3.1.3. nasledno pravo

33..11..33.. NNAASSLLEEDDNNOO PPRRAAVVOO

N A S L E D N O P R A V O

- 2 -

PREDMET NASLEĐIVANJA (Član 1. Zakona o nasleđivanju)

11.. Ako je propisanim pravnim aktom njegovom nosiocu već priznato pravo na novčanu naknadu

za slučaj nezaposlenosti, isplata naknade za period u kome je titular bio živ prestaje da bude lično pravo koje se gasi njegovom smrću i postaje imovinsko pravo koje traje i posle njegove smrti.

Iz obrazloženja: Tokom prvostepenog postupka utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Pokojni suprug tužilje bio je korisnik prava na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, koju je

ostvarivao u periodu od 07.04.1998. godine pa do 17.12.2005. godine. Suprug tužilje preminuo je 31.01.2006. godine, a naknada je isplaćivana u skladu sa rešenjem koje je doneo tuženi, u odgovaraju-ćim iznosima do 31.08.2001. godine, a od 01.09.2001. godine pa do dana do kada je naknada isplaćiva-na iznos određen rešenjem umanjen za 39 %. Pri tome, tužena nije donela novo rešenje kojim bi odredi-la visinu naknade u drugom iznosu.

Inače, tužilja je pravnosnažnim ostavinskim rešenjem nadležnog suda oglašena za naslednika na zaostavštini pokojnog supruga.

Kod ovakvog stanja stvari prvostepeni sud zaključuje da je isplata naknade po osnovu nezaposleno-sti lično subjektivno pravo koje prestaje smrću nosioca tog prava, pa je tužbeni zahtev odbijen.

Stav je Okružnog suda da se ovakvo pravno shvatanje prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Naime, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je pravo na novčanu naknadu za vreme nezapo-slenosti, prema odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, lično – su-bjektivno pravo koje postoji do trenutka smrti njegovog titulara. Pravilan je, isto tako, i zaključak da je ovo pravo subjektivnog karaktera, pa zbog toga nije nasledivo i ne ulazi u zaostavštinu za slučaj smrti njegovog nosioca.

Međutim, pravo na novčanu naknadu pripada korisnicima ovog prava iz čl. 108. navedenog Za-kona, pod uslovima propisanim preostalim odredbama, ali u cilju obezbeđivanja minimalnih sredsta-va radi egzistencije nosioca prava i članova njegovog domaćinstva. Kada je pravo na novčanu na-knadu propisanim pravnim aktom već priznato njegovom nosiocu, isplata naknade za period kada je titular bio živ više ne predstavlja lično pravo koje se gasi njegovom smrću, već je imovinsko pravo koje traje i posle njegove smrti.

Dakle, sve dospele a neisplaćene mesečne rate, u periodu u kome je nosilac prava bio živ, predstavlja-ju imovinsko pravni zahtev koji može biti predmet nasleđivanja. To se odnosi i na pravo da se za ovaj pe-riod u postupku pred sudom ostvaruje naknada štete ukoliko je zbog nezakonitog načina njenog obračuna ista nastupila u vidu razlike između iznosa naknade koji je bio utvrđen pravnosnažnim i konačnim prav-nim aktom i stvarno isplaćenog iznosa u istom periodu.

Prema tome, samo pravo na naknadu se ne može naslediti jer je lično subjektivno i prestaje smrću nje-govog titulara, ali pravo na isplatu zaostalih rata kao i pravo na naknadu štete zbog nezakonite isplate za vre-me života titulara je imovinsko pravo i čini deo zaostavštine njegovog nosioca.

Iz navedenog proizilazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu čl. 1 st. 2 Zakona o na-sleđivanju, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

(Rešenje Okružnog suda u Nišu, Gž. 1225/08 od 31.03.2008. godine)


- 3 -

22.. Ako u trenutku smrti ostavilac nije bio vlasnik nepokretnosti koje su od njega ranije nacio-

nalizovane, predlog za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju tih nepokretnosti je neo-snovan. Prema Zakonu o evidentiranju i prijavljivanju oduzete imovine, u postupku se predla-gači mogu legitimisati kao naslednici ranijeg vlasnika osnovnim rešenjem o nasleđivanju.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je pouzdano utvrđeno, a nije ni bilo sporno, da je rešenjem istog suda

O. br. ____/98 od 31.12.1998. godine, raspravljena zaostavština ostavioca pok. D. P. i da su za na-slednike njegove zaostavštine oglašeni njegovi sinovi, ovde učesnici kao predlagači, D. P. i M. P. Pri okolnostima koje u predlogu za donošenje dopunskog rešenja ističu učesnici da je ostavilac bio vla-snik nepokretne imovine koja je nacionalizovana još 1959. godine, nije bilo uslova za donošenje do-punskog rešenja s obzirom da u trenutku ostaviočeve smrti, 1993. godine, ostavilac nije bio vlasnik te, ranije nacionalizovane, imovine u pogledu koje se traži donošenje dopunskog rešenja, pa je prvo-stepeni sud doneo pravilno rešenje o obustavi postupka na osnovu čl. 113. st. 1. ZVP-a. Neosnovano je isticanje u žalbi da predlagači imaju pravni interes za donošenje dopunskog rešenja koji se sastoji u tome što je donet Zakon o evidentiranju i prijavljivanju oduzete imovine, te da im je dopunsko re-šenje potrebno kako bi u postupku primene tog zakona na pravno valjan način dokazali pravni inte-res za ostvarenje prava iz tog zakona, te da se ovde u stvari radi o nasleđivanju prava na eventualnu naknadu ili vraćanje nacionalizovane imovine, zbog toga što se predlagači, u postupku primene na-vedenog zakona, mogu legitimisati kao naslednici pok. D. P., rešenjem o nasleđivanju O. br. ____/98 od 31.12.1998. godine, kao i zbog toga što ostavilac u trenutku smrti nije imao drugih nepo-kretnosti niti prava koja bi mogla biti predmet nasleđa osim onih nepokretnosti koji su bliže navede-ni u označenom rešenju o nasleđivanju.

(Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1550/05 od 11.11.2005. godine)

33.. Dok traje ostavinski postupak, može se staviti zahtev za odvajanje imovine od zaostavštine.

Ako to nije učinjeno, onda se takav zahtev može staviti u parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava zaključak drugostepenog suda, da zahtev za

odvajanje zaostavštine od imovine naslednika predstavlja sporedni zahtev koji je inkorporiran u vo-đenju I ostavinskog postupka o kojem odlučuje ostavinski j sud, pred kojim se vodi postupak raspra-vljanja zaostavštine, jer se odvajanje zaostavštine od imovine , naslednika može ostvariti u ostavin-skom postupku, ali samo dok on traje. Kako je u konkretnom slučaju ostavinski postupak pravnosna-žno okončan, a zahtev za odvajanje zaostavštine od imovine naslednika nije istaknut u toku trajanja ostavinskog postupka, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se navedeni zahtev može ostvari-ti u parničnom postupku.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4114/03 od 14.01.2004. godine)


- 4 -

44.. Pravno su neosnovani žalbeni navodi tuženog da naslednici ne mogu nasleđivati prava iz obaveznog

zdravstvenog osiguranja, jer su ta prava lična tj. vezana za ličnost osiguranika, s'obzirom da je u pitanju materijalna šteta, a ne nematerijalna. Po Zakonu o zdravstvenom osiguranju, čl. 97. ovo reguliše, ali se ne odnosi na deo o kamati, zbog čega se tu imaju primenjivati odredbe Zakona o obligacionim odnosi-ma, koje je prvostepeni sud i primenio.

(Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4346/02 od 13.02.2003. godine)

55.. Lično imovinsko pravo je tesno vezano za ličnost svog imaoca, pa zato prestaje njegovom smrću i ne može biti predmet zaostavštine.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ostavilac V. J. preminuo je 3.09.1993. godine. Kao njego-vu zaostavštinu njegova supruga prijavila je prava po rešenju preduzeća "V...", br. ____ od 13.12.1975. godine, kojim je ostaviocu dat na korišćenje jednoiposoban stan u naselju B...J... Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nave-deno pravo ne može biti predmet nasleđivanja u smislu člana 113. ZVP u vezi člana 2. tada važećeg Za-kona o nasleđivanju, te da su se stekli zakonski uslovi za obustavljanje postupka raspravljanja zaostav-štine iza pokojnog J. V. Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, odredbom člana 2. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", broj 52/74), propisano je da se nasleđivati mogu stvari i prava koja pripadaju pojedincima. Pravo iz pomenutog rešenja kojim je ostaviocu dat na korišćenje predmetni stan je lično imovinsko pravo koje je tesno vezano za ličnost svog imaoca – nosioca prava, te prestaje smrću titulara, usled čega ne ulazi u sastav zaostavštine koja se obrazuje za slučaj smrti tog lica.


66.. Kod naknadno pronađene imovine, sud ima obavezu da sa sigurnošću utvrdi predmet ove

imovine i ispita da li među naslednicima postoji sporazum o deobi te imovine.

Iz obrazloženja: Iz sadržine spisa predmeta proizilazi da je zaostavština iza pokojnog D. J. raspravljena rešenjem pr-

vostepenog suda, poslovni broj ______ od 15. oktobra 1998. godine, te da su u postupku raspravljanja zaostavštine zakonski naslednici ostavioca postigli sporazum o njenoj deobi. S obzirom da odredbe Za-kona o vanparničnom postupku, koje uređuju pitanje rešavanja naslednopravnih zahteva posle pravno-snažnosti rešenja o nasleđivanju (član 128. do člana 131), ne isključuju mogućnost da naslednici ostavi-oca postignu sporazum i o deobi naknadno pronađene imovine, prvostepeni sud je trebao da povodom zahteva zakonskog naslednika P. J. za raspravljanje naknadno pronađene imovine ostavioca zakaže


- 5 -

ročište i utvrdi da li među naslednicima postoji sporazum o deobi te imovine. Kako prvostepeni sud to nije učinio, a osim toga ni sa sigurnošću utvrdio sastav naknadno pronađene imovine ostavioca, jer ako su to novčana sredstva na računu (štednji), onda predmet naknadno pronađene imovine čini i kamata na ta sredstva, valjalo je uvažavanjem žalbe supruge ostavioca doneti odluku kao u izreci, a shodnom pri-menom člana 380. tačke 3. Zakona o parničnom postupku. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će zakazati ročište i sa sigurnošću utvrditi predmet naknadno pronađene imovine, pa pošto ispita da li među naslednicima postoji sporazum o deobi te imovine, uz pravilnu primenu materijalnog prava, doneti novu odluku kojom će raspraviti naknadno pronađenu imovinu ostavioca.

(Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. br. 480/02, od 25.02.2002. godine)

77..

Zaostavštinu ne čine predmeti domaćinstva manje vrednosti .

Iz obrazloženja: Dopunskim rešenjem Opštinskog suda u G... O. br. _____, od _______ godine, utvrđena je na-knadno pronađena imovina iza smrti pokojnog, pa su za nabrojane pokretne stvari, za naslednike proglašena određena lica. Protiv navedenog rešenja učesnik – supruga ostavioca je izjavila žalbu. Okružni sud u Č... je svojim rešenjem Gž.______, od________ godine, ukinuo dopunsko rešenje Opštinskog suda u G. U obrazloženju drugostepene odluke je navedeno: U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, još u to-ku postupka, učesnik – supruga pokojnog je podneskom tražila od suda da pokretne stvari pripadnu njoj u svojinu, odnosno da te stvari ne predstavljaju zaostavštinu ostavioca, što je ponovila i u žalbi. Prvostepeni sud se nije izjašnjavao o sadržini tog podneska niti je tražio od učesnika da se izjasni da li je u pitanju zahtev koji se odnosi na predmete domaćinstva manje vrednosti, ili pak zahtev koji se odnosi na stvari stečene njenim doprinosom u bračnoj zajednici. Naime, odredbom člana 1. Zakona o nasleđivanju je regulisano da zaostavštinu ne čine predmeti domaćinstva manje vrednosti. Stoga, prvostepeni sud treba da razmotri zahtev učesnika – podnosioca žalbe sa aspekta primene člana 1. Zakona o nasleđivanju u novom postupku.

(Iz rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. br. 1001/2000 od 05.09.2000.godine)

88.. Pravo korišćenja grobnog mesta pripada licu koje je oglašeno za naslednika, bez obzira da li je za naslednika oglašeno po osnovu zakona ili po osnovu testamenta.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 7323/98 od 13.05.1999. godine)

99.. Rešenjem u ostavinskom postupku se ne može vršiti brisanje tj. ispisivanje nepokretne imovine iz zaostavštine ostavioca.


- 6 -

Iz obrazloženja: Brisanje odn. ispisivanje nepokretne imovine iz zaostavštine ostavioca trećim licima u ostavin-skom postupku nije ni predviđeno ni dozvoljeno Upravo suprotno, ostavinski sudija je dužan da - na osnovu zadnjeg katastarskog stanja ili katastarskih podataka - raspodeli imovinu ostavioca koja je u javnim knjigama upisana na njegovo ime. Ukoliko treća lica polažu pravo na imovinu ili na deo te imovine, upisane na ime ostavioca, oni utvrđivanje prava svojine na toj imovini mogu tražiti samo u parnici.

(Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 523/97 od 22.04.1997. godine)

1100.. Sporna nepokretnost je postala društvena svojina rešenjem komisije za nacionalizaciju i izuzeta iz državine pravnog prethodnika tužilaca. Dopunsko rešenje o nasleđivanju kojim su tužioci ogla-šeni za naslednike je irelavantno kao i činjenica da se u katastarskom operatu sporna imovina vodi na pravnog prethodnika tužioca. Sud pravilno zaključuje da sve to nije dovoljan osnov za sticanje svojine na imovini i da je samo nacionalizacija sporne nepokretnosti izuzela nepokretnost iz imovi-ne pravnog prethodnika tužilaca.

(Iz presude Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 744/95 od 05.02. 1996. godine)

1111.. Ukoliko se dokaže suvlasničko pravo ostavioca na stanu kao bračne tekovine, isto pravo će biti predmet nasleđivanja.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10550/95)

1122.. Nakon ostavinskog postupka nema smetnji da supruga ostavioca po pravilima parničnog postup-ka ostvari svoje pravo svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici.


1133.. Imovina stečena u porodičnoj zajednici predstavlja zajedničku imovinu svih članova domaćin-stva koji su privređivali u vreme sticanja imovine i njihovi suvlasnički udeli zavise od doprinosa sti-calaca u sticanju te zajedničke imovine.

(Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž.853/95)

1144.. Ako naslednici ne postave zahtev da se poništi čitav ugovor kojim je ostavilac otuđio zajedničku imovinu stečenu u braku, bračni drug i ostali naslednici mogu ostvariti svojinska, odnosno nasledna prava samo na delu zajedničke imovine kojom ostavilac nije mogao raspolagati.

(Vrhovni sud Srbije, Rev.917/95)


- 7 -

OSNOVI NASLEĐIVANJA

(Član 2. Zakona o nasleđivanju)

1155.. Sud će odbaciti žalbu kao nedozvoljenu ukoliko žalilac nije naslednik lica čija je zaostavština raspravljena, odnosno nije dokazao da je zakonski naslednik ostavioca.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4122/95 od 12.04.1995. godine)

SPOSOBNOST ZA NASLEĐIVANJE (Član 3. Zakona o nasleđivanju)

1166.. U slučaju da se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pronađe imovina za koju se nije

znalo da pripada zaostavštini, sud će dopunskim rešenjem raspodeliti tu imovinu na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju. Pravo da naslede tu imovinu imaju i pravni sledbenici naslednika obuhvaćenog ranije donetim rešenjem, bez obzira na to što je taj naslednik premi-nuo pre pronalaženja ostaviočeve imovine za koju se nije znalo u vreme donošenja ranije do-netog rešenja o nasleđivanju.

Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, pravni sledbenici zakonskog naslednika J.S. dana 25. marta 2010. go-

dine podneskom su predložili da sud donese dopunsko rešenje o nasleđivanju, s obzirom na to da je pronađena imovina ostavioca koja nije bila obuhvaćena prilikom donošenja ranijeg rešenja o nasleđi-vanju. Prvostepeni sud je, shodno članu 128. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku, raspodelio imovinu na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju.

Odredbom člana 128. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da ako se po pravnosna-žnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu pronađe imovina za koju se u vreme donošenja reše-nja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, nego će tu imovinu raspodeliti novim rešenjem na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju.

Po shvatanju Višeg suda, imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu i postojanje ranijeg rešenja o nasleđivanju, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je naknadno pronađenu imovinu rasporedio između naslednika prema obimu i veličini nasleđenih delova i odgovarajućeg na-slednopravnog ovlašćenja utvrđenog pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju.

Za zakonitost i pravilnost prvostepenog rešenja bez značaja je činjenica da je zakonski naslednik J.S. preminuo tokom 2008. godine. Takav zaključak proizlazi iz odredbe člana 3. stav 1. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da naslediti može samo onaj ko je živ u trenutku ostaviočeve smrti. S obzirom na to da je zakonski naslednik J.S. bio živ u momentu smrti ostavioca J.M., prvostepeni sud ga je pravilno proglasio zakonskim naslednikom i raspodelio novopronađenu imovinu na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju.

(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Gž.6115/10 od 17.09.2010. godine)


- 8 -

1177.. Legatar je primio legat konkludentnom radnjom, samo ako se može sa izvesnošću zaključi-ti da postoji volja da se legat prihvati, a s obzirom na okolnosti u kojima je radnja preduzeta.

Iz obrazloženja: Tužilja se - po mišljenju prvostepenog suda - prihvatila legata, prava doživotnog stanovanja, jer se nije izričito izjasnila u ostavinskom postupku da li ga se prihvata ili odriče legata. Može smatrati da se tužilja konkludentnom radnjom prihvatila legata u vidu doživotnog uživanja u stanu pošto je nakon ostaviočeve smrti u neprekidnoj državini predmetnog stana, koju je i štitila od tuženika i pred sudom, čime je jasno izrazila volju da taj stan koristi. Žalbom se osnovano prigovara na takav zaključak prvostepenog suda pošto navodi da je tužilja supruga ostavioca i da su oni živeli u predmetnom stanu, koji je posle smrti supruga tužilja nastavila da koristi očekujući da će na ime svog nužnog dela dobiti svojinu na tom stanu.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1431/2005 od 24.10.2005. god. )

1188.. Učesnik koji smatra da je zakonski naslednik ostavioca može podneti tužbu za utvrđivanje očin-stva, shodno odredbama Porodičnog zakona.

(Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž.685/98 od 30.04.1998. godine)

1199.. Ako ostavilac za života nije priznao za svoje vanbračno dete ni pred jednim organom, niti je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, nema zakonskih uslova da se takvom detetu prizna pravo na nasleđe iza smrti njegovog pretpostavljenog oca.

(Vrhovni sud Srbije, Rev.br.1521/98 od 08.04.1998.godine)

NEDOSTOJNOST ZA NASLEĐIVANJE


2200.. Jedan od razloga za nedostojnost za nasleđivanje jeste uskraćivanje nužne pomoći

ostaviocu. Međutim, da bi taj razlog za nedostojnost postojao, neophodno je da je naslednik bio u mogućnosti da pruži pomoć ostaviocu i da je pružanje pomoći svesno uskratio.

Iz obrazloženja: Ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je pred tim sudom u toku postupak za

raspravljanje zaostavštine iza pokojne PP, da su kao lica pozvana na nasleđe ovde tužilja, tuženi i


- 9 -

sestrić po preminuloj sestri, VV. U postupku je utvrđen predmet zaostavštine i svi naslednici pozvani na nasleđe su se prihvatili nasleđa koje im po zakonu pripada, s tim što je tužilja osporila dostojnost za nasleđivanje svog brata, ovde tuženog, i tražila izdvajanje iz zaostavštine sredstava na ime troškova sahrane ostavilje, podušja i troškova podizanja nadgrobnog spomenika. Tužilja je upućena na parnicu da dokaže svoje tvrdnje. Sada pokojna PP preminula je __. 200_. Bila je teško bolesna i zbog toga joj je bila neophodna pomoć i briga u bolesti, te joj je tužilja, kao sestra, u bolesti pomagala veoma požrtvovano, negom, brigom i finansijski. Tuženi brat ostavilje je nakon porodične tragedije, smrti sina, postao nesposoban za održavanje odnosa sa rodbinom i više nije izlazio iz kuće, a inače živi u VV i telefonski priključak je dobio tek u toku 20___. Tuženi nije bio u kontaktu sa ostaviljom u poslednje četiri godine pre njene smrti, odnosno posle smrti svog sina. Međutim, prvostepeni sud nije mogao izvesti zaključak o poremećenim odnosima između tuženog i ostavilje. Sud nije mogao izvesti ni zaključak da je tuženi maltretirao ostavilju vođenjem sudskih sporova, s obzirom na to da je u jednom od tih predmeta ostavilja priznala tuženom pravo svojine po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici i zaključila poravnanje u tom smislu, a u drugom predmetu je tuženi od ostavilje tražio da mu prizna pravo svojine na nepokretnostima upravo na osnovu ranije zaključenog poravnanja i u tom sporu je uspeo. Kako po nalaženju prvostepenog suda tuženi nije bio u potpunosti svestan u kakvom se stanju nalazi ostavilja, niti mu se ona obratila za pomoć a on joj je pomoć svesno uskratio, već je, naprotiv, utvrđeno da je i sam tuženi bio u veoma teškom fizičkom i psihičkom stanju, jer se posle smrti sina njegovo inače narušeno zdravstveno stanje pogoršalo te je retko održavao kontakte i izlazio iz kuće, prvostepeni sud je zaključio da postoje objektivni razlozi koji su tuženog sprečili da sestri pruži potrebnu pomoć, a to ga ne čini nedostojnim za nasleđivanje niti se to može smatrati uskraćivanjem nužne pomoći u smislu člana 4. Zakona o nasleđivanju. Na takav zaključak upućuje i utvrđena činjenica da ostavilji nisu pružili pomoć ni njena sestra GG, zbog bolesti i nedostatka materijalnih sredstava, kao ni njen sin, svedok VV, iako su živeli u istoj zgradi i u njenoj garsonjeri, ne plaćajući za to nikakvu naknadu.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 1295/10 od 30.11.2010. godine)

2211.. O nedostojnosti za nasleđivanje sud vodi računa po službenoj dužnosti, ali je teret činjenič-ne tvrdnje i dokaza da ova nedostojnost postoji, na stranci koja to tvrdi.

Iz obrazloženja:

Razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Prema utvrđenom činje-ničnom stanju, tužilac je vanbračni sin pok. A. M. Svog oca je upoznao kada je imao 10 godina. Do 1992. godine imao je retke kontakte sa ocem, a od te godine nije bilo kontakta. Briga o ocu sa njego-ve strane nije izostala njegovom krivicom. Nije se teže ogrešio o obaveze izdržavanja, niti mu je us-kratio nužnu pomoć. Nisu postojali ni drugi razlozi koji bi ukazivali na nedostojnost za nasleđivanje oca. Tužilac nije umišljajno usmrtio svoga oca, niti je to pokušao. Između njih je bilo samo svađe. Nije se teže ogrešio o zakonske obaveze izdržavanja prema njemu. Preko oca je primao penziju svo-je majke, a pok. A. M. izdržavanje nije ni bilo potrebno. Ne može se govoriti ni o uskraćivanju po-moći ostaviocu, jer to ne proizilazi iz izvedenih dokaza. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da nema osnova za primenu člana 4. Zakona o nasleđivanju koji rguliše pojam nedostojnosti za nasleđivanje. Prema stavu 1. tačka 1. ovog člana, ne može se naslediti na osnovu za-kona ili zaveštanja niti steći kakvu korist iz zave-štanja (nedostojan je), onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao. Prema tački 4. ovog čla-


- 10 -

na, nedostojan je onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja, ili uskratio nužnu pomoć. Pre-ma stavu 2. ovog člana, sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti. U konkretnom slučaju, istaknuti razlozi za nedostojnost tužioca da nasledi svog oca, sada pok. A. M., nisu ispunjeni. U toku postupka u prilog ovih svojih tvrdnji tužilja nije pružila odgovarajuće dokaze. Zato je sud o postojanju (nepostoja-nju) tih činjenica izveo zaključak primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 221a ZPP.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2870/05 od 14.11.2006. godine)

2222.. Ne može se zakonom isključiti iz prava na nasleđivanje lice (vojni obveznik) koji je na-

pustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane.

Iz obrazloženja: Odredbama čl. 4. stav 1. tačka 5. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“ br. 46/95) propisano je da ne može naslediti po osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do smrti ostaviočeve ne vra-ti se u zemlju. Prema članu 5. Zakona, ostavilac može oprostiti nedostojnost, izuzev vojnom obve-zniku koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane. Oproštaj mora biti učinjen u obli-ku potrebnom za zaveštanje. Iz iznetog proizilazi da razlog nedostojnosti iz osporenog čl. 4. stav 1. tačka 5. Zakona o nasleđi-vanju nije u neposrednoj vezi sa moralnim prekršajem naslednika prema ostaviocu, već sa njegovim ogrešenjem prema državi. Međutim, razlog nedostojnosti koji nije vezan za odnos prema ostaviocu, po oceni Ustavnog suda dovodi u pitanje ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na nasleđivanje. Naime, uređivanje uslova i načina ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na nasleđivanje u skladu sa zakonom, ne daje ovlašćenje zakonodavcu da to pitanje uredi tako da određena lica isključi iz pra-va nasleđivanja, odnosno da im potpuno uskrati ovo pravo u odnosu na ostavioca, jer je to nesagla-sno sa ustavnim odredbama kojima se jamči pravo svojine i pravo na nasleđivanje (čl. 34. stav 1. i 2. Ustava). Ustav je predvideo ograničenja prava svojine prema prirodi i nameni nepokretnosti (čl. 59. i 62), kao i mogućnosti eksproprijacije nepokretnosti, odnosno ograničenja prava svojine na nepokret-nosti kad to zahteva opšti interes utvrđen na osnovu zakona (čl. 63. Ustava). U konkretnom slučaju, ograničenje prava na nasleđivanje, kao i prava samostalnog raspolaganja učinjena su radi ostvariva-nja dužnosti odbrane zemlje. Na taj način je ograničeno jedno Ustavom zajemčeno pravo, da bi se doprinelo ostvarivanju jedne Ustavom utvrđene dužnosti, čime je zanemaren princip jedinstva Usta-va koji obavezuje zakonodavca da vodi računa o vrednostima koje su Ustavom zajemčene, tako što će jednom Ustavom zajemčeno pravo ograničiti radi drugog, samo ako je to neophodno. Navedenim odredbama Ustava nije predviđeno ograničenje slobode raspolaganja imovinom za slučaj smrti, niti je takva mogućnost izričito rezervisana za zakon, pa je stoga nesaglasna sa Ustavom zakonska od-redba koja uskraćuje pravo ostavioca da slobodno raspolaže svojom imovinom, pa i da je nasledi na-sledik koji je napustio zemlju da bi izbegao vojnu obavezu, jer vojni obveznici podležu krivičnim sankcijama u slučaju izbegavanja dužnosti na osnovu vojne obaveze. Osporena odredba Zakona po oceni Ustavnog suda, nesaglasna je i sa članom 13. Ustava, koji utvrđuje princip pravne jednakosti građana, odnosno nediskriminacije i koji zabranjuje da se bez razlo-ga – ono što je isto ili bitno slično nejednako pravno tretira, a ono što je bitno različito, da se tretira pravno jednako, kao što je to u konkretnom slučaju učinjeno propisivanjem ograničenja naslednih pra-va određene kategorije vojnih obveznika.

(Iz odluke Ustavnog suda Republike Srbije U.br. 358/95 od 25.09.2003. godine)


- 11 -

2233.. Nedostojan je da nasledi, kako na osnovu zakona, tako i na osnovu testamenta, onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja koju je imao prema ostaviocu, kao i onaj koji nije hteo uka-zati ostaviocu nužnu pomoć.

(Vrhovni sud Srbije, Rev, br. 5003/97 od 18. 03.1998. godine)

2244.. Nedostojno je da nasledi, kako na osnovu zakona tako i na osnovu testamenta, lice koje prebeg-ne iz zemlje da bi izbegao osudu za teže krivično delo, pa se do smrti ostavioca ne vrati u zemlju.

(Vrhovni sud Srbije, Rev.br. 4333/96 od 27.01.1998. godine)

2255.. Nedostojno je za nasleđivanje lice koje je grubo zanemarivalo svoju obavezu roditeljeskog izdržava-nja i staranja o ponašanju deteta, koje se odalo uživanju droge.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž.10266/96 od 08.11.1996. godine)

2266.. Ako je istraga zbog sumnje da je lice izvršilo kriivično delo obustavljena zbog odustanka javnog tužioca, krivični spisi nisu dovoljni da sumnja, makar i bila osnovana, preraste u pouzdanje da je na-stao razlog nedostojnosti za nasleđivanje. Pri tome se mora oceniti od kakvog je značaja činjenica da je javni tužilac odustao od gonjenja, odnosno mora se sa sigurnošču ispitati da li postoje razlozi da se lice oglasi nedostojnim za nasleđivanje.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4052/95 od 24.10.1995.godine)

KRUG ZAKONSKIH NASLEDNIKA

( Član 8. Zakona o nasleđivanju)

2277.. Samo zakonom priznatim sredstvima se dokazuje činjenica utvrđenog vanbračnog očin-

stva - izjavom o priznanju očinstva ili pravnosnažnom sudskom odlukom kojom je utvrđeno očinstvo. U odsustvu navedenih akata ne može se prihvatiti kao utvrđena činjenica o očinstvu deteta rođenog van braka, pa mu se ne može ni priznati svojstvo zakonskog naslednika.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno: Sada pokojni imenovani umro je 05.02. 2004. godine. Od zaostavštine je ostavio nepokretnu imovi-

nu, kao i zakonske naslednike – ćerke, koje su se prihvatile nasleđa koje im po zakonu pripada. Prvoste-peni sud ih je, shodno čl. 122. Zakona o vanparničnom postupku i čl. 9. Zakona o nasleđivanju, oglasio za naslednike na predmetnoj nepokretnosti. Tokom ostavinskog (vanparničnog) postupka prvostepeni


- 12 -

sud je (dopisom od 23.05. 2007. godine) naložio imenovanoj D. H. da dostavi na uvid dokaze da i ona spada u krug naslednika navedenog ostavioca. Pošto ista nije sudu dostavila dokaze (po nalogu koji je uredno primila dana 09.06.2007. godine), to je prvostepeni sud za naslednike ostavioca I. oglasio njego-ve kćeri.

Navodi imenovane D. H. - da se iz dostavljenih dokaza javnog beležnika može zaključiti da isti pred-stavlja validan dokaz da je i ona jedan od naslednika ostavioca - neprihvatljivi su.

Naime, krug zakonskih naslednika je normiran čl. 8. Zakona o nasleđivanju - određuje se sa ob-zirom na krvno srodstvo, srodstvo po usvojenju i bračnom odnosu.

Prema čl. 45. st. 4. Porodičnog zakona, koji je važio u momentu smrti ostavioca kada je učesnica bila u obavezi da sudu dostavi relevantne dokaze da je jedan od zakonskih naslednika, kao i odred-bama Zakona o braku i porodičnim odnosima i prema odredbama Osnovnog zakona o odnosima ro-ditelja i dece, koji je važio u vreme rođenja imenovane učesnice D. H. - propisano je da se ocem de-teta rođenog van braka smatra lice koje ga prizna za svoje ili čije očinstvo bude utvrđeno pravnosna-žnom sudskom odlukom.

U konkretnom slučaju, ova učesnica nije dostavila sudu izjavu o priznanju očinstva sada pok. ostavioca niti pravnosnažnu sudsku odluku kojom je utvrđeno da je on njen otac. Kako sudu nisu dostavljeni ovi akti, proizilazi da imenovana učesnica D. H. nije ćerka sada pok. ostavioca te da ne spada u krug njegovih zakonskih naslednika.

Zbog toga su bez značaja žalbeni navodi u vezi činjenice da je naša država potpisnica Haške kon-vencije od 05.10.1961. godine. Takođe, neosnovani su žalbeni navodi u vezi naknadno dostavljene na-značene odluke suda u Gloucestershire od 12.12.2007. godine, budući da je ova izjava data prema zahte-vu imenovane učesnice D. H. i prema saslušanju navedenog svedoka, te da je ista od 12.12.2007. godi-ne, a ostavilac je umro 05.02.2004. godine.

Može se zaključiti da ova izjava nije relevantan dokaz da je u odgovarajućem postupku utvrđeno očinstvo, a samim tim ni činjenica da je imenovana učesnica D. H. zakonski naslednik ostavioca. Zbog toga, ona nije učesnik ostavinskog postupka, niti je ovlašćeno lice za izjavljivanje žalbe u ovoj pravnoj stavri, te je drugostepeni sud odbacio žalbu kao nedozvoljenu.

(Rešenje Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji, O. 135/07 od 18. 09. 2007. godine i Rešenje Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 2233/07 od 18.01. 2008. godine)

2288.. Lica koja nisu zakonski naslednici ne mogu da traže procenu i popis zaostavštine.

Iz obrazloženja:

Pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 6, 79, 83, 130. i 140. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik PC" br. 52/74, 1/80, 25/82) koji je važio u vreme smrti ostavilje LJ. M., prvostepeni sud je oglasio za jedinog naslednika na zaostavštini LJ. M. po osnovu testamenta V. B. Predlog M. J., sestre pokojnog supruga ostavilje, koji je umro pre ostavilje, da se odredi popis i procena pokretne imovine ostavilje kao i da se odredi privremeni staralac zaostavštine od-bijen je kao neosnovan, zato što ona ne spada u krug lica koja po zakonu imaju pravo da naslede ostavilju shodno odredbi člana 920. Zakona o nasleđivanju, pa su neosnovani revizijski navodi kojima se tvrdi suprotno.



- 13 -

2299.. Zbog toga što neko od zakonskih naslednika nije učestvovao u ostavinskom postupku, isti

se ne može voditi više puta. U tom slučaju će sud takvo lice uputiti u parnicu pod uslovima iz čl. 130. ZVP-a.

Iz obrazloženja: Pobijano rešenje u delu kojim je odbijen predlog za donošenje dopunskog rešenja ne sadrži bitne

povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. ZPP-a, a činjenično stanje je u ovom delu pot-puno i pravilno utvrđeno. Naime, iza smrti pokojnog ostavioca M.M. doneto je nasledno rešenje O. br.____/81-83 od 20. 03. 1986. godine, kojim je zaostavština raspravljena u pogledu nepokretnosti za koju se traži donošenje dopunskog rešenja, a pored toga tim rešenjem učesnik M. i nije oglašen za naslednika, pa je iz svih navedenih razloga prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je od-bio kao neosnovan predlog za donošenje dopunskog rešenja, pošto se zaostavština ne može više puta raspravljati. Isticanje žalioca u žalbi da mu rešenje o nasleđivanju iz 1986. godine nije nikada dosta-vljeno, nije od značaja u ovom postupku, jer ako neko lice nije učestvovalo u postupku rasprave zao-stavštine, kao što bi se to moglo zaključiti iz spisa O. br.____/81-83 za učesnika M., isti u smislu čl. 130. ZVP-a svoja prava može ostvarivati u parnici, pa je stoga Okružni sud kao u izreci pod 1. odlu-čio na osnovu čl. 380. tač. 2. ZPP-a. Međutim, osnovana je žalba učesnika M. kojim se pobija reše-nje u pogledu odluke o troškovima postupka. Naime, prema odredbi čl. 89. ZVP-a ostavinski postu-pak se pokreće i vodi po službenoj dužnosti, ali i u interesu učesnika u nasleđu i nezavisno od njiho-vih procesnih aktivnosti, tako da svaki učesnik u nasleđu snosi svoje troškove povodom učešća u ostavinskom postupku, te je iz tih razloga Okružni sud preinačio pobijano rešenje i zahtev učesnice M.G. za naknadu troškova postupka odbio kao neosnovan, primenom čl. 380. tač. 3. ZPP-a.

(Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1249/04 od 30.09.2004. godine)

3300.. Nije pravno relevantna činjenica, okolnost da je ostavilac više puta i pred svedocima izja-

vio da je tužilac njegov vanbračni sin i što je znalo čitavo selo, pošto vanbračno svojstvo tužio-ca nije utvrđeno na način kako to propisuje Porodični zakon.

Iz obrazloženja: Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno

pravo kada su zahtev tužioca odbili kao neosnovan. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, tj. da sada pokojni nije tužioca priznao za svoje vanbračno dete, da očinstvo nije utvrđeno pravosnažnom sudskom odlukom, niti se sada pokojni prema tužiocu ponašao kao njegov otac, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema zakonskog osnova da se tužiocu prizna pravo na nasleđe iza smrti osta-vioca kao njegovog pretpostavljenog oca. Isticanje u reviziji da je sada pokojni više puta i pred sve-docima izjavio da je tužilac njegov sin i što je znalo čitavo selo, nisu pravno relevantne činjenice za ovaj spor, pošto vanbračno svojstvo tužioca nije utvrđeno na način kako to propisuje Zakon o braku i porodičnim odnosima. Stoga navodi tužioca izneti u reviziji da je osporena presuda doneta uz pogre-šnu primenu materijalnog prava, nisu osnovani.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1682/99 od 29.06.2000. godine)


- 14 -

OSTAVIOČEVI POTOMCI I BRAČNI DRUG

(prvi nasledni red) (Član 9. Zakona o nasleđivanju)

3311.. Prijemom odgovarajućeg novčanog iznosa, naslednici se mogu izmiriti u svojim naslednim delovima iz zaostavštine.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju, da su tužioci prijemom isplate iznosa od po 5.500 DM, iz-mireni u svojim naslednim delovima na zaostavštini svoje majke. Stoga su njihovi zahtevi za isplatu od-ređenog novčanog potraživanja, po osnovu nasleđa, bez osnova. Pravilno su primenjeni čl. 10, 28, 32, 140. i 142. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82), koji je važio u vreme otvaranja nasleđa pok. M. T. Ove odredbe odnose se na pravo naslednika prvog naslednog reda, utvrđivanje vrednosti zaostavštine, izdavanje u korist potomaka koji je privređivao sa ostaviocem i koji ne ulazi u zaostavštinu, odgovornost naslednika za ostaviočeve dugove, kao i pravo na deobu nasledstva. U suštini, svi revizijski navodi svode se na pobijanje utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se prema članu 385. stav 3. ZPP revizija ne može izjaviti.


OSTAVIOČEV BRAČNI DRUG I RODITELJI (drugi nasledni red)


3322.. Bračni drug pokojnika, u braku bez dece, nasleđuje u drugom naslednom redu, zajedno sa

ostaviočevim roditelja, tako da bračnom drugu pripada 1/2 zaostavštine, a drugu polovinu dele ostaviočevi roditelji.

Iz obrazloženja: Nesporne su činjenice da su iza sada pokojnog M.C.od koga je oduzeto zemljište po Zakonu o

PZF postali zakonski naslednici: udova S.C., sin M.C. i unuke S.M. i J. od umrle kćerke D.M. Svi ovi zakonski naslednici su podneli zahtev za vraćanje zemljišta i svima pripada odgovarajući zakon-ski deo i to: - udovi bivšeg vlasnika S.C. 1/3; - sinu bivšeg vlasnika M.C. 1/3 i - unukama bivšeg vlasnika S.M. i D. po pokojnoj kćerki D.M. - 1/3. U toku postupka za vraćanje zemljišta pre donoše-nja prvostepenog rešenja umro je podnosilac zahteva - sin bivšeg vlasnika M.C. a iza njegove smrti


- 15 -

od njegovih naslednika ostala je samo supruga - dece nisu imali. Kod ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni organ uprave je utvrdio da pravo na novčanu naknadu pripada i to: - udovi bivšeg vlasni-ka prema udelu od 1/3; - snahi po pokojnom sinu bivšeg vlasnika umrlog u toku postupka za vraća-nje zemljišta, a pre donošenja prvostepenog rešenja - prema udelu od 1/3; - unukama bivšeg vlasnika S.M. i J. po umrloj kćerki D.M. - prema udelu od 1/3. Rešavajući po žalbi tužilaca udove bivšeg vla-snika, te njegovih unuka S. M. i J. iza umrle kćerke D.M, tuženi organ je žalbu odbio. Vrhovni sud Srbije je rešavajući po tužbi tužilaca (žalilaca) istu uvažio i poništio osporeno rešenje tuženog orga-na. Ovo sa razloga što su upravni organi nepravilno postupili kada su priznali pravo na novčanu na-knadu snahi bivšeg vlasnika po pokojnom sinu koji je umro u toku postupka vraćanja zemljišta na celom udelu koji bi pripao njenom pokojnom bračnom drugu - podnosiocu zahteva koji udeo iznosi 1/3. Pošto oni nisu imali dece, ona kao bračni drug nasleđuje u drugom naslednom redu kako je to propisano odredbom člana 11. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 45/95), kao i odredbama člana 13. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", broj 52/74). Odredbama člana 14. ranijeg Zako-na o nasleđivanju, kao i člana 12. novog Zakona o nasleđivanju propisano je da drugi nasledni red čine ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji, kao i njihovo potomstvo. Ostaviočev bračni drug nasleđuje 1/2 zaostavštine, a drugu polovinu na jednake delove nasleđuju ostaviočevi roditelji. Ako ostaviočev roditelj ne može da nasledi (jer je umro) a to je bivši vlasnik u spornom slučaju kome je oduzeto zemljište i isto se vraća njegovim naslednicima u postupku vraćanja zemljišta, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (braća i sestre ostavioca), njegovi unuci po pravu predsta-vljanja, a to su u spornom slučaju podnosioci zahteva za vraćanje zemljišta - unuke bivšeg vlasnika S.M. i J. po pokojnoj kćerki D.M. Znači, snaha bivšeg vlasnika može naslediti samo 1/2 od 1/3 ze-mljišta koja bi pripala pokojnom sinu bivšeg vlasnika, kao podnosiocu zahteva koji je umro u toku postupka, a pre donošenja prvostepenog rešenja, a drugu polovinu nasleđuju ostali naslednici sina bivšeg vlasnika njegova majka i unuci pokojnog oca - bivšeg vlasnika S.M. i J. po umrloj kćerki D.M. Stoga će tuženi organ ponovo odlučivati o žalbi tužilaca postupajući u svemu po pravnom shvatanju i primedbama ovog suda.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 741/97 od 04.02.1998. godine)

3333.. Zaostavštinu lica umrlog bez potomaka i bračnog druga nasleđuju njegovi roditelji na jednake delove.

(Iz presude Saveznog vrhovnog suda, Gž. 104/95)

AKO OSTAVIOČEVI RODITELJI NEMAJU POTOMSTVA (Član 15. Zakona o nasleđivanju)

3344.. Bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu ukoliko ostavilac u momentu smrti nema potomaka a ni roditelji niti njihovi potomci nisu živi.


- 16 -

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je sud-

ski testament koji je sačinio ostavilac ništav. Protiv ove presude žalbu je izjavila tužilja, pobijajući presudu iz svih zakonom propisanih žalbenih razloga. Žalba tužilje nije osnovana. U toku prvostepe-nog postupka nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a u žalbi se ne ukazuje ni na jednu odredbu Zakona o parničnom postupku koju prvostepeni sud tokom postupka nije prime-nio ili je nepravilno primenio, a što je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravil-ne odluke. Neosnovano je isticanje u žalbi tužilje da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvr-đeno u smislu odredbe člana 355. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je svestranom oce-nom izvedenih dokaza u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku utvrdio da su njena sada pokojna majka T.M. i njena tetka pokojna M.D., majka ostavioca, rođene od istog oca i majke P.J. i P. L., te da su roditelji ostavioca M.Ž. i M.D. umrli pre ostavioca, a da sem ostavioca druge dece nisu ima-li, a da su tužena i ostavilac zaključili brak dana 31.10.1997. godine. Polazeći od ovako utvrđenog činje-ničnog stanja, koje se navodima žalbe ne dovodi u sumnju, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužilje, te da tužilja ne dolazi u krug zakon-skih naslednika koji bi imali pravo da ostavioca naslede. Prvostepeni sud je pošao od člana 15. Zakona o nasleđivanju koji propisuje da ako ostaviočevi roditelji nemaju potomstva, bračni drug nasleđuje celo-kupnu zaostavštinu. Te je sledom toga, prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, dajući jasne i dovoljne razloge, koje u svemu kao pravilne i na zakonu zasnovane pri-hvata i Okružni sud. Okružni sud je cenio žalbene navode tužilje da je testamentalni naslednik u mo-mentu sačinjavanja testamenta bila vanbračna supruga ostavioca, pa je našao da su isti bez značaja za donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu priloženi izvod iz matične knjige ven-čanih, iz koga se vidi da su tužena i ostavilac bili bračni drugovi. Kako ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, Okružni sud je odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu , sa-glasno odredbi člana 368. Zakona o parničnom postupku.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4123/00 od 10.05.2000. godine)

KADA BRAČNI DRUG GUBI PRAVO ZAKONSKOG

NASLEĐIVANJA (Član 22. Zakona o nasleđivanju)

3355..

Da bi bračni drug ostavioca izgubio pravo zakonskog nasleđivanja, neophodno je da je nje-

gova zajednica života sa ostaviocem bila trajno prestala njegovom krivicom ili u sporazumu sa ostaviocem.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena i njen pokojni suprug održavali su svoju bračnu za-

jednicu i odnos u njoj na osnovu međusobne solidarnosti, pomaganja i poštovanja, u skladu sa svr-hom zaključenja braka, a mesto stanovanja i vođenje zajedničkog domaćinstva regulisali su spora-zumno, saglasno objektivnim okolnostima u kojima su se nalazili.


- 17 -

Na tako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su, po shvatanju Vrhovnog suda, pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena, zbog trajnog pre-stanka zajednice života, izgubila pravo da nasledi svog sada pokojnog supruga.

Prema članu 22. stav 3. Zakona o nasleđivanju, bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja ako je njegova zajednica života sa ostaviocem trajno prestala krivicom nadživelog bračnog druga ili sporazumom sa ostaviocem. Ukoliko je zajednica života trajno prestala krivicom nadživelog bračnog druga, on gubi pravo na nasleđivanje ako je prestanak bračne zajednice skrivio namerno, odnosno uz svest da je njegovo ponašanje prema ostaviocu suprotno bračnim obavezama. Ukoliko je zajednica života trajno prestala sporazumom nadživelog bračnog druga sa ostaviocem, sporazum mora biti iz-ričit i rezultat njihove slobodno izražene volje.

Kako u konkretnom slučaju zajednica života tužene sa ostaviocem nije prestala ni krivicom tuže-ne niti u sporazumu sa ostaviocem kao rezultatom njihove izričite i slobodno izražene volje, neosno-van je navod tužioca iznet u reviziji da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužena, zbog trajnog pre-stanka zajednice života, izgubila pravo da nasledi svog sada pokojnog supruga.

(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2180/08 od 25.11.2008. godine)

3366..

Ako do kraja života ostavioca bračna zajednica nije trajno uspostavljana, tada tužena može izgubiti pravo zakonskog nasleđivanja umrlog supruga iz čl. 22 st. 3. Zakona o nasleđivanju u si-tuaciji da se nesumnjivo utvrdi da je faktička bračna zajednica prestala njenom krivicom pre smrti svoga supruga a tužiočevog pretka, i to nezavisno od povlačenja tužbe za razvod braka.

Iz obrazloženja: 1998. godine je trajno prestao brak tužene i pravnog prethodnika tužilaca, i to njenom krivicom.

Bivši suprug je tada podneo tužbu za razvod braka. Iako je ova tužba povučena, faktička bračna zajednica nije ponovno trajno uspostavljana sve do njego-

ve smrti. Zbog toga je pravilno utvrđeno da je izgubila pravo na zakonsko nasleđivanje, nezavisno od toga što su povremeno održavali kontakte koji nemaju karakter trajnog uspostavljanja bračne zajednice prestale krivicom tužene neovlašćenim iznošenjem stvari iz njegovog stana i insistiranjem da izvrši prenos svoje imovine njenoj kćerki iz prethodnog braka.

(Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 2009/08 12.11.2008. godine)

3377.. Između ostalog, bračni drug gubi pravo nasleđivanja i kad je njegova zajednica života sa

ostaviocem prestala njegovom krivicom ili sporazumom sa ostaviocem.

Iz obrazloženja:

Pravo zakonskog nasleđivanja bračni drug gubi – u smislu člana 22. stav 3. Zakona o nasleđivanju - kad je njegova zajednica života sa ostaviocem prestala krivicom nadživelog bračnog druga ili sporazu-mom sa ostaviocem. Sporazum nadživelog bračnog druga sa ostaviocem o trajnom prestanku njihove


- 18 -

bračne zajednice mora biti izričit i rezultat njihove slobodno izražene volje, a može biti sadržan i u pred-logu za sporazumni razvod braka koji su bračni drugovi sačinili ili podneli sudu pre smrti ostavioca.

Ukoliko je zajednica života trajno prestala krivicom nadživelog bračnog druga, on gubi pravo na nasleđe ako je prestanak bračne zajednice skrivio namerno odn. svestan da je njegovo ponašanje pre-ma ostaviocu suprotno bračnim obavezama koje je - u smislu člana 61. Zakona o braku i porodičnim odnosima - zaključenjem braka preuzeo.

Odluku o gubitku prava zakonskog nasleđivanja tuženog, kao nadživelog bračnog druga sada pok. su-pružnika, nižestepeni sudovi su zasnovali na okolnostima njegovog teškog zdravstvenog stanja kojme se ne može pripisati u krivicu prestanak bračne zajednice, te da je do prestanka bračne zajednice došlo ako ne krivicom tuženog, onda njihovim prećutnim sporazumom.

Ovi razlozi nižestepenih sudova ne mogu se prihvatiti, s obzirom da bračni drug gubi pravo za-konskog nasleđivanja, u smislu člana 22. stav 3. Zakona o nasleđivanju, kada je prestanak zajednice života nastao ili krivicom nadživelog bračnog druga ili sporazumom sa ostaviocem, kao rezultat nji-hove izričite i slobodno izražene volje.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3451/01 od 11.0 4. 2002. godine)

3388.. Bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja, i kad je njegova zajednica života sa ostavio-

cem prestala krivicom nadživelog bračnog druga ili u sporazumu sa ostaviocem .

Iz obrazloženja: Prema članu 22. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS" broj 46/95) bračni drug gubi pravo za-

konskog nasleđivanja: 1) ako je ostavilac bio podneo tužbu za razvod braka, a posle njegove smrti se utvrdi da je tužba bila osnovana; 2) ako je njegov brak sa ostaviljom poništen posle ostaviočeve smr-ti, a razloga koji su bračnom drugu bili poznati u trenutku zaključenja braka; 3) ako je njegova zajed-nica života sa ostaviocem bila trajno prestala njegovom krivicom, ili u sporazumu sa ostaviocem. Bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja u smislu člana 22. stav 3. ovog Zakona kad je njego-va zajednica života sa ostaviocem prestala krivicom nadživelog bračnog druga, ili u sporazumu sa ostaviocem. Sporazum nadživelog bračnog druga sa ostaviocem o trajnom prestanku njihove bračne zajednice mora biti izričit i rezultat njihove slobodno izražene volje. Ovaj sporazum može biti sadr-žan i u predlogu za sporazumni razvod braka, koji su bračni drugovi sačinili ili podneli sudu radi raz-voda braka pre smrti ostavioca. Ukoliko je zajednica života trajno prestala krivicom nadživelog brač-nog druga, on gubi pravo na nasleđe ako je prestanak bračne zajednice skrivio namerno, odnosno uz svest da je njegovo ponašanje prema ostaviocu suprotno bračnim obavezama koje je u smislu člana 61. Zakona o braku i porodičnim odnosima zaključenjem braka preuzeo. Nižestepeni sudovi su odlu-ku o gubitku prava zakonskog nasleđivanja tuženog kao nadživelog bračnog druga sada pokojne E. zasnovali na okolnostima teškog zdravstvenog stanja pokojne, što joj se ne može pripisati u krivicu, i da je do prestanka zajednice života došlo ako ne krivicom tuženog, onda njihovim prećutnim spora-zumom. Ovakvi razlozi nižestepenih sudova se ne mogu prihvatiti, s obzirom da bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja u smislu člana 22. stav 3. navedenog Zakona o nasleđivanju, kada je prestanak zajednice života nastao ili krivicom nadživelog bračnog druga ili u sporazumu sa ostavio-cem, kao rezultat njihove izričite i slobodno izražene volje.



- 19 -

3399.. Pravo zakonskog nasleđivanja, bračni drug gubi kada je prestanak zajednice života nastao

krivicom nadživelog bračnog druga ili na osnovu sporazuma sa ostaviocem.

Iz obrazloženja:

Ukoliko je zajednica života trajno prestala krivicom nadživelog bračnog druga, on gubi pravo na nasleđe ako je prestanak bračne zajednice skrivio namerno, odnosno uz svest da je njegovo ponaša-nje prema ostaviocu suprotno bračnim obavezama koje je u smislu člana 61. Zakona o braku i poro-dičnim odnosima zaključenjem braka preuzeo. Nižestepeni sudovi su odluku o gubitku prava zakon-skog nasleđivanja tuženog, kao nadživelog bračnog druga, zasnovali na okolnostima teškog zdrav-stvenog stanja njegove supruge, kojoj se prestanak bračne zajednice ne može pripisati u krivicu, usled čega su zaključili da je do prestanka zajednice života došlo ako ne krivicom tuženog, onda nji-hovim prećutnim sporazumom. Ovakvi razlozi nižestepenih sudova se ne mogu prihvatiti, s obzirom na to da bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja u smislu člana 22. stav 3. Zakona o nasleđi-vanju i kad je prestanak zajednice života nastao ili krivicom nadživelog bračnog druga ili u sporazu-mu sa ostaviocem, kao rezultat njihove izričite i slobodne volje. Kako su nižestepeni sudovi propu-stili da utvrde sve odlučne činjenice iz člana 22. Zakona o nasleđivanju i utvrde pravu volju tuženog i ostavilje čija je zajednica života trajno prestala pre smrti ostavilje, stvarne razloge zbog kojih je do-šlo do prestanka njihove bračne zajednice i ove okolnosti ocene prema odredbama člana 22. stav 1. u vezi sa stavom 3. istog zakona, Vrhovni sud je na osnovu člana 394. stav 1. i člana 395. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i odlučio kao u izreci.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. br. 3415/01, od 11.04.2002. godine)

4400.. Naslednici, bilo da su zakonski ili testamentalni, imaju pravo da podnesu tužbu za poništenje braka iz uzroka apsolutne ništavosti iz Porodičnog zakona i posle prestanka braka, jer spadaju u krug lica koja imaju neposredni pravni interes da brak bude poništen, iako se pravo zahtevanja poništaja braka, kao lično pravo, ne može nasleđivati.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4111/98 Gž. 161/98 od 09.09.1998. godine)

POVEĆANJE NASLEDNOG DELA BRAČNOG DRUGA U

DRUGOM NASLEDNOM REDU - USLOVI ( Član 23. Zakona o nasleđivanju)

4411..

Bračni drug ostavioca može u roku od godinu dana od dana smrti ostavioca zahtevati da

mu se u svojinu dosudi cela zaostavština, ako je vrednost zaostavštine tako mala da bi njenom podelom bračni drug ostavioca zapao u oskudicu.


- 20 -

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, kao bračni drug ostavioca, po osnovu bračne te-

kovine suvlasnik sa udelom od 1/2 spornog stana koji je predmet nasleđivanja, a po osnovu prava nasleđivanja tužilja je na istom stanu suvlasnik sa još 1/4 stana, što ukupno iznosi 1/4 spornog stana. Tuženi su, kao naslednici drugog naslednog reda, na istom stanu suvlasnici u preostaloj kvoti od 1/4.

Predmet spora pred prvostepenim sudom bio je tužiljin zahtev da joj se dosudi pravo svojine na celokupnom stanu, na osnovu odredbe člana 23. stav 2, u vezi sa stavom 1. Zakona o nasleđivanju. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, a tužilja je protiv takve presude izjavila žalbu.

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev.

Naime, ostavilac je umro 25. februara 2007. godine, a tužba je podneta tek 16. juna 2008. godi-ne, što znači po isteku roka od jedne godine od smrti ostavioca. Zbog toga je tužilja prekludirana u pravu da zahteva uvećanje svog naslednog dela odnosno svojinu na celokupnoj zaostavštini.

Pored toga, tužilja prima invalidsku penziju i suvlasnik je spornog stana u ukupnoj kvoti od 3/4, što znači da nije bez sredstava za život i bez imovine. To znači da, čak i da je tužba podneta blagovremeno, nisu bili ispunjeni zakonski uslovi propisani članom 23. st. 2. i 3. Zakona o nasleđivanju da se tužilji, kao bračnom drugu ostavioca, dosudi u svojinu celokupni stan, odnosno i svojinska kvota koja je pripala ostalim naslednicima. Prema tim zakonskim odredbama, bračni drug ostavioca može zahtevati dosuđe-nje u svojinu celokupne zaostavštine ako je njena vrednost tako mala da bi njenom podelom zapao u oskudicu, a pri odlučivanju o takvom zahtevu sud je u obavezi da naročito vodi računa o dužini trajanja zajednice života ostavioca i bračnog druga, imovnom stanju i sposobnosti za privređivanje bračnog dru-ga i ostalih naslednika, kao i o vrednosti zaostavštine.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 3786/10 od 25.01.2011. godine)

4422..

Posle smrti svog bračnog druga, supruga ima pravo nasledstva na celokupnoj zaostavštini ako je ona male vrednosti, a imovinske i zdravstvene prilike u kojima se ona nalazi upućuju na to da bi podelom zaostavštine tužilja došla u oskudicu.

