srpski jezik - milan stakic

31
Предавање бр 1. 06.10.2008. УВОД Граматика је наука о структури језика, која проучава његове гласовне, обличке, творбене и реченичне особине. Дели се на: Фонетика са фонологијом Морфологија Творба речи Синтакса Граматика је дескриптивна друштвена наука, она не ствара језик, већ га описује и прописује правила како треба говорити. Граматика је такође и скуп правила о језичким јединицама. Језик је систем знакова, који служи као средство општења међу људима (људи се могу споразумети и другим, нејезичким знаковима, као што су на пример семафори и сирене, међутим ови знаци су актуелни само у том једном тренутку, док језиком можемо изарзити и прошлост и будућност, што га чини најсавршенијим средством општења). Језик је друштвена појава (настаје у оквиру друштва) и повезан је са мишљењем и свешћу. Основне функције језика: Комуникативна (служи за општење, комуникацију) Сазнајна (когнитивна, изражајна, експресивна - јер о неком догађају можемо да сазнајемо из историјских података или из неког уметничког дела, нпр.) Акумулативна (не проналазимо наново у свакој генерацији точак, струју, књигу, већ се та знања предају са генерације на генерацију, односно акумулирају се) Језичка заједница - чине је људи који говоре истим језиком, тј. људи који у својој свести и говору имају исти гласовни, лексички, облички и синтаксички систем. Индоевропској језичкој породици припадају словенски, германски, романски, језици Индије и Ирана и многи други. 1

Upload: teodora-radovanovic

Post on 29-Nov-2015

237 views

Category:

Documents


32 download

TRANSCRIPT

Page 1: Srpski Jezik - Milan Stakic

Предавање бр 1. 06.10.2008.

УВОД

Граматика је наука о структури језика, која проучава његове гласовне, обличке, творбене и реченичне особине.

Дели се на: Фонетика са фонологијом Морфологија Творба речи Синтакса

Граматика је дескриптивна друштвена наука, она не ствара језик, већ га описује и прописује правила како треба говорити.Граматика је такође и скуп правила о језичким јединицама.

Језик је систем знакова, који служи као средство општења међу људима (људи се могу споразумети и другим, нејезичким знаковима, као што су на пример семафори и сирене, међутим ови знаци су актуелни само у том једном тренутку, док језиком можемо изарзити и прошлост и будућност, што га чини најсавршенијим средством општења).

Језик је друштвена појава (настаје у оквиру друштва) и повезан је са мишљењем и свешћу.

Основне функције језика:

Комуникативна (служи за општење, комуникацију) Сазнајна (когнитивна, изражајна, експресивна - јер о неком догађају

можемо да сазнајемо из историјских података или из неког уметничког дела, нпр.)

Акумулативна (не проналазимо наново у свакој генерацији точак, струју, књигу, већ се та знања предају са генерације на генерацију, односно акумулирају се)

Језичка заједница - чине је људи који говоре истим језиком, тј. људи који у својој свести и говору имају исти гласовни, лексички, облички и синтаксички систем.

Индоевропској језичкој породици припадају словенски, германски, романски, језици Индије и Ирана и многи други.Словенски језици имају велики број заједничких црта, што говори о томе да је постојала прасловенска језичка заједница у предисторијској епоси (периодизација се врши на предисторијски период - пре проналаска писма, о коме сазнајемо на основу археолошких и других извора и историјски - од проналска писма).Прасловенска језичка заједница се простирала између река Одре и Лабе на западу и Волге на истоку, а касније се распала на 3 језичке групе:

Јужна: словеначки, макоденски, бугарски, старословенски и српскохрватски језик (уместо термина српско-хрватски језик, могу се појединачно навести српски, хрватски бошњачки и црногорски језик)

1

Page 2: Srpski Jezik - Milan Stakic

Западна: пољски са кашупским и словињским (наводи се овако да се не би полемисало о томе да ли су ово посебни језици или дијалекти пољског), чешки, словачки, лужичкосрпски (горњи и доњи)

Источна: руски, украјински и белоруски

Јужнословенски језициПре доласка на Балкан Јужни Словени су живели у заједници, али одвојено од Западних и Источних, што условљава одређене лексичке, обличке и граматичке промене. У току историјског развитка деле се на:

Западне (словеначки, српско-хрватски) Источне (бугарски, македонски, старословенски)

Старословенски језик је први књижевни језик, није више жив, док сви остали јесу, међутим он је од изузетног значаја, јер је био први.

Српски језик Српскохрватским језиком - народним и књижевним - говори се у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Чине га три наречја: штокавско, чакавско и кајкавско, које су своје називе добили према упитној речци за ствари (Шта? Ча? Кај?). Разликују се у деклинацији, акценту и изговору гласа јат, који је наслеђен из прасловенског.У савременим говорима тај глас јат даје рефлексе (замене):

Е (млеко, место) - екавски (И)ЈЕ (млијеко, мјесто) - ијекавски И (млико, мисто) - икавски.

Штокавско наречје је заступљено у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и делу Хрватске (северозападна граница иде по линијиЧ Нови Винодол, Огулин, Карловац, Сисак, Бјеловар, Вировитица - где се додирује са чакавским и кајкавски, а ка истоку се простире од Јадрана (осим Дубровачког приморја, Мљета, једног уског јадранског појаса) до границе са македонским језиком).

Штокавско наречје се дели:

1) према рефлексијама ЈАТ, на: екавски изговор (и)јекавски изговор икавски изговор

2) према развијености акцента и облика, на: старији штокавски дијалекти млађи штокавски (новоштокавски) дијалекти

ЕКАВСКИ ИЗГОВОР:

Старији штокавски дијалекти:

1) ПРИЗРЕНСКО - ТИМОЧКИ дијалекат у неким говорима чува полугласник (д6н, т6н6к уместо дан, танак) вокално Л у неким говорима даје ЛУ (плун, длуг, слуза), док у неким остаје

очувано (плн, длг, слза, слнце), а у књижевном језику је прешло у У (пун,

2

Page 3: Srpski Jezik - Milan Stakic

дуг, суза, сунце) у једном делу се Ћ и Ђ изговарају као Ч и Џ (куча, меџа) неки говори чувају сугласничко Л на крају речи (казал), док се негде

замељује са ЈА (казаја) упрошћена деклинација (само номинатив и акузатив) нема сугласника Х нема инфинитива (футур први: ћу, ћеш, ће + презент) има само један акценат

2) КОСОВСКО - РЕСАВСКИ дијалекат има два силазна акцента (јунАк, девОјка, мотИка), акцентуација је

непренесена, а у новије време се јавља и дугоузлазни ЈАТ се доследно замељује са Е, које стоји свугде, где је историјски било ЈАТ

(датив: ноге, земље, руке, тема, добрема... компаратив: мудреј, здравеј, новеј)

нема сугласника Х често се користи компаратив на -ШИ (новши, црнши) футур први се гради: ћу, ћеш, ће + презент

3) СЛАВОНСКИ ШТОКАВСКИ дијалекат екавског изговора има 3 акцента (ОВО је најстарија акцентуација штокавског типа), два

силазна и један акут (~) Деклинација; има старе облике (генитив множине без А, различити облици

за датив, инструментал и локатив множине) нема сибиларизације

Млађи штокавски дијалекат:

1) ШУМАДИЈСКО - ВОЈВОЂАНСКИ четвороакценатски систем неакцентоване дужине могу да стоје само иза акцентованих слогова нова деклинација (генитив множине на А и само један облик за датив,

инструментал и локатив множине) ЈАТ се замењује гласом Е, али уз недоследности (мудрији, новији, нисам,

ниси, датив: жени, мени, овим, оним) углавном нема сугласника Х група АО сажима се у О (пево, промуко) постао је основа српског књижевног језика екавског изговора

ИЈЕКАВСКИ ИЗГОВОР

Старији штокавски дијалекат

1) ЗЕТСКО - ЈУЖНОСАНЏАЧКИ ијекавска замена ЈАТ старија акцентуација (2 силазна акцента, који могу да стоје и на

унутрашњим слоговима и на крају речи), негде се акценти преносе, али без тонске промене, која је у књижевном језику обавезна

јекавско јотовање (ђевојка, ћерам, вљера, пљесма) не разликују се локатив и инструментал (уз глаголе мировања) и акузатив

(уз глаголе кретања)

3

Page 4: Srpski Jezik - Milan Stakic

инфинитив је без И (гледат, причат, доћ, рећ) аорист и имперфекат су у живој употреби

Млађи штокавски дијалекат:

1) ИСТОЧНОХЕРЦЕГОВАЧКИ четвороакценатски систем неакцентоване дужине могу да стоје само иза акцентованих слогова нова деклинација ЈАТ прелази у ИЈЕ (дуги) и ЈЕ (кратки слогови) * млијеко,

дијете, пјесме, вјера.... бријег - брегови, гријех - грешка, вијавица.... испред О иде И (волио)

углавном раширено јекавско јотовање, осим у говору Дубровника и градских Муслимана

углавном нема сугласника Х, осим у говору Дубровника и градских Муслимана

група АО сажима се у О (пево, промуко) инфинитиви су на ТИ и ЋИ, али и на Т и Ћ чува се аорист, а имперфекат у јужној и југоисточној зони од краја 15. и почетком 16. века постаје основа књижевног језика

Дубровника, а у 19. веку постаје основица заједничког (и)јекавског говора

ИКАВСКИ ИЗГОВОР (неће бити на испиту!) Посавски икавски Млађи икавски Истарски

Диференцијација дијалеката у пракси није тако строга, јер се често срећу прелазни говори - мешавина једног и другог суседног дијалекта.

