NASLEDNOPRAVO-skripta za SUP smer-

1

1.NAČELA NASLEDNOG PRAVA

Predmet naslednog prava su imovinski odnosi posle smrti nekog lica.

Pojam naslednog prava:

U objektivnom smislu nasledno pravo je skup pravnih normi koje regulišu prelaz imovine sa umrlog lica na naslednike

U subjektivnom smislu, nasledno pravo je pravo na nasleđe

Nasledno pravo je i naučna disciplina, ali nije samostalna, ni posebna grana prava, već je sastavni deo imovinskog prava

Metodi proučavanja naslednog prava su: istorijski, komparativni, sociološki...

*Načela naslednog prava su:

1) Načelo ravnopravnosti – ovo je najvažnije načelo. Svi su naslednici ravnopravni bez obzira na pol i bez obzira da li je reč o bračnom drugu ili vanbračnom drugu.

2) Načelo sticanja zaostavštine ipso iure (po sili zakona) – u trenutku kada ostavilac umre, svi njegovi naslednici stiču njegovu zaostavštinu, bez obzira gde se nalaze.

3) Načelo ograničene slobode testiranja – ovo načelo znači da kod svake zaostavštine mora postojati nužni deo sa kojim ostavilac ne može slobodno raspolagati.

4) Načelo koje zabranjuje ugovor o nasleđivanju – ugovor o nasleđivanju postoji u nekim zapadnim pravnim sistemima, ali kod nas je on zabranjen.

5) Načelo univerzalne sukcesije – termin sukcesija znači da neko drugo lice stupa na mesto umrlog lica. Univerzalna sukcesija označava da naslednik stiče celokupnu zaostavštinu ili alikvotni deo svih prava i obaveza iz zaostavštine ( na primer 1/3 ili 1/5), a singularna sukcesija da stiče samo neko pravo (na primer dobija iz nasledstva određenu sumu novca)

6) Načelo ograničene odgovornosti za dugove ostavioca – za dugove ostavioca naslednik odgovara samo do visine nasleđenog dela.

7) Načelo oficijelne rasprave zaostavštine – ovo načelo znači da sud pokreće ostavinski postupak po službenoj dužnosti, čim sazna za smrt nekog lica.

8) načelo paralelnosti – jedno lice može paralelno da nasedi delimično po osnovu zakona, a delimično po osnovu testamenta.

9) načelo univerzalnosti u nasleđivanju – pravila zakonskog nasleđivanja su ista bez obzira na lične osobine umrlog lica i naslednika. Suprotno od načela univerzalnosti jeste načelo specijalnosti. Ono je karakteristično za feudalno društvo gde je vladao princip primogeniture.

2

2. IZVORI NASLEDNOG PRAVA

Istorijski gledano u Kraljevini Jugoslaviji postojala su tri izvora prava. Na teritoriji uže Srbije i Kosova primenjivan je Srpski građanski zakonik. U Vojvodini je primenjivano mađarsko običajno pravo, a u Crnoj Gori običajno pravo.

Nakon II svetskog rata (od 1945 – 1955) svi zakoni koji su doneti pre 6. Aprila 1941, kao i svi zakoni doneti za vreme nemačke okupacije proglašeni su nevažećim na osnovu „Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6.aprila 1941. i za vreme neprijateljske okupacije“.

1955. donosi se Savezni zakon o nasleđivanju koji je važio za celu tadašnju SFRJ i on se primenjuje do 1971. Godine. Od tada pa do 1975. Svaka republika i pokrajina, imala je svoje zakone o nasleđivanju.

U Republici Srbiji osnovni izvor naslednog prava jeste Ustav i Zakon o nasleđivanju iz 1995.godine, stupio na snagu 5.maja 1996.godine.

Sem njih važan izvor naslednog prava jeste i Zakon o vanparničnom postupku iz 1982. (tu se nalaze i norme koje regulišu ostavinski ). Važni su i sledeći zakoni: Zakon o parničnom postupku, Porodični zakom Srbije iz 2005., Zakon o obligacionim odnosima iz 1978., Zakon o zadužbinama, fondovima i fondacijama iz 1989.

3.PRETPOSTAVKE ZA NASLEĐIVANJE

To su pravne činjenice na osnovu kojih nastupa nasleđivanje, kao i osnovni uslovi za nastupanje nasleđivanja. To su pravno relevantne činjenice za nasleđivanje koje predstavljaju pretpostavke da bi uopšte došlo do primene nasledno pravnih pravila.

Osnovne pretpostavke su:

- SMRT OSTAVIOCA – odnosno delacija

- ZAOSTAVŠTINA – postojanje zaostavštine

- POSTOJANJE NASLEDNIKA

- OSNOV POZIVANJA NA NASLEĐIVANJE

Do nasleđivanja uvek dolazi kada se ispune prve dve pretpostavke, u tom slučaju uvek ce se naći lice koje je naslednik – od srodnika do države. Druge dve pretpostavke su nužni pratioci bitnih pretpostavki.

3

4. SMRT OSTAVIOCA I POSTOJANJE ZAOSTAVŠTINE KAO PRETPOSTAVKE ZA NASLEĐIVANJE

Fenomen nasleđivanja otpočinje prirodnom, odnosno faktičkom smrću ostavioca ili njegovim proglešenjem za umrlog (presumitivna smrt). Ostavilac može biti svako fizičko lice i samo fizičko lice.

Trenutkom smrti fizičkog lica otvara se njegova zaostavština, odnosno delacija. Utvrđivanje tačnog momenta delacije je veoma značajno jer se prema njemu određuje sastav zaostavštine, krug naslednika, dostojnost, sposobnost, od tog momenta teče rok za zasterelosti nasledničke tužbe i dr.

Kao trenutak delacije nestalog lica proglašenog za umrlo, uzeće se u rešenju onaj dan i po mogućnosti čac koji sud treba da utvrdi na osnovu raspoloživih dokaza. Ukoliko to nije moguće, uzeće se da je to dan koji ono verovatno nije preživelo, a ako ni ovako nije moguće onda je dan smrti – prvi dan po isteku zakonom propisanih rokova posle kojih se nestalo lice može proglasiti umrlim.

U nekim pravima postojala je gra đanska, civilna smrt. To je bio slučaj oduzimanja pravne sposobnosti licu osuđenom na smrtnu kaznu ili doživotnu robiju ( na dan pravosnažnosti presude otvarala se zaostavština).

U slučaju da više lica, koja bi se po nekom osnovu mogla nasleđivati, izgube život i to tako da se ne može utvrditi redosled njihove smrti, takva lica nazivaju se KOMORIJENTI. U važećem pravu RS se pretpostavlja da su svi komorijenti umrli istovremeno (niko nikog nije nadživeo), tako da se komorijenti međusobno ne mogu nasleđivati, jer je osnovni uslov da neko lice postane naslednik to da doživi trenutak delacije lica na čije nasleđe pretenduje.

*Postojanje zaostavštine

Pod zaostavštinom se podrazumeva skup prava (i obaveza) ostavioca, njegova celokupna aktiva (i pasiva) podobona nasleđivanju.

U našem ZON-u, aktivom se nazivaju stvari i prava iz zaostavštine.

Aktiva i pasiva čine BRUTO vrednost zaostavštine (bruto zaostavština), a razlika između aktive i pasive naziva se čista, NETO vrednost zaostavštine. Pravilo je da je aktiva veća od pasive, ali je moguće (izuzetno) da pasiva bude veća od aktive, ali naslednik odgovara za dugove ostavioca samo do visine vrednosti nasleđene imovine.

-Sastav zaostavstine

Nasleđuju se samo ona prava koja su podobna za nasleđivanje, a to su po pravilu sva imovinska prava. Prava vezana za ličnost ostavioca iako su imovinske prirode gase se njegovom smrću (npr. lične službenosti).

Jedno od podela prava i obaveza je na:

4

a) JAVNOPRAVNA PRAVA; odnosno obaveze su načelno vezane za ličnost ostavioca i nisu podobna za nasleđivanje, npr kazne. Sa druge strane, poreske obaveze su podobne za nasleđivanje, pa će naslednik biti obavezan da plati porez koji ostavilac za života nije namirio.

b) PRIVATNO PRAVNA PRAVA; to su po pravilu podobna za nasleđivanje, a naslednik je (po pravilu) obavezan da ispuni ostaviočeve privatno pravne obaveze. I samo nasledno pravo je podobno za nasleđivanje = NASLEDNOPRAVNA TRANSMISIJA. To je situacija kada naslednik dozivi trenutak delacije ostavioca, ali i sam umre pre davanja nasledne izjave (tzv. Transmitent). Tada pravo tansmitenta na davanje nasledne izjave prelazi na njegove naslednike. Do naslednopravne transmisije dolazi samo pod uslovom DA NEMA SUPSTITUCIJE (ukoliko zaveštalac, koristeći slobodu zaveštanja, u svom testamentu odredio zamenika naslednika (supstituta) i on može i hoće da bude naslednik – onda se ne može primeniti transmisija).

Obligacija izdržavanja nije podobna za nasleđivanje. U slučaju da ostavilac nije iskoristio godišnji odmor, to njegovo pravo (izraženo u novcu) prelazi na njegove naslednike.

Kada je reč o sastavu zaostavštine postavlja se pitanje da li i prava koja su vezana za grob i sahranjivanje ulaze u krug javnopravne ili privatnopravne regulative.

5. POSTOJANJE NASLEDNIKA I OSNOVA POZIVANJA NA NASLEĐIVANJE KAO PRETPOSTAVKE ZA NASLEĐIVANJE

Naslednik ostavioca može biti fizičko i pravno lice. Ako je samo jedan naslednik naziva se generalno naslednik, a ako je više naslednika nazivaju se sanaslednici. U sakom slučaju, naslednik mora doživeti trenutak smrti ostavioca, odnosno mora postojati u tom trenutku. Ali ako se radi o začetom detetu u momentu delacije savremena prava uzimaju da se takav začetak smatra već rođenim detetom u odnosu na taj trenutak, pod uslovom da se rodi živo, ostavinski sud će u tom slučaju odložiti ostavinsku raspravu do trenutka rođenja deteta – ako se dete rodi živo, imaće pravo na nasleđe.

Poseban naslednopravni problem predstavljaju deca rođena putem veštačke oplodnje. Savremena medicina omogućava da se iskoristi oplodna ćelija umrlog lica (npr zamrznuta duže vreme), tako da se može roditi dete lica koje je umrlo nekoliko godina ranije. Ukoliko se radi o jajnoj ćeliji treba uzeti da je NEOBORIVA PRETPOSTVKA DA JE ŽENA KOJA JE RODILA DETE NJEGOVA MAJKA. Ako je u pitanju semena ćelija lica koje nije živo postoji pravi naslednopravni problem. Dete je nesumljivo njegovo, ali ono nije bilo ni začeto u momentu delacije. Ciljnim tumačenjem funkcije o začetom, a nerođenom detetu izvodi se pravilo da ostaviočevo dete ima pravo na nasleđivanje svog oca, bez obzira na trenutak začeća, a pod uslovom da se rodi živo. Pravni položaj ranije određenih naslednika zavisio bi od njigove savesnosti. Oni bi se smatrali savesnim držaocima odgovarajućeg dela zaostavštine do trenutka saznanja za veštačku oplodnju, odnosno do rođenja deteta ostavioca.

Da bi lice koje ispunjava odgovarajuće uslove postalo naslednikom ono mora dati pozitivnu naslednu izjavu. Izjava o prihvatanju nasledstva ima povratno (retroatkivno) dejstvo, jer se

5

uzima da je time naslednik stekao to svojstvo od samog trenutka smrti ostavioca. Na taj način se obezbeđuje neprekidnost (kontinuitet) pravnih odnosa, koji faktički ne postoji od trenutka delacije do trenutka davanja pozitivne nasledne izjave.

POSLEDNJI ZAKONSKI NASLEDNIK JE DRŽAVA I ONA SE NE MOŽE ODREČI NASLEDSTVA!

*Odsutna i nestala lica mogu biti naslednici. Ukoliko nije poznato ima li naslednika, sud će oglasom pozvati lica koja polažu pravo na nasleđivanje da se u roku od jedne godine prijave sudu. Ako se protekom tog roka ne pojavi ni jedan naslednik, sud će doneti rešenje kojim zaostavštinu predaje na uživanje RS.

Poslednji uslov za nastupanje nasleđivanja jeste osnov pozivanja na nasleđe. U našim zakonima dopuštena su samo dva osnova:

1) ZAKON (zakonsko, intestatntsko nasleđivanje) i

2) ZAVEŠTANJE (zaveštajno, testamentarno nasleđivanje)

Do zakonskog nasleđivanja dolazi onda ako nema testamenta ili je on ništav, ako zaveštanjem nije obuhvaćena celokupna imovina (zaostavština) i ako zaveštajni naslednik ne može (nije doživeo delaciju, nedostojan) ili neće (negativna nasledna izjava) da se primi nasleđa.

Prema našem zakonu, moguće je da naslednik u istom slučaju nasleđuje delimično po testamentu, a delimično kao zakonski naslednik.

Ugovor o nasleđivanju, kao osnov pozivanja na nasleđe, NIJE dopušten u Srbiji.

6. NEDOSTOJNOST ZA NASLEĐIVANJE

Nesposobnost i nedostojnost za nasleđivanje onemogućavaju licu koje bi inače moglo da postane naslednikom, da to zaista i postane.

*Nesposobnost je oduzimanje mogućnosti jednoj kategoriji lica da se pozovu na nasleđe ostavioca i to po bilo kojem osnovu za nasleđe bez obzira na njihov subjektivni odnos prema ostaviocu ili društvenoj zajednici (bez obzira na njihovu krivicu). Ustanova nedostojnosti je ukinuta u svim savremenim, pa i u našem pravu. Postoji JEDAN IZUZETAK. Strani državljani imaju jednaka nasledna prava kaoi i domaći ali pod uslovom uzajamnosti (reciprociteta). Ukoliko jedna država ne dozvoljava da građani Srbije budu naslednici u toj zemlji, onda ni građani te zemlje neće moći da nasleđuju u Srbiji (princip retorzije)

* Nedostojnost za nasleđivanje je naslednopravna ustanova čijim nastupanjem jedno lice ex lege gubi naslednopravna ovlašćenja. Ovde je gubitak vezan za krivicu. Nedostojni u stvari čini neko krivično delo propisano odredbama krivičnog prava, a sama nedostojnost je dodatna GRAĐANSKOPRAVNA SANKCIJA. Nedostojnost deluje bez obzira na osnov pozivanja na nalseđe ( ni po zakonu ni po testamentu).

Po ZON-u Srbije nedostojan je da nasledi:

6

Onaj ko je umišljajno lišio života ostavioca, ili je to pokušao. Nedostojan je kako izvršilac tako i podstrekač i pomagač. Tu bi spadalo i lice koje je podstrekivalo ostavioca na samoubistvo.

Onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu ili ga je u tome sprečio. Saučesnik, bilo koje vrste, je takođe nedostojan.

Onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje ili ga je falsifikovao. Svi oblici saučesništva vode do nedostojnosti. MORA POSTOJATI I NAMERA SPREČAVANJA OSTVARENJA POSLEDNJE VOLJE OSTAVIOCA.

Onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca ili mu je uskratio nužnu pomoć.

Na nedostojnost pazi sud po službenoj dužnosti. Ostavilac može oprostiti nedostojnost. Oproštaj mora biti učinjn u formi potrebnoj za zaveštanje. Nedostojnost ne smeta potomcima nedostojnog da oni naslede ostavioca, tako da oni nalseđuju kao da je nedostojni umro pre ostavioca.

7.PARENTELARNO-LINEARNI SISTEM RASPODELE SRODNIKA KAO ZAKONSKIH NASLEDNIKA I PRINCIPI ZAKONSKOG NASLEĐIVANJA

Parentelarno-linearni sistem ili, kako se nekad naziva – čist linearni sistem, odlikuje se prvenstvenom i neograničenom primenom prava predstavljanja. Unutar jedne parentele srodnici se pozivaju na nasleđe prvenstveno po linijama (otuda i naziv). Npr. ostavilac je imao dvoje dece, znači formiraju se dve linije. U slučaju da jedno ostaviočevo dete, recimo, nije doživelo trenutak delacije ili je nedostojno, na nasleđe se pozivaju deca tog lica (unuci ostavioca), dobijajući onaj deo koji pripada toj liniji. Dakle, predstavljanje tj. Reprezentacija se primenjuje sve dogkle god ima ma i jednog člana nishodne linije. Tek u slučaju da u jednoj liniji nema članova (srodnika), primenjuje se pravo priraštaja. Pravo predstavljanja se po pravilu primenjuje u prva tri nasledna reda. Reprezentacija važi i u našem pravu.

*Pravna priroda predstavljanja

Prema jednom shvatanju do reprezentacije je dolazilo samo usled smrti pretka, tako da je to jedna vrsta naslednog prava potomaka (teorija materijalne reprezentacije). Pravo pretka mora imati određene kvalitete, da bi na osnovu tog prava nasleđivao njegov potomak.

U slučaju da je predak, npr. nedostojan ili nesposoban, onda ni njegov potomak ne može postati ostaviočev naslednik.

Prema drugom shvatanju, potomak koji se koristi reprezentacijom nasleđuje po svom sopstvenom pravu (iure proprio), što znači da će nasleđivati, naravno kada i sam ispunjava određene kvalitete, uvek kada njegov predak iz nekog razloga nije postao naslednikom. Ovo shvatanje vodi širu

7

primenu reprezentacije, problem pravne prirode ovog prava se, u stvari, ne tiče nasledničkog svojstva, već samo veličine naslednog dela.

Sistem koji je prihvaćen u većini prava, kome pripada i naše predstavlja doslednu primenu pravila koja važe za parentelarno-linearni sistem. Taj sistem podržava ono što bi trebalo da se odigra po redovnom toku stvari, da roditelji ne nadživljavaju decu. Otuda i pravilo da unuci, koji se služe reprezentacijom, uvek dobijaju onaj deo koji bi dobili njihovi roditelji da su, po redovnom toku stvari, mogli da naslede.

Da bi došlo do primene prava predstavljanja:

Mora doći do smrti rodonačelnika odgovarajuće parentele, tj. samo potomci se mogu koristiti pravom pretstavljanja.

Da reprezentovani nije postao naslednikom ostavioca iz određenih ili bilo kojih drugih razloga

Reprezent treba da poseduje određene kvalitete prema ostaviocu (da je dostojan, sposoban, rođen/začet u trenutku delacije)

Pravo predstavljanja primenjuje se samo kod zakonskog, ne i kod testamentarnog nasleđivanja. Tim pravom se mogu koristiti svi ostaviočevi potomci i pobočni srodnici do granice kruga zakonskih naslednika u konkretnom pravu.

