НИШКИ ЦРВЕНИ КРСТ У ГОДИНАМА БАЛКАНСКИХ И ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

(1912-1918)

Црвени крст у време Балканских ратова (1912-1913)

Ратна непријатељства између Србије и Турске избила су 17. октобра 1912.

године и отворила Први балкански рат.

У Нишу су у дворском возу допутовали краљ Петар, регент Александар,

принц Ђорђе и председник српске владе Никола Пашић. Регент Александар

отпутовао је за Скопље како би се ставио на челу српске војске, док је краљ Петар,

18. октобра, издао јавну прокламацију српском народу и позвао га у рат против

Турске. Истог дана и Врховна команда долази у Ниш. Мобилишу се и јединице

Моравске дивизије I и II позива и град на тај начин постаје војни центар одакле

ратници одлазе на граничкој линији.1

Са новим ратом започиње нови интезивни рад Црвеног крста.

Одмах након објаве рата, Главни Одбор Српског Црвеног крста упутио је

проглас српском народу и пододборима за прикупљање помоћи војсци која је већ

била у окршајима против турске војске. Међу првима прилоге је дао Одбор

Црвеног крста у Нишу. Акција се проширила на сва већа места у нишком,

пиротском и топличком округу. Прилоге из Ниша уплатили су радници

грађевинске секције који су градили пругу Ниш-Књажевац, особље Четврте секције

за одржавање пруге и радници железничке радионице. Радници су приложили

новчане прилоге од једног или више динара. Добровољне прилоге уплатили су и

официри и лекари који су службовали при 16. пешадијском пуку „Цар Никола“ у

Нишу.2

У свим варошима и у многим већим селима у унутрашњости образовани су

одбори за прикупљање помоћи за породице војних обвезника и ствари за ратнике.

Готово у свакој кући по селима, живо се радило на израђивању топлог одела,

рукавица и чарапа, које су се слале ратницима на граници. У овим активностима

видног удела имао је Црвени крст као и Народна одбрана.3

1 Група аутора, Први балкански рат 1912-1913 (операције српске војске), књига 1, Београд, 1959, 308, 507; Лист Политика од 6. октобра 1912, бр. 3132, Београд, 2.2 Ђ.Стаменковић, н.д, 35.3 Лист Политика од 8. октобра 1912, бр. 3135, Београд, 8.

Српско Друштво Црвеног крста било је вољно да ангажује лекаре за негу

рањеника и ратних болесника. У том циљу, обратило се свим словенским лекарима,

који су били у могућности да се приме службе и пријаве Црвеном крсту у

Београду.4

Међународни Црвени крст позвао је лекаре и медицинско особље ради

одласка у Србију на рад. Велики број лекара из Велике Британије, Белгије, Данске,

Русије, Шведске, Норвешке, Аустрије и Холандије боравио је у Нишу или у другим

местима. Међу овима била је и група од 24 лекара и болничара који су дошли из

Словеније. У нишкој Војној болници радио је лекар-хирург др. Едо Шлајмер,

збрињавајући многе српске рањенике. За свој рад седам словеначких лекара

одликовано је орденом Светог Саве.5

Стране војно-санитетске мисије најтешње су сарађивале са Црвеним крстом.

Руски Црвени крст је још у септембру 1912. године одлучио да пошаље своје

представнике у циљу пружања неопходне лекарске помоћи Бугарској, Србији,

Грчкој и Црној Гори. У Нишу се налазила једна пољска болница од 50 кревета.6

Преко 100 руских женских лекара и болничарки, које су биле на служби у

московским болницама, јавило се Словенском комитету као милосрдне сестре.

Дошле су на балканско бојиште о своме трошку.7

Од три руске мисије колико је боравило у Србији, у Нишу се налазила

Мисија Комитета Хришћанска помоћ Московске Александровске заједнице са

својом етапном болницом и Тавријска мисија. Прва здравствена мисија (пољска

болница) сместила се у Инжењеријској касарни поред пруге и била је испуњена

искључиво тешким рањеницима. Рековалесценти су сходно предлогу српских

власти премештени у болницу Српског Црвеног крста. Лекари из мисије су

пружали несебичну помоћ због чега су два лекара, једна медицинска сестра и

руковаоц опреме касније одликовани орденом Црвеног крста. 8

4 Исто.5 Ђ.Стаменковић, н.д, 40; Grupa autora, 110-дodišnjica vojne bolnice u Nišu (1878-1988), Niš, 1989, 49; Лист Политика од 9. децембра 1912, бр. 3134, Београд, 4.6 Г.И.Шевцова, Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912-1917, Београд, 2010, 47-50.7 Лист Политика од 7. октобра 1912, бр. 3134, Београд, 4.8 Г.И.Шевцова, н.д, 52.

На почетку рата у Нишкој железничкој радионици су преуређена три воза,

за потребе транспорта болесника и рањеника са фронта до најближе болнице.

Ускоро су довежени први рањеници у нишку Војну болницу и велика количина

санитетског и другог материјала. Санитетски возови остваривали су у потпуности

своју дужност у рату према својим, савезничким, али и непријатељским

рањеницима и болесницима. Сваки санитетски воз имао је максимални капацитет

за транспорт за око 200 рањеника. Црвени крст, чланице Кола српских сестара и

других женских хуманих друштава су на железничкој станици организовали

припремање хране и чајеве за рањенике и болеснике. 9

Већ 29. јуна 1913. године отпочела су ратна непријатељства између Србије и

Бугарске, а затим између Грчке и Бугарске. Тако је избио Други балкански рат или

међусавезничка војна. Српски Црвени крст био је принуђен да настави ангажовање

на пружању помоћи рањеним и оболелим. Упућен је проглас 9. јула 1913. године у

којем је стајало да у Србији има много рањеника и болесника којима се хитно мора

указати помоћ.10

У новом балканском рату аустријски Црвени крст послао је три мисије,

руски две, британски, шкотски, белгијски, дански, норвешки и шведски, угарски и

холандски по једну. У Нишу се поред руске мисије налазила и аустријска, коју су

предводили др. Ото Штајндер, Фридрих Маурер, свештеник проф. Бруно Ловрић и

још 13 болничара и милосрдних сестара.11 Последњем члану мисије се нарочито

допао Ниш и инспирисао га да касније напише краћу историју града.12

Поред бриге о српским рањеницима и болесницима, нишки Црвени крст је

био веза између бугарског, аустријског и чешког Црвеног крста. Аустријски

Црвени крст је у јеку битке на Брегалници, одлучио да пошаље на бојиште две

санитетске мисије - једну у Србију, другу у Бугарску. С друге стране, удружење

чешких лекара у Прагу, донело је одлуку, да се пошаље у Србију и Бугарску

извесна количина санитетског материјала. Један део особља аустријске санитетске

9 Grupa autora, n.d, 50; Ратни возови српског санитета значајно обогатили историју Нишa, септембар 2010, Славица Поповић Филиповић, стр. 16.10 Ђ.Стаменковић, н.д, 38.11 Споменица Црвеног крста, стр, 98; Извештај за 1912-1920 (37-45 друштвену годину) поднесен XXXV главном годишњем скупу одржаном на три седнице у Београду (у даљем тексту: Извештај за 1912-1920...), Београд, 1922, 603. 12 Б.Ловрић, Историја Ниша, Ниш, 1928.

