BELEKA O AUTORU

Dems Velard je istaknuti britanski publicista i knjievnik. Bio je ratni dopisnik 1941-1945. godine, a zatim dopisnik iz inostranstva. Napisao je vei broj knjiga, meu kojima su ,,Velika Sahara" i putopisno delo ,,Izgubljeni svetovi Afrike".

DEMS VELARD

ATLANTIDA IDRUGI IZGUBLJENI SVETOVI

Prevod sa engleskog: GAVRILO VUKOVI ESAD JAKUPOVI

KNJIEVNA ZAJEDNICA NOVOG SADA 1987

PREDGOVOR Postoje doslovce hiljade knjiga i lanaka o izgubljenim svetovima drevnog doba, i nema nikakve sumnje da e biti napisane jo mnoge hiljade -jer Ijude su oduvek privlaile legende o mestima koja su iezla sa mapa, i oni e uvek iznova polaziti u traganje za njima. Ima, kao to emo videti, mnogo takvih nestalih utopija, od kojih e najinteresantnije biti razmotrene u ovoj knjizi. Pria o Atlantidi, Lemuriji, Muu. Rajskom vrtu, Arkadiji, Ostrvima blaenih, zemlji Amazonki, zemlji kraljice od Sabe i drugim neotkrivenim mestima veito je svea i opinjavajua, Jedan od razloga jeste injenica da mi pokazujemo sklonost da se uporedo sa sve brim tehnikim razvojem civi-lizacije i sve veim konformizmom koji proistie iz mehanizacije, sve nostalginije osvremo ka onim zlatnim dobima na koja nas kod gotovo sva-ke nacije podseaju legende u narodnoj knjievnosti, legende koje nam esto govore o ostvrima i itavim kontinentima to su potonuli u more u osvit Ijudske istorije. Postoji jo jedan razlog neprestanog zanimanja za mitove poput onog o Atlantidi: naime, uzbuenje koje izaziva istraivanje samo po sebi. Jer, nestanak itavih zajednica ili civilizacija i nagaanja o tanom poloaju iezlih ostrva-kontinenata stvaraju misteriju koja obuhvata prikupljanje i proveravairje svih vrsta dokaznog materijala, na veoma slian nain kao to detektiv mora da pronae sve raspoloive indicije da bi reio neki zloin. Ovaj pregled obimne literature o nekima od najznaajnijih izgubljenih svetova, prema tome, ima za cilj da iznese nalaze na osnovu kojih italac sam moe da zakljui koje su teorije uverljive, a koje neprihvatljive, iz ovog ili onog razloga. inei to, on e na jedan neobian nain otkriti ekscentrinost isto kao i uenost nekih meu onima koji su pokuavali da ree misteriju. Jer, uopteno govorei, postoje dva pristupa problemu istorijskih ili legendarnih izgubljenih svetova: nauni - u kome su jedini dokazni materijal koji se ozbiljno razmatra injenice, ili bar logiki zakljuci; ili mistiki - u kome dokazni materijal uglavnom proistie iz autorove sopstvene imaginacije. 1 tako, videemo da je mit o Atlantidi u njegovim najraznovrsnijim obli-cima, koji poinje sumerskom sagom ,,Ep o Gilgameu", starom oko etiri hiljade godina, i ponovo se pojavljuje kroz itavu pisanu istoriju sve do naeg doba, svakome znaio svata - ponekad istorijsku zbilju, a ponekad samo vlastiti san. Tako, filozofima poput Platona, pria o civilizaciji koja je iezla ispod Atlantskog okeana nije bila samo jedna stvarna epizoda nego i dogaaj od dubokog moralnog znaenja. Naunicima poput Aristotela, s druge strane, bila je to naprosto jedna poetska fantazija. Kasnijim grkim i rimskim geografima, bila je to jedna nereiva zagonetka, poto je njihovo tano poznavanje sveta bilo praktino svedeno na granice june i zapadne Evrope. A uenjaci srednjevekovnog sveta vie su se zanimali za teoloke nego za geografske probleme. Tek posle otkria Novog sveta istoriari i geografi su poeli iznova da tragaju za izgubljenim zemljama, jer je postojanje kontinenta koji je Platon samo nagovestio a niko od potonjih uenjaka nije video, podsticalo i profe-sionalne istraivae i amatere da sada usmere pogled i ispod i iza Atlantskog okeana. Do kraja 19. veka bio je prikupljen obiman dokazni materijal na polju istorije, geografije, geologije i mitologije, a sama Atlantida smetana je u gotovo svaki kutak globusa - od vedske na severu do Nigerije na jugu, i od Japana na istoku do Tihog okeana na zapadu. Pored traganja za Atlantidom, prouavaoci istorije i mitologije usmerili &u svoju panju i na druge nestale svetove poznate u legendama: Vrt Hesperi-da, Kalajna ostrva, Rajski vrt, Ostrva blaenih, Avalon, Lajenesu, i druge. U stvari, naroito su zanesenjaci nastavili da otkrivaju jo vei broj navodno nepoznatih kontinenata, koje su nazivali Lemurija, Mu i Uran, esto tvrdei da su potporu za svoju teoriju nali u misterioznim dokumentima skrivenim u fenianskim vazama, ili napisanim nekim nedeifrovanim jezicima, ili pribav-Ijenim optenjem sa svetom duhova. Jedan rezultat svih ovih spekulacija zasnovanih na krivotvorenim nalazi-ma i nauverljivim ,,dokazima" bio je da je atlantologija, kako je nazvano prouavanje izgubljenih svetova, izgubila ugled meu profesionalnim nauni-cima i da su je gotovo svi oni odbacili kao neozbiljnu. Za one prouavaoce ove materije koje je njihov entuzijazam odve zaludeo izmiljen je naziv ,,atlantomanijaci", ba kao to je epitet ,,etruromanijaci" dodeljen onim

