Šarl Bodler: Erotizam, Anima i smrtLunaO / July 16, 2013

http://jovanovicluna.files.wordpress.com/2013/07/etienne-carjat-baudelaire.jpg

 Šarl Bodler i pojam erotizma Žorža Bataja

‘Povezanost slepe sile smrti i seksualne slepe sile ima dvostruki smisao. S jedne strane,

grčenje tela utoliko je brže što je bliže umiranju i , s druge strane, umiranje, pod uslovom da

je lagano, podstiče čulnu pohotu. Smrtna groza ne naginje nužno sladostrašću. Ali

sladostrašće u smrtnoj grozi postaje dublje.’ 

 (Žorž Bataj, ‘Erotizam’)

U gore navedenom citatu Žorža Bataja,  ‘smrtna groza’  pretpostavlja posebno precizan, a

ujedno i zvučno upečatljiv sklop reči koji dočarava jedinstveni pojam.

Smrtna groza nije smrt, ali je strašnija.

Ona nije ni jeza, ni grč, a ipak podrazumeva oba  pripajajući im odjek uzbudljivog.

Za Bataja, smrtna groza je isprepletena sa erotizmom koji pretpostavlja ‘sukob preobilja

čoveka sa preobiljem prirode’, te nosi  duboko zadovoljstvo bivajući u centru raskola

egzistencijalnog i vanvremenskog. Erotizam, nikako poistovećivan sa animalnim nagonom, a

ipak ni rasterećen od istog budući da se služi čulima i egzistira u opipljivoj prirodi, crpi svoju

moć kao neumoljiva sila koja remeti ograničenu i zatvorenu stvarnost uma. Kao takav, on je

nedokučiv i nesvodiv na racionalnu ravan, potpomognut od strane ‘slepe sile sekusalnosti’ a

opet, istančanim nijansama razdvojen od iste.

Kako nam Bataj predočava, erotizam daruje beskonačnost jednom egzistencijalno konačnom

biću i, poput smrti, oslobađa svoje podanike od grubosti materije od koje su sazdani,

preobražavajući jedno biće u dva, a potom u ništa.

Prvi pesnik čije mi stvaralaštvo neizostavno pada na um dok čitam Bataja, jeste Šarl Bodler.

Jedinstvena, revolucionarna zbirka pesama Cveće zla samo je deo mnoštva koje je ostavio za

sobom saznavajući o prirodi čoveka kao erotskog bića u realitetu svih užasa i svih nežnosti

koje poseduje. Njegova biografija prepuna je beleški o mučnim, krvavim sukobima,

podavanju prirodi, otimanju od iste, zatim neprekidnim istraživanjima najnižih i najviših

atributa ljudskosti. Bodler čitavog života koketira sa smrću na sebi svojstven način – kroz

čistu čulnost koja je sama po sebi negacija hrišćanskog, a ipak,  baš kao usud ovoga, nastaje

posebna težnja ka Raju o kojem nikad ne prestaje da piše. Sklonost ka podavanju tami,

paradoksalno, koegzistira sa ovim fantazijama o raju na najčudnije načine. Postoji jedan

tantrički obred praktikovan na Tibetu, pod nazivom čoed ili gčod,  gde posvećenici komadaju

sopstveno meso i pružaju demonima i divljim zverima kao hranu. Bodler me podseća na

takvu vrstu ‘neosvešćenog’ šamana koji kida delove sebe i im činom kroti sopstveno zversko

naličje .

 Bodler i dve ‘utvare': Zadovoljtsvo u bolu

Čitajući njegove eseje i pesme, ako se fokusiramo na izdavajanje onog erotskog kao nosioca

uzvišenog (uzevši kontekst u koji Bataj smešta erotizam), jasno ćemo uočiti odstupanja u

zaključivanju, jer Bodler je ponekad sam sebi protivrečio.

Da bih dočarala ovu podvojenost, izabrala sam dve žene o čijem odnosu sa Bodlerom

saznajemo iz pisama, eseja i pesama. Njih dve kao da su manifestacija suprotnih principa

koji postoje u samoj ličnosti pesnika.

