1

PESME I OBIČAI

UKUPNOG NARODA

SRBSKOG

PRVA KNjIGA.

OBREDNE PESME.

SKUPIO I IZDAO

M. S. MILOJEVIĆ.

U BEOGRADU

U D R Ž A V N O J Š T A M P A R I J I.

1869.

2

Cena je 5 cv. a za one koji se upisaše, a ne platiše 4 cvanc. komad.

GDE JE ŠTA.

strana. 1. Ivan-danske pesme i običaji počinju 2. Petrov-danske 3. Ognjene Marije 4. Sv. Ilije 5. Među-Dnevice 6. Prelske i selske 7. Sv. Dimitrije 8. Varičke i Savičke 9. Tucin-danske, badnjeg dana i božićne 10. Malog božića ili nove god. 11. Bogojavljenja i sv. Jovana 12. Mesojeđske 13. Kolanje ili bukara 14. Ljuljašske 15. Lazaričke 16. Cveti i Blagovesti 17. Usvršnje 18. Ružičalske ili Družičalske 19. Đurđev-danske 20. Sv. Jeremije ili majske 21. Spasov-danske 22. Svete Trojice ili Kraljičke 23. Vidov-danske 24. Leunske ili porodiljske 25. Smrt i Zapevanja 26. Kolske ili Orske 27. Mobske 28. Ovčarske ili Gavalske 29. Putničke i Kopaoničke

Napomena: Raspored stihova sam ostavio isti kao što je u knjizi, bez obzira na povremenu nepreglednost.

PREDGOVOR.

Ovde vam je prva sveska naših pesama i običaja, više kao program kako u buduće da se kupe pesme i običai narodni; no kao sbornik ove umotvorine narodne. Što smo ovako pohitali da napečatamo, ovaj tako reči program imali smo tisućama uzroka. Ponajglavniji je taj, što nismo mogli svima učiteljima u Star. Srbiji i drugim mestima, kao i ostalim dobrim rodoljubima, podpune programe sa objasnenjama

3

napisati. Od preko 800 naših programa poslanih u razne krajeve samo su jih ova gospoda skupljači razumeli i hteli po njima raditi, koji će se u ovoj knjizi spominjati. Teškoća je u skupljanju narodnih umotvorina tako velika da je teško savladati je. Evo reči iz mlogih pisama iz Star. Srb. i drugih krajeva srpskih:

„Da znate kako je ovde narod divlji, nebi nas ni molili da vam skupljamo običaje i pesme narodne, kojih ima više, no u dan kneževini Bosni i Ercegovini. Radi primera da Vam navedem samo ovaj jedan slučaj: da je popa N. N. u Priz. nahiji i u Tetovskoj istukao svoju popadiju, što je se stidila da mu koju pesmu, kao svom mužu, kaže. To je bilo i sa sestrama i braćom popinom, kao i sa snajama i kćerima, dok mu nije najmlađa snaha, posle nekoliko štapova kroz plač kazala ovo nekoliko pesama što Vam šaljem. Sad sudite kako je nama koji vatamo po koju staru baku, da nam koju pesmu kaže. Ovde narod neda ni pogdedati na ženskinje, a kamo li da se s njim razgovaraš, da ga pitaš što, a da ti još pesmu kaže, to ti je ovde najveća poganština i t. d."

Ovakvih pisama sa sviju krajeva dobijali smo pokraj ono malo pesama. Iz sviju tamošnji krajeva

evo šta nam pišu: „Običaja pesama, starina i t. d. ovuda vam ima neizbrojnih. Negledajući na petora i šestoroguba robstva kako od Turaka Osmanlija, svojih poturčenih spahija, Škipa od skorog doba Čerkeza i Tatara; no i od bugarskih propagandista, učitelja i drugih, od grčkih fanariota i t. d. opet je ovde i u ovim krajevima narod sačuvao prvobitne svoje običaje i pesme. Svakog minuta od rođenja pa dok po smrti sasvim nezaborave čoveka, pošto prođe gotovo ceo vek, reko svakog minuta i sekunda u celom čovečijem životu, sve su druge pesme, drugi glasovi u ovim drugi, običaja it.d. da jih je teško uloviti a kamo li opisati. Eto viditi da vaši programi nisu ni izdaleka podpuni. No da ostavimo to na stranu, tuga nas obuzima što nemožemo da nakupimo bar u milionitnu česticu ove divne narodne starine makar i po vašem programu." Eto kakva su nam izvešća s pesmama dolazila iz Stare Srbije, Albanije, Maćedonije i t. d. No to još nije ni čudo spram našeg čuda ovde u kneževini. I ovde, kao i u svima krajevima srpskim, još se i kojekako mogu kupiti junačke pesme od pevaca koji jih uz gusle pevaju. Ovi se istina dugo nutkaju pred onim koji bi hteo da piše. Svako zna, da ovakvi pevci i međ svoim drugovima moraju po po časa da se nutkaju da samo uza, počnu pa kad započnu oni opet prestaju i t. d., da čoveka mora muka uvatiti, dok samo jednu ovakvu pesmu prepiše.

Što se tiče ženskih naših pesama, evo primera radi navešću samo jedan slučaj koji je se sa mnom dogodio 1867 god. kad sam po Srbiji putovao: U selu Tubraviću okr. Valjevsvog, zamolim domaćina, da rekne svojoj čeljadi da mi koju pesmu kaže. Sa mnom su bila još 4. poštena čoveka iz tog sela i dva koja su me pratila onako volje radi. Navaljivanjem nekoliko od ovih iskreno želeći da prepišem koju pesmu, pošto sam se sav tako reći razplinio u lepim izrazima i u ocenjivanju narodnih pesama, pozove domaćin svoju domaćicu i kad ova ču za šta je zove, posle nekoliko lepi reči savi šipke, pa ode zastidivši nas sve. Po navaljivanju mog pratioca Jove Birčanina iz Suvodanja, koji je bio marveni trgovac i upravo od prilike ono što se zove svetski čovek u punom s mislu, izmenjaše se i snaje i sve, ama ni jedna ni rečice. Naposledku kći domaćinova poče jednu da kazuje i to za tim Jovom, ali kad dođe reč do. "Momak voli devojvu" ta dalje NI maći. Domaćinu se već dodija pa nama svima: Sedite mi gosti na svom poštenju, a kome trebaju pesme neka ide na žetve, na kopanje, na sabore, na slave it. d. pa nek tamo prepisuje kad pevaju" Ostali rekoše, tako je." Pa je to i za mene i mog Jovu Birčanina moralo biti, Tako!"

Posle nekoliko dana došli smo toga Birčanina kući u Suvodanju gde nam je njegova sestra Stane kazala preko 130 pesama. Ovome čudu nisam se mogao načuditi, sve dotle, dok nisam doznao: da je pomenuti Jova pre mog dolazka i prepisivanja pesama iztukao nekoliko puta svoju domaćicu i sestru, pa se čak i s majkom podžaveljao ..... i negledajući na sve to što mu svi ukućani znadu tisućama pesama samo je sestra Stane ono nekoliko kazala. No i ona je svud preskakala sve reči koje se odnose na to da ko koga vole i t. d. Za ova čuda mi smo odavna znali pa smo s toga i svima pisali: da samo od starih baba prepisuju; no kako i ove kazuju vidi pesmu: "Zaspalo je Vaskresenje na kriocu Vavedenja." Ovo navedosmo samo zato, da bi se u buduće upravljali po tome skupioci narodnih umotvorina, kojih ima neizbrojnih tisuća miliona, samo jih valja kupiti neprestano. Do sadanji sbornicima narodnih pesama i običaja samo je namišljena stazica kroz neprogledne planine šume i dubrave; no još nije ni presečena ni

4

načinjena, a kamoli da je sva ta mložina planina šuma i dubrava obrađena. Radimo na našim narodnim stvarima, koje imaju neiscrpime izvore, pa će nam potomstvo blagosiljati naše muke!

Što se tiče ove prve naše sveske možemo slobodno reći, — a tako zahtevamo i u buduće da se radi i kupi narodna umotvorina — da je: ova skupljana i prepisivana onako kako su usta je kazivaoca i pevača izgovarala. Da je podpuno verna u svemu kako govoru tako i pojedinim rečima i izrazima, pa i udarenjama, koja na veliku žalost, kao i napeve, nemogosmo sa skupoće napečatati. One pesme koje smo mi sami prepisivali, prepisivali smo jih prvo kad se pevaju, pa posle onako govorom i razliku u izgovaranju pojedinih reči i slogova kad se pevaju i onako govorom izkazuju, strogo bilježili. Tako su isto i naši skupioci činili, kao što nam pišu.

Nezgoda je bila u našim programima slatim skupljačima, kao i u tome što po ovom načinu do sada nije bilo kupljeno i pečatano, što smo dobijali iz mlogo krajeva skoro jedne i iste pesme ne samo u motivima; nego i u samim rečima. Koje s toga, a koje i zbog dosta loših pesama, mi smo od 2000 ovih za dve naše sveske samo do 800 uzeli a ostalo utamanili. Još jedna nam je žalost.

Što nam mloge pesme nedođoše, i ako skupljači pisahu nekoliko puta da su nam poslane i ako smo se mi o tome podpuno i uverili da je tako. Bilo je, i, ima mlogo srboždera koji narodnje stvari svuda i na svakom mestu utamanjuju kao što čine u Maćedoniji i drugim mestima sa slovima i tako dalje. Ovako čine jedni, kao što je slučaj s Ljubenom Karavelovim, koji je sbornik pesama skupljen među Pomacima — ili poturicama — u Maćedoniji i Trakiji, samo s toga spalio, što su na jeziku srpskom, a ne bugarskim. Osim ovog uvaćeni su i utamanjeni mlogi sbornici poslani nam iz raznih krajeva Stare Srbije, kao iz Tetovske nahije, iz Đakovičke, iz Vranjske, Ljeskovačke, Giljanske i još mlogih drugih.

No hvala Bogu kad je i ovoliko došlo. Za sada samo ovoliko što se ove sveske tiče, a u drugoj opisa ćemo, koliko možemo, ne samo narod naš i mesta u kojima živi; no ćemo i etnografsku kartu drugoj svesci priložiti, u kojoj ćemo i granice narečijama srpskim, ako bude moguće, naznačiti. Jedina nam je molba svima našim rodoljubima: da pesme sada kupe po ovoj svesci, da dopunjuju što u njoj nema, a što ima no drugčije gde, da tu razliku takođe opišu. Osim ovog da kupe onako isto samo od starih ljudi i žena kako smo kazali, što se ovih obrednih pesama tiče, kao što su u ovoj i što će biti i u drugoj svesci. Junačke takođe, po trećoj našoj svesci koja će odma po drugoj izaći kođe, neka se kupe. Ove mogu kupiti i po sbornicima neumrlog našeg Vuka Karadžića i ostalih mučenika za narodnost našu.

Reči i izraze osobite valja da se zapisuju svuda. Svaka pesma da se kaže kao i običaj odakle je, od kog je prepisana. Ako se u ovome spominje mesnost kakva, onda valja i ovu opisati, kao i uzroke zašto se ta mesnost tako, a ne drugčije uzima u narodu. Mi nikad nismo tih misli da je ovaj program u ovoj svesci podpun u ovolikom shvatu koliko shvaća, i s toga opet povtoravamo, da treba kupiti pesme i običaje ovako: Valja početi od kog praznika, sveca, svečanika, težatnika it.d. pa opisavši ovaj i njegove pisme tako svaki dan od ovog počinjući dalje u godini dana opisivati i pesme njihove prepisivati. Za celu tu god. ne treba izpuštati iz vida najmanju neznatnost, koja nam se čini da je takva, ali u stvari nije. Svaku rečicu valja tako reći klještima izvlačiti iz usta izkazivačevih; jer često jedna jedina rečica kadra je učiniti ogroman skok u svemu kod znalaca stvari, kao što će se to viditi iz našeg rečnika kad ga napečatamo.

Što se pak čoveka tiče njega valja propratiti od rođenja, pa do posle smrti, dokle ga već sasvim nestane i dok neizčezne iz svesti sviju nekada okružavajući ga potonjih kolena. Sve njegove radnje, misli, ubeđenja, pravce, namere, poglede na stvari i ostalo valja strogo i razlikovati jedno od drugog i opisivati. Ovo su ogromne stvari; no što god su ogromnije i veće tim je veća slava onima koji se staraju da ovakve narodne stvari nepropadnu, da se neutamane, a s njima i narod. Jer narod bez narodnosti nije ništa drugo do blato izkog se može praviti najfinije posuđe, kao i poslednje đubre. On u takvom stanju zavisi ne od volje svoje; no od proizvoda tuđih.

Kao god što valja opisivati čoveka i njegove sve strane, tako isto valja opisivati i sva odela njegova. Mi u kneževini u Bosni i u Srbo-Hrvatskim zemljama u Austriji, zbog neprestanih ratova Austrijanaca sa Osmanlijama, izgubili smo naše narodne odelo; te tako u mesto naših dolama, ćurdija. bečva, čakšira, čizama, kalpaka i t.d. sada odamo, kao divljaci u Polineziji, gotovo nagi goli. Velim nagi goli; jer opanak nikad nije obuća, no samo podloga ove, košulja gaće i t.d. nije odelo no nešto sasvim drugo, a ves nije ništa drugo do karikatura evropske i hrišćanske civilizacije, izsmevanje ove i nagrda

5

naših divnih i valjanih nekadašnjih kalpaka. Osim ovog žalost nas obuzima kad čujemo da se i u Star. Srbiji narodna nošnja, njene bele i crveno-rujne, a negde i plavkaste dolame, zamenjuju nakaradama od čakšira i t.d.

Na koliko smo svesni svoje narodnosti i starine pokazuju poslane stvari na moskovsku izložbu i izbor ovih, a tako isto i naših narodnih vojnika odelo. Nesreća je to velika, kad bar ovde i u ovom slučaju nećemo da zavedemo našu divnu i u svavom pogledu valjanu praktičnu staru nošnju. Kako se ove oprostismo od tog doba postali smo skup mučenika i bolesnika u celoj zemlji. Dakle sabirajmo sve to što je narodno i što je svojina srpska i uvodimo ovo u život, ako neželimo da izčeznemo s lica ove zemlje. Mi molimo i preklinjemo još jednom naše učitelje, sveštenike i sve rodoljube: da se svojski zauzmu za ove stvari, koje nam mogu tek otvoriti oči i upoznati nas. Samo ove bi će kadre da nas sbliže i upoznaju, te da jednom vidimo: da smo jedna i ista braća na jadranskom na belom i crnom moru, na Dunavu kao i na Marici, na Šar-Planini, kao i ograncima Alpa i t.d.

To što može da učini narodna umotvorina i narodno poznanstvo i sbliženje jednog i istog naroda srpskog, nesrećom i dušmanima omraženog i razdeljenog, ni su u stanju učiniti ni puške ni topovi ni sve paklene bombe i sve ljudske spletke i intrige. A mi će mo jih fotografisati i tako sačuvati bar na hartiji, kad nije sreće da su na nama Ovo je moja iskrena molba svima rodoljubima srpske ili jugoslavenske zajednice; pa, ako što sami neće da pečataju, neka šalju nama, mi ćemo to učiniti. Tako isto i narodna odela i ostale starine, neka nam se ma, i u dronjcima šalju.

Priznajemo: da u ovoj svesci ima sijaset božiji pogrešaka; no drugčije nije moglo ni biti kod ogromne navale u drž. pečatnji a kod njenog malog mesta u koje je smeštena. Neka čitaoci sami poprave ove, a u drugoj i trećoj svesci stara ćemo se da jih bude što manje.

Blagodarnost je naša najveća onim rodoljubima koji nas pomogoše u ovom delu, kao i g. Rajičeviću glavnom faktoru, koi se postara: da ovo delo pokraj ogromnog i nagomilanog posla ugleda sada božiji beli svet. Najveća je blagodarnost jednoj ličnosti koju ćemo vremenom imenovati i javno joj blagodariti, što nas novčano pomože da ovo delo izdamo. Slava i hvala tom plemenitom mužu.!

I.

IVAN-DANSKE PESME.

1 Ivano divan devojko! Preni se gore na divan Na divan visok previsok, Pogledaj dole Strumnicu I pole dugo strumničko To dugo pole široko. Da što rodi u pole, Strumničko pole široko Široko pole i dugo. Golemo zlo se tam rodi V njem se rodi čudo golemo; Sonce mi se zastavilo Stredi nebo, stredi zemla. Da gledi veliko čudo. Veliko čudo nečuveno: Sestra brata prodavala Za crvilo i belilo Za šareno ogledalo. Prodaje go nežali go.

Toa sonce zastanalo, I nemože da mi pojde.

2. Sonce mi zastanalo Sonce mi se zagledalo. Na stred nebo na stred plavo, Na stred zemla na stred sinja. Da gledalo velji čudo, Veli čudo i velika žalost; Kostandin se odelio Ot staroga tatka svoga. I ot tatka i od majka I od svoje devet sestri. A šta mu na dal pade, Na dal pade ot delidba, Ot delidba čudnovata? Mu pade jeden hvat, Jeden hvat mesto pusto. I mu pade od delidba

6

Devet sažni belo platno Jeden tožni paleševo. Devet oki rujno vino I tri oki ta rakija, Jeden kravaj žolta voska

I krstata ta grmova. Toa sonce zastanalo I nemoglo dale pojći Dok ne skokni tri pota mi.

Ot Ilinke Vezenović

3. Ivanjsko, ivanjsko, cveće rujno! Cveće rujno petranjsko. Petranjsko cveće plavetno. Ivan ga bere te bere, Petar ga plete te plete. Kupal ga Koledu daje, Koledu bratu svojemu. Daje ga majki Kupala Kupala majki Živboži: Ivanova stara majko! Je li Ivan doma? Odgovori stara majka: "Otišo je na oranje Još na Vidov-dan, Pa je reko kući doći Baš na Petrov-dan, I doneti kitu zlata Rodne pšenice Te pšenice, te belice Tog leba bela"1)

4. Oj travice sitnice! Što si tako sićana? Sve si polje prekrila Samo malo ostalo. Na njem rasti božur cvet I kraj njega ružica. Božur ruži govorio: "Oj ružice rumena! Ja sam lepši od tebe Još da mi je tvoj miris Još bi lepši ja bio. Vio bi se previo Ka no svila predena Oko zlatna vretena, Al' govori bela ruža: Oj božure mio cvete! Da je meni diko moja Tvoje rujno rumenilo Svo bi cveće premamila

Po najviše mog božura Mog božura rumenoga.

5. Ivanjsko cveće Petranjsko, Ivanjsko cveće rujano, Pretranjsko cveće plavetno! Ivan ga bere te bere, Petar ga plete te plete. Ivan ga bere te bere, Daje ga bratu do sebe Svom mlađem bratu Koledu. Dajući brata moljaše: „Aj mio brate Koledo! Evo ti cvetak moj dajem Čuvaj ga divni Koledo. Čuvaj ga pa ga sačuvaj Do moga čudna ređenja Do tvoga strašna umrenja Umrenja brata Koleda Starijeg brata Božića, Sinova starog Svaroga." Petar mi cvetak primaše, Petar mi vence vijaše Pa veli bratu Kupalu: Oj mio brate Kupalo. Stariji brate Ivane, Primam ti cvetak i život Do moga strašnog umrenja I našeg brata ređena Rođenja mladog Božića Sina nam starog Svaroga2) 6. Ivanjsko cveća Petranjsko, Petranjsko cveće Koledsko! Ivanjsko cveće kupalsko! Kupal ga bere te bere Koled ga daje te daje, Koled ga neće te neće. Ivanjsko cveće petranjsko! Ivan ga bere te bere,

7

Petar ga plete te plete, Majci ga meće na krilo, A majci svojoj Svarozi. Svaroga s krila na zemlju „Ni moje cveće ni Petar." Ivan ga bere te bere, Majci ga meće na krilo, A majci staroj Svarogi. Svaroga s krila u kuću: "I moje cveće i Ivan I moje cveće i Ivan." (Iz valjevske nahije.

7.

Ivanjsko cveće petranjsko, Pretranjsko cveće Ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Da je ga majci na krilo, A svojoj majci Svarogi, A majka s krila na zemlju. Ivansko cveće petranjsko, Koledsko cveće kupalsko! Ivansko cveće kupalsko Kupalo ga bere te bere, Daje ga majci na krilo A svojoj majci Svarogi. A majka s krila u kuću. Ivanjsko cveće kupalsko, Ivanjsko cveće petranjsko, Petranjsko cveće koledsko! Koled ga plete te plete Daje ga svome babajku, Babajku starom Svarogu, Babajko cveće ne prima. „Ni moje cveće ni Koled." Ivanjske cveće petrovsko! Ivan ga bere te bere, Petar ga plete te plete. Ivan ga daje svom ocu Svom ocu starom Svarogu, A otac s krila u kuću. Ivansko cveće petrovsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Meće ga stricu na krilo A svome stricu Radgostu, A stric ga s krila u kuću, Ivanjsko cveće rujano, Petranjsko cveće plavetno!

Ivan ga bere te bere. Daje ga bratu svom Petru, Petar ga plete te plete, Meće ga strini na krilo, A strini svojoj Prprši A strina s krila u kuću. Ivanjsko cveće petrovsko, Petrovsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere, Daje ga bratu mlađemu. A Petru bratu Koledu. Petar ga plete te plete. Daje ga daždnom Dažbogu, A dažbog baca na kuću. „Ni moje cveće ni Petar." Ivanjsko cveće petrovsko, Petrovsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga ilete te plete, Daje ga voju Perunu, A Perun s krila na kuću: "Ni moje cveće ni Koled Ni moje cveće ni Kupal" Ivanjsko cveće petranjsko, Petranjsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Da je ga tovnom Velešu, A Veleš s krila na tore, "Ni moje cveće ni Ivan," "Ni moje cveće ni Peter. Veće je cveće torova," Ivansko cveće petrovsko, Petrovsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Daje ga silnom Davoru, A Davor s krila na kuću: "Ni moje cveće ni Ivan, Ni moje cveće ni Petar. Ivanjsko cveće petrovsko, Petrovsko cveće ivanjsko!

Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Da je ga velju Jarilu Jarilo s krila na kuću; „Ni moje cveće ni Ivan, Ni moje cveće ni Petar" Ivanjsko cveće petranjsko, Petranjsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere.

8

Petar ga plete te plete. Da je ga silnu Pravidu, Pravida s krila na veće. „Ni moje cveće ni Ivan Ni moje cveće ni Petar." Ivanjsko cveće petrovsko. Petrovsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete Da je ga tome Porevi, Poreva s krila na kuću: „Ni moje cveće ni Ivan, Ni moje cveće ni Petar." Ivanjsko cveće petrovsko, Petrovsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bore. Petar ga plete te plete, Da je ga svjetlu Svevidu. Svetovid s krila na kuću; „Ni moje cveće ni Ivan, Ni moje cveće ni Petar." Ivanjsko cveće petranjsko, Petrovsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Da je ga silnu Triglavu, Triglavu svetoj trojici. Trojica s krila na kuću, „Kućno je cveće ne moje" Ivanjsko cveće petrovsko, Petrovsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere, Petar ga plete te plete, Da je ga Ljelju na krilo, A Ljelje s krila na ljude: "Ni moje cveće ni Ivan, Ljudsko je cveće i Petar" Ivansko cveće petrovsko, Petrovsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Meće ga Ljelji na krilo, A Ljelja s krila na žene; „Ženino cveće i Petar." Ivanjsko cveće petranjsko , Petranjsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete, Da je ga mladom Poljelju Poljelje s krila na momke: „Ni moje cveće ni Petar"

„Momačko cveće i Ivan" Ivansko cveće petrovsko, Petrovsko cveće ivanjsko, Ivan ga bere te bere Petar ga plete te plete. Meće ga Poljelj na krilo Poljelja s krila na cure: "Ni moje cveće ni Ivan Curinsko cveće i Petar." Ivansko cveće petranjsko, Petranjsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Meće ga Živi na krilo, Živboža s krila u kuću; "Ni moje cveće ni Ivan Kupalsko cveće i Petar Ivanjsko cveće petranjsko, Petranjsko cveće ivanjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete: Meće ga Ladi na krilo, A Lada s krila vdovima: "Ni moje cveće ni Ivan, Udovsko cveće i Petar. Ivansko cveće rujano, Rujano cveće kupalsko, Ivanjsko cveće petranjsko, Petranjsko cveće plavetno. Plavetno cveće Koljedsko, Koljedsko cveće kupalsko! Kupal ga bere te bere Svom bratu mlađem govori: „Moj brate mladi Koledo! Evo ti cvetak obilja! Pleti ga brale pleti ga, Čuvaj ga brale čuvaj ga. Do moga smrtna umrenja, Do tvoga čudna rođenja I do tvog strašnog umrenja. Sačuvaj brate mlađani! Naše mu bratu najmlađem Božiću sinu Svaroga." Braca mu koled govori: Moj brate stariji Kupalo! Izplešću venac obilja Što mi ga daješ brale moj. Isplešću brale sačuvat, Do moga strašnog umrenja Do našeg brata rođenja Božića brata najmlađeg

9

Našega starog babajka Babajka silnog Svaroga I majke stare Svaroge: 3)

8. Ja posadi vinograd. Oj Kupala moj Kupalo Oj Ivane moj Koledo! Koledo Kupalo obilni. Drago moje ljubime ljubi me: Na Spasov.dan posijala Na Videv dan odlazila. Moj vinograd poniknuo, Moj vinograd izterao. Ja neodo do dva dana, A kad odo treći dan Moj vinograd izlistao I lozicu odpustio.

Pod lozicom posteljica Na postelji čašičica U čašici božur cvetak Božur cvetak crvenije. Pred božurom ružičica Božur ruži govorio! „Oj ružice rumena Bela lica rumena! Ja sam lepši od tebe" Al' mu ruža govori: Al' ti nemaš miris moj Moj je miris poljeljin Poljeljine dušice. Al' govori božur mlad: „Još da mi je miris tvoj Vio bi se previo; Kano svila predena Oko zlatna vretena."

Tako se pripevi posle svake vrste povtoravaju.

9. Ivanjica lan sejala. Ivanjica koledica Mila snaha tog Kupala. Lan sejala i obrala. Na Spasov dan posijala Na Vidov dan vidila ga Na vidov dan i obrala. I obrala i topila. I topila potopila. Osušila očupala, Na ivanjsku krasnu večer. Grebenala i kuvala. Oprela ga i snovala. Osnovala i navila, I uvela u te nite, I otkala na razboja, Izatkala ga izbelila Na ivanjske te večeri, Skroila ga i sašila Na ivanjske te večeri. I obukla na Ivana Na Ivana mlada bora Mlada bora Koled bora Mila sina Kupalova, A Kupala umrloga, Obilija mila bora. Pa je nosi do Badnjaka

I Božića Svarožića Tog božića mlada bora Svarožića mila sina. Ivanjica paunica! Vencima se nakitila. Od ivanjska rujna cveta I petranjska plavetnoga U kolu je podskakala. Preko vatre preskakala Suhe lile pripalila Da nam stoka bude zdrava Ta goveda i te ovce Ti jarići i jaganjci. Doratasti velji konji Što no nose te junake Mile borce Triglav bora Triglav bora te Troice Višnjeg boga Stvoritelja Jakog Žive rušitelja I Branjanja Branitelja. 10. Ivanjsko cveće pretranjsko! Ivan ga bere te bere. Petar ga plete te plete. Daje ga bratu Ivanu. Iva ga Petru vraćaše. Petar ga daje u kuću

10

U kući zravlje obilje. Svakome dobro veliko,

A kući dobro najveće.

Sve su ove pesme od Perse Petrovića.

1) Ovu pevaju u Sremu, Bačkoj, Banatu, Slavoniji i Dalmaciji, momci i devojke kad barjake nose. Nose po tri barjaka od crveno-rujne, plave i bele boje. Najveći, nose po sredi pa onda jedan napred, a drugi ostrag. Kad se iz livada vraćaju, uveče Ivan-dana, metnu barjake i vence na crkvu pa sutra-dan rano svaki svoj uzme i nosi kući. Idući ovako sa barjacima i vencima pevaju neprestano do crkava i domova. 2) Ove su prepisane od Perse Petrovića iz Srema. U njima kao da je više pesama sastavljeno u jednu. 3) Ovu sam celu pesmu prepisao od baba Stojne Đurića iz prizrenske nahije, ama sam je, no nepotpunu bio prepisao 1867 god. u Lješnici okr. podr kad sam raskopavao crkvinu Miloša Obilića.

Kad ispletu venac igraju i devojke i pevaju.

11.

Ajte kolo da igramo

Kolo Kupala, mladog Koleda!

Ko za kolo aj u kolo Kolo Kupala Mladog Koleda.

Ko se vatre naigrao Vatre čisteće Vode mijeće?

Ko se vodom omivao Vodom studenom Ladnom izvornom?

Ajd u kolo kolo za njeg Kolo Kupala,

Mladog Koleda. U kolu je svako dobro,

Velj' obilje Mlogo plodova.

Dosta smoka svakojaka Smoka varena Mleka sirenja.

Svakom dajte što je čije Menika moje, Blago najveće,

Meni drago i obilje Plode velike Sirce sirene

Od Davida Popovića,iz Vučitrna u Staroj Srbiji.

Ivan-dan je kod Srba, u svima krajevima, vrlo veliki i znatan svetac. Govore svuda u svima krajevima sbrskim, da na njega mora triputa da stane sunce, pa tek posle jakog potresa i igranja da pođe dalje. U nekim krajevima srbskim, kao u Kosovu u Staroj Srbiji i oko Kačanika, drže kresove vinogradske pre i posle tri dana Ivandana, a u drugim opet krajevima drže i tada i o sv. Iliji, no ovi se zovu postavski, jer se tada ništa prteno nepere i nebeli. U svima krajevima srbskim praznuje se taj Ivandan gotovo svuda jednako. Razlike ima, no ona je tako neznatna da je ne treba ni napominjati. Svuda idu devojke u veče Ivan-dna, a taj je 24. Juni, po livadama te beru ivanjsko tako zvano cveće. Dokle ga god beru pevaju neprestano gornje pesme. Kad sabere, već svaka dosta tog ivanjskog cveća, onda snesu na jedno mesto i kad to čine pevaju!

12.

Mi snesosmo lepo cveće Ivanjsko. Petranjsko.

Mi snesosmo divno cveće Kupalsko Koledsko.

Daj nam dragi bore Kupalo Koledo!

Svako dobro i obilje Golemo veliko.

11

U Ivanjsko cveće meću i petrovsko cveće. Prvo je žuto, a drugo plavo. Govore da je prvo nekada bilo rumeno, pa kako ljudi slabije praznuju Ivana tako ono sve postaje bleđe i bleđe, dok nedođe vreme da se sasvim izgubi. Kad saberu i snesu cveće na jedno mesto, onda odigraju tri puta igru Kupalsku i Koledsku ili Ivanjsku i Petranjsku, pevajući neprestano gornje pesme idući s desna na levo. Osim ovih ima još pesama, od kojih smo docnije dobili iz stare Srbije od kačaničke Crne Gore ovu:

13.

Vatajte se bele ruke Bele i čile.

Vatajte se nestežite, Bilje obilje.

Nestežite nedržite, Divna Kupala.

I njegova mlađeg brata Bori Koleda.

Da igramo i pevamo.

Zašto imamo. Mlogo bilje zasejano,

Svako varenje. Sve je nama ponicalo,

Na taj Vidov-dan. Sve prispelo i klasalo,

Na taj Vidov-dan Sve uzrelo i obrano,

Na taj Petrov-dan.

Pošto tako odigraju oko tih gromilica nabranog cveća, onda negde sednu, a negde stajećkij izpletu vence. Venci se pletu za sve zgrade, torove, vrata, vratnice, njive, livade, pa ni krst u selu gde ga ima ili bar za drvo kakvo na razkršću sela. U sve se vence, koji će biti na zgradama i torovima, samo ne na one koji će biti na krstu ili drvetu pomenutom i livadama, umeću glavicu belog luka, koji čuva od veštica i drugih rđavih tvorenja dom i sve na čemu je venac. Ovaj je luk odveć lekovit. Njime se vele treba mazati u nekrštene dane od zlih duhova i veštica i t. d. Osim ovoga njime baju, razgnječivšij ga petom leve noge, pošto se bajalica — stavšij petom leve noge na njega —, obrne triput s leva na desno, a negde i devet puta. Ima na nekim mestima, kao što je to u Gilanu i drugim pri rečnim mestima, običaja, da od ivanjskog i petraeskog cveća prave lutku. Ovoj meću venac na glavu pa je puštaju niz reku da plovi. Ovako čine i oko Drina jednog i drugog i oko Bojane, pa i oko gornje Drine naše u kneževini današnjoj. Kad puštaju tu lutkicu koju zovu negde Murenom, Moranom, a negde i Čojčolem, pevaju ovako :

14.

Oj ti naša Mureno Oj ti naš mili Čojčole! Plovi plovi niz vodu Tamo dalje u more. Kada budeš u more Ono crno veliko. Kaži kaži Mureno Kaži kaži Čojčole! Plivam plivam mladena, Plivam plivam mladena Iz te zemle daleke Gde no biva Kupalo I sa njime Koledo Oba brata jednaka. Svako dobro davali Ponajviše varenja

Svakog smoka bijela. Mene gone devojke Što nemaju momčadi Silni velji drugova. Što nerodi ta zemlja Muškim plodom porodom. Već čudi me ti more Pošlji tamo te vojne Silnog cara Dušana Što jih vodi za more. Deve momke želile Car jim momke nedovo, Već odveo na vojnu. Ako momke nedadne Sve će deve pomreti Višnju bogu žaliti.

12

Od Savke Jovanovića iz Skadra.

Pošto sve to svrše i svaka svoje vence uzme, onda s vencima odigraju još jedno kolo, izljube se kroz vence, pevajućij razne pesme ivanjske i tada odu svaka svojoj kući. Za svo vreme ove radnje nn jedno muško nesme biti, pa ma i najmanje. Po varošima, ne samo da vode sestre svoju malu braću, nego idu i bezposleni mladići, kao đaci i t.d. Kad donesu vence kući, pošto su ostavile onaj na krst ili drvo na sred sela na raskršću, ili gde crkva ima i na ovu, onda svršuju neke obrede kojih se neopominjem, a niko mi neznade kazati. Kad je i ovo svršeno, tu je već odavna mrak pokrio zemlju, bacaju vence i nameštaju gde je koji i zašto određen. U mlogi je mesta običaj da vence meću na zgradi i ostali mesta pred zoru. Kad je to svršeno, odpočnu se skoro svuda paliti lile. Lile su dvojake i to ženske i muške. Ženske za sebe, a muški za sebe pale lile, neke se i sastave, a neke opet pale kao što smo rekli odvojeno.

Lila, je kora trešnjeva, višnjeva ili od leze, koja se počinje derati od Đurđeva-dne, pa se sve suši do Ivana-dne. Negde pale lile još i u oči Vidova-dne, skora mahom svuda, osim uveče Ivana-dne i uveče sv. Ilije, koje su drugčije. S toga što su lile od tih drveta, ljudi strašno gone guljače i ako je svima milo, da se pale lile. U Srbiji i u ovoj narodnoj osobini, kao i u ostalim, vlasti policijske strašno gone lildžije, apse zatvaratu biju i t.d. tobož da se nedogodi kakva nesreća. Koliko je ovaj običaj mio narodu vidi se iz toga, što često stari ljudi nežale najlepše i najbolje svoje trešnje višnje i loze, pa sami nagule svojim mlađim lila, metnu u procep drenov i suše. Dockan uveče Ivana-dne počnu se paliti lile. Prvo se zapale na raskršću, gde preskaču preko vatre i mužkinje i ženskinje. Negde samo ženskinje, a negde i muškinje imadu vence na glavama. Posle se pale i obnose oko torova, kud ženskinje neide, nego samo muškinje.

Posle ovog idu oko svog sela, kud ne ide ženskinje, nego ono obnosi lile upaljene oko zgrada, kuća i t.d. Istina biva često, da se ko preskačući spotakne i padne preko vatre, koja je od skoro izgorelih lila napravljena. Biva istina i to, da se momčad i pobiju lilama zapaljenim, najpre kao iz šale a posle pređe i u zbilju. Ženskinje beže skoro svuda od muškinja sa svojim lilama zapaljenim, jer ovi nesamo od njih nego i jedan od drugog otimaju lile. U koga je najveća i čija najbole gori lila, taj je to veče car pa ma on bio i pušica kakva. Tako isto ko najbolje i najviše preskače vatru taj je kralj i car, a žensko carica i kraljica, i ta će se te godine najpre udati, a muško oženiti. Uzima se za dobro delo da se opletu venci i za one kuće koje nemaju devojaka i da se istima daju. Takvu curu koja to čini dare vunom voćem pletivom i t. d. ženskinje iz te kuće, a domaćin hoće i novcem, pa i prasetom ili jagnjetom.

Gde je bregovito pošto je momčad obišla svo selo i sve, tada već dogoravajuće lile iznose na najviši breg, meću jih tamo, a često i drva nabacaju pa tu celu noć preskače preko te vatre i igraju, kolo i igre oko nje. Kad preskaču namenjuju ne samo za rođake, poznanike n prijatelje, nego šta više i za mrtve. Divno je i čudnovato pogledatn u lilske noći i njene lildžije. Divno tajanstveno i čisto božanstveno nadzemno osećanje obuzima čoveka kad vidi u prekrasne Ivanjske, Petranjske i Ilinjske, a često i Vidovdanjske noći, kako se veseli mladež, igra s lilama i preskače ih, sa vencima i bez ovih. Neopisana je milina i neproniknuta čudnovatost viditi device prekrasne, sa vencima na glavama i u svečanom stojećim odelu, kako igraju oko lilskih vatri, ove preskaču pevaju, šale se i vesele.

No sva ova veselja i igre sadržavaju u sebi nešto božanstveno, nešto čudnovato, tajno, divno, duhovno, nadzemno, prošlo i sveto. Malo mi je pero da opišem divote i krasote ove, još su slabije sile moje zatupljene i pokvarene apseničkim životom neprirodnim čoveku, životom varoškim, trulim lenjim i bezosetljivim. S toga i ostavljam taj divni običaj obasipajući prokletstvom prvog vlastnog činovnika, koji izmisli da se ne samo taj, nego i svi običaji narodnji utamanjuju i iskorenjuju, bez ikakvog uzroka i bez da se od njih vidi ikakva škola narodu i zemlji. — Po ivanjskom cveću gataju devojke o svojoj sudbina. Po vencima kako ih nađu kad svane i kako su pali takođe proriču svoju budućnost.

Osim ovog lupaju jaje i meću u vodu čistu. Takvo jaje, pošto prenoći, gataju po njemu i to kako je razbijeno palo i stanilo se u vodi, hoće li se te godine ili ne udati i baš za koga. Seju pšenicu negde na Vidov-dan pa na Ivan-dan glede kako je proklijala i nikla, a negd seju na Ivan-dan, pa glede na Petrov-dan i potom pogađaju o svojoj udadbi i neudadbi. Ovima načinima doznavanja budućnosti izlišno bi bilo govoriti ne s toga, što nismo dostojni toga, no zato što su neulovljivi i što se treba na to odati pa da se tek samo dodarne, a ne i pronikne i izuči to pitanje podpuno. To je najglavnijn uzrok, što ga ostavljamo i nedirnutim, i ako se o samom Ivanj-danu izdaleka vrlo slabo i iznajdaljeg ugla tek dodirkujemo.

13

Na mlogim mestima prave od lila kao petlove, nakite ih vencima, pa pošto hoće da zapale ove svoje crvene petlove ili vatrene, onda poskidaju vence pa jih zapale. Petla mora imati onaj koji ostane car toga večera. Petao ima značaj vrlo vediki u srb. naroda. Tako osim ostalog, što kazuje vreme, što peva tada kad čuje kako anđeli pevaju i t.d. on leči mloge bolesti, a naročito podajuću. Kad od ove leči onda se crn petao bez biljege zajedno sa žitom ispod kola vodeničnog u vodi nađenog, — što se baca zlim duhovima — i vodoma uvaćenom pod kolom vodeničkim, živ zatrpava u gluvo doba u zemlju, koji kao prestavlja bolest bolnog i td. Ovde crveni petao znači vatru oganj.

Mi se nećemo upuštati u značenje Ivan-dana, no ćemo samo to kazati da se on ne samo praznuje kod nekih slav. plemena; nego i u svima tim zemljama u kojima su negda Srbi živili. Tako on se praznuje u Švedskoj, a naročito nekadašnjoj biv. srbskoj oblasti Boguslavskoj u taj isti dan kad i u nas no samo pod imenom midsommar t.j. sreda leta. Tamo tako isto beru Ivanjsko i Petranjsko cveće, devojke gataju i t.d. Tada je bio a i sada običaj da tamo prave od hartije petla crvenog koji je označavao toplotu i svetlost. To nalazimo i u ovoj pesmi Skandinavaca.

Es faß am Hügel und fchlug die Harfe In Usgard träfte der

Goldgetämmte, Der riefinn Hirte, der frohe Edgar, Der dort die Helben

Odins wedt: Da träft vor ihm auf Baumes Gipfel Im Ubgrund träfte

der grauliche, Der purpurrothe Birtenhahn. Unter der Erde in

Hela´s Saal. ili:

Radostni Edgar ovčar junačina Sedio je na holmu i svirao na

arfu. A pred njim je pevao purpurni

petao Na drvu visokom na vrhu ovoga.

On je pevao oživljujuđi Odina junaka.

U Azgardu drugom s krestom zlatnim,

Tamo pod zemljom u oblasti Heli, Pevao je treći mračni petao.

U Đermaniji dan. svuda gde su nekada živili Srbi i sada ti isti Srbi, no prerođeni u Nemce,

proslavljaju tako isto, kao i mi ovde Ivanj-dan. U Francuskoj je nekada sam kralj zapaljivao lilske vatre. U Italiji, a naročito Genuji zapaljuju drva u samoj crkvi, i na vatri od ovih peku luk i jedu, koji se računa da je lekovit. Na sam Ivan-dan valjaju se goli po rosi da bi se od mlogih bolesti izlečili. Posle ovog beru neke trave i cveće s kojima se — drže — mogu graditi čudesa. U Belgiji lože vatre i igraju oko ovih. U Daniji kupaju se na Ivanj-dan da bi se očistili od mlogih bolesti i t. d. U Ingliskoj, tako isto rade na mnogim mestima i tu noć sabiraju mloge trave i cveće kojima drže mogu činiti čudesa. Najvećem pojetu Šekspiru ulile su pojetske sile Ivanj-danovske noći, te je najveću pojemu svoju sastavio pod imenom, „Previđenja na Ivanj-dan." U Malo-Rusa to praznovanje opisao je s pesmama Vadim Passek u svojoj knjizi. „Očerku Rassiji knjiga I. Spet. 1838 godine.'' U Šotlandijn tako isto proslavlja se Ivanj-dan. U Vlaškoj i Moldaviji tako isto, no ovde se devojke razgovaraju u šumi, noću sa kukavicama. Fini tako isto praznuju ga i lože vatru iz kore like i suvaraka, koje zovu Kakko. Litovci praznuju ga pod imenom

14

„Kupajla.'' Poljaci Česi i Šlezijani, kao i Moravci zovu ga Sobotki i tako nsto praznuju kao i mi. Malo-Rusi zovu i pesme ivanjske, ivanjskim i Petranjske petranjskim kao i mi.

II. PETROV-DANSKE PESME.

U veče Petrova-dne čobani po svima krajevima srbskim, a naročito planinskim pale lile, obnosu ih oko torova, gde je stoka i pošto tako obtrče po triput podnose iste stanaricama, planinkama ili planicama da ih ove gase. Stanarica koja gasi lilu, mora da daje čobanima sira, mleka i t. d. No čobani ne svršes tim što im stanarica pokloni sira, mleka, i skorupa i t.d. i što im pogasi lile, nego oni odma posle toga, odu od torova, pa pripale nanovo druge lile; i tako se celu noć vesele, pevaju, igraju, preskaču preko vatre lilske, meću izpušaka i t.d. Kad odprilike bude gluvo doba, onda se čobani sa lilama raziđu po planini te beru travu koju zovu „veliko zelje" a neki opet "beli slez", zdravac i t. Ove će trave sutradan davati stanaricama, da je daju stoci pošto je pomuzju, te da bude zdrava i da im dosta mleka daje. Stanarice, planinke ili ilanice daju čobanima sirceve sa tvorila. Osim ovog daju svešteniku takve sirceve, deci i svim ukućanima, pa šta više i marvi daju natičući na rogove s kojih posle skidaju čobann i jedu ih. Kad pale lile igraju i pevaju čobani ove pesme.

15.

Volovima.

Mi palimo lile Milome boru Koledu, Mlađem bratu Kupalu; Da volovi žive I da krave vode.

Da s' goveda plode Da nam daju mleka, Sira i kajmaka I skorupa meka.

16.

Ovcama.

Mi palimo lile Da ovnovi žive Da se ovce plode

I da janjce rode. Sve janjce ovčice Ženske plodne svilene.

17.

Kozama.

Mi palimo lile Da nam jarci žive Da nam koze rode. Što jaradi više

To nam smoka više. Više smoka bijela Više drušbe gozbe.

18.

Kad glede u druge torove.

15

Tamo lile gorile Vamo krave vodile I po dvoje telile. Tamo lile gorile Vamo ovce mrьčile

I po troje rodile. Tamo lile gorile Amo koze prcale I po troje rodile, A njima tam po dvoje.

Iz star. Vlaha od Sv. Pop. iz Ivanjice.

19.

Peruniko lepo cveće Lepo cveće plavo cveće. Lepo rasti, lepšo cvetaj Da t' uzberem mome bratu Mome bratu Radigostu Radigostu velju boru Velju boru Gostoslavu. Što no goste pričekuje Što no gošće dočekuje Da mu dade mili boru Mili boru velji Perun Veli Perun velju snagu Velju snagu i jačinu

I jačinju krepke miške. Da pobije svog dušmana Svog dušmana Tatarina Tatarina tog Turčin, Tog Turčina crna gosta Crna gosta nezvanoga Nezvanoga prokletoga, Prokletoga iza mora Iza mora sinja crna. Crna mora Tatarina Tatarina tog tuđina Tog tuđina dušmanina.

Od baba Petre Mutapoviće.

20.

Petranjsko cveće perunsko, Perunsko cveće plavetno. Plavetno cveće prelepo, Lepo mi cvati te cvati Lepše mi danas procvati. Danas ke ću te uzberem

Miloga bora zakitim Miloga bora Koleda Koleda brata Peruna, Koled mi svašto dodaje Najviše leba pšenice I s moka bela debela.

21.

Pošetala do dva do tri brata Jedno beše Kupalo obilni, A drugo mi Koledo sabirna A treće mi Perune daždljivi. Po kraj dvora ognjene Marije Mile seje Peruna velikog, Perun pita svoju milu seju Perun pita svetitelj Ilija: Govori mu ognjena Marija; Mili brate Perune Ilija Davno bilo sad se pripoveda Kada beše dana Ilinoga. Dan ti proša, skoro neće doći.

„Mila sejo ognjena Marijo! Kad no beše dana Ilinoga Da se Ika malo proveseli, Proveseli nebu u oblaku. U oblaku na sve četir strane. Da poigra munje i gromove I svetlice što vraze nalaze A strelice što vraze streljaju" To Iliji vrlo mučno bilo Ama mu se na ino nemožo Te on čeka dana Perunova Nek ga čeka dočekat' ga neće

16

Iz star, Srbije od Kačanika.

III. OGNjENA MARIJA.

Ognjenu Mariju drže, da je sestra rođena sv. Iliji. O njoj vrlo strašno priča narod, s toga se na nju ništa nesme raditi, jer ona nije svečanik, nego je veliki težatnik i svetac. Ako bi se ko usudio na nju da radi, sve što uradi propašće mu bez traga i sagoreti. Njoj pevaju mloge pesme, pa i tu gore, no ja ih nemogo prepisati mlogo. Dopale su mi šaka samo ove koje i stavljam ovde;

22.

U pole su dva šatora Dva šatora dva čadora. Jeden bel drugi šaren. Pod belim Jankula Perune Pod šarenim Janika Marica. Oba oni bratac i sestrica. Jankul bratac Janiki govori: "Aj Janika mila sestro le! " Ajde sejo da se mi venčame!" Al Janika bratu sboruvaše: Ja Jankule moj mili brato le! Zašto taka ti brate govoriš Lel li smo mi bratac i sestra. Dva rođena brata i sestrica. Lel te neje od Boga grehota A od narod zazor i stramota? Kako brate moglo da to bidne?" Al Jankule sestri govorio;

„Mila sestro mlado mi Janiko! Sve to sestro može da nam bidne Da se zemi bratac i sestrica, I Jankule so sestri Janika. So Janika so sestra Marica." Kad Janika brata saslušala Svoga brata luto proklinala: Proklet dasi moj brate Jankula, Daj Bože i Perun gromovnik Da iz nebo vrelo kamen padne Vrelo kamene i rose krvavo. Kako rekla to sestra Janika Kako rekla tako se storilo. I zapadalo to vrelo kamene I zapadalo ta rosa krvava I se nezeše Jankul i Janika Dva rođena bratac i sestrica Dva rođena do dva pobratima

23.

Razgradi se bela vila jak, jak jako

Jek jek sekovala Aliluj!

Razgradi se razdvoi se. U razgradi u razdvoju. U razgradu bele vile Tu mi stoji bela crkva Bela crkva od biljura Živopisi od almaza A stolovi suva zlata A stubovi od bisera Sveti oltar od merdžana Jasno nebo od kamena Toga dragog diamanta. U stolovi tamo sedi Ta Ognjena mati silna

Ta presveta ta Marija; Pred Marijom častni krsti Na krstima Ristos Bog naš Oko njega Svetitelji, Iza ovih Aranđeli Aranđeli Arhanđeli. Boga mole Rista slavo, A Ognjena suze roni Žali Boga mlada Rista Raspetoga na krstima. Moli mu se i preklinje: Da joj dade i da pusti Da sagore sve dušmane Sve dušmane Rista Boga. Ristos Gospod nedavaše Ta Ognjenoj toj Mariji Da sagore da popali

17

Sve na zemlji što je grešno.

Posle svake vrstice povtorava se i dodaje taj pripev.

jak, jak jako jek, jek sekovala,

Aliluja!

24.

Razgradi se bela vila Ni na nebu ni na zemlji Veće u tom belom zraku, Belom zraku troj oblaku. U vili je čudno čudo; Sveta crkva Isusova, I u crkvi još čudnije Ta Ognjena ta Marija. Vezak veze sitno plete Silnom Ristu mladom Bogu Onu zlatnu aljinicu Od suvoga čistog zlata Čistog zlata toga ognja Toga ognja žestokoga. Od suvoga čistog srebra Čistog srebra čiste srme Onog silnog tog plemena Tog plamena modrikavog.

Njoj dolazi mili brate Mili brate pobratime Taj nam sveti gromovniče Gromovniče taj Ilija Seji svojoj govorio: "Sejo moja ti Ognjena! Dodaj meni malo volje Da zagrmim da za tresem Tim gromima totanima Da poplaši i postrašim Silne vraze Gospodove!'' U tom dođe Isus Gospod Na Iliju srdno gleda. Nedade mu da pobije Te njegove dušmanine Te Čivute poganike One grešne odpadnike.

Od Jelene Kečicske iz Sentomaša.

IV. SV. ILIJA.

O Svetom Iliji idu dodole koje se u Dalmaciji zovu prprьruše a i čarojice, te pevaju i mole boga da bude kiše. To je samo običaj da idu na sv. Iliju, kao na dan koji upravlja munjama, gromovima pa i kišom, inače one idu i pevaju po selu kad god treba kiše, a nema je. Po svima krajevima srbskim skupe se devojke iz jednog sela na jedno mesto, tu se jedna svuče naga gola, pa je one druge odenu raznom travom i korovom, a naročito aptikom, ređe bujadju i papradju, tako da joj se telo nigde nevidi van lica. Ona koju tako odenu zove se doda ili dodola, u star. Srbiji dažda u Albaniji, Maćedoniji i Tesaliji duda. U Dalmaciji taj posao vrše muškarci n oni se zovu Prprьruše a onaj kog će polivati, koji se poznaje po zelenim granama, zove se Prpac. Biva često da dodole i dudu zovu i čarojice, kao tobož one što čaraju t.j. vračaju da bude kiše.

Kad počnu da pevaju dudu, daždu, dodu, čarojicu ili Prpca tada pevaju.

25.

Naša dažda oblači se Vaj daždu vaj, Vaj Perune vaj!

Svoje ruvo ostavlja vam Vaj daždu vaj, Vaj Perune vaj!

18

Perun sušu da ostavi. Vaj daždu vaj Vaj Perune vaj!

Da ostavi preko mora Vaj daždu vaj, Vaj Perune vaj.

Rosnu daždu da nam pošlje, Vaj daždu vaj,

Vaj Perune vaj! Da orosi naša polja.

Vaj daždu vaj, Vaj Perune vaj!

Da orosi da natopi. Vaj daždu vaj, Vaj Perune vaj!

26.

Kad joj meću kao venac preko korova na glavi, da ovaj ne bi spao.

U daždice zelen venac. Vaj daždu vaj, Vaj Perune vaj! 1.

U Peruna ti gromovi I gromovi oštre munje Što natone što proleću.

Što proleću i proseću Te oblake pune dažda. Nek nam dade rosne kiše Kao dažda svoje dreje Svoje dreje i odelo.

27.

Kad idu preko sela:

Mi idemo preko sela Vaj daždu vaj. Vaj Ilija vaj!

A oblaci preko neba! Vaj daždu vaj, Vaj Ilija! 2.

Mi stadosmo na sred sela A oblaci na sred neba.

Mi stadosmo te igrasmo. Oblaci se prolomiše Rosnu kišu odpustiše Rosnu kišu bez te tuče Bele tuče ljutog grada. Naše njive orosiše Orosiše natopiše, Plodnom kišom napoiše.

1. 2. Povtoravaju se ti pripevi posle svake vrstice.

28.

Kad dođu pred kuću čiju.

Iziđ iziđ domaćice.

Vaj dažde vaj! Domaćice Ratajice

Vaj daždu vaj! 1. Dođoše ti mili gosti! Mili gosti iz daleka! Sa oblaka daždljivoga Od onoga Dažda silna I njegova mila brata Gromovnika tog Peruna.

Doneše ti lepe glase Lepe glas lepše vesti: Vedro nebo provali se Rosnu daždu odpustilo Odaždi ti te useve, Tu pšenicu bijelicu. Belu lojzu tu vinovu Tanka lana i konoplje. Daruj daruj ratajice Naša mlada domaćice.

19

Daruj daruj nas daždole Nas daždole te dodole!

Svakoj daždi bela groša A toj daždi žuti dukat

Iz stare Srbije od babe Mare Pećanke.

29.

Kad igraju.

Ovde nami kažu doma

Vaj Ilija vaj! Vaj dudule vaj! 2.

I u doma mloge njive Ne rošene ne daždene Sitnom daždom plodorodnom. Sega doejde tija dudule Đe igraju Boga mole Da udari rosna kiša Rosna kiša plodna dažda,

Da se rodi berićeto. Da se rodi, da se plodi, Da se rani siročevo. Daruvajte roka brašno Roka brašno roka solca. Malo brašno, malo solca Da se rodi berićeto Da se rodi da se plodi Da se rani siročevo Ta golema i malena.

Od Ilinke Venzankovića.

1. 2. Tako se povtorava posle svake vrstice.

30.

U dodole zelen venac

Oj dodo oj, Oj božole oj.1.

U dodole dodamica Od aptike i korova, A u neba ti oblaci Ti oblaci kišoviti. Doda igra oblak bije,

Sitnom kišom i rosicom, Naša polja i livade Naše dive zasejane. Da nam rodi belo žito Belo žito i berićet. Sve što nam je zasejano Da se rani sirotinja Ona naša golotinja.

1. Povtorava se posde svake vrstice..

31.

Dodole se dolom kriju

Od dodole oj, Oj božole oj! 1.

A oblaci nebom viju, Te dodole bregom idu A oblaci kišom biju. Sitnom kišom i rosicom

Pokisoše vinogradi I kukuruzi okopani. Sitno žito provlatalo I grahovi zagrtani. Sve pokislo sve rodilo Što no naši zasejali,

Iz Pož. okr.

1. Povt. posle svake vrste taj pripev,

32.

20

Kad polivaju dodole vodom.

Oj dodole oj daždole,

Moj božole, Moj Perune!

Na daždolu kiša pada Oj dodole oj, Moj božole moj, Moj Perune moj!1.

Na dodolu kiša pada Kiša pada trava raste.

Trava raste žito s puni, A kuruzi vlataju nam. Svako bilje napreduje Svako bilje i berićet. Da se rani sirotinja Sa njezinim silnim stadom Volovima i konjima Tim ovcama i kozama.

1. Tako se posle svake vrste povtorava.

33.

Kad se dodola stresa.

Sa dodola pada kiša Na volovi na jarmanci Sa s jarmanci na oranje Sa oranje na useve.

Da nam rastu da poniču Da nam zredu napreduju Da donesu berićeta Izobilja svega dosta..

34.

Kad polaze darivane već od kuća.

Dodole se bogu mole

Oj dodole oj, Moj Božole moj, Moj Perune moj, Moj Ilija moj.! 1)

Da udari rosna kiša. Udarila rosna kiša, Okisoše i orači, I orači i kopači, I svi oni usevači. Sve okislo sve pokislo Ponajviše crna zemlja

Crna zemlja mila majka Što nas rani što nas drži, Što nas goji i neguje. Daruj nama domaćice Što ti lani okasoše I kudelje pokisoše. Biće tebi tanke pređe I prediva i pletiva. Samo brze ruke imaj, Brze ruke lake noge, Lake noge bistre oke Svega dosta biće tebi.

Iz st. Srbije.

1) Tako se posle svake vrstice povtor. sve četiri te vrst.

35.

Kad odlaze već dodole.

Grom gromeše Totan Totneše.

Munja sevaše Dažda padaše.

Dažda padaše Zemlju roseše.

21

Zemlju roseše Trava rasteše Svega je dosta Berićeta biće. Berićeta biće Svačega dosta:

Vina rakije Meda jabuka. Meda jabuka Sladke presladke. Sladke presladke Jabukovače.

Leba bijela Mesa debela. I svega dosta I svega mlogo.

Od Hadžike Siljanovića iz Tetovske nahije, var. Kičeva.

Samo ovoliko pesama smo dodolskih, daždskih, prprьrušskih, ili čarojicskih, i dudulskih dobili.

Njih ima tisućama no i one kao i svi običaji narodnji sa svakim danom padaju i gube se. Svuda koje glupo i nerazvijeno sveštenstvo, koje vlasti utamanjuju narodnje običaje nemilice, i ako ovi nikome ništa neškode. Osim dodola običaj je u staroj Srbiji da uvate popa i to na silu da ga poljuljaju na rukama, pa onako obučena i odevena da bace u reku, kad je suša, i tada će za celo pasti kiša. Siromasi sveštenici šta još neće podnositi za narod svoj? Osim ovog odma počne padati kiša, drži narod, čim bude ubilaca ili utopljenika, no tada ona pada s gradom i tučom i narodu nije mila. Drže da ima ljudi koji mogu navesti i odvratiti od kog mesta oblake, i da takovi često i lete pred oblacima.

Kad grmi nevalja se krstiti da nebi sv. Ilija udario đavola koji se tada i pod krst krije. Sv. Ilija kad god grmi gađa đavole po zavovesti božijoj, tako on često ubije i čoveka ili marvinče u koje se sakrije nečastivi. Svaki grom, ima strelicu koja je lekovita od mlogih bolesti. Drži se da strelice od groma izlaze posle nekoliko godina iz zemlje, toga radi često odkopavaju ono mesto gde grom udari. Prvi put kad zagrmi u godini, valja se valjati po ledini, da nebolu leđa i kosti. Ako grmi pre vremena nevalja, tad će biti nekih velikih nesreća i krajina. Ako grmi baš na sv. Iliju hoće se pocrvljati sva variva, a naročito orasi i lešnjici. Sv: Ilija vrlo veliki praznik, a kako je najvećiji praznik u Srba sviju vera Đurđev-dan, to da bi se veličina i sv, Iliji ukazala, preslavljaju ga oni koji slave Đurđev-dan.

Sv. Ilija zove se brat Ognjene Marije, no to netreba, kao i u svima našim mitskim pesmama, razumeti da su zaista takvi u bukvalnom smislu. U narodu našem više je ko rod po radu i jednakosti u karakteru i načinu radnje, nego gotovo po krvi. Tako n.pr. kad se kaže brat ili sestra toga i toga i te i te, znači da je taj s tim i tom jednak i t. d. Prirodno je da je Ognjena Marija sestra sv. Ilije kad i ona ima posla sa vatrama kao i on. Vrlo je lako moguće, da je praznovanje starog našeg Peruna, boga munja i gromova, padalo u taj dan u koji sada pada Ognjena Marija Blaga, pa da su ostavili tome danu hrišćan. Srbi pre toga biv. idolopoklonici, da i u ovom ima posla sa vatrama i ognjem, sa sušama i prepekama, a Peruna promenili u Iliju kao muško lice. Osim ovog daje nam da tako velimo i to što Srbi sviju vera pa i Muhamedanci priznaju tu Ognjenu Mariju, Iliju, Prokopija a naročito sv. Đurđa.

V. MEĐU DNEVICE.

Od velike Gospođe pa do male, ili od 15. Avgusta pa do 8. Septembra, to se vreme zove međudnevice. Tada svi biljari i biljarke, svi vidari i vidarke idu u šume, planine i livade, te beru razne lekovite trave, koje tada najviše, vele, imaju izcijeljujuće i izlečive sile. Blago onome koji nađe trave koje traži, on je osiguran za celu godinu sa svojim i svoje porodice životom. U te dane kad se nađe med lipovac od divljih pčela, pa od ovog i još od nekih trava kad se napravi melem, taj i žive rane može da izvida. Osim ovog dalak se u to doba godine najbolje može izlečiti, a leče ga različno. Neki peku lubenicu mećućij u nju još koješta, pa tu vodu piju. Neki opet nekako nožem izrezuje dalak. Neki trljanjem ga izleče. Neki prže na masti balegu pa previjaju na stomak i t.d. Od sviju tih lekova vidio sam da pomoći biva. No ja sam se od desetogodišnjeg dalka izlečio ovako: Upržio sam sitnu proju da požuti malo jače. Ovu sam posle metnuo u lonac s vodom da proključa, pa iz ovog u dve kesice metnuv tu proju u te, previo na slabine ili od prilike na bubrege. Ovako je trebalo da držim 3. dana, pod pojasom, taj lek, pa da dalka nestane. Ja sam držao samo 21. časa i zadovoljio se s tim što mi je dalak izkopnuo skoro sav, bez vrlo malog, kao polumesec, komadića, kog i danas nosim.

22

Kako postanu malo duže noći nastanu prela a uz mesojeđe sela i t.d. Krstov-dan sv. Stevan Vetroviti, Miholj-dan i t.d. kao Gospođe koje se zovu i Bogorovice u Maćedoniji, takođe su znatni praznici srb. a i sv. Petka; no o njima nikakve pesme nedobi, pa s toga ih ostavljam i nedodirnute. Prelazim na sv. Tomu, ostavivšij mesta za pesme biljarske — međudnevničke — koje mi moji prijatelji još neposlaše, a ima ih vele zdravo mlogo, no jih je odveć teško dobiti s toga, što jih biljari i vidari nerado kao svoje načine lečenja pokazuju. Tako isto možemo ovde navesti istine neoborime a te su: Da naši ljudi znadu trave kojim se leče ujedeni od otrovnih zmija i guja, pa i oni koji su se već naduli. Koliko smo se starali da taj lek doznamo pa sve badava, kad nam ga neodkri ni naš prijatelj Mihail Birčanin iz Suvodanja koji je pred nama umiruću devojku izlečio.

Svi ovi biljari i vidari jednako držu: da samo jednom licu za svog života mogu, svoje lekove, načine lečenja, i vidanja pokazati, više ne, jer ako još kome kažu, onda će zlo za njih i njine rodbine i porodice, pa i za celo pleme biti. Ako lepo bude o Miolju-dne tada vele da je to Mioljno leto. Što smo gore rekli o prelu prijelu ili popredku ono biva samo po selima, a po varošima čim uzre prva breskva, preskva, praska ili turski ševtelija, počinju ševećerije tako zvane t.j. od tog vremena počinju kalfe da rade i noću. Sad nam dolazi sv. Toma o kome se govori:

"Sv. Toma, a sneg doma. Sv. Luka sneg zahuka.

36.

Sv. Toma ćera žijene doma Sv. Luka po kolibi lupa Lupajućij žijenama zbori: „Oj vi žijene, oj vi stanarice, Stanarice te kršne planice!

Iznosite čabrice vidrice, Iznosite široke karlice. Da vam dođe ta mlada planinka I donijese smoka svakojaka Da vam dođe i doma ostane"

Iz st. Vlaha.

37.

SV. Mrate i Luke pesme.

Na svetog Luku govore: Sv. Luka sneg zauka Sv. Mrata sneg za vrata. Ide zima kao oštra sablja

Ko neima bogatu zimnicu Teško njemu i koži njegovoj Veće mu je proleće mršavo Kaparisalo i kažu u reklo.

Kako stoka osvane na sv. Luku u stanu, gataju i pogađaju kakva će zima biti. Ako je podvila

noge pod'a se onda će biti ljuta zima, a ako je opružila, blaga. U obšte Srbi vreme po marvi i stoki svojoj tako točno i verno pogađaju, kao da od njih samo i njihove volje ono biva. Mlogo ima priča o tome, a naročito ona o vlaškom krmku, ili o odži i njegovim ćitabima.

VI. PESME - I OBIČAJI - PRELSKE ILI POPREDSKE I SELSKE.

I. O prelima.

U svim srbskim krajevima od Italije pa do današnje Grčke i od Jadraskog mora pa do Marice, Vida Alte u Vlaškoj, Tamiša i Duvava više Pešte i sv. Andreje u Austriji, postoji ovaj običaj, sa raznim proiznošenjama jednog istog imena. Tako u Maćedoniji, St. Srbiji, Albanijama i t.d. Prelo se zove

23

podpredak, a u austrijsko-srbskim zemljama i selom i t.d. Čim se počnu svršavati poljski poslovi u jesen, devojke počnu se skupljatp ili iz jednog sokaka u jednu kuću, ili gde su kuće razštrkane na sredinu sokaka, na razkršću ili gde na zaklonitijem mestu. Svaka donese od svoje kuće po nešto za jelo, kao brašna, masti, jajca i t.d. te tu naprave sebi večeru. Kukuruza mladih, — purenjaka, zelenaka, prženjaka, — bundeva i svakog voća takođe donosi se tu te se jede. Ni jedan domaćin neće zameriti curama što će u njegovoj gradini nabrati voća. No šta više prići će svaki i sam pa će nabrati i dati curama i to uračunjava u čast neku. Ma kakva šteta da se učinn za pripremu prela, za koju bi se inače podigla terba, oprašta se curama i rado se snosi. Ne samo roditelji i rodbina, nego i neprijatelji dadu sve curama za prelo i u tome im idu na ruku. A kako nebi kad prela ništa drugo nepokazuju do neumornost i bodrost našeg ženskog mladog pola.

Samo vlasti u Srbiji, kao i sve običaje narodnje i ovaj, uništavaju, gone, i razturuju prela, te time silom nagone narod na narad i lenjost. Ovo, vele, čine s toga što se momčad na selima vrlo često potuku i izkrvave. No kojim može zabraniti da to i inače, ako hoće, ne čine? Momčadija nikad se pred curama ne bije, ni to sme činiti, po običajnom nekom pravu, nego uvek to čini kad se sreta, van mesta gde je prelo. Istina da biva strašnih okršaja, osobito kad momčad iz drugog sela dođe. Biva, da se gađaju i iz pištolja, no to isto i na zborovima i na drugim mestima, iz osvete i drugog, čine.

Najmanje se biju na prelima, držećij se, kao što rekosmo, nekog običaja starog, da se nevalja na prelima tući. Ove bitke postale su od tog doba, kako su naši policijskij činovnici počeli da idu na prela, pod imenom da ova zabranjuju. Na prelima se stranci neprimaju, pa s toga se i biju. No nikoga, kao ni jednu curu što, niko nesme dirnuti na prelima i dok predu. S toga ovu gospodu obično biju kad su van mesta gde se preli, a naročito kad su već van kuća toga sela.

Kad se počnu skupljati cure za prelo, uvate se nekoliko njih došavšij u kolo i odigraju svoje prelsko oro, koje ide na levu stranu, pevajućij ovu pesmu:

38.

Oj' devojko mile moje, Ja po ladu Maro, Ja po ladu Ljeljo! Ja po ladu po priladu, Sad po priladu Jovo! Sad po priladu Ljelju! Sad po ladu po priladu, Po priladu drago, Po priladu drago! Ljelju Ljeljo Ljiljano, Ja Ljiljano Božano!1. Dođi drago da prelimo. Da prelimo da selimo. Da selimo da predemo: Kitu lana i kudelje Sve po vesma velika. Da predemo da radimo, Tanku žicu konopljinu, I debelu ćetenovu.

