Kejnsova „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ iz 1936. godine bila je i za monetarnu ekonomiju, a time i monetarnu politiku, revolucionarno delo koje će pomeriti način razmišljanja o ciljevima monetarne politike i instrumentima za njihovo postizanje. Gotovo svaki element Kejnsove teorije imao je svoje posledice na monetarnu ekonomiju, ali svakako su odlučujuće uticali sledeći elementi:

• odbacivanje kvantitativne teorije novca i razvoj teorije preferencije likvidnosti,

• razvoj koncepta efektivne tražnje bazirane na psihološkim sklonostima,među kojima je i preferencija likvidnosti,

• nova teorija kamate kao cene novca koja automatski ne izjednačavainvesticije i štednju na agregatnom nivou,

• uvođenje elementa neizvesnosti u ekonomiju, odnosno odbacivanjeklasičarskog stava da su posledice na budućnost, u sadašnjosti donetihodluka, apsolutno predvidive,

• neophodnost upravljanja agregatnom tražnjom zbog činjenice da će sistemprepušten sam sebi težiti suboptimalnoj ravnoteži,

• opredeljenje za fiskalnu politiku, zbog neefikasnosti monetarne politike,iako je novac neneutralan.Kejnsova monetarna teorija odbacila je kvantitativnu teoriju novca i

ponudila teoriju preferencije likvidnosti. Nova teorija je fokusirala tražnju za novcem i na velika vrata uvela kamatnu stopu kao ključnu determinantu tražnje za novcem3 koja će zameniti i novčanu masu kao target u vođenju monetarne politike, u okviru kejnzijanskih modela monetarne politike. Kejnsova teorija je posebno važnim smatrala špekulativni motiv tražnje za novcem prema kome se kao alternativa kamatonosnom obliku aktive (kakve su obveznice) javlja novac, koji ne donosi kamatu, ali obezbeđuje likvidnost. Novac se u ovom slučaju javlja u funkciji čuvara vrednosti, odnosno imovine4. Investitori preferiraju novac ukoliko su njihova ulaganja u obveznice povezana sa određenim finansijskim gubicima koje će u periodu držanja obveznica, ili novca imati. Ovi finansijski gubici se odnose na poređenje kamatne stope koja će se u ovom periodu dobijati (it) i kamatne stope koja se očekuje u budućnosti (it+1). Postoji visina kamatne stope (it) pri kojoj će tražnja za špekulativnim novcem postati beskonačna, kada se potpuno gubi interesovanje za kamatonosne obike aktive i kada se privreda nalazi u zamci likvidnosti. U ovim uslovima monetarna politika postaje neefikasna, a to stanje upravo odgovara niskoj kamatnoj stopi do koje neminovno dolazi u periodu ekonomske recesije i krize, kao posledici ekspanzivne monetarne politike u cilju

3 Zapravo je Irving Fišer (1930) ukazao na potrebu da se kamatna stopa uvede kao ključna determinanta tražnje za novcem.4 Neophodne pretpostavke za izvođenje ove tražnje su: postoji samo jedna alternativa držanju novca –to su obveznice koje donose permanentnu godišnju kamatu i vremenski horizont u odnosu na koga se odlučuje je ograničen.

i

MS

=D

ohrabrivanja investicija i podsticanja privredne aktivnosti. Finansijski gubitak od ulaganja u obveznice se javlja u situaciji kada je (Bofinger 2001, 25):

it +1 > it ,

(1 − it )

Odnosno, kritična kamatna stopa u budućnosti, pri kojoj danas postoji apsolutna preferencija likvidnosti je:

*t +1 =

it ,(1 − it

)

dok se tražnja za špekulativnim novcem javlja kao opadajuća funkcija dugoročne kamatne stope:

S f (it ), za ∂M D / ∂it < 0

Ključni element tražnje za špekulativnim novcem, a time i ukupne tražnje za novcem5, jesu očekivanja koja investitori imaju u vezi sa budućim kretanjem visine kamatne stope i to dugoročne kamatne stope. Ovo predstavlja najvažnije ograničenje efikasnom uticaju monetarne politike na privrednu aktivnost kroz kanal kamatne stope, jer upravo u periodu recesije kamatne stope opadaju na svoj istorijski minimum, a da, istovremeno, to nema odgovarajući efekat na rast investicija.

Kejnsova tražnja za špekulativnim novcem do izražaja dolazi za šire monetarne agregate kao što je M3, tako da ukoliko je dugoročna kamatna stopa veoma niska tražnja za M3 biće relativno visoka, upravo zbog špekulativnog motiva.

Nemogućnost monetarnih vlasti da navedu pojedince – domaćinstva da troše, ili privredu i investitore da investiraju, zbog neodgovarajućeg reagovanja investicija na sniženje kamatne stope ili zbog povećanja štednje domaćinstava van bankarskih i finansijskih tokova, ne oslobađa ih od odgovornosti za izazivanje stanja ekonomske recesije, odnosno krize. Upravo su to pitanje razmatrali monetaristi kod kojih se teorija poslovnih ciklusa zasniva na monetarnom impulsu, kao ključnom za otpočinjanje ciklusa: „Kada bi FED samo održavao rast M1 ili M2 po niskoj, stabilnoj stopi, privreda bi izbegla visoke inflacije, bolne deflacije, i velike bumove i padove poslovnog ciklusa” (Mankiw 2001, 31).

I u ovom segmentu važno je istaći Kejnsovu teoriju koja upravo počiva na uvođenju neizvesnosti u sistem, zbog čega se unapred ne može sa sigurnošću govoriti o ishodima određenih ekonomskih akcija. Ako se tome doda njegovo viđenje cikličnih fluktuacija kao stalnih smena optimizma i pesimizma koje karakterišu investitore i preduzetnike utičući na njihov „animalni duh“ i želju da investiraju zbog čega se kao posledica javlja nepodudaranje štednje i investicija, dolazimo do novog objašnjenja faza ekonomske recesije, ali i novog objašnjenja ekonomske, pa i monetarne politike koja bi trebalo da bude vođena. Nažalost, Kejnsovi nalazi nisu primenjivani tokom Velike depresije, a delimično su primenjeni u nekim od ekonomskih programa prevazilaženja depresije, među kojima je svakako najznačajniji bio Ruzveltov „Nju dil“.

Kejnsovo objašnjenje ekonomskog poleta vezano je za preterano investiranje koje je rezultat pogrešnih očekivanja, odnosno iluzije poleta, koja vodi rasipanju resursa i pogrešnom usmeravanju investicija. Od odlučujućeg značaja su pri tome psihološki faktori: „Ali iznad svega osnovna je karakteristika poleta da investicije koje su napravljene na temelju očekivanja da će dati prinos 6% i čija je vrednost shodno tome procenjena u uslovima pune zaposlenosti zapravo daju prinos od 2%. Kada se razočaranje proširi, ovo je očekivanje zamenjeno suprotnom„greškom pesimizma“ uz posledicu da se od investicija koje bi u punoj zaposlenosti dale prinos od 2% očekuje skoro nikakav prinos.“ (Keynes 1987, 185)

Ekonomski polet je tako posledica istovremene pojave kamatne stope na nivou koji bi pri postojanju tačnih očekivanja bio previsok i pogrešnih očekivanja:″Polet, dakle, predstavlja okolnosti u kojima preterani optimizam trijumfuje nad kamatnom stopom koja bi se uz trezveniji pristup činila preteranom.″ (Keynes1987, 185) Monetarna ekonomija, a i politika su, po Kejnsu, od drugorazrednogznačaja kako za otpočinjanje ekonomske krize, tako i za njeno okončanje. Umesto njih, ključni element je efektivna tražnja i determinante koje je određuju. U meri u kojoj se monetarna politika vodi u cilju obezbeđenja odgovarajućeg nivoa efektivne tražnje, onog koji odgovara punoj zaposlenosti, možemo govoriti o njenoj ispravnosti. Međutim, determinante efektivne tražnje ukazuju na nedovoljnu efikasnost monetarne politike i neophodnost da se ekonomska politika, u borbi protiv recesije, bazira na fiskalnoj politici.

Osnovna razilaženja između monetarista i fiskalista su u sledećem :Monetaristi : - Protivnici državne intervencije,- Pristalice slobodnog tržišnog mehanizma,- Opšti nivo cena je makroekonomski određena veličina,- Veruju u stabilnost tražnje novca,- Privredni sektor je stabilan i promene u tražnji su trenutne i male. 2. Fiskalisti (Kejnzijanci) :- Pobornici državnog intervencionizma,- Protivnici stihijnog delovanja tržišnog mehanizma,- Formiranje i korišćenje dohotka je ključno u procesu određivanja opšteg nivoa cena (dohodovni pristup),- Tražnja za novcem je nestabilna.Pošto i monetarna i fiskalna politika imaju svoje prednosti i nedostatke u kompleksnoj antiinflacionoj politici, vlade ih u svojoj makroekonomskoj politici obično kombinuju. Koordinacija i sinhronizacija su imperativ u pogledu kombinacije mera i instrumenata monetarne i fiskalne politike. Monetarna i fiskalna politika treba da osiguraju dovoljnu tražnju koja neće izazvati inflacione efekte. Kao osnovni ciljevi svake države u makroekonomskoj politici smatraju se :1. Stabilnost privrede i cena (cena i deviznog kursa), 2. Zaposlenost svih faktora proizvodnje, naročito radne snage, 3. Optimalnost ekonomskog rasta-minimalna ulaganja – maksimalni rezultati, 4. Uravnoteženi platni bilans – uravnotežena izvozna i uvozna politika. Ovi ciljevi se ostvaruje putem :1.Monetarne politike i to regulisanjem količine novca u opticaju i politikom kamatne stope. Novčana masa mora da bude dobro odmerena količina novca u privredi bez viška (pokreće inflaciju), ali i bez manjka (pokreće deflaciju), što se ostvaruje posredno preko politike kamatnih stopa, štednje i investicija,2.Fiskalne politike kojom se reguliše preraspodela nacionalnog dohotka (porezi, rashodi, javni dug, budžetski deficit, i dr.).

