BODLER KAO KNJIŽEVNI KRITIČAR

Autor „Cveća zla“, Šarl Bodler, pripada najuticajnijim francuskim pesnicima, a mnogi se nisu ustezali da ga smatraju i najvažnijim, kao Valeri ili Haksli. Prema Valeriju, ako medju francuskim pesnicima ima i većih i obdarenijih od Bodlera, nema nijednog značajnijeg. Ipak, ima i onih koji ga smatraju još značajnijim kritičarem nego pesnikom, recimo, Žid. Prust je smatrao da je on najveći francuski kritičar 19. veka. Bodlerova kritička inteligencija kao da nije imala ograničenja: u likovnoj kritici je bio isto toliko kompetentan, koliko i u književnoj. U oblasti likovne kritike, na Bodlera će, pored Didroa, najveći uticaj izvršiti kritičko delo trojice pisaca, njegovih starijih savremenika: Stendala, Balzaka i Teofila Gotjea. Mladi Bodler je rado čitao Stendalovu „Istoriju slikarstva u Italiji“, Balzaku se divio, a Gotjea smatrao svojim duhovnim učiteljem. Većina književnika koje je Bodler cenio čitaju se i danas. Prema Valeriju, Edgar Po bi danas bio zaboravljen da se Bodler nije postarao da ga uvede u evropsku književnost. On je, istina, ispoljio i izvesne neopravdane netrpeljivosti- nije podnosio Voltera;u svojim dnevnicima ga naziva anti-pesnikom, anti-umetnikom i knezom plitkomislilaca. Bodlerov uticaj u francuskoj, pa i u svetskoj književnosti, ogroman je; većina značajnih pesnika mu mnogo duguje. Valeri smatra da Verlen, Malarme i Rembo ne bi postali ono što su bili da nisu čitali „Cveće zla“ u presudnom razdoblju života. I prozni pisci, na primer Žid ili Prust, ugledali su se na Bodlera. U oblasti kritike, likovne i književne, njegov uticaj je još veći nego u prozi. Prema Radivoju Konstantinoviću, sa Bodlerom počinje blistavi niz pesnika kritičara u francuskoj književnosti, koji stvaraju i razmišljaju o sopstvenom stvaranju.

...

Značaj Bodlera kao književnog kritičara je u tome što on najavljuje modernu kritiku, koja je shvaćena ne kao parafraza dela već kao njegov produžetak Žorž Pule, belgijski kritičar, smatra Bodlera i gospodju de Stal, jedinim velikim prethodnicima Nove kritike čije je osnovno načelo da čin čitanja ( na koji se svodi svaka prava kritička misao) podrazumeva podudarnost dve svesti: čitaočeve i piščeve. Bodlerovska kritika, piše Pule,stalno preuzima unutrašnji identitet objekata koje analizira, i dalje, bez dvoličnosti i bez ograničenja,ona se bratimi i zbližava sa onim čega postaje svesna. Bodler i kao pesnik i kao kritičar postupa na isti način: on ulazi, kad mu se prohte, u bilo čiju ličnost.1

1 Žorž Pule, Kritička svest, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1995, str.32

1

Bodler to poistovećivanje, tu identifikaciju, unosi i u poeziju i u kritiku. Ono što Bodler očekuje od poezije,ali i od svih drugih umetnosti, kao kritičar, jeste upravo ono što će omogućiti to poistovećivanje, a to je sugestivnost.

Bodlerova misao nastoji da se poistoveti ne sa gomilom, nego sa mislima drugih pojedinaca koji se nalaze u toj gomili. Pesnik ne nastoji da se utopi u gomili, već da u njenoj raznovrsnosti iskusi mnoštvo ljudskih misli. Poistovetiti se sa nekim bićem znači biti obuzet istim osećanjima. Tudja sreća ili nesreća ponavljaju se u pesnikovoj misli, u njima on nalazi odgovarajuću snagu izraza. Žorž Pule smatra da je isti slučaj sa činom kritičke identifikacije. Kritička misao se sastoji, bar u prvom trenutku, u ponavljanju osećanja u nekom biću različitom od onog koje je tim osećanjem prvi put bilo obuzeto. Prema Puleu, ako pesnik u sebi ponavlja već proživljeno osećanje bića sa kojim se identifikuje, na isti način kritičar u sebi, u svojoj vlastitoj misli, ponavlja osećanje kojem je pesnik već pružio utočište i mogućnost ponavljanja. Govoreći o pesmama Pjera Dipona, u studiji koju mu je posvetio, Bodler piše sledeće: „Da biste dobro predstavili delo, treba vam, dakle, da se uvučete u kožu stvorenog bića, da vas duboko prožmu osećanja koja ono izražava, i da ih tako dobro osetite da vam se čini da je to vaše sopstveno delo. Delo treba učiniti svojim da bi se ono dobro izrazilo“.2

Kritičarevo izjednačavanje s tudjim delom podseća na pesnikovo izjednačavanje sa tudjim postojanjem. Radi se o tome da se ono što je otkriveno oseti kao da je osećanje koje nas obuzima proisteklo iz nas samih. Pesnik se poistovećuje sa čovekom u gomili, najpre pomoću podražavalačke uobrazilje, a zatim pomoću stvaralačkog jezika; kritičareva slušateljska, čitalačka i prevodilačka misao ponavlja pesnikova osećanja. Sve se odigrava kao da se jedna ista mentalna stvarnost prenosi iz misli u misao, u jednom suštinski ponovljivom procesu čija bi finalna tačka bio kritičarev mozak. Sam Bodler, kao pesnik, ne želi ništa drugo do da se mi, čitaoci, poistovetimo sa njim. Ako je na početak „Cveća zla“ stavio čuvenu apostrofu: „Dvolični čitaoče, moj bližnji, moj brate“ to je stoga da bi tog čitaoca podsetio da je, imajući sve u vidu, pa i njegovu dvoličnost, on njegov bližnji. Ta bratska sličnost je u čitaočevoj sposobnosti da, barem privremeno, svoju misao upari sa pesnikovom, onako kao što se u pesniku ogledaju osećanja i misli njegove braće i sestara, prolaznika. Kod Bodlera pesnik je taj koji sebe podešava da bi odredjeni način mišljenja i osećanja snažno sugerisao čitaočevom duhu; a čitalac je taj koji, potčinjen sugestiji svog čitanja, u sebi počinje da u sadašnjosti oseća i misli ono što je pesnik želeo da on misli i oseća.

