primjeri cojstva i junastva

8/9/2019 Primjeri Cojstva i Junastva

1/214

Марко Миљанов Поповић

ПРИМЕРИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА


2/214


ПРИМЕРИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА

Издавач

Школа гусала Сандић, Београд

За издавача

Вукојица Сандић

Штампа

Донат Граф, Београд

Тираж

5.000

Дистрибуција тел. 063/732-7738


3/214


ПРИМЕРИ

ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА

Прилагодио савременом српском језику,предговор и редакција

Илија Петровић

Београд 2014


4/214

.


5/214

О Марку Миљанову Литература о Марку Миљанову Попо-

вићу (Медун, 24. април 1833 - Херцег Но-ви, 15. фебруар 1901), писцу Примјера чој- ства и јунаштва , први пут објављених 1901.

године у Београду, прилично је обимна, адо 1993. године она, мада непотпуна, чинипреко триста библиографских јединица. У овом огледу биће поменуто тек десетаконих који су писали о Марку, а најпре они

који његове примере препознају искључивокао анегдоте .Марко Миљанов ушао је у Енциклопедију

Југославије само по личном и очевом имену (Миљан, искоришћеном као презиме: Ми-

љанов), без ознаке за “функцију” али узоцену књижевног историчара и књижев-ника Вида Латковића (1901-1965) да је “по-вучен из јавног живота, у осами медунској,почео, без нарочитог система, да баца на

5

Није преводно прилагођење


6/214

хартију народна предања и своја лична ис-куства и запажања. Тако су настала његова

књижевна дела”. У Примјерима , најзапаженијем од њих, “у врло изразитом племенском дијалекту,анегдотски збијено, он је давао оштре ли-кове људи који су му били познати лично

или по казивању, бирајући оне тренутке изњихова живота у којима су најпотпуније инајнепосредније могли изразити своју чо-вечност” (Vido Latković, Мiljanov, Маrko,Еnciklopedija Jugoslavije knjiga 6 Маklj-Put,Zagreb 1965, 124). Само се може претпоста-вити да “анегдотском збијању” и “оштримликовима” није сметало што је све то, “безнарочитог система”, било “бацано на хар-тију”. Енциклопедија Лексикографског завода пред-

ставља Марка Миљанова као књижевника , ањегово писање сабија у реченицу да “њего-ви примјери... (1901) садржавају анегдоте изборбе Куча и Шиптара с Турцима, које сеодликују драматичношћу и фолклорно-ре-

алистичким изразом” ( Мiljanov (pravo imePopović Marko ), Еnciklopedija Leksikograf-skog zavoda knjiga 4 Laghouat-Оživljavanje,Zagreb 1968, 353).

6


7/214

У Југословенском књижевном лексикону , Жи-војин Бошков (1909-2002) кратко саопшта-

ва да је “врло сажетим анегдотама (Марко)дао изврсне ликове људи, примере њиховајунаштва и човечности” (Živojin Boškov,Мiljanov, Маrko, Јugoslovenski književnileksi- kon, Novi Sad 1971, 330).

Анегдотом се бавио и Милорад Стојовић(1925), али из једног особеног угла. Од ње-га смо могли сазнати да у “праву литера-туру која се интуитивно осјећа и доживља-ва, а коју је тешко формулисати и ставитиу теоријске оквире”, спада анегдота МаркаМиљанова, стара “колико и народна пјесмаи прича”, са превасходно моралном функ-цијом да “једноставним средствима доча-рава позитивне и негативне примјере људ-ских поступака, са јасном тенденцијом да честито награди, а нечестито нагрди” . Све томогло би значити да су књижевни теоре-тичари, они који су о садржини препунихбиблиотечких полица исписали страницеи томове, томове и странице, само губили

време таквом својом производњом, поштосе нису досетили да се позабаве анегдотомкоја “на специфичан начин сублимираетичке вриједности наше традиције”.

7


8/214

Па када је већ тако, Стојовић почиње даотклања те грдне пропусте констатујући да

“Примјери Марка Миљанова полазе од ем-пиријских сазнања, од савјета чији је про-тотип сам он, односно генерација којој јеприпадао. Али, конкретни подстицаји, ис-тинити догађаји, љепотом и снагом под-

текста, снагом етичког и естетског дјело-вања прерастају у општост, у свевреме-ност... Једва писмен, Марко Миљанов нијеимао литерарних претензија, али је посје-довао изузетан дар да осјети унутрашњу снагу примјера , способност да их аутен-тично саопшти... Неисцрпно богата унут-рашњим смислом, етичким и естетскимвриједностима, (његова анегдота), поредосталог, представља и незамјенљиву грађу за проучавање психологије и менталитетаједног народа и једног доба” (МилорадСтојовић, Надмоћ људскости , Предговор пр-вој књизи Маркових Сабраних дела, Тито-град 1967, 11-14).

Није за занемаривање ни чињеница да је

и Херман Нојбахер (1893-1960), до Другогсветског рата шеф једне велике грађевин-ске фирме, а једно време и градоначелникБеча, од 1940. до 1945. “летећи дипломата”на Балкану (од августа 1943. године спе-

8


9/214

цијални опуномоћеник Трећег Рајха за Југоисток), после рата седам година у југо-

словенском затвору, у својим мемоаримапоменуо анегдоте Марка Миљанова:“Када сам једном приликом у Црној Гори

говорио са једним славним четничким вој-водом и том га приликом замолио да не

дира муслимане, он ми је то обећао и одр-жао је своју реч. Током разговора дао ми јеследећи одговор, који би могао да буде ииз турских времена, из анегдоти Марка Ми-љанова: Ко је те вере, није више Србин”(Према: Никола Живковић, Срби у мемоа-

рима Хермана Нојбахера , Београд 2007, 14).Занемаримо ли првобитно значење речи

анегдота ( необјављени спис, јавности неприступа- чан спис ), у лексикографији се под тимпојмом подразумева свака кратка, шаљиваили духовита, често и заједљива причицао некој особи или о каквом занимљивомдогађају. Са гледишта књижевне критике,то је врста књижевног дела поникла из“живог говора” и, као досетка, намењена

што чешћој усменој или писаној употреби.Како је то на једном месту објашњаваокњижевни историчар Димитрије Вученов(1911-1986), анегдота је, по својој природи,“веома кратка причица, она је најкраћа мо-

9


10/214

гућа прича. У њој нема ни ширег портре-тисања личности, ни ширег сликања ситу-

ације; у њој не сме бити (више) догађаја,само један једини догађај и то врло кратак:она је кратка сцена, драмски детаљ, испри-чан на епски начин, обично дијалогом.Описа најчешће у њој нема: она не сме

ништа да објашњава, да коментарише, ни-ти да укључује у себе моралну или другу поуку, а износећи је она не треба ништа дадоказује него само да слика, треба да будеиспрична веома лапидарно, али обавезнодуховито. Њена краткоћа је и један одуслова њене комуникативне ефикасности”(Димитрије Вученов, Народна анегдота и анег- дота у приповеткама српских реалиста , 1977).

