lokalni zastupnici svoju delatnost obavljaju samo na određenom području odnosno delu teritorije jedne države.

Drugim kriterijumom određuje se obim delatnosti (vrsta poslova) i shodno tome ovlašćenja kojima raspolaže zastupnik. U skladu sa time razlikuju se opšti i posebni (specijalni) zastupnici. Opšti zastupnici su ovlašćeni da zaključuju sve pravne poslove svog nalogodavca, dok su posebni (specijalni) zastupnici ovlašćeni za zaključivanje samo jednog ili više ugovora iste vrste.

Po trećem kriterijumu zastupnici se dele po osnovu činjenice da li svoju delatnost obavljaju iz određenog mesta ili to čine putujući od mesta do mesta. Tom prilikom, putujuće zastupnike treba razlikovati od trgovačkih putnika, jer su putujući zastupnici specijalizovane zastupničke organizacije, dok su trgovački putnici lica koja se nalaze u radnom odnosu sa preduzećem za koje rade, te se putovanje u tom slučaju pojavljuje samo kao način obavljanja poslova radnog mesta na koje su raspoređeni.

Četvrti kriterijum se zasniva na vrsti poslova koje zastupnik obavlja. U smislu ove podele postoje berzanski agenti, koji predmet svog poslovanja vezuju za promet hartija od vrednosti na berzama, pomorski agenti, koji predmet svog poslovanja vezuju za prevoz robe morem, agenti osiguravajućih društava, turistički agenti i dr.

Peti kriterijum u obzir uzima stepen odgovornosti zastupnika prema svom nalogodavcu za radnje trećeg lica sa kojima je zaključio ugovor. Prema ovom kriterijumu postoje obični (standardni) i posebni (del credere) zastupnici. Obični (standardni) zastupnik odgovara za delatnost trećeg lica sa kojim je zaključio ugovor u ime i za račun nalogodavca, samo onda ako je u izboru tog trećeg lica nije stručno i savesno postupao (culpa in eligendo). Ukoliko je običan (standardni) zastupnik savesno i stručno izabrao treće lice, sa kojim je zaključio ugovor, tada zastupnik u pogledu urednog ispunjenja ugovora od strane trećeg lica neće odgovarati svom nalogodavcu. Po drugoj vrsti zastupničkog ugovora, tj. u slučaju posebnog (del credere) zastupanja, zastupnik preuzima prema svom nalogodavcu obavezu garantovanja da će treće lice uredno izvršiti posao koji je sa njime zaključio. Ova klauzula o posebnoj odgovornosti zastupnika mora biti izričito predviđena ugovorom o trgovinskom zastupanju, jer ako nije ugovorom predviđena smatra se da ne postoji.1

Šesti kriterijum proizilazi iz područja iz koga se obavlja zastupanje i izvora prava kojim je regulisana materija zastupanja. Shodno tom kriterijumu razlikuje se zastupanje u okvirima granica jedne države, dakle po propisima te države u odnosu na zastupanje sa elementom inostranosti, odnosno međunarodno trgovinsko zastupanje. Značaj ove podele pored karaktera zastupničke delatnosti, ispoljava se i u pravima i obavezama koje se

1 V. Kapor, S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god., str. 199

226

postavljaju pred zastupnike sa teritorije jedne države, kada oni ugovaraju sa stranim licima uspostavljanje zastupničkog odnosa na teritoriji te države, čime oni de facto potpadaju pod odredbe o režimu spoljno trgovinskog poslovanja države gde imaju svoje poslovno sedište.

Kao posebna podvrsta ugovora o zastupanju stranog lica na domaćoj teritoriji, Uredbom je normirana prodaja strane robe sa konsignacionog skladišta. Za realizaciju ovog poslovnog aranžmana potrebno je prethodno ispuniti tri posebna uslova. Prvi uslov se sastoji u obavezi domaćeg lica i zastupnika da u okviru svojih registrovanih delatnosti otvore konsignaciono skladište. Drugi uslov je da se sa stranim licem zaključi ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionog skladišta koji pored opštih odredbi ugovora o zastupanju sadrži i odredbe: - o vrednosti robe na konsignacionom skladištu, iskazanu u stranoj valuti, uz specifikaciju te robe; - o troškovima transporta i osiguranja kao i o osiguranju robe na konsignacionom skladištu, uz podatak o tome ko snosi te troškove; i – troškove uskladištenja i održavanja konsignacionog skladišta. Treći uslov je da robu, koja se prodaje u konsignacionom skladištu, isporuči strano lice sa kojim je domaći zastupnik (konsignatar) zaključio ugovor o prodaji ili, po njegovom nalogu, drugo strano lice – proizvođač te robe. Prodaja robe sa konsignacionog skladišta obračunava se i plaća stranom licu u stranoj valuti.

2.3. Prava i obaveze ugovornih strana

Ugovorne strane (nalogodavac i zastupnik) obim uzajamnih prava i obaveza uzajamno uređuju ugovorom o međunarodnom trgovinskom zastupanju poštujući ograničenja koja su utvrđena imperativnim propisima. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi propisa kojima se uređuju međunarodni poslovni odnosi, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno, važe opšta pravila o tom trgovinskom poslu.

Materija ugovora o trgovinskom zastupanju regulisana je domaćim propisima i to, u prvom redu, Zakonom o obligacionim odnosima, kao i drugim domaćim propisima kojima se uređuju pojedini aspekti ovog posla (npr. Uredba o zastupanju stranih lica u Jugoslaviji i sl). Sem toga, zbog sve više naglašenog značaja ovog ugovora u praksi međunarodnog poslovanja, značajan broj propisa međunarodnog karaktera reguliše ovu materiju. U prvom redu to je Konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe iz 1983. godine (poznata i kao «Ženevska konvencija»). Zapaženo mesto u regulisanju ove materije pripada i tipskim ugovorima Međunarodne privredne komore o trgovinskom zastupanju iz 2001. godine. Tome svakako treba dodati i brojnu praksu opštih uslova poslovanja, koje su utvrdile i na odgovarajući način promovisale velike zastupničke organizacije.

227

2.3.1. Obaveze zastupnika

Osnovna ugovorna obaveza zastupnika je zaključivanje ugovora o međunarodnom prometu roba i usluga u ime i za račun svog nalogodavca. Ta obaveza je trajnog (stalnog) karaktera i, po pravilu, se ne iscrpljuje zaključenjem jednog ugovora. Imajući u vidu specifičnost odnosa međunarodnog trgovinskog zastupanja mogu se utvrditi sledeće posebne obaveze trgovinskog zastupnika.

a) Zaključenje ugovora.

Međunarodni trgovinski zastupnik se obavezuje, kada je za to dobio ovlašćenje (punomoćje) od strane svog nalogodavca, da će nastojati da u ime i za račun nalogodavca zaključi jedan ili više ugovora sa trećim licima.

Tom prilikom jasno se uočava razlika između standardnog i posebnog (del credere) zastupanja. Naime, za razliku od standardnog zastupanja, kada se obaveza zastupnika izražava kroz nastojanje da zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca, kod posebnog (del credere) zastupanja zastupnik preuzima obavezu da te ugovore zaključi, odnosno, preciznije rečeno, garantuje svom nalogodavcu da će takvi ugovori u njegovo ime i za njegov račun biti zaključeni sa svim pravnim posledicama koje iz toga mogu da proisteknu.

b) Pridržavanje uputstava nalogodavca

Trgovinski zastupnik je obavezan da postupa u skladu sa nalozima koje je dobio od nalogodavca. Određenost ovih uputstava (naloga) proizilazi iz samog ugovora o zastupanju, ali se izražava i u posebnom ovlašćenju (punomoćju) koje nalogodavac daje zastupniku, ovlašćujući ga na zaključivanje ugovora u njegovo ime i za njegov račun.

Obaveza pridržavanja uputstava (naloga) je prirodna posledica punomoćničkog odnosa, pošto se u takvim slučajevima pravna dejstva zaključenog ugovora neposredno realizuju u imovini nalogodavca. Zastupnik bi, načelno, mogao da odstupi od dobijenih uputstava (naloga) samo uz saglasnost nalogodavca ili kada to zahtevaju posebni interesi nalogodavca. U slučaju da neosnovano ili protivno interesima nalogodavca zastupnik ne postupi u skladu sa datim uputstvima biće odgovoran za štetu koja je usled toga nastupila.

228

Iz činjenice da zastupnički odnos sadrži i značajne elemente pravnog posla s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae) proizilazi obaveza zastupnika da dobijena uputstva lično izvrši. Izuzetno od ovog pravila, ukoliko okolnosti slučaja na to upućuju ili se sa time saglasi nalogodavac, zastupnik može poveriti izvršenje posla nekom trećem licu (podagentu). U ovom slučaju zastupnik odgovara samo za izbor podagenta, za razliku od nepropisno ili neopravdanog ustupanja izvršenja posla trećem licu, kada odgovara ne samo za njegov izbor, već i za njegov rad, odnosno rezultate tog rada.1

c) Obaveštavanje nalogodavca

Zavisno od ovlašćenja koja su mu poverena, zastupnik je obavezan da nalogodava uredno obaveštava o svim pitanjima koja su od značaja za pojedini posao, kako bi olakšao nalogodavcu da zaključi ugovor sa trećim licem pod što povoljnijim uslovima. U tom smislu, zastupnik je dužan da svog nalogodavca uredno obaveštava o uslovima zaključenja ugovora, solventnosti potencijalnog poslovnog partnera, stanju na tržištu, internim valutnim odnosima i dr.

Obaveza urednog obaveštavanja nalogodavca proizilazi iz same prirode zastupničkog odnosa, te će zastupnik biti obavezan na pružanje odgovarajućih informacija i u slučaju kada ugovorom o zastupanju neposredno nije preuzeo takvu obavezu. Ovo stanovište proizilazi iz prirode ugovora o zastupanju i ispoljava se u nastojanju da se obezbedi što viši stepen stručne zaštite nalogodavca.2

d) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika

Zastupnik je dužan da se stara o interesima svog nalogodavca i u svim poslovima koje preuzima dužan je da postupa sa pažnjom dobrog privrednika.

Za razliku od posrednika, koji je dužan da istupa na objektivno nepristrasan način, zastupnik u svim fazama zaključenja i realizacije ugovora koje zaključuje u ime i za račun nalogodavca mora da vodi isključivo računa o poslovnom interesu svog nalogodavca. U tom smislu, zastupnik je obavezan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Ta njegova obaveza proizilazi iz karaktera privredne delatnosti koju obavlja, te je na takvo ponašanje zastupnik obavezan iako mu ugovorom ili nalogom nisu data nikakva posebna uputstva od strane nalogodavca. Prilikom konkretizacije pažnje dobrog privrednika u obavljanju zastupničke delatnosti poseban značaj imaju pravila struke koja se sve češće i u sve većoj meri kodifikuju i ujednačavaju ne samo u našem, nego i u međunarodnom robno - novčanom prometu.

1 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 5332 V.Kapor, S. Carić, Ugovori robnog prava, Beograd, 1990. str. 205. M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 383.

229

Zastupnik je dužan da u svim fazama izvršavanja svojih obaveza štiti svog nalogodavca, čuva njegovu svojinu i obezbeđuje zaštitu njegovih prava. Zastupnik mora učiniti sve što je neophodno da, prema okolnostima konkretnog slučaja, sačuva prava i sredstva zaštite tih prava svog nalogodavca. Tom prilikom, dužan je da dosledno ističe svoj zastupnički status, tj. da deluje u ime i za račun svog nalogodavca. S tim u vezi, prilikom ostvarivanja zaštite interesa nalogodavca u obavljanju zastupničke delatnosti ne sme doći do sukoba interesa između zastupnika i nalogodavca. Trgovinski zastupnik stalno mora svoju delatnost da prilagođava interesima svog nalogodavca, s tim što je nalogodavac dužan da, bez ikakvog odlaganja, obaveštava zastupnika o svim promenama koje mogu da nastupe u sferi njegovih poslovnih interesa.

e) Čuvanje poslovne tajne

Zastupnik je dužan da čuva poslovne tajne svog nalogodavca za koje je saznao u vezi sa poverenim poslom. Obaveza čuvanja poslovnih tajni poslodavca traje i posle prestanka trgovinskog ugovora o zastupanju.

Obaveza čuvanja poslovnih tajni koje je zastupnik saznao, proizilazi, u prvom redu, iz prirode samog zastupničkog odnosa, pošto je bitna pretpostavka uspešnog staranja o interesima nalogodavca ujedno i potpuna i nepristrasna informacija o svim aspektima tih interesa. Pored toga, ugovor o trgovinskom zastupanju sadrži i elemente ugovora koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ličnosti, pa je sasvim logično da onaj kome se kao poverljivoj osobi saopšte poverljivi podaci ima ujedno i obavezu da takve podatke zaštiti od njihovog neovlašćenog poveravanja trećem licu.

Obaveza čuvanja poslovne tajne posebno je aktuelna u slučaju kada zastupnik, sa dozvolom nalogodavca, istovremeno zastupa više nalogodavaca za istu vrstu poslova.1

Obaveza čuvanja poslovne tajne je objektivno određena i odnosi se na sve podatke i činjenice od značaja za nalogodavca, za koje je zastupnik saznao povodom obavljanja poverenog posla, nezavisno od okolnosti da li je nalogodavac te podatke i činjenice označio kao svoju poslovnu tajnu.

Povreda poslovne tajne nalogodavca od strane zastupnika kako u smislu njihovog ličnog iskorišćavanja, tako i u smislu njihovog neovlašćenog saopštavanja trećim licima, ima za posledicu odgovornost zastupnika za štete nastale po tom osnovu.

f) Vraćanje stvari datih na upotrebu

1 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 535

230

Po prestanku ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupnik je obavezan da nalogodavcu vrati sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora. Ova obaveza se odnosi na stvari (uzorke, reklamna sredsta, sajamske eksponate, evidenciju klijentele, modele i sl) koje je nalogodavac po raznim osnovama predao u državinu zastupniku s ciljem uspešnijeg obavljanja zastupničke delatnosti. Važno je napomenuti da zastupnik ni u jednom trenutku nije stekao pravo svojine nad tim stvarima, već da je uvek bio njihov zakoniti i savesni držalac. U tom smislu, prestankom ugovora o zastupanja, prestao je i pravni osnov držanja ovih stvari u posedu zastupnika pa je ovaj dužan da takve stvari vrati u posed njihovog vlasnika, u konkretnom slučaju nalogodavca.

Obaveza vraćanja stvari datih na upotrebu ne dovodi u pitanju pravo pridržaja (ius retentionis) koje zastupnik ima ukoliko nalogodavac ne izvrši svoje obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju.

g) Vođenje poslovnih knjiga i izdavanje zaključnice

Trgovinski zastupnik dužan je da vodi zastupnički dnevnik, u koji hronološkim redom upisuje sve ugovore (prema njihovim bitnim elementima i sadržini) koji su zaključeni u vršenju zastupničke funkcije. Ukoliko je trgovinski zastupnik u konkretnoj situaciji samo posredovao prilikom zaključivanja ugovora, ova okolnost se takođe mora izričito naglasiti u zastupničkom dnevniku.

Zastupnički dnevnik mora biti zvanično overen od strane zastupnika i vodi se na načelima istinitosti, urednosti, ažurnosti i pretpostavljene tačnosti. Njegova osnovna funkcija je da posluži kao dokaz da je konkretni ugovor zaključen sa svim elementima koji su sadržani u zapisničkom dnevniku. Naime, ukoliko bude potrebno, posebno u slučaju spora između ugovornih strana, zapisnički dnevnik će biti kao pouzdano dokazno sredstvo o tome koji su i kakvi ugovore zaključeni u ime i za račun nalogodavca.

Kada je ugovor sa trećim licem zaključen, u čijem zaključivanju je učestvovao zastupnik, nastaje obaveza zastupnika da za svaki tako zaključeni ugovor sastavi zaključnicu u tri primerka te da je potpiše u ime svog nalogodavca. Po potpisivanju zaključnice od strane trećeg lica sa kojim je ugovor zaključen, trgovinski zastupnik jedan primerak potpisane zaključnice čuva kao dokaz da je ugovor zaključen, a ostala dva primerka dostavlja ugovornim stranama. Osnovni cilj zaključnice nije da zamenjuje ugovor ili da prikriveno uvodi pisanu formu zaključenja ugovora, već predstavlja dokaz o tome da je zaključen ugovor između navedenih strana sa sadržinom koja proizilazi iz odredbi koje sadrži zaključnica. U tom smislu nepotpisivanje zaključnice nema uticaja na punovažnost zaključenog ugovora sa trećim licem, a posebno ne znači odbijanje zaključenja takvog ugovora. Ugovor je zaključen po formi koja je predviđena za njegovo zaključivanje (po pravilu prostom saglasnošću volja), s tim što zaključnica predstavlja samo dokaz o tome da je ugovor zaključen i kakva je njegova sadržina.

231

h) Podnošenje računa

Pošto zastupnik u pravnom prometu sa trećim licem istupa za račun svog nalogodavca, na način da će se svi efekti njegove privredne aktivnosti realizovati u imovinskoj masi nalogodavca, zastupnik je obavezan da po zaključenu ugovora sa trećim licem ili periodično za sve zaključene ugovore, podnese izveštaj o svom radu i sa nalogodavcem izvrši obračun. Pored toga, kako je gore navedeno, zastupnik je dužan da nalogodavcu vrati sve stvari koje je od njega primio na upotrebu tokom trajanja ugovora o zastupanju.

Podnošenje računa i obračun zastupnika i nalogodavca po tom osnovu, obavezno sadrži i naznačenje iznosa koji nalogodavac duguje zastupniku na ime zastupničke naknade (provizije) i drugih troškova koje je imao zastupnik. Na osnovu ovoga zastupnik može da ostvari svoja posebna prava na naplatu dospelih potraživanja (pravo retencije i pravo zaloge).

2.3.2. Obaveze nalogodavca

Pored obaveza, kao rezultat svojih privrednih aktivnosti, zastupnik ima i odgovarajuća prava. Prava zastupnika, na odgovarajući način, korespondiraju sa obavezama nalogodavca, tako da se može reći da su ona uzajamno uslovljena. Imajući to u vidu, kao i specifičnost međunarodnog zastupanja, mogu se uočiti sledeće osnovne obaveze nalogodavca:

a) Stavljanje na raspolaganje dokumentacije i materijala.

Kada je za obavljanje određenih poslova zastupnika potreban određen materijal ili odgovarajuća dokumentacija (patenti, uzorci, katalozi, cenovnici, atesti o kontroli, uverenje o poreklu robe, uvozne dozvole, carinska dokumentacija i sl.), nalogodavac je dužan da mu ih stavi na raspolaganje. Poseban vid stavljanja na raspolaganje potrebnih sredstava predstavlja pravo zastupnika, a obaveza nalogodavca na plaćanje predujma (avansa). Pravo na predujam (avans) je naročito značajno kod poslovnih odnosa zastupnika i nalogodavca sa dužim periodom trajanja, kada često zastupnikovo pravo na predujam (avans) predstavlja de facto privremeni obračun zastupničke provizije. Da bi nalogodavac bio u obavezi da zastupniku uplati predujam (avans) potrebno je da takva obaveza bude izričito predviđena ugovorom o trgovinskom zastupanju.

232

b) Dužnost obaveštavanja

Obaveza obaveštavanja zastupnika ima svoja dva osnovna oblika ispoljavanja. Prvi proizilazi iz posredničke funkcije koju zastupnik može imati u smislu pronalaženja i dovođenja u poslovni kontakt svog nalogodavca sa trećim licem radi zaključenja ugovora. U ovom slučaju, nalogodavac može, po svom nahođenju, prihvatiti ili odbiti zaključenje ugovora koji je pripremljen od strane zastupnika, s tim što je obavezan da o svojoj odluci bez odlaganja obavesti zastupnika. Drugi oblik obaveštavanja vezan je za zastupničku funkciju u užem značenju tog pojma, tj. u situaciji kada zastupnik u ime i za račun nalogodavca zaključuje ugovore sa trećim licem. U ovom slučaju, ukoliko su ugovori zaključeni u skladu sa datim ovlašćenjem (punomoćjem) nalogodavac se nalazi u statusu ugovornog partnera trećeg lica, pošto se svi efekti ugovora koje zaključi zastupnik direktno odnose na nalogodavca. U vezi ovog oblika zastupanja nalogodavac ima obavezu da, bez odlaganja, obavesti zastupnika o potrebi da se obim poslova zaključenih njegovim angažovanjem svede na manju meru nego što bi zastupnik mogao osnovano očekivati, kako bi ovaj blagovremeno smanjio svoju preduzimljivost u odgovarajućoj meri (npr. kada usled kvara u proizvodnim pogonima ili nedostatka repromaterijala dođe do smanjenja proizvodnje finalnih proizvoda, pa samim tim i mogućnosti njihovog plasmana). U slučaju propuštanja davanja ovakvih obaveštenja, nalogodavac će odgovarati za štetu koju je na osnovu toga prouzrokovao zastupnik.

c) Zastupnička naknada (provizija).

Osnovnu obavezu nalogodavca predstavlja isplata naknade (provizije) zastupniku. Trgovinski zastupnik poslove zastupanja obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost, pa u tom smislu pravo na naknadu ima čak i u slučaju kada ona nije ugovorom određena. U pitanju je bitan element ugovora o trgovinskom zastupanju, bez koga nema ugovora. Sasvim je drugo pitanje kriterijuma i postupka utvrđivanja visine naknade koja pripada zastupniku.

Ovakvo opredeljenje sadržano je i u članu 804. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kome trgovinski zastupnik ima pravo na naknadu (proviziju) za sve ugovore koji su zaključeni njegovim posredovanjem, ali isto tako i za ugovore koje je, na osnovu dobijenog ovlašćenja (punomoćja), sam zaključio sa trećim licem. Takođe, zastupnik ima pravo na naknadu (proviziju) i za one ugovore koje je nalogoavac neposredno zaključio sa trećim licima, a koje je svojom delatnošću pronašao trgovinski zastupnik (tzv. direktni poslovi).

Kao što je gore istaknuto propuštanje određivanja visine naknade ne utiče na validnost zaključenog ugovora o trgovinskom zastupanju. S tim u vezi, postoji određena skadenca kojom se utvrđuje visina naknade. Najpre, sa pretenzijom da ima obeležje pravila, naknada za poslove zastupanja treba da saglasnošću volja ugovornih strana bude

233

utvrđena samim ugovorom o trgovinskom zastupanju. To je ujedno i pravno najčistija situacija. Nalogodavac duguje onoliko koliko se ugovorom obavezao. U slučaju, pak, da ugovor ne sadrži takve odredbe, nalogodavac će dugovati naknadu (proviziju) koja se utvrđuje na osnovu tarife trgovinskog zastupnika po kojoj on pruža usluge trećim licima, naravno ukoliko takva tarifa postoji. U ovom slučaju tarifu treba tretirati kao opšte uslove poslovanja trgovinskog zastupnika. Najzad, u slučaju nepostojanja ni ugovorne odredbe, ali ni posebne tarife trgovinskog zastupnika, zastupnik će imati pravo na «uobičajenu naknadu». U tom slučaju naknadu zastupnika treba utvrditi prema lokalnim običajima, ukoliko takvi običaji postoje, odnosno prema trudu i stepenu stručnog zalaganja koju je trgovinski zastupnik preduzeo u konkretnom poslu.1 Najzad, zbog fluidnosti kriterijuma određivanja visine naknade utvrđen je i određeni korektiv koji se sastoji u mogućnosti da, ako je u datom slučaju naknada nesrazmerno velika prema učinjenoj usluzi, sud je može na zahtev nalogodavca sniziti na pravičan iznos.

Pravo trgovinskog zastupnika na naknadu (proviziju) za pružene zastupničke usluge, po našem pravu, za razliku od značajnog broja drugih komparativnih rešenja, ako nije drugačije ugovorom izričito ugovoreno, dospeva kada ugovor bude izvršen. Međutim, ukoliko trgovinski zastupnik nije mogao da izvrši svoje ugovorne obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju, usled uzroka koji su na strani nalogodavca, trgovinski zastupnik ima pravo na nakandu (proviziju) bez obzira što ugovor o trgovinskom zastupanju nije izvršren.

Trgovinski zastupnik ima pravo na posebnu proviziju ako je po ovlašćenju nalogodavca izvršio naplatu njegovog potraživanja od trećeg lica (tzv. inkaso provizija). Pravni osnov naplate ove posebne naknade nalazi se u činjenici obavljanja dopunskog posla za račun nalogodavca, koji u užem smislu ne spada u domen poslova standardnog zastupanja. Takođe, pravo na posebnu naknadu trgovinski zastupnik ima i u slučaju ugovaranja posebnog (del credere) zastupanja, kada stiče pravo i na posebnu naknadu (del credere proviziju).

d) Naknada troškova.

Trgovinski zastupnik po pravilu, ukoliko ugovorom o trgovinskom zastupanju nije drugačije predviđeno, nema pravo na naknadu takozvanih opštih troškova, tj. onih troškova koji proizilaze iz prirode obavljanja zastupničke delatnosti. To su pre svega režijski troškovi vezani za angažovanje poslovnog prostora, zatim troškovi zaposlenih radnika, kao i prateći troškovi koji proizilaze iz posebnog poslovnog aranžmana kao što su čuvanje i marketinško prezentiranje modela i uzorka, oglašavanje poslovnih ponuda, organizacija poslovnih sastanaka i sl. Za ove troškove trgovinskog zastupnika smatra se da spadaju u troškove njegove redovne delatnosti, te da je visina tih troškova ukalkulisana u visinu zastupničke naknade (provizije). Često se na osnovu te okolnosti utvrđuje i konkurentnost ponude određene zastupničke organizacije.

1 V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 210

234

Međutim, načelno postoji mogućnost da se ugovori naknada tzv. posebnih troškova koje je trgovinski zastupnik imao u korist nalogodavca ili koji su učinjeni po njegovom izričitom nalogu. U pitanju su atipični troškovi sa kojima trgovinski zastupnik osnovano ne računa prilikom zaključenja ugovora, a koji su ili korisni za nalogodavca ili sam nalogodavac insistira na preduzimanju postupaka ili pravnih radnji na osnovu kojih su nastali ti troškovi.

e) Pravo na zalogu i pridržaj.

Kao sredstvo obezbeđenja svojih dospelih potraživanja iz ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupniku su priznata prava na pridržaj (ius retentionis) ili na ručnu zalogu na stvarima nalogodavca koje se nalaze u njegovoj državini. To su najčešće hartije od vrednosti, pokretne stvari, uzorci, modeli, a ponekad i novčane svote koje je primio za račun svog nalogodavca.

Shodno članu 809. Zakona o obligacionim odnosima trgovinski zastupnik radi obezbeđenja naplate svojih dospelih potraživanja, koja su nastala u vezi sa ugovorom o trgovinskom zastupanju, ima zakonsko pravo zaloge na svotama koje je naplatio za račun svog nalogodavca, po njegovom ovlašćenju, kao i na svim nalogodavčevim stvarima, koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog trećeg lica, dok se nalaze kod njega ili kod trećeg lica koje ih drži za njega ili dok u rukama ima ispravu (konosman, tovarni list, skladišnica i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da je za ostvarivanje zakonskog prava na zalogu trgovinskog zastupnika potrebno da se kumulativno ispune tri uslova. Prvi uslov je da su u pitanju pokretne individualno određene stvari, odnosno prenosiva prava. Drugi uslov je povezanost (konektitet) državine tih stvari sa ugovorom o trgovinskom zastupanju. Treći uslov je dospelost prava trgovinskog zastupnika, tj. mogućnost njihovog utuženja, odnosno ostvarivanja sudske zaštite tih prava.

