artur rembo - pesme

Download Artur Rembo - Pesme

Post on 14-Aug-2015

331 views

Category:

Documents

39 download

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Artur Rembo - Pesme

TRANSCRIPT

Artur Rembo Arthur Rimbaud Artur Rembo je roen 1854. u arlevilu, gradiu na severu Francuske. Rastao je u porodici bez oca, pod tutorstvom prestroge i neosetljive majke. Od najranijih kolskih dana pokazao je izuzetnu darovitost dobijajui nagrade iz knjievnosti i prevoenja i piui, sa velikom virtuoznou, pesme na latinskom jeziku. Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor kole je rekao: "U glavi ovog deteta ne nastaje nita banalno. On e biti genije ili Zla ili Dobra." Verovao je da kao umetnik moe da stvori svet umetnosti koji e proizvesti "totalnu obnovu", ako ne drutva, a ono bar umetnika. U maju 1871. pie Polu Demeniju u kojem iznosi svoje vienje pesnika i poezije: pesnik mora biti "kradljivac vatre", on mora sii u tamne regije podsvesti da tamo otkrije ovekovo "ja", koje se bitno razlikuje od spoljanjeg, stilizovanog, drutvenog "ja". U Pismu vidovitog iste godine Rembo nam otkriva da e raditi na preobraaju svoga bia kako bi sebe uinio vidovitim, a to se postie dugim, ogromnim i smiljenim rastrojavanjem svih ula. On zato mora da upozna sve oblike ljubavi, patnje, ludila, da istrauje samog sebe, da postane vie nego iko veliki bolesnik, veliki zloinac, veliki prokletnik i vrhovni Uenjak kako bi na kraju stigao do neznanog. To biva istovremeno i njegov ivotni i pesniki program. Zbog potrebe da dosegne neki drugi svet daleko od skuene sredine arlevila pokuava da pobegne u Pariz. Na poziv Pola Verlena, tada najistaknutijeg pesnika u Parizu, 1871. godine Rembo ulazi u pariski pesniki krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu. Njegov raspusni ivot sa Verlenom, otrgnutim od ene i porodice, zavava se dramatino. Verlen je pucao u Remboa i lake ga je ranio kada je ovaj reio da ga napusti i tom prilikom zavrio u zatvoru. Rembo se vraa u roditeljsku kuu uz gorko oseanje poraza. Pie knjigu pesama u prozi Boravak u paklu (1873), svoju duhovnu biografiju, neku vstu izvetaja o proivljenoj krizi i neuspehu, otrenjenju. Njegov budui skitniki ivot protei e u znaku potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje e beleiti pre nego to kao pesnik konano ne zauti bie prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tiine i smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnanijim izvorom onoga to danas zovemo modernim poetskim izrazom. Sa dvadeset jednom godinom prestaje da pie i nastavlja ivot kao skitniar, trgovac, krijumar oruja i istraiva egzotinih krajeva. Iz Afrike se vraa u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije noge. Napisao zbirke pesama: Iluminacije (1872-74), Sezona u paklu (1873).

Ofelija

I Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju Bela Ofelija poput velikog krina Leluja velovima koji uranjaju... Odjek hajke stie iz uma, iz daljina. Ve vekovima Tuna Ofelija tako Plovi, sablast bela, rekom to crna tee. Ve vekovima krotka ludost njena lako Romori svoju romansu u lahor, u vee. Vetar velove vije, grudi joj celiva, voda ljuljuka velove, spletene, bele; Na ramenu joj drhte, plau rese iva, Nad elom koje sanja trske se nadnele. Uzdiu oko nje lokvanji koji venu; Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu: - Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda. II Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova! Da, Ti umre, dete, odnele su te vode. - Vetrovi to se rue s norvekih bregova aptali su ti rei opore slobode; To dah jedan to ti guste svijao kose udne nosae zvuke tvom dahu to sanja; Sluao ti je srce pev prirode, to se Javi uzdahom noi i tualjkom granja. To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan Slomi detinju grud, a preblaga je bila; To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan, Jadni ludak, nemo sede do tvog krila. Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja! Na toj si vatri bila ko sneg to se topi; Re ti vizija stesni u svoja zbivanja - Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi. III A pesnik kae da preko zvezdane pruge Dolazi nou, trai cvee to si brala, I da vide na vodi velove tvoje duge; Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Predoseaj U plav letnji suton, krenuu na staze, Hou, bockan itom, da kroz nisku travu, U njenoj sveini, moje noge gaze I da vetar kupa moju golu glavu. Bez misli, bez rei, pozvan od daljina, S duom, od ljubavi silne opijenom, Na put u da poem, poput ciganina, Kroz Prirodu - srean kao s nekom enom.

