УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ 1

ИЗАБРАНИ ОДЈЕЉЦИ

УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ 1

Уџбеник:Социологија, Ентони Гиденс, 2005. год.

ЈОВАН Д. МАЛЕШЕВИЋ

САДРЖАЈ

ПОГЛАВЉЕ I........................................................................................................................8CОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ...........................................................................8

1.1. Развој социолошког погледа на свет....................................................81.2. Изучавање социологије...........................................................................82. Закључак.......................................................................................................93. Култура и друштво.....................................................................................93.1. Појам културе...........................................................................................93.2. Вредности и норме...................................................................................93.3. Променљиве културне вредности и норме.......................................103.4. Културна разноврсност.........................................................................103.5. Етноцентризам.......................................................................................113.6. Социјализација.......................................................................................113.7. Друштвене улоге....................................................................................113.8. Идентитет................................................................................................123.9. Типови друштва.....................................................................................12

3.9.1. Предмодерна друштва и њихова судбина.................................................................12

3.9.2. Модерни свет..............................................................................................................13

3.10. Глобални развој..................................................................................143.11. Друштва Првог, Другог и Трећег света..........................................143.12. Земље у развоју....................................................................................143.13. Новоиндустријализоване земље......................................................153.14. Друштвена промена............................................................................153.15. Утицаји на друштвену промену.......................................................16

3.15.1. Физичко окружење.....................................................................................................16

3.15.2. Политичка организација.............................................................................................16

3.15.3. Културни чиниоци......................................................................................................16

3.16. Промена у модерном периоду:..........................................................173.16.1. Економски утицаји.....................................................................................................17

3.16.2. Политички утицаји.....................................................................................................17

2

3.16.3. Културни чиниоци......................................................................................................17

3.17. Закључак..............................................................................................17ПОГЛАВЉЕ II......................................................................................................................19MАКРО СТРУКТУРАЛНО – СИСТЕМСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ У СОЦИОЛОГИЈИ...................................................................................................................................................19

1.1. Како нам социологија може помоћи у животу?...............................191.2. Свест о културним разликама............................................................191.3. Вредновање утицаја социјалне политике.........................................191.4. Разумевање свога „ја“...........................................................................191.5. Развој социолошке мисли.....................................................................201.6. Рани теоретичари...................................................................................20

1.6.1. Огист Конт (1798 – 1857)...........................................................................................20

1.6.2. Емил Диркем (1858 – 1917)........................................................................................21

1.6.3. Карл Маркс (1818 – 1883)..........................................................................................22

1.6.4. Макс Вебер (1864 – 1920)...........................................................................................23

1.6.5. Хариет Мартино (1802 – 1876)..................................................................................24

2.1. Новија социолошка гледишта...............................................................242.1.1. Функционализам...............................................................................................................25

2.1.2. Теорија друштвених сукоба.............................................................................................25

2.1.3. Теорије друштвеног делања.............................................................................................25

2.1.4. Симболички интеракционизам........................................................................................26

ПОГЛАВЉЕ III.....................................................................................................................27МИКРО ИНТЕРАКЦИОНИСТИЧКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ У СОЦИОЛОГИЈИ.........27

1.1. Друштвена интеракција и свакодневни свет...................................271.2. Проучавање свакодневног живота.....................................................271.3. Микросоциологоија и макросоциологија.........................................281.4. Невербална комуникација...................................................................281.5. Лице, гестови и емоција........................................................................281.6. „Образ“ и самопоштовање...................................................................281.7. Род и невербална комуникација.........................................................291.8. Друштвена правила и говор................................................................291.9. Узајамно разумевање............................................................................291.10. Гарфинкелови експерименти...........................................................291.11. „Интеракцијски вандализам“..........................................................301.12. Облици говора.....................................................................................31

3

1.13. Узвици реаговања...............................................................................311.14. Језичке омашке...................................................................................311.15. Сусрети.................................................................................................311.16. Маркери................................................................................................321.17. Контрола утиска.................................................................................321.18. „На сцени“ и „иза кулиса“................................................................321.19. Персонални простор...........................................................................331.20. Друштвена конструкција стварности.............................................331.21. Интеракција у времену и простору.................................................331.22. Значај часовника................................................................................341.23. Друштвени живот и уређење простора и времена.......................34ПОГЛАВЉЕ IV.....................................................................................................................35

1.1. Родне разлике..........................................................................................351.2. Род и биологија: природне разлике....................................................351.3. Социјализација рода.............................................................................361.4. Родни идентитет: две теорије..............................................................36

1.4.1. Фројдова теорија о развоју рода................................................................................36

1.4.2. Теорије о развоју рода Ненси Чодороу.....................................................................37

1.5. Друштвена конструкција рода и пола...............................................371.6. Становишта о родној неједнакости....................................................381.7. Функционалистички приступи...........................................................381.8. Проучавање родних неједнакости......................................................381.9. Евалуација...............................................................................................391.10. Феминистички приступи..................................................................39

1.10.1. Либерални феминизам................................................................................................39

1.10.2. Радикални феминизам................................................................................................39

1.10.3. Црни феминизам.........................................................................................................40

1.11. Женскост, мушкост, и родни односи...............................................401.12. Р. В. Конел: родни поредак...............................................................40

1.12.1. Родна хијерархија.......................................................................................................41

1.12.2. Промена родног поретка: кризни трендови..............................................................42

1.13. Трансформација мушкости..............................................................421.13.1. Незапосленост.............................................................................................................42

1.13.2. Криминал.....................................................................................................................42

4

1.13.3. Криза значења?...........................................................................................................43

1.13.4. Портретисање у медијима..........................................................................................43

1.14. Људска сексуалност...........................................................................431.15. Биологија и сексуално понашање...................................................441.16. Друштвени утицаји на сексуално понашање................................441.17. Сексуалност у западној култури......................................................45

1.17.1. Сексуално понашање: Кинсијева студија.................................................................45

1.17.2. Сексуално понашање након Кинсија........................................................................46

1.17.3. Нова верност...............................................................................................................46

1.18. Хомосексуалност.................................................................................461.19. Хомосексуалност у западној култури.............................................47

1.19.1. Лезбејство....................................................................................................................47

1.20. Ставови према хомосексуалности...................................................481.21. Кампања за законска права и признавање....................................481.22. Проституција.......................................................................................48

1.22.1. Проституција данас....................................................................................................48

1.22.2. Дечја проституција и глобална „индустрија секса“.................................................49

1.22.3. Објашњење проституције...........................................................................................49

ПОГЛАВЉЕ V.......................................................................................................................51

1.1. Прираштај становништва у свету......................................................511.1.1. Анализа становништва: демографија........................................................................52

1.1.2. Динамика промене становништва.............................................................................52

1.1.3. Прираштај становништва у земљама у развоју.........................................................52

1.1.4. Демографска транзиција............................................................................................53

1.1.5. Прогнозе о будућем прираштају становништва.......................................................53

1.2. Утицај човека на природни свет.........................................................541.2.1. Забринутост због животне средине: постоје ли границе раста?.............................54

1.2.1. Одрживи развој.................................................................................................................54

1.2.2. Потрошња, сиромаштво и животна средина............................................................55

1.3. Извори опасности...................................................................................551.3.1. Загађење и отпад........................................................................................................56

1.3.2. Истрошеност ресурса..................................................................................................57

1.4. Ризик и животна средина.....................................................................581.4.1. Глобално загревање...................................................................................................59

1.4.2. Генетски модификована храна..................................................................................60

5

1.5. Поглед у будућност................................................................................611.6. Животна средина: социолошки проблем...............................................61

6

ПОГЛАВЉЕ I

CОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ(2-6, 20, 24-49)

(2-6)Социологија проучава друштвени живот човека, групе и друштва. Социологија

указује на потребу стицања једног много ширег гледишта о томе због чега смо онакви какви јесмо и зашто се понашамо онако како се понашамо. Она нас учи да оно што сматрамо природним, неизбежним, добрим или истинитим, не мора такво и бити, и да је такво наше мишљење резултат снажног утицаја историјских и друштвених сила.

1.1. Развој социолошког погледа на свет

Социолошка имагинација захтева од нас, пре свега, да се „удаљимо“ од уобичајених поступака у нашем сопственом животу како бисмо их сагледали из једног новог угла. Један такав чин може бити испијање кафе који се може посматрати из разних углова. Постоје друштва која допуштају уживање марихуане или, чак, кокаина, али мрко гледају и на кафу и на алкохол. Социологе интересује због чега постоје овакве супротности. Како је кафа добијала на популарности као напитак, постала је „производ са заштитним знаком“ и политички обојена: одлуке потрошача о томе коју ће врсту кафе пити и где ће је купити постале су избор животног стила. Социологија и социолози су заинтересовани да објасне како глобализација повећава свест људи о проблемима који се дешавају у далеким крајевима света и подстиче их да у својим животима поступају на основу нових сазнања.

1.2. Изучавање социологије

Социолошка имагинација омогућава нам да схватимо како су многи догађаји који су наизглед тичу само појединаца, заправо, одраз много ширих феномена. Развод, на пример, може бити веома тешко искуство за некога ко кроз то пролази, то јест, како то Милс зове, лична невоља. Али, развод је, како он указује, и јавни проблем у друштву какво је, рецимо данашње британско друштво, где долази до раскида више од трећине свих бракова у првих десет година. Друштвена средина из које потичемо, умногоме утиче на то коју врсту одлука сматрамо одговарајућим. Иако на све нас утичу друштвени контексти у којима се налазимо, нико од нас није њима напросто одређен у свом понашању. Ми имамо и ми стварамо нашу сопствену индивидуалност. Управо је и предмет социологије да истражује везе између тога што друштво чини од нас и шта ми

8

чинимо сами са собом. Постоје правилности у начинима на које се понашамо и у односима које имамо с другим људима. Људска друштва се налазе у процесу структурирања. Она се сваког тренутка изнова граде истим оним „циглама“ од којих се састоје – људским бићима какви смо ви и ја.

(20)

2. Закључак

Сви социолози слажу се да је социологија дисциплина у којој остављамо по страни наше личне погледе на свет како бисмо дубље сагледали утицаје који обликују наш живот и животе других људи. Социолози се такође баве и ширим спектром проблема повезаних с природом друштвене интеракције и са љдуским друштвима уопште.

(24-49)

3. Култура и друштво

Када социолози користе појам „култура“ онда се она односи на начин живота чланова неког друштва. Она укључује начин облачења људи, њихове обичаје при склапању брака, породични живот, начин на који раде и стварају, религиозне обреде... Друштво је систем међусобних односа који повезује појединце. Ниједна култура не може постојати без друштва. Исто тако, ниједно друштво не би могло постојати без културе. Без културе ми не бисмо имали језик на којем бисмо могли да се изразимо, нити осећај самосвести, а наша способност да мислимо била би озбиљно ограничена. Културне разноликости међу људима у вези су са различитим типовима друштава. Култура и и друштво су феномени који се константно преплићу.

3.1. Појам културе

Култура једног друштва обухвата како нематеријалне аспекте – веровања, идеје и вредности који чине садржај једне културе – тако и материјалне аспекте – објекте, симболе или технологију кроз које се садржај културе изражава.

3.2. Вредности и норме

9

Од основог значаја за све културе јесу оне идеје које одређују шта се сматра важним, вредним и пожељним. Ове апстрактне идеје, или вредности, дају значење или служе као водич људима у њиховој интеракцији са светом који их окружује (пр. моногамија). Норме су правила понашања које одражавају или отеловљују вредности једне културе. Вредности и норме својим заједничким деловањем обликују понашање чланова једне културе унутар њиховог окружења. Вредности и норме огромно се разликују од културе до културе. Неке културе веома вреднују индивидуализам, док друге могу придавати већину важности заједничким потребама (однос према преписивању у школи у Великој Британији и Русији). Чак и у оквиру једног друштва или појединци могу високо вредновати традиционална религиозна веровања, док други се могу залагати за напредак и науку.

3.3. Променљиве културне вредности и норме

Културне вредности и норме се временом често мењају. Многе норме које ми сада у нашем личном животу узимамо као готове чињенице – као што су предбрачни сексуални односи и заједнички живот невенчаних парова – у супротности су са уобичајено увреженим вредностима које су важиле чак пре само неколико деценија. Али како објаснити оне случајеве у којима долази до намерног мењања културних норми и понашања. Многа наша свакодневна понашања и навике темеље се на културним нормама. Очигледан пример види се у начину на који се људи осмехују – поготово у јавном окружењу – у различитим културама. Међу Инуитима (Ескимима) на Гренланду, на пример, не постоји чврста традиција „јавног осмехивања“ која постоји у многим подручјима Западне Европе и Северне Америке. То не значи да су Инуити хладни и недружељубиви – једноставно, није уобичајено да се осмехујете непознатим људима или да с њима размењујете шале. Како је дошло до отварања Мекдоналдс радњи, елемент осмехивања постепено се почео усађивати и код Инуита.

3.4. Културна разноврсност

Прихватљиви облици понашања умногоме се разликују од културе до културе, и често су у драматичној супротности са оним што људи у западним друштвима сматрају за „нормално“. На пример, на модерном Западу сматра се да су деца од 12 или 13 година исувише млада за брак. Али, у неким културама, бракови између деце тога узраста уговарају се као нешто сасвим нормално. Мања друштва, као што су рана ловачка и сакупљачка друштва, настојала су да буду културно једнообразна или монокултурна. Многа индустријска друштва, постају све више културно различита, или мултикултурна. У савременим градовима, на пример, многе субкултурне заједнице живе једна поред друге – тако се, на пример, у центру Лондона данас могу наћи Пакистанци, Индијци, Бангладежани, Италијани, Грци и Кинези. Субкултуре се не односе само на етнички или језичке групе унутар једног ширег друштвеног оквира. Оне се односе на било који сегмент становништва који се разликује од преосталог дела друштва по својим културним обрасцима. Субкултуре и контракултуре – групе које се у

10

великој мери одбацују преовлађујуће вредности и норме друштва – могу да промовишу погледе који показују алтернативе доминантој култури. Друштвени покрети или групе људи који имају исте животне стилове снажни су фактори промене у друштвима.

3.5. Етноцентризам

Свака култура има своје јединствене обрасце понашања, који се људима из других културних миљеа чине страним. Једна култура мора се изучавати уз поштовање њених специфичности и специфичних значења и вредности – што је кључна претпоставка социологије. Ова идеја позната је још и као културни релативизам. Социолози покушавају да што је могуће више избегавају етноцентризам, што значи процењивање других култура кроз поређење са својом сопственом културом. Пошто се људске културе тако много разликују не изненађује то што људи који потичу из једног културног миљеа често тешко могу да прихвате идеје или понашања људи из неке друге културе. Да ли културолошки релативизам значи да су сви обичаји понашања подједнако законити? Да ли постоје неки универзални стандарди које би сви људи требало да следе? Класични пример јесте проблем са којим се сусрећу жене Талибана који су успоставили своју власт послије совјетског повлачења из Авганистана, у истоименој држави.

3.6. Социјализација

Процес помоћу којег деца или други нови чланови друштва стичу знања о начину живота у овом друштву зове се социјализација. За процес социјализације најбеспомоћнији је човек. Дете не може да преживи без помоћи родитеља најмање првих четири или пет година живота. Социјализација је процес у којем беспомоћно дете постаје свесно себе, стиче знања и овладава вештинама потребним за културу у којој се родило. Социјализација је процес који непрестано тече у којем се људско понашање стално облику друштвеним интеракцијама. Социолози често наводе да се социјализација одвија у две широке фазе. Примарна социјализација обухвата период дојенчета и раног детињства и заједно представља најинтензивнији период процеса учења културе. Секундарна социјализација дешава се касније у детињству и у току периода сазревања. Социјалне интеракције у овим контектстима помажу људима да науче вредности, норме и веровања која чине обрасце њихове културе.

3.7. Друштвене улоге

Кроз процес социјализације, људи уче друштвене улоге – тј. друштвено дефинисана очекивања која личност у датој друштвеној ситуацији требало да следи. Неки социолози, друштвене улоге сматрају утврђеним и релативно непромењивим деловима културе неког

11

друштва. Оне се узимају као друштвене чињенице. Кроз процес социјализације појединци усвајају друштвене улоге и уче како да их извршавају. Социјализација је процес у којем људска бића могу да буду делатна.

3.8. Идентитет

Културна средина у којој смо рођени и у којој одрастамо утиче на наше понашање, али то ни у ком случају не значи да смо лишени индивидуалности или слободе воље. Чињенице да смо од рођења до смрти укључени у међусобне односе с другим људима сасвим сигурно условљава нашу личност, вредности које поштујемо и понашање које прихватамо. Социјализација је и у сржи наше индивидуалности и слободе. Уоштено говорећи, идентитет се односи на то како људи разумеју себе и шта је за њих значајно. Важни извори идентитета јесу род, сексуална оријентација, национална или етничка припадност, и друштвена класа. Социолози најчеће помињу два облика идентитета: друштвени идентитете и самоидентитет. Друштвени идентитет могу обухватити правнике, католике, Азијате... Многи појединци имају друштвене идентитете који укључују више од једног атрибута. Друштвени идентитет, дакле, обухватају колективну димензију. Заједнички идентитети – који су утврђени око једног скупа заједничких циљева, вредности или искустава – могу створити знаајну основу за оснивање друштвених покрета. Ако друштвени идентитети оцртавају начине на које су појединци исти као и други, самоидентитет издваја нас као засебне појединце. Самоидентитет се односи на процес саморазвитка кроз који формулишемо јединствено осећање нас самих и наш однос према свету који нас окружује. Процес међусобних односа између сопства (јаства) и друштва помаже у повезивању личног и јавног света сваког појединца. Ако је некада на идентитете људи, углавном утицала припадност некој широј друштвеној групи, која је била омеђена класом или националношћу повезана по класној или националној припадности, идентитети су сада много разноврснији и нестабилнији. У данашњем свету имамо као никад досад могућности да остваримо себе и сопствене идентитете. Ми смо сами себи најбољи извор који одређује ко смо заправо, одакле смо дошли и куда идемо. Модерни свет нас тера да откријемо себе.