Предавање бр 2. 13.10.2008 (by Јелена Николић)

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК

До XIX века, књижевност се писала на сва три наречја српскохрватског језика. Основе данашњем књижевном језику утврђене су и постављене у XIX веку. Настао је општи, заједнички књижевни (стандардни) језик. Користи се у школи, раду, науци и публицистици, а заснован је на утврђеним донетским, морфолошким и синтаксичким обрасцима који чине норму књижевног језика.Норма је укупност правила која су обавезна за све који тим језиком говоре и пишу.Новом књижевном језику претходила је дуга историја у којој се развијала писана делатност на старијим и старим књижевним језицима народа који говоре српскохрватским језиком.

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК ДО XIX ВЕКА И СТВАРАЊЕ МОДЕРНОГ ЈЕЗИКА У XIX ВЕКУ

Први књижевни језик старих Словена био је старословенски, са два писма – глагољицом и ћирилицом. Ћирило и Методије, први словенски просветитељи, у

4

Page 5: Srpski Jezik - Milan Stakic

IX веку превели су са грчког црквене књиге.863. год. је година словенске писмености. Ћирило и Методије су дошли у Моравску и тамо почели подучавати људе, те тај тренутак означава почетак словенске писмености.Срби су примили старословенски као књижевни језик у који су уносили језичке особине народног језика.Најстарији српски књижевни језик био је старословенски у српској редакцији, односно српскословенски језик. На том језику су писана црквена и световна дела (XII век – Мирослављево јеванђеље), и до прве половине XVIII века на њему је писао и Гаврило Стефановић Венцловић.Српскословенски језик је имао више особина, употребљаван је у повељама, уговорима и писмима средњовековних владара. Језик је био народни са примесама старословенског.Међутим, развитак српскословенског језика спречен је падом српске државе под турским ропством. И даље се писало старословенским у српској редакцији, мада је писменост тада била сведена на сами минимум – на манастире и цркве и на преписивање црквених књига.Под вођством Арсенија III, српски народ је избегао у Угарску. Свештеници су пренели књиге и наставили да пишу на српскословенском језику. Писци тога доба су научне беседе и песме писали народним језиком – Гаврило Стефановић Венцловић, Јован Рајић (Бој змаја с орлови), Захарија Орфелин.Друштвене прилике у то време нису биле повољне. Срби су били изложени притиску и обраћају се православној Русији за помоћ.1726. год. долази Максим Суворов и у Карловцима отвара ''Славјанску школу'', која је радила 5 година.1733. год. Емануил Козачински са неколико руских учитеља оснива ''Латинску школу'' и спрема их за српске школе.У првој половини XVIII века у нашим крајевима ствара се школа у којој се негује рускословенски црквени језик (руска редакција старословенског језика).Пред крај прве половине XVIII века потискује се српскословенски језик. Рајић сада пише рускословенским, па и руским књижевним језиком (''Историја разних славенских народов''). Рускословенски и руски књижевни језик били су неразумљиви народу и он почиње да их меша са српским народним језиком.Око средине XVIII века, ствара се мешавина названа славеносрпски језик.Захарија Орфелин је 1768. год. објавио ''Славеносербски магазин'' са текстом на славеносрпском језику, а њиме се писало највише у последње две деценије XVIII века. Тим језиком су писали просветитељски писци Емануел Јанковић, Павле Соларић и Доситеј Обрадовић.Представници просветитеља су истицали да народ треба писати народним језиком, па су неки од њих по тој идеју и прави претходници Вука Стефановића Караџића.

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1739 – 1811) у делима се залаже за употребу народног језика, иако се ни сам није могао

ослободити рускословенизама. Иако се за његов језик не може рећи да је славеносрпски, много је ближи народном изразу.

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (1787 – 1864) реформатор српског језика остварио је идеју о увођењу народног језика у књижевност 1818. год. прво значајно дело - ''Српски рјечник'', написано народним

5

Page 6: Srpski Jezik - Milan Stakic

језиком и реформисаном азбуком и правописом. 1813. год. долази у Беч и упознаје се са Словенцем Јернејом Копитаром

(1780 – 1844; цензор, кустос бечке дворске библиотеке) Уз Копитарову помоћ, Вук почиње да прикупља народне умотворине и

да пише граматику и речник. прву граматику објављује након годину дана од доласка у Беч – 1814.

год. ''Писменица сербскога језика'', која је веома битна јер у њој даје програм свог будућег рада.

пошто се у тадашње време писало без одређених граматичких правила, сви су имали свој језик, Вук је написао прву граматику (горепоменуту ''Писменицу'') реформисаном ћирилицом Саве Мркаља.

Сава Мркаљ (1783 – 1833), био је геније за језик и веома надарен за учење. Иако је рођен у тешкој сиротињи, успео је да се ишколује. Дакле, био је школовани граматичар и први који је видео да у писму има много језичких знакова. Написао је језичку расправу ''Сало дебелог јера'', у којој је покушао да елиминише низ слова која немају своје покриће. Био је у сукобу са црквом, завршио је и у лудници, где га је посећивао Вук Стефановић Караџић.

прва Вукова граматика (''Писменица сербскога језика''), писана је по узору на словенску граматику Аврама Мразовића, заснована на принципу Јохана Аделунга – пиши као што говориш (Вук је додао ''читај како је написано'').

слова која је Вук унео у ћирилицу: Ј, Љ, Њ, Ћ, Џ (из средњовековних рукописа), Ђ. (једно слово – један знак)

Вук није прихватио Мркаљев предлог за јоту, већ су га нападали зато што је јоту узео из латинице. Рекли су да је јоту узео из католичког писма и унео га у православље.

своју нову азбуку први пут употребљава у ''Српском рјечнику'', који је објавио 1818. год. у Бечу. Речник је написао језиком родног Тршића, источнохерцеговачким дијалектом.

1836. год. у гласовни систем унео је сугласник Х, из Дубровника и Црне Горе (љеб, итар, ора, ора; хљеб, хитар, орах, ораха).

1839. год. одустао је од јекавског јотовања Д и Т (дјевојка, дјеца, тјешити, тјерати)

1852. год., млади лингвисти су се сакупили око Вука у намери да га убеде да из другог речника избаци неподесне речи.

присталице илирског покрета заједно са Људевитом Гајем узимају штокавско наречје ијекавског изговора.

1850. год. – књижевни договор у Бечу; Димитрије Деметер, Иван Кукуљевић, Иван Мажуревић и др., заједно са Вуком, Ђуром Даничићем и Фрањом Миклошчем, позивају хрватске и српске писце да пишу Вуковим народним књижевним језиком и правописом.

Ђура Даничић (1825 – 1882), придружио се Вуку у борби са противницима. Дела: Рат уа српски језик и правопис (1847, образложио Вукову реформу и написао на народном језику), Мала српска граматика (1850), Рјечник из књижевних старина српских (1863 и 1864, тротомни речник), Историја облика (1874) и друга дела значајна за српску писменост. Покренуо је израду речника из 1880. год., 23 тома, сваки по 1000 страна.- 1847. год. је година победе Вукових идеја; те године су објављене ''Песме'' Бранка Радичевића, ''Горски бијенац'', П. П. Његоша (епско и филозофско дело), као и Вуков превод Новог завјета.

6

Page 7: Srpski Jezik - Milan Stakic

Предавање бр. 3 20.10.2008 (by Јелена Николић)

РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА

Књижевни језик је од половине XIX века добијен стандардизацијом (дефинисањем и утврђивањем норме). Наш књижевни језик се раслојава и у њему се стварају језички слојеви. Ово раслојавање засновано је на посебним условима остваривања целовитог књижевног језика на одређеној територији са специфичним савременим културно-историјским развојем, затим, у одређеним друштвеним слојевима (све зависи од нивоа образовања и струке) и на употреби књижевног језика према предмету и методу мишљења (канцеларијски, новинарски, књижевно-уметнички...).Најзначајније категорије раслојавања нашег књижевног језика: територијално раслојавање (најзначајније), социолект или социјални дијалекат и функционално раслојавање (стилови језика).

1) ТЕРИТОРИЈАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ – огледа се највише у фонетици (фонологији), нпр. у изговору гласова, у акцентовању речи, одсуству фонема или њиховом замењивању. Тако ће, нпр., речи млеко, Београд, уредити и друге с фонемом Е у њима различито изговарати говорници с подручја Ниша (немају дугоузлазне акценте), Београда и Суботице. Говорници из Тршића морају да пазе на изговор сугласника Х, па ће уместо храна, добрих, мојих изговарати рана, добри, моји. Територијално раслојавање огледа се и у морфологији, творби речи и синтакси, као и у речнику (лексици). Тако овај слој у књижевни језик уноси и посебне регионалне црте. С обзиром на развитак друштва, територијално раслојавање има и сеоске (руралне) и градске (урбане) посебности.

2) СОЦИОЛЕКТ – остварење је општег књижевног (стандардног) језика засновано на посебностима појединих слојева друштва који говоре општим књижевним (стандардним) језиком. Нека језичка остварења тих слојева позната су у науци као и жаргони, језици који могу бити доста удаљени од стандардног језика. Социолект је језик који преузима из књижевног језика фонетику, морфологију и синтаксу, без девијација, али на лексичком нивоу се раслојава у више слојева. Познатији су социолекти лекара, адвоката, војника, рудара и група припадника појединих професија. Међу њима, издваја се такође и жаргон ђака и студената.

3) ФУНКЦИОНАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ – књижевни језик се остварује у функционалним стиловима:

а) разговорни стил – средство је свакодневног споразумевања и одликује се ужим избором лексике (обично је везана за свакодневне животне ситуације), поједностављеном синтаксом реченице... б) административни (канцеларијски) стил – устаљени ред речи, устањене реченице и изрази... в) публицистички (новинарски) стил – језички израз с кратком реченицом и избором речи које су познате ширем кругу читалаца; новинари морају имати на уму да пишу за људе различитог образовања – и за сељака, и за академика, тако да све мора бити разумљиво. г) научни (знанствени) стил – не треба бити свакоме разумљив, подразумева извесно предзнање и није препоручен свакоме; одликује се реченицом подређеном логичком размишљању, лишеном осећајности и избором речи који зависи од предмета саопштења, термини се подразумевају.

7

Page 8: Srpski Jezik - Milan Stakic

д) књижевно-уметнички стил – говорник (писац) своју поруку изражава језичким средствима која ће слушаоцу (читаоцу) најупечатљивије приказати предмет поруке; томе задатку подређени су избор речи, структура реченице и израза. Овај стил се дели на песнички (поетски) и приповедачки (наративни).

ГРАМАТИКЕ И РЕЧНИЦИ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

Нормативна граматика се бави дефинисањем правила језика; тим термином се зове свака граматика која, на основу исцрпног описа савременог језичког стања, описује правила књижевног (стандардног) језика. Свака граматика је нормативна, заснована на нормама правилног изражавања.

- Граматика и стилистика хрватскога или српскога језика, Т. Маретић; заснована на језику Караџића и Даничића, изашла је 1899. год. у Загребу (друго издање – 1931. год., треће издање – 1963. год.)

- ВЕЛИКА ГРАМАТИКА Михаила Стевановића: Савремени српскохрватски језик – Граматички системи и књижевнојезичка норма I (издат 1964. год. у Београду, 10 уводних страна и 629 страна текста) и II, Синтакса (издат 1969. год., 8 уводних страна и 902 стране текста).

- Граматика српскохрватског језика за средње школе, Михаило Стевановић; 1990. год. у Цетињу је изашло 11. издање.

- Граматика српскохрватског језика, Брабец-Храсте-Живковић; Загреб, 1961, 1965, 1970.

- Приручна граматика хрватскога књижевног језика (Велика хрватска граматика), у Загребу 1979. год.

РЕЧНИЦИ

- Рјечник хрватскога или српскога језика Југословенске академије знаности и умјетности, Загреб, 1880 – 1976.Прве две књиге су биле у Даничићевој редакцији. Информативан речник за старија раздобља језика, али и нормативан за период од Вука до Даничића и даље.

- Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности, чија је прва књига изашла 1959. год. и чија израда још траје; речник је информативан и нормативан.

- Вуков Српски рјечник, који се појавио у више издања – 1818, 1852, 1898, 1966, 1986.

- Речник српскохрватског књижевног језика Матице српске, 6 томова. Једнотомник је изашао на његовој основи, али је доста ствари избачено.

- Лексикон страних речи и израза, Милан Вујаклија, Београд, 1980.- Велики рјечник страних ријечи, Братољзб Клаић, Загреб, само до 1968.

издата су 4 издања речника.- Етимологијски рјечник хрватског или српскога језика, Петар Скок.

Загреб, 4 тома, 1971 – 1974.- Фразеолошки рјечник хрватског или српског језика, Јосип Матешић,

Загреб, 1982.

1960. год. – Новосадски договор. (говорило се о употреби књижевног језика, тј. српскохрватског језика са своја 2 писма)

8

Page 9: Srpski Jezik - Milan Stakic

ПРАВОПИС може бити 1) етимолошки (коренски) – своја правила заснива на начелу чувања порекла речи, пре свега корена, а онда и других делова речи и 2) фонетски – своја правила писања заснива на начелу да сваком гласу у говору одговара посебан знак у писму.

ФОНЕТИКА са основама фонологије и морфофонологије

Фонетика је наука о језику која проучава гласове и њихове промене. Фонетика је физиолошка (описује рад говорних органа) и физичка наука (покрете говорних органа прати и треперење ваздушне струје).Говорни органи деле се на три групе:

1) плућа, трбушни мишићи, дијафрагма и душник.2) централна група – гласне жице, језик, задње и предње непце, алвеоле

(набори), зуби и усне.3) ждреона, усна и носна дупља појачавају гласове и дају им посебан тон и

боју.Елементи гласа: јачина гласа (зависи од амплитуде – уколико је амплитуда већа, глас је јачи), висина гласа (зависи од брзине којом тело трепери) и боја гласа (зависи од облика резонатора).Гласови српског књижевног језика деле се у три групе:

1) САМОГЛАСНИЦИ (вокали)

И У

Е О

А

- И и У су високи и затворени вокали - Е и О су вокали средње висине и средње отворености- И и Е су вокали предњега реда - У и О су вокали задњега реда - А има све особине вокала задњега реда, и то је најотворенији вокал

српскога језика, ниски самогласник- сви вокали су звучни гласови, чисти тонови и носиоци слога

2) СОНАНТИ (гласници) – В, Р, Ј, Л, Љ, М, Н, Њ

а) уснено-зубни: Вб) алвеоларни (носиоци слога): Р, Л, Нв) предњонепчани: Ј, Љ, Њг) двоуснени: М

Сва три алвеоларна сонанта могу бити носиоци слога, и то:Р – 1) када је у средини речи између два сугласника (прст, крв, трчати)

9

Page 10: Srpski Jezik - Milan Stakic

2) када је на почетку речи испред сугласника (рт, рђати, рвати се) 3) када је иза самогласника у сложеницама (зарђати, порвати се) 4) испред О које је постало од Л – отро (отрла, отрло), застро (застрла, застрло)Л и Н могу бити носиоци слога у властитим географским именима: Влтава, Плзен, као и у енглеским и арапским именима лица: Идн, Ибн-Сауд.

3) КОНСОНАНТИ (сугласници)-по месту артикулације-а) уснени (лабијални): П, Б, Фб) зубни (дентални): Д, Т, З, С, Цв) предњонепчани (палатални): Ч, Џ, Ћг) задњонепчани (веларни): К, Г, Х

-по начину артикулације-а) експлозивни (праскави): Б, П, Д, Т, К, Гб) африкате (сливени): Ц (т + з), Ч (т + ш), Џ (т + ж), Ћ (меко т + меко с), Ђ (меко д + меко з)в) фрикативни (струјни): З, С, Ж, Ш, Ф, Хг) назали: М, Н, Њд) латерални: Л, Љђ) вибранти: Р е) полувокали: В, Ј

Предавање бр. 4 27.10.2008 (by Јелена Николић)

АРТИКУЛАЦИОНЕ И АКУСТИЧКЕ ОСОБИНЕ ГЛАСОВА

а) ЛОКАЛИЗОВАНОСТ/НЕЛОКАЛИЗОВАНОСТ ГЛАСОВАПрема томе да ли ваздушна струја пролази слободно (неометано) или наилази на препреку, гласови се деле на вокале, сонанте и консонанте.Према месту препреке, гласови се деле на:а) уснени (лабијални): Б, П, В, Ф, Мб) алвеоларно-носни глас Нв) уснено-носни глас Мг) предњонепчано-носни глас Њ- сонанти и консонанти су локализовани, а вокали нелокализовани гласови.

