šarl bodler - poema o hašišu.pdf

* Poema o hasisu.doc 23.04.01 e.v. Stran 1 od 31

Šarl Bodler

POEMA O HAŠIŠU Engleski prevod objavljen u The Equinox Vol. I No. 2. Iz zbirke: SABRANA DJELA �ARLA BODLERA Prevodioci zbirke: Borislav Radović Ljubica Bauer-Protić Jugana Stojanović Marko Katanić Izabela Konstantinović Jovanka Čemerikić Komentari: Dr Radivoje Konstantinović Iskucao: Frater Srećko, Ararita Oaza O.T.O. Računarski obradio: Frater Khonsu Lektorisala: Soror Perdurabo Agape Sunce u Libra, An. IIIxx, Luna u Sagittarius 12. oktobar 1991 e.v.

I

SKLONOST PREMA BESKONAČNOM Oni ljudi koji umeju da posmatraju sami sebe i koji svoje utiske zadr�avaju u sećanju, oni koji su umeli, kao Hofman (3) da izgrade svoj duhovni barometar, katkad su se na�li u polo�aju da sa osmatračnice svojih misli sagledaju lepa godi�nja


doba, srećne dane, divne trenutke. Ima dana kad se čovek budi mlada i čila duha. Čim sa kapaka zbaci teret sna koji mu ih je bio slepio, pred njim se prostire slika spoljnog sveta sa moćnim reljefom, čistim obrisima, rasko�nim bojama. Moralni svet otkriva svoje �iroke perspektive, ozarene jo� neviđenim svetlostima. vek, počastvovan tom lepotom, na �alost retkom i prolaznom, oseća se istovremeno vi�e umetnički nastrojen i pravičniji, jednom reči plemenitiji. No u tom izuzetnom stanju duha i čula koje mogu, ako ga poredim sa neprobojnim mrakom svakodnevnice i običnog bitisanja, bez preterivanja nazvati rajskim, najosobenije je to �to ga ne uzrokuje ni�ta vidljivo niti bilo �ta �to bi se moglo pojmovno odrediti. Je li to stanje posledica dobre higijene ili razumnog re�ima? Eto prvog obja�njenja koje se duhu nameće, ali moramo priznati da često ta divota, ta vrsta čuda, nastaje kao da je delo vi�e i nevidljive sile koja se nalazi negde izvan čoveka i to posle jednog vremenskog razdoblja u kome je taj čovek zloupotrebljavao svoje fizičke sposobnosti. Mo�emo li reći da je to čudo odgovor na usrdnu molitvu i na revnost u slu�enju stvarima duha? Neosporno je da bi najpodesniji način stvaranja tog blistavog i tako sjajnog moralnog zdravlja bilo neprestano preuzno�enje �udnje, stremljenje duhovnih snaga prema nebu. No na osnovu kakvog besmislenog zakona ono se katkad javlja posle gre�nih orgija uobrazilje, posle namerne zloupotrebe razuma �to je čestito i razumno kao prestrojavanje u zdravoj gimnastici? Upravo zato, to neprirodno stanje duha najradije smatram pravom milo�ću, čarobnim ogledalom u kome je čovek pozvan da se vidi lepim, to jest onakvim kakav bi trebalo i kakav bi mogao da bude, nekom vrstom anđeoskog podsticanja, ljubaznog upozorenja. Isto tako, jedna spiritualistička �kola, koja ima predstavnike u Engleskoj i u Americi, natprirodne pojave kao �to su priviđenja, aveti i tako dalje, smatra izrazima bo�anske volje kojoj je cilj da u čovekovom duhu probudi sećanje na nevidljivu stvarnost. Uostalom, tom prijatnom i jedinstvenom stanju u kome sve snage podstiču ravnote�u, u kome ma�ta ma koliko čudesno bujna, ne povlači za sobom osećanje morala u opasne pustolovine, stanje u kome jednu izuzetnu osećajnost vi�e ne mrcvare bolesni nervi, ti uobičajeni savetodavci zločina i beznađa, tom čudesnom stanju, ka�em, ne prethode nikakvi nagove�taji ni predznaci. To stanje je nepredvidljivo kao pojava aveti. To je neka vrsta opsednutosti, ali isprekidane opsednutosti stanja u kome bi, ako smo mudri, trebalo da čvrsto poverujemo u jedno bolje �ivljenje i da se ponadamo da ćemo ga svakodnevnom ve�bom volje i ostvariti. Tu o� troumnost, taj zanos čula i duha trebalo bi da čovek u svako doba smatra pravom blagodeti. Zato je on, misleći samo na neposredno u�ivanje, ne pla�eći se da će se ogre�iti o zakone svoga telesnog ustrojstva, u fizici, u farmaciji, u najjačim pićima, u najfinijim mirisima, u svim podnebljima i u svim vremenima, tra�io načina kako da pobegne, pa makar i na nekoliko časova, iz svog obitavali�ta od blata i kako to ka�e pisac Lazara, (4) "da jednim zahvatom ponese nebo". Avaj! vekovi poroci, ma koliko ih smatrali tako u�asnim, sadr�e dokaze (kad to nije samo njihova sklonost da se �ire u


beskonačnost!) njegove sklonosti prema bezmernom. Samo se ta sklonost često nepravilno usmerava. Uobičajena izreka: "Svi putevi vode u Rim", mogla bi se protumačiti metaforično i primeniti na svet morala: sve vodi nagradi ili kazni, tim dvama oblicima večnosti. Ljudski duh sav vrvi od strasti, u njemu strasti ima u izobilju, na prodaju, da se ponovo poslu�im drugim otrcanim izrazom. No taj nesrećni duh čija je priroda izopačenost isto tako velika kao i njegova iznenađujuća, gotovo paradoksalna sposobnost za ostvarivanje milosrdnih dela i negovanje vrlina koje se te�ko posti�u, bogat je paradoksima koji mu dopu�taju da zloupotrebi preobilje te bezgranične strasti. On nikada ne veruje da se mo�e prodati ceo, u jedan mah. Po�to je zaslepljen, on zaboravlja da dira u lukavijeg i jačeg od sebe, i da Duh Zla (5), kad mu se pru�i prst, uzima ruku. Taj vidljivi gospodar vidljive prirode (reč je o čoveku) hteo je, dakle, da stvori Raj pomoću lekarija, prevrelih napitaka, sličan ludaku koji bi konkretni name�taj i prave vrtove zamenio dekorom, slikanim na platnu, razapetim na ramove. U toj izvitoperenosti smisla za beskonačno, po mome mi� ljenju, le�i upravo razlog svih gre�nih ispada, od samotnog i zami�ljenog opijanja čoveka od pera, koji prinuđen da u opijumu tra�i ubla�enje fizičkog bola i otkriv�i tako izvor bolesnih u�ivanja, postepeno to pretvara u svoju jedinu higijenu i ne�to slično suncu svog duhovnog �ivota, do najodvratnijeg pijančenja po predgrađima, kada se čovek usijane glave, zatrovan slavoljubljem, valja po đubretu na drumu izvrgnut ruglu. Među drogama koje su najpodesnije za stvaranje onoga �to ja nazivam Ve�tačkim idealom, ne uzimajući u obzir alkoholna pića koja č oveka brzo fizički obodre, ali mu ubiju duhovnu snagu, ili mirise koji mu, kad ih preterano koristi, s jedne strane obogaćuju ma�tu, dok ga s druge strane postepeno fizički iscrpljuju, dve materije koje se lako koriste pa su stoga najprihvatljivije i najpodesnije, u stvari su ha�i� i opijum. Istra�ivanje tajanstvenog dejstva tih droga i bolesnog naslađivanja u njima, kao i neizbe�nog okajavanja koje dolazi posle du�eg u�ivanja, i najzad istra�ivanje same nemoralnosti koja je sastavni deo tog slu�enja jednom la�nom idealu, sadr�aj su ove studije. Studija o opijumu već je napisana i to veoma jasno, a problem je istovremeno osvetljen sa medicinske i sa poetske tačke gledi�ta, pa se ne bih usudio da tome bilo �ta dodam. Zadovoljiću se, dakle, da u drugoj studiji ra�članim probleme koje predstavlja ta neuporediva knjiga koja u Francuskoj nikad nije bila prevedena u cjelosti. Pisac, čovek slavan, bujne i izuzetne ma�te, koji danas �ivi povučeno i u ti�ini, usudio se da sa tragičnom bezazleno�ću sačini povest o nasladama i mukama koje je nekada osetio u�ivajući opijum, a najdramatičniji deo njegove knjige je onaj u kome govori o natčovečanskim naporima volje koje je trebalo da ulo�i kako bi se oslobodio prokletstva na koje je sama sebe tako nesmotreno osudio. Danas ću govoriti samo o ha�i�u i to na osnovu mnogobrojnih obave�tenja, izvoda iz bele�aka ili poverljivih razgovore sa pametnim ljudima koji su dugo u�ivali tu drogu. Samo ću tu raznovrsnu dokaznu gradnju sliti u jednu celinu, to jest u


neku vrstu monografije, izabrav�i jednu du�u (koja se uostalom, lako mo�e objasniti i odrediti) kao uzor iskustava te vrste.

II

�TA JE HA�I�? Priče Marka Pola koje smo nepravedno ismejavali, kao i priče nekih drugih starih putnika, proverene su istra�ivanjem naučnika i zaslu�uju na�e uva�enje. Ne nameravam da posle tog putopisca pričam kako je Starac sa planine,(6) po�to je opio ha�i�em (odatle potiče reč ha�i�in ili asasin, �to znači ubica) zatvorio u nekakav Zemaljski raj svoje najmlađe učenike kojima je hteo da poka�e kako izgleda �ivot u raju, u čemu naziremo njegovu nameru da ih nagradi za, tako reći, pasivnu i nesvesnu poslu�nost. Obič aje tajnog udru�enja ha�i�ina, čitalac mo�e da prouči u knjizi gospodina Hamera (7) (Hammer) i u radu gospodina Silvestra de Sasija (8) (Silvestre de Sacy) koji je objavljen u XVI tomu dela Radovi Akademije (9) za natpise i lepu knji�evnost, a u pogledu etimologije reči assassin, ubica, njegovo pismo uredni�tvu lista Savetodavac, od�tampano u broju 359, godine 1809 Herodot priča da su Skiti skupljali na gomile zrnevlje konoplje na koje su, zatim, bacali u�areno kamenje. Na taj način su se kupali u pari koja je bila mirisnija od pare �to se dizala u ma kom grčkom parnom kupatilu i u tome su toliko u�ivali da su vri�tali od zadovoljstva. Postojbina ha�i�a je Istok. Stari Egipćani su vrlo dobro znali da konoplja ima razdra�ujuće dejstvo i to opojno sredstvo se, pod različitim imenima, veoma mnogo koristilo u Indiji, Al�iru i Arabiji. No mi imamo tu pored nas, pred očima, čudnovate primere opijenosti do koje dolazi udisanjem isparenja izvesnih vrsta biljaka. Da ne govorimo o deci koja posle igre i valjanja po stogovima poko�ene lucerke, često dobijaju nekakvu neobičnu vrtoglavicu, a poznato je da se posle �etve konoplje �eteoci i �etelice isto tako osećaju. Kao da se sa po�njevene konoplje di�u neka ku�na isparenja koja poseduju moć da im obe�enjački zavrte mozak. U glavi �eteoca nastaje prava zbrka i on katkad počne budan da sanja. U izvesnim trenucima, udovi omlitave i otka�u poslu�nost. Čuli smo priče o mesečarskim krizama koje tako često spopadaju ruske seljake, a koje, kako ka�u, prouzrokuje ulje od konopljinog semena kojim se začinjava jelo. Ko jo� nije čuo za luckasto pona�anje koko�aka koje su zobale konoplju, a poznato je kako su plahi konji koje seljaci o svadbama i o praznicima svetaca za�titnika mesta, spremaju za trku, nahraniv�i ih konopljom, katkad čak poprskanom vinom? Pa ipak, francuska konoplja se ne pretvara tako lako u ha�i� ili bar, ako je suditi po ponovljenim iskustvima, ne daje drogu koja bi bila jaka kao ha�i�. Ha�i�, ili indijska konoplja, Cannabis indica, biljka je iz porodice kopriva, sasvim slična konoplji koja uspijeva u na�im krajevima, samo nije toliko visoka. Ona ima veoma jako