3.9. Типови друштва

Да бисмо разумели типове друштава које су постојали пре модерног индустријализма, морамо призвати историјску димензију социолошке имагинације.

3.9.1. Предмодерна друштва и њихова судбина

3.9.1.1. Ловци и сакупљачи

Изузев једног сасвим кратког периода нашег постојања на овој планети, људска бића живела су у ловачким и сакупљачким друштвма. Ловци и сакупљали издржавали су се ловом, риболовом и сакупљањем јеситивих биљака које су расле у дивљини. Ове културе и данас постоје у неким деловима света, какви су, на пример, сушна подручја Африке, џунгле Бразила и Нове Гвинеје. Већина ловачких и сакупљачких друштава или је уништена или апсорбована са ширењем културе са Запада, а оне културе које су преостале мало је вероватно да ће још дуго остати нетакнуте. У већини ловачких и сакупљачких група постоје незнатне неједнакости међу

12

њиховим члановима. Они су највише заокупљени религиозним вредностима и свечаним и ритуалним обредима. Разлике у положају или рангу углавном су повезане са годинама старости и са полом; мушкарци су готово увек ловци, док жене сакупљају дивље плодове, кувају и одгајају децу. Ова подела рада веома је важна, јер су мушкарци ти који доминирају на јавним и церемонијалним положајима. Одсуство ратова и неједнакости у погледу богатства и моћи, као и нагласак на кооперацији пре него на конкуренцији служе као опомена да свет који је створила модерна индустријска револуција не мора нужно изједначити са напретком.

3.9.1.2. Сточарска и ратарска друштва

Сточарска друштва су она која се углавном ослањају на узгој стоке, док су ратарска друштва она која се баве гајењем усева (тј. пољопривредом). У зависности од средине у којој живе, сточарска друштва узгајала су следеће врсте животиња: говеда, овце, козе, камиле или коње. Многа сточарска друштва и данас постоје у савременом свету, нарочито у подручјима Африке, Средњег Истока и Централне Азије. Сточарска друштва обично се селе из једног подручја у друго у зависности од сезонских промена. У једном тренутку групе ловаца и сакупљача почеле су да сеју своје сопствене усеве, а не само да сакупљају оно што је расло дивље у природи. Оваква делатност представља почетак онога што се сада уобичајено зове „баштованство“. Баштованство је обезбеђивало много сигурније залихе хране него што је то било могуће ловом и сакупљањем, па су се тако могле прехранити веће заједнице.

3.9.1.3. Неидустријске или традиционалне цивилизације

Ова друштва заснивала су се на развоју градова и врло израженим неједнакостима у богатству и моћи; обично су била повезана са владавином краљева и царева. Пошто су имала своје писмо и у њима су цветали наука и уметност, често се називају цивилизацијама. Најстарије цивилизације настале су на Средњем Истоку, обично у плодним долинама речних сливова. Кинеска царевина настала је око 2 000 година пре нове ере, кад су се, отприлике у исто време формирале и две најмоћније државе на просторима данашње Индије и Пакистана. У Мексику и Јужној Америци постојало је неколико великих цивилизација, као Астеци у Мексику, Маје на полустрву Јукатан и Инке у Перуу.

3.9.2. Модерни свет

3.9.2.1. Индустријска друштва

Ова претходна друштва уништила је индустријализација. Индустријализација се односи на појаву машина производње која се заснива на коришћењу материјалних или неживих извора енергије .Основна карактерситика данашњих индустријских друштава јесте да велика већина запосленог становништва ради у фабрикама, канцеларијама, продавницама, а не у пољопривреди. И више од 90% људи живи у мањим и већим градовима у којима се стварају нове могућности за запослење. У градовима, друштвени живот псотаје све безличнији и анонимнији, и многи наши свакодневни сусрети јесу сусрести с непознатним људима, а не са онима које знамо. Следећа карактеристика модерних друштва у вези је с политичким

13

системима, који су развијенији и јачи него облици владавине у традиционалним државама. Индустријска друштва била су прве националне државе у историји. Националне државе јесу политичке заједнице које су од других одвојене јасно одређеним границама, а не неодређеним граничним областима које су некада одвајале традиционалне државе. Примена индустријске технологије ни у ком случају није била ограничена само на мирнодопске процесе економског развоја. Узете заједно, супериорна еконмија, политичко јединство и војна надмоћност служе као објашењење наоко незадрживог ширења западњачког начина живота у свету у последња два века.

3.10. Глобални развој

Од 17-ог века па до почетка 20-ог века, западне земље, користећи своју супериорну војну снагу тамо где је то било потребно, основале су колоније у многим подручјима која су раније постојала традиционална друштва. Иако су данас скоро све колоније стекле независност, колонијализам је био главни процес у стварању друштвене мапе света каква је она данас. Друштва првог типа, укључујући и Сједињене Државе, постала су индустријализоване. Она у другој категорији, углавном су на знатно нижем нивоу индустријског развоја и често се називају мање развијеним друштвима, или земље у развоју. Та друштва обухватају Кину, Индију, највећи број афричких земаља и земље Јужне Америке. Пошто се многа овде поменута друштва налазе јужно од САД-а и Европе, за њих се понекад користи заједнички назив Југ, насупрот богатијем, и индустријализованом Северу.

3.11. Друштва Првог, Другог и Трећег света

Земље Првог света биле су (а то су и сада) индустријализоване државе Европе, САД, Аустралоазија (Аустралија, Нови Зеланд, Тасманија и Меланезија) и Јапан. Скоро сва друштва Првог света имају вишепартијске, парламентарне системе власти. Друштва Другог света означавала су комунистичка друштва некадашњег Совјетског Савеза (СССР) и Источне Европе, укључујући Чехословачку, Пољску, Источну Немачку и Мађарску. Друштва Другог света карактерисала је планска привреда, у којој се није давао готово никакав значај приватној својини или конкуренцији привредних предузећа. Друштва Другог света такође су била једнопартијске државе: комунистичка партија имала је доминантну улогу у политичком и привредном систему. Са завршетком Хладног рата и распадом комунизма у бившем СССР-у и Источној Еворпи, Други свет заправо је нестао. Русија и друга друштва бившег Другог света данас се крећу ка тржишном систему слободне конкуренције који постоји у земљама Запада. Та друштва такође покушавају да изграде демократске политичке институције по западном моделу.

3.12. Земље у развоју

Многа друштва у развоју налазе се у областима Азије, Африке и Јужне Америке које су биле под колонијалном влашћу. Ријетке државе су стекле колонијалну независност прије 19. века. Већина држава света у развоју постале су независне тек након Другог светског рата, често после крвавих антиколонијалних борби. Примери обухватају Индију, један број других

14

азијских држава (као Бурма, Малезија и Сингапур), и неке афричке земље (укључујући, на пример, Кенију, Нигерију, Заир, Танзанију и Алжир). Иако могу обухватити народе који и даље живе традиционалним начином живота, земље у развоју веома се разликују од ранијих облика традиционалних друштава. Њихови политички системи изграђени су по узору на системе који су прво били основани у друштвима на Западу, другим речима, то су националне државе. Док највећи број становништва и даље живи у сеоским подручјима, многа ова друштва доживљавају убрзани процес развоја градова. Иако пољопривреда и даље остаје главна привредна делатност, усеви се сада чешће производе за извоз на светска тржишта него за домаћу потрошњу. Услови у сиромашнијим од ових друштава више су се погоршали него поправили у последњих неколико година. Процењује се да на почетку 21. века, 1,2 милијарди људи живи у условима великог сиромаштва од којих огромна већина у земљама у развоју.

3.13. Новоиндустријализоване земље

Док већина мање развијених земаља знатно заостаје за привредним развојем западних друштава, неке земље започеле су са процесом индустријализације и доживеле драматичан економски раст у последње три деценије. О тим земљама понекад се говори као о новоиндустријализованим земљама, а оне обухватају Бразил и Мексико у Јужној Америци, као и Јужну Кореју, Сингапур и Тајван у Источној Азији. Стопе економског раста најуспешнијих новоиндустријализованих земаља по неколико пута су веће од оних у привредама Запада. Све до краја деведесетих година 20. века, источноазијске новоиндустријализоване земље имале су најстабилније нивое економског просперитета. Источноазијске новоиндустријализоване земље такође карактерише висок ниво улагања, како у земљи тако и у иностранству. У периоду од 1997. до 1998. године економије Источне Азије дестабилизовала је ерупција глобалне финансијске кризе која се великом брзином и интензитетом проширила кроз цео регион и шире. Упркос овим застојима, економски развој у новоиндустријализованим земљама источне Азије унапредио је квалитет живота милиона људи у региону. Политички и економски односи не могу се више категоризовати према једноставном моделу: друштва „Првог“ и „Трећег“ света. Процес глобализације ствара много сложенију конфигурацију моћи и привилегија од оног који је преовладавао пре једног века.

3.14. Друштвена промена

Људска бића постоје на земљи отприлике пола милиона година. Пољопривреда, као неопходна основа утврђених насеља, стара је тек око 12 хиљада година. Цивилизована друштва датирају од пре отприлике 6 хиљада година. Ако бисмо читав досадашњи период људског постојања посматрали као један дан, онда се пољопривреда појавила у 23 часа и 56 минута, а цивилизована друштва само минут касније – 23 часа и 57 минута. Развитак модерних друштава догодио би се тек у 23 часа, 59 минута и 30 секунди! Друштвену промену тешко је дефинисати јер постоје осећање по којем се све стално мења. Уочити значајну промену подразумева показати степен промена у основној структури неког предмета или догађаја у одређеном временском периоду. Кад је реч о људским друштвима, одлучити колико је и на које начине систем у процесу промене, значило би да морамо показати до којег степена постоји било каква измена основних институција у одређеном временском периоду. Већина институција модерних друштва очигледно се много брже мења него што су се мењале институције традиционалног света.

15

3.15. Утицаји на друштвену промену

Можемо издвојити три главна фактора који су непрестано утицали на друштвену промену: физичко окружење, политичка организација и културни чиниоци.

3.15.1. Физичко окружење

Физичко окружење често утиче на развој човечанства и човекове друштвене организације. То се најјасније види у климатским екстремним условима окружења, у којима људи морају организовати свој начин живота у складу с временским приликама. Становници поларних крајева неизбежно развијају навике и делатности које су различите од оних код људи у суптропским крајевима. Мање сурови услови такође могу утицати на друштво. Најстарије цивилизације света углавном су настајале у подручјима с богатом и обрадивом земљом – на пример, око ушћа река. Ипак, директан утицај окружења на друштвену промену није превелик. Људи су у стању да стекну завидно богатство и у релативно негостољубивим подручјима.

3.15.2. Политичка организација

У ловачким и сакупљачким друштвима, овај утицај сведен је на минимум пошто нема политичких власти које су у стању да мобилишу заједницу. Међутим, у свим другим типовима друштва постојање различитих политичких чинилаца – поглавара, лордова, краљева и влада – снажно утиче на ток развоја неког друштва. Политички системи нису, као што је веровао Маркс, директан израз основне економске организације; доста различитих облика политичког устројства могу постојати у друштвима која имају сличне системе производње.

3.15.3. Културни чиниоци

Културни чиниоци обухватају утицаје религије, система комуникације и вођства. Религија може бити или конзервативна или иновативна снага у друштвеном животу. Неки облици религиозних веровања и праксе деловали су као кочница промене, надасве наглашавајући потребу поштовања традиционалних вредности и црквених обреда. Међутим, како је Макс Вебер истакако, верска убеђења често имају покретачку улогу у притисцима да се изврши друштвена промена. Важан културни утицај који делује на карактер и темпо промена јесте природа система комуникације. Откриће писма, на пример омогућило је чување писаних записа, а тиме и повећану контролу над материјалним ресурсима и развојем великих организација. Под општи наслов културних чинилаца треба уврстити и вођство. Онај вођа који је у стању да води динамичну политику и покрене масу да следи, или подржава или радикално мења пређашњи начин мишљења, у стању је да сруши претходно установљен поредак.

16

3.16. Промена у модерном периоду:

3.16.1. Економски утицаји

Модерна индустрија темељено се разликује од претходних производних система, јер подразумева непрестано повећање производње и све веће гомилање богатства. Капитализам непрестано подстиче ревизију технологије производње, процес у који је све више укључена наука. Стопа технолошких иновација која модерна индустрија подстиче много је већа него у било којем претходном типу економског поретка. Наука и технологија утичу на политичке и културне факторе, али су истовремено и под њиховим утицајем.

3.16.2. Политички утицаји

Борба између народа да прошире своју моћ, увећају богатства и војно тријумфују над својим супарницима била је покретачка снага промене у последња два или три века. Политика промена у традиционалним цивилизацијама најчешће је била под утицајем елита. У савременим политичким системима, делатност политичких вођа и државног руководства непредстано утичу на животе великог дела становништва. Политички развој у последња два или три века засигурно је утицало на промене на економском пољу, у истој оној мери у којој су промене у економској сфери утицале на политику. Војна снага западних држава од 17. века наовамо омогућила је да оне утичу на сваки кутак у свету. Последице два светска рата изузетно су обележиле двадесети век: поновна изградња многих разорених земаља изазвала је значајане институционалне промене, на пример, у Немачкој и Јапану после Другог светског рата.

3.16.3. Културни чиниоци

Међу факторима културе који утичу на процесе промене дурштва у модерном добу, развој науке и секуларизација мишљења подједнако су допринели стварању критичког и иновативног карактера модерних погледа на свет. Више се не узима као готова чињеница да су обичаји или навике прихватљиве само због тога што имају вековну традицију. Поред промене начина на који мислимо, променио се и садржај идеја. Идеали као што су самоусаврашавање, слобода, једнакост и учешће у демократском животу углавном су створени у протекла два или три века. Такви идеали служили су да покрену процесе друштвене и политичке промене, укључујући и револуције. Те идеје се не могу везивати за традицију, већ пре претпостављају непрестано мењање начина живота са циљем човековог усавршавања.

3.17. Закључак

Промене које се данас дешавају доводе до тога да различите културе и друштва постају међузасвисни као никада раније. Како се повећава брзина промена, оно што се дешева на једном крају света може директно да утиче на људе у било ком другом делу света. Углавном због нових облика електронске комуникације о којима је већ било речи, ми много више живимо у „нечијем дворишту“, него што је то био случај са претходним генерацијама. Глобални систем

17

не чини само оквир у којем се одређена друштва – на пример, Британија – развијају и мењају. Друштвене, политичке и економске повезаности које прелазе границе земаља одлучно условљавају судбину оних који живе унутар сваке од тих земаља.

18

ПОГЛАВЉЕ II

MАКРО СТРУКТУРАЛНО – СИСТЕМСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ У СОЦИОЛОГИЈИ

(7-14, 14-19)

(7-14)

1.1. Како нам социологија може помоћи у животу?

Социологија има много практичних импликација у нашем животу, како је то Милс наглашавао, развијајући своју идеју о социолошкој имагинацији.

1.2. Свест о културним разликама

Социологија нам омогућава да посматрамо друштвени свет из другачијих углова него што је наш сопствени. Често се дешава да ћемо, ако правилно разумемо како други људи живе, такође боље разумети природу њихових проблема. Практичне делатности које се не заснивају на сазнању и свести о начинима живота људи на које оне утичу, имају мало изгледа на успех.

1.3. Вредновање утицаја социјалне политике

Социолошка истраживања пружају практичну помоћ у вредновању резултата иницијатива социјалне политике. Програм практичних реформи, једноставно, може да не оствари оно што су његови креатори замислили или може произвести нежељене последице.

1.4. Разумевање свога „ја“

Социологија нам може омогућити самопросвећеност – боље разумевање нашега „ја“. Што више знамо зашто поступамо на начин на који то радимо, и о свеукупном деловању друштва у којем живимо, утолико ћемо пре бити у стању да утичемо на своју будућност. Социологију не треба да посматрамо као средство које служи само креаторима политике – то јест, групама које имају моћ – да донесе правилне одлуке.

19

1.5. Развој социолошке мисли

Социологија никада није била дисциплина у којој постоји скуп идеја које сви прихватају као тачне. Социлози се често не слажу међу собом о томе како изучавати људско понашање и како се на најбољи начин могу приказати резултати истраживања. Социологија се тиче нашег сопственог живота и понашања, а проучавати себе најсложенији је покушај који можемо начинити.

1.6. Рани теоретичари

Објективно и систематско проучавање људског понашања и друштва релативно је каснијег датума. Наиме, почеци тог проучавања јављају се у другој половини 18. века. Кључни продор је у том погледу био коришћење науке да би се разумео свет око нас – научни приступ довео је до радикалних промена у нашем погледу на свет и у његовом разумевању. Подлогу за настанак социологије омогућио је читав низ темељних промена који су најавиле „две велике револуције“ у Европи 18. и 19. века (Француска буржоаска револуција 1789. године и индустријска револуција). Пионири социолошке мисли били су заокупљени догађајима око револуција и покушавали су да схвате како њихов настанак, односно узроке, тако и могуће последице.