lingvistima amaterima koji su tvrdili da su deifrovali jezik to nastavlja da zbunjuje vodee svetske filologe. Suprotno od toga, poslednjih decenija ovu materiju su metodino istra-ivali timovi profesionalnih arheologa, na nain koji joj povratio ugled, i doli do nekih impresivnih rezultata. U ovoj knjizi izloeno je onoliko dokaznog materijala koliko je bilo mo-gue smestiti u jedan saeti pregled obimne literature, da bi italac mogao sam da razlui injeruce". od fikcije. A ako moda doe do zakljuka da praktino nema ta vie da se doda ovoj raspravi o izgubljenim ostrvima--kontinentima - o Atlantidi, Lemuriji i Muu - mogue je da e biti podstak-nut da se pozabavi prouavanjem drugih mitova o kojima takoe govori ova knjiga.

Dems Velard

ATLANTIDA I DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI

Deo prvi

TRAGANJE ZA ATLANTIDOM

1) PLATONOVA ATLANTIDA Pre vie hiljada godina, mnogo pre nego to su Ijudi izmislili pismo i bili u stanju da vode stalne zapise, ogromna katastrofa zadesila je one delove sveta u kojima je otpoela zapadna civilizacija. Ta neuporedi-va nesrea zadrala se u folklornom seanju svih naroda istonog Sredozemlja i, tokom vremena, bila zabeleena u kvazimitolokom obliku u knjievnosti Sumeraca, Hebreja, Grka i Egipana. Svi ti epo-vi variraju jedino u nebitnim detaljima, a podudaraju se u pogledu prirode i razmera katastrofe: svet, kakav su oni znali, bio je raskoma-dan silovitim potresima, spren vatrom i potopljen dinovskim plima-ma vode. Danas vie ne moe biti nikakve sumnje da sumerski ,,Ep o Gilgameu" i izvetaj iz sedmog poglavlja ,,Knjige postanja" opisuju isti Potop, koji umalo to nije zbrisao sav ivot u Mesopotamiji; dok je grcki mit o Deukalionu i kovegu u kojem je plovio proistekao iz jedne prie koja se provlaila kroz mnoge generacije o jednoj slinoj, ako ne i istoj kataklizmi.

i Egipani su uvali uspomenu na neku stranu nesreu; iz njiho-vih izvetaja proizlazi udna pria o ogromnom ostrvu-kraljevstvu koje je iezlo pod Atlantskim okeanom u jednom jedinom danu i noi naopisivog uasa i razaranja.