б) ЗВУЧНОСТ/БЕЗВУЧНОСТ ГЛАСОВА- звучност је када су гласне жице затегнуте и трепере, а безвучност када су опуштене и не трепере.ЗВУЧНИ СУГЛАСНИЦИ: Б Г Д Ђ Ж З ЏБЕЗВУЧНИ СУГЛАСНИЦИ: П К Т Ћ Ш С Ч Ф Х Ц

в) МЕКОЋА ГЛАСОВАУ нашем језику има пет меких гласова – два права сугласника Ђ И Ћ и три сонанта Ј, Љ, Њ.- сви остали гласови су тврди.

10

Page 11: Srpski Jezik - Milan Stakic

СЛОГ И ПОДЕЛА РЕЧИ НА СЛОГОВЕ

- када се реч завршава на самогласник, слог је отворен (ЛИ|ВА|ДА), a када се завршава на сугласник, слог је затворен (СЛОМ|ЉЕН)

- А|ВИ|ОН (отворен, отворен, затворен); ПРО|ЗОР (отворен, затворен)- граница слога долази иза вокала, а испред сугласника (ЧИ|ТА|ТИ, О|ВА|МО)- када се у средини речи нађе више сугласника од којих је на првом месту

струјни (с, з, ж, ш, ф, х) или сливени, тј. африкате (ч, џ, ћ, ђ, ц), граница слога је испред те групе – ЛА|СТА, ПО|ШТАР, ГРО|ЖЂЕ, ЗВЕ|ЗДА, У|СА|ХНУ|ТИ, НА|ФТА, ВО|ЋКА, МА|ЧКА, ЧЕ|ШЋИ и сл.

- ако се у групи сугласника на другом месту налази сонант (в, р, ј, љ, њ), а испред њега било који сугласник, граница слога је испред те групе – ТО|ПЛО|ТА, СВЕ|ТЛОСТ, ТО|ПЉЕН

- ако групу сугласника чине два сонанта, граница слога је између њих – ТРАМ|ВАЈ, ДИМ|ЉИВ, МАР|ВА, МАР|ЉИВ, ИН|ВА|ЛИД

- ако је у групи сугласника на првом месту праскави, а иза њега било који други осим в, р, ј, љ, њ, граница слога је између тих сугласника – ЛЕП|ТИР, ЛОП|ТА, СРЕД|СТВО, ПРИ|ПО|ВЕТ|КА, ВЕ|РИД|БА, ЈАД|НИ

- ако је од два сонанта други јота из ЈЕ, онда се не деле у различите, већ иду у исти слог, граница слога је испред те групе – ЧО|ВЕК, ЧО|ВЈЕК; ЖИ|ВЕ|ТИ, ЖИ|ВЈЕ|ТИ; У|МЕ|ТИ, У|МЈЕ|ТИ; У|ВЕ|РЕН, У|ВЈЕ|РЕН; ГО|РЕ|ТИ, ГО|РЈЕ|ТИ

- граница слога је гласовна или фонетска, али слогове може условљавати и значење, у том случају је граница слога семантичка (психолошка) и јавља се у сложеним речима и префиксалним глаголима:

РАЗЉУТИТИ: фонетска граница слога – РА|ЗЉУ|ТИ|ТИ, семантичка граница слога – РАЗ|ЉУ|ТИ|ТИ.ОДУЗЕТИ: фонетска граница слога – О|ДУ|ЗЕ|ТИ, семантичка граница слога – ОД|У|ЗЕ|ТИ.ИСТЕРАТИ: фонетска граница слога – И|СТЕ|РА|ТИ, семантичка граница слога – ИС|ТЕ|РА|ТИ.

ФОНОЛОГИЈА – ФОНЕМА И ГЛАС

Фонологија је наука о језику која проучава гласове као говорне јединице за обележавање разлике у значењу. Глас с том функцијом у језику зове се фонема.Ако би у речи ТАТА уместо првог вокала А био изговорен вокал Е, добила би се реч ТЕТА. Дакле, А и Е су фонеме јер међусобно дају две различите речи. Сваки глас има статус фонеме – ПИЉЕЊЕ/ПАЉЕЊЕ, ПЕТ/ПУТ; ВАЗА/ЛАЗА, СУВ/СУР, ТОП/ПОП, СЛАМА/СЛАВА.Другачији распоред фонема доноси другачије значење – ако гласови у речи СИВ замене места, добијамо ВИС или СВИ; ГРАД – ДРАГ, ГАРД; ШУГА – ГУША; ПУТ – ТУП.

- РОБ/БОБ – гласови немају сличности, али постоји разлика у значењу.- ГАД/КАД – елеменат звучности; звучно/безвучно

11

Page 12: Srpski Jezik - Milan Stakic

Када су вокали у питању, акценат и квантитет вокала могу означавати разлику у значењу речи: ГРАД (као насељено место)/ГРАД (као временска појава), ДОСАДА (именица)/ДОСАДА (прилог), СЕДЕТИ/СЕДЕТИ, КУЋЕ (номинатив/акузатив множине)/КУЋЕ (генитив једнине).

Морфофонологија (или морфонологија) је део граматике који проучава гласовни (фонолошки) састав речи и понашање гласова (фонема) у промени облика речи и у творби нових речи. Морфофонологија повезује фонологију са морфологијом.

ПРОЗОДИЈА (АКЦЕНАТ И КВАНТИТЕТ) СРПСКОГА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

ГЛАВА МАЈКА

СЕЛО ДЕЛО

- акценат је нарочито истицање јачине и висине једног слога у речи.- акценат има три елемента: јачину (снагу), висину (узлазност, силазност) и

трајање (дужина, краткоћа).- ПЕСМА, СЛОБОДА, СУНЦЕ, ГЛАВА; по дужини изговора слога, акценти у

прве две речи су кратки, а у друге две речи су дуги.- у нашем језику постоје 4 акцента: краткосилазни ( \\ ), краткоузлазни ( \ ),

дугосилазни ( ^ ) и дугоузлазни ( / ).- краткосилазни акценат имају речи: ПАС, ЛАВ, КУЋА, ПОЉЕ, РАДОСТ,

ПЕВАМ, ЖАЛОСТАН, ИСТИНА, ПРИЈАТЕЉ.- краткоузлазни акценат имају речи: НОГА, ВОДА, КАПЕТАН, ШИРИНА,

ИГРАТИ, РАЗВЕСЕЛИТИ, ШАРЕН, МЕНЕ, ТЕЛЕФОН.- дугосилазни акценат имају речи: ПЕЋ, КОСТ, ПРАВДА, РАДНИК, СУША,

КАЖЕМ, ЛЕПИ, БЕЛИ, ТУЖАН.- дугоузлазни акценат имају речи: ГЛАВА, РУКА, СЛЕПА, ГЛАДАН,

ГЕНЕРАЦИЈА, СЕЉАЦИ, ДОКАЗИВАТИ, ДОСАЂИВАТИ, РАДИТИ.- неакцентовани слогови могу бити кратки и дуги.- кратак може бити сваки слог испред акцентованог слога или иза њега

(генерација, телефонирати, песма, сенка), а дуги неакцентовани слог може се налазити само иза акцентованог слога (певам, кажем, јунак, клечим)

- генитив множине свих именица на крају има дужину (ученика, ливада, једара)

- генитив једнине именица женског рода на крају има дужину (жене, куће, школе, клупе)

- инструментал једнине именица женског рода на крају има дужину (женом, кућом, мајком)

- одређени придевски вид има дужину (ДОБАР/ДОБРИ, ЛЕП/ЛЕПИ)- дужину има и презент глагола (летим, учим, полажем)

12

Page 13: Srpski Jezik - Milan Stakic

Дакле, тон (узлазни или силазни), јачина изговора, дужина или краткоћа слогова (акцентованих и неакцентованих) у речи и речиници чине прозодију српскога језика.