1.6.1. Огист Конт (1798 – 1857)

Ниједан човек, наравно, није у стању да утемељи читаву једну област итраживања – стога има много оних који су дали свој допринос раној социолошкој мисли. Посебно место, ипак, обично се даје француском аутору Огисту Конту, ако ни због чега другог, онда због тога што је он заправо изумео реч „социологија“. Конт је у почетку користио термин „друштвена физика“. Конт је настојао да створи науку о друштву која би могла да објасни законе друштвеног света исто онако као што су природне науке објасниле функционисање физичког света. Конт је образлагао да се друштво подређује непроменљивим законима на скоро исти начин као што то чини физички свет. Контова визија социологије јесте социологија као позитивна наука. Позитивизам заступа мишљење да би наука требало да се бави само чињеницама које су подложне посматрању и које су познате директно из искуства. Позитивистички приступ у социологији верује у производњу знања о друштву које је засновано на емпиријским доказима до којих се долази на основу посматрања, поређења и експериментисања. Према Контоовм закону о три ступња, напори људи да схвате друштво, прошли су кроз теолошку, метафизичку и позитивну фазу. У метафизичкој фази, која је дошла до изражаја негде у време ренесансе, друштво је почело да се посматра као нешто природно, а не натприродно. Позитивна фаза, подстицала је промену научних техника на друштвени свет. Конт је сматрао да је социологија наука која ће се последња развити, али као најзначајнија и најсавршенија од свих наука. Иако Контова визија реконструкције друштва никад није била реализована, његов допринос систематизовању и обједињавању науке о друштву био је значајан за каснију изградњу социологије, и као професије и као академске дисциплине.

20

1.6.2. Емил Диркем (1858 – 1917)

Радови још једног француског аутора, Емила Диркема, имали су трајнији утицај на модерну социологију него Контови. Диркем је веровао да друштвени живот морамо проучавати с истом оном објективношћу са којом научници проучавају природни свет. Његово прво чувено начело социологије било је „Проучавајте друштвене чињенице као ствари!“ Дирекмови радови обухватали су широк спектар тема. Три главне теме којима се бавио биле су: значај социологије као емпиријске науке; успон појединца и стварање новог друштвеног поретка; и извор и карактер моралног ауторитета у друштву. За Диркема је главно подручје којим се социологија бави проучавање друштвених чињеница. Према Диркему, друштвене чињенице јесу начин делања, размишљања или осећања који се налазе изван појединца и имају своју сопствену реалност ван живота и спознаје појединачних људи. Друга карактестика друштвених чињеница јесте да оне делују коерцитивно, то јест принудно на појединце. Друштвене чињенице могу ограничавати људско делање на различите начине, крећући се од отвореног кажњавања преко друштвеног одбацивања па до просторног неразумевања. Диркема су нарочито занимала друштва и морална солидарност – шта одржава друштвену заједницу и чува је од пада у стање хаоса. Солидарнодст је сачувана кад се појединци успешно интегришу у у друштвене групе и кад поступају по једном скупу заједничких вредности и обичаја. У свом делу „О подели друштвеног рада“, Дирем је пружио једну анализу социјалне промене по којој је појава индустријске ере значила настанак новох облика солидарности. У изношењу доказа за то, Диркем је супроставио два облика солидарности – механичку и органску – и повезао их с поделом рада, односно, порастом разлика између различитих занимања. Према Диркему, традиционалне културе са неразвијеном поделом рада карактерише механичка солидарност. Снага ових убеђења је репресивна – заједница брзо кажњава сваког ко оспорава традиционалне начине живота. Механича солидарност, према томе, утемељена је на усаглашености мишљења и сличности веровања. Међутим, снаге индустријалицазије и урбанизације довеле су до веће поделе рада, што је, с друге стране, допринело разарању овог облика солидарности. Друштва која карактерише органска солидарност повезана су економском међузависношћу људи и уочавању значаја заслуга других људи. Односи економске узајамности или реципроцитета и међусобне зависности, почели су да замењују заједичке веровања у стварању социјалног консензуса. Ипак, процеси промене у савременом свету тако су брзи и снажни да узрокују и главне потешкоће у друштву. Оне могу имати разоран утицај на традиционалне стилове живота, морал, религијске веровања и свакодневне обрасце, а да при томе не обезбеде нове јасне вредности. Диркем је повезивао ове нестабилне услове са аномијом, осећајем бесциљности или очаја изазаним савременом друштвеним развојем. Једна од Диркемових најчувенијих радова бави се анализом самоубиства. Самоубиство је, наоко, искључиво лични чин, последица крајње личне несреће. Диркем је, међутим, показао да друштвени чиниоци врше снажан утицај на самоубилачко понашање, а један од тих утицаја има и аномија.

1.6.2.1. Диркемова анализа самоубиства

Иако људска бића виде себе као појединце који имају слободну вољу и избор, њихова понашања често су друштвено одређена и уобличена. Према Диркему, самоубиство је друштвена чињеница која се може објаснити само другим друштвеним чињеницама. Самоубиство је више од скупа појединачних чинова – то је феномен који има карактер обрасца. Диркем је открио да су извесне категорије људи далеко више склоне самоубиствима него друге. Ова открића навела су Диркема да закључи да постоје друштвене силе изван појединца које утичу на стопу самоубиства. Он је повезао своје објашњење с идејом о друштвеној

21

солидарности и са два типа веза које постоје у оквиру друштва – друштвеном интеграцијом и друштвеном регулацијом. Диркем је веровао да је мање вероватно да ће они људи који су снажно интегрисани у друштвене групе, и чије су жеље и тежње регулисане друштвеним нормама, извршити самубиства. Диркем је установио четири типа самоубиства. Егоистична самоубиства карактеришу се ниском интеграцијом у друштво, а дешавају се кад је појединац изолован, или кад су његове односно њене везе са групом ослабљене или прећутне. Ниска стопа самоубиства за време рата, према Диркему, може се посматрати, као знак повећане друштвене интеграције. Аномично самоубиство настаје усљед недостатка друштвене регулације. Под тим Диркем подразумева услове аномије кад се људи претварају у „људе за које не важе никакве норме“ због брзе промене или нестабилност у друштву. Алтруистичко самоубиство дешава се кад је појединац „прекомерно интегрисан“ – друштвене везе су исувише јаке – и када вреднује друштво више него самог или саму себе. Јапански пилоти – камиказе или исламски „бомбаши самоубице“ примери су алтруистичких самоубистава. Последњи тип самоубиства јесте фаталистичко самоубство које настаје кад друштво прекомерно „регулише“ појединца. Прекомерни притисак на појединца као резултат даје осећај беспомоћности пред судбином или друштвом.

1.6.3. Карл Маркс (1818 – 1883)

Идеје Карла Маркса у оштрој су супротности са идејама Конта и Диркема, али, као и они, и он је покушао да објасни промене у друштву до којих је дошло у време индустријске револуције. Маркс је био сведок раста индустријске производње и неједнакости које су из тога произлазиле. Његова заокупљеност европским покретом и социјалистичким идејама одржава се у његовим делима која су обухватале различите идеје.

1.6.3.1. Капитализам и класна борба

По Марксу, најважније промене биле су уско везане са развојем капитализма. Капитализам је систем производње који подразумева производњу робе и услуга које се продају широким слојевима потрошача. Маркс је уочио два главна елемента у оквиру капиталистичких предузећа. Први је капитал – било која имовина. Акумулација капитала иде „руку под руку“ с другим елементом, најамним радом. Најамни рад односи се на оне раднике који не поседују средства за живот већ морају наћи запослење које им обезбеђују власници капитала. Маркс је веровао да они који имају капитал, или капиталисти, образују владајућу класу, док огромна маса становништва чини класу најамних рандика, или радничку класу. За ову радничку класу користи се још и израз пролетаријат. Према Марксу, капитализам је у нови класни систем у којем односе међу класама карактеришу сукоби. Иако су власници капитала и радници зависни једни од других – капиталистима је потребна радна снага, а раднику је потребан плата – међузависност је веома неуравнотежена. Однос између класа је експлоататорски, будући да радници имају мало или нимало контроле над својим радом, а послодавци могу да остваре профит присвајајући производе радниковог рада. Маркс је сматрао да ће класна борба око економских ресурса бити све оштрија како време буде пролазило.

22

1.6.3.2. Друштвена промена: материјалистичко схватање историје

Марксово гледиште заснивало се на ономе што је он назвао материјлистичко схватање историје. Према овом гледишту, нису идеје или вредности које људска бића имају главни извори друштвених промене, већ је друштвена промена подстакнута, првенствено, економским утицајима. Сукоби међу класама служе као мотив за даљи историјски развој – они су „мотор, покретачка снага историје“. Према Марксу, друштвени системи пролазили су из једног начина производње у други – понекад постепено, понекад путем револуције као последице проитвречности у њиховим привредним системима. Маркс је сматрао да као што су се капиталисти ујединили како би срушиили феудални поредак, на истин начин ће и сами капиталисти бити истиснути како би се успоставио нови поредак. Маркс је веровао да ће неизбежно доћи до радничке револуције која ће сруштити каписталистички систем и најавити ново друштво, у којем неће бити класа нити великих разлика између богатих и сиромашних. То није значило да ће нестати све неједнакости између појединаца, већ пред да друштво неће бити подељено између једне мале класе која има монопол над економском и политичком влашћу, и огромне масе људи који имају мало користи од богатства које је створено њиховим радом. Економски систем обележиће прелажење на заједничко власништво што ће довести до успостављања једног далеко праведнијег друштва од оног којег данас познајемо.

1.6.4. Макс Вебер (1864 – 1920)

Његова дела обухватају подручја економије, права, филозофије, упоредне историје, као и социологије. Добар део његовог рада односио се на развој савременог капитализма и начина на које је савремено друштво различито од ранијих облика друштвене организације. Кроз читав низ емпиријских студија, Вебер је приказао неке од основних карактеристика модерних индустријских друштава и јасно идентификовао кључне социолошке дебате које су и данас од централног значаја за социологе. Одбацио је материјалистичко схватање историје, а класни сукоб за њега није имао толики значај као за Маркса. За разлику од ранијих социолошких мислилаца, Вебер је веровао да би социологија требало да се усредсреди на друштвено делање, а не на структуре. Он је сматрао да су мотивацила људи и идеје покретачка снага промена – идеје, вредности и убеђења имају ту моћ да изазову промену. Поредећи главне религијске системе у Кини и Индији с онима на Западу, Вебер је закључио да су извесни аспекти хришћанског веровања снажно утицали на појаву капитализма. По Веберовом мишљењу, културне идеје и вредности допринеле су обликовању друштва и нашег индивидуалног делања. Важан елемент Веберовог социолошког становништва била је идеја о идеалном типу. Идеални типови су концептуални или аналитички модели који се могу користити да би се разумео свет око нас. У стварном свету идеални типови су ретки – често су присутни само неки од њихових атрибута. Ове хипотетичке конструкције могу бити од велике користи јер се свака ситуација у стварном свету може разумети ако се упореди с неким идеалним типом.

1.6.4.1. Рационализација

23

По Веберовом мишљењу, настанак савременог друштва пратиле су важне промене у обрасцима друштвеног делања. Појединац се све више укључује у рационалне, инструменталне прорачуне који узимају у обзир ефикасност и последице. Развитак науке, савремене технике и бирократије, Вебер је укупно описао као рационализацију – то јест, организацију друштвеног и економског живота према принципима ефикасности, а на основу техничког знања. По Веберовом мишљењу, индустријска револуција и развој капитализма били су потврда ширих друштвених кретања према рационализацији. У капитализму не преовладава класна борба, као што је мислио Макрс, већ развој науке и бирократије, великих организација. Биркратија, као једини начин да се велики број људи успешно организује, шири се упоредо са економским и политичким растом. Вебер је користио израз отрежњење, или ослобођење од илузија, како би описао начин да који научно мишљење у модерном свету све више потискује и брише облике сентиментаног односа према стварности који су важили у прошлости. Вебер је страховао да је модерно друштво систем који може сломити човеков дух тиме што покушава да регулише све области друштвеног живота. Вебер је поготово био узнемирен могућим утицајем бирократије која би гушила и дехуманизовала човека као и индиректним последицама које би могла да има и на судбину демократије.

1.6.5. Хариет Мартино (1802 – 1876)

Хариет Мартино сматра се „првом женом социологом“, али, као и Маркс и Вебер, не може се сматрати само социологом. Мартино је извршила непосредно и систематско истраживање америчког друштва у време својих честих путовања по САД-у, што чини главни предмет њене књиге „Друштво у Америци“. Мартино је значајна за данашње социологе из више разлога. Као прво, сматрала је да, ако неко изучава социологију, мора се усредсредити на све социолошке аспекте, укључујући и кључне политичке, религијске и друштвене институције. Друго, чврсто је заступала да анализа друштва мора садржати и разумевање живота жене. Треће, она је прва која је са социолошког аспекта осврнула на питања која су била занемарена у претходним социолошких истраживањима, као што су брак, деца, породични и религијски живот, и расни односи.

(14-19)

2.1. Новија социолошка гледишта

Ране социологе везивао је исти циљ у проучавању социолошких феномена – разумети промене у друштвима у којима су живели. Три најважнија новија теоријска становништа, функционализам, теорија друштвених послова и симболички интеракционизам, у директној су вези са Диркемом, Марксом, односно Вебером.

2.1.1. Функционализам

24

Функционализам сматра да је друштво сложен систем чији различити делови раде заједно да би произвели стабилност и солидарност. По овом приступу, социологија би као дисциплина требало да истражи међусобне односе између делова друштва и њиховог односа према друштву као целини. Функционалисти, укључујући Конта и Диркема, често су користили „органску аналогију“ упоређујући деловање друштва са живим организмом. Они су сматрали да делови друштва делују заједно, баш као што то чине и делови људског тела, за добробит друштва као целине. Функционализам наглашава важност моралног консензуса за одржавање реда и стабилности у друштву. Морални консензус постоји кад већина људи у друштву дели исте вредности. Функционалисти сматрају да су ред и равнотежа нормална стања друштва. Та друштвена равнотежа заснива се на постојању моралног консензуса између чланова друштва. Уобичајена замерка који се упућује функционалистима јесте да неоправдано наглашавају факторе који воде ка друштвеној кохезији, на штету оних који доводе до подела и сукоба. Такође се мање наглашава улогу креативног друштвеног делања унутар друштва. Многим критичарима чинило се да функционална анализа друштвима приписује друштвене квалитете која они немају.

2.1.2. Теорија друштвених сукоба

Као и функционалисти, и социолози који примењују теорије друштвених сукоба наглашавају значај структура унутар друштва. Они такође развијају један разгранат „модел“ да би објаснили како друштво функционише. Теоретичари друштвнеих сукоба одбацују функционалистичко наглашавање моралног консензуса. Уместо тога, они истичу важност подела у друштву. На тај начин, они су заокупљени питањима моћи, нједенакости и борбе. Постојање посебних интерса значи да увек постоји могућност конфликта и да ће одређене групе из тога извлачити већу корист од других. Теоретичари друштвених сукоба испитују напетости, које унутар друштва постоје између доминантних група и група у неповоољном положају, и покушавају да схвате како се успостављају и одржавају односи контроле. У свим друштвима постоји подела између ооних који су у великој мери из ње искључени, између оних који владјау и оних којима се влада.

2.1.3. Теорије друштвеног делања

Теорија друштвеног делања много више пажње посвећује делању и интеракцији чланова друштва приликом формирања тих структура. Овде се улога социологије види као разумевање значења друштвеног делања и интеракције, пре него објашњавање сила изван људи које утичу на њих да делају на начин на који то чине. Теорије друштвеног делања усредсређене су на анализу тог како се појединачни делатници понашају или орјентишу једни према другима и према друштву. Вебер се често истиче као најранији заговорник теорије друштвеног делања.

2.1.4. Симболички интеракционизам

25

Симболички интеракционизам настао је из заокупљености језиком и значењем. Мид сматра да нам језик омогућава да постанемо самосвесна бића – свесна своје сопствене индивидуалности и способна да посматрају себе са стране, на исти начин као што их други посматрају. Кључни елемент у том процесу јесте симбол. Симбол је нешто што стоји уместо нечег другог. Речи које користимо да бисмо упутили на одређене објекте заправо су симболи који представљају оно о чему мислимо. Мид је сматрао да се људска бића у симболички богатом универзуму живи, готово све интеракције између појединаца укључују размену симбола. Симболички интеракциниозам усмерава нашу пажњу на одређени детаљ у међуличној интеракцији и на начин на који се тај детаљ користи да бисмо схватили смисао оногао што други говоре или раде. Ово становиште критиковано је због занемаривања ширих питања каква су моћ и структура унутар друштва и начина на који оне могу да огрнаиче појединачно питање.

26

ПОГЛАВЉЕ III

МИКРО ИНТЕРАКЦИОНИСТИЧКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ У СОЦИОЛОГИЈИ

(14-16, 19-20, 86-111)

Напомена: странице 14-16 и 19-20 већ су разрађене у претходним поглављима.

(86-111)

1.1. Друштвена интеракција и свакодневни свет

Друштвена интеракција јесте процес помоћу којег поступамо и реагујемо у односу на људе око нас. С појавом глобализације, много већи део наших интеракција почиње да обухвата, непосредно или посредно, људе из других земаља или култура. Друштвену интеракцију поспјешила је појава глобализације.

1.2. Проучавање свакодневног живота

Један од карактеристичног понашања између људи дефинисао је Ервин Форман који је дефинисао учтиву незаинтересованост као инструмент који људи све чешће траже једни од других. Учтива незаинтересованост није исто што и једноставно игнорисање друге особе. Сваки човек показује да је свестан присуства друге особе, али избегава било какав гест који би се могао сматрати исувише наметљивим. Учтива незаинтересованост је нешто што испољавамо готово несвесно, али то нешто заузима централни део нашег свакодневног живота. Наша свакодневна рутина захваљујући којој готово непрестано остварујемо интеракције са другима, даје структуру и облик ономе што радимо. Проучавање свакодневног живота открива нам како људи могу креативно делати да би обликовали стварност. Управо зато што је човек у стању да креативно дела, он непрестано уобличава стварност кроз одлуке које доноси и делање које врши. Другим речима, стварност није фиксирана или статична – она је створена кроз људске интеракције. Тај појам друштвене конструкције стварности у самом је средишту становишта симобличког интеракционизма. Проучавање друштвене интеракције у свакодневном животу помаже у објашњавању већих друштвених система и институција. Сви велики друштвени системи, заправо, зависе од образаца друштвене интеракције у којима свакодневно учествујемо.