Svet je prvi put za tu katastrofu uo oko 350. godine pre nae ere, kada ju je Platon opisao u dva od svojih dijaloga - ,,Timeju" i ,,Kriti-ji". Pria je bila tako senzacionalna da je na primer, najvei autoritet tog vremena, slavni Aristotel, morao da je odbaci kao fikciju - ali i vehementno branjena kao istorijska injenica od strane mnogih eminentnih Grka, kao to je bio akademik Krantor. Rasprava je od tada nastavljena nesmanjenom estinom, a otra je i danas kao to je bila pre 2.300 godina.

Atlantida je, u stvari, postala simbolina personifikacija svih iz-gubljenih svetova i svih utopija koje su Ijudi traili ili o kojima su sanjali; ona privlai u svoju orbitu legende o mnogim drugim tajnim mestima koja neki smatraju za najobinije mitove, a drugi za folklor-na seanja na stvarne zemlje koje su iezle sa lica globusa. Pored toga, ona je dovela do stvaranja potpuno novih filozofija i nauka, naroito u sferi misticizma. Teozofija, antropozofija, spiritua-lizam, astralna vidovitost - to su samo neke od okultnih doktrina koje su svoju inspiraciju duboko crple iz mita o Atlantidi.

Zaetnik i protivnik mita o Atlantidi: Platon i Aristotel na Rataelovoj slici ,,Atinska kola" Bukvalno desetine hiljada knjiga i lanaka napisano je na tu te-mu, i nema sumnje da e i dalje biti pisane. U mnogim delovima sveta osnovana su ,,atlantidska drutva", iji se urnali dostavljaju itaoci-ma uvek eljnim da saznaju nove injenice, teorije ili spekulacije. Vrhunac onoga to je nazvano ,,atlantomanijom" dostignut je dvade-setih godina ovoga veka kada su Danci osnovali Kneevinu Atlantidu, imenovavi tadanjeg princa Kristijana za predsednika i diei se sopstvenom zastavom, nacionalnom himnom i potanskim markama. Ukratko, tema je intrigirala i opsenjivala Ijude jo otkako je Platon prvi izneo priu o usponu i padu jednog carstva koje je cvetalo daleko na zapadu, negde iza Herkulovih stubova (dananjeg Gibral-tarskog moreuza) u Atlantskom okeanu. Znai, prema Platonu, civili-zacija je bila mnogo starija nego to su to Ijudi mogli da sanjaju; a njeni poeci nisu se mogli ograniiti jedino na narode istonog Sredozemlja. U tome je sutinski znaaj prie o Atlantidi. Poteno je da se kae da izvetaj o ieznuu jedne velike imperi-je pod talasima verovatno uopte ne bi bio shvaen suvie ozbiljno da za njega nije jemio jedan od najveih filozofa svih vremena - i to jemio ne samo kao za mit ili alegoriju, nego kao za istorijsku injeni-cu. Platon je u rom pogledu bio potpuno jasan. Upravo zbog te ubeenosti velikog filozofa, Ijudi su neprekidno tragali za njegovim izgubljenim kraljevstvom, a mnogi od njih bili i uvereni da su ga pronali - u Peruu, Zapadnoj Indiji, Kanarskim ostrvima, Nigeriji, Maroku, Centralnoj Sahari, Tunisu, panskoj Andaluziji, kanalu Lamanu, Helgolandu, vedskoj, Kipru, Kritu, Palestini i Cejlonu. Sve neodoljivije nametao se utisak da je Atlantida postala ,,igralite aknutih", to je i navelo dr Doveta, najboljeg Pla-tonovog prevodioca na engleski, da naini opaske kao to je ova: ,,Bi-la je to legenda tako prilagoena Ijudskom duhu da se mogla nastaniti u svakoj zemlji. Bilo je to ostrvo u vazduhu koje se okom vere moglo videti svugde... Niko nije umeo da bolje od Platona izmisli jednu plemenitu la". Naravno, suprotno je sluaj. Platon je dao svoju priu svetu kao injenini izvetaj o jednom zabeleenom istorijskom dogaaju, mada njegovi kasniji komentatori, iz razloga o kojima neemo ovde ras-pravljati, nikada nisu prestali da polemiu o njegovoj