мисије остао је у Нишу, док су други у пратњи нишког Црвеног крста отишли у

Бугарску.13

За време балканских ратова 1912. и 1913. године Друштво Црвеног крста у

Нишу организовало је више болница. Укупно је радило 4 болница (једна стална и 3

резервне), док је број рањених износио око 50.000. 14 Црвени крст је бројним

рањеницима пружио помоћ. Нарочито је била драгоцена помоћ Друштвеног дома у

Нишу 1913. године када се појавила колера. Формирана је колерична болница са

инвентаром и особљем Црвеног крста од добровољних сарадника.15

У првој половини 1914. године већано је о подизању нових слагалишта на

друштвеном имању у Београду и Нишу, уз сам железнички колосек, ради лакшег и

бржег утовара и истовара.16 Маја исте године извршена је и оправка као и бојење 45

санитарних кола колико се тада налазило у Нишу.17

Последња мирнодопска скупштина нишког Одбора Црвеног крста у

Краљевини Србији одржана је 8. јуна 1914. године уочи избијања Првог светског

рата. Присуствовали су као изасланици Главног одбора др Војислав Суботић и

Милан Милосављевић из Београда. Делегати су били упознати са извештајем о

раду за време балканских ратова (1912-1913). На предлог Исака Берахе, Управни

одбор је повећан за три члана. Конференција је разматрала и питање повећања

броја чланове управе. Предложено је да сваки члан Друштва упише по једног свог

пријатеља. Такође, одлучено је да се Црвени крст обрати једним циркуларом свим

лекарима, адвокатима и судијама, да се законским путем донесе одлука да се при

продаји позоришних карата, наплаћује известан проценат у корист Црвеног крста,

као што се у Француској у то време радило.18

Црвени крст је одржао више болничарских курсева уочи новог рата. На тај

начин оспособљени су болничари и остало помоћно особље који су добровољним

радом у војним болницама, пружили велику и неоцењиву помоћ војном санитету.

13 Лист Политика од 27. јуна 1913, бр. 389524, Београд, 4; 24. јуни 1913, бр. 3300, 3.14 Извештај за 1912-1920 (37-45 друштвену годину, поднесен XXXV главном годишњем скупу одржаном на три седнице у Београду) о раду Српског Црвеног крста 1912-1920 (у даљем тексту: Извештај за 1912-1920...), Београд, 1922, 594. 15 Ђ.Стаменковић, н.д, 41.16 Извештај за 1912-1920..., 616.17 Исто.18 Ђ.Стаменковић, н.д, 42, 43, 37.

Поред тога Одбор Црвеног крста у Нишу организовао је редовно снабдевање

храном, лековима, огревом и осталим санитетским материјалом болнице које су

радиле у граду.19

19 Исто, 52.

Српски Црвени крст у Нишу - ратној престоници Србије

(1914-1915)

Након убиства надвојводе и аустроугарског престолонаследника Франца

Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, Аустроугарска влада упутила је

такав ултиматум Краљевини Србији, да је он морао бити одбачен.

Српска влада је сазвала Народну Скупштину за 27. јули y Нишу – нову

ратну престоницу, где су из Београда отишла сва министарства са особљем.20

Како се Београд налазио на граници према Аустроугарској, наручен

материјал за потребе Црвеног крста, који је био намењен за чување у Главном

стоваришту Црвеног крста у Београду, евакуисан је за Ниш. На последњој седници

Главног одбора Друштва Црвеног крста Србије од 11. јула 1914. године у Београду,

донета је одлука о преласку на рад у Нишу. Главни Одбор налазио се у црквеној

кући код Саборне цркве. 21 У Нишу су се поред Црвеног крста налазили и: влада,

Народна скупштина, владине и невладине организације и дипломатска

представништва.22

Око подне 28 јула из Беча је преко Земуна у Београд, Крагујевац и Ниш

стигла депеша која је значила почетак рата. Депешу је потписао аустроугарски

посланик.23 На тај начин Црвени крст се нашао пред новим искушењима у новом –

највећем рату до тада. Пошто су санитетски и болнички материјал били

потрошени, уследили су нови апели за помоћ.

У Нишу је рад Црвеног крста од самог почетка преоријентисан на ратне

услове. Главни одбор је рачунао на уску сарадњу својих одбора и пододбора по

целој Србији и на осведоченом доброчинству целог српског народа. Такође,

успоставио је директну и уску сарадњу са члановима Месног одбора Друштва

Црвеног крста у Нишу. Уско сарађујући са Војним санитетом, Одбор Црвеног

крста приступио је организацији резервних болница, њиховом снабдевању

лековима, санитетским материјалом, животним намирницима и другим потребама.

20 Др М.Перишић, „Објава рата Србији 28. јула 1914“, Историјске свеске Андрићевог института, свеска 7, Андрићград-Вишеград, јануар 2015, 10. цео чланак 1-15)Андрићеве свеске, број 7. 21 Исто, 44; Српске Новине од 11. децембра 1914, број 298, Ниш, 2.22 И.Ђуковић, Тифус у Србији 1914-1915, Београд, 2006, 108.23 Исто, 5.

Све потребе вршене су у Нишу, једним делом у Солуну, где се доста тога могло

добити по умереној цени. Завојни прибор набављан је у Александрији, а био је

произведен од најквалитетнијег египатског памука.24

Српски Црвени крст био је принуђен да се посебним прогласом, по трећи

пут, обрати српском народу за помоћ. Поред чланова Главног одбора проглас су

потписали и чланови Месног одбора Црвеног крста из Ниша: председник др Павле

Јевтић, мајор, потпредседник Пера Т.Аранђеловић, апотекар, благајник Никола

Јовановић, трговац, секретар Светозар Константиновић, чиновник, чланови:

Димитрије Коцић, Младен Живковић, Никола Цекић, Раде Николић и Ставра

Станковић. Проглас је објављен 1. августа 1914. године. У њему се, између осталог,