ГЛАВНА ПРАВИЛА АКЦЕНТОВАЊА РЕЧИ:1) једносложне речи могу имати само силазне акценте (БОБ, СПРАТ, ЗЕТ,

ЛЕК, БОГ, ПРУТ, ГРАД, ЗУБ, ЗИД, ВЕК, ЛИСТ, КРАЈ, ЗНАК, БРОД, ЈА, ТИ, ПАС, ЛАВ, БРАТ, РОБ, МИШ, ЛОШ)

2) вишесложне речи могу имати било који од 4 акцента, с тим што:- силазни акценти могу бити само на првом слогу, не и на унутрашњем

(РАДНИЦИ, ЗАСТАВА, РУЧАМО, ЖАЛОСТАН, ПАДАТИ)- узлазни акценти могу бити на било ком слогу вишесложне речи, осим на

последњем (СЕЉАК, КАПЕТАН, РАЗВЕСЕЛИТИ, РАДИТИ, ТЕТИВА, ГЕНЕРАЦИЈА, ПОРАЗГОВАРАТИ)

Предавање бр. 5 03.11.2008 (by Јелена Николић)

ПРОКЛИТИКЕ И ЕНКЛИТИКЕ

- клитике су речи које немају свог акцента, него се ослањају на речи испред или иза себе.

- испред акцентоване речи налази се проклитика (на клупи), а иза акцентоване речи налази се енклитика (рекао сам).

ПРОКЛИТИКЕ- чине акценатску целину са речју иза себе (у дну, у дубини, о врата).- проклитике су најчешће предлози, речце (партикуле) и везници.- проклитике које стоје уз речи са силазним акцентом могу превући на себе

тај акценат (у дну, од куће, међу њима).- у зору – акценат је био силазни и преноси се као силазни; на воду – акценат

је пренет без тонске промене.- узлазни акценти се не преносе на проклитике.

ЕНКЛИТИКЕ- у говору чине изговорну целину са речју испред себе (пливао је, дизао се,

чули смо га).- понекад и две енклитике могу стајати уз једну реч (рекао сам јој).- као енклитике јављају се краћи облици личних заменица, краћи облици

глагола и повратна заменица СЕ.

- прозодијски чиниоци (акценат и квантитет, тј. дужина или краткоћа самогласника) имају дистинктивну (разликовну) функцију; ГРАД (као насељено место)/ГРАД (као природна појава), ЖЕНА (номинатив једнине)/ЖЕНА (генитив множине), ЖЕНЕ (номинатив множине)/ЖЕНЕ (генитив једнине), СЕЛО (мање насеље)/СЕЛО (глагол)/СЕЛО (седељка, забава).- дужина је оно што разликује два падежа.

13

Page 14: Srpski Jezik - Milan Stakic

ГЛАСОВНЕ АЛТЕРНАЦИЈЕ

ДРУГ, ЗАДРУГА > ЗАДРУЖНИПИСАТИ > ПИШЕМ, ПИШЕШРЕЗАТИ > РЕЖЕМРАЗВЕСЕЛИТИ СЕ > РАЖЏИЛИТАТИ СЕСЕЛО, СЕЛА, СЕЛУ; ПОЉЕ, ПОЉА, ПОЉУ (цела промена је иста, само се у номинативу примећује алтернација О:Е)СКОЧИТИ > СКОК, СКАКАТИТЕЋИ >ТЕКТИ, глаголски корен – ТЕК; именички корен – ТОК (алтернација О:Е)

- гласовна алтернација је смењивање гласова у речи при промени њеног облика или при творби, а гласови су алтернанти (заменици).

- фонетски условљене алтернације – два различита сугласника по звучности не могу бити један поред другог (ВРАБАЦ > ВРАПЦИ); једначење сугласника по месту творбе (РАЗВЕСЕЛИТИ СЕ > РАЖЏИЛИТАТИ СЕ).

- друга врста алтернација су оне настале у историјском развитку језика: О:А (скочити, скакати), Е:О (тек, ток).

- морфолошки условљене алтернације опстале су захваљујући томе што су се везале за одређене облике речи.

АЛТЕРНАЦИЈЕ СУГЛАСНИКА- алтернације звучних и безвучних сугласника

(једначење сугласника по звучности) –

Када се у речи нађу у додиру два права сугласника (не и сонанти), један од њих се прилагођава другоме (регресивна асимилација) – ВРАБАЦ/ВРАПЦИ, КОБАЦ/КОПЦИ, ЖДРЕБАЦ/ЖДРЕПЦИ, ТОП/ТОБЏИЈА.

Б:П, П:Б ВРАБАЦ/ВРАПЦА ТОП/ТОБЏИЈА

Г:К, К:Г БЕГ/ БЕКСТВО БУРЕК/БУРЕГЏИЈА

Д:Т, Т:Д ДОХОДАК/ДОХОТКА СВАТ/СВАДБА

Ђ:Ћ ЖЕЂ/ЖЕЋЦА

Ж:Ш, Ш:Ж ДРЖАК/ДРШКА ИЗВРШИТИ/ИЗВРЖБА

З:С, С:З ИЗЛЕТЕТИ/ИСТРЧАТИ СЈЕДИНИТИ/ЗДРУЖИТИ

14

Page 15: Srpski Jezik - Milan Stakic

Ч:Џ СВЕДОЧИТИ/СВЕДОЏБА

- Ф,Х,Ц немају своје звучне парњаке (Врхбосна, Салихбеговић), али утичу на артикулацију звучних сугласника који се нађу испред њих, па се ти сугласници једначе према њима, дајући своје безвучне парњаке (подлетети/потхранити, развући/расформирати, извући, исцедити).

- сонанти се не мењају по звучности, нити утичу на сугласнике испред себе (крст, сламка); испред сонаната који су звучни, сугласници не мењају своју звучност, односно безвучност (смрвити, слика, творба).

- једначење у говору врши се између двеју речи.

ИЗУЗЕЦИ:

- у писању Д остаје неизмењено у положају испред безвучних С и Ш: ОДСУСТВО, ПРЕДСЕДНИК, ГРАДСКИ, ПРЕДШКОЛСКИ, ПОДШИШАТИ СЕ.

- У писању Ђ остаје неизмењено испред наставка –ство: ВОЂСТВО.- У писању неизмењени остају звучни сугласници пред безвучним и када се

налазе на крају префикса, или речи у сложеницама, па би промена утицала на значење: ПРЕДТУРСКА (времена), ПОДТЕКСТ, ПОСТДИПЛОМСКЕ (студије), ЈУРИСДИКЦИЈА.

- У писању страних речи сугласници остају неизмењени и не подлежу промени: Вашингтон, вашингтонски, Хабсбург, хабсбурговци, Питсбург, Рентген (код апарата – рендген).

АЛТЕРНАЦИЈЕ С:Ш, З:Ж, Н:М- једначење по месту (начину) артикулације -

Када се зубни сугласници С и З нађу испред предњонепчаних сугласника Ђ, Ћ, Џ, Ч, Љ, Њ, Ш и Ж, претварају се у Ш и Ж.- сносити/сношљив, замислити се/замишљенС + ЧИСТИТИ > ШЧИСТИТИМИСАО > МИСЛИ > МИШЉУПАЗИТИ > ПАЖЉИВКАЗНИТИ > КАЖЊИВИЗ + ЂИКАТИ > ИЖЂИКАТИРАЗ + ЏИЛИТАТИ СЕ > РАЖЏИЛИТАТИ СЕ

ИЗУЗЕЦИ:

- С и З се испред Љ и Њ неће мењати у Ш и Ж у сложеницама: РАЗЉУТИТИ СЕ, ИЗЉУБИТИ СЕ, ИЗЊИХАТИ, СЉУШТИТИ.

- када се зубни сугласници С и З нађу испред Љ и Њ насталих од Ј јекавским јотовањем, нема једначења: НАСЛЕДНИК/НАСЉЕДНИК, ПОСЛЕДЊИ/ПОСЉЕДЊИ, СЛЕМЕ/СЉЕМЕ, СНЕЖАН/СЊЕЖАН.

Алтернација Н:М такође представља прозвод једначења по месту творбе; када се Н нађе испред Б и П, прелази у М.ПРЕХРАНА > ПРЕХРАМБЕНИ

15

Page 16: Srpski Jezik - Milan Stakic

СТАН > СТАМБЕНИЗЕЛЕНИ > ЗЕЛЕМБАЋ

- ова алтернација неће се извршити у сложеницама: СТРАНПУТИЦА, ЈЕДАНПУТ, ЦРВЕНПЕРКА, ВОДЕНБУБА и сл.

