Klinička psihologijaIspit, 8. februar 2008.

Sadržaj:

PREDMET KLINIČKE PSIHOLOGIJE...................................................................2

ODNOS PSIHOLOGIJE I KLINIČKE PSIHOLOGIJE............................................5

RAZVOJ KLINIČKE PSIHOLOGIJE....................................................................11

ZADACI KLINIČKE PSIHOLOGIJE.....................................................................17

PARADIGME U KLINIČKOJ PSIHOLOGIJI........................................................19

KORISNICI USLUGA U KLINIČKOJ PSIHOLOGIJI...........................................30

KLINIČKA PROCENA..........................................................................................32

KLINIČKA NEUROPSIHOLOGIJA .....................................................................43

FORENZIČKA PSIHOLOGIJA: PSIHOLOZI KAO SUDSKI VEŠTACI..............47

PSIHOLOGIJA U ZAJEDNICI..............................................................................54

KLINIČKA PSIHOLOGIJA U SOCIJALNOJ ZAŠTITI.........................................56

PROFESIJA KLINIČKI PSIHOLOG.....................................................................61

Predmet kliničke psihologijeJosip Berger

1. Navedite jednu definiciju kliničke psihologije.

Opšta definicija kliničke psihologije se može odrediti preko njene osnove koju čini psihologija kao nauka, dok se njeno uže određenje odnosi na njenu specifičnu oblast kojom se bavi (to je mentalno zdravlje), na njen pristup, tj. metodu (a to je klinički metod koji varira u odnosu na uzrast pacijenta ili klijenta), na njenu ciljnu grupu (to su pojedinci sa psihološkim smetnjama, teškoćama i zastojima u razvoju), i na kraju, na njenu namenu (a to je pružanje psihološke pomoći u prevladavanju poremećaja, zastoja ili krize).

Kada kažemo da je psihologija fundament i osnova prilikom definisanja kliničke psihologije, to znači da se osoba koja zatraži pomoć kliničkog psihologa pre svega posmatra kao čovek (što je predmet proučavanja psihologije) pa tek onda kao klijent ili pacijent (što je predmet proučavanja kliničke psihologije).

Kada sve ovo objedinimo, dolazimo do sledeće formulacije:Klinička psihologija je grana primenjene psihologije čiji je predmet mentalno

zdravlje a metod psihološka procena, terapija i prevencija,; njenu ciljnu grupu čine osobe sa smetnjama i poremećajem mentalnog zdravlja, a zadatak je pružanje stručnih usluga u skladu sa naukom, etičkim kodeksom i zakonima.

2. Šta je primenjena psihologija? (ovo nema u knjizi)

Pod primenjenom psihologijom se najčešće podrazumeva ona delatnost kojoj psihologija kao teorija, kao istraživanje i kao metod služe samo kao opšta podloga i potencijal na kome zasniva svoju delatnost i profisionalni profil. Po mišljenju Bergera, primenjeni psiholog je po pravilu hibrid („mešanac“) čija je delatnost određena iz najmanje dve profisionalne oblasti, a „čisti psiholog“ postoji jedino u istraživačkim ustanovama i na fakultetu. Kako klinička psihologija čini granu primenjene psihologije, oni se jednim velikim delom približavaju krugu medicinskih nauka (psihijatriji) što u velikoj meri utiče na njihov profesionalni identitet.

3. Kako se klinička psihologija definiše u praksi?

Klinička psihologija je grana primenjene psihologije koja se bavi ispitivanjem, proučavanjem, procenom, savetovanjem i tretmanom pojedinaca, parova i porodica koje imaju psihološke smetnje. U ranoj fazi razvoja, klinička psihologija određivana je na osnovu instrumenata koje je koristila, (VITI, Roršah, TAT, MMPI). Jedno vreme se ustalilo mišljenje da se klinički psiholozi bave ispitivanjem, dijagnosticiranjem i terapijom ličnosti i ponašanja. Međutim, ni ovaj kriterijum nije izdržao dugo jer su ovi testovi korišćeni i za ispitivanja van domena kliničke psihologije.

Međutim, metodski kriterijum specifičnosti kliničke psihologije nije napušten i kod nas se još uvek održava, najčešće kroz sagledavanje kroz funkciju psihodijagnostike, kao najučestalije aktivnosti kliničkog psihologa (koja predstavlja spregu naturalističke i instrumentalne eksploracije ličnosti sa baterijom testova). Tim postupkom se procenjuje psihološki profil osobe: njen psihički razvoj funkcija, strukturae, psihodinamike, odnosa, ponašanja i traumatskih fiksacija.

2

4. Kako je APA definisala kliničku psihologiju?

Kraća verzija:Američka psihološka asocijacija je usvojila načelno stanovište da se psiholozi koji se profesionalno bave nekom granom primenjene psihologije definišu kao naučnici praktičari. Kako je klinička psihologija nauka primenjena u praksi, klinički psiholog je tako naučnik praktičar. Predmet kliničke psihologije može biti samo psihologija kao nauka primenjena u kliničkoj praksi.

Duža verzija: Sredinom prošlog veka Američka psihološka asocijacija (APA) usvojila je načelno stanovište da se psiholozi koji se profesionalno bave nekom granom primenjene psihologije definišu kao naučnici praktičari. Kada bi svi diplomirani psiholozi radili kao nastavnici psihologije u srednjim školama, problem struke psihologa ne bi postojao. Problem je nastao kada su u nastavni program studija psihologije pored osnovnih disciplina, uvedeni predmeti primenjene psihologije. Shodno tome, diplomirani psiholozi su, pored nastavničkog zanimanja, mogli da se posvete radu u oblasti primenjene psihologije, pod uslovom da nađu odgovarajuće zaposlenje. Tako je u ovoj zemlji počela istorija primenjene psihologije. Kada su prve generacije diplomiranih psihologa našle zaposlenje u ustanovama zdravstva, socijalne zaštite i drugde, dočekala ih je radoznalost i neinformisanost od strane zaposlenih.

U okviru univerziteta psihologija je priznata prvenstveno kao nauka ili grupa nauka. Izvan univerziteta psihologija je prvenstveno predstavljena preko primenjene psihologije i kao nastavničko zvanje. Sa uvođenjem u nastavni program studija dve podgrupe predmeta, osnovne naučne i istraživačke discipline i predmeta primenjene psihologije, studentima je pružena informacija o tome šta sve postoji u svetu psihologije.

Program ukazuje na dve vrste psihologije koje se dosta razlikuju i, metaforično, podsećaju na profil boga Janusa. Dvojni Janusov profil dodiruje se potiljkom, a njegova dva lika okrenuta su na suprotnu stranu. Lik koji gleda na stranu nauke i istraživanja, u pravcu naučne akademske karijere, zahteva posvećenost (što odgovara ugledu psihologije u akademskom okruženju univerziteta) i taj put vodi u statusnu određenost i sigurnost. Lik koji gleda u pravcu primenjene psihologije i prakse nagoveštava druge vrste susreta, uzbuđenja i osvajanje izazovnih veština, ali u nesređenim i neizvesnim uslovima, nagoveštavajući statusnu nesigurnost. Američka psihološka asocijacija (APA), koja ima dužu tradiciju od nas, suočila se sa ovakvom situacijom.

Na jednom kongresu, nakon debate prihvaćen je odgovor koji definiše ulogu psihologa u primenjenoj psihologiji. Postignuta je saglasnost oko toga da tu ulogu treba definisati kao psihološku nauku primenjenu u praksi. Klinički psiholog je, po toj definiciji, naučnik praktičar. Prema tome, i predmet kliničke psihologije može biti samo psihologija kao nauka primenjena u kliničkoj praksi. Ono što psihološka nauka prihvati, to je taj sadržaj - što ne prihvati, nije validno. Za sada bolje rešenje nije nađeno.

3

5. Šta sadrži Ajzenkov predlog diferencijacije?

Kraća verzija: Ajzenk je predložio jedno praktično rešenje određenja i razgraničenja delokruga kliničke psihologije i psihijatrije. Oni poremećaji koji nemaju utvrđenu organsku osnovu trebalo bi da budu predmet kliničke psihologije dok oni koji takvu osnovu imaju – predmet psihijatrije. To nije prihvaćeno od strane psihijatara, već su samo unutar neuropsihijatrije razdvojeni neurolozi od psihijatara.

Duža verzija: Granice između psihologije i psihijatrije samo su prividno određene podelom na kategorije normalnosti i patologije. Ova podela pretpostavlja da se patologija i normalnost u psihološkom pogledu mogu jasno konceptualno definisati, metodski pouzdano odrediti i u praksi koristiti i potvrditi na grupama i u individualnom slučaju. Psihijatrija je, po medicinskoj tradiciji, rešenje tražila u razvijanju klasifikacionih sistema nozoloških kategorija. Na taj način, psihijatrija je u neposrednom kontaktu sa pacijentima vršila ispitivanja i dolazila do sagledavanja dijagnoze. Na osnovu utvrđene dijagnoze i njenog mesta u klasifikacionom sistemu psihijatar preporučuje terapijske mere. Psihologija je, po tradiciji nauke, nastojala da odredi osnovne elemente i induktivno dograđuje celinu svog predmeta. Polazeći od tih elemenata, psihologija je konstruisala objašnjenja mišljenja, opažanja, razvoja, ponašanja ili ličnosti. Psihijatrija je primarno medicinska praksa koja traga za osnovnom laboratorijskom naukom. Klinička psihologija je trebalo da nadomesti taj nedostatak i zato je dobila ulogu laboratorije. Taj saradnički odnos evoluirao je kroz više faza i doveo je do formiranja savremene kliničke psihologije čiji je predmet proširen u odnosu na početak.

Klinički psiholozi rade sa osobama koje dele na klijente i pacijente. Klijenti su osobe koje imaju psihološke smetnje, ali nemaju potvrđenu psihijatrijsku dijagnozu. Pacijenti su osobe čije smetnje imaju psihopatološka svojstva i dijagnosticiraju se kao simptomi i sindromi iz okvira MKB ili DSM sistema. Klinička psihologija bavi se ijednima i drugima, i klijentima i pacijentima. Klinička psihologija se u razgraničavanjima klijentele oslanja, osim na norme instrumenata, koje su određene posebno za svaki instrument, i na teorije ličnosti ili paradigme. Ovo uključuje i kriterijume zdravlja različitih i brojnih psihoterapijskih škola i učenja. Takvo obilje ponekad koristi ali i odmaže. Može da se desi da stručnjak raspolaže velikim i dobrim znanjem mnogih teorija i učenja psihoterapeutskih škola, ali da to ne može da upotrebi korisno i valjano. Tako nastaje fenomen Guliver efekta. To je aluzija na stanje posedovanja velike potencijalne snage i znanja, bez srazmerne akcije, jer je potencijal akcije blokiran mnoštvom unakrsnih kolizija u teorijama. Neodređenosti koncepta i prakse kliničke psihologije postaju prepreka koja onemogućava da teorije ispolje svoju vrednost kroz akciju. Suprotno toj pojavi, kao pomoć razgraničenju jedne vrste nedoumica, Ajzenk (1970) je predložio jedno praktično rešenje određenja granice između delokruga kliničke psihologije i psihijatrije. Da bi se izbeglo prekoračenje i sukob interesa, treba uvesti objektivan kriterijum. Oni poremećaji koji nemaju utvrđenu organsku osnovu trebalo bi da budu predmet kliničke psihologije, dok poremećaji koji imaju takvu osnovu - predmet psihijatrije. To može da bude prihvatljivo, ali nije prihvaćeno od strane psihijatara. Naime, prema ovom kriterijumu svojevremeno su iz zajedničke grane neuropsihijatrije razdvojeni neurolozi od psihijatara.

4

Odnos psihologije i kliničke psihologijeDušan Stojnov

1. Šta se može reći o tradicionalnom odnosu kliničke psihologije i psihijatrije?

Po shvatanju medicine, klinička psihologija predstavlja oblast preseka psihijatrije i psihologije, u kojoj se dostignuća iz naučne psihologije koriste u oblasti psihijatrije - ali i drugih grana medicine (Mekej, 1978).

Uvođenje psihologa u poredak medicine imalo je za cilj da psihijatriji (u to vreme mladoj i nedovoljno afirmisanoj grani medicine) obezbedi jednu vrstu naučne utemeljenosti. Dok su ostale grane medicine mogle da potvrde dijagnoze kliničkih lekara zasnovane na kliničkoj slici i anamnestičkim podacima jednom vrstom objektivne, laboratorijske analize, u većini bolesti koje supsihijatri lečili ova vrsta objektivne potvrde nije bila moguća. Zbog toga je upotreba psiholoških testova u oblasti dijagnostike upotpunila potrebu psihijatara za jednom vrstom objektivne procene mentalnog statusa pacijenata, koja ne bi bila zasnovana isključivo na subjektivnim procenama simptomatologije i nedovoljno pouzdanim izjavama pacijenata.

Tako su psiholozi postali nezaobilazno pomoćno osoblje u kadrovskom inventaru psihijatrije, a njihove dijagnoze jedna vrsta jemca za naučnu utemeljenost celog poduhvata. Tako je i klinička psihologija počela da se posmatra i kao pomoćna delatnost u radu psihijatara - prevashodno kao jedna vrsta metodologije koja sama po sebi nije dovoljna ukoliko se ne kombinuje sa biološkim i društvenim pristupom. Tek zajedno oni čine celovitost ,,bio-psiho-socijalnog" pristupa, koji karakteriše savremenu psihijatriju (Erić).

Međutim, u isto vreme su i u ovom kontekstu primene kliničke psihologije prisutni kritički tonovi. Tako se tvrdi da klinička psihologija ne može da se posmatra samo kao jednostran vid pružanja pomoći ljudima koji imaju problema sa mentalnim zdravljem, te da su različite škole u oblasti kliničke psihologije dale veliki doprinos razumevanju i pružanju pomoći mnogim osobama koje su naišle na jedan vid nerazumevanja, čak i „opasnog zastranjivanja" u medicinski orijentisanom pristupu. Ovaj pristup podrazumeva da je razvoj kliničke psihologije ne samo dopunio i obogatio psihijatrijska znanja već u velikoj meri, kritičkom analizom psihijatrijskog pristupa, razvijao njemu suprotstavljene, nove alternative.

5

2. Koje su najvažnije specifičnosti kliničke psihologije?

Najveća razlika između pristupa opšte i kliničke psihologiji predstavlja cilj koji se pred ove dve oblasti psihologije postavlja. Opšta psihologija nastoji da otkrije osnovne pravilnosti koje vladaju u domenu psihološkog i da manifestaciju raznovrsnih oblika psihičkog života podvede pod manji broj fundamentalnih prirodnih zakona čije odvijanje može ех post facto da objasni, ali mnogo ređe i da predvidi. Klinička psihologija ima za cilj da inicira i facilitira izvesnu promenu - kako u domenu razvijanja novih i poželjnih, tako i u sprečavanju postojećih i nepoželjnih oblika ponašanja. Tako se klinička psihologija usredsređuje pre svega na razvijanje autoplastičnih promena u sferi doživljavanja i ponašanja osoba.

Kliničku psihologiju ne treba posmatrati kao područje primene fundamentalnih psiholoških teorija (pre svega teorija ličnosti) u oblast klinike iz prostog razloga što je većina teorija ličnosti koje se koriste kao podloga psihodijagnostičkog i psihoterapijskog rada i nastala u oblasti kliničke psihologije.

Pored toga, u kliničkoj psihologiji vidljivo je istovremeno postojanje većeg broja različitih škola i pravaca, što Rojs naziva teorijskim pluralizmom. Postoje dve vrste pluralizma: simultani (istovremeno postojanje velikog broja teorija), i sekvencijalni (velike i opšteprihvaćene teorije se u vremenskom nizu smenjuju novim). Simultani pluralizam je svojstven tzv. nezrelim naukama (rivalske teorije mogu da koegzisitraju u istom periodu), dok se sekvencijalni pluralizam javlja u zrelim naukama (teorije smenjuju jedna drugu u vremenskom nizu).

Postojanje brojnih rivalskih psihoterapeutskih teorija otežava rad u oblasti „fundamentalne" psihologije, jer one nužno uvode u igru problem nesamerljivosti.1

S druge strane, mnoštvo istovremeno prisutnih teorija u kliničkoj psihologiji predstavlja osnovno bogatstvo i plodnost ove oblasti. Sve više preovlađuje mišljenje da veliki broj različitih načina da se opojmi i predstavi priroda ljudi nije prepreka sticanju pouzdanih naučnih znanja, već njihov fundamentalni uslov. U skladu sa tim je i mišljenje da su ljudi bića pod ogromnim uticajem pojma koji drže o sebi: ljudi su samodefinišuće životinje. Sa promenama u sopstvenom samodefinisanju odvijaju se i promene u sopstvenoj ontologiji.

Dakle, napredak u saznavanju čoveka ne mora nužno da leži samo u teorijskoj unifikaciji i potrazi za fundamentalnim prirodnim zakonima, već i u analizi diskursa ljudi. Ovakav pristup sastoji se u pažljivom ispitivanju značenja pojmova koji se koriste kada se govori o čovekovom biću, i u uvažavanju istorijskog i društvenog konteksta u kome su ovi pojmovi nastali.

Pokušavajući da opišu sebe, ljudi su se služili mnogim pojmovima (osoba, ličnost i karakter). Ovi pojmovi se najčešće upotrebljavaju pomoću iskaza u trećem licu. Tako se objektivni pristup u psihologiji može opravdati čak i u domenu proučavanja pojedinaca. Međutim, za potpunije određenje ljudskih jedinki neophodno je uzeti u obzir i privatni domen iskustvenog doživljaja - domen jastva, to jest ličnog jedinstva, poimanja sebe kao pojedinačnog, unutrašnjeg bića (sve ono što su preovlađujuće struje u akademskoj psihologiji na svaki način nastojale da izbace iz psihologije). Iskazima u prvom licu ne može se protivrečiti, jer u prilog njihovoj očiglednosti nije potrebno dalje svedočenje. Predmet proučavanja kliničke psihologije zasnovan je prvenstveno na ispitivanju ljudi, personalizovanih entiteta koji su u stanju da o sebi daju iskaze u prvom licu.

1 Nesamerljivost je problem koji su definisali filozofi nauke u neuspešnim nastojanjima da izaberu najbolju teoriju od postojećeg mnoštva. Njihova nastojanja bila su neuspešna zbog toga što raznovrsne teorije počivaju na ponekad divergentnim kriterijumima pomoću kojih se određuje šta je to što najbolju teoriju čini najboljom, kao i na različitim shvatanjima koja je metodologija za ovaj poduhvat podesna.

6

3. Metodologija fundamentalnih psiholoških istraživanja vs. metodologija kliničke psihologije.

Nije sporno da na ljude, kao i na sve ostale predmete u svetu, deluju prirodni zakoni. Međutim, prekomerno poistovećenje fundamentalne psihologije sa metodologijom prirodnih nauka dovelo je do nedopustivog sažimanja predmeta psiholoških proučavanja.

Ljudi nisu samo tela podložna prirodnim zakonima, već osobe - bića koja imaju sopstvene namere, razloge, strahove, interesovanja i sposobnosti; bića koja grade društvenu stvarnost stupajući u razne forme udružene delatnosti; i, takođe, bića koja uobličavaju sopstvenu subjektivnost u uzajamnoj komunikaciji. Klinička psihologija se zato zanima za homo fabera, osobu koja je kovač sopstvene subjektivnosti u zajednici svog bivstvovanja sa drugim osobama, „umrežena" u splet odnosa u kojima se konstituiše kao ljudsko biće. Zato klinička psihologija (za razliku od psihologije koja teži da se predstavi prevashodno kao prirodna nauka i grana biologije) nastoji da se bavi i proučavanjem dejstva društvenih činilaca na delatnost osoba - kroz koje se biološki uticaji neminovno prelamaju.

Posebno bitna specifičnost kliničke psihologije tiče se fundamentalnog pitanja njene metodologije. Klinički psiholozi ne proučavaju „psihološke pojave", već ljude. Nije svejedno da li se proučava mišljenje (osećanje, ličnost) ili neka osoba koja misli (oseća, čija je to ličnost). Kao odgovor na ubeđenje da nauka ne sme da se bavi razumevanjem pojedinačnih slučajeva, jer se individualni slučajevi ne mogu generalizovati u univerzalne zakone, s pravom se može primetiti da se iz opštih zakona prirode ne mogu partikularizovati pojedinačni slučajevi (Runvan).

U kliničkoj psihologiji preovlađuje potreba za razvijanjem istraživačkih načela koja treba da omoguće sticanje podataka potrebnih za razumevanje osoba i njihovog ponašanja:

1. U istraživanjima se mora voditi računa o ulozi diskursa, to jest značenja koje ljudi pripisuju sebi, svojim događajima, pojavama, stvarima i drugim osobama u svom okruženju; kao i pravila, konvencija i uverenja koja ih usmeravaju u njihovom društvenom ponašanju.

2. Istraživanja se ne mogu sprovoditi u izolovanim laboratorijskim uslovima, već u svakodnevnom svetu društvenog delanja ljudi.

3. Istraživanja moraju podrazumevati interes za osobe i pojedince, a ne za statistiku i varijable.

Budući da se obrazloženja u kliničkoj psihologiji vrše običnim jezikom, početna tačka razvoja konceptualnog sistema ovako zamišljene analize mora da se zasniva na analizi pojmovnog sistema jezika kojim se ljudi koriste. Tako se u kliničkoj psihologiji pažnja usmerava na takozvani jezički obrt u filozofiji i „interpretativni zaokret" u društvenim naukama - umesto na metafizičke postavke realizma, empirizma i logičkog pozitivizma primerenih većini prirodnih nauka.

Na metodološki zaokret kliničke psihologije uticale su značajne razlike kako u poimanju osnovnog predmeta proučavanja, tako i u opredeljenju za fundamentalna metodološka načela ova dva vida psihologije. Pre svega, ideja o agensnosti i samonikloj delatnosti ljudi u suprotnosti je sa idejama o kontrolnim varijablama i situacionim kontingencijama. Pored toga, ideja o univerzalnim pravilnostima i „tvrdom determinizmu" u ponašanju u suprotnosti je sa idejom o „ekvifinalnosti" - to jest shvatanjem da isti uzroci mogu proizvesti različite oblike ponašanja istih osoba, a različiti uzroci mogu proizvesti istovetne oblike ponašanja. Zbog toga se u kliničkoj psihologiji (umesto uninomičkog shvatanja stvarnosti) predlaže multiperspektivizam.

7

Najzad, brojevi ne predstavljaju dovoljno precizna sredstva za proučavanje pojmovnih sistema ljudi, jer nisu osetljivi na razlike u kontekstima, razlike u relacijama i razlike u značenjima koje pojedinim pojavama pripisuju različite osobe.

Valjanost instrumenata psihološkog ispitivanja ne može da bude opšta i neodređena (to jest zasnovana na retoričkim piruetama tipa „valjanost je kada test meri ono što treba da meri"). U skladu sa tim, testovi u kliničkoj psihologiji ne mogu da budu sami po sebi valjani, već mogu da budu samo „valjani za nešto" (Kelly). To „nešto" u kliničkoj psihologiji je pre svega ekološka valjanost (Neisser), to jest niz svrsishodnih praktičkih delatnosti koje se mogu preduzeti prema osobama, a inicirane su testovima i ostalim oblicima ispitivanja.

Mitovi o nauci, karakteristični za tradicionalnu fundamentalnu psihologiju su (Bickhard):

1. naučni pojmovi moraju biti operacionalno definisani2. teorije koje sadrže pojmove koji se ne mogu izmeriti su nenaučne 3. naučna eksplanacija mora da bude kauzalna eksplanacija4. eksperiment je jedini valjani model proveravanja kauzalnih modela5. nauka nastoji da dokaže teorije6. naučni progres se dostiže akumulacijom znanja7. istraživanje je nenaučno ukoliko se njime ne testira neka teorija8. nauka je definisana istraživačkom metodologijom kojom se koristi9. nauka mora da izrasta iz empirijskih rezultata

8

4. Da li se normalnost može procenjivati odvojeno od moralnih kriterijuma sredine?

Najvažnija razlika između između fundamentalne i kliničke psihologije zaslužuje posebnu pažnju. Patocentričnost kliničke psihologije je osobina koja je u najvećoj meri odvaja od antropocentričnosti fundamentalne psihologije.

Izvor ove razlike pojavljuje se naporedo sa pojavom dimenzije normalno - abnormalno, koja predstavlja nestabilno jedinjenje raznovrsnih diskursa koji se u njoj koriste. Triedar znanja od koga su sazdane biologija, ekonomija i lingvistika (Fuko) predstavlja osnovu na kojoj se dimenzija normalno - abnormalno učvrstila kao amalgam tri druge različite dimenzije zasnovane na vrednosno-normativnim principima: medicine (sa normiranim polaritetima zdravo/bolesno); ekonomije (korisno/beskorisno); i lingvistike (smisleno/besmisleno).