2 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.34

2

U svom članku o romanu „Gospodja Bovari“, Bodler se pita kojim se sredstvom Flober služio da bi potaknuo čitaočevu dušu. Ovaj roman je za Bodlera jedna „suštinski sugestivna knjiga“3, zbog toga što kod onoga koji je čita teži da izazove odredjenu vrstu emocije putem postupaka posebno odabranih da bi se dobio taj rezultat. Zadatak Bodlera kao kritičara je da ukaže na neka zaboravljena gledišta u ovom romanu, i da življe istakne karakteristike koje nisu bile, po njegovom mišljenju, dovoljno hvaljene i protumačene. „Gospodja Bovari“, koju Bodler naziva „najnepristrasnijim i najpoštenijim“4 romanom, našla se pred sudom i optužena je za nemoral. Bodler se u svojoj studiji zahvaljuje francuskom pravosudju koje je roman oslobodilo optužbi: „Ova upadljiva briga za Lepotu kod ljudi od kojih se zahteva da svoje sposobnosti stave u službu samo Pravičnog i Istinitog, jedan je od najdirljivijih simptoma, ako se uporedi sa vatrenom pohlepom ovog društva koje se konačno odreklo svake duhovne ljubavi i koje, zanemarujući svoju nekadašnju blagorodnost, ne haje više ni za šta drugo do za svoju utrobu“.5 Bodler brani knjigu od zlobnih ljudi i kaže da bi ona, i da nije proganjana, izazvala istu radoznalost, prouzrokovala isto iznenadjenje i uzbudjenje. Flober je izvrstan, jer od nestanka Balzaka svaka radoznalost za roman utišala se i zaspala. Bodler nabraja pisce koji nisu imali toliko sreće i brzo postigli uspeh dok je Flober otprve postigao ono čemu drugi teže celog svog života. Ali, Bodler dodaje da je Floberov položaj i loš, jer se novi romansijer nalazi pred jednim potpuno iznurenim društvom, otupelim i proždrljivim, koje se užasava samo uobrazilje, i ima ljubavi samo za imovinu. Na zamerku nekolicine kritičara da delo ne sadrži nijednu ličnost koja predstavlja moral, Bodler odgovara: „Istinsko umetničko delo i nema potrebe za optužbom. Logika dela je dovoljna za sve zahteve morala, a na čitaocu je da izvuče zaključke iz zaključka“.6

Flober kaže da se sve te „ostarele duše“ gnušaju samo velikog; čedna, vatrena strast, poetsko predavanje ih vredjaju. Dakle, treba biti vulgaran u izboru predmeta; biti leden pričajući o strastima i avanturama, biti objektivan i bezličan. Provincija je područje gluposti, najtupoglavija sredina koja je najplodnija u besmislenostima. Tamo žive mali ljudi koji se uzrujavaju na malim dužnostima čije vršenje iskrivljuje njihove pojmove. Nije mu bilo potrebno da njegova junakinja bude junakinja. Ona će biti zanimljiva pod uslovom da je lepuškasta, snažna, da ima ambiciju i neobuzdanu težnju ka višem svetu. Pisac će koračati oslonjen na analizu i logiku i tako će dokazati da su svi predmeti dobri ili rdjavi, prema načinu kako se obradjuju.

3 Žorž Pule, isto, str. 384 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.1405 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.1406 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.145

3

Da bi obavio svoj posao piscu je ostalo još samo da se liši svog pola i postane žena. Ali, Flober nije mogao da „ne ulije mušku krv u vene svoje tvorevine“7, te je g-dja Bovari, u onome što je u njoj najenergičnije i najambicioznije, a takodje i najsanjalačkije, ostala muškarac. Samo žena preljubnica, obeščašćena žrtva, ima sve čari heroja. Bodler ponavlja da je ona gotovo muškarac i da ju je pisac ukrasio svim muškim svojstvima: maštom, koja zamenjuje srce, energijom akcije i brzinom odlučivanja, i neumerenom sklonošću ka zavodjenju. Medjutim, gospodja Bovari se daje nitkovima koji joj nisu ravni. Sasvim muško svojstvo je i to što je ona manje zabrinuta zbog vidljivih spoljnih mana, zbog zaslepljujućih palanačkih skučenosti svog muža nego zbog onog potpunog odsustva nadarenosti, koje je potvrdjeno operacijom sakate noge. Bodler navodi da ova epizoda osvetljava ceo karakter ove ličnosti. Gospodja Bovari, očajna, govori: „Ah! Što nisam bar žena nekog od ovih starih ćelavih i pogrbljenih naučnika, čije su oči, zaklonjene zelenim naočarima, uvek uperene u naučne spise! Mogla bih da se šepurim, držeći ga pod ruku; bila bih bar saputnica jednog duhovnog kralja; a ne okovana žena ovog blesana koji ne ume ni da namesti nogu jednom bogalju! Oh!“8. Gospodja Bovari je vrlo uzvišena u svojoj vrsti, u svojoj maloj sredini i pred svojim uskim horizontom. Bodler je brani od napada da je smešna. Ponekad ona i izgleda tako, na primer kada nekog seoskog plemića u lovačkom odelu oprečnih boja smatra junakom Valtera Skota, a na kraju, iscrpljena, traži ideal po krompir-balovima i krčmama. Ali naš svet, smatra Bodler, nema prava da se baca kamenom na preljubnicu: „Vreme je da se učini kraj sve zaraznijem licemerstvu i da bude smešno kad muškarci i žene, pokvareni do otrcanosti dignu dreku na nesrećnog pisca koji se sa retorskom čistotom udostojio da baci veo slave na pustolovine noćnih stočića, uvek odvratnih i grotesknih, kad ih Poezija ne miluje opalnom svetlošću svoje noćne svetiljke“9. Bodler primećuje da su nekoliko najvažnijih epizoda kritičari prvobitno ili prenebregli ili kudili. Daje i primere: epizoda neuspele operacije sakate noge, i epizoda gde buduća preljubnica ide da traži pomoć od Crkve, od božanske Majke, a pop Burnizjen, jedino zauzet deranima koji na času veronauke skaču po klupama, bezazleno odgovara da treba, pošto je bolesna, da se obrati svome mužu koji je lekar. Bodler se pita koja se to žena ne bi, pri ovakvoj nevičnosti sveštenika, sa šašavim oproštajem od greha, predala preljubi.

Bodler nije samo pesnik koji se, da bi poeziju razumeo i učinio razumljivom, stavlja na mesto nekog drugog pesnika, on je čitalac koji, zasnivajući se na vlastitom iskustvu čitaoca , shvata poeziju onako kako ona

7 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.1458 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979,str.1469 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979,str.148

