NASLEDNO PRAVO

Pitanje 1: Pojam naslednog prava

Pod naslednim pravom u objektivnom smislu podrazumeva se skup pravnih normi kojima je uređena ustanova nasleđivanja. Te nasledno-pravne norme po svom pravnom karakteru mogu biti materijalno-pravne, i one su sadržane u zakonu o nasleđivanju iz ‘95. godine, procesno-pravne norme koje se tiču postupanja u naslednopravnim stvarima i one su sadržane u zakonu o vanparničnom postupku iz 1982. godine i postoje kolizione norme kojima se rešava sukob zakona i nadležnosti između naše države i drugih država u svetu. Pod naslednim pravom u subjektivnom smislu (ius succesionis) podrazumeva se ovlašcenje koje pripada određenim licima uz ispunjenje određenih uslova na osnovu naslednog prava u objektivnom smislu. Pravo nasleđa ili nasledno pravo u subjektivnom smislu jeste ovlašćenje koje deluje erga omnes. Pravo nasleđa ne može se otuđiti, jedino je moguće odricanje od prava nasleđa. Postoji samo jedno pravo nasleđa pa ukoliko ima više naslednika svako dobija alikvotni deo toga prava. Predmet naslednog prava jeste ustanova nasleđivanja. Pod nasleđivanjem podrazumeva se prelaz nasledivih prava i obaveza sa umrlog lica na druge subjekte - njegove sukcesore. Da bi se uopšte moglo govoriti o ustanovi nasleđivanja potrebno je zadovoljiti 4 uslova:

1. Otvoreno nasleđe - delatio hereditatis, do otvaranja nasleđa dolazi u dva slučaja: kad nastupi smrt fizičkog lica ili kad je nestalo lice proglašeno umrlim. Onaj koji umre zove se ostavilac, dekujus, defunktus.

2. Da postoji zaostavština. Zaostavština je skup prava, obaveza, pravnih stanja, pravnih moći koje su pripadale ostaviocu u vreme otvaranja nasleđa bile podobne i slobodne za nasleđivanje, zaostavština – hereditas (Pitanje 14: Pojam zaostavštine)

3. Postojanje naslednika (jednog ili više). Naslednik je lice koje bilo po volji ostavioca izraženoj u zaveštanju bilo na osnovu odredaba zakona stiče celokupnu zaostavštinu ili njen alikvodni deo (1/2, 1/4, 1/8).

4. Pravni osnov nasleđivanja - Usus titulus. Za sticanje nasleđa dovoljan je samo pravni osnov (zakon ili zaveštanje). Dok se za sticanje prava svojine traže pooštreni uslovi za sticanje prava nasleđa potreban je samo pravni osnov.

Pitanje 2: Pojam I pravna priroda nasleđivanja

O ustanovi nasleđivanja postoje različite koncepcije koje objašnjavaju njenu pravnu prirodu. Prema personalističkoj koncepciji nasleđivanje nije ništa drugo do produženje ličnosti ostavioca. Negativna strana te koncepcije ispoljava se u sledećim pokazateljima. Ne može se govoritio produžetku ličnosti bilo koga lica kada ono umre. Smrću stavlja se tačka na njegov pravni subjektivitet. Da ova koncepcija moze biti prihvaćena to bi značilo da naslednik pošto produžava ostaviočevu ličnost mora mesto njega da ode u zatvor ili da produži njegovo roditeljsko pravo. Prema drugoj koncepciji, imovinsko-pravnoj, nasleđivanje nije ništa drugo do sticanje imovine. Negativna strana ove koncepcije ogleda sa u tome što sa ostavioca na naslenike ne prelaze sva imovinska prava (lične službenosti), osim toga nasleđivanjem se ne stiču samo imovinska prava (npr moralna komponenta autorskog prava). Prema trecoj koncepciji, nasleđivanje je sredstvo za prevladavanje krize koja može da nastane u pravnim

odnosima zbog smrti jednog lica. Pod nasleđivanjem se podrazumeva prelaz zaostavštine sa umrlog lica na njegove univerzalne ili singularne sukcesore ali je istovremeno i nasleđivanje sredstvo za prevladavanje krize koja može nastati u pravnom prometu zbog smrti jednog lica.

Pitanje 4: Kritika I reforma ustanove nasleđivanja I naslednog prava

O ustanovi nasleđivanja je mnogo toga rečeno. Neki su davali pozitivne a neki negativne kritike. Bardef vođa jednakih u Francuskoj zalagao se za ukidanje ustanove nasleđivanja tvrdeći da je javno zlo. Socijalutopisti takođe su se zalagali za ukidanje ustanove nasleđivanja tvrdeći da je ono izvor svih nejednakosti u društvu. Šefle, Menger i Valije smatrali su da nasleđivanje treba svesti u društveno korisne granice. Svetozar Marković tvrdio je da je nasleđivanje rušeća sila koja deluje bez cilja.

Teoretičari prirodnog prava opravdavali su ustanovu nasleđivanja tvrdeći da je ono derivat prava svojine ili preciznije prava raspolaganja. Pufendorf je bio dlučno protiv teoretičara prirodnog prava ali se zalagao za postojanje ustanove nasleđivanja tvrdeći da se ustanovon nasleđivanja štiti ekonomska osnova porodice i sprečavaju poremećaji u društvu. Monteskje je takođe opravdavao ustanovu nasleđivanja tvrdeći da se osnov nasleđivanja nalazi u zakonu. Profesor Antić smatra da osnov nasleđivanja leži u javnom poretku.

Sva ova teorijska razmišljanja imala su velikog uticaja na zakonodavnu praksu velikog broja zemalja u svetu. Zahvaljujući njima u većini zemalja u svetu smanjen je krug krvnih srodnika koji mogu biti pozvani na nasleđe i drugo, uveden je porez na nasleđe pa što ste u daljem srodstvu to više plaćate.

Pitanje 5: Socijalna uloga ustanove nasleđivanjaSvrha postojanja ustanove nasleđivanja:

1. Zahvaljujuci ustanovi nasleđivanja sprečavaju se poremećaji u društvu.2. Ustanova nasleđivanja utiče na društveno korisno ponašanje subjekata u društvu.

Zakonsko nasleđivanje u skoro svim zemljama sveta konstruisano je po ugledu na pretpostavljenu volu ostavioca. Otuda i svako ko nešto radi u životu i ko ima poroda trudi se da celog života stvara i da štedi za svoje potomstvo.

