MOTIVACIJA, AUTONOMIJA I DOSTIGNUĆE

Motivacija predstavlja bitan, ako ne i najbitniji faktor u učenju jezika. Jasno je da su ljudi

motivisani na različite načine i na različitim nivoima. Neki se bolje snalaze u drilovima, dok ih

drugi mrze, neki vole da glume, dok bi drugi da diskutuju o problemu. U bilo kojoj od ovih

situacija potrebno je stvoriti koherentnu i efikasnu učionicu. Da bi ovaj zadatak bio uspešno

realizovan nastavnik i učenici moraju da spoznaju svoje, kao i međusobne izvore motivacije i

ograničenja. Motivacija i autonomija u učenju su usko povezane, jer, bez motivacije, veoma je

teško dostići određeni stepen autonomije koji je dovoljan za uspešno učenje, u ovom slučaju-

stranog jezika.

Motivacija se može definisati kao interakcija između unutrašnjih i spoljašnjih faktora.

Treba poći od toga da svako poseduje urođenu motivaciju (postoji radoznalost da se otkrije nešto

novo, da se prihvate izazovi koji privlače pažnju). Takođe, u velikoj meri okruženje utiče na

pojedinca i na njegovo ponašanje, jer postoje određene društvene norme koje treba poštovati.

Ličnost može najbolje da funkcioniše ukoliko pomiri unutrašnje i spoljašnje faktore. U praksi se

ipak pokazalo da okruženje više utiče, ali opet ostavlja jedan deo gde pojedinac može da prati

sopstvena nahođenja. Učenje stranog jezika, bez unutrašnje potrebe jednostavno nije moguće.

Zato je potrebno da se učinici stimulišu, da se probudi radoznalost i motivacija. To opet

ne znači da bi trebalo pustiti i da rade šta hoće i kako hoće, već da se uz probuđenu motivaciju

realizuju postavljeni ciljevi.

Postavljaju se pitanja: odakle motivacija dolazi, koji izvori motivacije će dovesti do

potrebe za učenjem. Potrebno je shvatiti da, ukoliko se ne spozna izvor motivacije, ona neće

moći da se probudi na pravi način i u pravo vreme.

Kada bismo uporedili motivaciju sa novcem mogli bismo da kažemo da je spoljšnja

motivacija kao pozajmljeni novac: investicija koja se na kraju može isplatiti, a unutrašnja

motivacija: sopstveni novac, dobro potrošen.

Tri koncepta koja dovode do fenomana zvanog motivacija su: namera (izbor), emocije i

napor. Namera ili izbor su procesi koji podrazumevaju održavanje kontakata sa pojmovima i

situacijama u svetu tako da se o njima može efikasno razmišljati. Emocije - postoje četiri vrste

emocija: sklonosti (motivi), raspoloženje, uzbuđenje i osećanja. Napor se odnosi na namerno

izazvane misaone aktivnosti kao što su rešavanje problema, donošenje odluka. Kao rezultat

namere, emocije mogu biti probuđene na različite načene i različitog intenziteta. Namera praćena

emocijom utiče na to koliko će truda neko uložiti.

Kao što možemo da primetimo svesnost (svest) nam omogućava da prevaziđemo naše

genetske mogućnosti i da na taj način možemo preuzeti kontrolu nad aktivnostima, među kojima

je i učenje.

Unutrašnja motivacija

Unutrašnja motivacija je povezana sa mnogim drugim u psihološkoj literaturi. Ford

navodi 32 različite teorije o motivaciji od kojih se nekoliko njih može svrstati pod okrilje

unutrašnje motivacije. Ono što je zajedničko ovim teorijama je njihov fokus na sadašnjost,

izostavljajući prošlost i budućnost. Zato je potrebno dublje proučiti ovu vrstu motivacije.

Unutrašnju motivaciju karakteriše volja i spontanost, koja praćena emocijama i

saznanjima dovodi do njenog aktiviranja. Definiše se kao vrsta motivacije koja ne proizilazi iz

okruženja, već iznutra. Ako posmatramo motivaciju kao reakciju organizma na određenu

potrebu, unutrašnja motivacija dolazi iz osnovnih psiholoških potreba koje su kod čoveka

urođene. Te tri osnovne potrebe su: potreba za sticanjem sposobnosti, za povezivanjem i za

autonomijom (samopotvrđivanjem).

