ZORAN JANJETOVI

POLOAJ MAARA U VOJVODINI NA KRAJU DRUGOG SVETSKOG RATA I NJEGOVI UZROCI

Drugi svetski rat je doneo stradanja i narodima inae uglavnom mirne teritorije dananje Autonomne pokrajine Vojvodine. Ono stoje bilo karakteristino za ovaj prostor bilo je nejednako stradanje pripadnika pojedinih naroda tokom rata i nakon zavretka ratnih dejstava na teritoriji Pokrajine, kao i posle formalnog okonanja Drugog svetskog rata u Evropi i Jugoslaviji. Tako su Jevreji i Srbi najvie stradali izmeu aprila 1941. i oktobra 1944, dok je sa Nemcima i Maarima bio obrnut sluaj: oni su najvei broj rtava imali ba u periodu od oktobra 1944, odnosno od dolaska Crvene armije i uspostavljanja vlasti jugoslovenskih komunista. U naem izlaganju pozaba-viemo se sudbinom vojvoanskih Maara, koji su u roku od nekoliko godina preli put od diskriminisane nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji, do dela dravotvornog naroda (u Bakoj za vreme maarske vlasti), odnosno povlaene manjine (u Banatu tokom nemake okupacije), do progonjene nacionalne manjine iji opstanak je u jednom trenutku visio o koncu ponovo uz regionalne razlike u Bakoj i Banatu do manjine koju se, ak i protiv volje veine njenih pripadnika, htelo integrisati u novous-postavljeni drutveni sistem i dravni okvir. U sreditu naeg interesovanja e biti poloaj Maara u Vojvodini od oktobra 1944. do prvih posleratnih godina. Njega emo pokuati da objasnimo dogaajima, pojavama i procesima iz perioda koji su prethodili ovom razdoblju.

Sudbina Maara u Vojvodini na kraju Drugog svetskog rata se moe posmatrati u nekoliko ravni. Prva bi bila ravan nacionalnih odnosa Maara i Srba, sagledana u dugoronijoj istorijskoj perspektivi. Ona se tie razvoja nacionalne svesti, a potom i nacionalizma (u negativnom znaenju) kod oba naroda. Iako istorija meusobnih odnosa see u Srednji vek, ona je tek u poslednjih dvestotinjak godina dobila prvenstveno nacionalni predznak, uinivi da se i raniji odnosi - koji su bili prevashodno meudravni, meukonfesionalni i klasni, ponu tumaiti u nacionalnom kljuu.1 Borei se za samostalnost unutar Habzburke Monarhije, maarska elita se pozivala na isto-rijska prava ugarskog plemstva. U eri nacionalizma, ugarsko plemstvo (koje je tradicionalno sainjavalo ugarsku naciju") je preutno poelo da se razume kao maarska etnika nacija, u koju je trebalo utopiti sve druge etnike grupe koje su ivele u Ugarskoj. Istovremeno, iroka masa maarskog naroda je trebalo da ostane politiki i socijalno obespravljena. Tokom XIX veka zbog svog liberalnog" oreola i mogunosti socijalnog uspona, ovaj koncept je uspeo da pridobije mnoge pripadnike manjinskih

1 Jo uvek upotrebljive preglede v. kod: D U A N J. POPOVI: Srbi u Vojvodini, IIII. Novi Sad, 1990.; IOVAN R A D O N I T C H : Histoire des Serbes de Hongrie, Paris, Barcelona, Dublin, 1918.; F . A L M A : Srbi i Maari, III. Beograd s. a.

naroda, ne menjajui svoju socijalnu sutinu: uprkos relativno znaajnom stepenu industrijalizacije, do Drugog svetskog rata Maarska je zadrala svoju arhainu socijalnu strukturu. Ugarska nacija je sve vie postajala etnikom maarskom nacijom, ali elita, koja se obnavljala brojnim asimilantima i karijeristima, odbijala da se u drutvenom pogledu poistoveti sa maarskim masama. Uprkos svim manama, ovakvom ostvarenju koncepta nacije nemogue je odrei inkluzivnost.

Sa druge strane, Srbi su na prostoru dananje Vojvodine bili prisutni od Srednjeg veka, ali svoju dravu su stvorili izvan tog prostora. To je bio oiti hendikep, koji carske privilegije nisu mogle da ponite u stalekoj ugarskoj dravi. Stalekim suprotnostima pridruile su se i verske, a u eri nacionalizma sve je to poelo da se tumai nacionalnim razlikama. Svoju nacionalnu dravu Srbi su u Srbiji, na Kosovu i ak u Makedoniji, gradili s pozivom na istorijska prava"; nasuprot tome, u oblastima koje nikad nisu bile deo srednjevekovne srpske drave (Bosna i Hercegovina, Vojna granica, juna Ugarska) pozivali su se na moderno, etniko pravo, sukobljavajui se sa narodima koji su na iste teritorije takoe polagali etniko ili istorijsko pravo. Jugoslo-venska drava 1918. je nastala kao kombinacija ova dva principa: istorijskog i etnikog, a u krajnjoj liniji kao posledica ratne pobede i potrebe Francuske da stvori svoj sistem klijentskih drava u istonoj Evropi.

Za trenutak se inilo da je moderniji" nacionalizam, zasnovan pre svega na etninosti, odneo pobedu i osvojio teritoriju nekadanje june Ugarske. Taj utisak, je meutim, varao: srpske voe su bile svesne da je Vojvodina preteno ne-slovenska i ne-srpska, te da e pripadnike manjina biti teko pridobiti za novu dravu.2 To je posebno vailo za Maare, ija inteligencija je potpuno ostala u tradicijama dravnosti Sv. Stefana. Nasilno i esto cepidlako nametanje slubene upotrebe srpskog jezika kao jedinog dozvoljenog u komunikaciji sa vlastima, uklanjanje i najmanjih tragova prethodne vlasti, preterana redukcija pre rata zaista predimenzioniranog maarskog kolstva, uz istovremeno zanemarivanje maarske sirotinje prilikom agrarne reforme, uskraivanje proporcionalnog politikog uticaja i niz sitnih diskriminatorskih postupaka nisu mogli da pridobiju pripadnike novonastale nacionalne manjine za novu dravu.3 Srpski vlastodrci su pokazali da nisu nauili nita od svojih maarskih prethodnika. Njihova politika je umesto do konsolidacije stanja i meunacionalnog pomirenja vodila nezadovoljstvu i novom zaotravanju. Istovremeno, ovakvo stanje je olakavalo irenje uticaja kako slubene revizionistike politike Budimpete tokom dobrog dela meuratnog razdoblja, tako i brojnih nacionalistikih organizacija iz Maarske.