Biološkim određenjem bolesti u medicini Hipokrit je stavio tačku na religiozni model shvatanja bolesti, to jest ideju da je bolest božija kazna za greh koji neko mora da okaje. Sa otkrićem mikroba potpuno se ustalilo shvatanje da je bolest vrednosno neutralan događaj. Budući da ljudi lekare nisu posećivali zdravi nije bilo potrebe pričati mnogo o zdravlju, tako da je u mnogim medicinskim definicijama zdravlje implicitno određivano kao odsustvo bolesti.

Ekonomija i njeni normativni polariteti su takođe učestvovali u konstituisanju dimenzije normalno - abnormalno. Jedno vreme smatralo se da pomoću ekonomije mogu da se prevaziđu opasnosti i teškoće u kojima se moderni svet nalazi. Ova nauka nudila je jasne razlike između „ekonomskog" ponašanja, koje je korisno, i onoga neekonomičnog, to jest beskorisnog za čovečanstvo. Ukoliko se neko ponašanje smatralo beskorisnim, ne samo daje dovođeno u pitanje, već se energično poricalo i samo pravo njegovog postojanja. Ljudi koje je takvo ponašanje karakterisalo žigosani su kao „društvena sramota", saboteri ekonomskog progresa ili jednostavno rečeno -„budale". Ponašanje koje nije bilo u funkciji ekonomskog progresa tako je počelo da predstavlja devijaciju od društvenih normi, to jest subverzivno i nenormalno ponašanje.

Uklapanje lingvistike sa polaritetima „smisleno" i „besmisleno" u ovakav način razmišljanja postalo je očigledno tek posle radova Fukoa i Lakana. U tom smislu Lakan je smatrao da stanja ludila predstavljaju „raspad značenja", to jest proces raspadanja normativno uspostavljenih značenja. Potpuno ludilo za Lakana znači potpuni kolaps na nivou subjektove integrisanosti u simbolički poredak. Fuko je smatrao da ono što se može razumeti, što ima smisla i što je uklopljeno u simbolički poredak društva, postaje poželjnije i normalnije od onog što je nerazumljivo, semantički nejasno i predstavlja zbrku značenja.

Prihvatanjem pomenutih polariteta iz biologije, ekonomije i lingvistike, stekli su se uslovi za uobličavanje dimenzije normalno - patološko.

U bogatom repertoaru prakse psihijatrije još uvek nedostaje teorija normalnog funkcionisanja koja bi omogućila jasno razlikovanje abnormalnih od normalnih osoba. Upravo na ovom mestu klinički psiholozi iskoristili su šansu da popune jednu važnu prazninu u konceptualizaciji i tretmanu duševnih bolesti, koje su sve češće počele da se zovu psihičkim poremećajima. Upravo je zahvaljujući nastojanjima da se opojme, osmisle i objasne različiti vidovi funkcionisanja ljudi kao osoba, to jest agensnih bića, iznikla cela oblast kliničke psihologije. Svojim postignućima u području psihologije ličnosti klinička psihologija pokušala je da napravi jedan kontinuitet između zdravog (poželjnog i smislenog) vladanja osoba, s jedne strane, i bolesnog (beskorisnog i besmislenog) funkcionisanja ljudi čije je ponašanje najčešće opažano kao problematično i psihološki poremećeno, s druge strane.

9

5. Da li se učinak kliničke psihologije može proučavati nezavisno od njenih društveno-političkih uticaja?

Normalnost se ne može proučavati odvojeno od svoje političke uloge. Uobičajeni načini opisivanja prirode ljudskih postupaka i poretka između ljudi nose sa sobom izvesne društvene posledice i nisu „politički nevini" (Deetz). Kategorije ovakvih opisa često pružaju osnovu za opravdavanje nekih oblika društvenih uređenja i određene društvene prakse prema pojedincu, tako što jedan od mogućih pogleda na svet utemeljuju kao jedini mogući.

Kategorije kojima se opisuju pojave koje čine predmet bavljenja kliničke psihologije stoga nije moguće razmatrati odvojeno od problema moći. Prihvatanje neke određene klasifikacije psiholoških pojava (i simultano odbacivanje mnoštva alternativnih klasifikacija) podrazumeva utvrđivanje izvesne forme za prepoznavanje ljudskog ponašanja i ljudske individualnosti. Ono što ljudi jesu biće osmišljeno samo na osnovu formi koje propisuje neki sistem klasifikacije.

Za većinu ljudi preovlađujući diskurzivni sistem u njihovoj sredini postaje neizbežan. Na taj način „motivi", „stavovi", „inteligencija" i slične psihološke „pojave" postaju forme pomoću kojih oni doživljavaju sopstvenu subjektivnost i to iz prostog razloga što im kultura ne nudi alternativne kategorije koje bi mogle da im omoguće da sebe i druge dožive na drugi način, ili zato što, uopšte uzevši, takve kategorije nisu dostupne (Danzinger).

Naglašavanje normativnog značaja psiholoških kategorija u velikoj meri oslanja se na Fukoovo shvatanje o tesnoj povezanosti znanja i moći (Fuko). Pogled na svet koji preovlađuje u nekoj kulturi Fuko zove znanjem i za njega je on neodvojiv od moći. Izvesna znanja, to jest uobičajeni načini opisivanja sveta, nose sa sobom potencijalnu društvenu praksu da se dela na jedan određen način. Zbog toga se izvesni načini vladanja i delanja marginalizuju, a neki se pretpostavljaju svima ostalima. Ono što je dozvoljeno jednoj osobi da uradi drugoj osobi u nekom odnosu (odnosno njena prava i dužnosti) utemeljeno je na trenutno prihvaćenom znanju koje preovlađuje u nekoj kulturi. Znanje se ovde shvata kao jedan oblik odnosa: definisati svet na način koji dopušta da se izvesni oblici ponašanja odvijaju kao normalni, u isto vreme znači i sprovoditi neku moć. Kada nešto konceptualizujemo na poseban način, mi proizvodimo posebno znanje koje podrazumeva moć. Tako klasifikacije obezbeđuju inteligibilne načine pomoću kojih ljudi razumeju sebe same (i stvari oko sebe) i pomoću kojih delaju.

Nametanje novih kategorija, koje se osvešćuju u raznim mogućim sklopovima naših delatnosti, ograničava ljude na značajne načine i čak proizvodi različite vrste ljudi (Rouse). Zato treba reći da klasifikovanje nije način raspoređivanja fundamentalnijih datosti, već proces koji predstavlja jedan važan oblik moći: način na koji opojmljujemo, doživljavamo i osmišljavamo sebe i druge determiniše način na koji ćemo se prema sebi i prema drugima ponašati.

Klinička psihologija ne može da se razvija kao moralno indiferentna i politički nevina nauka, ali ni kao jedan vid disciplinovanja ljudi ukorenjen u ideološke potrebe nedovoljno transparentnih društvenih grupa. Ona mora da opstane samo ukoliko sve svoje potencijale stavi u službu emancipatorskih nastojanja ljudi da generišu optimalne uslove za opstanak svoje vrste. Sa takvim nastojanjima ona se sve više približava području obrazovanja i vaspitanja, kao jedan poseban vid pedagogije budućnosti koji bi trebalo da pomogne pojedincima da prežive izazove kompleksnog društva budućnosti – sa svim blagodetima koje pruža savremena tehnologija, ali i sa svim civilizacijskim neizvesnostima koje budućnost donosi.

10

Razvoj kliničke psihologijeJosip Berger

1. Kada i kako je nastala klinička psihologija?2. Ko su bili prvi stvaraoci kliničke psihologije?

U američkim knjigama o kliničkoj psihologiji nalazimo podatak da je „prvu na svetu psihološku kliniku" osnovao Leighner Vitmer 1896. godine, profesor na Univerzitetu Pensilvanija, SAD. Vitmer i saradnici osnovali su ovu kliniku da bi pružali stručnu pomoć deci predškolskog i školskog uzrasta, koristeći se psihološkim savetima i instruktažom. Od tada potiče i naziv ove grane psihologije. To je bio prvi slučaj da se psihologija, pored svoje teorijske i akademske forme, predstavi kao aktivna i pomoćna naučna disciplina i, takođe, kao uvod u područje primenjene psihologije. Međutim, teorijska i metodska sadržina ove akcije nije propraćena velikim pohvalama, samo je naziv akcije proglašen za istorijski događaj.

U nizu zamerki navodi se da je Vitmer odbijao uticaj psihoanalize, koja je tada bila u usponu, kao i da svoj koncept kliničke psihologije nije prilagođavao i drugim značajnim otkrićima i doprinosima u psihologiji njegovog vremena. Rezultat svega toga može biti ocena da je iza Vitmera ostao naziv 'klinička psihologija' (bio je više „kum" a manje „otac").

Istaknuti engleski klinički psiholog Ajzenk oštro je kritikovao uticaj psihoanalize na kliničku psihologiju u SAD. U kritici ističe da je precenjen značaj kliničkog na štetu psihološkog faktora. Po njegovom shvatanju, za pravog „oca" kliničke psihologije treba priznati nemačkog psihijatra Krepelina, koji je nastavio ono što je započeo Vunt. Inspirisan radom Vuntove laboratorije Krepelin je, nakon završenih studija medicine, osnovao sličnu laboratoriju koja se bavila eksperimentalnim istraživanjem pojava koje su zajedničke kliničkoj psihologiji i psihijatriji. Ajzenk je izvršio veliki uticaj na kliničku psihologiju i pokušao je da kliničku psihologiju usmeri ka čvršćoj vezi istraživanja i prakse i odvrati od uticaja psihoanalitičke teorije.

Postoji i treća verzija istorije kliničke psihologije, po kojoj osnovu kliničke psihologije predstavlja otkriće Binea da se intelektualni razvoj dece može ispitivati, kvantifikovati i skalirati na jednostavan način. Zahvaljujući tom otkriću, stvoren je metod kojim psihologija može da vrši empirijska istraživanja i doprinese rešavanju praktičnih životnih problema. Pojam IQ je u rangu epohalne civilizacijske tekovine modernog doba. Zahvaljujući otkriću Binea, započeo je razvoj individualnog testovnog metoda i time je stvoren polazni osnov kliničke psihoogije. Bez pronalaska Bineove skale inteligencije, klinička psihologija ne bi postigla svoj sadašnji položaj i ugled. Zahvaljujući njemu i drugim sličnim dokazima metodskog karaktera, psihologija se predstavila svetu kao nauka koja ima načina da prevaziđe svoje filozofsko poreklo i postane primenjena i primenljiva nauka.

Ipak, klinička psihologija nije nastala odjednom, niti „iz jedne glave", niti iz jednog pristupa. Ona je istorijska i kolektivna tvorevina mnogih stvaralaca, različitih generacija i zbir njihovih doprinosa. Osim toga, ona je stvorena na jednom civilizacijskom stupnju i području koje je omogućilo i podržalo njenu pojavu i mesto u sistemu vrednosti. Njeno poreklo je internacionalno, heterogeno, fleksibilno i ne predstavlja zatvoreni i teorijski definisani sistem. Ona je nastajala postepeno u više faza, slojevito, doprinosima sa mnogih strana.

11

Štaviše, neki američki i engleski autori ocenjuju da je klinička psihologija u savremenom smislu i delovanju nastala posle 1945. godine. Uključenost psihologa u ratne napore zapadnih saveznika ponovila je jedno iskustvo sa psihologijom iz prethodnog svetskog rata. U oba svetska rata psiholozi su svojim profesionalnim radom i doprinosima potvrdili da psihologija nije samo teorija nego i vrlo značajna i korisna nauka. Udeo psihologa u saniranju posledica ratovanja nakon primirja dodatno je uticao na to. Posle takvih potvrda svoje primenljivosti, psihologija više nije vraćena u kategoriju univerzitetskih teorijskih predmeta. Ona je postala priznata stručna delatnost u oblasti zdravstva.

3. Šta je klinička psihologija dala novo u odnosu na pedagogiju i psihijatriju?

Jedina opipljiva prednost koju su psiholozi u praksi imali u odnosu na ostale profesije sa kojima su dolazili u dodir (lekari, pedagozi, socijalni radnici) bili su psihološki instrumenti ili popularno nazvani testovi. Mnogobrojne nedostatke mlade psihološke nauke i studija psiholozi u praksi su kompenzovali i natkompenzovali forsiranjem pomalo nejasnih i podosta mistifikovanih mernih instrumenat, koji su bili nepoznati u ovoj sredini. Ovi instrumenti dolazili su mahom sa Zapada, a kod nas nisu bili u prodaji. Zato je prvi zadatak zaposlenih bio da se domognu tih alata i ovladaju veštinom testiranja ili psihodijagnostikom.

Psiholozi su isticali uverenje da je psihologija, uprkos skromnom ugledu u aktuelnoj društvenoj skali urednosti, u suštini moćna. To je značilo da psiholozi u praksi mogu naučno i egzaktno odrediti prave probleme njihovih ispitanika i tako doprineti da se nađe najbolje rešenje. Potrebno je stručno primeniti metod psiholoških testova i dati stručna teorijska objašnjenja Taj početnički entuzijazam u nastupu psihologa bio je karakteristika perioda testovnog romantizma. U to vreme knjige iz kliničke psihologije, mahom autora iz SAD, davale su optimistične ocene, nagoveštavajući kliličkoj psihologiji sjajnu budućnost.

Promena odnosa psihologa prema instrumentima i testiranju nastupila je kada su mnogi univerziteti u SAD uveli u nastavu kliničku psihologiju. U novonastaloj situaciji veći broj istaknutih kliničkih psihologa iz prakse primljen je za nastavnike na univerzitetima. Paradoksalno, ovi bivši praktičari postali su najžešći kritičari metode ispitivanja psihološkim testoma u kliničkoj praksi. Oni su dali najveći doprinos rušenju brzo stečenog ugleda kliničke psihologije. Od njih potiču mnogobrojne knjige i prikazi nepovoljnih rezultata istraživanja i rasprava o kliničkim testovima. Na ruševinama „testovnog romantizma" nikao je i razvio se kolos psihometrije, koji je upozorio kliničke psihologe da njihova sredstva za rad, dijagnoze i procene, zavise od kriterijuma koji moraju biti zasnovani na proverama putem transparentne procedure. Ekspanzija kliničke psihologije nastavila se, uprkos snažnoj stručnoj kritici, koja je bila neprijatna ali korisna za razvoj psihološke metodologije, isprva i struke.

12

4. Šta je zajedničko kliničkoj psihologiji u svim oblastima?(ovaj odgovor sam pronašao u Bergerovom članku “Predmet kliničke psihologije”, str.

26)

O delatnosti kliničkih psihologa u SAD nalazimo informacije kod Nicela koji ukazuje na to da aktivnosti psihologa zavise od institucija u kojima rade, kao što su psihijatrijske ustanove, ustanove specijalističkih grana medicine, psihološka savetovališta, centri za socijalni rad ili kaznene ustanove. U svim varijantama klinički psiholozi obavljaju konsultativnu delatnost uz psihijatre, neurologe, kardiologe, hematologe i druge specijaliste. U međuprofesionalnom poslovanju dolazi i do preplitanja teorije, metoda i prakse. Međutim, svaka od struka zadržava svoju profesionalnu samostalnost i ne može se svesti na drugu struku.

Psiholozi mogu sarađivati i sa više različitih stručnjaka, a to znači deliti predmet koji nije uvek isti. U slučaju multiplih angažmana zajednički predmet može da varira, ali je ekspertski pristup psihologa utvrđen. Iz ovoga se može izvesti zaključak da predmet kliničke psihologije ne mora biti ni dijagnostika instrumentima, ni patologija kao tema, nego ekspertski pristup kojim klinički psiholog doprinosi nalaženju pogodnog rešenja.

13

5. Kako se može proceniti stepen dostignutog razvoja kliničke psihologije?

Klinička psihologija treba da prati dostignuća i stručne standarde u najrazvijenijim zemljama u svetu kao uslov razvoja struke. Mnogi problemi u tom smislu su identifikovani, ali nisu rešeni. U sažetoj formi, osnovni problemi razvoja kliničke psihologije kao struke su identitet, legalitet i egalitet. U krajnjoj liniji, kliničkoj psihologiji predstoji jedan proces usaglašavanja programa između fakulteta na kojima se studira klinička psihologija. Društvo psihologa kao strukovna organizacija treba da ima ovlašćenje da preuzme značajne regulativne i kontrolne funkcije povezane sa kliničkom psihologijom kao profesionalnom delatnošću. Ministarstvo za zdravlje treba da sarađuje i pomogne da se odrede pravila dobrog profesionalnog ponašanja i donese propise koji doprinose razvoju kliničke psihologije kao odgovorne i društveno korisne struke.

Status primenjene psihologije u ovoj zemlji ne može da popravi pojedinačno ni fakultet, ni strukovno udruženje, ni aktivizam sekcija i njenih agilnih članova, bez kooperativnosti državnih i zakonodavnih tela. U svom razvoju klinička psihologija mora da prođe kroz tri osnovne faze, koje smo nazvali identitet, legalitet i egalitet.

Prvi zadatak u razvoju kliničke psihologije kao struke je formiranje i utvrđivanje njenog profesionalnog identiteta. Taj zadatak najvećim delom pripada fakultetima, mada u kasnijim fazama i strukovnom udruženju i, svakako, zakonodavstvu. Ovaj zadatak nije u našoj zemlji znatno odmakao, zapravo nije dovršen. To znači da nismo našli definiciju koja je koherentna i koja ima jasne i čvrste granice. Profesionalni identitet počinje da se oblikuje na Univerzitetu, to jest na fakultetima koji autorizuju psihologiju kao nauku koja ima garant strukovnog identiteta. Za sada nemamo kriterijum ko je klinički psiholog, analogno tome ko je pravnik, lekar ili geolog. Definicija identiteta profesije, da bi valjala, treba da ima jedan kontrolisani ulaz, a ne više i ne iz podruma. Osnovne studije psihologije ne mogu da završe proces formiranja kliničkog psihologa bez dodatne edukacije u uslovima supervizirane prakse. Da bi proces priznavanja kvalifikovanog kliničkog psihologa bio zaokružen, rešenje mora da uključi i legalizaciju, to jest donošenje zakona ili propisa koji legalizuje profesiju, njena prava i obaveze. Danas takve mogućnosti kod nas nema, ali umesto toga postoje zdravstveni saradnici i specijalisti medicinske psihologije i zbrka stručnih naziva. Klinička psihologija je u mnogim zemljama defmisana i priznata struka. Kod nas se radi na tome, istina usporeno, da klinička psihologija postane i legalno priznata.

14

6. Kada je klinička psihologija počela da se formira u Srbiji?

Klinička psihologija je u našoj zemlji stvorena posle Drugog svetskog rata, određenije od 1950-ih. Njeno stvaranje imalo je više faza: (1) od fakultetskih studija i upućivanja u psihologiju, orijentacije, (2) preko uključivanja u praksu i profesionalnog osposobljavanja, (3) do statusa regularne profesije i različitih nivoa kompetentne stručnosti.

Prvi klinički psiholozi u Srbiji većinom su bili iz redova diplomiranih psihologa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. To odeljenje je osnovano ranije, ali je posle nekih prekida najzad počelo sa radom 1950. godine, kada su i upisani prvi studenti. Prve generacije studenata na Fakultetu nisu imale predavanja ni vežbe iz kliničke psihologije, niti su polagale takve ispite. One su slušale i polagale ispite iz opšte psihopatologije, dečje i razvojne psihopatologije, a kasnije i mentalne higijene. Program studija je postepeno dopunjavan i drugim kursevima. Svoje interesovanje za tu oblast studenti su mogli da zadovolje čitanjem knjiga iz kliničke psihologije isključivo na stranom jeziku i neobaveznom volonterskom praksom u nekim kooperativnim ustanovama. Prvi kontakti studenata sa praksom ostvareni su u tada novoosnovanom Medicinsko-psihološkom savetovalištu, na Neuropsihijatrijskoj klinici i bolnici i nekim centrima za socijalni rad. Veza između studija na fakultetu i prakse stvarana je postepeno, kroz duži period, i manje-više ostala je bez formalne institucionalne regulative. Zbog takvog stanja, zaključujemo: Praksa je „Ahilova peta" studija primenjene psihologije na našim fakultetima.

Klinička psihologija u Srbiji počela se razvijati u periodu posle završetka Drugog svetskog rata, približno u isto vreme kao i u ostalim evropskim zemljama Moguće je da su i pre tog datuma pojedini psiholozi na teritoriji bivše Jugoslavije, iz predratnih generacija, primenjivali pojedine tehnike i postupke u ispitivanju pojedinaca, što se može dovesti u vezu sa poslovima kliničkih psihologa. Sam naziv klinička psihologija ušao je u upotrebu postepeno, uglavnom preko naslova knjiga napisanih i izdatih u SAD, koje su se mogle naći u biblioteci Odeljenja za psihologiju.

Prve kliničkopsihološke ustanove kod nas. Prve generacije diplomiranih psihologa mogle su da rade samo u društvenim ustanovama, jer privatne prakse nije ni bilo. Prva prilika za praksu ukazala se u tada još neoformljenoj kliničkoj psihologiji, kada je u Beogradu Vojin Matić osnovao Medicinsko-psihološko savetovalište, koje je imalo psihoanalitičku orijentaciju. Slično savetovalište postojalo je u Zagrebu (vodila ga je Anka Matić), ali je orijentacija tog savetovališta bila laboratorijska i pozitivistička. U oba ova savetovališta, pored osnivača, radili su psiholozi i lekari. Oba savetovališta bavila su se decom i njihovim školskim i razvojnim teškoćama, ali na različiti način. Kada se uporede ova savetovališta iz perioda pedesetih godina prošlog veka sa savetovalištem Vitmera iz 1896. godine, zapažaju se sličnosti ali i razlike. Najveća sličnost je u pogledu klijentele, u pogledu uzrasta i problema kojim su se ova savetovališta bavila. Značajne razlike ima u pogledu metoda rada i koncepcijske orijentacije. Beogradsko savetovalište bilo je psihoanalitički orijentisano, jer je i Vojin Matić bio u to vreme vodeći psihoanalitičar u Srbiji. Od ta tri savetovališta samo je Vitmerovo nazvano kliničkopsihološkim, dok ostala dva nisu u svom nazivu isticala kliničku psihologiju.

15

7. Kako je određen status kliničkog psihologa kod nas?

Društveni i pravni položaj kliničke psihologije u našoj zemlji razvijao se postepeno i ostao nedovršen. Kod nas klinička psihologija kao oblast i kao struka postoji duže od pola veka, ali zakon tu činjenicu nije u potpunosti priznao. Ni fakulteti ni strukovno udruženje nisu do sada ponudili jasne kriterijume za razvrstavanje u grane primenjene psihologije, niti je to zakonski dovršen proces. Umesto strukovnih i zakonskih kriterijuma, u opticaju su nezvanični proizvoljni kriterijumi koji otežavaju razvoj i regulisanje prava i obaveza kliničkih psihologa.

Prvo, na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, programom studija uvedeni su smerovi prema osnovnim oblastima primenjene psihologije. Studenti koji završavaju smer kliničke psihologije posle diplomiranja deklarišu se kao klinički psiholozi, mada nisu završili praktičnu obuku za to zvanje.

Drugo, psiholozi u zdravstvenim ustanovama, zaposleni na zadacima kliničke psihologije, vode se pod administrativnim nazivom zdravstveni saradnici. Ovi psiholozi posle pet godina prakse na klinikama, bolnicama i drugim zdravstvenim ustanovama, prema postojećim propisima, stiču pravo specijalizacije kao zdravstveni saradnici. Nakon trogodišnje specijalizacije i položenog specijalističkog ispita stiču zvanje specijaliste medicinske psihologije. Takva psihološka oblast ne postoji u programu studija psihologije, ali postoji u programu Medicinskog fakulteta, kao parcijalni predmet uz psihijatriju.

Treće, diplomirani psiholozi koji na matičnom fakultetu završe magistarske studije iz kliničke psihologije ili odbrane doktorsku tezu sa temom iz te oblasti, postaju klinički psiholozi sadoktoratom, takođe bez odgovarajuće stručne prakse i iskustva.

Četvrto, diplomirani psiholozi koji su završili edukaciju iz nekih od terapijskih učenja i pravaca, predstavljaju se ili kao terapeuti ili kao klinički psiholozi (sa psihološkom praksom samo iz okvira izabranog terapijskog smera).

Na osnovu ovakvih načina sticanja statusa kliničkog psihologa, taj status kod nas ostaje nejasno definisan. Možemo zaključiti da je zanimanje kliničkog psihologa ostalo nedefinisano i za struku i za zakonodavstvo i za saradnike i za javnost.

Klinička psihologija studira se na fakultetima koji studentima omogućavaju da nauče šta je savremena psihologija i kakav je identitet psihologa kao stručnjaka. Psihologija kao profesionalna delatnost treba da bude pravno definisana tako da zadovoljava kriterijume i standarde. Najzad, klinička psihologija kao profesija mora biti osposobljena da bude ravnopravna sa ostalim strukama u pogledu prava, obaveza i odgovornosti.