*PRAVO PRIRAŠTAJA – stupa u dejstvo kada iz nekih razloga ne može da se primeni pravo predstavljanja. Kada je pravo predstavljanja (u jednoj liniji) neprimenljivo, nasledni deo koji bi pripao srodnicima linije unutar tog naslednog reda koji su u najbližem stepenu srodstva sa ostaviocem

Za razliku od prava predstavljanja, prirastaj se primenjuje kako kod zakonskog, tako i kod testamentarnog prava.

8. ZAKONSKI NASLEDNI REDOVI – REDOVNA PRAVILA ZAKONSKOG NASLEĐIVANJA (odgovor u narednih par pitanja)

9. ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U PRVOM ZAKONSKOM NASLEDNOM REDU (redovna pravila i odstupanja od redovnih pravila)

Rodonačelnik prvog naslednog reda je sam ostavilac i njega, pre svih i na jednake delove, nasleđuju njegova deca (prirodna i građanska-usvojenici) i njegov bračni drug. U slučaju da neko ostaviočevo dete ne nasledi (npr. umre pre ostavioca), ostavioca nasleđuju potomci tog deteta, dobijajući onaj deo koji bi dobilo njegovo dete da je moglo da nasledi. Kada supružnik ne doživi delaciju, nesposoban je da nasledi, nedostojan ili razbaštinjen ili da negativnu naslednu izjavu, njegov nasledni deo se deli na onoliko delova koliko ostavilac ima prvostepenih potomaka.

8

U okviru I naslednog reda ostaviočev supružnik ima u osnovi isti naslednopravni položaj kao i ostaviočev prvostepeni potomak, ali ovde postoji IZUZETAK: kada postoji ostaviočevo dete kojem ostaviočev bračni drug nije roditelj, a imovina supružnika je veća od one koja bi mu pripala pri podeli zaostavštine na jednake delove – onda svako ostaviočevo dete može naslediti do dva puta više nego bračni drug, ako sud, pošto razmotri sve okolnosti, oceni da je to opravdano. Znači, uslovi su:

1) da postoji makar jedno ostaviočevo dete čiji drugi rodi roditelj nije nadživeli ostaviočev supružnik;

2) da je imovina nadživelog supružnika veća od zakonskog nasledog dela koji bi dobio pri jednakoj raspodeli zaostavštine sa ostaviočevim prvostepenim potomcima;

3) da sud oceni da je to u datim okolnostima pravično, a to podrazumeva dva elementa:

a) da li je smanjenje pravično?

b) koliki je koeficijent uvećanja opravdan.

Pri izračunavanju naslednog dela u ovakvim slučajevima treba da se koristi sl. formulom.

C= Ik/Bk*X+Ik; D=C*k

C=supružnikov nasledni deo

Ik=imenilac koeficijenta uvećanja/smanjenja

Bk=brojilac koeficijenta

X=broj dece

k= koeficijent smanjenja naslednog dela supružnika

D= nasledni deo ostaviočeve dece

*Pravilo uvećanja ne važi ako se na ovakvo nasleđe poziva potomak ostaviočevog deteta kome nadživeli supružnik ostavioca nije roditelj.

Ako ostavilac nema potomstva, bračni drug ne nasleđuje u prvom naslednom redu.

10. ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U DRUGOM ZAKONSKOM NASLEDNOM REDU (redovna pravila i odstupanja od redovnih pravila koja se odnose na povećanje naslednog dela supružnika)

Drugi nasledni red čine ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji i njihovo potomstvo. Ostaviočev supružnik u drugom naslednom redu dobija JEDNU POLOVINU zaostavštine (onoliko koliko bi najviše mogao dobiti u prvom naslednom redu). Drugu polovinu na jednake delove nasleđuju ostaviočevi roditelji, tako da svakom od njih pripada po ¼ nasledstva. Kada ostavilac nema supružnika u trenutku smrti, onda celu zaostavštinu nasleđuju ostaviočevi roditelji i to po ½!

9

Između srodnika važi pravilo predstavljanja i u II naslednom redu. Naime, ako jedan ostaviočev roditelj umre pre ostavioca ili iz drugih razloga ne može ili ne želi, deo zaostavštine koji bi mu pripao da se pojavljuje kao naslednik, nasleđuju njegova deca tj. braća i sestre ostavioca; a ako oni ne mogu ili ne žele da se pozovu na nasleđe, onda se pozivaju njihovi potomci, tj. ostaviočevi bratanci, bratanice, sinovci i sinovice, sestrići i sestričine (unuci ostaviočevih roditelja)

Kada su oba ostaviočeva roditelja umrla pre ostavioca (ne žele ili ne mogu da naslede), deo zaostavštine koji bi mu pripao nasleđuju potomci tog roditelja. Ovde treba imati u vidu razlikovanje na punorodne i polurodne ostaviočeve srodnike. Ostaviočeva braća i sestre po ocu nasleđuju na jednake delove samo onaj deo zaostavštine koji bi pripao ostaviočevom ocu. Isto važi i za majku.

Ako ostaviočev roditelj nema potomaka koji bi mogli i hteli da budu njegovi reprezenti, tada njegov nasledni deo pripada drugom ostaviočevom roditelju. Ako ni drugi roditelj ne želi ili neće, celokupna zaostavština bi pripala potomcima tog drugog roditelja (odnosno ostaviočevoj polubraći i polusestrama). Ako su oba ostaviočeva roditelja umrla pre ostavioca, a nisu ostavili potomke (ne mogu, neće) celokupnu zaostavštinu nasleđuje ostaviočev supružnik. Tada supružnik kao jedini naslenik iz II naslednog reda isključuje iz nasleđivanja naslednike III naslednog reda.

*POVEĆANJE NASLEDNOG DELA SUPRUŽNIKA

Uslvi su da nadživeli supružnik nema nužnih sredstava za život, zatim dužina trajanja zajednice života između ostavioca i supružnika i imovinskih prilika.

Supružnik može postaviti zahtev za povećanje naslednog dela u roku od godinu dana od trenutka ostaviočeve smrti (1god od kada je rešenje kojim je ostavilac proglašen za umrlog postalo punovažno). Ovaj zahtev se uvek postavlja u ostavinskom postupku, ne može ga postaviti posle pravosnažnosti ostavinskog rešenja iako nije istekao rok od godinu dana. Supružnik koji nije učestvovao u ostavinskom postupku vezan je marerijalnopravnim prekluzivnim rokom od godinu dana od trenutka otvaranja nasleđa.

Zahtev za povećanje naslednog dela supružnik može postaviti prema jednom od više postojećih sanaslednika, prema više njih ili prema svima. Sud je dvostruko vezan supružnikovim zahtevom. Kako povodom sanaslednika koji su zahtevom obuhvaćeni, tako i povodom obima povećanja koje supružnik traži. Kada je zahtev usmeren prema više sanaslednika, sud može prema jednom od njih usvojiti, a prema nekome odbiti zahtev.

Proširenje naslednog dela supružnika konstituisanjem doživotnog uživanja ne menja naslednopravne posledice koje su nastale u trenutku delacije (ne odgovara u većem obimu za dugove – srazmerno uvećanju). Kada supružniku pripadne u svojinu celokupna zaostavština, ostali naslenici ex tunc (retroaktivno) gube nasledničko svojstvo. Tog trenutka supružnik postaje odgovoran za sve dugove. Supružnikovo pravo na povećanje naslednog dela je nenasledivo.

10

11. ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U DRUGOM ZAKONSKOM NASLEDNOM REDU (redovna pravila i odstupanja od redovnih pravila koja se odnose na povećanje naslednog dela roditelja) *Prvi deo isti kao i za prethodno pitanje (redovna pravila)

Pravo na povećanje zakonskog dela pripada samo onom roditelju koji hoće i može da nasledi, a nema nužnih sredstava za život. Ostvarenje prava u velikoj meri zavisi od toga da li između ostaviočevih roditelja postoji zajednica života.

Ako su ostaviočevi roditelji u trenutku delacije živeli zajedno pravo na povećanje naslednog dela imaju oba ostaviočeva roditelja, a ostvaruju ga na uštrb svojinskog dela ostaviočevog supružnika. Roditeljima tada pripada doživotno uživanje na supružnikovom naslednom delu u obimu koji sud, prema okolnostima odredi.

Ako je zajednica života između ostaviočevih roditelja u trenutku delacije bila trajno prestala, roditelj koji nema nužnih sredstava za život može zahtevati povećanje svog naslednog dela najpre prema ostaviočevom bračnom drugu. Ako su oba ostaviočeva roditelja (premda rastevljeni) u oskudici, svaki od njih može zahtevati povećanje svog naslednog dela prema preživelom bračnom drugu. Međutim, kada je zajednica života između ostaviočevih roditelja prestala krivicom jednog od njih, tada drugi roditelj može zahtevati povećanje sopstvenog naslednog dela i prema ostaviočevom supružniku, ali i prema roditelju čijom krivicom je prestala zajednica života.

Kada jedan ostaviočev roditelj neće ili ne može da nasledi, tada drugi, koji nema nužnih sredstava za život, može povećanje ostvariti ne samo prema preživelom supružniku ostavioca već i prema ostviočevim pobočnim srodnicima koji se po pravu predstavljanja pozivaju na nasleđe umesto roditelja.

Prilikom odlučivanja o zahtevu ostvaviočevih roditelja, sud naročito ceni imovno stanje i sposobnost za privređivanje roditelja, ostviočevog bračnog druga i potomaka roditelja koji ne mogu ili neće da naslede, dužinu trajanja zajednice života između ostavioca i njegovog bračnog druga i vrednost zaostavštine.

Ako su ostaviočevi roditelji preminuli pre ostvarenja prava na povećanje naslednog dela, to pravo ne prelazi na njihove naslednike.

12. ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U DRUGOM ZAKONSKOM NASLEDNOM REDU (redovna pravila i odstupanja od redovnih pravila koja se odnose na smanjenje svojinskog naslednog dela supružnika) *Prvi deo o redovnim pravilima u pitanju br 10.

Ustanova smanjnja naslednog dela supružnika do ¼ u drugom naslednom redu uvedena je u srpsko pravo Zakonom o nasleđivanju Srbije iz 1995. godine.

Pri odlučivanju o obimu smanjenja naslednog dela supružnika sud ceni vrednost ostaviočevih nasleđenih dobara i dužinu trajanja zajednice života ostavioca i bračnog druga. Zakon predviđa 2 uslova za smanjenje do ¼:

11

1) da ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine njegove posebne imovine ( podrazumevaju se i pokloni). Vrednost dobara se ceni prema stanju u kojem su bila u trenutku ostaviočeve smrti, a prema cenama koje važe u vreme procene.

2) nasledni deo može biti smanjen samo ako bračna zajednica života nije trajala duže vremena. Orijentacionim rokom se uglavnom uzima trajanje od bar 3 godine.

Zahtev za smanjenje do ¼ uvek se postavlja u ostavinskom postupku (rok 1 god. od otvaranja nasleđa). Naslednik koji nije učestvovao u ostavinskom postupku može tražiti smanjenje tužbom u parničnom postupku. Zahtev za smanjenje može postaviti nasledink iz one loze iz koje su dobra kao nasleđe ušla u ostaviočevu imovinu (ratio legis ove ustanove je povraćaj dobara lozi iz koje su svojevremeno ušla u ostaviočevu imovinu).

Smanjenjem naslednog dela supružnika uvećava se nasledni deo naslednika koji su postavili zahtev za smanjenje. Prava na smanjenje naslednog dela supružnika je nasledivo.

Kada naslednici postave zahtev za smanjenje supružnikovog naslednog dela, supružnik stiče pravo izbora zasnovanog na zakonu: ili da se sa sanaslednicima do kraja upusti u raspravu oko smanjenja svojinskog naslednog dela, ili da izabere doživotno uživanje na polovini zaostavštine.

13. POLOŽAJ ADOPTIVNIH SRODNIKA KAO ZAKONSKIH NASLEDNIKA

U našem savremenom pravu postoji samo potpuno usvojenje. Međutim, nepotpuna usvojenja zasnovana pre stupanja na snagu Porodičnog zakona i dalje ostaju u važnosti.

Potpuno usvojenje podrazmeva da se između usvojioca i njegovih potomaka, s jedne strane, i usvojenika i njegovih potomaka, sa druge strane, uspostavljaju odnosi koji postoje između roditelja i dece i drugih krvih srodnika. Takođe, podrazumeva prestanak uzjamnih prava i obaveza između usvojenika i njegovih bioloških srodnika. Usvojenik iz potpunog usvojenja i njegovi potomci ulaze u krgu zakonskih naslednika usvojioca, na isti način i sa istim posledicama kao da je u pitanju krvno srodstvo.

Nepotpunim usvojenjem se takođe stvaraju odnosi koji postoje između roditelja i dece, ali su posledice uže nego u slučaju potpunog usvojenja. Uvek treba imati na umu da nepotpuno usvojenje deluje inter partes i da ostala lica ne može obavezivati. To znači da usvojenik i njegovi potomci ne mogu biti zakonski naslednici usvojiočevih srodnika, njegovog supružnika, niti njegvih drugih usvojenika.

Prema rešenju u Srbiji, pravilo je da usvojilac ne može naslediti svog usvojenika. Ipak, u slučaju kada usvojilac nema nužnih sredstava za život a usvojenik nema nasledika iz prvog naslednog reda, usvojilac može u roku od 1 godine od smrti usvojenikove zahtevati doživotno uživanje na delu zaostavštine, pod uslovom da pri usvojenju nisu bila isključena usvojenikova nasledna prava. Pri odlučivanju sud ceni dužinu trajanja usvojenja, obim usvojenikovih naslednih prava, vrednost zaostavštine.

Ako usvojilac umre pre ostvarivanja prava na nasleđe, to pravo ne prelazi na njegove srodnike.

12

14. POLOŽAJ SUPRUŽNIKA KAO ZAKONSKOG NASLEDNIKA

15. POLOŽAJ POTOMAKA, PREDAKA I POBOČNIH SRODNIKA KAO ZAKONSKIH NASLEDNIKA

16. GUBITAK NASLEDNOG PRAVA SUPRUŽNIKA

Pre svega supružnici gube pravo međusobnog nasleđivanja u slučaju razvoda ili poništenja braka, jer onda nestaje pravno relevantna veza koja omogućava supružnicima ulazak u krug zakonskih naslednika.

Pored slučaja kada je brak prestao pre delacije postoje još tri razloga za gubitak prava na intestatsko nasleđivanje između supružnika:

1) ako je ostavilac bio podneo tužbu za razvod braka, a posle njegove smrti se utvrdi da je tužba bila osnovana. Naslednici ostavioca ovlašćeni su da zahtevaju nastavljanje postupka koji je otpočeo ostaviočevom tužbom. Ukoliko sud presudom utvrdi razvod supružnik neće imati nikakvo naslednopravno ovlašćenje, i to od trenutka delacije.

2) ako je brak nadživelog supružnika sa ostaviocem proglašen za nepostojeći, ili je poništen, posle delacije, usled uzroka za čije je postojanje nadživeli supružnik znao još u vreme zaključenja braka.

3) ako je zajednica života nadživelog supružnika sa ostaviocem bila trajno prestala krivicom nadživelog supružnika ili u sporazumu sa ostaviocem.

Većina ovih pitanja se svodi na spor činjeničnog karaktera, pa je sud dužan da u postupku utvrdi sve relevantne činjenice, sa tim da teret dokazivanja, razume se, pada na tužilačk stranu.

17. DRŽAVA KAO NASLEDNIK

Zaostavština bez naslednika je ona koju ne nasledi nijedno fizičko lice iz kruga zakonskih naslednika, nijedan testamentarni naslednik ili, u pravima u kojima je to dopušteno, koju ne nasledi nijedan ugovorni naslednik.

R.Srbija je posednji zakonski naslednik. Ona nasleđuje celokupnu zaostavštinu u slučaju kada iza ostavioca nema drugih zakonskih naslednika, niti punovažnog zaveštanja.

Ako postoji punovažno zaveštanje, država naseđuje samo vrednost zaostavštine kojom ostavilac nije raspolagao.

Država može biti isključivi univerzalni sukceser: kada ostavilac nije ostavio iza sebe drugih zakonskih naslednika, a zaveštanje ne postoji ili je ništavno, ili je punovažno ali u njemu su određeni samo singularni sukceseri.

13

Kao zakonski naslednik, država može imati i položaj tzv. prethodnog naslednika (kada je zaveštajni naslednik postavljen pod određenim uslovom ili rokom) i tada državi pripada pravo uživanja zaostavštine sve do ostvarenja uslova ili isteka roka, s tim da u slučaju neostvarenja uslova država postaje univerzalni sukceser.

R. Srbija, kao i svaki drugi naslednik, može zahtevati predaju zaostavštine, tražiti poništaj zaveštanja, tužiti prividnog naslednika... Država odgovara za ostaviočeve dugove do visine nasleđene imovine i mora da ispuni isporuke i naloge. To važi uz dve rezerve: 1) nalog ili isporuka ne smeju da terete nikoga lično, jer tada, u odsustvu opterećenog lica – padaju; 2) kao isključivi naslednik država je obaveza je moralne prirode, jer ne postoji lice kome bi pripao njen deo zaostavštine;

Država se ne može odreći nasleđa. Zaostavština koju nasledi R. Srbija postaje državna imovina.

18. NUŽNI NASLEDNI REDOVI (krug nužnih naslednika, veličina nužnog dela i pitanje uslovnosti nužnih naslednika)

Nužni naslednici su posebna vrsta zakonskih naslednika čije pravo se izvlači direktno iz zakona. To su, po pravilu, ostaviocu najbliža lica prema kojima je on, za vreme svog života, imao određene dužnosti (posebno dužnost izdržavanja)

ZON iz 1995. godine proširuje krug nužnih naslednika u Srbiji. Njega čine sledeća lica:

1) u I nužnom naslednom redu ostaviočevi potomci, usvojenici i njihovi potomci i ostaviočev bračni drug

2) u II nužnom naslednom redu ostaviočev bračni drug, roditelji, usvjilac, kao i ostaviočeva braća i sestre, ali ne i njihovo potomstvo

3) III i ostale nužne nasledne redove čine samo rodonačelnici, tj. svi ostali ostaviočevi preci

*Uslovi se mogu podeliti na:

a) Objektivne – da bi neko lice bilo nužni naslednik, potrebno je prvo, da postoji zakonom predviđena veza tog lica sa ostaviocem. Drugo, okolnost da se to lice po zakonskom redosledu pozivanja na nasledstvo in concreto pojavljuje kao zakonski naslednik. Po tom kriterijumu nužni naslednici su (bez dodatnih uslova) svi potomci ostavioca njegovi usvojenici i njihovi potomci, supružnik ostavioca i ostaviočevi roditelji.

b) Objektivno – subjektivni kriterijum – izvesna lica mogu postati nužni naslednici samo uz ispunjenje dodatnih uslova. Ti uslovi se svode na činjenicu nemanja nužnih sredstava za život i trajnu nesposobnost za privređivanje. Ova uslova moraju biti kumulativno ispunjena. Uz ovaj kriterijum – ostaviočeva braća i sestre, usvojilac iz nepotpunog usvojenja, babe i dede, i ostali dalji preci.