opojno dejstvo koje je, pre nekoliko godina, u Francuskoj privuklo pa�nju naučnika i visokog dru�tva. Cenjen je prema zemlji iz koje potiče: ljubitelji najvi�e cene ha�i� iz Bengala, dok vrste ha�i�a iz Egipte, Carigrada, Persije i Al�ira imaju iste osobine, ali im je dejstvo za stepen bla�e. Ha�i� (ili trava, bolje rečeno prvorazredna trava, kao da su Arapi jednom reči: trava, hteli da izraze sve ono �to je izvor nematerijalnih naslada) ima razna imena, već prema sastavu i načinu pripremanja u raznim zemljama u kojima se bere: u Indiji se zove ban�i, u Africi terijaki, u Al�iru i u Arabiji mad�und itd. Nije svejedno u koje se godi�nje doba konoplja bere. Kad je u cvetu onda je najjača. Za pripremanje raznih vrsta droge jedino se koriste cvetni vrhovi, a o tome bismo �eleli da ka�emo nekoliko reči. Masni ekstrakt ha�i�a, kakav pripremaju Arabljani, dobiva se kuvanjem vrhova sve�e biljke u maslu, sa malo vode. Kada tečnost potpuno ispari, dobije se preparat, nalik na �ućkasto zelenkastu pomadu neprijatnog mirisa na ha�i� i na u�eglo maslo. U tom obliku, upotrebljava se u kuglicama od 2 do 4 grama, ali zbog odvratnog mirisa koji se s vremenom pojačava, Arapi taj masni ekstrakt spravljaju u obliku pekmeza. Od tih pekmeza, najvi�e se tra�i takozvani davamesk. To je me�avina masnog uvarka, �ećera i raznih miri�ljavih začina kao �to su vanila, cimet, pistacija, badem, mo�us. Katkad se čak dodaje malo ekstrakta od �panjolske bube, ali to nije ni u kakvoj vezi sa uobičajenim dejstvom ha�i�a. Pripremljen na takav novi način, ha�i� gubi neprijatne osobine i mo�e se uzimati u dozama od 15, 20 i 30 grama, bilo uvijen u lisnato testo bez kvasva, ili u �olji kafe. Gospoda Smit (Smith), Gastinel i Dekurtiv (Decourtive) su svojim opitima hteli da otkriju aktivni princip ha�i�a. Uprkos tim naporima, jo� nije pronađen njegov hemijski sustav. No obično se smatra da se njegova glavna svojstva kriju u jednoj smolastoj materiji koja se u njemu nalazi u prilično velikoj količini i iznosi otprilike 10 % od celokupne sadr�ine. Da bi se ta smola dobila, biljka se osu�i pa se istuca u krupniju pra�inu i nekoliko se puta opere alkoholom koji se zatim delimično ocedi. Potom se ostavi da ispari dok se ne dobije gust ekstrakt. Taj ekstrakt se pome�a sa vodom koja rastvori strane gumaste materije i smola tako ostane u čistom stanju. Ovaj proizvod je mekan, zagasitozelene boje i odlikuje se jakim osobenim mirisom ha�i�a. Dovoljno je uzeti pet, deset, petnaest centigrama da bi imao zapanjujuće dejstvo. No ha�i�in, koji se mo�e uzimati u obliku pastile oblo�ene čokoladom ili pilulica sa đumbirom ima, kao davamesk i masni ekstrakt, uglavnom jako dejstvo, veoma različite prirode, �to zavisi od temperamenta pojedinca i njegovog nervnog ustrojstva. Najzanimljivije je to da ha�i� ne djeluje uvek podjednako ni na određenog pojedinca. Čas će mu biti bezmerno i neodoljivo prijatno, čas će osetiti blagodet i punoću �ivota, katkad će upasti u polusan, ispresecan snovima. Pa ipak, neke pojave su prilično redovne, naročito kod osoba iste naravi i vaspitanja. U toj raznovrsnosti postoji neka vrsta jedinstva,


pa ću upravo zato, bez mnogo truda, napisati tu monografiju o opijenosti o kojoj je maločas bilo reči. U Carigradu, u Al�iru, pa čak i u Francuskoj, ljudi pu�e ha�i� pome�an sa duvanom. No tada se te pomenute pojave javljaju u veoma blagom obliku, bolje rečeno: prespore su, trome. Čuo sam da su nedavno iz ha�i�a destilacijom izdvojili jedno ulje koje, po svemu sudeći ima jače dejstvo od svih dosad poznatih preparata. No ono jo� nije dovoljno proučeno da bih mogao sa izvesno�ću da govorim o njegovim osobinama. Nije li izli�no napominjati da su čaj, kafa i alkoholna pića sna�na pomoćna sredstva koja uglavnom ubrzavaju razvoj tog tajnovitog opojnog stanja?

III

SERAFINOVO POZORI�TE(10) �ta se oseća? �ta se vidi? Divote, zar ne? Izvanredni prizori? Je li to zaista lepo? Zaista stra�no? Zaista opasno? Takva pitanja, obično radoznalo a istovremeno upla�eno neiskusni postavljaju onima koji su posvećeni u tajnu. To je, rekli bismo, nekakva detinjasta radoznalost, slična onoj koju primećujemo kod ljudi �to se nikad nisu odvojili od svog ognji�ta, kad se nađu pred čovekom koji se vraća iz dalekih i neznanih krajeva. Oni zami� ljaju pijanstvo od ha�i�a kao neku obećanu zemlju, kao �iroku pozornicu opsenarskih obmana, sad ga vidi� - sad ga ne vidi�, na kojoj je sve čudesno i nepredviđeno. To je predrasuda, te�ka zabluda. I po�to je za običnog čitaoca i one koji se raspituju, reč ha�i�, pojam jednog čudnog sveta , okrenutog na glavu, očekivanje čudesnih snova (bolje rečeno halucinacija koje se, uzgred rečeno, ređe javljaju no �to se to pretpostavlja), odmah ću ukazati na značajnu razliku koja postoji između opijenosti pod uticajem ha�i�a i fenomena sna. U snu, tom pustolovnom putovanju na koje odlazimo svake večeri, ima nečeg čarobnog, ali u pozitivnom smislu reči. San jeste čudo, ali to čudo je redovno, pa upravo to naru�ava tajnu. Ljudski snovi se dele u dve vrste. Jedni, puni svakodnevnog �ivota, briga, �elja, poroka, pro�eti su, na manje-vi�e neobičan način, slikom predmeta koje smo tokom dana uz put opazili, koji su bezobzirno utisnuti na �iroko platno sećanja; prirodan san - to je sam čovek. Ali druga vrsta sna! To je san nerazlo�an, nepredviđen, koji nije ni u kakvom odnosu, ni u kakvoj vezi sa naravi, �ivotom i strastima spavača! Taj san koga bih ja nazvao hijeroglifskim snom, očigledno je izraz natprirodne strane �ivota i upravo zato �to je logički nemoguć, stari su verovali da je bo�ansko delo. Po�to se njegovi razlozi ne mogu tra�iti u prirodnim pojavama, stari su ih tra�ili u nečemu �to je izvan čoveka. Ako ostavimo po strani problem tumača snova, moramo reći da jo� i


danas postoji jedna filozofska �kola koja u snovima te vrste čita čas prekor, čas savet: jednom reči, ona u njima vidi izvesnu simboličnu i moralnu predstavu koja se javlja u duhu čoveka koji sanja. San je rečnik koji valja proučiti, to je jezik čiji ključ mogu dobiti mudri. U opijenosti ha�i�em nema ničeg sličnog. Nećemo izići iz oblasti prirodnog sna. Pijanstvo, ma koliko trajalo, biće neosporno samo jedan ogroman san, zahvaljujući jarkim bojama i silnoj moći neposrednog poimanja. No ono će uvek sačuvati poseban tonalitet određene ličnosti. vek je hteo da sanja, san će ovladati čovekom. Ali taj san će biti pravi sin svog oca. Dokoličar se dovijao kako da u svoj �ivot i u svoju misao ve�tački uvede natprirodno. No on je posle svega i uprkos slučajnoj snazi svojih osećanja, ipak onaj isti čovek koji je nadrastao svoje granice, isti onaj broj podignut na veoma visoki stepen On je podjarmljen, ali, na svoju nesreću, podjarmio se sam, to jest podjarmio ga je deo njegove ličnosti koji je već stekao prevlast: hteo je da preuzme ulogu anđela, a pretvorio se u �ivotinju, trenutno veoma moćnu, ukoliko se mo�e nazvati rečju moć preterana osetljivost kojom nismo tako ovladali da bismo je uzmogli ubla�iti ili iskoristiti. Prema tome, neka otmeni svet i neupućeni ljudi koji bi hteli da osete izuzetna zadovoljstva, znaju da u ha�i�u neće naći ni�ta čudesno, ni�ta osim prirodnog, ali preteranog. Mozak i organizam pod dejstvom ha�i�a, obavljaće uobičajene pojedinačne funkcije, koje će sada, dodu�e, biti brojnije i sna�nije, ali ipak verne svome poreklu. vek neće izbeći kob svoje fizičke prirode i duhovne strukture: ha�i� će za utiske i misli bliske čoveku biti uveličavajuće, ali čisto ogledalo. Evo droge pred va�im očima: malo zelenog pekmeza, veličine oraha, osobenog mirisa koji izaziva laku odvratnost i mučninu kao uostalom svaki fini pa čak i prijatni miris kada se upotrebljava u velikim količinama pa je veoma jak i, rekli bismo, gust. Neka mi bude dozvoljeno da primetim, uzgred, da se ova pretpostavka mo�e postaviti i u obratnom smislu i da ćemo u najodvratnijem mirisu koji nas prosto razdra�uje, u�ivati ako ga budemo upotrebljavali u malim količinama i ako ga ne prskamo po �irokim povr�inama. - Evo, dakle, sreće! Tolika je da mo�e stati u ka�ičicu! Sreća sa svim mogućim pijanstvima, ludovanjem, detinjarijama! Ne bojte se, slobodno progutajte, nećete umreti. To neće o�tetiti va�e organe. Kasnije, mo�da, od preteranog pribegavanja čaroliji, oslabiće vam volja, mo�da vi�e nećete biti tako mu�evni kao danas, ali kazna je jo� tako daleko i prirodu budućeg sloma te�ko je odrediti! Kakvoj opasnosti se izla�ete? Sutra ćete biti malo umorni i nervozni. Zar se svakodnevno ne izla�ete svakom mogućem jadu i pokoru uz veoma malu nadoknadu? I eto svr�eno je: da bi dejstvo bilo jače i potpunije, vi ste čak rastvorili va�u dozu masnog ekstrakta u �oljici crne kafe. Pazili ste da je uzmete na prazan stomak i odlo�ili ste za devet, deset sati uveče uzimanje sadr�ajnog obroka, kako bi otrov mogao slobodno da deluje. U najboljem slučaju, kroz jedan sat, uzećete lako svarljivu čorbu. Sada ste


dovoljno okrepljeni za dugo čudnovato putovanje. Oglasila se sirena sa parobroda, jedra su podignuta i vi imate onu retku prednost nad ostalim putnicima da ne znate kuda idete. To ste �eleli, �ivela sudba! Pretpostavljam da ste izabrali pravi trenutak kad ćete krenuti na ovu pustolovnu ekspediciju. Za savr�enu raspusnost potrebna je savr�ena dokolica. Uostalom, svesni ste da se pod uticajem ha�i�a ne preuveličavaju samo razmere pojedinca, već i okolnosti i sredine. Ne predstoji vam izvr�enje nekog zadatka koji zahteva tačnost. Nemate porodičnih neprilika, ne more vas ljubavni jadi. O tome naročito vodite računa. Te neprilike, taj nemir, to sećanje na zadatak koji u određenom trenutku iziskuje napor volje i tra�i da mu posvetite pa�nju, ječali bi kao posmrtno zvono kroz va�u omamljenost i zatrovali bi vam časove zadovoljstva. Nemir bi se pretvorio u moru, tuga u mučenje. Ako ste sve ovo uzeli u obzir a vreme je lepo, ako ste sme�teni u pogodnu sredinu kao �to je slikoviti predeo ili poetski ukra�ena soba, ako se, osim toga, mo�ete nadati da čujete dobru muziku, znači da je sve u najboljem redu. Obično postoje tri faze pijanstva od ha�i�a koje se prilično lako međusobno razlikuju i veoma je zanimljivo posmatrati kod novajlija prve simptome prve faze. Čuli ste kako �u�ka o čudesnom dejstvu ha�i�a. U ma�ti ste unapred stvorili jednu posebnu predstavu, ne�to slično idealu pijanstva. Predstoji vam jo� da saznate hoće li stvarnost biti zaista na visini va�eg oč ekivanja. To je dovoljno da vas od samog početka baci u jedno grozničavo stanje koje će pogodovati raspolo�enju koje stvara osvajački nastrojen otrov �to svoju moć �iri va�im telom. Većina početnika u prvoj fazi u�ivanja ha�i�a �ali se da on deluje sporo. Oni njegovo dejstvo očekuju sa detinjastim nestrpljenjem i po�to droga, na stepenu opijenosti na kome se oni nalaze, tako brzo ne deluje, počinju da se razmeću nevericom �to veoma zabavlja okorele u�ivaoce ha�i�a koji znaju kako se to opojno sredstvo pona�a. U toj neverici, kao predznak jedne oluje koja je dugo oklevala da se razbesni, počinju da se javljaju prvi udari i da se postepeno umno�avaju. To je, najpre, nekakva razdraganost, luckasta, neodoljiva, koja vas sveg obuzme. Ti napadi bezrazlo�ne veselosti kojih se stidite, učestali su i ispresecani intervalima tuposti u kojima uzalud poku�avate da se priberete. Najjednostavnije reči, najobičniji pojmovi, dobivaju novu i čudnu fizionomiju. Čak se čudite kako se dosad mogli misliti da su jednostavni. Sličnosti i neprilična poređenja koja je nemoguće predvideti, beskonačne igre reči, nagove�taji �ala, neprestano vam vrcaju iz mozga. Đavo je u�ao u vas, uzalud se opirete toj veselosti, bolnoj kao golicanje. Povremeno se smejete sebi, svojim budala�tinama i svom ludilu i va�i drugovi, ako ih imate, smeju se podjednako i sebi i vama. No kao �to i oni nisu zlobni, tako ni u vama nema gorčine. To osećanje prijatnosti, čas slično malaksalosti, a čas ljutom bolu, ta nelagodnost u veselosti, ta nesigurnost, ta neodlučnost tipična za bolesno stanje, obično su kratkog veka. Uskoro, odnosi između pojmova labave, osnovna nit koja povezuje va�e zamisli tako je istanjena