Iz obrazloženja: Sudovi su, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva a nakon izvršenog veštačenja, zaključili da tu-

žilja ima pravo nasledstva na celokupnoj zaostavštini posle smrti svog supruga, jer je predmetna zaostav-ština male vrednosti, te da bi njenom podelom tužilja zapala u oskudicu.

Ovo zbog toga što tužilja konkuriše u zaostavštini ostavioca sa tuženim kao bratancem ostavioca, dakle - sa naslednikom drugog naslednog reda, a imovinske i zdravstvene prilike u kojima se nalazi tuži-lja upućuju na to da bi podelom zaostavštine tužilja došla u oskudicu.

Iz tih razloga su odluke nižestepenih sudova u potpunosti u skladu sa članom 23. Zakona o na-sleđivanju, koji je bio na snazi u vreme otvaranja nasleđa posle smrti ostavioca.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1291/01 od 23.03.2001. godine)

4433.. Kad je zaostavština male vrednosti, a imovinske i zdravstvene prilike supruge ostavioca su takve, da upućuju na to da bi , podelom zaostavštine tužilja došla u oskudicu, tada ona ima pra-vo nasledstva na celokupnoj zaostavštini.


- 21 -

Iz obrazloženja: U toku ostavinskog postupka utvrđeno je da zaostavštinu ostavioca čini pravo svojine na 1/2 stana

ukupne površine 37,95 m2, koji je stečen po osnovu ugovora o otkupu stana, i 1/2 novčanih sredstava na deviznoj štednoj knjižici, da tužilja ima 79 godina, prima mesečnu penziju od 1.500 dinara u dva dela, srčani je bolesnik, a da tuženi, ostaviočev bratanac po umrlom bratu ima 65 godina, po zanimanju je po-ljoprivrednik slabog zdravstvenog stanja, poseduje 9 ari zemljišta koje daje u arendu, živi sam i ima si-nove koji su u braku. Pored toga je utvrđeno da je tuženi kao davalac izdržavanja nakon smrti supruga tužilje kao primaoca izdržavanja postao vlasnik zemljišta površine 10 ari sa kućom površine 56 m2 na toj parceli, i svih pokretnih stvari koje se u kući nalaze. Odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva, nakon izvršenog veštačenja, sudovi su zaključili da tužilja ima pravo nasledstva na celokupnoj zaostavštini iza smrti svog supruga, jer je predmetna zaostavština male vrednosti, te da bi njenom podelom tužilja zapala u oskudicu. To zbog toga što tužilja konkuriše u zaostavštini ostavioca sa tuženim kao bratancem ostavi-oca, dakle sa naslednikom drugog naslednog reda, a imovinske i zdravstvene prilike u kojima se nalazi tužilja upućuju na to da bi podelom zaostavštine tužilja došla u oskudicu, pa su odluke nižestepenih su-dova u potpunosti u skladu sa članom 23. Zakona o nasleđivanju, koji se ima primeniti na ovaj slučaj ("Sl. glasnik SRS", broj 52/74), a koji je bio na snazi u vreme otvaranja nasleđa iza smrti ostavioca.


USVOJENIK IZ POTPUNOG USVOJENJA


4444.. Ne nasleđuje krvne srodnike usvojioca usvojenik iz usvojenja zasnovanog po Zakonu o usvojenju iz 1947. godine, koje kasnije nije zasnovano kao potpuno usvojenje.

Iz obrazloženja:

Tužilac - kako je utvrđeno pobijanom prvostepenom presudom - ima pravo nasleđa iza svoje tet-ke - pokojne imenovane, te da je - po tom osnovu - vlasnik sa 1/4 nepokretnosti navedene zgrade upisane na naznačenoj katastarskoj parceli, uz obavezu tuženika da ovo prizna i trpi da se tužilac sa navedenim udelom na predmetnoj nepokretnosti upiše kao vlasnik u zemljišnim i drugim javnim knjigama. Zatim je utvrđeno da tužilac ima pravo na 1/2 dela potraživanja na ime neisplaćenih pen-zija iza pokojne za period od 1994. do 1995. godine, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati 1/2 pri-mljenog iznosa i da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 104.700,00 dinara.

Prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac rođen 28.02.1951. godine i da je usvojen 17.04.1951. go-dine od strane imenovanih pokojnih, kao bračnih drugova. Kako je usvojenje sprovedeno u postup-ku propisanom Zakonom o usvojenju iz 1947. godine, koji ne pravi razliku između potpunog i ne-potpunog usvojenja, a nasledna prava usvojioca nisu ograničena niti isključena, niti je usvojenje pre-stalo, prvostepeni sud zaključuje da se radi o potpunom usvojenju i da tužilac, u smislu člana 34. Za-kona o nasleđivanju, kao naslednik iz drugog naslednog reda, ima pravo nasleđa nakon smrti imeno-vane pokojne, rođene sestre prvoimenovane pokojne.

Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda ne može se prihvatiti dok se ne utvrde sve rele-vantne činjenice.


- 22 -

Naime, tačno je da Zakon o usvojenju iz 1947. godine nije pravio razliku između potpunog i ne-potpunog usvojenja, ali to čini Zakon o usvojenju iz 1976. godine. Za rešenje ove pravne stvari zna-čajna je odredba člana 32. tog Zakona, koja - u stavu 1.- propisuje da se usvojenje zasnovano po do-tadašnjim propisima može na predlog usvojioca zasnovati kao potpuno usvojenje ako su u vreme usvojenja bili ispunjeni uslovi iz čl. 11. i 12. ovog Zakona, a prema stavu 2. - predlog u smislu stava 1. ovog člana može se podneti nadležnom organu starateljstva prema mestu prebivališta usvojioca u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Prema tome, da li je usvojenje tužioca iz 1951. godine kasnije zasnovano kao potpuno usvojenje u smislu člana 32. Zakona o usvojenju iz 1976. godine, odlučujuća je činjenica za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari. To, međutim, prvostepeni sud nije utvrđivao, što će biti dužan da učini u po-novnom postupku, pri čemu je tužilac dužan da dokaže da je stekao status usvojenika iz potpunog usvojenja pod navedenim zakonskim uslovima.

( Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1227/07 od 31.08.2007. godine )

KO SU NUŽNI NASLEDNICI


4455..

U parnici (a ne u ostavinskom postupku) se ostvaruje redukcija poklona i utvrđivanje novča-ne protivvrednosti nužnog dela i obveznika isplate na ime njegove povrede.

Iz obrazloženja: Krug nužnih naslednika ostavioca (potomci, usvojenici i njihovi potomci, bračni drug, roditelji,

usvojilac, braće i sestre, dedovi i babe i ostali preci) određen je članom 39. Zakona o nasleđivanju, dok je članom 40. istog regulisano da nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati i koji se naziva nužnim delom. Nužni deo potomaka, usvojenika i njegovih potomaka i ostaviočevog bračnog druga je polovina, a nužni deo ostalih nužnih naslednika je trećina dela koji bi svakom od njih pripadao po zakonskom redu nasleđivanja.

Ako nužni naslednik ne može ili neće da nasledi, njegov nužni deo ne prirasta ostalim nužnim naslednicima.

O nužnom delu sud odlučuje samo na zahtev nužnih naslednika, a ne i po službenoj dužnosti i to samo o nužnom delu onih naslednika koji su zahtev podnel.

Neosnovano imenovana naslednica u žalbi ističe da je prvostepeni sud trebalo rešenjem da utvrdi ko je obveznik vraćanja poklona usled povrede nužnog dela po darovnom ugovoru do visine navede-nog nužnog dela odn. obveznik isplate novčane protivvrednosti njenog nužnog dela, u kom roku je obveznik dužan isplatiti novčani iznos utvrđenog nužnog dela kao i da utvrdi zateznu kamatu na tako utvrđenu visinu nužnog dela od dana utvrđivanja vrednosti nužnog dela do isplate.

Jer, navedeno se ostvaruje u parnici u kojoj tužbeni zahtev treba postaviti radi izlučenja na bazi konkretizovanih elemenata, tj. da se određeno navede i postavi u čemu se sastoji povreda nužnog de-la, koliki je deo kojim je nužni deo povređen te da se traži da sud obaveže tuženika na izlučenje nje-govog nužnog dela iz ostavinskih dobara ili njihovu protivvrednost.

(Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 144/06 od 08.02.2007. godine)


- 23 -

4466..

Nije aktivno legitimisano za vođenje parnice za poništaj testamenta ono lice koje ne spa-da u krug lica koja bi po zakonskom redu nasleđivanja bila pozvana na nasleđe kad ne bi bilo testamenta, niti bi mu usled poništenja testamenta pripalo neko pravo iz zaostavštine.

Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je sada pok. R. M. dana 17.09.1990. godine, ostavila sudski testa-

ment pod R. br. ____/90, po kome je svu svoju nepokretnu i pokretnu imovinu ostavila tuženoj S. Testator je bila maćeha tužiočeva. Imovina sa kojom je sada pok. R. raspolagala testamentom bi-la je ranije vlasništvo tužiočevog oca V. koji je ugovorom o doživotnom izdržavanju istu ostavio sada pok. R. u naknadu za izdržavanje, što znači da je sada pok. R. bila vlasnik te imovine u mo-mentu raspolaganja testamentom. Međutim, tužilac smatra da ima pravnog interesa da traži poni-štaj tog testamenta, jer je njime obuhvaćena imovina njegovog oca koju on, kako smatra, kao za-konski naslednik ima pravo da nasledi, a poništaj testamenta traži zbog zaveštaočeve mane u vo-lji prilikom sastavljanja testamenta. Pravilno zaključivši da tužilac nije aktivno legitimisan za vo-đenje ove parnice u kojoj traži poništaj testamenta iz razloga propisanih članom 61. Zakona o na-sleđivanju, pošto ne spada u krug lica koja bi po zakonskom redu nasleđivanja bila pozvana na nasleđe kad ne bi bilo testamenta niti bi mu usled poništenja testamenta pripala neka korist iz za-ostavštine, sudovi su odbili tužbeni zahtev.

(Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. br. 3381/91 od 05.02.1992. godine)

NUŽNI DEO


4477.. Osim ako se nužni naslednik izričito odrekao prava na nužni deo u prvostepenom ostavin-

skom postupku, ovo pravo se može isticati sve do pravnosnažnog okončanja ostavinskog po-stupka, pa i u postupku po žalbi.

Iz obrazloženja: Na ostavinskoj raspravi učesnica S. kao zak. zastupnik mal. D. i Ž. izjavila je da priznaje u nji-

hovo ime zaveštanje i prihvatila se kao njihov zakonski zastupnik prava nasleđa koje im pripada po zaveštanju, međutim iz ovakve njene izjave nije jasno da li se ista izjašnjavala i o pravu na nužni deo mal. učesnika, o čemu je sud bio dužan da od učesnice S. uzme potpunu i jasnu izjavu, a kako osta-vinski sud o pravu na nužni deo može odlučivati sve do okončanja ostavinskog postupka, jer se ovo pravo može isticati sve do pravosnažnog okončanja ostavinskog postupka, pa i u žalbenom postup-ku, osim u slučaju kada su se učesnici ovog prava odrekli u prvostepenom ostavinskom postupku, a kako to ovde nije slučaj, i kako prvostepeni sud nije pravilno postupio utoliko što učesnike nije upo-znao o njihovom pravu na nužni deo i o ovome nije uzeo jasnu i nedvosmislenu izjavu, Okružni sud


- 24 -

je našao da je žalba osnovana, pa će u prvostepenom postupku sud ponovo pozvati učesnike i postu-piti u smislu navedenih primedbi. Pored toga, izreka pobijanog rešenja nije razumljiva u delu kojim je učesnik M. oglašen kao naslednik ''na preostaloj imovini'' ostavilje, jer je potrebno da se tačno opi-še na kojoj imovini je koji naslednika oglašen.


4488.. Nužni naslednik može isticati pravo na nužni deo sve do okončanja ostavinskog postupka,

pa i u žalbenom postupku.

Iz obrazloženja:

U podnetoj žalbi učesnice ističu da je sada pok. S. pored imovine kojom je raspolagao Ugovorom o poklonu posedovao i pokretnu imovinu i traže da se sprovede rasprava u odnosu na istu, navodeći da im prvostepeni sud nije ostavio mogućnost da se o navedenim činjenicama izjasne. Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud nije mogao da donese pobijano rešenje, već je bio u obavezi da utvrdi sastav zaostavšti-ne i da prema čl. 113. st. 2. ZVP raspravi zaostavštinu ostavioca koju čine pokretne stvari. Pored toga u podnetoj žalbi učesnice ističu da prvostepeni sud nije odlučio o njihovom pravu na nužni deo. Kako se ovaj prigovor može isticati sve do okončanja ostavinskog postupka pa i u žalbenom postupku osim u slučaju kada se učesnici ovog prava odreknu u prvostepenom postupku, to je i ovaj navod žalbe osnovan jer prvostepeni sud nije dao mogućnost učesnicama da se o ovom pravu izjasne pred prvostepenim su-dom, niti je o tom njihovom pravu odlučivao.


4499.. Nužni naslednik, za koga je testator odredio da nužni deo primi kao legatar, može se odre-

đi legata i tražiti da mu se nužni deo ustupi na teret cele zaostavštine.

Iz obrazloženja:

Pobijana presuda u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da joj je testamentom od 2.09.1991. godine, njenog supruga sada pok. B. P. biv. iz LJ..., povređen nužni nasledni deo i da se isti odredi u delu od ____ zaostavštine pok. B. koja se sastoji od nepokretnosti bliže označenih u izreci pobijane presude sadrži bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. tač. 14. ZPP-a, koja se sastoji u tome što za odluku u tom delu presuda ne sadrži potpune i jasne razloge o svim odlučnim činjenicama, istovremeno je zasnovana i na nepotpuno utvrđenom či-njeničnom stanju, što je imalo za posledicu i pogrešnu primenu materijalnog prava. Prema odredbi čl. 27. Zakona o nasleđivanju (''Sl. glasnik SRS'', br. 52/74, 1/78) koji je važio u vreme otvaranja na-sleđa iza pok. B. P. biv. iz LJ... (21.09.1991 godine) nužnom nasledniku pripada određeni deo svake stvari i prava koji sačinjavaju zaostavštinu, ali zaveštalac može odrediti da nužni naslednik primi svoj deo i u određenim stvarima, pravima ili novcu, dok prema odredbi čl. 86 istog zakona, zavešta-lac može ostaviti testamentom jednu ili više određenih stvari ili neko pravo određenom licu, ili nalo-žiti nasledniku ili kome drugom licu kome nešto ostavlja da iz onoga što mu je ostavljeno da neku


- 25 -

stvar određenom licu, ili da mu isplati sumu novca, ili da ga oslobodi nekog duga, ili da ga izdržava ili uopšte da u njegovu korist nešto učini ili da se uzdrži od nečega ili da nešto trpi (st. 1) i takvim se zaveštanjem po pravilu ne postavlja naslednik ; takvo zaveštanje naziva se legat, a lice kome je na-menjeno naziva se legatar. Ovo znači da od volje testatora zavisi, kada on određuje testamentom nu-žni deo nužnom nasledniku, da li se tako postavlja naslednik (univerzalni sukcesor) ili legatar (sin-gularni sukcesor). Ako je u konkretnom slučaju u pitanju legat, na šta bi mogla da ukaže sadržina te-stamenta : ''… svom bratu P. R. iz B. ostavljam u državinu i svojinu sve nepokretnosti navedene u ovom testamentu… svojoj supruzi O. dajem pravo doživotnog uživanja na stanu koji se nalazi na spratu kuće… obavezujem svog brata R. kao testamentalnog naslednika da mojoj supruzi O. isplati 10.000 DM… smatram da ovakvo učinjeni raspored imovine nisam okrnjio nužni deo svoje supruge O…'', ukazuje se prvostepenom sudu da prema odredbi čl. 91. istog zakona legat pada ako se legatar odrekne legata. Primena navedenih zakonskih propisa je od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Naime, prihvatajući kao pravilno stanovište izneto u žalbi tužilje, da se nužni naslednik može odreći legata (u slučaju kada je testator odredio nužni deo nužnom nasledniku u tom obliku) i tražiti da mu se nužni deo ustanovi na teret svih stvari zaostavštine, a s obzirom da se, u ostavinskom postupku do njegovog prekida, tužilja nije na izričit način izjasnila o tome da li legat prihvata ili ga se odriče i na sa-držinu zahteva tužbe, kojim traži da se utvrdi njeno pravo svojine od _____ na celokupnoj zaostavštini pok. B. (koliko bi i iznosio njen nužni deo, bez legata), za sada nije jasno da li se tužilja prihvatila legata, i da li se u smislu čl. 47. navedenog Zakona o nasleđivanju, tužilji ima uračunati legat u njen nužni na-sledni deo. Po shvatanju ovoga suda, ukoliko se legatar nije na izričit način prihvatio legata, ili ukoliko već nije primio ono što mu je legatom ostavljeno, ima pravo da se legata odrekne do okončanja ostavin-skog postupka. Stoga, u ovako nejasnoj situaciji, prvostepeni parnični sud je bio dužan najpre da ispita da li je tužilja primila nešto od onoga što joj je zaveštano, a u suprotnom ukoliko nije, da zatraži od tuži-lje da se potpuno i određeno izjasni o tome da li legat prihvata. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će najpre, saglasno navedenim primedbama, i s obzirom na sadržinu navedenih odredbi čl. 27. i 86. Za-kona o nasleđivanju iz 1974. godine, na pouzdan način raspraviti pravnu prirodu zaveštanja tužilji, a ukoliko nađe da se radi o legatu uračunavanje će izvršiti zavisno od toga da li je tužilja legat prihvatila ili ga se odrekla, pri čemu će, u slučaju uračunavanja, uzeti u obzir i vrednost lokala, što je inače propustio da učini pobijanom presudom, na šta se osnovano ukazuje žalbom tužilje.

(Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 509/05 od 19.05.2005. godine)

5500.. Zahtev za uracunavanje imovine u nuzni nasledni deo moze se postaviti samo ukoliko je nekom od naslednika povreden nuzni nasledni deo.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 5681/98 od 17.11.1999. godine)

5511.. Kad je povređen nužni deo, a povređen je ako je vrednost primljene zaostavštine manja od vrednosti nužnog dela, onda u tom slučaju u smislu čl. 34. u vezi čl. 40. Zakona o nasleđiva-nju nužni naslednik može da traži da se izvršeni poklon vrati da bi se dopunio nužni deo.


- 26 -

Iz obrazloženja: Tužilac je tražio da se utvrdi da je ugovorom o poklonu Ov._____ od 7.4.1982. godine, kojim je nje-gov otac R. poklonio deo svoje imovine drugom sinu tuženom B. povređen njegov nužni nasledni deo. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac i tuženi su kao zakonski naslednici pok. R. nasledili imovinu koja je obuhvaćena rešenjem o nasleđivanju O.____/91 od 28.2.1992. godine i dobili po jednu trećinu. U raspravljanju zaostavštine nije obuhvaćena imovina koja je predmet osporenog ugovora o poklonu. Ispitujući osnovanost tužbenog zahteva prvostepeni sud je izvršio procenu nasleđene i poklonjene imovine u skladu sa odredbom čl. 26. i 28. Zakona o nasleđivanju koji je tada bio na snazi i koji se u ovom slučaju primenjuje. Nakon izvršene procene prvostepeni sud je utvrdio da bi nužni deo tužioca iz-nosio 170.606 dinara a da je od raspravljene zaostavštine dobio imovinu u vrednosti od 277.785 dinara, što prelazi vrednost nužnog dela. Vrhovni sud je našao da je na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo kada je zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Kad je povređen nužni deo, a povređen je ako je vrednost primljene zaostavštine manja od vredno-sti nužnog dela onda u tom slučaju u smislu čl. 34. u vezi čl. 40. Zakona o nasleđivanju nužni nasled-nik može da traži da se izvršeni poklon vrati da bi se dopunio nužni deo. Pošto je u ovom slučaju utvr-đeno da vrednost zaostavštine, koju je tužilac primio, prelazi vrednost nužnog dela, jer su prilikom procene i imovine odbijeni svi troškovi koje je isključivo snosio tuženi, a ne i tužilac, onda zahtev tu-žioca ne može biti osnovan, jer njegov nužni deo nije povređen. Tužilac u reviziji svojim navodima napada činjenično stanje smatrajući da nije pravilna odluka, da mu nije povređen nužni deo uz tvrdnju da nije izvršena procena kompletne imovine, ali se ti na-vodi u revizijskom postupku nemogu posebno razmatrati zbog odredbe čl. 385. st. 3. ZPP. Revizijski navod tužioca da se sestra stranaka M. B. već odrekla nasleđa i time povećala kvotu nužnog dela ostalih naslednika nema značaja, jer je iz ostavinskog rešenja O. ___/91 nesumnjivo utvrđeno da su za zakonske naslednike iza pokojnog R. B. sa jednakim delovima od po 1/3 proglaše-ni: njegova supruga, majka stranaka, te tužilac i tuženi, što znači da nije prihvatila zakonsko nasleđe.

(Vrhovni sud Srbije Rev. 4051/98 od 9.11.1999. godine)

5522.. Lice može ostvarivati pravo na nužni deo samo ako je to pravo ostvarilo lice koga nasleđuje.

Iz obrazloženja: Nije sporno da tužena nije nužni naslednik prve supruge njenog muža. Okolnost da jeste nužni naslednik svog pokojnog muža, nema značaja jer sporna imovina u momentu njegove smrti nije bila njegova. On je imao samo pravo doživotnog uživanja a ta lična službenost se gasi smrću i nenasledi-va je. Pošto njen muž za života nije pobijao testament njegove prve supruge, zadovoljio se pravom lične službenosti i njegova druga supruga, sada, ne može pretendovati na nužni deo iz zaostavštine prve supruge njenog muža. Pravo njenog supruga je bilo strogo lično i ugasilo se njegovom smrću.

(Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. broj 1275/97 od 26.03.1997. godine)

5533.. Nužni nasledni deo utvrđuje se za svakog zakonskog naslednika pojedinačno, u odnosu na vred-nost celokupne imovine ostavioca.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž . 2352/95 od 16.03. 1995. godine)


- 27 -

NAMIRENJE NUŽNIH NASLEDNIKA I ODGOVORNOST

ZA OSTAVIOČEVE DUGOVE ( Član 41. Zakona o nasleđivanju)

5544.. Ugovorom o poklonu koji je ostavilac zaključio pre braka povređeno je pravo na nužni deo su-pruge ostavioca. Pravo na nužni deo je nasledno pravo i ne može se isključiti zbog pravne sigurnosti.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. oktobar 2004. godine)

POVREDA NUŽNOG DELA ( Član 42. Zakona o nasleđivanju)

5555..

Iako u momentu kada je poklon učinjen nisu bili ni zakonski ni nužni naslednici ostavioca, nužni naslednici mogu tužbom tražiti da se utvrdi da je učinjenim poklonom povređen njihov nužni deo.

Iz obrazloženja:

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku, proističe da su tužioci tužbom tražili da se utvrdi da im je ugovorom o poklonu iz 1968. godine, kojim je njihov suprug odnosno otac poklonio svoj deo nekretnina i to 1/4 dela istih, svom sinu sada pokonom K.M., pravnom prethodniku tuženih, povređen je njihov nužni deo.

Prvostepeni sud je takav zahtev odbio uz obrazloženje da 1968. godine, kada je ovaj poklon uči-njen, tužioc M.M. nije bio ni rođen (rođen je 1971. godine) a da u isto vreme M.D. nije bila venčana supruga pokojnog ostavitelja (venčali su se tek 1987. godine), te da iz ovih razloga ne može biti po-vređen njihov nužni deo, jer u vreme učinjenog poklona nisu bili ni zakonski ni nužni naslednici svog pokojnog oca odnosno supruga.

U postupku po žalbi tužitelja drugostepeni sud nalazi da se ovaj zaključak nižestepenog suda ne može prihvatiti.

Imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je suprug odnosno otac tužioca M.B. preminuo 1993. godi-ne i da su u ostavinskom postupku koji je pokrenut iza njega ovde tužioci označeni kao njegovi za-konski naslednici isti po čl. 25. st. 1. i 3. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82), koji je važio u vreme otvaranja nasleđa i koji se u ovom slučaju primenjuje shodno odredbi čl. 237. st. 1. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95) ulaze u krug nužnih naslednika i imaju pravo na nužni deo, te shodno tome aktivno su legitimisani za podnošenje tužbe da im je uči-njenim poklonom 1968. godine njihov nužni deo povređen.

(Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 5166/2006 od 15.12.2007)

5566..

Kada je nužni deo povređen ostaviočevim zaveštajnim raspolaganjem i poklonima, nužni na-slednici, čiji je nužni deo na taj način povređen su ovlašćeni da traže da se njihov nužni deo nami-


- 28 -

ri iz one imovine kojom je ostavilac raspolagao testamentom, a zatim i poklonima, koji se vraćaju redom kako su učinjeni.

Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je utvrđivanje da je testamentima pok. D. M. i pok. M.M. povređen

nužni nasledni deo tužilje-protivtužene te je traženo srazmerno smanjenje zaveštajnog raspolaganja u visini nužnog dela. Predmet protivtužbenog zahteva je da se u nasledni deo tužilje-protivtužene ura-čuna poklon koji je dobila od pok. D.M. i pok. M. M., a koji se sastoje u razlici vrednosti stana u uli-ci T...D... i stana u ulici V...S..., u B... Ostavioci su bili nosioci stanarskog prava na stanu u ulici T...D..., a tužilja-protivtužena, nosilac stanarskog prava u ulici V...S... i tokom 1990. godine izvršena je zamena ovih stanova, a 1992. godine stanovi su otkupljeni. Prvostepeni sud je utvrdio da su rodi-telji parničnih stranaka sada pok. D.M. i pok. M.M. sačinili testament kojim su imovinu koja pred-stavlja njihovu zaostavštinu, idealnog dela stana u ul. V...S... ostavili sinu - tuženom-protivtužiocu. Tužilja - protivtužena je ćerka testatora. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno zaključio da je testamentalnim raspolaganjem povređen nužni deo tužilje - protivtu-žene i da je ona kao nužni naslednik ovlašćena da traži da se njen nužni deo podmiri iz one imovine kojom su ostavioci raspolagali testamentom, a shodno članu 42. Zakona o nasleđivanju. Prvostepeni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 48. stav 3. Zakona o nasleđivanju da se prilikom utvr-đivanja vrednosti zaostavštine, na osnovu koje se izračunava nužni deo, dodaje i vrednost poklona koji je ostavilac učinio zakonskom nasledniku, tužilji-protivtuženoj, sa razloga što je došlo do zame-ne društvenih stanova između tužilje-protivtužene i njenog oca sada pok. D.M., a okolnost da je do-šlo do zamene većeg stana za manji ne može biti osnov i razlog da se ova razlika uračuna u poklon, s obzirom da su ovi stanovi bili u društvenoj svojini.


UTVRĐIVANJE VREDNOSTI ZAOSTAVŠTINE NA

OSNOVU KOJE SE IZRAČUNAVA NUŽNI DEO (Član 48. Zakona o nasleđivanju)

5577.. Prilikom izračunavanja nužnog dela, obračunska vrednost zaostavštine se utvrđuje tako

što se utvrdi aktiva, potom pasiva, tj. odbijaju se iznosi ostaviočevih dugova kao i iznos popisa i procene zaostavštine i uobičajenih troškova njegove sahrane.

Iz obrazloženja: U dokaznom postupku pred Opštinskim sudom u G... utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Maj-

ka stranaka je sastavila sudski testament 1988. godine i tom prilikom je raspolagala svojom celokup-nom imovinom. Ista je pored stranaka (dva sina) imala još šestoro dece. U ostavinskom postupku svi


- 29 -

naslednici su priznali punovažnost sudskog testamenta sem tužioca. Sud je pravilno primenio odred-bu člana 48. Zakona o nasleđivanju koji govori o izračunavanju nužnog dela, postupku utvrđivanja vrednosti zaostavštine, aktivu, pasivu zaostavštine i utvrđen je procenat povređenog nužnog dela tu-žioca. Opštinski sud u G... je svojom presudom P. br.______, od 6. februara 2001. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno prema tuženiku da je sudskim testamentom R. br._____, od 31. maja 1988. godine, koji je sačinila pokojna majka stranaka, povređen nužni deo tu-žioca, te se smanjuje testamentalno raspolaganje ostavilje i tužiocu priznaje pravo na nužni deo od 4,57% od zaostavštine pokojne, a koje je bliže opredeljeno u izreci presude. Protiv navedene presude tuženik je izjavio žalbu. U žalbi je istakao da je on lično izdržavao majku posle deobe sa njenom de-com počev od 7. maja 1980. godine, pa sve do njene smrti, odnosno 132 meseca i 12 dana, pa tu okolnost treba imati u vidu kada se izračunava povređeni nužni deo. Okružni sud u Č... je svojom presudom Gž. br._______, od 31. maja 2001. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvr-dio je prvostepenu presudu. U drugostepenoj odluci je ukazano sledeće: Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i utvrdio povređeni nužni deo tužioca i pravilno ga izračunao u procentu. To što tuženik ističe u žalbi da je isključivo do smrti izdržavao majku, nema nikakvog značaja kod okrnjenja nužnog dela.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 648/01 od 31. 05. 2001. godine)

ŠTA SE SMATRA POKLONOM (Član 50. Zakona o nasleđivanju)

5588..

S obzirom da su tužioci imali isključivu nameru da tuženoj učine poklon kupovinom stana

a ne nameru da kupovinu uslove njihovim doživotnim izdržavanjem, odluka nižestepenih su-dova kojom se to utvrđuje je pravilna.

Iz obrazloženja: U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da su parnične stranke - tužioci roditelji tuže-

ne. Oni imaju i stariju ćerku koja sa bračnim drugom samostalno živi. Tužioci su svojim ćerkama činili poklone u nepokretnostima. Tako su se sa izvesnim imenovanim bračnim parom, koji je - kao nosilac stanarskog prava - otkupio sporni jednosoban stan, dogovorili da im tužioci daju kupoprodaj-nu cenu istog i plate porez, koji iznos je dat - u suštini - na poklon tuženoj, koja je tada bila u braku, iz koga ima dva deteta i u kome su bračni odnosi bili već poremećeni.

Da se ne bi plaćali dva puta troškovi kupoprodaje i poklona, tužena i bovaj račni par zaključu-ju pred Opštinskim sudom 28.07.1999. godine poravnanje, kojem prisustvuje i otac tužene - tuži-lac, prema kojem predlagači – bračni par priznaju protivniku predlagača (tuženoj) pravo svojine i državine, po osnovu kupoprodaje, na spornom jednosobnom stanu.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju između stranaka nije zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju već su tužioci


- 30 -

imali isključivu nameru da tuženoj učine poklon kupovinom spornog stana. Kako tužena kao poklo-noprimac po zaključenju ugovora prema tužiocima nije iskazala grubu neblagodarnost, to su pravil-no nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su po osnovu kupoprodaje vlasnici i korisnici spornog jednosobnog stana odn. da se tužena obaveže da tužiocima isplati na ime otkupa istog njegovu dinarsku protivvrednost.


5599.. Ne može isticati svojinske pretenzije prema zaostavštini poklonoprimca potomak koji je uči-nio poklon pretku da bi ovaj postao vlasnik nepokretnosti.

Iz obrazloženja:

U reviziji se neosnovano ističe da je tuženi odn. prvotužilac, dao novac za kupovinu sporne nepo-kretnosti majci, u stvari - u nameri da sam stekne pravo svojine. Da je takva namera postojala, tužilac bi osporio svojinu koju je njegova majka stekla po osnovu kupoprodajnog ugovora, a on to nije učinio. Sudovi su – naprotiv - utvrdili da je njegova namera bila da majku stambeno obezbedi, i ona je - u tom smislu - stekla svojinu na spornoj kući i pravo korišćenja parcele. Zbog toga, posle njene smrti, tužilac ne može isticati svojinske zahteve prema njenoj zaostavštini, odnosno njenim naslednicima. On je učinio poklon majci, obezbeđujući joj no-vac za kupovinu kuće od trećeg lica, a poklonom se stiče svojina kao i kupoprodajom. Kako poklon nije opozvan, sporna zgrada je ostala u svojini poklonoprimca, pa stoga ulazi u njenu zaostavštinu. Dakle, tužilac može pretendovati na njenu zaostavštinu samo kao naslednik.


SMANJENJE ZAVEŠTAJNIH RASPOLAGANJA I VRAĆANJE POKLONA


6600.. Pravo na nužni deo je nasledno pravo i ne može se isključiti zbog pravne sigurnosti.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi zaključuju da predmetnim raspolaganjem – ugovorom o poklonu, tužilji-

no pravo na nužni deo nije povređeno, bez obzira na činjenicu što je ona kao supruga ostavioca po zakonu njegov nužni naslednik. Nalaze da je taj ugovor proizveo određene pravne posledice, da se u ovo stečeno pravo sada ne može zadirati jer bi u suprotnom načelo pravne sigurnosti bilo naruše-no. Ovo zbog toga što je A. M. ugovor o poklonu sa svojom ćerkom – sada pok. J. zaključio dve godine pre zaključenja braka sa tužiljom.


- 31 -

Prema članu 25. stav 1. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS" br. 52/74, 1/80, 25/82) tuži-lja, kao bračni drug sada pok. A. spada u krug njegovih nužnih naslednika. Pravo na nužni deo kao nasledno pravo ne može se isključiti zbog načela pravne sigurnosti. Prema članu 26. stav 2. ovog zakona, nužni deo bračnog druga iznosi 1/2 od onog dela koji bi mu pripao po zakonskom redu na-sleđivanja. Taj deo prema članu 27. istog zakona nužnom nasledniku pripada od svake stvari i pra-va koje sačinjavaju zaostavštinu. Pritom članom 28. ovog zakona, propisan je način izračunavanja nužnog i raspoloživog dela (način utvrđivanja vrednosti zaostavštine). Vrednost poklona procenju-je se na način propisan članom 30. tog zakona, a način reduciranja raspolaganja zbog povrede nu-žnog dela propisan je čl. 34. i 35. istog zakona. Uračunavanje poklona zakonskom nasledniku u na-sledni deo propisan je čl. 46, način uračunavanja propisuje čl. 48. a određivanje vrednosti poklona pri uračunavanju reguliše član 52. Zakona o nasleđivanju. Prema članu 56. stav 2. tog zakona, po-kloni učinjeni licu mesto koga naslednik dolazi na nasleđe usled smrti tog lica, ili usled njegovog odricanja od nasleđa, uračunavaju se u nasledni deo.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi se zbog pogrešnog pravnog stanovišta nisu bavili uslovi-ma za primenu instituta nužnog dela, iako je očigledno da je tužilja nužni naslednik, nije utvrđeno koliko iznosi njen nužni deo i da li je taj nužni deo raspolaganjem ostavioca povređen. Od toga zavisi redukcija ugovora o poklonu.


ZASTARELOST PRAVA - AKO JE NUŽNI

DEO STVARNO PRAVO ( Član 59. Zakona o nasleđivanju)

6611.. Zastarelost prava da se trazi smanjenje raspolaganja testamentom, prekida se svakom tuzbom

kojom se trazi utvrdivanje nistavosti testamenta. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 589/97 od 10.06.1997. godine)

KO MOŽE ZAHTEVATI NUŽNI DEO I NASLEDIVOST PRAVA


6622.. Nasledničku izjavu može pobijati samo naslednik koji je tu izjavu dao, ali ako ta izjava predsta-

vlja poklon, može je pobijati i svako čiji je nužni nasledni deo povređen. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 623/98)


- 32 -

UZROCI ISKLJUČENJA NUŽNIH NASLEDNIKA (Član 61. Zakona o nasleđivanju)

6633.. U odsustvu ličnih odnosa između roditelja i dece, zbog toga što oni nikada nisu ni bili uspo-

stavljeni, dete - koje se za vreme teške bolesti roditelja nije uzdržalo, potpuno ili delimično, od korišćenja prava na zakonsko izdržavanje ustanovljenog sudskom odlukom - time se nije teže ogrešilo prema roditelju.

Iz obrazloženja: Zaveštalac je zaveštanjem izričito isključio iz nasleđa tužilju, navodeći da je ona nedostojna za

nasleđe zbog grube neblagodarnosti, iz razloga što, kada se zaveštalac pre više godina razboleo od teške bolesti (kancera), koja je iziskivala znatna materijalna sredstva za lečenje, a što je dovelo do odricanja, trpljenja i lišavanja osnovnih potreba tuženika i njegove porodice, a tužilja, iako punoletna i radno sposobna, samo formalno je upisala Višu ekonomsku školu, ali je ipak insistirala da se za nju plaća izdržavanje, ustanovljeno sudskom odlukom, što je zaveštaoca lišavalo lekova, a njegovu po-rodicu ostalih potreba. Zaveštalac je očekivao, iako to nije tražio, da će ga u takvoj situaciji tužilja osloboditi tereta izdržavanja, iako među njima nikada nije uspostavljen najosnovniji roditeljski od-nos. Smatra da su to razlozi za isključenje iz nasleđa.

Kod ovakvog stanja stvari, prvostepeni sud je, pravilno rešavajući o zahtevu tužilje radi povrede nužnog naslednog dela, najpre kao prethodno pitanje raspravio pitanje pravne važnosti isključenja tužilje iz nasleđa.

Prema odredbi člana 61. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac može isključiti iz nasleđa nužnog na-slednika koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega (ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema zaveštaocu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema zaveštaocu, njego-vom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ako se odao neradu i nepoštenom životu). Is-ključenje može biti potpuno ili delimično. Uslovi punovažnosti isključenja propisani su članom 62. Zakona a posledice isključenja članom 63. Zakona.

Razlozi pokojnog za isključenje tužilje iz nasleđa svode se na tvrdnje o zloupotrebi od strane tu-žilje prava na zakonsko izdržavanje prema njemu kao ocu, obzirom na činjenicu da je izdržavanje zahtevala i posle redovnog školovanja, iako je samo formalno upisala Višu ekonomsku školu; na ne-ispunjeno očekivanje da će mu tužilja pomoći tako što će se odreći prava na izdržavanje, u situaciji kada se to po prirodi stvari moglo očekivati, obzirom na tešku bolest pokojnog i u vezi sa tim tešku materijalnu situaciju njega i njegove porodice; i što ga nije posećivala za vreme bolesti.

Prvostepeni sud je pravilno raspravio sva ova sporna pitanja i pravilno zaključio da zakonskih uslova za isključenje iz nasleđa tužilje nije bilo i da isključenje nije punovažno.

Kada je reč o prvom razlogu za isključenje iz nasleđa, tuženici ničim nisu argumentovali tvrdnje da u vreme bolesti pokojnog tužilja nije bila na redovnom školovanju, iako je teret dokazivanje ove činjenice, prema odredbi člana 62. stav 4. Zakona o nasleđivanju, bio na njima.

Naprotiv, u prethodnoj parnici, postupajući po tužbi pokojnog, radi ukidanja njegove obaveze zakonskog izdržavanja prema tužilji ustanovljene sudskom odlukom, gde se kao razlog za tužbu na-


- 33 -

vodi da je teško bolestan, prvostepeni sud je pravnosnažnom presudom odbio tužbeni zahtev. Tom prilikom je, između ostalog, utvrđeno da je tužilja redovan student Više ekonomske škole i da teška bolest pokojnog nije razlog za ukidanje njegove zakonske obaveze izdržavanja.

Prema tome, tužilja nije zloupotrebila pravo na zakonsko izdržavanje prema pokojnom kao ocu. Tužilja je imala po zakonu pravo na izdržavanje na teret pokojnog kao roditelja, pa Okružni sud na-

lazi, kao i prvostepeni sud, da okolnosti što tužilja nije pomogla pokojnom ocu, tako što bi se uzdržala, potpuno ili delimično, od korišćenja prava na zakonsko izdržavanje i što ga nije posećivala za vreme njegove bolesti predstavljaju u stvari posledice činjenice da odnosi između roditelja i deteta nisu nikada uspostavljeni. To se nikako ne može pripisati u krivicu tužilji, kao detetu i pravilan je zaključak da se tu-žilja povodom zakonske odnosno moralne obaveze, nije teže ogrešila prema pokojnom ocu.


6644.. Zaveštalac može isključiti iz nasleđa naslednika koji ima pravo na nužni deo, ako se on

povodom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio prema ostaviocu.

Iz obrazloženja:

Prema odredbi člana 61. istog zakona, zaveštalac može isključiti iz nasleđa naslednika koji ima pravo na nužni deo iz razloga ako se on povodom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio prema ostaviocu. Pri tome, zaveštalac mora uvek koristiti oblik zaveštanja koji je propisan za stavlja-nje zaveštanja i u njemu izraziti isključenje nužnog dela – član 62. navedenog zakona. Ovo i onda ako svojom imovinom nije raspolagao zaveštanjem. Svaku izjavu poslednje volje datu u propisanoj formi koja ima svrhu da odredi drukčiji raspored imovine i red nasleđivanja nego što ga propisuje zakon treba smatrati zaveštanjem pa nije nužno da ovo pismeno sadrži i postavljenje naslednika. Zbog toga je zaveštalac u ovom slučaju mogao izvršiti isključenje i u pismenom sastavu sačinjenom 28.6.1996. godine iako u njemu nije imenovao naslednika. Ocenom izvedenih dokaza, a kako to nalaže propis čl. 8. ZPP, nižestepeni sudovi utvrđuju da je ostavilac poslednjih godina života bolovao od tuberkuloze pluća, dosta vremena je provodio na lečenju u bolnici. Međutim, za vreme dok je boravio u svojoj kući nije imao ko da brine o njemu, zbog čega su uslovi stanovanja bili teški, tako da zbog smrada u prostoriji u kojoj je živeo nije se moglo ući. Više puta je ostavilac tražio pomoć od tužilje u vezi izdržavanja što je ova odbijala a istovremeno je upućivala pretnje svakom licu kome se ostavilac obraćao sa molbom da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju. Iz utvrđenih činjenica osnovano su sudovi izveli zaključak da takvo ponašanje tužilje predstavlja te-ži stepen ogrešenja o zakonske i moralne obaveze tužilje prema ostaviocu koje sadrži obeležja krivice, zbog kog razloga je ostavilac mogao tužilju da isključi iz nasleđa.

(Vrhovnoi sud Srbije Rev. 1045/99 od 25.8.1999. godine)

6655.. Da bi zaveštalac isključio nužnog naslednika iz nasleđa mora biti ispunjen jedan od uslo-

va navedenih u čl. 42. Zakona o nasleđivanju.


- 34 -

Iz obrazloženja: Izvedenim dokazima je utvrđeno da je tužena jedino dete tužioca i ostavilje. Oni su tuženoj zamerali

što nije završila studije, što je bez njihovog znanja napustila kuću i udala se za čoveka o kome oni nisu imali pozitivno mišljenje, što je iz kuće otuđila veći iznos gotovog novca i više predmeta zlatnog nakita koji je pripadao njenoj majci, te da se prema njima ponašala nepristojno i vređala ih pogrdnim rečima. Takav odnos tužene prema roditeljima naveo je ostavilju da je isključi iz nasleđa. Polazeći od tako utvr-đenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, po oceni Vrhovnog suda, pravilno ocenili da nisu ispu-njeni uslovi iz člana 42. Zakona o nasleđivanju za isključenje nužnog naslednika iz nasledstva. Naime, prema navedenoj zakonskoj odredbi, zaveštalac može isključiti nužnog naslednika iz nasledstva ukoliko se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega ili njegovog bračnog druga, ako je sa umišljajem učinio neko teže krivično delo prema njemu ili njegovom bračnom drugu, detetu ili rodi-telju, ako je učinio krivično delo upravljeno na podrivanje narodne vlasti, nezavisnosti zemlje i sl., ili ako se odao neradu i nepoštenom životu. U konkretnom slučaju, ponašanje tužene ne može se okvalifi-kovati kao bilo koji od razloga za isključenje nužnog naslednika iz nasledstva u smislu citirane zakonske odredbe. Stoga je tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan. Navodi revizije da je otuđenjem nov-ca i zlatnog nakita tužena prema tužiocu i njegovoj pok. supruzi izvršila krivično delo, po oceni Vrhov-nog suda, nije od uticaja na donošenje drugačije odluke, jer za takve svoje tvrdnje tužilac nije podneo potrebne dokaze.


POSLEDICE ISKLJUČENJA (Član 63. Zakona o nasleđivanju)

6666..

Isključenje iz nasleđa se vrši u formi zaveštanja a njime se gubi pravo na nasleđe u meri u kojoj je određeno.

Iz obrazloženja: Prema čl. 61, 62. i 63. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac može isključiti iz nasleđa nužnog nasledni-ka koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega (uvredljivim ili grubim po-stupkom, umišljajnim krivičnim delom učinjenim prema njemu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju; odavanjem neradu ili nepoštenom životu). Isključenje se vrši u formi koja važi za te-stament, a njime se gubi pravo na nasleđe u meri u kojoj je određeno. Ono mora biti izraženo na nesum-njiv način. Poželjno je navesti i uzrok, koji mora postojati u vreme ostaviočeve smrti. Tužilja je isključila iz nasleđa tuženog, svog sina, "bez prava na nužni deo". S obzirom na obim is-ključenja, zahtevi tužioca da se ugovor o poklonu i testament reduciraju za veličinu njegovog nužnog dela su neosnovani. Stoga se u reviziji neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su njegove zahteve odbili. Bez uticaja su navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu pouzdano utvrdili da je tužilac vređao, maltretirao i fizički napadao majku, jer se, po članu 385. stav 3. ZPP, revizijom ne može pobijati utvrđeno činjenično stanje.



- 35 -

URAČUNAVANJE POKLONA (Član 66. Zakona o nasleđivanju)

6677.. Sud će prekinuti ostavinski postupak i naslednika koji istakne prigovor uračunavanja po-

klona u zakonski nasledni deo drugog naslednika - uputiti na parnicu.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je ožalbenim rešenjem prekinuo ostavinski postupak, našavši da je među učesnici-ma postupka sporno šta čini zaostavštinu ostavioca odn. da li je namera ostavioca bila da se učesniku - nasledniku – poklonoprimcu ne uračuna u njegov nasledni deo poklon koji mu je ostavilac učinio.

Ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će najpre sa sigurnošću razjasniti da li je među učesnici-

ma postupka sporno da se poklon uračunava u nasledni deo učesniku – poklonoprimcu ili je sporna vrednost poklona koja se uračunava u odnosu na vrednost ukupne zaostavštine. To pitanje će se raz-jasniti odgovarajućim izjavama učesnika postupka.

Ako sud ostane pri zaključku da je u konkretnom slučaju sporno samo uračunavanje poklona u nasledni deo, prekinuće ostavinski postupak i na odgovarajuću parnicu će uputiti učesnike u čijem je interesu da se poklon uračuna u nasledni deo.

Ako sud nađe da je sporna samo vrednost poklona koji se uračunava u odnosu na vrednost ukup-ne zaostavštine, pa zavisno od toga i eventualno pravo učesnika – poklonoprimca na nasledni deo iz preostale zaostavštine, sud će pristupiti utvrđivanju vrednosti poklona i zaostavštine i to će rešavati u ostavinskom postupku sve dok se po tom pitanju eventualno ne pojavi spor među učesnicima.

Tek ako se takav spor pojavi postupak će se prekinuti uz uput na parnicu. (Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 235/07 od 09.02.2007. godine)

6688..

Svakom zakonskom nasledniku uračunava se u nasledni deo sve ono što je dobio na po-klon od ostavioca ma na koji način, osim ako je ostavilac izjavio u vreme davanja poklona, ili kasnije u testamentu, da se poklon neće uračunati u nasledni deo. U skladu sa navedenim zakonskim odredbama potrebno je utvrditi pravu volju ostavioca.

Iz obrazloženja:

U provedenom postupku je utvrđeno, da su tužilja i tužena od svog oca za vreme njegovog živo-ta dobile na poklon određenu imovinu. Tužbom se traži da se utvrdi da je tužena dobila na poklon parcele bliže označene prvostepenom presudom, te da se ovaj poklon uračunava u nasledni deo tužene. Utvrđeno je da je sada pokojni otac parničnih stranaka izjavio da posle njegove smrti dele imovinu kako znaju. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu čl. 46. Zakona o nasleđivanju. Ovom odredbom je predviđeno u stavu 1. da se svakom zakonskom na-


- 36 -

sledniku uračunava u nasledni deo sve što je dobio na poklon od ostavioca ma na koji način. Istom odredbom u stavu 3. je predviđeno da se poklon ne uračunava ako je ostavilac izjavio u vreme po-klona ili docnije u testamentu, da se poklon neće uračunati u nasledstvo, ili se iz okolnosti može za-ključiti da je to bila volja ostaviočeva. Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi bilo je potrebno utvr-diti pravu volju ostavioca koja je bila izražena rečima, da posle njegove smrti tužilja i tužena dele njegovu imovinu kako znaju. Po mišljenju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi protumačili volju ostavioca a naime da je smatrao da ne treba poklone koje je učinio svojim ćerkama, ovde tužilji i tuženoj uračunavati u nasledstvo. Zbog toga su neosnovani revizijski navodi kojima se ističe da volja ostavioca nije pravil-no protumačena.


6699.. Sanaslednik koji povuče tužbu u sporu radi utvrđivanja namirenja u naslednom delu poklonom, na koji je bio upućen od strane ostavinskog suda, nema pravo da nakon povlačenja tužbe i pravosna-žno završenog ostavinskog postupka u novom sporu zahteva isto utvrđenje, jer zakon o vanparnič-nom postupku takvu mogućnost nije propisao.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 4123/97)

7700.. Kao poklon čija se vrednost priračunava vrednosti čiste zaostavštine smatra se svako ostavioče-vo raspolaganje imovinom bez naknade u korist naslednika, bez obzira na vreme kada su učinjeni, osim poklona koji se po zakonu ne uračunavaju nasledniku u njegov nasledni deo.


7711.. Propisi o uračunavanju poklona u nasledni deo i o zastarelosti zahteva za nasleđivanje primenjuju se ne samo za sanaslednike već i na naslednike sanaslednika.


7722.. Ako se zahtev za uračunavanje poklona ne istakne u ostavinskom postupku onda naslednik ne može u posebnoj parnici, po pravosnažno okončanom ostavinskom postupku, tražiti da se utvrdi da je neko od naslednika izmiren u ovom naslednom delu.


KADA SE POKLON NE URAČUNAVA


7733..

Ako se naslednici spore bilo o činjenicama bilo o primeni prava, sud će prekinuti zaostavštinu

i uputiti stranke da povedu parnicu ili postupak pred upravnim ogranom u slučaju da između na-slednika postoji spor da li neka imovina ulazi u zaostavštinu, ako između naslednika postoji spor


- 37 -

povodom zahteva potomaka ostaviočevih koji su živeli sa njim u zajednici da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji odgovara njihovom doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine.

Iz obrazloženja: Rešenjem O.____/95 od 11.12.1995.godine na celokupnoj zaostavštini iza pok. L.D., biv. iz Z,

oglašeni su za zakonske naslednike njegova udova L.M. i njegovi sinovi M.V. i M.L., svi sa udelima od po 1/4. Iza smirti udove L.M. rešenjem prvostepenog suda O. br.____/03 od 2.12.2004.godine raspravljena je zaostavština i njeni sinovi M.L. i V.L. su oglašeni naslednicima sa udelima po 1/3 na zaostavštini ostavilje, i unuke od pokojnog joj sina M.L. i to G.L. i S.L., sa udelima od po 1/6.

L.V., kao zakonski naslednik sada pok. L.D. biv. iz Z, je podneo zahtev za ispravku navedenog rešenja o nasleđivanju, tražeći da se iz zaostavštine njegovog ostavioca izuzme cela kat. parcela br.2354/2 KO Z. i 6 ari od kat.parcele br. 2354/1 KO Z., jer su prilikom raspravljanja zaostavštine navedene parcele unete kao predmet zaostavštine, iako su one ugovorom o poklonu, koji je overen kod prvostepenog suda pod Ov. br.____/86 od 4.12.1986.godine, ostavljene i to cela kat.parcela 2354/1 KO Z. poklonoprimcu L.V., a 6 ari od parcele 2354/1 KO Z. poklonoprimcu L.M, o čemu je u spisima predmeta priložen predmetni ugovor. Stoga je prvostepeni sud svojim rešenjem O br.____/95 od 1.03.1995.godine ispravio rešenje o nasleđivanju prvostepenog suda od 1.03.1995.go-dine i navedene parcele izuzeo iz zaostavštine.

Dopunskim rešenjima prvostepenog suda od 6.11.1997.godine i od 9.09.2008.godine na naknad-no pronađenoj zaostavštini iza D.L., bliže opisanoj u dispozitivima tih rešenja, za zakonske nasledni-ke oglašeni su sinovi ostavioca M.L. i V.L., sa udelima od po 1/3 idealne, kao i unuke ostavioca S i G.L, kćerke od ostaviočevog ranije umrlog sina M.L., sa udelima od po 1/6 idealne. Postupajući po predlogu učesnika zaostavštine, prvostepeni sud je utvrdio šta predstavlja i naknadno pronađenu zao-stavštinu, koju predstavljaju svi navedeni građevinski objekti u dispozitivu prvostepenog rešenja u stavu 1 izreke i kat. parcela br. 2327 KO Z, što je među učesnicima zaostavštine učinjeno nespornim na ročištu održanom 5.11.2009.godine, osim u pogledu kuće na kat.parceli 2354/1 KO Z, koja se sa-stoji od suterena, sprata i potkrovlja sa dva ulaza i dve manje drvene šupe, jer se po navodima uče-snica zaostavštine S.L. i G.L, ovi objekti upravo nalaze na 6 ari od kat.parcele 2354/1 KO Z. a taj deo ne predstavlja zaostavštinu pok. D.L. jer je otuđen iz njegove imovine navedenim ugovorom o poklonu Ov.br.____/86 od 4.12.1986.godine.

Stoga je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je uputio naslednog učesnika V.L. da pokrene parnični postupak radi dokazivanja da li kuća na kat. parceli 2354/1 i dve manje drvene šupe posto-jeće na istoj parceli, i to na njenom delu površine od 6 ari, predstavljaju naknadno pronađenu zao-stavštinu pok. D.L, u vezi čega je pravilno primenio i odredbu čl. 121. Zakona o vanparničnom po-stupku. Tek nakon što se pitanje da li te građevine predstavljaju zaostavštinu iza D.L. razjasni u par-ničnom postupku, vanparnični sud će moći da odluči rešenjem o nasleđivanju i u pogledu te imovi-ne, ako nije otuđena za života ostavioca ugovorom o poklonu.

(Iz Rešenja Višeg suda u Užicu Gž. br. 402/10 od 20.4.2010. godine)

KO MOŽE ZAHTEVATI URAČUNAVANJE (Član 77. Zakona o nasleđivanju)

7744.. Uračunavanje poklona u nasledni deo sud ne provodi po službenoj dužnosti već samo po zahtevu određenih lica koja imaju aktivnu legitimaciju po samom zakonu.

(Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 624/95)


- 38 -

POJAM ZAVEŠTANJA


7755.. Zakon o nasleđivanju ne predviđa zajedničko zaveštanje, pa ako su dva lica sačinili takvo zave-štanje, isto je ništavo.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2005/97)

7766.. Testament nema pravnog dejstva ako zaveštalac docnijim ugovorom raspolaže istom imovinom.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 516/ 95)

ZAVEŠTAJNA (TESTAMENTALNA)

SPOSOBNOST (Član 79. Zakona o nasleđivanju)

7777.. Lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti raspolažu pretpostavljenom sposobnoš-ću za rasuđivanje, te - zbog toga - imaju i pretpostavljenu testamentalnu sposobnost.

Iz obrazloženja:

Prilikom ocenjivanja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju se blaži kriterijumi od onih koji važe za opštu poslovnu sposobnost. Ovi kriterijumi su određeni članom 79. Zakona o na-sleđivanju kao sposobnost za rasuđivanje - takvo duševno stanje kod zaveštaoca pri kome je on spo-soban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka, tj. da zna šta radi i kakve su pravne posledi-ce njegovih postupaka. U tom smislu, testamentalna sposobnost je uža od poslovne sposobnosti, zbog čega nije bitno da li je zaveštalac imao opštu poslovnu sposobnost, već da li je bio sposoban za testiranje. Na taj način, za lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti postoji pretpostavka da su sposobna za rasuđivanje - čl. 156. i 166. Zakona o nasleđivanju.

(Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1161/2004(1) od 30.08.2004. godine)

7788.. Testamentalna sposobnost zaveštaoca, procenjuje se prema "Lex nationalis" zaveštaoca,

bez obzira gde je testament sačinjen, na koju se imovinu odnosi i gde se ona nalazi.