Žana Dival, poznata pod nekolicinom drugih pseudonima, prethodila je gospođi Sabatije.

Redovi koji opisuju odnos Bodlera sa ovom razvratnom mulatkinjom punih usana, crne kose i

bestijalnog karaktera, daruju  nam jedinstven uvid u ono što Žorž Bataj naziva ‘opasnim

preterivanjem’. Ovo preterivanje ispoljeno u erotskom zanosu, preti da dovede resurse

života njegovih poklonika do vrhunca, te da ih satre. Napajuajući se preobiljem koje

ubrzanjem čitavog dinamizma bića dovodi do osetnog i mentalnog iščeznuća, javlja se

groza, i , naposletku, naličje ili tamna strana ovog procesa.

Žana Dival, portret koji je nacrtao Bodler

U pesmi Sed Non Satiata, nalazimo zanimljivo poređenje Žane Dival sa jednom istorijskom

ličnošću. Fraza  -lassata, sed non satiata-  potiče iz poema Juvenala, rimskog pesnika iz prve

ili druge godine nove ere. Odnosi se na Mesalinu (Messalina), ženu Klaudija, a u prevodu

znači ‘Umorna, ali još neazodovoljena’. Zapisano je da se Messalina iskradala iz svojih odaja

kako bi tajno posećivala bordel. Ona se ‘sa strašću što još u njoj bukti i besni, iscrpljena, ali

nezadovoljena’, vraćala poslednja iz bordela u svoju dvorsku postelju.

Pretpostavimo da naziv pesme ‘Umorna, ali nezadovoljena’ koji Bodler koristi ovde referišući

na Žanu,  označava klonuće svake vrste, vrtlog jednog odnosa koji podrazumeva potonuće

oba učesnika, ali ne lišava ih želje.

Ponor koji prati  široki spektar Bodlerovih iskustava nastaje nakon vrhunca – osetnog,

telesnog, intelektualnog, a ono što potpiruje taj ponor ujedno pečatirajući suštinu ove

erotske ljubavi, jeste aktivan bol :

 ‘ Jedno i jedino zadovoljstvo u ljubavi počiva u sigurnosti da pričinjavate ‘bol’. I muškarac i

žena od rođenja znaju da je u boli sazdana sva slast’  

(Bleskovi, 1855-1862)

 

‘Zastrašujuća igra u kojoj jedan od igrača gubi vlast nad samim sobom.’ 

(Bleskovi, 1855-1862)

‘A ljudsko lice, za koje Ovidije veruje da je oblikovano kako bi dalo odsjaj zvezdama, sada

odaje samo bezumno divljaštvo ili se zateže u nekoj vrsti smrti. Naravno da bih smatra

svetogrđem ukoliko takvoj izobličenosti dam naziv ‘ekstaza’.

(Bleskovi, 1855-1862)

 

http://jovanovicluna.files.wordpress.com/2013/07/10-carlo-farneti-illustrations-for-baudelaire-s-les-fleurs-du-mal-published-1935.jpeg

Carlo Farneti (1892-1961)

Illustrations for Charles Baudelaire’s

‘Les Fleurs du Mal’

Upravo taj bol, ili možda neka vrsta otvorene rane, paradoksalno, pruža obnavljanje i

regeneraciju ekstaze. Možda u samom odsustvu balansiranog pulsiranja duha i tela, kada

siline želje i potreba koje potvrđuju telesni život bivaju nadigrane samo silinom težnje ka

prepuknuću, svršetku i smrti,  čovek nalazi poseban  vid arhajskog rituala čiji su deo nekada

bile obredne orgije. Može li se uopšte ovde spomenuti taj sakralni aspekat ili bi to bilo samo

psihološko fantaziranje ? Nadilaženje smrtne groze uvećavanjem bića kroz bezumno

podavanje rasterećeno suda i emocija, i naposletku, poništenje tog bića kao ličnosti.