Pitanja: 1. U čemu j sadržina i kakav je poslovni značaj međunarodnog trgovinskog posredovanja?

2. Koje su ugovorne strane kod ugovora o međunarodnom trgovinskom posredovanju i kakav je to ugovor po svojoj formi?

3. Navesti obaveze međunarodnog trgovinskog posrednika!

4. Navesti obaveze nalogodavca kod ugovora o međunarodnom trgovinskom posredovanju!

5. U čemu je sadržina i kakav je poslovni značaj ugovora o međunarodnom trgovinskom posredovanju?

6. Navesti vrste međunarodnog trgovinskog zastupanja!

235

7. Navesti obaveze međunarodnog trgovinskog zastupnika!

8. Navesti obaveze nalogodavca kod ugoora o međunarodnom trgovinskom zastupanju!

Literatura: - M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina,

- V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina,

- M. Draškić: Međjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- R. Đurović: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1996. godina,

- S. i M. Stanojević: Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- D. Kostić, Međunarodno poslovanje II, Beograd, 2008. godina.

XVII Tematska oblast

KOMISIONI I ŠPEDICIONI POSAO U MEDJUNARODNOM POSLOVANJU

236

Nastavne jedinice: 1. Ugovor o komisionu (pojam i karakterna obeležja; - vrste komisiona; - obaveze komisionara); 2. Ugovor o špediciji (pojam i karakterna obeležja; - vrste špedicije; - obaveze špeditera; - obaveze komitenta).

1. Komisioni posao u međunarodnom poslovanju

1.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovor o komisionu je pravni posao međunarodnog poslovanja, kojim se komisionar obavezuje da za naknadu (proviziju) obavi u svoje ime, a za račun komitenta jedan ili više poslova koje mu poveri komitent1.

Iz navedenog pojmovnog određenja komisonog posla u međunarodnom prometu proizilazi da je u pitanju imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. Kao i prethodna dva ugovora (posredovanje i zastupanje) i ugovor o komisionu proizilazi iz građanskog ugovora o nalogu, pa se shodno tome pravila koja važe za ugovor o nalogu primenjuju na ugovor o komisionu, ukoliko pravilima o komisionu nije drugačije određeno.

Ugovorna strana koja obavlja delatnost u svoje ime, a za račun druge ugovorne strane zove se komisionar, a druga ugovorna strana komitent. Komisionar obavlja komisionu delatnost u vidu zanimanja, kao svoju registrovanu privrednu delatnost, iz čega proizilazi njegovo pravo na naknadu i kad ona ugovorom nije određena.

S obzirom na naglašen lični odnos uzajamnog poslovnog poverenja koji postoji na relaciji komisionar – komitent, ovaj ugovor spada u ugovorne odnose koji se zaključuju imajući u vidu posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae).2

Ugovor o komisionu je neformalan i konsesualan posao. On se zaključuje prostom saglasnošću volja ugovornih strana. Pošto se ovde radi o međunarodnom poslovnom odnosu subjekata koji profesionalno obavljaju svoje privredne delatnosti, u praksi se po pravilu ovaj ugovor zaključuje na osnovu naloga komitenta komisionaru da ovaj u svoje ime a za račun komitenta zaključi neki posao međunarodnog prometa roba i usluga. Ako komisionar odmah ne odbije izvršenje ovog naloga, smatra se da je ugovor o komisonu zaključen. Na taj način je i za ovaj ugovorni odnos napravljen izuzetak od opšteg pravila obligacionog prava da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude i samim tim 1 Čl. 771. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ», br. 29/78)2 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 539

237

zaključenje ugovora. Po tehnici zaključenja ugovor o komisionu spada u ugovore po pristupu, budući da se on, po pravilu, zaključuje prihvatanjem komisionarevih opštih uslova poslovanja od strane komitenta.1

Osnovni izvor prava kojim se uređuju odnosi iz ugovora o komisionu u domaćem pravu su odredbe Zakona o obligacionim odnosima (članovi 771. do 789.), kao i odredbe brojnih opštih uslova poslovanja domaćih komisionih preduzeća, sa poslovnom praksom koja se povodom toga uspostavlja. Na međunarodnom planu osnovni izvor kojim se uređuje komisioni posao u međunarodnom prometu roba i usluga predstavljaju odredbe Konvencije o predstavljanju u međunarodnoj prodaji robe koja je doneta u Beču, 1983. godine. Odredbe ove Konvencije u prvom redu odnose se na materiju međunarodnog trgovinskog posredovanja i međunarodnog trgovinskog zastupanja, ali u određenoj meri (npr. član 13. stav 1. do 3.) one uređuju odnose koji se uspostavljaju povodom komisonog posla u međunarodnom prometu roba i usluga.

Bitni elementi ugovora o komisiona su predmet komisiona i naknada (provizija) komisionara. Predmet ugovora o komisionu je zaključivanje ugovora u međunarodnom prometu roba i usluga. To što će predmet tih ugovora najčešće biti povezan sa međunarodnom prodajom robe, ne isključuje mogućnost da se komisioni odnos uspostavi i povodom drugih poslovnih odnosa međunarodnog poslovanja (međunarodna kupovina i prodaja robe; nabavka opreme u inostranstvu; plasman hartija od vrednosti na međunarodnim berzama; poslovi u vezi sa međunarodnim osiguranjem; poslovi međunarodnog prevoza robe; poslovi međunarodnog uskladištenja robe i posebno poslovi prodaje robe sa konsignacionih skladišta). Naknada (provizija) komisionara je takođe bitan element ugovora o komisionu. Sporedno je pitanje načina na koji će naknada (provizija) biti određena (o tome videti u materiji prava i obaveze ugovornih strana). Bitno je da komisionar uvek ima pravo na naknadu (proviziju), te ako nje nema, nema ni ugovora o međunarodnom komisionu.

Iz samo letimičnog navođenja mogućih predmeta ugovora o komisionu može se sagledati veliki privredni značaj koji ovaj ugovor ima u međunarodnom prometu roba i usluga. Štaviše, u srazmeri u kojoj ovaj ugovor gubi na značaju u unutrašnjoj trgovini, raste uloga i značaj koji on ima u domenu odnosa u međunarodnoj razmeni roba i usluga.

U međunarodnom robnom prometu komisionari omogućavaju komitentima da se ne udaljavajući se iz svojih poslovnih sedišta upuštaju u poslovne odnose sa drugim privrednim subjektima u inostranstvu. Na ovaj način postiže se znatna ušteda u vremenu i materijalnim troškovima čime se izbegavaju suvišni troškovi putovanja i takozvanog ispitivanja i obrade tržišta. Sem toga, u uslovima savremenog međunarodnog poslovanja, putem komisionog posla mogu se premostiti granice koje nastaju, pre svega, iz političkih razloga. Ilustracije radi, može se navesti komisiono poslovanje koje je postojalo u uslovima blokovske podeljenosti sveta ili, što je bliže realnosti sadašnjem odvijanju prometa roba i usluga, ograničenjima koja su rezultat ekonomskih mera (sankcija) koje pojedine države ili više njih preduzimaju prema određenim državama sa jasno

1 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 330 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 280

238

definisanim političkim ciljevima, koji stoji u osnovi donošenja tih mera.2 U takvim uslovima komisionari sa sedištem na teritoriji države prema kojoj su uvedene te mere, istupajući u svoje ime a za račun komitenata iz zemalja koje su uvele te mere, omogućavaju uspostavljanje poslovnog odnosa u obostranom interesu. Pored toga, komisionar štiti interese svog komitenta i time što svojom stručnošću, poslovnim ugledom i razgranatom mrežom poslovnih odnosa, obezbeđuje zaključivanje i realizaciju poslovnih aranžmana pod povoljnijim uslovima, nego što bi oni bili kada bi komitenti neposredno istupali na tim tržištima. Najzad, zahvaljujući komisonom odnosu, privredni subjekti iz jedne države mogu stupati u poslovne odnose sa onim privrednicima sa kojima iz bilo kojih razloga ne bi želeli javno da posluju. Komisioni odnos pruža široke mogućnosti da poslovni kontakti ostanu prikriveni, odnosno da komitent neposredno ne stupi u poslovni odnos sa trećim licem, ako mu to poslovni interes ili javno pravni propisi zemlje iz koje potiče onemogućavaju ili bitno otežavaju.

1.2. Vrste komisiona

Kao rezultat nastojanja da u što većoj meri udovolji zahtevima međunarodnog prometa roba i usluga u poslovnoj praksi je nastalo nekoliko vrsta ugovora o komisionu. Kao kriterijum njihovog razlikovanja mogu se uzeti predmet obaveza komisionara, kao i stepen odgovornosti za obaveze koje je komisionar preuzeo na osnovu ugovora o komisionu. Imajući u vidu gore navedene kriterijume u poslovnoj praksi postoje sledeće vrste ugovora o komisionu: - prodajni komision; - kupovni komision; - komision del credere i – komision u transportu.

1.2.1. Prodajni komision

Kod ove vrste ugovora o komisionu komisionar se obavezuje u svoje ime a za račun svog komitenta da će nastojati da trećem licu proda robu koju mu je poverio komitent. Po pravilu, kod prodajnog komisiona radi se o izvozu robe pa je komisionar pored same prodaje poverene robe u obavezi da obavi i sve poslove koji se u skladu sa spoljnotrgovinskim režimom države zahtevaju od prodavca povodom međunarodne prodaje robe. To je ujedno i najčešći oblik komisionog posla.

Kod ove vrste komisiona komitent ostaje vlasnik robe sve do trenutka njene predaje kupcu, odnosno trećem licu od strane komisionara.

Posebna vrsta prodajnog komisiona predstavlja prodaja robe sa konsignacionog skladišta komisionara. Pored elemenata prodajnog komisiona, ovaj pravni posao sadrži i elemente skladišnog posla. Prodaja robe sa konsignacionog skladišta naročito se često pojavljuje u spoljnoj trgovini.

2 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 271.

239

Ugovor o komisionoj prodaji sa elementima konsignacije nastaje tako što komitent (konsignant) šalje svoju robu u konsignaciono skladiše komisionara (konsignatara), na skladištenje, čuvanje i prodaju robu trećim licima na teritoriji države na kojoj se nalazi to konsignaciono skladište. Konsignaciona skladišta su pod posebnom kontrolom carinskih organa države na čijoj se teritoriji nalaze. Roba koja bude prodata sa konsignacionog skladišta biće ocarinjena (plaćanjem uvozne carine) tek pošto bude prodata i na taj način definitivno uvezena na privredno područje države gde se nalazi konsignaciono skladište. Ukoliko, pak, roba ne bude prodata ili bude prodata sa otpremom u inostranstvo, roba će se transportovati sa područja konsignacionog skladišta, bez plaćanja carinskih obaveza.

1.2.2. Kupovni komision

Kod kupovnog komisiona u međunarodnom robnom prometu, komisionar se obavezuje uz naknadu (proviziju) da će u svoje ime, a za račun komitenta kupiti odgovarajuću robu od prodavca u inostranstvu. Za razliku od prodajnog komisiona, koji se najčešće pojavljuje u funkciji izvoza robe, kupovni komision se, po pravilu, zaključuje sa ciljem uvoza robe na teritoriju države gde je poslovno sedište komitenta.

Centralno pitanje koje se postavlja kod kupovnog komisiona je trenutak sticanja prava svojine od strane komitenta na tako kupljenoj robi. Po preovlađujućem stavu pravne doktrine komitent stiče pravo svojine u trenutku kada komisionar zaključi ugovor o komisionoj kupovini robe. Ovo stanovište polazi od toga da iako je komisionar istupao u prometu u svoje ime, efekti pravnog posla treba da se ostvare u imovini lica za čiji je račun preuzet taj posao, a to je komitent.1

1.2.3. Komision u transportu

Kod ove vrste komisionog posla, komisionar preuzima obavezu da u svoje ime a za račun komitenta zaključi ugovor o međunarodnom prevozu (otpremanju) robe i uopšte da organizuje međunarodni transport robe od mesta otpremanja do mesta dopremanja robe. Sem manjeg broja država (Francuska) gde na normativnom planu postoji ova vrsta komisionog posla, u većini država, tokom vremena, ova vrsta komisionog posla razvila se u poseban posao međunarodnog poslovanja, kao samostalni imenovani ugovor o špediciji sa posebnim autohtonim pravilima koji važe za taj ugovor.

1 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 279 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 544

240

1.3. Pravni odnosi iz ugovora o komisionu

U postupku realizacije komisionog posla jasno se mogu izdiferencirati tri faze. U prvoj fazi, komisionar sa komitentom zaključuje ugovor o komisionu, kojim se daje nalog komisionaru da dalje zaključi jedan ili više ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Druga faza se sastoji u zaključivanju ugovora između komisionara i trećeg lica, a prema komitentovom nalogu. U trećoj fazi dolazi do svođenja računa između komisionara i komitenta i tom prilikom komisionar prenosi na komitenta sve ekonomske efekte koji su proistekli iz ugovora koje je zaključio sa trećim licima.

Iz navedenog proizilazi da je komisioni posao složen pravni posao, kojom prilikom se stvara više pravnih odnosa.

Zaključenjem ugovora o komisionu zasniva se prvi pravni odnos i to između komisionara i komitenta. To je tzv. interni (unutrašnji) odnos u kome se ispoljavaju sve specifičnosti komisionog posla. Sadržinu ovog odnosa čine prava i obaveze komisionara i komitenta, koje su uzajamno uslovljene.

Drugi pravni odnos nastaje između komisionara i trećeg lica, povodom izvršenja naloga koje je dao komitent. To je tzv. eksterni (spoljni) odnos, koji ima pravna obeležja konkretnog ugovora koji komisionar u svoje ime zaključuje sa trećim licem. Kako je već istaknuto to će, po pravilu, biti obeležja ugovora o međunarodnoj prodaji robe, ali i moguće svih drugih dozvoljenih ugovora iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Tom prilikom, za treće lice relevantan poslovni partner je samo komisionar. Ono samo od komisionara može zahtevati izvršenje ugovornih obaveza koje proizilaze iz zaključenog ugovora. Stoga je komisionar u obavezi prema trećem licu i u slučaju kada komitent ne bude želeo da prihvati efekte zaključenog posla. No, s obzirom na činjenicu da se ekonomski efekti zaključenog posla realizuju u imovini komitenta a ne komisionara, usklađenost između pravnih i ekonomskih efekata komisionareve delatnosti za komitenta će nastati tek kada komisionar bude preneo sva prava koja ima prema trećem licu na svog komitenta.

Treći pravni odnos nastaje kada komisionar prenese na komitenta sva prava i obaveze koje je zasnovao sa trećim licem. Do tada komitent i treće lice nisu ni u kakvom za komision relevantnom pravnom odnosu. Ovaj pravni odnos ima ista obeležja kao i prethodni (eksterni) odnos, s tim što se u njemu namesto komisionara pojavljuje komitent koji tako postaje ugovorni partner iz osnovnog pravnog posla.

1.4. Prava i obaveze ugovornih strana

Ugovorne strane (komisionar i komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uređuje ugovorom o komisionu. Tom prilikom važi pravilo o uzajamnosti prava i obaveza

241

ugovornih strana, na način da su prava jednog ujedno i osnov obaveza drugog ugovornog partnera. Pored toga, kao i u slučaju drugih pravnih poslova međunarodnog poslovanja, važi pravilo o dispozitivnosti propisa kojima se uređuje materija međunarodnog komisionog posla. To konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja.

1.4.1. Obaveze komisionara

Osnovna obaveza komisionara je da zaključi ugovore iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, koji su određeni komitentovim nalogom. U tom pogledu njegova uloga se bitno ne razlikuje od uloge trgovinskog zastupnika. Određena razlika postoji na planu obima obaveza. Naime, trgovinski zastupnik svoju obavezu zaključivanja, po pravilu, preuzima kao stalnu obavezu, dok se u slučaju komisionog posla kontinuitet zaključivanja ugovora ipak u većoj meri vezuje za prirodu samog komitentovog naloga. S druge strane, obaveza komisionara se ne iscrpljuje samo u zaključivanju ugovora, pošto je on obavezan na preduzimanje i određenih materijalnih radnji vezanih za ispunjenje samog ugovora, odnosno staranje o njegovom ispunjenju.

Izvršenje ove osnovne obaveza komisionara podrazumeva realizaciju niza drugih obaveza, od kojih su najznačajnije sledeće:

a) Zaključivanje ugovora

Komisionar se obavezuje da u skladu sa komisionim nalogom, koji je dobio od komitenta, nastoji da zaključi u svoje ime a za račun komitenta jedan ili više pravnih poslova iz domena međunarodnog poslovanja sa trećim licem.

Tom prilikom treba dosledno razlikovati običan (standardni) komison, kada se obaveza komisonara sastoji u nastojanju da se zaključi ugovor, od posebnog (del credere) komisiona, kada se obaveza komisionara sastoji ne samo u garantovanu zaključenju ugovora, već i u preuzimanju obaveze njegovog urednog izvršenja.

b) Izvršenje komitentovih naloga

Komisionar je obavezan da prilikom ugovaranja pravnih poslova koji proizilaze iz ugovora o komisionu u svemu poštuje komisione naloge dobijene od strane komitenta. Ova obaveza ima svoju osnovu u činjenici da se efekti komisionog posla realizuju u

242

imovini komitenta. S tim u vezi, komisionar je obavezan da izvrši ne samo instrukcije koje proizilaze iz samog ugovora o komisionu (osnovni komisioni nalog), već i naloge i uputstva koje mu komitent daje tokom izvršenja ugovora o komisionu (npr. u pogledu cene, asortimana, načina isporuke, osiguranja i dr).1

Tom prilikom polazi se od pravila shodno kome komitent najbolje poznaje svoje interese, te će komisionar te interese najbolje zaštititi ako striktno ispunjava naloge koje mu je dao komitent. U slučaju nepostupanja po komitentovim nalozima komisionar može doći u situaciju da komitent tako zaključene poslove ne prihvati, nezavisno od toga koliko su oni objektivno korisni za njega.

Načelno su moguće dve pravne situacije do kojih dolazi u slučaju kada komisionar ne postupa po nalozima komitenta. Prva se odnosi na slučaj u kome je komisionar zaključio ugovor sa trećim licem po nepovoljnijim uslovima od onih koje je utvrdio komitent u svom nalogu. Tada je komisionar obavezan da komitentu nadoknadi razliku, kao i svu drugu prouzrokovanu štetu nastalu usled nepridržavanja komitentovog naloga. U ovom slučaju komitent ima pravo da odbije prihvatanje tako zaključenog posla, uz uslov da o tome odmah obavesti komisionara. Međutim, komitent će izgubiti pravo na neprihvatanje zaključenog ugovora, ako komitent pokaže spremnost da mu odmah isplati razliku i nadoknadi prouzrokovanu štetu. Drugi slučaj nastaje ako komisionar, odstupajući od naloga komitenta, zaključi ugovor pod povoljnijim uslovima od onih koji su utvrđeni komitentovim nalogom (npr. postigne povoljniju cenu od one koju je odredio komitent). U ovom slučaju treba, dosledno pravilu po kome komisionar posluje za račun komitenta, primeniti rešenje po kome celokupna korist pripada komitentu.

Po sadržini komisioni nalozi mogu biti: - imperativni (limitativni); - indikativni (demonstrativni); i – fakultativni.

Imperativan (limitativni) komisioni nalog predstavlja nalog komitenta shodno kome je komisionar dužan da se pridržava svih bitnih tačaka naloženog posla. U takvom slučaju komisionar treba da postupi onako kako nalog glasi, bez ostavljanja prostora za iskazivanje posebne poslovne inicijativnosti na strani komisionara. Za eventualna odstupanja od ovako postavljenih naloga komisionar je obavezan da prethodno pribavi saglasnost komitenta. Pribavljanje saglasnosti komitenta za odstupanje od njegovih imperativnih naloga nije neophodno jedino u slučaju kada je stanje stvari takvo da bi svako odlaganje sa preduzimanjem odgovarajućih mera dovelo do nesrazmernog oštećenja interesa komitenta (npr. rizik propasti usled kvarenja poverenje robe, nagli skok ili pad cena poverene robe i sl).

Indikativni (demonstrativni) komisioni nalog predstavlja stav komitenta o uslovima pod kojima je komisionar dužan da obavi određeni pravni posao. Njime se u osnovi utvrđuje i komisionaru saopštava svrha poslova i cilj koji komitent želi da ostvari putem komisionog naloga. Međutim, za razliku od imperativnih naloga, kod indikativnih komisionih naloga ostavljena je značajno veća sloboda inicijativnosti komisionara. Naime, u slučaju ovih naloga komisionar je ovlašćen da odstupi od njih ako prilike na tržištu to zahtevaju. Drugim rečima, u slučaju indikativnih naloga komisionar ima pravo pune poslovne inicijative u izboru modela i metoda ostvarivanja privrednih ciljeva koji su određeni komisionim nalogom.

1 M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 393

243

Fakultativni komisioni nalog predstavlja okvirno uputstvo koje komitent daje komosionaru o tome kako će i pod kojim uslovima zaključivati ugovore sa trećim licima (npr. platiti najnižu cenu ili prodati pod najpovoljnijim uslovima i sl). Kod ovih naloga privredna inicijativa komisionara u potpunosti dolazi do izražaja. Naime, on je ovlašćen da u zaključivanju poslova sa trećim licima odstupi od komitentovih naloga, s tim da je tom prilikom ograničen samo obavezom da u svom poslovanju prevashodno vodi računa o zaštiti poslovnih interesa komitenta, odnosno da postupa sa pažnjom savesnog privrednika.

c) Zaštita komitentovih interesa

Pošto komisionar obavlja svoju delatnost za račun svog komitenta, to je jedna od njegovih osnovnih obaveza da tokom realizacije komisionog posla štiti interese svog komitenta.

U tom smislu, komisionar je dužan da sa potrebnom stručnom pažnjom izabere treće lice sa kojim će zaključiti ugovor. Prilikom izbora trećeg lica, komisionar je dužan da vodi računa o kreditnoj sposobnosti tog lica, o njegovom poslovnom ugledu na određenom tržištu i uopšte o svim elementima koji mogu da utiču na što bolju zaštitu komitentovih interesa. Ukoliko ne postupi na taj način komisionar će odgovarati svom komitentu za nesavestan izbor trećeg lica. Primer takvog postupanja naveden je u članu 774. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kome je komisionar odgovoran komitentu za štetu ako je komitentovu robu prodao licu koje je prezaduženo, a komisionar je to znao ili je prema okolnostima konkretnog slučaja morao znati da se radi o prezaduženoj osobi.1

Poseban značajan aspekt zaštite interesa komitenta vezano je za mogućnost angažovanja drugih lica radi izvršavanja komisionih naloga. Iz činjenice da komisioni posao spada u ugovore koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva poslovnih partnera (intuitu personae), pošto komitent uvažavajući ta svojstva poverava zaključenje ugovora upravo određenom a ne bilo kom komisionaru, to je komisionar obavezan da, po pravilu, sam izvrši komisioni nalog. Prema tome, komisionar ne bi mogao da izvršenje komisionog naloga poveri nekom drugom licu (podkomisionaru). U tom slučaju komisionar bi izgubio posebno svojstvo koje ukazuje na okolnost da je komitent izvršenje određenih pravnih poslova, s obzirom na izvesne kvalitete i poslovno poverenje koje poseduje određeni komisionar, poverio upravo tom komisionaru. Međutim, od ovog pravila postoje dva izuzetka. Prvi izuzetak je uslovljen saglasnošću komitenta da određeni posao može poveriti drugom licu (podkomisionaru). U ovom slučaju komisionar odgovara samo za izbor podkomisionara i za uputstva koja im je dao. Drugi izuzetak je uslovljen okolnostima posla usled kojih je komisionar neotklonjivo sprečen da posao sam obavi, a posao ne može biti odložen. U ovom slučaju prenos ovlašćenja na podkomisionara, komisionar odgovara ne samo za izbor tog lica, već i za njihov rad (kao da je sam izvršio taj nalog).2

1 V. Kapor – S.Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 2172 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 545

244

U zaštiti poslovnih interesa svog komitenta komisionar je dužan da postupa sa pažnjom dobrog i savesnog privrednika. Radi se o osnovnoj obavezi zbog toga što i sve druge obaveze komisionara iz komisionog posla predstavljaju samo konkretizaciju ove osnovne obaveze, čija se sadržina utvrđuje u zavisnosti od konkretnog slučaja. Shodno tome se polazeći od tumačenja konkretne situacije, važećih propisa, pravila struke i poslovnih običaja utvrđuje da li je komisionar postupio u datoj situaciji kao savestan privrednik ili je povredio ovaj standard poslovnog ponašanja. Od ove kvalifikacije zavisi da li će komisionar biti odgovoran za povredu ugovorne obaveze zaštite interesa svog komitenta.

d) Obaveštavanje

Iz činjenice da komisionar obavlja poslove za račun komitenta, odnosno da se ekonomski efekti poslovanja komisionara realizuju u imovini komitenta, proizilazi obaveza komisionara da izveštava komitenta o izvršenju svojih ugovornih obaveza. Ta obaveza postoji nezavisno od okolnosti da li komitent insistira na njenom izvršenju. Međutim, u slučaju komisionog posla, obaveza obaveštavanja ne obuhvata samo informisanje o mogućnostima zaključenja ugovora i o samom zaključenju ugovora sa trećim licem, već i o svim fazama njegovog ispunjenja.1

Teško je taksativno navesti sve situacije u kojima je komisionar dužan da obaveštava svog komitenta. Ta obaveza se može svesti na opštu konstataciju shodno kojoj je komisionar dužan da komitenta obavesti o svim okolnostima od kojih zavisi izvršenje komisionog naloga, a samim tim i realizacija ugovora o komisionu. Štaviše, komisionar je dužan u slučaju kada nije moguće iz određenih razloga izvršiti nalog komitenta, da o toj okolnosti obavesti komitenta i zatraži uputstva o daljem postupanju.

Povodom realizacije obaveze obaveštavanja naš zakonodavac je posebno regulisao nekoliko pravnih situacija, nalažući, tom prilikom, obavezu komisionara da o tome obavesti svog komitenta. Prva takva obaveza je obaveštenje o stanju primljene robe. Saglasno toj obavezi komisionar je dužan da prilikom preuzimanja robe od komitenta ili prevozioca utvrdi njeno stanje i bez odlaganja obavesti komitenta o danu prijema robe, kao i o vidljivim oštećenjima na robi, odnosno manjku robe. Druga obaveza obaveštavanja uslovljena je promenama na robi. U tom smislu komisionar je dužan da obavesti komitenta o svim promenama na robi, zbog kojih bi ona mogla da izgubi na svojoj vrednosti. Treća obaveza obaveštavanja je saopštavanje komitentu imena saugovarača (trećeg lica). Shodno toj obavezi komisionar je dužan da komitentu saopšti sa kojim licem je obavio posao koji mu je poverio komitent. Ovo pravilo ne važi u slučaju prodaje pokretnih stvari, koja se obavlja preko komisionih prodavnica, osim ako nije drugačije ugovoreno. S druge strane, ne postoji obaveza komisionara da treće lice obavesti o imenu svog komitenta, pošto bi to bilo protivno prirodi samog komisionog posla.