4

mora biti shvaćena i osećena u duši čitaoca. Uzbudjenje koje je izazvala pesma, Bodler opisuje kao „jedno jedinstveno stanje u kojem je čitaočeva duša takoreći silom privučena“10. U svom velikom članku o Gotjeu, on samog sebe opisuje kako se prepušta zaraznoj sili magije: „Sećam se kada sam kao vrlo mlad prvi put uživao u delima našeg pesnika, da sam uzdrhtao od osećaja tačno odmerenog dodira, pravilno izvedenog poteza, i da je divljenje kod mene izazvalo neku vrstu nervoznog grčenja“11. Ono što se otkriva u ovom odlomku nije iskustvo pesnika već čitalačko iskustvo. Dve vrste mišljenja, pesničko, sa jedne strane, i čitateljsko i kritičarsko, sa druge, iako su združene u činu čitanja, ne smeju se mešati. Jedno je mišljenje- uzrok, drugo mišljenje-posledica. Svaki put kada svom čitaocu preporučuje sopstvene pesme, Bodler staje na stranu uzroka, a kada kritički govori o tudjoj poeziji, to čini sa gledišta posledice koja je na njemu proizvedena. Ovo se na najočigledniji način pokazuje kada Bodler kritičar govori o nekoj drugoj umetnosti, na primer slikarstvu. Prema Puleu, on je najoriginalniji kritičar umetnosti svog doba zato što je jedini koji dopušta da se u njegovom duhu oštroumno i poslušno ostvari dejstvo koje je slikar želeo. Bodler kaže da mu se dogadja „da neku sliku cenim samo zbog zbira ideja ili sanjarija koje će doneti mom duhu“12. Od stvaraočeve koncepcije do stanja stvorene stvari, i od stanja stvorene stvari do stanja ideja i sanjarija u misli čitaoca, pesma, kao i slika, prolazi, kako to vidi Bodler, kroz tri različite vrste prikazivanja. Ona postoji kao misao usmerena ka nekom cilju, kao subjektivna stvarnost unutar prvobitnog duha, onog piščevog; zatim, postoji eksteriorno, kao objektivna stvarnost, u knjizi, na štampanoj stranici; i, konačno, ponovo se javlja kao subjektivna stvarnost (ideje i sanjarije) u čitaočevom duhu. Odatle proizlazi da je umetničko delo zaista dovršeno tek kada ispuni svoju namenu i dosegne svoje treće stanje u čitateljskoj i kritičarskoj misli. Dakle, čitalac i kritičar daju savršenost delu i ispunjavaju njegov cilj. Taj zaključak bi se mogao izvući iz bodlerovske kritike. Zahvaljujući pesmi realizuje se puna komunikacija jednog subjekta sa drugim. Prema Puleu, svaki autentični odnos autora i kritičara preko pesme mora se smatrati fenomenom intersubjektivnosti, gde ono što se prenosi od jednog ka drugom nije identičnost, već ekvivalentnost. Na tu intersubjektivnu ekvivalenciju aludira Bodler kada, govoreći o slikama Delakroa, primećuje: „Dejstvo proizvedeno na gledaoca analogno je umetnikovim sredstvima“13. U svom članku o delu i životu Ežena Delakroa, Bodler govori o naročitom kvalitetu emocije koju je u njemu proizvelo posmatranje slika ovog majstora: „Delakroa je najsugestivniji od svih slikara, onaj čija dela...najviše podstiču na razmišljanje i u sećanje prizivaju najviše poznatih osećanja i poetskih

10 Žorž Pule, isto, str.3911 Žorž Pule, isto, str.3912 Žorž Pule, isto, str.4013 Žorž Pule, isto, str.41

5

misli, za koje smo poverovali da su zauvek iščezle u tami prošlosti“14. Ovde je posmatrač vraćen svom sopstvenom iskustvu. Posmatrač sebe prepoznaje u delu, ne onakvog kakav je u momentu posmatranja, nego onakvog kakav je bio u prošlosti koja liči na prošlost evociranu u delu. Tako se jedan skup odgovarajućih uspomena budi od jedne misli do druge preko asocijacije sličnosti. Ne zapaža se ta veza samo u poeziji i slikarstvu; isto važi i za muziku. Kao primer Bodler navodi Vagnera. Bodler smatra da kritikovati znači prevoditi na svoj sopstveni jezik i, stoga, podsećati se. Za ono šta književna kritika jeste primer nalazimo u studiji koju je Bodler posvetio Marselini Debord-Valmor. Kod nje on naročito zapaža odredjeni kvalitet osećajnog i imaginativnog života i opisuje vrstu uspomene koju je u njemu probudilo njeno delo: „Tu buktinju, kojom maše pred našim očima da bi osvetlila tajanstvene lugove osećanja, ili je drži nad našom najintimnijom uspomenom, ljubavnom ili dečjom, ne bi li je oživela, tu buktinju ona je upalila u najvećoj dubini sopstvenog srca“15. Izmedju uspomene koja se pojavljuje u Marselininoj poeziji i njenog korespondenta u kritičkoj misli postoji eho, nešto kao odjek nekog mentalnog dogadjaja. Ponekad se taj odjek kod Bodlera javlja u obliku pesme. Bodler pohvalno govori i o pesniku Ogistu Barbjeu, koji je prirodno rečit, a njegovi stihovi su uzvišeni. Medjutim, njegova sklonost ka korisnosti i pouci kvari nam utisak koji njegove pesme ostavljaju. Ako pesnik sebi unapred postavi neki moralni cilj, umanjiće svoju pesničku snagu. Bodler takodje smatra da pesnička dela ne izražavaju naučne, političke ili bilo kakve druge ideje. Prema Bodleru, jedini dobar kritičar je kritičar-pesnik, onaj koji se obraća isključivo pesničkim izvorima u sebi da bi ispunio svoje funkcije. Pule smatra da je Bodlerova kritika suštinski metaforična. Čin poistovećivanja koji se u njoj odigrava sastoji se u pronalaženju skupa slika u kojima će se ogledati slike što pripadaju pesničkom univerzumu, onom koji tim činom treba da bude definisan. Pronaći metaforički ekvivalent tudjeg dela znači, dakle, otkriti samog sebe kao tu ekvivalentnost. Kritički čin dolazi do rezultata koji je jednako značajan i na ontološkom i na estetskom planu: do savšene komunikacije izmedju dva bića, zasnovane na činjenici da se njihova dva života završavaju predstavljajući savršenu analogiju. Ako je, kao što kaže Bodler u „Salonu iz 1846“, neko umetničko delo „priroda koju promišlja umetnik“16, kritičar je kadar da u tom promišljanju otkrije svoju sopstvenu prirodu. On je pesnikovo ili umetnikovo ogledalo. Ako je kritičar ogledalo, ako pristaje da u vlastitoj reflektuje tudju misao, to je zato što spoznaje jednu suštinsku sličnost sa tom mišlju. Kritičar u autoru prepoznaje svog „ispovednika“, kako kaže Bodler. Dakle, kritičarska misao je, kroz tudju misao, svest o sebi, shvatanje sebe u drugom. Prepoznajući se u drugom, kritičar prestaje da bude sam.