‘Pohota i smrt dva su stvorenja vedra’

(iz pesme Dve dobre sestre)

 U ovom periodu, održavajući neprekidu napetost između pohotnog i težnje ka idealizaciji

istog, Bodler kazuje kako erotska ljubav po sebi ne treba da teži  ‘davanju’, već je u osnovi

predodređena  da bude grešna, odnosno prirodna, te prirodna mora i da ostane –

nemilosrdno se pokoravajući zakonima sopstvenog postojanja.

‘Vrlina i ponos vam govore: Beži od nje. Priroda vam šapuće na uvo: A gde bi pobegao?’

(Bodler o Žani Dival)

 ‘Megero bludnih tmina,

da bih skrotio požar kojim si opsednuta,

U paklu tvoga odra postati Prozerpina!’ 

(Sed non satiata, prev.Branimir Živojinović)

 Jasno je da pesnik zapada u konflikt duha i čula, pišući o tome kako Žanina moralna rugoba

sadrži ‘tiransku privlačnost’, a vreme će pokazati da za života nije uspeo da se otme

fascinacije ovom ženom. Osvrnuću se ovde na kontroverznog autora, Oto Vajningera, čija

knjiga ‘Pol i karakter’ sadrži brojne, većinom esktremne i donekle odbojne teorije o erotizmu

žene. On predočava kako je žena uglavnom etički indiferentna, te nas ne treba iznenaditi da

postoji suprotnost između spoljašnjeg izgleda i unutrašnjih, (ne)moralnih  htenja. Lepota ne

pretpostavlja vrlinu. Prema njemu, čulno posedovanje žene svakako uništava eteričnu

komponentu lepote, a polni nagon kao takav malo veze ima sa sa erotskom ljubavlju. Ovo

nas vodi do gospođe Sabatije, Bodlerove ljubavi.

Bodlerova pisma upućena Apoloniji Sabatje pristizala su anonimno, u njima su uvek bile

pesme koje veličaju njenu skladnost i lepotu koju su joj mnogi savremenici pripisavli. Odnos

prema gospođi Sabatije na početku gotovo da sadrži strahopoštovanje, iako nije lišen one

sirove čulnosti svojstvene Bodlerovoj prirodi. On joj prilazi stidljivo i sa zadrškom, ponegde je

smatra svojom ‘sestrom’ usled fascinacije intimnom sponom koju doživljava skoro

familijarno u kontekstu duha.

 ‘Gospođo, ljubim Vam ruke pobožno.’  (Pisma Apoloniji Sebatje)

Ovaj odnos sa Apolonijom propraćen je očiglednom velikom nežnošću. Žorž Bataj piše kako

nežnost preuzima utemeljen, dosledan oblik koji sam od sebe stoga nije kadar da biće

obdaruje burnim zanosima, ali  usađena slepa sila žestine uvek potpiruje putenost i

neprikosoveno teži da povrati taj zanos – te i da povrati onu ‘smrtnu grozu’. Desilo se upravo

to da je Bodler, prema zapisima, ostvario emotivni i telesni kontakt za gospođom Sabatje,

nakon kojeg je jasno progovorila njegova prava priroda zgrožena ekvilibrijumom.

‘…uostalom, desiće se ono što se mora desiti. Pomalo sam fatalista. Ali ono što znam. Jeste

da se grozim strasti – zato što je poznajem u svoj njenoj rugobi – a evo gde voljena slika koja

je suvereno vladala svim avanturama postaje suviše zavodljiva.

 (…)

 Ukratko, nemam vere. Imate lepu dušu, ali to je ipak ženska duša. I , konačno, pre samo

nekoliko dana bila si božanstvo, a sada si žena’  (Pisma Apoloniji Sabatje)

 

ilustracija Cveća zla: A. Rodin

Bodler i Anima

 Naposletku, ako sagledamo ličnost Šarla Bodlera kroz sve njegove beleške, uočavamo da

njegov erotizam potpiruje ono što oduvek naglašava kao svoju zlu kob: sudbinsku

usamljenost.