Veličina nužnog dela – naše pravo prihvatilo je sistem pojedinačnog nužnog dela. Da bi se odredio nužni deo neophodno je prethodno izračunati zakonski deo nužnog naslednika. Taj deo predstavlja osnovicu za izračunavanje nužnog dela. Osnovica se zatim umanjuje za zakonom

14

određeni razlomak. Npr. zakonski deo deteta iznosi ½ obračunske vrednosti zaostavštine, a njegov nužni deo iznosi ½ zakonskog dela, što znači ¼ obračunske vrednosti zaostavštine.

19. PRAVNA PRIRODA PRAVA NA NUŽNI DEO

Naslednopravna priroda prava na nužni deo nije nikakav „prirodan“ ili obavezan, odnosno jedini oblik koji je kod nas primenjiv.

Naš ZON Srbije je prihvatio pravilo o obilgacionopravnoj prirodi prava na nužni deo propisavši da nužnom nasledniku pripada nočana protivrednost nužnog dela (obligaciono pravo)

Ova pretpostavka se može oboriti na dva načina:

1) posredstvom ostaviočeve volje iskazane u zaveštanju (kad god je nužnom nasledniku zaveštana vrednost manja od nužnog dela, tumačenjem zaveštanja treba otkriti zaveštaočevu nameru o načinu na koji će se nadopuniti nužni deo).

2) odlukom suda na zahtev nužnih naslednika – Zakon je propisao zaštitno pravilo prema kome nužni naslednik može, pred sudom, zahtevati da se nužni deo iz obigacione preobrazi u stvarnopravnu prirodu. Prilikom ocene zahteva za preobražaj prava na nužni deo iz obligaciono pravne u stvarnopravnu prirodu, sud treba da uzme u obzir sledeće činjenice:

a) karakter dobara koji ulaze u sastav zaostavštine;

b) postojanje i dužinu zajednice života između ostavioca i nužnog naslednika;

c) lične i imovinske prilike nužnog naslednika, zaveštajnih naslednika i ostalih lica koja su primila neku imovinsku vrednost iz zaostavštine na osnovu dobročinog pravnog posla (isporukoprimci i poklonoprimci).

20. OBRAČUNSKA VREDNOST ZAOSTAVŠTINE

Utvrđivanju postojanja povrede nužnog dela prethodi određivanje obračunske vrednosti zaostavštine koje predstavlja osnovicu za izračunavanje nužnog dela. Najpre se vrši popis i procena celokupne imovine koju je ostavilac imao u trenutku smrti, kao i svih njegovih zaveštajnih raspolaganja i potraživanja, osim onih potraživanja koja su očigledno nenaplativa. Od tako utvrđene vrednosti, koja predstavlja AKTIVU zaostavštine, odbija se PASIVA zaostavštine, kao i troškovi popisa i procene zaostavštine i uobičajeni troškovi sahrane. Ostatak dobijen na ovaj način naziva se NETO VREDNOST ZAOSTAVŠTINE.

Obračunska vrednost zaostavštine se dobija kada neto vrednost zaostavštine saberemo sa vrednošću svih poklona koje je ostavilac učinio svojim zakonskim naslednicima, kao i sa vrednošću poklona koje je ostavilac učinio u poslednjoj godini života licima koja nisu njegovi zakonski naslednici.

U obračunsku vrednost zaostavštine NE ULAZE:

15

1) dobra koja je zakonski naslednik stekao punovažnim ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života;

2) ono što je ostavilac utrošio na izdržavanje i školovanje naslednika;

3) pokloni učinjeni u dobrotvorne i druge opštekorisne svrhe;

4) manji, uobičajeni i prigodni pokloni;

Pri procenjivanju poklona ceni se vrednost poklonjene stvari u trenutku utvrđivanja vrednosti zaostavštine, ili prema njenom stanju u vreme kada je poklonjena. Ako se poklon sastoji u osiguranju u korist poklonoprimca, kao vrednost poklona uzima se zbir uplaćenih premija kada je taj zbir manji od osigurane sume. Ako je zbir premija veći od vrednosti osigurane sume, kao vrednost poklona uzima se osigurana suma.

21. ISKLJUČENJE I LIŠENJE IZ PRAVA NA NUŽNI DEO

Za razliku od nedostojnosti, gde je potrebna izričita volja ostavioca da vi se ona otklonila (kada je mogućno) da bi isključenje iz prava na nužni deo delovalo, potrebno je, pored ispunjenja zakonskih uslova, da zaveštalac svojom voljom isključi nužnog naslednika, i to na nesumnjiv način. Pri tome, zaveštalac ne mora da navede zakonski osnov isključenja, ali mora odrediti isključenje u skladu sa tim osnovom.

ZON Srbije predviđa širok pravni standard kao razlog za isključenje iz prava na nužni deo. Reč je o TEŽEM OGREŠENJU O ZAVEŠTAOCA koje je nastolo povodom neke ZAKONSKE ILI MORALNE OBAVEZE. Potom su, exempli causa, navedeni neki razlozi koji mogu dovesti do ogrešenja grub i uvredljiv odnos prema zaveštaocu, umišljano izvršenje težeg krivičnog dela prema zaveštaocu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, i odavanje neradu i nepoštenom životu. Teže ogrešenje o zakonsku obavezu mora se sastojati u radnji, ili njenom propuštanju, koja je u zakonskom propisu izričito predviđena, ili to iz određenog propisa nesumnjivo proizilazi. Međutim, ovo se uvek mora procenjivati zajedno sa drugim elementom, tj. mora se ceniti i kroz prizmu ogrešenja o moralne obaveze između lica koja su u pitanju.

Najteže je pitanje ocene stepena povrede, jer samo teži oblik vodi isključenju. Tako se uzima de je u pitanju teža povreda navedenih obaveza ako je reoditelj zanemario odgoj deteta ili se odao nepoštenom životu, ako je dete na grub ili uvredljiv način uskratilo poštovanje prema roditelju, ako dete nije brinulo o svom roditelju, nije ga posećivalo, nije ga pohodilo ni na samrtnoj postelji. A sud se može upustiti u utvrđivanje samo onih činjenica i u ocenu samo onih uslova koji su u testamentu navedeni kao razlozi isključenja iz nasledstva. Kada je u pitanju teže umišljano krivično delo, po pravilu se mora dokazati presudom krivičnog suda, kojom se naslednik proglašava krivim. Umišljaj postoji ako je učinilac svestan svog dela i ako je hteo njegovo izvršenje, ili je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja mođe nastupiti zabranjena posledica, pa je pristao na njeno nastupanje. Nije od značaja da li je naslednik bio izvršilac, podstrekač ili pomagač.

16

Nerad i nepošten život nužnog naslednika, takođe ovlašćuje zaveštaoca da primeni ustanovu isključenja. Neophodno je kumulativno ispunjenje oba elementa, i nerada i nepoštenog života.

Isključenje može biti:

1) POTPUNO (nužni naslednik ne dobija nikakvu korist iz zaostavštine);

2) DELIMIČNO (nužni naslednik dobija manju korist mereno prema vrednosti nužnog dela koji bi mu pristao da nema osnova sa eksherdaciju)

Testamentar može isključiti nužnog naslednika u obliku potrebnom za zaveštanje i to na dva načina: izričito ili prećutno.

ZON Srbije iz 1995. godine predviđa da uzrok iključenja mora postojati u vreme ostaviočeve smrti.

Ukoliko dođe do spora o osnovama isključenja, teret dokazivanja leđi na onome ko se na isključenje poziva. To znači da onus probandi uvek tereti zaveptajnog naslednika, odnosno drugog naslednika kome eksheredacija ide u prilog, u slučaju da nužni naslednik istakne prigovor neosnovane eksneredacije.

*Posledice isključenja

Pošto nužni naslednik gubi nasledna prava u meri u kojoj je isključen logično je da može dobiti neku korist (npr. legat) iz zaostavštine koju mu je testator ostavio i pored isključenja.

1)Treba utvrditi da li deo isključenog lica prema samom testamentu pripada nekom zaveštajnom nasledniku;

2) ukoliko se u tom smislu ne može utvrditi volja zaveštaoca, tada će se pristupiti primeni prava predstavljanja, tako da će se pozvati na nasleđe, potomci isključenog lica;

3) u slučaju da nema potomaka, primenjuje se pravo priraštaja;

4) ako nijedno lice iz bližeg naslednog reda ne može ili neće da nasledi, poziva se sl. nasledni red.

Za razliku od isključenja, ostavilac kod ustanove lišenja prava na nužni deo nije slobodan da nužni deo lišenog lica ostavi kome hoće. Druga razlika odnosi se na krug lica koja mogu biti lišena prava na nužni deo. Dok se ustanova isljučenja može primeniti na sve nužne naslednike, dotle se liženje može odnositi samo na potomka ostavioca, dakle pripadnika prvog nužnog naslednog reda.

Zaveštalac može potomka lišiti samo ako je on prezadužen ili je rasipnik. To lišenje može ići samo u korist potomaka lišenog lica. Pod prezaduženošću nekog lica treba po pravilu smatrati takvo stanje njegove imovine gde postoji trajnija nesrazmera između aktive i pasive, i to u korist ove druge.

Rasipništvo postoji kada je očigledno da jedno lice sa svojom imovinom postupka na način koji vodi njenom potpunom i nepovratnom umanjenju. Ako je nekom licu oduzeta poslovna

17

sposobnost usled rasipništva, to lice ne može samostalno raspolagati svojom imovinom, pa više nije u mogućnosti da bude rasipnik.

Za punovažnost lišenja neophodno je da lišeno lice ima potomke, i to maloletno dete ili maloletnog unuka od ranije preminulog deteta, ili punoletno dete, odnosno punoletnog unuka od ranije preminulog deteta koji je nesposoban za privređivanje.

Lišenje se kao i isključenje, mora izvršiti u formi testamenta. Punovažno lišenje oduzima lišenom licu pravo na nužni deou u meri i na način kako je to odredio zaveštalac.

Svrha ustanove lišenja prava na nužni deo, pre svega, zaštita drugostepenih, ili eventualno daljih potomaka ostavioca.

22. POVREDA NUŽNOG DELA I ZAŠTITA NUĐNOG DELA

U slučaju da vrednost raspolaganja testamentom i raspolaganjem putem poklona premaši raspoloživi deo zaostavštine nužni deo je povređen. Nužni deo može biti povređen u celini ili delimično. U prvom slučaju nužnom nasledniku nije ostavljena nikakva vrednost iz zaostavštine, dok je u drugom nužni naslednik dobio manji deo od onoga koji mu sleduje po zakonu. Ostavilac može povrediti nužni deo na tri načina:

1) isključivo zaveštanjem;

2) isključivo besteretnim zaživotnim raspolaganjima;

3) kumulativno zaveštanjem i pesteretnim raspolaganjima inter vivos.

Odredbe o zakonskom nasleđivanju su dispozitivnog karaktera: ostavilac je ovlašćen da svojim testamentom načini drugačiji raspored svoje imovine, za slučaj svoje smrti, od onog koji je zakonom predviđen. Ali ta sloboda izmene nije neograničena.

U ostavinskom postupku se utvrđuje ko je nužni naslednik, kao i njegovo pravo na nužni deo. Ovaj postupak je ponekad dovoljan, jer se u njegovim okvirima može postići sporazum između testamentarnih naslednika i poklonoprimca, sa jedne, i nužnih naslednika, sa druge strane (povreda nužnog dela). U suprotnom, nužni naslednici moraju da podignu posebnu tužbu (u parničnom postupku) da bi ostvarili svoje pravo na nužni deo.

Kada je nužni deo obligacionopravne prirode, povredom nužnog dela nastaje novčana obligacija. Ukoliko dužnici nužnog dela dobrovoljno ne isplate nužnom nasledniku njegov nužni deo, on može svoje pravo ostvariti putem obligacione tužbe. Rok za tužbu isnosi 3 godine od dana proglašenja zaveštanja, kada je nužni deo povređen zaveštanjem. Ako je nužni deo povređen poklonima, rok se računa od trenutka delacije.

Kada je u pitanju redukcija testamentarnog raspolaganja, kada je reč o nsaldenopravnoj (stvarnopravnoj) prirodi nužnog dela, rok za podizanje tužbe počinje da teče od proglašenja testamenta, a kada je u pitanju povraćaj poklona, rok teče od trenutka delacije. U oba slučaja rok je 3 godine.

18

23. URAČUNAVANJE POKLONA I LEGATA U NASLEDNI DEO

Pravilo je da se zakonskom nasledniku uračunava u njegov nasledni deo poklon koji je dobio od ostavioca. Takođe, prelegat, odnosno isporuka učinjena zakonskom nasledniku, takođe se uračunava.

U oba slučaja do uračunavanje neće doći ako je tako odredio zaveštalac.

Collatio bonorum ima za cilj da uspostavi imovinsku jednakost među zakonskim naslednicima u pogledu svih ostaviočevih dobročinih raspolaganja koja je on njima učinio, i to bez obzira da li su u pitanju poslovi inter vivos ili mortis causa, i bez obzira da li su jednostrani ili dvostrani. Suptina uračunavanja poklona i legata u nasledni deo sastoji se u tome što se svakom zakonskom nasledniku u njegov deo uračunava sve ono što je dobio od ostavioca putem njegovih dobročinih raspolaganja, pa se odgovarajuća vrednost iz zaostavštine dodeljuje ostalim naslednicima, a tek potom se ostatak zaostavštine deli među njima po opštim pravilima nasleđivanja.

Ako je ostavilac naredio da se neki poklon ne uračuna u neki zakonski deo njegovog naslednika, kao i u slčaju da to proizilazi iz okolnosti slučaja, taj poklon se neće uračunati. Isto pravilo se odnosi i na isporuke.

U nasledni deo se NE URAČUNAVAJU: plodovi i druge koristi koje je naslednik imao od poklonjene stvari, uobičajeni manji pokloni kao ni ono što je ostavilac utrošio na idržavanje i osnovno obrazovanje naslednika.

Prilikom uračunavanja, vrednost poklonjene stvari se ceni prema cenama u trenutku uračunavanja, ali prema stanju u vreme kada je učinjen poklon.

Po ZON-u Srbije iz 1995. svi pokloni učinjeni licu umesto koga naslednik dolazi na nasleđe uračunavaju se nasledniku u nasledni deo.

24. POJAM I PRAVNA PRIRODA ZAVEŠTANJA

Zaveštanje (testament, oporuka, poslednja volja) predstavlja zakonom urešeni oblik jednostrane, strogo lične i opozive izjave za to sposobnog lica, kojom ono određuje raspodelu svoje imovidne posle svoje smrti i, eventualno, daje druge izjave i naredbe u vezi sa svojom smrću. Zaveštalac može da unese i neke neimovinske odredbe, npr. priznanje vanbračnog očinstva, određivanje mesta i načina sahrane...

Ostaviočeve naredbe (često izražene u imperativu) u testamentu uvek moraju biti u saglasnosti sa pozitivnim pravom države u kojoj će se ostvariti njegova dejstva.

I u naslednopravnom smislu reč ZAVEŠTANJE, odnosno testament ima više značenja. U formalnom smislu zaveštanje je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog naslednopravnog cilja data u zakonom utvrđenom obliku (formi za testament). U materijalnom smislu, zaveštalac može imati samo jedno zaveštanje: to je poslednja volja ostavioca. Zaveštanje u u materijalnom smislu se označava i terminom TESTAMENT U SUBJEKTIVNOM SMISLU. A isprava koja

19

sadrži poslednju volju ostavioca, taj testamentarni dokument, objekat na kome je napisan testament, označava se izrazom – TESTAMENT U OBJEKTIVNOM SMISLU.

Moguće je da zaveštalac sačini i negativni testament. To je takvo zaveštanje kojim se zakonski naslednik (ili nužni) delimično ili u celini isključuje iz prava na nasleđivanje.

*Pod pravnom prirodom zaveštanja podrazumevamo njegove osobine kao pravnog posla:

a)PRAVNI POSAO MORTIS CAUSA – smrt ostavioca je bitan uslov za otpočinjanje pravnih dejstava, pravnog posla mortis causa, odnosno odsustvo činjenice smrti čini pravni posao nepotpunim;

b)DOBROČINI PRAVNI POSAO – dobročini (lukrativi) su oni pravni poslovi kod kojih jedna strana dobija korist, a da za to ne daje nikakvu protivnadoknadu. Testamentarno raspolaganje je uvek dobročino, pa i u onim slučajevima kada sadrži određene terete i naloge;

c)JEDNOSTRANI PRAVNI POSAO – nastaju i proizvode pravna dejstva izjavom samo jedne volje. Testament nastaje kada ga lice sa aktivnom testamentarnom sposobnošću načini u zakonom propisanom obliku, a proizvodi pravno dejstvo tek posle smrti zaveštaoca. Jednostranost kao jedna od bitnih osobina testamenta izražena je vrlo strogo: UTICAJ VOLJE DRUGOG LICA VODI NJEGOVOJ NIŠTAVOSTI. Testament mora da održava STVARNU I PRAVU volju zaveštaoca; njegova volja mora da bude u potpunosti slobodna u pravnom smislu te reči;

d)STROGO LIČNI PRAVNI POSAO – zaveštanje je pravni posao kod koga je isključeno svako zastupanje. Zaveštalac mora lično, svojom sopstvenom i slobodnom voljom, iskazati sadržinu svoga testamenta. Otuda je i pravilo da punoletna lica kojima je potpuno ili delimično oduzeta poslovna sposobnost ne mogu sačinjavati zaveštanje. Univerzalni ili singularni sukcesori moraju u testamentu biti određeni ili odredivi (odredivi ako je zaveštalac predvideo elemente na osnovu kojih se može individualizovati naslednik, odnosno drugi korisnik iz testamenta. Npr. zaveštalac odredi neko lice da isplati određeni iznos najboljem, a najsiromašnijem studentu prava iz njegovog sela);

e)FORMALNI PRAVNI POSAO – to su poslovi koji podrazumevaju da volja, koja čini sadržinu pravnog posla, bude izražena u određenom obliku (formi). Ispunjenje zaveštajne forme ( testament je strogo formalni pravni akt), tačno propisane zakonom, bitan je sastojak to pravnog pravnog posla;

f)JEDNOSTRANO OPOZIV PRAVNI POSAO – zaveštalac ima pravo da bilo kada „do poslednjeg daha“, izmeni ili opozove svoj testament. Odricanje od ovog prava nema nikakvo pravno dejstvo. Za akt izmene ili opoziva testamenta zaveštalac mora da ima istu sposobnost koja se traži za akt sačinjavanja, tj. mora imati aktivnu testamentarnu sposobnost. Međutim, ukoliko je testament punovažno nastao, naknadni gubitak zaveštaočeve testamentarne sposobnosti ne utiče na njegovu punovažnost.