Zbog svega ovoga nije udo to se velika veina vojvoanskih Maara stavila na stranu Maarske kada je ona 10. aprila 1941. napala Kraljevinu Jugoslaviju, koja se nalazila u rasulu.4 Bilo je za oekivati da e se vode maarske manjine (od kojih su mnoge teko skrivale svoj iredentizam tokom meuratnog razdoblja) staviti u slubu

2 Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), F . 398. f. 1.; D A K A POPOVI: Banat, Baka i Baranja. Savremeni nacionalni, politiki i drutveni profil. Novi Sad, 1935. str. 33-37.; P E T A R P E K I : Povijest osloboenja Vojvodine, Subotica, 1939. str. 29.

3 O Maarima u Vojvodini izmeu dva svetska rata v.: ANDOR M E S A R O : Poloaj Maara u Vojvodini 1918-1929. Novi Sad, 1981.; I S T I : Maari u Vojvodini 1929-1941. Novi Sad, 1989.; E N I K SAJTI: Hungarians inthe Vojvodina 1918-1947. Boulder/Colorado, 2003.

4 A L E K S A N D A R K A S A : Maari u Vojvodini 1941-1946. Novi Sad, 1996. str. 25-37.

maarskih vlasti u Bakoj, odnosno nemakih u Banatu. Za maarske mase, posebno u Bakoj i Baranji, inilo se da je kucnuo as osloboenja.5 to se Maara u Banatu tie, oni su se trenutno morali zadovoljiti poloajem formalno dobro tretirane nacionalne manjine koja je mogla da gaji nade u pripajanje zemlji matici u doglednoj budunosti. Iako je poloaj maarske narodne grupe" u Banatu bio jai na papiru nego u stvarnosti, on je ipak znaio poboljanje u odnosu na meuratno razdoblje.6 Loiji je bio poloaj Maara u Sremu, koji su uivali vrlo ograniena kulturna prava (bez kolstva na maternjem jeziku) i takoe se nadali pripajanju Maarskoj.7 Maarska vlada je pak sa svoje strane podrala isljenje samo izvesnog broja ratnim dejstvima ugorenih Maara iz Bosne u Baku, ali ne i iz Srema za koji se nadala da e jednom pripasti Maarskoj.8

Uee vojvoanskih Maara u okupatorskom upravnom aparatu, a posebno saradnja nekih od njih u sluajevima progona Srba (posebno u junoj Bakoj 1942. za vreme tzv. Racije")9, doveli su meunacionalne odnose do usijanja. Ovo e biti jedan od glavnih faktora koji e uticati na sudbinu maarske manjine u oktobru 1944, kao i u mesecima i godinama koje su usledile. Strah od osvete srpskog stanovnitva je verovatno bio snaan faktor koji je vezivao maarske mase za maarski reim u Bakoj i nemaki u Banatu: strah za linu i nacionalnu egzistenciju je oito prevagnuo nad mutnim nadama u poboljanje socijalnog poloaja koje su nudili komunisti. Tako se dogaaji iz jeseni 1944. mogu tumaiti kao jo jedna runda u sudaru dva nacionalizma u posle nekoliko godina ponovo izmenjenim okolnostima.

Druga ravan u kojoj treba posmatrati sudbinu vojvoanskih Maara na kraju Drugog svetskog rata su ideologija i politika Komunistike partije Jugoslavije koja je na kraju rata preuzela vlast u zemlji. Ni jedna ni druga nije bila jednodimenzionalna ni konstantna. Do sredine tridesetih godina KPJ je, po instrukcijama iz Moskve, radila na razbijanju Jugoslavije kao buroaske tvorevine". Pri tom je nezadovoljstvo razliitih naroda i nacionalnih manjina trebalo da poslui kao zgodno orue za ruenje buroaske drave. Meutim, kada je Moskva prela na pozicije otpora faizmu i odustala od razbijanja Jugoslavije, njena jugoslovenska ispostava je sledila novu liniju, ne odriui se zalaganja za prava nacionalnih manjina.10 Ovo je bilo u skladu sa internacionalizmom za koji su se zalagali Kominterna i rukovodstvo vienacionalnog Sovjetskog Saveza, ali i u skladu sa interesima same KPJ.

Sa parolama o ravnopravnosti naroda KPJ je ula i u rat. Pokazalo se da je, silom prilika, KPJ ona opredeljenja koja su dobrim delom bila taktike prirode morala da pretvori u strateka: budui da su sve antikomunistike snage delovale pod nacionalnim znamenjima, brojano mala Komunistika partija je mogla da ih nadjaa samo

5 K A S A , n. d., 3 7 - 1 1 3 . 6 SNDOR V E G H : Le systeme du puvoir d'occupation dans le Banat Yougoslave 1941-1944 , u: Les

systemes d'occupation en Yougoslavie 1941-1945 . Belgrd, 1963.; E K K E H A R D V L K L : Der Westbnat 1941-1944 . Die deutsche, die ungarische und andere Volksgruppen. Mnchen, 1999. passim.

7 V L K L , n. d., 7 6 - 7 8 . , 100-123 . ; Kasa, n. d., 115 -123 . 8 K A S A , n. d., 125-128 . 9 ZVONIMIR G O L U B O V A : Racija u junoj Bakoj 1942. godine, Novi Sad, 1992.