Bal obeenih Kraj crnih veala, ljupkog bogalja, Pleu, pleu paladini, Mravi druzi paklenog kralja, Kosturi, mrtvi Saladini. Gospodar Velzevul za kravatu vuce Crne te pajace to se nebu keze, I dok ih po celu starom cizmom tuce, Uz pesmu boicnu s njima igru veze. A pajaci na to splicu ruke tanke: Iz orgulja crnih, iz tih upljih grudi Koje su grlile ljupke vragolanke, Od tih se sudara runa ljubav budi. Ura, o igraci lieni stomaka! Skokovi su laki, dugo polje ovo! Hop! je li to bitka ili igra laka! Vrag je violinu loe natimovo! O tvrdih li peta kada se bos ide! Kad koulje koe sa tela otpire! Niceg to im smeta i cega se stide. Sneg im na lobanje stavio eire. Pod gavranom - kapom za naprsle glave S mrave se cupe parce mesa uti: Kao da su oni usred bitke prave S kartonskim oklopom vitezovi kruti. Na balu skeleta zvidi bura ljuta! Ura! - ko orgulje gubilite vice. Iz plavkastih uma vucji odjek luta, Crven se pakao horizontom mice... Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove to slomljenim prstom podmuklo prebiru Brojanice kicme, svoje prljenove: Pokojnici, niste sad u manastiru! Oh! evo gde usred mrtvackog plesa

Velik ludi kostur u plam neba skace, Zanet, kao konj se propinje i stresa I, jer mu je ue iju steglo jace, Grci pest na kuku to krcka od stiska, Pa se, ko cirkuzan u svoj ator, gura Natrag, sa cerenjem to je blizu vriska, U taj bal, zanjihan pevanjem kostura. Kraj crnih veala, ljupkog bogalja, Pleu, pleu paladini, Mravi druzi paklenog kralja, Kosturi, mrtvi Saladini. Uz muziku Trgom isecenim u leje sirote, Skverom gde red mori drvece i cvece, Sipljiv se gradanin, pod maljem toplote, U cetvrtak gordom glupocu razmece. - Tu vojni orkestar usred parka svira I valcer njihanjem koporane hvata; - Tu, u prvom redu, kico paradira; Belenik se kaci o visuljke sata; Rentijer s lornjonom lovi fal-tonove; Tu nadutog catu vuce krupna dama, A s njom ide vredni vodic za slonove, Pratilja, s karnerom divnim ko reklama. Tu umirovljeni bakalin na klupi Dara tapom pesak i ozbiljno zbori O sveoptem stanju; zatim burmut kupi Po srebru, pa opet ugovore kori... Tu katkad Flamanac na klupi rairi Burag, gdeno vie no u bacvu stane, I svoju lulicu, iz koje mu viri Krijumcaren duvan, sladi natenane. Tu se parkom keze probisveti divni; Jer od trube raste u srcu toplota, Mirisav ko rua, tu redov naivni Bebu neno milki, dadilju da smota... - Ja pratim, razdrljen, stazama u seni ivahne curice, a one to znaju, Pa se glasno smeju i okrecu k meni, A drske im tajne iz ociju sjaju. Cutljivo ih pratim, a pogled mi hvata Sve to kriju nakit i vitica smeda, Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata I oblih ramena, boanstvenih leda. Cizmice im svucem i carape bre... - Docaravi telo u zanosu plovim.

