UZROCI II SVETSKOG RATADrugi svetski rat bacio je u zasenak sve ostale ratove u pogledu ljudskih žrtava koje seprocenjuju na izmedju 35 i 50 miliona ljudi. Rat je ostao zapamćen i po napretku utehnologiji naoružanja. Tenkovi i avioni, koji su tek bili uvedeni u upotrebu u Prvomsvetskom ratu i u njemu igrali beznačajnu ulogu,Citat: Ovde je, kako se meni čini, ključno pitanje da li je Hitler svesno ušao u rat. On nijetoliko želeo rat koliko je očekivao da će se on desiti, osim ako bi ga mogao izbeći nekimveštim trikom, kao što je izbegao građanski rat kod kuće. Oni koji imaju zločinačkeciljeve, lako ih pripisuju drugima; i Hitler je očekivao da će drugi činiti ono što bi onradio da je na njihovom mestu.39 F. P. Walters, A History of the League of Nations, London, Oxford University Press, 1952, p. 653.A. J. P. Taylor40

dominirali su Drugim svetskim ratom. Radar je igrao značajnu ulogu, na primer u bici zaBritaniju, jednom od prekretnih događaja u Drugom svetskom ratu. I na kraju rata,naravno, imamo atomske bombe i početak nuklearne ere .Drugi svetski rat završio se bezuslovnom predajom. Za razliku od Prvog svetskograta, Zapadni saveznici su okupirali Nemačku i Japan i preobrazili njihova društva tokomtrajanja okupacije. "Nemački problem" rešen je za pola veka podelom Nemačke. Drugisvetski rat je stvorio i bipolarni Evropa postala arena u kojoj su se borili autsajderi, nešto kaoNemačka pre 1870. godine. Kraj Drugog svetskog rata 1945. godine stvorio je okvirsvetskog poretka koji je trajao do 1989. godine.Hitlerov rat?Drugi svetski rat često se naziva "Hitlerovim ratom". Iako tačno, to je i suvišepojednostavljeno. Drugi svetski rat bio je takođe stari posao, drugi čin Velikog rata kojimje okončana evropska hegemonija 1918. godine; medjuratni period je bio samo pauza.Hitler je želeo rat, ali ne takav rat kakav mi znamo kao Drugi svetski rat. On je hteokratak, oštar rat, tzv. blickrig. Još jedan razlog zašto to nije samo Hitlerov rat je rat naPacifiku. Hitler je kontinuirano, ali bezuspešno podsticao Japance da napadnu britansku

koloniju Singapur ili da napadnu Sibir kako bi odvratili sovjetske trupe od Evrope. Japannije učinio ni jedno ni drugo; umesto toga, iznenadio je Hitlera napavši američkupomorsku bazu Perl Harbur. Rat na Pacifiku, iako deo Drugog svetskog rata, imadrugačije poreklo i bio je više imperijalni poduhvat za uspostavljanje regionalnehegemonije.Sa druge strane, možemo otići predaleko u naglašavanju drugih uzroka. Neki istoričari sugotovo oslobodili odgovornosti Hitlera. A. J. P. Tejlor smatra da je Hitler, iako groznaosoba i odvratan avanturista, ipak bio samo oportunista koji se umešao u vakuum moćinastao umirivačkim politikama zapadnih demokratija. Tejlor, međutim, ide predaleko.Na primer, Hitlerova knjiga "Mein Kampf" iz 1924. godine, izlaže neodređeni plan kojiTejlor odbacuje kao Hitlerovu galamu u srdžbi zbog francuske invazije na Rursku oblast.Ali Hitler je napisao još jednu, tajnu knjigu 1928. godine u kojoj je ponovio mnogeargumente iz „Mein Kampf“-a. Iako to nije bio detaljan plan, jasno je pokazivao smer ukojem je hteo da ide.Tejlor takođe olako prelazi preko "Hosbahovog memoranduma". PukovnikHosbah, Hitlerov pomoćnik, vodio je zapisnik na sastanku u Berhtesgadenu 1937.godine, gde je zabeleženo da je Hitler planirao da zauzme planiranu teritoriju do 1943.godine, pre nego što nemačka premoć postane prevaziđena. Hitler je znao da je bilovažno iskoristiti prilike čim se pojave na Istoku, i da će Austrija i Čehoslovačka biti prve.Tejlor je prešao preko važnosti ovog zapisnika, rekavši da to nije bio zvaničanmemorandum. Od vremena kada je Tejlor o tome pisao, novi dokazi su ugledali svetlost40 A. J. P. Taylor, The Origins of the Second World War, 2nd edition, Greenwich: Fawcett, 1961, p. 281dana. Znamo da je Hitler često govorio o ovom vremenskom rasporedu i ovim ciljevima.Hosbahov memorandum je uglavnom predvideo Hitlerove akcije.Hitlerova strategijaNakon dolaska na vlast 1933. godine, Hitler je imao četiri opcije, od kojih je triodbacio. Mogao je da izabere pasivnost, prihvatajući oslabljenu međunarodnu poziciju