14 Žorž Pule, isto, str.4315 Žorž Pule, isto, str.4416 Žorž Pule, isto, str.46

6

... Izabela Konstantinović ističe da je Bodler strog kritičar, naročito kada se radi o nedostacima njegovih savremenika. Ali i dodaje da je on bio strog pre svega prema samom sebi, svom radu i delu. To se najbolje može videti iz njegovih pisama. Pitanje koje mu se stalno vraća i nameće prilikom rodjendana i Nove godine jeste: šta sam za to vreme učinio? Ogroman nesklad izmedju htenja i mogućnosti, subjektivnih i objektivnih, haos i mora življenja u kojem s mukom opstaje, gotovo su stalno prisutni. Prema Bodleru, ono što je najpotrebnije plodnim piscima jeste vrlo jaka hrana, pravilno rasporedjena. A zatim dodaje da je inspiracija sestra svakodnevnog rada. U jednom pismu Floberu, Bodler piše da neprekidno raditi znači nemati više čula, ne sanjariti i biti samo čista volja stalno pokretna. Usredsredjenost je još jedna važna osobina pravog pisca. Prema Bodleru, da bi se pisalo brzo, treba da se pre toga mnogo mislilo, da se jedna tema vodila sa sobom u šetnju, na kupanje, u restoran, pa i kod ljubavnice. Izabela Konstantinović piše: „Bodlerovo postojano nezadovoljstvo samim sobom jeste u vezi ne samo s time što ga savremenici uglavnom ne shvataju, ili sa neposrednim neuspehom, već i sa strogošću njegovih zahteva, koji su najpre okrenuti prema sebi pa potom prema drugima, gotovo stoičkom strogošću...“17

Bodler je strog kritičar i društva i doba u kome živi. U članku o Edgaru Pou, on za XIX vek kaže da je vek zaljubljen u sebe i bespoštedno kritikuje sve velike ideje toga doba, ideje progresa, civilizacije i demokratije. Naročitu netrpeljivost ispoljava prema američkom društvu i njegovom materijalizmu. Dosta se bavi i pitanjem odnosa umetnosti i morala, kao i umetnosti i istine. Bodler voli pesnika koji stalno opšti sa ljudima svog vremena i razmenjuje sa njima misli i osećanja. Takav je bio francuski pesnik Pjer Dipon, Bodlerov prijatelj od rane mladosti. Povodom njegove zbirke „Pesme i pevanija“, Bodler piše da je uspeh ovog novog pesnika ozbiljan dogadjaj, ne toliko zbog same njegove vrednosti, koliko zbog javnih osećanja čiji je nagoveštaj ta poezija. Objašnjava ovu misao tako što razmatra u glavnim crtama razvoj poezije u vremenima koja su prethodila. Romantičarska škola nas je podsetila na istinitost slike, ona je srušila akademske šablone i zato ne zaslužuje prezire kojima su je prekrili „nesposobni nadriučenjaci“. Po samom svom načelu, romantičarska pobuna bila je osudjena na kratak život. Utopija škole „umetnosti radi umetnosti“, isključujući pouku, a često i strast, bila je besplodna. Veoma duhoviti, oštroumni književnici bili su umešani u taj pokret i izvukli su iz sredstava koja su bili raširili iznenadjujuće efekte. Bodler posebnu slast nalazi u Diponovim političkim pesmama, koje su povezane jednom zajedničkom vezom, a to je ljubav prema čovečanstvu. Diponova velika tajna je u ljubavi prema vrlini i čovečanstvu, i beskrajnoj ljubavi prema Republici. Bodler skreće pažnju na radost koja preovladjuje u

17 Šarl Bodler, Izabrana pisma, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1987, str.259

7

delima nekoliko slavnih pisaca. Radosna ili tužna, poezija uvek u sebi nosi božanski utopijski karakter. „U tamnici ona postaje pobuna; na prozoru bolnice ona je žarko nadanje u ozdravljenje; na napukloj i nečistoj mansardi ona se kao vila krasi luksuzom i elegancijom; ne samo da ona konstatuje već i popravlja.Ona svuda postaje poricanje nepravde“18. U ogledu „Čedne drame i romani“, Bodler se pita da li su vrli pisci dovoljno spretni da učine da se vrlina voli i poštuje, i da li je vrlina zadovoljna načinom kojim joj se služi. Umetnost je korisna zato što je umetnost. Ima škodljive umetnosti, to je ona koja remeti uslove života. Prema Bodleru „porok je privlačan; treba ga slikati privlačnim; ali on nosi sa sobom boleštine i neobične moralne boli; treba ih opisati“19. Zločin nije uvek kažnjen ni vrlina uvek nagradjena. Medjutim, ako su roman ili drama dobro napisani, onda niko neće poželeti da povredi zakone prirode. Balzak, koga su kritikovali zbog odsustva moralne pouke u njegovim delima, prebrojao je svoje vrle i svoje zločinačke ličnosti i prednost je bila na strani vrline, uprkos izopačenosti društva. Bodler zaključuje da poroke treba slikati onakvima kakvi jesu, ili ih ne videti. Ako čitalac ne nosi u sebi jedan filozofski i verski vodič koji ga prati u čitanju knjige, utoliko gore po njega. Teofil Gotje piše, u svom predgovoru romanu „Gospodjica de Mopen“, da medju najsmešnije poduhvate doba u kome živi spada rehabilitacija vrline. To preterano izigravanje morala Gotje smatra dosadnim. Prema Gotjeu, reći da je čovek pijanica samo zato što opisuje orgije, razvratnik zato što piše o razvratu, isto je tako besmisleno kao i tvrditi da je neko pošten zato što je napisao knjigu o moralu. Gotje kaže da kritičari stalno zamenjuju pisca sa delom da bi stvorili neki skandal i da bi njihove kritke bile zanimljive čitaocima. Gotje zaključuje da je njegovo doba nemoralno, a kao dokaz treba uzeti broj nemoralnih knjiga koje se pišu i uspeh koji one postižu: „Knjige su odraz običaja, a ne običaji knjiga“20. U svom pismu Čarlsu Svinbernu, Bodler je napisao: „Ja mislim da svaka pesma, svaki umetnički predmet dobro sačinjen prirodno i nužno sugeriše moral. To je stvar čitaoca. Osećam sasvim nedvosmislenu mržnju prema svakoj isključivo moralnoj nameri u nekoj pesmi“21. Prema Bodleru, poezija nema drugog cilja osim sebe same i nijedna pesma neće biti tako velika i plemenita kao ona koja je napisana jedino iz zadovoljstva što ga pruža pisanje pesme. Izabela Konstantinović primećuje da su, uprkos tom njegovom stavu, njegove istančane psihološke analize o ljudskoj prirodi, povezanosti odnosa i sudbini uvek duboki zahvati moraliste. Bodler ima loše mišljenje o nagradama, smatra da one donose nesreću. Nagrade za vrlinu, odlikovanja, naziva „pronalascima djavola“ jer „ohrabruju

18 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti,Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.3319 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga,Beograd, 1979, str.4120 Teofil Gotje, Gospodjica de Mopen, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1953, str. 3021 Šarl Bodler, Izabrana pisma, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1987, str.176