Ukoliko, i kada, klinička psihologija postigne takav nivo u našoj zemlji, zvanje kliničkog psihologa neće ostati stvar arbitrarnog opredeljenja, već će predstavljati regulisani i pravno priznati status među strukama. Kada se dostigne takav nivo, postaće moguće da diplomirani psiholog usmeri svoju stručnu aktivnost i da postane klinički psiholog, pod sledećim uslovima:

(1) daje stekao diplomu psihologije na Filozofskom fakultetu;(2) da se bavi profesionalnom psihološkom praksom i metodama više godina;(3) da je registrovani član u profesionalnom udruženju psihologa;(4) da u svom radu sledi preporuke i pravila etičkog kodeksa psihologa;(5) da uzima učešća na seminarima, saborima i drugim oblicima kontinuirane

edukacije za vreme trajanja aktivne službe posle diplomiranja.

16

Zadaci kliničke psihologijeJosip Berger

1. Koji su osnovni zadaci kliničke psihologije?

Zadaci kliničke psihologije mogu se podeliti u osnovne, koji su obavezni i koji spadaju u opis radnog mesta kliničkog psihologa, i na dodatne, koji nisu svakodnevni i zahtevaju posebnu verziranost psihologa. Osnovni zadaci kliničke psihologije su:

Dijagnostika i procena (postupak svrstavanja patoloških pojava na osnovu kriterijumskih obeležja u klasu, takson ili sindrom klasifikacijskog sistema koji je podeljen na odvojene klase i potklase koje imaju patološku osnovu (tako piše, tj. klase su same po sebi bolesne). Psihodijagnostika je psihološki metod koji doprinosi sigurnosti i pouzdanosti dijagnostičke klasifikacije poremećaja i bolesti u okviru priznatih klasifikacionih sistema medicine kao što su Međunarodna klasifikacija bolesti (MKB) ili Američki klasifikacioni sistem (DSM). Psihodijagnostika pored naturalističkog i kvalitativnog metoda eksploracije ličnosti koristi i uži, testološki instrumentalni pristup oslonjen na psihometriju.

Savetovanje, terapija i psihoterapija (u početku je psihoterapija koju izvodi psiholog nailazila na otpor psihijatrijske institucije ali kako je psihoterapija postajala nezavisna vanakademska delatnost to se ovaj otpor smanjivao). Mnogi ljudi sa psihološkim teškoćama ne prihvataju da im pomoć bude uslovljena ulogom pacijenta i nekom dijagnostičkom etiketom i taj otpor je doveo do toga da savetovanje postane dobra alternativa, naročito nakon što je Rodžers približio savetovanje psihoterapiji. Bavljenje kliničkih psihologa psihoterapijom prekinula je negdašnje nezadovoljstvo jer se kontakt sa klijentom ranije prekidao, odmah nakon obavljenog dijagnostifikovanja, taman kad se spremnost obe strane za terapijski nastavak postigla.

Istraživanje (ovo prosihodi iz definicije da je klinički psiholog naučnik praktičar i da se praksa sagledava kao nešto što proishodi iz teorije, ali na terenu to nije uvek tako)

Prevencija (ona ima za cilj da predupredi poremećaje i da deluje na nivou lokalne zajednice i s toga je za njeno sprovođenje uvek neophodno da postoje finansijeri ali i idejni tvorci, dobra volja i izvođači.

Edukacija (prevencija i edukacija često deluju sinergično). Psiholog može edukovati svoju radnu sredinu u kojoj prethodno nije radio psiholog u cilju informisanja sredine šta može a šta ne može očekivati od psihologa. Time on predstavlja sebe, svoju struku i njene mogućnosti. Zatim, stariji psiholozi treba da edukuju mlađe, dopunjujući ono što se uči na studijama, jer klinička psihologija je struka koja se uči od iskusnih i proverenih praktičara. Treba takođe edukovati i javnost u cilju da se uveri da je klinička psihologija s jedne strane naučna, a s druge strane, da se razlikuje od psihoterapije i psihijatrije.

Etički kodeks i pravne norme predstavljaju trajne obaveze kliničke psihologije kao uslužne profesije i odgovorne javne službe. Psiholog je kao praktičar obavezan da pruži potvrdu naučnosti svoje prakse, svog suda i svojih procena. U privatnoj praksi neophodno je aktivnosti kliničkog psihologa regulisati etičkim kodeksima.

2. Da li su zadaci kliničke psihologije profesionalno specifični?

17

Po svom predmetu klinička psihologija se graniči sa psihijatrijom, sociologijom, pravosuđem, prosvetom, socijalnom zaštitom i medicinom. U fazi osnivanja ona je imala tek nekoliko zadataka na kojima se proveravala i istraživala svoje teme, dok je danas broj zadataka kojima se bavi znatan. Spisak zadataka kojim se jedna struka bavi, naravno na uspešan način, može biti pokazatelj njenih potencijala kao i aktuelnog dometa. Neki zadaci, kao što je to psihodijagnostika, usko su profesionalno specifični dok su neki drugi, kao što su to savetovanje i psihoterapija, pa i edukacija, donekle preklopljeni sa ostalim oblastima psihologije, dok su, na primer, edukacija i poštovanje etičkog kodeksa i pravnih normi, karakteristični zadaci svih disciplina psihologije, a i same psihologije kao nauke i naučne prakse.

3. Šta je zadatak psihodijagnostike i njenih izvedenih podvrsta?

Dijagnostika je prvi zadatak koji je klinička psihologija usvojila. Dijagnostika je postupak svrstavanja patoloških pojava na osnovu kriterijumskih obeležja u klasu, takson ili sindrom klasifikacionog sistema. Dijagnostika podrazumeva zatvoreni sistem koji je podeljen na odvojene klase i potklase koje imaju patološku osnovu. U kliničkoj praksi pojavio se metod psihodijagnostike koji povezuje naturalistički način kvalitativnog istraživanja i psihotehnički pristup ispitivanja i procene ličnosti.

Psihodijagnostika je psihološki metod koji doprinosi sigurnosti i pouzdanosti dijagnostičke klasifikacije poremećaja i bolesti u okviru priznatih klasifikacionih sistema medicine kao što su Međunarodna klasifikacija bolesti (MKB) ili Američki klasifikacioni sistem (DSM). Psihodijagnostika se koristi kao dodatni psihološki metod medicinske dijagnostike mentalnih poremećaja i bolesti. Danas korišćeni medicinski klasifikacioni sistemi, MKB i DSM, baziraju se na konsenzusu najviših međunarodnih autoriteta u medicini. Ovi klasifikacioni sistemi predstavljaju aproksimacije „prirodnog sistema", koji do sada nije određen.

Psihodijagnostika je posredan i zato komplikovan postupak koji se primenjuje kao zamena za manje pouzdani način procene izmenjenog ili poremećenog ponašanja i funkcionisanja ličnosti.

Ovaj psihološki metod je više usmeren na ispitivanje i određivanje osobenosti ličnosti, relacija i ponašanja nego na medicinski defisani poremećaj ili bolest. Određivanje sindroma bolesti je stvar medicinskih stručnjaka, psihijatara, dok klinički psiholozi svoje istraživanje usmeravaju na ličnost. U objašnjavanju nalaza manje se pozivaju na patologiju a više na teorije ličnosti.

Izdvojile su se nove podvrste psihodijagnostike:a) dijagnostika, klasifikaciona i diferencijalna (ovde je zadatak da se

pacijent svrsta u nozološku kategoriju kojoj pripadab) procena ličnosti, (ovde je zadatak da se izvrši strukturalna, funkcionalna,

psihodinamska procena ličnosti i njenih pojedinačnih funkcija);c) forenzička i ostale ekspertize ( primenjuje se u sudskoj praksi onih

zemalja čijin pravni sistem uvažava načelo po kome se u rasvetljavanju spora ili krivičnog dela mora uzeti u obzir i psihološko stanje i ličnost okrivljenog a psiholozi – sudski veštaci imaju zadatak da ispitaju i utvrde mentalne sposobnosti i psihološka svojstva ili stanjamkoja mogu da utiču na izvršioca ili žrtvu krivičnog dela)

d) psihodijagnostika razvojnog doba (osnovni zadatak je ispitati stepen psihičkog razvoja kao i razvijati i poboljšavati metode za psihodijagnostiku dece)

e) psihodijagnostika osoba sa specijalnim potrebama (korišćenje standardnih dijagnostčkih sredstava neprimereno je u ovakvim slučajevima jer usled ometenosti, ovakve osobe nisu u stanju da rešavaju zadatke pod istim psihološkim okolnostima kao uzorak po kome su norme i kriterijumi određeni i s toga je neophodno konstruisati pogodne instrumente i utvrditi odgovarajuće norme, kao i ispitivati specifične načine prilagođavanja ovih osoba socijalnoj sredini)

18

f) procena partnerskih i bračnih odnosa (najčešće se koristi samo opservacija oslonjena na teorijske sisteme porodičnih psihoterapija)

g) specifična psihoterapijska dijagnostika (zarad poboljšavanja i ubrzavanja procesa terapije, najčešće naturalističkom procedurom bez korišćenja psiholoških testova; glavni zadatak pomoć pri izlečenju od neurotskih problema i kriza)

h) trijažna neuropsihološka procena (osnovni zadatak jeste utvrđivanje da li je etiologija poremećaja organskog ili psihološkog porekla)

i) trijaža i procena zatvorenih institucija (selekcija i klasifikacija kandidata prema posebnim kriterijumima institucije).

4. Uporedite zadatke kliničke i školske psihologije.5. Šta znate o Etičkom kodeksu psihologa Srbije?

Klinička psihologija može da funkcioniše na oba načina, kao metodološka služba u okvirima medicinske institucije i kao samostalna stručna služba koja je otvorena za saradnju svima kojima je njena pomoć potrebna i korisna. U širem okviru, ona je privatna praksa, javna služba i uslužna delatnost. Klinički psiholog može da obavlja više različitih stručnih poslova i da ima različite zadatke i vrste angažmana. U užim, kliničkim uslovima rada, kliničkoj psihologiji je potrebna nauka i teorija kao orijentacija i referenca na koju može da se pozove. U vankliničkim uslovima i privatnoj praksi pozivanje na nauku nema isti efekat. U uslovima privatne prakse psiholog se mora potvrditi neposrednim pružanjem pomoći u skladu sa etičkim kodeksom.

Etički kodeks je norma profesionalne, društvene i pravne odgovornosti profesije. Korisnici usluga kliničke psihologije ne moraju da znaju mnogo o psihologiji kao nauci, o teorijama, učenjima, autoritetima i metodologiji. Kada se klijenti, koji imaju probleme i teškoće i izvesno poverenje u stručnost pomagača, obrate za pomoć psihologu, on je dužan da pruži pomoć u skladu sa psihološkom naukom, svojom profesijom, kompetencijom i etičkim normama.Etički kodeksom se reguliše odnost prema naučno-istraživačkom radu, odnos prema stranki, odnos prema javnosti i odnos prema kolegama. U preambuli Etičkog kodeksa psihologa Srbije izmeđuostalog piše da „psiholog polazi od toga da nauka nudi znanja i metode, a ne i ciljeve,vrednosti i normativno-etička rešenja. Stoga on preuzima obavezu da brine o etičkoj strani primene naučnih znanja i metoda, prihvatajući slobodno kao svoje vrhovno etičko merilo da čoveštvo, kako u sebi tako i u svakom drugom, uvek uzima i kao cilj, a nikada samo kao sredstvo“. Takođe se navodi da je psiholog dužan da ostane u okvirima psihologije kao nauke, svojih stečenih kvalifikacija, materijalnih uslova društva i sredine u kojoj radi, zakonskih odredbi i načela ovog kodeksa.

6. Da li su zadaci kliničke psihologije međusobno kompatibilni? (nema u knjizi)

Jesu. Ovde bi mogla da se složi priča o tome kako i dijagnostika i terapija i ostali ciljevi imaju za cilj psihičku dobrobit pacijenta, poboljšanje psihičkog funkcionisanja, itd.

7. Da ste klinički psiholog, koje biste zadatke najradije obavljali? Objasnite zašto.

Paradigme u kliničkoj psihologijiVelimir Popović

19

1. Šta su to kliničke paradigme?

Paradigma, uopšteno gledano, jeste niz osnovnih pretpostavki koje skupa određuju kako zamišljamo i proučavamo neku pojavu, kako prikupljamo i tumačimo dobivene podatke i, povrh svega, šta da činimo, to jest kako da postupamo sa predmetom ispitivanja. A kada je reč o kliničkoj paradigmi, onda to podrazumeva da je predmet našeg interesovanja ljudska ličnost, a da iz bazičnih premisa izvodimo teorijeličnosti, modele zdravlja i bolesti; da osmišljavamo raznolike metode istraživanja kojima prikupljamo podatke koje ćemo potom tumačiti; gradimo i primenjujemo postupke kliničke procene; osmišljavamo valjane strategije kako da pružimo savetodavnu, psihoterapijsku ili kakvu drugu pomoć ljudima koji pate od raznih duševnih smetnji.

Predmet kliničke psihologije, lako ćemo primetiti, suviše je složen da bi bio podrobno ispitan samo iz jedne perspektive, s toga, u okviru kliničke psihologije postoje različite paradigme koje iz različitih uglova sagledavaju njen predmet. Jako je važno shvatiti više paradigmi znači više istine ili više saznanja o predmetu ispitivanja, ukoliko ga uvek iznova preispitujemo iz date perspektive, ili iz drugih uglova ili na osnovu tuđih gledišta, a ne da se različite paradigme međusobno bore da dođu do jedne, samo njihove istine.

Postoje: Dubinsko-psihološka paradigma (Frojd, Jung, Adler kao začetnici), Bihevioralna paradigma (Operantno učenje, klasično uslovljavanje, Teorije socijalnog učenja), Biološka paradigma, Fenomenološko-egzistencijalna paradigma i Humanistička paradigma.

20

2. Šta u Frojdovom učenju znači izraz instance ličnosti! Koliko instanci on razlikuje?

Frojdova osnovna pretpostavka je bila: svest ne gospodari svim duševnim zbivanjima, već nekima od njih upravlja nesvesno. Da bi se otkrila čovekova „istinska psihička realnost", pisao je Frojd, moramo razumeti rad nesvesnog. No, vrlo brzo sam je uočio koliko je topološki model manjkav u ocrtavanju ljudske ličnosti, te je počeo graditi obuhvatnije gledište koje bi manje opisivalo topiku (prostor) u kojoj se odigrava psihički život čoveka a više sudionike duševnog života koji na raznolike načine nastanjuju spomenute topose duše i stupaju u izrazito složene međuodnose.

Reč je o Frojdovom strukturalnom modelu i instancama ličnosti - Ono, Ja i Nad-Ja.

Ono je najstarija instanca ličnosti i predstavlja onaj sadržaj sklopa ličnosti sa kojim se osoba rađa da bi se, potom, iz njega pomolilo, u evolucionom smislu, mlađe Ja, a za njim, naposletku, Nad-Ja. Ono u sebi sadrži nagone, ono stoje prisutno od rođenja, somatsku organizaciju i ono što je fiksirano osobitom konstitucijom. Ono je čuvstveno i primitivno i u njemu se odvijaju primarni procesi koji ne poznaju kategorije uzročnosti, vremena i prostora, ne drže do protivurečnosti i razlika i, iznad svega, nestrpljivo traže gratifikacije. Ono pribegava ispunjenju želje – raznolikom fantazijskim, imaginarnim i halucinatornim operacijama, dnevnim sanjarenjimaili snovima - ne bi li na zaobilazan način „zadovoljilo urođene potrebe".Ono je isključivo i nepromenljivo stanar nesvesnog, te kao takvo i nije dostupno neposrednom svesnom proučavanju. Ono malo što o njemu saznajemo dobijamo primenom psihoanalitičkih metoda (tumačenje snova, na primer) ili razotkrivamo u neurotskim simptomima.

Izvorno Ja je predstavljalo deo Onog, ali se tokom razvoja iz njega izdvojilo da bi udovoljilo zahtevima spoljašnjeg sveta. Ja je razumsko i civilizovano i u svojim delanjima rukovodi se načelom realnosti (tj. poštuje načela uzročnosti, vremena i prostora, analitično je i uvažava protivurečnosti). Posredstvom sekundarnih procesa nastoji da zadovolji porive Onog, ali na takav način što će uzeti u obzir i zahteve koje nameće stvarnost. Za razliku od Onog, od koga dobija energiju (libido), jer vlastitom ne raspolaže, Ja se slobodno kreće između oblasti nesvesnog, predsvesnog i svesnog i njegov prvenstveni zadatak je da, posredstvom različitih mehanizama, drži nagone u nesvesnom. Ja pokušava da udovolji prohtevima Onog i umanji napetost, ali na nači koji će u sebe uključiti procenu mogućih posledica koje mogu proisteći iz izvršene radnje. Takođe, Ja uzima u obzir zahteve koje nameće stvarnost i, naposletku, sluša unutarnji glas" savesti (Nad-Ja). Na osnovu rečenog možemo nazreti da Ja uistinu služi tri gospodara: 1) nastoji da sprovede potrebe Onog u delo, 2) udovoljava prohtevima spoljašnje realnosti i, napokon, 3) mora se povinovati zahtevima koji dolaze od strane treće instance ličnosti - Nad-Ja.

Treći sačinitelj duševnog sklopa - „unutarnji glas" ili ono što nazivamo savešću - predstavlja društvene i, još više, roditeljske vrednosti i norme. Nad-Ja predstavlja pounutreni sistem naloga, vrednosti, zabrana, normi, predstava lepog i poštenog naspram predstava ružnog i nepoštenog. Pošto se detinje Nad-Ja razvija pounutrenjem predstava roditelja, to jest njihovih Nad-Ja, to ujedno znači da se na njega prenosi tradicija kulture kojoj pripada i sve njene vrednosti.

Nad-Ja, rigidno i nerazumno koliko i Ono, ne dopušta nikakva odstupanja u sprovođenju svojih krutih moralnih obrazaca. Ujedno, oba krasi zajedničko svojstvo: izraz su uticaja prošlosti na tekuća, aktualna zbivanja. U meri u kojoj je nasleđe Onog fizičkog karaktera, u istoj meri je nasleđe Nad-Ja društvenog i kulturološkog karaktera. No, oba podjednako nastoje prisiliti Ja da udovolji njihovim diktatima. Sa svoje strane, Nad-Ja svoje diktate ostvaruje na tri načina - samoposmatranjem, savešću i Ja idealima.

3. U čemu se ogledaju Frojdovi doprinosi savremenoj kliničkoj psihologiji?

21

Frojd je postavio temelje savremenih teorija ličnosti. Smatrao je da nisu svi psihički uticaji vidljivi u ponašanju ili svesti osobe, već da neki izviru iz nesvesnog. Svojom teorijom o psihoseksualnim stupnjevima inicirao je naučno proučavanje čovekovog razvoja. Pokazao je da psihopatološka stanja mogu imati ne samo biološke nego i duševne korene. Međutim, obrazložio je i načine na koje duševni činioci mogu podjednako proizvoditi psihičke smetnje i fizičke simptome. Među prvima se počeo baviti ljudskom seksualnošću, dajući psihološka pojašnjenja razvoja seksualnosti, kao i brojnih oblika seksualne disfunkcionalnosti. Začetnik je psihoanalitičkog, samim tim psihološkog, razumevanja fenomena religije, kulture, umetničkog stvaralaštva i odnosa društvenih grupa. Istraživao je zašto su neke osobe inhibirane. Takođe je ponudio tumačenja nastanka i proishoda anksioznosti.

No, psihoanaliza za Frojda nije bila isključivo eksplorativna tehnika - metoda skrojena za ispitivanje čovekovog duševnog života. Ona je, istovremeno, terapijska tehnika, konkretan način pružanja stručne psihoterapijske pomoći ljudima sa duševnim tegobama. U te svrhe Frojd je iznedrio brojne postupke, to jest skrojio valjanu psihološku metodologiju za ispitivanje duševnih operacija, poput slobodnih asocijacija, analize snova, tumačenja omaški, prorade transfera.

22

4. Koje su glavne škole proizašle iz Frojdove psihoanalize? U čemu se ogledaju njihove prednosti i nedostaci?

Većina Frojdovih sledbenika - neofrojdovaca ili postfrojdovaca - nije odstupila od tri čvorna sadržaja njegovog učenja. Gotovo svi su složili daje nesvesno ključni činilac u oblikovanju ljudskog duševnog života. Većina je prihvatila ideju da su iskustva iz ranog detinjstva od presudnog značaja za potonji razvoj ličnosti, mada su neki od njih isticali da i naknadna životna iskustva oblikuju pojedinčev psihički razvoj. Isto tako, najveći broj Frojdovih sledbenika usvojio je i proradio njegovo učenje o mehanizmima odbrane i tumačenju snova. Učenja brojnih psihoanalitičara ne izlaze iz okvira ove paradigme, već predstavljaju osobena stanovišta koja ipak uključuju zajednička osnovna načela

Neki Frojdovi učenici nisu prihvatili njegovo učenje o psihoseksualnom razvoju, smatrajući da se odrasla ličnost ne oblikuje samo onim iskustvom koje je imala u prvih pet-šest godina života, već da se formira kroz znatno veći broj razvojnih stupnjeva. Drugi su, opet, smatrali da je Frojd razvoj osnovnih instanci ličnosti „smestio" suviše kasno a ne, kao što su oni smatrali, u najranije detinjstvo. Trećima je bilo neprihvatljivo Frojdovo prenaglašavanje uticaja nesvesnog i instinktivnih sila na razvoj ličnost. Smatrali su da se čovek oblikuje i putem društvenih i kulturoloških činioca. Neke je praktičan psihoterapijski rad sa pacijentima vodio zaključku da se trima instancama ličnosti ne može na obuhvatan način ocrtati celina čovekovog bića. Naposletku, mnogima je bila neprihvatljiva njegova pesimistička antropologija.

Ego psiholozi tako smatraju da je Ja mnogo snažnije nego što je to Frojd priznavao. Uočili su da Ja poseduje veći stepen autonomije u odnosu na Ono i da se može razvijati nezavisno od njega. Novorođenče poseduje urođene konstitutivne činioce Ega (Ja), koji stupaju na scenu po razdvajanju Ja od Onog. Ja takođe poseduje autonomne, od „konflikta slobodne" funkcije, usmerava procese opažanja, mišljenja, rasuđivanja i pamćenja, kontroliše nagone i afekte i reguliše odnose sa objektima.

U psihologiji samstva, koju je razvio H. Kohut, na primer, samstvo je određeno kao samomotivišuća, samostalna, integrišuća sila i ujedno kao bazični motiv koji održava i podstiče celovitost osobe. Njoj se pridaje veći značaj nego strukturama Ida, Ega, i Super Ega. Objekti samstva (self-objekt) - značajni drugi iz okoline odojčeta koje ono doživljava kao delove vlastitog samstva pomažu samstvu u samoodređivanju, odgovaraju na njegove potrebe i podstiču njegov razvoj. Zdravo samstvo tokom celog života traži odnose sa objektima samstva koji će se pokazati dovoljno empatičnim i podsticajnim za njegov razvoj. Ukoliko su uslovi za razvoj bili optimalni, dete će biti u stanju da internalizuje lik empatične i ogledajuće majke (objekta samstva).

U teoriji odnosa sa objektima objekt je isključivo drugo ljudsko biće. Značaj objekata ogleda se u tome što su ljudi izvorno motivisani potrebom da uspostave odnose sa drugima. Naši odnosi sa drugima sržni su činilac duševnog razvoja ali i pojave psihopatoloških fenomena, ukoliko nije došlo do adekvatnog uspostavljanja odnosa sa drugima. Adekvatni odnosi sa roditeljima, tokom svih stupnjeva psihičkog razvoja, preduslov su za uobličavanje zdrave ličnosti.

Intersubjektivna teorija procese transfera i kontratransfera sagledava na drugačiji način analitičar ne poseduje nikakvo objektivno saznanje o pacijentovom životu, njegovom razvoju, psihičkim funkcijama ili prirodi njegovih duševnih smetnji; ono ili ne postoji ili nije ni od kakve koristi ni za analitičara niti za pacijenta. Interpretativni zaključci su uvek relativni i određeni intersubjektivnim kontekstom u kome se odvija susret pacijenta i analitičara. Saznanje do koga se dolazi u terapiji je ,,ko-determinisano" i ,,ko-konstitutivno" (uzajamno određeno/ustanovljeno i uzajamno izgrađeno) interakcijama oba sudionika terapijskog procesa. Zato je bolje da se njihov odnos definiše izrazom ,,ko-transfer" (uzajamni transfer) da bi se naglasilo koliko oba subjekta analize, svesno i nesvesno, tvore procese koji će se pomoliti i potom biti analizirani.