20

25. AKTIVNA ZAVEŠTAJNA SPOSOBNOST

Uslovi neophodni za postojanje aktivne zaveštajne sposobnosti se tradicionalno dele na objektivne i subjektivne uslove.

Subjektivni uslov je sposobnost za rasuđuvanje, tj. sposobnost pravnog subjekta da shvati stvarni i pravni značaj svoje izjave volje.

Objektivni uslov je određena starosna granica, pravi se razlika između toga da li je u pitanju poslovna ili testamentarna sposobnost. Za sposobnost za pravljenje testamenta se, po pravilu, postavlja nešto niža starosna granica. Ona potiče od potrebe veće zaštite pravnog subjekta u poslovima inter vivos. Za aktivnu testamentarnu sposobnost je dovoljna emocionalna zrelost pravnog subj., a ona se po pravilu stiče polnom zrelošću. Testament je, uz to, uvek opoziv pravni akt, za razliku od pravnih poslova inter vivos, gde pravni subjekt ne može jednostrano izbeći izvršenje pravne obaveze koju je pravnim poslom primio. Naš zakonodavac predvideo različitu granicu sticanje poslovne (18god), a testamentarne (15god) sposobnosti.

Da bi zaveštanje bilo punovažno, zaveštalac mora posedovati aktivnu zaveštajnu sposobnost u trenutku njegovog sastavljanja. Naknadno sticanje aktivne zav. sposobnosti ne dovodi automatski do punovažnosti testamenta koji je sačinjen u vreme njenog odsustva.

Lišenje poslovne sposobnosti stvara oborivu pretpostavku da lišeno lice nema aktivnu zaveštajnu sposobnost (nedostatak subjektivnog elementa – moći rasuđivanja).

Gubitak sposobnosti za rasuđivanje posle sačinjenog zaveštanja ne utiče na njegovu punovažnost. Izuzetak (zon) kada se bitno izmene prilike koje su u vreme sačinjavanja zaveštanja bile zaveštaočeva odlučujuća pobuda, sud može, na zahtev zainteresovanih lica, staviti van snage pojedine odredbe zaveštanja ili celo zaveštanje ako zaveštalac to nije mogao učiniti zbog gubitka moći za rasuđivanje. Rok za postavljanje zahteva iznosi 3godine od dana proglašenja testamenta.

26. ZAVEŠTAOČEVA VOLJA KAO USLOV ZA SAČINJENJE ZAVEŠTANJA

Jedan od uslova za zaključenje punovažnog pravnog posla jeste i pravno relevantna volja pravnog subjekta da preduzme određene pravne radnje, i svest tog subjekta o uslovima i posledicama na nešto što je moguće ostvariti. Pravno relevantna volja (namera) mora biti uperena na zasnivanje odgovarajućeg pravnog posla, a u testamentarnom pravu to je namera (volja) za sačinavanje testamenta.

Zaveštaočeva namera mora biti određena i bezuslovna.

I kod pravljenja i kod opoziva testamenta, treba jasno izraziti volju da se baš tom izjavom raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti.

21

27. SVOJERUČNO (OLOGRAFSKO) ZAVEŠTANJE

Zaveštalac može svoju poslednju volju izraziti tako što će je svojom rukom napisati i potpisati. Za njegovu punovažnost NIJE NUŽNO da bude naznačen datum ili mesto sastavljanja. Kao mane ovog načina zaveštanja navode se: usled nepostojanosti svedoka u nedostatku datuma nije moguće da utvrditi da li je u tom momentu zaveštalac imao aktivnu testamentarnu sposobnost; u slučaju više testamenata odsustvo datuma onemogućava utvrđivanje punovažnosti testamenta u materijalnom smislu ( kasniji testament ukida raniji).

Forma je jednostavna i pristupačna. Ne samo sadržina već postojanje takvog testamenta može ostati tajna. Mana je što kod mladih lica postoji mogućnost izvršenja nedopuštenog uticaja (u smislu mane volje) a to je teško dokazati.

Olografski testament mora biti sastavljen zaveštaočevim rukopisom (nikakvim mehaničkim sredstvom). Oko ovog pitanja dopuštenosti postoje različita mišljenja pa se došlo do toga da sudbina zaveštanja pisanog stenografijom zavisi od okolnosti slučaja koje sud, usled spora, mora detaljno ispitati.

Materijal na kome se sačinjava testament nije od značaja, ali se mora voditi računa o okolnostima u kojima se testament sastavlja. Npr. zaveštalac u radnoj sobi ima sva sredstva za pisanje (olovku, papir), ali testament napiše kredom na zidu, testament neće biti punovažan, ali će taj način biti punovažan, recimo u slučaju zemljotresa.

Zaveštaočev potpis se sastoji, po pravilu, od njegovog imena i prezimena i mora biti učinjen animio testandi. Potpis je punovažan i u slučajevima kada postoji pseudonim koji je opštepoznat kao njegovo potpisivanje; kada je testament napisan u obliku oproštajnog pisma ako se u bilo kojem delu navodi ime i prezime; bez uticaja na punovažnost je činjenica ako je treće lice pridržavalo ruku zaveštaoca prilikom potpisivanja.

Prednost overe svojeručnog potpisa u sudu je to što umanjuje mogućnost u vezi pitanja originalnosti zaveštaočevog rukopisa i potpisa.

28. PISMENO ZAVEŠTANJE PRED SVEDOCIMA (ALOGRAFSKO)

Alografski testament je redovni, pismeni i privatni oblik zaveštanja, koje se sačinjava na taj način što će zaveštalac unapred sačinjenu ispravu svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući pred njima da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja. Zaveštalac mora biti pismen i mora imati očuvano čulo vida. Ovaj testament, po pravilu, prema kazivanju zaveštaoca sastavlja drugo lice, najčešće advokat (mada može i bilo koje drugo lice i ne traži se nepristrasnost tog lica).

Punovažnost alografskog testamenta uslovljena je zaveštaočevim svojeručnim potpisom. Za razliku od međunarodnog, alografski testament koji je sačinjen na više listova biće punovažan iako nije potpisan svaki od njih, već je potpis stavljen samo na kraju.

22

Oba zaveštajna svedoka moraju biti istovremeno prisutna u trenutku kada zaveštalac ijavljuje da je sačinio pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja, kao i u trenutku kada se zaveštalac potpisuje. Svedoci, pre svega, moraju čuti kada zaveštalac izjavi da je testament pročitao i da ga priznaje kao svoj. Ali ova izjava, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, može biti učinjena i prećutno (klimanje glavom, i pružanje testamenta svedocima na potpisivanje).

Alografski testament se, slično olografskom, može sačiniti u obliku oproštajnog pisma najbližima. Ni kod alografskog testamenta nije od značaja materijal na kome je sastavljen, ali se mora voditi računa kao i kod olografskog.Datum i mesto sastavljanja testamenta su poželjni ali ne i nužni elementi.

29. SUDSKO I KONZULARNO ZAVEŠTANJE

Sudsko zaveštanje je najčešće korišćena forma javnog testamenta (pored njega javni su: konzularni, brodski i vojni). Naše pozitivno pravo propisuje da prema zaveštaočevom kazivanju, testament može sastaviti sudija, koji će prethodno utvrditi identitet zaveštaoca. Sudski testament sastavlja sudija opštinskog suda, tj. sudski testament NE MOŽE nastati tako što će zaveštalac doneti u sud unapred sastavljeno zaveštanje. Sudski testament sastavlja isključivo sudija po usmenom i neposrednom kazivanju zaveštaoca.

Sudija može utvrditi identitet zaveštaoca na tri načina: 1) da lično poznaje zaveštaoca; 2) uvid u javnu ispravu sa fotografijom i uz to saslušanje jednog svedoka identiteta zaveštaoca; 3) ukoliko zaveštalac nema pomenutu ispravu, sud će saslušati dva svedoka identiteta (punoletni ili emancipovani);

Pored ove prethodne radnje, sudija mora učiniti još jednu prethodnu radnju: da proveri da li zaveštalac ima aktivnu zaveštajnu sposobnost. Sudija je dužan da zaveštaocu objasni smisao i posledice sastavljanja testamenta, a u toku sačinjavanja je po službenoj dužnosti dužan da pazi da sadržina bude u okviru prinudnih propisa i morala.

Dalji tok sastavljanja sudskog testamenta zavisi od toga da li je zaveštalac u stanju da ga pročita i popiše. On je za to u stanju ako je šismen, ima očuvano čulo vida i može da se potpiše i da zna jezik na kome se sprovodi postupak. Kada je u pitanju da pročita i potpiše zaveštanje – primljen zapisnik od strane sudije zaveštalac čita i potpisuje. Kada to nije u stanju (iz gore navedenih razloga), onda se sastavljanje testamenta vrši u prisustvu dva testamentarna svedoka čiji je identitet sudija utvrdio ( gore tri načina). U slučaju kada je zaveštalac gluvonem ili slep, ili ne zna jezik suda, sastavljanju testamenta mora priustvovati i zakleti sudski tumač. Svedoci identiteta mogu biti i testamentarni svedoci. U ovakvim slučajevima, sudija je dužan da pročita pismeno pred zaveštaocem i dva svedoka, pa će zaveštalac pošto prizna takvo pismeno za svoj testament, potpisati ili staviti svoj rukoznak ( otisak desnog kažiprsta). Ukoliko ima viže listova, svi moraju biti potpisani, ili mora biti stavljen zaveštaočev rukoznak.

23

KONZULARNO ZAVEŠTANJE je pismeni, redovni i javni oblik zaveštanja koje našem državljaninu u inostranstvu, po odredbama koje važe za sastavljanje sudskog testamenta, sačinjava konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik Srbije koje vrši konzularne poslove.

Ovaj oblik testamenta može da koristi naš državljanin u inostranstvu, bez obzira na razloge i dužinu boravka.

Moguće je napraviti dva testamenta, npr. jedan konzularni, koji bi obuhvatio imovinu u našoj zemlji i drugi (međunarodni ili alografski i dr.) koji bi obuhvatio imovinu u državi domicila i bio u skladu sa pravom te države.

Konzularni testament se sastavlja u potpunosti po pravilima za sastavljanje sudskog, s tim da ulogu sudije ima konzularni predstavnik.

Prema našim porpisima, konzularni predstavnik ima ovlašćenje da sačini još jedan javni testament – međunarnodni.

30. BRODSKO I VOJNO ZAVEŠTANJE

Brodsko zaveštanje je pismeni, javni i vanredni oblik zaveštanja koje zaveštaocu sačinjava zapovednik broda, po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog zaveštanja. Ovaj oblik je vanredan jer se sačinjava u posebim okolnostima. Taj oblik se koristi kada zaveštalac izgubi vezu sa kopnom, tako da ne može koristiti drugi javni oblik zaveštanja. Naravno, ukoliko je zaveštalac pismen, on na brodu može sačiniti olografski ili alografski testament, kao redovne, privatne oblike zaveštanja. Od javnih može sačiniti samo brodski ili međunarodni. Ovaj oblik se sačinjava isto kao sudski, s tim da se umesto sudije javlja zapovednik broda. Kako je to vanredni oblik, njegova punovažnost je vremenski ograničena. Po proteku 30 dana od povratka u Srbiju, ovaj testament gubi važnost.

VOJNO ZAVEŠTANJE je pismeni, javni i vanredni oblik zaveštanja, koji za vreme mobilizacije ili rata zaveštaocu koji je na vojnoj dužnosti može sačiniti komandir čete ili drugi starešina tog ili višeg ranga, ili neko drugi u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odreda, a po pravilima koja važe za sačinjavanje sudskog zaveštanja. Ovu formu mogu koristiti sva lica koja se nalaze na vojnoj dužnosti.

Vojni testament se sastavlja po svim pravilima koja važe za sudski, s tim da ulogu sudije ima vojni starešina. Ono što je specifično kod sastavljanja vojnog testamenta jeste da samo sastavljanje po kazivanju zaveštaoca ne mora vršiti određeni starešina već i neko drugo lice, ali uvek u prisustvu starešine navedenog ranga. U koliko se radi o ratu, vojni testament gubi važnost protekom roka od 60 dana od prestanka rata, tj. od opšte demobilizacije usled prestanka rata, ali ako je zaveštalac demobilizovan posebno, pre ili posle opšte mobilizacije, onda njegov testament gubi važnost po isteku roka od 30 dana.

24

31. MEĐUNARODNO ZAVEŠTANJE

Jugoslavija je ratifikovala Konvenciju o jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta 1997. godine. Testament će biti punovažan u pogledu oblika bez obzira na mesto gde je napravljen, gde se nalaze dobra, državljanstvo, prebivalište ili boravište zaveštaoca, ako je napravljen u obliku međunarodnog testamenta.

To je pismeni, redovni i javni oblik zaveštanja. Ovalšćena lica za postupanje prilikom sastavljanja testamenta su: sudija opštinskog suda ili konzulatorni predstavnik naše zemlje u inostranstvu, kao i organi za sastavljanje vanrednog testamenta (vojni starešina i zapovednik broda).

Mora biti sastavljen u pismenom obliku, zaveštalac može svoju poslenju volju iskazati usmeno pred javnim organom koji će je zatim preneti u pismenu formu. Zaveštalac potpisuje zaveštanje u prisustvu ovlašćenog lica i testamentarnih svedoka. Svedoci i ovlašćeno lice u prisustvu zaveštaoca stavljaju istovremeno svoje potpise na kraju zaveštanja. Ukoliko ima više listova, zaveštalac mora potpisati svaki list (koji mora biti numerisan). Međunarodni testament je jedini oblik zaveštanja koji MORA IMATI DATUM. Ovlašćeno lice treba da uz testament priloži posebnu izjavu kojom potvrđuje da su ispunjeni svi zakonski uslovi za punovažnost ovog testamenta. Ta izjava se daje u pismenom obliku na obrascu koji potpisuje republičko ministarstvo pravde. Ova izjava nije uslov punovažnosti međunarodnog testamenta. Ništavost međunarodnog testamenta ne utiče na njegovu punovažnost kao testamenta drugog oblika.

32. USMENO ZAVEŠTANJE

Je izuzetni i privatni oblik testamenta. Naime zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna testamentarna svedoka. Ukoliko se zaveštalac nadje u “izuzetnim prilikama“ kada se ne može služiti redovnim formama pa ni brodskim ni vojnim kao vanrednim, jedina mogućnost za ostavljanje punovažne poslednje volje ostaje usmeni testament.

Izuzetne prilike mogu biti takve da pogadjaju veću ili manju grupu ljudi usled neotklonjivog i opšte poznatog dogadjaja koji ih je zadesio i bitno ugrozio njihov životni položaj. Npr. Zemljotres, veliki požar ili poplava, havarija brodova ili vazduhoplova, železničke nesreće i sve druge teške prirodne ili druge katastrofe. Postavlja se pitanje u kojoj meri bolest povreda ili neki drugi dogadjaj i prilike u kojima se našao zaveštalac i koji pogadjaju iskljucivo njegovu ličnost utiču na punovažnosta usmenog zaveštanja kada je u pitanju bolest zaveštaoca kao u praksi najčešći element mora biti prisutan i faktor iznenadnosti („iznenadna teška bolest“) koji podrazumeva i iznenadno pogoršanje ranije bolesti.

Mogućnost nastanka i naručito opstanka ovakvog usmenog testamenta je praktično zanemarljiva pošto lice na kome leži onus probandi ( lice koje se poziva na usmeni testament) mora dokazati da je zaveštalac bio u takvim okolnostima i takvom subjektivnom stanju da je sa obzirom na određeni objektivno proverljivi događaj u konkretnoj situaciji zaista mogao smatrati da se nalazi u izuzetim prilikama. U ovakvoj hipotezi testator se starno i našao u izuzetnim prilikama koje bi

25

prema važećim noramama omogućile punovažnost ovakvog usmenog testamenta, naravno sve pod pretpostavkom da je postojala nemogućnost bilo kakve pismene forme zaveštanja.

Prisustvo svedoka je bitan element za punovažnost usmenog testamenta pri čemu oni ne moraju biti posebno pozvani radi učešća u sastavljanju testamenta već to mogu biti lica koja su se slučajno zatekla na mestu izuzetnih prilika. Svedoci usmenog zaveštanja moraju imati karakter testamentarnih svedoka ( punoletni ili emancipovani, poslovno sposobni) ali za razliku od ostalih oblika ne moraju biti pismeni ( moraju imati očuvano čulo sluha,vida i razumeti jezik na kome testator izjavljuje poslednju volju). ZON ostavlja mogućnost i to samo za usmeno zaveštanje da svedoci mogu biti i ostaviočevi srodnici ali uz opšte ograničenje da svedoci i njihovi odredjeni srodnici ne mogu imati nikakve koristi na osnovu takvog testamenta. Svedocima se nalaže da “odmah i bez odlaganja” dostave nadležnom organu pismeno ili pred njim ponove zaveštaočevu poslednju volju u cilju očuvanja njene autentičnosti. Naše pravo dopušta upotrebu olakšane, privilegovane forme. Medjutim kada prilike prestanu biti izuzetne prestaju i razlozi koji su inspirisali zakonodavca da otstupi od pravila. Rok važenja ovog oblika je 30 dana i počinje da teče sa trenutkom prestanka dejstva “izuzetnih prilika”.

33. Svedoci u zaveštajnom pravu (svedoci identiteta i zavestajni svedoci)

Svedoci identiteta se javljaju kod pojedinih formi zaveštanja i to pre njihovog sačinjavanja. Kod javnih oblika poslednje volje (sudskog, medjunarodnog,…testamenta) službeno lice je dužno da pre nego što pristupi sastavljanju da utvrdi identitet zaveštaoca (na tri načina) Za razliku od testamentalnih svedoka svedoci identiteta ne moraju biti nezainteresovani i ne moraju biti pismeni. Ono što je zajedničko svim vrstama svedoka je da moraju biti punoletni ili emancipovani i bar delimično poslovno sposobni. Nakon što potvrde identitet zaveštaoca i potpiču zapisnik, odnosno stave svoj rukoznak, svedoci su obavili svoj zadatak. Svedok identiteta može da se pojavi i u svojstvu zaveštajnog svedoka, ali u tom slučaju mora ispuniti i posebne zahhteve koji važe za zaveštajne svedoke. Zaveštajni svedoci se po našem pozitinom pravu nikad ne javljaju samo kod olografskog testamenta. Ali su uvek uslov punovažnosti kod sl. Zaveštanja alografskog, medjunarodnog i usmenog.