Имају ли се на уму управо дате формула-ције, мирне душе може се рећи да има из-весног претеривања у тврдњи да се “у свакој врсти употребе категорије примјер,чији је зачетник код нас Марко Миљанов,превасходно мисли на анегдоту , јер онасадржи све жанровске квалификативе за

синонимску употребу и све потребне еле-менте за подстицање мнемотехничких мо-ћи”. На другој страни, не може се про-тивречити ставу да се “снага анегдотскогдејства огледа у њеној сугестивности, сли-

10


11/214

ковитости и едукативности, тако да се По-повићева анегдота може дефинисати као

књижевно дидактичка” (Радомир В. Ива-новић, Реторика човјечности , Нови Сад/Подгорица 1993, 62).

И Јован Скерлић (1877-1914), можда нај-ауторитативнији књижевни критичар у

Срба, који је Маркове Примјере приказаонепосредно по њиховом изласку из штам-пе (у време када се то десило, он се налазиоу Паризу; у Београд се вратио 1. октобра1901), садржину тих “седамдесет и неко-лико више мање занимљивих анегдота”обележио је као “примере јунаштва једногзасебног, занимљивог и првобитног света”чији је морал “веома прост: бити јунак, пр-косити смрти - јер човек је зато да убијеили буде убијен - држати реч, штититигоста... Из ових крвавих средњовековнихприча бије нека неизмерна доброта; подтврдом кором славнога ратника открива семека душа пуна саучешћа, која у добру, у љубави, види оно што је највише и нај-

лепше”.Оно што у целој Скерлићевој причи мо-

же бити најзанимљивије, без обзира на јед-ноставност изречене оцене, такорећи посредњошколском обрасцу, да је Марков

11


12/214

стил “необичан, прост, али снажан, изра-зит и кристално јасан”, те да “некоје стра-

нице подсећају на латинске историке дру-гога реда, неке пак на збијену и бистру про-зу Љубишину” (Стефана Митрова - 1824-1878 - ИП), јесте широкогрудо исказаноуверење да “књига старога и симпатичнога

војводе (тада већ упокојеног - ИП) и по јед-рини и по снажној мисли, и по високометичном значају, и по стилу, пуном све-жине и крепости, најзад по некој великој иплеменитој простоти којом сва одише, јед-но је од најзанимљивијих дела што је срп-ска књига у последње време имала... Та рет-ка књига, пуна је живота и здравља, и фи-зичкога и моралнога, и у ово доба мало-крвности и атоније нама импонују сви тиљуди са живцима као паламари и са прос-тим душевним животом који се сав састојиу вољи и делатности. Све то утиче живо-творно и укрепљујући као када човек пу-ним грудима дише свеж ваздух на плани-нама, ‘кудијен остри вјетрови звижде’ (Јо-

ван Скерлић, Примјери чојства и јунаштва ,Побиљежио војвода Марко Миљанов Поповић

Дрекаловић , Писци и књиге I , Геца Кон Бео-град 1921, 125-131, прештампано из Срп-

12


13/214

ског књижевног гласника књига III број 6,16. септембар 1901).

Није искључено да је неке од ових ста-вова преузео Владимир Ћоровић (1885-1941), историчар и књижевни историчар,и сажео их у тврдњу да Примјери Марка Ми-љанова, “необични по садржају, крепки по

изразу, високи по моралу, иду у најлепшествари српске прозе” (Владимир Ћоровић,Миљанов, Марко, одредница за Народну енциклопедију српско-хрватско-словенач-ку, Загреб 1925, 787).

За разлику од Ћоровића, а нарочито одСкерлића, историчару Јагошу Јовановићу (1912-1999) јасно је да Марково дело нијебаш оригинално, “као цјелина” не одра-жава његово време и прилике, није ни некеособите уметничке вредности, али зато, за-борављајући о коме, чему и како пише, онзакључује да је исти тај Марко “ипак успиода снажно изрази своје вријеме и да умет-нички наслика неке догађаје и личностимјестимично његошевском снагом”.

Да ли веровати у једно или друго, свакомеостаје на вољу да бира, мада ће најједно-ставније бити да се послуша Јовановићевсавет и “провјеравањем у Кучима (одаклеје, углавном, Марко Миљанов узимао све

13


14/214

теме и проблеме које је обрађивао)... ут-врди(ти) да је он врло често узимао из на-

родне традиције само идеју и најосновнијеподатке о односном проблему, више каоматеријал, који је разрађивао и којему једавао облик какав је хтио и како га је он самсхватио. Али, он није успио да грађу умјет-

нички оживи и да од ње створи значајнооригинално дјело”, што га је, уистину илинажалост, зауставило “на прелазу између народног и потпуно оригиналног ствара-лаштва” (Јагош Јовановић, Марко Миљанов: Историјска и књижевна студија , Цетиње 1952,218-219).

Од Јована Чађеновића (1924-2012), књи-жевног историчара, сазнајемо да је МаркоМиљанов “постао писац из нужде, без ос-новне предспреме, па је на своје писањегледао као на испуњење најнужнијих зах-тјева које се постављају човјеку према ис-тини и врлини, према свом племену инароду”. У времену када је у Кучима билопремало писмених, разумљиво је што су

они преостали били “усменији” и што јењихов утицај на Марка био врло изражен. Ако је Марко пуних педесет година при-

падао реду “усмених”, и ако му је “при-повједачко дјело... по многим својим осо-

14


15/214

бинама ближе усменом него писаном, ин-дивидуалном виду стваралаштва”, треба

сматрати природним што су га критичари,посмртно, сместили “на размеђи између усменог казивања и књижевног стварања”.Мора бити да је критичарима и читалачкојпублици свеједно да ли је неко “усмен”

или “писмен”, пошто живот показује даМарково дело “више од осам деценија наи-лази на пријем критике и читалачке пуб-лике. Њему су се људи враћали као окреп-љујућем извору снаге, особито у тешкимвременима кад су биле угрожене основнељудске вриједности. Војводино дјело зрачивеликом снагом, човјечношћу, племени-тошћу и непрекидно је актуелно упркоспромјенама које доноси ново вријеме”(Јован Чађеновић, Књижевно стваралаштво

Марка Миљанова , Београд 1981, 257, 272. и276).