27

1.3. Микросоциологоија и макросоциологија

Проучавање свакодневног понашања у ситуацијама интеракција лицем у лице обично се назива микросоциологија. У микросоциологији, анализом су обухваћени или појединци или мање групе. Она се разликује од макросоциологије која се бави проучавањем великих друштвених система као што је политички систем или економско уређење. Макросоциологија такође обухвата анализу дугорочног процеса промена, као што је развој индустријализма. Макро анализа неопходна је ако желимо да разумемо институционални оквир свакодневног живота. Микро проучавање, с друге стране, неопходна су за расветљавање широких институционалних образаца.

1.4. Невербална комуникација

Свакодневна интеракција зависи од једног финог односа између онога што изражавамо речима и онога што преносимо кроз бројне облике невербалне комуникације, то јест размене информација и значења кроз мимику лица, гестове и покрете тела.

1.5. Лице, гестови и емоција

Важан аспект невербалне комуникације јесте мимика лица којојм изражавамо неко осећање. Чарлс Дарвин, творац теорије о еволуцији, трдио је да су основни облици изражавања емоциланих стања исти код свих људских бића. Иако су неки оспоравали ту Дарвинову тврдњу, Екманова истраживања људи различитог порекла изгледа да су поменуту тврдњу у великој мери потврдила. Изражавање емоција изразом лица и њихово тумачење својествено је свим живим бићима. Иако изгледа да је изражавање емоција мимиком лица делимично урођено, индивидуални и културни чиниоци утичу на одређене покрете лица, као и на контексте у којима се ти покрети сматрају одговарајућим. Не постоје гестови или положаји тела који се могу сматрати карактеристичним за све, или за већину култура. Користимо израз лица и покрете тела других људи да бисмо допунили значење њихових вербалних израза и да бисмо проверили колико су искрени у ономе што кажу.

1.6. „Образ“ и самопоштовање

Реч „образ“ може се такође односити и на поштовање које неко ужива у очима других људи. У свакодневном животу, обично много пажње посвећујемо томе да „сачувамо образ или добар глас“. Такт је врста заштитног механизма који користи сваки појединац у очекивању да се, заузврат, његова или њена сопствена слабост неће намерно изложити очима јавности. Чак и кад тога нисмо свесни, ми вешто одржавамо непрестану контролу израза свога лица, положаја тела и гестова у интеракцијама с другим људима.

28

1.7. Род и невербална комуникација

Постоји ли димензија рода у свакодневним друштвеним интеракцијама? Има довољно разлога да верујемо да постоји. Разумевање рода и родних улога под великим је утицајем друтшвених фактора и уско је повезано са питањима моћи и положаја у друштву. Ови динамични односи јасно се испољавају чак и у уобичајеним интеракцијама у свакодневном животу.

1.8. Друштвена правила и говор

Иако свакодневно користимо невербалне знаке, било у нашем сопственом понашању, било да бисмо на основу њих схватили понашање других људи, добар део наших интеракција остварује се кроз говор, односно, неформалну вербалну размену, који се одвија у виду неформалног разговора или конверзације са другим људима. Велики значај овом придали су двојица великих социолога – Ирвинг Гофман и Харолд Гарфинкел. Етнометодологија је проучавање „етнометода“ – народских или лаичких метода које људи користе како би схватили оно што други људи раде, а нарочито оно што кажу. Само један део смисла изражен је речима – други део налази се у начину на који друштвени контекст структурира оно што се говори.

1.9. Узајамно разумевање

Чак се и за најневажније облике свакодневног разговора претпоставља да постоји сложено заједничко разумевање и сазнање које саговорници деле у интеракцији. Речи које се користе у свакодноевном разговору немају увек прецизна значења па ми „утврђујемо оно што желимо да кажем кроз неизречене претпоставке које та значења прате.“

1.10. Гарфинкелови експерименти

„Имплицитна очекивања“ помоћу којих организујемо наше уобичајене разговоре истакао је Гарфинкел у неким од експеримената које је изводио са студентима добровољцима. Једна од таквих вербалних размена протекла је овако (Гарфинкел, 1963):

С: Како сте?

Е: Како сам у односу на шта? Моје здравље, моје финансије, мој успех у школи, мој душевни мир, мој...

С: (црвен у лицу од беса) Слушајте ви! Хтео сам само да будем љубазан. Искрено речено, баш ме брига како сте.

29

Зашто се људи толико разбесне када се ове, очито безначајне конвеније говора не поштују? Одговор је да стабилност и смисао нашег свакодневног друштвеног живота зависе од тога што сво сви саговорници деле неизговорене културне претпоставке у вези са оним шта је речено и зашто је то речено. Ако не бисмо били у стању да то узимамо „здраво за готово“, смислена комуникација би била немогућа. Свако питање или део разговора требало би да прати једна гломазна „процедура испитивања“ на начин учесника у Гарфинкеловим експериментима, тако да би се свака интеракција, једноставно прекинула.

1.11. „Интеракцијски вандализам“

Најпријатније се осећамо када се прећутне конвенције необавезног разговора или ћаскања прихватају и следе; међутим, када се оне прекрше, можемо се осећати угрожени, збуњени и несигурни. У највећем делу необавезних разговора, саговорници се прилагођавају сигналима које им шаљу други људи – као што су промене у интонацији, кратке паузе или гестови – како би разговор глатко текао. Међутим, интеракције у којима је једна стране „некооперативна“ у разговору могу довести до непријатних ситуација. Два америчка социолога, Мичел Данајер и Харви Молоч проучавали су вербалне размене између пешака и „уличара“ у Њујорку да би установили зашто пролазници ове интеракције често доживљавају као проблематичне. При томе су користили технику анализа конверзације. Анализа конверзације је метод проучавања свих видова конверзације како би се установило њихово значења – и то од најмањих разговорних партикула или „празних речи“ до прецизног темпирања размена. Иако је у поменутим разговорима постојала искрено жеља једне стране, разговор је углавном водио ка проблему.

Мадрик: Волим те, луткице.

Она прекрсти руке и убрза ход, игноришући добацивања.

Мадрик: Удај се за мене.

Преговарање о углађеном „отварању“ и „затварању“ конверзације неопходан је услов грађанске учтивости. Данајер и Молич су открили да су ови кључни аспекти конверзације стварали много проблема у интеракцији између мушкарца и жене. Када би жена одбијала покушаје мушкарца да започне конверзацију, мушкарац би такав став игнорисао и настављао. Слично, када би мушкарац успео да започне конверзацију, он би одбијао да реагује на сигнале које шаље жена тако што би их у том тренутку прекидао. Данајер и Молоч сматрају да управо чињеница што су ове уличне интеракције уз то још не прихватају уобичајене сигнале за отпочињање и завршетак конверзације, људи осећају дубоку, необјашњицу несигурност. Аутори користе израз интеракцијски вандализам како би описали наведене случајеве, у којима „једна подређена особа крши прећутну основу свакодневне интеракције како би постала моћнија“. Интеракцијиски вандализам уско је повезан са структурама класе, статуса, рода и расе. Страх и нелагода који се рађају о оваквим световним интеракцијама помажу у стварању спољашњих структура и снага које, онда, утичу на саме интеракције. Интеракцијски вандализам део је „система за самопојачавање узајамног подозрења и неучтивог понашања“.

30

1.12. Облици говора

Када разговарамо у стварном животу, свакодневном, обичнимо мислимо да се баш лепо изражавамо, јер несвесно у себи попуњавамо оно што недостаје код стварно изговорених речи; али стварни разговори сасвим су другачији од разговора у романима, најчешће, изражавају дотераним и граматичким исправним реченицама. Могло би се као што је случај и са Гофмановим радовима о „учтивој непажњи“ претпоставили да је анализа обичних разговора прилично неважна за питања којима се се социологија бави. Ипак, проучавање свакодневног говора показало је колико је заправо сложено овладавање језиком.

1.13. Узвици реаговања

Неки облици вербалног изражавања нису говор, већ се састоје од мрмљања или, како је то Гофман назвао, то су узвици реаговања. При том мислимо на узвик „упс!“, који се у енглеском језику користи кад се неко саплете или нешто испусти. Све ово може звучати врло неприродно и претерано. Зашто бисмо се трудили да тако детаљно анализирамо један доста неважан исказ? Сигурно је да свему што кажемо не поклањамо толико пажње, како би се из ових примера могло помислити – наравно, не, али само на свесном нивоу. Овде је, међутим, важно истаћи да ми једну изузетно сложену, непрестану контролу над собом и над нашим поступцима узимамо као готову чињеницу. У ситуацијама интеракције никад се од нас не очекује да будемо само неми посматрачи на сцени. Други очекују, као што и ми очекујемо од других, да покажемо, како то Гофман назива „контролисани опрез“. Једна од темељних особина нас као људских бића јесте да другима стално показујемо да смо способни за рутину свакодневног живота.

1.14. Језичке омашке

Ми правимо грешке и у говору и у изговору док разговарамо, држимо предавање и сл. Сигмунд Фројд је анализирао бројне примере језичких омашки. Према Фројду, грешке у говору, укључујући и нетачно изговорене или испретуране речи и муцање, нису никада у ствари, случајне. Вербалне омашке веома брзо откривају ствари које смо, свесно или несвесно желели да прикријемо: истог оног тренутка када их изрекнемо, оне изражавају наша права осећања. Ова осећања често, али не и увек укључују сексуалне асоцијације.

1.15. Сусрети

У многим друштвеним ситуацијама ми учествујемо у ономе што Гофман назива неконцентрисана интеракција са другим људима. Када се људи налазе у присуству других људи, чак и кад не ступају у директан разговор, стално су, заправо, укључени у невербалну комуникацију. Концентрисана интеракција дешава се кад појединци непосредно реагују на оно што други кажу или чине. Случај концентрисане интеракције Гофман назива сусретом и велики део нашег свакодневног живота заиста се састоји од сусрета са другим људима. Сусрети увек

31

захтевају „започињање“ или „отварање“ разговора, што указује на то да нисмо „учтиво незаинтересовани“. Гофман прави разлику између израза лица које људи користе да би произвели одређени утисак на друге. Друга група израза су знаци које други људи могу опажати да би проверили њихову искреност или истинитост.

1.16. Маркери

Већина нас сусреће се и разговара са различитим људима током неког просечног дана. Сваки од ових сусрета вероватно ће бити одвојен маркерима или, како каже Гофман, заградама којим се свака епизода концентрисане интеракције одваја од претходне, као и неконцентрисане интеракције која се одвија у позадини. Знак за почетак позоришне представе, на пример је гашење светла и подизање завесе. На крају представе, светла у дворани поново се пале а завеса пада. Поменути знаци посебну су важни кад је сусрет веома неуобичајен или ако постоји нека нејасноћа у погледу тога шта се заправо догађа.

1.17. Контрола утиска

Концепт друштвене улоге су друштвено одређена очекивања којих се придржава нека особа, у складу са својим статусом или друштвеним положајем. Гофман види друштвени живот као представу у којој трају глумци на једној или на више сцена, јер како глумимо у друштву зависи од улога које у одређеном времену играмо. Овај приступ понекад се назива и „драматуршки модел“ то јест живот у друштву посматра се као позоришна представа. Људи су осетљиви на то како их други виде и зато користе многе облике контроле утиска како би друге натерали да на њих реагују онако како то они желе. На пример, кад младић присуствује пословном састанку, он носи свечано одело и кравату и пази како се понаша; увече, тог истог дана, док са пријатељима гледа фудбалску утакмицу носи фармерке и мајицу и прича вицеве. То је оно што називамо контрола утиска. Социолози, такође, праве разлику између приписаног статуса и постигнутог статуса. Приписани статус је онај који вам следује на основу биолошких фактора као што су раса, пол или године старости (белкиња, тинејџер). Постигнути статус је онај који појединац заслужи својим сопственим напором (дипломирани студент). Док бисмо, можда, желели да верујемо да су наши заслужени статуси најважнији, друштво се са тим не мора сложити. У сваком друштву, неки статуси имају предност над другима и, углавном одређују свеукупан положај појединца у друштву. Социолози ово називају главним статусом. Најчешћи главни статуси су они који се тичу рода и расе.

1.18. „На сцени“ и „иза кулиса“

Живот на сцени су друштвене прилике и сусрети у којима појединци играју своје формалне улоге; то су заправо, „представе на сцени“. Два истакнута политичара из исте странке, на пример, могу извести успешну представу слоге и пријатељства пред телевизијским камерама, иако један другог мрзе. „Иза кулиса“ је онај простор где људи скупљају костиме и остале глумачке реквизите и припремају се за интеракцију у неком формалном окружењу. Када су сигурни да су иза сцене, људи се опуштају и дају себи одушка понашајући се на начин који иначе контролишу кад су „на сцени“.

32

1.19. Персонални простор

У дефинисању персоналног простора постоје културне разлике. Едвард Т. Хол, који се посебни бавио невербалном комуникацијом, разликује четири зоне персоналног простора. Интимно растојање, од око 45 центриметара, резервисано је за врло мало друштвених контаката. Само они који су у односима у којима је редовно додиривање тела допуштено, као на пример, између љубавника или родитеља и деце, могу да делују у овој зони персоналног простора. Лично растојање (од 45 до 120 центиметара) уобичајено је растојање за сусрете са пријатељима и добрим познаницима. Дозвољена је извесна присност у контакту, али је, углавном, строго ограничена. Друштвено растојање, од 120 до 360 центиметара је зона која се обично успоставља у формалним приликама, као што су интервјуи. Четврта зона је јавно растојање, које је већа од 360 центиметара, а резервисана је за оне који наступају пред публиком. У свакодневним интеракцијма најчешће зоне су прве две – интимно и лично растојање. Ако се продре у те зоне, људи покушавају да тај простор поново освоје. Нови закони и стандарди који се тичу сексуаног узнемиравања у многим западним земљама настоје да заштите персонални простор људи, како мушкараца тако и жена, од свих нежељених додира или контаката.

1.20. Друштвена конструкција стварности

У социологији, постоје мноштво теоријских оквира који се користе за објашњавање друштвене стварности. Теоријски приступ под називном „друштвена конструктивизам“ полази од тога да је и оно што људи и друштво опажају и разумеју као стварност, заправо, производ друштевних интеракција појединаца и група. Стога, покушати да се „објасни“ друштвена стварност значило би надзирати и материјализовати процесе кроз које се таква стварност конструише. Задатак, у ствари, постаје анализа процеса помоћу којих појединци почињу да опажају оно што је за њих, „стварно“ као стварно. Теоретичари друштвеног конструктивизма примењују идеје Бергера и Лакмана на испитивање друштвених феномена, како би разјаснили начине на које чланови неког друштва сазнају и истовремено стварају оно што је стварно.

1.21. Интеракција у времену и простору

Свака интеракција је ситуирана, то јест дешава се на одређеном месту и има одређено трајање у времену. Наше активности током дана обично су подељене на временске и просторне „зоне“. Већина људи, на пример, проводи временску зону, од рецимо девет сати ујутру до пет сати по подне, на послу. Стога, када анализирамо контекст друштвене интеракције, често је корисно посматрати кретање људи и препознати ту конвергенцију времена и простора. Концепт регионализације помаже нам да разумемо како је друштвени живот зониран у времену и простору. Модерна кућа је регионализована на собе и ходнике, и спратове ако није приземна.

33

1.22. Значај часовника

У модерним друштвима, подела наших активности на зоне под снажним је утицајем времена које се мери часовником. Без часовника и прецизног темпирања наших активности, па према томе усклађивања у простору, индустријализована друштва не би могла да постоје. Светско стандардно време први пут је уведено 1884. године, на међународној конференцији одржаној у Вашингтону. Земљина кугла подељена је тада на 24 временске зоне, при чему се једна од друге разликују за један сат. Годинама временске зоне везивале су се за локално време на нултој линији географске дужине, названој меридијан по Гриничу, јер та замишљена линија пролази кроз Стару Краљевску опсерваторију у Гриничу, у Лондону. Године 1986, израз средњоевропско време по Гриничу замењено је координираним универзалним временом.

1.23. Друштвени живот и уређење простора и времена

Интернет представља још један пример колико су облици друштвеног живота обухваћени нашом контролом простора и времена. Нови видови технологије какав је интернет омогућили су нам да будемо у контакту са људима које нисмо никада видели или срели из било којег дрела света.

34

ПОГЛАВЉЕ IV

ПОЛ И РОД

(116-126, 126-127, 127-149)

(116-126)

Шта значи бити мушкарац? Шта значи бити жена? Можда мислите да је бити мушкарац или жена у крајњој линији повезано са полом физичког тела са којим се рађамо. Али, као и многа друга питања која интересују социологе, природу мушкости или женскости није лако класификовати. Већина нас остане без даха кад помисли да „он“ може постати „она“, јер сексулане разлике у великој мери утичу на наш живот. Обично их уопште не примећујемо – баш зато што су тако очигледне. Оне су укорењене у нама од самог почетка. Наше концепције радног идентитета, као и сексулани ставови и склоности који су са њима повезани, формирају се у тако раном животном добу да их, као одрасли, узимамо здраво за готово. Међутим, род није нешто што тек тако постоји; сви се ми, како кажу социолози „понашамо родно“ у свакодневном животу. Ми друштвено репродукујемо род – стварамо га и изнова креирамо – у хиљадама ситних, свакодевних поступака.

1.1. Родне разлике

Уопштено говорећи, социолози користе термин пол да би истакли анатомске и физиолошке разлике које дефинишу мушко и женско тело. Род се, пак, односи на психолошке, друштвене и културне разлике између мушкараца и жена. Род се повезује са друштвено конструисаним појмовима мушкости и женскости; он није нужно производ нечијег биолошког пола. Разлика између пола и рода фундаментална је по свом карактеру, јер многе разлике између мушкараца и жена нису биолошке по пореклу.

