166

проф. др. Весна Васовић

Висока пословно техничка школа струковних студија, Ужице

ДРУШТВО, ЕТИКА И ЕКОЛОГИЈА

У Ж И Ц Е, 2014.

проф. др. Весна Васовић

ДРУШТВО, ЕТИКА И ЕКОЛОГИЈА

Издавач: ВИСОКА ПОСЛОВНО - ТЕХНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА, УЖИЦЕ Трг Светог Саве бр. 34

За издавача: др Милош Јовановић, проф. стр. ст., В.Д. директора

Рецензенти проф. др. Вукашин Павловић, емеритус Факултета политичких наука, Београд проф. др. Дарко Надић, редовни професор Факултета политичких наука, Београд

Штампање одобрено Одлуком Наставног већа Високе пословно - техничке школе струковних студија из Ужица бр. 1992/7 од 14.07.2014. год.

Уредник др Јелена Стаматовић

Технички уредник мр. Предраг Дробњак

Лектор Миланка Николић Ивић

Дизајн корица: Милисав Шуљагић

Штампа Графичар д.о.о.

Тираж 150 примерака

_________________________Умножавање није дозвољено

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

502.1

ВАСОВИЋ, Весна, 1968- Друштво, етика и екологија / Весна Васовић. - Ужице : Висока пословно-техничка школа струковних студија, 2014 (Ужице : Графичар). - 189 стр. ; 25 cm

Тираж 150. - Apstract. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 178-187.

ISBN 978-86-83573-50-9

a) Животна средина - Друштвени аспект b) Еколошка политика COBISS.SR-ID 208864012

АПСТРАКТ

Потенцијал сваког друштва детерминисан је стањем сировина, енергије и ресурса. Интезиван привредни развој, праћен огромним потресима и деградацијом животне средине, довео је живот савременог индустријског друштва на саму ,,ивицу вулкана”. Стихијска индустријализација, нерационална потрошња необновљиве енергије и материје, кидање веза са земљом, форсирање логике бесконачног раста, урбано-демографски хаос, духовна изнуреност и ризична свакодневица потврђују крајње дискутабилну позицију савременог света. У духу постиндустријализма горуће питање постаје како извршити најбезазленију интервенцију човека над природом и како да се она сведе на најмању могућу меру. У теоријском дискурсу експерата животне средине све се више потврђује заједничка сагласност о нужности преобликовања вредносне скале. Вековни поклич у име економског раста и материјалног обиља, све више оспорава диктат нових вредности какве су: слобода, здравље и знање.

Међутим, дубоко укорењени антропоцентризам у ткиво модерног друштва, за кога је природа само објективна датост тј. који потхрањује инструментални облик односа према природи, још увек спречава потпуно утемељење нове логике живота и културе рада. Ипак, свест о размерама еколошке кризе убрзано потиче друштвено-економска, техничко-технолошка, политичка и културна прегнућа на путу ка одрживом друштву. Немоћ модерне и песимизам постмодерне побеђује зелена опција - кадра да изнедри здрав дух промене, отрезни успавано, помири различито, сабере расуто. Њени најважнији адути постају: еколошка свест, еколошко образовање, понашање, политика, цивилно друштво и читава плејада нових еманципаторских снага међу којима еколошки покрет који заузима најзначајније место. Наравно, није реч о једноставном замаху преобликовања постојећег, већ о дуготрајном радикалном и сложеном процесу изградње битно другачије стварности.

Кључне речи: идустријско друштво, политика, екологија, животна средина, ризик, загађење, ресурси, еколошки покрет, еколошке странке, етика, вредносни систем, одрживост, техника и екологија.

ABSTRACT

Potential of each society is determined by the availability of raw materials, energyand resources. Intensive economic development, followed by great shocks and degradationof human environment, brought the life of modern industrial society “on the verge of thevolcano”. Unbridled industrialization, irrational consumption of non-renewable energy andmatter, breaking the ties with the earth, imposing the logic of indefinite growth, urban-demographic chaos, spiritual exhaustion and risky- everyday life confirm the position of themodern world, which is under utmost discussion. In the spirit of post-industrialism theburning question becomes: how should the man perform the most innocent interventionover nature, and how to bring down to the smallest possible measure? In the theoreticaldiscourse of the experts for human environment, mutual agreement on the necessity of thetransformation of valuable scale has been confirming more and more. Over the centuriesthe cry in the name of the economic growth and material abundance, has greatly challengedthe dictation of new values such as: freedom, health and knowledge.

However, the anthropocentrist property, deeply-rooted in the modern society tissue,for which the nature is only an objective item, i.e., which revives the instrumental form ofrelation to the nature, still prevents complete establishment of new logic of life and workingculture. Yet the conscience, concerning the proportions of ecological crisis rapidly urgessocio-economic, technical-technological, political and cultural efforts in the way to asustainable society. Incapabilty of the modern is overcome by the green option, capable tocreate a sound spirit of changes, to sober the sleepy, to reconcile the different, to gather thescattered. Its most important trumps become: ecological conscience, ecological education,behaviour, politics, civil society and numerous modern emancipated forces, but theecological movement takes the most important place. Of course, it is not a simple mannerof transformation of the existing things, but the long-lasting radical and complex process ofbuilding essentially different reality.

Key words: industrial society, politics, ecology, human environment, risk,pollution, resources, ecological movement, ecological parties, ethics, valuable system,sustainability, technique and technology.

9

1. УВОД

Експанзијом индустријског раста омогућен је продор друштвеног система у

животну средину. Као последица прекорачења границе издржљивости природе

уследило је разбуктавање еколошке кризе. Бројне еколошке дебате показују да се

проблем деградације животне средине мора посматрати кроз целовит третман

моралне, правне, економско-политичке и техничко-технолошке равни. Искључујући

песимистичко-апокалиптичну визију модерне цивилизације, али и неоправдани

оптимизам, решења проблема мора подразумевати темељни преображај вредности и

духа савремене културе рада.

Интенција рада је да се, кроз теоријску анализу социјално-економских, као

и духовних чиниоца индустријског друштва, пружи јасна слика постојећег стања,

али и предочи могући смер измене постојећег цивилизацијског хода.

Мултидисциплинираним приступом третирана је односна тематика. Предмет

истраживања је савремено друштво у целини, његов данашњи друштвено-економски,

политички, културолошки лик са освртом на његове историјске форме. Основно

полазиште у раду јесте схватање да је еколошка криза индустријског друштва

узрокована диктатом продуктивистичке, антропоцентричне, квантитативне,

профитерске логике савремене цивилизације.

Прве странице књиге пружају слику развоја екологије и еколошке мисли до

данашњег времена. Предочени су проблеми који се тичу саме суштине човекове

средине и изворишта еколошке кризе. Такође, пружена су и потребна терминолошка

одређења основних појмова и утрт пут за каснију анализу.

Следеће поглавље третира социо-културни оквир индустријског друштва.

Указано је на апоцентрични и противречни карактер савремене цивилизације,

раскринкана логика профита, расветљено међусобно деловање политичког

механизма и човекове средине.

Констатовано је да се традиционални концепт развоја, фокусиран на

производњи материјалних добара и екстремној експлоатацији природних ресурса

приближива самом крају. Његов даљи подстицај постаје апсурдан, јер је корист коју

10

омогућује све мања, а последице деградације природе све већe. Да би се реализовао

концепт одрживе заједнице, тј. обезбедила будућност и спречила планетарна

катастрофа коју продукује друштво ризика, неопходно је извршити, дакле, дубоки

преображај свих поља на којима почива данашњи друштвени образац. Неопходно је

одбацивање владајуће парадигме индустријског развоја, затим откривање суштине

праве природе галопирајуће глобализације, изградња демократског политичког

амбијента, фаворизација нових извора енергије, расветљавање проблема растућег

становништва и идентификација свих индикатора кризе.

У четвртом делу се констатује да околиш има све мање снаге да апсорбује и

преради огромну количину течног, чврстог, термичког и радиоактивног отпада.

Процеси дегенерације животне средине прете да постану иреверзибилни. Дубоки

преображај који се тиче размера и карактера светске производње не иде паралелно са

иновацијама у оној техници и технологији од којих непосредно зависи очување или

нарушавање човекове околине. Такође, у овом делу расветљен је проблем растућег

становништва и духовног суноврата савремене цивилизације. Анализом доминантног

вредносног система указано је на нужност прихватања нове, квалитативно другачије

духовне матрице и напуштања досадашње логике живота по којој – ,,имати значи

бити”.

Кроз приказ димензија нових ризика, које захуктала модернизација и

урбанизација носе са собом, а који потресају данашњу Екумену сводећи је на опасни

простор смештен на саму ,,ивицу вулкана”, обрађено је пето поглавље рада.

Изградња и утемељење цивилног друштва и њему примерене еколошке

свести и културе, тј. еколошког образовања и понашања, дају наду да уз

еманципаторску снагу екологистичког фронта буду понуђене смислене алтернативе и

буде прокрчен пут у одрживо друштво. Ова оптимистичка запажања смештена у

шести и седми део књиге, нису остала без потребног уплива критике и потребних

упозорења које ће потврдити целина закључних разматрања.

11

2. НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕКОЛОШКЕ МИСЛИ

2.1 ПОЧЕТНА СХВАТАЊА О ОДНОСУ ПРИРОДЕ И ДРУШТВА

Свет је овај ватра вечно жива која се с

мером пали и с мером гаси.

Хераклит

Питање односа природе и човека актуелизовано је у модерној епохи

човечанства, управо разбуктавањем дихотомије између ова два ентитета. Иако се први

еко-проблеми указују веома рано, још у време ,,неолитске револуције”, ипак њихова

жестока ескалација наступиће доста касније. Почетно стихијско приступање

земљорадњи и сточарству, свакако да није могло произвести теже импликације, како

због недостатка савремених оруђа за рад, тако и због присутног осећања страха и

поштовања према природи. Тако ће античка филозофска мисао потврдити став да

природа и човек представљају нераскидиву целину, при чему природа као недокучива

и изненађујућа сила иницира људско прилагођавање с једне стране, али и проматрање

услова за њено овладавање и искоришћавање с друге стране.

Платон је огромну пажњу посвећивао филозофском мишљењу, сматрајући га

најодговорнијим за стање постојеће стварности, за постизање опште хармоније и

среће. Не инсистирајући на вредносном доживљају природе, Аристотел једноставно

констатује да природа и човек иду ка истом – општем добру. Али, идеализовану слику

стварности све чешће су осујећивала честа ратна разарања и пустошења. Миграције и

проблем пренасељености нарушавали су Аристотелов сан о безбедном граду у коме

су сви ушушкани и задовољни. За античке мислиоце излаз из ове ситуације био је у

што јачем зближавању личности и заједнице, при чему је заједница постављена за

12

најважнији циљ у животу сваког појединца. Но, иронија је да се баш та хармонична

веза неумољиво кидала пред очима њених протагониста.1

Турбулентан живот робовласничког друштва (честа ратовања) неретко је

водио тешким еколошким последицама какве су: уништавање извора хране, заразе,

пренасељеност одређених регија услед све чешћих насилних миграција. Пропадање

полиса, осећај да он није вечна оаза мира и среће изоштриће потребу општег

преиспитивања. Разматрања о односу етике и екологије постају све бројнија. Постићи

атараксију главни је императив овог времена. Али, док ће за епикурејце човекова

спознаја природе водити слободи и срећи изван природе, то ће за стојике срећа

подразумевати живот у сагласју с природом.

Теоријску мисао старе Грчке карактерисало је поверење у сазнајне могућности

човека, његову способност да појми и проникне у све димензије односа човека и

природе. Но, упоредо са све видљивијом ерозијом економског, социјалног, културног

живота нестајало је време критичко-рационалистичког духа, уступајући простор

надолазећим мистериозним представама. Незадовољан и разочаран светом око себе,

човек је све више упирао поглед у небо, тражећи од њега наду и спас. Став о

цикличном кретању историје по коме се вечито смењују ред и хаос, тј. савршенство и

пропадање, полако се напушта. Страх и прихватање идеје о неминовности и пропасти

света, те полагање наде искључиво у Божију милост за спасење људског рода, главне

су одреднице наступајућег духа средњег века.

Бог је покретач историје, усмеритељ друштва схваћеног као морални

организам у коме сваки човек задобија и врши неку од улога. Створен као икона

Божија човек је постављен да господари свему створеном. Но, његова одговорност је

огромна управо због тако важног положаја који му је Творац подарио. Природа, као

божија рукотворина, за све људе мора бити простор уважавања. Иако се регилијска

начела јудаизма, хришћанства, будизма и ислама међусобно разликују, ипак, њихов

заједнички именитељ, кад је реч о природи, био би захтевани однос љубави и

поштовања. Став по коме човек треба трезвено да господари негујући и славећи

1 В.Симеуновић ,,Филозофија и збиља”, ИРО ,,Веселин Маслеша”, Сарајево, 1979. стр.12.

13

читаву васељену као свој дом, нанова ће потврдити и скорашње декларације

споменутих конфесија.

За хришћанство свет кроз човека превазилази своју смртност и претендује да

буде вечан. ,,Супериорност човека у односу на осталу природу није, дакле, у његовој

логици и могућности да се одвоји од природе и постане независтан од ње, већ у

могућности да подигне природу на ниво личног постојања и да заједничари са Богом.

Човек је утолико био различит од свих других живих бића, уколико је био свестан

ограничености природе и њене смртности, стално тежећи да превазиђе те границе

природе дајући природи, кроз своју делатност, лични печат и као такву сједињујући је

с Богом кроз приношење природе Богу.”2 Полазећи од оваквих уверења Асишка

декларација ће гласно осудити: ратове, дискриминацију, културна разарања која

резултирају скрнављењу универзума као и свако неконтролисано искоришћавање

природе које води њеном и људском уништењу.3

За разлику од хришћанског учења, источњачке религије заговарају потпуно

ослобођење човека од света материје и воље за животом, инсистирајући на предавању

сфери несвесног. На овај начин личност се стапа са општим духом који прожима

читаву природу. Човек, баш као и пас или било која врста, следи кармички пут на

стази задобијања среће и блаженства. Будизам, супротно хришћанству негира

човекову позицију господара над светом природе. ,, ... Када озбиљније размислимо,

можемо да уочимо упадљиву сличност између убијања неке дивље животиње из

забаве и одузимања живота неком невином људском бићу због хира снажнијег и

моћнијег човека. Зато се треба чувати просуђивања о праву на живот било које врсте

искључиво на основу њене корисности за људска бића.”4

Учење таоизма и његовог утемељивача Лао Цеа, подразумева постојање

невидљивог, неопипљивог бића које је стално у покрету, а које је ипак,

2 И. Мидић ,,Хришћаноство и екологија“ у зборнику ,, Екологија и религија” (приређивач В. Павловић) Екоцентар, Беорад, 1997. стр. 24.

3 Lanfraco Serrini ,,Хришћанска деклаација о природи'', у зборнику ,, Екологија и религија '' цитирано издање стр. 103.

4 Lungrig Namgyal Rinpoche ,,Будистичка декларација о природи'', у наведеном зборнику стр. 96.

14

непроменљиво, вечно и које је творац свега створеног. Законито праволинијско

кретање небеских тела око земље узрокује земаљско збивање. Главни циљ човека

јесте ослобађање од страха и стицање смирености, као и живота у складу са

природом.5

Јудаизам проповеда хармоничан живот човека са природом и свим њеним

становницима. Иако подразумева постојање другог света, јеврејска вера превасходно

третира овоземаљски живот. Богу су угодни људи који се не повлаче из света, тј. они

који га свесним трудом обогаћују. ,,Јеврејски религијски празници, заиста нас

позивају да станемо пред Бога, страхопоштујући Његову преузвишеност и дрхтећи

пред Његовим судом, али то није доминантно расположење у јеврејској вери. Ти

празници са радошћу славе циклусе у природи. Рабини су чак наглашавали: ,,Грешан

је онај ко себи ускрати било коју праведну радост овог света”. (Бава кама, 91Б).'' 6

Исламска религија, такође, од верника тражи здраворазумско опхођење према

природи. Земља, као дар Алахов, не сме се оскрнавити и неконтролисано

искоришћавати. Људска умереност је врхунско начело поретка живота.

У целини посматрано, све наведене варијанте регилигиозног поимања односа

природе и човека подразумевају постојање дисциплиноване и продуховљене везе међу

њима. Несумљиво, да су светске религије допринеле стварању и унапређењу

еколошке културе, но ипак, наука је сфера од које се очекује систематизовано,

организовано, објективно и поуздано сазнање. Иако се наука још увек бори са

сопственим ограничењима, какво је нпр. дубоко укорењено механицистичко поимање

света које подразумева оштру поделу на тело и дух, логику и осећања, вредности и

чињенице, ипак, наука је моћна сила која уноси поредак у свет чињеница и ствара

платформу за целисходна људска настојања. Наравно да теологија као теорија

религије поред науке, естетике уметности, политике, економије, како запажа Милан

Мишковић, може да помогне у успостави холистичког приступа еколошким

проблемима, као и изградњи целовитијег погледа на свет и његове проблеме.

5 М. Босанац, О. Мандић, С. Петковић ,,Рјечник социологије и социјалне психологије'', Информатор, Загреб 1977. стр. 642-643.

6 А.Hertzberg ,,Јеврејска декларација о природи'' у зборнику ,,Екологија и религија'', цитирано издање стр. 115.

15

,,Међутим, у време када се констатује да ниједна религија не нуди валидне разлоге за

већину чињеница наше егзистенције, проблем синтезе религијске и научне

есхатологије постаје par excellence политичко питање.”7

Остављајући разматрања о духу средњег века и теолошким прилазима која су

из њега произашла, позабавићемо се стремљењима која су доцније уследила, тј. после

периода средњег века.

Елем, откриће Америке и наступајућа ренесанса означила је рађање новог

доба. Пуцањем ауре схоластичке традиције и духа средњег века створен је простор за

настанак новог приступа према човеку и свету. Развој градова, трговине и занатства

иницирао је дубоки преображај на пољу културе, науке и уметности. Промовисање

критичког стила просуђивања, супростављање лаицизму поткрепиће настанак

хуманистичких наука. Веру, догме, стеге замењује разум, сазнање, индивидуализам и

самостална истраживања. Ношени оптимизмом и надом да су на прагу нечег

епохалног и прогресивног, тадашњи мислиоци стварају бројне рецепте за напредак

човечанства.

Међутим, у основни свих ових стремљења лежи механицистичка слика света

која ће снажно утицати на потоња поимања човека, друштва и природе. Ф. Бекон

сматрајући знање као врхунску моћ поставља циљ науци да омогући човеку да

загосподари природом, те да овим учини људски живот богатијим и напреднијим.

Глорификујући утилитарне вредности људског сазнања, Бекон ће одбацити све оно

што сматра неподесним за његово стицање. Кличући знање је моћ, снага која

омогућава овладавање природом, овај теоретичар ће бити један од промотера

напретка - феномена који ће постати императив за цивилизацију деветнаестог и

двадесетог века.8

Слично Бекону и за утемељивача рационализма Р. Декарта, знање има сврху

једино ако доприноси овладавању сила природе. Отуда његово залагање за изградњу

практичне филозофије која ће од људи начинити поседнике и господаре природе.

7 М. Мишковић ,,Еколошка криза и еколошка свест омладине'', Виша школа за образовање васпитача у Шапцу, Екоцентар, Шабац 1997. стр. 63.

8 I. Fetscher ,,Увјети преживљавања човечанства'', Глобус, Загреб 1989. стр. 23.

16

Декарт под природом подразумева јединствену, бесконачну материјалну супстанцу,

велики механизам унутрашњих сила чија је суштинска одлика - кретање. Овладати

законима физике значи - доћи до сазнања која су у животу врло корисна, јер се њима

упознаје ,,... сила и дејство ветра, воде, ваздуха, звезда, неба, и свих осталих ствари

које нас окружују...”, те спознавши ова сазнања постајемо ,,господарима и

сопственицима природе”.9

Декартов став о природи, као савршеном механизму, усавршиће И. Њутн. Он

изграђује идејну платформу за будуће истраживачке подухвате многобројних

генерација научника. Њутновска физика, крунско остварење науке седамнаестог века,

дала је конзистентну математичку теорију света која је остала чврсти темељ научног

мишљења све до деветнаестог века.10

Међутим, резултати ове теорије утемељене на принципима квантифицирајућег

умовања, како запажа Љ. Деспотовић, јесу редукција квалитета на квантитет, суштине

на форму, смисла на добит ... а човеков однос према природи посредован је

фрагметарним и хипотетизованим представама.11

Изгубивши своју субјектност и атрибут ,,светости” којим је дуго била

заоденута, природа ће крајем седамнаестог века постати искључиво објекат људске

узурпације. Господарски однос човека према природи, нарочито ће потврдити

надолазећи векови људске цивилизације.

9 R. Descartes ,,Практична и јасна правила руковођења духом у истраживању истине, Реч о методи доброг вођења свога ума и истраживања истине о наукама'', Српско филозофско друштво, Београд 1952. стр. 212.

10 F. Capra. ,,Време преокрета'', Глобус, Загреб 1986. стр. 66.

11 Љ. Деспотовић ,,Еколошка парадигма'', STYLOS, Нови Сад 2002. стр. 17.

17

2.2 ВЕРА И СУМЊА У НАПРЕДАК - ТЕОРИЈСКА РАЗМАТРАЊА XVIII и XIX ВЕКА

Не чини човека само дух , нити само тело, већ дух и тело, а када се они одвоје човек више не постоји.

Никола Тесла

Велики поклич у име разума, прогреса и слободе обележио је период

осамнаестог века. Просветитељско поверење у људски разум оличено у Локовој

теорији спознаје по којој је људски дух потпуно празна плоча која се исписује чулним

искуством, инспирисало је читаво поље науке овога доба. Главна преокупација

постаје пронаћи најлакши и најефтинији начин да се савлада сила природе. Међутим,

убрзо ће постати јасно да овако експлоататорско, егоистично понашање човека води

озбиљном угрожавању природног окружења. Неминовност преиспитивања односа

природа - човек, постаје потреба и нужда. Тако ће Џ. Вајт одустати од парадигме

прогреса настојећи да открије формулу природног склада између људи, биљака и

животиња.12

Упозорења стижу и од А. Смита , Д. Рикарда и Џ. С. Мила. Најзначајније

уверење у делу Д. Рикарда јесте став да ће се економски напредак морати зауставити

услед растућих трошкова производње хране, на ограниченим подручјима земље. 13

Озбиљан раскорак између броја становника и средстава за живот наглашава и

Т. Малтус у делу ,,Оглед о принципу становништва”. Сматрао је да се становништво

множи брже (геометријском прогресијом), а производња хране спорије (аритметичком

прогресијом). Решење проблема високе популације, Малтус види у ратовима,

гладовању, болестима, те контроли рађања радничке класе и других нижих слојева.

Сматрао је да су све државне мере, које имају за циљ да осавремене и унапреде живот

12 Љ. Деспотовић ,,Еколошка парадигма'', STYLOS, Нови Сад 2002. стр. 129.

13 F. Capra ,,Време преокрета " цитирано издање , стр. 229.

18

радничке класе, врло опасне, јер подстичу размножавање ове популације. Главни

друштвени задатак, стога, био би редукција броја становништва како би се

установила потребна равнотежа између људских заједница са расположивим

количинама хране. Наиме, иако је Малтусово дело значајно, јер пружа глобалан

приступ при разматрању проблема становништва и даје модеран аргумент о

границама раста доприносећи тиме утемељењу демографије14, оно је подложно

озбиљним замеркама са становишта хуманизма, људске слободе и права на избор.

Малтусова смрт, настанак нових критичких прилаза водиће нарушавању

целовитости малтузијанизма. Међу овим, новонасталим струјама посебно ће се

издвојити неомалтузијанизам као водећи правац демографије. Заговорници овог

прилаза, како вели проф. др М. Јанковић, одбацивши основни постулат

малтузијанизма о постојаном стремљењу људи ка великом броју деце, истичу

,,неисторијску предпоставку о истискивању из људске свести инстикта

размножавања.”15

Потпуно занемарујући социјалне, економске, биолошке, психолошке

одреднице људске репродуктивне сфере, акценат су ставили на изналажење

техничких мера за сузбијање рађања. У ову сврху су пропагирали својеврсну животну

филозофију алтруистички ,,нашминкану”. Међутим, испод фасаде сачињене од

душебрижних здравствених, културних и социјалних савета често је скривана

патолошка тежња за ,,укидањем” вишка људи. Разоткривајући ову тежњу с правом

можемо поставити питања:,, ...Који би то били сувишни људи? Ко би то одређивао?

Можда су сувишни људи ... неке класе? Неки народи? Неке расе? ” 16 Очигледно да

овако предочени животни пројекат редукованог хуманизма и демократије остаје

недоречен, конфузан и сумњив.

Током деветаестог века њутновско-механичка слика света постаје још

развијенија и заступљенија у свим сегментима науке како природне тако и друштвене.

14 Љ. Деспотовић цитирано дело , стр. 130

15 М. М. Јанковић ,,Развој еколошке мисли у Србији'', Екоцентар, Београд 1995. стр. 67

16 Исто

19

Али, постојећем тренду и уверењима убрзо ће противуречити експлозија нових

опречних прилаза. Теорија еволуције, промене и развоја, изазваће нови потрес научне

галаксије. Дугогодишњи примат физике бива потиснут, док биологија постаје водећа

наука. Њен оснивач Жан Ламарк је први научник који износи конзистентну теорију

еволуције по којој се сва жива бића развијају из ранијих једноставнијих облика услед

притиска у околини. 17

Ламарк је сматрао да су главни фактори еволуције као природног развоја од

најједноставнијих ка сложенијим животним облицима - повољне околности и време.

Природа удахњује животност материји и даје јој снагу да еволуира. Људи не смеју да

се поводе за својим грабљивим инстиктима и да уништавају и осиромашују природне

изворе, јер тиме наносе зло сопственој врсти. ,,Човек својим, сувише неоштровидим,

егоизмом у погледу сопствених интереса, својом склоношћу да се наслађује свиме

што му је на располагању, једном речју, својом небригом за будућност и за себи

сличне, изгледа да ради на уништавању средстава очувања и, чак, на уништавању

сопствене врсте. ”18

Наводећи ове Ламаркове (користећи Бургињонов извор), Љ. Деспотовић

закључује да, иако нас од Ламарка деле стотине година, ипак његове речи показују сву

своју животност управо у наше време. Иначе, еволуционистичке појмове унео је у

науку пре Ламарка најутицајнији научник деветаестог века Чарлс Дарвин. Он ће први

увести у научни језик појмове о мутацији и природном одабирању. Дарвиново дело

,,О пореклу врста” изазваће праву револуцију, баш како је то својевремено учинио

Њутн, два века раније. Новим приступом стварности он ће пољуљати дуго прихватани

њутновско-механички модел и ударити темељ савременом еволуционизму. Но, убрзо

постаје јасно да и овај прилаз карактерише мањкавост, јер приступима случајних

варијација и природног одабирања се не могу објаснити настанак нових врста у

еволуцији врста. Како запажа Капра ,,...сам Дарвин је утврдио да је то озбиљна

пукотина у његовој теорији, али није имао за њу лека”.19

17 F. Capra цитирано дело , стр. 76

18 Љ. Деспотовић цитирано дело стр. 132

19 F.Capra цитирано дело стр. 122.

20

Такође, погрешно у овој теорији је схватање да је основна јединица одржања -

врста или подврста или неки други градивни елемент у биолошком свету. Наиме,

касније се увидело да је јединица одржања образац организације који је организам

попримио у свом узајамном деловању са околином. Третирање човека и животиње у

истој равни, оспоравање става да је човек боголико биће, произвело је и снажну

црквену критику. Оспорена је и Дарвинова главна хипотеза да најјачи увек

преживљавају. Но, и поред свега наведеног, мора се признати да је његово учење било

иницијална каписла за настанак многих струја од којих се посебно издваја социјални

дарвинизам. Додуше, истини за вољу, верује се да претеча овог правца није био Ч.

Дарвин, већ Х. Спенсер, британски теоретичар који је биологистичком приступу

широм отворио врата. Појам еволуције Спенсер је схватао доста шире, а први пут га

употребљава у есеју ,,Генеза науке ” (1854), дакле, пет година пре Дарвиновог дела

,,О пореклу врста”. Пишући о расту друштва он ће закључити: ,,Раст друштва, према

томе, као и раст живог тела, показује основну карактеристику еволуције у њеном

двостраном аспекту. Интеграцију видимо не само у формирању веће масе, већ и у све

већој кохерентности те масе због збијености делова”.20

Како запажа Руди Супек, главне замерке које се могу упутити Спенсеровом

закону еволуције јесу његов изразито натуралистички карактер - не разликовање

развојних процеса анорганске од развојних процеса у органској природи и у самом

друштву; запостављање друштвене динамике; превага механицистичке над

дијалектичком концепцијом.21

После Х. Спенсера, социјал-дарвинистички правац ће се развијати у неколико

школа.22 За хередитарну школу од примарне важности биће биолошко наслеђивање,

док ће утицај средине бити од секундарне важности (А. Вајсман). Најекстремнији

представних конфликтне школе био је Л. Гумпловиц, за кога су ратови међу народима

нужни као и борба за опстанак међу живим врстама. Умерени социјални дарвинизам

20 Р. Супек ,,Херберт Спенсер и биологизам у социологији'', Матица Хрватска, Загреб 1965. стр. 140.

21 Исто стр. 44 - 45.

22 Љ. Деспотовић цитирано дело стр. 139 - 140.

21

(Ратценхофер, Ворд, Опенхајмер) заговара да опречне силе у друштву могу да се

међусобно обуздавају тако да је могућ стабилан живот у условима културне државе.

Реформистички правац ставио је акценат на акције владе и спровођење разноврсне

социјалне политике (Ф. Гелтон).

Слом националистичких стремљења после првог и другог светског рата,

напредак антропологије резултираће напуштању биологистичких концепција. То не

значи апсолутни крах ових стремљења. Спознаја структуре ДНК молекула, водиће

реинкарнацији соц-дарвинизма тј. социјалном неодарвинизму (Д. Морис Л. Тајгер)

који ће се касније преточити у социобиологију (Е. Вилсон), науку за коју су биологија

и култура подједнако важне у тумачењу људских тумачења.

Научну мисао деветнаестог века осим еволуционистичких карактеришу и

социјалистичка поимања. За протагонисте социјалистичке идеје Маркса и Енгелса, у

широком спектру истраживачких напора, важно место заузима претресање односа

друштво - природа. Наиме, између човека и природе постоји трајна веза, јер једно без

другог не може. Човек као део природе23, потврђује своју природност тј. део своје

суштине.

За Маркса човек је превасходно друштвено биће, али као део природе, он је

свакако и природно биће. Кроз активизам, човек делује на природу тј. предмете изван

себе и мењајући их он се преображава на физичком и умном нивоу. Као свесно

генеричко биће, човек прерађује анорганску природу те производи предметни свет. За

разлику од животиње која једнострано производи само оно што јој је непосредно

потребно, човек је у својој производњи слободан универзални стваралац. Поводећи се

законима лепоте, он производи према мери сваке врсте, за разлику од животиње која

се руководи потребама искључиво своје врсте.24

Друштво је природни оквир у коме се човек потврђује као стваралац и као

такво оно претходи друштву као историјској творевини. Човек рађа сопствену

историју, он се изграђује прогресивно кроз етапне напоре. Друштвеном пракосом он

23 К. Marx- F, Engels ,,Дела III'', Просвета, Београд 1972. стр. 221.

24 К. Маrx - F. Еengels ,,Економско-филозофски рукопис из 1844.год. Рани радови'', Напријед, Загреб 1961.. стр. 216.

22

се сједињује са природом. Одредница људске праксе је сврха, она је основни покретач

људског кретања.

Људски рад Маркс схвата као процес размене материје између човека и

природе, а способност човека да производи оруђе за рад представља његово генеричко

својство које он испољава само у друштву. Основни облик отуђења је, у ствари

,отуђење рада тј. отуђење од онога што одређује човека, а што је његова суштинска

одредница. Отуђење рада (отуђење од услова рада, процеса рада, резултата рада)

потка је свих видова отуђења човека, те тиме и отуђења човека од природе.25

Историјским развојем друштва економски услови производње добијају на

значају, развијају се производне снаге, људске потребе, настаје приватна својина.

Капиталистичком друштвеном образцу који почива на монополу приватне својине

иманентна је стихијска производња, трка за профитом, пренебрегавање стварних

потреба и експлоататорски однос према природи. Оваква друштвена платформа

иницира, осим отуђења рада, и отуђење човека од природе. Остварење истинских

потреба, процес разотуђења Маркс види у комунизму тј. у успоставлјању слободне

заједнице људи. Реч је о друштву у коме свако добија средства за свестрано развијање

својих склоности и где је остварена лична слобода. Социјалистичка револуција је пут

који омогућава да се дође до овог хармоничног друштва, односно да се потисне

владајућа класа капиталиста, а да на њено место дође класа произвођача која ће умети

између осталог да развије складне везе између друштва и природе.26

Међутим, интерес за очување природне равнотеже превазишао је оквире

социјалистичке бајке. Пројектована социјалистика заједница, као и друштва Запада,

много су више обећавала, него што су била у стању да понуде. Оба друштвена система

су прихватала логику индустријског развоја што је водило јачем продубљивању

глобалне еколошке кризе.

25 Д. Ж. Марковић ,,Социјална екологија'', Завод за удџбенике и наставна средства, Београд 1991. стр. 118.

26 Опширније у И. Т. Фролов ,,Социјализам и глобални проблеми цивилизације'', зборник радова ,,Социјализам на прагу XXI века'', Комунист, Београд 1985.

23

2.3 ЕКОЛОШКА КРИЗА И САВРЕМЕНА ТЕОРИЈСКА МИСАО

Криза наде је болест нашег времена.

F. Major

Савремана епоха је потврдила неодрживост квантитативног модела раста, тј.

цивилизацијског модела који почива на бесконачном исцрпљивању природе. Наново

се иницира потреба за изналажењем смисленијих путева друштвеног развоја. Суштина

еколошке кризе мишљења је у кризи концептуалног оквира мишљења и основних

претпоставки модерног индустријског друштва и цивилизације: продуктивистичке

логике према којој производња материјалних добара постоји ради стицања профита

или државне акумулације, а не ради задовољења аутентичних људских потреба, затим

опсесивне (патолошке) потрошње у којој вредности ,,имати” (ствари) има предност

над ,,бити” (остварење људских потенцијала) једнодимензионалног (техничког)

процеса који претвара и природу и човека у своје инсрументе.27

Кривица за ерупцију еколошке кризе не може се приписати искључиво

индустрији, науци и политици. Наиме, потребно је целокупну друштвену свест

ставити под лупу критике. Не ради се о томе да треба сву досадашњу цивилизацијско-

друштвену (и техничку) традицију одбацити као крајње непријатељску, већ је реч о

нужности мењања човековог устаљеног односа према природи.

Успешно превазилажење нагомиланих еколошких проблема подразумева

настанак сасвим новог друштвеног контекста чиме се ствара простор за узајамно

приближавање човека и природе, али и човека са човеком чиме се отклањају и

ублажавају последице моралног и физичког пропадања савремене Екумене. Није у

питању једноставан замах, јер је модерна концепција друштва израсла из, вековима

прихватане и разрађиване, механицистичке визије света. На механицистичком

обрасцу утемељено је модерно друштво и тиме је настављена даља деградација света,

живота и рада. Андре Горц открива спрегу између еколошке кризе и кризе савременог

27 Брун ,,Образовање и васпитање за опстанак'', Задужбина Андрејевић, Београд 2001. стр. 15.

24

друштва. Критикујући профитерску логику, он тврди да су оба друштвена сценарија

(западни и источни), прихватајући идеју раста, себе осудила на гомилање еколошких

проблема. Иако лево оријентисан,али знајући да социјализам није имун на

технофашизам, Горц јасно поручује: ,,Екологистички захтев је заснован на

фундаметалним претпоставкама. Због тога он није подложан ценкању, погађању.

Социјализам не вреди више од капитализма ако се служи истим оруђем. Потпуна

владавина човека над природом неизбежно повлачи то да техника којом се та

владавина врши доминира над човеком. У одсуству неког другог избора, још увек

више вреди нуклеарни капитализам од нуклеарног социјализма, јер ће први мање

оптеретити будућност”.28

За Адорна и Хоркхајмера историја подређивања природе је историја

угњетавања човека од човека. На путу усавршавања ум врло често пада у

противуречност што резултира редукцијом људске слободе. Уништавање природе

кроз настојања да се сломе њене силе, у ствари води већој природној присили чиме се

субјекат и објекат своде на исту раван. ,,Оно што се чини тријумфом субективне

рационалности, подвргавање бивствујућег под логички формализам, искупљује се

послушним подређивањем под непосредно дато”.29

Добровољно робовање савременој потрошњи, диктату тржишта како говори

Маркузе, начинило је од модерног човека роба зависног од господара масовне

производње и створило је од друштва - заједницу конформиста, неспособну да се

критички односи према дискутабилној стварности. Осим омладине и интелигенције

осећај за побуну губе сви други друштвени слојеви. Њихов протест је вапај против

репресивног карактера модерног друштва и позив за оживљавање потиснутих

вредности какве су љубав,слобода,присност... ,,Овде, у овим слојевима,пре сваке

политичке стратегије и организације,ослобођење постаје животна и ,,биолошка”

потрeба.”30

28 А. Gоrz ,,Екологија и политика" Просвета,Београд1982.стр.50.

29 M. Horkheimer i T. W. Adorno ,,Дијалектика просветитиљства'', Логос, Сарајево 1974. стр. 40.

30 H. Marcuse ,,An Essаy on Liberation'', Beacon Press, Boston 1969. стр. 51.

25

Радикална критика еколошке кризе западне цивилизације захтева снажну

критику њене економије јер, како вели, Србобран Бранковић ,,разлог човекове

деструкције природе у западној цивилизацији свакако треба тражити у економији.

Наиме, ослобођени духови управо су у вртлогу економског perpetum mobile-a те

цивилизације. Природа је тамо објекат, јер је субјекат изазвао вртоглаву акцелерацију

економског замајца и више је не може зауставити”.31

Тако су источноевропска друштва, у ствари, била последица ,,неуспеле

утопијске авантуре оличене у идеологији великог скока”.32

Вештачким резом, наглим политичко-административним декретом,

заустављено је културно и друштвено-економско поглавље живота при чему су

неплански форсирани нови путеви. Оставши без прошлости и наставка потребне

историјско- континуиране потраге, друштвени развој је морао остати мањкав и

кратковечан.

Савремени теоријски прилаз односу човека и природе све више открива значај

систематске анализе многобројних схватања ове тематике. Проблем човекове

(животне) средине, као простора у коме он обитава, гради односе и прима утицаје,

веома често је предмет теоријског и терминолошког размимоилажења. Ради стварања

јединствене теорије на овом плану, за науку постаје императив изградња јединствених

критеријума за вредновање човекове средине. Потреба стварања категоријалног и

појмовног реда и поретка све је неопходнија. Сразмерна је потреби разрешавања

ситуације наглог ширења еколошких проблема.

Решавање проблема животне средине кроз различите теоријске приступе и

разноврсне научне дисциплине, као и кроз њихово међусобно преплитање, временом

је ударало темеље новој науци под чијим ће се окриљем односна тематика

свеобухватно третирати. Реч је о екологији за коју најчешће везујемо област

проучавања односа живих бића према њиховој средини, њихов међусобни однос у

средини и утицај средине на жива бића. (Д. Ж. Марковић)

31 С. Бранковић ,,О разлозима човековог сукоба са природом'' у зборнику ''Екологија и криза'', Поља, Нови Сад 1989. стр. 8.

32 Исто

26

Међутим, уз назив екологија с годинама буја права поплава придева:

социјална, хумана, урбана, политичка, индустријска, људска, медицинска, биолошка...

Наравно, ово је разумљиво, јер је реч о последицама друштвеног, привредног и

научног развоја модерног друштва. Свака од предочених еколошких дисциплина

означава специфичну предметност изучавања. Сматра се да је прекретница у

историјском ходу екологије, њено одвајање из строго биолошког фокуса које је

уследило открићем еко-система. (Тенесли 1935.г.) Овим је успостављена платформа за

екологизацију многих дисциплина за које ће екосистем постати основна јединица

проучавања. Иначе, под екосистемом ће се подразумевати функционална заједница

која се састоји од интеракције организма и свих аспеката околине у било којој

специфичној области.33

Касније се, како објашњава Д. Ж. Марковић,34 екологија усредсређује на

проучавање међусобних односа екосистема. Изазов постаје откривање оних зона у

којима се преламају разни екосистеми који заједно чине целину - биосферу. Размена

енергије, ланац исхране, циркулисање кисеоника и угљен-диоксида представљају

бројне природне међуутицаје између екосистема. Интересовање за животну средину

свих бића, тј. Биосферу, представља следеће поглавље у развоју екологије. Наредни

корак у обличавању екологије представља третман човековог положаја у биосфери.

Ова фаза представља рекапитулацију положаја човека у биосфери од самог почетка до

данас. Тако је текао пут којим се екологија конституисала као природна и

хуманистичка наука. Као природна није смела искључити човека, а као хуманистичка

наука није смела бити одвојена од природе. ,,У ствари, како се често указује, екологија

својим сазнањима треба да допринесе стварању хуманијих услова живота

превазилажењем присвајачког односа друштва према природи који не води рачуна о

основном еколошком принципу да у природи постоји еколошка условљеност,

повезаност.''35

33 М. Ђукановић ,,Еколошки изазов'', Елит, Београд 1991. стр. 13

34 Д. Ж. Марковић ,,Социјална екологија'' цитирано издање стр. 27-29.

35 Исто стр. 29

27

Иначе, прелаз од чисто билошке екологије ка хуманој, уследио је почетком

двадесетог века. У односу на тзв. биолошку, хумана екологија у центар истраживачког

захвата ставља специфичне односе који се развијају између човека и његове околине.

(психолошке, социолошке, друштвене...). На терминолошко уобличавање и

појашњење хумане (те потоње) социјалне екологије указали су многи аутори чикашке

школе.36

Сам термин хумана екологија у почетку је схватан као медицински феномен

који објашњава утицај средине на човека. Међутим, медицина није област која

изучава утицај средине на човека. Као заинтересоване науке овог проучавања

појављују се: техника, социологија, економија, архитектура и право. Хумана екологија

се јавља као поље проучавања хумане популације тј. у предмет њеног изучавања

улази тзв. еколошки комплекс : становништво, околина, технологија и организација.