da vas samo va�i saučesnici mogu shvatiti. Međutim, o tome i �to se toga tiče - nikakvog dokaza: mo�da samo misle da vas shvataju i varka je međ usobna. To luckasto pona�anje i to kikotanje koje podseća na eksplozije, sve one koji nisu u onom stanju u kome se vi nalazite, podsećaju na pravo ludilo ili u najmanju ruku na izmotavanje manijaka. Naprotiv, mudar i trezven stav, sređenost misli opreznog svedoka koji se nije opio, uveseljava vas i zabavlja kao neka posebna vrsta ludila. Uloge su promenjene. Krajnje ste ironični prema njegovoj hladnokrvnosti. Nije li tajanstveno sme�an polo�aj čoveka koji u�iva u nečem �to je drugom čoveku, koji nije u njegovoj ko�i neshvatljivo? Ludak sa�aljeva pametnog i zato, na vidiku njegovog intelekta, počinje da se rađa misao o njegovoj nadmoćnosti . Uskoro će ta misao porasti, dobiće silne razmere i rasprsnuće se kao meteor. Bio sam svedok jednog prizora te vrste u kome se u tom smislu oti�lo veoma daleko, i čija grotesknost je bila razumljiva samo onima koji su poznavali, bar na osnovu posmatranja drugih, dejstvo materije i ogromnu razliku u dijapazonu koju ona stvara između dve, pod pretpostavkom iste vrste inteligencije. Jedan slavni muzičar koji nije znao kakva su svojstva ha�i�a i mo�da nikada o njima ni�ta nije ni čuo, upao je u neko dru�tvo u kome je vi�e osoba u�ivalo tu drogu. Oni su poku�avali da mu opi�u kako je čudesno njeno dejstvo. Slu�ajući te neobične priče, ljubazno, predusretljivo se sme�kao kao čovek kojem odgovara da se nekoliko trenutaka pravi va�an. Tim duhovima koji su pod uticajem otrova postali pronicljivi, nije promaklo da ih do�ljak prezire, pa su počeli da ga ismejavaju kako bi ga uvredili. Te eksplozije veselosti, te igre reči, ta izobličena lica, cela ta bolesna atmosfera ga je razdra�ivala i naterala da izjavi, mo�da ranije no �to je nameravao da je ta sprdnja s umetnikom, to karikiranje, ne�to zaista ru�no i da ono uostalom sigurno veoma zamara one koji su se toga poduhvatili. Ne�to luckasto i sme�ljivo ozari kao munja sve duhove. Dvostruko su se razveselili. "Ta sprdnja mo�da prija vama", reče on, "ali meni ne". "Dovoljno je da nama prija", sebično odgovori jedan bolesnik. Ne znajući ima li posla sa pravim ludacima ili sa ljudima koji se prave ludi, muzičar je zaključio da će najbolje biti da se povuče. Ali neko zaključa vrata i sakri ključ. Neki drugi čovjek pade pred njim ničice, zamoli ga u ime celog dru�tva za opro�taj i izjavi drsko, ali suznih očiju, da uprkos njegovoj duhovnoj inferiornosti koja mo�da pomalo izaziva sa�aljenje, prema njemu svi osećaju duboko prijateljstvo. Muzičar tada popusti, ostade i čak pristade da posle usrdnih molbi, ne�to odsvira. No zvuci violine koji su se �irili po sobi kao nekakva nova zaraza, zanosili su (reč nije dovoljno jaka) čas jednog, čas drugog bolesnika. Začuli su se duboki uzdasi, promukli jecaji, suze su u potocima tiho potekle niz obraze. Muzičar se upla�i i prestade da svira pa pri�av�i onome na kome su znaci bla�enstva bili najuočljiviji, upita ga da li mnogo pati i kako bi mu se moglo pomoći. Jedan od prisutnih, čovek praktičan, predlo�i mu da popije limunadu ili uzme ne�to kiselo. Ali bolesnih, zena mutnih od zanosa, obojicu pogleda sa neizrecivim prezirom. Hteti izlečiti čoveka koji je zanemoćao od obilja �ivota, zanemoćao od bla�enstva!


Kako vidimo iz ove anegdote, uviđavnost igra prilično veliku ulogu u osećanjima koja je izazvao ha�i�, uviđavnost praćena opu�teno�ću, leno�ću, ćutanjem, uviđavnost koja je posledica razne�enosti, meku�tva i labavljenja �ivčanog sistema. U prilog ovoj primedbi, jedna osoba mi je pričala o pustolovini koju je do�ivela u tom stanju opojnosti i kako je �ivo zadr�ala u sećanju te utiske, potpuno sam shvatio u kakvu sme�nu, nepopravljivu zabunu ga je bacila ta razlika dijapazona i stepena o kojoj sam maločas govorio. Ne sećam se da li je čovek o kome je reč, prvi ili drugi put u�ivao drogu. Je li uzeo preveliku dozu ili je ha�i�, bez ikakvog drugog očiglednog razloga (�to se često de�ava) delovao mnogo jače nego obično. Pričao mi je da se u tom svom naslađivanju, u tom vrhunskom zadovoljstvu �to oseća da je pun �ivota i pun duha, odjednom nečeg prestravio. Najpre ponesen lepotom svojih osećanja, odjednom se njih upla�io. Upitao se �ta bi bilo od njegovog uma i od njegovih organa, kad bi to stanje, koje je smatrao neprirodnim, uzimao sve vi�e maha, kad bi se strune njegovog �ivčanog aparata sve vi�e zatezale. Sagledan duhovnim okom bolesnika koje poseduje sposobnost uveličavanja, taj strah je neosporno bio neopisiva patnja. "Bio sam", rekao je on, "sličan konju koji je, gonjen nevidljivom silom, jezdio prema ponoru i mada je hteo da stane, nije mogao. Zaista, bio je to strahovit galop i moja misao, rob okolnosti, sredine, slučaja i svega onoga �to se mo�e podvesti pod reč kob, kretala se čisto i apsolutno nejedinstvenim pravcem. Prekasno je! panavljao sam u sebi neprestano i očajno. Kada se ugasilo to osećanje koje mi se činilo da je beskonačno trajalo, a koje je trajalo mo�da samo nekoliko minuta, kad sam poverovao da najzad mogu uroniti u lepotu, tako dragu istočnjacima, koja sledi iza te faze velike uskovitlanosti, snađe me nova nesreća. Sveg me prođe novi nemir, veoma trivijalan, veoma detinjast nemir. Odjednom se setih da sam pozvan na jednu večeru, na večernje poselo kakvo priliči ljudima na polo�aju. Unapred sam video sebe u krugu ljudi razumnih i obzirnih koji savr�eno vladaju sobom tako da ću biti prinuđen, da pod svetlo�ću mnogobrojnih svetiljki, kao zmija noge, krijem svoje du�evno stanje. Duboko sam bio uveren da će mi to poći za rukom, ali istovremeno sam se osećao gotovo izgubljen, jer sam pomi�ljao kako ću silno morati da se zbog toga napre�em. Ne znam kojom slučajno�ću, reči iz jevanđelja: "Te�ko onome ko izaziva sablazan!" iskrsle su mi u sećanju i �eleći da ih zaboravim, nastojeći da ih zaboravim, neprestano sam ih u sebi ponavljao. Moja nesreća (jer to je bila prava nesreća) poprimila je tada ogromne razmere. Odlučio sam, iako sam bio slab, da postupim energično i da se posavetujem sa nekim apotekarom, po�to nisam znao protuotrov, a �eleo sam da oslobođenog i nesputanog duha krenem u svet u koji me je zvala moja du�nost. Ali na vratima apoteke, ne�to mi odjednom padne na pamet, tako da sam zastao nekoliko trenutaka i počeo da razmi�ljam. U prolazu sam se pogledao u izlogu i zapanjio sam se kad sam video svoje lice. To bledilo, te opu�tene usne, te upale oči! Upla�iću tog valjanog čoveka, rekao sam u sebi, i to zbog takve tričarije! Dodajte tome da nisam �eleo da ispadnem sme�an, da sam se bojao da u apoteci ne bude sveta. No ta moja


iznenadna uviđ avnost prema nepoznatom apotekaru, nadvladala je sva ostala osećanja. Zami�ljao sam da je taj čovek isto tako osetljiv kao �to sam bio ja u tom mračnom trenutku i po�to sam uobrazio da je njegovo uho i njegova du�a, kao i moje uho i moja du�a, mogu da zatrepere na svaki �um, odlučio sam da uđem u njegovu apoteku na prstima. Ne bih smeo, rekao sam u sebi, da se poka�em previ�e obazriv kod jednog čoveka u kome treba da pobudim milosrđe. Zatim sam obećao sebi da ću spustiti glas kao �to sam uti�ao bat koraka. Poznato vam je kakav glas imaju u�ivaoci ha�i�a: debeo, dubok, grlen glas koji mnogo podseća na glas ovejanih pu�aća opijuma. Sve je ispalo drukčije no �to sam zamislio. Odlučiv�i da ohrabrim apotekara, ja sam ga upla�io. On za tu bolest uop�te nije znao, nikad za nju čuo nije. Međutim, gledao me je radoznalo, a u toj radoznalosti bilo je mnogo podozrenja. �ta je mislio? Da sam ludak, zločinac ili prosjak? Ni jedno ni drugo, bez sumnje, ali sve te besmislene misli pro�le su mi kroz glavu. Morao sam nadugačko i na�iroko da mu obja�njavam (stra�no zamorno!) �ta je pekmez od konoplje i čemu slu�i, neprestano ponavljajući da to nije ni�ta opasno, da on nema razloga da se za sebe pla�i i da samo tra�im neko sredstvo za umirenje ili reagens, uporno i često ponavljajući da mi je iskreno �ao �to ga uznemiravam. Najzad - shvatite koliko su me te reči ponizile - on me je jednostavno zamolio da se povučem. To mi je bilo hvala za moju preteranu uviđavnost i dobrotu. Pođoh na večeru, nikog nisam sablaznio. Niko nije ni primetio da sam ulo�io natčovečanski napor da ne bih bio izvan ostalog sveta. Ali nikad neću zaboraviti koliko sam se namučio zbog jedne vi�e nego pesničke opojnosti, ometene dekorom i osujećene osećajem du�nosti!" Ma koliko je saosećanje prema svakom bolu kome je ishodi�te ma�ta, sastavni deo moje prirode, ne mogu se uzdr�ati da se ovoj priči ne nasmejem. vek koji mi je to ispričao, nije se popravio. I dalje je u zlosrećnom uvarku tra�io uzbuđenje koje je trebalo da nađe u sebi. No kako je to obazriv čovek, od reda, svetski čovek, smanjio je doze i zato je drogu mogao uzimati če�će. Tek kasnije će se naći u prilici da proceni plodove svoje higijene. Vraćam se pravilnom toku razvoja opojnosti. Posle te detinjaste faze razdraganosti, dolazi do trenutnog smirenja. Ali osećanje sve�ine u rukama i nogama (koje se kod nekih osoba, mo�e čak pretvoriti u silnu hladnoću) i silna malaksalost svih udova, najavljuju da su na pomolu novi događaji. Ruke su vam klonule, a glava, celo biće, utrnuli su i zbunjujuće otupeli. Oči vam postaju krupnije kao da se u neumitnom zanosu �ire na sve strane. Lice vam obliva bledilo. Usne se su�avaju i uvlače u usnu duplju. Ubrzano di�ete kao čovjek koji te�i da ostvari velike planove, koga muče krupne zamisli ili koji hvata vazduh da bi dobio zalet. Grlo se, tako reći, ste�e. Nepce se osu�ilo od �eđi koju bi bilo pravo u�ivanje ugasiti, kad slatko lenstvovanje ne bi od toga bilo prijatnije, i ne bi nas sprečavalo da se pomerimo s mesta. Mukli i duboki uzdasi izvijaju vam se iz grudi, kao da va�e staro telo ne mo�e da podnese �elje i �ustrinu va�e nove du�e.


