Увод у историјске студије

1.Појам и предмет историје као науке

Појам „Историја“ потиче из античке Грчке, где се историја и развила као посебна делатност људског духа. Историја је првобитно подразумевала знање стечено распитивањем и слушањем, затим познавање догађаја који су се збили, те најзад излагањезбивања из прошлости. Од времена антике појам „историја“ мењао је свој смисао и значења.У Средњем веку историја бива замњена хроникама. Хроника је означавала бележење догађаја или пак причање о прошлости хронолошким редом. Појам „хроника“ је преузео својства историје и потенцирао је појам времена што ће бити важно за потоњу дефиницију историје као науке. Уз хронике који су најчешћи књижевни облици, јављају се биографије и извештаји о догађајима (gestae). Из појма gestae у многим средњевековним националним језицима изведени су различити термини за историју (нпр. у Немачкој geschichte).У периоду хуманизма и ренесансе нестају хронике, а јављају се два нова појма која су везана за историју:Res gestae – означава само прошле догађаје;Historia rerum gestarum – означава бављење или писање о прошлим догађајима. У том смислу данас требамо разликовати појмове историја и историографија. Историја као наука означава поступак истраживања прошлости, док историографија означава опис или писмени извештај о прошлим догађајима. Ова дистинкција је дошла до изражаја у XIX веку када се историја конституисала као наука; Стога историја у свом најопшптијем значењу обележава делатност која за свој резултат има историографију (описивање прошлих догађаја).Предмет историје може бити само тамо где имамо посла са људима. Међутим, историју не интересује биолошка и физиолошка страна човека, већ искључиво друштвена. Историја гледа на човека као на део друштвене заједнице. Историја се дакле бави људима у

1

просторном и временском оквиру. Време има велики значак за историју, јер представља елемент у ком се појаве манифестују и помоћу ког тек постају разумљиве. Као наука, историја се конституисала тек током XIX века и од тада је учињено много покушаја да се она дефинише тј. да се једном дефиницијом искажу њен предмет и задаци. Наједноставнија дефиниција историје била би:

Историја је наука која проучава прошлост људског друштва од најранијих дана.

Може се још рећи и да је историја наука која у просторном и временском оквру истражује развој људи у прошлости и тражи његове узроке у законтости одређеног економског и друштвеног поретка. Све до XIX века историја није имала свој предмет истраживања. Чак није била ни самостална, била је део књижевности. У антици имала је прагматичну функцију – васпитавање омладине врлинама, херојству и сл. Није се бавила прошлошћу, већ садашњошћу, а узроци свих историјских појава и догађаја преписивани су боговима и судбини.У Средњем веку историји се даје временска димензија, а божија воља управља светом и сматра се узрочником свих појава.У хуманизму и ренесанси се препознаје обнова античког појма и смисла историје. Човек постаје творац историје. Настаје ерудитизам, покрет који се бави објављивањем старих списа и историјских извора. Почиње прво, додуше рудиментарно(основно) испитавањеисторијских извора, што представља први значајан корак ка конституисању историјске науке. Ерудитизам је дакле базирао историјско мишљење на документацији. XVIII век као доба просветитељства и рационализма још више је приближио историју науци. Извори се дубље критички преиспитују, за шта велике заслуге имају француски „енциклопедисти“ – Волтер, Монтескије, Русо, Дидро итд.

2

Тек у XIX веку међутим сазревају идеје да се историја конституише као наука. Она се одваја од књижевности, фокусира се на тачне и проверене чињенице, уздиже се као противтежа романтизму и социологији и коначно се дефинише као наука са предметом и циљем.

2.Метод и методологија историјске науке

Предмет историјске науке поставља одређене границе могућностима сазнања и одређене путеве којима се до знања долази. Човек није у стању да има непосредан увид у догађаје и историјске појаве које су се дешавале у прошлости. Између прошлости и историчара који истражује налази се један медијум – остаци прошлости који се у науци назива историјским изворима.Историчар посредством историјских извора долази до сазнања о предмету свог интересовања. Али то сазнање зависи од тога колико су сачувани остаци трагова о догађајима и појавама. Други проблем историје као науке представља улога историчара. Историчар није у могућности да прошлост спознаје као савременик, већ је сагледава у једној ретроспективи у којој време представља дубину. Он мора да осети реалност прошлости у времену и простору, да прошлост учини разумљивом, и да означи главне правце и смисао историјских збивања. Стога се појам историчар не може одвојити од појма историје. Међутим, сви ови задаци историчара представљају проблем. Историчар је по правилу припадник једне одређене класе, део једне друштвене целине. Као такав он често пројектује садашњост на тумачење прошлости. Он је неретко субјективан/пристрасан или заступа одређене класне, сталешке, или националне интересе. Примери за овакве случајеве су бројни. На тај начин се губи смисао за историјску реалност, што за последице има ненаучно приказивање прошлости. Такав приступ истраживању и проучавању прошлости је неприхватљив.

3

Историчар дакле има велику улогу у тумачењу прошлости. Вредност његових научних истраживања и резултата зависи од знања и способности да примени историјски метод. Да би се лакше разумела историјска проблематика, важно је разликовати методу од методологије. Постоји неколико одређења методе:

Метода је начин истраживања, који се примењује у некој науци.

Метода је скуп интелектуалних поступака којима одређена наука настоји да спозна истину о предмету свог истраживања.

Метода је образац објашњења, скуп усклађених поступака и норми које омогућавају решење комплексних задатака својствених одређеној науци.

Метода је план рада за остварење одређеног научног циља.

Потребно је појам методе разликовати од појма технике. Техника подразумева строга и добро дефинисана правила и поступке који се примењују у научном истраживању. Техника се односи на ступњеве одређених практичних операција при истраживању одређеног предмета. Метода је интелектуална концепција која усклађује све техничке поступке.

Технике су дакле оруђа којима располаже истраживач, а њих организује метода са циљем да се дође до што бољег резултата у некој науци.

Методологија је наука о методама које одређена наука примењује да би постигла своје сазнајне циљеве. Она представља изграђен систем правила сачињен од искуства огромног броја научника. Усавршила се упоредо са напредовањем науке и данас представља пут од историјских извора до готових резултата који се износи у облику усменог или писменог састава.Методологија се развила у два смера: примењена методологија , њоме се баве стручњаци који се занимају за теоријске проблеме својих научних истраживања; општа методологија или филозофија науке која подразумева филозофске, општеметодолошке ставове који су неприхватљиви за поједине науке.

4

Основни циљ сваке методологије је да теоријски објасни методе, да их прецизира и прошири како би се остварио што виши степен научне спознаје. Овако се долази до закључка да методологија игра велику улогу у обучавању историчара. Историјска метофологија се састоји из 4 задатка:

Прикупљање и познавање историјских извора захтева познавање установа у којим се историјски извори чувају (архиви, библиотеке, музеји) и библиографија (пописа литературе – књига и радова) овде се јавља хеуристика тј. део метогологије који учи како се налазе историјски извори.

Критика извора представља можда најважнији део историјске методологије; њеним развојем су били омогућени најкрупнији кораци у развоју историјске науке, а из историје су уклоњене легенде, непоуздана традиција и заблуде. Критика је подељена на два дела тј спољашњу (која утврђује аутентичност извора) и унутрашњу критику (која утврђује степен веродостојности извора).

Синтеза подразумева повезивање чињеница, успостављање развојних токова и уопштавање и синтезу тако добијених елемената.

Експозиција последњи део историјске метогологије који учи о формама и изражајним средствима у историјским радовима. Прави завршетак сваког рада на историји налази се у писменом или усменом саопштавању резултата. А излагање резултатан се врши у саставима који имају одређену форму.

5

3.Појам периодизацијеИсторичари су присиљени да врше различите поделе историје, јер је немогуће обухватити својим предметом интересовања све историјске догађаје и појаве који су се одиграли на одређеном простору у последњих 5000 година. Поделе се врше на основу неколико критеријума имајући у виду увек практичне циљеве. Па се разликују поделе по : времену, простору и садржини тј проблематици.

Подела историје на велике временске периоде је најважнија и она се назива ПЕРИОДИЗАЦИЈА. Циљ периодизације је да означи границе и да издвоји појединачне периоде унутар кoјих историјски развој има посебне карактеристике које га одвајају од предходнијх и каснијих периода.

4.Врсте периодизације:- Античка периодизација

Античка периодизација делила је људску историју на периоде четири велика царства: Асирског; Персијско-Међанског; Грчко-Македонског;Римског. Међутим, недостатак ове поделе је лежао у чињеници да су по страни остављени многи народи које су Грци и Римљани сматрали варварима.

- Средњевековна периодизација:

У Средњем веку, хришћанство као основном носиоцу свих друштвених делатности и културних активности није одговарала античка периодизација, стога се јавила потреба за новом, хришћанском поделом историје. Њу је извршио црквени отац Августин својим делом „О држави божјој“ и она је била заснована на Библији тј. историји изабраног народа – Јевреја. Он је историју поделио на шест доба: Од Адама до Ноја; Од Ноја до Аврама; Од Аврама до Давида; Од Давида до Вавилонског ропства; Од Вавилонског ропства до рођења Христа; Од рођења Христа до краја света.Оваква периодизација је стављала духовну изнад световне власти и ојачала папски утицај у хришћанском свету, у VI веку Дионисије Мали је израчунао годину Христовог рођења користећи ускршње таблице.

6

- Хуманистичка подела времена:

Раздобље хуманизма је донело нову периодизацију историје. Хуманисти се окрећу човеку, живом свету и одбацију хришћанска чудеса стварајући основу за модерну историјску визију. Они су историју поделили на : Старо доба; Средње доба; Ново доба.Овакву периодизацију историје приви је применио фирентински мислилац Николо Макијавели у писању историје свог града Фиренце, од године пада Западног Римског царства.