- 39 -

Iz obrazloženja: Prema razlozima nižestepenih odluka testatorka sada pokojna N. je 19. avgusta 1987. godine u Kanadi sačinila pismeni testament pred svedocima, kojim je spornu kuću u Kikindi zaveštala prvotu-ženom, a svoju ostalu imovinu deci – na razne delove. Osporeni testament sačinjen je na engleskom jeziku, testatorka ga je potpisala u prisustvu dva svedoka, navodeći da je to njena poslednja volja, ovaj testament su u svojstvu testamentalnih svedoka potpisala dva lica, a overen je 15. avgusta 1995. godine od strane javnog beležnika Pokrajine Ontario. Testatorka je u vreme sačinjavanja testamenta i otvaranja nasleđa imala kanadsko državljanstvo, a uslov za sticanje ovog državljanstva je i položen ispit iz engleskog ili francuskog jezika. Odlučujući o žalbi tužilaca drugostepeni sud je zaključio da je testatorka znala samo govorni en-gleski, da engleski nije znala da čita i piše i da osporeni testament ne ispunjava uslove iz člana 64. Zakona o nasleđivanju Srbije, s obzirom da prema ovim odredbama pismeni testament pred svedoci-ma može sačiniti samo testator koji zna da čita i piše, odnosno da ispravu koju mu je neko drugi sa-stavio svojeručno potpiše u prisustvu dva svedoka, izjavljujući pred njima da je to njegov testament. Revizijom tuženih se osnovano ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činje-nično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, prema odredbama člana 30. stav 2. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima dru-gih zemalja za sposobnost za pravljenje testamenta merodavno je pravo države čije državljanstvo je zaveštalac imao u momentu sačinjavanja testamenta. Testamentalna sposobnost zaveštaoca, se stoga, po stanovištu Vrhovnog suda, procenjuje prema lex nationalis zaveštaoca, bez obzira gde je testa-ment sačinjen, na koju se imovinu odnosi i gde se ona nalazi. Ukoliko zaveštalac ima više državljanstava (bipatridi), merodavno pravo određuje se prema odredbama člana 11. st. 2. i 3. istog Zakona, a u slučaju da je zaveštalac državljanin SR (odnosno ranije SFRJ), i da ima i državljanstvo neke druge države, smatraće se da ima samo jugoslovensko državljanstvo. U pogledu punovažnosti testamenta sa stanovišta forme, punovažnost testamenta u pogledu obli-ka ceni se prema odredbama člana 31. navedenog Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Prema stanju u spisima zaveštalac je imala kanadsko državljanstvo, koje je stekla po iseljenju u Kanadu, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da li je zaveštalac u vreme sačinjavanja osporenog testamenta 1987. godine imala i državljanstvo SFRJ, jer od ovih okolnosti zavisi da li će za ocenu punovažnosti osporenog testamenta kao merodavno pravo biti primenjeni propisi o nasleđivanju koji su u SFRJ tada bili na snazi (u zavisnosti od njenog republičkog državljanstva) ili pravo strane države čiji je državljanin bila i u kojoj je imala prebivalište, ukoliko državljan-stvo SFRJ nije imala.


7799.. Testatorova sposobnost za rasuđivanje u vreme sačinjavanja testamenta utvrđuje se ve-

štačenjem.

Iz obrazloženja:

Presudom je dobijen tužbeni zahtev da se utvrdi da pismeni testament pred svedocima ne proizvodi pravno dejstvo. Okružni sud je ukinuo prvostepenu odluku.


- 40 -

Testator je bio delimično lišen poslovne sposobnosti zbog akloholizma i stavljen pod staratelj-stvo 17. 09. 1983. godine. Poslovna sposobnost mu do smrti nije vraćena. Prvostepeni sud je bez ve-štačenja sposobnosti testatora za rasuđivanje sam ocenio da je bio sposoban za rasuđivanje. Sud nije stručan da utvrđuje da li je testator bio sposoban za rasuđivanje u vreme sačinjenja te-stamenta, jer za to ne poseduje potrebno stručno znanje u smislu člana 250. ZPP. Sud je bio dužan da odredi sudsko psihijatrijsko veštačenje radi utvrđenja sposobnosti za rasuđivanje testatora i da pri tom pokuša da pribavi medicinsku dokumentaciju o zdravstvenom stanju testatora u vreme sačinja-vanja testamenta na osnovu kojeg bi se izvršilo veštačenje.

(Iz odluke Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1364/97 od 13.11.1997. godine)

8800.. Bolest i životno doba ostavioca ne predstavljaju sami za sebe izuzetne prilike zbog kojih se

nije mogao sačiniti testament u redovnoj formi odn. drugom obliku predviđenom zakonom.

Iz obrazloženja:

Među parničnim strankama nije sporna činjenica, da je pok. A. bila pismena, da je u momentu smrti imala 77 godina i da je 9. januara 1994. godine kada su svedoci sa tuženikom bili kod nje u ku-ći i oko 35 - 45 minuta sa njom razgovarali bila pokretna i pri punoj svesti i zdravom razumu. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su i po stanovištu Vrhov-nog suda osnovano zaključili, da eventualna bolest i životno doba ostavioca sada pok. A. ne pred-stavljaju sami za sebe izuzetne prilike zbog kojih nije mogla da sačini testament u redovnoj formi odnosno drugom obliku (svojeručni, pismeni pred svedocima ili sudski), pa su pravilno primenili materijalno pravo kada su polazeći od odredbi člana 73. Zakona o nasleđivanju Srbije koji je u momentu smrti sada pok. A. bio na snazi, tužbeni zahtev tužioca usvojili i odlučili kao u izreci prvostepene presude. Bez bitnog je uticaja na zakonitost pobijane presude navod revizije koji se odnosi na okolnost, da je sada pok. A. tri dana nakon posete tuženog sa svedocima na dan 9.1.1994. godine umrla, jer iz spisa predmeta proizilazi da pok. A. pre toga nije bila u izuzetnim prilikama zbog kojih nije mogla sačiniti re-dovan testament, već naprotiv da je prema mestu gde je živela i sredini u kojoj se kretala imala objektiv-nih i subjektivnih mogućnosti da pre svoje smrti sastavi redovan testament.

(Vrhovni sud Srbije, Rev.3896/97 od 02.12.1997. godine)

VOLJA ZA SAČINJAVANJE ZAVEŠTANJA ( Član 81. Zakona o nasleđivanju)

8811.. Da bi izjavljena volja bila relevantna i mogla da proizvede posledicu zaključenja testamenta kao pravnog posla, nužno je da je ona učinjena slobodno, što znači da sadrži svest o svim elementima i značaju preduzetih radnji i slobodnu i stvarnu nameru za zaključenje pravnog posla.



- 41 -

OBLIK ZAVEŠTANJA


8822..

Ništav je testament kojim bračni drugovi u slučaju smrti nasleđuju jedno drugo, pošto

takav testament po svojoj sadržini i suštini predstavlja zajedničku izjavu bračnih drugova, odnosno zajednički testament, a taj oblik testamenta nije propisan Zakonom o nasleđivanju.

Iz obrazloženja: Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da su tužioci rešenjem Drugog

opštinskog suda u B. upućeni na parnicu radi utvrđenja ništavosti testamenta ostavilje, pokojne P.P., sačinjenog 4. maja 1982. godine a proglašenog na zapisniku pred sudom 22. oktobra 2004. godine. Prvostepeni sud je utvrdio da je 26. marta 1982. godine Đ.Đ. podneo molbu sudu radi sačinjavanja i čuvanja sudskog testamenta, njegovog i njegove supruge P.P. Sud je 4. maja 1982. godine doneo rešenje da se u smislu člana 65. Zakona o nasleđivanju SRS sačini uzajamni testament. Dalje je sud utvrdio da Đ.Đ. i P.P., ni od koga nagovoreni niti prisiljeni, pri čistoj svesti i zdravom razumu za slučaj svoje smrti žele da izvrše raspodelu svoje imovine na sledeći način: Đ.Đ. izjavljuje da svu svoju imovinu ostavlja u isključivo vlasništvo svojoj supruzi, P.P., a P.P. izjavljuje da svu svoju imovinu u isključivo vlasništvo ostavlja svom suprugu, Đ.Đ. Navedeni testament testatori su potpisali i sprovedena je propisana procedura. Dalje je prvostepeni sud utvrdio da je navedeni testament, posle smrti P.P., proglašen na ostavinskoj raspravi održanoj 22. aprila 2004. godine, pri čemu je utvrđeno da P.P. ostavlja svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu u isključivo vlasništvo svom suprugu, Đ.Đ.

Po oceni prvostepenog suda, Đ.Đ. i pokojna P.P. sačinili su sudski testament kojim su raspolagali svojom posebnom imovinom i odredili na zapisniku o sačinjavanju zaveštanja šta je posebna imovina svakog od njih dvoje, sporazumno podelili zajedničku imovinu stečenu u toku braka, te kao testatori svaki svoju posebnu imovinu ostavili drugom bračnom drugu, pa se u konkretnom slučaju radi o dva odvojena testamenta koji su primljeni na isti zapisnik u istom postupku. Kako po oceni prvostepenog suda testament pokojne P.P. ispunjava sve zakonom predviđene uslove za punovažnost sudskog testamenta, jer ga je sastavio sudija po kazivanju testatora, prethodno utvrdivši identitet testatora, i pošto je testatorka isti potpisala u prisustvu sudije, što je potvrđeno i na samom testamentu, odbijen je tužbeni zahtev za utvrđivanje ništavosti testamenta.

Međutim, po oceni Apelacionog suda, a kako se to osnovano ukazuje i žalbom tužilaca, prvostepeni sud je, odbivši tužbeni zahtev, pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 62. Zakona o nasleđivanju.

Prema članu 237. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", broj 46/95), nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona će se raspraviti po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu. Na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona primeniće se propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja. Kako je sporni testament sastavljen pred sudom 1982. godine, pre stupanja na snagu navedenog zakona, za odluku u spornom pravnom odnosu stranaka merodavne su odredbe ranije važećeg Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br.


- 42 -

52/74, 1/80 i 25/80). Odredbom člana 62. Zakona o nasleđivanju propisano je da je punovažan onaj testament koji je napravljen u obliku utvrđenom u zakonu i pod uslovima predviđenim zakonom. Ovom odredbom je izražen značaj forme testamenta kao uslov za njegovu punovažnost. Testament kao svečan i strogo formalan akt obezbeđuje autentičnost izjave poslednje volje zaveštaoca. Forma testamenta ima značaj uslova za punovažnost testamenta, a ne samo za njegovo dokazivanje. Ništav je testament koji nije sastavljen u obliku koji predviđa zakon.

Testament je strogo formalan, lični akt koji ima za cilj obezbeđenje volje lica da raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti. Istovremeno, testament je jednostrani pravni posao i proizvodi pravno dejstvo izjavom samo jedne volje. Zajednički testament nije dopušten. Kako iz stanja u spisima, odnosno iz testamenta označenog kao uzajamni testament, sastavljenog pred sudom, proizlazi da se zapravo radi o testamentu kojim bračni drugovi u slučaju smrti nasleđuju jedno drugo, on po svojoj sadržini i suštini predstavlja zajedničku izjavu bračnih drugova, odnosno zajednički testament, a taj oblik testamenta nije propisan Zakonom o nasleđivanju i ne može biti osnov za nasleđivanje. Zakon o nasleđivanju ne poznaje institut zajedničkog testamenta pa se testament ne može delimično proglasiti, jer je drugi zaveštalac još živ, te smrću jednog zaveštaoca drugi gubi pravo da testament izmeni, čime je lišen i prava da svojom imovinom raspolaže do smrti.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2226/10 od 22.07.2010. godine)

SVOJERUČNO ZAVEŠTANJE (Član 84. Zakona o nasleđivanju)

8833..

Svojeručno zaveštanje koje je proglašeno u fotokopiji punovažno je pod uslovom da je do

okončanja ostavinskog postupka ostavinskom sudu dostavljen original zaveštanja, nakon čega je sud utvrdio da je proglašena fotokopija verna originalu.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima predmeta, prvostepeni sud je na ročištu proglasio svojeručno zaveštanje

ostavioca dato u fotokopiji. Zaveštajni naslednici su priznali zaveštanje i prihvatili se nasleđa po za-veštanju, dok je zakonski naslednik M.D. izjavio da ne priznaje zaveštanje. Zbog toga je prvostepeni sud odredio prekid postupka i uputio zakonskog naslednika M.D. da u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti rešenja o prekidu ostavinskog postupka pokrene parnicu protiv zaveštajnih nasled-nika radi dokazivanja da proglašeno svojeručno zaveštanje ostavioca nije punovažno. Pošto zakonski naslednik M.D. u zakonskom roku nije pokrenuo parnični postupak, ostavinski postupak je nasta-vljen i doneto je pobijano rešenje o nasleđivanju. Na sledećem ročištu sudu je dostavljen original za-veštanja i sud je konstatovao da je proglašena fotokopija zaveštanja verna originalu. Protiv rešenja o nasleđivanju zakonski naslednik M.D. izjavio je žalbu.

Prema shvatanju Višeg suda, nisu osnovani žalbeni navodi da proglašeno zaveštanje nije moglo biti proglašeno u fotokopiji, s obzirom na to da je odredbom člana 106. stav 1. Zakona o vanparnič-nom postupku propisano da će sud, kada utvrdi da je lice koje je ostavilo testament umrlo ili da je proglašeno za umrlo, otvoriti njegov testament bez povrede pečata, pročitati ga i o tome sastaviti za-pisnik, dok je stavom 2. istog člana propisano da će se ovako postupiti bez obzira na to da li je testa-


- 43 -

ment po zakonu punovažan i bez obzira na to da li ima više testamenata. Imajući u vidu da je nakon proglašenja zaveštanja u fotokopiji sudu naknadno dostavljen i originalan primerak zaveštanja, posle čega je sud konstatovao da je proglašena fotokopija verna originalu, ispunjeni su svi zakonski uslovi iz odredbe člana 84. Zakona o nasleđivanju za punovažnost ovog zaveštanja.

(Iz Rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Gž. 1459/10 od 7.10.2010. godine)

8844..

Forma (oblik) zaveštanja mora biti ispoštovana u potpunosti, jer je ono strogo formalni

akt. Zbog toga nije punovažno kada ga zaveštalac nije svojeručno potpisao.

Iz obrazloženja:

Relevantne odredbe: Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i

potpisati - člana 84. Zakona o nasleđivanju. Zaveštanje je rušljivo ako ga je sačinio onaj koji nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vre-

me zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu ispoštovani oblik i uslovi određeni Zakonom - član 164. Zakona o nasleđivanju.

Rušljivo je zaveštanje koje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom - član 168. Zakona o nasleđivanju.

Oblik i uslovi zaveštanja - testamenta određeni su članom 83. Zakona, a oblici zaveštanja pred-viđeni su odredbama čl. 84. do 113. Zakona.

U konkretnom slučaju, zaveštanje koje je sačinila imenovana pokojna nije punovažno jer nije sa-činjeno u skladu sa Zakonom. Naime, reč je o svojeručnom testamentu, koji - prema članu 84. Zako-na - mora potpisati zaveštalac na kraju testamenta punim imenom i prezimenom ili prepoznatljivim pseudonimom ili opštepoznatim nadimkom. Za punovažnost olografskog testamenta neophodna su dva uslova: da je zaveštalac celokupan tekst testamenta svojeručno napisao i da ga je i svojeručno potpisao. Ovaj uslov nije ispunjen u konkretnom slučaju, pa su stoga nižestepeni sudovi pravilno pri-menili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je ovaj testament ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo.


8855.. Zaveštanje nije punovažno kada ga zaveštalac nije svojeručno potpisao, jer je ono strogo

formalni akt čija oblik mora u potpunosti biti ispoštovan.

Iz obrazloženja: Oblik zaveštanja mora u potpunosti biti ispoštovan, jer je zaveštanje strogo formalni akt. Odredbom člana 84. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše mo-

že zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati. Odredbom člana 164. ovog Zakona propisano je da je zaveštanje rušljivo ako ga je sačinio onaj

ko nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu ispoštovani zakonom određeni oblik i uslovi.


- 44 -

Odredbom člana 168. istog Zakona propisano je da je rušljivo zaveštanje ako nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim Zakonom. Zaveštanje - testament mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim članom 83. Zakona, a oblici zaveštanja predviđeni su odredbama čl. 84. do 113.

U konkretnom slučaju, zaveštanje koje je sačinila pokojna nije punovažno, jer nije sačinjeno u skladu sa odredbama Zakona.

Reč je o svojeručnom testamentu, koji prema članu 84. Zakona mora potpisati zaveštalac na kra-ju testamenta punim imenom i prezimenom ili prepoznatljivim pseudonimom ili opštepoznatim na-dimkom. Za punovažnost olografskog testamenta neophodna su dva uslova: da je zaveštalac celoku-pan tekst testamenta svojeručno napisao i da ga je svojeručno potpisao.

Ovaj uslov nije ispunjen u konkretnom slučaju, pa su stoga nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je ovaj testament ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo.


8866.. Za punovažnost svojeručnog zaveštanja bitno je da se radi o autentičnom tekstu ostavioca

sa jasno izraženom namerom sačinjavanja zaveštanja, napisanog i potpisanog njegovom ru-kom, pri čemu nije od značaja na kom jeziku, pismu ili kakvim je slovima (pisanim ili štampa-nim) sadržina zaveštanja napisana.

Iz obrazloženja: Odredbama člana 84. stav 1. Zakona o nasleđivanju je propisano da zaveštalac koji zna da čita i

piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati. Iz navedenog proizilazi da svojeručno (olografsko) zaveštanje predstavlja oblik redovnog, privatnog i pismenog zaveštanja i da je za ovaj oblik neophodno da u celosti zaveštanje bude napisano i potpisano od strane zaveštaoca. Isključena je mogućnost korišćenja računara, pisaće mašine i dr. Tehnika pisanja zaveštaoca, korišće-nje štampanih ili pisanih slova, nije bliže propisana, usled čega se ne može prihvatiti zaključak drugo-stepenog suda da se svojeručno zaveštanje mora da sačini pisanim slovima. Ovo ograničenje ne proizi-lazi iz citiranih odredbi, kojima se propisuju posebni zakonski uslovi za ovu vrstu zaveštanja.

Provera autentičnosti teksta zaveštanja može biti izvršena i kada je zaveštanje pisano štampanim slovima, pa se po oceni Vrhovnog suda ne isključuje mogućnost da zaveštalac svoju poslednju volju izrazi svojeručnim zaveštanjem napisanim štampanim slovima. Stoga, za punovažnost svojeručnog zaveštanja nije od značaja na kom jeziku, pismu ili kakvim je slovima (pisanim ili štampanim) sadr-žina zaveštanja napisana, već je bitno da se radi o autentičnom tekstu ostavioca sa jasno izraženom namerom sačinjavanja zaveštanja, napisanog i potpisanog njegovom rukom a u konkretnom slučaju, autentičnost spornog teksta od 05.11.2000. godine i nije bila sporna."

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 3551/07 od 08. 05. 2008. godine)

8877.. Da bi pismeni testament pred svedocima bio punovažan potrebno je da prilikom davanja

izjave testatora da je to njegov testament i potpisivanja istog budu prisutna oba testamentalna svedoka i da se oni istovremeno na tom testamentu i potpišu. To predstavlja jedinstvenu prav-nu radnju u prostornom i vremenskom smislu pošto svedoci potvrđuju autentičnost potpisa te-


- 45 -

statora i njegove izjave da isprava koju potpisuje predstavlja njegovu poslednju volju – testa-ment, dok sama sadržina testamenta ne mora biti poznata testamentalnim svedocima.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pokojna majka tužene, a baba tužilaca je 1998. godine za-počela sačinjavanje pismenog zaveštanja pred svedocima tako što je sadržinu zaveštanja diktirala unuci, ćerki testamentalne naslednice, koju je ova kucala na pisaćoj mašini. Posle čitanja onoga što je izjavila pred dva svedoka, izjavila je da je to njena poslednja volja, a ovo pismeno kao svedok za-veštanja potpisao samo jedan svedok. Drugi svedok nije potpisom potvrdila to svojstvo jer nije imala ličnu kartu, a to nije učinila ni kasnije, do smrti zaveštaoca. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je ovako pisme-no zaveštanje pred svedocima ništavo i da kao takvo ne postoji, zbog čega su usvojili tužbeni zahtev. Nije osnovano isticanje tužene u reviziji da je materijalno pravo pogrešno primenjivano. Nai-me, odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svojeručno potpisati. Svedoci se istovreme-no potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka. Zavešta-lac treba da potpiše napisani tekst i prilikom potpisa mora izjaviti da je to njegov testament, a sve-doci se moraju odmah potpisati, jer je njihova uloga da potvrde autentičnost ostaviočevog potpisa i njihove izjave da testament koji potpisuje predstavlja njegovu poslednju volju. Stoga, ako svedoci nisu istovremeno potpisali testament nije ispunjena forma testamenta nužna za njegovu punova-žnost. Odredbom člana 83. istog Zakona izražen je značaj forme zaveštanja kao uslova za njegovu punovažnost jer je propisano da zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim tim zakonom. Testament, kao svečani, strogo formalni akt, obezbeđuje autentičnost izjave poslednje volje za-veštaoca. Forma testamenta osigurava slobodu volje, ozbiljnost i pouzdanost izjave volje i pravnu si-gurnost i ima značaj uslova za punovažnost testamenta, a ne samo za njegovo dokazivanje. Odredba člana 85. Zakona o nasleđivanju propisala je redosled radnji kao uslova za punovažnost ove vrste te-stamenta. Zato pismeni testament pred svedocima nije punovažan ako prilikom davanja izjave zave-štaoca da je to njegov testament i potpisivanja istog nisu bila prisutna istovremeno oba svedoka te-stamenta i ako se istovremeno na testamentu oni nisu potpisali. Sve to predstavlja jedinstvenu prav-nu radnju u prostornom i vremenskom smislu pošto svedoci potvrđuju autentičnost potpisa testatora i njegove izjave da isprava koju potpisuje predstavlja njegovu poslednju volju – testament, dok sama sadržina testamenta ne mora biti poznata testamentalnim svedocima.

(Vrhovni sud Srbije Rev. br. 1255/05 od 27.12.2005. godine)

8888.. Kada je testator sačinio testament tako što je isti izdiktirao a tekst mu pisao unuk, a svedoka pri sačinjavanju testamenta nije bilo pa niko nije ni mogao da potvrdi sadržinu testamenta, tada je osnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj testamenta jer nema uslova za postojanje pismenog testamenta – zaveštanja pred svedocima predviđenog članom 85. Zakona o nasleđivanju, niti for-me svojeručnog zaveštanja predviđenog članom 84. Zakona o nasleđivanju.


- 46 -

Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužioca protiv tuženih, pa je poništen "testamenat" u pisanoj formi sačinjen 10.03.2000. godine od strane pokojnog, koji je proglašen u predmetu ostavinske rasprave O. br. _______, te se zaostavština ima raspraviti prema zakonskom redu nasleđivanja. Drugostepeni sud je žalbu tuženih odbio kao neosnovanu i potvrdio je prvostepenu presudu. Pravilna je odluka suda kada je poništio navedeni testamenat, s obzirom da je isti izdiktirao po-kojni, tekst je pisalo treće lice, a nije bilo ni svedoka pri sastavljanju testamenta, niti onih koji bi po-tvrdili sadržinu testamenta. Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, pa time nema uslova za punovažnost ni pismenog testamenta pred svedocima ni svojeručnog testamenta, a primenom odredbe čl. 84. i 85. Zakona o nasleđivanju.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 55/04 od 22.01.2004. godine)

8899.. Pismena “zabeleška” se ne može izjednačiti sa svojeručnim testamentom ostavioca.

Iz obrazloženja:

Presudom prvostepenog suda odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da pismena – “zabele-ška” koju je ostavilac sačinio, predstavlja svojeručni testamenat ostavioca. Drugostepeni sud je odbio, kao neosnovanu, tužiljinu žalbu i potvrdio je prvostepenu presudu. Iz spisa proizilazi da je raspravljena zaostavština pokojnog oca stranaka na osnovu zakona i uče-snici su izjavili da ostavilac nije ostavio nikakvo pismeno. Kako je tužilja – kćerka pokojnog, pronašla u arhivi ostavioca pismeno nazvano “zabeleška” ko-ju je ostavilac sačinio, to je tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi da to pismeno predstavlja svoje-ručni testamenat ostavioca i da je pravno valjan na osnovu kojeg se ima raspraviti njegova zaostav-ština i da se poništi njena naslednička izjava koju je dala u ostavinskom postupku. Prvostepeni sud je pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio pravnu volju ostavioca u vezi pomenute zabeleške i našao da ista ne sadrži volju ostavioca koja bi se odnosila na raspolaganje nje-govom imovinom – stanom i ko će biti naslednik. Iz pomenute “zabeleške” proizilazi da je ostavilac preporučio tuženoj – drugoj kćerki da se ne prihvati nasleđa na stanu jer joj je pomogao novčano pri-likom drugih kupovina, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da pome-nuta zabeleška ne predstavlja svojeručni testamenat ostavioca.

(Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 598/03 od 10.04.2003. godine)

9900.. Svojeručnim testamentom mogu se ostaviti u nasleđe sve stvari i prava koje pripadaju te-

statoru, pa i pravo korišćenja grobnog mesta, bez obzira što naslednik ne spada u krug zakon-skih naslednika.

Prenos prava korišćenja grobnog mesta po osnovu testamentalnog nasleđivanja na lica ko-ja ne spadaju u krug zakonskih naslednika ne predstavlja promet u građansko-pravnom smi-


- 47 -

slu kojim se vrši prenos prava korišćenja s jednog lica na drugo pravnim poslom među živima, već na osnovu Zakona o nasleđivanju.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojna D.K. je svojom zaostavštinom raspolagala svojeručnim testamentom kojim je ostavila u nasleđe, pored ostalog i pravo korišćenja označenog grobnog mesta, naslednoj učesnici B.N. Pokojna D.K. je umrla 3.10.1995. godine i nije ostavila ni jedno lice iz kruga zakonskih naslednika. Opština je u postupku raspravljanja zaostavštine osporila testament u delu koji se odnosi na raspolaganje grobnim mestom. Pravilnom primenom materijalnog prava, odlučeno je da za naslednika, na osnovu testamentalnog prava na nasleđivanje, bude oglašena nasledna učesnica B.N. Shodno odredbi člana 2. Zakona o nasleđivanju koji je važio u vreme smrti ostavilje, nasleđivati se mogu stvari i prava koja pripadaju pojedincima, a u smislu odredbe člana 6. istog Zakona, nasle-diti se može na osnovu zakona i na osnovu testamenta. Odredbom člana 17. Odluke o sahranjivanju i grobljima je propisano da u slučaju smrti korisnika grobnog mesta, pravo korišćenja grobnog mesta pripada fizičkom licu koje je oglašeno za njegovog naslednika. Kako je navedenim propisima predviđena mogućnost nasleđivanja stvari i prava i po osnovu za-kona i po osnovu testamenta, to obuhvata i mogućnost nasleđivanja prava korišćenja grobnog mesta na osnovu raspolaganja punovažnim testamentom ostavilje. Neosnovano je isticanje u reviziji da pravo korišćenja grobnog mesta ne mogu nasleđivati lica koja ne spadaju u krug zakonskih naslednika i da se ovo pravo ne može nalaziti u prometu, iz razlo-ga što prenos prava korišćenja grobnog mesta po osnovu testamentalnog nasleđivanja na lica koja ne spadaju u krug zakonskih naslednika ne predstavlja promet u građansko-pravnom smislu kojim se vrši prenos prava korišćenja s jednog lica na drugo pravnim poslom među živima, već na osnovu Za-kona o nasleđivanju i Odluke o sahranjivanju i grobljima.


9911.. Kada je iz same isprave testamenta vidljivo da on ne ispunjava formu propisanu Zakonom, jer nema svojeručnog potpisa testatora, tada nema mesta upućivanju na parnicu i prekida raspravljanja zaostavštine, jer se punovažnost testamenta može oceniti i na osnovu same isprave.

(Iz presude Okružnog suda u Pozarevcu, Gz. 345/99 od 18.03.1999. godine)

9922.. Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom na-

pisati i potpisati.

Iz obrazloženja:

Pobijanim rešenjem je raspravljena zaostavština iza smrti pok. V. V. na taj način što je na njego-voj zaostavštini na osnovu svojeručnog testameta za jednog naslednika oglašena P. M. iz B... Protiv ovog rešenja blagovremeno je izjavila žalbu tužena Opština..., zbog bitne povrede postup-ka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da prvostepeno rešenje bude ukinuto.


- 48 -

Ispitujući pravilnost prvostepenog rešenja u okviru zakonskih ovlašćenja iz člana 381. ZPP. Okružni sud je našao da je žalba naslednog učesnika neosnovana. Iz činjeničnog stanja, koje je utvrdio prvostepeni sud, proizilazi da je pre smrti pok. V. V. osta-vio svojeručni testament na osnovu koga je celokupnu svoju zaostavštinu ostavio u nasleđe nasled-nom učesniku P. M. Ovaj testament je zatvoren, pa je pravosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u B... u predmetu P. br._______ utvrđeno postojanje ovakvog testamenta. S obzirom na izloženo, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je naslednog učesnika P. M. ogla-sio naslednicom po osnovu svojeručnog testamenta pok. V. Kako u postupku pred prvostepenim sudom nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postup-ka na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti to je prvostepeno rešenje na osnovu člana 380. stav 2. ZPP. potvrđeno.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 12248/96 od 21.01.1997. godine)

9933.. Za punovažnost svojeručnog testamenta irelevantan je jezik i pismo na kome se piše, da li je sadr-žina izražena na hartiji ili drugoj podlozi mastilom ili olovkom, pa zato on može biti sačinjen u formi pisma koje roditelj upućuje svom detetu.


PISMENO ZAVEŠTANJE PRED SVEDOCIMA


9944.. U smislu člana 85. Zakona o nasleđivanju, ne predstavlja punovažan pismeni testament

pred svedocima zaveštanje sačinjeno tako da zaveštalac samo diktira tekst drugom licu i na-kon toga tako sačinjeni tekst potpisuje.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Sada pokojnom ostaviocu pozlilo je dana 14.02.2005. godine u jutarnjim časovima a pre odlaska

u bolnicu u njegovoj kući su bili tuženi i još dvojica imenovanih. Pokojni je, uzevši list iz svog bloka na kome je već bilo napisanog teksta, rekao tuženom da napiše sledeći tekst: "Ostalo novca kod J., ukupno 850 evra i ostavljam sve imanje J. i M.".

Tekst su potpisali dvojica imenovanih prisutnih, sada pokojni ostavilac i tuženi, koji je pokojnog ostavitelja i odvezao u bolnicu. Pre potpisivanja ostavilac nije pročitao tekst niti je rekao da mu je to poslednja volja, već je tuženom saopštio da "čuva imanje i da čuva papir jer - ako mu se šta desi - da će ono biti njegovo".

Ostavilac se iz bolnice vratio 14.02.2005. godine, a preminuo je 10.02.2006. godine. Hteo je da sačini zaveštanje, ali to nije realizovao zbog pogoršanja zdravstvenog stanja.


- 49 -

Relevantna odredba: Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti

da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svoje-ručno potpisati - član 85. Zakona o nasleđivanju.

Dakle, pismeni testament pred svedocima je strogo formalni akt, pa je za njegovu punovažnost potrebno da zaveštalac sačinjeno pismeno pročita, da izjavi da je to njegova poslednja volja i svoje-ručno ga potpiše. Nije dovoljno da ga samo diktira drugom licu i nakon toga potpisuje, što je u kon-kretnom slučaju zaveštalac učinio.


9955.. Ne predstavlja punovažan pismeni testament pred svedocima - u smislu člana 85. Zakona o

nasleđivanju - zaveštanje sačinjeno tako da zaveštalac samo diktira tekst drugom licu i nakon toga ga potpisuje.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše mo-

že zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svojeručno potpisati.

Pismeni testament pred svedocima je strogo formalni akt, pa za njegovu punovažnost potrebno je da zaveštalac sačinjeno pismeno pročita, da izjavi da je to njegova poslednja volja i svojeručno potpiše, a ne da zaveštalac samo diktira drugom licu i nakon toga potpisuje, što je u konkretnom slu-čaju zaveštalac učinio.


9966.. Kada je advokat sačinio pismeni testamenat u ime zaveštaoca, pa ga je pročitao uz prisu-stvo zaveštaoca, a isti potvrdi “da je u njemu sve ispoštovano kako je rekao”, radi se o ništa-vom pravnom poslu – pismenom zaveštanju pred svedocima, shodno članu 85. Zakona o nasle-đivanju. U konkretnom slučaju zaveštalac svoj testament pred svedocima nije potvrdio.

Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G...M... P. br. ____/05 od 22. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da je pismeno zaveštanje pred svedocima pokojnog ništavno i ne proiz-vodi pravno dejstvo. Presudom Okružnog suda u Č..., Gž, ____/06 od 18. oktobra 2006. godine odbijen je kao neosnova-na žalba tuženih, a presuda prvostepenog suda je potvrđena. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je advokat u svojoj kancelariji, uz prisustvo tužene, bez prisustva zaveštaoca sačinio zaveštanje, zatim ga je advokat uz prisustvo dva svedoka, tužene i sa-mog zaveštaoca naglas pročitao, a potom je zaveštalac izjavio obraćajući se tuženoj – “ispoštovala si onako kako sam ja rekao”.


- 50 -

Na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 85. Zakona o nasleđivanju koja izričito predviđa formu za pismeno zaveštanje pred svedocima, a bitan elemenat te forme je da zaveštalac izjavi pred svedocima da je sačinjeno pismeno pročitao. U konkretnom slučaju ovog bitnog elementa forme nema, jer izvedenim dokazima nije utvrđeno da je zaveštalac pred svedocima izjavio da je navedeno pismeno pročitao, niti ga je pred svedocima pročitao. U situaciji kada zaveštala nije ni diktirao test testamenta, odnosno svoje zave-štanje, već je to učinila njegova supruga – tužena, forma testamenta nije ispunjena u skladu sa citira-nim zakonskim propisom. Kako je predviđena strogo formalna procedura i da zaveštanje nije sači-njeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom, nedostatak forme ne pruža dovoljno garancije za obavljanje autentičnosti poslednje volje zaveštaoca, usled čega ne može proizvoditi pravno dejstvo.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1253/06 od 18.10.2006. god.

9977.. Pismeno zaveštanje pred svedocima, za čiju su punovažnost ispunjeni zakonski uslovi, pro-izvodi pravno dejstvo kada nije dokazano da je zaveštalac docnije raspolagao imovinom zave-štanom ovim zaveštanjem.

Iz obrazloženja:

U postupku je utvrđeno da su ispunjeni svi zakonski uslovi za punovažnost pismenog testamenta pred svedocima u smislu člana 64. Zakona o nasleđivanju, koji je važio u vreme sačinjavanja testamen-ta. Tuženi nisu dokazali da je ostavilja ovaj testament opozvala u celini ili delimično u smislu člana 100. Zakona o nasleđivanju, niti da ga je opozvala sačinjavanjem docnijeg testamenta u smislu člana 101. istog Zakona. Takođe nije utvrđeno da je ostavilja docnije raspolagala imovinom zaveštanom ovim te-stamentom u smislu člana 102. Zakona o nasleđivanju. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je punovažan sporni testamenat pred svedocima od 25.04.1986. godine, koji se u fotokopiji nalazi u spisima, a revizijom tuženih se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.


9988.. Punovažan je tzv. zajednički testament, odnosno testament pred svedocima od strane dva lica – testatora, na istom listu hartije. I pored ove okolnosti, radi se o dve odvojene izjave volje od stra-ne dva lica za raspodelu svoje imovine.

Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa se poništava testa-menat sastavljen pred svedocima 1.11.1974. godine, ali samo u odnosu na pok. M. O., a odbija se deo tužbenog zahteva za poništaj istog testamenta u odnosu na pok. R. O., kao neosnovan. Presudom drugostepenog suda, preinačena je prvostepena presuda u stavu 1. izreke, tako da se odbija tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan, kojim su tražili poništaj pismenog testamenta pred svedocima sastavljen od pok. M. O. Iz spisa proizilazi da su oba lica – testatori bračni drugovi sastavili svako svoj pismeni testame-nat pred svedocima na istom – jednom listu hartije.


- 51 -

Na bazi pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da je ništav testamenat u odnosu na pok. M. O. Očigledno se radi o tzv. zajedničkom testamentu, ili preciznije, o testamentu pred svedocima od strane dva lica – testatora ali na istom listu hartije, pa se radi o dve odvojene izjave volje dva lica za raspodelu njihove imovine. Ne može se prihvatiti stav prvostepenog suda da ne proizvodi pravno dejstvo testamenat pok. M. O. jer se ne može testamenat proglašavati dva puta. Naime, nakon smrti svakog od navedenih testatora, proglašen je njegov testamenat pred svedocima koji je u potpunosti odvojen od testamenta pred svedoci-ma drugog testatora. Isti ispunjava uslove iz čl. 69. i 90. Zakona o nasleđivanju jer je svaki testator uredno sačinio pi-smeni testamenat pred svedocima a odredbe testamenta treba tumačiti prema pravoj volji testatora, a volje oba testatora su jasne i precizne. Zbog toga je prvostepena presuda u stavu 1. izreke preinačena.


9999.. Alografsko zaveštanje (pismeno zaveštanje pred svedocima), ako nije pročitano pred sve-

docima i ako zaveštalac nije izjavio da je njegovo - nepunovažno je.

Iz obrazloženja:

Tužilac je sin zaveštaoca a tužena vanbračna supruga. Pismenim zaveštanjem pred svedocima zaveštalac je svoju zaostavštinu zaveštao tuženoj. Zaveštanje je pisano pisaćom mašinom i potpisano od strane dva svedoka: lekara u bolnici u kojoj je ležao zaveštalac i servirke iste bolnice. Svedok le-kar je potpisao tekst kucan pisaćom mašinom ne čitajući njegovu sadržinu, a smatrajući da se izja-šnjava o tome da li je zaveštalac psihički sposoban da raspolaže svojom imovinom. Isto pismeno, potpisala je i servirka, koja se čak i ne seća za kog pacijenta je to učinila.

Prema odredbi člana 85. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac koji zna da čita i piše može zavešta-nje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njego-va poslednja volja i potom se na pismeno i svojeručno potpisati. Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači i njihovo svojstvo svedoka.

Nužno je da sam zaveštalac napiše ili kome drugom izdiktira sadržinu zaveštanja, potom da za-veštanje pročita, da ga prizna za svoje, i konačno da ga svojeručno potpiše. Za punovažnost ovog oblika zaveštanja obavezno je prisustvo dva svedoka, ali samo za vreme trajanja dve poslednje za-veštaočeve radnje: za vreme njegovog priznanja zaveštanja za svoje i njegovog svojeručnog potpi-sivanja zaveštanja. Oba svedoka istovremeno moraju da čuju i razumeju zaveštaočevu izjavu ko-jom on zaveštanje potvrđuje za svoje i oba svedoka moraju istovremeno da prisustvuju činu zave-štaočevog potpisivanja zaveštanja.

Iz nesumnjivo utvrđenog činjeničnog stanja da svedok lekar nije ni znao šta potpisuje misleći da potpisuje izjavu o psihičkom stanju zaveštaoca, a drugi svedok - servirka je to potpisala ne znajući ni suštinu ni sadržinu onoga što potpisuje, da zaveštanje pred njima nije pročitano, niti je zaveštalac izja-vio da je zaveštanje njegovo, očigledno je da nisu ispunjeni uslovi predviđeni članom 85. Zakona o na-sleđivanju, zbog čega takvo zaveštanje ne može proizvoditi pravno dejstvo, odnosno nepunovažno je.



- 52 -

110000.. Pismeni testamenat pred svedocima je ništav ako testatorka nije pismena, bez obzira što

je na testamentu stavila otisak kažiprsta, a shodno članu 85. Zakona o nasleđivanju.

Iz obrazloženja:

Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa se utvrđuje da je ništav pi-smeni testamenat pred svedocima koji je testatorka sastavila 17.06.1996. godine i zaostavština pok. se ima raspraviti u skladu sa zakonom. Drugostepeni sud je žalbu tuženika odbio kao neosnovanu, i potvrdio prvostepenu presudu. Neosnovano je isticanje u žalbi da je sastavljen pismeni testament pred svedocima pravno valjan. Dokazima je utvrđeno da je testatorka bila nepismena, a na kraju testamenta je stavila otisak kažiprsta. Dakle, testamenat je ništav, jer nije sastavljen u skladu sa odredbom člana 85. Zakona o nasleđi-vanju, a ne može se konvalidirati stavljanjem otiska kažiprsta.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku Gž. br. 73/04 od 22.01.2004. godine)

110011.. Ako nije pročitano pred svedocima i ako zaveštalac nije izjavio da je njegovo, alografsko zavešta-nje (pismeno zaveštanje pred svedocima) je nepunovažno odn. ne može proizvoditi pravna dejstva.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2413/o4 od 20.10.2004. godine)

110022.. Pismeni testament sačinjen u prisustvu samo jednog svedoka je ništav testament.

Iz obrazloženja: Primenjujući pravilno materijalno pravo, nižestepeni sudovi su poništili pismeni testament sači-

njen pred svedocima s obzirom na odredbu člana 69. Zakona o nasleđivanju, koji je bio na snazi u vreme sačinjavanja testamenta. Ovom odredbom propisano je da su ništave odredbe testamenta koji-ma se ostavlja nešto sudiji koji je testament sastavio, svedocima pri njegovom pravljenju, kao i pre-cima, potomcima, braći i sestrama i bračnim drugovima ovih lica. Pošto je utvrđeno da je testamen-talni svedok pri pravljenju testamenta, kojim su tuženoj ostavljene određene nepokretnosti, njen ro-đeni brat, to su nižestepeni sudovi pravilno poništili sporni testament. Neukost zaveštaoca pri sači-njavanju zaveštanja i okolnost što advokat, u čijoj je kancelariji zaveštanje sastavljeno, nije upozorio ostavioca na to ko može, a ko ne može biti svedok zaveštanja, ne mogu biti od uticaja na karakter imperativne norme člana 69. Zakona o nasleđivanju, pa je ništavo zaveštaje koje je potpisano samo od jednog svedoka koji može biti testamentalni svedok. Prisutnost advokata pred kojim je potpisano zaveštanje pred svedocima, bila bi od uticaja da je advokat svojim potpisom potvrdio autentičnost te-stamenta, jer bi u tom slučaju i on bio svedok zaveštanja i tada bi zaveštanje imalo dva svedoka, pa bi bila bez uticaja činjenica što je brat testamentalnog naslednika, kao treći svedok potpisao zavešta-nje. Ovakvo pri izostanku potpisa advokata, kao svedoka zaveštanja i njegovo prisustvo u kancelariji prilikom sačinjavanja zaveštanja, je bez uticaja na punovažnost zaveštanja.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1286/01 od 3.4. 2002. godine)


- 53 -

110033.. Pismeni testament pred svedocima punovažan je ako ga je zaveštalac svojeručno potpisao

pred dva svedoka izjavljujući pred njima da je to njegov testament, pri čemu nije od značaja da je ta njegova izjava upisana i u tekst testamenta.

Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je zaveštalac T. G., 23. jula 1996. godine, sačinio pismeni testament pred svedocima. Ovim testamentom zaveštalac je ostavio tuženima prvo svoju nepokretnu imovinu i to porodičnu stambenu zgradu, a takođe i sve pokretne stvari i novac, a sa razloga što se o njoj već duže vreme brinu i staraju. Testament je napisao advokat na pisaćoj mašini u prisustvu testamental-nih svedoka, pa je zaveštalac pročitao u sebi testament i nakon što ga je pročitao izjavio "baš tako sam hteo", a nakon toga svojeručno potpisao sve primerke testamenta, zatim su se na testamentu pot-pisali i oba testamentalna svedoka. Ovaj testament je proglašen u ostavinskoj raspravi. Tužioci osporavaju pravnu valjanost pismenog testamenta pred svedocima, navodeći da u tekstu testamenta nije navedeno da je zaveštalac pročitao testament, suprotno odredbi člana 85. Zakona o nasleđivanju, što čini nedostatak zakonom propisane forme, i povlači njegovu ništavost. Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužbeni zahtev tužilaca za utvrđivanje ništavosti testamenta neosnovan. Kod utvrđenja sudova da sporni testament ispunjava uslove predviđene navedenim propisom, ne može se dovesti u pitanje punovažnost takvog testamenta samo zbog toga što u tekstu nije navedeno da je zaveštalac već pismeno pročitao. Ovo zbog toga što je pismeni testament pred svedocima puno-važan ako ga je zaveštalac svojeručno potpisao pred dva svedoka izjavljujući pred njima da je to nje-gov testament, što je u postupku i utvrđeno, pri čemu nije od značaja da je ta njegova izjava upisana u tekst testamenta. U pogledu rečenog neosnovani su navodi u reviziji da je zbog toga povređena forma pismenog testamenta pred svedocima i da se s tim u vezi dovodi u pitanje punovažnost tog testamenta u smislu člana 85. Zakona o nasleđivanju.


110044.. Zaveštalac može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinje-

no pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpi-sati. Navedeni uslovi forme u kojoj se ova vrsta zaveštanja mora sačiniti su neophodni, jer ka-da je neko treći po zaveštaočevom kazivanju sačinio zaveštanje, zaveštalac treba da proveri da li je njegova volja verno preneta u pismeno. Da bi to učinio, on mora da pročita zaveštanje, pa je za punovažnost alografskog zaveštanja neophodna wegova potpuna pismenost. Zaveštalac ne sme biti samo delimično pismen ili da ne zna da čita, ali zna da se potpiše.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojni D.A., 19.01.1998. godine, sačinio je pisme-no zaveštanje pred svedocima kojim je svoju imovinu zaveštao ovde tuženom, maloletnom I.J. Zave-


- 54 -

štalac nije znao da čita i piše, već samo da se potpiše. Utvrđujući činjenicu da sada pokojni D., prili-kom potpisivanja testamenta i istovremeno sa potpisivanjem, nije izjavio da je to njegov testament, niti ga je pre potpisivanja pročitao, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, osnovano zaključu-jući da osporeno zaveštanje ne ispunjava uslove forme iz člana 85. Zakona o nasleđivanju, zbog čega ne proizvodi pravno dejstvo. Naime, prema odredbi člana 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati. Navedeni uslovi forme u kojoj se ova vrsta zaveštanja mora sačiniti su neophodni, jer kada je neko treći po zaveštačevom kazivanju sačinio zaveštanje, zaveštalac treba da proveri da li je njegova volja verno preneta u pi-smeno. Da bi to učinio, zaveštalac mora da pročita zaveštanje, pa je za punovažnost alografskog za-veštanja neophodna potpuna pismenost zaveštaoca. Zaveštalac ne sme biti samo delimično pismen (da zna ćirilicu, a zaveštanje napisano latinicom) ili zna ćirilicu, a zaveštanje napisano latinicom) ili da ne zna da čita, ali zna da se potpiše. Prema tome, činjenica da je pokojni D.A. pred više ljudi, od kojih su neki bili i svedoci potpisivanja ovog testamenta, izjavio da svu svoju imovinu ostavlja malo-letnom I., u situaciji da mu je zaveštanje sačinilo drugo lice koje on pre potpisivanja nije pročitao, niti izjavio da je to njegovo zaveštanje, nije od uticaja. S obzirom da ovako sačinjeno zaveštanje ne ispunjava uslove forme druge vrste zaveštanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su iz navedenih razloga osporeno zaveštanje poništili.


110055.. Punovažnost zaveštanja pred svedocima je uslovljena istovremenim prisustvom oba zave-

štajna svedoka kako u trenutku kada zaveštalac izjavljuje da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja, tako i istovremeno u trenutku kada se zaveštalac potpisuje. Svedoci su prisutni iz dva razloga: prvo, da posvedoče autentičnost zaveštaočevog potpisa i drugo – da posvedoče autentičnost zaveštaočeve generalne izjave da je konkretno napisan i potpisan tekst pročitao i da je to njegova poslednja volja. Potpisivanje i navedene izjave jedin-stvena su pravna radnja.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 83. Zakona o nasleđivanju, zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom. Član 85. istog zakona kaže: Zaveštalac, koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se pismeno svojeručno potpisati. Svedoci se istovremeno potpisu-ju na samom zaveštanju. Prema iznetom propisu za valjanost ovog zaveštanja traže se formalnosti: da zaveštalac zna da čita i piše, da je tekst zaveštanja napisan po nekoj drugoj osobi, da je taj tekst svojeručno potpisan od zaveštaoca, da je svojeručni potpis zaveštaoca sastavljen u prisustvu najmanje dva svedoka, da uz stavljanje svojeručnog potpisa zaveštalac pred svedocima da izjavu da je već sačinjeno pismeno za-veštanje pročitao i da je ono što je potpisao njegova poslednja volja. Ovde se radi o izjavi zaveštaoca pred svedocima zaveštanja da je konkretno pismeno koje je potpisao pročitao i da sadrži njegovu po-slednju volju. Prisutnost dva svedoka potrebno je iz dva razloga: prvo, da svedoče autentičnost zave-štačevog potpisa i drugo – da svedoče autentičnost zaveštaočeve generalne izjave da je konkretno


- 55 -

napisan i po njemu potpisan tekst pročitao i da je to njegova poslednja volja. Sledi da su potpisivanje i navedene izjave zaveštaoca jedinstvena pravna radnja. U ovom slučaju nije na nesumnjiv način sud raspravio i utvrdio da li je zaveštalac M. L. u prisu-stvu dva svedoka, nakon što joj je dat u ruke pismeni tekst zaveštanja, koji je sačinio advokat izjavila da je to konkretno pismeno pročitala i da je to njena poslednja volja. Prvostepeni sud utvrđuje pona-šanje i reči koje je tužilac izrekao kada mu je advokat predala odštampani tekst njegovog pismenog zaveštanja kao i da je isti postupak sproveden iza M. L., koja je nakon što je pročitala pismeni tekst njenog zaveštanja isti potpisala. Iz takvog utvrđenja suda ne može se sa sigurnošću zaključiti da li je ispunjen bitan uslov za punovažnost takvog zaveštanja u smislu člana 85. Zakona o nasleđivanju upravo činjenica da li je zaveštalac takvo zaveštanje svojeručno potpisala pred dva svedoka uz izjavu da je zaveštanje pročitala i da je to njena poslednja volja. Revizijski sud po službenoj dužnosti pazi na pravilnu primenu materijalnog prava (član 386. ZPP). Kako je revizijski sud našao da je zbog po-grešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, to su presude nižestepenih sudova u skladu sa odredbom člana 395. stav 2. ZPP-a ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje kako bi u ponovljenom postupku prikupio pouzdanu činjeničnu osnovu za zako-nito presuđenje.


110066.. Svedok pri pravljenju pismenog testamenta pred svedocima može biti lice koje ga je napisalo i kada njegovo svojstvo svedoka nije naznačeno, ako ispunjava uslove iz clana 68. Zakona o nasleđi-vanju i ako je bilo prisutno preduzimanju propisanih pravnih radnji od strane zaveštaoca, a zatim testa-ment potpisalo. Dakle, pismeni testament je punovažan i kada je jedan od potpisanih svedoka nepodo-ban, ako su takav testament potpisala jos dva svedoka koji ispunjavaju uslove iz Zakona.


110077.. Zaveštalac koji zna da čita i piše može napraviti testament na taj način što će ispravu koju mu je neko drugi sastavio svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka izjavljujući pred njima da je to nje-gov testament.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1954/97od 02.09.1997. godine)

110088.. Stavljanje otiska prsta umesto potpisa na testamentu, upućuje na to da zaveštalac nije znao da či-ta i piše, te da nije ni mogao sačiniti pismeni testament pred svedocima. Činjenicu da je zaveštalac potpisao jedno punomoćje ne znači da je znala da čita i piše na pismu na kome je sačinjen testament.


110099.. Pismeni testament pred svedocima koji sačini zaveštalac - nepismena žena, i na njemu umesto svojeručnog potpisa stavi rukoznak, nije punovažan zbog nedostatka forme.

(Iz rešenja Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici, Gž. 149/95 od 17.05.1995. godine)


- 56 -

111100.. Pismeni testament testatora sastavljen latiničnim pismom (za koje je utvrđeno da testator nije znao da čita i piše), je ništav, zbog nedostatka propisanog oblika.

(Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 1501/95 od 15.12. 1995.godine)

SAČINJAVANJE SUDSKOG ZAVEŠTANJA (Član 86. Zakona o nasleđivanju)

111111.. Ako zaveštanje sastavljeno pred sudijom i zapisničarom ne ispunjava sve uslove nužne za puno-važnost zaveštanja to zaveštanje će imati pravnu važnost ukoliko ispunjava zakonsku formu i uslove nužne za punovažnost pismenog zaveštanja pred svedocima.


111122.. Oštećenom pripada pravo na naknadu štete, ukoliko je nepravilnim radom suda došlo do sačinje-nja sudskog testamenta suprotno odredbama Zakona.

(Okružni sud u Beogradu, Rev. 10563/95)

SUDSKO ZAVEŠTANJE AKO ZAVEŠTALAC NIJE U

STANJU DA GA PROČITA (Član 88. Zakona o nasleđivanju)

111133.. Sudski testament je ništav ukoliko sudija njegovu sadržinu nije pročitao testatoru a isti je

nepismen, uz prisustvo dva svedoka i zapisničku konstataciju. Ako je testator sastavio testa-ment pred sudom i stavio otisak kažiprsta jer je nepismen, na testamentu se mora označiti da je njegovu sadržinu sudija pročitao testatoru uz prisustvo svedoka.

Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa se utvrđuje prema tuženiku da je ništav testament pokojnog sastavljen u sudu. Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio je prvostepenu presudu. Dokazima je utvrđeno da je testator sastavio testament pred sudom, i stavio otisak kažiprsta jer je nepismen. Na testamentu nema označenja da je njegovu sadržinu sudija pročitao testatoru uz pri-sustvo svedoka.


- 57 -

Kako to nije urađeno, sudija koji je primio na zapisnik testamenat pokojnog, povredio je inpera-tivnu normu predviđenu članom 66. Zakona o nasleđivanju, koji tu odluku direktno predviđa. Pravilna je odluka suda da je neosnovan predlog stranke za saslušanje kao svedoka postupajućeg sudije koji je sastavio testament, jer se postupci sudije iz teksta testamenta jasno vide, pa je taj pred-log zaista i suvišan. Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i utvrdio da je testamenat pokojnog ništav.


PUNOVAŽNOST MEĐUNARODNOG ZAVEŠTANJA


111144.. Ništavi međunarodni testament ne utiče na njegovu eventualnu punovažnost kao testamen-

ta drugog oblika.

Iz obrazloženja: Iz odredbe člana 92. stav 2. Zakona o nasleđivanju proizilazi da međunarodni testament ( kao pi-smen, redovan i javni oblik zaveštanja ), po svojoj prirodi nije zakonom propisan obavezni oblik te-stamenta, jer ga ostavilac može - ali i ne mora - napraviti. Shodno tome, ništavost međunarodnog testamenta ne utiče na njegovu eventualnu punovažnost kao testamenta drugog oblika. Moguće je, dakle, da testament - iako ništav kao međunarodni testa-ment jer nije sastavljen u obliku propisanom Zakonom o nasleđivanju - bude punovažan kao testa-ment neke druge zakonom propisane forme.


111155.. Ništavost međunarodnog testamenta ne utiče na njegovu eventualnu punovažnost, kao testamen-ta drugog oblika, jer međunarodni testament po svojoj pravnoj prirodi nije zakonom propisani oba-vezni oblik testamenta, jer ostavilac može, ali ne mora, napraviti takav testament.

(Vrhovni sud Srbije, Rev.5338/95od 13.12.1995. godine)

USMENO ZAVEŠTANJE (Član 110. Zakona o nasleđivanju)

111166.. Ako je zbog akutnog i teškog pogoršanja zdravstvenog stanja izjava poslednje volje data u

bolnici pred tri istovremeno prisutna svedoka, čime su ispunjeni zakonom propisani kumula-


- 58 -

tivni uslovi za punovažnost takvog zaveštanja - smatraće se da su postojale izuzetne prilike zbog kojih zaveštalac nije bio u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje.

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Sada imenovana pokojna primljena je u bolnicu 24.09.1999. godine, dijagnostifikovana i operi-

sana. Zbog postoperativnih komplikacija, 17.10. iste godine je trebala biti reoperisana. Toga dana u bolnici su je posetile tri prijateljice, kojima je izjavila svoju poslednju volju - da svu svoju imovinu ostavlja tuženom. Preminula je 22.10.1999. godine.

Svedoci usmenog testamenta su 27.10.1999. godine sačinili zajedničku pismenu izjavu. Ostavi-lja je sa tuženim bila u bliskim odnosima, imala je nameru da sa njim zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju za šta je i zatražila saglasnost Ministarstva finansija, koju do smrti nije dobila. Iz nala-zom i mišljenja veštaka utvrđeno je da je oboljenje zbog koga je ostavilja u dva navrata operisana bi-lo akutne prirode, na dan sačinjavanja usmenog testamenta bila je veoma zabrinuta i uznemirena zbog predstojeće operacije, za koju je toga dana i saznala.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno ma-terijalno pravo kada odbijen je tužbeni zahtev tužioca - da se utvrdi nepunovažnim usmeno zavešta-nje ostavilje proglašeno pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu dana 15.11.1999. godine.

Relevantna odredba: Zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka, ako zbog

izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje - član 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju. U konkretnom slučaju, ispunjeni su kumulativni uslovi za punovažnost usmenog zaveštanja

predviđeni navedenom zakonskom odredbom: u momentu davanja izjave poslednje volje na stra-ni sada pokojne postojale su izuzetne prilike, budući da je obolela od akutne bolesti te da je na-kon prve operacije došlo do teškog pogoršanja njenog zdravstvenog stanja, što ju je dovelo u si-tuaciju da nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje, kako zbog teškog psihofizičkog stanja u kome se nalazila pre druge operacije, tako i zbog toga što zbog katarakte nije mogla da piše, što su potvrdili svedoci, a što nije isključio i veštak oftamolog; zatim, izjava poslednje volje data je pred tri istovremeno prisutna svedoka, koji su pismeno sastavili zaveštaočevu izjavu, u smislu čla-na 111. Zakona o nasleđivanju.

Stoga je nižestepenim presudama tužbeni zahtev tužioca pravilno odbijen kao neosnovan, a revi-zijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.


111177.. Godine života ostavioca, zbog kojih se nije moglo sačiniti pismeno zaveštanje, ne predsta-

vljaju izuzetne prilike u smislu člana 110. Zakona o nasleđivanju.

Iz obrazloženja:

Tužioci su zakonski naslednici ostavioca, rođene 19.05.1923. godine a preminule 6.08.2002. go-dine. U ostavinskom postupku pred Opštinskim sudom, na ročište održano 14.11.2003. godine su pristupila dva svedoka usmenog zaveštanja i proglašen je usmeni testament ostavioca.