3. Ustanovom nasleđivanja štiti se ekonosmka osnova porodice.4. Zahvaljujuci ustanovi nasleđivanja omogućava se zaveštaocu da određene svoje

srodnike i prijatelje prema zasluzi nagrađuje ili kažnjava.

Pitanje 7: Izvori naslednog prava

- Ustav republike srbije chlan 59.- Zakon o nasledjivanju- Zakon o vanparničnom postupku iz 1982.- Zakon o parničnom postupku iz 2004.- Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa iz 1996.- Zakon o obligacionim odnosima 1978.- Porodični zakon iz 2005.- Zakon o autorskom i srodnim pravima iz 2009.

- Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja 1982.- Zakon o zadužbinama i fondacijama 2010.- Zakon o matičnim knjigama 2009.- Zakon o porezima na imovinu 2001.- Zakon o zdravstvenoj zaštiti- Zakon o poštanskim uslugama- Zakon o privrednim društvima- Zakon o oružju i municiji- Zakon o ratifikaciji konvencije o jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog

testamenta- Uredba o ratifikaciji konvencije o sukobima zakona u pogledu oblika testamentarnih

odredaba

Osnovna načela domaceg naslednopravnog uređenja

U osnovna načela spadaju:1. Načelo univerzalne sukcesije2. Načelo sticanja nasleđa ipso iure3. Načelo ograničene slobode zaveštajnih raspolaganja4. Načelo sudskog raspravljanja zaostavštine5. Načelo zabrane ugovornog nasleđivanja

Pitanje 8: Načelo univerzalne sukcesije

Načelo univerzalne sukcesije. Pod univerzalnom sukcesijom podrazumeva se prelaz prava i obaveza sa jednog lica na druga lica a pod singularnom sukcesijom podrazumeva se samo prenos tačno određenih prava na drugo lice.

Temelj ustanove nasleđivanja jeste upravo univerzalna sukcesija. Međutim tu nije reč o potpunoj univerzalnoj sukcesiji jer sa ostavioca na njegove naslednike prelaze samo ona prava i obaveze koje postoje u vreme otvaranja nasleđa ostavioca, koja su slobodna da budu nasleđena i koja mogu biti predmet nasledno-pravne sukcesije.

Razlika između univerzalne i singularne sukcesije. Univerzalni sukcesor po pravilu neposredno stupa u prava i obaveze ostavioca. Singularni sukcesor pak stiče pravo ili prava iz zaostavštine posredno preko uneverzalnog sukcesora. Po pravilu univerzalni sukcesor je taj koji odgovara za ostaviočeve dugove. Izuzetno u slučaju da zaveštalac u zaveštanju naredi singularnom sukcesoru da namiri određeni dug onda ce i on odgovarati. I još u jednom slučaju singularni sukcesor moze da odgovara za ostaviočeve dugove: kad nema dovoljno aktive za namirenje. Onda je on tzv sekundarni poverilac. Nachelo univerzalne sukcesije podrazumeva i ravnopravnost u nasledjivanju svih naslednika bez obzira na pol, red rođenja, na profesiju, državljanstvo i veru.

Pitanje 9: Načelo zabrane ugovornog nasleđivanja I načelo ograničene slobode zaveštajnih raspolaganja

Nachelo zabrane ugovornog nasleđivanja. Za razliku od zaveštanja kao jednostranog pravnog posla za slučaj smrti (mortus causa), ugovor o nasleđivanju jeste dvostrani pravni posao za slučaj smrti. Razlikujemo tri vrste ugovora o nasleđivanju:

1. Uzajamni ugovor o nasleđivanju kada ugovorne strane jedna drugu postave za naslednike.

2. Jednostrani ugovor o nasleđivanju kad samo jedna ugovorna strana odredi drugu za naslednika

3. Dvostrani ugovor o nasleđivanju kada ugovorne strane odrede neko treće lice za naslednika.

Prema važećem zakonu o nasleđivanju ugovor o nasleđivanju je ništav pravni posao. Ta tedencija o nevažnosti ugovora o nasleđivanju datira još u vreme donošenja saveznog zakona o nasleđivanju iz 1955. Tada je ugovoru o nasleđivanju stavljeno na teret da je ustanova feudalnog karaktera, da ne štiti ugovornog naslednika od ostaviočevih raspolaganja onim što je predmet ugovora za života i za slučaj smrti, da je spekulativnog karaktera i da doprinosi nastanku velikog broja sporova među naslednicima.

Načelo ograničene slobode. U domacem pravu sloboda saveštajnih raspolaganja ograničena je ustanovom javnog poretka s jedne strane i ustanovon nužnog dela s druge strane. Ustanova nužnog dela je takav pravni fenomen koji obezbeđuje deo zaostavštine privilegovanoj grupi zakonskih naslenika (nužnih) nezavisno od volje ostavioca pa čak i protivno njegovoj volji. U drzavama anglo-američkog područja sloboda zaveštajnih raspolaganja ograničena je ustanovom javnog poretka i pravom na izdržavanje određene kategorije subjekata iz zaostavštine.

Pitanje 10: Načelo sticanja zaostavštine ipso iure I načelo sudskog raspravljanja zaostavštine

4. Načelo sticanja nasleđa ipso iure. U domaćem pravu naslednik stiče pravo nasleđa ali i samo nasleđe u trenutku otvaranja nasleđa. U domacem pravu naslednik ne mora da daje nasledničku izjavu.

5. Načelo sudskog rapravljanja zaostavštine. Suština ovoga načela jeste u tome da se o svakom otvorenom nasleđu i posle otvaranja nasleđa raspravlja zaostavština umrlog lica u postupku koji se zove postupak za raspravljanje zaostavštine (ostavinski postupak). Postupak za raspravljanje zaostavštine pokreće se i vodi po službenoj dužnosti a pokrece ga i vodi nadležni sud kada dobije od nadležnog matičara smrtovnicu ili izvod iz matične knjige umrlih. Smrtovnica jeste javna isprava koja sadrži podatke o smrti jednog lica ali i druge podatke relevantne za pokretanje i vođenje ostavinskog postupka (npr. ko su mogući naslednici ostavioca, šta čini njegovi zaostavštinu, da li je sačinio neki od oblika zaveštanja ili primera radi da li je sačinio ugovor o doživotnom izdržavanju). Izvod iz matične knjige umrlih jeste javna isprava koja sadrži podatke samo o smrti jednog lica. Postupak za raspravljanje zaostavštine se pokreće ne tako često i na osnovu pravosnažnog rešenja o proglašenju nestalog lica umrlim.

