spinozizam i savremene teorije o odnosu duha i tela

7/25/2019 Spinozizam i Savremene Teorije o Odnosu Duha i Tela

1/274

UNIVERZITET U BEOGRADUFILOZOFSKI FAKULTET

Andrija D. o

SPINOZIZAM I SAVREMENE TEORIJE

O ODNOSU DUHA I TELA

Doktorska disertacija

Beograd, 2014.


2/274

UNIVERSITY OF BELGRADE

FACULTY OF PHILOSOPHY

Andrija D. o

SPINOZISM AND CONTEMPORARY

THEORIES OF MIND-BODY RELATION

Doctoral dissertation

Belgrade, 2014.


3/274

Podaci o mentoru i lanovima komisije

Mentor

Redovni profesor, dr Milo Arsenijevi, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

lanovi komisije

Redovni profesor, dr Vojislav Boikovi, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

Docent, dr Duko Prelevi, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet


4/274

Zahvalnost

Tema ove disertacije razvila se iz izlaganja pod nazivom Spinozism and Dou-

ble-Aspect Theory of Mind, koje sam odrao u Dubrovniku, 2008. godine, u okviru

kursa Mind, World and Action. Ovom prilikom, zahvaljujem uesnicima tog skupa

na vrednim komentarima, koji su mi pomogli da ideju tog rada dalje razvijem.

Posebno bih zahvalio Tomu Stounemu (Stoneham) na mnogim diskusijama

koje smo imali tokom proteklih godina, ne samo o osnovnoj ideji ove teze, nego i o

mnogim njenim implikacijama, kao i na korisnim uputstvima za dalja istraivanja.

Neke od ideja koje su ovom radu nalaze, izloio sam na konferenciji Kant und

Der Deutscher Idealismus (Be, 2013), te bih ovom prilikom zahvalio i uesnicima

te konferencije na korisnoj i informativnoj diskusiji.

Ova disertacija pisana je u okviru dva projekta koje je nansiralo Ministarstvo

za nauku i tehnoloki razvoj: Problem eksplanatornog jaza u lozoji i nauci (evi-

dencioni broj 149010) i Logiko-epistemoloki osnovi nauke i metazike (eviden-

cioni broj 179067). Rad na tim projektima pomogao je da se tvrdnje i argumenti ovog

rada dodatno uoblie i razrade.

Naposletku, ali nita manje, zahvaljujem kolegi Duku Preleviu i mentoru Mi-lou Arsenijeviu na vrlo korisnim sugestijama i komentarima prilikom nalizovanja

izrade ove disertacije.


5/274

SPINOZIZAM I SAVREMENE TEORIJE O ODNOSU DUHA I TELA

Rezime

Ova disertacija pokuava da odgovori na pitanje da li Spinoza moe da nam

kae neto lozofski interesantno u pogledu odnosa duha i tela. Ona se sastoji iz etiri

poglavlja. U prvom poglavlju razmatrao sam razliite recepcije i esto oprene ocene

Spinozine lozoje. Razmatrao sam osnovne postavke njegovog sistema i bavio sam

se danas aktuelnim tumaenjima njegove lozoje.

Metod koji sam usvojio je trojak: problemski, istorijski i egzegetski. Problem-

ski pristup sastoji se, pre svega, u ispitivanju plauzibilnosti neke lozofske ideje.

Istorijskim pristupom se ta ideja postavlja u specian kontekst kojem pripadaju, to

bi trebalo da doprinese njenom dubljem razumevanju. Egzegetski metod odnosi se na

interpretiranje odreenih stavova, i to onako kako su izneseni u Spinozinim spisima,

nezavisno i od konteksta kojem pripadaju, i od njihove plauzibilnosti. Drugim rei-

ma, osnovno pitanje problemskog pristupa jeste: Da li je odreena ideja prihvatljiva

odnosno plauzibilna? Osnovno pitanje istorijskog pristupa je: Kako je odreena ideja

nastala, ta je uticalo na njeno formiranje i kakve istorijske paralele moemo u njoj

pronai? Napokon, primenjujui egzegetski pristup, pokuavam da odgovori na pita-

nje: Da li je Spinoza odreenu ideju zastupao, odnosno mogao zastupati, i kako bi se

ona u okviru njegove lozoje mogla protumaiti?


6/274

Sledei ova tri metodska pristupa, u drugom poglavlju sam Spinozinu lozoju

postavio u racionalistiki okvir. Potom sam govorio o nekim osnovnim tezama nje-

gove metazike i epistemologije. U treem poglavlju, pokuao sam da interpretiram

Spinozinu lozoju ukazujui na neke nedostatke postojeih, realistikih, tumaenja.

Poto sam prethodno skicirao uticaj jevrejskih mislilaca na Spinozu, pokuao sam

da pokaem da se njegova lozoja, a posebno lozoja duha, moe interpretirati

kao antirealistika. U poslednjem poglavlju, bavio sam se odnosom antirealistike

lozoje duha (i spinozizma uopte) i nekih savremenih teorija o odnosu duha i tela.

Krajnji zakljuak trebalo je da pokae da spinozistika lozoja duha bar zasluuje

da se ozbiljno razmotri u kontekstu mnogih i dalje otvorenih problema u toj oblasti.

Osnovna teza ovog rada, mogla bi se, dakle, sumirati na sledei nain. Prvo,

tvrdio sam da ukoliko je razum, na koji se Spinoza poziva deniui atribute, besko-

naan, onda nije jasno zato Spinoza nikada ne govori o vie od dva atributa. Naime,

supstancija kao beskonana mora imati beskonano mnogo atributa. Saznajna ogra-

nienja ljudskih bia manifestuju se u samoj naoj nesposobnosti da prepoznamo vie

od dva atributa. Ne bi li beskonani razum morao moi da spozna sve atribute? S ob-

zirom na to da Spinoza o atributima uvek govori iz perspektive ovog ogranienog po-

gleda na stvari, moemo zakljuiti da on veruje u principijelno ogranienje ljudskih

saznajnih moi. Drugo, s obzirom na prethodno reeno, sledi da supstanciju zapravo

ne moemo saznati nezavisno od atributa, niti u celovitosti svih njenih karakteristi-

ka. Mi i ne znamo ta je ona zaista, niti kako da primenimo dva atributa (miljenje i

protenost) na nju kakva je po sebi. Ova interpretacija nas vodi do nekoliko uvida.


7/274

Prvo, Spinozina lozoja ispostavlja se kao plauzibilnija nego to bi se inae

moglo initi. Pre svega, ispostavlja se da mu se, inae neprihvatljive, doktrine panpsi-

hizma i inkrementalizma neopravdano pripisuju. tavie, paralelizam govori o tome

kako, svako u svom domenu, skup fenomena posmatranih pod atributom miljenja i

skup fenomena posmatranih pod atributom protenosti imaju sopstveni nain funk-

cionisanja. Ti domeni nisu identini, i zbog toga jednako greimo kada govorimo o

mentalnim stanjima zikalnim renikom, kao to bismo greili kada bismo o zikim

stanjima govorili mentalistikim renikom.

Ispostavlja se da je ovakvo shvatanje Spinozine lozoje posebno plodno u

oblasti lozoje duha. Pokuao sam da pokaem da teorije o odnosu duha i tela (po-

sebno one koje su redukcionistike) obino usvajaju isuvie optimistine stavove o

buduim naunim uspesima, kao i relativno sporne pretpostavke o tome ta rezultati

naunih istraivanja govore o prirodi mentalnog. Dalje sam tvrdio da takav problem

ne postoji u antirealistikoj teoriji dvostrukog aspekta.

Pre svega, ovakva teorija odustaje od pitanj: ta je svest zaista? Kakva je istin-

ska priroda sveta? Umesto toga, unutar nje usvaja se standard eksplanatorne snage

standard na osnovu kojeg teimo da pruimo to plauzibilnije i to potpunije obja-

njenje onih fenomena koje ispitujemo, bilo da je re o mentalnim, bilo da je re o

zikim fenomenima. Sluei se shvatanjem nauke koje iznose pesimistiki indukti-

visti, pokuao sam da pokaem da e teorija biti plauzibilna ako, prvo, moe uspeno

da objasni razliite fenomene u svetu i ako, drugo, te fenomene razmatra u svoj njiho-

voj raznovrsnosti. Razmotrio sam, takoe, i naelni problem koji redukcionisti imaju

kada pokuaju da mentalno svedu na ziko: oni tvrde da nema nikakvog ostatka u


8/274

oblasti mentalnog. Pa ipak, ako su koristili materijalna sredstva da objasne ono to

moda i nije samo materijalno, kako ikada mogu biti sigurni da nema takvog ostatka?

Spinozistika lozoja duha se, stoga, moe smatrati odgovarajuom alterna-

tiva dananjim shvatanjima. Naravno, moda e se zaista ispostaviti da je odreena

verzija funkcionalizma, redukcionizma ili nekog drugog, danas branjenog, pristupa,

zapravo ispravno shvatanje odnosa duha i tela. Ipak, dok se to ne dogodi, nema razlo-

ga da u skup teorija koje smatramo prima facie plauzibilnim ne uvrstimo i antireali-

stiku teoriju dvostrukog aspekta.

Kljune rei: Spinoza, spinozizam, jevrejska lozoja, lozoja duha, materijalizam,

funkcionalizam, teorija dvostrukog aspekta, realizam, antirealizam.


9/274

SPINOZISM AND CONTEMPORARY THEORIESOF MIND-BODY RELATION

Resume

This dissertation attempts to answer the question whether Spinoza has somet-

hing philosophically interesting to say regarding the mind-body relation. It consists

of four chapters. In the rst chapter, I dealt with different receptions and often mu-

tually incompatible assessments of Spinozas philosophy. I discussed fundamental

propositions of Spinozas system and dealt with currently prevailing interpretations

of his philosophy.

The method I adopted is threefold: problematic, historic and exegetic. The pro-

blematic approach consists mainly in examining whether certain philosophical idea

is plausible or not. Historic approach sets that idea in a specic context to which it

belongs, aiming to provide deeper understanding of it. Exegetic approach pertains

to the interpretation of certain propositions, understood the way they were stated in

Spinozas writings, independently both of the context to which they belong, and of

their plausibility. In other words, the basic question of the problematic approach was

Is certain idea acceptable or plausible? The basic question of the historic approach

was How was certain idea formulated, what inuenced its formulation, and what hi-

storical parallels can we nd in it? Finally, using exegetic approach, I tried to answer


10/274

the question Did Spinoza hold, or could have held certain idea and how could we

interpret it in the context of his philosophy?

Following these three approaches, in the second chapter I set Spinozas philo-

sophy within the rationalist framework. After that, I discussed certain fundamental

theses of his metaphysics and epistemology. In the third chapter, I tried to interpret

Spinozas philosophy by pointing out some problems of existing, realist, interpre-

tations. After that, having previously outlined inuence that Jewish thinkers had on

Spinoza, I tried to show that his philosophy, especially his philosophy of mind, can

be interpreted as antirealist. In the last chapter, I dealt with the relation between anti-

realist philosophy of mind (and Spinozism in general) and some of the contemporary

theories of the mind-body relation. The conclusion was to show that spinozistic phi-

losophy of mind at least deserves to be seriously considered in the context of many

problems in philosophy of mind that are still open.