Da spremamo divne dare. Vojnu košu bez njedara. A vojnici bez rukava. Da predemo da radimo. Da selimo da pevamo, Sa pevanjem da igramo, Divna kola Ljijeljova, Divna kola tog Ladina, I Ladina i Ljeljova, I Poljelja sina njinog, I Poljelje šćerce njine. Da selimo da predemo. Dokle vojna neimamo, A kad vojni na vrat dođu. S Bogom prelo i sijelo, S Bogom naše devovanje! Devovanje carovanje. Devovanje blagovanje.

Iz Tubrovići i Gradačca okr. Valjev :

1. Ovo se kod svake vrstice povtorava.

39.

24

Kad nema dugo kojoj devojci jarana njenog da dođe, i kad pokraj sviju šala, doskočica,

preskočica, pevanja i igara, neće da je vesela cura, onda joj ostale pevaju u Mačvi ovu pesmu:

Koje li je doba noći? Vaj mene Vaj mene, Vaj žalosti moje!1. Reklo mi je drago doći, Reklo doći pa nedođe. Čeka dragog do po noći, Čeka dragog ne dočeka. Do po noći i po noći, Ali dragog moga nema. Svima drugim dragi dođe, A mojega niđe nema. Al se drago nalutilo, Al se drago zadocnilo, Al se drago umorilo, Teška rada ratarskoga, Duga dana Đurđevskoga, Žarkog sunca Ilinskoga, Ali dragu majka neda, Ali mi ga druga mami ? Ako je se naljutilo, Da Bog da se odljutilo, I menika odma došlo. Ako je se zadocnilo, Zadocnilo do po noći, Do po noći da je prosto, Od po noći proklijeto. Ako je se umorilo, Teška rada ratarova, Duga danka Đurđevskoga, Žarka sunca Ilinoga,

Opet dragu nek je prosto, Nek je prost nek' s' odmori. Ako dragu majka neda, Da Bog da mu preminula, Preminula teškom mukom, Teškom mukom jakom kletvom, Jakom kletvom devojačkom. Ako dragog druga ljubi, Da Bog da ga odljubila, Usta mu se osušila, Plave oči usanule, Rujno lice pobledilo, Rusa kosa ugasnula, Te mi drago poželjelo, Poželjelo svoje drage, Svoje drage izverene. Čeka dragog do po noći. Do po noći i-po-po noći. Od po noći pođo kući, Pođo kući uzdišućij, Uzdišući i plačućij. Sreto dragog na sred mosta, Oj mene oj mene. Oj radosti moje? 2. Ljubi smo se dok je dosta, Dok je dosta i premalo. Ostaše nam medna usta, Baš ka da smo šećer jeli, Šećer jeli med lizali. A šerbetom oblivali.

1. Povtorava se kod svake vrstice ovaj pripjev. 2. Sad se ovako pripeva uza svaku vrstu.

Ako devojke nema, a momak dugo čeka i izgleda je. Njene drugarice a naročito jaranice, koje

znadu tajne njene, kao i oni njihove, pevaju kao u mesto momka njenog ovu pesmu, koja nije ništa drugo do produženje prve. Često i onako ovu pesmu pevaju bez da je ko izostao. Kad napomenu smo reč jaran i jaranica, onda ćemo primjetiti da je ovo prastara srbska reč a ne turska, kao što se misli. Jar znači jaki silnji junačni u napun i dorastnij čovek. Jaril je bio Bog vojne i ratova u starih Srba, koga su zvali Jaril Jar Juri đur đurim i t.d. u Srba jaran znači momak već zreo u napun što no kažu. Jaranica devojka u napun. No jaran i jaranica sad u nas znači drug, pobratim u nekom smislu prijatelj, a jaranica to isto. Jaran će za jarana poginuti, no samo u ljubavnim stvarima. Ali, ako jaranstvo pređe u pravu bratsku i nadbratsku ljubav, onda postaje pobratimstvo.

Obično dva momka i dve dobre druge devojke, koje se pazu i miluju, zovu se jaranima i jaranicama. U njih su sve tajne obšte i sve što jedan jaran radi zna drugi, a tako isto i jaranice. Momak se sa svojom devojkom skoro nikad o ljubavi ne razgovara, nego se izpreka samo glede i u ćutanju svoju ljubav pokazuju. Jaran govori sa jaranicom svog jarana, a njegova jaranica sa njegovim jaranom. Oni

25

jedan preko drugog i jedna preko druge izjavljuju svoju ljubav i dogovaraju se. Od tud počinju te pesme da pevaju jaranice izostavšim jaranima svojih jaranica, bez da druge cure znadu u čemu je stvar. One posle prihvate i pomažu.

40.

Koje li je doba noći? Reklo mi je drago doći. Reče doći pa nedođe Do po noći i po noći. Čeka drago jedno veče. Čeka drago drugo veče. Čeka drago treće veče. Treće veče do po noći. Zaspaše mi plave oči. Od po noći pođo kući Pođo kući moje drage Da ja vidim i obiđem Da ja čujem i doznadem, Što mi moje drage nema. Al se draga naljutila, Na meneka dragog svoga? Ali dragoj majka neda. Al se draga umorila Teško kolo igrajućij. Svake igre počinjućij? Al se drago umorilo Dugih žetvih žetujućij Onda nek je dragi prosto Dugo dragog poljubila Od subote do nedelje. Od po noći odo kući Moga dragog najmilijeg. Al se drago naljutilo Slamkom vrata poduprlo, Trudom vatru zapretalo Ružom dvore po đubrilo Belom ružom i rumenom A bosiljkom potrunilo, Dragim smiljem posipala

Žarkog sunca gledajućij? Žarkog sunca petrovskoga. Ali draga drugog ljubi? Al se draga razbolila? Ako se je razbolila. Doneću joj studne vode Studne vode lečebnice, Iz daleke srbske zemlje Srbske zemle Samokovske. Ako se je umorila Žarkog sunca gledajućij Doneću joj studna leda Od osoja ladne zemlje. Ako se je umorila Svakog kola igrajućij. Svake pesme pevajućij I to dragom nek je prosto, Ako me je pripjevala. Ako dragi majka neda Da Bog da joj drugom dala Ako drago drugog ljubi Drugog dragog druga moga Trabosiljem presipala, Kaloperom navalila Božijim drvcem nabacala Kadivicom zasipala Trndoviljem presipala. Lepim čovom zametala, A nevenom premetala Zdravcom postelj posteljila, A dušicom podprostrla. Zečijim sankom san usnila. Čekajućij svoga dragog Svoga dragog najmilijeg.

41.

Iz Bosne, ali se i u Srbiji danas peva na prelu i onako. Pevaju je obično turske devojke na

prelima svojim, a i onako.

Asan aga! Asan aga!

Dva veselja gradi Dva veselja gradi

Ej Asan aga!

Dva veselja! Dva veselja!

Oba nevesela Oba nevesela

Ej dva veselja!

26

Sina ženi milu šćer udaje. Sina ženi nemilom devojkom. Šćer udaje za nemilog dragog. Seja bratu tiho govorila. Seja bratu kroz plač govorila! "Dođi brate meni na čardake! Da ti kažem velju tugu moju. Mili brate života ti tvoga! Života ti i tvoga i moga! Neljub brate nemile devojke! A ja neću za nemila dragog" To izreče na čardak uteče. Na čardaku pritvorila vrata.

pa čardaku kroz plač besedila Besedila pesmom žalostivom. "Moj čardače moj debeli lade: Dosta si me xladom razlađivo I od jarkog sunca zaštićavo. Od sada ćeš drugu šćer zaštitit drugu šćerku moga starog baba. drugu šćerku nemilu mi snahu. Dosta sam ja sitan vezak vezla Vezak vezla dragog ušivala. Od sada će druga vezak vozsti Druga vezak za nemilog dragog. To izusti a dušicu pusti.

42.

Iz Bosne, Muška.

Svu noć ja ljego nezasca a gi ga.

Svu noć ja ljego nezaspa a gi ga.

Od tješka kola i pesne. Slušajuć kolo i pjesne

e gi ge i t. d,

povtorava se.

U kolu moja djevojka. Sve pjesne redom izpjeva U svakoj mene spominja: "Jovane prvo gljedanje! Za malo l ti se gleda smo. Za malo l za 9 ljeta. Tri ljeta smo se gljedali. Tri ljeta milo grljili Tri ljeta Jovo ljubili."

Više odoljet njemogo Pojaha vranca gojenog Te odo kolu i pjesni. U kolu moja djevojka. Sve pjesne redom prepjeva, A mene više nje pjeva Vjeć vije kolom goljemim Vjeć vije kolom širokim Ka vjetar gorom zeljenom.

43.

Oj devojko dušo Zlaćena jabuko! Ti neljubi mene Niti gubi sebe! Jerbo sam ja junak Iz daleke zemlje. Ja ću i otići A ti ćeš ostati. Ja ću i umreti A ti nećeš znati. Ja ću poginuti A ti nećeš čuti A kad budeš čula

da sam poginuo. Ne požali truda Do mog groba dođi. Do mog groba dođi Na grob mi izaći. Na grob mi izaći Suzicu pustiti. Suzicu pustiti, Drugom kazivati! "Ovde leži dragi Koga sam ljubila. Koga sam ljubila Koga sam grljila.

Ovde leži dragi! Iz daleke zemlje. Iz daleke zemlje Iz tog tuđeg kraja Meni govorilo; Ne ljubi me draga! Jerbo sam ja junak Iz daleke zemlje. Iz daleke zemlje Iz tog tuđeg kraja. Ja ću i umreti A ti nećeš znati. Ja ću poginuti

27

A ti nećeš čuti. A kad budeš čula! Ne požali truda. Ne požali truda Do mog groba doći, Do mog groba doći I suzu pustiti, I suzu pustiti

Kroz plač kazivati, Ovde leži dragi Iz daleke zemlje! Oj crna zemljice! Ne bud dragom teška. Zelena travice! Ne bud dragom gorka. Studena vodice!

Ne bud dragom ladna. Zmijo gušterico! Ne bud dragom ljuta. Muvo grobarico! Ne bud dragom ljuta. Daske javorove Ne budite ladne i t. d.

U Mačvi n J.

44.

Iz Bosne.

Sjaj mjesječe obasjaj doveče Obasjaj doveče he, he, he, he!1. Da moj dragi po mjesjecu dođe, Da nekalja kajser jemenlije Da ne luta tom gorom zeljenom. Da moj dragi na prjelo mi dojđe Da m' donjese tu kitu bosiljka. A ja moga u svakoj pripjevam. "Dođi dragi prjelu na sijelo! U prjelu su do tri dobra naša: Prvo dobro nene nejma tuna, Drugo dobro ostarjelog baba, Treće dobro brata rođenoga. Što no sjeju mrko poglijeda. A po češće kući zapovjeda." "Ajde sjejo doma već je doba.

Da m' bosilak u pjesnam pripjevam Da mog dragog u njem razpoznavam Da m' donjese luča javorova Da zapalim oganj na prijelu. Đe no prjedu moje jaranice Đe pjevaju te pjesne prijelske. Svaka svoga jarana spominje Već pjevaše i trjećij pjetlovi" A tek prvi orozi prenuše s'. Sjajan mjesjec curu poslušao Objasjao veče po večeri. Te Salija po mjesjecu dođe. Ne okalja kajser jemenlija Ne zaluta u goru zeljenu Ne umori ora od mejdana.

1. Povtorava se po dva put.

45.

Smrt Jovina.

Umre Jovo jedinac u majke Umre Jovo jedinac u majke.1. Nemore ga da sarani majka Vjeć ga nosi u zelenu baštu. Oj u baštu pod žutu nerandžu. Majka stala pod žutu nerandžu Pokraj tješke trunje Jovičine, Majka stala pa majka i pala Te Jovana sina oplakala Plakajućij Jovana pitala! „Sine Jovo jedinac u majke, Sine Jovo moje čedo drago! Je su l' tješke daske javorove

I zaklopac drva šimširova? Je l' ogrdla ta žuta nerandža?" Al' iz trunje Jovo progovara: „Majko moja, draga ranilnica'. Nisu tješke daske javorove Ni zaklopac drva šimširova. Nit' do grdla ta žuta nerannjdža; Već su tješke kljetve đevojačke Koje su me mlade proklinjale, Jagluk vjezle, a Jovana kljele Proklinjućij; vako govorile : „Koliko je na jatluku grana, Tolik' njek je na Jovanu rana.

28

Koliko je na jagluku kuka, Tolik' njek je na Jovanu muka, A koliko na jagluku vjeza, Tolik' njek je na Jovanu svjeza." Kad to začuh ostarjela majka Ona pita svog sina Jovana: „Sine Jovo jedinac u majke! Kaži sine moje čedo drago! Kako bi se oprostio kljetva Kako bi se oprostio vjeza I kako li, onih strašnih muka

Što t' ukleše te mlade đevojke" Al' iz trunje Jova odgovara: „Majko moja sladka ranilnice! Njemogu se oprostiti kljetva. Doklje traje vjezena jastuka Njemogu se oprostiti svjeza Dokle traje na jagluku vjeza Nit' se mogu oprostiti muka Dokle traje na jagluku kuka Njemogu se oprostiti rana. Doklje traje na jagluku grana."

1. Tako se svaka vrsta povtorava.

Prepisana je od đevojke Smilje Todorovića iz Prnjavora okr, šab. biv. sreza mačvanskog, a sad

podcjerskog.

46.

Prjelo Hasan pašinice.

Prjelo kupi Hasan Pašinica Dolama azun, dolam, Alćik mi se Sulta Saja medi Omer-mer, aći đuleri Bre, bre, bre, Hajd na penđer dilbere!1. Prjelo kupi Hasan pašinica U Travniku kraljevome gradu U Travniku na rječici Lašvi A pod onom visokom planinom Pod Vlaščem hajdućkom planinom, Da kako se gospa sastarala Sastarala za prjedilje mlade Za prjedilje cure neudate. I za prjeljce momke neženjene, Što pjevaju curam pod penđera. U dvoru joj kapi vodje nejma A kamo li svake džakonije, Što mi prjeljci prihvataju duše Kad sustanu od pjesana prjelskih. Kad se prjelo bješe sakupilo I od pjesan kad se umoriše. Tad zajiska Mejrima djevojka Tad zajiska vodje i šjerbeta, Mladi Usa sladke mjedovine. Tad se gospa za zahir sjetila. Na mah viknu Mejrimu djevojku Na mah viknu i Mejri podviknu! „Hajd Mejruša za goru na vodu Tje donjesi studjene vodice

Dokle skuham gospodsku vjećeru" U mladžega pogovora nejma Kako ćula Mejruša djevojka Sude vrze, a vržinu uzje Tje otide pod goru na vodu A pod onu visoku planinu. Kako dojdže pod goru ia vodu I natoći studjene vodice Te mi pojdže dvoru bijelome, Al izljezje Cjetar harambaša Iz Vlašića visoke planine Kak' izljezje Mejrišu ujiti Ujiti je za bijelu ruku Pa joj kurva hajdućkij bjesjedi: "Oj Mejruša, zar si još kod majke! Zar još nosiš zlatne gajtanove? Zar još nosiš duvak i prjevjezak Jer te njeje udomila njena?" Kako kurva hajduk haramija Kako reće na mah da obljubi Da obljubi lice u Mejruše. Moli mu se Mejruša djevojka Moli mu se i brati mi ga! „Njemoj Pjero živ ti bio dragi Živ ti bio ko ti najmiliji." Pjera njojzi rjećcu progovara! "Moja Mejra za me najmilija" To izrjeće Mejrišu odvjede Odvjede je u planinu pustu Pokrsti je pa je vjenća za se.

29

1. Tako svaka vrsta povtorava se.

Ovako pjevaju Srbi Muhamedove vjere na svojim prjelima i sjeljima, samo je u njih i hajduk,

valjah biva, baš ćisti turćin, a njeje vlah. Ovu pjesnu pjevaju po svoj Bosni, Ercegovini, Staroj Srbiji, Albanijama i Maćedoniji, pa i u sjevjernom djelu Tesalije Srbi Muhamedove vjere. Svuda je jedan i isti obićaj u Srba sve tri vjere, samo što Rimokatolici imaju manje pjesana i u svakoj mješaju svog Ivu i Mariju. Prjepisana je od Stane udovice. Ovakvu istu kazala nam je Savka iz Skadra i poslao g. Vasilije Jankovič iz Valjeva ućitelj, a ma mnogo kraču.

47.

Momak bez roda i Morava.

S one strane obale Bela dudo obale Na Moravi plaovnoj. Di devojke platno bele Bela dudo platno bele. Na obali plaovnoj. Di devojke platno bele, A neveste đerđev vezu. Mladi momci konje trču Spremaju se ratu i Krajini Spremaju se krvavoj godini. Mladi momci govorili Među sobom setovali! „Daj nam bože vojevati Mloge reke prebroditi, Al' Morave ne broditi. Morava je plovna voda Sinoć momka zanijela, A jutros ga na breg baca. Niko momka da sarani, Niko da ga u grob spusti Niko trunju da napravi

Niko momka da ožali. Da je momku svoj babajko Za dan bi mu glase čuo Za drugi mu dolazio A za treće momku došo Lepo momka saranio: U borove teške daske Sa grmovom poklopnicom I grmovim veljim krstom. Da je momku svoja majka Za dan bi mu ime čula A za drugi dolazila Za treći bi oplakala Oplakala svoga sinka, Al je momku majka tuđa Za godinu glasa čula Za drugu je razabrala, A za treću na grob došla, Al' po momku trava nikla: Detelina do kolena Čemerika svrh čoveka."

48.

Popadino prelo i Rada.

Popadija prelo zove U tu sredu po večeri, Da joj prelo pređu prede Popadiji i sebika. Sve su prelje rano došle Sve devojke neudate Sve mi druge jaranice. A preldžije još ranije Sve mi momci neženjeni Sve drugovi i jarani.

Svo je prelo rano došlo Al' ne dođe bela Rada Bela Rada jedinica. Svo je prelo pređu sprelo Svu mi pređu do po noći Rano prelo sve spredilo, Al' ne sprede bela Rada. Svoje pređe i prediva. Svo je prelo večeralo Po ponoći rano bilo,

30

Ne večera bela Rada. Svo je prelo odigralo Odigralo kolo prelsko, Al' neigra bela Rada Veće sedi pređu prede. Svo je prelo kući ošlo, Al' neode bela Rada; Nego osta pređu presti Pređu presti pesmu pevat'. Kad se prelo svo raziđe Samo osta bela Rada. Nju mi zove mlado đače Mlado đače pošin sinče: „Hajde Rado da spavamo Da spavamo sladka sanka!'' Al' govori bela Rada! „A jadno mi to spavanje Kad ja nisam još oprela Malo pređe kudeljine I još manje ćetenove. Kad to začu belo đače Belo đače mlado ludo. Ono đipi te oprede Te oprede obe pređe Kudeljinu i ćetenu. Opet veli belo đače: „Hajde Rado da legnemo Da spavamo sladka sanka!" Al' govori bela Rada: „A jadno mi to leganje Kad ja nisam večerala." Đipi đače te postavi Te postavi tu večeru Svake tura đakonije. „Hajde Rado te večeraj." „A jadna mi ta večera Kad ja tune soli nemam." Đipi đače te dohvati Tu veliku slaničinu. "Hajde Rado te večeraj!" Sede Rade večerati

Belo đače u nju gledat. Kad je bila večerala Nju mi zove belo đače Belo đače pošin sinče; „Hajde Rado da legnemo! Da spavamo sladka sanka." "A jadno mi to leganje, Kad ja nemam šta prostrti." Đipi đače te dohvati Materinu ponjavčinu Prostre Radi po travici Po travici detelici I omanu premamljivu. "Hajde Rado da legnemo!" "Ajadno mi to leganje Kad ja nemam šta pod gdavu" Đipi đače te dovati Materinu podglavčinu Podglavčinu podušinu Onu grdnu jastučinu. "Hajde Rado da legnemo!" "A jadno mi to leganje Kad se nemam čim pokriti." Đipi đače te dohvati Materinu guberčinu I majkinu šarenicu Još suviše velenčinu. „Hajde Rado da legnemo" Al' govori bela Rada: "A jadno mi to leganje Bela zora zaplavila Jarko sunce ogrejalo Krave ruču da se muzu Telad riču da se doje. Ti jaganci da sisaju Bele ovce da s' puštaju U tog polja na livade. S bogom ostaj belo đače Belo đače popadino Popadino i popovo." Ode Rada pevajući Belo đače tugujućij.

Od g. Vasilije Jankovića učitelja iz Valjeva poslane mi, a od koga jih je on prepisao vidi dalje.

49.

Nevijera u đevojci u momku dvije.

Prijedi vijezi đevojko Prijedi vijezi dušice

31

Moja bijela Ružice! Udaću te za brata Za mog brata Božura I vijećij je od mene I ljevšij je od mene I od mene i tebe Moja draga Ružica! Al' biješjedi đevojka Ona vita Ružica: „Šuć' ne hvali Ružice Tvojeg brata Božurka Sinoć sam ga viđela

Tamo dolje u polju; Vađah konja na vodu nogu za nogu Te mi lupi o zemlju. Ispade mu marama Iz tih bijelih njedara, U mara mi jabuka U jabuci nevijena, U đevojci nevijera. U momčetu i dvije Da ga sam Bog ubije."

50.

Sanana snaha.

Ova se opijet pijeva pijesmica na prijelu ili bolje da rečem na sijelu, kad zimi đevojke prijedu u kućama. Pijevaju je da nebi zadrijemale.

Pijevac pijeva na pragu Zove snahu sananu. Ovako joj biješjedi; „Ustan snaho sanana Ustan snaho polena. Svijekrva je ustala Tri vrijetena oprijela, I četvrto počijela.

Svijekar kuću obriso Đever vodu donio. Tad ustade snašica Tad ustade sanana. Koliko je sanana TOLIKO je srdita. Pijevcu nogu prijebila Svijekru bradu čupala.

Toj svijekrvi viticu, A đevijera ćerala, Prijeko devet plotova. Kad ga stiće nijemože. Onda njijemu govori: „Mol' se Bogu đevijere! Što su ploti visoki. Da bi tebe stignula Kožu bih ti dijerala Odnijla na pazar Pa iz grla viknula:

,Pošto koža bivola Jedinoga đevijera." "Za dvije pare i dinar I suviše badava.''

51.

Gorom jezđi Vuče samouče.

Ovu pijevaju cure na prijelima kad hoće da diraju skupljene oko njih momke. Okljen su ove

pijesme, obično na prijelo đevojkama mogu dolaziti momci koji su samo rod, kao braća, prvij, drugij i t.d. bratučedi, a ostali svijet ne. Naprotiv okljen su one gornje pijesme dolaze i poznanici.

Gorom jezđi Vuče samouče Gorom jezđi, a gori biješjedi; „Blago tebi, o goro zeljena! Kad ti nijemaš od srca poroda. Sam ja nijemam od srca poroda

Samo Janju i Janinu majku. Janju prosi Periša vojvoda Ja je dajem, i majka je daje. Janja nijeće Perišu vojvodu." Janjina se majka razbolijela

32

Od glavice tijeker navalice, I srdašca vijelike bolijesti, Pa je majka Janjina zborila: „Da je menji Janja muška strana! Otišla bih za goru na vodu I donijela ladne vode majci." Kad to začu prelijepa Janja. Pa oblači ruvo nevijestačko, A na ruke devijet prstijenova, Pak se pokri stanbolskom šamiom. A uzima od zlata maštravu Pak otiđe za goru na vodu. Kad je bila za gori na vodi. Al' za gorom Periša vojvoda Su njegovih tridesijet drugara. Njemu Janja do zemlje se klanja Periša je za ruke uvati Pa joj riječe tiho ponosito! „Šjedi dolje lijepa nevijesto!'' Šijede njemu Janja uz kolijeno. Pita Janju Periša vojvoda: „Oj bora ti lijepa nevijesto! Od koga si roda i plijemjena?" Njemu Janja tiho odgovara; „ „Oj bora mi, Periša vojvodo! Ja sam šćijerca Vuka Gorjanina, A snašica Bana Marijana,

Vijerna ljuba sina mu Dragana."— tada Periš drušstvu govorio: "Zavat' te joj vode u maštravu I izprat' te prijeko gore čarne Rad hatara Vuka Gorjanina Rad ljubavi bana Marijana I njegova sina Dragijana." Družina ga bila poslušala Zavatila vode u maštravi I provijela kroz tu goru čarnu, A za ljubav roda vijelikoga Vijelikog roda gospocskoga. Ali kad su na raztanku bili: Izvadio Periša vojvoda Izvadio stotinu dukata Te jih daje prelijepoj Janji. Krijenuli se gore uz planinu, Kad su bili gori na podnožju Tada Janja jagluk izvadila Pak ga daje Banu Milutinu Davajućij Banu biješjedila! "Čuh li mene Bane Milutine! Ti pozdravi tvojega ujaka Tvojeg ujka Perišu vojvodu: Utiječe mu sa ruke đevojka Baš đevojka prelijepa Janja." To izriječe u polje utiječ.

Od g. Svetozara Popovića učitelja iz Ivanjice, a od kog jih je on prijepisao pošlje ćemo kazati.

Ovđe moramo samo to rijeći da su ovo pijesme starovlaške.

52.

Bolna sum majko će umrem.

Bolna, sum, bolna, majko će umrem Bolna sum, bolna, majko će umrem, Puščaj da, puščaj, majko da umrem Puščaj da, puščaj, majko da umrem. „Puščam da, puščam, ćerko poludo Puščam da, puščam, ćerko poludo," Da mi donese, majko, ponode Da mi donese, majko, ponode. Kiselo blago, majko, jablko.

Kiselo blago, majko, jablko. Od tri godine, majko skinati Od tri godine, majko, skinati. Po mesečina, majko, kradeni Po mesečina, majko, kradeni. V zetovski riza, majko, vrzanji V zetovski riza, majko, vrzanji. V devojkin kovčeg, majko, čuvani V devojkin kovčeg, majko, čuvani.

53.

Kalino vino crveno.

Kalina vino, Kalina vino more

crveno, crveno!1. Zaspalo ti je momče to Na bara kamen na rid to.

33

Tu pominaje vinari Vinari donjo Debrani. Debrani živi hajduti. Ukradna kona ubavog Ubavog momka mladoga, Ja odneše go na hana Dadoše kona handžiji Za luta žlta raćija. Kalino vino rumeno! Zaspalo ti je to momče Na bara kamen na rid to Tu prominaje vinari Vinari donjo Debrani. Debrani živi hajduti Kradnaše sabla momčeta I davaje to mu handžija Za luta žlta raćija.

Kalino vino rumeno; Zaspalo ti je to momče Na bara kamen na rid to. Tu prominaje vinari. Vinari donjo Debrani Debrani živi hajduti. Ubiše momče mlado to. Zemiše žlti dukati Tog momka mladog ubavog. Ne čekaj more Kalina Ne čekaj vino rumeno To momče mlado ubavo. Zemi se drugo do tebe Šjo s tobom sedi na predki Na predki vaši popredki. Iz tvoje selo golemo.

1. Taka se peje po završetka.

54.

Mesečina nevrudo.

Mesečina, more, nevrudo mesečina, more, nevrudo! Nezaodi, more, na k večer Nezaodi, more, na k večer. Dur da, more, junak večera Dur da, more, junak večera. Koni mu se, more, v livađa Koni mu se, more, v livađa. Rosna treva. more, napasa. Rosna treva. more, napasa. U mome su, more, klučevi.

U mome su, more, klučevi. Na kona, more, treva da daje Na kona, more, treva da daje. Na junak, more, lice da lubi. Na junak, more, lice da lubi. Da go zeme, more, do doma Da go zeme, more, do doma. Da mu bidi, mori, ta luba Da mu bidi. mori, ta luba. Verna luba, mori, ubava Verna luba, mori, ubava.

Si te pesmi su ot Stojana Venzenkovića majka Mijačka. Mijački otkuda i gde žiju ćeme kažeme

na svoje mesto. Sega tolko to možeme kažeme, šjo tia pesmi popredski.

55.

Sjaj meseče ne zaodi.

Sjaj meseče ne zaodi Dok nedođem do đevojke Do devojko druga moga Druga moga potajnoga. Draga mi je već zaspala Dok sam došo na konjicu Zaspale joj plave oči, Al' kad dođo do dvorova

Do dvorova moje drage. Konj zarza dvor za jeknu Al' se trže devojčica, Pa kroz san je govorila! „Oj junače Bog t' ubio! Što mi kidaš sanke moje Sanke moje na zaranke". Momak curi govorio!

34

„Devojčico dušo moja! Zar ti žališ sanke tvoje A nežališ truda moga I umorna vrana konja? Kad ti meni na um padneš, Nemam mira ni pokoja Ni u danu ni u noći. Dok do tebe ja nedođem I na tvoju klupu sednem. A ti dušo kad se ljutiš Na meneka nesretnoga. A ti daj mi desnu ruku; Pa laku noć drago moje. Ostaj s mirom i pokojna, A ja idem dvoru mome

Dvoru mome žalostnome." U tom s' cura razsanila I to joj je žao bilo Što je dragu govorila: "Nemoj dragi da se ljutiš Ja ću tebe zagrljiti Zagrljiti poljubiti I na desnu ruku leći. Tešto zato što sam ti se Dušo moja umorila Do po noći pevajućij Tanku pređu tu predućij, A za dragim uzdišućij Što ga nebi do meneka Na tom prelu devojačkom.

Ova pesma prepisana je od Perse Petrovića iz Slankamena u Sremu, a ovaku istu čuo sam da se

peva i u Banatu, Bačkoj i Slavoniji. No ove su druge još malo oštrije u ljubavi, kojom se pokazuje stanje naroda, pa jih za to nisam ovde ni stavio.

56.

Opet smrt Jove jedinca u majke, ama iz Stare Srbije od Ljeskovca. Prepisana od baba Jezde Mitrovića.

Zanemože jedinac u majke Zanemože taj mladić Jovane Niti ženjen, niti mi je veren. Zanemože u presvetu Petku, U presvetu Trnovsku mi Petku Svetu Petku tu mi srbsku majku. Razbole se u svetu Nedelju. Bolovao devet godin dana A da tešku bolest bolovao: Kroz kosti mu trava pronicala, A kroz meso žara i kopriva Žuta boca i to belo trnje. Kad je bila deveta godina I desete sedamnajes dana, Umre Jova žalostna mu majka Umre Jova te se jednom smiri. Žao majki Jovu ukopati, A sestrici brata opremiti, Već ga nose u zelenu baštu U zelenu baštu pod nerandžu. Ostaviše Jovu ne kopata Ne grebena i nepogrebena. Često majka Jovu poođaše Poođaše Jovu ponodiše: U godini svakoga meseca U mesecu ta svaka nedelja

U nedelji svakog božjeg danka. Ponodećij Jovi govorila So suzama i so napevkama: "Sine Jovo jedinac u majke'. Jeli tebi slično i obično Je l' obična kuća bez pendžeri Bez pendžera i bez tog slemena? Je su l' teške daske javorove Je li mek kamen taj pod glava Je li gorka ta zelena trava?" Mrtav Jovo so majka govori: "Ostavi me moja stara majko. Sve je meni slično i obično Obična mi kuća bez pendžeri Bez pendžeri i bez tog slemenja. Meko mi je kamenje pod glava A sladka mi ta zelena trava." Seja brata često ponodiše Ponodiše svakog božjeg danka Svakog dana i svake noćice. Svakog sahata i svakog minuta Ponodećij so brata govori! "Brate Jovo sejino zlatije! Je li tebi slično i obično, Je su l' teške daske javorove, Je l' obična kuća bez slemenja

35

Bez slemenja i bez tih pendžeri? Je li meko pod glava kamenje, Je li sladka ta zelena trava, Je li teška ta zemljica mrka, Je li strašno bez sunašca svetla Dodija l' ti dažda bez prestanka Je li ladna snežna ledenica, Ledenica so ta stužavica Što te biju zimi bez prestanka?" Mrtav Jovo iz mogile zbori: "Sele moje jedino u majka! Ostavi se mrtvoga Jovana Oh Jovana, brata jedinoga'. Obična je kuća bez slemenja Bez slemenja i bez ti pendžeri. Nisu uzke daske javorove, Mekano je to studno kamenje Sladka mi je zelena travica, Nije teška ta crna zemljica, Nije strašno bez sunašca jarkog Nit' dosadna dažda bez prestanka Niti ladna snežna ledenica Ledenica i ta stužavica. Što padaju celu zimu sejo. Al su teške suze devojačke. Što su mene u nedelju klele, Koliko je u Ljeskovac vrata Na svaka sam vrata dolazio I na svaka veru ostavio Svaka vera mene je ubila

I doveka ubivati će me. Što su mene te devojke U jagluku u vezenom lugu Vezuć jagluk Jovu proklinjale: Koliko je na jagluku grana Tolik' nek je na Jovanu rana. Koliko je na jagluku kuba Tolik' nek je na Jovanu muka. KOLIKO je na jagluku veza Tolik' nek je na Jovanu sveza, Sve samije veza so goropadi. Koliko je na jagluku žica Tolik nek je na Jovanu vika. Neka viče zgranovitim glasom, Bolovao za devet godini Bolovao pa ji preminuo. Već pozdravi moja mila sejo Pozdravi mi svu tu moju braću Nerođenu, kao i rođenu : Ko se gleda neka se uzima. Ko se neće nek se nenameće Nameštnica magla pred očima Suđenica sjajna mesečina, U jesenje te noći tamninke Kad s nevidi ništa po noćima." Tako Jovo seji govorio Govorio pa je i prestao. Umre njemu ta seja rođena I umre mu ostarila majka.

Ovaku sam istu pesmu prepisao bio od Joke Sarajevke, no je ne u vrsti zbog toga, što mi se ova

bolje dopade.

57. Omer i Mejrima.

Dvoje mi se mlado zagledalo Jadi moji mlado zagljedalo! Žalost moja mlado zagljedalo, Duni vjetre tje mi razbi djerte Duni lade tje mi razbi jade!1. Omer momće Mejrima djevojka. Prjemaljeću u najljevše vrjeme Kada cavti zumbul i ljubica, Kad s' razvija katmer i ružica Bjela ruža i rumjena drago. Rjećcu dali da se uzjet hoče O Mitrovu danu jesjenjemu Kada sazri zumbul i ružica

Kada sazri katmer i ljubica. Al' djevojće njevjerno bjejaše Udaje se o Ilinu danu. Kada sazrje žito i šjenica. Ljuto kune Omer momće mlado Omer momće mlado nježjenjeno. Ljuto kune Mejrimu djevojku, Ljuto kune grdže izgovara: „Oj Mejrimo, moje dobro drago, Oj Mejrimo u eto zlijeh časa! Što pogazi svoju rjećcu voljnu Što ostavi mene nježjenjena? A da Bog da i božiji svjeci

36

Boži svjetci, Muhamed i Fata: Što u majke vodicje popila To kod dragog u suzje proljela. Što od majke dara odnijela, To kod dragog u jadu djerala. Što kod majke tog vina popila To kod dragog u krvi pustila. Što kod babe knjige izućila, Tim dragoga mrtva proućila. Što od brata grljenja dobila To u dragog grdženja prjenjela. Što od sjeje njege odnijela To kod dragog stjegje prjenijela." Nje je prošlo ni njedjelju dana Razboli se mlado ožjenito Nje lježa mi ni njedjelju dana, Tje umrije žalostna mu nena. Ostadje mu mlada udovica. Udovica ta mlada Mejrima. Porućuje ta mlada Mejrima Porućuje Omer momku mladu;

„E meni, k meni mlado nežjenjeno, E meni, k meni moje staro drago." Al' bjesjedi mlado nežjenjeno : „Nječu bome mlada udovice Što če meni kruška nagrižjena Kad ja mogu i ćitavu najči. Što če meni lice obljubljeno Kad ga mogu neljubljeno najči. Što če meni zlato izdjerato Kad ga mogu nedjeratog njajči." Opjet njemu mlada porućuje: „Dojdži dragi, dojdži dušo moja! Zrjela kruška bolja od njezrjelje. Bjelo lice njeje obljubljeno Ćisto zlato u vatri se vidi." Ali Omer Mejri odgovara: „Idž' otoljen luda udovice! Kad su tvoje oći za me bile Ondaj njesi ni gljedala na me. Sada moje oći za te njesu."

1. Svje se pripjevaju posle svake vrstice.

358.

Majka i Ivan.

Budila majka Ivana Budila pa mu zborila; "Ustani sine Ivane! Tvoje se drago udaje I tebe zove na svadbu. I tvoj se đogo prodaje I tvoje sjedlo zlačeno I tvoja uzda kičena I tvoje ruho vjezjeno I tvoje svjetlo oružje! Ustani sine Ivane! Ustani jedin u majke!" Ivan joj tiho bjesjedi! "Ostav' me majko da spavam Sanak me strašno lomljaše, Ostav' me majko majćice. Njeka se drago udaje Od mene joj je blagoslov; Koliko ljeba pojela, Toliko jada podnjela. Koliko vode propila, Toliko suza poljela. Koliko vina propila,

Toliko krvi proljela. A mome đogi blagoslov: Koliko dana bjez mene, Toliko trave pojeo. Đogo če meni dolazit' Đogo me ostavit neče. Još bolji đogo i vječij. Sjedlo ču dobit u boju Uzdu mi drago donjeti Još bolju okičeniju. Ruho če ruvar porjezat Svje jedno s njebom jednako. Ostav' me majko da spavam Sanak me jako lomjaše, E sanak nalik na samrt." To rjeće Ivo mladžani To rjeće tužan umrije. Majka ga ljepo sahrani Viš' groba vodu izvjedje Niž' nogu borje zasadi Sa juga grablje i lipe Sjevjera brjezje jadike.

37

Ove su pjesne prjepisane od udovice Stane iz Zvornika, a pjevaju se po svoj Bosni i Ercegovini i

ostalim srbskim krajevima

59.

Seja Ivanova.

Bol boluje seja Ivanova Bol boluje tri godine dana. U rđav se danak razbolila Rđav danak u Presvetu Petku. Svetu Petku nedeljinu majku. Iva bratac seji besidio! "Boluj sejo nemoj umrijeti" Seja tijo bratu odgovara! "Bog mi brate valja umrijeti Ja sam Bogu tiško sagrišila Sagrišila drago ostavila I drugoga dragoga uiela. Ja t' nemogu brate priboliti." „Boluj sijo nemoj umrijeti Bratac će ti kazivati dragom.

Kaži dragom kad ćeš umrijeti On će tebi grihe oprostiti I slađane ponude doniti. Suvih šljiva sa sirovih grana S mora smokve iz Mostara grožđe Žutih gunja na midu kuvanih, Žutih gunja iz Prilipa grada. Šivtelija iz Jedrene grada A ljišnjika iz Liskovca grada, Žuta graha iz Bobije grada Poljubaca sa vrilih ustašca Ciljebnice od srbske krajine Bistre vode ka suze curine,'' A ma sija bratu nepriboli Viće umre pod tiškim prokljićem.

60.

Razboli se Mare.

Razboli se Mare Razboli se Mare Na majčinom krilu Na Majčiiom krilu Ej bolan Mare ej!1, Pitala je majka: „Što je tebi Maro Što te boli ćerko?" „Mene boli majko I srce i glava." Al' govori majka: „Moriš li mi Maro Priboliti jada?" „Ne mogu ti majko Priboliti jada. O premi me majko Nakiti me snaho, Ožali me sijo. Odnisi me babo,

Ukopaj me brale Kod Ivina stana. Kod Ivina stana Di no Iva spava Kod bilih ovaca, Kad se Ivo budi, Neka Maru ljubi. Kad se Ivo prine Neka stado krine, I Maru ožali: "Dušo, dušo Mare! Rano ti mi umre. Rano i prirano. Kom Ivu ostavljaš Komu li poklanjaš? Da li ladnu grobu Ili živu robu? Kaži zbori Mare Do vika zborila.

1. Sve se ove vrstice povtoravaju posle svake vrste.

61.

38

Ivo gleda u selu divojku.

Ivo gleda u selu divojku Ivo gleda tri godine dana, A majka mu nedaje divojke. Ivo gleda šist godina dana A majka mu i opit nedaje. Ivo gleda devit godin dana A majka mu i opit nedaje. Pa Ivanu tijo govorila: „Sine Ivo jedini u majke! Nemoj Ivo iz sela divojke Boljom će te ožiniti majka Boljom sine a i bogatiom Bogatiom i lipšom od Mare." Opit Ivo ne hoće divojke. Na zor majka ožinila Iva Nazor Ivi davala divojku Na zor Ivu u trijema svila U trijema u nove pojate. Neće Ivo u nove pojate Vićer oće na gornje čardake Majka šalje u nove pojate. Al' se Ivi ino nemogaše Hodi tužan u nove pojate. Ti posluša svoju staru majku. Ivo sio na zlatne skrinjite A divojka na lake sipete, Tad govori mladožinja Ivo: „Oj divojko. moje nesuđinje! Ne suđinje moje neljubljinje Ne ljubljino i neogrljino! Dovati mi bisirnu tamburu Dovati mi sidafli šarkiju. Da rastiram jade i čimire." Divojka je roda gospodskoga Gospodskoga roda plimenitog. Dovati mu sitne tanburice. Uze Ivo te tanke tanbure Ti udari u sitne šarkije, I popiva tanko glasovito. Sitno kuca mladožinja Ivo Sitno kuca a tanje popiva, U pisni je vako govorio : Sada meni moje Mare veli: „Sad moj Ivo bilo grlo grlji." Ni sam Mare života mi moga Života mi i moga i tvoga I umriću grljiti ga neću. Sada meni moje Mare veli;

„Sad moj Ivo crne oke ljubi." Nisam Mare života mi moga, Života mi i moga i tvoga I umriću poljubiti neću. Progovara vinčana divojka, Progovara žalostna joj majka: „Oj Ivave šinula te guja! Skinider mi duvak i vijerak. Da mi malo moje lice dane Davno su me sinoć zaklonili Izgori mi lice i lanite Nek izgoru na živome ognju." Skoči Ivo sa krinje na noge. Ti joj skide duvak i koprinu I koprinu sa vijerem lakim. Nu da vidiš lica u divojke Sinu lice ka sunašce jarko A grьoce kano misec sjajni. Ondar veli čilebija Ivo: „Oj divojko, šćirko materina. Oj divojko, ja kakva si lipa! Ali ipak nisi srcu draga, Mome srcu tužnom i čemirnom, Ka no što je plimenito Mare. Od Mare si i viša i lipša I vićega roda gospodskoga Bogatija ruhom divojačkim, Ali opit nisi srcu draga Ka no što je plimenito Mare. Oj divojko moje nesuđinje! Ne suđina i još neljubljina! Neljubljina i nemilovana! Pozdravi mi moju staru majku I pozdrav mi po selu jarane: Ko se glida neka se uzima Ko se neće nek se nenamiće Nek neljube što uzit ne mogu Što nemogu i što neću draga. Što glidaju nek neostavljaju; Jer su tiške divojačke klitve Kad uzdahne do Boga se čuje Kad zaplače i Bogu je žao Kad zajica dragom Bogu tiško A ka mo li u silu jaranu. Kad jaokne od Boga odjikne, I to ćeš mi pozdraviti nenu Nek' m' obuče lananu košulju Što mi Mare u milosti dala.

39

Nek opaše crljina pojasa Tog crljinog svilanoga pasa Što mi Mare u radosti dala. Nek navuče vizene čarape Što mi Mare u viselju dala. I to ćeš mi pozdraviti majku: Viš kuće mi drvo irgovane Neka zovne dva mlada pilara Nek pripile drvo irgovana Nek od njega nosila načine. Kroz nosila pirčin pročišljaju Što mi ga je odgajilo Mare. Čišljajućij čišljom od vildiša A kitićij pitomom ružicom. Oj divojko. moje nesuđinje Nesuđinje i ne milovanje! Zapali mi u svitnicu sviću Pa iznosi prid čardaka bila Neka mi se mojoj majci vidi Nek se vidi kolo navoditi I sestricam pisam napivati. A ču li me nesuđino drago! Priklinjem te Bogom jedinijem I troicom svitcem ponajvišim! Nepušt' glasa do bijela danka Nepušt' glasa ti ne kazuj jada Grdnih jada i mojih i tvojih I Marije moje drage zlatne. A i moje nesrićnice majke I sestrica crnih kukavica." To izusti čilebija Ivo To izusti a dušicu pusti. Nu da vidiš gospodske divojke Upali mu sviću u svitnjiku Ti ga nosi na čardake klite. Da se vidi majci naigrati A crnijem sijam napivati. Drugu uždi u svićnaka mitnu Pa ga mitnu čilo glave mrtve Čilo mrtve glave Ivanove. Ona ćuti kao kamen sinji Tako ćuta svu tu dragu noćcu. Kad u jutru jutro osvanulo I to sunce jarko ogrijalo. Kolo vodi majka Ivanova Kolo vodi, kolom zaljuljuje Kao vihor tom gorom strminom. Kolo vodi do nove pojate Do pojate Ivine ložnice. Nogom bije udriće je guja Pa ovako burno govorila:

„Nuto Ive, nuto zavitina Koliko se sinoć zaklinjaše Da nivestu obljubiti neće, Malo mu je tamne noći bilo Vić on ljubi mladu po sunašcu Ne stidi se i nesramoti se Zavitina golema Ivana. Opit majka kolom poljuljuje A ćirke joj pisne pripivaju Ti visele kićene svatove. Opit lupa, nogom u ta vrata, Dok se nisu vrata iztavila, Iz baglama kova čeličnoga Iztav'še se biočuzi krugli. Kad izstavi na pojati vrata Al joj mrtav u krivitu Ivo Onda veli Ivanova majka Svojoj miloj snaji nesuđinoj: „Oj divojko ujila te guja! Što je mrtav u krivitu Iva, Što si meni umorila Ivu? Bila dana danas nevidila Bila dana i sunašca jarkog Po zemlji se nogom nešitala'" Odgovori lipota divojka Odgovori divo gospoštine: „Da ču li me majko Ivanova! Nekuni me ne uklila sebe Nekuni me šinula te guja. Tebe jedna, a mene četiri. Što si na zor ožinila Ivu Što si svoju ogrišila dušu Što mu nisi Mariju dovila Ti bi živ ti osvanuo Ivo, A ovako ni meni ni tebi? Vić je tebe pozdr'avio Ivo! Dovedi der dva pilara mlada Za kućom mu irgovan spilite I od njega nosila pravite. Kroz nosila pirčin pročišljajte Što no ga je Mara odgajila. Čišljajućij čišljem od vildiša A kitićij cvitom od ružica Od ružica bilih i ruminih, Da joj Ivo bude, ka ružica, Ka ružica bila i rumina. Obuci mu laninu košulju Što no mu je u milosti dala. Opaši mu pasa crljinoga Što no mu je u nadiždi dala Da je neće ostaviti Ivo.

40

Obuci mu vizene čarape Što no mu je u viselju dala U viselju i u radovanju Da je neće ostaviti Ivo Nego s njome mladom vinčati se." Kad to začu Ivanova majka Ona pisnu kao guja ljuta Kao guja šaran kominjača, A sistrice u glas zakukaše Ka no dvije crne kukavice. Zakukaše ka no kukavice Privrnuše ka no lastavice. Vizak vizla plimenita Mara Pod orahom tim dibelim ladom Pod orahom u zelinoj bašti. Sačula je Ivanovu majku I sietrice crne kukavice Sačula je pa se užasnula Užasnula a i pripanula, Ti pobiže u dvore bijele. Brzo pođe brže dvoru dođe Ti kazuje svojoj staroj majci U žalosti majci govorila: „Vitar duva moja mila majko Vitar duva zao glas donise Reko b' kuka Ivanova majka Ivanova majka i sestrice." Al' joj majka tužno odgovara "Ćuti Maro muk te zamuknuo. Nekuka ti Ivanova majka Ivanova majka i sistrice Vić ti tvoja hoće prokukati" Al to Mare haje i vehaje Vić mi majci smutno govorila: „Al' čuh li me samorana majko! Samorana biz čida jidinog'. Poslušaj me danas na poslidak Okupaj me i očišljaj neno. Jošte danas pa više nikada!" Tako Mare majci govorila, A majka joj kroz smij odgovara: „A ćuti mi moje čedo drago! Ja pomišlja e je umrъo Iva Za Maricom svojom virenicom. Nije umrъo, nego s' otrgnuo, A od svoje ostarile majke Te mu kuka ostarila majka Što je neće Ivo poslušati Što on neće ljubiti divojke Što mu majka sinoćke dovela; Vić ti idi na gornje čardake

Ti iznisi od svile košulju Na košulju od zlata rukave I sa njome kitu od dolina. Sad će doći Ivine zvanice, Te ti daruj Ivine zvanice, Ne bi l' Ivi srce odolili." Al' govori plimenito Mare: „Neodoli moja stara majko Neodoli od sad pa do vika. Ja ga majko odolit nemogu, A ti moga prižalit nemožeš Kao i ja srca moga Jove: Nego mogu još gore razbolit!" Istom oni u riči bijahu, Al' eto ti Ivinih svatova Mrtva Ivu na nosilam' nose. Kad to vide plimenito Mare Odmah mrtva na, zemljicu pala. Kako pade više neustade. Tad zakuka lipe Mare majka Ljuto kuka bratimi svatove Nosioce mrtvoga Ivana : „Bogom braćo, Ivini svatovi! Pričikajte i moju Mariju Dokle majka oprimi Mariju. Dvoje su se mladi milovali Viru dali da se uzit hoće I oboje za sebe umrъli Ivo dragi za Mariju dragu, Mara draga, za Ivana dragog." Nosioci za Boga primili Očekaše ostarilu majku Ostarilu tu Marinu majku Dokle majka oprimi Mariju. Zajedno jih u groblje odneše U jednu jih raku zakopaše. Kroz daske jim sastaviše ruke A u ruke vizene jagluke U jagluke zeline jabuke Nek se znade da su se volili. Neljubljeni u grob se spustili Ne ljubljeni i nemilovani: Nek se ruke bar mrtve sastave Kad se žive sastavile nisu, Okrinuše jedno drugom lice Nek se mrtvi na gledaju lica. Kad se živi nenagledaše ga. Poklopnicom jednom poklopiše Poklopnicom tim bilim mramorom Dva biljega viš nje naznačiše Dva biljega i do dve prilike

41

Od istoka i od tog zapada Da se znade i da se poznaje Da je muško i žensko prid njime Sa istoka ženska je prilika Sa zapada nek je muška draga. Na biljegu udariše znake Udariše kolutove svete I misece te znake samrtne Okrinute kako Gospod reče. Navališe tišku poklopnicu Poklopnicu ka kuću visoku. Nek se znade da zajidno žive Pod kaminom kad u kući nisu. Čilo glave vodu izvidoše Niže nogu voće zasijaše Od sivera klupe sagradiše

A od juga borje zasijaše Oko borja lipe mirišljave A do lipa grablje i jasinje. Na mogili travu zasijaše. A potravi cviće svakojako. Ponajviše nevin i ružicu I božurak muško cviće krasno. Ko je bolan nek po travi liže Ko je židan neka vode pije Ko je gladan neka voće ije A ko trudan neka, odpočine. Ko je mladić neka se nakiti Svakojakim tim cvićem šarenim, Ponajviše tim nevinom žutim. Nek nevine ljubav u mladima, Kao što je u Ive i Mare.

Ove su pisne pripisane od divojke Stane Birčanke iz Suvodonja u okr. valjev. srezu podgorskom.

Mogu ovdi kazati, da baš nije sasvim čisti ovaj i baš ovaki govor, jir je pomišan sa govorom srbskim koji minja h starosrbsko u čisto e. Sama Stane govoraše mi biz ikakvo pravila i u misto h pa i ondi di se uvik čuje e. Ja mitnu ove pisne i druge njene ovako nepriterujućij ni u čim samo radi toga da se vidi, da u nas naš jezik nije ni malo obrađen. Osim ovog, kao što ću rići na drugom mistu, ovo je stariji govor tog mista i njegove okoline, a sad ide mišovito i divojko i devojko, i lepo i lipo, i belo i bilo i t.d. Sve se mišovito upotribljava kako koja pivačica hoće. Stariji je govor, koji je govorio i u misto mišovitog danas i i e, a staro-srbski ili crkveno-slav. h, izumrъo, kad su se u vrime austrijskih bojiva sa Turcima, dosilili ovdi Birčani i ostali, koji su govorili u misto divojka djevojka a i đevojka, u misto lipo, ljepo a i lijepo i t.d.

62.

Pijesme sijeđeljačke.

O jezijero svo zelijeno, Naokolo izkićeno. Po srijedi pozlaćeno. Po pozlati kolo igra Samo kolo đevojačko. Viš kola se soko vija. Đevojke ga sebi mame. Što ga one sebi mame, To se soko više vija I tada jim progovara: „Oj golube, moj golube! Kad maline zrijele budu I same će opadati; Kao suze đevojačke, Prvu večer u dušeku, Na svilijenu jaglučiću Na jastuku pod jorganom. Kada no mi pile moje Njiježne grudi nepokriju.

Komarnik je vaša kosa Da ne padne na nas rosa Na sokole tiće oštrije," Đevojke mu govorile; "Naš sokole sivo perje Naš sokole oštra tico! Jarijebico lastovico Lastavico vitka tico! Kada grožđe zrijelo bude I samo će opadati; Kao klijetve u junaka Prvog dana po sastanku Kada viđu bijele cure Bijele cure ne udate I đevojke njevijenčate. I kad budu prvo veče Prvo veče po vijenčanju U mijeku dušečiću Na sviljenu jaglučiću

42

Jaglučiću jastučiću. Bijelih ruku razširijenih,

Komarnik je vaša kosa Da ne padne na nas rosa."

63.

Joka na boci.

Joka šjedi na boci U zelijenoj aladži U turundži papuči U ibrišim tkanici. Odtuđ iđe mlad junak U gunjiću krdžalija U opanci svinjeli U vermijenu moraliji.

Oće momče jabanče; Da joj kupi nanule. Da mi šijeće po bostan. Da mu bijere đulistan. Da mu mijeće pod jorgan. Da đevojve dolaze Da mu jorgan oblaze.

64.

Petka Bugarka,

Petka ti, Petka ti crna Bugarka Petka ti, Petka ti crna Bugarka! Što mi se, što mi se cvijećem

nekitiš ? Petka mi, Petka mi crna govori; „Neću se, neću se, više kititi. Sinoć sam, sinoć sam bila na

svadbi Gledala, gledala jade s očima: Na svako, na svako momče fino-fes Na svako, na svako, momče, kalpače. Na moje, na moje, jade šubara. Na svako, na svako momče dolama, Na moje, na moje, momče košulja. Na svako, na svako, momče jazdija, Na moje, na moje, jade haljina. Na svako, na svako momče te čizme, Na moje, na moje, jade opanci. Na svako, na svako, momče taj pojas

Na moje, na moje, momče uzica Na svako, na svako momče modar mač, Na moje, na moje, jade britvica. U svakog, u svakog, momka sto dukat, U mojeg, u mojeg, jada ni pare." Kiti se, kiti se, crna Bugarko Kiti se, kiti se, žuti nevijene Neka ti, neka ti, srce nevijene Tvoje je, tvoje je, momče za tebe. Ni bolje, ni bolje, momče od tebe, Ni gora, ni gora, Petka, od njega. Našlo je, našlo je, šilo ognilo. Petkana, Petkana, crna Bugarka. Našla je, našla je, crno Bugarče. Kakva je, kakva je Bugarka, Takvo je, takvo je, Bugarče. Oboje, oboje zemlje Bugarske Oboje, oboje, jednog zavičaja. Jednoga, jednoga, roda bugarskog.

65.

Bolan Jovo u gori.

Bolan Jovo po gori hodio Na vitu se jelu naslonio Te je vitoj bolan govorio: »Vita jelo mene boli glava." A vita mu jela odgovara: „Nek te boli, neprebolela te Neboli te sa mene Jovane

Već sa triju u selu curica Koje su ti vezen jagluk dale Jagluk dale u jagluku klele: Koliko je na jagluku grana Toliko je na Jovanu rana. Koliko je na jagluku kuka Tolik' Jova dopao nam muka.

43

Koliko je na jagluku veza Tolik' nek je na Jovanu sveza Koliko je na jagluku žica Tolik' Jovo dopao modrica. Koliko je na krušsci krušaka

Tolik' Jovu zgodilo pušaka. Što prevari u selu devojke Što prevari ujela ga guja Njega jedna a njih devetere."

66.

Darovi prevarene devojke.

Predte, predte druge moje. Predte druge na me negledajte Ja sam sebi dare popremila. Svekru babu košulju od svile Da Bog dao i Bogorodica: Svile mu se kosti od bolesti Od bolesti teške goropadi I zgranila velike bolesti. A svekrvi moje mile druge Svekrvi sam dara popremila Popremila čember i okrugu Da Bog dao i Bogorodica; Oko nje se zemla okružila

Okružila od sveg je odvojila Od svakoga dobra i milosti Ponajviše zdravlja i veselja. Mome dragom moje mile druge Mome dragom mome veljem vojnu Spremila sam mrku maramicu Kad omrkne, da Bog da mu dade Da Bog dade i Bogorodica: Da omrkne a da neosvane. Što me tužnu danas prevario Poslušao svoga starog babu Svoga babu i staricu majku Drugu uzo, a meni se smeje

Iz valjevskog od g. Jankovića.

67.

Ranka kruška.

Uzrasla je ranka mi kruška.

Medena, premedena, Šećerna prešećerna Oj kruška medena!1,

Pod njom sedi lepo selo Lepo selo devojaka Devojaka i momaka. Selili mi i prelili Od sumraka do po noći, Na prelili na selili Mlogu pređu i pletivo. Svaka svoje dare spravlja A Nevena pesmu peva Do po prela preradosnu Od po prela prežalostnu. U radosnoj dragog hvali U žalostnoj proklinjala. Peruniko plavo cvećo

Plavo cveće i, pocveće. Lepo plavi lepše cvati. Cvati dragu na pendžeru Neka mu je lice tako Kao cveće što je tvoje. Što mi drago to nedođe Na mog prela velikoga Na mog sela prevelikog. Nego ode drugoj dragi Drugoj dragi drugom prelu Di devojke sve dremaju Stare babe već krkljaju Očevi nam san borave Stare majke krmeljive Oko vatre pozaspale, Mila braća umaknula. Umaknula drugim prel'ma. Svaki svojoj ošo dragoj."

68.

44

Tuđin i svoj.

„Dremaš devojko Majkina ćerko! Dremaš devojko Majkina ćerko?"1. „Ne dremam majko Sanak me lomi Tuđin me mami. Tuđin me mami Na žute gunje I na limune." Kakve su ćerko Te žute gunje, Te žute gunje I ti limuni?" „Okolo žuti

U sredi ljuti Okolo modri U sredi kis'li.'' Takvi je ćerko Svakij tuđinko. Takvi je mila Tuđinko mili. Na usta sladak Na srcu gorak. Spolja je gibak U sredi jedak. S polja je beo A u srcu edak. Poješ ćet ćerko Srce to tvoje.

Posta ćeš ćerko Ka žuta gunja Ka žuta gunja I ka' taj limun. Pa ćeš tad reći. „Majka je prava Istinu kaza A ja ne primi Neverova joj I ne poveri." Odbaci ćerko Te žute dunje Te žute dunje I te limune.

1. Tako se pripeva posle svake vrste.

69.

Car Lazo i ljuba mu.

Uzrastla mi Kato zlato

Zlato mi moje! Bjegigela lo gi go za vinova. U sred grada Kato, zlato

Zlato mi moje! Tog Krušegigevce Lazina. To nebila Kato, zlato

Zlato mi moje! Bjela lo gi go za vinova Već to bila Kato zlato

Zlato mi moje! Bjela gi ga rugiguža rumena. Pod njom sjedi Kato zlato

Zlato mi moje! Vjerna gi ga ljugiguba Lazina. Razčešljala Kato zlato

Zlato mi moje! Ruse ko gi go se po plećma. Od tud ide Kato, zlato

Zlato mi moje! Car Laza gi ga re srditi, On mi nosi Kato zlato

Zlato mi moje! Dugi gu ga biča u ruci. Pa uvati Kato zlato

Zlato mi moje! Vegi gernu lju gigu bu Milicu.

Udari je Kato zlato Zlato mi moje!

Trogago gostrugigukom kamdžiom. Udarajuć' Kato zlato

Zlato mi moje! Ljugigubi grogigozno govori: „A što ti je Kato zlato

Zlato mi moje! Mogigodro ligigice i bledo? A što su ti Kato zlato

Zlato mi moje! Rugigu se kogigo se smršene?" Al" govori Kato, zlato

Zlato mi moje!1. Gogigospođagiga Milica: Neudrime Kato zlato

Zlato mi moje! Mogigoj gogigospodagigare Lazare Ja sam tebi Kato zlato

Zlato mi moje! Duge pute putovala. Duge pute Kato zlato

Zlato mi moje! Na tu našu Krajinu. Na Krajinu Kato zlato

Zlato mi moje! U Lazinu tazbinu.

45

S toga sam ti Kato zlato Zlato mi moje !

Taka bleda i modra. Ja sam tebi Kato zlato

Zlato mi moje! Muško čedo ninjala. S toga sam ti Kato zlato

Zlato mi moje! Ruse kose smrsila." Al' govori Kato zlato

Zlato mi moje! Car Lazare ljutiti; „Nije zato Kato zlato

Zlato mi moje, Oj Gospođo Milice!

Nego te je Kato zlato Zlato mi moje!

Zmaje Vuče ljubio." Moli mu se Kato zlato

Zlato mi moje! Ta gospođa Milica; Neudri me Kato zlato

Zlato mi moje! Moj gospodar Lazare! Ja ti nosim Kako zlato,

Zlato mi moje! Muško čedo pod pojas, A do njega Kato zlato,

Zlato mi moje! Dvoje ženski blizanca.

1. Kao što se vidi dovde, pri pevanju u svakoj trećoj vrstici umeću te slogove, i to gde više, gde

manje tako da jim se upravo nemože uvatiti što no kažu krsno ime i pravo pravilo. Napev ove pesme, same po sebi dosta loše, takav je, kakvog je mogla samo slavenska duša, čista, otvorena, pravična, blaga, junačna, nevina i upravo idealna stvoriti. Ovu pesmu pevaju na prelima samo muškarci i to dok idu do prela. Pevaju je i onako putujućij noću. Kad sam je jednom probudivšij se noću čuo, nisam se mogao uzdržati, a da neustanem i da neidem za tragom pevača sve dotle, dokle nisu daleko otišli iza Crne Bare i dok nisu drugu počeli da pevaju. Opet povtoravam, da same reči pesme bez njene melodije sačuvati, znači toliko, koliko i balzamirani čovek bez duše.

70.

Uzabra stručak bosiljka.

Uzabra stručak Bosiljka jagnje mi moje Do zemlje janješce mlado Ej moje janje bijelo! Dani malo dani Dukatići mali Ni maleni Ni vrlo golemi To su jadi njeni Jadi golemi1.

Dado ga dragom do sebe A mome dragom mladom: „Oj moje drago do mene! Što si mi tanko Što si mi suvo Što si mi modro Modro zeleno? Što si mi lako Drago mi moje Ej moje drago prjemlado?" Drago joj veli Veli joj zbori!

Aj moja draga! Moje mi janješce mlado! Što sam ti lagan Za konja stvoren Da konja jašim Da ga njemorim. Što sam ti tanan Kada sam rasto Na jelu gledo. Što sam ti modro Modro pametno Knjigu ti znadem Knjigu učio Svaku draga mi Pamjet dobio, A pamjet velju Za dragu moju. To reće dragi Uzjede dragu Sa prjelja velja Metnu je za se Na konja zeljena

46

Utječe dragi Sa dragom svojom Svom dvoru bjelom. Vjenća je za se,

Pošto je krsti, Ljepo joj ime Nadjenu janješce moje Od Fate Zlata.

1. Iza svake ove vrstice povtorava se vala biva svaka en ona prjepjevćica. Pevaju je i Srbi

Muhamjedove i Ristove i Hristove vjere, ama i u Rackoj — dan Srbiji i staroj — još je njesu batalili, nego je na prjelima pjevaju. Prjepisana je u Tubraviću okr. valjev. od jene dosjeljene bosanke.

71.

U Petak se đače razbolelo U taj petek nedeljinu majku. U subotu bole bolovao U nedelju na nebo otišlo. Lepo ga je majka opremila Trunju mu je čojom okovala Po čoji su grane svakojake. Molovane grane svakojake. Krstaču mu od šimšira gradi Po krstači od bisera veza. Sarani mi mlado ludo đače. Često mu je na grob dolazila Na grobu mu uvek zapevala

Zapevajuć' pitali mi đače: Sine đače, jel" ti zemlja teška, Je l' ti gorka zelena travica?" Al' iz groba đače progovara: "Nije meni crna zemlja teška Nije gorka zelena travica. Već su teške devojačke kletve. Kaži majko po gradu đacima: Nek ne ljube tuđe ljubljenice Ljubljenice tuđe verenice Već nek ljube zmije pijavice, Što no piju srca u đacima, Bolje zmije nego tuđe cure."

Iz austrijskih srba.

72.

Ajte druge da prelimo Da predemo i pevamo Svake pesme i radova Ponajviše prelske pesme Prelske pesme od istine Šta se radi i šta čini. U petak se đače razbolelo To Ranđelče od Prilipa lepa U subotu boles bolovalo U nedelju Bogu dušu dalo. Lepo ga je majka naredila Naredila za na ukopnicu. Obukla mu tananu košulju Od prebele svile do zemljice Po košulji prebela savana A savana mrtvačkog ukrasa. Preko ovog đakovo odelo Sve odelo sa gorom jednako Sve zeleno s goricom jednako. Na prsi mu toke zlatalije

Iz pod toka zelena dolama. Na dolami rujan pojas dugi Pod dolamom crvene čakšire. Vrhu svega bijela mu svitka Na glavi mu crveno kalpače Na kalpače pero paunovo, Na nogama čizme pozlaćene. Vrhu svega svilena nokrova Sav je pokrov od prebele svile Preko njega crvena pojasa. Vrgla njega u šarenu trunju U šarena sanduka s granama. Sazvala mu svu družinu mladu Sve je đačad mlađij od mlađega Sve je đačad lepšij od lepšega Sve je đačad umniji od umnijeg Sve učeniji od učenijega. Na sanduka metnala mu majka. Više glave tri jabuke zlatne U jabukam' alem dragi kamen

47

Da se đaku u zemljici vidi Kao nama na božijem svetu. U ruke mu crvena ružica, Pokraj krsta kova zlaćenoga. U nedrima pisana knjižica

U knjižici tri četiri slovca, Crna slova ama pravo kažu: „Greota je ljubiti devojku Poljubiti pa je ostaviti Obećati pa je neuzeti."

Od gospoje Aleksandre popadije popa Jovana Vilotejevića učiteljke prizrenske.

73.

Takvu istu imamo od g. Jovana Stanimirovića svešt. prizrenskog. Početak je o samoj stvari jedan

i istij, samo je svršetak malo drukčij. Mi je uvršćujemo ovde samo s toga, da se vidi da svuda srbskij narod o jednom i istom skoro svuda jednako peva, a time se i pokazuje da je to jedan narod.

U Petak se đače razbolelo Malo đače mlado Biogradče Biograda carevoga grada U kraj mora sinja Jadranskoga Jadranskoga mora srbljanskoga A u Zeti zemli plemenitej Plemenitoj zemlji dedovitoj Odaklen su sva gospoda srbska Sva gospoda i svi nam carevi. U subotu boles bolovalo U nedelju đače preminulo. Lepo ga je majka opremila Šaren sanduk granje pozlaćeno Šaren trunjac lišće srmalija A krstovi srebrom okovani. Više glave tri zlatne jabuke U jabuke alem dragi kamen

Da se đaku u zemljici vidi Ka od sunca na ovome svetu. Pokrov mu je od suvoga zlata Pa ga pita ostarela majka. „Čuje š li me đače samouče! Čuješ mene moj jedini sine! Je l' ti teška crnica zemljica? Je li majkin zelena travica?" Mrtvo đače majci odgovara. "Je l' me pitaš pravoću ti kazat'. Ne je teška crnica zemljica Niti majko zelena travica. Teške su mi reči devojačke Na mene se mlogo naplakale Dok se Bogu beše dosadilo Te me uze sa tog vašeg sveta."

74.

Što je lepo rano uraniti Kad slavuji prije zore poju. Slavuj viče: "ajde ustaj Milče Ustaj Milče ladne vode teče! Valja Milče umivati lice Jer je lice na prelu podulo. Je l' na vode, jeli u livade U livade cveća svakojakog Po najviše lazurne ljubice Bele ruže i rumene Milče. Bosioka Ladinoga cveta Smilja Milka i tog karanfilja. U livade bunar vode ladne. Kod bunara od zlata stolovi Od srebra jim noge i podnožja Na stolovi sudi od alema A pehari od dragog kamena.

Za stolovi ta srbska gospoda Veće čine i zbor mi zboruju. Ponajprvi srbskij car Tresimir A do njega Bani i Župani Sve vojvode do nji Krajinari, A do ovi Knezi i Knjaževi: Načelnici Zastavnici silni Stegonoše i ti Stotinari, Tisućnici i ti Postelnicu Čelnici Novačnici Pani I ostala po izbor gospoda. Svi gledaju na zlaćene stole A na stolu zelene hartije Na hartiji crna slova pišu Crna slova, ali žalostiva: „Grehota je ljubiti devojku Ljubiti je pa je ostaviti.

48

Obećati pa je neuzeti. Preteške su devojačke kletve Kad uzdane do Boga se čuje Kad jaohne samom Bogu teško. Kad zaplače samom Bogu žao

Kad zakuka Bogu se dodija Te umori ko grehotu čini" Ajde Milče u rosne livade U livade na bunare vode."