Стварањем еколошког комплекса створена је могућност анализирања стабилности и

промена унутар друштвене структуре што је водило да нова оријентација у хуманој

екологији означи рађање социјалне екологије. У ствари, хумана и социјална екологија

представљају посебне науке, но оне једна другу не искључују већ се, напротив,

допуњују и подупиру. Дакле, иако је хумана екологија претходила настанку социјалне

36 ,,Употреба овог термина приписује се H. H. Barrowu у једном говору 1922.године. Хумана екологија тако сe почела бавити односима које постоје између човека и његове околине, у којима особито под техничким развитком и новим технологијама настају нови антропогени биотопи. Хумана екологија назива се и истраживачка предметност америчке психологије околине, односно, психичко - просторна околина, географска као и урбана околина и њихов утицај на људско понашање. Bernhard Glaeser сматра да су, за развитак хумане екологије значајни доприноси и поједини аспекти у дисциплинарном развоју утемељени у географији, биологији, психологији и социологији. Већ 1921.год. употребљава се појам социјална екологија код E. R. Parka i E. W. Burgessa. Ови аутори, сходно предмету своје знанствене преокупације, под социјалном екологијом подразумевају еколошки начин проматрања људског друштва а напосе процеса планирања развоја великих градова (урбанизације)''.- J. Huber str. 2., K. Ruppert, Kulturlandschaf erhalten heisst Kulturlandschaft in Gefahr, Munchen1976. str. 43; R. Bornkamm >> Grundprinzipiender Okologie<< u Der mathematische und naturwissenschaftliche Unterricht 24. B. d.str. 467-472. Frankfurt 1971; Bernhard Claeser >> Einfuhrung in dieHumanokologie<< IIUG dp, 83-7 Berlin 1983. str. 5. Robert E. Park, W. ErnestBurgess, Introduction tu the Science of Sociology, the Univ. of Chicago Press 1921 - у И. Цифрић ,,Социјална екологијa''Глобус, Загреб,1989, str. 304.

28

екологије, реч је о дисциплинама које постоје и развијају се упоредо. Наиме,

индустријализација, урбанизација и технолошка револуција у развијеном делу света

убрзо су показале своје тамне стране, што је водило порасту заинтересованоасти за

животну средину, те тиме и појави социјалне екологије. Од нове науке се очекивало

да унапреди човекове услове живота у природној и друштвеној средини појединачних

друштава.

Међутим, недостатак јединственог научног гледишта око дефинисања и

одређивања предмета истраживања и места које социјална екологија има у корпусу

друштвених наука, резултирало је извесним аномалијама у њеном развоју.

Прецизније, социјална екологија се спорије развијала; минимизиране су њене реалне

могућности на пољу решавања еколошке проблематике; прећуткивана је њена

инфериорност од стране опште социологије; смањен интерес за емпиријска

истраживања на овом пољу; а треба споменути и постојање веома сиромашног фонда

односне литературе. Но, и поред свега овог, социјална екологија се изборила за свој

статус важне дисциплине која, како објашњава Д. Ж. Марковић, представља ,,посебну

социологију која за предмет свог проучавања има специфичне везе између човека и

његове средине, истражујући (у концепту опште концептуализације универзума

уједињеног са специфичним условима живота) утицај животне средине, као укупност

природних и друштвених чинилаца на човека, као и утицај човека на његову животну

средину са становишта његовог очувања као оквира човековог живота, као природно-

друштвеног бића”.37

У овом ритму др Гордана Митић, такође, закључује да је општа социологија

показала заинтересованост за еколошке проблеме, али да је, држећи се традиционалне

шеме дисциплинираних подела, остала по страни, те тиме омогућила развој социјалне

( и људске) екологије.38

Од социјалне екологије се очекује да истражи утицај човека на његову

природну средину, на тај начин што се бави питањем индустријског система као

37 Д. Ж. Марковић ,,Социјална екологија'' цитирано издање стр. 46.

38 Г. Митић ,,Екологија и социологија'' у зборнику ,,Самоуправно друштво и екологија'', ЦМУ, Београд 1987. стр. 163.

29

техничког, али и као друштвеног система. У ствари, социјална екологија осим што под

лупу критике ставља индустријски систем, она мора да осветли и сва спорна еколошка

питања која се тичу целине индустријског друштва ,,будући да је социјална заједница

природни медиј између индустријског и природног система”.39

Иначе утемељење социјалне екологије И. Цифрић40 приказује у односима

техничког, социјалног и природног система. Из њиховог садејства али и међусобног

односа израњају три приступа: технологизам, антропоцентризам и натурализам, и

њима иманентне три хипотезе:

- Хипотеза технолошког суфицита - полази од става да је технологија најважнија

сфера од које зависи будућност. Њене могућности су бројне и неиспитане.

Индустријска цивилизација почива на уверењу да од умешности коришћења

технолошких благодети зависи судбина друштва.

- Хипотеза еколошког дефицита - пренаглашава димензије еколошке катастрофе.

Појачана технизација друштва деградира природу и редукује њену способност за

сопствену саморепродукцију. Императиав постаје: 1. Обезбедити право природе на

своју природну саморепродукцију тј. конзервирање стања. (или) 2. Кроз људску

акцију социјализовати природу и помоћи јој у саморепродукцији.

- Хипотеза социјалног максимума - темељи се на доминантним друштвеним

уверењима које продукује владајућа економска и политичка елита. Реч је о

циљевима који подразумевају квантитативни раст, јер квантитет постаје мерило

квалитета (,,више је увек боље”), а искоришћавање техничких могућности и

природних ресурса - нужност на путу ка друштву обиља.

Хипотеза социјално-еколошког оптимума је најважнија за социјалну

екологију. Она полази од ограничености природних ресурса и деловања природних

закона, као и од умешности човека да управља техником зарад остварења друштвених

оптималних циљева. Овако фокусирани циљеви творе једини разумни модел развоја

који не пренебрегава сасвим иизвесна максимизирања.

39 И. Цифрић ,,Социјална екологија'' цитирано издање стр. 331.

40 И. Цифрић ,,Контекст социјалне екологије" у ,,Ревија за социологију", 1/2, Загреб 1988. стр. 66-67.

30

Социјална екологија, такође мора бити спона између екологије и политике,

захваљујући свом ангажману на пољу сусрета еколошке политике са општом

политиком заједнице. Она мора указати на димензије еколошке кризе и могуће путеве

њеног разрешавања. Дакле, осим теоријске улоге у смислу социјално-еколошких

циљева човекове производне делатности, она не може одбацити практичну

друштвену улогу. ,,Она се тако може схватати и као пројектовано научно

истраживање за решавање конкретних проблема, али и поимање комплексних

човекових визија могућих алтернатива будућег историјског развоја.”41

Даље, постоје велике сличности између социјалне екологије и тзв. голобалне

екологије. По неким ауторима (нпр. С. Н. Соломине) глобална екологија проучава

узајамно дејство друштва и природе као и законитости њиховог међуделовања. За

разлику од ње социјална екологија претреса глобалне проблеме људског развоја какви

су: заштита животне околине, проблем енергетских ресурса, глад, болести, освајање

богатства океана. Глобална и социјална екологија се преклапају у простору третмана -

еколошког садејства друштва и биосфере, док се мимоилазе у тачки разматрања

садејства друштва са органском природом - за коју је заинтересована само глобална

екологија.

Од седамдестих година двадесетог века расте заинтересованост за еколошку

проблематику од стране стручњака различите професионалне оријентације. Реч је о

времену узлета енвиронментaлизма - правца снажно заинтересованог за успостављање

људског управљања средином. Осим усредсређења на заштиту и очување ресурса,

енвиронментализам подстиче преусмеравање друштвених циљева и изградњу сасвим

другачијег прилаза животној средини. Такође, заштита животне средине постаје све

више и економски проблем са становишта макро и микро економских проблема.42

Захуктала индустријализација, поред стварања друштва обиља, допринела је

екстремној деградацији животне средине, као и еколошке равнотеже. У овом смислу

појава индустријске екологије одговара настојањима да се изврши екологизација

производње, сачувају ресурси и унапреди квалитет животне средине. Затим, како је

41 Исто стр. 324-325.

42 А. Низ ,,Економика и животна средина'', Економика, Москва 1981. стр. 3.

31

већ споменуто, питање екологије постаје и политичко питање, што потврђује појава

политичке екологије. Рађање слободне, одговорне, отворене заједнице за коју је

квалитет животне средине на самом врху вредносне скале, сфера је интересовања

политичке екологије.

Ова експлозија еколошких истраживања и њима сродних дисциплина иде у

корак са појачаним интересовањем за анализом квалитета човекове средине и

квалитета живота. У теоријском еколошком дискурсу настаје прави хаос у погледу

терминолошких и значењских одређења појма човекове средине. Поред разлика које

су резултат језичке природе, влада права поплава терминолошких несагласности. За

једне је околина све оно што није човек. (Fuller).43

У марксистичком контексту под човековом средином се подразумева укупност

природних елемената као и друштвених творевина у којој човек живи као природно и

друштвено биће. Између природне и друштвене компоненте човекове средине постоји

специфичан међусобан спој. Он се показује кроз утицај друштвених процеса и

творевина на природну компоненту, затим кроз дејство природне компоненте на

друштвену компоненту, тј.на културу која подразумева збир материјалних и

духовних творевина.44

Многи под околином подразумевају укупност физичких, хемијских и

биолошких агенаса, затим социјалних фактора кадрих да делују директно или

индиректно, тренутно или на дужи период на сва жива бића и људску активност.45

Преовладавa став да човекова средина представља природну и изграђену

човекову средину као и живот човека у друштвеној заједници. Када је реч о појму

,,квалитет” животне средине, под њим се најчешће подразумева здрава животна

средина кадра да обезбеди квалитетне услове за живот и рад. Настојања да се

обезбеди квалитет животне средине подразумева елиминацију главних извора

загађивача као и пласман сасвим нове филозофије живота која почива на складној

43 N. Teymur, Environmental Discoursе, Question Press, London 1982. стр. 44.

44 Д. Ж. Марковић, ,, Социјална екологија“ стр. 108.

45 С. Андријашевић ,,Узроци и облици загађивања главних елемената природне околине'', Економист, Загреб 1/78 стр. 127.

32

вези између човека и природе. Квалитет се схвата афирмативно, тј. као нужна и

пожељна потреба. Квалитет животне средине уско је скопчан са појмом квалитета

живота који подразумева реализацију људских потреба у одређеним друштвеним

условима у оквиру датог вредносног система. Поред обезбеђивања материјалних

чинилаца квалитет живота подразумева и реализацију индивидуалних способности

као и културних (духовних) вредности. Дакле, он зависи од квалитета човекове

средине као природне средине у којој човек живи и дела, затим од социјалне средине

(у најширем значењу речи), од човекових индивидуалних карактеристика (психе,

вредности...), од карактеристика микросистема (пријатељи, породица...).46

Порив за успостављањем квалитета живота подразумева: приврженост

породици, ваздуху кога удишемо, води без које не можемо, пејзажу који нас окружује,

оптималне услове у којима живимо (превоз, становање), здрав породични, школски,

културни образац...47

Деградација квалитета човекове средине и квалитета живота постаје видљиви

део глобалне кризе која се манифестује у различитом обиму и интезитету у

зависности од средине и степена њене развијености. У целини, еколошка криза

подразумева кризу постојеће матрице индустријског друштва у односу на природне

услове живота. Еколошка криза манифестована кроз различите степене, какви су:

загађења, угрожености, деструкције - јесу у суштини горући цивилизацијски проблем

од чијег решења зависи сама будућност. Но, док је развијени део Планете више суочен

са проблемом исцрпљености и загађења ресурса експанзијом психичких обољења,

опадању квалитета живота, неразвијени део Земље се суочава са проблемима:

демографског бума, сиромаштва, загађења и лоших услова живота.

46 Ј. Горичар ,,Могућности вишег квалитета живаота", Преглед, бр. 9 Сарајево 1984. стр. 945-946.

47 М. Мишковић ,,Еколошка криза и еколошка свест омладине", цитирано издање, стр. 232.

33

3. СОЦИО - КУЛТУРНИ И ЕКОНОМСКИ МИЉЕ МОДЕРНЕ

ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

3.1 МАТЕРИЈАЛНА ПРАКСА И ПРЕВАГА АНТИЕКОЛОШКЕ СВЕСТИ

Стари снови о прошлом, срећном, ,,златном добу“, у невиној чистој природи обузимају нас данас више него икада у новијој историји. Распети између своје вечно романтичне, русоовске душе и фаустовске жудње за несазнатним недостигнутим, духовно утмељени на традиционалној, класичној скали вредности, а истовремено обузети фасцинантним могућностима постиндустријске ере и тоталне технологизације производње и живота, ми често губимо духовну равнотежу и разуман поглед на свој свет и наше стварне могућности.

А. Деспић

Анализа савремене глобалне друштвене кризе је замашан подухват, али веома

користан, јер је њоме омугућен процес расветљавања, настајања, тока и даљег

правца развоја еколошке кризе. За велики број истраживача савремена криза је

условљена кризом индустријализма. Иначе, карактер кризе до недавно се различито

испољавао у зависности да ли се криза разбуктавала у друштву социјалистичке или

капиталистичке реалности. Тако, док су у капитализму нове тенденције већ достигле

замах и настојале да се реше баласта старог друштва, систем је показивао више

енергичности да се прилагоди зачетим процесима и да елиминише границе које га

спутавају. (нпр. уједињавање тржишта, слабљењем дрвжавног интервенционализма,

корекцијом политичког система, интеграцијом европских земаља итд.). Криза

социјалистичких режима је показала неподесност ових друштвених образаца за

потребе даљег друштвеног развоја увођењем неделотворних и нецелисходних

34

решења. Тенденција разликовања обима кризе и данас је евидентна, иако нема тако

јасног разликовања друштвених система будући да је социјализам као светски процес

доживео крах. Данас је на делу друга поларизација, тзв. подела на високоразвијена

друштва и, тзв. друштва у транзицији те друштва из орбите трећег света. Но, поред

ове дихотомије, свет никада није био тако повезан као што је данас.

Заједнички именитељ светске друштвено-економске датости - индустријско

друштво има за подлогу, како објашњава домаћи теоретичар М. Поповић Бабовић, тзв.

,,другу технолошку револуцију” - у електрификацији и индустријализацији. Реч је о

периоду тешке индустрије, хемијске итд., времену жестоке експлоатације природних

ресурса, времену униформне серијске, масовне производње и потрошње. Како указује

споменута ауторка преглед литературе која се бави анализама граница

индустријализма, савременом глобалном кризом упућује на значајну разноврсност

проблематике што поред осталог указује на изразиту комплексност кризе. При томе,

често су приступи парцијализовани, одређени интересовањем, струком аутора или,

пак, актуелношћу одређених издвојених проблема што онемогућује стварање

целовите слике о савременој кризи индустријализма.48

Бабовићева сматра да се већи део литературе темељи на дихотомној подели на

природно-техничке и социјалне границе друштвеног развитка при чему многи аутори

расветљавају само једну димензију границе. Зато су овакве анализе неподесне и

мањкаве.

Наиме, доба (чији смо савременици) карактерише изузетна турбуленција и

драматичност. Друштвене промене у једном делу Планете осећају се снажно и на

њеним најудаљенијим просторима. Свет је заиста постао Маклуаново глобално село.

Међузависност постаје доминантна црта новог доба. Хиљаде политичких, културних

економских нити сажимају и смањују Планету. Захтеви модерног доба не остављају

простор (ни могућност) за егзистенцију усамљених и цементираних друштава. Ова

друштва падају у историјски заборав, баш као и велике идеје које су тако снажно

мотивисале велики број становника Земље. Тако је било и са уверењима да ће

48 М.Ранковић ( уредник ),,Деформације и границе друштвеног развитка ",Институт за социолошка истрживања Филозофског факултета, Београд, 1989. стр.139 - 140.

35

социјализам обезбедити дуго очекивано блаженство и правду. Но, долазеће године су

показале да се сиромаштво не дâ тако лако искоренити и да је шаблонизована и

диригована модернизација, од стране ригидног државног апарата, осуђена на пропаст.

Примат политике над економијом, недостатак цивилног живота, неприкосновена

логика Партије стварали су све веће пукотине на фасадама Црвеног Вавилона. У

светској утакмици која се водила скоро пола века између Истока и Запада победила су

високо развијена друштва Запада.

Потрагa за слободом, за могућношћу избора, за другачијим животним

формама, водилa је побунама огромних размера, те на крају и краху социјалистичких

друштава. Овај социјални динамит, тј. проузрокована експлозија, није се завршавала

по јединственој формули. За неке земље настајало је време опште нестабилности на

политичком, економском и вредносном плану. Недостатак квалитетних решења за

економски и друштвени просперитет, неспособност да се пронађе најбржи пут изласка

из шеме командне економије и бирократизованог стила живота, немоћ да се спрече

ерупције националних сукоба и блокаде стварања нове политичке јавности уз све веће

сиромаштво великог броја људи стварало је нови имиџ ових друштава оличен у тзв.

синтагми ,,банана државе ”. Њихову економију задуго карактеришу инфлаторни

шокови, зависност од страних донација и кредита, армија незапослених, поларизација

на мали број богатих и већину сиромашних, нецелисходна социјална и здравствена

заштита, као и нагли прелаз са државне своjине на тоталну реприватизацију и сл.

Скок у реприватизацију је посебно био нагао и потресан, јер не тако давно ова

друштва су признавала правила искључиво командне економије. Наиме, индустрија и

природна богатства ових земаља имала су карактер јавног власништва (државног или

друштвеног). Обе варијанте значиле су у пракси елиминацију основних постулата

робне привреде, тј. значајну редукцију тржишта и слободне конкуренције привредних

субјеката. Државно-бирократска контрола и управа над тржиштем, одсуство здраве

конкуренције, блокада ефикасних самосталних привредних решења, резултирала је

36

нецелисходним економским развојем. Императив привредних резултата био је

остварење државних планова и обнављање снаге бирократије и политичких моћника.49

Држава као стожер очувања социјалног мира неретко је вештачки помагала

буџетским средствима губитничка предузећа. Релативна сигурност радних места,

недовољна стимулација за резултате сопственог рада често је у пракси обликовала

понашања великог дела запослених у духу познате максиме: ,,Никад не могу тако

мало да плате, колико мало могу да радим”.50

Такође, доминантна црта социјалистичке економије била је тзв. ,,економија

оскудице” оличена како кроз честе несташице многих потрошачких добара тако и

кроз бројне инфлаторне тенденције.51

Државна својина је била темељ моћи политичког естаблишмента који је на

основу ње владао и контролисао свет рада и производње. Прскањем оваквог

дуговажећег друштвено-економског устројства рађала су се друштва чудне симбиозе

сировог капитализма и социјализма. У новонасталој реалности нису утихнуле

некадашње политичке елите, већ су напротив, у надолазећим годинама показале

изванредну отпорност и жилавост поготово на пољу конзервирања економских

прилика. Вирус пропадања и губитка равнотеже за ова друштва значило је одлазак на

саму периферију живота.

Но, за заједнице које су кренуле путем трансформације, али по другачијем

сценарију, настајао је период постепеног освајања плуралистичке атмосфере, духа

парламентаризма и модерног тржишта, те тиме и приближавања развијеним

друштвима Запада. Реч је о путу кога карактерише способност плодоносне

комбинације, која почива на комплексном типу економије, мери уравнотежености

између очувања природе и производње, између јавне и приватне својине, између

49 М. Печујлић, В. Милић, З. Видаковић ,,Критичка теорија савременог друштва'', Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1991. стр. 30.

50 П. Ђукић ,,Основи економије", Технолошко-металуршки факултет Београд, 1994. стр. 179.

51 Исто. стр. 177-181.

37

слопбодног тржишта, конкуренције и потребне солидарности, између правне и

социјалне државе.

Дакле, како је већ објашњено, привреда Запада се ослањала на приватном

власништву и кретала ка несмотреном расту профита, а привреда Истока је бауљала у

духу колективизма без јасне и дугорочне стратегије; глобална природна средина се

несмотрено крунила. Марксисти су безрезервно сматрали да ће развијене производне

снаге преузимањем материјалне базе.52 коју ће током развоја изнедрити капитализам,

бити довољно за успостављање социјалистичког друштва тј. боље и праведније форме

друштва. Међутим, пракса ових земаља је показала да стратегија безрезервног

повећања материјалног богатства без нужног критичког сагледавања стања друштвене

и природне средине, јесте опасна и кратковидна.

Тако, су обе друштвене матрице (капитализам и социјализам) показале своју

једностраност стављајући акценат на безрезервнoм расту, експлоатацији људског и

природног света.

Своје најновије проблеме монополистички капитализам решава

фаворизовањем војне индустрије и ратних сукоба. Наиме, захуктала производња

доноси низ проблема, какав је смањење профита услед све очитије потребе да се

издвоје средства за отклањање последица загађења. Овај проблем се најчешће решава

када је реч о развијеним земљама, извозом застарелих, тзв. прљавих технологија и

отпада који деградирају њихову природну средину у сиромашна и окупирана

подручја.53

Данашњи принципи тржишне економије диктирају смер модерном

привредном животу. Но, врло често ови принципи остају јалови за изазове друштвене

праксе. Стога је све чешћа ситуација у којој државна интервенција и регулација

постаје императив. Наиме, све је више проблема, с обзиром на евидентну угроженост

основних принципа, биолошке равнотеже на којима се темељи живот на Земљи.

Полазећи са економског становништва могу се идентификовати следећи проблеми:

52 H. M. Enzensberger ,,Критика политичке екологије'', МУС бр. 9, Београд 1974. стр. 181

53 H. M. Enzensberger ,,Критика политичке екологије'', МУС бр. 9, Београд 1974. стр. 168 - 169.

38

- угрожавање животне средине због све веће производње (исцрпљивање извора

енергије и сировина; све неизвеснија и скупља наредна производња)

- загађивање воде, хране и ваздуха (велики издаци за здравље)

- скраћење животног века (редукција радних способности и услова за квалитетан

живот)

- угрожавање природних услова окружења (пробијеност озонског омотача, ефекат

стаклене баште...)

- деструкција основних елемената хуманог живота (природног амбијента и еколошке

равнотеже, морфологије насеља, тишине итд.)54

Такође, А. Деспић идентификује следеће најзначајније проблеме данашњице:

- нагло повећање становништва

- повећање просечне старости знатно изнад радног века уз елиминацију природне

селекције;

- нагло исцрпљивање сировина

- нагла , претерана употреба до сада коришћених енергетских извора

- нагло трансформисање живтне средине у најширем (не само физичком) смислу

речи.55

Даље, иако су еколошки проблеми превасходно глобалног карактера њихова

јачина и карактер, како смо већ указали, није иста у свим деловима Екумене.

,,Потрошња енегије по становнику у развијеним земљама десетоструко надвисује

просечну потрошњу неразвијеног дела света. Интензивном потрошњом сировина и

енергија развијене земље врше све јачи притисак на биосферу. Потпуно је разумљиво

да оне проузрокују највећи део загађења и да највише доприносе осиромашењу

природних ресурса”.56

54 П. Ђукић, цитирано дело, стр. 147.

55 А. Деспић ,,Технолошки развој и животна средина" у Зборнику "Човек друштво животна средина" САНУ, Београд 1981. стр. 182.

56 Н. Чобељић ,,Привредни развој и проблеми човекове средине'', у зборнику ,,Човек, друштво, животна средина'', САНУ, Београд 1981. стр. 104.

39

Наравно, да би неадекватан и упрошћен закључак био онај који би сву

кривицу за деградацију природне средине свалио на материјално-техничку страну

развоја.

Производни системи развијених земаља имају за циљ производњу и

максимализацију профита уз коришћење природе као средства оплодње капитала.

Међутим, глобализација, енергетска криза, пораст насиља, продубљивање

социјалних неједнакости, еколошка проблематика представљају основна проблемска

чворишта данашњице и непрестано опомињу на нужност измене животне и делатне

сфере. Питања везана за будућност опстанка Планете све више добијају примат над

осталим питањима. Показало се да је сукоб природе и друштва резултирао сукобом у

самом друштву. Како указује Р. Милисављевић услед опречних тежњи57 друштва у

односу на карактер и могућности природне средине у којој се налази, друштво је вазда

у рату са својом природном средином.

Дакле, проблем задире у сам арсенал идејних и вредносних потки као и самог

карактера економије. Циљ који већ стотину година мотивише друштвени развој света

и данас је исти, а то је - максимилизација профита. Владајућа парадигма

индустријског развоја ослоњена је на логику профита као најзначајнији критеријум

развијености друштва што резултира врло чврстом цементираном структуром

интересних односа, односа моћи и политичке власти чиме је доведена у питање и сама

претпоставка човекове егзистенције.

Свет је, како указује Рифкин готово исцрпео непоновљива природна богатства.

Запад је дошао до прага ентрописке прекретнице. Досадашњи проток ускладиштене

сунчеве енергије све је отежанији. ,,Човек не мора бити економиста да би разумео о

чему је ту реч. Будући да се сви ми одржавамо у животу тако што трансформишемо,

размењујемо и одбацујемо енергију у свим њеним разноликим облицима, можемо на

властитој кожи осетити све веће поремећаје дуж линије енергетског протока како се

друштво све ближе примиче енергетској прекретници”.58

57 Р. Д. Милисављевић ,,Друштво на планети Земљи", Запис, Београд 1982. стр. 9.

58 J. Rifkin ,,Посустајање будућности" ,ИТРО Напријед, Загреб 1986. стр. 125

40

Рифкин објашњава да је односни тренд најочитији на примеру инфлоације.

Експлозија природних ресурса све је сложенија, јер су енергетске сировине све

недоступније, тј. до њих се све теже долази. Услед повећања трошкова

трансформације, размене и одбацивања енергије долази до скока цена што оптерећује

произвођаче, као и потрошаче. Енергија је кључни фактор економија, те тиме развој

енергетске активности је у сталној зависности од стања енергетске базе. Раст

ентропије околине води расту цена свему оном што стоји на путу енергетског

протока. Зато Рифкин подвлачи да је инфлоација мера ентропијског стања околине.59

Пораст енергетских трошкова на самом почетку енергетског тока, касније

расте са сваком наредном етапом да би највећи цех инфлације на крају пао на плећа

индивидуалног потрошача.

Д. Х. Меадуз и сарадници Римског клуба су настојали да кроз моделску

анализу врста и граница раста дођу до најочитије могућности за неки од

формулисаних праваца. Реч је о моделима који представљају комбинације вероватних

узрочно-последичних редова, за рад компарације са параметрима највеће извесности

за једно временско раздобље. Иако је реч о застарелом сценарију (као што је то случај

са многим првим катастрофичним студијама)60, сам настанак Римског клуба свакако

је утицао на продукцију еко-свести и популаризацију еколошке тематике. Реч је о

покушају да се одговори на изазове времена у коме горућа питања постају: Има ли

граница у исцрпљивању природе? Да ли пораст становништва прати довољан раст

материјалних добара и потареба? Није ли човекова егзистенција озбиљно уздрмана

услед превеликог интервенцијализма у природи?

Прва фаза истраживачког рада спроведена на Massachusetts Institute of

Technologu под вођством Д. Меадуз, била је фокусирана на пет главних чинилаца који

детерминишу и ограничавају друштвени раст: становништво, пољопривреда,

59 Исто стр. 128.

60 М. Ранковић ,,Социологија и футурологија",Институ за социјолошка истраживања филозофског факултета Београд, 1995.(аутор у творце застарелих катастрофичних прогноза убраја теоретичаре попут Ерлиха, Фостера, Кана, Шпенглера, Месаровића и Пастела, Рифкина .... констатује да постоји известан континуитет тзв. ,,Катастрофичне литературе" - те да у оценама о њој треба имати дозу опреза и сусдржаности .

41

сировине, индустрија и загађење. Иако за свој математички модел анализе кажу да је

,,несавршен, поједностављен и недовршен”61, ипак тврде да је он валидан, јер

омогућава разумевање узрока дотичних појава, везе међу њима те њихових последица

за наредни век. Основни елементи овог истраживања (становништво, производња,

храна, индустријализација, загађивање и потрошња необновљивих природних извора

су у сталном порасту.

Овај раст се не одвија линеарно, већ експонцијално. Објашњавајући природу

експоненцијалног раста Меадуз и сарадници указују ,,да је већина људи навикнута да

мисли о расту као линеарном процесу. Обујам расте линеарно када се количина

повећава константно у константном размаку времена...”62 али ,,...нека величина

експоненцијално расте када се као целина повећава по константном постотку у

константном раздобљу времена”.63

Тако, ,,количина што се сваке године додаје на банковни рачун ... се

континуирано повећава, према томе како се повећава нагомилана количина. Такав је

експоненцијални раст својствен процесу у биолошком, финансијском и многим

другим светским саставима”.64

Када је реч о проблему загађивања околине, аутори упозоравају да је

непозната горња граница земљине способности да апсорбује мешавине свих врста

загађивача. Стварање загађивања је сложена функција популације, индустријализације

и одређених технолошких усавршавања, те је и сложена и тешка процена брзине раста

експоненцијалне кривуље укупних загађивачких испуштења.65

Но, свакако једно је сасвим извесно, а то је да, уколико дође до експоненцијалног

повећања броја становника и броја загађивача, доћи ће и до горње границе загађивања

природе, а тиме и до трагичних последица за човека и околину. Економски раст и

демографски притисак изискују озбиљна преиспитивања. С једне стране постаје

61 D. Meadows (и сарадници) ,,Граница раста", Стварност, Загреб 1973. стр. 5.

62 Исто стр. 9.

63 Исто стр. 10.

64 Исто стр 11-12.

65 Исто стр. 62.

42

важно истражити цену неограниченог материјалног раста, његове алтернативе,

притом узети у обзир све мање залихе необновљивих природних извора, а с друге

стране стоји важност указивања да се примиче критична тачка у расту

становништва.66

Овакви песимистички закључци наводе на дубље промишљање о опасностима

с којима је Земља суочена, они указују ,, да постоје објективни лимити на Земљи и да

ће нерационално господарење човека експоненцијалним деструирањем и пљачкањем

природних ресурса довести до катаклизме. Зато нас Римски клуб оправдано уверава у

потребу редефинисања нашег досадашњег развоја путем раста”. 67

Даље, аутори Римског клуба истичу неопходност глобалне стратегије развитка

која подразумева напредовање земаља у развоју и јасну спремност високоразвијених

земаља да њихова висока разина развитка мора бити оправдана или толерисана само

уколико не служи као одскочна даска да се иде на још веће разине, него уколико

послужи као поприште с којих се организује праведнија расподела богатства и

дохотка у светским размерама. ,,Од економски развијених држава тражиће се највећа

државничка мудрост, будући да би за њих први корак требао бити да охрабре

успорење раста у својој властитој материјалној производњи и у исто време да пруже

помоћ земљама у развоју у њиховим напорима да брже унапреде своје привреде”.68

Дакле императив модерног доба било би достизање стање динамичке

равнотеже (а не стагнација) коју би омогућили следећи услови:

- Постојани капитал и становништво константних су димензија. Стопа рађања се

изједначује са стопом смртности, а стопа депрецијације са стопом капиталних

улагања.

- Све стопе улаза-излаза, као и рађања, смрти, инвестиција и депрецијација бивају

одржаване на минимуму.

66 Исто, стр. 157.

67 И. Цифрић ,,Социјална екологија", цитирано издање стр. 140.

68 D. H. Meadows , цитирано издање, стр. 160.

43

- Разина постојаног капитала и разина становништва, те њихов узајамни однос су

усклађени са вредностима друштва.69

Овако схваћена динамичка равнотежа не подразумева свет без креације и

нових момената. Све оне делатности које не изискују велике количине необновљивих

природних извора, које не делују разорно по околину какве су: уметност, религија,

васпитање, научна истраживања..., могу се развијати до у недоглед. Наравно,

пожељене су и технолошке иновације као што су:

- нове методе сабирања отпадака, ради редукције загађивања и стављања већ

искоришћеног материјала поново у употребу,

- делотаворнији технички поступци у поновном искоришћавању материјала ради

смањења стопе исцрпљивања природних извора,

- боље обликовање производа ради повећања његовог трајања, олакшаних поправки,

тако да стопа депрецијације капитала буде минимизирана,

- искоришћавање сунчевих зрака,

- методе принудне контроле над биолошким штеточинама,

- медицински изуми који омогућују опадање стопе смртности,

- усавршавање средстава против зачећа која би олакшала изједначавање стопе

рађања са опадајућом стопом смртности.70

Полазна премиса истраживачког тима Границе раста, која говори о коначности

наше планете, није спорна, али се тиму пребацује недостатак повезаних и целовитих

података, те минимизирање значаја нових открића и технолошких напредака,

занемаривање чињенице да све већу превагу над материјалном компонентом задобија

сфера знања и информација, као и свођење друштвеног развоја на стихијско деловање

природних сила, потцењивање људских свесних акција. Е. Пушић71 указује да је

главни приговор Извештају тај што третира податке везане за амерички простор и

потребе. Даље, критика која се може упутити и ауторима Извештаја јесте питање

зашто не предвиђају убрзано ширење науке и технологије које би пружило решење

69 Исто стр. 143.

70 Исто стр. 146.

71 Е. Пушић Поговор за ,,Границе раста", цитирано издање, стр.163 – 173.

44

проблема раста, баш као што предвиђају експоненцијални пораст становништва и

индустријске производње.

Иако Извештај спада у ред превише катастрофичне литературе, ипак неки

опомињу: ,,Шта ако је вук овог пута заиста дошао?”

Објашњавајући да добијени резултати до којих су дошли нису новина тј. да је

и пре њиховог аналитичког поступка било сличних покушаја да се сагледа свет на

основу глобалне дугорочне перспективе, група стручњака и Д. Меадоуз закључују:

- уколико се садашњи правци раста у светском становништву, индустријализацији,

производњи хране и исцрпљивању природних ресурса наставе истим

интензитетом, границе раста на овој планети би биле досегнуте негде у следећих

сто година;

- извесно је мењати ове правце раста и успоставити еколошке и економске услове

стабилности која би била одржива у далекој будућности. Извесно је одредити

стање опште равнотеже тако да основне материјалне потребе сваког становника на

Земљи могу да буду подмирене, те да свака особа има једнаке могућности за

остварење својих индивидуалних људских потенцијала;

- уколико човечанство пројектује своје напоре према овом другом, а не према првом

резултату, имаће више шанси за успех.72

Други извештај Римског клуба, који се појавио две године после првог, тзв.

пројекат М. Месаровића и Е. Пастела ври од питања:73 Може ли се решити глобална

криза тако што нико неће бити оштећен? Да ли су кризе сировина, енергије

константне и нужне или су, пак, само последица непажње? За који пут се определити

у решавању кризе – парцијални (кроз политику или економију или технологију) или

интегрални?

У потрази за овим одговорима, аутори увиђају нужност преобликовања

приступа сфери рада. Прецизније, постоји нужна потреба да се технолошки и

72 Исто, стр. 7.

73 М. Месаревић, Е. Пастел ,,Човечанство на раскршћу'', Стварност, Загреб 1978. стр. X.

45

економски напредак ограничи, преусмери и да се прихвати нова еколошка етика која

би почивала на ставу:

- да свако мора бити одговоран и свестан да је део јединственог света,

- неговања квалитетно другачијег приступа према материјалним изворима,

- одбацивања освајачког односа према природи,

- жртвовања у име будућих поколења.

Прихватање овако пројектоване еколошке етике је нужност, јер ће се

будућност искључиво бавити питањима природе и борбе за опстанак.74

Но, иако је тон другог Извештаја мање катастрофичан, ближи реалном и

конкретном, ипак, ни овом пројекту нису стране извесне мањкавости какве су:

нејасност у погледу одређивања снага које ће бити стожер промена и новог морала,

пренебрегавање открића нових извора енергије, недовољно расветљена веза између

профита и еколошких проблема.

Даље, и трећи извештај Римског клуба (1976. година) познат као

,,Преобликовање међународног поретка”, осим декларативног залагања за нове

економске, политичке односе и нови међународни поредак остаје имун на основни

проблем, тј. да прерасподела добара међу земљама није праћена одговарајућом

прерасподелом улога и моћи унутар тих земаља.

Аутори четвртог Извештаја – ,,Након ере расипања” у стилу ,,техничког

оптимизма” сматрали су да се еколошка проблематика може превазићи кроз нову,

рационалну употребу науке и технике, уз напуштање расипничког манира кад су у

питању ресурси. Сходно закључцима првог Извештаја75 они закључују да се мора

радити на праведнијој расподели хране и смањењу демографске експлозије.

Оптимизам Д. Габора, У. Коломбома и др. научника из орбите четвртог

Извештаја потврдиће и Е. Ласло (и сарадници) у делу ,,Циљеви човечанства”. Ова

студија у веселом ритму закључује да је добробит Планете реалност која се може

74 Исто, стр. 121.

75 М. Марковић ,,Поглед у свету на однос човека и животне средине'', у зборнику ''Човек, друштво, животна средина'', САНУ, Београд 1981. стр. 36.

46

остварити кроз успоставу нових вредности (уз помоћ ауторитета великих религија)76

установљење другачијих међународних циљева и преобликовањем политичке

атмосфере. Међутим, остаје нејасно какав тип друштвеног развоја је потребан да би се

очекивана глобална добробит реализовала.

Наиме досадашња пракса модерног друштва казује да убрзани економски раст

и развој узрокује материјални и културни просперитет друштва, редукује сиромаштво

и многе болести, те да су побољшани услови људског рада. Али, човеков

експанзионистички продор у природу, фаворизовање хемијске, металуршке,

транспортне индустрије и енергетике праћен је све већом потрошњом сировина и

енергије, увећањем разних отпадних материја које на све драстичнији начин загађују

природну средину. Околиш има све мање снаге да апсорбује и преради огромну

количину течног, чврстог, термичког и радиоактивног отпада. Процеси дегенерације

животне средине прете да постану иреверзибилни. Дубоки преображај који се тиче

размера и карактера светске производње не иде паралелно са иновацијама у оној

техници и технологији од којих непосредно зависи очување или нарушавање

човекове околине.77

Предводници у економској моћи на светској сцени по подацима Међународног

института за развој менаџмента78су САД (са прилично уравнотеженим растом) и

Јапан (највећи светски инвеститор - земља са трговачким суфицитом). Иначе, блиске

овој позицији су Сингапур и Хонг Конг. На листи главних светских актера даље

следе: Немачка, Велика Британија, Француска, Холандија, Данска, Канада, а потом

Финска, Шведска, Швајцарска и Белгија. У табору земаља ЗУР-а предњаче Кина и

Индија, нешто слабије ,,стоје” Тајланд и Индонезија, као и Јужна Кореја. Током 93. и

94. земље Латинске Америке су почеле да се опорављају након дугогодишње

економске кризе (Аргентина, Чиле, Перу, Салвадор, Панама...) Подаци поменутог

извештаја говоре да и земље Африке показују извесну динамику раста, но овде је и

76 Е. Laszlo (и сарадници) ,,Циљеви човечанства', Глобус, Загреб 1979. стр. 12.

77 Н. Чобељић, цитирано дело, стр. 103.

78 М. Ранковић ,,Социологија и футурологија'', књига 2, Инситут за социолошка истраживања Филозофског факултета, Београд 1998. стр. 36-40.

47

даље питање развоја у условима наглашеног сиромаштва веома компликована

категорија.

Поводећи се анализама професора М. Ранковића можемо закључити да су

разлике у динамици развитка појединих земаља и региона значајне, али да је

опредељење у смеру ,,постиндустријализма” за све дефинитиван избор. За сада се не

може говорити о ,,светском пост-индустријском друштву”, али се под таквим

обрасцима могу изводвојити групације, па и једна апроксиматична светска ранг-

листа. За ову листу нису довољни подаци о динамици раста, инфлацији итд., јер су,

нпр. код неразвијених велике несразмере (привреда - култура) и огромне друштвене

неједнакости. Ситуација је истоветна и када је реч о поседовању и искоришћавању

извора енергије. Тако 34,1% светских резерви гаса отпада на Русију, 31,5% на Блиски

исток, 5,2% на САД, 5,4% на Латинску Америку. Током 1993. успешне фирме Запада

су произвеле 284 милијарди метара кубних гаса што је заиста мало у поређењу са

руским ,,Газпромом” који је произвео 578 милијарди метара кубних гаса. Осим ових

наведених момената, ваља навести још два која отежавају постојећу глобализацију:

проблем незапослености (иако се од научно-технолошког напретка очекивало чудо,

наде у погледу решења незапослености се нису оствариле) и постојање неједнакости у

расположивом богатству и датим условима даљег економског развитка. (Земље ZUR-а

чија је превага у броју становника располажу са једном трећином укупног светског

BNP . Даље неједнакост се очитује и у тзв. спољном дугу ZUR-а, који је 1980. године

износио 658 милијарди долара, а 1994. се ,,попео” на 2000 милијарди долара.)79

79 Исто, стр. 37.

48

3.2 АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ

Природа је пријатељ , а не непријатељ. Она је створена да буде друг и помоћник човеку, а не роб и крвник. Људи који природу чине робом, чине је непријатељем и крвником .

Владика Николај Велимировић

Духовни образац на коме се темељи савремено индустријско друштво почива

на антропоцентричној логици и значењу. Вредносни систем профитерски обојен

постао је калуп помоћу кога се обликује материјална и нематеријална датост.

Навалентна, груба етика индустријализма поједностављује позицију моралног

субјекта и сасвим бахато потпуно пренебрегава могуће моралне објекте. Индустријска

парадигма и њој иманентна антропоцентрична етика подразумева позицију човека као

господара над светом природе као сфером која постоји искључиво ради њега. Дакле,

данашња етика полази од човека и завршава се са њим. Околиш је сведен на објекат -

чија је једина функција да опскрби субјекат. Управо из пољуљане везе на релацији

субјекат - објекат, зачела се и разбуктала еколошка криза. Сирови прагматизам,

логика пљачке, немање времена за неопходна суочавања и смислене анализе утрли су

пут духовном суноврату, а овим и свакој другој декаденцији. Еколошка криза је израз

непромишљености, моралне смутње и људског егоизма. Антропоцентризам као

генератор егоизма је планетарна сила која одавно помаже искривљивању огледала

спознаје и инхибира процесе истинитог суочавања са реалношћу. Како објашњава А.

Шарчевић80 у налету експанзивног ЈА, материјализованог у пракси индустријализма,

природа се појављује искључиво у форми објекта економско-техничког напретка.

Дефинисање природе помоћу рада као могућности рационалне конструкције, у

форми природно-научних закона, само је подршка антропоцентризму. Наиме,

,,модерна свест је, међутим, још оптерећена једним епохалним опредмећењем природе

80 А. Шарчевић ,,Човјек и модерни свијет", ,,Свијетлост", ООУР Издавачка дјелатност, Сарајево 1988. стр. 2.

49

и њеног значења. Ми је разумемо на историјској позадини демитологизирања и

десакрализирања. Природа постаје математичко/физикални пројект, предмет

појединих природних наука: од медицине и биологије до математике, физике и

астрономије. Ми је разумемо као космички поредак изван нас и у нама самима.

Наступом у модерну, природа је центрирана ... у свет научне, техничке, естетске

конституције апсолутне обликованости, збиљности”.81

Планетарни објективизам, безгранично поверење у људски разум, захваљујући

коме се човек издиже изнад свих живих бића пренебрегава значај других животних

облика, остаје имун на естетску истину и суптилни опажај света. У бесомучној трци за

профитом, човек вођен диктатом ума не увиђа да тај исти ум несвесно поништава и

потире саме темеље живота. У својој антропоцентричној визури људи не схватају да,

у својим неоубузданим стремљењима да створе друштво обиља, доводе у питање само

своје бивствовање. Наравно, о томе да су човек и његов индустријски свет својим

антропоцентричним и егоистичним системом вредности главни узрочници глобалне

еколошке кризе говори више доказа:82

- климатске промене резултиране људским активизмом (феномен ,,стаклене баште”,

разбијање озонског омотача, глобално отопљење, раст нивоа мора, честе поплаве и

урагани),

- деградација воде и тла која узрокује пораст оболелих, у ствари је цех за арогантно

и непримерено, самоуверено човеково одношење према природи. У вези са

деградациом тла К. Малешевић износи фрапантан податак: ,,У јурњави за

профитом човек перманентно трује, исцрпљује и деградира тло, не марећи много за

потребе будућих генерација. У вези с овим је врло илустрован пример еколошке

цене једног хамбургера до које је дошао Вашигтонски еколошки институт. Наиме

према истраживањима овог Института, један једини хамбургер Планету Земљу

кошта око 200 USA долара, а Mc Donald's га продаје око 1 долар и тиме, као и

81 Исто, стр. 170.