KEJNSIJANSKA EKONOMSKA TEORIJA

Ekonomska teorija koju je koncipirao Džon Majnard Kejns tridesetih godina XX veka označila je radikalan zaokret u odnosu na dotadašnju klasičnu ekonomsku misao. U osnovi ona se usredsređuje na proučavanje uloge države u stabilizaciji privrede upravljajući agregatnom tražnjom.

Pripadnici kejnsijanskog pravca polaze od stava po kome privreda nije uvek u ravnoteži, zbog čega država mora imati aktivnu ulogu u procesu uspostavljanja ravnoteže. Odbacujući ključni postament svih klasičnih teoretičara koji se odnosi na Sejov zakon tržišta, Kejns ističe da kapitalizmu kao sistemu ni izdaleka nije svojstven samoregulacioni mehanizam kao što su to isticali svi tradicionalni ekonomisti u dotadašnjem razvoju ekonomske misli. Intervencija države je neophodna ukoliko se želi da stabilizuje ukupna tražnja i izbegne recesija. Po njima, najosetljivija makroekonomska promenljiva su investicije. Na moneta-mom planu Kejns odbacuje pretpostavku po kojoj je novac neutralan, tj. stav da njegova emisija ne može uticati na veličinu bruto domaćeg proizvoda, potrošnju i investicije, tj. delovati na realne ekonomske veličine.

18 EKONOMIJA

Ključno stanovište kejnsijanske teorije i politke nalazi se u stavu da u kratkom roku proizvodnju i zaposlenost najvećim delom određuju faktori na strani tražnje. Takođe, po kejnsijanskim teoretičarima mere monetame i fiskalne politike se koriste za obuzdavanje inflacije i podržavanje privrednog rasta i zaposlenosti. Kejns je doveo u pitanje većinu stavova na kojima je počivala klasična ekonomska teorija. On postavlja pitanja društvene koristnosti privatne i javne štednje, dovodi u pitanje teoriju pune zaposlenosti radne snage i kapitala, kao i neograničenog liberalizma u trgovini i u privredi. Kada je u pitanju aktivna državna politika Kejns naročitu pažnju poklanja merama iz sledećih područja: 1) monetame politike (novac, kamata, kredit, formiranje kapitala); 2) poreske politike; 3) politike javnih rashoda; 4) politike budžetskog deficita i javnog duga. „Država treba navedenim merama,

pojedinačno i kompleksno da deluje na ponašanje privatnog kapitala (investiranje, za-poslenost, cene), da bi se sprečio ulazak kapitalističke privrede u krizu ili depresiju sa padom nacionalnog dohotka i porastom nezaposlenosti.”13

3. OSNOVE MONETARISTIČKOG EKONOMSKOG PRAVCA

Tokom četrdesetih godina XX veka u ekonomskoj teoriji se pojavljuje pravac pod na-zivom monetarizam. Ova škola vezana je za ime američkog ekonomiste Miltona Fridmana. Ona ističe odlučujući značaj promena u prilivu novca u određivanju ravnotežne proizvod-nje, odnosno ravnotežnog bruto domaćeg proizvoda i ravnotežnih cena. Iako nastala tokom četrdesetih godina, monetarizam kao posebna ekonomska škola postaje veoma popularan tokom sedamdesetih godina XX veka.

Monetaristički model polazi od shvatanja da monetama politika, delovanjem na promene u investicijama i potrošnji, dolazi do promena u ravnotežnom dohotku i ravnotežnim cenama. Rast količine novca u opticaju deluje na uvećanje potrošnje, lične i investicione, odnosno deluje na uvećanje agregatne tražnje podižući nivo ravnotežnog dohotka. Monetaristi veruju da promene u monetamoj, kao uostalom i u fiskalnoj politici imaju samo kratkoročne efekte na realni bruto domaći proizvod. Dugoročno, oni očekuju da veličina bruto proizvo-da bude na nivou potencijalno mogućeg, odnosno na nivou koji definiše veličina ˝prirodne˝ stope nezaposlenosti. Zbog toga, po njima, dugoročni efekti promena u monetamoj sferi se ogledaju jedino u delovanju na promene cena.

Za razliku od kejnsijanaca, monetaristi ne veruju da je privreda podložna neravnoteži koju bi morala da neutralise država. Verujući da privreda teži ravnoteži na nivou po-tencijalne proizvodnje, odnosno potencijalnog dohotka, oni zagovaraju minimalnu državnu intervenciju. Takođe ističu da periode relativno brzog rasta novca prati inflacija, a da intervale relativno sporog rasta novca prate recesije. Monetaristi apostrofiraju značaj neaktivističke uloge države. Po njima, pokušaj kreatora ekonomske politike da pospeše privrednu dinamiku često pogoršavaju stvari.

13 Komazec, S., Ristić, Z., Jovanović, M., Ekonomija: tržište, kapital, megadržava, Megatrend, Beograd, 1996. str. 95.

OSNOVNI POJMOVI U EKONOMIJI 19

Ponuda novca je ključna varijabla u određivanju privredne dinamike u kratkom roku. Os-tale promene koje se dogadaju na planu inflacije, zaposlenosti i nacionalnog dohotka su izvedene iz

monetame komponente. Nepodudaranje ponude novca i novčane tražnje je osnovni uzročnik ekonomskih kriza i cikličnih privrednih kretanja. „Monetaristi se pozivaju na visok stepen uzajamne korelativne zavisnosti između ponude novca i bruto domaćeg proizvoda, i kao dokaz za svoja stanovništa da se novae pojavljuje odlučujućim fak-torom ekonomske akativnosti i nivoa cena. Oni pretpostavljaju da je novac „uzrok” a bruto domaći proizvod „posledica”.14 Promene stope rasta novca u odlučujućem stepenu deluju na oblikovanje privredne dinamike. Pobomici monetarizma teže stavu po kome rast ponude novca uslovljava pokretanje privredne aktivnosti i inflaciju, dok suprotna pojava, smanjivanje ponude novca dovodi do usporavanja privredne aktivnosti, odnosno dovodi do recesije. “Moneatarizam je isticao da, premda je stopa rasta ponude novca od primamog značaja za određivanje bruto domaćeg proizvoda, efekti promene stopa rasta ponude novca na kretanje bruto domaćeg proizvoda dolaze u dugim promenljivim kašnjenjima (legovima)”.15

Izmedju prethodne ekonomske teorije, počev od Rikarda, i Kejnsove teorije postoje sledeće glavne razlike:

1) Prethodna ekonomska teorija bavi se, pre svega, problemom raspodele, a ne obimom nacionalnog dohotka. Kejns istražuje snage koje odredjuju obim, odnosno nivo zaposlenosti i nivo privredne aktivnosti uopšte, kao i obim nacionalnog dohotka koji predstavlja rezultat odredjenog nivoa zaposlenosti i odredjenog nivoa privredne aktivnosti.

2) Raniji ekonomisti polaze od Sejovog zakona tržišta. Prihvataju Sejovo stanovište da tržišni mehanizam sam po sebi obezbedjuje punu zaposlenost faktora proizvodnje. Oni su svoju teoriju vrednosti i raspodele razradili za situaciju pune zaposlenosti. Smatraju da je njihova analiza mehanizma razmene i njihova teorija o akumulaciji kapitala pokazala da tržišna privreda teži punoj zaposlenosti. Kejns odbacuje Sejov zakon tržišta i ističe tvrdnju da ne postoji takav mehanizam koji automatski dovodi do stanja pune zaposlenosti, već da privreda može biti na raznim nivoima zaposlenosti.

3) Shvatanja tradicionalne teorije se zasnivaju na liberalističkoj ekonomskoj politici, na principu laissez-faire, na neintervencionizmu, na nemešanju države u privredni život. Za mešanje države nema potrebe jer tržišni mehanizam sam po sebi obezbedjuje (a) punu zaposlenost svih faktora proizvodnje (b) najracionalniji razmeštaj, tj. alokaciju faktora proizvodnje, odnosno raspodelu ukupnog društvenog fonda rada izmedju pojedinih privrednih grana. Kejns smatra suprotno. Tvrdi da ne postoji nikakav automatski mehanizam koji bi obezbedio punu zaposlenost proizvodnih faktora i zbog toga on upućuje na državni intervencionizam, odnosno na intervencionističku ekonomsku politiku.

Odnos predkejnzijanske i kejnzijanske ekonomske teorije (+)

Razlike između predkejnzijanske i kejnzijanske ekonomije su u sledećem: 1a. Predkejnzijanci: Investicije zavise od štednje; promena kamatne stope dovodi do toga da se svaka štednja može unosno investirati. 1b. Kejnzijanci: Primat pripada investicionim odlukama; investicije određuju obim proizvodnje, koji određuje nivo štednje. 2a. Predkejnzijanci: Novac utiče samo na apsolutni nivo cena; postoji isključivo tražnja za transakcionim novcem. 2b. Kejnzijanci: Javlja se pored transakcionog i spekulativni motiv tražnje za novcem.

3a. Predkejnzijanci: Tržište rada funkcioniše kao bilo koje drugo tržište- ponuda i tražnja određuju broj zaposlenih i ravnotežnu nadnicu. 3b. Kejnzijanci: Umesto predkejnzijanske voljne nezaposlenosti uvodi se koncept nevoljne nezaposlenosti. 4a. Predkejnzijanci: Funkcionalna raspodela dohodaka, prema marginalnoj produktivnosti fakora proizvodnje. 4b. Kejnzijanci: Ukazuju na zavisnost profita od investicionih odluka firmi i skloonosti štednji imalaca nadnica i profita.