autentinosti. Ta nesigurnost je delimino odgovorna za trajnu fascinantnost Atlan-tide, jer svi mi moemo da itamo Platonov izvetaj i pitamo se da li je posredi injenica ili fikcija, odnosno da li itava stvar uopte zasluuje da o njoj razmiljamo. A kada ve jednom taj proces traganja otpo-ne, Atlantida moe da postane privremeni hobi, ali i predmet doivot-nog istraivanja. Naravno, oni koji otvoreno tvrde da je Atlantida bila obina iz-miljotina Platonove imaginacije, mit utkan u jedan od njegovih karakteristinih dijaloga izmeu Sokrata i jednog uenika zvanog Kritija, nemaju potrebe da dalje tragaju za dokazima o tom izgublje-nom svetu potonulom u Atlantskom ili nekom drugom okeanu. Ve smo napomenuli da je, na primer, Platonov mlai savremenik Aristo-tel glatko odbacivao postojanje Atlantide, to je uveliko impresioni-ralo njegove sledbenike kroz itav srednji vek, ali to zapravo samo pokazuje koliko je dogmatian bio ovaj veliki naunik. Jer, ba kao to je bio totalno u zabludi sa svojim astronomskim doktrinama, isto tako je mogao da bude u zabludi sa svojim odbacivanjem Atlantide kao geografskog obeleja prehelenske istorije. Sve u svemu uzev, veina uenih znalaca pokazuje tendenciju da se sloi sa Aristotelom, polazei od toga da Platonova pria sadri mnoge oigledne protivrenosti; oni su postali jo skeptiniji u odnosu na itavu stvar kad su amateri-istoriari i razni samozvani mistici poe-li da predlau sve udnija reenja problema. Bilo kako bilo, argumenti za i protiv verovanja da je Atlantida nekada bila stvarno mesto na mapi, moraju da proisteknu iz podataka sadranih u samoj prii, koje emo sada izneti u sumarnom obliku pre nego to preemo na raspravu o teorijama koje iz njih proistiu.

,,Ispriau ti jednu priu, Sokrate", tako poinje Platonov dijalog ,,Kritija", ,,koja j naobina ali apsolutno istinita". Sokratov sagovornik je jedan mladi ovek po imenu Kritija (ina-e, ujak Platonov), koji kae da mu je priu izneo njegov otac, roak i prijatelj nikog drugog do Solona, oca grckog zakona. Solon je, kako izgleda, posetio egipatski grad Sais na delti Nila ubrzo posle 600. godine pre nae ere. Njegov rad na stvaranju atin-skog ustava i sprovoenju socijalnih i ekonomskih reformi bio je za-vren, i on je odluio da preostale godine ivota posveti pisanju isto-rije i poezije - nameravajui da te dve vetine spoji u jednu, onako kako je to inio Homer. 1 tako, tokom svog boravka u Saisu, koji je odravao bliske veze sa Grckom kroz trgovinu i kolonizaciju, Solon je konsultovao egipatske uenjake i njihove arhive u pogledu porekla helenske civilizacije, istiui pri tom da ga vie interesuju injenice ne-go legende, koje su u to vreme sainjavale osnovu praistorije njegove nacije. Egipatski svetenici su mu tada rekli da su - za razliku od veine drugih nacija, iji su rani izvetaji razoreni u poarima, poplavama i ratovima - oni u Egiptu bili sauvani: prvo, zahvaljujui tome to je dolina Nila bila relativno sigurna od prirodnih kataklizmi; i drugo, zato to su izvetaji bili useeni u kamenu i pohranjeni u hramovima. Jedan od tih izvetaja govorio je o dogaajima koji su se odigrali 9.000 godina ranije i posebno se ticali Grka i Atine, koji su u tim danima nadmaivali sve druge svojim vrlinama i mudrou. Prema re-ima egipatskih svetenika, Atinjani su izvrili mnoga velika i udesna dela, ali jedno od njih nadmaivalo je sva ostala po svojoj veliini i hrabrosti: poraz jedne mone sile koja je iznenada izbila sa zapada sa svojim nepobedivim armijama i poela da pokorava vei deo Evrope i Azije. Zavojevai su stigli sa jednog ostrva smetenog iza tesnaca koga geografi nazivaju Herkulovim stubovima. Ostrvo je bilo vee od Libi-je i Azije uzetih zajedno i predstavljalo je odskoni kamen ka drugim ostrvima koja su se pruala du Atlantika do drugog kontinenta. Ta zemlja iz koje je dola invazija na Evropu zvala se Atlantida, ili, u njenom grkom obliku, Atlantovo (Atlasovo) ostrvo.