Od g. Jovana Stanimirovića sveštenika prizrenskog.

VI. SV. MITAR ILI DMITAR.

75.

Đurđev danče hajdučni sastanče Mitrov danče hajdučki rastanče! Što no mi je godišnjih svjetaca Vjećeg nejma od Đurđeva danka Ni žalnijeg od Mitrova danka. Đurđev danče velika radosti Za hajduka i za garskog vuka! Mitrov-danče golema žalosti Za hajduka i za garska vuka! Prjesta nama naša hajdučija I vucima njihna vučašija Valja bježat jatacima svojim

Koji veran koji nam nevjeran. Iznevjeri propade nam glava. Vukovima jame nalaziti Koja dobra a koja hrđava Što hrđava propade vučija. Mitrov danče goljema žalosti Kolika si da te Bog ubije Od Mitrova pa do Đurđeva-dne E reko bi tisuća godina Kako traje ta goljema žalost Kako traje život na jatake.

76.

Što se beli dole u livade.? Da l' je cvetak da l' je lobođica Il' je ono bijeli golube Sa prepelom dilber golubicom? Nit je cvetak, nit je lobođica Nit je ono prebeli golube A sa dilber belom golubicom: Već je ono sveti Dimitrije U ponosnoj svojoj otadžbini. Pred njega je sofra pozlaćena I na sofri prebela pogača Na pogači prebela pčenica Na pčenici prežuta svećica. Na sofri mu čaša od biljura I u njojzi vino trogodišnje. Tako sedi sv. Dimitrije,

A za sofrom onom pozlaćenom. Tuda lete dva bela goluba Tuda lete i preletoše mi Više sofre sv. Dimitrija. Narusiše trogodišnje vino. Njih mi kune sv. Dimitrije Al' govore dva bela goluba "Nekuni nas sv, Dimitrije, A mi nesmo dva bela goluba Nego smo mi dva bela Anđela. Mi idemo Bogu na istine, Da kažemo ljude svakojake." Kad to začu sveti Dimitrije Pokloni se božim Anđelima, A Anđeli odoše ka nebu Otidoše Bogu na istine.

Ovu kao i ostale pominjane pesme od Gospoica Prizrenskih dobili smo preko G. Ilije

Spasojevića učitelja Sredačkog. Posme ove opet je on dobio od g. Tome Stefanovića papudžije prizrenca u Prizrenu, a ovaj je opet dobio jih od Gospoje učiteljke Aleksandre supruge g. Jovana Filotejevića svešten. prizrenskog, kojoj su ispisivale njene učenice, pominjate već gospoice. Slava i hvala jim svima!

O sv. Dimitriju još možemo reći, da se na njega pogađaju i odpuštaju sluge sviju rodova.

49

VII. VARIČKE PESME.

77.

Varice Savice, Dve mile sestrice! Varica vari

Savica ladi Nikolica kusa Bratac jim kusa

78.

Gdekoji samo ovako.

Varica vari Savica ladi Nikolica kusa

79.

Neki opet ovako.

Varice savice, Mile mi sestrice! Varite ladite Braća nam kusajte. Varice savice, Mile nam sestrice! Varite ladite Braću nam ranite. Braću nam ranite Otci nas učite.

Otci nas učite Nane nas gledajte. Nane nas gledajte Babe nas nježite. Babe nas nježite Strine nas pazite. Strine nas pozite Bratići milujte. Bratići milujte Dragi nas ljubite.

Iz stare Srbije

80.

Varice savice, Nediljine sistrice! Nediljine sistrice Nitkine ćerčice! Varice varite

Savice ladite Braću nam tovite Sistrice negujte. Babe nam hranite I nane ranite.

Iz Svojdruga okr. užič. sr. rač. ili nekad sokolj. nah.

Čudnovata je stvar u našem narodu! Često biva da u jednom i istom selu nekoliko kuća vare

varicu, a nekoliko ne. Kod jednih je grehota da vare, a kod drugih ne. Tako jedni kad vare, umiru jim deca i stoka skapava, a i onako berićeta neće biti. Kod drugih naprotiv. Ova se protivpoložnost objasnjava, mislim, tim, što nema ni jednog sela u dan. kneževini, da je zaseljeno starosediocima, nego su svuda mahom i to veći broj doseljenici. Osim ovog ovo je pravilo: Da po većoj česti nevare varicu one rodbine, bratstva i plemstva koja slave žive svetitelje, kao sv. Iliju i Aranđela. Naročito biva kod Ilinaca, a ovakvih van Aranđelovaca nema odveć mlogo. Inače mahom se vare varice.

U veče Varinog dana u Decembru, metne se u nenačetu vodu raznog semena. Vodu valja doneti sa devet ili najmanje tri izvora — pa se prestavi uz vatru da se kuva, ili se metne na vatru, kao u kotao,

50

(bakrač), tendžeru, gvozdenjaču i t.d. Ovu vodu valja doneti izjutra rano pred Varin dan, i to pre izlazka sunca. Čeljade koje donosi tu vodu valja da bude očešljano umiveno i obučeno u čiste preobuke, a gde gde i okulano. Kako dođe na vodu rekne;

81.

Dobro Jutro ladna vodice! Došla sam da mi dadeš tvoje

kapljice! Da kuvam varim Varu, Varicu. Varu Varicu ladnu Savicu,

Ladnu Savicu Nikolinu kusicu. Tada uzme vode i rekne: Zbogom ladne vodice! Hvala ti na tvome daru, Tvome daru čistim kapljicam!

Kad dođe kući, onda sve vode iz raznih kladenaca saspe u jedan veći sud i u taj metne u tu vodu

suvog bosiljka, zdravca, nevena, trndovilja ili božurka, ruže, čubra, trabosilja i t.d. Pred veče se povadi to cveće, naspe se bogojavske vodice, a vatra se Varina mora podpaliti badnjakom. Oko vatre, pošto nastave varicu, posedaju i po iskakanju raznog semena pogađaju nešto. Kad rekosmo raznog semena treba da kažemo, da se tu meće: raznih grahova, bobova, žita, ječma, kukuruza, sitne proje, raži, elde, kaše, suvih šljiva, jabuka, krušaka, lješnjika, oraha i t.d. Pošto vide da je kuvana varica izmaknu vatru a kotao ostave na verigama te tako nad ognjištem noći visećij poklopljen čim. Sutra na Varin dan rano ustanu, obuku si umiju se i mole se Bogu, pa onda tek glede kako stoji varica i po njoj seju iduće godine ranu.

Taj dan i sutra dan t.j. 6. na Savicu i preko sutra a to je na Nikolicu b. Dec. jedu tu Varicu. Daju stoci da je jede, mažu joj vratove, mažu jarmove da nežulje, mažu kola i amove, i t.d. Osim ovog posipaju njom i njive, pa nose i na vodu te daju i vodama varice. Ostavljaju malo od varice te mešaju u ono jelo uveče Božića koje se tako isto od sviju plodova kuva. Na sv. Nikolu oni, koji slave nedaju gostima negde, a negde i daju no posle koljiva, varice. Nikolštaka, ili onih koji slave sv. Nikolu, koji je patron putnika, a naročito lađara, ima dosta. Šta više slave ga i poturčenjaci koji rade s lađama, pa kupuju sveće i grade negde i koljivo, te nose, u Srba pravoslavnih hramove.

Govore da je neko slavio sv. Klimentiju, pa jednom idući iz vodenice s brašnom za taj svetac spremljenim, zagljibe mu se kola. On je gonio konje ama ni maći, prizivao je u pomoć. svog svetog Klimentiju, vičući: "Pomozi sv. Klimentije, moje krsno ime." Tako neprestano, ama badava, konji nemogu ni da pokrenu, a kamo li da izvuku kola iz blata. Počne prizivati sve redom svece, pa opet ništa. Opet se obrati svom svetitelju ali uzalud. Vikne: opet pomozi sv. Nikola, a malo jače, valjda ošine kolje, te bogme on pomogne. Tada taj rekne: „Vala sv. Klimentije do sad si klimao oko moje kuće pa u kuću, a od sad ćeš klimati, no u kuću nećeš." On uzme sv. Nikolu od tog doba da slavi.

Najviše slave među svima Srbima sv. Đurđa. Slave ga ne samo pravoslavni, nego i Katolici, a naročito Muhamemedancp Srbi. Što ga ovi poslednji slave iznosi se da ga je slavio Branković Vuk, pa s toga često zovu one koji slave sv. Đurđa izdajicama, ali ga opet svi slave kao vojnika i junaka. Negledajućij na sva ta podmetanja sv. Đurđu, kao god što se svi mole na putovima sv. Nikoli, koji spasava putnike na moru, tako isto svi, koji polaze u rat, pa i pred samim jurišem, reknu negledajući što su muhamedanske i katoličke vere Srbi: "Pomozi sv. Đurđe; pomozi veliki junače. Iznesi me iz ove bitke živa i zdrava." Muhamedanci Srbi osim toga rećiće: „A pomozi nam slavni sv. Đurđe, naše krsno ime, naš veliki i najveći sveće." Ovde govore: „Krsno ime," kao da prjevare sv. Đurđa, da jih spase, pa će poslje lako. O sv. Nikoli ima mlogo pesama, kako on spasava na moru putnike, među mlogima već sabranim, mi imamo iz stare Srbije, a i iz Crne-Gore sa Kačanika ovu:

82.

Bože mili čuda golemoga! Piju vino do tri pobratima Sv. Petar i sv. Nikola

I sa njima sv. Pantelija. Na Pržilu više Dukljanina Viš Prehvale starog Carigrada

51

Carigrada od te srbske zemlje Srbske zemlje stare caroslavne, Sv. Niko malo zadremao, Koliko je junak zadremao Iz ruke mu kondir izpadnuo, A taj kondir od dragog kamena I u njemu rumenika vino. Koliko je pehar odletio Čak do Šare visoke planine, A sa Šare na Kačanik ljuti, Te se prosu vino iz kondira Po onome crnom Kačaniku Poskapaše ljute kačanije, Poskapaše a i pogoreše. Tako vino svetitelii piju. Kad vidoše do dva pobratima Šta se desi od toga kondira Sve gledaju Nikolu ne bude Dok se sveti Niko neprobudi. Kad s' probudi i oči protrlja On govori do dva pobratima: "Oprostite dvije mile pobre, Što zadrema i pehar izpusti Te se prosu vine na Kačanik. Velike mi molbe dodijaše;

Navezlo se tri đemije roblja Tri đemije starijeh hadžija. Dunu vetar dunula košava Sve đemije šćaše utopiti. Žao beše da propadnu ljudi Ljudi prave i izkrene pobre Pokraj grešnih velikih hadžija. Ja od leće đemije izbavi. Zato sam vam pobre zadremao. Što izpusti pehar od dragoga Od dragoga alema kamena I zato mi oprostite pobre: Na Kačanik velika nevolja, Okupile zmije kačanije Trideset i tri čobanina mlada Vera boža sve ujesti ćahu, Da neprosu vino na Kačanik Da zapali drvlje i kamenje Te zgoreše zmije kačanije, Eto pobre što se prosu vino. Putnike sam očo izbavljati''. Obe pobre Niki zafališe Što se stara za svake putnike Što izbavlja od gada golemih.

Posle sv. Nikole, a naročito kad već nestane varice, drže, da se mogu pevati pesme božićnje ili

koledske. S toga počinju već deca gde gde da pevaju.

83.

Poručuje Varica Savica Poručuju seja Nikolice, Tom Božiću mladom Svarožiću: "Oj Božiću mladi Svarožiću, Oj Božiću mladi Kolediću! Pošlji nama nogu pečenice,

Da začinim te naše varice, Da ćeme ti dara velikoga, Od sve naše velike varice, Na Koleda tvoga večernjega, Svakojaka zrna i sjemena.

Posle ovoga idu detinci materice i oci. Oci su u nedelju pred Božić, materice pred ovom,

Mladenci padaju četvrti dan po Božiću. Na oce i materice vezuju deca i jedne i druge i od ovih dobijau odkup suva voća, kolača, a po varošima i koju paricu. Na mladence roditelji biju grančicama svoju decu, da ostave zlo, a da prime dobro. Taj se dan vas dan deca sama među se biju da ostave zlo, a da prime dobro. Tada i gataju nešto da budu deca dobra i valjana.

VIII. TUCIN-DAN, BADNjI-DAN I BOŽIĆ.

Na tucin dan pre sunca pokupe se sve stolice, klupe i ostale sprave za sedenje, pa ostave na tavan ili u kakvu staju. Taj dan ubija se pečenica i to krupicom soli. Krv od pečenice, kad se zakolje, vate se na tu krupicu i daje stoki i marvi da bude zdrava i plodna. U mesto vatralja napravi se drveni žarač i podsticač koji služi u mesto ovog, mašica i ostalih stvari. Tek kad na Božić dođe polaženik onda se sve

52

to iznese. On prvi sedne na stolicu i on prvi uzme vatralj, skinuti s tavana ili donešeni iz zgrade ili staje kakve.

U svima srb. krajevima na tucin dan čuvaju se da niko nnkoga neudari da ne bi bio te godine čirovit, a koliko čirovi našem narodu dosađuju kao i šuga, greba, i još druge nakožne bolesti, svako zna. U svima krajevima srbskim na tucin dan, a uveče badnjeg dana, išla je od pre momčad kao i danas što u mlogim mestima čini i pevala Koleda ili njegove pesme. Najmanje 7 momaka dobrih, — a uvek mora biti lijo, a ne tako, — idu od kuće do kuće i pod svakim prozorom i pred vratima pevaju koledske pesme. Jedan je od njih kao Koled i ovaj uvek ima samur kalpak na glavi, drugi je njegov vojvoda, treći vrećar ili onaj što nosi nakupljene stvari. Te su stvari slanina, kobasice, suvo meso, a često po koja đavolasta cura baci i lešnjika i oraha, na što se koledarp strašno ljute i takve stvari bacaju natrag. Ovo čine obično one koje su zaljubljene u kog koledara ili koje jih nevolu. Svakojako je to neprijatna stvar dati jim posnih jestiva.

84.

Pile sokole i bolen Jankula.

Što se belejet ona strana? Al' je bel oblak al' je bela mogla? Ne je bel oblak ne bela mogla Takmo mi bilo Jankovo šatore. Pod šatorom leži bolen Jankule, Žedan vodica i ponadica. Tu mi doleta pile sokole. Pile sokole so Plaškavica, So Plaškavica visoka planina! Pile sokole sivo zeleno, U usta noseše studena voda. Pod krila neseše presno jablka; Da go ponodi bolen Jankula. Toga govori bolen Jankulo! “Aj ti tebe pile sokole, Pile sokole so Plaškavica, So Plašvavica sivo zelono! Da što mi dobro pametuvaš? Što ja učini tebe sokole? Da mi neseš sladka ponodica; U usta neseš studena voda; A pod krilja presno Jablko." Al' govori pile sokole

Toga govori sivo zeleno! „ Aj ti tebe bolan Jankula! Ali znaješ, ali pametuvaš Koga vrveše ta silna vojska? Ta silna vojska so Šara gora. Koga vrveše na bel Carigrad Na, bel carigrad na stambul grada? Da li znaješ da li pametuvaš Koga vrveše ta silna vojska, Koga goreše ta divna gora Ta divna gora ta bela Viča Ta bela Viča pod Carigrada? A ti posegna vo silen oganj Ti posegna mene izvadna. Iz silen oganj i silna vojska. Mene izvadna iz silen oganj, Iz silen oganj, da ne izgora, I ti posegna vo silna vojska. Ti posegna mene izbava, Mene izbavi, da ne zagina. Toa pometuvam bolen Jankule. Tova pametuva bolen Jankule, Od tova ti nesem ponodica."

Od Ilinke Vezankovića.

85.

Ovu kad se skupljaju u star. Srbiji.

Mi dojdosmo Koledo, Koledo!

Našem caru Koledo,

Koledo! Našem caru Koledo,

Koledo!

53

Mladom bogu Koledo, Koledo!

Mladom caru Koledo, Koledo!

Tom Božiću Koledo,

Koledo! Svarožiću Koledo,

Koledo; Svarožiću Božiću

Koledo!

86.

Kad dolaze u Bosni.

Mi idosmo i biva Koljedo, Koljedo! Mi idosmo hodismo Koljedo. Koljedo! Tje dojdosmo do kralja Koljedo.

Koljedo! Mladog kralja Božića Koljedo, Koljedo! Svarožića Božića Koljedo, Koljedo !

87.

Kad idu po selu a i kad dođu kući čijoj pevaju.

Oj predivno Koljedo. Koljedo!

Mlado momće Koljedo, Koljedo!

Duhnu vjetar Koljedo, Koljedo!

Sa planine Koljedo. Koljedo!

Tje izduhnu Koljedo, Koljedo!

Iz planine Koljedo, Koljedo!

Sa nebesa Koljedo, Koljedo!

Tog dorata Koljedo, Koljedo!

Bojna koda Koljedo.

Koljedo. Na doratu Koljedo,

Koljedo! Vojno sjedlo Koljedo,

Koljedo! A na sjedlu Koljedo,

Koljedo! Muško čjedo Koljedo,

Koljedo. Muško čjedo Koljedo,

Koljedo! Mladi Božo Koljedo,

Koljedo! Mladi Božić Koljedo,

Koljedo! Taj Svarožić Koljedo,

Koljedo!

Od Stake iz Zvornika

88.

Za trudni se sveta zemlja Kolendo, Kolendo!

Sveta zemlja srbska Kolendo Kolendo!

Sveta mi zemlja nebesa. Kolendo Kolendo!

Te mi rodi mlad božole, Kolendo Kolendo!

Mlad božola Božića Kolendo Kolendo!

Tog Božića Svarožića Kolendo Kolendo!

Done se ga, do naskara, Kolendo Kolendo!

Na doratu ubojnomu, Kolendo Kolendo!

54

Na tom sedlu zlaćenu Kolendo Kolendo!

89.

Kad dolaze kući čijoj.

Oj ti jasni Koledu, Koledu! Oj ti velji Koledu;

Koledu! Mili božo Koledu,

Koledu! Naš ti mili Koledu,

Koledu! Svarožiću Koledu,

Koledu!

Naš božiću Koledu, Koledu!

K nama k nama Koledu, Koledu!

Našem domu Koledu. Koledu.

K našem toru Koledu Koledu.

K našim vivam Koledu Koledu.

90.

Kad se skupljaju Koleđani.

Sbirajte se Koledo Koledo! Sbirajte se Koledo Koledo! Da igrame Koledo Koledo! Mlat božole Koledo Koledo! Svarožića božića božića! Da peame Koledo Koledo! Ni se rodi Koledo Koledo! Svarožiću Koledo Koledo! Maško čedo Koledo Koledo! Ubavo ni Koledo Koledo! Će igrame Koledo Koledo! I pejeme Koledo Koledo! Da birame Koledo, Koledo! Car Koleda, Koledo, Koledo! A ni igra Koledo, Koledo! A ni hodi Koledo Koledo! Po sjo selo Koledo, Koledo!

Maška čeda Koledo, Koledo! Đe se roda Koledo, Koledo! Maški janjci Koledo, Koledo! So jarinja Koledo, Koledo! I v godina Koledo, Koledo, Dožijeme Koledo, Koledo! Svarožića Koledo, Koledo! Tog Božića Koledo, Koledo! Mila sina Koledo, Koledo! Na dorata Koledo Koledo! Daruvajte Koledo, Koledo! Raka mlivo Koledo Koledo! Kravaj maslo Koledo, Koledo! Kalbasi ni Koledo, Koledo! Se mačime Koledo Koledo! Site kući Eoledo Koledo! Prođo me ni Koledo Koledo;

Kad ih daruju.

Koledo na baba Koledo! Meni dva tri Koledo!

I v' godina Koledo Koledo! Daruva le Koledo, Koledo!

Ot brsjačka baba Velika Ristića ot malo Srsko Bit nah. vo Albaniji.

91.

Kada doću.

55

Domaćine dobro ti je veče Koledo Koledo.1. Nadaš li se dobrima gostima? Koleđani gosti su ti redki Od godine pa do te druge nam. Svako dobro žele ti bogato. Ponajviše zdravlja i veselja I bogatstva koliko ti treba Da proslaviš staroga Koleda Da sahraniš pogrebeš Koleda. I dočekaš mladog Svarožića. Svarožića tog mladog Božića, Sve ti zdravo i mlađano bilo. Svako dobro i svakij berićet. Na ma dodaj što je kolidarsko:

Tovar brašna i dva kobasica, Tovar mesa suvog svakojakog Ponajviše pršute zimine I kičmice mesa svinjetine. Tovar vina i deset rakije. To je dosta za dušu Koleda, A za zdravlje mladoga Božića, Ako li nas darivati nećeš, Mi odosmo odnesmo Koleda, A Božić ti ni dolazit neće. Ostaće ti cura neudata; Sedilica na prijekor sveta. Ostaće ti momče neženjeno, Na porugu domu i plemenu.

Od Stane Birčankov.

1. Posle svake vrste povtorava se Koledo, Koledo!

92.

Badinji-dan.

U veče Badnjeg dana celu noć skoro idu kolendari koleđani ili koledari te pevaju i sabiraju

poklone, kao što smo kazali. Kad bude pred zoru oni sve to podele, no kralju ili caru Koledu dadu najviše. Na badnji-dan pre sunca ide se u šumu i traži se badnjak. Badnjak mora biti od grmovog dubovog, rastovog ili draškovog drveta i to mladice. Badnjak se označi medom gde će da se seče. Kad dođu k njemu. Ono reknu: „dobro jutro Badnjače, naš mili batole, da si nam živ i zdrav, mladiču." Drugi kao odgovore u mesto badnjaka: „secite nas tu i tu s te i te strane. Tu je naša starost i samrt." Badnjak treba da padne na istočnu stranu. A ako na tu stranu ne padne onda nije to badnjak, nego onako prosto drvo. Njega zakrste pa idu drugom badnjaku. Reko smo drugom jer svaki domaćin uzme po tri drveta za badnjak i ta mu niko nesme dirnuti za živa Boga. Badnjaka uprte i donesu kući pa presloni uz streju. Onaj koji donese badnjak mora, biti čist čestit i otreseniji od ostalih ukućana. Kad donosu badnjak pevaju:

Eto nama milog Boga Mladiča Božića, Mladiča Božića!

I sa njime svako dobro Mladiča Božića .

Svarožića Božića! Svako dobro svaka sreća

Svarožića Božića, Svarožića Božića!

Skoro svuda mažu badnjak medom. Taj se dan natiče pečenica na ražan, i peče. Onaj koji je okreće nesme raniti marvu, i stoku za ceo mesec dana. Biva raznih smešnih stvari pri pečenju pečenica. Tako je jedan u Crnoj Bari prozvan Paljov, što mu je se zapalila bila mast u blanki pod pečenicom, i on da bi je ugasio bacao u nju sneg, mast se još većma razpalila, pa mu pečenicu opalila. Sada je cela rodbina Paljov prozvata i Paljovi. Veselje nemože se opisati kad se peče pečenica, puške se meću pesme pevaju i t.d. No još bi interesantnije bilo živopiscima uloviti i staviti na platno sve izraze lica onih koji

56

peku pečeviče, kao i onih koji vatru podstiču i glede to blago neopisano. Kad se pečenica natiče na ražanj, osim pucanja, peva se ova pesma:

94

U Božića tri nožića Oj božo le Oj božo moj 1.

Jedan siječe pijecivicu Drugi siječe gibanicu Treći riježe čijesnicu

1. Tako se povtorava posle svake vrstice.

U veče Božića izlazi jedan đetić natiče rukovicu novu i unosi badnjak u kuću tada pevaju razne

pesme badnjeg-dana kao:

95.

Božić, Božić bata Nosi kitu zlata

Da pozlati vrata

Oboja po bolja I svu kuću do kraja

Obe su ove pesmice iz starog Vlaha od g. Svetozara Popovića učitelja ivaničkog.

Kad onaj unese badnjak u kuću rekne: "Dobro vam veče i čestit Božić." Domačica sa začelja

odgovori mu: "A ti živ i zdrav bio" Čim ovo rekne, pospe se na njega i badnjak razno semenje a naročito pšenica i t.d. Badnjak metnu na vatru, no tako da debeli kraj kad pregori veliki ugarak ostavi. Mažu badnjak medom i ližu ga za znak ljubavi, a daju toga meda i stoci da bi ova volela svoj porod. Ko prvi ugleda, kad badnjak pregori, dobije od domaćina na poklon ovcu sujagnju ili što drugo. Domaćica mesi razne kolače, na kojima je guska, ćurka, plug i t.d. Za mušku decu tako zvane kijake, a za žensku pletenice.

Jednom rječju za sve i sva mesi se i svemu i svačemu namenjuje po jedan kolač, kojim se hoće to da označi čemu i kome se namenjuje. Unose slamu i posipaju po kući, deca uvate se za onoga koji posipa pa pijuču, a ovaj kvoče kao kvočka. Ovaj često baci i oraha i lješnjika u slamu koje deca skupe kao pilići ranu i neprestano pijuču. Iverje od badnjaka ima značaj i ono se čuva. Neko meće u semenje, neko u razna doba godine podpaljuje vatre, neki bacaju u stanove, obore i torove marvi i stoki i t.d. Za svo vreme dok unose, ljube se i koješta rade oko badnjaka, pevaju pesme Božićne tako zvane, Badnjeg-dana a i Tucin-dana ili Koledske.

96.

Božić! Božić bata Oj Božo, oj Božole! Oj Svarožiću moj Božiću Mlado momče ubovo!1. Na sve troja vrata. Nosi kitu zlata, Da pozlati vrata Dvoja vrata i troja I svu kuću do kraja. Božić, Božić bata Na sva troja vrata

Nosi tovar žita Da zasije njive, Da urode rodom Više konjske — ljudske — glave Božić, Božić bata Na sve troja vrata Nosi kitu zdravca Da bidemo zdravi Da bidemo zdravi Vavek i veseli. Božić, Božić bata

57

Na sve troja vrata Nosi kitu mira Da bidnemo mirni. Da bidnemo mirni Dugo i ljubljeni. Božić, Božić bata Na sve troja vrata. Nosi kitu borka Da bidemo rabri. Da bidemo rabri Vavek pobeđači. Božić, Božić bata Na sve troja vrata. Nosi dvoja rala Kola tog bogatstva. Da bidnemo gosti Vavek mili dragi. Božić, Božić bata Na sve troja vrata. Nosi troja rala Kola tog bogastva. Da častimo goste Vavek drage mile. Božić, Božić bata Na sve troja vrata. Nosi kitu roda Da bidnemo rodni. Da bidnemo rodni Vavek i koristni. Božić, Božić bata Na sve troja vrata.

Nosi kitu bilja Da nam stoka siti, Da nam bidne stasna Tovna i koristna. Božić, Božić bata Na sve troja vrata. Nosi kravaj meda Da osladi čele. Da nam bidnu rojne I matice gojne. Božić, Božić bata Na sve troja vrata. Nosi nebo vedro Da nam bidne vedro. Lepo vedro nebo I daždljivo trebno. Božić, Božić bata Na sve troja vrata. Nosi kitu draška. Da bidnemo hrabri Vavek pobeđači. Božić, Božić bata Na sve troja vrata. Nosi Božo svašta Dobrog i lijepog. Da nam bidne svašta Dobro i lijepo. Da se jagnje janjci Ženski ti jaganci Da se rode deca Muška nam i zdrava i t.d.

Od Novog Brda iz Stare Srbije kazala nam baba Petka Mirkovića

1. Ovako se prepjeva posle svake vrste.

Prepjevaju se svi radovi i djela ljudska i sve one stvari i stvorovi božiji koji služe na korist

čoveku.

97.

U Sremu i među austr. Srbo-hrvatima tako isto pevaju, no samo kažu, „i svu kuću obere." kao:

Božić, Božić bata Oj Božole Oj Božiću!1.

Nosi kitu zlata Da pozlati vrata I svu kuću obere.

Tada, a to je baš na Božić pevaju i ovu:

98.

58

U Božića tri nožića Oj Božole Moj Božiću Svarožiću.2

Jednim seče česnicu Drugim seče pečenicu Trećim reže kobasicu

Od Perse Petrovića.

1. 2. U Obe pesmice posle svake vrste tako se pripeva.

99.

Kad šjednu u starom Vlahu u viječer Božića na vrijeći da viječeraju, a tako isto svuda ne viječeraju na trpjezi ili stolu ni za sovrom, nego na vrijeći, onda pijevaju ovu pijesmu.

U Božića tri nožića Oj Božo moj Oj Božiću naš, Svaražiću mlad!1

Jedan zove sa Rogače! „Donijeste mi pogače!"

Jedan zove sa Lima: "Donijeste mi vina." Jedan zove s planine: „Donijeste mi slanine." Jedan zove sa rakite: „Donijeste mi rakije!"

Od g. Svetozara Popovića iz Ivanjice.

1. Tako se pripijevuje uza svaku vrstu.

U veče Božića, kao i na Varicu, osim ostalih najboljih jela, jedu jedno jelo u kom je svo semenje

skuhano, i ujedno pomiješano, kao grah, bob, kukuruz, orasi, lješnici, ječam, pšijenica, suve šljive, i t.d. U Staroj Srbiji, i po Maćedoniji, Albaniama i ostalim krajevima srbskim idu đeca te nosijećij

torbe i vrijeće viču kod svakih vrata i prozora.

„Kolende Babo Kolende Babo

Kolende!"

Ova đeca kad to viču udaraju bulavama — topuzima — u vrata i tresaju u ova. Iz kuća izlazi domaćica i daje ovim kolendarčićima oraha, lješnika, kestena suha voća, kao šljiva, krušaka i t.d., a đeca joj viču:

„I v godina babo I v godina babo!

V godina."

100.

U Bosni pjevaju i Srbi Muh. vjere gotovo svuda u veče Božića Koljeđanske pjesme, no uz tanburu hodajući i njeištući darove, a Srbi pjevaju i to u vječe kao i na tucin dan:

Otvor vrata, domačine Koljedo Koljedo!

Domačine domačine

Koljedo Koljedo! Dodaj nama ladne vode

Koljedo Koljedo.

59

Da kupamo okupamo Koljedo Koljedo!

Mlada boga tog Božiča Koljedo Koljedo!1.

Tog Božića Svarožiča. Na njemu je mor dolama Suhim zlatom izatkata A bisjerom podatkata. Po dolami bijel pojas Čak do zemlje prjevaljuje. Više njega zlatne toke Više ovih rujn' azdija Rujna azda kolastija. Kola su mu bjeli svjete

Bjeli svjete jasna vječnost, Na glavi mu samur kalpak Vito pjero do ramjena A čeljenka do oblaka. Oblacima podrmuje A munjama zaljuljuje Cjelim svjetom potrešuje. Konjic mu je jarko sunce, Bojni doro ognjeviti. Svje svjetove prjegljedžuje I u njima sve mi gazde Koj daruje koj njedaje Koljedžanam Badnjarima Njemu srječe nigda njejma.

101.

Odtud ide silan Vide Silan Vide Vidov-dane. Išo Vide da obide Što je niklo da ponikne Na Ivana na Kupala. Što sazrjelo to ostalo Na Koljeda na tog Pjetra. Koljed davno prjeminuo Mladi Bogo osvanuo Oj Božiču Svarožiču! Svako dobro osvanulo

Ponajviše zdravlje dobro I vesjelje ljepa ljubav. A najviše jaka snaga. Vide bojak čudan bio: Tri godine s Tatarinom Tri godine sa Agarjanom Tri godine s Pesimitom I tri ljeta sa Tamninom. Sve je boje održao Rista Boga dočekao.

1. U obe ove pjesme povtoravaju se svuda i posle svake vrste ti pripjevi.

102.

Tjekla voda Serberica.

Kalino Milino! Kalin Vilin Vito pero Jeljeno jeljovo Jeljovo draškovo! Zdravlje nam vjeliko Hrabrost nam najvjeća.1.

S pokraj grada tog Dunava Tog Dunava dobrog vojne. S pokraj Raške na Rašici Na utoci u Marici. Vodu pili trudni konji

Na toj rjeci strašnom Čuju. Trudni konji utruđeni Tješka boja vavek bijuć. Sa Tatarom ljutim vragom I Mandžurom dušmaninom. Mlad se Božič naljutio Od Dunava grada ošo, Našoj Bosni pričalio U Bosni se nastanio. Svako dobro Bosni dao I Bosanskim Srbovima Ponajvjeće tebi gazda A ti nama dobre darke.

103.

Rašku zemlju Koljedo

Moj Božole! Ljuta tama pritisnula Koljedo

Moj Božole!2

60

Od Inđije do Hindbana Ljuta tama Tartarija. Bistre vode zamutilji Krvlju srbskom okupali. U krvi se Božič kupa Iz Indžije srdit hoda. U tu Rašku do čalio Na džemiji sjedmokriloj.

Rašku zjemlju obdario Mjedom vinom i šječerom. Mućjenicom ljutom rakom Smiljem biljem i bosiljem. A ti naske Koljedžane Pršuticom kobasicom, Kravljim maslom i slaninom.

104.

Borak borili Serberičani

Koljedo moj, Božole moj. Božiču moj, Svarožiču oj!3.

U toj zemlji Serberiji U Indžiji proklijetoj. Borak borili mlogo dugo Sto tisuća dugih ljeta Dvjesta tisuć kratkih ljeta. Borak borili zlo ćinili. Borič bore razljuti se Tartarima zemlju dade A Srbima tudžeg stanka. Tudžeg stanka tudžeg danka Na Srbicu i Jak cara Na tog Čuja vjelju rjeku, Borili se hrabrili se Boje svoje pogubili Zemlje srbske ostavili I Indžiju i Dunava.

Hinduš za njim nasrnuo Duga borba duga rata I Krajine zlopamtine. Koljed zemlju ostavio Nad Bosnu se nadmašio. Bosnom trjesnu Srbu svanu Bosna srbska i odavna Od Srbije postanula Koljed bio prjeminuo. Božiča nam ostavio, A Božića Svarožiča. Svarog bradu pogladio Mlogo dobro poćinio Svakom nami dobro dao. Domačinu ponajvječe. A domačin Koljedžanom Svašta dosta podario: Kome zlato, kome blago Car Koljedu milu ščjercu Koledžanom sinovicje.

Svje ovje pjesne prjepisane su od Skendera.

1.2. i 3. Svuda se u svima ovim pjesmama prjepjevaju poslje svake vrstice svi ti prjepjevi. Ova je

gdje ima cura na udaju.

105.

Oj Božiću Svarožiću, Svarožiću moj Božiću! Ti povedi divno kolo Niz Smiljevo ravno polje. Niz Smiljevo po Indžiji Kraj Dunava velja grada. U Smilevu u Indžiji Kraj Dunava bogatoga. Tamo naši voci hode Oni nose zlatna rala

I srebrne raonike. Zlatna ruka koja ore A srebrna koja sjeje. Posjejala i požnjela Divno bilje Kupalj boga. Sabrala je sačuvala To obilje Koledovo Svome mladžem bratu mladu Mladu bratu tom Božiču, Tom Božiću Svarožiču.

61

106.

Oj Božiću Svarožiću, Svarožiću moj Božiću! U tebe su tri nožića: Jedan riježe tu česnicu Drugi riježe gibanicu Treći riježe pečjenicu. U Božića Svarožića Svarožića tog Božića! Tri sjestrice tri Vilice: Jednu prati mili Bože Prati Božić pšjenu žjeti, Drugu posla vinogradu, Treću prati janjce janjit', Koju prati pšjenu žnjeti. Ona bracu poručuje: „Čuh li mene mijo brate! Gradi meni prostran anbar. Pšjena mi je obrodila Čudnim rodom obrodila

Vas bih svijet zahranila." Koju prati vino brati Ona braci poručuje: „Čuh li mene mijo brale! Gradi meni prostran ardav. Prostran ardov i kazana Vino mi je prjerodilo Svaka loza po dva grozda A vinova tri kazana Vas bih svijet napojila." Koju prati ovce janjit' Ona bratu poručuje: „Čuh li mene mijo brate! Gradi meni golem torak Ovce su se izjagnile: Svaka ovca po dva janjca A dvizice po tri janjca. Vas bi svijet zahranila Vunom svojom ođenula."

Ove su pjesme od g. Jove Milovanovića Vrekića učitelja Sjeničkog i Dubničkog iz Stare Srbije.

One se pjevaju pr večjeri u oči Božića. Svuda se kod svake vrste povtorava pripijev:

Oj Božolo oj, Moj božole oj!

Moj Božiću Svarožiću moj!

107.

Na Badnji dan.

Siva Živa siva silna, Siva silna golubice! da kuda si putovala? Odgovara Siva Živa Siva silna golubica: „Ja sam tamo putovala U Inđiju našu zemlju. Prolećela Hindušana I tu Globu Tartariju Crni Hinduš i Tartaru. Letila sam Gospodaru Našem silnom Triglav boru Te gledala što nam čini Što nam čini zapoveda." Šta činjaše naš gospodar, Naš gospodar Trigljav velji, Naš Stvoritelj i Držitelj I veliki Umoritelj?

Odgovori Siva Živa Bela silna golubica! „Naš gospodar lepo čini Trima kola u zučinje I četvrto zlato meri. Da pravimo zlatne čaše Zlatne čaše i srebrne Da molimo mladog Boga I Božića Svarožića Da nam dade svako dobro Ponajveće dugi život. Dugi život dobro zdravlje I bogatstvo što ga nosi. Božić poje po svu zemlju Neboji se Hindušana Niti crnog Tartarana Ni goleme te pustare A proklete Globe crne

62

Globe crne Tartarije, I te gadne Mandžurije. Slava mu je do nebesa. Do prestola Triglav Boga. Brada mu je do pojasa. Do pojasa sredi zemlje Srbske zemlje Raške svetle. Da se rode muška deca

Ljuti vojni Davorovi Davorovi i Jarila Ona silnog Turivoja. Turivoja Đurimami Da se rode jaganjčići Jagančići i jarići I ti velja telančići. Ženski više, nego muški.

I u ove pesme povtorava se posle svake vrste.

„O Koljedo oj, Moj Bogo moj!

Moj Božiću moj, Svarožiću moj!

Ovu je pjesnu prjepisao g. Jova Stanimirović sveštenik Prizrenski, a poslao nam g. Ilija Spasojević učitelj, Sredačke Župe. Hvala jim i slava.

108.

Domaćica na Božić rano umesi česnicu sa vodom medljanom, u koju meće staru paru. Ko ovu

nađe u svom komadu drži se da je njegova sreća te godiie. Komadi se pri lomlenju namenjuju i na kuću i ostalo, pa jedan i za mrtve u Staroj Srbiji, koji se nosi na groblje i ostavlja. U jutro rano dolazi polaženik kog posipaju žitom i t.d:

Od Božića pa do malog, mir božaju se svi ljudi Srbovi t.j. gde god se sretnu ljube se i reknu: „mir božiji Ristos se rodi." "Mir ti božiji Vajistinu rodi" i t.d.-u Staroj Srbiji i Maćedoniji kad se ide na vodu za česnicu na Božić, ponese se žita, kojim se pospe ta voda i rekne joj se. „Ristos se rodi vodice! Evo ti znaka Ristova, pa ga odnesi našim umrlim tom i tom po imence i kaži jim za Ristovo rođenje." - U staroj Srbiji, Albanijama, Maćedoniji i u ostalim krajevima srbskim. Mlogo se na Božić koješta čini što se valja kao: polaženik kreše u vatru i govori: „koliko varnica toliko ženskih jaganjaca, toliko ovog onog, godinida." i t.d. Posipaju ga žitom s tavana i ogrću što mogu većom i debljom ponjavom. Daju tada prvi put stolicu da on sedne. Nepuštaju nikoga u kuću dok nedođe polaženik i zato će leći krv, ako onog neće za polaženika koji bi imao posla u kući, pa ma to i car bio. Daju polaženiku kolač kao kotur vezan na povesmo lepo kudelje ili ćetena.

Za ručkom uzmu pre lomljenja česnicu i domaćin se njom zaklanja pa pita ukućane: „vidite l' me?" ovi kao bajagi nevide ga pa odgovaraju. „Nevidimo rale rejna ne" domaćin odgovori: da Bog da i ove godine nevidili me iza velikih klasova." On još govori i pita, ovi odgovaraju, a on jim govori: da ga i ove godine nevide iza velikih i obilnih plodova, tovnih volova, konja, ovaca i t.d. Volovi se ne smedu vatati u plug ili u jaram ma zašto dok neprođe mali Božić. A ako domaćin zna da će imati tu potrebu, onda jih samo ustuka u jaram i potera dva tri koraka. Ovo čine oko Dibre u Staroj Srbiji Maćedoniji i drugim krajevima.

Mlogo još ima kojekakvih stvari koje ćemo potpunije opisati u osobenoj knjizi. Trpeza se nediže dok i mali Božić ne prođe, a u varošima za tri dana. Zato svo vreme nečisti se slama ni kuća. Glava od pečenice mora ostati za mali Božić. Mast je od pečenice lekovita od uvobolje i mlogih bolesti. Ko god dođe jede pije i časti se badava pa i najveći dušmani i zlotvori. Za svo vreme peva se neprestano. Pesme su tako zvane božićne kao što se one pređašnje zovu Koledske ili Tucin-dana i Koledske božićne ili Badnjeg dana. Upravo je Božić ili rođenje Hristovo sadanje produženje samo od praznika nekadašnjeg Božića Svarožića i starog Koleda.

109.

63

Nadvila se sveta Gora Nad more Nad more!

Na nju krsti i Anđeli Anđeli Anđeli!

Ozdol ide sveti Sava Na bel konj Na bel konj!

Sveti Sava srbska slava Na bel konj Na bel konj!

On govori svetoj gori Anđel'ma Anđel'ma!

„Pomozi Bog sveta gora Anđeli Anđeli!"

Odgovori sveta gora Anđeli Anđeli!

Bog pomogao sveti Savo Na bel konj! Na bel konj!

Sveti Savo srbska slavo Sveti svet Sveti svet!"

Al govori sveti Savo Na bel konj Na bel konj!

„Da ve pitam što imate Radosno Radosno?

Tamo gore sveta goro Na nebo Na nebo!

Što su ono česni krsti Na gora Na gora?"

Odgovori sveta gora Anđeli Anđeli!

„Mi imamo dosta radost Na nebo Na nebo!

Ni se rodi Isus Hristos Na zemlja Na zemlja!"

Ristu ni se poklonio Naš svetac Naš svetac!

Sveti Sava Nemaniću Na bel konj Na bel konj!

Nemaniću Drvaniću Naš svetac Naš svetac.

Carsko čedo carskom sinu Ristu Bogu Ristu Bogu!

Iz skopljanske nahije od g. Jakova Palimarovića iz Giljana — Morave.

110.

Obrodi se svijeto drvo Marija Marija;

Ona rodi Rista Boga Našijega Našijega.

Kuma kumi Krstitelja Jovana Jovana!

A prikumka Aranđela Sa nijeba Sa nijeba.

Kad su bili sv. gori U crkvi u crkvi.

Raztvori se vijedro nijebo Nad njima Nad njima.

Zatrijesje se crna zemlja Pod njima Pod njima.

Aj zaduva burni vihor Burjane Burjane.

Što s raztvori vijedro nijebo Nad njima Nad njima.

Što se trijesje crna zemlja Pod njima Pod njima.

64

I što duva vihor vijetar Burjane Vurjane.

Ono Vihor dare nosi Jovanu Jovanu.

Krstitelju Rista Boga Našega Našega.

I prikumku Aranđelju Živome Živome.

Iz Starog Vlaha od g. Svetozara Popovića učitelja Ivanjičkog.

111.

Što je cviljba u gora zelena Ol je vila oli ljuta zmija? Nije vila ni ljuta zmija Tako mi je Dojčin dete ludo. Do nego je Milica sestrica. A Milica rođena sestrica. Na Dojčina sedamdeset rana Na Milice sedamdeset sedam. Spilo mu se studene vodica. Izgovori Dojčin dete ludo Izgovori Milici sestrici! „Aj ti tebe Milice sestrice! Lel' odvrzi tasi od pojasi, Da nacrpiš studena vodica." Da mi stana Milica sestrica Da mi stana so sedemdset sedam ran' Mi odvrza tasi od pojasi Da mi šeta iz gora zelena I govori Milica sestrica „Nigde mi se voda nenaodi Bog da ubije Stojna Samovila Site česmi ona izsušila

Site česmi i site kladenci I site mi studni izvornici Site mi vođe reka i potoka." Pak se vrnu Milica sestrica I govori svom bratu Dojčinu: „Aj ti tebe Dojčin pomil brate! Bog da ubije Stojna Samovila Šjo izsuši tri devet izvori Od tova si voda nanajdova Mili brate pomal mi Dojčine." Al govori Dojčin dete ludo! „Nej govori sestrico Milico! Ti odvrzi tasi od pojasi Da odvrzi sedamdeset rana Da v njih zemi od rani taj znoja Da mi daješ da se ponapiam." Kako reče Dojčin dete ludo Tako stari sestrica Milica Napoiv go i duša joj pusta. Da dade duša Dojčin dete ludo E go pregrla sestrica Milica I za brata od jada umrela.

112.

Knii si mome na voda Kini si mome na voda

Na voda Na voda.1.

Stemnilo mi se smognilo Zagreši posti potišča. Ne pojde mome na voda Toko otide v planina Za brezi gore v planina. Na to Dimovo bačilo. Koga mi mome dojdova Ovčare ovci mlčeje Dlga mi gaval sviroje. Koga mi mome vidoje Site na nozi stanoje

I vedro mleko turije. Dima će jedan ne stana Svoje mi vedro ne turi Ni svoje mleko nizturi. Dimo mi veli govori: „Ovčari braća rođena! Pobratimi vi moji Ka moja braća rođena! Slezite dole vo selo Viknite popa i kuma." Ovčari mili pobrat'mi Ka braća svoja rođena Dima mi svoga slušaje: Slezaše dole vo selo Da viknu popa i kuma.

65

Koga mi odeše vo selo Sitna mi rosa roseše. Sitna mi rosa krvava. Koga mi pop i kum viknoje Da venča mome ubove Drobni kamenje padaje. Dimo će veli govori! „Ovčari braća rođena! Prašajte mome ubavo: Ali ni ima rodnina? Ako go ima rodnina Koja je njena rodnina?" Stana mi mladi ovčari. Prašaje mome ubavo Govori mome ubavo: „Ovčari braća rođena! Ja nemam ništo rodnina

Do jednog brata rođena." Ovčare Dini kazaje. Dina je nima zborio: „Prašajte mome ubovo: Što nišan bratac joj ima?„ Praša je mome ubavo. Mome ni tiho govori; „U mojeg brata rođenog Na desna roka ročica Mal mi prst nemaje." Koga mi Dimi kazaje Dimo mi mladi opazi Što mome i Dimo Brat i sestra rođena I ni mi otide Pop i kum i starojko Kako ji mome venčaje.

Od Ilinke Vezankovića.

113.

Vezak je vezla djeva Marija Vezak je vezla Bogu odežde. U bele dvore na zlatnom stolu. Malo je vezla malko zaspala U tom je malom čudan san usnila! „Vila se vila loza vinova Loza vinova bela i rujna. Povila mi se iz vedra neba Pa se savila djevi u nedra." Iz toga sanka djeva se probudi Pak otide ocu proroku I govori ocu proroku: „Oče proroče božiji duovniče! Oćeš li mi pravo kazati Pravo kazati sanka malena?" Otac prorok božiji duovnik

Reče mi prorok djevi Mariji: „Ćerice moja djevo Marija! Kazuj mi sanka ja ga već znadem Pravo ću kazat što si sasnila. Vezak si vezla u bele dvore U bele dvore za zlatne stole. Vezak si vezla Bogu odežde Malo si vezla manje zaspala U sanku vidila lozu vinovu Lozu vinovu belu rumenu. Ona se povila iz vedra neba Pa ti se savila u tvoja nedra. To ti je dobro što si nam snila Rodićeš Rista, Rista prečista Bogu odmenu ljudma spomenu. Ljudma spomenu i izbavljenje."

Od Perse Petrovića iz Srema.

114.

Na Božić kad se ide u kolo ili oro,

Što se beleje vo ona strana? Dal' je bel oblak, dal' bela mogla? Nije bel oblak, ni bela mogla Tako mi bio bolen Jančula Bolen Jančula žedan vodica, Žedan vodica i ponadica.

Tu mi preleta pile sokole, Pile sokole so Šara planina. Pravo leteše na Plaškovica Na Plaškovica srbska planina. Pravo leteše bolnu Jančulu Vo usta mu nosi studena voda

66

Pod belo grlo presna pogača. Presna pogače belo mešena Belo mešena žuto pečena. Pod desno kriljo suvo grozđice

Pod levo krilo suvije smokva. Da mi ponodi bolen Jančula Da mi ponodi i go ponodi.

IX. NOVA GODINA ILI MALI BOŽIĆ.

115.

U veče madog Božića, ili sadanje nove god. 1. Januara, sabiraju se devojke, na jedno mesto. Pošto se saberu počnu da pevaju i uzme svaka po jedan sud pa odu na vodu. Donesu vode sa devet ili sedam, a najmanje tri kladenca pa saspu u jedan kotao. U tu vodu metnu suva cveća, kao: ljubičice, majkine dušice ili rute, bosiljka smilja i t.d. a sa cvećem baca u vodu svaka svoj prsten. Kad pođu na vodu pevaju:

Oj drugarke oj tovarke! Mi idemo sve zajedno: Ristu mladu moliti se Studene vode zavatiti. Studene vode nenačete Da nam kaže sreću našu

Sreću našu i udaću. Kakog ćemo vojna imat' Ja li dobrog ja li zloga? Ako dobrog blago nama I njegovoj staroj majci, Ako zloga ne bilo ga.

116.

Kad dođu na vodu onda bacaju u ovu pantljika, končića, krpica, vence od suvog cveća i kite.

Čine onako isto skoro kao što čini mlada ili nevesta kad je svatovi vode preko kakve reke. Tada ona baca onaj peškir ili jagluk kojim su joj i mladoženji bile pokrivene ruke pri venčanju, ili ako nije venčana onda pod imenom toga mladoženja od sebe takođe mora da baci koju paru, kum i stari svat svoje kravajiće koje su spremili mladi, nešto novaca i t.d. Voda se tada poliva vinom spremljenim za venčanje, posle meću na kravojčiće upaljene voštane sveće, pa ove meću na vodu, bacaju venčiće i t.d., a i posipa se žitom kao i sada što se čini kad se donosi voda za prsten. Tada se kao i sada pevaju pesme Vodanu i Moranu sinu njegovom.

Oj Vodane Vodane, I tvoj sine Morane! Nemuti nam vodice Ne pušt u nju Morice. Nama voda potrebna Za prstena venčana. Čista voda prečista Ljubav čista da nam je

Bez tvog sina Morana I sestrica Morica. Što no momke moraju Od naske ih otimlju. Pa jih more i ljube U dubljine uvlače. Te dubljine studne I vrtloge proklete.

117.

Kad nevestu vode skoro tako isto pevaju.

Oj Vodane Vodane, Crni i zli Božole! Evo tebi darova: Rujna vina crvena

Zelen venac mladenca I mladice neveste. Šaren jagluk vezeni Čim se ruke skrivaju.

67

Kravoj lebac svatovski. Žute sveće voštane. Bela para venčana I pšenica bjelica. Sve svatovsko evo ti Sva ti dare dajemo. Ne pušt sina Morana I nevjeste Marice One ljute vražice. Što nam momke varaju U dubljine odvode

Na vrtloge na vode. Nepušt ne pušt Morana Da ne muti Dibrana Tog Dibrana Ibrana Ladno vode Ebrana. Da nam kitu ne nosi U vrtloge proklete Gde Marice vrtlaju Gornje ljude topaju Utopljuju i ljude I neveste mlađane.

Devojke tako isto pevaju samo što svaku stvarčicu prepevaju, koju puštaju niz vodu. Kad bacaju

prsten u koto:

Ovo prsten Milane! Nek joj milog pokaže. Sutra rano u jutro Na tog našeg Vasilja Rista boga mlađana Vasilnoga velikog. Ovo prsten Ivane! Nek joj dragog pokaže. Da l' Ivana Jovana Il lepoga Grozdana? Ovo prsten Božane! Naše druge tovarke Nek joj Božo pokaže Dragog milog Vojina. Ako mijo živio? A ne mio umrъo. Ovo prsten Draginje!

Ljepe divne prekladne. Da joj dragog odkrije Koje dragi i mili, I od koje zemljice? Ako bio tuđinac Nebilo ga da Bog da. Ako bio svoj jaran Živ joj bio i mijo, Ovo prsten Petrane! Naše druge Petkane. Nek joj kaže Vasilna Kada će se venčati O Petrovu i Pavlu Ili ovih mesojeđ'? Ako bude ovijeh Blago nojzi mlađanoj.

Obično svakoj namenjuje na njenog poznanika i jarana i poimencem ga kažu. Upravo nemože se

izkazati pesma jer je uvek pri svima ovim obredima prave same devojke po imenima svojin jarana i imenima svojih drugarica i tovarkinja.

Na Vasiljev dan tako zvani u jutro, prije zore pošto se sve one, koje su sinoć pevale i metale svoje prstenje, skupe, odpočnu ovo vaditi. No pre ovoga valja nam kazati, da se svaka mora obući u svečano ruvo, umiti, očešljati i t.d. a i te noći okupati, pa onda ići tek da „veliča prsten" ili da „peva prstenu." Kad su se već skupile, onda one sve uvate kolo oko kotla i počnu pevati i igrati idućij s desna na levo ili za tokom sunca. U sred kola stoji, a do kotla, jedno malo muško dete u kog su oči vezane. Ovo, pošto izpevaju po jednu strofu od pesme, vadi po jedan prsten i pruža, pa devojke ga uzimaju i daju onoj kojoj pripada. Tada joj pevaju i opevaju joj sreću. U ovom kolu takođe, kao i kod sviju naših obrednih pesama, ima careva kći Vasilna koja uzima i daje prstenje kojoj pripada i upravo upravlja kolom, pesmom i svim što se tu zbiva. 118.

Oj careva mila ćerko, Oj Vasilna Vasilica! Obrni se okreni se

Znakom znači Ristu Bogu I njegovu zastupniku. Nek izvadi prsten zlatni

68

Naših milih tovarica. Tovarica tovaruška Naših dragih drugarica Drugarica drugarkinja. Kojoj zlatan kaže dragog Kojoj kaže udavanje Onog podaj toj devojci.

Kojoj prsten to nekaže Ti ga podaj mladom boru, Mladom boru Ristu Bogu. Nek ga metne u vodicu Nek nam kaže što on znade, O sebika i o svojoj Miloj dragoj gazdarici.

119.

Oj Vasalna Vasilica, Mila naša ti carica! Ti nam primi zlatan prsten Od Ristova zastupnika. Od našega malog Bana Malog Bana Dragovana. Prsten nam je naše Stojne Naše mile drugarice. Prsten kaže za Stojana Njenog pravog tog jaranja. Nek joj Stojan bude sretan I Stojana drugarica. Mušku decu porodila Porodom se veličala, Ka mi danas naš prstenjak

Što ga vako veličamo. Oj carice Vasilice, Carska ćerka ti Vasilna! Ti nam dade zlatan prsten Od Ristova zastupnika. Zlatan prsten naše Mare Veli tužna zlatan prsten Da za Maru i nemari Njen jarane mladi Bane, Nemario Ristos Gospod Za Bogdana odrpana Nemarile drugarice, Za nevernu izdajicu Prokletnika ojadnika.

i t.d. pevaju svakoj kako joj ispadne po prstenu po kom nekako poznaju sudbu svake. Negde opet biva prosto tako: da ako se potrevi, da pesma peva u to doba kad se koje prsten izvuče, o venčanju; ta će se vele te godine i jeseni udati kao

120.

Vasilica poranila Carska ćerka uranila Na vodicu dolazila Di s' veliča prsten zlatan Rista Boga dovodila, I njegova zastupnika. Ristos Bože ruku tura U vodicu u studenu. Svojom milom tom ručicom Zlatan prsten izvadio,

Vasilici dodavao Vasilica sudbu kaže. Zlatan prsten progovora Vasilici prigovara: „Vasilice ti Vasilna! Čije ovo zlatan prsten Ona će se udomiti Ovog leta i godine A ovijeh mesojeđa."

Na novu godinu ili Vasilicu t.j. mali Božić mese Pituljicu, u Maćedoniji Tesaliji i oko Dibre,

Masaonicu, i Vasilicu u ostalim srbskim krajevima, a u Staroj Srbiji i istočnoj kneževini "Mečiju povojnicu." U ovu meću kao i u česnicu staru paru. Razlika je u tome što se ova Masionica, Mečija povojnica, a i Pituljica, mesi od projinog brašna. Kad se vrate iz crkve ovu izlome na komadiće kao i česnicu i svaki komad namenu svakom ukućaninu, stoci, pa i pomrlim. Ove komadiće uprže još u masti, pa kad jih izprže, onda pošto dođu survari i dadu pruća metnu ove prutiće u svaki komad. Od svakog pruta odgrizu po malo govorećij: „da nam Bog da zdravlje i veselje, a Čivutinu i Turčinu bolest i smrt. Ostatak prutići daju marvi da je sa svojim delovima mečije povojnice pojede da bi bila zdrava. Taj dan

69

opet po nekim mestima Pračkom ili Božićnjakom to jest Badnjakom malog božića džaraju u vatru i govore ta deca ili survari: „kao žar što je sileni, taka da su sileni jarišča i jagnišča."

Rano još na novu godinu sadanju ili na mali Božić ili Vasilicu idu deca tako zvana Survari. Oni nose prutića ili kao što to pruće u St. Srbiji zovu pruča. Ovi prutići ili pruča su zavezana u jedan snopić, a od vrbe su zelene. U svakoj kući, gde dojđu, daju po jedan prutić, a domaćica njima pršute, kobasica, suva mesa, kestenja, lješnika i oraha. Kad izlaze iz kuće oni viču, ako dobiju darova

121.

Surva babo, Surva babo, Surva, Surova godina!

I v godina babo, I v godini bako, Surva, Surova godina!

A, ako nedobiju ništa, onda neće da viču i do godine Noću oko pola noći na novu godinu peku

kaciju t.j. meću špenicu na peku usijanu na žaru i namenjuju na svakog. Čije zrno nepukne znači da će te godine umreti. Posle ovu ovako ispečenu pšenicu ili kacijanu pšenicu daju odma kokoškama i viču: puli, puli, puli, a negde koki, koki, koki i t.d. Ako se kokoške odzovu i razbude u to doba noći znak je da će te godine biti dobro, a ako ne onda će biti zlo.

122.

Malog božića ili Vasilička.

Sbirajte se mladi momi Mladi momi i ubavi! Ni velji Vasiličari, Velike Vasiličarki! So prsteni i so barmi. Ni vidime šjo će bidne, Ali dobro, al' nedobro? Ni vidime koj se lube Koj se lube koj će maži? Koj se maži zi maža ni Neženatog hubavoga? Da igrame Vasilicu Onu silnu ni Caricu. Ni igrale i peale Site dobri ća ni bidne,

Ponajveljko sako dobro: Zdravi momci so mominje I zdravi ni i veseli Se zemaje se ni maži, So strebreni ti rakaji I so zlati tia raci. Pride dojde Vasilica. So šjo ća je dočekame? Na to ćuška ni penuška Na to žuta buzdojana. Ća na vika: „Surva babo Surva babo i v gođina." Ća ni bije konji krave I volovi i ta stoka So pručka ni vrbovoga

Ot baba Velika Ristića ot Malo Crsko bitoljska nahija v Stara Srbia Maćedonija. Brsjačka.

X. VODOPOS, BOGOJAVLjENjE I SV. JOVAN KRSTITELj.

Na vodo-pos ili Krstov dan posti se svuda vasdan. Tada se prave krstovi od slame ražane u Staroj Srbiji i ostalim krajevima. Ove krstove meću na vrata prozore i t.d. da ne bi došao Vanpir ili Voper ili Vukodlak, Veštica, Mora i Moran i ostali crni bogovi bivšij ili zli duhovi. Na Bogojavljenje koje se zove još i Vodica ove krstove nose gde se voda sveti i tu ih pop kropi tom svetom vodom. Posle toga slamom od ovih krstova vežu drva i razne voćke da ih neubije mraz, a na njive bacaju, da ih neubije grad i tuča leti. Svuda se drži da se otvara nebo u veče Bogojavljenja. Tako je jedan, priča se, u Star. Srbiji u

70

skopljanskoj nahiji, nemogućij čekati na mrazu kad će se otvoriti nebo da ište što najvolji, proturio glavu kroz prozor, pa kad se nebo otvorilo on rekao u mesto što je mislio: daj mi Bože da bidnem glavešina" — t.j. starešina, Gospodar zemlje — on rekao: „daj mi bože golemu i najveću glavu da bidnem glavat." Bog mu tu bruku, koju je iskao, i dao, te tako osta sa velikom glavurdom. Kad se nebo otvori, može se i raj dobiti, pa s toga sve grešne bake i starci po svu noć džanjaju i čekaju kad će se otvoriti nebesa, da se dobije ono što se hoće, pa ma to i carskij prestol bio.

Na Krstov dan ili 5. Januara krste se vetrovi i od Božića velikog do tog dana su nekršteni dani. Tada vladaju podpuno, Vanpiri, Veštice, More i druga čuda i priviđenja koja mahom zatiru rod ljudskij osobito Karakondžula sa konjskom glavom i svinjskim gvozdenim zubima, pa samo nasloni glavu na onog kog hoće da utamani. Tada preza svet da ovaj nevaljalac nepreturi glavu i kroz prozor u sobu, te pokraj dobrih, zatvorenih prozora često na ove opet pogleđuje.

Ovaj gospodin nevaljali može da uđe i u sobu kroz vrata, i u jedanput u mesto kakvog prijateljskog „dobro veče!" može tako da se pokaže ovo strašilo. Teško onda onima koji se tu dese, i t.d. Mlogi tu crni duhovi vladaju i mloga strašila koja se nemogu prebrojati, daleko jim krasna kućica od nas, da se zatru u moru, u gori, u vetrovima, u vihorima, burami, a mi da pređemo na pesme Bogojavljenske ili vodičke.

123.

Krštenje Ristovo.

Savila se sv. Gora zelena Zelena.

U njojzi je sv. crkva Sovija Sofija.

U njoj poje šestokrili anđeli Anđeli.

Tude sedi Božja Mati Marija Marija.

Ona drži Rista sina jedina Jedina.

Na kriocu pod grъocu svojemu Svojemu.

Raztvori se vedro nebo nad njima Nad njima,

I prepuče crna zemlja pod njima Pod njima.

I proteče Jordan reka studena Studena.

Uplaši se Božja Mati Marija

Marija. Njoj govore šestokrili anđeli

Anđeli: „Neplaši se Božja Mati Marija

Marija! Da zovemo Bogom kuma Jovana

Jovana. Da krstimo Rista sina jedina

Jedina. Sastaće se vedro nebo nad vama

Nad nama. I zarasće crna zemlja pod nam

Pod nama, I proteće Jordan voda studena

Studena." Što rekoše šestokrili anđeli

Anđeli. Što rekoše učiniše presvetli

Pre svetli.

Od g. Vasilije Jankovića učutelja osnov. šk. valjevske.

124.

Opet krštenje Ristovo.

Nadvila se sv. Gora nad more Nad more.

To nebila sv. Gora nad more

Nad more. Već to bila sveta crkva Sofija

Sofija.

71

U Prizrena silna grada careva Careva.

Tu mi poju šestokrili anđeli Anđeli.

Oni poju Rista Boga mlađana Mlađana.

Veličaju proslavljaju Ristosa Ristosa.

Međ njima je Sveta Deva Marija Marija.

Kod Marije Alnamena znamenja Znamenja.

Al' govori Sv, Deva Marija Marija:

„Slugo moja Alnamena znamenja Znamenja!

Idi zovi Krstitelja Jovana Jovana

A Jovana onog sv. Ivana Ivana!

Da krstimo Rista Boga jedinja Jedina."

Verna sluga Alnamena znamenja Znamena,

Poslušala Sv. Devu Mariju Mariju.

I otišli Krstitelju Jovanu Jovanu.

Kada dojđe Krstitelju Jovane Jovane.

Otvori se vedro nebo nad aima Nad njima.

Razdvoji se crna zemlja pod njima Pod njima.

I pobeže Jordan voda studena Studena.

Kad to vede Sv. Deva Marija Marija.

Uplaši se Sv, Deva presveta Presveta.

Kad to vede sv. Jovan Krstitelj Krstitelj.

On govori Sv. Devi prečistoj Prečistoj.

„Neboj mi se Sveta Devo Mario Mario!

Kad krstimo Rista Boga jedina Jedina.

Sklopi će se vedro nebo nad nama Nad nama.

Sastaće se crna zemlja pod nama Pod nama.

Vratiće se Jordan reka studena Studena.''

Što je reko sv. Jovan Krstitelj Krstitelj.

Što je reko to se sbilo zajista Zajista.

Kad krstiše Rista Boga jedina Jedina.

Od g. Jakova Padimarovića iz Moravske ili Giljanske asupe a pesma je iz skopljanske u Staroj

Srbiji.

125.

Na sv. Jovana i roditelji mu.

Kinisal mi Sv. Jovan Da mi hodi u raj božiji, Po Jovana kinisala Jovanovi stari tatko Oće tatko vo raj božiji. Obzrnal se Sv. Jovan Obzrnal se i ugleda, A svojega starog tatka Starom tatku govorio: „Le l' vrati se stari tatko! Tamo tebe mesta nema Tamo tebe nepuščaje. Rajski porti zatvoreni,

A pekolskij otvoreni, Za tebeka stari tatko E si ti bil siromaško: Tuđo oral, tuđo kopal Na polu si polovio, Tamo tebe nepuščaju." Kinisal mi Sv. Jovan Da mi hodi vo raj božiji Po Jovana kinisala Jovanova stara majka, Obzrnal se sv. Jovan I ugleda stara majka De po njega kinisila

72

Pravo hodi raju božjem. Kad je Jovan ugledao Staroj majci govorio: „Le l' vrati se stara majko! Tamo tebe nepuščaju Za te tamo mesta nema.

Rajskij porta zatvoreni, A pekolskij otvorena. E si bila siromaška: Tuđo prela tuđo plela Na polu si polovila Idi majko vo taj pekol."

Od Ilinke Vezankovića Dibranska nahija vo St. Srbija Mijačka.

126.

Sveti Jovan i roditelji mu.

Takva je ista iduća pesma što se početka tiče, od Sardže iz Smedereva sada no doseljenaka od

Kosturske nahije u St. Srbiji. Svršetak joj je drugčiji te s toga stavljamo to što je drugčije ovde.

„Koa braščina zajemaše A kogo ti povraćaše So pepel go ti mešaše. Koa sol ti zajemaše Čistu solcu prinimaše, A koga je ti vraćaše So pesak je ti mešaše,

Za tova te nepuščaju, Nepuščaju vo raj božiji. No vrni se stara majko I vrni se stari tatko. Vo pekola vi idite Tamo porti otvoreni, A rajski su zatvoreni.

127.

Kum Jovan zajir nosi. Od Sardže i ova je.

Raduvaj se novi kume, Novi kume pobratime! Sv. Jovan zajir nosi: Devet tovar pšeničica, Pšeničica ta belica. Da mesimo pogačica, Pogačica ta presnica. Devet tovar rujno vino

Da pojimo prijatelji I kumovi sv. Jovan. Tri tovara ta raćija Ta raćija prepečena. Prepečena ljuta zdravo, Da pojimo prijatelje Prijatelje i kumove Verne sluzi svet' Jovana.

Pri svršetku o ovim prazdnicima, moramo, osim ostalog, napomenuti: da je bogojavlenska

vodica tako sveta i lekovita, da se bez nje nikakve bolesti nemogu izlečiti i nikakve obredne stvari svršiti. Kad je donesu obrnu se po triput na ušicama od sekire i to stojećij na peti od leve bose noge i tada se svako po triput iste napije. Mloga čudesa i dive ova sv. vodica čini, da se opisati nemože.

XI. MESOJEĐE.

Mesojeđe ili mrsnice zove se svo vreme od Božića, pa do bele nedelje. No i ovo se razno zove i to: od Božića pa do Vodice ili Bogojavljenja zovu se dani nekršteni, kao što smo kazali. U te dane niko nesme da stoji pod kapavicom — strehom — da ga vetar kakvi neuzme. Nesme trudna žena da izlazi u Staroj Srbiji kao i Leunka ili porodilja, da je nebi zli duhovi mučili i detetu rođenom i u utrobi škodili. Od Božića pa do Bogojavljenja zovu se nedelje redovne, jer se redovno meso jede. Pred ovim je tako zvana šarena nedelja. Posle toga i pred mrsne poklade zove se redovna nedelja, jer se redom jede meso i

73

sredom i petkom. Pred bede su poklade zadušnice ili tako zvana „Mrtva sobota" u Staroj Srbiji Maćedoniji Albanijama i ostalim srbskim krajevima. Osim ovih imaju svuda još dvoje zadušnice i to u oči sv. Trojica i u prvu subotu pred Mitrov-dan. Svuda se na njih iznosi na groblja, grobišta, greblja, grebišta i grablja i grabišta jelo i piće i t.d. Osim ovog u veče sviju praznika pa i na same ove ide se na groblja, pale sveće, spominju mrtvi i t. d. Hoće Srbin i drva i seno za pokoj duše svojih predaka da zapali. Jelo se i piće daje sirotinji, a, i sami donosioci jedu i piju za dušu nariču za umrlim, ili tuže i tože. i t. d.