82 К. Малешевић ,,Од антропоцентричне ка биоцентричној етици", у часопису ''Ecologica'' бр. 4 год. 1997. стр. 2.

50

милиони других профитера, на рачун природе (и других људи) нерационално и

неповратно уништава природне ресурсе”,83

- редукција биљног и животињског света (сматра се да је у овом времену озбиљно

угрожено око хиљаду животињских и шест стотина биљних врста. Оне нестају

педесет до сто пута брже од темпа кога диктира природна селекција,

- енормна потрошња енергије и све већа производња ризика (додуше сума

негативних последица је неједнако распоређена (тако један Американац око

двадесет пет пута више негатиавно делује на природу од једног Индијца),

- егоистични развој науке (како природне, тако и друштвене) која је под плаштом

модерне дозволила опасно пљачкање Планете. Управо развој модерне науке је

утицао на измену људске егзистенције тј. стила рада, навика, прохтева, особина

појединаца, те његове интеракције са природом.

- култура и глобални дух Екумене су у знаку кризе која се манифестује у све већем

одсуству морала, неплодној потрази за идентитетом и блокади успостављања

квалитетно другачије вредносне лествице.84

Тако је временом настало и уобличавао се свет сасвим удаљен од природе.

Људско упориште престаје да буде првобитна природна одређеност, јер она постаје

одвојена и модификована. ,,Губитак природног полазишта значи напуштање

сигурности коју је оно гарантовало... са сваким кораком нашег столећа убрзава се и

проширује процес у коме људи мењају материјалне, еколошке, вегетацијске,

биотичке, климатске услове своје средине, а зависно од тога расте и ужас пред

,,светом који је створио човек”.85

83 Исто

84 Исто 3.

85 J. Hommes, ,,Der Technische Eros'', Freiburg 1955. у Р. Рихта ,,Цивилизација на раскршћу", Комунист, Београд, 1972. стр. 183.

51

Некада је човек према свему што га окружује: дрвећу, животињама, рекама...

поступао тако као да сви они поседују свест. ,,Средина дивљака била је пуна бића са

душом”.86

Још боље о могућој лепоти односа природе и човека сведочи говор индијског

поглавице Сијетла приликом потписивања једног уговора са гувернером I. Stevens-om:

,,Била су времена када је наш народ заузимао целу Земљу, као што таласи побеснелог

мора покривају своје шкољке, али то време је давно прошло, величина и снага

племена су данас већ готово заборављене. Нећу да се задржавам на нашој преурањеној

пропасти, нећу да се жалим или да пребацим својој бледоликој браћи да су убрзали ту

пропаст, јер можда смо и ми одговорни за то... Ми смо две различите расе и то морамо

увек остати, нас дели порекло, нас дели судбина. Имамо веома мало заједничког.

Нама је пепео наших предака свет, њихово задње боравиште је посвећено тле, док ви

боравите далеко од гробова својих предака и не жалите због тога... Наши мртви

никада не заборављају овај лепи свет који их је хранио. Они још увек воле вијугаве

реке, висока брда и усамљене долине... Сваки део ове земље је светиња мом народу.

Свако брдашце, свака долина, свака равница и свако дрво освећени су милим сећањем

или жалосним искуством мог премена. Чак и стене, које изгледају као да мртве леже у

свом величанству при залазећем сунцу на тихом жалу, пуне су сећања на давне

догађаје везане за живот мог народа. Чак и прашина испод ваших ногу са већом

љубављу узвраћа наше кораке од ваших, јер је то пепео наших предака и наше босе

ноге осећају додир са њима, јер је тло препуно живота наше расе”.87

Данас, крајем другог и почетком трећег миленијума природа постаје ништа

друго до ,,историјски производ, унутрашња декорација цивилизацијског света,

уништеног или угроженог у природним условима своје репродукције”.88

86 De Jouvenel, Leistungsgesellsthaft str. 191 u H. Gruhl ,,Једна планета је опљачкана", Просвета, Београд 1985. стр. 53.

87 Dubos, str. 150 u H. Gruhl, цитирано издање стр. 53-54.

88 U. Beck ,,Ризично друштво - у сусрет новој модерни", ,,Филип Вишњић", Београд, 2001. стр. 117.

52

У. Бек предочава да еколошка проблематика није више проблематика која се

тиче окружења, већ је у својој генези и својим последицама - потпуно друштвена, јер

се тиче људи, њихове историје, животних услова, економске, политичке и културне

датости...89

Духовно устројство XXI века, владајућа матрица живота и рада надраста

потчињеност природе која је сада друштвено заробљена, дроби саме темеље етике и

брише границе недопустивог. Само значење морала је релативизовано, затурено у

суровом такмичењу да се достигне трон богатства и престижа. Зато се етичка питања

у стилу:

- Да ли људи имају дужности, обавезе и одговорности према планетарној животној

средини?

- Да ли људски етички принципи и лични људски морал приморавају на поштовање

према свету природе?

- Да ли је примена и поштовање ових етичких принципа у супротности са људским

добрима и интересима?

- Да ли људи имају морално право да потроше оно што је природа градила

миленијумима?

- Да ли постојеће генерације имају право да ,,пљачкају” планету од будућих

генерација?,90

још увек своде само на пука теоретисања док је пракса вођена другом филозофијом.

Но, овај раскорак постаје све већи баласт за човечанство. Одговор на питање: Како

даље? - постаје императаив данашњице. Расел примећује да развој науке и технике од

људи захтева све више мудрости. Међутим, иако је наше време у погледу знања

превазишло сва претходна, оно још увек није постигло већу мудрост, стога треба рећи

пуним гласом - неопходна нам је нова перспектива.91

89 Исто, стр. 118.

90 М. Ђукановић ,,Етика и животна средина", у зборнику "Екологија и етика, Еко центар, Београд, 1996. стр. 41.

91 Исто, стр. 49.

53

Од огромне важности за будућност Планете постаје претресање питања каква

су: Какав је био наш досадашњи развој цивилизације? Неплански? Профитерски?

Бахат? Неодговоран? Постоји ли могућност да се ударе темељи другачијој

филозофији живота? Које вредности треба да изађу у први план? Да ли нам је стало до

среће и задовољства будућих генерација?

Баш зато што се човечансто данас налази на судбоносној прекретници у свом

развоју - ,,бити или не бити”, одговори на ова и слична питања јесу неминовност,

потреба и премарни задатак данашњице. Прецизније - пред човеком је двоструки

задатак. С једне стране он мора прилагодити земљу себи, јер је она за њега извор

егзистенције, затим себе земљи, а с друге стране мора обезбедити механизме њене

заштите. Јер кроз однос заједничарења природе и човека може се осигурати живот

садашње, али и будуће генерације. Отуда је потреба развијања одговорности и

еколошке етике, како код појединца тако и код организованог друштва, од огромне

важности, јер се овим смањује ризик и неизвесност опстанка.92

Наиме, још у шеснестом веку Монтењ је тврдио да суров однос према

животињама води до непримереног односа према људима. Заговарајући осећања

дужности човека према животињама које поседују осећајност, биљкама, дрвећу...

човек захтева да људски сусрет с природом буде утемељен на моралним обзирима, не

због вредности биљног и животињског света, већ због саме људскости. У оваквом

мисаоном ритму и Бентем и Шопенхауер ће градити своје теорије. Став да животиње

треба да осете све чари живота од јутарње росе, кише, сунца, отвореног неба, те да је

варварски Запад, то неправедно ускратио - темељно је полазиште Шопенхауеровог

проматрања човековог света и природе. Такође и Бентам, сматрајући да су животиње

способне да осете бол, те да без обзира што не могу да га искажу, у име све ширег

фронта моралних начела, овом мучењу се мора стати на пут. Но, иако је и даља

потрага за еколошким смислом ипак под превагом антропоцентризма, не би било

правило да јој се не призна хуманост којом је и поред свега била прожета. Радови

америчког еколога А. Леополда (,,етика земље”), немачког хуманисте А. Швајцера

92 С. Орловић ,,Ekoski ethos'' у зборнику "Екологија и етика", цитирано издање стр. 148.

54

(,,етика поштовања живота”) сјајан су пример борбе за праведнију успоставу живота.

Када је реч о нашим етичарима: А. Тановићу, С. Стојановићу, М. Животићу, В.

Павличевићу и др., током седамдесетих и осамдесетих година њихове потраге нису

биле у знаку претресања еколошке проблематике.93

Тек, касније у дослуху са светским еколошким захтевима код нас ће се потаћи

еколошко-етичка аналитика.

Време, показује да период тврдог антропоцентризма мора проћи. Поље

етичког расуђивања се мора проширивати, тако да еколошка етика постане

универзална етика. Наиме, будућност Планете се може осигурати померањем клатна

од антропоцентризма ка екоцентризму. Како је установио норвешки еколог Арне Нес

(Arne Naess), оснивач дубинске екологије, главни постулат живота мора бити

становиште да је све на планети Gei морално повезано и равноправно, те да је обавеза

човека да води бригу о другим врстама и о Планети не само због себе, већ и због

њиховог добра.94

Ово потврђују и други теоријски покушаји и на њима утемељене теорије

околине какве су: биоцентрична (Taylor 1986.), практична филозофија природе

(Mayer-Abish 1989.), етика околине (Auer, 1985.), етика одговорности (H. Jonas

1990.), еколошка етика (Korcek 1991.), холистичка екологија (Pozajic 1991.).

Заједнички именитељ свих ових теорија јесте:

- критика антропоцентризма,

- критика екстремног индивидуализма,

- порив ка остваривању нове целине,

- мање-веће одрицање од неких елемената стандарда живота (све до аскетизма),

- скептичан став према модерној науци и техници,

- проширење заједнице моралних субјеката и моралних објеката.95

93 A. Kirn ,,Од антропоцентричне ка екоцентричној етици" у зборнику ,,Екологија и етика", цитирано издање стр. 159-164.

94 В. Павловић ,,Екологија и етика", у зборнику ,,Екологија и етика", цитирано издање, стр. 25.

95 К. Малешевић ,,Од антропоцентричне ка биоцетричној етици" у ,,Ecologica''br. 4, 1997. str. 4.

55

Наравно, да ниједна еколошка етика не може потпуна искључити човека, и

његове захтеве и стремљења. ,,У том смислу, антропоцентризам остаје као моменат у

еконцентричној етици која не искључује и не фаворизије човека. У интересу самог

човека јесте да је у средиште постављен екосистем, а не човек. Ако је трајан опстанак

човечанства вредност, онда је еколошка етика и више хуманистичка него ли

антропоцентричка”.96

Дакле, човек има право на природу као сопствену животну основу, јер је и сам

њен део. Право на природу, међутим, не подразумева њено бескрупулозно

исцрпљење, тј. претварање у потрошно добро, већ значи потребу за сопственом

репродукционом основом...97

96 A. Kirn ,,Од антропоцентричне ка екоцентричној етици", у зборнику "Екологија и етика" стр. 173.

97 И. Цифрић ,,Социјална екологија", Глобус, Загреб, 1989. стр. 175.

56

3.3 ПОЛИТИЧКО – ИНСТИТУЦИОНАЛНИ АМБИЈЕНТ

Свет у коме живимо изнова се ствара. Масовна производња, масовни потрошач, огроман град, држава ,,великог брата'', безлични блокови зграда и национална држава – све полако пропада... У том процесу, наш лични идентитет, наш осећај сопственог бића, наша субјектност – све се то мења. Налазимо се на преласку у ново доба.

S. Hall

Организационо – институционална мрежа модерног друштва све је

разгранатија, поготово када је реч о политичком нивоу који нужно прожима сва

остала. ,,Гвоздени закон олигархије”, још увек диктира темпо и смер развоја

заједнице. Анализа архитектуре модерних организација открива снажно присуство

бирократије – традиционалног материјала у изградњи политичког амбијента. Тачно је

да последње године пролазе све више у знаку реструктуирања организација и њихове

дебирократизације, међутим, дубоко уврежени бирократски ритуализам је још увек

веома присутан.

Сукобљени процеси демократизације и бирократизације теку напоредо и у

њиховом сучељавању очитава се права природа духа савремене политичке сцене. Но,

многи теоретичари сматрају кад је реч о бирократији као крутом поретку гвоздене

рационалности у коме курс диктирају формална правила и унапред задате улоге, да је

реч о процесу који нема успеха на дуге стазе, управо зато, јер му недостаје

флексибилност тј. савитљивост у прилагођавању променљивим ситуацијама.98

По другима, реч је о процесу који показује несхватљиву жилавост и

отпорност. За Х. Арент бирократија, тј. владавина замршеног система бироа, није за

потцењивање , јер је реч о најопаснијем облику доминације. У питању је владавина

,,Никога” где, дакле, одговорност не лежи на појединцу, групи или већини. Владавина

98 T. C. Lewellen ,,Увод у политичку антропологију'', Градац, Чачак 2001. стр. 151.

57

,,Никога” најопаснија је управо зато, јер елиминише могућност да неко (будући

одговоран) пружи одговор о ономе шта се ради.99 Зато су међународни бирократи – ти

безлични симболи светског економског поретка – све чешће објекат нападања.

,,Раније парадни састанци безбројних технократа који дискутују о светским питањима,

као што су концесиони зајмови и трговинске квоте, сада су постали повод за сцене

разбеснелих уличних битака великих демонстрација. Протести поводом састанка

Светске трговинске организације у Сијетлу 1999. године представљали су шок... Смрт

једног учесника протеста у Ђенови 2001. године била је само почетак онога што може

значити много жртава у рату против глобализације. ”100

Дакле, живимо у једном тоталитарном систему који представља

концентрацију економске, политичке и технолошке моћи. Реч је о једном модалитету

,,за који су добро и рђаво, истинито и лажно, где год се тичу виталних интереса

друштва: напред дефинисани. ”101 Како је криза морала по последицама најопаснија и

најразорнија и како су, кад се она размахне, потребне године и генерације да се

санира, а појединци, групе и друштво унормале,102 то излаз за садашње проблеме

Екумене није једноставно пронаћи.

Космополитски модел које нуди Д. Хелд и који даје могућност за

проширивањем институционалног оквира демократског управљања државама и

друштвима представља једно од решења.. ,,На тлу космополитске заједнице нације –

државе би временом одумирале ,,одумирање значи да државе не би више биле, нити

би се више сматрале јединим центрима легитимне моћи унутар својих граница...

Државе би изнова лоцирале своје надлежности унутар свеобухватног права и

99 H. Arendt ,,О насиљу'', Alexandria Press: Нова српска политичка мисао, Београд 2002. стр. 49.

100 J. E. Stiglitz ,,Противречности глобализације'', SBM-x, Београд 2002. стр. 17.

101 D. Spic ,,Чиста толеранција: критика теорије у ,,О толеранцији (расправе о демократској култури)'' приређивач И. Приморац, Филип Вишњић, Београд, Београд 1989. стр. 434.

102 Ч. Чупић ,,Политика и позив'', Чигоја штампа, Београд 2002. стр. 91.

58

усагласиле се њим. Унутар таквог оквира, закони нација – држава би били тек једна

тачка у правном развоју, политичком промишљању и мобилизацији... ”103

Многи попут Попера сматрају за лицемерје критику модерних политичких,

културних, цивилизацијских достигнућа Запада. Наиме, ,,тек што је ново благостање

успостављено, тек што је почело да се све добро одвија на Западу, започела је велика

трка и интелектуалци су излили своје клетве на наше порочно доба, наше друштво,

нашу цивилизацију, наш лепи свет. Почела су се појављивати страшна претеривања о

томе како смо у трагању за добити наводно проузроковали разарање и зло, да бисмо

уништили што је брже могуће оно што је преостало од света, који је некада био

толико леп... Први пут од када је обликован наш сунчани систем, природне науке,

технологија и индустрија омогућиле су нам да нешто учинимо за животну околину, а

сви научници и технолози мукотрпно раде имајући тај циљ на уму. Али, сада су они

оптужени да уништавају природу. ”104

И тако, док Попер глорификује достигнућа Запада, Зиновјев открива снажан

отпор према, како каже западњаштву и вестернизацији света. ,,Систем вредности

западњаштва је у савременим условима прерастао у систем саблазни... Једни добијају

мрве, други имају према потребама. Резултат овога је да се милиони људи осећају

угроженима и осећају завист према оним којима су доступна савршено

испропагирана добра и онима којима су доступна у већој мери, него њима.. Они се

инфицирају жудњом за поседовањем добара, да имају одмах, и да имају што је

могуће више. Ова жудња је у бесконачној мери покретачки мотив у производној

делатности друштва. Она је, углавном, идејно-психолошко стање људи и утиче на

њихово понашање у сасвим другом правцу, између осталог, у правцу каријеризма,

преступништва, прилагођавања. А за већину људи она је допунски извор пасивне

103 D. Held ,,Демократија и глобални поредак'', Филип Вишњић, Београд 1997. стр. 271.

104 К. Popper ,,Лекција овог века'', Alexandria Press, Нова српска политичка мисао, Београд 2002. стр. 124 – 125.

59

пажње. Они трпе танталове муке гледајући крај себе фантастична богатства којима не

могу да се окористе.”105

Модерни процеси глобалистичког сажимања за многе теоретичаре је унапред

срочени сценарио Запада, тј. американизације света. Други под овим налетом виде

сукоб цивилизација и, затим, смрт националних држава. Такође, има и оних за које

она означава процесе ревитализације националних идентитета и културе. Стиглиц о

глобализацији даје следећа запажања:106

у целини посматрано отварање према међународној трговини за многа

неразвијена подручја Планете значило је освежење и могућност превазилажења

вековне беде:

- осећај изолације у многоме је редукован, када је реч о земљама у развоју. Приступ

знању постаје олакшанији. Интернет везе омогућавају да се активисти

еманципаторских покрета повезују и удрућено делују;

- инострана помоћ и поред својих недостатака доприноси побољшању живота

милиона људи;

- међутим, такође је тачно да за многе земље у развоју глобализација није водила

бољитку, већ је допринела још већој дихотомији богати-сиромашни. Растућа

подела на оне који немају и оне који имају утицала је на пораст броја угрожених у

земљама Трећег света, тако да и поред обећања о смањењу сиромаштва, крај

двадесетог века прошао је у знаку пораста сиромашних за скоро сто милиона уз

истовремени годишњи раст светског доходка од око 2,5%;

- глобализација не само да није смањила сиромаштво, већ није успела ни да

осигура изобилност (кризе у Азији, Латинској Америци);

- западне земље су показале огроман степен лицемерја, јер су вршиле притисак на

неразвијене да укину њихове трговинске баријере, а истовремено су очувале све

сопствене онемогућавајући на овај начин извозне аранжмане неразвијених;

105 А. Зиновјев ,,Запад (феномен западњаштва'', Наш дом, Београд 2002. стр. 229 – 230.

106 J. E. Stiglitz, цитирано дело, стр. 18 – 35.

60

- три главне институције које управљају процесом глобализације: Међународни

монетарни фонд, Светска банка и Светска трговинска организација нису

одговориле на задатак због кога су основане – плодоносном уједињењу у светско

тржиште, већ су постале институције тлачења сиромашних земаља, чији је вапај за

зајмовима и донацијама све већи. Дакле, уместо обећаних фондова за спречавање

економског опадања и омогућавања пуне запослености, кризе у свету су постајале

бројније и све више је продукована глобална нестабилност. Зато се стално намеће

недоумица ко је у праву: они који глобализацију критикују или, пак , њени

заговорници.? Стиглиц ову загонетку решава тако што тврди да ,,глобализација по

себи нити је добра нити лоша”107, но оно што је по њему примарно јесте

успостављање светске владе,108 која би била одговорна пред народом сваке земље

и која би руководила процесом глобализације.

О оправданости или, пак, опасности које може донети потенцијална

успостава Стиглицове светске владавине казаће будућност, тј. догађаји који следе.

Глобализација је, такође, праћена стварањем нових институција, које се баве

прекограничним пословима. У атмосфери међународног цивилног друштва нове

групе се придружују традиционалним основним организацијама. Као резултат овога

рађа се јача повезаност земаља и народа, рушење вештачких баријера у протоку робе,

услуга, знања, људи и капитала. Наново се афирмишу организације какве су

Уједињене нације, Међународна организација рада, Светска здравствена

организација.

За аутора М. Печујлића глобализација ,,нема облик непрекинуте еволутивне

линије, мирног тока велике реке. ”109 У њеном ходу јасно се оцртавају три значајна

момента: први је везан за шеснаести век и настанак модерног европског друштва;

други се односи на период индустријске револуције око 1850. године и траје до

Првог светског рата; трећи подразумева време завршетка биполарне поделе света,

107Исто, стр. 34.

108 Исто, стр. 35.

109 М. Печујлић ,,Глобализација два лика света'', Гутенбергова галаксија, Београд 2002. стр. 49.

61

завршетка хладног рата, тј. период ,,турбоглобализације”. Нова глобализација

истовремено је и најшири талас светске инкорпорације, где готово шест милијарди

светског становништва доводи у окриље новог глобалног поретка. Први пут у

историји цела планета је организована око заједничких економских правила игре,

густе мреже наднационалних институција.110 ,,Четири јахача глобализације –

техничко информатичка револуција и глобална економија, глобална култура и

транснационални политички режими су моћне објективне силе, (и како запажа М.

Печујлић) језде планетом повезујући свет у јединствени ,,глобални поредак” светски

систем. ”111

Економски живот бива преобликован под упливом нових економских дивова

– транснационалних корпорација које диктирају курс животу модерног друштва.

Националне политичко – економске позорнице постају преуске за простор

реализације нових стремљења, због чега продор на интернационални ниво постаје

императив. ,,Економски џинови не остају затворени у кавезу националне економије,

све бржим ритмом они прелазе државне границе; све је шира географска

распрострањеност њихових погона и тржишта, радне снаге и управљачких штапова.

У потрази за већим профитом, јефтином радном снагом и сировинама, корпорације

полазе у планетарну одисеју, као паукова мрежа обавијају свет. ”112

Преобликовање живота праћено форсираном приватизацијом и реформама

тржишта рада истерало је људе са њихових поседа и радних места. ,,Теза о

слободном тржишту које превазилази националне баријере представља мит... Јаз

између богатих и сиромашних постаје све дубљи, борба за ресурсе све агресивнија.

Да би остварила своје пословне интересе и присвојила наше пољопривредне

производе, воду коју пијемо, ваздух који дишемо, наше снове, глобализацији је

потребан међународни савез лојалних, корумпираних, ауторитарних влада у

110 Исто, стр. 51.

111 Исто, стр. 53.

112 Исто, стр. 66.

62

сиромашним земљама, како би непопуларне реформе могле силом да буду

спроведене, а побуне угушене. ”113

Поједине земље имају све мање снаге да управљају сопственом судбином, а

њихови животи су све више омеђени диктатима глобалне политике. У духу новог

неолиберализма, који више нема за циљ богатство нације (за шта се залагао његов

родоначелник А. Смит) одржава се беспоштедна утакмица којој је циљ профит - као

најзначајнија вредност.

,,Неолиберализам је, у суштини, систем који је смишљен да служи богатима...и (он)

препоручује приватизацију државних институција (здравство, образовање, транспорт

итд.) пошто се на тај начин смањују трошкови владе и њина сфера утицаја.

Теоријски, приватизација смањује трошкове владе, порез и отвара могућност”

профитирања приватним компанијама... 114

Велике производне организације, велике корпорације, одређују економско-

политичку природу савремене заједнице. Наиме, ,,део савремене капиталистичке

привреде сачињава неколико стотина нискоорганизованих корпорација које

располажу великим капиталом и које представљају индустријски систем, а

индустријски је систем обележје нове индустријске државе”.''115

Како тврди Галбрајт индустријски систем је ,,нераскидиво повезан са

државом. Зрела корпорација је у знатној мери само испружена рука државе, а држава

је у многоме инструмент индустријског система. ”116 У либералној фази капитализма

(слободна конкуренција, индивидуална својина) држава, дакле, није задирала у

привредни живот који се развијао по сопственим законима и средствима. Државна

улога се сводила на установљење поретка. Надрастањем либералног капитализма, са

концентрацијом и централизацијом капитала, трансформише се улога државе. Након

113 Ж. Ивановић (приређивач) ,,Ка царству добра или апокалипси'', Филип Вишњић, Београд 2003. стр. 56.

114 Џ. Фокс ,,Чомски и глобализација'', ИП Esotheria, Београд 2003. стр. 40.

115 Д. Продановић ,,Нека схватања о држави у индустријском друштву'', Архив 1 – 2, Београд 1990. стр. 372.

116 J. K. Galbraith ,,Нова индустријска држава'', Огњен Прица, Загреб 1970. стр. 383.

63

епохе империјализма и колонијалних освајања, настаће време државног капитализма

у коме она значајно продире у многе области привредне и друштвене реалности. 117

Истовремено ово је и период када се темељне вредности какве су слобода,

здравље, природа схватају технички и парцијално. Њихово решење се тражило

искључиво кроз економско-техничке мере. У оваквим условима, како је поручивао

раних седамдесетих Ј. Ђорђевић, може да дође до ситуације у којој створени

монополи најчешће подржавани од државе држе у својој власти производњу и

дистрибуцију апарата за отклањање еколошких проблема. ,,Закон профита и зараде

славиће свој последњи тријумф, потврђујући нове и супермоћне економске силе које

ће производити и продавати ваздух и шумски пут као робу. ”118

На политичком пољу овакав след догађаја потенцијално утиче на појаве

антипрогреса и контракултуру, рестаурацију тоталитаризма и ауторитаризма –

,,жешћег” од азијског деспотизма прошлости и фашизма двадесетог века. Ерупција

страха од ових потенцијалних последица може водити дистрибуцији ауторитарних,

централизованих оријентација, те пристанку на њих како би се предупредио

еколошки крах и спасило човечанство.119

Део смо универзума, чија основна супстанца садржи енергију која може

учинити да нестане све. Столећа су сакривала ову истину од нас самих. Али, људска

радозналост, тј. вечита потрага за решавањем загонетке живота учинила је да се ова

тајна обзнани, а тиме да и претња човеку постане сам човек.

,,Опасност од затирања човека, која постоји не зато што би свака особа на

свету погинула услед непосредних експлозивних и радиоактивних дејстава

катаклизме (што је веома мало вероватно) чак и при садашњим разинама наоружања,

него зато што би катаклизма могла учинити екосферу непогодном за људски

опстанак јесте укратко еколошка опасност.''120

117 Р. Павићевић ,,Држава и политика'', Радничка штампа, Београд 1974. стр. 164.

118 Ј. Ђорђевић ,,Идеје и институције'', Радничка штампа, Београд 1972. стр. 135.

119 Исто

120 Ј. Schell ,,Судбина земље'', Вук Караџић, Београд 1987. стр. 109.

64

Како поручује Шарчевић природа и свет постају ништа друго до обично

,,сабиралиште оруђа, извор енергије, материјал искоришћавања, каменолом. Једна

планина је још само извор различитих руда, рудник, туристички и комерцијални

предмет. Бунар и винова лоза постају американски свет. Они нису више ,,суд у којем

би људи налазили људско и причували људско”. Свијет се сужује у ,,каменолом” и у

вибрацију новца и капитала”.121

За оне који не прођу на испиту прилагођености тј. ,,за нове дисиденте и

јеретике - увек остају усамљене станице у пустињи новог поретка. Њих, вероватно,

неће чувати наоружани стражари. Али, ће те усамљене и разбацане семенке, сигурно,

бити надзиране из небеских цркава новог поретка – из летећих тањира”.122

Наиме, садашње, програмирано друштво отвара ново поље борби – између

технократа и широког фронта народних маса (не само из сфере производње).

Носиоци побуне постају нови друштвени покрети који ,као прво, позивају на одбрану

живота, а против рада.

Јасније, како Турнер вели у периоду после рата, водећа класа је непрестано

говорила о захтеву производње раста, техничке и привредне рационализације.

Међутим, нови покрети ће убрзо открити бесмисленост и опасност оваквих

стремљења, стављајуђи акценат на борбу за нову хуманију варијанту живота и рада.

Занемарени и потиснути проблеми какви су: еколошки суноврат, полна сегрегација,

стање рата, сиромаштво, страх од нуклеарне катастрофе... избијајући на површину у

свој својој тежини, постаће главни разлози њиховог активизма.

Анализа само једног од побројаних проблема, какав је рецимо сиромаштво

(честа тема многих покрета), открива дубоке пукотине модерног друштва које

претендује да буде бајковито.

Но, иако је овај појам тешко одредити будући да његово значење варира од

земље до земље, ипак се може прихватити критеријум по коме се он везује за

домаћинства која живе од прихода испод просечног. Наравно, сиромаштво има

121 А. Шарчевић ,,Утопија смисла и времена (карте свијета и лавиринт људске егзистенције)'', Глас, Бањалука 1988. стр. 319.

122 М. Перишић ,,Развалине идеолошког раја'', Просвета, Београд 1995. стр. 327.

65

безброј лица, те се стално мења. Поједине категорије људи су више пријемчиве да

постану сиромашне од других. Реч је о незапосленим, болесним, инвалидима, деци,

старим, женама, етничким мањинама, људима са несигурним радним местима. И они

су глобални проблем који указује да је ,,економска неједнакост трајно обележје свих

друштвених система, укључујући либералне демократије које су отворено привржене

идејама једнакости као интегралном делу грађанских права. ”123

Уз постојање ове економске неједнакости, еколошка угроженост Планете

додатно компликује животе оних са маргине друштвеног живота. Услед све већег

загађења, болести које њом резултирају, сиромашни услед недостатка могућности за

превентивним лечењем, бивају изложени већој смртности од оних материјално

опскрбљених. Тако у Уједињеном Краљевству приближно четвртина људи живи у

сиромаштву, јер су им зараде ниске и недовољне да подмире основне потребе.124

Дакле, иако је проблем сиромаштва превасходно проблем неразвијених и

богати део Екумене је неотпоран на овај вирус. Нереалност очекивања стварања

,,племенитог друштва”, како рече Фукујама125, великодушни владини програми не

могу учинити реалним.

123 А. Giddens ,,Социологија'', цитирано издање, стр. 340

124 Исто, стр. 322.

125 F. Fukujama ,,Судар култура'', Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997 стр. 14.

66

4. ИНТЕЗИТЕТ И ПОСЛЕДИЦЕ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ

4.1 ПРОТИВРЕЧНОСТ ТЕХНОЛОШКОГ И ЕКОНОМСКОГ РАЗВОЈА

Свака је висока култура трагедија;

човекова је историја у целини трагична. Но,

злочин и пад фауствског човека већи је од

свега, што су икада видели Есхил и Шекспир.

Дело се уздиже против ствараоца... Господар

света постаје роб машине.

O. Spengler

Тајна о унутрашњости материје је откривена. Просторна удаљеност

побеђена. Природна средина узмиче пред вештачком. Наука, улазећи у целокупне

људске животе, отвара нове димензије стварности. ,,Ако је досад свака генерација

преузимала од својих претходника услове за своју делатност, као готов квантитет

који ће у суштини обележити цео њен живот, убудуће треба очигледно рачунати с

тим да ће свака генерација током свог живота неколико пута пролазити кроз

реконструкцију цивилизацијских услова и целе структуре људског живота. ”126

Процеси трансформисања човека у нешто што никада није желео, тј. процеси

тоталног инструментализовања и обездушења су, у ствари, цех за преживљавање

људи. Од момента када се човек удаљио од природе (околне и сопствене), од

друштва, поставивши себе као субјекта, настало је друштво рада и капитала.

Родило се биће тоталне производње, потрошње, планирања и рационалности. Свет

машина и техничке реалности не познаје естетску и етичку истину, а саму мисао

заробљава и инструментализује. Модерна мисао, лишена лепог, постала је јалова, али

126 R. Richta ,,Цивилизација на раскршћу'', Комунист, Београд 1972. стр. 15.

67

и опасна, јер упорно пренебрегава да се суочи са истином о ,,неизвесном животу”

кога је сама креирала. А биланс драматичног загађења животне средине на домаћем

терену изгледа овако:

- Србија губи 5000 хектара ораница годишње услед ширења насеља и

индустријских инсталација;

- сеградација водених екосистема изливањем у њих отровних и уљних загађења;

- неадекватна примена пољопривредних хемикалија, лекова и других агенаса;

- улажење олова у ланац људске исхране сагоревањем моторних бензина;

- киселе кише због повећања садржаја сумпорних оксида;

- угроженост озонског слоја изазвана угљеноводоничним халогенима;

- ефекат стаклене баште као последица огромне емисије угљен-диоксода;127

- ентропија градске средине и сегрегација услова живота;

- безумно исцрпљење ресурса;

- све већа духовна изнуреност и социопатолошка обољења.

Већ вековима је феномен раста пратилац и основна преокупација људске

цивилизације. Континуирани развој, напредак и рационалност су постали најважнији

атрибути сфере рада. Многи аутори као нпр. Р. Арон, Д. Бел, Р. Дарендорф, А. Турен,

А. Тофлер стављајући тежиште на знање, информације, интелигенцију, ,,пророкују”

да ће и за друштво будућности од пресудне важности бити његова научно-техничка

утемељеност. Научно-техничка револуција постала је чаробна формула без које се не

може замислити реализација садашњости и организација будућности. Она најчешће

обухвата:

- сложену механизацију и аутоматизацију материјалне производње,

- примену кибернетике и информатике,

- измене у предметима рада (посебно повезано са хемизацијом и применом других

научно-техничких достигнућа),

- нове изворе енергије (као што су термонуклеарна и нуклеарна)

127 Ђ. Јовановић, П. Виђикант, М. Матавуљ, И. Вујковић ,,Еколошке последице коришћења бензина поред ауто пута Нови Сад - Београд ",,,Квалитет", Пословна политика АД XII број 5 - 6, Београд 2003. стр 68.

68

- измене у садржајима рада (преквалификација радне снаге, скраћивање радног

времена и пораст слободног времена),

- побољшање нивоа међународне повезаности (научно-економска и друштвена

повезаност),

- промену односа у вези природа - друштво (освајање биосфере, боравак човека у

космосу...),

- невероватан пораст духовне производње и раширеност духовних творевина,

- измену улоге науке у друштвено-економским односима (наука постаје главна

производна снага).128

Наравно да савремени научно-технички напредак доприноси друштвено-

економском узлету друштва и преображају његове економско- институционалне

свере. Но, то је једна страна медаље. Друга, пак, страна открива да бахато,

некритично прихватање нових технологија може довести друштво у озбиљне

проблеме. Н. Чобељић подвлачи да је данас веома тешко предвидети све друштвене

последице примене нових технологија. Међутим, извесни правци развоја и са њима

везани друштвени феномени, већ су унеколико познати и на њих актуелна друштвена

мисао озбиљно скреће пажњу. ,,Упозорава се, из осталог, да нове технологије

(нарочито неки њени видови) садрже потенцијалну опасност да буду искоришћени за

јачање монополских моћи посебних друштвених група, да буду злоупотрбљени од

стране моћних властодржаца за ширење разних облика централизоване и репресивне

активности. ”129

Даље, многи аутори указују на постојање безрезервног концензуса око

неопходности темељног преображаја вредносне потке индустријског друштва.

Примарност духовним вредностима А. Шаф види у: преимућству ,,бивања” над

имањем. ,,Може се, наиме, с великом вероватноћом предвидети да ће материјално

богатство изгубити онај део своје вредности који у масовним размерама одређује

128 О томе у М. Митровић, Д. Коковић, М. Трпковић ,,Социологија'', Научна књига, Београд 1987.

129 Н. Чобељић ,,Друга страна медаље – неки забрињавајући аспекти савременог техничког прогреса'' у ,,Човек, друштво, животна средина'', цитирано издање, стр. 341.

69

циљ делатности. Кад човек и онако буде поседовао све што му је потребно за живот,

и то у великој мери, биће сувишно скупљање богатства, односно подређивање

живота том циљу. ”130

Такође, и по Горцу, материјални раст је у модерном друштву досегао максимум, те се

квалитет живота више не може мерити растом материјалне производње, већ

прихватањем нових нематеријалних вредности и радикалним заокретом ка три важна

принципа какви су:

- смањити рад, јер свака активност разара природу,

- рационализовати потрошњу (преиспитати сумњиве потребе), и

- извршити интеграцију културе и живота свакодневице.131

Вредности какве су образовање, здравље и очување животне средине по Д.

Белу, морају носити превагу, јер су корисне за заједницу и, као такве, морају

потиснути дубоко укорењену и опасну потрошачку етику. Одбацујући логику

економског раста по сваку цену у циљу очувања квалитета животне средине, Бел

поручује да су у прошлости вода и ваздух били општа добра често (зло)уптребљивана

без икаквих ограничења и санкција. Међутим, овакав однос је сада промењен из

разлога што ови ресурси данас имају друштвену цену која мора да се плати.132

Ниједан проблем савременог света, како каже П. Ђукић, није тако важан и

ургентан као што је то решење енергетског биланса. ,,Глад за енергијом није само

тренутни економско-технолошки проблем. То добро знају стратези развоја како

најразвијенијих индустријских земаља, тако и земаља сиромашних енергијом, оних

који имају енергетских извора у вишку или мањку у односу на потребе. ”133 Сматра се

да ће до 2010. године свет трошити 70 милиона барела нафте дневно, што је

двоструко више од данашње потрошње. По предвиђањима Светске агенције за

130 G. Brashaw ,,Kingdom of Summer'', Chicago 1981. стр. 128.

131 Исто, стр. 305.

132 D. Bell ,,The Cultural Contradicitions of Capitalism'' New York 1978. стр. 278.

133 П. Ђукић ,,Глобални енергетски изазов: модрнизација, штедња, преструктурирање'' у часопису ,,Директор'' 9-10, Београд 1998. стр. 9.

70

енергију за 2020. годину предвиђена укупна потрошња могла би да буде чак 120

милијарди барела.134

За развој мало-отпадних технологија које задовољавају услове штедње

енергије и материјала те стандарде побољшаног квалитета, морају бити задовољени

следећи захтеви:

- смањити употребу материјала и енергије,

- спровести мере заштите животне средине,

- побољшати квалитет и поузданост производа,

- увести планирање и аутоматско управљање производњом,

- унапредити ниво управљања и организације производње,

- смањити укупне трошкове производње, у које се морају укалкулисати и трошкови

заштите животне средине.135

Даље нове технологије карактеришу следеће суштинске одлике:

- све су оне веома повезане, узајамно се обогаћују, подржавају и подстичу;

- имају универзални карактер, распростиру се кроз све индустријске гране и

услужне делатности, мењајући њихов начин производње;

- подстичу процес интернационализације производње, поделе рада, као и све веће

међузависности произвођача на светској основи;

- убрзавају процесе интеграционо-трансакционалних активности ударајући тиме

темељ за мултидимензионални развој савремене привреде.136

Дакле, савремена економија почива на све израженијој интернационализацији

производње. Овај интернационализам је резултат, између осталог, како све

јефтинијег транспорта тако и продукције високо развијених комуникационих

система. Наравно, ако се овом дода и све израженија међузависност света, онда су

мултинационални сусрети и активности, свакако, природна последица. Као резултат

134 Исто.

135 П. Цвијовић ,,Могу ли технологије бити ''чисте'' у часопису ,,Директор'' 4-5, Београд 1995. стр. 63.

136 Н. Чобељић ,,Основне карактеристике савременог научно-техничког прогреса'', цитирано дело, стр. 75.

71

ових мултинационалних деловања и производње, настаје фантастичан свет предмета

који из корена могу да мењају наше животе. Тако, ,,великој браћи (по Орвелу) већ

данас стоје на располагању моћна телематска средства за потпуни надзор над

понашањем људи, за надзор и контролу, чак и њихових мисли. Многи научници

постављају питање:,,Шта ће у том случају остати од људске интиме и неће ли се то

претворити у један нови вид опасне агресије на индивидуалну аутономију људи? ”137

Наравно, апсурдно је окривити научно-технолошки развој за деградацију

животне средине, јер је он саставни део културног развоја под чијим се диктатом

утврђују основне вредности и одређује правац хода савремене цивилизације. Зато

узроке негативности које оптерећују стварност не треба тражити у научно-

технолошком развоју, већ у неспремности друштва да селективно и промишљено

одлучује о томе шта му је корист, а шта не. Баш зато треба подстицати, како указује

А. Деспић, потрагу за одговорима на следећа питања:

- Који то елемент у технолошком развоју води угрожавању животне средине?

- Како треба поставити циљеве примењене науке да се обезбеди елиминисање тог

елемента?

- Који су основни проблеми са којима се суочава човечанство у своме

функционисању на овом ступњу технолошког развоја и како сама технологија

може да допринесе њиховом превазилажењу?138

Такође, на овом путу мисаоног промишљања стварности треба се отарасити

свих предрасуда, као што је нпр. бесмислено уверење да ће техника овладати

проблемима које је сама створила, тј. да је потребна само нека савршенија техника,

како би се отклонило постојеће зло по систему ,,клин се клином избија”.139

Међутим, преобликовање производно-економске свести постаје незаобилазан

фактор на пољу очувања живота и осигуравања будућности. Апсолутизовање

137 Н. Чобељић ,,Друга страна медаље – неки забрињавајући аспекти савременог техничког прогреса'', цитирано дело, стр. 341.

138 А. Деспић ,,Технолошки развој и животна средина'', у ,,Човек, друштво, животна средина'', цитирано издање, стр. 180.

139 H. Jonas ,,Принцип одговорности'', Веселин Маслеша, Сарајево 1990. стр. 173.

72

материјалне производње мора бити трансформисано упливом друштвено оптималних

решења. Управо зато, јер је предоминација економских критеријума и одсуство

еколошког промишљања направило суноврат на пољу квалитета живота.

Прововирање новог стила и културе живота, стављање на пиједестал духовних

вредности означиће окретање човечанства у правцу еколошки одрживог друштва.

Овакав преокрет, наравно, мора бити праћен осмишљеним дугорочним подухватима.

Глобално издвајање средстава из друштвеног производа, одређених за заштиту

животне средине, фаворизација еколошких цена, рационална употреба природних

ресурса, рециклирање, тј. претварање отпадака у секундарне сировине, елиминација

великих загађивача спадају у арсенал плодоносних акција које воде здравој

трансформацији структуре економског система.

,,Стручњаци су израчунали да је данас затварање загађујућих технолошко-

производних фабрика 40 – 90% јефтиније, него наставак њиховог рада, укључујући

еколошке последице. ”140

Дакле, пожељни економско-производни живот се темељи на примени чисте

технологије и оживотворењу пројектоване еколошке политике. Oхрабрен је

разноврсним повољним зајмовима, фискалним олакшицама, друштвеном контролом

и мерама и организованим трансфером иностраних технологија,

Но питање да ли ће људи бити довољно рационални, цивилизовани и еколошко-

економски просвећени да искористе те предности, зависиће од свих нас.

Избегавање негативних карактеристика технолошког развоја и фаворизација

пожељеног може се извршити:

- револуционисањем индустријске технологије, пројектовањем њене супротности -

демократске технологије,

- иновацијом постојеће технологије у правцу њене демократизације и хуманизације,

- селекцијом могућих алтернатива посредством хуманих критеријума, и

- заштитом људи од постојећих технологија.141

140 П. Ђукић ,,Рециклажа и околина'' у часопису Ecologica 4 бр. 3, Београд 1997. стр. 63.