The main thesis of the dissertation can, thus, be summed up in the following

manner. First, I claimed that if the reason, to which Spinoza refers when dening

attributes, is innite, then it is not clear why Spinoza never talks about more than two

attributes. Namely, an innite substance must have innite number of attributes. The

cognitive limits of human beings are manifested in our very inability to recognize

more than the two attributes. Wouldnt innite reason have to know all of the attri-

butes? Considering that Spinoza always talks about attributes from this limited per-

spective, we can conclude that he believes in the principal limits of human cognition.

Second, considering what was just said, it follows that substance cannot be known

independently of the attributes, nor in the entirety of all of its characteristics. We do


11/274

not really know what it is, nor how to apply the two attributes (thinking and extensi-

on) to the substance as it is in itself. This interpretation leads us to several insights.

First, Spinozas philosophy turns out to be more plausible than it might initi-

ally seem. It turns out that the generally implausible doctrines of panpsychism and

incrementalism are incorrectly attributed to him. Furthermore, attribute parallelism

pertains to the way the set of phenomena, viewed under the attribute of thought, and

the set of phenomena, viewed under the attribute of extension, function within their

respective domains. These domains are not identical, and thus we are equally mista-

ken when we talk about mental states in a physicalist manner, as we would have been

if we talked about physical states mentalistically.

This interpretation of Spinoza turns out to be especially fruitful in philosophy

of mind. I tried to show that theories of the mind-body relation (especially the reduc-

tivist ones) usually adopt overly optimistic ideas about the success of future scientic

discoveries, as well as relatively dubious assumptions about what scientic results

say about the nature of the mental. I further claimed that such a problem does not

exist for the antirealist double-aspect theory.

First, such a theory gives up on the questions: What consciousness really is?

What is the true nature of the world? Instead, within it, we adopt the standard of

explanatory power a standard that we use in our attempt to give as plausible and as

comprehensive explanation as possible of the phenomena we examine, whether the

phenomena we talk about are mental or physical. Adopting the view of science for-

mulated by pessimistic inductivists, I tried to show that a theory will be plausible if


12/274

it can, rst, successfully explain different phenomena we encounter in the world, and

if, second, it considers these phenomena in all their diversity. I have also discussed a

general problem reductivists have when they try to reduce the mental to the physical

(whether they are identifying the two or eliminating the former): they claim that there

is no residuum in the domain of the mental. However, if they used material means to

explain what might not be just material, how can they ever be certain that there is no

such residuum?

Spinozisic philosophy of mind can thus be seen as a proper alternative to the

contemporary theories. Of course, it may eventually turn out that a version of func-

tionalism, reductivism, or some other, currently prominent view of the mind-body

relation is actually correct. Still, until that happens, there is no reason not to include

the antirealist double-aspect theory of mind in the set of theories that we take as pri-

ma facie plausible.

Keywords: Spinoza, spinozism, Jewish philosophy, philosophy of mind, materialism,

functionalism, double-aspect theory, realism, anti-realism.


13/274

SADRAJ

Uvod Spinoza i spinozizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1

1. Spinoza izmeu problemske i istorijske recepcije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 0

1.1. Spinoza i njegovi interpretatori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

1.2. Cilj povratka Spinozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

1.3. Skica Spinozine lozoje i mogua tumaenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20

1.4. Neke posledice antirealistike interpretacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33

2. Osnove Spinozine lozoje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39

2.1. Kartezijanski uticaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39

2.2. Tri stuba Spinozine metazike supstancija, atributi i modusi . . . . . . 51

2.3.Deus sive Natura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55

2.4.Natura naturans i natura naturata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 7

2.5. Odreenje beskonanih modusa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76

2.6. Beskonani modusi, ideje i saznanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83

2.7. Ideje i adekvacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92

3. Spinozina lozoja duha i spinozistiki antirealizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103

3.1. Naelna pitanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103

3.2. Istorijski kontekst jevrejske lozoje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106

3.3. Majmonid i njegov ezoterizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110

3.4. Boanska sutina i boanska jednostavnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118

3.5. Majmonidovo naslee Geronid, Kreskas, Albo . . . . . . . . . . . . . . . . . 125

3.6. Spinozina lozoja duha uvodne napomene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132


14/274

3.7. Duh i telo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133

3.8. Duh i svest . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

3.9. Duh, supstancija i atributi Spinozistiki antirealizam . . . . . . . . . . . . . 143

3.10. Spinozistiki antirealizam i teorija dvostrukog aspekta . . . . . . . . . . . 157

3.11. Spinozistiki antirealizam, panpsihizam i paralelizam . . . . . . . . . . . . 167

4. Teorija dvostrukog aspekta i savremena lozoja duha . . . . . . . . . . . . . . . 180

4.1. Novi okviri . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180

4.2. Savremene teorije materijalizam, anomalni monizam,

funkcionalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183

4.3. Teak problem svesti i shvatanje nauke u savremenoj lozoji duha . 203

4.4. Spinozizam i antirealizam u savremenom kontekstu . . . . . . . . . . . . . . . 220

Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230

Bibliograja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 240

Beleka o autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 5 7


15/274

1

UvodSPINOZA I SPINOZIZAM

O Spinozi se moe pisati iz razliitih uglova. Ako smo zainteresovani za nje-

gove stavove o odnosu slobode i nunosti moemo se, na primer, pitati da li je bio

samo determinista ili i necesitarijanac.1Ukoliko nam nisu bliska metazika pitanja,

moemo itati njegov Teoloko-politiki traktat2i u njemu nai inspiraciju za razu-

mevanje odreenih aspekata monoteistike religije ili politikog ivota u dravi. U

tom sluaju, bie nam relevantni i istorijski razlozi zbog kojih je Spinoza izrazito

odstupio od uobiajene sedamnaestovekovne percepcije religije.

1 O ovome videti u Della Rocca 2008. Razlika se, ukratko, sastoji u tome to se determinizmom

tvrdi da ukoliko se, recimo, odreeni dogaaj e1desi i prouzrokuje drugi dogaaj e

2, uzrona

veza izmeu e1i e

2nije mogla a da se ne ostvari u nekoj pojedinanoj instanci. Determinizam

ima, dakle, hipotetiki karakter utoliko to ne postulira da je do samog e1moralo doi. Dogaaj

e1je kontingentan, ali ukoliko do njega doe, on e neizostavno dovesti do e

2. Ono to Dela

Roka naziva necesitarijanizmom, tezom o kategorikoj nunosti, pretpostavlja da ni e1 nije

moglo da se ne dogodi (Lajbnic pravi slinu razliku izmeu hipotetike i kategorike nunosti

u Teodiceji. Videti Leibniz 2007, str. 147). Koliko prostora za kontingentne dogaaje ima kod

Spinoze, predmet je rasprave, ali nije neto na ta se ovde moramo posebno usredsreivati.

2 Sva Spinozina dela koja u u ovom radu pominjati i citirati, nalaze se u: Baruch de Spinoza,

Complete Works, prev. Samuel Shirley (Spinoza 2002). Takoe u se, gde je potrebno, sluiti

dvojezinim latinsko-nemakim izdanjem (Spinoza1977). Pri referiranju na Spinozine stavove

koristiu notaciju standardnu za svako od tih dela. Kada je re o najrelevantnijem, Etici, svaku

postavku oznaavau rednim brojem koji ima u odreenoj knjiziEtike, a ispred broja postavke

stajae broj knjige u kojoj se nalazi. Na primer, prva postavka pete knjige bie oznaena kao

E5P1. Ukoliko je re o korolaru (izvedenom stavu) ili sholijumu (dodatku), iza prethodno na -

vedene oznake dodavau c odnosno s. Da li se radi o postavci, deniciji ili aksiomi, bie

jasno na osnovu slovne oznake pre rednog broja stava (P za postavku, A za aksiomu, D

za deniciju).


16/274

2

Spinoza nas takoe moe navesti da na njega gledamo kao na tipian primer

lozofa koji je pisao u vreme veka metoda. Godine u kojima je iveo, 16321677,

obeleio je ogroman nauni napredak (koji e se u godinama neposredno posle Spi-

nozine smrti razviti u do tada najveu naunu revoluciju3). Stoga bi neko mogao biti

motivisan da razmotri koliko je i Spinoza bio pod uticajem nove nauke, ali i u kojoj

meri je moda anticipirao ili implicitno verovao u neke stavove koji su tek krajem

sedamnaestog i poetkom osamnaestog veka dobili svoj denitivni oblik.

Kao to Spinozinim stavovima moemo pristupiti kao elementima njegovog

sistema (holistiki), ali i partikularistiki, tako ih moemo posmatrati unutar istorij-

skolozofskog konteksta kojem pripadaju ili izolovano. S obzirom na to da Spinozi-

ne centralne ideje dobijaju svoj denitivni oblik uEtici,4neki interpretatori veruju da

je za adekvatno tumaenje Spinozinih stavova dovoljno da ih paljivo analiziramo

onako kako se u tom delu javljaju. Drugi su pak zainteresovani za genezu ovih ideja,

verujui da emo tek tako biti u stanju da ih u potpunosti razumemo, ili bar protuma-

imo preciznije nego to bismo to bili u prilici da uinimo kada ne bismo uzeli u obzir

dijahroniki element Spinozine lozoje. Interes za Spinozu moe legitimno biti i

iskljuivo istorijski. Onaj koga interesuje Dekartov uticaj na sedamnaestovekovnu

lozoju neminovno e, od Spinozinih dela, morati da se bavi barEtikom. Onaj koeli da to preciznije, ili to doslovnije protumai Lajbnica, itae njegovu kritiku

3 Deset godina posle Spinozine smrti, pojavilo se Njutnovo deloPrincipia Mathematica koje je

dalo u tom trenutku konanu naunu formulaciju novih gledita o svetu oko nas. Gaukroger

2006, Lariviere 2009, na primer, piu o razlikama izmeu starog i novog pristupa lozoji.

4 Spinoza 2002.


17/274

3

SpinozineEtike (prve knjige) i stoga e morati da bar u skicama izuava metazike

elemente Spinozine lozoje.

Ako ikako moemo klasikovati interpretacije lozofskih stavova, ini se da

ih grubo moemo podeliti na lozofske i istorijskolozofske interpretacije. Istorij-

skolozofske interpretacije dalje se mogu podeliti na istorijske, problemske ili isto-

rijskoproblemske. Koju emo od ove tri grupe izabrati zavisi od cilja interpretacije,

kao i od toga u kojoj meri kontekst stvaranja odreenih ideja smatramo relevantnim

za tanu interpretaciju lozofskih ideja.

Odlika velikih lozofa, a Spinoza je to nesumnjivo bio, jeste da im se uvek

moemo iznova vraati. Ideje velikih lozofa moemo pokuati da formuliemo u

savremenom kontekstu i da njihove uvide iskoristimo kako bismo reili neki problem

u savremenoj lozoji. Ne moramo im, dakle, prilaziti iskljuivo kao lozoma nji-

hovog doba. Pa ipak, ak i kada Spinozine ideje smestimo u savremeni kontekst, isto-

rijski relevantne injenice o Spinozi, njegovom ivotu i njegovoj lozoji sigurno su

i interpretativno relevantne. injenica da je Spinozina lozoja shvatana na razliite

naine, kao i to da je od Spinozinog vremena dosta proteklo, predstavlja prepreku za

ispravno tumaenje njegovih ideja. S obzirom na to, racionalno je verovati da treba

da iskoristimo svako interpretativno sredstvo koje nam je na raspolaganju. Istorijski

kontekst u kojem je Spinoza formulisao svoje ideje mora biti relevantan ako ne eli-

mo da upadnemo u zamke parcijalnog ili tendencioznog tumaenja.