Alografsko zaveštanje- Oba svedoka moraju istovremeno prisustvovati činu potpisivanja testamenta od strane zaveštaoca, moraju da čuju i razumeju zaveštaočevu izjavu kojom on potvrdjuje da je sačinjena pismeno izričito i da je to njegov testamen, moraju da se potpišu na zaveštanju. Moraju biti apsolutno podobni (punoletstvo i poslovna sposobnost) ali moraju ispuniti i posebne uslove moraju biti pismeni, moraju znati jezik na kome je zaveštalac dao izjavu, ne smeju biti slepa lica, niti gluva (poslovna apslutna nesposobnos). Zaveštalac može svoj alografski testament da čuva kod bilo kog pravnog ili fizičkog lica, pa i kod zaveštajnog svedoka.

Međunarodno zaveštanje- u njegovom sačinjavanju moraju učestvovati 2 svedoka ( ali sudija mora da utvrdi i identitet zaveštajnih svedoka, pri čemu se javlja potreba učešca svedoka

26

identiteta. Moguća je situacija da zaveštalac iz odredjenog razloga ne može da se potpies pa će to sudija konstatovati na samom zaveštanju. Testamentorni svedoci i sudija istovremeno potpisuju medjunarodni testament (moraju biti pismeni svedoci, moraju znati jezik na kome je zaveštalac priznao potpis kao svoj, moraju imati očuvano čulo vida i sluha.

Usmeno zaveštanje- moraju postojati najmanje tri svedoka koji moraju ispunjavati sve uslove koji se inače traže kod testamentarnih svedoka (apsolutna i relativna podobnost) takodje moraju biti istovremeno prisutni u trenutku izjavljivanje poslednje volje. Ne moraju biti posebno pozvani u cilju učestvovanja u sastavljanju testamenta, ne traži se da budu pismeni i ne mogu primiti nikakvu koritst iz testamenta. Svedoci usmenog testamenta sup o zakonu dužni da bez odlaganja izjavu zapišu ili ponove pred sudom. Ukoliko ne bi blagovremeno udovoljili ovoj obavezi testamentalni svedoci rizikuju da postanu dužnici naknade nekom od naslednika. Njihova nesavesnost ne može uticati na punovažnost.

Sudsko zaveštanje- Učešće testamentarnih svedoka kod svih oblika zavisi od činjenice da li testator moze samostalno da pročita testament i da li moze da se potpiš. Oni nisu potrebni u slučaju kada je zaveštalac u stanju da pročita i potpiše testament, koji mu je po njegovom kazivanju sastavio sudija. Ukoliko zaveštalac iz bilo kog razloga ne može da pročita ili potpiše testament onda se moraju uraditi odredjene radnje u prisustvu testamentarnih svedoka. U slučajevima kada je obavezno učešce testamentarnih svedoka kad sudskog testamenta oni prepravljaju element njegove forme i nazivaju se SOLEMNITETNIM SVEDOCIMA za razliku od svedoka identiteta koji nemaju takav karakter. Za razliku od svedoka identiteta, testamentarni svedoci ne moraju poznavati zaveštaoca. Ali za razliku od olografskih testamentarni svedoci moraju biti upoznati sa sadržajem testamenta. Moraju biti pismeni za razliku od svedoka identiteta.

Nepodobnost testamentarnih svedoka:

1) Apsolutna- ondosi se na nepunoletna lica i na lica koja nemaju poslovnu sposobnost. Posebno apsolutnu nepodobnost postoji kod odredjenih formi testamenta. Npr. kod sudskog to su lica koja su nepismena i ne znaju jezik na kome se sastavlja testament.

2) Relativna- smisao ovog ograničenja je otklanjanje mogućnosti nedopuštenog uticaja na zaveštačeovu slobodnu volju i onemogućava da svedoci postanu lica koja bi to svojstvo mogla zloupotrebiti.

To su sledeca lica – potomci, usvojenici zaveštaoca i njegovi potomci, pretci zaveštaoca i njihovi usvojioci, pobočni srodnici zaveštaoca do zakljucno 4 stepena, bračni drugovi svih navedenih lica kao i bračni drug samog zaveštaoca.

27

34. Čuvanje zaveštanja

Način čuvanja zaveštanja nije od značaja za njegovu punovažnost zaveštalac moze da cuva testament kod sebe, kod bilo kog fizičkog ili pravnog lica a može ga čuvati i u sudu. Čuvanje zaveštanja kod suda ili advokata ima odredjene prednosti. O prijamu testamenta na čuvanje sud sastavlja zapisnik taj zapisnik sadrži i način utvrdjivanja identiteta zaveštaoca medjutim ukoliko je testament sačinjen u sudu tada nije potrebno utvrdjivati identitet zaveštaoca pošto je to utvrdjeno pre sastavljanja zaveštanja. Zaveštalac mora lično da preda svoj testament sudu ukoliko se preda otvoreni testament ukazuje se i na odredjene nedostatke zbog kojih može biti nepunovažan. Zapisnički se konstatuje prijem testament se stavlja u poseban omot koji se pečati i čuva odvojeno od drugih spisa u posebno obezbedjenom prostoru. Sud je dužan da zaveštaocu izda potvrdu o prijemu testamenta na čuvanje. Testament koji se nalazi na čuvanju kod suda mora se vratiti zaveštaocu na njegov zahtev samo povlačenje pored zaveštaoca može učiniti i njegov punomoćnik i to specijalnom punomocju. O vraćanju testamenta sud sastavlja zapisnik u koji ce uneti i kako je utvrdjen identitet lica kojem je testament predat. Ostaviočev punomocnik koji povlači testament mora ostaviti jedan primerak punomocja koji ce se uz zapisnik čuvati u sudu.

35. Opozivanje zaveštanja

Ovo je bitna osobina zaveštanja. Opozivanje zaveštanja znači oduzimanje važnosti jednom punovažnom testamentu od strane samog zaveštaoca. Testament se može uvek opozvati sve dok zaveštalac ima aktivnu zaveštalačku sposobnost opozivanje može biti u formi zaveštanja (formalno) ali za razliku od sačivanja testamenta može biti i neformalno. Formalno- opozivanje znači da se testament može opozvati u istoj formi ili u nekoj drugoj formi zaveštanja. Ono može biti

A- izričito - u slučaju kada zaveštalac sastavi testament koji sadrži odredbu kojom opoziva raniji ili sve svoje testamente.

B- prećutno- postoji kada zaveštalac sačini najmanje dva testamenta ali se oni razlikuju u smislu sukoba. U takvim slučajevima važi pravilo da kasniji testament ukida ranije u meri u kojoj se razlikuje sadržina. Neformalno takodje može biti izričito ( kada zaveštalac uništi testament i to u nameri opozivanja- cepanjem, precrtavanjem , spaljivanjem, pisanjem preko testamenta poništeno i prećutno ( podrazumeva da je posredi isporuka ( legat ) i da je zaveštalac za života odgovarajucim pravnim poslom preneo svojinu na legiranoj stvari odnosno otuđio legirano pravo. Naravno moguce je da zaveštalac uništi legiranu stvar tada se smatra da je zaveštalac opozvao isporuku)

36. Sadržina zaveštanja

U teoriji je izvršena podela sadržine testamenta na materijalnu, formalnu i na onu koja obuhvata takozvane ostale odredbe. Materijalna sadržina se uvek posredno ili neposredno odnosi na imovinsko raspolaganje zaveštaoca ( postavljanje naslednika, odredjivanje naslednog dela,

28

raspolaganje u dopuštene svrhe, iskljucivanja iz nasledja opraštanje nedostojnosti i dr.) Formalna sadržina se odnosi na slučaj postavljanja izvršioca testamenta ili odredjivanja takozvanog konkretizatora zaveštaočeve volje samo u vezi sa nekom posebnom odredbom u testamentu. Opšte odredbe zaveštanja su neimovinske prirode napr. Priznanje vanbračnog očinstva, odredjivanje mesta i načina sahrane... U ovu grupu neki autori svrstavaju i sva imovinska prava koja se ne odnose na pravni položaj naslednika i legatara (napr. Oproštaj duga) vodeći se kriterijumom da se u prvu grupu treba uvrstiti samo one ustanove koje su čisto naslednog karaktera, a koje nisu u trećoj.

37. Imenovanje postavljanje naslednika u zaveštanju

U savremenim pravima odredba o postavljanju univerzalnog sukcesora nije neophodna za punovažnost zaveštanja. Ipak ona ima veliki praktični značaj- naslednik ( univerzalni sukcesor ) stupa u sva nasledno podobno, prava čiji je titular bio ostavilac, na njemu je obaveza da namiri ostavilavčeve dugove, da ispuni legate i naloge i drugo. Određivanje naslednika putem testamenta ima i moralnu snagu naslednik se najčešće postavlja neposredno- imenom i prezimenom i eventualno naznakom medjusobnog odnosa ( na primer mojoj supruzi jovanki ostavljam jednu polovinu zaostavštine). Određivanje može biti i neposredno i to na dva načina

1) Zaveštalac u testamentu navede podatke na osnovu kojih se može utrvrditi identitet naslednika ( na primer zaveštalac odredi da ce njegov naslednik biti ono od njegove dece koje ostane na selu i bavi se zemljoradnjom)

2) Situacija kada zaveštalac ostavlja jednom licu tačno određene koristi iz zaostavštine odnosno jednu ili više određenih stvari ili prava, ali se iz celokupne sadržine testamenta može utvrditi da je volja zaveštaoca da to lice bude njegov univerzalni sukcesor.( napr. Marku ostvljam moj automobil, Janku vikendicu, a ivani moju kuću sve pokretne stvari u kući i celokupnu gotovinu s tim što če ona biti dužna da namiri moje poverioce kao i da me sahrani po mesnim običajima (iz ovoga se zakljucuje da su Marko i janko singularni a ivani univerzalni sukcesor). Univerzalni sukcesor ne mora biti samo jedno lice na primer Petar i Pavle bice moji naslednici.

38. Modaliteti pri postavljanju naslednika

Trenutkom smrti ostavioca (delacija) postavljeni naslednik stiče zaostavštinu najčešće neposredno i definitivno od delacije pa sve do smrti naslednika sva nasledjivanju podobna prava nalazice se u njegovoj imovini medjutim od tog pravila postoji i značajni izuzetci. Moguce je u testamentu utvrditi zamenu naslednika, postaviti odredjene uslove, rokove, kao i naloge. Moguce javljanje zamene ( supstitucije) naslednika. Supstitucija može biti – prosta, fideikomisarna i pupilarna ( klauzula u testamentu u kojoj zaveštalac za naslednika imenuje svoje maloletno dete s tim da ce naslednik postati neko drugo lice u slučaju da to dete umre pre sticanja aktivne testamentarne sposobnosti) i kvazipupilarna supstitucija ( ako zaveštalac odredi naslednika svom potomku jer je ovaj nesposoban za rasudjivanje ali uredno predvidi da ovaj može naknadno steći ovu sposobnost a time i aktivnu testamentarnu sposobnost pa onda postane naslednik čime

29

prvobitno postavljeni naslednik gubi to svojstvo) Pupilarna i kvazipupilarna supstitucija nisu dozvoljene u savremenim pravima.

39. Supstitucija u zaveštanju

1) Fideikomisarna supstitucija: se javlja u dva osnovna obilka 1- u širem smislu jeste obik zamene naslednika kod koga se u testamentu prvo odredjuje jedan naslednik ( predhodni naslednik fiducijar) a zatim kada se steknu uslovi koji je predvideo zaveštalac da to lice prestane biti naslednik odredjuje se za naslednika drugo lice ( potonji naslednik, Fideikomisar ) 2 – u užem smislu predstavlja odredbu u testamentu kojom zaveštalac odredjuje naslednika svome nasledniku ili isporukoprimcu. U slučaju kada zaveštalac odredi da će deo zaostavštine nasledjivati po utvrdjenom redu jedan veći ili neograničeni broj naslednika onda je to tzv. Porodični fideikomis. Fideikomisarna supstitucija je u potpunosti zakonom o likvidaciji porodičnih fideikomisa iz 1934. godine u našem pozitivnom pravu utvrdjeno je da zaveštalac ne može odrediti naslednika svome nasledniku ili legataru. Medjutim klauzula u testamentu kojom zaveštalac obavezuje nasledika da po proteku odredjenog roka preda zaostavštinu drugom licu ili da se zaostavština preda testametarnom nasledniku u odredjenom trenutku posle smrti ostavioca smatra dopuštenom u našem pravu.

2) Prosta supstitucija: odredba u zaveštanju kojom se jedno lice postavlja za naslednika ali se istovremeno odredjuje da će u slučaju da to lice ne postane naslednikom naslednik biti drugo lice naziva se obična (prosta) supstitucija u našim zakonima o nasledjivanju odredjuje se da zaveštalac može testamentom da odredi lice kome će pripasti nasledstov ako odredjeni naslednik umre pre njega ili se odrekne ili bude nedostojan. Postavljeni naslednik u prostoj supstituciji naziva se institut a njegov zamenik supstitut odos izmedju njih zasnovan je na iskljucivanju ako institut postane naslednik- supstitu je tada iskljucen posto je institut, odnosno supstitut naslednik za njega važe sva opšta pravila koja važe i za sve druge naslednike. Svaki od sledecih slučajeva ( nedoživljavanje delacije testatora, nespobnost, nedostojnost, negativna nasledna izjava) koji dovode do primene u zaveštanju odredjene zamene naslednika, naziva se supstitucioni slučaj. Zaveštalac može da odredi uži krug supstitucionih slučajeva. Kada nastupa supstitucioni slučaj supstitut mora da ispuni sve uslove koji se traže za svakog naslednika. Supstitut može biti postavljen kako zaveštajnom tako i zakonskom nasledniku. Obična zamena naslednika može da se javi i u obliku tzv. Sukcesivne supstitucije. To će biti slučaj kada zaveštalac odredi zamenu naslednika ne samo u jednom stepenu već u dva ili više sukcesivno odredjenih stepeni ( ako A ne postane naslednik bice B, Ako B ne postane bice V i td. ) Kada nastupi supstitucioni slučaj nasledno pravni odnos se uspostavlja neposredno prema supstitutu on je ostavilavčev naslednik ex tunc ( od trenutka delacije ) Ako supstitut ispuni sve opšte uslove da bi postao naslednik ali umre pre ostvarenja supstitucionog slučaja onda je zaveštaočeva zaostavština postala deo zaostavštine supstituta pa će se na nasledje pozvati supstitutovi naslednici po opštim pravilima nasledjivanja.

30

40. Uslov i rok u zaveštanju

Uslov (conditio) je odredba u pravnom poslu kojom se nastanak ili dejstvo posla ili nekog njegovog dela čini zavisnim od neke neizvesne činjenice. U testamentarnom pravu uslov je klauzula u testamentu kojom zaveštalac njegovo pravno dejstvo čini zavisnim od neke buduce neizvesne okolnosti. Bez obzira na to da li će uslov koji je predvidjen u zaveštanju biti ostvaren ili ne sam testament pod pretpostavkom da je nastao kao punovažan akt proizvodi izvesna. Prema opštim pravilima gradjanskog prava da bi u uslov proizvodio pravno dejstvo mora biti moguć, dopušten i moralan. Uslovi mogu biti različiti pozitivni, negativni, odložni, raskidni protestativni, kauzalni... Uslovi se u zaveštanju najčešće izričito postavljeni ali se ipak dogadja da uslov bude i implicitno sadržan. Lice odredjeno za naslednika pod uslovom MORA pre svega da ispuni sve one opšte zahteve koji važe i za sve druge naslednike ( doživljavanje delecije, sposobnost, dostojnost) Od specifičnosti treba prvo izdvojiti one koje se javljaju kao pravni odnosi koji nastaju od trenutka delacije i traju do ispunjenja uslova ili do njegovog definitivnog neispunjenja. Taj vremenski period se u nauci zove PENDENCIJA uslova. Postavlja se pitanje kome pripada zaostavština u vreme pendencije uslova ako zaveštalac u testamentu za taj slučaj nije ništa predvideo. Odgovor na ovo pitanje zavisi od više uslova –

1) Odložni ( suspenzivni) uslov- za vreme njegove pendencije zaostavština pripada zakonskim naslednicima ostavioca. Oni imaju položaj predhodnog naslednika za njih važi rečeno za položaj fiducijara, a prava uslovno postavljenog naslednika, dok se uslov ne ispuni odgovaraju pravima koje ima fideikomisar. Da bi lice opterećeno odožnim uslovom postalo naslednik potrebno je da pored trenutka delacije doživi i trenutak ispunjenja uslova ( tada uslovno postavljeni naslednik postaje univerzalni sukcesor). Negativni odložni uslov ima se uzeti kao pozitivni raskidni uslov.

2) Raskidni ( rezultivni) uslov – za vreme njegove pendencije naslednik ima položaj predhodnog naslednika ( imamo obrnutu supstituciju u odnosu na odložni usov). Zaostavština se nalazi u državini postavljenog naslednika i on je ovlašćen da njome upravlja da se koristi i da pribira polodove. Njegov pravni položaj odgovara položaju plodouživaoca. Naslednik opterećen raskidnim uslovom mora da doživi trenutak delacije ostavioca. Ako se dogodi da ispunjenje raskidnog uslova postane definitivno nemoguće, onda će naslednik postavljen uslovom definitivno postaje naslednik napr. ( ćerka će izgubiti pravo nasledja ako napsti studije a ona dipolomira) ako se pak raskidni uslov ispuni predhodni naslednik prestaje biti naslednik a to sada postaju ostaviovčevi zakonski naslednici pod uslovom da nešto drugo nije odredjeno testamentom. Po ZON-u U Srbiji onaj ko dolazi na mesto naslednika postavljenog pod raskidnim uslovom ne mora doživeti ostvarenje uslova. U tom slučaju nejgov nasledni deo će pripasti njegovim naslednicima.

Rok ili termin predstavlja odredjeni protok vremena ili odredjeni trenutak u vremenu za koji je vezan nastanak ili prestanak nekog prava. Rokova ima više vrsta. Odložni rok je onda kada od njegovog nastupanja zavisi postanak nekog naslednog prava ( na primer postace nasledikom

31

protekom 5 godina od delacije) Raskidni rok je onda kada od njegovog nastupanja prestaje pravo ( istekom roka od 5 godina od delacije jedno lice prestaje da bude naslednik). Izvestan rok može se unapred izračunati jer je vezan za tačno odredjeni vremenski trenutak zbog čega se naziva i prost, čist rok. Nasuprot je ovome neizvestan složen ustavi se sa uslovom kombinovani rok ( na primer postaće naslednik kada napuni 21 godinu ili biće naslednik protekom godine dana pošto položi prvi ispit na fakultetu) Rok koji ne može nikad na nastupi ili neprimereno dug uzeće se kao da je nemoguć uslov dakle uzeće se kao da nije ni odredjen. Načelno se može reći da ono što važi za uslove, analogno važi i za rokove. Kod čistih, izvesnih rokova za razliku od pravila koje važi za uslove i složene rokove dovoljno je da naslednik doživi trenutak delacije. Njegovo nasledno pravo postalo je konačno trenutkom delacije pa zaostavština u slučaju njegove smrti prelazi na njegove naslednike. Kada je u pitanju odložni rok, u nauci nije jedinstveno shvatanje o nužnosti doživljavanja trenutka nastupanja roka od strane opterećenog naslednik. Kod nas : predhodni naslednik je zakonski naslednik i ako potonji ne doživi trenutak ispunjenja roka nasledje ostaje predhodnom nasledniku ( zaštita zakonskih naslednik).