23

5. Koji su bihejvioralni pravci zastupljeni u kliničkoj psihologiji?

Danas postoje tri vladajuća bihejvioralna pristupa koji se razlikuju s obzirom na to da li naglašavaju operantno uslovljavanje, klasično uslovljavanje ili socijalno/kognitivne činioce učenja.

Operantno uslovljavanje se, po Skinerovoj zamisli, tiče efekata koje neke posledice imaju na učestalost nekog ponašanja. One posledice koje čine ponašanje koje im prethodi učestalijim on nazivapotkepljivačima; one koje vode padu učestalosti naziva kaznom. Da li će neka posledica ponašanja biti potkrepljujuća ili kažnjavajuća zavisi od osobe i same situacije kojoj je izložena. iz perspektive operantnog terapeuta maladaptivno ponašanje je proizvod dva činioca: a) adaptivno ponašanje nikada nije bilo naučeno, i b) maladaptivno ponašanje jeste naučeno. Cilj terapijskog rada je da se u klijentovom repertoaru ponašanja prepozna ono koje je maladaptivno i potom otkloni operantnim tehnikama (preplavljivaniem, „ekonomijom žetona", verbalnim uslovljavanjem i sl.). U kliničkom radu terapeut ove orijentacije ne traga za klijentovim osećanjima, motivima, porivima ili potrebama nego nastoji da uoči odnose koji vladaju između nekog oblika disfunkcionalnog ponašanja (na primer, depresivnog, fobijskog ili agresivnog ponašanja) i njegovih konsekvenci.

Druga verzija bihejvioralnog modela oslanja se na S-R (draž-odgovor) shemu koju je uobličio ruski fiziolog Ivan Pavlov, a u savremenoj psihologiji bila je razrađena od strane Volpija i Ajzenka. Obojica su smatrala da se principi respondentnog ili klasičnog uslovljavanja mogu koristiti radi razumevanja ljudskog ponašanja i otklanjanja brojnih nevolja, tegoba i smetnji, u prvom redu strepnje. Prema Volpijevom mišljenju učenje se odigralo ukoliko je „izazvani odgovor bio u vremenskom dodiru sa nekom čulnom draži, a u naknadnim slučajevima ista draž može izazvati odgovor čak iako to ranije nije činila". Potkrepljenje za Volpija predstavlja rezultat delovanja dvaju okolnosti: 1) mora postojati određena bliskost ili kontingentnost između draži i njenih odgovora, a odgovori će biti, u vremenski bliskom trenutku, potkrepljeni, i 2) sve ovo mora biti praćeno redukcijom nagona. Ajzenk razlikuje dva izvora poremećenog ponašanja: a) sticanje pogrešnih, neadaptivnih oblika ponašanja i b) izostanak sticanja, neizgrađenost adekvatnih oblika ponašanja. Možemo zaključiti da se u ovoj struji bihejviorizma ne poriče značaj operantnog potkrepljivanja i kažnjavanja u oblikovanju ponašanja, ali se u prvi plan stavlja proučavanje asocijativnih veza između uslovne i bezuslovne draži.

Kognitivno-bihejvioralni teoretičari / teoretičari socijalnog učenja naglasili su ulogu kognitivnih procesa u razvoju, održanju i modifikovanju ponašanja. Prema Bandurinim istraživanjima, ponašanje se ne oblikuje isključivo neposrednin putem, kao što je slučaj u klasičnom i operantnom uslovljavanju, nego i posrednim putem (učenjem po modelu), posredstvom promatranja zbivanja u sredini i putem kognitivnih procesa. Osoba može, podučava nas Bandura, da razvije novi oblik ponašanja a da nije bila izložena određenom režimu potkrepljenja, već ga naprosto usvaja promatrajući drugu osobu - model - koja izvodi određeno ponašanje. Ovde spadaju Bek i Elis sa svojim psihoterapijskim pravcima.

6. U čemu se razlikuje Skinerovo i Bandurino shvatanje čoveka?Za razliku od radikalnog bihejviorizma koji čoveka vidi kao pasivno biće, u

struji kognitivnog bihejviorizma čovek se shvata kao aktivni subjekt koji koristi moći promišljanja i planiranja. Svaki put kada se suočimo sa novim problemom, ne moramo učiti putem nagrađivanja i kažnjavanja, nego možemo zamisliti moguće ishode, možemo izračunati verovatnoću sa kojom će nešto krenuti u željenom pravcu i možemo posredstvom simbola graditi različite strategije. Drugim rečima, najveći broj naših radnji izveden je u odsustvu spoljnih potkrepljivača ili kazni. Prema Bandurinom mišljenju, najveći broj naših dnevnih aktivnosti je kontrolisan „iznutra", to jest samoregulisan (regulisan od strane same osobe).

7. Šta su prednosti a šta nedostaci bijhejvioralne paradigme?

24

Prednosti:• bihejvioralni pristup je solidno utemeljen u empirijskim istraživanjima;• socijalno-kognitivne teorije su dodavanjem kognitivnih varijabli proširile

opseg fenomena koji se mogu objasniti ovom paradigmom;• uvođenje kognitivnih činilaca pomoglo je povezivanju bihejvioralnih teorija

ličnosti sa novijim kognitivnim teorijama koje potiču iz drugih modela;• razvijene su brojne korisne terapijske procedure koje imaju prednost nad

onim što nude ostali psihoterapijski pravci:1) bihejvioralne i kognitivno-bihejvioralne terapije nude objektivne kriterijume

procene terapijskih efekata;2) bihejvioralno modifikovanje ponašanja pokazalo se uspešnim u radu sa

nekim populacijama, na primer, sa decom i emocionalno teško poremećenim osobama;

3) bihejvioralna modifikacija je relativno brza i kratka;4) osnovne postupke mogu naučiti da primenjuju, u odsustvu terapeuta, i

nestručnjaci: roditelji, učitelji, vaspitači, srednje medicinsko osoblje;Sve ovo utiče na to da mnogo veći broj ljudi može da ima koristi od ove

terapije, pri čemu je cena za pružene usluge manja no u drugim terapijama.

Nedostaci:• ovaj pristup je isuviše uzan u opisivanju ljudske ličnosti;• malo pažnje se pridaje naslednim činiocima, genetici, fiziologiji i ostalim

činiocima koji nisu izvedeni iz raznih oblika učenja ove paradigme;• tradicionalnom bihejviorizmu upućuje se kritika da čoveka vidi poput

eksperimentalne životinje;• principi učenja, na kojima počiva ova paradigma, među predstavnicima

njenih struja čest su predmet sporenja; čak i kada se među njima uspostavi konsenzus o tim principima, ostaje otvoreno pitanje da li se nalazi o laboratorijskim životinjama, po analogiji, mogu pripisati čoveku;

• sama paradigma nije toliko naučna ili nedvosmisleno potvrđena perspektiva koliko bi to želeli njeni sledbenici

8. Na kojim činiocima biološki orijentisani psiholozi zasnivaju svoju paradigmu?

Podložnu poziciju biološke paradigme čine materijalizam i redukcionizam. Materijalizam, u ovom slučaju, podrazumeva da se duševno ili duhovno može svesti na niz fizičkih ili bioloških činilaca, te da sa na potonjim zasnivaju svi psihički fenomeni. Radikalni predstavnici biološke paradigme idu i dalje te pretpostavljaju da se: 1) emocionalne i psihičke pojave mogu „redukovati" na fizičke obrasce u mozgu, i 2) ukoliko smo u stanju da na neki način - fizičkim ili medicinskim postupcima - upravljamo tim biološkim supstratima, bićemo u stanju da na opsežniji način kontrolišemo čovekova psihička ispoljavanja.

Istraživači se usredištuju na proučavanje specifičnih dijagnostičkih kategorija ili sindroma i njihovih bioloških korelata. Dijagnostičke kategorije se defmišu posredstvom kombinovanja istraživačkih, kliničkih i statističkih metoda koje se primenjuju sa ciljem da se dođe do prepoznatljivih obrazaca ili grozdova simptoma i znaka. Istraživanja se obično sprovode na velikim grupama ispitanika koji ispoljavaju isti grozd simptoma (na primer, i potpadaju pod istu dijagnozu). No, u ovakvim istraživanjima individualne razlike nisu od značaja, a još manje čovekov lični doživljaj. Naglasak je na utvrđenim sličnostima unutar date dijagnostičke grupe, a manje na idiosinkratičkim ispoljavanjima kod pojedinaca koji čine tu grupu.

9. Šta znači izraz somatogena hipoteza?Kojim činiocima se objašnjava nastanak duševnih poremećaja u biološkoj

tradiciji?

25

Biološka paradigma u proučavanju psihopatoloških fenomena počiva na somatogenoj hipotezi - ideji da su mentalni (duševni) poremećaji uzrokovani izvitoperenim ili poremećenim somatskim, biološkim ili telesnim procesima. Većina savremenih istraživača u ovoj oblasti i danas se priklanja uverenju da je model fizičke bolesti osnovica u razumevanju abnormalnog ponašanja.

Savremena istraživanja bioloških uzročnika psihopatologije mogu razvrstati u tri skupine: a) istraživanje anatomskih uzročnika abnormalnog ponašanja; b) istraživanje biohemijskih uzročnika c) proučavanje genetskih uzročnika.

Polazeći od somatogenetske hipoteze, biološki orijentisani teoretičari i istraživači abnormalno ponašanje shvataju kao bolest koja je izazvana poremećenim radom nekog dela organizma. Veruju da je oremećaj u radu mozga primarni uzročnik abnormalnosti.

Problemi su obično anatomske ili biohemijske prirode. U slučaju anatomskih ili strukturalnih problema, veličina ili oblik određene moždane oblasti mogu biti abnormalni. Ako su problemi biohemijski, hemijski procesi onemogućavaju mozak da funkcioniše adekvatno.

Neki istraživači izdvajaju genetske činioce kao uzročnike poremećaja. Drugim recima, osoba može naslediti brojne oblike biološke abnormalnosti, koji igraju značajnu ulogu u javljanju psihičkih poremećaja

10. Šta su prednosti a šta nedostaci biološke paradigme?Prednosti:Prednost biološkog modela počiva na tome da većinu njenih pristalica čine

akademski psiholozi ili eksperimentalno orijentisani psihijatri koji smatraju da će svoje ideje najbolje testirati empirijskim i laboratorijskim istraživanjima. Otuda su njihove pretpostavke često podržane empirijskim nalazima. Biološki tretman ima svoj isceliteljski efekat i to naročito tamo gde su se drugi terapijski postupci pokazali manjkavim; njegovi postupci (primena psihohirurgije, farmakoterapija ili elektrokonvulzivna terapija), ako i ne vode nestanku simptoma i bolesti, onda svakako umanjuju patnje, trpljenja ili ublažavaju tegobe.

Mane:• Preterana biologizacija i redukcionistička objašnjenja• Iako biološki procesi utiču na ponašanje, mišljenje, opažanje i emocije, sami

biološki procesi jesu pod uticajem našeg ponašanja, naših opažanja, misli ili osećanja

• Njeni zagovornici mnoge od svojih ideja nisu u stanju da testiraju, a njihovi dokazi neretko su manjkavi, neuveriljvi i u logičkom smislu neodrživi

• Kao ključni argument u prilog svojih uverenja, navode podatke dobijene korelacionim studijama, zaboravljajući da korelacija ne podrazumeva kauzalitet (uzročnost)

• Ponekad u dokazivanju svojih ideja pribegavaju analogiji, pozivajući se na istraživanja sprovedena na životinjama pri tome nam ne pružaju nikakve uverljive empirijske dokaze da životinje na istovetan način kao i čovek doživljavaju određeni psihopatološki fenomen koji se istražuje

• Potvrda da se među bliskim srodnicima češće javljaju određeni psihički poremećaji može biti obesnažena alternativnim objašnjenjem – bliski rođaci razviće isti poremećaj već zbog same činjenice da su još od ranog detinjstva rasli u vrlo sličnim „psihološkim" uslovima, unutar istih porodičnih odnosa, podela uloga

• Malo saveta o tome kako pomoći čoveku da se menja, što je od posebnog značaja za psihoterapeute (antropološki pesimizam)

11. Uporedi bihejvioralnu i biološku paradigmu.

26

U čemu se ogledaju sličnosti, a po čemu se one razlikuju?

12. Iz kojih razloga su se psiholozi okrenuli fenomenološkoj i egzistencijalističkoj filozofiji?

Razlozi okretanja fenomenološkoj i egzistencijalističkoj filozofiji bili su višestruki:

• mehanicistički, deterministički i pozitivistički principi na kojima je počivala dotadašnja psihološka nauka ne vode razumevanju čoveka, već teže predviđanju i kontroli

• psihologija treba da izraste u humanističku nauku koja će ljudsko biće shvatati kao intencionalno, slobodno, neponovljivo i jedinstveno;

• kartezijanski rascepi subjekta i objekta ili duha i tela, koji su utabali put svim ostalim udvajanjima oblikuju predstavu o čoveku kao izolovanom i fragmentisanom biću;

• jedinka nije suštinski određena i oblikovana nesvesnim konfliktima i nagonima, kao što su smatrali psihoanalitičari;

• jedinka nije određena samo sredinskim činiocima i raznim oblicima učenja, kao što su smatrali bihejvioristi.

13. Na kojim pretpostavkama počiva fenomenološko-egzistencijalistička paradigma?

1. Srodnost /povezanost sa svetom. Čovek nije izolovana individua koja živi u svom privatnom svetu (izuzev ako je reč o nekim psihopatološkim stanjima), lišena saznanja o svetu (svetovima) koji nastanjuje druga osoba, već Biće-sa-drugima. Kao takav on uvek živi u kontekstu tekućih odnosa sa drugim bićima sa kojima nastanjuje isti svet. Drugim recima, čovek je relaciona, sabivstvujuća (koegzistentna) druževna egzistencijalija.

2. Vremenost ljudske egzistencije. Čovek uvek stremi napred, anticipirajući budućnost u izrazima mogućnosti, ciljeva, nadanja, planova, maštanja i zamisli. Opet, ovi ciljevi se, bez razlike, doživljavaju unutar obuhvatnijeg vremenskog konteksta. To znači da se čak i ciljevi koji su smešteni u daleku budućnost jedino mogu razumeti u svetlu čovekovih prošlih iskustava i da jedino mogu biti protumačeni s obzirom na njegovu tekuću situaciju.

3. Interpretativnost. Čovekovo opažanje je uvek interpretativnog karaktera, bilo da se on usredištuje na prošla, tekuća ili buduća zbivanja ili na njihove razne kombinacije. Tumačenje se uvek vrši u svetlu prethodnih razumevanja, ali i svih tekućih i budućih ciljeva, planova, vrednosti i interesovanja. Ova tumačenja se odvijaju na različitim nivoima svesnosti, to jest da bi se te interpretacije desile, osoba ne mora da ih bude neposredno svesna ili da ih voljno čini.

4. Brižnost. Anticipatorni i interpretativni kvaliteti ljudskog doživljavanja. Podrazumevaju prisustvo „brige za..." tj. brojnih emocionalnih, kreativnih i imaginativnih procesa. Svaki čin opažanja nužno sadrži ove procese.

5. Otelovljenost / telesnost. Telesnost je ključni činilac situacije iz koje čovek promatra svet. U fenomenologiji svaki je ljudski oblik opažanja doživljen kao da proističe iz otelovljene perspektive. Telesnost podrazumeva da smo mi prostorna, čulna i otelovljena bića, te da upravo ta otelovljenost predstavlja kontekst iz kojeg izviru sva naša opažanja, oblici ponašanja, kao i svako otkrivanje smisla i značenja u svetu. Drugim recima, naša tela su suštinski deo i oruđe naših bivstvovanja u svetu; podjednako u smislu primanja onoga šta od sveta dolazi do nas, kao i svega onoga šta od nas ide ka svetu.

6. Društveni svet. U fenomenološkom smislu, mi težimo da svet doživimo i iskusimo kao društven - naseljen drugim ljudima. A time je i sveukupno ljudsko iskustvo ukorenjeno u međuljudski, kulturološki i istorijski kontekst.

27

28

14. Koji su karakteristični postupci fenomenološko-egzistencijalističke paradigme? Opiši ih.

Fenomenološki metod i Hermeneutika. Istražujući neki fenomen ili pojavu, fenomenologija pokušava da apstrahuje

sve pretpostavke koje o predmetu istraživanja naučnik može imati da bi on bio u stanju da izgradi podroban i obuhvatan opis „same stvari". Predmet antropološke (psihološke) fenomenologije predstavlja ljudsko ponašanje u svoj svojoj konkretnoj datosti. Psiholog nastoji da otkrije fundamentalnu psihičku strukturu fenomena ponašanja; on nastoji da razjasni šta ponašanje koje se istražuje jeste i kakvo je njegovo značenje i, prema tome, po čemu se razlikuje od drugih oblika ponašanja. No, u fenomenološkom istraživanju ponašanja psiholog ne polazi od neke teorije, nalaza ili podataka, već od samog ponašanja koje je predmet istraživanja; drugim recima, u fenomenološkom postupku psiholog nastoji da učini eksplicitnim ono stoje u ponašanju implicitno prisutno.

U hermeneutici se razumevanje nekog fenomena uvek vrši iz određene perspektive i uvek je interpretativnog karaktera. Psiholog istraživač svoja promatranja ne bazira na tome kako mu se određeni fenomen sam-po-sebi-daje; naprotiv, on mu pristupa rukovodeći se vlastitim „predrasudama" (onim što ide ispred razuma, a ne izvan razuma), predstavama ili konstruktima, koji su oblikovani tradicijom, jezikom i kulturom u koje je istraživač utkan. Sam psiholog istraživač neizbežno je član ove ili one zajednice i tradicije, te će njegovo tumačenje određenog fenomena biti oblikovano vrednostima, uverenjima ili „predrasudama" te iste sredine i tradicije.

15. Navedi i opisi ključne pojmove humanističke paradigme.

Možemo izdvojiti nekoliko ključnih činilaca koji obeležavaju perspektivu koju nazivamo „humanistička":

1) naglašavanje lične odgovornosti, 2) isticanje koncepta „ovde i sada", 3) ukazivanje na značaj fenomenologije osobe 4) podvlačenje značaja ličnog rasta.

16. Uporedi humanističku i fenomenološko-egzistencijalističku paradigmu.U čemu su sličnosti, a u čemu razlike?

29

Korisnici usluga u kliničkoj psihologijiMarija Mitić

1.Kako uopšteno možemo da definišemo korisnike usluga kliničke psihologije?

Prema definiciji kliničke psihologije APA, područje kliničke psihologije uključuje istraživanje, edukaciju i usluge relevantne za primenu načela, metoda i postupaka za razumevanje, predviđanje i ublažavanje intelektualne, emocionalne, biološke, psihološke, socijalne i ponašajne neprilagođenosti, onesposobljenosti i teškoća, što se sveprimenjuje na široki raspon klijenata..

Definišući kliničku psihologiju sa aspekta struke, Josip Berger smatra daje ona „grana primenjene psihologije koja se bavi ispitivanjem, proučavanjem, procenom, savetovanjem i tretmanom pojedinaca, parova i porodica koji imaju psihološke smetnje, kao i psihološkim istraživanjima koja se odnose na te delatnosti." On ističe da su te pojave više svojstvene normalnim nego patološki rastrojenim osobama.

Uže posmatrano, na samom početku razvoja kliničke psihologije korisnici usluga bili su gotovo isključivo pacijenti različitih psihijatrijskih i zdravstvenih institucija (uglavnom sa ozbiljnim psihičkim poremećajima).

Širenjem predmeta kliničke psihologije, izlaskom iz medicinskog konteksta (napuštanjem i medicinskog modela) i osvajanjem uloge u drugim oblastima, i profil korisnika usluga kliničke psihologije se menja - ona nije „privilegija" samo nekih već mnogih ljudi. Berger ukazuje na to da usluge kliničke psihologije koriste i pojedinci koje ne bismo mogli da svrstamo u grupu onih koji imaju psihički poremećaj, niti u grupu srećnih i „samoostvarenih" osoba. Reč je naprosto o ljudima nezadovoljnim nekim aspektom svog života koji im smeta da žive bolje. Oni bi mogli da se nazovu i klijentima.

Treću grupu čine oni koji žele da napreduju u korišćenju svojih potencijala i proširivanju svojih kapaciteta da žive i rade srećno, ispunjeno i zadovoljno. Pored pacijenata i klijenata, pokazatelj novih trendova u oblasti socijalne zaštite i socijalnog rada ogleda se u prihvatanju korisnika usluga kao partnera, s naglaskom na uvažavanje njihovih potencijala i kapaciteta.

2. Ko su najvažniji korisnici usluga u oblasti zdravstvene psihologije?

Najveći broj korisnika usluga u ovoj oblasti predstavljaju oboleli od neke bolesti, inače pripadnici „normalne" populacije, kod kojih telesna bolest može dovesti do ozbiljnog stanja stresa ili krize, te je neophodna pomoć i podrška u njihovom prevladavanju.

Svaka bolest, u zavisnosti od njenih karakteristika, može porodicu obolelog suočiti sa značajnim psihosocijalnim zahtevima sa kojima ona ne može uvek sama da se nosi, te joj je neophodna pomoć/podrška psihologa.

Korisnici usluga kliničke psihologije u ovoj oblasti mogu bit i zdravi ljudi koji su zainteresovani za unapređivanje svoga zdravlja ili smanjenje rizika za nastanak bolesti.

Delovanje psihologa u ovoj oblasti nije upućeno samo direktnim korisnicima već i onima koji o njima brinu – zdravstvenim radnicima.

Potencijalni korisnici ovih usluga mogu biti i donosioci odluka i kreatori zdravstvene politike.

3. Šta određuje korisnike usluga u oblasti psihologije u zajednici?

30

Kako prevencija predstavlja osnovnu delatnost u okviru psihologije u zajednici i akcenat se stavlja na primarnu i tercijarnu prevenciju (zaštita i unapređivanje mentalnog zdravlja i ponovno vraćanje u funkciju onih sposobnosti koje su, zbog bolesti ili nekih drugih razloga, oštećene). To određuje i vrstu korisnika usluga u ovoj oblasti.

Prevencija može biti usmerena na ljude na životnoj prekretnici (polazak u školu, promena škole, napuštanje roditeljskog doma, rođenje prvog deteta, penzionisanje, razvod braka, itd.).

Prevencija može biti i vrlo fokusirana i odnositi se na osobe sa visokim rizikom po razvoj ili normalno, uobičajeno funkcionisanje posle nekog izrazito stresnog događaja (deca čiji su roditelji alkoholičari, narkomani, psihijatrijski bolesnici, deca ili adolescenti sa hroničnim bolestima, deca i odrasli koji su preživeli neku prirodnu katastrofu, nesreću, rat, izbeglištvo).

Klinička psihologija može pružiti svoje dobre usluge i edukacijom kojom je neophodno obuhvatiti ciljne grupe kao što su: osobe koje pripadaju vulnerabilnim grupama tako što se edukuju osobe koje rukovode zajednicom i ljudi koji pružaju pomoć ljudima - lekari, profesori, policija, itd.

4. Koja je osobenost korisnika usluga u forenzičkoj psihologiji?

Usluge kliničke psihologije u ovom slučaju prvenstveno koristi sud, to jest sudsko veće pri razmatranju i donošenju odluka, a indirektni korisnici su osobe koje se podvrgavaju proceni/veštačenju u odnosu na neko počinjeno kriminalno delo ili neku pravnu radnju (dokazano učinjeno delo, pisanje testamenta, priprema za svedočenje na sudu). Dakle, to su ljudi koji nisu apriori ni „normalni" ni „psihički bolesni", već je radnja ta u odnosu na koju se procenjuju, to jest ona je kriterijum za njihov susret sa kliničarem u ovoj oblasti (što ne isključuje one koji imaju psihički poremećaj ili neku vrstu deficita, kognitivnog, na primer). Korisnici mogu biti osobe svih uzrasta.

31

Klinička procenaVelimir B. Popović

1. Šta je klinička procena?

Procena se obično određuje kao postupak kojim se određuje vrednost, kvalitet ili količina nečega. Procene predstavljaju skup postupaka koji vode određenim ciljevima. Ono što je zajedničko za sve procenjivače jeste da najpre prikupljaju željene informacije koje potom mogu iskoristiti za planiranje budućih koraka koji će ih odvesti do željenih ciljeva. Procenu, u širem smislu možemo odrediti kao proces prikupljanja informacija koje će procenjivač ili neko drugi iskoristiti kao osnovu ili polazište u donošenju određenih odluka ili ostvarivanju željenog cilja.

Svrha i namena procene jasna je i nedvosmislena: ona pospešuje donošenje odluka, pomaže u rešavanju problema i predstavlja sredstvo kojim se dolazi do željenog cilja. Kada je reč o kliničkoj psihologiji, postupak procene je više formalan i sistematičan nego onaj koji se odvija u nekliničkoj situaciji. I u kliničkim okvirima procena najopštije može biti shvaćena kao ma koja radnja ma koje prirode koja će uvećati razumevanje klijentovih tegoba i problema, sa ciljem da mu se pruži odgovarajuća stručna pomoć.