Сад, што је код Чађеновића “окрепљу-јуће”, а код Скерлића “укрепљујуће”, нијеза чуђење; и једном и другом име је Јован .

Сви довде наведени критичари (и чита-оци истовремено) Марковог списатељскограда бавили су се Примјерима “из при-земља”, процењујући оно пред чим су сенашли и оно што су, при томе, успели да

15


16/214

разаберу и домисле. Први је од тога непи-саног правила одступио Радомир В. Ива-

новић (1936), књижевни историчар, теоре-тичар и критичар, члан трију европскихакадемија наука: маћедонске, црногорске ималтешке, уводећи у игру римског поли-тичара Гаја Плинија Млађег (62-113), пољ-

ског песника Чеслава Милоша (1911-2004),немачког књижевног теоретичара и есте-тичара Ханса Роберта Јауса (1921-1997),америчког књижевника Виљема Фокнера(1897-1962), грчког философа и беседника

Аристотела (384-322 пре Христа), адвокатаи учитеља беседништва Марка ФабијаКвинтилијана (око 35 - између 95. и 100),грчког историчара и философа Плутарха(око 45-125) и многе друге беседнике (ре-торе) поникле у атичкој или азијанскојшколи. Благодарећи њиховој испомоћи,Ивановић је исписао и следеће редове:

“Да је Поповићево дјело Примјери чојства и јунаштва (1901) аутентично, да садрживисок степен литерарности и да у својој

врсти служи као узорито - може се најприједоказати поређењем са ауторима и дјелимаисте провенијенције... И најовлашније по-ређење показује супраординарност нара-тивних модела које ствара Поповић, што

16


17/214

потврђује... да је у стваралачком чину биопресудан индивидуални таленат, а не лите-

рарни предложак, који је свим ауторимаслужио као прототип, или предспремааутора.

Поповићеви примјери издвајају се по ос-твареном естетском домету, као и више-

страној актуелизацији тематике и пробле-матике... Поповић је у потпуности преданкњижевној умјетности као животној миси-ји. Животношћу и особитим начиномпроблематизације и актуелизације, његовипримјери су успјели да продру у све сфередуховних дјелатности, те је разумљиво штоје за потпуно исцрпљивање њихових зна-чења неопходан интердисциплинарниприступ. Описујући ‘мале побједе’, честообичних и непознатих људи, око којих нестоји ореол породичне или племенске тра-диције, писан на прагу XX вијека показујеглобално естетичко и стваралачко опред-јељење - тежњу за демократизацијом умјетнос- ти у вуковском смислу, насупрот тада вла-

дајућој парадигми - естетизацији умјетности . Уводећи нови социјални слој у књижев-ност (запостављањем књаза, сердара, војво-да, барјактара), Поповић успијева да раз-бије постојећу хијарархију социјалне струк-

17


18/214

туре, тако да се примјери могу схватити и каовид побуне против сужавања мнемотех-

ничке моћи једног народа или диригова-њем њима.... Хуманизам је у епицентру пишчевог

интересовања. Са знатним животним ис-куством, довољно мудар да уочи бројне

противурјечности културног ареала комеприпада, Марко Миљанов је инсистираона јединству ријечи и чина , а против ис-празне, понекад барокно богате патријар-халне рјечитости... Незадовољан поплавоммалограђанштине на цетињском двору и у својој ужој и широј околини, Поповић јепримјере превасходно користио као виддруштвене критике и као поткрјепу онимвалерима националне традиције који су универзални, а самим тим и независни одпромјењивих друштвених, економских иполитичких околности...

Примјери показују да је писац и емпи-ријски и интуитивно спознао законитостширења јаза између теоријске и практичне

врлине, тако да је својом фрагментарномпрозом ријешио да, у плутарховском духу,поткријепи циљ којим ће се ‘подредити не-разумски дио душе разуму и усмјеритистрасти према њиховој јединој правој

18


19/214

сврси, према врлини, било оној теоретскојкоју називамо мудрошћу, или практичној,

којој дајемо име разборитост’. Тиме јеписац своје књижевно дјело учинио не-опходним. Истовремено као poeta vates(песник-пророк, визионар - ИП) он је по-тврдио сопствену моћ антиципације свих

крупних историјских збивања на балкан-ској вјетрометини у XX вијеку. Изнад чи-тавог дјела Марка Миљанова Поповића,посвећеног одбрани добра и доброчинствакао активног принципа пишчевог етоса,могао би се ставити натпис који је својевре-мено био уклесан на атинским вратима:кол’ко знаш да човјек ти си, у толико јеси бог” (Р.В. Ивановић, Наведено дело, 80-83).

Велико је питање да ли би писац управонаведених редова, академик Ивановић,троструки бесмртник - како то сам за себеволи да каже - без речника страних речи у рукама схватио шта је, пре двадесет година,писац хтео да каже.

Просечан читалац још мање.

Е, али на тога просечног читаоца мислиоје Ђуза Радовић (1906-1989), песник, есе-јиста, књижевни критичар, када је, безикаквог устезања, написао да су Примјери чојства и јунаштва “и добро компоновано и

19


20/214

стегнуто и занимљиво срочено дело... идобро написана књига... на Марков начин”.

Ово последње заслуживало је да се објас-ни, и Радовић је то учинио на врло једно-ставан и, зато, пријемчив начин:

“Тврда и једноставна проза овог самоукастварана је на граници народних усмених

предања и сирове, још непрерађене и су-рове стварности једне патријархалне, при-митивне средине... (у којој) сам догађај нијеоно главно, него је важно оно што он ка-зује и што изазива као осећање, као мисаоу нама. И Марко не приповеда, он то и неуме. Неки који су о њему писали нарочитосу се трудили да у његовом писању открију приповедачку способност, што је биодоказ само како су били немоћни пред ње-говим делом. Марко не уме да приповеда.Скоро на свакој његовој страници за тоимамо доказа. Он само казује, казује дога-ђај, дајући му сву важност стварне, исто-ријске истине, али, некада свесно, некаданесвесно, не остаје у самом догађају... Ње-

гов се текст на известан сасвим лирски на-чин продужава у нама и пошто прекинемочитање, надограђује се у нама, разраста идотрајава много више у нашој емоцији не-го у нашем памћењу...

20


21/214

Писао је са много напора, физичког иматеријалног напора у првом реду. Али и

духовног напора не мање... Колико само у том потпуном одсуству граматичких и пра-вописних знања лежи стрпљиве снаге иуједначене и поуздане истрајности да се тастрашна материја писане речи одржи у как-

вом-таквом складу и дисциплини... Редак-тори су доцније (Марков текст) коли-ко-толико пограматичили и цивилизова-ли...