Nemačke. Mogao je da pokuša sa ekspanzijom putem ekonomskog rasta (kao Japan posleDrugog svetskog rata) i da dovede Nemačku do medjunarodnog uticaja putemindustrijske ekspanzije. Mogao je da ograniči svoje ciljeve na reviziju Versajskogugovora i povrati neke od nemačkih gubitaka iz 1918. godine. Do 30-ih godina, Zapadnedemokratije su bile osetljive na nepravdu što je sva krivica za Prvi svetski rat svaljivanana Nemačku. Ali Hitler je odbacio ove tri strategije, i umesto toga izabrao proboj. Ponjegovom gledištu, Nemačka, stešnjena u središtu Evrope, nije mogla doveka da živiokružena. Morala je da dobije teritorije. On bi išao na Istok zbog životnog prostora, daproširi svoju osnovu, a u kasnijoj fazi bi išao na znatniju svetsku ulogu.Hitler je sledio ovu četvrtu opciju kroz četiri faze. U prvoj, dao se na posao dauništi Versajski okvir putem vrlo veštih diplomatskih manevara. U oktobru 1933. godine,povukao se iz Lige naroda i sa konferencije o razoružanju koju je Liga bila sazvala. Zasvoje povlačenje je okrivio Francuze koji, po njemu, nisu hteli da smanje svoje vojnesnage na konferenciji o razoružanju, što je učinilo nemogućim da Nemačka nastavi daučestvuje u Ligi ili na konferenciji. U januaru 1934. godine potpisao je ugovor saPoljskom poremetivši time aranžmane koje je Francuska pokušala da napravi saPoljskom i manjim istočnoevropskim državama kroz "Malu antantu". U martu 1935.godine Hitler je odbacio vojne klauzule Versajskog ugovora, rekavši da Nemačka nećeviše biti ograničena na vojsku od 100 000 ljudi. Umesto toga on je obelodanio planove dautrostruči vojsku i razvije vazduhoplovne vojne snage.Britanci, Francuzi i Italijani su se sastali u Strezi (Italija), da odgovore naHitlerove akcije, ali pre nego što su uspeli da se organizuju Hitler je ponudio Britanijipregovore o sporazumu o pomorskim snagama. Britanija je oberučke ščepala prilikuporemetivši time bilo kakav koordinirani odgovor sa susreta u Strezi. U martu 1936.godine, kada su događaji u Etiopiji odvukli pažnju iz centralne Evrope, Hitler jepremestio svoje trupe u Rajnsku oblast, demilitarizovanu Paktom iz Lokarna. Optužio je

Francusku da ga je primorala da to učini. Rekao je da je Francuska uništila Ugovor izLokarna postižući dogovor sa Sovjetskim Savezom. Nagovestio je da bi mogao da sevrati u Ligu naroda ako bi druge evropske države prihvatile njegovo viđenje revizijeVersajskog ugovora, što je bio inteligentan manevar koji je igrao na osećaj krivice inesigurnosti kod zapadnih demokratija.Druga faza (1936-1940) bila je Hitlerova ekspanzija na male susedne zemlje.1936. godine Hitler je pripremio četvorogodišnji ekonomski plan za vojnu izgradnju kakobi bio spreman za rat do 1940. Potpisao je Osovinski pakt sa Italijom i Antikominternovskipakt sa Japanom. (Osnovana od strane Lenjina 1919. godine da bipodsticala boljševičke revolucije širom sveta, Komunistička internacionala iliKominterna je pod Staljinom promenila politiku 1935. godine i podržavala takozvanevlade "narodnog fronta", antifašističke koalicije sastavljene od socijalista, anarhista i"buržoaskih partija"). Hitler je takođe intervenisao na strani fašista u njihovom ratu protivlevičarske demokratski izabrane vlade narodnog fronta u Španiji. Slanje trupa ibombardera koji su dali podršku fašističkom generalu Francisku Franku u Španskomgrađanskom ratu (1936-1939) Hitler je opravdavao kao deo zaštite Zapada od boljševičkepretnje. 1937. godine Španija je postala poligon za vežbanje Hitlerove vojne snage kadasu Hitlerovi piloti bombardovali nezaštićeno civilno stanovništvo i uništili baskijski gradGerniku. Uprkos raširenim međunarodnim protestima, Francuska, Velika Britanija iSjedinjene Države učinile su malo ili ništa da odbrane pristalice španske Republike.Sledeće godine, austrijski kancelar Šušnig pozvao je na plebiscit kojim bi se odlučilo dali će se Austrija ponovo ujediniti sa Nemačkom, u nadi da će Austrijanci glasati protiv,pre nego što im to Hitler nametne. Ali Hitler je intervenisao. Nemačke trupe umarširalesu u Beč okončavši austrijsku nezavisnost.Sledeća je bila Čehoslovačka. Hitler je vršio pritisak na Čehoslovačku podstičućipitanje nacionalnog samoopredeljenja za tri miliona Nemaca u Sudetskoj oblasti

Čehoslovačke. Ova oblast u kojoj se Čehoslovačka graničila sa Nemačkom bila je vojnoznačajna jer je uključivala Bohemijski masiv, prirodnu liniju odbrane za Čehoslovačku ilogično mesto gde bi Česi mogli da započnu svoju odbranu od potencijalnog nemačkognapada. Hitler je tvrdio da je nagodba nakon Prvog svetskog rata, kojom su ovi ljudi kojigovore nemački jezik dospeli na čehoslovačku teritoriju, bila povreda njihovog prava nasamoopredeljenje i još jedan primer perfidnosti zapadnih zemalja. Zahtevao je dateritoriji na kojoj se govori nemački bude dozvoljeno da istupi iz Čehoslovačke i pridružise nemačkoj otadžbini. Česi su se zabrinuli i mobilisali su delove svojih rezervnih vojnihsnaga. To je razbesnelo Hitlera koji se zakleo da će zgaziti Čehoslovačku.Ovi događaji su alarmirali i Britaniju, koja nije želela da rat izbije u Evropi. NevilČemberlen, britanski premijer, tri puta je posetio Nemačku u pokušaju da spreči rat.Čemberlen je smatrao da nije moguće da Britanija brani Čehoslovačku zbog udaljenosti, izato što Britanija nije imala trupe na kontinentu. Što je još važnije, on nije mislio da jeČehoslovačka vredna rata i znao je da Britanija nije bila spremna za rat. Kao što jebombardovanje Gernike pokazalo, vazduhoplovna moć je postala značajnija, rastao jestrah od bombardovanja, i Čemberlen je shvatio da britanska protivvazdušna odbrana iradarski sistemi nisu bili spremni za vazduhoplovni rat. Zbog svih ovih razloga,Čemberlen se susreo sa Hitlerom u Minhenu septembra 1938. godine i saglasio se sapodelom Čehoslovačke, dajući Sudetsku oblast Nemačkoj ukoliko Hitler obeća da ćeostatak Čehoslovačke ostaviti na miru. Hitler je to obećao i Čemberlen se vratio uBritaniju tvrdeći da je spasao Čehoslovačku i postigao "mir u našem dobu".Samo šest meseci kasnije, u martu 1939. godine, nemačke trupe su ušle u ostatakČehoslovačke, i zauzele prestonicu, Prag. Šokirana Britanija je shvatila da bi Hitlermogao da krene u dalja osvajanja te da bi njegova sledeća meta mogla da bude Poljska.Podeljena u 18. veku, Poljska je bila obnovljena kao država posle Prvog svetskog rata idat joj je koridor do luke Dancig na Baltičkom moru, iako je to područje uključivalo