Najčešće, klinička procena podrazumeva prikupljanje informacija o osobama, njihovim raznolikim oblicima ponašanja, problemima, sposobnostima, kognitivnim procesima i inteligenciji, afektima, psihološkim snagama i slabostima, jedinstvenom složaju crta ili karakteristika ličnosti, osobenom obrascu konstruisanja sveta i sl. Prikupljeni podaci mogu se koristiti radi prepoznavanja problematičnog ponašanja, postavljanja dijagnoza; mogu se upotrebiti u usmeravanju klijenta oko izbora najadekvatnije profesije, pri izboru kandidata za neki posao; mogu se upotrebiti za opisivanje složaja ispitanikove ličnosti, pružanje kompletnije slike njegovih problema, određivanje psihoterapijskog modaliteta i najadekvantije terapijske tehnike, kao i u proceni efekata primenjenog psihoterapijskog postupka; mogu se koristiti pri donošenju suda o uračunljivosti optuženog i njegovoj spremnosti da se podvrgne sudskom postupku, prilikom izbora potencijalnih ispitanika psihološkog istraživanja, i u još brojnim drugim slučajevima i situacijama.

Postupak procene podrazumeva da u kliničkoj proceni koristimo raznolika sredstva ili instrumente kojima ćemo prikupiti željene podatke i obično ih razvrstavamo u tri kategorije: promatranja, intervjui i testovi. U praksi kliničar na raznolike načine, radi ostvarivanja različitih ciljeva i odgovaranja na raznolika pitanja i probleme, kombinuje spomenute instrumente u baterije testova ili u mnogostruke strategije procene. Podatke koji su mu potrebni u radu kliničar prikuplja u unapred osmišljenim i planiranim koracima, koji se logički nadovezuju jedni na druge. Pri tome koristi raznorodne instrumente u bateriji koju je unapred osmislio i skrojio za potrebe ispitivanja. Složeni postupak procene, koji podrazumeva promišljeno kombinovanje testova, intervjua i promatranja, ne usredištuje se isključivo na datog ispitanika, već i na njegovu porodicu, bliske prijatelje i razna druga lica iz njegove sredine koja mogu pružiti dodatne, značajne informacije o njemu.

Ukoliko imamo u vidu ono što smo dosad naveli, možemo reći da je klinička procena proces prikupljanja informacija koje kliničaru omogućavaju razumevanje njegovog ispitanika. Ove informacije će mu, istovremeno, biti neophodne pri donošenju odluka koje će za cilj imati dobrobit ispitanika i mogu voditi rešavanju njegovih smetnji, tegoba ili problema.

32

2. Koje korake ili postupke preduzima kliničar pre nego što otpočne postupak kliničke procene?

Savremeno shvatanje kliničke procene je takvo da se ona ne sagledava kao postupak koji se izvodi u jednom vremenskom trenutku, već kao proces koji se odvija. Klinička procena je uvek sredstvo koje vodi cilju. A da bi se pokazala delatnom i svrhovitom, najbolje je da se klinička procena organizuje i izvodi u vidu niza sistematičnih i logički povezanih sukcesivnih koraka.

Na svakom od ova četiri koraka kliničar se suočava sa raznolikim pitanjima i problemima, a ukoliko sebi pruži adekvatne odgovore na njih, time omogućava brže dolaženje do željenog cilja, koji uvek uzima u obzir dobrobit ispitivane osobe.

Pri prvom koraku planiranja postupka procene, kliničar može da se, na primer, zapita koje su mu informacije o ispitaniku neophodne, ili šta će smatrati optimalnim brojem informacija; takođe, koje će podatke smatrati najvalidnijim i kojim će postupcima procene (testovima i tehnikama) doći do njih; koje će informacije smatrati nevalidnim i kako će ih odrediti i prepoznati; naposletku, koje će instrumente uključiti u postupak procene.

Na drugom koraku, prilikom prikupljanja podataka, on može razmatrati ova pitanja: kako da rasporedi instrumente koje će primeniti u bateriji testova? Da li njegova ustaljena strategija procenjivanja može biti primenjena i u slučaju ovog ispitanika ili ima dovoljno valjanih razloga da je preinači?

Kada dođe do trećeg koraka u postupku procene, nisu retka pitanja poput ovih: kako da sravni podatke dobivene primenom raznolikih, neretko teorijski suprotstavljenih, testova i tehnika? Da li je sam postupak procene bio validan? Da li da se više osloni na aktuarijske tabele u tumačenju dobivenih podataka ili na manje validne i pouzdane ali tananije, obuhvatnije i dublje procese kliničkog suđenja? Kada dođe do poslednjeg koraka, pitanja koja traže njegov odgovor su i ova: kojoj publici su namenjeni podaci dobiveni postupkom procene? Kojim jezikom i stilom da iskaže prikupljene podatke i na koji način da organizuje psihološki izveštaj? Na koji način će njegov izveštaj da utiče na sudbinu osobe koju je procenjivao? Kako da svog ispitanika zaštiti od mogućih zloupotreba ili nakaradnih tumačenja informacija saopštenih u izveštaju? Da li njegov izveštaj u potpunosti odgovara na pitanja kojima je započeo proces procene?

Pre nego što otpočne procenu, kliničar mora odgovoriti na dva međusobno povezana pitanja: šta želi da sazna i na koji će način da dođe do željenih odgovora. Odgovor na oba pitanja biće uslovljen onim činiocima koje kliničar smatra značajnim u oblikovanju ljudskog ponašanja i njegovih raznolikih duševnih procesa. Dakle, zavisno od usvojene teorijske perspektive ili kliničke paradigme kojoj se priklonio, kliničar se u svom radu može više usredsrediti na procenu ispitanikove ličnosti, njene dinamike i sklopa, dominantnih crta i stavova, maladaptivnih oblika ponašanja, ustaljenih režima potkrepljenja, snaga ega i slabosti, odnosa sa objektima, opažanja drugih i sebe, genetskih činilaca i fiziologije ili sistema konstruisanja drugih i samoga sebe.

33

3. Od kakvog su značaja uputna pitanja u kliničkoj proceni? Kakva je njihova funkcija?

Klinička procena uvek otpočinje nekim pitanjem ili problemom. Svejedno ko postavlja pitanje (sam kliničar, psihijatar, klijent, sudija, nastavnik ili duhovnik) ono se uvek tiče i odnosi na ispitanika (npr.: zašto Marko ispoljava agresiju tokom nastave? zašto je Milica depresivna i potištena? hoće li se rizik od suicida povećati ukoliko Petra ostavi supruga?).

Kliničar mora otpočeti svoj rad uputnim pitanjem i mora uložiti sav napor da tačno razume pitanje ili pitanja koja se pred njega postavljaju ili da razume na šta nalogodavac svojim uputom cilja. Pitanje ili svrha ispitivanja moraju biti jasno i precizno iskazani i u formi problema. U nekim slučajevima nemoguće je odgovoriti na pitanje; u drugim, odgovor može biti delimičan, dok u pojedinim slučajevima sam kliničar mora preinačiti uputno pitanje, jer je ono bilo nejasno, dvosmisleno ili ga nije ni bilo (što, nažalost, nije retkost). Otuda su rečenice poput: „Pacijent je upućen na psihološku procenu", „Izvršiti procenu sklopa i dinamike ličnosti" ili „Potrebno je izvršiti psihološko tretiranje " - neadekvatne, nedostaje im preciznost i obiluju viškom značenja.

Da bi se navedeni problemi izbegli, poželjno je da u pitanje uključimo specifičnu svrhu procene i odluke koje nalogodavac namerava da sprovede u delo pošto se obavi klinička procena. Kad god je to moguće, o razlogu za sprovođenje psihološkog ispitivanja treba neposredno raspraviti sa nalogodavcem, a nekada je nužno ili korisno razmotriti sa njime kako sastaviti bateriju testova, kako rasporediti testove u njoj i sa kojim ciljem uvesti pojedine od njih. Od značaja će biti i saznanje kojoj publici je namenjen psihološki izveštaj, to jest ko je nalogodavac i kako on može razumeti psihološki nalaz i mišljenje. Ownby nudi još jednu sugestiju koja može da pomogne pri formulisanju uputnog pitanja: dobro je da kliničar zna da li se od njega traži: a) da odgovori na postavljeno pitanje ili pitanja, b) ili svojim ispitivanjem treba da potvrdi ili opovrgne nalogodavčevu hipotezu o ispitaniku.

Mnogi psihološki nalazi i mišljenja su manjkavi i neadekvatni, jer pre nego što je sastavio svoj izveštaj, kliničar nije adekvatno odredio prirodu problema koji treba U ovom slučaju nalogodavac je svaki onaj koji traži da se postupak procene sprovede.

Glavna, opšta ili sržna uputna pitanja mogu biti razvrstana na način prikazan na tabeli 2. Međutim, u aktualnoj situaciji ispitivanja potrebno je podrobnije pojašnjavanje i specifikovanje pitanja, posebno kada uzmemo u obzir odluke koje nalogodavac treba da donese. Nekada ovo podrazumeva čitanje uputnih pitanja „između redova", artikulisanje skrivenih problema koji se kriju „između redova" ili smeštanje uputnih pitanja u širi kontekst nego što je onaj u kome je prikazan tekući problem. Dakle, efikasno uputno pitanje treba tačno da opiše ispitanika i tekuće probleme sa kojima se suočava nalogodavac.

34

4. Šta je to studija slučaja i od kakvog je značaja za kliničku procenu?

U kliničkoj psihologiji studija slučaja podrazumeva multimetodsko ispitivanje pojedinca koje za cilj ima rekonstrukciju dinamike, sklopa i razvoja njegove ličnosti. Pri tome, opservacija, primena intervjua i baterije testova služe kao izvori podataka koji će pomoći da se ispitanikova ličnost opiše na celovit način. Za kliničara, takođe, ona predstavlja sredstvo kojim će proveravati raznolike hipoteze o razvoju, dinamici i sklopu ličnosti, kao i o njenoj povezanosti sa bitnim fizičkim, biološkim, društvenim ili duhovnim karakteristikama životne sredine. Studija slučaja služi da se utvrde i otkriju uzroci, razlozi ili svrha osobenih problema koji se mogu ispoljiti u ponašanju osobe, njenom kognitivnom ili afektivnom funkcionisanju.

Korčin (Korchin, 1976) smatra da, u idealnom smislu, jedna studija slučaja mora opisati ličnost i funkcionisanje ispitanika tako što će ga sagledati iz šest perspektiva: motivacione, strukturalne, razvojne, socijalne, ekološke i biološke perspektive. Klinička studija slučaja pretresa pitanja poput ovih: Kakva je on osoba? Kako se razvio baš u ovakvu osobu? Zašto se ponaša upravo na ovakav način? Šta predstavlja njegove zdrave psihološke potencijale? Sa kakvim se problemima sreće u svom životu i kakvim psihološkim sredstvima treba raspolagati ne bi li se uspešno sa njima nosio? Koji i kakvi ga problemi more i na koji ga način osujećuju? Šta ga je navelo da upravo sada potraži pomoć? Kakve odnose uspostavlja sa drugim osobama iz svoje okoline? Kakvu mu pomoć možemo ponuditi? Za kakav psihološki rad ima potencijala? Šta treba preduzeti da se njegova duševna patnja ublaži ili otkloni i kakve su šanse za uspeh tretmana?

Iz onoga što smo naveli nije teško zaključiti da studija slučaja može poslužiti kao valjani vodič u ocrtavanju ili formulisanju uputnog (uputnih) pitanja sa kojim otpočinje proces kliničke procene. Za kliničara studija slučaja predstavlja vodič u postupku procene (on nju sagledava i kao metodološki okvir u koji „smešta" podatke kliničke procene) i olakšava mu da izgradi i stekne opštu predstavu o svom klijentu. Takođe, svojom strukturom ona mu olakšava da se usredsredi na neki posebni segment ispitanikove ličnosti.

U praksi često srećemo studije slučaja koje su proistekle iz određenog teorijskog pristupa ili iz neke od vladajućih paradigmi kliničke psihologije. U tim slučajevima kliničar se u formulisanju problema, testiranju hipoteza ili postavljanju pitanja rukovodi datom teorijom ličnosti koja ga usmerava u tome šta će staviti u žižu svojih interesovanja i potonjih ispitivanja.

35

5. Šta su osnovni zadaci kliničke procene i koje su njihove specifičnosti?

U savremenoj kliničkoj proceni jasno se izdvajaju tri opšte kategorije zadataka: dijagnostička klasifikacija (ili psihodijagnostika), opis ličnosti i predviđanje. Svaki od ovih zadataka može se podjednako odnositi na individualni slučaj ili na skupine ljudi.

a. Dijagnostička klasifikacijaDa bi se neki problem rešio, nužno je da bude pravilno „dijagnosticiran".

Drugim rečima, put ka njegovom rešavanju polazi od pitanja koja se tiču njegove prirode i uzroka koji ga stavljaju ,,u pogon". Mi pokušavamo da utvrdimo prirodu problema, da otkrijemo njegove izvore, ali i da ustanovimo po čemu se dati problem razlikuje od njemu sličnih. U kliničkoj praksi, odgovarajuća intervencija se može sprovesti ukoliko se dati problem prvo dijagnosticira ili kategoriše. Drugim rečima, možemo reći da postavljanje dijagnoze ne predstavlja ništa drugo do postupak kategorizovanja koji sprovodi ekspert, tj. klinički psiholog.

Jednu od glavnih linija razvoja kliničke psihologije predstavljalo je mentalno tretiranje ili dijagnostičko-psihološko tretiranje čije su obrise oblikovali Golton, Mekkin Katel,. Jung i Bine. Ono je puni procvat doživelo tokom Prvog svetskog rata i po njegovom okončanju, u vreme kada je ova oblast potpala pod uticaj medicine, u prvom redu eksperimentalne psihijatrije Krepelina. Ishod susreta dijagnostičkog psihološkog tretiranja i psihijatrije bio je taj da se od kliničkih psihologa tražilo da svoja teorijska saznanja i svoju metodologiju stave u službu psihijatara, te da potonjima pomognu u klasifikovanju mentalnih oboljenja i poremećaja psihijatrijskih pacijenata.

Psihodijagnostički zadatak kliničkih psihologa sadržan je u naporu da sistematski prouče pacijenta posredstvom svojih psiholoških instrumenata kao što su intervjui, testovi i promatranja, te da dobijene nalaze pretoče u niz zaključaka koji će, posredno ili neposredno, voditi utvrđivanju i/ili potvrđivanju psihijatrijskih nozoloških kategorija.

Od psihologa se, pri postavljanju dijagnoze, očekuje da donese sud da li ispitanik ispoljava znake nekog psihijatrijskog poremećaja ili ih ne ispoljava. Drugim recima, shodno medicinskom modelu, dijagnoza ne podrazumeva ništa drugo do potvrđivanje ili osporavanje prisustva kakvog psihičkog poremećaja i specifikovanja njegovog jedinstvenog ispoljavanja kod datog ispitanika.

b. Opis ličnostiU periodu posle Drugog svetskog rata, kada se klinička psihologija izborila za

nezavisnost od psihijatrije i izgradila vlastiti identitet, došlo je i do prevrednovanja kliničkih zadataka. Klinički psiholozi se više nisu zadovoljavali time da njihova uloga bude svedena na poslove psihotehničara koji će davati svoje psihološke instrumente psihijatrima da bi im pomogli u postavljanju dijagnoza, već su smatrali da njihova znanja i veštine mogu domašiti više ciljeve, među kojima su u prvi plan postavili - opis ličnosti. Opis ličnosti i njemu srodni izrazi, kao procena ličnosti ili klinička procena (ili evaluacija, to jest merenje), označavaju one radnje kliničara kojima on nastoji da razume svog ispitanika, što ga potom vodi opisu ličnosti. Opis ličnosti pak psiholog smešta u njoj odgovarajući društveni, istorijski i kulturološki kontekst, pri čemu se uvek rukovodi klijentovom dobrobiti.

c. PredviđanjeTreći osnovni zadatak kliničke procene. Nije retkost da nalogodavac (školske

vlasti, policija, sud, državna institucija, agencija za zapošljavanje i si.) od kliničara traži pomoć u selekciji ljudi koji će se pokazati najboljim na nekom poslu. U takvim slučajevima kliničar mora sakupiti podatke o ispitivanim osobama, proraditi i protumačiti deskriptivne podatke procene da bi na osnovu tih koraka izvršio predikciju i selekciju.

36

6. Zašto dijagnostička klasifikacija i danas predstavlja legitiman zadatak kliničke procene?

U rešavanju psihodijagnostičkih zadataka savremeni psiholozi rukovode se jednim od dva postojeća dijagnostičko-statistička priručnika o klasifikaciji duševnih poremećaja. U SAD i još nekim zemljama koristi se DSM-IV-R (APA, 2000), dok se kod nas, u Evropi i većem broju ostalih zemalja, koristi poslednja deseta revizija Priručnika Svetske zdravstvene organizacije MKB-10/ICD-10 (WHO, 1997).

Mnogi psiholozi, ali i psihijatri dovode u pitanje proces dijagnosticiranja. No, ima najmanje osam razloga zbog kojih je ovaj zadatak legitiman:

1. Nezavisno od toga kako ih zovemo, duševni poremećaji postoje. Neosporno je da nema društva na zemljinom šaru koje ne poznaje psihopatologiju i ne pojašnjava, ovim ili onim razlozima, nastanak tih fenomena ili ne razvrstava, na ovaj ili onaj način, abnormalne oblike ponašanja.

2. Klasifikacija poremećaja omogućava kliničarima da, koristeći svoj profesionalni „žargon", efikasno komuniciraju između sebe, sa poslenicima ostalih pomagačkih profesija, ali i sa sudom, školskim vlastima, osiguravajućim društvima i inim zainteresovanim stranama.

3. Dijagnozu, u najboljem slučaju, treba shvatiti kao radnu hipotezu. Ona navodi dijagnostičara da sažme i složi raznolike psihološke podatke i ponudi jednu oglednu pretpostavku o osobenom odnosu između raznih simptoma i problematičnih oblasti.

4. Kliničar na osnovu postavljene hipoteze/dijagnoze, barem u teoriji, zna koji bi oblik tretmana bio najadekvatniji.

5. Da bi se sprovodila empirijska istraživanja psihičkih poremećaja, potrebno je da postoje pouzdani i valjani sistemi njihovih klasifikovanja, kao i precizni sistemi razlikovanja jednog poremećaja od drugog.

6. Istraživanje uzroka (etiologije) patoloških oblika ponašanja bilo bi gotovo nemoguće ukoliko ne bismo posedovali standardizovane dijagnostičke sisteme.

7. Dijagnostički klasifikacioni sistemi su po pravilu deskriptivne prirode. Simptomi, klinički znaci ili ponašanje koje odlikuje ovaj ili onaj poremećaj izlažu se i opisuju na ateorijski način, t.j. tako da se ponuđeni opisi kategorija ne „odevaju" u ruho neke psihološke teorije.

8. Dijagnosticiranje, na posredan način, može biti korisno samim klijentima. U brojnim slučajevima samo saopštavanje utvrđene dijagnoze čini da se klijenti osećaju rasterećenima. Samo imenovanje, kategorisanje ili defmisanje problema može imati blagotvorno dejstvo na uznemirenu i pometenu osobu, jer ona može uvideti da i dragi (a ne samo ona) pate od istih tegoba, proživljavaju smetnje na isti ili vrlo sličan način, razvijaju istovetne, neadekvatne strategije u nošenju sa problemima. Isto tako ova osoba uviđa da će se, po postavljanju dijagnoze, moći odrediti najadekvatniji vid intervencije onaj koji se ranije pokazao delotvornim kod osoba sa istom dijagnozom.

37

7. Šta je to dimenzionalni model i u čemu se ogledaju njegove prednosti nad kategorijalnim?

Želja da se krene s one strane psihodijagnostike bila je poduprta pojavom sve većeg broja teorija ličnosti i psiholoških instrumenata koji su iz njih proizašli, a nisu bili isključivo namenjeni proceni psihopatoloških sadržaja ljudi. Naposletku, sve više je istican kontekst - društveni, istorijski, fizički ili kulturološki - u kome se ispoljava određeno maladaptivno ponašanje. Naglasak je premešten sa ispitivanja sadržaja i ispoljavanja patološkog oblika ponašanja na procenu toga kako dati kontekst utiče na njega, kako ga oblikuje, kako ga podstiče ili sputava. Drugim rečima, procena se više počela odnositi na opis interakcije između osobe i sredine, no na opis ličnosti čija je normalnost ili patologija u maloj meri prouzrokovana sredinskim činiocima.

Teodor Milon smatra daje ovaj, kako ga on naziva, dimenzionalni model u mnogo čemu uspešniji nego kategorijalni (koji se koristi u svrhu postavljanja dijagnoze), jer daje celovit, konzistentan i koherentan opis osobe, sažimajući u sebe raznolike kliničke aspekte i crte ličnosti ispitivane osobe, a pokazao se korisnim i pri kliničkim istraživanjima. Još više - dimenzionalni model nastoji da opiše ličnost kao celinu, sa svim njenim zdravim potencijalima, snagama i sposobnostima prilagođavanja, kao i problemima, deficitima i patološkim sadržajima, a ne da je prikaže kao individuu koja mora biti „ubačena" u neku psihijatrijsku kategoriju. Naposletku, dimenzionalni model podstiče i omogućava procenu atipičnih i neobičnih slučajeva, dok se postojanje mešanih, retkih ili čudnih slučajeva negira u kategorijalnom modelu, jer ih je teško umetnuti u jasno određene kategorije.

No, poput kategorijanog modela, ni deskriptivni model nije bez nedostataka; pre svega, malo je slaganja psihologa oko prirode i broja dimenzija ili crta ličnosti neophodnih da bi se ispitivana ličnost adekvatno prikazala. Na primer, Menindžer smatra da se ličnost može adekvatno opisati jednom dimenzijom; Ajzenk smatra da su tri dovoljne; Košta i Mekri zagovaraju model od pet dimenzija, a Katel onaj koji se sastoji od trideset i tri (ali se nada da se mogu otkriti još neke). Pored toga, neke crte ili dimenzije poseduju nedvosmisleno pozitivnu konotaciju, tj. pokazatelj su normalnosti, dok neke druge imaju inherentno negativno značenje i upućuju na kliničko, bolesno ili patološko funkcionisanje.

38

8. U čemu se sastoje razlike između statističkog i kliničkog predviđanja?

U radovima Sarbina i Mila (1950) predviđanje je izdvojeno kao značajan zadatak procene. Štaviše, za mnoge je predikcija najvažniji kriterijum validnosti kliničke procene. Oni kliničari koji zagovaraju predviđanje kao presudan i najvažniji zadatak kliničke procene polaze od prilično ograničenog pozitivističkog pogleda na nauku i veruju u sumnjivu pretpostavku da je predviđanje fundamentalni dokaz naučnog saznanja. Implicitne pretpostavke ovakvog pristupa su: da je svet stabilan i statičan; da se fenomeni koje ispitujemo regularno javljaju i na zakonit način ponavljaju; a da bi se aktuarijske tablice, psihometrijske tehnike i pojmovi mogli upotrebiti, moramo pretpostaviti da se ni ljudi ni kriterijumi ne menjaju. Vrhunsko merilo kliničke procene jeste ostvareni uspeh u predviđanju. Da bi svoje pretpostavke potkrepili, sprovodili su brojne studije koje su za cilj imale da dokažu premoć statističkog, aktuarijskog predviđanja nad kliničkim predviđanjem.

Dok se statistički pristup zasniva na aktuarijskim, empirijski zasnovanim formulama u obradi psiholoških podataka, da bi se na osnovu njega došlo do odluka koje za predmet imaju klijenta, dotle klinički pristup insistira na kliničkom suđenju - raznim tananim kognitivnim i afektivnim procesima - što jedva da može biti pretočeno u statističke formule. Oni koji su smatrali da je osnovno oruđe rada sam kliničar i njegovo kliničko suđenje polazili su od hermeneutike kao filozofske osnove svog kliničkog pristupa. U kliničkom pristupu sam kliničar (a ne aktuarijske tablice) vrši predviđanje. Razna idiosinkratička zbivanja (čija je učestalost javljanja izuzetno malate ih stoga aktuarijske formule ne uzimaju u obzir), kao i specifičnost situacije i osobenosti konteksta u kome se dato ponašanje javlja, jesu građa iz koje kliničar izvodi svoje zaključke i vrši predviđanja. Štaviše, Holt je smatrao da sofisticirano kliničko predviđanje predstavlja amalgam najboljeg što su obe tradicije ponudile.