На путу од историје до мита остварило секњижевно дело Марка Миљанова, строгопо свом моралном императиву и у истовреме срдачно и топло у свом човекољуб-љу” (Ђуза Радовић, Писац Марко Миљанов,предговор за “Јесен ратника: Одабранестранице”, Српска књижевност у сто књи-га, Нови Сад/Београд 1971, 7-33).

Питањем у којој се мери “остварило”књижевно дело Марка Миљанова Попо-вића бавио се и Милорад Предојевић, ро-ђен 1939. године у Брскуту, недалеко од

Марковог родног места, мање због жеље дасе упушта у књижевну критику тога дела, авише због истине да је, када је научио сло-ва и завирио у Маркову књигу, први пут,пун поноса, видео одштампану реч Брскут!

21


22/214

Како је то сам описао пола века касније,“довољан разлог да ме обузме неко дотад

недоживљено осјећање, да ме увјери какоје моје село значајније од свих других, јердруга нијесам ни знао, па и кад бих које‘прочитао’, мислио сам да је то негдје у да-љини, чак тамо до Дољана и до Подго-

рице. Да се свијет простире и даље, тонијесам ни могао повјеровати... А нештокасније, кад сам из Ђедове приче схватиоМилованову надмоћ (из првог примераМарковог - ИП), био сам поносан на човје-ка с овога простора који је свакога човјекамогао добити на мегдану, схватио сам да сепобједа увијек не мора освојити оружјем. Тако сам узгредно сазнао понешто и о

Миловановом роду. Од њега и његовогбрата Јанка изродио се читав низ брскут-ских ‘племића’... Свако набрајање пред-ставља ризик, јер у овој племенитој лозинема ниједног имена које би се смјелоизоставити...

Мој понос трајао је кроз вријеме, стално

се увећавајући. У почетку сам буквалносхватио да су Маркови примјери, по зна-чају, по снази коју емитују својим читао-цима, поређани од првог до седамдесет ипрвог. Кад год би ми дошла у руке његова

22


23/214

књига, и онима који су то знали колико ија, показивао бих да је први примјер чојства

потекао од Брскућанина Милована Јани-чина, прозваног по мајци Јаници, јер је,таква нам свима била судбина (и Предо-јевићева! - ИП), малим дјететом остао безоца”!

Доцније, дуго се бавећи књижевношћу у издавачкој делатности, Предојевић се под-робно упознао са Марковим књижевнимделом и односом књижевне критике премаистом том делу. Прихватајући, између оста-лих, и суд Јована Чађеновића, такође Брс-кућанина, да су се људи враћали Марковимпримерима “као окрепљујућем извору снаге,особито у тешким временима кад су билеугрожене основне људске вриједности”, теда то дело “зрачи великом снагом, чов-јечношћу, племенитошћу и непрекидно јеактуелно упркос промјенама које доносиново вријеме”, Предојевић је изрекао исвоје уверење да је “данас више него икадувјерен да Марко Миљанов није као писац

вреднован на прави начин и да је његовомјесто у историји црногорске и српске кул-туре знатно изнад позиција на којима је,без довољно разумијевања, пун вијек таво-

23


24/214

рио” (Милорад Предојевић, Мој Брскут : Памћење и сјећање , Нови Сад 1998, 352).

О језику Марка Миљанова

Овде се под појмом језик подразумева на-родни говор српског племена Куча, једногод седморо Брда у данашњој Црној Гори,

чије гласовне, обличке и лексичке (реч-ничке) особености у усменом или писме-ном општењу у знатној мери одступају одсрпскога књижевног језика. У Примерима којима се овде бавимо, језик

Марка Миљанова разликује се у извеснојмери од кучког народног говора, али за тоније “крив” само он, већ то може бити ипоследица ситнијих или крупнијих интер-венција појединих редактора (приређива-

ча), почев од књижевника Симе Матавуља(1852-1908) који је Примјере 1901. годинеприпремио за штампу и, како то каже ЂузаРадовић, “колико-толико пограматичио(их) и цивилизовао”. За језик тако уређе-них Примера могао је лингвист РадосавБошковић (1907-1983) рећи да је то “обликкњижевног језика у настајању”. То одступање кучког народног говора од

књижевног језика озбиљан је разлог, и на-

24


25/214

меће потребу, да се Примјери чојства и јунаш- тва Марка Миљанова Поповића, макар они

били и “пограматичени и цивилизовани”,прилагоде савременим стандардима срп-ског говорног и књижевног језика.

Са питањем да ли би текстове Марка Ми-љанова, Србина из Куча, требало мало

“преправити”, учинити их јасн(иј)им и ра-зумљив(иј)им, а његове местимично нејас-не мисли упростити и приближитиданашњем читаоцу, потписник ових ре-дова први пут се, у озбиљној форми, среоу време док је писао књигу Црногорска похара Куча , Подгорица 2010. По природи ствари,о том догађају из 1865. године, када је књаз

Данило Петровић Његош (1826-1860), на-меран да Куче натера “да плаћају данак ида им постави суд”, послао на њих црно-горску војску да их умири војно, “по сваку цијену”, “да се закоље и дијете у ко-лијевку”, да “Кучи нијесу хришћани” но“друговјерници” и “најгори род људски”,да свети Божји храмови у Кучима “нијесу

цркве, но џамије”, да ће “грешан бит предБогом и пред судом ко Куча не убије” и дана Куча треба ударити “на Божју вјеру акога другојаче уфатит не можеш”, писао је иМарко.

25


26/214

На врло озбиљне стручне замерке датекст Марка Миљанова није упутно тако

прилагођавати, јер било какво дирање у њега не би више изражавало његову из-ворну сликовиту мисао, овај потписник од-говорио је запажањем да би и аутори по-јединих текстова објављених на било ком

од страних језика могли приговарати од-ступању од оригинала. Или, зар није не-сумњива истина да се и текстови старијихсрпских аутора, житија светих, примераради, “преводе” на савремени српски језик(прилагођују савременом говорном и књи-жевном језику и усклађују са његовим нор-мама), а врло се често чују захтеви да се икњиге не толико старих српских списатељапреведу, или препевају, на језик лако ра-зумљив данашњем српском читаоцу.