141 Б. Јушић ,,Ирационална страна индустријског технолошког пројекта'' у часопису ''Ревија за социологију'' бр. 3, Загреб 1988. стр. 220

73

А што се тиче саме теорије раста, као утицајне теорије, нарочито у економици,

али и у целокупној друштвеној науци, њој се упућују следеће критике:

- поједностављење реалности, сакривање реалних друштвених сукоба (тј. уз помоћ

експоненцијалног раста бајковито улепшавање стварности),

- атак на субјективну свест код што већег броја људи о тачности предвиђања и

анализа које теорија нуди,

- настојање да се потенцијални социјални сукоби потисну на саму периферију

научног сазнања,

- установљење науке као оружја доминације (научници, будући да су образовани и

утицајни, најбољи су проводник вредносних опредељења у својој средини).142

У служби логике раста, технологија индустријске епохе имала је за императив

да омогући масовну производњу у економском смислу што јефтинију и

рационалнију. Отуда честе потребе за технолошким иновацијама како би се

обезбедио несметани раст и развој. Иако је технологија све више откривала свој

загађујући карактер, битка за профит није јењавала. Тврдоглаву имуност на проблеме

екосистема показивала су оба дуговажећа друштвена обрасца , тзв. социјалистичка и

капиталистичка. Сходно свом идеолошком ритму, ова друштва су тражила своје

разлоге за оправданост рата са природом. Но, долазеће године и са њима политичка

трансформација, криза, галопирајућа глобализација произвела је другачију реалност

– ново планетарно друштво чији су ризици постали сразмерни његовој величини.

Ургентност решавања еколошких ризика из арсенала ових планетарних проблема

потакла је многе научнике на хитно изналажење алтернатива. Многи су у

технологији видели спас. Тако, за оптимисте (како веле Ж. Атали и М. Гијом)

технологија је чаробница која ће савладати материјалну ограниченост, која ће

организовати рециклирање, открити мање загађујуће изворе енергије, победити глад,

продужити век трајања потрошних добара, смањити трошкове индустријске

производње...

Међутим, ,,може се одмах рећи да је овако изречени оптимизам врло наиван:

a priori нема разлога веровању да је напредак науке »природно« добро оријентисан.

142 В. Штамбук ,,Тиха доминација'', Радничка штампа, Београд 1977. стр. 77 – 80.

74

Теоријска анализа техничког прогреса је сувише рудиментарна да би се могли

претпоставити правци његовог развоја, а још мање да би се могло тврдити како ће и

касније ти правци бити добри. Доста је очигледно, међутим, да савремени

индустријски раст користи један посебно рушилачки технички прогрес, да се наука

користи као »конзерваторски« механизам и да нека »блага технологија«, (technologie

douce) заснована на развоју занатских техника, нема ни најмање изгледа да се развије

без чврсте политичке воље”.143

Уопште узев, људи из тзв. еколошке орбите су како каже некадашњи

председник Комисије за одрживи развој Владе Велике Британије, принуђени да

стално балансирају између оптимизма и песимизма. ”.144

ОПТИМИЗАМ ПЕСИМИЗАМ

Боље разумевање стања заштите животне

средине и онога што треба да буде

учињено

Још увек игнорисање и скоро потпуно

слепило: погрешне интерпретације

доказа, недостатак кооперације,

размишљање на кратке стазе

Квалитетнији подаци, бољи мониторинг;

Унапређење међународне сарадње;

Боље разумевање веза између проблема;

Још увек економски приступ “business as

usual” и премало пажње која се посвећује

проблему дуготрајне једнакости;

Још увек постоје проблеми у

143 J. Attali M. Guillaume ,,Анти-економика'', Институт друштвених наука, Центар за економска истраживања, Београд 1978. стр. 91-92

144 С. Милутиновић „Урбанизација и одрживи развој“, Факултет заштите на раду, Ниш 2004. стр. 120-121, према Christie I. (2000)“In Search of the Big idea”, Town & Country Planning, October, 287-290

75

Промене у јавном мишљењу; извршавању споразума који захтевају

смањење моћи;

Настављају се тензије Север – Југ;

Механизми за увођење промена још увек

нису довољно робустни;

Неки трендови воде у добром правцу; Многи трендови су још увек

негативни;

Раст становништва је успорен у многим

државама;

Има ресурса чије је коришћење смањено;

Све више пажње посвећује се

рециклирању;

Глобално загревање није заустављено;

Раст становништва је још увек велики у

најсиромашнијим земљама;

Скоро да нема напретка на пољу

хуманог развоја;

Многи ресурси се и даље експлоатишу

више него што је капацитет подношења;

Наставља се уништавање биљних и

животињских врста и деструкција

хабитата;

Расте потрошачки менталитет;

Неки позитивни елементи напретка

анулирани су сталним проблемима, на

пример AIDS-om, растом количине

отпада, стопом урбанизације, растом

саобраћаја, итд;

76

Предузимају се акције како би се

унапредио квалитет живота;

Акције су још увек недовољне, не

постоје, или немају ефекта;

Бољи закони и ефективнији фискални

механизми;

Нови хоризонти у планирању и

дугорићније планирање;

Шири се покрет Локалне Агенде 21;

Има много места где власт и управљање

нису адекватни савременим захтевима;

Технологија узрокује много проблема,

технолошка достигнућа могу засенити

стварне проблеме;

Не желећи да буде судија у натезању између поборника и противника

технолошког напретка, М. Пејчић, сматра да ,,савремена технологија иначе права

благодет у многом погледу, ипак не представља најзад пронађени аутомат за

производњу људске среће”.145 Наиме, свако ко је реалан, увиђа да нас сваки напредак

технологије тера да нова добра претварамо у робу (као што се земљиште у свету све

више претвара у робу, као што ће се то догађати и са морским дном, сунчевом

енергијом, и чему нема краја).146 А када се овоме додају могућности које нуди трећа

технололошка револуција на пољу микроелектронике, биотехнологије и генетског

инжењеринга ... коришћења свемира147, људски утицај постаје скоро безгранично

опасан.

145 М. Пејчић ,,Техника и култура'', Просвета, Ниш 1998. стр. 71

146 S. Amin, A. GunderFrank, Đ. Arigi, I. Volerstin ,,Динамика глобалне кризе'', Радничка штампа, Београд 1985. стр. 27

147 Т. М. Шуваков ,,Економија технологија екологија'', BeoPress, Београд 1991 стр. 83

77

4.2 ДЕМОГРАФСКА ЕКСПАНЗИЈА

...И небројене муке рађања прете

сваког дана као од дана стварања.

J. W. Goethe

Модерност није донела очекивана стања обиља која не познају оскудицу и

кризу. Напротив, успон индустријализма донео је, уз старе, и прегршт нових проблема

на чије се решење још чека. Тако, проблем пренасељености у предмодерним

друштвима није компликовао живот ондашњих заједница, јер је високу стопу

наталитета услед честих епидемија, ратних страдања и др. пратио пораст стопе

смртности. Како каже Гиденс, прираштај становништва у предмодерном свету

одвијао се по неком сопственом ритму.148

Међутим, данас је ситуација доста другачија и то из четири разлога:

- наглoг пораста становништва,

- необуздане експлоатације необновљивих ресурса,

- наглог пораста загађености, и

- неповољне комбинације демографских и еколошких чинилаца.149

Од средине прошлог века, како је већ наглашено, расте интерес за темељито

сагледавање проблема животне средине. Императив за многе аналитичаре постаје

регистровање и расветљавање фактора -,,најодговорнијих” узрокивача поремећене

везе између човека и околине. Осим економских фактора велики број аутора наводи

пораст популације као значајн разлог разбуктавања кризе. Тако процеси пораста броја

становника на Земљи, економски развој, брза индустријализација - воде исцрпљивању

148 А. Giddens, цитирано дело стр. 616.

149 M. Maцура ,,Демографски развитак и животна средина", у зборнику ,,Човек друштво животна средина", САНУ, Београд,1981. стр. 151.

78

природних ресурса (и необновљивих) и поремећају процеса у природи. Отуда честа

указивања на следеће податке:

- почетком 21. века број становника на Земљи износио је нешто преко шест

милијарди;

- године 1980. број становника на Земљи износио је око 4,4 милијарде;

- године 1950. број становника на Земљи износио је око 2,2 милијарде;

- иако се пројекције трендова у светској популацији разликују, ипак све указују на

значајан пораст броја становника. Прогнозе за 2025.год. казују да ће на Земљи бити

око 8 милијарди становника, а 2050.год. тај број ће се ,,попети” на око 9,3

милијарде. Очекује се стабилизација на цифри од око 10,5 - 11 милијарди

становника.

Како указује Д. Тодић ,,поред физичког повећавања броја становника на

Земљи, што глобално посматрано представља озбиљан проблем због ,,притиска” на

природне ресурсе (потреба за храном, водом, ваздухом, станом, итд.), постојеће

стање популације карактерише и огромна неравномерност пораста становништва

између развијених и неразвијених делова Земље што ствара додатне притиске на

различите елементе животне средине регионално посматрано”.150

Када је реч о високоразвијеним земљама, њихова данашња стопа наталитета је

ниска у односу на пређашњи период. Ситуација је, међутим, битно другачија у

неразвијеним подручјима где је, услед подизања медицинске културе и неге, смтрност

знатно смањена, а број новорођенчади и даље висок. Тако, док су четрдесетих и

педесетих година двадесетог века опште стопе наталитета у земљама у развоју

опадале или пак остајале исте, стопе морталитета су нагло опадале, изједначавајући се

са онима у развијеним земљама. У периоду 1975 - 1980. општа стопа наталитета у

развијеним замљама била је 15,8 промила, морталитета 9,4 промила, а природног

прираштаја 6,4 промила. Ситуацију у неразвијеним земљама, у истом периоду,

150 Д. Тодић, В. Вукасовић ,,Еколошлка криза у свету и одговор међународне заједнице (избор најзначајнијих међународних докумената и југословенских прописа)'', Савезни секретаријат за рад, здравство и социјално старање, Сектор за животну средину, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2002. стр. 3.

79

предочавају следећи подаци: општа стопа наталитета 33,0 промила, морталитета 12,2

промила, природног прираштаја 20,8 промила. У периоду од 1975 - 2025. (по

подацима УН-а) 95% раста светског становништва ће бити у земљама у развоју.151

Оваква неуједначеност између развијених и мање развијених региона одразила

се и на њихову старосну структуру. Док је у Мексику (City) 45% становништва млађе

од 15 година, дотле у богатим земљама овој старосној групи припада само око

четвртина становништва.152

Како казује годишњи извештај ,,Population Reference Bureauа”, Европљана је

све мање, а Кинеза и Индијаца све више. Демографски раст, у ствари, постаје

одредница везана за афричке, азијске и латиноамеричке просторе. Од 83 милиона

људи, за које је свет богатији сваке године, само један милион се роди у

индустријализованом свету. Ако се изузме Кина (где влада правило један пар - једно

дете) у неразвијеним земљама у просеку се роди 3,6 деце. Прецизније, око 123

милиона беба годишње се роди у сиромашним деловима света, док се на простору:

Европе, Северне Америке, Јапана, Аустралије и Новог Зеланда роди око 13 милиона

новорођенчади. Но, овај број у себи укључује и 12 милиона годишњих смртних

случајева. Како наводе К. Хауб и Д. Корнелијус (у споменутом извештају) у Европи

више умире, него што се роди. Даље, и у Русији и Украјини забележен је пад

животног века и броја рођених. У овим земљама се констатује највећи природни пад

популације (0,7% по години). Елем, Кина је и даље са 1,27 милијарди становника

најмногољуднија земља, а предвиђања казују да ће до 2025. године она и даље држати

примат са 1,43 милијарди становника. Кад је реч о афричком континенту и епидемији

AIDS-a, очекује се редукција становништва. Међутим, и поред овога, постоји

мишљење да ће Африка до 2050. године забележити раст за милијарду становника,

што је више од укупног броја људи у Европи и Русији.153

Сматра се да је раст становништва у неразвијеним земљама главни разлог

њихове друштвено-економске неразвијености услед све значајнијег искоришћавања

151 З. Роца ,,Демографско-еколошки слом'', Аугуст Цесарец, Загреб 1987. стр. 23.

152 А. Giddens, цитирано дело стр. 619.

153 ,,Екологија Данас'', бр.1, Нови Сад 2002. стр. 23.

80

природних ресурса. Тако привреда, пољопривреда и индустрија постају ,,немоћне” у

покушају да одговоре на изазове све већих потреба становништва. Раст становништва

у периферним земљама није само кључни фактор неразвијености, већ га многи аутори

сврставају у најважнији проблем од чијег решења зависи будућност целе Екумене.

Бројност, миграција, густина насењености становништва, па и њихова адаптација на

постојеће услове живота, иницирале су бројна преиспитивања и дилеме. Значајно

место у истраживачком фокусу заузима питање глади и исхране становништва као

ограничавајућег фактора за решавање одређених проблема животне средине.

Могућности увећања производње хране, посебно у земљама у развоју, значајно су

ограничене, што врши притисак на ресурсне основе и нарушава екосистем како

регионално тако и глобално.154

Сиромаштво по многима постаје главни ограничавајући фактор за решавање

проблема животне средине. Нису непозната тврђења да ће људи увек живети у

условима немаштине и сиромаштва ако не буду битно кориговали свој ,,сексуални

апетит” тј. ако се не буду строго уздржавали од честих сексуалних односа. Ову

нужност смањења светске популације предочавају већ споменуте теорије и њихови

протагонисти. Тако Малтус, како је већ речено, предочава да се становништво множи

геометиријском, а производња хране аритметичком прогресијом, те је нужан раскорак

између броја становника и средстава за живот. Контрола рађања радничке класе и

других нижих слојева (сматра Малтус) била би неопходна, јер би се тако елиминисала

беда, односно њен узрок који лежи управо у високој популацији и ,,природним”

законима.155

Наравно, Малтус је пренебрегао објективне друштвене и економске законе

који су постојали у капитализму. Он је прогнозирао да ће се на овом простору

становништво удвостручавати сваких двадесет пет година, тако да ће 1950.год.

154 Д. Тодић, В. Вукасовић, цитирано дело стр. 3.

155 М. Ђукановић ,,Еколошки изазов'', цитирано издање стр. 56.

81

Енглеска имати 704 милиона становника, од којих ће хране бити за само 77

милиона.156

Но, наравно, у оцени Малтусовог дела треба имати на уму чињеницу да је

живео у време наглог повећавања становништва и успона индустријализма. Штитећи

конзервативне интересе, он није увиђао да прекомерно продужење радног дана

упоредо са брзим развитком машинства ствара ,,пркобројним” велики део радничке

класе, поготово када утихну ратна тражења и енглески монопол на светском тржишту.

Наравно, да је било много удобније и да је много више одговарало интересима

владајуће класе које Малтус ,,кује у звезде” да се та ,,пренасељеност” објасни вечним

законима природе, а не историјским законима капиталистичке производње.

Током деветнаестог и двадесетог века малтузијанизам бледи, јер је развој

западних друштава ишао путањом (смањења стопа пораста становништва) коју овај

правац није предочио. Међутим, демографска експлозија становништва наново ће

афирмисати Малтусове идеје. Данас се, без обзира на све реалне критике, овом

теоретичару, ипак, признаје значај у доприносу утемељења демографије, пружању

прве формулације данас врло актуелног аргумента о границама раста и у заступању

глобалног приступа у разматрању проблема становништва.157

Демографска експлозија је, такође, била преокупација и већ споменуте теорије

,,Границе раста”. Теоријско полазиште тима ,,Римског клуба” сумирано је у ставу да

проблеми и загађености животне средине и брзог демографског раста имају глобални

карактер, те да се потреба за бољом животном средином не може реализовати

парцијално, већ да овај задатак мора имати светску разину. ,,Премда изледи светског

живља варирају у простору и времену, свака људска заукупљеност пада на некој тачки

графикона: простор - време. Већина светског становништва заокупљена је питањима

која се тичу њихове породице или пријатеља, у току кратког временског раздобља.

Други, пак ,гледају даље у времену или на ширем простору, као што су град или

156 Б. Китановић ,,Планета и цивилизација у опасности'', Привредна штампа, Београд 1979. стр.

157 Љ. Деспотовић ,,Еколошка парадигма'', цитирано издање стр. 130.

82

нације. Само мали број људи има стварну глобалну перспективу која сеже према

разноликим и сложеним проблемима целог света далеко у будућност. ”158

Такође аутори ,,Границе раста” наглашавају да се еколошка криза (која води

катастрофи) може избећи, те да се променљиви елементи система могу држати под

контролом једино смањењем стопе рађања. Многи теоретичари позитивно оцењују

извештај ,,Римског клуба” управо због његовог глобалног приступа светским

проблемима. Међутим, став о коначности наше Планате, наглашени песимизам и

катастрофични закључци изазвали су жестоке критике и оспоравања.

Јасно да демографска експлозија има вишеструк утицај на друштвени развој.

Али, без људског фактора нема дугорочног напретка, чак и ако су остали фактори у

довољној мери расположиви.159 Међутим, како се становништво увећава и његове

потребе се проширују. Утицај ,,убрзаног раста индустријализације на животну

средину постаје ограничавајући фактор тог раста”.160

Економски живот, коме курс диктира захуктала техничко-технолошка

комбинаторика, иницирао је настанак механичко-компијутеризоване стварности која

све брже редукује потребу за људима у производним процесима тако да привредни

развој не подразумева повећање броја људи у производњи већ, напротив, његов све

израженији пратилац постаје вишак радне снаге. ,,Нова дефиниција људског рада је

после решавања питања прекомерног броја становника други по реду најважнији

задатак данашњег света. ”161

Решење питања незапослености за Грула јесте једино у смањењу броја људи и

смањењу продуктивности рада појединца. Дакле, само смањење броја људи је

недовољно, њега мора да прати и смањење волумена рада.162

158 D. Meadows ,,Границе раста'', цитирано издање стр. 3.

159 М. Мацура ,,Дугорочна стратегија економског и демографског развоја'' - Становништво бр. 1-4 Београд 1978. стр. 19.

160 М. Месаревић ,,Заштита и управљање квалитетом животне средине'', Екологија бр. 1 Београд 1991. стр. 3.

161 C. Amery: Das Ende der Vorsehung, Rowohlt, Reinbek 1972. str. 247 H. Gruhl ,,Једна планета је опљачкана'', цитирано издање стр. 337.

162 H . Gruhl, цитирано дело стр. 340.

83

Такође и Хабермас поручује да ,,...етаблирани механизми раста условљавају

пораст становништва и повећање производње у светским размерама. Економским

потребама све већег становништва и растућега производног коришћења природе,

супростављени су као материјалне граничне величине: с једне стране исцрпљиви

ресурси (површине обрадиве и настањиве земље, те питка вода и храна, затим

сировине које се не регенеришу: минерали, горива итд; с друге стране ненадоместиви

еколошки системи који апсорбују штетне твари попут радиоактивног отпада, угљен-

диоксида или отпадне топлоте”.163

Наиме, популациона политика је значајан фактор глобалног развоја. Ово

потврђују између осталих и Конференција о становништву у Каиру 1994. године,

затим Самит о социјалном развоју - Копенхаген (март 1995. године). Општа је

констатација да су пренасељеност и сиромаштво у великом делу узрочници еколошке

кризе. Бројка од осамсто милиона незапослених и недовољно запослених, открива

кризу какву свет није видео од велике депресије из тридесетих година.

Савременици смо рађања чудне реалности која има двоструку природу. С

једне стране постоји богати свет за кога Печујлић каже да га наши преци ни у

,,најнеобузданијем узлету маште” нису могли да предпоставе. Овај свет карактерише:

- просечна потрошња која је, у само једној деценији, већа од потрошње генерације

наших дедова током целог њиховог живота;

- увећање глобалног богатства за шест пута у току последњих 50 година;

- трошкови младих на западу су шест пута већи од трошкова њихових родитеља;

- профит транснационалних корпорација порастао је за 700%;

- број земаља са просечним животним веком преко 70 година попео се од 59 на 84;

- производња хране је увећана за 25%;

- од почетка 20. века индустријска производња је већа 50 пута, а коришћење енерије

порасло је 30 пута.164

Међутим, друго лице Екумене, као ,,тамно лице месеца” открива:

163 Ј. Хабермас ,,Проблеми легитимације у касном капитализму'', ,,Напријед'', Загреб 1982. стр. 55-56.

164 М. Печујлић ,,Глобализација два лика света'', цитирано издање, стр 114.

84

- вртоглаву економску стагнацију и опадање развоја у више од сто земаља;

- преко 1,5 милијарди становника живи са једним доларом дневно;

- у деведесет земаља економска ситуација је лошија, него пре 20 година;

- дубље социјално поларизовање престаје да буде само одраз неједнакости између

Првог и Трећег света, јер сиромаштво почиње да се шири и унутар богатих

друштава. (све већи број бескућника, болесних);

- број незапослених у периоду од 1970 - 1998. године се увећава у Немачкој

осамнаест пута, а у Француској, Холандији, Јапану и Шведској четри до пет пута;

- свет проституције, криминала и дроге све више подрива социјалну државу;

- технолошки напредак и масовна незапосленост коју он продукује рађа нови свет у

коме су ,,сви потенцијално сувишни” (Z. Bauman).165

,,Сиромаштво, као резултат пораста становништва и постојеће глобалне

расподеле богатства, остаће још дуго обележје људске цивилизације и то, пре свега,

због односа који владају у оквиру постојећег светског поретка. Богатство на једној, и

сиромаштво највећег броја становништва на другој страни, представљају изазов

човечанству, а мере економске политике имају сврху само ако остваре ефекте и у

социјалној сфери. Отуда се и економски и социјални развој морају посматрати као две

стране истог процеса, одакле би требало да проистекне адекватан модел глобалног

управљања и позитивни резултати на подручју опште еколошке равнотеже. ”166

165 М. Печујлић, цитирано дело, стр 115-121.

166 Д. Вуковић ,,Развој популације – критична тачка'', ,,Директор'' бр. 4-5, Београд 1995, стр. 44.

85

4.3 ДУХОВНА ИЗНУРЕНОСТ

Себичност је нека врста похлепности. И као свака похлепност, она садржи незаситост, због које никад не долази до стварног задовољења. Похлепа је јама без дна у којој се човек исцрпљује непрекидним покушавањем да задовољи потребу, а никад не постиже задовољство.

E. From

Вредносни системи данашњих друштвених заједница су муђусобно

различити, јер се темеље на разноликим економским, културним, идеолошким и

другим обрасцима. Међутим, ипак се јасно оцртавају извесне заједничке црте које

творе доминирајући (просечни) вредносни систем. У арсеналу владајућих вредности

уочава се примат квантитета над квалитетом, посвећеност материји и материјалном,

те запостављање оних области у којима царују дух и душа. ,,Оно што нам се данас

дешава ,као тзв. масовна култура, само је епилог, крајња и рационализована

консеквенца квантифицираног света механичке парадигме. Света, чија је основна

максима ,,више је боље” , прерасла у голему илузију безграничног раста и голог

напретка”167

Врх лествице вредносног система индустријског друштва припада економским

вредностима под чим се окриљем оформио психолошки профил модерног човека

оличен у ставу - ,,имам, дакле постојим”. Ерих Фром објашњава третирајући

карактерну структуру људи, да појединац прилагођавајући се друштвеним условима

,,развија оне особине које га приморавају да жели да поступа онако како мора да

поступа. Ако је у датом друштву карактер већине људи, тј. друштвени карактер, тако

прилагођен објективним задацима које у том друштву појединац мора да изврши,

167 Љ. Деспотовић ,,Еколошка парадигма", наведено издање стр. 27.

86

начин на који се људске снаге уобличавају претвара их у производне снаге неопходне

за функционисање тог друштва...Наш модерни индустријски систем изискује да се

највећи део наше енергије каналише у правцу рада”.168

Међутим, друштвена производња не задовољава друштвене потребе.

Квалитативне потребе у модерном отуђеном друштву остају неостварене, јер

императив друштва рада јесте оплодња капитала, а овај захтев не води ослобађању

човека. Фаворизује се задовољење материјалних потреба, јер је њихова реализација у

функцији одржавања устројства обрасца модерног друштва као и односа на коме оно

почива. Људски односи у робној производњи добијају форму остварених односа, те се

сама друштвеност фетишизује у нешто стварствено, супростављено појединачним

људима и мистификовано као природни закон.169

Оваква атмосфера спутава и заводи човека. Личност којом је потпуно овладао

производни (или политички) апарат, остаје без могућности самоопредељења и шанси

доласка до свести о својим потребама. Дакле, процес стварања људских потреба се

мора приближити свесној активности управо кроз разумевање суштине стварности

која онда постаје савладана. Овим се елиминишу априорност и диригованост, тако

честе на овом пољу. Указујући на потребу расветљавања људских потреба које ствара

човек (али и оне њега), професор Божовић наглашава да не треба занемарити

чињеницу да је раст човекових способности као и његов стваралачки порив у

зависности од начина стварања људских потреба, као и начина прихватања

вредности.170

Савремени стил живота оличен у безличном трошењу праћен је одсјајем

објективног егзистенцијалног, псеудоактивношћу и неоствареном спонтаношћу. Он

осиромашује све просторе човекове друштвености и поља креативности. Друштво

потрошачке усмерености продукује, пре свега, потребу поседовања, што деградира

сам процес уживања. Наиме, поседовање постаје чин уживања. Владајући ситем

производње живота и рада ,,квантификује цео квалитативан свет човекових потреба,

168 Е. From ,,Бекство од слободе", Нолит, Београд 1989. стр. 244.

169 А. Heller ,,Вредност и потребе" цитирано издање, стр. 151.

170 Р. Божовић ,,Лавиринти културе", цитирано издање стр. 73-75.

87

претвара га у квазиразменску вредност и у ,,купован”; спречава се развој свих

квалитативних потреба које се не могу кватификовати и које нису куповне. ”171

Капитал има снагу да људске способности учини разноликим умножавајући

разноврсне послове и производе, стално ситнећи поделу рада. Али, диригујући

захукталу потрошњу он ,,развија, додуше, свестраност у способностима и уживањима,

али то чини само ради потрошње као такве, а не ради дубљег задовољења људске

личности”.172

Друштво обиља почива на пракси растуће потрошње која је подигнута на

пиједестал и која постаје сама себи сврха. Материјално-духовни развој људи није

потакнут истинским приоритетним друштвеним циљевима, него пре свега

продукцијом робе чија ће продаја донети огромну добит. А у друштву које је постало

незадовољно, човек је осуђен да умире назадовољан, јер је структура потреба данас

обележена неограниченошћу људских прохтева. Разлагање традиционалних норми

понашања и успостављање универзалних вредности (у смислу да се жеља за

поседовањем нечега, трансформише у жељу за поседовањем као таквим...) учинило је

потребе у прнципу незадовољним.173

Уплетен у мрежу идолопоклонства ,,новцу” - том свемоћном Богу, за човека

постаје императив да постане јунак производње и потрошње. Свеопшта

комерцијализација живота и рада рађа безличан униформни свет чију монотонију

лукаво сакрива богато царство кича и шунда. Институционализована рутина,

квантитативно вредновање унижава и спутава дух и логику. Човек и даље прихвата

наметнуте вредности везане за моћ, престиж и гомилање. У такмичарској трци ,,да се

има” - природност, смирење, игра, самосвојност, креација и склад нестају и гуше се у

мору хедонизма. Авет амбијеталне униформности потире потрагу за културом,

љубављу и истином. Међутим, фаворизовање прекомерног радног ангажовања,

апстраховање замора, недостатак времена, ваљане алтернативе неумољиво узима свој

данак. ,,Немиран добро ситуиран човек наших времена пати од глади за временом

171 А. Heller , цитирано дело стр. 123.

172 Р. Супек ,,Ова једина земља", цитирано издање стр. 272.

173 ,,Обнова енергетских утопија", цитирано издање стр. 10.

88

,,живи под тиранијом часовника”...Раније су људи ту и тамо умирали због недостатка

роба - данас рано умиру због преоптерећности и недостатка времена... ”174

Исконска потреба човека да говори и чује другог, како би потврдио и своје

постојање, пада у све дубљу кризу. Модерна комуникација почива на атомизованом

друштву које резултат и револуција разоривши првобитне везе блискости и сарадње

између људи. Цивилизацијска логика продуктивизма и напретка допринела је већој

ширини и фреквенцији људских комуникативних веза, али не и њиховом квалитету.

Истина, како објашњава Р. Рихта људи се више виђају и чују, но с друге стране

њихови односи постају све површнији, безличнији и посредованији. И ,,отуд бекство у

сферу приватнаог живота, у круг породице у које се очигледно улива струја

индустријске цивилизације”.175

Стање фундаметалних вредности интересантно описује и А. Зиновјев говорећи

да ,,слично као што у радној сфери симболичка и изведена економија преузимају

примат над реалном и основном, у сфери вредности симболичке и изведене вредности

задобијају доминирајући значај. Ово има за последицу изопачење целог система

критеријума за оцену људске вредности...У најгорем положају се налазе они који

стварају најфундаметалније вредности, а у најбољем - они који се наслађују животом

на њихов рачун”.176

Доминирајући друштвено-производни образац је изградио фантастичне

механизме по коме се може све претворити у робу. Е. Морен објашњава да је

капитализам имајући у виду изворе добити дотакао и поља Душе, Ероса и Љубави.

Диригована еротика провоцира потрошњу и то ону тзв. ,,љубавну”; она успоставља и

негује везу између олимпијаца, филмских звезда, филма, штампе, рекламе, жеље да се

заведе, жеље да се воли... ”177

174 L. Stalfan B:Das Linder Axion oder Warum wir Keine Zeitmehr, haben, Bertels - mannGutersloh 1971, Fischer Taschenbuch Nr. 1411 у H . Gruhl ,цитирано издање стр. 189.

175 R. Richta ,,Цивилизација на раскршћу", цитирано издање стр. 163.

176 А. Зиновљев ,,Запад", (феномен западњаштва), Наш дом, Београд 2002. стр. 226.

177 Е. Morin ,,Дух времена", Култура, Београд, 1967. стр. 143.

89

Реч је о заједничком именитељу ,,с једне стране, света љубави, света величања

женских вредности и, с друге - света потрошње”.178

Затрпан у непрегледној маси понуђених предмета, рекламних позива (често у

форми рекламократије која атакује на подсвест), човек потрошач постаје саставни део

наметнуте робе. Утилитарне вредности дезавујишу процесе персонализације,

поткрадају личност и коче афирмацију духовних вредности. Модерност коју пласира

данашњи живот оставља човека без могућности оформљења аутентичног индентитета.

Припадност хаотичном свету окрутне себичности, потрошачке грознице и насиља

сваке врсте, свету у коме су етика и морал смештени на само дно вредносне скале,

свету у коме је примитивизам и цивилизовано варварство у сталном порасту - човека

лишава могућности хуманог саморазвоја и неопходног ,,алтруистичког сока” -

значајног медикамента у борби против егоизма сваке врсте.179

Тако се на место индентитета усељава конформизам и човеково Ја израња из

услова људске егзистенције. Људи у суштини не могу да остану здрави ако не осећају

то своје Ја, те стога, чине све да би га стекли и потврдили. Отуда јака потреба за

утапањем у свет других, обичних ,,Ја сам овакав ,,каквог ме желите” - као што је

Пирандело рекао у наслову једног свог комада. Уместо преиндивидуалистичког

идентитета са племеном, развија се нов идентитет са хордом у којој се осећање

идентитета заснива на осећању безусловног припадања гомили. Не мења став то што

се ова униформност и сагласност често не схватају као такве, већ се сакривају

илузијама о индивидуалности ”.180

Фром овакав мазохистички став види као покушај елиминације појединачног и

настојање да се тиме изађе на крај са бременитим осећањем немоћи, чиме ће се

осигурати место у моћној гомили. Особа која одустаје од свог појединачног Ја,

постаје аутомат поистовећујући се са милионима других аутомата око себе, не

178 Исто.

179 В. Јеротић ,,Индивидуација или обожење", АРС Либри: Кремен, Београд 2002. стр. 156-158.

180 Е. From ,,Здраво друштво", Рад, Београд, 1963. стр. 80-81.

90

осећајући више усамљеност и неспокојство. Међутим, цена коју она плаћа је висока -

та цена је губитак личног Ја.181

Одрекавши се сопственог духа, човек остаје само живо биће, без ореола

личности, он постаје немоћан да препозна и избегне све наглашенији суноврат на

плану духовне сфере. Недостатак здраве селективности у избору приоритетних

циљева и гласне побуне против свега што му не доноси добро (што га као врсту

доводи у питање), означава човеков прећутини пристанак на неизвестан опстанак.

Индустријском револуцијом свет природе за човека је изгубио своју животност,

преселио се у фотоапарат, постере и остале мртве предмете. Природа и сам човек

постају, како вели А. Шарчевић182 предмет културног господарења, нешто

непријатељско. Процеси трансформисања човека у нешто што није желео, процеси

тоталног инструментализовања и обездушења су, у ствари, цех за преживљавање

људи. Од момента када се човек удаљио од природе (околне, соспствене - унутрашње)

од друштва, поставивши себе као субјекта, настало је друштво рада и капитала и биће

тоталне производње, потрошње, планирања и рациоиналности.

Свет машина и техничке реалности не познаје естетску и етичку истину, саму

мисао заробљава и инструментализује. Осврћући се на М. Heideggera, А. Шарчевић

подвлачи значај ослобађања мисли из нововековне техничко-теоријске заробљености.

,,Јер битна мисао није средство да се нешто направи, није дакле ни пука теорија,

инструментум, која се у пракси мора потврдити... У битном мишљењу битак долази у

говор, који је ,,кућа битка”. А у говору пребива сам човек. Мисао и пјесништво, који

уистину постављају у дјело, јесу чувари тог пребивалишта човека... ”183

Модерна мисао, лишена етичке и естетске ноте постаје јалова, али и опасна, јер

упорно пренебрегава да се суочи са истином о заробљеном животу кога је сама

креирала.

Модерна остаје немоћна да пружи дијагнозу, направи оштар рез и одстрани

канцер чије су метастазе све бројније. Болест савремене цивилизације иницира

181 Е. From "Бекство од слободе", Нолит, Београд 1989. стр. 165.

182 А. Шарчевић "Човек и модерни свет", Светлост, Сарајево, 198 стр. 170-171.

183 Исто стр. 335.

91

другачије поимање места и улоге човека у свету који га окружује. Отуда настојања

великог броја теоретичара за рекапитулациојом и превредновањем мисаоне и делатне

сфере. Радови Meadowsa, Fostera... (,,Римски клуб”), Месаревића и Пастела

(,,органског раста”), Tofflera (,,трећег таласа”), Gorza, Galbraitha, Rifkina, Grulla,

Fetshera,и др., управо су покушаји расплета кризе и утврђивање најоптималнијег

смера развоја цивилизације. Последње еколошке студије184 сведоче о аларматном

билансу процеса загађења природне и друштвене средине.

На удару критике, такође су и све идеологије које подстичу нехуману

индустријализацију. Истрошеност утопије друштва рада, истицање негативног

детерминизма људског рада у односу на еколошку кризу, критичка анализа

политичко-институционалне сфере, указивања на нове неједнакости и сегрегације -

део су све ширег проеколошког дискурса. Све гласније захтеве људи Р. Рихта

препознаје као потребе за: стваралачким радом, перманентним образовањем,

свестраношћу и индивидуалном реализациом, интезивним унутрашњим јединством

личности, јасним људским односима, информисаношћу, перспективом и додиру с

лепим и с природом.185

Управо, је ове захтеве модерна пренебегла, јер методолошким прилазима

редукционизма и квантификације она фатално раздваја субјекат и објекат притом

губећи целовитост, етичност и квалитет. Не постоји ниједна друштвена наука, каже

Капра, која је ослобођена од вредности, те је према томе проучавање вредност

императив за све друштвене науке.186

Такође, и пренаглашени универзализам и хипотетичка истина света постају

уздрмани. ,,Класична наука и обликована по картезианској методи рашчлањавања

света на делове и распоређивања тих делова по законима каузалитета. То је имало за

последицу детерминистичку слику свемира, која је била уској вези са сликом природе

184 М. Ранковић ,,Социологија и футурологија: Обнова идеје о глобалној социологији", Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, Београд 1995. стр. 70-71.

185 R. Richta ,,Цивилизација на раскршћу", цитирано издање стр. 162-163.

186 F. Capra ,,Време преокрета", цитирно издање стр. 215.

92

као сатног механизма. У атомској физици таква механичка и детерминистичка

представа више није могућа. Квантна теорија је показала да се свет не може

рашчлањавати на независне одвојене елементе. ”187

За разлику од модерне, еколошка парадигма, холистички инспирисана нуди

целовит прилаз стварности, помирује субјекат и објекат и развија нову етичност и

хуманизам.188

Освајање нове етике и при томе раскринкавање постојећег духа културе и њој

иманентне праксе у којој су логика раста и фетишизам технике још увек значајни

подстицаји - није једноставан замах. Р. Шпеман објашњава да криза модерне свести

садржи амбиваленцију сваке кризе. Док са једне стране расте осећај нелагодности тј.

свести да се упорно прекорачује граница хуманог, са друге стране, опхођење са

природом није никада било свирепије него данас. ,,Број природних врста биљки и

животиња које се путем техничке цивилизације стално уништавају, никад није имао

тако гигантске размере као у садашњем тренутку. Никада животиње нису, у тако

незамисливом броју, систематски подвргаване тешким патњама у истраживачке сврхе.

Никада, ни у приближној мери, није било развијано оружје уништења. И насилно

опхођење с човековим животом одговара насилном опхођењу с природом. ”189

Преовладавање модерности има нечујну и невидљиву форму док гласни атак

против модерности не даје дугорочан ефекат, већ може и сам допринети њеном

цементирању. Тако ,,спољашњи изрази протеста младих и алтеративних култура

доживљавају брзу комерцијализацију и интеграцију у систем. ”190

Тачно да нова етика еколошки подупрта, отвара могућности хуманог људског

самообликовања и разотуђења, али као последице модерне, још увек су јако присутни

187 Исто стр. 92.

188 Погледати табелу - покушај груписања карактеристичних одредница двају парадигми - у Љ. Деспотовић ,,Еколошка парадигма" цитирано издање стр. 32.

189 Р. Шпеман ,,Крај модерности", Поља, 369 IX 89. стр. 420.

190 Исто

93

механицистички дискурс и опредмећење, хировитост, политизација, рат и стање

рата.191

Све присутнија економска, политичка и духовна доминација и репресија

ауторитарних друштвених структура човека модерне оставља без потребног

,,квалитета живота”. Бројне су недоумице и покушаји да се дефинише сам квалитет

живота. Судећи по многобројној литератури, научним скуповима и симпозијумима

итд., реч је о нејасном, магловитом појму без јасно одређеног садржаја и обима.

Наиме, у питању је конгломерат разноврсних проблема који се тичу самог смисла

живљења и људске среће, затим стања урбаног, квалитета хране, нивоа стресних

ситуација, степен загађености животне средине и сл.192

Даље, извесно је да је квалитет живота становника Екумена озбиљно доведен

у питање. Његову егзистенцију све више оптерећују затроване реке и поља, штетна

дејства осиромашеног уранијума, генетски модификована храна, урбани хаос и бука,

страх од нуклеарне катастрофе и апатична стања духа.

Криза индустријског друшта генератор је песимизма, она инхибира потрагу за

алтернативом. Фундаментални проблеми се занемарују, док је активизам упрт на поље

постизања искључиво материјалног обиља. Вођен мотивом зараде и потрошње, како је

већ објашњено, човек постаје ,,самодовољан” и имун за постојање другог. Егоизам

постаје најјача покретачка снага људског понашања. Успех, материјална добит, моћ -

постају циљеви за себе. Човекова судбина постаје саставни део економске машинерије

коју занима једино нагомилавање капитала, а не човек, његов смирај и спас. Преварен

да је његова акција мотивисана личним интересом, човек модерне не увиђа да је његов

живот посвећен циљевима који су све мање његови. Закони тржишта диктирају курс

друштвеним и личним везама.

Паралишући људски алтруизам и солидарност, они подстичу похлепу и

неспокој. ,,Себичност је нека врста похлепности. И као свака похлепност, она садржи

незаситост, због које никад не долази до стварног задовољења. Похлепа је јама без дна

191 Љ. Деспотовић, ,,Еколошка парадигма", цитирано издање, стр. 18-19.

192 Д. Коковић ,,Квалитет живота и хуманизација свакодневнице", у ,,Екологија и криза", цитирано издање, стр. 59-67.

94

у којој се човек исцрпљује непрекидним покушавањем да задовољи потребу, а никад

не постиже задовољство. Пажљиво посматрање показује да је себична особа, иако

увек битно заокупљена собом, увек незадовољна, увек узнемирена, да је увек покреће

страх да није добила довољно, да је нешто пропустила, да је нечег лишена.”193

Свеприсутна логика ,,не живи се хиљаду година”, људе мотивише само за

испуњење краткорочних личних циљева. Опште, дугорочно и духовно остаје ван

интереса. Због тога су појаве масовних губљења или угрожавања осећања личног

индентитета у савременом друштву све чешћа. Суочен са противуречном

садашношћу, човек не помишља да развије свест о себи, он је се стиди и прибојава, јер

би га могла опоменути да је виновник сопствене несреће. Укотвљен у масовно

друштво, изгубивши осећај за изворно заједништво, он постаје један у мноштву

усамљеника, од којих значајан део постаје жртва алкохола, дроге, криминала или

насилног решавања животних проблема. Колебљиви индентитети дезоријентисаних

јединки, углавном нестају у устајалим водама животне колотечине. Масовна култура

и њој примерена стереотипна модификација растаче индивидуалност и различитост

стварајући ментално и духовно закржљан свет.

Индустријска стварност маси људи додељује као ,,основно животно

испољавање једноставно коришћење људских мишића, чула и живаца... ”194

Дакле, све почива на обезбеђењу функционалности и ефикасности институционалног

живота. Рад остаје лишен антрополошке вредности, јер ,,губи сваку везу са личношћу

и њеним нарочитим способностима, потребама и интенцијама”.195

Свет, лишен богатства индивидуалних креација и естетске димензије, нужно

постаје резерват пасивно резигнираних и усамљених душа. Осећање самоће толико

разједа ,,људско биће” да (оно) тражи посебан систем надокнаде (,,надница за

усамљеност”)... Отуда склоност ка путовању, узајамно упознавање, разговори,

193 Е. From ,,Бекство од слободе", цитирано издање, стр. 111.

194 R. Richta ,,Цивилизација на раскршћу", цитирано издање, стр. 100.

195 Исто

95

кругови пријатеља. Упадљива оскудица слободних људских контаката је неминовни

пратилац ове прелазне етапе цивилизације”.196

Отварање новог чина људске драме, рађање нове хуманије свакодневице лежи

у прегнућима еманципаторских снага, новим људима који не пристају на наметнута

правила игре и који желе и умеју да створе боље.

196 Исто стр. 163.

96

5. КРИТИЧКИ ОСВРТ НА УРБАНО И РИЗИЧНО ДРУШТВО

5.1 УМОРНА ЕКУМЕНА - СТРАНПУТИЦЕ УРБАНОГ

У најбољим данима свог животног романа град је био врло поучна играчка, шарени аналогон, мали, свима доступан модел великог, недоступног, савршено измаштаног света. Данас, пошто је ионако већ све испретурано, та је играчка, без имало гриже савести, једноставно поломљена. И сад се не зна шта је горе, шта је доле, шта је лево, шта десно, шта прво, шта друго, шта узрок, шта последица. Да ли више не умемо да изградимо чврст модел Света зато што пред очима немамо шарену парадигму жељеног града, или градове и вароши не градимо како треба, и како ваља и не умемо да их усагласимо са собом, зато што се замаглила слика некада савршено измишљене Целине, па више не знамо ни шта је око нас, ни шта је у нама - то је, држим, једно од оних данашњих питања која ће, бар у времену у коме смо, задуго остати без одговора.