Osnovne pretpostavke za nastupanje nasleđivanja.

Pitanje 11: Otvaranje nasleđa (delatio hereditatis)

Do otvaranja nasleđa dolazi kada nastupi smrt fizičkog lica. Pod ovim izrazom podrazumeva ze faktička smrt jednog fizičkog lica koja podrazumeva prestanak svih bioloških procesa u organizmu. Do otvaranja nasleđa ne dolazi usled kliničke smrti. Takođe ne dolazi i usled nastupanja građanske smrti. U polozaju ostavioca danas može biti praktično svako ko ima pravnu sposobnost. U polozaju ostavioca može biti čak i dete koje je posle rođenja živelo nekoliko sati, bitno je samo da je živo rođeno. Naše pravo ne traži sposobnost za život za razliku od francuskog prava. U starom veku u položaju ostavioca nisu mogli biti robovi a u srednjem veku stranci.

Pitanje 12: Utvrđivanje tačnog dana I časa smrti

Prema trenutku smrti jednog lica utvrđuje se:1. Ko su mogući naslednici ostavioca2. Da li su ti naslednici sposobni da nasleđuju tog ostavioca3. Prema tom trenutku utvrđuje se sastav i vrednost zaostavštine umrlog4. Prema ovom trenutku utvrđuje se koji je sud mesno nadležan za raspravljanje

zaostaštine5. Od trenutka nastupanja smrti jednog lica počinju da teku mnogobrojni rokovi u

naslednom pravu.Kod proglašenja nestalog lica umrlim sa naslednopravnog aspekta bitno je sledeće:1. Kao dan otvaranja nasleđa lica proglašenog umrlim smatra se onaj dan za koji je na

osnovu nesumnjivih dokaza utvrđeno da nije preživelo. Ukoliko pak dokaza nema kao dan otvaranja nasleđa lica proglašenog umrlim smatra se prvi dan po isteku rokova propisanih zakonom o vanparničnom postupku republike srbije.

2. Kada je lice proglašeno umrlim rokovi počinju da teku od trenutka pravosnažnosti rešenja o proglašenju nestalog lica umrlim.

Pitanje 13: Komorijenti I nasledno pravo

Sa naslednopravnog aspekta od značaja su komorijenti koji se uzajamno ili jednostrano mogu nasleđivati. Iako važeći propisi u republici srbiji ništa ne kažu o tome da li se komorijenti mogu nasleđivati jedinstven je stav sudske prakse i teorije da se komorijenti ne mogu nasleđivati, osim ako nesumnjivim dokazima nije utvrđeno da je neko od komorijenata pre umro.

Pitanje 15: Sastav I vrednost zaostavštine

U zaostavštinu može da uđe samo ono što je podobno da bude nasleđeno. Budući da osnovnu zaostavštinu čine prava i obaveze koje se mogu izraziti u novcu zaostavština ima svoju ekonomsku vrednost. Aktivu (A) čine sva prava koja se mogu izraziti u novcu (sva imovinska

prava ostavioca), pasivu (P) čine sve imovinske obaveze ostavioca. Kada se aktiva i pasiva saberu dobija se bruto vrednost zaostavštine. Kada se od aktive oduzme pasiva dobija se neto ili čista vrednost zaostavštine. Od ove računske kategorije obično se određuje zakonski ili zaveštajni nasledni deo. Obračunska vrednost zaostavštine se dobija kada se neto vrednosti zaostavštine dodaju pokloni i to pokloni koji su učinjeni zakonskim naslednicima bilo kada i trećim licima u zadnjoj godini života ostavioca. Ova računska kategorija služi za izračunavanje nužnog dela nužnih naslednika.

Ptanje 16: Prava potomka ostavioca na izdvajanje odgovarajućeg dela iz zaostavštine

Potomak koji je živeo u zajednici sa ostaviocem i svojim radom, zaradom ili na drugačiji način (igre na srecu) pomogao u privređivanju ostaviocu i doprineo povećanju vrednosti ostaviočeve zaostavštine ima pravo na izdvajanje svog doprinosa srazmerno onome što je uložio. Stav je sudske prakse da zajednica života ne mora biti praćena zajedničkim domaćinstvom.

Pitanje 17: Predmeti domaćinstva

Potomci ostavioca, nadživeli supružnik, roditelji ostavioca pod uslovom da su sa ostaviocem živeli u zajedničkom domaćinstvu imaju pravo na predmete domaćinstva manje vrednosti (pokućstvo, nameštaj, posteljina i sl.). Pobrojana lica nad ovim dobrima imaju zajedničku svojinu. Ovaj institut postoji da bi se obezbedio egzistencijalni minimum srodnika koji su živeli u zajedničkom domaćinstvu sa ostaviocem i da bi se očuvala porodična celovitost.

Pitanje 18 I 19: Univerzalni sukcesor, Nasciturus I pravno lice u osnivaju

U položaju naslednika može biti praktično svako fizičko lice koji postoji u vreme otvaranja nasleđa sposobno je za nasleđivanje i ima najjači pravni osnov pozivanja na nasleđe. Od pravila da naslednik mora da postoji u vreme otvaranja nasleđa postoji odstupanje u slučaju začetog a nerođenog deteta. Prema važećem zakonu o nasleđivanju republike srbije, dete mora biti začeto najkasnije do trenutka otvaranja nasleđa ostavioca. O začetom detetu dok se ne rodi živo po pravilu brine njegova majka. Izuzetno kada majka nije sposobna da brine o naslednopravnim interesima začetka (duševno bolesna osoba) ili su njeni naslednopravni interesi u suprotnosti sa naslednopravnim interesima začetka onda se nasciturusu određuje za staratelja neko drugo lice. To može biti otac a može biti i neko treće lice i onda se to treće lice drugačije zove curator ventis. Staratelj začetog a nerođenog deteta ne može da se izjašnjava o nasleđu u ime začetka sve dok se on živ ne rodi. Dok se začetak ne rodi zastaje se sa postupkom za raspravljanje zaostavštine. Sposobnost za nasleđivanje izjednačava se sa pravnom sposobnošću tj. svako ko je subjekt u pravu istovremeno može i nasleđivati. U položaju naslednika mogu biti i pravna lica. Po pravilu oni su zaveštajni naslednici. Izuzetno u položaju zakonskog naslednika može biti država. U položaju naslednika mogu biti i pravna lica, lica u osnivanju i još neosnovana zadužbina pod uslovom da budu konačno pravno oformljene.