1 M. Draškić, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 395

245

e) Staranje o robi

Pošto je od trenutka prijema robe komisionar lice koje ostvaruje fizički kontakt sa tom robom (nezavisno od vrste komisionog posla) on je ujedno i osoba na kojoj leži obaveza čuvanja poverene robe. Tom prilikom, on je prilikom preduzimanja faktičkih radnji čuvanja robe dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. To konkretno znači sa pažnjom osobe koja profesionalno (dakle stručno) obavlja pojedine manipulacije sa robom. Počev od njenog prijema i pregleda, preko smeštaja (skladištenja), do staranja o očuvanju njenog fizičkog integriteta. U tom smislu, ako neki od navedenih poslova obavlja sam komisionar, on će biti odgovoran po strogim pravilima struke po kojima se ti poslovi obavljaju. Ukoliko, pak, određeni posao poveri drugom licu (podkomisionaru), tada će odgovarati za savestan izbor takvog lica.

Komisionar nema obavezu da osigura robu, ukoliko za to nije dobio poseban nalog od komitenta. No, ukoliko takav nalog postoji pa komisionar, olako verujući da neće doći do štete na robi, ne izvrši njeno osiguranje, tada će odgovarati i za slučajnu propast ili oštećenje robe koju je primio.

Najzad, u okviru obaveze staranja o robi, komisionar je dužan da u slučaju nastupanja opasnosti značajnijeg oštećenja ili propasti robe, takvu robu proda na najpogodniji način.

f) Čuvanje poslovne tajne

Komisionar je obavezan, iako Zakon o obligacionim odnosima izričito ne utvrđuje takvu obavezu, da čuva kao poslovnu tajnu sve podatke o predmetu komisionog posla i o komitentu za koje je saznao na osnovu ugovora o komisionu. Ova obaveza postoji i posle prestanka ugovora o komisionu.1

g) Vođenje poslovnih knjiga

Kao i u slučaju trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja komisionar ima obavezu vođenja poslovnih knjiga u koje se upisuju svi podaci od značaja za uredno izvršenje komisionog posla. Ta obaveza proizilazi iz činjenice da komisionar deluje za račun komitenta, te da je stoga neophodno da komitent u svakom trenutku pouzdano zna

1 M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 429 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 546

246

stanje izvršenja komisionog naloga, a naročito podatke koji se odnose na stanje robe i postignutu cenu za prodatu, odnosno kupljenu robu. Iz tih razloga, kao i okolnosti da komitent u knjigama overava stanje izršenja ugovora o komisionu, poslovne knjige imaju sui generis status javnih isprava. Pored toga, komisionar je dužan da za svako raspolaganje sa robom izda odgovarajuću potvrdu komitentu, tako da ovaj uvek zna tačno stanje raspoložive robe, kao i postignutu cenu za njenu prodaju, odnosno kupovinu, zavisno od vrste komisiona.

h) Polaganje računa i obračun sa komitentom

Komisionar je generalno obavezan da posle ispunjenja komisionog naloga podnese račun svom komitentu. Načelno postoji mogućnost podnošenja računa i tokom realizacije ugovora o komisionu, ali ti periodični računi (obračuni) ne utiču na obavezu polaganja konačnog računa o obavljenom poslu. Taj račun komisionar mora položiti bez nepotrebnog odlaganja po obavljenom poslu.

Tom prilikom komisionar je dužan da komitentu preda sve što je primio po osnovu izvršenog posla za njegov račun. U tom smislu komisionar je dužan da na komitenta prenese i sva potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećim licima sa kojima je obavio komisioni posao u svoje ime a za račun komitenta.

Zbog prirode komisionog posla komitent ima pravo na sve koristi koje proisteknu iz posla, a ne samo na one koje proizilaze iz komisionog naloga. Takva situacija realno može nastupiti kod prodajnog komisiona, kada komisionar postigne povoljniju cenu od one koja je utvrđena komisionim nalogom, odnosno kada, kod kupovnog komisona, robu kupi po nižoj ceni od cene koju je utvrdio komitent. Efekti komisionog posla se realizuju u imovini komitenta, te shodno tome sva potraživanja koja komisionar ima prema trećim licima on mora u celosti da prenese na svog komitenta.

1.4.2. Obaveze komitenta

Pored obaveza, koje su rezultat privrednih aktivnosti, komisionar ima i određena prava. Prava komisionara na odgovarajući način korespondiraju sa obavezama komitenta, tako da se može reći da su ona uzajamno uslovljena. Imajući to u vidu, kao i specifičnosti međunarodnog komisionog posla, mogu se uočiti sledeće obaveze komitenta:

a) Komisiona naknada (provizija)

Osnovna obaveza komitenta, koja je ujedno i pravo komisionara, je da isplati komisionu naknadu (proviziju) komisionaru za obavljenu komisionu uslugu. Ova

247

obaveza komitenta proizilazi iz same prirode komisionog posla, pošto komisionar te poslove obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Stoga pravo komisionara na naknadu (proviziju) postoji i kada ono nije izričito ugovoreno.

Visina naknade (provizije) određuje se, po pravilu, ugovorom ili prema tarifi komisionara. Ukoliko visina naknade nije određena na jedan od ova dva načina komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. Naknada se može odrediti u apsolutnom iznosu, ali i procentualno u odnosu na vrednost posla, a u skladu sa doprinosom komisionara uspešnosti posla. Ako je u datom slučaju naknada nesrazmerno visoka prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, sud može takvu naknadu, na zahtev komitenta, sniziti na pravičan iznos.

Obaveza isplate naknade komisionaru dospeva kada bude izvršen posao za koji je komisionar angažovan (npr. kod prodajnog komisiona posao je izvršen kada treće lice isplati cenu za prodatu robu, odnosno kod kupovnog komisiona, kada treće lice isporuči robu). Dakle, kao pravilo, zahteva se izvršenje posla (privođenje posla kraju) kao osnov za nastupanje obaveze plaćanja nadoknade. Međutim, kako se komisionar nagrađuje za uloženi rad i stručnost u obavljanju posla, od ovog pravila utvrđen je i izuzetak po kome komisionar pravo na naknadu (proviziju) stiče i u slučaju kada izvršenje posla bude sprečeno uzrokom za koji je odgovoran komitent. Takođe, ukoliko ne dođe do izvršenja zaključenog posla iz uzroka za koji ne odgovaraju ni komisionar ni komitent, komisionar ima pravo na odgovarajuću naknadu za svoj rad. Ovom prilikom treba dosledno uvažavati principijelnu razliku koja postoji u slučaju neizvršenja posla iz uzroka za koji je odgovoran komitent, kada komisionar ima pravo na ugovorenu naknadu, od slučaja kada za neizvršenje posla nisu odgovorne ugovorne strane, kada komisionar ima pravo samo na odgovarajuću naknadu za svoj trud.

U slučaju postupnog (sukcesivnog) izvršavanja ugovornih obaveza, komisionar može zahtevati srazmeran deo naknade (provizije) posle svakog delimičnog ispunjenja.

Komisionar koji je nelojalno (neverno) istupao prema svom komitentu nema pravo na naknadu (proviziju).

b) Naknada troškova

Uobičajeni troškovi poslovanja komisionara (tzv. režijski troškovi), pod kojima se podrazumevaju troškovi uslovljeni delatnošću komisionara (zakup poslovnog prostora, plate zaposlenih, poslovna korespodencija i sl) po pravilu ne ulaze u iznos ugovorene ili uobičajene naknade (provizije). Uostalom, njihova struktura i visina mogu biti odlučujući faktor u opredeljenju komitenta da upravo sa određenim komisionarom zaključi ugovor o komisionu. U odnosu na ove troškove, komisionar nema pravo na postavljanje posebnih zahteva prema komitentu u smislu njihove naknade.

Nasuprot tome, komisionar ima pravo na naknadu troškova koje je učinio za račun komitenta, a koji su bili potrebni i korisni. U tom smislu glasi i važeća zakonska odredba, po kojoj je komitent dužan da nadoknadi komisionaru troškove koji su bili

248

potrebni za izvršenje komisionog naloga i to sa kamatom koja se računa od dana kada su učinjeni. Pored toga, komitent je dužan da komisionaru isplati posebnu naknadu za upotrebu skladišta i transportnih sredstava izuzev ako ona nije obuhvaćena naknadom za izvršenje komisionog posla.

Da bi komisionar ostvario pravo na naknadu učinjenih troškova neophodno je da ti troškovi budu potrebni za realizaciju komisionog posla, te da su nužni i korisni za komitenta. Nužnost i korisnost troškova dokazuje komisionar.

Komisionar ima pravo na naknadu troškova i u slučaju kada nije izvršen komisioni nalog ili nije ostvaren očekivani poslovni uspeh sa trećim licem, pod uslovom da za to nije odgovoran sam komisionar.1

c) Obezbeđenje potraživanja

Delujući u svoje ime a za račun komitenta komisionar, kao ugovorna strana, preuzima na sebe znatno veću odgovornost nego što je to slučaj sa drugim ugovorima iz domena međunarodnog prometa roba i usluga. Pored toga, komisionar je znatno češće u situaciji da štiteći interese i poslujući za račun komitenta angažuje sopstvena sredstva. Za treće lice, sa kojim je u svoje ime zaključio određeni ugovor, poslovni partner iz tog ugovora je komisionar sa svim posledicama koje iz tog statusa mogu da proisteknu. Uvažavajući ovu okolnost komisionaru su priznata posebna, na zakonu zasnovana, sredstva obezbeđenja njegovih potraživanja prema komitentu. To su pravo zaloge i pravo pridržaja (retencije).

Komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok se te stvari nalaze kod njega (u njegovoj državini) ili kod nekog ko ih drži za njega, odnosno dok on ima u rukama hartiju od vrednosti (konosman, tovarni list, skladišnicu i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima. U tom slučaju komisionar ima zakonsko pravo da iz vrednosti tih stvari naplati svoja potraživanja, po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujma datih komitentu, pre ostalih komitentovih poverioca, bez obzira da li su ta potraživanja nastala u vezi sa tim stvarima.

Pravo prvenstvene naplate komisionar ima i iz potraživanja koja je izvršavajući komisioni nalog naplatio za račun komitenta (u prvom redu iz naplaćenih novčanih iznosa).

Gotovo sva komparativna rešenja, koja u ovoj oblasti postoje, pored zakonskog prava zaloge priznaju i pravo pridržaja (retencije). Ovo pravo daje ovlašćenje komisionaru da zadrži u svom posedu stvari koje čine predmet ugovora ili naplaćeni iznos na ime cene ugovora, sve dok komitent ne izvrši svoje obaveze prema komisionaru. Jedina razlika između zaloge i retencije je što zaloga deluje prema svima uz određeni automatizam naplate, dok je naplata kod retencije nešto složenija. Pored toga, funkcija

1 V. Kapor, S. Carić; Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str, 224

249

retencije je pritisak na komitenta da izvrši svoje dospele obaveze, dok zaloga predstavlja zamenu za neizvršenje dospelih obaveza.

2. Ugovor o špediciji (otpremanju)

2.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovorom o špediciji (otpremanju) obavezuje se špediter (otpremnik) da radi prevoza određene stvari zaključi u svoje ime, a za račun nalogodavca ugovor o prevozu, kao i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, te da obavi ostale uobičajene poslove i radove, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu (proviziju).1

Pored gore navedenog odnosa špeditera i nalogodavca, koji je karakterističan za ugovor o komsionu, ugovorom o špediciji može biti predviđeno da špediter zaključuje ugovor o prevozu i preduzima druge pravne radnje u ime i za račun nalogodavca, dakle u pravnom statusu koji je karakterističan za ugovor o trgovinskom zastupanju.

Zbog okolnosti da je ugovor o špediciji nastao kao samostalan pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, razvojem poslovne prakse koja je ustanovljena na osnovama ugovora o komisionu, proisteklo je i pravilo po kome se na odnose špeditera i nalogodavca koji nisu regulisani zakonskim odredbama o ugovoru o špediciji, shodno primenjuju pravila o ugovoru o komisionu odnosno ugovora o trgovinskom zastupanju.

Ugovorna strana koja organizuje otpremanje robe u svoje ime a za račun komitenta naziva se špediter (otpremnik), a druga strana koja je dala nalog za prevoz robe i za čiji račun se vrši taj prevoz naziva se nalogodavac (komitent). Špediter je, po pravilu, organizovan u formi privrednog subjekta čija je registrovana privredna delatnost organizacija međunarodnog otpremanja robe. Pod međunarodnim otpremanjem smatra se transport robe kojom prilikom se mesto preuzimanja robe od strane špeditera i mesto isporuke robe u skladu sa špedicionim nalogom nalaze na teritoriji dve različite države.

Iz navedenog pojmovnog određenja ugovor o špediciji spada u imenovane, dvostrano obavezne i teretne ugovore, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana. Na komparativnom planu postoje pravni sistemi (Francuska, Švajcarska i dr) u kojima ovaj ugovor nema status samostalnog imenovanog ugovora, već se odredbe o otpremanju robe nalaze u okvirima zakonskih odredbi ugovora o komisionu (tzv. komision u transportu).

U pogledu forme zaključenja ugovora o špediciji na domaćem, ali i na međunarodnom planu preovladava stav da je u pitanju neformalan ugovor, koji se zaključuje prostom saglašćnošću volja ugovornih strana. Međutim, u poslovnoj praksi ugovori o međunarodnoj špediciji zaključuju se skoro uvek u pisanoj formi. Pisana forma 1 Član 827. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ» broj 29/78)

250

u ovom slučaju je, pre svega, u funkciji veće poslovne sigurnosti ugovornih strana u vezi sa preuzetim obavezama iz ovog ugovora, a potom i kao pouzdano dokazno sredstvo (ad probationem) u postupku izvođenja dokaza u slučaju spora između ugovornih strana. Po tehnici zaključenja ugovora, ugovor o špediciji spada u ugovore po pristupanju (adhezione ugovore). Prihvatanjem ponude špeditera komitent prihvata kao sadržinu ugovora i opšte uslove po kojima taj špediter obavlja delatnost, uz dopunski uslov da su mu ti opšti uslovi bili poznati ili su morali biti poznati u trenutku zaključenja ugovora o špediciji.1

Kao i u slučaju drugih ugovora međunarodnog poslovnog prava, koji svoj koren imaju u obligacionom ugovoru o nalogu i u slučaju ugovora o špediciji, špediter je dužan da na učinjenu ponudu za zaključenje ugovora reaguje tako što će je prihvatiti, kada dolazi do zaključenja ugovora, odnosno odbiti, kada nema elemenata na osnovu kojih će se smatrati da je ugovor nastao. Ukoliko se špediter opredeli za neizjašnjavanje o učinjenoj ponudi, takvo njegovo ponašanje za pravnu posledicu, u skladu sa članom 750. Zakona o obligacionim odnosima, imaće odgovornost za štetu koju je ponudilac pretpreo usled takvog postupanja.

Bitni elementi ugovora o špediciji su predmet špedicije i naknada (provizija) špeditera. Predmet ugovora o špediciji može se odrediti kao ukupnost poslova organizovanja otpremanja i dopremanja robe u međunarodnom saobraćaju koje špediter vrši u svoje ime, a za račun svog komitenta. Prilikom pojmovnog određivanja predmeta ugovora o špediciji potrebno je dosledno ukazivati na njegovu funkciju organizovanja međunarodnog transporta robe. Time će se izbeći određeni terminiološki sporovi koji proizilaze iz nedovoljno stručnog i preciznog korišćenja pojma «špediter» u svakodnevnoj praksi poslovnog komuniciranja. Špediter «gradi» i «oblikuje» međunarodni transport robe «spajajući» sve njegove elemente u jednu usklađenu celinu i brine se o blagovremenom obavljaju svih potrebnih radnji u vezi sa transportovanjem robe, te u tom smislu angažuje prevozioca robe i druga lica čiji rad treba da bude u funkciji ugovorenog međunarodnog otpremanja konkretne robe.

S druge strane, iz činjenice da se špediter bavi špedicionim poslovima kao svojim registrovanim zanimanjem (svojom privrednom delatnošću) proizilazi da je naknada (provizija) po samom zakonu pretpostavljeni bitan element ugovora, na koju špediter ima pravo čak i u slučaju kada ugovor o špediciji o tome ne sadrži nikakve odredbe. Naknada (provizija) špeditera je osnov njegovog privrednog motiva da obavlja špedicionu delatnost i ona je nesporno bitan element ugovora o špediciji. Sasvim je sporedno pitanje metoda i kriterijuma na osnovu kojih će ona biti određena i u tom pogledu postoje određena pravila o kojima će kasnije biti više reči.

Na osnovu navedenog, mogu se uočiti sledeće osnovne karakteristike ugovora o špediciji:

1. predmet ugovora je otprema i doprema robe. Špediter organizuje međunarodni prevoz robe, ali, po pravilu, ne vrši njen prevoz;

2. špediter je samostalni privrednik, koji u formi registrovane delatnosti obavlja špedicione poslove kao predmet svojih stalnih privrednih aktivnosti;

1 M. Draškić, Međunarodno ugovorno poslovno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 411

251

3. špediter deluje u svoje ime a za račun komitenta, čime se stvaraju pretpostavke za punu afirmaciju osnovnih poslovnih funkcija koje obeležavaju ovaj ugovor međunarodnog poslovnog prava.

Osnovne privredne funkcije špedicije su: - prostorna; - vremenska; - finansijska: - stručno-specijalizovana i – propagandna.

Prostorna funkcija se sastoji u savladavanju prostorne udaljenosti proizvođača i potrošača robe i to kako u fizičkom, tako i u komercijalnom smislu. Međunarodni špediter koji se bavi organizovanjem međunarodnog transporta u ekonomskom smislu je de facto posrednik koji povezuje proizvođača i potrošača robe, a de iure u pravnom smislu omogućava realizaciju ugovora u međunarodnoj prodaji robe, omogućavajući njen transport od proizvođača do kupca te robe.

Vremenska funkcija se sastoji u prevazilaženju vremenske razlike između proizvodnje i potrošnje robe. U okviru ove funkcije vrši se prethodni izbor najpogodnijeg prevoznog sredstva, a potom obezbeđuje sinhronizacija svih faza transporta robe (razni vidovi prevoza, ali i skladištenja i drugih manipulacija sa robom) sa ciljem obezbeđenja optimalno kratkog perioda od njene proizvodnje do njenog plasmana.

Finansijska funkcija se odnosi na snižavanje troškova transporta robe, a ostvaruje se objedinjenim prevozom robe za više pošiljaoca i kombinovanjem (modeliranjem) prevoza korišćenjem slobodnih transportnih kapaciteta. Na taj način obezbeđuje se da stalnost i urednost u izvršavanju obaveza od strane špeditera ima za posledicu obezbeđivanje nižeg tarifnog stava za prevoz određene robe, nego što bi to bio slučaj kada bi transport takve robe organizovao njen proizvođač, odnosno vlasnik.

Stručno – specijalizovana funkcija omogućava da se u svakom konkretnom slučaju međunarodnog transporta obezbedi najbolji i najpogodniji prevoz takve robe. Špediter kao stručnjak svog posla obezbeđuje najprimerenija prevozna sredstva, utvrđuje najprihvatljiviji transportni put i što je posebno važno, obezbeđuje potreban stručni nadzor nad robom i radom agažovanih lica tokom celog perioda transporta robe.

Propagandna funkcija se sastoji u tome što se zahvaljujući špediciji omogućava da roba stigne na udaljena tržišta, čime se proširuje međunarodno tržište i stimuliše potrošnja robe i u krajevima koji takvu robu ne proizvode ili nisu u mogućnosti da organizuju njenu proizvodnju. S druge strane, u okvirima ove funkcije špediter na vrlo neposredan način vrši ekonomsku promociju pojedinih učesnika u transportu robe (prevozioca) i njihovih transportnih sredstava.

Imajući u vidu gore navedene funkcije može se zaključiti da u savremenim uslovima međunarodna špedicija ima sledeće karakteristike: 1) pretežno međunarodni karakter delatnosti (oko 95 % ukupnog izvoza i uvoza u međunarodnoj razmeni dobara obavlja se posredstvom međunarodnih špeditera); 2) veliki obim poslovne aktivnosti i raznovrsnost poslova koji se obavljaju; i 3) specijalizaciju špediterskih preduzeća.1

Ukoliko posmatramo istorijski razvoj špedicije kao privredne delatnosti mogu se uočiti prvi začetci te delatnosti već na višem stepenu razvoja robno - novčanih odnosa,

1 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986, godina, str. 328

252

odnosno još u periodu Starog veka. Sličnih pojavnih oblika ima i u robno – novčanoj razmeni između «slobodnih» gradova u Srednjem veku. Međutim, pravi ambijent za nastanak i razvoj špedicije nastao je tek sa razvojem privrednih aktivnosti tokom 19. veka, paralelno sa uspostavljanjem međunarodnog tržišta robe. U tako stvorenim uslovima proizvođači roba su tražili stručnog, kompetentnog i pouzdanog partnera koji će obezbediti i garantovati sigurnost u transportu robe ka novim tržištima. Takvog partnera su pronašli u špediterskim organizacijama. U tom smislu špediter se pojavljuje kao privredni subjekt čija je delatnost primarno u funkciji proizvodnih i trgovinskih preduzeća, a ne transportnih preduzeća kako bi to na prvi pogled moglo da se zaključi.

Savremeni uslovi međunarodne robne razmene kao imperativ njenog uspešnog odvijanja posebno potenciraju dalji razvoj međunarodne špedicije kao posebne privredne delatnosti.

2.2. Vrste špedicije

Različitost funkcija koje obavlja špediter, kao i prostorno određenje teritorije na kojoj obavlja špedicionu delatnost, uslovili su i postojanje više vrsta špedicije. Tom prilikom se prema teritoriji na kojoj se obavlja delatnost, špedicija deli na međunarodnu i unutrašnju. Ne ulazeći ovom prilikom u bliže aspekte ove podele, koji se pre svega nalaze na planu propisa kojima je regulisana ta delatnost, treba istaći da su u savremenim uslovima poslovanja na međunarodnom (globalnom) tržištu, uticaj i značaj međunarodne špedicije dominantni i bitno određuju način obavljanja ove privredne delatnosti.

S druge strane, mogu se uočiti određena pravila, koja sa manjim odstupanjima važe u većini slučajeva špedicije. U tom smislu, kao posebne oblike špedicije sagledaće se samo oni slučajevi u kojima postoji značajnije odstupanje od uobičajenih pravila. Imajući ovaj kriterijum kao polazište razlikuju se sledeće posebne vrste špedicije.

2.2.1. Samostalno istupanje špeditera

Ovaj oblik špedicije postoji u slučaju kada špediter, pored poslova organizovanja međunarodnog transporta robe, preuzima i samostalno obavlja određene poslove, za čije obavljanje se uobičajeno angažuju treća lica. To će najčešće biti slučaj kada špediter sam, delimično ili u potpunosti, vrši prevoz robe svog komitenta. U tom slučaju špediter, pored prava i dužnosti iz ugovora o špediciji, ima i prava i dužnosti iz ugovora o određenoj vrsti prevoza robe.

Saglasno važećim domaćim propisima (član 836. Zakona o obligacionim odnosima) pravo na samostalno istupanje špeditera ustanovljeno je kao pretpostavljeno pravo, tj. špediter može sam izvršiti prevoz stvari, osim ako šta drugo nije ugovoreno. Međutim, ako je špediter sam obavio prevoz ili deo prevoza, tada ima prava i obaveze

253

koje pripadaju prevoziocu, te mu u tom slučaju pripada i odgovarajuća naknada za prevoz, pored naknade (provizije) koja proizilazi iz špedicionog posla. Isto pravilo važi i u pogledu drugih poslova koje samostalno obavi špediter, a obuhvaćeni su špecionim nalogom, običajima ili opštim uslovima špeditera.

Važno je istaći da samostalno istupanje špeditera ne sme biti u suprotnosti sa interesima komitenta. Takođe, špediter ne sme samostalno da istupa ni u slučaju kada je to komitent izričito ili prećutno zabranio.

2.2.2. Međušpediter i podšpediter

U situaciji kada špediter nije u mogućnosti da sam izvrši neku od obaveza, na osnovu ugovora o špediciji, on ima pravo da obavljanje tih poslova poveri drugom špediteru, izuzev ako je ugovorom preuzeo neposrednu odgovornost za obavljanje tih poslova. U ovom slučaju, angažovanje drugog špeditera koji se u poslovnoj praksi naziva «međušpediter», ulazi u ukupan aranžman organizovanja međunarodne špedicije. Ovo je čest slučaj u praksi međunarodne špedicije, kada špediteri, koji imaju razrađenu mrežu tzv. korespodentnih špeditera angažuju međušpeditere za obavljanje određenog posla. Tada je špediter odgovoran za savestnost u izboru međušpeditera, kao i drugih lica sa kojima je u izvršenju špedicionih naloga zaključio posebne ugovore, s tim što on nije odgovoran za njihov rad.

Od međušpeditera treba razlikovati podšpeditere, koji su pomoćnici u izvršavanju naloga glavnog špeditera, te nisu angažovani radi realizacije ili zaštite interesa komitenta, već rade kao pomoćnici glavnog špeditera. U ovom slučaju, glavni špediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad tako angažovanih podšpeditera.1

U slučaju kada špediter, koji po pravilu ne odgovara za rad drugih lica već samo za savestnost u njihovom izboru, ugovorom o špediciji preuzme takvu obavezu u pitanju je posebna vrsta špedicije, koja se po analogiji sa komisionim poslom, može nazvati del credere špedicija. Naime, u ovoj situaciji komitent je posebno zaštićen pošto mu za uredno izvršenje međunarodnog otpremanja robe, po pravilu uz uvećanu naknadu (del credere proviziju), solidarno odgovaraju kako osnovni špediter, tako i međušpediter.2

2.2.3. Špedicija sa fiksnom naknadom

Kod ove vrste ugovora o špediciji špediter i komitent ugovaraju naknadu (proviziju) špeditera u fiksnom iznosu. Tada, tako utvrđena naknada kao ukupna svota za izvršenje naloga o transportu robe, obuhvata naknadu za osnovu otpremanja, naknadu za prevoz i naknadu svih drugih troškova koji proisteknu iz međunarodne špedicije robe na

1 V. Kapor - S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd 1990, godina, str. 2432 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 604

254

koju se odnosi takav ugovor. Kod ove vrste špedicije špediter preuzima rizik da visina troškova transportovane robe neće preći iznos ugovorene naknade.

Kod fiksne špedicije, špediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad trećih lica, kako bi se na taj način osujetila praksa po kojoj bi špediter, u težnji za većom zaradom, angažovao nedovoljno pouzdana ili nestručna treća lica za izvršenje određenih špedicionih naloga.

S druge strane, špedicija sa fiksnom naknadom obezbeđuje pravnu i poslovnu sigurnost komitenta na značajno višem nivou, pošto je on u ovom slučaju zaštićen ne samo od promena u visini naknade (provizije) koju duguje špediteru, nego i od eventualnih neplaniranih dopunskih radova i troškova po tom osnovu.

2.2.4. Zbirna špedicija

Zbirna ili grupna špedicija predstavlja takvu vrstu špedicije kojom prilikom špediter organizuje zajednički (zbirni) prevoz robe za više svojih komitenta. Tom prilikom špediter zaključuje jedan jedinstveni ugovor o prevozu celokupne pošiljke robe, izdaje jedinstvenu prevoznu ispravu za celokupnu robu koja se prevozi i tako označenu robu predaje na prevoz kao jedinstvenu pošiljku.