Spinoza je bio lozof sedamnaestog veka, pripadnik tradicije moderne lozo-

je. Bio je pod uticajem Dekarta, izvrio je odreen uticaj na Lajbnica i druge lozofe.

Kako neki noviji radovi pokazuju, postoji ak i znatna mera slaganja izmeu Spinoze


18/274

4

i Lajbnica, bez obzira na to to je Lajbnic pokuao da se od njega jasno distancira. 5

Da li je oslanjanje na ove injenice dovoljno da bismo zapoeli interpretaciju Spino-

zine lozoje? Moda je stoga potrebno i naglasiti da je odrastao u Holandiji, najlibe-

ralnijoj dravi tadanje Evrope, u drutvu poznatom po verskoj toleranciji. Njegova

porodica prebegla je iz panije, u kojoj je progonjena zbog svoje religije judaizma.

Pa ipak, nain na koji je Spinoza shvatao ovu religiju bio je suvie radikalan ak i

za tamonju liberalnu zajednicu. Ovaj podatak nam neto govori o tome koliko je

malo Spinoza bio religiozan u tradicionalnom smislu. Da li to znai da ne postoji bar

nekakva veza izmeu njegove lozoje i lozoje jevrejskih religioznih mislilaca?

Videemo da je odgovor na ovo pitanje odrean.

Spinoza je nesporno veliki lozof. Ali, ta ga ini velikim? Znaaj koji su u

njemu prepoznali njegovi savremenici? Veliina koju su mu pripisivali lozo i mi-

slioci dugo nakon njegove smrti (o emu u neto rei u sledeem poglavlju)? Jedan

odgovor se prirodno namee kad se prisetimo romantiarskog pojma dubine.6 Za

romantiare, naime, duboki su oni stavovi o kojima se uvek moe neto novo rei,

pri emu se njihov smisao nikada zaista ne iscrpljuje. ta to tano znai? Ako kaem

da je Novi Sad severno od Beograda, onda ta tvrdnja nije duboka jer je svakome ne-

posredno jasno ta sam hteo da kaem i koji je smisao jednog takvog iskaza. Ali, kadSpinoza kae da je red i veza meu idejama isti kao i red i veza meu stvarima, onda

je on rekao neto to se moe interpretirati na vrlo razliite naine. tavie, utoliko

to Spinoza pretenduje da kae neto o sutini stvarnosti, mi se pitamo ne samo koje

5 Leibniz 1989, str. 272280.

6 Berlin 2006, str. 113115.


19/274

5

je znaenje toga to je rekao ve i u kojoj je meri tako neto plauzibilno. Za razliku od

iskaza o poloaju Novog Sada u odnosu na Beograd, duboki stavovi su ne samo oni

koji se mogu tumaiti na razliite naine ve i oni koje smatramo dovoljno znaajnim

da bismo se i sami potrudili da ih protumaimo. ak i ako ocenimo da je neki takav

stav nekoherentan, to su mnogi u Spinozinom sluaju i inili, injenica da se ovom

stavu uvek moemo vratiti i pokuati da ga stavimo u novi kontekst ili mu pridamo

novi smisao sugerie da on poseduje romantiarski shvaenu dubinu. Ili, kako Berlin

to formulie, to vie kaemo o tom stavu, to vie ostaje da se kae.7

Ovakva karakteristika jedne lozoje dovee neminovno do toga da e mnogi

imati da o toj lozoji kau neto razliito. Tako vidimo da postoji itav niz najra -

zliitijih interpretacija Spinozine lozoje. I dok nas ta injenica moe navesti na

zakljuak da smo ispravno primenili pojam dubine na Spinozine ideje, to i dalje ne

znai da takvim stanjem, viestrukou interpretacija, moramo biti zadovoljni. Na-

protiv, to to razliiti lozo i istoriari lozoje tumae Spinozu na najrazliitije

naine kao da sugerie da kod Spinoze postoji inherentna nejasnoa u odreenom

sloju teksta. Zapravo, s obzirom na to da ideal lozof treba da bude preciznost i pla-

uzibilnost, tamo gde tekst naizgled nema te odlike, interpretacijom moramo pokuati

da razjasnimo sve ono to je reeno i ocenimo uverljivost ili koherentnost iznetihstavova. S obzirom na dubinu uvida koji daju ak i u protivrenim stavovima, mi i

dalje moemo pokuati da pruimo tumaenje koje e te stavove uiniti koherentnim,

zadravajui (bar deo) ono(ga) to je u njima bilo znaajno.

7 Berlin 2006, str. 114.


20/274

6

Pa ipak, to smo vremenski udaljeniji od jednog lozofa, postaje sve tee izneti

objektivnu interpretaciju. Ponekad emo usvojiti odreene bazine pretpostavke o

polazitima neke lozoje, i davati najrazliitija tumaenja onoga to iz takvih pret-

postavki sledi. Katkad emo pak teiti da u neiju lozoju uitamo stavove koji su

nama samima bliski, koji su deo naeg opteg pogleda na svet, odnosno stavove koji

su zapravo pripadali nekom kasnijem lozofu, a koji nas podseaju na ono to smo

zapoeli da tumaimo.8Takve anahronistike interpretacije teko mogu biti plauzibil-

ne, ak i ako nas dovedu do nekih interesantnih uvida.

Kljuno pitanje na koje sada nailazimo je sledee: da li je interpretativna kon-

strukcija do koje smo doli tumaei jednog lozofa dobro zasnovana na njegovim

tekstovima, ili samo pretenduje na to da bude u duhu onoga to je napisao?

Ako govorimo o Spinozinoj lozoji, ovo pitanje moemo postaviti tako da

glasi: da li je ono do ega smo doli tumaenjem, na primer, Etike, Spinozina lo-

zoja ili spinozizam? Pre svega potrebno je rei ta podrazumevamo pod spinozi-

zmom, i koliko se spinozizam razlikuje od Spinozine lozoje.

U skladu s tim, moemo formulisati dve teze o spinozizmu, slabu i jaku:

1) Spinozizam je skup stavova koji su najnaelnije u duhu onoga o emu je

Spinoza pisao (slaba teza).

2) Spinozizam je skup stavova koji, iako prima facie ne izgledaju kao da su

Spinozini, zapravo predstavljaju jednu moguu formulaciju onoga to je on

zaista i mislio (jaka teza).

8 Volfson razmatra ovo i slina pitanja u jednom starijem radu. Videti Wolfson 1937.


21/274

7

Slaba teza je slaba utoliko to se njome ne pretenduje na tekstualnu preciznost

ve na saglasnost sa duhom neije misli. Budui da se to ta je u duhu neijih ideja

moe shvatiti na vie naina, na osnovu slabe teze mogli bi se formulisati i drastino

razliiti spinozistiki stavovi, a ono to je zaista napisao gotovo potpuno i zanemariti,

sve dok bi izvedena konstrukcija bila bar delimino povezana sa onim to smatramo

da je Spinoza mogao misliti. S druge strane, jakom tezom zahteva se i to da se u

samom tekstu pronau osnove za spinozistiku interpretaciju, kao i to da se demon-

strira ne samo opte slaganje sa Spinozinim idejama ve i to da je Spinoza zaista i

mogao imati ono to se spinozistikom interpretacijom nudi, ak i ako tako neto nije

eksplicitno napisano u njegovim radovima. Kako se dalje neu baviti slabom tezom,

i poto u u ovom radu govoriti samo o jakoj tezi, u nastavku rada ove dve teze neu

vie eksplicitno razlikovati. Kad god se termin spinozizam bude pominjao, to e

biti u smislu jake teze.

Spinoza je jedan od lozofa koje je posebno teko interpretirati, a koje je vrlo

lako pogreno razumeti. Da bi tumaenje bilo prikladno da bi bilo spinozisti -

ko potrebno je pristupiti mu na sveobuhvatan i iscrpan nain koji bi u obzir uzeo

istorijske, problemske, delom sistemske i kontekstualne faktore. Takvo tumaenje

pre svega je u funkciji osnovnog cilja ovog rada. Naime, namera mi je da pokaem

da je spinozizam i dalje relevantan, i da nam moe pomoi da ponudimo plauzibilno

shvatanje nekih osnovnih dilema unutar savremene lozoje duha. Imajui u vidu

ono to sam rekao u prethodnih nekoliko pasusa, teko je izbei zakljuak da je mo-

gua apsolutno ispravna interpretacija onoga to je Spinoza zaista mislio. Ma koliko

se neko tumaenje smatralo prima facie ispravnim, istorija interpretacija pokazuje


22/274

8

nam da e se uvek, ili gotovo uvek, javiti neko drugo,prima facie ispravnije tumae-

nje. Stoga pretenzija ne sme biti prevelika. Dubina Spinozinih ideja, i naa distanca

u odnosu na njih, slue nam kao pokazatelji da jedno tumaenje treba da se, s jedne

strane, odrekne potpune objektivnosti i da, s druge strane, pokua da pokae neto

novo o lozofu koji je ve toliko puta itan i tumaen. Moramo takoe biti spremni

da utvrdimo da ak i ako Spinoza neke stvari nije eksplicitno rekao, njegov tekst nam

doputa da kaemo da ih je on ipak mogao zastupati. To je, kao to sam ve rekao, i

smisao termina spinozizam koji ovde usvajam.

Ovaj rad e se sastojati iz etiri poglavlja. U prvom poglavlju u razmatrati

razliite recepcije i esto oprene ocene Spinozine lozoje. Rei u neto o osnov-

nim postavkama njegovog sistema, i razmotriu aktuelni pristup Spinozinoj lozoji

kao sutinski realistikoj. U drugom poglavlju, Spinozinu lozoju u postaviti u

racionalistiki istorijskolozofski okvir. Poto se kartezijanska lozoja esto sma-

tra najrelevantnijim uticajem na Spinozu, prvo u izloiti one elemente Dekartove

pozicije koje je Spinoza u ovom ili onom obliku preuzeo, one kojima je bio posredno

inspirisan, kao i one prema kojima je bio posebno kritian. Potom u se usmeriti na

optu egzegezu Spinozine metazike i teorije saznanja, pravei prelaz prema njego-

voj lozoji duha.

U treem poglavlju, pokuau da interpretiram Spinozinu lozoju, ukazujui,

s jedne strane, na nedostatke prethodno navedenih tumaenja, i ispitujui antireali-

stiku orijentaciju koju je, sa druge strane, mogla imati njegova lozoja. Pokuau

da pokaem da se osnov za Spinozine antirealistike tendencije nalazi, moda izne-

naujue, u tradiciji koja je imala veliki ali, esto neopravdano nezapaen, uticaj na


23/274

9

Spinozu jevrejskoj lozoji. Stoga u to poglavlje poeti prikazom ove vrlo plodne

lozofske tradicije. Potom, u toku itavog poglavlja, jedno od osnovnih pitanja na

koje u pokuati da odgovorim bie u kojoj se meri tako interpretirana Spinozina

lozoja moe izboriti sa nekim od najeih kritika koje su mu upuivane, kao i sa

ocenom mnogih komentatora da je njegovo shvatanje odnosa duha i tela sutinski

neprihvatljivo? Zavretak treeg poglavlja trebalo bi da u potpunosti ocrta strukturu

spinozistike lozoje duha.