Začetak pravnog lica u osnivanju i još neosnovana zadužbina smatraju se naslednicima od trenutka otvaranja nasleđa a ne od trenutka kad su rođeni odnosno konačno pravno oformljeni.

Pitanje 20: Nesposobnost za nasleđivanje

Nesposobnost za nasleđivanje jeste nemogućnost određene kategorije subjekata da naslede bilo kog ostavioca na teritoriji jedne države. U domaćem pravu nesposobni da nasleđuju jesu stranci u slučaju odsustva naslednopravnog reciprociteta. Budući da zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa RS propisuje da stranci kod nas imaju pravo da stiču pokretnosti pod istim uslovima kao i domaći državljani proističe da se ovaj naslednopravni reciprocitet odnosi samo na nasleđivanje nepokretnosti. U domaćem pravu i određena pravna lica mogu biti nesposobna da nasleđuju ukoliko je to predviđeno posebnim propisima.

Pitanje 21: Pojam nedostojnosti za nasleđivanje

Nedostojnost za nasleđivanje jeste nemogućnost jednog lica da nesledi tačno određenog ostavioca zbog protivpravnog ponašanja usmerenog prema njemu. Nedostojnost nasleđivanja po svojoj pravnoj prirodi jeste građanskopravna kazna za ponašanje suprotno odredbama zakona i predpostavljenoj volji ostavioca.

Pitanje 22: Razlozi nedostojnosti za nasleđivanje

U zakonu o nasleđivanju navedeni su razlozi zbog kojih neko može biti nedostojan da nasleđuje. Van toga nema nedostojnosti. Nedostojan je da nasledi onaj:

1. Ko je sa umišljajem ubio ili pokušao da ubije ostavioca 2. Onaj ko je sprečio ostavioca da izrazi svoju poslednju volju tako što ga je putem

pretnje ili prinude naterao ili putem prevare naveo da sačini ili da opozove zaveštanje u celini ili delimično ili ga je sprečio da to učini. Pod opozivom se podrazumeva oduzimanje važnosti zaveštanju voljom samog zaveštaoca.

3. Onaj ko je sprečio ostavioca da realizuje svoju poslednju volju tako što je sakrio, uništio ili falsifikovao zaveštanje ostavioca.

4. Onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja prema ostaviocu. Kada će biti teže ogrešenje o zakonsku obavezu izdržavanja to zavisi od ocene sudije koji uzima u obzir okolnosti konkretnog slučaja.

5. Onaj koji ostaviocu nije ukazao nužnu pomoć. Pod nužnom pomoći podrazumeva se ona pomoć bez koje bi nastale teške posledice po život i zdravlje ostavioca.

Pitanje 23: Utvrđivanje I dejstvo nedostojnosti za nasleđivanje

O svim razlozima nedostojnosti za nasleđivanje, prema važećem zakonu o nasleđivanju RS, sud odlučuje po službenoj dužnosti. Na postojanje razloga nedostojnosti sudu obično ukazuju lica koja imaju interesa da se neki od naslednika proglasi nedostojnim za nasleđivanje. Međutim postojanje nekih razloga nedostojnosti za nasleđivanje sudu može biti i lično poznato. Po pravilu postojanje razloga nedostojnosti utvrđuje se u toku ostavinskog postupka. Posao

suda znatno je olakšan ukoliko je prethodno doneta i postala pravosnažna osuđujuća presuda u pogledu izvršenja određenih krivičnih dela (npr. pokušaj ubistva sa umišljajem ili krivično delo neplaćanja alimentacije). Ukoliko u toku ostavinskog postupka među učesnicima postupka nastane spor o tome da li postoji neki razlog nedostojnosti ili ne, onda se prekida ostavinski postupak i upućuju učesnici postupka na parnicu. U ulozi tužioca nalazi se onaj učesnik ostavinskog postupka koji tvrdi da postoji razlog za nedostojnost budući da se polazi od pretpostavke da su sva lica dostojna za nasleđivanje, a ko tvrdi suprotno to treba i da dokaže. Nedostojnost za nasleđivanje kao građanskopravna kazna ima lično pravno dejstvo i pogađa samo onog naslednika koji se protivpravno ponašao prema ostaviocu.

Ako je zakonski naslednik nedostojan da nasleđuje na njegovo mesto dolaze njegovi potomci po utvrđenom redu. Ukoliko njih nema onda se na nasleđe pozivaju naslednici koji su istog stepena srodstva ondnosno ranga u odnosu na ostavioca. Ako ni tih naslednika nema onda se pozivaju naslednici sledećeg naslednog reda i sve tako do države kao poslednjeg naslednika. Ukoliko je nedostojan da nasleđuje zaveštajni naslednik njegov nasledni deo pripada zakonskim naslednicima ostavioca osim ako zaveštanjem nije određen substitut (zamenik) ili ne postoje uslovi za primenu prava priraštaja u sveri zaveštajnog nasleđivanja. Ako je nedostojan za nasleđivanje nužni naslednik njegov nužni deo ponovo ulazi u vrednost zaostavštine i može, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, da pripadne ostalim nužnim naslednicima; da ode u raspoloživi deo zaostavštine (raspoloživi deo zaostavštine jeste deo zaostavštine kojim zaveštalac može raspolagati bez ikakvih ograničenja); ili može jednim delom da pripadne ostalim nužnim naslednicima a u drugom delu da ode u raspoloživi deo zaostavštine.

Pitanje 24: Pojam odricanja od nasleđa

Odricanje od nasleđa jeste voljni način prestanka nasledničkog svojstva. Za razliku od nesposobnosti i nedostojnosti za nasleđivanje, koji su isto načini za prestanak nasledničkog svojstva ali mimo volje naslednika, odricanje od nasleđa jeste produkt volje samog naslednika. Ono što je zajedničko obeležje nesposobnosti I nedostojnosti za nasleđivanje i odricanje od nasleda jeste da se njihovom primenom fingira nečija smrt pa se smatra kao da nisu ni postojali u vreme otvaranja nasleđa. Svakom naseledniku istovremeno sa pravom nasleđa pripada i pravo na odricanje od nasleđa. Pravo na odricanje od nasleđa po svojoj pravnoj prirodi jeste pravna moć a sama izjava o odricanju od nasleđa jeste jednostrani pravni posao usmeren ka tačno određenom cilju - prestanku nasledničkog svojstva. Odricanje od nasleđa moguće je tek posle otvaranja nasleđa određenog ostavioca. Izjavu odricanja od nasleđa treba razlikovati od izjave o odricanju od nasleđa u korist određenog naslednika. U prvom slučaju nasledniku prestaje nasledničko svojstvo, u drugom slučaju naslednik prihvata nasleđe i ustupa ga tačno određenom nasledniku što ima za posledicu da se on i dalje smatra naslednikom ostavioca i odgovara za njegove dugove.