Све то имајући у виду, потписник овихредова тада се определио да књигу о похари не пише само за читаоце из Куча, већ и зачитаоце с осталих српских простора; по-највише за ове друге, јер им је тема пот-

пуно непозната, мада се ни данашњи Кучине могу баш похвалити да нешто о њојзнају. Нису о похари много знали ни Кучииз претходна два-три нараштаја, пошто сечак и у кућама највештијих и најпризна-

26


27/214

тијих кучких приповедача о њој понајвишећутало; и Марко Миљанов пише да се о по-

хари говорити “отворено не смије, али сеприје ни оволико није смјело”. Да је “прилагођење” заиста потребно ка-

зује и чињеница да су Кучи који су се после Другог светског рата преселили у Војво-

дину Српску, углавном у Змајево, код Но-вог Сада (одакле су током претходнихшездесетак година успели да се раселе и у места која су и њиховим ближим прецимадо тада била потпуно непозната), у најве-ћем делу заборавили на ијекавски говор,док њихове синове и унуке, често и прау-нуке, са Брдима и Кучима везује само по-родично предање да су им преци дошлиотуд: говоре екавски, кучка им је лексиканепозната, а српски језик Марка Миљановазастарео и, као такав, неупотребљив у го-ворном и писаном општењу.

Због свега тога, и у уверењу да ће понекипримерак поменуте књиге бити понегде,код понекога, сачуван и за неке далеке по-

томке, њеном састављачу чинило се да тај“превод” неће бити на штету основне Мар-кове намере да од заборава сачува песме иприче о кучкој прошлости, “по народнимдоказима, по којима се може дознати права

27


28/214

истина”, нарочито она о црногорској по-хари Куча и о људским жртвама у њој. И

поступљено је тако: свуда где је то билопотребно, најчешће уместо апострофа,унесена су “недостајућа” слова, појединеречи замењиване су (“превођене” су) они-ма које се данас употребљавају у обичном

или у књижевном говору, а теже разумљи-ви језички склопови лекторисани су (доте-ривани) “у корист” савременог језика.

Исти поступак, али уз замену ијекавицеекавицом, примењен је и у овом издању Примера чојства и јунаштва , у уверењу да ћеим се њихови читаоци обраћати “као ок-репљујућем извору снаге, особито у теш-ким временима”, када основне људске вред-ности буду угрожене.

Због оних који ће, у црногорствујућем бу-нилу, казати да се овим издањем Примера чојства и јунаштва признаје постојање на-водног црногорског језика, ваља рећи даМарко Миљанов Поповић није Црного-рац, он је Брђанин, Србин из Куча. Своје

текстове писао је српски, на говору кучкомјер друге говорне облике није познавао,понајмање књижевне.

О овоме последњем најлепше сведочиПуниша Перков Ђукић (око 1860-1938), ка-

28


29/214

петанијски писар у Брскуту, “нека врстаМарковог адвоката и писара”, када јуна

1929. године записује да је “војвода Маркочитао добро рукопис и штампу, али писатиније могао добро. Бјележио је за себе, пи-сао Примјере чојства и јунаштва , па последиктирао да се препишу. О интерпу(н)кци-

ји није појма имао... Писмо Марково ни-јесам имао никад у рукама, јер он је кад јехтео што коме да пише вазда звао другогате му диктирао. Јер, његово писмо могао јесамо он да чита или ко је често гледао ђепише па да се навикне”. Ако је тако, а нема разлога да не верујемо

човеку који је Марка добро познавао и којије то писао књижевнику Трифуну Ђукићу (1885-1965) за романсирани животописМарков, онда је разумљиво што се његовитекстови теже читају, мисао му је понекадтешко пратити, а нису ретки ни редовичији се смисао може разабрати само дале-ким домишљањем. Уосталом, није првина да се у српском

народу прилагођују текстови настали у неком мање или више давном времену. Опотреби да се чини тако, још 1862. годинеписао је филолог Ђуро Даничић (1825-1882):

29


30/214

“Изнајпре Срби добивши црквене књиге,преведене на стари словенски језик, само

их преписиваху, јер не беше потребе пре-водити их изнова. Али није њихова радњаостала на томе. После ћемо видети да су наши стари и саме црквене књиге прево-дили, кад наста потреба... А и сами они

преписи из старих словенских преводанису били само преписи; за њих је требалои труда и знања више него за обично пре-писивање; ти су преписи пола преводи, јерје у њима ваљало старе словенске рукописепосрбљивати и пишући их језиком какав јебио у Срба у цркви. Колико знања иште иколико поштовање заслужује тај посао,мислим да ласно можете судити ако малосамо промислите шта бисте могли одгово-рити на питање: колико би се данас нашлонаших богослова или других учених Србакоји би умели какву год данашњу црквену књигу преписати тако да сви русизми буду замењени србизмима? Слава која припаданашим старима за тај посао тим је још већа

што се ми данас не прихватамо за такипосао, који су они вршили онако вешто,него смо у рахатлуку своме задовољни и ве-сели што умемо само читати у цркви онакокако су Руси написали”.

30


31/214

Сличан је проблем и са текстовима Мар-ка Миљанова писаним према говору јед-

нога невеликог српског племена у Брдима,али ту се не поставља питање “колико бисе данас нашло... учених Срба” који би ихмогли разумети, већ се, с разлогом, можемозапитати да ли се и наши савременици,

Маркови директни потомци, и потомциМаркових племеника и исписника, могу у њима без тешкоће снаћи.

И, да поновимо: и синови и кћери онихКуча који су се, из разних разлога, после

Другог светског рата нашли на страни, у највећем делу заборавили су на ијекавскиговор, док њихове потомке са Кучима ве-зује само породично предање да су импреци дошли отуд: говоре екавски, кучкаим је лексика непозната, а српски језикМарка Миљанова застарео и, као такав, не-употребљив у говорном и писаном оп-штењу. Још мање је та лексика разумљива “пот-

рошачима” других говора, али и онима чи-

ји је свакодневни говор близак (ближи)српском књижевном језику.

Због тога се читаоцима и нуди овај језич-ки прилагођен текст Примера чојства и ју- наштва Марка Миљанова Поповића, макар

31


32/214

појединачне примере, по академичкој пре-поруци, и не упамтили “као вид побуне

против сужавања мнемотехничке моћи јед-ног народа”. Биће довољно, пошто пре-кину читање, да се Марков текст на изве-стан сасвим лирски начин продужи у њи-ма, да се у њима надогради, разрасте и траје

много више у њиховој емоцији него у њи-ховом памћењу.

Илија ПетровићОктобра 2013.

32


33/214

ПРИМЕРИ

ЧОЈСТВА

И

ЈУНАШТВА


34/214

.