Simbolika personifikacija svih izgubljenih svetova: Atlantida na mapi nemakog uenjaka Atanazija Kirhera, iz 17. vek

To ostrvo i njegovi itelji bili su visoko civilizovani i ve su kolonizovali susedna ostrva kao i delove kontinenta sa obe strane Okeana. U stvari, armije sa Atlantide izvrile su invaziju na severnu Afriku i osvojile je sve do granica Egipta; a na drugoj strani Sredo-zemlja atlantidski bataljoni domarirali su preko june Evrope sve do granica Grke. U tom kritinom trenutku zavojevai su odluili da osvoje i Egipat i Grku i tako postanu gospodari itavog poznatog sveta. U meuvremenu, sve ostale napadnute zemlje prestale su da pruaju otpor, ostavivi Atinu samu nasuprot toj monoj sili. 1 doista, malo je nedostajalo da Atinjani budu baeni na kolena, ali su na kraju ipak uspeli da poraze i potisnu Atlantiane - da ih proteraju preko Evrope i Afrike do njihovog rodnog ostrva. Atina je na taj nain spasla mediteranski svet od robovanja. Meutim, ubrzo posle te njihove pobede zbila se strana katakli-zma, sa silnim zemljotresima i poplavama: u jednom jedinom danu i noi kie, atinskb vojne snage bile su otplavljene, a Atlasovo ostrvo potonulo je ispod povrine mora i iezlo da nikad vie ne bude vie-no. 1 ba je zbog toga - zbog sleganja kopna - more u predelu gde se nalazila Atlantida tako plitko.