- Келерова периодизација:

Хумасистичку периодизацију историје на гтри велика доба потпуније је разрадио немачки научник Кристофер Келер, који је живео у другој половини XVII – и почетком XVIII века. Он је своју општу историју поделио на три периода :1) HISTORIA ANTIQUA (од постанка света до владавине цара Константина Великог у четвртом веку)2)HISTORIA MEDIIAVEI (од Константина Великог до пада Цариграда под турску власт 1453. године)3)HISTORIA NOVA (од пада Цариграда па надаље)Келерова периодизација је постала опште прихваћена када су је почели примењивати писци историја у XVIII веку. У каснијем развоју историографије вршена су одређена померања граничних датума ових великих периода, али основа периодизације је углавном остала иста.За границу између Старог и Средњег века узета је 476. Година као година пада Западног Римског царства. За границу између Средњег и Новог века узета је 1492. Година тј. епохално откриће Америке. Било је покушаја да се за почетак Новог века узме и 1517. година тј. почетак реформације. Уз све то, у XIX веку се и Нови век почео делити и на период од открића Америке до Француске револуције (1789) и период од Франциске револуције па надаље (савремена историја). Појам „савремена историја“ први је употребио Наполеон 1807. године када је извршио реформу наставе у Колеж де Франсу.

7

- Лампрехтова периодизација:

Немачки историчар Карл Лампрехт је извршио нову периодизацију историје коју је засновао на економским и друштвеним чињеницама. Он је осудио основна схватања традиционалне историје по којима су најважније духовне снаге, и сматрао је да духовна и материјална страна историје имају једнаку вредност. Он је дошао до закључка да постоје ступњеви развоја кроз које пролази сваки народ (наравно не истовремено). Он их је показао на немачком примеру и ти ступњеви су:1) АНИМИЗАМ – колективна својина, доба првобитне људске заједнице.2) СИМБОЛИЗАМ – индивидуална владавина привредом, траје до IX века.3) ТИПИЗАМ – натурална привреда са колективним деловањем, траје од V – XIII века. 4) КОНВЕНЦИОНАЛИЗАМ – натурална привреда, са индивидуалним деловањем, од XIII – XV века.5) ИНДИВИДУАЛИЗАМ – новчана привреда у којој доминира трговина, траје од XV – XVIII XV – XVIII века.6) СУБЈЕКТИВИЗАМ – новчана привреда на приватној основи, траје од XIX века.Лапрехтова периодизација је међутим са лакоћом оспорена од представника традиционалне историографије, али је ипак оставила снажан утисак на многе европске и америчке историчаре.

- Тојнбијева периодизација

Енглески историчар и класични филолог Арнолд Тојнби био је заступник културно – морфолошке периодизације светске историје. Он је сматрао да се у основи цела светска историја дели на цивилизације у којима се разликују периоди настајања, уснона, опадања и нестајања. Тојнби је утврдио постојање 28 потпуно развијених и 6 неуспелих цивилизација. Од свих њих само је 7 оригиналних које су од значаја за целокупнуи светску историју, оне су : египатска, андска, првобитна кинеска, минојска, сумерска, цивилизација Маја, првобитна индијска.Тојнбијева периодизација је дуго била оспоравана, али је на крају

8

извршила велики утицај на националне историографије и у англо – америчком свету.

- Марксистичка периодизација

Теоретичари марксизма су зачетници модерне периодизације историје. Они полазе од предпоставке да је најбитније својство људске историје друштвено – економски развој. Стога сматрају се да периодизација мора извршити на основу друштвено – економских односа. Маркс је у историји друштва уочио 5 таквих формација: Првобитну људску заједницу, робовласништво, феудализам, капитализам и комунизам. Међутим Маркс ове економске формације уопште није повезивао са временским периодима нити их је хронолошки фиксирао. Чак је сматрао да је то немогуће. Тек касније је Стаљин изједначио традиционалне периоде са економским формацијама друштва те имамо поделу по Стаљину:1) Прводитна људска заједница одговара Праисторији:2)Робовласништво одговара Старом веку;3)Феудализам одговара Средњем веку (али укључује и XVI, XVII, XVIII век);4)Капитализам одговара Новом веку до 1917. године;5)Социјализам траје од 1917. године.Као последњи период тј. економску формацију људске историје марксисти замишљају комунизам, епоху бескласних друштва у којима свако ради према својим могућностима, а живи према својим потребама.

- За вршење правилне периодизације мора се поштовати 3 начела:1) Мора бити заснована на чињеницама самог времена које се проучава, границе морају бити одабране тако да се може доказати да представљају неку прекретницу у историјском развоју.2) Сваки период мора бити заокрижена целина која се јасно одваја од онога што је предходило и од онога што је следило.3) Принцим по ком се врши подела мора бити јединствен и доследно примењиван.

9

5. Предмет историје као наукеИсторијски извори су текстови, предмети или чињенице из којих можемо црпети сазнања из прошлости.Писани извори не захтевају никакво посебно објашњење, они сами по себи пружају неку информацију о нечему. Предмети, односно материјални остаци прошлости се сматрају првим историјским изворима, са обзиром да су писма и писани документи откривени касније. Предметима се углавном бави археологија и још неке помоћне дисциплине. Они су од великог значаја за изучавање периода о којима не постоје писани извори.Чињенице су једна од најважнијих основа историјског мишљења. Оне се могу наћи и у писаним докуметима и материјалним остацима. Настају изучавањем и повезивањем података из прве две врсте извора и као такве постају темељ историјског мишљења. Историјски извори обухватају велики број веома различитих елемената, јер све може на одређен начин да помогне у упознавању прошлости. Због тога се веома рано јавила потреба да се изврши подела и класификација извора.

6. Подела историјских извораИзвори се могу делити на више начина. Али једина оправдана полазна тачка у њиховој подели може бити њихова вредност за истраживање. То је подела са гледишта критике извора. Деле се :- Према односу на догађаје о којима говоре могу бити:а) извори прве руке; б) извори друге руке.- Према односу према истраживачу могу бити:а) примарни; б) секундарни. - Према сазнајној вредности могу бити:а) остаци; б)традиција.- Према садржини могу бити:Према садржају могу бити извори за историју привреде, права, друштва, уметности, религије- Према пореклу:Историја новца, повеља, фотографија, филма.

10

7. Подела извора према односу на догађајеОва подела обухвата пре свега изворе који су настали са циљем да о нечем посведоче.Извори из прве руке су они извори за које се може утврдити да су имали непосредан додир са догађајима о којима говоре.Сви остали спадају у изворе из друге руке.Међутим, и поред тога што већ по дефиницији имају непосредан додир са догађајем о ком говоре, извори из прве руке постављају извесне проблеме (нпр. да ли је очевидац од ког извор потиче многао да пренесе истину о догађају, без евентуалне пристрасности тенденција и сл.). Код извора из друге руке сва ова питања остају и добијају утолико више у значају колико је више посредника. Упоредо са овом поделом, јавља се још једна подела заснована на истом начелу. То је подела на савремене и касније, тј. домаће и стране изворе. За основу ове поделе узима се временска односно просторна удаљеност од догађаја о ком је реч, и зато су ове поделе уже и конкретније од поделе на изворе прве и друге руке.

8. Примарни и секундарни извориПодела извора на примарене и секундарне уведена је тек у новије време и методски је потпуно оправдана. Ова подела је драгоцена јер омогућава да се повуче линија између извора и литературе. По дефиницији би у историјске изворе спадала дела историчара која говоре о неком догађају из даље прошлости. Међутим, таква дела су написана на основу извора који су сачувани и приступачни другима. Јасно је стога да и истраживања морају бити заснована на изворима, а не на историјским делима, која су настала на основу извора. Таква дела се у историји и не незивају изворима, већ литературом. Литература се у историјским делима наводи због разноврсних допунских објашњења, супростављањима туђим мишљењима и сл. а никако као доказ.Суштина целе поделе је у томе што једна вест, ма колико пута

11

поновљена, не добија ништа на својој вредности.Ведност за историјско сазнање има само онај први извор из ког су сви остали црпели обавештења.Доказ може бити само примарни извор, док је литература секундарни.

9. Традиција и остаци

Подела на остатке и традицију је у методском погледу најважнија иако је неки историчари оспоравају. Она се заснива на чињеници да су неки извори сведочанства по вољи својих аутора, а да су други настали узгредно као саставни део историјског збивања о ком нам говоре.Они извори који су настали из намере да приже обавештења спадају у традицију, а они који су сведочанства, самим тим што су остали сачувани спадају у остатке.У традицију спадају:1) Усмена традиција (митови, легенде, песме историјског садржаја итд.);2) Писана традиција (анали, хронике, историје градова или држава, биографије, аутобиографије, мемоари);3) Ликовна традиција (композиције историјског садржаја);4) Публицистичка традиција (новине, леци, памфлети, брошуре итд.)

Остаци су знатно разноврснији и бројнији од традиције. Могу се сврстати у три групе:1) Материјални остаци (грађевине, архитектонски споменици, уметничка дела, оруђе, оружје, накит, предмети за свакодневну употребу, гробови, телсни остаци, остаци прехрамбених производа итд);2) Апстрактни тј. друштвени остаци (обичаји, обреди, разне институције, језик, антропонични топоними).3) Писани остаци (повеље, уговори, закони, акта, коресподенција, записници, регистри, рачуни, признанице итд.)

12

Традиција и остаци захтевају различити приступ и различити критички поступак истраживача.Традиција за разлику од остатака, даје повезанију слику догађаја, или историјске појаве коју је обликовао аутор. Остаци су међусобно неповезани и аутор из њих извлачи податке у оној мери у којој је способан да их уочи и открије, док му традиција, непосредно указује на збивања. Стога се чини да је традиција у предности у односу на остатке. Али, традиција често може да буде несигурна и да нереално приказује дешавања. Стога су остаци по правилу поузданији од традиције, јер не обмањују.Чест је случај да један исти извор спада и у остатке и у традицију (нпр. храм неког владара је по себи као извор – остатак, али натпис на том храму који велича владара и његову владавину спада у традицију).У старој историјској литератури остаци се називају документарним, а традиција наративним итворима.

10. Врсте историјских извора – писани извориПисани извори су најбројнија и по улози најзначајнија врста извора у историјском истраживању. Они се могу поделити у више група.1) Пословно - правни (акта, повеље, закони, законодавни текстови, регистри, протоколи итд.);2) Публицистички (новине, леци, памфлети, штампани говори, штампана писма итд.);3) Историографски (акти, писма, остраке за Стари век, анали, хронике гесте, историје за Средњи век итд.);4) Аутобиографски (дневници, мемоари и аутобиографије);5) Писма (аутобиографска, пословна, публицистичка итд).