Uz nekrštene dane ide svuda sveštenik po St. Srbiji, Maćedoniji, Albanijama, Tesaliji sadanjoj Srbiji negde i t. d. Trakiji pa sveti vodicu. Njegov đak nosi dva pramena vune i to jedan beo a drugi žut ili alen. Pošto popa osveti vodicu onda daje gde ima devojka one vune belo alene. Ona zato daje popi bele vune. Ova se adeno-bela vunica smatra kao svetinja i devojke je upleću u svoje perčine, kojih negde ima dva tri, no najviše po jedan. U tim pomenutim mestima samo se ta vunica daje devojki i ona se zove: „Plesti kosicu ili perčin a negde i kurjuk" Pop davajući kosicu rekne: „Naj ti svete vune da pleteš kosica da ni si živa i zdrava i da ni se udaš poskoro za podobar junak." Devojka se poklanja ljubi ruku popi a đaku da je belu vunu. Za malo popa dobije mlogo" vune čiste.

Tamo je običaj da se ovakva vuna uplete u kosu devojačku te perčini, a osobito oko Dibre, izgledaju ogromni u devojaka, skoro kao kakvi repovi. Na Sretenje 2. Februara sreta se leto i zima po mišljenju narodnjem. Osim gornjih imena nedeljama one se zovu još i trapava, urša, sebična redovna i t. d. Uz mesojeđe posti se nekoliko dana sv. Savi i taj se post zove Savica a i Savin post. Mesojeđe su ili mrsnice najveseliji dani u celoj godini. Tada ceo svet mahom samo ide jedan kod drugog piju, vesele se, igraju, pevaju, pričaju, šale se i šta ti tu nema. Tako veseli najviše se i žene i udaju te veselje i neradnju još veseliom čine i neradniom. A gotovo uz mesojeđe i nema šta da se radi. Tada su sijela, sela, sjela, povečeri ili jednom rečju večernje zabave. Na ovima se skupljaju svi u kuće, tu igraju, ajduka, kadije, jarca, prstena, ture, međeda, prevrtala, kolađena i t. d. Gusle tada najviše posla imaju, suvo meso svinjsko, zdravice, pite, gužvare, savijače i t. d.

Tu ti se preoblače ljudi i nadevaju na se maske, igraju, pevaju, đavole, šale se i sve čive, no dotle dok jih nepoznadu. To ti je pravi masken-bal. Ovi se često i nacrne i t. d. Često se presvlače neki i prestavljaju razna strašila, kao vanpire, vukodlake, veštice, korakandžule i t. d. i zato se oni valjda i svi ostali zli duhovi baš u ovo doba najviše i viđaju, i javljaju ljudima. Tu ti idu đedovi i babe, tu i devojke spravljaju pokladnice i ostale. Uz mesojeđe pevaju se razne pesme muške i ženske, a naročito one uz gusle. Veselje, radosti, igre, komendije, šale, zabave, gozbe i časti nemogu se nikada opisati, pa i mi se toga nećemo ni da dodiramo, i ako samo po nešto nagovešćujemo. To će učiniti moći i samo u nekoliko onaj koji bude o tome jedinom pisao.

Arso Patriko so car sultan Soliman i stari sv. igumen Savo so sv. gora ot Hilendar.

128.

Poračva je ni care sultane Care sultane ot stanbula vi, Ot Stanbula ni ot Carigrada. Car Sultane na silen Soliman Poračva je i knjiga piša I knjiga piša Arso Patrika. Arso Patrika rišćanska glava Vo sveti Peći ni pregolema: Neka pojat tri sta kaluđeri Tri sta kaluđeri vo trista crkvi. Mež nima stari igumen ni Savo. V sveta Gora s tri sta kaluđeri. Mežu nimi ni sveti anđeli,

Vo Srska zemlja Maćedonija. I mu poračvaje silen sultan, Vo knjiga carska mu zboruva, Vo knjiga ta vo siten Ferman: „Me poslušaj Arsen patriar! Me poslušaj šjo ti poračvajem: Ol' li je bilo gdegod vo mira, Gdegod vo mira to odno sunce. Da svetlit to odno sunce Da služat odži patriki, Vo jedna zemlja tursko kaursko? Il ća te turčam, il ća me krstaš? Il ća da klanjaš dina mojega

74

Il ća da celivam krsta tvojega? Brgo vo Stanbul da te poturčam Sa tvoji site popovi Si te popovi crni kaluđeri." Arso patriko cara posluša Ne ot volja tolko ot sila Se bojaše šjo silen sultan. I mi otide vo Stanbul turski Deka učeše odži hadžija Hodži hadžiji turski imami. Go vodaje pred silen sultan Sultan mu vela: „se pokloni," Arso Patriko nese poklana Tolko Boga moli Rista zove I svetu majku Bogorovicu. Sultan mu veli silen Soliman! „Se poturčaš Arso Patriko Đa te storam povelik vezir?" Mu govorna Arso Patriko Mu govorna: „ne se poklona. Ne sepoklona pret tvoja skutna Ne ti poljuba skutna i raka Ne ti poljubna ne se poturča. Kolko ti mene da me poturčaš. Tolko tvoje carstvo go šćerdosaš" Se rasrdna ni care sultane I mu rečeše silen Solimen; „Ća te zagubam mori postramno Se poturča vezir ća ni bidneš!" I mu zboruva Arso Patriko: Dur me ne sudiš ti me negubi! A haj ti turi hodži derviši, Hodži derviši stari hadžiji. Turi na džami petak do petak Neka Boga molat i umolat! Ća go umolat da čudo stora Ća čudo stora divo veliko. More da igrat talasi vrve Kako jagnje vo golemo stado, Se Ramna i Beligrad sastana Raovica i taj Bukovica Plaškavica so bela Neguša Šar planina so ta Nemerička. More da zaigra duri saraj Duri saraj tvoji da zavati." I go posluša silen Soliman Turi go hodži stari hadžiji Još poviše stari Šejih-Islam I čitaje ot petak do petak, I go čitaje po deno noćno. More si leži kako ležalo

Planini stoje kako stojali Ne se sastavija Ramna Belgrad Ni ostali site planina. Go maka beše ni car Soliman Šjo Bog njiščo nedaval. Sego Patrik Arso knjiga ni posla Knjiga ni posla dur Sveta Gora. Sveta Gora vo svet ni Hilendar Do star igumen Savo Nemanić Vo knjiga njemu Arso zboruva: „Brgo do mene igumen Savo! Brgo do mene vo Carigrada, Me zemaje care Soliman Ća me poturči Savo so tebe I so tvoji tri sta kaluđeri. Tolko pobrzo so tri sta kaluđeri Da čitame petak do petak Sobom zemi si staro evanđelje." Ko ga Savo knjiga ni prouči Knjiga ni prouči i suza proli. Si zemaje tri sta kaluđeri I si ojdava pat vo Carigrad. Koj su bili vo Selunjsko polje: Tam teknaje Sava iguman Šjo ne zemal star evanđelje, Šjo trebalo more da trgna More da trgna i tia planini. Site plakali tri sta kaluđeri Boga molili vo Selunsko polje Da Gospod pošlje star evanđelje. Boga molile nišjo ne storile. Toa mi stanal igumen Savo. Boga moleše suza liješe. Taj čas mi se stemnilo Mi se stemnilo i veter vejal I se svatilo magla golemo. Site kaluđeri više plakaše Više plakaše za to evanđelje, Bez nego nišjo ne storuvati. Mi se moleše igumen Savo Mi se molaše i se obrneše Mi pogledna so tri sta kaluđeri. Mi pogleda nebu oblaci I mi videše svetli Anđeli Vo krilja nesu star evanđelje. Mi se zaradova tri sta kaluđeri Šjo videše star evanđelje. Sv. Anđeli ni pustiše Star evanđelje v raci Sava. Go zemaje i go bacaše So beli baci vo sveti kori.

75

Toa pojdoše vo Stalbol caru Do svoj si Arso Patriko. Koa ji vide Arso Patriko. Igumen Savo vo raci baci. Igumen Savo s tri sta kaluđeri Vo crkva stana sveta Sofija I mi čiteše star evanđelje Ot nedelje jedne do druge. Toa da bidne čudo golemo Čudo golemo volja božija! Sinje ni more zaigranalo Zaigranalo i preigravalo. Ni se hrkaje do više saraj Do više saraj car nji Soliman I se sastanaja Ramna Belgrad. Raovica i taj Bukovica, Plaškavica so bel Neguša Šar planina so ta Nemerička Koa to vide sultan Soliman. Mi se moli Arso Patrike: Da zastavi more igralo. Da ne igra po njegov saraj. Da zastavi ona planina

Da se nešetat ka tija ljuđe. I mu se molji ne go pogubi. Ne go pogubi i ne go turči So njegovi tri sta kaluđeri. Toa pear čini Arso Patriko Pear čini so tri sta kaluđeri Od nedelja pak do nedela ni. I zastanal more ot šetnja Ot ta šetnja i igra golema. I zastanal visoka planina. Sultan Soliman dari davaše, Dari davaše: vosak, fimjana Livan, izmirnu, zejtin, masline I mi zadrža Arso Patrika Go zadrža vo sv. Sovija, Ne go mi pušta vo sveta Peći Vo sveta Peći vo Srska zemlja Srska zemlja ta Maćedonija. I se poturča zemlja Bošnjačka So svoj Kirijak star vladika. Zemlja Bošnjaka prava rišćanska Šjo mi nedojde Arso Patrika Arso Patrika vo sv. Peći.

Ot Brsjačka baba Velika Ristića Malo Crsao Bitoljska nahija vo Stara Srbija Maćedonija.

129.

Sirota popa Beramskog i vezirski Stjepan.

Što se čuje u popovoj bašči Al' je žalost, al velika radost? Nije radost, no velika žalost; Umrъla je mlada popadija U onoga popa Beranskoga, A u Raški staroj ponositoj. Ostala joj mloga sirotinja I ostala sirotica Janja. Ova kuka kano kukavica, A prevrće kano lastavica. Ona kuka žali svoju majku Iz pitomog Drača u kraj mora Iz pitomog Drača iz te Zete. Mile Zete srbske djedovine Djedovine cara ponositih. Srbskih cara loze Drvenara I mladoga Stevana Nemanje A Nemanje Drvenarovića. Tješila je iz sjela robinja Tješećij je mladoj govorila: „Šuti Janjo ti nežali majku!

Dosta ti je ruha ostavila Dosta ruha i bijela platna. Dva kovčega sve bijela platna, A četiri samo suha zlata" Al bješjedi lijepa Janjojka: „Šut robkinjo zub te zabolio! Hoće čuti moje mile strine Hoće čuti pa se naljutiti Što mi zboriš zlobno i paklijeno, Ona misli strine je nečuju, Ali strine i čule i viđ'le. Nu da vidiš robinje đevojke! Uze vjedro pa ode na vodu, Ona ode za goru na vodu. Kad na vodi vezirski Stjepane Silnog cara od Dukljana grada Od Dukljana pra stare Prehvale, Pa je njemu riječ biješjedila: „Ja Boga ti vjezirski Stjepanje! E sam čula i ljudi mi kažu: Da ti prosiš siroticu Janju,

76

A neprosiš kavezli Maricu, Što no mi je u kavezu rastla, Neviđela sunca ni mjesjeca Ni oblaka ni dobra junaka, Niti znađe na čem žito raste Niti žito ni zijeljena trava, A kamo li što je muška glava. A Janojka svašto bog me znade Svašto znađe i svašta je vidla. Ona znade što je muška glava Te mi čedo pod pojasom nosi." Kad to začuh vezirskij Stjepane On odljeće dvoru bijelome, Svome dvoru ka Dukljanu gradu , Te bješjedi svojoj staroj majci: „Sakupi mi moja stara majko! Iz tri grada trista đevojaka I sa njima sirotu Janjojku Iz Berana grada velikoga Iz Berana po više Rožaja, A pred njima kavjezli Maricu Što no mi je u kavjezu rastla, I Marinu ponositu majku." Majka sina svoga poslušala: Sabrala mu trista đevojaka Iz tri grada svakog po stotinu, Još suviše sirotu Janjojku

I kavjezli pljemenito Mare I njejzinu ponositu majku. Nu da vidiš Maričinu majku Ona bijega na gornje čardake Do vezirskog Stjepana dolazi Pa je njemu riječ govorila: „Da čuh li me vezirskij Stjepane! Siđi dolje u zijeljenu bašču Da ti vidiš sirotu Janjojku U trb u joj muško čedo mlado." Kad to čuo vezirskij Stjepane. Obuh Stjepan od kajsera čizme Pa mi sađe u zijeljenu bašču. Kad u bašči tri sta đevojaka Među njima sirota Janjojka A pred njima Mare kafezlika. Al' se Mare nješto uzodalo. Kad, upazi vezirskog Stjepana Baci svoje muško čedo malo Baci čedo u zijelenu travu. Kad to vide vezirskij Stjepane On uvati sirotu Janjojku, Pa je baci za se na dorata Pravo ode svome bijelom dvoru Sve pjevajuć' i buške bacajuć' Igrajućij debijela dorina Prsten čini i svadbu mi svrši.

Pesma mesojeđska od Sjenice i Dubnice poslao nam g. Jovo Milovanović Vrekić učitelj sjeničkiji i dubničkij u Staroj Srbiji.

XII. KOLANE ILI BUKARA.

U svima krajevima srbskim svršava se, počev od Bele nedelje pa do Lazarica, jedan pojetičan i živopisan običaj. Čim se smrkne, devojke iz celog sela skupe se na nekoliko razkršća. Tu uvate nekoliko kola, a najmanje dva, od kojih je jedno veće, a drugo manje, pevaju i uz pesmu igraju idući s desno na levo ili za tokom sunca. Ovo se sve čini po mesečini. Negde ovaj običaj traje samo uz belu nedelju, negde još jednu posta velikog, a negde i to vrlo redko do Lazareve subote, ili do Lazarica. Pesme bukarske su horovodne ili kolske, pa ih ovim i treba odneti; no radi reda stavili smo ih u praznične. Reko smo da su one kao i svatovske horovodne s toga, što se nikad kao i prve ne pevavaju, kad se neigra. Ove se opet gotovo nikad i nepevaju do uz Belu nedelju, i što ih pevaju same devojke bez muškaraca i to samo onda kad one pokazuju razne ljudske radnje u igranju. Dakle su pesme ove osim obrednih glavno orske ili kolske.

Kad počnu da igraju, onda jedna koja najlepše ume da uzvija i previja glasom počne sama da peva, izpeva celu vrsticu, pa joj tek onda ostale drugarice igrajuće pomognu sve u glas. Oh divota je to i viditi i čuti! Prestavte sebi u srebrnoj mesečini, a na razkršću sela, koje je već zaspalo dubokim snom, kolo najlepših devojaka najlepše obučenih, de igra oko dveju svojih drugarica, koje stoje na sred kola zagrljene i kao odobravajuće ili neodobravajuće pesme. Dalje malo opet drugo kolo, tako isto lepo i divno, tako isto bajno i čudnovato. Sve na svetu ćuti pa i sami psi zamukli su, niti pojavljuju svoga

77

laježa. Mrtva tišina svuda, samo divne deve, kao vile okreću se igrajućij s desne na levu ruku ili za tokom sunca, od istoka k zapadu.

Vešta u pevanju počinjanka tako divno i milozvučno previja i uvija glasom, da bi se samom mrtvacu zažalilo. Ostale prihvataju i divni napevi, koji bi rekao bi čovek svakij za se sastavlja odvojen glas, slivaju svi u jedan talasajućij se podobno moru koje sve reke i potoke u se prima, pa iz tih sviju malešnih elemenata sastavlja svoje burne vale koji se samo talasaju i celim svetom zaljuljuju. Niko se nesme da usudi, pa ni đavolasti jaran koji bi u drugim prilikama u vatru i u vodu skočio, da uznemiri tišinu, božanstvenost i tajanstvenost ovog rada devojačkog. Običaj, starina i sam rad i način ovog rada čine sve slabomoćnim i nejačnim spram ovog delanja. Sve se uklanja i ostavlja podpunu tišinu i pokoj onima koje, držećij se svojih starina svršavaju neke svete obrede.

One dve devojke što se u svakom i to jednom manjem, a drugom većem kolu, nadaze, zovu se negde Raja i Rajole negde Kol i Kola, negde Ljelj i Ljelja, negde Vid i Vida a negde Rej i Reja i Rejol i Rejola. Mal nezaboravismo da kažemo, da je svaka ta cura kod svoje kuće zgotovila najlepšeg testanog jela i donela. Jelo jim stoji pod drvetom u senki od grana ovoga, ili gde toga nema a ima krst ono stoji opet u senki od meseca kod krsta.

130.

Razgovor kola.

Oj ti kolo kolo, Veliko veliko1.

"Čujem kolo maleno Maleno.''

Imate li devojak Devojak? "

Mi imamo devojak Devojak.

Devojaka tri kola Tri kola

A sve lepših od lepših Od lepših."

Dajte nama devojak Devojak!

Sve devojke do jedne Do jedne. ,

Mi nedamo ni jedne Ni jedne."

A mi će mo u silu U silu.

„Sila Voga nemoli Nemoli

U silu se sve može Sve može

A ma silu Bog kara Bog kara."

A mi ćemo u krađu U krađu. "

A za krađu vešaju Vešaju."

Jelen goru oblomi Oblomi

"A rad šta je oblomi Oblomi?

Čerez vaši devojak Devojak.

"Nedaj te mu da lomi Da lomi."

Dajte nama devojke Devojke!

Pa vam neće lomiti Lomiti;

Ni rosicu popiti Popiti.

1. Tako se prepeva svaka vrsta.

131.

Osužan i Ljuba mu.

Sužan jadan osužan

Osužan! Osužan je žalostan

Žalostan!

78

A zašto je osužan Osužan,

Oj osužan žalostan Žalostan?

Ljuba mu je odbegla Odbegla,

A zašto je odbegla Odbegla?

Što joj nije kupio Kupio!

Bela leba s pazara S pazara.

Sladke alve sa trga Sa trga.

Što joj nije kupio Kupio

Što mu ljuba zahteva Zahteva.

Nema novca ni konjca Ni konjca.

Neka ište od kuma Od kuma.

Od kuma je sramota Sramota.

Neka ište od Boga Od Boga

Bog je nebo visoko Visoko.

Neka prosi po kolu Po kolu.

Zdravom kolo nedaje Nedaje.

Neka bira koju će Koju će.

Il' će staro il' mlado? Il mlado?

Starom kosti prosute Prosute.

Kano tikva o plotu O plotu.

Mladom duša miriše Miriše

Ko struk bela bosiljka Bosiljka.

Uvek počinje malo kolo pa doziva veliko. Veliko mu odgovara na sva njegova pitanja i

zahtevanja. U jednom i drugom one dve u kolu odobravaju pitanja i odgovore i upravo upravljaju ne samo pesmom i igrom, nego i svim kolom.

132.

Kita cveća i Iv Ivičica.

Vasdan danas cveće brala Iv Ivčice moja

Iv jelo moja! Nabrala je kitu cveća

Iv Ivice moja Iv jelo zelena.1.

Kita cveća progovara: „Nedajte me nevestama! Neveste me ružno nose: Vasdan danju za konđama, A u veče pod nogama. Nedajte me tim ženama: I žene me ružno nose.

Vasdan nose u nedrima, A uveče izbace me, Iz vajata i pojate; Te me krasnu svinje jedu. Podajte me devojkama! Devojke me lepo nose: Vasdan me — u — viticama A u veče u čašicu, U čašicu u vodicu. Da jim svu noć mirom mirim Da ih ladim i razbudim; Jutrom rano prije zore Da s' umiju i obuku.

Od Perse Petrovića iz Srema.

133.

Bojana.

79

Povedi kolo, kolo Bojano Bojano1.

Bojano lepa devojko „Ne mogu sejo do mene Aga mi stari, drljavi" Bojana crna dronjava. Bojano hrđo dronjava! Što agi nisi vazala: Da proda čika đogata

Da kupi tebi košulju, Da kupi tebi kavada Da kupi žute papuče. Da ideš Bojo u kolo. Da vodiš kolo okolo. Bojana seji govori! „Ja bi ti čiči kazala, Da bi on prodo đogata Da mene mladu odene.

134.

Leptera.

Pošetalo šest devojaka Devojaka šest drugarkinja Drugarkinja mladih tovaruša.

Uzur Margita, Dilber Zlatija, Bela mi Janja, Krasna Anđuša, Visoka Stojna I tanka Bojna.1.

Vrlo lepteri Po vrh Posavlja. Po vrh Posavlja Po vrh dućana Izazvala Đuru Đuru terziju. Đuri terziji Mladom govori!

"Đuro terzio, Mlado ubavo! Sareži meni Žuta kavada Od žute svile, Do crne zemlje. Da ću ti za to Bijelo lice Ljubi ga Đuro Do bele zore." Gonte lepteru Iz našeg kola. Neka leptera Po celom svetu. Po celom svetu Samo ne kod nas

Iz valjev. od g. Vasilija Jankovića učitelja.

1. Tako se posle svake vrstice ovih šest vrstica povtoravaju. Tada izgone za koju znadu da nije kako treba, i ta tada mora da ide odma iz kola, te da čuva jelo,

i da postavi za podušije.

135.

Svekrva i snahe.

Svekrvica guščiće čuvala, Pa je legla malo da pospava. Zaspala je u trnljivoj boci, Gde no svinje najbolje borave. Kad ustala guščića nestalo, Ona uze šiju na batinu! Pa mi ide kući snašicama. Samo gleda mrko poprijeko, Da l' će joj se koja nasmejiti,

Nasmejati ili podprdnuti, Namignuti na jetrvu svoju? Tako dugo i nepostojalo: Prevari se najmlađa snašica. Nasmija se najmlađa snašica, A starija sedi pa besedi; „Ako meni guščeta nestane Živoj ću ti kožu oderati, Pa ću nosit' na pazar na vašar

80

Pa ću kupit' malo oraščića, Umesi ću malo rezančića, Sve ću babe sazvati na daću „Ajte babe svekrvi na daću: Ako Bog da i Bogorodica

I vama ću skoro davat daću." Sve se snahe u glas nasmejaše, A svekrva leže neustade Te mi umre jadna bez uzdaha.

Ovu pevaju kao šale radi posle pošto je izpevaju sve se u glas smeju i kokoću.

136.

Posle ovoga sednu devojke u naokrug. U sredi njih sedne jedna na jedan jastučić od busena

napravljen, a na njemu trava. Druga joj legne na krila i ovu što leži pokriju kao da je tobož umrla. Tada one što sede okolo devojke počnu u glas najžalostiviji da pevaju, kao tobož da je ona umrla, ovu pesmu.

Smrt Rajola.

Umre, umre naše Rajole,

Rajole! Za devojče Milče Rejole

Rejole! Ustan ustan Milče Rajole

Rajole Da ćemo ti Milče Rejole

Rejole. Al govori mrtvo Rajole

Rajole; „Zavite mi sestru Jelicu

Jelicu." Ustan Rajolo Milče zora je

Zora je.

"Ja nemogu Milče Rejole Rejole!

Zovite mi sestru Jelicu. Jelicu.

Da mi drži sveću voštanu Voštanu.

I dva brata mlada Damljana Damljana.

Da m' užegu žuta tamjana Tamjana.

I dva brata mlada Mojsila Mojsila.

Da donesu Rajlu nosila Nosila.

Pošto ovo izpevaju onda onu što je tobož umrla, nose i saranjuju gde god u prisenjku. A pošto je

tako tobož sarane, onda je ostave tamo samu, pa dođu gde su sedile i igrale te jedu ona jela za pokoj duše. Pošto se već najedu, onda ona mrtva ustane pa jih vata i plaši. Za nju kao drže da je se povanpirila, te begaju od nje. Kad tako vanpir taj raztera sve devojke, koje su joj takođe ostavile jela, onda sedne i najede se i sam. Kad je vanpir najeo se on počne da traži devojke, podavi ih tobož sve i one popadaju. Tada on ode i legne kao u svoj pređašnji grob. Jedna je devojka ostala i ta se zove Živa negde Šiva, negde Živana, negde Vila, negde Samovila a negde i Sveoživa. Ova zađe pa napoji svaku vodicom, tobož živom, i ove ustaju. Ode vanpiru i njega tako oživi, te posle sve opet posedaju u naokolo, te naprave kolo. U sredi sedne ona Živa, Sveoživa, Vida ili kako je zovu. Odma sedne u sredu do nje onaj vanpir, koga zovu Smrhar, Smrt, Samrt, Pura, Spura p Davor a do ovoga opet ona izterana devojka, te tako naprave trojstvo. Oko njih one posedale devojke počnu pevati i od njih koja zaslužuje veličati. 137. Mletkova i zaspala devojka.

Polistala dolina dolina. U dolini javor drvo visoko

Visoko. Pod javorom postelja

Postelja. Na postelji devojka

Devojka Na posteli zaspala

81

Zaspala. Budila je Mletkova

Mletkova „Stan ustani devojko

Devojko. Prosu tebe Fratrovi

Popovi. Šajka neda pa neda

Pa neda. Dok nezidaju Mostenje

Mostenje, Od mermera kamena

Kamena, I od sitna bisera

Bisera. Slavu boru nedadu

Nedadu, Triglav boru najvećem

Najvećem. Višnjem boru stvor'ocu

Stvor'ocu. Silnu boru Drž'ocu.

Drž'ocu. I veliku Rušiocu

Rušiocu. Kad je stanu voditi

Voditi! Mermer kamen zvekeće

Zvekeće, Sitan biser trepeće

Trepeće, Slava boram trepelja

Trepelja I pred njima leleji

Leleji.

138.

Pjevaj pjesne da pjevamo,

Pjevamo! Naše bore da slavimo

Da slavimo: Triglav bora vjeličamo

Vjeličamo. U triglava tri snage,

Tri snage; Jena drži zjemljicu

Zjemljicu, I to njebo visoko

Visoko. Druga stvara svje naše

Svje naše Trjeća ruši svje naše

Svje naše.

Svje mi zjemno nejačko Nejačko.

Slava sliva Triglavu Triglavu!

On mi cure miluje Miluje,

Za junake daruje Daruje.

Svakoj curi po Rajla Po Rajla

Njima svima po Trajla Po Trajla.

Ljek im traje za dugo Za dugo

Živo zdravo i srjetno I srjetno

189.

Poljećela tica Gangelica

Ga-a-a-ngelica hej! Po tom njebu plavjetnome

Ga-a-a-angelica hej!1. Za njom trka Garudica

Ga-a-a-arudica hej; „Stani stani Gangelico! Poslao me Triglav bore

B-o-o-o-ore hej! Da te lovim i ulovim

Lo-o-o-o-ovim hej!" Stade tica Gangelica. Uplaši se Triglav bora. Slava, slava Triglav boru! Što mi dade Gangelicu. Gangelicu Anđelicu.

Od Stane iz Zvornika.

82

1. Tako se svaka poslednja rječ prjepjeva. Pjevaju je djevojke srbske sviju vjera, a naročito Muhamedove. Ove posljednje neizlaze na razkršće, njego pjevaju i kolaju se u bašćami.

140.

Proletela Gangelica, Đel Gangela đel!

Đel more dilbere đel! Za njom bega Garudica.

Đel Garudo đel! Đel more dilbere đel! Gangelica Garudica

Đel oboje đel, Đel more dilberi đel! Ostani se pod tri bora

Đel oboje, đel, Đel more dilberi đel! Pod tri bora tri mi bora.

Đel oboje đel, Đel more dilberi đel! Tribore im govorio:

Đel oboje đel, Đel more dilberi đel! „Uzmite se ljubite se.

Đel oboje đel, Đel more dilberi đel! Ljubite se milujte se.

Đel dragi đel, Đel more dilberi đel! Plodite se rastite se.

Đel dragi đel,

Đel more dilberi đel! Stvarajte si živite si

Đel dragi đel, Đel more dilberi đel! A po manje umirajte.

Đel more đel, Đel more dilberi đel!" Kad to čuše dvije tice

Hej dvije hej! Hej mlade ljubljene hej! Uzeše se ljubiše se.

Hej dvije hej! Hej mlade lubljene hej! Ljubiše se stvoraše se.

Hej dvije hej! Hej mlade ljubljene hej! A po manje umiraše.

Hej manje hej! Hej mlade ljublene hej! Višnja bora proslavljaše,

Hej blagij hej! Hej višnja bora hej! Slava slava Triglav boru!

Hej bore hej! Hej velji silni hej!

Od baba Stojne iz nahije Vranjske u Staroj Srbiji.

Posle ovih pesama stanu se svuda u svima srbskim krajevima igrati prstenjka, božijeg drvceta i

ostalih devojačkih igara. Obe su ove, igre skoro jednake. Sakriva se taj prstenjak ili prsten i božije tako zvano drvce. Devojka jedna traži prstenjak u ostalih devojaka pitajućij u koga je prstenjak bijućij onu što je pita. Ona odgovori u te i te. Ona ide toj udari je i pita, i t. d. dok koja nepotrevi u koje je te ta tada krije taj prstenjak i uzima od one maramu uvijenu kojom bije druge, sama traži i t. d. Božije drvce tako se isto traži, no onoj koja ga traži vežu se oči i ona nebije tom maramom, nego samo vata drugarice tražećij to božije drvce. Kad već vide da mesec hoće skoro da zalazi, one se sve izkupe i pođu kućama. Pri polasku svome počnu sve u glas da pevaju pesmu:

141.

Mi idemo kućicama Našim domima Našim domima.

Proslavi smo veliča smo Bora Triglava Bora Triglava!

I njegove velje sluge Ljelja i Ljelju, Ljelja i Ljelju!

I Poljelja i Poljelju Milu dečicu Milu dečicu.

83

Kola smo na kola smo Kola velika Kola velika,

I velika i maloga Kola malenog Kola malenog.

Proslavi smo oživi smo Našeg Smrharta Našeg Smrharta.

Napismo se žive vode Da ne umremo Da ne umremo.

Što j' umrlo da ne živi Kao vanpire

Kao vanpire. Što je živo nek se plodi

Plodom obilnim Plodom obilnim.

Što s' oplodi nek ostane Nek se održi Nek se održi.

Slava, slava Višnjem boru! Boru Triglavu, Boru Triglavu!

I Njegovoj svetoj snagi Snagi najvećoj, Snagi najvećoj.

Od Perse Petrovića

U nekim mestima odpevaju ovu pesmu i odigraju po triput sastavivši sva kola na tom raskršću u

jedno veliko. Ovo kolo opet ide od desna na levo ili po toku sunčevom. Pošto tako odigraju onda ode svaka svojoj kući.

HIII. PESME I OBIČAJI LjULjAŠKE.

142.

Pređe smo naveli kolanje uz bijelu neđelju, ali sad ima još jedan običaj da kažemo. Taj je ljuljanje na ljuljačkama. Kolanje se produžava i u druge neđelje časnog posta van bijele, a ljuljanje samo biva uz bijelu neđelju i priječistu. Događa se da one i duže ostanu po njegde i da se ranije od bijele neđelje naprave. Običaj je u svim krajevima srbskim o ovome i ostalom jedan i isti i svud se drži: da će glava boljeti onu žensku cijele godine koja se bar mrve neproljulja uz bijelu neđelju. S toga i bolne meću na ljuljaške i malo jih ljuljaju. Osim ostalih igri i veselja na sirne poklade viježu jaje, ljuljaju ga pa vataju zubima, tako isto i upaljenu slamku daju jedan drugom iz ruke u ruku, ili ugljevlje razgorijeno. Na čisti podeđeljnik se skupe sve mrve kosti i svi ostatci mrsni, pa se pre zore nose i bacaju u tijekuću vodu i t. d.

Kad grade ljuljaške.

Ljuljale se đevojčice! Oj Ljiljano oj Ljeljano oj! Oj ti Ljeljo i Poljeljo! Moj batole moj !1.

Na grančici orahovoj,

O turici ibrišima, O končiću čista zlata. Čista zlata od dukata, Oko vrata momačkoga.

1. Tako se pripijeva potljije svake vrstice.

143.

Na ljuljaški onoj koju ljuljaju.

Na badijemu hadži Dimitrije, Naturijeni laki Salandžaci.

84

Ljuljala se sva rijedom Gospoda, I tu dojđe kujundžija Jovo, Neljušnu se na dva ni tri puta I odlomi od badijema granu. Ljuto kune hadži Dimitrije Proklinjući ljuto govorio: „Bog t' ubio kujundžija Jovo! Što odlomi od badijema granu? Ja sam skoro Zlatku izprosio Ne jede mi ništa do badijema."

Kad to za čuh kujundžija Jovo On govori hadži Dimitriju! „Ne kuni me hadži Dimitrije! Ako sam ti odlomio granu, Ja ću ti je od srijebra kovati I čistijem pozlatiti zlatom; Pa će rađat plodove od zlata. Neka Zlata zlatne plode jede Bolje zlatne, nego od badijema."

Iz staroga Vlaha od g. Svetozara Popovića učitelja Ivanjičkog.

144.

Čije dejče na nišaljče? Lejlo Ljejlo! Oj Poljeljo Ljejljo! Liljano Lado!1. Materino i očino. Mati će joj košuljicu Tu svilenicu krojiti. Otac će joj jelek kupit' Sestra će joj vez na vesti. Brat će joj konja izvesti. Ne mi se odmećaj more, More mi mlada devojko!

Jer će se juže prekinut, Neslušala mlada moma: Odmeće se premeće se, DOK se juže ne prekinu; Te mi pade mala moma Utepa se i ubi se. Svi seljani globu daju: Koji dve sta koji trista Mladi Rista četiri sta. Čitiri sta žuti para. Sve dukata zlatalija, A za mladu momu dragu

145.

Čija je ono devojka ? Oj Ljelj Ljeljo! Liljano! Poljelu Poljelj! Ladadino!1.

Što rano rani na vodu? Što nosi pero na ero, Crveni kalpak na krivo, Sjajnu čelenku viš čelo? Naše su vođe daleko. Naši su drumi široki. Sporede lojzje zeleno.

U lozje poje biljbile. Jutrom mi poje večerom. Taj što mi poje večerom: „Večeraj ludo i mlado." Taj što mi poje u jutro; Grlji se ludo i mlado." Taj što mi poje u saba: „Dizaj se ludo i mlado." Prvo je moje ljubezno. Drugo je moje kohano. Treće je moje predrago.

1. Posle svake vrstice tako se prepeva.

146.

Sanak je snila devojka: Ljiljano Ljeljo Poljeljo!

85

Lado mi Ljelju Poljelju! U polje beli dvorovi, U dvore stoli šareni, Na stoli čaša strebrna, U čaši vino rujano. Rujano vino crveno. U vino kita bosiljka. Sanak mi kaza drugarka. Tovarka bela mi vila. Sanak mi kaza tolkuje! „Taj što su dvori prebeli

To su ti mile jetrve. Taj što su stoli šareni To su ti mili deveri. Taj što je čaša strebrna. Strebrna čaša biserna. Taj ti je mila svekrva. Taj što je vino crveno, To su ti mile zaove. Taj što je kita bosiljka. Taj ti je milo i drago.

Sve su ove pesmice od gospoica prizrenskih u Staroj Srbiji, koje će se niže pominjati.

Sad od tog doba pa do sv. Lazara idu takođe zanimljive stvari. Tako, ko kakvog leptira vidi prvij

put takve će te godine sreće biti. Ako vidiš belu perperugu — leptira — to je dobar znak. A ko vidi žuta leptira ili preperugu biće te godine bolestan, ako crnog još gore, Prvog leptira ili preperugu i prvu zmiju valja na svakij način ubiti da ne odnese ovome snagu koi ih vidi. S toga deca ubijaju te tvorove božije negledajući na dangubu i t. d. pa ma vasdan za njima jurili. Ovo čine i ljudi. Prvi put kad se čuje kukavica, valja brojati koliko puta zakuka, toliko će, onaj što je čuje, još godina živiti. Kukavicu nevalja ubiti jer je ona sestra cara Lazara i boga Davora Đura i Tura silnog ili Jarila.

Nevalja nikako da je čovek čuje na šte srce i na naštinu. S toga svaki ma što i čega od jela valja da okusi, svako jutro, pre no što iz doma izađe i prag kućni prekorači, da nebi nejevši čuo kukavicu. Pričaju za Eru, da je izašao u jutro rano na polje, pa kukavica zakukala, a on zgrabio ispod sebe, samo da ga nejevšeg ne zastane kukajućij. Ovo je samo podsmej; no tu se ogleda to: koliko je strašno čuti kukavicu na naštinu. Na Blagoveci kako jih zovu u Staroj Srbiji i ostalim srb. krajevima ili Blagovesti valja ubiti zmiju, posejati u glavu čenj belog luka. Ovaj luk, ako iznikne, na Uskrs valja ga uzetp pa otići u crkvu, gde će postati vidovit i tamo će sve veštice viditi. Ove će mu nebrojena blaga "budi Bog s nama i časni krsti" davati, samo da ih neodkrije i ne izkaže.

Tako isto na Blagovec treba, no dinarom zaklati zmiju, posejati bob u glavu joj a trup sagoreti. Taj bob nikne i sazre do Uskrsa. Zrno jedino njegovo valja nositi u za se, pa čovek postane nevidim t.j. niko ga nemože da vidi, a on sve vidi. Tako isto valja naći ajdučku, tako zvanu, travu, na njoj dinarom zaklati zmiju da je ova krvlju svojom poprska. Tu travu posle urezati u prst, pa da vidiš čuda, nikakvi zatvor nemože obstati samo kad se prstom tim dotakne. Ovakvih i ovim podobnih stvari „Sile jim kratke" ima dosta, no za poštena čoveka: "daleko jim krasna kućica." „Tamo iza mora i u moru, iza gore i u gori, iza pustara i u pustarima, a s nama: „Neka su svi sveti i časni krstovi;" pa da pređemo na Lazarice tako zvane.

Časni posti traju 7 nedelja od kojih se prva zove: čista, druga pačista u sjev. Maćedonije prečista. U ove se dve često jednoniči, bog me, vrlo često po celu nedelju. Treća se zove krstupoklonjena, četvrta sredoposna, peta gluva, šesta cvetna i Lazarska i sedma velika. Hoće u Staroj Srbiji, Maćedoniji i ostalim zemljama da daju svojim mrtvim i posne zadušine ili zadušnice. Tada lože vatru i to drva uzprave uz kakvi grm veliki, stari i debeo, onako kako rastu. Ova podpale i tu svu noć oko te vatre igraju i sviraju u gajde. Na dulak gajdašev lepe voštane svećice zapaljene, a po vatri posipaju žitom i vinom, uz igre pevaju i to momci i devojke igrajućij s desna na levo:

147.

Tamo tamo dime Kostadine! Tamo, a u tuđe groblje. U čivutsko i u tursko. Tamo su ti vrata

I šarena jaja I gujine kosti Čim ćeš jaja bosti, A ovamo mile duše

86

Naših poumrlih. Ovamo jim rujno vino I pčenica bela.

Sa pčenicom sladak mede Medovina sladka.

Od Štipske nahije u Staroj Srbiji.

XIV. LA3ARICE.

Svuda je običaj da uveče toga dana i na sami taj dan idu devojke koje se zovu Lazarice i pevaju razne pesme koje se zovu Lazaričke. Sada u kneževini taj prekrasni običaj više vrše ciganke, no devojke srbkinje; jer vlasti blagoslovene, kao i sve ostale običaje i ovaj izkorenjuju. Samo sela po planinama i gudurama, gde vlast policajna slabije a kmetovska nemarljivije djejstvuje, vrše ipak srbkinje ovaj običaj. Po drugim srbskim zemljama on se još vrši. U Staroj Srbiji i drugim tamo zemljama zbog Turaka često muškarci pevaju i igraju Lazara. Svuda moraju biti ova lica:

1. Lazar u staroj je Srbiji ono žensko, koje se zove Lazarac. 2. Lazarica koje u Staroj Srbiji biva muško, ali se obuče u ženske haljine. Ovo se dvoje svuda zovu car i carica. 3. tri stežnika koji nose stetove ili barjake, i 4 tri vojvode. Barjaci su od narodnih boja i to glavni carice Lazarice je od ljubičaste boje u Staroj Srbiji koja se i lazurnom zove. U ostalim zemljama rumen. Lazarov je ili cara Lazarca plav i beo, a trećij je od sve tri srbske boje kao rujno-crvene ozgo, plave u sredi i bele dole.

Boje te označavaju i to, rujno crvena: radost, veselje, ljubav, hrabrost, silu, rat, boj, vlast, nadmoćije i neoženjeno i neudato stanje, koja prelazi kod Lazarica u Staroj Srbiji u ljubičastu ili lazurnu boju, a ta se preliva iz rujne u plavu i iz ove u prvu.

Plava označava: svetost, pravdu, postojanstvo, bračni život, svetu ili nebesnu božiju boju, boju neprikosnovenu, boju vernosti, bračnosti i t. d.

Bela boja označava: čistotu, nevinost, prozračnost svetu, prosvetu, celomudrije i devovanje, kao rujna što označava momčenje i t. d. Često hoće da metnu i grbove na ove narodnje boje i stegove.

U Staroj Srbiji mahom grmove grane, venac i ognila a na crveno rujnu i 4 do 7 zvezda među kojima je i sunce. Grmova ili rastova, a i draškova grana sa plodom znači: venac slave, pobede nad neprijateljima koja se i u ljubavi hoće. On je još i znamenje boga Jarila starog ili Đura, boga vojna ratova i krajina i boga Davora ili Tavora, boga smrti i užasa a i obšte tuge i žalosti. On je još znak do kom se kad se iz svetih, Đurovih ili Jarilovih, Turovih i Davorovih ili Jurišovih šuma odkine, u raj dolazi pravo, kad se u bitkama padne. S toga su ga naši stari vojnici, pa i u Rišćanstvu nosili za kalpacima.

Ognila četiri označavaju: da su Srbi ili svi u obšte slaveni sa raznim sadanjim plemenima, na sve četiri strane sveta božija. Da su oni takvi isti kao čelik, ladni tvrdi i bez života dok jih nedirne i nepotrese jako drugi, a kad to bude onda su oni jaki i iz njih oganj ide, sve zatiru tada, pale, taru, utamanjuju i sagorevaju svojom čeličnom srbskom silom kao i oganj. Još ta ognila ili ocila sadržavaju u sebi: svetinju i tajanstvenost što su večni i neprikosnoveni čuvari najveće svetinje; svetinje ogna t.j. videla kao, znaka sviju belih i dobrih pravih bogova bivših srbskih. Samo je ognilo moglo rađati svetlost, videlo t.j. sveti oganj.

Narod bira sebi za simvole onakve znakove svoje narodnosti, koji najbolje i najzgodnije odgovaraju njegovim narodnim osobinama ili karakterima. Srbskom, a i svom sadanjem slavenskom u obšte narodu, njegovim svima duševnim i telesnim pojavima, najbolje i najdičnije odgovara izabrani tisućama godina, a možda i stotinama tisuća, stari i najstariji grb ognila, pa taj i danas upotrebljuje. Što sve svoje znakove ili grbove meće samo na plavu boju, to je s toga: što je ta najpostojanija, najsvetija i najneprikosnovenija boja. Ona razdvaja burnu mladost momačku t.j. rujno-crvenu boju od skromne nevinosti i tihosti devojačke t. j. bele boje, koje hoće često da pređu granice položenje. Ona obe te use prima sajedinjava kad se već venčaju, a inače do venčanja neprikosnovena svetost i božanstvenost plave boje razdvaja jih.

87

Samo se plava boja javlja tu gde se upotrebljavaju i grbovi gde se hoće najveća stalnost inače ne. Ona se javlja u podpunom sklopu narodnih boja inače, ako se neće da javi plava boja onda se odma stvaraju dve zastave i to jedna crveno rujna carice Lazarice i druga bela cara Lazca koji je uvek žensko. Nikada crveno rujna i bela boja nesastavljaju jednu zastavu. Što je se u naroda održao i drži se i danas običaj i posle njegovih, velikih i slavnih hramova: Svetovida, Prave, Radigosta, Triglava, Porevita, Rujevita i t. d. pa i posle svetih rastovih šuma u koje se saranjivahu poginuvše Vojvode Bani, Župani, Boljari, Knezovi, Krainari, Čelnici, Stegonoše, Časnici, Pristavi, Đaci, Dumni ili Većni Carevi i t. d. u ratu, da bi odatle pravo otišla u raj; to se samo ima blagodariti toj boji narodnjoj i grbovima na njoj.

O ovome će biti više na drugom mestu, a sad samo ovoliko zato, da bi se pokazalo: da su sva tumačenja naših nadri književnika, pojeta, nazovi liberalaca, slobodnjaka i ostalih što dokazuju: Da grb naš sastojećij se iz ognila označava pisme „Slovo" koje po jednima znači; Srbin Srbu srbski srbovati, kao da Turčin i ostali narodi nežive svojim turskim i ostalim za nas tuđim a za njih svojim životom. Drugih opet: narod koji Srbina spasava. Kao da sloga nespasava svaki Samo sloga je ljubi i vole. Trećij opet Samosvest samo Srbina spasava, kao da druge nespasava sobstvena samosvest nego valjda mandžurska i neka preko morska do potopnja. Četvrti: Samo svetlost Srbu je svojstvena, kao da je drugima tama i kao da niko do Srba nevoli svetlost. Ovo bi se moglo još odneti na krtice i druge pod zemne žitotinje, no nikako na ljude. E takve gluposti samo mogu zakovani šarlatani i neznalice propovedati, a nikako ljudi. Mogle bi i budale to činiti, no pametni ljudi nikako. Za sada ovoliko, a docnije više će biti.

148.

Kad se Lazarice skupljaju da se oblače u svoje Lazarsko odelo, koje se sastoji nz muškog i ženskog. Muška su odela za cara Lazca, stežnike i vojvode i ako su i ovi mahom svuda ženskinje, van tih mesta gde su se odveć osilili Tuuci i Poturice pa napadaju na obraz i poštenje: Car Lazac ima beo kalpak sa belom perjanicom, čelenkom i t. d. Carica Lazarica mali crven kalpačić, do nje uvek stoji i njen barjaktar i vojvoda, a do Lazca njegov. U carice su muški, a u cara ženski, svitari; no oni su upravo svuda ženski samo se oblače u odela muška. Pošto su se skupili i obukli, tada uvate kolo jedno koje tri put na mesto odigraju idućij s desne ruke k levoj ili za tokom sunca. Za svo to vreme lepo obučeno malo dete muško predaju jedna drugoj iz ruku na ruke. Tako se ta predaja mora svršiti tri put. Za svo vreme pevaju.

Lazi lazi Lazare! Naš sileni Jarilo! Oj Jarilo božilo! Naš prestrašni rabrilo! Vojska ti se gotovi: U Grmove lugove. U Grmove lugove, U Draškove ogranje. Silna vojska velika: Obučena crveno. Obučena crveno, Svetlu boju Jarila. Oposana zeleno, Tvrdom vetkom dubovom. Tvrdom granom i svetom, Da pobjedi dušmana. Ogrnuto plavetno, Da mu bude stasito. Tvrdo jako stasito,

Sveto krasno i stalno. Prigrnuto prebelo, Da mu bude nevino. Lazi lazi Lazare! Naš ti mili Božole! Lazi Božo Jarilo: Rasti dušo rabrena! Tebe čeka Krajina: U daleke krajeve, Na te velje brodove I putove dugačke. Preko mora debelih, Preko brda velikih Kršovitih i strmni; Preko reka dolina. Lazi lazi Lazare! Naš ti mili Božole! Naš Božole Jarilo! Naše krasno ratilo

88

Tvoja vojska gotova! Obučeno crveno, Opasana zeleno. Ogrnuta plavetno, Pregrnuta prebelo. Samur kalpak na oke Belo pero na ero. Vojska boja ti bije: U Velika Hinduša.

U pustoga Globoša. Bojak bije i bije." Sa tim ljutim Tatarom, Sa tim crnim Globirom Sa poganim Mandžurom, I poganim Aleman, I sa crnim Gogama. Onim crnim Gatama

149.

Kad dolaze kući čijoj.

Oj Lazare Lazare! Ovde kuća Bogata, Ovde nama kazuju I svi ljuđe pričaju: Ovde braća živuju, U velikoj zadruzi. Lepo braća živuju, A jetrve još bolje. Jedna drugoj govori Njima Lazar govori: „Jetrvice kitice! Poljuljaj mi detence, Dok da idem u polje, Da saberem kovilje,

Da pometem dvorove, Da naredim stolove. Sad će dojći Lazare Naš taj rabri Jarile. Malo će ni sedeti Mlogo će ni zazreti." Oj Lazare Lazare, Naš ti rabri Jarile! Obrni se Lazare! Naš prekrasni božole! Obrni se Lazare! Pa se lepo pokloni, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

Treba da kažemo, da cela ta gungula ili — gromada — gromila Lazarica pevaju, a Lazar i

Lazarica igraju sa svojim barjaktarima i vojvodama jedni drugima na suprot, t. j. ženska strana muškoj i obratno. Negde oni neigraju: no njihovi stežnici i vojvode koji igraju svuda jednako precuckujućij s noge na nogu, teškim i dosta tromim skokom. Kad jim se kaže, da se poklone, oni se poklanjaju, a domaćica ili domaćin daje poklon, u novcu obično.

150.

Oj Lazare, Lazare! Ovde sedi reščpera Prilivaju s' ardovi. Rujno vino rakija. Zlatnim stanom brisaju, Vedrom asprom meraju. Što će ostat od vedre

Podajte ga Lazaru. Oj Lazare Lazare! Obrni se Lazare! Pa se lepo pokloni, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

151.

Popovima.

Oj Lazare Lazare! Ovde sede popovi

U popove dvorove: Iznikao zelen bor.

89

Lupiše mu seljani, Izsekoše zelen bor. Pop mi sedi u stola, A kraj njega sestrica, Mlada ona Mađica. Pop mi piše ikonu I sv. Nikolu. Mađa veze maramu, Da pokrije ikonu I svetoga Nikolu, Oj Lazare Lazare, Naš ti rabri Božole!

Naš Božole Jarilo! Ti sileni Jarune! Obrni se poklon se: Ovom dvoru i domu. Mladu popu i poši. Obrni se Đurime! Pa se lepo pokloni, Da te lepše daruju: Lepim darom dukatom. Popa žutim dukatom, Popadija srebricom. Tom prebelom paricom.

Sve ove gornje pesme poslao nam je preko g. Ilije Spasojevića učitelja Sretačke župe, g. Mihajil Đorđević

učitelj Veliko-očkij iz Prizrenske nahije u Staroj Srbiji, a on ih je prepisao od pomenutog Navštale a naročito od gospoje Plane popadije.

Žao nam je što nije kazao odakle je ta gospoja Poša. No ipak im velika hvala i slava!

152.

Turcima.

Oj Turčine Turčine, Bojna ni Poturica! Oj Poture đelepe! Tebe treba večera. Tebe valja večera I pečena kokoška, I pečena kokoška I prebela pogača, Još suviše kajgana

I na maslu cicvara. Belo jagnje debelo I tog sladkog šerbeta. Obrnji se Lazare! Da se lepo pokloni, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom. Aga daje i dvajest.

153.

Ciganima.

Leteli su leteli, Devet roda goluba. Devet roda goluba I deseta Pauna. Preko polja široka Preko gore visoke. Onog polja Kosturskog I gorice Plaškove. Gospođa mi sedeše, Na golube mećeše

Golubima govori; "Id'te id'te golubi! U jesen mi dojđite. Imam ćerku da vam dam. Imam sina da ženim." Obrni se Lazare! Pa se lepo pokloni, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

154.

Srbskoj curi rišćanki.

90

More Vuko devojko! More krasna srbkinjo! Preteraj mi vukove, Kroz te česte lugove. Kroz te luge Njeguške Viš Soluna velika Pa do ni Plaškovice. Odgovara Vukojla Ona krasna srbkinja: „Nemogu jih preterat' Kroz Njeguške planine, Viš Soluna srbskoga, Na Krajini toj našoj

U Plaškovske lugove. Imam kose dugačke. Hoćev mi se zamrsit: Na dve kite rokite, Na četiri maline I četvrti karanvilj." Obrni se Lazare! Naš prerabri Jarune! Oj Jarune Đurime! Pa se lepo pokloni, Da te lepše darujem; Lepim darom dukatom.

155.

Sestra sa brata.

Oj Lazare Lazare, Naš prerabri Đurime! Oj Đurime Jarilo! Ovde junak neženjen. Što ga sestro neženiš, Il u vojsku nedaješ? " Ženila bi ženila, I dukate brojala. Nigde sliku nenađo Ni priliku ugodnu. Ženila bi ženila, Ali dođe Jarune; Pa ga uze u vojsku

Taj Jarune Đurime. Onaj strašan Jurišan." Evo slike prilike! U našega Lazara. Lazarevu sestricu. Bojno sedlo ubojno, Bojno koplje čelično, Oštra mača zelena. Obrni se Lazare! Obrni se Božole! Pa se lepo pokloni, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

156.

Gde su tri sestre, a jedan brat.

Oj Lazare Lazare, Naš prerabri Božole! Ovde ima tri jele Među njima taj borac. Ne su bile tri jele No su bile tri seje, Neje bio jedan bor No je bio jedan brat.

Njega seje ženile Lazarovom sestricom Onom mladom caricom. Obrni se Lazare, Naš prerabri božole! Pa se lepo poklopi, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

157.

Ženama.

Oj Lazare Lazare! Ovde nama kazuju:

91

Tu Jerinu gospođu. Oj Jerino gospođo! Lep si porod rodila: Sve sinove Banove One vojne ubojne. Devet sina Banova Jednu ćerku Milicu I Milicu caricu. Strašni Bani sedeju; Na dolapa strebrna, Sitno čoju rezahu. Za devojku praćaju

Izpraćaju praćaju, A na ladne vođice Na studene studence. Videše je Vojvode Mameju je mameju: Sa šarenom kudeljom, Sa strebrnim vretenom, Sa šarenom zlaćenom. Obrni se Lazare! Pa se lepo pokloni, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

Kudelja je preslica, a ne vlakno ili povesmo.

158.

Devojkama.

Oj Lazare Lazare, Naš prehrabri Jarile! I premili Božole! Ovde nama kazuju; Mlade deve velike Za udaju prispele. Belila je belila: Tanke bele darove U Đurimske dvorove. Te Đurđeve Jarilske. Sam ju Đurđe video,

Sam Jarilo Đurime. I družinu viknuo! "Hod'te hod'te družina! Evo vama darova, Svakom vama darova, A menika devojka." Obrni se Lazare, Naš premili Božole! Pa se lepo pokloni, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

159.

Nevestama i mladoženjama.

Obrni so Lazare, Naš prerabri Božole! Ovde nama kazuju: Te neveste mlađane, Mladoženje rabrene. Dva mlada se gledaju, Na šareno gledalo Ogledalo gledalo,

Na to sjano slikaro. Ko je ličan priličan? Najličnija nevesta, Još toliko mlad junak. Obrni se Lazare! Pa se lepo pokloni. Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

160.

Deci.

Oj Lazare Lazare, Naš prerabri božole! Iznikao bosiljak,

Na sred dvore prebele. To ne bio bosiljak Već je majke detence.

92

Povija ga razvija U svilene pelene. U svilene pelene, U zlaćene povoje. U zlaćene povoje, U srebrne kolevke.

Obrni se Lazare, Naš prerabri božole! Pa se lepo pokloni, Da te lepše darujem: Lepim darom dukatom.

161.

Devojčicama.

Oj Lazare Lazare, Naš prerabri Božole! Ovde nama kazuju, A u ove dvorove: Razcvetala ružica, Bela ruža rumena. Nije majke ružica;

No je majke ćerčica. Povija ju razviva U svilene pelene. U svilene pelene U zlaćene povoje. U zlaćene povoje U srebrne kolevke. i t. d.

Posle svake pesme pripeva se onaj dodatak za dar:

Obrni se Lazare, Naš prerabri Božole! Obrni se pokloni,

Da te lepše darujem; Lepim darom dukatom.

Da nebi to jedno i isto svuda posle svake pesmice pisali, te tako više vremena i hartije trošili, neka izvole čitaoci sami dodavati pri svršetku svake pesmice ovo nekoliko vrstica.

162.

Devojkama. Opet se i početak svake Lazarske pesme, počinje sa ono nekoliko vrstica izvestnih, kao:

„Oj Lazare Lazare, Naš prerabri Vožole! Ovde nama kazuju:"

o čemu hoće da pevaju; pa da nebi i za taj početak koi je skoro svima pesmama obšti, trošili vremena, mi ga izostavljamo s tom blagom nadeždom da ga gg. čitaoci sami pred svakom pesmom umetnu.

Ima majka ćerčicu Belu krasnu Stanicu. Ispraća ju za vođe Za velike planine. Na vođe su vojvode One silne Bojare Te Bojare Boljari. Silni Bani Župani

I Knezovi veliki Krajinari sileni. Mame ju je mame ju „Vamo amo devojko! Da mi češljaš perčina. Za šarenu i zlatnu Onu lepu kudelju I vreteno srebrno" i t. d.

163.

93

Momčetu.

Ima majka junaka I konjica dorata. Na dolap ju sedeše Čistu čoju rezaše. Čistu čoju rezaše I Bogu se moleše: „Daj mi Bože što hoću! Lepu devu bogatu." Na dolapu sedeše Čistu čoju rezaše.

Čistu čoju rezaše I devojku mameše: „Odi odi devojko! Od' ovamo tovarko! Da mi češljaš perčina. Ruse kose dugačke, Za šarene i zlatne One lepe kudelje I srebrna vretena i t. d."

164.

Kmetu.

POSLE POČETKA.

Kmet mi sede u stole, A kmetica u dvore. Kmet mi reže raboša, A kmetica rodeše.

Kmetu reže košulju, Kmetu šije košulju. Sas srebrnom iglicom Sas zlaćenim končićom i t. d.

Ove nam je sve pesme poslao preko g. Ilije Spasojevića učitelja Župe Sretačke, gospodin Jova

Stanimirović sveštenik prizrenski u Staroj Srbiji. Hvala jim i slava i jednom i drugom!

165.

Kao što je ova pesma kmetu, taku nam je; no malo drugčiju poslao, preko pomenutog g. Ilije Spasojevića

učitelja Sretačkog, Gospodin Nikola Andrejević sveštenik Župe Sretačke. Obojici hvala i slava! Pesmu tu stavljamo ovde s toga, što je u nekoliko drugčija od gornje i ako i

ona opeva kmeta.

Pomozi Bog ti kmete! Naša glavo u selo! Evo t' dođe Lazare S Lazaricam svojima. „Bog pomogao Lazare! S Lazaricam tvojima. Dobro ste nam vi došli, Jošte bolje otišlji." Obrni se Lazare, Naš prerabri Jarune! Obrni se poklon se, Lepo mi se pokloni.

Da te lepo daruje, Stari kmete kmetica. Lepim darom dukatom I srebrnom paricom. Kmet daruje dukatom, A kmetica srebricom, Ostan s bogom iz kuće Kmete i ta kmetica. Ne smo znali razbrali: Da kmet neda ni pare, A kmetica ni dinar

— Ovo je kad nedadu ništa, a kad dadu oni pevaju —

Kmet mi skita pro selo I po njega kmetica;

94

Te mu šije košulju, Sas dve igle krstate, Sas dva konca svilena.

Šije mila premila Te gotova košulja.

Iz ovoga se vidi da se nemiriše najbolje kmet.

166.

Kući.

Čuli smo razbrali smo: Ova kuća bogata, Ona ima gotovih Pet stotina dukata.. Ona nam je bogata: Dukatima ovcama, Ovčicama šarenim I janjcima svilenim. Sa šareni rogovi. Ova kuća bogata: Devojkama lijepim. Devojkama lijepim I nevestam mlađanim. Belo lika devojko! Bela lica rumena, Ka ružica bijela Ta bijela rumena. Crna oka nevesta, Tanka struka devojka! Rusi kosa i veđa, Gospodskoga pogleda Plemićskoga pašeta I nježnoga govora. Belolika nevesto! Beli kosa rusana, Dugi veđa lastavi,

I obrva vijenih, Imaš dete maleno. Obuci ga crveno, Opaši ga zeleno, Ogrni ga plavetno, A pregrni bijelo; Pa ga nama izvedi, Pred Lazara siljenog. Pred Lazara siljenog, Pred Jarila hrabrenog Da mu dade Jarilo: Velje snage i sile. Da mu dade Đurime: Bojna konja dorata. Bojno sedlo srebrno I uzdice zlaćene. Izkićene sedefom Podkićene biserom. Obrni se Lazare, Obrni se pokloni! A za zdravlje domaćim. Domaćici Gospođi. Domaćinu Gospodu Da daruju Lazara Žutim darom dukatom.

167.

Kad jih daruju pa hoće da pođu izpevaju najpre ovu:

Hvala, hvala Gospođa! Bela lica rumena, Ka ružica bijela I ružica rumena. Hvala hvala Gospode! Mlad junače oženjen, Muško čedo dočeko: Zelen konja pojalo. A dorati prijao. Zelen konja pojalo

Sedlo mu je srebrno. Sedlo mu je srebrno, Uzda mu je zlaćena, Britak mač mu zeleni Da ponese Gospodin Na dušmana rabreni, A u domu smireni. Obrni se Lazaru! Za zdravljice domaćim: Domaćici Gospođi

95

Domaćinu Gospodu. Da su živi i zdravi Da daruju Lazara; Sa belica parica I sa žuta žutica. Ta žutica dukata A da jim je na zdravlje! I za mlogo godina; Živo zdravo živili, Mlada Vojna ženili

I devojke prosili. Prosili jih prosili; Pa mi i izprosili. Ženili jih ženili, Pa jih i izženili, Dok je vince crveno I rakica bistrica Jabukova alava, Ladno pivo žućkasto.

168.

Momku.

Naj ti momče kiticu!

— Tada daju kitu bosiljka — Da premamiš curicu. Mladu curku i lepu: Tanka struka i boka, Tanka vrata sjajanog, Kao mesec u noći. Belih grudi sivasti Ka golube bijeli Ka bijeli i sivi. Bela lica rumena, Ka ružica belica I belica rumena.

Plavih gleđa nebesnih Kao vedra nebesa. Ruse kose prebele Ruse kose gospodske, Ka predzorka ta mila Mila mi predzorica. Gospodskoga pogleda, A nježnoga pošeta. Ti ćeš ti ćeš premamit Sutra ranu na veče Tu mi svetu Nedelju Milu ćerku Petkinu.

169.

Devojci.

Belolika devojka, Belo lojze sadila. Sadila ga sadila I pazila žurila. "Rasti lojze rasti mi! Čak do neba visoka, Do oblaka duboka, Do Ljeljinih dvorova, Da te Ljelje Poljelje Milje šćerce Ladine Prime uzmu za sebe

Da mi Ljelja daruje, Da Poljelja daruje, Mila šćerca Ladina: Svoga sina Poljelja, Dok je vince rumeno. Dok je vince rumeno Jabukovač' belkasta. Ladno pivo žućkasto I rakica bistra mi. Dok je lica za dragog Živo srce za čedo.

170.

Devojci izprošenoj.

Oj devojko devojko, Mila mlada nevesto!

Mlogo imaš svatova! Sedamdeset i sedam

96

Mladih svata mlađanih I tri ručna đevera I dve kume venčane I dva kuma venčana. Daj ti cura darove! Pred Lazine stolove, Pred kumove dvorove, I pred mlade đevere; Pa namesti stolove, Od srebrnih stubova. Od srebrnih stubova, A zlaćenih poklopa. Da ti sednu svatovi Pred svatove darove I pred vojna rabrenog. Svatovima darove: Duge tanke košulje I te gaće vezene I čarape pletene,

Te jagluke vezene I te bošče klečane. Sve te bošče šarene, Lekedove vezene. Lekedove vezene, A kecelje klečane. A pred vojna rabrenog, Grozdnu kitu bosiljka. Mirišljavog bosiljka! Da mu duša miriše. Čista duša momačka Duga vasda i svagda. I bosiljka nevena: Da mu duša nevene Za tim tuđim tuđicam. Daj mu dušo družice! Tvoje lice rumeno, Da mu vasda miriše.

Pred svakom i posle svake pesms ove i sviju treba dodavati onaj izostavljeni uvod i svršetak. Sve

ove pesme prepisao sam 1867 god. od Stane ciganke neveste ciganina Marka Karavlaha tada iz Ripna. Na veliku i najveću našu žalost, sada, kod nas u kneževini, moramo da ovaj prekrasni cvetak naše narodnosti prepisujemo i doznajemo od cigana Karavlaha. Od ovih moramo se gotovo početi i učiti našoj narodnoj melodiji. Eto šta znači glupa i uprava i vlast naših policajnih činovnika a i sveštenstva. Blago nama kad smo ovakvi!

171.

Kad idu Lazarice po sokaku pevaju srbi u Maćedoniji sjevernoj Staroj Srbiji, Tesaliji, Adbanijami, zapadnoj Trakpji i preko stare planine u zapadnoj dan: Bugarskoj.

Kad ima u kakvoj kući mlogo devojaka.

Šešetljika metljika! Šeti meti dvorove I naredi stolove. Eto ide Lazare!

So sva svita i vojska: S dobuvani topani I so svirka sakoja.

172.

Opet kad idu.

Neotvoraj porti te Ća izlaza rti te. Će izede Lazara, Će izede Lazarke,

I njezine drugarke. Ne je Lazar ka ti den Tok po jedan v godina.

173.

Ženama pevaju.

97

Slavuj peje na ran pelivan, Nevesta mu jasno odpevaše: „Ne pej, ne pej slavuj moš ne rano! Će razbudiš slavej gospodara. Sinoć došo slavej od tuđina Sinoć došo, a sad je zaspao" Al' govori slavuj pile sivo. „Lel' čuli me mlada gospođice! Lel' li v lezi v gradinčica, Da naberi tam ta kiska cveće. Kiska cveće ranoga bosiljka. Utopi go vo studena voda

Da prištrkaj svoga gospodina, Da razbudi svojeg gospodina." Slavuja mi posluša gospođa I razbudi svojeg gospodina. „Stani stani slavej gospodine Drugari ti slavej na lov ošle." Al' govori Slavej gospodine! „Ne ti stanam nevesto ubava! Ako su mi more u lov ošle, Će i vtasaće jih i preteče Posolom će more lov ulovi.

174.

Starcu.

Star Jano, Lazare, vino pije! Janovica, Lazare, do kolena! Sa svoji te, Lazare, sin sinova I so svoji, Lazare, mili snohi I so svoji, Lazare, mili ćerki, Pod višnjica, Lazare, čerešnjica. Oborile, Lazare, cut ot višnja Narosi je mu, Lazare, čaša vino Sin sinovi, Lazare, sluga služi, Mili snohi, Lazare, divan čine, Mili ćerki, Lazare, ručak gotvit. Izgovara, Lazare, star star Jano: „Što stojite, Lazare, sin sinovi,

Što stojite, što gledate ? Lel' zemite, Lazare, sin sinove! Lel' zemite, Lazare, lok i strela. Ustrelajte, Lazare, sin sinovi Ustrelite, Lazare, dva sokola." Govorile, Lazare, dva sokola: "Nesmo došle, Lazare, nesmo! Nesmo došle, Jano le, za strelane, Tok smo došle, Jano le, glas donele; Sinke imaš, Jano le, za ženidba, Ćerke imaš, Jano le, za udadba Za udadba, Jano le za moženje."

175.

Momku.

Šeta junak, Lazare, niz Orida, Niz Orida, Lazare, Carigrada, Carigrada, Lazare, srbskog grada Tog Siniše, Lazare, Nemanića. Nemanića, Lazare, Drvanića. Konja jaha, Lazare, zelenoga Vejka drži, Lazare, orehovi Senka drži, Lazare, sebe i konju. Ni kupuje, Lazare ni prodaje

Od noval se, Lazare, preprodaje. Najmelo se, Lazare, crno grojzđe Da mi sedne Lazare, mladi junak Da mi sedne, Lazare, da go ozobe Izgovara, Lazare, crno grojzđe: „Da ja ne su, junače, crno grojzđe! Tako su ja, junače, malo mome Malo mome, junače, za ljubljenje" I go zeme, Lazare, dobar junak.

176.

Devojki.

Kola saja pereše Na ta reka Niševska,

98

Niševka je zaniša, Loli saja odnese. Letna Kola po saja Zapnala se kopnina Za ta tenka košulja.

Ta mi vika to ludo! „Drž kopnino ne puštaj!" Dur da dojda do tebe Tvoja da je ta falba, Moja da je ta moma."

177,

Nevesti.

Imaš imaš nevesto! Muško deti maleno. Promeni ga nevesto! Oružej ga nevesto! Promeni ga nevesto! Od prebelo crveno. Opaši go nevesto! Od zeleno plavetno. Klad mu prsten nevesto! Na ta roka desnica,

Na taj palec maleni Na taj prstić golemi. Izvedi go nevesto! Na ti porti dvorovski. Ol' će dojđu nevesto! Ti lazarki lazarke. Će vidi me nevesto, Koja će go zavoli? Ta popova nevesto! Ta ćerka ponajmala

178.

Devojčici.

Zuničica, Lazare, u majka! Zunila go, Lazare, kitila. Pratila, Lazare, na vodica, Tamo mi se, Zunika, zabavila, Dur majka, Zunika, provikala! „Odi odi, Zunika, e nedošla!"