Poslednje poglavlje bavie se odnosom spinozistike lozoje duha (i spino-

zizma uopte) prema savremenim pokuajima da se odgovori na pitanje o odnosu

duha i tela. Izloiu neke od danas najire prihvaenih teorija unutar lozoje duha, i

ukazau na neke zamerke koje im se esto upuuju, kao i na neke naelne prigovore

kojima sve one mogu u veoj ili manjoj meri biti izloene. Poenta tog razmatranja

bie da uvid u to koliko su osnovni problemi lozoje duha daleko od reenja, i da

razumemo zato neki lozo smatraju da ti problemi nikad i nee biti reeni. Krajnji

zakljuak trebalo bi da pokae da, ako ve nije po nekim svojim karakteristikama

ispred tih savremenih pokuaja, spinozistika lozoja duha zasluuje da se ozbiljno

razmotri u kontekstu mnogih i dalje otvorenih problema u toj oblasti.


24/274

10

1SPINOZA IZMEU PROBLEMSKE I ISTORIJSKE RECEPCIJE

1.1. Spinoza i njegovi interpretatori

Malo je lozofa ija je lozoja nekritiki odbacivana, nekritiki prihvatana i

opreno razumevana u meri u kojoj je to sluaj sa Spinozinom lozojom. Ve prvi

radovi koje je objavio izazvali su gnev jevrejske zajednice kojoj je pripadao. Nedugo

potom, iz te zajednice je i iskljuen (ekskomuniciran)9. Premda je stekao potovanje

drugih lozofa, protei e jo gotovo dva veka pre nego to e njegove ideje postati

istinski uticajne. Mnogi predstavnici nemake devetnaestovekovne lozoje (meu

kojima je eling sigurno jedan od poznatijih), Spinozin sistem smatrali su znaajnim

(i ingenioznim) pokuajem da se objasni kako svet funkcionie, premda su verovali

da je potrebno ovaj sistem dinamizovati kako bi bio isitinit.10

Istovremeno, bilo je lozofa koji su Spinozinu lozoju tumaili na najneobi-

nije naine. Njegova metazika se, za Bejla, svodila na sledei skup tvrenja:

1. Postoji jedna beskonana supstancija Bog, koja je sve to zaista postoji.

2. Sve to je konano predstavlja modikaciju te supstancije.

9 O Spinozinoj ekskomunikaciji pie, recimo Popkin. Videti Ravven i Goodman 2002, str. 263

281.

10 Spinozinom uticaju na nemake devetnaestovekovne mislioce videti u: Lord 2011.


25/274

11

3. Dakle, svaka pojedinana stvar koja egzistira, sutinski je zapravo ta jedna

supstancija.11

Ako je Bejl u pravu, iz ovoga bi sledilo da je, na primer, rat izmeu Nemaca i

Turaka rat Boga sa samim sobom, jer se Bog kao supstancija u tom sukobu manife-

stuje i u nemakim i u turskim vojnicima, koji nezavisno od te supstancije nisu nita.

Ovo tumaenje nije plauzibilno jer se njime pretpostavlja da za Spinozu ne

postoji nita osim supstancije. Ono je, zapravo, samo jedan vid tada vrlo rairenog

uverenja da je Spinozin sistem u najdoslovnijem smislu rei panteistiki. Kako tada,

u 17. veku, tako i kasnije, Spinozu su zastupnici odreenog Weltanschauunga, naje-

e idealistikog, iz ovih ili onih razloga tumaili onako kako im je odgovaralo, ali

retko objektivno i neutralno.

Spinozinom opusu se moe pristupiti iz razliitih uglova. U godinama nepo-

sredno posle objavljivanja njegovog najznaajnijeg dela, Etike,mnogi njegovi ko-

mentatori, protivnici, ali i sledbenici, bili su usredsreeni na Spinozin odnos prema

religiji. Meutim, kako je vreme odmicalo, interesovanje se proirilo i na njegov

sistem u celini. Premda se fokus tumaenja menjao i proirivao, uvek je postojalo

snano uverenje da je vrlo teko prodreti kroz sve aspekte Spinozinog sistema van

istorijskolozofskog konteksta, ali da je njegove kljune metazike, etike ili poli-

tike ideje ipak mogue primeniti i na neki drugi sistem stavova. Iz takve perspektive

Spinozi prilaze eling, Hegel, pa ak i mnogi romantiari koje ne bismo mogli nazva-

ti lozoma (Haman i Herder, na primer). S obzirom na preovlaujui romantiarski

11 Citirano prema: Curley 1969.


26/274

12

Zeitgeist, iznenadno interesovanje za Spinozu izgleda jo neobinije, jer su ideali

romantizma u suprotnosti sa prosvetiteljskom tradicijom zapadnoevropske lozoje

kojoj je i Spinoza pripadao.12

Dok su prosvetitelji smatrali ljudski razum apsolutnim autoritetom u istraiva-

nju i razumevanju prirode, istiui pre svega potrebu za pravilno zasnovanim meto-

dom saznavanja koji e nas u budunosti dovesti do sagledavanja celokupne istine

o svetu koji nas okruuje, romantiari su smatrali da taj svet nije na ovaj nain ra-

zumljiv i objanjiv, a da istina nije takva da se moe racionalno dosegnuti. Mnogi

romantiari bili su pesimisti i mislili su da je nemogue iveti u svetu koji je, kako

su govorili, neprijateljski nastrojen prema pojedincu. Takvim misliocima Spinoza je

bio privlaan utoliko to su u njegovom uenju o amor Dei intellectualis13mogli da

pronau specinu formulaciju idej koje su im bile bliske idej o enji za neim

viim to se nalazi izvan ovog sveta, ali nama, ovako nesavrenima, nije dato.

Ni eling ni Hegel nisu prihvatili pesimistike zakljuke romantiara. Oni su,

iako su i sami imali kritiki stav prema prosvetiteljstvu, podstaknuti Kantovim ide-

alizmom, pre svega, izveli umnogome drukije zakljuke od romantiara. Dok im je

kritika prosvetiteljstva pruila okvir za lozofska istraivanja, Kant je naznaio smer

kojim bavljenje lozojom treba da se kree, ostavivii, iz njihove perspektive, itav

niz nereenih lozofskih problema, meu kojima je najznaajniji problem statusa

12 Berlin 2006, pogl. 1-4.

13 Ovo je jedna od Spinozinih doktrina koje su meu najrazmatranijim. Na nju u se vratiti pred

kraj treeg poglavlja.


27/274

13

stvari po sebi. Podsticaj za to kako da pronau odgovor na ovo i druga pitanja eling

i Hegel nali su delom u Spinozinoj lozoji.14

Tako, na primer, ako uporedimo Etiku sa Sistemom transcendentalnog idea-

lizma15, ne moemo da zanemarimo slinosti izmeu ideja koje se u ovim delima

izlau. Na primer, jedna od osnovnih karakteristika Spinozinog sistema jeste njegov

eksplicitno monistiki karakter. Spinoza veruje da postoji jedna supstancija, Bog ili

priroda, kao i da se ona saznaje preko svoja dva atributa duhovnog i telesnog. Za

elinga postoji jedna stvarnost, ulogu supstancije igra Apsolut koji se nalazi u njenoj

osnovi, a ta stvarnost ima dva aspekta duhovni i telesni (njegovom terminologijom,

inteligencija i priroda).16Da bismo se uverili u Hegelovu inspirisanost Spinozom,

dovoljno je znati da je za njega spinozizam jedini mogui poetak svakog bavljenja

lozojom.17

U ovom poglavlju nije mi cilj da detaljno istraim veze izmeu pomenutih -

lozofa ve da ilustrujem neke razloge iz kojih je Spinoza bio uticajan u razliitim

periodima. To e nas dovesti korak blie odgovoru na pitanje zato bi i danas trebalo

da ga posmatramo kao lozofski relevantnog mislioca, pre nego kao skupoceni deo

zastarelog lozofskog inventara. Pre toga, potrebno je, prvo, uvesti jednu paralelu

paralelu izmeu lozofa koji je neposredno prethodio Spinozi i lozofa koji je nepo-

sredno prethodio pomenutim nemakim idealistima.

14 Lord 2011.

15 Schelling 1978.

16 Schelling 1978, Uvod.

17 Hegel 1970.


28/274

14

Ovde mislim na Dekarta i Kanta. Paralela izmeu Spinozine recepcije Dekarta,

s jedne strane, i elingove i Hegelove recepcije Kanta, sa druge, sastoji se u slede-

em: i eling i Hegel su se, kao i Spinoza, suoili sa odreenom vrstom dualizma.

Kod Dekarta, sa ijim dualizmom se suoio Spinoza, re je o dve supstancije te-

lesnoj i duhovnoj; kod Kanta, koji je inspirisao elinga i Hegela, radi se o dualizmu

sfer saznanja fenomenalnoj i noumenalnoj. Oba ova tipa dualizma karakterie

specian kognitivni (premda, striktno gledano, ne i ontoloki) jaz. Dekart, s jedne

strane, smatra da nikad ne moemo saznati kako zaista funkcionie odnos izmeu

mislee i protene supstancije koji se, kao to znamo izMeditacija, nalazi u pinealnoj

lezdi.18Kant, s druge strane, tvrdi da nikad ne moemo teorijski saznati19karakte-

ristike noumenalnog aspekta stvarnosti. Spinoza, eling i Hegel su imali istu vrstu

izazova pred sobom: kako pomiriti dva sveta izmeu kojih postoji nepremostiv jaz?

Na ovo pitanje vratiu se kasnije u neto drukijem kontekstu. Za sada je dovoljno

razumeti da postoji zajedniki istorijskolozofski okvir i iz te perspektive posmatrati

recepciju Spinozine lozoje.

Kao to je Spinoza smatrao da je Dekartov dualizam neodriv, tako su i eling i

Hegel smatrali da je neodrivo razdvojiti svet na dve sfere od kojih je jedna potpuno

nesaznatljiva. I kao to je Spinoza izneo monistiko reenje, tako su i oni smatrali daje potrebno formulisati jedinstven princip egzistencije neto neuslovljeno, Apsolut

18 Dekart 2012, II, VI.

19 Ovde naglaavam teorijsko saznavanje imajui u vidu Kantovu distinkciju izmeu teorijskog

i praktinog. Kao to nam neka mesta iz uvoda, trea antinomija, ali i reenje tree antinomije

uKritici istog umapokazuju, Kant je verovao da moemo govoriti o noumenalnom aspektu

ljudskih bia, to i ini osnovu za mnoge stavove koje izvodi u drugoj i treoj Kritici. Videti

Kant 1998.


29/274

15

ili Boga, to e ontoloki utemeljiti svet i predstavljati osnovu jednog istinitog lo-

zofskog sistema. Videvi kod samog Spinoze izgraen i do kraja izveden skup lo-

zofskih stavova, oni su prirodno bili inspirisani ne pojedinanim idejama ve samim

njegovim pristupom zateenim lozofskim problemima.