наводи да се Српски Црвени крст припремио да попуни празна своја слагалишта,

али да га је у томе омела објава рата Србији. У време упућивања прогласа у Нишу

су боравили и радили и чланови Главног одбора на челу са председником др

Милошем Борисављевићем. Када је августа 1914. године констатована несташица

санитетског материјала, указано је поверење др Павлу Јефтићу и Пери

Аранђеловићу, председнику и потпредседнику Црвеног крста у Нишу, који су

отпутовали у Швајцарску и Италију и тамо купили санитетски материјал.25

Знатно шири апел упутила је српска влада, која се 2. новембра 1914. године

обратила преко енглеског листа Тајмс свим савезничким и неутралним земљама да

јој пруже помоћ у збрињавању рањеника. Позиву се прво одазвао Међународни

Црвени крст и његове чланице појединих земаља. У 45 земаља света формирани су

по један или више одбора за помоћ Србији. Помоћ је пристизала преко Црвеног

крста Србије у санитетским кадровима, материјалу, лековима, материјалним

средствима и новцу. У Србију су добровољно долазили поједини лекари-хирурзи,

медицинске сестре и болничари, санитетске мисије, пољске болнице са кадровима,

санитетским материјалом, лековима, итд.26

У Нишу је стигао телеграм за председника Српског друштва Црвеног крста

који је из Женеве упутио председник Међународног одбора Црвеног крста од 7.

августа 1914. године. У телеграму се каже да, како је цела Европа под оружјем и

24 Ђ.Стаменковић, н.д, 44-46.25 Исто, 45, 47.26 И.Ђуковић, н.д, 40.

саобраћај свуда прекинут, то међународни Одбор Црвеног крста нема могућности

да апелује на међународну помоћ друштва Црвеног крста других држава. Након

оваквог одговора, Главни одбор Црвеног крста Србије обратио се националним

одборима Црвеног крста самостално. Из Грчке је стигла депеша у којој је стајало да

ће тражени материјал за болницу и персонал стићи. Стигао је и телеграм Црвеног

крста Јапана у коме се каже да је послата извесна количина завоја.27

Председник Главног одбора бугарског Црвеног крста одговорио је да

бугарски Црвени крст ни сам нема довољно санитетског материјала и није у

могућности да га набави са стране. Сви бугарски лекари налазили су се на служби

као резервни официри и нису се могли ангажовати у Србији. „Ми се налазимо у

непријатном положају да вам не можемо помоћи у овим, за вас тако тешком

часовима. Наше најискреније жеље да савладате све тешкоће“, закључак је

председника бугарског Црвеног крста.28

Србија није могла ни очекивати помоћ од суседне Бугарске која није желела

да поремети своје добре односе са Аустроугарском, нарочито Немачком. Међутим,

зато је најобимнија помоћ у људству и материјалу стигла из Русије.29

Пред Црвеним крстом је још од самог почетка рата у новој ратној

престоници стајало неколико проблема. Први је био успостављање везе са бечким

Црвеним крстом у циљу добијања информација о броју српских заробљеника и

интернираних грађана након похода аустроугарске војске у западну Србију.

Министарство војно је 7. септембра 1914. године известило Црвени крст да

је издало налог свим команданама дивизија и команданту Заробљеничке Команде у

Нишу, да потребне податке о ратним заробљеницима шаљу непосредно Црвеном

крсту. На основу тога, отпочела је израда спискова аустроугарских заробљеника,

који већ тада стижу у Ниш.30

Први званични контакт између представника српског и аустријског Црвеног

крста направљен је у јеку епидемије пегавог тифуса. Аустријски Црвени крст је

молио српски да пошаље свог потпредседника у неутралну Софију ради договора о

указивању помоћи аустроугарским заробљеницима у Србији. До састанка је дошло 27 Ђ.Стаменковић, н.д, 47, 48.28 Исто, 49.29 Исто.30 Извештај за 1912-1920...,657.

23. марта 1915. године и направљен је договор. Након истог састанка одмах је боље

поступано са српским заробљеницима и интернирцима у Аустроугарској.31

Српски Црвени крст је у почетку вршио у свему дужност бироа за извешће о

заробљеницима (Bureau de renseignements), о коме говори Хашка конвенција од

1899. године, у чл. 15. додатка уз исту. Ово је поред израде списова заробљеника

предузело и примило и експедицију дописних карата за српске заробљенике у

Аустроугарској. Црвени крст је утрошио много времена и труда око израде

заробљеничких спискова, које је требало слати у Беч и Пешту, као и око прерада

примљених спискова из Беча и Пеште ради њиховог публиковања у Српским

новинама. О трошку Српског Црвеног крста штампани су спискови српских

заробљеника у Аустроугарској у „Додатку Српских новина“ у 1914/1915.

Штампање је вршено у 10.000 примерака а таквих додатака је било девет.32

Постигнут је и споразум са Црвеним крстом у Бечу по питању пошиљке и

предаје новца за ратне заробљенике у Аустроугарској. Новац се могао предавати

Црвеном крсту у Нишу у златним и сребрним динарима сребрним и у купонима,

док се исплата заробљеницима вршила у крунама.33

Коначно, наређењем, које је министар војни издао крајем маја 1915. године,

установљен је код Заробљеничке команде и Извештајни биро за давање извештаја

о заробљеницима и интернираним лицима, као и о примању и издавању новчаних и

пакетних аманета, како од српских фамилија, за заробљенике у Аустроугарској,

тако и од аустроугарских фамилија за аустроугарске заробљенике у Србији. Тако је

посао који је до тада радио Српски Црвени крст прешао у надлежност

Заробљеничке команде.34

Црвени крст је за време свога рада у Нишу нашао најширу подршку других

хуманитарних организација које су радиле у истом циљу. У лечењу рањеника и

болесника ангажовало се и Удружење Кола српских сестара. Чланице Кола су се

пре рата припремале на бројним санитетским курсевима за медицинске сестре и

болничарке. По избијању рата углавном су биле ангажоване на лечењу и неговању

рањеника и болесника. По доласку у Ниш седиште Главног Одбора налазило се у 31 Споменица Црвеног крста, стр. 647-648.32 Исто, 658-660.33 Српске новине од 22. априла 1915, бр. 110, Ниш, 2.34 Српске новине од 8. августа 1915, бр. 217, Ниш, 1.