Kakve je vrste bilo to kraljevstvo koje je postojalo iza Herkulovih stubova? 1 zato je bilo toliko mono da je uspelo pokoriti vei deo Afrike i Evrope? Platon nam daje odgovor na ta pitanja u drugom od svojih filo-zofskih eseja, ,,Timeju", u kome isti onaj Kritija koji je ispriao priu o Solonovoj poseti Egiptu, iznosi daljne pojedinosti o izgubljenom ostrvu. Ti detalji su od presudne vanosti za istraivae koji nastoje da dokau autentinost Atlantide - dok za one koji podozrevaju da je itava koncepcija o jednoj imperiji negde u Atlantskom okeanu bila naprosto izmiljotina Platonove mate, Kritijin opis zvui kao ista fikcija. Bilo kako bilo, evo ta je reeno: Atlantida je bila Posejdonovo ostrvo, to jest, nalazila se pod zatitom boga mora koji ju je, prema mitu, naselio svojim potomcima dobijenim u zajednici sa jednom smrtnom enom po imenu Kleito. Ostrvljani su postali izvanredno bogati i prosperitetni, jer je njihova zemlja, praktino, bila sama sebi dovoljna: ne samo da ih je opskrblji-vala ivotnim potreptinama, nego je bila bogata plemenitim metali-ma, posebno orihalkom i zlatom. Uenjaci nikada nisu uspeli da se sloe u pitanju kakav je zapravo metal bio orihalk (na grkom -oreihalkos), jer njegovo bukvalno znaenje ]e ,,planinski bakar". Platon kae da je ,,blistao kao vatra"; a budui da on tvrdi da je orihalk bio dragoceniji od svih ostalih metala, moda se njegova aluzija odnosi na mesing - leguru bakra i cinka - koja je u antikom svetu bila mnogo rea od bronze, to jest legure bakra i kalaja. U stva-ri, mesing koji sadri oko osamdeset odsto bakra, moe da ,,blista kao vatra" i, naravno, slian je zlatu. Pored rudnog bogatstva, ostrvo Atlantida obilovalo je umama koje su nudile grau za kue i flote brodova kojima se obavljala unosna trgovina sa spoljnim svetom. Zemlja je obilovala i divljim ivotinjama ukljuujui slonove, a na njenom plodnom tlu bujale su sve mogue vrste povra i voa. to se tie voa, ono je ,,imalo tvrdu koru i nudilo je razne napitke i mirisna ulja, a predstavljalo je ' \ ukusnu poslasticu koja nas okrepljuje posle obeda kad smo siti i umorni od jela". To ostrvo koje je ,,lealo pod suncem" bilo je uveno po svojim hramovima, palatama, lukama i brodogradilitima. Opis glavne palate kakav je dat u ,,Kritiji" prua glavni putokaz za ono to mnogi uenja-ci smatraju najubedljivijim objanjenjem tog udnog Platonovog mita. Palata je, kae izvetaj, bila sagraena nad prvobitnim stani-tem Posejdona iz vremena kad je ovaj posetio ostrvo, i svaki novi kralj je nastojao da nadmai svoje prethodnike podiui sve vee i sve lepe graevine. Na kraju, kraljevska rezidencija se sastojala od ita-vog kompleksa kamenih graevina, iji su zidovi blistali u raznim bojama. U centru se nalazio sveti hram po-sveen Kleiti i Posej-donu; pristup u njega bio je zabranjen apso-lutno svima sem kralju i svetenicima, jer upravo na tom mestu je bog mora zaeo svo-ju kraljevsku dinastiju sa

jednom smrtnom enom. A unutar tog svetilita mogli su da slobodno unaokolo tu-maraju sveti bikovi. Ovde su svakih pet go-dina dolazila desetori-ca kraljeva Atlantide da odravaju svoje sa-stanke, na kojima su raspravljali o nacional-nim poslovima, zave-tovali se meusobno da e potovati zakon, i izricali presude oni-ma koji su ga prekrili. Zatim sledi jedan neobian opis rituala koji se odvijao u ,,palati bikova": ,,Bilo je bikova koji su imali slobodu kretanja u krugu Posejdo-novog hrama; i desetorica kraljeva, koji behu ostavljeni sami u hramu nakon to su izgovorili molbe bogovima da prihvate ponuene rtve, poinjali bi da love bikove, bez oruja, samo sa letvama i omama; hika koga bi uhvatili vodili su do stuba; rtvu bi zatim udarali po glavi i ubili je iznad svetog natpisa-... Posle toga bi jeli, dok se tama sputala a vatra oko njih gasila; svi oni obukli bi najlepu odeu

i, sedei na tlu, nou, blizu ugljevlja rtava na koje su se zaklinjali, pogasivi sve vatre oko hrama, prihvatali i davali presude". Posejdonov hram, kae Platon, bio je uven po Jednoj vrst-i varvarskog sjaja" i po statui jednog vozaa bornih kola sa est krilatih konja i okruenog frizom od stotinu nereida koje jau na delfinima. Stambeni apartmani u palati bili su opskrbljeni kupatilima, sa vruom i hladnom vodom, otvorenim i zatvorenim - kupatilima za kralja, njegovu pratnju, kraljicu, dvorske dame, pa ak i za konje i stoku. Golemi kompleks kraljevskih rezidencija bio je zatien visokim zidom i pod stalnim nadzorom specijalnih trupa. Iza palata prostirao se lep pejza sa planinama, rekama, jezerima i livadama, koji su se svi sputali nanie prema morskoj obali. Du obale se nalazio itav niz luka i dokova stalno punih trgovakih brodov.a koji su dolazili i odlazili, istovarajui robu i putnike danju i nou. Blagostanje ostrva i srea njegovih itelja bili su izvanredni i potrajali su sve dotle dok su oni bili pokorni bojim zakonima, uzdiui vrlinu iznad svega drugoga, ukljuujui i materijalna blaga. Ali kad su jednom postali poudni i pohlepni, oni poee da gube tu Ijubav prema vrlini i mudro-sti koja je bila boanski deo njihove prirode nasleene od praoca Posejdona. Nisu vie bili tako blagi i estiti jedan prema drugom. niti u svojim odnosima sa inostranim silama.