stanovništvo koje je govorilo nemački. Još jednom, Hitler je koristio istu taktiku. Tvrdioje da to što Nemci žive unutar poljske teritorije predstavlja kršenje prava nasamoopredeljenje, što je bio još jedan primer perfidnosti Versajskog ugovora. Ovogaputa, Britanija i Francuska su pokušale da odvrate Hitlera dajući jemstva da će branitiPoljsku.Hitler je onda izveo brilijantan diplomatski udar. Uprkos tome što je govorio daželi da zaštiti Zapad od boljševizma, Hitler je iznenada potpisao ugovor sa Staljinom uavgustu 1939. godine. Pakt je ostavio Hitleru odrešene ruke da radi šta hoće na Zapadu.On je uključivao i tajni protokol za još jednu podelu Poljske. Staljin i Hitler su sedogovorili da svako uzme po deo. Hitler je uzeo svoj deo započevši rat protiv PoljskeCITAT: SADA JE POLJSKA U POZICIJI U KOJOJ SAM HTEO DA BUDE... JEDINOSE PLAŠIM DA ĆE U POSLEDNJEM TRENUTKU NEKA SVINJA DA MI PONUDIPLAN ZA POSREDOVANJE.41

Adolf Hitler. 27 avgust 1939.1. septembra 1939. godine. Ovog puta nije tražio još jedan Minhenski sporazum u komebi se Britanci umešali i dali mu deo Poljske u zamenu za obećanja o umerenosti.Treća faza bila je kratka. Hitler je postigao vojnu prevlast na kontinentu 1940.godine. Nakon što je zauzeo Poljsku, stvari su bile privremeno mirne; ovo razdoblje senaziva "lažnim ratom". Hitler je očekivao da će Britanija tražiti mir. U proleće 1940.godine, ipak se uplašio da bi Britanija mogla da pošalje trupe u Norvešku. Preduhitrio jebritansko iskrcavanje u Norvešku tako što je prvi tamo poslao svoje trupe. Potom jelansirao blickrig u Holandiji, Belgiji i Francuskoj. Šaljući svoje tenkove kroz navodnoneprohodne Ardenske šume, Hitler je iznenadio Francuze i Britance. Onda je zaobišaoMažino liniju francuskih utvrđenja koja se prostirala većim delom francuske granice saNemačkom. Primorao je britanske trupe da se vrate u Denkerk gde su morali da ostavesvoju opremu i da preko La Manša evakuišu ono što je ostalo od ljudstva. Tako je Hitlerbriljantnim nizom poteza 1940. godine postao gospodar evropskog kontinenta zapadnood Sovjetskog Saveza.

Četvrta faza, "faza odlaska predaleko" dala je ratu puni zamah. Hitler je dugoželeo da krene istočno, na Sovjetski Savez. Hteo je, međutim, prvo da se reši Britanijekako bi izbegao rat na dva fronta. Ukoliko bi zadobio premoć u vazduhu, onda bi mogaoda pređe La Manš i da izvrši invaziju Britanije. Ali Hitlerove vazduhoplovne snage bilesu poražene u Bici za Britaniju. Ne mogavši da stekne premoć u vazduhu, Hitler se pitao:Treba li da odustane od svojih planova da napadne Sovjetski Savez?Hitler je odlučio da napadne Sovjetski Savez čak iako ne bude bio u stanju daporazi Britaniju, misleći da će brzo poraziti Staljina i onda ponovo krenuti na Britaniju.Štaviše, on bi lišio Britance bilo kakve mogućnosti savezništva sa Sovjetskim Savezom.U junu 1941. godine, napao je Sovjetski Savez i načinio ogromnu grešku. U decembru1941. godine, nakon što su Japanci napali Perl Harbur, napravio je još jednu velikugrešku: objavio je rat Sjedinjenim Državama. Hitler je verovatno hteo da zadrži Japance uratu, jer je stalno podsticao Japan da mu se pridruži, i onda je iskoristio priliku dazapočne podmorničku kampanju protiv američkih plovila. Učinivši tako, doveo je doglobalnog rata koji je okončao njegov Treći Rajh.Uloga pojedincaKakvu ulogu je odigrala Hitlerova ličnost? Ona verovatno nije bila ključni činilacu prvoj fazi. Zapadne demokratije bile su toliko ponete krivicom, slabe i iznutrapodeljene da bi verovatno bilo koji vešti nemački nacionalista bio sposoban da izvrši41 Adolf Hitler on August 27, 1939, in: Gordon Craig, Germany, 1966-1945, New York, Oxford UniversityPress, 1978, p. 712.reviziju Versajskog sistema. Druga i treća faza, međutim, koje su dovele do Hitlerovoggospodarenja nad kontinetom zavisile su od Hitlerove veštine, drskosti i ratoborneideologije. On je veoma često savladavao svoje konzervativne generale i saradnike. Hitlerje želeo rat i bio je spreman da preuzme rizike. Četvrta faza, koja je dovela do globalnograta i neuspeha, može se pripisati dvema karakteristikama Hitlerove ličnosti. Kao prvo,Hitler je bio nezasit. On je bio ubeđen u svoju vlastitu genijalnost, ali to ubeđenje ga je

