УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ДЕПАРТМАН ЗА ФИЛОЗОФИЈУ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА

ИСТОРИЈА ЕСТЕТИКЕ 1

ПИТАГОРЕЈЦИ –МУЗИКА, ХАРМОНИЈА, БРОЈ

студент: ментор:

Игор Радуловић Бојан Благојевић

Ниш, јануар, 2013. Године

Ако желимо да говоримо о естетици у антици, која заправо тада није ни

постојала као одвојена грана филозофије, морамо прво разумети проблем разлике

између данашњих и ондашњих појмова који се у филозофији користе. Проблем је

настао недостатком речи којима бисмо превели античке термине, што наравно није

последица несавршености данашњих језика, већ то што се сâм начин размишљања кроз

историју мењао. Мењао се у тој мери да ми данас имамо много грана филозофије, док

су антички филозофи настојали да одгонетну питања из свих данашњих грана (њима

непознатим као таквим), као да се ради о једном једином проблему – што се

манифестовало у бројним системима (Питагора, Платон...), у којима аналогно можемо

примењивати форму једне гране на сваку другу (нпр. онтологији одговара етика,

епистемологија, итд). Један од поменутих проблематичнијих појмова за превођење је

појам музике. Оно што ми данас именујемо музиком је само један мали део тадашњег

обима тог појма. Наравно, када кажем тадашњи, мислим на доба Питагорејства. Musike

буквално преведено значи: „оно што се на музе односи“. Па је, тако, музика означавала

све активности које се изводе захваљујући музама, а то су активности којима се

васпитава душа. Одатле имамо поделу на васпитање душе – музику, и васпитање тела –

гимнастику. Примећујемо нераскидиву везу појма Musike и морала, што потврђује и

појам musikes technes, који управо значи: обликовање карактера1.

Овде ћемо се, прво, концентрисати на данашњи појам музике, тј. на онај део

обима тадашњег појма, који потпада под наш појам музике, па је очигледно да морамо

довести у везу та два појма, јер бисмо у супротном били принуђени да говоримо

највише о етици, због претходно утврђене везе musike и етике. После тога, преко

онтологије, коначно доводимо у везу музику и карактер.

Као што сам поменуо, музика јесте део питагорејског појма musike. Питагора,

као и Платон после њега, тврди да се музиком може деловати на карактер људи. Како

је дошао на ту помисао? Записане су бројне легенде о Питагори, па ћу навести неке од

њих. Постоји прича о томе како је Питагора пролазио путем близу места где су радили

ковачи. Он је чуо различите тонове, и приметио да они зависе од тежине чекића,

којима се удара у метал. Пошто је био школовани математичар, почео је да

експериментише са различитим математичким односима материјалних извора звука и

висина тонова које производе. Сматра се да је тада изумео монокорд – инструмент са

једном жицом, не тако добар за свирање, али одличан за Питагорине потребе. Он је

наиме на њему (и на лири) показао да висина звука зависи од дужине жице – што су

1 М. Узелац, Филозофија музике, стр. 20.

1

свирачи тог доба сигурно знали – тако да тачне математичке пропорције целих бројева

одговарају хармоничним сазвучјима – то вероватно нису. Лира је инструмент са седам

жица, које су исте дужине, али различите дебљине. Било је очигледно да је та разлика

узрок различитих висина звука. Монокорд је, пак, имао покретну кобилицу, тако да се

њоме слободно одређивала ефективна дужина жице, тј. она која вибрира и производи

звук. Исти ефекат се данас на жичаним инструментима постиже како кобилицом, тако

и скраћивањем жице прстима. Тако је однос између звука који производи отворена,

односно цела жица, и тачно половина те исте жице једнак октави – савршеној

хармонији. Питагора сигурно није могао да мери фреквенције тих звукова и буде

сигуран да је у питању исти тон, повишен или снижен за октаву, већ је на основу

осећаја хармоније, дакле естетски, потврдио свој експеримент. Постоји и прича да је

лири додао осму жицу, да би могла да се у једној скали одсвира октава. Са тим је имао

проблема из два разлога. Први, седам је био важан број за Грке, свети број. Ипак је

својим угледом успео да се избори за кршење тог веровања, бар кад је лира у питању.