8

licemerstvo i zamrzavaju spontane zanose jednog slobodnog srca“22. Ima u zvaničnoj nagradi nešto što vredja čoveka i čovečanstvo, i pomračuje stidljivost vrline. Što se tiče pisaca, njihova nagrada je u uvažavanju od strane onih koji su im ravni i u blagajni knjižara. Bodler piše istoriju jednog od slavnih nesrećnika-to su ljudi koji nose reč zlosreća ispisanu na čelu. Takvim darovitim, ali prokletim ljudima, pripadaju i Hofman i Balzak, ali Bodler posebnu pažnju posvećuje Pou. Bodler primećuje da u Poovim pripovetkama nikada nema ljubavi. Možda je on mislio da proza nije jezik dorastao tom čudnom i neprevodivom osećanju, ali zato su njegove pesme njime zasićene. Po u svojim člancima ponekad govori o ljubavi, i to kao o stvari pri čijem mu pomenu zadrhti pero. Njegovi portreti žena imaju oreol oko glave i naslikani su sa preterivanjem jednog obožavaoca. Pesnik ističe Poovu izvanrednu veštinu da se iz „po sebi jasne i sasvim prihvatljive postavke izvedu skrivena i nova opažanja, da se otvore neverovatne perspektive- jednom rečju, veština da se ljudi očaraju, navedu na razmišljanje, na sanjarenje, da se duše iščupaju iz gliba svakodnevnih navika, eto to su bile blistave sposobnosti koje su mnogi ljudi sačuvali u sećanju“23. Ali, dešavalo se ponekad, da pesnik žalosnim cinizmom naglo spusti svoje prijatelje na zemlju i uništi svoje duhovno delo. Bodler u ovom ogledu iznosi i svoje mišljenje o Poovom opijanju, koje su svi tako uporno kudili. On smatra da je Poovo opijanje bilo jedan način lakšeg pamćenja, jedan metod rada koji je u skladu sa njegovom strasnom prirodom. Poova čudesna dela nisu ono pomoću čega je uspeo da stekne divljenje misaonih ljudi već je on to postigao svojom ljubavlju prema lepome, svojom dubokom i žalobnom poezijom, svojim divnim, čudnovatim stilom i,najzad, svojom tako posebnom genijalnošću. Bodler daje kao primer sangviničnog pisca- Didroa dok je Po pisac živaca i to najbolji koga on poznaje. Ističe način na koji je Bodler pisao o „žudnoj radoznalosti ozdravljenja; o svršecima godišnjih doba punim razdražujućih krasota, o toplom, vlažnom i maglovitom vremenu kada južni vetar razmekšava živce i olabavljuje ih kao žice na nekom instrumentu, a oči se pune suzama što ne dolaze iz srca...“24

Američki pisci,piše Bodler, priznavali su Poovu neobičnu snagu kao pesnika i pripovedača, ali želeli su da umanje njegovu vrednost kao kritičara. U jednoj zemlji gde ideja korisnosti, koja je najveći neprijatelj ideje lepote, ima prvenstvo, savršen kritičar bio bi onaj koji je „najpristojniji“, tj. onaj čije bi težnje i želje bile najbliže težnjama i željama publike. Po, deleći svet duha na čist intelekt, ukus i moralno osećanje, primenjivao je kritiku prema tome u koji bi od ova tri odeljka spadao predmet njegove analize. Za Poa je mašta kraljica svih sposobnosti; božanska osobina koja opaža, van granica filozofskih metoda, prisne i tajne veze izmedju stvari, saglasnosti i

22 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.4323 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.8024 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.84

9

analogije. Medju književnim oblastima gde mašta može da postigne najčudnije rezultate, Po posebno voli pripovetku. Nad romanom ima prednost što njena kratkoća doprinosi jačini utiska. Štivo koje se može pročitati u jednom dahu, ostavlja u duši mnogo jaču uspomenu nego neko iseckano čitanje. U celom sastavu ne sme da se provuče ni jedna jedina reč koja nije nekakva namera, koja ne teži dovršenju unapred smišljenog plana. Pripovetka ima prevagu čak i nad pesmom. Artificijelnost ritma predstavlja prepreku za ono brižljivo razvijanje misli i izraza koje za cilj ima istinu. Istina je često cilj pripovetke, a rasudjivanje najbolje orudje za sastavljanje jedne savršene pripovetke. Cilj pesme jeste ideja čiste lepote. U Poovom članku „Načelo poezije“, Bodler nalazi protest protiv besmislene vrednosti koja se pridaje dugim pesmama. Jedna pesma zaslužuje svoj naziv samo ako uzbudjuje, ako zanosi dušu. Usled psihološke nužnosti, sva uzbudjenja su kratkotrajna i prolazna. To neobično stanje u koje je uvučena čitaočeva duša neće potrajati onoliko koliko čitanje neke pesme koja prevazilazi istrajnost oduševljenja za koje je sposobna ljudska priroda. Delo takvih razmera kao što je epski spev ne može se smatrati pesničkim. Takodje je veoma manjkava suviše kratka pesma, jer utisak koji ta pesma ostavlja nije trajan.Bodler kritikuje „rdjave kritičare“ koji su upućivali kritike dobrim pesnicima kao što je Po. Prema Bodleru, snažni romanopisci su u manjoj ili većoj meri i filozofi. Kao primere navodi: Didroa, Lakloa, Hofmana, Getea, Rihtera, Metjurina, Balzaka i Poa. Svi oni na papir prenose svoju prirodu, zato su originalniji i mnogo više iznenadjuju no obični maštari, koji gomilaju i redjaju dogadjaje, a ne objašnjavaju njihov tajanstveni smisao. Radoznali romanopisci imaju tri svojstva: sopstveni metod, iznenadjenje i filozofsku maniju; tri svojstva koja čine njihovu superiornost. Bodler je jako cenio Teofila Gotjea; njemu je posvetio svoje „Cveće zla“. Ističe Gotjeovu skromnost i kaže da on čak i preteruje u svojoj sramežljivosti. Gotje je odličan kritičar, publika je upoznata sa njegovim kritikama i rado ih čita, ali on ostaje nepoznat kao književnik. Zaboravlja se da je on veliki pesnik. U svojoj studiji o Gotjeu, Bodler piše,očigledno preterujući, da je on pisac „na kome će nam zemaljska kugla zavideti, kao što nam zavidi na Šatobrijanu, Viktoru Igou i Balzaku“25. Gotje se kao pisac istakao posle objavljivanja „Gospodjice de Mopen“.Ta vrsta himne Lepoti imala je, pre svega, taj rezultat što je konačno ustanovila stvaralački uslov umetničkih dela, tj. isključivu ljubav prema lepom. Svrha tog Gotjeovog romana nije bila da izrazi naravi niti, pak, strasti epohe nego jednu jedinu strast.Ta svrha sastoji se u tome da se prikaže, ne pomama ljubavi nego lepota ljubavi i lepota predmeta dostojnih ljubavi, jednom rečju oduševljenje prouzrokovano lepotom.