Zbirna špedicija pruža posebne pogodnosti transportnim preduzećima pošto im se na ovaj način obezbeđuju uslovi za potpuno korišćenje raspoloživih kapaciteta u njihovim transportnim sredstvima (ovo je naročito čest slučaj kod železničkog prevoza robe). Na taj način ostvaruju se posebne uštede na strani komitenta (za čiji se račun organizuje otpremanje robe), po pravilu, usled nižih cena transporta. To za posledicu ima pravo špeditera na posebnu (dodatnu) naknadu.

S druge strane, u slučaju zbirne špedicije, špediter odgovara za gubitak ili oštećenje robe koji su nastali tokom prevoza, do kojih ne bi došlo da nije bilo zbirne špedicije.

Zbog prednosti koju sobom nosi zbirna špedicija utvrđeno je pravilo shodno kome je špediteru prepuštena poslovna odluka da li će u konkretnom slučaju organizovati zbirnu špediciju. Od ovog pravila može se odstupiti samo ukoliko je ugovorom o špediciji izričitim nalogom komitenta isključena takva mogućnost.

2.3. Pravni odnosi iz ugovora o špediciji

Kao i u slučaju ugovora o komisonu, iz koga je proistekao i kod ugovora o špediciji uspostavljaju se trojni odnosi i to između komitenta, špeditera i trećih lica, koja na različite načine učestvuju u realizaciji ovog ugovora.

255

Osnovni pravni odnos uspostavlja se na relaciji komitenta i špeditera i sastoji se u obavezi špeditera da u svoje ime, a za račun komitenta organizuje međunarodni transport određene robe. Ovaj odnos je prikriven i po pravilu treća lica i ne moraju saznati za njegovo poslovanje.

Pravni odnosi između špeditera i trećeg lica su u funkciji realizacije ovog pravnog posla iz domena međunarodnog poslovanja. Oni mogu biti različiti i u osnovi zavise od vrste špedicionog naloga koji je komitent dao špediteru. Najčešće to će biti odnosi iz odgovarajućeg ugovora o međunarodnom prevozu robe, odnosno o uskladištenju robe tokom realizacije ugovora o njenom međunarodnom otpremanju, ali i svi drugi poslovi (osiguranje, kontrola kvaliteta, preuzimanje i isporuka robe i dr.) do kojih može doći povodom realizacije špedicionog naloga. U ovom slučaju, nema direktnog odnosa vlasnika posla – komitenta i trećeg lica, s tim što se taj odnos može naknadno uspostaviti prenosom ovlašćenja (cesijom) koja špediter ima prema trećem licu.

Najzad, moguć je i treći tzv. završni odnos između komitenta i trećeg lica, do koga dolazi pošto špediter prenese na svog komitenta sva prava i potraživanja koja je imao u odnosima sa trećim licem. Na taj način, svi pravni efekti, koji su proistekli iz ugovora o špediciji, realizuju se u imovini komitenta.

2.4. Prava i obaveze ugovornih strana

Ugovorne strane (špediter i komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uredjuju ugovorom o međunarodnoj špediciji (otpremanju) određene robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima su uređeni pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja.

Materija ugovora o špediciji u domaćem pravu regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 827. do 846. člana). Pored toga, na nacionalnom planu doneti su i Opšti uslovi špediterskih usluga u međunarodnom saobraćaju u Jugoslaviji, koji su doneti 1979. godine od strane Privredne komore Jugoslavije.1 Ovi Opšti uslovi važe za sve ugovore o špediciji, kojima su obuhvaćene špediterske usluge u međunarodnom saobraćaju, pod dopunskim uslovom da su se o tome ugovorne strane izričito dogovorile.

S druge strane, ugovor o špediciji na međunarodnom planu nije regulisan posebnom konvencijom. No, to ne znači da takvih inicijativa nije bilo. Najznačajnija od njih je svakako nacrt Konvencije o špediterskim poslovima, koji je sačinjen od strane Instituta za unifikaciju međunarodnog privatnog prava u Rimu još 1968. godine. Međutim, ta Konvencija nije stupila na snagu, mada je evidentan uticaj koji su njene odredbe ostvarile na nivou nacionalnih propisa savremenih država.

Značajnu ulogu u naporima na unifikaciji prava međunarodne špedicije ima Međunarodni savez špeditera (Federation internationale des Associations de

1 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 330

256

Transportaires et Assimilés – FIATA) sa sedištem u Bernu. Ova asocijacija međunarodnih špeditera izradila je jedinstvene obrasce špediterskih potvrda i to: - špeditersku potvrdu ( FCR) i – špeditersku transportnu potvrdu (FCT). Ove špediterske potvrde predstavljaju značajne dokumente, pošto se vrlo često koriste kao dokumenti prilikom naplate međunarodnih dokumentarnih akreditiva. Pored ovih potvrda, koje špediter izdaje prilikom prijema robe, odnosno njene predaje na prevoz FIATA, je ustanovila i špeditersku skladišnu potvrdu (FWR), koja se upotrebljava u špedicijama kada je špediter nosilac skladišnog posla, kao i potvrdu o pošiljkama opasne robe (SOT)1.

2.4.1. Obaveze špeditera (otpremnika)

Osnovna ugovorna obaveza špeditera je da, pridržavajući se špedicionog naloga, u svoje ime a za račun komitenta organizuje međunarodni transport određene robe. Tom prilikom mogu se utvrditi njegove sledeće obaveze:

a) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika

Obaveza postupanja sa pažnjom dobrog privrednika je opšta obaveza koju špediter ima bez obzira na način i na formu izvršenja posla. To znači da prilikom izvršavanja svojih ugovornih obaveza špediter mora da ne samo da se striktno pridržava onog što je ugovoreno, već i da sa «pažnjom koja se u poslovnom prometu zahteva» postupa i prema poslovnim običajima, principima poslovnog morala, pravilima lojalnog ponašanja u svojoj struci a prema okolnostima konkretnog ugovora2.

U tom smislu i Zakon o obligacionim odnosima utvrđuje pravilo po kome je špediter dužan da u svakoj situaciji postupa onako kako to zahtevaju interesi poslodavca i sa pažnjom dobrog privrednika.

U pitanju je pravni standard čije definisanje nije moguće izvršiti taksativnim navođenjem njegovih elemenata. Standard dobrog privrednika pretpostavlja izgrađeni stav u datim uslovima koji uzima u obzir kako okolnosti određenog slučaja, tako i izgrađenu praksu postupanja u istim ili bitno istim uslovima u drugim slučajevima. Sama suština špedicionog posla zahteva pooštrenu odgovornost i pažnju u poslovanju, koja bi trebalo da bude iznad standarda pažnje dobrog privrednika u drugim poslovima međunarodnog poslovanja. Argument u prilog ovog stava nalazi se u činjenici da špediter posluje sa tuđim stvarima, te da se efekti njegovog poslovanja realizuju u imovini drugog lica – njegovog poslovnog partnera. Stoga je opravdano da se od špeditera zahteva izuzetno savesno i stručno postupanje u skladu sa poslovnim običajima i najvišim principima poslovnog morala.

1 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 4112 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 413

257

b) Organizacija prevoza robe

Centralna obaveza špeditera i ekonomski ratio njegovog angažovanja je organizacija međunarodnog otpremanja (transporta) robe. U tom smislu, on je dužan da preduzme niz faktičkih i pravnih radnji kako bi obezbedio da roba bude otpremljena sa jednog i dopremljena na drugo mesto a da se tom prilikom ne ugrozi njen prirodni i pravni integritet.

Takva organizacija prevoza robe zahteva odgovarajuću stručnost koju komitent, kao nalogodavac, po pravilu, ne poseduje, te je u tom smislu i odgovornost špeditera za izvršenje ove obaveze posebno naglašena.

c) Prijem robe

Inicijalna radnja kojom započinje međunarodni špedicioni posao je prijem robe. Imajući u vidu da špediter obavlja javnu delatnost međunarodnog transporta robe sui generis, ukoliko ne želi da prihvati takav prevoz uz otpremanje robe špediter je dužan da odbije prijem robe.

Roba koja je namenjena prevozu može biti primljena od samog komitenta ili od strane trećih lica. Postoji određena razlika u pogledu ove obaveze. Kada špediter prima robu od strane svog komitenta dužan je da ga upozori na nedostatke pakovanja, odnosno druge nedostatke, kada roba treba da bude upakovana prema posebnim uslovima i zahtevima međunarodnog transporta. Inače, po pravilu, špediter, ako nije drugačije ugovoreno, nema obavezu pakovanja robe. To je obaveza komitenta i on snosi sve posledice neurednog i nedovoljnog pakovanja. Špediter je samo dužan da komitenta upozori na te nedostatke i sačeka da ih ovaj otkloni. Međutim, kada bi čekanje na otklanjanje nedostataka bilo štetno po samog komitenta, špediter je dužan da ih sam otkloni za račun svog komitenta.

S tim u vezi je i pitanje obaveze carinjenja robe, koja je pripremljena za međunarodni transport. U pogledu ove obaveze prihvaćeno je rešenje po kome, ako ugovorom o špediciji nije drugačije određeno, nalog za otpremanje robe preko granice implicitno sadrži obavezu za špeditera da sprovede potrebne carinske radnje i isplati carinske dažbine za račun svog komitenta.

U slučaju prijema robe na transport od strane trećeg lica, špediter je dužan da preduzme sve potrebne mere i radnje u cilju zaštite interesa svog komitenta. Ukoliko se radi o oštećenju na robi, koja se prima na prevoz, špediter je dužan da prikupi sve potrebne podatke i dokaze kako bi komitent mogao da ostvari pravo na naknadu štete od

258

trećeg lica. U slučaju kada je treće lice prevozilac robe, špediter je dužan da mu istakne prigovor i protest zbog neuredne predaje i o toj okolnosti izvesti komitenta. Tom prilikom njegova obaveza staranja o svojstvima robe koju prima, odnosi se samo na vidljive nedostatke na robi i nedostatke pakovanja.

d) Čuvanje robe

Špediter je dužan da sa pažnjom dobrog privrednika čuva robu koju je primio radi njenog međunarodnog otpremanja i to tokom celog perioda međunarodnog transporta te robe. Tom prilikom, pored staranja o robi dok se ona nalazi u prevozu, generalno u okviru svojih obaveza špediter ima i dužnost njenog odgovarajućeg skladištenja.

Špediter može robu čuvati bilo u svom skladištu (po pravilima ugovora o uskladištenju), bilo u skladištu trećeg lica (u prvom redu u javnom skladištu).

Do uskladištenja robe može doći u slučaju kada je to neophodno kao međufaza u njenom daljem otpremanju, zatim radi njene dorade, opremanja, sortiranja ili drugih faktičkih radnji na robi, kao i kada obaveza javnog skladištenja proizilazi iz samog špedicionog naloga izdatog od strane komitenta.

U vezi sa čuvanjem robe je i obaveza špeditera da bez odlaganja obavesti komitenta o oštećenjima robe, kao i o svim događajima od značaja za komitenta. U tom smislu špediter je dužan da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja njegovih prava prema odgovornom licu.

U okviru dužnosti čuvanja robe postavlja se i pitanje obaveze njenog osiguranja. Kao pravilo smatra se da je špediter dužan da osigura robu samo ako je to izričito ugovoreno. Polazi se naime od pretpostavke da je komitent jedino kompetentan da proceni da li su troškovi osiguranja neophodni radi zaštite njegovih interesa. Ukoliko je pak, komitent dao nalog da se roba osigura, a nije tom prilikom odredio rizike koje treba da obuhvati to osiguranje, špediter je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika (u skladu sa našim Opštim uslovima, to su osnovni transportni rizici).

e) Postupanje po nalozima komitenta

Ugovor o špediciji, kao i ostali pravni poslovi iz domena međuanarodnog poslovanja koji su se razvili iz obligacionog ugovora o nalogu, kao svoju osnovnu obavezu ima nalog špeditera da se povodom izvršavanja špedicionog posla u svemu pridržava uputstava koje je dobio od svog komitenta. Ta uputstva mogu da se odnose na pravac kojom roba treba da se preveze, izbor prevoznog sredstva, opredeljenje za određenog međušpeditera ili podšpeditera i sl. Ovi nalozi, s druge strane, bliže definišu

259

volju komitenta pa po tom osnovu omogućavaju i uspešnije izvršavanje ugovornih obaveza samog špeditera. Medjutim, u slučaju sukoba obaveze zaštite interesa komitenta i postupanja po njegovim nalozima, prednost je data interesima komitenta. Saglasno tom stavu, špediter je dužan da upozori komitenta na eventualne nedostatke u njegovom nalogu, naročito ukoliko bi postupanje po takvim nalozima komitenta izložilo većim troškovima ili bi na drugi način bilo štetno po njegove interese.

Pored toga, realno je moguća situacija u kojoj se nalozi komitenta objektivno ne mogu realizovati. U tom slučaju (kada nije moguće postupiti po nalozima komitenta), špediter je dužan da zatraži nova uputstva. Ukoliko za pribavljanje novih upustava nema vremena ili je njihovo pribavljanje nemoguće, špediter je dužan da postupi na način shodno kome se najbolje štite interesi komitenta. Na isti način špediter je dužan da postupi i u slučaju kada komitent nije dao nalog kojim se određuje pravac puta, ni sredstvo, odnosno način prevoza.

Nezavisno od okolnosti usled kojih je špediter odustao od naloga komitenta, on generalno ima obavezu da o svakom takvom odstupanju, bez odlaganja, obavesti komitenta. S tim u vezi utvrđena je posebna (objektivna) odgovornost špeditera ukoliko je odstupio od dobijenih naloga. Naime, on u tom slučaju odgovara i za štetu nastalu usled dejstva više sile (vis meior), izuzev ako dokaže da bi se šteta desila i da se pridržavao uputstava datih od strane komitenta.

f) Određivanje prevoznog puta

Ukoliko komitent špedicionim nalogom, odnosno odgovarajućim uputstvima, nije izvršio određenje prevoznog puta (instradaciju), ta obaveza prelazi na špeditera. Pri izvršenju ove obaveze špediter treba, u prvom redu, da vodi računa o zaštiti interesa svog komitenta. Obaveza staranja o zaštiti interesa komitenta dolazi do izražaja i u slučaju kada su od strane komitenta dati takvi nalazi o transportnom putu, koji ozbiljno ugrožavaju njegove interese. U ovom slučaju špediter je dužan da ukaže na štetnost takvih naloga, odnosno uputstava.

Određivanje prevoznog puta i izbor transportnih sredstava treba da budu najpogodniji i najekonomičniji za komitenta. Tom prilikom, špediter je dužan da vodi računa o prijemu robe, njenom pakovanju, hitnosti otpreme, režimu spoljnotrgovinskog prometa i sl. Izvršenje ove obaveze pretpostavlja stručnost i kompetentnost špeditera u smislu izvanrednog poznavanja propisa i režima transporta u spoljnoj trgovini, saobraćajnih tarifa, redova vožnje, postojanja slobodnih transportnih kapaciteta na međunarodnom tržištu, tehnike transporta, prirode same robe koja se transportuje, kao i posebnih interesa komitenta (npr. cena transporta treba da bude u skladu sa prirodom i vrednosti same robe, kao i potrebi da ona u određeno vreme bude prevežena).

g) Polaganje računa

260

Špediter je dužan da posle završenog špedicionog posla položi račun komitentu. Ovo je generalna obaveza i ona postoji u svakom slučaju organizovanja špedicionog posla. Izuzetno od ovog pravila, na poseban zahtev komitenta, špediter je dužan da položi račun i tokom izvršavanja špedicionog naloga.

Špediter je obavezan da komitentu uz podneti račun priloži i svu potrebnu dokumentaciju, koja bliže objašnjava pojedine stavke iz računa. Ta obaveza dospeva po završetku špedicionog posla i špediter je dužan da je izvrši bez odlaganja.

Zajedno sa podnošenjem računa špediter obaveštava komitenta o završetku špedicionog posla i prenosi na njega sva prava i potraživanja koja je špediter do tada imao prema trećim licima. Na taj način se ostvaruje sklad pravnog sa ekonomskim prometom. Svi ekonomski efekti od poslova koje je špediter obavljao u svoje ime prenose se na komitenta, a špediter stiče pravo na špedicionu naknadu (proviziju).

2.4.2. Obaveze komitenta

Izvršenjem špedicionog posla i završetkom međunarodnog transporta (otpremanja) robe, špediter je izvršio svoje ugovorne obaveze. Po tom osnovu, a imajući u vidu dvostrani karakter ugovora o špediciji, on je stekao određena prava, koja su ujedno i osnovne obaveze komitenta.

a) Isplata naknade (provizije)

Osnovna obaveza komitenta je plaćanje špedicione naknade (provizije) špediteru za pružene usluge na osnovu sklopljenog ugovora o špediciji. Pravo na naknadu pripada špediteru po samom zakonu, tj. bez obzira da li je predviđena ugovorom o špediciji i da li je njen iznos utvrđen tim ugovorom.

U pogledu utvrđivanja visine naknade (provizije), koja pripada špediteru predviđena su u osnovi ista pravila koja postoje i u drugim pravnim poslovima iz domena međunarodnog domena roba i usluga. Osnovno pravilo je da se naknada špeditera utvrđuje samim ugovorom o špediciji. Tada nema nikakve dileme u pogledu prava i visine naknade koju špediter potražuje od komitenta. Međutim, ukoliko naknada nije ugovorena, tada se ona određuje u skladu sa tarifom po kojoj špediter pruža usluge ili nekim drugim opštim aktom špeditera, kojim se uređuju uslovi obavljanja njegove delatnosti. U slučaju da ni ovih akata (tarife, odnosno opštih uslova poslovanja) nema, naknadu za pružene špedicione usluge utvrđuje sud.

Špediter stiče pravo da zahteva isplatu naknade kada izvrši svoje obaveze iz ugovora o špediciji. Kada će to biti faktičko je pitanje i zavisi od prirode obaveza koje je špediter preuzeo na osnovu ugovora o špediciji.

261

Obaveza isplate naknade (provizije), generalno posmatrano, predstavlja osnovnu obavezu komitenta, kao ugovorne strane iz ugovora o špediciji. Međutim, ako je ugovoreno da će špediter svoja potraživanja naplatiti od primaoca robe, ta obaveza prelazi na primaoca robe. No, i tada špediter zadržava pravo, na osnovu samog zakona, da traži isplatu naknade od komitenta u slučaju kada primalac robe odbije da je isplati. U ovom slučaju obaveza komitenta je subsidijerne i akcesorne prirode. Ona nastaje tek kad je špediter bezuspešno pokušao da svoja potraživanja naplati od primaoca robe.

b) Naknada troškova

Iz činjenice da vršeći registrovanu delatnost špediter obavlja poslove u svoje ime a za račun komiteta, proizilazi i obaveza komitenta da špediteru nadoknadi troškove koje je imao obavljajući te poslove. Tom prilikom komitent je dužan da špediteru naknadi troškove koji se smatraju potrebnim radi izvršenja naloga o otpremanju robe. Pod «potrebnim troškovima», po pravilu, podrazumevaju se nužni i korisni troškovi koji se nisu mogli izbeći prilikom organizacije međunarodnog otpremanja robe1. S druge strane, tzv. režijski troškovi (zakup poslovnih prostorija, plate zaposlenih, poslovna korespodencija i sl) ne spadaju u «potrebne troškove», jer se smatra da su oni obuhvaćeni špedicionom naknadom (provizijom), pa u odnosu na te troškove špediter nema pravo naknade.

Svoje pravo na naknadu potrebnih (nužnih i korisnih) troškova špediter može da zahteva odmah pošto su nastali. S tim u vezi, njegova obaveza je da dokaže pravo na te troškove, podnoseći potrebnu dokumentaciju na osnovu koje se utvrđuje priroda i iznos tih troškova.

U poslovnoj praksi uobičajeno je da se određeni budući (očekivani) troškovi obezbede odgovarajućim predujmom. Na taj način obezbeđuje se veća poslovna sigurnost špeditera da će bez angažovanja sopstvenih sredstava (dakle bez rizika od insolventnosti) biti u stanju da izvrši sve špedicione naloge. U tom smislu, utvrđena je obaveza komitenta da na poseban zahtev špeditera ovome predujmi potrebna sredstva koja su neophodna za izvršenje naloga o otpremanju robe.

c) Založno pravo špeditera

Radi obezbeđenja naplate svojih potraživanja, koja su nastala u vezi sa realizacijom ugovora o špediciji, špediter ima zakonsko pravo zaloge na stvarima predatim radi transporta i u vezi sa transportom sve dok ih drži u svom posedu (ima državinu na tim stvarima) ili dok u rukama ima ispravu (konosman, tovarni list, skladišnicu i sl) pomoću koje može raspolagati tim stvarima. Za realizaciju ove zaloge nije neophodno da su špediterova potraživanja u vezi sa provizijom i naknadom troškova dospela2.

1 R. Đurović, Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 3342 Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1989. godina, str. 326

262

Kada je u izvršenju istog ugovora o špediciji učestvovao i drugi špediter (u statusu međušpeditera ili podšpeditera), on je dužan da se stara o naplati potraživanja i ostvarivanju zakonskog prava zaloge prethodnih špeditera prema komitentu. Ako kasniji špediter isplati potraživanja ranijeg špeditera prema komitentu, ta potraživanja zajedno sa zakonskom zalogom prelaze na njega po samom zakonu.

Ovako utvđreno pravo zaloge zasniva se na samom zakonu i ono ne može biti isključeno i ograničeno odgovarajućim odredbama iz ugovora o špediciji.

Pitanja: 1. U čemu je sadržina i kakav je poslovni značaj ugovora o komisionu u međunarodnom poslovanju?

2. Navesti vrste komisionog posla!

3. U čemu je razlika između međunarodnog posredovanja, međunarodnog zastupanja i komisionog posla?

4. Koji se pravni odnosi uspostavljaju kod ugovora o komisionu?

5. Navesti vrste komisionih naloga!

6. U čemu je sadržina i kakav je poslovni značaj ugovora o međunarodnoj špediciji (otpremanju)?

7. Navesti vrste međunarodne špedicije!

8. Navesti prava i obaveze ugovornih strana kod ugovora o međunarodnoj špediciji!

Literatura: - M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina,

- V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina,

- M. Draškić: Međjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- R. Đurović: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1996. godina,

- S. i M. Stanojević: Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- D. Kostić, Međunarodno poslovanje II, Beograd, 2008. godina.

263

XVIII Tematska oblast

KONTROLA I USKLADIŠTENJE ROBE U MEDJUNARODNOM POSLOVANJU

Nastavne jedinice: 1. Ugovor o kontroli robe (pojam i karakterna obeležja; - vrste kontrole; - obaveze kontrolora; - obaveze komitenta); 2. Ugovor o uskladištenju (pojam i karakterna obeležja; - privredni značaj; - vrste skladišta; - obaveze skladištara; - obaveze deponenta).

1. Ugovor o kontroli robe

1.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovorom o kontroli robe jedna ugovorna strana (vršilac kontrole – kontrolor) obavezuje se da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe i izda sertifikat o tome, a druga ugovorna strana (naručilac kontrole – komitent) obavezuje se da za izvršenu kontrolu isplati ugovorenu naknadu.1

Ugovorna strana koja pruža usluge kontrole robe zove se vršilac kontrole ili jednostavnije kontrolor. Te poslove obavljaju posebne privredne organizacije, koje su

1 Član 847. Zakona o obligacionim odnosima («Sl. list SFRJ», 29/78)

264

specijalizovane i stručne za obavljanje poslova kontrole robe, te su za obavljanje takve privredne delatnosti upisane u registar privrednih subjekata. Iz prirode delatnosti proizilazi da pojedinac (fizičko lice) ne bi u formi individualnog preduzetnika mogao da bude registrovan kao vršilac kontrole – kontrolor. Druga ugovorna strana je naručilac kontrole ili jednostavnije komitent. U statusu komitenta mogu se naći sva domaća i strana, pravna i fizička lica. Po pravilu to će biti jedna od ugovornih strana iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe, mada nema posebnih smetnji da se ugovori kontrola robe, ali i usluga i povodom kontrole izvršenja drugih pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa roba i usluga.

Iz navedenog pojmovnog određenja ugovor o kontroli spada u imenovane, dvostrano obavezne i teretne ugovore, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana.

U pogledu forme, ugovor o kontroli robe u našem pravu je neformalan ugovor, pošto se može zaključiti usmenim putem prostom saglasnošću volja. Pa ipak, u međunarodnoj poslovnoj praksi ovaj ugovor se zaključuje u pisanoj formi i to, po pravilu, kao ugovor po pristupanju (adhezioni ugovor). Zaključujući ovaj ugovor komitent prihvata opšte uslove poslovanja kontrolora, pod dopunskim uslovom da su ti uslovi poslovanja bili na dostupan način objavljeni odnosno da su mu saopšteni1. Kod ugovora o kontroli robe takođe treba primeniti pravilo po kome se smatra da je ugovor zaključen ukoliko kontrolor bez odlaganja ne odbije nalog komitenta, pod uslovom da se taj nalog odnosi na poslove koje kontrolor obavlja.2

Posebno obeležje ugovoru o kontroli robe daje status kontrolora. To je lice koje svoje poslove iz ovog ugovora obavlja na stručan, objektivan i nepristrasan način. Stručnost kontrolora se podrazumeva po prirodi same delatnosti. Naime, da bi uopšte bio registrovan za te poslove, kontrolor mora da poseduje stručna i kompetentna lica za predmet kontrole, koja čini njegovu registrovanu privrednu delatnost. No, to ujedno i nije dovoljno. Zahteva se da u svakom konkretnom slučaju kontrole budu primenjeni svi savremeni metodi utvrđivanja svojstava predmeta koji se kontroliše. Objektivnost kontrolora znači da su njegovi nalozi zasnovani na pravilima nauke i struke kojom se bavi, a ne da su plod njegovih subjektivnih percepcija i zaključaka. Najzad, nepristrasnost označava položaj koji kontrolor ima prema svom komitentu. On jeste u ugovornom odnosu sa komitentom, ali u ovom slučaju njegova delatnost nije usmerena na zaštitu interesa komitenta, već na utvrđivanje objektivnog činjeničnog stanja. U tom smislu, kontrolor je obavezan da saopšti svoje naloge i u slučaju kada oni nisu povoljni po njegovog komitenta. Potrebno je istaći i zakonsku odredbu po kojoj su ništave odredbe ugovora o kontroli koje kontroloru nameću dužnosti koje bi mogle da utiču na nepristasnost u vršenju kontrole ili ispravnost isprave o izvršenoj kontroli (sertifikatu).

Bitni elementi ugovora o kontroli robe su predmet kontrole i naknada kontrolora. Predmet ugovora o kontroli robe je utvrđivanje identiteta (istovetnosti), kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe. Tom prilikom kontrolor je dužan da izvrši kontrolu u obimu i na način koji su predviđeni ugovorom o kontroli robe, a ukoliko ugovorom u tom smislu ništa nije određeno, u obimu i na način koji odgovaraju prirodi stvari, odnosno kontrolisanoj robi. Naknada kontrolora predstavlja iznos novčanih sredstava koji pripada 1 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 4402 V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str, 251

265

kontroloru na osnovu pruženih kontrolnih usluga. Naknada može biti predviđena samim ugovorom, kada važe ugovorne odredbe, odnosno uobičajena, kada se visina naknade utvrđuje na osnovu posebnih pravila. No, ono što je važno naglasiti je činjenica da naknada kontrolora, po samom zakonu, predstavlja bitan element ugovora o kontroli robe, te da kontrolor na nju uvek ima pravo.