Povremeno se stresete i nesvesno se trgnete. To je slično trzajima koji, na kraju radnog dana ili u olujnoj noći prethode konačnom smirenju u snu. Pre no �to krenem dalje, �eleo bih da vam povodom onog osećanja sve�ine o kome je maločas bilo reči, ispričam jo� jednu anegdotu. Ona će pokazati kako droga u svakom pojedincu, mo�e različito da djeluje, čak u isključivo fizičkom smislu. Ovoga puta obraća nam se jedan čovek od pera i u nekoliko odlomaka njegove ispovesti moći ćemo, verujem, da pronađemo izvesne znake njegovog knji�evnog temperamenta.(11) "Uzeo sam", rekao mi je taj čovek, "umerenu dozu masnog ekstrakta i sve je bilo u najboljem redu. Kriza bolesne veselosti bila je kratkotrajna i skolio me je nekakav umor, sav sam bio utrnuo �to je gotovo podsećalo na sreću. Nadao sam se, dakle, da ću provesti mirno i bezbri�no veče. Na nesreću, slučaj je hteo da sam jednu osobu morao da otpratim u pozori�te. Odva�no sam prihvatio svoju ulogu, re�en da savladam neodoljivu �elju za lenstvovanjem i nepokretno�ću. Sva vozila u mojoj četvrti bila su zauzeta, morao sam se pomiriti sa saznanjem da ću dobar deo puta prepe�ačiti, da ću se probijati kroz gomilu, okru�en zaglu� nim tandrkanjem kola, glupim razgovorima prolaznika, celim jednim okeanom prosta�tva. Već su mi se vrhovi prstiju počeli pomalo da hlade, uskoro su se sasvim sledili kao da sam obe ruke umočio u kantu mrzle vode. No to mi nije pričinjalo bol. To gotovo �estoko osećanje, čak me je pro�imalo kao �udnja. Međutim, činilo mi se da se �to du�e traje taj moj beskonačni put, sve vi�e ledim. Dva-tri puta sam upitao osobu koju sam pratio je li zaista tako hladno. Odgovor je glasio da je naprotiv veoma prijatno, gotovo toplo. Najzad, u gledali�tu, zatvoren u lo�i sličnoj kutiji, koja mi je bila dodeljena, sa tri-četiri sata odmora koje sam imao pred sobom, učinilo mi se da sam stigao u obećanu zemlju. Osećanja koja sam potiskivao idući ulicom skupiv�i ono malo snage kojom sam mogao da raspola�em, odjednom su navrla i ja sam se slobodno prepustio jednom nemom ludilu. Bilo je sve hladnije, a ipak, video sam da su ljudi lako odeveni ili čak umorno bri�u znoj sa čela. Radosno sam pomislio kako sam ja povla�ćen čovek kome je jedinom data prednost da mu leti u pozori�tu bude sve�e. Bilo mi je sve hladnije tako da je to već postalo zabrinjavajuće, ali ja sam sav bio obuzet �eljom za saznanjem do kog stepena temperatura mo�e da se spusti. Najzad, spustila se do te tačke, da mi se hladnoća uvukla u svaku poru, celo telo mi se sledilo, tako da su mi se gotovo sve misli zamrzle. Bio sam santa leda koja misli. Zami�ljao sam sebe kao kip isečen iz ledenog bloka i ta luda halucinacija, ispunila me je gordo�ću, podsticala je u meni neko osećanje moralne dobrobiti koje ne bih umeo da vam opi�em. Bio sam jo� zadovoljniji �to sam sasvim sigurno znao da niko od prisutnih i ne sluti kakav sam ja u su�tini i kakvu prednost imam nad njima. A onda, bio sam srećan �to moj drug i ne sanja, ni jednog trenutka ne mo�e ni da posumnja, kakva me sve čudna osećanja obuzimaju! Nagrađen sam za napor savlađivanja i prikrivanja i moje izuzetno zadovoljstvo ostalo je velika tajna.


Uostalom, čim sam kročio u lo�u, na oči mi je pao mrak �to je, verovatno, bilo u nekoj vezi sa mojom zimogro�ljivo�ću. Najverovatnije je da su se ta dva utiska uzajamno podsticala. Poznato vam je da se pod uticajem ha�i�a uvek javljaju vizije okupane veličanstvenom svetlo�ću, velelepnim sjajem, pravim vodopadima rastaljenog zlata. Toj drogi odgovara svaka svetlost, svetlost koja teče u �irokom vodopadu i svetlosti koja se kao srebrni prah hvata na vrhovima i na neravninama, svetlost svećnjaka u salonima, vo�tanica za vreme Marijinih majskih pobo�nosti, bujica rumenila pri sunčevom smiraju. Izgledalo je da onaj bedni luster u pozori�tu rasipa svetlost koja je suvi�e slaba�na da bi ugasila tu neutoljivu �udnju za blistavo�ću. Uč inilo mi se, kako sam vam već rekao, da ulazim u podzemni svet tmine koja se, uostalom, postepeno zgu�njavala, dok sam ja sanjao polarnu noć i večnu zimu. �to se tiče pozornice (to je bilo nekakvo humorističko pozori�te) samo je ona bila osvetljena, beskrajno mala i sme�tena daleko, veoma daleko, kao na kraju ogromnog stereoskopa. Neću vam reći da sam slu�ao glumce - i sami znate da mi je to bilo nemoguće. Povremeno bih neki odlomak rečenice letimično zabele�io u pamćenju i ono se, slično ve�toj igračici, njome poslu�ilo kao odskočnom daskom da bi se vinulo u veoma daleke sanjarije. Moglo bi se pretpostaviti da drama, koja se ovako slu�a, nema logične veze, da je nesuvisla. Nemojte se zavaravati. Ja sam otkrio veoma utančani smisao u drami stvorenoj pomoću moje rasejanosti. Ni�ta mi u njoj nije smetalo i pomalo sam bio nalik na onog pesnika koji je videv�i prvi put predstavu Ester smatrao sasvim prirodnim da Aman kraljici izjavi ljubav. To je bilo, vi već pogađate, u trenutku kad Aman padne ničice pred Esterom, moleći je da mu oprosti zločine koje je počinio.(12) Kad bi se sve drame slu�ale na taj način, mnogo bi dobile, pa čak i one Rasinove. Glumci su mi se činili veoma mali i tačno i bri�ljivo ocrtani likovi Mesonijea. Video sam jasno ne samo najmanje pojedinosti njihove odeće, kao na primer nacrt tkanine, �avove, dugmad itd., već i crtu koja je odvajala masku od lica, belo, plavo i crveno i sva sredstva kojima su pravljene bore na licu. A ti liliputanci su se kupali u nekakvoj hladnoj i čarobnoj svetlosti, slično odsjaju koje veoma čisto staklo dodaje uljanoj slici. Kad sam najzad uspeo da iziđem iz te grobnice ledne tmine i kada se fantazmagorija mog unutra�njeg bića raspr�ila, bio sam prepu�ten sebi, osećao sam se umorniji nego da sam ceo dan rintao." I zaista, u toj fazi opijenosti, sva čula zahvata neko novo tanano osećanje, dolazi do vrhunske prenapregnutosti. Čula mirisa, vida, sluha, pipanja podjednako učestvuju u tom razvoju nabolje. Oči vide beskonačnost. Uho hvata zvuke, gotovo nečujne u op�tem �agoru. Tada počinju da se javljaju halucinacije. Predmeti iz stvarnosti polako, postepeno poprimaju posebna obličja. Oni se izobličavaju i preobličavaju. Zatim dolazi do nesuglasica, zabune, preturanja misli. Zvuci se ogrću bojama, a boje su pro�ete zvucima. Kazaćete da je to sasvim prirodno i svaki poetski nastrojen mozak, kad je zdrav i u normalnom stanju, lako poima takva poređenja. No ja sam već obavestio čitaoca da zaista nema ničeg


natprirodnog u opijenosti ha�i�em. Samo poređenja o kojima je reč, postaju tada neobično �iva, ona prodiru u duh, ona ga osvajaju, ona ga ugnjetavaju svojom samovlasnom prirodom. Note postaju brojevi, a ako imate malo dara za matematiku, melodija, zvučni sklad koji smo čuli, zadr�avajući svoje sladostrasno i čulno obele�je, pretvaraju se u �iroku aritmetičku operaciju u kojoj brojevi rađaju brojeve i čije faze i nastajanje pratite neverovatno lako i okretno, upravo kao izvođać. Katkad se de�ava da ličnost i�čezne i da se objektivnost, svojstvena panteistički nastrojenim pesnicima, u vama razvije tako neprirodno da posmatrajući predmete iz spoljnjeg sveta, zaboravljate da sami postojiti i uskoro se u njih utopite. Pogled vam se zaustavlja na skladnom drvetu koje povija vetar. Kroz nekoliko trenutaka ono �to bi u mozgu pesnika bilo samo sasvim prirodna pojava - predstava, u va�em će postati stvarnost. Vi ćete najpre tom drvetu pripisati va�e strasti, va�u �udnju ili va�u tugu, cviljenje njegovih grana, njihovo povijanje, postaće deo vas i uskoro, vi ćete se poistovetiti sa tim drvetom. Isto tako ptica koja leti u dubini nebeskog plavetnila, najpre predstavlja besmrtnu �elju da se uzdignemo iznad zemaljskih stvari. Ali odmah potom, vi ste ta ptica. Zami�ljam da sedite i pu�ite. Pa�nju će vam predugo privlačiti plavičasti oblaci koji se di�u iz va�e lule. Misao o isparavanju, sporom, uzastopnom, večnom, zaokupiće vam duh i vi ćete tu misao uskoro priključiti va�im sopstvenim mislima, va�em misaonom aparatu. Usled jedinstvene varke, neke vrste preno�enja misli ili intelektualnog nesporazuma, osetićete kako i sami isparavate i pripisaćete va�oj luli (u kojoj se osećamo �ćućureni i nabijeni kao duvan) čudnu sposobnost da ona pu�i vas. Srećom, taj beskonačni rad ma�te trajao je samo jedan tren, jer ste u jednom svesnom predahu, sa velikim naporom ipak uspeli da pogledate na zidni sat. Ali druga struja misli vas ponese. Ona će vas jo� jedan trenutak okretati u svom �ivom vrtlogu i taj drugi trenutak, biće druga večnost. Jer su mno�tvo i silina oseć anja i misli potpuno poremetili razmere vremena i bića. Izgleda da u jednom satu pro�ivljavate nekoliko ljudskih �ivota. Zar onda niste slični nekakvom fantastičnom romanu koji bi bio �iv, a ne napisan? Ne postoji vi�e granica razlikovanja između organa i u�ivanja, a upravo to je izvor osude te opasne ve�be u kojoj nestaje sloboda. Kad ka�em halucinacije, ne treba to shvatiti strogo bukvalno. Čista halucinacija kakvu lekari često imaju prilike da izučavaju, razlikuje se za jednu veoma značajnu nijansu od halucinacija, bolje rečeno od zastranjivanja čula u onom stanju svesti koje uslovljava ha�i�. U prvom slučaju, halucinacija se javlja iznenada, savr�ena je i kobna. Osim toga, ona ne nalazi opravdanje ni povod u svetu spoljnih predmeta. Bolesnik vidi jedan oblik i kad ga nema, čuje zvuke kad vlada ti�ina. U drugom slučaju, halucinacija se javlja postepeno, gotovo svesno i ne pretvara se u savr�enu predstavu, nju pothranjuje samo rad ma�te. Najzad, za


takvu halucinaciju postoji povod. Zvuk će govoriti, jasno će se razumeti �ta ka�e, ali zvuk je ne�to �to postoji u stvarnosti. Opijeno oko čoveka koji je pod uticajem ha�i�a videće čudne oblike. Ali pre no �to su postali neobični i čudovi�ni, ti oblici su bili jednostavni i prirodni. Stoga zaista izra�ajna �ivost halucinacija u opojnosti nipo�to ne bri�e onu razliku koju predmet donosi sa sobom iz faze svoga postanja. Ona prva vrsta vuče koren iz određene sredine i iz sada�njeg vremena, ova druga, nema korena. Da bi se bolje shvatilo ovo previranje ma�te, ovo sazrevanje sna i rađanje poezije na koje je osuđen mozak zatrovan ha�i�em, ispričaću jo� jednu anegdotu. Ovoga puta priču ne raspreda ni dokoni mladić, a ni čovek od pera. Obraća nam se �ena, prilično zrela �ena, radoznala, podlo�na uzbuđenjima i koja, ne mogav�i odoleti isku�enju da okusi otrov, drugoj �eni opisuje svoje najzanimljivije viđenje. Njenu priču prenosimo od reči do reči: "Ma koliko neobična i sve�a bila osećanja koja sam crpla iz svoje pomame koja je trajala dvanaest sati (dvanaest ili dvadeset? To zaista ne bih znala reći) nikad vi�e se neću dovesti u to stanje." Duh je suvi�e napregnut, umor posle toga prevelik. Istini za volju, moram reći da u toj detinjastoj igrariji ima neč eg zločinačkog. Najzad sam popustila radoznalosti. A onda, to je bilo grupno ludovanje, kod starih prijatelja, tako da nisam smatrala tako stra�nim �to ću izgubiti malo od svog dostojanstva. Pre svega vam moram reći da je taj prokleti ha�i� zaista podmukla droga. vek povremeno pomisli da se otreznio, oslobodio more, ali to je samo varljivo zati�je. Postoje trenuci odmora, ali posle njih sve počne iznova. I tako, oko deset sati uveče, nađoh se u jednom od tih trenutnih stanja. Mislila sam da sam se oslobodila tog obilja �ivota u kome sam, istini za volju, u�ivala, ali koje je ipak bilo pro�eto nemirom i zebnjom. Sela sam da večeram sa zadovoljstvom, kao da sam posustala od duga puta. Jer do tada, iz opreznosti, uzdr�avala sam se od jela. Ali, čak pre no �to sam ustala od stola, uhvatilo me je ludilo, kao mačka mi�a, i otrov je ponovno počeo da se igra mojim jadnim mozgom. Iako se moja kuća nalazila nedaleko od zamka na�ih prijatelja, a kočije su mi bile na raspolaganju, toliko me je bio obrvao san, osećala sam tako silnu potrebu da se prepustim tom neodoljivom ludilu, da sam sa zadovoljstvom prihvatila ponudu domaćina da kod njih prenoćim. Vi znate taj zamak i poznato vam je da je celo ono krilo u kome �ive vlasnici, preuređeno, doterano i osve�eno na savremeni način, ali da je nenastanjeno krilo ostalo onakvo kakvo je bilo, to jest u starom stilu i sa starim ukrasima. Bi odlučeno da se za mene namesti spavača soba u tom delu zamka i izbor pade na najmanju sobu, nekakav ove�tao i tro�an budoar u kome je ipak jo� uvek bilo izvesne dra�i. Moram da vam ga kako-tako opi�em da biste stekli utisak kakvo je bilo to moje neobično viđenje koje je mnome tiranski ovladalo, viđenje koje je zaokupljalo moju svest celu jednu bogovetnu noć, tako da nisam imala vremena ni da primetim kako odmiču sati.