1.2. Род и биологија: природне разлике

У којој мери су разлике у понашању мушкараца и жена резултат пола, а не рода? Другим речима, у којој мери су резултат биолошких разлика? Поједини аутори тврде да аспекти биологије човека могу бити разлог урођених разлика у понашању између мушкараца и жена. Мада се хипотеза да биолошки фактори одређују обрасце понашања код мушкараца и жена не може у потпуности одбацити, скоро цео период од једног века је прошао, а да се није успело у откривању физиолошког порекла таквог утицаја. Не постоје докази о постојању

35

механизама који би повезао такве биолошке силе с комплексним друштвеним понашањем мушкараца и жена.

1.3. Социјализација рода

Други пут ка разумевању порекла родних разлика јесте проучавање родне социјализације, учења родних улога помоћу социјалних агенса. Такав приступ прави разлику између биолошког пола и друштвеног рода – дете се рађа с полом, а развија род. Кроз контакте с разноврсним агенсима социјализације, примарни и секундарним, деца постепено усвајају друштвене норме и очекивања која се сматрају каракеристичним за њихов пол. Родне разлике нису биолошки предодређене, оне су културолошки предодрђене и репордуковане. У овом процесу, деца се руководе позитивним и негативним санкцијама, то јест силама које се примењују у друштву за награђивање или спречавање понашање. Ипак, постоје критике овог мишљења. „Агенси социјализације“ не могу да произведу механичке ефекте код особе у развоју. Они само позивају дете да узме учешћа у друштвеној пракси под датим условима. Деца одбијају позив, тачније, почињу да вуку сопствене потезе на пољу рода. Нека одбацују хетеросексуалност... нека прихватају мешавину мушких и женских елемената. Важно је истаћи да људска бића не представљају пасивне објекте или послушне примаоце „програмирања“ рода, како неки социолози тврде. Људи су активни чиниоци који стварају и модификују своје улоге. Мада би требало да смо скептични у погледу сваког генералног усвајања приступа о полним улогама, многе студије показале су да, у извесној мери, родни идентитети јесу резултат друштвених утицаја. Очигледно је да је родна социјализација веома моћан процес и да њене последице могу бити веома узнемиравајуће. Кад им се род једном „додели“, друштво од појединаца очекује да се понашају као „мушкарци“ и „жене“. Управо се у свакодневном животу остварују и репродукују оваква очеквиања.

1.4. Родни идентитет: две теорије

Две од водећих теорија које објашњавају формирање родних идентитета баве се емоционалном динамиком између деце и њихових старатеља. Према оваквим гледиштима, родне разлике нису резултат биолошке предиспозиције, већ се формирају „несвесно у најраније периоду живота“.

1.4.1. Фројдова теорија о развоју рода

Можда најистакнутија, али и најконтроверзнија теорија о јављању родног идентитета, јесте она Сигмунда Фројда. Према Фројду, учење родних разлика код одојчади и деце тиче се присуства односно одсуства пениса. „Имам пенис“ значи „Ја сам дечак“, док „Ја сам девојчица“ значи „Немам пенис“. Фројд упозорава да овде није реч само о анатомским разликама; присуство или одсуство пениса симболики представља мушкост или женскост. У узрасту од око четири или пет година, како тврди ова теорија, дечак осећа страх од дисциплине и аутономије које отац захтева од њега и замишља да отац жели да му уклони пенис. Делимично свесно, али највећим делом несвесно, дечак се идентификује с оцем и постаје свестан свог мушког идентитета. Дечак се одриче своје љубави према мајци због несвесног страха да ће га

36

отац кастрирати. Девојчице, с друге страе, наводно пате од „зависти што немају пенис“, јер не поседују видљив орган по којем се разликују дечаци. Мајка губи вредност у очима девојчице, јер ни она нема пенис и није у стању да га створи. Када се девојчица идентификује са мајком, она заузима покоран став који је резултат прихватања да је „на другом месту по вредности.“

1.4.2. Теорије о развоју рода Ненси Чодороу

Мада су бројни аутори користили Фројдов приступ проучавању развоја рода, они су га обично модификовали на више начина. Пример таквог аутора јесте Ненси Чодороу. Ова ауторка сматра да учење осећања мушкости или женскоссти произлази из привржености које дете осећа према својим родитељима у раном узрасту. Она много више од Фројда наглашава значај мајке. Дете је емотивно везано за мајку јер она лако врши одлучујући улогу у раном узрасту. Ова везаност прекида се у одређеном периоду да би устпуила место одвојеном осећају свога „ја“ – од детета се тражи да постане самосталније. Ненси Чодороу сматра да се овај процес прекидања везаности за мајку одвија на различити начин код дечака и девојчица. Дечаки осећај о себи стичу преко радикалнијег одбацивања своје првобитне блискости с мајком, тако што мушкошћу сматрају све оно што није женствено. Као резултат тога, дечаци су релативно неспособни да се зближе с другима; они развијају више аналитички поглед на свет, у коме је нарочит нагласак на успех, а потискују способност разумевања сопствених осећања, као и осећање других. Њене идеје нас у великој мери подучавају о природи женскости и помажу нам да схватимо порекло онога што зовемо мушка уздржаност – тешкоћа коју мушкарци имају са откривањем сопствених осећања другима.

1.5. Друштвена конструкција рода и пола

Последњих година постоји критика теорије социјализације и родних улога. Својим телима можемо придати значења која доводе у питање оно што се обично сматра „природним“. Појединци могу да бирају како да конструишу и реконструишу своја тела на начин који им се допада – могу да раде гимнастику, држе дијету, раде пирсинг, обављају пластичне операције или мењају пол. Технологија замагљује границе наших физичких тела. Стога, како се тврди, људско тело и биологија нису „дати“, већ су подложни личном избору у различитим друштвеним контекстима. Према таквом гледишту, аутори који се баве истраживањем родних улога и њиховог учења прећутно прихватају да постоји биолошка заснованост родних разлика. Аутори који заступају социјализацијски приступ сматрају да биолошке разлике између полова представљају оквир који се „културолошки разрађује“ у самом друштву. Теоретичари који верују у друштвену конструкцију пола и рода одбацују сваку биолошку заснованост родних разлика. Они сматрају да се родни идентитети стварају у односу на перципиране полне разлике у друштву и потпомажу обликовање тих разлика.

1.6. Становишта о родној неједнакости

37

Родне разлике ретко су неутралне – у скоро свим друштвима, род представља значајан облик друштвеног раслојавања. Род је одлучујући фактор у структурирању врста, могућности и животних шанси које се пружају појединцима и групама и врши јак утицај на њихове улоге у оквиру друштвених институција, од породице до државе. Мада улоге мушкараца и жена могу да варирају од културе до културе, не постоји познат пример друштва у којем су жене моћније од мушкараца. Улоге мушкараца по правилу се више вреднују и награђују од улога жена: у скоро свакој култури жене сносе највећу одговорност за подизање потомства и рад у кући, док се мушкарци традиционално брину за зараду и издржавање породице. Доминантна подела рада између полова довела је до неједнаких позивиција мушкараца и жена у погледу моћи, престижа и богатства.

1.7. Функционалистички приступи

Функционалисти схватају друштво као систем међусобно повезаних делова који, кад су у равнотежи, функционишу удружено како би произвели друштвену солидарност. Тако функционалистичка гледишта и ставови инспирани оваквим приступом роду покушавају да покажу да родне разлике доприносе стабилности и интеграцији друштва. Аутори који припадају школи мишљења о „природним разликама“ сматрају да је подела рада између жена и мушкараца биолошки заснована. Жене и мушкарци обављају оне послове који су им биолошки најпримеренији. Мардок закључује да је подела рада на основу пола присутна у свим културама. Мада није резултат биолошког „програмирања“, то ипак представља најлогичнију основу за организацију друштва. Талкот Парсонс је сматрао да је стабилна породица, која је увек спрема да пружи подршку деци, представља кључ успешне социјализације. Према Парсоновсоновом гледишту, породица функционише успешније уколико постоји јасна подела рада на основу пола у којој жене преузимају епскресивне улоге, брину се за подизање и безбедност деце и пружају емоционалну подршку. Мушкарци, с друге стране, треба да преузму инструменталне улоге – тј. да зарађују за живот породице. Због стресне природе мушке улоге, епскресивна улога жена треба да укључује и пружање стабилности и утехе мушкарцу. Таква комплементарна подела рада која се заснива на биолошким разликама између полова гарантује слогу у породици. Ако је мајка одсутна или ако се дете у раном добу одвоји од мајке – стање које се назива материнска депривација – постоји велики ризик да се дете неће адекватно социјализовати. То може да доведе до озбиљних социјалних и психолошких последица у каснијем животу, укључујући антисоцијално и психопатско понашање.

1.8. Проучавање родних неједнакости

Социолози дефинишу родну неједнакост као разлику у статусу, моћи и престижу између мушкараца и жена у оквиру група, колективитета и друштава.

1.9. Евалуација

Феминисткиње су оштро критиковале тврдње о биолошкој заснованости поделе рада између полова, сматрајући да не постоји ништа природно или неизбежно кад је реч о расподели дужности у друштву. Жене нису спречене ниједном својом биолошком карактеристиком да

38

граде професионалну каријеру; пре би се рекло да се људска бића социјализују за улоге које се културолошки од њих очекују.

1.10. Феминистички приступи

Феминистички покрет довео је до постављања читавог низа теорија које покушавају да објасне родне неједнакости и предложе начине за њихово превазилажење. Феминистичке теорије о родним неједнакостима износе међусобно сасвим противречне ставове.

1.10.1. Либерални феминизам

Либерални феминизам трага за објашњењем родних неједнакости у друштвеним и културним ставовима. За разлику од радикалних феминисткиња, либералне феминисткиње не сматрају женску субординацију делом већег система или структуре. Уместо тога, оне указују на велики број засебних чинилаца који доприносе неједнакост између жена и мушкараца. Оне своју енергију усмеравају на успостављање и заштиту једнаких могућности за жене кроз законодавна и демократска средства. Оне сматрају да је за елиминацију дискриминације жена од суштинске важности да једнакост буде прописана законом. Либералне феминисткиње покушавају да кроз постојећи систем постепено уведу реформе. У том погледу оне су умереније у својим циљевима и методима од радикалних феминисткиња, које захтевају рушење читавог постојећег система. Радикалне феминисткиње оптужују либералне феминисткиње да подстичу жене на пасивно прихватање неједнаког друштва и његовог такмичарског карактера.

1.10.2. Радикални феминизам

У основи радикалног феминизма стоји веровање да су мушкарци одговорни за експлоатацију жена и да од тога имају користи. Анализа патријархата централно је питање ове гране феминизма. Радикалне феминисткиње истичу породицу као један од главних извора угњетавања жена у друштву. Оне сматрају да мушкарци експлоатишу жене захваљујући бесплатном раду који жене обављају у кући. Радиклане феминисткиње разликују се по свом тумачењу основа патријархата, али се већина слаже да она подразумева присвхајање женског тела и сексуалности у неком виду. Радикалне феминисткиње не верују да се жене могу ослободити сексуалног угњетавања кроз реформе или постепене промене. Пошто је патријархат систематска појава, како оне сматрају, родна једнакост може се постићи искључиво укидањем патријархалног поретка. Њихово истицање мушког насиља и објективифакције жена довело је оваква питања у центар актуелних расправа о женском подређености у друштву. Радикалне феминисткиње тврде да је патријархат током историје постојао у свакој култури – да је то универзална појава. Критичари, пак, сматрају да таква концепија патријархата не оставља простра за разматрање културних и историјскхи различитости. Овај поступак доводи до биолошког редукционизма – приписивања свих сложености родних неједнакости једноставној разлици између жена и мушкараца.

39

1.10.3. Црни феминизам

Да ли се поменуте верзије феминизма могу подједнако применити на искуства белих жена и жена друге боје коже? Многе црне феминисткиње и феминисткиње из земаља у развоју тврде да то није могуће. Оне сматрају да етничке поделе међу женама нису биле предмет разматрања главних феминистичких школа мишљења, која се првенствено баве проблемима белкиња, углавном припадница средње класе које живе у индустријализованим друштвима. Незадовољство постојећим облицима феминизма довело је до појаве црног феминизма који се бави конкретним проблемима са којима се суочавају црнкиње. Дело америчких црних феминисткиња истичу утицај моћног наслеђа ропства, сегрегације и покрета за људска права на родне неједнакости у црној заједници. Оне истичу да су ране црне сифражеткиње подржавале кампању за права жена, али су схватиле да се питање расе не може игнорисати: црне жене биле су дискриминисане на основу расе и рода. Хукс сматра да теоријски оквири које заговарају беле феминисткиње – на пример, став да је породица главни ослонац патријархата – не могу да се примене на црне заједнице, у којима породица представља главну солидарност против расизма. Другим речима, угњетавање црних жена дешава се на другачијим локацијама у поређењу с белим женама. Црне феминисткиње, стога, сматрају да се ни од једне теорије родних неједнакости која не узима у обзир расизам не може очекивати да на адекватан начин објашњење за угњетавање црних жена.

1.11. Женскост, мушкост, и родни односи

Било је мало истраживања о мушкости, о томе шта значи бити мушкарац, као и формирању мушког идентитета. Социолози су се више бавили угњетавањем жена од стране мушкараца и њиховом улогом у очувању патријархата. Од краја осамдесетих година двадесетог века, међутим, већа пажњу посвећује се критичким проучавањима мушкараца и мушкости. Шта значи бити мушкараца у касном модерном друштву? Да ли је мушкост у кризи? Како се традиционална очекивања и притисци на мушкарце трансформишу у доба рапидних промена? Ова промена у социологији рода и сексуалности довела је до нових истраживања мушкараца и мушкости под општим окриљем родних односа, друштвено произведених образаца интеракције између жена и мушкараца. Социолози покушавају да схвате како се формирају мушки идентитети и какав утицај на понашање мушкараца врше друштвено прописане улоге.

1.12. Р. В. Конел: родни поредак

У својим делима Род и моћ и Мушкости, Р. В. Конел нуди једну од најпотпунијих теоријских поставки рода. Према Конелу, мушкост представља одлучујући елемент родног поретка и не може се разумети одвјено од њега, или од женскости која је прати. Он наглашава да емпиријски докази о родној неједнакости не представљају тек „безобличну хрпу података“, већ откривају основу „организованог поља људске делатности и друштвених односа“ помоћу којих се жене држе у подређеном положају у односу на мушкарце. У западним капиталистичким друштвима, родни односи још увек се дефинишу на основу патријархалне моћи. Од индивидуалног па све до институционалног нивоа, постоје различити типови мушкости и женскости који су окупљени око централне премисе: доминације мушкараца над женама. Конел разликује три аспекта друштва који у међусобној интеракцији формирају друштвнеи родни поредак, обрасце односа моћи између мушкости и женскости који су

40

присутни у целом друштву. Према Конелу, рад, моћ и катексис (лични/сексуални односи) представљају три различита, али међусобно повезана дела друштва који заједно делују и мењају се у зависности од међусобних односа. Та три подручја представљају главна места на којима се родни односи стварају и на која су ограничени. Рад се односи на полну поделу рада у кући и на тржишту рада. Моћ делује кроз друштвене односе као што су ауторитет, насиље и идеологија у институцијама, држави, војсци и домаћем животу. Катексис се тиче динамике у оквиру интимних, емотивних и личних односа, укључујући брак, сексуалност и одгајање деце. Конел користи појам родни режим да би протумачио улогу родних односа у мањим окружењима, као што је то конкретна институција.

1.12.1. Родна хијерархија

Конел сматра де се мушкост и женскост изражавају на много различитих начина. У својој хијерархији Конел користи стилизоване „идеалне типове“ мушкости и женскости. На врху хијерархије налази се хегемонска мушкост, која доминира над свим другим мушкостима и женскостима у друштву. Хегемонски се односи на појам хегемоније – друштвене доминације одређене групе, која се остварује не кроз употребу бруталне силе, већ кроз културну динамику која залази у приватни живот и друштвене области. Према Конелу, хегемонска мушкост првенствено се односи на хетеросексуалност и брак, али и на ауторитет, плаћени рад, снагу и физичку моћ. Примери мушкараца који отелотворују хегемонску мушкост јесу Силвестер Сталоне, Брус Вилис, Хемфри Богарт и Жан-Клод ван Дам. Мада се хегемонска мушкост сматра идеалним обликом мушкости, мало је мушкараца који могу да досегну овај идеал. Велики број мушкараца, међутим, још увијек профитира из доминантне позиције хегемонске мушкости у патријархалном поретку. Конел ово назива патријархалном дивидендом, а за оне који профитирају из ње сматра да отелотворују саучесничку мушкост. Међу подређеним мушкостима најважније је хомосексуална мушкост. У родном поретку којим доминира хегемонска мушкост, хомосексуалац се третира као нешто супротно од „правог мушкарца“; он не досеже идеал хегемонске мушкости и често отелотворује многе „одбачене особине хегемонске мушкости. Један облик женскости – наглашена женскост – представља важан комплементарни елемент хегемонске мушкости. Она је усмерена ка отварењу интереса и испуњавању жеља мушкараца и карактеришу је „попустљивост, нежност и емпатија“. Конел указује на Мерилин Монро истовремено као на „архетип и сатиричара“ наглашене женскости. На крају, постоје субордиране женскости које одбацују описану верзију наглашене женскости. Жене са развијеним неподређеним идентитетима и начином живота укључују феминисткиње, лезбејке, усиделице, бабице, вештице, проститутке и мануелне раднице. Искуства ових резистентних женскости, међутим, углавном су „сакривене од историје“.