Rasprava između onih koji zagovaraju statistički pristup i onih koji se priklanjaju kliničkom pristupu aktualna je i danas i malo je verovatno da će u skorijoj budućnosti jedna struja odneti prevagu nad drugom. Otuda se čini sasvim razborit predlog koji je davno ponudio Holt, a pridržavaju ga se i savremeni klinički psiholozi, da je najsvrsishodnije ono stanovište koje u sebi integriše najbolje od onoga što proističe iz oba pristupa. Kliničar je taj koji, polazeći od svog kliničkog suđenja a nekad i intuicije, odlučuje koje će kvantitativne postupke primeniti. Iako se aktuarijske formule primenjuju mehanički, njihov razvoj i primena zavise od kliničkog psihologa i njegovih psihičkih procesa.

Konstruktivista Bonarijus u raspravu o kliničkom naspram aktuarijskom pristupu unosi jednu sasvim drugačiju mogućnost. Pre svega, on smatra daje sam izraz 'predviđanje' isuviše mehanicistički određen, te da gaje bolje zameniti terminom anticipacija. Dok izraz 'predikcija' nagoveštava da se iza njega kriju mehanicistički procesi, dotle izraz 'anticipacija' upućuje na kognitivne procese konstruisanja. On takođe smatra da svet nije ni statičan ni savršen, te otuda ne postoji ni prosečna osoba koja se nalazi u prosečnoj situaciji i ostvaruje prosečne odnose sa drugima. Naposletku, u formulisanju budućih zbivanja, smatra Bonarijus, zajednički učestvuju obe strane: klijent i klinički psiholog. Dakle, klijent, naporedo sa kliničarem, aktivno formuliše i procenjuje svoje ciljeve, te uspeh u dosezanju željenih ciljeva zavisi od stepena napora koji su obe strane uložile. Odgovornost u domašanju budućih ciljeva ravnopravno leži na plećima klijenta i kliničara. Otuda je verovatnoća da će se neko buduće zbivanje desiti povezana sa kognitivnim konstruisanjem jednog idiosinkratičkog sveta i neponovljivih interakcija između učesnika.

39

9. Od čega zavisi kliničko suđenje?

Pošto je proces procene okončan, kliničar mora odrediti šta znače prikupljeni psihološki podaci. Da bi se neka dobijena informacija pokazala svrsishodnom i korisnom u ostvarivanju ciljeva procene, kliničar je mora pretvoriti u interpretativni sud ili zaključak. Ovo predstavlja sržni aspekt kliničke procene i obično ga nazivamo kliničkim suđenjem ili kliničkom obradom podataka. Postupak obrade je od izuzetnog značaja, jer oblik i nivo zaključivanja predstavljaju mentalni skok od sirovih podataka ka onome što pretpostavljamo da je tačno i istinito, a izvedeno je iz tih izvornih podataka.

Kliničko suđenje ili zaključivanje može zavisiti od:1. cilja kliničke procene;2. nivoa apstrakcije;3. ili teorijskog pristupa kliničara.Kad je reč o cilju procene, kliničko suđenje može poslužiti u svrhu klasifikacije

(„pacijent pati od graničnog poremećaja ličnosti"), opisa („njeni simptomi se pogoršavaju kad god oseti/umisli da je drugi napušta") ili predviđanja („u njenom slučaju najbolje je primeniti sistemsku porodičnu terapiju").

Zaključivanje u velikoj meri zavisi od nivoa apstrakcije, te ono može da se kreće od opreznog, niskog nivoa zaključivanja, koji u maloj meri odmiče od izvornih podataka (sirovi podaci se prihvataju „zdravo za gotovo", te, na primer, podatak sa testa odlučuje o tome da li pacijent i dalje treba da se leči u kliničkim uslovima ili ne), preko višeg nivoa zaključivanja, gde izvedeni sudovi u većoj meri idu preko onoga što sirovi podaci uistinu govore (ponašanje koje se otkriva opservacijom, intervjuima, odgovorima sa testova biva tumačeno kao karakteristika ispitanika, što se potom koristi kao potvrda postavljene dijagnoze: agitirano, autistično, depresivno, hostilno ili shizoidno), do najvišeg nivoa apstrakcije gde su prikupljeni podaci prerađeni na takav način da obrazuju celovitu sliku o ispitaniku. U idealnom smislu, na poslednjem, najvišem nivou apstrakcije kliničar obrazuje ili rekonstruiše „celovitu priču" o ispitanikovoj ličnosti; duševni poremećaj se razmatra u svetlu klijentove rekonstruisane istorije, ali i konteksta u kome se maladaptivno funkcionisanje ispoljava.

Naposletku, teorijsko opredeljenje u velikoj meri će odrediti i oblikovati sudove i zaključke do kojih će kliničar doći. Na primer, klijentovo samoozleđivanje, koje može imati i smrtonosne posledice, biće u kognitivno-bihejvioralnoj proceni protumačeno kao naučeni i učvršćeni obrazac pesimističkog mišljenja o izgubljenom potkrepljivaču. U dubinsko psihološkoj proceni isto ponašanje može biti protumačeno kao izrazito primitivan oblik odbrane od persekutivnog internalizovanog objekta ili kao proishod ambivalencije prema primarnom objektu koji je u ranom detinjstvu napustio klijenta. U fenomenološkoj tradiciji, pak, samoozleđivanje može biti shvaćeno kao odraz klijentovog pesimističkog viđenja sebe u svetu koji pred njega neprekidno postavlja zadatke koji prevazilaze njegove moći.

40

10. Šta su to psihološki podaci i na koje ih sve načine možemo shvatiti?

Informacije do kojih je kliničar došao tokom procene mogu biti razmatrane na tri posve različita načina: kao uzorci, kao korelati ili kao znaci. Kada se podaci kliničke procene shvataju kao uzorci, to znači da su oni primer onoga šta je dati ispitanik u stanju da učini pod odgovarajućim okolnostima u vankliničkim situacijama. Primera radi, ukoliko ispitanik na MMPI-u dobije na skali depresije T-skor od 95 jedinica, ovaj podatak kliničara upućuje na zaključak da klijent i u svakodnevnom, vantestovnom ponašanju ispoljava simptome depresije. Takođe, ovaj podatak sa MMPI-a shvata se kao primer depresivnog ponašanja koje prožima ukupno funkcionisanje osobe. Iz primera koji smo naveli možemo videti da je primenjeni nivo zaključivanja nizak i da kliničar ne čini nikakav napor da utvrdi razloge ili izvore depresivnog funkcionisanja. Psihološke podatke kao uzorke uglavnom razmatraju pristalice bihejvioralne i aktuarijske tradicije.

Drugi način razmatranja psiholoških podataka jeste njihovo sagledavanje kao korelata nekih drugih aspekata ispitanikovog života. Kliničar može promatrati ispitanika i iz toga izvesti zaključak da uočeno ponašanje ovog drugog generalno karakteriše i u vantestovnim situacijama. Na delu imamo zaključivanje koje podrazumeva pravljenje opisnih/deskriptivnih generalizacija; to jest kliničar u zaključivanju ide od manjih, jednostavnijih oblika ponašanja ka generalizacijama koje imaju deskriptivan karakter. Čak iako nema drugih informacija o ispitaniku, osim onih koje govore o zaravnjenom afektu, razdražljivosti, nesanici, problemima u sferi pažnje i niskom samovrednovanju, kliničar se može rukovoditi tim podacima da bi izvukao zaključke ili predvideo da li će ovi oblici ponašanja biti praćeni problemima u odnosima sa drugima, seksualnom apstinencijom, padom životne energije ili suicidalnim razmišljanjima. Drugim rečima, prikupljene informacije mogu biti protumačene i shvaćene kao nagoveštaj onih oblika ponašanja, emocija ili kognitivnih procesa koji se javljaju naporedo sa onima koji su dobiveni ispitivanjem. Ovde je reč o višem nivou zaključivanja gde kliničar izvodi zaključke na osnovu empirijski utvrđenih podataka. Na delu imamo unutarnji proces koji se odvija u kliničara i vodi ga od opisnih generalizacija ka hipotetskim konstruktima koje koristi u opisivanju svoga ispitanika. Ovaj korelativni pristup je, poput prethodnog, blizak psihometrijskoj tradiciji.

Naposletku, psihološki podaci mogu biti shvaćeni kao znaci nekog drugog, manje uočljivog ponašanja, neke druge podložne karakteristike, stanja ili konstrukta, ili nekog nevidljivog, latentnog nesvesnog procesa. U ovom slučaju ponuđeni zaključci se izvode u velikoj meri na osnovu prikupljenih informacija, a podaci procene se koriste kao znaci ili kao pokazatelji koji će biti protumačeni u svetlu određene teorije ličnosti (najčešće, reč je o teorijama koje izviru iz dubinske psihologije ili egzistecijalno-fenomenološke tradicije). Kliničar gradi jednu integrisanu, koherentnu sliku o klijentovom ponašanju i razvoju ličnosti, kao i o raznim društvenim, fizičkim, duhovnim ili kulturološkim činiocima koji na njega utiču. Pri svemu tome podrazumeva se da je psiholog usvojio neki izrazito dobro artikulisan teorijski sistem hipoteza i zaključaka i podložni model čoveka.

41

11. Šta su to psihološki nalaz i mišljenje? Koji su njihovi ciljevi?

Psihološkim nalazom i mišljenjem (ili psihološki izveštaj) nazivamo organizovano izlaganje ili saopštavanje rezultata kliničke procene. Reč je o završnom proizvodu kliničke procene koji predstavlja kliničarev napor da integriše podatke procene u koherentnu, funkcionalnu celinu na taj način da izloženi zaključci mogu biti korisni samom klijentu u rešavanju problema ili mogu biti korisni onome ko će preduzeti ili predložiti neki budući tretman koji će se pokazati najcelishodnijim za datog klijenta. Drugim rečima, završni korak u kliničkoj proceni ne podrazumeva isključivo saopštavanje dobijenih rezultata sa testova (tj.. nalaz kliničara), već teži tome da izvedeni zaključci i klinički sudovi (tj. mišljenje kliničkog psihologa) budu odgovor na postavljeno uputno pitanje, da budu korisni u donošenju odluka i da vode rešavanju problema. Da bi korist od psihološkog nalaza i mišljenja bila izrazita, oni moraju biti iskazani na jasan način, tako da nedvosmisleno odgovaraju na problem koji je postavljen na početku rada. Naposletku, psihološki izveštaj mora da bude od koristi onome kome je namenjen, tj. treba da bude sročen na taj način da čitalac može primeniti izložene zaključke kao polazište u određivanju puta koji će voditi rešavanju problema.

12. Šta treba da sadrži jedan psihološki izveštaj?

Početnici u kliničkoj proceni često postavljaju pitanje: da li postoji neka idealna forma pisanja psihološkog nalaza i mišljenja? Odgovor je odrečan; proishod procene može biti iskazan na nekoliko načina. Oblik koji će neki psihološki nalaz i mišljenje poprimiti zavisi najčešće od: svrhe radi koje se procena preduzima; individualnog stila i teorijske orijentacije kliničara; vrste primenjenih postupaka procene; publike kojoj je namenjen psihološki izveštaj; konteksta u kome je vršena procena (psihijatrijska ustanova, škola, zatvor, psihološka klinika i si.).

Uprkos činjenici da nema idealne forme u pisanju psihološkog izveštaja, on svakako mora uključiti nekoliko suštinskih elemenata. Pre svega, osnovna namena psihološkog nalaza i mišljenja je da jasno i nedvosmisleno odgovore na uputna pitanja. Takođe, psihološki izveštaj treba da bude iskazan jednostavnim, lako razumljivim jezikom pre nego u metapsihološkim apstrakcijama. Potom, kada je reč o preporukama sadržanim u psihološkom izveštaju, one moraju biti podjednako specifične i primenjive. Drugim rečima, naglasak nije na onome šta je postupkom procene saznato i utvrđeno, koliko na tome zašto je važna dobivena informacija u izveštaju i od kakve je koristi u budućem tretmanu klijenta. Preporuka sadržana u izveštaju mora se direktno odnositi na ono šta se uistinu može primeniti u radu sa klijentom, pri čemu se moraju uzeti u obzir specifičnosti sredina u kojima on živi i radi. Naposletku, nalaz i mišljenje moraju biti sročeni na takav način da uzimaju u obzir perspektivu potencijalnih čitalaca. Ovo podrazumeva da kliničar u pisanju izveštaja uzme u obzir nivo njihove stručnosti, njihovu teorijsku ili profesionalnu orijentaciju, probleme sa kojima se suočavaju i odluke koje moraju doneti, kao i verovatan način na koji će interpretirati izložene informacije.

42

Klinička neuropsihologija Mirjana Gojković

1. Koji test najbolje procenjuje „organicitet"?7. Postoji li trijažni test za „organicitet"?

Sredinom prošlog veka, većina kliničara tretirala je moždane disfunkcije kao jedinstven entitet - „organicitet" i pored toga što je već odavno bilo poznato da moždana oštećenja mogu nastati zbog mnoštva različitih uzroka koji imaju različite efekte, a da se neke specifične veze između mozga i ponašanja (kao što je uloga leve hemisfere u govornim funkcijama) ispoljavaju sa prediktivnom izvesnošću. Rana objašnjenja moždanog oštećenja kao jedinstvenog stanja koje postoji ili ne postoji odrazila su se u produkciji mnogih malih tehnika za ispitivanje pojedinačnih funkcija. Ove tehnike su kasnije procenjivane samo u pogledu toga koliko dobro diferenciraju „organske" od psihijatrijskih pacijenata ili normalnih subjekata, a zanemarena je njihova ograničena početna namena. Jednodimenzionalni pristup neuropsihološkom ispitivanju i sad se povremeno vidi u psihološkoj literaturi i kliničkim analizama.

Termini kao što su 'moždano oštećenje' ili 'bolest' nemaju prave etiološke implikacije, niti se pod njima podrazumeva prisustvo ili odsustvo određenih simptoma ili znakova. Na osnovu njih se ne mogu praviti predikcije niti preporuke. Ipak, „moždano oštećenje" kao jedinstven, pseudomerljiv entitet opstaje i odražava se još uvek u mnogim testovnim pokazateljima, indeksima i koeficijentima koji imaju namenu da predstave kvantifikaciju neurobihejvioralnog oštećenja. Funkcija mozga je, međutim, suviše složena da bi se mogla predstaviti jednim skorom, a pojam „organiciteta" u tom kontekstu daleko je od homogenosti.

2. Ko je prvi u istoriji nauke govorio o lokalizaciji moždanih funkcija?

Neuropsihologija kao nauka dobila je svoje ime krajem četrdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je već postojao bogat fond sistematizovanih istraživanja, teorija i metoda. I u ovoj nauci, inicijalna pitanja postavili su starogrčki filozofi. Aristotel je spekulisao daje sedište uma u srcu. Galen, na osnovu iskustava sa ranjenim gladijatorima, zaključuje da je mozak sedište uma, ali veruje da je njegov supstrat, kako bismo mi to danas rekli, u tečnosti koja okružuje mozak i ispunjava njegove šupljine, dakle - likvor. Tek mnogo vekova kasnije istraživanja na životinjama „premeštaju" sedište uma iz likvorskog prostora i likvora u moždanu masu.

Istraživanja izvedena početkom devetnaestog veka donela su novi talas ideja. Tako Gallovi pokušaji da se lokalizuje funkcije mozga putem utvrđivanja veza između oblika lobanje i psiholoških karakteristika ličnosti i inteligencije karakterišu jedan novi pravac u razmišljanju, kasnije transformisan u čitav pokret - frenologiju. U jednom periodu veoma popularan, ovaj pravac je odbačen i potisnut novim otkrićima. Ova otkrića su prihvatila funkcionalnu lokalizaciju moždanih funkcija, ali počinju i da svedoče o mogućnostima mozga da funkcije povređenih delova preuzmu drugi, neoštećeni delovi. Radovi Lešlija potvrdili su ovaj potencijal, a on ga je nazvao -ekvipotencijalnost.

Francuski neurolog Pol Broka stekao je slavu uspevši da lokalizuje motorni govorni poremećaj kod bolesnika sa očuvanom inteligencijom i da pruži, do tada, najprecizniji opis kliničkih slika bolesnika i nalaza sa njihove autopsije. Od tada se tvrdnja o lokalizaciji funkcija smatra dokazanom. Trideset godina ranije, njegov zemljak, seoski lekar Mare Dax na stručnom skupu opisao je slična zapažanja, ali njegov rad tada nije privukao pažnju.

43

3. Koje su osnovne karakteristike teorije funkcionalnih sistema?

Pojava Lurijine teorije i njegovih metoda predstavlja onaj značajni kritični faktor koji je omogućio da se obilje prikupljenih znanja strukturiše u nauku. Zasluga za masovnije prihvatanje njegove metodologije na anglosaksonskom govornom području pripala je Anne Lise Christensen, čiji je prevod poslužio za konstrukciju Lurija-Nebraska neuropsihološke baterije.

Lurijina teorija funkcionalnih sistema anatomsku osnovu psiholoških funkcija objašnjava kao skladan odnos tri hijerarhijski organizovana funkcionalna bloka, koji učestvuju u ponašanju:

(a) bloka koji održava stanje budnosti i svesti, nivo aktivacije, preko uzlaznog retikularnog sistema moždanog stabla i njegovih dvosmernih veza sa korom mozga;

(b) bloka prijema, obrade i čuvanja informacija, koji obuhvata modalno specifične puteve (auditivni, vizuelni i somatosenzorni) sa primarnim, projektivnim i asocijativnim kortikalnim regionima

(c) bloka za programiranje, organizaciju, kontrolu i održavanje voljne aktivnosti, sa strukturalnom osnovom u frontalnim lobusima.

Svoju teoriju i metode Lurija je zasnovao nakon Dragog svetskog rata, u Sovjetskom Savezu, na višegodišnjem iskustvu u radu sa ranjenicima koji su preživeli prostrelne rane glave i pojavili se u njegovoj kliničkoj praksi sa brojnim i raznovrsnim moždanim sindromima. Minucioznim i u to vreme veoma potrebnim analizama sindroma određivao je topografsku dijagnozu svojim pacijentima. Istovremeno je opisao opšte osobine funkcionalnih sistema, a to su: visok stepen plastičnosti, njihova interakcija i mogućnost reorganizacije nakon oštećenja. Sva ta zapažanja ušla su u same temelje neuronauka, koje još uvek živo pretražuju njegove teorijske postavke. Savremeni koncepti neuropsihološke rehabilitacije imaju snažno uporište u Lurijinoj teoriji. U vreme kada je Lurija opisivao mogućnosti reorganizacije funkcionalnih sistema nakon traume, naučna javnost u oblasti neurologije čvrsto je stajala na stanovištu da su nervne ćelije jedine koje se tokom života odraslog čoveka ne obnavljaju. Sada se zna da postoje značajni dokazi (na osnovu ispitivanja na odraslom mozgu majmuna) o obnavljanju ćelija nakon traume, što je presudno za oporavak i učenje. Postoje i nalazi o mogućnostima obnavljanja humanih ćelija hipokampalnih formacija tokom života, za koje se još ne zna kakve će implikacije imati na starenje i bolesti mozga.

4. Koji doprinos kognitivne psihologije neuropsihološkoj metodologiji možete posebno da izdvojite?

Kognitivna psihologija, koja se ubrzano razvijala od sredine prošlog veka, u ovu oblast donosi nove paradigme na osnovu istraživanja različitih saznajnih procesa, pre svega, obrade informacija. S vremenom se pokazalo da je metodologija koju su ponudili kognitivni psiholozi (u prvo vreme oštro suprotstavljeni kliničkom neurološkom modelu u proučavanju funkcija mozga i ponašanja) obogatila ovu oblast i pomogla da se sada govori o jednom novom domenu kognitivnih neuronauka.

Kibernetički modeli obrade informacija koje je pružila kognitivna psihologija mogu predstavljati dobru polaznu osnovu za neuropsihološka istraživanja.

44

5. Da li u mozgu postoji oblast zadužena za inteligenciju?

O obrascima ponašanja koji su predmet posmatranja kliničke neuropsihologije Lezak govori kao o konceptu tri funkcionalna sistema koji obuhvata: (1) kogniciju, aspekt ponašanja koji obrađuje informacije, (2) emocionalnost, koja obuhvata osećanja i motivaciju i (3) egzekutivne funkcije, koje kontrolišu način na koji se ponašanje ispoljava. Ovi klasični sistemi koji su podložninaučnim merenjima, opservaciji i deskripciji ponašanja formiraju i okvir u kome se grupišu prikupljena znanja.

Kognitivni aspekti ponašanja privlačili su najviše pažnje neuropsihologa, zato što se oni najčešće viđaju u ponašanju pacijenata sa oštećenjem mozga, ali i zato što se lako mogu povezati sa neuroanatomskim sistemima.

„Kognitivne sposobnosti (i nesposobnosti) su funkcionalna dimenzija osobe koja se ne posmatra direktno nego se o njoj zaključuje na osnovu ponašanja. Ponašanje (uključujući i postignuće na neuropsihološkom testu) je mnogostruko determinisano: pacijentov neuspeh na testu apstraktnog mišljenja ne mora nužno biti posledica specifičnog oštećenja konceptualnog mišljenja nego poremećaja pažnje, verbalne nespretnosti ili nesposobnosti da se diskriminiše stimulus u testu". Četiri velike klase kognitivnih funkcija analiziraju se često po analogiji sa kompjuterskim sistemom. Tako se govori o: (1.1) receptivnim funkcijama, koje obuhvataju sposobnosti da se izaberu, sakupe, klasifikuju i interišu informacije; (1.2) pamćenju i učenju, koji podrazumevaju pohranjivanje informacija i prisećanje; (1.3) mišljenju, koje podrazumeva mentalnu organizaciju; (1.4) ekspresivnim funkcijama, pomoću kojih se informacije ispoljavaju. Ove četiri funkcionalne celine ili konceptualne konstrukcije pomažu kliničarima da razume šta sve podrazumeva kompleksno ponašanje pacijenta sa moždanim oštećenjem.

Funkcije pažnje, prema ovakvom konceptu, čine jednu vrstu komandnog siema koji se nalazi u osnovi prethodnih funkcionalnih grupa.

Kognitivne aktivnosti su se nekada pripisivale samo jednoj funkciji - integenciji. Pojam inteligencije je tretiran kao jedinstvena varijabla, kao fizička snaga koја u normalnom razvoju raste ravnomerno, a opada proporcionalno propadanju moždane mase. Kako su napredovale testovne metode, naročito mogućnosti obrade zdataka dobijenih posmatranjem testovnog ponašanja, postalo je jasno da koncept “inteligencije" obuhvata specifične kognitivne i egzekutivne funkcije. Neuropsihološka ispitivanja značajno su doprinela redefinisanju pojma inteligencije. U celini, neuropsihološke studije nisu pronašle generalnu kognitivnu ili intelektualnu funkciju, već mnogo malih funkcija koje u zdravom mozgu rade tako skladno da se kognicija doživljava kao jedan i jedinstven kvalitet.

45

6. Koji tip neuropsihološke baterije ima najbolju teoretsku osnovanost?

U ispitivanju različitih segmenata ponašanja koji se dovode u vezu sa moždanim funkcijama koristi se nekoliko tipova pristupa. Iako se upotrebljava čitav niz tehnika, najčešće se govori o tipovima baterija koje se primenjuju.

Jedan je fiksna baterija koja se sastoji od uvek istog niza testova i primenjuje se kod svih ispitanika. Njenom primenom se olakšava dijagnostička procedura za mlade ispitivače, uvažava se jedna škola i jedan teorijski okvir. Nedostatak ovakvog pristupa je predugo trajanje ispitivanja (što za mnoge ispitanike nije primereno), a cena ispitivanja je previsoka. Primer takve baterije je Lurija-Nebraska neuropsihološka baterija.

Drugi pristup koristi fleksibilne baterije, koje prema tipu poremećaja koji se klinički vidi selektivno upotrebljavaju samo one testove za koje se zna da su osetljivi za tip poremećaja. Pri tome se još održava lojalnost školi i teorijskom okviru a ispitivanje je kraće.

Treći pristup je eklektička baterija. Koriste je eksperti, upotrebljavajući delove različitih baterija i prilagođavajući ih svom ispitaniku. Ispitivanje traje znatno kraće, usmereno je na specifični cilj i manje opterećuje ispitanika, ali se ispitivač koristi i različitim teorijskim okvirima.

U prvom pristupu je moguće da mladi, za specifični test obučeni, ispitivači izvode ispitivanje, ali se pri tome ne očekuje kvalitetna interpretacija. Zato se ovde govori o tehničkom pristupu. U trećem pristupu naglasak je na reči 'ekspertski'. Jasno je da sva tri pristupa imaju hijerarhijski značaj kada se posmatraju iz ugla razvoja jednog kliničkog neuropsihologa.

Strategija koju je Mjuriel Lezak razvila svakako predstavlja jedan od najistaknutijih primera neuropsiholoških procedura. U svojoj dijagnostičkoj strategiji koristi nekoliko standardizovanih testova kojima ispituje intelektualne funkcije, govorne, perceptivne, konstruktivne i motorne aspekte ponašanja. Nakon početne baterije, koja traje dva do tri sata tokom kojih formira svoju hipotezu, prelazi na testiranje hipoteze, koristeći prigodne dijagnostičke procedure za uočene disfunkcije.