Taj budoar je veoma mali, veoma uzak. U visini venca, tavanica počinje da se zaokru�uje u obliku svoda. Po zidovima vise uska i dugačka ogledala odvojena panoima na kojima su naslikani predeli u lakom dekorativnom stilu. U visini venca, na sva četiri zida, prikazani su razni alegorični likovi, jedni kako se odmaraju, drugi kako trče ili skaču. Iznad njih, nekoliko divnih ptica i cveće. Iza tih likova, di�e se re�etkasta ograda, slikana tako da izdaleka izgleda kao prava i naravno, ona sledi krivinu tavanice. Tavanica je pozlaćena. Sav međuprostor između re�etaka i figura prekriven je, dakle, zlatom, a u sredi�tu zlatna povr�ina je ispresecana samo geometrijskim prepletom tobo�nje ograde. Kako vidite, to pomalo podseća na prefinjenu krletku, na veoma lepi kavez za veoma veliku pticu. Moram reći da je noć bila divna, veoma prozračna, mesec veoma sjajan tako da se čak, kad sam ugasila sveću, sav taj ukras i dalje video, neosvetljen pogledom moga duha, kako biste to mogli da pretpostavite, već tom lepom noći čiji se odsjaj prelivao po svoj pozlati, ogledalima i bojama. Najpre sam bila veoma začuđena, videv�i kako se preda mnom, pored mene, na sve strane pru�aju velika prostranstva. Bile su tu bistre reke i zeleni predeli su se ogledali u mirnim vodama. Pogodili ste da je to bio odraz slika sa panoa u ogledalima. Kad sam digla pogled, videla sam sunce na zalasku slično rastopljenom metalu koji se hladi. Bilo je to zlato sa tavanice, ali re�etkasta ograda ostavljala je na mene takav utisak da mi se činilo da se nalazim u nekakvom kavezu ili u kući koja je sa svih strana otvorena prema prostranstvu i da sam ja od svih tih čuda odvojena samo re�etkastom ogradom svoga divnog zatvora. Smejala sam se najpre svojoj obmani, ali �to sam vi�e gledala, čarolija je bivala sve jača, postajala je sve �ivotnija, prozračnija, sve vi�e je dobijala obrise jedne nametljive stvarnosti. Otada je utisak o zatočenosti ovladao mojim duhom, ne umanjiv�i mnogo, moram reći, raznovrsna u�ivanja koja mi je pru�ao prizor �to se prostirao oko i iznad mene. Činilo mi se da sam zatvorena na du�e vreme, mo�da na hiljadu godina, u tom rasko�nom kavezu, sred tih visinskih predela, između tih čudesnih vidika. Sanjarila sam o Lepotici u �umi zaspaloj(13), o pokori koju moram da izdr�im, o budućem iskupljenju. Iznad glave su mi proletale sjajne, tropske ptice i po�to je moje uho uhvatilo zveket praporaca na kolajni konja koji su kasali negde u daljini na glavnom drumu, utisci koje su primala oba čula, vid i uho, stopili su se u jedan jedini, pa sam pticama pripisivala tu tajanstvenu pesmu bakra i mislila sam da se ona izvija iz njihovog metalnog grla.(14) Očigledno su razgovarale o meni, likujući nad mojim ropstvom. Izgledalo je da se akrobati-majmuni, spadala-satiri rugaju zatočenici koja je tu le�ala, osuđena na nepokretnost. Ali sva mitolo�ka bo�anstva su me gledala sme�eći se ljupko kao da su htela da me obodre i podignu mi duh kako bih strpljivo podnosila čini koje su na mene bačene i sve zenice su klizile u uglu kapaka kao da su htele da se upiju u moj pogled. Na osnovu toga sam zaključila da bih se ipak, ako mi je ova vremenska kazna morala biti izrečena za stare grehe, za neki nesvesni prestup,


mogla ponadati u jednu vi�u dobrotu koja bi mi, osuđujući me na smotrenost, ponudila ozbiljnija zadovoljstva od igre lutkom koja je ispunjavala srećom na�e mlade dane. Kako vidite, razmatranje o moralnim problemima takođe je sačinjavalo deo moga sna, ali moram priznati da su zadovoljstvo u posmatranju tih oblika i tih blistavih boja kao i uverenje da sam sredi�te jedne drame fantastičnog, često potpuno zaokupljali sve moje misli. To stanje je trajalo dugo, veoma dugo... Hoće li potrajati do svitanja? Ne znam. Odjednom sam ugledala jutarnje sunce koje je u�lo u moju sobu. Veoma sam se začudila i uprkos svim naporima svesti, nisam mogla da se setim jesam li spavala ili sam strpljivo podnosila jednu prijatnu nesanicu. Maločas, bila je noć, a sad, eto dana! A ipak, �ivela sam dugo, o, veoma dugo... Po�to sam izgubila osećanje vremena, bolje rečeno merilo vremena, koliko je trajala cela ta noć mogla sam oceniti samo po mno�tvu misli koje su mi se rojile u glavi. Ma koliko mi se, sa te tačke gledi�ta, mogla učiniti duga, ipak mi je izgledalo da je trajala samo nekoliko trenutaka ili čak da nije zauzela mesto u večnosti. Ne moram ni da vam govorim koliko sam bila iscrpljena... bila sam prosto na izmaku snage. Ka�u da to �to sam ja do�ivela, podseća na zanos pesnika i stvaralaca, iako sam uvek mislila da su ljudi čiji je zanat da nas uzbuđuju, po prirodi neosporno veoma stalo�eni. No ako poetski zanos podseća na bunilo u koje me je bacila jedna ka�ičica pekmeza, mislim da zadovoljstvo čitalaca pesnika staje mnogo skuplje, i bilo mi je prilično prijatno, osetila sam prozaično zadovoljstvo �to sam naslutila da sam najzad kod kuće, intelektualno kod kuće, u svojoj intelektualnoj postojbini, to jest u stvarnom �ivotu." Eto jedne očigledno razlo�ne �ene. No poslu�ićemo se njenom pričom samo da bismo iz nje izvukli nekoliko korisnih napomena koje će upotpuniti ovaj veoma sa�et opis osnovnih uzbuđenja koje izaziva u�ivanje ha�i�a. Ona je govorila o večeri kao o jednom zadovoljstvu koje je do�lo u pravi čas, u trenutku kada joj je trenutno zati�je koje je izgledalo konačno, pru�ilo mogućnost vraćanja u stvarni �ivot. Zaista, kao �to sam rekao, postoje izvesni prekidi i varljiva zati�ja i pod uticajem ha�i�a često se stra�no ogladni, a gotovo uvek veoma o�edni. Međutim, ručak ili večera, umesto da donesu konačno smirenje, ponovo prouzrokuju jo� jači napad, dovode do vrtoglave krize na koju se �ali ta gospođa, krize koja je propraćena nizom očaravajućih viđenja, blago obojenih izvesnom bojazni, viđenja kojima se ona trezveno i dobrovoljno predala. Strahovita glad i �eđ o kojima je reč, ne mogu se uta�iti bez izvesnog napora. Jer čovek se oseća toliko uzdignut iznad materijalnih stvari, ili je tako o�amućen drogom da mu je potrebno dugo da se sprema ako �eli da pomeri bocu ili vilju�ku. Konačno kriza, koja je posledica probave, zaista je veoma jaka. Protiv nje je nemoguće boriti se. To stanje bi bilo neizdr�ivo kad bi predugo trajalo i kad ga uskoro ne bi zamenila druga faza opojnosti koja se, u maločas pomenutom slučaju, iskazala u sjajnim viđenjima, pomalo zastra�ujućim ili istovremeno


ute�nim. To novo stanje istočnjaci nazivaju kif. Ono vi�e nije puno uskovitlanih i uzburkanih osećanja, već je pro�eto smirenom lepotom, to je stanje nepomičnosti, odricanja i preobra�enja. Odavno vi�e niste svoj gospodar, ali sada se zbog toga ne �alostite. Bol i osećanje vremena su i�čezli ili, ako katkad ipak izbiju na povr�inu svesti, oni su promenjeni pod uticajem uzbuđenja koje preovlađuje i tada se nalaze u takvom odnosu prema svom uobičajenom vidu i obliku, kao poetska seta prema stvarnom bolu. No naročito treba istaći da je u priči ove gospođe (zato sam je i naveo) halucinacija patvorena i nalazi razloge postojanja u spoljnjoj velelepnosti. Duh je samo ogledalo u kome se odra�ava preterano izobličena slika sredine i onoga �to je okru�uje. Osim toga vidimo da se ume�alo ono �to bih najradije nazvao moralna halucinacija: subjekt vjeruje da ne�to ispa�ta, ali �enska narav, nesklona rasčlanjivanju problema omela je subjekt da zapazi osobeno optimističko obele�je pomenute halucinacije. Blagonakloni pogled olimpijskih bo�anstava, poetizovan je i lakiran prevashodno ha�i�kim lakom. Neću reći da je ova gospođa mimoi�la gri�u savesti. Ali njene misli načas obojene setom i kajanjem, ubrzo je ozarila nada. Imaćemo jo� prilike za proveravanje ove primedbe. Ona je govorila o umoru koji se oseti sutra. Zaista, to je te�ak umor, ali on se ne oseti odmah i kad ste prinuđeni da ga primetite, uvek se začudite. Jer najpre, kad ste zaključili da se novi dan rodio na vidiku va�eg �ivota, osetite zadovoljstvo i začudite se. Mislite da u�ivate u čudesnoj, divnoj lakoći duha. Ali čim ste ustali, nekakav zaostatak opojnosti počne da vas prati i vuče vas natrag, sličan bukagijama iz va�eg nedavnog ropstva. Noge su vam se oduzele i hod vam je nesiguran pa se pribojavate da se svakog časa ne razbijete kao kakav lomljiv predmet. Te�ak umor (neki ljudi tvrde da u njemu ima izvesne dra�i) ovladao je va�im duhom i �iri se prema va�im prirodnim sposobnostima kao magla po predelu. I eto, jo� nekoliko sati nesposobni ste za bilo koji posao, za bilo koju delatnost, nemate snage. To je kazna za nemilosrdno rasipanje snaga va�eg nervnog sistema. Va�u ličnost ste �akom i kapom rasipali u vetar koji ju je razvejao na sve četiri strane zemlje i neba i sada, o, kako vam je samo te�ko da je prikupite i saberete!

IV

ČOVEK BOG(16) Vreme je da odvratimo pogled od svih tih cirkusarija i velikih marioneta koje su nastale u dimu usijanih detinjastih glava. Zar nam ne predstoji razgovor o ozbiljnim pitanjima: o preobličavanju ljudskih osećanja, jednom reči o moralu ha�i�a?


Dosad sam ispisivao samo sa�etu monografiju opojnosti: ograničio sam se na izvlačenje osnovnih crta, na nagla�avanje prvenstveno materijalnih događaja. Ali za čoveka od duha mislim da je va�nije da upozna dejstvo otrova na duhovni �ivot pojedinca, to jest da vidi kako rastu, izobličavaju se, dobijaju prenagla�ene razmere opa�aji koji onda, u jednoj izuzetnoj atmosferi, postaju slični pojavi refrakcije. vek čiji je organizam, posle dugotrajnog u�ivanja opijuma ili ha�i�a, iscrpljen usled navike na te droge, ipak smogao neophodnu snagu da se od njih odvikne, podseća me na odbeglog zatvorenika. Vi�e mu se divim nego opreznom čoveku koji nikad nije pogre�io, uvek nastojeći da odoli isku�enju. Kad su u pitanju pu�ači opijuma, Englezi se često slu�e izrazima koji se samo neiskusnim ljudima, neupućenim u strahote tog propadanja, mogu učiniti preteranim: enchained, fettered, enslaved (15)! To i jesu, zaista jesu lanci u poređenju sa kojima su svi ostali lanci, du�nosti, nezakonite ljubavi, samo potka od gaze i paučine! Strahovito zdru�ivanje čoveka sa sobom! "Postao sam rob opijuma, on mi je vezao ruke, i svaki moj rad, svaki moj plan, poprimio je boju mojih snova", ka�e Ligejin suprug.(16) Ali u koliko je samo divnih odlomaka Edgar Po, taj pesnik bez premca, taj neosporni filozof koga treba uvek navoditi kad je reč o tajnovitim bolestima duha, opisao mračni i privlačni sjaj opijuma? Ljubavnik svetle Berenike (17), metafizičar Egej (Egoeus), govori o izvitoperavanju svojih prirodnih sposobnosti u tom smislu �to ga ne�to tera da prida neprirodnu, čudovi�nu vrednost najobičnijim pojavama. "Neumorno razmi�ljati satima, pa�nje usredsređene na neki detinjasti navod na marginama ili u tekstu knjige, ostati zami�ljen gotovo ceo letnji dan u neobičnoj senci koja se koso pru�a po tapetama ili po podu, zaboraviti se i noć probdeti, gledajući uspravni plamičak neke svetiljke ili �ar na ognji�tu, danima sanjariti o miomirisu jednog cveta, do besvesti ponavljati neku običnu reč dok zvuk, po�to se ponavlja, ne izgubi moć stvaranja bilo kakve predstave u duhu, takva su bila neka od najop�tijih i najmanje opasnih odstupanja od mojih umnih sposobnosti koja nesumnjivo nisu besprimerna, ali koja, svakako, zahtevaju obja�njenje i podstiču na istra�ivanje." I nervozni Ogest Bedlo (August Bedloe) (18) koji svakog jutra pre �etnje proguta dozu opijuma, priznaje nam da mu je najveća korist od tog svakodnevnog trovanja �to posle njega svakoj pa i najobičnijoj stvari, poklanja preteranu pa�nju! "Međutim, opijum je delovao na uobičajen načina, to jest budio je �ivo interesovanje za celokupni spoljni svet. U treptanju jednog lista, u boji jedne vlati trave, u obliku deteline, u zujanju pčele, u sjaju jedne kapi rose, u dahu vetra, u neodređenom mirisu koji se di�e iz �ume, rađa se ceo jedan svet nadahnuća, kreće veličanstvena i raznobojna procesija nesređenih i napabirčenih misli." Tako se, kroz usta svojih ličnosti, izra�ava majstor strave, princ tajanstva. Ta dva obele�ja opijuma savr�eno se mogu primeniti na ha�i�. U prvom, kao i