АЛТЕРНАЦИЈЕ К, Г, Х:Ч, Ж, Ш; К, Г, Х: Ц, З, С- палатализација и сибиларизација -

Алтернације К, Г, Х:Ч, Ж, Ш налазе се у следећим морфолошким категоријама:1) у деклинацији: ВОЈНИК > ВОЈНИЧЕ, ДРУГ > ДРУЖЕ, ДУХ > ДУШЕ.2) у конјугацији у презенту испред Е: ВУЋИ > ВУКОХ > ВУЧЕМ, ВРЋИ >

ВРХОХ > ВРШЕМ, СТИЋИ > СТРИГОХ > СТРИЖЕМ.3) у изведеницама: МОМАК > МОМЧЕ, ДЕВОЈКА > ДЕВОЈЧЕ, ЂАК > ЂАЧЕ,

ДРУГ > ДРУЖИНА, РОГ > РОЖИНА, ПРАХ > ПРАШИНА.4) у компаративу и суперлативу придева: ЈАК > ЈАЧИ, ДУГ > ДУЖИ.5) у облицима множине именица ОКО и УХО (ОЧИЈУ, УШИЈУ).- ако је полугласник прешао у непостојано А: ЗРАК/ЗРАЧАК, БРЕГ/БРЕЖАК,

ДАХ/ДАШАК.- испред вокала задњег реда никада се није вршила палатализација, али се

вршила испред било ког вокала предњег реда (испред Е и И).- алтернација К, Г, Х: Ч, Ж, Ш није увек заступљена; у придевима и

заменицама – ДУГИМ/ДУГИХ, ЈАКИ/ЈАКИМ/ЈАКИХ, ТИХИ/ТИХИМ/ТИХИХ, ТОЛИКИ/ТОЛИКИХ/ТОЛИКИМА; у изведеним придевима испред наставка –ин (АНКИН).

Алтернације К, Г, Х: Ц, З, С налазе се у следећим облицима:1) у промени именица испред И, наставка за облик: ОРАХ – ОРАСИМА, РУКА

– РУЦИ, НОГА – НОЗИ.2) У императиву глагола: ПЕЋИ > ПЕКОХ > ПЕЦИ, ВРЋИ > ВРХОХ > ВРСИ,

СТРИЋИ > СТРИГОХ > СТРИЗИ.3) У имперфекту: ПЕКОХ > ПЕЦИЈАХ, СТРИГОХ > СТРИЗИЈАХ, ВРХОХ >

ВРСИЈАХ.- алтернанти у овој гласовној промени су сибиланти, па самим тим промена и

носи назив СИБИЛАРИЗАЦИЈА.Алтернација К, Г, Х:Ц, З, С није заступљена у следећим случајевима:

- у личним именима (Заги, Јованки, Луки).- у групама ЗГ, ЦК, СХ, ЧК,ЋК у именицама (мазги, коцки, пасхи, мачки,

тачки, праћки).- када се задњонепчани сугласник К нађе у групи ТК, а реч је о двосложним

именицама: ТЕТКИ, МОТКИ, ЧЕТКИ; међутим, има именица у којима је алтернација заступљена: БИТКИ > БИЦИ.

- у речима са мање слогова: БАКИ, СЕКИ, КЛИКИ, ЛИКИ.

16

Page 17: Srpski Jezik - Milan Stakic

AЛТЕРНАЦИЈЕ НЕНЕПЧАНИХ СА ПРЕДЊОНЕПЧАНИМ СУГЛАСНИЦИМА

- јотовање –

У ОБЛИЦИМА:1) Компаратива придева: БРЗ – БРЖИ, ВИСОК – ВИШИ, ТВРД – ТВРЂИ, ЉУТ – ЉУЋИ, БЕО – БЕЉИ, ЦРН – ЦРЊИ, ЈАК – ЈАЧИ, БЛАГ – БЛАЖИ, ГРУБ – ГРУБЉИ, ТУП – ТУПЉИ, СУВ – СУВЉИ.2) Презента глагола: ВЕЗАТИ – ВЕЖЕМ, МЕТАТИ – МЕЋЕМ, МЛЕТИ – МЕЉЕМ, ЖЕТИ – ЖЕЊЕМ, МАХАТИ – МАШЕМ, ХРАМАТИ – ХРАМЉЕМ, ЗОБАТИ – ЗОБЉЕМ.3) Трпног придева глагола: НОСИТИ – НОШЕН, МАЗИТИ – МАЖЕН, МОЛИТИ – МОЉЕН, ТОПИТИ – ТОПЉЕН.4) Имперфекта: НОСИТИ – НОШАХ, ГРАДИТИ – ГРАЂАХ, ПАЛИТИ – ПАЉАХ, ХРАНИТИ – ХРАЊАХ, СЛАВИТИ – СЛАВЉАХ.5) Инструментала једнине именица женског рода: ГЛАД – ГЛАЂУ, СМРТ – СМРЋУ, СО – СОЉУ, ЗЕЛЕН – ЗЕЛЕЊУ, КРВ – КРВЉУ.

У ТВОРБИ РЕЧИ: нпр. у творби именица: ПРУТ – ПРУЋЕ, КОРЕН – КОРЕЊЕ, ГРМ – ГРМЉЕ, ПЕВАН – ПЕВАЊЕ; придева: ГОВЕДО – ГОВЕЂИ, ПИЛЕ – ПИЛЕЋИ, БЛЕД – БЛЕЂАН; глагола: ИЗГРАДИТИ – ИЗГРАЂИВАТИ, ПОНИЗИТИ – ПОНИЖАВАТИ, ПРЕТПЛАТИТИ – ПРЕТПЛАЋИВАТИ.- старо, прасловенско јотовање је оно које је створило алтернације у облицима промене (везати – везем, родити – рођен) и у многим изведеним речима (градити – грађа).- млађе, односно ново јотовање је оно у многим изведеним речима, као што су именице изведене наставком –је, када се јотују Д, Т, Н и Л (грозд – грожђе, прут – пруће) или придеви изведени са –ји (говедо – говеђи, јесен – јесењи).- најмлађе је тзв. јекавско јотовање, промена ненепчаних сугласника испред ЈЕ настало од старог гласа јат. У српскоме књижевном језику по овом јотовању мењају се само сонанти Л и Н (лето – љето, лепота – љепота, неговати – његовати, нежан – њежан), док сугласници остају неизмењени (дјевојка, тјерати, видјети, сјекира).- не јотују се ни уснени сугласници испред ЈЕ од старог кратког јата: пјесма, вјера, мјера, бјежати.ГРУПА СТ у глаголима пустити, крстити, спустити, гостити, у оним облицима где се у глаголима родити (рођен), млатити (млаћен), платити (плаћен) налазе јотовани алтернанти Ђ и Ћ, алтернира са ШТ или са ШЋ: пустити – пуштен – пуштах, спустити – спуштен – спуштах, гостити – гошћен, гошћах; у неким случајевима јавља се и двојако (дублетно): крстити – крштен/кршћен – кршћах, уврстити – уврштен/увршћен.

17

Page 18: Srpski Jezik - Milan Stakic

Предавање бр. 6 10.11.2008 (by Јелена Николић)

АЛТЕРНАЦИЈЕ САМОГЛАСНИКА

- ове алтернације последица су некадашњих гласовних процеса.- посматрамо их у облицима (морфологији) и творби речи.

1. ПРОМЕНА О У Е И МЕКОЋА СУГЛАСНИКА

- промена О у Е после меких сугласника:

СЕЛО ПОЉЕСЕЛА ПОЉАСЕЛУ ПОЉУ

- инструментал једнине:

СА ДРУГОМ СА ПРИЈАТЕЉЕМСА РАДНИКОМ СА МЛАДИЋЕМ

- облик множине именица:

ПАЊ – ПАЊЕВИГРАД – ГРАДОВИ

- ова алтернација (О:Е) је производ некадашње асимилације О:Е према меким сугласницима: Ј, Љ, Њ, Ћ, Ђ, Ч, Џ, Ш.- иза предњонепчаних сугласника, по правилу се О мења у Е (мењало се у перфекту).- вокатив једнине именица женског рода: (ОД) ЖЕНА, ЖЕНО!; (ОД) ДРУГАРИЦА, ДРУГАРИЦЕ!- презимена на –ИЋ изведена од присвојног придева – облика са –ОВ и –ЕВ: Милановић, Ковачевић.- некада су неки сугласници били и сонант Р, африката Ц, као и сугласничке групе ШТ и ЖД; зато се иза њих јавља Е: МОРЕ (као ПОЉЕ), МОРЕМ; ЛИЦЕ, ЛИЦЕМ; ПИСАР, ПИСАРЕМ; БОЈИШТЕ, БОЈИШТЕМ.- Р, Ц и сугласничке групе ШТ и ЖД су очврсли, па је нормално што се иза њих може јавити и О: МЛИНАРОВ/МЛИНАРЕВ, МЕСЕЦОМ/МЕСЕЦЕМ, КОВАЧОМ/КОВАЧЕМ. (међутим, каже се само ПАДЕЖОМ, не и ''падежем'')- у књижевном језику су увек облици са наставком –ОМ ако је у претходном слогу вокал Е: БЕЧОМ, ЛУПЕЖОМ.- иза Ј, Љ, Њ, Ћ, Ђ се увек налази Е: ЂОРЂЕМ, ПАЊЕМ, РАЈЕМ, осим када је у претходном слогу Е – КЕЈОМ.