1 0 JANKO P L E T E R S K I : Nacije, Jugoslavija, revolucija. Beograd, 1985. str. 2 4 4 - 3 7 4 . ; B R A N K O P E T R A -NOVI: Istorija Jugoslavije, I , Kraljevina Jugoslavija 1918-1941 . Beograd [1988 . ] , str. 2 1 4 - 2 5 4 . ; Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd, 1985. str. 9 8 - 1 0 2 . , 129-175 .

okupljanjem pristalica iz redova svih naroda i nacionalnih manjina. Ako se pogledaju partijski proglasi tokom celog rata na tlu Jugoslavije, vidi se da su oni upueni svim potenim" pripadnicima raznih narodnosti. Odziv pripadnika pojedinih naroda je, meutim, bio razliit i zavisio je od konkretnih prilika u kojima su se pripadnici dotine narodnosti nali. to se Maara tie, deo predratnih komunista u Bakoj se pasivizirao, a deo je pao kao rtva mera vlasti ve 1941.11 Do ukljuivanja u NOP u veem broju je prvo dolo u Slavoniji, gde su za to postojali bolji uslovi.12 U samoj Vojvodini nije dolo do ukljuivanja masa ni maarskih, ni nemakih, ni slovenskih u NOP u meri u kojoj su to komunistike vode elele. Kao to smo videli, u sluaju Maara postojali su jasni, istorijski razlozi koji su ih, uz dodatno dejstvo propagande, u velikoj veini svrstali na stranu Maarske i njene saveznice, Nemake.

Komunistika partija Jugoslavije se na unutranjepolitikom i spoljnopolitikom planu trudila da proiri bazu svog uticaja. Na inostranom planu to je bilo taktiziranje sa predstavnicima saveznikih vlada i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, kao i nekompromitovanim graanskim politiarima u zemlji. Ovo drugo je sluilo i proirenju osnove NOP u zemlji. Istu funkciju je imalo i proklamovanje nacionalne ravnopravnosti koja se ticala i nacionalnih manjina na drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. godine.13

Postavlja se pitanje, koliko je proklamovana ravnopravnost ozbiljno uzimana? Posmatrajui stvari u retrospektivi, izgleda da u velikom delu jeste pogotovo kada se ticala prava jugoslovenskih naroda. Tako su Makedonci i Crnogorci priznati kao zasebne nacionalnosti, a i bosanskohercegovakim muslimanima je ostavljena mogunost slobodnog optiranja za srpsku, hrvatsku ili nijednu naciju.14 Svoju nedoslednost u reavanju nacionalnog pitanja na naelima ravnopravnosti jugoslovenski komunisti su ubrzo posle drugog zasedanja AVNOJ-a pokazali u sluaju folksdojera: ve krajem 1943. ili poetkom 1944. doneta je odluka da se oni proteraju iz zemlje posle rata.15 Naalost, nisu nam poznati detalji procesa odluivanja, odnosno koji faktori su odluujue uticali na politiku prema Nemcima slovenaki intelektualci, srpski nacionalisti, Moa Pijade (kako tvrde neki nemaki izvori), itd.

Tokom rata Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu je pozivao pripadnike svih narodnosti u borbu protiv okupatora, upozoravajui da e posle rata prava uivati samo oni narodi koji su se toj borbi pridruili. Istovremeno, pretilo se odmazdom svima koji su okrvavili ruke slovenskom krvlju1 6 to se moglo razumeti samo kao pretnja nelojalnim" nacionalnim manjinama. injenica je da se u rukovodstvu partizanskog pokreta ve sredinom 1944. razmiljalo o uvoenju Vojne uprave u Vojvodini radi ure-

1 1 KASA, n. d., 68., 72-73. 1 2 K A S A , n. d., 184-185. 1 3 B R A N K O P E T R A N O V I : Istorija Jugoslavije 1918-1988. II. Narodnooslobodilaki rat i revolucija

1941-1945. Beograd, 1988. str. 284. 1 4 S R E K O M. DAJA: Die politische Realitat des Jugoslawismus (1918-1991). Mit besonderer

Bercksichtigung Bosnien-Herzegowinas. Mnchen, 2002. str. 75-132, 210-261. 1 5 Boo R E P E : Nemci na Slovenskem po drugi svetovni vojni, u: Duan Neak (ur.), Nemci na

Slovenskem 1941-1955. Ljubljana, 1998. str. 147. 1 6 Slobodna Vojvodina, 10. IV 1944; Isto, 5.VI 1944; Isto, 12. VIII 1944; L j . Vasili, PK KPJ za

Vojvodinu 1941-1945. godine, Novi Sad, 1971, str. 122., 240-244., 335-336.; J . POPOV: Glavni narodnooslobodilaki odbor (GNOO) Vojvodine 1943-1945. godine, Novi Sad, Sremski Karlovci, 1977. str. 6.

ivanja zaotrenih nacionalnih odnosa i angaovanja ekonomskih potencijala Pokrajine radi nastavka rata,17 svedoi da komunistiko rukovodstvo nije imalo iluzija o mogunosti pridobijanja manjinskog stanovnitva, odnosno da se ono, uprkos internacionalistikim deklaracijama, spremalo da bazu svoje vlasti gradi samo na podrci slovenskog stanovnitva.18

To se jasno videlo u praksi posle povlaenja nemakih i maarskih trupa i administracije iz Banata i Bake u oktobru 1944. Od prvih dana nove vlasti, nemako i maarsko stanovnitvo je bilo izloeno masovnim ubistvima, zlostavljanjima, hapenjima, silovanjima i pljaki. Iako je teror bio usmeren protiv svih stvarnih i tobonjih neprijatelja partizana, u datim okolnostima on je imao i jasnu antimanjinsku notu: to se vidi iz broja lica koje je ubila OZN-a. Od 9668 ubijenih, 6763 su bili folksdojeri, a 1776 Maari, dok su 1129 bili pripadnici ostalih nacionalnosti.19 Ve na osnovu broja stra-dalih vidi se svojevrsna hijerarhija krivaca" u oima novih vlasti, koja e uskoro biti formulisana i recima.

U svetlu dosta jasne hijrarhije krivaca" postavlja se pitanje da li je prvi talas odmazde bio unapred isplaniran, kako tvrede neki autori,20 ili je bila re o spontanoj osveti, u ta veruju drugi.21 Ne bismo se usudili da damo kategorian odgovor, iako smo na osnovu podataka koje je sakupio A. Kasa skloni da smatramo da se radi o kombinaciji oba vida. Naime, u veini sluajeva za koje se zna razlog ubistva, vidi se da je re o pripadnicima Strelastih krstova, Turanskih lovaca, maarskih kulturnih drutava (iz Bake i Banata), ili bivim inovnicima i asnicima.22 Oito je da su unapred utvrene kategorije osoba koje su bile predviene za likvidaciju i l i progon, a da je izbor i broj na licu mesta zavisio od lokalnih okolnosti.23

injenica da je veliki broj pogubljenih pripadao odreenim, posebnim kategorijama, mogla bi se tumaiti kao ostvarenje pretnji koje je NOP upuivao izdajnicima" i saradnicima okupatora. Represija se nije mogla porei, iako se o njoj decenijama nije smelo javno govoriti. To je, kao i u sluaju ostalih naroda Jugoslavije, pogodovalo stvaranju mitova u pogledu broja rtava. Praktino su svi narodi i nacionalne manjine preuveliavali broj svojih ratnih i poratnih ljudskih gubitaka, a Maari pri tom nisu bili nikakav izuzetak. Razlozi za ovo bili su viestruki. S jedne strane, nove vlasti su ubrzo posle rata izale u javnost sa znatno preuvelianim brojem rtava rata. Radilo se o

" K A S A , n. d., 158. 1 8 G O J K O M A L O V I : Vojna uprava u Banatu 1944-1945. godine (magistarski rad u rukopisu).