- 59 -

Ostavilac je preminula 6.08.2002. godine, u svojoj kući, a u trenutku smrti bila je vlasnik nepo-kretne imovine koja je predmet usmenog zaveštanja. U kući je živela sama od smrti svoga supruga 1991. godine, i bila je u prijateljskim odnosima sa tuženima unazad više od 40 godina. Uzajamno su se posećivali, pa je pokojna poslednji put bila u kući tuženih 2.08.2002. godine, a preminula je dana 6.08.2002. godine. U vreme ove posete tuženima, u običnom razgovoru je iskazala želju da imovina čiji je vlasnik, posle njene smrti pripadne tuženima. Ovom razgovoru prisustvovao je i prvi svedok zaveštanja. I ranije je iskazivala ovu svoju nameru, da imovinu ostavi tuženima, i to u prisustvu dru-gog svedoka zaveštanja. U vreme smrti ostavilac je imala 79 godina, bila je vitalna za svoje godine, vrlo pokretna i tem-peramentna, i nije bolovala od težih bolesti. Preminula je usled izliva krvi u mozak. Ceneći utvrđeno činjenično stanje u smislu odredbe člana 110. Zakona o nasleđivanju, nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da nije ispunjen nijedan od propisanih uslova iz ove zakonske odred-be za punovažnost usmenog zaveštanja. Izjava određenog lica o želji da njegova imovina posle smrti pripadne određenom licu ne pred-stavlja izjavu volje kojom se raspoređuje imovina za slučaj smrti, u smislu odredbe člana 78. Zakona o nasleđivanju. Da bi ona to bila potrebno je da se takvom izjavom rasporedi svoja imovina, što iska-zivanje želje u pogledu lica kome bi trebalo da pripadne imovina nakon smrti ne predstavlja. Čak i kada bi iskazana želja sada pokojne predstavljala zaveštenje, nisu ispunjena ni dva kumulativ-no propisana uslova: da je takva volja izrečena pred tri istovremeno prisutna svedoka u okolnostima koje bi predstavljale izuzetne prilike zbog kojih zaveštalac ne može sačiniti pismeno zaveštanje. Godine života ne predstavljaju izuzetne prilike, a posebno pri utvrđenim okolnostima da je sada po-kojna bila vitalna za svoje godine, pokretna i da nije bolovala od težih bolesti, te da dana 2.08.2002. go-dine, kada je iskazala želju, nije postojala ni jedna izuzetna prilika koja bi je sprečavala da sačini pisme-no zaveštanje. Imajući u vidu navedene okolnosti, i činjenicu da je dana 2.08.2002. godine bio prisutan samo jedan od svedoka usmenog zaveštanja, tužbeni zahtev je pravilno usvojen i zaveštanje poništeno, na osnovu čl. 164. i 165. Zakona o nasleđivanju.


111188.. Za punovažnost usmenog zaveštanja kumulativno moraju biti ispunjeni sledeći uslovi: po-

stojanje izuzetnih prilika zbog kojih je zaveštalac u nemogućnosti da sastavi pismeno zavešta-nje i istovremeno prisustvo tri svedoka pred kojima je zaveštalac dao izjavu poslednje volje. Izuzetne prilike podrazumevaju iznenadne, neočekivane ili nepredvidljive okolnosti zbog kojih zaveštalac nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje. Dugotrajno oboljenje lica u dubo-koj starosti se, u tom smislu, ne smatra izuzetnim već upravo očekivanim prilikama, što ospo-reno zaveštanje čini nepunovažnim.

Iz obrazloženja: Ostavilac je dao poslednju izjavu volje pred tri svedoka. U momentu sačinjavanja usmenog zavešta-nja, zaveštalac je imao oko 90 godina, ležao je u bolesničkoj postelji zbog otvorenih vena na nogama, bolovao je od katarakte i bio veoma iscrpljen. Dan po izjavljivanju svoje poslednje volje prebačen je u bolnicu, gde je sledećeg dana i preminuo. Sve vreme bio je svestan i sposoban za rasuđivanje. Supruga mu je umrla oko godinu dana pre njega, posle čega je on patio za njom, potpuno se predao i počeo da vene. Poslednjih mesec dana pred smrt bio je vezan za postelju, pokretan samo uz pomoć ukućana.


- 60 -

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud pravilno zaključuje da nisu ispunjeni zakonski uslovi za punovažnost usmenog zaveštanja. Naime, prema odredbi člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju, za punovažnost usmenog zavešta-nja moraju biti kumulativno ispunjena tri uslova, i to: postojanje izuzetnih prilika u momentu davanja iz-jave poslednje volje, nemogućnost zaveštaoca da usled izuzetnih prilika sastavi pismeno zaveštanje i istovremeno prisustvo tri svedoka pred kojima je zaveštalac dao izjavu poslednje volje. U konkretnom slučaju, u momentu davanja izjave poslednje volje nisu postojale izuzetne prilike, pod kojima se podrazumevaju iznenadne, neočekivane ili nepredvidljive prilike zaveštaoca zbog kojih on nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje. U konkretnom slučaju, radilo se o licu u dubokoj starosti sa oboljenjima od kojih boluje duži vremenski period.Otuda se to ne smatra izuzetnim, već upravo očekivanim prilikama, što osporeno zaveštanje čini nepunovažnim.

(Vrhovni sud Srbije, Rev.br.1557/04 od 23.12. 2004. godine)

111199.. Usmeno zaveštavanje je ništavo ukoliko poslednja volja nije izrečena pred tri istovremeno

prisutna svedoka i ako nisu postojale izuzetne prilike koje nalažu i opravdavaju tu vrstu zave-štavanja. Oba uslova su kumulativna i odsustvo jednog od njih je dovoljan razlog za ništavost usmenog zaveštanja.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo sadržano u odredbama člana 164. po-vezano sa članom 110. ZON-a, kada su usvojili zahtev tužilaca i poništili usmeno zaveštanje ostavi-lje od 25.05.1997. godine. Zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka ako se zbog izuzetnih prilika ne može primiti pismeno zaveštanje, kako propisuje član 110. Zakona o nasleđivanju . Sporno zaveštanje nije sačinjeno u zakonom propisanoj formi, jer zaveštajni svedoci nisu bili istovremeno prisutni kada je ostavilja izjavila svoju poslednju volju. Nije ispunjen ni drugi uslov propisan citiranim članom zakona, jer nisu postojale nikakve izuzet-ne prilike, objektivne ili subjektivne prirode, zbog kojih zaveštalac nije bio u mogućnosti da napravi redovan testament. Kako Zakon o nasleđivanju propisuje kumulativno postojanje dva uslova za punovažnost usme-nog testamenta: istovremeno prisustvo tri svedoka i postojanje izuzetnih prilika, odsustvo jednog od tih uslova je dovoljan razlog za ništavost usmenog zaveštanja.


112200.. Izuzetne prilike koje moraju postojati za pravnu valjanost usmenog testamenta, u svakom

konkretnom slučaju ceni parnični sud.

Iz obrazloženja:

Usmeni testament iz člana 74. Zakona o nasleđivanju podrazumeva postojanje izuzetnih prili-ka, zbog kojih zaveštalac nije bio u mogućnosti da sačini redovan, pismeni testament, a sam


- 61 -

usmeni testament prestaje da važi protekom 30 dana od prestanka izuzetnih prilika u kojima je sačinjen. Pod izrazom “izuzetne prilike” podrazumeva se skup subjektivnih i objektivnih okolno-sti koje su u datom slučaju sprečile zaveštaoca u sačinjavanju pismenog testamenta i mora se tu-mačiti restriktivno, jer bi u protivnom usmeni testament postao redovan oblik testamenta. U kon-kretnom slučaju imajući u vidu citirana pravila, iz utvrđenih činjenica nesumnjivo proizilazi da je pokojna O.N. živela u N...S..., u kojem postoji Opštinski sud, Biro za pružanje pravne pomoći i vrlo razvijena advokatura, da je svako jutro pila kafu sa komšinicom K.V., da nikada pred ovim svedokom nije spomenula da ima nameru da svoju imovinu ostavi tužilji, niti da je izjavila usme-ni testament iako je pokojna bila svesna do zadnjeg dana, a sa ovim svedokom se videla dva dana pre nego što je umrla, da je osim tužilje poznavala i druga lica putem kojih je objektivno i su-bjektivno mogla preduzeti mere radi sačinjavanja pismenog testamenta, da je usmeni testament izjavila 03.02.1996.godine, a ostaviteljica je umrla 09.02.1996. godine šest dana nakon toga, iz čega ne proizilazi da su postojale izuzetne prilike koje bi opravdale sačinjavanje usmenog testa-menta. Neosnovano tužilja u žalbi insistira na okolnostima vezanim za zdravstveno stanje ostavi-teljice. Činjenica da je postala nepokretna, sama po sebi ne predstavlja izuzetnu priliku, zbog ko-je nije mogla sačiniti usmeni testament, s obzirom da iako je bila ležeći bolesni, bila je sposobna za rasuđivanje, svesna i orjentisana do poslednjeg dana što znači da nije bilo subjektivnih prepre-ka za sačinjavanje redovnog pismenog testamenta. S obzirom da je usmeni testament izjavljen 03.02.1996.godine a ostaviteljica umrla 09.02.1996.godine, postojali su i objektivni uslovi da se u narednih 6 dana preduzmu mere radi sačinjavanja pismenog testamenta od strane suda, traže-njem izlaska sudije na lice mesta, radi sastavljanja sudskog testamenta ili pak putem advokata. Tužilja ničim nije objasnila zašto je postojanje usmenog testamenta prijavila skoro dve godine posle smrti ostaviteljice, te iz kojih razloga svedoci svoju obavezu iz člana 76. stav 2. Zakona o nasleđivanju nisu ispunili više od godinu dana.

(Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4039/02 od 19.12.2002. godine)

112211.. Usmeni ugovor o ustupanju i raspodeli imovine od strane pretka ne proizvodi nasledno –

pravna dejstva. Usmeni ugovor o ustupanju i raspodeli imovine ne proizvodi pravno dejstvo i ne može se konvalidirati ni u slučaju kada je u pretežnom delu izvršen.

Iz obrazloženja: Zakon o nasleđivanju koji je važio u vreme smrti oca stranaka (“Sl. glasnik RS”, br. 46/95) kao i ra-niji Zakon o nasleđivanju (“Sl. glasnik SRS”, br. 52/74) predviđali su mogućnost ustupanja i raspodele imovine od strane pretka još za vreme njegovog života u korist potomaka pretka, a na osnovu zaključe-nog ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Pri tome ugovor o ustupanju i raspodeli imovine od strane pretka biće punovažan ako je sačinjen u pismenom obliku i overen od sudije i ako su se sa ustupanjem i raspodelom saglasili svi ustupiočevi potomci koji će po zakonu biti pozvani da ga naslede. Sada pokojni otac stranaka za svog života nije zaključio pismeni ugovor o ustupanju i raspodeli imovine, a što je uslov za punovažnost takvog ugovora. Usmeni ugovor na koji se tužena poziva ne pro-izvodi pravno dejstvo i ne može se konvalidirati ni u slučaju kada je u pretežnom delu izvršen. Kako usmeni ugovor o raspodeli imovine ne proizvodi nasledno-pravna dejstva, to su pravilno nižestepeni su-dovi odbili protivtužbeni zahtev za priznavanje prava svojine na osnovu usmene i realizovane deobe.

(Vrhovni sud Srbije u Beogradu, Rev. 1030/01 od 16.05.2001. godine)


- 62 -

112222.. Zaveštalac može, kad usled izuzetnih prilika nije u mogućnosti da napravi pismeni testament,

izjaviti svoju poslednju volju usmeno pred tri svedoka, a što propisuje Zakon o nasleđivanju. Kad je zaveštalac, kasnije, s'obzirom na svoje zdravstveno stanje mogao da napravi pismeni testament, ali to nije učinio, već je samo u prisustvu tri svedoka rekao da će svoju imovinu zaveštati tužiocu, on je time samo dao obećanje, pa ovde nema usmenog testamenta.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se revizijom ne može pobijati, pravilno su nižestepeni

sudovi primenili materijalno pravo. Naime, članom 73. Zakona o nasleđivanju, propisano je da zave-štalac može izjaviti svoju poslednju volju usmeno pred dva svedoka samo ako usled izuzetnih prilika nije u mogućnosti da napravi pismeni testament. Prema stanju u spisima, ne može se smatrati da su po-stojale izuzetne prilike zbog kojih ostavilac nije bio u mogućnosti da napravi pismeni testament u kon-kretnom slučaju, jer je ostavilac i po izjavi neuropsihijatra koji ga je posetio 20.3.1996. godine bio sve-stan i orjentisan. Dakle, ostavilac je mogao napraviti pismeni testament i posle zaključenja ugovora o ot-kupu stana 20.3.1996. godine, pa do 26.3.1996. godine, ali isti to nije učinio, već je u prisustvu dva sve-doka, samo rekao da će svoju imovinu zaveštati maloletnom tužiocu, dakle on je samo obećavao, ali u konkretnom slučaju nije bilo usmenog testamenta.


112233..

Kad zbog izuzetnih prilika zaveštalac ne može sačiniti pismeno zaveštanje, može poslednju vo-lju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac može poslednju volju usmeno

izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zave-štanje. U konkretnom slučaju nisu postojale izuzetne prilike zbog kojih zaveštalac nije mogao sačiniti pismeno zaveštanje. On je bio pismen čovek, a dan uoči smrti bio je uobičajnog, relativno dobrog zdrav-stvenog stanja, čak je tog jutra otišao i do pijace. Prema tome, prilike su bile sasvim uobičajene, zavešta-lac je uoči smrti proveo na uobičajen način, toga popodneva bio je u društvu svedoka, koje je pozvao u kuću. Ništa nije ukazivalo da se radi o bilo kakvim izuzetnim prilikama, koje bi bile podobne da dovedu do punovažnog usmenog zaveštanja. Zbog toga su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da se u konkret-nom slučaju ne može raditi o valjanom usmenom zaveštanju.


112244.. Ako je testator istoga dana kada je slomio kuk i odmah po saznanju da mu predstoji bolničko leče-nje pred svedocima izjavio usmeni testament, da bi potom bio prebačen u bolnicu gde je posle sedam dana i umro, a uz to je bio star, bolestan i nepismen, a kako mu je zbog vezanosti za postelju bila one-mogućena komunikacija, postojale su izuzetne prilike koje su onemogućavale sačinjavanje redovnog te-stamenta, pa je tako, u smislu člana 110. Zakona o nasleđivanju, punovažan usmeni testament.

(Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 226/99 od 16.02.1999. godine)


- 63 -

112255.. Lica koja ne spadaju u krug zakonskih naslednika ostavioca, nisu aktivno legitimisana u sporu za poništaj usmenog testamenta.

(Vrhovni sud Srbije Rev. 326/98)

112266.. Bolest i životno doba ostavioca ne predstavljaju sami za sebe izuzetne prilike zbog kojih se nije mogao sačiniti pismeni testament.


KO NE MOŽE BITI SVEDOK


112277.. Lice koje je u srodstvu sa ostaviocem u pobočnoj liniji do četvrtog stepena zaključno, ne

može biti svedok pri sastavljanju pismenog testamenta.

Iz obrazloženja:

Osnovani su navodi žalbe da je pobijana presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom či-njeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prema stanju uspisima, ovde se radi o tužbi ra-di poništaja testamenta sačinjenog pred svedocima. Tužilja je tvrdila da taj testament nije sačinjen u smi-slu člana 64. Zakona o nasleđivanju, zbog čega zaostavštinu treba raspraviti po snovu zakonskog nasle-đivanja, a ne na osnovu spornog testamenta. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje, jer je nakon izvedenih dokaza i njihove ocene zaključio da je sporni testament sačinjen u svemu na način predviđen zakonom. Međutim, po shvatanju ovog suda, takav zaključak prvostepenog suda je doveden u sumlju navodima žalbe. Žalbom se tvrdi da pri donošenju pobijane presude prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu člana 68. stav 2. Zakona o nasleđivanju, kojom je predviđeno da pri sastavljanju pismenog te-stamenta pred svedocima testamentalni svedok ne može biti lice koje je u srodstvu sa ostaviocem u po-bočnoj liniji do četvrtog stepena zaključno. To je nova činjenica koja u dosadašnjem toku postupka nije isticana i o kojoj se prvostepeni sud nije izjašnjavao, a po shvatanju ovog suda, to je trebalo da učini po službenoj dužnosti, jer je ona od bitnog značaja za pravilnu primenu materijalnog prava pri donošenju odluke o postavljenom tužbenom zahtevu.

(Iz rešenja Okružnog suda u Šapcu, Gž. 22/00 od 07.02.2000. godine)

USLOVI I ROKOVI (Član 119. Zakona o nasleđivanju)

112288..

Uslov koji se sastoji u tome da testamentalni naslednici na način određen testamentom iz-

vrše deobu svoje suvlasničke imovine je dopušten testamentalni uslov.


- 64 -

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Navedenim pravnosnažnim rešenjem nadležnog Opštinskog suda od 21.06.1972. godine raspravljena

je zaostavština imenovane pokojne - majke parničnih stanaka. Istu čini 1/2 dela naznačenih nepokretnosti, pravo korišćenja na naznačenim katastarskim parcelama, pravo vlasništva kuće i lokala izgrađenih na tim katastarskim parcelama i pravo korišćenja naznačene katastarske parcele. Na ovom placu se sada nalazi ne-uknjižena kuća.

Za naslednike na ovoj zaostavštini oglašeni su njen suprug i ćerke - ovde parnične stranke, svi sa udeli-ma od po 1/3. Tako je suprug (otac parničnih stranaka) sada uknjižen sa 4/6 suvlasničkih delova, a stranke sa po 1/6 suvlasničkih delova na navedenim nepokretnostima.

Otac parničnih stranaka je sudski overenim zaveštanjem od 16.08.2001. godine, sačinjenim u prisu-stvu lekara neuropsihijatra koji je konstatovao da je on u potpunosti sposoban za sačinjavanje zaveštanja, ostavio tužilji I tuženoj precizno označene delove imovine, uz uslov da se svaka odrekne delova koje će prihvatiti ona druga. Preminuo je 30.10.2001. godine.

Na bazi utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da nema materijalno-pravnih uslova za utvrđenje ništavosti njegovih sudskih zaveštanja.

Pre svega zato što se istima nije raspolagalo pod uslovom protivnim prinudnim propisima, javnom po-retku ili dobrim običajima, koji bi se zato smatrali nepostojećim, u smislu člana 120. Zakona o nasleđiva-nju, time što je zaveštajnim naslednicima ostavio slobodu izbora o mogućnosti nasleđa. To je razumljiv i dozvoljen uslov u smislu člana 119. navedenog Zakona.

Takođe su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je zaveštaočeva sposobnost za rasuđivanje u to vre-me relativno bila sačuvana i da navedenim zaveštanjima nije raspolagao imovinom koja nije njegova, zbog čega nema materijalno-pravnih razloga za utvrđenje ništavosti pobijanih zaveštanja.

Kako i sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda ovakvim zaveštajnim raspolaganjima zaveštalac nije za-dirao u svojinsko-pravna ovlašćenja tužilje na određenoj imovini, već joj je dao mogućnost da postane na-slednik na delu imovine svog oca, ukoliko ispuni uslov koji joj je postavljen zaveštanjem, to su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.


112299.. Zaveštalac može u pojedinim odredbama testamenta postaviti uslove ili rokove. Kada je

testator, nakon realizacije Ugovora o otkupu stana - što ima karakter odložnog uslova koji se ostvario - postao njegov vlasnik, može ga prenositi u svojinu trećim licima putem testa-menta.

Iz obrazloženja: Odredbom člana 83. stav 2. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac može u pojedinim

odredbama testamenta postaviti uslove ili rokove. U kontretnom slučaju odložni uslov koji je testator-ka u testament unela se ostvario, s obzirom da je ona sa prodavcem, i to Opštinom Z..., zaključila ugovor o otkupu predmetnog stana i na istom postala vlasnik, i po nalaženju ovog suda sačinjeni sudski testa-ment je u svemu pravno valjan. Bez uticaja su žalbeni navodi tužioca da se za života može raspolagati samo imovinom koja ulazi u pravo svojine, s obzirom da se testamentalna raspolaganja realizuju tek u momentu smrti zaveštaoca. U konkretnom slučaju u momentu smrti zaveštaoca predmetni stan je bio u njegovoj svojini, te ga je kao vlasnik mogao prenostiti u svojinu trećim licima putem testamenta.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 10810/96 od 21.11.1996. godine)


- 65 -

AKO NA MESTO USLOVNO POSTAVLJENOG NASLEDNIKA

DOLAZI NEKO DRUGI (Član 122. Zakona o nasleđivanju)

113300..

Za ostaviočeve dugove naslednik odgovara do visine svog naslednog reda bez obzira da li je izvršena deoba nasledstva.

Iz obrazloženja: Tužbom u ovoj parnici tužilac D.R. je tražio da se obaveže tužena kao naslednik pok. V.V. po prav-

nosnažnom ostavinskom rešenju da mu na ime deviznog duga isplati iznos od _____ DM i _____- USD u dinarskoj protivvrednosti prema kursu na dan plaćanja i sa kamatom od 22.10.1983. godine pa do is-plate. U toku parnice po nalogu prvostepenog suda tužilac je preinačio tužbu tako što je tužbu proširio na još jednog naslednika po istom ostavinskom rešenju M.O. kao novog tuženog, a tužbeni zahtev je opredelio tako da se oba tužena obavežu da traženi iznos solidarno isplate tužiocu. Kako tužilac preina-čenom tužbom nije obuhvatio u svojstvu tuženih sve naslednike pok. V.V. oglašene pravnosnažnim ostavinskim rešenjem, prvostepeni sud je našao da je tužba neuredna, zbog čega je doneo pobijano reše-nje o odbačaju tužbe primenom čl. 140. Zakona o nasleđivanju i čl. 106. i 109. Zakona o parničnom po-stupku. Osnovano se tužiočevom žalbom pobija pravilnost prvostepenog rešenja o odbačaju tužbe. Shodno odredbi čl. 140. st. 1. i 3. Zakona o nasleđivanju, naslednik odgovara za dugove ostaviočeve do visine svog naslednog dela, bez obzira da li je izvršena deoba nasledstva. Ovakva pravna zajednica na-slednika ne predstavlja jedinstveno suparničarstvo u smislu čl. 201. Zakona o parničnom postupku, zbog čega naslednici istog ostavioca u odnosu na zahtev ostaviočevog poverioca ne predstavljaju jednu par-ničnu stranku i ne moraju obavezno svi biti obuhvaćeni tužbom za isplatu ostaviočevog duga. Obim nji-hove obaveze jasno je određen navedenom materijalno-pravnom odredbom Zakona o nasleđivanju, a so-lidarnost njihove obaveze prema poveriocu omogućava poveriocu da radi ostvarenja svog potraživanja podnese tužbu samo protiv jednog naslednika. U tom slučaju je proširenje tužbe na drugog naslednika kao novog tuženog izvršeno u skladu sa čl. 196. ZPP, kako nije bilo mesta nalaganju uređenja tužbe ob-uhvatanjem svih naslednika u smislu čl. 190. u vezi čl. 101. ZPP. Kako tužba inače sadrži sve što je po-trebno da se po njoj postupa u smislu čl. 106. i 186. ZPP u situaciji nepostojanja jedinstvenog i nužnog suparničarstva iz čl. 201. ZPP nije bilo mesta ni odbačaju tužbe, zbog čega je pobijano rešenje zasnova-no na pogrešnoj primeni navedenih odredbi.


NALOZI


113311.. Sa prestankom naloga ne prestaje i sam testament, već on ostaje kao poslednja volja zaveštaoca, ali

bez naloga, pa se njegova imovina ima raspraviti po testamentu, a ne po zakonu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 737/95 od 01.03.1995.godine)


- 66 -

TUMAČENJE ZAVEŠTANJA (Član 135. Zakona o nasleđivanju)

113322..

Prilikom tumačenja testamenta i ispitivanja prave volje testatora uzeće se u obzir sve rele-vantne činjenice i okolnosti, i u tom cilju primeniti sva raspoloživa sredstva.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je pravni prethodnik stranaka, njihov otac sada pok. R. Ž. biv. iz B..., testamentom ostavio svojim sinovima i unucima – svakom po jedan plac, kao realan deo nepokretne imovine, a tuženom i jednu kombinovanu zgradu, koja je ostala na parceli tužioca, pa kako je bilo sporno da li je ostavilac hteo da tuženi zgradu izmesti odnosno ukloni sa parcele tuži-oca, ili je pak uz tu zgradu tuženi dobio i pravo svojine na zemljištu na kojem se nalazi i koje služi za redovno korišćenje zgrade, jer o tome testament ništa ne govori, prvostepeni sud je, ispitivanjem prave volje testatora, zaključio da je ta volja bila da tuženi zgradu izmesti na svoj plac, da je to – s obzirom na karakteristike navedenog građevinskog objekta, sasvim moguće, a ovo i stoga što je i ostavilac navedenu zgradu ranije već jednom izmeštao. Navedeni zaključak prvostepenog suda za sada nije prihvatljiv dok se ne utvrde sve činjenice i ocene sve okolnosti koje su od značaja za tumačenje prave volje testatora. Naime, ovde je od bitnog značaja činjenica da li, s obzirom na svoje građevinsko-tehničke karakteri-stike, predmetna zgrada predstavlja pokretnu stvar ili je po pravnoj prirodi nepokretnost inkorporirana u katastarsku parcelu, i u vezi sa tim kakva je bila volja testatora, odnosno, da li da tuženi, pored zgrade, bude vlasnik i zemljišta na kome se zgrada nalazi i neophodnog za redovnu upotrebu zgrade, ukoliko se radi o nepokretnosti inkorporiranoj u zemljište, a u suprotnom da li je volja ostavioca bila da tuženi zgradu ukloni sa tužiočevog placa i izmesti na svoj plac. Po nalaženju Okružnog suda, navedenu spornu činjenicu, kako se osnovano ističe u žalbi tužio-ca, prvostepeni sud nije mogao da utvrdi bez građevinsko-tehničkog veštačenja, pa će stoga u po-novnom postupku prvostepeni sud, saglasno navedenim primedbama, veštačenjem preko veštaka građevinske struke utvrditi da li postoje tehničke mogućnosti da se zgrada premesti ili je pak to tehnički neizvodljivo zbog građevinsko-tehničkih karakteristika, a sve kako bi bio u prilici da što pravilnije protumači testament i pravu volju ostavioca, pri čemu će prvostepeni sud i na pouzdan način proveriti tvrdnju tužioca da je ostavilac navedenu zgradu i ranije premeštao, tako što će za-tražiti da se o ovome izjasni i tuženi, ali detaljnije i tužilac.


NIŠTAVOST ZAVEŠTANJA ZBOG POVREDE PRINUDNIH PROPISA,

JAVNOG PORETKA ILI DOBRIH OBIČAJA (Član 155. Zakona o nasleđivanju)

113333..

Ne proizvodi pravno dejstvo neimenovani ugovor kojim ugovarač (koji je zaključio ugo-

vor o otkupu stana iz društvene svojine) priznaje drugom ugovaraču da je vlasnik stana po


- 67 -

osnovu ulaganja svojih sredstava za otkup stana, ali da se kao vlasnik može uknjižiti tek po-sle njegove smrti. Po svojoj prirodi, takav predstavlja raspolaganje za slučaj smrti, ali ne u formi testamenta.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi – po mišljenju Vrhovnog suda - nisu pravilno identifikovali pravnu prirodu

predmetnog vansudskog poravnanja. Tačkom 2. ovog vansudskog poravnanja, imenovani pokojni priznaje tuženoj da je ona, svojim

sredstvima, otkupila predmetni stan te da je - po osnovu ulaganja ovih svojih sredstava - vlasnik sta-na, ali da se - kao vlasnik - može uknjižiti tek posle smrti ugovornika i njegove supruge. Dakle, mo-že se zaključiti da su pokojni i tužena zaključili neimenovani ugovor koji tuženoj nije omogućio sti-canje vlasničkih prava na predmetnom stanu. Neimenovani ugovor - jer vlasnik stana – sada pokojni priznaje tuženoj da se tek posle njegove smrti i smrti njegove supruge može uknjižiti kao vlasnik predmetnog stana u javne knjige, a tek tim činom bi ona postala vlasnik stana.

Iz samog teksta vansudskog poravnanja, kao i iz faktičke situacije, proizilazi da je imenovani pokojni ostao vlasnik predmetnog stana sve do smrti, te je stoga i mogao sa njim i nadalje slobodno da raspolaže - što je i učinio zaključivši Ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiljom 08.08.2004. godine. Nakon njegove smrti, 24.12.2004. godine, sprovodeći navedeni ugovor, tužilja se uknjižila u zemljišnu knjigu, postala vlasnik predmetnog stana i stekla državinu na istom.

S obzirom na ove činjenice, savesnost odn. nesavesnost tužilje prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju (čime su se bavili nižestepeni sudovi, a i tužena u reviziji) postaje nebitna, jer je tužilja taj ugovor zaključila sa sada pokojnim vlasnikom predmetnog stana.

Tužena, na osnovu vansudskog poravnanja, nije stekla vlasništvo na predmetnom stanu. Radi se o obećanju da će ga dobiti nakon smrti vlasnika, iz čega proizilazi da se radilo o raspolaganju za slučaj smrti, ali ne u formi testamenta, koje ne proizvodi pravno dejstvo.

Prema tome, iz ovako neidentifikovanog i neimenovanog ugovora, neodređenog pravnog posla koji je tužena zaključila, ona ne može da ostvari ni vlasnička prava na predmetnom stanu, a – shodno tome - ni da traži iseljenje tužilje koje ga kao vlasnik i zakoniti držalac.


113344..

Ne može se tužbom tražiti utvrđivanje ništavosti testamenta ako pismeno koje je ostavilac svojeručno potpisao ne ispunjava uslove ni za jedan oblik testamenta predviđen zakonom.

Iz obrazloženja: Pokojni L.S. je umro 7.3.1986. godine, a iza sebe je ostavio zaostavštinu kako pokretnu tako i

nepokretnu i na toj imovini se nalazi kat. parc.192/3 KO V.B. Pok. S. je zajedno sa svojom decom potpisao 21.12.1983. godine pismeni sporazum u rukopisu o deobi imovine koji je naslovljen kao te-stament i isti nije overen pred sudom. Pred Opštinskim sudom u V.B. 16.10.1986. godine pokrenut je ostavinski postupak na kojem je raspravljana zaostavština pok. S. Ostaviočevi naslednici i to sin D. i ćerke L.Ž. i V.R., dali su nasledničke izjave i kao naslednici postigli sporazum u pogledu deobe imovine pok. L.S., i predložili da se imovina raspodeli na taj način kako je naznačeno u naznačenom pismenu naslovljenom kao testament, što je sud prihvatio, doneo rasporedno rešenje pod brojem O.141/86 od 16.10.1986. godine i za naslednike zaostavštine pok. L.S. oglasio po osnovu Zakona L.Ž., V.R. i L.D. na određenim delovima. U obrazloženju rešenja stoji da su ostavilac i naslednici ra-nije postigli sporazum u pogledu deobe imovine koja sada predstavlja zaostavštinu pok. L.S.


- 68 -

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud nalazi da naznačeno pismeno pok. S. ne ispunjava uslove da bude testament ni sudski, ni olografski, ni pred svedocima. Veštačenjem od strane veštaka grafologa utvrđeno je da je potpis pok. S. na testamentu autentičan. Stoga je sud našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, da se ne radi o testamentu, već o sporazumu o ustupa-nju i raspodeli imovine za života, koji nije sudski overen, ali da su ga priznali svi naslednici i potpi-sali ga, pa je stoga tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po oceni Okružnog suda, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem doneo ispravnu odluku. Istina, prvostepeni sud nalazi da pomenuto pi-smeno ne zadovoljava uslove bilo kog testamenta, sudskog, olografskog, pred svedocima i dr., što se može prihvatiti jer utvrđeno činjenično stanje ukazuje da je pomenuti testament potpisao pokojni S. Svo-jeručno, a što je utvrđeno putem veštačenja, ali isti nije on i napisao, pa ne može ispunjavati uslove za svojeručni testament, niti pak za neki drugi testament. Međutim, ono što je bitno za rešenje ove pravne stvari je i činjenica da je pokojni S., umro 7.3.1986. godine. Prema čl. 130. ranijeg (tada važećeg) Zako-na o nasleđivanju propisano je da zaostavština umrlog lica prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti. U toku vođenja ostavinskog postupka iza smrti pokojnog S. nije bilo isticanja da naznačeno pismeno ispunjava uslove za testament, pa je sud zaostavštinu raspravio na osnovu Zako-na. Zaostavština je raspravljena, učesnici su oglašeni za naslednike na odgovarajućim delovima, a pre-ma čl. 139. ranijeg Zakona o nasleđivanju, predviđeno je da "pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana od kada je naslednik saznao za svo-je pravo i za držaoca stvari i zaostavštine, a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve, a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta". Pokojni S. je umro 7.3.1986. godine a tužilac je podneo tužbu dana 10. jula 2006. godine, dakle nakon isteka roka od deset godina od dana smrti ostavioca. Iz toga proizilazi da tužilac praktično nema pravo tražiti da se oglasi za jedinim naslednikom na zaostavštini pokojnog S. Osim toga, imovina je već raspravljana po osnovu Za-kona, a ne po osnovu testamenta pa se ne može ni tražiti utvrđivanje ništavosti testamenta jer isti prak-tično ne ispunjava uslove da bi se to pismeno tretiralo kao testament.

(Presuda Opštinskog suda u Kraljevu P.br. 259/07 od 22.5.2008. godine i Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 2070/08 od 25.11.2008. godine)

113355.. Među svim tužiocima po tužbi za utvrđivanje ništavosti testamenta postoji materijalno-pravni inte-res, nasledno-pravnog karaktera. To znači da se tužbeni zahtev mora rešiti prema svima na jednak način, tj. o jedinstvenim materijalnim suparničarima. Oni su jedinstveni tužioci pod utvrđenim uslovima.

(Iz rešenja Okružnog suda u Prizrenu, Gž. 498/95 od 26.12.1995.god .)

NIŠTAVOST ZAVEŠTANJA ZBOG ZAVEŠTAJNE NESPOSOBNOSTI


113366.. Testamentalnu sposobnost imaju lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti. Prili-

kom ocenjivanja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju se blaži kriterijumi od onih koji važe za opštu poslovnu sposobnost, a određeni su članom 79. Zakona o nasleđivanju kao


- 69 -

sposobnost za rasuđivanje. To je takvo duševno stanje kod zaveštaoca pri kome je on sposoban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka, tj. da zna šta radi i kakve su pravne posle-dice njegovih postupaka. U tom smislu, testamentalna sposobnost je uža od poslovne sposobno-sti, tako da nije bitno da li je zaveštalac imao opštu poslovnu sposobnost, već je bitno da je bio testamentalno sposoban. Tako i za lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti, postoji pretpostavka da su sposobna za rasuđivanje.

Iz obrazloženja: Što se tiče testamentalne sposobnosti, žalba nije osnovana, a ovo iz razloga što se prilikom ocenjiva-nja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju blaži kriterijumi od onih koji važe za opštu poslov-nu sposobnost, i oni su određeni članom 79. ZON-a kao sposobnost za rasuđivanje, što znači takvo du-ševno stanje kod zaveštaoca pri kome je on sposoban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka, tj. da zna šta radi i kakve su pravne posledice njegovih postupaka, pa je u tom smislu testamentalna spo-sobnost uža od poslovne sposobnosti, tako da nije bitno da li je zaveštalac imao opštu poslovnu sposob-nost, već je bitno da je bio testamentalno sposoban. Tako za lica koja nisu potpuno lišena poslovne spo-sobnosti, postoji pretpostavka da su sposobna za rasuđivanje (čl. 156. i 166. ZON-a).


113377.. Testament je ništav ako je stanje svesti testatora u vreme njegovog sačinjavanja bilo takvo

da nije odražavalo njegovu pravu volju.

Iz obrazloženja:

Obe pobijane presude nižestepenih sudova zasnovane su na saglasno utvrđenom činjeničnom stanju da je ostaviteljica sada pok. K. dana 14. septembra 1992. godine sačinila testament, kojim svoju imovinu ostavlja tuženoj prvog reda. Ostavinski postupak je prekinut zbog utvrđivanja valjanosti tog testamenta. U postupku je utvrđeno da je testatorka još znatno ranije pre sačinjenja ovog spornog testamenta dana 18. maja 1987. godine sačinila testament kojim imovinu ostavlja bratu I., odnosno njegovim zakonskim naslednicima zbog toga što on za razliku od drugog njenog brata i sestre nije ništa nasledio iza roditelja. Ostaviteljica je preminula 12 dana nakon sačinjenja spornog testamenta tj. dana 26. septembra 1992. go-dine i u bolnicu je bila primljena 21. septembra 1992. godine. Bolovala je od malignog tumora glave, pankreasa sa metastazama, a prema nalazu veštaka hirurga koji je nju lečio (izvršio hiruršku intervenci-ju) i dva veštaka neuropsihijatra, u vreme sačinjenja testamenta bila je u opšte teškom stanju organizma, jako anemična i sa teškim poremećajima metabolizma. Zbog intoksiciranosti organizma (izlivanjem žučnog sadržaja u krvotok) nije imala testamentalnu sposobnost u momentu sačinjenja spornog testa-menta, jer nije mogla da shvati stvarni i pravni značaj svoje izjave volje. Prema nalazu stručnih veštaka kod nje je zbog takvog napred navedenog stanja postojala kvalitativna promena svesti pri čemu nagon-sko afektivno ponašanje potiskuje racionalno ponašanje. Pri takvom stanju stvari sudovi su zaključili da stanje svesti testatorke u kritično vreme kad je sačinila sporni testament je bilo takvo da nije održavalo njenu pravu volju, pa su tužioci imali gra-đansko-pravno ovlašćenje da u sudskom postupku traže poništaj osporenog testamenta. Za takvo presuđenje sudovi su imali oslonca u savesnoj i brižljivoj oceni svakog izvedenog do-kaza posebno i svih zajedno, o čemu su u pobijanim presudama navedeni valjani razlozi kako i na osnovu kojih dokaza su sudovi utvrdili činjenično stanje, i zašto smatraju da su utvrđene činjenice istinite i zašto je tužbeni zahtev tužilaca osnovan.



- 70 -

KADA JE ZAVEŠTANJE RUŠLJIVO


113388.. Rok za podnošenje tužbe za poništenje testamenta zbog nedostatka u obliku je materijal-no-pravni rok prekluzivne prirode, na koji se ne primenjuju pravila o prekidu i zastoju koja važe za rokove zastarelosti.

Iz obrazloženja:

U konkretnom slučaju, prema stanju u spisima, usmeni testament pokojne N.G. sačinjen je u ko-rist tuženih i proglašen na zapisniku kod nadležnog Opštinskog suda dana 25.05.1994. godine.Zao-stavština ostavilje raspravljena je u skladu sa tim testamentom rešenjem istog Opštinskog suda dana 27.06.1994. godine.Zakonski zastupnik tužioca je za postojanje usmenog testamenta saznao 19.12.1994. godine, kada je uložio žalbu protiv ovog rešenja.. Rešenjem nadležnog Okružnog suda od 07.02.1995. godine prvostepeno rešenje je ukinuto.

U ponovnom postupku Opštinski doneo je rešenje dana 1.3.1995. godine, kojim je prekinuo po-stupak raspravljanja zaostavštine pokojne N.G. i Opštinu P. uputio na parnicu radi osporavanja pravne važnosti usmenog testamenta ostavilje. Navedeno rešenje zakonski zastupnik Opštine P. je primio 24.10.1997. godine, a tužbu radi ništavosti usmenog testamenta podneo 09.01.1998. godine.

Kod takvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da je tužba nedozvoljena, jer je pod-neta po proteku roka iz člana 77. Zakona o nasleđivanju, koji je u to vreme bio u primeni.

Prema stavu drugostepenog suda, rok iz člana 77. primenjenog Zakona o nasleđivanju je preklu-zivnog karaktera i na njega ne deluje prekid zastarelosti.

Vrhovni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda pravilno. Iz spisa proizilazi da je tužilac tražio poništaj usmenog testamenta pokojne N.G. zbog nedo-

statka oblika. Odredbom člana 77. navedenog Zakona o nasleđivanju, koji se u ovom slučaju pri-menjuje na osnovu člana 237. važećeg Zakona o nasleđivanju, s obzirom na datum sačinjavanja testamenta, propisano je da poništenje testamenta zbog nedostatka oblika može tražiti posle otva-ranja nasleđa samo lice koje ima pravni interes, i to u roku od godinu dana od kada je saznalo za testament, a najdalje za deset godina od proglašenja testamenta. Rok od godine dana ne može po-četi da teče pre proglašenja testamenta.

Po shvatanju ovog suda, radi se o materijalno-pravnom roku prekluzivne prirode, čijim protekom se gubi pravo za traženje poništaja testamenta zbog nedostatka oblika. S obzirom na takvu njegovu prirodu, isključena je mogućnost prekida i zastoja, koji važe za zastarne rokove. Stoga su revizijski navodi o po-grešnoj primeni materijalnog prava neosnovani. Budući da se radi o materijalno-pravnom roku, a ne pro-cesnom, trebalo je tužbeni zahtev odbiti kao neosnovan. Okolnost što je prvostepeni sud tužbu odbacio, ne čini takvu bitnu povredu odredaba parničnog postupka zbog koje bi pobijano rešenje moralo biti uki-nuto, jer je posledica za revidenta u biti ista: zbog proteka navedenog zakonskog roka, nema pravo na traženu sudsku zaštitu. Uput ostavinskog suda na parnicu nije procesna pretpostavka za podnošenje tu-žbe za poništaj testamenta zbog nedostatka oblika. Zato nisu od značaja navodi revidenta da je tužba podneta u roku označenom u rešenju suda kojim je upućen na ovu parnicu.

( Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 970/06 od 08.11.2007. godine )


- 71 -

113399..

Razloge ništavosti zaveštanja može isticati svako zainteresovano lice, a razloge rušljivosti zaveštanja može isticati samo pravno zainteresovano lice.

Iz obrazloženja: Tužilja je sestra od tetke ostavioca. Njena pok. majka i majka ostavioca su rođene sestre ( od istog oca i majke ). Roditelji ostavioca umrli su pre njega a druge dece nisu imali. Tužena je bila bračna supruga ostavioca u trenutku njegove smrti i u braku nisu imali dece. Ostavilac u trenutku sa-činjenja zaveštanja nije bio potpuno lišen poslovne sposobnosti. U vezi sa takvim činjeničnim stanjem, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužilja nije aktiv-no legitimisana u ovom sporu, jer ne ulazi u krug zakonskih naslednika koji bi imali pravo da naslede ostavioca. Ovo proizilazi iz odredbe člana 15. Zakona o nasleđivanju - ako ostaviočevi roditelji nemaju potomstva a ne mogu ili neće da naslede, bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu. Ostavilac u trenutku sačinjenja zaveštanja nije bio potpuno lišen poslovne sposobnosti, što čini da se u konkretnom slučaju ne radi o ništavosti u smislu člana 156. Zakona o nasleđivanju ( uslov da je ostavi-lac zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišen poslovne sposobnosti i na nju se može pozvati sva-ko zainteresovano lice ). S obzirom na osnov tužbenog zahteva za poništaj zaveštanja, reč je o rušljivosti zaveštanja, u smi-slu člana 164. Zakona o nasleđivanju, a poništaj zaveštanja zbog rušljivosti može zahtevati samo lice koje ima pravni interes ( u smislu člana 165. navedenog Zakona ). Za razliku od ništavosti (apsolutne ništavosti), kod koje razloge ništavosti može isticati svako zainteresovano lice, kod rušljivosti (relativne ništavosti) razloge može isticati samo pravno zaintere-sovano lice. Pravni interes, koji mora da postoji na strani aktivno zainteresovanog lica, ima pre svega zakonski naslednik koji bi bio pozvan na nasleđe da nema testamentalnog naslednika. S obzirom da ostaviočevi roditelji nemaju potomstva i ne mogu da naslede jer su umrli pre osta-vioca, tužena kao bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu i po zakonu isključuje tužilju iz za-konskog reda nasleđivanja. Zbog svega navedenog, tužilja nema pravni interes da zahteva poništaj spornog sudskog zaveštanja kojom je za naslednika imenovana tužena, tim pre što tužilja i nije u krugu nužnih naslednika, u smislu člana 39. Zakona o nasleđivanju.


KO MOŽE ZAHTEVATI PONIŠTAJ ZAVEŠTANJA

ZBOG RUŠLJIVOSTI (Član 165. Zakona o nasleđivanju)

114400.. Aktivna legitimacija za poništaj testamenta pripada licu koje bi po zakonskom redu nasleđivanja bilo pozvano na nasleđe kada ne bi bilo testamenta, uključujući lice isključeno iz nasleđa, odn. lišeno nužnog dela kao i svako drugo lice koje učini verovatnim da bi mu usled poništenja testamenta pri-pala neka korist iz zaostavštine.



- 72 -

114411.. Za razliku od ništavosti zaveštanja, kod koje razloge ništavosti može isticati i svako zainte-

resovano lice, kod rušljivosti razloge može isticati samo pravno zainteresovano lice. Pravni in-teres, koji mora da postoji na strani aktivno zainteresovanog lica, ima pre svega zakonski na-slednik koji bi bio pozvan na nasleđe da nema testamentalnog naslednika.

Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je tužilja sestra od tetke ostavioca, jer su njena pok. majka M.T. i majka ostavioca pok. D.M. rođene sestre, dakle od istog oca i majke. Roditelji ostavioca umrli su pre ostavioca i sem njega druge dece nisu imali. Tužena je bila bračna supruga ostavioca u trenutku nje-gove smrti i u braku nisu imali dece. U trenutku sačinjenja zaveštanja ostavilac nije bio potpuno li-šen poslovne sposobnosti. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužilja nije aktivno legitimisana u ovom sporu, jer ne dolazi u krug zakonskih naslednika koji bi imali pravo da naslede ostavioca. Ovakav zaključak proizilazi iz odredbe člana 15. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da ako ostaviočevi roditelji nemaju potomstva a ne mogu ili neće da naslede, bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu. S obzirom da ostavilac u trenutku sačinjenja zaveštanja nije bio potpuno lišen poslovne sposobnosti, to znači da se u konkretnom slučaju ne radi o ništavosti u smislu člana 156. Zakona o nasleđivanju, koji propisuje uslov da je ostavilac zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišen poslovne sposobnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Imajući u vidu osnov tužbenog zahteva za poništaj za-veštanja, reč je o rušljivosti zaveštanja u smislu člana 164. Zakona o nasleđivanju. Poništaj zaveštanja zbog rušljivosti može zahtevati samo lice koje ima pravni interes shodno članu 165. navedenog Zakona. Za razliku od ništavosti (apsolutne ništavosti) kod koje razloge ništavosti može isticati svako za-interesovano lice, kod rušljivosti (relativne ništavosti), razloge može isticati samo pravno zaintereso-vano lice. Pravni interes, koji mora da postoji na strani aktivno zainteresovanog lica, ima pre svega zakonski naslednik koji bi bio pozvan na nasleđe da nema testamentalnog naslednika. U pogledu rečenog, a s obzirom na utvrđenje u postupku da ostaviočevi roditelji nemaju potomstva i ne mogu da naslede jer su umrli pre ostavioca, tužena kao bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu i po zakonu isključuje tužilju iz zakonskog reda nasleđivanja. Sa svega navedenog tužilja nema pravni interes da može zahtevati poništaj spornog sudskog zaveštanja kojom je za naslednika imenovana tuže-na, ovo tim pre što tužilja nije ni u krugu nužnih naslednika u smislu člana 39. Zakona o nasleđivanju.


RUŠLJIVOST ZAVEŠTANJA ZBOG ZAVEŠTAJNE NESPOSOBNOSTI


114422..

Zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo ako je stanje svesti zaveštaoca u vreme njegovog

sačinjavanja bilo takvo da zbog nesposobnosti za rasuđivanje zaveštalac nije mogao da izrazi svoju volju. Takvo zaveštanje je rušljivo.


- 73 -

Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Imenovani ostavilac je pisanim zaveštanjem od 30.04.2005. godine, sačinjenim pisaćom maši-

nom, raspolagao svojom pokretnom i nepokretnom imovinom u korist tužene. Lično je diktirao tekst zaveštanja, pročitao ga i potpisao, nakon čega su zaveštanje potpisali i svedoci. Autentičnost potpisa testatora je proverena veštačenjem. Tekst zaveštanja je otkucan na istoj mašini bez vađenja papira.

Tužioci kao zakonski naslednici ostavioca su u ostavinskom postupku upućeni na parnicu radi dokazivanja nepunovažnosti zaveštanja.

Na takvo činjenično stanje, pobijanom odlukom je pravilno ocenjeno da je sporno zaveštanje, sa-činjeno u formi zaveštanja pred svedocima (tzv. alografski testament) i da su prilikom njegovog sa-činjavanja u potpunosti poštovani zakonski uslovi, propisani članom 85. Zakona o nasleđivanju za ovaj oblik zaveštanja.

Međutim, osnovano se revizijom ukazuje da nižestepene odluke ne sadrže razloge o zaveštajnoj sposobnosti pokojnog, iako je tužbom pored ostalog, osporena punovažnost zaveštanja i po ovom osnovu. Naime, tužbom i na raspravi osporena je sposobnost zaveštaoca za rasuđivanje i ukazano da zaveštanje ne predstavlja izraz volje pokojnog, dugogodišnjeg i lečenog zavisnika od alkohola.

Relevantna odredba: Rušljivo je zaveštanje lica koje je u trenutku njegovog sačinjavanja bilo nesposobno za rasuđiva-

nje - član 166. Zakona o nasleđivanju. Zaveštanje je strogo formalni akt, koji ima za cilj obezbeđenje volje lica da raspolaže svojom imovi-

nom i ne proizvodi pravno dejstvo ako je stanje svesti zaveštaoca u vreme sačinjavanja bilo takvo da zbog nesposobnosti za rasuđivanje on nije mogao da izrazi svoju volju.

Bez značaja je, pri tome, postojanje ili nepostojanje sudske odluke o lišavanju poslovne sposob-nosti, kao i da li je zaveštalac bio nesposoban za rasuđivanje iz trajnih ili privremenih razloga. U svakom slučaju, zbog nesposobnosti za rasuđivanje zaveštaoca u vreme sačinjavanja testamenta, za-veštanje ne proizvodi pravno dejstvo.

Kako nižestepeni sudovi nisu cenili poslovnu sposobnost zaveštaoca u vreme sačinjavanja zavešta-nja, zbog nedostataka razloga o odlučnim činjenicama, pobijana odluka je zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Bez obzira što je zaveštanje sačinjeno u zakonskom obliku i formi, nižestepene odluke su ukinute i to u odnosu na sve tužioce kao jedinstvene suparničare u smislu člana 204. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će ispitati da li je tužba za poništaj zaveštanja zbog zavešta-očeve nesposobnosti podneta u zakonskom roku iz člana 169. Zakona, te - ukoliko jeste - da li su ispu-njeni zakonski uslovi iz člana 166. Zakona za poništaj zaveštanja po ovom osnovu. To su preduslovi za donošenje pravilne i na zakonu zasnovane odluke.

(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1179/08 od 27.05.2009. godine)

114433.. Zaveštalac mora biti pismen, odnosno mora znati da čita i piše što predstavlja uslov za pu-

novažnost pismenog zaveštanja pred svedocima.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su rođena braća. Njihov otac, sada pok. S. R. biv. iz N... je sačinio pismeno zaveštanje pred svedocima 20. 3. 2003. godine, koje je proglašeno u Op-štinskom sudu u N... dana 30. 6. 2003. godine u predmetu O. br. 1401/03. Tim zaveštanjem sada pok. S.


- 74 -

je tužiocu ostavio u nasleđe drugi sprat porodične kuće sa potkrovljem i lokalom u prizemlju i deo kuć-nog placa, kao i nepokretnu imovinu u selu S... a tuženom B. je ostavio u nasleđe prvi sprat porodične kuće u N... sa lokalom u prizemlju i posebnom sobom sa ostavom u prizemlju, deo kućnog placa i nepo-kretnosti u selu S..., kao i sve pokretne stvari pokućstvo i alat i radionicu za preradu trske. Njihov otac je umro 7. 5. 2003. godine, i u ostavinskom postupku pred Opštinskim sudom u N... O. br. 1401/03 doneto je rešenje kojim je prekinut postupak raspravljanja zaostavštine a tužilac upućen na parnicu s obzirom da je osporio pravnu važnost pismenog zaveštanja. U toku postupka veštak Z. Ć je dao mišljenje da sada pok. S. nije bio sposoban za rasuđivanje kada je sačinio zaveštanje.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je zaveštanje bez pravne važnosti jer prema čl. 166. Zakona o nasleđivanju zaveštanje je rušljivo ukoliko ga je sa-činilo lice koje u trenutku njegovog sačinjavanja nije bilo sposobno za rasuđivanje.

Osnovano se žalbom tuženog ukazuje da se pobijana presuda zasniva isključivo na dopunskom nalazu i mišljenju veštaka od 17. 10. 2006. godine, kojim nalazom je zamenjen osnovni nalaz vešta-ka od 24. 4. 2006. godine, a kojim veštak daje sada sasvim suprotno mišljenje od prvobitnog nalaza.

Prvostepeni sud ne prihvata nalaz i mišljenje veštaka od 24. 4. 2006. godine kojim je veštak dao mi-šljenje da nema medicinskih relevantnih elemenata koji upućuju da je u vreme sačinjavanja spornog za-veštanja pok. S. bolovao od trajnog ili privremenog duševnog oboljenja, privremene duševne poremeće-nosti ili zaostalosti u duševnom razvoju. Tim nalazom je objasnio da je pok. S. bolovao od zloćudnog tumora pluća, ali da postojeći podaci ne upućuju da je navedeno oboljenje kompromitovalo njegovo glo-balno psihičko stanje, te da je u vreme sačinjavanja zaveštanja pok. S. bio sposoban za rasuđivanje.

Nakon dostavljanja dodatne medicinske dokumentacije veštak daje svoj novi nalaz i mišljenje od 17. 9. 2006. godine, navodeći da se sa značajnom verovatnoćom može tvrditi da sada pok. S. u vreme zaključenja spornog zaveštanja nije bio sposoban da izrazi svoju poslednju volju. Pri izradi ovog nalaza veštak citira medicinsku dokumentaciju koja je služila kao osnov za veštačenje i analizom te dokumen-tacije može se utvrditi da gotovo sva ta dokumentacija potiče iz perioda posle sačinjavanja spornog za-veštanja. Jedino je otpusna lista Klinike u Knez Selu iz perioda oktobar - novembar 2002 godine.

Nalaz i mišljenje veštaka je samo jedno od dokaznih sredstava koje sud ima na raspolaganju pri utvrđivanju činjenica od značaja za odlučivanje po tužbenom zahtevu. Međutim, u spisima predmeta postoje dva različita nalaza i mišljenja jednog istog veštaka, bez obzira što je drugi nalaz i mišljenje dat na osnovu nove medicinske dokumentacije, ali ona uglavnom potiče iz perioda nakon sačinjava-nja zaveštanja. To sve ukazuje da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno.

Prvostepeni sud je propustio da utvrdi da li je fizičko i psihičko stanje ostavioca u vreme sačinja-vanja testamenta bilo takvo da ga je činilo nesposobnim da shvati značaj i posledice sačinjavanja za-veštanja. Ovo stoga što veštak ni u svom nalazu i mišljenju od 17. 9. 2006. godine, ne daje izričito izjašnjenje o sposobnosti sada pok. S. da sačini zaveštanje, već veštak govori o "značajnoj verovat-noći" i "postojanju mogućnosti", a što svakako ne može biti siguran i pouzdan dokaz o poslovnoj sposobnosti i postojanju mana volje zaveštaoca.

Uslov za punovažnost pismenog zaveštanja pred svedocima je da zaveštalac zna da čita i piše i propisan je sa ciljem obezbeđenja autentičnosti volje ostavioca koji čitanjem može proveriti da li je u pismenu koji mu je drugi sačinio pravilno interpretirana njegova izjavljena volja.Uloga svedoka pi-smenog zaveštanja je da potvrdi autentičnost ostaviočevog potpisa ali i njegove izjave da zaveštanje koje potpisuje predstavlja njegovu poslednju volju.

U prvostepenom postupku sud nije pouzdano utvrdio da li su ispunjeni uslovi iz čl. 166. Zakona o nasleđivanju za poništaj zaveštanja i da li je sada pok. S. bio sposoban za rasuđivanje u trenutku sačinjavanja zaveštanja, ili iz čl. 167. istog Zakona kojim se reguliše rušljivost zaveštanja, a imajući u vidu njegovo telesno stanje.

(Presuda Opštinskog suda u Nišu P. 5783/03 od 28. 9. 2007. godine i Rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 5158/07 od 21. 1. 2008. godine)


- 75 -

RUŠLJIVOST ZAVEŠTANJA ZBOG MANA

ZAVEŠTAOČEVE VOLJE (Član 167. Zakona o nasleđivanju)

114444.. Bez uticaja je na pravilnost pobijanog prvostepenog rešenja to što učesnica u postupku za

raspravljanje zaostavštine u žalbi ističe da ima pravo na troškove sahrane od naslednika osta-vioca. Jer - učesnici su istim rešenjem upućeni na parnicu, a nisu istim oglašeni za zakonske naslednike na zaostavštini.