хотелу „Македонија“ у соби бр. 9. Једна од највећих акција Кола српских сестара

која је изведена под патронатом Црвеног крста била је слање божићних дарова

српској војсци. Дарови су прикупљани од грађанства и ту су углавном примане

кошуље, вунене чарапе, рукавице и храна.35

У Нишу је образован и Извршни Одбор за помоћ сиротним (сиромашним)

ратницима града Ниша као представник Нишке Народне Одбране, Друштва

Св.Царица Јелена за ратничку сирочад, Нишког пододбора Црвеног крста, Одбора

за дочек рањеника, Кола српских сестара и Нишке Женске Подружнице. Имао је

задатак да набавља и шаље одећу, обућу, храну и новац на бојишта сиромашним

Нишлијама обвезницима I и II позива, а чије породице због сиромаштва нису могле

ништа да одвоје. У Одбору су се нашли Епископ Нишки Доситеј, трговци Ђорђе

Попић и Раде Николић, књижар Милан Андрић и инжењер Бора Пајевић.36

Најтешња сарадња је успостављена са Главним Одбором Краљевине Србије

за помоћ војним обвезницима и пострадалима у рату, на чијем челу се налазио

митрополит Димитрије, а који је радио и за време српско-турског и српско-

бугарског рата. По нападу Аустроуарске Главни Одбор продужио је свој рад у

Нишу, помагао породице страдалих ратника, болнице, рањенике, избеглице из

Србије и војнике на бојишту.37

Помоћ војницима на фронту био је такође приоритетни задатак Црвеног

крста у ратним околностима. Помоћ која је стизала из иностранства ишла је

углавном преко Балканског Фонда за помоћ у рату (Balkan War Rex Fonds) и

Српског фонда за помоћ пострадалима у рату (The Serbian Relief Fond), које је

организовао Ноел Бакстон, енглески политичар, позивајући своје суграђанине да се

у најширим масама одазивају и шаљу помоћ.38

За време церске и колубарске битке послата је прва количина помоћи. Под

патронатом Црвеног крста, студенти су у нишком Официрском дому, почетком

новембра исте године, организовали Хумано вече у корист српских рањеника.

Приходи су прикупљани од улазница, добровољних прилога и продатих заставица.

Цео износ послат је Српском Друштву Црвеног крста. Поред других, новчану 35 И.Ђуковић, н.д, 19; Српске новине од 12. децембра 1914, бр. 299, Ниш, 4.36 Српске новине од 28. октобра 1914, бр. 254, Ниш, 4.37 Српске новине од 26. септембра 1914, бр. 288, Ниш, 1.38 Српске новине од 25. фебруара 1915, бр. 56, Ниш, 2.

помоћ су приложили руски и бугарски отправник послова и секретар посланства,

као и енглески, француски и црногорски посланик.39

На седници главног Одбора Црвеног крста, која је одржана 23. децембра

1914. године, одлучено је да се спреми нова велика пошиљка војсци која се већ

тада налазила на Дрини и у правцу Вишеграда. У том циљу упућен је позив свим

добронамерним људима.40

Пегави тифус (пегавац), зараза коју преноси невидљиви непријатељ – бела

ваш, је у својим епидемијским размерама довео до страдања огромног броја људи.

Она се ванредно множи: „Једна ходи, сто води, хиљаду места тражи“ (народна

изрека).41 Црвеном крсту је предстојала дуга и тешка борба за овом опаком

болешћу. Том приликом сви учесници показали су сву могућу самопрегорност,

посвећеност дужности, хуманост и саможртвовање за човека. Пегави тифус коју

изазива рикеција коју преноси бела ваш се обично јавља у виду великих и тешких

епидемија, зими и с пролећа и то нарочито у ванредним приликама, ратовима,

земљотресима и поплавама.

До краја новембра 1914. године, стигао је велики број рањеника у граду. У

самом Нишу се тада налазила Војна (Моравска) стална и Окружна болница,

амбуланта Заробљеничке команде, заразне бараке и девет резервних болница уз

скоро 30.000 ратних заробљеника и избеглица.42 Касније су формиране 10. и 11.

резервна болница. Све школе и касарне по граду претворене су у болнице, док

се10-та налазила у Нишкој Бањи. Једанаеста резервна болница истовремено је била

и Дом сиротиње.43

Рањеници су представљали велики проблем када су масовно почели

обољевати од пегавог тифуса. Санитетско одељење при министарству војном

поднело је 25. децембра 1914. године опширан извештај о стању рањеника у

Србији. У самом Нишу број рањеника износио је преко 9.000.44 Неки су се налазили

39 Српске новине од 18. новембра 1914, бр. 275, Ниш, 4.40 Српске новине од 11. децембра 1914, бр. 298, Ниш, 2.41 З. Јокић, „Епидемија пегавог тифуса у Србији 1914/1915“, Историјске свеске Андрићевог института, свеска 4, Андрићград-Вишеград, април 2014, 7.42 Г. И. Шевцова, н.д, 77.43 Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије (Споменица 1876-1936), Београд, 1936, 642.44 М.Перишић, А.Марковић, „Ратни заробљеници 1914/15“, Историјске свеске Андрићевог института, свеска 13, Андрићград-Вишеград, јануар 2015, 1.

и по приватним локалима и кућама. Све ово је само додатно утицало да се пегави

тифус рашири до границе када се више није могао држати под контролом.

Црвени крст је био принуђен да упути нови апел за помоћ. Проглас је

изашао само у специјалном издању Прес-бироа од 4. марта 1915. године пошто је

цензура забранила његово објављивање у дневним листовима. У прогласу се

између осталог наводило:

„Милосредне сестре! Милосрдна браћо, похитајмо у болнице, негујте,

помажите, спасавајте болесну браћу своју! Један ђенерал, командант дивизијске

области, вапије за помоћ и тражи болничко особље да му шаље Црвени крст.

Ђенерал јавља да на 700 болесника има само 11 болничара...Сестре и браћо ваша

су браћа болна, преболна. У помоћ! У помоћ! У помоћ!“

Проглас је штампан у Нишу и објављен поводом епидемије пегавог тифуса.45

У Нишу је 7. фебруара 1915. године одржан први радни састанак лекара на

коме је анализирана појава и ток епидемије пегавог тифуса и ефикасност

предузетих мера за његово сузбијање.46 Недуго затим одржана је и прва

међународна конференција лекара и медицинског особља Црвеног крста за

сузбијање пегавог тифуса. Конференцији су присуствовали и чланови британске

санитарне мисије из Врњачке Бање. Разматрано је муњевито ширење зараза по

граду и у читавој земљи и тражени су начини за њихово сузбијање. Друга нишка

конференција, којом је овога пута председавао британски војни пуковник др

Вилијам Хантер, одржана 13. априла 1915. године. Др Хантер је члановима

међународних мисија и члановима Црвеног крста говорио које је мере преузео да

заустави епидемију пегавца. По његовом наређењу, конструисано је „Хантерово“

или „српско“ буре за дезинфецију врелом паром, веша, одеће, постељине и тканина

са којом су брзо уништене вашке у целој Србији и почело сузбијање пегавог

тифуса.47

45 Ђ.Стаменковић, н.д, 53.46 И.Ђуковић, н.д, 36.47 И.Ђуковић, н.д, 227; J.Berry, F.May Dickinson, L.Blease, The story of a Red Cross unit in Serbia, London, 1916, 40, 71, 74.