8. Kejnsova ekonomska politika

Kritičari Kejnzijanizma tvrde da je njihova ekonomska politika odgovorna za rast inflacije, usled uvećanja državne intervencije i moći sindikata.Kejns je pomešao realne promene proizvodnje sa nominalnim promenama cena, otvarajući tako put državnoj intervenciji . Država sada može i na dugi rok , menjanjem relativnih cena da utiče na realne varijable proizvodnje i zaposlenosti, zato što se tržišta ne "čiste", nego su u stanju nedovoljne nezaposlenosti, proistekle iz nedovoljne efektivne tražnje. Umesto klasične dihotomije (ponuda i tražnja određuju relativne cene, a novčana masa apsolutne cene) kejnzijanci dokazuju da postoji kejnzijanska dihotomija (tražnja utiče na proizvodnju, a troškovi na cene).

9.Revolucionarnost Kejnsove teorije Najčešće korišćeni argumenti u oceni Kejnsove teorije su: a) Protiv Kejnsove revolucionarnosti u teoriji: Kameni temeljci Kejnsove teorije su poznati i od ranije (efektivna tražnja, multiplikator, neizvesnost, rigidnost, neravnoteža). b) Protiv Kejnsove revolucionarnosti u ekonomskoj politici: Anticiklična politika i neuravnotežen budžet su isticani i ranije. c) Argumenti u prilog revolucionarnosti Kejnsove teorije: Odbacivanje Sejovog zakona tržišta i kvantitativne teorije novca. d) Argumenti u prilog revolucionarnosti Kejnsove politike: Determinacija nivoa proizvodnje i analiza tržišta rada u funkciji proizvodnje, a ne kao samostalnog i izolovanog tržišta; naglašavanje značaj državne intervencije.

10. Kejnzijanizam

- teorija je dominirala do 1970-ih godina. Sekvence prilagođavanja ističu razlike između kejnzijanaca i monetarista. Kejnzijanska sekvenca je: efektivna tražnja proizvodnja zaposlenost.- rast dohotka utiče na efektivnu tražnju, a samim time i na proizvodnju i zaposlenost.Kod kejnzijanaca je moguće i na dugi rok uvećati realne agregate, ako se poveća količina novca. Nadnice su fiksirane i najvažniji su izvor agregatne tražnje.

11. Monetarizam

- dominira od 1970-ih godina (do tada su dominirali kejnzijanci, ali je došlo do „monetarističke kontrarevolucije“). Monetaristi su iskoristili uzlaznu inflaciju da napadnu kejnzijance. Zalagali su se za državnu deregulaciju, jer su smatrali da vlada nije sposobna da reguliše privredu.Monetaristička sekvenca je: realna nadnica zaposlenost proizvodnja

Monetaristi osporavaju tvrđenje kejnzijanaca da je moguće na dugi rok uvećati proizvodnju, ako se poveća količina novca. Nadnice su fleksibilne i određuje ih tržište.

12. Kejnsova efektivna tražnja

Kejnsov model opšte ravnoteže čine nedovoljna efektivna tražnja i nevoljna nezaposlenost. Neravnoteža se ne može uvek otkloniti promenom relativnih cena, jer su kamata i nadnice rigidne. Zato na promene reaguje količina, a ne cene.Kejnsov model efektivne tražnje:dohodak zavisi od zaposlenostiodnos dohotka i očekivane potrošnje zavisi od sklonosti potrošnjiobim zaposlenosti zavisi od: očekivana potrošnja + oček. investicije = efek. tražnja.obim zaposlenosti zavisi od funkcije ukupne ponude, sklonosti potrošnje i investicijaobim zaposlenosti zavisi granične sklonosti potrošnji (ne od marg. proizvoda rada)Kejns u “Bibliji” model agregatne tražnje zasniva na 3 psihološka zakona:sklonosti potrošnji - kao udeo potrošnje u dohotku.preferencija likvidnosti - po kojoj je kamata nagrada za odricanje od novca.marginalna efikasnost kapitala - kao dodatni prinos koji se očekuje od investicija.

13. Kejnsov efekat

Predkejnzijanska teorija tržišta kapitala: Kamata se određuje jednakošću štednje i investicija. Ne postoji podvojenost Š i I, jer ono što se uštedi biće investirano. Sa rastom štednje, pada kamata i rastu investicije.Predkejnzijanska teorija tražnju za novcem objašnjava transakcionim motivima (novac je sredstvo plaćanja, za obavljanje transakcija).Kejnsova teorija kamate: Kamata je monetarni fenomen (određuje se na tržištu novca), i utiče na investicije. Štednja zavisi od dohotka, a ne kamate. Štednja pojedinaca ne mora biti jednaka investicijama preduzetnika.

14. Kejnsova tražnja za novcem

Kejnsova teorija tražnje za novcem uvodi i špekulativni motiv, jer je novac i imovina (a ne samo sredstvo plaćanja). Štednja pojedinaca ne mora biti jednaka investicijama preduzetnika.Po Kejnsu potrošnja i investicije zavise više od dohotka, nego od zaposlenosti. Zato u krizi treba obezbeđivati ljudima dohodak da bi mogli da troše. Na odluke ljudi da troše/investiraju utiču: očekivanja i psihološke sklonosti.Grafik: Kada je kamata visoka, novac se koristi samo kao sredstvo plaćanja (za transakcije). Kada je niža, raste tražnja za spekulativnim novcem (da bi se ostvario profit, jer očekuju da će kamata da poraste u budućnosti).

15. Kejnsov i Piguov efekat

Piguov efekat1)rast nezaposlenostI-U 2)pad nadnica-W 3)pad traznje i cena-P 4)rast realne ponude novca-Ms/P 5)rast potrosnje-C i dohotka-Y (Kod Pigua raste potrosnja i dohodak)

Kejnsov efekat1)rast nezaposlenosti-U 2)pad nadnica-W i cena-P 3)rast realne ponude novca-Ms/P 4)pad kamata-r 5)rast investicija-I i dohotka-Y (Kod Kejnsa pad kamata uvecava investicije i dohodak)

16. Trziste rada u Kejnzijanskom modelu

Kejnsova teorija trzista rada:poslodavci i radnici pregovaraju o nominalnim, a ne realnim nadnicama; radnici se opiru smanjivanju nominalnih nadnica; radnici razlicito reaguju na pad realnih nadnica koji je izazvan rastom cena, u odnosu na pad realnih nadnica koji je izazvan padom nominalnih nadnica; nevoljna nezaposlenost je posledica rigidnosti nanize nominalnih nadnica.Kejnzijanci polaze od elasticnog domena krive agregatne ponude (AS), gde se povecava dohodak bez rasta cena.Kejnzijanska elasticna ponuda pokazuje da se dinamiziranjem traznje moze povecati proizvodnja.Veruju da se trajno moze odrzati rast proizvodnje, iako se mora zrtvovati rast cena.Regulisu kamatu iz koje se onda izvodi ponuda novca.

17. Kvantitetska ogranicenja (Novi kejnzijanci)

Novi kejnzijanci isticu rigidnost i nefleksibilnost cena koje jedino dovode do “kvantitetskih” reakcija. Sve velicine ponude i traznje na trzistu potrosnih, odnosno proizvodnih dobaraodstupaju od svojih pojmovnih (notional) velicina u sistemu pune zaposlenosti i opste ravnoteze. Tako sve efektivne traznje i ponude koje odstupaju od svojih notional velicina sadrze jedno kvantitativno ogranicenje. Moguce su sledece situacije:1.ponuda rada ogranicena je mogucnoscu da se traze potrosna dobra2.traznja radnika za potrosnim dobrima ogranicena je njihovom ponudom rada3.ponuda preduzeca ogranicena je zadovoljenjem traznje za radom4.traznja za radom ogranicena je ponudom dobaraSvaka notional velicina ponude i traznje na trzistu potrosnih/proizvodnih dobara ima svoje kvantitativno ogranicenje. Moguce su tri situacije:1.na trzistu rada i dobara postoji visak traznje-postoji inflacija2.postoji visak ponude na trzistima rada i dobara-postoji kejnzijanska nezaposlenost3.radnik je ogranicen i na trzistu rada i trzistu potrosnih dobara rada-postoji klasicna nezaposlenostNovi kejnzijanci su u centar stavili rigidne cene-ogranicenu i zakasnelu fleksibilnost cena i nadnica.

18. Meni troskovi i radni ugovori

(B.Mekkalum, G. Mankiv, O. Blansar, G. Akerlof). Ovde se radi o troskovima koje firme snose,a skopcani su sa promenama cena (promena cenovnika, obavestenje potrosaca itd). Firme nastoje da izbegnu ove troskove i zato odrzavaju postojece cene sve dok je moguce.Radni ugovori

Pisci koji su istrazivali radne ugovore, koji i kada su indeksirani imaju nominalnu osnovu i dugorocni su po svom karakteru, zakljucili su da monetarna politika moze biti delotvorna, cak i u uslovima racionalnih ocekivanja subjekata. Ovu liniju istrazivanja nastavljaju pisci koji pisu o “kliznim” radnim ugovorima. Svi radni ugovori su dugorocni, ali ne isticu u isto vremeradnici ne nastoje samo da maksimiziraju sopstvenu nadnicu, vec nastoje i da ocuvaju razlike u platama/uslovima u odnosu na druge

FALI

24. Po D. Laidleru karakteristike monetarizma su:

1. kvantitativna teorija novca2. Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima 3. monetarni pristup platnom bilansu 4. protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici5. stabilna funkcija tražnje za novcem 6. efektiranje promena novčane mase isključivo na nominalne, a ne realne agregate 7. stabilan privatni sektor i racionalna predviđanja i očekivanja privrednih subjekata

25. Monetaristička ekonomska politika

Nobelovac F. Modiljani je ukazao da je osnovna razlika između monetarizma i kejnzijanizma u tome što kejnzijanci veruju da novac malo utiče na agregatnu tražnju i jedino su važni državni izdaci, dok monetaristi ističu da je jedino novac važan. Po Modiljaniju ne-monetaristi prihvataju da je tržišna privreda podložna fluktuacijama agregatne proizvodnje, nezaposlenosti i cena, što se mora, može i treba ispraviti, dok monetaristi smatraju da nema potrebe da se privreda stabilizuje sve dok ponuda novca sledi jednostavno predvidivo pravilo. ’70ih godina XX veka usled ekonomske krize dolazi do napuštanja kejnzijanskog fiskalnog regulisanja tražnje u korist monetarističkog regulisanja ponude novca, odbacivanja intervencionizma u korist tržišnog liberalizma, napuštanja socijalne politike i „države blagostanja“ u korist napada na sindikate i organizovanog tržišta rada. Pretpostavka monetarizma je da je inflacija monetarni fenomen koji na osnovama kvantitativne teorije novca pokazuje mogućnost izbora između inflacije i nezaposlenosti: sa rastom novčane mase dolazi do rasta inflacije, usporava se rast društvenog proizvoda, povećava nezaposlenost. Monetarizam odbija da postoji dugoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti.