Iz obrazloženja: Učesnica u žalbi - pobijajući prvostepeno rešenje od maja meseca 2004. godine - ističe da traži troškove sahrane. To je bez uticaja na pravilnost pobijanog rešenja - po shvatanju Okružnog suda - zato što učesni-ci koji su upućeni na parnicu nisu oglašeni pobijanim rešenjem za zakonske naslednike na zaostav-štini pokojnog. Po navedenom rešenju oni ništa nisu nasledili, već su samo upućeni na parnicu da dokažu da svoje-ručni testament koji je sačinio ostavilac, ne proizvodi pravno dejstvo, jer nije sačinjen dobrovoljno.

(Iz rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 172/2006 od 18.01.2006. godine )

ROK ZA PONIŠTAJ ZAVEŠTANJA ZBOG ZAVEŠTAJNE

NESPOSOBNOSTI I MANA VOLJE (Član 169. Zakona o nasleđivanju)

114455.. Rok u kome se može tražiti poništaj testamenta (zbog nedostatka forme) teče od dana saznanja za testament, ali ne pre proglašenja testamenta. Zastarevanje se prekida ne samo podnošenjem tužbe, već i osporavanjem testamenta u ostavinskom postupku.


ROK ZA PONIŠTAJ ZAVEŠTANJA ZBOG POVREDE OBLIKA


114466.. Tužba za poništaj testamenta zbog nedostatka oblika može se podneti u roku od godinu dana od saznanja za testament, ali ne pre njegovog proglašenja.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 7515/98 od 10.06. 1999. godine)


- 76 -

114477.. Poništaj testamenta zbog nedostatka oblika može se tražiti u objektivnom roku od 10 godina. U pitanju je prekluzivni rok materijalnog prava, a ne zastarni, pa o njemu sud vodi računa po službenoj dužnosti.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 4953/95 od 15.11. 1995. godine)

DOKAZIVANJE UNIŠTENOG, IZGUBLJENOG

ILI SKRIVENOG ZAVEŠTANJA (Član 171. Zakona o nasleđivanju)

114488.. Uništen, izgubljen, sakriven ili zaturen testament proizvodi pravno dejstvo punovažnog te-

stamenta ako se ispune uslovi iz člana 171. Zakona o nasleđivanju, a teret dokazivanja njegove punovažnosti je na onoj strani kojoj to ide u prilog.

Iz obrazloženja: Tokom postupka pred prvostepenim sudom utvrđeno je, a to utvrđenje u svemu je prihvatio i

drugostepeni sud, da je pok. suprug tužilje u formi pismenog testamenta pred svedocima, izrazio svoju poslednju volju tako što je svu svoju imovinu ostavio svojoj supruzi tj. tužilji, da je nakon toga taj testament u tri istovetna primerka bio ostavljen na određenom mestu u njegovoj kući, gde je sta-jao i gde ga je tužilja, kada je pozvana na ostavinsku raspravu ponela i prikazala sudu, kojom prili-kom je konstatovano da tom testamentu nedostaje potpis testatora, koji je odstranjen u međuvremenu od njegovog sačinjenja do uzimanja od strane tužilje, tako što je deo listova sa svih primeraka testa-menta odsečen, skraćen u delu gde je pri dnu stranice iza sadržine testamenta bio potpis testatora. Nije se moglo utvrditi ko je to učinio i kad je to učinio. Zakon o nasleđivanju koji je važio u vreme sačinjenja spornog testamenta, u svom članu 78. određuje stroge uslove da izgubljeni, sakriveni i za-tureni testament proizvede dejstvo punovažnog testamenta. To su materijalnopravne činjenice nužne za postojanje prava nasleđa lica koje se na takav testament poziva. Testament može, shodno pome-nutom članu 78. Zakona o nasleđivanju, da proizvede dejstvo punovažnog testamenta pod uslovima: 1. ako tužilac dokaže i sud utvrdi da je testament postojao; 2. ako tužilac dokaže i sud utvrdi da je te-stament bio sastavljen pismeno u jednom od oblika propisanih u zakonu, i u kome od tih propisanih oblika; 3. ako tužilac dokaže i sud utvrdi da je tim testamentom tužilac određen za naslednika; 4. ako tužilac dokaže i sud utvrdi da je testament uništen slučajno ili radnjom drugog lica (tj. ne od testato-ra) ili da je izgubljen, sakriven ili zaturen i, ukoliko se to dogodilo za života ostavioca, da se dogodi-lo bez njegovog znanja. S obzirom na iznete uslove potrebne po članu 78. Zakona o nasleđivanju, utvrđeno stanje činjenica iz napadnute prvostepene odluke, a koje je u svemu prihvaćeno i od strane drugostepenog suda, bilo je dovoljno za rešenje spora u ovom predmetu. Postojanje pismena u kojem je sadržana poslednja volja pokojnog supruga tužilje kao testatora, s potpisima svedoka na njemu, uz sve ostale elemente na osnovu kojih bi proizlazila valjanost istog kao testamenta, izuzev potpisa te-statora, označava nesumnjivo uz sve ostale dokaze, koji potvrđuju vreme sačinjavanja testamenta, li-ce koje je sačinilo testament, motive za takvo raspolaganje testatora, kao i da su ispunjeni uslovi iz


- 77 -

napred pobrojanih tačaka 1, 2. i 3. Međutim, uslov iz tačke 4. nije ispunjen, a bez njega nije bilo mo-guće udovoljiti tužbenom zahtevu onakvom kakvim ga je tužilja opredelila. Ona naime nije uspela da dokaže da je izostanak potpisa na pismenu u kojem je sadržana poslednja volja njenog pok. supruga, rezultat onih okolnosti o kojima govori odredba člana 78. Zakona o nasleđivanju, da je takvo stanje stvari nastalo slučajem ili radnjom nekog drugog lica, bilo pre smrti testatora bez njegovog znanja, bilo po njegovoj smrti. To što je potpis testatora nesumnjivo postojao u vreme sačinjavanja spornog testamenta nema relevantnog uticaja na drugačiji ishod spora, što se inače revizijom pogrešno ističe, jer bi u međuvremenu nastala promena u vidu odstranjenja potpisa, bi-la irelevantna samo onda kada bi testamentalni naslednik uspeo dokazati da je do toga došlo bilo slučajem, bilo radnjom nekog drugog lica, s tim što ukoliko bi to bilo za života ostavioca, bilo bi neophodno da on za tu radnju nije znao, pošto bi njegovo eventualno znanje za to i njegovo nere-agovanje, predstavljalo praktično opoziv njegove poslednje volje. Prema odredbi člana 221a Za-kona o parničnom postupku, kad sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvr-di neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja. To pravilo glasi da svaka strana treba da dokaže onu činjenicu koja joj ide u prilog. Kako je tužilja bila u obavezi da dokaže da je naknadno odsečeni deo testamenta na kojem je bio potpis testatora nestao slučajem ili radnjom nekog drugog lica, bilo za života ostavioca, ali bez njegovog znanja, bilo posle njegove smrti - i kako te činjenice ona nije uspela nesumnjivo dokazati, to nije bilo druge, do da se odluči o sudbini njenog zahteva, na način na koji su to nižestepeni sudovi učinili, pa je Vrhovni sud reviziju tužilje odbio kao neosnovanu.


114499.. Kad zainteresovano lice dokaže da je zaveštanje postojalo, da je uništeno, izgubljeno ili

skriveno, da je bilo sačinjeno u obliku koji je zakonom propisan i ako dokaže sadržinu zave-štanja, zaveštanje koje je uništeno, izgubljeno ili skriveno posle smrti ili pre smrti zaveštaoca, ali bez njegovog znanja i volje – proizvodi pravno dejstvo.

Iz obrazloženja: Tužilja je tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi prema tuženoj da je sada pokojni R. D. sačinio

svojeručni testament u toku marta meseca 1996. godine, koji je u međuvremenu izgubljen. Prvoste-peni sud je utvrdio da sada pok. R. D. u toku marta meseca 1996. godine nije ostavio nikakav testa-ment pa je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu. Drugostepeni sud je žalbene navode usvojio i prvostepenu presudu ukinuo. Po mišljenju drugostepe-nog suda prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku, jer između ostalog, postoji protivrečnost između obrazlože-nja presude i sadržine spisa i izvedenih dokaza. Posebno sud nije cenio sa naročitom pažnjom i preciznošću izjavu saslušanog svedoka koji je potvrdio da je sedeo u kući sada pokojni R. D. i u vi-trini je video nešto napisano na listu kockaste hartije i poznao je potpis sada pokojnog R. D. i da mu je tada pokojni R. D. rekao da tužilja kao vanbračna supruga treba da čisti u kafani, i da treba da ide u sud da "to" overe. U ponovnom postupku sud će u sklopu ostalih izvedenih dokaza ceniti izjavu ovog svedoka .

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 192/98 od 08.09.1998. godine)


- 78 -

POJAM OPOZIVA


115500.. Kada je testament opozvan prostom izjavom datom u formi punovažnog testamenta, opozvani

testament ne dobija pravnu snagu ako testator namerno uništi izjavu o opozivu testamenta.

Iz obrazloženja:

U prvostepenom postupku je utvrđeno da je sada pok. S. P. iz V.., umro 20.07.1997. godine, da je sudskim testamentom sačinjenim pred prvostepenim sudom 19.4.1993. godine pod R. br. ___/93 zaveštao svoju nepokretnu imovinu tuženoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi u V... Ovaj testament je pro-glašen u ostavinskom postupku iza pok. S. na dan 10.10.1997. godine. Pok. S. je potom sačinio još dva sudska testamenta, i to jedan 21.05.1993. godine, a drugi 13.7.1993. godine, koji u ostavinskom postupku, a ni kasnije u ovoj parnici, nisu prezentirani sudu. Pr-vostepeni sud je, u nedostatku pismenih isprava o zaveštanjima od 21.05.1993. godine i 16.07.1993. go-dine, iz iskaza saslušanih svedoka, utvrdio da je testamentom od 21.05.1993. godine pok. S. opozvao te-stament od 19.04.1993. godine, na koji se poziva tuženik, i svoju imovinu ostavio supruzi sada pok. M. i bratu, tužiocu P. a da je poslednjim testamentom pok. S. imovinu vratio na svoje ime, izjavivši u testa-mentu da će imovinu ostaviti onome ko bude sahranio njega i njegovu suprugu. Kako iz izvedenih dokaza proizlazi da je pok. S. očigledno uništio poslednja dva testamenta, pr-vostepeni sud dalje zaključuje da je na taj način, u smislu čl. 101. Zakona o nasleđivanju ("Sl. gla-snik SRS", br. 52/74, u daljem tekstu: Zakon), pok. S. osnažio prvi testament. Kod ovakvog stanja stvari, za sada nije pouzdan zaključak da, u konkretnom slučaju, ima mesta primeni odredbe člana 101. stav 2. Zakona, po kojoj – ako je zaveštalac uništio docniji testament, ra-niji testament ponovo dobija snagu osim ako se dokaže da zaveštalac to nije hteo, sve dok se ne oce-ni pravna priroda i pravno dejstvo izjave od 16.07.1993. godine, date u formi sudskog testamenta. Po nalaženju Okružnog suda, navedena zakonska odredba reguliše onu situaciju kada postoje dva testamenta sa različitom sadržinom, a zaveštalac je uništio docniji testament. U konkretnom slučaju, za sada se ne bi moglo zaključiti da postoji konkurencija dva testamenta (prvog i trećeg), od kojih je poslednji uništen voljom testatora, pošto je izjava od 16.07.1993. godi-ne, po svemu sudeći, samo po formi testament, budući da se istom, prema utvrđenom činjeničnom stanju u stvari i ne vrši raspored imovine za života, već po svojoj sadržini predstavlja opoziv pret-hodna dva testamenta, i stoga, sve i da je testator uništio izjavu o opozivanju testamenta, inače datu u formi testamenta, po mišljenju Okružnog suda, raniji testament ponovo ne dobija snagu, sve da je to bila i volja testatora. Ne bi bilo mesta ni primeni odredbe člana 100. stav 2. Zakona, jer ona govori o opozivu testamenta (po sadržini), a ne o opozivu izjave o opozivu testamenta, tako da je za punova-žno zaveštanje sa sadržinom kao u opozvanom testamentu neophodna nova izjava u formi zakonom predviđenoj za punovažnost testamenta. U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od sadržine izjave od 16.07.1993. godine, date u formi sudskog testamenta, oceniti, u smislu gore navedenih primedbi, da li ona ima karakter i dejstvo te-stamenta ili pak samo izjave o opozivu testamenta, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zako-nitu odluku u ovoj pravnoj stvari.

(Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 728/04 od 26.04.2004. godine)


- 79 -

ODNOS RANIJEG I DOCNIJEG ZAVEŠTANJA


115511.. Ne postoji novacija obaveza kod ugovora o doživotnom izdržavanju, kada ugovorači kasni-

je zaključe punovažan ugovor o poklonu, ako ugovorne strane nastave da se ponašaju kao da i dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju, ako nisu na nesumljiv način izrazile volju da izvrše novaciju ranije zaključenog ugovora.

Iz obrazloženja: Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je majka stranaka zaključila ugovor o doživotnom izdržava-

nju kao primalac izdržavanja sa tuženom i njenim suprugom kao davaocima izdržavanja 1958. godi-ne. Predmet ugovora je imovina opisana u izreci prvostepene presude, a predaja celokupne imovine koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, davaocima izdržavanja na ravne delove odlože-na je do smrti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju je u celosti izvršen. Nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sada pokojna majka stranaka zaključila je pismene ugovore o poklonu u 1982. i 1983. godini, kojima je nepokretnosti poklonila ovde tuženoj i to pored imovine vlasništvo njenog supruga i oca stranaka, i imovinu koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Nakon zaključenja navedenih ugovora o poklonu majka stranaka je nastavila da živi u zajedničkom domaćinstvu sa tuženom i njenim suprugom i oni su nastavili da se o njoj staraju i izvr-šavali su sve svoje ugovorne obaveze davaoca izdržavanja do smrti primaoca izdržavanja. Na osno-vu tako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je zaključenim ugovorima o poklonima okrnjen njen nužni deo ko zakonskog naslednika za parcele koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Neo-snovano u reviziji tužilja ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su njen zahtev odbili, jer je zaključenjem ugovora o poklonima raskinut ranije zaključen ugovor o doži-votnom izdržavanju za spornu imovinu. Kod činjenice da je tužena sa sada pokojnom majkom prvobit-no zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, a nakon toga ugovore o poklonu čiji su predmet bile iste nepokretnosti, proizašlo bi da su ugovorne strane izvršile novaciju ugovora. Međutim , volja da se izvrši prenov u smislu člana 349. Zakona o obligacionim odnosima, ne može se pretpostavljati, već mora biti nesumnjivo izražena. Polazeći od okolnosti da zaključenjem ugovora o poklonima ugovorne strane nisu na nesumnjiv način izrazile volju da izvrše prenov ranije zaključenog ugovora o doživot-nom izdržavanju, te imajući pri tom u vidu i činjenicu da su ugovorne strane i nakon zaključenja ugo-vora o poklonima nastavile da se ponašaju kao da i dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju, jer je tužena nastavila sa svojim suprugom da se stara o primaocu izdržavanja, a ova je to prihvatila, to proizilazi da prava volja ugovornih strna jeste bila da ostane na snazi ugovor o doživotnom izdržava-nju, dok je svrha naknadno zaključenih ugovora o poklonu zapravo bila samo da se formalno obezbedi odgovarajući pravni osnov za prenos svojine na tuženu za života primaoca izdržavanja. Kako je prava volja ugovornih strana pokojne majke parničnih stranaka i tužene bila da sporna imovina pripadne tu-ženoj, bilo po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, bilo po osnovu ugovora o poklonu, stekli su se zakonski uslovi da tužena pravo svojine na spornoj imovini stekne po osnovu ugovora o doživot-nom izdržavanju, pa je s toga neosnovano isticanje tužilje da ona ima pravo svojine na spornoj imovini zato što joj je zaključenim ugovorima o poklonu povređen nužni deo.



- 80 -

115522.. Docnijim testamentom opoziva se raniji a opozivanjem docnijeg raniji dobija snagu, osim ako se dokaže da zaveštalac to nije hteo.


RASPOLAGANJE INDIVIDUALNO ODREĐENOM

STVARI ILI PRAVOM (Član 178. Zakona o nasleđivanju)

115533.. Dejstvo opoziva ranije sačinjenog zaveštanja ima docnije raspolaganje zaveštanom stvari od

strane zaveštaoca ugovorom o doživotnom izdržavanju. Opozvano zaveštanje ne stupa na snagu ni u slučaju poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju.

Iz obrazloženja: Tužbenim zahtevom tužilja je tražila da se naznačeno rešenje istog suda oglasi ništavim i bez

pravnog dejstva u odnosu na nju, te da se utvrdi da je ona vlasnik nepokretnosti po osnovu navede-nog testamenta od 29.03.2000. godine, a što su tužene dužne priznati i trpeti i dozvoliti uknjižbu pra-va imovine navedene u testamentu u zemljišnim i drugim javnim knjigama.

Pobijanom presudom ovaj zahtev odbijen je kao neosnovan. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, koje se navodima žalbe tužilje

ne dovodi u sumnju, sada pokojni imenovani - brat tužilje a otac tuženih, za života je ostavio pome-nuti testament, kojim je tužilji ostavio u nasleđe zemljište i kuću. Posle toga, isti pokojni je sa tuži-ljom zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju.

Prema odredbi člana 178. Zakona o nasleđivanju, zaveštaočevo raspolaganje individualno određe-nom zaveštalom stvari ili pravom ima dejstvo opoziva zaveštanja te stvari ili prava.

Imajući to u vidu, zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju sa tužiljom primalac izdrža-vanja, odnosno zaveštalac- pokojni opozvao je zaveštanje koje je ranije sačinio u korist tužilje.

Poništajem ugovora o doživotnom izdržavanju u parnici po tužbi zakonskih naslednika primaoca izdržavanja opozvano zaveštanje ne stupa ponovo na snagu, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim ona traži pravo nasleđa po osnovu pomenutog testamenta imenovanog pokojnog od 29.03.2000. godine.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1104/08 od 27.11.2008. godine)

115544.. Zaveštanje pred svedocima nije opozvano docnije zaključenim ugovorom o doživotnom izdrža-vanju, čiji je predmet ista nepokretna i pokretna imovina, ako se u sudskom sporu po tužbi zakonskih naslednika primaoca izdržavanja utvrdi da je ugovor o doživotnom izdržavanju ništav.



- 81 -

OPOZIV


115555.. Ako je potomak pokazao grubu neblagodarnost prema njemu, ustupilac može zahtevati

opoziv sporazuma o ustupanju i raspodeli imovine za života. Grubu neblagodarnost podrazu-meva veliku, krajnju nezahvalnost potomka i može postojati ako bi potomak sa umišljajem na-neo ustupaocu neku telesnu povredu, uvredu časti, oduzeo mu život ili mu oštetio imovinu ili bi takva dela bila učinjena nekom ustupiocu bliskom licu (bračnom drugu, deci, roditeljima).

Iz obrazloženja: Tužilac u parnici traži opoziv sporazuma o ustupanju i raspodeli imovine za života, navodeći da je tu-

ženi fizički ruinirao njegov životni prostor presecanjem dovoda električne energije i izneo sve pokretne stvari koje on koristi u toj zgradi. Tužilac, uz to, tvrdi da tuženi izbegava kontakt sa njim, da ga vređa iz-noseći razne neistine i izazivajući situacije koje narušavaju njegovo zdravlje. Po mišljenju tužioca, to su sve razlozi da se zaključeni sporazum opozove.

U postupku je, međutim, utvrđeno da navodi tužioca koji se tiču opisanog ponašanja tuženog ni-su tačni tj. da tuženi nije pokazao grubu neblagodarnost prema njemu.

Relevantna odredba: Odredbom propisano je da Ustupalac može zahtevati da mu potomak vrati sve što je primio ako

je pokazao grubu neblagodarnost prema njemu - član 192. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Gruba neblagodarnost podrazumeva veliku, krajnju nezahvalnost potomka, koja može postojati

npr. ako bi potomak sa umišljajem naneo ustupaocu neku telesnu povredu, uvredu časti, oduzeo mu život ili mu oštetio imovinu, ili bi takva dela bila učinjena nekom ustupaocu bliskom licu (bračnom drugu, deci, roditeljima).

Postojanje grube neblagodarnosti u ponašanju tuženog u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao. Nižestepeni sudovi su zbog toga pravilno zaključili da tužbeni zahtev za opoziv ugovora o ustu-

panju i raspodeli imovine za života, zaključen između stranaka, nije osnovan. Ovu vrstu ugovora ustupalac može pobijati i kao rušljiv pravni posao, znači zbog postojanja ma-

na u volji. Međutim, Pri tome, ukazivanje revidenta na propust ocene valjanosti osporenog ugovora i kao rušljivog pravnog posla zbog mana u volji tužioca (jer je bio u zabludi ili je otpao motiv za za-ključenje tog ugovora) ne utiče na pravilnost donete presude, jer u ovom slučaju tužilac nije tražio poništaj ugovora nego njegov opoziv.


115566.. Ustupilac imovine po ugovoru o ustupanju i raspodeli imovine za života ima pravo da zahte-va da mu potomak - primalac imovine po takvom ugovoru vrati ono što je po ugovoru primio ako ne daje ustupiocu ili kome drugom izdržavanje određeno ugovorom o ustupanju i raspodeli imo-vine za života.



- 82 -

115577.. Ustupilac ima pravo da zahteva da mu potomak vrati ono što je primio ustupanjem i ras-

podelom, ako je ovaj pokazao grubu nezahvalnost prema njemu. Gruba nezahvalnost je prav-ni standard. Da li se postupak potomka prema ustupiocu može tako okarakterisati, to treba sud u svakom konkretnom slučaju da oceni uzevši u obzir sve okolnosti slučaja. Potomci pre-ma svojim roditeljima imaju, pored prava, i zakonskih i moralnih obaveza. Ako se neka od tih obaveza grubo povredi, to može predstavljati grubu neblagodarnost. I ružan i grub postupak zanemarivanja dužnosti, poštovanja, grubo zanemarivanje pružanja pažnje roditelju može biti povreda moralnih obaveza ako takvo ponašanje za roditelje predstavlja, u smislu običaja, teže ogrešenje o obaveze. Postojanje grube nezahvalnosti je faktičko pitanje o kome sud zaključuje ceneći ga kao vrednosno merilo iz domena morala i dobrih običaja.

Iz obrazloženja: Sporazum o ustupanju i raspodeli imovine za života može se pobijati iz opštih razloga, zbog ko-

jih se mogu pobijati pojedini pravni poslovi u rokovima predviđenim zakonom (član 119. Zakona o obligacionim odnosima). Međutim, ustupilac ima pravo da zahteva da mu potomak vrati ono što je primio ustupanjem i raspodelom, ako je ovaj pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. To pravo ustupilac ima i ako potomak ne daje njemu ili kome drugome izdržavanje određeno poslom ustupa-nja i raspodele ili ako ne isplati dugove ustupiočeve, čija mu je isplata naložena istim poslom (član 115. stav 1. i 2. Zakona o nasleđivanju).

U ovom slučaju tužilja opoziv sporazuma o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji je 7. marta 1994. godine zaključila sa tuženom kao potomkom, temelji, između ostalog, i na činjenicama da tužena pokazuje grubu neblagodarnost prema tužilji, te da je čak i fizički maltretira. Gruba neblagodarnost je pravni standard. Da li se postupak potomka prema ustupiocu može oka-rakterisati grubom nezahvalnošću, to treba sud u svakom konkretnom slučaju da oceni uzevši u obzir sve okolnosti tog slučaja. Za zaključivanje da li ima osnovanog razloga za opoziv spornog ugovora radi neblagodarnosti, nisu raspravljena sva sporna pitanja koja su od značaja. Potomci prema svojim roditeljima imaju po-red prava i zakonskih i moralnih obaveza. Ako se neka od tih obaveza grubo povredi, to može pred-stavljati grugu neblagodarnost. I ružan i grub postupak zanemarivanja dužnosti, poštovanja, grubo zanemarivanje pružanja pažnje roditelju može biti povreda moralnih obaveza ako takvo ponašanje za roditelje predstavlja, u smislu običaja, teže ogrešenje o obaveze. Postojanje grube neblagodarnosti je faktičko pitanje o kome sud zaključuje uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, ceneći ga kao vred-nosno merilo koje se odnosi na pravila morala i dobrih običaja.

(Vrhovni sud Srbije , Rev. 1149/97 od 06.05.1997. godine)

115588.. Sporazum o ustupanju i raspodeli imovine za života, zaključen u smislu odredaba Zakona o na-sleđivanju može se pobijati iz opštih razloga zbog kojih se mogu pobijati pojedini pravni poslovi (zbog zablude, prevare i dr.) i u rokovima predviđenim zakonom (član 119. Zakona o obligacionim odnosima). Međutim, zakon o nasleđivanju predvideo je mogućnost da ustupilac opozove ono što je dao potomku koji prema njemu pokaže grubu neblagodarnost.



- 83 -

POJAM UGOVORA O IZDRŽAVANJU


115599.. Ugovor o doživotnom izdržavanju koji je kao primalac izdržavanja zaključilo lice kojem

izdržavanje ni u kom pogledu nije bilo potrebno, dok se na strani davaoca izdržavanja nalazi lice koje nema sopstvenih prihoda – izdržavano lice, ne proizvodi pravno dejstvo zbog nedopu-štene pobude, pošto nije zaključen sa ciljem obezbeđivanja izdržavanja, već sa ciljem izigrava-nja prava nužnih naslednika na nasleđivanje primaoca izdržavanja.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi E. K. je, kao davalac izdržavanja, sa svojim ocem,

sada pok. N. K., biv. iz N. P., kao primaocem izdržavanja, zaključio ugovor o doživotnom izdržava-nju koji je sudski overen 31. decembra 1981. godine. Tužilje su ćerke iz prvog braka pok. N. K. sa suprugom S. K., a tužena R. K. je majka tuženog E. K. i supruga iz drugog braka pok. N. K.

Među strankama nije sporno da je N. K. ugovorom o doživotnom izdržavanju raspolagao imovi-nom koja u momentu zaključenja ugovora nije bila isključivo njegova svojina, već i svojina njegove prve supruge S. K., odnosno da je raspolagao kućom i parcelom na kojoj je kuća sagrađena, iako se u posedovnom listu ove nepokretnosti na njega vode sa udelom od 2/3, a sa udelom od 1/3 na S. K. Jedna trećina ovih nepokretnosti predstavljala je bračnu tekovinu majke tužilja S. K., što je utvrđeno presudom Opštinskog suda u N. P. od 1. aprila 1968. godine i na osnovu ove presude doneto je reše-nje o fizičkoj deobi, po osnovu kog je majka tužilja upisala svoje pripadajuće pravo u delu od 1/3, dok je N. K. upisan u delu od 2/3 ovih nepokretnosti. Dalje je utvrđeno da je ugovor o doživotnom izdržavanju sada pok. N. K. zaključio ne sa ciljem obezbeđivanja izdržavanja već sa ciljem izigrava-nja naslednih prava tužilja, kao svojih ćerki iz prvog braka. U vreme zaključenja ugovora o doživot-nom izdržavanju N. K. nije bilo potrebno izdržavanje, jer je bio stambeno i finansijski potpuno obez-beđen; posedovao je kuću u kojoj je živeo, sa lokalom koji je izdavao; imao je i invalidsku penziju kao ratni vojni invalid i prihode od izdavanja lokala; živeo je sa suprugom, ovde tuženom R. K., koja je u vreme zaključenja ugovora imala 50 godina, dok je pok. N. K. u to vreme imao 60 godina, te mu ni u kom pogledu nije bilo neophodno izdržavanje od strane tuženog E. K. S druge strane, tuženi E. K. je u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju bio izdržavano lice i to upravo od stra-ne oca – N. K., koji ga je izdržavao i školovao od svojih prihoda, pošto je tuženi E. K. u to vreme bio student, a prvi prihod ostvario je četiri godine nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilja, pa je prvostepenom presudom utvrđeno prema tu-ženima da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženih kojim su tražili da se utvrdi prema tužiljama da su oni, po osnovu sticanja u braku i porodičnoj zajednici, vlasnici u delu od 2/3 nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Protiv takve presude tuženi su izjavili žalbu.

Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepenom presudom je na tačno i potpuno utvrđeno činje-nično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo. Prvostepeni sud je, naime, pravilno zaključio da sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nije zaključen sa ciljem obezbeđivanja izdržavanja već sa ciljem izigravanja prava nužnih naslednika na nasleđivanje primaoca izdržavanja, ovde tužilja. Kako je ugovor zaključen iz nedopuštene pobude kojom se rukovodio primalac izdržavanja, što je tuženom bilo poznato, takav ugovor, shodno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ne proizvodi pravno dejstvo.


- 84 -

Imajući u vidu da je prvostepeni sud utvrdio da predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju ne proizvodi pravno dejstvo, nepokretnosti koje su bile predmet tog ugovora, a koje se vode na pokoj-nog N. K. sa udelom od 1/1 u posedovnom listu broj 7199 i sa udelom od 2/3 u posedovnom listu broj 2636, predstavljaju njegovu zaostavštinu.

Prvostepeni sud je postupio pravilno i kad je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev tuženih ko-jim su tražili da se utvrdi da su oni po osnovu sticanja u braku i porodičnoj zajednici vlasnici u delu od 2/3 nepokretnosti opisanih u posedovnim listovima broj 2636 i 7199. Ove nepokretnosti N. K. je posedovao pre zasnivanja bračne zajednice sa tuženom R. K. Pošto je kuća već bila su-vlasništvo N. K. sa udelom od 2/3 i S. K. sa udelom od 1/3, kao njihova bračna tekovina, to uko-liko su pok N. K. i tužena R. K. kasnije sagradili aneks na kući od jedne sobe i kupatila kao i ga-ražu, zatim tuženi E. K. garažu pretvorio u lokal, kao što su to tuženi isticali u toku prvostepenog postupka, oni nisu mogli steći pravo susvojine ako za te radove i izgradnju nisu imali saglasnost i jednog od suvlasnika kuće i sukorisnika parcele kp. br. 946/5 - S. K., a što u toku postupka nisu dokazali. Ukoliko su tuženi ulaganjima u bračnoj i porodičnoj zajednici uvećali vrednost kuće na kojoj su druga lica već bili suvlasnici, mogli su eventualno steći samo obligaciono potraživanje, a pogotovo nisu mogli postati vlasnici na toj kući sa udelom od 2/3 koliko je već imao N. K. Na katastarskoj parceli broj 946/2, upisanoj u posedovnom listu broj 7199, i katastaraskoj parceli broj 945/5, upisanoj u posedovnom listu broj 2636, tuženi nisu mogli po osnovu sticanja u braku i porodičnoj zajednici postati vlasnici sa udelom od 2/3, kao što svojim tužbenim zahtevom traže da se utvrdi, jer je vlasnik ovih parcela R. S.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, GŽ-1181/11 od 26.05.2011. godine)

116600.. Ispunjeni su uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju ako je kao davalac izdrža-

vanja označeno lice koje ima 11 godina, bez obzira na to što je ono pri zaključenju ugovora bi-lo zastupano od strane zakonskog zastupnika, pošto je reč o licu koje nije radno sposobno.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen je iz-

među maloletnog lica uzrasta od 11 godina, kao davaoca izdržavanja, koje je, kao zakonski zastup-nik, zastupao otac, i njegovog dede, kao primaoca izdržavanja.

Prema shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužbeni zahtev treba usvojiti, odnosno da se raskida ugovor o doživotnom izdržavanju koji je zaključen između primaoca izdržavanja i njegovog unuka uzrasta od 11 godina, kao davaoca izdržavanja.

Takav zaključak proizlazi iz suštine ugovora o doživotnom izdržavanju, koja, po logici života, podrazumeva da je davalac izdržavanja, i onda kada je maloletan, sposoban za rad i privređivanje, bez obzira na to što nema svoju imovinu.

(Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 402/10 od 5.02.2010. godine)

116611.. Svrha ugovora o doživotnom izdržavanju su podjednako materijalna davanja od strane

davaoca izdržavanja (stanovanje, hrana, odeća, obuća, troškovi lečenja, svakodnevne uobiča-jene potrebe) i pružanje odgovarajuće nege u bolesti i starosti.


- 85 -

Iz obrazloženja: Svrha zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju je i pružanje odgovarajuće nege u bolesti

i starosti a ne samo materijalna davanja od strane davaoca izdržavanja (obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, troškovi lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe).

U konkretnom slučaju, tuženi nije pružio pokojnoj tužilji odgovarajuću pažnju i negu u bolesti i starosti, o čemu očito govori događaj krajem januara 1996. godine, kada je tuženi fizički napao i po-vredio sada pokojnu. Pored toga, tuženi je često boravio van mesta boravka, što je kod nje i izazvalo nezadovoljstvo.

Tuženi je povredio svoju ugovornu obavezu davaoca izdržavanja pa je pokojna tužilja zbog su-koba sa njim otišla iz svoje kuće kod ćerke, gde je ostala do kraja života. Ovakvi odnosi ugovarača ukazuju na poremećaj do granica nepodnošljivosti, što predstavlja razlog za raskid ugovora o doži-votnom izdržavanju (u smislu člana 120. stav 2. Zakona o nasleđivanju kao specijalnog propisa odn. u smislu čl. 127 - 129. Zakona o obligacionim odnosima, kao opšteg propisa).


116622.. Kao sopstvenik svoje imovine sve do svoje smrti, primalac izdržavanja može tu imovinu

otuđiti, pa i pokloniti. Ali - tada otpada predmet ugovora o doživotnom izdržavanju.

Iz obrazloženja:

U konkretnom slučaju, ugovor o doživotnom izdržavanju je po formi i sadržini zaključen prema odredbi člana 117. Zakona o nasleđivanju, važećem u vreme zaključenja ugovora i prema tim odred-bama predaja imovine u svojinu davaoca izdržavanja, odložena je do smrti primaoca izdržavanja.

To znači da primalac izdržavanja ostaje sopstvenik imovine sve do svoje smrti i prema tome može tu imovinu i otuđiti. Otac tuženih, kao primalac izdržavanja je to i učinio na taj način što je ugovorom o poklonu raspolagao predmetnom imovinom u korist svog tuženog sina. Kako je predmet ugovora o do-životnom izdržavanju otpao, a bez predmeta nema ni ugovora - to je neosnovan zahtev tužioca da se po osnovu tog ugovora prizna pravo svojine njegovom pravnom prethodniku, kao i zahtev predaje predmet-ne imovine u posed tužiocu.

Neosnovano je isticanje u reviziji da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da ugovor o doživotnom izdržavanju ne proizvodi pravno dejstvo. Jer, primalac izdržavanja je isključivi vlasnik imovine koja je predmet ugovora o doživotnom izdrža-vanju i sve do smrti može slobodno da raspolaže svojom imovinom, pa i da je otuđi ugovorom o poklonu.


116633.. Kad ugovor o doživotnom izdržavanju sadrži dovoljno elemenata na osnovu kojih se može

ustanoviti namera stranaka u pogledu određenog elementa, pogrešno određena površina nepo-kretnosti koja se ostavlja davocu izdržavanja ne utiče na zakonitost ugovora.


- 86 -

Iz obrazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno da sadržina navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju

odgovara volji ugovornih strana, nijedna od njih nije bila pod prinudom ili zabludom i isti je sačinjen sa ciljem da pok. B. sebi obezbedi izdržavanje na način kako je bliže u samom ugovoru određeno, a ne u cilju izigravanja prava nasleđa nužnih naslednika, te da se ne radi o ništavosti predmetnog ugovora u smislu čl. 53. stav 2. i čl. 66. stav 1. ZOO. Predmetni ugovor nije ništav ni u smislu čl. 47. ZOO zbog toga što je u predmetnom ugovoru pogrešno navedena površina stambene zgrade od 72 m2, iako je za-pravo reč o kući veličine od 140 m2, jer prema odredbi čl. 50. istog zakona predmet obaveze je održiv i kada sadrži dovoljno elemenata na osnovu kojih se može ustanoviti namera stranaka u pogledu odre-đenosti predmeta. U ovom slučaju površina zgrade uneta je u ugovor saglasno dokumentaciji koju je posedovao pok. M. B. u vreme njegovog zaključenja, a u stvari radi se o površini predmetne zgrade a ne o ukupnoj površini koja ima spratni deo. Stoji navod revizije da je izrekom prvostepene presude od-bijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi ništavost spornog ugovora o doživotnom izdr-žavanju, a da je u stavu 2. izreke iste presude delimično usvojen njegov tužbeni zahtev i utvrđena ni-štavost istog ugovora u pogledu pravnog dejstva tog ugovora u delu gde primalac izdržavanja ostavlja davaocu izdržavanja sve pokretne stvari koje se u momentu smrti zateknu u njegovoj kući. Međutim, tužilac se nije žalio na prvostepenu presudu u stavu 2. izreke i ista je u tom delu pravosnažna, te nije ni bila predmet ocene drugostepenog suda povodom izjavljene žalbe tužioca na preostali deo izreke prvo-stepene presude, jer u svojoj žalbi nije ukazivao na ovu činjenicu. Kod takvog stanja stvari, drugoste-peni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 385. stav 1. tač. 2. ZPP.


116644.. Način sahranjivanja (tradicionalni ili kremacija) kod ugovora o doživotnom izdržavanju,

predstavljaju vid izvršenja ugovorne obaveze kojom se olakšava obaveza davaoca izdržavanja i može se menjati u toku trajanja ugovora i usmenim sporazumom.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između sada pokojne Z. R. (umrla 4.12.1997. godine) kao

primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavnja zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju od 21.12.1992. godine (overen 29.03.1993. godine). Primalac se obavezao da davaoca doživotno izdr-žava, hrani i odeva, pazi, u bolesti leči, posle smrti sahrani, grob mu ogradi, spomenik podigne i izda podušja po narodnim običajima. U toku trajanja ugovora ugovarači su izvršili modifikaciju (izmenu) ugovorne obaveze primaoca, u pogledu podizanja spomenika i ograđivanja groba tako što se davalac obavezao da primaoca izdržavanja kremira. Tu usmenu obavezu (izmene nisu učinjene u pismenom obliku niti overene od strane sudije) davalac izdržavanja je izvršio, kao i sve ostale ugovorne obave-ze.Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev radi raskida ugovora odbijen kao neosnovan. Između stranaka je zaključen ugovor o doživotnom izdr-žavanju u režimu ranije važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 10/74). Taj zakon u članu 117. nije odredio koje su to osnovne i bitne obaveze koje proističu iz ugovora o doživotnom iz-državanju (zakon govori samo o izdržavanju) za razliku od člana 194. sada važećeg Zakona o nasleđi-vanju ("Sl. glasnik RS" br. 46/95 i 101/2003) koji je kao osnovne obaveze koje proističu iz ugovora o doživotnom izdržavanju naveo izdržavanje, brigu i sahranjivanje posle smrti. Bez obzira što raniji Za-kon o nasleđivanju (koji je važio u vreme zaključenja ugovora) nije preciznije izvršio razgraničenje


- 87 -

bitnih od sporednih obaveza ugovora o doživotnom izdržavanju, po stanovištu Vrhovnog suda bitna obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju pored izdržavanja i nege je sahranjivanje. Modaliteti sa-hranjivanja (tradicionalni način ili kremacija) predstavljaju stvar ugovorne volje i mogu se izmeniti u toku trajanja ugovora i usmenim sporazumom. Te docnije usmene pogodbe su punovažne jer se na taj način smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne strane, pa po članu 67. ZOO proizvode pravno dejstvo, s obzirom da je forma (stroga) propisana u interesu ugovornih strana. Njome se zaštićuju stranke zbog brzog zaključivanja ugovora i na taj način štite od prenagljenosti u odlučivanju, jasnije se formulišu obaveze, lakše i pouzdanije se razlikuje faza pregovaranja od faze ugovaranja i utvrđuje momenat kad je ugovor nastao, otklanjaju se nesporazumi u izvršavanju ugovornih obaveza i ostvaruje nasledno-pravna funkcija ugovora (što je prevashodno u interesu samih stranaka). Imajući u vidu izloženo neo-snovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je izmena ugovorne obaveze (kremacija umesto tra-dicionalnog sahranjivanja) morala biti učinjena u istoj formi u kojoj je zaključen ugovor (overa pisme-ne redakcije od strane sudije) jer kao što je izloženo o modalitetima (načinima) sahranjivanja stranke se po stanovištu Vrhovnog suda mogu i usmeno sporazumeti u toku trajanja i izvršavanja ugovora, a za tu vrstu izmena nije bila nužna pismena odnosno svečana forma.


116655.. S obzirom da je posebna forma ugovora o doživotnom izdržavanju propisana u interesu ugovor-

nih strana, to su punovažne i proizvode pravno dejstvo i usmene pogodbe date u toku izvršavanja ugovornih obaveza.


116666.. Ugovor o doživotnom izdržavanju nije zaveštanje i stoga davalac izdržavanja nije univerzalni suk-cesor primaoca izdržavanja, tako da ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, ali se može ugovoriti da će on odgovarati za njegove postojeće dugove određenim poveriocima.


116677.. Ugovor je punovažan i predmet ugovora je potpuno i dovoljno određen, ukoliko je defini-san kao udeo primaoca izdržavanja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici na tačno određe-nim stvarima, iako još nije utvrđena veličina tog udela.

Iz obrazloženja: Ostavilac je suprug primaoca izdržavanja i bio je vlasnik dvosobnog stana - zaostavštine gde se kao naslednici pojavljuju primalac izdržavanja i unuka po ranije umrlom sinu. S obzirom da unu-ka svojoj babi, primaocu izdržavanja, spori veličinu tekovinskog udela i s obzirom da će se u tom smislu voditi parnica to ona i ne zna koliki će biti njen udeo u stanu. Ovim ugovorom ostavilac posle svoje smrti ostavlja svojoj sestričini - ugovaraču udeo u označe-nom stanu, koji joj bude pripao nakon okončanja parnice, zatim udeo u označenom putničkom auto-mobilu takođe koji joj bude pripao nakon okončanja parnice, kao i sve pokretne stvari koje se kod nje nađu u trenutku smrti.


- 88 -

Prema odredbi stava 1. člana 194. Zakona o nasleđivanju, ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kra-ja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Prema odredbi stava 2. člana 194. Zakona o nasleđivanju, primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari i prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora. Imajući to u vidu, u konkretnom slučaju sporna je pravna važnost ugovora s obzirom na to kako je određen predmet ugovora. Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi zahtev da se prilikom utvrđivanja predmeta ugovora tačno navedu određene stvari ili kakva druga prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora, koja se ugovorom prenose u svojinu primaocu izdržavanja, kao naknada za doživotno izdržavanje. Ovaj zahtev ispunjen je kada je reč o naznačenom stanu i naznačenom putničkom vozilu, pa Okružni sud nalazi da je u tom delu ugovor zaključen saglasno zakonu. Pri tome, okolnost da se u trenutku zaključenja ugovora još uvek ne zna koliki je udeo po osno-vu sticanja u bračnoj zajednici, ne utiče na punovažnost ugovora, jer je predmet ugovora u tom delu dovoljno određen, u smislu člana 194. st. 1.i 2. Zakona o nasleđivanju. Ovo zbog toga što su u ugovoru tačno označeni i stan i putničko vozilo i što pokojna tužilji ne-sumnjivo prenosi u celini svoj udeo po osnovu bračne tekovine na stanu i vozilu, a koliko on iznosi, u slučaju osporavanja ovakvog njenog prava, može se utvrditi kao prethodno pitanje, kao u konkret-nom slučaju, pri čemu bi i eventualna utvrđujuća presuda o tome imala samo deklaratorni karakter, pa je stoga pokojna bila ovlašćena da ugovorom o doživotnom izdržavanju punovažno raspolaže svojim udelom po osnovu sticanja u bračnoj zajednici i pre utvrđivanja veličine tog udela u parnič-nom postupku. Kada su u pitanju pokretne stvari kao predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, iz sadržine ugovora se vidi da te stvari nisu tačno određene, već je upotrebljena formulacija: ''... sve pokretne stvari koje se kod nje nađu u trenutku smrti.. Kako je ugovor o doživotnom izdržavanju punovažan samo ukoliko su pokretne stvari tačno odre-đene, odnosno pojedinačno navedene, u tom delu ugovor ne važi.


116688.. Davalac izdržavanja odgovara za dugove primaoca izdržavanja posle njegove smrti samo ukoliko je to ugovoreno.

Iz obrazloženja: Tužioci su, kao davaoci izdržavanja, zaključili 1993. godine ugovor o doživotnom izdržavanju sa sada pokojnim primaocem izdržavanja, koji je 1995. godine i raskinut. pravnosnažnom presudom nadležnog opštinskog suda. U toku trajanja ove parnice, primalac po raskinutom ugovoru je zaklju-čio nov ugovor o doživotnom izdržavanju sa ovde tuženim, na koga je odmah izvršen prenos prava svojine na nepokretnostima obuhvaćenim ovim ugovorom, kao naknada za dato izdržavanje. Odgo-vornost davaoca izdržavanja za eventualne dugove primaoca izdržavanja nije ugovorena nijednom odredbom ovog ugovora. Primalac izdržavanja je umro, a predmet tužbenog zahteva tužioca se od-nosi na naknadu troškova koje su tužioci imali za njegovo izdržavanje.


- 89 -

Nižestepeni sudovi su, iz tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključili da tuženi nije univerzalni sukcesor pokojnog primaoca izdržavanja, te da on - s obzirom da to nije ugovoreno - ne odgovara za njegove dugove. Zbog toga je ovaj zahtev tužilaca pravilno odbijen kao neosnovan. Naime, prema odredbi člana 119. Zakona o nasleđivanju ( koji je važio u vreme zaključenja ugo-vora o doživotnom izdržavanju sa tuženim - "Sl. glasnik SRS", br. 52/74), davalac izdržavanja ne od-govara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, ukoliko to nije ugovoreno. U konkretnom slučaju, tuženi kao singularni sukcesor primaoca izdržavanja ne odgovara za njegove dugove.


116699.. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju, nakon smrti primaoca izdržavanja, davalac ne

odgovora za njegove dugove ukoliko to ugovorom nije predviđeno.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su kao davaoci izdržavanja zaključili 30. aprila 1993. godine ugovor o doživotnom izdržavanju sa sada pok. D. Ć. kao primaocem izdržavanja. Prav-nosnažnom presudom Opštinskog suda u B…T…, ovaj ugovor je raskinut. U toku trajanja ove parni-ce, 15. novembra 1995. godine D. Ć. je zaključio nov ugovor o doživotnom izdržavanju sa ovde tu-ženim D. M. na koga je odmah izvršen prenos prava svojine na nepokretnostima obuhvaćenim ovim ugovorom, kao naknada za dato izdržavanje. Nijednom odredbom ovog ugovora nije ugovorena od-govornost davaoca izdržavanja za eventualne dugove primaoca izdržavanja. D.Ć. je umro, a predmet tužbenog zahteva tužioca se odnosi na naknadu troškova koje su tužioci imali za njegovo izdržava-nje. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tuženi nije univerzalni sukcesor pok. D. Ć. i da, s obzirom da to nije ugovoreno, ne odgovara za dugove primao-ca izdržavanja, zbog čega je takav zahtev tužilaca pravilno odbijen kao neosnovan. Naime, prema odredbi člana 119. Zakona o nasleđivanju koji je važio u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa tuženim ("Sl. glasnik SRS", broj 52/74), davalac izdržavanja ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, ali se to može ugovoriti. U konkretnom slučaju takva oba-veza tuženog, kao davaoca izdržavanja nije ugovorena, te tuženi kao singularni sukcesor primaoca izdržavanja ne odgovara za njegove dugove, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 3166/03 od 11.03.2004. godine)

117700.. Imovina stečena ugovorom o doživotnom izdržavanju za usluge izdržavanja i pomaganja

primaoca izdržavanja, pružene od oba bračna druga, predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova. Ukoliko su se oba bračna druga u izvršavanju obaveze izdržavanja prema primaocu izdržavanja, ponašali kao jedna ugovorna strana i angažovali se u svim poslovima savesno pre-ma drugom saugovaraču, a solidarno u međusobnom odnosu kao bračnih drugova koji dele sve obaveze domaćinstva, pa i ovu - preuzetu ugovorom prema trećem licu, onda je opravdano da se takva uzajamna solidarnost u izvršavanju obaveza vrednuje kroz njihov jednak doprinos u sticanju imovine kao rezultat zajedničkog rada, nezavisno ko je od njih, zbog posebnog od-nosa sa primaocem izdržavanja, zaključio ugovor i bez obzira na njihov pojedinačni doprinos


- 90 -

u sticanju preostalih dobara zajedničke imovine. Dakle, postoji jednak doprinos i jednak su-vlasnički udeo stranaka na imovini stečenoj po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju.

Iz obrazloženja: Ugovor o doživotnom izdržavanju je teretan ugovor kojim se imovina stiče kao naknada za uči-njene usluge različitih oblika pomaganja i izdržavanja primaoca izdržavanja.Stoga, ukoliko su se oba bračna druga u izvršavanju obaveze izdržavanja prema primaocu izdržavanja, ponašali kao jedna ugovorna strana i angažovali se u svim poslovima savesno prema drugom saugovaraču, a solidarno u međusobnom odnosu bračnih drugova koji dele sve obaveze domaćinstva, pa i ovu prema trećem li-cu preuzetu ugovorom, onda je opravdano da se takva uzajamna solidarnost u izvršavanju obaveza vrednuje kroz njihov jednak doprinos u sticanju imovine kao rezultat njihovog zajedničkog rada, ne-zavisno ko je od njih, zbog posebnog odnosa sa primaocem izdržavanja sa njim zaključio ugovor i bez obzira na njihov pojedinačni doprinos u sticanju preostalih dobara zajedničke imovine. Stoga je i po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud pravilno zaključio da postoji jednak doprinos i jednak suvlasnički udeo stranaka na imovini stečenoj po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž.2576/03 od 30.06.2003. godine)

117711.. Ako je davalac izdržavanja propustio da izvršava obaveze iz ugovora o doživotnom izdrža-

vanju u pogledu nege i pomoći primaocu izdržavanja u vreme njegove bolesti koja je prethodi-la smrti primaoca, makar se radilo i o relativno kratkom vremenu od oko tri nedelje, ne može se uzeti da davalac izdržavanja u ovom slučaju nije ispunio ugovor u neznatnom delu.

Iz obrazloženja: Prema sadržini ugovora o doživotnom izdržavanju koji je tuženi zaključio kao davalac izdržava-

nja sa svojom majkom kao primaocem izdržavanja, tuženi je bio u obavezi da se stara i o njenom le-čenju. Obzirom na ovakvu obavezu tuženog i da je pok. S. umrla u bolnici 6. 03. 1994. godine, da je poslednjih 20-ak dana života kao srčani bolesnik bila nepokretna, da je pre toga imala zdravstvenih problema, prvostepeni sud nije utvrdio u kakvom je zdravstvenom stanju bila pok. S. i šta je to tuže-ni preduzeo u pogledu ispunjenja svojih obaveza u pogledu nege i pomoći pok. S. u vreme njenog le-čenja, kako bi se na osnovu toga mogao doneti zaključak o tome da li je tuženi svoje obaveze iz ugo-vora izvršavao u potpunosti, a ako nije da li se radi o neznatnom ispunjenju obaveza koje ne bi vodi-le raskidu ugovora. Po nalaženju Okružnog suda, ne može se uzeti da davalac izdržavanja nije ispu-nio ugovor u neznatnom delu,ako je propustio da izvršava obaveze iz ugovora u pogledu nege i po-moći primaocu izdržavanja u vreme bolesti primaoca koja je prethodila njegovoj smrti, pa makar se radilo i o relativno kratkom vremenu od oko tri nedelje.


117722.. Ugovor o kupoprodaji nije ništav niti se radi o fiktivnom ugovoru bez obzira što je pred-

met tog ugovora ista nepokretnost koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, s obzi-


- 91 -

rom da je primalac izdržavanja zadržao svojinu na nepokretnosti koju je ostavio u naknadu davaocu izdržavanja. Ugovor nije ništav (u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosi-ma), a ne radi se ni o fiktivnom ugovoru (u smislu člana 66. istog Zakona).

Iz obrazloženja: Ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenom 05.10.1993. godine između tuženog kao da-vaoca izdržavanja i sada pok. D.F. kao primaoca izdržavanja, primalac izdržavanja se obavezao da tuženom nakon svoje smrti, ostavi stan i novac koji se u momentu smrti nađe na njegovoj štednoj knjižici. Nakon izvesnog vremena sada pok. primalac izdržavanja je sa tuženim (davaocem izdržava-nja) zaključio ugovor o kupoprodaji 17.06.1996. godine kojim je raspolagao istim stanom i na osno-vu tog ugovora tuženi se uknjižio u zemljišne knjige kao vlasnik stana. Dana 09.12.1997. godine iz-među sada pok. D.F. kao primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja zaključen je aneks ugovora o doživotnom izdržavanju koji je overen pred sudom, a kojim je predviđeno da će primalac izdržavanja nakon svoje smrti na ime naknade za primljeno izdržavanje ostaviti isti stan tužilji i tu-ženom u svojinu sa po ½ idealnog dela. Primalac izdržavanja je preminuo 15.06.2000. godine. Na osnovu ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je sporni ugovor o kupoprodaji ništav i da je tužilja suvlasnik sa ½ idealnog dela na spornom stanu. Naime, na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju od 05.10.1993. godine, tuženi nije stekao pravo svojine na stanu koji je bio predmet ugovora, budući da je primalac izdržavanja zadr-žao pravo svojine na stanu do momenta smrti, shodno članu 117. tada važećeg Zakona o nasleđivanju. Obzirom na to, sada pok. D. F. je kao vlasnik stana, mogao raspolagati stanom i nakon zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, a što je i učinio prenevši pravo svojine na tom stanu na tuženog putem ugovora o kupoprodaji iz 1996. godine, zbog toga nisu osnovani revizijski navodi tužilje da pri-malac izdržavanja nije mogao nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju preneti na davao-ca izdržavanja pravo svojine na spornom stanu ugovorom o kupoprodaji. I po oceni revizijskog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da sporni ugovor o kupoprodaji nije ništav u smislu člana 103. ZOO, a ne radi se ni o fiktivnom ugovoru u smislu člana 66. istog Zakona.


117733.. Kada ugovarači zaključe ugovor o poklonu, a usmeno ugovore i doživotno izdržavanje po-

klonodavca, onda voljom ugovarača dolazi do konverzije poklona u dvostrano teretni ugovor o otuđenju, kao naknadi za doživotno izdržavanje poklonodavca. Ako su ugovarači zaključili punovažan ugovor o poklonu, a usmeno ugovorili i doživotno izdržavanje poklonodavca i taj sporazum realizovali, pravna priroda takvog ugovora nije dobročina. Zato se u slučaju kad je voljom ugovarača došlo do ovakve konverzije poklona u dvostrano teretni ugovor o otuđenju – kao naknadi za doživotno izdržavanje poklonodavca, ne može se zahtevati redukcija poklona zbog povrede nužnog naslednog dela potomaka, po odredbama čl. 40. Zakona o nasleđivanju, važećeg u vreme smrti oca stranaka.

Iz obrazloženja: Prema čl. 117. Zakona o nasleđivanju, koji je važio u vreme zaključenja pobijanog ugovora o poklonu uslov punovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju je zaključenje ugovora u zakonom


- 92 -

propisanoj pismenoj formi pred sudijom, po pravilima vanparničnog postupka propisanim za potvr-đivanje sadržine isprava. Međutim, ove odredbe ne isključuju i mogućnost zaključenja takvog dvo-strano teretnog ugovora kojim se jedan ugovarač obavezuje da doživotno izdržava drugog ugovarača – koji mu za to još za života ustupa u vlasništvo svoju imovinu, pri čemu je dovoljno da potpisi ugo-varača na takvom ugovoru budu overeni pred sudom, jer takav ugovor ispunjava uslov punovažnosti forme propisane za ugovore o prometu nepokretnosti. Ako su ugovarači zaključili punovažan ugovor o poklonu bez tereta, a usmeno ugovorili i doži-votno izdržavanje poklonodavca i taj sporazum realizovali, pravna priroda takvog ugovora nije do-bročina. Zato se u slučaju kad je voljom ugovarača došlo do ovakve konverzije poklona u dvostrano teretni ugovor o otuđenju – kao naknada za doživotno izdržavanje poklonodavca, ne može zahtevati redukcija poklona zbog povrede nužnog naslednog dela potomaka po odredbama čl. 40. Zakona o nasleđivanju, važećeg u vreme smrti oca stranaka. Tužena je sa sada pok. ocem zaključila ugovor o poklonu koji je overen pred Opštinskim sudom 21.07.1991. godine, u zakonom propisanoj formi za promet nepokretnosti, ali je obzirom na ranije zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju između njih, ponašanje ugovarača i izraženu nameru poklonodavca u vreme zaključenja poklona da obzirom na sve ovo zaključi sa tuženom i ugovor o doživotnom izdržavanju, čiji je predmet otuđenje spornog stana, koja nije realizovana, pravna priro-da ovog ugovora dvostrano teretna, a ne dobročina. Zato se po oceni Vrhovnog suda ne radi o poklo-nu već o otuđenju spornog stana za naknadu za doživotno izdržavanje poklonodavca, pa tužioci neo-snovano zahtevaju njegovu redukciju i vraćanje poklona zbog povrede nužnog naslednog dela u smi-slu čl. 53. istog zakona.