Болест је трајала од јануара до краја маја 1915. године. У борби против

епидемије ангажован је српски војни санитет, лекари суда општине Ниш и мањи

број лекара, добровољаца из иностранства.48

Сам град Ниш био је у надлежности Руса (држали су три болнице), чија је

мисија била и у Крагујевцу.49 Руска санитарна мисија у Нишу поделила је град на

четири реона. Шеф мисије је био др. Сергије Софотеров. Краљевско Српско

Посланство у Петрограду прикупљало је прилоге у Русији и слало их Црвеном

крсту у Нишу. Прилоге су давали Пермски Комитет за пострадале од рата у Србији,

Калужска Губернијска Земска Управа, фабрика гвожђа и челика у Донецу,

Черниговска Губернаторија, Еривапски Губернатор као и почасни српски

генерални конзулат у Варшави.50

Одмах након уласка Русије у рат, када стаје уз Србију материјално и на

сваки други начин, почиње организовано слање медицинских мисија. У Москви,

Петрограду, Одеси и Кијеву оснивају се словенски комитети који прикупљају

помоћ за Србију. У ову акцију се укључује Руско друштво Црвеног крста и

Словенско добротворно друштво са седиштем у Петрограду. Непосредно по објави

рата, руска Влада ставила је на располагање српској Врховној команди искусног

хирурга др Софотерова кога је руски Црвени крст опуномоћило да га заступа у

Србији. Са њим стиже осам милосрдних сестара, два болничара и пратеће особље.

У исто време, супруга преминулог руског амбасадора у Србији Николаја

Хенриковича Хартвига, Ана Павловна Хартвиг је, у сарадњи са руским Црвеним

крстом, упутила у Србију донацију од 100.000 рубаља и уз њих болнички

материјал, лекове, болесничко рубље и постељину. Медицинска екипа на челу са

др Софотеровом прикључила се Првој и Петој резервној болници српске војске

које су радиле у Нишу, углавном на хируршком збрињавању рањеника.51

На захтев српске владе Мирослав Спалајковић, посланик у Петрограду,

организује екипе руских лекара, медицинара и милосрдних сестара и шаље их

Дунавом преко Прахова у Ниш где се даље организује помоћ по градским и војним

48 Ђ.Стаменковић, н.д, 54.49 М. Милорадовић, н.д, 4.50 Српске новине од 20. априла 1915, бр. 108, Ниш, 2.

51 Група аутора, Ниш ратна престоница Србије 1914/1915, Ниш, 2014, 159-160.

болницама. Прва група у којој је било пет лекара послата је већ 20. августа 1914.

године а одмах за њом, 9. септембра стиже у Ниш још једна група лекара,

болничара и студента.

У кратком временском року, током септембра 1914. године у Ниш стижу

нове групе лекара и болничара из Русије. Нешто касније, долази још дванаест

лекара.52

Мисија Комитета ''Хришћанска помоћ'' Московске Александровске

заједнице дошла је у Ниш са мобилном болницом. Према стандарду руског

Црвеног крста пољска болница се састојала од главног лекара, помоћног лекара,

руковаоца опремом (економа), шест болничара и десет медицинских сестара.

Главни лекар је био Алексеј Јурјевич Озолинг. Иако је мисија била смештена у

Инжењеријској касарни, која је због недостатка канализације и водовода била

неусловна за почетак нормалног рада, већ 20. октобра, све је било спремно за

пријем болесника. Свечаном молевствију присуствовали су командант гарнизона,

срески начелник, председник општине и од тог дана пољска болница је примала

искључиво тешке рањенике док су остали били премештени у болницу Српског

црвеног крста. Новембра месеца у оквиру ове болнице отвара се и амбуланта.53

Главни лекар Алексеј Јурјевич Озолинг, млађи лекар Иван Димитријевич

Добронравов, главна медицинска сестра Параскева Лохина и руковалац опремом

Павел Михајлович Рајски касније су одликовани одликовањима '' Црвеног крста''.

Под руководством Александра Озолинга радила је као и за време

балканских ратова Тавријанска мисија. Била је састављена од малобројне екипе

лекара. Ова мисија је била финансирана од стране Тавријанског комитета за помоћ

балканским Словенима и Грцима који је формиран 1912. године. Мисија је била

снабдевана углавном средствима неопходним за хирушке интервенције.54

Након смрти амбасадора Хартвига, новопостављени амбасадор Русије у

Србији кнез Григорије Николајевич Трубецки, заједно са супругом Маријом

Константиновом, крајем 1914. године, формира Комитет помоћи Србији и Црној

Гори при императорском руском посланству у Србији. На тај начин је сва помоћ

52 Исто, 160.53 Исто, 160.54 Исто, 162.

прикупљена у Русији одлазила за Србију преко овог тела. За председника Комитета

именован је велики пријатељ Руса епископ нишки Доситеј. Књегиња Трубецки

дала је свој лични прилог од 100.000 рубаља. Формирањем овога Комитета, који је

био главно руководеће тело са циљем што боље координације рада свих руских

добротворних медицинских мисија у Србији и обезбеђивања финансијских

средстава за њихов рад, почели су да пристижу у Србију конвоји санитетског

материјала, рубља и лекова, одеће и обуће, па чак и оружја, дунавском речном

флотилом.55

Кнегиња Трубецки је 15. јануара 1915. године кренула у Србију на челу

мисије Одреда Руског Црвеног крста и града Москве која је бројала 34 лица. После

доста проблема са Бугарима, мисија је најзад стигла у Ниш, 24. јануара 1915.

године. Три дана касније кнез Трубецки пише министру спољних послова Сергеју

Димитријевичу Сазонову и обавештава га о све већем броју болесника од тифуса

(пегавца и повратне грознице), трбушног тифуса, шарлаха и дифтерије. Одмах по

доласку у Ниш, руски мисионари формирали су Московску хируршку болницу у

недовршеној згради нишке гимназије. Болница је располагала амбулантом,

рентгенским и стоматолошким кабинетом.56

Епидемија пегавог тифуса достигла је велике размере средином фебруара

1915. године. У више него тешким и очајним условима медицинско особље руске,

швајцарске, енглеске и других мисија покушавало је на сваки начин да одржи у

животу што је могуће већи број болесника. Пољске болнице су биле претрпане

тифусарима и рањеницима тако да није било ни једног дана без смрти од пегавца.57

Из састава Московске хируршке болнице оформљен је један посебан

епидемиолошки одред и установљено одељење за заражене са 150 постеља. Ова

медицинска јединица смештена је у баракама заосталим из Балканских ратова код

железничке станице. Током лечења заражених болесника, скоро целокупно особље

овог одељења се разболело. Већина оболелих је успела да оздрави осим једног

лекара који је на крају подлегао болести. 58

55 Исто, 163.56 Исто, 164.57 Исто.58 Исто, 165.