26. Obeležja monetarizma

1.kvantitativna teorija novca2. Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima3. monetaristički pristup platnom bilansu4. protivljenje aktivističkoj politici(jel moguce da ovde samo ovo treba?)

27. Opšti stavovi monetarizma

1. privatni sektor je stabilan-privredni sistem se automatski vraća u stanje pune zaposlenosti nakon poremećaja, a nezaposlenost na prirodni nivo

2. na nivou pune zaposlenosti moguće su različite stope privrednog rasta, a rezultat je različita inflacija 3.promena stope monetarnog rasta prvo menja stopu realnog ekonomskog rasta. Na dugi rok ti efekti nestaju i jedino ostaje povećanje stope inflacije.4. odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom i preferiraju se na dugi rok monetarna pravila ili unapred definisani ciljevi

28. Razlike kejnzijanizma i monetarizma:

1. kejnzijanci su regulisali tražnju za kapitalom pomoću kamate, a monetaristi regulišu ponudu kapitala pomoću ponude novca.2. kejnzijanci državnom intervencijom regulišu tražnju, monetaristi veruju u slobodnu konkurenciju 3. kejnzijancima je prioritet tražnja za investicijama koja treba da uveća zaposlenost i proizvodnju; monetaristi tvrde da usled državnog intervencionizma postoji budžetski deficit koji dovodi do povećanja tražnje za novcem, povećanja ponude novca, rasta tražnje na tržištu roba i rasta cene. 4. kod kejnzijanaca tražnja za novcem nije stabilna, jer se menja sa promenom apsolutnog dohodka, dok je kod monetarista ona stabilna u dugom roku i zavisi od permanentnog dohodka 5. kejnzijanci su istovremeno nastojali da obezbede i stabilnost cena i povećanje zaposlenosti i proizvodnje, dok monetaristi ističu konfliktnost ciljeva i osnovni cilj im je stabilnost cena6. kejnzijanci su prihvatili Filipsovu krivu kao mogućnost izbora između inflacije i nezaposlenosti, dok su monetaristi istakli prirodnu stopu nezaposlenosti po kojoj svako spuštanje ispod tog nivoa pothranjuje inflaciju. Zbog toga ne postoji dugoročni izbor između između inflacije i nezaposlenosti i mora se prihvatiti nezaposlenost na prirodnom nivou.

29.Teoreme na kojima pociva savremeni monetarizam:

1. teorema o akceleraciji – uvecavanje ili umanjivanje novcane mase trenutno utice na realne agregate, da bi se na kraju sve svelo na promene cena iskljucivo;2. teorema o privremenosti monetarnih impulsa – monetarnim impulsima se ne mogu dugorocno izazvati realni efekti;3. endogena ocekivanja – imaju dimenziju “doze zaborava” i otvaraju mogucnost greske, pa su realni efekti na kraatak rok ipak moguci;4. teorema o istiskivanju – u zavisnosti od nacina finansiranja drzavnog budzeta (obveznicama ili novim novcem) privatni sektor moze biti istisnut sa trzista kapitala;

30. Uticaj novca u makroekonomskim teorijama:

U 3 velike makroekonomske teorije novac razlicito utice na zaposlenost i proizvodnju:1.predkenzijanska ekonomija – je na pozicijama razdvojenosti realnih i monetarnih agregata (princip homogenosti)2.kejnzijanci – mogucnost dugorocnog dinamiziranja traznje (princip mupltiplikatora); preko kamate i traznje za novcem se menjaju realni odosi (zaposlenost i proizvodnja); brzina opticaja neizvesna;3.monetaristi – mogucnost da u kratkom roku nominalne promene izazovu realne promene zaposlenosti i proizvodnje (princip novcane iluzije); preko ponude novca jedino se menjaju nominalne velicine (cene i dohoci); przina opticaja stabilna i predvidiva sto uspostavlja

stabilnu traznju za novcem; uticaj novca na cene je neposredan, a ne preko kamate; promene u sferi cena odrazavaju samo inflatorna ili deflatorna kretanja u monetarnoj sferi;

31. Funkcije potrosnje:

Funkcije potrosnje su Kejnsov apsolutni dohodak, Fridmanov permanentni dohodak, Modiljanijev zivotni ciklus potrosnje.Kejns je smatrao da na nizem nivou dohotka ljudi proporcionalno trose vise, a na visem manje. Preraspodela dohodaka i uopste politika dohotka moze uticati na agregatnu traznju tako sto ce se dohoci siromasnih uvecati, a s obzirom na njihovu sklonost ka potrosnji i agregatna traznja.M. Fridman i F. Modiljani su formulisali hipoteze o relativnom dohotku. Fridman dokazuje da ljudi trose u skladu sa permanentim dohotkom, koji je prosek dohodaka koji su primali prethodnih nekoliko godina. Modiljani dokazuje da ljudi trose prema zivotnom dohotku; stede i trose u skladu sa zivotnim ciklusom potrosnje, nezavisno od tekuceg dohotka, imajuci u vidu svoj zivotni vek.

32. Kejnsov apsolutni dohodak:

Rastom dohotka potrosnja apsolutno raste, ali relativno zaostaje. Potrisnja je veca kod siromasnih nego kod bogatih, a tokom vremena sa rastom dohotka biva relativno sve manja.Y = C + S; dohodak se trosi (C) i stedi (S).C = a + bY; potrosnja je zbir autonomne potrosnje (a) i dela dohotka koji se trosi (bY), b je granicna sklonost potrosnji.I = I*; stvarne investicije jednake su planiranim investicijama.

Y = 1

1−b(a + I*): 1/1-b multiplikator koji pokazuje koliko se dohodak uvecava usled

promene potrosnje i investicija.*obrazlozenje za grafik: ravnotezni dohodak je predstavljen linijom 45S i deli se na potrosnju C i stednju S

33. Fridmanov permanenti dohodak:

Ljudi trose prema dohotku Ym koji se sastoji iz Yt – tekuceg dohotka koji su primili i Yp – permanentnog dohotka koji je prosek dohodaka koji su primali prethoodnih nekoliko godina, uz pridavanje odredjenog pondera.Ym = Yt + YpYpt = λYmt + (1-λ)Ypt-1

Potrosnja je funkcija samo permanentnog dohotka. Fridmanov multiplikator je manji od Kejnsovog, jer su ljudi oprezniji.

m = 1

1−λk*obrazlozenje za grafik: u tacki B permanentni dohodak je jednak prolaznom dohotku; moguce je da se privremeno odsupa od permanentnog dohotka ( A i C); A – potrosnja iz prolaznog dohotka veca od potrosnje iz permanentnog dohotka; C – potrosnja iz prolaznog dohotka niza od potrosnje iz pemanentnog.

34.Modiljanijev životni ciklus potrošnje

Prema Modiljaniju promene potrošnje ne prate trenutno apsolutne promene dohotka, već životni ciklus dohotka. Potrošnja ima sledeći oblik C=aWR + cYLgde je WR-realno bogatstvo (nasleđeno) a- granična sklonost potrošnji iz bogatstva Yl- radni dohodak c- granična sklonost potrošnji iz radnog dohotka

slika na str.63 samo što se na y-osi nalazi dohodak a na x-osi t

Modiljanijev zaključak o životnom ciklusu potrošnje osporava kejnsovu hipotezu o apsolutnom dohotku u sledećempotrošnja je konstantna tokom životnog veka pojedincapotrošnja se tokom čitovog životnog veka finansira iz životnog dohotka i početnog bogatstvatokom svake godine toši se a-ti deo bogatstva i c-ti deo radnog dohotka

Na osnovu Modiljanijevog modela mogući su neki opšti zaključciznačajan nivo bogatstva smanjuje potrebu za štednjom u datom trenutkugranične sklonosti potrošnji i štednji zavise od dohotka i bogatstvaštednja se može objašnjavati željom za ostavljanjem nasledstva i neizvesnošću u pogledu dužine penzijskog stažaodnos potrošnja/dohodak biće stalan ako je odnos bogatstvo/dohodak stalan.

35.Monetarističa ekonomska politika – odnos prema inflaciji

- Najvažniji uzročnik inflacije je širenje države blagostanja, što vodi rastu novčane mase.

- Nizom podataka monetaristi dokazuju da su budžetski prihodi izuzetno brzo rasli, a najvažniji uzročnik je uključivanje sve većeg broja programa koji se finansiraju iz budžeta u prvom redu programa socijalnog staranja koji po njemu ugrožavaju konkurentsku situaciju na tržištu rada koji otvara mogućnost troškovne inflacije.- Nezaposlenost po mišljenju M.Fridmana nije uvećana zbog monetarne restrikcije, već je naprotiv prekomerna uloga države i uvećanje njenih rashoda ugrozilo konkurentsku strukturu privrede pa je monetarna restrikcija kao neizbezni korak morala da dovede i do rasta nezaposlenosti kao neželjenog sporednog efekta. Krajnji uzročnik njenog rasta po njegovom mišljenju je neefikasna država blagostanja proistekla i kejnzijanske politike vođenje od 30tih godina.- Monetaristi se zalažu za orijentaciju na jedan osnovni cilj, to je stabilnost cena kojoj se mora sve podrediti, najvažniji instrument ekonomske politike je ponuda novca koja na dugi rok mora biti stabilna.- Dok u kejnzijanskom modelu prvo nastaje inflatorni impuls, dotle u monetarističkim modelima monetarni impuls prethodi rastu cena.