- Пословно – правни писани извориОва врста писаних извора је најбројнија и најзначајнија по својој улози у историјском истраживању. Најглавније врсте ових извора су повеље и акта. Повеље и акта су писана сведочанства, пословне или правне садржине настала деловањем устава или појединаца.Повеље су састављене у мање-више одређеној форми и по правилу су

13

настале појединачно, садржећи у себи све елементе посла који је био повод њиховом настанку. Повеље су разумљиве целине саме за себе. Акта су састављена у слободнијим формама и настала су здружена у већем броју поводом истог посла. Један појединачни акт се може разумети само у заједници (целини) са осталим актима. Повеље и акта се хронолошки смењују, до XVI века заступљеније су биле повеље, да би од XVI века преовладала акта. Оне су преовладала због развоја административне праксе, док су повеље добиле свечанији карактер.Повеље и акта спадају у остатке. Њихова сигурност и погодност за историјско истраживање је веома велика. Они су настали узгредно и не обмањују нити искривљују истину, а дају највише података. Ипак, унутрашња критика ових извора је веома важна, јер чак и у пословима некад постоји тежња да се прикажу неистинити подаци. Критиком ових извора бави се ДИПЛОМАТИКА. Акта могу бити спољнополитичка, управна, војна, судска, трговачка, финансијска итд.У ову групу извора се могу убројати још и регистри (воде се од XVI века; то су књиге података о порезима, издатим упуствима, наредбама, земљиштима, приходима, расходима итд.), протоколи, урбари, извештаји, као и закони и законодавни текстови. Закони и законодавни текстови су очувани у веома поузданим текстовима, али се намеће питање, у којој су мери били поштовани и спроведени у живот.

- Публицистички извориОви извори су настали из средстава за обавештавање. У њих спадају: новине, леци, штампани говори, штампана писма, памфлети итд.Иако су се током времена мењале, новине су сачувале своју разноврсност и ширину интересовања, што их чини погодним и омиљеним изворима. Новине су најбројнија и најновија врста публицистичких извора. Шире се нагло од почетка XIX века када је пронађена машина за брзо штампање. Оне се и данас у великој мери употребљавају као историјски извори, али захтевају наручит приступ историчара истраживача. Код унутрашње критике новина, се не поставља питање аутентичности, времена и места настанка. Оне су неопходне за фалсификовање, а носе и податке о излажењу. Међутим, поставља

14

се питање обавештености и жеље да се каже истина. Новине су често црпле податке из непоузданих извора, преписивале вести једне од других, а и рано су постале оружје појединих политичких, друштвених, или привредних кругова и посматрале стварност из искључиво њиховог угла. О свему томе историчар мора водити рачуна када их користи као историјски извор. Најбоље је користити вести из новина у комбинацији са истраживањем архива тих новина. Новине се пре свега чувају у архивима и библиотекама.

- Писма као историјски извориПисма представљају посебну врсту извора и могу бити различитог карактера:1) Аутобиографска (ако садрже само саопштења личне природе);2) Пословна (кад настају у пословним или службеним односима);3) Публицистичка (намењена јавности).Писма су позната још од Старог века, и одржавала су се до данас. Некад су имала строго одређену форму и била су посвећена једној теми. Данашњи тип писама се развио у Средњем веку. Од формалних елемената остало је у данашњем писму веома мало : ословљавање, адреса, поздрав, потпис и евентуално датум. Све остало је сасвим слободно. И код писама се поставља питање аутентичности, јер постоји много измишљених писама. Врло је важно користити не само појединачна писма, него целу преписку, јер писма значе нешто тек у органској целини у којој су настала. Тамо где је сачуван већи број писама мора се утврдити прави редослед по ком су она стизала и по ком се на њих одговарало. У наше доба преписка је прилично учестала, а средства комуникације су брза и не увек поуздана, а датум писања писма није увек довољан за утврђивање редоследа. Поред аутентичности писама постоји и далеко важнији проблем – колико је истинито оно што се у писму говорило. То се контролише суочавањем са другим подацима.

15

11. Историографски извори, врсте по епохама

Први писани историографски извори потичу из грчко-римског света у Старом веку. Очувани су из тог периода и историјски извори за Египат, Месопотамију и Малу Азију. Најстарији извори су : различите врсте натписа на тврдом материјалу(њих изучава епиграфика), затим различити филозофски, религиозни, књижевни и научни текстови на папирусу, усмена традиција (легенде, митови), те дела чувених историчара Херодота, Тукидида, Плутарха итд. Ту се могу додати акта, остраке, писма, закони и др.За период Средњег века карактеристични извори су:АНАЛИ – говоре о догађајима који су, према њиховим ауторима, сматрани достојни памћења: ратови, епидемије, природне појаве. Излагање у аналима је шкрто и сувопарно, неповезано, а догађаји се једноставно ређају хронолошким редом, без икакве систематичности.ХРОНИКЕ – сродне су аналима, прича се такође одвија хронолошким начелом, али је излагање повезаније, а оквир много шири, многе средњовековне хронике претендују да буду „светске историје“.ГЕСТЕ – тј. догађаји, слични су хроникама, а из корена ове речи развиле су се у средњевековним националним језицима термини за историју – Geschichte у немачком итд.ИСТОРИЈЕ – развиле су се из мноштва легенди, митова, песама, и других прича у којима се назире историја појединих народа, племена, подручја и сл. У њима су јасно изражене уметничке амбиције, а и читаоци си из доживљавали као уметничка дела.ХАГИОГРАФИЈЕ – представљају животописе светаца или оних које је требало прогласити свецима.БИОГРАФИЈЕ – казивање у њима је усресређено на живот, по правилу истакнуте личности. Оне су се развиле још у антици, а одржале су се до данас. Међутим, иако поседују доста историјског ткова, и античке и средњевековне биографије су имале више уметничких амбиција него критичности.

16

Поред ових извора за период Средњег века карактеристичне су и поменуте повеље, акта и законици.

12.Аутобиографски извори

Постоји више врста аутобиографских извора. Они се међусобно мање или више разликују, али им је свима заједничко то што су по садржини и предмету интересовања везани за личност која их је створила. Спадају у традицију, јер су настали из свесне тежње да покажу како су се одиграли догађаји. Основне врсте ових извора су : дневници, мемоари, аутобиографије.- Дневници се одликују тиме што настају постепено и што су поједини делови записани у току самог догађаја, или непосредно после њега. Та збивања су по правилу на неки начин повезана са аутором,. Обично су дневници писани за личну употребу, али не морају садржати искључиво аутобиографске елементе (у њих се могу убројати писма, новински чланци, разговори итд.). Вредност дневника као извора је велика, па они зато спадају у групу примарних извора. Најбољи пример за овај историјски извор је дневник млетечког властелина Марина Сануда. - Мемоари се од дневника разликују утолико што не настају истовремено, или сасвим временски блиско описаним збивањима и што дају заокружен и целовит приказ једног раздобљаауторовог живота. У дневницима је забележено ауторово искуство, а у мемоарима сећање на неко његово искуство. Мемоари спадају више у литературу него у изворе, али су ипак важан извор за историјску науку, наручито када се комбинује са другим изворима. Најбољи пример за то су моемоари британског државника Винстона Черчила.- Аутобиографије су заправо једна врста мемоара и од њих се разликују једино по томе што обухватају читав живот аутора. Аутор се у писању аутобиографије не служи искњучиво својим сећањима у описивању сопственог живота, већ се користи и другим изворима. Зато аутобиографије имају биографски карактер и представљају прелаз ка историографским изворима.

17

Све врсте аутобиографских извора имају велики значај за историјску науку. По својој природи спадају у изворе из прве руке. Између аутора аутобиографског текста и збивања које је у њему описано по правилу нема посредника. Аутобиографски извори добијају на значају из неколико разлога: 1) дају повезану слику збивања какца би се тешко могла добити из акта или сличних текстова који дају само фрагменте;2) дају живу представу о општој атмосфери и духовној клими једне епохе, што је најтеже докучити из извора;3) често говоре о збивањима о којима нема никаквих података. Најчешће се казивање аутобиографских и историографских извора попуњава и контролише подацима из докумената, али се неретко дешава да аутобиографски извори обавештавају настанак појединих аката или других докумената. Код аутобиографских извора се често поставља питање аутентичности. Постоји нпр. читав низ фалсификованих мемоара. Мотиви ових превара су различити. Зато пуно пажње треба обратити на то како је текст сачуван, како је доспео у јавност, да ли је писан ауторовом руком итд.Познато је да су мемоаре у прошлости, а и данас, писали људи које је аутор унајмио. То је најчешће због недостатка литералног талента, или недостатка времена. Увек је потребно утврдити у коликој мери је само лице чији је живот описан учествовало у стварању мемоара или аутобиографије. Аутобиографски текстови су списи којима се аутори најчешће оправдавају или објашњавају своју улогу у збивањима. Притом теже да себе прикажу у што бољем светлу, а ретко одолевају искушењу да своју улогу прикажу већом и лепшом него што је у ствари била. Зато су кориснији мемоари другоразредних личности, које су биле упућене у ствари, али их нису решавале.

18

13.Врсте историјских извора- материјални остаци

У материјалне остатке спадају извори којима је заједничко то што се јављају у облику предмета, а по сазнању вредости спадају у остатке. Они су једина сведочанства за праисторију, или оне појаве о којима нема писаних извора. Тако у њих спада оруђе, оружје, накит, гранчарија, остаци грађевина, уметничка дела итд.Коришћење материјалних остатака у научном истраживању захтева спрецијална знања и методе које се доста разликују од оних који се употребљавају у раду са текстовима. Овакви извори се најчешће откривају ископавањем, у чему је од великог значаја место појединог налаза, дубина слоја у ком је откривен неки предмет, и положај у односу на друге нађене предмете. Наука која се тиме бави је АРХЕОЛОГИЈА.Код употребе ових извора веома су важне форме, украси, техника израде и сл. Све то мора узети у обзир да би се приближно одредило време настанка оваквих извораа, њихово припадање одређеним етичким заједницама. Међу овим изворима посебно место заузимају новац, печати и уметничка дела. Новац се јавља веома рано (у VII веку пне) и представља драгоцен извор за историју привреде. Проучавањем новца се бави посебна дисциплина НУМИЗМАТИКА. Печате, који говоре много својим натписима и ликовним представама проучава СФРАГИСТИКА. Испитивање уметничких дела захтева посебну стручност, те се тиме бави неколико помоћних историјских наука, од којих су најзначајније АРХЕОЛОГИЈА и ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ.