35/214

Горштацима и сељацима није дато да

велика дела чине, али свако се можесопственој савести одужити чинећидобра колико му је у моћи. Јер човек сеувек и у малим стварима показује као иу великим. Онај ко и мала добра чини,

учиниће и велика, кад му се за то укажеприлика. И за мала добра велика му хва-ла, пошто нам душу својим честитимделовањем слашћу напаја. Доброчинство је Божје благо које нам

срце и душу весели: кад у далеком свету чујемо тај Божји благослов – душу намблажи, у помоћ нам прискаче, Богу при-ближује и учи наше мисли да на зло за-бораве и спасење у добру да траже. Доброчинство је наш бесплатни учи-

тељ, онај који нас у сваком тренутку по-маже и на добро подсећа. Ово нијеучитељ као они што уче у школи; овогучитеља у свом разуму носиш, и он ти,само ако га се сетиш, и у пустињи може

35

Предговор


36/214


37/214


38/214

реш. И пун си радости и наде да ћешдобра чинити, не само ти, него и да ћеш

на доброчињење нагнати и злочинцакога си, нешто раније, у мислима видеои од њега се отровао. Сада се надаш, су-дећи по себи, да ће се и он поправити.Мислиш у себи да ћеш га опоменути иодвратити од злочињења и да сам себине буде овакав крвник. Тобом је блага мирноћа овладала, она

која те доброчинству вуче. Ја не умемрећи која је цена доброчинства, али не-ка је оно у људска срца записано и Бо-

гом благословљено, не бисмо ли се ими помогли њиме. Јер корисно је и го-ворити и мислити о добру. Уосталом, исам си малочас видео из какве си пак-лене помрчине изишао чим ти на ум

паде доброчинство.Великодушно, дакле, делуј, не оленисе и не заборави да нам и мала велико-душност светом слашћу срце и душу за-носи. Не занеси се за велике победе које

с просутом крвљу руше земље и градо-ве, но се занеси и за мале победе, којетек божански дишу и миришу!

На Медуну, године 1900.Војвода Марко Миљанов

38


39/214

Милован Јаничин Вујошевић, из Брс-кута, рекао је:

„Ја сам, тако ми душе, сваког човека

могао победити на мегдану!“Питали су га: „Како, стрико Милова-

не?“Милован: „Лако, душе ми! Он се раз-

љути, па ме псује, скачући и дрхтећи одбеса! Ја не говорим ништа. Кад сут-радан, он као покисао, стиди се и кајезбог својих речи! Ето, ја добио, а он из-губио!“

39


40/214

2

Марко Ђељошев, Затрепчанин, седеоје на Хотским Коритима код бунара саког стока пије воду. Са њим је било још

другова. Један сиромах, по имену Пој Уља, вадио је воду из бунара да му пијестока. Марко и дружина су се ругали си-ромаху.

Пошто су му досадили с ругањем, онје оним ведром којим је вадио воду исипао стоци, ударио Марка у главу, такода му је крв потекла. Људи из Марковедружине су хтели да убију сиромаха, али

Марко није дао, говорећи:„Није требало да се ругамо сиромаху;што смо тражили, то смо и нашли!“ Тако је Пој Уља остао неизмлаћен

моткама, што би му се десило да је уда-

рио најгорег из те дружине, али он јеударио најбољег!

40


41/214

3

На Роге, када се Кучи међусобно по-бише, Томо Петров Поповић, с Меду-на, наиђе на Груја Лукина, који му је

убио брата Рака. Томо је окренуо пушку да убије Груја и освети брата који мртавпоред њега и Груја лежаше, но, кад видеи два брата Грујина да леже мртви, нађесе у недоумици да ли је боље да убије иГруја и освети брата, или да остави Гру-ја живог а свогa брата неосвећеног. Тада му дружина рече, корећи га:

„Удри, Томо, Груја Лукина, што ти је

убио брата Рака!“ Томо ће на то: „Погинуше му два бра-та, Нешо и Радуле, па нећу да убијем иовога трећег и оставим Луку Мијатовабез синова!“

И, тако, не послуша браћу што га пре-коревају јер остави Груја живог а братанеосвећеног!

41


42/214


43/214

5

Аџи Мујо и Шабан Мујо, два брата изФундине, из села Ледина, били су састоком на катуну званом Акула, у рика-

вачком крају. Ту су их изненада напалиКлименти да их побију и отму стоку.Кад је Аџија видео нападаче, затвориосе у колибу да се из ње брани, а Шабо,који је био дете, није умео да побегнекод Аџије, но га ухватише и почеше сисуканим ножевима отимати који ће гапосећи. Аџија је гледао како мали Шабо вриш-

ти под ударцима ножева клименачких,а они га растежу, неко за руке, а неко заноге, грабећи се ко ће главу да му од-сече. У тој гунгули, сметајући један дру-гоме, задржали су се.

Аџија је пуцао из заклона, али гле-дајући шта раде Шабу није могао вишеда остане, па је искочио и појурио на го-милу Климената. Кад су га Климентивидели, оставили су дете и јурнули пре-

43


44/214

ма њему. Аџија, као разјарен лав, бије постотини људи, а стотина иде на њега

једног. Али многи ударци су надјачалиХаџију, па су га нападачи ухватили жи-вог.

Пошто га ухватише, задуго га нису могли убити, у страху да не убију један

другога јер би зрна могла проћи кроз Аџију и убити некога од њих.

И, умро је срећан, иако на мукама, јерје видео да је мали Шабо утекао! Аџијаје добио то што је тражио: себи смрт, аШабу живот! Дао је своју главу за главу свог брата!

Ни наше ни арбанашке песме нису за-боравиле како се Аџија борио и шта је

чинио. Сења, Аџијина мајка, гледајућионо што Аџија, њен син, чини, није се-дела залудна, већ је секиром посеклаглаву једном Клименту. И то је у песму спевано.

44


45/214

6

Кад је турска војска кренула на Куче,било је Срба који су од Турака примилимито и са њима против Куча војевали.