36. Monetarističko regulisanje tražnje za novcem

- Fridman je napisao „Kvantitativna teorija u prvom redu je teorija tražnje za novcem.Ona podrazumeva *empirijsku hipotezu da je tražnja za novcem stabilna, stabilnija od drugih funkcija, na primer potrošnje koje se nude kao alternative **postoje značajni faktori koji utiču na ponudu novca a koji ne utiču na tražnju za novcem.”- N. Kaldor je kritikovao postavke monetarizmarast ponude nova je osnova, a verovatno i najvažnija determinanta rasta cena dobara i uslugakretanje realne privrede proizvodnja, zaposlenost, produktivnost determinisani su tržisnim kretanjima- On je istakaoukoliko je na kratak rok ponašanje realne privrede neutralno usled nesavršenosti tržišta u odnosu na ponudu novca zašto je cilj eliminisanje inflacije? odgovor jedino može biti da je inflacija itekako pogubna za realnu privreduako cene rastu zbog povećanja ponude novca iako je njihov rast,stetan zašto onda dozvoljavati bilo kakvo povećanje ponude novca?Monetarizan pretpostavlja-privreda je samoregulišuća-nema bitne razlike između robnonovčane i kreditonovčane privrede-kontrola ponude novca sama po sebi dovodi do smanjivanja cena

U osnovi monetarizma je pretpostavka da je ponuda novca egzogena varijabla, uzrok promena cene i dohotka, a postoji i svojevrsno kašnjenje, odloženi efekti na cene i dohodak s tim da promene količine novca intervarijabilno prethode promenama novčanih dohodaka.Po N.Kaldoru količina novca je u privredi endogena i nije zavisna od tražnje.

37. Kejnzijansko regulisanje kamate

- Na osnovu jednog od dva temeljca klasične teorije zaposlenosti znamo da kamata na nivou pune zaposlenosti izjednačava štednju i investicije.-Kejnsova teorija kamate: kamata je monetarni fenomen i određuje se na tržištu novca, štednja je prvenstveno funkcija dohotka,a ne kamate. Na investicije utiče kamata, ali mnogo više utiču očekivanja preduzetnika.-Tražnja za novcem u Kejnsovom modelu je zbir transakcione i spekulativne tražnje, kada je kamata visoka novac je skup i koristi se kao sredstvo plaćanja, kako se kamata smanjuje u tražnji za novcem raste učešće tražnje za novcem usled spekulativnog motiva, jer se ocekuje da će trenutno niska kamata biti viša i to će doneti dodatni prinos njihovim vlasnicima. Tražnja za novcem je nestabilna veličina i menja se sa promenom preferencija likvidnosti pa je neophodno često menjati, odnosno prilagođavati ponudu novca, a to je najbolje uraditi preko kamatne stope koja treba da bude fiksirana na nekom neutralnom nivou kako bismo imali investicije.

38. Nova klasična makroekonomija

Fridmanov model je pošao od dve pretpostavke:1. Cišćenje tržišta2. Nesavršenost inforamcija Lukasov model je ustvari unapredjen Fridmanov model. Lukas je objasnio da radnici formiraju svoja ocekivanja o cenama, i da nema obmanjivanja jer radnici aktivno predviđaju umesto da se pasivno adaptiraju. I on za razliku od fridmana, uvodi racionalna ocekivanja okrenuta u napred. Fridman - Lukasova funkcija ponude: Stvarni proizvod može odstupati od prirodnog samo ako stvarne cene odstupaju od očekivanih cena, a stepen odstupanja će zavisiti samo od cenovnog iznenađenja puta koeficijent h.

39. Opšti stavovi nove klasične makroekonomije

Ponuda i tražnja se ne uravnotežuju automatski jer u momentu prodaje tj.kupovine, postoji nedostatak informacija o uslovima prodaje odnosno kupovine potrosnih dobara ili faktora proizvodnje, pa to onemogucava potpuno pouzdanu odluku. Do ravnoteže se jedino može doći kroz traganje, a ono traje sve dok se marginalni trošak traganja ne izjendnači sa marginalnim prihodom traganja. Ravnoteža ne moze da se uspostavi odmah i bez ikakvih troškova.

40. Poslovni ciklusi

Ja jedino sto sam nasla su realni privredni ciklusi, i to ono sto postoji u skripti.. Tako da proverite da li je ovaj odgovor tacan!!!

a) Proizvodnja b) Trziste rada

Slika a) loši šokovi na strani ponude spuštaju naniže reprodukcionu funkciju (sa Fo na F1) i smanjuju proizvodnju sa Qo na Q1. Slika b) to izaziva pad tražnje za radom, pad zaposlenosti i pad nadnica usled rasta cena. Fridman – Lukasova funkcija ponude: Q = QN +h(P-Pe). Stvarni proizvod može odsutpati od prirodnog samo ako stvarne cene odstupaju od očekivanih cena, a stepen odstupanja će zavisiti samo od cenovnog iznenađenja puta koeficijent h. Lukas govori o zajedničkoj informacionoj barijeri i kod radnika i kod poslodavaca, i radnici i poslodavci mogu da budu obmanuti zbog sledećih razloga:Firme i radnici mogu da prate svoje cene, ali postoje informacione barijere o kretanju svih ostalih cena.Ako firme ili radnici veruku da supovećane samo njihove cene, proizvodiće tj. radiće više.

41. Neefikasnost ekonomske politike

Neefikasnost ekonomske politike je posledica napuštanja adaptivnih (monetaristička ex post) u racionalna (novoklasičarska (ex ante)) očekivanja.

Kod adaptivnih očekivanja kratkoročna AS kriva je pozitivnog nagiba. U osnovi koncepcije novoklasičara br. 1 je teorija monetarnih ciklusa, koji su izazvani monetarnim šokovima na strani cena i ponude novca.42. Troškovi obaranja inflacije

Kod novoklasičara predviđene promene politike neće imati nikakvih efekata, pa otuda I nema stope žrtvovanja. Novoklasičari dokazuju da centralna banka inflaciju može da eliminiše tako što će najaviti stopu monetarnog rasta koja će stabilizovati cene. Da bi se efikasno oborila inflacija javnost mora verovati da su monetarne vlasti spremne da je sprovedu. Ukoliko najavama monetarnih vlasti nedostaje: *reputacija odnosno stečeno poverenje na osnovu već preduzetih akcija I* kredibilitet tj. poverenje javnosti da će se i te akcije nastaviti onda inflatorna očekivanja neće biti revidirana naniže.Društvo i privreda neće moći da izbegnu značajne realne troškove dezinflacije i pad proizvodnje i zaposlenosti .

Monetarizam, ekonomija ponude i nova klasična makroekonomija (koja je poznata i pod nazivom ekonomija racionalnih očekivanja) predstavljaju tri snažne grane obnove i kretanja neoklasične škole u drugoj polovini 20. vijeka. Četvrta grana (ili pravac) obnove i razvoja neoklasične škole je Hicks-Samuelsonova ili neoklasična sinteza. Njeni autori i sljedbenici pokušavaju da kombinuju i integrišu pristupe, znanja i politike iz prethodne tri grane neoklasike, s jedne strane, i Keynesove makroekonomije, sa druge strane. Monetarizam je grana neoklasične (neoliberalne) škole koja ovu školu obnavlja pomoću analize osobina, značaja i uloge monetarnog sektora privrede i tržišta novca. Agregatna ponuda novca (koju kontroliše centralna banka) i agregatna tražnja novca (koja nastaje kod privrednih subjekata), zatim način („mehanizam“) uravnoteživanja tržišta novca i njegov uticaj na realni sektor privrede jesu centralne teme monetarističkog pristupa ekonomiji. Savremeni monetarizam razvili su (poslije Drugog svjetskog rata) američki profesor i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (1976.) Milton Fridman, (iz Chicaga) i njegovi mnogobrojni saradnici i sljedbenici (Karl Brunner, Allan Meltzer, Don Patinkin, M. Feldstein i drugi). Teorijska osnova monetarizma nalazi se u kvantitativnoj (količinskoj) teoriji novca koju su razvili ekonomski teoretičari iz klasične škole (David Hume, David Ricardo i drugi), njihovi prethodnici iz 16. vijeka (Bodin, Davanzati i drugi) te neoklasični ekonomisti nakon 1871. (I. Fisher, A. Marshall i drugi). Glavne teze kvantitativne teorije novca, odnosno polazne tačke iz kojih se razvija savremeni monetarizam su sljedeće:Ukupna količina novca u nekoj ekonomiji predstavlja ukupnu količinu roba i usluga. Nivo cijena zavisi od ukupne količine novca koja se nalazi u ekonomiji i koji služi kao prometno i platežno sredstvo. Ako se količina robe poveća, njena cijena pada, a vrijednost novca raste. Ako se količina novca poveća, cijene roba srazmjerno (proporcionalno) rastu, a vrijednost novca (i njegova kupovna moć) opadaju. Sve to stoji uz pretpostavku da je brzina kretanja (kruženja ili opticaja) jedne novčane jedinice (jednog dolara, jedne marke, jednog dinara itd.) konstantna. Drugim riječima, to znači da u takvoj situaciji porast količine novca za 5% izaziva rast cijena takođe za 5%. Ove početne teze mnogi teoretičari 20. vijeka razvijali su u raznim pravcima. Iz njih su nastale različite varijante kvantitativne teorije novca. Najpoznatije su sljedeće: a) Fisherova

transakcijska verzija; b) dohodovna verzija kvantitativne teorije novca – koja ima dvije podvarijante: Marshallovu i Keynesovu; c) Fridmanova verzija kvantitativne teorije novca. Ovdje razmatramo samo početnu, tj. Fisherovu verziju iz koje su nastale kasnije verzije. Fisherova transakcijska verzija kvantitativne teorije novca izražena je u obliku jednakosti koja je poznata pod nazivom „jednačina razmjene“ ili „jednačina makroekonomske ravnoteže“. Fisherova jednačina razmjene izgleda ovako:

MV = PQ

gdje M označava količinu novca, odnosno novčanu masu, V brzinu kretanja novca, P prosječni nivo cijena, a Q količinu roba i usluga. Desna strana simbolizuje realni (robni) sektor ekonomije u kojem se pojavljuju određene količine roba (sa određenim cijenama) i ukupne robno-novčane transakcije ili kupoprodaje roba i usluga u određenom vremenskom periodu, recimo u toku jedne godine. Drugim riječima, desna strana predstavlja ukupan nacionalni output, odnosno ukupnu ponudu roba i usluga (AS) koja se može izraziti kao suma svih transakcija , tj. kao bruto društveni proizvod (Q1P1 + Q2P2 + ..........Qn) ili kao suma nekih transakcija koja predstavlja neto društveni proizvod ili nacionalni dohodak. Budući da se robe i usluge prodaju za novac, desna strana jednakosti jednaka je ukupnom iznosu novca koji je primljen za prodate finalne robe i usluge u određenom periodu. Na ovoj strani jednačine pojavljuje se ukupna tražnja za novcem (M1), odnosno ekonomski subjekti koji traže novac radi plaćanja roba i usluga, tj. radi obavljanja kupoprodaje (transakcija). Lijeva strana jednačine simbolizuje monetarni (novčani) sektor ekonomije u kojem centralna banka reguliše (povećava ili smanjuje) ukupnu ponudu novca (Mg). Novac se nalazi u rukama ekonomskih subjekata koji traže robe i usluge i plaćaju ih iz svog dohotka. Drugim riječima, lijeva strana jednakosti predstavlja ukupnu tražnju roba i usluga (AD). Ona je jednaka ukupnom iznosu novca koji je potrošen na plaćanje roba i usluga u određenom periodu. Iznos novca koji je primljen i iznos novca koji je potrošen za robe i usluge – treba biti jednak. Isto tako, u procesu uravnoteživanja tržišta novca centralna banka treba brinuti o uspostavljanu jednakosti između željene (ili tražene) količine novca, sa jedne, te ponuđene ili postojeće (stvarne) količine novca, sa druge strane. Kao što Keynes i keynesijanci, slijedeći svoje vrijednosti, tržište radne snage smatraju posebno važnim tržištem od kojeg počinje proces uravnoteženja makroekonomije, tako i monetaristi, slijedeći svoje vrijednosti i ciljeve, tržište novca smatraju posebno važnim tržištem od kojeg započinju proces uravnoteženja i stabilizacije makroekonomskog sistema. Ravnoteža na tržištu novca, tj. stanje u kome je Ms=Mq, pojavljuje se kao preduslov uspostavljanja opšte ekonomske ravnoteže (AS=AD). Isto tako, ravnoteža na tržištu radne snage jedan je od preduslova uspostavljanja opšte ravnoteže. Nakon stabilizacije tržišta novca monetaristi ostaju na tom „koraku“, ističući da stabilnost monetarnog sektora predstavlja krajnji domet i cilj koji monetarna vlast može ostvariti sa instrumentima monetarne politike. Nasuprot keynesijancima koji zagovaraju istovremeno ostvarivanje više ciljeva, monetaristi se koncentrišu samo na jedan cilj , tj. na stabilnost cijena (uključujući i stabilnost deviznog kursa kao cijene domaće valute). Slijedeći klasičnu dihotomiju, tj. tezu o razdvojenosti novčanog i monetarnog sektora, monetaristi proces uravnoteživanja i stabilizacije robnog (realnog) sektora „prepuštaju“ slobodnom djelovanju tržišnih snaga unutar tog sektora i unutar stabilnih monetarnih okvira. Navedena jednačina razmjene je identitet koji je istinit po definiciji i koji, sam po sebi, još ništa ne govori o stvarnom stanju ekonomije, niti o osobinama veza između realnog i

monetarnog sektora. Zbog toga, neki teoretičari smatraju da je bolje „jednačinu razmjene“ pisati sa znakom identiteta (tri crtice) nego sa znakom jednakosti. Brzinu kretanja (opticaja, obrta ili kruženja) novca (V) možemo definisati kao odnos između nominalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP ili gross domestic product – GDP) i novčane mase (M) koja postoji u nekoj ekonomiji, što možemo napisati ovako:

V= GDP = p1q1+ p2q2+...= PQ M M M

Novčanu masu (M) ovdje možemo izraziti: a) na nivou M0 (ona obuhvata primarni novac ili novčanu osnovu koju emituje centralna banka) ili b) na nivou novčane mase u užem smislu M1 koja obuhvata gotov novac (G) i depozite po viđenju (D), ili c) na nivou novčane mase u širem smislu (M2) koja obuhvata M1 i iznose štednje koja je oročena do godinu dana i gde se novac čuva kao oblik imovine itd. Kao mjeru ukupne proizvodnje ovdje možemo upotrebiti ukupne transakcije ili bruto domaći proizvod, zatim neto domaći proizvod ili nacionalni dohodak. U dohodovnoj verziji kvantitativne teorije novca, umjesto bruto domaćeg proizvoda upotrebljava se nacionalni dohodak. Ako u gornjoj formuli upotrebljavamo bruto domaći proizvod, tada govorimo o transakcijskoj brzini kretanja novca. Ako upotrebljavamo nacionalni dohodak, tada govorimo o dohodovnoj brzini opticaja novca. Brzina kretanja novca izražava se kao koeficijent koji pokazuje prosječan broj obrtaja jedne novčane jedinice (jednog dolara, jedne marke, jednog dinara itd.) u procesu robno-novčanih transakcija (kupoprodaja) u određenom periodu (najčešće u toku jedne godine). Na primjer, ako je, V=7, to znači da je jedna novčana jedinica učestvovala, u prosjeku, u sedam kupoprodaja i da je sedam puta promijenila vlasnika. Za ekonomiste u centralnoj banci koji trebaju procijeniti kolika treba biti ukupna ponuda novca, taj je podatak grubi pokazatelj koji pokazuje da novčana masa, uz ceteris paribus, može biti približno sedam puta manja od bruto društvenog proizvoda. Ako je brzina kretanja novca veća, tada je potrebna manja ukupna količina novca koja će omogućiti prodaju i (pravovremeno, tj. bez nelikvidnosti) plaćanje prodatih roba i usluga. Odnos između ukupne količine novca u opticaju (M) i nominalnog nacionalnog dohotka (Y) predstavlja inverzni odnos koji možemo označiti koeficijentom k. On je jednak recipročnoj vrijednosti brzine kretanja novca, što simbolima možemo izraziti ovako:

k = M = 1 Y v

Koeficijent k pokazuje prosječnu dužinu vremena zadržavanja jedne novčane jedinice (jedne marke, jednog dolara itd.) kod ekonomskih subjekata između akta prodaje jedne i akta kupovine druge robe. Jedan dio dobijenog novca, odnosno dohotka ljudi odmah troše za plaćanje nužnih dobara, a drugi dio novca oni zadržavaju ( kao neki blagajnički saldo – cash balances) radi osiguranja rezerve likvidnosti i kupovine roba u budućnosti. Ako je, npr., V=4, onda je k=¼. To znači da se svaka novčana jedinica drži u „blagajni“ prosječnog ekonomskog subjekta ¼ godine (jer se nacionalni dohodak obračunava za vremensko razdoblje od jedne godine). Koeficijent k ovdje izražava recipročnu vrijednost željene brzine opticaja (uz postojeći dohodak, način i rokove plaćanja), a ne recipročnu vrijednost stvarne brzine kretanja novca. Prema Marshallovoj dohodovnoj verziji kvantitativne teorije novca, taj pokazatelj pokazuje da ekonomski subjekti žele kod sebe, u obliku gotovine, držati ¼ nacionalnog dohotka. To dalje možemo izraziti kao veličinu tražnje novca radi obavljanja poslovnih

transakcija i očuvanja likvidnosti. Drugim riječima, tražnja novca zbog transakcijskih i sigurnosnih potreba može se (u nominalnim iznosima) izraziti ovako:

M = k x Y

Na temelju tih podataka kreatori monetarne politike (tj. stručnjaci iz centralne banke) mogu lakše procijeniti potrebnu količinu novca koju ta banka treba „ubacivati“ u privredu.