Beograd, 1979. str. 47., 66., 80. Prilog III. " M I C H A E L PORTMANN: Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944-1952. Politik,

Gesellschaft, Wirtschaft, Kultur. Wien, 2008. str. 230. 2 0 Up. npr. Hans Sonnleitner, Aktion Intelligenzija in Karlsdorf. Tatsachen und Hintergriinde.

Reflexion zur Sinnfrage ber Mord und Tod. Gedenkschrift 1944-1984 ber die Ermordung von 36 Karls-dorfern. Mnchen, 1986.

2 1 PORTMANN, n. d., 267.; V L K L , n. d., 187. 2 2 K A S A , n. d., 160-174. Neki podaci o ubijenim folksdojerima ukazuju da ubijanje nije bilo sasvim

neselektivno: ljudi su ubijani na osnovu sagreenja" ili onoga to je vieno kao takvo, na osnovu denuncijacija, ili zbog posedovanja oruja i delova vojne opreme. (Up. Sonnleitner, n.d., 119, 133, Himatbuch der Stadt Weifikirchen im Banat, Salzburg, 1980. str. 241.) Neki su, kako to esto biva u slinim situacijama, ubijeni zabunom. (Heimatbuch der Stadtweilikirchen, 243.)

2 3 Po Mihaelu Portmanu, na pojedinim mestima vlasti su pokuavale da spree pljaku, nasilja i samovoljna hapenja. (PORTMANN, n. d., 268.)

raunskoj manipulaciji sa ciljem dobijanja to vee ratne odtete od Nemake.24 Budui daje broj od 1,7 miliona mrtvih postao sakrosanktan u njega se nije smelo sumnjati.25 S druge strane, budui da taan broj rtava niti njihova nacinalna pripadnost nisu utvreni, ovaj broj je svim narodima ostavljao dovoljno slobodnog prostora" da preuveliavaju broj svojih gubitaka.26 Do toga je, naravno, i dolazilo dakako, ne u publikacijama koje su izlazile u Jugoslaviji.

Koji su bili razlozi preuveliavanja, koje je bilo na delu i u sluaju Maara? S jedne strane radilo se o uasu koji masovna pogubljenja i represalije izazivaju kod oevidaca. Uas suava svest i onemoguava tano opaanje, odnosno savremenicima se razmere terora ine veim nego to one to zaista i jesu. Glasine broj dalje uvelia-vaju. U kombinaciji sa nedostatkom dokumenata i nepouzdanim pamenjem, to stvara pogodno tlo za razvoj mitova. Na drugoj pak strani imamo mnogo neasnije motive za preuveliavanje broja ubijenih. Re je o nacionalistikoj mrnji koju masovna ubistva uvek podstiu, kao i o korienju masovnih stradanja u propagandne svrhe. Pri tom propaganda moe ii za tim da samo ocrni nacionalnog neprijatelja, ali i za tim da ukazivanjem na (preuveliane) zloine neprijatelja, sakrije ili bar umanji zloine poinjene od strane sopstvenih sunarodnika.27 Na taj nain se sopstvena nacija od agresora i krivca pretvara u rtvu. Budui da je Maarska izgubila rat (u kome je ona napala Jugoslaviju, a ne obrnuto), ovakva zloupotreba nedovoljno utvrenih injenica je delu nacionalistikih politiara i publicista mogla zgodno da poslui u zastupanju maarskih interesa kako pred pobednikim saveznicima, tako i pred jugoslovenskim vlastima kojima je svest o sopstvenoj krivici slabila pozicije, ali i dugorono pred sudom istorije.

Koliko je, dakle, Maara stradalo u Vojvodini u jesen 1944? Videli smo koje je podatke navela OZNA. Moemo se, meutim, zapitati koliko su oni bili potpuni i kada su u pitanju rtve Ozne. Treba pretpostaviti da ni ta organizacija nije zabeleila sve osobe koje je likvidirala, kao i to da su i druge formacije ubijale. Da bi se dobio ukupan broj maarskih rtava ovome treba svakako dodati i lica koja su pomrla u logorima. Kao i uvek kada je u pitanju broj ljudskih rava rata i prvih posleratnih godina u Jugoslaviji i ovde se navode drastino razliiti brojevi. Aleksandar Kasa, koji se na osnovu dostupne, iako nepotpune arhivske grade, bavio ovim problemom, procenjuje da bi broj maarskih rtava mogao biti oko 5000.28 Mihael Portman, koji je takode

2 4 Referat o pitanju reparacija Odseka za pripremu mirovne konferencije, 23 . jun 1945. (AJ, F . 54 , f. 4 4 . )

2 3 Taj broj je u javnost lansirao lino Tito u maju 1945, uinivi u startu nemoguom svaku sumnju u njegovu verodostojnost. ( V L A D I M I R E R J A V I : Population Losses in Yugoslavia 1941-1945 . Zagreb, 1997. str. 5 5 . ) Saveznicima je serviran jedva neto umanjeni broj od 1 6 8 5 0 0 0 mrtvih. (Memorandum du Gouvernement de la Yougoslavie dmocratique fdrative au sujet des demands de rparations yougoslaves l'AUemagne, str. 2 (AJ, F . 54 , f. 4 4 . ) Iznos demografskih gubitaka nastalih usled rata, koji su predstavljeni kao faktiki gubici, izraunao je tadanji student matematike Vladeta Vukovi. ( E R J A V I , n. d., 55 . )

2 6 Pokuaji iz 1946. i 1964. nisu dali oekivane rezultate. ( E R J A V I , 55 . , 6 7 - 6 9 . ) 2 7 To je na kraju utisak koji bude dela kao to je knjiga Tibora erea: on dodue nije porekao zloine

maarskih vlasti za vreme Racije" u ajkakoj i Novom Sadu, ali je nekritikim preuzimanjem mnogo preuvelianog broja maarskih rtava komunistikog terora na kraju Drugog svetskog rata praktino uinio rtve Racije" neznatnima u odnosu na stradanje Maara. (Up. T I B O R C E R E : Krvna osveta u Bakoj. Zagreb, 1992. Vreme i mesto objavljivanja prevoda, ak i bez predgovora, jasno govore o viekratnoj upotrebljivosti autorovih tvrdnji.)