Pitanje 25: Pravni karakter I dejstvo date izjave o odricanju od nasleđa

Izjavu odricanja od nasleđa može da da samo potpuno poslovno sposobno lice. U ime potpuno poslovno nesposobnog lica izjavu odricanja od nasleđa daje njegov zakonski zastupnik kome je za to potrebna saglasnost organa starateljstva. Izjava odricanja od nasleđa može da se

da najkasnije do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine. Izjava odricanja od nasleđa može se dati pred ostavinskim sudom, bilo kojim drugim osnovnim sudom ili pred diplomatsko konzularnim predstavnikom naše zemlje u inostranstvu. Izjava odricanja od nasleđa može da se da usmeno na zapisnik ili u formi podneska. Potpis na podnesku mora biti overen. Naslednik koji se ne može odreći nasleđa je ono lice koje se izričito ili prećutno prihvatilo nasleđa i koje se nije izjašnjavalo o nasleđu do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine. Izjava odricanja od nasleđa po svojoj sadržini mora biti moguća, dozvoljena i određena. Nije moguće odreći se od nasleđa koje nije otvoreno kao i nasleđa na koje jedno lice nije pozvano. Izjava odricanja od nasleđa, da bi bila dozvoljena, ne sme biti data pod uslovom ili rokom. Ukoliko se da takva izjava ona ne proizvodi dejstvo. Ukoliko naslednik prihvati nasleđe pod uslovom ili rokom smatra se da uslova i roka nema. Nije dozvoljeno delimično odricanje od nasleđa, ali je moguće da se naslednik, ukoliko je pozvan na nasleđe i na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja, odrekne nasleđa po jednom pravnom osnovu a prihvati nasleđe po drugom pravnom osnovu. Ukoliko naslednik u toku ostavinskog postupka umre ne izjasnivši se o prijemu ili odricanju od nasleđa njegovo pravo nasleđa zajedno sa pravom na odricanju od nasleđa prelazi na njegove naslednike i onda se to u pravu zove nasledno-pravna transmisija. Izjava o odricanju od nasleđa je neopoziva. To znači da naslednik već datoj nasledničkoj izjavi ne može oduzeti važnosti. Izjava o odricanju od nasledja je neopoziva ali se može poništiti zbog mana u izjavljenoj volji. U zakonu o nasleđivanju nije određen rok u kome se može tražiti poništaj izjave o odricanju od nasleđa. Zbog toga stav je sudske prakse da tu treba analogno primeniti rešenja sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima kada je reč o rušljivim pravnim poslovima. Izjava o odricanju od nasleđa može se poništiti u subjektivnom roku od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti odnosno prestanka prinude i u objektivnom roku od tri godine od davanja nasledničke izjave. U domaćem pravu izjava o odricanju od nasleđa ima isključivo lično dejstvo.

26. Pitanje: Pravni osnov nasleđivanja

Pravni osnov pozivanja na nasleđe jeste ona pravna činjenica (ili skup pravnih činjenica) na osnovu koje jedno lice izvlači pravo da nasledi određenog ostavioca. Te činjenice mogu biti sadržane u zakonu (npr srodstvo sa ostaviocem, bračna veza sa ostaviocem) ili u samom zaveštanju (npr odredba kojom se neko određuje za naslednika na četvrtini zaostavštine). Posmatrajaći odnos zaveštanja i zakona, zaveštanje je po pravilu jači pravni osnov, izuzetno odredbe koje se odnose na nužne naslednike a koje su imperativnog karaktera imaju prioritet u primeni. Zakonsko nasleđivanje biće primenjeno u sledećim slučajevima:

1. Kada nema zaveštanja2. Kada je zaveštanje nevažno3. Kada zaveštanjem nije određen naslednik4. Kada se zaveštanjem raspolagalo samo jednim delom zaostavštine5. Kada je zaveštajni naslednik umro pre ostavioca, ne može ili ne želi da nasledi.Za razliku od rimskog prava u domaćem pravu dozvoljena je kumulacija pravnih osnova.

Subjektivna kumulacija pravnh osnova postoji kada jedno lice nasleđuje određenu zaostavštinu i na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja. Objektivna kumulacija pravnih osnova postoji kada se zaostavština određenog ostavioca raspoređuje i na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja.

Pitanje 27: Pojam I nastupanje zakonskog nasleđivanja

Pod zakonskim nasleđivanjem (succesio legitima) podrazumeva se prelaz zaostavštine sa ostavioca na njegove univerzalne i singularne sukcesore mortis causa. Zakonsko nasleđivanje po pravilu regulisano je dispozitivnim odredbama čime se omogućava da zaveštaočeva volja o raspodeli zaostavštine dođe do izražaja. Međutim ta njegova volja nije apsolutna s obzirom na postojanje ustanove nužnog dela.

Pitanje 28: Činjenice koje se koriste prilikom određivanja kruga mogućih zakonskih naslednika

U evoluciji naslednog prava koja se meri hiljadama godina zakonodavci su u kreiranju zakonskog naslednog reda koristili više pravno relevantnih činjenica: srodstvo sa ostaviocem, bračnu vezu sa ostaviocem, vrstu i namenu dobara koja čine zaostavštinu, lične osobine naslednika, lične osobine ostavioca itd. Neke od pravno relevantnih činjenica vremenom su izgubile na značaju (pol naslednika, red rođenja naslednika, verska i staleška pripadnost). Neke činjenice međutim danas imaju značajnog uticaja u sferi zakonskog nasleđivanja (npr. vanbračna veza sa ostaviocem). U domaćem pravu tri odlučujuće činjenice koje utiču na kreiranje zakonskog nasleđivanja jesu:

1. Krvno srodstvo sa ostaviocem2. Građansko srodstvo sa ostaviocem3. Bračna veza sa ostaviocem.Tazbinsko srodstvo nije pravno relevantna činjenica koja ima uticaja na zakonsko

nasleđivanje. Kod građanskog srodstva naročito obratiti pažnju na sledeće: iako nepotpuno usvojenje kao oblik usvojenja nije regulisano porodičnim zakonom njegove prelazne i završne odredbe određuju da se na već zasnovana nepotpuna usvojenja primenjuju, u pogledu naslednopravnih posledica, odgovarajuće odredbe zakona o nasleđivanju RS. To dalje znači da ukoliko je u pitanju nepotpuno usvojenje, usvojenik iz ovog oblika adopcije u načelu ima pravo da nasleđuje usvojioca, osim ako prilikom zasnivanja usvojenja usvojeniku nije pravo nasleđa isključeno ili na neki način ograničeno. Usvojenik iz nepotpunog usvojenja ne može da nasleđuje usvojiočevog supružnika i njegove srodnike a može svoje srodnike da nasleđuje. Usvojilac iz nepotpunog usvojenja u načelu nema pravo da nasleđuje usvojenika. Izuzetno ako usvojenik nema naslednike prvog naslednog reda a usvojilac nema nužnih sredstava za život ima pravo da u roku od jedne godine od otvaranja nasleđa usvojenika zahteva uživanje na delu njegove zaostavštine. Da li će sud odobriti zahtev usvojioca i u kom obimu to zavisi od obima usvojenikovih prava, vrednosti zaostavštine, imovinskih prilika, naslednika i njihove sposobnosti za privređivanje. Kada je reč o naslednopravnom položaju adoptivnih srodnika iz potpunog usvojenja njihov naslednopravni položaj je identičan naslednopravnom položaju bioloških srodnika.

Pitanje 30: Obim krvnog srodstva

U savremenim zakonodavstvima postoje dve koncepcije kada je reč o krugu krvnih srodnika koji se mogu pozvati na nasleđe: neograničen obim kruga krvnih srodnika i ograničen

obim kruga krvnih srodnika. Prva koncepcija (prihvataju je recimo Nemačka i Velika Britanija) pravda se zaštitom privatne svojine i ekonomske moći porodice. Druga koncepcija pravda se odsustvom emotivnih veza koje postoje između udaljenih srodnika, zatim nepostojanjem zakonskih i moralnih obaveza između njih i ulogom koju ima država kada je reč o socijalnom zbrinjavanju određenih kategorija subjekata. Naša država prihvata ovu drugu koncepciju. U domaćem zakonodavstvu na nasleđe mogu biti pozvani: potomci ostavioca bez ograničenja, roditelji ostavioca i njihovo potomstvo, dede i babe ostavioca i njihovi potomci i ostali preci ostavioca bez ograničenja.

Pitanje 31: Načini rasporeda krvnih srodnika (sistem zajednice krvi, sistem stepena srodstva I sistem bliskosti srodstva)

Budući da svako fizičko lice ima uži ili širi krug krvnih srodnika kad ono umre pravni sistemi na različite načine grupišu srodnike koji se mogu pozvati na nasleđe dajući uvek prioritet određenoj grupi srodnika.

1. Sistem zajednice krvi. U ovom sistemu svi krvni srodnici ostavioca raspoređeni su u grupe uzimajući u obzir kao polazni kriterijum količinu zajedničke krvi sa ostaviocem, tako prioritet u nasleđivanju imaju punorodna braća i sestre ostavioca, jer imaju identičnu količinu zajedničke krvi sa umrlim. Za njima slede u istoj grupi deca ostavioca zatim njegovi roditelji i braća i sestre roditelja ostavioca jer imaju polovinu zajedničke krvi sa ostaviocem. Ovaj sistem grupisanja srodnika nije osnova zakonskog nasleđivanja ni u jednom pravu, jer ne uzima u dovoljnoj meri intenzitet srodničkih odnosa između pojedinih srodnika.

2. Sistem stepena srodstva. To je osnova zakonskog nasleđivanja u Ruskoj federaciji. U ovom sistemu svi srodnici su prilikom pozivanja na nasleđe raspoređeni u određene grupe uzimajući za polazni kriterijum stepen srodstva sa ostaviocem. Stepen srodstva je merilo kojim se označava blizina ili udaljenost krvnih srodnika. Prvu grupu čine srodnici ostavioca koji su u odnosu na njega u prvom stepenu srodstva (deca i roditelji). Drugu grupu čine srodnici koji su posmatrano u odnosu na ostavioca u drugom stepenu srodstva (pobočni srodnici - braće i sestre ostavioca, srodnici u pravoj liniji – unuci, babe i dede). Za njima slede u pozivanju na nasleđe srodnici trećeg stepena srodstva posmatrano u odnosu na ostavioca ( pobočni - stričevi, tetke, ujaci, sestrići i bratanci, u pravoj liniji - praunuci, pradede i prababe) a u četvrtom stepenu su braća i sestre od stričeva tetaka ujaka itd.

3. Sistem bliskosti srodstva. U sistesmu bliskosti srodstva svi krvni srodnici raspoređeni su u 4 grupe. Prvenstvo u nasleđivanju imaju srodnici prve grupe a to su svi ostaviočevi potomci, drugu grupu čine privilegovani preci i privilegovani pobočni srodnici ostavioca (roditelji i braća i sestre ostavioca), treću grupu čine ostali preci ostavioca a četvrtu ostali pobočni srodnici ostavioca. Ovaj sistem grupisanja srodnika jeste osnova zakonskog nasleđivanja u francuskom pravu.

Pitanje 32: Parentalni sistem

Parentelarni sistem sastavljen je od neograničenog broja parentela. Parentele jesu grupe srodnika koje su formirane s obzirom na najbližeg zajedničkog pretka(slika 1) Prvu parantelu čine svi ostaviočevi potomci bez ograničenja. Drugu parantelu čine roditelji ostavioca

i njihovo potomstvo bez ograničenja.treću parantelu čine babe i dede ostavioca i njihovo potomstvo bez ograničenja. Četvrtu parantelu čine pradede i prababe ostavioca i njihovo potomstvo bez ograničenja. Između parentela postoji isključivost u nasleđivanju. To znači da sve dok ima srodnika iz prve parantele ne mogu da se pozivaju na nasledje srodnici iz druge parantele i tako redom.