Ravnoteža na tržištu novca može se uspostaviti tako da ukupna ponuda novca (koju povećava ili smanjuje centralna banka) bude na nivou ukupne tražnje za novcem – na određenom nivou cijena. Kada centralna banka uspostavi ravnotežu na tržištu novca i stabilizuje to specifično tržište, ona tada, kažu monetaristi, olakšava uspostavljanje ravnoteže u realnom (robnon) sektoru privrede. Brzina kretanja novca je, prema monetaristima, relativno stabilna i predvidiva, sve dok su stabilni i dohodak stanovništva, struktura potrošnje, način i vrijeme plaćanja prodatih roba. Keynesijanci tu tezu osporavaju dokazujući da je brzina kretanja novca u različitim zemljama i vremenima dosta nestabilna, što otežava precizno određivanje potrebne količine novca u opticaju koju centralna banka treba ponuditi i ubaciti u ekonomski sistem. Imajući u vidu činjenicu da građani i preduzeća jedan dio svoje imovine drže u obliku novca, monetaristi su kvantitativnu teoriju novca redefinisali i proširili teorijom tražnje novca koju su uklopili u teoriju kapitala. Dok keynesijanci, pomoću promjena varijabli u monetarnom sektoru, (tj. novčane mase, nominalne kamatne stope, nominalnih najamnina itd.) pokušavaju djelovati na realni sektor privrede, monetaristi, naprotiv (slijedeći klasičnu dihotomiju, tj. tezu o razdvojenosti realnog i monetarnog sektora), pokušavaju stabilizovati monetarni sektor. Monetaristi ističu da promjene varijabli u monetarnom sektoru mogu izazvati povećanje proizvodnje i zaposlenosti samo u kratkom roku, dok traje “novčana iluzija” kod radnika i njihovih sindikata. U dugom roku, kada se radnici oslobode “novčane iluzije” i traže indeksiranje cijena i najamnina, takvi pokušaji vlade i centralne banke izazivaju povećanje cijena, a proizvodnja i zaposlenost vraćaju se na prethodni i “prirodni” nivo cijena koji karakteriše prirodna stopa nezaposlenosti. Suštinu monetarističkog pristup i monetarističke politike možemo ukratko opisati i izraziti pomoću sljedećih teza:1) Rat agregatne ponude novca je najvažnija odrednica kratkoročnog kretanja nominalnog BDP-a i dugoročnog kretanja cijena. Kontrola novčane mase i drugih monetarnih varijabli može se koristiti kao sredstvo stabilizacije i upravljanja ekonomskim sistemom. 2) Kapitalistička privatno-vlasnička ekonomija, koju uređuje tržišni mehanizam, stabilna je i samoregulišuća ako su u njoj 3) cijene i najamnine relativno fleksibilne. 4) Kratkoročna kriva agregatne ponude roba (AS) nije vodoravna niti sasvim okomita, već je vrlo strma. To znači da je stvarni nivo proizvodnje približno jednak potencijalnoj proizvodnji, a stvarni BDP približno je jednak potencijalnom BDP-u. Zbog toga, 5) keynesijansko povećanje efektivne tražnje (pomoću povećanja novčane mase i budžetskog deficita) može vrlo malo, i samo u krakom roku, povećati stvarnu proizvodnju (tj. BDP) i zaposlenost. U dugom roku, proizvodnja i zaposlenost vraćaju se (upravo zbog djelovanja samoregulišućih tržišnih sila ) na prethodni i prirodni nivo, ali se povećava stopa inflacije. Zbog toga, 6) Philipsova kriva, koja je u kratkom roku opadajuća, u dugom se roku pretvara u okomitu krivu. 7) Inflacija je, ističe Milton Fridman, uvijek i svuda monetarni fenomen u tom smislu što može nastati samo ako stopa rasta agregatne ponude novca (novčane mase) raste brže nego stopa proizvodnje, odnosno BDP. Smanjivanje agregatne ponude novca je jedini pravi “lijek” protiv inflacije. 8) Brzina opticaja novaca (V) je konstantna i predvidiva. 9) Tražnja za novcem je uglavnom stabilna i neosjetljiva na promjene kamatnih stopa. Zbog toga i 10) ponuda novca treba biti

stabilna, tj. konstantna u nekom razdoblju radi lakšeg uravnoteženja ponude i tražnje novca. Nasuprot keynesijanskoj politici povećanja ili smanjenja ponude novca u opticaju koja zavisi od stanja privrede (u recesiji – povećanje, u ekspanziji – smanjenje ponude novca), 11) monetarnu politiku – ističu monetaristi - treba voditi prema monetarnom pravilu koje glasi: “Agregatna ponuda novca u jednoj zemlji treba biti unaprijed poznata i (u svim ekonomskim uslovima) treba da raste po konstantnoj stopi koja je približno jednaka stopi rasta bruto domaćeg proizvoda”. U tom slučaju, ističu monetaristi, monetarni sektor neće biti izvor nestabilnosti u realnom sektoru. Nakon stabilizacije monetarnog sektora, realni sektor će se prilagođavati monetarnom. Teoretičari monetarizma, političke partije i vlade koje slijede monetaristički pristup smatraju da je inflacija veće zlo od nezaposlenosti i da monetarna politika treba da bude koncentrisana na ostvarivanje jednog cilja tj. na smanjenje inflacije i stabilnosti cijena, pa makar to – u nemogućnosti ostvarivanja više ciljeva istovremeno – društvo moralo platiti povećanjem stope nezaposlenosti. Monetaristička politika najviše odgovara vlasnicima krupnog, a posebno finansijskog kapitala i njihovim političkim predstavnicima, a ne odgovara interesima proizvodnog kapitala i radnicima (posebno onim nezaposlenima), jer u procesu smanjenja inflacija ona smanjuje proizvodnju i zaposlenost. Monetaristička politika odgovara i onim centralnim bankama i vladama čije smanjenje ili potpuno otklanjanje inflacije (izazvane prevelikom tražnjom ili inflacionim očekivanjima ) prihvataju kao svoj glavni ekonomsko politički cilj u stabilizaciji i razvoju ekonomije.

Osnivači nove klasične ekonomije (Robert Lucas, Thomas Sargent, Robert Barro i drugi) formirali su model privrede u kojem brane i proširuju klasični pogled na tržišnu ekonomiju. Njihov model sadrži klasične pretpostavke: 1) da su cijene i najamnine fleksibilne u oba smjera i 2) da ljudi u tržišnoj privredi koriste sve raspoložive informacije o kretanju cijena i najamnina vlade. Pretpostavljaju dalje, 3) da se ljudi ponašaju racionalno, tj. da koriste sve raspoložive informacije i da imaju racionalna poslovna očekivanja. Građani i poslovni ljudi u svoje kalkulacije brzo ugrađuju sve promjene u cijenama i predvidive učinke mjera ekonomske politike. Vladine mjere, smatraju novi klasičari, mogu imati neki učinak u kratkom roku samo ako ih građani i preduzeća ne očekuju, tj. ako su nepredvidive. Vlada ne može u (dužem periodu) zavaravati građane i preduzeća svojim politikama. 4) Radnici mogu biti privremeno zbunjeni i imati pogrešne procjene u vezi sa uslovima poslovanja i vladinom politikom. Oni brzo formiraju racionalna očekivanja koja djeluju na pretvaranje prividne, kratkoročne i opadajuće Phillipsove krive u “pravu” Phillipsovu krivu koja je okomita na apcisu, kao što je i agregatna kriva ponude roba okomita. 5) Veliki šokovi u tehnologiji, investicijama i ponudi radne snage izazivaju pomake krive agregatne ponude, koji su potpuno nezavisni od kretanja agregatne tražnje. Navedene i ostale realne promjene u agregatnoj ponudi su, prema novim klasičarima, primarni uzrok ekonomskih fluktuacija, odnosno poslovnih ciklusa. Ovaj stav izražava temeljnu tezu teorije realnih poslovnih ciklusa. (Ona je idejna “protivteza” onim teorijama o poslovnim ciklusima koje njihove primarne uzroke vide u stanju i promjenama agregatne tražnje i potrošnje.) Predstavnici nove klasične ekonomije formirali su i 6) teoremu o irelevantnosti i neefikasnosti ekonomske politike. Ona sadrži navedene poglede (koji imaju važne implikacije za kreatore ekonomske politike. U tržišnoj privredi u kojoj postoji fleksibilnost cijena i najamnina te racionalna očekivanja, najavljene ili uspješno predviđene izmjene vladine politike nemaju uticaj na realni nivo proizvodnje i nezaposlenosti. Vladine mjere mogu imati neki uticaj samo u kratkom roku – i samo ako ih građani i preduzeća ne očekuju, tj. ako su nepredviđene. Vladine ekonomsko – političke intervencije su irelevantne, jer se privreda, pomoću tržišnih sila, brzo vraća u početno stanje koje je bilo prije vladine intervencije. Česte izmjene smjera i mjera ekonomske politike mogu građane zbuniti i pogoršati stanje u privredi.

Iz tih pogleda proizilaze i sljedeće 7) preporuke koje novi klasičari upućuju vladama: U vođenju ekonomske politike vlade treba da se ponašaju u skladu sa fiksnim pravilima, a ne prema diskrecionim pravima i slobodama odluka, koje vladama omogućuju čestu izmjenu smjera i mjera ekonomske politike. Državni intervencionizam često izaziva veće štete nego koristi za nacionalnu ekonomiju. R. Lucas kritikuje monetaristički prijedlog da centralne banke vode monetarnu politiku prema monetarnom pravilu. Ako se tvorci monetarne politike previše oslanjaju na pravilnosti iz prošlosti, tada i građani mogu promijeniti svoje ponašanje. Osim toga, u vrijeme sprovođenja monetarističkog eksperimenta u SAD-u (1979.-1982) brzina opticaja novca bila je izrazito nestabilna. Tako se, prema Lucasu, ruše pretpostavke monetarističkog pokušaja da se nominalni BDP, odnosno PQ stabilizuje pomoću stabilnog rasta ponude novca (M). U sadašnjem stanju rasprava između klasičara i keynesijanaca prisutni su pokušaji formiranje nove teorijske sinteze. Ona pokušava objediniti keynesijanski pristup i adaptivna očekivanja koja se oslanjaju na iskustva iz prošlosti, s jedne strane, te klasični pristup i racionalana očekivanja koja se oslanjaju na predviđanje ekonomskih događaja u budućnosti, s druge strane. U tom pravcu krenula je i grupa teoretičara – D. Romer, G. Mankiw, S. Fischer, J. Stiglitz i drugi . U modernim pregledima makroekonomije, njihove ideje istoričari i analitičari označavaju se pojmom nova keynesijanska ekonomija. Ova grupa ekonomista brani Keynesove ideje o mogućnosti i nužnosti državne intervencije sa pozicije neoklasične mikroekonomije, tj. pomoću neoklasičnih pristupa i argumenata, nastojeći formirati nove mikroekonomske osnove makroekonomije. Zato se teško razlikuje od Hicks-Samuelsonove neoklasične sinteze. Druga grupa teoretičara (P. Davidson, S. Wieintraub. H. Minsky i drugi), koji su poznati pod nazivom postkeynesijanci, proizvode i nude postkeynesijansku ekonomiku i politiku, tj. takvu obnovu i razvoj keynesijanske škole koja nastavlja keynesijansku revoluciju i udaljava se od neoklasične škole. Treću grupu ekonomista koja obnavlja i razvija klasične ideje čine Arthur Laffer, Paul Craig Roberts, Norman Ture i neki drugi teoretičari. Od početka 80-ih godina oni ulaze u teorijsko-političke rasprave sa ultraklasičnih pozicija i skupom ideja koje su poznate pod nazivom ekonomija ponude. Oni ističu da se kreatori ekonomske politike suviše orjentišu na keynesijance i monetarističko upravljanje ekonomijom pomoću regulacije agregatne tražnje (AD). Umjesto toga predlažu vraćanje Sayov-a zakona tržišta i upravljanje ekonomskim sistemom pomoću podsticanja proizvodnje i agregatne ponude roba (AS). Odnos između poreske stope i ukupnih prihoda od poreza prikazuje Lafferova kriva koja ima oblik “zvona”. Ona opominje da vlade trebaju da pronađu optimalnu poresku stopu. Smanjenje poreske stope ova grupa teoretičara tretira kao važan način stimulacije proizvodnje. Smanjeni porezi trebaju povećati dio dohotka koji ostaje preduzetnicima (koji će ga uložiti u nove investicije) i građanima (koji će ga uložiti u štednju). Smanjenje poreske stope, isticali su predstavnici ove politike, neće izazvati pad prihoda od poreza i deficit u državnom budžetu. Povećanje proizvodnje i razmjene treba ublažiti taj pad i povećati ukupne prihode od poreza. Ekonomsku politiku koja je nastala unutar ekonomije ponude koristile su američke konzervativne političke snage i njihov vođa – predsjednik R. Reagan (1981.-1989.). Vlada M. Thatcher je kombinovala monetarizam i ekonomiju ponude. Uspjela je smanjiti inflaciju, ali je povećala stopu nezaposlenosti. U SAD-u su rezultati te politike bili negativni: deficit saveznog državnog proračuna, spori rast potencijalne proizvodnje i niska stopa rasta agregatne štednje. Četvrta grana obnove neoklasične škole, poznata pod nazivom Hicks-Samuelsonova ili neoklasična sinteza, nastala je poslije Drugog svjetskog rata, iako je njene temeljne elemente John Hicks postavio već u tridesetim godinama. Teorije i politike koje nudi ova grupa ekonomista, istoričari i analitičari označavaju i sintagmom neoklasični keynesijanizam, zbog toga što ona Keynesovu teoriju pokušava integrisati u neoklasičnu školu. To čini tako što