1.12.2. Промена родног поретка: кризни трендови

Мада је Конел пружио јасно организовану родну хијерархију, он одбацује гледиште да су родни односи непромењиви или статични. Пошто верује да су пол и род друштвено конструисани, Конел сматра да људи могу да мењају своје родне оријентације. Он сматра да то не мора нужно да значи да људи могу да промене своју сексуалност из хомосексуалности у хетеросексуалност, и обратно – мада се и то дешава у појединим случајевима – него да се родни идентитети непрестано прилагођавају. Конел сматра да се налазимо у времену у којем постоје

41

јаке тенденције ка кризама. Овакви кризни трендови јављају се у три облика. Прво, постоји криза институционализације. Под овом појавом Конел подразумева да се институције које су традиционално подржавале моћ мушкараца – породица и држава – постепено урушавају. Легитимност мушке доминације над женама слаби због законодавства које санкционише развод, насиље у кући и силовање, и због економских питања попут опорезивања и пензионисања. Друго, постоји криза сексуалности, у којој је хегемонска хетеросексуалност мање доминантна него некада. Јачање женске сексуалности и хомосексуалности врши снажан притисак на традиционалну хегемонску мушкост. Коначно, постоји и криза формације интереса. Конел сматра да се јављају нове основе друштвених интереса које угрожавају постојећи родни поредак.

1.13. Трансформација мушкости

Конел је истакао неколико „кризних трендова“ у оквиру постојећег родног поретка који прете да угрозе стабилност хегемонске мушкости. Заговорници таквог мишљења сматрају да се традиционална схватања мушкости урушавају под утицајем комбинације фактора, од промена на тржишту рада до високих стопа развода.

1.13.1. Незапосленост

Међу мушкарцима из радничке класе, идеје мушкости блиско су повезиване са „одласком од куће“ и доношењем кући довољне зараде која би омогућила породици живот без државне социјалне помоћи. Дугорочна незапосленост урушила је ове идеале – како у породици код куће, тако и код других мушкараца у друштвеном окружењу, попут локалне кафане.

1.13.2. Криминал

Криминал представља још једну област у којој се осећа „криза мушкости“. У прошлости су младићи, чак и у деловима града с високим нивоом криминалитета, имали јасан скуп циљева којима су тежили у животу: да нађу легитиман посао и зарађују за живот супруге и деце. Међутим, таква улога мушког храниоца породице, како сматра Кембел, сада је изложена притиску, поготово код млађих мушкараца у сиромашним подручјима. Тамо где незапосленост представља једину будућност, не може се тежити циљу да се постане онај који зарађује за живот породице. Осим тога, жене су постале самосталније него некада и није им потребан мушкарац да би постигле статус у ширем окружењу. Резултат тога је перманентно погоршање друштвених прилика какво налазимо у сиромашнијим деловима данашњих градова.

1.13.3. Криза значења?

У свом делу У шкрипцу: издаја модерног мушкарца, Сузан Фалуди истражује искуства америчких мушкараца на крају ХХ века. Она сматра да је савремене мушкарце издало друштво

42

у којем растућа незапосленост, мања зарадљ, дуже радно време и стални страх од отпуштања урушавају безбедну улогу „храниоца породице“ који су они некада уживали. Њено истраживање показало је да се брак и интимне везе више не сматрају тако стабилним као раније; умањена је улога мушкараца у заједници – у цркви, политици и локалним удружењима. Мушкарци пролазе кроз дубоку кризу у погледу сопствене вредности и користи у доба кад немилосрдна потрошачка култура и све већа потрошња урушавају традиционалне лојалности, обавезе и улоге.

1.13.4. Портретисање у медијима

Радерфорд је уочио две идеализоване слике мушкараца које оличавају супротне реакције на изазове феминизма и промењену улогу жене. Прва је слика „мушкарца осветника“, која одговара схватању традиционалне мушкости. Мушкарац осветник брани своју мушкост и част нападајући све оне који представља „издајице“ мушкости – мушкарце који су „омекшали“ или постали „феминизирани“. То је подручје насилног поновног успостављања традиционалне мушкости, оличене у лику Рамба који узвраћа на сваку претњу у жељи да поврати традиционални поредак. Међутим, постоји и такозвани нови мушкарац – лик који је почео све чешће да се појављује у медијима и рекламним кампањама осамдесетих година ХХ века. Нови мушкарац показује осетљивост у свом понашању према женама, деци и сопственим емоционалним потребама. Он очинство чини отменим, приказујући се као јак али и нежан хранилац породице. Нови мушкарац се може портретисати и као сексуални објекат, скоро исто како се жене конвенционано приказују, дозвољавајући тако да се изокрене типичан процес који је жене приказивао као објекте мушког „погледа“. Популарност новог сексуализованог, осећајног мушкарца може се сматрати покушајем реконстриусања идеја мушкости, што је реакција на изазове феминизма.

1.14. Људска сексуалност

И идеје о сексуалности пролазе кроз драматичне промене. У традиционалним друштвима, сексуалност је била уско повезана са процесом репродукције; данас, то су две потпуно одвојене појаве. Сексуалност је постала димензија живота коју сваки појединац за себе истражује и обликује. Ако се сексуалност некада „дефинисала“ у категоријама хетеросексуалности и моногамије у контексту брачних односа, данас долази до све већег прихватања разноликих облика сексалног понашања и склоности у шароликим контекстима.

1.15. Биологија и сексуално понашање

Сексуалност се дуго сматрала врло личним питањем. Зато представља изазовну област за социолошка истраживања. Јасно је да постоји биолошка основа сексуалности, јер се анатомија женског тела разликује од мушког. Постоји и биолошки императив репродукције, иначе би људска врста изумрла. Поједини биолози сматрају да постоји револуционарно објашњење за чињеницу да су мушкарци сексуало промискуитетнији од жена. Наиме, мушкарци су биолошки склони да оплођују што је могуће више жена, док жене желе стабилне партнере да би заштитиле биолошко наслеђе које преносе на своју децу. Овај аргумент

43

подржавају студије о сексуалном понашању животиња које показују да су мужјаци обично промискутетнији од женки у оквиру исте врсте. Новије студије, међутим, показују да женско неверство представља доста уобичајену појаву у животињском царству и да су сексуалне активности животиња много комплексније него што смо мислили. Недавна студија о женка птица оспорила је овај аргумент и показала да женке птица имају још једног мужјака за парење не због његових гена, већ што би могао бити бољи родитељ и понудити бољу територију за подизање младих. Сексуално понашање људи испуњено је значењем – то јест, људи користе и изражавају своју сексуалност на много различитих начина. За људе је сексуална активност много више од биолошког. Она је симболичка и одражава оно што јесмо и емоције које доживљавамо.

1.16. Друштвени утицаји на сексуално понашање

У свим друштвима, већина људи је хетеросексуална – има склоност према супротном полу због емотивних веза и сексуалног уживања. Хетеросексуалност је у сваком друштву основа брака и породице. Па ипак, постоји много мањинских сексуалних укуса и склоности. Навешћемо неколико могућих сексуалних врста понашања. Мушкарац или жена могу имати сексуалне односе са женама, мушкарцима, или са припадницима оба пола. То се може дешавати истовремено с једним, али и са три или више учесника. Секс се може упражњавати са самим собом (мастурбација), или ни са ким (целибат). Неко може имати сексуалне односе са транссексуалцима или људима који се облаче у мушку/женку одећу само за време сексуалних односа; могу користити порнографију или сексуална помагала; могу упражњавати садо-мазохизам (еротично везивање или задавање бола); могу сексуално општити са животињама, и тако даље. У свим друштвима постоје сексуалне норме које одобравају једну врсту понашања, а обесхрабрују или осуђују друге. Чланови друштва ове норме усвајају кроз социјализацију. Међу старим Грцима, на пример, љубав према мушкарцима идеализована је као највиши облик сексуалне љубави. И прихваћене врсте сексуалног понашања разликују се од културе до културе, на основу чега закључујемо да сексуално понашање није урођено, него се усваја. У већини култура, норме сексуалне привлачности (и за мушкарце и за жене) одређују се за жене на основу физичког изгледа више него за мушкарце, што је ситуација која се, како се чини, постепено мења на Западу јер све више жена постаје активно у сферама ван куће. Понекад се груди не сматрају извором сексуалног стимуланса, док се у неким друштивма њима придаје велики еротски значај. У неким друштвима важан је облик лица, док су у другима битни облик и боја очију или величина и облик носа и усана.

1.17. Сексуалност у западној култури

Западне ставове према сексуалном понашању већ скоро две хиљаде година обликује хришћанство. Доминантан став хришћанске цркве био је да свака врста сексуалног понашања сумњива, осим оне која служи за репродукцију. У појединим периодима, овакво гледиште доводило је до екстремне крепости у друштву као целини. Али, у неким другим периодима, много људи оглушивало се или је реаговало против учења цркве, упражњавајући понашањем које је било забрањено од стране црквених власти. У деветнаестом веку, религиозна уверења о сексуалности делимично су замењена медицинским. Сматрало се да мастурбација изазива слепило, лудило, срчане болести и друга обољења, док се за орални секс тврдило да изазива рак. У викторијанско соба, сексуална хипокризија била је на свом врхунцу. Сматрало се да

44

моралне жене нису заинтересоване за секс, осим да по дужности удовоље својим мужевима. Многи мушкарци из викторијанског доба који су наизглед били поштовани и угледни грађани одани својим супругама, редовно су посећивали проститутке или имали љубавнице. У данашње време, традиционални ставови постоје упоредо са либералнијим гледиштима о сексуалности која су свој снажан замах доживели шездесетих година двадесетог века. Поједини људи, нарочито они под утицајем хришћанског учења, сматрају да је секс пре брака погрешан и генерално не одобравају све облике сексуалног понашања осим хетеросексуалне активности под окриљем брака. Други, пак, благонаклоно гледају или здушно одобравају секс пре брака и имају толерантне ставове о различитим врстама сексуалног понашања.

1.17.1. Сексуално понашање: Кинсијева студија

Када је Алфред Кинси започео своје истраживање у САД, 40-их и 50-их година ХХ века, то је било прво велико истраживање сексуалног понашања. Кинси и његови сарадници били су осуђивани од стране религиозних организација, а његов рад проглашен је неморалним у штампи и америчком Конгресу. Резултати Кинсијевог истраживања деловали су изненађујуће и шокантно на многе, јер су открили велике разлике између јавних очекивања у погледу сексуалног понашања која су у то време преовлађивала, с једне, и стварног сексуалног понашања људи, с друге стране. Кинси је открио да је скоро 70% мушкараца посећивало проститутке, а 84% имало је предбрачно сексуално искуство. Ипак, у складу са двоструким стандардима, 40% мушкараца очекивало је да њихове супруге буду девице кад ступају у брак. Више од 90% мушкараца упражњавало је мастурбацију, а скоро 60% неки облик оралног секса. Међу женама, око 50% имало је предбрачно сексуално искуство, мада већина са будућим мужевима. Од 60% је мастурбирало, а исти проценат упражњавао је орални контакт с гениталијама. Јаз између јавно прихваћених ставова и стварног понашања који су демонстрирали Кинсијеви резултати, вероватно је посебно дубоко у том конкретном временском периоду, непосредно након краја Другог светског рата. Фаза сексуланог ослобођења започела је знатно раније, двадесетих година, када се велики број младих осећао ослобођен од стриктних моралних кодова који су владали ранијим генерацијама. Сексуално понашање вероватно се у велико мери променило, али о питањима које се тичу сексуалности није се водила отворена расправа као што се то данас чини. Људи су крили да упражњавају сексуалне активности које су биле осуђиване на нивоу друштва, не знајући да су и друго исто чинили. Период шездесетих година карактерише већа слобода у отвореном изражавању сексуалних ставова, што је више у складу са стварним понашањем.

1.17.2. Сексуално понашање након Кинсија

Шездесетих година ХХ века, друштвени покрети који су довели у питање постојећи поредак ствари, попут оних који се повезују са контракултурама или „хипи“ начином живота, разбили су и постојеће сексалне норме. Ови покрети проповедали су сексуалну слободу, а откирће пилула за контрацепцију за жене омогућило је одвајање сексуалног уживања од репродукције. Женске групе су почеле да захтевају већу независност од мушких сексуалних вредности, одбацивање двоструких стандарда и признање потребе жена да постигну веће сексуално задовољење у интимним везама. У модерном друштву мушкарци и даље доминирају у већини области и, уопште, много су насилнији према женама него што су оне према њима. Такво насиље у суштини усмерено на контролисање и продужење субординације жена. Па,

45

ипак, велики број аутора – као што смо видели у овом поглављу – почиње да верује да мушкост представља бреме у истој мери колико и предност. Мушка сексуалност, како они тврде, сада се више сматра принудом него задовољством. Кад би мушкарци престали да користе сексуалност као средство контроле, то би ишло у прилог не само женама, него и њима самима.

1.17.3. Нова верност

Тим истраживача 1994. године објавио је најсвеобухватнију студију о сексуалном понашању у свету од времена Кинсија, под називом Друштвена организација сексуалности: сексуално понашање у САД. На изненађење многих, резултати ове студије показали су суштински сексуални конзервативизам код Американаца. На пример, 83% испитаника имало је само једног (или ниједног) партнера у претходној години, а међу људима у браку та бројка достиже чак 96%. Верност брачном партнеру такође је прилично уобијачена: само 10% жена и мање од 25% мушкараца изјавило је да је имало ванбрачну везу у току живота. Друштвена организација сексуалности показује да су Американци мање склони авантурама у сексуалном животу него што су били у време Кинсијевог истраживања. Може се десити да Киснијеви резултати нису били прецизни. Можда је страх од СИДЕ навео људе да ограниче своје сексуалне активности. Или су, из неког разлога, људи данас више склони да крију своје сексуалне активности. Валидност истраживања о сексалном понашању недавно је била тема једне интензивне расправе.

1.18. Хомосексуалност

Хомосексуалност, усмереност сексуалних активности или осећања према припадницима истог пола, постоји у свим културама. У појединим незападним културама, хомосексуални односи прихваћени су или се, чак, подстичу међу одређеним групама. Народ Батак, на пример, на северу Суматре, дозвољава хомосексуалне односе пре брака. Младићи напуштају родитељски дом у пубертету и спавају у кућама са десетак или више старијих мушкараца који упућују придошлице у тајне хомосексуалних активности. У западном свету, на пример, хомосексуална особа доживљава се као јединка која је означена у погледу његових, односно њених сексуалних укуса од стране већине популације. У својим проучавањима, Мишел Фуко је показао да пре 18. века назив за хомосексуалну особу скоро да уопште није постојао. Црква и закон осуђивали су упражњавање содомије; у Енглеској и неколико других европских земаља, содомија се кажњавала смрћу. Термин „хомосексуалност“ искован је шездесетих година 19. века, и отад се хомосексуалне особе сматрају посебном врстом људи са одређеним сексуалним поремећајем. Смртна казна за „неприродни чин“ укинута је у САД након стицања независности, а у европских земљама крајем 18-ог и почетком 19-ог вијека. Међутим, до само пре неколико деценија, хомосексуалност је представљала криминалну активност у практично свим западним земљама. Постоје преломни тренуци који су довели до какве-такве афирмације хомосексуалности. Први је био излазак из штампе Кинсијевог извештаја о сексуалном понашању, који је пажњу јавности скренуо на учесталост хомосексуалности у америчком друштву. Ова открића представљала су шок за многе људе, али су помогла урушавању лажног веровања да хомосексуалци представљају малобројну групу девијантних особа са психичким поремећајем. Други критични моменат десио се 1969. године, на Стоунволским немирима, бруталној епизоди насиља између полиције и њујоршке геј заједнице. Догађај у Стоунволу оживео је покрет за ослобођење хомосексуалаца, не само у САД, него и у другим земљама.

46

Коначно, појава епидемије СИДЕ почетком осамдесетих година двадесетог века представљала је кључни догађај у скорашњој историји хомосексуалности. Док је на једној страни сида била разорна за хомосексуалце, због великог броја појединаца који су се заразили и умрли, она је, с друге стране, ојачала геј заједницу и учинила да хомосексуалност постане предмет отворене расправе у друштву.

1.19. Хомосексуалност у западној култури

Кенет Пламер у својој класичној студији разликује четири типа хомосексуалности у модерној западној култури. Успутна хомосексуалност односи се на пролазни хомосексуални сусрет која нема знатан утицај на укупни сексуални живот неке особе. Пример за то су заједничко дечачко мастурбирање. Ситуационе активности односе се на ситуацију у којој се хомосексуални чинови редовно упражњавају, али не постају главна склоност појединца. У окружењма као што су затвори или касарне, гдје мушкарци живе без жена, хомосексуално понашање овакве врсте честа је појава и пре се сматра заменом за хетеросексуално понашање него трајним опредељењем. Персонализована хомосексуалност односи се на појединце који преферирају хомосексуалне активности, али су изоловани од група у којима се овакво понашање лако прихвата. Таква хомосексуалност представља тајну активност која се скрива од пријатеља и колега. Хомосексуалност као начин живота односи се на појединце који су се „открили“ и везе са другим особама сличних сексуалних укуса учинили кључним делом свог живота. Број људи (и мушкараца и жена) који је имао хомосексуална искуства или је искусио снажн склоност ка хомосексуалности, вероватно је много већи него број оних који отворено воде геј начин живота.

1.19.1. Лезбејство

Мушка хомосексуалност изазива већу пажњу него лезбејство – хомосексуална приврженост или активност међу женама. Лезбејске групе много су боље организоване од мушких геј субкултура и укључују мањи број успутних односа. Поједине лезбејке сматрају да покрети за ослобођење хомосексуалаца заступају интересе мушкараца, док се либералне и радикалне феминисткиње искључиво баве проблемима хетеросексуалне жеље, припаднице средње класе. Тако се појавила специфична врста лезбејског феминизма која заступа ширење „женских вредности“ и доводи у питање мушку, хетеросексуалну правоверност.