Slika 1

Parentelarni sistem ima dve varijante: parentelarno graduelni i parentelarno linearni. Osnova zakonskog nasleđivanja jeste parentelarno linearni sistem grupisanja krvnih srodnika. U ovom sistemu u svakoj parenteli srodnocu su raspoređeni po linijama. Postoji nosilac linije i srodnici koji potiču od njega i čine njegovu liniju. U prvoj parenteli nosioci linija su deca ostavioca u ostalim parantelama preci ostavioca. U parentelarno linearnom sistemu ukoliko nosilac linije ne može ili ne želi da nasledi ili je umro pre ostavioca njegov nasledni deo pripada

njegovim potomcima po utvrđenom redosledu. U drugoj parenteli ukoliko nosioci linija (otac i majka) umru pre ostavioca, ne mogu ili ne zele da naslede, pravilo je da nasledni deo oca pripada njegovoj deci a nasledni deo majke njenoj deci. Kod parentelarnog graduelnog sistema prvenstvo u nasleđivanju uvek imaju srodnici koji su bližeg stepena srodstva u odnosu na ostavioca. A u koliko neko od srodnika umre pre ostavioca ne može ili ne želi da nasledi a pozvan je na nasleđe sa srodnicima istog stepena srodstva onda njegov nasledni deo pripada tim srodnicima. Prednost parentelarno linearnog sistema grupisanja srodnika ogleda se u sledećem: poštuju se uobičajene emotivne veze između određenih srodnika i štite se ekonomski interesi određene grupe srodnika. Takođe ovim sistemom bolje se ostvaruje socijalna uloga ustanove nasleđivanja jer više srodnika nasleđuje i uvažavaju se interesi mlađe generacije.

Pitanje 33: Pravo predstavljanja

Pravo predstavljanja jeste zakonom određena mogućnost da nasledni deo naslednika koji umre pre ostavioca, ne može ili ne želi da nasledi pripadne njegovim potomcima po utvrđenom redosledu. Pravo predstavljanja jeste osnovno pravilo koje ima prvenstvo u primeni kod parentelarno linearnog sistema, a ako se ovo pravo ne može primeniti onda se primenjuje pravo priraštaja. Primena prava predstavljanja moguće je u sledećim slučajevima: kada naslednik umre pre ostsvioca, kada se odrekne nasleđa, kada je nesposoban da nasleđuje, kada je nedostojan da nasleđuje i kada je isključen iz nasleđa. Potomci naslednika koji je umro pre ostavioca ne može ili ne želi da ga nasledi ostavioca nasleđuju po sopstvenom pravu. To praktično znači da potomci moraju da postoje u vreme otvaranja nasleđa ostavioca i da budu sposobni i dostojni njega da naslede a ne naslednika koga reprezentuju. Od prava predstavljanja trebara zlikovati naslednopravnu transmisiju. Kao što je već rečeno primena prava predstavljanja moguće je kad naslednik umre pre ostavioca a naslednopravna transmisija postoji onda kad naslednik nadživi ostavioca pa u toku ostavinskog postupka umre ne izjasnivši se o prijemu ili odricanju od nasleđa, onda taj prelaz nasleđa zajedno sa pravom na odricanje od nasleđa prelazi na njegove naslednike (ne na potomke nego naslednike).

Pitanje 34: Pravo priraštaja

Pravo priraštaja jeste zakonom određena mogućnost da nasledni deo naslednika koji je umro pre ostavioca ne može ili ne želi da ga nasledi pripadne licima koja su istog stepena srodstva odnosno ranga posmatrano u odnosu na ostavioca. Uslov je da taj naslednik nema potomke. Pravo priraštaja deluje automatski. Pravopriraštaja po pravilu deluje u korist lica koja su istog stepena srodstva odnosno ranga posmatrano u odnosu na ostavioca. Izuzetno od ovog pravila, kada postoje uslovi za primenu prava predstavljanja, pravo priraštaja može ići i u korist lica različitog stepena srodstva.

Pitanje 42: Prvi zakonski nasledni red

U prvom zakonskom naslednom redu nasleđuju potomci ostavioca, kako biološki tako i građanski i nadživeli supružnik. Usvojenik iz nepotpunog usvojenja u načelu ima isti

naslednopravni položaj kao i biološko dete ostavioca i usvojenik iz potpunog usvojenja osim ako prilikom zasnivanja usvojenja njemu nije pravo nasleđa isključeno ili ograničeno na određeni način. Do isključenja ili ograničenja prava nasleđa usvojenika iz nepotpunog usvojenja može doći ako ostavilac imavoo dece. Ukoliko ostavilac nema potomstvo nadživeli supružnik automatski prelazi u drugi zakonski nasledni red. U prvom zakonskom naslednom redu zaostavština se deli na jednake delove između dece ostavioca, usvojenika ostavioca i nadživelog supružnika.

Pitanje 43: Promene u veličini naslednih delova naslednika prvog zakonskog naslednog reda

Nasledni deo dece ostavioca može biti povećan u pravu republike srbije ukoliko su ispinjena tri uslova:

1. Ukoliko ostavilac ima dece iz prethodnog braka ili vanbračne zajednice.2. Ako je imovina nadživelog supružnika veća od onoga što bi dobila podelom

zaostavštine na jednake delove.3. Ukoliko sud nađe da je opravdano povećanje.Ukoliko sud zaključi da su izpunjena sva tri uslova povećava se nasledni deo svoj deci

ostavioca. To povećanje može ići do dva puta. Formula:

S = d = Sk

S označava nasledni deo supružnika posle smanjenja, 1 gore i 1 dole označava nasledni deo supružnika pre smanjenja, x je broj dece, k je koeficijent uvećanja, d nasledni deo deteta posle povećanja. Po pravilu samo deca ostavioca imaju mogućnost da im se poveća nasledni deo. Samo izuzetno ako je dete iz prethodnog braka ili vanbračne zajednice umrlo pre ostavioca ne može ili ne želi da ga nasledi a on ima potomstvo i ukoliko postoji makar još jedno dete iz prethodnog braka ili vanbračne zajednice ostavioca, onda i ti drugostepeni potomci ostavioca imaju pravo na povećani deo zaostavštine.