Al govori, Lazare, Zunika: „Ne klni me, majko, ne greši se! Turci konje, majko, le napivaje, Kladenec go, majko, izmotaje. Za te su se, majko, le zabavila."

179.

Gde ima dva brata.

Dve mi sonca bolsnaje Od visoka planina. Od Njeguška planina, Na ta srbska krajina, Viš Seluna prebela.

Dve mi sonca bolsnaje Vo majkina pazuva. Ne mi bile dve sonca, Tok mi bile dva brata, Vo majkina pozuva.

Ove su od Ilinke Vezankovića. I ovim svima pesmama valja dodati na pred onaj izostavljeni

uvod i dodati onaj izostavljeni svršetak. Svuda je običaj da lazarice nose sa sobom po malo brašna pšenična pa iznenada pomažu ovim devojku po čelu. Ovo se zove zapotnati, kao zavračati obvračati, za koga koju i tada kažu: „zapatnamo te Mitro, Petkano ili kako je devojci ime, za Petkana, Mitrana ili kako je ime momku za koga je zapotnavaju. Na Đurđev dan ovo čine sa cvećem ili biljem tako zvane „Biljarice" ili „Biljarke." U Sremu, Slavonijn, Banatu i u Pananiji ili dan. Madžarskoj, van umrle vojvodovine, gde Srbi žive, čine sve ono isto na Lazarevu subotu, što na drugim mestima na 1. Maj ili na sv. Jeremiju. Kad, kao i u ostalim srpskim krajevima, čiste dvorove, lupaju sudove i t. d. ženskinje pre zore, ono peva:

99

Beži, beži poganica! Tebe vija Lazarica. Za devet gora i devet mora!

U morske pučine, poljske daljine Šumske pustare i sitne peskove.

Od Perse Petrovića

XV. CVETI I BLAGOVESTI.

Na Cveti, a često i Blagovesti koje zovu negde i Blagovec, devojke sabiraju se iz jednog sela na jedno mesto: pa pre zore idu na razne vode i u ove bacaju raznog suvog cveća od kog i vence pletu pa pevaju.

180.

Oj ti Bane Trasilo, Oj ti silni Trasilo! Iz tog boja Serberskog, Nemuti nam vodice,

Tvojom silom Trasilom Tvojim konjma Kragujma, Tvojom silom bogatom.

181.

Poranile devojke, Poranile lepojke. Rano rane na vodu, Na to rano ranilo, Na tu vodu veliku, Na Maricu Srbicu; Gde no vojske dolaze I vojvode Banovi. Vojske vode prelaze, A Banovi mute je, Ponajviše Trasisil

Onaj velji Burevil. Nemut vode Trasile! Ne per konja mrkova Na tog bojnog dorata. Vode su nam potrebne, Za te naše vencove. Naše vence i cveće I te naše rabrene, Za junake mlađane Neženjene te vojne,

182.

Oj ti Vide Vidoje! Naš ti slavni Župane! Podran Vide urani! Na te vode studene. Na Moriša lađana Onog srbskog bistrana; Gde no cure dolaze Svoje vence bacaju. Svoje vence i cveće

Za vojnama puštaju. Cure vodu mutile, Puta tebi pomele, Da neideš Vidoje U te zemlje daleke. U te bore Trasila Gde se rode Kraguji. Gde se rode te utve, Šestokrili utani.

183.

Jarko sunce s' rodilo, A zorica izašla, Trasil konja trkao Pro Maricu prešao,

Maricu je mutio, Dev'ma vodu mutio. Neću deve vodice One gadne mutice;

100

Veće hoće bistrice, Na Bistricu otišle. Na Bistricu Maroša, Za njim dragi da mare. Na Bistrici Vidoje Na Marošu Dragoje. Pokraj konja zaspao, A vodice nepio. Budile ga devojke!

„Ustan ustan Vidoje! Ladne vode napise, Svoju vojsku prevedi, A za ovim Trasilem, Trasilj vodu prebrodi, Svoju vojsku prevede, Tebi vodu zamuti, Vojski pute pomete.

XVI. PESME I OBIČAJI USKRŠNjI.

Uskrs zovu naši ljudi sviju vera i Uskrsom i Velikdanom ili Velik-denom. Vaskrsom, Vajskrsom, Vaskresom i Voskresenjem. Pre no što dođe Vajskrs ili Vaskrs biva Velika ili žalostna nedelja. Zaista je velika i žalostna; jer sve to ćuti, sve je karli, oborilo glavu, iznureno od duga posta i molitve tako, da izgleda kao polumrtvo. Velika sreda i Veliki petak to su dani čudnovati kad po koja baka, a često i mlada, kojoj je ko skoro umrъo, hoće da zakuka za Ristom sinom božijim kog mučiše Čivuti i Kalvini. Narod naš meša Kalvine i Čivute, a često i Grke i Latine u jedan narod i svima pripisuje: da su Rista Boga mučili i umorili. Ovakvu napevku ili zapevku ili kukanje ili naricanje kao što ga još zovu napomenu ćemo na svom mestu.

Sad da pređemo na malo veseliju stvar. Na veliki petak šaraju se jaja. Po neka šaraljica proglasi se u celoj okolini, zbog svoje te veštine, te s toga dobije osobito uvaženje i poštovanje, pa često i posestrima, kao što je moja sestra Mara u Crnoj Bari u Mačvi. Ona ume da boji ne samo crveno i šareno, žuto, nego i plavo sa raznim šarama crvenim, žutim, rujnim pa i zelenim belim sa čega je dobila desetinama sestara ili posestrima i t. d. Običaji o Uskrsu opisani su prilično u knjizi g. Milićevića i pok. Vuka, s toga ih se nećemo ni dodirati. Na Velik-den Velji-dan i Velik-dan i t. d. valja svako da okusi prvo od nafore pa posle tek da se omrsi jajetom. Tucaju se najpre vrhovima, posle šodami na posledku i porebarcima od jajeta. Koje mlađi on mora da legne dole t. j. drži jaje da onaj drugi bije, inače ako su tucači ravni, dugo se oko toga pogađaju.

Jaja se vele boje s toga: što je sv. Bogorodica, a negde i Bogorovica varala Čivute dajući jim bojadisana jaja i tako prekrivala Isusa Rista Boga našega i t. d. Ona su da vidite i lekovita, od mlogih bolesti, a može se s njima i da vrača zato se boje samo kad padnu u ruke onim licama koja to, budi Bog s nama časni ili česni krsti i svi sveti božiji ugodnici a s njima nečastivi ili nečestivi, kratke jim sile, znadu i umedu. Nas se više tiču pesme Uskršnje ili Velik-denovske i t. d. nego koje kakve vragolije; pa evo oko njih i hoćemo da se zadržimo:

184.

Stignala mi Bela Marija, Bela Marija sveta Devana! Stignala mi na den Velik-denj, Na den Đurđev-den mija krstile

Na den Spasov-den mi posakala. Posakala mi: beli rizi I za odela i za zborela I posakala: riza da veze.

185.

Kinilsalo mlado trgovče: Tovarilo tri tovara Koprena, Odelo mi što mi po odelo. Stretilo mi jedna stara baba

I govori to mlado trgovče: „Aj ti tebe babo stara bako! Ća te pitam pravo da mi kažeš: Odašto je Skoplje opustilo,

101

Naše Skoplje srbsko Carigrade? Petli peju i ljuđe nevladjeju? Naše ljuđe Srbi caroslavni?" Kad to čula baba stara baba Izgovara baba stara kuga: „Aj ti tebe ti mlado trgovče! Koa pitaš pravo ću ti kažem. Da ja nesum baba stara baba, Tako jesum čuma stara kuga Stara kuga ta prokleta čuma, Od mene je Skoplje opustelo. Ja sum njego celo umorilo, Što nesluša cara tog svojega. Kako sluša cara tuđinskoga Tuđeg cara od Stanbola grada, A svojego nesće od Prizrena," Koga začu to mlado trgovče Kroz strah ono babe progovara; "Aj ti tebe moja stara majko,

Moja majko i rođena kumo! Ti se molim moja stara majko! Stara majko i rođena kumo! Lel posegni vo desno pazuvo. Da izvadi tevter od pazuva Da vidimo koje vo tevtera." Stara baba njega poslušala. Posegnala vo desno pazuvo. Iz pazuva knjigu izvadila Stara knjiga ama crno reče: "S pišeno to mlado trgovče, Ono prvo v knjiga napisano." Kad to čulo to mlado trgovče Uplaši se žalostna mu majka Na čas tu je duša izpustilo, I ostavi sva svoja koprina. Tri tovara prekrasna koprina. Ostavi go na pot na drumišča.

186.

Kinisalo mome pod večer, Pod večer mome na voda. Pod večer na voda Sonce na zahoda. Po mome kinisala, Kinisala Srna i Košuta. Mome ni mladoj govorili: „Postoj mome postoj, Postoj prečekaj! Postoj počekaj ni. Nešto će ti rečeme. Će ti dademe mome, Igla samovezna" Se izlaga mome, I počeka Srne. Ne mi bila mome, Srna i Košuta; Tok mi bila, Stojna, Stojna Samovila. I govori momi

Stojna samovila: „Da mu reci mome! Bratu ti Damjanu: Da ne sedi mome! Na ta mala vrata. Na ta mala vrata Vo detelina, Detelina mome! Ta petaprstina. Da nesviri mome Obe crne oči mome! Roci do ramena. Roci do ramena mome! Nozi do kolena. Sa pisani gaval." Njoj se fali mome! Stojna samovila "Đe mu vratim mome! Obe crne oči.

Od Ilinke Vezankovića Dibranska nahija vo St. Srbija Mijačka zemlja Albanija.

187.

Ova se peva od Uskrsa pa do Trojica.

Zaspalo je Voskresenje Na kriocu Vavedenja.

Zaspalo je još za rana U po bela božjeg dana.

102

Budilo ga Vavedenje Budeći ga zborilo mu: "Ustaj gore Voskresenje! Tri su duše u raj došle Sve tri duše sagrešile: Jedna duša sogrešila Skupo vince prodavala, Sve kapljicu po aspricu, Još da j' to čisto vino I tog jada malo b' bilo; Nego ona sogrešila Više vode prodavala, Nego čistog rujnog vinca, Druga duša sogrešila: Kumu njivu preorala. Kumu njivu i deveru, A starojku bog me dvije.

Treća duša sogrešila! Na devojku glas iznela." Al govori Vaskresenje: „Čuješ li me Vovedenje! Koja duša sogrešila". Skupo vino prodavala Više vina, nego vode Greja će se izoditi. Koja duša sogrešila: Preorala kumu njivu Milu kumu i deveru, A i dvije svom starojku Greja će se izoditi. Koja duša sagrešila! Na devojku glas iznela, Neće nikad ni doveka."

Ovu nam je pesmicu poslao g. Koja Popović sveštenik Ljubinićkij u okr. valjevskom sa vrlo

ljubopitnim pismom. U ovom se kaže: da je preko dece ovu pesmicu prepisao od neke bake iz Vrela istog okr. koju drže za Juradivu ili budalu Hrista radi, s toga; što je odterala jednom od svoje kuće kapetana, koji je povalio bio da bije jednog seljaka na njenom ataru i ovom opsovao krst Boga i sveca. Ovakva pogana i bezakona psovka povredila je njene upravo reći svete uši; te je se naljutila i posle dugih molbi, ovog brbljivca oterala sa svog atara. Kapetan bezakoni otišao je istina sa njenog atara i u strahu nije izbio onog seljaka, našav se u čudu od ove, po njegovom mišljenju, lude. Ona je pametna i prepametna. Zna tisućama prekrasnih pesama; no nikome od ove nove poganije, po njenom mpšljenju, neće da kaže da ne skvrne svetinju. Tako će ova prekrasna dragocenost narodna s njom zajedno otići u mračan grob i večno propasti za narod. Ovo nam je vrlo žao a g. Koji na ovoj pesmici blagodarimo.

188.

Kad izlaze iz crkve na Vajskrs pevaju.

More Dunavo more! More beli Vardare! More beli Vardare! Vo srbska ta zemlja. Vo srbska ta zemlja Stara staroslavna, Staroslavna zemlja Caroslavna prestara! Da bi se more Vardare! Da bi se razdelio more, Razdelio ni beli Dunave! Vo daleka zemlja Inđija. Vo dunavska strana ta srbska, Stara ta srbska caroslavna, Na trinajest razdela Na dvanajest utoki. Iz dvanajes utoki, Da izleze plemena:

Prvo pleme ni srbsko Prvo mi pleme Mije. Drugo mi pleme Brsjaci Treće mi pleme Poljani, Četvrto pleme Bosnjaci, Peto mi Slavonci, Šesto mi Hrvati, Sedmo mi Moravci Osmo mi pleme ubavo, Ubavo pleme Serberci. Deveto Makedonci, Deseto Zagorčani, Jedanajesto Mačvani, Dvanajesto Bačvani. Site plemeni srbski Među njima arbanaški, Arbanaški stari srbski. Trinajesti ti razdeli

103

Trinajest srbski plemeni; Dragovi, Kuča, Timoča, Popelići, Panići, Selići, Lekići, Bregići, Stanići,

Strumići, Marići, Medići, I najveće pleme i rode Najveće pleme Slavići Slavići deca Srbinska.

Od Sardže doseljenika u Smederevu.

189.

U Staroj Srbiji i drugim krajevima na Uskrs saberu se sve babe, a naročito drugog dana. Uvate se

jedna drugoj za ruku pa tako idu ceo dan od kuće do kuće, neulazećij u ove; no idu od razkršća pa do razvršća i pevaju pesme. Kad svoju pesmu izpevaju, one se onda, pa to ma gde bilo, provlače jedna drugoj ispod ruku. Kad to svrše one se opet uvate za ruke idu i pevaju. Pesma jim je ova!

Sveti Petar u raj pošo Aliluja, Aliluja, Aliluja, Aliluja! Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj! 1.

Po njim za njim stara majka. Ead je sveti opazio Staroj majci govorio; „Vrat se natrag stara majko! Nesi raja zaslužila. Tuđe prela tuđe tkala Od toga si odvajala; Te si decu zaranila. Ne si raja zaslužila." Belela se bela crkva Bela crkva sveti Stefan.

Sveti Stefan, sveti Dečan I sa njome svet Vladimir I Milutin u Sofija U Sofija stari Srba. Stara Srba i Srbica. Na njojzi su troja vrata: Na svakima po anđelak, Iza ovog sveta majka I Ristovo Vaskršenje. Vaskršenje Uskršenje, Opazila staru majku Svetog Petra ključarnika Od tog raja nebeskoga. Viknuše ni staru majku U raj božiji uturiše Svetog Petra nepitaše.

1. Posle svake vrstice prepevaju se po dvaput obe one gornje vrstice. Ovakva je ista i za oca sv.

Petra.

190.

Trećeg dana Uskrsa ili Velik-dana, pošto se već momčad naigra kola i napeva pesama, u Staroj Srbiji i u ostalim krajevima igraju poslednju igru ovako: sve dva i dva stanu jedan iza drugog u kolo. Čim ovako stanu počnu pevati i igrati s desna na levo idući, ili za tokom sunca. Oni koji su ostragu ujedanput popnu se na ramena onim napred i stanu obema nogama na oba ramena, te tada kolo lakše počne igrati. Ima veštaka koji se i po trojica a i 4 .uspenju jedan na drugog, i pevaju svi u glas, a osobito gornji.

Bela vila bela vila, Grad gradila:

Troja vrata troja vrata Sagradila.

Jedna vrata, jedna vrata Od kud sunce.

Jedna vrata, jedna vrata Od istoka.

Druga vrata, druga vrata Od sjevera

Druga vrata, druga vrata Tam od sunca

Treća vrata, treća vrata Od zapada.

Treća vrata, treća vrata Od zahoda, 1.

104

Što su vrata od kud sunce? Tu mi stoji Voskresenje. Što su vrata od sjevera? Tu mi stoji pogrebenje. Što su vrata od zapada ? Tu mi stoji bela vila. Bela vila suze roni. Suze roni sina ženi: Sa nemilom belom vilom,

Sa tuđinkom iz jabane. Suze roni biser pravi. Biser pravi i almaze Ono drago bel' kamenje. Skoči kolo da skočimo! Naše kolo Voskršenje Da vidimo ko nemože Koji padne taj će umret.

1. Svaka se vrsta tako peva i prepevuje.

Posle ovog razlaze se kućama svojim. Ove nam je pesme poslao g. Mihajil Đorđević učitelj Veliko-Očki u Prizrenskoj nahiji, a on jih je

prepisao od Stanka Vesića ond. Poslao jih je nam preko g. Ilije Spasojevića učitelja sretačke Župe prizrenske nahije u Staroj

Srbiji. Hvala jim i slava!

Od velikog četvrtka pa do Spasova-dne neoru u St. Srbiji i u drugim krajevima, ni u jedan četvrtak, da nebije letinu grad i tuča. Od Uskrsa do Spasova-dne kažu „Ristos Vaskrs ili Vajskrs," a i „Uskrs" i odgovori se:„ Vaistinu a negde i Voistinu Vaskrese, Vajskrs, Vaskrs, Uskrs i t. d. Tako isto i kad piju, tako nazdravljaju i odpozdravljaju. Na Uskrs po planinama jedu pastrmu, a kod kuća, no vrlo redko, peku jagance. Obično kolju ovnove i t. d. Na Uskrs i Đurđev-dan sprežu kukurekom bolesne konje i volove da ozdrave. Na 40 Mučenika valja popiti 40 čaša vina, ako ne po tri put četrdeset i t. d.

XVII. Ružičalo ili družičalo, pobusani penedeljak i preslave ili sabori, zborovi ili panađuri, a i vašari.

Ružičalo i družičalo je ljubljenje momaka i devojaka kroz vence vrbove a i leskove i tada ti

postaju pobratimi i posestrime; te za tu godinu celu ginu jedno za drugo. Kad postaju pravi i večni pobratimi onda su pređe u Mačvi pevali ovu pesmu, a sad i na Ružičalu ili Družičalu.

191.

Neven veven malo cveće! Ljelj Ljelju, Mili Bože!

Lepo cveće žuto cveće! Ljelj Ljelju! Mili Vože! 1

Neuveni naša sloga, Neuveni naša ljubov, Neuvelo naše bratstvo.

Krasno bratstvo pobratimstvo, Pobratimstvo ka rođeno. Dokle traje nas junaka, Nas junaka ljubeznijeh. Dokle traje jarkog sunca, Jarkog sunca Gospodina I meseca sluge svoga. Dok nedođe Davor Bože Davor Bože smrtni danče

1. Dovde se posle svake vrste pripevuju ove dve vrstice, a odavde je drugi pripev.

Ko pogazi pobratimstvo?

Prpr njemu, Davor njemu! 1.

Svoga brata pobratima,

105

Pobratima ka rođenog. Ko prevari svoga druga? Svoga druga pobratima Satrьo ga silni Ljelju: Svojim ocem strašnim Bogom. Strašnim Bogom Triglav Bogom,

A triglavom svetom Trojicom. Dom mu zatri Prprьruša Strašna seja Davor Boga, Poslanica Višnja Boga: Stvoritelja Držatelja I strašnoga Rušitelja.

Od Petre Mutapovića iz Crne Bare u Mačvi.

Ovo se čini u veče kad se smrkne na tako zvani pobusaoni ponedeljnik koji pada u prvu nedelju

po Uskrsu koja se zove Tomina ili Vodena nedelja, a često i pobusana. U Mačvi i na drugim mestima kao u Staroj Srbiji i t. d. sabira se samo momčad, peva tu i toj podobne pesme, bez devojaka. Ljube se tu i svaki izbere sebi večnog pobratima, koji često od Đurđevog dana postoje i jatak. Pobusaoni ponedeljnik zove se s toga što se pobusaju svi grobovi od te godine pa i oni koji su pre tri godine saranjeni. Uskršnje nedelje običaj je u Staroj Srbiji, Maćedoniji i t. d. di se otvaraju grobovi koji su pre tri godine saranjeni. Ovo se čini u sredu ili u prvi dan po Uskrsu; te se s toga zove: odklopiti ponedeljnik ili nedelja, sreda i t. d. Kad se nađu kosti da su žute i da je lepo meso iztrulilo sa njih onda se kaže:

„Žute su mu koske kao mir." Mirom su se mirosale Žute koske kao smilj.

Ove se kupaju u vinu u koje se sipa malo zejtina, a pre toga u devet čistih voda nenačetih, u koje

se meće razno cveće suvo i novo izniknuto kao i Bogojavljenska vodica, bez koje, kao što smo rekli, ništa nemože da se svrši. Te kosti stoje do subote na suncu, sunčaju se a noću se unose u crkve. U subotu popovi za novac, razume se, čitaju neke molitve tim kostima i tada se zaklapaju pred veče u grobove i nove trunje. Odtud se ta subota zove Zaklopita. Ovi se takođe grobovi pobusavaju na pobusaoni ponedeljnik. Tada se tamo jede i pije za dušu od te godine, kao i od pre tri, umrlim. Mislim da i netreba da spominjem, ako se nađu kosti crne ili trup pokojnika, da nije iztrulio kao što treba, da tada drže, da je saranjeni grešnik veliki. Ovakvi se nevade; no popovi i kaluđeri opet nešto, ama za skuplji novac, no kad su se kosti mirom mirisale, čitaju.

Tako isto netreba da napominjem: da se na odkopane grobove, u kojim su trupovi čitavi, ili malo iztrulili navode crni Žredci bez biljege da ove preskaču, pa ako slučajno zatežu se da to učine ili, ako frknu, onda znate i sami da je tu baš pravi vanpir, koji je izvratio oči pa vas gledi. On čeka samo gluvo doba, pa da vidite posla i strahota, budi Bog s nama i časni krsti. Tu ti se znate i sami, odma nađu od crnog gloga i trna kocevi pa se nim vanpir bode. Meće se na njega glogovo drvlje loži vatra, gori i t. d. zatrpava, posle loži vatra, kao i na pobusaoni ponedeljnik. Kad se probode vanpir ili voper ili vukodlak, on znate i sami, rukne kao bik i tresne kao grom. Duša mu vanpirska u vidu stršljena odleti u kakvo šuplje drvo, samo ne grmovo; nego obično bukovo. To drvo valja odma sa glogovim kocem zagraditi, onu njegovu duplju zaptiti i tu je posao svršen u pola. Sad valja pripaliti uz njega vatru od glogovih drva; te ti tu duša vanpirova izgori i onda mu se neboj više.

Biva često, da ova izmakne, ali kako se spali ceo grob; onda ti ona istina proluta malo po ataru svome, pa posle, blago nama i časnim krstovima i božijim anđelima, ode čak za sedam tisuća sedam stotina i sedamdeset i sedam planina, za toliko mora i pustara i tamo se nastann večno. Zna se, da duša vanpirova, kad gore u duplji bukvinoj, pušta različne glasove, svirke, davorije, žalosti i svaka čuda, ama tim i pokazuje da je tamo te tako, — budi Bog s vama i časni krsti. i svi sveti božiji ugodnici, svečanici veliki i mali, sv. Petka Paraskevija sv. Đurađ i Nikola i t. d. — i sagoreva nemuštna sila i sile joj se skraćuju i krate sasvim. Još biva mlogih čuda; no mi jih ostavljamo. Nećemo spominjati kako ovakvi nečastivi vanpiri i sile, vrlo često dozivaju svoje pobratime po imence iz tog i tog sela i groblja tada i tada saranjene, u pomoć; te ljudi božiji doznadu i za toga, i idu mu na grob i s njim tako isto svršavaju.

106

Krsta se nose ili preslave bivaju od Uskrsa pa do Petrova-dne, no uz Petrove poste ređe. Prva preslava od Uskrsa biva bar u mom srezu na Vodeni četvrtak i ta je preslava Crne Bare ili starog Jordana, gde sam se rodio. S toga i hoću ovde da kažem koju pesmu preslavsku ili saborsku panađursku i t. d. Ceo taj praznik zove se preslava. On se deli na nošenje krsta s ikonama i crkvenim, a i onako, barjacima na njive gde su usevi nikli. Naročito na polja, gde su pšenice zasejane. Tu se pletu venci na tim njivama. Krsta polaze iz crkve, a gde ove nema od sudnice. Kroz selo svaki hoće da mu se ova litija svrati u kuću. Svuda se one motke od litije meću u kablove napunjene vodom i ta se voda sveti i t. d. (vidi g. Milićevića život Srba seljaka i Vuka Karadžića život i običaji Srba). Kad se vrate sednu za ručak kod sudnice otmjeniji žitelji tog sela i gosti, i to je gozba. Sve su vratnice od sviju dvorova japom otvorene i svuda se časti, pije i jede i poznanici i nepoznati i prijatelji i neprijatelji, rod i nerod. To se sve zove gozba.

Svakij domaćin šalje sudnici od sviju svoih jela i pića i tamo se obšte svi časte. Posle toga nastaje obšti sbor ili sabor, koji se zove i panađur a i vašar. Sbor se zove i sabor s toga što svi izlaze na jedno obšte mesto, tamo se vide, razgovaraju, pitaju, pevaju, igraju i t. d. neki vašare t. j. samo prodaju kao što se kaže zjala u zboru ili saboru. Neki se panađuraju, što će reći gospodski provode, časte vesele, često pazare koje šta i t. d. Bože, bože moj čudnovita je to stvar sbor, panađur, sabor, vašar i t. d. Sveje se to obuklo i uredilo kao da mu je taj dan poslenji u ovom veku. Sve kipi, vri, puri se, juri se, bašari se i t. d. Svi pojavi ljudske radnje ogledaju se na saborima ili preslavama.

Ove neka niko nemeša sa zavetinama i običnim saborima. Zavetina se svršava u selu i to samim selom, bez šuma, vike larme i t. d. Ona je samo čedo straha obučenog u odeću pobožnosti. Ona je spomen i molitva da se nepojavi taj užasni događaj, kad je kuga ili koja druga nesreća pomorila svo selo i t. d. Sabor obični opet se svršava samim selom. Na njemu igraju, pevaju, vesele se i t. d. pa se vraćaju mirno svaki svojoj kući. Pogreška je rečena, mirno; jer nema ni jednog običnog sabora po većeg, a i po manjeg, dok čovek nevidi po nekoliko razcopanih i krvavih glava. Bivalo je, Bog da dušu prosti mom starom učitelju u osnov. školi pok. Dr . . . . da se pobiju ne samo dvojica i trojica; nego cela se gungula uvati zbog dvojice trojice, pa ti se nezna ni koga biju ni ko tuče.

Moj pok. učitelj, kod glogovačke crkve u Mačvi, imao je običaj, Bog da mu duši prosti, tada: da skoči na tu gungulu, pa ogromnim prutovima, kojim se plot popleće, da mlata po glavama odabrane sbornike, da su jim sve gušteri skakali po temenima. On se nije bojao nikada da će propasti u tu gungulu, po kojoj je glavama odao kao po kamenu samotvoru, koji je sv. Sava još prokleo da neraste no da se stvrdne kao čelik. Reko nije se bojao da će propasti, jer se ova gungula nije umela razdvojiti, nego je onako stojala kao ukovana palamarima. Tu ti niko nije ni padao pa da rekneš propašće moj prosvetitelj. Cela je se ta gungula ljuljala kao jela kakva, ali nije padala. Veština se sva mog nastavnika sastojala, Bog da mu dušu prosti, u tome, da što žešće i jaće bije i da što brže zameni izlomljeno pruće celim. U ovome smo mu mi vrlo vešto pomagali; no na poziv njegov redkoje se ko usuđivao da skoči na glave gunguli. Samo je njih nekoliko bilo takve gospode đaka, koji su brojali, kad su časlovac učili, najmanje po 28 do 30 god. Ovi su i to preimućstvo pred nama, pilježju, imali, što su nas vatali kad begamo od škole, iznuđavali legraciju i što se nisu toliko bojali učitelja našeg koliko mi žgebanci mali. No Bog s njima i dušama njihovim mi ovde pišemo o preslavama, preslavskim zborovima, vašarima i panađurima preslavskim, a ne o pojedinim zborovima pojedinih sela, na kojima se svašta, ko na vašaru događa.

Ovde je sasvim druga stvar. Ovde je smesa tuge i žalosti s radošću i veseljem. Ovde se pojavljuju sve dobre i rđave radnje ljudske u svojim prvobitnim crticama i u svojim osnovnim karakterima. Dolazećem u sabor pre svega pada u oči metanje iz pušaka i gađanje u cjel. Iza ovog odma idu trke. Ljudi u godinama obično meću puške i cjeljaju: no to čine samo posle ručka i pića, kad već počnu zevati i dremati uzrokom prepunih stomaka. Kad jih već više ne diraju ni muzike, ni kola, ni svirke sa raznim davorima i dabulanama; tada tek izađu van sabora te gađaju u cjel. Smešna je stvar kad čiča Tašan ili Mašan iztegne svoj veliki, negda alavi i sa plavom kićankom, a sada ugasito mrk, od mloge maščure i prošli godina, fes, pa ga metne na kolac, da ga drugovn gađaju. Tu ti se ospe grohot šišana na jadni izvečani ves čiča Mašin ili kog drugog. Sevnu vatre, pokažu se dimovi, i pokraj njega cijuknu kršumi, kao zmije kad sa stjene skaču na prolazeće, a ves se drži gordo, ako mimo njega ove nemušne sile, prolete.

107

Nezna se: da li ves ili crno čudo u obliku ovog, gordije, ili njegov gazda nakvašeni, da se jedva na nogama već drži? Dogodili se nesreća da lupi koji kršum čudo u obliku vesa, tada mu i gazda pokuni nos, kao ćuran svoj slinac, a ves se zapuši no neplane, jer to nedopuštaju milioni znojeva, koji su zajedno sa mašću od čvaraka ili slanine, kojom su čiča Tašinu ćeri i snaje mazale perčin prosedi, te kroz ovaj prolazila milionima puta i to tako, da se nezna upravo koje će se ime tom obliku vesa dati „ves" ili smese miliona znojeva sa mašću" i t. d. On neplane jer to te smese nedopuštaju. On samo cvrkne, pa ostavi na sebi rupu koja naliči više na onu kulu od srbskph glava u niškoj nahiji u Staroj Srbiji i na onu u Africi pa ostrvu Serbi od španskih glava; nego na običnu rupu. On odma počne da zvrьji kao kakva mrtvačka glava. Ovde je za čiča Tašana sad najnesnosnije stanje, jer se mora oprostiti svog ljubimca, svog čuda u obliku vesa, a novi nedobiti. Ima tu još nadežde, ako budu samo dve tri rupe, — može se on opet okrpiti, — ali ako bude više kao, što obično biva, onda je zlo, čiča Tašan osta i bez vesa svog starog i mora gologlav otići kući, kad sva braća nakrive i natuču ves na oči, i opet mu valja nositi stajaći tako zvann, kog je pre 15 ili 20 godina kupio; pa samo o velikim praznicima metne na glavu dok ode do crkve, a kad iz ove dođe on ga zatvori u sanduk. Tu ti taj stajaći siroma džonja do Vidovog-dana, e tada ga sa svima ostalim stvarima iznesu da se promaje na vetru i da se nagreje sunca i da vidi božijeg sveta. Tada se to valja, a i mora biti, inače više nikad u celoj godini.

Odavde kad se približuje saboru pada u oti trčanje. Ovo ti je stvar velika. Među momčad umešao se po kakav firga — ciganin — e noge su mu tako ogorele od mloge obuće da naliče više na njegovu onu uguru, koju je ispod svog nakovnja izbacio na polje, nego na noge. Valja trčati ne samo brzo, nego tako pravo kao strelja. Firga obično ovde hoće da se pokaže da je majstor. On vrdne siđe s pravog puta i t. d. vara, trčajuće, viče i šta nečini, da se ovi zadrže, te da jih prestigne i dobije košiju. Mislite li da tamo ima što u toj košiji? Ne Bože sačuvaj. Sva je nagrada najbržem, što ti se on posle šeta kao paun, a ostali svi kao zavisni ljudi od njega pokunje noseve, obodu oči u zemlju i glede kako će se munuti u svetinu. Sad ide iza ovog trčanje na konjima. Ovo čine takođe ljudi u godinama i to oni tako zvani prvjenci prvci, čelnici, stariji i t. d. Obično biva i ova trka posle tovnog ručka.

Događaju se tu čudnovate stvari, n. p. Čiča Mačak Brčibrk, ili Steva Karaš, Nikola Gljeđ ili kakv Drago Podliza, ili Milun Uljez Zimo... i t. d. u mesto da pritegne samaricu na konja on ti je odreši, sasvim. Pa čim metne noge u ona uža, a on ti se otisne te na zemlju, ćup, a samar po njemu klop, konj pusti vetar, nadigne rep; pa kad vidi taj skandal otisne niza stranu te se u kakav trnjarak skloni. Odavde opet, ako ga obodu obadi i muve, on poćera dalje te se iztrče do kakva potočića u koji uđe, a često i legne da se spase od neprijatelja. Čika Nikola Poprda, pošto se izkobelja ispod nemuštne sile samarove, ustane, strese se i otrese, krstećij se i spominjući sv. Đurđa i Nikolu, sve svece i ugodnike, sv. Petku i Nedelju i t.d. okrene na sva usta psovati svog vranca krivećij ga u svemu. Razume se samo po sebi teško vrancu ako ga čika Poprdac Puž ili Sklizac nađe u potoku, onda ti mu sva rebra pretrese i u drugi red, nego što jih je stvorna sila smestila, namešta. Biva i drugih slučajva, kao n. pr. Slizan Uroš Mrčikur pojuri na svom alatu, ali on u mesto napred on u plot ili na ovaj pa ti se izmakne, a čiča Slizac ostane ili gde god na trnju ili na plotu, ili ako ni jedno ni drugo, a on pod ovim, te ispod toga pušti blagoslove svome alči, kao ognjena Marija munje a sv. Ilija gromove.

Biva i drugih lepih stvari n. p. kakvi otac, obode svog đogata, al da vidiš čuda u mesto da uvati za uzdu on ti sčepa za đoginu repinu pa ovim trza, a đoga držeći da su to nečastivi potegne čivtetima u nebo. Otac pred njega na travi ječi, a đoga ga nuši, frče i čudi se taj crnoj sili, rekao bi i poznaje ga i nepoznaje. No da ostavimo i te lakrdije na stranu; jer svašta biva u svetu kao na vašaru. Ajdmo za trčačima. Evo nas već na po puta, ama pričekajte da vidimo onog na čilašu. E to ti je čudo taj će za celo svima uteći. Nu nu, nuto! kako besno čilaš uz onaj brežuljak trči? Ostaju mu glogovi i divlje kruške tako brzo kao da kakvim čudom sve promiče pokraj njega. E to je besan konj, a besnija je još sila na njemu. Eto ti pokora puče kolan, sedlo se samo sroza niza čilaša i na sedlu jezdač. A to je naš Mrkša Ispijalo! Eno ga demu se sedlo ustavilo na trnu, a on ti po vrh trnja. More on ti se muči kako će da se izpetlja iz onog andraka. Sav izgreben krvav izbucan. Ostav ga nek se petlja tamo nek se vere kako zna, a mi ajdmo da vidimo kuda oni ljudi glede tamo.

Tamo ti se momčad baca kamena s ramena. E onaj Milošev sin baš svima nadtura teškim s mesta, ama Boadinov lakim i iz zatrke. Onaj Stojanov lakog smesta. E gde kako se okrene po dvaput

108

triput pa turi. Dalje se bacaju motke s ramena, More onaj tamo suvi koštunjavi kad zaljuljuje motkom sav se po njoj povija, a kad je baci ona zviždi kao zmaj pred oblakom. Eto tamo dalje skaču. Skaču iz zatrke. Skaču sa tri skoka samo napred, i skaču s mesta. Skaču u daljinu i visinu. Eno onog Blaže Džinovića Poljokljevića Đurinog sina! on ti drži dva kamena u rukama ljuda njima uza se pa kad skoči on baci onu silu i težinu, a ona mu pomaže da dalje skače. E takav ti je sabor na svojim okrajcima.

Sad ćemo da vidimo mesto koje se zove panađur. Tu ti je svirka i čudo: cigani duvaju u zurle, tanburaši čukaju u tanbure, ćemanedžije cigunjaju u svoja ćemaneta, gajdaši, svirači, dvojničari, gavalci duvaju, kakviti se tu pokora nenaodi. Gospoda iz varoši hodaju, sede, piju, pevaju čas oni, čas svirači, a čas opet i zajedno i uzajmno jedan drugog podpomažu. E tada se gospoda i ćivte sbratime nekako s ciganima sviračima, što u drugo vreme, ciganin je vavek majstor, ćivta gospodin, i ćivta velikokupac, trgovac, gospodar i kakvi ti on opet imena nenosi na sebi. Pravo da se kaže: više ima imena, no ciganska kobila drangulija kad se vraća sa trke. Tu ti je sve dobro i veselo, dok ne dođe čudu kom se kakvom gazdi Ćivti ne učini na žao od kakvog gospodina ćate ili obratno; tada ti polete one ciganske zilje i davorije te se oglede na glavama protivnika. Ako Bog da, te zilje budu jače od glava, tada mašalah, protivnik se oblije krvlju. On ti upotrebljuje druga sredstva i tako ti je taj panađur prava krajina postala. Tu se umešaju i sa strana rođaci i poznanici i stvar neredko dolazi do pravog boja. Često gledaocima okolo narastu zazubice pa ti se i oni umešaju. Mlogima za svrbe leđa, a mlogima opet dlanovi te gi iziđe prava krajina.

E ko dobija, a ko gubi u ovoj stvari nezna se upravo. No je izvesno da cigani uvek dobijaju. Dobit im je, što pokradu izcepane dronjke od haljina boraca, što jim kadkad i novce u toj gunguli pokradu. No najizvesnija sastoji se u tome: što oni izvuku na pošten način sav novac i od jedne i druge strane; jer kad se obe umore, onda se samo prepiru kome će cigani da sviraju i tada se nadtiču u novcu. Cigani se nestide i da kleče, i da trpe da ova gospoda pijana i gaze preko njih za novac, kao god što se nestide u trkama uzjati na tuđeg konja dojuriti do mesta i dobiti košiju; pa se posle božiti da to nisu učinili. No o panađuru nećemo ništa više da govorimo. Tamo vlada red i poredak, jer je tamo i vlast i policija, i izobraženiji klas, klas varoški. Ovaj je klas i bolji i prosvećeniji od seljaka.

E evo nas sad u vašaru. Ovo je tek pravo čudo, ovo je vašar. Gle eto tu šatre, u kojoj se kuva kava, toči rakija, vino i t. d. Eno onde onaj na kolima otvorio petačku pa svakij čas na nategu vuče jabukovaču i odmeruje kome litriće kome poluokanice, kom okanice i t. d. Ali Firgo ili drugi kakvi brat iz varoši, gle zavuko se pod kola, provrtio svrdlom bure; pa tek samo neprestano popušta iz bureta jabukovaču. E ko će to da ti gleda i vidi u vašaru. Vašar je vašar, tu je svašta ko na vašaru. Enoga čiča Grgeč doćero iz desetog sela lubence, svetina kupuje da se razladi malo. Jaran doveo svoju jaranncu pa joj daje po koju krišku. Čiča Grgeč nevidi siroma, da onaj što je uzeo lubenicu dodaje drugom, ovaj trećem i t. d. pa daje daje, Ćivti, na deset koračaji od njegovih kola, koi kupuje čiča Grgečove lubennce pa jih prodaje za skuplje novce. E ali su ti ove Ćivte i cigani promićurni ljudi! Od ništa steku po nekoliko desetina tisuća dukata, pa opet vavek viču na taliraše i seljake kako prvi gutaju talire kao roda zmije, a drugi kako su nevaljali i glupi što jim na lep način tako nedaju badava, i zemlje svoje i sve, nego jih primoravaju da se druže s ciganima, da prave lažne obligacije i t. d.

Ajdmo dalje. E, eno tamo Kratkorifić i Maloaršinić neprestano šalju čuture zdravice, a i burenceta čiča Trčagovića kući da napune; jer oni kao gosti, sa domaćinom čiča Trčagom ovamo piju. E oni ti to nepiju; nego naliju triput vode koliko ima rakije i vina pa prodaju siromahu čiča Trčagu za skupe novce, a on kod svojih dobrih prijatelja, a da se pokaže i kako ima važnosti da sedi sa čaršilijama, uzima i pije na veresiju. Nebrinite se ta čas staće ga sutra one njegove njive u Krčilovu.

Šta je, što je, što se totamo kupi svet? To je, što je čiča Linjak -Karašević Klisnica naturio bio gunj na jedno rame, a neko gunj iz vašara povuc. Čiča Klisnica nije ni osetio, nego čak tu pred tim brestom padne mu na pamet da je imao gunj. Razdere se sad na onog što kavaniše, a onaj ga bogme tužio ćati. Ćata uzima protokol. i čiča Klisnici odvaljuje 25. batina a onom što kavaniše toliko da se neinate. A gunj? Ko te bita za gunj bio na vašaru, pa ga u vašarili. Šta će ona žena tamo kod ćate? E ona ti je se obrukala kao niko njen. Donela stajaće haljine da se ovde obuče; pa znaš, nužde radi, sašla s kola

109

ispod one lipe, a neko haljine, cop pa sad vašar. Tako to biva na vašaru, besni vlasi mirovati neće, oni traže boja i inata, a cigani i ćivte ćara i dobiti.

E evo nas opet na kraj sabora, ded da vidimo šta se ona svetina tamo kupi. E šta idu Bačvana, Banaćana i ostali, koji Nemadoše prilike da se pobiju, pa izazivaju: „ej ku . . .v narode ko će da se pobijemo? greota je vratiti se sa vašara neokrvaljene glave." E eno ga i onaj odonud ide i on traži. Ajd' da vididimo ko će biti jači? uvatiše se poneše se. Bog me u obojice pucaju kosti, e su se baš junački uvatili, varaju se, nose, obmanjuju jedan drugog, podmeću noge, kleče jedan preturi drugog preko sebe, ama se onaj neprevari ne pade. Opet se nose, viče jedan: obmani poslednji put! pa da se puštamo. Obmanjuje drugi opet ništa. Jednom ide pena na, usta, pa mu sav obraz pokrila. Bogme pada s njega pena kao sa tvrdousta konja. Drugog probijao probijao znoj pa se i okanuo, te postao suv kao suvarak. Neće ni znoj na ljutca. Sad ga probija krv na usta, a i na slabini gde je onaj stego. Dođoše mu već vile očima, podiže našeg penuška, drži ga na ru-kama više glave, kao snop, on se ukočio pa se samo praćaka nogama, ali ruke ispod pazuva nosioca nepušta. Vrvi svetina, kud će šta će s njim sa sviju strana? Jedni „ubiće ga," drugi ,e da," treći „al ga je uvatio", četvrti „umreće obojica" i t. d. I gle na veliko čudo sviju donese ga onaj što ga je krv probijala do vira pa kud? u ovaj. Smej sa sviju strana, niko neće ni da priđe našem hrvaču da ga izbavi iz vodeničnog vira, more udavi se čovek! A ja, nesme se niko mešati. Onaj koji se hrve ima sva prava nad pobeđenim. E ništa mu nije izađe iz vira Ništa ništa malo se razladio. Neće više bukati po vašaru, kao bik u tuđem senu. Onaj ljutac seo na kamen pa drži glavu rukama. Bog me mu je zlo. Prepukla mu petna žila u leve noge. On umire. I to nevidi svetina; nego se na svim krajevima tamo hrvu jedni, drugi biju kolenima u prsi oborene, treći buču kao bikovi i čikaju gledaoce da se ogledaju.

E eno se oni iz daljih sela vraćaju na kolima kući, trče, lome se kola, preturaju se, poklapljaju kola one koji su bili na kolima. Ajde da vidimo šta se ono u blatu u šancu crni i guši? Šta će to da bude? šta ništa drugo kal, e nije. Otac Ar. useo na kola tuđa, on je pijan, čovek mu govorio, da mu je konj neuk u taljigama, da netrpi viku, da će se poplašiti. Otac Ar. ni maći, zaklinjao se da neće vikati derati se i pevati. Ali pijana glava nezna što je kadija. Jedva je gazda ušiškao konja dok je seo, a moj ti sv., vreknu kao jarac. Konj upropnicu, upropnicu dok mu rukunice neostaše na kičmi; te tako pojuri nasipom. Udari na jedan grm te stade. Gazda ga ušiška, siđe s kola namesti rukunice, izpregnu doru, pa ocu sv., da siđe s kola. Pjan otac obećava se: da neće šušnuti više kad mu je tako luda kljusina. Gazda poverova, a šta bi radio i da neveruju? Otac se sv. prilepio rukama za lotre kao čkrlja uz kožu ovčiju. Tek što je gazda od kola sejo na ova, otac vreknu, konj upropnicu pa kad opazi čistinu on poleti kao munja. Letio je dok nije udario na plot, na ovaj naskočio pa se na njemu upravo reći, sa oproštenjem, i obesio. Gazda ljut, govori sv. ocu da siđe s kola, ovaj ti još i psuje, pa neće.

Ćuti gazda upreže opet dorina, pošto ga izpreže i s tera s plota. Obrnu na nasip. Kad je na ovome bio on navi kola, skoči iz kola, kola se preturpše pa se poklopiše po valu od šanca u kome je više blata, no vode bila. Moj sv. brčka se u onom blatu, nezna mu se, s oproštenjem, ni brada, ni brkovi, ni mantija ni koji đavo. Budi Bog s nama i sv. Petka izgdedaše kao kakvi utvor, a ne kao čovek pa još sv. otac. Gazda pošto izkali svoju zloću, podiže kola, upreže dorata, pa ode svojoj kući mirno, a narod navali vodu na sv. da ga pere. Sad mu je konj miran kao bubica. Ama nedrži badava narod: kad je kuga kolera ili drugi kakvi pomor, onda valja pop da umre, pa da pomor prestane. Kad je suša a nema nikakva utopljenika valja popa baciti u reku, pa eto ti kiše.

E šta bi još radili u vašaru, valjda da gledamo kako se igraju karti, pop dobija? tako i lio, tura il jazija, bela il' crna strana daščice, car, subaša razcepljenog prutića i t. d? Sve su to lažovska posla. Svud se tu novci mame, pa i oni varoški pajaci i svirke nisu ništa drugo do lažipara. Nećemo više to da gledamo. Nemož ga pregledati pa da ga i manemo. Istina moglo bi se otići do one vračarice ciganke, kažu da ima neku čak arapsku knjigu iz nje gleda pa čita i kazuje sudbinu. Ona tamo sa koncima što gata baš sve pogađa. Vala ona sa uglevljem neznam baš kako, ali ona sa grahom, kao da se zavuče u čoveka sve mu tajne zna. Sile joj kratke, i budi Bog s nama, ona ima posla sa nečastivima.

Valja se već manuti svega toga, pa da zavirimo u pravi sabor. E tu ti se igra svira, peva i kuka. Ovo je odelenje pravo žensko i vrlo malo muško, van momačko. Ovo ti je beo svet, ovo ti je sabor, ovde igraju devojke i pesmom draže momke da dođu i da i oni zaigraju. Tamo se dalje ovogodišnja mlada

110

svakome po triput pokloni, muško ljubi u ruku, a žensko u lanite, čelo, usta, oči, bradu, obrve i kud još ne cmaka, pa se opet po triput pokloni i posle ovog izmakne po tri koraka nazad, te je tim svršila svoj posao. Oh sirote! one se još sad pregibaju neprestano, te uče svoja leđa i tela na večno robovanje, na večno dvorenje i preklanjanje. Ostavimo je nek provodi svoj običaj kako joj je volja; no hajdemo da poslušamo šta one tri bake rade. Dve stale, sagle se pa metle glave jedna i to prva na levo, a ona druga onoj prvoj na desno rame. Ona treća stala, sagla se, metnula obe ruke pod pojas na pupak, na krivila glavu na levu stranu; pa se neprestano nagiba kako one govore, odobrava jim njihove pesme tužne i klanja jim se. Priđe onim dvema, govori jim nešto, one ućute te je saslušaju; pa kad prestane, one nanovo produže svoju tužnu melodiju, a ona se treća izmakne tri koraka, dođe na svoje mesto i opet uzme onaj isti način stajanja koji je imala pre. Šta je to? Gle eno ona ti se treća zakači za jednu, a jedna istupi i stade na njeno mesto i opet jedno i isto. Tako i ona prva i t. d. sve jedno i isto. Bože, Bože moj! šta li je to.

E odlazi ljubopitljiv putnik i ima šta viđeti. Dve metnuvše jedna drugoj na ramena glave babe pitaju pesmom, no tužnom ili upravo kukanjem: koliko se godina nisu videle, 15—20 30 i t. d. odgovor. Jeli živ taj i taj, prvo rod, porodica, svojta, prijatelji, pa posle i onako poznanici a i nepoznati? Nepoznati reko smo; jer je se ko i rodio i umrъo u rodbinn i poznanici, a ova ga pitajuća ni vidila ni čula nije do sada. Ako jeste, onda mu je u pesmi blagoslov, a ako nije onda je kukanje i zapevanje za njim. Posle ona druga pita onu prvu, i pošto se u pesmi na jaduju i nakukaju pristupa ona treća što je se svakom kukanju i naricanju njihovom klanjala dajućij znak svog odobrenja. Ta jim sad počne govoriti: da prestanu da nekukaju, daje jim savete koje potvrđuje pričama obično o vilama. Kako je ta i ta Vpla i Samovila, a ako za muškim nariču i kukaju Vil i Samovil, imala ćer, rođu svojtu i t. d. udala, umrla, majka kukala za ovom utješila se; jer joj je sam G. Bog to kazao. Rekao joj car Rujevit i Porevit ili Prave kazao i dokazao da je tako trebalo i moralo da bude po višnjoj pravdi i pravici i t. d. Za svo ovo vreme one dve opet nepuštajući se ovoj se klanjaju i t. d. Kad ova svrši, one opet okupe svoju staru pesmu naričući, kako ću se utješiti: kad je taj i taj, što sad hrđavo živi, ili što je umrъo takvi i t. d. opisujući svetlim bojama sve njegove najbolje strane i t. d. Pošto opet svrše, ona jih treća opet tješi i pošto jih utješi kao, ona ti sama skopča se sa onom koju nije utješila, pa odpočne i tako se to produžava, dokle god sabor traje.

Čudnovata je to stvar! Na jednom i istom mestu: mladež peva i igra, meće iz pušaka, hrve se, baca kamena s ramena, utrkuje, skače, baca motke s ramena, vuče se klipka, diže prošca, inati, čupa i kakvih ti tu još čuda nema, jednom rečju panađuri ili vašari, a na drugom starice kukaju i zapevaju. Pa ne samo ove, nego i po koja devojka dođe razbere o svojoj sestri udatoj za devet brda i dolina koju nije vidila za devet i više godina: ako joj je hrđavo stanje, ili joj ko u rodu umrъo pa ma on bio kao makovo zrno, okupi tužiti i naricati. Tako isto svoje jade i svoje rodbine i poznanika, prijateljica njene udate sestre, tužeći i naričućij izkazuje onoj drugoj iz tog, ili bar od tog nedalekog, mesta.

Oh! a kako neće tužiti i naricati; kako neće jaditi i čemeriti? kad pomisli na svoje buduće stanje; na svoj jad i čemer; na svoje večno robstvo i podčinjenost ne samo mužu svome, nego i celoj rodbini njegovoj, pa i celom muškom svetu? Ona će celog sveta i veka biti samo podloga i to tuđa. Celog se veka klanjati svakom muškom, pa i samoj dečici maloj. Nikome od muških nesme put preći, pa ma to bio crni ciganin, i za tu svoju učtivost, za to što je već metnula ruku na srce da pokaže, da onom koji joj nazove Boga da mu želi sa srca, da mu Bog pomogne, često će biti nagrđena, izsmejana i darnuta kakvim nevaljaljcom varoškim, probisvetom i ćivtom. Istina, da biva kad se i muški klanjaju i to pri svadbama, pri slavama pogrebima i t. d. kad dočekuju goste i kad se od kućnih vrata pa do vratnica ili brane uporedi s desne muškinje, a s leve u levu glidu ženskinje, te se dolazećim klanjaju. No to klanjanje nije ni nalik na ono koje vrši ženskinje.

Istina, da tada i oni meću ruku na srce desnu, levu pod pojas, a i obe pod pojas pri žalostima, ali to je samo vremeno i za kratko vreme traje. Traje samo za taj par kao što naši ljudi kažu. Ona celog svog veka dvori i služi, veliča i hvala, uzdiže i preuznesi sve.

Ona svog muža, kao i ovaj nju za vreme dok su mladi, celog veka nesme zvati krštenim imenom; nego on, a on nju ona donekle a posle imenom i to s tonom gospodara prema robu. Ona mora svima nadenuti imena i i tako reći kum biti, pa ne samo iz rodbine i plemena muževljevog: nego i iz celog komšiluka i sokaka; jer nije dostojna da jih zove krštenim imenom? Mora nadevati muškim, Zlatan,

111

Drago, Golub, Vitoper, Svetlan, Rujan, Svetovid, Belić, Vojne, Rabroje, Gospod, Reja , Rani, Gospodar, Bata, Agačika i t. d. ženskima: Zlata, Golubica, Kadivica, Smiljka, Milunka, Gospođa, Gospođica, Kokona, Panica i t. d. Celog svog veka , ona skine svoj gunjić ili gornju haljinu, savije je, metne pod glavu; zubunom se pokrpje; pa tako spava, dok se muško po krevetu bašari. Ona je i kuvarica i čuvarica i tvorac svega što treba. Sama odeva, obuva i opasuje svoga muža, pojasom, košuljom, čarapama, gunjićem i šta ti tu nema. Rani ga jelama svima koja sama gotovi; služi ga i dvori i za sve to nagrađena je tim: što s mužem najteže poslove, osim svojih, mora da svršava. Za sve je to nagrađena tim: što i kad na njivu ide, pokazuje mužu svome put idući peške, i noseći na leđi kolevku s detetom, na rukama jela u loncima, a u rukama vreteno i preslicu na kojoj prede, dok njen muž pušeći i jašući na konju za njom razmišljava o raznim stvarima, valjda najviše o tim, kako je svojoj ženi i suviše popustio dizgine, što je u svoje bisage na konju metnuo leb, te time oteretio konja više, a olakšao svojoj ženi.

Takve su to stvari na ovom božijem svetu; takvo je to Rista spasitelja ravenstvo muža i žene podpuno u srbskom narodu, od Jadranskog mora pa do Vida, Marice reke od Grčke pa do Italije Moraša i Dunava reke viš Pešte, Alte i t. d. Tako se uvažava i poštuje ona, koja nas je ne samo rodila, dala nam jezik i narodnost, poštenje, hrabrost i skromnost; nego i koja nas je odranila i odgajila u najpodpunijem smislu ovih reči; koja nas je prva sagrejala i ulila u nas istinu reći, životvoreće sile po rođenju. Jer po onoj koju smo od oca u utrobi ovih i ovakvih mučenica dobili, mi bi se odavna strli sa lica ove zemlje. Sva joj je nagrada u starosti što je prozovemo vešticom, grdimo, psujemo, proklinjemo i kamenjem se za njom bacamo. To je pravda, to svest to dobra strana naroda našeg, od kog nisu ni drugi baš tako daleko otišli, što nam i služi još za točku odpornu; pa da se nesurvamo u svom sobstvenom nevaljaljstvu.

192.

Osim gospodanja ili vikanja, Gospodi pomiljuj! osim zvonceta, sveštenih pesama i t. d. čuju se i ove kad nose krsta:

Česni krsti se krenoje Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj.

Amin! 1. Ovo selo i v gođina, Da se rodi dar berićet.

Dar berićet: belo žito, Belo žito, rujno vino I raćica paljenica. Da se rane siromasi. Siromasi i bogati I svi Srbi dobri ljuđe.

Ot Stanča Đurića filibska nahija vo Stara Srbija zemlja Traćija.

193.

Česne vrste mi ponesemo, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj. Amin! 2. Česne krste milog Boga, Milog Boga Rujevita, Rujevita silnog Boga. Što nam bije dušmanine, Dušmanine Tartarine. Što nam daje berićeta,

Berićeta izobilja. Česne krste mi krenusmo. Česne krste divnog Boga, Divnog Boga sedmoglavog Rujevita Pravovida. Milog Boga Prove Prave. Da nam bude sve čestito, Sve čestito plemenito, Svakom pravo i ugodno.

194.

Jasno mi sonce stanalo, Česne mi krste gledalo.

112

Česne mi krste i zvona, I taj velik sabora. Sonce mi stalo gledalo Na njeg se Gospod smejao. Mili nas Gospod moj Prave. Sabor mi gledo so sonce.

Što v njemu sva pravda mi. Nikome krivde nemaše. Sonce mi stanalo Na stred neba visoka. S njega mi Bože gledeše. Mili mi Bože Rujevit

195.

Kad igraju ove su.

Doleteše dva sokola,

Niz Bosna Niz Bosna,

Te mi padna na stred selo. Na crkva Na crkva.

I mi vika te junaci: Na sobor Na sobor:

„Berite se mi junaci! Na sobor Na sobor.

Vi junaci mladi momci! Ne žen'ti Ne žen'ti,

Ol' se sobor bez junaci Ne bere Ne bere.

Ol' se kolo bez junaci Ne igra Ne igra.

Ol' se pesma bez junaci Ne peva Ne peva.

Ol' su mome bez junaci Žalostni Žalostni."

Doleto je dva goluba Niz Raška Niz Raška.

Padnaje mi stredi selo Na crkov Na crkov.

I vikaje te mi momi Na sobor Na sobor.

"Berite se ni mominke Na sobor Na sobor.

Ol' se sobor bez vas momi! Ne bere Ne bere.

Ol' su momci bez vas momi Žalostni Žalostni."

Doletoje dva slaveja Niz Srbja Niz Srbja.

Pa mi padna na stred selo Na crkov Na crkov.

I vikaje te nevesti Na sobor Na sobor.

„Verite se ni neveste! Na sobor Na sobor.

Ol' je sobor bez nevesti Ne sobor Ne sobor.

Ol' junaci bez nevesti Žalostni Žalostni.

Ol' je sobor bez to oro Ne sobor Ne sobor

Bez to oro krivo oro Ne sobor Ne sobor.

Bez oni do dva tanca Ne sobor Ne sobor."

Od Sardže doseljenika v Smederevo od Kosturska nahija vo Stara Srbija zemlja Albanija.

196.

113

Pavel i Peter dve ori voda. Pavel i Peter Prove Ronjevit. Pavel mi Petru lepo govori Ronjevit Provu lepo govori! Poleka Petre poleka brate! Poleka Prove poleka brate! Poleka vodi vito to oro! Ol su nevesti morni umorni, Ves den deneska krsti nosile. Krsti nosile Boga molile, Boga molile višnjeg Gospoda: Da ni se rodi bela pčenica." Pavel i Peter dve ori vodi. Pavel i Peter dva brata rodna. Pavel i Peter Ronjevit i Provo

Prove Ronjevitu tiho govori: „Poleka brate poleka Ronjevitu! Poleka vodi vito to oro! Ol su devojki morni umorni: Ves den deneska krsti nosile, Krsti nosile Boga molile; Da ni se rodi crveno vino, Da se ni poji sabor panađur. Da ni se napoji i vojnu veće, Na koju stranu na koji narod: Na tu mi stranu Grčku Bongarsku. Na tu mi stranu Crnu Tatarsku. Crnu Tatarsku crnu Mandžursku I na tu stranu rod Alemansku.

Ot Petro na sin Niklin selo Držilovo vo Star Srbija zemlja Albanija.

XVIII. ĐURĐEV-DAN.

Sad nam dodazi najznatniji praznik u godini i najveći svetac u Srba ne samo pravoslavne i rimokatoličke; nego i Muhamedove vere, i ne samo u onih, koji primiše tuđu veru a zadržaše narodnost svoju — jezik i običaje — kao Muhamedanci i katolici Srbi; nego i kod onih, koji - nekada bijadoše Srbi, pa se preliše iz raznih okolnosti u druge narodnosti, kao u Arnaute, Cincare, Grke, prave Turke, a nešto i Bugare. On je ne samo „Đurđev danak hajdučkij sastanak, i ne samo dan kad se počinju jaganjci i mleko jesti; nego i najveći svetac, ne samo za ljude, nego i njegova oruđa, pa i stoku i zemlje. Govore: da se na Đurđev dan sunce devet puta ustavlja, zajigra na nebu i devet puta poklanja Đurđevu-danu, i to triput u jutru, triput na podne i triput uveče. Na Đurđev dan nesme se vreme menjati: ni kiša da pada, ni vetar da duva, ni grmiti, ni munje da sevaju, ako neće to sam sv. Đurađ, kome se ne samo sveci; nego i sva nebesa poklone po devet puta tog dana, pa i anđeli.

Ni u jedan praznik, u celoj godini nepraznuju i ženskinje, kao na Đurđev-dan. Do-đite na Uskrs, Božić i koji hoćete praznik pa će te zastati ženskinje gde dvori, masno, neobučeno i t. d. a na Đurđev dan toga nema. Može se čovek obići na Božić i Uskrs da se neponovi ali na Đurđev dan ne. S toga se svako mora ponoviti pa ma to čim bilo, a Srbi Muhamedove vere ponavljaju se svim okrutom oblačnim.

U narodu srbskom dvojako proslavljaju Đurđev dan i to: jedan deo naroda meće krstove u veče Đurđeva-dne, na kuće, zgrade, njive i t. d. Ostali, a i sa ovim prvim zajedno, duvaju u duduke, u veče Đurđeva-dne. Zapadni deo kneževine dan: jedan deo istočne Bosne i Ercegovine i t. d. meću krstove koje prave od leskovine. To se čini ovako: ode mlađi iz kuće u veče Đurđeva dne u šumu, na seče leskovi mladica i u ove uturi malu prečagicu, pošto je razcepi pri vrhu, i tako napravi nešto kao krst i to meće svuda na zgrade, njive, torove i t. d. Oni koji to meću vele, da čine zato: što je sv. Đurađ zdravo mrzio na one koji se nisu hteli krstiti ili koji su se krstili, pa se odrekli Hrišćanstva. On je udarao s vojskom ubijao jih, a njive i useve zatirao jim. S toga su ljudi, da bi ga se spasli, metali svuda krstove pa i na zemlje svoje i t. d. Ovako pričaju u podrinskom, delu užič. i u onim pomenutim krajevima u Bosni, Ercegovini i t. d.

O ovome, i osim mlogih koji su nam pričali, obširnije je na pismeno izložio gospod. Dimitrije Popović sveštenik Koviljački u okr. podr. koje ćemo u osobenoj knjizi "Običaji nar. Srpskog" kad je pečatamo, napečatati. Inače je običaj u svima krajevima srbskim da te i takve krstove meću u veče Spasovog dana. U veče Đurđeva-dne stanarica ili planinka sprema vodu za stoku. Ovu donosi sa devet izvora, sipa u jedan veliki sud, tu meće nekoliko kaplji Omaje, ili vode ispod vodeničkog kola. U tu

114

vodu meće raznog cveća kao: omana, zdravca, deteline, grabovih, drenovih, klečikinih grančica, povratače, smilja, đurđevka i t. d. pa tu vodu nosi u bašču i meće je u cveće da noći, te sutra dan kupa u njoj stoku svu.

Neke počinju muzti od Đurđeva-dne stoku, a druge još od velikog četvrtka. Sve se listom na Đurđev-dan, pre zore i rođenja sunčevog, okupa u tekućoj vodi, opaše vrbovim, drenovim, a devojke grabovim prućem da se oko njih grabe momci. Posle se ovog obuku čiste i nove preobuke ili rublje. U veče Đurđeva-dne devojke sabiraju raznog cveća pa ga ostavljaju u kitama, a negde vencima, na sakrivena mesta, namenjujućij na momke za koje misli da pođu. Na Đurđev dan konje boli glava, kao i ostalu stoku, dokle se god neokupa. Sam sam pretrpio od nepažnje; te kupajućij se na ladan Đurđev-dan dobio vrućicu, od koje sam proležo šest nedelja. Možda je ovo bilo i ne toliko zbog ladnoće koliko zbog mlogog i dugog kupanja. Sve što zna vračati, čarati i bajati, vražati, nametati, činiti, i t. d. čara, vrača, baje, čini i t. d. u veče Đurđeva-dne. Žene gole na vratilama lete oko stanova, proteruju onako gole marvu kroz dve vatre ili dve upaljene sveće. Zavežljaja krpica, konaca, pantljika i kojekakvih čarolija toliko osvane na Đurđev-dan, pa i po varošima, koliko svaka duša ima u sebi želja da zla promeni za dobra. Tada se nalaze i karte nove razastrte po travi i kraj putova. One moraju biti samo 32 ili gatajuće karte. Ko nagazi na takve čarolije u kojima ima i lješnjika i oraha i t. d. taj propada. Baš te godine kad sam, kao đak u prvom razredu gimnazije u Šabcu, dobio vrućicu, po mom mišljenju od mlogog kupanja, ja sam naišao na jedne nemogu krasnije biti savršeno nove karte; ove uzeo, sa kojih su svi držali da sam dobio vrućicu, a ne sa mlogog kupanja.

Kao što smo kazali, na Đurđev-dan Srbi sviju vera prvi put jedu mleko i meso jagnjeće. Kože od ovakvih jaganaca daju svojim sveštenicima na poklon ne samo Hrišćani i Risćani, nego i Muhamedanci. Muhamedancn ovo čine oni koji su popa, svog kmeta, te godine ma zašto potrebovali, to jest kog su zvali: da jim na grobovima svojih pomrlih rođaka očita posle derviša i odže što treba: koji su jim čitali molitve i svetili masla i t. d. Krv od tog jagnjeta valja da pliva po jezeru ili reci kakvoj. Na Đurđev-dan mahom, a obično je i u prvi petak po Đurđeva-dnu, koji se zove biljarski, a i ponjedeljnik, koji se tako isto zove, idu tako zvane Biljarke, beru razno bilje lekovito i tada se pevaju razne pesme tako zvane biljarske a i Đurđev-danske. Ovo čine one koje hoće da leče druge, a devojke to čine radi ljubavi, zdravlja, sreće i t. d. Kao što Lazarice zabilježe ili zapotnaju s brašnom, tako se na Đurđev-dan zapotnaju devojke cvećem raznim, a naročito đurđevkom, belim cvetom, i tada se kaže: „Zapatna smo Smiljanu za Smiljka" ili kako jim je ime. Negde ovo čine sa detelinom ili petoprstom kao što je u Maćedoniji zovu.

Ali sve ovo nije ništa, spram praznovanja u veče Đurđeva-dne. Pre nekoliko dana oderu se kore od mladih vrba i od ovih saviju se duduci raznih veličina. Mali počinju od stope, pa idu dalje sve veći i veći i to toliki da često pređu i dva hvata dužine. Na sastavcima se ušivaju likom, a i vrbovim mladicama. Duduci izgledaju kao prave trube. U veče Đurđeva-dne udevaju se u te duduke piskovi, koji su napravljeni iz vrbovih mladica.Kad bude skoro oko gluvog doba noći, a negde i ranije, momčad iz celog sela, pošto je se sabrala sva sa svojim duducima na jedan breg najvišiji, s kog se svo selo vidi, odigra igru triput umesto pevajućij i idući s desna na levo ili za tokom sunca ove pesme.

197.

Silni velji Triglavu! Triglavu!

Višnji bože svesilni, Svesilni!

Pogledaj nas nejačke Nejačke,

Tvoje stvore slabačke Slabačke,

Mi smo deca grešna ti Grešna ti!

Slabi mali nejački Nejački,

Udrži nas bože naš, Bože naš!

Bože bogov velikih, Velikih!

Spasi naske i živi, I živi!

Dugo mlogo godina Godina.

115

Kad umremo uzmi nas Uzmi nas

Tvojim svetlim palatam' palatam'.

198.

Silni veliji najvećij

Najvećij! 1. Silniji snažni najsnažniji! Javi sveti najsvetiji! Strašni strašniji najbolji! Bogo mila Trojico! Višnja silna držaljko! Drži naske živi nas! Stvaraj naske uzmi nas! U te tvoje palate Jasne svete i večne.

Car careva najveći! Stvoritelju sveg i sva! Bogo bogova najvećih! Najsilnijih i boljih! I najgorih i najzlijih! Gore dole i svuda! Daj nam život i snagu: Svako dobro i sreću, Milost rabrost i gozbu, Dobru ljubav i slogu.

199.

Prva Strva na krajina Pa Krajina ! 2, U tuđini Alemani. U Tartari i Mandžuri. U toj Hobi Hindušanu, U nas dobro u Inđiji. U Inđiji u Srbiji,

Svetoj zemlji od starine. Svako dobro svaka sreća, Ponajviše mir i zdravlje. Višnjeg Boga proslavljamo. Veličamo i hvalimo, Da nam dade svako dobro.

Od baba Savke Skadarke.

1. 2. Tako se povtoravaju, posle svake vrste poslednji slogovi i reči od ovih. Sad uzmu one duduke. Najveći duduk metnu na ramena njih nekolicile, pa se grabe da svi u

njega duvaju. One manje duduke nose oko najvećih, no tako, da veći dolazi do najvećeg, pa po stepenu, dok se sva ta gomila neogradi najmanjim u koje duvaju momčići. Na jedan mah zaduvaju svi u svoje duduke. U veliki udevaju i poviše piskova, pa duvaju njih i poviše negde, a negde onaj glavni što duva u pisak glavni, to neda; te se s toga hoće i da pokrve. Ko duva u najveći duduk, valja, da je najjači, najkrupniji, najbrži, najpametniji, da najviše baca motke, kamena, da skače i t. d.