Богдан Богдановић

Урбанизација197 је дефинисана као пораст у проценту становништва које

живи у срединама дефинисаним као урбане. Ова појава се везује за миграциона

кретања људи из руралних крајева у урбане средине.

Древни градови су били много мањи у односу на данашње и састојали су се

од минималног броја становника у односу на тадашњу укупну светску популацију.

Атина, један од највећих градова старог века, водила је по броју становника (од 120

000 до 180 000). Орграничавајући и мотивациони фактори одржавали су низак број

становника у Атини; сиромашно тло и неразвијена пољопривредна технологија у

197 R. Hagedorn ,,Sociology'', Holt Reinehart and Wiston of Canada, Limited Toronto 1980.str. 522.

97

комбинацији са придавањем вредности развоја културе, а не развоја величине

градова.

Други град, по величини, у старом веку био је Рим. Богатија природна

средина, техничке могућности (нарочито на пољу пољопривреде, транспорта,

производње и снабдевња водом). По проценама, величина древног Рима, са највећим

бројем становника неколико година пре Христовог рођења, варирала је између 250

000 и 1,6 милиона становника.

Рим је био највећи и најмоћнији град који је свет икада видео, али када је

пало Римско царство (око петог века нове ере), ни град ни његово становништво

више нису могли да се одрже. Када су Вандали пресекли доступ граду до његове

житнице у Африци, његов број становника се драстично смањио на 25 000.

Пропаст Римског Царства, као и пропаст Грчке пре тога, довела је до

дезорганизованости целог друштвеног уређења унутар града. Сви путеви су заиста

водили у Рим. Њима су се превозиле сировине, храна и радници у град, војске из

града да би прикупиле порез, одржавале ред у провинцијама и да би шириле границе

царства. Падом Рима започео је процес деурбанизације и повратак Европе руралном

животу. У току урбаног развоја, људи су хрлили у град путевима који воде у Рим;

након пада царства, људи су се истим путевима враћали назад. Људи су се вратили

земљи и локалном начину живота. У Европи је започео период од 600 година

економске и културне стагнације.

Урбанизација Европе198 полако је напредовала све до краја осамнаестог века

када је дошло до наглог пораста становништва, углавном због изненадног пада стопе

морталитета. До тог пада је вероватно дошло због открића вакцине против малих

богиња 1792.год. као и генералног побољшања здравствених услова живота

приписаних лакшем доступу храни, омогућеном кроз развој технологија важних за

пољопривреду и транспорт.

Вишак хране није омогућио само бољу исхрану већег броја становника, већ и

ослободио обавеза велики број становника из пољопривредне производње и

198 Исто, стр. 524-525.

98

руралних крајева. Многи су се доселили у градове, и први пут у току историје скоро

10% укупне популације населило је урбане локалитете.

Поред природног окружења, најбитнији фактор ограничавања развоја градова

била је технологија. Кроз векове људи су користили различите технике да би

обезбедили све веће и веће залихе из богате ризнице природе. Због тога су

технолошки напредније заједнице биле у могућности да узму раднике из

пољопривредне производње и да их запосле на другим радним местима у урбаним

центрима. Најважнији напредак у то доба представљала је Индустријска револуција.

Индустријска револуција је заменила живу радну снагу (људе, коње и волове)

другачијим изворима енергије (углавном горивима као што је угаљ, нафта или гас,

али и хидроенергија). То је довело до замене оруђа за машине. На примеру Енглеске

види се да је индустријализација изазвала три велика утицаја на развој градова: прво,

примена њених принципа у пољопривреди увелико је повећала ефикасност

пољопривредних радника и повећала количину вишка вредности који су они

производили; друго, примена њених принципа на транспорт (железница, бродови,

аутомобили и, на крају - ваздушни промет) драстично је проширила територију на

коју метропола може да утиче, непрестано увећавајући количину хране и сировина

које се могу пренети у град у врло кратком временском периоду. (Ова територијална

експанзија имала је посебан значај за Канаду, јер је омогућила Енглеској да отуђи

више пшенице, него раније док је Канада била колонија); треће, примена принципа

индустријске револуције у фабрикама довела је до појаве новог типа индустријског

града и иронично, с обзиром на саму природу Револуције (људи и животиње

замењени су машинама), повећане су потребе за радном снагом као фабричким

радницима у урбаним центрима.

Ови утицаји увелико су повећали развој градова. Повећана пољопривредна

производња значила је више хране за град. Ефикаснији транспорт значио је да се веће

количине хране могу брже пренети и на веће удаљености него раније, а лагодинији

живот у граду и могућности сталног запослења привукли су милионе становника из

руралних средина.

Занимљиво је навести да је технологија, иако је помогла људима да обезбеде

довољне количине хране из пустиња, јалове земље, чак и са дна мора, није то исто

99

омогућила подједнако у свим деловима света, и да неке заједнице и даље оскудевају

у храни.

На пример, још увек није научено како да се савлада це-це мува у централној

Африци, која преноси болест спавања. Животињски свет централне Африке делује

имун на ову болест, али те животиње нису корисне ни за исхрану, ни као животиње

за вучу. Међутим, домаће говече, животиња од које се добија млеко и које се користе

за вучу, може да добије болест спавања. Као последицу, још увек не можемо да

претворимо постојеће непрегледне пашњаке у вишак хране, звог техничке

немогућности да контролишемо важан елеменат у Централној Африци - муву це-це.

У последњих две стотине година у целоме свету, маса људи је прешла из

руралних у убане средине. Урбанизација је била најинтензивнија у индустријским

државама. На пример, Велика Британија је једна од првих земаља у процесу

индустријализације и, такође, једна од првих земаља која је доживела велике сеобе

становништва у градове.

Енгелс је третирајући друштвене прилике у индустријском граду у Енглеској

уочио неколико основних карактеристика (капиталистичке) урбанизације:199

- концентрација (централизација) као релативно најбржи пораст становника у

великим градовима и убрзана експанзија града,

- социјална сегрегација у градском простору (сегрегација радничких од осталих

стамбених квартова, сегрегација ирске етничке групације итд.) и зачеци

сегрегације функција у граду (нпр. пословно- трговачки центри, индустријске зоне

и сл.),

- класна условљеност архитектуре и урбанизма (премештање радника из центра на

периферију),

- стамбена оскудица у великим градовима и стамбена беда радника

(сиротињска насеља),

- социјално-девијантне појаве у велеграду,

- еколошки проблеми: загађење воде, ваздуха и земљишта, и

199 С. Вујовић (приређивач) ,,Социологија града", Завод за Београд,1988. стр. 79.

100

- неповољни услови културног прилагођавања становника града (досељеника са

села) и отуђење свакодневног живота у велеграду.

Самим тим, Енглеска је сада једна од најурбанијих земаља на свету, са око

70% становништва у великим градовима, и око 80% у урбаним срединама.

У периоду између 1800. и 1950.200 год. урбано становништво се

удвостручавало сваких 50 година. Након 1950.год. међутим, број урбаног

становништва се три пута повећава на сваких 50 година.

Савремене индустријске државе су већ увелико урбанизоване. Између 70% и

80% становништва индустријски развијених земаља тренутно живи у урбаним

срединама. Чак су се неки градови толико развили, да су њихова предграђа постала

заједничка. Такав се град назива мегалополис. Примери за ово у Северној Америци

укључују читав појас од Масачусетса до Вирџиније уз источну обалу Сједињених

Држава и ,,Златну потковицу” која се пружа од Торонта до Бафала, уз западну обалу

језера Онтарио.

Развој индустрије и урбанизација су уско повезани са потрошњом фосилних

енергената, нарочито нафте и гаса, извори су скоро исцрпљени. У ствари, ако у

урбаним, индустријски развијеним земљама не започне коришћење алтернативних

извора енергије (као што су хидро, соларна или атомска енергија), процес

деурбанизације и деиндустријализације ће ускоро започети у земљама Запада.

Природа нам намеће ограничења. Нажалост, нафта, гас и угаљ су природног порекла

и могу да делују као да су неисцрпни извори енергије, али већ помало нестају.

Криза и немоћ наше цивилизације најбоље се очитава у кризи простора у

коме настају и нестају наши животи. Модерни градови, дакле, као стецишта наших

свакодневних идеја, намера, активности, потраге и тражења, мање-више личе један

на други. Додуше, домаћи аутор Љ. Пушић тврди да услед разлика у културама,

пређеног пута урбане историје и географске датости не постоји висок степен

универзализације обележја, те да су градови носиоци специфичног.201

200 Исто, стр. 525-528.

201 Љ. Пушић ,,Читање града - између духа и материје", Прометеј, Нови Сад 1995. стр. 16.

101

Но, ипак типичне поделе на луксузне зоне и сиромашне периферије, пораст

дроге, криминала, све мање снаге и простора за квалитетан живот своде ове просторе

на исту раван. Наравно да постоје оне урбане оазе у којима цвета колективни живот,

развијају се културе и знање, успостављају нови духовни хоризонти, но бројност

градова лишених лепоте, хуманог тј. оних у којима преовладава сирови

рационализам, шематизам и душевни изолационизам потврђује да данашња криза

обухвата и кризу града.

Под плаштом модернизације и урбанизације ничу и развијају се градови који

пренебрегавају људске потребе и који познају искључиво логику профита. Лишени

спонтаности, креације они постају места сусрета безличних односа, простори апсурда

и самоће. У непознатом лавиринту лишен природних веза и пејзажа човек све дубље

тоне у бездан општих сегрегација. Наиме, урбано отуђење продукује сва наредна

отуђења. У нарушеној и извештаченој друштвености рађају се емоционалне кризе,

асоцијална стања и болесна равнодушност. Униформна колотечина диктира

сопствени курс који смара све почев од градитеља до последњег становника града.

Логика бездушног пљачкања пренаглашени порив за максимизацијом богатства

диригује светом рада и живота. Градитељи спутани у свом креативном замаху

постају пуки проводници филозофије прогреса, ствараоци нежељеног и подупирачи

све присутне рутине. И тако, како вели Р. Божовић у савременом граду су се

,,створили такви односи које нису желели ни они који су га стварали, ни они који у

њему живе”.202

Утилитаристичка и прагматична визија живота брише осећај за будућност и

прошлост. Признају се само категорије: овде и сада. Алтруистички страх за наредне

генерације, жеља да се поколењима кроз материјализована урбана решења остави

порука о значају склада природе и специфично људског, те о значају фантазије и

лепоте - полако нестаје. Такође, исту судбину дели и прошлост која неумољиво бледи

и одлази са нестанком последњих ,,старинских кућа” на место којих преко ноћи

настају вертикални бетонски кавези, хале и други простори индустријског живота.

Наравно, није реч о безазленим процесима, јер ,,ишчезне ли један тип куће, угасила

202 Р. Божовић ,,Лавиринти културе", цитирано издање стр. 79.

102

се једна раса”.203 Како каже К. Турза: ,,Ако је нешто апсолутно извесно када је реч о

граду, онда је то његова древност”.204

Са губитком пошлости тј. историјског, културног, градитељског

континуитета датост је огољена и осиромашена. Како је лепо приметио Р. Радовић од

спонтане, народне, живе архитектуре учимо да разумемо ,,везу између куће и живота,

куће и природе, куће и материјала”.205

Но, док је садржај ових кућа кројених по мери истинске архитектуре

једноставан и топао и у ,,својој логици и лепоти модеран за сва времена, у нашим се

трговинама намештаја не смирује играрија ,,стилских” столица за тако нестилске

облике потрошачког живота и сабијених станова. У лудом се темпу набављају

,,троседи”, ,,секретари” и непотребне ствари по суманутим ценама; наше се собе

полако претварају у складишта намештаја и складишта таштине. Они више не живе

због нас и ради нас - ми сада почињемо постојати због соба ”.206

Некада су градови умели више него данас да се прикажу и представе, а

наруку су им ишла многа дуго позната средства фасцинације - ,,од одабирања

чудесног положаја до надевања чудесног имена”.207

Дакле, природа се као место у коме се ствара и обнавља живот, без чијег

додира човек све више губи своју људскост, слободу, стваралачку тишину - све више

инструментализује и ставља у погон сила деструкције. Градски живот се свео на

простор зараде. Како објашњава Лефевр град ,,привлачи у себе сва богатства,

монополизује културу као што сабира власт. Он умире од тог богатства. Што више

окупља средстава за живот, то је све теже живети у њему. Шта је срећа града?

Интезиван живот великог града? Умножавање задовољства, повећавање слободног

времена? То су обмана и митови... против улице, улица је место сусрета, али каквих

сусрета? Површних. На улици се додирујемо, а не срећемо... Улица не допушта

203 О. Spengler ,,Пропаст Запада", Књижевне новине, Београд 1990. стр. 136-137.

204 К. Турза ,,Модерност на бициклу", Академија Нова, Београд 1996. стр. 51.

205 Р. Радовић ,,Врт или кавез", Прометеј, Нови Сад 1995. стр. 12.

206 Исто

207 Б. Богдановић ,,Град и смрт", Београдски круг, Београд 1994. стр. 43.

103

стварање групе, ,,субјеката”, већ се насељава гомилом бића у потрази. За чим? Свет

трговања се развија на улици. Време постаје ,,време трговања”... Улица управља

временом после радног времена, она га потчињава истом систему, систему прихода и

профита. Она је још само обавезни прелаз између присилног рада, програмираних

доколица и становања као места потрошње”.208

Међутим, планери и градитељи не робују у потпуности друштвеној и

економској датости. ,,Песник каже: ,,Све тежи су услови маштања”. Нико, међутим,

не каже да маштања нема и да га неће бити. Стваралачка машта и немирни

индивидуалитет - чине продор у простор освојене стварности и уносе у њу нови

духовни ,,гест” и снагу неочекиваности”.209

Алтернатива модерног друштва мора бити хумани простор. Постмодерна,

иако неоправдано песимистична, ипак реално открива да оптерећено и спутано

градитељство, сирови диктат рација, јефтини утилитаризам не могу обезбедити

хумане и пожељне градске оазе. Простори скројени по мери људског морају бити

места сусрета друштвених, природних, техничких и естетских вредности. Нужност

промене обрасца савременог рада и живота у њему, рађање новог сензибилитета,

вапај за лепим и природним условиће рађање квалитетно нове друштвености.

Плодносни спој цивилизације и природе препородиће савремени град. Природа више

неће бити тако деградирана и човек ће се ослободити кавеза униформно-техничке

реалности.

Тачно је да се (неретко) критика индустријализма и слика еколошке кризе

своди на идеолошка наклапања. Међутим, загађени ваздух, вода, земљиште, бука,

пренасељеност у радничким четвртима спадају у арсенал проблема карактеристичан

и за сâм освит индустријализације. Али, ,,оно што је данас застрашујуће то је општи

карактер еколошке кризе која погађа све слојеве... Она (криза) све оштрије погађа

208 А. Лефевр ,,Урбана револуција", Нолит, Беогард 1974. у М. Поповић ,,Урбани диносаурус", Слобода, Београд 1979.

209 Р. Божовић, Цитирано дело, стр. 86.

104

економске и политичке интересе неокапитализма. Она угрожава његову материјалну

основу: сировине, ваздух, воду, људски фактор чија се употребљивост смањује”.210

Наравно, било би погрешно не увидети да модерни велики градови имају и

неке позитивне одлике. Ови огромни конгломерати људи и средстава често постају

расадници грандиозних идеја, енергија и подухвата. Ипак, како упозорава један

посматрач 19. Века, да би се живело у природном ритму ,,треба живети дуже време у

градовима, јер су они понос човека као дела природе, али у њима не треба никада да

буде више од 20.000 становника; наше вештачко робовање великом граду, сувише

виликом за људско достојанство одговорно је за половину болести и беде

човечанства”.211

Наиме, градови као вештачки екосистеми нису способни за саморегулацију те

се многе материје које се у њему користе не трансформишу у правцу природног

кружења материје. У њима се користе материјали какве природа не познаје, који су

производ индустрије ,те као такви не подлежу рециклажи након употребе.212 С тога је

тзв. ,,урбана смрт” као последица загађења, вештачких и неадекватних услова живота

све више у порасту.

Када је реч о нашем главном граду, он припада групи најзагађенијих

метропола у Европи. Услед непоштовања прописаних производно-индустријских

стандарда, топоклима се последњих сто година видно изменила што оставља снажан

печат на здравље становништва. Огромно повећање садржаја SO2, дима,

суспендованих аеросола у ваздуху изазивају хронична и акутна обољења

210 М. Поповић ,,Урбани диносаурус- Треће столеће Америке", Слобода, Београд 1979. стр. 12.

211 М. Муњиза ,,Афективне психозе у урбаној средини", Научна књига, Београд, 1984. стр. VI.

212 Зборник ,,Урбана култура и екологија", приређивачи Ј. Живковић Б. Стојковић, Градина, Ниш 1994. стр. 68.

105

респираторних органа, очију, коже, органа за варење. Бука која утиче на пораст

психичких криза и обољења слуха додатно компликује живот у граду.213

Личност је у граду, дакле изложена разним стресним и нездравим утицајима

који су врло неповољни за њен развој. ,,Гвожђе, бели зидови, пара и електрика,

огромна збијеност становништва, магацини, потоци аутомобила, трамваја, возова

који се стално крећу, лудачка гурњава и гунгула на улицама ... то је средина

грађанина... право му (грађанину) сунце замењује електрични лустер, земљу асфвалт,

шуму и дрвеће - подстрижени, напудерисани и налицкани сквер, лепоте и живот

природе он (грађанин) види у биоскопу... ”214

Зато савремено градитељставо како упозорава H. P. Bart мора обезбедити:

- да човек живи у условима који су адекватни његовим потребама,

- да се достигне ступањ здраве рационалности која ће резултирати изградњом

стандардизованих, али не униформних већ разноликих типова животних простора,

- да обнова и развој града води стварању услова пригодних и привлачних за живот.

Ова се интенција темељи на потребним сазнањима о ваљаним местима за

изградњу станова, школа, пословних простора, трговачких центара, улица,

паркова...;

- да очување градова иде у корак са решењем проблема саобраћаја, како би се

обезбедило лако и безбедоносно циркулисање људи и средстава.215

За то су наде упрте у будућност која наговештава појаву нових технологија у

пројектовању јавних објеката. ,,Општа је тенденција да се инфраструктурни објекти

што више и што подобније уклопе и уклапају у своју околину. Настоји се, да се кроз

примену нових технологија у пројектовању инфра структуре, претварају те

213 Р. Драговић Д. М. Кићовић ,,Промене климе Београда изазване урбано-индустријским факторима" у ,,Заштита животне средине градова и приградских насеља", Еко-конференција, Нови Сад 2001. стр. 373.

214 Ц. Костић ,,Град и време", Вук Караџић, Београд, 1982. стр. 115-116.

215 С. Вујовић (приређивач) ,,Социологија града", цитирано издање, стр. 337 - 338.

106

утилитарне објекте у добре и неагресивне суседе, чији изглед надокнађује грађанима

енормне финансијске трошкове које иначе изискује”.216

Управо ово је био ралог што су амерички урбани планери и еколози одустали

од изградње ,,WEST-WAY-a” који је требао да буде изграђен дуж западне стране

Manhattn-a. Услед све већег паралисања јавног живота и експлозији свести о

еколошкој цени и њеним последицама по окружење, током шездесетих и

седамдесетих година 20. века у Америци долази до промена. Њени житељи почињу

,,да увиђају да ефикасност није највећа вредност. Јер, најважнији су људи и насеља,

важна је околина, поручују свим градитељима представници америчке

јавности...Потреба уношења флексибилности у системе инфраструктуре

представљаће један од највећих изазова у следећем Трећем миленијуму”.217

Резултати интердисциплинираног међународног пројекта реализованог у

Научном центру Берлина у сарадњи са Урбион институтом из Братиславе и

Политехникума и Кракова сведоче о нужности следећих кључних стратегија на пољу

еколошке урбане реконструкције:

- хумано-еколошка оријентација која се темељи да становништву даје разумевање

спољашње природе; неопходна спознаја сопствене (унутрашње) природе,

- партиципација и демократизација подразумевају квалитетно нов став грађанина -

од пуког потрошача до одговорног конзумента који захваљујући приступу и

процесу урбаног планирања постаје одговоран, заинтересован и делатан,

- у грађевинарско-архитектонским стремљењима учити од Природе као

најрентабилнијег и најбољег архитекте,

- изоштравање сензитивности - ослушкивање природе,

- плодоносно укрштање радних, резиденцијалних, слободних активности у циљу

уштеде времена и ресурса,

- оријентација ка ,,Genius Loci” подразумева да приликом изградње града и његове

инфраструктуре не буде уздрмана околина и њен живи свет,

216 М. Т. Бојовић ,,Урбана екологија", Књижевна трајна радна заједница ,,Зенит", Београд 1997. стр. 58.

217 Исто, стр. 59.

107

- развијати превентивне еколошке стратегије које ће мотивисати или кажњавати

урбане планере у зависности од њиховог односа према природи,

- јачање међународног знања, искуства и подршке на пољу еколошке

реструктурације.218

Овакво обликована датост, формирана унутар трајније утврђених услова,

означава ,,почетак формирања полифункционалних, полиморфних и социјално,

просторно и економско комплексних динамичких оквира савременог друштва и

града”.219

Иако је у естетском смислу модерни град покушао да побегне од

некадашњих стереотипних захвата, ипак чувена разноликост и потребна ревност

накадашњих градова остају му ван домета. ,,Сувише често” нови град делује као

околина која је измакла контроли”...220

Међутим, будући да су врхунске могућности човека неисцрпне ,,док год

постоје велики људски задаци - док год суштинске загонетке са којима се човек

суочава нису решене у мери у којој је то могуће”221 - има наде за бољитак.

Иако је био далеко од мишљења да измена животног обрасца почиње и

завршава се са архитектуром, Р. Радовић је сматрао да њена улога у креирању нашег

свакодневног живота је од пресудног значаја. У вапају за једним новим разумевањем

природе у граду и природе града он поручује:

- вратити се нашим напуштеним сеоским кућама, засеоцима, насељима,

салашима. ,,Оваква размена људи, њихових навика и култура била би дубља и

далекосежнија промена социјалног и физичког амбијента”,

- неговати честа путовања и пешачења ка околини и лепотама природе залажући се

притом ,,за витешкији однос према природи, напору, активном одмору и новим

утисцима”,

218 Зборник ,,Урбана култура и екологија", цитирано издање стр. 47-48.

219 С. Дакић ,,Урбанистичка питања развоја градова", у часопису "Погледи", бр. 3-4, 1988. стр. 1066.

220 R. Fischman ,,Нови амерички град", "Преглед" бр. 256 год. 91/92 стр. 54.

221 L. Strauss ,,Град и човек", Гутенбергова Галаксија, Београд 2002. стр. 8.

108

- изграђивати заједничке домове, преноћишта, одмаралишта лишених непотребног

комфора, али пуних духа, чистоће, здравог сна и гостопримљивости,

- учинити да куће у природи постану тихи и ненаметљиви заклони ,,у којима би и

споља и унутра, све остало у складу са њиховим положајем и њиховим циљем”.222

Сличан повратак традицији, само на пољу уметности , заговара и Л. Шејка. У

свом последњем запису он поручује: ,,Ђубриште је за мене имало значај пролазног

искушења модерне уметности, с тиме је модерна уметност за мене завршена. Када

бих се вратио животу (животној снази) сликао бих онако како сликање пружа

највише радости, по узору на старе мајсторе и по цену тога да не будем оргиналан...

”223

222 Р. Радовић, цитирано дело стр. 17.

223 Л. Шејка ,,Град - Ђубриште Замак 2", НИРО, Књижевне новине, Београд, 1982. стр. 175.

109

5.2 У ЛАВИРИНТУ РИЗИЧНОГ ДРУШТВА

Тешка судбина нашег доба лежи у неконтролисаном развоју, који подржавају специјалисти на путу велеградске цивилизације и њима недостаје сваки ослонац на мајку Земљу. Нема људског бића које би могло да преузме одговорност да ће ови непромишљени експерименти довести до доброг завршетка. Док појединци осећају у којој се безизлазној ђавољој игри овде налазимо, сви други раде на томе да још успешније конструишу смртоносну клопку.

H. Gruhl

Дуго промовисане вредности, идеологије и снови о безграничном расту,

демантује реалност доказујући да овако пројектован сценарио живота нема

перспективу. Многе су се теорије истрошиле и показале илузорним, што је водило

нужном отварању наредног чина људске драме. Круцијална питања постају: Како

изаћи на крај са нагомиланим противречностима? Како се заштитити од очигледних

и прикривених зала техничко-економске захукталости? На који начин да се повежу

жељени ефекти модернизације са еколошки прихватљивим? Јасно је да ризик

модернизације више није ствар појединца, паланке ... изолованог друштва.

Ризик постаје ,,планетарна ствар”. Својим далекосежним последицама он

уједињује и најудаљенија друштва данашње Екумене. Све учесталији напади

разорене природе, данас више него икада, указују на неопходност напуштања логике

безграничног раста услед константног напретка науке и технологије.

Човекова инвазија на природно окружење резултирала је стравичним билансом –

разореном и ,,опљачканом” Планетом. Друштво рада и капитала већ одавно подсећа

на истрошену утопију. Експлозија урбаног простора изазвала је потресе у привреди,

потакла миграције и оставила печат на здравље људи и квалитет животне средине.

Сиромаштво, недостатак хране (и поред убрзаног развоја науке и технике) и даље је

110

нерешив проблем. Повећање становништва управо у земљама, у којима је више од

трећине житеља неухрањено, додатно компликује ситуацију.

Несклад између стопе природног прираштаја и ресурсних капацитета ових

подручја може водити еколошком краху и свеопштој ентропији. Демографски бум је

претња светском миру и ,,горућа” тема светског политичког естаблишмента. Наиме,

разорен екосистем, заразе, материјална беда, криминал, провoциране миграције - део

су глобалног ризика и страха за свеопшти опстанак. Чињеница да је земља, животна

средина свих њених становника, те да је јединствени систем безбројних међусобно

зависних процеса утемељује свест о заједничкој планетарној судбини.

Осим експлозије становништва и деградације животне средине у

неразвијеним земљама, међу важне факторе глобалног ризика убраја се још увек

доминирајућа филозофија напретка, тј. непрекидног индустријског раста. Ово

неразумно, механицистичко поимање стварности изродило је сијасет проблема. Један

од њих је све већи диспаритет између неколицине богатих и армије сиромашних

становника Екумене. Просечни приход петине светске популације која живи у

најбогатијим земљама света је 74 пута већи од просечног прихода петине која живи у

најсиромашнијим подручјима Планете - казује Извештај УН-а на крају XX ВЕКА.

Крајем двадесетих година прошлог века на 20% светског становништва отпало је

86% укупне светске потрошње, 82% извозних тржишта и 74% телефонских линија. У

периоду између 1994 – 1998. две стотине најбогатијих људи на свету удвостручило је

своје богатство, а иметак три најбогатија човека премашио је збирни бруто

друштвени производ свих мање развијених земаља и 600 милиона становника тих

средина. Овај диспаритет се нарочито осећа приликом третмана удела у светској

потрошњи. ,,Извештај програма Уједињених нација о људском развоју” (1998.године)

говори да су трендови светске потрошње током исте достигли 24 билиона долара –

што је двоструко више од нивоа из 1975. и 6 пута више него 1950. Године. Дакле,

стопе потрошње су у алармантном порасту током последњх тридесетак година. Но,

наравно, док је у индустријализованим земљама, потрошња по глави становника

расла по стопи од 2,3% годишње, дотле афричко домаћинство данас троши 20%

мање, него што је то био случај пре тридесетак година. Тако да се у Извештају

111

констатује бојазан да је експлозија потрошње мимоишла једну петину

најсиромашнијег светског становништва.224

Погрешно је веровати да заштита природне средине долази у сукоб са

потребама привредног раста и животног стандарда. Искуство богатих земаља

потврђује да уложени капитал у заштиту животне средине, штедњу енергије и развој

чистих екологија, омогућава да се смање трошкови настали као последица

исцрпљења и деградације природне средине и

здравља људи, те да корист од уложене превенције буде значајна.

Индустријски систем се не може одвојено посматрати од друштва и природе. У

литератури се најчешће перцепирају три битна система, међусобно пoвезана:

- индустријски систем,

- људска заједница (друштво), и

- природни систем.225

Између индустријског система и природе постоје - еколошки аспекти, између

индустријског система и човекове заједнице - економски аспекти, а између човекове

заједнице и природе - хумано-еколошки аспекти. Но, на крају ваља идентификовати

и четврти најсложенији, социјално-еколошки.

Управо на пољу предочених релација кристалише се важан задатак

индустријске екологије - вредновање индустријског система и посредовање између

природе и човека. С овим у вези, стоји и њена важна улога која се тиче елаборације

елемената еколошког ризика. Ова чињеница индивидуалног и друштвеног живота, тј.

ризик, вероватноћа је догађаја који узрокују опасности по људе, њихова добра и

околину.

У елементе еколошког ризика спадају:

- стратегија привредног развоја (региона, заједнице),

- стање индустријске развијености појединих региона,

- локације индустријских објеката,

- врсте производње - тј. присуство токсичних материјала,

224 A . Giddens ,,Социологија'', , цитирано издање , стр . 627.

225 И . Цифрић ,,Социјална екологија'', цитирано издање , стр. 64

112

- обученост, еколошко образовање и оспособљеност људи,

- преузете мере превентиве еколошке заштите,

- организовање укупног система еколошке безбедности.226

Услов опстанка сваке врсте јесте њено прилагођавање енергетском садржају

окружења. Дакле, само оне форме које се уклопе у енергетску матрицу средине, тј.

којима је енергетски том усаглашен са њом, осигуравају свој опстанак. Остале врсте

које се оглуше о ово правило осуђене су на смрт. Живи организми током адаптивне

фазе најпре пролазе кроз колонизаторску, а потом кроз климактеричну фазу.

Прецизније, услед потреба раста за сваку биолошку форму, императив је максимални

проток енергије из своје средине, док зрела фаза изискује минимални проток и

уједначену размену материје и енергије са природном средином. Експлоатација

околине и логика раста казује да се човечанство снажно уковитлало у

колонизаторски амбијент без икакве жеље да га мења. Но, сва искуства говоре -

уколико не пређемо у климактеричну фазу, елиминишемо шансе за опстанак.

Недостатак енергетске прекретнице, став да ће модерна техника и технологија

предупредити суноврат планете, обезбедити њено даље неометано пљачкање, затим

бујање вештачких потреба, отворило је сијасет питања од чијих одговора зависи

будућност. Решење се најпре потражило кроз институционално регулисање протока

енергије. Али, бирократска атмосфера економских и политичких институција и

њихов тотализирајући и паразитски дух само су усложили проблем. Са сваким јачим

енергетским потресом, односне институције су само доживљавале своју јачу

експанзију, проширујући притом свој делокруг рада, моћи и све више потресајући

већ дубоко начети енергетски систем.227

Тако се стање у коме се данас нашло модерно друштво може окарактерисати

као енергетски колапс. Страх од ове катастрофе иницира све више промену

активности, навика и понашања. На овом путу једно постаје сасвим јасно - без живе

природе, свака пројектована будућност је узалудна. Наиме, нико не спори да смо

226 П. Ђукић , М . Павловски ,, Екологија и друштво '', цитирано издање , стр. 37- 38.

227 више у J . Rifkin ,, Посустајање будућности '', ИТРО , Напријед , Загреб 1986.

113

захваљујући научним достигнућима успели да спознамо доста тога, почев од

хемијског састава људског генома, па све до поимања космичких светова и

микрокосмоса. Но, поред свих ових грандиозних открића, остаје нерешиво питање

како на најоптималнији начин спречити даље загађење и деградацију животне

средине и, како себи објаснити размере оптерећења које на биосферу у овом тренутку

врши више од шест милијарди људи.228

Јасно је да се човечанство мора растеретити многобројних укорењених

заблуда уколико жели преображај стања животне средине. У ове уврежене

предрасуде Грул убраја:

- став да је свет бескрајан,

- став да се наша привреда заснива само на раду и капиталу,

- став да на свим људским привређивањема влада једна ,,невидљива рука”,

- став да су број и количина увек на првом месту,

- став да је материјално богатство искључиви услов среће,

- став да човек располаже неограниченим могућностима,

- став да наука и техника увек служе напретку ..229

Да би се ослободили искушења модерне, тј. идеализоване слике стварности

по којој је срећа загарантовани крај историје и постмодерне за коју су све

алтернативе истрошене, човечанство мора подржати еколошку парадигму, тј. порив

за хуманим, холистичким и пријатељским прилазом животу природе.

Mеханицистичка комбинаторика мора постати прошлост док се премисе ентропијске

парадигме морају уврстити у основне потке мисаоне и делатне сфере. По многим

ауторима једина могућа платформа будућности биће скок у соларну фазу, за коју је

данашња форма индустријског друштва крајње неподесна. Рифкин упозорава: ,,Кад

једанпут схватимо дубљи смисао премештања енергетске базе друштва са

концентрованих залиха (фосилних горива) на дифузни ток (сунчева енергија),

228 W. Kruell (ed) Debates on Issues of Our Common Future , Vebruck Wissenschaft 2000 .str . 342-343.

229 H.Gruhl ,, Jeдна планета је опљачкана ", цитирано издање , стр. 24.

114

постаће очито да је наша постојећа индустријска структура посве неупотребљива у

соларној будућности”.230

Досадашња пракса и логика индустријског друштва била је крајње

непријатељски расположена према свим алтернативним облицима енергије. Ипак, са

осцилацијама на тржишту енергената, јача интересовање за енергетску алтернативу.

Данашњим комерцијалним и доминантним изворима енергије алтернатива су

природни и обновљиви ресурси: енергија сунчеве светлости, ветра, воде, али и снага

морских таласа, плиме и осеке геотермална енергија, па чак и гравитација.231

Дакле, раскид са механицистичким приступом је нужност јер ,,...наша

будућност је соларна будућност, у то нема сумње. Питање је само хоћемо ли

наставити размишљати на стари начин и хоћемо ли чинити јалове покушаје да

произведемо високотехнолошку соларну енергетску базу што ће трошити много

сировина и убрзавати пропадање планете, или ћемо саградити такву базу која ће у

свакој фази свога настојања и коришћења тежити одржавању протока енергије и

сировина на минимуму”.232

Крај двадесетог и почетак двадесет првог века пролази у знаку три међусобно

повезана процеса: глобализације, снажног развоја науке, технологије и глобалне

угрожености еколошког система. Иако постоје различити ставови о судбини

глобализације и њеним последицама, може се прихватити став да она представља

производњу економског, политичког и културног јединственог светског друштва.

Налету глобалистичког сажимања света ниједно друштво (чак ни оно најмоћније) не

може одолети. У амбијенту сусрета различитих цивилизацијских матрица, рађа се

ново друштво специфичне културне и делатне праксе. Анализа живота модерних

пословних организација, проблема и изазова са којима се сусрећу, рађање новог типа

менаџера и пословних стратегија откривају праву природу постиндустриjског

друштва.

230 J . Rifkin ,, Посустајање будућности '', цитирано издање , стр . 194.

231 П. Ђукић , М . Павловски ,, Екологија и друштво '', цитирано издање , стр. 146 - 147.

232 J . Rifkin ,, Посустајање будућности '', цитирано издање , стр. 199.

115

Планетарним сажимањем, тј. стварањем могућности трансконтиненталних

преноса информација, настао је амбијент у коме струје милијарде информација. Овај

планетарни простор најчешће назван постиндустријско друштво створен је на

крхотинама ауре старог друштва. Модерним револуционарним захуктавањем

цивилизације десило се тзв. „смањење планете“ тј. настала је компресија времена и

простора. Како објашњава М. Печујлић „...ако се компјутерском операцијом у једном

трену гигантске масе и финансијског капитала трансферишу с једног на други крај

света, тада економија раскида своје просторне границе и постаје планетарна“.233

Услед све већих тензија и страха националних нуклеуса од губитка

сопственог индентитета, глобализација постаје застрашујућа реч. Наиме, у питању је

феномен чије је третирање у савременим расправама немогуће избећи. Међутим,

најправилније од тих анализа су оне које се темеље на мултидисциплинираном

приступу. У њима се односна појава расветљава са социолошког, културолошког,

политиколошког, техничко-технолошког и економског аспекта. Управо ове анализе

казују да је реч о драстичном преобликовању старог у ново друштво за кога

императив постају знање и информација. Нова информатичка заједница постаје

простор чврсте повезаности и међузависности најудаљенијих држава као и полигон

за ерупцију наднационалних институционалних форми. Страх од гетоизације, води

националне заједнице да се повинују законима глобалистичке силе. Масовна

продукција глобалних комуникационих алата и опреме тј. телекомуникационе

инфраструктуре доприноси њеном утемељењу. Процењује се да је већ 2001. год.

више од 700 милиона људи било повезано на Интернет. Ова технолошка решења

потпомажу још бржем уобличењу Маклуановог „глобалног села“, у коме људи

просторно веома удаљени не само да комуницирају у реалном времену, већ могу

међусобно да размењују своје фотографије и документа. Како Гиденс упозорава „...

као чланови глобалне заједнице људи све више увиђају да друштвена одговорност не

престаје на другој страни националних граница, него се пружа и преко њих... Све

више се сматра да међународна заједница има обавезу да делује у кризним

233 М . Печујлић ,,Глобализација два лика света '',цитирано издаење , Гутембергова галаксија , Београд 2002 . 49стр .

116

ситуацијама како би заштитила физичко благостање и људска права људи чији су

животи угрожени“.234

Живот савремених организација у овако пројектованом друштвено-

културном оквиру подразумева напуштање круте цементиране матрице, зарад

имплеметације нових, пожељених форми и перфоманси. Већина промена кроз које

пролазе данашње организације односе се на усвајање корпоративне културе и

теорије управљања људским ресурсима. Дух постмодерних организација све више

потребује раднике кадре за обављање разноврсних активности. Време

ускоспецијализоване радне снаге нестаје. Док су некада запослени обављали јасно

дефинисане задатке, потреба новог производног духа је укључивање у многе, често

врло различите, фазе рада. Императив глобалног информатичког тј. програмираног

друштва, постаје потреба напуштања старих организационих граница (брз прелаз из

државе у државу). Границе се потиру под налетом информатичке револуције, што је

случај и са пословима које они обављају. Постало је јасно да су професионалне

интервенције много ефикасније ако су организације повезане у мрежу међусобних

односа са другим организацијама.

Такође, у арсенал важних промена треба убројати и настанак гигантских

транснационалних корпорација које обавијају читаву светску економску сцену. Како

запажа Печујлић упоредо са стварањем џиновских корпорација - овлашћења,

непосредно управљање радним процесом и технологијом, координација и контрола -

извлаче се из руку власника и прелазе у надлежност многобројних менаџера. Уместо

једне личности - „пионира капиталистике производње“ који је у исти мах власник,

управљач, стручњак, инвеститор - поједине функције капитала одвијају се и преносе

на хијерархије менаџера. Дакле, менаџерска елита која је срасла са овим

корпорацијским структурама и показала да у све сложенијем менаџменту

интернационалних операција успева да усмери, координира и контролише

професиналне задатке - постаје значајан економски фактор.

Међутим, експлозија развоја науке и технике резултирала је тиме да ризик

постане горући проблем, а управљање ризиком - императив модерног доба. Наша

234 А . Giddens ,,Социологија'', , цитирано издање , стр .60 – 61.

117

будућност почиње да се обликује индиректно у истраживачикм лабораторијама, а не

у парламенту. Технолошка субполитика, игноришући традиционална правила

политичке игре, удара темеље сасвим новој реалности. У савременим дебатама више

се не очекује да се кроз парламентарне расправе о новим законима дође до

алтернативног друштва, него кроз уплив генетског инжењеринга и информационих

медија. Не-политика преузима, како вели Бек, водећу улогу политике. Наиме,

индустрија у односу на државу поседује предност тј. аутономију одлука о

инвестицијама и монопол на примену технологије. У домену економске субполитике

сконцентрисане су главне тачке процеса модернизације у форми економског

планирања, економског прихода и технолошког уобличавања у самим предузећима.

Поделом рада у структури моћи модернизације, држава каска на више начина. Њено

дејство на циљеве технолошког развоја је секундарно. ,,Ни у једном парламенту се не

гласа о примени и развоју микроелектронике, генетском инжењерингу и слично. У

најбољем случају може се гласати о њеној подршци у циљу осигурања економске

будућности (и радних места). Управо блиска веза између одлука о технолошком

развоју и одлука о инвестирању присиљава индустрије да из конкурентских разлога

тајно кују своје планове. То има за последицу да одлуке дођу на столове политичара

и јавне сфере, тек када су оне донете”.235

И тако долазимо до ситуације да индустрије постају резервоари моћи

одлучивања, али без одговорности за споредне ефекте. Паралелно са овим, политика

задобија важан посао да демократски легитимише одлуке које нису резултат њене

воље, те да их маскира у погледу њихових споредних последица. Ово безвлашће

споредних ефеката, сматра Бек, одговара државној политици која може једино да

пружи благослов донетим одлукама и економији која одашиља друштвене

консеквенце у латентност све скупљих фактора. Такође, ово безвлашће одговара и

науци која уводи процес мирне савести у погледу теоријског подешавања, желећи да

ништа не зна о могућим консеквенцама. Последица овакве ситуације јесте да је

производња ризика у сталном порасту. Алармантно упозорење на јачину и последице

235 U. Beck ,,Ризично друштво - у сусрет новој модерни'', ,,Филип Вишњић'', Београд 2001. стр. 360.

118

ризика се врло често пренебрегава и критикује као штетно, јер кочи фирме које су се

определиле за односне планове, а тиме и економску политику дотичних влада.

Прогрес постаје ,,неисписани лист политичког програма од кога се захтева паушална

сагласност као да је то земаљски пут у небо”.236

Он се своди на легитимну друштвену промену за коју је политичко

демократска легитимност непотребна чиме, како Бек упозорава, фундаментални

захтеви демократије бивају наглавачке окренути.

Да резимирамо - политичко, економско, социјално небо данашње

цивилизације чини се да је сада више него икада пре неизвесније, нестабилније.

Ризик како указује М. Печујлић постаје ,,трајно својство људског бивствовања”.237

Никада у модерној историји он није имао тако опасна обележја, тако застрашујуће

размере које савремени свет претварају у ,,заједницу опасности”.

Пишући о природи новог ризика, Печујлић објашњава да се пред

човечанством налазе три круга ризика:238 еколошки, технолошки и социјални.

Градацијски посматрано по степену опасности еколошки ризици морају бити на

првом месту. Умирање шума, загађење воде, ваздуха и тла, ширење озонске рупе и

ефеката стаклене баште ... само су део нагомиланих проблема. Технички ризици

посматрани кроз призму биолошког, нуклеарног, хемијског оружја, генетског

инжењеринга су несагледиви , наравно ту су и социјални ризици чији се круг све

више шири управо са глобализацијом сиромаштва, са све већим дихотомијама између

друштава, цивилизација, ерупцијом тероризма.