dovelo do dve ključne greške: invazije Sovjetskog Saveza pre nego što je završio saBritanijom i objave rata Sjedinjenim Državama, što je dalo Frenklinu Ruzveltu,američkom predsedniku, izgovor da se angažuje u ratu u Evropi kao i na Pacifiku.Hitlerova druga velika greška bila je njegova rasistička ideologija, koja ga je,promovisanjem mita o superiornosti arijevske gospodarske rase, lišila sudbonosnihprednosti. Na primer, kada je nemačka prvo napala Sovjetski Savez, mnogi Ukrajinci idrugi su ustali protiv Staljinove brutalnosti. Ali Hitler ih je posmatrao kao slovenskeljude niže vrednosti, nedostojne da budu njegovi saveznici protiv Staljina. On je takođesmatrao da su Sjedinjene Države slabe zbog njenog crnačkog i jevrejskog stanovništva.Imao je običaj da se šali na račun Ruzveltovih jevrejskih predaka. On nije uspeo da shvatida američki pluralizam može da bude izvor snage. Štaviše, njegov antisemitizam ga jenaveo da protera neke od naučnika koji su bili od ključnog značaja za razvoj atomskebombe. Ukratko, pojedinac je bio jedan od ključnih uzroka Drugog svetskog rata. Tip ratakakav je bio i njegov ishod veoma su mnogo zavisili od Hitlerove monomanijakalneličnosti.Sistemski i unutrašnji uzrociNaravno, postojali su i drugi razlozi. Drugi svetski rat bio je više nego samo Hitlerov rat ito je vrednost interpretacije A. DŽ. P. Tejlora. Postojali su sistemski uzroci, i strukturni iproceduralni. Na strukturnom nivou, Prvi svetski rat nije rešio nemačko pitanje. Ugovoriz Versaja bio je, sa jedne strane, previše surov jer je podstakao nemački nacionalizam, asa druge, previše popustljiv jer je ostavio Nemcima sposobnost da nešto preduzmu u vezisa tim. Štaviše, odsustvo Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza iz ravnoteže snaga svedo samog kraja značilo je da Nemačku nije imao ko da odvrati. Kao dodatak svemu,proces u međunarodnom sistemu odlikovao se krajnostima. Nemačka je bilarevizionistička država odlučna da uništi sistem koji je nastao Ugovorom iz Versaja.Takođe, uspon ideologija, veliki "izmi" fašizma i nacionalizma, doveli su doneprijateljske i poremećene komunikacije u 30-im godinama.

Tri promene na unutrašnjepolitičkom nivou bile su takođe posebno važne. Prvo,zapadne demokratije bile su nagrižene klasnim podelama i ideološkim sukobima.Vodjenje koordinirane spoljne politike bilo je gotovo nemoguće. Na primer, kada je LeonBlum, francuski socijalista, došao na vlast posle 1936. godine, francuski konzervativci sukoristili slogan: "Bolje Hitler, nego Blum." 1939. godine, britanska konzervativna vladaposlala je misiju u Moskvu da izvidi da li se može potpisati ugovor sa Staljinom, ali imisija i vlada su bile podeljene iznutra. Pre nego što su Britanci uspeli da se odluče,Hitler ih je porazio. Jedan od razloga odlaganja bio je otpor britanske više klase da imajuposla sa komunistima.Drugi unutrašnjepolitički uzrok rata bio je ekonomski kolaps. Velika depresija jebila sistemska u smislu da je uticala na sve zemlje i da je nastala na nesposobnostinajvećih kapitalističkih država da uspostave delotvornu međunarodnu ekonomskukoordinaciju koja bi se borila sa neravnotežom u međunarodnoj trgovini i finansijskimtokovima. Depresija je imala snažan uticaj na unutrašnju politiku i klasne sukobe.Ogromni porast nezaposlenosti imao je politički uticaj ravan dodavanju ulja na vatru:doprineo je nacističkom preuzimanju vlasti u Nemačkoj i oslabio demokratske vlade.CITAT: HARIZMATIČNA PRIRODA HITLEROVOG POLOŽAJA KAO FIRERA-KVAZIMESIJANSKA PERSONALIZOVANA FORMA VLADANJA KOJA JEIZRASLA IZ ŽELJE ZA OBNOVOM NACIJE I JEDINSTVOM U ZEMLJITRAUMATIZOVANOJ NACIONALNIM PONIŽENJEM I PARALISANOJPOLITIČKIM KOLAPSOM – U SUŠTINI NIJE MOGLA DA SE UMIRI U„NORMALNOSTI“ ILI RUTINI, ILI DA SE PRIKLONI KONZERVATIVNIJEMAUTORITARIZMU. VIZIONARSKI CILJEVI NACIONALNOG SPASA PUTEMDOMINACIJE NAD EVROPOM I RASNOG PROČIŠĆENJA BILI SU U SRCUOVOG REŽIMA. OVO JE ZNAČILO NEPRESTANI DINAMIZAM ISAMOOBNAVLJAJUĆI POJAČANI RADIKALIZAM. ŠTO JE REŽIM DUŽETRAJAO, NJEGOVI CILJEVI SU BILI SVE VIŠE MEGALOMANSKI, ADESTRUKTIVNOST BEZGRANIČNA. NJEGOVO KOCKANJE ZA SVETSKUPREVLAST ZNAČILO JE SAVEZ PROTIV VEOMA MOĆNIH SAVEZNIKA. BILOJE TO KOCKANJE SA NEMOGUĆIM, IAKO JE VODILO UNIŠTENJU I REŽIMA ISAME NEMAČKE. OVO JE BILA SUŠTINSKA IRACIONALNOST NACIZMA.HITLEROVO HARIZMATIČNO VOĐSTVO JE, STOGA, ZNAČILO NE SAMOSPOSOBNOST UNIŠTAVANJA BEZ PRESEDANA, NEGO I SADRŽINSKUTENDENCIJU KA SAMOUNIŠTENJU. U TOM SMISLU SAMOUBISTVONEMAČKOG DIKTATORA 30. APRILA 1945. GODINE NIJE BILO SAMO DOBRO