14. Савремени историјски извориРазвили су се из модерне технике бележења. Ове врсте извора су се појавиле тек у последњим деценијама и још нису одиграле већу улогу у историјској науци, мада се о њима увелико води рачуна. Ови извори ће тек у будућности добити све више значаја. У њих спадају : филмови, фонограми, магнетофонске траке, фотографије и др.

19

Ови историјски извори механички верно бележе тонску или визуелну страну догађаја, или обе истовремено. Помоћи њих су забележени крупни догађаји, говори, дискусије на састанцима итд.Тонске или фотобелешке су у много случајева одиграле улогу доказног материјала, и у том смислу су интересантне за историју. Њихова слабост лежи у чињеници да је њима лако манипулисати. Стога се од историчара захтева врло озбиљан критички приступ овим изворима. Они се чувају у архивима који их на посебан начин описују и стављају на употребу. Наручито су значајне фотографије и филмови. Фотографије бележе детаље, оживљавају атмосферу и значај историјског догађаја или личности. Они помажу историчару да упозна историјске споменике и уметничка дела од којих неке можда никад није видео.Филмски снимци су такође важни за историју новијег датума, а експанзију су доживели између два светска рата. Данас постоји огромна и драгоцена филмска грађа која историчару помаже да стекне тачнија и обухватнија обавештења о ономе што се збивало.

15. Сакупљање, чување, и коришћење историјских извора

- Архивистика и архиви: архивистика је дисциплина која се бави проналажењем, сакупљањем, сређивањем, чувањем, стављањем на располагање научницима архивске грађе, тј. извора који се чувају у архивима. Архивистика је интердисциплинарна наука, јер у зависности од врста историјских извора којима оперише, преплиће се са разним наукама.АРХИВ је установа која скупља, чува и припрема за употребу архивску грађу првенствено ради научних историјских истраживања.Њега треба разликовати од регистратура. Јер су регистратуре одељења појединих установа и радних организација чији је задатак да чувајку документацију која настаје у току њиховог пословања (акта, исправе, списе и др.). Архив означава и сву грађу насталу деловањем правних и физичких лица, јавних и приватних установа, без обзира на то како је настала. То

20

значи да се под појмом архив, подразумевају сва писана, штампана, цртана или на било који начин умножена документа. Између регистратуре ки архива постоји једна природна веза: пословна документација из регистратуре после одређеног периода (обично десет година) долази у архив и постаје историјски извор доступан за научна истраживања. Архивистика поштује ту природну везу од XIX века. Архивску грађу чине изворни или репродуковани документи који имају трајну вредност за науку или културу, без обзира на то где и када настају.АРХИВСКИ ФОНД је органска целина свих списа насталих у току рада једне установе, или политичке, или друштвене организације.Архивски фонд може представљати и заоставштину појединих истакнутих личности, али по правилу настаје из регистратура државних органа, привредних и друштвених организација и других јавних установа.Поједини архивски фондови могу бити веома велики, па се зато још у фази регистровања деле за разне серије или одељења.АРХИВСКА ЗБИРКА је скуп докумената састављен у вештачку целину из практичних разлога од стране архивских службеника.Архивске збирке наручито постоје за период средњевековне историје, јер архивска грађа за ту епоху не представља органски насталу целину, већ се састоји из различитих појединачних докумената сакупљених са разних страна.Историчар који хоће да се служи архивском грађом у научне сврхе мора познавати елементе уређења и начина рада установа чију грађу користи. У том погледу му помоћ пружају научно обавештајна средства архива. Три најважније врсте научно - обавештајних средстава су :1) Прегледи фондова;2) Инвентари;3) Системски регистри.

- Прегледи фондова дају најопштије информације о садржини грађе у архивској установи. Оне заправо представљају општу схему структуре архива и дају објашњења о групама архивских фондова. Прегледи су обично доста малог обима и врло су прегледни.- Инвентари су обимнији описи садржине појединих архива. То су у ствари службене књиге о грађи као имовини и делу културног блага. У њима се дају ознаке појединих фондова, збирки и серија које се чувају у архиву.

21

Има разних врста инвентара, а најважнији су СУМАРНИ (садрже податке о већим целинама) и АНАЛИТИЧКИ (дају податке о мањим целинама, нпр фасциклама).Инвентари се воде у облику књиге и штампају се пошто су коначно уређени тако да не могу настати никакве промене. То је важно јер инвентар својим ознакама фондова и серија даје СИГНАТУРУ. сигнатура је ознака која показује где се поједини документ налази. Сигнатуре су састављене од разних знакова – слова, римских и арапских бројева. Мењање инвентара и сигнатура је непожељно јер се тиме ствара велика збрка.

- Регистри пружају податке о садржини појединих докумената, заправо најпотпуније информације о појединачном документу. Потпуни регистар садржи податке о месту и датуму издавања докумената, о аутору, коме је адресован, затим укратко износи садржај, његов резиме и на крају даје податке о спољашњим одликама документа. Регистри се по правилу изграђују у облику картотеке и ређају према сигнатури. За њихову израду је потребно уложити доста труда, а тај посао раде само стручни архивски радници. У архивима се грађа чува у посебним магацинима који се азивају АРХИВСКИ ДЕПОИ и у њих имају приступ само одређени службеници. Депои се опремају посебним техничким средствима и уређајима, да би архивска грађа била трајно заштићена (од влаге, пожара, прашине и сл.)архивска грађа се даје на коришћење истраживачима само у архивској библиотеци која је под надзором одређеног службеника. Истраживачки рад у архиву започиње тражењем дозволе од управника, или лица које је он овластио. У молби се обавезно наводи циљ и тема истраживања. Приликом преузимања грађе читалац потписује реверс у ком је наведена сигнатура докумената.Истраживач при преузимању и враћању у присуству службеника пребројава документе. За време рада он не сме на документу било шта да бележи, записује или означава. Дужан је да све белешке и списе води у својој свесци и да строго води рачуна да не оштети документ. После обављеног истраживања дужан је да објављену расправу, чланак или књигу достави архиву. Те публикације се чувају у библиотеци архива и чине део јединственог библиотечко – информативног система.

22

Развој фотографске технике је довео до сразмерно једноставног и јефтиног снимања архивске грађе. То је тзв. МИКРОФИЛМОВАЊЕ архивске грађе. Специјалним камерама се у великим архивима врши снимање појединих докумената и наручиоцу се шаље филмска трака. Он је користи помоћу читача микрофилмова. Ова техника је омогућила и лакше коришћење архивске грађе која се налази ван земље. Постоји и друга техника за ефикасно коришћење архивске грађе која се назива КСЕРОКСИРАЊЕ. Она је међутим врло скупа и подразумева снимање докумената на фотографском папиру.

Библиотеке и библиотекарствоБиблиотеке су установе у којима се чувају књиге и други штампани списи и рукописи.Под појмом „библиотека“ се подразумева и свака друга сређена збирка књига, часописа и друге грађе намењене читаоцима. Исто тако појам библиотека означава и просторију, или зграду у којој су смештене књиге и друга штампана грађа. Разлика између архива и библиотеке се темељи на начину постанка списа који се у њима чувају: архиви чувају списе који су настали у пословним односима установа и појединаца, а у библиотекама се налазе списи који су настали из научне, уметничке, или сличне амбиције. Зато је рукопису једног књижевног дела право место у библиотеци, а штампаном извештају неке привредне организације у архиву. Библиотекарство је скуп научних дисциплина који се баве писаном и штампаном књигом и питањима библиотекарске теорије и праксе. Она обухвата историју књиге и стампарства, историју, организацију и администрацију библиотеке, библиографију, а од помоћних наука палеографију, развој писма и историју књижарства. Нагло се развија од друге половине XVIII века.Целина свих списа које садржи нека библиотека назива се КЊИЖ(ЕВ)НИ ФОНДР БИБЛИОТЕКЕ. Књижевни фондови појединих библиотека се веома разликују и зависе од намене или начина постанка библиотеке. Нпр. општинске библиотеке набављају дела из области књижевности која се радо читају и научно – популарну литературу, док универзитетске и друге специјализоване библиотеке претежно или потпуно располажу књигама

23

научног садржаја. Велике библиотеке имају веома разноврстан књижевни фонд и врше набавку књига из области знања и уметности. Обавештења о свакој појединој књизи коју поседује нека библиотека пружају БИБЛИОТЕЧКИ КАТАЛОЗИ. Они представљају најосновније обавештајно средство библиотеке и деле се на две групе:- једни дају податке које се књиге којих аутора налазе у библиотеци;- други дају податке које се књиге из неке научне области, или о поједином предмету налазе у библиотеци. Најважнији је азбучни ауторски каталог. Он се састоји од картонских листића који за сваку књигу дају одређене податке, презиме и име аутора, наслов књиге, евентуално колекција у којој та књига излази, издавач, место издавања, година издања, број страна и прилога. Сви ти подаци се уносе строго уједначено по одређеним правилима. Презиме и име аутора у горњем левом углу се назива одредница, јер се по њему одређује место картона у каталогу. Картони су поређани строгим азбучним, или абецедним редом. Сигнатура књиге се пише у горњем десном углу, а у главном средишњем делу листића су наведени остали подаци.За читаоца је важно да зна нека правила каталогизације да би се лакше и успешније могао служити каталозима.- Код једнаких презимена место листића се одређује по почетном и следећим словима имена;- Анонимне књиге или списи се доносе према наслову, по почетном или следећим словима наслова;- Код псеудонима се књиге стављају под право име аутора, а на месту где би стајао псеудоним налази се картон који упућује на право име итд.Другу групу каталога чине они каталози који треба да покажу шта има библиотека о појединој струци, или поједином предмету. Такви каталози у ствари врше функцију библиографије и намењени су читаоцима који не знају ауторе и наслове књига, већ само област или предмет за који су заинтересовани. У ову групу каталога спадају ПРЕДМЕТНИ и СТРУЧНИ КАТАЛОГ.Код предметног каталофа у одредници се нази предмет о ком књига говори, а одреднице су у читавом каталогу поређане азбучним редом. Овакав каталог личи на енциклопедију у којој нема текста, већ само списак књига. Незгода је код овог каталога у томе што читаоци не знају унапред