О издајницима је говорено на другомместу, а овде ћу да кажем коју о неиз-дајницима. Турска војска је дошла у Зету, код кућа

Беговића. Скадарски везир је седео по-ред прозора у својој кући, а војска је би-ла напољу, око куће. Међу војском су била и два Ораховца неиздајника, Ђуља Јованов, Подграђанин, и Ивеза Вуков,

Кућанин.Везир се огласи с прозора, спуштајућибарјак низа зид: „Ђуља, ево ти царскибарјак да ми носиш пред војском на Дрекаловиће!“

Ђуља му одговори: „Честити пашо, недопушта ми част да дижем твој барјакпротив своје браће!“

Везир тада спусти конопац покрајбарјака говорећи: „Узми, Ђуља, или

45


46/214

барјак пред војском, или конопац нагрло!“

Ђуља: „Помози Боже, хоћу конопацна грло, а не барјак против Куча!“ По-пео се на даску која је направљена за ве-шала. Стојећи тако, Ђуља је барјак ок-ренуо иза себе, а конопац намакао на

грло.Везир: „Још једном, Ђуља, кажем ти:

‘Узми царски барјак да ти не измичу даску испод ногу’!“ Ђуља: „Сам ћу ја, пашо, измаћи даску,

да се не муче твоји Турци.“После тога је Ђуља изговорио и ово:

„Остављам у аманет све своје Дрекало-вићима, а ја умирем за њих весело!“

Тада му издајник Пунан Дедин, Ора-ховац, подругљиво рече: „На чију кућу врана прди, Ђуља?“ Ђуља му одговори: „Данас на моју, а

сутра ће на твоју, Пунане!“ – потом

тресну ногама у даску и изврну је.После овога везир се окрене премаИвези говорећи му: „Ивеза, или узмибарјак, или конопац?“

46


47/214

Ивеза: „И, ја ћу исто што Ђуља, а небарјак!“ – па је кренуо према вешалима.

Међутим, Сулејман Кут, потурчењак,Ивезин рођак, рече Али-паши Османа-гићу из Подгорице: „Не дај да се Ивезаобеси, ако си Турчин!“ Али-паша заустави Ивезу који је кре-

нуо ка вешалима и рече, гледајући одоз-до у прозор на ком је седео везир:„Честити везиру, може ли се Ивеза бла-гом откупити, да се не обеси?“

Везир: „Не, пашо!“ Али-паша: „А, може ли мој син да се

обеси уместо њега?“Везир: „Не, пашо!“ Али-паша: „А могу ли ја да га заменим,

да се обесим уместо њега?“Везир: „Не, пашо!“ Али-паша: „Аман, све ћу дати за њега,

новац и сина и себе, а њега не дам!“Везир је остао замишљен неколико

тренутака, па је рекао: „Ето, поклањамти га, Османагићу!“ И, сва је војска по-здравила овај великодушни поступак.

47


48/214


49/214

8

Ђека Савићев и Микоња Шарановић,оба из села Слатине у Бјелопавлићима,четовали су против Турака даноноћно,

али једног Спужанина су највише тра-жили, исто као и он њих. Тако једне ноћи, око поноћи, нашли

су му кућу, развалили кров и плафон, иупали у собу у којој је спавао. Свећа у соби још увек је горела. Ђека и Микоњасу узели Турчинову сабљу која је висилао стубу насред куће.

Кад су истргнутом сабљом дигли руке

да посеку Турчина и видели како спаваи мирно дише, рука са сабљом застадеим изнад главе; нешто јој засмета да задаударац. Стојећи над Турчином, гледалису један другога. Мислили су: „Зло је и

срамота да закољемо оваквог човека докспава!“ А нису смели да га пробуде, давиди како га кољу, јер је још чељадибило у кући па би у кући и око куће

49


50/214


51/214

9

Јовица Шутанов из Пјешиваца био једобар човек и свако је могао да се ос-лони на његову реч. Али, једном га је за-

десила невоља. Мирко Токов, из Бјело- павлића, противно његовој речи убије Турчина из Никшића. Јовица, који нијетрпео да неко гази његову част и реч,уби Мирка, растури кућу и имање, и сародбином побеже у Никшић.

Касније га је црногорски суд вратио,признајући да је имао право што је убиоМирка. За људе, Јовица је себе упропас-

тио и велико имање штетовао, али њему је било теже да штетује часну реч, негосве друго што је имао.

51


52/214

Ево, још једног примера Јовице Шу-танова. У једном боју између Турака иПјешиваца погинуо је Јовичин брат,Мирко Шутанов. Турци навалише да му одсеку главу, али Пјешивци нису дали,него су појурили и одбранили Мирка иухватили једног Турчина живог. Нису гапосекли, него су га свезали код мртвогМирка, да га посече Јовица кад дође,пошто је он у то време био на другојстрани бојног поља.

Кад је дошао и видео брата Миркамртвог, Јовица је запитао: „А, шта ће тај Турчин код њега?“

Рекли су му: „Ухватили смо га кад су Турци јуришали да посеку Мирка, пасмо га оставили да га ти посечеш иосветиш брата.“ Јовица им је одговорио: „Друге ћу ја

Турке тражити да осветим брата, а овогапустите нека иде кући, пошто га нистепосекли пре него што сам дошао.“

Пјешивци пустише Турчина и он одекући жив и здрав.

52


53/214

Кад су Пипери отимали овце МулетеРадованова с Косора у Болеву Долу,утекли су с пленом у пећине код Мо-

раче. Кучи су дотрчали и јуришали наПипере. Пипери су заштићени, покрајводе, испод пећина, тако лако потуклиКуче, како су само могли да пожеле, јерсу се Кучи непромишљено спушталипрема њима низ једну стрмину. Пипериих тако дочекаше да су ову стрмину мртви и рањени Кучи притисли.

Кад је Тодор Мушикин видео толику

погибију Куча, звао је Вула Николина,кога су сви остали Пипери могли доброда виде и чују и рекао му: „Вичи Пипе-рима да не гађају више Куче да их убију,видиш да их све побисмо!“

Онда је Вуле викнуо Пиперима: „Ој,Пипери, не гађајте Куче да их убијете,за име Бога и Светог Јована, јер ћемо ихсве побити!“

53


54/214

Пипери су послушали ове речи, панису гађали Куче онолико колико су

могли. Ту је погинуло стотину Куча иПипера, много више Куча него Пипера,а Бог зна колико би их још погинуло даније било Вула и Тодора!

54


55/214

2

Какав је био Барл Ника, Затрепчанин,из села Банкана, још се приповеда поарбанашким селима, тако да се и сада

може чути: ,,Као Барл Ник Иван!”Закрвљена племена у Арбанији често

су покушавала да га убију, али послесвих покушаја договоре се да то учинена следећи начин. Он је чувао овце у

Цијевни, близу Селце Клименачке, а не-далеко од њега седам селачких чобаначувало је своје овце. Један од тих седамСелчана умео је лепо да брије, као бер-берин, тако да су многи пастири дола-

зили код њега да се брију. Селчани седоговоре да сутрадан дођу на једанизвор и позову Барла да седи са њима,јер су знали да му част не допушта да недође. Иако их је седморица, он је знаода не смеју ударити на њега.

Овако су се договарали: „Да га на овајначин преваримо: кад дође код нас, мићемо да почнемо да се бријемо. Поштосе сви обријемо, онда ћемо и Барла по-

55


56/214

нудити да се обрије.“ А, претходног да-на, Селчани су видели да је Барлу ве-

лика брада и да нема ко да га обрије. Тако су знали да ће Барло пристати дага брију, јер му част не би допуштала даму неко каже да он то не сме!