Ugovor o kontroli robe razvio se iz distancione trgovine. Sve veća geografska udaljenost između mesta proizvodnje i mesta potrošnje robe posebno je apostrofirala rizik neizvesnosti u pogledu podudarnosti isporučene robe sa ugovorenim svojstvima i količinom te robe. Naime, dok za zaključenje ugovora, zahvaljujući razvoju komunikacija koje pružaju mogućnost brzog i pouzdanog opštenja, prostorna udaljenost poslovnih partnera više ne predstavlja posebnu prepreku, dotle je za određena pitanja izvršenja ugovora, a naročito utvrđivanje saglasnosti kvaliteta i kvantiteta isporučene sa ugovorenom robom teško mogu pronaći prihvatljiva rešenja bez neposrednog kontakta stranaka ili njihovih ovlašćenih zastupanika. S druge strane, ugovorni partneri nisu uvek u prostornoj, vremenskoj i finansijskoj mogućnosti da lično prisustvuju isporuci robe. Tim pre ako je takva isporuka deo redovnih privrednih aktivnosti koje se realizuju na globalnom nivou. Pored toga, proširenje asortimana roba i njihova tehnička složenost zahtevaju i posebnu stručnost koju ugovorni partneri (a posebno kupci) često ne poseduju. Iz ovih razloga u robnom prometu pojavila se posebna vrsta privrednih subjekata koji su se specijalizovali za obavljanje poslova kontrole robe, u prvom redu za račun kupca, ali sve više i za račun obe ugovorne strane iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe.

Angažovanjem kontrolne organizacije prevazilazi se problem prostorne udaljenosti poslovnih partnera, ostvaruju se uštede u vremenskom periodu koji prati preuzimanje robe i smanjuju se troškovi koji bi iz činjenice nužnosti putovanja nastupili za obe ili bar za jednu ugovornu stranu. Uz to, obezbeđuje se stručnost i kompetentnost u utvrđivanju istovetnosti, kao i kvantitativnih i kvalitativnih svojstava robe.

Ekonomski interes da na ovaj način kontrolišu robu imaju i prodavac i kupac. Pogrešno je shvatanje da je za kontrolu robe ekonomski zainteresovan samo kupac i da se stoga on prevashodno pojavljuje kao poslovni partner kontrolnih organizacija. Van svake sumnje je da kupac želi da za sebe obezbedi urednu isporuku robe, ali i prodavac ima ekonomski, pa i pravni interes da se na siguran način i od strane pouzdanog lica konstatuje da je on u mestu otpremanja robe uredno izvršio svoju obavezu.

Pored toga, delatnost kontrolnih organizacija omogućava ubrzanje međunarodnog poslovanja. Do ovog naročito dolazi ukoliko se u međunarodnoj razmeni dogovori plaćanje putem dokumentarnog akreditiva. U tom slučaju prezentacijom pozitivnog sertifikata kontrolne organizacije prodavac stvara mogućnost naplate isporučene robe i pre nego što ta roba stigne u mesto opredeljenja. Iz tih razloga značaj i uloga koju ima ugovor o kontroli robe je nesrazmerno veći u uslovima međunarodnog prometa robe, nego što je to slučaj u granicama nacionalnih tržišta1.

Najzad, na značaj kontrole robe mogu ukazivati i javnopravni propisi, odnosno odgovarajući režim spoljnotrgovinskog poslovanja. Naime, niz proizvoda ne može biti stavljen u promet pre nego što se izvrši kontrola njihovog kvaliteta. Najčešće ovu

1 V. Kapor – S. Carić, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 248

266

kontrolu obezbeđuje sama država preko svojih ustanova i organizacija. Međutim, to ne isključuje ugovornu kontrolu od strane kontrolnih organizacija, koja u praksi često prethodi, a ponekad i zamenjuje javnopravnu kontrolu uvoza roba i njihovog stavljanja u promet na domaćem tržištu. Ovom prilikom potrebno je dosledno razlikovati kontrolu koja se vrši od strane državnih tela u skladu sa režimom spoljnotrgovinskog poslovanja, s ciljem zaštite javnog interesa, od ugovorne kontrole koju privredni subjekti ugovaraju saglasno svojoj autonomiji volje, a radi obezbeđenja i zaštite njihovog posebnog poslovnog interesa.

1.2. Vrste kontrole

U poslovnoj praksi rada kontrolnih organizacija pravilo je da se te organizacije prevashodno angažuju radi utvrđivanja istovetnosti kontrolisane i ugovorene robe, a zatim i njenih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava. To je ekonomski i pravni ratio postojanja ovog ugovora. Međutim, česti su slučajevi kada se pored ove osnovne obaveze kontrolnoj organizaciji poveravaju i neki posebni poslovi. Na osnovu prirode tih poslova postoji i nekoliko posebnih vrsta ugovora o kontroli robe.

1.2.1. Kontrola sa preuzimanjem robe

U poslovnoj praksi kontrolnih organizacija relativno čest je slučaj da se pored naloga za obavljanje kontrole određene robe, ta organizacija ovlasti i za preduzimanje pojedinih pravnih radnji, odnosno davanje izjava sa pravnim dejstvom prema strankama iz osnovnog ugovora o međunarodnoj prodaji robe. Tom prilikom, potrebno je dosledno razlikovati dve faze izvršenja ugovornih obaveza koje postoje kod ove vrste ugovora o kontroli robe. Prva faza se sastoji u obavljanju kontrole, odnosno, utvrđivanja istovetnosti isporučene sa ugovorenom robom, kao i njenih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava. U ovoj fazi pravni položaj kontrolora je identičan pravnom položaju i u drugim ugovorima koji postoje povodom kontrole robe. On svoj posao mora obaviti na stručan i nepristrasan način i o tome sačiniti posebnu ispravu (sertifikat). U drugoj fazi, shodno nalazu iz prve faze, kontrolor je kod ove vrste ugovora o kontroli robe ovlašćen na preduzimanje pojedinih pravnih radnji. U tom smislu moguće su dve pravne situacije. Prva nastaje kad je nalaz kontrolora, uslovno govoreći «pozitivan», odnosno kada je utvrđeno da ne postoje nepravilnosti pri isporuci robe. Tada je kontrolor ovlašćen da u ime i za račun svog ugovornog partnera (naručioca kontrole – komitenta) preuzme tu robu. Pravno dejstvo takvog postupka je da se smatra da je ugovor o međunarodnoj prodaji robe uredno izvršen, te da su svi rizici vezani za dalju sudbinu robe sa prodavca prešli na kupca. Druga situacija postoji u slučaju «negativnog» nalaza kontrolora, odnosno utvrđivanja da je u pitanju neuredna isporuka robe. U ovom slučaju kontrolor je ovlašćen, ali istovremeno i obavezan, da istakne prigovor neurednog izvršenja obaveze prodavca u

267

smislu isporuke robe koja je saobrazna ugovoru o međunarodnoj prodaji robe. Na taj način kontrolor obezbeđuje prava svog poslovnog prartnera (naručiona kontrole – komitenta) u daljem postupku ostvarivanja njegovih prava. Ono što je bitno i što ovu vrstu ugovora o kontroli robe razlikuje od drugih vidova kontrole je da kontrolor, vršeći pojedine pravne radnje, u toj fazi realizacije ove vrste ugovora o kontroli robe, gubi svojstvo nepristrasnog subjekta i istupa na način koji je karakterističan za ugovor o trgovinskom zastupanju.

Sasvim prirodna posledica ovakvog položaja kontrolora, kod ove vrste ugovora o kontroli robe, je da on pored naknade za obavljenu kontrolnu uslugu ima pravo i na posebnu ugovorenu ili uobičajenu naknadu (zastupničku proviziju) za obavljanje pravnih radnji u ime i za račun naručioca kontrole.

1.2.2. Kontrola robe sa garancijom

Kod ove posebne vrste ugovora o kontroli robe kontrolna organizacija posle obavljanja kontrole robe, a na osnovu poznavanja prirode i svojstava robe, a uz posebnu nagradu (proviziju), preuzima garanciju za nepromenljivost svojstava robe u ugovorenom roku. Najčešći pojavni oblik ove posebne vrste kontrole robe postoji u slučaju kontrole robe pre njenog otpremanja na transport određenim prevoznim sredstvom, pa kontrolna organizacija preuzima obavezu garancije nepromenljivosti svojstava robe do njenog istovara u mestu opredeljenja.1

1.2.3. Kontrola usluga

Imajući u vidu sve veći značaj usluga u međunarodnom poslovanju, kao i potrebu utvrđivanja njihovog kvaliteta, nastala je i ova posebna vrsta ugovora o kontroli. Predmet kontrole kod ove vrste su usluge koje subjekti međunarodnog poslovanja pružaju u raznim aspektima realizacije pravnih poslova iz domena međunarodnog prometa robe i usluga. U konkretnom slučaju realizacije ugovora o međunarodnoj prodaji robe to mogu biti usluge pakovanja, utovara, istovara i pretovara robe, međunarodnog transporta robe, skladištenja i drugih manipulacija sa robom. Osnovno pravilo je da se opšta načela i principi kontrole robe primenjuju i kod ovog posebnog oblika kontrole usluga, uz sve specifičnosti koje proističu iz posebnosti predmeta kontrole.

1.3. Pravni odnosi iz ugovora o kontroli

1 V. Kapor, S. Carić; Ugovori robnog prometa, Beograd, godina 1940. str. 258

268

Ugovor o kontroli robe je poseban pravi posao iz domena međunarodnog poslovanja koji se zasniva između kontrolora i naručioca kontrole – komitenta. Međutim, retki su slučajevi u kojima ovaj ugovorni odnos nije posredno povezan sa drugim ugovorima iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, pre svega, ugovora o međunarodnoj prodaji robe. No, ono što je bitno za ovaj ugovor je da su odnosi iz tih ugovora irelevantni za izvršenje ugovornih obaveza iz ugovora o kontroli robe. Jedina veza kontrolora sa tim ugovorima je utvrđivanje njihovog urednog ispunjavanja. Izuzetno, kod ugovora o kontroli sa preuzimanjem robe i kontrolor u određenom segmentu supstituiše prava svog komitenta.

S druge strane, ugovor o kontroli robe se, po pravilu, zaključuje s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae) pre svega kontrolora. Komitent želi da mu upravo određena kontrolna organizacija, imajući u vidu stručnost kadra kojim raspolaže i poslovni ugled koji uživa u svojoj delatnosti, obavi povereni posao kontrole robe. Iz toga proizilazi da je kontrolor principijelno dužan da sam izvrši poverenu kontrolu. Međutim, striktno sprovođenje ovog pravila u uslovima savremenih trgovinskih odnosa, gde su rastojanja i visina putnih troškova veliki, uz objektivnu nemogućnost da kontrolor u svakom momentu raspolaže stručnim kadrom i kontrolnim uređajima, uslovili su praksu shodno kojoj kontrolne organizacije, radi ubrzanja i smanjenja troškova kontrole, angažuju korespodentne kontrolore u drugim državama, poveravajući im obavljanje određenih kontrolnih poslova. Takvo rešenje dopušteno je i u našem pravu, uz uslov da ugovorom o kontroli robe takva mogućnost nije izričito isključrns. Iz činjenice da poveravanjem poslova kontrole robe drugo lice (podkontrolor) stupa u prava i obaveze kontrolora, proizilazi i sasvim razumljiv stav po kome kontrolor odgovara naručiocu kontrole ne samo za izbor, nego i za rad drugog vršioca kontrole (podkontrolora).

1.4. Prava i obaveze ugovornih strana

Ugovorne strane kontrolor i naručioc kontrole (komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uređuju ugovorom o kontroli robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima su uređeni pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja.

Materija ugovora o kontroli roba i usluga u domaćem pravu regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 847. do 858. člana). Pored toga, na nacionalnom planu, doneti su i Opšti uslovi rada organizacija za ugovornu kontrolu robe iz 1984. godine, od strane Privredne komore Jugoslavije.

U domenu komparativnog uređenja ove materije može se uočiti stav po kome se ugovor o kontroli robe i usluga u većini pravnih sistema smatra ugovorom autonomnog trgovinskog prava, pa uglavnom i nije predmet regulisanja nacionalnih propisa iz oblasti međunarodnog prometa roba i usluga. Njegovo regulisanje u međunarodnim okvirima vrši se uglavnom putem opštih uslova poslovanja kontrolnih organizacija. Ti opšti uslovi

269

su u značajnoj meri uzajamno usklađeni, tako da se može smatrati da oni u osnovi imaju monopolski karakter, na način da je komitentima ostavljeno samo pravo na odluku o poveravanju poslova kontrole određenoj kontrolnoj organizaciji, dok je sve ostalo regulisano uslovima poslovanja te organizacije.

1.4.1. Obaveze kontrolora

Osnovna obaveza kontrolne organizacije je da, pridržavajući se naloga za kontrolu robe, obavi tu kontrolu na stručan i nepristrasan način. Tom prilikom mogu se utvrditi sledeće njegove obaveze:

a) Postupanje po kontrolnom nalogu

Kontrolna organizacija ima obavezu da obavi ne bilo kakvu, već upravo onu kontrolu robe koja proističe iz kontrolnog naloga. U tom smislu komitentov nalog za kontrolu robe predstavlja, de facto, porudžbinu određene vrste usluge.

Situacija nije sporna ukoliko su nalogom navedeni vreme, mesto i način kontrole. Do spora može doći ako nije tako postupljeno. Prema preovlađujućem stavu poslovne prakse, nalog za kontrolu se mora izvršiti i u tom smislu obaviti kontrola bez odlaganja, u mestu gde se nalazi predmet kontrole u trenutku zaključenja ugovora o kontroli robe. Sam način kontrole robe određuje kontrolna organizacija, vodeći, tom prilikom, računa o prirodi robe i postupajući sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno sa pažnjom koja se zahteva za obavljanje ovih poslova (pažnja stučnjaka za poslove kontrole).

Kontrolna organizacija je dužna da izvrši sve komitentove naloge, ukoliko je u mogućnosti a oni spadaju u prirodu kontrolne delatnosti i to sve do trenutka izvršenja komitentovog naloga (završetka posla). Pošto je kontrolna organizacija stručnjak za poslove kontrole, a komitent, po pravilu, to nije, ona je dužna da upozori komitenta na eventualnu štetnost pojedinih njegovih naloga. Ukoliko ne postupi u skladu sa ovim pravilom, kontrolna organizacija biće odgovorna za štetu koju je pretpreo komitent zbog njenog propusta da upozori na štetnost odnosno na neurednost pojedinih njegovih naloga.

b) Izdavanje sertifikata

Jedna od osnovnih obaveza kontrolora, koja uz to ima i zakonsko određenje, predstavlja izdavanje sertifikta. Sertifikat predstavlja jednostranu izjavu volje, u pisanoj

270

formi, koju izdaje kontrolor o tome da su podaci o izvršenoj kontroli, nalazi i mišljenja koji su tim povodom dati tačni. S tim u vezi, kontrolor je odgovoran za nadoknadu štete, koja bi nastala ukoliko podaci u sertifikatu ne bi bili tačni. Stoga postoji oboriva pretpostavka o tačnosti podataka koje sadrži sertifikat, koja važi dok se suprotno ne dokaže. Teret dokazivanja nalazi se na strani onoga koji tvrdi da podaci iz sertifikata nisu tačni.

Sadržina sertifikata nije određena posebnim propisima. Međutim, smatra se da on treba da sadrži podatke i elemente na osnovu kojih može da se identifikuje roba, utvrdi vreme, mesto i način njene kontrole, kao i rezultati te kontrole.

Kontrola robe smatra se izvršenom tek izdavanjem sertifikata.

Sertifikat u prvom redu predstavlja dokaz da je kontrolor izvršio ugovorne obaveze. Zatim, sertifikat služi za rešavanje odnosa između komitenta i trećeg lica. U tom smislu, sertifikat ima dvostruko pravno dejstvo. Kupcu služi kao isprava pomoću koje može dokazivati da prodavac nije uredno izvršio svoje obaveze u pogledu saobraznosti, odnosno kvaliteta i kvantiteta isporučene robe. I suprotno od toga, kao dokaz prodavcu, da je uredno isporučio robu na osnovu ugovora o međunarodnoj prodaji te robe. Najzad, sertifikat ima veliki značaj i kod naplate putem dokumentarnog akreditiva, pošto se često u nizu ostalih robnih dokumenata insistira na prezentaciji sertifikata, kao uslova za plaćanje dospelih obaveza iz ugovora o međunarodnoj prodaji robe.

c) Obezbeđenje robe od zamene

Da bi kontrolor mogao da obavi kontrolu robe nužno je da dođe u fizički kontakt sa tom robom. Pošto jedna kontrolna organizacija poslove kontrole vrši kao svoju stalnu delatnost, to realno ona dolazi u kontakt sa robom više komitenata. Stoga je ona dužna da obezbedi da ne dođe do zamene robe svojih komitenata. Obezbeđenje od zamene postiže se posebnim obeležavanjem svake primljene robe (npr. stavljanjem u poseban omot, plombiranjem, fizičkim izdvajanjem od ostale robe i sl.). Tako obeleženu i izdvojenu robu kontrolor je dužan da posebno čuva, kako ne bi došlo do zamene i po tom osnovu kompromitovanja nalaza na osnovu izvršene kontrole.

Kontrolna organizacija je dužna da čuva predatu robu, odnosno njene uzorke najmanje šest meseci od dana njihovog prijema, ukoliko nije drugačije ugovoreno.

Obaveza obezbeđenja robe od zamene i čuvanja uzorka postoji i po izvršenoj kontroli robe.

d) Obaveštavanje i polaganje računa

Komitent je zainteresovan da bude blagovremeno obavešten o svim značajnim akspektima obavljanja kontrole robe. Obaveza obaveštavanja je naročito značajna

271

ukoliko su nastupile nove okolnosti koje zahtevaju da komitent saopšti dodatne naloge kontrolnoj organizaciji ili kada je potrebno da se u vezi sa kontrolom robe angažuje i druga kontrolna organizacija. U tom smislu, utvrđena je generalna obaveza kontrolora da o svim značajnim okolnostima u toku kontrole i čuvanja robe obaveštava naručioca kontrole, a naročito o nužnim i korisnim troškovima koji su učinjeni za njegov račun.

U okviru obaveze obaveštavanja naručioca kontrole, nalazi se i obaveza kontrolora da po završenom poslu kontrole robe i izdavanja odgovarajućeg sertifikata, sačini i podnese komitentu obračun za obavljeni posao kontrole robe, sa specifikacijom svih nužnih i korisnih troškova koji su učinjeni za njegov račun.

1.4.2. Obaveze komitenta

Osnovne obaveze komitenta u izvršenju ugovora o kontroli robe je realizacija obaveze plaćanja za obavljen rad kontrolora, kao i adekvatna saradnja sa kontrolorom u cilju stvaranja uslova da ovaj može uspešno da obavi poveru kontrolu robe. U tom smislu, mogu se navesti sledeće njegove obaveze.

a) Omogućavanje pristupa robi

Naručilac kontrole ima obavezu da kontrolnoj organizaciji omogući normalnu i neometenu kontrolu robe, nezavisno od okolnosti kod koga se ta roba nalazi. On je dužan da kod držaoca (npr. skladištara ili prevoznika) preduzme sve mere kako bi kontroloru obezbedio nesmetan prilaz robi. U tom smislu, potrebno je da kontroloru preda i sva robna dokumenta na osnovu kojih može doći u posed te robe. Pored toga, dužan je da preduzme i sve fizičke radnje (izdvajanje ili na drugi način identifikovanje robe) kako bi se stvorili uslovi da se jasno može odrediti predmet kontrole, odnosno da se uzdrži od radnji kojima ometa kontrolora u vršenju poslova kontrole (npr. prilikom uzimanja uzoraka ili drugih radnji koje prate kontrolu robe).

b) Naknadni nalozi i instrukcije

Kontrolor ima obavezu obaveštavanja naručioca kontrole o svim značajnim podacima u vezi sa izvršenjem kontrolnog naloga, ali ujedno i pravo na dobijanje naknadnih naloga i instrukcija. Stoga je davanje ovih naloga i instrukcija, s ciljem uspešnijeg obavljanja kontrole robe, ujedno i jedna od obaveza naručioca kontrole. Ukoliko ne postupi po zahtevu za davanje naknadnih naloga i instrukcija, naručioc kontrole može biti odgovoran za štetu koja usled toga nastupi kako na strani kontrolora, tako i u smislu tačnosti kontrolnog nalaza.

272

c) Naknada (provizija) za pružene usluge

Osnovna obaveza komitenta i ujedno osnovno pravo kontrolora predstavlja obaveza plaćanja naknade (provizije) za pružene usluge kontrole robe.

Saglasno važećim propisima u ovoj oblasti, za obavljenu kontrolu i čuvanje robe kontrolor ima pravo na ugovorenu, odnosno uobičajenu naknadu. Kako je to gore istaknuto naknada kontrolora je bitan element ugovora o kontroli robe i pravo na nju proizilazi iz samog zakona. No, ostaje otvoreno pitanje visine naknade. Ona može biti ugovorena, tj. određena ugovorom o kontroli i tada, načelno, nema spora u pogledu obaveze komitenta. No, i u slučaju kada ona nije ugovorena, naručilac kontrole duguje naknadu kontroloru za pružene usluge, s tim što se tada naknada određuje na uobičajen način, tj. imajući u vidu visinu tarife po kojoj kontrolor ,u vreme i na mestu kontrole, pruža usluge kontrole određene robe. Ukoliko ni na ovaj način nije moguće utvrditi visinu naknade, sud će u posebnom postupku utvrditi visinu naknade koja pripada kontrolnoj organizaciji.

d) Naknada troškova

Naručilac kontrole je dužan da kontroloru nadoknadi sve nužne i korisne troškove koji su učinjeni u postupku kontrole robe. Tom prilikom, smatra se da su normalni i uobičajeni troškovi (tzv. režijski troškovi) ukalkulisani u cenu naknade za pružene usluge i na njih kontrolor nema pravo.

e) Založno pravo kontrolora

Radi obezbeđenja svojih novčanih potraživanja, koje ima prema komitentu, na osnovu ugovorene ili uobičajene naknade (provizije), kao i naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao povodom kontrole robe, kontrolor ima pravo zaloge na robi koja mu je predata na kontrolu. U pitanju su tzv. koneksna sredstava obezbeđenja ugovornih zahteva kontrolora koja se realizuju na stvarima (predmetu kontrole) do čijeg je poseda kontrolna organizacija došla na osnovu ugovora o kontroli robe. Drugim rečima, ukoliko kontrolor po nekom drugom pravnom osnovu, a ne na osnovu ugovora o kontroli, ima u posedu stvari svog komitenta, na tim stvarima neće moći da ostvari zakonsko založno pravo radi naplate svojih potraživanja iz ugovora o kontroli robe.

1.5. Prestanak ugovora o kontroli robe

Ugovor o kontroli robe prestaje ispunjenjem, objektivnom nemogućnošću ispunjenja (npr. propast predmeta kontrole usled dejstva više sile), prestankom ugovornih

273

strana (stečaj ili likvidacija kontrolora, odnosno naručioca kontrole) i raskidom ugovora. Pored toga, kod dužih poslovnih odnosa, do prestanka ugovora o kontroli robe može doći i protekom roka na koji je ugovor zaključen.

Pošto se ugovor o kontroli robe zasniva na poverenju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera, do prestanka ugovora može doći i jednostranom izjavom volje ugovorne strane koja je izgubila to poverenje. U tom smislu, u našem pravnom sistemu, predviđena je mogućnost da naručilac kontrole može izjaviti da raskida ugovor o kontroli tokom celog perioda kontrole, sve dok naručena kontrola nije izvršena (do izdavanja sertifikata). Međutim, u slučaju raskida ugovora naručilac kontrole je dužan da kontroloru isplati srazmeran deo naknade i nadoknadi nužne i korisne troškove, kao i da mu nadoknadi štetu koju mu je prouzrokovao jednostranim raskidom ugovora. S druge strane, naručilac kontrole nije u obavezi da u izjavi o raskidu ugovora o kontroli robe navede razloge i motive zbog kojih je dao takvu izjavu.

2. Ugovor o uskladištenju

2.1. Pojam i karakterna obeležja

Ugovorom o uskladištenju uskladištar se obavezuje da primi i čuva određenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca (deponenta) ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu.1

Ugovor o uskladištenju je nastao i razvio se iz obligacionog ugovora o ostavi, ali je u svom daljem razvoju poprimio i obeležja drugih ugovora (npr. elemente ugovora o delu, ugovora o mandatu i sl) tako da danas, posebno u razmerama međunarodnog poslovanja, predstavlja samostalan pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba. Imajući u vidu ovakvu prirodu ugovora o uskladištenju, utvrđeno je pravilo po kome se na ugovor o uskladištenju primenjuju pravila o ostavi, ukoliko pravilima o uskladištenju nije drugačije određeno.

Kao ugovorne strane kod ugovora o uskladištenju pojavljuju se skladištar (depozitar) i ostavodavac (deponent). Skladištar je po našem pravu svako pravno lice, organizovano u nekoj od formi privrednih društava, koje poslove prijema i čuvanja robe obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Ostavodavac može biti svako pravno ili fizičko, domaće ili strano lice.

Ugovor o uskladištenju je imenovani (u praksi, ali i teoriji sreće se i naziv »ugovor o skladištenju»), dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred određenim prestacijama ugovornih strana.

1 Član 730. Zakona o obligacionim odnosima («Sl.list SFRJ» broj 29/78)

274

U pogledu forme zaključenja ugovor o uskladištenju spada u neformalne (konsesualne) ugovore za čiji je nastanak dovoljna prosta saglasnost volja ugovornih strana. U praksi međunarodnog poslovanja, prilikom zaključivanja ovog ugovora, ustalila se praksa da se to čini na principima ugovora o pristupu (adhezionih ugovora), odnosno formularnih ugovora, kojom prilikom ostavodavac, po pravilu, prihvata opšte uslove skladištara sadržane u dokumentu koje on prihvata bez ikakvog uticaja na njegovu sadržinu. Međutim, iz činjenice postojanja dokumenta u pisanoj formi ne treba izvoditi zaključak o formalnosti samog ugovora. Pisana forma (formular) u ovom slučaju ima samo dokazno dejstvo i uobičajeno se preduzima radi obezbeđenja veće pravne sigurnosti ugovornih partnera u uslovima međunarodnog poslovanja. S druge strane, pojedini autori1 smatraju da je ugovor zaključen tek kada se skladištaru preda roba, koja predstavlja predmet uskladištenja, te da stoga ovaj ugovor spada u realne ugovore. Iako se uslovno može govoriti o tačnosti činjenice predaje robe, koja prati zaključenje ugovora o uskladištenju, iz toga ne treba izvlačiti zaključak o formalnosti ovog ugovora. On se zaključuje, kako je istaknuto, saglasnošću volja ugovornih strana o njegovim bitnim elementima, s tim što predaja robe na čuvanje (kao njegov bitan element) predstavlja fazu izvršenja samog ugovora. Najzad, iz činjenice da je skladištar dužan da izda skladišnicu (kao pisanu ispravu o primljenoj robi na čuvanje) samo na zahtev ostavodavca, proizilazi na nesumljiv način zaključak da je ugovor o uskladištenju po formi zaključenja neformalan ugovor.2

Kao posebno postavlja se pitanje da li ćutanje skladištara na učinjenu ponudu (dat nalog za skladištenje) vodi zaključenju ugovora. Smatramo da, za razliku od nekih drugih pravnih poslova međunarodnog poslovanja, u ovom slučaju to nije pravilo. Iz objektivne ograničenosti poslovnog prostora i sve veće specijalizacije samih skladištara, za zaključenje ugovora o uskladištenju potrebna je aktivna radnja skladištara (prihvat ponude). Skladištar se nalazi u pravnoj situaciji «poziva za činjenje ponude», a ne u položaju «stanja opšte – otvorene ponude».