Kad svi zaduvaju u duduke podigne se takvi urlek, pisak, vrisak, mumljanje i bog te zna kakvih tu glasova nema, jednom rečju urnebes takav, da je strah božiji to slušati. Sve kalamunje, vaške, kučići, psi, čpire, bene, rundovi, vižle, i t. d. pa čak i lisice i vuci i druga zverad po selu i van ovog zaurlaju; kokoši se razbude i stane jih kakot, guske šište i t. d. da se nemože prestaviti sebi ta bezlabornost i smesa raznih glasova. Ovako duvajućij obiđu devet puta oko sela , a negde se razdele pa oblaze oko jednog sokaka, a negde svi zajedno oko sela, i ako mogu triput malo dalje od sela, koje računaju kao da su obišli ceo atar tog svog sela. Ovaj atar ili malo veći prostor od sela obilaze ne devet, nego triput i opet se vraćaju odakle su i pošli. Tu odigraju triput, a negde i sad i prvi put po devet puta i odpevaju gornje i iduće pesme, pa se razlaze kućama.

Dokle ova ovakva čudnovata galidba, šum, larma, gungula, gromila i t. d. ide i valja se, dotle u kući kućna starešena , koja je ostala sama od muškinja kod kuće i starci, vadi svo oružje čisti, a belo oštri. Tada namenjuje šta će kome dati i pokloniti. Ženskinje se svo zabavlja opet svojim stvarima. Ono sprema nove košulje rublje i preobuke za sutra, pere sudove, pregleda gaće, koje je spremilo za one koji će sutra dan prvi put obući. Često su Turci u veče i na Đurđev-dan napadali na kuće i otimali oružje od

116

Srba, jer su znali da se tada svo, pa i ono sakriveno, iznosi. Sutra dan, pošto se svi izkupaju i t. d. nadevaju se prvij put gaće muškoj deci. Ovo nadevanje gaća već razlikuje polove, i to je pređe bivalo u 11. god. obično a i docnije, kao čak u 21. a sad je običaj da se to čini u 7 god.

U taj se dan prvij put opasuje tako, zvani muški ili mužali pojas i za ovaj se zadevaju pokloni razni od rodbine, i od kućne starešine dobijeno oružje. Pojas označava kao neko punoljetstvo i oni koji ga dobiju mogu ići u čete. Poklonjeno oružje često je se uzimalo natrag i često se sakrivalo u obštu tajnu sakrivenu mestnost, kad su Turci vladali, a tako se i danas čini, gde vladaju. Gaće i pojas moraju se čudnovato i uraditi. Moraju se za jednu noć odkati, nabiti, opresti, sašiti, skrojiti, ubeliti i t. d. Sve ovo rade same devojke i to nagi gole u zatvorenoj kući, pošto se okupaju očešljaju no sa raspletenim kosama. Voda za pranje toga tako otkatog pojasa i gaća mora se u gluvo doba sa devet izvora doneti. U nju se meće raznog cveća, Bogojavlenjske vodice, a vatra se podloži badnjakom i t. d.

Osim ovog na Đurđev-dan kao i u druge neke praznike gataju po konjsknm koracima i to, ako konj desnom nogom korači, biće dobro, našta su namenili, ako levom hrđavo. Vode konje da preskaču preko vrljika i to uvek lijo, pa ako preskoče najpre, tri, pa 7 pa 9 bez da se kopitama dodarnu do vrljika i bez da se uztežu tada će takođe biti vrlo dobro, inače zlo i hrđavo. Kad momčad, a negde i to vrlo redko samo skoro oženjeni, dođu sa duducima na mesto s kog su pošlji, onda duduke sve uzmu pokvare izkidaju i sagoru, a negde jih samo izkidaju. Oženjeni ljudi samo nose, no neduvaju u duduke. Ovde je dato prvenstvo neženjenim ljudima nad ožеnjеnim, inačе oni ga svuda imaju nad ovim.

Dеvojkе naprotiv, pa poslе njih nеvеstе, imaju u svеmu i svačеmu prvеnstvo. Darnuti i uvrеditi dеvojku to toliko u Srba znači koliko zabosti trn u oko cеlom rodu i plеmеnu njеnom, ili ako ovih nеma, cеloj okolini. Kad su vеć svršili tako sa svojim duducima, pogasе onu vatru iza brеga što jе gorеla, i koju su naložili po nеgdе trljajući dva suvarka jеdan od drugi koja sе zovе živa, a po nеgdе obično ukrеsala, onda sе uvatе u kolo, odigraju i odpеvaju koliko smo puta gorе kazali i idućе pеsmе. Po ovom sе sa najvеćom tišinom vraćaju svojim kućama gotovo vеć kad sе razsvićе. Odavdе idu tе sе kupaju, dеlе i dobijaju darovе i t. d.

200.

Mi slavi smo proslavismo, Proslavismo. 1.

Proslavi smo veličasmo. Veličasmo silna Boga! Silna Boga velikoga'. Držitelja stvoritelja!

Stvoritelja rušitelja! Boga našeg najvećega. Najvećega Pra Pra Boga! Koji nas je satvorio. Satvorio i održo. Kome će mo i otići.

201.

Oj Ljejlju Ljejlju

Ljejlju! 2. Velejasni Ljejlju! Naš premili Ljejlju! Proslavi smo hvalismo, Veliča smo Višnjega!

Previšnjega i jasnjega! Triglav Boga najvećeg. Svetu Trojcu najjasnu. Stvoriteljicu najjaču. Održateljicu najkrepku. Rušiteljicu najstrašnu.

202.

Grad gradila bela vila. Bela vila Samovila: Od istoka do zapada, Od zapada do sjevera, Od sjevera pa do juga. Grad gradila na gradila!

Po svom svetu velikome, Po tom zraku prostranome, Po tom zraku triždi zraku. Nagradila napravila! Celog grada od merđana, A zidove od biljura,

117

Jasne stole od alema, A prestole od dragoga. U njem sedi Višnji Bože. On mi gledi na tri strane. Na tri strane u tri sveta: Na nebeskog, pod nebeskog, I na onog pod zemljicom. Svuda gledi svuda vlada; Svuda čini što mi treba. Belu bradu poglađuje, Na Srba se nasmehuje. Srbinu je svako dobro, Ponajveće velja snaga. Velja snaga svoja zemlja, Ta Inđija i Dunavo. Crnu bradu poglađuje,

Na dušmana poprekuje. Na dušmana Tatarina, Crna gosta Mandžurina I Hobina ljuta zvera, Alemana i Hinduša. Crno gleda crnje radi. Crno će jim vavek biti. Rujnu bradu poglađuje, Plavetnom se opasuje, Svima nama dobro veli: Svako dobro i veselje. I rumeno i plavetno, I bijelo prebijelo, Dušmanima crno dobro Crno dobro i precrno.

1. 2. Tako se poslednje reči prepevaju posle svake vrstice.

203.

Đurđev-danske ili biljarske pesme. Ove se sve pevaju i na biljarski petak, ponedeljnik i cele

biljarske nedelje.

Đurđevo cveće cvetalo. Đurđevo cveće prebelo. Devojke cveće sejau. Đurđevo reka do tekla. Đurđevo cveće zanelo. Đurđevo cveće cvetalo. Devojke cveće berau: U vence belo vijahu. Vence mi reki davau. Druge mi majke davau. U skut ga majke metau. Majka ga iz skut metaše: "Ni moje cveće ni ćerka" Đurđevo cveće cvetalo, Đurđevo cveće prebelo. Plavo mi cveće rumeno. Devojke cveće berau, U skut ga ocu mećau

Iz skuta ga otac mećaše: „Ni moje cveće ni ćerka." Đurđevo cveće cvetaše. Devojke cveće berau Na skut ga bratu metau. Bratac ga iz skut metaše: "Ni moje cveće ni sestra." Đurđevo cveće cvetalo, Devojke cveće berau, Na skut ga seje metau, Seja ga sa skut metaše! „Ni moje cveće ni seja." Đurđevo cveće cvetalo. Devojke cveće beraju, Dragome svome davau, Drago jim cveće prifati Veselo drago zapeva; „I moje cveće i deva."

Preko g. Ilije Spasojevića učitelja župe Sirinićke u Staroj Srbiji, poslao nam g. Mihail Đorđević učitelj

Veliko-Očki u Staroj Srbiji prizrenskoj nahiji. Posle svake vrstice povtoravaju se ove:

„Ljelj Ljelju! Poljelj Poljelju! Biljaro Biljaro,

Biljarko!"

118

204.

O tri vrste nevena Biljaro ljejljo,

Biljaro! 1 Da mu srce nevene.

Grom grьmi, munja meće: Preko brda u dolove, U junačke tamne noći Devojačke čarne oči.

1. Pošto se posle sviju vrstica i ove poslednje dodadu; onda se ovoj istoj pesmi doda i to samo

poslednjoj vrsti ovo nekoliko pripeva

Ej oči, oči, Ej suze , suze! Suđen mi bio.

Čim si mi mio. Ako moj nebio? Bog te ubio.

To je ta biljarska zapatnarska ili vračarska prava pesma. Tako se namenjuje i peva, onim

vencima i kitama koje se u veče Đurđeva-dne puštaju niz reke i sakrivaju u cveće u bašti; pa se po njima poznaje: koji će uzeti od jarana devojku vračaricu ili takvu biljarku.

Ovu nam je pesmicu poslao g. Vasilije Janković učitelj osnovne škole valjevske. Sve pesme niže pod kojim je njegovo pošteno ime zapisano, on je prepisao od svoje gospođe Jele, od g. Marije žene Ljubinka Kujundžića od Ruže devojke i udove Joke Markovića iz Valjeva.

Svima jim hvala i slava!

205.

Vetar veje gora se leleje Biljaro Ljejljo

Biljaro! 1. Sonce greje cveće puli. Rosa rosi treva raste, Da mi pase imanje to.

Da mi raste gorod cveće, Da mi ode te devojke, Da mi beru gorod cveće Da mi meću pod te darpni Pod te darpni i pojase.

1. Tako se povtorava taj pripev posle svake vrste. Kad se ta pesma peva, onda se devojkama za

pojas zadeva kita cveća i namenjuje za koga želi da se uda. To je zapatnarstvo ili kao beleg, obiležije.

206.

A devojče za Zgorjanče, Biljaro Ljejlo! Biljaro! 1. Al si bila na za Zgorje? „I sum bila i sum došla" Al' imaše mlogo cveće? „Mlogo beše drobno beše Samo cveće naročvaše: „Kako znaju te junaci! Da mi dojđu da me beru. Da me nose pod fesovi." A devojče za Zgorjanče! Al' si bila na za Zgorje?

„I sum bila i sum došla." Al imaše mlogo cveće? “Mlogo beše drobno beše. Samo cveće naročvaše: Kako znaju te nevesti, Neka dojđu da me beru, Da me nosu pod grloca. Kako znadu te devojke, Neka dojđu da me beru, Da me nosu pod tim darpnam. Da premame sve te momke. Sve mi momke a junake.

1. Posle svake vrstice povtorava se taj pripev.

119

207.

Čija l' Lelka na lelajka

Ljejljo ! Đurđe le Ljejljo! Biljaro Ljejlo!

Biljaro! 1. Tatkina je majkina je. Tatka ima vo grad Serez. Vo grad serez taj mi Srski. Deka sedi ta carica.

Ta carica srska majka. Srska majka car Uroša. Konja ima za idenje Tok se šeta iz čaršija, I se misli ščo da kupi; Al' da kupi čisti čegli? Il da kupi bela drapna, I u darpna koprivnica? Da napravi pletenica.

1. Tako se pripeva posle svake vrste.

Ot Veleska nahija vo Stara Srbija zemlja Maćedonija.

208.

Moma se ljulja

Brajno le! Brajno le! Ljejlju Đurđe le!

Biljaro! 1. Momče je gleda Od ti visoki Ti divani.

Vikum vikaše to momče Vikum vikaše zboraše: „Kratko lulajte ljuljajte. Ol je jazliv to jaže Ol je kamljivo to mjasto. Đa mi podne ta moma. Ća mi padne se opere Ošću kako ću za nego?''

1. Tako posle svake vrste pripeva se.

Ot Serviska nahija Stara Sersija — Srbija — zemlja Albanija selo Gardići.

209.

Zajde mi sonce mile le majko! Biljaro Ljejlju! Đurđe le Ljejlo!

Biljaro! 1. Zajde mi sonce, mile majko le, na vrh planina. Jedno mi zajde, mile majko le, drugo ogreja, A ja neznam, mile majko le, koja je doba, Tu je pomina, mile majko le, ovčar so ovci. Ovčar mi reče, majko majko le, „dobro ti večer:" Toa mi tekna, majko majko le, ali je večer. Bodna si konja, majko majko le, doma si dojda. Dojdovem doma, majko majko le, v petleno doba, Porti ti te najđo, majko majko le, vse zatvoreni. Zajigra konja, majko majko le, preskoči porti. Vrza si konja, majko majko le, dolu pod trema, Da si kači, majko majko le, na visok divan. Na divan najda, majko majko le, pusti postelji,

120

Kako prostreni, majko majko le, a ne krenati I na posteli, majko majko le, to moško dete. Kako povijeno, majko majko le, nerazvijeno. Svi pomina, majko majko le, i po stred kuća. Da si otido, majko majko le, v mila gradina, Tamo si najdo, majko majko le, mlada nevesta. Kode zaspala, majko majko le, pod tredanfila. Pod trendafila, majko majko le, rujna božura, Pod trendafila, majko majko le, pod karanfilja. Žalba mi beše, majko majko le, da ja razbudim. TOKO si nabra, majko majko le, kiska bosiljak, Da go nakvasim, majko majko le, studena vođa, Da go posštrkam, majko majko le, mlada nevesta, Da ja pasštrka, majko najko le, i je razbudi.

1. Tako se pripeva posle svake vrste.

210.

Zableala mi ovca roguška

Aj Ljejlje Ljejlje 1

Biljaro Ljejle! Dori do Boga! 1.

Dur de mi beše ovčar neženat. Treva si pase po planina ta.

Vođa si pije iz te izvore, Si merizuva pod ladna senka. Od kako mi se ovčar oženi: Treva si pase po ta bunišča. Voda si pije po kapavici, A merizuva pod plemišča.

211.

Bog da ubije Đurđe galeno!

Đurđe le Lejlju! Biljaro Ljejlju!

Biljaro! 2. Tvoja ta majka Đurđe galeno! Da ščo te dade dalek na dalek? Dalek na dalek Đurđe galeno! Dur do to Merijevo daleko, Dur Merijevo za Meriovca? Ne mi je žalba Đurđe galeno! Za tvoje Đurđe za beloliko! Za belo liko za crni oči,

Toe mi je žalba za ta prćija. Šjo si odnela: ergele konje, Ergele konji so sve konjari. Surija ovci so sve ovčari, I si odnela mlogo prćija. Mlogo prćija mlogo darova: Svakome svatu, mlogo suviše Svako me rodu mlogo odviše Tvome junaku i po najviše! Belo lice galeno dojeno, Crpi oči nigde nekupljeni.

1. 2. Tako se posle svake vrste povtorava taj pripev. Osim ovog ovde se u ovu poslednju pesmu u

svaku vrstu umeće i to u sredinu. „Đurđe galeno,'' kao i u onoj gornjoj što je umetnuto „majko majko le."

212.

Šetav prošetav doli planina. Vidov, do vidov Dunav devojka, Dunav devojka vo ta Inđija. Vo ta Inđija Stara Srbija

Oblečena je: od čoja saja, Opasana je s rusumen gajtan. Na glave klala od knige darpna, A na darpna strebrena igla.

121

Vetar poveja saja se osvete. Saja s osvete gajtan s odzune, Gajtan s odzune dorpna s' ugromoti, Darpna s ugromoti igla s strepotna. Mila majko le da go pitame! „Mili sinko le pitala sum je! Pitala sum je ne mi je daju."

Mila majko le so zlu ća pojda! So zlu ću pojda zlo ću učinim. Sklošči ća udari na vita porti. Da će uzmemo Dunav devojka. Dunav devojka vo ta Inđija, Vo ta Inđija Stara Srbija, Stara Srbija naša vočina.

213.

Šetat mome krej bela Vardara. Kraj Vardara vo Maćedonija, Vo Maćedonija vo Srbska majka, Vo Srbska majka Stara Srbija. So Vardara tiho progovara! „Aj Vardare, oj beli Vardare! Ća se frli vo tebe da pliva, Ak sum kriva. ti da me udaviš.

Ak sum prava, ti da me izplivaš. Da me izplivaš vo Selunsko pole, Selunsko pole Solunski livađe. Solunski livađi ti srbski gradini, De mi izrasta sekako cveće, De izleze solunski Grkinjki, Da me nose po beli te grla.

214.

Posakala Doći dalek na dalek, Dalek na dalek zemlja Rumenliji, Zemlja Rumenlija Urumenlija, U rumenlija Grkomanija. Mi išala Doća; devet mili brata, Devet milih braća i devet snohi, I jedna mi mila ta stara majka. Ljuto mi klъne ta doćina majka, Ljuto klъne p preklinje majka: „Da bi Bog dal i Bogorovica! Ako izvodite Doća sinko! Od te vaše kuće Rumenlije. Doći da izvodite mi sinko, Crna čuma ni dovedete." Dadoa Doća dalek na dalek, Dalek na dalek zemlja Rumenlija. Doća izvodili ot majke njene, Doća izvodili majka klela: Doća izvele čuma dovele, Kako je klela Daćina majka Doća izvele čuma dovele ! Site devet braća poumrli, Site devet snohi poumrьli! Ostanala majka tožna sama. Ostanala crna kukavica, Ščo kukala deno i noćno, Deno i noćno tožno i jadno. Deno i noći devet godina, Pak se samomu Bogu moćnemu Bogu moćnemo dožalilo:

Go krenu Gospod najpomali brat Po mali od brat mladiču Petre. Da mi pojde v zemlju Rumenliju, Da vika Doći mila ni sestra. I Stana Mladiču Petre, I otide v zemlja Rumenlija: Kljukom kljuka na viti te porti I vikom vika svoja mila sestra: „Lel' izlezi moja mila sestra!" I izleze mlada ubava Doća. Se puštala da go baci brata Da go baci da brata pregrna. I mu govari Doća ubava! „Dobra dojde Petre ubavi brat!" Odgovara Petar mladiču. „Dobra najdov Doćo sestrico! Doćo sestrica mila ubavo! Toko nemoj me da me bacuvaš. Ti se molim da me neceluvaš, Sum putoval od daleće Daća. Zemlja mi se liko iztrošila, Zemljovina će ti mirisa. Toko brzo Doća da odime Ajde brgo sestro da odime!" Otidoje kraj viti te porti. Porti našle pusti zatvoreni Neotvoreni do devet gođina, Vo dvoru ni peleni izrasli. Majka ni v notri kuka crna. Ona kuka kako kukavica,

122

A prevrta kako lastavica. Pak joj veli Petre pomal bratec: „Vlezi v notri Daćo mila sestro! Ja će vrza brza konja na dvor I ja će Doćo vleza po tebe." Nu da vidiš Petre mladiča: On vrza konja otide vo grob, Otide vo grob od koj vileze, Doća čuka v majkini porti, Doća čuka v bratovi porti, Doća čuka v tatkovi porti, Toko nema ko da go je čuje. Kad se obzrna Daća ubava, Brata nemaše ostana sama, I se molila Bogu Višnjemu, Da joj Gospod kaže razkaže: Od čego ni porti zatvoreni? So nebo govori božiji anđel:

„Aj ti tebe Doćo s devet braća! Stupaj v notri vo svoj dvor prebel. Majka ti je Doćo crna v notri! Ona kuka kako kukavica, A prvrta kako lastavica, A za svoji devet mili sina Devet sina devet mili snohi. Site sinci njeni poumreli, Site snohi njeni poumreli, TOK ostala samorana majka. O toa pomrele ščo te dale Dalek na dalek vo tuđa zemlja, Vo tuđa zemlja vo Grčka zemlja Urumenlija Grkomanija." Koa to čula Daća ubava. Ona mi vleza v majkine dvore Koa opazi majka svoja Doća. Doća pregrna obe umrele.

Od Ilinke Vezankovića Dibranska nahija vo St. Srbija Mijačka zemlja Albanija.

215.

Ves den si mi, Tode le, cveće bralo! Cveće bralo, Tode le, ne si jalo! "Neša li me, majka le, ne plači me! Pominale, majko le, simidžiji! Pari dado, majvo le, simit zedo." Ves den si mi, Tode le, cveće bralo!

Cveće bralo, Tode le, brez vođica! "Neža li me, majko le, neplači me. Pominale, majko le, ti vinari, Pari dado, majko le, te vino zedo Te vino zedo, majko le, i se napilo."

216.

Dve se cveće sgovarivale Jedno belo drugo crveno. Belo cveće Đurđevsko, A crveno Ivan-densko. Bele cveće govorilo, Belo cveće to Đurđevsko Taj Đurđevak i bela ruža: "Blaze tebe rujno cveće! Što ti cutiš strede leto, Strede leto na Đurđev den, A ja pula strede zima,

Strede zima koložiga. Mene beru stare žene, Stare žene stari ljuđe, A tebeka ti junaci, Da te nosu pod fesovi. Ti junaci mladi hrabra, Velji vojni Triglavovi, Triglavovi silna Boga, Silna Boga najvećega, Boga stara Pra Pra Boga I bogova sluzi svojih.

217.

Ščo mi mirisa temjanovina, Temjanovina i voskovina? Vo gora ima lep monastir, Vo monastir mi devet popovi, Devet popovi deseto đače,

Deseto đače, samouče. Đače Nikolče kniga gledaše, Kniga gledaše solzi roneše, Dok dogleda stara mu majka Dok dogleda i mu govori:

123

„Vaj ti tebe đače Nikolče! Ščo knjiga gledaš i solza roniš? Da li će bidne morna godina Da li će a bude teška skopiji." Odgovara đače Nikolče: „Ne mi biduva morna godina, Morna godina teška skopija; Tolko će bidne silna mi vojska, Silna mi vojska cara Dukljana. Taj Dukljana Drvenarovića,

So ta silna crna Alemnanija I so silna Grčka varljiva. Toa ja plačem, a luđi žalim Naši te te ljuđi Srbi pravdivi. Srbi pravdivi ti carski luđe, Mlogo ća gine na Srbska vojska, Mlogo ća gine mlogo ostana, Ća dobije Srbski car silen. Srbski car silen Drvenarović Drvenarović Budimir velji."

218.

Đurđe, Đurđe mlat Đurđe! Da koj ti reče mlad Đurđe, Brgo po mene da dojdeš, Brgo po mene Preslava, Preslava rujna Rujevit, I brata mojeg Porevit, Porevit brata Plavoga?

Mene mi reče Velik den. Velik den Triglav den, Triglav den denešnji, Da brgo dojđem po tebe! So šuma i treva po tebe, I so sve ščo živi i raste, Ščo raste i umire.

Od Sardže doseljenika iz Bitoljske nahije u Staroj Srbiji zemlji Albaniji kao što je zovu.

Ovde moram primjetiti to: da se u sviju ovih pesama, a posle svake vrstice povtorava i pripeva,

ono nekoliko vrstica koje kažu.

„Đurđe le Ljejlju! Biljaro Ljejlju! Đurđe le Đurđe! Biljaro!

a mi smo jih izostavili da nam neodužavaju posao.

219.

Slavi slonži car ni Selimir Vo stara zemlja Sarbska ni. Vo Sarbska zemlja strana Avlonska, Avlonska stara Polonska Na Krajina Sarbska i Garčka, Na ta međa ljuta karvava. Slava ni slonžil sventoga Đurđa, Sventoga Đurđa bori Trisilna. Va slava mon se prisnilo Guljam sana strašna i čondna; Ga zemaen tri sta kaluđeri, Ga zemaen so tri sta ronci So tri sta ronci rali i po Go varjaen vo pakla vo ada. Tok nebile 300 kaluđeri; Toa bile tri sta nečastiven.

Ot vjalik dug nečastiven, Nečastiven Moranj Dibran. I sen pomola car Selimir, I sen pomoli silan presilan, Pomola sen svoj sventi Đurađ: Da ga izvodna ot ada pako, Sventi Đurađ karsno imen Ga izbavna i ga izvadna Ot pakolski monki guljami, Ot pakolski ljonti gujani. Osoinskn i prisojinski. Koa sen razbondi car Selimir. Mi zami knjiga po sventa star. Knjiga po sventa caroslavnik, I ga čitaen kako đakoni I ga čitajen i sonlzi proljava.

124

Što storonva na svoja slava, Na svoja slava karsno imja ni. Knjiga čitaen knjiga mon rekna! „Bargo pobargo na boj Krajina, Na boj Krajina zemlja Livađija. Dar povenlika monka i tonga Na zemlja Sarbska ljonta Krajina Ot kljati Garci pogani, Ot kljati Asi Lonkavi, Koan ne ojdaš, Slaven ne slavi.

Svjat Đurđe ne ti pomoga." Koan proončil knjiga i vidnal Brgo zamaje mladi zajmani, Mladi zajmani ljonđe bojiti, Krajinare vojsko porabro. Otidna zemlja Livađa I razturan grad-ot Lađana I pobijal Garci Asici, Ljonkavo roda prokljatog.

Ovu divnu i prekrasnu pjasmu prjapisale smo od sadašnjeg Sarbina ot Stara Sarbija zemlja Albanija strana

Avlonska ot salo Poljanka Zafir Rusa.

220.

Takođe slavska, krsnog imena, ili služenje svetom Đurđu, pesma Ot baba Bogunja Stojanovića pleme Bunjevsko ot Brsna vratnička nahija vo Stara Srbija zemlja Crna-Gora.

Služa služil Ban Draganče, Ot Budima banče poubavo. Ot Budima na Srbska Krajina. Služa služil sv. Đura. Svaščo Banče mlado prigotvilo, Dosta smoka jelo svakojako, Po najviše sladka medovina, Rujno vince i raćija luća. Toko njemu riba nedostala, Ot Avlonja sa Srbska Krajina. Nedostalo riba ta avlonjska Iz Vojuša reka posladka mi, I nedostalo riba od Orida, Od Orida Srbska Carigrada. Deka sedi care Samovlade So svoji te sin sinove mori, Koa vide banče Draganiče, Ot Budima na reka Dunava, Što nemaje riba sakojaka, Vikna Ban svoja verna ljuba Verna ljuba banica gospođa. „Le l po brgo banica gospođa, Le l izvedi konja od mejdana! Ća da idem vo Avlana stara, Na Krajina Srbska caroslavna, I ća idam vo Orida slavna, Vo Orida Srbska caroslavna. Le l nemame riba ot Avlonja, Ot Avlonja i ot taj Orida, Ne gozbime gosti poubavo?" Verna ljuba njega poslušala: Mu izvede po junak ot konja,

I go posla put po riba ta. De je bila služa bez riba ta? Mlado banče konj mi pojahal I se vina preko pole ravno Kako sekavica u stred nebo plavo I mi dojda vo Avlona grada, Vo Avlona na Srbska Krajina I mi zema riba od Avlona. I mi dojde vo Orida stara, Vo Orida stara caroslavna, Deka sedi Srbska gospođa, Srbska gospođa gospoština, Gospoštini Srbska carevina I se vrna put do Pirota, Deka sedi Srbski kralje silni. Srbski kralje Mnhajil junak. Koa vide kralj go Mihajile: Ufanja to mi mlado banče Turna go na dno vo temnica, I mi ća banče da mi zamire Vo temnica kralja Mihajila, Srbska kralja vo Pirota slavna. Tuj minova to crno ciganče, To ciganče dobar prijatelje, Na banića mlada lje Budimlića. Go vikaje banić Dragančić, Go vikaje i umolava: Mu donesa knjiga i kalema, So krv knjiga banić piše, I go dava do dva sokola Go nesaje vo Budimi grada. Vo Budima ljuba na banova

125

Se šetat po vrt po građina Mi bereše ran bolen bosilek, Mi bereše i go zalivaše. Mu peaše pesma nevestačka Vo pesma Banić spominjaše. Go pustije knjiga dva sokola. Koa zema ljuba na ta knjiga I go vide što knjiga zboruva. Si otide na nova dućana I si izbriči sva rusa kosa Kako što se briča dobri junaci. Rusa kosa ka nebo mi jasno, I si jahna konja ubavo ga I sa ojda do Piroća grada. Go videše pirotski deliji Oblečeno kako po velik junak Konj mi jaši kako mizdraklija, Sablja paši kako taj delija. Pravo si hodi dur dvor kralj Mihajil. Kralj Mihajil porti zapiraše, So dvadese kluči i katanci. Koa to vide žena delija, I si trkna niz čaršija I preskoči porti i valovi I si ulegna u kraljevski dvori,

Pogubi kralj Mihajil I mu zema silno blago Silno blago, 7 tovari. I si zema robče baniče I ge vođaje do Budima, Kako saka roba što se vođa. Vo Budima svleče odelo I se kaza: što na banič žena I otide vo čaršija I tam ubija Sulejman pobratim Sulejman pobratim mlad nalbantin, Šjo misleše kuma da obljubi, Dur dok da joj kuje konja bojna. I si piši na car vo Orid, Na silen car Svevlad mi I go moleše šjo storila, Šjo storila Kralja ubila, Vo Pirota na Srska zemlja. Da joj nečina zla nikako. I joj prašta care sileni I joj prašta i blago šilješe. Lel li je bilo gde god vo mira? Žena da bide junak pogolem, Da mi zagubi kralja golema, Kralja golema vo Srska zemlja?

Pre smo imali priliku da napomenemo: da najveći deo Srba pravoslavnih, a skoro i svi Srbi

ostalih vera slave sv. Đurđa ili Đurđev-dan. Negdedajući ni na to: što ga i Muhamedove vere Srbi slave i što ovakve, kao i one pravoslavne, koji Đurđev-dav slave, drže za rođake Vuka Brankovića pod kojom rečju podrazumevaju: izdajnike na Kosovu polju i upropastioce srpskog carstva; opet je Đurđev-dan najmiliji svetac i najačiji; te ga s t toga najviše i slave. Kad reko smo o Brankoviću Vuku, izdajniku srbske slave i carevine, tada moramo primjetiti: da je narodno verovanje nepravo, kao da je on tobož slavio sv. Đurđa. On je, koliko se opominjemo, slavio sv. Nikolu. Ni jedan narod na ovom božijem svetu nema slave do Srba; ni jednom narodu nije ona ulivena u dušu i u sađena u srce do srbskom. Nijedan narod nema vere u slavu i krsno ime do Srbi; te se time i odlikuju od sviju ostalih ne samo naroda, nego i Slavena, kao: Rusa, Poljaka, Čeha, Slovaka i t. d,. koji takođe nemaju slave. Srbin samo ima slavu, pa svi oni koji slave Srbi su.

Uzmite najbliže rođake Srbske n. pr. Bugare pa ćete viditi, da i ovi nemaju slave. Na veliku žalost moramo reći: da, i pošto pokori to Tatarsko pleme, Srbska plemena u dan: Bugarskoj i delu Trakije ili stare Racije, živeća, ipak zadrža do danas svoju tatarštinu, koja se osim ostaloga, kao n. pr. bulka žena, bъšta otac, be, od bej uzbeksko turske reči beg, knez, hela, od gel, doći i t. d. vidi najjasnije u običaju koji se zove „kulbajram" ili „Kulban." Ovaj Tursko tatarskih i mongolskih plemena korenjiti i narodni običaj i do danas Bugari, kao najveći znak svoje nekadašnje tatarske narodnosti, čuvaju. On je i danas u sviju tih plemena pomenute narodnosti jedan i isti, negledajući ni na to što su neka ta plemena, Muhamedanci, neka Idolopoklonici, a neka i Hrišćani, kao n. pr. naši Bugari. Teško nam je što ga moramo kao tuđu crvotočinu u našem deblu napomenuti. On se sastoji u tome: što ga današnji Bugari, kao i sva ostala Turska Tatarska i Mongolska plemena, praznuju u veče praznika kakvog ka sv. Ilije, Gospođine, Mitrova dana i t. d., baš kad i druga plemena, ovako. Tog dana zakolje svo selo ili mesto kakvo po 500, 600 ovaca, ili ovnova, izseče meso ovih na komade, skuva u ogromnim kotlovima, pa onako kuvano bez ičega jede i daje sirotinji. Obično svo selo taj Kulban provodi na jednom mestu i to noću i t. d.

126

Ima li bi još mlogo krupniji tatarskih običaja da opišemo u naše braće Bugara no jih ostavljamo. Od dan: Italije; pa do Grčke i od Jadranskog mora pa do Dunava i preko ovog u Madžarskoj. a naročito od Segedina pa Marošem i ovog do Alte, Vida, Marice i preko ove pa sve do Dardanela, slave sve tri vere, a gde ima i više vera srpskih, kao Unijata, Kalvina i t. d. i ove slave, slave Srbske, koje se negde zovu: slave i krsno ime, sveti, služe i t. d. bez ikakve razlike u verama, što se ovog praznika i obreda tiče, i kojom se označava čista narodnost Srpska. Tako sadanji Škip, a nekadašnjn Srb, pa preliveni u Škipa, i to onaj i onakovi, koji izgubi, ne samo ime i jezik srpski; nego je i najveći gonjioc ovih, opet slavi i čuva narodnost Srbsku i neznajući je. Tako ti je u Grka, Cincara, Vlaha, Madžara, Italijanca, Turčina, i t. d. koji postadoše od čistih Srba. Jer kao god što narod kakvi, kad iz, i zbog raznih uzroka i okolnosti izgubi ime, jezik, narodnost i ostale osobenosti svoje, pa se prelije u tuđine, i kao tuđin za svoju narodnost iz ove nešto sačuva i neznajući sa šta, — kao što je to slučaj kod: imena reka, razvalina planina, varoši, mestnosti i t. d. — tako je isto i ovde sa ovim samo srbskom narodu svojstvenim i isključno njegovim običajem, kog drže propavši za srpsku narodnost biv. Srbi, bez da znaju sa šta i sa čega ga drže. Te ovim i zasvedočavaju: da su negda bili Srbi. Divno je to kad kakav narod, i kao tuđin sada za svoju biv. narodnost, sačuva svoju osobenost i ako je to najveća tuga i nesreća, za ostavše verne svojoj narodnosti. Ali i u toj tuzi i nesreći ima nadežde: da će se obrnuti na bolje, i da će jednom saznavši sebe otuđeni delovi narodnosti Srbske ovoj se opet priljubiti i sa ovom neodvojnom vezom vezati.

Tako je s našim krsnim imenom, sa našim služenjem tom i tom svecu, sa našom svetom divnom i prečudnovatom slavom. Znate li šta znači slava u Srba? Ona znači najveću i najjaču svetinju, koju kad prekoračite ni ko vam oprostiti, niko pomoći nemože, pa i sam Gospod Bog neće; jer i on uvažava i voli slavu više, nego sve na svetu. Po verovanju Srba sviju vera, on se za uvrede njemu nanete i može umoliti i namoliti; jer je svemilostiv i preblag, ali uvrede nanešene slavi i krsnom imenu, on sam neprašta i neolakšava; jer je svepravedan, svemoćan, najpravije n najmoćnije suštastvo. Jednom rečju slava je nešto najviše, osim Boga, koji je i slavu stvorio; najsvetije i najneprikosnovenije pa više skoro i od Boga pomaže onima koji joj služe; više od đavola škodi ovima — u jednom i drugom slučaju samo po božijoj volji — koji je nepoštuju i neuvažavaju. Evo primera o slavi koja nju podpuno ocenjuje u onom narodu u kom je kao jedinom na ovoj božijoj zemlji i na ovom svetu, u narodu Srbskom. Srb kad ti se kune svima na svetu pa i Bogom pa i dušom, no još ne slavom i veruj mu i neveruj što no se kaže. No kad ti se zakune slavom i rekne: "Tako mi moja slava," moje krsno ime sv. Đurađ pomogao, tako je." Onda dalje i nepitaj ništa nego mu veruj. Narod drži: da ako se je pravedno zakleo, neće mu biti baš najbolje što je došao dotle da se kune. A ako se je krivo zakleo ne samo on i njegov dom; nego i ceo njegov rod pa i pleme zatreće se, što i biva.

Kako su jake slave govore narodne pesme. One su toliko moćne da i tavničare oslobađaju tavnica bez ključeva i oruđa. Da takvim stvaraju sve radi proslavljanja krsnog imena, koji samo izjave želju da hoće da slave i proslavljaju svetog svog, pa ma oni i u tamnici i sužno roblje bili. Oskvrni Srbu pravoslavne vere slavu pa će se i poturčiti, da osveti svoje krsno ime, ako nemože drugčije to da učini. Sa ovog je mlogo Srba iz Ercegovine, Crne Gore i ostalih mesta poturčilo se. Jednom rečju, diraj u sve, no u slavu nešali se. Ovo su i sami Muhamedanci Osmanlije uvidile; pa se klone i klonili su se uvek da pravoslavnim neučine kakvo zlo samo kad slave svoje krsno ime. Slave su postale u nas kad smo primili Hristijanstvo. Tako n. pr. koje se krstio, razume se dobrovoljno, na sv. Đurđa on ga i danas slavi, ko na sv. Nikolu on ga slavi i t. d. No kako se nisu pojedini ljudi kršćavali, nego cela plemena, tako se i danas zovu svi oni koji jednu slavu slave rođacima, pa ma da je jedan iz Tesalije, a drugi iz Austrije, i ma da dotle nisu ni znali jedan za drugog i da suštastvuju na ovom božijem svetu.

Odtuda su svi Srbi Muhamedove vere rođaci sa onima koji danas slave sv. Đurđa, zato i Muhamedanci, i katolici Srbi, pa šta više cigani slave sv. Đurđa; no ovi poslednji ne sveca sobstveno no prvi dan leta, po verovanju naroda srbskog i njihovog. S toga drže Srbi pravoslavni da su Brankovići slavili sv Đurđa, što ga većinom slave i Srbi Muh. vere, a ovi su postali od prokletog Vuka Brankovića izdajnika i njegove vojske; jer Srbi pravoslavni drže: da se je Vuk Branković sa svom svojom vojskom, kad je izdo na Kosovu, odma tada i poturčio i od njega se i njegove poturčene vojske sva sadanja srbadija Muhamedove vere izrodila i postala.

127

Razume se da je ovo pogrešno verovanje: 1. što se zna izvesno: da se tada niko nije od Srba poturčio, nego čak na 100 godina i više posle bitke kosovske. 2. Što se je izturčila vlastela skoro sva Srbska koja je slavila sve svece u godini, kao što to i danas čine Srbi Muhamedove vere, 3. što sam Branković Vuk, nit se je poturčio sa svojom vojskom, nit je išao na to, nego da se dograbi srbske krune pa da nad Srbima kao car pravoslavni srbskij vladi i 4 što on sam nije slavio sv. Đurđa; nego koliko se opominjemo, sv. Nikolu.

Evo nepodpune slave koju će mo podpunu u osobenoj knjizi: „Običaji i verovanja nar. srp." opisati: U veče slave ide gologlav jedan mlađi iz kuće, momče ili oženjen, no najmlađi zadrugar. On nosi zdravicu ili čuturu napunjenu sa vinom, te zove sve redom, koji neslave taj svetac, u tom selu. Negde idu po dvoje, negde oboje muških, a negde oboje ženskih. Ovi zovci zovu se "orlovi sokolovi," što kao orlovi ili sokolovi obleću svo selo za svoje krsno ime, za svoju svetu slavu. O slavi tri i više dana jedu, piju, časte se i vesele svi gosti bez razlike čina i starešinstva. Na slavi služi sam domaćin najstariji gologlav i svima se gostima klanja. Običaj je kod Srba u svima krajevima: da pri gozbama stanu od kućnih vrata muški na desnu a ženski na levu stranu, u dva reda. Oba ova reda i kad dolaze i kad izpraćaju goste klanjaju se gostima niže pojasa. Na slavi se samo to nečini; jer sve trči i radi, a i gosti dolaze jedni u po dne, a drugi da reknemo u po noći. Zbog te neizvesnosti svaki se ukućanin svakom gostu klanja kad ga i gde ga vidi. Sirotnoj nejači i bolesnim u celom selu, za sva tri dana, svi svečari nose jelo, piće i to sve što je najbolje. Slave i preslave sa daćama, podušijama, pokajnicama i pogrebima najviše staju Srbe. Ostale svetkovine lakše se obilaze; jer i oni koji dolaze pomažu, kao što i pri ukopima po negde čine.

Gosti koji dolaze na slavu svečarima ili onim koji slave krsno ime ili služe reknu domaćinu: "Domaćine čestito ti sveto!" on odgovori: „hvala brate i tebi sretno i dugovečno." pa se poljube. Gost govori: da Bog da i sveto krsno ime sveti tvoj Đurađ, dao: da mlogo ljeta i godina u zdravlju i veselju sa svom porodicom, rodbinom, prijateljima, plemenom, poznanicima i nepoznanicima, dočekivao." Domaćin: „Amin brate i s tobom zajedno." Kad dižu slavu svi u glas zapevaju gologlavi na nogama:

221.

Pomozi Bože! Velji naš Bože! I krsno ime!

Sveti Đorđije! Sa časni krsti Božiji ukrasi!

Tada opet domaćin rekne: "Pomozi Bog braćo!" Dolibaša - ili lice od gostiju koje sve skoro sa

domaćinom a u ime gostiju radi. On mora biti ponajbolji, najpametniji, razboritiji i najvaljaniji i pošteniji čovek u selu - u ime sviju gostiju odgovori: „Bog ti pomogao brate! i krsno tvoje ime, sveti Đorđije, i časni krsti." Domaćin: „Zapovedajte da poslužimo, šta milujete, čim je Bog dao i krsno nam ime sveti Đurađ doneo." Dolibaša peva, a ostali mu pomažu:

222.

Kad nam došlo ovo veče, Kad nam došo ovaj dan. Ovaj dan i krsno ime, Krsno ime sv. Đurađ! Domaćin je sofru postavio; Braću svoju milu sastavio,

Zvanu braću kao i nezvanu. Poznanike kao nepoznate, Prijatelje ka neprijatelje. Bila mu sofra duga široka. Nek mu je sofra duga široka. Nek mu je sofra puna i neizbitna.

Neprijatelj najveći, ako dođe Srbu na slavu postaje, prijatelj i tako se, ako ne svuda sasvim

uništava, a ono bar u nekoliko olakšava i prestaje krvarina.

223.

128

Sad svi dižu slavu božju i pevaju".

"Da se setimo Gospoda Boga! Gospoda Boga silna Višnjega! Silna Višnjega najpravijega! Najpravije ga Najsvetije ga! Najsvetije ga Najblažije ga! Najmilostivijeg i najboljega! I sv. majke Bogorodice, Bogorodice Djeve prečiste! Mile majke Rista Spasitelja, I ove svete nam slave, Svete nam slave našega gazde, Svete slave svetoga Đurđa! Da se setimo: sila nebeskih! A prve sile svetoga Đurđa, A druge sile svete Trojice. A druge sile Spasa Gospoda.

A treće sile Petra i Pavla. Svetoga Petra i svetog Pavla, Svetoga Pante i svetog Ivana I krstnog dragog nam imena. Sviju svetaca slugu božijih. Slugu božijih velji ugodni. Koji po nebu višnjem vojuju, A po zemljici našoj broduju, I za nas grešne Boga nam mole. Boga nam mole i premoljaju Da nam: sačuva krasnu ljetinu. Našu ljetini svaku bogaštinu, Od suva crna tuča oblaka I od krupna leda studena, I od vihora burje velike.

224.

I moli mo se: Za časnog krsta. Za časnog krsta Blagoga Rista! Koga verujmo, Kom se klanjamo,

Kom se klanjamo Vazda do veka. Koj će nam sijat Onoga sveta! Kao nam jarko Sunce ovoga.

225.

I molimo se: Toj svetoj Petki, Toj svetoj Petki, Nedeljinoj majki, Svetoj Petki, Ristovu razpeću. Svetoj Nedelji Ristovu Vaskrću. Svetoj Petki I svetoj Nedelji. Koje nam često dohode, I za nas se grešne Pregrešne Bogu se Bogu se mole Mole i mole. Koji često grešimo.

O suvu senu, O suvu senu I o zrelu žitu, Konje kujemo, Na pazar vodimo. Na pazar vodimo Za pazar ranimo. One nam često dolaze, Mi jim češće grešimo. One nam kroz raj šetaju, Kandila nose pronose, I za nas grešne pregrešne, Bogu se mole i mole: Da se i njima molimo I da se poklonimo.

226.

I da se pomolimo: Za crkve monastire,

129

Za sveti ikona i knjiga, I za božje ljude: Koji knjige čate, Knjige čate, Gospoda mole: Da nam oprosti Teška sogrešenja Velja izkušenja, U belu danu, I tamnoj noći. U dobru radu I grešnoj noći. I da se molimo: Gospodu Višnjem, I ovoj slavi Svetoj presvetoj. Svetome jakom

Đurđu velikom. I da se molimo. Da se pomolimo; Bogu Višnjemu I svetoj slavi. Svetoj slavi Krsnom imenu, I za one dobre junake, Koji umeju koji su kadri: Koji su kadri veto odšiti. Veto odšiti novo prišiti, I tutora, a i priložnika Koji: crkve grade, I duše krase. Nove nam grade, Stare opravljaju.

Pošto ovo izpevaju, sednu i pošto prvi popije prvu čašu reknu: „Vala domaćine i zdrav si na

desnoj strani." Posle ovoga opet pevaju:

227.

E sad rekosmo: Za orača i kopača, Za kopača i kolača. Kolač lomiti, A svako dobro,

Svako dobro Od Boga dobiti Povajviše vam Zdravlja i veselja"

228.

Sad onaj na levoj strani počne, a ostali pomognu:

E brate na desnoj strani! Na desnoj strani na desnoj ruci, Ajde nam brate te lomi kolač!

229.

Sad svi u glas zapevaju:

Ajde domaćine! Sad lomi kolač. Sad lomi kolač, Za slave božje, Za slave božje, Krsnog imena.

Šta ima bolje, Od slave božje? Od slave božje, I sladke večere. Sladke večere S pravdom stečene?

Sad domaćin skoči kad ovo izpevaju, uzme kolač i onaj na desnoj strani, okrenu ga triput, a

Dolibaša viče triput. "Ajs, ajs, ajs." Kad ga obrnu triput, i pošto su ga razsekli unakrst, onda Dolibaša triput u sred kolača naspe vina. Po ovom domaćin srkne vina sa srede kolača, pa onaj koji kolač s njim

130

okreće, poljube se i reknu: „Ristos" pa opet okrenu triput srknu i poljube se toliko puta. Dolibaša opet naspe vina u kolač, oni ga obrnu triput i toliko se puta poljube i reknu: „Ristos po sredi nas" takođe triput. Dolibaša opet dolije vina, oni opet okrenu triput kolač, triput poljube se i reknu: „Ristos po sredi nas i da bude vavek" ostali su svi stojali gologlavi sa prekrštenim rukama i povijenim na levu stranu glavama; pa reknu tri put: „Amin po sredi nas." Kad ovo svrše razlome kolač na četiri komada i komšija, koji ga je lomio sa domaćinom rekne pevajućij, a ostali mu pomažu:

230.

Bio snop koliko pop, A vlat ka u Delibaše vrat, A redara živa i zdrava:

Nego redaro mila nam snašico! Done si nam sito čestito."

Kad redara donese sito, komšija iz desne ruke metne komad u njega i rekne, pevajućij a ostali mu

pomažu:

231.

"U trista pretrista Dobrih pre dobrih Časa pre svetih."

Dolibaša sedne, a ostalima rekne :

„Izvolite braćo! Posedajte Srbi!"

Pošto prođe koljivo i vino sve redom pevaju.

232.

Ko podiže božje slave?

Pomaga mu Bog 1. A šta je bolje od slave,

Od slave Božje. I od večere s pravdom,

S pravdom stečene? Naš domaćin slavu diže,

Pomozi mu Bog! I večeru gotovi

S pravdom stečenu. Mila nam je slava božja

Pomaže nam Bog! A sladka nam ta večera

S pravdom stečena.

233.

Naš domaćin seme nosi, Susrete ga Bog Susrete ga Bog ! 2.

Pa mu veli mili Bože, Mili premili,

Pa mu reče jaki Bože, Jaki pre jaki,

Pa mu reče silni Bože, Silni presilni!

Pa mu reče plodni Bože Plodni preplodni:

„Nosi nosi domaćine Rodilo mi ti,

Svako seme rod rodilo Ponajbolje to,

Što ga nosiš i što seješ Za slave božje."

131

1. 2. Svaka se vrstica u obe pesme po dva put pripeva.

Sad i Dolibaša sedne, a domaćin ode k istoku i i moli se Bogu. Drži u ruci upaljenu voštanu sveću, a u koljivu gori svečarska sveća neprestano. Pre neg što je otišao da se moli Bogu, on je ostavio pred Dolibašom punu, kao oko, čašu vina. Kad se je već pomolio Bogu, on onda vraća se k Dolibaša i u ruci drži bukliju, najmanje od 10 oka u kojoj je pola vina a pola meda pa rekne

„O Dolibaša! Pomozi Bog!

Veselim te S pićem medenim."

Dolibaša ustane i rekne pevajućij, a ostali mu pomažu:

Bog ti pomogo! I dobro mi došo, I u sto drobih časa."

Posle ovoga poljube se a Dolibaša. mu rekne: „Čestita ti molitva." Domaćin: "I ti čestit u Boga

bio." Po ovom mu svo drušstvo čestita sveto i molitvu pa posedaju za astal i počnu da jedu. Pošto se najedu pevaju slavske pesme. No najviše biva zdravica koje se, kao ove gornje zdravice i pesme, negde pevaju, a negde onako govore.

Od Mihajila Birčanina iz Suvodanja okr. Valjevskog.

234.

Služil Marko svetego Nikolu, I posabral gosti prijatelje. Šjo mi služi tri dni i tri noći Za sofra mi na slava Markova, Nestasaje riba šestokrila. Progovara tri stara patriara Tri patriara tri srbska sveca. Od Orida i od tog Soluna I od Peći srbske presvete mi! "Aj ti tebe Kraljeviću Marko! Svega dosta na slavi toj tvojoj Tolko nema riba šestokrila." Koa to čul Kraljeviću Marko. Izgovara Marko Kraljeviću: »Aj ti tebe mlada Markovica! Le l' po osedlaj mojega Šarina, I natoči zdravica so vino Ta zdravica ta mešina vina, Oću odim vo Orida grada, A za onu ribu šestokrilu."

Na čas stana Markovica mlada, I po osedla Šarca pelivana, I natoči vo mešina vina. Vo mešina Markova ta zdravica Da mi jahna Kraleviću Marko Da mi bodna Šarca pelivana Pelivanu taj visoki konju, I otide vo Orida grada. I donese riba šestokrila I počasti goste prijatelje. I troicu srbskih patriara: Od Orida grada tog srbskoga Od Seluna grada tog srbskoga Tog Srbskoga grada na Krajina I od Peći grada tog Srbskoga Tog Srbskoga na stredi Srbija. Sveti Peći golema svetinja Deka poji tri sta Anđeli mi I mež njima đače Samouče.

Od Ilinke Vezankovića.

XIX. Sv. Jeremija ili prvi maj.

132

Na sv. Jeremiju, ili prvog Maja, u svima srbskim krajevima nerade ništa i taj dan praznuju kao jedan od najvećih svetaca. Još dre zore i sunca ustanu sve žene, umiju se donesu vode sa sedam česama, poliju kuću, sve zgrade i avliju: pa počnu sve to čistiti. Deca, momčad, devojčice i t. d. uzmu sanove, kotlove, tepsije, avane, tučkove, peke i t. d. jednom rečju sve od posuđa što je bakreno i gvozdeno, pa lupajućij jedno sa drugim pevaju zajedno sa ženama, u Maćedoniji, Tesaliji, doljnjoj Albaniji a i u Trakiji i Bugarske jednom delu ovako:

235.

Pobegaj, pobegaj, begaj Begaj begaj poganijo! Ete ti go Jeremija! Naš taj stari Maju sveti Maju stari taj Majalu, So svetego Pantelija! Begaj begaj gadurio! Ete ti go Majurio!

Tamo tebe kuća kaže: Iza mora devet sinja, Iza gora devet velji. Sve mi zmije pobegnale Toko jedna ostanala. Na trn ni se nabodnala, A vo ognja izgorela.

Od Bogunje Siljenovića iz Kičevo vo Stara Srbija i drugih iz pomenutih više zemalja.

236.

U Staroj Srbiji od g. Mihajila Đorđevića učitelja Veliko-očkog u prizrenskoj nahiji.

Za rosila sitna rosa,

U polje u polje U polje.

Zabrinu se đaur Stana, U dvore u dvore

U dvore. Tamo joj je drago njeno,

U polje u polje U polje.

Na njemu je mor dolama

Do zemlje. 1. Na dolami od oderme

Puca joj. Za njega mi moje srce

Kuca mi. Ono goni zmijurine

U vodu. Ono goni zmijurine

U Goru.

1. Tako se svuda povtorava.

Prave tamo od pruća ili slame ludkicu, pa je puštaju niz vodu da pliva pevajući joj. Ova se ludkica zove Maja. Nevalja se nikako u to doba ženiti i udavati da se mdadenci ne maju t. gnjezde, lenje, slabe i t. d.

Dalje kad već pušte tu Maju niz vodu da pliva onda čiste tek kuće i drugo koješta udaraju u sudove i pevaju

237.

Begaj begaj gadurio, Begaj begaj poganio!

Eto ti ga Jermija. Jeremija stari Maju.

A gde je Maja u polju onda ovako pevaju:

238.

133

Jeremija u polje Zmijurine u more.

Kad je on na vodi t. j. kad ga spuste niz vodu.

Jeremija u more. Zmijurine za more. Jedna samo ostala, Oba oka izbola.

Od dva trna glogova. Na vatri se spržila Mrtva nam ostala.

239.

U Srbiji dan: i drugim krajevima opet ovako.

Jeremija u polje, Bijež'te zmije u more. Jeremija u more, Bijež'te zmije za more. Sve su zmije pobijegle, Samo jedna ostala

Na zlo njeno ostala; Oba oka izbola, Na dva trna glogova. Na vatri se spržila Mrtva nama ostala.

Ova je iz Starog Vlaha, poslao nam je g. Popović uč. u Ivanj. On je ovu i sve ostale pjesme pod kojima je

njegovo časno ime podpisano prijepisao: od baba Marije Radovana Purića iz Ivanjice od Hristine Drobnjakovića Popovića učiteljke iz Ivanjice, od Mlađena Komadinjića iz Ivanjice špekulanta, od Smiljke žene Milana Đuknića takođe iz Ivanjice.

Svima jim hvala i slava!

XX. Spasov-danske

Svuda i u svima srbskim krajevima srpskim u veče Spasova-dne meću od ljeskovih mladica krstove, na kuće, zgrade, njive, polja i t. d.

240.

Spasov-danska pesma.

Mor devojče Zadgradče! Biljaro Ljejlo! Kupalo biljaro!

Ljejlo! 1. Da l si bilo na Zadgora? „I su bilo i su došlo." A šjo tamo dobro beše? "Dol imaše mlogo cveće, Mlogo beše drobno beše Samo cveće poručvaše:

„Ko go znaju devojčinje? Neka dojđu da me beru. Da me beru da me nose. Da me nose pod te darpni, A momčinja pod fesove, A nevesti pod pojasa Ti junaci pod pazuva. Stari babi pod jastuka, A ti starci pod postelja.

1. Tako se sve te vrstice pripevaju posle svake vrste.

134

Ova je pesmi od Sardže doseljenika u Smederevu.

Ima još mlogo Spasov-danskih pesama u kojima se pripevuju Ljelje, Biljare, no ne više Ćurđe-le t. j. Đurđev-dana; nego već Kupalov, kao što se iz pripeva ove pesme vidi. Mi nismo više ni jednu dobili, a držimo da će biti prijatelja, koji će za ljubav narodnosti naše prepisati još koju, napečatati, ili poslati nam; te tako spasti jih od večne propasti.

XXI. Svete Trojice ili Kraljičke pesme.

U svima krajevima srbskim na sv. Trojicu idu kraljice tako zvane i igraju. Skupi se 15, 17 ili više devojaka, no uvek lijo, računajućij kralja i kraljicu, barjaktara, dvorkinju i devera. Kralj se oblači sav u belo odelo, pa mu je i kalpak beo. Niz kalpak mu visi devet pantljika tri rujno crvene, tri plave i tri bele boje. On drži go nož u desnoj ruci. Kraljica je obučena sva u rujno crveno odelo. Više glave ima samo til ili ubrodač beo, cvet crven, a kralj beo na glavi. Osim ovog ona ima niže svog crvenog kalpačića ogledalo na čelu i zelenu kuticu u desnoj ruci u kojoj su novci. Dalje imaju dva barjaktara ili stežnika i to jedan kraljev sa belim a drugi kraljičin sa crveno-rujnim barjakom. Jedan vojvoda, jedna dvorkinja i jedan tako zvani dever što vodi kraljicu. U sviju su, van kralja i ostalih što prestavljaju muška lica, kose razpletene. U Sremu je i Staroj Srbiji i dever sa razpletenom kosom. Kako su sad u nas redki kalpaci pravi, to ove prave od hartije.

U Staroj Srbiji opet je rujni barjak od ljubičaste boje, a jedan je od rujno-crvene, a drugi od bele. Plavu boju kraljice nigde ne nose. Kad dođu kod kakve kuće kralj igra mašući svakojako nožem, mačem ili sabljom kako gde ima kog oružja, a barjaktar kraljičin opet barjakom. Ove takođe kao i Lazarice igraju jedna strana drugoj na susret, u sred igre približuju se i udaljavaju jedan od drugog i kad blizu dođu hoće da izbace po koju pušku, kao znak svršene igre.

Kraljice netraže za svoj posao nikakve nagrade; no ljudi meću u kutiju kraljičinu po koji novac. Tad se u mesto kraljice njen barjaktar, a negde i dever, no ne onom koji daje, nego kraljici poklanja i u njenom ogledalu, kad mu ona kivne glavom, ogleda. Svuda su kraljice devojke odrasle i udavače, no često među Srbima pod Turcima kao u Maćedoniji, Staroj Srbiji, Tesaliji gde Grci nisu izkorenili ovaj običaj, a naročito Albanijama, više muškarci; no ženskinje ide, igraju Kraljice i t. d,

241. Kad se oblače kod kuće kraljeve i kraljičine pevaju Kralju.

Mijo deda Đozmo! Mijo deda Đozmo!

Đozmo Ljeljo! Naš prejasni Kralju!

Naš prejasni Kralju! Naš prejasni Kralju!

Kralju Ljejljo. Svetli Gospodaru!

Tako se pripevaju sve kraljičke pesme. Mi radi kratkoće vremena i manjeg truda nećemo više

nigde tako povtoravati iste vrste, pripev, poslednje reči i Ljejljo, nego ćemo samo suštinu pesama dalje stavljati, a čitaoci neka izvole sami svuda tako čitati i povtoravati.

Mili Gospodaru! Oblači se Kralju! Valja tebi jasni! Danas putovati. Danas putovati, Kraljicu tražiti. Kraljicu tražiti,

Gospođu Banicu. Da te dvori Kralju! Rujno vino služi. Rujno vino služi, Belo lice ljubi. Pozov pozov Kralju! Naš prejasni Panu!

135

Pozov svoga Kralju, Veljeg barjaktara! Neka uzme Pane! Beloga barjaka.

Beli barjak Kralju! Boju neudatu. Boju neudatu Kralju! Boju devojačku.

242.

Kod Kraljičine kuće.

Ovde nama kažu: Mila baba Đozma! Ovde nama kažu

Đozma Ljeljo! Kraljicu caricu! Kraljica carica: Rano uranila Uranila Pana, Lice mi umila. Lice mi umila, Ruvo pokrojila. Svo rumeno ruvo,

Boje ljubičice. Te rumene boje, Boje neženjene, Rumen kalpak Pana, I beloga tila. Eto ide Pana! Kralje Gospodare. Nosi Bane care, Mača zelenoga. Barjaktare Bane Barjaka careva

243.

Kod momačke kuće.

Ovde nama kažu, Ovde nama kažu!

Đozmo lejljo! Momče neženjeno: Je l' ga vi ženite Je l' ga nama dajte? Mi ćemo mu dati Kraljicu caricu. Kraljicu caricu Budimku devojku. Budimku devojku Od Budimske zemlje. Od Budimske zemlje Stare Srbske slavne, Koja nosi krasna, Tri tovara blaga. Tri tovara blaga, Tri tovara dara. Tri prćije velje, Svake bogaštine! Prvi tovar dara,

Svekru i svekrvi. Drugi tovar dara Zaovi deveru. Zaovi deveru, Jetrvi deveru. Treći tovar dara Momku i devojki. Osvri se poklon se! Kraljem barjaktaru. Kraljem barjaktaru I ovome domu. Kućnjem domaćinu Starom starešini. Da nas darujedu Čim god uzmožedu. Čim god uzmožedu Mi smo blagodarni.

Bud te zdravi! Bud te zdravi! Živi i veseli!

Kad pođu onda samo kažu pevajućij: „S Bogom."

136

244.

Kod devojačke kuće.

Mila baba Đozma! Mila baba Đozma!

Đozma Ljeljo! Ovde nama kažu. Ovde nama kažu: Devu neudatu. Je l' je vi udajte, Je l' je nama dajte? Mi ćemo je dati Za nejačka đaka,

Koji perom piše Po orlovi krili. Koji izpisuje Po sokolovima: Oči devojačke Oči one čarne. Obrve junačke, Obrve junačke, Veđe devojačke. Obrn se poklon se i t. d.

Svršetak je kod sviju pesama jedan i isti, pa ćemo ga s toga kod sviju izostaviti, a gospoda čitaoci

mogu ga svakoj iz one gornje pesme lako dodati.

245.

Kad polaze od Kraljeve kuće sve Kraljice.

Obrn s Kralju mile, Obrn s Kralju mile!

Ljejljo Ljelo! Ljejljo! 1.

Obrni se Kralju! Treba da idemo. Kod svačije kuće I kod tih momačkih. I kod tih momačkih I kod devojačkih I kod tih gospodskih A i sirotinjskih. Kaži nama kralju! Mili gospodaru! Kakvog ćemo Kralju! Glasa počinjati? Ja li deda Đozmu, Tog premilog Ljela? Ili baba Đozmu Tu premilju Ljelju? Milu Ljelju kralju! Našu krasnu Ladu! Ili počinjati, Bana Gospodara?

Bana Gospodara. Cara nad carima: Cara nad carima Boga nad Bozima. Tog Triglava silnog Strašnog i prejakog? Ili ćemo care! Naša svetla kruno! Počinjati Bane! Vesela Rusana? Vesela Rusana, I rujna Jarila? Kralj kao odgovara: „Počinjite mile, Vi moje Kraljice! Onog lepog milog „Mijo deda Đozmo! Milu babu Đozmu. Babu Đozmu milu, Onu staru Jagu. Onu staru Jagu I tu mladu Živu. "Mijo deda Đozmo Prid najbolji dvori.

Onda tako i počinju obično, te to ime i prepevaju, a ako koje drugo ime onda to, no pesme su

drugčije, koje nemogo smo dobiti.

246.

137

Mladi.

Mijo deda Đozmo! Mijo deda Đozmo 1

Đozmo Ljeljo! Ovde nama kažu. Ovde nama kažu: Mlado i zeleno. Skoro dovedeno Svemu naučeno: Kako vojna ljubit' Svekrvu štovati. Svekrvu štovati, Zaove gledati.

Svekrva voleti, Devere ljubiti. Svima i svakome, Počeste činiti. Imenima nikog, U domu nezvati: Već svakome lepše Ime nadevati. Kome Zlata, Kata Kome Božur, Rujni, Kome Gospa Mila, Kome Gospod Svetli i t. d.

247.

Vojnu.

Mijo deda Đozmo! Mijo deda Đozmo!

Đozmo Ljeljo! Ovdi nama kažu. Rabrenoga vojna, Skoro oženjena, Lepo obučena: Svoju ljubu ljubit! Svima dobro činit'; Dugom puškom biti. Britkom sabljom seći, Dušmanine svoje I plemena svoga.

Tog plemena roda Roda zavičaja. Roda zavičaja Srbskog gospodskoga. Srbskog gospodskoga Zemlje plemenjite. Plemenite zemlje, Te Inđije svete. Te Inđije svete Đe no Triglav spava. Đe no Triglav spava Rusane usniva.

248.

Popi.

Mijo deda Đosmo i t. d. Ovde nama kažu: Popa ostarela, Sa prebelom bradom. U ruci mu knjiga Knjiga staroslavna.

Iz nje popa čita, I Bogu se moli: Da nam gospod dade Zdravlje i veselje, Zdravlje i veselje Dobra berićeta i t. d.

Sve su ove pesme od Jelene Kečicke devojke iz Sentomaša u Banatu sadanjem a pok. vojvodini srpskoj

koju pogreboše pre nekoliko godina. Ona je sama više puta bila i kralj i kraljica.

249.

138

Kad se oblači Kralj.

Care bože veliki! Care bože veliki!

Ljelju Ljejlju! Poljelju Poljelju!

Oblači se brgo. Valja nama dalek Dalek putovati. Po svi dvori caru! Dobri i ubogi. Po svi dvori caru! Mladi i prestari. Da vidimo caru! Deve i te momke. Koje za kog caru! Tome da dademo. Svakom lično caru! Lično i prilično. Obrni se caru! Te nam pesma kaži. Koja pesma care! Danas da pevamo? Da li pesma caru! Vesela Rusana? Ili pesma care! Stare babe Jage? Ili pesma Bane Lade i Kolade? Ili pesma care" Rujna Rujevita? Ili njegova care!" Brata Porevita? Ili onog care! Boga Ranovita? Ili Ljelja care! Ljelja i Poljelja? Ljelja i Poljelja, Ljelje i Poljelje?

„Pevajte ni danas Ljelja i Poljelja. Ljelja i Poljelja, Ljelje i Poljelje, Ljelje i Poljelje Lade i Koljade." Osvrni se caru! Tebe da vidimo: Kako si se care! U belo obuko. Beli kalpak care, Na krivo turio, Bel dolama care! Po zemlji se vuče. Beli pojas care! Dori do koljena. Beli maču care! U desnici ruci. U tvojega caru! Velja barjaktara. Velja barjaktara, Silna Stegonoše: Beo barjak care, Po zemljici crnoj. Po beli nam care! Svu zemljicu crnu. Svu zemljicu crno Kletog Kindušana. Kindušana care! One Mandžurije. Mandžurije care Proklete Globije, Te Globije care Gadne Alemane. I velike care, Crne Tartarije.

250.

Kod Kraljice.

Oblači se Ljeljo! Oblači se Ljeljo!

Ljeljo Poljelo! Ljeljo Poljeljo! 2.

Carice gospođo! Danas ćemo divna

Svuda putovati. Svuda putovati Mlogo svašta vidit'. Deva neudatih, Momak' neženjenih, I pred mloge dvore

139

Danas dohoditi. Osvrni se carka Mila nam banice! Tebe da vidimo! U crveno ruvo. U crvena lepa Kalpaka na glavi. U crvenoj dugoj, Do zemlje dolami. Po dolami rujnoj Crven pojas rujni. Na kalpaka rujna Toga belog tila. Na tom tilu belom Devet perjanica. So orlovi perja

So ti paunovi. Paunovi perja So ti labudovi. Tebe čeka divna Mladi barjaktare. So rumena krasna, Crvena barjaka. So devera krasna Bela i rumena I dvorkinje bele Bele i rumene. I so jasno svetlo Svetlo ogledalo. So zelena lepa Dubova kutija.

1. 2. Tako se posle svake vrste pripevaju ti pripevi.

251.

Devojci.

Mila i premila; Mila i premila!

Ljeljo ljeljo! Poljeljo Poljeljo,

Ljeljo Lado! 1. Ovde nama kažu: Momu neudatu, So zlaćena kosa, Kosa i te ruke. So srebrno lice Čelo mesečina. Bele grudi lepe, Pramenje od snega. Plave oči lepe Jasno božje nebo, A grьoce milo

Ono jarko sunce. Mi dođo smo lepo: Da je odvedemo, Odvedemo lepo Da je udomimo; Za Ivana đaka Đaka samouka. Što ni lepo piše Knjige izpisuje! Belo lice deve Po orlovi krili! Više veđe lepe Po tim sokolovim; Ruse kose duge Po tim paunovim i t. d.

252.

Momku.

Ovde nama Ljelju, Ovde nama Ljelju,

Ljelju Ljelju! Poljelj Poljelju! Ljelju Poljelju! 1.

Čudno čudo kažu: Momka neženjena,

Neće da ga žene. Ako li ga neće Mlada oženiti, Sa popovom ćerkom Stojnom il Rumenom? Mi ćemo ga lepo, Sa sobom odvesti.

140

Oženiti mlada, Lepa i ubova. So kraljica lepa Gospođa carica. So carica lepa Iz Soluna grada. Iz Soluna grada Srbskog caroslavnog. Sa Krajine srpske I te Grkomanske. Grkomanske teške Pogane Asiske. Ona mlogo kažu,

Prćije naprela: Tri tovara blaga I četir prćije. Sve prćije slavne Koprene bogate. Koprene bogate Zlatom podatkate. Zlatom podatkate Biserom nizate. Biserom nizate Dragim poprskate. Onim dragim sjajnim Tim dragim kamenom i t. d.

253.