DOŠAO, NEGO I LOGIČAN KRAJ TREĆEG RAJHA.Ian Kershaw42

Treći unutrašnjepolitički razlog bila je politika izolacionizma koju su vodileSjedinjene Države. Sjedinjene Države izašle su iz Prvog svetskog rata kao najjača svetskaekonomija, ali su odbile da u potpunosti prihvate odgovornost tog položaja. U 30-imgodinama, Velika depresija je uvećala zaokupljenost unutrašnjim pitanjima, i značajnoprodubila izolacionizam. Tokom svog prvog mandata, predsednik Frenklin Ruzvelt, kaoi drugi Amerikanci, posvećivao je malo pažnje Evropi. Nakon što je ponovo izabran1936. godine, Ruzvelt je počeo da shvata da ukoliko Hitler postane isuviše moćan, možedominirati Evropom i konačno ugroziti Sjedinjene Države. Ruzvelt je 1937.godine počeoda govori o događajima u Evropi, ali američka javnost nije želela da bude umešana.1940. godine, Ruzvelt je Britancima dao razarače u zamenu za prava na vojne baze nabritanskim teritorijama u Zapadnoj hemisferi. Ubedio je Kongres 1941. godine da odobriratna snabdevanja u vidu zajma Britaniji kako bi sprečio da bude pobedjena od Hitlera.Ipak, Ruzvelt je bio ograničen domaćim javnim mnjenjem o tome koliko daleko može ićiu otporu prema Hitleru. Tek su napad Japana na Perl Harbur i Hitlerova objava ratadoveli do kraja američkog izolacionizma.Na koji se način ovi unutrašnjepolitički, lični i sistemski uzroci mogu svrstatizajedno? Možemo reći da su dubinski uzroci Drugog svetskog bili sistemski -neodovršeni posao Prvog svetskog rata. Posredni uzroci su bili uglavnom42 Ian Kershaw, “Hitler and the Nazi Dictatorship”, in: Mary Fulbrook, ed., German History since 1800,Arnold, London, 1997, p. 336.unutrašnjepolitički - društveni i ideološki poremećaji koji su doveli do pojave Hitlera uNemačkoj i do političkih i ekonomskih slabosti demokratija. Neposredan uzrok sunovrataje bila strategija Adolfa Hitlera za dominaciju.Da li je rat bio neizbežan?Da li je Drugi svetski rat bio neizbežan? Nije, ali se verovatnoća za njegovo izbijanjepovećavala protokom vremena. Nakon Ugovora iz Lokarna, 1926. godine, ovaverovatnoća se smanjila, ali su se posle Velike depresije 1929. godine i Hitlerovog

dolaska na vlast 1933. mogućnosti izbora su se smanjivale sve dok 1941. godine rat nijepostao globalan.Neuspeh Prvog svetskog rata u rešavanju nemačkog pitanja značio je da je već1918. godine postojala mogućnost za drugi rat. Da su zapadne demokratije izabrale daumire Nemačku 20-ih godina i manje je kažnjavale, demokaratska vlada Vajmarskerepublike bi možda bila sačuvana. Ili da su Sjedinjene Države ratifikovale Ugovor izVersaja i ostale u Evropi da sačuvaju ravnotežu snaga (kao što su učinile posle 1945.godine), Hitler možda ne bi došao na vlast. Možda bi bilo rata negde u Evropi, ali ne binužno došlo do Svetskog rata. U 30-im godinama je šok ekonomske depresijepothranjivao uspon ideologija koje su veličale agresiju, što je rat učinilo verovatnijim.Šta bi bilo kad bi bilo, pretpostavimo da su se Britanija i Francuska suprotstavileNemačkoj i napravile savez sa Sovjetskim Savezom početkom 30-ih godina. Ilizamislimo da su se Sjedinjene Države pridružile Ligi Naroda. Hitler bi možda bioodvraćen ili bi bio primoran da čeka. On možda ne bi ostvario tako dramatične početneuspehe i možda bi bio svrgnut od strane svojih sopstvenih generala koji su nekoliko puta iplanirali takav puč. Ali pošto se te stvari nisu dogodile, Hitlerova ličnost i strategijapostale su ključni uzrok ubrzanja. Do kasnih 30-ih godina, kada je Hitler već počeo daplanira rat, on je postao gotovo neizbežan. I pored toga, neki istoričari veruju da suFrancuska i Britanija, da su pokrenule ofanzivu u septembru 1939. godine, mogle daporaze Nemačku.Rat na PacifikuRat na Pacifiku je imao posebne uzroke. Japan je bio azijsko društvo ne mnogo uključenou evropske događaje. U 20-im godinama, Japan je bio daleko od savršene demokratije,ali je imao parlamentarni sistem. 30-ih godina, vojska i ekstremni nacionalisti su steklikontrolu nad vladom. Njihova politika imperijalističke ekspanzije bila je veomapopularna. Japan je uvek brinuo o tome da ne bude sprečen da dođe do sirovina koje je

morao da uvozi. Kada je ekonomska kriza srezala obim japanske trgovine Japanci su seuplašili da će, ukoliko ne promene svoj položaj, biti suočeni sa obeshrabrujućombudućnošću. Oni su pokušali da ostvare regionalnu hegemoniju koju su nazvali VelikaSfera Ko-prosperiteta Istočne Azije (odličan eufemizam za osvajanje nečijeg suseda).Japan je verovao da će im sfera omogućiti da se odupru pretnjama Britanije i SjedinjenihDržava, koje su još uvek bile najveće pomorske sile na Pacifiku.Japan se prvo proširio na račun Kine. Brutalni rat u Kini doveo je Japan udiplomatski sukob sa Sjedinjenim Državama koje su podržale Kinu. Posle padaFrancuske pod Hitlerovu vlast 1940. godine, Japanci su iskoristili priliku da zauzmufrancuske kolonije u Jugoistočnoj Aziji, Vijetnamu i Kambodži. U tom momentu,japanski ekspanzionisti su imali tri mogućnosti. Jedna je bila da se krene na zapad protivSovjetskog Saveza. Budući da su već postojali sukobi između japanskih i sovjetskihsnaga duž mandžurske granice, neki su smatrali japansko-sovjetski rat duž te granicenajverovatnijim. Druga opcija za Japance bila je da napadnu na jug, gde je, iako su većbili zauzeli francuske kolonije u Jugoistočnoj Aziji , najveća nagrada bila HolandskaIstočna Indija (današnja Indonezija), koja je posedovala naftu koja je Japanu bilapotrebna. Treća opcija je bila da se napadne na istok protiv Sjedinjenih Država, dalekonajrizičnija od sve tri opcije.Japanci su konačno izabrali i opciju dva i opciju tri. Sedmog decembra 1941.godine, napali su na istok protiv Sjedinjenih Država i na jug prema Indoneziji iFilipinima. Dok su pokreti na Jug imali za cilj sirovine, napad na Sjedinjene Države jeteže objasniti. S obzirom na disparitet u izvorima moći, Japanci su znali da na kraju nemogu dobiti rat protiv Sjedinenih Država, ali su se nadali da će iznenadni napad na PerlHarbur toliko demoralizovati Sjedinjene Države tako da rat širokih razmera nikada nećeizbiti. To je bila velika greška u proračunu od strane Japanaca, ali iz perspektive japanskevlade, taj rizik se činio boljim od sigurnog poraza za koji su verovali da će se desiti akone budu ništa preduzeli.