Bitni elementi ugovora o uskladištenju, po samoj prirodi posla, su predmet ugovora i naknada za izvršene usluge. Predmet ugovora o uskladištenju predstavlja prijem robe na skladištenje i preduzimanje mera radi njenog očuvanja u određenom stanju. Zavisno od vrste robe kao i namera ostavodavca za dalje postupanje sa tom robom postoje različite vrste skladišta. No, ono što je bitno je da predmet ugovora o uskladištenju ne može biti poveravanje na čuvanje posebnih predmeta (dragoceni metali, novac, hartije od vrednosti, umetnički predmeti i sl) čije je čuvanje regulisano posebnim propisima. Naknada (provizija) skladištara je takođe bitan element ugovora, po samom zakonu. Naime, skladištar će imati pravo na naknadu uvek, čak i u slučaju da ona uopšte nije ugovorena, pošto to pravo izlazi iz same prirode ugovora o uskladištenju.

Iako se sa prvim pojavnim oblicima skladištenja robe srećemo još u Starom veku, a naročito tokom srednjeg veka (u tzv. slobodnim gradovima u funkciji čuvanja robe onih trgovaca koji nisu imali domicil u tom trgovačkom gradu) ipak se može istaći da je svoju punu poslovnu afirmaciju ugovor o uskladištenju postigao tokom 19. veka i to najpre u pomorskim lukama Engleske, koja je bila vodeća pomorska sila u tom periodu. Potrebno je bilo, s jedne strane, obezbediti dopremljenu robu sa brodova od krađe i uništenja, a s

1 Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1988. godina, str. 3182 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str, 558

275

druge strane, rasteretiti same brodove radi njihovog što bržeg stavljanja u osnovnu funkciju prevoza robe sa udaljenih destinacija.

Sa razvojem ostalih vidova transporta robe (u prvom redu železničkog prevoza), skladišta se osnivaju ne samo na teritoriji pomorskih luka, nego i u svim većim saobraćajnim a postupno i potrošačkim centrima.

U uslovima savremenog međunarodnog prometa robe, ugovor o uskladištenju ima poseban značaj. Taj značaj se može sagledati u nekoliko osnovnih aspekata. Najpre, obezbeđuje se stručno i kontinuelno staranje o robi, uz uvažavanje svih specifičnosti koje ta roba poseduje. Na taj način, pored očuvanja vrednosti robe, omogućava se njeno korišćenje u dužem vremenskom periodu. Drugi aspekt se sastoji u uštedi koju ostvaruje ostavodavac, pošto nije u obavezi da za svaku isporučenu robu osniva sopstveno posedovana skaldišta. Čak i u slučaju postojanja takvih skladišta, posebno je pitanje mogućnosti njihovog permanentnog korišćenja sa punim kapacitetima koji u tim skladištima postoje. Samim tim ekonomski ratio upućuje na rešenje po kome je poveravanje robe na čuvanje skladištaru rentabilnije od sopstvenog čuvanja iste robe. Dalje, putem pravnog posla skladištenja robe, obezbeđuje se bolja snabdevenost i vremenska usklađenost plasmana određenih roba na regionalnim i nacionalnim tržištima na kojima se one ne proizvode. Na taj način, posredstvom skladištara, vrši se sui generis povezivanje centara proizvodnje robe sa potrošačkim centrima, gde se ta roba plasira. Po tom osnovu predupređuju se moguće nestašice robe, te se dopunski doprinosi stabilnosti kako nacionalonih i regionalnih, tako i globalnog tržišta. Najzad, ugovor o uskladištenju ima i jedan sasvim poseban značaj, koji se sastoji u tome što se za uskladištenu robu izdaje skladišnica, kao posebna hartija od vrednosti. Naime, za vremenski period dok se roba nalazi u skladištima prirodno je da se ta roba, u tom periodu, ne može pojaviti na tržištu. Posledica toga bila bi poslovna imobilizacija uloženih sredstava u proizvodnju te robe. Ovaj problem je praveziđen ustanovljavanjem i izdavanjem skladišnice kao posebne hartije od vrednosti. Pomoću skladišnice roba može da se kupuje i prodaje na tržištu, zalaže kao sredstvo obezbeđenja kredita ili na drugi način privredno iskorišćava. Skladišnica, kao hartija od vrednosti, predstavlja robu koja je u njoj označena, te je podobna za simbolični prenos prava svojine na toj robi. Time se izbegavaju troškovi transportovanja robe, kao i svi prateći rizici predaje robe od strane prodavca i preuzimanja robe od strane kupca.

2.2. Vrste skladišta

Razvoj i privredni značaj posla uskladištenja robe uslovili su nastanak posebnih vrsta skladišta, zavisno od njihove specijalizacije za prijem i čuvanje određene vrste robe, odnosno ovlašćenja koja ugovorne strane imaju povodom obavljanja tih poslova. Imajući u vidu status osnivača, kao i posebna prava kojima raspolažu pojedina skladišta, mogu se uočiti sledeće njihove vrste.

276

2.2.1. Javna skladišta

Javna skladišta predstavljaju najčešći oblik skladištenja i čuvanja robe. Javna skladišta su posebni privredni subjekti koji u vidu registrovane delatnosti, obavljajući je kao svoju osnovnu i stalnu privrednu delatnost, vrše smeštaj i čuvanje robe u svojim skladišnim prostorijama, naplaćujući svoje usluge prema posebnoj tarifi. Ona su, tom prilikom, dužna da primaju na čuvanje robu od svih lica, pod istim uslovima i bez ikakve razlike, naravno u granicama raspoloživih smeštajnih kapaciteta.

Javna skladšta mogu da budu skladišta opšteg tipa i specijalizovana javna skladišta. Javna skladišta opšteg tipa primaju na uskladištenje sve vrste robe. Specijalizovana javna skladišta primaju na skladištenje samo onu vrstu robe za čije su uskladištenje posebno opremljena odgovarajućim uređajima i opremom (npr. silosi za skladištenje žitarica, stovarišta za čuvanje naftnih derivata, hladnjače za čuvanje životnih namirnica i dr)1.

Osnovna delatnost javnih skladišta sastoji se u smeštaju i stručnom čuvanju uskladištene robe. Pored toga, javna skladišta mogu, na osnovu naloga ostavodavca i za njegov račun, obavljati i druge poslove, kao što su zaključenje ugovora o prevozu uskladištene robe, zaključenje ugovora o osiguranju te robe, obavljanje carinskih, sanitarnih, fitosanitarnih, kontrolnih i drugih poslova na uskladištenoj robi.

Prilikom prijema robe na skladištenje javna skladišta su ovlašćena da ostavodavcu izdaju skladišnicu, kao posebnu hartiju od vrednosti koja predstavlja tu robu u njenom daljem pravnom prometu.

2.2.2. Carinska skladišta

Carinska skladišta predstavljaju posebnu vrstu javnih skladišta koja postoje s obzirom na element međunarodnog prometa robe i služe za uskladištenje robe namenjene izvozu, odnosno uvozu, pre obavljanja potrebnih carinskih formalnosti.

Carinsko skladište predstavlja zatvorenu prostoriju ili ograđeni pokriveni prostor koji je namenjen za smeštaj carinske robe dok se ona nalazi pod carinskim nadzorom, kojim upravlja privredni subjekt čiji je predmet poslovanja skladištenje robe. Za otvaranje carinskog skladišta potrebno je odobrenje nadležne carinarnice, s tim da se ono može otvoriti samo u mestu u kome se nalazi carinarnica.

Kao i javna skladišta i carinska skladišta su ovlašćena da izdaju skladišnice za robu koju su primili na skladištenje.

1 S. Vukićević – M. Velimirović, Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 441

277

2.2.3. Carinska smestišta

Kao i carinska skladišta i carinska smestišta se osnivaju u mestima u kojima postoje carinarnice, a na osnovu posebne odluke uprave carina da su ispunjeni svi uslovi za uredan prijem i smeštaj robe. Takođe i u carinskim smestištima se skladišti roba koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu, dok se ne obavi njeno carinjenje.

Carinsko smestište je zatvorena prostorija ili ograđeni pokriveni ili nepokriveni prostor, koji privrednom subjektu koji ga osniva služi za privremeni smeštaj njegove robe, bilo da je ta roba namenjena uvozu, izvozu ili tranzitu preko domaće teritorije.

Suštinska razlika između carinskog skladišta i carinskog smestišta je u tome što carinsko skladište svoju delatnost skladištenja robe organizuje za sva zainteresovana lica, dakle na opšti način, dok carinska smestišta posao skladištenja robe organizuju samo za potrebe svog osnivača, dakle kao internu delatnost. U tom smislu carinska smestišta nisu samostalni privredni subjekti, koji poslove skladištenja robe obavljaju kao redovnu privrednu delatnost, već su to, po pravilu, veća spoljno trgovinska preduzeća koja poslove skladištenja robe organizuju za sopstvenu robu koju uvoze ili izvoze u okviru svoje redovne delatnosti međunarodnog prometa roba i usluga.

2.2.4. Konsignaciona skladišta

Konsignaciono skladište je zatvorena prostorija ili ograđeni pokriveni ili nepokriveni prostor koji otvara privredni subjekt registrovan za poslove spoljno trgovinskog prometa roba i usluga, radi smeštaja robe u svojini stranih privrednih subjekata, sa kojima je zaključio ugovor o konsignacionoj prodaji te robe na domaćem tržištu.

Konsignaciona skladišta se osnivaju po pribavljenom odobrenju nadležne carinarnice, koja ostvaruje stalni carinski nadzor nad robom dok se ona nalazi u konsignacionom skladištu. Ta skladišta se, po pravilu, otvaraju u mestu u kome se nalazi nadležna carinarnica.

Konsignaciona prodaja robe stranog porekla podrazumeva postojanje ugovora o zastupanju stranog poslovnog partnera, kojim se domaći privredni subjekt ovlašćuje da u ime i za račun stranog poslovnog partnera prodaje robu te firme na domaćem tržištu.

U konsignacionom skladištu vrši se privremeni smeštaj strane robe iz razloga što unapred nije poznata činjenica da li će ta roba biti uvezena na domaće tržište (prodata domaćem kupcu). Roba će biti ocarinjena tek u trenutku njenog iznošenja iz konsignacionog skladištenja radi prodaje domaćem kupcu. Međutim, roba se može u svakom trenutku ponovo vratiti u inostranstvo, kada će izostati njeno carinjenje.

Konsignaciona skladšta nisu ovlašćena da, za robu koju prime na čuvanje, izdaju skladišnice.

278

2.2.5. Veleprodajni i distributivni centri

Veleprodajni i distributivni centri predstavljaju opšte, ali i specijalizovane skladišne prostore koji se otvaraju sa ciljem boljeg snabdevanja trgovine na malo, kao i finalnih potrošača, pod povoljnijim uslovima. U tom smislu, u njima se vrši privremeno uskladištenje poljoprivrednih i drugih životnih namirnica, kao i robe široke potrošnje. Zbog manjih režijskih troškova, ovi centri su u prilici da robu, koja se nalazi u njihovom skladišnom prostoru, prodaju po značajno nižim cenama nego što je to slučaj kada se takva roba kupuje u redovnoj trgovinskoj mreži. To, kao i okolnost da se prilikom kupovine u veleprodajnim i distributivnim centrima, kupuje roba višeg kvaliteta i bez većeg broja posrednika u lancu njene prodaje, učinili su da je u poslednje vreme došlo do prave ekspanzije otvaranja ovih veleprodajnih i distributivnih centara.

2.3. Prava i obaveze ugovornih strana

Ugovorne strane (skladištar i ostavodavac) svoja uzajamna prava i obaveze uređuju ugovorom o uskladištenju određene robe. Tom prilikom važi više puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima se uređuju pravni poslovi iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, što konkretno znači da za sve što nije posebno ugovoreno važe odredbe propisa kojima je uređena materija ovog pravnog posla međunarodnog poslovanja.

Materija ugovora o uskladištenju, u domaćem pravu, regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 730. do 748. člana). Pored toga, određeni aspekti poslovanja skladišnih preduzeća regulisani su Zakonom o spoljno/ trgovinskom poslovanju, kao i Carinskim zakonom. Najzad, od posebne važnosti su i odredbe tzv. autonomnog poslovnog prava, koje su sadržane u opštim uslovima poslovanja skladišnih preduzeća.

U međunarodnom prometu roba i usluga doneta je posebna međunarodna konvencija, pod nazivom Konvencija UN o odgovornosti operatora transportnih terminala u međunarodnoj trgovini. Ova Konvencija, koja još nije stupila na snagu, doneta je 1991. godine u Beču.1

2.3.1. Obaveze skladištara

Osnovna obaveza skladištara, a ujedno i predmet ugovora o uskladištenju, je prijem i čuvanje robe u svojim poslovnim prostorijama. Iz ove generalne proizilazi i posebna obaveza koja se sastoji u tome da je skladištar dužan da primljenu robu, po isteku perioda njenog skladištenja, preda u istom stanju u kojem ju je preuzeo, eventualno

1 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 560

279

uvećanu za njene priraštaje. Iz ovako postavljenih obaveza skladištara, koje proizilaze iz same prirode ovog pravnog posla, mogu se utvrditi njegova sledeća prava i obaveze.

a) Postupanje sa pažnjom dobrog privrednika

Ovo je opšta obaveza skladištara koja se konkretizuje ugovorom o uskladištenju robe i poslovnim običajima. Iz okolnosti da ugovor o uskladištenju ima elemente ugovora koji se zaključuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae), proističe obaveza skladištara da u svim fazama realizacije svojih ugovornih obaveza postupa sa pažnjom koja se očekuje od lica čija je struka obavljanje tih poslova. Dakle, u pitanju je pooštrena odgovornost za preduzete radnje iz ugovora o uskladištenju, koja u pojam pažnje dobrog privrednika uključuje i pravne standarde stručnjaka za delatnost koju obavlja.

U tom smislu, skladštar će odgovarati za svako oštećenje robe, osim ako dokaže da je šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti (viša sila) ili da je šteta prouzrokovana krivicom ostavodavca, odnosno manama ili prirodnim svojstvima robe kao i neispravnom ambalažom. S tim u vezi stoji i obaveza skladištara da upozori ostavodavca na mane ili prirodna svojstva robe, odnosno na neispravnu ambalažu, kao i na potencijalne uzroke oštećenja robe koji su izvan domena njegovog uticaja, čim je navedene nedostatke opazio ili ih je, s obzirom na okolnosti slučaja, morao opaziti.

b) Objavljivanje opštih uslova poslovanja

Iako to nije neposredna zakonska obaveza, iz Opštih uzansi za promet robom proizilazi obveza skladištara da donese i objavi opšte uslove pod kojima će primati i smeštati robu na čuvanje. Da bi ovi opšti uslovi poslovanja mogli da proizvode pravno dejstvo prema ostavodavcima, potrebno je da budu objavljeni na propisani ili na uobičajen način, odnosno da budu predati ostavodavcu prilikom zaključenja ugovora o uskladištenju.1 Na taj način, opšti uslovi poslovanja skladištara postaju sastavni delovi ugovora o uskladištenju.

U opštim uslovima poslovanja skladištara uobičajeno se navode vrste usluga koje skladištar pruža, način zaključenja ugovora u uskladištenju, postupak po nalozima ostavodavca, cenovnik (tarife) usluga, kao i druga pitanja od značaja za uzajamna prava i obaveze ugovornih strana.

c) Prijem robe na skladištenje

1 Z. Antonijević, Privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 318 M. Draškić, Međunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 305 M. i S. Stanković, Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 445

280

Skladištar je dužan da pod istim uslovima, bez ikakve razlike i diskriminacije, primi robu na čuvanje ukoliko raspolaže smeštajnim kapacitetom, pod uslovom da se radi o robi koja se može skladištiti u tom skladištu. Obaveza prijema robe na čuvanje zasniva se na stanovištu da javna skladišta obavljaju jednu vrstu javne službe, koja proizilazi iz prirode njihove registrovane delatnosti, pa su samim tim u obavezi da zaključe ugovor sa svakim ostavodavcem koji im se obrati, ako su ispunjeni uslovi za skladištenje te robe.

Prilikom prijema robe na čuvanje skladištar je dužan da utvrdi njeno stanje, pošto načelno skladištar ima obavezu da po proteku perioda čuvanja robe, tu robu preda ostavodavcu ili drugom ovlašćenom licu u onakvom stanju u kakvom je primio na čuvanje. Tom prilikom, osnovno pravilo je da skladištar utvrđuje samo spoljašnje stanje robe koju prima na skladištenje.

d) Čuvanje robe

Obaveza čuvanja uskladištene robe u nepromenjivom stanju je osnovna obaveza skladištara i ona proizilazi iz same poslovne funkcije skladišnog posla. Pored očuvanja integriteta i nepromenjenog stanja robe, kao pasivnu obavezu koja se bazira na ugovoru o uskladištenju, skladištar ima i obavezu preduzimanja manipulacija, pa i pravnih radnji radi sprečavanja i otklanjanja oštećenja robe. U tom smislu, ako se na robi, tokom perioda njenog skladištenja, dese takve neotklonjive promene zbog kojih postoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, skladištar je dužan da o toj okolnosti obavesti ostavodavca i zatraži izjašnjenje u pogledu mera koje treba da preduzme sa takvom robom. Ukoliko ostavodavac ne odgovori ili se realno ne može očekivati da će odgovor stići blagovremeno, skladištar je dužan da takvu robu proda, bez odlaganja, na najpogodniji način.

Obaveza čuvanja robe traje do isteka ugovorenog roka. Načelno ostavodavac, odnosno od njega ovlašćeno lice, robu može podići i pre isteka ugovorenog roka čuvanja robe. Ukoliko, pak, ostavodavac ne podigne robu po isteku ugovorenog roka ili po isteku godine dana, ako nije ugovoren rok za čuvanje robe, skladištar može za njegov račun takvu robu da proda na javnoj prodaji, s tim što je obavezan da ga prethodno obavesti o takvoj nameri i ostavi mu naknadni rok od najmanje osam dana za podizanje te robe sa skladišta.

Skladištar prema robi koju je primio na skladištenje generalno ima pasivan odnos, tj. nema pravo da na bilo koji način upotrebljava stvari koje su mu poverene na čuvanje. S druge strane, skladištar je dužan da dozvoli ovlašćenom licu da robu pregleda i uzima uzorke sa te robe.

U pogledu samog načina čuvanja robe važi pravilo o individualnosti svake pojedine robe primljene na čuvanje. Shodno tome, skladištar je dužan da uskladištenu robu svojih ostavodavaca čuva odvojeno, odnosno da izvrši individualizaciju svake robe primljene na čuvanje. To pravilo važi i u slučaju zamenljivih stvari, shodno principu nemešanja takvih stvari u slučaju ugovora o uskladištenju.1 U tom smislu, zakonska odredba je izričita «skladištar ne može pomešati primljene zamenljive stvari sa stvarima

1 M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 561

281

iste vrste i istih svojstava». Od pravila nemešanja zamenljivih stvari postoje samo dva izuzetka. Prvi proizilazi iz prirode autonomije volje i zasniva se na ugovorno iskazanoj saglasnoti ostavodavca sa takvim postupanjem sa njegovim stvarima. Drugi izuzetak se zasniva na prirodi samog skladišta, odnosno stvari i izražava se u činjenici da je očigledno da se radi o stvarima koje se mogu mešati bez opasnosti od nastanka štete za ostavodavca. Ukoliko su u pitanju ovako pomešane stvari, skladištar može na zahtev ovlašćenog lica a bez učešća ostalih ovlašćenih lica, vlasnika zamenljivih stvari, iz same zamenljive stvari zameniti deo koji pripada ostavodavcu.

e) Vođenje poslovnih knjiga

Pored opšte obaveze vođenja poslovnih knjiga, skladištar ima i posebnu obavezu vođenja skladišne knjige (tzv. registar skladišta), u koju se unose detaljni podaci o ostavodavcu, robi koja je primljena na čuvanje, kao i eventualne primedbe na stanje robe prilikom prijema, bitni elementi samog ugovora, roku uskladištenja i podatke o načinu i postupku izdavanja robe. Ovi podaci se upisuju u skladišnu knjigu prema hronološkom redu njihovog dešavanja.

Pored skladišne knjige, skladištar je dužan da vodi i matičnu knjigu skladišnica, u kojoj se nalaze podaci o izdatim skladišnicama, kao i kopije izdatih skladišnica. Ova obaveza se odnosi samo na skladišta koja su u obavezi izdavanja skladišnica.

f) Izdavanje skladišnice

Skladištar koji je na osnovu zakona ovlašćen da za robu primljenu na skladištenje izda skladišnicu (javna skladišta i carinska skladišta), dužan je da to učini na zahtev ostavodavca. Obaveza izdavanja skladišnice proizilazi iz izričitog zahteva ostavodavca, ali ujedno predstavlja i obavezu po službenoj dužnosti skladištara, koji je dužan da izda ovu prenosivu hartiju od vrednosti, ako su se za to stekli propisani uslovi.

Skladišnica, kao hartija od vrednosti, omogućava njenom imaocu da putem skladišnice prenosi pravo svojine, odnosno pravo raspolaganja ili oba prava sa sebe na drugog subjekta.

Skladišnica se sastoji od priznanice i založnice, koje se moraju pozivati jedna na drugu, a koje sadrže sledeće podatke: - naziv, odnosno ime i zanimanje ostavodavca; - njegovo sedište, odnosno prebivalište; - naziv i sedište skladištara; - datum i broj skladišnice; - mesto gde se skladište nalazi; - vrstu, prirodu i količinu robe; - navod o tome do kog iznosa je roba osigurana; - kao i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti.

Lice koje prenosom skladišnice postane njen vlasnik, ima pravo da zahteva da mu se preda roba koja je u njoj označena, s tim da u odnosu na robu označenu u skladišnici ima pravo njenog daljeg raspolaganja prenosom skladišnice.

282

Priznanica i založnica, kao sastavni i konstitutivni delovi skladišnice, mogu se prenositi zajedno ali i odvojeno.

Prenos priznanice bez založnice daje njenom sticaocu pravo na zahtev da mu se preda roba označena u skladišnici, samo ako uplati imaocu založnice ili deponuje kod skladištara u korist imaoca založnice iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja.

Prenos založnice bez priznanice daje sticaocu samo pravo zaloge na robi. Založnica koja ne sadrži iznos potraživanja založnog poverioca obavezuje celokupnu vrednost stvari, na koju se odnosi, u korist založnog poverioca.

g) Osiguranje robe

Skladištar nema opštu (ex lege) obavezu da osigura robu koju je primio na skladištenje. On je obavezan da osigura robu, koju je primio na čuvanje, samo u slučaju kada je to izričito ugovoreno.

Ako ugovorom o uskladištenju, kojim je utvrđena obaveza skladištara da osigura robu koju je primio na čuvanje, nije određeno koje rizike treba da obuhvati osiguranje, skladištar je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika. Treba napomenuti da «uobičajeni rizici» koji se osiguravaju nisu isti u svim slučajevima, već zavise od lokalnih poslovnih običaja i vrste robe koja je primljena na čuvanje.

h) Predaja uskladištene robe

Skladištar je dužan da na zahtev ostavodavca, odnosno od njega ovlašćenog lica, izda robu koju je primio na skladištenje. Obaveza izdavanja robe može biti određena istekom ugovorenog roka čuvanja robe. Ukoliko period čuvanja robe nije ugovorom određen, ostavodavac je dužan da robu preuzme istekom roka od godine dana od dana njenog prijema na čuvanje. Najzad, u primeni je i pravilo po kome je ostavodavac ovlašćen da od skladištara zahteva predaju uskladištene robe i pre isteka ugovorenog roka njenog čuvanja.

Primalac robe dužan je da robu pregleda u trenutku njenog preuzimanja. Svrha tog pregleda je utvrđivanje eventualnih nedostataka na robi. Ukoliko prilikom preuzimanja robe primeti nedostatke na robi (vidljivi nedostaci), primalac je dužan da o toj okolnosti odmah, bez odlaganja, upozori skladištara, inače će se smatrati da je roba uredno primljena. O nedostacima robe, koji se nisu mogli utvrditi u trenutku prijema (skriveni nedostaci), primalac je dužan da na pouzdan način obavesti skladištara u roku od sedam dana, računajući od dana preuzimanja robe, inače će se smatrati da je roba uredno primljena.

U vezi sa prijemom robe ustanovljena je i obaveza skladištara da plati naknadu štete koja je nastala na robi, koja je primljena na čuvanje, usled njene propasti, umanjenja ili oštećenja do koga je došlo u periodu od prijema do predaje robe. Tom prilikom

283

zakonom je ograničena visina naknade štete, na način da ona ne može preći iznos stvarne (realne) vrednosti robe. Izuzetak od ovog pravila predstavlja oštećenje robe koje je prouzrokovano namerno ili krajnjom nepažnjom skladištara, u kom slučaju on odgovara za celokupnu štetu, u punom njenom iznosu.

2.3.2. Obaveza ostavodavca

Iz dvostrano obaveznog karaktera ugovora o uskladištenju proizilazi da svakoj obavezi skladištara odgovara odgovarajuće pravo ostavodavca. Te obaveze se mogu posmatrati sa nivoa tri osnovna aspekta njihovog ispoljavanja. Prvi aspekt je obaveza saradnje. Drugi aspekt je obaveza plaćanja ugovorne naknade (provizije) i nadoknade troškova. Treći aspekt je obaveza obezbeđenja obligacija koje proizilaze iz ugovora o uskladištenju.

a) Saradnja sa skladištarem

Prilikom predaje robe na skladištenje ostavodavac je dužan da skladištaru saopšti sve podatke o njoj i izjavi kolika je vrednost robe koja se predaje na čuvanje.

Ova obaveza je od posebnog značaja pošto je skladištar, po pravilu, dužan da obezbedi pasivno čuvanje robe u svom skladišnom prostoru. Da bi mogao da u potpunosti ostvari obavezu čuvanja robe, skladištar mora prethodno biti upoznat sa prirodom robe koju prima na čuvanje, kao i svim njenim svojstvima, zavisno od kojih treba primeniti neke od posebnih oblika zaštite integriteta te robe. Određenje vrednosti te robe je u funkciji odgovornosti za štetu, koja eventualno može da nastupi na robi tokom perioda njenog skladištenja.

b) Isplata naknade (provizija)

Osnovno pravo skladištara, a ujedno i osnovna obaveza ostavodavca je obaveza plaćanja naknade (provizije) za čuvanje uskladištene robe.

Iz okolnosti da zakonodavac koristi pojam «određene naknade», imajući u vidu dea je u pitanju pravni posao iz domena međunarodnog prometa roba i usluga, može se zaključiti da obaveza plaćanja naknade postoji u svakom slučaju uskladištenja robe, kao jedna od osnovnih obaveza ostavodavca, s tim što ona može biti određena samim ugovorom o uskladištenju, ali i utvrđena na osnovu opštih uslova poslovanja (tarifa)

284

skladištara, odnosno u skladu sa poslovnim običajima koji postoje u mestu u kome je skladištenje obavljeno.