И тако су смислили: кад се Барло буде

умивао пре бријања, оставиће нож ипушку да их не покваси, јер је и обичајда се тада остави оружје.

Кад су сутрадан дошли на договореноместо, позвали су Барла: „Ајде, Барл-

Ника, да седимо!“Није му било драго, али је дошао. По-

здравили су и поседали. Све је ишлопредвиђеним током, док није дошао редна Барла да се брије. Пошто је остале

обријао, онај Селчанин је позвао Барла:„Ајде, Барло, и тебе да обријем, видиколика ти је брада!“

Барлу није било драго, јер је знао да су нешто смислили, али је устао и кренуо

на поток да се умије. Ракли су му: „Ос-тави оружје, да га не сквасиш!“ Али Барл није оставио оружје, него се

умио с њим и после тога сео да се брије.Кад је онај берберин дошао бритвом

56


57/214

испод грла, хтео је да повуче по гркљану да га закоље као што су се Селчани и до-

говорили. Уто су прискочила осталашесторица, али им је Барло поквариоплан пошто није оставио нож и пушку.

Бријачева рука је задрхтала када јебритва дошла Барлу под грло. Барло се

није збунио, већ је дохватио берберинаједном руком, а другом руком запеопушку у његов пас, говорећи му мирно:„Избиј из главе то што си смислио,него настави да бријеш!“

Тако је мирно седео док берберинније завршио. Барло ником није гово-рио о овом догађају, јер није желео дасе прочује понижење какво су Климен-ти претрпели.

Али, Клименти су причали, чудећи сеБарлу, како су за њега бритва под грломи седам наоружаних Селчана, маластвар. Причали су како их он није нимрко погледао, него се од њих весело

растао, говорећи им:„Збогом, Селчани!“ А они погнуте главе, нису умели ни да

проговоре.

57


58/214

3

Једна арбанашка удовица женила јесина јединца. Сватови су довели невес-ту. Пошто су вечерали, почели су да пе-

вају и играју, а младожења је отишао дапрегледа сватовске коње у стаји. Једанкоњ је ногом ударио младожењу у челои он је пао мртав. Мајка га је нашла мрт-вог, ставила у јасле и покрила сеном дага други не нађу и не кажу шта се дого-дило, па је изашла међу сватове, игралаи певала, и правила још веће весеље.

Кад би неки сват рекао: „Изађи, Реџо,

што се кријеш, зове те невеста да иг-раш!“ – мајка би ускочила у коло гово-рећи: „Запричао се нешто мој Реџо, јаћу уместо њега да играм са сватовима иснахом!“

Весеље је трајало сву ноћ, по арбанаш-ком обичају. Ујутру, кад је било времеда се иде у цркву на венчање, невеста исватови били су спремни. Мајка јеотишла са слугама у стају и обукла сину

58


59/214

најлепше одело, па га мртвог донеламеђу сватове. Ту је села код њега, и пла-

чући говорила да га невеста и сватовичекају да иду у цркву на венчање.

Ову тужбалицу су Албанци спевали у својим песмама, у којима се говори:„Чов, Реџо, чов, дјалија!“

По нашки: „Диж’ се, Реџо, диж’ се,сине мој!“ А Реџову невесту су сватови вратили

тамо одакле су је и довели. Реџова мајкаје остала да нариче за својим сином.Њено нарицање и жртва заслужили су спомен, па о њој Арбанаси и данас пе-вају.

59


60/214

4

После рата скадарског везира Бушат-лије против цара турскога, везир посечеарбанашке главаре који су били против

њега а подржавали цара. На крају, поз-вао је шаљске главаре да и њих побије.

Шаљани, када дођоше на једну ливаду близу Скадра, закуну се међусобно давезиру не предају оружје; нису желелида их обезглаве као остале, већ да по-гину под оружјем.

Било их је осамнаесторица. Када до-ђоше у град затраже од њих да предају

оружје. Шаљани одговорише да они да-ју оружје и главу заједно, а не једно бездругога. Па побију оне који су им нај-ближи били, да би потом, идући премавезирову двору, били и секли све који су

им се на путу нашли. Везир побеже издвора, а два му сина заклаше. Пошто сезатворише у везирову кућу, отуд по-бише Турке који су се налазили у бли-зини. Кад видеше да им не могу ништа,

60


61/214

Турци запалише везирову кућу. Везир јепоручивао: ,,Излази, Ђоне, са дружи-

ном, на Божју веру.”Шаљани су се ругали везировој вери,

а певали су о својој смрти; и тај су дога-ђај ставили у песму: како изнад њиховихглава гори везиров сарај, како из огња

пучу пушке и гину Турци, како Ша-љани, док им гори коса на глави, витлају јатаганима, до задњег издисаја. Сви из-гореше, осим једнога. Тај један утечекроз некакву пушкарницу. Имао је свегашеснаест година и био је јединац у мајке.

Пошто му је покојни отац био главар,тај момчић, по обичају арбанашкоме,

више је волео отићи да погине но од-рећи се главарства и очево место пре-пустити другоме. Он је од Скадра доШаље ишао два дана, све бежећи икријући се.

У Шаљи се већ било чуло да су њихо-ви главари изгинули и пред сваку кућу главарску долазио је народ на саучешће,по народном обичају. Тако је било ипред удовичином кућом.

61


62/214

Трећи дан дође млади Шаљанин и на-ђе мајку и своје братство где кукају. Ка-

да га видеше, сви осим мајке окренушежалост на весеље. Мајка је зачуђено гле-дала у сина: ,,Откуд ти дође, сине? “

Син рече: ,,Погибоше сви.“Мајка се на то обрати присутнима:

,,Кукајте, браћо и пријатељи, нема мај-ка сина, није ово мој син никада био, ка-да ја нисам родила сина да сме погинутитамо где гину шаљски јунаци. Ја сам ви-ше него удовица и самохраница.“

Па настави са тужењем и нарицањем.Сви присутни скаменише се од чуда, а

син запита: ,,Куд ћу ја, мајко?“Мајка: ,,Ако хоћеш да си мој син, иди

у Скадар да те везир погуби, нека типролије крв тамо где и свој дружини. Тамо ћеш бити њихов друг и мој син.“

Млади Шаљанин отишао је у Скадар,казао везиру како је било и да је дошао

да буде погубљен. Везир га није погубиовећ му је даровао ново одело и вратио�

primjeri cojstva i junastva

Documents