Od jeseni 1941. godine japanski ekspanzionisti nisu više smatrali Sovjetski Savezživom metom. Hitlerov napad na Sovjetski Savez uklonio je sovjetsku pretnju Japanu. Uisto vreme, Amerikanci su pokušali da odvrate Japance od napada u pravcu juga uvodećiembrago na snabdevanje Japana naftom. Kako je rekao predsednik Ruzvelt: “SjedinjeneDržave će staviti omču oko vrata Japanu i povremeno pritezati”. Pomoćnik državnogsekretara Din Ačeson bio je citiran u to vreme govoreći kako to neće dovesti do rata jer“nijedan razuman Japanac ne može verovati da bi napad na nas mogao rezultirati bilo čimdrugim osim katastrofom za njegovu zemlju.”43 Ali Japanci su imali osećaj da će, ako neuđu u rat, na kraju pretrpeti poraz u svakom slučaju. Sa 90 procenata uvozne nafteračunali su da njihova mornarica ne može izdržati ni godinu dana ako bude odsečena;stoga su zaključili da je bolje ići u rat nego doživeti lagano davljenje.Dodatno, Sjedinjene Države su zahtevale da se Japan povuče iz Kine. Japanci suverovali da bi ih to odseklo od područja koje su smatrali svojim ekonomskim zaleđem.Kao što su japanski oficiri objašnjavali caru Hirohitu, situacija je bila slična kao kodpacijenta sa ozbiljnom bolešću: “Operacija bi, iako izuzetno opasna, ipak pružila nekunadu da se spasi život.”44 Sa njihove tačke gledišta nije bilo potpuno iracionalno za Japanda uđe u rat jer je to bila najmanje loša alternativa koju su videli. Ako Nemačka pobediBritaniju i američko javno mnenje bude obeshrabreno brzinom napada, moglo bi sepregovorima doći do mira. Nedovoljno promišljeno rezonovanje japanskih lidera izrazioje zamenik šefa generalštaba Cukuda:“Uopšteno posmatrano, naše šanse ako uđemo u rat nisu sjajne. Svi se pitamo zarnema nekog načina da se postupa miroljubivo. Nema nikog ko bi bio voljan da kaže: “Nebrinite, čak i ako se rat produži, ja ću preuzeti celokupnu odgovornost.” Sa druge strane,43 Citirano u Scott Sagan, “The origins of the Pacific war”, in, Robert I. Rotberg and Theodore K. Rabb,Eds, The Origin and Prevention of Major wars, Cambridge University Press, New York, 1989, pp. 335-336.44 Scott Sagan, “The origins of the pacific war”, p. 325

nemoguće je održati status quo. Stoga se neizbežno dolazi do zaključka da mi moramo ićiu rat.”45

Naravno, Japan je imao opciju da prekine agresiju u Kini i Jugoistočnoj Aziji, ali to jebilo nezamislivo za vojne lidere sa njihovim ekspanzionističkim i ratobornim gledištem.Tako su 7. decembra 1941. godine Japanci bombardovali Perl Harbur (videti sliku 4.5.).Šta se dešava ako tri nivoa analize primenimo na Rat na Pacifiku? Uloga ličnosti sigurnoje bila manje izražena nego što je to bio slučaj sa Hitlerom u Evropi, ali pojedinidonosioci odluka su svakako uticali na tok događaja. U Japanu, ekspanzionističkigenerali i admirali su hteli da uvećaju japansku regionalnu dominaciju i aktivno su težiliširenju rata zapadno ka Kini, južno ka Singapuru, Indoneziji i Filipinima, i istočno kaameričkim teritorijama na Pacifiku. Vojni lideri kao što je Hideki Tojo igrali su vodećuulogu u određivanju vladine politike. Ipak, Tojo je podržavao politiku koja je bilaidentična politici koju su vodili mnogi drugi vojni i politički lideri visokog ranga. Iako jeHitler imao vojnu i industrijsku podršku u Nemačkoj, odluke je uglavnom samostalnodonosio. U Japanu je postojala veća raspršenost moći na vrhu i odluke su više bilerezultat konsenzusa među političkom i vojnom elitom.Uloga ličnosti je takođe bila značajna za odredjivanje politike Sjedinjenih Država.Frenklin Ruzvelt je bio voljan da nametne kaznene sankcije kao odgovor na japanskuagresiju u Jugoistočnoj Aziji, ali mnogi u Kongresu i širom zemlje nisu bili sigurni uRuzveltovu aktivnu i konfrontirajuću spoljnu politiku. Još uvek je postojalo snažnoizolacionističko osećanje u Sjedinjenim Državama 1940. i 1941. godine, i mnogi su idalje odbacivali uključivanje Sjedinjenih Država u međunarodnu politiku. Da suizolacionisti kao senatori Barton Viler iz Montane, Džerald Naj iz Severne Dakote iliHiram Džonson iz Kalifornije bili predsednici, Sjedinjene Države bi možda pokušale daumire japansku agresiju pre nego da joj se suprotstave, i sledstveno tome, Japan moždanikada ne bi osetio potrebu da napadne SAD. Naravno, japanska agresija bi onda ostala