Ukratko, poeli su da tlae sopstveni narod i da porobljavaju narode drugih zemalja, osvojivi itavu severnu Afriku do Egipta i Evropu do Grcke. Upravo u toj fazi istorije, 9.000 godina pre Solonove posete Egip-tu oko 570. godine pre nae ere, Atinjani su postali spasioci Evrope potisnuvi natrag goleme armije Atlantiana. Proterali su ih ak do Herkulovih stubova, oslobodivi sve one narode koje su pregazili zavojevai. ta bi se dogodilo nakon te velike kopnene pobede Atine nad Atlantidom nikada neemo saznati, zato to je u tom kritinom trenutku serija zemljotresa i poplava progutala itavu grku armiju u jednom stranom danu i noi. Ba ta kataklizma, bez presedana u pi-sanoj istoriji, bila je uzrok to je Atlantida potonula u more i zauvek iezla - njeni gradovi, hramovi, pristanita, ume, planine i ravnice. Nije preostalo nita to bi podsealo Ijude da je jednom postojala takva mona nacija iza Herkulovih stubova; jedini fiziki trag njenog postojanja su one pliine i sprudovi koje moreplovci u atlantskim vodama paljivo izbegavaju.

udesno kraljevstvo iza Herkulovih stubova: Rekonstrukcija Atlantide prema Platonovom opisu To je, dakle, sumaran pregled prie o Atlantidi onakve kakvu nalazi-mo u dva Platonova dijaloga, ,,Timeju" i ,,Kritiji". Detektivski posao koji se mora obaviti da bi se otkrilo da li je izgubljeni svet opisan u delima grkog filozofa mit ili stvarnost mora otpoeti sa dramatis personae, to jest linostima upletenim u kazivanje prie.

Postoji u njoj nekoliko kljunih likova. Pre svega, sam Platon, glavni uenik svog voljenog uitelja Sokrata. Platon je bio taj koji je zabeleio uvene dijaloge to su se odvijali ponekad na trgu, ponekad