Isplata naknade (provizije), po pravilu, vrši se prilikom preuzimanja robe sa skladišta. Međutim, ugovorom o uskladištenju mogu se predvideti i drugi načini plaćanja naknade (provizije) za čuvanje robe. Ukoliko je roba izdata sa skladišta pre isteka ugovorenog roka njenog čuvanja, skladištar ima pravo na naknadu (proviziju) srazmerno dužini vremena u kome je čuvao robu, u odnosu na ugovoreni rok njenog čuvanja.

c) Naknada troškova

Pored naknade (provizije) za čuvanje robe skladištar ima pravo, a ostavodavac obavezu, naknade troškova koji su bili potrebni za čuvanje takve robe.

Skladištar ima pravo na naknadu samo neophodnih i korisnih troškova za ostavodavca, koji se po poslovnoj praksi ne smatraju troškovima za poslove koji su ukalkulisani u cenu skladištenja robe. Ovi troškovi mogu biti prouzrokovani i naknadnim nalozima, u pisanoj formi, koje je ostavodavac naložio skladištaru u vezi posebnih dužnosti skladištara povodom preduzimanja potrebnih radnji i mera sa robom koja je primljena na čuvanje.

S druge strane, redovni (režijski) troškovi skladištenja robe uračunati su u naknadu (proviziju) za čuvanje te robe, kao i svi ostali uobičajeni troškovi i u odnosu na te troškove skladištar nema prava na posebnu naknadu.

Obaveza ostavodavca da nadoknadi potrebne (nužne i korisne) troškove skladištara u vezi sa čuvanjem uskladištene robe, postoji nezavisno od ugovora o uskladištenju. Drugim rečima, skladištar će pravo na te troškove moći da ostvari i u slučaju kada ono nije predviđeno ugovorom o skladištenju.

d) Založno pravo skladištara

Za svoja potraživanja na osnovu ugovora o uskladištenju (provizija za čuvanje robe i naknada nužnih i korisnih troškova), kao i ostalih potraživanja, koja su nastala u vezi sa čuvanjem robe (akcesorna potraživanja), skladištar ima založno pravo na robi koja mu je predata na čuvanje. Ovo pravo proizilazi iz samog zakona (ex lege) i nije potrebno da odredbe o uspostavljanju ovog prava budu sadržane u ugovoru o uskladištenju.

Pošto je založno pravo ustanovljeno samo u odnosu na stvari koje su predmet ugovora o uskladištenju, to skladištar pravo zaloge ne može ostvariti prema ostavodavčevim stvarima koje su u njegovoj državini po drugom pravnom osnovu, čak i ako je u pitanju drugi ugovor o uskladištenju. Takođe, skladištar gubi založno pravo na stvarima ostavodavca, kada te stvari preda bilo samom ostavodavcu, bilo od njega ovlašćenom licu.

285

Pitanja: 1. U čemu je sadržana i kakav je poslovni značaj ugovora o kontroli robe u međunarodnom poslovanju?

2. Navesti vrste kontrole!

3. Koje su osnovne obaveze kontrolora?

4. Koje su osnovne obaveze komitenta kod uvora o kontroli robe u međunarodnom poslovanju?

5. U čemu je sadržina i kakav je poslovni značaj ugovora o uskladištenju u međunarodnom poslovanju?

6. Navesti vrste skladišta!

7. Koja su osnovna prava i obaveze ugovornih strana kod ugovora o uskladištenju u međunarodnom poslovanju?

8. Odrediti prirodu i sadržinu skladišnice.

Literatura: - M. Vasiljević: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina,

- V. Kapor – S. Carić: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina,

- M. Draškić: Međjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina,

- R. Đurović: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 1996. godina,

- S. i M. Stanojević: Međunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

- D. Kostić, Međunarodno poslovanje II, Beograd, 2008. godina.

XIX Tematska oblast

286

OSIGURANJE U MEDJUNARODNOM POSLOVANJU

Nastavne jedinice: 1. Pojam medjunarodnog ugovora o osiguranju; 2. Bitni elementi medjunarodnog ugovora o osiguranju; 3. Prava i obaveze stranaka iz medjunarodnog ugovora o osiguranju; 4. Vrste medjunarodnog ugovora o osiguranju; 5. Reosiguranje.

1. Pojam medjunarodnog ugovora (posla) o osiguranju

Pod ugovorom o osiguranju smatra se takav ugovor na osnovu kojeg se jedna ugovorna strana (osiguralac, osiguravač, osiguratelj), uz naplatu odredjene cene – sume novca (premije osiguranja), obavezuje da drugoj ugovornoj strani (saosiguraču, ugovaraču osiguranja) da će odredjenom licu (osiguraniku) ili njemu – saugovaraču osiguranja, naknaditi štetu do odredjene visine (svote, sume osiguranja, osiguranine) koja nastane na stvarima – robi ili licima (predmeti osiguranja), a koja se dogodi usled ugovorom predvidjenih uzroka (rizika). U našem pravu, data je definicija ugovora o osiguranju koji se odnose i na imovinska osiguranja i osiguranja lica, prema kojoj definiciji se ugovorom o osiguranju, ugovarač osiguranja obavezuje da plati odredjeni iznos organizaciji za osiguranja (osiguravaču), a ista se organizacija obavezuje da ako se desi dogadjaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo.

1.1. Zaključenje ugovora

U našem pravu se smatra, da je ugovor o osiguranju konsesualni ugovor, tako da se on može zaključiti i bez posebne forme. Medjutim, u praksi dolazi, po pravilu, do zaključenja ovog ugovora pisanimputem uz davanje polise osiguranja, odnosno drugih isprava koje predstavljaju dokaz o postojanju i sadržini ugovora. Medjutim, ugovor je punovažan i kad nije došlo do izdavanja ovakvih isprava.

U našem pravu se predvidja da je ugovor o osiguranju zaključen kad ugovarači (osigurač i ugovarač osiguranja) potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića. Pismena ponuda koja je učinjena osiguravaču, osiguraču za zaključenje ugovora o osiguranju obavezuje ponudioca, ako on nije odredio kraći rok, od roka od 8 dana, od dana kada je ponuda prispela osiguravaču. Kada osiguravač u tom roku ne odbije ponudu koja ne odstupa od uslova pod kojima on vrši predloženo osiguanje, smatra se da je prihvatio ponudu i da je ugovor zaključen. I u mnogim pravima se smatra da je ugovor o

287

medjunarodnom osiguranju zaključen kada se ugovarači saglase o elementima medjunarodnog ugovora o osiguranju i potpišu polisu osiguranja.

1.2. Polisa i lista pokrića

U polisi koju izdaje osiguravač, osigurač, moraju biti navedeni: ugovorne strane, osigurana stvar, odnosno osigurano lice, rizik obuhvaćen osiguranjem, trajanje osiguranja i period pokrića, svota osiguranja (suma osiguranja) ili da je osiguranje neograničeno, premija ili doprinos, sa datumom izdavanja polise i potpisima ugovornih strana. Polisa osiguranja može biti privreeno zamenjena listom pokrića, u koju se unose biti sastojci iz ugovora o osiguranju.

Prilikom zaključenja ugovora o osiguranju, osiguravač je obavezan upozoriti ugovarača osiguranja da su opšti i posebni uslovi osiguranja sastavni deo ugovora i predati mu njihov tekst kada takvi uslovi nisu odštampani na samoj polisi (najčešće, na poledjini polise). Ako dodje do neslaganja nekih odredbi opštih ili posebnih uslova sa odredbama iz polise, u tom slučaju primeniće se odredbe iz polise, a u slučaju neslaganja neke štampane odredbe polise i neke njene rukopisne odredbe, primeniće se rukopisna oderedba. Prema sporazumu ugovarača, polisa može glasiti na odredjeno lice, po naredbi ili na donosioca.

Uslovima osiguranja mogu biti predvidjeni slučajevi kada ugovorni odnos iz osiguranja nastaje samom činjenicom plaćanja premije.

2. Elementi ugovora o medjunarodnom osiguranju

Bitni elementi ugovora o medjunarodnom osiguranju su: predmet osiguranja, osigurani slučaj, osigurana suma i premija osiguranja.

Strane kod ugovora o medjunarodnom osiguranju su osigurač (osiguravač) i ugovarač osiguranja. Pored ovih strana, mogu se kod ugovora o medjunarodnim osiguranju pojaviti još i korisik osiguranja i osigurano lice. Pod osiguravačem, osiguračem, podrazumeva se, u nas, najčešće, osiguravajuća organizacija, osiguravajuće društvo, a ugovarač osiguranja je lice koje je ugovorilo osiguranje i koje se obavezalo na plaćanje premije osiguranja.

Pored napred navedenih lica, kod ugovora o medjunarodnom osiguranju mogu se pojaviti još i: korisnik osiguranja (beneficijar) i osigurano lice.

Korisnik osiguranja (beneficijar) se pojavljuje kada je osiguranje ugovoreno za neko treće lice, a ne za samog ugovarača osiguranja. Osigurano lice je ono lice kojem, može da se dogodi osigurani slučaj (odredjeni rizik) zbog čijih posledica se zaključuje osiguranje, a ono može da bude različito od samog ugovarača osiguranja.

288

Pod predmetom osiguranja, podrazumeva se sam rizik koji preti nekoj imovini ili licu i koje je pokriven ugovorom o medjunarodnom osiguranju. Znači, predmet osiguranja je lice ili stvar koje se osigurava zbog odredjenih rizika.

Osigurani slučaj, predstavlja budući neizvestan dogadjaj koji je nezavisan od volje ugovornih strana i koji je predvidjen ugovorom o medjunarodnom osiguranju, koji treba da nastupi da bi osiguravač imao obavezu da plati osiguranu sumu, sumu osiguranja, odnosno da naknadi štetu.

Osigurana suma ili suma osiguranja, predstavlja najveći mogući novčani iznos naknade koji treba da bude isplaćen ugovaraču osiguranja (osiguraniku) ili korisniku osiguranja kad nastupi osigurani slučaj. Kada se radi o imovinskom osiguranju, osigurana suma ne može da predje vrednost osigurane imovine. Ako je u pitanju lično osiguranje, suma osiguranja je ugovorom predvidjena odredjena novčana suma koju mora da isplati osiguravač kad nastupi osigurani slučaj. Jedna vrsta ograničenja kad je u pitanju suma osiguranja je i franšiza, pod kojom se podrazumeva posebna odredba u medjunarodnom ugovoru o osiguranju ili u pravilima o osiguranju, na osnovu koje se utvrdjuje da će se pri nastaloj šteti, u odredjenom procentu ili u odredjenom iznosu odbiti od osigurane sume, tj. da se deo franšize odbija od naknade.

Premija osiguranja je novčani iznos koju ugovarač osiguranja (osiguranik) plaća osiguravaču unapred, prilikom zaključenja ugovora ili u ratama, sukcesivno u odredjenim vremenskim razmacima.

Premija osiguranja koja se isplaćuje odjednom naziva se «miza». Kao vrste premije, kod osiguranja života lica, pojavljuju se i «riziko premija» i «štedna premija». «Riziko premija» postoji kod osiguranja čiji je rok trajanja kraći od jedne godine i izračunava se matematičkim metodama, dok se «štedna premija» pojavljuje kod osiguranja koje traje duže od jedne godine.

3. Vrste medjunarodnog osiguranja

Postoji više vrsta medjunarodnog osiguranja i zavisno od kriterijuma mogu se izvršiti više klasifikacije osiguranja: 1) Tako se s obzirom na medjunarodne transportne puteve i osiguranje robe u tim putevima može razlikovati: kopneno, pomorsko, rečno, vazdušno osiguranje i sl.; 2) Jedan drugi kriterijum podele medjunarodnog osiguranja, bio bi prema predmetu osiguranja, pa se može izvršiti kasifikacija na: imovinska i lična osiguranja kao i osiguranje od odgovornosti; 3) S obzirom na način nastanka medjunarodnog osiguranja, može se ono podeliti na: dobrovoljno (fakultativno) i obavezno osiguranje. Pored ovih podela osiguranja, poseban oblik osiguranja predstavlja medjunarodno osiguranje.

289

3.1. Osiguranje imovine, lica i osiguranje od odgovornosti

Ova podela osiguranja učinjena je prema predmetu osiguranja, a inače je od praktičnog značaja.

a) Osiguranje imovine – Obuhvata osiguranje stvari i prava koja čine imovinu jednog lica i ista se odnosi na osiguranje imovinske vrednosti. Cilj ovog osiguranja je da u slučaju nastupa štete obezbedi odredjenu naknadu osiguraniku kada nastupi osigurani slučaj.

b) Osiguranje lica – Ugovorom o osiguranju lica obavlja se osiguranje života i osiguranje od nesrećnoj slučaja. Istim osiguranjem, osiguravač se obavezuje da isplati osiguranu sumu kad nastupi osigurani slučaj. Osiguranje života se odnosi za slučaj smrti, za slučaj doživljenja odredjenih godina života (kombinovano osiguranje) i dr. Osiguranje života može da se odnosi i na život ugovarača osiguranja, ali može i na život nekog trećeg lica.

c) Osiguranje od odgovornosti – Ovo osiguranje postoji u slučaju da se neko lice osigura od odgovornosti za eventualnu štetu koja može da nastane od opasnih stvari ili opasne delatnosti. Tada se ugovor zaključuje u korist trećih lica, koja nisu poznata u momentu zaključenja ugovora o osiguranju. Najčešće se ovo osiguranje zaključuje za vlasnike motornih vozila i njihove korisnike i odnosi se na gradjansko – pravnu odgovornost za štete koje nastanu zbog smrti ili telesne povrede nekog lica, odnosno zbog uništenja ili oštećenja nečije imovine, kad je šteta nastala kao posledica korišćenja motornog vozila.

Kod osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu koja nastane osiguranim slučajem samo kad treće lice koje je oštećeno, zahteva naknadu po ovom osnovu.

3.2. Dobrovoljno (fakultativno) i obavezno osiguranje

Ova klasifikacija je učinjena prema kriterijumu da li je ugovarač osiguranja obavezan da za odredjene slučajeve i za eventualne rizike koji se javljaju kao potencijalna opasnost zaključi sa osiguravačem ugovor o osiguranju. Ukoliko ta obaveza postoji po zakonu, onda se radi o obaveznom osiguranju, gde ugovarač osiguranja nema nikakvog izbora da zaključi ili ne zaključi ugovor o osiguranju, već je snagom imperativnih propisa u obavezi da takav ugovor zaključi. Nasuprot, dobrovoljno osiguranje podrazumeva potpunu slobodu odlučivanja od strane budućeg ugovarača osiguranja da li će da zaključi ugovor o osiguranju sa osiguravačem.

a) Dobrovoljno (fakultativno) osiguranje – Predstavlja oblik osiguranja koje nije zakonom predvidjeno kao obavezno osiguranje i podrazumeva potpunu slobodu volje samog ugovarača osiguranja da li želi ili ne želi da zaključi ugovor o osiguranju. Ovakav

290

oblik osiguranja uvode samostalno osiguravajuća društva koji mogu da vrše jedno ili više vrsta osiguranja, zavisno od toga šta je predvidjeno aktom o osnivanju društva. U praksi, postoje sledeća dobrovoljna osiguranja: osiguranje imovine, osiguranje lica i osiguranje od odgovornosti.

b) Obavezno osiguranje – Ovo osiguranje predstavlja oblik osiguranja po kojem su osiguranici obavezni da zaključe ugovor o osiguranju, na koju ih obavezu nateruje sam zakon. Kao vidovi obaveznog osiguranja pojavljuju se: osiguranje putnika u medjunarodnom javnom prevozu – od posledica nesrećnog slučaja, korisnici, odnosno sopstvenici motornih vozila i priključnih vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima i korisnici odnosno sopstvenici vazduhoplova, šinskih vozila i lokomotiva od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima u medjunarodnom saobraćaju, kao i depoziti gradjana kod banaka i drugih finansijskih organizacija.

4. Obaveze osiguravača

Osiguravajuća društva imaju više obaveza kao što su: objavljivanje opštih uslova osiguranja, izdeavanja polise osiguranja, isplatu naknade iz osiguranja i naknadu troškova.

a) Objavljivanje opštih uslova osiguranja – Osnovna obaveza osigurača, osiguravača je da na bazi imperativnih propisa donese opšte uslove poslovanja, pravila osiguranja i tarife kod osiguranja. Zakonska je obaveza da svoje opšte akte kojima se uredjuju poslovanje (pravila, tarife, uslove osiguranja i dr.) učine dostupnim javnosti. Pored toga, obaveza osiguravača je da upozna ugovarača osiguranja o uslovima osiguranja.

b) Izdavanje polise osiguranja – Osigurač (osiguravač) je u obavezi da prilikom zaključenja ugovora o medjunarodnom osiguranju izda polisu osiguranja ili drugu odgovarajuću ispravu. Napred je istaknuto da je, u nas, Zakonom o obligacionim odnosima predvidjeno koje elemente mora da sadrži polisa, a pored toga i uslove pod kojima se sprovodi osiguranje.

c) Isplata naknade iz osiguranja – sume osiguranja - Obaveza osiguravača je da naknadi štetu, tj. da isplati ugovorenu osiguranu sumu ili svotu osiguranja. Ova obaveza podrazumeva da je nastupila šteta odnosno osigurani slučaj i da je on osnov za obavezu osiguravača da isplati osiguranu sumu.

d) Naknada troškova – Osiguravač je u obavezi da naknadi troškove koje je imao ugovarač osiguranja prilikom pokušaja spasavanja predmeta osiguranja. Naknada troškova podrazumeva i odredjene gubitke i druge štete prouzrokovane razumnim pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupanja osiguranog slučaja, kako i pokušaja da se ograniče njegove štetne posledice, čak i onda kada su ti pokušaji ostali bez uspeha.

291

5. Obaveze ugovarača osiguranja

Ugovarač osiguranja iz ugovora o osiguranju ima takodje niz obaveza. Njegove obaveze, odgovaraju pravima osiguravača.

a) Obaveza prijavljivanja – Ugovarač osiguranja je obavezan da prilikom zaključenja ugovora o osiguranju prijavi osiguravaču sve okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, a koje su mu poznate ili mu nisu mogle da budu nepoznate. Kada je ugovarač osiguranja namerno sačinio netačnu prijavu ili prećutao neku okolnost, koje da su osiguravaču bile poznate, ne bi zaključio ugovor o osiguranju, tada osiguravač može da zahteva poništenje ugovora.

b) Plaćanje premije medjunarodnog osiguranja – Ugovarač osiguranja je obavezan da plati premiju medjunarodnog osiguranja, odjednom – prilikom zaključenja ugovora o osiguranju ili u ugovorenim rokovima (u ratama).

c) Obaveštavanje o promenjenim okolnostima – Ugovarač osiguranja je u obvezi da za vreme trajanja ugovora o medjunarodnom osiguranju, obaveštava osiguravača o svim promenjenim okolnostima koji su od posebnog značaja za ocenu rizika. Tako na primer, kad je u pitanju osiguranje lica mora se osiguravaču prijaviti i promena zanimanja osiguranog lica, ako njegovo novo zanimanje nosi i povećani rizik.

d) Čuvanje predmeta osiguranja – Ugovarač osiguranja je obavezan dea čuva predmet osiguranja sa dužnom pažnjom i da preduzima mere u cilju sprečavanja nastupanja rizika i dogadjaja koji je odredjen u zaključenom medjunarodnom ugovoru o osiguranju.

e) Spasavanje osigurane stvari – U slučaju nastanka osiguranog slučaja, ugovarač medjunarodnog osiguranja je obavezan dea preduzme sve mere koje su u njegovoj mogućnosti u cilju otklanjanja ili smanjenja štete i da se pri tom pridržava uputstava koje mu daje osiguravač.

f) Prijavljivanje nastale štete – Ugovarač medjunarodnog osiguranja je obavezan da obavesti osiguravača o nastupanju osiguranog slučaja odmah, od dana kada je za to saznao. Ugovarač medjunarodnog osiguranja je u obavezi da osiguraču naknadi štetu u slučaju da ne izvrši ovu svoju obavezu na reme.

6. Medjunarodno reosiguranje

Osigurači, osiguravači kod osiguranih predmeta velike vrednosti, kao što su na primer brodovi, vazduhoplovi i sl., po pravilu, retko snose sami rizike koje su preuzeli medjunarodnim osiguranjem. Ovo iz razloga, što bi sa nastankom osiguranog slučaja, osiguravači sa isplatom sume osiguranja bili toliko finansijski «iscrpljeni» da bi se dovelo u pitanje njihovo dalje poslovanje. Stoga se osigurači, u ovakvim slučajevima,

292

medjusobno povezuju sklapajući ugovore o osiguranju sopstvenih rizika. Tako se jedan osiguravač obavezuje drugom dea će snositi deo osigurane sume koju prvi osiguravač treba da plati osiguraniku. Takvo medjusobno osiguranje osiguravača zove se reosiguranje, a kada se radi o medjunarodnom onda se radi o medjunarodnom reosiguranju, a ugovor koji se izmedju njih zaključuje ugovorom o medjunarodnom reosiguranju. Može se dogoditi eda se ovi ugovori ne ograniče sajmo na dva osigurača, nego na više njih – na čitavu mrežu osiguravača, tako da medjunarodni reosigurač koji je sklopio ugovor sa osiguravačem, za svoj deo rizika, zaključi dalje ugovor sa drugim medjunarodnim reosiguračem, a ovaj dalje sa trećim medjunarodnim reosiguračem itd. Ovakav način medjunarodnog reosiguranja, naziva se retrocesija.

Medjunarodno reosiguranje, kao pravni institut, treba razlikovati od višestrukog osiguranja i suosiguranja. Kod medjunarodnog višestrukog osiguranja i suosiguranja, osiguranik stupa u direktan odnos sa osiguračemm, dok kod medjunarodnog reosiguranja nema ovakvog odnosa izmedju osiguranika i osigurača (osiguravača). Kako je ugovor o medjunarodnom reosiguranju interna stvar osiguravača, iz toga proizilalzi da osiguranik nije ni u kakvoj vezi sa tim ugovorom. Ovo i sa razloga, što se osiguranik kad nastupi osigurani slučaj za štete obraća direktno osiguravaču. Tako na primer, kad se dogodi da je osiguravač insolventan (pa ne može da namiri nastalu štetu osiguraniku iz ugovora o osiguranju), osiguranim se ne može obratiti medjunarodnom reosiguraču, kao ni obratno – reosiguračeva insolventnost ne oslobadja osigurača da naknadi štetu osiguraniku iz ugovora o osiguranju. To znači, da je osiguravač u obavezi da isplati sumu osiguranja u slučaju nastanka štete bez obzira da li je ugovor o medjunarodnom reosiguranju zaključen ili nije.

Osnovni oblici ugovora o medjunarodnom reosiguranju – Postoji tri vrste ugovora o medjunarodnom reosiguranju i to: ugovor o kvotnom medjunarodnom reosiguranju, ugovor o ekscedentnom medjunarodnom osiguranju i ugovor o medjunarodnom reosiguranju viška štete.

a) Ugovor o kvotnom medjunarodnom reosiguranju – Kod ovog medjunarodnog ugovora, reosiguravač (reosiguratelj), preuzima odredjeni postotak (kvotu) od svote ili sume osiguranja svih ugovora koje zaključi osiguravač ili pojedinih vrsta osiguranja. Tako, na primer, reosigurač se obavezuje da će snositi 50% štete koju bude platio osiguravač iz svih ugovora o osiguranju. U takvim slučajevima, reosiguravač ima pravo na odgovarajući procenat svote osiguranja i od tog postotka odbija jedan iznos na ime osiguračevih troškova administracije.

b) Ugovor o eksedentnom medjunarodnom osiguranju – Karakteristika ovog oblika ugovora je što osiguravač sam snosi rizik do odredjenog iznosa, a reosiguravač pokriva reosiguranjem odredjeni procenat iznad toga dela. Taj se višak zove ekscedent, pa se zbog toga i ovaj oblik ugovora tako i zove. Tako na primer, osiguravač sam snosi rizik do svote osiguranja od 500.000 novčanih jedinica, a reosiguravač iznad ove sume sudeluje sa 50%. Ili drugi slučaj osiguravač od svote osiguranja sam preuzima 50%, a od ostalim 50% reosigurač snosi 25%.

293

Vrlo često se dogadja, da seizmedju osigurača i reosigurača uz ugovor dodaju, tzv. maksimalne tablice gde se daju iznosi koje osigurač preuzima na sebe kod pojedinih vrsta osiguranja. Ponekad nema ovih tablica, nego se to ugovorom utvrdjuje od slučaja do slučaja, a premija se deli izmedju osigurača i reosigurača u odredjenoj srazmeri.

c) Ugovor o medjunarodnom reosiguranju viška štete (medjunarodno reosiguranje na drugi rizik) – Na osnovu ovog ugovora, osiguravač snosi štetu do odredjene visine koju mora platiti posle nastupa osiguranog slučaja. Iznad toga, štetu snosi reosiguravač.

7. Prestanak ugovora o osiguranju

Po pravilu, ugovor o osiguranju najčešće prestaje u sledećim slučajevima: ispunjenjem; protekom ugovornog roka ako je ugovor zaključen na odredjeno vreme; otkazom; propašću osigurane stvari iz razloga koji nije obuhvaćen osiguranjem; sporazumnim raskidom ugovora ili jednostranim raskidom ako je takvo pravo dato jednoj strani; neplaćanjem premija kod dobrovoljnog osiguranja na neodredjeno vreme; prestankom rizika zbog kojih je ugovor zaključen; po sili zakona i iz drugih razloga.

Pitanja: 1. Ko su bitni elementi ugovora o osiguranju?

2. Kakva je razlika izmedju polise i liste pokrića?

3. Navesti lica koja se mogu pojaviti kod ugovora o osiguranju?

4. Šta je to «premija» osiguranja i kome se ona plaća?

5. Da li šteta, koja je osigurana, može biti veća od iznosa osigurane sume?

6. Kakva je razlika izmedju «kasko» i «kargo» osiguranja?

7. Šta predstavlja osiguranje od odgovornosti?

8. Da li je osiguravajuća organizacija dužna da reaguje na ponudu za zaključenje ugovora?

9. Navesti vidove obaveznog osiguranja?

10. Šta je to reosiguranje?

294

Literatura: 1. Prof. dr Djurović, R.: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina;

2. Prof. dr Draškić, M.: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina;

3. Prof. dr Stojiljković, V.: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina,

4. Prof. dr Kapor V. – Prof. dr Carić, S.: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina;

5. Prof. dr Antonijević, Z.: Privredno pravo, Beograd, 1990. godina;

6. Prof. dr Vasiljević, M.: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina;

7. Zakon o obligacionim odnosima (priredio dr Kostić D.), Beograd, 1990. godina;

8. Prof. dr Vukićević, S. – Prof. dr Velimirović, M.: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina,

9. Prof. dr Stanković, M. - dr Staković, S.: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina

295

XX Tematska oblast

REŠAVANJE SPOROVA POVODOM

MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

Nastavne jedinice: 1. Arbitraža (pojam i specifičnosti); 2. Vrste arbitraža (institucionalne i ad hoc arbitraže); 3.Priznavanje i izvršavanje stranih arbitražnih odnosa.

1. Pojam i karakterna obeležja

Rešavanje medjunarodnih sporova se obavlja bilo pred sudom ili pred arbitražom. Ugovaranjem suda (domaćeg ili stranog) za rešavanje spora koji može da nastane u vezi sa neizvršenjem ili neurednim izvršenjem jedne spoljnotrgovinske transakcije – poslednjih decenija se potiskuje u korist rešavanja takvih sporova pred medjunarodnim arbitražama. Te arbitraže mogu biti institucionalne (arbitraža Medjunarodne trgovinske komore u Parizu ili Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Jugoslavije) ili se mogu formirati za odredjeni slučaj (ad hoc arbitraže).