Ovo ne znai da su i jedan i drugi prihvatili sadrinu Spinozine lozoje, ali

znai da su, kao to je i reeno, smatrali da u izgradnji sistema treba poi od njegove

lozoje. Ovakav stav nam ilustruje kako je u jednom specinom vremenu Spi-

nozin sistem postao predmet intenzivne rasprave. U toj raspravi uestvovali su ne

samo eling i Hegel, ve i Majmon, Jakobi, i mnogi drugi. Ovde ne mogu pratiti sve

linije tih uticaja, ali je jasno da one postoje20. Gotovo svim lozoma koje nazivamo

velikim, zajedniko je da ono o emu su govorili, ak iako nije povezano s proble-

mima koji su formulisani posle njihove smrti, moe da se upotrebi radi reenja tih

problema, te da ideje tih lozofa mogu da u svakom vremenu poslue kao inspiracija

ili predmet novih tumaenja.

1.2. Cilj povratka Spinozi

Kako sam rekao u uvodu, Spinozi neu pristupiti ni sasvim partikularistiki, ali

ni sistemski (holistiki). U razmatranju Spinozine lozoje rukovodiu se dvama ci-

ljevima. Prvo u pokuati da iz ugla koji je donekle razliit od onoga to se moe nai

u postojeoj lozofskoj literaturi osvetlim Spinozinu metaziku, teoriju saznanja i

lozoju duha. Ono do ega e me dovesti ta razmatranja, pokuau zatim da prime-

20 Beiser 2012, Lord 2011, Melamed 2004, Moreau 1996.


30/274

16

nim na neke aktuelne probleme u lozoji duha. Ona je jedno od najivljih podruja

lozofske debate, a unutar te debate formuliu se najrazliitje teorije o odnosu duha i

tela. tavie, postoji gotovo nepremostiv jaz izmeu onih koji veruju u to da se svest

ne moe svesti na zike procese za koje verujemo da se nalaze u njenoj osnovi i onih

koji misle da mentalno treba da objasnimo svoenjem na ziko.21Oni koji pripadaju

prvoj grupi, osnovno pitanje formuliimo ga preliminarno kao Zato svest ima ba

takve karakteristike kakve ima, a ne drukije? nazivaju tekim problemom.22Oni

koji pripadaju drugoj grupi, to uopte i ne vide kao problem. Kim, sasvim neutralno,

jednostavno zakljuuje da trenutno ne postoji zadovoljavajua teorija o odnosu duha

i tela.23

Verujem da Spinozina lozoja nudi plauzibilan odgovor na pitanje o odnosu

duha i tela i da, pravilno shvaeni, a interpretirani drukije nego to je to do sada bio

sluaj, neki aspekti njegovog sistema dovode do vrlo prirodnog reenja problema

svesti. Da bi se konstruisalo jedno ovakvo, spinozistiko, shvatanje, potrebno je prvo

neutralno pristupiti njegovoj lozoji. Ako treba da ono to je tvrdio razumemo na

adekvatan nain, Spinozine ideje moramo razumeti u adekvatnom kontekstu onom

kontekstu u kojem su ponikle.

Stoga e biti od velike vanosti da na poetku ispitamo lozofsku pozadinu na

kojoj je nastajala Spinozina lozoja. Uobiajeni nain da se to uini jeste ispitivanje

21 Hardcastle 1996. U toku rada, uglavnom u koristiti termine mentalno i ziko. Ponekad

u se sluiti i terminom zikalno, ali samo kao sinonimom za ovaj drugi termin.

22 Chalmers 1996.

23 Kim 1997.


31/274

17

osnova moderne lozoje koje je Spinoza zatekao a Dekart postavio. Tako emo biti

u poziciji da razjasnimo u kom se tano smislu i u kojoj meri Spinoza udaljio od De-

karta, odnosno ta to u Spinozinoj lozoji ima kartezijanski karakter. Mislim da se

taj odnos moe, bar za sada, rezimirati ukazivanjem na jednu znaajnu slinost i na

jednu temeljnu razliku. Slinost izmeu Dekarta i Spinoze postoji u metodolokom,

a razlika u sadrinskom smislu. Pokuau to da ilustrujem.

Dekart je, kao to moemo primetiti itajuiRe o metodi,24insistirao na razlici

izmeu reda saznanja (ordo cognoscendi) i reda postojanja (ordo essendi). Ukratko,

ta razlika implicira da ne postoji podudaranje izmeu naina na koji stvari saznajemo

i naina na koji one egzistiraju. Da bi tako neto uopte mogao da tvrdi, Dekart je

morao biti svestan da je saznavanje neto vie od sholastikog istraivanja na osnovu

prethodno utvrenih pravila. Naime, po Dekartovom miljenju, sholastiari su sma-

trali da ukoliko potujemo okvire koji su nam nametnuti verom i lozofskom tradi-

cijom, svete spise, s jedne, i Aristotelovu lozoju, s druge strane, mi nesumnjivo

sledimo pravi put ka istini. To, dalje, znai da oni ne ostavljaju prostor za temeljno

preispitivanje naih saznajnih moi. oveku je dato da doe do prave istine, i sve

to treba da ini jeste da potuje pravila koja su mu spolja nametnuta. U tom smislu,

postoji samo jedan saznajni poredak onaj koji je uspostavio Bog, vrhovni autoriteti garant istine. Za Dekarta, meutim, saznavanje predstavlja autonoman intelektualni

poduhvat onih kojima jedini autoritet moe biti sopstveni razum. Time se onda omo-

24 Descartes 1911.


32/274

18

guava da se stvari posmatraju i iz perspektive saznajnog subjekta (Dekart jo uvek

nije zastupao stav da je to i jedina mogua perspektiva).

Red saznanja, nain na koji saznajemo stvari, suprotan je redu postojanja. Sa

stanovita ordo essendi, Bog nama prethodi na dva naina. Poto je i sm morao po-

stojati pre nego to je nas stvorio, Bog nam prethodi u vremenskom smislu. Meutim,

budui na tvorac, to jest uzrok naeg postojanja, on nam prethodi i logiki da Bog

ne postoji, ne bismo ni mi postojali. Nasuprot tome, prema ordo cognoscendi,ne-

ophodno je da prvo saznamo sopstveno postojanje da bismo sa izvesnou mogli da

saznamo bilo ta drugo. Saznanje sopstvenog postojanja podrazumeva i razumevanje

sopstvenih saznajnih sposobnosti. Da bismo u ovakvom poduhvatu bili uspeni, po-

trebno je da se oslobodimo sistematskih zabluda u koje se esto upliemo.

Drugim reima, moramo uvideti da je nae saznavanje isprva bilo optereeno

pogrenim pretpostavkama koje su onemoguavale uspeh istraivanja. Sada, dakle,

zahtevamo potpuno izvesno saznanje, a ideja o izvesnosti kao neemu to je neop -

hodno u saznanju znai i to da ovek vie nije ogranien spoljanjim, boanskim

autoritetom. Potreba za izvesnim saznanjem dovela je Dekarta do zakljuka da lo-

zoja treba da bude ustrojena po ugledu na prirodne nauke, pre svega na matematiku,

u kojoj postoji najvei mogui stepen naune izvesnosti. Spinoza je u potpunosti

usvojio ovaj zakljuak i svoje najznaajnije delo, Etiku, postavio more geometrico.

Cela knjiga podsea na matematiku teoremu u kojoj na poetku nailazimo na de-


33/274

19

nicije i aksiome, a zatim na postavke iji se dokazi uvek pozivaju ili na njih, ili na

druge, ve dokazane, postavke.25

Pa ipak, izmeu Dekarta i Spinoze postoje vana sadrinska razilaenja. Ishod

navedenog ispitivanja, kao i onih koja su iz njega sledila uMeditacijama o prvoj lo-

zoji26, bio je stav da postoje dva meusobno nesvodiva tipa stvari, res cogitans (duh)

i res extensa(telo). Kako mogu postojati nezavisno jedno od drugog, i kako meu

njima postoji realna razlika, Dekart je zakljuio da su i duh i telo supstancije. Iako

je zamislivo da smo samo duh bez tela (to je bio jedan od koraka u dokazivanju),

izmeu duha i tela postoji taka dodira hipoza (pinealna lezda). Kako su ve De-

kartovi savremenici primetili, o emu saznajemo iz Dekartove prepiske27, nije jasno

kako dve supstancije koje su realno razliite i nemaju nita zajedniko mogu uticati

jedna na drugu. Ovakav Dekartov zakljuak bio je utoliko neprihvatljiv to Dekart

nikada nije pruio zadovoljavajue objanjenje ve je pozivao svoje protivnike da

pokau kako je ovakva interakcija nemogua, verujui da je teret dokaza na njima.

Ni Spinoza, kao ni oni, nije bio zadovoljan ovim odgovorom.28

25 Treba napomenuti da, dok je od Dekarta bio inspirisan da svoje uenje tako organizuje, ideju za

samu organizaciju, nain koncipiranjaEtike, dobio je itajui EuklidoveElemente. Videti vieu Wolfson, 1934.

26 Dekart2012.

27 Dekart2012.

28 Meu najveim kritiarima su Gasendi, Arno i princeza Elizabeta od Bohemije (Kim 2009).

Prvi je anticipirao jedan od najveih sporova u savremenoj lozoji duha, dok je Elizabeta

formulisala jedan od prvih zikalistikih uvida. O tome e biti neto vie rei u poslednjem

poglavlju. Dekart je, u prepisci, tvrdio i da je mentalna uzronost sutinski nesvodiva injenica

o ljudskim biima, te da je nemogue pronai neko objanjenje za nju koje bi bilo elementarnije

od te uzronosti.


34/274

20

1.3. Skica Spinozine lozoje i mogua tumaenja

Nasuprot Dekartu, Spinoza smatra da postoji jedna supstancija, Bog ili priroda

koja je causa sui (ono to je samo sebi uzrok29). Dok izraz causa sui, ono ijoj sutini

pripada postojanje (E1D1,E1D3, E1P14), istie samodovoljnost supstancije, to jest

njenu neuzrokovanost bilo im drugim, izraz natura naturans, koji Spinoza takoe

ponekad upotrebljava,istie injenicu da je supstancija uzrok stvorenih stvari, koje

Spinoza jednim imenom zove natura naturata. Kako ne postoji nita drugo to bi je

moglo ograniiti, supstancija o kojoj Spinoza govori je beskonana (E1P14). Ovu

beskonanost izraava beskonano mnogo atributa na beskonano mnogo naina, od

kojih ljudska bia mogu saznati samo dva miljenje i protenost (E1D4, E1P14s).

Osim supstancije i atributa, osnovu Spinozine metazike ine i modusi. Oni

sainjavaju stvorenu prirodu i, za razliku od atributa, postoje realno (E1D5). Iako

postoje mnoge rasprave o ovoj temi, o kojima u vie govoriti kasnije, po milje-

nju mnogih interpretatora30, modusi predstavljaju konane manifestacije beskonane

supstancije pojedinane stvari. Pitanje kako se moe praviti takav prelaz sa besko-

nanog na konano, kao i da li je nuno moduse shvatiti iskljuivo kao pojedinane

entitete, na ovom mestu nije od velike vanosti.

Kako vidimo u prvoj knjiziEtike, postoje dve vrste modusa: konani i besko-

nani (E1P2223). Beskonani modusi su najneposrednije posledice delatnosti sup-

stancije. Postoje dve vrste beskonanih modusa: posredni i neposredni beskonani

29 U ovom uvodnom delu cilj je ilustrovati neke osnovne Spinozine stavove, dok u se njima de-

taljnije baviti u drugom poglavlju.