24

како је одредница формулисана. Због тога овакав каталог може бити извор дезинформације. Знатно је бољи стручни или систематски каталог, код кога су одреднице створене и поређане по структури поједине науке. Нпр. постоји одељак „историја“ која је подељен на методологију, помоћне науке, општу историју Старог, Средњег и Новог века, националну историју итд.При коришћењу књижевног фонда неке библиотеке мора се водити рачуна наручито код великих и старих библиотека о неким специфичностима њихових каталога. Најчешће то долази долази отуда што су остали на снази неки застарели системи, јер је реорганизација каталога библиотеке која има неколико стотина хиљада књига веома велики и тежак посао.Поред азбучног, предметног и стручног каталога, данас је све више ну употреби каталог сређен по систему универзалне децималне класификације. Таква врста каталога одговара класификацији у библиографији.- БиблиографијаЧитав рад историчара почива на проучавању извора и литературе. Историчар мора познавати рад и обавештајна средства установа у којима се извори и литература чувају и мора пре свега познавати елементе библиографије.Библиографија је попис књига, списа састављен и уређен по једном сталном начелу.Библиографија је стручно – научна делатност која обухвата прикупљање, идентификовање, одабирање, пописивање и систематизовање штампаних, или неком другом графичком техничком умножених текстова.Под појмом библиографија подразумева се и теорија библиографије, као и библиографски радови (резултати библиографске грађе). Дакле под појмом библиографија у ширем смислу се подразумева читава активност на пописивању штампаних дела, радова. У ужем смислу, библиографија је избор (изабрани радови за неку струку или тему), или неки систем класификације радова.У погледу података о књизи које се наводе у библиографијама не постоји ни јединствен став, ни истоветна пракса у раним библиографијама. Једни

25

подаци се бележе у библиографијама које издају библиографске установе, а други у библиографијама које доносе научници у својим делима. По правилу су библиографије које издају библиографске установе богатије подацима од оних које састављају научници.Ипак, постоје нека стална начела. У срвом реду то је презиме аутора, док се од имена наводи само почетно слово. Наслов књиге се даје у оном облику у коме је дат на унутрашњој насловној страни. Презиме и име аутора је од наслова рада одвојено зарезом. После пуног наслова публикације следи ознака свеске (ако је штампана у више свезака), затим следи заред, па место и година издања, зарез и број страна. Нпр.К Јиречек, Историја Срба I-II, Београд 1952 илиБранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, Београд 1980, ст. 650Код радова који су објављени у часописима и зборницима примењује се другачији библиографски поступак; наводи се ауторово име и презиме, наслов, назив часописа, или зборника, редни број свеске или књиге, у округлој загради годиште или година издања и затим странице на којима је чланак објављен.Нпр.Василије Кресић, Сомбор од слома револуције 1849 до нагодбе 1867. године, Зборник Матице Српске за историје, бр. 47-48, Нови Сад, 1993, 41-68. илиМаријана Грос, Примена научне историографије, Политика, Београд, 13.06.1965Неке библиографије садрже податке о формату књиге, броју страна и прилога, о издавачу, цени итд. Међутим, сви ови подаци нису неопходни, већ су нужни само они који читаоцу омогућавају да нађе неку књигу или други спис.Библиографије се пре свега деле на посебне библиографије и оне које су објављене као саставни део неког списа – научну апаратуру.Посебне библиографије се према материјалу који пописују деле на текуће и ретроспективне.Текуће бибилиографије излазе периодично и пописују све што се појави штампано у једној земљи, или што се објављује из једне науке или научне

26

области у једној земљи или читавом свету. Ретроспективне библиографије приказују шта је у једном периоду штампано у једној земљи, или шта је негде штампано из једне области, или на једну тему.

Постоје још и дескриптивне(доносе само најопштије податке о наслову) и критичке библиографије (у кратким цртама приказују и критички оцењују садржај пописаних публикација).И за корисника и за састављача библиографије веома је важно питање система класификације, које у великој мери зависи од карактера библиографије. Највећу тешкоћу у класификацији историјског материјала представља чињеница да се историја не може систематски поделити као многе друге науке. Класификација историјског материјала се може вршити по хронолошком, територијалном и тематском критеријуму.Међутим, најзначајнији класификациони систем који је и највише у примени је СИСТЕМ УНИВЕРЗАЛНЕ ДЕЦИМАЛНЕ КЛАСИФИКАЦИЈЕ. Читаво људско знање је подељено на десет великих група које су обележене бројевима:0 – Општа група, обухвата енциклопедије, библиографије итд;1 – Филозофија;2 – Религија и теологија;3 – Друштвене науке;4 – Наука о језику, филологија;5 – Природне науке, математика;6 - Примењене науке, медицина, техника итд;7 – Уметност, игре, спорт;8 – Књижевност;9 – Географија, историја.Цео систем је тако постављен да се свака од ових група дели на још по десет подгрупа, које се такође деле све до основног појма. Од ширег појма се иде ка ужем, по принципу хијерархије. До које мере ће се ићи у подели једне групе у многоме зависи од саме гране науке која се дели. Нпр. група 3 се дели на : социологију(30), статистику(31), политику и науку о држави (32), политичку економију и привреду (33), право и правне науке (34), јавну управу, војне науке (35), социјално старање и социјалне покрете (36), просвету (37), трговину и саобраћај (38), етнологију, етмографију и

27

фолклор (39).Просвета (37) се даље дели на подгрупе: школство уопште (371), предшколско васпитање и основну школу (372), средње школе (373) итд. И ове подгрупе се даље могу делити до уских појмова који се могу обележити чак са 12 цифара. Што је појам ужи, то је број већи.Један од најдрагоценијих извора библиографских обавештења су ИСТОРИЈСКЕ КЊИГЕ И РАСПРАВЕ. У току развоја историје усталио се обичај да се и историјским радовима наводе сви они текстови које је историчар користио у свом истраживачком раду. Овакво навођење библиографских података се може вршити на разне начине: негде на почетку рада, негде на крају. Правило је да у таквим списковима извори буду одвојени од литературе. Постоји још један начин навођења библиографских података о коришћеним делима. Код њега се наслови наводе у тзв. критичком апарату испод текста и помоћу једног броја показатеља су везани за оно место у тексту на које се белешка односи. Чест је случај да пре наслова стоји скраћеница : В. (види) или Уп. (упореди). Циљ оваквог упута је да скрене пажњу на неки спис који је од интереса за тему која се расправља.Ма колико драгоцена за сакупљање библиографских података историјска дела не могу пружити историчару све што је потребно, јер застаревају врло брзо. У једној књизи је нпр. могуће наћи само податке о радовима који су објављени пре него што је изашла из штампе.Из овог и сличних разлога мора се прибегавати другим помоћним средствима која пружају библиографска обавештења. Међу њима најважније место заузимају разне опште и специјалне енциклопедије.Све велике енциклопедије поред текста у ком пружају основна обавештења о неком предмету дају и литературу о том предмету. Енциклопедије су врло прегледне , појмови су у њима сређени азбучним редом и обавештења се лако налазе. Важна помоћна средства за обавештавање су још и :- посебне библиографије (појединих научника, о појединим питањима итд);- прегледи издања великих издавачких институција (нпр. Академије наука);- садржаји историјских и њима сродних часописа;

28

- библиографије библиографија (али њих нажалост има веома мало).Сматра се да је најпогоднији начин бележења и чувања библиографских података бележење на поједине листиће једнаког формата и њихово чување у ковертама, кутијама, или наручитим фиокама. Рад са листићима има предност зато што се листићи могу покретати или употребљавати у различитим комбинацијама, и што се библиографија може стално попуњавати. Лоша страна је у томе што се листићи могу загубити. Код записивања библиографских података у свеске или књиге, нема те опасности, али је зато теже одржавати ред, класификацију и уносити допуне.

16. Појам и појмовно одређење критикеПојам „критика“ потиче од грчке речи kritike, kritikon – судим, оцењујем, и значи оцењивање, вештин оцењивања, расуђивање, издвајање, одвајање доброг или вредног од рђавог или слабог у науци, јавном животу итд.Појам „критика“ је заједнички разним областима духовне активности и много се употребљава у свакодневном животу. Када се употребљава у свакодневном говору реч „критика“ као да обележава једну негативну активност – откривање слабости, недостатака, мана, несавршености људских дела, личности или активности. У стручном смислу критика има нешто другачије значење, она подразумева критичку анализу извора, тј оцењивање и процењивање различитих врста историјских извора. Критика извора трага за фалсификатима и неистинама и утврђује степен веродостојности и оригиналности извора. Без критике извора не би могло бити историјске науке јер је она један од најважнијих елемената сазревања историје.

29

17.Врсте критикеКритика има два основна задатка: 1) Да утврди, када се не располаже оригиналом једног извора, како стоје преписи који су сачувани према оригиналу и да ли ти преписи представљају оно за шта се издају и 2) да утврди да ли се садржини извора може веровати и у којој мери.

На основу ових задатака критика се дели на:

1)Спољашњу критику (критику текста)

2)Унутрашњу критику (критику исказа)

Спољашња критика се често још назива и ерудицијска или нижа, а унутрашња херменеутичка, или виша.Спољашња критика утврђује да ли је неки извор оригинал или фалсификат, док унутрашња утврђује степен њихове веродостојности. Ове две критике међутим нису исте вредности – унутрашња критика је та која омогућује праву спознају прошлости. Ипак, историчар, када врши критику извора, не раздваја спољашњу од унутрашње.

18. Фалсификат, интерполација, заблудаГлавни противници историчара у научном истраживању су лажи, обмане и заблуде у разним видовима. Историчари се често баве питањем фалсификата (лажном израђених, кривотворених ствари), јер су оне веома присутне у историјској науци. Различити мотиви су наводили људе да фалсификују разне ствари. Најчешће је основна побуда за ову врсту поступака жеља за материјалном користи, мада се не сме занемарити и низ чисто психолошких мотива: жеља за истицањем, успехом, родољубиви занос, остварење политичких циљева итд. У прошлости се веома много фалсификовало, и данас се фалсификује, а суштина фалсификовања се састоји у томе да се произведе нешто што треба међу људима да важи као нешто сасвим друго. Треба добро разликовати фалсификат од неистинитог податка у неком извору и сасвим аутентични извори често садрже неистините податке.