U pogledu odredjivanja pojma medjunarodne trgovinske arbitraže ne postoje jedinstvena mišljenja. Razlog je što jedni smatraju da je reč o medjunarodnoj arbitraži u slučaju kada se rešava spor koji ima za predmet poslovnu transakciju vezanu za inostranstvo, drugi opet da se taj karakter odredjuje prema sedištu arbitraže, nacionalnosti arbitara i postupku koji se primenjuje pred arbitražom. U pravom smislu i ne postoji medjunarodna trgovinska arbitraža, jer sporove koji nastaju u medjunarodnom trgovinskom prometu najčešće rešavaju nacionalne arbitraže.

Dilemu u pogledu odredjivanja pojma medjunarodne trgovinske arbitraže unekoliko je rešila Evropska konvencija o medjunarodnoj trgovinskoj arbitraži u kojoj se navodi da se ta Konvencija primenjuje «na sporazume o arbitraži zaključene u cilju rešavanja sporova koji su nastali ili će nastati iz medjunarodne trgovine izmedju fizičkih i pravnih lica koja imaju, u vremenu zaključenja sporazuma, uobičajeno mesto boravka ili svoje sedište u različitim državama ugovornicama».

Prof. Goldštajn ističe da su propisi o arbitraži – koji postoje u gotovo svim državama – krojeni za unutrašnje odnose. Istina, medjunarodna trgovinska arbitraža, navodi pomenuti autor, «ima dosta zajedničkog sa trgovačkom arbitražom uopšte», ali se od nje dosta razlikuje pre svega zbog toga što je reč o strankama iz različitih zemalja, što se kofrontiraju stavovi iz različitih zemalja kao i oni koji su poznati u odredjenoj oblasti medjunarodnog života i što se, najzad, vodi računa o običajima «koji vladaju na pojedinim pravnim područjima».

296

U odnosu na rešavanje sporova pred redovnim gradjanskim (privrednim, trgovačkim) sudovima arbitraža ima niz prednosti pa otuda nije neobično što su taj način prihvatili poslovni ljudi, i po pravilu, unose arbitražne klauzule u svoje ugovore sa spoljnotrgovinskim partnerima. Prednost arbitraže u odnosu na rešavanje sporova pred redovnim sudovima svode se na brzinu rešavanja, manji formalizam i manje troškove sudjenja, jednostepenost i nejavnost sudjenja. Navodi se da se «od arbitara očekuje više nego od suda». Razlog je što arbitar ne primenjuje samo pravo, već ispituje i okolnosti koje su dovele do spora, da utvrdi da li je odredjeno ponašanje bilo nerazumno u svetlosti onoga što se smatra uobičajenim u datim okolnostima. Arbitar, dakle «utvrdjuje ono što se smatra priznatom akcijom i doprinosi repariranju nepravde».

Ova oblast je detaljno regulisana medjunarodnim konvencijama (naročito priznanje i izvršenje inostranih arbitražnih odluka), a postoje i brojna pravila medjunarodnih organizacija kao i pravilnici institucionalnih arbitraža kojima je uredjeno pitanje postupka pred tim arbitražama. Efikasno rešavanje sporova od strane medjunarodnih arbitraža (institucionalnih ili ad hoc) takodje je doporinelo popularisanju ovog načina rešavanja sporova.

Pored arbitraže stranke mogu ovaj spor da reše i u postupku za mirenje (koncilijacija) koja u nekim slučajevima može da prethodi arbitraži.

2. Vrste arbitraža (institucionalne i ad hoc arbitraže)

Arbitraže se mogu deliti na razne načine. Najčešća podela je na institucionalne i ad hoc arbitraže, ali postoje, takodje, i opšte i specijalizovane i nacionalne i medjunarodne. U svetu postoje specijalizovane trgovačke arbitraže u pojedinim trgovačkim strukama, koje su najčešće organizovane kao institucionalne arbitraže pri trgovačkim asocijacijama. Najpoznatija podela je, ipak, na institucionalne i ad hoc arbitraže. Institucionalne arbitraže su stalne institucije za raspravljanje trgovačkih sporova, to su, dakle, stalni izabrani sudovi. Ad hoc arbitraže su povremeni izabrani sudovi koje stranke formiraju samo za raspravljanje odredjenog spora. Posle toga ad hoc arbitraža prestaje da postoji.

2.1. Institucionalne arbitraže

Institucionalne arbitraže su stalne institucije koje imaju listu arbitara čime se osigurava stalno funkcionisanje arbitražnog sudovanja. Ove arbitraže imaju i svoje pravilnike, tako da je ugovornim stranama olakšano, jer je ugovaranjem odredjene arbitraže odredjena i primena pravilnika takve arbitraže. Važno je istaći da institucionalne arbitraže same ne sude već organizuju funkcionisanje arbitražnog sudovanja.

Iako u najvećem broju država postoje institucionalne arbitraže koje rešavaju sporove nastale u vezi sa spoljnotrgovinskim poslovanjem, ipak su neke više manje

297

poznate. Sa stanovišta jugoslovenskih preduzeća koja učestvuju u medjunarodnom privrednom prometu, svakako da su od posebnog značaja arbitraža Medjunarodne trgovinske komore u Parizu, Centar za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu, regionalni centar za trgovinske arbitraže u Kuala Lumpuru (Malezija) i, razume se, Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Jugoslavije.

a) Arbitraža Medjunarodne trgovinske komore u Parizu

Za Arbitražni sud Medjunarodne trgovinske komore u Parizu navode se da je to najpoznatija ustanova te vrste u svetu. Prvi Pravilnik ove arbitraže stupio je na snagu 1920., a najnovije izmene su izvršene 1988. godine. Mnogi opšti uslovi koji se odnose na prodaju robe ili pružanje gradjevinskih, konsalting, inženjering i drugih sličnih usluga vezanih za izvodjenje investicionih radova u inostranstvu navode da će svi sporovi koji se jave u vezi sa takvim ugovorima da se rešavaju pred arbitražom Medjunarodne trgovinske komore. U mnogim ugovorima koje zaključuju jugoslovenska preduzeća sa stranim partnerima takodje se ugovara nadležnost ove arbitraže.

Arbitražni sud ne rešava sam sporove koji mu se podnesu, već organizuje arbitražno sudjenje. Prema pravilniku o mirenju i arbitraži stranke se mogu sporazumeti da im spor rešava arbitar pojedican ili se mogu opredeliti da spor rešavaju tri arbitra. U ovom potonjem slučaju svaka stranka imenuje svog arbitra, a trećeg arbitra imenuje Arbitražni sud i on vrši funkciju predsednika.

b) Centar za rešavanje investicionih sporaova u Vašingtonu

Na osnovu Konvencije o rešavanju investicionih sporova izmedju država i državljanja drugih država koji je 1965. godine donela Medjunarodna banka za obnovu i razvoj (Svetska banka), u Vašingtonu je stvoren Medjunarodni centar za rešavanje investicionih sporova. Zadatak centra je da pruži olakšice za posredovanje i arbitražu u vezi sa sporovima koji nastanu izmedju države potpisnice Konvencije i državljana druge države. Konvencija predvidja mogućnost mirenja i arbitražnog rešavanja spora.

c) Regionalni centar za trgovinske arbitraže u Kuala Lumpuru

Regionalni centar za trgovinske arbitraže osnovan je 1978. godine na osnovu inicijative Azijsko – afričkog pravnog konsultativnog komiteta (AALCC). Osnivanje ovog Centra posledica je težnji zemalja u razvoju da se otrgnu od uticaja već dobro poznatih i priznatih arbitraža u industrijski razvijenim zemljama sveta. Rad Centra je zasnovan na primeni pravila o mirenju i arbitraži koje je sastavila Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL).

298

d) Regionalni centar za trgovinsku arbitražu u Kairu

Slično kao i regionalni centar u Kuala Lumpuru i Centar u Kairu je osnovan na inicijativu AALCC s tim što je njegov rad počeo tek 1984. godine. Centar ima listu arbitara na kojoj se nalaze pravnici, sudije, profesori univerziteta i druge ličnosti koje se bave pitanjima medjunarodne trgovinske arbitraže. Ova lica su prevashodno iz regiona Afrike i Azije kao i onih zemalja koje imaju tesne privredne veze i ulaganja u zemljama afričko – azijskog regiona. Centar u ovom radu primenjuje pravila o mirenju i arbitraži UNCITAL-a (uz izvesne izemen).

e) Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Jugoslavije

Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Jugoslavije osnovana je 1974. godine kada je donela i svoj prvi Pravilnik. Sedište arbitraže je u Beogradu. Ova arbitraža je nadležna za rešavanje isključivo sporova iz oblasti medjunarodnog privrednog prometa. Izmenom Pravilnika iz 1967. godine kao arbitri mogu se imenovati i strani državljani.

U Pravilniku o Spoljnotrgovinskoj arbitraži iz 1981. godine, predvidjena je mogućnost da stranke mogu ugovarati da se postupak pred tom arbitražom vodi na osnovu Pravila o arbitraži UNCITRAL-a, čime je jugoslovenska Spoljnotrgovinska arbitraža (kao i mnoge druge institucionalne arbitraže u svetu) priznala značaj Arbitražnih pravila UNCITRAL-a, a time istovremeno omogućila ugovornim stranama veću slobodu u pogledu odredjivanja postupka pred arbitražom. Na postupak pred Arbitražom primenjuju se odredbe Pravilnika, zatim ono što je predvidjeno ugovorom, a kao dopunska pravila primenjuje se odredba jugoslovenskog Zakona o parničnom postupku.

f) Ostale institucionalne arbitraže

Napred su kratko opisane najvažnije institucionalne arbitraže, pri čemu je uzet u obzir ne samo njihov značaj nego i regionalna sedišta tih arbitraža. Nezavisno, medjutim, od ovih kriterijuma, svakako treba ukazati na još neke institucionalne arbitraže koje su od značaja i za naša preduzeća. To su svakako arbitražni sud trgovinske komore u Cirihu, Londonski arbitražni sud i Trgovačka arbitraža Američkog udruženja za arbitražu. Na ovim mestima bi svakako trebalo ukazati i na Spoljnotrgovinsku arbitražnu komisiju u Moskvi, ali podaci kojima autor raspolaže odnose se na organizaciju i rad pomenute arbitraže pre raspada SSSR, pa je od značaja istaći samo da takva arbitraža postoji, da je verovatno slična onoj koja je postojala ranije, kao i da će često ugovarati kad se jave sporovi izmedju naših i ruskih preduzeća.

299

2.2. Ad hoc arbitraže

Za razliku od institucionalne arbitraže, ad hoc arbitraža ne postoji stalno, već se osniva da bi rešila jedan odredjen slučaj (ad hoc) i posle toga prestaje da postoji. Ad hoc arbitraža ima izvesne prednosti pred institucionalnom arbitražom jer ugovornim stranama pruža veću slobodu u pogledu odredjivanja postupka koji će se primeniti prilikom rešavanja, kao i odlučivanja u pogledu drugih pitanja koja su za stranke od značaja. U mnogim medjunarodnim konvencijama koje se odnose na arbitražu obe arbitraže imaju jednak tretman.

Kod ad hoc arbitraže stranke obično ugovorom odredjuju da će svaka imenovati po jednog arbitra a da će ta dvojica imenovati trećeg. Nekad se predvidja da će odredjena institucionalna arbitraža (najčešće se navodi Arbitražni sud Medjunarodne trgovinske komore) imenovati trećeg. Ugovoranje ovakve arbitraže pretpostavlja saradnju ugovornih strana, pa ukoliko ta saradnja izostane može se desiti da spor ne može da se reši što bi moglo da se navede kao negativna strana za ovaj način rešavanja sporova. Sem toga, u praksi su poznati slučajevi da se odluke institucionalne arbitraže «više cene» i lakše rešavaju od odluke ad hoc arbitraže. Nezavisno od ovih prigovora, medjutim, može se zaključiti da sve zavisi od volje ugovornih strana i njihove procene šta im u konkretnim okolnostima više odgovara.

3. Pravila koja se primenjuju na rešavanje arbitražnih sporova

Kao što je već napred pomenuto za rešavanje sporova pred medjunarodnim arbitražama primenjuju se različita pravna pravila, a pre svega pravilnici koje donose institucionalne arbitraže ili medjunarodne organizacije na koje se zatim arbitraže pozivaju prilikom rešavanja sporova. Medjutim, da bi uopšte mogla da se ugovori arbitraža a naročito da se jednom doneta arbitražna odluka pravo prizna i izvrši, bilo je potrebno doneti niz medjunarodnih konvencija kojima bi se ta praksa pravno osnažila.

3.1. Pravo koje odaberu strane po pravilima medjunarodnog privatnog prava (MPP)

Kada se govori o pravu koje odaberu ugovorne strane koristeći se principima medjunarodnog privatnog prava, onda se pre svega misli na princip autonomije volje koji im to omogućava i najčešće se misli na materijalno pravo koje strane odredjuju (applicable law), koje će arbitri da primene da bi se rešio njihov spor. Odredjivanje merodavnog prava u ugovoru o medjunarodnoj prodaji (robe ili usluga) je izuzetno važno pitanje, jer ako to stranke ne odrede onda će se odredjivati primenom pravila o sukobu zakona. Prednost odredjivanja merodavnog prava kao i arbitraže koja će rešavati eventualni spor koji može da nastane iz neke medjunarodne poslovne transakcije sastoji se pre svega u tome što stranke, već u vreme zaključenja ugovora, znaju koje će se

300

materijalno pravo primeniti za rešavanje spora do koga može doći. To u velikoj meri predstavlja pravnu sigurnost, što je jedan od važnih faktora uspešnog poslovanja.

Ovo medjutim, ne znači da će svaka medjunarodna arbitraža priznati tako odredjeno pravo. Odstupanja se sastoje u tome što postoji:

- specifično suženje autonomije volje kao načina odredjivanja materijalnog prava pred spoljnotrgovnskom arbitražom;

- vezivanje spoljnotrgovinske arbitraže za odredjeni pravni poredak;

- različitost postupka kod dokazivanja i saznanja izabranog stranog prava u raznim državama.

Nezavisno od načela autonomije volje u pogledu izbora merodavnog prava i mogućnosti da se od tog principa u odredjenim slučajevima odstupi, ostaje činjenica koju priznaje i teorija i praksa, da autonomija volje u pogledu odredjivanja prava ne može da bude neograničena, odnosno tako izabrano pravo treba da bude u nekoj vezi sa poslom koji je predmet spora.

U vezi sa autonomijom volje i pravom ugovornih strana da svojim ugovorom odrede merodavno pravo koje će se primenjivati u slučaju spora, treba istaći da pravilnici mnogih institucionalnih arbitraža tom principu daju apsolutni prioritet kod odredjivanja materijalnog prava. To čini i Pravilnik jugoslovenske Spoljnotrgovinske arbitraže, a isto pravilo sadrže i Arbitražna pravila UNCITRAL-a.

Šta će se desiti ako ugovorne strane ništa nisu predvidele u svom ugovoru? Ako ugovorne strane propuste da odrede pravo koje će arbitraža da se primeni za slučaj da dodje do spora, u tom slučaju arbitraža je dužna da ovo pitanje reši primenom pravila o sukobu zakona. S tim u vezi Pravilnik jugoslovenske Spoljnotrgovinske arbitraže navodi da će se u nedostatku izričite odredbe u ugovoru primeiti pravo «na koje upućuju kolizione norme čiju primenu Arbitražno veće odnosno arbitar pojedinac smatraju najprikladnijom u tom slučaju». Arbitražna pravila UNCITAL-a ovim u vezi navode da će se primeniti «pravo utvrdjeno pravilima o sukobu zakona koje (arbitraža) smatra merodavnim». U ovakvim situacijama neizvesno je koje će pravo arbitri smatrati kao merodavno, jer oni mogu da podju od različitih kriterijuma da bi to pravo odredili. Arbitri su često uzimali u obzir koliziona pravila države sedišta arbitraže, smatrajući da su stranke odredjivanjem tog mesta posebno izrazile i svoju volju u pogledu merodavnog prava. Ovo rešenje je kritikovano, naročito u vezi sa arbitražom ad hoc jer sedište kod tih arbitraža može biti sasvim proizvoljno, bez neke značajne veze sa postupkom koji se vodi.

Treba, takodje, istaći da savremeni izvori o medjunarodnoj trgovinskoj arbitraži (konvencije i pravilnici) izričito upućuju arbitre na trgovinske običaje.

3.2. Rešavanje sporova po načelu pravičnosti

301

Arbitri koji su odredjeni da rešavaju spor pred arbitražom (institucionalnom ili ad hoc) mogu da sude po načelu pravičnosti (ex aequo et bono, amiable compositeur). To znači da oni ne moraju da se pridržavaju bilo kakvih konvencija, pravilnika ili propisa, već mogu da sude na osnovu ugovora, medjunarodnih trgovinskih običaja ili opštih načela prava. Pravilo je da arbitri mogu da sude pridržavajući se načela pravičnosti samo i isključivo ako su ih na to ovlastile ugovorne strane. S tim u vezi Pravilnik jugoslovenske Spoljnotrgovinske arbitraže predvidja da «arbitri mogu doneti odluku držeći se isključivo načela pravičnosti samo ako su im stranke dale takvo ovlašćenje». Isto pravilo sadrže i Arbitražna pravila UNCITRAL-a i navode da «Arbitražni sud odlučuje kao amiable compositeur ili ex aequo et bono samo ako su ga stranke na to izričito ovlastile i ako pravo merodavno za arbitražni postupak dozvoljava takvu arbitražu».

Bez obzira što bi se moglo zaključiti da pravila načela pravičnosti daju neograničenu diskreciju arbitrima u pogledu donošenja odluke, jasno je da oni moraju da vode računa o imperativnim normama sedišta arbitraže i ordre publicu-u, a moraju da vode računa i o prisima koji su na snazi u zemlji u kojoj će se tražiti priznanje i izvršenje arbitražne odluke. Ističe se da sudjenje po načelu pravičnosti ima mnogo prednosti u odnosu na primenu propisa jednog odredjenog nacionalnog sistema, jer će arbitri – pošto su najčešće i sami poslovni ljudi – da primenjuju pravila i običaje svoje struke koji su im dobro poznati.

4. Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka

U vezi sa priznanjem i izvršenjem stranih arbitražnih odluka potrebno je ukazati na arbitražnu odluku i njeno svojstvo.

4.1. Donošenje i dejstva odluke

Pravilnici institucionalnih arbitraža obično navode rok u kome su arbitri dužni da donesu odluku. Pravilnik jugoslovenske Spoljnotrgovinske arbitraže odredjuje da se odluka mora doneti «najdocnije u roku od 60 dana od poslednje usmene rasprave odnosno od dana održavanja nejavne sednice arbitražnog veća». Prema Pravilniku Medjunarodne trgovinske komore «arbitar mora doneti odluku unutar šest meseci od dana kada je potpisao akt o svojoj misiji». U slučaju kad odluku donosi arbitražno veće smatraće se da je odluka punovažno doneta ako je doneta većinom glasova.

Za arbitražnu odluku se obično navodi da je «konačna» i obavezna za stranke, tj. da protiv nje nema mesta žalbi. Smatra se, naime da arbitražna odluka ima snagu pravosnažne presude redovnog suda. Pravilnik jugoslovenske Spoljnotrgovinske arbitraže navodi da se stranke obavezuju da će izvršiti odluku arbitraže. To isto navode i Arbitražna pravila UNCITRAL-a. U vezi sa arbitražnom odlukom postavilo se pitanje njenog obrazloženja. Razlog je što po nekim pravnim sistemima (common law, na

302

primer) arbitražna odluka ne mora da se obrazlaže, odnosno arbitri će to učiniti samo ako to stranke izričito zahtevaju. Ovo se obrazlaže time što poslovne ljude više interesuje odluka, a manje razlozi za njeno donošenje. U drugim pravnim sistemimam, medjutim, smatra se da je u interesu i stranaka i arbitraže da arbitražna odluka mora biti obrazložena. Obrazloženje odluke u nekim sistemima može biti uslov za izvršenje arbitražne odluke, pošto se odluka bez obrazloženja smatra kao suprotna javnom poretku (ordre public) i ne može da se izvrši.

Da bi se premostile ove razlike i došolo do pravila koje bi bilo opšte prihvaćeno i doprinelo pravnoj sigurnosti u ovoj oblasti, zauzet je stav (izražen u nekim medjunarodnim konvencijama) da «arbitražnu odluku treba obrazložiti», izuzev ako su se stranke izričito sporazumele da obrazloženje nije potrebno. Ovo se može zaključiti iz formulacije koju sadrži Pravilnik jugoslovenske Spoljnotrgovinske arbitraže po kojoj «odluka ne mora biti činjenično i pravno obrazložena ako su stranke izjavile da to ne traže».

Za razliku od obrazloženja u vezi sa kojim, kao što je istaknuto, postoje različita mišljenja, kada je reč o objavljivanju arbitražne odluke stav svih pravnih sistema je da se odluka arbitraže ne objavljuje. Odnosno, odluka arbitraže se može objaviti «samo uz pristanak stranaka». Poslovni ljudi, po pravilu, ne žele da se zna da su se sporili (bez obzira da li su spor dobili ili izgubili), jer to može da smeta njihovoj poslovnoj reputaciji. U slučajevima, čak i kada se dozvoli objavljivanje odluka, praksa je da se izostave imena stranaka kao i drugi podaci koji bi mogli da otkriju njihov identitet.

4.2. Priznanje i izvršenje inostranih arbitražnih odluka

Stručnjaci za pitanja medjunarodne arbitraže navode da «efikasnost arbitražnog rešavanja sporova (kao i svakog drugog načina rešavanja sporova) zavisi u krajnjoj liniji od toga da li se odluke sprovode, da li se izvršavaju». Kad je reč o arbitraži (medjunarodnoj naročito) problemi se sastoje u tome što arbitraža nije vezana za državni aparat koji se javlja kao sredstvo za prinudno izvršenje odluka koje donesu nadležni organi. Izvršenje arbitražne odluke, dakle, zavisi od volje ugovornih strana. Pa ipak, navodi se, « procenat dobrovoljnog izvršenja arbitražnih odluka je veoma visok».

Na «dobrovoljno» izršavanje arbitražnih odluka utiču i tzv. korporativne sankcije koje označavaju mere iza kojih ne stoji državna prinuda, već profesionalne (strukovne) organizacije i udruženja čije mišljenje ili osuda mogu imati vrlo negativno dejstvo za stranku koja odbija da izvrši arbitražnu odluku. U ovom domenu postoji i institucija stavljanja na «crne liste», brisanje iz članstva udruženja, zabrana pribegavanja istoj institucionalnoj arbitraži i slično.

Da bi se jedna strana arbitražna odluka priznala, a zatim i izvršila u domaćem pravu, potrebno je da se ispuni niz uslova. Ti uslovi su sledeći:

- da je arbitraža koja je odluku donela bila nadležna (što se ceni na taj način da li postoji punovažan arbitražni sporazum);

- da je arbitražna odluka punovažna i izvršna;

303

- da je poštovan princip prava odbrane (licu koje je tuženo mora se omogućiti da se brani, što se ceni kroz urednost obaveštavanja o postupku);

- da arbitražna odluka nije protivna javnom poretku države u kojoj se priznaje i izvršenje odluke traži;

- reciprocitet se često traži kao uslov za priznanje stranih arbitražnih odluka.

Prema Njujorškoj konvenciji o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka iz 1958. godine koju je (pored Jugoslavije) ratifikovalo 96 država s tim što se veliki broj država korisio rezervama koje su tom Konvencijom predvidjene, navode se slučajevi u kojima će inostrana arbitražna odluka biti odbijena u zemlji u kojoj se traži priznanje i izvršenje. Dakle, umesto pozitivnog stava o tome kada će se jedna inostrana arbitraža priznati, Njujorška konvencija (iz odredjenih razloga) opredelila se za negativan prilaz, odnosno navela je slučajeve kada će se odbiti priznanje i izvršenje arbitražne odluke. Ti slučajevi su sledeći:

- da su stranke iz ugovora o kome je reč u čl. II, na osnovu zakona koji se na njih primenjuje nesposobne, ili da pomenuti ugovor nije valjan po zakonu kome su ga stranke podvrgle ili, ako nema naznačenja u tom pogledu, na osnovu zakona koje zemlje u kojoj je doneta odluka; ili

- da stranka protiv koje se odluka ističe nije bila uredno obaveštena o odredjivanju arbitara ili o arbitražnom postupku, ili da joj je iz nekog drugog razloga bilo onemogućeno da upotrebi svoja sredstva; ili

- da se odluka odnosi na spor koji nije predvidjen u kompromisu ili nije obuhvaćen arbitražnom klauzulom ili da sadrži odredbe koje prelaze granice kompromisa ili arbitražne klauzule; ipak, ako odredbe odluke koje se odnose na pitanja podvrgnuta arbitraži mogu biti razdvojena od odredaba koje se odnose na pitanja koja nisu podvrgnuti arbitraži, prve će moći biti priznate i izvršene; ili

- da obrazloženje arbitražnog suda ili arbitražni postupak nije bio u skladu sa ugovornim strankama ili ako ne postoji ugovor da nije bio saglasan zakonu zemlje u kojoj je obavljena arbitraža; ili

- da odluka nije postala obavezna za stranke ili je istu poništila ili obustavila nadležna vlast u zemlji u kojoj, ili na osnovu čijeg je zakona doneta odluka.

U istom članu Njujorške konvencije navode se dva razloga zbog kojih priznanje i izvršenje odluke može biti odbijeno. To su: da prema zakonu zemlje u kojoj se traži priznanje i izvršenje «predmet spora nije podoban za regulisanje arbitražnim putem» ili da bi priznanje ili izvršenje odluke «bilo protivno javnom poretku te zemlje».

Pitanja: 1. Razlike izmedju institucikonalne i ad hoc arbitraže.

2. Koja pravna pravila primenjuju arbitraže za rešavanje sporova?

3. Odredjivanje prava prema pravilima o sukobu zakona.

304

4. Šta znači rešavanje sporova po principu pravičnosti?

5. Dejstvo odluke o arbitraži.

6. Šta znači priznanje arbitražne odluke?

7. Koja medjunarodna konvencija je od značaja za priznanje i izvršenje inostrane arbitražne odluke?

8. Kada će biti odbijeno da se jedna inostrana arbitražna odluka prizna i izvrši?

Literatura: 1. Goldštajn: Medjunarodna trgovačka arbitraža, I Deo, Zagreb, 1975;

2. Goldštajn: Medjunarodna trgovačka arbitraža, II Deo, Zagreb, 1976;

3. Goldštajn: Medjunarodna trgovačka arbitraža, III Deo, Zagreb, 1977;

4. Goldštajn: Medjunarodna trgovačka arbitraža i lex mercatoria, Zagreb, 1984;

5. Lopičić, P. i Varadi, T.: Arbitražno rešavanje sporova, članak u knjizi Zaključivanje ugovora sa stranim partnerom, Novi Sad, 1979;

6. Spoljnotrgovinska arbitraža (grupa autora) sv. I, Beograd, 1963;

7. Spoljnotrgovinska arbitraža (grupa autora) sv. II, Beograd, 1965;

8. Trvia – Poznić – Vargić – Varadi: Arbitražno rešavanje sporova, Novi Sad 1973.

305