30 Videti, na primer, Curley 1969.


35/274

21

modusi, od kojih svaki moe da se razume kroz atribut prostiranja i atribut milje-

nja. Neposredan beskonani modus miljenja je boji razum. Neposredan beskona-

ni modus prostiranja je kretanje i mirovanje (Ep. 64), to jest odravanje kretanja u

prirodi. Posredan beskonani modus prostiranja je skup razuma koji potpadaju pod

beskonaan boji razum (E1P16). Posredan beskonani modus prostiranja je, kako

Spinoza kae, totalitet lica prirode, to jest beskonaan broj stvari u prirodi koje se

kreu i miruju.

Ve iz ove grube skice Spinozinog metazikog sistema, jasno je koliko se

njegova lozofska uverenja razlikuju od Dekartovih. Iako je Spinoza bio pod velikim

uticajem ovog mislioca, vano je razumeti da Dekartov uticaj na Spinozu nije jedini,

a u odreenom pogledu ni odluujui. Da bismo mogli u potpunosti da razumemo

Spinozine osnovne stavove kao i njihove implikacije, moramo razmotriti jo jednu

tradiciju koja se, premda retko, od skora sve ee uzima u obzir. Re je, naime, o

jevrejskoj lozoji.

Ilustrujmo uticaj ove tradicije jednom specinom paralelom koju navodi Volf-

son.31Kreskas (Crescas), kao i njegov uenik Albo (Joseph Albo), smatrali su da Bog,

kao beskonano bie, ima beskonaan broj savrenstava. Ovaj stav Volfson poredi sa

dodatkom postavke E1P10 u kojem stoji da svako bie mora biti shvaeno pod nekim

atributom, i da ukoliko ono ima vie realiteta [] utoliko ima vie atributa. Iz ovoga

sledi da Bog, budui beskonaan, ima beskonano mnogo atributa. Razlika izmeu

Kreskasa i Spinoze, na ovom mestu, iskljuivo je terminoloka umesto termina sa-

31 Wolfson 1934, Uvod.


36/274

22

vrenstvo, Spinoza se slui terminom atribut. Kreskas i Albo su, dakle, smatrali da

je broj savrenstava u Bogu beskonaan i da atributi izraavaju ta savrenstva, te da

je, kako Volfson kae, mogue doi neposredno do zakljuka da i atributa mora biti

beskonano mnogo.

Ipak, nije dovoljno ukazati na ove paralele koje, u krajnjoj liniji, mogu biti

kontingentna stvar. Neophodno je takoe pokazati na koji nain su ideje jevrejskih

lozofa uticale na Spinozu. Da bismo mogli da ostvarimo ovaj cilj, potrebno je neto

rei o osnovnim problemima kojima su se jevrejski lozo bavili i razmotriti njihove

meusobne rasprave, o emu e vie rei biti kasnije.

Ve sam nagovestio da su od centralne vanosti za ovaj rad tri aspekta Spinozi-

nog sistema metazika, teorija saznanja i lozoja duha. Razlog za izbor ba tih, a

ne nekih drugih aspekata, kao to su etika ili politika teorija, jeste pre svega to to iz

ispravnog tumaenja ovih prvih moemo dobiti odgovore na aktuelna pitanja koja se

postavljaju u okviru lozoje duha.

Tokom rada u referirati prvenstveno na, po mom miljenju, najcelovitije i naj-

doslednije izvedene interpretacije ovih elemenata Spinozine lozoje Kerlijevu,

Benetovu i Dela Rokinu32. Takoe u, u manjoj ili veoj meri, razmatrati i druge in-

terpretacije33koje su dale znaajan doprinos tumaenju Spinozine lozoje. Kao to

sam rekao, ova razmatranja imaju dvojak cilj. Sada to treba donekle proiriti.

Iako razjanjenje toga ta je Spinoza zaista mislio, kao i svaka relevantna ko-

rekcija ve postojeih shvatanja njegovih stavova, moe imati vrednost i sama po

32 Curley 1969, 1988, Bennett 1984, Della Rocca 1996, 2008.

33 Garrett 1996, Parkinson 1993, Wilson 1999, izmeu ostalih.


37/274

23

sebi (iz istorijskolozofskih razloga), smatram da Spinozina lozoja i danas moe

dati vaan doprinos razliitim oblastima lozoje, a ja u ovde posebnu panju po-

svetiti doprinosu lozoji duha.

Dva su osnovna polazita veine navedenih tumaenja kada je re o Spinozinoj

lozoji duha. S jedne strane, imamo poznat stav da je Red i veza u idejama isti kao

red i veza u stvarima (E2P7), koji je osnova za Spinozino shvatanje paralelizma du-

hovnog i telesnog. S druge strane, imamo ideju o miljenju i protenosti kao atributi-

ma jedne supstancije, to predstavlja osnovu za interpretaciju Spinozinog stanovita

kao neutralnog monizma, odnosno teorije dvostrukog aspekta.34U poslednje vreme

neki autori formuliu i tezu da je Spinoza zapravo zastupao teoriju identiteta, kao i

tezu da je u sutini bio materijalista35. Opet, kod Donagana i Beneta36nailazimo na

ideju o pojmovnom dualizmu koja je bliska ideji dvostrukog aspekta.

Neutralni monizam, kao i teorija dvostrukog aspekta, stanovita su koja su iz-

vrila znaajan (iako ne uvek neposredan) uticaj na savremenu lozoju duha. Tako,

recimo, Rasel prihvata neutralni monizam, i smatra da svet nije u osnovi ni mentalne

ni zike prirode.37Kasnije e Stroson, na neto drukijim osnovama, zastupati ideju

da su linosti (persons) bazini entiteti, a da su mentalni i zikalni predikati koji im

se pripisuju tek sekundarni38. Takoe, i Dejvidsonovu ideju o anomalijskom moni-

34 Priest 1991.

35 Curley 1988, str. 158; Della Rocca 1993.

36 Donagan 1975; Bennett 1984.

37 Russell 1927, Russell 1995.

38 Strawson 1959


38/274

24

zmu, kao i o holizmu mentalnog39vrlo prirodno moemo shvatiti kao ideju dvostru-

kog aspekta.

U savremenoj lozoji postoje i autori koji na ovaj ili onaj nain zastupaju teo-

riju dvostrukog aspekta. Na primer, Nejgel40smatra da adekvatna teorija duha mora

obuhvatiti i objanjenje mentalnog i objanjenje zikog, te da teorija dvostrukog

aspekta deluje kao vrlo prihvatljiva alternativa u odnosu na materijalizam. Ono to

po Nejgelovom miljenju zabrinjava je okolnost da emo, kako on veruje, pripisujui

mentalna svojstva neemu to je zikog karaktera vrlo brzo skliznuti u panpsihizam.

Nejgel u tom zapaanju nije usamljen. tavie, to je jedna od najeih kritika Spi-

nozinog sistema.

Velika debata koja se o tome vodila,41proizvela je nekoliko razliitih tumae-

nja problema panpsihizma. Jedni se slau da Spinoza mora da prihvati panpsihizam,

neki42smatraju da je to nepremostiv problem i, u krajnjoj liniji, razlog za odbacivanje

Spinozine lozoje, dok drugi43dre da je to naprosto posledica koju zastupnici Spi-

nozinog sistema moraju prihvatiti, ali ne i razlog da se itav njegov sistem odbaci.

S druge strane, Kerli je pokuao da interpretira Spinozu tako da se pitanje o kojem

govorimo zapravo i ne postavlja. O svim ovim pitanjima vie u govoriti u sledea

dva poglavlja.

39 Davidson 2001

40 Nagel 1986, str. 4851; Nagel 2012.

41 Curley 1969, Bennett 1984, Wilson 1999, Miller 2007, izmeu ostalih.

42 Wilson 1999.

43 Garrett 1996, Miller 2007.


39/274

25

Meu novijim stanovitima koja se mogu dovesti u vezu sa Spinozinim stano-

vitem, nema mnogo autora koji se eksplicitno dre teorije dvostrukog aspekta. Pa

ipak, gledite da je mentalno (svest) injenica univerzuma koja se ne moe porei,44

ili da se ak moe govoriti o odreenom obliku panpsihizma45prisutno je i branjeno

bar u onoj meri u kojoj je kritikovano ili naprosto odbacivano.

Kako je pitanje odnosa duha i tela i danas vrlo aktuelno, a rasprave se i dalje

vode na najrazliitijim poljima i iz vrlo razliitih uglova, Spinozin sistem, a posebno

lozoju duha, pokuau da dovedem u vezu sa razliitim savremenim pokuajima

da se odgovori na pitanje odnosa duha i tela. Ovo e, kao to je i u uvodu reeno, biti

predmet razmatranja u poslednjem, etvrtom poglavlju.

Fokus rada, ono bez ega nijedno od navedenih razmatranja ne bi imalo onaj

smisao koji verujem da mora imati, bie na interpretaciji Spinozine lozoje koja e

se veoma razlikovati od postojeih. Uzmimo kao primer Dela Roku, Kerlija i Beneta.

Svaki od njih odreene Spinozine ideje i postavke tumai na drukiji nain ili, ako

to striktno gledano i ne ini, u veoj ili manjoj meri insistira na odreenim aspekti-

ma Spinozine lozoje. Tako, na primer, Dela Roku pre svega interesuje Spinozina

lozoja duha, dok Kerli i Benet imaju gotovo oprene ideje o tome u kojoj su meri

pojedine Spinozine postavke o atributima ili modusima zaista prihvatljive. Kerli je,

na primer, daleko vie sklon da neki teko razumljiv, pa ak i naizgled nekoheren-

tan Spinozin stav ipak interpretira tako da se ovaj ispostavi kao plauzibilan. To jeposebno sluaj kada je re o beskonanim modusima, koje za Kerlija predstavljaju

svedoanstvo o Spinozinom progresivnom shvatanju nauke i naunog istraivanja.46

44 Chalmers 1996, 1997.

45 Shear 1997.

46 Curley 1969, 1988. Primera ima jo i na neke od njih osvrnuu se u drugom i treem poglavlju.


40/274

26

Benet je pak mnogo spremniji da Spinozine stavove proglasi misterioznim, potpuno

nerazumljivim ili ak besmislenim.

Uprkos meusobnim razlikama, njihove interpretacije mogu se okarakterisatikao realistike. Pripisivanje realizma Spinozinoj lozoji nesumnjivo ima odree-

nih osnova. Uzmimo jednu paradigmatinu instancu takvog shvatanja. Parkinson,

na primer, istie postavku E2P44kao najmarkantniji primer Spinozinih realistikih

tendencija:47

U prirodi razuma ne lei da posmatra stvari kao sluajne nego kao nune.

Dokaz

U prirodi razuma lei da opaa stvari istinito (prema post. 41 ovoga dela); nai-

me (prema aks. 6, post. 1), kakve su one po sebi.

Realistika interpretacija deluje kao najprirodniji nain da se shvati neka tvrd-

nja ovog tipa, zbog ega veina interpretatora takvu perspektivu u tumaenju Spino-

zine lozoje i ne dovodi u pitanje. Stjuart Hempir, na primer, na samom poetku

svoje knjige o Spinozi, sa neskrivenim oduevljenjem istie:

Spinozina misao i delo je celovit, i do sada neprevazien, pokuaj da se opie48

univerzum i ovekovo mesto u njemu.49

U treem poglavlju, posle izlaganja Spinozinih osnovnih stavova i karakteri-

stinih interpretacija tih stavova, pokuau da pokaem da ta slika nije kompletna

47 Parkinson 1993.

48 Moj kurziv.

49 Hampshire 1951.


41/274

27

i da ove interpretacije ne prepoznaju i jednu drugu, antirealistiku tendenciju kod

Spinoze.50Upotrebljavati termin antirealizam u ovom kontekstu moe delovatipri-

ma facieneplauzibilno. Mislim da bi takav utisak bio posledica ukorenjene navike

da Spinozi prilazimo kao jo jednom od sedamnaestovekovnih lozofa koji su bili

jednoduni u prihvatanju realistikog pogleda na svet.