41. Nalog u zaveštanju

Nalog ili teret ( modus ) dodatna je odredba u besplatnom pravnom poslu, kojom se sticaocu nalaže da ispuni neku prestaciju, ali tako da izmedju obaveznog lica i korisnika naloga ne nastane obligacioni odnos. Nalog stvara posrednu obavezu : testamentarni naslednik ili legatar, postavljen je pod prećutnim uslovom da ispuni nalog i, a CONTRARIO , ako ga ne ispuni gubi pravo na nasledje. U našem pravu nalog se smatra kao raskidni uslov. Za razliku od legata kod koga naspram naslednika stoji tačno odredjeno lice koje ima pravo da sudskim putem zahteva ispunjenje zaveštanjem predvidjene obligacije, kod naloga korisniku ne pripada pravo da sudskim putem zahteva prinudno ostvarenje u testamentu predvidjenog naloga. Medjutim to ne znači da nalog nije pravna ustanova, da nije zaštićen sankcijom. Ako nalog ne bude ispunjen tačno kako glasi a opterećeni naslednik za to ne snosi krivicu već je naprotiv nalog ispunio u datim okolnostima najpribližnije zaostavčevoj želji smatra se da je nalog ispunjen. Ako je nalogom opterećeni naslednik sam kriv za ispunjenje nalog izbubiće nasledno pravo na isti način kao kad je u pitanju ostvarenje raskidnog uslova. Nalog je u naslednom pravu jedna specifična obaveza , obaveza bez poverioca na ostvarenje odredjenog cilja. Taj cilj može biti kako imovinski tako i ne imovinski ( napr. Da ostvariovčev naslednik, poznati operski pevač održi jedan dobrotvorni koncert, da zaradu uplati spc.) Izvršilac zaveštanja kao i lica koja imaju pravni interes mogu zahtevati deklarativnom tužbom utvrdjenje činjenice neispunjenje naloga. Ako bi se utvrdilo da opterećeni naslednik svojom krivicom nije ispunio nalog njegovo nasledno pravo prestaje i na nasledje se poziva drugo lice ( supstitut ili zakonski naslednik) koji ce imati položaj potonjeg naslednika. Ukoliko je zaveštalac propustio da odredi rok za ispunjenje naloga izvršilac testameta ili pravno zainteresovano lice može tražiti da ostavinski sud odredi primereni rok u kome nalog ima da se izvrši. Medjutim ako je nalog nemoguć, zabranjen, nemoralan, nerazumljiv i protivrečan, smatra se da nije ni postavljen. Pošto je nalog manji teret od uslova u slučaju sumnje

32

da li se radi o uslovu ili nalogu sud će uzeti da je u pitanju nalog a u skladu sa pravilima da se treba držati onoga što je povoljnije za lice kome je naložena neka obaveza.

42. Legat u zaveštanju

Isporuka ( legat) jeste odredba u zaveštanju kojom zaveštalac odredjenom licu – isporukoprimcu ( legataru) – ostavlja jednu ili više odredjenih stvari ili neko pravo, nalaže nasledniku, ili nekom drugom licu kome ostavlja neke koristi iz zaostavštine, da iz onoga što mu je testamentom ostavljeno preda neku stvar legataru tj. Da mu isplati odredjeni iznos novca odnosno oslobodi ga nekog duga ili da ga izdržava, da u njegovu korist uopšte nešto učini ili se od nečega uzdrži ili da nešto trpi. Legataru je ostavljena odredjena stvar, odredjeni novčani iznos ili neko pravo, tj. Zaveštalac može nekom licu ostaviti izvesnu imovinsku korist ne postavljajuci ga za naslednika. To je oblik singularne sukcesije, sledi da poverioci ostaviovca u odnosu na legatore imaju prvenstvo naplate svojih potraživanja a legatari imaju prednost u namirivanju svojih zahteva u odnosu na univerzalne sukcesore ( nužni naslednici naravno imaju prednost u odnosu na legatare). Legat obuhvata 3 lica zaveštaoca ( legatora), opterećeno lice dužnika isporuke ( onerata) i korisnika isporukoprimca ( legatara ). Onerat može biti svako lice koje ima neku korist na osnovu zaveštanja to jest pored naslednika i sam legatar može biti opterećen legatom u kom smislu je reč o takozvanom pod isporuci ( sublegatu ) legatar mora da ispuni sve opšte uslove koje mora da ispuni i naslednik da bi mogao da se pozove na nasledje. Legat može biti ostavljen i zakonskom ( i nužnom ) nasledniku i tada se zove prelegat. On se zakonskom nasledniku uračunava u njegov nasledni deo, ali zaveštalac u testamentu može da odredi i suprotno a može da predvidi i delimično uračunavanje. Legat, odnosno isporuka, može biti odredjen u formi zaveštanja bilo kakvo odstupanje vodi ništavosti testamenta a time i legata sadržina legata sastoji se u postavljanju odredjenog lica ili više njih kao singularnog sukcesora , lica koje ce imati prava da od univerzalnog sukcesora u testamentu zahteva odredjeno davanje ćinjenje ili uzdržavanje od činjenja. Odredjivanje legatara čini sam zaveštalac. Zaveštalac može da optereti legatara uslovima rokovima ili nalozima. Takodje mogućno je predvideti i supstitucije i to na isti način kao i kod postavljanja univerzalnog sukcesora. Predmet isporuke- svako davanje činjenje ili uzdržavanje od nečega što bi onerat inače imao pravo da čini. U slučaju da legatom opterećenu stvar više nije moguće predati legataru, onerat će biti dužan ako nešto drugo ne proizilazi iz testamenta da legataru isplati odredjen novčani iznos. Ali sve ovo pod uslovom da inconcreto nije u pitanju ni jedan slučaj kada legat pada: da je sam zaveštalac otudjio ili potrošio predmet legata ili objekat ( stvar ) inače prestao da postoji još za života ostaviočevog ili je slučajno propao posle njegove smrti. Naslednik u našem pravu nije dužan da u celini izvrši legate čija vrednost prelazi vednost onog dela nasledjene imovine kojom je zaveštalac mogao slobodno da raspolaže ( zaštita prava nužnih naslednika).

43. Tumačenje zaveštanja

33

Naši zakoni o nasledjivanju predvidjaju subjektivni metod tumačenja kao glavni i osnovni : Odredbe testamenta valja tumačiti prema pravoj nameri zaveštaoca. Pravilo koje podrazumeva subjektivni metod pre svega znači da se pri tumačenju spornih odredaba testamenta ne treba držati doslovno značenja upotrebljenih izraza već treba istraživati zaveštaočevu pravu nameru. Dakle bez obzira šta je testament nesporno strogo formalin pravni posao to ne znači da se on tumači formalistički ( najkraći testament u engleskoj praksi : “Sve majci” – ispostavilo se da je to supruga zaveštaoca) pri tumačenju treba imati u vidu da se testament mora tumačiti u celini to jest da se nejasne odredbe moraju sagledati u njihovom odnosu i vezi sa ostalim (jasnim) zaveštajnim odredbama i da se mora pokušati njihovo povezivanje u jedinstvenu misaonu i svrsishodnu celinu. U slučaju da nije moguće pronaći pravu volju zaveštaoca naši zakoni predvidjaju i pravilo: u slučaju sumnje treba se držati onoga što je najpovoljnije za zakonskog naslednika ili za lice kome je testamentom naložena neka obaveza. Tako ako je sporno da li je predmet legata stvar manje ili veće vrednosti treba uzeti da je predmet isporuke stvar manje vrednosti, jer je takvo tumačenje povoljnije za zakonskog naslednika odnosno onerata kome je naložena obaveza isplate legata.

44. Ništavost zaveštanja

Apsolutna: Ukoliko je zaveštanje načinjeno protivno prinudnim propisima javnom poretku i dobrim pravnim običajima tada se radi o apsolutnoj ništavosti. Ništavo je zaveštanje koje je sačinillo lice koje niva aktivnu testamentarnu sposobnost kao i falsifikovano zaveštanje. Simovana i fiktivna zaveštanja kao i pismena kod kojih forma testamenta apsolutno nije poštovana niti se iz njega manifestuje namera raspolaganja za slučaj smrti ( animus testandi )- takodje su ništava. Ništavost pojedinih odredbi ne utiče na ceo testament ukoliko testament može opstati bez ništave odredbe ili ako ta odredba nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je zaveštanje sačinjeno. U našem pravu je izričito predvidjena ništavost sledećih odredaba :

1) Odredba kojom zaveštalac odredjuje naslednika svom nasledniku kao isporukoprimcu.

2) Odredba kojom zaveštalac zabranjuje svome nasledniku ili isporukoprimcu da otudji stvar ili pravo koje mu je ostavio.

3) Odredba u javnim testamentima kojom se nešto ostavlja licu ovlašćenom za sačinjavanje testamenta kao i supružniku, precima, potomcima, braći i sestrama tog lica.

4) odreba kojom se zabranjuje ili obraničava deoba nasledstva.

5) odredba u alografskim javnim zaveštanjima kojom se nešto ostavlja zaveštajnim svedocima njihovim supružnicima potomcima, precima, braći i sestrama.

6) Odredba u usmenom zaveštanju kojom se nešto ostavlja zaveštajnim svedocima njihovim supružnicima, potomcima, precima, braći i sestrama.

34

Ništavo zaveštanje se smatra zaveštanjem koje nikada nije ni sastavljeno i tada dolazi do primene zakonskog reda nasledjivanja. Ukoliko je fiktivni naslednik znao ili prema je okolnistima morao znati za ništavost vratiće sve što je po osnovu testamentarnog nasledja primio, a ako je bio svestan, vratiće samo ono što je imao u trenutku saznanja za ništavost. Na ništavost zaveštanja sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Pravo na isticanje ništavosti ne gasi se čime se ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja.

Relativna: Za razliku od apsolutne relativna ništavost ( rušljivost ) pogadja pojedinačne interese pa se na rušljivost može pozvati samo pravno zaintresovano lice- sud ne vodi računa o toj vrsti ništavosti ex officio. Rok za podnošenje tužbe je 1 godina od trenutka saznanja za razlog rušljivosti a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja zaveštanja i to prema savesnom licu. Prema nesavesnom licu poništaj zaveštanja se može zahtevati u roku od 20 godina od trenutka proglašenja zaveštanja. Sudska odluka o poništenju zaveštanja ima konstitutivni karate. Relativna ništavost zaveštanja tiče se pre svega mana volje ( prinuda, prevara i zabluda). U slučaju postojana fizičke prinude ( bis apsoluta ) testament nije ni nastao tako da je tu reč o jednom nepostojećem aktu. U ostalim slučajevima radi se o relativnoj ništavosti sa svim pravnim posledicama koje ona povlači. Povreda forme testamenta predstavlja razlog rušljivosti kao i u slučaju nepostojanja testamentarne sposobnosti. Kada je reč o zaveštajnoj nesposobnosti treba voditi računa o tome da ona može biti uzrok i apsolutne rušljivosti. Nedostatak aktivne testamentarne sposobnosti biće razlog rušljivosti zaveštanja kada je testament sačinilo lice starije od 15 godina koje je sposobno za rasuđivanje a nije lišeno poslovne sposobnosti. Ako je testament sačinilo lice mladje od 15 godina ili lice koje je navršilo 15 godina a nesposobno je za rasudjivanje i lišeno poslovne sposobnosti, onda je zaveštanje apsolutno ništavo.

45. Proglašenje zaveštanja

Pošto sud dobije ostaviočevo zaveštanje dužan je dag a proglasi. Sud će u prisustvu najmanje dva punoletna gradjanina ( svedoci proglašenja zaveštanja ) otvoriti testament i procitati ga. Sud će po pravilu proglasiti svako pismeno delo koje nosi naziv zaveštanja, testament, poslednja volja i slično kao i oproštajno pismo iz čije se sadržine može zaključiti da postoje odredjena ostaviočeva raspolaganja ili izjave koje spadaju u moguću sadržinu zaveštanja. Smisao proglašenja zaveštanja jeste da se sa njegovom sadržinom upoznaju upravo pravno zainteresovana lica je rod trenutka proglašenja teku rokovi za preduzimanje odgovarajućih radnji. Zato je poželjno njihovo prisustvo proglašenju ( zakonski, nužni, testamentarni naslednici, legatari i slično). Proglašenje zaveštanja dužan je da izvrši sud kod kog se testament nađe ili mu bude podnet ( neko slučajno nađe ostaviočev testament i odnese ga u najliži sud). O proglašenju zaveštanja sastavlja se zapisnik i on sadrži sledeće podatke:

1) Broj nadjenih zaveštanja.

35

2) Mesto gde su pronadjeni.

3) Datum koji nose.

4) Lice ili lica koja su testament predala sudu ili matičaru.

5) Svedoci proglašenja zaveštanja.

6) Da li je testament predate otvoren ili zatvoren.

7) Sadržinu zaveštanja ( prepisati sadržinu testamenta )

8) Ukoliko je pečat kojim je testament bio zatvoren oštećen ili je u zaveštanju nešto brisano, precrtavano ili ispravljano ili sud uoči neku drugu sumnjivu činjenicu to takodje mora navesti.

Zapisnik o zaveštanju potpisuje sudija koji je vodio postupak proglašenja, zapisničar i svedoci proglašenja. Posle proglašenja sud je dužan da na testament stavi potvrdu o njegovom potraženju i datum proglašenja, a ukoliko je nađeno više zaveštanja njihov broj kao i datume ( ukoliko nema datuma i tu činjenicu treba navesti)

46. Izvršilac zaveštanja

Je lice koga je zaveštalac u svom testamentu odredio da se stara o tačnom i potpunom izvršenju njegove poslednje volje. Izvršilac zaveštanja će ukazivati sudu na sve relevantne okolnosti ispunjenja zaveštaočeve poslednje volje. Izvršilac zaveštanja na izvestan način vrši funkciju pomoćnog sudskog organa naručito u toku ostavinskog postupka. Medjutim izvršilac zaveštanja se posle pravosnažnosti ostavinskog rešenja može javiti i kao lice koje je ovlašćeno da upravlja zaostavštinom u nasledničkoj zajednici. Zaveštalac može odrediti jednog ili više izvršioca zaveštanja. To može biti svako potpuno poslovno sposobno lice ( ali ne mora da se primi te dužnosti ). ZoN predvidja da u slučaju kada zaveštanjem nije odredjen izvršilac testamenta ili odredjeni neće da se prihvati te dužnosti, izvršioca može postaviti sud. Izvršilac je uvek dužan da polaže sudu račun o svom radu. On ima pravo na naknadu troškova i nagradu za svoj trud, koji će mu biti isplaćene iz zaostavštine prema odluci suda. Sud može opozvati izvršioca zaveštanja ako njegov rad nije u skladu sa zaveštočevom voljom ili sa zakonom.

47. Ugovor o nasleđivanju

U državama u kojima je dozvoljen, to je osnov koji ima najjaču pravnu snagu. Najšire posmatrano ugoor o nasledjivanju je načelno jednostrano neopoziv sporazum koji se odnosi na zaostavštinu ugovornika. Medjutim ovaj ugovor se može javiti u nekoliko oblika . Najčešće ugovorom o nasledjivanju strane ugovornice odredjuju da će ona koja nadživi biti njen naslednik

36

( ili eventualno treće lice) ili jedna strana ostavlja svoju zaostavštinu drugoj ugovornoj strani. ( ili trećem licu). Ovakav ugovor je osnov za univerzalnu sukcesiju. U našem pravu ovakav ugovor je apsolutno ništav. Ugovorne strane mogu da predvide da će predmet ugovora biti odrećena stvar ili pravo iz zaostavštine ugovornog ostavioca, u kom slučaju se radi o ugovornom legatu i naravno o singularnoj sukcesiji.

48. Ugovor o budućem nasleđu ili isporuci i odricanje od nasleđa koje nije otvoreno

U delu u kome uredjuju tzv. Nasledno pravne ugovore naši zakoni prdviđaju ništavost ugovora kojima neko otuđuje nasledstvo nekome ko mu se nada, kao i svakog ugovora o nasletstvu trećeg lica koje je još u životu. Zabrana raspolaganja naslednom nadom važi za sve osnove pozivanja na nasledje ( zakonske, nužne, testamentarne), kao i za sve oblike ovog raspolaganja. Štaviše i jednostrano odricanje od nasledja koje nije otvoreno ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Bilo bi sasvim u skladu sa sistemom našeg prava da to pravilo nema nikakvog izuzetka. Prema ZoN Srbije bilo koja vrsta nasledno pravnog ugovora u pravom smislu reči, pa i negativnog nasledno pravnog ugovora nije dozvoljena. Ova zabrana ima apsolutni karakter jer nije predvidjen nikakav izuzetak.

49. Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života

ZoN posebno uredjuje ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života i ugovor o doživotnom izdržavanju “predak može ugovorom ustupiti i razdeliti svoju imovinu svojim potomcima” ali samo pod uslovom da su se sa tim saglasila sva deca i drugi ustupiočevi potomci koji će po zakonu biti pozvani na zaostavštinu. Ako neki potomak nije dao saglasnost za ustupanje i raspodelu imovine može to učiniti naknadno. Ako se sa tim ustupanjem i raspodelom nije saglasio koji naslednik, onda ovaj ugovor nema dejstvo, ali će se usled zakonske konverzije delovi imovine koji su ustupljeni ostalim naslednicima smatrati kao pokloni. Na isti način postupiće se i ako se ustupiocu posle ustupanja i raspodele rodi dete, ili se pojavi naslednik koji je bio proglašen za umrlog. Ovaj ugovor je strogo formalan pravni posao. Nepoštovanje forme sankcioniše se ništavošću ugovora. Za punovažnost se predvidjaju tri formalna elementa :

1) ugovor mora biti sačinjen u pismenom obliku.

2) mora biti overen od srane sudije.

3) sudija je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i naručito ih upozori da ustupljena imovina ne ulazi u ustupiočevu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici.