Епидемија се сваким даном све више ширила. Из Русије је стигла преко

Руског Црвеног крста клиничка болница за заражене са 500 кревета. Финансирали

су је Руски Црвени крст, Александринска општина број 3 и Е.М. Терешченко

прилозима у новцу. У њој је поред шефа болнице радило још седам лекара и 40

медицинских сестара.59

Ради боље и ефикасније здравствене заштите становништва, Комитет је

одлучио да укључи у процес рада и представнике града Ниша и угледне Нишлије.

У том циљу је образована руско-српска градска лекарска помоћ. Осим чланова

Комитета, улазили су и потпуковник др Жарко Трпковић, градоначелник Ниша,

префект полиције и пет младих лекара словенског порекла, приспелих из руског

заробљеништва.60 Из Русије стигли су специјалисти за дезинфекцију: два фелшера,

фармацеут и осам санитараца.61 Политика је 28. маја 1915. године извештавала о

раду у ратним условима:

„При Руској мисији у Нишу налази се и главни магацин санитетског и

медицинског материјала, белог рубља и др; централна апотека у школи код

Саборне цркве и бесплатна чајџиница код железничке станице. Медицинска

дежурна станица српско-руске градске мисије налази се у основној школи код

Саборне цркве. Ту су установљена стална ноћна дежурства. У случају велике

потребе може се тражити помоћ лекара и по телефону српско-руске лекарске

помоћи, који одмах долази кући“.62

Комитет је такође формирао четири кухиње капацитета од 2.500 оброка

дневно, прихватилиште за децу и избеглице за 200 особа, а у манастиру Св. Петка

санаторијум за оболели персонал мисија.63 Друго прихватилиште за децу налазило

се у манастиру Св.Роман у селу Прасковче код Ражња. Називало се Дом Св. Јелене.

Лекари руске санитетске мисије су иницијативом гђе Трубецки одлазили сваких

59 Исто60 Исто, 166.61 Исто62 Политика?63 Група аутора, н.д, 166.

петнаест дана у манастир, вршили преглед деце и давали неопходна упутства у

лечењу и неговању.64

Поред осталих доброчинстава које је чинила, књегиња Трубецки је преко

владике Нишког Доситеја, подарила Дому „Св.Јелене“ знатну количину рубља,

одела и обућу за потребе ратничке сирочади која су се налазила у Дому.65

У шумама око Ниша подигнут је санаторијум за децу оболелу од

туберкулозе, којима је био потребан хигијенско-дијететски режим. Комитет је

такође пружао помоћ српском Црвеном крсту и становништву низа градова

шаљући вагоне прехрамбених производа.66

У исто време у Србију долазе две болнице Словенског добротворног

друштва.67

Поред руског Црвеног крста велику помоћ пружили су представници

Црвеног крста Велике Британије и Сједињених Америчких Држава које су више

пута боравили у Нишу.

Црвени крст Велике Британије је прву краљевску болницу назвао „Англо-

српска“ болница и средином јануара 1915. године болница је стигла у Србију.68

Лејди Корнелија Вимборн је опремила пољску болницу која је носила њено

име, финансирала је и крајем децембра 1914. године упутила у Србију. Мисија је у

прво време била стационирана у Скопљу а затим је стигла у Ниш. Министар војни

је 26. децембра 1914. године известио министра иностраних послова да се болница

санитетске мисије Лејди Вимборн смести у Среској згради у Нишу, што је одобрио

и председник владе Никола Пашић.69

Енглеска пољска болница под управом госпође Стобарт је искрцана у

Солуну. У Србију је продужила возом и стигла када је српска влада преко листа

Ивнинг Стандарда тражила лекарке за рад у Србији. Госпођа Стобарт је била

64 Српске новине од 22. марта 1915, бр. 80, Ниш, 4.65 Исто.66 Група аутора, н.д, 166.67 Исто.68 И.Ђуковић, н.д, 48.69 Архив Србије (даље: АС), фонд Министарсво иностраних дела (МИД), ПО, 1914, Ф XVIII, 25-I, дос. V; И.Ђуковић, н.д, 57.

искусна управница ратне болнице. У Нишу је посетила министарство иностраних

послова и Црвени крст Србије а затим је отпутовала у Крагујевац.70

Енглеска пољска болница др Елеоноре Солто је почетком јануара 1915.

године упловила у луку Солун и возом продужила за Србију. Долазак болнице у

Ниш поздравили су представници српске владе и Црвеног крста Србије. Болница

је продужила за Крагујевац.71

Амерички Црвени крст послао је свог потпредседника Ернеста Бинела који

је водио Рокфелерову комисију која је имала и свој фонд за прикупљање помоћи за

ратом опустошене земље. Америчку делегацију је у Нишу примио

престолонаследник Александар Карађорђевић.72

Горе побројане санитетске мисије биле су у најтешњој вези са нишким

Црвеним крстом. Упркос свесрдном пожртвовању, опака болест узела је многе

животе. Умирали су и лекари страних војних мисија (Французи, Швајцарци, Руси,

Енглези и Данци).73 Према сачуваним болничким књигама и забелешкама др

Владимира Станојевића, пегави тифус у Нишу однео је 2.166 жртава, док се код

руског лекара др Сергеја Софотерова наводи број од 35.000 умрлих, од којих су

трећина (11.666) били аустроугарски заробљеници. У Војној болници код Ћеле

Куле је, како пише др Станојевић, умирало и по 36 болесника дневно. 74

Смртоносна епидемија пегавог тифуса, без обзира колико је људи узела,

представљала је велики терет-најгору могућу појаву како за Црвени крст Србије,

тако и за српску владу. Влади и Црвени крст су константно преко неутралних

изасланика добијали апеле из Беча да воде рачуна о заробљеницима у Србији како

би и српски заробљеници у Аустроугарској имали исти третман. Руски војни аташе

у Софији јавио је руском одељењу начелника интендантуре, да се санитарно стање

српске војске не побољшава, да број оболелих расте уз врло високу смртност међу

заробљеним аутроугарским војницима и старешинама и да су обољевања још

распрострањенија. Исто је важило и за становништво појединих области Србије.75

70 71 72 Српске новине од 15. фебруара 1915, бр. 46, Ниш, 1.73 И.Ђуковић, Тифус у Србији 1914-1915, Београд, 2006, 212.74 Исто,115, 168; Grupa autora, 110-дodišnjica vojne bolnice u Nišu (1878-1988), Niš, 1989, 53, 69.75 Г.Шевцова, н.д, 86.