Kod Spinoze, meutim, imamo sloeniji sluaj. Drei se realistikih tendenci-

ja i, u krajnjoj liniji, realistikog jezika svog vremena, Spinoza je imao potekoa da

tano izrazi shvatanja koja bismo mogli da okarakteriemo kao antirealistika. On se

razlikovao od svojih savremenika po tome ta je podrazumevao pod nekim esto ko-

rienim terminima kao to su atribut, modus, ideja i drugi. Kada na ovaj nain

postavimo stvari, ne mora nas uditi injenica da se, uprkos Spinozinim nastojanjima

da to jasnije denie pojmove koje koristi, ak i danas sporimo oko smisla gotovo

svih njegovih tvrdnji. To je, ini se, jedan od razloga to njegova lozoja nikada nije

bila iroko prihvaena i to nikada nije uticala na druge lozofe u onoj meri u kojoj

je to bio sluaj sa Dekartovom ili Hjumovom lozojom.

Kako debata izmeu realista i antirealista postoji u najrazliitijim oblastima

lozoje bie neophodno eksplicirati o kakvom tano realizmu i antirealizmu go-

vorimo. Generalno, ti pravci razmiljanja su nam relevantni kada pokuavamo da

objasnimo nain na koji razumemo odnos naeg saznanja i postojanja spoljanjeg

sveta, a specinije u pogledu shvatanja odnosa duha i tela. I sam antirealizam moe

biti ekstremniji i umereniji. Jedan od ekstremnijih oblika je idealizam. Meutim, ni

termin idealizam nije jednoznaan.

50 Na primer, Ep. 64-67, Spinoza 2002.


42/274

28

Da bismo, grubo gledano, realizam razgraniili od antirealizma potrebno je da

odgovorimo na dva pitanja. Jedno se tie postojanja spoljanjeg sveta, dok se dru-

go tie nezavisnosti njegovog postojanja od naeg saznanja. Najekstremniji idealisti

bi poricali da stvari postoje nezavisno od nas, odnosno naeg saznanja, ili ak i da

stvari uopte egzistiraju u spoljanjem svetu (to bi zapravo svoje ishodite imalo u

solipsizmu stanovitu da postojim samo ja51). Realisti, pak, smatraju da spoljanji

svet svakako postoji izvan nas, kao i da je njegova egzistencija potpuno nezavisna od

naina na koji je saznajemo. Da bismo bolje razumeli u emu se tano razlika izmeu

realista i antirealista sastoji, moe nam pomoi jedan primer iz BarklijevihPrincipa

ljudskog saznanja,52tanije njegove rasprave o tome da li postoji drvo u dvoritu ak

i kad ga ne percipiramo aktualno. Solipsista bi smatrao da drveta nema osim u onim

sluajevima u kojima ga mi vidimo.53Realista e rei da drvo postoji i kada se okre-

nemo na drugu stranu, ali da njegovo postojanje i da bar njegovi primarni kvaliteti

nisu ni pod kakvim uticajem naih perceptivnih sposobnosti.

O odnosu realizma i antirealizma moemo govoriti i suprotstavljajui, kako se

to obino ini, realizam i idealizam.54U najosnovnijem smislu, ziki svet je za ide-

aliste zavisan od duha. To kako e biti zavisan specikovae konkretno idealistiko

51 Treba napomenuti da gotovo niko od lozofa nije ovo smatrao, ali su neki esto optuivani za

to (Barkli, na primer, ali i Kant).

52 Berkeley 1975.

53 Barkli nikad nije bio sklon da zastupa ovako ekstremnu tezu. Tano je, dodue, da sutinu neke

stvari ini to da je neko opaa, ali za Barklija sve stvari u svakom trenutku aktualno opaa Bog.

Solipsistika teza bi se dodatno mogla ublaiti ako bismo rekli da o drvetu nema mnogo smisla

govoriti osim onda kada ga percipiramo. Ono moe postojati nezavisno od toga, ali to ne pravi

nikakvu razliku za nas i nae razumevanje tog drveta.

54 Videti, recimo, Robinson 2009, str. 189190. V. takoe i Foster 1982, Foster 1991, Foster 2000.


43/274

29

shvatanje, ali idealisti uglavnom smatraju da ziki svet mora biti mentalne prirode.

Robinson recimo razdvaja dve verzije ove teze: 1) ziki svet postoji samo kao kom-

pleksno svojstvo iskustva; postoji samo u duhu onih koji imaju ili bi mogli imati isku-

stvo o njemu; 2) ziki svet je sam po sebi duh, ili je fundamentalno mentalistike

prirode. Robinson dalje navodi da bi Barkli i Kant bili primer zastupnika prve teze, a

Lajbnic i Hegel primer zastupnika druge. Realizam on opisuje gotovo identino kao

to je gore to uinjeno.55

Pa ipak, ovde je potrebno napraviti ogradu. Idealizam kako ga Robinson ka-

rakterie, intuitivno deluje neprihvatljivije nego to bi to moralo biti sluaj, iako on

kasnije pokazuje zato jo ne postoji zadovoljavajui odgovor na ono to idealisti tvr-

de.56Ne ulazei u njegovu karakterizaciju Barklijeve, Lajbnicove ili Hegelove lo-

zoje, sigurno je da Kant govori vie o statusu sveta izvan onih koji imaju iskustva o

njemu nego to to deluje na osnovu Robinsonove klasikacije. Za Kanta, naime, svet

postoji i izvan onih koji ga posmatraju, i kao nezavisan od subjekata, ali ono to su-

bjekti o svetu znaju oblikovanoje (ili konstituisano) nainom na koji mu kognitivno

pristupaju. Kljuna razlika izmeu Robinsonove karakterizacije prve teze i onoga to

kod Kanta moemo videti jeste to da on eksplicitno kae da bez materijalne podloge

sveta izvan subjekata oni ne bi imali ta da organizuju, niti bi im svet izgledao onakokako im izgleda. Stoga, saznanje sveta nije samo zbirna funkcija zajednikih (unifor-

mnih) kognitivnih sposobnosti subjekata ve je mogue u prvom koraku na osnovu

55 Robinson 2009.

56 Robinson 2009, str. 191204.


44/274

30

neega (o emu ne moemo imati bilo kakvo istinsko saznanje) izvan subjekata, a tek

u drugom koraku primenom njihovih saznajnih moi.57

Kakav je onda, po miljenju zastupnika obe strane ove rasprave, status naeg

saznanja, odnosno naih saznajnih sposobnosti u odnosu na stvari koje postoje? Neki

realisti bi tvrdili da, ak i ako u ovom trenutku ne znamo sve to se moe znati, nema

sumnje da emo negde u budunosti, zahvaljujui razvoju prirodnih nauka, biti u

mogunosti da saznamo ono to trenutno nismo u stanju. Rani zikalisti, poput Plejsa

i Smarta,58

zauzeli su upravo ovo gledite u pogledu nae sposobnosti da damo kona-

an odgovor na pitanje kakav je odnos mentalnog i zikog.

Kada je re o mogunosti saznanja spoljanjeg sveta, postoje dva razliita pri-

stupa u okviru antirealizma koja je, s obzirom na nae svrhe, neophodno razgraniiti

idealistiki i konstruktivistiki pristup. Iako postoji vie vrsta idealizma, za nas e

u radu biti relevantan Kantov transcendentalni idealizam koji je, kao to to Rokmor

ini, mogue denisati na sledei nain: Moemo imati znanje o svetu izvan nas

samo kroz iskustvo koje posedujemo i ne moemo se dalje oslanjati na svet koji po-

stoji nezavisno od naeg duha59. Na ovom mestu Rokmor kao da ima u vidu Kantovu

distinkciju fenomenalno noumenalno, kao i njegovo insistiranje da samo fenomene

moemo saznati, dok svet noumena, odnosno stvari po sebi, ostaje zauvek nesaznat-

ljiv.60

57 Da Kant upravo ovako vidi status sveta izvan nas i naeg saznanja o njemu moe se pre svega

videti na osnovu njegove podele opaaja na materiju i formu (Transcendentalna estetika) ali

i nekih razmatranja iz Analitike pojmova, pre svega 14-24.

58 Place 1956, Smart 1959

59 Rockmore 2007. Videti i Rockmore 2005.

60 Kant 1998.


45/274

31

Prema miljenju konstruktivista moemo saznati samo ono to konstruiemo

sopstvenim saznajnim sposobnostima, to znai da sve mimo toga ostaje zauvek ne-

saznatljivo. Ove dve pozicije sadre dosta slinosti, pri emu se jedna oita razlika

nalazi u tome to Kant, za razliku od konstruktivista, postulira stvarnost koja postoji

po sebi i odvojena je od stvarnosti kakva postoji za nas. Njegov transcendentalni

argument pokazuje da na osnovu fenomenalnog moemo dokazati postojanje noume-

nalnog. Iako nesaznatljiva, stvar po sebi je nuan uslov egzistencije pojavnog sveta,

te prema tome mora postojati. Nasuprot tome, konstruktivisti se ograuju od bilo

kakvog tvrenja da postoji nekakva stvarnost po sebi, to jest stvarnost koja egzistira

nezavisno od iskustva.

Ako Spinozinu lozoju pokuamo da interpretiramo u antirealistikom duhu,

rei emo da je njegovo stanovite sasvim blisko idealistikom. Drugim reima,

Spinoza svakako hoe da kae neto i o onome to se nalazi izvan domaaja naih

saznajnih moi, premda ne onoliko koliko realistike interpretacije pretpostavljaju.

U narednim poglavljima postae jasno da su sve ove podele tek orijentacione i da,

premda pomau da situiramo Spinozu na jednu ili drugu stranu, one nas isto tako

mogu navesti na pogrene asocijacije. Stoga u ja govoriti o spinozistikom antirea-

lizmu, pre nego o idealizmu ili konstruktivizmu.

U skladu s ovakvim tumaenjem, ne bismo rekli da supstancija imaatribute;

naprotiv, oni predstavljaju nain na koji konstruiemo i objanjavamo stvarnost oko

nas. U odreenom smislu, atributi su nai konstrukti i pomou njih opisujemo ono to

vidimo oko sebe, to jest moduse. Iako ovo moe zvuati isuvie udaljeno od lozoje


46/274

32

koju je Spinoza zastupao, ini se da se mogu izdvojiti bar tri tvrenja koja e nam ovu

interpretaciju uiniti uverljivijom.61

Uzmimo, prvo, E1D4: Atributi su ono to opaamo kao da sainjava sutinu

supstancije. Drugo, nae saznajne sposobnosti su ograniene s obzirom na atribute za

koje znamo. Tree, relevantno je navesti E2D3 i objanjenje ove denicije:

Pod idejom mislim na pojam duha, koji duh obrazuje zato to je on stvar koja

misli. Kaem radije pojam, nego opaanje zato to re opaanje, kako izgleda,

oznaava da duh trpi od predmeta. A pojam izgleda da izraava delanje (aktiv-

nost) duha.