1.20. Ставови према хомосексуалности

Нетолерантни ставови према хомосексуалности у толикој мери су били истакнути у прошлости да су тек у последњих неколико година разбијени неки митови који окружују ово питање. Хомосексуалност није болест и не сме се повезивати ни са каквим обликом психијатријског поремећаја. Хомосексуални мушкарци нису ограничени на било који сектор професија. Попут термина расизам и сексизам, и хетеросексизам се односи на процес којим се врши категоризација и дискриминација нехетеросексуалних особа на основу њихове сексуалне оријентације. Хомофобија се односи на изражавање страха или презира према хомосексуалним појединцима. Мада је хомосексуалност све више прихваћена, и хетеросексизам и хомофобија

47

стају дубоко укорењени у многим областима западног друштва; антагонизам према хомосексуалцима и даље опстаје као део емотивних ставова многих људи. Геј мушкарци настоје да одбаце слику феминизираности која се са њима обично повезује, и покушавају да се од ње дистанцирају на два начина. Први је, кроз неговање прекомерне феминизираности – „кемп“ мушкости која пародира стереотипе. Други – кроз неговање „мачо“ имиџа. Хомосексуалци су приказивани као девијантна претња моралном благостању „нормалног друштва“. Да би се очувала хетеросексуална мушкост као „норма“, неопходно је маргинализовати и оклеветати оно што се опажа као та претња.

1.21. Кампања за законска права и признавање

Хомосексуалност је на много начина нормализована – постала је прихваћенији део друштва у свакодневном животу. Све више геј активиста захтева да се изврши легализација хомосексуалних бракова. Зашто им је то толико важно кад се зна да брак губи значај и међу хетеросексуалним паровима? Важно им је јер желе да имају исти статус, права и обавезе као и било ко други. У данашње време брак изнад свега представља емотивну везу, али, с обзиром да је признат од стране државе, брак има утврђене законске импликације. Противници хомосексуалног брака, или га осуђују, или га сматрају испразним или неприродним. Они сматрају да се кроз такав брак врши легализација сексуалне оријентације коју би држава по сваку цену требало да спречава. Ипак, већина геј људи само жели да их други виде као нормалне. Они истичу да је хомосексулацима, као и свим другим људима, потребна економска и емоционална сигурност.

1.22. Проституција

Проституција се може дефинисати као пружање сексуалних услуга за новац. Реч „проституција“ ушла је у свакодневну употребу крајем 18. века. У старом и средњем веку, сексуалне услуге за новац пружале су куртизане, конкубине или ропкиње.

1.22.1. Проституција данас

Пол Џ. Голдстин је извршио класификацију проститутки на основу професионалне посвећености и професионалног контекста. Посвећеност се односи на учесталост с којом се жена бави проституцијом. „Повремене проститутке“ јесу оне које доста често, али нередовно, примају новац за секс као допуну приходима из других извора. Професионални контекст односи се на тип радне средине и процес интеракције у који жена ступа. „Уличарке“ обављају посао на улици. „Колгерле“ проналазе клијенте преко телефона, тако што мушкарци долазе у њихову кућу или оне одлазе њима. „Кућне проститутке“ јесу жене које раде у приватном клубу или борделу. „Проститутка из салона за масажу“ пружа сексуалне услуге на месту које, наводно, у складу са законом, нуди само масажу и остале здравствене услуге. Резолуција Уједињених нација донета 1951. године, осуђује оне који организују проституцији или профитирају из активности проститутки, али проституцију као такву не забрањује. Укупно 53 државе формално су прихватиле ову резолуцију, мада се њихово законодавство, у погледу проституције, у знатној мери разликује. Закони против проституције ретко кажњавају клијенте.

48

Оне који купују сексуалне услуге не хапсе нити кривично гоне, а у судском процесу омогућено им је да не откривају свој идентитет.

1.22.2. Дечја проституција и глобална „индустрија секса“

Проституцијом се често баве деца. Истраживање о дечјој проституцији у САД, Великој Британији и Западној Немачкој показало је да већина деце која су побегла од куће и немају средстава за живот прибегава проституцији као начину за стицање прихода. Могу се разликовати три широке категорије дечје проституције: одбегли, који су, или напустили свој дом и родитељи не знају где се налазе, или који и даље беже након што буду пронађени и враћени родитељима; одсутни, који, у принципу, живе код куће, али редовно одатле одлазе и не враћају се по неколико дана; и одбачени, које родитељи одбацују и нису заинтересовани где им се деца налазе. Све категорије обухватају и женску и мушку децу. Дечја проституција представља део секс туризма у неколико делова света – на пример, на Тајланду или Филипинима. Индустрија секса повезана је и са локалном стопом незапослености. Поједине породице у тешкој ситуацији присиљавају сопствену децу да се баве проституцијом; други млади људи, привучени огласи за радна места „забављачица“ или „играчица“, лакомислено постају део трговине сексом. Обрасци миграције из сеоских у градске средине представљају важан фактор развоја индустрије секса, пошто велики број жена, у жељи да напусти свој конзервативни и традиционални дом, граби прилику да то и оствари. Проституција има озбиљне импликације по ширење сиде и осталих болести које се преносе сексуалним путем. Она се често повезује и са насиљем, криминалом, трговином дрогом, експлоатацијом и кршењем људских права.

1.22.3. Објашњење проституције

Зашто постоји проституција? То је сигурно феномен који опстаје и који се одупире покушајима влада да га елиминишу. Проституција се не може објаснити на основу само једног фактора. Може се чинити да мушкарци једноставно имају јаче и развијеније сексуалне потребе од жена и да због њих постоје јавне куће. Међутим, овакво објашњење није веродостојно и довољно. Већина жена у стању је да своју сексуалност развије интензивиније од мушкараца у истом старосном добу. Најопштији закључак који се може извући јесте да проституција изражава, и у извесној мери подржава, тенденцију мушкараца да жене третирају као објекте који се „употребљавају“ у сексуалне сврхе. Проституција, у одређеном контексту, изражава неједнакост моћи између жена и мушкараца. Проституција представља средство за задовољење сексуалних потреба људи који, због својих физичких недостатака или због постојања рестриктивних моралних назора, не могу да пронађу друге сексуалне партнере. Проституција постоји због мушкараца који су одсутни од куће, због оних који имају жељу за сексом без емотивног везивања или оних који имају неуобичајене сексуалне укусе које друге жене не прихватају.

49

ПОГЛАВЉЕ V

СТАНОВНИШТВО И ЕКОЛОШКА КРИЗА

(617-648)

(617-648)

У предмодерним друштвима, стопе наталитета биле су веома високе по стандардима данашњих индустријализованих земаља. Упркос томе, пораст становништва све до 18. века био је на доста ниском нивоу јер је постојала приближна равнотежа између броја рођених и броја умрлих. Другим речима, прираштај становништва у предмодерном свету одвијао се по неком сопственом ритму. У време успона индустријализма, многи су ишчекивали ново доба у којем ће оскудица бити ствар прошлости. Увелико се претпостављало да ће развој модерне индустрије створити нову еру изобиља у којој ће доћи до пораста животног стандарда. У свом чувеном делу из 1798. године, Есеј о принципима становништва, Томас Малтус је указао на то да, док је пораст становништва експоненцијалан, резерве хране зависе од фиксних количина ресурса које се могу повећати само ако се обезбеди више обрадивог земљишта. Малтус је претпостављао да ће људи увек живети у у словима беде и гладовања уколико се не буду, по његовим речима „моралном уздржавали“. Неко време малтузијанизам је пао у заборав, будући да је развој следио сасвим другачији образац од оног који је он предвидио. Међутим, нагли пораст светскго становништва у 20. веку, довео је до поновног оживљавања Малтусових идеја, иако је мало оних који их подржавају у њиховој изворној верзији. Дугорочне прогнозе Уједињених нација указују на то да ће светско становништво достићи бројку од 10 милијарди људи до краја 21. века, а у највећој мери пораст ће бити везан за земље у развоју. Страховања да ће оскудица и глад пратити пораст становништва нису без основа. Брзо повећање становништва наметнуће огроман притисак, како на природно окружење, тако и на физичку инфраструктуру многих делова света. Садашња кретања, уколико се наставе неометано, носе са собом озбиљне ризике по будуће благостање људских друштава у свету.

1.1. Прираштај становништва у свету

Већ годинама постоје бројне прогнозе о могућим катаклизмичким последицама непрестаног раста становништва. У периоду од 10 000 година, светско становништво достигло је бројку од једне милијарде људи, а само за период од сто година – од 1800. до 1900. године – тај број се удвостручио. Сведоци смо да се у 20. веку та бројка утростручила, и износи приближно 6 милијарди. Ако се прираштај становништва настави по садашњој стопи, могуће је да у следећих 40 или 50 година он достигне нивое који се не би могли контролисати. Како ће људска друштва управљати тим променама и како ће то утицати на планету Земљу?

50

1.1.1. Анализа становништва: демографија

Демографија је наука о становништву. Демографија се бави мерењем броја становништва и објашњавањем његовог пораста, или опадања. На популационе обрасце утичу три фактора: број рођених, број умрлих и миграторна кретања. Велики део демографског истраживања је статистички. И поред тога што су начини прикупљања података у неким земљама данас веома строги, демографске статистике нису до краја прецизне. Из различитих разлога, многи људи нису евидентирани у званичним статистикама, као, на пример, илегални имигранти, бескућници, они који су у земљи привремено настањени и други који, из овог или оног разлога, избегавају да дају релевантне податке.

1.1.2. Динамика промене становништва

Стопе пораста или опадања становништва представљају разлику између стопе наталитета, то јест броја живорођених на хиљаду становника, и стопе морталитета, то јест броја умрлих на хиљаду становника, и обично се израчунавају једном годишње. Неке европске земље имају негативне стопе прираштаја – другим речима, у њима долази до опадања броја становника. Готово све индустријализоване земље имају стопе прираштаја мање од 0,5%. многе данашње мање развијене земље имају стопе прираштаја између 2% и 3%. прираштај становништва је експоненцијалан. Пораст становништва од 1% довешће до удвостручавања бројева за 70 година. При порасту од 2%, становништво ће се удвостручити за 35 година, док пораст становништва од 3% доводи до удвостручавања становништва за 23 година.

1.1.3. Прираштај становништва у земљама у развоју

Готово све индустријализоване земље данас имају ниске стопе рођених и стопе умрлих у поређењу са ранијим временима. Због чега се, онда, број становништва у свету тако драстично повећао? У већини мање развијених земаља због релативно наглог увођења савремене медицине и хигијенских мера, дошло је до наглог пада морталитета. Међутим, стопе рађања и даље су високе. На пример, у Мексико Ситију, 45% становништва старо је мање од 15 година. Неравнотежа у расподели старосних доби у земљама у развоју доприноси друштвеним и економским тешкоћама. Деца троше висок ниво здравственх и образовних ресурса у оном добу када сама нису економски активна. Становништва које има несразмерно више младих људи о других категорија наставиће да се повећава, чак и онда када стопе фертилитета нагло падну. Фертилитет је веома висок у мање развијеним друштвима јер су се и даље задржали традиционални ставови у погледу величине породице. И даље се сматра пожељним имати велики број деце, јер се тако, на породичним газдинствима, стварају ресурси радне снаге. Контрацепцији се противе исламистичке вође у неколико земаља и Католичка црква, чји је утицај изузетно уочљив у Јужној и Централној Америци. Мотиви за смањивање фертилитета нису увек наилазили на одобавање, чак ни код политичких власти. Године 1974, у Аргентини су била забрањена контрацептивна средства, као део програма да се удвостручи становништво земље што је пре могуће, као и да би се земља што пре развила у привредном и у војном смислу. Ипак постоје и супротности. Кинеска влада покренула је један од најекстензивнијих

51

програма конторле пораста становништва који је нека земља икада предузела, са циљем да се стабилизује број становника, бар на садашњим нивоима. Као реакција на овај владин програм, неке породице ишле су у такву крајност да су буијале своју женску новорођенчан, како би њихово једино дете било син. Постоје докази да је изузетно сурова антинатална политика имала јак утицај на становништво те земље.

1.1.4. Демографска транзиција

Демографи често означавају промене везане за однос наталитета и морталитета у индустријализованим земљама, од 19. века наовамо, као демографску транзицију. Појам је први употребио Ворен С. Томпсон, који је описао процес који се одвија у три фазе. Прва фаза односи се на услове карактеристичне за већину традиционалних друштава, којима су и стопе наталитета и стопе морталитета виске, при чему су највише изражене стопе смртности одојчади. Друга фаза, започета у Европи и Сједињеним Државама у првим деценијама 19. века – са широким регионалним варијацијама – дешава се онда када долази до опадања стопа морталитета, док су стопе фертилитета и даље високе. То је фаза значајног пораста становништва. Њу убрзо затим смењује трећа фаза, у којој, заједно са индустријсим развојем, стопе наталитета опадају до оног нивоа на којем је становништво поново доста стабилно. Теорија о демографској транзицији у директној је супротности са Малтусовим идејама. Док по овом аутору све веће благостање аутоматски доводи до прираштаја становништва, теза о демографској транзицији истиче да привредни развој који је створио индустријализам, заправо води до нове равнотеже у стабилности становништва.

1.1.5. Прогнозе о будућем прираштају становништва

Верује се да ће демографске промене које ће се десити у току следећог века бити веће од свих промена у току целокупне историје човечанства. По сценарију „високе стопе рађања“, предвиђа се да ће светско становништво до 2150. године премашити 25 милијарди! Сценарио „умерене стопе рађања“, који УН сматрјау највероватнијим, претпоставља да ће се нивои фертилитета стабилизовати на само два детета по жени, па би тако бројн становника 2150. године износио 10,8 милијарди. Овај свеукупни пораст становништва прикрива две изразите тенденције. Прво, већина земаља у развоју прићи ће кроз описани процес демографске транзиције. То ће довести до знатног пораста становништва, будући да ће стопе морталитета опадати. Друга тенденција тиче се развијених земаља које су већ прошле кроз процес демографске транзиције. У тим друштвима доћи ће до незнатног пораста становништва. Другим речима, наступиће процес старења становнишва у којем ће број младих, у апсолутном смислу, опасти, а доћи ће до великог повећања сегмента старијег становништва. То ће имати широке економске и друштвене импликације за развијене земље: како се повећава зависност једног сегмента популације, долази до све већег притиска на здравствене и социјалне службе. Какве ће бити последице таквих демографских промена? Неки посматрачи у томе виде могући узрок широких друштвених немира – нарочито у оним земљама у развоју које пролазе кроз процес демографске транзиције. Промене у привреди и на тржишту радне снаге могле би убрзати широка унутрашња миграторна кретања, будући да ће људи из руралних подручја трагати за послом. Брзо ширење градова, по свој прилици, водиће га угрожавању животне

52

средине, новим ризицима по здравље људи, преоптерећеној инфраструктури, повећаној стопи криминала и све већем броју сиромашних, бесправно подигнутих насеља. Глад и несташица још један су озбиљан проблем. Истовремено са порастом становништва, морају се, дакле, повећати нивои производње хране, како би се избегла све већа оскудица. Готово је сигурно да се производња хране неће повећати у мери у којој би биле задовољене потребе становништва сиромашних региона.

1.2. Утицај човека на природни свет

Још од самих почетака обраде земље, пре више хиљада година, људска бића оставила су свој печат на природу. Ловачка и сакупљачка друштва углавном су живела од природе, то јест ог онога што је такво окружење обезбеђивало, па су зато врло мало покушавала да промене свет око себе. Ипак, пре развоја модерне индустрије, природа је у мого већој мери доминирала човековим животом него што је н утицао на њу. Данас је човекова агресија на природно окружење тако интензивна, да се може рећи да готово и нема природних процеса на које човекове активности не утичу. Модерна индустрија, која се у целом свету још увек развија, довела је до повећаних захтева за изворима енергије и сировинама. Проблем са којим се сви данас суочавамо у вези је са екологијом, односно, заштитом животне средине. Еколошка питања не односе само на то како да на најбољи начин третирамо и спречимо угрожавање животне средине – укључујући и све чешће индустријске катастрофе – него и на сам начин живота у индустирјализованим друштвима.

1.2.1. Забринутост због животне средине: постоје ли границе раста?

Многи су забринути због штетног утицаја људских бића на природну средину. реакције у јавности са животном средином довеле су до стварања „зелених“ покрета и партија као што су Пријатељи Земље и Гринпис, који организују кампање које се тичу заштите човекове средине. Основна идеја извештаја Границе раста била је да псотоје и дурштвени и природни утицаји који огрнаичавају могућности планете Зеље да апсорбује даљи економски развој и раст становнитшва.

1.2.1. Одрживи развој

Уместо да заговарају зауздавање привредног раста, носиоци новијих тенденција окрећу се идеји одрживог развоја. Одрживи развој значи да би идеално било ако би се раст ослањао на рециклажу физичких ресурса, а не њихово исцрпљивање, уз минимално загађивање околине. Одрживи развој дефинисан је као употреба ресурса који се могу рециклирати, да би се унапредио привредни раст, заштита животињских врста и разноврсност живих бића, и као обавеза одржвања чистог ваздуха, воде и земљишта. Комисија под вођством Брантлендове сматрала је да је одржив развој „задовољавање садашњих потреба, без угрожавања

53

способности будућих генерација да задовоље своје сопствене потребе“. Према критичарима, идеја о одрживом развоју се усредсређује само на потребе богатијих земаља, а не узима у обзир начине на које се високи новио потрошње у богатим земљама задовољавају на рачун других људи.