u drugom slučaju, inteligencija nekada slobodna, postaje rob. Ali reč napabirčen kojom se tako dobro mo�e dočarati niz misli čiji razvoj podstiču i njime upravljaju spoljni svet, slučaj i okolnosti, deluje jo� istinitije, stra�nije kad je u pitanju ha�i�. U tom slučaju, razmi�ljanje je samo olupina prepu�tena na milost i nemilost svim strujama i tok misli je neuporedivo br�i i vi�e iskidan. To govori, mislim, prilično jasno da je ha�i�, onako kako danas deluje, mnogo jače opojno sredstvo od opijuma, mnogo veći neprijatelj urednog �ivota, jednom reči, mnogo vi�e mo�e čoveka da uznemiri. Ne znam da li posle deset godina trovanja ha�i�em, čovek propadne onako potpuno, kao posle desetogodi�njeg uzimanja opijuma. Ka�em da ha�i� kako trenutno tako i kasnije, ostavlja te�e posledice. Prvi je mirni zavodnik, drugi - demon duhovne razde�enosti. �elim da u ovom poslednjem poglavlju pojmovno odredim i ra�članim problem moralnog pusto�enja te opasne i slatke igre duha, tog tako silnog pusto�enja, te tako duboke opasnosti, da mi oni koji se vraćaju iz borbe samo lako ranjeni, izgledaju kao junaci pobegli iz pećine jednog Proteja (19) sa mnogo obličja, kao Orfeji, pobednici Pakla. Ako �elite, shvatite ovaj način izra�avanja kao metaforično preterivanje, ali moram reći da mi se droge, ti razdra�ujući otrovi ne čine jednim od najstra�nijih i najpouzdanijih sredstava kojima razpola�e Duh Tmine za vrbovanje i potčinjavanje kukavnog ljudskog roda, već čak jednim od njegovih najsavr�enijih ovaploćenja. Da bih skratio posao i da bi moj prikaz bio �to jasniji, umesto da skupim razbacane anegdote, ovoga puta ću usredsrediti pa�nju samo na jednu zami�ljenu ličnost i svestrano je osmotriti. Moram dakle, da zamislim jednog čoveka prema svome izboru. U svojim Ispovestima, De Kvinsi (20) s pravom tvrdi da opijum čoveka ne uspavljuje, već ga naprotiv podstiće, ali ga podstiće samo u okviru prirodnih granica njegove ličnosti i, da bi se doneo sud o čudima koje stvara opijum, bilo bi besmisleno raspitivati se o tome kod nekog prodavca volova, jer će ovaj, opijen, videti samo volove i pa�u. Dakle, nemam nameru da opisujem gruba ma�tanja jednog odgajivača stoke opijenog ha�i�em: kome bi bilo prijatno da to čita? Koga bismo privoleli da to čita? Da bih dao idealno obele�je predmetu svog istra�ivanja, treba da sve njegove zrake usredsredim u jedan jedinstveni krug, treba da ih polarizujem. A tragični krug u koji ću ih sabrati biće, kako sam rekao, jedna ličnost po mome izboru, ne�to slično onome �to su u XVIII veku zvali tankoćutan čovek, onome �to je romantičarska �kola krstila neshvaćen čovek, a �to građanske porodice i masa građana obično �igo�u nazivom originalan. Pomalo nervozna, pomalo razdra�ljiva priroda najpogodnije je tlo za razvoj raznih etapa ovakvog pijanstva. Dodajmo odnegovan duh, sklon izučavanju oblika i boje, ne�no srce, iznureno nesrećom ali jo� uvek spremno da se pomladi. Po �elji mo�emo čak prihvatiti nekada�nja zastranjenja i posledice koje one ostavljaju na jednu lako razdra�ljivu prirodu, ako ne izvesnu gri�u savesti, ono bar �aljenje za zloupotrebljenim i izgubljenim vremenom. Smisao za metafizičko razmi�ljanje, poznavanje raznih filozofskih pretpostavki o ljudskoj sudbini,


svakako nisu nekorisni dodaci - kao ni ona ljubav prema vrlini, apstraktnoj vrlini, stoičkoj ili mističnoj vrlini o kojoj je reč u svim knjigama koje savremena deca prosto gutaju kao ne�to vrhunsko do čega se jedna otmena du�a mo�e da vine. Ako se svemu tome doda silna prefinjenost čula koju sam izostavio kao uslov koji prevazilazi granice obaveznog, mislim da sam sakupio glavne i najpoznatije sastojke lika savremenog, osetljivog čoveka, elemente onoga �to bi se moglo nazvati svakodnevni oblik svojevrsnosti. Pogledajmo sada �to će biti od te individualnosti koja je, pod uticajem ha�i�a, prekomerno izrasla iz svojih okvira. Sledimo tu procesiju ljudske uobrazilje do njene posljednje i najsitnije postaje (21), do verovanja pojedinca u sopstvenu bo�anstvenost. Ako ste vi jedna od tih du�a, va�a urođena ljubav prema obliku i boji naći će, najpre, obilnu duhovnu hranu na prvim stepenima razvoja va�eg pijanstva. Boja će dobiti neobičnu silinu i ući će u mozak pobedonosno i sna�no. U ne�ne, osrednje ili čak lo�e slike sa tavanice, prodreće jedan strahotni �ivot. Najdeblje, grubo slikane tapete kojima su oblo�eni zidovi krčmi udubljuju se kao blistave diorame (22). Sjajnopute nimfe, gledaju vas krupnim očima, dubljima i prozračnijima od neba i vode. Ličnosti iz davnine, sme�no nakićene u svojim sve�teničkim ode�dama ili vojničkim uniformama, uspostavljaju s vama poverljive veze obič nim pogledom i svečano vam se poveravaju. Izvijenost linija je jedan, konačno jasan jezik koji izra�ava uznemirenost i �udnju du�e. Međutim stvara se ono tajnovito i privremeno stanje duha u kome se dubina �ivota, prepuna njegovih mnogostrukih problema, otkriva cela u prizoru tako prirodnom i tako običnom koji imamo pred očima - u kome se prvi predmet na koji smo nai�li, pretvara u rečiti simbol. Furje (Fourier) i Svedenborg (Swedenborg), prvi su sa svojim analogijama, drugi sa svojim vezama, ovaplotili su se u rastinju i u �ivotinjama na koje vam je pao pogled i umesto da poučavaju slu�eći se govorom, prenose na vas znanje slu�eći se oblikom i bojom. Moć razumijevanja alegorije u vama dobija i vama samima nepoznate razmere. Primetićemo, uzgred, da alegorija, taj toliko produhovljeni način izra�avanja koji smo omrzli krivicom neve�tih slikara, ali koja je, zaista, najprirodniji praoblik poezije, sasvim opravdano ponovno zauzima istaknuto mesto u inteligenciji ozarenoj pijanstvom. Ha�i� se tada razliva preko celog �ivota kao kakav tajanstveni premaz. On po tom �ivotu prosipa boje koje su svečanost za oko i ozaruje svu njegovu dubinu. Čipkasti predeli, vidici koji se gube, perspektive gradova, izbeljenih mrtvačkim tamnilom oluje, ili ozarenih jarkim ognjem sunca na zahodu - dubina prostora, alegorija dubine vremena - igra, pokret ili svečano kazivanje glumca ako ste oti�li u pozori�te - prva rečenica koju ugledate ako vam je pogled pao na knjigu - najzad sve, op�tost bića iskrsava pred vama u novoj slavi o kojoj dotad niste ni sanjali. Gramatika, čak i ta suva gramatika, pretvara se u neku čaroliju. Reči vaskrsavaju u obličju koje ima meso i kosti, javlja se imenica u svoj svojoj su�tastvenoj dostojanstvenosti, pridev, ogrnut prozračno�ću i bojom lazura, kao i glagol, anđeo pokreta koji daje zamah


rečenici. Muzika, drugi jezik drag lenjivcima ili dubokim duhovima koji �ele da se opuste u raznovrsnosti rada, pričaju vam o vama i govore vam poemu va�eg �ivota: ona se utelovljuje u vama, a vi se u nju utapate. Ona iskazuje va�u strast, ali ne na neodređeno i nejasno kako to čini onih večeri kada se opu�tate, jednog dana u operi, već podrobno, činjenički, svakim ritmom obele�avajući poznatu uzbunu u va�oj du�i, svakom notom koja se pretvara u reč i celom poemom, ulazeći u va� mozak kao neki rečnik u koji je udahnut �ivot. Nemojmo pomisliti da do svih tih pojava u duhu dolazi bez nekog reda, sa upadljivim naglaskom stvarnosti i darmarom spoljnjeg �ivota. Unutra�nji pogled preobra�ava sve i svaku stvar dopunjuje lepotom koja joj nedostaje da bi zaista mogla da izazove dopadanje. Takođe, toj fazi, u su�tini punoj sladostra�ća i čulnosti, treba dometnuti ljubav prema bistroj vodi, tekućoj ili stajaćoj, ljubav koja se tako čudesno razvija u opijenosti mozga nekih umetnika. Ogledala postaju povod tog sanjarenja koje podseća na �eđ za duhovnim �ivotom, sjedinjenu sa fizičkom �eđi �to su�i �drelo i o kojoj sam maločas govorio. Voda koja otiče, vodoskoci, skladni vodopadi, modro prostranstvo nesagledljivog mora, otiču, �ume, snevaju sa neizrecivom dra�i. Voda se izle�ava kao prava zavodnica i mada nisam čvrsto uveren da ha�i� izaziva pomamu i ludilo, ne bih se zakleo da je posmatranje bistrog ponora, za jedan duh zaljubljen u prostranstvo i kristalni sjaj, potpuno li�eno opasnosti i da se drevna priča o Undini, za čoveka koga su ponela osećanja, ne mo�e pretvoriti u tragičnu stvarnost. Mislim da sam dovoljno govorio o čudovi�nom bujanju vremena i prostora, ta dva nerazlučiva pojma, sa kojima se duh tada suočava bez tuge i bez straha. Sa izvesnim setnim u�ivanjem, njegov pogled tada bludi kroz ponorne godine i smelo se zariva u beskonačne vidike. Pretpostavljam da ste pogodili kako tom neprirodnom i nasilnom bujanju takođe podle�u sva osećanja i sve zamisli, kao i blagonaklonost (verujem da sam za to izneo prilično lep primer), kao i pojam lepote, a i ljubavi. Pojam lepote treba, naravno, da zauzme prostrano mesto u jednom duhovno nastrojenom temperamentu, onakvom kakvog sam upravo zamislio. Sklad, uravnote�enost linija, euritmija pokreta, izgledaju onome koji sanja kao nu�nosti, kao du�nosti ne samo svih stvorenja, već i njega - spavača, koji je u toj fazi krize, obdaren čudesnom sposobno�ću shvatanja besmrtnog i sveopćeg ritma. A ako je na� fanatičar li�en lične lepote, ne verujte da dugo pati zato �to to mora da prizna, niti da sebe smatra neskladnom notom u svetu sklada i lepote koju je stvorila njegova uobrazilja. Sofizmi ha�i�a su mnogobrojni i divni, obično optimistički nastrojeni, a jedan od najva�nijih, najdelotvornijih, �elju pretvara u stvarnost. Neosporno je da se to isto de�ava i u većini slučajeva iz običnog �ivota, ali u ovom slučaju, koliko u tome ima vi�e �ara i utančanosti! Uostalom kako bi jedno biće, toliko obdareno da je kadro da shvati sklad, dakle, jedno biće koje je neka vrsta �reca Lepote, moglo da napravi izuzetak i oma�ku u svojoj sopstvenoj teoriji! Moralna lepota i njena snaga, blagorodnost i njene