30

Исто тако, неоригиналан документ не мора бити фалсификат.Фалсификату се супротставља аутентичан извор, а оригиналу се супротставља копија или препис. Ако је извор АУТЕНТИЧАН, онда је он заиста оно за шта се издаје то јест није фалсификат. Ако је извор ОРИГИНАЛАН, онда је он у оном стању у ком га је створио аутор односно установа која га је издала, другим речима, није у питању копија, препис или превод. Ако се за извор тврди да је ВЕРОДОСТОЈАН, онда се узима да су подаци које пружа истинити. Ипак, оцењивање веродостојности извора је задатак унутрашње критике и независно је од питања аутентичности и оригиналности. Поред правих фалсификата постоје и извесни прелазни облици код којих је извор као целина аутентичан, али су неки његови делови измењени. То су такозване ИНТЕРПОЛАЦИЈЕ или уметања. Једноставно се на пример код аутентичних и оригиналних повеља избришу неки делови а потом се унесе нов текст, најчешће из жеље за материјалном користи.Постоји још једна врста уметака у аутентичне текстове насталих већином из намере без намере да се фалсификује. Некада су читаоци на маргинама рукописа бележили своје примедбе или допуне. Касније се дешавало да преписивач рукописа такве белешке приликом преписивања унесе у текст. Такви умеци који су најчешће кратки називају се ГЛОСЕ. О заблудама се говори када се фалсификат доживљава као аутентичан извор и обрнуто, када се аутентичан извор доживљава као фалсификат. То се најчешће дешава услед недовољног знања научника и недовољно усавршених метода.

19. Критика извор и помоћне историјске дисциплине

Основни задатак критике извора се може и мора разложити на читав низ посебних задатака које критика извршава у практичном раду научника. Критика омогућава утврђивање времена и места настанка извора непознатог аутора и узајамне зависности појединих извора. Сви ови задаци се не јављају код сваког извора нити код сваке врсте извора. Највеће проблеме стварају извори из периода за које су сведочанства

31

ретка и оскудна. Тако се критика у највећој мери изоштрила у раду са античким и средњевековним изворима. Критика извора се темељи на упоређивању. Када се испитује аутентичност неког извора онда се његове спољашње карактеристике (писаћи материјал, врста писма, облик и тако даље) и унутрашње карактеристике (одлике језика, канцеларијске или литералне форме, начин изражавања и тако даље) упоређују са изворима из истог, или приближног истог, времена и исте територије. Види се да је за критику неопходно познавати веома много материјала за упоређивање. Отуда у историјском раду ЕРУДИЦИЈА (ученост, повезивање чињеница) игра веома значајну улогу. На пример, историчар који жели да критички испита српске средњевековне повеље мора знати: писмо којим су оне писане, материјал и начин уобличавања повеља, титуле издавача повеља, начин бележења датума, печате и читав низ других ствари. Уз повеље му се још намећу и биографије и разни други књижевни састави, архивска грађа, новац, ликовни споменици и тако даље. Све ово превазилази снагу појединаца и стога су неопходне помоћне дисциплине које сабирају и уређују потребан компаративни материјал и долазе до резултата који се користе у истраживању. Такве помоћне дисциплине називају се ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ и има их неколико посвећених одређеним подручјима. У помоћне историјске науке спадају:

1)Палеографија – бави се развојем писма и изучавањем свега што је у вези са писањем, њоме се упознаје начин писања слова, њихово повезивање, разрешавање скраћеница и тако даље. Палеографија, дакле, омогућава читање старих писама, али је много значајнија по томе што пружа критеријуме по којима се одређују време и место настанка неког рукописа. Палеографија има огромну вредност за историју, поготову за изучавање Старог и Средњег века.

2)Криптографија – Бави се разрешавањем и читањем шифара које се употребљавају у дипломатској преписци од петнаестог века па надаље.

3) Епиграфика – Проучава писане споменике на тврдом материјалу.

32

4)Филигранологија – бави се развојем производње папира, прикупља и сређује водене жигове који су се утискивали на хартију и помоћу њих утврђује време настанка рукописа.

5)Хронологија – проучава начине рачунања времена, потреба за хронологијом се јавила због тога што су људи током историјског развоја на различите начине мерили и обележавали време.

6)Дипломатика – испитује аутентичност средњовековних повеља, а поред тога и рад канцеларија, нотаријата, правна схватања о документима и тако даље.

7)Сфрагистика или сигилографија – специјално се бави печатима, изучава њихов облик, ликовне представе, натписе, на основу чега се утврђује време и место настанка документа.

8)Нумизматика - бави се сакупљањем и проучавањем новца. Подаци до којих она долази су од значаја за историју привреде, права, политичких идеја и тако даље.

9)Метрологија – проучава системе мера кроз историју. Омогућава разумевање различитих помена мера у историјским изворима и од великог је значаја за историју привреде.

10)Хералдика – специфична помоћна дисциплина за историју средњег и новог века, бави се грбовима и другим хералдичким знацима и њени резултати се користе у доста ограниченој мери, на пример за утврђивање припадности одређеној породици или земљи споменика који има неки хералдички знак.

11)Историјска топографија – утврђује локализацију области, градова и других места која се јављају у историјским изворима. Називи места у најширем смислу (реке, планине, насеља) су у току времена мењали свој облик. У историјским изворима се често наилази на имена која су давно изашла из употребе и једва понегде оставила трагове. Топографске студије карте и речници ослобађају од потребе да се сваки пут у таквим случајевима врше посебна истраживања.

33

Поред ових помоћних дисциплина, и неке самосталне науке пружају веома драгоцену помоћ у раду на критици извора, пре свих филологија. Она омогућава тачно разумевање текстова са језичке стране и пружа критеријуме за датирање, утврђивање места, настанка извора и за проверу аутентичности.

20. Утврђивање времена настанка текстаУтвђивање времена постанка извора има огроман значај: ако су у питању остаци важно је знати о ком времену сведоче, а ако је у питању традиција важно је знати колико су удаљени од времена о ком сведоче. Велики број извора нема на себи видљиве и јасне непосредне ознаке времена у ком су настали. За материјалне остатке је то донекле и разумљиво, али ни текстови (нарочито хронике, историјска дела у средњем веку) немају датуме настанка па чак ни службени акти ни повеље. Начин утврђивања времена настанка материјалних остатака представља веома специфичну материју и спада у методологију археологије и историје уметности. Утврђивање времена настанка текста врши се на два начина: 1) преко формалних елемената; 2) Преко података из садржаја извора. Утврђивање времена настанка текста преко формалних елемената се састоји у упоређивању са писмом, писаћим материјалом, језиком и стилом других извора чији је датум настанка познат. Такво упоређивање открива приближно време настанка на основу датума извора који су у овом погледу најсроднији. Садржај у великој већини случајева даје поузданије ослонце. Ако говори о неком догађају чији је датум познат, указује на време после тог догађаја. Чести су случајеви спонтаних испољавања временских релација које историчар мора ловити оштрим оком. Мигови писаца дају различите резултате који никада нису довољно прецизни. Најважнији методски захтев је дасе ти резултати суоче и групишу тако да покажу тренутак пре ког је извор могао/мора настати и тренутак после кога је извор могао настати. Ове две границе се у стручној терминологији називају још и:

34

-terminus post quem-terminus ante quem

Као примери на којима се јасно показују terminus post quem и terminus ante quem узимају се „Анали франачког краљевства“ и Летопис попа Дукљанина. Испитивањем садржаја ових дела утврђено је да су „Анали франачког краљевства“ морали настати између 788. и 793. а Летопис попа Дукљанина између 1143. и 1215. године. Дакле, у недатованом рукопису је потребно открити она места која се могу искористити за утрвђивање временских релација према догађајима чија је хронологија позната. У практичном раду то захтева будно и опрезно око и знатно познавање разних догађаја и околности епохе из које отприлике потиче текст чији се датум тражи.

21. Утврђивање места настанка извораОдређивање приближног места настанка неког извора није ни издалека онако важно као утврђивање времена настанка. Најбитније код утврђивања места настанка неког текста је утврђивање где се и колико далеко аутор налази од догађаја које описује. Од тога зависи број посредника и поузданост информација које текст садржи и код овог задатка је важно понекад приступити упоређивању формалних елемената. Најзначајнију улогу при том има језик, мада је и он у стању да завара и усмери историчара на погрешан пут (понајвише због дијалекта и других језичких особина). На пример, повеља краља Уроша, за манастир светог Петра и Павла има изразите бугаризме и због тога је била сумњичена да је фалсификат. Међутим, касније је утврђено да је повеља аутентична, а да је краљев писар био пореклом из крајева у којима се говорило и писало бугарски, и да је то оставило трага у његовом тексту.Ипак, у одређивању места настанка извора више се постиже анализом садржаја. Текст неретко помиње даљину и положај неког места о којем говори, а у центру пажње држи личности или градове одређене области.Подаци добијени анализом садржаја не могу се груписати тако да се добију две крајње границе. Груписање се врши у концентричним круговима од којих онај најужи даје приближну област постанка текста.

35

Велика пажња се мора посветити месту наласка текста. Ретки су случајеви да се један рукопис вековима сачувао на месту где је настао (у манастирима, црквеним срединама и слично). Већина извора је доспела у специјалне институције за сакупљање и чување старих споменика (архиве, библиотеке, музеје). Те институције су марљиво бележиле како је неки извор доспео до њих, те тако упућују историчара на место њиховог ранијег чувања.