117744.. Kad primalac izdržavanja nepokretnost koja je predmet ugovora o doživotnom izdrža-

vanju na koju je zadržao pravo svojine i državinu sve do svoje smrti, u međuvremenu razmeni za drugu nepokretnost ugovorom o razmeni nepokretnosti sa trećim licem, razmenjena nepo-kretnost ne može predstavljati predmet ugovora o doživotnom izdržavanju po osnovu "tran-sformacije" i "kontinuiteta" imovine. " Naime, primalac izdržavanja ostaje sopstvenik imovi-ne koja je predmet ugovora sve do svoje smrti, iz čega proizilazi da ju je mogao slobodno otu-điti. U konkretnom slučaju, primalac izdržavanja je to i učinio, jer je nepokretnosti koje pred-stavljaju predmet ugovora zamenio za sporni stan.

Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da su stranke zakonski naslednici pok. D.P., koji je umro 24. septem-bra 1989. godine. Tužilja je njegova supruga a tužena sestričina po ranije umrloj sestri. Zaostav-ština u pogledu nepokretnosti nije raspravljena, jer je ostavilac sa tuženom zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju dana 11. decembra 1975. godine, overen pod brojem R.____/75. Pred-met navedenog ugovora je bio kućni plac sa kućom na placu. Ugovorom je predviđeno da će tu-žena kao primalac izdržavanja nepokretnost primiti u državinu i svojinu posle smrti davaoca izdr-žavanja. Ta nepokretnost je ugovorom o trampi zaključenim dana 26. juna 1989. godine, između ostavioca i GRO "P...." u S…, zamenjena za sporni jednosoban stan u S... Ugovor o doživotnom izdržavanju nije raskinut.


- 93 -

Na osnovu takvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da sporni stan ne predstavlja zao-stavštinu ostavioca, jer je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju po osnovu "kontinuiteta" i "transformacije" imovine. Vrhovni sud nalazi da se izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova ne može prihvatiti. Sporna pitanja se imaju raspraviti i prema Zakonu o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74 i 1/80), koji je važio u vreme sačinjavanja ugovora o doživotnom izdržavanju. Na primenu tog zakona upućuje odredba člana 237. stav 2. novog Zakona ("Sl. glasnik RS", broj 46/95). Sa razloga pravne sigurnosti na sve nasledno pravne ugovore zaključene do stupanja na snagu novog zakona i dalje će se primenjivati propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja. U konkretnom slučaju ugovor o doživotnom izdržavanju je i po formi i po sadržini zaključen pre-ma odredbama člana 117. Zakona o nasleđivanju i predstavlja strogo formalni pravni posao, jer forma ima konstitutivni karakter, a sastoji se iz pismenog zaključenja ugovora i overe od strane sudije. Što se tiče predmeta ovog ugovora, smatra se da se odnosi samo na nepokretnosti koje je primalac izdržava-nja imao u trenutku zaključenja ugovora, dakle, u konkretnom slučaju predmet ugovora je bio kućni plac sa kućom od tri odeljenja na ovom placu. Prema pogodbi iz ugovora predaja ove imovine u drža-vinu i svojinu tuženoj kao davaocu izdržavanja odložena je do smrti primaoca izdržavanja. To znači da primalac izdržavanja ostaje sopstvenik sve do svoje smrti imovine koja je predmet ugovora, iz čega proizilazi da je mogao slobodno otuđiti. U konkretnom slučaju primalac izdržavanja je to i učinio, jer je nepokretnosti koje predstavljaju predmet ugovora zamenio za sporni stan. Nakon toga, primalac i davalac izdržavanja nisu izvršili noveliranje ugovora o doživotnom izdržavanju, kako bi ugovorom obuhvatili sporni stan kao predmet ugovora, iako su to mogli učiniti, ali u formi u kojoj je zaključen i osnovni ugovor. S obzirom na rečeno, a imajući u vidu da je individualiziranje predmeta ugovora o doživotnom izdržavanju nužno i da se ne radi o univerzalnoj sukciji kao kod nasleđivanja, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da je sporni stan predmet navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju po osnovu "kontinuiteta" i "transformacije" imovine. Ovo predstavlja manu o primeni materijalnog prava, pa je Vrhovni sud na osnovu člana 395. stav 1. ZPP u vezi sa članom 408. stav 1. ZPP, preinačio obe presude nižestepenih sudova i usvojio tužbeni zahtev tužilje u celosti za utvrđenje njenog prava svojine po osnovu nasleđa sa udelom od – na spornom stanu.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 407/01 od 04.07.2001. godine)

117755.. Kada ugovor o doživotnom izdržavanju nije zaključen po odredbama Zakona o nasleđi-

vanju, već po opštim pravilima ugovornog prava, tada je to neimenovani, kvazi ugovor o doživotnom izdržavanju čija se važnost procenjuje po odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su ugovoru o doživotnom izdržavanju, koji je predmet ovog spora, prišli kao

da je zaključen po odredbama Zakona o nasleđivanju. Međutim, nije reč o imenovanom ugovoru u smislu toga zakona, već o neimenovanom ugovoru zaključenom u smislu člana 26. Zakona o obliga-cionim odnosima, koji predstavlja nastavak tradicije ugovora o doživotnom izdržavanju po pravnim


- 94 -

pravilima obligacionog prava, sadržanim u austrijskom imovinskom zakonu koji je važio na teritoriji Vojvodine. Pošto kvazi ugovor o doživotnom izdržavanju nema oslonca u propisima o nasleđivanju, irelevantno je da li se primenjuje raniji ili važeći Zakon o nasleđivanju. Kvazi ugovor o doživotnom izdržavanju je, po svojoj pravnoj prirodi, aleatoran teretni ugovor. Aleatornost je uslov važnosti tog ugovora, pa se njegova punovažnost ne može procenjivati po pravilima o rušljivim, nego po pravili-ma o ništavim ugovorima. Prema članu 111. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je rušljiv kad ga je zaključila strana koja je ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana i kad je to posebnim propisom određeno. U ovom slučaju, mane volje ne postoje, kao što ne postoji ni propis po kome bi kvazi ugovor o doživotnom izdržavanju bio ru-šljiv zbog odsustva aleatornosti. Kako je aleatornost tog ugovora uslov njegove važnosti, osnovanost tužbenog zahteva u odnosu na primaoca izdržavanja može se oceniti samo prema odredbama o ništa-vosti ugovora iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Kako nižestepeni sudovi nisu primeni-li relevantne propise, u reviziji se osnovano ukazuje da su pobijane odluke produkt pogrešne prime-ne materijalnog prava. To je i bio razlog što je ovaj sud, u smislu člana 395. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pravilna primena ma-terijalnog prava iziskuje da se otklone nedostaci u primeni materijalnog prava, na koje je ovaj sud ukazao. Osnovanost zahteva ima se oceniti prema opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosi-ma o ništavosti ugovora.


117766.. Ne postoji ugovor o doživotnom izdržavanju kada ostavilac ne prenese pravo svojine na svoju vanbračnu suprugu, već joj prenese samo pravo doživotnog uživanja, pa u tom slučaju nema mesta donošenju rešenja o obustavipostupka za raspravljanje zaostavštine.

(Iz presude Okružnog suda Prokuplju, Gž. 548/99 od 01.09.1999. godine)

117777.. Sud u vanparničnom postupku potvrđuje sadržinu ugovora o doživotnom izdržavanju po odred-bama Zakona o vanparničnom postupku, ali je ovlašćen i da prethodno sačini takvu ispravu ili da sa-držinu takvog ugovora unese u zapisnik o sastavljanju ili potvrđivanju sadržine ove isprave.


117788.. Ako su eventualno davanja, kod ugovora o doživotnom izdržavanju, učinjena primaocu iz-

državanja manja od vrednosti imovine date u naknadi za izdržavanje, ovaj ugovor se ne može zbog toga smatrati nezakonitim i nemoralnim pravnim poslom.

Iz obrazloženja: Iz sadržine predmetnog ugovora je vidljivo da su ugovorne strane navele da su tuženi od leta 1993. godine pomagale primaoca izdržavanja na taj način što su obavljale u njenoj kući one poslove


- 95 -

koje ona nije mogla da sama obavi. Utvrđeno je da je nakon što je ugovor zaključen drugotužena svakog dana dolazila kod primaoca izdržavanja i na njen zahtev obavljala određene poslove, koji su bili potrebni za njeno izdržavanje. Inače, primalac izdržavanja nije bolovala od bilo kakvih bolesti, bila je pokretna, a razbolela se dve nedelje pre nego što je umrla. Za to vreme nije bila neobezbeđe-na, jer joj je pružena pomoć i nega kako je ona to i zahtevala. Ovim ugovorom davaoci izdržavanja su se obavezali da uz naknadu za imovinu izdržavanog lica izdržavaju primaoca izdržavanja do nje-gove smrti. Pošto je momenat smrti budući neizvesna okolnost, to ni vrednost obaveza davaoca izdr-žavanja u momentu zaključenja ugovora nije bila poznata. Vrednost te obaveze može da bude znatno manja ili da znatno nadmaši vrednost imovine primaoca izdržavanja, koja je predmet ugovora, u za-visnosti od dužine života primaoca izdržavanja. Stoga se ugovor o doživotnom izdržavanju ne može smatrati nezakonitim i nemoralnim pravnim poslom samo zbog činjenice što su eventualna davanja učinjena primaocu izdržavanja manja od vrednosti imovine koju je ova ostavila davaocima izdržava-nja u naknadu za izdržavanje. Ovaj ugovor u odnosu na nesrazmeru uzajamnih davanja bio bi nemo-ralan samo ako su davaoci izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, s obzirom na zdravstveno sta-nje primaoca izdržavanja, znali za njenu blisku smrt. Međutim, u ovom slučaju je utvrđeno da u mo-mentu zaključenja ugovora primalac izdržavanja nije bolovala od neke bolesti, niti se znalo za njenu blisku smrt. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, osnovano su nižestepeni sudovi izveli zaklju-čak da se nije stekao zakonom propisan razlog za raskid predmetnog ugovora, pa je pravilnom pri-menom materijalnog prava takav zahtev odbijen kao neosnovan.


117799.. Ukoliko se vodi spor između primaoca i davaoca izdržavanja, kod ugovora o doživotnom

izdržavanju, to je imovinsko pravni spor u kome je revizija dozvoljena pod uslovom da vred-nost predmeta spora prelazi iznos propisan odredbom čl. 382. ZPP-a.

Iz obrazloženja: Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji se vodi između pravnog sledbenika primaoca izdržavanja i davalaca izdržavanja, a ne o sporu pri-maoca i davalaca izdržavanja u vezi sa izvršenjem obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju, to je nesumnjivo da se radi o imovinsko pravnom sporu u kojem je revizija dozvoljena pod uslo-vom iz člana 382. ZPP, a ne o sporu koji ima karakter spora o izdržavanju u kojem bi revizija, u smislu odredbe člana 382. stav 4. tač. 1. ZPP, bila dozvoljena. S obzirom na to da je tužilja u tu-žbi, koju je podnela sudu 24.11.1994. godine, vrednost predmeta spora označila iznosom od 2.500. dinara, to u smislu navedenih odredbi ZPP revizija nije dozvoljena, jer vrednost predmeta spora koja je u tužbi označena ne prelazi iznos od 15.000 dinara, koji je kao granična vrednost merodavna za ocenu prava na izjavljivanje revizije, prema članu 72. Zakona o izmenama i dopu-nama ZPP ("Sl. list SRJ", br.12/98).


118800.. Prvostepeni sud je, vezano za tvrdnje tužene strane o tužiočevoj poslovnoj nesposobnosti (za podnošenje tužbe za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju) pravilno zaključio da tužilac ne iza-


- 96 -

ziva sumnju suda da se radi o licu poslovno nesposobnom. Za takav zaključak nije postojala zakon-ska obaveza suda da pribavlja mišljenje medicinskog stručnjaka već je izbor metode za donošenje zaključka po takvom pitanju bio u isključivoj i samostalnoj ingerenciji parničnog suda.


118811.. Predmet ugovora o doživotnom izdržavanju mora biti u svojini primaoca izdržavanja u trenutku zaklljučenja tog ugovora.


118822.. Smrću primaoca izdržavanja nastupili su zakonski uslovi za potpunu realizaciju ugovora o doži-votnom izdržavanju, po kojem je tužilac, kao pravni sledbenik davaoca izdržavanja, koji je preminuo pre primaoca izvršavao ugovorne obaveze i stekao valjan pravni osnov za sticanje vlasništva na sta-nu koji je predmet ugovora. Tužilac je posle smrti ugovornog davaoca izdržavanja, kao njegov poto-mak pristao na produženje zaključenog ugovora pa je na osnovu njega stekao pravo davaoca izdrža-vanja na nepokretnosti koja je bila predmet ugovora.


118833.. Davalac izdržavanja nije izvršio ni jednu ugovornu obavezu prema primaocu izdržavanja - tuži-lji, pa je ona, u takvim okolnostima, prodala stan koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdrža-vanju. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je postupio prvostepeni sud kada je usvojio zahtev tužilje za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i kada je odbio, kao neosnovan protivtužbeni zahtev "davaoca izdržavanja" za poništaj ugovora o kupoprodaji obzirom da je tužilja i pored zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju zadržala pravo vlasništva na spornom stanu (sve do svoje smrti), pa je istim mogla i da raspolaže.


118844.. Kada je najpre zaključen ugovor o poklonu a potom ugovor o doživotnom izdržavanju došlo je do novacije ugovora o poklonu pa će se odnosi posle smrti primaoca izdržavanja regulisati u skladu sa ugovorom o doživotnom izdržavanju.


118855.. Odredbe Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti koje se odnose na davanje odobre-nja treba tumačiti u povezanosti sa članom 29. Zakona o obligacionim odnosima po kome se odobre-nje za zaključenje ugovora, ako zakonom nije propisano što drugo, može dati i posle njegovog za-ključenja.



- 97 -

118866.. Kod činjenice da je prvostepeni sud pobijanim rešenjem raspravio zaostavštinu ostavioca koja nije bila obuhvaćena spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju, to učesnik koji nije naslednik, po stavu drugostepenog suda nema pravni interes da ovo rešenje pobija.


118877.. Jedan davalac izdržavanja ne može na račun drugog davaoca izdržavanja zahtevati svojinu na imovini koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, pozivajući se na okolnost da je on, uglavnom ili pretežno, izvršavao obaveze prema primaocu izdržavanja.


118888.. Davalac izdržavanja ne stiče pravo svojine na otkupljenom stanu ako je ugovor o doživotnom iz-državanju zaključen pre ugovora o otkupu stana.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. Br. 4522/97 od 15.10.1997. godine)

118899.. Ne proizvodi pravno dejstvo odredba ugovora o doživotnom izdržavanju kojom pokretne stvari nisu individualno određene.


119900.. Davalac izdržavanja po kasnije zaključenom ugovoru o doživotnom izdržavanju nije u obavezi da plati prethodnom davaocu izdržavanja dato u izvršenju pravosnažno raskinutog ranije zaključe-nog ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa istim primaocem izdržavanja, jer nije nasled-nik primaoca izdržavanja, niti se ugovorom sa primaocem izdržavanja na to obavezao, niti je takva obaveza zakonom propisana.


119911.. Kao i svaki teretni ugovor, ugovor o doživotnom izdržavanju podrazumeva određene obave-ze. Kod zaključenja ugovora mora se bar znati da će obaveze početi da se izvršavaju i moraju po-četi bar da funkcionišu, jer u protivnom nema osnovnog elementa tog ugovora - nema samog iz-državanja.


119922.. Tužilac, sa ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenim pre stupanja na snagu Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osno-


- 98 -

vu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", broj 18/91, 20/92), kao davalac izdržavanja ne može da pretenduje na povraćaj imovine iza smrti ostavioca.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U.2567/96)

119933.. Davalac izdržavanja koji je sa primaocem izdržavanja, po ugovoru o doživotnom izdržavanju, za-snovao i zajedničko domaćinstvo ima pravo da nastavi sa korišćenjem telefonskog broja posle smrti pri-maoca izdržavanja, promenom na svoje ime.


119944.. Ne može se preinačiti ugovor o doživotnom izdržavanju u doživotnu novčanu rentu ako je pri-malac izdržavanja star i bolestan čovek kome je potrebna lična nega i staranje.

(Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 1267/96)

119955.. Kada se istovremeno zaključuje ugovor o poklonu i ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o doživotnom izdržavanju predstavlja izraz volje strana ugovornica, izjavljene s namerom da se stran-ke pravno vežu a ugovor o poklonu sačinjen je u skladu sa takvim motivom stranaka. Neosnovan je revizijski navod da nepokretnost ne može biti predmet ugovora o poklonu i ugovora o doživotnom izdržavanju. U takvom slučaju se može smatrati da je ugovorom o doživotnom izdržavanju izražena volja stranaka da svoje odnose saobraze međusobnim imovinskim interesima a posle smrti primaoca izdržavanja odnosi se regulišu u skladu sa ugovorom o doživotnom izdržavanju.


119966.. Ostavinski sud će obustaviti postupak za raspravljanje zaostavštine ako je ostavilac za vreme života zaključio ugovor o izdržavanju, kojim je preneo celokupnu svoju imovinu na drugu ugovornu stranu.


119977.. Ako primalac izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju zaključi novi ugovor o doživot-nom izdržavanju sa trećim licem, pri čemu raniji ugovor ni na koji način nije stavljen van snage, i ra-nije zaključen ugovor je punovažan pa i kada je kasnijim ugovorom raspolagao istom imovinom.


119988.. Testament se opoziva ako zaveštalac docnijim ugovorom raspolaže istom imovinom. Svako docnije raspolaganje od strane zaveštaoca određenom stvari koju je bio nekome zaveštao, ima za posledicu opozivanje zaveštanja te stvari.



- 99 -

119999.. Izgradnjom kuće u dvorištu primaoca izdržavanja, a uz njegovu saglasnost, davalac izdržavanja je postao vlasnik ove kuće pa ako je i bespravno podignuta, te po raskidu ugovora o doživotnom iz-državanju, primalac izdržavanja, odnosno njegovi naslednici, nisu ovlašćeni da traže iseljenje davao-ca izdržavanja.


220000.. Ako ostavilac prilikom raspolaganja svojom imovinom sačini dva testamenta i zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju sa bračnim drugom, a ove isprave su formalno-pravno valjane. Pri oceni ko-ja isprava ima pravno dejstvo sud mora da ima u vidu izraženu volju ostavioca, odnosno da li je osta-vilac kasnijim raspolaganjem menjao svoju raniju volju. Ako ostavilac nije docnijim testamentom opozvao izričito raniji testament odredbe ranijeg testamenta ostaju na snazi ako nisu u suprotnosti sa odredbama docnijeg testamenta, a ako se kasnije raspolaže sa već zaveštanom stvari, to ima posledi-cu opozivanja zaveštanja. Ukoliko se testamenti i ugovor o doživotnom izdržavanju u potpunosti ne isključuju s obzirom na izraženu volju ostavioca onda i jedan i drugi vid raspolaganja mogu biti pra-vovaljani u određenim delovima u kojima se ne isključuju.

(Iz presude Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 89/95)

220011.. Ostavinski postupak će biti obustavljen ukoliko pokojnik nema imovinu.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10603/95 od 24.11. 1995. godine)

220022.. Pitanje važnosti ugovora o doživotnom izdržavanju ne može se raspravljati u ostavinskom po-stupku, već eventualno u parnici.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10671/95 od 17. 10.1995. godine)

220033.. U situaciji i kada zajednica života između stranaka nije ugovorena, a primalac izdržavanja ne že-li više da prima izdržavanje, ugovor o doživotnom izdržavanju više nema svrhe opstanka, te ga valja raskinuti.


220044.. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja zadržava pravo na državinu imovine koja je predmet ugovora do svoje smrti, a što je ugovoreno zaključenim ugovorom o do-životnom izdržavanju između stranaka, pa su stoga tuženici kao davaoci izdržavanja obavezni da tužiocu kao primaocu izdržavanja predaju predmetnu imovinu iz zaključenog ugovora o doživot-


- 100 -

nom izdržavanju, bez obzira na sudbinu tog ugovora i parnicu koja je u toku radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Ugovorom o doživotnom izdržavanju, primalac izdržavanja u naknadu za ugovoreno izdržavanje ostavlja davaocu izdržavanja imovinu iz tog ugovora, s tim što se predaja te imovine odlaže do smrti primaoca izdržavanja.


220055.. Kako otac tužilje, nakon što je spornu imovinu ugovorom o doživotnom izdržavanju ustupio svojoj kćerki tužilji, nije navedenu nekretninu mogao bilo kako opteretiti, a kako je on to u toku da-ljeg vremenskog perioda učinio, naime dao izjavu o konstituisanju prava doživotnog uživanja u ko-rist obe strane, ovakva izjava nema pravnu važnost. Vođenje postupka oko važenja ugovora o doživotnom izdržavanju nije prethodno pitanje u od-nosu na postavljeni tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari.

(Iz presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, Gž. 1218/95)

OBLIK


220066.. Kada je u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju jedna od ugovornih stra-na bila poslovno nesposobno lice, taj ugovor je ništav pravni posao, pa su bez značaja motivi zbog kojih je ta strana htela da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su zauzeli pravilno materijalno pravno stanovište o ništavosti predmetnog ugo-vora o doživotnom izdržavanju u smislu odredbe člana 103. stav 1. U vezi odredbe člana 56. stav 1. ZOO, obzirom da je jedan od ugovarača, primalac izdržavanja , sada pokojna Đ. G., u vreme zaključe-nja tog ugovora bila poslovno nesposobno lice. U kontekstu ovog pravnog zaključka su irelevantni na-vodi revizije kojima revidenti ukazuju na motive zbog kojih je sada pokojna Đ. G. htela da sa njima zaključi predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju i navodi kojima polemišu sa implikacijama či-njenične konstatacije drugostepenog suda o mestu i načinu zaključenja predmetnog ugovora.


220077.. Sud je postupio po zakonu, kada je identitet stranaka, u postupku overe ugovora o doživot-

nom izdržavanju, utvrdio na osnovu lične karte i vozačke dozvole i potvrđen od strane svedo-ka identiteta.


- 101 -

Iz obrazloženja: Predmetni ugovor je zaključen u svemu shodno odredbi člana 117. tada važećeg Zakona o nasle-

đivanju ("Sl. glasnik PC", br. 52/74, 1/80, 25/82) i svojom sadržinom i formom nije u suprotnosti sa zakonom, pa nisu ispunjeni uslovi za njegov poništaj u smislu odredbe čl. 103. ZOO. Prilikom overe ugovora o doživotnom izdržavanju, identitet primaoca izdržavanja utvrđen je iz lične karte, a davao-ca izdržavanja iz vozačke dozvole. Identitet stranaka je potvrdio prisutni svedok identiteta, što proiz-ilazi iz spisa predmeta Drugog opštinskog suda u B… P._____, pa su neosnovani navodi revizije da sud nije utvrdio da li je u skladu sa zakonom utvrđen identitet stranaka prilikom zaključenja spornog ugovora pred sudom.


220088.. Činjenica da je primalac izdržavanja imao materijalna sredstva za izdržavanje nije od uticaja na punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju kojim stara lica sebi obezbeđuju negu, lečenje i pomoć. Takvim ugovorom se, pored materijalne pomoći, mogu ugovoriti i različiti drugi vidovi pomoći između primaoca i davaoca izdržavanja (nega, dvorba, čuvanje i priprema hrane, snabde-vanje ogrevom, namirnicama, lekovima, održavanje higijene i sl.).

Iz obrazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno da je sada pokojni suprug tužilje a otac tuženog, sa sinom, ov-de tuženim 1995. godine, zaključio sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim se tuženi kao dava-lac izdržavanja obavezao da brine o svom ocu kao primaocu izdržavanja, da se stara o zadovoljenju nje-govih svakodnevnih potreba, posebno da obezbeđuje lečenje kod lekara i plaća te usluge i lekove, da brine o drugim životnim potrebama primaoca izdržavanja, a za slučaj smrti da ga sahrani i podigne spo-menik u skladu sa mesnim običajima. U naknadu za ovo, spornim ugovorom primalac izdržavanja osta-vio je u svojinu posle smrti davaocu izdržavanja jedan lokal. Pokojni primalac izdržavanja je sve do svo-je smrti održavao bliske veze sa tuženim, sa svojom bivšom suprugom, majkom tuženog i ćerkom iz pr-vog braka, te je u kontekstu takvih odnosa, a u vreme kada je njegovo zdravstveno stanje bilo dosta na-rušeno zbog slabosti srca, primalac izdržavanja osećao potrebu a i preko svoga sina u svakom slučaju da obezbedi sebi mir i sigurnost kada je u pitanju lečenje i druge životne potrebe vezane za njegovo zdrav-stveno stanje i životno doba. Ovo i pored činjenice da je on bio materijalno zbrinut. Pomenutim spornim ugovorom tuženi se upravo obavezao da primaocu izdržavanja obezbeđuje zadovoljenje potreba ove vr-ste, koje su za primaoca izdržavanja bile i te kako od značaja. Sam sporni ugovor sačinjen je i overen u svemu saglasno odredbama Zakona o nasleđivanju. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijal-no pravo kada je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužilje za poništaj spornog ugovora o doživotnom izdržavanju odbio. Prema odredbi člana 237. stav 2. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", broj 46/95, stupio na snagu 5. maja 1996. godine), propisano je da će se na zaveštanje, ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjenja. U vreme sačinjenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju važio je Zakon o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82), koji je u članu 117. propisao da je ugovor o doživotnom izdržavanju ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, ili neko treće lice, a u kome drugi


- 102 -

ugovornik izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan njen deo u nasleđe, čija je predaja da-vaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sastavljen u pismenom obliku i overen od sudije. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je bit-na karakteristika ugovora o doživotnom izdržavanju da je to ugovor sa naknadom – ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, a u kome drugi ugovornik izja-vljuje da mu imovinu ustupa u svojinu čija predaja je odložena do smrti primaoca izdržavanja. Po oce-ni Vrhovnog suda, sadržina ugovora o doživotnom izdržavanju ne mora se uvek sastojati u davanju sredstava za izdržavanje, već je moguće da se sastoji u nezi, dvorbi, čuvanju i pripremanju hrane, snabdevanju ogrevom, namirnicama, lekovima, održavanju higijene i slično. Pri tome, činjenica da je primalac izdržavanja imao materijalnih sredstava za izdržavanje nije od uticaja na punovažnost ugovo-ra o doživotnom izdržavanju kojim stara lica sebi obezbeđuju negu, lečenje i pomoć. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju punova-žan i da proizvodi pravno dejstvo. Sporni ugovor o doživotnom izdržavanju je zaključen u zakonom propisanoj formi, a činjenica da je primalac izdržavanja imao sredstava za izdržavanje nije od uticaja na punovažnost ugovora, jer se takvim ugovorom pored materijalne pomoći može ugovoriti i onaj vid pomoći koji je ugovoren između primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja.


220099.. Neophodno je odobrenje od strane Ministarstva za finansije RS, za zaključenje ugovora o

doživotnom izdržavanju. Nije ništavan ovaj ugovor ako su ispunjeni uslovi za dobijanje odo-brenja, pa se ono naknadno pribavi. Pribavljeno odobrenje otklanja razlog uništavosti za već zaključen ugovor.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o doživotnom izdr-

žavanju i isti overile pod br. R.____/93 kod Opštinskog suda bez pribavljanja odobrenja za promet nepokretnosti od Ministarstva za finansije Republike Srbije. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti zaključenog ugovo-ra, nalazeći da ugovor i bez odobrenja koji je overen od strane sudije, zadovoljava formu, jer je glav-ni cilj Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti bio da spreči poremećaj nacionalne strukture u višenacionalnim sredinama, a ne da ograničava fizička lica u sklapanju ugovora. Odbija-jući žalbu tužioca drugostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev za poništaj predmetnog ugovo-ra nije osnovan jer je ugovor o doživotnom izdržavanju nasledno pravo ugovor sa osnovnom na-menom da se primalac izdržavanja obezbedi ugovorenim izdržavanjem. Dakle, njegova osnovna namera nije da se obezbedi promet nepokretnosti pa se na njega i ne može primeniti Zakon o po-sebnim uslovima prometa nepokretnosti. Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su po-grešno primenili materijalno pravo, ali nisu ispunjeni uslovi za preinačenje prvostepene presude, jer nedostaju bitne činjenice za odlučivanje po tužbenom zahtevu. Naime, odredbom čl. 5. Zako-na o posebnim uslovima prometa nepokretnosti predviđeno je da ugovor kojim se vrši promet ne-pokretnosti zaključen protivno odredbama čl. 1. i čl. 3. st. 1. tog zakona je ništav. U smislu čl. 2. istog zakona prometom nepokretnosti, smatra se prenos prava svojine i drugih stvarnih prava na nepokretnosti, zakup i drugi načini sticanja državine, s tim da se izuzetno od stava 1. ovog člana,


- 103 -

prometom nepokretnosti neće smatrati poklon između srodnika u prvom naslednom redu. U kon-kretnom slučaju radi se o ugovoru o prometu nepokretnosti, koji jeste istovremeno i ugovor na-slednog prava, te je pribavljanje odobrenja Ministarstva finansija Uprave za imovinsko pravne poslove za promet nepokretnosti, neophodno. Međutim, u slučaju kada su ispunjeni uslovi za do-bijanje odobrenja za zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti ugovorom o doživotnom izdr-žavanju, već zaključeni ugovor ne može se smatrati ništavim. Stoga, ukoliko stranke pribave na-knadno odobrenje za već zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju, otklanja se razlog ništavo-sti i takav ugovor ostaje punovažan od početka.

(Iz presude Vrhovnog suda Sbije, Rev. 673/99 od 30.3.2000. godine)

221100.. Davalac izdržavanja ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, izuzev ukoliko nije ugovoreno da će on odgovarati za postojeće dugove određenim poveriocima.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1163/99 od 20.04.2000.godine)

221111..

Nepostojanje konstatacije na zapisnik ili ugovor o doživotnom izdržavanju da je ugovor pročitan i da su ugovornici upozoreni na posledice njegovog zaključenja, ne znači ništavost ugovora, ako je postupljeno po zakonu. Zapisnik o overi ugovora nije bitan konstitutivni ele-ment njegovog nastanka i punovažnosti.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi smatraju da je zaključeni ugovor ništav zbog nedostatka forme javne isprave,

jer o zaključenju ugovora sudija nije sačinio zapisnik, niti uneo upozorenje o posledicama zaključe-nja ugovora o doživotnom izdržavanju. Zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, tako da se izloženo stanovište ne može prihvatiti kao pravilno. Za punovažnost ugovora bilo je potrebno ispunjenje stroge zakonom propisane forme koja se sastojala od dva elementa: pismene forme ugovora (isprave) i javne isprave koja je podrazumevala određeni redosled pri zaključenju ugovora, a to je: čitanje ugovora od strane sudije, upozorenje na posledice ugovora i sudijinu overu koja nije imala značaj overe potpisa ugovornica, već potvrđivanja sadržine isprave u kojoj je sadržan ugovor. Tek kada se kumulativno ispune svi elementi forme ugovor nasta-je i proizvodi pravno dejstvo. U suprotnom, ugovor je ništav. Iz navedene odredbe proizlazi da zapi-snik o overi ugovora nije bitan konstitutivni element za nastanak ugovora, i zato njegovo nepostoja-nje ili propust suda da ga sačini ne utiču na punovažnost. Bez obzira na činjenicu što je Zakon o van-parničnom postupku u članu 174. propisao da se u zapisnik unosi identitet učesnika, svedoka i tuma-ča koji su prisustvovali sastavljanju isprave, ko ga potpisuje, i da se uz zapisnik prilaže primerak sa-stavljene isprave, on u suštini predstavlja dokaz o zaključenju ugovora o doživotnom izdržavanju, a ne uslov za nastanak ugovora. Zato nepostojanje konstatacije na zapisniku ili na samom ugovoru o tome da ugovor nije pročitan ili da ugovornici nisu upozoreni na posledice samo po sebi ne znači ništavost ugovora, ako je postupljeno po zakonu. Bilo je bitno utvrditi da li je u stvarnosti, prili-kom zaključenja i overe, sudija ugovor pročitao i upozorio ugovornike na posledice. Sudija koji je overio ugovor, saslušan kao svedok, tvrdio je da je izvršio sve zakonom propisane radnje prili-


- 104 -

kom overe i njegov iskaz prvostepeni sud nije uopšte ocenio. Ako je sudija postupao po zakonu i ako bi njegov iskaz kao svedoka bio istinit, ugovor bi proizvodio pravno dejstvo bez obzira na nepostojanje zapisnika o izvršenim radnjama. Ukoliko bi se utvrdilo da sudija nije u stvarnosti pročitao ugovor i upozorio ugovornike na posledice zaključenja, bilo je nužno, u smislu člana 106. ZOO, ispitivati uslove za konverziju ugovora. Naime, kada bi ništav ugovor ispunjavao uslove za punovažnost nekog drugog ugovora (u konkretnom slučaju tzv. nepravog ugovora o do-životnom izdržavanju, gde je predaja imovine izvršena u momentu zaključenja ugovora), onda bi među strankama važio taj drugi ugovor, ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kada su ugovor zaključili, i ako bi se moglo uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost ugovora koji je predmet spora.


221122.. Saznanje davaoca izdržavanja da primalac izdržavanja boluje od teške i neizlečive bolesti ne znači uvek da je ugovor nezakonit i nemoralan, pogotovo ako je do stvarnog izdržavanja došlo.


221133.. Faktičko pružanje izdržavanja pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju ne utiče na njegov nastanak ali je od značaja za procenu ništavosti ugovora zbog povrede dobrih običaja.


221144.. Osnovni uslovi za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju su pismena forma i ove-

ra ugovora od strane sudije. Odredbom člana 20. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim od-nosima propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i na-sleđivanjem. Kako su tuženi koristili nepokretnosti na osnovu usmenog sporazuma sa sada po-kojnim vlasnikom, njegovom smrću otpao je i osnov za njihovo dalje korišćenje.

Iz obrazloženja: U toku postupka utvrđeno je da tuženi koriste nepokretnosti koje su predmet ovog spora na osnovu

usmenog sporazuma sa sada pok. Ž.N., inače vlasnikom nepokretnosti. Sporazum je postignut u tom smislu da ih tuženi koriste bez novčane naknade, a da za uzvrat pružaju pomoć sada pok. Ž.N. zbog na-rušenog zdravstvenog stanja i starosti. Rešenjem prvostepenog suda tužioci su oglašeni za naslednike iza smrti pok. Ž.N. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilna je ocena nižestepenih sudova da tuženi bez pravnog osnova koriste deo nepokretnosti na kojima su tužioci vlasnici po osnovu nasleđa iza sada pok. Ž.N., te da su dužni da se iz istih isele. Između tuženih i ranijeg vlasnika nepokretnosti nije sačinjen ugovor o doživotnom izdržavanju na način propisan odredbom člana 195. Zakona o nasleđivanju, jer isti nije sačinjen u pismenoj formi, niti je overen od sudije, što su osnovni uslovi za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju. Neosnovan je revizijski navod kojim se ukazuje da su tužioci na osnovu usme-nog sporazuma postignutim sa ranijim vlasnikom stekli svojinu na stambenom prostoru koga koriste.


- 105 -

Odredbom člana 20. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Odredbom člana 21. istog zakona propisani su načini sticanja prava svojine po samom zakonu, koji predstavljaju originarno sticanje svoji-ne koje se ne izvodi iz prava svojine prethodnika. Između tuženih i ranijeg vlasnika nije zaključen ni je-dan pravovaljan pravni posao, odnosno ugovor, na osnovu koga bi primenom Zakona o osnovnim svo-jinsko-pravnim odnosima stekli svojinu na spornim nepokretnostima.Kako su tuženi koristili nepokret-nosti na osnovu usmenog sporazuma sa ranijim vlasnikom, sada pok. Ž.N., njegovom smrću otpao je i osnov za njihovim daljim korišćenjem.


221155.. Potvrda - mišljenje Ministarstva za finansije da ne bi bilo smetnji da se da odobrenje za zaključe-

nje Ugovora o doživotnom izdržavanju da su ga stranke pre zaključenja ugovora tražile, konvalidira ovo odobrenje bez obzira da li je potvrda o tome izdata za života ili nakon smrti primaoca izdržavanja.


221166.. Odobrenje za ugovor o doživotnom izdržavanju može se pribaviti i posle overe potpisa ugovora od strane sudije. Ovo odobrenje za zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti, ako zakonom nije što dru-go propisano, može se pribaviti od nadležnog ministarstva finansija i posle zaključenja ugovora. Pošto se predaja imovine u nedostatku sporazuma ugovornih strana odlaže do smrti primaoca izdržavanja, to se kod ugovora o doživotnom izdržavanju odobrenje nadležnog organa za promet nepokretnosti može steći i po zaključenju ugovora o doživotnom izdržavanju.


221177.. Nedostatak saglasnosti nadležnog Ministarstva za finansije za zaključivanje ugovora o doživot-nom izdržavanju kao razlog ništavosti ne može biti predmet raspravljanja u ostavinskom postupku već samo utvrđivanja u posebnoj parnici.


221188.. Izuzetno od odredbe člana 5. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti, sud neće poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju iako za zaključenje takvog ugovora, kojim se vrši pro-met nepokretnosti, nije pribavljeno odobrenje nadležnog organa u smislu člana 3. stav 1. navede-nog zakona, ako je ugovor zaključen sa naslednikom prvog naslednog reda, kao davaocem izdr-žavanja.


221199.. Punomoćje za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju mora biti u istoj formi u kojoj se zaključuje i sam ugovor o doživotnom izdržavanju.



- 106 -

222200.. Zapisnik o overi ugovora o doživotnom izdržavanju nije konstitutivni element za nastanak ugo-vora i zato njegovo nepostojanje ili propust suda da ga sačini ne utiču na punovažnost ugovora.


222211.. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav iako je sastavljen u pismenom obliku i potpisan od sudije, jer je postupajući sudija ugovor overio bez prisustva ugovornih strana, ugovor im nije pret-hodno pročitao niti ih je upozorio na posledice ugovora.


222222.. Ništav je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen preko punomoćnika kada punomoćje nije izdato u formi iz člana 195. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", broj 46/95 od 4. novembra 1995. godine).


222233.. Ugovor o doživotnom izdržavanju biće punovažan ukoliko je odobrenje Ministarstva o prometu nepokretnosti pribavljeno makar i naknadno.


222244.. Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sačinjen u pismenom obliku i overen od sudije, koji je prilikom overe dužan da pročita ugovor i upozori ugovornike na posledice ugovora, zbog čega ugovorači moraju biti lično prisutni. Prilikom overe ugovora o doživotnom izdržavanju, sud ne može upozoravati punomoćnike ugovorača na posledice iz ugovora, niti se ove radnje mogu preduzimati isključivo preko punomoćnika, budući da je lično i neposredno upozorenje ugovorača od strane sudi-je na posledice zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, uslov za punovažnost ovog ugovora, bez obzira u kojoj formi je punomoćje za zastupanje predlagača - ugovarača po ugovoru o doživot-nom izdržavanju sačinio.

(Iz presude Okružnog suda u Beogradu , Gž. 4124/95)

222255.. Kada svi potrebni uslovi za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju nisu sadržani u zapi-sniku kada je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, već su sadržani u tekstu overe samog ugovora, to ne čini ništavim zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju iz formalnih razloga.



- 107 -

POSEBAN SLUČAJ NIŠTAVOSTI UGOVORA


222266.. Nije bila potrebna saglasnost nadležnog organa starateljstva za zaključenje ugovora o do-

životnom izdržavanju ukoliko davalac izdržavanja, koja je po profesiji medicinska sestra za-poslena u bolnici, ovaj ugovor nije zaključila kao lice koje se u okviru svog zanimanja staralo o primaocu izdržavanja, već kao njegova ćerka.

Iz obrazloženja: Odredba člana 196. Zakona o nasleđivanju govori o posebnom slučaju ništavosti ugovora o doži-

votnom izdržavanju, gde je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice, koje se u okviru svog zanima-nja odn. delatnosti stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud pravilno nalazi da se ne radi o zabrani iz navedenog za-konskog propisa, jer tužena - iako je po profesiji medicinska sestra, stalno zaposlena u Zdravstve-nom centru - pobijani ugovor nije zaključila kao lice koje se u okviru svog zanimanja staralo o po-kojnom, već je ugovor zaključila kao njegova ćerka.

Nije bila potrebna nikakva saglasnost nadležnog organa starateljstva za zaključenje pobijanog ugo-vora o doživotnom izdržavanju, tako da ovaj razlog za poništaj ugovora otpada a prvostepeni sud je pra-vilno i potpuno utvrdio sve činjenice bitne za odluku o zahtevu za utvrđenje ništavosti ovog ugovora, koje se ni navodima iz žalbe ne dovode u sumnju.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 616/07(2) od 31.05.2007. godine)

222277.. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav ukoliko u trenutku zaključenja, zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja, za davaoca izdržavanja nije predstavljao nikakvu neizvesnost.

Iz obrazloženja:

U konkretnoj stvari tužioci su deca sada pokojnog M.M. koji je - kao primalac izdržavanja, sa tuženom kao davaocem izdržavanja - 06.10.2005. godine zaključio sporni ugovor o doživotnom iz-državanju, kojim su predviđena prava i obaveze ugovarača.

U vreme zaključenja ugovora primalac izdržavanja je imao 81 godinu, bolovao je od tuberkuloze pluća i njegovo zdravstveno stanje se progresivno pogoršavalo, tako da nije mogao sam o sebi da se brine. Dijagnoza njegove bolesti konstatovana je u julu 2005. godine, od kada je bolnički lečen u pe-riodu od 20.06.2005. do 19.07.2005. godine.

Sve do 20.09.2005. godine, sada pokojni je boravio kod ćerke - ovde tužilje, kada je po sop-stvenoj volji otišao od nje i vratio se u svoj stan, u kome je živeo sam. Evidentno je da se zbog stanja svoje bolesti nije mogao sam da brine i stara o sebi, pa je - na njegovu inicijativu, a pošto je tužena na to pristala - došlo do zaključenja spornog ugovora. Sutradan po zaključenju ugovora o doživot-


- 108 -

nom izdržavanju došlo je do zdravstvene krize kod primaoca izdržavanja, pa je uz pomoć tužene smešten na lečenje u bolnicu. Međutim, 12.10.2005. godine isti je preminuo.

Ovde tužioci su deca sada pokojnog imenovanog i njegovi zakonski naslednici, te su - kao takvi - i aktivno legitimisani za vođenje ovog spora, u smislu člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju..

Prvostepeni sud, imajući u vidu izvedene dokaze, nalazi da se zbog opšteg zdravstvenog stanja sada pokojnog, koje se progresivno pogoršavalo, smrtni ishod mogao očekivati u bliskom vremenskom perio-du i u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, što je tuženoj kao davaocu izdržavanja bilo poznato, jer je ista zdravstveni radnik. Tužena je bila upućena u zdravstveno stanje primaoca izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, tako da ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost na njenoj strani.

Odredbom člana 203. Zakona o nasleđivanju predviđeno je da se, na zahtev zakonskih nasledni-ka primaoca izdržavanja, može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili staro-sti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Spor-ni ugovor je apsolutno ništav pravni posao, jer je zdravstveno stanje primaoca izdržavanja u vreme zaključenja ugovora bilo loše, te se smrtni ishod mogao očekivati u bliskom vremenskom periodu, koji je i nastupio 12.10.2005. godine, a što je tuženoj kao davaocu izdržavanja bilo poznato, tako da ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.

I pre zaključenja spornog ugovora radilo se o progresivnom pogoršanju zdravstvenog stanja primao-ca izdržavanja, što sve ide u prilog zaključku prvostepenog suda u pogledu ništavosti spornog ugovora.

( Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž. 239/07 od 05.10.2007. godine )

222288.. Ako u trenutku zaključena ugovora o doživotnom izdržavanju primalac nije bio lišen po-

slovne sposobnosti niti je,van postupka lišenja poslovne sposobnosti bio stavljen pod staratelj-stvo organa starateljstva, a predstavnik ovog organa u ime primaoca zaključi ugovor o doži-votnom izdržavanju, ovakav ugovor je apsolutno ništav.

Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju, utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac, kao davalac izdržava-

nja i sada pok. D. B., koju je tom prilikom zastupao tuženi organ starateljstva zaključili su ugovor o doživotnom izdržavanju dana 7.9.1999. godine koji je istoga dana overen pred prvostepenim sudom. Pok. D. je umrla 28.9.1999. godine a presudom istog suda ugovor o doživotnom izdržavanju je poni-šten po zahtevu zakonskih naslednika pok. D. iz razloga apsolutne ništavosti, pošto organ starateljstva nije pravilno zastupao pok. D. jer za života ista nije bila lišena poslovne sposobnosti, niti je bilo kojim drugim aktom bila stavljena pod starateljstvo tuženog organa, iako je prilikom zaključenja predmetnog ugovora pok. D. zastupao direktor tuženog Centra za socijalni rad koji u smislu odgovarajućih za-konskih odredaba iz Zakona o braku i porodičnim odnosima nije bio postavljen za njenog staraoca.


222299.. Kada su primaoci izdržavanja, godinama bolovali od brojnih hroničnih bolesti, koje su lečene

uz pomoć medicinske terapije koju im je obezbedio davalac izdržavanja, tada se vreme smrti pri-malaca izdržavanja nije moglo predvideti.


- 109 -

Iz obrazloženja: Nisu osnovani navodi u reviziji tužilje da na strani davalaca izdržavanja nije postojala neiz-

vesnost u pogledu trajanja zaključenog ugovora. Nije sporno da su primaoci izdržavanja bolovali godinama od brojnih hroničnih bolesti, ali su uz pomoć tuženih imali redovnu medicinsku terapi-ju, tako da se vreme njihove smrti nije moglo predvideti, niti su tuženi znali, niti su mogli znati ili očekivati blisku smrt primalaca izdržavanja. Navodi u reviziji da je sud propustio da lekare sa-sluša na raspravi, predstavlja relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija ne može izjaviti.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3307/04, od 16.12.2005. godine)

223300.. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav ako je zaključen sa davaocem izdržavanja koji

se, u okviru svog zanimanja, već stara o primaocu izdržavanja. Međutim, ne postoji osnov ni-štavosti ugovora ako je davalac izdržavanja zaključio taj ugovor kao fizičko lice.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i pokojni M.G. su zaključili brak 27.6.1970. godi-ne, koji je razveden pravosnažnom presudom Okružnog suda u B… P... br. _____/83 od 12.1.1984. godine. Drugi brak su zaključili 7.12. 1991. godine i taj brak je trajao sve do smrti pokojnog M.G., do 10.1.2000. godine. U braku nisu imali dece. Tuženi je bio sestrić pokojnog M.G., po zanimanju je lekar, a međusobno su bili u izuzetno dobrim rodbinskim i prijateljskim odnosima. Tuženi se poseb-no brinuo o pokojnom ujaku i sa njim je, 16.5.1997. godine, u svemu u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju overen kod Prvog opštinskog suda u B. pod 3R br. ______/97. Tuženi je, kao davalac izdržavanja, izvršio sve svoje ugovorne obaveze jer se do smrti M.G. brinuo o njemu, a bezuspešno je ponudio tužilji da joj naknadi troškove sahrane koje je ona snosila. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju. Pravilno su nižestepeni sudovi našli da nisu ispunjeni zakonski uslovi za utvrđenje ništavosti za-ključenog ugovora u smislu odredbe člana 196. Zakona o nasleđivanju, bez obzira na činjenicu da je davalac izdržavanja lekar. Navedena odredba propisuje da je ništav ugovor u kome je davalac izdr-žavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i sl.), ako prethodno za ugovor nije dobi-jena saglasnost nadležnog organa starateljstva. U konkretnom slučaju, tuženi se nije u okviru svog zanimanja lekara starao o primaocu izdržava-nja. On je bio sestrić primaoca izdržavanja koji je sa njim imao izuzetno tople rodbinske i prijatelj-ske odnose. Zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju je rezultat poverenja pokojnog primaoca izdržavanja prema tuženom i želje da se on o njemu stara do kraja života. Tuženi je ugovor zaključio kao fizičko lice, a činjenica da je on po zanimanju lekar ne može predstavljati otežavajuću okolnost u pružanju potrebne nege, brige i zdravstvene pomoći primaocu izdržavanja. Davalac izdržavanja bio bi obavezan da ovo čini i u situaciji da nije po zanimanju lekar. Prema tome, ugovor nije zaključen zloupotrebom lekarske funkcije nego je zaključen od strane tuže-nog kao fizičkog lica.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije , Gzz. br. 137/03 od 09.10.2003. godine)


- 110 -

DOŽIVOTNO IZDRŽAVANJE U KORIST

TREĆEG LICA (Član 198. Zakona o nasleđivanju)

223311.. Imovina koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između ostavioca kao primaoca izdržavanja i njegovog sina kao davaoca izdržavanja, uredno overenog u prvostepe-nom sudu, ne predstavlja zaostavštinu pokojnog ostavioca, te ne može biti predmet rešenja o nasleđi-vanju. Predmetna imovina postala je svojina žalioca momentom smrti njegovog oca, te pravo na upis prava svojine u zemljišnim knjigama žalilac može, ukoliko su za to ispunjeni i drugi uslovi, ostvariti nezavisno od ostavinskog postupka koji se vodi iza ostavioca.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž .5849/03 od 20.01.2004. godine)

223322.. Kada bračni drugovi kao primaoci izdržavanja zajedno zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju sa trećim licem, dajući mu svoju zajedničku nepodeljenu imovinu, onda je, u slučaju smrti jednog od primaoca izdržavanja, nadživeli bračni drug aktivno legitimisan da traži raskid ugovora u celini.


OBEZBEĐIVANJE PRAVA IZ UGOVORA (Član 199. Zakona o nasleđivanju)

223333.. Kada je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, primalac izdržavanja ostaje vlasnik imovi-ne i posle zaključenja ugovora, a davaocu izdržavanja pripada pravo da tek posle smrti primaoca iz-državanja traži predaju imovine koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanja.


RASKID UGOVORA ZBOG POREMEĆENIH ODNOSA


223344..

Samo se u novčanom iznosu može zahtevati naknada za dato izdržavanje po raskinutom

ugovoru o doživotnom izdržavanju.


- 111 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u postupku utvrdio da su tužioci, počev od 1978. godine pa sve do

23.11.1988. godine, živeli u zajednici sa roditeljima tužilje i tužene na njihovom imanju te da su za sve to vreme obrađivali njihovo imanje i pružali im izdržavanje. Između tužilaca i roditelja tužilje i tužene, sada imenovanih pokojnih, zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju i deobi koji je overen u nadležnom Opštinskom sudu 11.02.1986. godine. Nakon prestanka zajednice života, ovaj ugovor je raskinut, a tužioci su obavezani da sada pokojnim predaju u svojinu i državinu nepokretnosti koje su bile predmet ovog ugovora.

Za vreme trajanja zajednice života tužioci su davali izdržavanje i obrađivali imanje sada pokoj-nih, budući da oni, zbog zdravstvenog stanja, nisu bili sposobni da to čine samostalno. Obavljali su samo lakše kućne poslove. Pri tome, tužioci su se izdržavali sa ovog imanja, a jedan od tužilaca je vršio ulaganja i u izgradnju kuće. Sada pokojni su imali i prihode od prodate imovine.

Prema mišljenju Vrhovnog suda Srbije (izraženom u odluci Rev. br. 2118/91 od 17.09.1991. go-dine), ugovor zaključen između tužilaca i sada pokojniih u celini predstavlja ugovor o doživotnom izdržavanju, a ne i o ugovor o deobi kojim su oni preneli tužiocima svojinu na određenim nepokret-nostima. Ovo iz razloga što se iz predmetnog ugovora vidi da se radi o imovini veće vrednosti koja nije stečena tokom trajanja njihove porodične zajednice sa tužiocima, već se radilo o imovini koja je predstavljala isključivu svojinu pokojnih koju su stekli nasleđem. Pri tome, porodična zajednica iz-među stranaka je kratko trajala, tako da priznanje suvlasništva tužiocima zbog njihovog rada na tom imanju ne može ni približno predstavljati naknadu za dato izdržavanje.

S obzirom na to, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za utvrđivanje prava svojine u korist tužilaca na nepokretnostima koje su bile obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju, budući da je isti raskinut, tako da je nestao pravni osnov na osnovu koga bi tužioci jedino mogli da traže utvrđivanje ovog prava.

Sa druge strane, činjenica da su tužioci obrađivali imanje pokojnih i da su ih izdržavali ne može voditi sticanju svojinskog udela na predmetnoj imovini, već tužiocima jedino daje mogućnost istica-nja novčanog potraživanja.

Međutim, imajući u vidu način na koji je tužbeni zahtev u tom pogledu opredeljen (kao 1/2 vred-nosti nepokretnosti koje je tužena dobila kao naslednica pokojnih), Okružni sud nalazi da je prvoste-peni sud i u tom delu pravilno primenio materijalno pravo kada je takav tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 377/2005 od 14.07.2005. godine)

223355.. Kada se tužbenim zahtevom traži raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, a tuženici su bračni drugovi i davaoci izdržavanja i u toku parnice umre jedan tuženik, tada nema zakonskog osnova da se prema njemu parnica prekine usled smrti (član 214. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postup-ku), a prema drugom tuženiku da se meritorno odluči, jer se radi o nužnim suparničarima (shodno članu 204. Zakona o parničnom postupku). Prema njima se spor može rešiti samo na jednak način.


223366.. Primalac izdržavanja, u skladu sa svojim povećanim potrebama, može tražiti izmene

ugovora o doživotnom izdržavanju. Ako se posle zaključenja ugovora prilike toliko promene


- 112 -

da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano, sud će na zahtev jedne ili druge strane njiho-ve odnose iznova urediti ili ih raskinuti, vodeći računa o svim okolnostima.

Iz obrazloženja: U ovoj pravnoj situaciji primenjuje se Zakon o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, br. 52/74 i br. 21/1982) jer je taj zakon važio u vreme kada je predmetni ugovor zaključen. Prema članu 121. ovog zakona, ako se posle zaključenja ugovora prilike toliko promene da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano, sud će na zahtev jedne ili druge strane njihove odnose iznova urediti ili ih raskinuti, vodeći računa o svim okolnostima. Iz spisa proizilazi da je tuženi pokazivao volju da ispunjava ugo-vor. U postupku je utvrđeno da je sve do aprila 1997. godine tuženi u potpunosti ispunjavao sve ugo-vorne obaveze, i da je pre zaključenog ugovora isplatio otkupnu cenu stana koji je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Sudovi smatraju da je propust tuženog što nije ispunjavao sve ugovorne obaveze, odnosno da su potrebe tužiljine bile veće od onih koje su ugovorene, pa stoga drugostepeni sud smatra da se u takvoj situaciji i ne radi o ugovoru o doživotnom izdržavanju. Suprotno ovakvoj oceni drugostepenog suda, odredbom člana 117. navedenog zakona propisani su uslovi za punova-žnost ugovora o doživotnom izdržavanju. Te uslove ispunjava konkretan ugovor. Neprihvatljiv je stav drugostepenog suda da odnose među ugovornicima nije bilo moguće urediti. Upravo citirana odredba člana 121. upućuje da je bio neophodan pokušaj da se to učini. Nije propust samo na strani tuženog što nije zaključen aneks ugovora, odnosno novi ugovor o doživotnom izdržavanju jer je i tu-žilja bila ovlašćena da traži njegove izmene u skladu sa promenjenim okolnostima, odnosno u skladu sa svojim povećanim potrebama, ali ona to nije učinila jer je pokazala volju da ovaj ugovor raskine, zato što su njeni rođaci Ž. K. i M. B. preuzeli obavezu izdržavanja. Zbog pogrešne primene materi-jalnog prava i učinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, nižestepeni sudovi nisu utvrdi-li relevantne činjenice za presuđenje.


223377.. Nakon raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, naknada za dato izdržavanje može se

zahtevati samo u novčanom iznosu.

Iz obrazloženja:

U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da su tužioci počev od 1978. godine pa sve do 23.11.1988. godine živeli u zajednici sa roditeljima tužilje P. i tužene G. na njihovom imanju u K..., i da su za sve to vreme obrađivali njihovo imanje i pružali im izdržavanje. Između tužilaca i roditelja tužilje P. i tužene G., sada pok. D. i B., zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju i deobi koji je overen u Opštinskom sudu u V... 11.02.1986. godine. Nakon prestanka zajednice života, ovaj ugovor je raskinut a tužioci su obavezani da sada pok. D. i B. predaju u državinu i svojinu nepokretnosti ko-je su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Za vreme trajanja zajednice života tužioci su davali izdržavanje i obrađivali imanje sada pok. D. i B., budući da oni, zbog zdravstvenog stanja, ni-su bili sposobni da samostalno obrađuju svoje imanje, već samo da obavljaju lakše kućne poslove. Pri tome tužioci su se izdržavali sa imanja pok. D. i B., a tužilac R. je ulagao i u izgradnju kuće na U..., gde mu je otac kupio plac, dok su sada pok. D. i B. imali i prihode od prodate imovine. Prema nalaženju Vrhovnog suda Srbije izraženom u odluci Rev. br. ____/91 od 17.9.1991. godine, ugovor


- 113 -

zaključen između tužilaca i sada pok. D. i B. u celini predstavlja ugovor o doživotnom izdržavanju, a ne i o ugovor o deobi kojim su sada pok. D. i B. preneli tužiocima svojinu na određenim nepokretnosti-ma, iz razloga što se iz predmetnog ugovora vidi da se radi o imovini veće vrednosti koja nije stečena to-kom trajanja porodične zajednice između sada pok. D. i B., sa jedne strane, i tužilaca sa druge strane, već se radilo o imovini koja je predstavljala isključivu svojinu pok. D. i B. koju su oni stekli nasleđem, pri čemu je porodična zajednica između stranaka kratko trajala, tako da priznanje suvlasništva tužiocima zbog njihovog rada na tom imanju ne može ni približno predstavljati naknadu za dato izdržavanje. Ima-jući to u vidu, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za utvrđivanje prava svojine u korist tužilaca na nepokretnostima koje su bile obuhvaćene ugovorom o do-životnom izdržavanju, budući da je isti raskinut, tako da je nestao pravni osnov na osnovu koga bi tužio-ci jedino mogli da traže utvrđivanje prava svojine na spornim nepokretnostima. Sa druge strane, činjeni-ca da su tužioci obrađivali imanje pok. D. i B. i da su ih izdržavali ne može voditi sticanju svojinskog udela na imovini pok. D. i B., već tužiocima jedino daje mogućnost isticanja novčanog potraživanja. Međutim, imajući u vidu način na koji je tužbeni zahtev u tom pogledu opredeljen, kao vrednosti nepo-kretnosti koje je tužena dobila kao naslednica pok. D. i B., Okružni sud nalazi da je prvostepeni sud i u tom delu pravilno primenio materijalno pravo kada je takav tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.