25 Šarl Bodler,Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.181

10

Gotje smatra da je „stvarno lepo samo ako ne može ničemu da služi“26. Ružnim naziva sve što je korisno, jer predstavlja potrebu, a „ kod čoveka je ona gnusna i odvratna kao i njegova jadna i odvratna priroda“27. Veoma ceni onog ko se kugla i ko piše stihove. Utilitaristički principi nikako ne mogu biti njegovi i nikada neće moći da postane urednik nekog moralnog lista. Za Gotjea, uživanje je cilj života i nešto što je još jedino korisno u svetu. Više voli kinesku vazu nego mnoge druge vaze koje mu služe, iako su na njoj zmajevi i mandarini koji ničemu ne koriste. Bodler piše da je Gotjeov predgovor romanu „Gospodjica de Mopen“ vredjao gradjansko licemerstvo. Već smo spomenuli da za Bodlera poezija nema drugog cilja osim sebe same. Pesnik je, težeći nekom moralnom cilju,smanjio svoju poetsku snagu i Bodler tvrdi da će njegovo delo biti rdjavo. Poezija ne može da se izjednači sa naukom ili sa moralom. Nijedna pesma neće biti tako velika i plemenita kao ona koja će biti napisana iz zadovoljstva da se napiše pesma. Bodler smatra da prevelika osećajnost srca može čak i da škodi pesničkom radu. Osećajnost uobrazilje je druge prirode; ona ume da odabira, prosudjuje, uporedjuje, istražuje. Iz ove osećajnosti, koja se obično naziva Ukusom, izvlačimo moć da izbegnemo zlo i da tražimo dobro u pesničkoj gradji. Urodjeni smisao za oblik i savršenstvo u obliku učinio je od Gotjea sasvim posebnog kritičkog pisca. Prema Bodleru, niko nije bolje od njega umeo da izrazi sreću koja uobrazilji daje pogled na lep umetnički predmet. Jedno od čudesnih preimućstava umetnosti ja da užasno, umetnički izraženo, postaje lepota, i da bol, u ritmu i metru, ispunjava duh radošću. Svaki pisac nosi obeležje svog glavnog dara i za tu tvrdnju Bodler daje primere: Šatobrijan je opevao bolnu slavu melanholije i dosade; Viktor Igo predstavlja snage prirode i njihovu skladnu borbu; Balzak, takodje složen, oličava grdobu jedne civilizacije i sve njene borbe i ambicije; Gotje je isključiva ljubav za lepo. Na kraju svog članka Bodler naziva Gotjea „savršenim književnikom“. Bodler odredjuje Lepo kao nešto žestoko i tužno, nešto pomalo neodredjeno, što ostavlja prostor nagadjanju. Da bi objasnio svoja shvatanja, kao primer uzima žensko lice. Zanosna i lepa glava žene podstiče na sanjarenje, u isti mah o slasti i tugovanju. U njoj je sadržano nešto od sete, od zasićenosti ili pak nešto tome suprotno, to jest, žestina, strasnost življenja, koju prati naknadno nadošla gorčina. Činioci Lepog su i nedokučivost i žaljenje za nečim. Lepo je sazdano od jednog večnog elementa i od jednog relativnog, zavisnog elementa koji će biti: epoha, moda, moral, strast. Bez ovog drugog elementa prvi bi elemenat bio neprocenjiv, neprilagodljiv i nesvojstven ljudskoj prirodi. Dvojstvo umetnosti je posledica dvojstva u čoveku. Bodler predlaže da deo koji večno postoji posmatramo kao dušu umetnosti, a promenljivi elemenat kao njeno telo. Prema Bodleru, Stendal, duh drzak i podsmevački, ali čije drskosti podstiču duboka razmišljanja, približio se istini više od mnogih

26 Teofil Gotje, isto, str.3427 Teofil Gotje, isto, str.34

11

drugih, tvrdeći: „Lepo je samo obećanje sreće“28. Ova definicija prevazilazi svrhu i potčinjava lepo promenljivom idealu sreće. Bodler ističe da ova definicija ima veliku zaslugu što se odlučno udaljava od zablude akademičara. Bodler ističe da je Balzakova glavna vrednost u tome što je vizionar, i to strasni vizionar. Sve njegove ličnosti su obdarene životnim žarom, kojim je i sam bio nadahnut. Sve njegove fikcije su ulepšane kao snovi. Bodler piše da od „vrha aristokratije do dna plebsa, svi učesnici njegove „Komedije“ su pohlepniji za životom, energičniji i lukaviji u borbi, strpljiviji u nesreći, oblaporniji u uživanju, andjeoskiji u odanosti nego što nam ih prikazuje komedija istinskog sveta“29.Kod Balzaka su svi daroviti, čak i pazikuće. Sve duše su zapravo Balzak lično. Bodler ističe Balzakovu sklonost za pojedinosti, koja proističe iz prekomerne ambicije da sve vidi, da na sve ukaže, da sve nasluti, i da i druge na to navede. Bodler piše da je Balzak„najjača trgovačka i književna glava XIX veka“30; najsmešnija, najzanimljivija i najsujetnija ličnost „Ljudske komedije“; osobenjak, toliko nepodnošljiv u životu koliko sjajan u svojim spisima.Iznosi jednu anegdotu o ovom slavnom piscu. Balzak je morao da sutradan isplati menicu od hiljadu dvesta franaka a bila je uveliko noć. Otišao je u kuću bogatog trgovca i izdavača i ponudio mu da za hiljadu i pet stotina franaka napiše dva velika članka o „Autoportretima Francuza“ i potpiše ih. Izdavač je pristao. Kasnije je Balzak sreo mladog francuskog pisca, pozvao ga na kafu i tražio od njega da napiše članak, a Balzak će ga prepisati i potpisati svojim imenom. Drugi članak je naručio kod Gotjea. Menica od hiljadu dvesta franaka bila je isplaćena i svi su bili zadovoljni. Bodler zaključuje da se tako plaćaju dugovi kad je čovek genijalan:“ ako bi nekom pakosniku palo na pamet da ovo shvati kao šalu nekog beznačajnog lista i kao napad na slavu najvećeg čoveka našeg veka, sramno bi se prevario;ja sam hteo da pokažem kako je veliki pesnik znao da razmrsi jednu menicu isto tako lako kao i najtajanstveniji i najzapleteniji roman“31. Bodler iznosi i svoje mišljenje o Igou kao pesniku; Igo je bio predodredjen da kroz poeziju izrazi ono što Bodler naziva „tajnom života“. Muzika njegovih stihova prilagodjava se skladu prirode; kao vajar, on u svoje strofe urezuje oblik stvari; kao slikar, on ih osvetljava bojom koja im je svojstvena. Nijedan umetnik nije spremniji da svakog časa uroni u prirodu. Stih Viktora Igoa ume da izrazi ljudskoj duši najneposrednija osećanja koja ona izvlači iz prirode i najneuhvatljivije čulne opažaje koje nam prenosi vidljivo biće, neživa priroda; takodje izražava opšti izgled i fizionomiju jednog vanljudskog stvorenja, njegov pogled, njegovu tugu, radost, mržnju...jednom rečju, sve ono što je ljudsko u bilo čemu, a takodje i ono što je božansko, sveto ili satansko. Bodler smatra da je pesnik prevodilac, odgonetač simbola. Kod odličnih pesnika nema metafore, poredjenja ili epiteta koji nemaju matematički tačnu primenu u datoj okolnosti, jer se ta poredjenja, te metafore i ti epiteti crpu iz