bez odgovora, i Japan bi se izborio za status regionalne sile u Zapadnom Pacifiku.Što se tiče unutrašnjepolitičkih i sistemskih uzroka, videli smo kako je naunutrašnjem nivou narasli militarizam japanske vlade učinio rat verovatnijim. I kao sašto je to bio slučaj sa Evropom 30-ih godina, ekonomski kolaps u Japanu i u SjedinjenimDržavama je uticao na spoljnu politiku obe zemlje. Japan je postao višeekspanzionistički, dok su sve do 1940. godine Sjedinjene Države bile još više izolovane.Pored toga, unutrašnji haos u «Nacionalističkoj Kini» nastavio se u 30-im godinamačineći je ranjivijom za japansku ekspanziju. To je zauzvrat povećalo uticaj militarista ujapanskoj unutrašnjoj politici.“Čak i kad bismo trebali da učinimo ustupke Sjedinjenim Državama odustajući od delanaše nacionalne politike zarad privremenog mira, Sjedinjene Države, sa ojačanomvojnom pozicijom, sigurno bi zahtevale sve više ustupaka sa naše strane; i konačno binaše carstvo ležalo pod nogama Sjedinjenih Država“. (Zapis sa japanskih političkihkonferencija iz 1941. godine)Na sistemskom nivou, Versajski ugovor ostavio je nezadovoljenim ambicije Japana uKini, dok su ekonomski problemi 30-ih godina otežali Japanu dolazak do potrebnih45 Citirano u: Scott Sagan, “Deterrence and Decision: An Historical Critique of Modern DeterrenceTheory”, Harvard University, Ph. D. thesis, 1983. p. 280sirovina samo putem trgovine. A slom, između 1931. i 1933. godine, ionako slabogsistema kolektivne bezbednosti Lige Naroda u Aziji uklonio je bilo kakva institucionalnaograničenja imperijalnim ambicijama Japana. Za razliku od rata u Evropi, i dublji iposredni uzroci rata na Pacifiku bili su u najvećoj meri unutrašnjepolitičkog karaktera -zaokret Japana prema ekspanziji, Sjedinjenih Država prema većem izolacionizmu i haosu Kini 30-ih godina. Neposredni uzrok bila je Ruzveltova odluka da primeni potpuniembargo u julu 1941. godine, i iz toga rezultirajuća odluka japanske armije da 7.decembra napadnu Sjedinjene Države.Politika popuštanja i dve vrste rataKakve se pouke mogu izvući iz ovoga? Neki kažu da je ključni nauk iz 30-ih godina da je

politika popuštanja zlo. Ali politika popuštanja nije loša sama po sebi; to je klasičnosredstvo diplomatije. To je politički izbor da se omoguće promene u ravnoteži snaga kojeidu u prilog rivalskoj državi. Umesto da pokušavate da odvratite ili obuzdavate agresijuprotivnika, država može da odluči da je bolje da se protivniku dozvole skromni dobici.Uoči Peloponeskog rata, Korint je ubeđivao Atinjane da mu se mora dozvoliti da zauzmeKorkiru. Atinjani su ipak odbili da popuste Korintu i umesto toga se opredelili za borbu.S obzirom na potonji sled događaja, možda bi za Atinu bilo bolje da je popustilaambicijama Korinta umesto što su ih izazivali zbog Korkire. Politika popuštanja jeuspešno primenjivana 1815. godine kada su pobedničke sile popustile poraženoj, ali idalje jakoj Francuskoj. U 90-im godinama XIX veka, Britanija je popuštala SjedinjenimDržavama koje su narastale u moći. Čak bismo mogli reći i da je politika popuštanjamogla biti prava politika koju su Zapadni saveznici trebali da vode prema Nemačkoj u20-im godinama. Jedna od velikih ironija međuratnog perioda jeste da se Zapad sukobiosa Nemačkom u 20-im godinama, kada je trebao da joj popusti, a popustio u 30-imgodinama, kada je trebao da se suprotstavi. Politika popuštanja je bio pogrešan pristupHitleru, ali britanski premijer Nevil Čemberlen nije bio takva kukavica kakvim gapredstavlja Minhensko iskustvo. On je želeo da izbegne još jedan svetski rat. Jula 1938.godine, rekao je: “Kada pomislim na te četiri grozne godine rata, i pomislim na 7 milionamladih ljudi koji su pokošeni u punoj životnoj snazi, i na 13 miliona koji su bili ranjeni iosakaćeni, bedu i sve ono što su pretrpeli majke i očevi, sinovi i ćerke, moram reći da uratu nema pobednika, već su svi gubitnici. Zbog ovih misli osećam da je mojaprvenstvena dužnost da napregnem svu snagu kako bi se izbeglo ponavljanje VelikogRata u Evropi.”46

Čemberlenov greh nisu bile njegove namere, nego pre svega njegovo neznanje iarogancija u neuspehu da na odgovarajući način proceni situaciju. A u tom neuspehu onnije bio usamljen.

Prvi i Drugi svetski rat često izgledaju kao dva prilično različita modela rata: slučajan ratnasuprot planiranoj agresiji. Prvi svetski rat je bio neželjena spirala neprijateljstva. Uodredjenoj meri, on je mogao biti izbegnut politikom popuštanja. Kako kaže politikologDejvid Kaleo “Prava pouka nije toliko potreba za opreznošću prema agresorima, nego46 Neville Chamberlain, In Search of Peace: Speeches 1937-1938, Hutchinson, n. d., London, p. 59.katastrofalne posledice odbijanja da se razumno nagodi sa onim koji se naglouzdignuo.”47 Drugi svetski rat nije bio neželjena spirala neprijateljstva – to je bio neuspehda se Hitlerova planirana agresija odvrati. U tom smislu, politike koje su bileodgovarajuće da bi se sprečio Prvi i Drugi svetski rat bile su gotovo suprotne jednadrugoj. Nagodba sa Nemačkom je možda mogla da pomogne da se spreči Prvi svetski rat,odvraćanje Nemačke je moglo sprečiti Drugi svetski rat, ali su politike bile obrnute. Upokušaju da se izbegne ponavljanje Prvog svetskog rata, britanski lideri 30-ih godina supomogli da se ubrza Drugi svetski rat. U isto vreme, napori lidera Sjedinjenih Država daodvrate Japan pomogli su izbijanju rata na Pacifiku. Politika odvraćanja nije uspela jer suse Japanci osetili sateranim u tesnac u situaciji u kojoj je alternativa mira izgledala gorenego rizikovanje rata.Naravno, ova dva modela rata su pojednostavljena. Prvi svetski rat nije bio samoslučajan, a Drugi svetski rat, barem na Pacifiku, nije bio samo Hitlerova planiranaagresija. Konačni nauk koji se može izvući iz svega ovoga jeste da se treba čuvati suvišepojednostavljenih istorijskih modela. Uvek se zapitajte da li model odgovara istorijskimčinjenicama i da li stvarno odgovara realnoj situaciji danas. U tom smislu može nampomoći podsećanje na priču o mački Marka Tvena. Kao što je Tven rekao, mačka kojasedne na vrelu peć, neće sesti na vrelu peć ponovo, ali neće sesti ni na hladnu. Potrebnoje znati koje su peći vrele, a koje hladne kada koristimo istorijske analogije, ili modele upolitičkim naukama zasnovane na Prvom i Drugom svetskom ratu.HRONOLOGIJA IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