Наступила је епоха глобализације. ,,Ако бисмо изабрали један појам који

симболизује дух данашњег времена, то би био појам ,,глобализација”, настајање

светског друштва. Рогобатна реч, која само деценију раније готово да није имала

место у академским радовима или медијима, постала је незаобилазна... реч која је

236 Исто стр. 361.

237 М. Печујлић ,,Глобализација два лика света", Гутенбергова Галаксија, Београд 2002. стр. 188

238 Исто, стр. 189

119

дошла готово ниоткуда, данас кружи свуда, обележавајући најмоћнију силу која

обликује живот савременог света”.239

Глобализација економског, медијског, културног живота све више потискује

традиционално устројене локалне, националне заједнице. Технолошки изуми на пољу

информатике, кибернетике, саобраћаја итд. творе праву револуцију на пољу свести,

преобликујући животе милиона становника земље. Д. Хелд позивајући се на O'Briena,

закључује да смо савременици настајања јединственог глобалног финансијског

тржишта које је ,,будно” 24 часа дневно, те да смо на прагу нестајања географије.240

Планета постаје, како би рекао Маркузе, ,,једнодимензионални реалитет”241, у

коме се људске слободе - економске, интелектуалне, политичке и др., озбиљно

доводе у питање. Или, како Х. Грул вели: ,,Данашња вавилонска кула постигла је

вратоломну висину. Међутим, свуда почиње да пуца... Прегледом је утврђено да

темељи нису солидни, да при изградњи није чак ни извршен прорачун. Није било

никада архитекте који би пројектовао и планирао ову грађевину. ”242

239 Исто стр. 5.

240 Д. Хелд ,,Демократија и глобални поредак", Филип Вишњић, Београд 1997. стр. 156.

241 H. Marcuse ,,Човек једне димензије", Веселин Маслеша, Сарајево, 1968.

242 H. Ghrul ,,Једна планета је опљачкана", Просвета, Београд 1985. стр. 414

120

6. КА ОДРЖИВОМ И ЗДРАВОМ ДРУШТВУ

6.1 НОВА ТЕОРИЈА И ПРАКСА

Човек је најсвршенији инструмент еволуције на земљи! Произилази да је наша одговорност застрашујућа.

J. Hixeley

Галопирајућа индустријализација и урбанизација, пораст конзумената

индустријских производа константно врше огроман притисак на животну средину.

Будући да је реч о простору који није неисцрпан, све више постаје очигледно да се

хитно мора зауставити његова убрзана деградација. Јасно је да еколошки суноврат

мора бити спречен. Али како? На који начин? Како обезбедити материјалну

оспскрбљеност, а не нарушити екосистем? Од седамдесетих на овамо, ова питања

постају све учесталија и бројнија. Будући да загађење (због ширине свог дејства) не

познаје националне границе, тј. да је реч о глобалном проблему, важну улогу у

интензивирању еколошких акција имају Уједињене нације, те велики број

међународних организација. Својим ауторитетом оне настоје да изврше притисак на

локална друштва на плану опредељења за еколошки одрживи развој и стратегију.

Како су пословне интервенције мета еколошког притиска, то се све више очекује да

пораст друштвено одговорних пословних система буде све већа. У овом ритму

промовише се идеја да је социјално одговорно понашање уједно и добар посао. Јасно

да пословне организације производе добра и пружају услуге друштву. Међутим, иако

су срачунате на зарађивање новца, ипак производња мора бити безбедна, тј. не наноси

штету у еколошком смислу, да би била друштвено оправдана.

Модерне тржишно оријентисане компаније више не доживљавају еколошке

норме и стандарде као баласт. Напротив, оне су успеле да од овога створе изазов, где

се као крајњи резултат јавља еколошки производ (green products). Дакле, напушта се

121

концепт краткорочног сагледавања последица производа по шире и уже окружење.

Одговорност произвођача проширује се на све фазе животног циклуса производа

(увођење, раст, опадање, нестајање), а нарочито се потенцира проблем отпада и

неконтролисане потрошње појединих материјала. Све анализе утицаја производа на

окружење посматрају се кроз призму сталног конфронтирања прихватљивих

трошкова, ефикасности, продуктивности и учинака. Еколошки критеријуми постају

све важнији, као и принцип ,,технологија предлаже - екологија одлучује”.243

Тако, у свом раду ,,Gaining from Green Management i Environmental

Management System inside and outside the Factory” - R. Florida i D. Davison указују на

чињеницу да зелене компаније налазе начин да иновираним решењима смање отпад и

побољшају ефикасност , тако што консултују запослене у процесу одлучивања,

осавремењавају методе рада и иду путем који води испуњењу стандарда ISO 14000.244

Заштита животне средине подразумева предузимање одређених мера ради

отклањања штетних последица деловања човека на природу. Иначе, политика

заштите, неодвојива је од претходне озбиљне анализе глобалне индустријске сцене.

При расветљавању актуелног глобалистичког сажимања Планете, јасно се уочавају

контуре политике еколошког друштва тј. политике одрживог развоја. Обезбедити

правилно функционисање екосистема, као оквира живота од кога сви зависимо,

постаје императив нове развојне политике. Одржив развој представља настојање за

подизањем квалитета и просперитета живота човечанства ,али уз постојање

константне бриге за потомство и будућност животне средине. Циљ пожељног

(еколошког) друштва постаје обезбеђење опстанка у природном окружењу, као и

реализација социјално-културних и економских потреба.

J. Reisman инсистира на следећим принципима одрживог развоја:245

243 Б. Јовановић Гавриловић ,,Еволуција схватања о развоју", Економски анали бр. 145, Економски факултет, Београд, 2000. стр. 153-157.

244 R. Florida D. Davison ,,Gaining from Green Management: Environmental ManagementSystems inside and outside the Factory in ,,California Review", Univerzity ofCalifornia, Berkeley str. 66 – 67

245 J. Reisman,,Nachhaltige, umweltgerecht Entwicklung in A. Beyer, Nachhaltigkeit undUmweltbildung, Kramer, Hamburg f. 57-100, према др. М. Андевски - др. М.

122

- принцип помирљивости са природом,

- економска носивост и трајност,

- социјална праведност,

- културни идентитет, и

- глобални заједнички рад.

Принцип помирљивости са природом је уско повезан са одрживим развојем.

Очувати биодиверзитет, омогућити обнављање ресурса: земљишта, воде, ваздуха и

вегетације постају важне ставке живота. За њих се именују индикатори или утврђују

брижне границе вредности.

Интенција одрживог развоја, наиме, постаје квалитетније повезивање

природних процеса у кружењу у природи. Но, да би се ово остварило потребно је

добро разумети сами ток развоја и начина фонкционисања природних система.

Економска помирљивост подразумева:

- појачану употребу обновљивих ресурса и енергије,

- минимизирање употребе необновљивих ресурса и енергије и њихова замена

обновљивим,

- минимизирање емисије - у оријентацији на капацитет примања и на способност

реакције затечених природних система, и

- минимизирање употребе различитих технологија.

Даље, идеја праведности је темељна тачка одрживог развоја. Она почива на

становишту да сви људи имају исте потребе за коришћењем природних ресурса и исто

право на развој. Принцип праведности потребује развој скромних навика и стила

живота, развој који неће ићи на рачун природе и других људи.

Како Аагенда 21 подразумева тзв. ,,важне групе”, које потпомажу одрживост

(идеју и концепт), јесу саставни део широког фронта у чији састав улазе: млади, жене,

деца, аутохтоне групе, невладине организације, комуне, радници, синдикати,

научници, техничари, сељаци... Тако да је идеја демократске партиципације шири

централни елемент концепта одрживости, који омогућава да дођу до изражаја

Кундачина ,,Еколошко образовање", Учитељски факултет, Ужице 2004. стр. 27-31.

123

културне локалне особености. Принцип културног индентитета доприноси новој

оријентацији људских потреба и форми живота, квалитетнијем односу човека и

природе. На крају, глобални заједнички рад је неопходан, јер омогућава живот

садашњој и будућој Екумени. Стално усавршавање еколошких, економских,

социјалних и културних индикатора одрживог развоја, те глобалног система

надгледавања и контроле, интернационалних споразума, уговора и пројеката спада у

важан део потраге за спасоносном формом живота.

Домаћа ауторка др Г. Митић указује да се концепција одрживог развоја мора

реализовати на следећим принципима:

- први принцип - обједињавање екологије и економије у доношењу одлука у свим

нивоима;

- други принцип се ослања на идеју ,,међугенерацијске једнакости” (од залагања за

онемогућавање катастрофа, са којима би се суочиле будуће генерације, до страха

да будућим генерацијама буде омогућен ниво ,,потрошње животне средине” у

обиму који је једнак нивоу потрошње садашње генерације);

- трећи принцип је принцип ,,унутаргенерацијске једнакости” (одржива национална

економија подразумева неугрожавање животне средине унутар својих граница и

нередуковање капацитета средине на друга подручја);

- четврти принцип подразумева уважавање унутрашњих суштинских вредности

животне средине без обзира на користи за човечаноство (супростављање

економистичком и антрополошком приступу).246

Када је реч о ризику морају бити задовољени следећи услови:

- људи морају бити информисани о изложености ризику; предузећа морају бити у

обавези да обавесте потрошаче о штети којој могу бити изложени ако користе

њихове производе, уколико то није очигледено;

- поред информисаности о изложености ризику, људи морају бити информисани и о

њиховох природи (тј. ,,како ризик ступа у дејство”);

246 Г. Митић ,,Еколошка политика и концепт одрживог развоја",Ecologica N - 7, 15-17.

124

- корисници морају да знају како да изађу на крај са ризиком;

- уз рационалну процену ризика морају да буду познате алтернативе

(уколико постоје).247

Укратко, одрживи развој представља успостављање хармоничне везе између

екологије и привреде, како би се природна богатства земље сачувала и за будуће

нараштаје. Реч је о генералном усмерењу, животном опредељењу за изградњу боље

форме живота чији је темељ здрава животна средина. У питању је континуирани

процес успостављања плодног сусрета: економије, друштва и природе, а не готова

рецептура и решење еколошке енигме.

Иначе, покушај проналаска чаробне формуле опстанка и просперитета кроз

обрасце које нуде искључиво природне науке показао се као недовољан и неподесан.

Свакако, прича о исцрпљеним, загађеним ресурсима мора бити у домену техничких,

технолошких, билошких и сл. наука, но ту се не може завршавати, јер јој прети

опасност од атрофирања у дискусији о природи ,,без људи не питајући за ствари од

друштвеног и културног значаја”.248

Област заштите човекове животне и радне средине подразумева темељну

потрагу и преиспитивање по којој се анализа мора проширити и на друштвено-

економске, политичке и културне сфере. Како вели Гор Ал недопустива је немуштост

на овом пољу, додјући да је колективна воља је од есенцијалног значаја.Сва научна

прегнућа, еколошки подстакнута, без обзира са ког подручја науке долазила,

неопходна су и нужна, јер доприносе увећању општег фонда сазнања о глобалном

систему. Зато се у духу постмодерне теорије, иначе нужно расплинуте тј. која има

мноштво ликова баш као и сама стварност успоставља нужан дијалог између

различитих струја, али и посебних партикуларних често неповезаних сазнања.249

247 R . T . de Dzordz ,,Пословна етика'',Филип Вишњић, Београд,2003. стр.228

248 Ulrich Beck ,,Ризично друштво - У сусрет новој модерни", цитирано издање, стр.38

249 М. Печујлић В. Милић З. Видаковић ,,Критичка теорија савременог друштва", цитирано издање, стр. 84.

125

Дакле, плодоносна решења заштите човекове средине могућа су само кроз

интердисциплинирану спознају - кроз сусрет бројних научних дисциплина.

Како је већ предочено - експлозија техничког и технолошког умећа,

екстремна индустријализација, масовна производња и потрошња, одсуство стратегије

очувања Планете - последица су још увек недовољно изграђене еколошке свести и

еколошког образовања. ,,Менаџери су сматрали да је заштита околине била

периферна, или још горе - главна претња - изазов при максимизирању предности

компаније у све већој конкуренцији на глобалном тржишту. Они су веровали да је

побољшање учинка неке фирме на околину ствар сагласности прописа, активност

која није додавала ништа, сем еколошких трошкова и легалних и политичких

импликација”.250

Међутим, нова поколења менаџера како објашњава Christine Meisner Rosen

(Associate Professor of Business and Public Policy - Haas School of Business - University

of California),251 проблеме околине претварају у стратешке шансе, изналазећи нове

моделе који повезују осетљивост околине у организационе, производне дизајнерске и

маркетиншке системе. Објашњавајући разлоге за ову промену, она наводи да је,

најпре, реч о мењању регулационих режима. Тако док се у U.S. експериментише са

системима на бази тржишта за награђивање фирми које редукују загађења; у Европи

се доносе закони који награђују фирме за успостављање система за управљањем

околине, при чему се од фирми тражи да успоставе системе за враћање и обнављање

вредности њихових производа на крају употребе. Фирме се подстичу да нађу начине

да спрече загађење, омогуће поновну употребу и рециклирање, као и да траже

иновације. Други разлог промене лежи у трансформацији самог тржишта. Услед

високих цена енергије траже се могућности за стварање нових производа који траже

мање енергије. Тако је све више оних предузетника који при мерењу финансијског

успеха користе резултате испитивања околине, чиме доприносе њеном очувању. Што

је још важније - влада и разне непрофитне организације развијају све већи број еко-

250 C . M . Rosen ,, Environmental Strategy and Competitive Advantage: An Introduction ''in ,,California Management Review", Univerzity of California, Berkeley 2001. стр. 8.

251 Исто

126

програма какви су: ,,Плави орао”, ISO 14000 стандарди околине, EPA's Energy Star

program. Добро оријентисани предузетници и менаџери поштујући прописане

стандарде, ефикасније освајају све избирљивије тржиште. Али, како је потражња за

,,зеленим производима” у сталном порасту, а стање ресурса све проблематичније,

потребне су нове делотворне стратегије. Искуства светских фирми какве су Hewlet -

Packard и Royal Dutch Shell, јасно указују да транзиција од фазе подржавања до

стратешког управљања околином није једноставан посао. Изналажење новог

приступа условљава промену културе једне компаније и практичне измене као што је

успостављање система управљања околином.252

Дакле, иновације више немају за једини циљ (као до скоро) да минимизирају

трошкове, унапреде технологију и донесу што већу економску добит. Еколошком

рационалношћу ова редукована функција иновација добија сасвим другачији изглед.

Тек утемељене на основу еколошких прорачуна оне добијају прави значај и

оправдање.253Због тога свака брзоплета и бахата употреба технике и технологије

убрзо постаје апсурдна. Наравно, човек се не може одрећи погодности какве су

рецимо лакши рад и бољи живот (које му осигурава технологија), али истовремено он

не сме пристати на потпуно ,,пљачкање” природе, јер је реч о окружењу без кога

човек не може. Излазак из ове зачаране игре омогућава, дакле, једино целисходан

технолошки развој који осигурава све потребне еколошке претпоставке уз што мања

задирања у природну средину.254

Такође, треба споменути и постојање три различита концепта одрживог

развоја:

- концепт неопадајућег богатства - подразумева да укупна вредност капитала треба

да се одржи константним. Интенција овог начела јесте интергенерацијска правда

тј. да будуће генерације наслеђују једнаку вредност агрегата природног и

створеног капитала као и претходне генерације. На овај начин се за исцрпљене

252 Исто стр 8 -14.

253 Љ. Деспотовић ,,Еколошка парадигма", стр.62.

254 И. Меценовић ,,Еколошка компонента у технолошком развоју", Екос, Нови Сад 1/1988.

127

ресурсе обезбеђује компензација и то инвестицијама које генеришу ток дохотка у

будућности сразмеран току који би обезбедили ресурси да нису исцрпљени. Но,

овај концепт нуди делимично решење управо стога што се, рецимо, последице

неких активности неумитно одражавају на наредне генерације, као што је нпр.

одлагање радиоактивног отпада. Зато је неопходна његова реконструкција тј.

његова реализација уз избегавање иреверзибилних ефеката, колико год је то

могуће.

- концепт неопадајућег природног богатства је оперативни ужи модел који

подразумева обавезу да се природно богатство одржава константним у целости

или по становнику, што због пораста популације није исто. Даље, једна варијанта

концепта конастантне вредности стока јесте и она која се темељи на стабилним

ценама стока у времену. Реч је о томе да се оскудица природних ресурса може

сасвим адекватно мерити кретањем њихових цена. Тако, раст цена упућује на раст

оскудице, а пад на њено смањење. Међутим, овај однос је дискутабилан у случају

необновљивих ресурса са непознатим износом резерви, где недостатак настаје

повећаном истраживачком активношћу и супституцијом. За обновљиве ресурсе,

пак, текуће цене су далеко мањи поуздан индикатор њихове будуће оскудице.

- концепт еластичности - развијен у екологији с циљем да објасни нужне промене и

редукцију стокова појединих облика природног богатства. Еластичност је

способност система да услед екстерних поремећаја, одржи структуру и

функциоиналност. Концепт подразумева интеракцију између привреде и

природног окружења која не угрожава функционални интегритет екосистема. Ово

имплицира природно наслеђе које се сели од генерације до генерације, које се

може мењати, али да притом задржи гипкост при апсорпцији економских

поремећаја.255

Наиме, откако је ,,Римски клуб” поставио питање граница раста, расправа о

одрживом стању не јењава. Преовлађује став да је еколошка криза, у ствари, криза

цивилизације која је устројена по техничким и економским захтевима и циљевима.

255 Б. Драшковић (редактор) ,,Економија природног капитала", Институт економских наука, Београд, 1998. стр.54 -58.

128

Одрживи развој представља покушај изласка из ове кризе. Један од могућих излазака

јесте и тзв. PAATE пројекат. Реч је о финском пројекту направљеном 1992., а који

говори о могућем сценарију климатске политике до 2050. Сврха PAATE пројекта

била је да фински званичници одлуче у ком ће се правцу развијати друштво имајући

у виду последице тог развоја на климу. Фински сценарио има четири опције:256

а) ,,бизнис као и до сада” - емисија штетних честица се наставља и појачава без

могућности умањења;

б) ,,технолошки оријентисана развојна политика” - почива на предпоставци о

стабилизацији емисије, али недовољно да се спречи ефекат стаклене баште. Ова

политика почива на вери у технологију;

ц) ,,квалитативна промена политике” - по овом сценарију емисија штетних честица

драстично опада, а ефекат стаклене баште се стабилизује на садашњем нивоу

или почиње да се ублажава (сличност са б) опцијом је вера у технологију);

д) ,,еколошки реструктуирана политика ”- по овом сценарију емисија штетних

честица јасно почиње да пада. Одрживи развој је главни критеријум развоја. Иде

се на очување животне средине макар и по цену економских губитака појединих

економских фактора.

Но, какав ће бити период до 2050. зависи од много фактора: напретка

технологије у области редукције емисије штетних честица, иновација (нарочито у

електронском сектору), промена у друштву итд . Наиме, збивања у друштву и

екосистему врло је тешко предвидети у временском оквиру од 50 година и више.

Финска климатска политика може бити окарактерисана као: пасивна адаптација,

активна адаптација иновација или може бити пионирског типа иплементирана у

друштво и ексистем, чак, и по цену значајних економских губитака.

Предочени ризици неумољиво опомињу на нужност неопходне измене

културе рада и живота. Сценарио одрживог развоја понуђен још 1987.год., кроз

извештај Брундтланд-ове комисије, за многе је једино решење. Реч је о развоју који

свим становницима поједине заједнице пружа друштвене, економске и еколошке

256 M. Wilenius ,,Faust on Wheels'', The Finnish Society of Sciences and Letters and TheFinnish Academy of Science and Letters, Helsinki 1997. стр .161 - 168 .

129

услуге без потреса природних и друштвених система. Израз ,,одрживи развој”, врло

брзо се одомаћио и постао незаобилазан сегмент екологистичког вокабулара. Но,

иако му се замера да је недовољно одређен, те да пренебрегава интересе

сиромашних земаља, ипак за многе он је најадекватнија формула спасоносног

решења. Срачуната је да задовољи потребе данашњег, али и будућег друштва. Под

њим се најчешће подразумева програм интервенција за глобалне и локалне

економске реформе.

Основне поставке одрживог развоја су:

- економија,

- енергија,

- екологија, и

- социјална правда.257

Интенција је да се стандард живота утемељи на капацитету подношења

природе. Истовремено, ово је и пут остварења социјалне правде, одрживе привреде и

животне средине. Дакле, смисао идеје одрживости је очување квалитета живота.

Управо зато, она од човека захтева да, ресурсне капацитете воде, земљишта, енергије

и сл., рационално троши, тј. тако да се увек могу надокнадити.

Сценарио одрживог развоја је стваралачки замах коме је циљ постизање

склада. Како се односи на сва природна добра, тако се по његовом диктату сугеришу

потребе:

- очувања преосталих природних добара као што су залихе подземних вода,

земљишта, станишта ретких врста...;

- подстицања раста природних добара снижавањем нивоа њиховог искоришћавања

који данас постоји ,нпр. необновљивих ресурса;

- улагања у производњу којом се смањује притисак на залихе природног обиља

повећавањем богатстава који вештачки стварамо;

- повећавања ефикасности крајње примене производа (нпр. енергетске куће),

саобраћај који не утиче на загађење животне средине и сл.258

257 П. Јовановић ,,Одрживи развој и еколошки акциони план", Београд 2003.

258 Исто

130

Обезбедити правилно функционисање екосистема, као оквира живота од кога

сви зависимо, постаје импереатив нове развојне политике. Стога је циљ одрживе

заједнице да обезбеди:

- опстанак у природном окружењу,

- реализацију социјално-културних потреба, и

- материјалну опскрбљеност.

На плану иституционализације концепта одрживог друштва од велике

важности је промоција пожељне производње која по речима проф. др П. Ђукића

подразумева:

- интернализацију екстреналија (поступак где се екстерни трошкови чине

,,интерним” тако што морају постати део тржишне цене);

- прохибицију (забрану рада највећих загађивача или утврђивање подношљивог

нивоа загађености);

- рециклажу (поступак поновне производне употребе већ искоришћених производа

и споредних продуката одређених производњи);

- фаворизацију еколошки прихватљивих пројеката (посебно тзв. ,,безотпадних”

технологија користећи еколошку стандардизацију и друге корисне мере);

- превенцију (по систему ,,боље спречити него лечити” – подразумева споразум

произвођача енергије, материјалних импута и корисника екстреналија);

- перспективу (решавање економско-еколошко-технолошког комплекса мора бити

глобално третирано уз поштовање локалног приступа).259

Пројекат одрживе заједнице осим споменутог промовишу и еколози,

многобројне организације за заштиту животне средине, еколошки и други

еманципаторски покрети, удружења грађана, владине агенције, невладин сектор,

научне институције итд. Кад је реч о локалном моделу одрживог развоја, потребно је

да јачање еколошке свести и едукација буду приоритетне активности општинске

управе. У духу Локалне Агенде 21 важно је постојање: визије одрживог развоја

општине, плана деловања у остваривању одрживости и механизама спровођења.

259 П. Ђукић ,,Основи економије '', Технолошко - металуршки факултет , Београд , 1994. стр . 156.

131

Изјава о визији подразумева:

- препознавање главних питања одрживог развоја, као и циљева који се желе

постићи,

- постављање јасних циљева за квалитет живота на локалном нивоу,

- пружање слике водиље развоја локалне заједнице у наредном периоду.

План деловања обухвата:

- нове пројекте и иницијативе,

- промене у приоритетима или активностима јавних служби, и

- промене у нормативно правним актима.

Механизми спровођења пружају одговоре на следећа питања:

- На који начин ће се припремати акције?

- На који начин ће се процењивати достизање циљева?

- како ће се у будућности сама стртегија одрживог развоја реконструисати и

активирати?260

Комплетна одрживост подразумева економску, еколошку и друштвену

одрживост. Економски одрживо предузеће је оно које ,,у сваком тренутку остварује

довољан проток готовог новца (cаsh fow) којим се обезбеђује ликвидност

истовремено обезбеђујући изнад просечни повраћај деоничарима”. (Д. Стокић).

Сигурност производа, безбедност производње и околине спада у важан део

друштвених и индивидуалних одлука од којих зависи реализација концепта

одрживости. Наиме, ако фабрика послује тако што је близу границе угрожавања

околине, она не може постати истински одржива.

Међутим уз питања економске одрживости све више се ослањају и питања

везана за еколошку и друштвену ефикасност. Порив за еколошком ефикасношћу

реализује се, поред рационалне употребе ресурса, и продукцијом роба и услуга са

алтернативним ценама. Овим се промовише квалитет живљења, штеде ресурси и

осигурава будућност. Наиме, управо због иреверзибилне природе природних ресурса,

260 С. Милутиновић ,,Како иницирати локалну Ангеду 21 у мојој општини", Београд 2003.

132

њихова рационална употреба постаје императив реализације одрживости. Предузећа

не смеју исцрпљивати природне ресурсе и постојећи екосистем доводити у питање.

Кад је реч о друштвеној ефикасности под њом се подразумева ,,утицај

новостворене додатне вредности на друштвене прилике. Ако се узме да је већина

утицаја на околину (које проистичу из пословања) негативна, ово се не може рећи и

за утицаје на друштво. Они имају своје позитивне аспекте (плаћање пореза, отварање

нових места...)”. Наравно, како објашњава Д. Стокић, постоје и негативни аспекти

какви су: повреде на раду, вишкови запослених и сл. Међутим, друштвена

ефикасност има за императив да максимизира позитивне, а минимизира негативне

утицаје.

Како се утицај пословних интервенција на окружење и друштво све снажније

осећа, тако је и притисак да предузећа буду друштвено одговорна, такође све већи. У

овом ритму промовише се идеја да је социјално одговорно понашање уједно и добар

посао. Наиме, пословне организације производе добра и пружају услуге друштву.

Иако су срачунате на зарађивање новца, ипак производња мора бити безбедна да не

наноси штету у еколошком смислу и мора бити друштвено оправдана. Еколошка

штета, нанета окружењу посредно, штети људима који су део тог окружења и за које

је здрава средина услов опстанка. Начело ,,не наноси зло” мора бити инкорпорирана

у духу предузећа, јер на њему почивају обавезе према заштити животне средине,

затим према безбедности радника, као и према сигурности производа.261

Контрола загађења безбедности рада и производа подразумева и процену

ризика - важне ставке за размишљање о обавезама предузећа. У третирању степена

безбедности кристалишу се три различита принципа :

- први је одређивање степена безбедности који је достижан и начина да се он

достигне (реч је о техничком знању које произвођач мора да поседује или стекне);

- други је одређивање мере безбедности која је неопходна кад су у питању посебни

производи или посебне делатности. Реч је о ситуацији прихватљивог ризика (у

питању су вредности, њихово поређење, а не техничко знање. Одговоре на ове

261 Д. Стокић ,,Корпоративна одрживост", ,,Квалитет", АД, ,,Пословна политика", XIV 5-6, Београд - Земун , 2004. стр. 37-40.

133

вредносне изазове могу пружити они који ће искусити ризик, а то су: крајњи

корисници, широка јавност, влада...);

- трећи корак је утврђивање да ли неки посебан примерак производа или посебна

делатност одговара стандардима које је поставила јавност. Иначе, очекује се да ће

се раван прихватљивог ризика спуштати како знање и техника буду

напредовали.262

За савремени пословни тренутак веома је важна јасна перцепција проблема

који осујећују живот човека и природе. Такође, битно је да се енергетски и

материјални трошкови адекватно усмере кроз одговарајуће пословне системе.

Полазећи од оваквих усмерења индустријска екологија поставља себи задатак да

промени линеарну природу индустријског система по којој се из сировина добијају

производи, нуспроизводи и отпад у циклични систем, за кога је отпад поновна

енергија, сировина или, пак, процес. Дакле ,за цикличан систем отпад постаје улазна

сировина за неки следећи процес што води увећању његове ефикасности и смањењу

оптерећења природе.

Рециклажа као важна метода еколошког менаџмента, дакле преусмерава део

оутпут-а у репродукцију, а не у отпад или штетну емисију. Одрживо пословање и

коришћење ресурса све чешће захтева примену вишедимензионалних модела који се

представљају сложеном мрежом веза и интеракција компаније и појединих

индустрија.

Индустријска еко-корпорација у Калиндборгу (Данска) пример је сложеног

индустријског процеса који су међусобно умрежени и који међу собом размењују

нуспроизводе, отпад и енергију. Наиме, термоелектрана, рафинерија, фабрика

гипсаних плоча, постројење за производњу сумпорне киселине, фабрика цемента,

фабрика лекова, фабрика вештачког ђубрива, рибњак, биотехнолошко постројење и

локална топлана део су комплекса овог данског еко-индустријског парка. Оваквом

симбиозом индустрије, пољопривреде и услужних процеса, уз профитабилно

262 R . T . de Dzordz , цитирано дело , стр 227.

134

претварање нуспроизвода и отпада у сировине и ресурсе, остварује се економски раст

и подиже квалитет животне средине.263

Снага сваког друштва је у ресурсима са којима оно располаже: људима,

сировинама, енергијом и ресурсима. Захуктала модернизација, превага логике

квантитета над логиком квалитета, нерационално задирање у природну средину,

апстраховање реалних чињеница и сијасет дубоко укорењених предрасуда по којима

је природа неисцрпан извор потребног, условили су озбиљну деградацију екосистема

која се очитује кроз:

- увећање нивоа мора и океана услед отапања леда,

- промене у залихама воде за пиће,

- утицај на пољопривредне културе и биосферу,

- промена у сменама падавинама,

- географска померања од подручја погодних за производњу хране према

пустињским подручјима,

- улажење олова у ланац људске исхране,

- киселе кише због повећања садржаја сумпорних оксида,

- угроженост озонског слоја,

- ефекат стаклене баште,

- ентропија градске средине и сегрегација услова живота,

- све већа духовна и психичка исцрпљеност.

Успешно решавање ових еколошких проблема захтева стварање квантитативно

другачије културе рада и њој иманентне развојне стратегије. Ово подразумева

ерупцију еколошке свести и понашања од личног до колективног нивоа. Као резултат

акумулације еколошких занања јесте настанак нове културе рада по којој је све

263 Д. Стокић ,,Синергија нуспроизвода допринос квалитету животне средине и орживом развоју",,Квалитет", АД , год. XIV бр.. 9 - 10, Београд - Земун 2004 . стр. 45 – 46.

135

обавезнија пракса савремених организација за увођењем система управљања

заштитом животне средине, сходно стандардима ИСО 14000.

Тако, пожељна материјална пракса одрживог друштва мора да подразумева:

- вечиту потрагу за ефикаснијим еколошким решењима,

- озбиљан тертман свих еколошких опасности,

- сталну проверу пројектоване еколошке политике,

- информисање јавности о еколошким перформансама еколошких активности,

- производне процесе усаглашене са најновијим научним и техничким

могућностима,

- све производње морају давати предност, тј приоритет реализацији еколошких

циљева, тј да их инкорпорирају у своју политику,

- еколошке мере, циљеви и стандарди морају бити интегрирани у све области

управљања предузећима,

- реализацијом активности еко-менаџмента очекује се развој екологије као сталног

процеса,

- еко-менаџери треба да имају главну и завршну реч у уређивању пословних

ситуација и последица,

- све запослене у пословним системима треба едуковати у циљу изградње еколошки

одговорног понашања и свести,

- главни императив пословне праксе мора бити еколошка подобност која настаје

као последица: заштите животне средине, рационалне употребе енергије и

ресурса, безбедне употребе новонасталих производа, поновним коришћењем

производа, рециклажом, те безбедним депоновањем.264

264 С. Цветковић ,,Концепција одрживог развоја'', ,,Директор'', доо Привредни преглед бр. 12, Београд 1995 стр.60

136

Модел серије стандарда ИСО 14000 - Систем управљања заштитом животне

средине је матрица која је, у ствари, реализација форме одрживог друштва. Наиме,

акомулација свести о значају успоставе одрживог развоја иницирала је интеграцију

принципа који се односе на заштиту животне средине са атмосфером и праксом

пословних процеса. Нови тип потрошачког менталитета провоцирао је, како

политички тако и моћни индустријски, естаблишмент да се крене са развојем и

применом обавезујућих стандарда и прописа из области заштите животне средине.

Тако су и у нашој средини временом настали и заживели следећи стандарди:265

- стандарди који се односе на ниво организације ( поред ИСО 14000 /ЈУС 14000):

а) ЈУС 14001, Управљање заштитом животне средине, Спецификација са

упуством за примену, Београд, С.З.С.;

б) ЈУС ИСО 14004, Управљање заштитом животне средине - опште смернице

за принципе, системе и поступке, Београд, С.З.С.;

в) ISO/TR14061, Information to assist foresty organizations in the use of

enviromental Menagnent System standards ISO 14001 and ISO 14004;

г) ЈУС ИСО 14010, Смернице за проверавање заштите животне средине -

Општи принципи, Београд, С.З.С.;

д) ЈУС ИСО 14011, Смернице за проверавање заштите животне средине,

Београд, С.З.С.;

ђ) ЈУС ИСО 14012, Смернице за проверавање заштите животне средине -

Критеријуми за квалификовање проверавача заштите животне средине,

Београд, С.З.С.;

е) ЈУС ИСО 14031, Вредновање учинка заштите животне средине, Београд,

С.З.С.;

265 Ђ. Јовановић И. Вујковић Б. Лековић - Милојковић М. Матавуљ ,,Достигнути степен увођења серије стандарда ISO 14000 код нас'',,,Квалитет'' Пословна политика АД год.XIII,БР .1 - 2,Београд 2003. стр .55 – 56.

137

ж) ЈУС ИСО, Упутство 66 General requirements for bodies operation asstiment and

certification/registration of enviromental menagment system (EMS), Савезни

завод за стандардизацију, Београд, С.З.С.;

з) ЈУС ИСО 14050, Управљање заштитом животне средине, речник, Београд,

С.З.С.;

- стандарди који се односе на производе и услуге (у складу са ИСО 14000/ ЈУС ИСО

14000):

а) ЈУС ИСО 14020, Ознаке и декларације о заштити животне средине – Општи

принципи, Београд, С.З.С.;

б) ЈУС ИСО 14024, Ознаке и декларације о заштити животне средине,

Еколошко обелажавање типа И - Принципи и процедуре, Београд, С.З.С.;

в) ЈУС ИСО 14040, Управљање заштитом животне средине - Оцењивање

животног циклуса - Принципи и оквири, Београд, С.З.С.;

г) ЈУС ИСО 14041, Управљање заштитом животне средине - Оцењивање

животног циклуса - Дефинисање циља и предмета и анализа инвентара,

Београд, С.З.С.;

д) ИСО 14042, Управљање заштитом животне средине - Оцењивање животног

циклуса - Анализа утицаја животног циклуса;

ђ) ЈУС ИСО 14043, Управљање заштитом животне средине - Оцењивање

животног циклуса - Тумачење животног циклуса, Београд, С.З.С.;

е) ЈУС ИСО, Упутство 64 - Упутство за укључивање аспеката животне

средине и стандарде за производе, Савезни завод за стандардизацију,

Београд, С.З.С.

Дакле, не развијање правилног односа између друштва рада и природне

околине морало је имати за последицу настанак крајње дискутабилног привредног

развоја друштва. Упоредо са просперитетом, корак по корак разарана је природна

средина и смањивао простор за обнављање самог живота. Постаје јасно да се између

економије и животне средине морају успоставити чврсти мостови, јер од њихове

138

чврстине зависи будућност садашњих и будућих људи, тј. садашње и будуће

Планете. Право на здраву животну средину је право свих људи. Савремена економија

мора поштовати ово право. Еколошки стандарди и мере подупиру одрживост,

квалитет и еколошки ред на локалној и глобалној сцени. Обезбеђивање одрживог

развоја практично је немогуће без поштовања:

- односних стандарда,

- постулата еколошке политике,

- изградње пожељене еколошке свести и понашања, и

- фаворизовања ,,зелене” културе и образовања.

139

6.2 У ПОТРАЗИ ЗА ДЕМОКРАТИЈОМ

Одавно је постало јасно да се слобода не може наметати споља, јер она није у мери коју неко даје, већ у ономе што појединац освоји.

Р. Божовић

Захтев за све широм демократизацијом друштва, одредница је модерног доба.

Сматра се да данас мање од једне трећине света не следи овај захтев док је средином

седамдесетих година двадесетог века више од две трећине света било ауторитарно.

Слом Совјетског Савеза, те рушење комунистичких режима у Источној Европи

изменио је идеолошку мапу света у корист демократијe. Сирови егалитаризам,

неплодни позив за слободом и једнакошћу (који је тако снажно опчињавао и

мобилисао масе) у пракси комунистичких друштава водио је поништавању личности,

занемаривању различитости, одсуству одговорности, а тиме и потирању саме суштине

демократије. Догматски дух комунизма био је ,,глув ”за друге, за постојање

различитих потреба, брисао је слободу - камен темељац демократије. Тадашњој

фабрикованој и идеологизираној стварности одговарала је ,,демократија којој помаже

дух хијерархије и свеприсутна клацкалица доминације и потчињавања”.266

Централизовани живот ових земаља, оличен у постојању дириговане тј.

командне привреде, квази-демократским политичким слободама, недостатку избора и

алтернатива, био је неминовно осуђен на пропаст. Јер, како објашњава М. Матић,

,,...плурализам својине и својинских облика уз одговарајуће јавне и правне гарантије

266 Р. Божовић ,,Лавиринти културе'', цитирано издање стр. 104.

140

својине и плодова њене економске употребе, није само значајан услов конкурентно

способне привреде и привредног развоја, већ и слободе и демократије”.267

Уместо прокламоване шематизоване, унапред зацртане једнакости, права

демократија подразумева богатство избора и шанси. У разлоге о оправданости и

валидности демократије као друштвено-политичког оквира, Е. Гиденс наводи

постојање све глобализованије друштвене активности као и све већи утицај средстава

за масовно комуницирање. ,,...Што више људи буде увиђало да њихов свакодневни

живот зависи од догађаја који се дешавају далеко од њих, то ће они почети да

захтевају више информација о томе како се њима влада, а самим тим и већу

демократију. ”268

Иначе, сви досадашњи модели политичког устројства су показали своју

ограниченост. Док се западни део Екумене носио с проблемом преоптерећене

интервенционалистичке и прескупе државе, источни део је ,,бауљао” у мрежи

нецелисходне и ауторитарне државе. Исцрпљеност политичких матрица Запада и

Истока нанова афирмише концепт цивилног друштва и иницира неопходност

критичког проматрања суштине државе и саме демократије. Када је реч о држави

благостања, њен задатак се своди на очување социјалне сигурности грађана (кроз

постизање пуне запослености и постојања разноврсних социјалних програма),

подржавању приватне иницијативе у области економије и очувању јавне својине у

домену круцијалних опште-друштвених сфера. Међутим, ,,...када прекомерни

социјални задаци у социјалној држави доведу до смањивања личних иницијатива и

приватног предузетништва, а тиме и до смањивања општих економских учинака у

држави, то је сигнал за неолибералне реформе и алтернативе. И обратно, кад

неолиберално фаворизовање приватног сектора доведе у питање развој јавних служби,

економске једнакости и равнотеже у друштву, то је знак да је неопходно увести неки

облик интервентне социјалне државе... ”269

267 М. Матић ,,Либеларизам популизам и демократија'' - Три есеја из политичке теорије, Службени лист СРЈ, Београд 2002. стр. 186.

268 А. Giddens ,,Социологија'' цитирано издање стр. 433.

269 М. Матић ,,Држава'' у ,,Енциклопедија политичке културе'', цитирано издање стр. 273.

141

Дакле, кад год се криза социјалне државе разбукти, услеђује напад

неолибеларизма. Његове критике се своде на протест против гушења приватних

иницијатива и слобода грађана, организовања аутономије против џиновског

бирократизованог државног апарата. За неолиберализам функционално и добро

уређено друштво је оно које почива на слободном тржишту као природном регулатору

свеколиког друштвеног живота. Али, оно што неолиберализам пренебрегава јесте да,

држава која вазда интервенише искључиво на страни бизниса, води стварању

сиромаштва огромног броја људи. А управо ово сиромаштво је акутна болест већине

друштвених система. Дакле, и либералне демократије су се показале као неотпорне на

ову болест. Поред економске неједнакости данашње друштво постаје егалитарно и ,на

други начин, данашњем друштву прете нови ризици какви су: загађеност, уништавање

природне средине, све бржи развој урбаних области..., а они не праве разлику између

богатих и сиромашних.270

Потребу за демократским отвореним, слободним, али одговорним друштвом

нарочито фаворизују екологисти. Вредности и тековине демократије ,оличене у

поштовању људских права и слобода, политичком и културном плурализму и слободи

штампе, утемељене су у еманципаторско биће екологизма. Стављајући у жижу

интересовања стање човекове околине, те тиме и питање самог опстанка живота,

екологисти на особен начин приступају питању општег демократског легалитета

политике. Подоздривост и неповерење према савременим формама демократије

очитује се кроз критику џиновског институционалног апарата, непотребних

процедура и хијерархијског комуницирања на уштрб дијалога. Дакле ,,...није довољно

само указивати на формално - демократски поступак да би се оправдало уверење

легитимитета”,271 јер за питања од далекосежног значаја за опстанак и будућност

човечанства - парламент је неподесан.

Одговори на овакву проблематику захтевају општедруштвени консензус. Тако,

критикујући репрезентативну демократију и указујући на нову етику и вредности

270 Е. Giddens цитирано дело стр. 341.

271 I. Fetscher цитирано дело стр. 133

142

нових друштвених покрета А.Кастелино закључује: ,,Ми сами желимо да одлучујемо

о својој будућности, ми желимо да контролишемо најкрупније друштвене одлуке”.272

Влада, парламент као и државна бирократија не могу имати неприкосновено

право на одлуке од далекосежног општедруштвеног значаја и тежине. Иако наступа са

различитих идеолошких позиција, (тј. није реч о некој строго хомогеној групи)

екологизам успева да надрасте традиционалну поделу на лево и десно, нудећи

алтернативу и доводећи у питање све досадашње моделе цивилизацијског устројства.

Критикујући традиционалне политичке институције, екологисти (као и многи други из

арсенала еманципаторских друштвених покрета) нуде визију другачије политичко-

демократске културе чија ће логика, језик и приступ омогућити успостављање новог,

хуманијег цивилизацијског хода.

Са становишта екологизма, демократија је пожељен друштвено-политички

оквир, јер омогућује најквалитетнију презентацију и реализацију еколошких циљева.

Искуства еколошког покрета из периода, с краја шездесетих и почетка седамдесетих

година двадесетог века, потврђују залагање екологиста за остварење демократских

начела у свим сегментима политичког живота, нарочито у оним која се тичу односа

техничка реалност - људска слобода. Настанак нове индустријско-нуклеарне

димензије живота и последица које она са собом носи, активирало је екологисте са

становишта одбране (не само животне средине, већ и саме демократије) на жестоке

реакције у виду оспоравања званичних институција и њихових пројеката, те начина на

који они постају легитимни. Нуклеарна логика и пракса постаје синоним за

централизовану и бирократизовану државу, тј. синоним за непријатељство које настаје

између околине, друштва и демократије.273

Тако ће Горц изјавити:,,Нуклеарни програм не проистиче из стручног

опредељења... Под привидом стручности нуклеарно опредељење садржи један

прикривени програм који су направили политички руководиоци и главни власници

предузећа, али који није потпуно јасан свим присталицама нуклеарног програма. Не

272 В. Павловић ,,Поредак и алтернатива'', цитирано издање стр. 137.