Teza o kognitivnom ogranienju kao da sugerie da, po Spinozinom miljenju,

ne postoji nain da objektivno kaemo da li savrenstvo supstancije zaista odgovara

nainu na koji mi opaamo pojedinane stvari. Da bismo ovakav zakljuak zaista

mogli da donesemo, morali bismo utvrditi i da ta kognitivna ogranienja nikada ne

mogu da se prevaziu. Drugi deo treeg poglavlja bie posveen upravo tom razma-

tranju. Za sada je dovoljno videti da i kod samog Spinoze postoje osnove za ovakvo

itanje. Pogledajmo i rei kao da koje se pojavljuju u deniciji atributa62. U njima

se, ini se, moe prepoznati Spinozin stav da nam naa ogranienost, kao i aktivnost

naeg duha, omoguavaju da konstruiemosamo dva svojstva supstancije. Dalje, ta

61 Na ovom mestu samo u naznaiti polazita ovakve interpretacije. Detaljnije o tome raspravlja-

u u treem odeljku.

62 Ovaj izraz, uz jo neke komponente denicije atributa jedan broj interpretatora tumai subjek-

tivistiki, a drugi (danas vei) broj interpretatora iznosi objektivistiko tumaenje. Videti Shein

2011. (Ova rasprava izmeu dve grupe interpretatora gurisae kao jedna od kljunih u central-

nom delu rada.)


47/274

33

dva svojstva su nam poznata u onoj meri u kojoj nam saznajne sposobnosti to dozvo-

ljavaju, dakle nesavreno.

Iz ovoga sledi teza koja se tie odnosa teorije neutralnog monizma i teorije dvo-

strukog aspekta. Neutralni monizam je metazika teza i govori o tome ta postoji.

Teorija dvostrukog aspekta je, pak, vezana za nas kao saznajne subjekte. Ona je, u

kontekstu konstruktivistikog tumaenja Spinoze, znaajnija od neutralnog monizma

jer govori o nainu na koji konstruiemo i opisujemo stvarnost. ini mi se da polazei

o teorije dvostrukog aspekta moemo ponuditi plauzibilniju interpretaciju Spinozi-

nog shvatanja odnosa atributa i modusa, to e nam pomoi da adekvatno reimo i

neke druge probleme, kao to su paralelizam ili panpsihizam. Tome e biti posveeni

poslednji odeljci treeg poglavlja. Sada je, pak, potrebno ilustrovati nekoliko posle-

dica ovakvog shvatanja Spinozinih ideja.

1.4. Neke posledice antirealistike interpretacije

Prva posledica spinozistikog antirealizma koju treba istai je ono to sam u po-

slednjem pasusu eksplicirao neutralni monizam i teorija dvostrukog aspekta mogu

se razdvojiti. Onaj ko zastupa teoriju dvostrukog aspekta ne mora biti neutralni mo-

nista utoliko to e ostati uzdran kada je re o metazici. Sada se moemo pitati da

li to znai da Spinoza nije neutralni monista? Odgovor je uslovno potvrdan. Ve sam

rekao da je on zastupao tezu da samo jedna supstancija moe postojati, i da ta sup -

stancija nije ni samo protena ni samo mislea. Meutim, Spinoza zaista ostaje i suz-

dran po pitanju pravog karaktera takve supstancije. On u razradi svog monizma ne

ide onako daleko kao to su, u pogledu svojih metazikih ideja, ili, recimo, Dekart


48/274

34

ili Lajbnic. Da bismo videli zato je to tako, treba pre svega imati u vidu da kod Spi-

noze postoji dvostruki pravac istraivanja, gotovo u istom smislu kao i kod Dekarta.

Iako je Dekart govorio o potrebi za istim istraivanjem kako bi se dolo do istine, on

je ipak kao pretpostavku dokaza svojih stavova usvojio hriansko shvatanje Boga i

dokaze za boje postojanje koji su oigledne izvore imali u sholastikim dokazima.

Tano je da je formulisao skeptike argumente, ali je isto tako injenica i da to nije

uinio s namerom da usvoji skepticizam.

Slino tome, Spinoza je hteo da u duhu racionalizma sedamnaestog veka i je-

vrejske lozoje istakne ta je ono to postoji pod vidom venosti. To, meutim, za

njega nije jedini nain da se stvari opiu. Druga posledica antirealistike interpreta-

cije je postojanje dvostruke tendencije u Etici. Iz perspektive nesavrenih ljudskih

bia, mi nismo u stanju da onome to egzistirasub speciae aeternitatispristupimo sa

onom izvesnou koju Spinoza kao da ispoljava. Da upotrebim Platonovu analogiju,

Spinoza izgleda da iznosi svoje metazike teze kao neko ko je izaao iz peine, uvi-

deo odreene istine, a potom se vratio u nju i iz ranije perspektive poeo da razrauje

ostale svoje ideje. Ipak, jedan, ini se, relativno jasan pokazatelj da je Spinoza imao

i antirealistiku tendenciju, pored onoga to je navedeno u prethodnom dlu moe-

mo nai u devetom pismu (De Vrisu): Nita nije oevidnije nego to da svako biemoe od nas63biti pojmljeno pod nekim atributom. Spinoza oigledno prepoznaje

da postoji specino ljudska perspektiva, ali prepoznaje i to da ona nije i jedina. Iz

takve perspektive, on i ne moe zastupati odreen metaziki stav onako kao to su

to inili mnogi drugi lozo kao da o njemu ima apsolutno pouzdano saznanje. U

63 Moj kurziv.


49/274

35

treem poglavlju sugerisau da je karakter Spinozinih metazikih ideja formulisan

u slinom duhu u kojem Kant govori o stvari po sebi.

Trea posledica interpretacije koju sam gore skicirao tie se Spinozinog shvata-

nja odnosa duha i tela, kao i savremene debate o tom pitanju. Pre svega, prema antire-

alistikoj teoriji dvostrukog aspekta, pitanja o odnosu duha i tela su obino pogreno

postavljena utoliko to se pre svega tie toga ta zaista postoji. Prema zikalizmu koji

brane Plejs i Smart, postojanje modanih procesa nauna hipoteza koju emo vero-

vatno istraivanjem potvrditi, ime bismo mogli konano da uspostavimo identitet

izmeu svesti i modanih procesa. Meutim, ovo pitati znai pretpostaviti da zaista

moemo otkriti ta je stvarno sluaj i da je to samo pitanje vremena.

Ovakvo shvatanje stvari moemo kritikovati na sledei nain. Metazika pi-

tanja o odnosu duha i tela esto dobijaju odgovor u skladu sa nainom na koji su

postavljena, odnosno u skladu sa polaznim idejama koje o tom odnosu imamo. Kao

to kae psiholog Abraham Maslov, ako je eki jedini alat koji nam je raspolaganju,

imaemo tendenciju da svaki problem posmatramo kao ekser.64 Ipak, ako je anti-

realizam ispravna pozicija, nae sposobnosti bi u tom pogledu bile ograniene. Ne

bismo smeli da se oslonimo na samo jedan jedini alat, to jest samo na jedan pristup

odreenom problemu.

Nauni optimizam poput, recimo, Plejsovog i Smartovog nema tu vrstu ograde.

Iako u neto vie o problemima takvog zikalizma rei u poslednjem poglavlju, za

sada je dovoljno ilustrovati jednu vrstu problema koja sledi iz njihovog naelnog

64 Maslow 1966, str. 15.


50/274

36

stava. Re je, naime, o cirkularnosti koja se pojavljuje kod zikalista koji pokuavaju

da redukuju svest na modani proces. Tako Plejs kae da bi svest mogla biti mo-

dani proces na isti nain na koji je munja samo elektrino pranjenje, te da bi ta dva

termina bila samo razliiti naini da se objasni ista stvar.65Iako je to tano u sluaju

munje i elektrinog pranjenja, nije jasno zato bi isto bilo sluaj za svest i modane

procese. Naime, mi ve sada znamo da je munja, kao bljesak svetla, u istom smislu

materijalna kao i elektrino pranjenje, odnosno kretanje elektrona koje se odvija u

skladu sa zikim zakonima. Ako ve unapred smatramo da su svest i modani pro-

cesi pripadaju istoj vrsti stvari, kao to analogija sugerie, onda smo zapravo pretpo-

stavili ono za ta tvrdimo da nauka tek treba da dokae. Meutim, ako to ne elimo

unapred da pretpostavimo, onda je analogija pogrena.

Nain da se ovo izbegne jeste da se kae kako je analogija samo jedan primer

koji koristimo da objasnimo u kom smislu oekujemo da svest bude modani proces,

te da je otkrie toga u svakom sluaju u rukama naunika.ak i ako bismo ovim obja-

njenjem izbegli cirkularnost, problem bi ostao i upravo bi izbor analogije ilustrovao

njegovu teinu. Naime, ako je ono to nam pomae da ispravno opiemo misao, svest,

odnosno mentalna stanja uopte, skup termina koji su potpuno razliitog karaktera od

termina koje koristimo da opiemo modane procese (i zike uopte), ne postoji lionda bar mogunost da mentalni fenomeni budu potpuno razliite prirode od ovakvih

procesa? Ova mogunost nas, opet, spreava da ikada govorimo sa izvesnou o tome

ta je zbilja sluaj u pogledu odnosa svesti i modanih procesa, odnosno mentalnog

i zikog.

65 Place 1956.


51/274

37

Svako nauno istraivanje izvodi se instrumenatima koji su napravljeni da regi-

struju, izmere i otkriju ono to je fundamentalno sainjeno od iste vrste stvari od koje

su i oni sami materije. Iz toga bi sledilo da u principu ne moemo da odgovorimo

na pitanje da li je svest zaista modani proces, jer ma ta da otkrijemo, neemo biti

sigurni da je to sve, s obzirom da smo ogranieni na samo jedan domen istraivanja.

Ovde, meutim, ne elim da tvrdim da tako neto kao to je polje mentalnog zaista

postoji. ini se da bi se u duhu spinozistikog antirealizma moglo tvrditi da je svaki

odgovor o tome ta zaista postoji u principu nemogue dati, to onda znai da su

bilo koja pitanja sa pretenzijom na odgovor te vrste pogreno postavljena. Umesto

toga, treba da zastanemo na nivou epistemike konstrukcije i jezike deskripcije, jer

je ogranienost naih sposobnosti ono to odreuje koja smo sredstva u stanju da

koristimo u istraivanju i opisivanju. Smatram da upravo ovo sledi i spinozistikog

antirealizma.

Tvrditi ovo, meutim, ne znai prihvatiti u potpunosti pesimistiku poziciju u

pogledu saznanja odgovora na najsloenija pitanja. To znai jasno odrediti granice

istraivanja koja moemo uspeno da izvedemo. U takvoj situaciji, ono to mislim

da nam prua adekvatan okvir za celovito bavljenje problemom odnosa duha i tela

upravo je teorija dvostrukog aspekta, shvaena kao konstruktivistika i osloboena

metazikog balasta neutralnog monizma. U poslednjem poglavlju detaljno u raz-

matrati kakva je ova pozicija kada se uporedi sa razliitim materijalistikim pozicija-

ma, kao i sa drugim danas esto zastupanim stanovitima, kao to su odreene verzije

panpsihizma, anomik

spinozizam i savremene teorije o odnosu duha i tela

Documents