čari, lepo izra�avanje i njegovi uspesi, sve to uskoro preuzima ulogu ubla�avanja jedne nametljive ru�noće, zatim utehe i najzad, savr�enog podila�enja jednoj zami�ljenoj vlasti. Čuo sam mnoge ljude, ljubopitljive kao gimnazijke, kako poku�avaju da se obaveste kod onih pojedinaca kojima je u�ivanje ha�i�a pre�lo u naviku, na koji način se u opojnom stanju prilazi problemu ljubavi. Kakvo mo�e da bude to ljubavno ludilo, samo po sebi već tako silovito, kad je zatvoreno u drugom ludilu, kao sunce u suncu? Upravo takvo pitanje će se postavljati u masi ljudi koje ću ja nazvati zaludnicima iz intelektualnog sveta. Umesto odgovora na jedan nečasni podtekst, na onaj deo pitanja koji se ne usuđujemo da glasno postavimo, uputiću čitaoca na Plinija (23) koji je ponekad govorio o svojstvima konoplje na takav način da je uspeo da razbije mnoge zablude o toj temi. Poznato je, uostalom, da je obamrlost najredovnija posledica zloupotrebe nervnog sistema i neumernog u�ivanja nekih materija koje razdra�uju �ivce. Dakle, po�to u ovom slučaju nije reč o sposobnosti ispoljavanja nekog osobitog ljubavnog osećanja, već o moći uzbuđivanja ili razdra�ivanja, jednostavno ću zamoliti čitaoca da uzme u obzir da je ma�ta jednog nervoznog čoveka omamljenog ha�i�em, raspaljena do krajnjih granica, isto onako neobja�njiva kao najsilovitiji nalet uragana, a njegova čula utančana do te mere da je to te�ko pojmovno odrediti. Prema tome, mo�emo pretpostaviti da se u takvom stanju duha i čula, lakom, najnaivnijem milovanju, stisku ruke, na primer, mo�e ustostručiti vrednost i veoma brzo ih tako omamiti da dolazi do zastoja rada srca �to obični smrtnici smatraju summum (24) sreće. No neosporno je da ha�i�, u ma�ti koja je često bila zaokupljena ljubavnim problemima, budi ne�ne uspomene, kojima bol i nesreća čak daju poseban sjaj. Takođe je sigurno da su ta uznemirenja duha pro�eta jakom merom čulnosti, a uostalom neće biti na odmet da napomenemo, �to je dovoljno da bismo u ovom trenutku utvrdili koliko je ha�i� nemoralno sredstvo u�ivanja, da jedna sekta ismailita (asasini su poreklom iz te sekte) u obo�avanju svetinje skreće daleko iznad nepristrasnog Lingama (25), to jest ide do apsolutnog i isključivog kulta �enske polovine simbola. Po�to je svaki čovek slika istorije, bilo bi sasvim prirodno da se u duhi koji se slabićki predao na milost i nemilost paklenoj drogi i koji se sprda sa rasipanjem sopstvenih duhovnih i telesnih sposobnosti, rodi neka besramna jeres, čudovi�na religija. Po�to smo se osvedočili da u opojnom stanju koje izaziva ha�i� dolazi do izraza jedna posebna vrsta dobronamernosti i to čak prema nepoznatim licima, neka vrsta čovekoljublja koja je pre pro�eta sa�aljenjem nego ljubavlju (ovde se javlja prva klica satanskog duha koji će se razviti na jedan neobičan način), ali koja ide sve do straha da se bilo ko ne o�alosti, pogađamo u �ta se mo�e pretvoriti osećajnost usredsređena na određenu dragu ličnost, koja igra ili je igrala značajnu ulogu u bolesnikovom moralnom svetu. Kult, obo�avanje, molitva, snovi o sreći kuljaju i �ikljaju uvis sa silinom �ive �elje i bleskom vatrometa. Kao barut i


obojene materije ognja, savru i utrnu u tami. Nema tog spleta osećanja kome se ne bi mogla pridodati meku�na ljubav nekog zarobljenika ha�i�a. Gre�na čulnost za koju će ha�i� uvek umeti da nađe opravdanja i pra�tanja, mo�e da se stopi sa sklono�ću prema za�tićivanju i osećanjem �arkog i odanog očinstva. Ta sklonost ide jo� dalje. Zami�ljam počinjene gre�ke koje su u du�i ostavile gorke tragove, mu�a ili ljubavnika koji samo tugom (kad su u normalnom stanju) razmi�ljaju o pro�losti ispresecanoj olujama. Ta gorka iskustva se u opojnom stanju mogu pretvoriti u prave slasti. Potreba za pra�tanjem čini ma�tu gipkijom i pokornijom, a sama gri�a savesti, u toj satanskoj igri koja se iskazuje isključivo u jednom dugom monologu, mo�e da deluje kao nadra�ujuće sredstvo i da u srcu sna�no raspali vatru odu� evljenja. Da, gri�a savesti! Jesam li bio u zabludi kad sam rekao da se ha�i�, jednom zaista filozofski nastrojenom duhu, mogao učiniti savr�enim satanskim oruđem? Gri�a savesti, jedinstveni dodatak zadovoljstvu, uskoro se pretvara u slatko razmatranje gri�e savesti, u jednu vrstu sladostrasnog istra�ivanja, a to istra�ivanje se obavlja tako brzo da čovek, taj "prljavi đavo", kako bi to rekle pristalice Svedenborga, ne primećuje koliko je ono nesvesno i koliko se on, svakog trenutka, sve vi�e pribli�uje đavolskom savr�enstvu. On se divi svojoj gri�i savesti, u njemu raste ponos, a za to vreme gubi slobodu. Eto, dakle, čoveka koga sam zamislio, eto duha po mome izboru gde sti�e do onog stepena u�ivanja i vedrine na kome je prinuđen da se sam sebi divi. Sve protivrečnosti se poni�tavaju, svi filozofski problemi postaju jasni ili bar takvi izgledaju. Sve se pretvara u predmet u�ivanja. vek se bezmerno ponosi punoćom svog sada�njeg �ivota. Jedan glas u njemu (avaj, to je njegov glas!) govori mu: "Ti sada ima� pravo da smatra� da si iznad svih drugih ljudi. Niko ne zna i ne bi mogao shvatiti sve ono �to misli� i �to oseća�. Oni čak ne bi umeli da cene tvoju uviđavnost prema njima. Ti si kralj koga prolaznici ne poznaju i koji �ivi u osami svojih uverenja: ali zar je to tebi va�no? Zar u tebi ne �ivi onaj uzvi�eni prezir koji du�u i ozaruje takvom dobrotom?" Međutim, mo�emo pretpostaviti da povremeno iskrsne neka uspomena koja tu sreću naru�i. Neki utisak koji dolazi spolja mo�e da u nama probudi sećanje na pro�lost o kojoj je neprijatno razmi�ljati. Od koliko je samo besmislenih ili podlih postupaka satkana ta pro�lost, postupaka koji su zaista nedostojni jednoga kralja misli i koji bacaju tamnu senku na njegovo besprekorno dostojanstvo? Budite uvereni da će se čovek koji u�iva ha�i� hrabro suočiti sa tim fantomima punim prekora i da će čak u tim gadnim uspomenama naći razloge za zadovoljstvo i za preuzno�enje sebe. Ovakav će biti tok njegovog razmi�ljanja: kada prvo poznanje bola umine, on će radoznalo ra�članjivati onaj postupak ili ono osećanje čija uspomena je omela njegovo sada�nje velič anje sopstvene ličnosti, istra�ivaće uzroke svojih nekada�njih postupaka, okolnosti u kojima je �iveo i ukoliko ne nađe u tim okolnostima dovoljno razloga ako ne za pra�tanje, a ono bar za


ubla�avanje krivice, i ne pomi�ljajte da će se smatrati pobeđenim! Prisustvujem njegovom razmatranju kao kakvoj igri mehanizma pod prozračnim staklom: "Taj sme�ni postupak, kukavič luk ili podlost, koji me, kad sam ga se setio, načas doveo u zabunu, u potpunoj je suprotnosti sa mojom pravom prirodom, mojom sada�njom prirodom i sama nepo�tednost sa kojom ga osuđ ujem, inkvizitorska, prestroga bri�ljivost sa kojom ga ra�č lanjujem i ocenjujem, dokaz su moje uzvi�ene i bo�anske sposobnosti za ostvarivanje vrlih dela. Koliko je ljudi na svetu tako ve�to da samo procenjuje svoje postupke, tako strogo da sebe osudi? A on, ne samo �to sebe osuđuje već se i veliča. Kad stra�nu uspomenu tako zata�ka razmatranjem jedne savr�ene vrline, jednog savr�enog milosrđa, jednog savr�enog stvaralačkog dara, on se bezazleno predaje svojoj pobedonosnoj duhovnoj orgiji. Videli smo da, svetogrdno izvitoperiv�i otajstvo ispa�tanja, istovremeno pokajnik i ispovednik, on je sebi dao lako odre�enje, ili �to je jo� gore, u osudi sebe na�ao je novi povod za svoju gordost. Na osnovu razmatranja svojih snova i planova za ostvarivanje vrlih dela, on zaključuje da je kadar i da dobra dela ostvari u praksi. Silina ljubavi sa kojom je prigrlio taj fantom vrline, po njegovom mi�ljenju dovoljan je i presudan dokaz odva�nosti neophodne za postizanje ideala kome stremi. On potpuno poistovećuje san sa delanjem i njegova ma�ta se sve vi�e raspaljuje pred zanosnim prizorom sopstvene popravljene i ulep�ane prirode, zamenjujući tom očaravajućom slikom koju je sam stvorio, svoju stvarnu ličnost, tako mlitavu, tako silno sujetnu, da bi najzad sebe uveličao onim jednostavnim rečima, koje za njega sadr�e ceo jedan svet gnusnih u�ivanja: Ja sam najpo�teniji čovek na svetu! Zar vas to ne podseća na �ana �aka koji se i sam, po�to se ispovedio svemiru, u čemu je bilo izvesnog sladostrasnog u�ivanja, usudio da isto tako pobedonosno (ili u najmanju ruku ne�to malo umerenije), isto tako iskreno, isto tako uvereno, ponovi taj uzvik? Odu�evljenje i zadivljenost pred vrlinom, razne�enost nerava usled koje je do suza bio ganut pred dobrim delom ili na pomisao o svim dobrim delima koja bi �eleo da učini, bile su dovoljne da stekne veoma visoko mi�ljenje o svojim moralnim vrednostima. �an-�ak je bio omamljen i bez ha�i�a. Da li da nastavim ra�članjivanje te pobedonosne monomanije, tog ludila veličine? Da li da objasnim kako je, pod uticajem otrova, čovek koga sam zamislio, uskoro uobrazio da je sredi�te vasione? Kako je postao �ivo i najvi�e oličenje izreke da strast ponovo sve pripisuje sebi? On veruje u svoju vrlinu i u svoj stvaralački dar, pa zar onda ne pogađamo �ta će se na kraju zbiti? Svi predmeti koji ga okru�uju toliko su upečatljivi da u njemu bude ceo jedan svet misli, �arenijih, �ivljih, tananijih no ikad i prevučenih čarobnim, ali la�nim sjajem. "Ti velelepni gradovi", ka�e on u sebi, "ili divna zdanja, poređani su kao kakav dekor, te lepe lađe koje se u setnoj dokolici ljuljaju u pristani�tu i koje su oličenje na�eg prećutnog pitanja: Kad ćemo otploviti u susret sreći? - ti muzeji, prepuni skladnih oblika i opojnih boja, te knji�nice u kojima su zgomilana dela Nauke i snovi Muze, to sakupljeno oruđe koje nam se jednoglasno obraća - te


zanosne �ene koje ve�tina kićenja čini jo� privlačnijim kao i to �to nam tako retko upućuju pogled - sve to je stvoreno za mene, za mene, za mene! Za mene je čovečanstvo radilo, za mene se mučilo, �rtvovalo - da bi slu�ilo kao hrana, pabulum, mojoj nezaja�ljivoj gladi za uzbuđenjima, saznanjem i lepotom!" Preskačem i sa�imam. Niko se neće začuditi ako se u glavi sanjara rodi krajnja, vrhunska misao: Postao sam Bog!, ako se divlji, strasni krik izvije iz njegovih grudi sa takvom silinom, sa takvom moći doma�aja da bi, kad bi volja i vera opijenog čoveka zaista bile delotvorne, taj krik ispreturao čete anđela postavljene na putu koji vodi u nebo: Ja sam Bog! No uskoro taj uragan gordosti pretvara se u mirnu nemu, spokojnu lepotu i sveobuhvatnost svega �to �ivuje, oboji i ozari sumporasti osvit. Ako se slučajno kakva nejasna pomisao uvuče u du�u tog srećnika dostojnog sa�aljenja: Nema li drugog Boga? verujte da će se on isprsiti pred onim gore, da će se upustiti u raspravu o svojim htenjima, da će mu se neustra�ivo suprotstaviti. Koji je ono francuski filozof, da bi izlo�io podsmehu savremeno nemačko učenje, rekao: "Jesam li ja Bog koji je lo�e ručao?" Ta ironična primedba ne bi pogodila duh naviknut na u�ivanje ha�i�a. On bi mirno odgovorio: "Moguće je da sam lo�e ručao, ali ja sam Bog."

V

MORAL Ali sutra! Tog stra�nog sutra�njeg dana svi organi koji su klonuli, iscrpljeni, opu�teni �ivci, neodoljiva potreba da briznete u plač, nesposobnost da prionete na tekući posao, svirepo vas opominju da ste se upustili u jednu zabranjenu igru. Odvratna priroda, li�ena sinoćnjeg la�nog sjaja, podseća na tu�ne ostatke već otpraznovane svetkovine. Naročito je pogođena volja, taj najdragoceniji prirodni dar. Ka�e se, a to je donekle i tačno, da ta droga ne prouzrokuje nikakav fizički bol, niti kakvo ozbiljno oboljenje. No mo�e li se tvrditi da se čovek nesposoban za rad i spreman samo da sanjari, oseća zaista dobro, iako su mu svi organi u dobrom stanju? Dovoljno poznajemo ljudsku prirodu da bismo znali kako čovek koji ka�ičicom pekmeza, u jednom trenutku mo�e sebi pribaviti sva nebeska i zemaljska blaga, ni hiljaditi deo toga nikad neće postići radom. Mo�ete li zamisliti jednu dr�avu u kojoj se svi građani opijaju ha�i�em? Kakvi bi to građani bili! Kakvi ratnici! Kakvi utemeljivači zakona! Čak na Istoku gde je u�ivanje ha�i�a veoma rasprostranjeno, neke vlade su shvatile da je preko potrebno zabraniti upotrebu te droge. Zaista, čoveku je zabranjeno, po cenu njegovog intelektualnog propadanja i uni�tenja, da naru�ava prvobitne uslove svoga postojanja i ravnote�u uspostavljenu izmeđ u njegovih prirodnih sposobnosti i sredine u kojoj su one predodređene da deluju, jednom reči, da remeti svoju sudbu, zamenjujući je jednom kobi nove vrste.