Unutrašnja motivacija je skoncentrisana na sadašnjost, na aktivnosti koje će se izvoditi

kako bi se došlo do željenog cilja u budućnosti. Ova vrsta motivacije se javlja kada se stvori

odgovarajući balans između postignutih veština i izazova. Nastavnici u najboljoj nameri, često

podrazumevaju da je dovoljno da se učenici osećaju dobro da bi se probudila motivacija.

Međutim, to opet nije dovoljno za buđenje unutrašnje motivacije.

Spoljašnja motivacija

Poznato je da u životu ne radimo uvek ono što nam se dopada (nosimo velike štikle,

idemo na trčanje...). Bez obzira na to, to ne znači da u ovim situacijama nije uključenja

unutrašnja motivacija. Kao što će pacovi izdržati bol kako bi zadovoljili svoju potrebu za

istraživanjem, tako će i ljudi pristati na neku aktivnost koja ih ne ispunjava, da bi zadovoljili

svoju radoznalost. Odrasli ljudi vide veće dobro u određenoj situaciji, pa im trenutno „nužno zlo“

ne predstavlja veliki problem i na taj način ne isključuje se unutrašnja motivacija.

Mnogi nastavnici i roditelji tvrde da se akademska dostignuća ne mogu postići ukoliko

učenici budu vođeni samo unutrašnjom motivacijom. Zato se javlja spoljašnja motivacija u vidu

nagrada, kazni, ispravki...Primer: Dete se u početku plaši da hoda, zato bira da puzi. Međutim, uz

pomoć odraslih ono će prohodati i strah će nestati.

Postoje 4 vrste spoljašnje motivacije u skladu sa stepenom u kojem je motivacija

internalizovana, ili je samoregulativna ili je regulisana drugim uticajima: spoljašnja,

identifikaciona, integrativna i umetnuta regulacija.

1. Spoljšnja regulacija se odnosi na ponašanje izazvano od strane druge osobe

(kazna,nagrada). Osoba na koju se utiče se sama opredeljuje na aktivnost. U ovoj situciji

osoba koja kontroliše ponašanje je prisutna ili je potencijalno prisutna.

2. Umetnuta regulacija uključuje intrenalizovana pravila i zahteve koji pritiskaju osobu na

određeno ponašanje (pretnje sankcijama ili obećane nagrade). Ovakvo ponašanje ne

odlikuje samoopredeljenost, nije izbor ličnosti.

3. Identifikaciona regulacija dolazi do izražaja kada osoba vrednuje aktivnost i poistovećuje

se s njom. U ovom slučaju ponašanje predstavlja deo same osobe, tako da će on aktivnost

rado obaviti. Primer: Učenik će raditi dodatne zadatke iz matematike da bi poboljšao

svoje znanje, a ne zbog svojih unutrašnjih interesa.

4. Integrativna regulacija se odnosi na aktivnosti koje u potpunosti zavise od izbora osobe.

Razlika između unutrašnje motivacije i integrativne regulacije, jeste u tome što je kod

prve slučaj da je ishod važan osobi, a u drugom slučaju aktivnost je zanimljiva sama po

sebi.

Možemo zaključiti da unutrašja i spoljašnja motivacija ne predstavljaju dve suprotnosti,

već dve „sile“ koje kada deluju zajedno, dovode do najboljih rezultata.

Autonomija

Učenik autonomiju stiče oslobađanjem svog izraza, učešćem u teorijskim problemima

koji se tiču same nastave i stalnim učešćem u komunikaciji koja se tiče i ličnih i predmetnih

sadržaja. Nastava se polako preusmerava prema učenikovoj autonomiji učenja, čija je suština

“naučiti učenika da uči”. Izuzetno bitan elemenat kod autonomije učenja da se učeniku pruži

mogućnost da preuzme kontrolu nad vlastitim učenjem, da sam određuje kako sadržaje tako i

ciljeve i svrhu učenja.