37

Ustupanjem i raspoelom može biti obuhvaćena samo postojeća imovina ustupiočeva cela ili samo deo. Kada predak umre ( koji je za života izvršio ustupanje i raspodelu) njegovu zaostavštinu sačinjavaće samo ona njegova dobra koja nisu obuhvaćena ustupanjem i raspodelom kao i dobra koja je naknadno stekao. Prema tome dobra koja su njegovi potomci ranije dobili ustupanjem i raspodelom ne ulaze u njegovu zaostavštinu te se ne uzimaju ni u kakav račun prilikom utvrdjivanja vrednosti te zaostavštine. Ustupilac može ustupanjem i raspodelom obuhvatiti svog supružnika i tada je potrebno da se ovaj saglasi sa time. Ako bračni drug ne bude obuhvaćen njegovo pravo na nužni deo ostaje neokrnjeno. U tom slučaju ugovor o ustupanju i raspodeli ostaje punovažan ali se prilikom utvrdjivanja vrednosti zaostavštine radi određivanja nužnog dela nadživelog bračnog druga delovi ostaviočeve imovine koji su ustupljeni njegovim potomcima smatraju kao pokloni. Prilikom ustupanja i raspodele ustupilac može za sebe ili svog bračnog druga ili za koje drugo lice zadržati pravo plodouživanja ili ugovoriti doživotnu rentu u naturi ili novcu ili doživotno izdržavanje ili kakvu drugu naknadu. Potomci kojima je uputilac razdelio svoju imovinu za života ne odgovaraju za njegove dugove. Izuzetci:

a) Ugovorom može biti odredjeno da će biti ipak odgovoran za njegove obaveze ili deo tih obaveza u slučaju postojanja zaloge na nepokretnosti koja je preneta u svojinu potomka.

b) Ukoliko je na potomke ustupanjem i raspodelom prešla neka imovinska Celina (npr. Zanatska radnja) ili deo te celine oni će odgovarati za dugove koji se odnose na tu celinu ili deo te celine. (npr. Troškovi za repromaterijal).

c) Na osnovu ugovora – ugovora o preuzimanju duga. Ovim ugovorom se potomci obavezuju da će dug preuzeti na sebe a poverilac se sa tim saglašava. Ustupilac ima pravo da zahteva da mu potomak vrati ono što je primio ustupanjem ili raspodelom, ako je ovaj pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. Isto pravo ima ustupilac ako potomak ne daje njemu ili kome drugome izdržavanje odredjeno poslom ustupanja i raspodele, ili ako ne isplati ustupiočeve dugove čija mu je isplata naložena istim poslom. Potomak koji je morao da vrati primljeno moći će da zahteva svoj nužni deo posle smrti ustupioca ( ako je dostojan, nije isključen itd.). Pri izračunavanju njegovog nužnog dela dela, delovi imovine koje je ostavilac za života ustupio i raspodelio svojim ostalim potomcima smatraće se kao poklon.

50. Ugovor o doživotnom izdržavanju

U našem pravu def. : Ugovor kojim se jedan ugovornik (primalac izdržavanja) obavezuje da se posle njegove smrti na drugog ugovornika (davalac izdržavanja) prenese svojina tačno odredjenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Uopšteno uževši u našoj pravnoj praksi doživotno izdržavanje može da nastane na nekoliko načina

1) putem testamenta ( legat )

38

2) ustupanjem i raspodelom imovine za života. Da bi ugovor bio punovažan potrebno je da stranke postignu saglasnost o njegovim bitnim elementima. Treba postici saglasnost o prestaciji izdržavanja ( napr. Obrada zemlje ) tako i o stvarima i eventualno pravima koje će u trenutku smrti primaoca izdržavanja preći u svojinu davaoca izdržavanja. Formalno pravni zahtev:

A- Ugovor mora biti sačinjen u pisanom obliku potpisan od strane ugovornika

B- pismeni sporazum mora biti overen od strane sudije ( pre overe sudija utvrdjuje identitet ugovornika). Sudija stavlja svoj potpis i pečat suda.

C- Sudija je dužan da pre overe strankama pročita ugovor i primaoca izdržavanja naručito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici. Sudija će na kraju pismeno konstatovati da su izvršene ove radnje koje propisuju svi naši zakoni o nasledjivanju.

Ugovor koji je uredjen ZoN-om predvidja svečanu formu sa izričitom odredbom o ništavosti usled njenog nepoštovanja. Subjekti ugovora su davalac i primalac izdržavanja i korisnik u slučaju kada je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica. Davalac izdržavanja je ona ugovorna strana koja se obavezala da izdržava drugu ugovornu stranu ili treće lice do kraja njihovog života. Mora biti poslovno sposobno lice. Primalac izdržavanja je najčešće staro lice koje više nije u stanju da se stara samo o sebi a posecuje odredjenu nepokretnu imovinu. To može biti bilo koje fizičko ali ne i pravno lice. Primalac može da ovlasti punomoćnika da u njegovo ime zaključi ovaj ugovor ali pod uslovom da je izdato specijalno punomćje. Primalac može biti i poslovno nesposobno lice u kom slučaju je potrebno učešće zakonskog zastupnika i odbrenje organa starateljstva. Moguće je da se kao davaoci izdržavanja obavežu i više lica zajedno njihovu odgovornost biće solidarna. Može da se ugovori i u korist trećeg lica- dužnik ( promitent) obavezuje se stipulantu ( promisaru) da će izvršiti određenu prestaciju tj. Doživotno izdržavanje trećem licu odnosno korisniku ( benificijaru ). Ugovor se zaključuje sa obzirom na lična svojstva ugovornika i kao takav nije pogodan za prenos na druga lica osim ukoliko stranke nisu drugačije ugovorile. U slučaju da treće lice odbije korist iz ugovora ili ih promisar opozove i sam ugovor se gasi. Fizička ili pravna lica koja se u okviru svog zanimanja ili delatnosti staraju o primaocu izdržavanja kao što je to slučaj sa medicinskim osobljem, bolnicama, staračkim domovima, raznim agencijama i sl. Mogu da zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju u svojstvu davaoca izdržavanja samo ako su predhodno dobila saglasnost organa starateljstva. U suprotnom će ugovor biti ništav.

Predmet ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja uzajamno davanje odnosno činjenje ugovornih strana. Predmet mora da bude: moguć, dopušten, određen ili odrediv. To pored pokretnih i nepokretnih stvari mogu biti i sva imovinska prava koja nisu vezana za ličnost ugovornika: obligaciono pravo ( cediranje potraživanja), autorsko pravo, pronalazačko pravo i drugo – sve pod uslovom da je posebno navedeno u ugovoru. Ugovor se može raskinuti sporazumno i jednostrano.

39

51. Naslednička zajednica( pravni položaj sanaslednika )

Naslednička zajednica nastaje trenutkom smrti ostavioca i to izmedju svih univerzalnih sukcesora ostavioca bez obzira na osnov pozivanja na nasledje. Sanaslednici imaju pravo da zahtevaju deobu tek po pravosnažnosti ostavinskog postupka.

Pravo naslednika na deobu ne može se ugovorom niti ograničiti niti isključiti. Ono nije podložno zastarelosti. Naslednička zajednica prema slovu zakona postoji od trenutka smrti ostavioca pa sve do momenta deobe nasledstva. Ukoliko nema izvršioca zaveštanja a dodje do spora u vezi upravljanja zaostavštinom sud može postaviti i upravitelja ( može biti i jedan od naslednik ). U intervalu od nastanka nasledničke zajednice do njenog prestanka postoje 2 faze :

1) Prva nastaje trenutkom delacije i traje do pravosnažnosti rešenja kojim se odredjuje alikvotni delovi univerzalnih sukcesora. Ovaj stupanj se može nazvati nasledničkom zajednicom u užem smislu. Tu je zaostavština neka vrsta zajedničke svojine odnosno još preciznije zajedničke imovine lica koja pretenduje na nasledje. Njihov pravni položaj odgovara položaju zajedničara jer se ne zna tačno koliki je čiji udeo.

2) Druga faza – naslednička zajednica u širem smislu počinje od trenutka pravosnažnosti ostavinskog rešenja kojim se utvrdjuje ko su sanaslednici i koliki deo nasleđa pripada svakom od njih ( alikvotni deo ) i traje do deobe. Njihov pravni položaj odgovara položaju suvlasnika.

Ugovor o otuđenju idealnog naslednog dela može da se izvrši pre deobe odnosno do razvrgnuća nasledničke zajednice samo ako je zaključen izmedju sanaslednika, dakle izmedju lica iz nasledničke zajednice. Takav ugovor mora overiti sudija. Sanaslednici do deobe zajednički i sporazumno upravljaju nasledstvom. Ukoliko je sam zaveštalac postavio izvršioca onda on upravlja zaostavštinom. Medjutim ako se naslednici ne slože oko upravljanja nasledstvom a nema izvršioca sud može na zahtev nekog od njih postaviti upravitelja zaostavštine ili odrediti deo zaostavštine kojim će svaki od naslednika sam upravljati.

52. Deoba nasledstva i obaveza zaštite među sanaslednicima posle deobe

Deobu nasledstva može zahtevati svaki naslednik i to u svako doba osim u nevreme ( npr. U vreme oporavka od teške operacije). Ugovor ili odredba u zaveštanju kojom se naslednik ograničava u pravu na deobu ništavi su. Na zahtev naslednika koji je živeo ili privredjivao u zajednici sa ostaviocem sud može odlučiti da mu se ostave neke stvari koje bi pripale ostalim naslednicima pod uslovom da im on vrednost tih stvari u odredjenom roku isplati u novcu. Do isplate imaju zakonsku zalogu na tom delu zaostavštine. Po ZON-u ako u zaostavštini ima poljoprivrednog zemljišta sud je dužan da u ostavinskom postupku poljoprivrednika koji je živeo

40

i privredjivao u zajednici sa ostaviocem upozori na ovo njegovo pravo. Predmeti domaćinstva koji služe za zadovoljavanje svakodnevnih potreba naslednika koji je živeo sa ostaviocem u istom domaćinstvu koji nije njegov potomak ili njegov bračni drug biće mu ostavljeni na njegov zahtev a njihova vrednost će se uračunati u deo tog naslednika ( ako ta vrednost bude veća od njegovog naslednog dela dužan je da isplati razliku ostalim sanaslednicima u novcu). Sanaslednici odgovaraju medjusobno za pravne i fizičke nedostatke nasleđenih stvari. Svakom nasledniku naime sanaslednici odgovaraju po samom zakonu ako bi mu treće lice pozivajući se na neko pravo zasnovano pre deobe oduzelo stvar koja je stavljena u njegov nasledni deo ili bi inače smanjila njegovo prao ( evikcija). Oni jemče isto tako da stvari ostavljene u njihov deo nemaju skrivenih nedostataka. Naslednici jemče da potraživanje ostavioca stavljena u deo jednog naslednika postoji i da će se moći naplatiti od dužnika do iznosa koji mu je stavljen u deo. Obaveza jemstva za postojanje i naplativost potraživanja traje tri godine po završenoj deobi a za potraživanja koja dospevaju posle deobe ona traje tri godine od dospelosti obaveze. U svim slučajevima jemstva svaki naslednik jemči i duguje naknadu srazmerno svom naslednom delu.

53. Pojam, značaj, osnovna pravila i načela ostavinskog postupka

Ostavinski postupak predstavlja skup procesnih radnji pred sudom koji imaju za cilj utvrdjivanje nasledno pravnih posledica ostaviočeve smrti. Sudski postupak za raspravljanje zaostavštine uredjen je zakonom o vanparničnom postupku i ima dve procesne celine:

1) Predhodni postupak

2) Postupak za raspravljanje zaostavštine.

Predmet – U ostavinskom postupku sud utvrdjuje : Ko su naslednici ostavioca, koja imovina ulazi u sastav njegove zaostavštine i koja pravila pripadaju univerzalnim a koja singularnim sukcesorima i eventualno drugim licima.

Ostavinski sud ima tri osnovna zadatka

A- da utvrdi sastav zaostavštine

B- da utvrdi osnov nasledjivanja

C- da utvrdi ko su univerzalni sukcesori ( naslednici u užem smislu ), ko su singularni i koja prava pripadaju tim licima.

Parnični postupak je najopštiji i najznačajniji postupak za zaštitu gradjanskih prav pa se njegove norme upravo kao pravila primenjuju kao pravilo i u vanparničnom i u ostavinskom postupku:

1) Pokretanje praničknog postupka inicira ona stranka koja smatra da je neko njeno gradjansko subjektivno pravo povredjeno ili ugroženo, pojavljuje se u ulozi tužioca u sporu. Nasuprot tome

41

ostavinski postupak se pokrće od strane samog suda po službenoj dužnosti ( ex officio ) čim nadležni sud sazna za činjenicu delacije.

2) Ostavinski sud vodi pokrenuti postupak do kraja ( do donošenja ostavinskog rešenja ). Radnje stranaka ne mogu dovesti do okončanja ostavinskog postupka ( u parničnom povlačenje tužbe npr. ) Štavše stranke ne mogu uticati ni na tok ostavinskog postupka izuzetci : ukoliko se utvrdi da ostavilac nije imao nikakvu imovinu koja je pogodna za nasledjivanje postupak se uopšte neće voditi s druge strane ukliko se utvrdi da u sastav zaostavštine ulaze samo prava na pokretnim stvarima a naslednici ne zatraže vođenje ostavinskog postupka onada će ostavinski sud obustaviti postupak ( to je ujedno i izuzetak od pravila da stranke ne mogu uticati na tok ostavinskog postupka )

3) Sud donosi odluku na osnovu dokaza koje su stranke podnele i na osnovu dokaza koje je sud pribavio službenim putem. Na taj način ostavinski sud po pravilu igra značajniju ulogu u pribavljanju dokaza nego što je to cilj sa parničnim sudom.

4) Ostavinsko rešenje se može zasnivati na dokazima koji nisu izvedeni pred sudijom koji je rešenje doneo. Moguće je takodje da odluku donese sudija koji uopšte i nije vodio ostavinsku raspravu. Dakle u ostavinskom postupku važi načelo posrednosti za razliku od parničnog gde važi načelo neposrednosti.

5) U ostavinskom postupku sud može doneti odluku i bez usmenog obraćanja stranaka, dovoljno je da stranke svoje izjave i zahteve upute sudu u pismenom obliku. U tom postupku moguće je da se stranke uopšte ne pojave. Pasivnost naslednika naprimer nosi pretpostavku prijama nasledja ( pozitine nasledne izjave ) Pa će i u takvom slučaju sud doneti rešenje kojim se takvo lice ( uredno obavešteno ali se ne odaziva na poziv suda) proglašava naslednikom. U ostavinskom postupku sud svoju oduku nikad ane donosi u obliku presude već u obiku rešenja.

6) Parnični postupak je dvostranački jer postoje uvek samo dve stranke ( tužilac i tuženi ) a u ostavinskom može biti i više stranaka ( npr. 2 zakonska, dva testamentarna, tri legatarna itd.) U ostavinskom postupku se u izuzetnom smislu koriste tri termina za označavanje učesnika : stranka, učesnik u postupku, zainteresovano lice (naravno i oni odredjeniji napr. Naslednik, isporukoprimac...)

54. Ostavinski sud – stvarna, mesna i funkcionalna nadležnost

Pravilo je da za raspravljanje zaostavštine našeg građanina nadležan sud u Srbiji. Teritorijalni princip sprovodi se i u našem pravu tako da je za raspravljanje zaostavštine ( ini njenog dela ) koja se sastoji od nepokretnosti koja se nalazi u našoj državi uvek nadležan naš sud. Bez obzira

42

na državljanstvo ostavioca. Kada su u pitanju pokretne stvari onda je nadležan inostrani sud- sud zemlje čiji državljanin ostavilac bio. Nadležnost ostavinskog suda se deli na stvarnu, mesnu i funkcionalnu nadležnost.

1- Stvarno nadležan sud za raspravljanje zaostavštinom uvek je bez obzira na visinu vrednosti zaostavštine osnovni sud.

2- Mesna nadležnost se pre svega odredjuje prema činjenici dominicila – onaj osnovni sud na čijem područiju je ostavilac imao prebivalište. U slučaju da ostavilac nije imao prebivalište u našoj zemlji ostavinski sud će biti onaj osnovni sud na čijem područiju je ostavilac imao boravište. Ukoliko ostavilac u vreme smrti nije imao ni prebivalište ni boravište u našoj zemlji ostavinski sud će biti onaj osnovni sud na čijem područiju se nalazi pretežni deo njegove zaostavštine. U slučaju da se na ovaj način ne može odrediti mesna nadležnost tada se primenjuju analogna pravila parničnog postupka- Napr uzeće se u obzir činjenica poslednjeg prebivališta ili boravišta ostavioca u našoj zemlji. ipak ako se ni na taj način ne može odrediti mesno nadležni sud to će učiniti vrhovni kasacioni sud Srbije rukovodeći se pre svega načelom ekonomičnosti postupka ( uzeće u obzir činjenicu gde se nalazi većina naslednika i slično)

3- Funkcionalna nadležnost je zasnovana na prnicipu inokosnosti. U ostavinskom postupku se nikada ne sudi u veću, naprotiv sve radnje sprovodi i sve odluke donosi sudija pojedinac. Zakon odredjuje da sve izjave i predloge učesnika u ostavinskom postupku mogu uzimati na zapisnik i stručni saradnici. Ustvari saradnici mogu po pravilu voditi ceo ostavinski postupak jer se kao vanparnični zasniva na nespornosti činjeničnog stanja. izuzetak u tom pogledu predstavlja negativna nasledna izjava koju može uzeti na zapisnik samo sudija. imajući u vidu da propisi predvidjaju posebnu zaštitu za maloletna lica i lica koja nisu sposobna da se staraju o svojim pravima, u slučajevima u kojima se u postupku javljaju zakoniti zastupnici takvih lica ili organ starateljstva, ostavinsku raspravu treba da vodi sudija.

55. Smrtovnica

Zakon stavlja u dužnost matičaru koji je nadležan da izvrši upis smrti u matičnu knjigu umrlih da u roku od 30 dana po izvršenju upisa dostavi ostavinskom sudu smrtovnicu. Smrtovnica je javna isprava koja predstavlja belešku o tome da je lice umrlo kao i podatke o svim činjenicama koje su značajne za raspravljanje ostavštine. U smrtovnicu se unose sledeći podatci :

1) Prezime i ime umrlog, ime njegovog oca, datim rodjenja i državljanstvo umrlog a za umrla ženska lica i devojačko prezime.

2) Dan, mesec, godina, mesto i po mogućstvu čas smrti

3) Mesto u kome je umrli imao prebivalište ili boravište

43

4) Prezime i ime datum rodjenja, zanimanje, prebivalište odnosno boravište bračnog druga umrlog kao i njegove bračne, vanbračne i usvojene dece.

5) Prezime i ime, datum rodjenja, prebivalište ili boravište ostalih srodnika koji mogu biti pozvani na nasledje.