Pitanje 44: Drugi zakonski nasledni red:

U drugom zakonskom nasledom redu nasledjuju supružnik ostavioca kad nije naslednik prvog zakonskog naslednog reda, roditelji ostavioca i njihovo potomstvo bez ogranichenja. Prvenstvo u nasleđivanju uvek imaju roditelji ostavioca i nadživeli supružnik. Ukoliko jedan od roditelja ostavioca umre pre njega ne može ili ne želi da ga nasledi na njegovo mesto dolaze njegovi potomci po utvrdjenom redosledu. Prvi će biti pozvani braća i sestre ostavioca kako punorodni tako i polurodni pa ako njih nema ne mogu ili ne žele da naslede, bratanci bratanice, sestrići sestričine nasleđuju. Pa tek ako ni njih nema, ne mogu ili ne žele da nslede na nasleđe se pozivaju unuci braće i sestara ostavioca itd. Ukoliko otac i majka ostavioca nisu živi u vreme otvaranja nsleđa umrlog ne mogu ili ne žele da naslede taj deo koji bi pripao njima pripada

njihovom potomstvu. Ako jedan od roditelja nije živ u vreme otvaranja nasleđa ostavioca ne može ili ne želi da nasledi a nema potomstvo njegov nasledni deo prirasta naslednom delu drugog roditelja, ako ni njega nema naslednim delovima potomaka tog drugog roditelja. Ukoliko ostavilac nema roditelje oni ne mogu ili ne žele da naslede a nemaju ni druge potomke osim ostavioca cela zaostavština pripada nadživelom supružniku.

Ako ostavilac nema supružnika ili on ne može ili ne želi da nasledi, celokupnu zaostavštinu dele roditelji ostavioca odnosno njihovo potomstvo. U drugom zakonskom naslednom redu zaostavština se po redovnom toku stvari deli tako da jedna polovina pripada nadživelom supružniku a druga polovina roditeljima ostavioca odnosno njihovom potomstvu.

Pitanje 45: Povećanje naslednog dela supružnika u drugom zakonskom naslednom redu

Nasledni deo supružnika u drugom zakonskom naslednom redu može biti povećan ukoliko se ispune dva kumulativno postavljena uslova.

1. Ukoliko supružnik nema nužnih sredstava za život (uslov materiajlno pravne prirode)2. Ukoliko u roku od jedne godine od otvaranja nasleđa ostavioca istakne zahtev za

povećanje naslednog dela.Supružnik ukoliko su ispunjena ova dva uslova, nasledni deo po pravilu povećava se u

obliku plodouzivanja. Izuzetno kada je vrednost zaostavštine tako mala da bi njenom podelom supružnik zapao u oskudicu njemu onda može pripasti i celokupna zaostavština u svojinu. Prilikom povećanja naslednog dela supružnika sud uzima u obzir sledeće parametre:

1. Imovinske prilike svih naslednika2. Njihovu sposobnost za privređivanje3. Dužinu trajanja zajednice zivota između supružnika4. Vrednost zaostavštineSupružnik u dogovoru sa ostalim naslednicima drugog zakonskog naslednog reda koji u

konkretnom slučaju nasleđuju doživotno uživanje može preinačiti u doživotnu rentu. Doživotno plodouživanje ili doživotna renta mogu biti ukinuti ukoliko se promene prilike (npr supružnik se zaposli).

Pitanje 46: Smanjenje naslednog dela supružnika u drugom zakonskom naslednom redu

Nasledni deo supružnika kao naslednika drugog zakonskog naslednog reda može biti smanjen ako se ispune sledeći uslovi:

1. Ako više od polovine zaostavštine zaostavioca čine njegova nasleđena dobra2. Ako zajednica života između supružnika nije trajala duže vreme3. Ukoliko naslednica drugog zakonskog naslednog reda jedan ili svi podnesu zahtev za

smanjenje naslednog dela supružnika u roku od jedne godine od otvaranja nasledja ostavioca.Ukoliko neko od naslednika koje u konkretnom slučaju nasleđuje umre u toku

ostavinskog postupka i pre ovog roka od jedne godine ne tražeći smanjenje naslednog dela njegovi potomci pod uslovom da su njegovi naslednici imaju pravo da u roku od 6 meseci od otvaranja nasleđa tog naslednika, zahtevaju smanjenje naslednog dela supružnika. Dok sud ne

odluči o zahtevu naslednika za smanjenje naslednog dela supružnika supružnik ima pravo izbora: smanjeni nasledni deo u svojinu ili povećani deo na uživanje. Supružniku nasledni deo može biti smanjen do jedne četvrtine a ako se opredeli za plodouživanje onda dobija jednu polovinu zaostavštine na uživanje. Supruznik može u dogovoru sa ostalim naslednicima koji u konkretnom slučaju nasleđuju dožovitno uživanje preinačiti u doživotnu rentu. Zakon ne predviđa mogućnost ukidanja doživotnog uživanja ili doživotne rente.

Pitanje 48: Treći I ostali zakonski redovi

U trećem zakonskom naslednom redu nasleđuju dede i babe ostavioca i njihovo potomstvo bez ograničenja. Prvenstvo u nasleđivanju pripada precima ostavioca - dedama i babama. Ako jedan od predaka nije živ u vreme otvaranja nasleđa ostavioca, njegov nasledni deo primenom prava predstavljanja pripada njegovim potomcima po utvrđenom redosledu. Ukoliko taj predak nema potomstvo ili ono ne može ili ne želi da nasleđuje njegov nasledni deo pripada pretku sa kojim chini par. Ako deda i baba iz očeve loze nisu živi u vreme otvaranja nasleđa ne mogu ili ne žele da naslede njihov nasledni deo pripada njihovim potomcima po utvrđenom redosledu. Ako pak preci iz jedne loze nisu živi u vreme otvaranja nasleđa ostavioca ne mogu ili ne žele da naslede a nemaju potomstvo njihovi nasledni delovi prirastaju naslednim delovima dede i babe iz druge loze odnosno ako njih nema ne mogu ili ne zele da nslede, njihovi potomci.

U trećem zakonskom naslednom redu, zaostavština se po redovnom toku stvari deli tako što jedna polovina zaostavštine pripada dedama i babama iz očeve loze a druga polovina dedam i babama iz majčine loze. U trećem zakonskom naslednom redu neograničeno se primenjuje pravopredstavljanja.

Četvrti zakonski nasledni red. U četvrtom zakonskom naslednom redu na nasleđe se pozivaju prababe i pradede ostavioca bez potomaka. Dakle u četvrtom zakonskom naslednom redu a to važi i za ostale dalje nasledne redove isključena je primena prava predstavljanja a dozvoljena je samo primena prava prirashtaja. U četvrtom zakonskom naslednom redu zaostavština se deli tako što preci iz jedne loze dobijaju jednu polovinu a preci iz druge loze drugu polovinu. Svaki par predaka dobija po četvrtinu, a svaki predak po osminu.