1919. Otvaranje Mirovne konferencije u Versaju; usvajanje Vajmarskog ustava1920. Stvaranje Lige naroda1921-1922. Vašingtonska konferencija o pomorskom naoružanju1922. U Hagu osnovan Stalni sud Pravde; Ugovor iz Rapala između Nemačke iSovjetskog Saveza; Musolini preuzima vlast u Italiji1923. Francuska i Belgija okupiraju Rursku oblast kao odgovor na nemački prekršaj uisporuci uglja; Propao nacistički puč u pivnici1924. Prihvaćen Djusov plan za ratne reparacije; Usvojen Ženevski protokol o mirnomrešavanju medjunarodnih sporova1925. Konferencija i Ugovori iz Lokarna1926. Nemačka primljena u Ligu Naroda1928. Potpisan Brijan-Kelogov pakt47 David P. Calleo, The German Problem Reconsidered: Germany and the World Order, 1870 to thePresent, Cambridge University Press, Cambridge, 1978, p. 6.1930. Londonska konferencija o pomorskom naoružanju1931. Japanska invazija na Mandžuriju; propast austrijskog Kredit-anštalta; BankaEngleske napustila zlatni stadard1932. Konferencija o razoružanju; Konferencija u Lozani posvećena nemačkimreparacijama1933. Adolf Hitler postao nemački kancelar; paljenje Rajhstaga; usvojen Enabling Actkojim je uspostavljena nacistička diktatura; Nemačka se povukla sa Konferencije orazoružavanju i iz Lige Naroda1934. Sovjetski Savez pristupio Ligi Naroda1935. Nemačka odbacila odredbe o razoružanju Versajskog ugovora; stvoren Francuskoruskisavez; postignut Englesko-nemački sporazum o pomorskim snagama; italijanskainvazija na Etiopiju; Hoar-Lavalov pakt1936. Nemačka odbacila Pakt iz Lokarna i ponovo okupirala Rajnsku oblast; Italijadobila rat u Etiopiji; Liga Naroda diskreditovana kao politički instrument; stvorenaosovina Rim-Berlin; stvoren Anti-kominternovski pakt1936-1939. Gradjanski rat u Španiji1937. Japan započeo napad na Nanking i druge kineske gradove1938. Nemačka invazija i aneksija Austrije; Čemberlen se sastao sa Hitlerom uBerhtesgadenu, Godebergu i Minhenu kako bi rešili nemačko-češku krizu; potpisanMinhenski sporazum

1939. Kriza u Čehoslovačkoj; Nemačka okupirala čitavu Čehoslovačku; Britanci iFrancuzi daju jemstva za Poljsku, Grčku i Rumuniju; Italija napada Albaniju; Ruskonemački(Molotov-Ribentrop) pakt; Nemačka napala Poljsku; Britanija i Francuskaobjavljuju rat Nemačkoj1940. Hitler napada Francusku; Bitka za Britaniju; Japan okupirao Francusku Indokinu1941. Hitler napada Sovjetski Savez; Japan izvršio napad na Perl HarburPITANJA ZA RAZMIŠLJANJE:1. Koje „lekcije“ iz Prvog svetskog rata su u to vreme izvukli donosioci političkihodluka? Kako je to uticalo na njihovo ponašanje u medjuratnom periodu?2. U čemu se koncept kolektivne bezbednosti razlikovao od politike ravnotežesnaga? Da li je pojam kolektivne bezbednosti utopijski? Ako ne, šta je moglo dapoboljša funkcionisanje kolektivne bezbednosti u medjuratnom periodu?3. Da li je Drugi svetski rat bio neizbežan? Ako da, zašto i kada? Ako ne, kada ikako je mogao biti izbegnut?4. U kojoj meri se izbijanje Drugog svetskog rata može pripisati ličnostima liderakoji su u tome učestvovali?5. Koje lekcije iz medjuratnog perioda bi mogle pomoći donosiocima političkihodluka da danas izbegnu rat?6. Da li je odluka Japana da napadne Sjedinjene Države bila iracionalna?PREPORUČENA LITERATURA:1. Ross, Graham, The Great Powers and the Decline of the European States System,1919 – 1945, Longman, London, 1983, pp. 109 – 126.2. Bell, P. M. H., The Origins of the Second World War in Europe, Longman,London, 1986, pp. 14 – 38.3. Sagan, Scott, „The Origins of the Pacific War“, Journal of InterdisciplinaryHistory, 18 : 4, Spring 1988, pp. 893 – 922.4. Taylor, A. J. P., The Origins of the Second World War, Hamilton, London,1961, pp. xi – xxviii, 102 – 109, 271 – 278.5. Bullock, Alan, „Hitler and the Otigins of the Second World War“, in: W. R.Louis, ed., The Origins of the Second World War: A. J. P. Taylor and His Critics,Wilry, New York, 1972DODATNA LITERATURA:Barkin, J. Samuel, and Bruce Cronin, „The State and the Nation: The Changing Normsand the Rules of Sovereignty“, International Organization, Winter 1994, pp. 107 – 130.Barnhart, Michael A., Japan Prepares for Total War: The Search for Economic Security:

1919 1941, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1987Bell, P. M. H., The Origins of the Second World War in Europe, Longman, London, 1986Bullock, Alan, Hitler: A Study in Tyranny, Harper & Row, New York, 1964Carr, E. H., The Twenty Years’ Crisis 1919 – 1939: An Introduction to the History ofInternational Relations, HarperCollins, New York, 1981Claude, Inis L., Power and International Relations, Random Ho