1.2.2. Потрошња, сиромаштво и животна средина

Потрошња се односи на добра, услуге, енергију и ресурсе које користе људи, институције и држава. То је феномен који има своје позитивне и своје негативне стране. С једне стране, растући нивои потрошње у свету значе да људи данас живе у бољим условима него раније. Потрошња је повезана са привредним развојем – како долази до повећања живтног стандарда, људи су у стању да приуште себи више хране, одеће, ствари за личну употребу, слободног времена, одмора, аутомобила и тако даље. С друге стране, пак, потрошња може имати и негативних утицаја, јер обрасци потрошње могу да оштете базу ресурса животне средине и повећају неједнакости. Стопе потрошње расту изузетно брзо у току последњих 25 година. Постоји велика забринутост да је експлозија потрошње мимоишла једну петину најсиромашнијег светског становништва. Неједнакости у потрошњи код богатих и сиромашних су знатне. Код 20% најбогатијег светског становништва, 86% чине издаци за личну потрошњу, док код 20% најсиромашнијих тај проценат је само 1,3%. потрошња свеже воде удвостручила се од 1960. године наовамо, сагоревање фосилних горива готово се упетостручило у последњих педесет година, а потрошња дрвета за 40% је виша него пре 25 година. Количине рибе су у опадању, дивље животињске врсте се полако истребљују... Обраци потрошње не само да уништавају постојеће природне елементе, већ доприносе и њиховом пропадању преко отпадних материја и штетних издувних гасова. Коначно, иако су богате земље највећи светски потрошачи, еколошка штета коју проузрокује све већа поторшња има најтежи утицај код сиромашних. На глобалном нивоу можемо да видимо следећи процес на делу: уништавање тла, девастација шума, оскудица воде за пиће, штетни издувни гасови из аутомобила и загађење ваздуха концентрисани у земљама у развоју. Сиромаштво само појачава ове еколошке претње. Људи са мало ресурса имају и мало избора, то јест једино што им преостаје јесте да максмизирају ресурсе који су им доступни. Као последица тога, смањена база ресурса трпи све више притисака јер се повећава број становништва.

1.3. Извори опасности

Извори се могу грубо поделити у две основне врсте: загађивање и стварање отпадних материја које се избацују у животну средину, и прекомерно трошење природних ресурса који се не могу обновити.

1.3.1. Загађење и отпад

1.3.1.1. Загађење ваздуха

54

Тврди се да загађење ваздуха, које настаје испштањем тровних материја у атмосферу, односи више од 2,7 милиона живота годишње. Постоје две врсте загађивања ваздуха: „спољашње загађење“ – које производе, углавном, индустријски загађивачи и издувни гасови из аутомобила – и „унутрашње загађење“, које настаје сагоревањем горива за потребе грејања и кувања у домаћинствима. Традиционално, загађивање ваздуха третирано је као проблем који највише погађа индустријализоване земље, због великог броја фабрика и моторних возила. Верује се да више од 90% смртних случајева који су повезани са загађењем догађа се у земљама у развоју. Све до средине 20. века, загађење ваздуха у Британији било је проузроковано првенствено широко распрострањеним сагоревањем угља, чиме су у атмосферу доспевали сумпор-диоксид и густ црни дим у атмосферу. Од 60-их година 20. века, главни извор загађења ваздуха било је повећање броја моторних возила. Да би смањиле загађење ваздуха, многе индустријализоване земље усредсређују се на употребу алтернативних облика превоза који успуштају мање количине гасова, као што су возови или аутобуси. Процењује се да је смрт између 12 000 и 24 000 људи у Британији, током 1998. године, било проузроковано удисањем загађеног ваздуха. Иако се спољашње загађење дуго везивало за индустријализоване земље, оно бележи брз пораст и у земљама у развоју. Ове земље пролазе кроз нагли процес индустријализације, па долази до све већег испуштања штетних гасова из фабрика. Једна од штетних последица загађења ваздуха јесу и киселе кише, појава до које долази када се оксиди сумпора и азота вежу за воду у атмосфери; често се догађа да ови гасови пређу границе земље у којој су произведени и изазову падање киселих киша у другим земљама. Као и многим другим опасностима којима је еколошки систем изложен, тешко је супростравити се киселим кишама, јер су оне по свом пореклу и последицама транснационалне. Концентрација штетних гасова и даље прелази дозвољене границе у појединим подручјима, не само у развијеним земљама, већ све више и у земљама у развоју.

1.3.1.2. Загађење воде

Људи одувек зависе од воде која им служи – за пиће, кување, прање, наводњавање, риболов и многе друге потребе. Иако је вода један од најдрагоценијих и најосновнијих природних ресурса, човек је у великој мери погрешно користи. Годинама, без имало размишљања о последицама, отпадне материје – органског или неорганског порекла – бацане су директно у реке и мора. Загађење воде остаје важан проблем у многим деловима света. Загађење воде односи се, широко говорећи, на загађење проузроковано токсичним хемикалијама и минералима, пестицидима или неадекватним решењима система канализације. Сваке године у свету оболи око 2 милијарде људи од дијареје коју изазива загађена вода; од те болести годишње умре 5 милиона људи. У индустријализованим земљама, случајеви загађења воде често су проузроковани претераном употребом вештачких ђубрива у пољопривредним подручјима. Најзагађенија вода углавном се налази у близини ранијих индустријских зона, где долази до таложења остатака живе, олова и других метала који и даље, годинама, настављају да загађују воду.

1.3.1.3. Отпад у чврстом стању

55

Један од најјаснијих показатеља повећане потрошње јесте велика количина отпада онога што се свакодневно одлаже у канте за смеће у домаћинствима широм света. У свим земљама света долази до повећања, како у апсолтној количини произведеног отпада, тако и у количини отпада по особи. Индустријализована друштва понекад се називају „друштвима отпадака“, јер је количина предмета који се бацају огромна. У већини земаља индустријализованог света, изузетно су развијене комуналне службе за уклањање смећа, али све је теже ослободити се огромних количина отпада. Депоније се напуне, а многим урбаним подручјима понестаје простора на који би могла да одлажу отпад из домаћинства. Многе врсте пластике, које се широко користе у паковању прехрамбених производа, једноставно се не могу поново употребити; такав отпад не може да се рециклира, већ се спаљује на депонијама, на којима се разлаже и по неколико стотина година. У земљама у разовју, највећи проблем са отпадом из домаћинства тренутно представља недостатак службе које су задужене за уклањање смећа. Процењује се да се између 20 и 50% таквог отпада у земљама у развоју не одвози до депонија. Лош рад тих служби доводи до тога да се отпад гомила на улицама, што доприноси ширењу заразних болести. Како друштва постају богатија, постепено долази до прелаза са органског отпада, као што су остаци хране, на све веће количине пластичних и синтетичких материјала, који се користе за амбалажу и којима је потребно много више да се разложе.

1.3.2. Истрошеност ресурса

Људска друтва зависе од многих ресурса из природног света – као, што су, воде, шуме, животињски и биљни свет. Они се често називају ресурсима који се могу обновити, јер у очуваном екосистему временом сами себе аутоматски замењују. Међутим, ако се наруши равнотежа у потрошњи тих ресурса, јавља се опасност од њиховог потпуног исцрпљења.

1.3.2.1. Вода

Можда сматрате да је вода извор који се не може пресушити – коначно, она се непрестано одржава путем кише. За људе у многим деловима света, обезбеђивање константних резерви воде представља хронично озбиљан проблем. Ова тенденција сигурно ће постати израженија у престојећим годинама. Постоји неколико разлога због чега је то тако. Први је да ће велики део прогнозираног прираштаја становништва у свету, у току следећих десетак година, вероватно бити концентрисан у оним областима које већ имају проблем са несташицом пијаће воде. Глобално загревање такође има потенцијалан утицај на потрошњу залиха воде. Коначно, климатске промене које могу пратити глобално загревање, вероватно ће утицати на постојеће обрасце падавина и тако мењати приступ залихама воде на начине који се и даље не могу до краја предвидети.

1.3.2.2. Разарање и пустошење тла

56

Трећина светског становништва издржава се, мање или више, директно од земље – од онога што гаје на њивама и од дивљачи коју лове. У многим областима Азије и Африке, у којима постоји брз прираштај становништва, проблем разарања тла прети да осиромаши милионе људи. У многим областима Азије и Африке, у којима постоји брз прираштај становништва, проблем разарања тла прети да осиромаши милионе људи. Разарање тла јесте процес у ко јием долази до погоршавања квалитета земље, а њени драгоцени природни састојци све више нестају због прекомерне „употребе“, суше или неадекватног начина ђубрења. У оним подручјима у којима је тло лошег квалитета, долази до опадања пољопривредне продуктивности и све је мање распложиве плодне земље по глави становника. Због недостатка сточне хране тешко је или, чак, немогуће, узгајати стоку. Пустошење тла односи се на примере интензивног разарања тла, што доводи до претварања већих површина готово у пустиње.

1.3.2.3. Непланско крчење шума

Шуме су основни елемент екосистема: оне помажу у регулисању резерви воде, ослобађају кисеоник у атмосферу и спречавају ерозију тла. Ипак, упркос њиховом изузетном значају, више од 1/3 првобитних шума на земљи је нестало. Непланско крчење шума је као уништавање пошумљених области, обично сечом шума у комерцијалне сврхе. Тропске шуме, које покривају отприлике 7% земљине површине, представљају станште великог броја биљних и животињских врста, које доприносе разноврсности живих бића на земљи. Тропске шуме данас нестају по стопи од 1% годишње и могле би сасвим нестати до краја 21. века, ако се садашње тенденције њиховог непланског крчења наставе. Тенденције повећања потрошње, стога, подстичу земље у развоју да извозе своја природна добра – што, с једне стране, доводи до уништавања животне средине, а с друге стране, смањења разноврсности живих бића. Непланско крчење шума повећава сиромаштво маргинализованих слојева становништва који ретко учествују у подели огромних прихода који се остварују од сече шума. Еколошки трошкови девастација шума настају због ерозије тла и поплава: када су нетакнуте, планинске шуме врше важну функцију у апсорбовању и обнови великог дела воде који се добија од киша. Када нема шума, кише се сливају низ огољене обронкеи доводе до поплава, а касније и суша.

1.4. Ризик иживотна средина

Данас живимо у једном глобалном поретку у којем се суочавамо са ризицима по нашу безбедност, укључујући и еколошке ризике, којима претходне генерације нису биле изложене. Улрих Бек, социолог који је први дошао на ову идеју, сматра да су многи ризици са којима се човек данас суочава по свом обиму глобални.

1.4.1. Глобално загревање

1.4.1.1. Шта је глобално загревање?

57

Глобално загревање многи људи сматрају најозбиљнијим еколошким изазовом нашег времена. Глобално загревање односи се на постепено повећање просечне температуре земље услед промена хемијског састава атмосфере. Сматра се да глобално загревање, углавно, изазивају људи, јер су гасови који се гомилају и мењају земљину атмосферу у великој мери последица човекових активности. Процес глобалног загревања у тесој је вези са појавом ефекта стаклене баште – са, повећањем количине гасова који, као у стакленим баштама, задржавају топлоту унутар земљине атмосфере. Сунчева енергија пролази кроз атмосферу и загрева површину земље. Иако земља директно апсорбује већи део сунчевог зрачења, одређен део се и одбија. Гасови који стварају ефекат стаклене баште делују као препрека овом потоњем делу сунчевог зрачења и задржавају топлоту унутар земљине атмосфере, слично као и плоче на стакленицима. Кад се повећа концентрација атмосферских гасова који стварају ефекат стаклене баште, доалзи до повећања температуре земљине површине. Од почетка индустријализације, концентрација таквих гасова знатно је порасла.

1.4.1.2. Могуће последице глобалног загревања

Ако заиста долази до глобалног загревања, последице ће, вероватно, бити разорне. Могући штетни утицаји су: подизање нивоа мора, претварање плодног тла у пустињско, ширење заразних болести, лоше жетве, промене климатских образаца... Децембра 1999. године, на пример, сателитско истраживање показало је да се ледене капе Арктика смањују много брже, него што су научници предвиђали. Могуће је да смањење леда може бити последица природних промена, али, без обзира на узрок, изгледа да се лед топи изузетно брзо.

1.4.1.3. Реакције на ризик од глобалног загревања

Данас већина научника сматра да заиста долази до глобалног загревања, а узрок треба тражити у ефекту стаклене баште. Наиме, у 20. веку дошло је до повећања температура од 0,4 до 0,8°С. Сједињене Америчке Државе испуштају у атмосферу више угљен-диоксида него било која друга земља. Производња гасова који стварају ефекат стаклене баште није ограничена само на развијени свет. Ова тенденција такође је све више присутна у земљама у развоју, поготово у оним које пролазе кроз брз процес индустријализације. Научници су направили неколико будућих сценарија, који се заснивају на различитим нивоима емитовања угљен-диоксида. Ако дође до стабилизовања концентрације угљен-диоксида у атмосфери, смањиће се стопа климатских промена, али неће бити и заустављени. Као и са другим новим облицима ризика нико не може бити сигуран какве ће заиста бити последице глобаног загревања. Узроци те појаве веома су разноврсни, а прецизне последице тешко је израчунати. Клима на земљи изузетно је сложена и разноврсни фактори утицаће једни на друге, производиће различите последице у појединим деловима земаља широм света.

1.4.2. Генетски модификована храна

58

Глад и неухрањеност тренутно погађају више од 800 милиона широм света. Са повећањем светскго становништва у предстојећим годинама, јавља се страх да ће доћи до још веће несташице хране. У неким најгушће насељеним деловима света, људи веома зависе од основних усева – као што је рижа – чије се залихе смањују. Као и код других еколошких изазова, претња глади није равномерно распрострањена. Индустријализоване земље бележе висок суфицит житарица. Међутим, сиромашне земље, за које се предвиђа да ће им прираштај становништва бити највећи, највише ће осетити константан дефицит житарица. Неки људи сматрају да решење потенцијалне кризе хране можда лежи у најновијим открићима у науци и биотехнологији. Утичући на генетски састав основних усева, као што је пиринач, могуће је повћеати степен фотосинтезе коју врши биљка и произвести веће количине усева. Овај поступак познат је као генетска модификација; биљке које се производе на такав начин називају се генетски модификовани организми (ГМО). Прехрамбени производи који се или праве од генетски модификованих организама, или садрже неке састојке таквих организама, познати су као генетски модифинована (ГМ) храна. Генетски модификовани усеви другачији су од било којих досад познатих, јер се састоје од гена који се пресађују из различитих организама. Генетски модификовани организми производе се путем техника укрштања гена, које се могу користити у трансплатацији гена код животиња, као и биљака. Генетско модификовање постало је један од најконтроверзнијих проблема нашег доба.

1.4.2.1. Контроверзе око генетски модификоване хране

Прича о генетски модификованој храни почела је пре неколико година, кад су неке водеће хемијске и пољопривредне фирме процениле да ново знање стечено у вези с функционисањем гена може да промени светску понуду хране. Тврди се, да је, на пример, за генетски модификован кромпир потребно 40% мање инсектицида, него код примене традиционалних пољопривредних техника. Пошто су генетски модификовани усеви у суштини нова сорта, нико не може бити сигуран у то какве ће ефекте произвести кад се употребе у животној средини. Код многих еколошких група и група за заштиту потрошача, појавила се забринутост у вези с потенцијалним ризицима у прихватању ове, у великој мери, нетестиране технологије.

1.4.2.2.

Нико не може рећи са сигурношћу да је производња генетски модификованих усева безбедна. Генетски код је веома сложен – додавање нових гена биљкама или организмима може проузроковати непревидљиве болести или друге штетне последице. С обзиром да је та технологија тако мало позната, нова открића објављују се са изненађујућом учесталошћу. Иако генетска модификација може имати огромне потенцијалне користи, истовремено, ризици који су с тим повезани, непредвидљиви су и немерљиви. Када се једном нађу у природној средини, генетски модификовани организми могу покренути низ ланчаних реакција, које је тешко пратити и контролисати. У складу са овом дилемом, многи екологисти се залажу за принцип предострожности. Овај принцип сугерише да где год постоји озбиљна сумња у вези са применом нових поступака, боље је држати се постојеће праксе него је мењати.

59

1.5. Поглед у будућност

Пошто се налазимо на почетку новог века не можемо да предвидимо да ли ће ових нових сто година бити обележено мирним друштвеним и привредним развојем или умножавањем глобалних проблема – који ће можда бити изван човекове моћи да их реши. Свет у којем живимо много је насељенији и богатији него пре, а опет, као да над њим леби еколошка катастрофа. Еко-ефикасност односи се на развојне технологије делотворне за остваривање привредног раста, уз минималне штете по животну средину. централна идеја која је укључена у тезу о еколошкој модернизацији јесте да је поменута претпоставка погрешна. Употреба еко-ефикасних технологија може довести до таквог облика привредног развоја, у којем долази до удруживања привредног раста са позитивним политикама заштите човекове околине. Чак и најснажнији поборници еколошке модернизације морају признати да ће спасавање глобалне животне средине захтевати промене у нивоима неједнакости који сада постоје у свету. Као што смо већ видели, индустријске земље тренутно имају око 1/5 светског становништва. Ипак, оне су одговорне за више од 75% процената емисије глобалног загравања. У просеку, особа у развијеном свету троши природне ресурсе по стопи која је десет пута већа од оне у мање развијеним земљама. Сиромаштво је то што највише доприноси оним активностима које воде ка еколошкој штети у неразвијеним земљама. Људи који живе у тешким економским условима немају другог избора него да у највећој могућој мери користе расположиве локалне ресурсе. Одрживи развој се стога не може посматрати одвојено од глобалних неједнакости.

1.6. : Животна средина социолошки проблем

Спасавање глобалног окружења, подразумеваће како друштвену, тако и технолошку промену. С обзиром на огромне неједнакости у свету, мали су изгледи да ће сиромашне земље у развоју жртвовати свој привредни развој због решавања еколошких проблема, које су, углавном, створиле богате земље. Ако сиромашне области света треба да сустигну богатије, ове потоње мораће да промене своја очекивања у вези са континуираним економским растом. Неки „зелени“ аутори сматрају да људи у богатим земљама морају реаговати против потрошачког менталитета (конзумеризма) и вратити се једноставнијим начинима живота, да би се избегла еколошка катастрофа.

www.rtrs.tv

60

http://www.rtrs/

УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ 1

Documents