28 Šarl Bodler, Svetionici, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.6629 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.19630 Šarl Bodler, Pariski splin, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.32131 Šarl Bodler, Pariski splin, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.324

12

neiscrpnog blaga univerzalne analogije. Bodler naziva Igoa „divnom enciklopedijom ljudskih i božanskih analogija“32. Igo svuda vidi misteriju i odatle potiče ono osećanje zebnje koje prožima veći broj njegovih najlepših pesama; odatle ona burna kovitlanja, ona nagomilavanja, ona obrušavanja stihova, ona česta ponavljanja reči. Kao što nije slikar onaj ko ne ume da slika sve, tako nije ni pesnik onaj koji nije kadar da slika sve, dvorce i udzerice, nežna osećanja i svirepost, sve najprijatnije i sve najstrašnije. Pesnik koji je opevao, na primer, slavu, mora biti sposoban da opeva i ljubav. U Igoovim knjigama su, piše Bodler, prozaičnost atmosfere, nebeski svod, obličje drveta, pogled životinje, obrisi kuće naslikani kičicom pravog slikara. Ako slika more, nikakva slika morskog pejzaža nije ravna njegovoj. Igoa privlači svaki simbol beskrajnosti, more, nebo; svi nekadašnji predstavnici snage, homerovski i biblijski divovi, srednjovekovni borci, vitezovi; strašne i ogromne životinje. S druge strane, pesnik je prijatelj svega što je slabo, usamljeno, ojadjeno. Njegove pesme su pune ljubavi za posrnule žene, za sirote ljude koje je smrvilo društvo, za životinje, žrtve naše proždrljivosti. Čak i u njegovim malim pesmama posvećenim čulnoj ljubavi čuje se duboki glas milosrdja. Bodler ističe da ovde nije u pitanju propovednički moral koji svojim poučnim tonom može da pokvari i najlepše pesme, nego nadahnuti moral koji nevidljiv prodire u pesmu. Moral ne ulazi u tu umetnost kao cilj već se preliva u njega i meša s njim kao u samom životu. Igo je, ne samo u svojim knjigama nego i u životu, pokazivao sklonost ka spomenicima prošlosti, ka slikovitom nameštaju, porculanu i gravirama. Pravi kritičar ne sme da zanemari ovu pojedinost, smatra Bodler. Ne samo da ta sklonost ka lepom pa čak i neobičnom, potvrdjuje književni karakter Viktora Igoa; ne samo da je potvrdjivala njegovu obnoviteljsku književnu doktrinu, nego se ukazivala kao neizostavni činitelj njegovog opšteg pesničkog karaktera. U jednom pismu majci Bodler govori o Igoovim „Jadnicima“ kao o bljutavoj i nesuvisloj knjizi, što dovodi u pitanje iskrenost Bodlerovih javnih pohvala. Njegov odnos prema Igoovom delu i ličnosti je ambivalentan; u njegovoj zadivljenosti ima dosta odbojnosti. Od samog početka Igoovog književnog veka, nailazimo u njemu na brigu o slabima, prognanima i prokletima. Ova knjiga treba da izazove osećanje milosrdja; treba da podstakne čitaoca da izvede zaključke, smatra Bodler. U „Jadnicima“ pisac je hteo da stvori idealne likove, od kojih je svaki, predstavljajući jedan od glavnih tipova neophodnih za razvijanje njegove teze, uzdignut do epske visine. Prema Bodleru, „to je roman konstruisan kao poema, gde je svaka ličnost izuzetak samo po hiperboličnom načinu kojim predstavlja opštost“33. Preosvešteni Bjenveni je hiperbolično milosrdje, večita vera u žrtvovanje samog sebe. Pisac je uživao da do tančina izradi ovaj andjeoski model. 32 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.21333 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.297

13

Bjenveni sve daje i zna samo za jedno zadovoljstvo-da uvek žrtvuje sebe za nejake, pa čak i za krivce. Valžan je prostodušna, nevina sirovina; on je neuki proleter, kriv za greh koji bismo svi oprostili (ukrao je hleb), ali koji ga baca na robiju. Tu se njegov duh formira i izoštrava dugim razmišljanjima i, najzad, on izlazi sa robije prepreden, strašan i opasan. Biskupovo gostoprimstvo platio je novom kradjom, ali ga ovaj spasava, jer veruje u oproštaj i milosrdje. I zaista, prosvetljavanje ove savesti se izražava, ali životinja navikla na zlo, koja je još uvek u njemu, navodi ga na još jedan pad. Valžan, sad gospodin Madlen, postao je pošten, bogat i moćan čovek. Ali dolazi kobni dan kada saznaje da će neki lažni Valžan biti osudjen umesto njega. On razmišlja šta dalje da radi i odlučuje da ponovo postane Valžan iz ljubavi prema Istini i Pravdi. Poglavlje u kome je opisano do svih tančina, lagano, analitički, ova čovekova rasprava protiv samog sebe sadrži stranice kojima se može ponositi francuska literatura, a i literatura sveukupnog čovečanstva, smatra Bodler. „Jadnici“ su opomena na red jednom društvu suviše zaljubljenom u sebe, suviše nebrižnom prema drugima. Bodler smatra, kao i Igo, da „ovakve knjige nikad nisu nekorisne“34. U svom članku o Petrusu Borelu, Bodler piše da je ovaj pisac zaboravljena zvezda i da ga se retko ko seća. Bodler se često pitao kako je i zašto jedan čovek kao Borel, koji je pokazao zaista epski dar u više scena svoje „Gospodje Pitifar“, mogao na više mesta da pokaže toliko nespretnosti. Bodler to ne može da objasni, ali može da naznači samo simptome, simptome jedne izvitoperene prirode, zaljubljene u protivurečnost radi protivurečnosti, prirode uvek spremne da ide uz svaku struju, ne ocenjujući ni njenu snagu ni sopstvenu moć. Čudna ortografija u „Gospodji Pitifar“, kao neka namerna uvreda na račun navika čitalačkog oka, jeste crta koja dopunjuje ovu iskrivljenu fizionomiju. Bodler piše da je reč o ortografiji više nego slikovitoj i koja koristi svaku priliku da kitnjasto podseti na etimologiju. Borel je voleo, ne samo da čini nasilje nad duhovnim navikama čitaoca, nego i da uznemiruje i da ljuti njegovo oko grafičkim izrazom. Bodler je, pišući o Borelu, bio svestan toga da će se čitaoci upitati zašto u svojoj galeriji daje mesta jednom duhu koji i sam smatra nepotpunim. Odmah daje odgovor na to pitanje- taj duh, ma koliko težak i pun nedostataka, u istoriji njihovog veka odigrao je ulogu koja nije bez značaja. Bez Petrusa Borela ostala bi jedna praznina u romantizmu. Bodler piše da u prvoj fazi književne revolucije, pesnička mašta okretala se prošlosti; usvajala je melodični i razneženi ton žaljenja. Kasnije, melanholija je dobila odlučniji glas. Izvesno čovekomrzačko republikanstvo sklopilo je savez sa novom školom i Petrus Borel je postao najobesniji i najparadoksalniji izraz duha buzinjoa ili buzengoa (oko 1830. ovim imenom je nazivana revolucionarno nastrojena omladina). Taj duh u isti mah književan i republikanski bio je pokretan bezgraničnom aristokratskom mržnjom prema kraljevim i buržoaziji, a opštom simpatijom prema svemu što je u umetnosti