2 8 K A S A , n. d., 178.

imao uvid u deo raspoloive dokumentacije procenjuje da je stradalo oko 2000 Maara.29 Maarski autori, kako se moglo oekivati, navode drastino vee brojeve: Tibor ere govori o 40 000, Karolj Koi i Enike ajti o 20 000, andor Mesaro i Marton Matuka o 15-20 000.30 Brojevi koji su se kretali izmeu 20 000 i ak 60 000 ubijenih bili su u opticaju i u krugovima maarske vlade tokom 1945. i 1946. godine.31 Sa svoje strane, delujui obrnuto od svojih maarskih pandana, srpski nacionalisti umanjuju broj stradalih Maara. Tako Jovo Pejin tvrdi da je na kraju rata pobijeno izmeu 600 i 900 maarskih ratnih zloinaca", pravdajui ubistva na odreeni nain ovom kvalifikacijom. 3 2 U kojoj meri se ove vrlo razliite tvrdnje mogu dokazati? Brojevi iz maarskih izvora se uglavnom zasnivaju na izjavama svedoka to ih optereuje svim onim slabostima koje takve izjave mogu imati. S druge strane, dokumentacija koja bi mogla da nedvosmisleno prikae stvarni broj ubijenih nije kompletna. Anketni odbor Skuptine AP Vojvodine je u svom istraivanju doao do 2667 Maara ubijenih 1944. godine, 1126 tokom 1945, i 330 godine 1946,33 dok ukupan broj Maara koji su stradali u periodu kojim se bavila oznaava kao barem 4913.34 Na taj nain se ukupan zbir donekle pribliava proceni Aleksandra Kasaa. Drugim recima, konaan broj rtava jo nije poznat, a pitanje je i da l i e ikada biti. Meutim, ini se da postoje dobri razlozi da se procenjeni broj nastradalih sa velikom verovatnoom moe korigovati znatno na dole u odnosu na ranije procene. Ovo je, uostalom, u skladu sa korekcijom na nie broja ratnih i poratnih ljudskih gubitaka svih narodnosti u Jugoslaviji.35

Meutim, masovna ubistva nisu bila jedino to je pogodilo maarsko stanovnitvo sa smenom vlasti u Banatu i Bakoj. Dana 17. oktobra 1944. uvedena je Vojna uprava, a sutradan je reeno da se pone sa logorisanjem Nemaca, a dan kasnije i Maara.36

Ova mera nije bila ograniena na ljude za koje se moglo posumnjati da su kao pripadnici odreenih organizacija ili nosioci vlasti naneli zlo slovenskom stanovnitvu, ve se poela primenjivati bez obzira na pretpostavljenu krivicu. I dok prema Nemcima u Bakoj i Banatu praktino nije pravljena razlika, prema Maarima je ona napravljena, zavisno od oblasti. Tako su baki Maari koji su bili pod vlau Maarske i iz ijih redova su neki okrvavili ruke saraujui sa tom vlau, smatrani za vee krivce od banatskih Maara, koji su veinom vieni kao pasivni posmatrai zloina za koje su bili odgovorni Nemci. Ovakav stav se jasno vidi iz naredbe Okrunog Narodnooslobo-

2 9 PORTMANN, n. d., 268. 3 0 PORTMANN, n. d., 268-269.; Na putu ka istini, Novi Sad, 2008. str. 101. 3 1 SAJTI, Hungarians, str. 413-416.; Ista, Odmazda protiv Madara i politika maarske vlade u periodu

od 1944. do 1947. godine, u: Na putu ka istini, 106. 3 2 Na putu ka istini, 101. 3 3 Na putu ka istini, 101. 3 4 Na putu ka istini, 63. 3 5 Tako su se procene broja folksdojera koji su stradali u prvom talasu odmazde i tokom tri ipo

godine logorisanja ranije kretale od 97 612 kod Johana Vita (Johann Wscht), preko 183 000 kod Gerharta Volframa (Wolfram), 260 000 kod Vilfrida Kralerta (Willfried Krallert) do fantastinih 395 000 kod Gotholda Rodea (Gotthold Rhode). (Johann Wscht, Vertereibung der Deutschen aus Jugoslawien, u: Josef Schmidt (ur.), Die Donauschwaben 1944-1964. Beitrge zur Zeitgeschichte. Mnchen, 1968. str. 68.) Najnovija istraivanja samih jugoslovenskih Nemaca su te brojeve svele na 8094 ubijenih i nestalih pre logorisanja i na 47 654 umrla tokom boravka u logorima uz, dakako, izvesnu mogunost korekcije na gore. (Arbeitskreis Dokumentation, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien. Stationen eines Vlkermordes. Mnchen, 1998. str. 314.)

3 6 KASA, n. d., 160.

dilakog odbora za severni Banat od 30. oktobra 1944. U njoj se kae: Pri tom se nee gubiti iz vida stepen odgovornosti pojedinih manjina. Dok se na primer kao najodgovorniji zloinci u Banatu javljaju Nemci, a ostali manjinci su ih samo pomagali ili se pasivno drali, dotle su u Bakoj Maari isto toliko odgovorni, te zasluuju i isti postupak kao i Nemci."37 Ovo razlikovanje bakih i banatskih Maara je trajalo relativno dugo, ak i posle zavretka prvog talasa represije, tokom koga su uglavnom ubijani Maari u Bakoj.38 tavie, i unutar same Bake bilo je regionalnih razlika, tako da su Maari iz uruga, Moorina i ablja, gde je Racija" ostavila najbolnije tragove, kolektivno smatrani za ratne zloince. Bila je oita elja novih vlasti da se zadovolji elja za osvetom lokalnog srpskog stanovnitva.39 Ovo e se videti i neto kasnije.