 Žene o kojima piše više su principi nego žene, upoređivane sa prirodnim silama,

boginjama i utvarama, one u njegovom životu služe kao svojevrsno ovaploćenje

apstraktnih načela.

Njihova uloga kao da kreira neku vrstu obredne drame gde on, inicijant i tragač, sagleda i

kroti sopstvene aspekte.

U studijama o animusu i animi, Karl Jung piše kako imago žene neretko pruža muškarcu

hraniteljsku komponentu kada on svojevoljno pristaje da bude usisan, obmotan, omađijan, te

i da nagonski teži begu od  ‘hladnog’ sveta ka toplom krilu Majke. Mislim da ovaj postulat

može vrlo lako da se primeni i na  Bodlera čije detinjstvo, kako i sam piše, determiniše

njegov odnos prema ženama. Nakon rane smrti oca koga je veličao, Bodler se sa svojom

majkom i služavkom povlači u kućicu na nekoj velikoj poljani blizu Bolonje i tu provodi

najbezbrižnije dane, u toplini doma koji čine ove dve žene. Ubrzo potom, majka se preudaje

– gotovo prvom prilikom. Bodler ovo doživljava kao izdajstvo i smatra se odbačenim, te

period udovištva nastavlja da neguje u sećanju kao najnežnije isprepleten period bola i

sreće. U pismima joj godinama kasnije piše o ovom razočarenju:

 

‘Znači, niste primetili da u Cveću zla postoje dve pesme koje se odnose ili makar aludiraju na

Vas  i na intimne detalje našeg nekadašnjeg života koje mi je ostavilo jedinstvena i tužna

sećanja ?’ 

(Pismo majci, januar 1858.)

 

‘Ko zna da li ću opet moći da otvorim svoju dušu koju nikada nisi ni cenila ni upoznala.’

 

Očigledno je da ljubav prema majci i istovremeni bol stoje u pozadini  svih kasnijih doživljaja,

te da je potraga za okriljem mnogo puta spominjana u pesmama, upravo deo ovog usuda.

Postoje  izvesni nagoni koju su tu kao apsolutne datosti, te je na nama samo način na koji

ćemo se ophoditi prema onom što u sebi sadržimo. ‘Eros je veliki dajmon’, ukoliko gledamo

na to kao na silu koja nam dolazi nepozvana, takoreći sa -one strane- , i sa kojom samo

moramo da se nosimo, a ne možemo da je neutrališemo. Bodler je svakako bio savršeno

svestan sopstvenog dajmona, a njegova moć kao pesnika i čoveka može da se pripiše

neprekidnom osvešćivanju vlastitih unutarnjih zbivanja.

http://jovanovicluna.files.wordpress.com/2013/07/11-carlo-farneti-illustrations-for-baudelaire-s-les-fleurs-du-mal-published-1935.jpg

Carlo Farneti (1892-1961)

Illustrations for Charles Baudelaire’s

‘Les Fleurs du Mal’

Mehanizam obožavanja i proklinjanja žene, čini mi se, obnavlja se sve do same smrti u

četrdeset i šestoj godini. Obožavanje svih nijansiranih oseta i uvida koji mu pružaju

mnogobrojni zanosi, po svemu sudeći, oduvek potvrđuje težnju ka  neidenifikovanom ‘Raju’

o kojoj ne prestaje da piše. Njegovi zamišljeni rajevi poprimaju mnogobrojne oblike i boje, da

li su to ‘zelene livade koje vaskrsavaju ljubavi iz detinjstva’, da li su to opijati poput hašiša i

opijuma koji pobuđuju veštačke rajeve, ‘bela’ lepota gospođe Sabatje ili ‘modre, tamne

posteljine’ ljubavnica, na kraju, slivaju se u isto – želju za iščeznućem jednog vida postojanja

i preobražajem kroz smrt.

Luna Jovanović