Други проблем је био тај што се додавањем осмог тона створила дисонанца, нападна за

грчки слух. И то је решио снижавањем за пола степена једног од тонова, и наводно

тиме открио једну од музичких скала. Иначе, на просторима данашње Словеније је

пронађен остатак дувачког инструмента старог 25000 година, за који се сматра да је

свирао баш ту скалу, коју је Питагора „открио“2. Чак и да то није тачно, по мишљењу

Werner Danckert-а, хептатоника (скала са седам тонова) вуче корене вероватно још из

Вавилона3. Но, Питагори се заиста може приписати откривање музичких закона, ако их

је он први математички представио. То достигнуће је од невероватног значаја за даљи

напредак људске мисли. Он је успео да увиди форму, независну од материје, односно

од врсте материјала на коме се свира, чијом се применом увек добија хармоничан

однос тонова. Тако је суштина октаве пропорција бројева 2:1, квинте 3:2, кварте 4:3;

велику и малу терцу је, да не би користио „ирационални“ број 5, уместо 5:4 и 6:5

приказивао као 81:64 и 32:27 4. Дакле, у основи музике је пропорција, односно број.

Број је оно једино од чега зависи висина тона. Наравно, инструмент је неопходан, али

је он само променљива у том чину, број је константа. Апстрактна форма броја изгледа

као да држи чврсто и одређује законе по којима фукнционишу материјална тела. Па

2 Ради се о интрументу: https://en.wikipedia.org/wiki/Divje_Babe_flute; скала је: http://en.wikipedia.org/wiki/Diatonic_scale3 Werner Danckert - Tonovi i brojevi, у: Ivan Focht, Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Нолит, Београд, 1980, стр. 68.4 Исто, стр. 70.

2

зашто би деловала само на музику? Питагора тада претпоставља да се и планете

заправо налазе и крећу по закону који одговара математичким пропорцијама, као код

монокорда и лире. Чувена синтагма, која се одржала до данас „музика сфера“ означава

управо тај однос небеских тела. Реч све-мир и показује порекло из оваквог појма

сталног, непроменљивог неба. Потпуно погрешно схватање, које нуди и Аристотел, да

планете морају производити звуке због тога што се крећу, а да их ми не чујемо јер смо

навикли на њих, не може бити Питагорино схватање. Просто се не уклапа у ток мисли.

Питагора је пре, као просветљен мудрац, говорио да музику сфера не чујемо од буке на

земљи, односно, исто оно што и Платон каже, да се треба окренути форми, сагледати

апстрактне идеје, уздићи се изнад материјалног, спознати истину – овде је она

математички однос бројева, тј. хармонија. У самом појму музике сфера налази се

особина нечујности. Она је небеска, ноетичка музика (од nous – разум), чулима

неприступачна, нематеријална, невременска, непросторна, само мишљењу доступна.5

Аристотел као да верује да су Питагорејци горорили о томе да планете производе

естетичку музику, тј. ону коју можемо чути, земаљску, коју стварају музичари. С

обзиром да је већ довољно било речи о томе како је Питагора установио битност форме

и њену превласт над материјом, тј. ноетичке музике над естетичком, јасно је да није

било потребе да верује да се музика сфера може чути ухом, већ само и једино разумом.

Ова Питагорина примена појма музике на космос није неоснована и насумична. Он пре

ње претпоставља нешто што омогућава ту аналогију (можда чак потпуно подударање)

музике и космоса. Грчка реч kosmos има два значења. Прво је: украс, орнамент. Друго:

правилан распоред.6 Као и код Јоњана, овај појам означава, поред рапореда, сталности

и тачности, и лепоту, савршеност (комплетност) и моралност. Али, Питагорејци су

продубили овај појам, тако што су му приписали математичку форму. Тако суштина

космоса као уређене целине, тј. оно што његове делове држи у константном односу

јесте хармонија, која, као што смо видели на примеру музике, јесте број. Бројеви од

којих зависи космос су 1, 2, 3, 4. Само прва четири цела броја (четири света броја), који

чине tetraktys. Њихов збир је 10. Међутим, они нису само бројеви. 1 је онтолошка

основа тачке, 2 - праве, 3 - равни, 4 - тела. Онтолошке основе у смислу формалних,

апстрактних услова ових геометријских појмова. Све материјалне, створене ствари су

одраз апстрактне, матеметички уређене, рационалне структуре космоса. Рационални

5 Ferruccio Busoni – Muzika kao dah sa drugih planeta, у: Ivan Focht, Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Нолит, Београд, 1980, стр. 85.6 Richard D. McKirahan, Philosophy before Socrates, стр. 92.