Proces logorisanja, kako Nemaca tako i Maara, imao je dva osnovna razloga: prvi je bila masovna odmazda zbog navodne kolektivne krivice" ove dve narodnosti, a druga je bila praktine naravi i ticala se iskoriavanja njihove radne snage. Ovo je bilo u skladu sa generalnom namerom da se privredni resursi Vojvodine, kako materijalni tako i ljudski, iskoriste za nastavljanje rata u jo neosloboenim delovima Jugoslavije. To je bio razlog i to je deo Rumuna, protiv kojih se nije mogla podii optuba za kolektivnu krivicu", bila jedno vreme zatvorena u radne logore.40

U pogledu Nemaca jasna je bila i namera novih vlasti da se domognu njihove imovine. U sluaju Maara nije jasno da li je, makar na poetku, nova vlast bacila oko i na njihovu imovinu. injenica je da je jedan broj pripadnika ove manjine pretrpeo materijalne gubitke u prvim danima novog reima, ali nije jasno u kojoj se meri radilo o stihiji, a koliko je bila u pitanju sistematska pljaka. U svakom sluaju, sa promenom politike, vlasti su dale znakove da ele da isprave tu vrstu nepravde prema Maarima.41

Do promene kursa novih vlasti prema Maarima je dolo relativno rano pogotovo ako se ima u vidu troipogodinje stradanje vojvoanskih vaba koje je usle-dilo ali ono nije odmah obuhvatilo sve pripadnike maarske manjine pogoene represijom. Naprotiv, stav prema delu Maara, prvenstveno onih koji su okrivljeni za sauesnitvo u Raciji" se uskoro ak pootrio. Vojna uprava je ve 21. novembra 1944. nagovestila da treba praviti razliku izmeu estitih Maara i onih drugih - u skladu sa njihovim dranjem prema slovenskom stanovnitvu tokom rata i spremnosti da se ukljue u partizanske jedinice. Naloeno je da se iz logora puste oni koji nisu bili zloinci.42 Taj proces je poeo krajem meseca, a naredbu o putanju onih za koje se smatralo da nisu krivi je izdao komandant Vojne uprave general Ivan Rukavina 1. decembra. On je naloio da se zloinci predaju vojnim vlastima radi suenja, dok je ostale trebalo dobrovoljno mobilisati.43 Da je dobrovoljnost trebalo shvatiti vrlo uslov-no svedoi dalja naredba daje sposobne mukarce izmeu 18 i 30 godina trebalo mobi-

3 7 Vojni arhiv (dalje: VA) , mikrofilm Istorijski Arhiv Saveza Komunista Vojvodine (dalje: IASKV), 2/654-655.

3 8 KASA, n. d., 160. Ta regionalna razlika se videla i tokom sprovoenja agrarne reforme: za razliku od Banata, u Bakoj je jako mali broj Maara agrarnih interesenata dobio zemlju. (KASA, n. d., 197.)

3 9 KASA, n. d., 167. 4 0 IAPKSKV, 2/83. 4 1 PORTMANN, n. d., 275. 4 2 IAPSKV 2/654-655.; MALOVI, 82. 4 3 KASA, n. d., 178-179.

lisati u radne jedinice.44 Budui da je istovremeno poelo i mobilisanje slovenskog stanovnitva, Maarima je data potvrda njihove ravnopravnosti" na nain na koji oni to verovatno nisu eleli.

Istovremeno sa ovakvim epohalnim zaokretom, nisu zamirali ni glasovi onih koji bi maarskoj nacionalnoj manjini namenili drugaiju sudbinu. Iz jeseni 1944. potie i memorandum Vase ubrilovia o reavanju manjinskog pitanja proterivanjem u pogodnim" uslovima koje je nudila ratna zbrka.45 ubrilovi, koji je slavu prvobitno stekao ueem u atentatu na nadvojvodu Franca Ferdinanda, kasnije je bio istaknut nacionalni radnik". Kao takav, on se ve 1937. zalagao za iseljavanje Albanaca sa Kosova.46 Srpsko stanovnitvo ajkake je bilo nezadovoljno poputanjem prema Maarima, traei jo u januaru 1945. da se oni proteraju iz uruga i Moorina to je i uinjeno. Maarsko stanovnitvo ovih mesta je smeteno u koncentracione logore u Bakom Jarku, pa u Gajdobri, Bukinu itd. i korieno za prinudni rad.47

U to vreme je ve otriji stav pokrajinskog rukovodstva poeo da dolazi u oitu opreku sa politikom jugoslovenskog vrha, koja je pola za postepenom integracijom maarske manjine u socijalistiki sistem koji je poeo da se izgrauje. I dok se vojvo-ansko rukovodstvo zalagalo za proterivanje Maara, uivajui pri tom i potporu ogorenog srpskog stanovnitva, jugoslovenski vrh je delovao pod spoljnim pritiskom: u januaru 1945. u Jugoslaviju je stigao generalni sekretar Maarske komunistike partije, Maa Rakoi, koji je od Tita traio da se prestane sa represijom prema Maarima. Iza ovog zahteva stajalo je i rukovodstvo glavnog saveznika jugoslovenskih komunista, Sovjetskog Saveza, koje je ve predvidelo da Maarska postane socijalistika zemlja. Zbog toga ju je trebalo potedeti priliva izbeglica i zaotravanja sa susednim zemljama koje je takode trebalo da postanu socijalistike. Jasno je da se jugoslovensko rukovodstvo nije moglo ogluiti na zahtev sa ovako visokog mesta.48

No iako je jugoslovenski vrh najavio zaokret u politici prema maarskoj manjini i iako je delovao i pod pritiskom spolja, on je morao voditi rauna i o raspoloenju slovenskog, posebno srpskog stanovnitva, kao i dela komunista koji su jo uvek bili zadojeni revanizmom. Ono stoje usledilo tokom 1945. i 1946. bila je politika laviranja koja je trebalo da zadovolji i zahteve sovjetske spoljne politike i generalnu liniju KPJ, ali i da uvai raspoloenje naroda i dela partijskog lanstva. Tako je krajem marta 1945. doneta odluka da se u roku od dve nedelje isele svi maarski inovnici sa porodicama, kao i Sikuljci koje su okupacione vlasti naselile u Bakoj tokom Drugog svetskog rata.49