One tiho apcu, za smenog me dre... - A ja im estokom eljom usne lovim... Prvo vece Ona se bila vrlo svukla, A velika su stabla tu U prozor zlobno kronjom tukla, Da vide nju, da vide nju. U moju je fotelju sela, Radosno ruke sklopi tu, Ispod goliavog joj tela Noice treptahu na tlu. Pogledah zracak koji bludi - Iz kronje leptirasti let U njezin smeak i na grudi, Ko muica na ruin cvet. Moj poljubac joj nogu dirne. I kao kaznu za taj greh Cuh zvuke bistre i nemirne, Kristalno lep i surov smeh. Pod koulju je rairenu Sakrila noge: "Dosta s tim!" - Tu prvu smelost doputenu Kaznila smehom veselim! Drhtuljke jadne, oci njene, Dodirnuh usnom lagano. Neno mi glavu tad okrene: "Oh! svida mi se, svida to! Ali ti moram reci zato..." Ostatak joj u grudi ja Sakrih sa poljupcem, i na to Zacuh njen smeh to znaci: da... Ona se bila vrlo svukla, A velika stabla tu U prozor zlobno kronjom tukla, Da vide nju, da vide nju. Zateceni Tamni u snegu i u magli, Petoro malih su se sagli Nad okno to se kresi, S guzama uvis, i - o jade! Oci im divni prizor slade Dok Pekar hlebac mesi. Motre ga kako testo sivo Obrce, pa ga gurne ivo U rupu to se ari,

I cuju - dobri hleb se pece, Sa Pekarovih usta tece Nekakav napev stari. Tu cucureni, ne micu se, Dah sa okna udiu u se, Ko miris toplih grudi, Dok se zbog nekog nocnog slavlja Pletenica od hleba spravlja Pred pogledom to udi, Dok pod gredama to se dime Mirisna kora cvrci rime S popcima raspevanim, Pred rupom tom gde ivot die Ne vide svoje rite vie Ocima zacaranim. O, svaki sneva kako jede, Isusi jadni to se lede Pa ipak se tu kupe Da stisnu ruicaste njuke Uz reetke i, potrbuke, Da mumlaju kroz rupe, Otupeli, i tu se mole, Sagnuti tako snano dole Ka nebu odkrinutom, Da pucaju im bedne hlace I koulje im se izvlace U zimskom vetru ljutom. Zlo Dok zvide crveni ispljuvci karteca, Kroz modrinu neba, dok citave cete, Skerletne, zelene, kosi ratna seca, Kraj Kralja cijih su rugalica mete, Dok strana ludila bezbroj ljudi melju, Cineci brda to dime se ... - O leto! O jadni mrtvi, u travi, u veselju Prirode koja vas jednom stvori sveto! Postoji Bog to se smeje sa oltara U cvecu, tamjanu, kaleu od zlata, Kog hosane njiu pa ga dreme hvata, A bude ga majke koje bol obara, Kad mu, u suzama i pod crnim alom, Krupan gro pruaju u svom rupcu malom. Njoj U ruicasti vagon sa plavim jastucima Secemo, zimi, pa na put!

Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima Skrivace svaki dremljiv kut. Sklopice tada oci, da ne vidi kroz prozor Sav cudovini onaj puk U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom, Crn demon ceri, crni vuk. Tad ce ti iznenada pecnuti obraz neto. I sicuni poljubac vratom ce tvojim veto Potrcati, ko pauk lud... Rekavi: "Trai", ti ce prignuti glavu k meni; I traicemo dugo tu bubu, zaneseni, - A ona ce da skita svud... U vagonu, 7. oktobra 70. Spavac u dolu To je zelen-rupa s rasp