223388.. Nepodnošljjivi odnosi među strankama su dovoljan osnov za raskid ugovora o doživotnom

izdržavanju. Svaka od stranaka može zahtevati da sud raskine ugovor.

Iz obrazloženja:

Odredbom člana 120. stav 3. tada važećeg Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik SRS”, br. 52/74 i 1/80), propisano je da svaka strana može tražiti raskid ugovora, ako druga strana ne izvršava svoje obaveze. Odredbom člana 201. stav 1. tada važećeg Zakona o nasleđivanju propisano je da ako se međusobni odnosi ugovornika toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svaki od njih može zahte-vati da sud raskine ugovor. Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, kao i činjenicu da je u postupku utvrđena nepodnošlji-vost odnosa među strankama, da je ista nastala još 1997. godine, to je neizvršavanje ugovornih oba-veza dovelo do poremećaja odnosa među strankama, dovoljan je razlog za raskid ugovora, pa je po-bijana odluka iz ovih razloga pravilna i zakonita.


223399.. Ne postoji opravdan razlog za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju sve dok davalac izdr-žavanja ispunjava sve svoje obaveze a primalac je dužan da ga u tome ne sprečava već da prima davanja koja su ugovorom predviđena.

Iz obrazloženja:

Članom 120. stav 3. Zakonom o nasleđivanju važećem u vreme zaključenja ugovora, da svaka strana može tražiti raskid ugovora, ako druga strana ne izvršava svoje obaveze. Međutim, u konkret-


- 114 -

nom slučaju između ugovornih strana nije ugovorena zajednica života, i tužena je izvršavala sve svo-je obaveze iz ugovora onako kako su glasile, sve do useljenja tužiljine rođake u predmetni stan, kada je ona počela da se brine o tužilji i da zajedno sa njom snosi sve troškove stanovanja. Stoga ne posto-ji opravdan razlog za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, jer je tužena od 1992. pa do uselje-nja rođake – 1998. godine, kako je to već napomenuto, izvršavala sve svoje obaveze. Pravilan je za-ključak nižestepenih sudova da je ova parnica pokrenuta sa namerom da tužilja predmetni stan posle svoje smrti ostavi u svojinu svojoj rođaci, iz čega proizilazi da je tužilja kao ugovorna strana isklju-čivo kriva za neizvršenje obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju i ne može tražiti raskid tog ugovora. Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, jer je tužena u svemu ispunjavala svoje ugovorne obaveze. Sve dok je davalac izdržavanja spreman da izvršava obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju, dužnost je primaoca izdržavanja da ga u tome bez razloga ne sprečava, i da primi ona davanja koja je po ugovoru davalac izdržavanja dužan da pruži.


224400.. Primalac izdržavanja koji je, iz razloga koje davalac izdržavanja nije skrivio, onemogućio da-vaoca izdržavanja da uredno izvršava svoju obavezu iz ugovora o doživotnom izdržavanju, nema pravo da zahteva raskid ugovora iz razloga propisanih odredbama člana 120. stav 2. i 3. Zakona o nasleđivanju.

Iz obrazloženja: Tužilja je 1993. godine zaključila, kao primalac izdržavanja, ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim kao davaocem izdržavanja. Tuženi je svoje ugovorne obaveze ispunjavao u potpunosti, sve do maja 2000. godine kada je tužilja sačinila testament u korist trećeg lica, a zatim podnela tužbu radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Od tog momenta tužilja je odbijala da prima izdrža-vanje od tuženog koji zbog toga nije bio u mogućnosti da ispunjava obaveze iz ugovora. Tužilja je u međuvremenu umrla, a tuženi je snosio troškove sahrane, te tako ispunio i tu obavezu predviđenu ugovorom o doživotnom izdržavanju. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i odbili tužbeni zahtev za raskid ugo-vora o doživotnom izdržavanju. Naime, shodno odredbi člana 201. stav 1. i 3. Zakona o nasleđivanju koja se primenjuje na sporni odnos, propisano je da, ako primalac i davalac izdržavanja žive zajedno, pa se njihovi odnosi toliko poremete da dalji zajednički život postane nepodnošljiv, svaka strana mo-že tražiti od suda raskid ugovora. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zajednica života između stranaka nije bila ugovorena. Tuženi je svoje obaveze po ugovoru uredno izvršavao sve dok tužilja nije sastavila testament. U tom periodu odnosi između stranaka nisu bili poremećeni. Tužilja, koja je onemogućila tuženog da uredno izvršava svoju obavezu iz ugovora o doživotnom izdržavanju, iz razloga koje tuženi nije skrivio, nema pravo da zahteva raskid ugovora iz razloga propisanih u navedenoj odredbi Zakona o nasleđivanju.

(Vrhovni sud Srbije, Rev.1808/04 od 25.11. 2004. godine)

224411.. Raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog potpunog neispunjavanja obaveza davao-

ca izdržavanja je nesporan ali ako se radi o delimičnom neispunjenju ugovor se raskida samo


- 115 -

onda ako se tim neispunjenjem gubi svrha ugovora. Da bi sud mogao pouzdano doći do ovog zaključka potrebno je prethodno utvrditi pravu volju ugovornih strana s obzirom na prirodu i predmet ugovora, a naročito sadržinu svih obaveza davaoca izdržavanja s obzirom na uslove u kojima se ugovor ima izvršavati.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da se ugovorom o doživotnom izvdržavanju zaključenim između tužilje kao primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja, tuženi kao davalac izdr-žavanja obavezao da će tužilju kao primaoca izdržavanja doživotno izdržavati preko njenih ličnih primanja ostvarenih po osnovu penzije, do potpunog izmirenja životnih potreba, tako što će bilo lič-no, bilo preko trećih lica, obezbeđivati hranu, ogrev, spremanje i čišćenje stana, nabavku lekova, le-čenje i druge usluge po potrebi. Kao naknadu za izdržavanje primalac izdržavanja se obavezao da će davaocu izdržavanja u svojinu posle svoje smrti ostaviti jednosoban stan. Po zaključenju ugovora, a u skladu sa ugovornim odredbama tuženi je tužilji na ime poboljšanja životnih uslova isplatio iznos od 20.000 nemačkih maraka. Pošto je u postupku utvrđeno da tuženi druge ugovorne obaveze nije izvršavao, što je dovelo do poremećenih odnosa stranaka, prvostepeni sud je pozivajući se na odred-be člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine, usvojio tužbeni zahtev primaoca izdrža-vanja i raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključivši da se svrha zbog koje je ovaj ugovor zaključen, ne ostvaruje. Ovakav činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda, drugostepeni sud nije prihvatio kao pra-vilan nalazeći da je prvostepeni sud propustio da utvrdi pravu volju ugovornih strana s obzirom na prirodu i predmet ugovora i da utvrdi sadržinu svih obaveza tuženog davaoca izdržavanja, kako bi pouzdano mogao doći do zaključka da se radi o delimičnom neizvršenju ugovora o doživotnom izdr-žavanju, ali koje je takvog intenziteta zbog koga bi se ugovor morao raskinuti. Ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostrano-teretni, aletorni, formalni ugovor sa trajnim pre-stacijama davaoca izdržavanja. Dok se obaveza primaoca izdržavanja izvršava jednim aktom, koji nastaje posle njegove smrti, obaveza davaoca izdržavanja sastoji se iz niza činidbi koje je on dužan da preduzme od momenta zaključenja ugovora pa do smrti primaoca izdržavanja. Sa aspekta primao-ca izdržavanja, pored materijalnog izdržavanja cilj zaključenja ovog ugovora su potreba za svako-dnevnom brigom, staranjem i pažnjom od strane trećeg lica, koju sama starost primaoca izdržavanja po sebi nosi, zbog čega ovaj ugovor ima i svoje porodične i socijalne dimenzije. Upravo zbog toga obaveza davaoca izdržavanja sastoji se iz dve vrste: iz činidbi izdržavanja primaoca i iz moralnih obaveza. Prva vrsta obaveza podrazumeva različite činidbe u cilju snabdevanja primaoca stvarima potrebnim za život (nabavljanje hrane i lekova, pripremanje hrane, održavanje higijene, nega u bole-sti i starosti i drugo), dok druga vrsta obaveze podrazumeva staranje i brigu o primaočevoj ličnosti i čitav niz ličnih usluga koje su uslovljene socijalnim i kulturnim potrebama i načinom života primao-ca izdržavanja pre zaključenja ugovora (poseta rodbine i prijatelja, poseta kulturnim ustanovama, na-bavljanje literature za čitanje i dr.). Činidbe koje se odnose na samo izdržavanje primaoca izdržava-nja mogu se izvršiti preko trećih lica, ali obaveze koje proizilaze iz nege i staranja o primaocu izdr-žavanja (moralne obaveze) nikako se ne mogu ispuniti bez ličnog kontakta sa primaocem. Kako se izvršenje davaočeve obaveze proteže u dužem vremenskom periodu način izvršenja tih obaveza, nji-hova vrsta i obim moraju se prilagoditi konkretnim okolnostima u kojima se ugovor izvršava, a koje su promenljive kako sa aspekta primaoca tako i sa aspekta davaoca izdržavanja i uslovljene potreba-ma primaoca izdržavanja i mogućnostima davaoca izdržavanja. Pravo na raskid ugovora o doživot-nom izdržavanju zbog potpunog neispunjenja obaveza od strane davaoca izdržavanja je nesporno u


- 116 -

smislu člana 120. navedenog materijalno-pravnog propisa. Međutim, kada je u pitanju delimično ne-izvršenje ono mora biti takvog intenziteta da se svrha zbog koje je ugovor zaključen više ne ostvaru-je. Da bi sud mogao pouzdano doći do ovog zaključka potrebno je prethodno utvrditi pravu volju ugovornih strana s obzirom na prirodu i predmet ugovora, a naročito sadržinu svih obaveza davaoca izdržavanja s obzirom na uslove u kojima se ugovor ima izvršavati.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7822/04 od 28.10.2004. godine)

224422.. Bračni drug primaoca izdržavanja može podneti zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog poremećenih odnosa sa davaocem izdržavanja, kada je davalac izdržavanja preuzeo obavezu nje-govog izdržavanja i posle smrti drugog bračnog druga – ugovorne strane sa kojom je ugovor zaključen.


224433.. Davalac izdržavanja svoju obavezu ima ispunjavati onako kako je to najpogodnije za primaoca izdr-žavanja kada ugovor o doživotnom izdržavanju o tome sadrži samo uopštenu formulaciju, bez bližeg uređenja načina davanja, pa to među saugovaračima bude sporno.


224444..

Za usvajanje zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nije od značaja da na strani tužene nema krivice za poremećaj odnosa, bitno je da su odnosi stranaka poremećeni i da se zbog toga ugovor ne izvršava.

Iz obrazloženja:

Mada stranke predmetnim ugovorom o doživotnom izdržavanju nisu ugovorile zajednicu života, činjenica da je u periodu od avgusta 1994. godine do 3. juna 1996. godine tužena stanovala zajedno sa tužiljom u kući tužilje, to po oceni Vrhovnog suda zajednica stranaka u ovom slučaju ima se smatra-ti zajednicom života. Tužilja je bila gruba osoba koja je u poslednjim godinama života bolovala od teške arterioskleroze, tuženoj se obraćala veoma teškim i grubim rečima, dolazilo je između njih svakodnevno do svađa, koje su uznemiravale čak i njihove komšije. Stoga je tužena bila prinuđena da napusti stan tu-žilje. Iz ovoga sledi da se ugovor faktički ne izvršava dve godine, tako da je postojao samo formalno. Pri takvim činjenicama za usvajanje zahteva za raskid ugovora nije od značaja da tužena nije kriva za raskid ugovora, već je dovoljno da postoji poremećaj odnosa, budući da je prisustvo tužene u kući tužilje za ovu postalo nepodnošljivo i da se zbog toga ugovor već dve godine ne izvršava. Stoga je pravilna ocena nižestepenih sudova da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdr-žavanju u smislu člana 201. stav 1. sada važećeg Zakona o nasleđivanju RS. Tužena u vezi sa raskidom ugovora ima pravo na naknadu troškova izdržavanja učinjenih za vreme trajanja ugovora. Na osnovu rečenog, pravilno su sudovi primenili materijalno pravo kada su u smislu citirane zakonske odredbe navedenog Zakona o nasleđivanju obavezali tužilju da tu-ženoj isplati iznos od ______________dinara, a odbili protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje K. M. preko dosuđenog iznosa.



- 117 -

224455..

Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje s obzirom na ličnost ugovarača, pa ako da-valac izdržavanja svoje lične obaveze prenese na treće lice, primalac izdržavanja može tražiti raskid ugovora.

Iz obrazloženja:

Ugovor o doživotnom izdržavanju, spada u kategoriju ugovora koji se zaključuju s obzirom na ličnost ugovarača (intuitu personae). Tuženi su izneverili ugovor u pogledu obaveze drugotužene da se lično stara o tužiocu, pa pošto ovaj nije pristao da to, umesto nje, čini drugo lice, usledio je pore-mećaj odnosa do stepena nepodnošljivosti, usled čega je primalac izdržavanja napustio vlastitu kuću i prekinuo zajednicu života sa tuženima, kao davaocima izdržavanja. Već i sama ta okolnost uverlji-vo pokazuje da postoje razlozi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.


224466.. Kada bračni drugovi, kao primaoci izdržavanja, zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju kao jedna ugovorna strana, dajući kao naknadu za izdržavanje svako svoju imovinu, onda – u slučaju smrti jednog bračnog druga – preživeli bračni drug može tražiti raskid ugovora u celini zbog neizvr-šenja obaveza.


224477.. Kada davalac izdržavanja ispunjava sve svoje ugovorne obaveze prema primaocu izdržavanja i ne snosi krivicu za raskid ugovora jer je u ispunjavanju obaveza primalac izdržavanja onemoguća-vao, primalac izdržavanja nema pravo da zahteva raskid ugovora.


224488.. Kada prema ugovoru o doživotnom izdržavanju ugovarači žive zajedno, svaka strana može traži-ti raskid ugovora, kada se njihovi odnosi poremete utoj meri da je dalji zajednički život nepodno-šljiv, bez obzira na čijoj je tsrani krivica za nastali poremećaj.


224499.. Ne može se zahtevati poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja ugovornih obaveza, već se može tražiti samo njegov raskid.



- 118 -

225500.. Zajednicom života se smatra ne samo zajednica u kojoj ugovorne strane imaju zajedničko

domaćinstvo, već i zajednica u kojoj stranke imaju odvojena domaćinstva, ali žive dovoljno blizu da su mogući svakodnevni kontakti. Za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju odlu-čujuće je da je nastupila nepodnošljivost zajedničkog života.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom raskinut je ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen između parničnih

stranaka. Protiv te presude tužena je izjavila žalbu koju je kao neosnovanu odbijo drugostepeni sud. Ne-prihvatljivi su navodi iz žalbe da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za raskid ugovora o doživot-nom izdržavanju, iz razloga propisanih odredbom člana 120. stav 2. Zakona o nasleđivanju, budući da ugovorom o doživotnom izdržavanju, koji su parnične stranke zaključile, nije ugovorena zajednica živo-ta. Prvostepeni sud je ove okolnosti imao u vidu. Međutim, polazeći od činjenice da stranke, iako imaju odvojena domaćinstva, žive u istoj kući zajedno, da koriste zajedničke prostorije i imaju svakodnevne kontakte, ispravno zaključio da takvu zajednicu stranaka treba smatrati zajednicom života. Naime, za-jednicom života treba smatrati, ne samo zajednicu u kojoj ugovorne strane imaju zajedničko domaćin-stvo, kako tužena u žalbi navodi, nego i takvu zajednicu u kojoj stranke imaju odvojena domaćinstva, ali je nužno da žive u takvoj blizini da to omogućuje svakodnevne i trajne kontakte stranaka, kao što je to u konkretnom slučaju. Isticanje u žalbi da su odnosi stranaka poremećeni krivicom tužilje, nisu od znača-ja. Ovo stoga što je za raskid ugovora odlučno da je nastupila nepodnošljivost zajedničkog života, jer se svrha ovog ugovora odnosi na osiguranje tužiljine udobnije starosti. Da su se u ovom slučaju odnosi stranaka teško poremetili potvrđuje i činjenica da je zbog međusobnih sukoba stranaka više puta interve-nisala i milicija. Tako poremećeni odnosi čine zajednički život stranaka nepodnošljivim, nezavisno od toga na koji način i zbog kojih uzroka je došlo do takve situacije.

(Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1099/97 od 08.04.1999. godine)

225511.. Ispunjeni su uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju kada su odnosi stranaka značaj-no poremećeni usled čestih sukoba i vređanja tako da je zajednički život nepodnošljiv i onda kada ugovorne strane nisu izričito ugovorile zajednicu života i žive u odvojenim domaćinstvima, ako zbog stanovanja u istoj kući i korišćenja zajedničkih prostorija kao i međusobnih kontakata u suštini po-stoji takva zajednica stranaka koju treba smatrati zajednicom života, pri čemu nije od značaja čijom krivicom je došlo do poremećaja odnosa.


225522.. Svaka ugovorna strana može tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, ako druga strana ne izvršava svoje obaveze.


225533.. Usled poremećenih odnosa ugovarača i nepodnošljivosti daljeg zajedničkog života, nastupio je uslov za raskid ugovora bez obzira za krivicu za nastali poremećaj.



- 119 -

225544.. Davaoci izdržavanja su uredno ispunjavali svoje ugovorne obaveze, ali su se na nekoliko meseci pre podnošenja tužbe odnosi među ugovaračima poremetili, a u toku prvostepenog postupka međusob-na netrpeljivost je kulminirala, pa je došlo do takvog stanja da je dalji život postao nepodnošljiv. Bitno je da su u momentu donošenja pobijane presude odnosi stranaka bili do te mere poremećeni da je dalji zajednički život postao nepodnošljiv zbog čega se svrha ugovora više ne ostvaruje.


225555.. Neizvršavanje ugovornih obaveza onako kako one glase, a kasnije u potpunosti, dovodi do poreme-ćaja odnosa stranaka i doprinosi sticanju uverenja primaoca izdržavanja da se, u pogledu svojih potreba, ne može osloniti na davaoce izdržavanja.


225566.. Smisao ugovora o doživotnom izdržavanju je obezbeđenje izdržavanja, pa se ugovor ne može održati na snazi kada se iz bilo kojih razloga u dužem vremenskom periodu faktički ne izvršava.


225577.. Kada je ugovorom o doživotnom izdržavanju ugovoreno da će stranke živeti u zajednici onda svaka stranka može tražiti raskid ugovora kada se njihovi odnosi toliko poremete da zajednički život postane nepodnošljiv nezavisno od okolnosti na čijoj strani je krivica za nastali poremećaj odnosa.


225588.. Ako je u ugovoru o doživotnom izdržavanju predviđena zajednica života stranaka u kući primao-ca izdržavanja, pa posle pravosnažnosti ranije presude kojom je odbijen zahtev za raskid ugovora, zajednica života ni posle dve godine života nije nastavljena, po novoj tužbi primaoca izdržavanja sud će tužbeni zahtev usvojiti i ugovor raskinuti.


225599.. Svaka strana može tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju ako druga strana ne izvrši svoje obaveze.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 7090 i Gž. 178/97)

226600.. Ako se radi o nepodeljenoj imovinskoj zajednici primalaca izdržavanja zasnovanoj na zajed-ničkoj svojini, onda je i obaveza davaoca izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju nede-ljiva, pa bi tužilac kao nadživeli bračni drug ugovarača mogao da traži da se ugovor raskine u celo-sti, a ne samo u pogledu imovine koju je on po tom ugovoru dao. U suprotnom, ako se radi o po-sebnoj imovini primalaca izdržavanja onda tužilac iz tog ugovora ne bi bio aktivno legitimisan da traži njegov raskid i u odnosu na pokojnog ugovarača.



- 120 -

226611.. Spor o ugovoru o doživotnom izdržavanju, koji se vodi između pravnih sledbenika primaoca i dava-oca izdržavanja, je imovinsko-pravni spor. Revizija je uvek dozvoljena, ukoliko vrednost predmeta spo-ra ispunjava uslov graničnog iznosa propisanog odredbom čl. 382. Zakona o parničnom postupku. (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije na sednici od 19.02.1996. godine)

226622.. Posle smrti primaoca izdržavanja, okolnost da nije zasnovana zajednica života između davaoca i njega nije od uticaja na primenu materijalnog prava, jer je iz tog razloga raskid ugovora mogao da traži samo on.


226633.. Krivica ugovornika nije uslov za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja, ili njegov opstanak, jer je dovoljno da se u dužem vremenskom periodu ugovorne obaveze ne izvršava-ju i da se ne ostvaruje svrha ugovora.

(Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 760/95 od 9. 06. 1995.godine)

226644.. Za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva za raskid ugovora zbog neizvršavanja ugovornih obaveza nije dovoljno samo utvrđenje da je tužilja, kao ćerka primaoca izdržavanja, sprečavala tuženu da ispu-njava svoje obaveze. Posebno je potrebno utvrditi u kom periodu pre smrti primaoca izdržavanja tuže-na nije ispunjavala svoje ugovorne obaveze i šta je u tom periodu tužena preduzimala da ugovorne obaveze ispunjava i da li je htela i bila u mogućnosti da ispunjava svoje obaveze.


226655.. Lice koje je imovinu steklo na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju ne odgovara za dugo-ve primaoca izdržavanja kad to nije predviđeno tim ugovorom.


RASKID UGOVORA ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI


226666..

Svaka strana može tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju ako druga strana ne izvršava svoje obaveze.

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojna J. D. podnela je tužbu za raskid ugovora o doži-votnom izdržavanju i preminula je u toku postupka. Sporni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen


- 121 -

je 15.4.1994. godine između sada pokojne J. kao primaoca izdržavanja i tužene kao davaoca izdržava-nja. Ugovorne obaveze davaoca izdržavanja bile su da primaoca izdržavanja neguje, pazi i u bolesti leči, a u slučaju potrebe da je povede kod sebe u S... i da sa njom živi u istom domaćinstvu, te da je posle smrti sahrani. Primalac izdržavanja je bolovala od šećerne bolesti, sa njom je živeo njen vanbračni su-prug koji je preminuo u junu 1996. godine. Od smrti svog vanbračnog supruga, sada pokojna J. živela je sama i izdržavala se od svoje penzije. Ona je preko komšija angažovala medicinsku sestru koja joj se svakodnevno davala insulin. Dve nedelje pre njene smrti komšije su obavestile tuženu da je sada pokoj-noj J. loše i ona je došla iz S… i smestila je u bolnicu, a nakon smrti sahranila. Utvrđeno je takođe da su nakon smrti vanbračnog supruga, komšije pokojnoj J. donosile hranu te da je tužena svoje obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju izvršavala samo povremeno, iako je primaocu izdržavanja zbog zdravstvenog stanja i starosti bila potrebna stalna nega i pomoć. Kao ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su raskinuli sporni ugovor o doživotnom izdržavanju. Odredbom člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74) koja se u ovoj pravnoj stvari primenjuje na osnovu člana 237. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95) predviđeno je da svaka strana može tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju ako druga strana ne izvršava svoje obaveze. U provedenom postupku je utvrđeno da je tužena svoje obaveze iz ugovora o doživotnom izdr-žavanju izvršavala samo povremeno, a da je davaocu izdržavanja zbog starosti i bolesti bila potrebna svakodnevna nega i pomoć, naročito u poslednjih 6 meseci života, nakon smrti vanbračnog supruga. Ovakav zaključak proizilazi i iz činjenice da su davaocu izdržavanja u tom periodu komšije naba-vljale namirnice i angažovale medicinsku sestru za davanje insulina. Stoga je pravilan zaključak ni-žestepenih sudova da se povremeno ispunjavanje obaveze od strane tužene ne može smatrati izvrša-vanjem ugovorenih obaveza preuzetih ugovorom o doživotnom izdržavanju, pa je stoga ovaj ugovor pravilno raskinut.


226677.. Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između primaoca izdržavanja (oba bračna dru-

ga) i davaoca izdržavanja se osnovano može raskinuti ako davalac izdržavanja posle smrti jednog primaoca izdržavanja ne ispunjava svoje obaveze prema drugom primaocu izdržavanja.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kod prvostepenog suda je 8.07.1993. godine overen ugo-vor o doživotnom izdržavanju R. br.____/93, zaključen između tužilje i sada pokojnog D.M. kao pri-malaca izdržavanja s jedne strane i tuženog kao davaoca izdržavanja s druge strane. Tužilja je maće-ha tuženog i između njih je postojao blizak odnos, prisniji od odnosa koji je tuženi imao sa sada po-kojnim D., svojim ocem, a suprugom tužilje. Davalac izdržavanja se obavezao da do kraja života u svemu izdržava primaoce izdržavanja, bilo lično bilo preko drugih lica, a za uzvrat primaoci izdrža-vanja ostavljaju mu posle svoje smrti dvosoban stan u Z… Pre zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, po dogovoru sa primaocima izdržavanja, tuženi se sa svojom porodicom uselio u stan koji je predmet ugovora, a primaoci izdržavanja su se preselili u garsonjeru na kojoj je tuženi vla-snik. Posle smrti primaoca D., umrlog 11.07.1997. godine, tuženi ničim nije doprinosio izdržavanju tužilje, a takvo svoje ponašanje opravdava nedostatkom materijalnih sredstava. Između stranaka su


- 122 -

od 1998. godine, odmah posle smrti supruga tužilje a oca tuženog, poremećeni odnosi, jer je tuženi tražio od tužilje ostatak ušteđevine svog oca i zahtevao da tužilja na stanu koji je predmet ugovora, prenese pravo svojine na tuženog. Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo na kome je zasnovana odluka o usvajanju tužbenog zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržava-nju i odbijanju protivtužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine tuženog na 1/2 dela stana, a po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju. Obaveza tuženog iz zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja nedeljivu ugovornu obavezu koja se, shodno članu 412. Zakona o obligacionim odnosima, ne može podeliti i ispuniti u delovima. Tužilja i njen sada pokojni suprug zaključili su ugovor o doživotnom izdr-žavanju kojim su na jedinstven način raspolagali zajedničkom bračnom tekovinom za slučaj smr-ti. Ugovor je zaključen da bi bio ispunjen u celosti, prema oba primaoca izdržavanja, jer bi u su-protnom svaki od primalaca izdržavanja zaključio sa davaocem izdržavanja poseban ugovor o do-životnom izdržavanju kojim bi raspolagao svojim udelom u bračnoj tekovini. Nedeljivost obave-ze proizilazi i iz odredbe člana 3. Ugovora, kojom je predviđeno da će davalac izdržavanja nepo-kretnu imovinu preneti na svoje ime kao vlasnik nakon smrti primalaca izdržavanja, što znači tek posle smrti oba primaoca izdržavanja. Iz okolnosti da tuženi od 1997. godine, nakon smrti svoga oca, ne ispunjava obaveze preuzete ugo-vorom u odnosu na tužilju, drugog primaoca izdržavanja, proizilazi osnovanost zahteva za raskid ugovo-ra jer su za to ispunjeni uslovi iz odredbe člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju važećeg u vreme za-ključenja ugovora. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da iz okolnosti što je tuženi ispunjavao obaveze iz za-ključenog ugovora u odnosu na primaoca izdržavanja D., tuženi nije stekao pravo svojine sa udelom od 1/2 dela na stanu koji je predmet ugovora. Da bi tuženi stekao ovo pravo, obaveza iz ugovora je morala biti ispunjena u celosti i prema tužilji kao primaocu izdržavanja.


226688.. Nužni naslednici nemaju pravo na zahtev zbog povrede nužnog dela, kada je ostavilac ne-

kretninu otuđio na osnovu teretnog pravnog posla.

Iz obrazloženja:

Neosnovano se revizijom ukazuje da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju, jer je zaključen su-protno prinudnim propisima u cilju izigravanja tužilje kao nužnog naslednika. Ovo stoga, što je pravosnažnom presudom opštinskog suda odbijen kao neosnovan tužbeni zah-tev kojim je tužilja tražila da se utvrdi ništavost predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, s obzirom da je utvrđeno da je ugovor zaključen u skladu sa tada važećim propisima i da izražava vo-lju ugovornih strana. Stoga na imovini koja je predmet raspolaganja ugovorom o doživotnom izdrža-vanju, tužilja ne može ostvariti nasledno pravni zahtev utvrđenjem prava svojine na 1/3 predmetnoj nepokretnosti, shodno čl. 117. st. 1. u vezi čl. 34. st. 2. tada važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. gla-snik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82) u vezi čl. 237. Zakona o nasleđivanju RS ("Sl. glasnik RS", br. 46/95). Naime, nužni naslednici nemaju pravo na zahtev zbog povrede nužnog dela, kada je ostavi-lac nekretninu otuđio na osnovu teretnog ugovora.



- 123 -

226699.. Promenjene okolnosti kao osnov za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju u smislu čla-

na 202. Zakona o nasleđivanju, jesu tako promenjene okolnosti (objektivne i subjektivne) koje znatno otežavaju ispunjenje obaveza. Ako se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko izmene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge ugovornice, njihove odnose iznova urediti ili raskinuti. Izmene treba da su takve da ispunjenje obaveze po-stane znatno otežano.

Iz obrazloženja:

Iz sadržine ugovora o doživotnom izdržavanju proizilazi da su primalac izdržavanja i tužena kao davalac izdržavanja ugovorili da će tužena obaveze iz ugovora ispunjavati u svom domaćinstvu gde će inače i živeti primalac izdržavanja, ali se iz stanja u spisima vidi da je izvesno vreme pred smrt primaoca izdržavanja isti otišao od tužene koja mu je kćerka i vratio se svojoj kući kod sina.

S druge strane, iz stanja u spisima proizlazi i to da su se poremetili odnosi između tužene i njenog brata nakon što se primalac izdržavanja vratio svojoj kući, usled čega tužena više nije imala pristupa očevoj kući, što bi u slučaju da je tačno, bilo od značaja za utvrđivanje da li je tužena u tom periodu objektivno i mogla da izvršava obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju a posebno ako se uzme u obzir i sadržina predloga podneta sudu od strane pok. S. radi raskida ugovora u kojem isti navodi da su se od zaključenja ugovora okolnosti toliko promenile da ispunjenje ugovora postaje znatno otežavajuće za obe ugovorne st rane. Ovo je posebno važno zbog toga što prema odredbi člana 202. ZON-a, ako se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko izmene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano sud može na zahtev jedne ili druge ugovornice njihove odnose iznova urediti ili raskinuti. Okolnosti koje su se promenile mogu biti subjektivne ili objektivne prirode ali izmene treba da su takve da ispunjenje oba-veze postane znatno otežano.


227700.. Kada je poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju tražen kako zbog mana volje kod pri-

maoca izdržavanja, tako i iz razloga nepostojanja odobrenja nadležnog organa za promet ne-pokretnosti koja je predmet ugovora, sud ima obavezu da ispita oba istaknuta razloga.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su, odlučujući o tužbenom zahtevu za poništaj navedenog ugovora o doživot-

nom izdržavanju, ocenili samo uslove za njegovu punovažnost u pogledu forme u smislu Zakona o po-sebnim uslovima prometa nepokretnosti i članova 117. i 118. Zakona o nasleđivanju važećeg u vreme zaključenja ugovora, zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Revizijski sud je prihvatio prav-no shvatanje nižestepenih sudova o uslovima za punovažnost spornog ugovora u pogledu forme, među-tim kako je tužbeni zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju jedinstven u pogledu isticanja svih razloga ništavosti koje su tužioci istakli u tužbi, po stanovištu Vrhovnog suda ne može se odlučiti samo u pogledu jednog istaknutog razloga, tj. uslova za njegovu punovažnost u pogledu forme, pa su ni-žestepene odluke ukinute, budući da su nižestepeni sudovi propustili da ispitaju sve razloge ništavosti spornog ugovora koji su istaknuti u tužbi, tj. da li je primalac izdržavanja u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju bio sposoban za rasuđivanje i slobodno i ozbiljno izrazio svoju volju.



- 124 -

227711.. Sud može na zahtev jedne ugovorne strane raskinuti ugovor o doživotnom izdržavanju,

ako su se posle njegovog zaključenja prilike toliko promenile da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano.

Iz obrazloženja: Pravilno primenjena odredba člana 121. Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine sa kasnijim izmena-ma i dopunama u vezi člana 237. stav 2. Zakona o nasleđivanju iz 1995. godine, prema kojoj sud može na zahtev jedne ugovorne strane raskinuti ugovor o doživotnom izdržavanju, ako su se posle njegovog zaključenja prilike toliko promenile da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano. Naime, zdravstveno stanje tužilje se posle zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju toliko pogoršalo, da je zahtevalo neprestano prisustvo trećeg lica, te određenu, kuvanu hranu. Tuženi nije udovoljio ovim zahtevima, kako u pogledu odgovarajuće vrste hrane, tako i u pogledu nege i brige oko tužilje, jer je dolazio povremeno, a sa tužiljom boravio veoma kratko, pri čemu je više pažnje poklanjao obradi imanja, nego tužilji lično. Ovakvo ponašanje tuženog dovelo je do nezadovoljstva tužilje izvršavanjem ugovornih obaveza tuženog, što je njihove međusobne odnose bitno poremetilo, u tolikoj meri da tužilja nije želela da se odnosi između ugovornih strana iznova urede. U takvoj situ-aciji, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su ugovor o doživotnom izdr-žavanju između parničnih stranaka raskinuli.


227722.. Naslednici primaoca izdržavanja imaju pravo da nakon smrti primaoca izdržavanja traže raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja ugovorne obaveze, kada je primalac izdržavanja još za života tražio raskid ugovora ili je imao pravo da traži raskid ugovora.


227733.. Pogrešno je isticanje da se, prema odredbi člana 131. Zakona o obligacionim odnosima,

ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dala obaveze, jer se na ugovor o doži-votnom izdržavanju primenjuju odredbe Zakona o nasleđivanju, a ne odredbe Zakona o obli-gacionim odnosima.

Iz obrazloženja: Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravil-no primenili materijalno pravo, odnosno konkretno odredbu člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju RS, kojim je određeno da svaka strana može tražiti raskid ugovora kad druga strana ne izvršava svoje obaveze. Kako je u prvostepenom postupku utvrđeno da tužena nije ispunjavala obaveze prema tužilji, da je njene obaveze preuzeo da ispunjava otac tužene, prema kome je tužena takođe imala obavezu da ga izdržava, te kod takvog činjeničnog stanja Vrhovni sud nalazi da su pravilno nižestepeni sudovi za-ključili da ima mesta raskidu ugovora.


- 125 -

Pogrešno tužena u reviziji ističe da prema odredbi člana 131. ZOO ugovor ne može raskinuti zbog neispunjavanja neznatnog dela obaveze. Ovo s razloga što se na ugovor o doživotnom izdržavanju primenjuju odredbe Zakona o nasleđiva-nju, a ne odredbe Zakona o obligacionim odnosima, te su pravilno nižestepeni sudovi primenili materi-jalno pravo kada su primenili odredbu člana 120. Zakona o naseđivanju.

(Vrhovni sud Srbije Rev. 5590/97, od 19.11. 1997. godine)

227744.. U slučaju smrti primaoca izdržavanja, kao jednog od sanaslednika, davalac izdržavanja iz ugovora o doživotnom izdržavanju nema pravo da bez pristanka tuženog drugog sanaslednika nastavi započetu parnicu radi utvrđenja osnovanosti isključenja tuženog sanaslednika iz nužnog naslednog dela, jer nije univerzalni sukcesor primaoca izdržavanja.


227755.. Spor o ugovoru o doživotnom izdržavanju koji se vodi između pravnih sledbenika primaoca iz-državanja i davaoca izdržavanja je imovinsko-pravni spor u kome je revizija dozvoljena pod uslovi-ma da vrednost predmeta spora prelazi granični iznos propisan odredbom člana 382. ZPP.

(Pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije od 19.02.1996.godine)

227766.. Pravo na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nije lično, već imovinsko pravo. To znači, da u slučaju kada primalac izdržavanja za života ima pravo da traži raskid ugovora zbog toga što druga strana ne izvršava svoje obaveze iz tog ugovora, tada i njegovi naslednici mogu po istom osnovu da traže raskid ugovora. To pravo na traženje raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina od smrti primaoca izdržavanja.


PRAVO ZAKONSKIH NASLEDNIKA PRIMAOCA IZDRŽAVANJA


227777..

Za procenu aleatornosti ugovora o doživotnom izdržavanju bitne su sve okolnosti konkret-

nog slučaja, a ne samo vremenski razmak između zaključenja ugovora i momenta smrti pri-maoca izdržavanja.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, ocenom izvedenih dokaza, utvrdio da je naznačeni ugovor o doživotnom iz-

državanju od 19.10.2003. godine zaključen između sada pokojnog pravnog prethodnika tužioca - kao primaoca izdržavanja i imenovanog tuženog - kao davaoca izdržavanja. Ovaj tuženi je rođak primao-


- 126 -

ca izdržavanja i živeo je u njegovom susedstvu a i pre zaključenja ovog ugovora mu je dosta poma-gao i brinuo o njemu.

Sve tri imenovane tužilje su rođene sestre sada pok. Primaoca, a četvrta je snaja po pok. Bratu, sa kojima primalac izdržavanja za života nije bio u dobrim odnosima, osim sa jednom sestrom (kod koje je i otišao nakon izlaska iz bolnice).

Iz medicinske dokumentacije - nalaza i mišljenja Zavoda za sudsku medicinu od 23.02.2009. go-dine utvrđeno je da je kod pok. primaoca 05.08.2003. godine ustanovljena bolest - rak levog plućnog krila. Utvrđeno je takođe da je on samoincijativno zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa tu-ženim a što je potvrdio i imenovani advokat, dugogodišnji prijatelj primaoca izdržavanja, koji je u toku postupka saslušavan u svojstvu svedoka. Svi saslušani svedoci potvrdili su u toku postupku da je tuženi kao davalac izdržavanja sa svojom suprugom u potpunosti ispunjavao obaveze iz ugovora, a nakon smrti sahranio i dao sva podušja po mesnim običajima.

Iz stanja u spisima predmeta proizilazi da pomenuti ugovor nije zaključen da bi se izigrala prava naslednika, već da je u pitanju ugovorno obezbeđenje potrebnog izdržavanja i nege i pomoći, koje jer davalac izdržavanja već pružao primaocu izdržavanja i pre zaključenja ugovora.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno zaključuje da u konkretnom slučaju ne postoje zakonski razlozi kako za poništaj, tako ni za raskid predmetnog ugovora, imajući u vidu da se aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju ne procenjuje samo prema vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okol-nostima konkretnog slučaja.

Iz samog ugovora se zaključuje da je sada pok. primalac izdržavanja pred advokatom - svojim dugogodišnjim prijateljem naveo da ga je davalac izdržavanja, ovde tuženi, i do zaključenja ugovora dosta pomagao, te da želi sa njim da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, a kako bi to tuženi nastavio i dalje da čini. Ovakvo faktičko izdržavanje pre zaključenja ugovora o doživotnom izdrža-vanju ne utiče na njegov nastanak, ali je od značaja za procenu ništavosti ugovora zbog povrede do-brih običaja.

Naime, u konkretnom slučaju ne postoji nijedan zakonski razlog za poništaj ugovora o doživot-nom izdržavanju.

Relevantne odredbe: Ugovor o dođivotnom izdržavanju se poništava ukoliko nije zaključen u propisanoj formi, ako

prethodno nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva a davalac izdržavanja je fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja odn. delatnosti stara o primaocu izdržavanja ili - na predlog zakonskih naslednika primaoca izdržavanja - ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržava-nja, ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja - član 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju.

Kako pok. primalac izdržavanja nije za života podneo zahtev za poništaj ni raskid ovog ugovora, a u sklopu svih ostalih dokaza, jasno proizilazi da je tuženi u svemu odgovorno i savesno ispunjavao svoje ugovorne obaveze, da njegov motiv za zaključenje ovog ugovora nije bila bolest primaoca iz-državanja, suprotno navodima iz žalbe, te da na ovaj način nisu izigrana prava naslednika.

Dakle, zaključak prvostepenog suda je pravilan kada je odbio tužbeni zahtev tužioca. Zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju nije izgubio obeležje aleatornosti samom činjeni-

com da je primalac izdržavanja umro nakon četiri. meseca od zaključenja ugovora, s obzirom da či-njenica smrti primaoca izdržavanja u relativno kratkom vremenskom periodu nakon zaključenja ugo-vora nije bila izvesna, niti je bila motiv.

Apelacioni sud nalazi da ovako sačinjen ugovor nije protivan moralu i ni u najmanjoj meri nije zloupotrebljena njegova svrha u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Kako


- 127 -

u momentu zaključenja predmetnog ugovora tuženi nije imao svest i znanje o bliskoj smrti primaoca izdržavanja, niti je pak imao saznanje o kakvoj bolesti se radi, to se u konkretnom radilo o neizve-snoj smrti, koja je kao takva u subjektivnom smislu bila neizvesnost za obe strane.

U provedenom postupku je utvrđeno da ne postoje zakonski razlozi ni za raskid ugovora, s obzi-rom da odnosi između ugovarača nisu bili poremećeni, niti su postojale promenjene okolnosti u smi-slu člana 202. Zakona. Kod ovakvog stanja stvari, a po oceni Apelacionog suda, ni starosno doba primaoca izdržavanja, ni moment njegove smrti, nisu isključivale aleatornost spornog ugovora.

Apelacioni sud nalazi da tuženi svojim postupcima,ni na jedan način nije doveo u sumnju pitanje motiva za zaključenje predmetnog ugovora, niti su tužioci na bilo koji način dokazali da je tuženi is-korišćavao nemoć, starost i bolest primaoca izdržavanja, da bi stekao nesrazmernu imovinsku korist i izigrao prava naslednika.

(Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž. 3541/10 od 13.01.2011. godine)

227788.. Na primenu odredbe člana 203. Zakona o nasleđivanju ne utiče faktičko pružanje izdrža-

vanja pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, ako je postojala zakonska obaveza izdržavanja.

Iz obrazloženja: Ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost

za davaoca izdržavanja, sud može, na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju - član 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje (pre svega - starost i bolest pokojne), Okružni sud, kao i prvostepeni, upravo nalazi da ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za tuženika kao davaoca izdržavanja. Na ovo, u krajnjoj liniji, ukazuje i neuobičajeno kratko vreme od zaključe-nja ugovora do smrti primaoca izdržavanja (nešto više od dva sata).

Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, faktičko pružanje izdržavanja pokojnoj od strane tuženika pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju ne utiče na primenu navedene zakonske odredbe, jer je tuženik pokojnoj pružao izdržavanje, pre svega, imajući zakonsku obavezu da to čini kao njen sin, ali i zbog toga što se tako dogovorio sa tužiocem, kao svojim bratom.

Zbog toga su neosnovani navodi žalbe da je od značaja bilo faktičko pružanje izdržavanja prima-ocu pre zaključenja ugovora.

(Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1006/07(2) od 06.07.2007. godine)

227799..

Ako je dokazima utvrđeno da je za davaoca izdržavanja zaključeni ugovor predstavljao

neizvesnost, tada nema mesta poništaju zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju iako je primalac izdržavanja umrla osam dana nakon zaključenja ugovora

Iz obrazloženja:

Uvidom u spise i na osnovu izvedenih dokaza, utvrđeno je da su tuženi i imenovana pokojna za-ključili ugovor o doživotnom izdržavanju. Pravnu valjanost tog ugovora osporili su tužioci u ostavin-


- 128 -

skom postupku i podnošenjem ove tužbe, a sporno je da li su ispunjeni uslovi iz člana 203. Zakona o nasleđivanju za poništaj predmetnog ugovora odn. da li je ugovor predstavljao neizvesnost za tuže-nog u momentu zaključenja ugovora.

Prvostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza utvrdio da je imenovana pokojna za života bila rad-na i sposobna žena, koja se sama o sebi starala i izdržavala od sopstvene penzije i da je - po prihva-ćenom iskazu tuženog i svih svedoka - prvi put potrebu za tuđom negom i pomoći imala nakon pretr-pljenog šloga zbog koga je hospitalizovana. Tada je realizovana njena ideja da predmetni stan ostavi tuženom kroz zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju.

Iz člana 2. ovog ugovora proizilazi da je obaveza tuženog i imenovane svedokinje - njegove su-pruge bila nega u bolesti, obezbeđivanje potrebne lekarske pomoći i lekova, briga o pokojnoj kroz stalan boravak u njenom stanu u vreme bolesti, a potom sahrana i izdavanje svih podušja.

Ceneći iskaze svih saslušanih lica na okolnost da li je tuženi ispunio ugovorne obaveze, prvoste-peni sud je ovo pozitivno utvrdio. Tuženi je pokojnu smestio u bolnicu i tako joj obezbedio potrebnu lekarsku pomoć, gde ju je svedokinja – njegova supruga svakodnevno obilazila, nosila tri obroka dnevno i potrebne lekove i da je to činila na brižan način što se utvrđuje iz izjava drugih saslušanih svedoka. Svedoci takođe potvrđuju da su tuženi i njegova supruga sahranili pokojnu i izdali joj sva podušja čime su ispunili i ovu ugovornu obavezu.

Pravilno prvostepeni sud zaključuje da se samo na osnovu činjenice da je primalac izdržavanja umro osam dana nakon zaključenja ugovora ne može zaključiti da je ugovor ništav i da samo u situa-ciji da okolnosti postojeće u momentu zaključenja ugovora dovode do pouzdanog zaključka da je skora primaočeva smrt izvesna - ima mesta proglašenju ugovora ništavim.

(Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 632/08 od 07.05.2008. godine)

228800.. Tužena je kao primalac izdržavanja zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa davao-cem izdržavanja – pravnim prethodnikom tužilca, 16. jula 2001. godine. Kod davaoca je još 23. aprila 2001. godine medicinski utvrđeno maligno oboljenje na pankreasu. Nakon sedam meseci od zaključenja ugovora primalac izdržavanja je umro. Pravilno je pravno shvatanje prvoste-penog suda da je postojanje neizlečive bolesti bilo poznato davaocu izdržavanja i da činjenica smrti nije predstavila za njega neizvesnost, pa je imalo mesta poništaju navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G...M..., P. br. ____/05 od 22. maja 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je poništen ugovor o doživotnom izdržavanju. Presudom Okružnog suda u Č…, Gž. br. ____/06 od 1. novembra 2006. godine odbija se, kao neo-snovana, žalba tužene a presuda prvostepenog suda se potvrđuje. Na osnovu izvedenih dokaza se utvrđuje da je tužena zaključila ugovor o doživotnom izdržava-nju 16. jula 2001. godine, a da je prva intervencija u bolnici izvršena 23. aprila 2001. godine zbog malignog oboljenja na pankreasu. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je u trenutku zaključenja ugovora primalac izdržavanja, sada pokojni, bio bolestan od raka pankreasa, pa ta činjenica nije


- 129 -

predstavljala neizvesnost za tuženu koja je sa njim zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju. Či-njenica smrti objektivno se očekivala, s obzirom na prirodu i stanje bolesti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor sa naknadom – ugovor kojim se jedan ugovornik oba-vezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, ili neko treće lice, a da ugovornik izjavljuje da mu imovinu ustupa u svojinu čija je predaja odložena do smrti tog vlasnika – primaoca izdržavanja. Stoga pravilno prvostepeni sud zkaljučuje da su ispunjeni uslovi člana 203. Zakona o nasleđiva-nju za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju.


228811.. Sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju, ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.

Iz obrazloženja: Na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja - prema odredbi člana 203. Zakona o na-sleđivanju - sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju, ako zbog bolesti ili starosti prima-oca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. U konkretnom slučaju, jasno proizilazi da je primalac izdržavanja oboleo od neizlečive bolesti sa nesumnjivo letalnom prognozom, a da je ta činjenica bila poznata davaocu izdržavanja, ovde tuže-noj. Ta činjenica nije predstavljala nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Zbog toga je pravilno prvostepeni sud zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 203. Zakona o nasleđivanju za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1359/2006 od 01.11.2006. godine )

228822.. Ne može se poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ukoliko je primalac izdržavanja, u

trenutku zaključenja ugovora, bio potpuno svestan i uračunljiv.

Iz obrazloženja:

Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa se poništava ugovor o doži-votnom izdržavanju zaključen između ... a overen pred sudom. Povodom žalbe tuženika drugostepeni sud je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvo-stepenom sudu na ponovno odlučivanje. Iz spisa proizilazi da je primalac izdržavanja zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju i overio ga u sudu sa svojom suprugom kao davaocem izdržavanja, a umro je sedam meseci posle zaključenog ugo-vora. Veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra je utvrđeno, da je primalac izdržavanja u trenutku zaključenja ugovora bio svestan i uračunljiv, iako je bio operisan i znao je da boluje od teške bolesti. Pri takvom stanju stvari ne može se prihvatiti stav suda da ima mesta poništaju ugovora, jer je pri-malac znao da ne može živeti duže od jedne godine nakon izvršene prve operacije. Zbog toga u ponov-nom postupku treba utvrditi da li postoje razlozi za poništaj pravnog posla, pa i predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju.

(Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 206/05 od 17.02.2005. godine)


- 130 -

228833.. Poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zakonski naslednici primaoca izdržavanja mo-gu zahtevati od suda ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predsta-vljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja, i to u roku od 1 godine od dana saznanja za ugovor, odnosno najkasnije u roku od 3 godine od ostaviočeve smrti.

Iz obrazloženja: Ugovor o doživotnom izdržavanju je - prema utvrđenom činjeničnom stanju - zaključen između

tuženih kao davaoca izdržavanja i sada pokojne kao primaoca izdržavanja, nakon čije smrti je obu-stavljen ostavinski postupak jer nije imala imovinu, koju je prenela ugovorom o doživotnom izdrža-vanju na tužene. Tužilac T. S, otac drugotužilje i deda trećetužilje, je sestrić pokojne - primaoca izdr-žavanja, koja je tužiocu bila rođena tetka.Ona je umrla aprila meseca 1998. godine, a ovaj tužilac je podneo tužbu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju 23.04.2001. godine

Nižestepeni sudovi su - kod tako utvrđenog činjeničnog stanja - odbili tužbeni zahtev drugo i tre-ćetužilje za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, jer za to nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju - a s obzirom da drugo i trećetužilja nisu zakonski nasledni-ci primaoca izdržavanja. Tužbu tužioca T. S. za poništaj navedenog ugovora su odbacili jer je podne-ta nakon proteka roka predviđenog članom 203. stav 2. Zakona o nasleđivanju. I revizijski sud je reviziju tužilaca odbio kao neosnovanu, prihvativši ovakvo stanovište nižeste-penih sudova.


228844.. Za ocenu savesnosti tuženih i poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju važno je utvrditi

da li se davalac izdržavanja pre zaključenja ovog ugovora starao o zadovoljenju osnovnih ži-votnih potreba primaoca, pa je izvesna smrt primaoca izdržavanja u re-lativno kratkom roku od zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, bila motiv kod davaoca izdržavanja za za-ključenje ovog ugovora.

Iz obrazloženja: Odredba čl. 203. st. 1. ZON-a, sankcioniše nesavesnost davaoca izdržavanja prilikom zaključe-

nja ugovora o doživotnom izdržavanju utoliko što ovlašćuje sud da može poništiti ugovor ako je či-njenica izvesne smrti primaoca izdržavanja u kratkom roku bila motiv i osnov za zaključenje ugovo-ra na strani davaoca izdržavanja, pa je za primenu navedene zakonske odredbe, u konkretnom sluča-ju, bilo neophodno utvrditi niz važnih či-njenica i okolnosti od kojih zavisi ocena o savesnosti tuže-nih prilikom zaključenja ugovora i to: Da li je pokojni primalac izdržavanja imao potrebu da u zado-voljavanju svakodnevnih potreba za pomoći od drugog, posebno ženskog lica (spremanje hrane, pra-nje...) i da li su mu u tom smislu tužene pomagale i pre zaključenja ugovora, a posebno od kada se razboleo u februaru 2000. godine, u kojoj je meri bila izvesna smrt primaoca izdržavanja s obzirom


- 131 -

na stanje njegove bolesti i pri okolnosti koju su isticale tužene da pok. D. u danima pred smrt nije bio u bolesničkoj postelji već je bio u mogućnosti da se kreće, a posebno da li su tužene prihvatile zaključenje ugovora upravo na insistiranje D., pri čemu je trebalo imati u vidu da je u ugovoru nave-deno da ugovorači konstatuju da je pok. D. teško bolestan i da mu je potrebno izdržavanje i pomoć od drugih lica. Sama činjenica saznanja tuženih da primalac izdržavanja boluje od teške i neizlečive bolesti ne čini ugovor ništavim samo zbog toga što je kratko vreme posle zaključenja ugovora nastu-pila smrt primaoca izdržavanja, jer ako su tužene duže vreme pre zaključenja ugovora brinule o pri-maocu izdržavanja, i pomagale mu prilikom zadovoljena osnovnih životnih potreba, ne bi se moglo zaključiti da je izvesna smrt primaoca izdržavanja u kratkom roku, bila motiv i osnov za zaključenje ugovora na strani tuženih kao davalaca izdržavanja.


228855.. Univerzalni sukcesor se može pozivati na ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju tek

nakon smrti ostavioca.

Iz obrazloženja:

Tužioci su sinovi tužene J. iz prvog braka, a tužena D. je njena ćerka iz drugog braka. Tužena J. kao nosilac stanarskog prava je otkupila sporni stan sredstvima tužene D. Dana 3. marta 1999. godi-ne tužene su zaključile ugovor o poklonu, po kom ugovoru tužena J. poklonila je tuženoj D. pred-metni stan i lokal površine 10 m2. Tužene su nakon toga 11. oktobra 1999. godine zaključile ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim ugovorom je tužena J. ostavila posle svoje smrti tuženoj D. svoju imovinu koja je obuhvaćena ranije zaključenim ugovorom o poklonu uz naknadu za doživotno izdr-žavanje i staranje. U članu 5. ugovora o doživotnom izdržavanju, tužene su navele da ranije zaklju-čeni ugovor o poklonu prestaje da važi danom zaključenja ovog ugovora. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižesteeni sudovi primenili materi-jalno pravo kada su tužbeni zahtev tužilaca odbili. Tužioci tužbom traže da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen iz-među tuženih, iz razloga što tužena J. prilikom zaključenja tog ugovora nije bila sposobna zbog godina života i umanjene sposobnosti za rasuđivanje da ga zaključi. Odredbom člana 56. stav 1. ZOO propisano je da je za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora, dok je članom 103. ZOO, propisano da je ugovor ništav ukoliko u momentu zaključenja ugovora ugovarač nije imao poslovnu sposobnost za zaključenje ugovora. Prema odredbi člana 109. ZOO, na ništavost ugovora se mogu pozivati sva zainteresovana lica, a to su pre svega same ugovorne strane kao i njihovi univerzalni sukce-sori. S obzirom na to da univerzalni sukcesor (naslednik), ulazi u prava i obaveze ostavioca, pro-izlazi da se univerzalni sukcesor može pozivati na ništavost ugovora iz navedenog razloga tek smrću ostavioca a ne za njegova života. Iz navedenih razloga tužioci se ne mogu pozivati na ni-štavost ugovora o doživotnom izdržavanju zbog poslovne nesposobnosti tužene J. kao primaoca izdržavanja, jer sve dok je primalac izdržavanja živ on je legitimisan kao i druga ugovorna strana da traži poništaj ugovora, a ne i tužioci kao zakonski naslednici tužene J.



- 132 -

228866.. Zakon o nasleđivanju ne poznaje odricanje od prava na vođenje postupka za poništaj ugo-

vora o doživotnom izdržavanju u nečiju korist.

Iz obrazloženja:

Prema odredbi člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju, ugovor o doživotnom izdržavanju se može poništiti samo na zahtev zakonskog naslednika primaoca izdržavanja, i on se tog zahteva ne može odreći u nečiju korist. Sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju samo na zahtev zakonskog zastupnika primaoca izdržavanja, a to pravo ne pripada naslednicima na osnovu zave-štanja i u slučaju da pismeno na koje se tužioci pozivaju u žalbi, ispunjava sadržaj svojeručnog zaveštanja.

(Iz presude ostavinskog suda br. 12900/02-P.br. 545/02)

228877.. Ništav je i nemoralan ugovor o doživotnom izdržavanju koji primalac izdržavanja zaključi

sa svojom suprugom, a maćehom tužioca, kao davaocem izdržavanja, jer je ona znala ili je mo-rala znati da je izvesna bliska smrt primaoca izdržavanja zbog teškog i medicinski nesumnjivo utvrđenog teškog oboljenja, pa takav ugovor ne predstavlja nikakvu neizvesnost za davaoca iz-državanja.