46

Forenzička psihologija: Psiholozi kao sudski veštaci

Milan Kostić

1. Kojim osnovnim principom se obrazlaže uvođenje psihologije u pravnu oblast?

Protekla su skoro dva veka otkako je Evropa uvela nove kaznene sisteme u kojima se sudije ne bave samo pravnim presuđivanjem. Mnoštvo procena, dijagnoza, stavova i predviđanja vanpravne prirode o učiniocu kažnjivog dela ili autoru neke pravne radnje ugrađuje se u proces suđenja i donošenje presuda. Od prvih decenija XIX veka na sceni pravnog područja, nalaze se razni stručnjaci, među njima i psiholozi.

Polazeći od arsenala usvojene psihološke tradicije psiholozi su uspostavili neposredan „dodir" sa sudstvom, što se može označiti kao nastanak granične discipline između prava i psihologije. To se sučeljavanje svakodnevno odvija u različitim okolnostima forenzičke prakse pojedinih zemalja, sa toliko velikim varijacijama da je veoma teško sagledati njihov zajednički scenario.

Zajednička strategija prava i psihologijeUobičajeno je verovanje (bar za psihologe) da je čovekovo vladanje pretežno

uzrokovano takvim psihičkim silama kojih on najčešće nije svestan; za pravnike je svest o slobodnom odlučivanju i delanju presudna da bi uopšte postojala pravna osnova za kažnjavanje. Ipak, videćemo, zaključak o nepomirljivosti psihologije i prava nije ispravan.

Ipak, susret prava i psihologije, isprva oprezan i obostrano ispitivački usmeren, započinje istinski tek tridesetih godina prošlog veka, u vreme kada je u vidokrug novog krivičnog prava konačno stupio konkretni čovek sa svojom psihološkom i sociološkom osobenošću. Usvajanjem principa individualizacije, pravo je proklamovalo zainteresovanost za ličnost u psihološkom smislu. Od stručne procene očekivao se psihološki portret prestupnika i aktera neke pravne radnje, ali i predloži za primenu određenih vaspitnih i preventivno-terapijskih mera, koji bi omogućili prognozu budućeg ponašanja. Na taj način, otvorivši vrata psihologiji, pravo je učinilo presudan korak u stvaranju zajedničke strategije.

Bez sumnje, sudska individualizacija bila je dovoljan razlog za angažovanje psihologa kao veštaka, ali je ono ostalo u mnogo skromnijim okvirima nego što se na početku očekivalo. U višedecenijskoj praksi naših sudova ovaj osnovni princip se uglavnom primenjivao u onim delovima obrazloženja, u presudama i rešenjima, koji se bave „olakšavajućim okolnostima" (ređe i „otežavajućim"). Iako od takvih „okolnosti" umnogome (često bitno) zavise presude (rešenja), za stručni doprinos psihologa ovo se pokazuje kao više nego „mali zalogaj".

47

2. Koja je najvažnija razlika između kliničke i forenzičke psihologije?

Forenzička psihologija je klinička psihologija s posebnim zadatkom da sudu pruži procenu ličnosti pojedinca u vezi s njegovim kriminalnim delovanjem ili drugim pravnim radnjama (def.).

Forenzička se od kliničke psihologije razlikuje: 1) po upućenosti na pravne radnje i 2) po javnom delovanju, jer se ono usko vezuje za sud, forum. (Ali ne

isključivo, jer se, posebno na Zapadu, to delovanje odvija i u sklopu preventivnih mera na suzbijanju kriminala u lokalnim zajednicama i uglavnom je terenskog tipa. Ove aktivnosti ipak više spadaju u komunalnu psihologiju.)

Nema, naravno, nijednog razloga koji bi kliničku psihologiju sprečio da se, kao teorija ili kao praksa, pozabavi bilo kojim problemom ličnosti pojedinca „u vezi s njegovim kriminalnim delovanjem ili drugim pravnim radnjama", pod uslovom da se u dovoljnoj meri poznaje relevantna pravna problematika i da se u skladu sa tim podacima pruži forenzičko-psihološka interpretacija konkretnog čina.

Bitna specifičnost forenzičkog posla jeste komunikacija sa sudom. Ekspertu - veštaku, sud postavlja posebne zadatke i zahteve, a on na njih odgovara u posebnom izveštaju, ekspertizi, ali i neposredno, u sudskoj raspravi, koja je, po pravilu, javna i svima dostupna. Izveštaj, procene i tumačenja zasnivaju se na činjenicama i moraju se argumentovano braniti pred sudom (tamo gde se traži istina i donosi presuda), a ne u okviru stručnih, kliničkih krugova, jer njima nije ni namenjena. To ne znači da se na sudu, forumu, okupljaju amateri. Sudija, sudsko veće i drugi učesnici u postupku imaju osnovni zadatak da svaku raspravu vode u skladu s principima formalne logike i imajući u vidu konkretni dokazni materijal.

Procena psihologa u domenu forenzičke psihologije donosi se, dakle, tokom sudskog postupka, a naziva se veštačenje. Produkt veštačenja - ekspertiza – izlaže se kritici svih učesnika u postupku i sudskog veća, te se podrazumeva da je psiholog, sada u ulozi veštaka, spreman da demonstrira svoj nalaz i obrazloži svoje tumačenje. To znači da na dovoljno ubedljiv i razložan način pokaže opravdanost datih odgovora, to jest da na javnom mestu pokaže da njegova procena nije ni proizvoljna ni pristrasna, već da je najbliža istini u konkretnom slučaju. Rasprava kojom se to ustanovljuje (ili odbija) i sudska presuda koja sledi - posebno odlikuju posao forenzičkog psihologa.

U načelu, forenzička procena ličnosti je idiografska. To ne znači da procenjivač odbacuje nomotetičku klasifikacionu dijagnozu, a pogotovu se ne lišava podrške teorija ličnosti. U tom slučaju, on vodi računa o tome da hipoteze ne mogu biti dokazi. Teorijska interpretacija je potrebna i korisna, ali nije dokaz istinitosti. Kada je argumentacija na njoj zasnovana, stepen verovatnoće objašnjenja biće povećan, iako nikad neće dostići celih 100%.

48

3. Gde je mesto nesvesnom u savremenoj forenzičkoj psihologiji?

Na sudu, gde u načelu vrede jedino dokazi, u veku nauke trebalo je, u skladu sa dominantnom pravnom doktrinom, naći osnovu u determinizmu. Ma kako ovo izgledalo paradoksalno, jer je filozofska osnova krivičnog prava, po prirodi stvari, morala da bude jedino indeterministička (sa okosnicom u vidu „slobodne volje"), "naučnost" je pronađena u jednom suženom pozitivističkom programu. Uzročnost je uvedena kao simbol prirodnonaučnog pogleda na svet, ali samo da prikrije ono što je u praksi dosta jednostavno, a čini samu srž pravnog prilaza – protivpravnost neke radnje.

Ali, čak su i teorijski dobro potkovani psihoanalitičari zaboravili na upozorenje svoga učitelja, Sigmunda Frojda, koje je on dao povodom jednog sudskog procesa mladom oceubici u Beču, 1930. godine. Upozorio je tada, kao da upućuje amanet nastavljačima, da dijagnosticiranje određene psihološke konstelacije, u konkretnom slučaju - Edipovog kompleksa, ni u kom pogledu nema težinu dokaza, pa je u tom smislu nikada ne treba koristiti. Mnogi ga nisu poslušali.

Na sudu vrede jedino dokazi. Da bi se oni pribavili, pravnoj teoriji bilo je potrebno da psihologija „naučno" obrazloži i otkrije skriveni smisao ljudske radnje kojom se oštećuje neko zaštićeno dobro. Ubrzo je shvaćeno da to znači ne samo analizu izdvojenog segmenta ljudske delatnosti već analizu „cele" ličnosti prestupnika i drugih aktera zabranjenog čina (takođe i žrtve).

Ako svako ljudsko ponašanje ima svoj uzrok, ako je nečim predodređeno, onda nema ni lične odgovornosti, pa ni uslova za kažnjavanje. Zaustavljanjem u polju hermeneutike - na tumačenju (a ne u traganju za uzrokom), traži se rešenje koje neće izazivati sudbinu, već će ostati na čisto prakticističkom nivou. U forenzičkoj psihologiji, najkraće rečeno, to znači da se umesto odgovora na pitanje “zašto se nešto dogodilo” traži najpre “šta je to što se dogodilo". Ono subjektivno u radnji izvršioca, čak i ono što je nesvesno u njemu, valja proučiti što je moguće objektivnije i nepristrasno. Ovaj tip objašnjenja inkriminisane radnje uzima u obzir ne samo ljudsku subjektivnost već, više ili manje, i njegovu slobodu i to slobodu da svetu kaže ne. Ako delanje nije slobodno, nema ni odgovornosti za ono što se desilo

U duhu aristotelovske tradicije, kada se raspravlja o nečijim sposobnostima (u veštačenju: sposobnosti shvatanja značaja dela i upravljanja postupcima), u suštini se procenjuje onaj deo ljudske prirode koji se kreće ka jednom specifičnom telosu (svrsi, cilju). Čovek sudi i dela na osnovu pravih razloga, a u tome mu pomaže osnovna ljudska vrlina - praktična mudrost, phronesis, koja podrazumeva znanje, sposobnost logičkog zaključivanja i snagu volje. Kada čovek nema ove sposobnosti, on je nakaza, nešto sakato i defektno.

Kartezijanska (Dekartova) paradigma proklamuje nezavisnost psihičkog u odnosu na telo i spoljni svet, to jest od fizičkih zakona. Naglašava se samostalna „unutarnja" delatnost subjekta, te je, u skladu s tim, predmet psihologije proučavanje unutarnjih stanja, a metodološki, primat se daje introspekciji. Pošto je osnovno stanovište racionalno i intelektualističko, odstupanje u smislu abnormalnosti značilo bi prevagu iracionalnog i trivijalnog.

49

4. Da li se psiholog u ulozi veštaka izjašnjava o vinosti i uračunljivosti osobe?

Pravna praksa mnogih zemalja predviđa princip arbitraže eksperata angažovanih od strane sukobljenih strana u postupku. To se pokazuje kao dobro pragmatično rešenje u kome se koriste argumenti. Na kraju takve rasprave sud, kao naručilac usluge, treba da proceni valjanost tih argumenata, njihov značaj i smislenost za rešavanje problema. Po pravilu, usvojena mišljenja procenjivača imaju bitnu ulogu u presuđivanju. U jednom našem ispitivanju, analizom obrazloženja svih pravosnažnih presuda izrečenih u tri suda, zaključili smo daje procena u veštačenjima eksperata različitih struka bila od bitnog značaja za presuđivanje u više od 3/4 sudskih predmeta iz građanskog prava, kao i u skoro 2/3 iz krivičnog prava. Ovaj podatak sam po sebi govori o korisnosti i upotrebljivosti forenzičkih procena, ali ne, naravno, i o njihovom kvalitetu.

Osnovni i najčešći zadatak procene koji se u sudskoj praksi postavlja pred forenzičkog psihologa odnosi se na podobnost za uračunljivost ispitanika. Ona podrazumeva njegov psihotehnološki profil, koji treba da bude dokument o strukturalnom i dinamičkom aspektu ličnosti i sposobnosti, i to u vezi sa određenim okolnostima (krivičnim delima, pravnim radnjama, itd.), relevantnim za konkretni sudski slučaj.

Uračunljivost je pravni pojam i određuje se kao sposobnost za svest o shvatanju značaja dela i za upravljanje svojim postupcima. Ove dve sposobnosti oličavaju racionalnu i voljnu komponentu uračunljivosti. Neuračunljivost se, pak, definiše kao psihičko stanje u kome čovek ne može pravilno da rasuđuje i samostalno i svesno da deluje. Dok uračunljivost određuje sud, veštak se tradicionalno izjašnjava o podobnosti za uračunljivost (sintagma našeg slavnog pravnika Tome Živanovića) na osnovu odgovora na sledeća pitanja:

1) Da li okrivljeni boluje od nekog duševnog poremećaja koji isključuje ili umanjuje njegovu podobnost za uračunljivosti?

2) Da li je u vreme izvršenja dela bio sposoban da shvati značaj svojih dela i da upravlja svojim postupcima?

3) Da li je, u slučaju duševnog poremećaja, opasan po okolinu? Podobnost za uračunljivost određuje se uvek iznova za svakog učinioca i za

svako izvršeno delo (ili pravnu radnju) pojedinačno. To, dakle, nije nikakvo svojstvo ili osobina trajnijeg karaktera, već je, bez obzira da li se shvata kao sposobnost ili stanje, povezana sa odgovorom na pitanje šta se, u stvari, događalo. Ovde nema automatizma: duševni poremećaj nije isto što i neuračunljivost, mentalna zaostalost nije poslovna nesposobnost.

Neposrednim pregledima i psihološkim ispitivanjima utvrđuje se duševno stanje i sposobnosti okrivljenoga (ili, na primer, učesnika u sporu) u vreme pregleda i ispitivanja, a onda se, metodom rekonstrukcije, uz korišćenje svih raspoloživih podataka iz sudskog spisa, ispituje povezanost između konstatovanog nalaza i izvršenog dela (pravne radnje ili predmeta spora) sa aspekta motivacije i eventualne povezanosti sa psihopatološkim pojavama.

50

5. Šta je polazna tačka svakog psihološkog veštačenja?

Svoj doprinos forenzička psihologija izražava u obliku veštačenja. Neposredan učinak veštačenja je pismeni izveštaj veštaka, koji se obično naziva ekspertiza. U stručnoj literaturi postoje različiti nazivi, tako da se kao sinonimi pojavljuju: klinička ekspertiza, kriminološka dijagnoza, medikopsihološko ispitivanje ili psihološka ekspertiza ličnosti.

U formalnom pogledu, pored psihološke ekspertize, mogu se razlikovati psihijatrijska i psihijatrijsko-psihološka. Ova poslednja se u praksi najčešće javlja kao „komisijska"', a njen pismeni izveštaj nosi naslov – “Izveštaj komisije veštaka". Takva ekspertiza sve više zamenjuje klasičnu psihijatrijsku, koja je odgovarala samo na pitanja o eventualnoj duševnoj bolesti, podobnosti za uračunljivost i opasnosti po okolinu okrivljenog.

Svako veštačenje, pa i psihološko, počinje od zadatka kojeg postavlja sud. Formulisanje zadatka (ili više njih, što je češći slučaj) važan je cilj, jer pokazuje, najpre, koliko sudija, kao naručilac, razume prirodu posla forenzičkog psihologa i domete njegove discipline i, potom, koliko je upućen u pojedinosti slučaja koji vodi, jer iz njega izviru konkretna pitanja veštaku.

Ako sudija ne objavi svoja pitanja ili se zadrži samo na opštoj zakonskoj formulaciji o upućivanju okrivljenog na ispitivanje, veštak ostaje u nedoumici u pogledu konkretnog zadatka. Ne može se zaključivati o „celoj" ličnosti, ,,u celini" i u svakoj situaciji, jer to jednostavno nije moguće, niti je potrebno. Pitanja moraju da izviru iz okolnosti koje nameće događaj, odnosno određena pravna radnja, što i jeste predmet suđenja.

Ukoliko sud ne odredi preciznije zadatke, veštak psiholog to mora sam da učini, u skladu sa forenzičko-psihološkim specifičnostima i mogućnostima pojedinačnog slučaja. Ali i ta odluka zavisi od podobnosti podataka iz sudskih spisa dostavljenih na uvid. Ako pregledom tih spisa, veštak ustanovi da su podaci u njima nedovoljni za izvođenje relevantnih zaključaka, kao odgovora na postavljena pitanja (ili ona koja se umesno mogu postaviti), uskratiće svoje zaključke ili/i kompletno veštačenje.

51

6. Od čega zavisi da li će mišljenje psihologa biti prihvaćeno na sudu?

Procena psihologa u domenu forenzičke psihologije donosi se, dakle, tokom sudskog postupka, a naziva se veštačenje. Produkt veštačenja - ekspertiza – izlaže se kritici svih učesnika u postupku i sudskog veća, te se podrazumeva da je psiholog, sada u ulozi veštaka, spreman da demonstrira svoj nalaz i obrazloži svoje tumačenje. To znači da na dovoljno ubedljiv i razložan način pokaže opravdanost datih odgovora, to jest da na javnom mestu pokaže da njegova procena nije ni proizvoljna ni pristrasna, već da je najbliža istini u konkretnom slučaju. Rasprava kojom se to ustanovljuje (ili odbija) i sudska presuda koja sledi - posebno odlikuju posao forenzičkog psihologa. U tom poslu uvek su moguća različita vrednovanja i tumačenja, koja dobijaju snagu dokaza, a ne uslovnosti i konsenzusa, tako da se ovde ne može preneti manje-više implicitna logika struke iz kliničkih institucija. Psiholog mora da bude spreman da u svakom pojedinačnom slučaju dostojno brani svoja tumačenja, pošto prethodno proveri i druge mogućnosti i pažljivo odmeri uticaj različitih vrsta argumenata na svoje zaključke.

Kako se psihološka procena bavi normalnim, nepatološkim i neekstremnim osobinama (iako obuhvata i patološke, ekstremne osobine), ona nema dragog oslonca sem u opštim tendencijama, unutar koje su varijacije velike. Kada psiholog, kao veštak na sudu, ulazi u analizu te subjektivnosti, on ima posla sa takvim svojstvima koja manjim ili većim delom zavise od te osobe ili njenog okruženja. U takvoj situaciji, veštak na osnovu nalaza daje interpretaciju koja može da bude samo manje ili više verovatna, pa je stoga dužan (čak i ako sud to izričito ne traži) da svoj izbor tumačenja detaljno obrazloži, imajući, opet, u vidu spoljne okolnosti, to jest kritični događaj ili pravnu radnju. Uverljivost takve interpretacije za sud, bez obzira na moguć visok nivo ekspertize u dogledno vreme se neće ni približiti onoj koja je rezervisana za procenu duševnih poremećaja. Jasno je i zbog čega: ovi poremećaji uglavnom ne zavise od osobe ili od faktora sredine, nego od „bolesti". Samim tim, u ovim objašnjenjima, naizgled, ne ostavlja se nikakvo mesto sumnji. Ona su (ponavljamo: naizgled) stoprocentno tačna i o njima nema šta da se raspravlja, već se samo prihvataju.

Takva mišljenja veštaka o nekontrolisanom i neslobodnom ponašanju pojedinaca sud ocenjuje „pouzdanim"- ona se prihvataju kao „nauka" i bez posebnih dodatnih tumačenja (samo klasifikacionom dijagnozom!). Pozivanje, pak, psihologa na nauku i merenje, kada je reč o pretežno „slobodnom" ponašanju, koje je podložno kontroli osobe, značajno je limitirano - ono se stavlja pod sumnju do poslednjeg časa, argumenti (ma koliko bili ozbiljni) drže se po strani i, vansvake sumnje, nemaju takvu težinu kao prethodni.

Osim u jednom slučaju. Taj „slučaj" je široko polje sposobnosti. Nepodeljeno je uverenje da je psiholog na njemu neprikosnoven ekspert, jer raspolaže teorijama i instrumentima kojima dosta precizno može da odredi ono što ne podleže bitnim promenama, jer je pretežno određeno urođenim kapacitetima.

52

7. U čemu je razlika između nalaza i interpretacije u psihološkom veštačenju?

Psiholog u ulozi veštaka preduzima sve stručne postupke radi obezbeđenja tačnosti i istinitosti svoje ekspertize. Ona se, kao i većina psiholoških izveštaja, sastoji od nalaza i interpretacije, ali su obe radnje sa prefiksom - forenzički.

Forenzički nalaz obuhvata sledeće poslove:1) proučavanje podataka iz sudskog spisa, na osnovu kojih se rekonstruišu

ispitanikove krivične ili druge pravne radnje;2) forenzičko-psihološku procenu ličnosti ispitanika;3) posmatranje vladanja ispitanika u bolničkoj sredini (ukoliko se, naravno, u

njoj nalazio u vreme ispitivanja).Proučavanje sudskog spisa obuhvata upoznavanje: sa optužnicom, to jest sa

predmetom spora; potom sa sadržajima izjava okrivljenog, odnosno stranaka u sporu, i sa izjavama saslušanih svedoka; potom sa relevantnim konstatacijama iz zapisnika o uviđaju na licu mesta i kriminalističko-tehničkom dokumentacijom, to jest sa nalazima veštaka drugih struka i sa drugim materijalnim dokazima pribavljenim u sudskom postupku; eventualno i upoznavanje sa medicinskom dokumentacijom o ranijim ispitivanjima i lečenjima ispitanika.

Međutim, glavna i kritična faza stvaranja ekspertize, pri aktuelnom nivou saznanja, jeste forenzička interpretacija, koja treba da bude integracija svih podataka dobijenih ispitivanjem i, u isti mah, usmerena na postdiktivne i prediktivne procene delinkventnog ponašanja (pravne radnje) ispitanika. Ona bi trebalo da objasni njegovo relevantno ponašanje u prošlosti i budućnosti. Realniji cilj je dijagnostička procena na osnovu koje se ispitaniku određuju mesto i posebnost u klasifikacionim grupama, jer to obezbeđuje lakšu komunikaciju sa sudom i jednoobraznost zaključaka za potrebe naučnoistraživačkog rada.

U odnosu na nalaz, interpretativne formulacije mogu da budu slobodnije radi lakšeg razumevanja i objašnjenja ispitanika i konkretnog slučaja. Tumačenje veštaka može da se poziva na neku teoriju ličnosti, na eklektički ili sasvim originalni prilaz, ali ono uvek treba da se zasniva na realnom forenzičkom iskustvu.

53

Psihologija u zajedniciJelena Vlajković

1. Razlika između tradicionalne kliničke psihologije i psihologije u zajednici.

Psihologija zajednice je u većoj meri sociocentirana. One se razlikuju u tri ključne tačke. One deluju „na drugom mestu“, „na drugi način“ i „sa drugim ljudima“. To znači da:

1. Psihologija zajednice deluje na „drugom mestu“ jer nije vezana za medicinske institucije, dok se psihologija zajednice prvenstveno odvija van institucija ili u institucijama u kojima ne vlada medicinska doktrina.

2. Način delovanja je drugačiji. Akcenat je na primarnoj prevenciji i na psihološkim intervencijama za razliku od kliničke psihologije gde je akcenat na dijagnostici i terapiji.

3. Radi se sa „drugim ljudima“. To znači da akcenat nije na osobama sa kliničkom dijagnozom već su to osobe sa određenim rizikom (homoseksualci, siromasi, marginalci) u stanjima narušene ravnoteže (u krizi), one koje žele da postignu veći kvalitet života.

2. Zajednica kao pojam u okviru psihologije u zajednici.

Zajednica u njoj označava geografsku i teritorijalnu oblast, lokaciju, susedstvo a sa druge strane mrežu socijalnih interakcija i podrške. Pod ovim drugim se podrazimeva struktura, funkcija i kvalitet socijalne mreže kojoj čovek pripada. Struktura socijalne podrške podrazumeva razgranatost i tip mreže odnosa dok funkcionalnost podrazumeva kvalitet međuljudskih odnosa. Osnovne funkcije socijalne podrške su:

a. materijalna ili konkretna pomoć, emocionalna pomoć i briga o nekome; b. poštovanje i afirmacija, pružanje nekome priznanja; c. informativna, savetodavna, kognitivna podrška; d. i prijateljska i pozitivna socijalna interakcija.Kada se razmišlja o socijalnoj podršci mora se pre svega razmišljati sa

stanovišta onoga koji je prima, dakle na njenu upotrebljivost, adekvatnost i funkcionalnost. Izvori socijalne podrške mogu biti različiti: bračni drug, roditelji, prijatelji, komšije a nekad i medicinsko osoblje (u situacijama bolesti).

3. Neprofesionalci u programima zaštite i unapređivanja mentalnog zdravlja.

Oni nemaju stručno obrazovanje u pomagačkoj profesiji. Jedna su od ključnih karakteristika psihologije u zajednici.

Razlozi njihovog uključivanja: a. nedovoljan broj profesionalacab. mogu biti bliži klijentu – po obrazovanju, etničkoj pripadnosti, godinama, što

doprinosi ostvarivanju lakšeg kontakta. S svojim entuzijazmom utiču na profisionalce u pozitivnom smeru (naročito prema siromašnima, Gloser).

U angažovanju neprofesionalaca bitne su tri stvari: selekcija (nekad gotovo i ne postoji a nekada se organizuju i javni konkursi sa poželjnim preporukama i biografijama), njihova edukacija (najbolja je kombinacija didaktične obuke i iskustva na poslu) i supervizija (orijentisana na sprečavanje „sindroma izgaranja“ koji se kod neprofesionalaca često javlja).