6) Približna vrednost pokretne i nepokretne imovine umrlog.

Posebno će se naglasiti da li se očekuje rodjenje deteta umrlog i da li njegova deca i bračni drug imaju staraoca. Smrtovnicu sastavlja matičar koji ponekad i nije u mogućnosti da pribavi sve podatke pa će dostaviti smrtovnicu sudu samo sa podatcima sa kojima raspolaže. Ako je neko lice umrlo van teritorije opštine u kojoj je imalo prebivalište ili boravište matičar će ostavinskom sudu dostaviti samo izvod iz matične knjige umrlih kao i podatke kojima raspolaže a koji mogu poslužiti za sastavljanje smrtovnice. Sastavlja se na osnovu podataka dobijenih od srodnika umrlog, od lica sa kojima je živeo i od drugih lica koja imaju informacije. Ako je ostavinskom sudu dostavljena nepotpuna smrtovnica ili samo izvod iz matične knjige umrlih sud će sam sastaviti smrtovnicu u sudu ili će narediti da smrtovnicu sastavi sudski radnik van suda ili će se sastavljanje smrtovnice poveriti matičaru.

56. Mere za obezbeđenje zaostavštine

Se mogu preduzimati sve do pravosnažnosti ostavinskog rešenja. Razlikujemo dve vrste ovakvih mera: privremene mere za obezbedjenje zaostavštine i mere ostavinskog suda za obezbedjenje zaostavštine. Privremene mere za obezbedjenje zaostavštine preduzimaju ukoliko se utvrdi da nijedan od prisutnih naslednika nije sposoban da upravlja imovinom, a nema zakonskih zastupnika ili su naslednici nepoznati ili odsutni ili kada druge okolnosti nalažu naručitu opreznost. Ove mere se sastoje u tome što se zaostavština predaje na čuvanje pouzdanom licu dok se gotov novac, dragocenosti, hartije od vrednosti i slično predaju na čuvanje sudu na čijem se područiju nalazi imovina. Njih može narediti pored ostavinskog suda i onaj sud na čijem područiju je ostavilac umro kao i sud na čijem područiju se nalazi zaostavština ili njen deo. U hitnim slučajevima privremene mere može preduzeti i opštinski organ uprave koji će o tome obavestiti sud na čijem područiju se imovina nalazi a ovaj može tu meru izmenuti ili ukinuti.

Ostavinski sud može u toku celog postupka na predlog zainteresovanih lica ili po sopstvenoj inicijativi narediti preduzimanje mera za obezedjenje zaostavštine ( takodje njihovu vrstu). Ostavinski sud je jedini ovlašćen da postavi privremenog staraoca zaostavštine pošto po mogućstvu zatraži mišljenje u pogledu ličnosti staraoca od lica koja su pozvana na nasledje.

57. Staralac zaostavštine

44

58. Ostavinska rasprava

Za raspravljanje zaostavštine ostavinski sud odredjuje ročište i poziva zainteresovana lica, zainteresovana lica će u pozivu biti upozorena i o tome da mogu do okočanja postupka dati sudu izjavu da li se primaju ili se odriču nasledja, zatim na to da će se ukoliko se ne odazovu na ročište ili ne daju naslednu izjavu primeniti zakonska pretpostavka o prihvatanju nasledja. Posebno upozorenje odnosiće se na to da izjava o delimičnom odricanju nasleđa i izjava o odricanju nasleđa pod uslovom ne proizvode pravno dejstvo. Ukoliko nije poznato da li ostavilac ima naslednike ostavinski sud je dužan da oglasom pozove lica koja polažu pravo na nasledje da se prijave sudu u roku od jedne godine od dana objavljivanja oglasa ( kumulativno : postavljanje na oglasnu tablu suda i objavljivanje u službenom glasniku). Sud će na isti način postupiti i u slućaju kada je nasledniku postavljen privremeni staralac i to :

a) zato što je boravište naslednika nepoznato a naslednik nema punomoćnika,

b) zato što se naslednik ili njegov zakonski zastupnik koji nemaju punomoćnika nalaze u inostranstvu tako da se dostavljanje nije moglo izvršiti.

Zakon na prvo mesto postavlja raspravljanje pitanju o pravu na nasledje sto podrazumeva dve stvari:

1) da se do kraja raspravi pitanje sastava zaostavštine što će u slučaju postojanja spora dovesti do upućivanja stranaka na parnicu i prekidanja ostavinskog postupka ( koliki značaj zakon pridaje ovom problemu vidi se po tome što je ostavinski sud dužan da uputi stranke na parnicu ne samo kada su sporna činjenična već i pravna pitanja)

2) Da se utvrdi koja lica su univerzalni sukcesori ostavioca što nije uvek lako. Tek pošto je ovo utvrdio ostavinski sud raspravlja pitanja veličine naslednog dela ( nasledničke kvote) i konačno pitanje isporuke ( legata ) kao obligacionog prava ostaviočevog singularnog sukcesora.

O navedenim pravima sud odlučuje pošto od zainteresovanih lica uzme posebne izjave. Za razliku od pravila procedure koja vladaju u parničnom postupku pri raspravljanju zaostavštine stranke mogu davati izjave i bez prisustva drugih zainteresovanih lica i nije potrebno da se u ovakvom slučaju tim licima pruža prilika da se izjasne o izjavama drugih zainteresovanih lica. Ukoliko u toku raspravljanja zaostavštine sud posumnja da je učesnik u postupku ..(verovatno bračni drug ).. ili najbliži srodnik ostavioca pozvaće exofficio lice za koje smatra da bi mogla imati jednako ili preče nasledno pravo.

59. Nasledna izjava

Kao što je za materijalno nasledno pravo značajna delacija tako je za ostavinski postupak značajna nasledna izjava : prijem ili odricanje od nasledja. Bez obzira na to da li se primio ili odrekao nasleđa učesnik u postupku svoju naslednu izjavu mora potpisati ( lično ili njegov zastupnik ). Kada se naslednik ponaša potpuno pasivno ( ne daje nikakvu izjavu ) po zakonu se

45

uzima dao pozitivnu naslednu izjavu ( Što je u slučaju kada je raspolagao nekim pravom iz zaostavštine). Negativna nasledna izjava mora biti data lično ili ako je data u pisanom obliku preko punomoćnika mora biti overena ( specialno punomoćje). Prilikom uzimanja nasledne izjave sve je jedno da li je pozitivna ili negativna sud mora utvrditi na koji se osnov pozivanja na nasledje ona odnosi. Kod negativne izjave treba istaći da se odricanje od nasledja može učiniti samo u sopstveno ime što znači da će automatski doći do primene prava predstavljanja. Negativna izjava se može dati sve do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine. Ne može se dati pod uslovom ili rokom. Nasledna izjava je neopoziva ( drevno pravilo: semper heres ). Negativna izjava se ne može opzvati ali se može poništiti ukoliko je posledica prinude, pretnje, prevare ili zablude. Pravo na odricanje od nasledja prelazi na naslednikove naslednike ukoliko naslednik umre pre okončanja prvostepenog postupka ne davši naslednu izjavu. Pozitina izjava se može dati izričito ili prećutno. Prećutni prijem nasledja postoji u dva slučaja:

1) Ako se do okončanja prvostepenog postupka naslednik ne odrekne nasledja smratraće se da se nasledja primio.

2) Smatraće se da se primio nasledja i naslednik koji je raspolagao celom zaostavštinom ili njenim delom. Nasledna izjava se može dati kako pred ostavinskim tako i pred drugim stvarno nadležnim dakle opštinskim sudom a može biti data i pred konzulatornim predstavnikom naše zemlje u inostranstvu. U svakom slučaju ona ima retroaktivno dejstvo ( važi od delacije- fictio juris )

60. Upućivanje na parnicu ili na drugi postupak

Zakon nalaže ostavinskom sudu da prekine raspravljanje zaostavštine i da uputi stranke na parnicu ili na postupak pred organom uprave ako su medju strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo. Tako zakoni o vanparničnom postupku naručito ističu sporove koji se odnose na :

1) Punovažnost ili sadržinu zaveštanja

2) Odnos naslednika i ostavioca na osnovu koga se po zakonu nasledjuje.

3) Osnovanost zahteva supružnika ostavioca i ostaviočevih potomaka koji su živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu da im se iz zaostavštine izdvoje predmeti domaćinstva koji služe za zadovoljenje svakodnevnih potreba.

4) Činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela

5) Činjenice od kojih zavisi osnovanost isključenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga za nedostojnost

46

6) Činjenicu da li se neko lice odreklo nasledja ; sve ovo važi pod pretpostavkom da je u pitanju spor o činjenicama.

Dakle pravilo je da kada dodđe do spora o činjeničnim pitanjima ostavinski sud prekida postupak i stranke šalje na parnicu ali postoje izuzetci

a) u slučaju da je medju strankama sporno pravo na legat ili drugo obligaciono pravo iz zaostavštine sud će tako uputiti stranke na parnicu odnosno na postupak pred upravnim organom ali neće prekinuti ostavinski postupak

b) u slučaju da medju naslednicima postoji spor o sastavu zaostavštine nezavisno od toga da li je priroda spora činjenična ili pravna ostavinski sud mora da prekine postupak i uputi stranke na parnicu.

Koju stranku sud treba da uputi na parnicu ? (Jer onda ona ima ulogu tužioca, teret dokazivanje, troškove plaćanja u slučaju gubitka parnice ...) Ostavinski sud pri odlučivanja o upućivanju na parnicu mora voditi računa o tome na čijoj strani stoje određene zakonske pretpostavke te će na parnicu poslati protivnu stranku ( npr. Ako jedan naslednik tvrdi da je drugi naslednik nedostojan on to mora i dokazati).

61. Rešenje o nasleđivanju i žalba u ostavinskom postupku

Pošto se u ostavinskom postupku utvrdi koja imovina sačinjava ostaviočevu zaostavštinu i koja lica ispunjavaju uslove da postanu naslednici ostavioca sud će doneti ostavinsko rešenje. Sadržina rešenja:

1) Uvod – u njemu se označava br. Rešenja, naziv ostavinskog suda, postupajući sudija, opšti podatci ostvioca (tzv generalije) i podatci o ročištu posle koga je doneto rešenje

2) Izreka sadrži tri elementa

a) Utvrdjujući u kome se konstatuje šta sve čini zaostavština ostavioca

b) Oglašavanje naslednika – generalije o nasledniku, osnov pozivanja na nasledje, veličinu naslednog dela, konstataciju da naslednik odgovara za eventualne dugove, obavezu naknade sudskih troškova koja pada na teret naslednika

c) Obrazloženje – Sadrži podatke o dokazima na osnovu kojih je sud doneo rešenje sadržano u izreci

3) Pouka o pravno leku ( pravna pouka ) je pravna konstatacija da pravno zainteresovano lice može protiv tog rešenja da izjavi žalbu drugostepenom višem sudu u roku od 15 dana od prijema

47

pismenog otpravka a preko ostavinskog suda. To je jedini element meritorne sudske odluke koji može biti stavljen i posled potpisa i pečata suda.

4) Pečat suda i potpis sudije

Sud je dužan da rešenje o nasledjivanju dostavi svim naslednicima, isporukoprimcima kao i drugim licima koja su u toku ostavinskog postupka isticala odredjene zahteve zaostavštine. Pravosnažno ostavinsko rešenje postaviće se i nadležnom organu uprave ( npr. Upravi prihoda ). Po pravosnažnosti rešenja o nasledjivanju sud će u pogledu prava na nepokretnostima narediti da se u zemljišne ili druge javne knjige izvrše potrebni upisi a u pogledu pokretnih stvari naložiće predaju stvari koje se nalaze na čuvanju kod suda. Kada ostavinski sud utvrdi da nema naslednika ili se u propisanom roku ne javi niko ko polaže pravo na nasledje doneće rešenje da se zaostavština preda opštini na čijoj teritoriji je ostavilac imao prebivalište ( ako nema prebivališta u našoj zemlji onda oprštini boravišta). Parnični postupak koji se pokreće posle pravosnažnosti ostavinskog rešenja naziva se parnični postupak kao korektivni način za raspravljanje zaostavštine. Razlozi žalbe su Bitne povrede pravila postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrdjeno činjenično stanje ili pogrešna primena materijalnog prava. Rok za žalbu počinje da teče od trenutka dostavljanja odluke stranci i iznosi 15 dana. Žalba se uvek dostavlja prvostepenom, ostavinskom sudu a ovaj je ovlašćen da povodom izjavljene žalbe novim rešenjem preinači ili opozove svoje ranije rešenje. izjavljena žalba onemogućava pravosnažnost a time i izvršenost ostavinskog rešenja.

62. Odgovornost naslednika za dugove ostavioca

Univerzalni sukcesor odnosno naslednik stiče u trenutku delacije ostaviočeva prava i odgovara za njegove obaveze imovinske prirode. Na taj način ostvaruju se imovinsko pravni kontinuitet putem nasledjivanja. Pravila je da samo univerzalni sukcesori odgovaraju za ostaviočeve dugove. Singularni sukcesori namiruju iz čiste vrednosti zaostavštine tako da oni mogu odgovarati za dugove ostavioca samo ako je tako odredjeno u zaveštanju naše pravo prihvata sistem da naslednik odgovara za dugove ostavioca celokupnom imovinom do visine vrednosti nasledjene imovine. Kada je više univerzalnih sukcesora oni odgovaraju za dugove ostavioca sodlidarno uvek do visine vrednosti svog naslednog dela dakle srazmerno bez obzira da li je izvršena deoba nasledstva ( ako zaveštalac ne uredi drugačije). Naslednik će odgovarati za dugove ostavioca samo ako je to zaista postao naslednik koji se odrekao u korist drugog sa naslednika odgovaraće solidarno sa drugim sanaslednicima iz razloga što se u tom slučaju po zakonu smatra da je dao pozitivnu naslednu izjavu sa ustupanjem naslednog dela. Ostavičevi dugovi nisu deo zaostavštine već predstavljaju teret koji prema posebnom propisu stiče univerzalni sukcesor ostavioca. Obaveza odgovornosti za ostaviočeve dugove nastaje ex legee tako da se ona ne utvrdjuje u ostavinskom postupku niti se unosi u ostavinsko rešenje.

48

63. Odvajanje zaostavštine od imovine naslednika

Spajanjem zaostavštine sa imovinom naslednika nastaje mogućnost da poverioci ostavioca dospeju u nepovoljniji položaj u odosu na onaj u kome su se nalazili dok je ostavilac bio živ. To se posebno odnosi na slučaj kada je naslednik prezadužen. Zato pravo predvidja mogućnost da poverioci ostavioca radi zaštite svojih interesa mogu tražiti odvajanje zaostavštine od imovine naslednika ( separatio bonarum ). U tom slučaju odvojena zaostavština odnosno njen odgovarajući deo podvrgava se posebnom pravnom režimu iz koga slede tri posledice :

1) Naslednik ne može raspolagati odvojenim „ stvarima i pravima“

2) Poverioci naslednika i oni poverioci ostavioca koji nisu tražili odvajanje ne mogu se namiriti iz odvojenog dela zaostavštine sve dok se ne namire ostaviočevi poverioci koji su tražili odvajanje.

3) Poverioci ostavioca koji su tražili odvajanje mogu se namiriti samo iz odvojenog dela.

Ostaviočevi poverioci mogu zahtevati odvajanje u roku od 3 meseca od delacije. Odvajanje podrazumeva popis i procenu zaostavštine. Hirograferni ( obični ) poverioci mogu pod navedenim uslovima uvek da zahtevaju ovo odvajanje dok hipotekarni poverioci mogu zahtevati separaciju samo ukoliko njihovo potraživanje nije u potpunosti pokriveno hipotekom upravo u toj srazmeri. Poverioci koji su zahtevali odvajanje gube pravo da se naplate i iz naslednikove imovine.

64. Nasledno pravni zahtevi nakon pravosnažnosti rešenja o nasledjivanju

1) Naknadno pronadjena imovina- ukoliko se posle pravosnažnosti ostavinskog rešenja pronadje imovina za koju se u vreme donošenja nije znalo pa nije ušla u sastav zaostavštine sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu nego će ovu imovinu raspodeliti na osnovu ranije donetog ostavinskog rešenja ( isti naslednici uključujući i one koji više nisu živi). Ako je ostavinski postupak bio obustavljen jer nije bilo nepokretnosti u sasavu zaostavštine:

a) sud će ex officio raspraviti zaostavštinu samo ukoliko se novopronadjena imovina sastoji iz nepokretnosti.

b) Ukoliko se pronadjena imovina sastoji iz pokretnih stvari sud će raspraviti zaostavštinu samo ako to traže zainteresovana lica.

Ukoliko se naslednik odrekao nasledja sud će pozvati tog naslednika da se izjasni o pronadjenoj imovini i ukoliko izjavi da prihvata nasledstvo u pogledu pronadjene imovine uputiti ga da svoje pravo ostvari u parničnom postupku.

49

2) Naknadno pronadjeno zaveštanje – Sud će ga proglasiti ali neće ponovo otvarati ostavinsku raspravu nego će obavestiti zainteresovana lica o činjenici proglašenja zaveštanja i upozoriti ih da svoja prava mogu ostvariti u parničnom postupku.

3) Novi naslednik-subjektivne granice ostavinskog rešenja se odnose na lica koja su imala priliku da učestvuju u ostavinskom postupku. Ukoliko se pojavi novi naslednik sud neće ponovo pokretati ostavinsku raspravu nego će to lice poučiti da svoja prava može ostvariti u parničnom postupku.

4) Pravosnažno ostavinsko rešenje i uslovi za ponavljanje postupka- Uslovi :

a) ako je pri donošenju odluke učestvovao sudija koji je po zakonu morao biti izuzet

b) Ako stranci nije data mogućnost da raspravlja pred sudom

c) ako je u postupku učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku ili lice koje nije imalo uredno punomoćje

d) ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka

e) ako je do sudske odluke došlo usled izvršenja krivičnog dela od strane sudije ili od nekog od učesnika u postupku ( više- paraf 12-82. Antićeva knjiga ). Ispunjenjem ovih uslova parnični postupak koji je pravosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti. Medjutim u ostavinskom postupku postoji specifičnost : ispunjenje nekog od navedenih uslova za ponavljanje postupka ne dovodi do ponavljanja ostavinskog postupka već zainteresovane stranke mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku ( tzv. Parnični postupak kao korektivni način za raspravljanje zaostavštine).

5) Zastarelost nasledno pravnih zahteva – iz razloga uspostavljanja pravne izvesnosti i sigurnosti uopšte postoje odredjeni rokovi u kojima titulari odredjenih prava mogu zahtevati utvrdjenje tih prava u svoju korist. ZON Srbije predvidja da prava naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva ali uz izuzetak da se time ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja.

50