22. Утврђивање аутора текстаУтврђивање аутора је један од најважнијих и најсложенијих задатака критике текста. Познавањем ауторове личности добијају се врло важне полазне тачке за процењивање његовог става, интереса, евентуалних тенденција и тако даље. На познавању аутора стога почива и велики део унутрашње критике. Некад је могуће текст приписати познатом аутору; а некада се открива потпуно непознати писац и основни елементи његове биографије; некада је могуће одредити само друштвени круг коме припада непознати аутор. Чест је случај да је једно дело имало више аутора. У новијој историји аутор је често скривен под лажним именом (псеудонимом).У овом задатку увек се мора полазити од евентуалних претходних резултата утврђивања времена и места постанка извора. Тим резултатима је донекле ограничен круг у ком треба тражити писца.Након тога се примењује анализа спољашњих одлика текста (писма, језика, стила и тако даље). При том, писмо не даје никакав ослонац јер је готово до осамнаестог века било неиндивидуално. Као знатно сигурнија упоришта преостају језик и стил. Сваки човек у језику, начину изражавања, реченичним обртима, стилским фигурама и тако даље има своје личне особености. Филологија је развила прилично прецизне статистичке методе којима се утврђују карактеристике једног писца. Када се на основу упадљивих обележја посумња да је аутор неко од кога је сачуван и неки други текст приступа се оваквој статистичкој анализи која верификује или одбацује предложену претпоставку.Овај метод се не може применити када је у питању аутор од кога нису

36

позната и друга дела. Тада се примењује анализа садржаја што је врло тешко и несигурно, а критика се мора задовољити тиме да што је могуће ближе одреди социјални и културни круг коме припада аутор (као пример се наводи Conversio Bavariorum et Carantanorum – анониман спис без икаквих ознака о времену, месту и аутору. Испитивањем садржаја утврђено је да је аутор списа највероватније свештеничко лице из Салцбуршке надбискупије).Такође је могуће да је један текст дело више аутора, али да се ауторство преписује само једном. Пример за то је зборник биографија српских краљева и архиепископа из доба Немањића који се преписује архиепископу Данилу. Анализом садржаја, стила и извесних ставова утврђено је да је у изради зборника учествовало неколико лица – Данилових ученика и настављача.Псеудоними се у већој мери јављају тек у Новом веку. Њихово дешифровање се врши на различите начине. Гледа се да ли су савременици знали ко се крије иза лажног имена; трага се по архивима листова, јер се највећи број псеудонима среће у штампи. Некада се по политичком саставу и чињеницама којима се располаже може открити круг ком је аутор припадао и евентуално наслутити личност. И овде долази до изражаја анализа језика и стила. До данас су дешифровани многобројни псеудоними тако да су састављани читави речници и лексикони псеудонима, мада је до дана данашњег остало неких према којима је историјска критика немоћна.

23. Утврђивање зависностиКада о једном догађају говори више разних извора, веома је важно утврдити да ли је писац сваког од њих непосредни очевидац догађаја или преноси само оно што је чуо или читао од других. Од тога потпуно зависи вредност сведочанства једног извора и сигурност закључака који се из његових података извлаче.У већини текстова који данас настају скоро увек је мањи удео оригиналног, оног што је настало искључиво од опажања и закључивања самог аутора

37

од оног што ја аутор научио и упознао од других. Тако је било и раније. А за историчаре је веома важно утврдити шта одакле потиче.Утврђивање зависности почива на сва става психолошког карактера:

1)ако више људи опажа једну појаву, чак и сасвим једноставну, и о њој извештава, никад неће све моменте опазити на исти начин, нити их потпуно на исти начин репродуковати;2)ако више људи исти мисаони садржај исказује језичким средствима, никада се ти неће десити у потпуно истој форми.

Из тога следи да два различита сведочанства која говоре о истом догађају на исти начин тј. износећи исте моменте у истом склопу и истим редом, у једнакој или приближно једнакој форми, не могу бити независна једно од другог.Међутим, при утврђењу зависности је потребно узети у обзир неколико ограничења. Пре свега, постоје формуле и стални окамењени изрази слични формулама који се срећу код дипломатичких извора и пословних и службених текстова. Формуле подртазумевају увек исти редослед, увек исте изразе и обрте карактеристичне за једно време или установу. Исти садржај и иста форма у оваквим случајевима не може сведочити о зависности извора, јер се ради о општем месту које се свуда понавља.Поред тога, у сваком добу постоје мисли , представе и изрази које није открио и створио појединац, већ колектив - народ. Такве мисли, представе и изрази постају опште добро које представља саставни део комуницирања у одређеној друштвеној средини. Тако се нпр. не може утврдити да су текстови средњовековних писаца узајамно зависни и неоригинални само зато што се обично служе истим библијским или класичним изразима.Ако је догађај о ком се у извору говори једноставан, онда је он обично краће описан, те је вероватноћа његовог репродуковања на исти, или бар приближно исти начин већа. То захтева од историчара велику опрезност у раду са таквим изворима, да их не би прогласио међусобно зависним. То се најчешће дешава код летописа и анала. Варирања су код таквих извора незнатна, гте је већа шанса да су догађаји формулисани на исти начин.Ако се уваже ова ограничења, може се закључити да је поуздано да када више извора износи исти садржај, у истој или приближно истој форми,

38

међу њима постоји нека веза. Овакви извори се називају СРОДНИ ИЗВОРИ, и везе између њих могу бити некад врло компликоване. Постојањем само двеју сродних извора, већ је утврђено да су сродни и да је један преузимао нешто од другог. Тада само преостаје да се утврди који је извор од ког преузимао. То је лако утврдити када је познато време настанка једног и другог, или када су познати аутори и време њиховог деловања. Онда се из временског односа закључује који је од извора основни, а који је изведени : млађи по времену настанка мора бити записан од старијег. Чест је случај да време настанка оба извора није познато, и тада се мора приступити упоређивању текста. Разлике у тексту могу одати који је извор од ког позајмљивао. Онај ко преузима увек је у опасности да сасвим случајно учини неку омашку која га одаје. То се дешава код личних имена, типонима, специјалних термина. Најбољи пример за то су различити рукописи Душановог законика. Приоритет се може утврдити и уочавањем стилистичких измена. Ако нпр. један од два сродна извора једноставно ређа догађаје, а други показује тежњу да их прикаже уз помоћ извесних стилистичких средстава, приоритет има први извор. Пример за то су биографије светог Саве од Доментијана и Теодосија.Далеко је компликованији однос три или више сродних извора, јер се број зависних комбинација нагло повећава. У основи се све своди на једноставније случајеве. И овде се испитују омашке, одступања, измене и притом се обраћа пажња на то има ли неких правилности.За историчара је посебно важно откривање изгубљених извора. Често се у тексту неког извора открију делови, или подаци који потичу из неког изгубљеног извора (нпр. у Летопису попа Дукљанина коришћено је житије светог Јована Владимира).Има случајева да је читава група извора повезана јер потичу од једног извора који није сачуван. Пажљивом анализом таквих извора, могу се издвојити поједини делови на основу којих се може реконструисати изгубљени извор.

39

24. Рецензија и едицијаРецензија:

1) Тежња да се поређењем разних рукописа наручито старих писаца, успостави најбољи и најпотпунији текст дела једног писца.2) Оцен, критички приказ књиге, позоришне представе, уметничке приредбе итд.

Едиција: издавање, издавачка делатност.Развој историјске науке би био знатно успорен када би сваки истраживач морао сам да за сваки извор утврђује време и место настанка, аутора и зависност. Стога од почетка XIX века на научним основама припремају критичка издања извора или групе извора. Ту делатност су у XIX веку отпочели немачки историчари објављивањем докумената за немачку историју. Њихов пример су следили и историчари у другим европским земљама. Овај пример је значајан по томе што је сваки извор критички и темељно истражен, и дат је најсигурнији могући одговор на питања о времену, актуелности, месту настанка, аутору и односу према другим сведочанствима.Критичко издавање извора поставља још важних задатака. Нпр. један текст може бити очуван у оригиналу – онако како је изашао из пера свог аутора. Али критичко издање се не зауставља само на „фотографској“ репродукцији ауторовог рукописа. И врло брижљив писац је у стању да погреши и прогута слово, испусти реч и сл. Стога је потребно одстранити грешке из текста, загладити га и уредити тј. прилагодити читаоцу. То су међутим ретки случајеви, да је очуван оригинални рукопис писца. Огромна већина историјских извора је очувана у преписима, у којима су грешке и погрешна тумачења веома чести.У издању извора потребно је у што год је већој мери отклонити грешке које се у рукопису јављају. Издање се мора припремити по свим сачуваним рукописима текста. Када су прикупљени сви рукописи приступа се реконструкцији текста чији је идеални циљ да буде што ближе оригиналу. Упоређивањем свих рукописа открива се који најбоље одговара методским захтевима и који се може

40

узети за поглогу издања. Рукопис се тада преписује, скраћенице разрешавају, стварају велика и мала слова, модерни знаци интерпукције итд. Поред навођења тачног текста потребно је навести и „ВАРИЈАНТЕ“ тј разлике у појединим другим рукописима. Оне се доносе на дну странице испод текста самог извора и словом или бројком се повезују са одговарајућим местом у тексту.Варијанте спадају у тзв. критички апарат, у ком се још налазе и напомене. У њима се објашњавају личности, места и неки догађаји о којима извор говори. Издање извора мора имати критички апарат.Неке публикације извора графичким изгледом олакшавају употребу извора, нпр.места преузета из других извора штампају малим словима и сл.Издања повеља садрже нпр. кратак регест који претходи повељи. У њему се по правилу наводи ко издаје повељу и коме, најкраће и најопштије је формулисан садржај и датум настанка повеље.У самом начину репродуковања текста постоје несугласице између филолога и сторичара. Филолози теже да текст што верније репродукују са свим старим графичким знацима, обележеним акцентима, па чак и старом интерпукцијом. Насупрот томе историчари сматрају да све то нема значаја за садржину и да отежава читање и употребу извора.