Keynesovu teoriju ne tretira kao opštu teoriju koja objašnjava kapitalistički sistem u dugom roku, već kao posebnu teoriju koja objašnjava posebna stanja, tj. tržišne neuspjehe, nužnost državne intervencije i mjere stabilizacione politike u kratkom roku. Neoklasične i Keynesove teorije i politike neoklasični keynesijanci kombinuju tako da u objašnjavanju događaja u dugom roku i koriste pristupe, teorije i politike iz neoklasične škole, dok u analizi događaja u kratkom roku daju prednost Keynesovim teorijama i politikama. Pri tome se sadržaj neoklasične sinteze i njene udžbeničke verzije često mijenja. Nakon analize događaja u materijalnom (robnom) i idejnom svijetu, autori neoklasične sinteze izbacuju jedne, a ubacuju druge ideje, teorije i politike nastojeći da stalno budu aktuelni i nude teorijska objašnjenja i politička rješenja aktuelnih ekonomskih problema. U novijim udžbeničkim verzijama sinteze sve se više smanjuju razlike između neoklasičnih keynesijanaca i monetarista. Monetaristička pozicija može se pojednostavljeno rečeno, izraziti tezom: “Samo je novac važan”. Teorijska pozicija neoklasičnih keynesijanaca može se izraziti tezom: “ Novac je važan, ali su važne i druge stvari, poput fiskalne politike”. Udžbenička verzija neoklasične sinteze (koja je izložena u 15. izdanju Samuelson-Nordhausova udžbenika Economics) naglašava sljedeće teze, ocjene i kombinacije neoklasičnih i Keynesovih ideja:1. Dugoročni ekonomski rast u dugom roku zavisi, kako ekonomisti neoklasične škole kažu – od kvaliteta i količine radne snage i kapitala, zatim od tehnologije, preduzetništva i vještine upravljanja. Porast realnih najamnina, realnih dohodaka i životnog standarda u dugom roku određeni su porastom potencijalne proizvodnje ili proizvodnih kapaciteta.2. Nivo proizvodnje i zaposlenosti u kratkom roku određen je međusobnim djelovanjem agregatne ponude i agregatne tražnje. Vještom monetarnom politikom i fiskalnom politikom država može stabilizovati poslovne cikluse, iako je politička i praktična mudrost upravljanja ciklusima podložna žestokoj raspravi.3. Smanjenje tražnje na tržištima rada i tržištima roba može uticati na smanjenje inflacije. Trade off (zamjena) između stope inflacije i stope nezaposlenosti ( o čemu govori Philipsova kriva), tj. mogućnost vođenja politike u kojoj ostvarujemo manju stopu inflacije uz veću stopu nezaposlenosti ili obrnuto, nestabilna je u vremenu i prostoru, jer je upravljanje inflacijom složen proces. Kada se stvarna stopa nezaposlenosti, u kratkom roku poveća, iznad prirodne stope nezaposlenosti, inflacija je umjerena, dok povećanje proizvodnje i zaposlenost izaziva sve veću stopu inflacije. Čini se, ipak, da u dužem roku ne postoji mogućnost trajnijeg smanjenja stope zaposlenosti, tako da se ostvarivanje tog cilja plaća povećanjem stope inflacije.

Kvantitativna teorija inflacije

Kvantitativna teorija inflacije datira iz 19. i početka 20. veka. U tom periodu ekonomisti se nisu mnogo bavili problemom inflacije pa je u centru njihove pažnje bio problem opšte ravnoteže. Zato su se više pratile i analizirale promene relativnih cena, a ne promene opšteg nivoa cena.

Ipak, preovladao je stav da inflacija može nastati isklučivo zbog prevelike količine novca u opticaju. Ona bi dovodila do pojave viška agregatne tražnje u odnosu na raspoložive robne

zbog čega bi reaktivno dolazilo do rasta cena čime bi se opet uspostavila ravnoteža na tržištu i kompletan društveni proizvod nominalno raste.

Pet osnovnih razloga prevelike količine novca u opticaju:

zaduživanje države kod Centralne Banke, zaduživanje za investicije kod Centralne Banke(investicije u privredi), zaduživanje privrede za obrtna sredstva, prekomerno zaduživanje stanovništva, naglo deblokiranje ranije blokiranih sredstava(sniženje stope obaveznih rezervi).

Osnovna relacija kvantitativne teorije novcaM – novčana masa

V – brzina opticaja novca

P – cena

Y– dohodak

 Kejnzijanska teorija inflacije

Po Kejnsu inflacija predstavlja porast platežno sposobne tražnje koja se ne može realizovati kroz porast proizvodnje. Rast novčane mase ne bi mogao da dovede do inflacije sve do postizanja nivoa pune zaposlenosti faktora proizvodnje. Po njemu je rast količine novca u opticaju čak i poželjan i na blagu inflaciju ne bi bilo potrebe ni reagovati.

Kejns takođe ukazuje i na asimetriju u reagovanju proizvodnje i cena u slučaju promene agregatne tražnje. Tako bi u doba privrednog uspona i proizvodnja i cene rasle dok bi pri padu privredne aktivnosti cene pokazivale tendenciju da ostanu na istom nivou zbog svoje neelastičnosti na dole. Po Kejnsu inflacija ima osim monetarnih i realne uzroke.

Ove dve teorije inflacije se nazivaju teorije inflacije tražnje jer inflatorna spirala ima oblik CENE -> TROŠKOVI. Ove teorije zajedno ukazuju da rast agregatne tražnje iznad proizvodnog potencijala privrede jeste glavni uzrok inflacije. Taj rast može da se duguje ili realnim faktorima(država) ili monetarnim faktorima.

kvantitativna teorija novcaKamen temeljac monetarizma. ,Teorija kaže da količina novca dostupna u nekoj ekonomiji određuje vrijednost novca. ,Povećanja u ponudi novca glavni su uzrok inflacije. ,Iz tog razloga je Milton Friedman tvrdio da je \"inflacija uvijek i svugdje monetarni fenomen\". ,Teorija se temelji na Fisherovoj jednadžbi,

MV = PT, nazvanoj po Irvingu Fisheru (1867–1947). ,M je količina novca, V je brzina optjecaja novca, P je prosječna cijena i T je broj transakcija u gospodarstvu. ,Jednadžba kaže vrlo jednostavno da postoji jednakost između količine ponuđenog novca i količine potrošenog novca. ,Kvantitativna teorija, u svojem najčišćem obliku, pretpostavlja da su V i T konstantni, barem na kratke rokove. ,Tako svaka promjena kod M neposredno vodi do promjene kod

P. ,Drugim riječima, povećaj ponudu novca i jednostavno će doći do inflacije. ,U 1939-ima, Keynes je doveo u pitanje ovu teoriji iako je sve dotad imala privilegirani status.

Činilo se da povećanja u ponudi novca vode opadanju brzine optjecaja novca i povećanjima u stvarnom dohotku, predstavljajući tako suprotnost klasičnoj dihotomiji (vidi monetarna neutralnost). Činilo se da povećanja u ponudi novca vode opadanju brzine optjecaja novca i povećanjima u stvarnom dohotku, predstavljajući tako suprotnost klasičnoj dihotomiji (vidi monetarna neutralnost). ,Kasnije, monetaristi kao što je na primjer Friedman dopuštali su da se V može mijenjati u skladu s varijacijama u M, ali samo u stabilnim, predvidljivim situacijama koje ne dovode u pitanje glavnu ideju te teorije. ,Usprkos tome, monetarističke politike nisu se pokazale dobrima kad su primijenjene u mnogim zemljama tijekom 1980-ih, kako je čak i Friedman otad priznao.