3

односи апстрактних, формалних бића (бројева) одређују законе космоса и свега

насталог (самим тим и музике), као и законе наших телесних процеса, али и живота у

заједници, тј. морала. Да би ова последња тврдња о моралу била мало јаснија, позваћу

се на Питагорину примену музике на лечење људи. Било да се радило о болести, неком

тику, или повреди, Питагора би примењивао хармоничну, тј. лепу музику на лечење

пацијента. Ако схватимо да основа свега није материја, већ релација, и то релација

апстрактних бића, онда ћемо знати да је релација и у основи човека. Ова се

претпоставка још јача чињеницом да ми чујемо савршену квинту, октаву, и било који

хармонични однос тонова баш тако како их чујемо – хармонично, лепо. Прија нам да

чујемо математички тачно, целим бројевима приказане односе тонова, тј. наравно,

реализације тих односа. Супротно, прелаз од С на F# се сматрао кршењем хармоније,

забрањиван је, а у средњем веку је чак важио за грех. Дакле, математичка структура

естетичке музике се поклапа са нашим осећајем, тј. нашим вредновањем ње.

Рационално математички приказану естетичку музику примамо са одобравањем,

задовољни, док ће дисонанца увек звучати одбојно и агресивно на наш слух. То је зато

што смо ми конструисани управо тако – по рационалним односима бројева (као и све

остало). Онда, ако смо болесни, повређени, имамо неки тик, или било какав

недостатак, значи да смо дисхармонични. Потребно нам је враћање у стање хармоније.

Најбољи начин да се то учини јесте терапија музиком.

Конституент свега што јесте је број. Немогуће је не приметити сличност броја и

Хераклитовог логоса, па и Платонове највише идеје. Сви они су формални услови

постојања. С обзиром да је број и форма човека и човечије душе, ето одговора на горе

постављено питање: Како је дошао на ту помисао? Наиме на помисао да музика има

терапеутско дејство, да може да васпитава душу. Поистовећивање супстанције свега

постојећег омогућава деловање једног на друго по принципу: слично се сличном

радује. Заправо, по форми, могли бисмо рећи да се исто истом радује, јер су космос,

музика, и људска душа изоморфни. Наравно, разликују се, ако узмемо и материју у

обзир. Музика коју производи инструмент делује на музику у човеку, на његову

хармонију, тако што ће лепа музика учинити човека бољим, а лоша горим.

Лепо је, за питагорејце, као и за све грчке филозофе, у вези са добрим и

корисним. Дакле, музика није лепа зато што нам се свиђа, већ зато што добро обавља

функцију васпитања душе. Он је терапеутски примењивао музику и доводио човека у

стање хармоније, мира, непристрасности, неафицираности, у стање спознања

јединствености лепог, доброг и истинитог. Једну од таквих прича нам преноси Боетије.

4

Наиме, Питагора је успео да применом лепе (добре, истините) музичке скале смири

младића, који је био веома бесан и хтео је да запали кућу своје жене. Питагора је

тврдио да је младић изложен лошој музици, односно лошим утицајима, који ремете

његову хармонију. Овде је, наравно, музика метафора за све што постоји, односно све

што је довело до дисхармоније младићеве душе. Разлога за веровање у овај метод има,

јер је Питагора, по предању, путовао чак до далеке Индије, где је могао да учи о

просветљењу душе. Циљ који постиже хармонизовање душе је исти као и код

медитације. Утицаји хиндуизма се виде и у аскетизму, окренутости мистицизму,

чувања живота свих живих бића због веровања у сеобу душе, итд. Живео је у чудесно

доба мудраца, на почетку, како Јасперс каже, прекретнице, аксијалног доба.

5

Литература:

1. М. Узелац, Филозофија музике,2. Ivan Focht, Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Нолит,

Београд, 1980.

3. Daniel N. Robinson, Pythagoras and the Divinity of Number, у: The Great Ideas of Philosophy, 2nd Edition, The Teaching Company, 2004.

4. Richard D. McKirahan, Philosophy before Socrates5. Melanie Richards, Pythagoras and Music, Rosicrucian Digest No. 1, 2009.

6. Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd, 2007.

6