Iz obrazloženja: Tužilac je sin pokojnog primaoca izdržavanja, a tužena je maćeha tužiocu. Pokojni otac tužioca

je kao primalac izdržavanja sa tuženom kao davaocem izdržavanja zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, pri čemu je u tom momentu tužena znala da pokojni primalac izdržavanja boluje od neizlečivog karcinoma, konzilijarno- medicinski dijagnostifikovanog i upisanog u njegov zdrav-stveni karton i mnogo pre zaključenja ovog ugovora. Iz iskaza tužene kao stranke proizilazi da je upravo ovaj ugovor o doživotnom izdržavanju i zaključen zbog toga što su ona i njen suprug čuli da je testament oboriv te da je želja pokojnog oca tužioca bila da nju obezbedi a ostale naslednike isključi iz nasledstva.

Prema ovako utvrđenom činjeničnom stanju (koje se revizijom ne može pobijati), nižestepeni su-dovi pravilno su primenili materijalno pravo, jer je u postupku jasno utvrđeno da je kod tužene kao davaoca izdržavanja bila sasvim prisutna izvesnost o vrsti i dužini bolesti pokojnog oca tužioca, kao i činjenica smrti u određenom periodu. Zbog toga, sudovi su pravilno utvrdili da su ispunjeni uslovi iz člana 203. Zakona o nasleđivanju, i poništili ugovor koji je zaključen između pokojnog oca tužio-ca kao primaoca izdržavanja i tužene.

Dakle, ništav je ugovor o doživotnom izdržavanju ako je davalac izdržavanja znao da se zbog starosti i neizlečive bolesti očekuje skora smrt primaoca izdržavanja tako da do stvarnog izdržavanja nije došlo. Ništav je i kao nemoralan ugovor o doživotnom izdržavanju gde je davalac izdržavanja znao ili je morao znati da je izvesna bliska smrt primaoca izdržavanja.



- 133 -

228888.. Za procenu aleatornosti ugovora o doživotnom izdržavanju relevantan je ne samo vremen-ski razmak između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već i sve druge okolno-sti slučaja.

Iz obrazloženja: Poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju - shodno članu 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju - zakonski naslednik primaoca izdržavanja može tražiti ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržava-nja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Primalac izdržavanja je, u konkretnom slučaju, pre zaključenja ugovora imao 85 godina a medicinski je tretiran zbog povišenog krvnog pritiska, poremećaja srčanog rada, reumatskih bo-lova i bolova u zglobovima. Ni ovakvo starosno doba primaoca izdržavanja ni bilo koja od njego-vih navedenih zdravstvenih tegoba nisu isključivali aleatornost ugovora o doživotnom izdržava-nju, u smislu pomenutog propisa. Aleatornost tog ugovora ne procenjuje se samo po vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima slučaja. S obzirom na to, u reviziji se neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno pri-menili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužilje da se zbog odsustva aleatornosti poništi ugovor o doživotnom izdržavanju.


228899.. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju procena aleatornosti se vrši prema okolnostima

slučaja.

Iz obrazloženja:

Prema članu 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju, zakonski naslednik primaoca izdržavanja može tražiti poništavanje ugovora o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdrža-vanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. U konkretnom slučaju, primalac izdržavanja je pre zaključenja ugovora imao 85 godina, a javljao se lekaru zbog povišenog krvnog pritiska, poremećaja srčanog rada i bronhitisa, reumatičnih bolova i bolova u zglobovima. Ni starosno doba primaoca izdržavanja niti bilo koja od njegovih zdravstvenih tegoba nisu isključivali aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju, u smislu pomenutog propisa. Aleatornost tog ugovo-ra ne procenjuje se samo po vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i smrti primaoca iz-državanja, već prema svim okolnostima slučaja. S obzirom na to, u reviziji neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužilje da se zbog od-sustva aleatornosti poništi ugovor o doživotnom izdržavanju.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 4772/01 od 08.11.2001. godine)


- 134 -

229900..

Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav jer je protivan moralu u situaciji kada je smrt primaoca izdržavanja (zbog bolesti ili duboke starosti ) bila izvesna u relativno kratkom roku od zaključenja ugovora.

Iz obrazloženja:

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku primalac izdržavanja. pokojni B. rođen 1914. godine, primljen je na Ortopedsko odeljenje bolnice u V... 10. 02. 2000. godine zbog preloma kuka. dok je Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 24. 02. 2000. godine u valjevskoj bolnici, gde je primalac izdržavanja i umro ne dolazeći kući 15. 03. 2000. godine. Kod ovakvog sta-nja stvari, radi pravilnog donošenja zaključka o tome da li je Ugovor o doživotnom izdržavanju ni-štav zbog nesposobnosti pok. B. za preduzimanje pravnih radnji, odnosno zbog povrede dobrih obi-čaja bilo je neophodno utvrditi kakvo je bilo zdravstveno stanje pok. B. s obzirom na njegovu starost i okolnosti vezane za boravak u bolnici, u vremenu od prijema u bolnicu do vremena zaključenja ugovora, te da li je bila izvesna njegova skora smrt i da li je to tuženoj kao davaocu izdržavanja mo-glo biti poznato. Ugovor o doživotnom izdržavanju je po svojoj pravnoj prirodi teretan i aleatoran, pri čemu se aleatornost odnosi na budući neizvestan događaj dužinu života primaoca izdržavanja zbog kojeg se međusobni imovinski efekti (visina troškova i korist od predmeta ugovora koji prima-lac ostavlja) ne mogu unapred odrediti. Ako je smrt imaoca izdržavanja zbog bolesti, ili duboke sta-rosti bila izvesna u relativno kratkom vremenu, što je uvek faktičko pitanje, aleatornosti nema i ta-kav ugovor bi bio protivan moralu (dobrim običajima), jer se zloupotrebljava svrha ugovora i stiče nesrazmerna imovinska korist bez ekvivallencije koja je karakteristika teretnog ugovora. Dakle, svest i znanje o bliskoj smrti primaoca izdržavanja i nesrazmernoj imovinskoj koristi, kao i svest o izigravanju naslednih prava zakonskih naslednika predstavljaju objektivnosubjektivne činjenice zbog kojih bi takav ugovor bio ništav u smislu čl. 103. ZOO-a.


229911.. Zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zbog nedostatka elemenata aleator-nosti zaključenog za vreme važenja ranijeg Zakona o nasleđivanju zasniva se na opštim pravi-lima o nevažnosti ugovora.

Iz obrazloženja: Zahtev tužioca da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju koji su tužioci zaključili sa tuže-nima odbijen je presudom prvostepenog suda. Žalbu izjavljenu protiv ove presude drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu i potvrdio prvo-stepenu presudu iz sledećih razloga: Zbog nesporne činjenice da je ugovor o doživotnom izdržavanju koji se pobija zaključen 24.08.1995. godine, na njega se ne primenjuje sada važeći Zakon o nasleđivanju ( koji je stupio na snagu 4.05.1996. godine ), već propisi koji su važili u vreme sačinjenja. Tužioci su, međutim, i po ranijim propisima izgubili pravo da zahtevaju poništaj ugovora. Raniji Zakon o nasleđivanju koji se u konkretnom slučaju primenjuje, nije sadržavao odredbu o mogućnosti poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju zbog nedostataka elemenata aleatornosti,


- 135 -

kako to predviđa odredba člana 203. sada važećeg Zakona o nasleđivanju, ali su tu mogućnost pruža-la opšta pravila o nevažnosti ugovora sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima. Ugovor o doživotnom izdržavanju kome nedostaje elemenat aleatornosti nije u svakom slučaju apsolutno ništav, nego rušljiv ugovor ( član 111. ZOO ), a pravo zahtevati poništenje rušljivog ugo-vora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja razloga rušljivosti, odnosno od tri godine od dana zaključenja ugovora. Pošto su tužioci zahtev za poništaj zbog nedostatka aleatornosti istakli nakon proteka ovih roko-va, njihov zahtev se morao odbaciti kao neosnovan.

(Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1899/99 od 28.04.2000. god. )

229922.. Pravo da zahteva raskid ugovora o doživotnom izdržavanju pripada primaocu izdržavanja, a pošto se radi o imovinskom pravu, to pravo pripada i njegovom zakonskom nasledniku.


229933.. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju aleatornost se manifestuje kroz neizvesnost o vre-

menu smrti primaoca izdržavanja, kao budućeg događaja. Osnovni uslov aleatornosti je da smrt primaoca izdržavanja bude neizvesna za ugovorne strane, dakle zahteva se neizvesnost u subjektivnom, a u objektivnom smislu.

Iz obrazloženja: Kod ugovora o doživotnom izdržavanju aleatornost se odražava u neizvesnosti koliko dugo će

trajati obaveza davaoca izdržavanja, odnosno koliko dugo će primalac izdržavanja primati ugovore-no izdržavanje. Dakle, aleatornost se manifestuje kroz neizvesnost o vremenu smrti primaoca izdržava-nja, kao budućeg događaja. Pri tome, osnovni uslov za postojanje aleatornosti kod ove vrste ugo-vora jeste da budući događaj, smrt primaoca izdržavanja, bude za ugovorne strane neizvestan, da-kle zahteva se neizvesnost u subjektivnom, a ne isključivo u objektivnom smislu. Kako je u kon-kretnom slučaju u sprovedenom postupku utvrđeno, da je pok. D. iz bolnice bila otpuštena kući sa saniranim zdravstvenim stanjem, kao i da je po izlasku iz bolnice nastavila da živi sa tuženom u istom domaćinstvu do svoje smrti, nije osnovan zaključak revizijskog suda da je kod zaključe-nog ugovora izostao element aleatornosti. U svojoj presudi revizijski sud navodi da na nedostatak aleatornosti ukazuje saznanje tužene o bliskoj smrti njene majke, ne navodeći činjenice iz kojih je tužena takvo saznanje mogla izvesno da ima. Ovde se upravo radi o neizvesnosti o smrti pri-maoca izdržavanja, koja je kao takva, u subjektivnom smislu, neizvestan događaj za obe ugovor-ne strane. U provedenom postupku takođe je utvrđeno, da nije bilo mana volje kod pok. D. u mo-mentu zaključivanja predmetnog ugovora, jer je ona bila svesna svojih postupaka i posledica svo-jih postupaka, u kom smislu je tužbeni zahtev tužilaca i bio postavljen.

(Iz presude Saveznog suda, Gzz. 19/99 od 24.06.1999. godine)

229944.. Nema aktivnu legitimaciju za vođenje spora radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanjulice

koje nije ni zakonski ni testamentalni naslednik pok. Primaoca izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6356/97 od 02.12.1997. godine)


- 136 -

SMRT DAVAOCA IZDRŽAVANJA


229955.. Ugovor o doživotnom izdržavanju po samom zakonu prestaje smrću davaoca izdržavanja, ako on nema bračnog druga ni potomaka.

Iz obrazloženja:

Predlog za zaključenje poravnanja o poništaju ugovora o doživotnom izdržavanju. odbačen je pobijanim rešenjem, protiv koga je predlagač blagovremeno izjavio žalbu. Okružni sud je - postupivši prethodno u smislu člana 365. u vezi sa članom 381. Zakona o par-ničnom postupku i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku - našao da je žalba neosno-vana, jer nema mesta zaključenju nikakvog poravnanja koje bi za posledicu imalo prestanak ugo-vora o doživotnom izdržavanju koji je predlagač, kao primalac izdržavanja zaključio sa sada po-kojnim davaocem izdržavanja. U slučaju smrti davaoca izdržavaoca - prema odredbi člana 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju - nje-gove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako oni na to pristanu. U konkretnom slučaju, kako nije sporno da je pokojna - davalac izdržavanja. živela u vanbrač-noj zajednici sa predlagačem i nije imala potomaka, ugovor o doživotnom izdržavanju prestao je njenom smrću davaoca po samom zakonu, a u smislu člana 204. Zakona o nasleđivanju. Nikakve pravne posle-dice ne bi proizvodili sudsko poravnanje ili odluka suda o tome.


229966.. Ne odlučuje se u ostavinskom postupku o prelazu prava i obaveza davaoca izdržavanja na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, jer nije u pitanju nasledno pravna sukcesija.

Iz obrazloženja: Zaostavština ostavioca raspravljena je pravnosnažnim rešenjem. Predlog za raspravljanje na-knadno pronađene imovine - prava i obaveza ostavilje kao davaoca izdržavanja iz ugovora o doži-votnom izdržavanju, podneo je oglašeni naslednik – suprug ostavilje. Odredbe člana 1. stav 2. i člana 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju, kao i odredbe čl. 128 -131. Zakona o vanparničnom postupku, kojima su regulisane vrste nasledno-pravnih zahteva posle prav-nosnažnosti rešenja o nasleđivanju ( s obzirom da ovde nisu ispunjeni zakonski uslovi za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju ) nižestepeni sudovi su, u konkretnom slučaju, pravilno primenili. Navodi revizije da prava davaoca izdržavanja mogu posle njegove smrti preći na naslednike, ako su naslednici davaočev bračni drug i potomci, su bez značaja. Ovo zbog toga što iz sadržine odredbe člana 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju proizilazi da prelazak obaveze doživotnog izdržavanja na bračnog druga i potomke davaoca izdržavanja koji su


- 137 -

pozvani na nasleđe nije nasledno-pravna sukcesija, pa se o tome ne može odlučivati u ostavinskom postupku, te ni odredbama Zakona o vanparničnom postupku nije za takvu pravnu situaciju predvi-đena mogućnost donošenja dopunskog rešenja o nasleđivanju.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 4030/2002 od 13.2.2003. godine)

229977.. Prelazak obaveze doživotnog izdržavanja na bračnog druga i potomke davaoca izdržavanja koji su pozvani na nasleđe, nije nasledno-pravna sukcesija i zato se o tome ne odlučuje u ostavin-skom postupku. Posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i druge potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu. Ukoliko potomci ne pristanu na produženje ugovora o doživotnom izdržavanju, ugovor se raskida, a oni ne mogu zahtevati na-knadu za ranije dato izdržavanje. Ova odredba nema nasledno-pravno dejstvo, kao što nema ni ugovor o doživotnom izdržavanju. Ugovor o doživotnom izdržavanju ima obligaciono-pravni ka-rakter.


SMRT I PROGLAŠENJE LICA ZA UMRLO


229988.. Za raspravljanje zaostavštine mesno je nadležan sud na čijem je području ostavilac u vreme smr-ti imao prebivalište odn. boravište.


229999.. Okružni sud je ustanovio da presuda tužiocu nije dostavljena, jer iz povratnice u spisima pred-meta se utvrđuje da je isti umro. S toga se vraćaju spisi prvostepenom sudu da presudu dostavi za-konskim naslednicima pokojnog, kao i da žalbu tužioca dostavi na odgovor punomoćniku tužene.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3113/95 od 31.03. 1995. godine)

KADA SE OTVARA NASLEĐE LICA PROGLAŠENOG ZA UMRLO I POČETAK TOKA ROKOVA


330000.. Nasleđe se otvara smrću ostavioca tako da naslednik stiče pravo od tog momenta, a neo d mo-menta donošenja ostavinskog rešenja.



- 138 -

PRELAZAK ZAOSTAVŠTINE NA NASLEDNIKE


330011.. Supruga posle smrti svog bračnog druga sa kojim nije imala dece u drugom naslednom re-

du nasleđivanja ima paravo na polovinu udela koji bi njen pokojni suprug nasledio.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je ona vlasnik po osnovu nasleđa na jednoj idealnoj šestini nepokretnosti, označenih rešenjem O. br. _____/98, Opštinskog suda u N…, koje su taksativno pobrojane u izreci presude, a što je tužena dužna da joj prizna. Član 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju reguliše da zaostavština po sili zakona u trenutku smrti ostavioca prelazi na njegove na-slednike. Pokojni svekar tužilje umro je oktobra 1998. godine, kada su njegovi zakonski naslednici bili supruga, sin i ćerka, i oni su to na po jednoj idealnoj trećini njegove zaostavštine, koja nije raspravljana ni u momentu smrti sina ostavioca, supruga tužilje. Bez znanja tužilje, supruga i ćerka – majka i sestra pokojnih, pokreću ostavinski postupak na zaostavštini svekra tužilje, gde je po odricanju majke ćerka oglašena naslednikom na celokupnoj imovini. Član 11. Zakona o nasleđivanju propisuje da, kad ostavi-lac nema potomstva spuružnik ne nasleđuje u prvom naslednom redu, već u skladu sa članom 12. nave-denog zakona, sa roditeljima ostavioca i njihovim potomstvom i to jednu polovinu ove zaostavštine. Su-prug tužilje je naslednik svog pokojnog oca sa jednom trećinom udela, pa je u momentu njegove smrti tužilja kao njegova supruga – naslednik jedne šestine svih nepokretnosti iz ostavinskog rešenja.

Po žalbi tužene, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu odluku koja je i doneta na osnovu pra-vilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i utvrđenog obima zaostavštine pokojnog svekra tužilje.

(Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 723/06 od 09.05.2006. godine)

330022.. Lice koje nije učesnik u ostavinskom postupku nema pravni interes da pobija rešenje o

nasleđivanju.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je ostavilac pok. Ž.P. umro 10.09.1990 godine, da su

njegovi zakonski naslednici učesnice R.R. i J.Ž. i supruga sada pok. Z. Ž. Ostavilac P. je testamen-tom izvršio raspodelu svoje imovine za života. Njegovi zakonski naslednici su sporazumom, porav-nanjem zaključenim 27.11.1992. godine, u predmetu istog suda P. br. ___/92, raspravili zaostavštinu u potpunosti, a kako ostavilac druge imovine nije imao, osim one navedene u poravnanju, to je prvo-stepeni sud pravilno odlučio kada je dalji postupak rasprave zaostavštine iza pok. P. obustavio, pa je stoga Okružni sud odbio kao neosnovanu žalbu učesnice R. u tom delu, na osnovu čl. 380. tač. 2. ZPP. Pobijano rešenje nema to pravno dejstvo da sprečava učesnicu R. da poravnanje pobija u par-ničnom postupku, koji se već vodi, i da, zavisno od odluke u parnici, ishoduje i drugačiji raspored zaostavštine pok. P. U prvostepenom postupku je utvrđeno da pok. Z. nije imala bliskih srodnika kao


- 139 -

zakonskih naslednika a,nesporno je, to nisu ni učesnice R.R. i J.Ž., niti one ističu bilo kakav zahtev iz onoga što predstavlja njenu zaostavštinu. Budući da R. u stvari i nije učesnik u nasleđu iza pok. Z., u smislu čl. 123. ZON-a, te da ona i nema pravnog interesa da pobija rešenje o nasleđivanju iza pok. Z., sve i da Z. zaostavština nije pravilno označena, Okružni sud je odbacio kao nedozvoljenu njenu žalbu kojom se prvostepeno rešenje pobija u navedenom delu. Kako se ostavinski pokreće i vodi po službenoj dužnosti, prvostepeni sud je bio ovlašćen da prekinuti postupak nastavi donoše-njem pobijanog rešenja, koje takođe nije smetnja da se nastavi parnica za poništaj poravnanja kojim je rešeno pitanje nasleđivanja iza pok. P.


330033.. Kada pre okončanja ostavinskog postupka postane sporran obim zaostavštine, kao i pravo na za-konsko nasleđivanje, zbog postojanja usmenog testamenta ostavioca, bez uticaja su izjave o nasleđi-vanju koje su bile date u ostavinskom postupku pre isticanja spornih činjenica, od kojih zavisi pravo na nasleđe.


330044.. Pre nego što sud odluči o obustavi postupka, u slučaju kada je umrli ostavio imovinu, potrebno je da se ostavi mogućnost naslednicima da se o tome izjasne.


330055.. Ukoliko bi se na mestu umrlog tužioca pojavili njegovi naslednici odnosno stupili u parnicu na mestu umrlog tužioca, onda to mogu učiniti samo svi naslednici koji kao sanaslednici imaju status jedinstvenih suparničara. Budući da se umešao u parnicu samo bračni drug tužioca, sud je bio dužan da utvrdi koji su zakonski naslednici umrlog tužioca i da li oni žele da stupe u parnicu na mesto umrlog tužioca, jer ne može samo jedan od više naslednika da preuzme parnicu, već svi naslednici.

(Iz rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 677/95 od 30.10. 1995.godine)

330066.. Okolnost da se između trećih lica i sada pokojne vodi postupak o poništenju ugovora na osnovu koga je pokojna stekla pravo svojine na predmetnom stanu, ne predstavlja prethodno pitanje u osta-vinskom postupku.


ODRICANJE OD NASLEĐA



- 140 -

330077.. Sve do završetka - okončanja ostavinske rasprave može se tražiti poništaj nasledničke izjave,

jer se do tog momenta može dati i nova naslednička izjava ukoliko se poništi prethodna.

Iz obrazloženja:

Jednom data naslednička izjava (negativna ili pozitivna) smatra se konačnom i važi kako u od-nosu na zaostavštinu koja je predmet ostavinskog postupka tako i na docnije pronađenu imovinu. Po-ništaj nasledničke izjave – shodno čl. 213. st. 1. Zaskona o nasleđivanju - može se tražiti do završet-ka - okončanja ostavinske rasprave, jer se do tog momenta može dati nova naslednička izjava, ukoli-ko se poništi prethodna.

Zbog toga će prvostepeni sud u ponovnom postupku pozvati imenovanog naslednog učesnika da se izjasni, da li ona zapravo traži poništaj nasledničke izjave iz navedenih razloga u smislu odredbe čl. 220. st. 4. Zakona o nasleđivanju.

Od toga će zavisiti dalji tok postupka i odluka suda. (Rešenje Opštinskog suda u Nišu, O. 2084/07 od 04.10.2007. godine i

Rešenje Okružnog suda u Nišu, Gž. 4668/07 od 17.12.2008. godine)

330088.. Ostavinski sud je u obavezi, tokom postupka raspravljanja zaostavštine, da testamentalnim na-slednicima dostavi pismeni dopis kojim traži da se izjasne u roku od 15 dana o postavljenom zahtevu zakonskih naslednika na nužni deo.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu – mart 2002. godine)

330099.. Lice koje se odreklo nasleđa nije naslednik, pa sud nije dužan da mu uruči rešenje o nasleđivanju.


331100.. Zahtev za poništaj nasledničke izjave o odricanju od nasleđa zbog zablude može se ostvariti do svršetka ostavinske rasprave pred prvostepenim sudom a nakon toga taj zahtev se može ostvariti sa-mo u parnici pod uslovima propisanim odredbama čl. 65. i 117. Zakona o obligacionim odnosima.

(Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 35/96 od 20.03.1996.godine)

PRIRODA IZJAVE O ODRICANJU I NJEN PONIŠTAJ (Član 214. Zakona o nasleđivanju)

331111.. Izjava kojom se ne osporava punovažnost testamenta o formi i sadržini ne predstavlja naslednič-ku izjavu. Neopoziva je izjava o odricanju od nasleđa, kao i izjava o prijemu nasleđa.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu – maj 2004. godine)


- 141 -

331122.. Data naslednička izjava i rešenje o nasleđivanju vezuju stranke koje su učestvovale samo ukoliko se odnose na pravo nasleđa dok svakom od učesnika u ostavinskom postupku ostaje i dalje pravo da u parnici opstvaruje zahtev koji se zasniva na njegovom pravu svojine nezavisno od prava nasleđa.


331133.. Naslednička izjava data protivno odredbama Zakona o nasleđivanju čini ostavinsko rešenje nezako-nitim, ali se po - njegovoj pravnosnažnosti – ono ne može staviti van snage presudom parničnog suda.

(Vrhovni sud Srbije, Rev 4229/98 od 09.09.1999. godine)

331144.. Pravo na poništaj nasledničke izjave pripada samo licu koje jet u izjavu dalo a ne drugim licima, pa ni sanaslednicima.


331155.. Naslednik, koji je dao izjavu, može tražiti poništenje izjave ako je ona izazvana prinudom ili pretnjom, ili je data usled prevare ili u zabludi.

(Vrhovni sud Srbije, Rev. 6396/97 24.03.1198. godine)

331166.. Ako se koji od naslednika ranije odrekao nasleđa, pa se pronađe nova imovina, sud ga mora po-zvati radi davanja nasledničke izjave koja se odnosi na novu imovinu.


ODRICANJE U KORIST ODREĐENOG NASLEDNIKA


331177.. Nakon nasledničke izjave, date o ustupanju naslednog dela od strane jednog od naslednika,

ustupilac je legitimisan da traži njeno poništenje, ako je tom prilikom bilo mana u pogledu vo-lje strana. Ovo zbog toga što takva izjava predstavlja i ugovor o poklonu učinjen u korist dru-gog naslednika.

Iz obrazloženja: Relevantne odredbe:


- 142 -

Ugovor je rušljiv kada ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njego-vom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to tim Zakonom ili posebnim propi-som određeno - član 111. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužba za poništenje rušljivog ugovora može se podići samo u zakonom predviđenom roku čija dužina zavisi od konkretnog uzroka rušljivosti - član 117. Zakona o obligacionim odnosima.

Dakle, rušljivi ugovori su oni koji proizvode pravna dejstva ali koji mogu biti poništeni u predvi-đenom roku na zahtev zakonom određenih lica i to zbog nedostataka kojima se u prvom redu vređaju pojedinačni interesi (te se na rušljivost mogu pozivati samo pravno zainteresovana lica, a ne i sudovi po službenoj dužnosti). Sudskom presudom se ne ustanovljava već izriče poništenje ugovora. Rušlji-vost se primenjuje u materiji mana volje (pretnja, zabluda, prevara) i kod ograničene poslovne spo-sobnosti. Rušljivim ugovorima prvenstveno se vređaju interesi samih ugovornica ili i nekih drugih zakonom određenih lica, tako da se samo oni mogu pozivati na poništenje. Poništenje rušljivog ugo-vora zahteva onaj ugovornik čija volja ima nedostataka (ugovornik koji je u zabludi o bitnim svoj-stvima predmeta ili koji je izjavio volju pod pretnjom ili prevarom).

U konkretnom slučaju utvrđeno je sledeće činjenično stanje: U ostavinskom postupku iza imenovanog pokojnog, nasleđa na zaostavštini ostavioca koje im

pripada po zakonu prihvatili su se tužilje, tuženi i V.O. Saglasili su se da nepokretnu imovinu naslede svi prema zakonskom redu nasleđivanja u odgo-

varajućim idealnim delovima a da putničko vozilo pripadne u nasledni deo tužilji. Po pravnosnažno-sti rešenja o nasleđivanju i deobi, tuženi je podneo zahtev da se raspravi novopronađena zaostavština ostavioca, koju čine akcije navedenog Preduzeća. Na ročištu kod prvostepenog suda svi učesnici su saglasni da novopronađenu zaostavštinu ostavioca nasledi učesnik M, pa je sud na osnovu odredbe člana 127. Zakona o vanparničnom postupku doneo dopunsko rešenje i na novopronađenoj zaostav-štini oglasio za naslednika po osnovu zakona ovde tuženog. Izjava tužilja da su saglasne da akcije nasledi ovde tuženi, u smislu člana 216. stav 1. Zakona o nasleđivanju, smatra se izjavom o prijemu nasleđa, uz istovremeno ustupanje naslednog dela. Pošto je tuženi M. primio ustupljeni deo, na od-nose između ustupioca i prijemnika primenjuju se pravila o poklonu shodno odredbi člana 216. stav 2. Zakona o nasleđivanju.

Ugovor o poklonu je rušljiv ako je bilo mana u pogledu volje strana. To znači da njegovo poni-štenje može da zahteva onaj ugovornik čija volja ima nedostataka odn. ako je izjava data u zabludi. Kako se rušljivim ugovorima prvenstveno vređaju interesi samih ugovornika, proizilazi da su tužilje aktivno legitimisane da traže poništenje nasledničke izjave o ustupanju svog naslednog dela zbog za-blude.

Zbog toga je pogrešan stav nižestepenih sudova da tužilje nemaju aktivnu legitimaciju u ovom sporu.


331188.. Naslednička izjava o ustupanju naslednog dela data od strane jednog od naslednika pred-

stavlja i ugovor o poklonu učinjen u korist drugog naslednika. Ustupilac je upravo zbog toga legitimisan da traži poništenje nasledničke izjave ukoliko je prilikom njenog davanja bilo ma-na u pogledu volje strana.


- 143 -

Iz obrazloženja: Ugovor je - prema članu 111. Zakona o obligacionim odnosima - rušljiv kada ga je zaključila

ograničeno poslovno sposobna strana, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje stra-na kao i kad je to tim Zakonom ili posebnim propisom određeno.

Rušljivi ugovori proizvode pravna dejstva ali mogu biti poništeni u predviđenom roku na zahtev zakonom određenih lica i to zbog nedostataka kojima se u prvom redu vređaju pojedinačni interesi. Otuda se na rušljivost mogu pozivati samo pravno zainteresovana lica, a ne i sudovi po službenoj du-žnosti. Sudskom presudom se ne ustanovljava već izriče poništenje ugovora.

Prema članu 117. Zakona o obligacionim odnosima, tužba za poništenje rušljivog ugovora može se podići samo u zakonom predviđenom roku čija dužina zavisi od konkretnog uzroka rušljivosti ugovora.

Rušljivost se primenjuje u domenu mana volje (pretnja, zabluda, prevara), kao i kod ograničene poslovne sposobnosti. Rušljivim ugovorima prvenstveno se vređaju interesi samih ugovornica ili i nekih drugih zakonom određenih lica, tako da se samo oni mogu pozivati na poništenje. Poništenje rušljivog ugovora zahteva onaj ugovornik čija volja ima nedostataka (ugovornik koji je u zabludi o bitnim svojstvima predmeta ili koji je izjavio volju pod pretnjom ili je prevaren).

U konkretnom slučaju, u ostavinskom postupku iza imenovanog pokojnog, nasleđa na zaostav-štini ostavioca koje im pripada po zakonu prihvatili su se tužilje, tuženi i lice V.O. Saglasili su se da nepokretnu imovinu naslede svi prema zakonskom redu nasleđivanja u odgovarajućim idealnim de-lovima a da putničko vozilo pripadne u nasledni deo navedenoj tužilji.

Po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju i deobi, tuženi je podneo zahtev da se raspravi novo-pronađena zaostavština ostavioca, koju čine akcije naznačenog preduzeća.

Na ročištu kod prvostepenog suda svi učesnici su saglasni da novopronađenu zaostavštinu osta-vioca nasledi imenovani učesnik, pa je sud na osnovu odredbe člana 127. Zakona o vanparničnom postupku doneo dopunsko rešenje i na novopronađenoj zaostavštini oglasio za naslednika po osnovu zakona ovde tuženog.

Izjava tužilja da su saglasne da akcije nasledi ovde tuženi, u smislu člana 216. stav 1. Zakona o nasleđivanju, smatra se izjavom o prijemu nasleđa, uz istovremeno ustupanje naslednog dela. Pošto je ovaj tuženi primio ustupljeni deo, na odnose između ustupioca i prijemnika primenjuju se pravila o poklonu - shodno odredbi člana 216. stav 2. Zakona o nasleđivanju.

Ugovor o poklonu je rušljiv ako je bilo mana u pogledu volje strana, što znači da poništenje ugovora o poklonu može da zahteva onaj ugovornik čija volja ima nedostataka odn. ako je izjava data u zabludi. Kako se rušljivim ugovorima prvenstveno vređaju interesi samih ugovornika, proizilazi da su tužilje ak-tivno legitimisane da traže poništenje nasledničke izjave o ustupanju svog naslednog dela zbog zablude, pa je pogrešan stav nižestepenih sudova da tužilje nemaju aktivnu legitimaciju u ovom sporu.


331199.. Naslednička izjava o odricanju od nasleđa u korist određenog naslednika, smatra se kao izjava o

prijemu nasleđa i ustupanju svog naslednog dela, i kao dvostrani pravni posao ustupanje proizvodi pravno dejstvo tek ako sanaslednik prihvati ponudu, odnosno ustupljeni deo nasleđa.


332200.. Kod pravnih poslova bez naknade bitnom zabludom smatra se i zabluda o pobudi koja je bila od-

lučna za preuzimanje obaveze. To semože primeniti i na izjavu o odricanju od nasleđa u korist odre-đenog naslednika.



- 144 -

332211.. U slučaju odricanja od nasleđa u korist određenog naslednika, bitnom zabludom se smatra i za-bluda o pobudi koja je bila odlučna za ustupanje.


PREĆUTNI PRIJEM NASLEĐA (Član 219. Zakona o nasleđivanju)

332222.. Naslednička izjava neće biti u skladu sa zakonom ukoliko naslednicima nije predočeno šta predsta-vlja ostavinsku masu, kao ni koja su im prava i koji je značaj nasledničke izjave.


AKO JE DATA IZJAVA O PRIJEMU NASLEĐA


332233.. Ako su stranke u vreme raspravljanja zaostavštine znale za zaveštanje i njegovu sadržinu, ali ga namerno nisu predale sudu, ne mogu se – u takvim okolnostima – koristiti ptavom da u posebnoj parnici ostvaruju svoj zahtev.


332244.. Ukoliko je ostavinsko rešenje protivrečno nasledničkim izjavama, isto će se ukinuti.


332255.. U ostavinskom postupku se jasno razlikuju, po svojoj prirodi i domašaju, naslednička iz-

java i sporazum o deobi.

Iz obrazloženja:

Jasno se razlikuju naslednička izjava i sporazum o deobi. Kod davanja nasledničke izjave, može se tražiti poništaj izjave zbog eventualne zablude, a ukoli-ko između naslednika postoji spor o tome, on će se raspraviti u parnici. Ostavinski sud će prekinuti ostavinski postupak i naslednika ( koji tvrdi da je bio u zabludi ) - uputiti na parnicu.


- 145 -

U slučaju da je sporazum o deobi sačinjen u zabludi, ne bi trebalo postupati na isti način, jer Za-kon o nasleđivanju tako nešto ne predviđa. Međutim, budući da sporazum o deobi praktično predsta-vlja poravnanje pred sudom, to se ( kao i svako poravnanje ) i on može napadati i pobijati, pri čemu nema potrebe prekidati ostavinski postupak.

(Iz rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, Gž. 870/95 od 28.07.1995. godine)

NEZASTARIVOST PRAVA NA ZAHTEVANJE ZAOSTAVŠTINE (Član 221. Zakona o nasleđivanju)

332266.. Protekom zakonom propisanog roka za ostvarenje prava na zaostavštinu prestaje i samo

pravo na zakonsko nasleđe - zakonska prekluzija.

Iz obrazloženja:

Pravni prethodnik tužilaca umro je 1956. godine a tužioci - kao njegovi zakonski naslednici - sve do utuženja 1994. godine nisu tražili da se utvrdi da ostavinsku masu iza njihovog pravnog prethod-nika ( supruga ) i oca čine nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva. Tužioci su na taj način prekludirani u pravu na ostvarivanje naslednog dela. Prekluzija je nastupila na osnovu člana 144. tada važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. list FNRJ", br. 20 od 11.5.1955. godine), kojim je je propisano da pravo zahtevati zaostavštinu nasledni-ku ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za godinu dana od kada je naslednik saznao za svo-je pravo i za držaoca stvari zaostavštine a najdalje za deset godina računajući od smrti ostaviočeve odn. od proglašenja testamenta. Prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina. Tužioci su - imajući u vidu ovu zakonsku odredbu, koja se mora primeniti na materijalno-pravni od-nos stranaka protekom zakonskog roka za ostvarenje zaostavštine - izgubili pravo na zakonsko nasleđi-vanje. Zakonska prekluzija koja je nastupila, ima za posledicu odbijanje tužbenog zahteva. Stoga, čak i pod pretpostavkom prihvatanja revizijskih razloga vezanih za nepostojanje uslova za sticanje svojine održajem zbog nesavesnosti tuženih, tužbeni zahtev nije osnovan iz iznetih razloga.


332277.. Rok zastarelosti se računa od momenta smrti, a ne od sudske odluke ili podnošenja zahteva.

(Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 51/03 od 21.1.2003. godine)

332288.. Stranka se u parnici može pozvati na ugovor o doživotnom izdržavanju iako u ostavinskom po-stupku to nije učinila.

(Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž.610/95 od 03.05.1995.godine)


- 146 -

OBIM NASLEDNIKOVE ODGOVORNOSTI

ZA DUGOVE (Član 222. Zakona o nasleđivanju)

332299..

U parničnom postupku tužilac ima pravo da potražuje od tuženog naplatu dugova (svojih

potraživanja) pokojnog ostavioca kada su oni utvrđeni pravnosnažnim ostavinskim rešenjem.

Iz obrazloženja:

Naznačenim rešenjem nadležnog Opštinskog suda od 20.07.2009. godine tuženi je oglašen za naslednika na idealnoj 1/3 zaostavštine iza smrti ostavioca. Istim rešenjem je utvrđeno da pasivu za-ostavštine čini dospelo novčano potraživanje imenovanog advokata - ovde tužioca u naznačenom iz-nosu, a na osnovu punomoćja izdatog od strane ostavioca u navedenom predmetu.

Kako naslednici odgovaraju za ostaviočeve dugove, to drugostepeni sud nalazi da je osnovan tužbe-ni zahtev tužioca, pa je obavezao tuženog da mu plati 1/3 navedenog iznosa. To što tužilac nije prijavio svoje potraživanje do 24.06.2003. godine u ostavinskom postupku, do njegovog prekida, a što sud navo-di kao razlog za odbijanje tužbenog zahteva, nije od uticaja, jer je potraživanje tužioca utvrđeno pome-nutim rešenjem koje je postalo pravnosnažno.

(Iz Presude Višeg suda u Kraljevu, Gž.2 1248/10 od 08.12.2010. godine)

333300.. Naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Kada je

vrednost nasleđene imovine veća od novčanog iznosa koji je predmet ugovora o zajmu između ostavioca - kao zajmoprimca i tužioca - kao zajmodavca, a koji nije u ugovorenom roku vra-ćen, onda su pravilno nižestepeni sudovi utvrdili obavezu zakonskog naslednika da vrati istu sumu novca koja je data na zajam, sa domicilnom kamatom od dospelosti duga pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po kursu u momentu ispunjenja obaveze.

Iz obrazloženja: Tuženi V.V. stavom 2. presude obavezan je da tužiocu B.K. isplati iznos od 45.256,55 eura u

dinarskoj protivvrednosti po kursu po kome poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u me-stu ispunjenja na dan isplate, sa domicilnom kamatom na iznos od 33.233,97 eura, na iznos od 1.022,58 eura, na iznos od 10.000 eura i na iznos od 1.000 eura - a sve počev od 01.12.2002. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po kursu po kome poslovne banke u mestu ispunjenja otku-pljuju efektivnu stranu valutu na dan isplate.

Nadležni Okružni sud je naznačenom presudom od 21.02.2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog V.V. i prvostepenu presudu u stavu 1., 2. i 4. izreke potvrdio.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi V.V. je, preko punomoćnika - advokata, koji na osnovu člana 84. Zakona o parničnom postupku stranku mora da zastupa u postup-


- 147 -

ku po reviziji, blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija neosnovana.

Jer, u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog Zakona na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je razlog revizi-je o postojanju bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. istog. Po-bijanom i prvostepenom presudom dati su razlozi o odlučnim činjenicama na kojima je zasnovana odluka o tužbenom zahtevu. Razlozi nižestepenih presuda nisu između sebe protivurečni, a ni sadr-žini dokaza izvedenih u postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su naslednici svoga oca - sada pokojnog D.V. Tužilac je sada pokojnom imenovanom ocu tuženih u više navrata dao na zajam ukupan iznos od

45.256,55 eura, sa rokom vraćanja do 01.12.2002. godine. Navedeni iznos dat je na zajam isključivo ocu tuženih, kao fizičkom licu, a ne u ime i za račun preduzeća "V." čiji je on bio direktor. Postojanje duga u navedenom iznosu i okolnosti da dug nije vraćen utvrđeno je iz dokaza izvedenih u postupku, što je potvrdio i sada pokojni otac tuženih u periodu lečenja posle saobraćajne nezgode, a koji je - prema da-tom nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra - u stanju lečenja posle saobraćajne nesreće bio sposoban za rasuđivanje i imao saznanje o svojim obavezama po osnovu ugovora o zajmu.

Tuženi V., sin zajmoprimca, rešenjem Drugog opštinskog suda u B. i dopunskim rešenjem istog suda oglašen je za zakonskog naslednika svoga oca na svim pravima po osnovu poravnanja zaključe-nog pred Opštinskim sudom u G.M, kojim je obavezana Kompanija "D." AD da pokojnom D. na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 1.150.000,00 dinara, kao i na 1/2 idealnog dela nepokretnosti stambene zgrade površine 1,36 ari i 1,16 ari u G.M. Vrednost nasleđene imovine je veća od visine duga u iznosu od 45.256,55 eura.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilnom primenom materijalnog prava odlučeno je kao u sta-vu 1. i 2. izreke prvostepene presude. Iz okolnosti da je tužilac ocu tuženih dao na zajam iznos iz stava 1. i 2. prvostepene presude, proizilazi zaključak nižestepenih sudova o postojanju odnosa zajma između tužioca i oca tuženih. Na osnovu člana 562. Zakona o obligacionim odnosima, pri činjenici da novčani iznos koji je predmet ugovora o zajmu nije u ugovorenom roku vraćen, pra-vilno je obavezan tuženi V.V, naslednik svoga oca, da tužiocu vrati istu sumu novca koja je data na zajam sa domicilnom kamatom od dospelosti duga pa do isplate, a sve u dinarskoj protivvred-nosti po kursu u momentu ispunjenja obaveze. Obaveza tuženog V. proizilazi iz odredbe člana 222. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Kako je vrednost nasleđene imovine veća od iznosa koji predstavlja zajam, to je pravilnom primenom navedenih odredbi materijalnog prava, odlučeno kao u stavu 2. izreke prvostepene presude.

Zbog toga je neosnovan razlog revizije da je o tužbenom zahtevu odlučeno pogrešnom prime-nom materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud je cenio navode kojima se osporava postojanje potraživanja tužioca po osnovu ugovora o zajmu, a zbog okolnosti da sada pokojni otac tuženih posle saobraćaj-nog udesa, a zbog težine zadobijenih povreda od kojih je nastupila smrt, nije bio u takvom stanju svesti da bi se iz njegove izjave mogao izvesti zaključak o postojanju duga prema tužiocu.

Međutim, prema razlozima pobijane i prvostepene presude, dug u iznosu iz stava 1. i 2. prvoste-pene presude nije utvrđen samo iz činjenice da je otac tuženih posle saobraćajne nesreće priznao po-stojanje odnosa zajma, već i iskaza svedoka koji imaju saznanje da je tužilac ocu tuženih dao na za-jam predmetni iznos te da je postojanje duga u utvrđenom iznosu priznavao i sada pokojni - pre do-življene saobraćajne nesreće.

( Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1353/07 od 03.10.2007. godine )


- 148 -

333311.. Kada je za naslednika imovine pokojnog proglašena država – Republika Srbija, tada na-

slednik odgovara za dugove ostavioca do visine nasleđene imovine shodno članu 222. Zakona o nasleđivanju. U toj situaciji na obavezu naslednika ne utiče status zemljišta na kome je postao vlasnik, pa je u tom delu žalba neosnovana.

Iz obrazloženja: Rešenjem o izvršenju prvostepenog suda dozvoljeno je izvršenje pa se dužnik Republika Srbija obavezuje da isplati poveriocu iznos... na osnovu pravnosnažne presude... tog suda. Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu dužnika i potvrdio je prvostepeno rešenje. Iz spisa proizilazi da je raspravljena zaostavština pokojnog i država – dužnik je postala nasled-nik. Takođe proizilazi da je utvrđena obaveza dužnika – tuženika u parnici za isplatu tužiocu – pove-riocu novčani iznos od... na ime duga ostavioca. Neosnovano je isticanje u žalbi da nema odgovornoti tuženika – dužnika, pa je i izvršenje nedo-zvoljeno. Naime, po članu 222. Zakona o nasleđivanju i naslednik odgovara za dugove ostavioca do visine nasleđene imovine. Kako je veštačenjem utvrđeno da je vrednost imovine pokojnog veća od duga, to postoji odgovornot Republike Srbije – naslednika shodno članu 222. Zakona o nasleđivanju. Za takvu odgovornot dužnika ne utiče okolnost koja se u žalbi ističe, a to je da nije utvrđen sta-tus zemljišta na kojima je dužnik postao naslednik.

(Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 454/06 od 29.03.2006. godine)

333322.. Naslednika tereti obaveza naknade štete koja je dospela pre smrti ostavioca a koja tužiocu

nije naknađena od strane ostavioca, jer naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine.

Iz obrazloženja: Tužilac je protiv tuženog - sina i naslednika pokojnog O.I. podneo tužbu radi naknade štete, tvr-deći da ju je pretrpeo u požaru koji je izazvao otac tuženog O.I., koji je i preminuo od posledice ovog požara. Sa obrazloženjem da tuženi nije pasivno legitimisan - jer u ostavinskom postupku nije nasledio obavezu naknade štete koju je tužilac pretrpeo, posebno zbog toga što pre smrti oca tuženog pravo tužioca za naknadu štete nije ni utvrđeno - prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev Međutim, ovakav stav prvostepenog suda nema uporište u materijalnom pravu. Naime, na na-slednika prelaze i prava i obaveze ostavioca, i to po sili zakona samom činjenicom smrti. Na to upu-ćuje odredba člana 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju - "zaostavština prelazi po sili zakona na osta-viočeve naslednike u trenutku njegove smrti" i odredba člana 222. istog Zakona - "naslednik odgo-vara za dugove ostavioca do visine vrednosti nasleđene imovine". Dug ostavioca je - u konkretnom slučaju - obaveza naknade štete koja se, u smislu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, smatra dospelom od trenutka nastanka štete, koja je -prema


- 149 -

utvrđenju prvostepenog suda - nastala 10.11.2002. godine ( dakle, pre smrti ostavioca koji je premi-nuo 25.12.2002. godine ), a koja tužiocu nije naknađena pre smrti ostavioca. Zbog toga, činjenica da visina štete nije utvrđena pre nastupanja smrti štetnika nije od uticaja na pravo oštećenog da štetu zahteva od naslednika, i to pod uslovima i u obimu propisanim članom 222. Zakona o nasleđivanju. Jer, ostaviočeva obaveza naknade štete tereti naslednika po sili zakona kao dug ostavioca, jer ostaviočevi dugovi postaju u trenutku otvaranja nasleđa dugovima naslednika a nasleđe se - saglasno odredbi člana 206. Zakona o nasleđivanju - otvara čovekovom smrću.

(Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1491/2005 od 4.10.2006. godine)

333333.. Za ostaviočeve dugove naslednik odgovara samo do visine vrednosti nasleđene imovine.

Iz obrazloženja:

U ovoj pravnoj stvari tužilac potražuje od tužene Republike Srbije primljeni deo cene po osnovu ništavog ugovora o prodaji nepokretnosti (izostanak zakonske forme) zaključenog sa sada pok. I. A. biv. iz O..., čiji je zakonski naslednik tužena Republika Srbija. Imajući u vidu da je predmet zaostav-štine pok. I. A. bila 1/2 stambene zgrade u O... postojeće na kp. br._______/9 KO O… kao 1/2 ze-mljišta - placa na koje se ova kuća nalazi, zatim da je ova nepokretnost predmet izvršenja u postupku I. br.____/99 radi naplate novčanog potraživanja neparničara M. M. iz P... na osnovu izvršne ispra-ve, P. br._____/99 od 10. 02. 1999, da potraživanje u navedenom izvršnom postupku iznosi 9.600 DM s kamatom, da je vrednost nepokretnosti u tom postupku procenjena na 1.020.000,00 dinara, kao i na pozivanje tuženika u odgovoru na tužbu na odredbu čl. 222. Zakona o nasleđivanju, po kojoj naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine, radi pravilne primene navedenog propisa prvostepeni sud je bio dužan najpre da utvrdi koliko iznosi vrednost nasleđene imovine, zatim koliko iznosi dug ostavioca, po presudi P. br.____/99 od 10. 02. 1999. godine i da dovede u odnos te dve vrednosti pa tek onda da razmotri ima li mesta i u kom obimu obavezivanju tužene Republike Srbije da tužiocu vrati iznos spornog novčanog potraživanja. Ovo zbog toga što ako bi vrednost imovine u potpunosti zalegla za potraživanje u vezi s kojim teče iz-vršni postupak, usvajanjem tužbenog zahteva prema tuženoj Republici Srbiji, ispostavilo bi se da bi tužena Republika Srbija odgovarala za dugove ostavioca i svojom sopstvenom imovinom, što bi bilo u suprotnosti sa odredbom čl. 222. Zakona o nasleđivanju. Naime, prvostepeni sud pogre-šno nalazi da vođenje postupka izvršenja u navedenom predmetu i postojanje ostaviočevog duga prema neparničaru M. M. nema značaja za vođenje ove parnice, jer u slučaju donošenja pravo-snažne presude o usvajanju tužbenog zahteva tužioca, tužilac kao izvršni poverilac ne bi bio ograničen da protiv tužene Republike Srbije traži izvršenje samo na imovini koja je bila predmet nasleđivanja, već bi imao pravo da traži izvršenje i na drugoj imovini tuženika. U ponovnom po-stupku prvostepeni sud će postupiti saglasno navedenim primedbama, tako što će radi pravilne primene čl. 222. ZON-a utvrditi najpre vrednost nasleđene imovine i vrednost duga pok. I. A. po navedenom izvršnom predmetu, a ako šta ostane, tek u toj meri (vrednosti) tuženik će moći da odgovara za sporni dug u ovoj parnici.



- 150 -

333344.. Tužena kao naslednik svog pokojnog supruga iza kojeg nije ostala nikakva imovina za na-

sleđivanje ne odgovara za ostaviočeve dugove u smislu člana 140. stav 1. Zakona o nasleđiva-nju ("Sl.i glasnik SRS", br. 52/74, 1/80), odnosno člana 222. Zakona o nasleđivanju ("Sl. gla-snik SRS", br. 46/95).

Iz obrazloženja: Prema utvrđenim činjenicama tužilac je dao na zajam pokojnom suprugu tužene određeni novča-ni iznos u nemačkim markama o čemu je sačinjena i pismena isprava. Tužena nije imala znanja da je njen sada pokojni suprug uzeo na zajam od tužioca označeni iznos deviza, niti u koju svrhu je ovaj iznos utrošen. Iza smrti pokojnog supruga tužene nije ostavila nikakava imovina. Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je pravilno postupio kada je tužbeni zah-tev odbio. Nije sporno da je sada pokojni suprug tužene dugovao tužiocu tuženi iznos u smislu odredbe čl.557. i 558. Zakona o obligacionim odnosima kao i da je u smislu čl. 559. st. 1. i 562. st. 2. istog zakona dužan da mu taj iznos vrati. Sporno je da li je tužena kao zakonski naslednik svog pokojnog supruga u obavezi da tužiocu isplati utuženi iznos. Prvostepeni sud je zaljučio da tužena nije u oba-vezi da tužiocu isplati utuženi iznos, a sa takvom ocenom slaže se i drugostepeni sud. Odredbom člana 140. stav 1. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80) od-nosno čl. 222. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", br. 46/95), propisuje da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. To znači da naslednik za dugove ostavioca odgovara samo ako u vrednosti njegovog naslednog dela za njih postoji pokri-će. U konkretnom slučaju pokojni suprug tužene nije imao nikakve imovine za nasleđivanje, ka-ko to iz utvrđenih činjenica proizilazi, pa pošto je odgovornost naslednika za dugove ostavioca ograničena do visine vrednosti nasleđene imovine to proizilazi da tužena kao naslednik pokojnog supruga u smislu citiranog propisa nije dužna da izvrši isplatu utuženog iznosa tužiocu kao dugo-vanje njenog pokojnog supruga. Pored toga tužena nije odgovorna za dugove svog sada pokojnog supruga ni svojom poseb-nom imovinom u smislu člana 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, pošto prema utvrđenim činjenicama ne proizilazi da je zajam koji je pokojni suprug tužene uzeo od tužioca utrošen za podmirenje tekućih potreba bračne zajednice, niti za obaveze koje po opštim propisi-ma terete oba bračna druga.

(Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1194/96 od 03.09.1997. godine)

333355.. Pitanje pravnog sledovanja, stupanja u prava poverioca odn. u obaveze dužnika iz izvršne ispra-ve je takvo da se u odnos potraživanja može preći na više načina, a što je slučaj kod nasleđivanja. Naslednik stupa u prava i obaveze poverioca tj. odgovara za njegove dugove do visine vrednosti na-sleđene imovine.

(Iz odluke Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 1442/96 od 22.05.1997. godine)


- 151 -

ODGOVORNOST SANASLEDNIKA


333366.. Zakonski naslednici odgovaraju za dugove ostavioca solidarno do visine vrednosti svog na-

slednog dela.

Iz obrazloženja:

Presudom prvostepenog suda tuženici su dužni da plate tužiocima navedeni novčani iznos u de-lovima od po ½ sa zakonskom zateznom kamatom. Presudom drugostepenog suda, preinačena je prvostepena presuda, tako da se obavezuju tuženici da plate solidarno tužiocima navedeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom. Iz spisa proizilazi da je poništen ugovor o kupoprodaji zaključen između tužilaca kao kupaca i pravnog prethodnika tuženih kao prodavca, a tužioci su kupili nepokretnost u delovima od po ½ a shodno članu 104. ZOO. Kako je ugovor poništen, to tužioci imaju pravo na povraćaj kupoprodajne cene radi povraćaja u pređašnje stanje. Na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Prodavac iz ugovora je u međuvremenu umro, a tuženici su njegovi zakonski naslednici i oni odgovaraju za dugove ostavioca solidarno do visine vrednosti svog naslednog dela, shodno članu 224. Zakona o nasleđivanju. Nije sporno da je nasledni deo tuženih veći od ukupne obaveze tuženih, utvrđene ovom presudom. Zbog toga je prvostepena presuda preinačena i odlučeno kao u izreci.


333377.. Naslednik koji je snosio troškove sahrane ostavioca ima obligacioni zahtev prema ostalim na-slednicima za srazmerno učešće u tim troškovima i taj zahtev može ostvariti u posebnoj parnici.

(Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1471/95 od 23.10.1997. godine)

PRAVO NA DEOBU NASLEDSTVA (Član 228. Zakona o nasleđivanju)

333388.. Posle punovažnog poravnanja suvlasnički udeli su definitivni te se o ovome više ne može voditi spor.



- 152 -

NASLEDNIČKA ZAJEDNICA (Član 229. Zakona o nasleđivanju)

333399.. Naslednici do deobe odn. Okončanja ostavinskog postupka zajednički upravljaju i raspolažu imovinom koja je predmet ostavine.


PRAVO NASLEDNIKA KOJI JE ŽIVEO ILI PRIVREĐIVAO

U ZAJEDNICI SA OSTAVIOCEM (Član 232. Zakona o nasleđivanju)

334400.. Naslednik koji nije u toku ostavinskog postupka zahtevao izdvajanje iz zaostavštine imovine po osnovu sticanja u braku, može svoja prava ostvariti u posebnoj parnici.


334411.. Ako je naslednik u žalbi protiv rešenja o nasleđivanju postavio zahtev da se iz zaostavštine osta-vioca izdvoji njegova posebna imovina, prvostepeno rešenje će se ukinuti.


PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (Član 237. Zakona o nasleđivanju)

334422.. Nasledniku prestaje pravo na nasleđe, ako u zakonskom roku nije zahtevao zaostavštinu.

Iz obrazloženja:

Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je utvrđeno da su tužioci po osnovu prava predstavljanja preko njihove majke R.N. naslednici sada pok. M.O. iz R..., sa na-slednim udelom od 1/3 imovini bliže označenoj u izreci prvostepene presude. U ovoj pravnoj stvari tužioci zahtevaju zaostavštinu ostavioca pok.M.O. iz R… njihovog dede po majci R., s ob-


- 153 -

zirom na okolnost da se njihova majka R. u ostavinskom postupku iza pok. M. odrekla nasleđa, a tužioci nisu pozivani na nasleđe po pravu predstavljanja njihove majke. Pok. M. umro je 12.02.1996. godine, pa kako se ima smatrati da je nasleđe otvoreno danom smrti ostavioca, u konkretnom slučaju, prema odredbi člana 237. važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95, 101/03) primenjuje se Zakon o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 52/74, 1/80 i 25/82) koji je važio u vreme otvaranja nasleđa (u daljem tekstu: ZON). U pogledu blagovremenosti tu-žbe, prvostepeni sud pogrešno nalazi da se imaju primeniti pravila o ponavljanju postupka. Nai-me, prema odredbi čl. 46. st. 1. ZON-a, svakom zakonskom nasledniku uračunava se u nasledni deo sve što je dobio na poklon od ostavioca ma na koji način. Stoga, po nalaženju Okružnog su-da, kada je naslednik u ostavinskom postupku izjavio da je poklonom učinjenim od ostavioca, u celini izmiren u pravu nasleđa, i da zaostavštinu ne potražuje, ne radi se o izjavi o odricanju od nasleđa i ne primenjuje se pravilo iz čl.11. i 131. st. 3. ZON-a. Dakle, u konkretnom slučaju, ostavinski sud nije ni bio dužan da po pravu predstavljanja njihove majke na nasleđe poziva tuži-oce, koji nisu ni morali da učestvuju u postupku, pa se ovde ne radi o ponavljanju postupka, već o nasledničkoj tužbi. Prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu čl. 139. ZON-a, po kojoj pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine; a najdalje za 10 godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta (st. 1) dok prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godi-na (st. 2). Prema tome, protekom zakonom propisanog roka za ostvarenje prava na zaostavštinu prestaje i samo pravo na zakonsko nasleđe. Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno, Okružni sud je na osnovu čl. 377. st. 2. ZPP-a, ukinuo prvostepenu presudu.


3.1.3. nasledno pravo

Documents