Početak je i svršetak jedan isti. Početak u ovih kao što smo do sada navodili, a svršetak je onakav

isti kao u onih od Jelene Kečicke nz Sentomaša. S toga molimo gospodu čitaoce neka i početak i svršetak dodaju svakoj idućoj pesmi, ako hoćedu. Mi ovde stavljamo samu jezgru pesama, bez odela njihovih početaka i svršetaka koji su svuda i u svakoj jedni i isti.

Brat i sestra.

Ovde nama kažu: Zelen bor visoki. Zelen bor visoki Joliku tananu. Bor će da sečemo Jeleku krešemo, Jeliku krešemo. Bora da pilimo. To nebio bore Bore previsoki, Niti bila Jela, Jelika tanana; Već to nama kažu Brata i sestricu. Brata oženite, Seju udomite, Za miloga dragog Za premilu dragu. Ako vi nećete Mi ćemo jih dobro:

Seju udomiti Za primorskoga Bana. Od Polane grada Srbskog na Krajini. Na Krajini srbskoj Na Vojuši staroj. Na Vojuši staroj Srbskoj caroslavnoj, Srbskoj caroslavnoj Te Velje Avlone. Za tog Krajinara Carskoga čuvara! Carskih međa starih I novih Krajina. Brata oženiti S curom izdaleka. Od Ljubljane ravne Srbske caroslavne Caroslavne stare Srbske Krainare i t. d.

254.

Detetu.

O snašice Stane! Skoro dovedena, A što ti je ono,

U zlatnoj bešici? Il ga ljuljaj Stane! Il ga mi odnesmo?

141

U te naše dvore Na Krajine ljute. Gde no vojska vrve Sa sve četir strane. Gde no deca rastu

Ko šibljike vrbe. Brgo ona rastu, Još brže jačaju. Za vojnike Ljelja Brzo prirastaju i t. d,

255.

Sekulu i Seći.

Sekule mi gleda, Preko četir brda. Konja sedla vrana Hoće do Žabljaka. Sekul konja sedla Seća odsedluje. Sekul se naljuti I konja odtera. On se maša Seći U bela nedarca. Seća njemu veli: „Man se dragi vraga. Crna vraga dragi, Još goreg inata.

Ja sam davno Seća Davno izprošena: Za jelena Bana Iz Orida grada. Za Jelena Bana Voliku vojvodu, Onog silnog cara Branislava mlada. Drvenarovića Starog Dukljanina. Ako čuje Bane Propašće ti vrane I ta rusa glava Sa širokih pleća." i t. d.

256.

Kmetu.

Ovde nama kažu: Kmeta ostarelog. Vasdan kmete oda, I batinom maše. Štapom pomahuje, Na delije redom

Strašio navikuje; „Bre delije ljute! Besne i pomamne! Nedirajte raju! Dok vam traju glave Lude i pomamne i t. d."

257.

Popu.

Ovde nama kažu: Popa duhovnika. Vasdan knjige čita I Bogu se moli: Da nam Gospod dade, Zdravlje i veselje. Zdravlje i veselje,

Dobri berićeta. Crkve da nam svetle, Monastiri jasni, Da nam budu svetli Vasda i čestiti. Da se štuju crkve Škole i oltari i t. d.

258.

Trepaviću planini.

142

Trepavići visoke planine! Na vami su tri polanjska snega. Jedan ljanski drugi prekolanjski, A treće mu ni broja se nezna. Na njega je trava prepuknula. Na travici ibrišim sedžade Na sedžadu bratac i sestrica Oba sede oba rada rade! Sestra bratu zarukavlje veze Bratac sestri kaftan i koliju.

Sestra bratu tiho besedila; „Mili brate moje milo blago! Koliko mi često kaftan šiješ Još mi češće puca poprešivaj. Kada mene moje drago vidi Neka mi se za mene ugreba." Bratac svoju seju poslušao Te sašio kako seja hoće. Nju opazi njeno mlado drago, Opazi je za njom se ugreba.

Od gospodina Mihajila Đorđevića učitelja Veliko-očkog u nahiji prizrenskoj u Staroj Srbiji, a dobijene

preko g. Ilije Spasojevića učitelja Sretačke župe nah. prizr. u Staroj Srbiji.

XXII. VIDOV DAN.

Kao god što biva u veče Đurđeva-dne sa oružjem i t. d. tako na Vidov-dan, ili 15. Junija, biva sa svim odelom. Taj dan sve se, pa i najmanji dronjak, iznosi da se nagreje sunca i da se promaje na vetru. Ako se ovo neučini onda će biti zlo za to odelo. Ceo taj dan Srbi su kao ubijeni. Istina, nerade ništa na njega, osim što žene izčiste i iznesu iz sanduka svo odelo i t. d.; no oni niti idu jedan kod drugog niti se časte i praznuju kao u ostale svece. Ovo je valjda zbog kosovske bitke, ako nije tu umešan ma kakav drugi uzrok. U veče Vidovog dana idu momčad a negde devojke i obilazeći njive i useve pevaju

259.

Ide Vide da obide. Sve useve i plodove. Što je niklo i poniklo, Što je niklo nek je niklo,

Nek je niklo i nek raste, A što nije nek neniče Nek neniče i neraste.

Svuda se peva.

XXIII. ROĐENjE.

Pečat ljubovi je rođenje deteta. Da se pri rođenju u svakoga, a naročito tog naroda, koji se sasvim od prirode nije otrgao i ovoj nepomirljivu vojnu objavio, čini, svašta to svako zna. Tu se mloga čuda tvore, a sva ta tvoreća čuda zavise od želja roditeljskih kakvo dete da jim bude, pa koliko je ovih želja toliko Ima tisućima više tih čuda. Po tim prilikama i čine se i tvore druge prilike sredstvom kojih bi dete postalo onakvim kakvo se želi. Žena porodilja zove se u Staroj Srbiji i još drugim mestima Rođa, Rođanica, Leunka. Ona je Leunka za punih 6 nedelja, za koje vreme opraštaju joj se teški i veliki radovi; no ne iz sažaljenja spram nje, nego iz toga uzroka što se drži da je pogana.

Sve žene donose joj ponude koje se negde zovu i babinje. Dolazak ostalih žena k njoj zove se sviđe. Najlepša jela što mogu biti donose se Porodilji Rodilji ili Leunki za punih 6 nedelja. Donosi joj se vino i tada se kaže "evo sam ti donela i najti jedna bačva vino," a bačva je činija velika. Tri večeri po rođenju dolaze detetu „Narečnice", pa mu dele sreću i jedu mu na rizik ili na sreću. Da se dozna šta i kako ove govore detetu i kakvu mu sreću nariču, valja i tu mlogo čuda učiniti dok postane čovek Vidovit. Tu ima posla kornjača, njeni kornjačići mali, štap, čobanski i t. d. Ovo se može kazati: da se

143

detetu za tri dana po rođenju reši ceo budući život i sudba kakva ćemu biti, koju nemože niko promeniti. Dete se krsti, darivi i t. d.

U Bosni ide pop i kum te pozivaju na krštenje. Valja uvek čestitati ocu kad mu se rodi dete. Tada se ljube, i, otac, ako je muško tura prste u kose želeći da ima sinova toliko koliko je kose na glavi, a ako je žensko onda koliko u brkovima, ili ako ima ovakve mlogo onda ukazuje na prste obe ruke, želeći još toliko devojaka. Posle dva meseca dolazi kum i šiša dete, a negde briči. Ona se kosa čuva i od tog pa do sedme godine nešišaju ga i nebriju. Poturice svuda volu da budu kumovi. Pravoslavni na to mrze, te kad ih se nemogu otresti, onda ih zovu na šišanje u sedmoj godini. Ovi se kao i kršteni i kao i oni koji strižu u drugom mesecu dete, računaju za prave kumove. Kad poturice kršćavaju srbsku ili Pravoslavnih decu, tada pope uvek gledaju da ih što jače zvocnu po temenu jevanđelijem i krstom, da im drugi put ne pada napamet da to čini. Nije hrđavo gde Turčin ili poturnjak bude kum. Istina bi takvi kum počesto nabijao ognjišta svojim kumovima i kumčadima, ali zato izbavlja sve svoje kumove i svu kumčad iz najvećih beda.

Kosa omivena i nokti odsečeni čuvaju se do sedme godine. U sedmoj se godini kosa i nokti i opet seču sa onom starom kosicom opet čuvaju i meću pod streju kućnu. Samo kad umre dete spaljuje se. Osim ovog čine se mloge vračbine. Tako kad prohoda dete gotove se najbolja testana jela i pečenja a i ostale đakonije. Sabiraju se sva deca pa im se to daje da jedu, no moraju da trče što imaju snage. Dete se upravo u trčanju nosi vodeći ga za ručice. Ovim se hoće: da tako brzo i lako prohoda i u životu da je lako kao ptica. Kad su jedno mesečići onda se sijaset čuda čini. Sa umrlim okivaju se u jedne bukagije i odkivaju i t. d. i t. d. Kad se deca šišaju pevaju se pesme:

260.

Borismo.

Bor borismo i borismo, Boru vetke postigosmo, Da narastu druge jače. Druge jače i večnije.

Da poraste viti bore ; U visinu ponajviši U jačinu po najači U većini po najveći.

261.

Boričići borili.

Boričići borili. Svi mi živi i zdravi. Moje kumče najzdravlje Milo kumče Radojče. Moje kumče krepčinom, Najviše mi i veće, Hitro rastlo pa rastlo; Belu vilu prestiglo. Belu vilu brzinom, Jakog bika jačinom, Krepkog konja brzinom.

Na vojsku ga odprati, S vojne dojđe sa vencem, So Grmovim predragim I sa konjem doratom Tog Davora ubojnog. Po devojku odprati, Dovede mi devojku, Na đogatu prebelu, Svetovida viđelo, Sve nam svetlo i belo Ponajviše obraz nam.

262.

Kad hoće da prohoda.

Moji tići letići! Letite mi prebrzo,

144

Moga Đuru učite: Neka leti najbrže. Lepog dara daću vam: Svakog smoka i jela, Mome Đuri najviše, Za njegova krilašca

Itre noge veverice. Svakog darka daću vam, Svakog smoka odiljka, Za mog Đure zdravljice Jaku snagu i telo, Svaku sreću i snagu.

Ima još mlogo pesama što tada deci pevaju ali mi nismo mogli više, od ovih, dobiti.

XXIV. SMRT.

Mlogo ima čuda i običaja pri smrti, daćama, podušijama, kad tuže ili kao što kažu u Maćedoniji i drugim mestima taže, tože kukaju, nariču, zapevaju i t. d. Mi smo te običaje u nekoliko opisali u našem sačinjenju: "O starim srb. grobljama" ili o istraživanju starina naših. Sad će mo ovde navesti samo neke zapevke, zapevanja, naricanja, tuženja, jadikovanja, kukanja i t. d. a sve ove reči označavaju posmrtne i prismrtne pesme.

263.

Iz stare Srbije od g. Nikole Andrejevića sveštenika u Sretačkoj župi u Prizrenskoj nahiji.

Proletava bela vila, Lele nama bela vila! Olje nama ujadenim! Bela vila ustrelica. Kuku nama ustreli će! Ustreli će ojadiće! Te ustreli sina Marka Avaj nama mili Marko! Lele nama mnli Marko! Sina Marka Bogdanova, Kuku njemu i plemenu, Teško njemu i plemenu! I njegova vita konja, Teško drugu Markovome. Olje nama ujadenim, Lele drugu Markovome! Vita konja toga vrana Smrklo mu se na zli čase Jad je njemu bez Marka mu! I sokola ticu sivu. Nepomaže previjanje Ni krilima tužno bjenje! Lele nama ticu sivu. Kuću vama i do Boga! Jao nama do nebesa! Mrtva Marka pronesoše Veli boru lele nama! Avaj nama kuda će ga? Sa te Šare na Plaškavcu

Plači rode i plemenu! Lele svemu i do Boga! Na Plaškavcu, Plaškavcu Plaka će mo i do veka, Ućutati nikad bog me! Onu velju Crnu Goru. Crno nam je i doveka! Davor nama do prestanka! Crpu Goru i planinu Planulo nam preplanulo, Preplanulo sagorelo! Gde se smrtni saranjuju. Sarani smo našeg vojna, Sapali smo ah viteza!

Za njim majka prestavala Lele njojzi kukavici, Badava joj nesrećnici! I po majku ljuba Rajna Mladu vojnu Raji nek je! A i ona što s njim neće?

Viče Marka i doziva, Mrtva usta ne govore! Lele nama i do Boga!

„Komu mene ti ostavljaš?" Svim jadima čemerima! A najtežim bez viteza!" Marko majci odgovara;

Nikad bog me ni doveka, Svakom dobru ostavljam te!

145

„Ostavljam te mila Majko! Lele nama baš takoje, Samu crnu samoranu, Davor nama avaj nama!

Tom kopaču i oraču Iskopo si svako dobro, Avaj nama svaku sreću, Lele od sad pa doveka, Po najveću doma svoga!

Braći mojoj deci tvojoj" Teško nama do vijeka! Kuku jao do prostanka!. Ovog smrtnog crnog danka!

Za njim ljuba pristavala Kuku njojzi zabadava! A što crna s njim neide?

Svome vojnu govorila: Jaoh njojzi do samrti! Kada s njime neodlazi!

„Mili vojne rabri Marko! Teško nama i doveka, Mrtva usta negovore!

Kom ostavlaš ljubu tvoju?" Ostavlja te tuzi crnoj! Lele tebi i doveka! Nepitaj ga nesretnico!

Ljubu tvoju mladu Rajnu?" Za njim Rajna u raj hajde, To ti Marko ostavio Lele nama za obojim! Davor nama i doveka!

Mrtav Marko odgovara: Nije bog me ni doveka, Smrtnom strelom. Ustreli nas!

"Ostavljam te verna ljubo! Lele nama nećeš vojne!

Kuku nama i doveka! Jaoh nama tako nećeš, Bez nas ode na Pržilo!

Brzu konju i junaku" Kuću ne ćeš ni do veka, Ljutom ognju i toj vatri. Bistroj vodi krivoj lađi, I ribama Smrhatovim!

Za njim sestra gologlava Lele njojzi jaoh njojzi! Bez brata je ka bez glave Bez odbrane i zakletve!

Svoga brata zaprašuje: Nema bog me ni zakletve, A kamoli brata Marka, Badava ga zapitkuje!

„Mili brate mio Marko! Sve nas tužne ucvelio, Ucvelio ostavio, U crno nas ostavio!

Kom ostavljaš seju tvoju?" Ljutoj zmiji prisojakinjn, Crnoj guji osojkinji, Lele tebi jaoh tebi, Avaj tebi kuku tebi! Tuđinima Tartarima!

Mrtav Marko odgovora: Dele nama i do veka! Mrtva usta negovore! Tek se praša za adeta!

„Dobru konju i junaku" Teško njojzi jadnoj mladoj! Lele njojzi avaj devi! Kuku njojzi crnoj nevi! Jaoh tužnoj zaručnici, Zaručnici nesrećnici!

264.

Mati za sinom.

Gde si mi se podigao?

Pile moje! Siv sokole!

Kamo tebi tvoja krila? Lele majci, Siv zeleni!

Što ti njima nemahaješ? Kuku majci, Lele njojzi!

Valjda su ti jasna perja? Jaoh perja! Lele labudova!

Odletila potamnela? Tavno majci, Mrko majci crnoj!

Ili su ti ugasnula Ugaso si svete majčin, Pomrčalo jasno sunce!

146

Duga puta putujući Putu čedo! Ti nevično!

Duga puta neznanoga?

Neznana majko, Nezna majka Svojih jada! i t. d.

265.

Ljuba za mužem iz kneževine.

Kuku mene moj predragi rabre!

Kuku i doveka! Kuku mene i do Boga moga.

Jaoh mene vojne! Kud odlaziš danas u nezvane?

Crni danče! Lele mene crnoj druzi!

Kom ostavljaš sužno dobro?

Jaoh mene dobro moje! Sužno dobro ljubu tvoju Lele mene nebilo me!

Kuku mene da Bog dade! Ili tvome starom babi?

Teško njemu i za tobom! Avaj meni sve do Boga! i t. d.

Tako se povtorava, materi, braći, rodu njegovom i plemenu svom i t. d. Utvrđenih pesama nema

prismrtnih i posmrtnih, ili se bar nama tako čini; nego svaka ožalošćena tada kuka, nariče, zapeva, jadi, tuži i t. d. i stvara desme, kako joj i šta na um padne u onoj tuzi. Svaka tada sama stvara sve, sećajući se celog života umrlog, od rođenja pa do posle smrti. Svaka i najmanja sitnica opisuje je se tu najživlje, najbolje i to nekom nadzemnom božanstvenom silom. Ona koja neume da stvara zapevke, računa se da nežali umrlog i takva je posle opšte prezrena.

Pre nekog vremena javili su mi za tužnu i posmrtnu pesmu pok. Knezu velikom Mihailu, koju su u amamu pevale neke ženske s Dorćola. One su se razdelile na dva odelenja, kao što to obično biva; pa jedna započinje s pitanjama, koja njene drugarice prihvate; a ono drugo odelenje odgovara, na pitanja i u ovim odgovorima i samo pita. Uvek jedna započne, pa joj one druge prihvate i pomognu svojim glasovima. Tako je obično kod sviju naših obrednih pesama. Divota glasova, ili napeva, tek bi se mogli predstavitn, kad bi se svi glasovi iz kakve pesme skupili. Ovu pesmu ili kukanje za pok. Knezom, koliko sam se starao da dobijem, pa sve badava. One koje su bile u amamu neznadoše ni imena ni prezimena ovih pokajnica; te mi osta bolja na srcu što nemogo ovu divotu dobaviti, da nepropadne, kao i ostale mloge narodne stvari što propadaju. Sve ženske što su u amamu bile i slušale ove pokajnice; ne samo da su plakale i same; no mloga je se i udružila ovim tužnim pevačicama, pa sa suzama i jecanjem pustila i svoj tužni glas. Kamo naše komponiste, da od ovih naprave tužne marševe? No uvi! Mi i nemamo još ništa našeg skupljenog. Banda nam duva u tuđe davorije i svirke, i iz ovih sve mahom izduvava tuđe, nama protivne i našim ušima, stvari. Trebalo bi bar naše učeno društvo srb. — ako se i sad još možda neće da zauzima za narodnost srbsku, kao što je pre činilo i ako još sada negleda na ličnosti koje na ovom rade, — pa ne samo za te; nego i za slavske pesme da pošlje svoje stenografe, koji bi za 6. meseca mogli samo od ove dve struke prepisati više od 20.000 pesama raznih. Iz ovih bi se mlogo koješta vidilo i doznalo.

Ja sam u Valjevskom Okr. u selu Suvodanju od Mihaila Birčanina trinajest puta prepisivao ovo nekoliko slavskih pesama; pa nikako nisam mogao prepisati jih. Ovo nije zbog moje ili toga pevača krivica. Sa moje strane zato što nisam mogo tako brzo pisati kako je on govorio i pevao. S njegove što je tako brzo govorio i pevao, kao da je gde u manast. očenaš čitao i to u najveću zimu. Što nije mogao kazati donekle, pa pričekati dok se napiše; nego, ako ga pometem gde i kažem mu da stane i očeka malo, on to opet iznova pa iznova. Ja sam molio i sinovca njegova Bogoslava, g. Marka da prepiše, kad bude na slavi pa i on nije mogao to učiniti, i tako mi je od te slave samo jedna tusuća čestica došla do ruku.

147

XXV. Kolske, oreke ili orečke pesme.

Sve pesme orske, kolske, orečke, korovodske, tančarske, saborske i t. d. pevaju se u kolu, oru, korovodu i t. d., i uz pesmu njihovu igra kolo. Obično pevaju jih uvek devojke, i pevajući igraju uz pesmu idući od desne na levu stranu ili za tokom sunca. Redka je srpska igra koja ide na desnu stranu i takva je mora biti nova i od skora postala. U ravnicama obično više igraju; no u brdovitim mestima. Osim uz pesme igraju u svima ravnicama uz gajde kako u Sremu, Bočkoj, Banatu, Mačvi, u Pomoravlju, tako isto i oko Prilepa, Sereza i t. d. Osim ovog igraju sad uz sviralu, koja se pravi, od orlovih cevara, od puščannh cevi od drveta i t. d. uz tamburu obično po brdovitim mestima, uz gaval takođe po brdovitim i t. d. Redko gde igraju uz ćemane. Kola ili ora ima: devojačkih, njevestačkih, mladinih, udovičkih, onako osrednih godina žena i t. d. Ko vodi kolo: zove se ili kolovođa ili tančar a žensko tančarica.

Najteža je igra Mačvanka u Mačvi, Sremsko kolo u Sremu, Banatsko i Bačko u ovim zemljama kao i Bunjevačko i Pletitanac u Tesaliji Albaniji Epiru i u st. Srbiji. Planinski stanovnici ređe i tromije igraju od onih koji žive u ravnicama; no zato više gude uz gusle i kao pastiri sviraju u gaval i dvojnice, koje su u svima krajevima razprostrte, a tako isto i u tambure. U ovih više ima na suprotnih i po parnih igara, gde para igrajućih, od muškog i ženskog ili oba lica od jednog pola, jedno drugom u kolu igra na susret i kad se približe podižu više glava ruke, ovim pljeskaju i meću puške. Nećemo sad opisivati igre i kola naša; jer nam je ova knjiga samo kao program, da se po njoj kupi naša narodnost. Bože zdravlja i sreće o ovom biće za se u knjizi. Evo sad navodimo te orske ili kolske pesme.

266.

Čuješ , čuješ, čuješ Majko!

Tam za rekom Čujem. Majko!

Na srbskoj krajini, Majko!

Konji zavedeni. Majko!

Za grad zavedeni Majko!

Za cmilj povezani Majko!

Za cmilj i bosilje, Majko!

Glađu izglađeni Majko!

Žeđcom izžaždani, Majko!

Jezdom umoreni, Majko!

Bojem izbijeni Majko!

Kopljam izbodeni Majko!

Strel'ma iztreljani Majko!

Mač'ma izsečeni,

Majko! Hoću l' hoću l' ići?

Majko! Da konje odrešim,

Majko! Da zobcom nazobim

Majko! Da vadom odmorim .

Majko! Da vodom napoim

Majko! Ladnom vodom

Majko! Bistrom rekom Čujem,

Majko! Čujem na krajini

Majko! Na srbskoj pogibiji;

Majko! Da bidom izvidam

Majko! Da rane zalečim

Majko! Da vojne razbudim

Majko! Naše mrtve vojne,

Majko!

148

Momke neženjene Majko!

Zlato nekovato Majko!

Alem nepravljeni?" Majko!

Al' govori majka, Svojoj miloj ćerki. Svojoj ćerki dragoj, Sa Jakcara reke; ,,Idi idi, idi:

Ćerko! Te konje odreši

Ćerko! Te zobcom na zobi

Ćerke! Te vadom odmori,

Ćerko! Te Čujem napoji

Ćerko! Ladnim Čujem rekom

Ćerko! Te rane izvidaj

Ćerko! Vidom lekovitim

Ćerko! Te vojne razbudi

Ćerko! Naše vojne tužne

Ćerko! Našu decu jadnu

Ćerko! Naše branioce

Ćerko! I našeg Gospodstva

Ćerko! Gospoštine

Ćerko! Naše carevine

Ćerko! Našu diku krasnu

Ćerko! Naše vojne mlade

Ćerko! Momke neženjene

Ćerko! U mrtvome sanku

Ćerko! Razbudi jih draga,

Ćerko! U grad uvedi jih

Ćerko! U grad Niš naš slavni

Ćerko! Na toj reci Čuju

Ćerko! Slavni staro-slavni

Ćerko,!"

Ova se pesma peva u Mačvi kad momčadija ide u kolo. Pevaju je kao obično naše muške pesme dva i dva u glas sa variacima mačvanskim, koje su srodne sa užičkim, podrinskim, čačanskim, rudničkim, staro srbskim, albanskim, maćedonskim, tesalskim, epirskim a i nešto valjevskim i u Bosni do nekle.

268.

Kokonjica pesma i igra. Kokonjice kokonjice Ivanj vanj!

Ivan van Ivan van! Tamo sedi tamo sedi,

Kapetan kapetan, Pije kavu, pije kavu

Iz fildžan iz fildžan, Mene zove, mene zove

Na divan na divan; Da mi kupi da mi kupi

Žut fistan, žut fistan, A ja neću, a ja neću

Žut fistan, žut fistan;

Veće oću, veće oću Mor dolam, mor dolam.

Kokonjice kokonjice! Ivanj vanj Ivan vai!

Tamo sedi, tamo sedi Kapetan, kapetan.

Pije kavu, pije kavu Iz fildžan, iz fildžan.

Mene zove, mene zove Na divan, na divan:

Da mi kupi, da mi kupi Žut kavad žut kavad,

149

A ja neću, a ja neću Žut kavad, žut kavad;

Već ja oću, već ja oću Bel svitku, bel svitku.

Kokonjice kokonjice! Ivanj vanj, Ivan van!

Tamo sedi, tamo sedi Kapetan, kapetan,

Pije šerbet, pije šerbet Iz fildžan, iz fildžan.

Mene zove, mene zove Na divan, na divan:

Da mi kupi, da mi kupi Žut đerdan, žut đerdan,

A ja neću, a ja neću Žut đerdan, žut đerdan;

Već ja oću već ja oću Bojader, bojader

Rujna, krasna Bojader, bajader,

Kokonjice, kokonjice! Ivan vanj, Ivan van!

Tamo sedi, tamo sedi Kapetan kapetan.

Pije mednu, pije mednu Iz fildžan, iz fildžan.

Mene zove, mene zove Na divan, na divan,

Da mi kupi, da mi kupi Žut duvak, žut duvak;

A ja neću, a ja neću Žut duvak žut duvak;

Već ja oću, već ja oću Bel prevez, bel prevez,

I ja oću, i ja oću Žut čizme, žut čizme,

I ja oću, i ja oću Jazdiju, jazdiju.

Tu kolastu tu kolastu Jazdiju jazdiju,

Ljubičastu, ljubičastu, Jazdiju jazdiju.

Reče meni, reče meni Knežić mlad, Knežić mlad;

„Dođi Koko, dođi curo! Na divan, na divan.

Kupi ću ti sve što ćeš Ja junak, ja junak.

Odi meni, odi meni Na divan, na divan."

Ja se pope, ja se pope Na divan, na divan

Popi kavu, popi kavu Iz fildžan, iz fildžan.

Pa mi kupi, pa mi kupi Knežić mlad Knežić mlad

Pa mi kupi, pa mi kupi Što reče, što reče,

I uze me i uze me Za sebe, za sebe.

Mlogi Kokonjicu, od koje je i marš vojeni i tužni napravljen pok. Milošu Obrenoviću biv. knezu

srpskom, drže, da je tuđa i pesma i igra. Ovo drže zbog same reči, kokonjica, koje značanje neznadu, i ako u Srbiji ima stotinama imena i prezimena Kokan, Kokona Kokanović i t. d. Jedan je činovnik iz Šabca bio i u Rusiji na nauci neki Jova Kokanović. Neznanje uvek svoje drži za tuđe, a tuđe za svoje te tim se i ogleda neznanje čije.Šta ta reč kokonjica znači mi nećemo ovde mlogo o tome govoriti, no sad ćemo samo kazati: da je naša i da znači gospođicu, lepoticu i ljubaznicu. Kad na pečatamo vaš Sbornik Srbskih ličnih imena, onda ćemo tu progovoriti koliko je nuždno.

Ovu igru Kokonjicu obično igraju same devojčice bez muškaraca. Donesu nekoliko jastuka, pa jednu naprave Kneževićem mladim, ili kao što ga sad zovu kapetanom, i na te jastuke posade. Oko ovog, ali malo niže, a na manje jastuka, ili korova, posutim cvećem, naročito ivanjskim, posade njegove sluge i pandure. Dadu Kneževiću šoljicu iz koje lije, kad nema kave, vodu sladku, a devojčice oko ovih igraju i pevaju onako kao što ide u pesmi. Pola se kola razgovara u pesmi, a Knežić kazuje šta će kupiti, pa kad izređaju sve do najmanje sitnice, i Knežić pristane sve da kupi, onda Kokonjica sedne do njega, poljubi se s njim, pije ono iz šoljice, i posle toga grade svadbu. Ovo se obično peva i igra na Ivanj-dan a počne od Uskrsa, prvi put pa posle te godine, do jeseni i do proševina i svadba svaki dan peveju i igraju kad god se skupe devojčice. Prekrasni napev — melodiju — ove pesme, nema Srbina, koji nevole, a pok. knez Miloš zapovedio je i marš od ove da mu se napravi, što je i učinjeno. Kad je umr'o od istog napeva, te iste pesme, napravili su mu i i pogrebni marš.

269.

150

Kolubarka.

Kolubara brdom dere Kolubara brdom dere

Brdom dere. Na njoj Ana noge pere Na Njoj Ana noge pere

Noge pere. Noge pere da opere Noge pere da opere

Da opere. Više nje se Jovo dere Više nje se Jovo dere

Jovo dere: „Peri noge Ano moja, Peri noge Ano moja ,

Ano moja! Noge peri neutoni Noge peri neutoni

Ne utoni. Kupi ću ti žute čizme, Kupi ću ti žute čizme

Žute čizme; Da ne prljaš noge bele Da neprljaš noge bele

Noge bele." Kolubara brdom dere Kolubara brdom dere

Brdom dere.

Na njoj Ana vrata pere Na njoj Ana vrata pere

Vrata pere. Sa brda se Jova dere Sa brda se Jova dere

Jova dere: "Peri Ano bela vrata, Peri Ano bela vrata!

Bela vrata. Peri Ano neutoni, Peri Ano neutoni

Neutoni. Kupi ću ti litru zlata Kupi ću ti litru zlata

Litru zlata. Sali ću ti oko vrata Sali ću ti oko vrata

Oko vrata. Da ne ljubim gola vrata Da ne ljubim gola vrata

Gola vrata; Već da ljubim oko zlata Već da ljubim oko zlata

Oko zlata," Ka no pčela oko sata Ka no pčela oko sata

Oko sata i t. d.

Povtorava se svo odelo i svi nakiti.

270.

Kad počnu igrati pevaju.

Vatajte se bjele ruke Bjele ruke prečile.

Za tkanice lastavice Kovanice srebrne.

Za silaje vezelije Kože savtijan.

Za đerdane zveketane

Ploče srebrne. Za kajice pozlatice

Kova zlaćena, Za minđuše previjuše

Draga kamenja. Da vidimo ko za kolo

Mlado ubavo.

271.

Druga opet kad počnu da igraju.

Koj za kolo ajd u kolo? A ja znadem koj za kolo:

Mladi momci neženjene I devojke neudate.

151

I to znadem koi nije; Ko se skoro oženio Svakog dobra poželio: I perčina očešljana I aljine očišćene I obuće osušene, Bila lica umivena Dobra konja osidlana I oružja očišćena. Snažnih nogu očišćeni Opit mu se i to veli: Sid kod kuće čuvaj kuću Za glamljama sa ženama Sa krnjavim tim sudima. I ja znadem koja nije,

Za to kolo za to oro Za šarina horovoda, Koja s skoro udomila, Svakog dobra poželila: Bila lica umivena, Ruse kose očešljane Lepe reči i pogleda, Sada vele njojzi mladoj! Sid kod kuće za ognjištem Za tim starim pepiljištem. Peri sude, nosi vodu, Mesi leba, služi svakog Ponajviše starijega Svoga doma domaćina.

272.

Odi Maro da igramo.

Odi Maro da igramo, Dokli vojna neimamo Dokli globu neimamo, A na našim belim vratu, A kad vojna uzimamo; Onda kolo to šarino To šarino to kitnjasto To kitnjasto okićeno, To nam kolo korovode, Korovode pliti tanac, Za na veka propadnu će. Neda vojna kolu doći, Ni po kolu pogledatn, A kamoli zaigrati. Neda stati do kog oćeš' Ni pogledat kuda voliš; No mi vojno zapoveda; „Sid kod dvora kuće svoje. Sid kod dvora čuvaj kuće, Čuvaj dvora i volova I volova i torova" Jošte vojno silan veli: "Za te kolo divojačko,

Ko za sljepog jarko sunce. Sid kod dvora igraj kola Igraj kola nevestičkog, Sa nevestam i ženama, A ne davno dovedenim." Kanda će mu dvor pobeći. Ako Maro dušo moja! U tim dvorma nesedimo, Opet vojno zapoveda: „Sid kod dvora čuvaj dvora. Uzmi iglu i rukava Vezi vojnu zarukavlje. Staroj babi te košulje, A svekrvu gaćetine Na njegove nogetine." Rukav vezla vojna klila Vojna klila i rukava: "Moj ga vojno nederao," Već moj bratac izderao Ponajmlađiji po najlipšiji Sve po kolu tancujući Po prelima igrajući."

273.

Prizrenka.

Oj na gradu Prizren gradu

Oj Lado le Lado, Oj Ljiljano Lado le,

Oj Lado le Ljeljo! Oj Leljo Poleljo!

(Ovo se pripeva posle svake vrste)

152

Prizren gradu Carigradu Na carevu vinogradu: Divno rasti ružičica Bela ruža i rumena. Sićan cvitak ucvatio Sićan cvitak ružičica Ružičica crvenica, Crvenica i bilica. Ljubi mene moj dragane! Sad me ljubi dušo draga! Sad me ljubi ja l' nikada: Dok sam bela i rumena, Ka ružica ta bilica. Sad me ljubi sad ja umri! Ako li me nepoljubiš ? Ljubile te ljute zmije Sve do smrti nemilice

Zašto mene zaboravi. „Ne mri ne mri dušo moja

Oj Ljelju le, Ljelju! Oj Poljelju le Ljelju, Oj Ladole Poljelju Oj Poljelju Ljelju Oj Poljelju le Lado.

(Tako posle svake vrst pa do kraja) Nemam tebe di kopati. Daleko je groblje moje, Još je dalje oca moga Oca moga ta mogila Nedra tvoja groblje moje, Ruke tvoje nosioci Crno oke pratioci Medna usta žalioci.

274.

Pleti tanac.

Oj da pletemo! Oj pleti tanac!

Oj Ljiljanjoj; Oj Poljeljoj', Oj Lado le, Oj Poljelju le!

Oj pleti tanac! Oj šareni le! Oj horovid le! Oj kolo velje!

Oj sveto oro! Oj devojačko!

Oj i momačko! Oj da kupimo; Oj mlade momke! Oj i devojke. Oj da se vide, Oj i poznadu! Oj da igraju, Oj i pevaju!

Oj, iz daleka! Oj, i iz bliza! Oj, poznanici! Oj, i neznanci!

275.

Brojanice zovu se ove iduće pesme koje se opet pevaju kad se igra.

Kaloper šćeri materina! Što se i mi đegod netrevimo? „Što bi bilo i da se trevimo? Kruška nijesam da me kome šalješ Ni jabuka da u njedri mećeš; Već divojka od dva gospodara." Al' govori Perun momče mlado: „Ljuti jadi pominju me nate." A ja neću ni glijedat na te; Već glijedat na većega junaka. Na vijećeg a i na boljega,

Što no skoro očo u vojnike, Na junaka Đura Davorića. Jedni vele nikad doći nijeće Drugi vele da će skoro doći. " Još Kaloperka u riječi bila, Al' eto ti sina Triglavova Triglavova sina Ježdraksina. Kako dođe on nepita majku, Živaniju gospođu gospođa. On nepita! "što mi radišmajko?" Već on pita; „što mi radi drago?"

153

Pa otide dragome na branu, Pa črez branu dragi bješjedio: „Dušo draga otvori mi branu! Da uljezem črez branu na vrati. Pokise mi samur na kalpaku. Na kalpaku trista tetrenika,

Tetrenika a i trepetnika Što no sam jih tebi kupovao, Kupovao novcem sa razbojna, Sa razbojna mijesta razbojita Đe se bori svijetlost i tamina?

Ove su pijesme prijepisane od Stane Birčanke, koju smo vijećer pominjali. Ova pošljednja došla je iz

Ercegovine u Valjev: nahiju od dosijeljenika.

Ova je pijesma, kao što se vidi čista mitska, ovdi joj je rijed pa je mijetu smo. Šta ona znači i od koje je vrijednosti tijeker će vrijeme i u njemu znanje ljudi pokazati.

176.

Podskočica.

Vjerne druge nje hodite lude! Nje držite vjere u junaku. U junaku ka no u opanku. Muška glava i šušnjiva-grana, To su druge dvje sličite stvari; Udri granu o zjeljenu travu Sva joj šušnja od jenoč opane,

List opane a grana ostane. Takva vam je vjera u junaku. On te ljubi dok drugu njesgljeda Kada sgljeda; „sbogom ostaj draga!" Osta junak a propade ljubav, Kao grana što ostane druge! A opane šušnje svjekoliko.

277.

Doskočice.

Što no vrjeme u proljeće dade? Ono što nam u jesjen oduzmje. U proljeće razlista se grana, Al' u jesjen sva opadne žuta. List opane, a grana ostane. U proljeće drugjem listom cvjeta E takva je ljubav u djevojke. Vjeran druže njevjeruj djevojci! Djevojka je svaka varalica Jednu vjeru tisućima daje, Jednu lubav tisućima djeli.

Meni moja tri krat doskoćila. Doskoćila tri put prjevarila. Jenom rjeće: „Dojdž' na penđer dragi!" A ja jadan njoj na penđer hodo, Al' se ona sjejom zaklonila. Drugom rjeće: „Dojdž' u bašću dragi'." A ja jadan odo joj u bašću. Al' se ona snahom zaklonila, Trećom rjeće: Dojdž' na bunar dragi!" A ja jadan hajde na bunara, Al' se ova s majkom zaklonila..

278.

Oro izprošjeničko ili svatovsko.

Šjeničice ljepo sjeme, Ljepo sjeme prjelijepo!

Ovako pripjevaju Srbi Rišćani i Krišćani, a Srbi Muhamedove vjere u Bosnn Ercegovini, St.

Srbiji, Albaniji Maćedoniji, Tesaliji i t. d. pripjvaju:

154

"Jaraman ljepo sjeme, jaraman."

U istočnoj i južnoj Staroj i dan. Srbiji, kao i u Albanijama, Maćedoniji i Trakiji. i t. d.

„More džanum lepo seme."

A moj dragi ljevše ime. Što te nigdje na dvor nije? Il je tebi malo spati, Il ti njeda stara mati? A da znadješ drago moje! Kakav ti je dušman mati? Došao b' mi na ćaira,

Da ćinimo duši hajir, Ćajir nam je mjekan dušjek, Ćajirćiči dušjećiči. Dušjećiči ti mjekani, A mjekani prjemjekani. Vjedro njebo kumaš jorgan Mjedna usta šerbet voda.

Od Joke Sarajevke i Stane Zvornićanke.

279.

Orečka,

Stojanka bolna ležala, Tri leta duga božija. Drago joj nikad neznade, A koga drago doznade Stojnu mi lepo prašaše: „Stojano dušo i srce! Koga si bolna ležala, Što mena nisi kazala?

Ponada da ti donesem. Solunska ljuta raćija, Veleška bela pogača, Tetovsko belo jabloko, Izmirski žolti portokal, Mostarsko grojzje to slatko S mora mi smokvi ti slatki."

280.

Što ne dojde drago.

Što nedojde ti zimuske? Koga mi studeše, Koga mi studeše.

Toko dojde leto ovo Koga me treseše? Koga me treseše?

Što ne dojde u proleće Koga mi cveteše, Koga mi cveteše?

Toko dojde vo jesena Koga mi padoše,

Koga mi padoše? Sum ti bilo na tuđina

Pari izvađalo, Pari izvađalo.

Tebe ti dušo draga! Pari ti praćalo, Pari ti praćalo.

Zato ti nedojdo dušo drada! Zimuska po zima,

Zimuska po zima.

281.

Jasakdžija đidija.

155

Jasakdžijo đidio! Ne razigruj konja tog. Od je moma srdljiva Deka često neideš. Golem peškiš nen osiš; Svilen fustan donosi. Jasakdžio đidio! Ne razigruj konja tog, Ol je moma srdljiva, Deka često neideš. Deka često neideš, Golem peškeš nenosiš: Ta stambolska šamija, Alosana šamija. Jasakdžio đidio! Nerazigruj konja svog,

Ol' je moma srdljiva Deka često neideš. Deka često neideš, Golem peškeš nenosiš; Te srmali jeleke Vo Soluna rezani. Jasakdžio đidio! Nerazigruj konja svog, Ol je moma srdljiva Deka često neideš. Deka često neideš, Golem peškeš nenosiš; Ta vezena zobani Vo Prizrena rezani V Sarajevo vezeni.

Tako dalje povtoravaju se site haljišča što ji moma nosi i vo što se obleče.

282.

Kogo oro počne.

Tegni, tegni, Bojana to oro! Zemi ja Mitra do tebe, „Ja bi zela ta Migra, Bog da ubije majka joj. Mitra mi nema košulja Gola kak će ja zemam, Kak ću je zemem do mene? Što ne mi kaza po brgo? Košulja da je naveze." Tegni, tegni, Bojano to oro! Zemi zemi ja Mitra do tebe. „Ja bi zela ta Mitra Bog da ubije majka je. Mitra mi nema klašenik.

Gola kak ću je zemem, Kak ću je zemem do mene. Ščo ne mi kaza po brgo, Klašenik da joj napravim?" Tegni, tegni Bojano to oro! Zemi, zemi Mitra do tebe. „Ja bi zela Mitra do mene: Bog da ubije majka je, Mitra mi nema taj pojas. Gola kak da je zemam, Da je zemam do mene? Ščo ne mi kaza po brgo: Pojas da joj odkajem."

Tako si haljina pjejat se vo oro.

283.

Šarada Đurđa bela saja.

(Vezena na prsima košulja od kud je postao Savan.)

Šara Đurđa bela saja: Ot Mitrov den do Đurđev den. Ščo mi klaje ti dvinajes, Ti dvanajes baš terziji, Da joj šarit bela saja,

Koa dojde den Đurđev-den, Ušče ne ja do šarali. Site momi izlegaje Izlegaje na panađur: Izmijeni izčešljani

156

I ubavo promenati. Bela Đurđa mi izleče; Ni mijeno ni češljano,

Ni ubavo promeneto, I od site po ubavo Po najbolje ponajlepše,

284.

Izvikna Stojan, ili kolko ko žali za kogo?

Izvikna Stojan de Izvikna Stojan de podvikna; "O to de kalaj Marija! Za tašina ta korija Na veleška ćuprija. Žali me majko žali me! Do koga i me požališ? Zmijami vlezla v pazuva," Majka mu plačno govori: Žalim te sinko Stojane! Žalim te čedo rođeno! Duri da glavna list pustit Duri da sonce zastanet" Izvikna Stojan podvikna: „O to de kalaj Marija! Za tašina ta korija; Na veleška ćuprija. Žali me tatko žali me Do koga ća me žalite, Zmija mi vlezla v pazuvo" „Žalim te sinku žalim te, Žalim te sinko Stajane! Duri da more se ispolni So droben pesok poravna,, Izvivna Stojan podvikna; „O to de kalaj Marija! Za tašina ta korija, Na veleška ćuprija.

Žali me brate žali me Do koga ća me požališ? Zmija mi vlezla v pazuva." Žalim te bratac žalim te Žalim te bratac rođini: "Dur da se stori livađa, Od tija poti potišča. Izvikna Stojan podvikna." "O to de kalaj Marija! Za tašina ta korija, Na veleška ćuprija. Žali me sestra žali me Do koga ća me požališ Zmija mi vlezla v pazuva?" „Žalim te brate žalim te! Žalim te brate rođeni! Dur da mi nikna bosilak Iz kamen studen i laden." Izvikna Stojan podvikna; "O to de kalaj Marija! Za tašina ta korija, Na veleška ćuprija. Žali me nevesto žali me Zmija mi vlezla v pazuvo?" „Žalim te junak Stojane! Žalim te mio gospodar! Duri najdo junak ko tebe.

285.

Neda na Sarajo.

Igra Neda na sarajo, Na sarajo Alin bega, Dur se saraj potresaje Neda majke privikaje; „Dosta igra bela Nedo! Će iskidneš žolti čegli" Alin bego govoreše, Belu Nedu nagovara; „Igraj igraj bela Nedo! Igraj igraj briga nemaj!

Nemoj žališ žolti čegli Koj je kupil pak će kupi." Igra igra bela Neda Na sarajo Alin bega. Igra Neda briga nema, Za te žolti čegli melki. Što pocepa što izkidna. Alin bego kupil čegli Kupil Nedi žolti čegli.

157

286.

Ta je pesma mitološska, no mi ga metnaje tuna ščo je orečka.

Svirni mi svirni Mitro, Mitro tuđozemče 1 " Kak da ti svirnem Judo le? Judo le lele Samovilo? Čudo le tućozemko! Samovil lele naše le, Tako se prepea. Moj go tatko nebrien, Nebrien hodit i spava. Nebričen hodit Judo le! Nebričen hodi mene žalit Svirni mi svirni Mitro! Mitro tuđozemče! "Kak da ti svirnem Judo le, Judo le lele Samovilo? Majka mi hodit ne brien

Nebričen Judo le Samovilo! Za mene žalit sirota. Majka mi more Judo le! Crni drapni nosi za mene." Svirni mi svirni Mitro, Mitro tuđozemče! „Kak da ti svirnem Judo le, Judo le lele Samovilo? Bratac mi hodi nebričen Nebričen žalit za mene, Bratac mi nosi crna kapa, I žali Mitre ubavo." Svirni mi, svirni Mitro, Mitro tuđozemče! „Kak da ti svirnem Judo le Judo le lele Samovilo! ''

Seja mi hodi nebrigen, Nebrigen žali za mene. Bosilek sestra nenosi, I v građina tožna neodi."

287.

Belika i rizik.

Veljo, Veliko dilber Bugarko! Dilber mlada bela Bugarko! Što belo pereš da crno nosiš; Al' majka žališ, al' tatka plačeš? E đidi ludo i mlado! Izgovori Velja Velika, Izgovori dilber Bugarka: Ni majka žala, ni tatko plača. Toko si plača na svoj razik.

Za ščo su rizik, rizik nemala? Moje to ludo v tuđina ošlo, Tuđina ošlo devet godini, Na deseto konja puštilo Na sedlo beše pismo pisano; „Moži se Veljo Veliko! Veljo Veliko dilber Bugarko! Moži se Veljo veće nečekao."

288.

Teče reka iz stred selo Srbljana.

Teče reka iz stred selo Srbljani,

Malo le Srbljani; Srbljana Vrbljani, Vrbljani Srbljani!

Nosi vetka, Maso le maslinke! Na grani dva čardaka visoka.

Na čardaci dve posteli poslani Na posteli dva terziji ubava,

158

Oni krova svilena vošulja. Svilena košulja krova, Srmeli ališča šiju. Ališča šiju ubavo Maso le! Od tuda ide mlad ubav, I mi praša ubavi terziji: A koj će ji ćerdosaje? More Mala Maju le!

Maju le Masola de? Da l' za tebe da l' za mene?" Al' govori Mala Masulja: Jedno ga terzija za tebe, Drugo terzija za mene. Mi je dva da ji ćerdosame Maso le more Maso le! Maso le mome ubavo!

289.

Drugački sedeše.

Drugački te sodeše sedeše,

Malo le more Majo le! Maso le mome ubava! Iz selo Vrbljani: Vrbljana Srbljani! Srbljani junaci! 2.

Druačka sedeše sedeše, Vo golema građina građina. V građina sedeše sedeše I rano cveće bereše, bereše, Rano cveđe ran bosiljak, bosiljak. Za dvojica mlad terzi, i terziji.

1. 2. Ove se vrstice u obe pesme posle svake vrste prepevaju.

290.

Zavi se oblak nad naše selo.

Zavi se oblak nad naše selo, Nad naše selo nad Bojanovo. Nebilo oblak tok bilo junak To bilo junak iz Sarajevo. Mi begendisa dobar junak, Mi begendisa jedna devojka. Jedna devojka Bojna ubava. Mi otide junak tatka da prosi Tatka proseše tatku govoreše: "Oj tatko tatko star otec! Da mi go daješ ona devojka Ona devojka Bojna ubava!" Tatko mi ima čevger volova Volovi dava Bojna nedava.

Majka mi ima čevger ovci Ovci dava Bojna nedava. Bratac mi ima čevger konji Konji dava Bojna nedava. Sestra mi ima čevger građina Građina dava Bojna nedava. To slušal slušal taj dobri junak, I koga si te izslušal I go vide mu ne dava Bojna; Bojna si zval na sila svoja. Na sila svoja junačka, I go odnese u šer Sarajevo Vo Srbija zemlja Bosnačka.

291.

Zaimče na vojska.

Vo četvrtak svadba pravilo, Svadba pravilo mlado Zajimče Mlado Zajimče to spahiče. Vo petak ferman mu dojđe. Ferman dojđe ot cara Murata. Ferman mi pojet i drobna solzi

I drobna solzi Zajimče roni. Nevesta prosto pred nego izajđe, Izide i go prašaše." "Šjo mi plačeš ej đidi ludo! Ej đidi ludo milo i drago! Milo i drago moje Zajimče spahiče!"

159

I mu dade bela marama Bela marama oči da briše!" Marama zeme Zajimče spahiče, I mi izbrisa te solzni oči. I mi govori na svoja bula Na svoja bula mlada nevesta. „Kak da ne plačeš moja mila? Moja mila mlada nevesta! Včera svadba sme pravile Deneska ferman mi dojđe! Da idem na ta silna vojska Na silna vojska Moskovija. Tok samo ti se molim Ti se molim da neplačeš, Da ne plačeš i ne žališ Car me zove na silna vojska, Na silna vojska da idem I da mi bideš verna nevesto! Da me čekaš do sedm gođina, Koji će ti dojde ova jaglika Toja će znaješ da sum živ," I se opremi Zajimče spahiče, I se opremi i dobra konja I mi ode na silna vojska, Na silna vojska u Moskovija. Mlada nevesta ga čekaje Nevesta ga čekam za sedm gođina, I nema je jušte tri meseci. Mlado spahiče ne je mi došlo Ne je mi došlo za osum gođini. Na deveti gođini mi zdumala Mlada nevesta da se udava. I mi zduma i mi storila Ta dobra svadba lepa ubava.

Na isto svadba stiže Zajimče! Zajimče mlado spahinče; Pa mi se približi mlado Zaimče Mlado Zajimče dojedan klajenac, „Na klajenca najđe stara si baba. Stara si baba svoja si majka I joj govori! "Pomozi Bog. Pomozi bog stara si babo!" Baba mu rekna; „Bog ti pomogo'." Bog' ti pomogo neznan junače! Zajimče joj govori: „Podaj mi vođe da se napijem Će te pitam mori babo! Što su tije surli topani?" Ne moj pitaš mlad delija! „Moja se snaha udaje Moja snaha koja je bila U moja kuća osum gođina." O toa svirit ti surli Ti surli tia topana." Toa se tekna mlado spahiiče. I potegna sablja dimiskina Otide vo pred vo svatovi, Kut je mlado nevesta E izvadi belo jagluče, I pokaza na mlada nevesta I zastrami si kiteni svati, I odvede Zajimče mlado! I odvede svoja ta nevesta. Vo svoja kuća i svojoj majci, I ostana ujadeni kiteni svati, So svojego mladoga zeta.

229.

Koga će da se razsipa oro i panađur.

Rasipaj oro Trendo! Pojđi si doma Trendo! Pojdi si doma Trendo! Dete ti plače Trendo'!

Neka mi plače ludo! Neka mi plače malo! Svekrva imam ludo! Neka go teši mlado.

293.

Ipak koga se rasipuva oro.

Nerasipaj se, nerasipaj se ej panađure! Ja ne sum došo, ja ne sum došo da se rasipam.

Toko sum došo da go saberem: Idite ovamo devojki moje! Idite ovamo vo vaše selo,

160

Vo naše selo vaš vilajet. Vo naš vilajet: dve sonca greje, Dve sonca greje dve mesečine. Ovamo ima jednego junaci. Šjo lube dobro ubavo

I šjo vola ubavi momički. Idite vamo vo naš grad, Vo našem gradu site bogatstva. Ponajviše medu šećeru, Šjo ranime svoji ti ženi.

Site orečki tia pesmi ot Ilinka Venzanković ot Stara Srbija zemlja Albanija, Mijačka,

294.

Bosanka,

Oj djevojko čemeriko! Ubilo te zlo vjeliko!

Ha ha mjedena! Ha ha rođena:

Hajde tako, jaću vako, Bi ćeš moja svakojako!

Ha ha mjedena! Ha ha rođena!

Ti se nosiš i ponosiš, Ti se bjeliš i rumjeniš.

Ha ha mjedena! Ha ha rođena!

Hajde tako, ja ću vako Bi ćeš moja svakojako.

Ha ha mjedena! Ha ha rođena!

Ti se bjeliši rumjeniš, A šta meni mladu vjeliš?

Ha, ha mjedena! Ha ha rođena!

Hajde tako, ja ću vako, Bi ćeš moja svakojako, Nit se bjelim ni rumjenim, Opjet vjelim da s' ožjenim

Ha ha mjedena! Ha ha rođena.!

Hajde tako, ja ću vako, Bi ćeš moja svavojako,

Ha ha, mjedena! Ha, ha rođena!

Nit se mijem nit se brijem, Opjet vjelim da s' ožjenim.

Ha, ha mjedena! Ha, ha rođena!

Haj de tako, jaku vako

Bićeš moji svakojako. Ha, ha mjedena! Ha, ha rođena!

Što se nosiš i ponosiš, Kad te znadjem i poznajem?

Ha, ha mjedena! Ha, ha rođena!

Hajdje tako, ja ću vako, Bi ćeš moja svakojako.

Ha, ha mjedena! Ha, ha rođena!

Kad te znadjem i poznajem Kog si roda i poroda,

Ha, ha mjedena! Ha, ha rođene!

Hajdje tako, ja ću vako. Bi ćeš moja svakojako.

Ha, ha mjedena; Ha, ha ređena:

Otac ti je buzađija, A mati ti kokićirka

Ha, ha mjedena! Ha, ha rođena.

Hajdje tako, ja ću vako, Bi ćeš moja svakojako

Ha, ha mjedena! Ha, ha rođena.

Koke nosiš tje prodaješ, Tje se dušo ljebom hraniš.

Ha, ha mjedena! Ha, ha rođena!

Hajdje tako, ja ću vako, Bi ćeš moja svakojako.

Ha, ha mjedena! Ha, ha rođena!

Prjepisao sam ovu pjesnu još 1860 god. na sastanku račanskom, pri Ušću Drine.

295.

161

Sremka.

Tekla voda Tekelija, Tekla voda Tekelija. Pod njom rastla ševtelija, Pod njom rastla ševtelija. Pod njom oda Anđelija, Pod njom oda Anđelija. Od tud ide star delija. Od tud ide star delija. Na, koljicu čilašastom Na konjicu čilašastom, Baš ko brada star delije, Baš ko brada star delije. Pa govori Anđeliji Pa govori Anđeliji! "Pomoz Bože Anđelijo! Pomoz Bože Anđelijo! Pije li se Tekelija! Pije li se Tekelija? Jede li se ševtelija

Jede li se ševtelija? Ljubi li se Anđelija Ljubi li se Anđelija?" Odgovara Anđelija Odgovara Anđelija: "Id' odtalen star delija! Id' odtalen star delija.! Nepije se Tekelija, Nepije se tekekija! Nejede se ševtelija, Nejede se ševtelija. Ni je za te Anđelija, Ni je za te Anđelija. Za deliju grbatoga Za deliju grbatoga. Grbatoga ostarilog, Grbatoga ostarilog; Već za momka mlađanoga. Već za momka mlađanoga;

Ovu sam prepisao od stare g. Pele Jakšićeve, supruge bivšeg starog g.Jakšića blagajnika — ministra

finansije — pok. kneza Miloša. Od nje su i ove dve iduće podskočice.

296.

Dan i noć Despa, Dan i noć Despa Na nebo uzdiše Na nebo uzdiše! Čim zvona čuje, Čim zvona čuje, Na ma metaniše Na ma metaniše. Umazala svetce, Umazala svetce Sve celivajući, Sve celivajući. Ona misli luda,

Ona misli luda, Monahinja biti, Monahinja biti, A neznade mlada, A neznade mlada, Tamo nema dragog, Tamo nema dragog. Nema jednog mladog, Nema jednog mladog, Nego tisuć besnih, Nego tisuć besnih. Crnih kaluđera, Crnih kaluđera.

297.

Podskočica.

OJ prijo prijo! Ala bi te bio Kudgod bi te stigo.

Ala bih te bio Mojim mednim ust'ma I belim rukama.

298.

162

Doskočice.

Mliko mačije Jaje svračija Miso svačije.

299.

U polju Turci, U šumi vuci, U dvorni kučci, U gori hajduci,

U kući buvci U crkvi svitci, Prid crkvom slipci. Živit se ne more

300.

Što hočeš ti čoče? Otac ti za pećkom kučkom,

A moj na granama sakolom, Ka istini soko, osušio se.

301.

Stana i Janja.

Igrala Stana i Janja.

i Janja. Na Janu fistan do zemlje,

Do zemlje. Na Stanu ni lek ne malo,

Ne malo. Putom prođoše carevi

Carevi. Prvo mi beše car Vladan,

Car Vladan. Drugo mi beše car Svevlad

Car Svevlad. Treće mi beše car Časlav,

Car Časlav, Od srbske zemle ponosne

Ponosne, Iz Zete stare Srbljanske,

Srbljanske. Tri put se Stane priklonjav

Priklonjav; A Janje ni lek ni malo

Ni malo. Što mi se cari prikljanju

Priklanju, A Stane mladoj ubavoj,

Ubavoj. Stane mi ima tri brata

Tri brata:

Prvi joj beše car Dušan Car Dušan.

Drugi joj beše Svetozar Svetozar,

A treće velji Zvonimir Zvonimir.

Zato se Stane poklanjav Poklanjav.

Janja mi ni lek ne malo Ne male.

Stade mi Janja da plače Da plače.

Svoju mi majku proklinjat Proklinjat.

Što njojzi braću ne rodi Ne rodi.

Veli joj care Dušane Dušane.

Veli joj Velji Budimir Budimir,

I najsilniji Svetozar, Svetozar,

I onaj stari Zvonimir Zvonimir!

„Čuješ li majko Janjina, Janjina,

Srebro i zlato na tebe, Na tebe,

163

I tvojoj Janje ubavoj Ubavoj.

Njojzi će s' kdanjat carevi Carevi

Ponajviše car Vladan Car Vladan,

I onaj silni car Svevlad

Car Svevlad. I taj mi mladi car Časlav,

Car Časlav. Što cari dali svoju reč

Svoju reč, Rečicu svoju držali

Držali.

Od baba Petke iz Radomirskog sreza Sofiske nahije iz Stare Srbije.

302.

Ovčar svira u planina

Ovčar svira u planinu galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno!, U planinu u Šaru galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Više cvili no što sviri, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Vikna oca da mu izvadi, galeno! Vito pero zeleno, Galeno galeno! Vikna mater da mu izvadi galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Vikna brata da mu izvadi, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Vikna sestra da mu izvadi galeno, Galeno, vito lero zeleno, galeno! Vikna ljuba da mu izvadi, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Iz nedarca ljuta zmija, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Otac neće majka neće galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Bratac, neće sestra neće, galeno!

Galeno, vito pero zeleno, galeno; Da izvadi ljuta zmija, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Ljuba pođe, ona hoće, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! da izvadi ljuta zmija, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Ljuta zmija kočanička, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Kačanička jadovnica, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno! Sa Kačanik crna gora galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno, Crna-Gora Srbska zemlja galeno, Galeno, vito pero zeleno, galeno! Turi ruka u nedarca galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno, Te izvadi zlatan pojas, galeno! Galeno vito pero zeleno, galeno! Zlatan pojas prava ljubav, galeno! Galeno, vito pero zeleno, galeno!

Ot Dragan Zlatković veleška nahija Stara-Srbija zemlja Maćedonija.

303.

Ova je Srba Muhamedove vere u Staroj Srbiji, Albanijima Maćedoniji Tesaliji u većem delu Trakije i Urumenlije.

Što nastade ova dobra godina? Džanum aman, aman nej. Što nastade ova dobra godina? A sutra je lepši danak srijeda, Džanum, aman, aman, aman-nej! A sutra je lepšij danak srijeda Srijeda, srijeda srijeda!

Što izgubi mog dilbera lijepa, Džanum, aman ama-nej Što izgubi mog dilbera lijepa

lijepa. Što ga jadna steć nemogu za veka, Džanu, aman, ama nej! Što ga jadna steć nemogu za veka,

164

za veka, za veka. Ako li ga kadgod steknemdo veka? Džanum aman, ama-nej! Ako li ga jadna steknem do veka, Do veka, do veka. Al takvo ga steć nemogu za veka, Džanum aman, ama-nej! Al' takvoga steć nemogu za veka

Za veka za veka. Čuva ću ga u srdašcu mojemu Džanum, aman, ama-nej! Čuva ću ga u srdašcu mojemu

mojemu mojemu. Nosi ću ga u nedarcu mojemu, Džanun aman ama-nej! Nosi ću ga u nedarcu mojemu,

Mojemu mojemu, Rani ću ga mednim ustma mojima, Džanum. aman, ama-nej! Raniću ga mednim ustma mojima,

mojima mojima, A pojiti plavim oč'ma mojima Džanum aman, ama-nej ! A pojiti plavim oč'ma mojima

mojima mojima.

Pokrivati rusom kosom bijelem Džanum aman ama-nej! Pokrivati rusom kosom bijelom,

Bijelom bijelom. Pred kućom mu badem drvo visoko Džanum aman, ama-nej! Pred kućom mu badem drvo visoko

Visoko visoko. Na njem peva bilbil pile sokole Džanum aman ama-nej! Na njem peva bilbil pile sokole,

Sokole sokole. Poljubi mu desan ziliv i oko, Džanu aman ama-nej! Poljubi mu desan ziliv i oko

I oko i oko. To ne bio desan ziliv i oko Džanum aman ama-nej! To ne bio desan ziliv i oko

I oko i oko; Već to bio moj dilbere izgubljen, Džanum aman, ama-nej! Već to bio moj dilbere izgubljen

Izgubljen izgubljen,

Od g. M. Đorđevića učitelja Veliko Očkog, u Staroj Srbiji.

Poslednje reči vrlo se visoko uzvikuju, a napev je ove pesme što može biti veseo i možda

najveseliji u svima srbskim krajevima i napevima. Mi smo vrlo oskudni takvim napevima. Pokraj veselosti on je plavan, kao i sve pesme Srba muhamedove vere.

304.

Or se bere oro da beremo.

Or se bere oro da beremo. Malo selo gledaše veliko, Da se sobor sakupi veliki, U soboru momci neženjeni, I devojke mlade neudate! U soboru te mlade neveste. Nevestice na Vidov dan došle, Da se vide i da se poznadu, Da su mi se te godine rane, Te godine rane prevenčale, A junaci na svog panađura Panađura sobora velikog. Tu mi pade u sredi sobora A iz neba plavog visokoga. Pade venac krasno opleteni

Selen venac od crvene ruže. Od zelene krasne ljubičice I podgorca cveća prelepoga. A sa vencem pusla doletala, Ta mi pusla od Boga Višnjega Te kazuje u sredi sobora: Da će biti to leto bogato, Đurđev danak šumkom i travicom Nikolj danak prebelim jaganjcma, Petrov danak tim belim sirenjem Belim mlekom i belim sircima, Gospođin dan prebelom pčenicom, Krstov danak vinom crvenijem. Moći će mo mome udaviti, A za momke mlade neženjene.

165

Mladi Ljelje mlada Ljela ljubi. Rodila mu Poljelji Poljelju.

Mlada deva mlada momka ljubi Rodi će mu sina i ćerčicu.

Od g. pop Nikole Andrejevića iz Sredačke župe sveštenika u Staroj Srbiji.

305.

Maruška Tovaruška i Banuško

Oj maruško tovaruško! Gde si bila tovaruško! Gde si bila šta radila? Odkud tebi zlatna grana? Oj Banuško tovaruško! Ja sam tamo dole bila: Na Edrena vodu pila, Vodu pila zajitala. Na Edrena zlatna grana, Ja odkido zlantu granu, Pa je dado kujundžiji, Da sakuje zlatne ključe, Da otvorim bele dvore. On sakova zlatne ključe, Ja otvori bele dvore,

Bele dvore carigradske. Kad u dvoru kolo igra: Igra kolo devojaka. U njemu je devojčica U svilenoj košuljici. „Oj Maruško tovaruško! Daj ti meni devojčicu, U svilenoj košuljici," Oj Banuško tovaruško! Nedam tebi devočicu, U svilenoj košuljici. "Oj maruško tovaruško! AKO nedaš devojčicu; U svilenoj košuljici Ja je ote i odvedo!"

Tako se peva i igra. Uvati se u Sremu i u drugim zemljama srpskim kolo od devojaka pa jedna je

Maruška Tovaruška, a druga je Banuška Tovaruška, pevaju igraju Tovaruška ta izvlači ednu po jednu iz kola, devojčicu koja se posle zove Rodiljica. Posle toga prave kao tobož svadbu. Tamo i uobšte svuda među austriskim Srba-Hrvatima ovo se igra uz belu nedelju. U Staroj Srbiji to je obično saborska igra i pesma; pa s toga je ovde uvrstismo.

Mi smo je prepisali od Savke Jovanovića Skadarke. Čuli smo je od Perse Petrovića iz Srema, a i od našeg sinovca Mike Milojevića iz Valjeva, deteta od 6 godina. Tamo u Valjevu pevaju deca mala obojeg pola, njegovi vršnjaci.

306.

Vojvoda i vojska mu.

Oj voj, voj voj voj, voj voj voda! Kamo Tebi tvoja fala. Tvoja fala silna vojska, Silna vojska ubojita, Ubojita razbojita? Što nam reče ti dovesti, Laka kola da igramo? Laka kola lakšeg skoka. Lakšeg skoka sremska skoka? Ili ti se ta voj-voj-voj-voj-ska? U to sinje more crno

More crno utopila, Bijuć boja sa Tartarom, Crnim gostom ozijatom? Ili ti je ta voj-voj-voj-voj-ska? Svati vojska izginula Bijuć boja junačkoga S Alemanom Ljutim zverom? Al govori voj-voj-voj-voda: „Baci kolo neigrajmo, Vojska mi je izginula Bijuć boja toga crnog,

166

S Tataranom agarjanom Na tom sinjem crnom moru. Na toj srbskoj krajinici. Id od talen voj-voj-vojda! Ni je tebi izginula

Silna vojska i ubojna, Bijuć boja velikoga Na tom sinjem crnom moru, Nego ti je izginula Ljubeć ruse devojčice.

Od Perse Petrovića iz Srema.

307.

Tetovljanka i Kičevka.

Oro mi horo kolamo

Bojano Bojano! Tebe mi nema u kolo

Bojano Bojano! Bez tebe kolo šareno

Bojano Bojano! Stalo mi kolo Ka pusto,

Bojano Bojano! Što nam ne dojđe,

Bojano Bojano! Danas velji panađur,

Bojano Bojano!

Panađur Vidov danak mi. Bojano Bojano!

Nemože Boja u kolo Bojana Bojana!

Ne mi je šila ni prela, Bojana Bojana!

Na duge noći u zima, Bojana Bojana!

Nego je sela pevala, Bojana Bojana!

S toga mi dojći nemože, Bojana Bojana!

Od g. H. Bogunje Siljenovića ot Krčevo Kičevo v Stara Srbija.

XXVI. PESME - SA OBIČAJIMA — MOBSKE OVČARSKE I PUTNIČKE.

308.

Ivo i Ivana.

Todor mladi mobu sakupio, Da mu žanju u polju šjenicu. Sakupio mobu na Ognjenu Na Ognjenu presvjetu Mariju. Žjetvu žjela moba Todorova, U toj mobi Ivan i Ivana. Ivo nažje tri sta i tri snopa, A Ivana tri sta i četiri. Ivo popi tri sta i tri čaše, A Ivana tri sta i četiri. U tom moba doma se razišla, Svaki ode svome bjelom dvoru Ivo ode svome bjelom dvoru, A Ivana opjet svome dvoru. Kad je bilo noći u po noći Grom zagrmje u srjed vjedro neba Tje udari u polje široko.

Udario u bjelu šjenicu U pšjenicu Todora vezira. Tog vezira srbskog cara Stjepe. Zapali mu žnjevenu pšjenicu, Zapali mu njivu ravanicu. Kad u jutru jutro osvanulo. Svi mobari doma ustajala Te gljedaju čuda neviđena. Nje ustaje Ivan momče mlado, Vjeć on lježi nicom na krivjetu. Lježi Ivo ni glave nediže, A Ivana sićan vijezak vijeze. Pa dolazi lijepu Ivanu I njemu je riječ bješjedila: Oj Ivane, moje jagnje bijelo! Ustaj Ivo moje srce drago! Ustaj Ivo mobu da mobimo,

167

Da viđimo koje bolji junak Mlad Ivane ili ta Ivana? Šuti Ivo glave neokreće, Nit' govori niti što mromori. Tada veli Ivana đevojka; Zar je bolji junak Ivana đevojka, Neg dilbere mlađani Ivane?"

Tada Ivo riječ odgovara! „Šut' Ivana mukom zamuknula! Šut Ivana šinula te guja! Tebe guja mene prisojkinja, Što si mene sinoć zatravila Te sam sada bolan i prebolan."