Podsetimo se Melmota, tog divnog znamenja. Razlog njegove strahotne patnje je raskorak između njegovih čudesnih sposobnosti, stečenih trenutnim sklapanjem saveza sa Satanom, i sredine u kojoj je, kao bo�je stvorenje, osuđen da �ivi. I nijedan od onih koje je hteo da zavede, ne pristaje da od njega pod istim uslovima kupi tu njegovu strahotnu povlasticu. Zaista, svaki čovek koji ne prihvata uslove �ivota, prodaje svoju du�u. Veoma je primetan odnos koji postoji između satanskih tvorevina pesnika i �ivih bić a koja su se odala u�ivanju droga. vek je hteo da bude bog, a uskoro, eto, na osnovu jednog moralnog zakona nad kojim nemamo vlast, spustio se čak ispod svoje stvarne prirode. To je du�a koja se prodaje na malo. Balzak je, bez sumnje, mislio da za čoveka nema veće sramote ni dublje patnje od nemogućnosti da radi i deluje po slobodnoj volji. Sreo sam ga jednom na nekom sastanku na kome se govorilo o neobičnom učinku ha�i�a. Slu�ao je razgovor i postavljao je pitanja veoma pa�ljivo, �ivo i radoznalo. Njegovi poznanici su pogađali da ga taj problem zanima. Ali saznanje da na to misli protiv svoje volje veoma ga je pogađalo. Pokazali su mu davamesk. On ga je pogledao, pomirisao i vratio, ne dodirnuv�i ga. Borba između njegove gotovo dečje radoznalosti i odvratnosti od nesvesnog postupka, li�enog slobodne volje, suvi�e jasno se ogleda na njegovom licu. Osećanje dostojanstva je prevagnulo. Zaista, gotovo je nezamislivo da bi teoretičar volje, taj duhovni brat Luja Lambera (Louis Lambert), pristao da upropasti i delić te dragocene materije.(26) Uprkos dragocenim uslugama koje nam čine eter i hloroform, mislim da su gledi�ta spiritualističke filozofije, svi savremeni izumi koji nastoje da ograniče ljudsku slabost i ubla�e neophodan bol, na sebi nose istu moralnu ljagu. Sa nemalim divljenjem saslu�ao sam jednom neobično mi�ljenje nekog oficira koji mi je ispričao kako je nad jednim francuskim generalom u El-Aguatu izvr�ena te� ka i svirepa operacija kojoj je ovaj, uprkos hloroformu, podlegao. Taj general je bio valjan čovek, pa čak i ne�to vi�e od toga, jedan od onih duhova koji se mirne du�e mogu nazvati vite�kim. "Njemu nije", rekao mi je taj oficir, "bio potreban hloroform, već pogledi cele armije i svirka vojne muzike. Mo�da bi ga to spaslo." Hirurg nije bio mi�ljenja tog oficira, ali vojni sve�tenik bi se neosporno divio tim osećanjima. Posle svih ovih razmatranja zaista bi bilo suvi�no tvrditi uporno, da je ha�i� nemoralno sredstvo u�ivanja. Niko pametan se neće protiviti �to ga upoređujem sa samoubistvom, sa polaganim samoubistvom, sa oru�jem uvek krvavim i uvek nao�trenim. Nijedan filozofski nastrojen duh neće mi zameriti �to ga izjednačujem sa vrad�binom, sa magijom koje, delujući na materiju i koristeći tajna sredstva čija se la�nost, a jo� manje delotvornost ničim ne mogu dokazati, hoće da osvoje oblast u koju je čoveku pristup zabranjen ili je dozvoljen samo onome koji je toga dostojan. Crkva osuđuje magiju i vrad�bine, zato �to se one bore protiv


bo�je promisli, �to suzbijaju dejstvo vremena i hoće da naprave suvi�nim uslove čistote i moralnosti i zato �to ona, Crkva, smatra zakonitim, pravim, samo dobra koja su stečena dobronamernom trudoljubivo�ću. Kartaro�a koji je prona�ao način kartanja nasigurno, zovemo varalicom, a kako ćemo nazvati čoveka koji sa ne�to sitnine hoće da kupi sreću i stvaralački dar? Način je nemoralan upravo zato �to ne mo�e da podbaci, kao �to pretpostavljena nepogre�ivost magije na njega udara pečat Pakla. Moram li dodati da zbog ha�i�a kao i zbog svega u čemu u�ivamo u osami, pojedinac postaje suvi�an ljudima, a ljudi suvi�ni pojedincu, po�to ga droga podstiće da se neprestano divi samom sebi i da se svakodnevno gura prema blistavom bezdanu u kome će, kao Narcis, ogledati lice i diviti mu se? Da li, po cenu dostojanstva, po�tenja i slobodnog izbora, čovek mo�e iz ha�i�a da izvuče velike duhovne koristi, da ga pretvori u neku vrst ma�ine za razmi�ljanje, u plodonosno oruđe? Često sam imao prilike da čujem to pitanje i sada na njega odgovaram. Pre svega, kao �to sam već op�irno objasnio, ha�i� pojedincu ne otkriva ni�ta �to ne bi bilo on sam, to jest taj pojedinac. Dodu� e, taj pojedinac je tako reći podignut na kub, porinut do krajnjih granica svoje ličnosti, a po�to je, takođe, izvesno da sećanje na utiske nad�ivljava orgiju, nada tih utilitarista, tih pristalica moralnih koristi, ne izgleda na prvi pogled potpuno li�ena smisla. Ali zamoliću ih da nikako ne smetnu s uma da misli iz kojih se nadaju da izvuku tako veliku korist nisu, u stvari, tako lepe kako trenutno preobra�ene i ogrnute čarolijom la�noga sjaja izgledaju. One su vi�e privr�ene zemlji nego nebu i dobar deo svoje lepote duguju napetosti nervnog sistema, lakomosti kojom se duh na njih baca. Zatim, ta nada je jedan poročni krug: ako i prihvatimo začas misao da ha�i� daje, ili bar povećava stvaralačku sposobnost, moramo reći da oni nemaju u vidu da je u prirodi ha�i�a da slabi volju i da na taj način dodaje s jedne, ono �to oduzima s druge strane! To jest, da raspaljuje ma�tu ali da ne poseduje moć da se njome koristi.Najzad ako i pretpostavimo da postoji čovek dovoljno ve�t i dovoljno jak da mo�e izići na kraj sa tom alternativom, treba pomisliti na drugu opasnost, sudbonosnu, stra�nu opasnost koju predstavlja svaka navika. Sve se ubrzo pretvara u nu�nost. Onaj ko pribegava otrovu da bi mislio, uskoro neće moći da misli bez otrova. Mo�ete li da zamislite kako je stra�na sudbina čoveka čija paralizovana ma�ta ne bi mogla da radi bez pomoći ha�i�a ili opijuma? Prilikom izučavanja filozofije, ljudski duh, podra�avajući kretnje zvezda, mora slediti krivulju koja ga vraća na polaznu tačku. Doneti zaključak, znači zatvoriti krug. Na početku sam govorio o tom divnom stanju u koje je čovječji duh katkad doveden, zahvaljujući nekoj, gotovo posebnoj milosti. Rekao sam da čovek, neprestano nastojeći da podgreva svoja nadanja i poku�avajući da se uzvisi do beskonačnog, u svim zemljama i u svim vremenima, pokazuje pomamnu sklonost prema svim vrstama materije, pa čak i onim opasnim koje, pro�irujući granice njegove ličnosti, mogu začas pred njegovim očima da dočaraju onaj jeftin raj, predmet svih njegovih stremljenja i najzad, da taj smeo duh, rastući nesvesno sve do vrata Pakla, daje tako dokaz svoje prvobitne veličine. No čovek nije u


tolikoj meri napu�ten, u tolikoj meri li�en časnih sredstava za osvajanje neba, da bi bio prinuđen da pribegava farmaciji ili vrad�binama. Njemu nije nu�no da prodaje du�u kako bi platio opojna milovanja i prijateljstvo hurija. �to znači jedan raj koji se mora zadobiti po cenu svog večnog spasenja? Zami�ljam jednog čoveka (da li bramana, pesnika ili hri�ćanskog filozofa?) kako stoji na strmenitom Olimpu duhovnosti. Oko njega muze Rafaela ili Mantegna, da bi ga ute�ile �to se tako dugo svega li�ava i usrdno moli, igraju veoma otmeno, ne�no ga gledaju i poklanjaju mu najblistavije osmehe. Bo�anski Apolon, taj majstor svih vrsta saznanja (Francavilla, Alberta Durera, Goltziusa i mnogih drugih, zar je va�no koga? Nije li on Apolon svakog čoveka koji to zaslu�uje?), gudalom prelazi preko ustreptalih struna. Ispod njega, u podno�ju planine, u trnju i u glibu, ljudsko stado, rulja robova, krivi lice od zadovoljstva i urliče od ujeda otrova. A rastu�eni pesnik ka�e sebi: "Ti nesreć nici koji se nisu ni li�avali ni molili i koji su odbili iskupljenje koje se zadobija radom, tra�e od crne magije sredstva kojima bi se odjednom uzdigli do nadzemaljskog �ivota. Magija ih vara i za njih pali la�ne vatre sreće, dok smo mi, pesnici i filozofi, prebrodili na�u du�u neprestanim radom i razmi�ljanjem. Upornim ve�banjem volje i neprestanim negovanjem otmenih namera stvorili smo za sebe zemaljski raj, pun nepatvorene lepote. Verujući u izreku da snaga vere pomera planine, napravili smo jedino čudo koje nam je bog dozvolio da učinimo!".

NAPOMENE Hofman-Ernst Teodor Amadeus Hoffman (1776-1822), nemački romantičarski pisac i muzičar, autor Fantastičnih priča. 4. Lazara- August Barbier (1815-1882), francuski pjesnik, autor Jamba. (Videti Bodlerove članke o Pjeru Diponu i Barbieru). Bodler ovdje aludira na Brabierovu pjesmu pod naslovom D�in. 5. Duh Zla Flobera, kome je Bodler poslao jedan primerak Ve�tačkih rajeva sa prijateljskom posvetom, kao da je iznenadio ovaj izraz, pa u svome pismu upućenom Bodleru ka�e da u tome vidi "neku vrstu katoličkog kvasca". Bodler mu je na to odgovorio: "Va�a primedba me je iznenadila i, po�to sam vrlo nepristrasno zaronio u sećanje na to moje sanjarenje, primetio sam da me je oduvek proganjalo to �to nisam mogao da shvatim neke neočekivane ljudske postupke ili misli bez pretpostavke da postoji neka zla sila izvan čoveka." 6. Starac sa planine. Tako su nazvali Hasan ibn-al-Sabaha, koji je koncem XI veka u Persiji osnovao jeretičku muslimansku sektu assasina (od arapske reči ha�i�in �to znači u�ivalac ha�i�a).


7. Hamera- Reč je o knjizi Istorija asasina Nemca Hammera. 8. Silvestra- de Sasija Silvestre de Sacy, 1758-1838, francuski orijentalist i dr�avnik. 9. Radovi Akademije- Akademija za natpise i lepu knji�evnost osnovana 1663 godine. Zajedno sa Francuskom akademijom i jo� tri akademije čini Francuski institut, neku vrstu saveza akademija. Njeni članovi bave se proučavanjem istorije, arheologije i srodnih nauka. 10. Serafinovo pozori�te- Marionetsko pozori�te i kinesko pozori�te senki, poznato u Bodlerovo vreme. 11. Temperamenta- U svojoj Raspravi o modernim drogama (1838) Balzak priča o jednoj večeri koju je proveo u pozori�tu u pripitom stanju (pod uticajem alkohola). Moguće je da se Bodle seća tog mesta. 12. Počinio Rasin Ester (ili Jestira, III ain, 5. pojava). 13. Lepotici u �umi zaspaloj- Petroova varijanta bajke o Trnovoj ru�ivi. Charles Perrault 1628-1703, najpoznatiji francuski pisac bajki. 14. Metalnog grla- Uporediti sa pesmom Časovnik (LXXXV) iz Cveća zla. 15. Enslaved- Okovan, sputan, porobljen (eng.). 16. Ligejin suprug- Ligeja iz istoimene priče Edgara Poa. 17. Berenika- Berenika, Poova junakinja iz istoimene pripovetke. 18. Ogest Bedlo- Glavna ličnost Poove priče Sećanje gospodina Ogesta Bedloa. 19. Proteja- Protej, morski bog koji je proricao sudbinu i imao dar da po volji menja obličja (grč. mitologija). 20. De Kvinsi- Engleski pisac Thomas De Quincy, proslavio se Ispovesti jednog Engleza u�ivaoca opijuma. Pričajući kako se navikao na opijum koji je u početku uzimao kao lek, De Kvinsi posti�e jedan poseban vid ma�tovitosti i lucidnosti koji će osvojiti i Nervala i Bodlera. 21. Postaje- U kr�čanskom bogoslu�enju prilikom procesije u samoj crkvi, zvanoj kri�ni put, zastaje se pred slikom na kojima su prikazani prizori iz Hristova stradanja. To su postaje.


22. Diorame- Diorama, Dagerov pronalazak (1822) mogla bi se smatrati nekom vrstom starinskog dijapozitiva. 23. Plinija Plinije Stariji, rimski prirodnjak (I vek ere vulgaris). 24. Summum- Lat. najvi�a mera, stupanj. 25. Lingama-Lingam ili linga, ud boga �ive, u indijskoj religiji slavljen kao simbol stvaralačke sile prirode. 26. Materije- Balzak naprotiv, tvrdi da je probao ha�i� (pismo gospođi Hanskoj). Balzakov roman koji Bodler spominje, Luj Lamber, pojavio se 1832.

Finis

šarl bodler - poema o hašišu.pdf

Documents