2. ПРЕВОЈ ВОКАЛА

ТЕЋИ (ТЕКОХ > ТЕК – инфинитивна основа) (речни) ТОК – именица

18

Page 19: Srpski Jezik - Milan Stakic

ПЛЕСТИ (ПЛЕТОХ > ПЛЕТ – инфинитивна основа) ПЛОТ (ограда) – именица

- ова алтернација резултат је давних промена самогласника до којих је долазило променама акцената и квантитета – превој вокала (апофонија).- алтернацију може чинити и више од 2 вокала:

нпр. ПЛЕТ/ПЛОТ/ПРЕПЛИТАТИ (Е:О:И) БРАТИ/БЕРЕМ/ИЗБИРАТИ/ИЗБОР (Ø (нулти алтернант):Е:И:О) ПРАТИ:ПЕРЕМ (Ø:Е) ЗВАТИ:ЗОВЕМ (Ø:Е) ХРОМ:ХРАМАТИ (О:А) РОДИТИ:РАЂАТИ (О:А) МАЋИ:МИЦАТИ (А:И)

- превој вокала огледа се у промени дужине (квантитета):ЛЕЋИ (ЛЕГОХ > ЛЕГ), ЛЕГАТИЗАПЕВАТИ (кратак), ЗАПЕВАТИ (дуг)

3. НЕПОСТОЈАНО А

- тзв. ''непостојано а'' потиче од полугласника ЈЕ у генитиву, које се у другим облицима (при промени кроз падеже) не јавља.ЛОВАЦ, ЛОВЦА; ЛОВЦИ, ЛОВАЦАПИСАЦ, ПИСЦА- непостојано а јавља се само у номинативу једнине и генитиву множине; то је тзв. алтернација А: Ø.- А које се у неким облицима речи јавља, а у другим облицима исте те речи не јавља, у науци је познато као непостојано А.- јавља се у:

а) номинативу једнине и генитиву множине речи:ЛОНАЦ, ЛОНЦА; ЛОНАЦАВРАБАЦ, ВРАПЦА; ВРАБАЦАПАС, ПСУ; ПАСАЗАВРШЕТАК, ЗАВРШЕТКУ; ЗАВРШЕТАКА

б) генитиву множине именица средњег и женског рода са основом која се завршава групом сугласника:СЕДЛО, СЕДАЛАКОПЉЕ, КОПАЉАЈЕДРО, ЈЕДАРАТАЧКА, ТАЧАКАБИТКА, БИТАКА

в) номинативу једнине мушког рода придева неодређеног вида:ДОБАР – ДОБРА, ДОБАР – ДОБРИ, ГОРАК – ГОРКИ

г) радном глаголском придеву мушког рода:РЕКАО – РЕКЛА, СТИГАО – СТИГЛА, ЈЕСАМ – ЈЕСМО

19

Page 20: Srpski Jezik - Milan Stakic

д) творби речи, нпр. код сложених глагола са префиксом:ИЗАТКАТИ – ИСТАЋИ, ИЗГОНИТИ – ГНАТИ, ИЗАГНАТИРАЗЈУРИТИ – РАЗАЗНАТИ- префикс ће се појавити са А ако глагол почиње групом сугласника, а без А ако глагол почиње једним сугласником.

ђ) неким предлозима:СА СУНЦЕМ, СА ЖЕНОМ, СА ЗЕТОМ, СА ЗИМОВАЊА; КА ЛИВАДИ / К ЛИВАДИ, КА ГРАДУ, КА ХЛАДУ, КА КАПИЈИ, КА ХРАСТУ, НИЗ ПОЉЕ, УЗ СТРАНУ- непостојано а ће се јавити ако предлози стоје уз именску реч која почиње истим или сличним сугласницима (с, з, х, к...)- нпр., може се рећи СА ЊИМ и С ЊИМ или С ТОБОМ и СА ТОБОМ, али СА МНОМ је једини облик.- код примера С ТОБОМ, С РАСПУСТА, К ОВЦАМА, НИЗ ПОТОК, УЗ ДРВО и сл., уочава се алтернација А:Ø.

4. ПРОМЕНА СОНАНТА Л У ВОКАЛ О (алтернација Л:О)

ДЕО/ДЕЛА/ДЕЛУ- О постоји само у номинативу једнине, у свим осталим облицима јавља се Л.

ВЕСЕО – ВЕСЕЛА - ВЕСЕЛО (мушки род придева – О, женски и средњи род - Л)ЧИТАО – ЧИТАЛА – ЧИТАЛО (радни глаголски придев мушког рода – О, женски и средњи род – Л)

- код ове алтернације, увек се на првоме месту ставља старији алтернант (Л:О); О је постало од Л.- алтернација Л:О настала је пред крај 14. века; кад год се сонант Л нађе на крају речи или на крају слога, прелази у О.

РЕКАО (пре настанка алтернације, облик је гласио РЕКАЛ) – РЕКЛА- резултат те промене сачуван је у облицима и творби речи.- самогласник О замениће сонант Л у случајевима:

а) у облику једнине мушког рода радног глаголског придева:РЕКАО – РЕКЛА, РЕКЛО; ПИСАО – ПИСАЛА, ПИСАЛО

б) у именицама женског рода које су изведене од радног глаголског придева наставком –НИЦА:ЧИТАОНИЦА (читалница), УЧИОНИЦА (училница), РАДИОНИЦА (радилница)

в) именице изведене суфиксом –АЦ, осим у номинативу једнине и генитива једнине:ЧИТАЛАЦ/ЧИТАОЦА/ЧИТАОЦУМИСЛИЛАЦ/МИСЛИОЦАЖЕТЕЛАЦ/ЖЕТЕОЦА

г) у речима изведеним наставком –БА:ДЕОБА (делити), СЕОБА (селити)

20

Page 21: Srpski Jezik - Milan Stakic

- промена Л:О сразмерно кратко је трајала, у нашем језику има доста неизмењених речи, односно, Л не прелази у О:

а) код именица са дугим вокалом у слогу испред наставака:ЗНАЛАЦ/ЗНАЛЦА, ПРЕЛАЦ/ПРЕЛЦА, ПОГОРЕЛАЦ/ПОГОРЕЛЦА, НЕВАЉАЛАЦ/НЕВАЉАЛЦА итд.

б) код изведених речи домаћег порекла са различитим акцентом и сонантом Л у основи:СТАЛНИ, -А, -О; СИЛНИ, -А, -О; МОЛБА, ЖАЛБА, ШКОЛСКИ, -А, -О итд.

в) у домаћим речима:БИЈЕЛ, ЦИЈЕЛ, ВАЛ, ЖДРАЛ

г) одомаћене речи страног порекла:ГЕНЕРАЛ, МАРШАЛ, КАНАЛ, КОНЗУЛ, ФУДБАЛ

- понекад се јављају и дублети: СО/СОЛ, ВО/ВОЛ, СТО/СТОЛ, СОКО/СОКОЛ, ТОПАО/ТОПАЛ и сл.

5. АСИМИЛАЦИЈА И ДИСИМИЛАЦИЈА ГЛАСОВА

- АСИМИЛАЦИЈА (једначење) представља уједначавање артикулације гласова различитих по неким елементима, па тиме и изједначавање гласова; ДИСИМИЛАЦИЈА (разједначавање) је промена гласова из тежње да се избегне нагомилавање више истих или сродних гласова у непосредној близини.

1) АСИМИЛАЦИЈА САМОГЛАСНИКА

- у нашем књижевном језику употребљавају се два низа облика речи, као што су:КОЈЕГА – КОГА, ТВОЈЕГА – ТВОГА, МОЈЕМУ – МОМЕ, ТВОЈЕМУ – ТВОМЕ, ДВОЈЕГА – ДВОГА

- када се налази између два вокала, јота постаје нестабилна и лако се изгуби.КОЈЕГА > КОЕГА > КООГА > КОГА (код облика КОЕГА, вокали О и Е се разликују, па због тога Е прелази у О које се касније губи; таква асимилација назива се прогресивна асимилација – други вокал се угледа на први)

- када се два иста вокала нађу један поред другог, један од њих се не губи, већ се међусобно сажимају у један исти вокал.- на крају је извршена потпуна асимилација – Е прелази у О и два вокала О сажимају се у један.

-промена Л:ОСОКОЛ > СОКОО > СОКОСТОЛ > СТОО > СТО

- у књижевном језику сажимање се неће вршити у сложеним речима: ЦРНООКА, НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ, ПООДМАЋИ, ПООЧИМ.