Uporedo sa represivnim merama tekao je i proces lagane integracije Maara u politiki sistem koji se izgraivao. Poelo se raditi na njihovom ukljuivanju u Narodni front i Komunistiku partiju, ali su ti procesi bili optereeni nepoverenjem i restriktiv-nou koji su bili izazvani nepoverenjem u maarsko stanovnitvo. Tako su u mnogim

4 4 VA, Vojne oblasti, k. 1661, f. 1, d. 1.; KASA, n. d., 180.; PORTMANN, n. d., 2 7 4 - 2 7 5 . 4 5 Nedeljni telegraf, 18. i 25 . IX 1996. 4 6 VASA UBRILOVI: Iseljavanje Arnauta, u: Boe ovi (ur.), Izvori velikosrpske agresije. Raspra

ve, dokumenti, kartografski prikazi. Zagreb, 1991. str. 106-124 . 4 7 KASA, n. d., 182.; PORTMANN, n. d., 2 7 0 - 2 7 1 . 4 8 KASA, n. d., 182.; PORTMANN, n. d., 276 . 4 9 PORTMANN, n. d., 2 7 2 .

preteno maarskim naseljima gotovo svu vlast vrili Srbi, a pravo glasa je oduzimano za svaku sitnicu, itd. 5 0 Do prolea 1945. nisu jo ni svi Maari bili puteni iz koncentracionih logora. Jedan spisak logora iz (verovatno) maja 1945. pokazuje da je u to vreme uz 74 918 folksdojera jo uvek bilo zatoeno i 4638 Maara. Od toga je 3632 bilo u logoru Baki Jarak, 147 u isto maarskom logoru u Paievu (sada: Zmajevo, pre: Stari Ker, kr), dok su ostali bili rasuti po drugim logorima.51 Radilo se, svakako, o delu maarskog stanovnitva iz uruga, Moorina i drugih ajkakih mesta. ta-vie, po podacima maarske vlade jo u septembru 1946. 42 sikuljska kolonista su jo uvek bila na prinudnom radu u Borskom rudniku.52

Uprkos najavi novih tendencija u postupanju sa Maarima i uprkos tome to je velik broj njih ve bio angaovan u borbi protiv Nemaca u okviru jedinica Jugosloven-ske armije,53 nisu svi ni u najviim ealonima vlasti usvojili novu politiku. Ovo je delom bilo uslovljeno injenicom da su uprkos revolucionalrnim promenama neka vana mesta bila popunjena predratnim nacionalistikim graanskim politiarima. Svakako najvaniji medu njima je bio ministar za agrarnu reformu i kolonizaciju Sreten Vuko-savljevi, koji se svojim antimanjinskim stavovima isticao ve tokom meuratnog razdoblja.54 U septembru 1945. on je uputio obiman elaborat Milovanu ilasu i Ministarstvu inostranih poslova, u kojem se, protivno koncepciji KPJ o pograninim manjinama kao mostu saradnje meu susednim (socijalistikim) dravama, zaloio za uklanjanje manjinskog stanovnitva iz pograninih oblasti. On se uz iseljavanje folksdojera i zaloio za iseljavanje bar 80 000 Maara, a bio je spreman i na odreene teritorijalne ustupke ako bi Maarska pristala da primi 200 000 Maara iz Vojvodine. Pri tom je on argumentisao injenicom da e u sklopu agrarne reforme i pripadnici maarske manjine, kao ravnopravni graani, morati da dobiju zemlju, to e pokrajinu uiniti vie maarskom nego ikada. S druge strane, u tom sluaju ne bi ostalo dovoljno zemlje za koloniste. Smatrao je da bi se iseljavanjem Maara uklonila opasnost od iredente i omoguili dobri meudravni odnosi sa severnim susedom. Po njegovom miljenju, tada je bio pravi as da se tako neto uradi, budui da su, po njemu, Maari imali oseaj krivice prema Srbima, a cela stvar bi, ukoliko bi bila izvedena brzo i bez nepotrebnih grubosti, bila brzo zaboravljena.55

Iako se u meuvremenu nastavilo sa integracijom maarske manjine u politiki i drutveni sistem nove Jugoslavije to nije ilo glatko. Bilo je nepoverenja od strane vlasti i srpskog stanovnitva, ali i otpora od strane Maara. Maari su uestvovali na izborima, ali nisu uvek glasali onako kako su to vlasti elele. S druge strane, maarski agrarni interesenti, posebno u Bakoj, nisu uzeti dovoljno u obzir kada je u sklopu agrarne reforme deljena zemlja siromanim porodicama.56

5 0 KASA, n. d., 191-192 . 5 1 AJ , F 513 , k. 2 5 , I I I - 3 / 1 3 9 . 5 2 AJTI, Odmazda, 109. 5 3 KASA, n. d., 186-189 . 5 4 BOGUMIL HRABAK: Sreten Vukosavljevi politiki aktivista i narodni poslanik 1919-1927 , u:

Simpozijum Seoski dani Sretena Vukosavljevia, XVIII , 1996, Prijepolje, 1998.; ZORAN JANJETOVI: Nacionalne manjine u oima srpske elite 1 9 1 8 - 1 9 4 1 , u: Srbi i Jugoslavija. Drava, drutvo, politika. Zbornik radova, Beograd, 2007 . str. 137-138 .

5 5 AJ, 97 , 3 /35. ; Up. i KASA, n. d., 194.; SAJTI, Hungarians, 4 4 4 - 4 5 4 . 5 6 KASA, n. d., 195-197 .