273 В. Павловић ,,Обнова енергетских утопија'', ИИЦ ССОС Београд 1987. стр. 228.

143

узимајући у обзир само непосредну опасност од нуклеарне енергије, реч је и о томе да

се одгонетне тај прикривени програм и да се поведе борба против њега... ”274

У пориву за успостављањем базичне демократије екологисти се залажу за

децентрализацију, партиципацију владавине права, поштовање демократских

процедура и изградњу цивилног друштва. Неполитичка природа еколошког покрета

очитује се кроз одбацивање класичног лидерства, нецелискоходних процедура и

форми институционалног посредовања. Као такав, еколошки покрет превасходно

постаје и потврђује се као друштвено-културни покрет. Но, иако начином и

карактером свог деловања превазилази класичне политичке обрасце, тиме што задире

у проблеме који се тичу самог опстанка Планете, његова позиција постаје битно

политичка. Јер, проблем животне средине неминовно добија значај глобалног

политичког питања. Међутим, како је за његово претресање неоходан отворен јаван

општедруштвени ангажман, то ово питање постаје и нужно демократско, за чији

третман је неопходна одговорна политика. Одговорност је преко потребна, како

предочава Х. Грул, јер ,,...никада раније није било неколико милијарди људи на овој

планети као што је то данас случај; никада раније није сваки појединац тражио од ове

Земље колико тражи последњих година; никада није дошло до таквог потпуног

привредног искоришћавања ,чак најудаљенијих крајева ове Земље, као што се то

данас чини; још никада у истоји света као данас владајућа тела нису тако мало знала

како ће даље владати”.275

Наиме у основи одговорног политичког мишљења треба да стоји најпре свест

о ограничености природе чији је интегрални део човек, те схватање о нужности

укидања сирове доминације човека над природом и успостављању равнотеже између

природног и социо-културног система, свест о објективном постојању еколошке кризе

у глобалним размерама и потреби да се она реши као и свест о постојању социјално-

политичких актера вољних за акцију која води бољитку.276

274 А. Gorz ,,Екологија и политика'', цитирано издање стр. 132.

275 H. Gruhl ,,Једна планета је опљачкана'', Просвета , Београд 1985 стр. 33.

276 Цифрић /Чулиг,,Еколошка свест младих'', Загреб 1987. стр. 20.

144

Настојање овако пројектованог одговорног политичког мишљења и политичке

куклтуре, по мишљењу екологиста, не може се поверити само држави и државној

администрацији. Отуда захтев за успостављање нове алтернативне политичке

куклтуре која се темељи на самоиницијативама, самолегитимацији, самоорганизацији

и артикулацији итереса.277

То значи да су нови друштвени покрети ношени сасвим специфичном

логиком. ,,То није логика институција (без обзира да ли оне успешно обављају своје

функције или не), ни логика поретка, ни логика status qua. Напротив, ,,...то је логика

обнове друштва и заједнице мимо, изнад, а када је то потребно и против, логике

постојећих институција и система”.278

Реч је о колективној акцији која треба да резултира формирању новог

идентитета. Циљ ове акције је, сматра А. Мелучи, усмерен на одбацивање

институционалног посредовања као потенцијалног механизма контроле и

манипулације.279

Цивилно друштво у односу на државу подразумева специфичну реалност у

којој ,,столује” индивидуални грађанин (са својим правима) и његова удружења. На

дихотомију држава-цивилно друштво, најпре је указао Хегел, означивши цивилно

друштво као историјски произведену сферу етичког живота,280 а потом се она нашла у

истраживачком фокусу бројних теоретичара.

Маркс је овај дуализам решавао по формули - одумирање државе води

укидању буржоаског цивилног друштва и успостави социјалистичког цивилног

друштва - као историјског људског друштва.

277 А. Милорадовић ,,Спонтаност и институционалност'', Центар за истраживачку документациону делатност ПК ССО Југославије, Београд 1989. стр. 68.

278 В. Павловић ,,Потиснуто цивилно друштво',' цитирано издање стр. 165.

279 ,,Обнова енергетских енергија'', цитирано издање стр. 115.

280 В. Павловић ,,Потиснуто цивилно друштво'', Екоцентар , Београд 1995. стр. 22.

145

У ствари, сам појам грађанина се кроз целу историју с тешком муком борио за

самосталност и опирао поистовећивању са становником града ,с једне стране, и са

држављанством ,са друге стране.281

Данас, своје најјаче упориште грађанин проналази у домену цивилног

друштва. Управо зато, један од његових приоритетних задатака јесте да брани и негује

аутономију цивилног друштва, те да се (са позиције одбране) супростави претњама

државе и тржишта. При овоме он мора да респектује аутономију државе и тржишта,

да се бори за очување свих тековина социјалне државе и грађанског друштва.

Иначе, после вишедеценијске тишине, распламсавањем кризе савремене

државе на прелазу из шездесетих у седамдесете године двадесетог века, поново је

нарастао теоријски интерес за разматрање дуализма цивилно друштво - политичка

држава. Актуелизацији ове проблематике допринела је, осим исцрпљености државе

благостања, и експлозија нових друштвених покрета. Појава и ширење еколошког,

антинуклеарног, феминистичког покрета, затим покрета за заштиту грађанских права

и др. одраз су немоћи традиционалних политичких институција. Потиснути, а

нерешени проблеми какви су: опасност од нуклеарне катастрофе, озбиљно

нарушавање животне средине, неизвесна будућност итд., рађају и мобилишу нове

друштвене актере да услед неспособности, али и неодговорности званичних

институција и њених моћника, преузму контролу над својим животима.

Како запажа В. Павловић однос друштво - држава постао је наглашено

актуелан у време кризних стања државе тј. у ситуацијама када су ,,очекивања и

могућности друштва знатно премашивали способности постојећих институција

државе и политике, да на адекватан начин одговоре нараслим захтевима својих

грађана или када су претензије државе да себи потчини друштво доводиле до ерозије

легитимности постојећих државних институција”.282

281 А. Молнар ''Грађанин'' у збирци ''Критички појмовник цивилног друштва'', бр. 2, Група 484, Београд 2004. стр. 11.

282 В. Павловић цитирано дело стр. 31.

146

Прича о цивилном друштву постала је наглашенија од времена економске

стагнације и кризе легитимности власти због негативних последица економско-

политичког система и периода ригидних једнопартијских држава.

Што је потреба стварања ,,грађанских аутономних оаза”, слободних подручја

постајала све израженија, то су расправе о неопходним реформама бивале бројније.

Отуда и честа указивања да, услед све богатијег друштвеног поља, постојеће државне

институције постају преуске за политичку репрезентацију, као и на чињеницу да због

ауторитативне државне власти расте оправдани отпор грађана.283

Пракса ауторитарних социјалистичких режима врло је брзо показала да је

обећана демократија и једнакост у обиљу само илузија тј. изневерени сан о свеопштој

хармонији. Ова етатистичка друштва ,,командне среће” временом су урањала у

катастрофу, те на крају у заборав. Но, иако се цивилно друштво на овим просторима

никада није оформило, ипак су идејна залагања о неопходности његове успоставе

доприносила његовом оживотворењу у будућности, додуше, у сасвим другачијем

друштвеном амбијенту. Ова идејна потрага се темељила на захтевима за

успостављањем правне државе, независне сфере јавности, као и за својеврсним

политичким плурализмом.284

Највише забуне и немира код тадашњих власти изазивала је потреба увођења

политичког плурализма, управо због страха да ће владајућа комунистичка партија

изгубити улогу кормилара над друштвеном збиљом. Међутим, потребу успостављања

базичне демократије не решава ни успостава вишепартијског плурализма што је јасно

показала ерупција нових друштвених покрета на Западу. Ови покрети су настали на

западној сцени као резултат незадовољства класичном репрезенттивном

демократијом.

Зато је сасвим упутно да се на нове друштвене покрете гледа као на израз

,,парадокса демократије” (Гиденс), тј. као на носиоце сасвим нове политичке,

културне свести и сензибилитета.

283 Исто.

284 В. Павловић ,,Поредак и алтернатива'', цитирано издање стр. 160.

147

Дакле, један од фундаметалних услова демократије и битно другачије

политичке културе јесте стварање цивилног друштва. Модерно друштво које

претендује да буде демократско, мора широм отворити врата за сва мишљења, тј. мора

поштовати друштвени плурализам. Јер ,,...познато трофазно одвајање демократских

процеса, конфликт - консензус - демократија, могуће је само у средини релативно

аутономног и слободног цивилног друштва, а не унутар друштвених структура које

наметањем само једног начела као све важећег (национално, класно) потире

друштвене различитости и споља намеће само један принцип уједињавања ометајући

токове слободних разменских процеса у друштву”.285

Зелена демократија подразумева изградњу пожељене атмосфере у којој је

реализован концепт цивилног друштва и широм отворена врата давно потиснутом

духу истине и смисла. Но, иако је тачно да се практично сва политичка устројства на

земаљској кугли од САД, Шведске и Аустралије до Кине, Ирана, Кубе и Северне

Кореје декларишу и идентификују као демократска,286 она то у пракси не морају бити.

Како вели В. Павловић, цивилно друштво дели судбину демократије. ,,Као што

демократија може бити искоришћена за врло недемократске исходе и опције, тако и

цивилно друштво, као општи оквир, може бити употребљено за добро људи, али исто

тако и злоупотребљено од стране појединаца и друштвених група. ”287

285 М. Матић, цитирано дело стр. 188.

286 Ђ. Вукадиновић ,,Демократија'' у збирци ,,Критички појмовник цивилног друштва'', бр. 1, Група 484, Београд 2003. стр. 57.

287 В. Павловић ,,Цивилно друштво и демократија'', Удружење за политичке науке Србије и Црне Горе, Чигоја штампа, Грађанске иницијативе, Факултет политичких наука, Београд 2004. стр. 152.

148

6.3 ЕКОЛОШКА СВЕСТ И ЕКОЛОШКА ПОЛИТИКА

Велика промена наслеђених етичких начела изазвана је рањивошћу природе на технолошке интервенције човека таквих размера и којима раније епохе нису ни слутиле. Нова етика императивно захтева да један потпуно нови поредак –целокупна наша планета- уђе у круг према коме морамо да будемо одговорни.

М.Печујлић

Све до седамдесетих година двадесетог века питање социјалног оквира

живота имало је превагу над питањем стања екосистема. Од избијања на површину

овог другог питања почињу да се кристалишу обриси сасвим другачије друштвене

свести. Постаје јасно да становници Екумене морају напустити став по коме је

природно богатство неисцрпно, те да може немилице да се троши. Промена погледа

на свет постаје нужан корак у успостављању оптималног узајамног дејства човека и

природне средине. Како каже проф. Ј. Ђорђевић: ,,Еколошка свест се не своди ни на

технологију ни на оптимистику идеологију. Она је сложен социолошко-политички и

економско-технички комплекс”.288

Даље, она ,,...представља поред сазнања о стању друштва и природе и

узроцима тога стања и сазнања о потреби заштите природе и даљег нарушавања

еколошке вредности у њој како би се очувао природни оквир живота човека”.289

Еколошка свест се темељи на новим знањима, ставовима, вредностима,

мишљењима и понашањима. Турбулентан живот, модерно друштво, непредвидива

будућност, партикуларност сазнања која се тичу темељних питања егзистенције, свест

288 Ј. Ћорђевић ,,Идеје и институције'', цитирано издање стр. 122.

289 Д. Ж. Марковић ,,Социјална екологија'', цитирано издање стр. 177.

149

да еколошка криза има глобалне димензије, показују неодрживост традиционалног

модела понашања. Наиме, регистровање аспеката данашње еколошке кризе какви су:

губитак компетенције деловања у околини; губитак компетенције прогнозирања;

губитак прегледности и непоправљивост оштећења околине према проф. М.

Андевској условљава обликовање нових социјалних парадигми у области понашања

које ,,...треба да постане чврст, саставни део човекових уверења, која извиру из

схватања новог односа човека према природи”.290

Еколошко понашање је незаобилазни елемент еколошке свести, будући да се

она не темељи само на одређеним личним и колективним еколошким сазнањима, већ

и на конкретној акцији актера којој је циљ бољитак, тј. решење еколошких проблема.

Поред еколошке свести на еколошко понашање утичу и економске, биолошке,

социјалне и др. људске потребе. Интенција политичке, економске, еколошке

стратегије друштва јесте, дакле, промоција пожељеног еколошког понашања. Но,

формирање овог понашања је веома значајан посао, управо због постојања и утицаја

различитих објективних и субјективних чинилаца. Из арсенала објективних чинилаца

ваља споменути: стање животне средине (с обзиром на степен деградације

екосистема), друштвено-еколошку инфраструктуру, ниво техничко-технолошке

развијености одређених регија, субјекте (типа еколошких покрета, политичких

партија, науке и др.) итд. Индивидуалне и друштвене вредности којима појединац

обликује своје понашање, политичка опредељења, идеолошка и верска убеђења,

ставови, процене и очекивања спадају у субјективне чиниоце.

Еколошка свест подразумева активан ангажман човека у решавању еколошке

кризе, а не само регистровање стања човекове средине у свести људи. Осим

еколошког понашања еколошка свест садржи још два значајна елемента - екоклошко

знање и вредновање еколошке ситуације.291

Ерупција нових друштвених покрета (од еколошког преко феминистичког до

антинуклеарног, те све гласнија и шира окупљања грађана у циљу заштите човекове

290 М. Андевски ,,Увод у еколошко образовање'', Филозофски факултет Нови Сад 1997. стр. 53.

291 Д. Ж. Марковић ,,Социјална екологија'', цитирано издање стр. 178.

150

околине) утицали су на промену устаљених вредносних оријентација. Услови

настанка еколошких вредности углавном се везују за две групе хипотеза.292

У склопу хипотеза о примарним процесима које путеве настанка еколошких

вредности сагледавају у њиховом извору, спадају: опажајне психолошке хипотезе (по

којима су еколошке вредности резултат непосредног човековог схватања промењеног

екосистема и наступајућег оптерећења околине); когнитивне теоријске хипотезе које

се односе на садашњост и будућност (еколошке вредности које настају променом

мишљења и знања о еколошкој повезаности проблема и односе се на привремену

ситуацију екосистема тј. на очекивана будућа стања екосистема); хипотезе

оријентисане психолошким потребама и мотивима (еколошке вредности после

задовољења материјалних темељних потреба); хипотезе смисла (еколошке вредности

настају симболичном артикулацијом дубоко захваћених и подложних промена

вредносних структура); хипотезе засноване на теорији деловања (еколошке вредности

настају променом услова човекове могућности деловањем). Наравно, да ове наведене

хипотезе о условима формирања еколошких вредности треба прихватити са извесном

резервом, јер ,,...тешкоћа је у томе што су у њима изоловано коришћене појединачне

психичке функције: опажање, сазнање, потребе, митови, симболичко понашање” те да

је ,,...поред оваквог појмовног одвајања потребна и интеграција наведених

појединачних психичких функција, која је примеренија природи човека”.293

Еколошка свест се не може анализирати, а да се у третман не узму и

доминантне вредности које обликују дотично друштво. Вредновање еколошке

ситуације је детерминисано системом вредности друштва или друштвене групе у којој

настаје и продукује се еколошка свест. Како у сваком друштву егзистирају различити

системи вредности, то значи и да су прилази и ставови у вези са еколошким

проблемима различити. Најзад, најпримеренији елемент еколошке свести су еколошка

знања. Она су неопходан предуслов формирања еколошке свести и подлоге за

процењивање угрожености животне средине. Реч је о знањима која се тичу односа на

292 М. Андевски, цитирано дело стр. 49.

293 Исто.

151

релацији човек - природа, која говоре о узроцима и карактеру еколошке кризе као и

могућностима изласка из ње.

Осећај да је формирање еколошких знања условљено многобројним

моментима, те да захтева изналажење најпогоднијих метода, створило је потребу за

успостављањем адекватног еколошког образовања. Примарни циљ еколошке

едукације јесте креирање и успостављање хармоније између природе и друштва у

данашњој, али и будућој Екумени. Реч је, пре свега, о превенцији која се реализује

кроз квалитетан пласман еколошке културе, морала и етике. Јер, екологија душе и

екологија мисли потребна нам је бар исто толико колико екологија животне средине.

Промене су нужне, али ће оне бити смислене и аутентичне само ако и пре свега крену

од нас самих... Стога еколошка крилатица треба да буде ,,...биће нам боље кад ми

будемо бољи”.294

Еколошко образовање подразумева фаворизовање новог стила живота,

другачијих етичко-културних вредности, постојања слободне ,али и одговорне

личности. Оно се не сме ограничити тј. усредсредити на само неку од популација

(школску, студентску, стручну...), већ његови доживотни конзументи треба да буду

припадници свих генерација. Осим овог, еколошко образовање мора имати изнад

свега глобални карактер, што значи да се односна сазнања не могу тицати само

одређених области Екумене.

У литератури сусрећемо различита и врло често крајње поједностављена

одређења еколошког образовања. Проблем дефинисања се додатно усложњава и тиме

што је еколошко образовање још увек у повоју, па је врло тешко јасно прецизирати

његов будући ток и смернице. Али, неопходност темељног одређења еколошког

образовања у циљу очувања и унапређења човекове средине изнедрила је, чини се,

сасвим адекватну дефиницију по којој ,,образовање за заштиту и унапређивање

човекове средине представља свесно и планско развијање знања о човековој средини у

току читавог живота човека, које има за циљ развијање свести о основним

карактеристикама човекове средине, односа у њој и односа према њој, на основу које

294 Љ. Деспотовић ,,Тезе о односу екологије и етике'' у зборнику ,,Етика и екологија'', цитирано издање стр. 142 - 143.

152

ће човек тежити очувању и унапређивању средине на начин којим се обезбеђује

егзистенција човековог рада у садашњости и будућности”.295

Последњих година са експанзијом еколошких проблема расте интерес за

педагогизацију животне средине. О овом говоре све учесталије научне публикације,

скупови и саветовања. Бројна истраживања еколошке проблематике указују да се

еколошко образовање не сме поверити искључиво школским установама. Као важне

факторе настанка и уобличавања еколошке свести наводе се поред школе још и

породица, радна средина и масовни медији. Сматра се да личности које више времена

проводе заједно са родитељима у природном окружењу, касније током живота

показују већу спремност да се ангажују у проблемима околине.296

Када је реч о мас-медијима, поред указивања на њихову ограниченост, бројна су и она

схватања по којима су средства за масовну комуникацију најважнији извор

информација о околини.297

Радна средина као део ,,људског света”,298 у коме човек потврђује своје

постојање може битно да утиче на формирање еколошке свести. Наводећи аргументе

у прилог овој констатацији, проф. М. Андевски објашњава да припадност радној

средини може водити формирању нових ставова, мењању или учвршћењу постојећих,

затим да радна група као средина у којој појединац проводи значајан део времена,

негује осећање поверења што погодује да се еколошки релевантни садржаји брзо

преносе и на начин који одговара личности и на крају да радна средина представља

295 Д. Ж. Марковић ,,Социјална екологија'', цитирано издање 183.

296 М. Андевски, цитирано дело, стр. 77.

297 ,,Fietkau i Kessel (1979) сматрају да се често прецењују могућности формирања нових вредности; ставова или начина понашања подсредством масовних комуникација. Они су противници стратегија комуникације по принципу ,,канте за заливање и компању масовне комуникације сматрају садржајном, када се надовезује на постојећи хоризонт вредности и постојеће навике понашања...Са друге стране Мurch (1974) извештава да су медији нарочио телевизија и часописи, затим следе новине, пријатељи и суседи најважнији извор информација о околини.'' М. Андевски, цитирано дело стр. 81.

298 М. Деспотовић ,,Радна средина и образовање'', Институт за педагогију и андрагогију, Филозофски факултет, 1991. стр. 53.

153

поље у коме се кроз пријатељски отворени дијалог могу размењивати информације,

мењати уврежени ставови и подстицати пожељена понашања према околини.299.

Животна околина човека и радна средина као њен важан сегмент налазе се у

дијалектичкој свези, јер радна средина настаје као резултат људског активног односа

према природи који се испољава преко рада као процеса који омогућава размену

материје између природе и човека. ,,Сваки приступ заштити човекове околине који не

би водио рачуна о дијалектичком јединству животне и радне средине био би ненаучан

и друштвена акција заснована на неуважавању тог јединства дала би половичне

резултате''.300

Школске установе (од основних до универзитетских) као места у којима се

усвајају знања и вредности, врши припрему за будућу животну оријентацију морају

бити снажан генератор подстицања еколошке свести. Еколошка материја треба да

буде заступљена у свим научним подручјима и садржајима и то ,,...историјски и

развојно уз стално наглашавање могућности да човек својим активностима делује и

деструктивно на природу као и указивање на последице таквог деловања”.301

Овако осмишљено еколошко образовање које подстиче развој пожељених

вредности, понашања, свести доприноси фаворизовању еколошке културе као

исходишту, али и производу еколошке политике. Култура као ,,простор човековог

самопрепознавања и сазревања”302, затим као услов и последица неговања лепог и

живог, свакако да више доприноси делотворности еколошке политике од масе

безличних законских мера и прописа. Камен темељац успешне еколошке политике је

култивисана и еколошки оријентисана индивидуа. Колико грађанин као субјект

еколошке политике и као јединични део колективних субјеката поштује и признаје

природне вредности, толико и еколошка политика показује своју делатну снагу и моћ.

299 М. Андевски, цитирано дело стр. 86

300 Д. Ж. Марковић ,,Међусобна повезаност заштите животне и радне средине човека'' у зборнику ,,ЧОВЕК ДРУШТВО ЖИВОТНА СРЕДИНА'', САНУ, Београд 1981. стр. 44.

301 Д. Ж. Марковић ,,Социјална екологија'', цитирано издање стр. 187.

302 Р. Божовић ,,Недоумице (ОКО КУЛТУРЕ)'', РУ ,,Вељко Влаховић'', Суботица 1978. стр. 175.

154

Полазећи од уобичајеног схватања политике као делатности ,,јавног

одлучивања у заједници о свим пословима који се тичу њеног опстанка,

функционисања и развоја”,303 јасно произилази да се и еколошка политика као њен

део, такође темељи на делатности којима се желе остварити одређени циљеви у

друштву.

Наиме, ,,када је екологија постала део научног и образовног система,

легитимно и стручно и морално становиште, као и сегмент друштвених вредности и

свести људи уопште, то индикативно значи да је постала и део политике”.304

Основни принципи на којима почива еколошка политика региструју се из

арсенала политичке и економско-социјалне сфере. Насупрот, политичким принципима

какви су: трајност, затвореност, ауторитарност, присила, конфронтирање,

мајоризација - налазе се политички принципи сагласни са еколошком теоријом и

праксом какви су: принцип демократичности, јавности, отворености, сарадње,

преговарања, толеранције, усаглашавања итд.

Еколошко-социјални принципи на којима почива еколошка политика

подразумевају:

- усаглашавање економског развоја са природним могућностима,

- употреба средстава научно-технолошког прогреса у складу са принципима

екологије,

- стварање система људских потреба који неће доводити у питање еколошку

равнотежу,

- планирање природног прираштаја становништва у мери у којој га природа,

технологија и економски систем могу подржати.305

Савремана еколошка политика заснива се на следећим начелима:

303 С. Самарџић ,,Политика'' у ,,Енциклопедија политичке културе'', цитирано издање стр. 884.

304 П. Ђукић М. Павловски ,,Екологија и друштво'', цитирано издање стр. 22.

305 Исто стр. 23-24.

155

- интернализација екстерналија - у свим условима мора се обезбедити да екстерни

трошкови и еколошке штете постану део укупне цене на рачун интерне економије

тј. малопродајне цене добара и услуга;

- еколошка превенција - економска политика би морала оперисати са унапред

припремљеном еколошком и развојном визијом, на основу верификованих

еколошких параметара и екстерних трошкова, како не би дошло до нежељених

еколошких последица, које је тешко надокнадити и санирати;

- еколошка стандардизација - стандарди се морају ускладити са стварним

могућностима. Приоритетни задатак економске политике јесте да се

стандардизација што је могуће више усклади са еколошким прописима и

стандардима ЕУ;

- еколошка едукација (култура, информисање) - пракса показује да знања и

информације о еколошко развојним проблемима увек недостају. Како се еколошка

свест не стиче рођењем, нити само породичним васпитањем, продукција

целокупног знања, науке, културе и еколошке едукације постаје обавезна.

Једино демократско, одговорно и отворено друштво може дати ваљану

социјалну основу за постизање еколошко-економске политике.306

Пример добре организационе структуре еколошког система представља

амерички модел.307

Наиме, овде се прикупљање и обрада података еколошке проблематике не

врши у оквиру једног пројектованог информационог система, већ кроз развноврсне

пословне системе, државне агенције и сл. Они се решавају углавном на три начина:

- ограничењем употребе и елиминацијом одређених штетних материја,

- смањењем количина отпадних материја и рециклажом, и

- технологијом за пречишћавање отпадних материја.

Иначе, 1970. год. у Америци је изашао први важнији и опширнији закон чија је

интенција била да штити човекову животну околину. Требало је да регулише емисије

306 М. Ђорђевић ,,Социологија", Београд 1999. стр.

307 P. Andre - Жељко Митровић ,,Основне методе екоклошког система", Београд 1996. стр. 7-14.

156

загађивача у ваздуху из покретних и непокретних извора. Такође, овај закон

дефинише стандарде за постојеће и нове изворе загађења, пружа рокове за испуњење

услова као и високе материјалне накнаде. Од времена ступања на снагу овог закона,

све производне јединице које испуштају регулисане материје у ваздух, морају да

обезбеде писмену дозволу. Такође, нове операције морају прво добити дозволу за

изградњу, а након тога дозволу за производњу. Молба за дозволу подразумева

пружање свих потребних информација како би држава могла да изда или одбије

захтев. Закон предвиђа да, уколико компаније које немају дозволу крену са радом,

њима следи најпре кажњавање, а потом затварање.

Након утврђивања потребе за новим законом или битном корекцијом у

постојећем закону, држава ангажује компентентне саветнике који, након извршених

научних испитивања, пружају све неопходне податке правној служби да начини

предлог закона. У одређеном временском року, јавни и привредни пословни системи

пружају писмене коментаре о овом предлогу. По његовом пријему следи јавна

дискусија, а потом се обликује финални нацрт закона, пожељан за све стране. Касније

се овај нацрт шаље законодавном органу (савезном, државном или локалном, у

зависности од тога да ли је закон савезни, државни или локални). Председник

потписује изгласани савезни закон, а државни закон потписује гувернер дотичне

државе. Постоји могућност да они одбију потписивање закона но, уколико

законодавно тело гласа са више од две трећине присутних чланова за овај закон, онда

он аутоматски ступа на снагу. Наравно, Конгрес САД доноси савезне законе који

регулишу правне односе у федерацији. Савезне државе могу донети своје законе да

реше неке специфичне проблеме. Ови закони нису мање нормативне снаге од

савезних закона. Државе су стимулисане да донесу и спроведу своје законе, јер им

Савезна влада ставља на располагање материјална средства (када утврди да државни

закони задовољавају савезне програме). Од важнијих закона ваља споменути:

- RSRA (Reasource Conservation and Recoveru Act)- регулише усклађивање,

транспорт, депоновање и прераду одређених опасних продуката. Такође, регулише

рад, инсталацију и уклањање подземних цистерни у којима су се држали (или

тренутно држе) ускладиштени материјали. Да би се ове активности одвијале

легално, дакле, потребна је дозвола;

157

- CWA (Clean Water ACT) - овај закон успоставља стандарде и врши рестрикцију

одбацивања индустријских отпадака у природу кроз канализацију или директно у

водене изворе. Он регулише и случајне изливе или просипања ових материја

директно у воду или на земњиште одакле могу доспети у водене путеве. Такође, он

регулише систем загађења испирањем загађеног земљишта;

- TSCA (Toxic Substances Control Act) - регулише производњу, дистрибуцију,

продају, употребу и депоновање хемијских супстанци као и мешавине опасних

материјала или нове супстанце пре почетка њихове производње;

- Superfund - регулише чишћење загађеног земљишта. Ово је први закон који ставља

пуну одговорност на правно лице које је створило штетне отпатке и онемогућује

пренос ове одговорности. Уговор о преузимању отпадака од стране депоније,

превозника или било ког другог лица, не ослобађа одговорности онога које створио

отпад. Правно лице које је произвело штетне отпатке и депоновало их по свим

постојећим прописима пре десет, двадесет или педесет година још увек има пуну

одговорност да очисти земљиште уколико дође до загађења. Власници депонија,

као и они који су послали отпад, једнако су одговорни. Уколико се не може

пронаћи власник или он нема средства, онда држава финансира чишћење из свог

фонда створеног за ове сврхе;

- SARA (Superfund Amendment and Reauthorization Act) је најважнија допуна

Superfunda. Како је веома обимна третира се као засебан закон који дефинише на

који начин јавност и радници који раде са одређеним штетним супстанцама, морају

бити обавештени о ризику коме су изложени (ефекте, обележавање, тренинг, листе

и сл.). Закон дефинише и планирање за случај изненадне опасности. Листе

супстанци са њиховим особинама, потенцијалним опасностима и начином заштите

од њих, морају се предати локалним и државним властима.

На крају, када је реч, о стратешким циљевима лоцираних у литератури и сфери

праксе у SAD-u треба поменути:

- стратешке циљеве државних органа (федерација, држава и општина) који су дати

кроз нормативну регулативу - законе, прописе, норме;

- стратешке циљеве пословног система (врло разноврсни) - неки од пословних

система немају дефинисане стратешке циљеве, а остали их пројектују у већој или

158

мањој мери у зависности од филозофије и снаге компаније. Основни циљ је

реализовање добити путем упознавања дугорочне тенденције у екологији и добро

замишљених и изведених програма за заштиту од загађења и зелени маркетинг.

Дакле, реализација нагомиланих еколошких проблема је законски услов за

егзистенцију пословних система, такође и решење еколошке проблематике, услова

опстанка свих друштвених и природних ентитета. Њој се не сме прилазити стихијски

и парцијално, већ систематски, стрпљиво и свеобухватно. Захтеви човека морају

престати да се сукобљавају са ограничењима које диктира природа. Полазећи од ове

констатације пројектована еколошка политика мора бити инкорпорирана у државну

политику и подупрта правном регулативом и инструментима усмеравања, управљања

друштвеним развојем. Антропоцентрична етика мора устукнути зарад истинске

логике живота. Трансформација друштвеног, моралног, правно-политичког,

културног живота постаје доминирајући услов опстанка.

Из свега произилази да је светској заједници неопходна еколошка политика

која подразумева:

- бригу за основне животне потребе,

- изградњу партнерског односа према природи,

- усмереност на временско трајање (политика мора благовремено да се побрине за

одржавање постојећег),

- окренутост ка видљивом животном подручју, што ће водити већој слободи,

независности, те тиме и редукцији међународних конфликата,

- стабилизацију становништва (на овом пољу је нарочито значајна помоћ

стабилизовању унутрашњих прилика земаља у развоју)

- умереност на правој добити човека и посредовање при остваривању еколошких

захтева у односу на одговорност према будућим генерацијама,

- узор техници и привреди који мора бити кружни ток природе. (Штедљивост и

поновна употреба морају постати и принцип техничко-индустријског подручја);

- да у средишту човекове бриге мора да стоји природом дато плодно земљиште, које

ствара богатство путем бесплатне сунчеве енергије:

- да рад мора бити еколошки нешкодљив (он мора водити поред материјалне

користи и културном самопотврђивању); и

159

- да заједница мора подразумевати социјално збрињавање ближњих.308

Даље, данас је једна од основних карактеристика процеса, који се тичу

савремене политике и права животне средине, све наглашенија интернационализација

проблема животне средине. Списак међународних уговора у области животне

средине, поготово оних мултилатералног карактера, сведочи о све озбиљнијем

приступу еколошкој проблематици. Очување природе, тј. заштита земљишта, воде,

ваздуха, шума, озонског омотача, биљака, животиња, трговина угроженим врстама,

загађеност мора, климатске промене, отпад, хемикалије...- постају питања која нужно

бивају обухваћена одређеном формом међународне регулативе.

Окосницу тока интернационализације субјеката политике и права животне

средине чине поједине организације из система ОУН какве су специјализоване

агенције:

- WHO - Светска здравствена организација,

- WMO - Светска метеоролошка организација,

- ILO - Међународна организација рада,

- FAO - Организација за исхрану и пољопривреду,

- ICAO - Међународна организација за цивилно ваздухопловство,

- IMO - Међународна поморска организација,

- WIPO - Међународна организација за интелектуалну својину,

- IAEA - Међународна агенција за атомску енергију,

- WTO - Светска трговинска организација,

- WB - Светска банка,

- IBRD - Међународна банка за реконструкцију и развој,

- IDA - Међународна развојна организација,

- IFC - Међународна финансијска корпорација.

Од специјалних тела за економски и социјални савет ОУН посебан значај

имају:

- UNEP - Програм УН за животну средину,

- UNDP - Програм УН за развој,

308 H. Gruhl,цитирано дело стр. 17.

160

- UNCTAD - Конференција УН о трговини и развоју.

Од функционалних и регионалних комисија ваља убројити:

- CSD - Комисија за одрживи развој,

- CHR - Комисија за људска права,

- UNECE - Економска комисија УН за Европу (овде спадају и одговарајуће комисије

за Африку, Азију, Латинску Америку и Карибе и западну Азију).

Од водећих регионалних организација треба споменути:

- OECD - Организација за европску сарадњу и развој,

- EU - Европска унија,

- CU - Савет Европе,

- OEBS - Организација за европску безбедност и сарадњу.309

Када је реч о важним пројектима везаним за глобално стање животне средине

мора се споменути GEO пројекат- ,, Изгледи глобалне животне средине”, кога је

UNEP лансирао 1995. године. Он се темељи на два важна момента:

- процена стања животне средине - у сусрету политичара и научника регионалне и

интернационалне вокације гради се општи став о приоритетним проблемима ( GEO

процес);

- израда периодичних извештаја стања животне средине и оријентационог оквира за

процес доношења одлука као што су: формулисање политике животне средине,

планирање акција и алокације ресурса.

Центар GEO процеса је здружена мрежа центара за сарадњу, чија је улога у

примени GEO извештаја од велике важности.310

Од 1997. године тј. од периода објављивања GEO-1 извештаја, временом су

придруживани нови еколошки изазови са којима се Планета суочавала. Због

незадовољавајућег стања садашњих политичких стратегија (кад је у питању остварење

309 Д. Тодић, В. Вукасовић ,,Еколошка криза у свету и одговор међународне заједнице'', Савезни секретаријат за рад, здравство и социјално старање, Сектор за животну средину, Институт за међународну политику и привреду, Београд 2002. стр. 18.

310 Т. Смречник ,,Социјална екологија'', Факултет цивилне одбране Универзитета у Београду, Београд 2002. стр. 187.

161

одрживе будућности) урађен је велики број микро-студија региона за GEO-2000, у

циљу испитивања могућности алтернативних политичких стратегија. Третирајући ове

студије може се закључити:

- постојање велике потребе за интегрисаним политичким стратегијама (нпр.

комбиноване стратегије које се баве проблемом загађеног ваздуха, киселих киша,

климатским променама могу водити оптималном коришћењу могућности за што

делотворнију примену алтернативних извора енергије);

- подстицаји на тржишној основи уз реформе непотребних субвенција могу да буду

веома значајни за ефикасну употребу ресурса;

- главни ометајући фактор за оживотворење еколошке политике јесте недостатак

новца, те је важно подвући да је управљање животном средином ставка која кошта

тј. да су неопходна значајна финансијска средства на овом пољу.

Дуг је пут којим еколошка политика постаје интернационална. Од познате

Стокхолмске декларације Конференције УН-а о човековој средини (јун 1972.), те

Резолуције Генералне скупштине организације УН-а 2997 (децембар 1975.), Светске

повеље о природи (октобар 1982.), Најроби декларације (мај 1982.), Монтевидео

програма (новембар 1981.), Монтевидео програма II (мај 1993.), Рио декларације о

животној средини и развоју, те Агенде 21 Глобалног програма акције за одрживи

развој (јун 1992.), Декларације министара за животну средину региона економске

комисије УН за Европу (Софија, октобар 1995.) све до Декларације донете на

Светском самиту о одрживом развоју у Јоханесбургу (септембар 2002.)311 - прошло је

више деценија. Овакав историјски ход и утемељење глобалне еколошке политике

сведочи о важности прихватања промовисане еколошке свести и понашања у свим

деловима света, јер еколошке претње не познају националне границе. Оне су део наше

заједничке планетарне судбине.

311 О томе у Д. Тодић, В. Вукасовић, цитирано дело

162

7. ЕРУПЦИЈА ЗЕЛЕНОГ – ИЗГЛЕДИ ЗА НАДУ

7.1 УЗЛЕТ ЕКОЛОГИЗМА И НОВИ ЕМАНЦИПАТОРСКИ ПОЛИТИЧКИ ПОКРЕТИ

Настаће свеобухватни покрет и масе

ће схватити да је свет ограничен.

S. Mansholt

Нагомилане противречности, нерешени проблеми који више не задиру само у

питање стила живота, већ који сам тај живот доводе у питање, иницирали су настанак

нове свести, другачијег приступа стварности. Став о нужности индустријског

исцрпљења земље зарад друштвеног напретка све више је оспорен. ,,Тeхничко-

индустријски развитак, његове еколошке и социјалне последице, однос спрам

природе, улога науке, облик политичког, врста и начин будућег живота у целини

постаје предмет друштвено-политичких сучељавања”.312

Рођењем новог друштвеног, културног сензибилитета, најпре у

интелектуалним круговима а потом и у осталим слојевима друштва, створен је

простор за настанак и промоцију нових актера на политичкој позорници савременог

друштва. Један од њих су, свакако, нови друштвени покрети. Реч је о масовним,

добровољним, јавним акцијама људи мотивисаних незадовољеним потребама, с

јасним нагласком на неопходност адекватног друштвеног преображаја. За разлику од

осталих друштвених појава, друштве покрете карактеришу следећи елементи:

312 Karl-Werner Brand ,,Пропитивање парадигме индустријског развитка у новим друштвеним покретима'' у зборнику ,,Обнова утопијских енергија'', Истраживачко-издавачки центар ССО Србије, Центар за истраживачку, документацијону и издавачку делатност ПКССО Југославије, Београд 1987. стр. 203.

163

- колективна акција,

- отвореност (за сарадњу са другима),

- масовност ,

- став према друштвеној промени,

- израз су друштвеног конфликта,

- интересна основа окупљања,

- незадовољене потребе,

- јавност деловања,

- спонтаност ,

- друштвена значајност проблема.313

Мађарски теоретичар М. Сабо издваја аутономност као одређујућу црту

покрета, разликујући тако ,,псеудо покрете” тј. структуре зависне од званичних

институција од ,,квазипокрета” који показују известан степен самосталности на

идеолошкој и практичној равни у односу на званичне центре моћи.314

Даље, у теорији је врло честа подела нових покрета на културне и политичке.

К. Едер разликује културне покрете чије је тежиште критика друштвеног живота од

политичких, на чијем је удару модерна држава и њена доминација.315

Политички покрет карактерише радикализам у настојању да се изврши

децентрализација власти стављајући акценат притом на изградњу комуналне

атмосфере и непосредне демократије, док културни покрет атакује на постојећу,

културну матрицу нудећи квалитативно другачије тј. ново алтернативно решење.

Међутим, оваква схватања, запажа В. Павловић, заборављају између осталог

две најважније ствари. Као прво, да сваки покрет промовише и одређени културни

313 В. Павловић ,,Друштвени покрети'' у ,,Енциклопедија политичке културе'', Савремена администрација, Беорад 1993. стр. 275.

314 M. Szabo ,,Алтернативни социјални покрети и подкултуре - нови чиниоци политичке социјализације младих у Мађарској'', Социолошки преглед 1-2, 1988. стр. 40.

315 K. Eder ,,New Socijal Movements'', Telos, 1982. No 52 у ,,Поредак и алтернатива'', В. Павловић, НИО, Универзитетска реч, Никшић 1987. стр. 33.

164

став. Друга ствар је, коју предочена схватања пренебрегавају, чињеница да култура и

политика нису две потпуно одвојене сфере између којих нема повратне спреге. ,,Пре

би се могло рећи да је сваки културни покрет истовремено и политички, као што је

сваки политички покрет и покрет одређене културне оријентације... То поготово важи

за савремене друштво и нове друштвене покрете, који су истовремено и покрети

културног раскида и покрети нове политизације”.316

Тако нпр. нови женски покрет, афирмишући политизацију личног у

друштвеном и политичком животу, снажно утиче на преображај културе.

Подвргавајући критици културу, устаљене вредности и стереотипе, он је у исто време

и снажан отпор бирократизацији, негативним ефектима индустријског раста , тако

доводећи у питање друштво рада у целини.317

Као важни носиоци социјалне политичке енергије нови друштвени покрети,

свакако, утичу на заокруживање дихотомије између цивилног друштва и политичке

државе, али и на успостављање веза између њих. Управо ова енергија (манифестна

или латентна) ,коју нови покрети носе у себи, оно је што им даје сагу и моћ на пољу

мењања традиционалне културно-друштвене политичке матрице друштва. Поред

захтева за демократијом, доминантна црта нових покрета, на чему посебно инсистира

А. Турен, јесте њихово антитехнократско усмерење. Он објашњава да друштвени

покрети у бити нису усмерени на борбу према држави и владајућем апарату, већ су

усредсређени на структуре које контролишу целину друштвеног живота тј.

технократију - структуру која управља информацијама. Ово стога, јер технократске

групације одређују смер економског и политичког апарата који управља растом.

Друштво је за технократе само скуп расположивих друштвених шанси које треба

искористити у служби раста. Располажући огромном централизованом моћи,

технократске елите су, заправо, изазивачи нових друштвених сукоба. Док је за

пређашње индустријско друштво основно обележје био класни јаз на релацији рад -

капитал, ново програмирано (постиндустријско) друштво карактерише сукоб који се

316 В. Павловић ,,Поредак и алтернатива'', цитирано издање стр. 33-34

317 В. Павловић ,,Успон и искушење новог феминизма'', часопис Поља 356-357, Београд 1990. стр. 189.

165

одвија на пољу науке, културе и потрошње. Експлозија информатике означила је крај

епохе машина. Традиционални политички субјекти какви су политичке странке,

буржоазија, пролетаријат престају да буду главни инструменти политичких промена.

Бирократији и технократији, као двема новим владајућим класама

супроставља се народна маса и у том супротстављању Турен види узрок главних

конфликата. Отпор новим класама подразумева одбрану слободе и сфере приватног

,те тиме и борбу против отуђења, манипулације и агресије. Улога нових покрета на

релацији технократиаја – народ, управо је у томе што они постају механизми

преображаја културног отпора у социјално-политички. Међутим, покрети не

подразумевају, како вели Турен, неорганизовану масу која инстиктивно реагује на све

учесталије и брже друштвене промене, већ су они, заправо, последица сукоба у којима

се групе боре против реалних проблема и оспоравања доминације. Даље, он наводи

три теме (снажан притисак великих организација на чланство, доминација на пољу

информација и потрошње,империјалистичке тежње за овладавањем неразвијених

подручја) које су битне у свим великим друштвеним покретима, а које не опредељују

искључиво економски сукоби, већ још јаче подстичу њихов отпор друштвеној,

културној и политичкој доминацији.318

Заправо, први облик друштвене доминације односи се на све јачи притисак

великих организација на њихово чланство, с циљем да их што више укључе ,,у себе”.