54

4. Osnovni principi organizovanja edukacije u oblasti mentalnog zdravlja

Edukacija u okviru psihologije u zajednici usmerena je ka obrazovanju širokog kruga ljudi i njihovih lidera o prirodi mentalnih bolesti i načinima njihovog lečenja, ka promeni stavova prema duševnim bolesnicima i ka ohrabrivanju preventivnih programa u zajednici.

Da bi edukacija bila uspešna neophodno je pažljivo odabrati: način na koji se ljudi edukuju, ciljnu grupu, sadržaj edukacije. Edukacija putem predavanja, iako se najčešće sprovodi, nije i najuspešnija, jer iako ljudi prihvate tačnost određenih informacija, to ne mora da znači da će ih se pridržavati (npr. informacije o štetnosti duvana i pušači). Zato se su se interaktivne tehnike rada u grupi (metod radionica) pokazale su se kao veoma efikasne u mentalno-higijenskoj edukaciji – efikasnije nego predavanja najvećih eksperata. Primeri: „Budite i vi psiholog“, „Prvo pismo mojoj mami“.

Sadržaj edukacije uvek mora da se kroji prema ciljnoj grupi kojoj je upućen, a najčešće ciljne grupe su vulnerabilne osobe, osobe koje rukovode zajednicom i osobe koje pružaju pomoć ljudima.

5. Šta je „osoba u kontekstu“?

U kontekstu sistemskog pristupa (na kojima uopšte i počiva celokupna oblast psihologije u zajednici) izdvaja se prvi i fundamentalni princip: osoba i kojoj psihologija u zajednici uopšte vodi brigu jeste „osoba u kontekstu“.

A kako su osnovni principi teorije sistema u okviru psihologije zajednice međupovezanost društvenih i organizacionih sistema, zatim veze između ponašanja i sredine, kao i odnos između pojedinca i neposredne društvene sredine, jasno je šta pojam „osoba u kontekstu“ zapravo znači.

Upravo to da „kontekst“ čine različiti sistemi: porodični, školski, radni, komšijski, i šire, društveni. Ovde ključnu ulogi igraju teorijski radovi Levina i Brofenbrenera koji ponašanje vide kao međuvektorski proizvod ličnosti i sredine.

55

Klinička psihologija u socijalnoj zaštitiMarija Mitić

1. Šta sve čini sistem socijalne zaštite?

Sistem socijalne zaštite mogao bi se podeliti na manje subsisteme. Sa jedne strane, imamo državne organe i institucije koje su nadređene i uglavnom se bave problemima u vezi sa zakonodavstvom i socijalnom politikom, a sa druge strane, institucije koje se bave neposrednom realizacijom zadataka u ovoj oblasti.

Na čelu državnih organa i institucija je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike sa svojim sektorima/telima: sektor za ekonomske i finansijske poslove, sektor za socijalnu zaštitu i odeljenje za informatiku. Pri ministarstvu se nalaze još i Fond za socijalne inovacije i Zavod za unapređenje sistema socijalne zaštite - institucije koje se staraju o unapređivanju prakse. Pored ovoga, za Vojvodinu je nadležan Pokrajinski sekretarijat za zdravstvenu i socijalnu politiku. Na republičkom nivou postoji i Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite kao udruženje građana i ono bi trebalo da bude značajno za ostvarivanje statusa i unapređivanje stručnog rada.

Institucije socijalne zaštite koje se neposredno bave zaštitom korisnika su:1. Centri za socijalni rad kao osnovne organizacione jedinice socijalne zaštite;

to su ustanove polivalentnog tipa; nalaze se po opštinama, ali postoje i međuopštinski centri za socijalni rad, te Gradski centar za socijalni rad u Beogradu sa šesnaest odeljenja; pri Gradskom centru za socijalni rad, kao i odeljenjima, nalaze se i savetovališta za brak i porodicu; jedinstven u Srbiji, Centar za porodični smestaj nalazi se u Miloševcu, mestu sa najdužom tradicijom porodičnog smeštaja, to jest hraniteljstva dece bez roditeljskog staranja;

2. Domovi; a) za decu i omladinu

• centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine: stacionar za majku i dete, domovi za decu bez roditeljskog staranja, dom za srednjoškolsku i studentsku omladinu;

• domovi za decu sa posebnim potrebama;• prihvatilište za urgentnu zaštitu zlostavljane dece u Beogradu;• SOS dečja sela - za decu bez roditelja- Sremska Kamenica i Kraljevo;• zavodi za vaspitanje dece i omladine (u Beogradu još i Služba za

koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima);• centri za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u

razvoju;b) za odrasle

• domovi za odrasla lica ometena u razvoju i duševno obolela lica;• domovi za odrasla invalidna lica;

3. Gerontološki centri i domovi za stare i• klubovi za stare.

Ceo sistem ne bi bio zaokružen bez visokoškolskih ustanova za obrazovanje stručnjaka (na prvom mestu socijalnih radnika) koje vrše edukaciju i doprinose razvoju teorije socijalnog rada (Fakultet političkih nauka).

56

2. Nabrojte osnovne grupacije korisnika i njihove potrebe.

Korisnici usluga socijalne zaštite su osobe kojima neka od prava nisu ostvarena i ugrožene na razne načine. Radi se o vrlo heterogenoj populaciji kako po vrsti ugroženosti, tako po uzrastu (od rođenja do pozne dobi), te prema jedinici primaoca usluga to mogu biti: pojedinac, par, porodica, mala grupa, zajednica. Do sada su se oni svrstavali u dominantne kategorije. Prema ovoj podeli organizovan je i rad u centrima za socijalni rad U praksi, jedna osoba može, s obzirom na vrstu ugroženosti, istovremeno pripadati dvema ili većem broju kategorija. Iz didaktičkih razloga, prikazaćemo klasifikaciju korisnika socijalne zaštite:

1. DECA I OMLADINA OMETENA U PSIHOFIZIČKOM RAZVOJU .Potrebe. Dobra procena potreba i kapaciteta deteta i porodice, radi

ostvarivanja optimalnih uslova za razvoj, obrazovanje i osamostaljivanje, te socijalne integracije. Zalaganje za prava te dece u društvenoj sredini, radi sprečavanja njihove marginalizacije. Osnaživanje njihovih bioloških porodica ili smeštanje u alternativne porodice.

2. DECA I OMLADINA SA POREMEĆAJEM U PONAŠANJU među kojima su: a) maloletni izvršioci krivičnih dela, b) izvršioci prekršaja i c) deca i omladina sa asocijalnim ponašanjem (bežanje od kuće, prosjačenje, skitanje, problemi adaptacije).

Potrebe. Radi preveniranja ovih oblika ponašanja pre svega je neophodno pružanje usluga biološkoj porodici. Dobar tretman i uspostavljanje prosocijalnog ponašanja (u instituciji), pripremanje porodice za ponovni prihvat ili alternativne porodice, uz kontinuiranu podršku i osnaživanje svih osoba važnih za dete i potkrepljivanje efekata tretmana.

3. DECA BEZ RODITELJSKOG STARANJA koja mogu biti obuhvaćena oblicima zaštite kao što su: starateljstvo, usvojenje, porodični smeštaj/hraniteljstvo i domsko zbrinjavanje.

Potrebe. Radi zaštite deteta od zanemarivanja, zlostavljanja i preveniranja izmeštanja iz porodice neophodno je pružanje raznovrsnih usluga biološkoj porodici. Ako iz bilo kog razloga dođe do izmeštanja deteta iz porodice, postoji potreba za porodičnim oblikom zaštite deteta. Radi obezbeđivanja prijateljski naklonjene nove porodične sredine što uključuje: osnaživanje deteta i priprema, regrutovanje, edukaciju, pripremu i selekciju alternativnih porodica i procenu usklađenosti (konkretno dete - porodica), uz kontinuirano pružanje podrške i kompletnoj alternativnoj porodici (naravno i detetu na smeštaju) i biološkoj porodici.

4. BRAK I PORODICA: disfunkcionalne porodice, roditelji u brakorazvodnom spora.

Potrebe. Poboljšanje funkcionisanja porodice i njihovo osnaživanje kako bi kasnije uspešno prevladavali teškoće i probleme. Obezbeđivanje uslova i okolnosti za civilizovan razvod braka i adekvatnu zaštitu dece i dalje staranje od strane oba roditelja. Postoje porodice pod raznim vrstama rizika, a posebno treba raditi preventivno tamo gde postoji rizik od zanemarivanja i zlostavljanja dece, pa i porodičnog nasilja u celini - u slučaju porodičnog nasilja neophodne su sve vrste usluga iz socijalne zaštite, kao i posebne (sigurne ženske kuće).

5. STARA I INVALIDNA LICA I LICA NESPOSOBNA ZA RAD Potrebe. Priprema i adaptacija na život u instituciji - osnaživanje korisnika za

nastavak komuniciranja sa nekadašnjim životnim okruženjem. Podsticanje korišćenja sopstvenih snaga i kapaciteta aktivnim odnosom prema ljudima i situaciji, kako bi se ostvario pristojan kvalitet života u instituciji.

57

58

3. Koji su zadaci kliničkog psihologa u oblasti socijalne zaštite?

Osnovni zadaci kliničke psihologije u socijalnom radu su (Stakić, 1990):1. Neposredna zaštita i suzbijanje socijalnih problema.2. Praćenje i proučavanje socijalnih problema, čemu psiholozi daju poseban

doprinos, a odnosi se na: a) stručne analize (izbor praktičnih mera), b) istraživanja sa stručnom i naučnom orijentacijomc) evaluativne studije i d) akciona istraživanja.

Dobar primer, koji ujedno objedinjava sve navedene potkategorije, predstavlja Istraživanje sistema socijalne zaštite dece bez roditeljskog staranja koje se bavilo osobenostima svih aktera u zaštiti dece bez roditeljskog staranja i nastojalo da snimi ukupno funkcionisanje sistema, otkrije njegove slabe strane i preporuči načine njegovog poboljšanja.

3. Prevencija socijalnih problema je svakako jedan od važnih zadataka na kojima psiholozi mogu kompetentno da se angažuju, koncipirajući preventivne programe ili neposredno radeći sa različitim ciljnim grupama.

4. Nabrojte neka od novih shvatanja koja doprinose savremenom sistemu socijalne zaštite.

Postoje neki novi koncepti u oblasti socijalnog rada u svetu. Možda su među njima najznačajnija dva koncepta koja svedoče o novom početku „filozofije" socijalne zaštite: osnaživanje (empowerment) i partnerstvo.

Osnaživanje je koncept širokog značenja, koji se u socijalnom radu koristi u poslednje dve decenije, a praksa osnaživanja opisuje se kao pomaganje klijentu da:

a. bude self-determinisan (samosvestan, samostalan);b. aktivno učestvuje u promenama sopstvenog života;c. razvije osećanje „vladanja" svojom sredinom;d. razvije svest o situaciji i moći;e. utiče na one koji donose odluke.Snage čine jedinstvene aspiracije, pozitivne karakteristike, nadarenosti,

kapaciteti i doprinosi pojedinca. Praksa bi trebalo da se usmeri na izgradnju snaga, pomažući klijentu da ostvari svoje ciljeve.

Dragi važan koncept je partnerstvo. Partnerski model je novi način konceptualizacije odnosa između klijenta i stručnjaka u socijalnom radu, konzistentan sa prethodnim stanovištima.

Pored ovoga, javlja se snažan pokret deinstitucionalizacije, sa prvim iskustvima koja su ukazala na potrebu prethodnog razvijanja alternativa, te se sve češće koristi termin transformacija institucija (koji ukazuje na potrebu vođenja procesa, a ne grubih rezova). Dozvoljava se opstanak jednog broja kvalitetnih i visoko specijalizovanih institucija neophodnih sistemu socijalne zaštite i njenim korisnicima. Iskustva drugih zemlja ukazuju na to da reforma postojećih ustanova za decu treba da ide u pravcu drastičnog smanjenja kapaciteta ustanova i njihovog broja, dok institucije za smeštaj starih više treba da budu okrenute ka pružanju većeg broja usluga i alternativnih programa, njihovog pogodnijeg lociranja i otvaranja prema lokalnoj zajednici.

Zahtev za decentralizacijom i mere koje su već preduzete usmereni su u pravcu ostvarivanja sve značajnije uloge lokalne zajednice u brizi o potrebama ugroženog dela stanovništva (u skladu sa postojećim resursima i neophodnom pomoći u pojedinim slučajevima).

59

5. Koje vrste usluga će se vršiti u oblasti socijalne zaštite?

Definisano je šest vrsta usluga koje se u socijalnoj zaštiti obezbeđuju nakon sprovedene procene potreba i odgovarajućeg postupka u Centrima za socijalni rad ili drugim uputnim organima. Grupe usluga su sledeće:

1) savetodavne, terapijske;2) medijacija i nezavisno zastupanje;3) porodični smeštaj;4) samostalno stanovanje uz podršku;5) dnevne aktivnosti u zaštićenim uslovima ili uz podršku u redovnim

uslovima;6) stacionirani smeštaj u ustanovu.

Dominantne psihološke usluge su savetodavno-terapijske. Kako se u sistemu socijalne zaštite najveći broj aktivnosti odvija u neposrednom kontaktu sa ljudima koji su u ulozi korisnika usluga, to su savetodavno-terapijske usluge gotovo neodvojive od pružanja ostalih grupa usluga.

Savetodavno-terapijske usluge doprinose sinergijskom dejstvu ostalih usluga time što su usmerene na: održanje i unapređivanje psihološke dobrobiti kako direktnih korisnika usluga, tako i posredno svih onih koji su u njihovu dobrobit uključeni, pripremu i motivisanje korisnika za efikasnu realizaciju ostalih vrsta usluga, neophodnu podršku pri realizaciji ostalih usluga, kao i adekvatniju procenu stvarnih potreba, kompetencija i mogućnosti korisnika usluga.

1. Preventivne uslugeOvu podgrupu aktivnosti čine informativne i savetodavne aktivnosti koje

direktno podstiču prevenciju pojava i ponašanja koji mogu pojedinca ili grupu dovesti u poziciju korisnika socijalne zaštite. Odnose se na: reproduktivno zdravlje i planiranje porodice, brak i partnerske odnose, bolesti zavisnosti, pubertet i adolescenciju, veštine roditeljstva (uključujući negu i ishranu deteta), resurse u lokalnoj zajednici, preduzetništvo, itd.

2. Podrška i osnaživanjeOvu uslugu čini niz koordinisanih i relativno strukturisanih aktivnosti

osnaživanja korisnika socijalne zaštite (pojedinac/porodica), radi aktiviranja/očuvanja potencijala za uspešno funkcionisanje u mikro/makro socijalnom okruženju.

3. Intervencije u kriznim situacijama Usluga obezbeđuje koordinisane aktivnosti koje se zasnivaju na jasno

definisanim procedurama kojima je opšti minimalni cilj razrešenje trenutne krizne situacije i uspostavljanje nivoa funkcionisanja koji je postojao pre kriznog perioda. Usluga obuhvata dve podgrupe usluga:otvoreni telefon (SOS službe) i krizne (timske) intervencije.

4. Terapijske uslugeUsluga obezbeđuje kratkotrajan, povremen, kontinuiran ili dugotrajan

terapijski tretman koji pomaže korisniku da se suoči sa problemom, prihvati ga i aktivno se odnosi prema njemu, radi stvaranja pozitivne promene - umanjenja/otklanjanja uzroka koji su osobu/porodicu doveli u poziciju korisnika socijalne zaštite ili radi održavanja dostignutog optimalnog funkcionisanja.

5. Medijacija i nezavisno zastupanje predstavljaju nove usluge koje u postojećem sistemu socijalne zaštite nisu definisane kao poseban oblik socijalne pomoći i zaštite. Medijacija predstavlja uslugu posredovanja u rešavanju sporova čiji je cilj konstruktivno prevazilaženje spora između definisanih kategorija korisnika, što je kraći i ekonomičniji postupak u odnosu na administrativni ili sudski postupak. Nezavisno zastupanje je usluga koja obezbeđuje zastupanje procesno nesposobnog lica u sudskim i administrativnim postupcima, čime se obezbeđuju garancije za ostvarivanje prava na pravnu zaštitu.

60

Profesija klinički psihologMarija Mitić

1. Šta čini osnovu identiteta kliničkog psihologa?

Na jednostavno pitanje ko je klinički psiholog nije lako odgovoriti, posebno ako ga blago redefinišemo na sledeći način: ko se sve smatra kliničkim psihologom u našoj zemlji?

Određivanje identiteta kliničkog psihologa moglo bi da se vrši u odnosu na to: gde rade, šta rade i kako rade i koje obrazovanje su stekli. Situaciju otežava i činjenica da ima i onih koji se naprosto smatraju kliničkim psiholozima - oni su to po opredeljenju.

Odgovor na pitanje gde rade, pruža nam uvid u brojčanu zastupljenost kliničkih među ostalim psiholozima kod nas.

Ako kao određujući kriterijum identiteta kliničkog psihologa uzmemo sadržaj (šta) njegovog rada klinički psiholozi se najčešće bave psihodijagnostikom ili kliničkom procenom, savetovanjem, prevencijom i individualnom psihoterapijom. Pored ovoga, klinički psiholozi se bave forenzikom, reedukacijom psihofizički ometenih osoba, grupnom psihoterapijom, edukacijom, konsultacijama, supervizijom itd.

Pitanje kako odnosi na metod koji u svom radu koriste klinički psiholozi. Dva osnovna metoda– eksperimentalni i statistički, u jednakoj meri su korišćeni.

Istraživanje motivacije za bavljenje pomagačkom profesijom pokazalo je da su za psihologe su tri motiva najvažnija: razumeti druge ljude, pomoći ljudima i razumeti i pomoći sebi. U odnosu na druge struke, klinički psiholozi najmanje polažu na profesionalni status i ostvarivanje identiteta.

Problem profesionalnog identiteta može da se sagleda i kroz odnos prema drugim strukama sa kojima psiholog sarađuje i to je negde i problem stručne nezavisnosti i određivanja jasnih granica prema drugim profesijama.

Na putu do prihvatanja kliničke psihologije kao profesije srećemo se sa pet značajnih problema: (1) stručno obrazovanje; (2) stručna pravila i odredbe; (3) profesionalna etika; (4) stručna nezavisnost; (5) opasnost od profesionalizacije.

Prvi korak u traganju za najpoželjnijim obrazovanjem kliničkog psihologa viđen je u konceptualizaciji identiteta kliničkog psihologa ka čemu bi obrazovanje trebalo da stremi, to jest takav klinički psiholog bi trebalo da bude ishod ukupnog obrazovanja.

Identitet i pozicija kliničke psihologije u naše vreme na ovim prostorima može se sagledati sa aspekta sistema edukacije, stanja u kliničkoj praksi i pozicije i statusa kliničkog psihologa, te međuodnosa u ovom trouglu.

Kada istaknemo osnovna pitanja, vidi se da svako od njih karakterišu brojni problemi:

1. Slaba je veza između onoga što bazične studije nude i onoga što praksa zahteva. Nejasan je odnos između naučne psihologije i primenjene – kliničke psihologije, što dovodi do toga da psiholozi sa fakulteta izlaze sa širokim opštim, a skromnim praktičnim znanjima i veštinama koji ih ne čine kompetentnim za samostalan rad u kliničkom kontekstu.

2. U formalno-pravnom smislu, klinička psihologija nema svoju nastavnu bazu u zdravstvenim ustanovama.

3. Specijalizacija iz oblasti kliničke psihologije odvija se haotično, nekontrolisano, bez jasnih i uniformnih standarda, a razni sporadični kursevi u domenu dodatne edukacije organizovani su od strane više ili manje legitimnih pojedinaca ili udruženja.

61

2. Koji su osnovni preduslovi za jačanje kliničke psihologije kao struke?

Kada bismo sagledali mnoge zamerke, vizije i realne perspektive, mogli bismo reći šta je kliničkoj psihologiji kao struci potrebno:

1. modernizacija studijskih programa 2. uspostavljanje čvršće veze između fakulteta i prakse 3. standardi stručnog rada;4. savremeni zakon o psihološkoj delatnosti;5. komora (licence, akreditacije, edukacija) 6. snažno nacionalno strukovno udruženje

Standardi psihološke prakse značajni su, koliko za očuvanje integriteta i identiteta struke, toliko i za podsticanje njenog razvoja. Svesni smo da je uvođenje standarda dugoročan proces u kome bi trebalo definisati korake tako da se krene od onoga što je i moguće i realno. Standardi psihološke prakse, pa i kliničke, mogu se razvrstati u sledeće grupe

1. Standardi delovanja regulišu sledeća pitanja kao što su: delovanje u skladu sa etičkim kodeksom, donošenje profesionalnih sudova o izbora intervencije i najboljim načinima pružanja usluge, odgovornost u vođenju slučaja, informisanje klijenata o relevantnim pitanjima.

2. Standardi za rad sa klijentima regulišu pitanja uputa, rezimea procene i plana tretmana i obaveštavanja klijenta o tome kada se završavaju usluge, vođenja dosijea slučaja, komunikacije sa klijentima i obezbeđivanje saglasnosti.

3. Standardi za profesionalnu podršku odnose se na uslove (tehničke i organizacione) koji obezbeđuju neometano i kvalitetno obavljanje psihološke delatnosti.

4. Standardi u vezi sa kontrolom kvaliteta regulišu pitanja supervizije i praćenja efikasnosti.

Profesionalna etika je, pored obrazovanja i pravila stručnog rada, svakako jedan od stožera identiteta kliničkih psihologa, uprkos činjenici da etički kodeks svake struke, pa i psihološke, ne predstavlja iskaz nekog posebnog morala, drugačijeg od opšteg.

Kodeks može pružiti rešenje za neke tipične situacije, a kad to nije slučaj, profesionalci se upućuju na savetovanje sa starijim kolegama (iskusnijim). U svakom slučaju, profesionalac treba i sam da se pomuči i etički razmišlja, koristeći kao vrhovno merilo Kantov kategorički imperativ ili Zlatno pravilo u svom negativnom ili pozitivnom obliku - (NE) ČINI DRUGOM ONO ŠTO (NE) ŽELIŠ DA BUDE TEBI UČINJENO. Kodeks ima četiri dela u kojima se definišu: odnos prema stručnom i naučnom radu, odnos prema klijentu, odnos prema javnosti i odnos prema kolegama.

Opšti principi i vrednosti psihološke delatnosti mogli bi se rezimirati i na sledeći način:

• dobrobit i nenanošenje štete;• poštovanje prava, dostojanstva i ličnog integriteta klijenata• pravednost: nediskriminativni pristup • profesionalni integritet i etičnost (poverenje i odgovornost u radu)

62

ISPITNA PITANJA Januar 2012.1. Sta je forenzicka psihologija?2. Podsticaji za razvoj zdravstvene psihologije3. Osnovne metode rada u psihologiji u zajednici4. Vrste istrazivanja u klinickoj psihologiji5. Kada se koristi studija slucaja?6. Eticka pitanja u klinickoj proceni7. Korisnici usluga socijalne zastite i njihove potrebe8. Objasni koncept zdravstvenog lokusa kontrole9. Dijagnosticki i terapijski znacaj utvrdjivanja sekundarnih posledica teskoca u razvoju10. ne secam se

Februar 2012.1. Kako se u okviru psihologije u zajednici definise zajednica?2. Koje su prednosti biopsihosoc.modela zdravlja u odnosu na medicinski?3. Koje su osnovne karakteristike teorije funkcionalnih sistema?4. Kojim osnovnim principom se obrazlaze uvodjenje psihologije u pravnu oblast?5. Kako, kao buduci psiholog, razumete tvrdnju iz Konvencije o pravima deteta UN da je “dete sa teskocama u razvoju dete sa posebnim potrebama, a dete sa posebnim potrebama dete”?6. Nabrojte neka od novih shvatanja koja doprinose savremenom sistemu socijalne zastite.7. Obrazlozite znacaj epidemioloskih istrazivanja u klinickoj psihologiji.8. Sa kojim se problemima uzorka suocavaju istrazivaci u istrazivanjima iz klinicke psihologije?9. Eticka pitanja u klinickoj proceni10. Koji su osnovni preduslovi za jacanje klinicke psihologije kao struke?

Klinicka - januar 2013.1. Ko su najvazniji korisnici usluga u oblasti zdravstvene psihologije?

2. Koje su osnovne karakteristike teorije funkcionalnih sistema?3. Koji su podsticaji bili znacajni za razvoj ZP?4. Kojim osnovnim principom se obrazlaze uvodjenje psihologije u pravnu oblast?5. Koji je dijagnosticki i terapijski znacaj utvrdjivanja sekundarnih posledica teskoca u razvoju?6. Kako se u okviru psihologije u zajednici definise zajednica?7. Kakav je znacaj neprofesionalca u programima zastite i unapredjivanja mentalnog zdravlja?8. Sa kojim se problemima uzorka suocavaju istrazivaci u istrazivanjima iz klinicke psihologije?9. Osnovne metode rada u psihologiji u zajednici.10. Nabrojte osnovne grupacije korisnika i njihove potrebe.

63