Zbog ovakve manjkave integracije i nacionalnih predrasuda koje su nastavljale da ive i u novim uslovima, uprkos dobrim namerama da se maarska manjina pridobije za novi reim, ni sam jugoslovenski vrh se nije u potpunosti odrekao reenja u starom stilu. Tako je tokom mirovne konferencije u Parizu Tito 15. jula 1946. efu jugoslovenske delegacije Edvardu Kardelju poslao telegram, u kojem je rekao da Jugoslavija nema teritorijalne pretenzije prema Maarskoj, ali da sa njom treba da rei problem ograniene razmene stanovnitva i transfera onih osoba koje su saraivale sa okupatorom. Sovjetski ministar inostranih poslova Vjeeslav Molotov je na to Jugoslovenima savetovao da odustanu od izgona kolaboranata iz Vojvodina, ukoliko to ne bi bilo vano za jugoslovenske interese.57 Da je jugoslovenskim vlastima ipak bilo stalo do udaljavanja odreenog broja Maara iz Vojvodine vidi se po sporazumu o razmeni stanovnitva koji su Jugoslavija i Maarska potpisale 22. septembra 1946. On je predviao preseljenje do 40 000 ljudi sa obe strane u roku od tri godine, poevi od 1947.58 Mihael Portman ukazuje na to da je pomenuti broj uglavnom odgovarao broju Maara i Sikuljaca koji su ve bili proterani iz Jugoslavije.59 To bi impliciralo da je jugoslovens-ka strana na taj nain htela da ozakoni" ve izvrena proterivanja. On napominje da nije poznato koliko se od oko 20 000 Hrvata i 6000 Srba, koliko je tada ivelo u Maarskoj, preselilo u Jugoslaviju. Mi smo skloni miljenju da je jugoslovenska strana s jedne strane mislila na iseljavanje daljih 40 000 Maara budui da su meu proteranima delom bili i ljudi koji 1941. nisu bili jugoslovenski dravljani, te kao takvi po meunarodnom pravu nisu ni smeli biti naseljeni u Vojvodini tokom rata. Takoe smatramo da su jugoslovenske vlasti mislile i na onaj broj junih Slovena za koje se verovalo da ive u Maarskoj, a koji bi se mogli preseliti u Jugoslaviju i poboljati" nacionalnu strukturu u krajevima iz kojih bi se Maari iselili. injenica da je Jugoslavija, uz sporazum sa Maarskom, sklopila sline sporazume o iseljavanju Poljaka, Ukrajinaca, eha i Slovaka60 svedoi da su i komunistike vlasti, uprkos svog zaklinjanja u internacionalizam, bile sklone poveanju nacionalne homogenosti. injenica da u se u sluaju pomenutih slovenskih manjina nije radilo o neprijateljskom" stanovnitvu kao da govori u prilog pretpostavke da i sporazum sa Maarskom treba posmatrati u tom irem kontekstu nacionalne politike. To opet implicira da se u sporazumu mislilo na novih 40 000 Maara koji bi bili razmenjeni" za june Slovene iz Maarske.61 Do 1946. iz Jugoslavije je po maarskim podacima izgnano 84 800 Maara, meu kojima je bilo i dosta starosedelaca. To znai da je broj proteranih i izbeglica bio gotovo dvostruko vei nego posle Prvog svetskog rata.62

5 7 PORTMANN, n. d., 2 7 3 - 2 7 4 . 5 8 KASA, n. d., 194.; PORTMANN, n. d., 274 . 5 9 PORTMANN, n. d., 274 . 6 0 DUAN DRLJAA: Kolonizacija i ivot Poljaka u jugoslovenskim zemljama. Od kraja X I X do polo

vine X X veka. Beograd, 1985.; SLOBODAN SELINI: Jugoslovensko-ehoslovaki odnosi 1945 -1955 (doktorat u rukopisu). Beograd, 2009 . str. 3 4 9 - 3 6 7 . ; Enciklopedija Jugoslavije 3 . Zagreb, 1984. str. 2 6 4 (Enciklopedija Jugoslavije govori o iseljavanju eha, ali ne i o sporazumu iz 1948.)

6 1 Verovatno je da su jugoslovenske vlasti raunale da u Maarskoj ima neto vie junih Slovena nego to su pokazivali slubeni maarski popisi.

6 2 AJTI, Odmazda, 109. Ista autorka u jednom drugom radu navodi daje 1950. u Maarskoj bilo re-gistrovano 65 877 izbeglica i prognanika iz Jugoslavije. (SAJTI, Hungarians, 4 3 4 . , 4 4 0 . ) Treba pretpostaviti da je do pada broja dolo usled povratka dela emigranata u Jugoslaviju, iseljavanja u druge zemlje ili smrti.

Ovako temeljno ienje" sumnjivih i nepoudnih elemenata u prvim mesecima i godinama po zavretku Drugog svetskog rata na tlu Vojvodine, meutim, nije olakalo integraciju maarske manjine u novi drutveni i politiki poredak. Uprkos olakicama koje su Maari od novih vlasti dobili na polju prosvete i kulture63 i zakonskoj garanciji manjinskih prava kakva je u predratnoj Jugoslaviji bila nezamisliva,64 integracija je sporo napredovala. Razloge je trebalo traiti u nepoverenju organa vlasti posebno na niim nivoima i nacionalizmu na obe strane: oba su se hranila istorijskim resentima-nima, a maarski i propagandom iz Maarske, a delom i sa Zapada. Seanje na represiju iz jeseni 1944. svakako nije olakavalo da se kod pripadnika maarske manjine razvije oseaj privrenosti novim vlastima i dravi. Njihovo uee u politikom ivotu je bilo vrlo ogranieno, ali su zato oni manje i postradali prilikom Titovog raskida sa Staljinom 1948. Pa ipak, lojalnost Maara u Vojvodini je jo dugo posle zavretka Drugog svetskog rata bila samo pasivna.65

6 3 Dolo je do otvaranja velikog broja maarskih odeljenja po kolama i preparandijama, kulturnih drutava i pozorita u Subotici. (KASA, n. d., 197-199 . ; ORE BAJI: kole i kolski sistem, u: Vojvodina 1944-1954 . Novi Sad, 1954. str. 320; Udruenja nacionalnih manjina, 19. novemar 1949. (AJ, 507 , XVIII-k. 3 /1-36); O kulturno-prosvetnim pitanjima nacionalnih manjina, 5 . februar 1960. (AJ, 507 , XVIII-k. 2 /1 -16)

6 4 LJUBIA STOJANOVI: Milo Marti, Nacionalne manjine u Jugoslaviji. Beograd, 1953. str. 6 4 - 6 8 ; Nacionalne manjine u Narodnoj republici Srbiji [1962. ] (AJ, 507 , XVI-II-k. 2 /1-16 . )

6 5 ZORAN JANJETOVI: Die ungarische Minderheit in Jugoslawien 1944 -1956 , u: Mariana Hausleitner (ur.), Vom Faschismus zum Stalinismus. Deutsche und andere Minderheiten in Ostmittel- und Sdosteuropa 1941-1953 , Mnchen, 2008 . str. 163 -164 .