21

Page 22: Srpski Jezik - Milan Stakic

- у страним речима: ЗООЛОГИЈА, РЕЕКСПОРТ, ПРЕЕГЗИСТЕНЦИЈА и сл.2) ДИСИМИЛАЦИЈА САМОГЛАСНИКА

ГОЧ, ГОЧЕМБЕЧ, БЕЧОМ (наставак –ОМ је због вокала Е у претходном слогу)Милош > Милошемтиквеш > тиквешомкрај > крајемкеј > кејомнож > ножемјеж > јежом- у процесу разједначавања, код речи код којих је вокал Е у претходном слогу, употребљава се наставак –ОМ, а код осталих речи –ЕМ.- покретни вокали: МОМЕ – МОЈЕМУ, ТВОМЕ – ТВОЈЕМУ; ЛЕПОМ – ЛЕПОМЕ, ТУЂЕМ – ТУЂЕМУ.- исто се огледа у расподели множинског уметка (инфикса) –ОВ-, -ЕВ-: крајЕВи, стројЕВи, спојЕВи, бојЕВи; кејОВи, спрејОВи итд.

6. ДИСИМИЛАЦИЈА И ГУБЉЕЊЕ СУГЛАСНИКА

- ова алтернација настала је из тежње да се избегне нагомилавање истих или сличних сугласника у непосредном додиру.

Н. ОТАЦ = О – Т – А – TС (даје африкату Ц)Г. ОЦА (< ОТЦА, О – Т – T С – A)В. ОЧЕ (< ОТЧЕ, О – Т – Т Ш – Е)- примећујемо да се у генитиву и вокативу налазе два Т непосредно једно до другог и прво Т се губи.

БЕЗУБНИ > БЕЗ + ЗУБНИ = БЕЗЗУБНИ = БЕЗУБНИЖАЛОСТАН, али ЖАЛОСНА, ЖАЛОСНО

- губљење сугласника је засновано на дисимилацији, али може је пратити и асимилација.-губи се један од две иста удвојена сугласника:БЕЗАКОЊЕ > БЕЗ + ЗАКОЊЕ > БЕЗЗАКОЊЕ = БЕЗАКОЊЕПЕДЕСЕТ > ПЕТ + ДЕСЕТ > ПЕТДЕСЕТ = ПЕДЕСЕТБЕЖИЧНИ > БЕЗ + ЖИЧНИ > БЕЗЖИЧНИ > БЕЖЖИЧНИ = БЕЖИЧНИИШАРАТИ > ИЗ + ШАРАТИ > ИЗШАРАТИ > ИСШАРАТИ > ИШШАРАТИ = ИШАРАТИ

- неће се губити један од два иста сугласника у:

а) суперлативу придева:ЈАК – НАЈЈАЧИ, ЈАСАН – НАЈЈАСНИЈИ, ЈЕФТИН – НАЈЈЕФТИНИЈИ

б) сложеницама, кад треба сачувати значење речи:ПОДДИЈАЛЕКАТ, ПРЕДДРЖАВНИ

- праскави зубни сугласници (Д и Т) губе се испред африката Ц, Ч, Ћ, Ђ и Џ:

22

Page 23: Srpski Jezik - Milan Stakic

ПОЧЕТАК > ПОЧЕЦИ, ИНАТ > ИНАЏИЈА- футур I глагола – ПИСАЋУ (ПИСАТ + ЋУ > ПИСАЋУ)- Т и Д се не губе:~ код властитих имена: КАДЧИЋ, КАЧИЋ (презимена и имена су правилна увек онако како их неко пише и изговара)~ у именима места: ЗАБРДАЦ – ЗАБРДЦА и сл.~ у сложеницама: НАДЏИЛИТАТИ, ОТЦЕПИТИ, ПОТЧИНИТИ~ у облицима футура I: ПИСАТ ЋУ, КАЗАТ ЋУ, ПРИЧАТ ЋУ

- праскави зубни сугласници губе се испред групе ШТ: ПОШТАПАТИ СЕ- губе се и у групама кад се испред њих налазе струјни сугласници С, З, Ш и Ж, а иза њих сугласници Б, К, Л, Љ, М, Н и Њ:ЛИСТАК > ЛИСКА (од ЛИСТКА)РАДОСТАН > РАДОСНА (од РАДОСТНА)ПОЗОРИШТЕ > ПОЗОРИШНИ (од ПОЗОРИШТНИ)РАСТАО > РАСЛА (од РАСТЛА)БОЛЕСТ > БОЛЕШЉИВ (од БОЛЕСТЉИВ (С прелази у Ш и губи се Т))- ова промена неће се вршити:~ у неким нашим речима: ПРОПУСТЉИВ, ПОПУСТЉИВ~ код придева: АЗБЕСТНИ, ПРОТЕСТНИ~ код именица изведених наставком –киња: ГИМНАЗИСТКИЊА, ДЕНТИСТКИЊА

- зубни сугласник С у положају иза африката губи се у изговору и писању придева и прилога изведених наставком –ски:МЛАДИЋ + -СКИ > МЛАДИЋКИБЕЧ + -СКИ > БЕЧКИ~ ова промена не врши се испред суфикса –ство: ПОКУЋСТВО, МОГУЋСТВО, ПРЕИМУЋСТВО и сл.

- зубни сугласник С из творбених наставака –ски и –ство губи се у положају иза сугласника Ж и Ш:ЛУПЕЖ > ЛУПЕШКИ (лупеж + -ски), ЛУПЕШТВО

- сугласник С из творбеног наставка –ство губи се у положају иза африкате Ч, а Ч се упрошћава и даје струјни сугласник Ш:ДЕВОЈАШТВО (ДЕВОЈАК + -СТВО > ДЕВОЈАЧСТВО (ДЕ – ВО – ЈА – ТШ – СТВО) > ДЕВОЈАТШТВО > ДЕВОЈАШТВО)ЈУНАШТВО (ЈУНАК + -СТВО > ЈУНАЧСТВО (ЈУ – НА – ТШ – СТВО) > ЈУНАТШТВО > ЈУНАШТВО)

7. ПОКРЕТНИ САМОГЛАСНИЦИ

- ОД ДОБРОГ/ОД ДОБРОГА, ТАД/ТАДА, ДОБРОМ/ДОБРОМЕ/ДОБРОМУ- присуство вокала А, Е и У није обавезно, а одсуство тих истих вокала не мења значење речи; такви вокали називају се покретни вокали (они чак немају статус фонеме ни морфеме).- у српском књижевном језику покретни вокали могу бити само А, Е и У и јављају се у прилозима, облицима придева (жутог/жутога), заменица (твог/твога, ког/кога, којем/којему) и бројева (једног(једнога).

23

Page 24: Srpski Jezik - Milan Stakic

8. СУГЛАСНИК Ј У СРПСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ

- не јавља се иза меких сугласника Ћ, Ђ, Љ и Њ (НОЋУ, ЧАЂУ; међутим, каже се РЕЧЈУ).

ПИСАЊЕ:

1) И + Ј + А, Е, У > јота се пише и добро се чује: ДИЈАЛОГ, ДИЈАЛЕКАТ; ДИЈЕТА, ПИЈЕТЕТ, КЛИЈЕНТ; ПИЈУК, ЦИЈУК, АЛУМИНИЈУМ.

2) И + О > јота се не пише: ВИОЛИНА, ФИОКА, ДИОПТРИЈА, АВИОН, РАДИО.3) при обрнутом редоследу самогласника: А, Е, У + И > КАИШ, КАИРО,

СЕИЗМИЧКИ, ДОИСТА, РУИНА и сл.- ако је Ј на крају основе, пише се без обзира на ред самогласника: ЗМИЈА – ЗМИЈЕ – ЗМИЈИ – ЗМИЈУ – ЗМИЈО – ЗМИЈОМ – ЗМИЈИ.МОЈ – има Ј у основи~ који, којих, Рајић, зујим, зујиш, сеји, ројити се

* ако је у екавском дуго Е, у ијекавском ће бити ИЈЕ:ДЕТЕ > ДИЈЕТЕМЛЕКО > МЛИЈЕКОЛЕПО > ЛИЈЕПОБЕЛО > БИЈЕЛО

* ако је у екавском кратко Е, у ијекавском ће бити ЈЕ:ДЕЦА > ДЈЕЦАМЛЕКАРА > МЉЕКАРАСЈЕДОКОСБЈЕЛИНА

* уместо самогласника Е, у екавском изговору се понекад налази и И.~ ако ЈЕ долази после групе сугласника, не пише се јота:ГРЕШКА (не пише се Ј и не изговара се)~ испред Ј, Љ и О у јекавском изговору јавиће се И:ВЕЈАВИЦА > ВИЈАВИЦАСМЕЈАТИ СЕ > СМИЈАТИ СЕБЕЛЕЖИТИ > БИЉЕЖИТИ ( и БИЉЕЖНИЦА)ЖЕЛИО, ТРПИО, ВИДИО

24