Пошто су свакодневна негодовања на неадекватан медицински третман

аустроугарских ратних заробљеника и њихово масовно обољевање од тифуса узела

великог маха, српски владин прес-биро у Нишу је у име Црвеног крста а нарочито

српског војног санитета, морао да се огласи, следећим саопштењем:

„Бечки листови доносе, по допису у „Новим Циришким Новинама“,

извештај о очајном стању болесника у Србији, које се приказује у најцрњим

бојама. Насупрот тврдњама у томе допису, треба за љубав истине истаћи, да су

се заразне болести у Србији појавиле приликом надирања Аустријанаца и после

њиховог пораза, новембра 1914, поглавито у Ваљеву и у крајевима поседнутим од

непријатељске војске. Неред и нечистоћа, које су Аустријанци оставили за собом

у Ваљеву и по осталим местима, не дају се описати. Када се среде сви подаци и

објаве, згрануће се образовани свет кад дозна, у каквом су очајном стању

оставили Аустријанци своје болнице у Ваљеву и место где им је био главни стан.

Српски Санитет и сви надлежни органи, имали су огромне тешкоће док су

угасили огњиште заразе у остале крајеве из Ваљева и околине. Не само санитет,

већ и сви остали војни и државни фактори, ушли су енергично у борбу против

заразе и болести, и томе заједничком раду има се захвалити, што је епидемија

угушена. Српска је војска у тој борби потпомогнута од својих савезника не само

огромним санитетским материјалом већ и многобројним лекарским и

болничарским персоналом и организованим болницама, чак и од многих неутралних

земаља. Рад савезника у борби против заразе крунисана је успехом, и та ће борба

остати у историји санитета садапњега светског рата као једна од најлепших

страница, исто као што ће остати вечита љага на санитету и војсци

аустријској због прљавштине и нереда које су оставили за собом у Србији“.76

У борби против пегавог тифуса Нишки одбор Црвеног крста доживео је

највећи губитак. Умро је и председник др Павле Јефтић, 21. фебруара 1915.

године.77

76 Српске новине од 20. априла 1915, бр. 108, Ниш, 1.77 Д. Ивановић, Колевка здравства у Србији, књига прва, Шабац, 2003, 342.

Свој рад у нишком здравству др Јефтић (Шабац, 1856), започео је 1903.

године, када је дошао у Нишу, убрзо постао окружни физикус, потом шеф

Унутрашњег одељења и коначно управник Окружне болнице. Бавио се интерном

медицином и хистологијом. Његов допринос развоју општинског санитета у Нишу

био је велики. Заједно са др Алексом Стојковићем један је од иницијатора за

подизање нове болнице (свечано отворена 1910) на имању председника нишке

општине Тодора Миловановића и премештање старе, која се налазила простору

данашњег бедема. Наследио је др Ђуру Гаврића на месту управника Окружне

болнице и на том положају је остао све до 1911. године, када је изабран за петог

председника Пододбора Црвеног крста у Нишу. На том положају га је сачекао

почетак Првог светског рата, који није преживео.78

Др Павле Јефтић у друштву оснивача савремене медицине и Црвеног крста у Нишу

Под председништвом Војислава Суботића у Нишу је 15. априла 1915.

године одржана седница Главног одбора Српског друштва Црвеног крста. На

седници је поднет исцрпан извештај о деветомесечном раду организације Црвеног

крста за време рата. Извештај је обухватао време од 15. јула 1914. до 15. априла

1915. године. Упозорено je да се приближава јесен 1915. године и да непријатељ

припрема нову офанзиву. Магацини и слагалишта Црвеног крста били су пуни

санитетског материјала.79

У телеграму руском Министарству спољних послова од 15. октобра 1915,

писало је да је српска влада препоручила свим странцима да напусте Ниш.80

Последња седница председништва Главног одбора Српског Црвеног крста у

Нишу одржана је дан раније. Донета је одлука о евакуацији Главне благајне и

чланова Главног одбора. Било је покушаја да потпредседник Главног одбора

Српског Црвеног крста остане у Нишу и за време непријатељске окупације, али ово

није добило сагласност српске Врховне команде. Из Ниша су евакуисани за

Крушевац секретар Тома Стојадиновић, вршилац дужности благајник др Марко

78 Исто, 342; У 1926. Години, подигнут је споменик Павлу Јефтићу на Старом нишком гробљу, са натписом: „Пријатељу и лекару – пријатељи и захвални пацијенти“79 Ђ.Стаменковић, н.д, 58.80 Г.Шевцова, н.д, 112.

Леко, др Суботић, члан Главног одбора Драгољуб Ђорђевић, др Леон Леон,

Драгомир Леко као и део нишког особља које је радило при Српском Црвеном

крсту у Нишу. Окружни начелник у Нишу је одредио жандармеријског

поднаредника Светомира Татића, за окружног пратиоца чланова Црвеног крста из

Ниша за Крушевац.81

У Нишу није остао ни један члан Главног одбора Црвеног крста. Донета је

одлука да се Друштвени дом повери Михајлу Гавриловићу, добровољном

чиновнику и настојнику Дома Петру Јовановићу, који су иначе и становали у

Друштвеном дому у Нишу.82

Приликом повлачења из града др Суботић је написао 21. октобра 1915.

године писмо за бугарски Црвени крст. Писмо је имало за основ дух Женевске

конвенције и њему се захтевало, да Бугари, као окупатори, поштују и заштите

права Српског друштва Црвеног крста, гарантују сигурност особља а да санитетски

материјал буде стриктно употребљен за лечење српских и бугарских рањеника.83

У извештају Бугарског Црвеног крста о заузећу Ниша и Главног магацина

Српског црвеног крста било је наведено да је по заузимању Ниша затечено једно

слагалиште које је оставио Српски Црвени крст.84

Амерички лист Њујорк Трибјун, позивајући се на извештаје из Берлина,

писао је да су Бугари у самом Нишу заробили 350 војника и старешина. 85 У

бугарско заробљеништво је доспело и око 3.000 српских рањеника, који нису могли

бити евакуисани из Ниша приликом повлачења српске војске. Њих су заробили у

Инжењеријској касарни са представницима Црвеног крста и страних санитетских

мисија (руске и америчке). Рањеници нису дирани, јер су морали да прођу

неопходни карантин због пегавог тифуса, а затим је командант гарнизона издао

наредбу да се становништво са бугарским војницима вакцинише.86

81 Ђ.Стаменковић, н.д,, 60.82 Исто, 61.83 Исто.84 Исто, 62.85 Лист New York Tribune od 7. novembra 1915, br. 25.193, New York, 1.86 (АЈ, 334-643-1903-1904) Изјава заробљеног бугарског војника у документацији Стојана Николића.