Но, како су ове организације сложени системи, оне морају деловати не само на

квантитет постигнутог рада, него и на понашање према предузећу, на друштвене

односе, јер како вели Турен, потребно је имати ,,кућни дух”. Други облик доминације

простире се на поље информација и потрошње а трећи сеже до интернационалног

нивоа који се тиче тежњи инперијалистичких сила за овладањем неразвијеним

земљама или другим интересним зонама.

Дакле, устајући против односних облика доминације, нови политички актери

имају важну улогу у динамизацији друштва. Иако екологисти и други (из арсенала

еманципаторског фронта) превасходно делују изван политичких установа, њихов

318 A. Touraine ,,Постиндустријско друштво'' Плато и Фонд за отворено друштво'', Београд 1998. стр. 297.

166

уплив на пољу мењања свести, културе, принципа рада - врло често превазилази

институционалне регулативе. Снагу и моћ даје им сама ,,истина живота” за коју се

залажу. ,,Нови друштвени покрети премештају нагласак на постматеријалистички,

симболички терен, постављајући питања квалитета живота, културе, идентитета,

заједнице, задовољства, личне среће. Ако су се ранији покрети руководили, пре свега,

вредностима слободе и социјалне правде, овде је посреди самоуправљање или

аутономија начина живота. ”319

Како је већ речено, природа еколошког покрета је антиауторитарна,

демократска, хуманистичка и еманципаторска. Као и други из арсенала нових

друштвених покрета, рађају се у орбити цивилног друштва настојећи да га кроз своје

акције заштите и прошире. Уопштено, њихови циљеви тичу се више друштва и

културе, него политике тј. усредсређени су превасходно на измену друштвених и

културних вредности. Суштина бића еколошког покрета наглашено је, дакле,

еманципаторска. Она се очитује како кроз његов теоријско-програмски дискурс, тако

и кроз његову практичну конкретизацију.

Следећи принципе већ освојених и утврђених демократских слобода и начела,

они истрајавају на путу проширења опсега права, социјалне правде, солидарности...

Наступајући са ових позиција њихово дејство представља снажан отпор: хијерархији,

контроли, репресији, присили, дискриминацији, отуђењу, бирократско-технократској

машинерији... Тоталитарна опсада света живота – жижа је и окосница око чије

критике се групишу и препознају еманципаторске снаге и енергије. Сходно њиховом

бићу и у арсенал еманципаторских особина екологизма, дакле, можемо открити:

космополитизам, антирасизам, антишовинизам, хуманизам, антиауторитаризам,

антитоталитаризам.

Кад је реч о природи екологистичког покрета (као и природи осталих нових

друштвених покрета) и поред дилеме да ли је она офанзивна или дефанзивна, може се

констатовати постојање велике снаге, иако ненаглашено манифестне.

319 A. Тouraine ,,Социологија друштвених покрета'', Радничка штампа, Београд 1983. у ,,Критички појмовник цивилног друштва'', Група 484, Београд 2003. стр. 279.

167

7.2 ПОЛИТИЧКА АРЕНА И ЗЕЛЕНЕ СТРАНКЕ

Друштво не сме да буде завера

»богатих» који злоуптребљавају име и

правни основ државе за своје

интересе.''

Љ. Тадић

Политика заиста, како поручује Ф. Нојман,320 представља борбу за власт.

Међутим, у тој борби људи, групе, народи могу да представљају и нешто више од свог

егоистичног интереса. Неко, заиста, може и хоће да заступа интересе народа, тј.

човечанства. Политичка стремљења зелених странака управо су израз ових

општедруштвених и алтруистичних порива. Тако за Светску асоцијацију еколошких

партија - слобода, демократија, поштовање закона и људских права су камен темељац

њихових полазишта. У овом ритму ове зелене снаге заступају:321

1. јачање демократских права:

- промовисање људских права широм света,

- директна демократија,

- борба против корупције,

- независност политичких начела и политичара (нпр. финансирање политичких

странака);

320 F. Neumann ,,Демократска и ауторитарна држава'', Напријед, Загреб 1974. стр. 86.

321 M. Haralambos M. Holborn ,,Социологија теме и перспективе", Golden marketing, Загреб, 2002. стр. 1039.

168

2. мере развијања мира:

- поштовање суверенитета малих земаља и заштита истих од утицаја центара

политичке и економске моћи,

- поштовање и заштита свих етничких и религијских група,

- рад на социјалној-еколошкој еманципацији и превенцији конфликата,

- забрана оружја за масовно уништавање (атомске, хемијске, биолошке бомбе

и оружја која садрже осиромашени уранијум),

- мултилатерално разоружање;

3. заштита основних природних богадстава:

- социјално-еколошко светско економско тржиште у коме су трошкови

праведно распоређени,

- хитна преоријентација ка уштеди енергије и обновљивим изворима енергије,

- укидање производње нуклеарне енергије широм света,

- заштита древних шума и биодиверзитета,

- ревитализација шума ,

- еколошка пољопривреда ,

- укидање произвођење генетски модификованих организама (осим у сврху

производње лекова),

- давање приоритета развоју пружног саобраћаја,

- поштовање и заштита животиња, и

- чист ваздух и вода;

4. организовање праведног глобалног друштва:

- глобализација знања, регионализација економије,

- решења за глобалне замкове дугова са потпуном обзирношћу према

међународним споразумима о економским, социјалним и културним

правима,

- успостављање праведног светског тржишта,

- јачање УН-а ради поштовања еколошких и друштвених стандарда,

- еманципација племена стопљених с природом,

- друштвена правда за породице, и

- чиста вода у оквиру комуналне бриге о постојању;

169

5. заштита живота и биоетика:

- обавеза науке према људском достојанству,

- заштита ембриона од генетског инжењеринга и медецинског

експериментисања,

- побољшање услова живота трудиница,

- права пацијената, лечење на основу информисаности, и

- забрана патентирања живих облика.

Зелени (посмартани као антипартије) су политичка ,,алтернативa

традициналним партијама”. Како кажу ,,...ми смо алтернатива трдиционалним

партијама.Израсли смо из коалиције алтернативних група и партија. Ми осећамо

солидарност са свима онима који су постали активни у новом демократском покрету :

групама за заштиту живота и природе, еколошким групама, организацијама грађанске

иницијативе, радничким покретима, организацијама Хришћанске иницијативе,

мировним покретима, покретима за женска права, групама за права Трећег света”.322

Кад је реч о здруженој акцији, наиме, Европска координација зелених партија

Европе (ECGP) тј. ,,Европски Зелени” након периода од 1984 до 1993. прерастају у

Европску федерацију Зелених партија(EFGP). Водећи принципи постају: Еко-развој

(заштита животне средине, ненасиље, равноправност полова, демократија, економска

солидарност са земљама Трећег света и постматеријалистичке вредности), Заједничка

безбедност (,,недељивост мира”), Ново грађанство ( развој и унапређење људских

права, демократске партиципације и заштите права мањина)323.

А, од 2004. године (V конгрес-Рим) тридесет и две европске партије Зелених

постају део јединствене Европске партије зелених чија идејна платформа

подразумева: ,,очување животне средине”, ,,озелењавање” социјалне проблематике,

развијање демократије, јачање мирољубиве политике, промовисање ,,непосредне”

глобализације”.324

322 Die Grünen, Das Bundesprogramm, Bonn, Die Grünen, 1980. стр.4, према Д. Надић ,,Партије ѕелених у Европи", Sugar & Spice, Београд 2004, стр. 45

323 Д. Надић ,,Партије ѕелених у Европи", Sugar & Spice, Београд 2004, стр. 205-211. 324 European Election Manifesto 2004, Europe Can Do Better. You Decide!, November

2003. према Д. Надић ,,Партије зелених у Европи", Sugar & Spice, Београд 2004, стр. 215.

170

У нас зелена политичка опција почиње да делује од почетка деведесетих тј. од

времена рађања вишепартијског система. Зелена странка Еко325 је хуманистичка,

демократска, еколошка. Политичка организација утемељена на духу Повеље УН-а о

правима човека, те еколошким, демократским и пацифистичким принципима као и

обавезама и правима свих чланова светског друштва да чувају и унапређују живот.

Национална Зелена странка окупља све људе за које је императив заштита животне

средине и успостава демократске матрице друштва. Као таква она сарађује са свим

демократским странкама, еколошким снагама и свима онима сличног духа. Приоритет

странка ставља на страну еколошке угрожености коју сви живимо, док су политички

национални и идеолошки разлози од другоразредног значаја. Формирала се као

потпуно аутономна и демократска организација кадра да подржи еколошку активност

и одбрани базичну демократију, слободу штампе, поштовање људских права и

слобода, владавину права, политички и културни плурализам као и сва друштвено-

политичка цивилизацијска достигнућа.

Зелена странка одржава и афирмише сва локална, регионална, републичка и

међународна, еколошка прегнућа, пројекте срачунате на заустављање ескалације

еколошке кризе, за успостављање еколошке равнотеже и подизање квалитета животне

средине.

Енергију, знање, ентузијазам и ангажман Зелена странка употребљава у циљу:

- обезбеђивања чистог ваздуха, здраве хране, питке воде за данашње и будуће

генерације,

- заустављања све бржег уништавања (биљних и животињских врста),

- отклањања узрока загађивања мора, језера, река, подземних вода, изумирања шума

од киселих киша, тровања и загађивања тла, претварања родне земље у пустош и

индустријско ђубриште,

- елиминацију опасности од радијације,

- противљењу опасном експериментисању у генетици,

- редуковању болести које су последица људске небриге за околину.

325 М. Печујлић В. Милић ,,Политичке странке у Југославији", Сручна књига, Београд, 1990. стр. 403.

171

Дакле, као екологистички субјекти на политичкој позорници модерног

друштва јављају се, поред еколошког покрета, и еколошке странке. Оне представљају

институционализацију проеколошких, спонтаних самоорганизованих активности. Реч

је о чујним, уређеним политичким субјектима специфичног идентитета. Наиме, оне су

концентрат специфичних нестандардних особина, несвојствених класичним

политичким странкама. Интересантан су сублимат постмодерног и традиционалног.

Као и њихови класични политични саборци, и оне се укључују у борбу за власт

поштујући притом правила игре либералне демократије. А као зелена авангарда, иду

даље од уобичајене логике конзервативног политичког естаблишмента. Њихова улога

(са освојених политичких позиција на пољу пласмана екоцентричног програма) може

да има велику тежину. Но, на овај начин зелене странке противурече саме себи

управо због довођења у питање свог темељног залагања за превазилажењу

ауторитарности сваке врсте. Прецизније, дилема постаје: ,,Како водити политичку

борбу - ,,неполитичким” средствима, а у исто време бити снажан генератор измене

традиционалне политичке културе?”326

Међутим, иако их многи екологисти оптужују да су прихвативши класична

политичка средства, заправо напустили своја изворна стремљења и упустили се у

ризик инструментализације, манипулације и злоупотребили еколошки интерес

(,,политизација екологије”),327 зелене партије као организовани репрезент огромног

еколошког табора постају моћни чинилац у политичкој арени модерног друштва.

326 С. Дармановић ,,Акумулација еманципаторских потенцијала'', Пракса бр. 4, Титоград 1987, стр. 144

327 Д. Надић ,,Конципирање еколошке политике у условима вишепартијског политичког система'', (магистарска теза), Факултет политичких наука, Београд 1993 . стр. 221.

172

8. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Традиционални концепт развоја, који је фокусиран на производњу

материјалних добара на бази експлоатације природних ресурса, постаје апсурдан.

Савремено друштво, укључујући и домаћу средину као њен интегрални део, суочено

је са сложеним проблемом загађења животне средине. У питању је широк појам под

којим се подразумевају непожељне, опасне промене у карактеристикама воде,

ваздуха, земљишта... у животу човека и у њему самом које детерминишу садашње и

будуће стање живог света. Ерупција техничко-технолошких предрасуда доприноси

свеопштој деструкцији животне средине. Корист која је резултат раста материјалне

производње постаје све мања и противречнија, јер су последице загађења и

исцрпљивања природних добара све веће. У свету су све гласнији ставови о

опасностима које продукује живот ризичног друштва и о неопходности заузимања

проеколошког животног курса. Сматра се да је изградња платформе за очување и

ревитализацију природног система, заправо, најзначајнији пројекат модерне

цивилизације. На удару критике је најчешће неодрживост квантитативног модела

раста који подразумева бесконачно исцрпљивање природе, тј. продуктивистичка

логика по којој производња материјалних добара има за циљ профит или државну

акумулацију, а не реализацију аутентичних људских потреба.

Узроци ескалације еколошке кризе се најчешће приписују индустрији, те

апоцентричној науци и политици. Но, истина је да на удару критике мора бити

целокупна друштвена свест ,а отуда логично и друштво рада у целини. На путу

изградње пожељног односа између човека и природе (као и човека са другим

човеком), пажња се мора посветити изградњи сасвим нове еколошке свести, етике и

екологије. На овом задатку - успостављања потребног моста између човека и

природе, друштва и технике, сви смо одговорни. Уграђујући значајну енергију у

изградњу пројекта одрживог друштва тј. очувању Екумене створиће се простор за

узајамно приближавање човека и природе, али и човека са човеком чиме се санирају

и редукују последице моралног и физичког пропадања савремене цивилизације.

173

Наравно, успешним решавањем бројних еколошких проблема родиће се

сасвим нова животна и пословна култура. Од стручњака разних профила, као

незаменљивих карика у пројектовању ове нове пословне атмосфере, очекује се да

сруше предрасуде о томе да је одрживи развој и заштита животне средине у

супротности са интересима привредног и социјалног живота. Нова еколошка етика,

професионални морал, све масовнија примена еколошких стандарда јесте најважнији

путоказ на путу за еколошко друштво.

Страх од екоцида отвара прегршт питања на које савремено друштво и наука

морају пружити одговор. Најважнији од њих јесте: ,,Како успоставити равнотежу, тј.

склад између човека и његовог околиша?” Иако се за овим одговором још увек трага,

ипак је јасно да механицизам, редукционизам, идеализација, апоцентризам

представљају појаве које се пре свега морају превазићи. Међутим, холизам, осећање

одговорности, ментално и душевно помирење са природом, развој аутентичних

потреба јесу појаве чија ће реализација подупрети могући одговор на односни изазов.

Пут у еколошки одрживо друштво подразумева развој нових енергетских решења уз

превазилажење негативних стања животне средине.

Међутим, да би се обезбедио несметани привредни и духовни живот заједнице,

проблематика загађења животне средине мора да буде ваљано третирана. Никакве ad-

hoc методе и недовољно критичко вредновање мисаоне и делатне сфере не могу

донети бољитак. Еколошко преобликовање материјалне и културне производње

живота тек предстоји. У интересу постављања праве дијагнозе и адекватне терапије

на пољу пројектовања одрживог друштва, најважније је извршити подробну анализу

најважнијих проблема и промовисати нове квалитетно другачије алтернативе.

Последице профитерског индустријализма није лако санирати. Међутим,

још је теже прећи на нову технолошку, економску, политичку и етичку платформу

живота и рада. Инкорпорационисти и ангажовани социлози могу помоћи у мењању

опште парадигме друштвених наука као и перцепције решавања еколошких

проблема.328

328 Више о овом у - M. Redclift , T. Benton ,,Sociology and the Environment: Discordant Discourse ? ", u ,,Social Theory and the Global Environment ", London 1994.

174

Потребно је најпре извршити темељно ревидирање научних фундаменталних

предпоставки и усвојених начела која се односе на природни свет. Мисија еколошке

парадигме подразумева успостављање склада између људског бића и природе кроз

радикалну измену владајућег система вредности и преобликовање антропоценричне

свести и етике у екоцентричне форме и садржаје.

Будућност Екумене и решење еколошке енигме лежи у акумулацији глобалне

енергије, знања и стремљења. Фрагментарност, изолационизам, недостатак

алтернатива и воље за променом део су баласта кога се морамо ослободити на путу за

одрживо друштво.

Смањити емисију штетних материја из извора загађења, спречити

деградацију животне средине, очувати ресурсе и здравље људи императив су

данашњице. Зато је превасходни циљ екологије, полазећи од овако пројектованих

циљева, утицање на преобликовање духа сфере рада и инсистирање да се

индустријски развој усагласи са еколошким начелима, јер пракса показује да су

знања и информације о еколошким развојним проблемима још увек недовољна.

Значи, како се овај недостатак рефлектује на процес спровођења модела одрживог

развоја, то је продукција систематских и организованих еколошких сазнања од

огромног значаја.

Постојање проеколошког дискурса од основног до униврезитетског образовања

неопходна је потреба еколошки одрживе заједнице. Досадашња пракса домаћих

образовних институција није показивала довољно сензибилитета за квалитетан

третман еколошког питања. Наравно, резултат овог мањкавог теоријског уплива је

еколошки осујећена датост. У арсенал тзв. ,,криваца” за ерупцију проблема везаних

за деградацију животне средине, осим индустрије и политике морамо убројати и

науку. Тако самозаљубљена, допадљива и модерна, без обзира да ли се радило о

либералној или марксистичкој теорији, очекивала је срећан крај историје. Сматрала је

да је пут у високо индустријски развијено друштво историјска неминовност. Али,

прегршт проблема у које спада и експлозија еколошке кризе, потро је модерну.

Родила се постмодерна, тј. нови угао посматрања померен у крајње песимистичку

раван. Постмодерна уморно констатује да механицистичко поимање света, по коме

стално увећавање богатстава означава освајање боље друштвено економске матрице,

175

предстваља велику лаж за човечанство. Створени хомо-економикус живи по логици

,,имам дакле постојим”, и као такав представља типични продукт филозофије

напретка која сву своју снагу црпи на беспоштедном исцрпљивању и загађењу

сопствене спољашње и унутрашње природе.

Међутим, за излазак из еколошке кризе неопходна је промена начина живота,

тј. промена система вредности. Значај едукације у конструисању одрживе заједнице

је огроман, јер омогућава формирање и развој еколошке свести и њој иманентног

еколошког понашања и културе. Овако пројектовано еколошко образовање мора бити

темељ одрживог друштвенополитичког развоја. Дакле, квалитет развоја, како се

често у литератури предочава, зависи од здравих политичких одлука.

Образовни садржај треба да допринесе развоју сазнања о:

- свести о еколошкој кризи као друштвеној кризи;

- свести о потреби успостављања равнотеже између природног система

конституисаног социо-културног система ;

- свести о глобалном карактеру еколошке кризе;

- свести о потреби нове стратегије развоја као претпоставци опстанка живота и

постојању социјалних снага и њиховој способности за друштвену акцију у

остварењу динамичке визије друштва;

- свести о ограничености природе чији је интегрални део човек;

- свест о нужности укидања доминације човека над природом како у њеном

техничком-технолошком тако и у социјално-културном облику.329

Излазак из тзв. ,,кризе мишљења” и развој квалитетног еколошког

образовања, такође је у тесној вези са напуштањем предочене модерне и постмодерне

и развојем сасвим нове еколошке парадигме. Она има за циљ да афирмише нове

вредности, да иницира дубоки преображај човекове мисаоне и делатне сфере. Такође,

њен задатак је и коначно разрачунавање са дуговажећом филозофијом живота која се,

како каже Грул, темељи на:

- погрешном схватању да се наша привреда темељи само на раду и капиталу,

329 Љ. Деспотовић ,, Еколошка парадигма'', цитирано издање , стр . 78.

176

- погрешном схватању да су већи број и количина увек бољи од мањег броја и мање

количине,

- погрешном схватању да само материјално богатство чини човека срећним,

- погрешном схватању да су наука и техника увек служиле напретку,

- погрешном схватању да је све више слободе које уживамо,

- погрешном схватању да се производња може стално повећевати...330

Еколошка парадигма уноси нови поредак у постојећи ред ствари, стављајући

хуманизам и етичност у сами врх вредносне лествице. Холистички прилаз, ,,брисање

онтолошког јаза између субјекта и објекта”, нова етика, еманципација,

демократизација и сл. постају главне црте нове парадигме.

Дакле, реализација модела одрживе заједнице немогућа је без теоријског

превредновања света, живота и рада. Перманентно образовање које иницира

напуштање тзв. ,,тамних рупа” - под чијим упливом су настајале велике заблуде и

поједностављења стварности услов је утемељења хармоничног живота. Радикална

измена вредносне културе, свести, понашања, теоријског дискурса ослободиће нове

алтернативе и пут у еколошко друштво.

Даље, на пољу рада доба чији смо савременици, диктира општу

међузависност: културну, производну, информатичку, економску, политичку и сл.

Чини се да свет постаје повезанији (тзв. „светско село“) више него икада пре.

Најважнији моменти који обликују светску, а тиме и националну сферу рада, уз

информатичку револуцију јесу: све тешња економска повезаност и рађање новог типа

организација и њему својствених кадрова.

Многи теоретичари упозоравају331 да је потрошња добара постала

најважнија функција глобалне културе. Бруто национални производ је појединачно

најзначајнија мера економског раста. Тотална сума добара и услуга произведена од

стране једног друштва у одређеној години је мера успеха потрошачког друштва.

Обрасци потрошње су у толикој мери инкорпорирани у биће модерног човека да

330 H.Gruhl , ,,Једна планета је опљачкана ", цитирано издање , стр . 25.

331 R.Robins ,,Global Problem and the Culture of Capitalism", Allyn&Bacon 1999 str. 209-210.

177

њихова промена захтева огроман културни преокрет и економско реструктуирање.

Процењује се да је потребно 4 - 6 хектара земље да би се одржао просечан ниво

потрошње по потрошачу. Међутим, у свету постоји свега 1,7 хектара продуктивне

еколошке земље. Дакле, од свих чинилаца загађења животне средине чини се да је

потрошња једна од најважнијих. На њу се до сада обраћало мање пажње управо зато,

јер је реч о чиниоцу који се најтеже мења. Али, неопходни заокрет ка одрживом

развоју захтеваће ослобађање од овог опасног људског порока.

Дакле, анализа односне тематике открива нужност темељитог проматрања

социолошко-економских и културолошких аспеката односа друштво - природа.

Будући да није једноставно праведно економски обрачунати коришћење човекове

средине, потребно је пронаћи стратегију усклађивања економских интереса

појединачних субјеката са опште прихваћеним друштвеним интересима.

Трансформацијом вредносног система и на њему утемељених друштвених и

индивидуалних идентитета, хуманизацијом друштвених циљева, економско-

политичке датости отвара се простор за елиминацију еколошке деструктивности

модерног друштва. Једновремено, на макро плану овим се предупређују и могуће

ескалације нових друштвених конфликата на линији развијени - неразвијени, као и

борби за ресурсе. На микро плану хедонистичка филозофија на којој се утемељило

потрошачко друштво, доминација материјалистичких вредности утиче на оштећење

екосистема, што за резултат има раст трошкова заштите од загађења, пораст

друштвене цене производње, затим комуналних, здравствених, социјалних услуга.

Такође, примарне људске везе (породица, брак ...) бивају пољуљане услед

доминације страха, неизвесности, кризе, индустријске (не)културе ...

Решење ове наметнуте, замршене комбинаторике не лежи у технолошким,

технократским, бирократским диктатима. Оно се мора пронаћи кроз квалитативно

другачије обликовање организације друштва, и односа природа - човек, као и

упливом нових алтернатива. Једино продукција нове еколошке свести, понашања,

образовања, политике, акције зелених снага могу обезбедити заштиту животне

средине. Акција ових прегнућа вредна је труда, јер ,,...сама у простору, јединствена

по својим живототворним системима, снадбевена несхватљиво ограниченим

количинама енергије коју нам даље предаје путем најфинијих механизама равнотеже

178

- зар Земља није најдражи дом за нас, њене становнике? Зар није вредна наше

љубави? Зар не заслужује да јој посветимо сву нашу инвентивност, храброст и

великодушност да бисмо је спасили од пропадања и уништења и на тај начин

осигурали и њен и свој опстанак?”332

332 B. Vord, R. Dibo, ,,Земља планета наша једина'', Глас, Београд 1976. стр. 242-243

179

9. ЛИТЕРАТУРА

- Amery C.: Das Ende der Vorsehung, Rowohlt, Reinbek 1972.

- Amin S., GunderFrank A., Arigi Đ., Volerstin I. ,,Динамика глобалне кризе'', Радничка штампа, Београд 1985.

- Андевски М. ,,Увод у еколошко образовање'', Филозофски факултет Нови Сад 1997.

- Andre P. - Митровић Жељко ,,Основне методе екоклошког система", Београд 1996.

- Arendt H. ,,О насиљу'', Alexandria Press: Нова српска политичка мисао, Београд 2002.

- ,,Архив'' 1 – 2, Београд 1990.

- Attali J. Guillaume M. ,,Анти-економика'', Институт друштвених наука, Центар за економска истраживања, Београд 1978.

- Beck U. ,,Ризично друштво - у сусрет новој модерни", ,,Филип Вишњић", Београд, 2001.

- Bell D. ,,The Cultural Contradicitions of Capitalism'', New York 1978.

- Богдановић Б. ,,Град и смрт", Београдски круг, Београд 1994.

- Божовић Р. ,,Лавиринти културе", Радничка штампа, Београд 1984.

- Божовић Р. ,,Недоумице (ОКО КУЛТУРЕ)'', РУ ''Вељко Влаховић'', Суботица 1978.

- Бојовић М. Т. ,,Урбана екологија", Књижевна трајна радна заједница "Зенит", Београд 1997.

- Босанац М., Мандић О., Петковић С. ,,Рјечник социологије и социјалне психологије'', Информатор, Загреб 1977.

- Brashaw G. ,,Kingdom of Summer'', Chicago 1981.

- Брун ,,Образовање и васпитање за опстанак'', Задужбина Андрејевић, Београд 2001.

- Веселиновић С., Грзетић И., Марковић Д. ,,Физичко-хемијски основи заштите животне средине", Универзитет у Београду, 1996.

- Vord B., Dibo R., ,,Земља планета наша једина'', Глас, Београд 1976

180

- Wilenius M. "Faust on Wheels'', The Finnish Society of Sciences and Letters andThe Finnish Academy of Science and Letters, Helsinki 1997.

- Вујовић С. (приређивач) ,,Социологија града" ,Завод за Београд,1988.

- Galbraith J. K. ,,Нова индустријска држава'', Огњен Прица, Загреб 1970.

- Giddens А.,,Социологија'', Економски факултет, Београд 2003.

- Gоrz А. ,,Екологија и политика", Просвета,Београд1982.

- Gor A. ,,Наш избор", Геопоетика, Београд 2010.

- Ghrul H. ,,Једна планета је опљачкана", Просвета, Београд 1985.

- Descartes R. ,,Практична и јасна правила руковођења духом у истраживању истине, Реч о методи доброг вођења свога ума и истраживања истине о наукама'', Српско филозофско друштво, Београд 1952.

- Dzordz R. T. de ,,Пословна етика'',Филип Вишњић, Београд, 2003.

- ,,Директор'' 4-5, Београд 1995.

- ,,Директор'' 9-10, Београд 1998.

- ,,Директор'' бр. 4-5, Београд 1995.

- ,,Директор'', бр. 12, Београд 1995.

- Драшковић Б. (редактор) ,,Економија природног капитала", Институт економских наука, Београд, 1998.

- Деспотовић Љ. ,,Еколошка парадигма'', STYLOS, Нови Сад 2002.

- Деспотовић М. ,,Радна средина и образовање'', Институт за педагогију и андрагогију, Филозофски факултет, 1991.

- Ђорђевић Ј. ,,Идеје и институције'', Радничка штампа, Београд 1972.

- Ђорђевић М. ,,Социологија", Београд 1999.

- Ђукановић М. ,,Еколошки изазов", Елит, Београд 1991.

- Ђукић П. ,,Основи економије '', Технолошко - металуршки факултет , Београд , 1994.

- Ђукић П., Павловски М . ,,Екологија и друштво '', Екоцентар, Београд 1999.

- ,,Ecologica 4'' бр. 3, Београд 1997.

- ,,Ecologica'' бр. 4 год. 1997.

181

- ,,Екологија'' бр. 1 Београд 1991.

- ,,Екологија Данас'', бр.1, Нови Сад 2002.

- ,,Економист'', Загреб 1/78

- ,,Економски анали'' бр. 145, Економски факултет, Београд, 2000.

- Environmental Sector Report: Srbija i Crna Gora Ministarstvo za zastituprirodnih bogatstva izivotne sredine, Beograd 2003.XIV,XII.

- Enzensberger H. M. ''Критика политичке екологије'', МУС бр. 9, Београд 1974.

- ,,Енциклопедија политичке културе'', Савремена администрација, Беорад 1993.

- Збирка ,,Критички појмовник цивилног друштва'', бр. 1, Група 484, Београд 2003.

- Збирка ,,Критички појмовник цивилног друштва'', бр. 2, Група 484, Београд 2004.

- Зборник ,,Заштита животне средине градова и приградских насеља", Еко-конференција, Нови Сад 2001.

- Зборник ,,Урбана култура и екологија", приређивачи Ј. Живковић Б. Стојковић, Градина, Ниш 1994.

- Зборник ,,Екологија и религија” (приређивач В. Павловић) Екоцентар, Беорад, 1997.

- Зборник ,,Екологија и криза'', Поља, Нови Сад 1989.

- Зборник ,,Екологија и Етика'', Екоцентар, Београд 1996.

- Зборник ,,О толеранцији (расправе о демократској култури)'' приређивач Приморац И., Филип Вишњић, Београд, Београд 1989.

- Зборник ,,Социјализам на прагу XXI века'', Комунист, Београд 1985.

- Зборник ,,Самоуправно друштво и екологија'', ЦМУ, Београд 1987.

- Зборник ,,Човек друштво животна средина", САНУ, Београд,1981.

- Зиновјев А. ,,Запад (феномен западњаштва'', Наш дом, Београд 2002.

- Ивановић Ж. (приређивач) ,,Ка царству добра или апокалипси'', Филип Вишњић, Београд 2003.

182

- Јанковић М. М. ,,Развој еколошке мисли у Србији'', Екоцентар, Београд 1995.

- Јовановић П. ,,Одрживи развој и еколошки акциони план", Београд 2003.

- Jonas H. ,,Принцип одговорности'', Веселин Маслеша, Сарајево 1990.

- Јеротић В. ,,Индивидуација или обожење", АРС Либри: Кремен, Београд 2002.

- ,,Квалитет'', год.XIII, бр .1 - 2, Београд 2003.

- ,,Квалитет", год. XIV, бр. 9 - 10, Београд 2004.

- ,,Квалитет", год. XIV, бр. 5-6, Београд 2004.

- ,,Квалитет", год. XII, бр. 5 - 6, Београд 2003.

- Китановић Б. ,,Планета и цивилизација у опасности'', Привредна штампа, Београд 1979.

- Костић Ц. ,,Град и време", Вук Караџић, Београд, 1982.

- Кроул С. ,,Екологија", Хинаки, Београд 2001.

- Kruell W. (ed) Debates on Issues of Our Common Future , VebruckWissenschaft 2000.

- Кундачина М. ,,Еколошко образовање", Учитељски факултет, Ужице 2004.

- Lewellen T. C. ,,Увод у политичку антропологију'', Градац, Чачак 2001.

- Laszlo Е. (и сарадници) ,,Циљеви човечанства'', Глобус, Загреб 1979.

- Марковић Д. А., Ћермати М. А., Гржетић И. А., Веселиновић Д. С., ,,Физички основи заштите животне средине 2'', Извори загађивања последице и заштита, Београд, 1996.

- Марковић Д. Ж. ,,Социјална екологија'', Завод за удџбенике и наставна средства, Београд 1991.

- Marx К. - Engels F. ,,Економско-филозофски рукопис из 1844.год. Рани радови'', Напријед, Загреб 1961.

- Marx К. - Engels F. ,,Дела III'', Просвета, Београд 1972.

- ,,Марксизам у свету'', бр. 9 Београд 1974

- Marcuse H. ,,Човек једне димензије", Веселин Маслеша, Сарајево, 1968.

- Marcuse H. ,,An Essаy on Liberation'', Beacon Press, Boston 1969.

183

- Матић М. ,,Либеларизам популизам и демократија'' - Три есеја из политичке теорије, Службени лист СРЈ, Београд 2002.

- Meadows D. (и сарадници) ,,Граница раста", Стварност, Загреб 1973.

- Месаревић М., Пастел Е. ,,Човечанство на раскршћу'', Стварност, Загреб 1978.

- Меценовић И. ,,Еколошка компонента у технолошком развоју", Екос, Нови Сад 1/1988.

- Миленковић Б. С. ,,Еколошка економија - теорија и примена", Универзитет у Нишу, Факултет заштите на раду, Ниш, 2000.

- Милисављевић Р. Д. ,,Друштво на планети Земљи", Запис, Београд 1982.

- Милорадовић А. ,,Спонтаност и институционалност'', Центар за истраживачку документациону делатност ПК ССО Југославије, Београд 1989.

- Милутиновић С. ,,Како иницирати локалну Ангеду 21 у мојој општини", Београд 2003.

- Митић Г. ,,Еколошка политика и концепт одрживог развоја",Ecologica N - 7, 15-17.

- Митровић М., Коковић Д., Трпковић М. ,,Социологија'', Научна књига, Београд 1987.

- Мишковић М. ,,Еколошка криза и еколошка свест омладине'', Виша школа за образовање васпитача у Шабцу, Екоцентар, Шабац 1997.

- Morin Е. ,,Дух времена", Култура, Београд, 1967.

- Муњиза М. "Афективне психозе у урбаној средини", Научна књига, Београд, 1984.

- Надић Д. ,,Конципирање еколошке политике у условима вишепартијског политичког система'', (магистарска теза), Факултет политичких наука, Београд 1993.

- Надић Д. ,,Партије зелених у Европи'', Sugar & Spice, Београд 2004.

- Надић Д. ,,Екологизам и еколошке странке'', Службени гласник, Београд 2007.

- Neumann F. ,,Демократска и ауторитарна држава'', Напријед, Загреб 1974.

- Низ А. ,,Економика и животна средина'', Економика, Москва 1981.

184

- Павићевић Р. ,,Држава и политика'', Радничка штампа, Београд 1974.

- Павловић В. (приређивач) ,,Екологија и етика", Еко центар, Београд 1996.

- Павловић В. (приређивач) ,,Обнова енергетских утопија'', ИИЦ ССОС Београд 1987.

- Павловић В. ,,Поредак и алтернатива'', НИО, Универзитетска ријеч, Никшић 1987.

- Павловић В. ,,Потиснуто цивилно друштво'', Екоцентар , Београд 1995.

- Павловић В. ,,Цивилно друштво и демократија'', Удружење за политичке науке Србије и Црне Горе, Чигоја штампа, Грађанске иницијативе, Факултет политичких наука, Београд 2004.

- Пауновић Б., Ставрић Б. ,,Екологија и заштита животне средине", Београд, 1996.

- Пејчић М. ,,Техника и култура'', Просвета, Ниш 1998.

- Перић М. ,,Социјална екологија", Филозофски факултет Београд, 2001.

- Перишић М. ,,Развалине идеолошког раја'', Просвета, Београд 1995.

- Печујлић М. ,,Глобализација два лика света '',цитирано издаење , Гутембергова галаксија , Београд 2002.

- Печујлић М. ,,Глобализација два лика света'', Гутенбергова галаксија, Београд 2002.

- Печујлић М., Милић В., Видаковић З. ,, Критичка теорија савременог друштва'', Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1991.

- ,,Погледи", бр. 3-4, 1988.

- ,,Поља'', 369 IX, Нови Сад 89.

- Ponting K. ,,Еколошка историја света'', Одисеја, Боград 2009.

- Поповић М. ,,Урбани диносаурус- Треће столеће Америке", Слобода, Београд 1979.

- Поповић М. ,,Урбани диносаурус", Слобода, Београд 1979.

- Popper К. ,,Лекција овог века'', Alexandria Press, Нова српска политичка мисао, Београд 2002.

- ,,Преглед" бр. 256 год. 91/92

185

- ,,Преглед'', бр. 9, Сарајево 1984.

- Пушић Љ. ,,Читање града - између духа и материје", Прометеј, Нови Сад 1995.

- Радовић Р. ,,Врт или кавез", Прометеј, Нови Сад 1995.

- Ранковић М. ,,Социологија и футурологија", Институт за социолошка истраживања филозофског факултета Београд, 1995

- Ранковић М. (уредник) ,,Деформације и границе друштвеног развитка", Институт за социолошка истрживања Филозофског факултета, Београд, 1989.

- Ранковић М. ,,Социологија и футурологија'', књига 2, Инситут за социолошка истраживања Филозофског факултета, Београд 1998.

- ,,Ревија за социологију", 1/2, Загреб 1988.

- ,,Ревија за социологију'' бр. 3, Загреб 1988.

- Rifkin J . ,,Посустајање будућности'', ИТРО , Напријед , Загреб 1986.

- Richta R. ,,Цивилизација на раскршћу", Комунист, Београд, 1972.

- Rosen C. M. ,,Environmental Strategy and Competitive Advantage: AnIntroduction'' in ,,California Management Review", University of California,Berkeley 2001.

- Роца З. ,,Демографско-еколошки слом'', Аугуст Цесарец, Загреб 1987.

- Савић И. Терзија В. ,,Заштита природе", Завод за заштиту природе Србије, Београд 1998.

- Симеуновић В. ,,Филозофија и збиља”, ИРО>>Веселин Маслеша<<, Сарајево, 1979.

- Spengler О. ,,Пропаст Запада", Књижевне новине, Београд 1990.

- ,,Становништво'' бр. 1-4 Београд 1978.

- Stiglitz J. E. ,,Противречности глобализације'', SBM-x, Београд 2002.

- Strauss L. ,,Град и човек", Гутенбергова Галаксија, Београд 2002.

- Супек Р. ,,Ова једина земља", Глобус, Загреб 1989.

- Супек Р. ,,Херберт Спенсер и биологизам у социологији'', Матица Хрватска, Загреб 1965.

186

- Schell Ј. ,,Судбина земље'', Вук Караџић, Београд 1987.

- Teymur N. Environmental Discoursе, Question Press, London 1982.

- Тодић Д., Вукасовић В. ,,Еколошлка криза у свету и одговор међународне заједнице (избор најзначајнијих међународних докумената и југословенских прописа)'', Савезни секретаријат за рад, здравство и социјално старање, Сектор за животну средину, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2002.

- Турза К. ,,Модерност на бициклу", Академија Нова, Београд 1996.

- Fetscher ,,Увјети преживљавања човечанства'', Глобус, Загреб 1989.

- Florida R. Davison D. ,,Gaining from Green Management: EnvironmentalManagement Systems inside and outside the Factory in ,,California Review",Univerzity of California, Berkeley

- Фокс Џ. ,,Чомски и глобализација'', ИП Esotheria, Београд 2003.

- From Е. ,,Бекство од слободе", Нолит, Београд 1989.

- From Е. ,,Здраво друштво", Рад, Београд, 1963.

- Fukujama F. ,,Судар култура'', Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997

- Хабермас Ј. ,,Проблеми легитимације у касном капитализму'', ''Напријед'', Загреб 1982.

- Hagedorn R. ,,Sociology'', Holt Reinehart and Wiston of Canada, LimitedToronto 1980.

- Held D. ,,Демократија и глобални поредак'', Филип Вишњић, Београд 1997.

- Heller А. ,,Вредност и потребе", Нолит, Београд 1981.

- Horkheimer M. i Adorno T. W. Дијалектика просветитиљства'', Логос, Сарајево 1974.

- Capra F. ,,Време преокрета'', Глобус, Загреб 1986.

- Цифрић /Чулиг ,,Еколошка свест младих'', Загреб 1987.

- Цифрић И. ,,Социјална екологија", Глобус, Загреб, 1989.

- Чупић Ч. ,,Политика и позив'', Чигоја штампа, Београд 2002.

- Шарчевић А. ,,Човјек и модерни свијет", "Свијетлост", ООУР Издавачка дјелатност, Сарајево 1988.

187

- Шарчевић А. ,,Утопија смисла и времена (карте свијета и лавиринт људске егзистенције)'', Глас, Бањалука 1988.

- Шејка Л. ,,Град - Ђубриште Замак 2", НИРО, Књижевне новине, Београд, 1982.

- Шолић М. ,,Љепота различитости'', Извори, Загреб 2009.

- Штамбук В. ,,Тиха доминација'', Радничка штампа, Београд 1977.

- Шуваков Т. М. ,,Економија технологија екологија'', BeoPress, Београд 1991.

188

САДРЖАЈ

1. УВОД ...................................................................................................................................... 9

2. НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕКОЛОШКЕ МИСЛИ ........................................................... 11

2.1 ПОЧЕТНА СХВАТАЊА О ОДНОСУ ПРИРОДЕ И ДРУШТВА .................... 11

2.2 ВЕРА И СУМЊА У НАПРЕДАК - ТЕОРИЈСКА РАЗМАТРАЊА

XVIII и XIX ВЕКА .................................................................................................. 17

2.3. ЕКОЛОШКА КРИЗА И САВРЕМЕНА ТЕОРИЈСКА МИСАО...................... 23

3. СОЦИО - КУЛТУРНИ И ЕКОНОМСКИ МИЉЕ МОДЕРНЕ

ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ ............................................................................................................... 33

3.1 МАТЕРИЈАЛНА ПРАКСА И ПРЕВАГА АНТИЕКОЛОШКЕ

СВЕСТИ .................................................................................................................... 33

3.2 АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ ........................................................................................ 48

3.3 ПОЛИТИЧКО – ИНСТИТУЦИОНАЛНИ АМБИЈЕНТ .................................... 56

4. ИНТЕЗИТЕТ И ПОСЛЕДИЦЕ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ ................................................... 66

4.1 ПРОТИВРЕЧНОСТ ТЕХНОЛОШКОГ И ЕКОНОМСКОГ

РАЗВОЈА................................................................................................................... 66

4.2 ДЕМОГРАФСКА ЕКСПАНЗИЈА ......................................................................... 77

4.3 ДУХОВНА ИЗНУРЕНОСТ .................................................................................... 85

5. КРИТИЧКИ ОСВРТ НА УРБАНО И РИЗИЧНО ДРУШТВО ..................................... 96

5.1 УМОРНА ЕКУМЕНА - СТРАНПУТИЦЕ УРБАНОГ ....................................... 96

5.2 У ЛАВИРИНТУ РИЗИЧНОГ ДРУШТВА .........................................................109

6. КА ОДРЖИВОМ И ЗДРАВОМ ДРУШТВУ ................................................................120

6.1 НОВА ТЕОРИЈА И ПРАКСА ..............................................................................120

6.2 У ПОТРАЗИ ЗА ДЕМОКРАТИЈОМ ...................................................................139

6.3 ЕКОЛОШКА СВЕСТ И ЕКОЛОШКА ПОЛИТИКА .......................................148

7. ЕРУПЦИЈА ЗЕЛЕНОГ – ИЗГЛЕДИ ЗА НАДУ ...........................................................162

189

7.1 УЗЛЕТ ЕКОЛОГИЗМА И НОВИ ЕМАНЦИПАТОРСКИ

ПОЛИТИЧКИ ПОКРЕТИ .................................................................................... 162

7.2 ПОЛИТИЧКА АРЕНА И ЗЕЛЕНЕ СТРАНКЕ ................................................. 167

8. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА ......................................................................................... 172

9. ЛИТЕРАТУРА ................................................................................................................... 178