25. Унутрашња критика Спољашња критика служи само томе да дођемо до што је могуће

чистијег исказа. Тада на сцену ступа критика исказа (унутрашња критика) која се бави проблемом истиности онога што извор пружа. Цео тај проблем се своди на два питања:1) Да ли је извор могао да каже истину?2) Да ли је извор хтео да каже истину?сигурност и тачност једног извора зависе од тога колико је аутор био обавештен о ономе о чему прича. Најидеалнији случај је онај када је аутор очевидац догађаја о коме пише. Али и ту се јављају извесни

41

проблеми – психологија је показала да људи уопште нису савршени сведоци о ономе што су видели. Они не делују као научници који сталожено врше посматрања, непристрасно, бележећи све што је важно. Чест је случај да људи нису били у положају да виде или непосредно опажају оно о чему говоре. Неко је опет могао бити присутан, али не и способан да разуме збијања. У оваквим случајевима степен поверења је далеко мањи, јер је неопходно поставити питање на који је начин и преко каквих посредника извор сазнао оно о чему прича. Има чињеница које нико не може сазнати непосредним опажањем - намере, жеље, судови, статистички подаци и сл. Тада се постави питање одакле је аутор сазнао за те ствари и колико су поуздани његови извори. Постоје случајеви у којима је неки извештач могао да присуствује догађају који описује, а то из неког разлога није чинио. Врло је чест случај да писац неког сведочанства говори о стварима које не само да није могао видети него које се нису могле ни догодити. Људи могу да буду жртве сопствених или колективних халуцинација. То их наводи да не виде понешто од оног што се збило, или да виде нешто што се није збило. На способност неког аутора да види ствари у правој светлости утичу СРЕДИНА, МЕСТО и ВРЕМЕ у ком ствара. Општа духовна атмосфера једног доба се одражава на списе који су у њему настали. Другачије се одмеравају искази настали у бурним и мирним временима. Из свега овога се могу извући извесне методске поуке:- увек се мора купити на уму оно што је открила спољашња критика (о личностима аутора, његовом крају и времену, образовању); тако се процењује његова способност да поуздано зна ствари о којима говори.- потребно је одвојено разматрати сваки поједини исказ и утврдити његов карактер: да ли је опис, бројни податак, мишљење о нечему итд. свака врста исказа има своје особености.Веома важно питање је да ли је извор хтео да каже истину.

42

Многобројни су општи и посебни мотиви који људе могу навести да скриве истину о стварима о којима говоре:

Тежња за постизањем користи: један од најјачих мотива; делује на појаву фалсификата, али и на искривљавање истине и извитоперавање података; томе су наручито изложени извори који уживају велико поверење – документарни извори, акта, повеље итд. Заобилажење истине није само интерес појединаца, већ и разних група – држава, вероисповести, политичких странака итд.

Страх и притисак : људи могу обилазити и избегавати истину и у писменим и у усменим исказима услед страха од угрожавања безбедности или живота. За критику ове врсте и откривање оваквих деформација важно је познавање опште ситуације у амбијенту у ком су настајале. Историчар се мора увелико служити подацима које је дала критика текста о аутору , његовом времену, средини, животу итд.

Симпатије и антипатије: су веома чест повод да се ствари деформишу, прећуте итд. Ангажовање за неку групу, странку или личност у историји било је толико често да се пред историчаре стављао наручити захтев да пишу „без мржње и пристрасности“. Пристрасности се обично лако откривају и тада искази супротни тенденцији аутора добијају на снази.

Таштина: (лична, породична, национална, конфесионална). Чести су случајеви да људи истичу себе, своју ужу или ширу заједницу, придавањем вишег ранга или значајније улоге у збивањима. Овакве деформације су најчешће заступљене у аутобиографским изворима (дневницима, мемоарима).

Конформизам: тј жеља да се допадне публици, наводи понекад ауторе да ствари искривљују. Најбољи пример су надгробни говори и некролози којим се штампа оглашава поводом смрти заслужних појединаца. У свим срединама је дубоко укорењено начело да се о мртвима говори све најбоље. Искази дати у таквим околностима су у најмању руку једнострани и усмерени ка томе да величају покојника више него што би истина дозвољавала.

Неопходно је да се у критичком поступку суоче разни искази о истој ствари. У случају да о чињеницама сведочи само један исказ, историчар се

43

мора на њега ослонити, опрезно користити резултате критике и разумно се ограђивати од потпуне сигурности тих чињеница. Када о истом догађају постоје два или више исказа, поставља се питање о њиховом међусобном односу. Природно је да се они разликују услед различите тачке гледишта сведока, али би срж самог сведочанства морала да буде заједничка. И сасвим диспаратни искази могу се у суштини слагати и допуњавати. Могуће је и да више извора даје резличите исказе о истим стварима, исказе који се битно разликују и међусобно искључују. У том случају не може се тражити никаква средина, нити компромис међу њима,већ се тачно мора утврдити који је исказ истинит, а који лажан.

26. Врсте историјских радова Расправа – основна врста научног излагања историјских резултата.

То је по правилу краћи састав који даје деловит одговор на постављено питање, или излаже збивања једног краћег периода. Она има најмање одређену форму, али то не значи да се она не покорава никаквој форми. Облик расправе је тешко прописати, јер је њен садржај веома разноврстан и може се уобличити на више начина. Увек мора имати краћу увод из ког се виде циљ и задатак ауторових напора. Материја која се расправља може бити веома замршена. Стога логичка поступност, рашчлањеност и композиција имају велики значај. Рапсправе су у читавој историографији најмање интересантне (због неспособности аутора да их примерно уобличе), али има и правих ремек дела (нпр. расправе М. Динића „Из историје средњег века“).

Чланак – понекад га је тешко разлоковати од расправе. У методском погледу и чланак и расправа се приближавају – и у једној и у другој врсти презентују се оригинални научни резултати историчара. Понекад се у чланку разматра неки ужи проблем него у расправи, али се често у њему даје и пресек шире проблематике. Чланак не мора имати научни или критички апарат, док је он за расправу

44

обавезан.

Монографија – од расправ се разликује по томе што свој премет излаже на једној широј основи и са свим појавама које су од значаја за тему. Она даје целовитији одговор на постављено научно питање. До краја треба да исцрпи проблем коме је посвећена и да га сасвим заокружено прикаже. Свако питање може да буде предмет расправе, али тема монографије мора бити комплекснија и значајнија. За писање монографије се мора располагати знатном количином извора и литературе. Монографија је по правилу обимнији рад и зато мора имати јасну композицију. Мора пропорционално и хармонично да прикаже све делове проблема, а да истовремено не буде разбијена целина. Класични пример је монографија професора Г. Островског „Пронија Прилог историји феудализма у Византији и јужнословенским земљама.“

Приручник (уџбеник ) представља монографију са нарочитим циљевима. Монографија настаје као резултат научног истраживања, а приручник излаже историјске резултате. Она садржи резимирана знања за читаво једно подручије. У приручнику се доносе раније саопштени резултати, уз осврт на изворе и литературу. Тако приручник представља полазну основу сваког истраживања у одређеној области. У њима се обађују историје појединих држава, народа, подручија итд. У њима не само да се резимирају дотадапњи резултати, већ се откривају недовољно истражене и обрађене теме. Значајнији су и по томе што подстичу детаљнија истраживања. Основне карактеристике приручника важе и за уџбеник, са тим што уџбеник поред свега наведеног садржи и педагошко - методску, наставну компоненту. Намењен је дакле првенствено ученицима и студентима и формирању њиховог научног и историјског мишљења. Најбољи примери за приручник/уџбеник су Г. Острогорски – „Историја Византијског царства“ и Чедомир Попов „Од Версаја до Данцига“.

Рецензија – или оцена је такав текст о једном историјском делу који више пажње посвећује оцени, тј. суду о његовој научној вредности.

Приказ - је таква врста историјског излагања код кога у центру пажње нису резултати аутора, већ других научника. За циљ има да

45

читаоцу прикаже садржај и вредност једног дела. Писање приказа ставља велике захтеве пред аутора – он треба да је методски образован, да потпуно влада научним подручијем из ког потиче публикација која се приказује и да води рачуна само о садржају текста, а не о личности аутора.Прикази су често велико искушење за морал аутора, јер се он налази у прилици да се обрачунава са писцем публикације. Један од основних захтева је да приказује дело у целини, а не само неки мањи или већи део за који је приказивач специјалиста. Веома су чета огрешења против овог начела. Исто тако се морају износити и добре стране, допринос дела у целини, а не само замерке које се тичу детаља. Од приказивача се очекује да на местима која оспорава понуди боље решење, да допуни тамо где је уочио празнине и сл.Приказ може да буде веома корисна допуна приказаног рада и да заједно са њим чини целину.

27. Презентација у музеју ВојводинеПружање стручне помоћи на чувању и одржавању културних добара

Старање о коришћењу културних добара су сврхе одређене законом. - одлагање и праћење спровођења мера заштите културних добара.- сакупљање, сређивање и чување, одржавање и коришћење покретних културних добара.- спровођење мера техничке и физичке заштите културних добара.- издавање публикација о културним добрима и о резултатима рада на њиховој заштити.- излагање културних добара, организовање предавања и других природних облика културе.

Врсте материјала које се појављују у музејској пракси: 1)кост 2)камен, керамика, порцелан, стакло 3)папир 4)текстил 5)метал/злато, сребро, бакар, калај, олово и гвожђе 6)кожа 7)дрво.

46

Појам заштите културних добара у најширем смислу подразумева чување историјског, културног, естетског, и физичког интегритета културних добара за будућа поколења.

Конзервација – под овим појмом подразумевамо све мере (физичко- хемијске методе) на културним добрима које су преузете ради санирања било каквих оштећења на њима, а који продужавају њихов век трајања. Успоравају природно старење, или их обезбеђују од разних оштећења.

Рестаурација – под овим појмом се подразумевају методе које се вррше на културном добру ради надоградње недостајућих делова на основу аналогије.

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштитуутврђену законом. У зависности од уметничких, културних, физичких историјских својстава културна добра су :1) Непокретна: споменици, просторно – историјске целине, археолошка налазишта, знаменита места.2) Покретна: уметничко – историјска дела, архивска грађа, филмска грађа, стара и ретка књига.

Културна добра се у зависности од свог значаја разврставају у категорије:1) културна добра;2) културна добра од великог значаја;3) културна добра од изузетно великог значаја.

Сваки предмет старији од 50 година чини музејски предмет.

Делатност заштите културних добара:1) истраживање и евидентирање добара које уживају предходну заштиту.2)предлагање и утврђивање културних добара .3) вођење регистра и документације о културним добрима.

Превентивна заштита- под овим појмом подразумевамо сложен процес у који спада како правна тако и стручна и техничка заштита при депоновању, излагању и транспорту културних добара.Што су ефикасније превентивне мере, то је мања потреба за

47

конзервацијом и рестаурацијом.

48