34 Šarl Bodler, Romantična umetnost-ogledi o književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.301

14

predstavljalo preterivanje u boji i obliku, prema svemu što je bilo u isti mah snažno, pesimističko i bajronovsko. Bodler je uvek imao simpatiju za ovog pisca čiji je promašeni stvaralački duh, pun ambicija i nespretnosti, samo umeo da proizvodi brižljivo radjene skice, olujne munje, likove kod kojih nešto čudno kvari urodjenu veličinu. On, u stvari, ima neku sopstvenu boju, izvesnu prijatnost svoje vrste. Voleo je književnost, piše Bodler, za razliku od ljupkih pisaca spremnih da u svakom trenutku prodaju Muzu za nešto opipljivije. Bodlerov odnos prema ženi je ambivalentan; ima pesama u kojima je hvali, ali se u svojim esejima javlja kao ženomrzac. Piše da je žena prirodna i samim tim vulgarna; ona je suprotnost dendiju. Dendi je bogat i dokon čovek, koji nema drugih poziva do da neguje ideju lepog u svojoj ličnosti, da zadovoljava svoje strasti, da oseća i da misli. Ljubav je prirodna zaokupljenost dokonih, ali dendi ne stremi ljubavi kao posebnom cilju. Pristojan je i elegantan čovek;hladan i teži neosetljivosti. Dendi nikada ne može biti vulgaran. Izdvaja se od drugih i to pokazuje svojim odevanjem. Sam Bodler je držao do takvog izgleda. Slično kao prema Igou, Bodler je i prema Žorž Sandovoj gajio protivurečna osećanja. U svojim dnevnicima piše da ona nikada nije bila umetnik, da je glupa, nespretna i brbljiva i da u „moralnim shvatanjima ima dubinu rasudjivanja i prefinjenost osećanja kojima se odlikuju nastojnice i izdržavane ženske“35. Bodler skreće pažnju na predgovor za „Gospodjicu La Kentini“, gde po shvatanju Sandove ispada da istinski hrišćanin ne veruje u pakao. Sandova je za „Boga dobrih ljudi“, boga nastojnika i kradljivih kućnih pomoćnica. Bodler zaključuje da ona sigurno želi da ukine Pakao. Naziva je „maloumnim stvorenjem“ i piše da kada bi je susreo, ne bi mogao da se uzdrži od želje da je tresne kropionicom po glavi. Bodler preteruje u svom ženomrstvu. Konstantinović smatra da Bodleru dugujemo jednu od najtananijih analiza Lakloovog romana „Opasne veze“. Ovaj roman, Bodler naziva „istorijskim“. U oblasti kritike poezije, Bodlerovo delo jedno je od najznačajnijih u književnosti XIX veka. Tumačeći Poovu, Gotjeovu i Banvilovu poeziju on objašnjava i sopstveno delo. U njegovom traganju za pesničkom suštinom ima doslednosti i čvrstine- on odbija da prihvati parnasovski ideal skulpturalnosti i teoriju larpurlartizma, ali nije dogmatičan jer ume da oceni ljudsku vrednost narodske poezije Pjera Dipona. Bodler je pesme u prozi pisao od mladosti do smrti, tako da se može reći da je „Pariski splin“, kao i „Cveće zla“, delo njegovog života. Mnogi Bodlerovi ogledi, na primer esej „O vinu“, liče na pesme u prozi, i Konstantinović ističe da je Bodler moderan i po prevazilaženju podvojenosti književnih rodova. „Pariski splin“ u domenu jezičkog izraza predstavlja revolucionarnu novinu. U pesničkom pogledu „Pariski splin“ u odnosu na „Cveće zla“ predstavlja manje-više istu tragičnu viziju čovekove sudbine, a najveća razlika opaža se u izrazu. Pišući pesme u prozi, Bodler želi da stvori „čudo pesničke proze,

35 Šarl Bodler, Svetionici, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.228

15

muzikalne i bez ritma i rime, dovoljno gipke i dovoljno grube da bi se prilagodila svim lirskim kretanjima duše, talasanju sanjarije, odskocima svesti“36.Konstantinović ističe da su centralne teme Bodlerovih pesama u prozi Pariz i splin. U jednom svom pismu majci, Bodler je napisao: „Ako je ikad bilo čoveka da je, mlad, saznao šta je splin i hipohondrija, to sam sigurno ja“37. Dok je pisao svoje pesme u prozi, Bodler se žalio da mu je taj posao težak: „Napisati stotinu mukotrpnih sitnica koje zahtevaju trajno dobro raspoloženje (dobro raspoloženje neophodno čak i za obradu tužnih predmeta), izvesno čudno podsticanje kojem su nužne pozorišne predstave, rulje, muzika, čak i ulične svetiljke, eto čega sam se latio! Tek sam stigao do šezdeset, a dalje više ne mogu“38. Bodler je „Pariski splin“ posvetio piscu Arsenu Useju, koji je i sam pisao pesme u prozi. U svojoj posveti Useju, napisao mu je da je, čitajući čuvenog „Gaspara od Noći“ Alojzijusa Bertrana, odlučio da i sam napiše nešto slično. U opisivanju savremenog života hteo je da primeni postupak koji je Bertran primenio u slikanju davnašnjeg, tako neobično živopisnog života. Bodler misli da je ostao daleko od svog uzora i da je stvorio nešto sasvim drugačije, čime bi se svako osim njega ponosio,a on ne može zato što nije uspeo da ostvari ono što je nameravao.

Bodler smatra da je neizbežno da svi veliki pesnici postanu kritičari. U duhovnom životu pesnika dolazi do prelomnog časa kada počinju da razmišljaju o svojoj umetnosti , otkrivaju nejasne zakone u ime kojih su stvarali, i iz tog istraživanja izvlače pravila čija božanska svrha jeste nepogrešivost u pesničkom stvaralaštvu. Bodler zaključuje da je pesnik najbolji od svih kritičara.

36 Šarl Bodler, Cveće zla, Narodna knjiga, Beograd, 1979, str.1737 Šarl Bodler, Izabrana pisma, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1987, str.14138 Šarl Bodler, Cveće zla-Pariski splin, SKZ, Beograd, 1975, str.274

16