Део особља руских болница изразило је спремност да остане у Нишу, без

обзира на могуће опасности окупације града. Остала је Александриска болница и

један део Московске болнице – укупно 8 лекара и 29 медицинских сестара. У циљу

организације делатности руских установа у Нишу остављени су и конзул и

помоћник војног аташеа. Преко холандског посланика Руски Црвени крст добио је

потврду да су сестре из Московске мисије остале су у Нишу ради помоћи рањеним

и болесним српским ратницима и да су ту и заробљене.87 Наредба санитетског офцира Нишког војног гарнизона од 2. децембра 1915. за сузбијање

заразних болести код бугарских војника и цивила. (АЈ, 334-643-1903-1904)

Око имовине Црвеног крста отпочеле су распре између бугарских цивилних

и војних органа. Независно што је бугарском представнику предато писмо др

Суботића они се на то нису освртали. Извршен је брутални претрес Друштвеног

дома. Др Суботић налазио се крајем фебруара 1916. године у Крушевцу. Са

одобрењен окупационих власти дозвољен му је боравак у Нишу. Тада је

интервенисао је код бугарског санитетског пуковника и начелника бугарске

здравствене службе у Нишу да се заузме и заштити имовину Српског друштва

Црвеног крста, али је овај то одбио и упућивао га да се обрати Главном одбору

Бугарског Црвеног крста, који за време окупације од 1915. до 1918. године није

признавао постојање Српског Црвеног крста.88

Нишки Црвени крст за време бугарске окупације и 925 дана колико је она

трајала заменио најпре Црвени крст Бугарске, затим Аустрије, касније Немачке и

коначно неутралне Холандије. Како су до доласка холандског Црвеног крста,

организације Црвеног крста Аустрије, Немачке и Бугарске одбијале да опште са

српским Црвеним крстом веза је ишла преко холандског посланика у Нишу.

Седиште Црвеног крста Централних сила је било је смештено одмах поред

Коњичке касарне која је тада претворена у немачку болницу. Према писању

мађарског новинара из града, Бугари су по освајању Ниша оставили велику

америчку заставу која се вијорила на згради Дома Црвеног крста пошто су

87 Г.Шевцова, н.д, 114.88 Ђ.Стаменковић, н.д, 62-63.

Сједињене Америчке Државе у то време биле неутралне. Исто тако у граду су

остављени и натписи на енглеском језику.89

Са доласком бугарског Црвеног крста из Софије, у Нишу су пристизале и

бројне бугарске армијске и дивизијске болнице. Прва армијска етапна болница је

половином новембра из Пирота дошла у Ниш и остала до краја месеца. Дивизијска

болница је заузела место некадашње Сталне Моравске болнице код Ћеле Куле и

почела је да прима прве рањенике и болеснике. Болничари, лекари као и

представници бугарског Црвеног крста били су усресређени на лечењу и неговању

рањених бугарских војника и старешина, снабдевању команди санитетским

материјалом који су запленили након повлачења српске војске у главном

санитетском слагалишту код железничке станице „Црвени крст“. Пошто су Бугари

у балканским ратовима изгубили велики број лекара и санитетских официра

потреба за лекарима била велика па су на том послу ангажовани и поједини

заробљени српски санитетски официри, пуштени на привремено одстуство док

потреба за лекарима не престане и док се не заврше војне операције.90

Све горе побројане организације Црвеног крста осим холандског направили

су најужу сарадњу са организацијама Црвеног крста држава сила Антанте, док је

холандски општио са српским који се у то време налазио на Крфу. Холандском

Црвеном крсту у Нишу стизали су бројни дописи из Мађарске и Аустрије о

српским држављанима који су нестали у време повлачење српске војске или су

били одведени од бугарске војске у интернацију или убијени.91

Допис Мађарског Црвеног крста од 13. јуна 1918. којим тражи информацију о свештеницима Марку и Јанку Јанковићу, одведеним од Бугара из Ниша и несталим 11. новембра 1915.

Српски Црвени крст, а са њим и један део Нишког одбора, је са војском

одступио преко Албаније и касније организовао рад у емиграцији на Крфу, у Риму

или у Женеви. Председништво Српског друштва Црвеног крста на Крфу отпочело

89 Лист New York Times od 7. februara 1916, br. 25.193, New York, 1.90 Бьлгарската армия вь Свѣтовната война 1915-1918 г. том V (Косовска операция), София, 1946,743, 746.

91 АС, ВГГ, 17, № 31813, док. 1008.

је рад апелом од 1. маја 1916. године који је био упућен народима читавог света „да

се помогне напаћеном српском народу“.92

За време Првог светског рата (1914-1918) и окупације Краљевине Србије

(1915-1918), тадашње државе Централних сила: Бугарска, Немачка и

Аустроугарска, желеле су да униште свако колективно сећање на српски Црвени

крст. У том циљу су биле разорене импровизоване дрвене бараке поред железничке

станице Црвени крст, које су изграђене одмах након ослобођења Ниша од Турака

1878. године и где се налазио главни магацин и санитетско слагалиште српског

Црвеног крста. Најпре су срушене бараке близу железничке станице, које су

користили као склоништа четници Косте Војиновића приликом напада на Ниш у

време српског бунта-Топличког устанка (1917). Тада се водила вишечасовна борба

са бугарским војницима на Црвеном крсту.93 Приликом повлачења окупатора из

града (1918) до темеља су уништене и преостале бараке заједно са пругом.94

Немачки и аустријски Црвени крст за време окупације (1915-1918) на ширем простору садашњег Меморијалног музеја логора „12. фебруар“

Због непријатељског поступка према српском Црвеном крсту, након рата,

порушене су дрвене бараке где је за време окупације (1915-1918) био смештен

Црвени крст Централних сила. Исти простор је убрзо присаједињен са суседном

коњичком касарном, једним од најстаријих војних објеката у Нишу.

Порушена железничка станица Црвени крст и бараке Црвеног крста по повлачењу Немаца из Ниша 1918. године. У позадини се види један део зграде коњичке касарне

Године 1930, војска Краљевине Југославије подигла је двоспратну

магацинску зграду за смештај војне опреме. Ова зграда је убрзо постала магацин 1.

коњичког пука „Милош Обилић“ и у њој је до почетка новог рата било смештено 2.

интендантско слагалиште војске Краљевине Југославије.95

Због слагалишта Црвеног крста поред саме железничке пруге, читав овај

крај био је од почетка познат и данас остао упамћен као Црвени крст.

92 Ђ.Стаменковић, н.д, 64.93 Д.Љ.Илић, Српски четнички покрет Коста Пећанац Дража Михаиловић 1904-1944, Нови Сад-Рума, 2006, 94.94 ИАН, ЗФ, фас. 89, фото 6053.95 Војни архив (даље: ВА), фонд Војска Краљевине Југославије (даље: ВКЈ), к. 12, регистарски број документа (даље: рег. бр), 25/1-1; М.Миловановић,

Нишки Црвени крст је након ослобођења формирао магацине и слагалишта

на другим локацијама у граду, док је железничка станица Црвени крст оправљена и

важила као друга по величини у граду и његовој околини.