Ova je iz Lješnice pod. okr. prijepisana kod razkopavane crkvine Miloša Obilića.

309.

Janin brale i sva.

Janin brale mobu sakupio; Iz tri grada iz tri krainara, Iz Poljana stotinu mobara, Iz Ljubnjana stotinu mobara Iz Jedrene stotinu mobara. Iz tri grada tri sta žetelaca Iz dva grada dvesta vezilaca. Sve gradova srbskih krainara, Što čuvaju međe i krajine. Iz Belgrada na reci Vojuši Iz Belgrada stotinu mobara, Gde no sedi srbska carevina. Iz Serbeza stotinu mobara Iz Serbeza caričinog grada Gde no sedi gospođa carica. Iz tri sela tri sta žetelaca, Iz dva sela dve sta vezilaca. Još to mu se malo učinilo Obustavlja seju od ovaca. Od ovaca i od jaganjaca, Da mu peva i pesmu kaziva, Da veseli žiteoce mlade. I da prid njim u žnju naprednjači. Nu da vidiš mlađane Janojke; Nit' mu peva, niti pesmu kaže, Nit pridnjači u žnju žitelačkom; Već proliva suze niz obraze. Grozne suze belje od biljura, A čistije od dragog kamena. Kad je moba sila za užinu; Uze vidru u bijelu ruku, Pa mi ode za goru na vodu. U tom Janko najavio stado. Na javio stado na kladinca Na kladinca studenu vodicu, Da planduje i da vodu pije. Janko Janju u sviralu zove.

Janja mu so u pesmi odziva, I u pesmi njega zapitkuje: "Je si l' Janko išo u javorje; De smo sinoć nevin posadili, Je s' zalivo nevin u javorje? AKO si ga junak zalivao! Il' si vodom ili mlekom belim?" Janoša Janji u svirali kaže: Je sam Janjo moja draga dušo! Jesam Janjo išo u javorje! Zalivao nevin u javorju; Zalivao tom vodom studenom. I zalivo mlijekom bijelim. Ja zalivam moja dušo draga! Ja zalivam dragoga nevina, A nevin mi gore vene Jano!" Kad to začu prelijepa Janja, I kad dođe za goru na vodu Odma ode mlada u javorje; Te uzima čedo iz javorja Malo čedo od šesdeset dana; Pa ga metnu na svileno krilo. Al' eto joj brata rođenoga Eto ide pravo u javorje, Pravo ide junak u javorje. Kad je Janja brata sagledala; Baci čedo u zelinu travu; Pa pobiže mlada niz javorje. Kad dotrča od Skoplja Vladeta, Kad dotrča u zelin javorje I ugleda ovo čedo malo, Uzima ga na bijele ruke; Čedo muško od šestdeset dana, On ćadija da posiče čedo, Al' se čedo malo nasmialo, Žao bilo Vladeti vojvodi. Žao bilo tog sestrića malog.

168

Uze njega na bijele ruke, Pa ga nosa svome bilom dvoru, Te ga daje ostariloj majci Ostariloj majci Božaniji Božaniji vako govorio: „Gaji majko ovo čedo muško! Ovo muško čedo prilijepo." Majka uze ono muško čedo; Pa ga gaji, kao janje mlado. Al da vidiš Janojke divojke. Svome dvoru više se nevrati; Ni bijelu bratovljevu dvoru Ni na njivu mladim žitiocma, Viće ode za Janoša mladog Za Janoša iz Dobrana grada. Kada prođe godinica dana, Janja bratu svome poručuje, Svome bratu milno nakričuje: „Brate mili Vladeta vojvoda! Ajde brate meni u pohode!

A sa starom Božaniom majkom I sa starim Vladičanom babom. Ponesi mi od zlata jabuku Što no si je u javorju našo, Ako nisi jabuko izio" Bratac seji bolje odručuje: "Sejo moja lijepa Janojko! Eto brata seji u pohode I eto joj majke i babajka; Još suviše osam braća njenih Sa Vladetom bratom najstarijim; No nenadaj se moja mila sejo! Neda bratac od zlata jabuku Što je nađe u zelin javorju. Voli bratac od zlata jabuku, Kao svoju Janojku sestricu. Kad mu nije Jane u dvorovi, Neka mu je od zlata jabuka." Kako reko Vladeta vojvoda Kako reko tako i stvorio,

310.

Građenje Orida.

Grad gradio naimar Manojlo. Grad gradio tog Orida pusta Pod tim Ridom visokom planinom, Nad Oridskim dubokim jezirom. Grad gradio tog Orida pusta U Siniše cara velikoga. Velikoga cara proklitoga. Što Manojlo za dan podigao, Podigao tog Oridskog grada, To mu vila za noć porušila. Tad Manojlo udvoja majstore, Opit grada gradi Oridskoga. Što Manojlo za dan podigao, To mu vila za noć porušila. Tad Manojlo utroja majstore, Opit gradi Orida proklita. Što Manojlo za dan postrio, To mu vila za noć raztroila. Naljuti se naimar Manojlo Udeseti te svoje majstore Opit stroji grada u Orida. Što Manojlo za dan postroio, To mu vla za noć razstroila. Tako bilo za četiri dana Za četiri dana i godine. Kad je bilo u tu svetu petku

U tu petku nediljinu majku. Kliče vila sa Rida planine Viš Orida ostao joj pusti, Te doziva naimar Manojla; „Čul Manojlo jada nedopao! Ti nemoreš grada sazidati." Opit zida neimar Manojlo, Opit zida grada u Orida. Što Manojlo za dan sazidao To mu vila za noć porušila. Kad je bilo u prisvetu petku Svetu petku nedilju majku. Kliče jasno vila sa planine Sa te Šare sa carske planine. Viš Prizrena carevoga grada: „Ču li more neimar Manojlo! Nećeš more sezidati grada, Ni izneti tvoje ruse glave Dok nenađeš Stojnu i Stojana, DOK nenađeš dva slična imena. Dva imena brata i sestricu. Dva imena slična i obična, Ako nenađeš Stojnu i Stojana, A ti moraš Milju i Miljena, Dok nenađeš dva slična imena, I oba ji neuzidaš brajko!

169

U istočnu u tu kruglu kulu Neostaviš dojke i lanita Na uglidu svedu božijem svetu. Ponajviše proklitom Siniši." Kad Manojlo vilu razabrao Polićeo ka Siniši caru Ka Siniši u Trikali gradu I caru je kroz plač besedio; „Ču li care što mi vila kaza? Ja nemogu grada podignuti, Dok nenađeš dva slična imena Do dva slična care i obična, Oba da su bratac i sestrica, Dok jih care neuzidam tužne U istočnu u okruglu kulu Na ugledu svemu božjem svetu, Ponajviše tebi caro dragi!" Kade care reči razabrao Odma preže konje u intove, Intove je napunio blagom Svakojakim blagom skupocinim. Na intove postavljao sluge

Pa jih posla po zemlici svojoj: Da mu traže Stojnu i Stojana Ili druga dva slična imena. Dva imena brata i sestricu, Da jih kupi za to pusto blago. Idu sluge na sve četir strane, Ne nađoše dva slična imena, Dva imena brata i sestricu. Ne nađoše za to pusto blago, I di biše dva slična imena, Sakriše se da ji nesaznadu Crne sluge proklitoga cara. Kad' s vratiše proklitom Siniši, A bez slična dva imena draga, Bez sličnoga brata i sestrice, Siniša jih odma pogubio. Nu da vidiš neimar Manojla Nu da vidiš žalostna mu majka, Ustrili ga ta pribela vila, A sa Šare visoke planine Osta kliti Orid nesazidan.

Ova je pisma mitska, no mi je mitnusmo ovdi zato, što pripada žitiočkim ili mobskim a i

pomoščnim kao što neki zovu.

311.

Reč neženjenog.

Zareklo se mlado neženjeno, Zareklo se u prisvetu petku. Svetu petke nediljicu majku: Da obuje od srebra opanke, A kajiše od suvoga zlata. Da načini u srid gore dvora, A uzvide vodu na livadu. Da izprosi na daliko dragu Da izprosi i da uzme dragu. Što je reklo mlado neženjeno Što je reklo i što se zareklo, Ono ti je mlado sverovalo. Obulo je od srebra opanke, A kajiše od suvoga zlata. Napravilo usrid gore dvore, Izvelo je vode u livade. Isprosilo dragu na daleko. Kad je momče sve to učinilo Varala ga iz sela divojka Varala ga pa mu gororila: „Ču li mene momče neženjeno!

Bijeli ti dvori sagoreli, I u dvori od sribra opanci Na opanci od zlata kaiši. Usale ti vode u livade A umrije drago na daliko." Al' govori momče zarečeno: „Ne varaj me od sela divojko Nevaraj me prevarit me nećeš. Da su moji dvori izgorili Oko njih bi gora usanula. Da s usale vode u livade Nebi mi se one zelenile. Da je umrlo na daleko drago, Braća bi joj gologlava došla. Obrnutih gunja naopako I ostalog ruva i odila, A puštenih brada do trbuva Razčešljane kose po rameni. Nebrini se divojko iz sela A za moje u gorici dvore, I za moje vode u livade

170

I za moje drago na daleko I opanke od čistoga srebra I kajiše od suvoga zlata, Baš da su mi izgorili dvori. Ja ću druge curo napraviti. Baš da su mi propali opanci

I kajiši od suvoga zlata Ja ću druge napraviti bolje. Da s' usale vode u livade Ja bi druge vode izvodio. Baš da mi je i umrlo drago I opite tebe uzet neću."

312.

Seja Bogdanova i moba brata joj.

Da počnemo pesmu da pevamo. Ja li milu, ja li žalostivu? Bolje milu, nego žalostivu. Mila pesma i Bogu je mila Žalostiva i Bogu je žao. Mobom žnili žito Bogdanevo, Iz Poljana grada velikoga, A kraj sinjeg mora debeloga. Prid mobom je seja Bogdanova, Mila seja mlada Božanija. Na njojzi je divno odijelo; Od kadive svitka presvijetla. Od kadive moraste dibine. Na sviti joj toke ženkalije Žonkalije toke zlatalije. Niže toka pojas kovanlija Kovanlija od trideset oka, Što ga nosi za trideset dana. Pod pojasom rujni bajaderu. Bajaderu do niže kolina. Više svite zubun od kadive. Od kadive bile i crvine. Na glavi joj kalpak žinkalija

Žinkalija taj crvini kalpak Na kalpaku sedam čelenaka, A na svakoj pera paunova. Na nogama čizme do kolina Te crvine čizme do kolina. Do članaka sribrom okićene Od članaka gori do kolena Do kolena čizme pozlaćene. U ruci joj srpak od tog srebra. RUKOM maše seja Bogdanova. Rukom maše, a srpkom požnjiva. Prid mobom je prva u žnjivenju, A za mobom prva u požnjivu, Ona peva mobu razgovara; „Veseli se mobo brata moga! Brata moga mlada jedinoga! Bratac će te dobro počastiti. Dosta smoka i pića svakoga. Sada žnjila u mog brata dvoru, Do godine nikad ni doveka, Ni doveka u mog brata dvoru; Vić u dvoru moga milog drago! Moga dragog Bana iz Soluna «

Ove su sve od stane Birčanke pripisane iz Suvodanja okr. Valjev. Niže biće još nekoliko od nje.

313.

Cara Konstadina moba.

Car Konstandin mobu sakupio: Sto momaka dve sta devojaka I još mu se malo učinilo. Pa doziva Janju od ovaca: "Hajde Janjo moja mila sejo! Da zaženješ i pesme počinjež." Mlada Janja brata poslušala: Do podne je žela i pevala, A od podne žela i plakala Nju doziva Pavle iz svirale,

Svirajući Janju dozivao! „Hajde hajde moja mila Janjo! Zar ti neznaš da nam cvetak vene?" Janja s' njemu u pesmi odziva; "Zalivaj ga studenom vodicom I zalivaj mlekom od ovaca." „Nije vajde moja mila Janjo! Tri put sam ga vodom zalivao, I četvrti put mlekom od ovaca. Ja zalivam, a on gore vene!"

171

Kad je Janja Pavla razabrala, Svoj je mobi bila protužila, Pa govori ostareloj majci „Moram ići moja stara majko! Moram ići stadu na planinu; Jer će mi se stado razturiti. Nemogu ga mlada sakupiti. Ako mi se to rasturi stado, Od sad majko pa doveka amin." Kad je majka Janju sagledala, Kako plače i kako zapeva, U nešto se jadu dosetila, Pa je Janji tiho besedila! „Idi Janjo te obiđi stado! Ali gledaj te što brže dođi" Ode Janja za velju planinu, Al' ne stadu na vodi studenoj. Kad je došla kod vode studene, Iz jele je čedo izvadila Muško čedo od petnajes dana; Pa je čedu umilno tepala: "Neplač, ne plač moje milo čedo! Neplač, ne plač čuće moja majka Čuće majka i moj mili bratac, Ako čuju dobra bitebe neće Ni za mene ni za tebe čedo!" Ona misli niko je ne čuje

Al' to bratac i vidi i čuje Blizu je se Janje prikučio I muško joj čedo ugledao. Kada Janja brata ugledala Čedo baci u zelenu travu. Pa pobeže gori u planinu, Kako ode više mu ne dođe, Luta tužna po gori zelenoj Lutala je za godinu dana Od lutanja i velje žalosti Umrъla je u Šari planini, A za svoim čedom tim nejačkim. Bratac uze ono muško čedo, Odnese ga svome belom dvoru, Svome dvoru Nerodimlju gradu. Kad mu majka s mobe dolazila, Dolazila pesme pevajući, A za svoju Janju pitajući, Pavle njojzi muško čedo daje. Kad je majka unuka spazila, Na bele ga ruke prihvatila Odma ga je darom darivala Lepim darom od zlata jabukom. Dedo daje čoju nerezanu. Ujka daje toga konja vrana Malenoga jošte neodraslog.

Prepisane od Savke Jovanovića iz Skadra na Bojani Staroj Zeti Nemanića i Drvenarovića sad Sta. Srbiji a

ponekim Alban.

314.

Moba Ilina i Pantelina,

Dve mi silne mobe žito žele, Žito žele u dva gosdodara U Ilije i u Pantelije, Obe žele obe popevale Kad je bilo užina da s' užina, Ilina je moba užinala Užinala trudna i umorna, Pantelina nije ni ručala. Kad je bilo večer da večera: Ilina je moba večerala. Pantelina još je žito žela, Žito žela, a pesmu pevala I u pesmi Panteliju klela; „Pantelio hrđav gospodare! Što nedaješ mobi odanuti. Naručati i naspavati se?

Sini munjo zapali mu žito! Pucaj grome udri Panteliju. Panteliju tvrda i lukava" Pantelija ništa neznađaše, Da ga kune silovita moba Da ga kune i ukleti hoće; Već on mobu jednako varaše. Varajući mobi pripevuje: „Brže, brže, moja silna mobo! Brže kraju gospodskoj večeri. Ajde kraju na kraju je torba, I u torbi svaka đakonija, Po najviše vino i rakija Medovina za cure mlađane, Po najviše bijela pogača Peksimita leba bijeloga

172

I ovnujskog debeloga mesa," Malo bilo za dugo nebilo: Sinju munja iz vedroga neba; Te zapali žito Panteliji. Grom zagrmi ubi Panteliju, Tada bilo sad se pripoveda I opet će, ako Bog da

Ko mi vara silovitu mobu. Ko nedaje mobi đakonie, Đakonije jela svakojaka, Ponajviše, vinca i rakice, Što mi mobi održava dušu Što vezuje snoplje to golemo.

Ovu nam je poslao G. Vasilije Janković učitelj iz Valjeva.

Poslao nam je još jednu skoro onaku istu kao što je ona pred ovom; no mi je nemetnu smo s toga

što je ova Savkina pred ovom, podpunija.

315.

Ćevojka Ćurđev dan klijela.

Đevojka je Đurđev danak klijela, Kunijećij njemu bješjedila! "Đurđev dane đevojački jade; Đurđev dane kad mi opijet dođeš! Da ti mene kod dvora nenađeš; No udanu ili ukopanju. Ak udatu ono za dragoga.

Za dragoga Đakovicu Jovu. Iz Đakova pitomoga grada Đe se ne žnje žito ni šjevica. Ako li mi za nedragog bude? Onda volim bog me ukopatu Svakojako datu nego ukopatu."

316.

Ječam žijela za gorom đevojka. Ječam žijela Starovlaška mlada Ječam žijela ječmu biješjedila: "Ječam žito moje rano cvijeće!

Ja te žijela, a ja te ne jela, Svatovskij te konji pozobali Ja li moji, jali brata moga? Volim moji; nego brata moga.

Napijev je ove pijesme kao one: „Ječam žijela, ječam žijela Gružanka djevojka" koja se svoj

Srbiji pijeva.

317.

Nađeno drago.

Sinoć grozna kiša udaraše A jutros ka porani đevojka, Na livadu da sokola traži. Da mi traži siv zelijen sokola. Što joj sinoć iz dvora utiječe. Ne nalazi siv zelijen sokola, Već nalazi mlado neženjeno. Nalazi ga u srijed livade,

Lijeglo spavat u zelijenu travu; Pokrilo se jaglukom po glavi, Da ga mijedna ne porosi rosa, Da ga jarko sunce ne opali. Cura nađe, što je izgubila Sa mobom je cijeo dan mobila, A u večer kolo zaigrala Zaigrala i pijesmu pijevala,

Iz Starog Vlaha poslao g. Sve. Popović u Ivanjici.

318.

173

Ko je bolji junak momak ili devojka.

Žito želi momak i devojka, Dvoje dragi oboje jednaki. Momak naže trijes i tri snopa, A devojka trijes i četiri. Kad je bilo večer o večeri Momak popi trijes i tri čaše, A devojka trijes i četiri.

Kad je bilo pred zoricu belu, Momak leži ni glave nediže, A devojka sitan vezak veze. Vezak veze a momka doziva, Te ga pita kako mu je dragom, A momak joj ništa ne govori.

319.

Todorova i Teodorova moba.

Žito žela moba Todorova Todorova i Teodorova, Oba brata i oba jednaka. Dva blizanca dva brata rođena. Iz Budima grada bijeloga. Vas dan žele te obadve mobe, Vas dan žele i vas dan pevale. Kad su pošli kući na večeru Čini mi ske zemlja se zatresa. Kad su bili blizu bela dvora, Bela dvora dva brata rođena, Iz dvora je majka iztrčala Todorova a i Teodorova Pa besedi milim snašicama; „Snaje moje idte da čujete! Ili grmi il se zemlja trese Il' udara more u bregove?" Snašice su staru poslušale Iziđoše da ovoga čuju. Niti grmi, nit se zemlja trese

Nit udara more u bregove; Veće ide silovita moba, Silovita moba Todorova Todorova a i Teodorova. Na vranima itrima konjima. Na konjima momci neženjeni, Na kolima cure neudate, I neveste skoro dovedene. Utom dođe silovita moba S konja sjaha Todor i Teodor. Staru svoju poljubiše majku, Za gospodsku večeru pitaju. U tom dođe i ostala moba Za gotovu sovru zasedoše. Častiše se i veseliše se Do po noći a i po po noći. Kad je bilo pred zoricu sajnu Sva je moba domu odlazila Sva vesela sita i pijana.

320.

Jablanova moba.

Bože mili na svemu ti vala! Silni Jablan sakupio mobu, Silni Jablan iz Smiljana grada U pitomoj zemlji Maćediji U pitomoj zemlji pokraj mora. Po kraj mora u Staroj Srbiji Po kraj mora sinjeg debeloga. Silnu Jablan sakupio mobu: Sto momaka, dve sta devojaka I pedeset mlada udovica, Još suviše dve sta udovica.

Vas dan žela moba Jablanova Vas dan žela i vas dan igrala. Kad su bili to žito požnjeli, Silna moba domu se krenula, Pred mobom je Jablan na konjicu, Ja kakvi je rodila ga majka: Na nje mu je rumena dolama, A dolama do kolena pala, Viš dolame kolasta jazdija Od rumene i plavetne boje Što izgleda kao lazur krasna.

174

Kao lazur cveta ljubičice. Na glavi mu kalpak od samura, Na kalpaku devet čelenaka, A na svakoj pero od labuda. Na nogama čizme do kolena. Viš čizama prebele čakšire, Po dolami plavetni pojase, Pao pojas niže kolen' Jablu. Pred mobom je Jablan pojahao, A na vrancu konju ubojitom. Za njim jaše što je muško bilo, A što žensko na koli se voza. Kad su bili blizu mora bela: Silni Jablan konja ustavio, U ruci je pružio maramu, A svilenu tu crnu maramu. Njome jarko sunce ustavio, Ustavljajuć suncu govorio: „Stani stani naše jarko sunce! Stani sunce nebeska krasoto, Da ja javim mojoj vernoj ljubi, Da joj ide silovita moba Da se od nje ljuba neuplaši." Jarko sunce Jablana posluša. Nu da vidiš silnoga Jablana: U drugoj mu taj stručak bosiljka, Te bosiljkom ustavljao mobu, Ustavljajuć mobi govorio; "Uja malo silovita mobo! Dokle odem mom prebelom dvoru; Te da javim mojoj vernoj ljubi, A da mi se ljuba neuplaši Od goleme silovite mobe." Silovita moba poslušala Poslušala silnoga Jablana. Jablan svojoj mobi govorio: „Ajde lakše moja silna mobo! Dok ja odem mome dvoru belom, Dok ušetam u dvorove bele, Da se nebi uplašila ljuba Da joj javim da moba dolazi, Da postavi pred dvorom trpezu Na trpezu svake đakonije Po najviše meda i šećera." Kad je Jablan došo dvoru svome, Al gotova gospodska večera, Postavljene trpeze od zlata. Na trpez'ma svake đakonije, Po najviše meda i šećera. Rado ljuba dočeka Jablana, Ruke šire u lice se ljube,

Jablanica Jablana u ruku Jablan svoju ostarelu majku Ljubi majku u bijelu ruku. U tom dođe silovita moba, Te zasede sovri za večeru. Večerala svake đakonije; Po najviše meda i šećera. Kad je sela moba za večeru Vinom služi Jablanova ljuba, A rakiom Jablanova seja, Nudi jelom Jablanova majka Đakoniom Jablanove snaje. Vino služi mlada Jablanica Spasenija Jablanova ljuba, Vinom služa silovitu mobu I Jablana svoga gospodara; Pa Jablanu tiho govorila: "O Jablane mio gospodare! Je si li mi umorio mobu, Umorio silovitu mobu Sve junake mlade neženjene, I devojke mlade neudate?" Jablan ljubi tiho govorio: "Ljubo moja moje dobro drago! Dosta sam ti umorio mobu, Umorio moju silnu mobu." Stade Jablan nezdravljati mobi. „Zdravo da si moja silna mobo! Da si zdravo živa i vesela! I svi moji gosti za večerom, Do godine opet da mobimo I da jemo gosposku večeru." Moba njemu oduzdravlja lepo. „I ti snaša mio gospodare!" Kad je bilo noći oko pola noći Tad ustade silovita moba; Te uvati silovito kolo. Silovito trogubo široko; Te igralo do bele zorice. U jednom je Jablan siloviti I sa njime momci neženjeni, Sa momcima skoro oženjeni. U drugom je Jablanova ljuba I sa kome te devojke mlade Te devojke mlade neudate, I neveste skoro dovedene. U trećem je Jalanova majka, I sa njome mlade udovice, A sa ovim ti mladi udovci, Igrali su do pred zoru belu A u zoru svaki svome domu.

175

321.

Pri svršetku.

Na kraj, na kraj moja silna mobo' Na kraj mobo na kraju je dobro. Na kraju je uja i užina,

Voda ladna i devojka mlada. Tam ujati, pa i užinati, Vodu piti devojku ljubiti.

322.

Kad se moba lenji, a sunce zalazi.

Ajd' za lada moja silna mobo! Ajd za lada dok nije obada! A kad bude muve i obada,

A mi će mo od lada do lada. Da vidimo ko je ladoleža Ja li momak, ja li ta devojka?

Sve su ove pesme prepisane od Perse Petrovića iz Srema.

323.

Sonce sjajno, sonce! Sinoć zaran zađe, A denes se zabavi. „Devojko, devojko! Denes sum šetalo. Denes sum šetalo Čudo sum gledalo; Konstandin se deli, Od tatka i od majka I od devet braća,

I od devet snahi, I od devet vnučinja. Zato se zabavi Denes ka devojko! Zato sum ne bil, Denes ka na žetva. Žito da ženem, Pesma da pejem Devojka da lubim, Užina da jedem.

Od g. Venzankovićke.

324.

Kad venac od najboljeg klasa pletu

Vatajte se tanke slamke

Tanke visoke. Vatajte se u taj venac,

Venac pletinac. Vatajte se bele rude

Bele pribele. Vatajte se u to kolo,

Tanac pletanac. Ko se neće uvatiti

Ubio ga Bog. Da gledamo koje s kime

Da se ljubimo. Il' je momče il' devojče,

Oba mlađana? Il' je milo il' nemilo,

Milo primilo. Ko se neće poljubiti

Ubio ga Bog. Sad se ljube svi što su pleli venac, a pošto ga izpletu igraju;

Porazi ga sveta Petka Paraskevija.

Usta mu se osušila Dao mili Bog!

Dom mu zatri Prprьruša Seja Davora.

176

Obilje mu nedodao Bogat Kupalo.

Mljivenje mu ne dodao Strašan Koledo.

Ne imao ni čestnice Na tog Božića.

Na Vožić tog madića, Starog Svaroga.

Ni pogače bijelice Ljeba kravaja,

A na belu lepu Ljelju Ljelu Poljelju.

Ni na Ljelju ni Poljelju. Šćeri Ladinoj.

Toj Ladinoj i Ljeljovoj Šćeri Poljelji.

Ni somuna na Radgosta Krasne preslave.

Pošto izpletu venac odigraju Po triput kolo to Pleti-tanac, po toliko se puta izljube svi redom kroz venac i ovaj, pa opet odigraju tri puta isto kolo pevajući dalje tu pesmu:

Puštajte se bele ruke Bele prebele.

Puštajte se nedržte se Nedrža vas ja.

Održo vas silni bože Silni Triglave.

Oj Triglave sveta Trojca Sveta presveta!

Sveta Trojca najsvetija I najstarija.

Pesma je mitska; no ovdi joj je mssto.

325.

Kad dođu kući i donesu venac.

Sjaj nam zvezdo na prozorje! Sjaj nam jarko sunašce! Sjaj meseče na pendžere, A Danice na vigleđe! Da gledamo domaćicu Kojoj smo mi danas došli: Je li bela i rumena, Je li tanka i visoka, Je li zdrava i vesela, Je li vredna i itrena? Može l' mobu dočekati I večerom ugostiti? Sa večerom tom medenom I sa kolom devojačkim? Ako nije ova bela, Ona bela i rumena? Ako nije ona tanka Ona tanka i visoka? Tanka struka vitka stasa, Ako nije ona vredna, Ona vredna i okretna? Ako nije ona zdrava, Ona zdrava i vesela? Ako nije ona itra, Ona itra i umešna? Ta t' nemože bog me brale! Silnu mobu dočekati. Silnu mobu mlogu mobu,

Divno čudno sastavljenu: Od momaka neželjenih, I devojak neudatih, Sa večerom tom medenom I sa svakom đakoniom, Sa sviralom i sa kolom. Onda ajdmo svaki domu. Svaki domu svome belom, I ponesmo žitan venac Žitan venac obiljenac Tog Kupala obilnika.

Tada peva domaćica sa čeljadima, ženskim, koje su gotovile večeru,

Nekudi me moja mobo! Moja mobo silovita! Čudno divno sastavljena: Od momaka neželjenih, I devojak neudatih, Ne kudi me ne ruži me! Moja mobo silovita! Ne odnosi žitan venac Žitan venac obiljenac. Večeru sam zgotovila, A za mobu ponajbolju Po najbolju mobu moju. Ja bi cara dočekala, A kamo li moju mobu."

Tada peva moba.

177

„Dobro veče domaćice! Mlada hvališa mlada hvališa! Dođet' moba na večeru Zdrava i trudna zdrava i trudna!

Domaćica: Dobro-došla mobo moja! S vencem obiljnim s vencem

obiljnim, Moba trudna i pregladan

Odmori će se.

Odmori će se, Odmori će s' naješće se,

I naješ će se. Pri odlazku moba peva:

S Bogom ostaj domaćice! I nazdravlje domaćice! Hvala tebi na večeri,

Zdrava hvališo, Zdrava hvališo!

Neki opet, a naročito u Bosni, pevaju i igraju samo onu pesmu i igru:

"Ovako Turci biber seju Ev ovako, ev ovako!" i t. d.

326.

Mije, kad dojđu ovako pevaju

Ratajice nevestice

Mlada gospoja! Mlada gospoja!

Al' si nama gotovila Sladka večera, Sladka večera?

To vareno sladko zelje, Zelje ščireno, Zelje ščireno.

A boga mi moja pomošč Pomošč ta silna, Pomošč ta silna!

Ja sum vama gotovila Sladka večera Sladka večera.

To vareno zelje sladko Zelje ščireno Zelje ščireno.

So drevarska ta sekira Sum ga drobila, Sum ga drobila.

V oprasevo to korito Sum ga oprala Sum ga oprala.

Će mi mrve prečekate Sladka večera, Sladka večera.

Dok da vidim ste požneli Njiva golema Njiva golema."

327.

Žnjelica i Čoban.

Žetvu žela lijepa devojka! Žetvu žela u polju Tikveškom U Tikveškom u polju Srbeškom, Gde no raste zlatali pšenica; Više konja i više junaka. Gdi se pate ovce sedmorebre I ovnovi od četiri roga, A sa vunom belom svilerunom. Svilerunom od petnajest oka. Žetvu žela Serberka devojka: Zlatnom rukom a srebrnim srpom

Na ruci joj prstenak od srebra. U prstenak, do dva do tri slova. Malo slova a veliko kažu. Kažu slova; „Stanojku devojku I Sekulu momka neženjena." Sitna slova i to mi kazuju: „Stanica je verena Sekuli." Kad se deva mlada umorila U zviknula tanko da popeva, A u pesmi ona govorila! "Ko bi mene vodice doneo

178

Iz te Šare visoke planine Ili iz te gore Kačanika, Gde se legu zmije kačanije Od ujeda kojih leka nema, Dala bi mu moje belo lice? Ko bi mene snope povezao, Dala bi mu moje belo grlo? Ko bi mene lada nagradio, Ja bi s njega mlada pospavala?" Ona misli niko je nečuje, Al' to ovčar i sluša i gleda. Ovčar sluša sa Šare planine Ovčar sluša i sa Kačanika Kačaničan tog šarca doziva Dozivljući njemu govorio: Pobratime sa Šara planine! Id poslušaj devu žetelicu, A ja bi ju odma poslušao; No nemogu ostaviti stado, Od prokletih zmija Kačanija. Ne mogu ti baciti gavala, A gavala svirale velike; Jer će zmije poklati mi ovce Ujaditi jadom svakojakim!

Sa Šare se pobra odzivao Odzivljući pobratimu veli: „Nebrini se mio pobratime! I bez tebe devu bi slušao.'' On mi siđe sa Šare planine. Te u polje Tikveško mi dojđe. Mladu žnjecu vodom napoio Jošt je njojzi snope povezao I velika lada nagradio, Nagradio veliku senicu. Tad govori mladi čobanine: „Daj devojko šta si obećala!" Al devojka hitra i đidija Čobaninu oštro govorila: „Šta da dadem šta si učinio? Ako si mi vodice doneo I ti si se ladne ponapio. Ako si mi snope povezao, Za kim su ti ovce plandovale I tvoje su ovce opasale Opasale veliku strnjiku. Ako si mi nagradio lada I ti si se pod njim odmorio Odmorio i njim razladio."

Od g. Stan. sveš. Prizrenskog.

328.

Bana Stojana moba.

Namolio Ban Stojne, Namolio silovitu mobu; Tri sta i tri žetvara Tri sta i tri žetvarice. Trideset njih vode nesu, A dvadeset leba mesu. Stojanova silna moba, Svu pčenicu požnjela mu, Samo osta jedna duga Jedna duga i široka Rukajata te pčenice, A za venca Koledova Kupalova velja sina. Tu se sberu devojčice:

Jedne kolo uvatile, Druge klasa počupale Saplele mi dobar venac Dobar venec Koledovac. Kraj njega se izljubile, Domaćinu ga vrgnule Na tu rusu belu glavu. Domaćin ga poprimao Dukat devam darivao I trideset srebrnica, Da saberu klasenica Ponajvišij ponajbolji Za semena godišnjega.

329.

Moba i Žeđ ili postanak Orida.

Silna moba pčenicu mi žnjela. Silnu mobu žeđca mi morila

179

Do po dana moba uzvikuje, Od po dana moba jadikuje Što neima studena vodica. Pratiše gu ta mlada devojka; Da mi ide za gora na voda Da donese studena vodica. Vedra uze pa ode na voda, A na voda za gora golema Za Kačanik goru zmijurina. Moba čeka iz gora vodica Moba čeka, ali deva nema. Kada deva na vodica došla Kondirom se mlada umijvaše Jabukom se zelenom igrala. Ukršila vedre i kondira, Izgubila zelena jabuka; Te uzpišta lijepa devojka. Ona pišti dole mi se čulo. Dočulo gu ovčar od ovaca Stera ovce dole u ravnina, U ravnina pod jela zelena, Da planduju lada debeloga. Diže vedro na jela zelena, Pa mi sleze devojku dogleda, Uvati gu ko soko pilicu. Ljubio je za nedelju dana, A u drugu nedelju venčao I mobi se dole povrnuo, Ali mobe ni od čuda nema. Gde je bilo žito i pčenica, Tud porasla trava čemernica. Gde je bila moba silovita Tuj igraju Vile Samovile. Gde su bili dvori devojačkij,

To se stori golemo jezero: U jezero riba svakojaka, Ponajviše žuta i zelena. Viš jezera brdo izrastilo Velje brdo Oridak kamena, A na njemu grad se sagradio Sagradio taj Oride kleti I u njemu Pravda konja jaše Konja jaše s konjem govorio: „Davor doro, davor dobro moje! Daleko mi sestrica pobegla, Za Kačanik golema planina Možeš li je ti dognati doro? Obe ću ti noge pozlatiti. Podkovati srebrom i biserom, A stražnje ti noge pozlatiti, Da dovedem moja mila seja, U Orida moga dobra grada Da mi dvori ljubu i nevestu Ljubu Stanu a nevestu Blagu" Doro Pravdi pravo govorio. „Dognao bi mili gospodaru! Dognao bi tvoju milu seju! Tvoju seju Zlatiju devojku, Al se bojim Bogdana ovčara Sa njegovih devet mile braće S Vukašina i sa Bogdašina S Jurišanom i sa Dragišanom, Borašinom i tim Đurašinom, Dragičanom i Andročanom I Veljisavom bratom ponajmlađim. Obe će mi noge salomiti, A stražnje mi ognjem sagoreti Te ću ostat grdan u svijetu"

Ovo je pesma mitska i mobska. Od g. And. svešt. Sr.

XXVII. OVČARSKE — ČOBANSEE — ILI GAVALSKE PESME.

330.

Kumrija robinja i ogledalo joj.

Čuva ovce more, čuva ovce more, Tanana robinja

Ej nedeljo more dilbero! 1

Pokraj bela dvora vojvodina Pokraj toga dvora Miladina. Čuvajući te bijele ovce, Pokraj dvora bela Miladina,

Izgubila sjajno ogledalo. Izgubila s vezenim jaglukom, Ukrala ga ljuba vejvodina, Ukrala ga mlada Anđelija. Poručuje tanana robinja, Poručuje vojvodinoj ljubi. Vojvodinoj ljubi Anđeliji:

180

"Anđedija vojvodina ljubo; Ču li mene da me bolje čuješ? Pošlji meni sajno ogledalo Što no si ga u jagluku našla, Ako li mi ti poslati nećeš; Vera moja neostala pusta, Naturi ću boju i belilo: Kara boju na zulove moje. To belilo i to rumenilo Naturi ću na bijelo lice. Obući ću ruvo devojačko Devoječko to gospodsko ruvo; Pa ću proći mimo tvoje dvore, Nek me vidi vojvoda Miladin. Premami ću tvoga gospodara

Ka da nikad tvoj ni bio nije.'' Kad to začu gospa Anđelija Na ma šalje svetlo ogledalo. Ogledalo tanane robinje Što mi ga je u jagljuku našla Šilju ći ga robinjici kaže: „Oj Kumrio živ te bog ubio! Evo tebi svetlo ogledalo! Što no sam ga u jagluku našla Pokraj moga dvora bijeloga, A pod kulom gospodara moga. I evo ti tisuća dukata Nečini mi bruku i reziluk; Ti neplanduj sa belim ovcama, A pod kulom moga gospodara."

Iz Mačve.

1. Ovako se svaka vrsta prepeva kao ova prva.

331.

Nadpijevanje ovčara i ovčarice.

Oj ovčaru viješjela ti majka! Krijeni ovce ka gori na vodu. Neka stoka napije se vode Nek planduje pod zijelenim jelam." Oj đevojko mlada ovčarice! Oj đevojko rumijena ružice!

Krijeni ovce kud je gora pusta, Nek planduje neka se odmara A ja i ti moje srdce drago! 1

Da šjednemo da se odmorimo! Ja da ljubim tvoja mijedna usta Ti da ljubiš tog ovčara mlada.

332.

Kako šjedinjuju stado ovčar i ovčarica.

Ovčar ovce pokraj gore javi, Ovčarica pokraj polja ravna. Ovčar svira u sviralu svoju, Svirajući ovčaricu zove A zovijeći vako joj govori; „Dođi dušo gore u planinu! Nek se naše šjedine ovčice. Nek planduju u jelovu ladu,

A nas dvoje da se poigramo Poigramo igri tih ovčarskih." Ovčarica u pijesmi mu kaže: „Oj ovčaru viješjela ti majka! Krijeni ovce za goru na vodu, Ja ću doći da ovce napojim Pak će nam se šjediniti stado."

Iz Starog Vlaha.

333.

Čobanin Stojan i Janja.

Gorom jezdi Stojan čobanine Gorom jezdi, a gori govori!

181

„Blago tebi moja goro čarna! Svakij dan se listom podmlađuješ, A ja jadan nikad ni do veka. Stado čuvam, a za dragom venem. Neznam junak šta mi sada radi? Nesmem stado samo ostaviti, Išo b' dragu moju da poodim, Da ja vidim šta mi draga radi: Venel vako a za mnom junakom, Kao što ja za draganom mojom" Boga moli čobanin Stojane: Da s' razbole lepe Janje majka, Da je pošlje za goru na vodu, Da donese te studene vode. Boga moli Boga umolio: Razbole se lepe Janje majka. Šalje Janju za goru na vodu, Roni suze Janja materina, Roni suze niz bijelo lice, Ali svojoj majki nekazuje Nekazuje svoje jade velje. U tom je se mlada dosetila Doseti se velikoj nevolji. Obuče se što god lepše može, Obuče se u ruvo neveste. Ona metnu burmu i prstenje, A na glavu krunu od bisera, U džepove zelenu jabuku, Uze vidre pa ode na vodu. Ona ode za goru na vodu. Kad je došla za goru na vodu, Al' na vodi čobanin Stojane, Stado poji, a sokola ladi. Kad je svoje napojio stado U sviralu stadu kazivao! Da planduje u jelovom ladu U jelovom ladu debelome, A sokolu svome kazivao, Da s' odmori na jelovim granam. Stado mi ga mladog poslušalo", Te planduje u jelovom ladu , Al' ga soko nehte poslušati; Već mu kliče, i na Janju gleda. On poznade Janju materinu, Al' ga Stojan nehte razumeti. I opet mu u svirali kaže; Da s' odmara na jelovom granju. Na ma soko Stojana posluša, U tom dođe Janja materina Kako dođe Božju pomoć dava, A Stojan joj bolje prihvatio.

Pitao je čobanin Stojane: »A čija si tanana nevesto! Čija ljuba čija mila seja?" Njemu Janja tiho odgovara; »Ja sam seja vojvode Stanuša Momčilović Stanuša vojvode A ljubovca Gorjanić Vukajla." Kad to začu Stojan čobanine. Odma skoči do Janje doskoči Uze vidre iz Janjinih ruku U vidre joj vodu natočio Dajući joj vako govorio! „To za ljubav Gorjanić Vukajla, A bratimstvo Momčilović Stanuša; Jer se s njima vrlo dobro znadem." Pa doziva svoga vernog druga Svoga druga Blagešu čobana: "Oj Blageše ti moj verni druže! Proved ljubu Gorjanić Vukajla, Milu sjeju Momčilović Stanuša Provedi je preko gore čarne, Preko gore i pod samu goru, Do širokog tog polja Kosova Bez divana i bez milovanja. Bez smijanja i bez svake šale; Svake šale i pričanja druže! Bez pričanja našeg čobanskoga, I bez onog teškog obziranja; Jer će nam se mlada okrenuti Pa će nam se štogod prepanuti" Blageša je druga poslušao: Provede je preko gore čarne, Do na samo to polje Kosovo Bez divana i bez milovanja, Bez smejanja i bez svake šale I bez onog teškog obziranja I pričanja čobanske rabote, Kad je bila u polju Kosovu, U Kosovu blizu svoga dvora, Tad izvadi zelenu jabuku Ugriznu je i dva i tri puta, Da ko broji i stotinu ima. Poljubi je tri četiri puta, Da ko broji i tisuć bi bilo; Pa govori drugu Stojanovu; „Na ponesi čobanu Stojanu! I vako ćeš mi njega pozdraviti; Ni sam seja Momčilovvć Stanša; Niti ljuba Gorjanić Vukajla; Već ja jesam jedinica Janja, Što me Stojan od majke prosio.

182

Što me prosi tri četiri puta. Stojan prosi baba me davaše, A nedade moja stara majka!" To izreče ta Janojka mlada To izreče, a u dvor uteče. Kad se drugar Stojanov vratio, Kad se vrati na goru na vodu, On govori svom drugu Stojanu: „Oj Stojane moj premili druže! Evo tebi zelena jabuka, Izgrižena a i izljublena, Baš od tvoje prelijepe Janje. Dajući mi tu jabuku druže! Ovako mi mlada govorila! „Ti pozdravi tvog druga Stojana; Ni sam seja Momčilović Stanuša, Niti ljuba Gorjanović Vukajla; Već Janojka jedina u majke Što me Stojan od babe prosio.

Prosio me tri četiri puta. Stojan prosi a baba me daje. Baba daje a majka nedaje." Kad to začu čobanin Stojane Udari se rukom po kolenu, Kako je se lako udario Pršte njemu zelena dolama I pršte mu čoja na čakširam Pobrati me ta čoja bijela. Nova čoja od petnajest dana; „Ala meni do Boga jednoga! Doleti mi bela golubica, I uleti u kaveza moga. Soko dozna belu golubicu, Al' Stojane nepoznade tužan, Nepoznade i ne zatvori je; Već je pusti sebi na sramotu Na sramotu sebi i družini,

Iz Valjevskog okružja. Poslao g. V.Jan.

334.

Stale ovčare.

Lel' beri cveće Stale ovčare! Stale ovčare vo Šara planina! I vo ta Rid planina. I da go bere Cveta devojka! „Koj će da go nosi ja da go berem?" Da ja iman Cveto devojko! Da ja imam loša nevesta, Na voda odi Cveto devojko! Na voda odi na pota spiva. Lebovi mesi Cveto devojko! Lebovi mesi na testo drema. Dete si kupa Cveto devojko! Dete si kupa nerazvijeno. Roci te drži Cveto devojko! Roci te drži te mi se drapaje. Oči te puli Cveto devojko! Oči te puli vo ta mešarka. Kosu nečešlja Cveto devojko! Kosu ne češlja lice nemije. Lice ne mije Cveto devojko! Lice ne mije i ne se kupa. I mi zasmrdi Cveto devojko! I mi zasmrdi ka no jala!"

Ostavi loša Stale ovčare! Ostavi loša nevesta tvoja. Ostavi loša uzmi mene! „Kak se ostavi Cveto devojko! Kak se ostavi što se zelo? Toa mi ima Cveto devojko: Toa mi ima golema roda. Golema roda Cveta devojko! Golema roda tatka i majka. Tatka i majka Cveta devojko! Tatka i majka i devet braća. Devet braća Cveta devojko! Devet braća i devet snoji. Ća me najde Cveta devojko! Ća me najde na Šar planina. Ća me izseče Cveta devojko! Ća me izseče parče po parče. Parče po parče Cveta devojko! Parče po parče kosa po kosa." „Uzmi me uzmi Stale ovčare! Uzmi me će pobegname u tuđa zemlja. " I je zedoje Stale ovčare I je zedoje i mi pobegna u tuđa zemlja.

335.

183

Mlad čelebija od Nikopolje.

Zacvilel' mi je mlat čelebija Mlat čelebija mladi Stanuše. Mlat čelebija ot Nikopolje Ot Nikopolje kraj crno more, Kraj crno more v ta Srbska zemlja. Da go dočula stara mu majka. Da go dočula i go prošala: „Da Ščo mi cviliš mali sino le? Mali sino le mali Stanuše? Al govoreše mlat Stanuše Al' govoreše na svoja majka; „Kak da necvilim mila majko le! Što sam dogledal do dve devojki. Do dve devojke treća nevesta: Ves den sedoje na jasno sonce I mi žnele bela pšenica,

Lebac jedoje suva korčica, Vođa ja pije topli barišče, Na lice beje beli crveve. A ja ščo imam mlada nevesta, Mlada nevesta na Nikopolje: Ves den mi sedi na visok divan Lebac mi jede bela simita I mi je pije crveno vino. Na lice stoji žolta zelena, Žolta zelena kako karanfilj, A ti je devojki kako trndafil. Zato cvilim mila majko le! Zato cvilim vo Nikopole, Vo negovo široko pole Čuvajuć ovce u to polje.

Od Venzankovićke.

336.

Kraljević Marko vile i čoban.

Gorom jezdi Kraljeviću Marko, Gorom jezdi a s gorom besedi: "Čarna goro puna ti si lada Kano srce moje što je jada, Zalud tebi tvoja ladovina, Kad u tebi ladne vode nema, Već ja moram konja da zakoljem. Da s' napijem krvce od konjica Te da svoju žećcu ja utolim." Kad to začu iza gore Vila Ta podviknu iz grla bijela; „Ne kolj konja Kraljeviću Marko? Ne kolj konja na Staroj planini. Ne kolj konja nepogani tela; Već ti pođi malo unaprijed. Sjezdi Marko sa Stare planine Na Vitoča visokog najezdi, Tamo ima bunar voda ladna Junačkijem plećma ograđeni S devojačkim kosam opleteni," Pođe Marko malo unaprijed Sjezdi Marko sa Stare planine Malo išo dugo netrajalo On mi nađe bunar vodu ladnu: Junačkijem plećma ograđenu,

Devojačkom kosom opletenu. On mi kleče da vodice pije, Al podviknu čoban od ovaca A sa Šare visoke planine: „Ne pi vode Kraljeviću Marko! Ne pi vode nepogani telo, Tu su vile čedo okupale Nekršteno i ne znamenovano. Nekršteno od petnajest dana, Nit se smije nit ručice daje; Već ti pođi malo unaprijed, Unapredak na tog Kačanika, Pa ćeš naći bunar vodu ladnu. Drugi bunar a druga vodica: Sa junačkim plećma ograđenu, S devojačkom kosom opletenu." Pođe Marko malo unapredak; Pa on nađe bunar vodu ladnu; Sa junačkim plećma ograđenu S devojačkom kosom opletenu. Kleknu Marko pa se napi vode; Pa besedi svome dobrom šari: „Davor šaro, Davor dobro moje! Ako li mi neuvatiš Vilu, Neuvatiš Vilu Zagorkinju

184

Oba ću ti oka izkopati, A sve četir noge salomiti; Te se muči po Staroj planini I Vitoču visokoj planini, Kao Marko bez šarina svoga. Ako li je ti uvatiš šaro! Da znaš dobre i pozdravo šaro! Oba ću ti oka pozlatiti Pozlatiti žeženijem zlatom, Nakititi drobnijem biserom Podkititi dragijem kamenom, A sve četir noge podkovati Podkovati sa tim belim zlatom. Pa se diči moj predobri šare! Pa se diči po svom svetu belom,

Kao Marko sa svojim šarinom" Teker Marko reči izustio, Minu šara sa Vitoč planine Sa Vitoča i sa Kačanika, Na veliku planinu Plaškavu, Ka Srbičkom polju širokome, Ka Srbičkom i Sredačkom pobro! Kako zvezda preko neba vedra. Pa uvati Zagorkinju Vilu. Pridrža je dok joj Marko dođe. Kako dođe Kraljeviću Marko Odma ščepa Zagorkinju kletu Kako ju je Marko udario, Sa crnom je zemljom sastavio.

Ovu smo pesmu dobili iz Kačaničke Crne Gore viš Skoplja od Nikole Jovanovića zidara. Ovaku i baš istu

kazala nam je i Persa Petrovića iz Srema.

Eto jedna i ista pesma, koja se jednako i peva u Sremu i Staroj Srbiji kao i sjevernoj Mećedoniji i Trakiji i t. d. A to baš pokazuje da je svuda po tim mestima jedan i isti narod, narod srpski. Ova je pesma mitološska; no ovde smo je metnuli što je pevaju ovčari i ovčarice svuda. Šta ona označava, to će samo prvi znalci Slavenštine objasniti.

337.

Zemlja Albanija, v Stara Srbija.

Od Nikole Petrovića iz Kruševa Bitoljska nahija Poljanca.

Stado mi pase na Šar planina, Na Šar planina i na Koraka Na Koraka srbska planina, Srbska planina Carostavna. Deka Prizren grad nov carigrad Ot Belgrad Prizren postana. Ot Belgrad na Vojuša mi. Na Vojuša majka Radika. Majka Radika ta srbska reka. Stado mi pase tri sta ovčara. Tri sta čobana tri sta pobratima Pod starešana svoj Čelnik Pejo Čelnik Pejo ovčar ubavi. Čelnik Pejo napred mi ide Napred mi ide vo gaval sviri. Ovca roguška stado mi vodi Stado mi vodi belo svilene. Ovca roguška ščira mi hodi. Ščira mi hodi devet gođina Devet gođina deseta nastala. Na deseta našla trevka surodna.

Ot nea stanala ščira sujagnja. Dete mi pase na Šar planina. Zime mi hodi v Selunsko polje V selunsko polje Kolamarija. Kalamarija ovča nahija Ovča nahija pod Njeguša mi, Pod Njeguša mi srbska planina. Ščira mi hodi devet gođina Na deseta mi našla trevka surodna. Trevka surodna i se objagnji I go rodi a Blagovec, Da ščo objagnji rudo mi jagne. Rudo mi jagne rudo kalešo. Rudo kalešo strebrno rogo, Strebrno rogo zlatno mi zubo. Zlatno mi zubo medeno oko. Koa mi dojde vreme bliz Đurđev-den Bliz Đurđev den treva da rasti; Treva da rasti, stado da pase. Čelnik Pejo mi knisal. Mi knisal iz Kalamarija,

185

Na Šara srbska planina. Stado mi vodi ovca roguška Ovca roguša ka što i vođa. Po nea hoda jagnje mi rudo. So zlatni zubi medeno oko, Medeno oko strebrni rozi. Stado mi dojde Demir-kapija Demir kapija na Kačanika. Kačanik star Novak kula. Ščo mi dojdova veliko stado. Ščo mi izlezoa kleti ne Turci Kleti ne Turci Arbanasi. Svo mi stado Turci gledaje Turci gledaje rudo zgledaje. Mi go fataje rudo no jagnje Mi go Fataje i mi go vrzaje. Go noseše prez Maćedona Prez Maćedona ta srbska zemlja Po nim bleae ščira ščiruška. Koa bleaje Bogu se žali Bogu se žali i Bogorovice. Mi poslaje svoi Anđeli Svoi anđeli v Aranđeli. I go gledae žalost velika Žalost velika na ta ščiruška. Kleti ni Turci Arbanaci Go nosoa paši vo Solun Paši vo Solun sultan veliki. Po njim ipak ovca bleaše. Ščo mi izleze pred česni sultan, Ščo mu poklonia to rudo janje. Praša ji sultan: „ščo je ovca ni? Ščo je ovca ni ščo no mi bleji?"

Otprašaje ti kleti ni Turci Kleti ni Turci Arbanaci: „Moš neščo blee tebe na divan? Toa ti blee ovca roguša. Ovca roguša majka na rudo. Ovca roguša po jagnje došlo Toa ti blee sultan čestiti!" Koza jim sultan dvoji sejmeni. Dvoji sejmeni Turci prokleti! „Puščajte jagnje da go vidime. Da go vidime deka će hodi." Dvoji sejmene Turci proklete, Puščaji jagnje da go vidaje. Da go vidaje deka će hodi, Jagnje ni rudo vo Anđel hodi Vo Anđel hodi i Aranđel. Ovca roguška kinisa s divan. Kinisa s divan dur Šara velja. Dur Šara velja vo svoje stado. Vo svoje stado ot sultan divan. Trgna mi druma, druma golema, Dur na Šar planina mi dojde. Po nea jagnje rudo Anđele. Kako otide u stado vleze Ona izleze napred u kotar. Opazi je čelnik Pejo Čelnik Peo ovčar pogolem. Kako je vide odma je baci I po nea to rudo no jagnje. Rudo no jagnje božje Anđele, A sultan v Solun mi polude, Treva ni pase kako skotina.

338.

Ot baba Velike Ristića iz Malog Srskog nahije bitoljske, Brsjačka Star. Srbija zemlja Albanija.

Čelnik Pejo ovci pasoe, Ovci pasoe na Šara velja. Na Šara velja srbska planina. Sa svoji sto ni ovčari. Sto ni ovčari pobratimi. Site ovčari ni večerae, Ni večerae Pejo nevečera: Usta mu se razsvirala Grlo mu se razpevalo. I mi svira Čelnik Pejo I mi svira vo gaval velik. I mi pei Čelnik Peo. I mi pei vo grlo svoje.

Jednak mu se zastanalo. Jednak mu se zaslušalo. I mi začul Čelnik Pejo Čelnik Peo mladi ovčar; Konjska trapat, turski šepot. Kaleš oven pobleknaie Velji psini polaue. Stana Pejo da mi vida Ščo šepaće i trapoče. Tako stava mi go fana Mi go fana Turci kleti. Mu vrzale beli raci Beli raci naopaci.

186

Sto ovčari pobegnae Pobegnae dar Kačanik. Poteroje kleti Turci Poteroje belo stado I pred stado vrzan Pejo. Susretoe je Sevdelina Sevdelina Pejo ljube. I govori Čelnik Pejo; "Varaj Sevde Sevdolino! Varaj v rusa detelina. Ostav bela ta pogača Na golema ona ploča. Modro grne vo livađa, A ti varaj za planina Zemi gaval i mi sviraj Belo stado nek nehodi." Vara Sevda Sevdelina Vara v rusa detelina. I ostavi ta pogača Na ta ploča pogolema Modro grne vo livađa. I se sakri za planina. Zema gaval posviraje Belo stado nehodae.

Kleti Turci govoria; „Naj ti tebe Čelnik Pejo Naj ti sviri v gaval duga. Neka belo stado hodi." Čelnik Pejo otgovara: „Kako možem da go sviram Koa raci savezani? Odvrzi te beli raci Toa možem da posviram." Ludi Turci i maniti. Odvrzaše beli raci Beli raci Čelnik Peja. Zemi Peja dugi gaval, I po sviri i po svira. Ne sviraje stadu svojem Da ni hodi pred Turci ti, Toko sviri da mi begna, Seka za se vo planina. Koa stado pobegnalo Čelnik Peja uteknao Vo planina Plaškavica Te mi ubi tries Turci, Sa hajduci haramiji.

339.

Cvetko ovčar i Cveta.

Naberi cveće cvetko ovčare! Na ta velika planina naša Ne velika planina Plaška " Što će meni cveće planinsko Koa nemam da go kome davam?" Podaj go Cveti ovčarke! Podaj go Cvetko nevesti. Cveti nevesti mladoj ovčarki.

I go zemaj sebi za žena. Nabra mi cveće Cvetko ovčare. Na ta Radička velika planina I go daje Cveti nevesti Nevesta mlada ovčarka I go uze sebi za žena, Sa nemerička srbska planina.

340.

Podsmevanje čobana među se.

Svinjaru:

Svinjar ide na vodu Naramljuje na nogu.

Za njim krmak guriče Sa svinjarom govori: Moj ti brate kaljavi! Daj ti meni te meći I po..... i čojeći! Svinjar bratu govori

Sa ćulom ga prijemjera. „Moj ti krmče moj brate! Evo tibi te mijeća I čojeće po ...... " Krmak gazdi govori; A zar tako svinjaru Ti moj brale najmiliji? A zar neznaš pogani! Majka t' moja zarani,

187

Sa krmećim sisama I krmećim mlijekom?

341.

Opet svinjarska.

Bugarine rine, Ti taj crni p.......! Pričuvaj mi svinje, Dok se vratim Da ti platim:

Dva zamaha Dva šamara, Dok se vrnem Da ti p.......

342.

Govedaru.

Govedaru dobranja: Luda ćuslo đulonja 1

Dobro čuvaj goveda, Dobro ću ti platiti. Dobro ću ti platiti! Tri balege mekane. Dobro ću te hraniti:

Po tri glave variti. Ovčarima jednu ću! Kozarima drugu ću Svinjarima treću ću Govedaru ćuslonji, Onom ludom blesonji, Suve proje bez soli.

Od Starog Vlaha.

Ko čuva svinje drži se da mora biti murdar i nečist, a i malo nedoniješen. Obično stariji đečaci

čuvaju svinje. Ko volove ovaj mora biti matori kliponja ni za kakvi rad nesposoban, blijesan i više nego li ludkast. U staro vrijeme pričaju: da su samo Bugari čuvali svinje u Srba, te tako i pijevaju. Ovde koze čuvaju obično đeca bistra, valjana pokrijeta, kojoj još nedaju tiješke radove, zato da dobiju malo više snage. Zato i za njih ima jedna pijesma, ali im više u pohvalu; no pogrdu služi. Obijećao nam je se jedan prijatelj da nam je pošlje.

343.

Pavle i Pavlija.

Koja gora nema razgovera? Romanija nema razgovora. U njoj mi se sva stada sljegoše Pred jednim je čobaninu Pavle, A pred drugim čobanica Pavlija. Pavle ide te mi razgovara Romaniju i bez razgovora. Pavle ide po vrh gore čarne, A Pavlija po dnu Romanije. Oba goru razgovalali su. Toga čuda Romanij kleta, Nit je čuda niti je vidila, Nikad ona bez ajduka nije.

Ja ajduka ji li mrka vuka. Sastade se Pavle i Pavlija Sastaše se na sred Romanije. Uplaši se čobanine Pavle Uplaši se šisli da je ajduk; Ja l hajduče ja li mrki vuče? Pavlija mu tiho govorila; „Ne boj mi se čobanine Pavle! Ne boj mi se goro Romanio! Ja ću u te za to dolaziti, I u tebi čedo ostaviti, Muško čedo od petnajest dana Neka Pavla ono razgovara."

188

344.

Koja gora razgovora nema.

Koja gora nema razgovora? Romanija nema razgovora. Pođe Pavle da je razgovara Pođe ovčar da napase stado. Gorici je mlađan govorijo: "Neboj me se goro Romanio! Ni sam hajduk da me se prepadneš, Veće ovčar da me lepo primiš. Neboj mi se goro Romanio! Što bijaše u tebi hajduka, Sve propade tragu bez obzirce.

Novak ti se pokaluđerio, Dete Grujo knjigu izučio." Pavle misli niko ga nečuje, Al ga čuje i Novak i Grujo; Pa uzeše Pavla u hajduke, A Pavlovo stado na prehranke, Da se hrane dokle traje pobro! Dokle traje jagnje za zaklanje Tovan ovan za gorskog hajduka, A ovčica da premaže zube.

Ovu i ove dve gornje pevaju, i kad kopaju, kukuruze i kad putuju, pa se zovu i »Kopaoničke" a i

"Putničke."

345.

Ovu pevaju istina i čobani, ali se najviše peva kad se putuje, a naročito muškinje je peva, kad se kopaju kukuruzi.

Čarna goro žao mi je na te! Više na te, neg na moju majku, Neg na moju ostarelu majku Ostarelu i grabljivu majku, Koja me je preko tebe dala Da za koga ni po jadt moga; Već za crnog gorskoga hajduka, Za hajduka za gorskoga vuka. A da zašto ni po jada moga? Da me dala majka za ljubljenje, Za ljubljenje i za milovanje Tada bi joj jade prežalila; Već me dade ostarila majka, Da mu perem hrvave haljine. Ne perem jih ko ostale druge; Kad se pere to rublje prljavo; Već ga perem noću u po noći; Po po noći u to gluvo doba, Kad ni peto nepeva mi goro! Već kad lete vile i veštice; Kad ožive bauci prokleti I vanpiri ta strašna strašila. Sinoć sa mu dolamu oprala, A oprala u to gluvo doba.

Na dolami tri džepa bijahu: U jednome ruka od junaka, U drugom je burma pozlaćena, A u trećem kosa devojačka. Ja poznado moja goro čarna! Ja poznado čudnovato blagog Desna ruka moga brata Pavla, Brata Pavla ruka iz ramena. Snahe Ruže burme i prstenje, Mile seje rusi pramen kose, A što mi je zelena dolama, Ta zelena sa gorom jednaka. Na dolami do trijest puceta Svako puce litru zlata vata, A što mi je puce pod grьoce, Ovo vata i tri litre zlata, Dolama je moga brata Pere Najmlađega brata čobanina. Što mi belo zajavljuje stado Po hajdučkoj gori Romaniji! Pogino mi mladi čobanine. Pogino mi tužan kod ovaca. Poginulo moje mlado sunce, Čuvajući ovce u planini.

Sve su ove pesme iz Valjev. nahije, poslao jih g. V. Jan.

189

Svršetak I. Sveske.

UPISNICI.

Kao obično što smo u svemu hude sreće, bejasmo i u ovom poslu; te naše delo broji pozdravo najmanje upisnika od sviju do sada izišavših srpskih dela. Uzroka tome ima i odviše; no mi jih s prezrenjem mimoilazimo ćutećki. Hvala najveća ovoj mlogopoštovanoj gospodi što se imaše dobrotu upisati i to: BEOGRAD. Kod g. Nikšića čin. u min. spolj. poslova. GGG. Namesnici kneževog dostojanstva, Milivoje P. Blaznavac, — Jovo Ristić i Jovan Gavrilović, po 1 kom. Kod g. Vasilija Kneževića u min. fin. GG. Vladimir Jakšić i Čedomilj Mijatović načelnici, Milan Jevtić, Toma Vukotić, Steva — glav. arhivar kontrole, — i Jovo Lukić čin. min. Fin., Aleksandar Đorđević pravnik i Gerasim Popović bogoslov po 1 kom. Kod. g. Aleksandra J. Filipovića IV. raz. gim. GG. Arhiman. Sava, Protosinđ. Danilo, Jova Filipović, Milan Alković, Risto štud. na uviver. liniskom, Aca Gasoice. Jelisaveta i Katarina. svi Hristodulovića, po 1 kom. Kod. g. Marka Birčanina svrš. bogoslova Suvodanjca. GG. Petar Ž. Ostoić Mačvanin, Lazar O. Janković Podrinac, i Milan Popović svrš., Jevrem Ilić Braničevac, Vasilije Pavlović Timočanin, đakon Filaret, Kosta Zlatojević, Ilija Blagojević i Milan Pantelić III. god. Milivoje Obretković, Ćira Ilić Piroćanac, Vasilije Milić II. god. i Trifun Popović I, god. bogoslovi. Kod izdavaoca, G. Mitropolit srpski 2. komada; GG. Veliki rodoljub jugo-slavenskog jedinstva i otadžbine Jugoslavije Stojan J, Venzenković na poklon školama u Maćedoviji i Albaniji 100 kom. Prota Ignjat Vasić rodoljub za dušu svog jedinca pok. Vlajka dobrim đacpma u Star. Srbiji 50 kom. Tomanija Jovanović sestra pok. Stojana Jovanovića — Cukića — koji je za dinastiju Obrenovića 1844 gol. na planini Radiji u Valj. nahiji predvodeći katane, poginuo, za spasenje duše pok. Stojana dobrim đacima u Star. Srbiji na poklon 30 K. Arhimandrit Nićifor Dučić rodoljub iz Ercegovine na poklon đacima u Erc. 5 k. Dragoljub S. Popović tr. za sebe 30. k. Jakov Lazarev Levenzonović za se i svoju braću 20 kom, Triša Đorđević svećar za se 20 kom. Ljubomir M. Kaljević urednik „Srbije" dobrim đacima u Star. Srbiji na poklon 7 kom. Panta Srećković prof. velike škole 1 komad M. Ranko i Mileva, Alimpić nač. u Negotinu 2 komada Sreta L. i Draga, Popović velika sudija, 2 k. Lambra Đorđević trgovac 2. k. Josif Mijović pravozas I k. Pera Marković pravoz. 2 kom. Maca P. Cukić 2. kom. Milan A. i Caja P. Petronijević min. spolj. pos. na razpol. za se i za svoju ćer Ljubicu 2 kom. Kosta i Angelina Cukić min. Fin. na raspol. za

190

se i decu svoju 2 kom. Rajko Lešjanin min. prav, na razpoložaju za se i svoju decu Dragu i Micu 2 kom. Aleksandar i Anka Nenadović sav. u pen. za se i decu svoju Đuru prav. Nikolu gimnaz. i Anđu 2 ko. Jakov J. i Ksenja Pavlović profes. u Kragujevcu, za se i sina Borju 2 kom. Stojan Živković pravoz. 1 kom. Rista Simić Rusijanac krojač 2 kom. Nikola S. Šopović trg. 1 k. Jovo Bajić trg. 2 kom, Milivoje Đuknić abadž. 2 kom. Dragutin Ž. Petrović pravoz. 1 kom. Jovo Milinković pravoz. 1 kom. Aleksandar R. Ivković zvaničn, kontrole 1 k. Aranđel Milenković član opš. suda za sina Đoku uč. osn. škole 1 k. Jamandija krojač 2 k. Laza P. p Katarina Cukić kap. za se i decu svoju 2 k. i Mitropolit srpski Mihajilo 2 kom. i Jova Ćirić 1 kom. GOLUBINCI U SREMU. Kod g. Stevana Nikolajevića sveštenika. GG. Vasilije Nikolajević sveš. Đorđe Panajotović zakupnik i Pera Bugarski učitelj po 1 K. KRUPANj U KNEŽ. OKR. PODR. GG. Sima S. Milojević učitel iz Krupnja, Stanko Popović učitelj iz Bijele Crkve do 1. k. i Aksa Popović sveš, i rodoljub iz Bijele Crkve za se 31 kom. LOZNICA U KNEŽ. GG. Ivko Popović namesnik podr. rodoljub za se 30 kom. a kod njega upisani, GG. sveštenici: Stevan Popović Runjanski, Jovo Pavlović Grnčarski, Radovan Popović Dobrićski, Dimitrije Trifunović Koviljački, Jova Pavlović Joševački, Stevan Grigorić Jarebički, Sava Popović Stupnički, Arsenije Nešković Doljno-Triješnjički, Srećko Popović učit. loznički i Jovo Popović učit. koviljački svi po 1 K. POŽAREVAC U KNEŽ. Kod g. Aleksandra Đurića profes. pol. Gimnaz. GG. Toma Protić sveš: Jova Protić đakon i učitelj za sina Savu, Jovan Tešić učit., Života Marković Mihajilo Ivković, Stanojlo Bogićević, Ilija Nikolić, Lazar Popović i Petar M. Nikolić gimnaz. III. raz. Nikola Protić i Vladimir Radojević II. raz. gim. i Jova Krečarević I. ral. gim. MOSTAR U ERCEGOVINI. Kod g. Jove Perovića uprav. polu-gimnaz. mostar. GG. Njegovo visokoblagorodije Nikolaj Aleksandrović Ilarionov carsko ruski konzul u Ercegovini 6 kom. Njegovo visovopreosveštenstvo mitropolit Ercegovački i Zahulmski, Prokopije kavaljer ordena Medžedije 4. stepena 3 kom. Arhimandrit Joanikije Pomučina kavaler raznih ordena i srp. spisatelj 2 k. Jova Ristić tr. za sinove Dušana i Vladimira 2 k. Eromonah i Efimer monast. Duža Leontije Radulović 1 k. Đurađ Bijelobrk tr. 1 k, učitelji: Vasilije Ivezić, Aleksa Čokorilo i Jovo Perović po 1 k. učenici: Mihajilo, Grujica, Risto, Vukanović, Petar Bartić, Jovo Pičeta, Lazar Milutinović, Luka Grđa i Jovan Savić po 1 k. MONASTIR ŽITOMISLIĆ U ERCEGOVINI.

191

Prepodobni arhimandr. G. Serafim Perović obdareni naprsnim krstom 3 k, Jeromonah G. Simeon Lelek 1 k. i G. Đorđe Petković1 učitelj po 1 k.

Ovo dana ući će u štampu II. naša sveska, koja će ovolika biti. Sa njom će biti napečatana i etnografska karta srpskih i

jugoslavenskih zemalja sa grbovima, Cena joj je upisna 4 cv. komad. Upisivanje traje do sv. Troica ove god.

Novci se polažu napred, a cena joj je dućanska skuplja.

www.prosvetljenje.net