Teško je dati definiciju pojma autonomije u učenju, budući da se ona može sagledati iz

više aspekata. Ona ne znači da je učenik sam sebi dovoljan i nezavistan. Posebno kada govorimo

o autonomiji prilikom učenja stranog jezika, treba da imamo u vidu da se tu ponajpre radi o

jednoj vrsti filozofije, koja ne ograničava učenje na samo jednu metodu,   već dozvoljava 

upotrebu svake metode koju učenici smatraju delotvornom u svom slučaju.

Da bi učenik postao autonoman, on ne treba samo da pokušava da preuzme kontrolu nad

vlastitim učenjem svakog trenutka, već to treba da ostvaruje sistematično; a tu je uloga

nastavnika bitna, da ih ohrabruje i podržava u tom procesu.

Motivacija u učionici

Važno pitanje koje se postavlja jeste da li nagrade kao spoljašnji faktori dovode do

gubitka motivacije . Možemo navesti primer sledeći primer: autor ove knjige je na času

učenja gramatike sastavio sistem poena, podelio grupu u dve ekipe i organizovao

takmičenje . Mehanizam igre nije bio tako pažljivo organizovan kao što su gramatička

pravila, tako da je to kod učenika izazvalo pobunu i interesovanje za gramatičkim pravilima

je nestalo. Zato je potrebno voditi računa da nagrade ne odvlače pažnju od aktivnosti koju

treba sprovesti.

Možemo zaključiti da će nagrade , bilo novac, ocene, pa čak i pohvala imati loš uticaj na

motivaciju ukoliko se doživljavaju kao kontrola od strane onoga koji pruža tu nagradu.

Zadatak nastvanika jeste da podrži i usmeri učenike u procesu učenja. Ova podrška može

biti i konstruktivna i destruktivna. Njihove odluke da nagrade i pohvale su određene njihovim

osnovnim obrazovnim vrednostima, a poruke koje žele da pošalju o kontroli i sposobnostima,

oblikovane su njihovom svešću i razumevanjem uloge jezika u edukaciji. Zato je važno imati

u vidu i poštovati pedagoška delovanja, uprkos stečenoj tehničkoj stručnosti.

Dostignuće, procena i motivacija

Govorili smo ranije o urođenim potrebama kod čoveka. Dostignuće je usko povezano sa

ovim potrebama: osećaj osposobljenosti za korišćenje određenih znanja i veština, biti uspešan

u odnosima sa drugima, biti kontrolisan od strane onoga ko daje uputsva.

Kako dete raste njegovi unutrašnji faktori se mešaju sa spoljašnjim, tako da može doći do

promene interesovanja. Ove promene unutrašnje motivacije zavise od 3 faktora:

1. Od toga koliko je dete u mogućnosti da odgovori zahtevima

2. Od onoga što mu je dostupno u okruženju

3. Od toga u kojoj meri socijalni kontekst podržava autonomiju

Dostignuće se može posmatrati iz dva ugla:

1. Definisano protiv ciljeva, standarda i društvenih očekivanja; zadatak koji učenik traba da

obavi i koji će biti ocenjen od strane drugih.

2. Sa druge strane se nalaze samopercepcija (shvatanje samog sebe), sopstveno znanje i

samopotvrđivanje, odnosno autonomija.

Dostignuće predstavlja ono što omogućava odgovor na pitanje „Kako mi ide?“. Kod

unutrašnje aktivnosti odgovor leži u samoj aktivnosti, u osećaju uspeha. Kod spolajšnje

aktivnosti odgovor se nalazi u povratnim informacija drugih, nagradama, dobiti...Nastavnici

obično podrazumevaju da ukoliko je povratna informacija pozitivna ona poboljšava, a

negativna demotiviše, ali to ne mora uvek da bude tako.

Možemo zaključiti da je dostignuće u velikoj meri povezano sa samopotvrđivanjem.

Povratne informacije od drugih će unaprediti uspeh samo ako osoba oseti da je ponašanje

bilo u korist samopotvrđivanja i da podržava autonomiju. To opet ne znači da spoljašnji

faktori nisu važni. Napotiv, učenici će svoj uspeh upoređivati sa drugima. Najveća mana

spoljašnjih faktora, pre svega ocenjivanja, je to što samo neki određeni „merljivi“ segmenti

mogu biti ocenjeni, a oni najdublji ne.