u umarcima van grada tokom slavnog 5. stolea pre nae ere. On nas izvetava o uvodnim napomenama koje je, kako se ini, napravio sam Sokrat; naime, kao doivotni tragalac za istinom, Sokrat je eleo da sazna poreklo te neobine prie. Prema Platonu, Sokratov komentar je bio: ,,Da li tvoje kazivanje, Kritija, ima veliku prednost da bude injenica a ne izmiljotina? Kako emo i gde nai drugu ako odbacimo ovu?" Ova filozofova primedba zbunjivala je uenjake kasnrjih vreme-na, jer pitanje je da li je treba shvatiti doslovno, kao odmereno mi-ljenje jednog veoma otroumnog posmatraa ivota; ili su rei poma-lo ironine - od one vrste koje bi jedan mudar starac mogao da kae jednom plahovitom mladiu. Ovo razmatranje vodi nas do linosti Kritije, koji je, sa jo dvoji-com mladih aristokrata, Timejom i Hermokratom, bio gost Sokratov. Kritija je oigledno oseao potovanje prema svom domainu i njego-vom insistiranju na istini, i zato on svoj izvetaj o Atlantidi propraa izvesnim injenicama koje iznosi kao dokaz da je njegova pria ,,mada udna - neosporno istinita". Sokrat ga je, nema sumnje, ispitivao kako moe biti siguran da li je bilo koja pria istinita. ,,Zato to je za nju jemio niko drugi do Solon, najvei na zakonodavac", odgovorio je Kritija, i dodao da ju je lino Solon ,,ispriao mom pradedi Dropi-du, iji je roak i veoma blizak prijatelj bio". Stavie, dodaje Kritija, ,,moj deda je imao originalne Solonove zapise, i ti zapisi su jo uvek u mome posedu". I ba ova opaska postala je predmet najeih kontroverzi! Jer oni koji veruju u Atlantidu smatraju da ne bi bilo apsolutno nikakve svrhe u Platonovom iznoenju tih injeninih detalja ako Kritija ne bi iznosio priu koja je, po njegovim reima, bila ,,udna - ali neosporna istinita". Drugim reima, zato inae uvoditi u itavu stvar jednog uvaenog grckog heroja kao to je Solon, pradeda Dropidov, i posto-janje jednog realnog rukopisa jo uvek u Kritijinom posedu - injeni-ca koju je Platon mogao da potvrdi budui da su dva oveka bila u srodstvu. Obratno, oni koji poriu realnost Atlantide, meu njima i dr Dovet, odgovaraju da su svi ti detalji naprosto jedna literarna domiljatost za podsticanje apetita publike, domiljatost koja je ko-riena hiljadu i vie puta od Platonovog vremena naovamo i bila isto tako efikasno primenjena u uvenom romanu Pjera Benoa ,,Atlanti-da", u kojem je Atlantida locirana usred Sahare, zato to se tako tvrdilo u zapisima jednog mladog spahije. tavie, kau skeptici, taj isti Kritija koji tvrdi da ima originalan Solonov rukopis, s njegovim belekama nainjenim u vreme posete egipatskim svetenicima, izjavljuje na drugom mestu da je proveo mnoge besane noi pokuavajui da se priseti detalja prie koju mu je njegov pradeda, kojem je bilo devedeset godina, ispriao kad je on bio jo mali deak od deset godina. Tu nigde nema pomena o beleka-ma pomou kojih je Kritija mogao da osvei svoju memoriju.

Ostrvo iezlo u noi neopisivog uasa: Umetnikovo vienje panike na poetku propasti Atlantide Prema drugoj teoriji, Solon je doista uo neku takvu priu od Egipana, ali i sami svetenici su se naprosto oslanjali na folklorno seanje o jednoj drevnoj invaziji, slinoj invaziji misterioznih ,,mor-skih Ijudi" koji su, negde u 13. veku pre nae ere, najpre razorili mikensku civilizaciju, a zatim s mora napali i Egipat. Takva teorija je utoliko verovatnija, kau njeni pobornici, ako se imaju u vidu tekoe ouvanja nacionalnih arhiva u onim burnim vremenima kada se jedna zavojevaka sila posle druge obruavala sa severa i istoka na urbanizo-vane zajednice istonog Mediterana. Svakako, mi znamo iz egipatskih spomenika da je bilo takvih zavojevaa kao to su ,,morski Ijudi", kasnije ratnici bronzanog doba, koje u njihovom osvajakom pohodu na civilizovani svet nije zaustavila Atina, nego Ramzes III (oko 1195-1165. pre n. e.). Prema tome, vrlo je logino pretpostaviti da mit o Atlantidi vue svoje poreklo iz legendi Grka i Egipana, koji su imali razloga da pamte i predaju s kolena na koleno prie o tom ne-identifikovanom narodu koji je iskrsnuo niotkud na svojim bornim kolima i preao more na svojim brodovima - naroda ije je oruje bilo nainjeno od jednog oigledno superiornijeg metala, orihalka sa Atlantide, ili vrstog mesinga koji je ,,blistao kao vatra". A onda, u znak komplimenta i izvan granica uvenom i potovanom Solonu iz Atine, zar nisu egipatski svetenici uveravali svog gosta, dok su mu pokazivali nadgrobni stub na kome je hijeroglifima bila zabeleena pobeda Ramzesa III nad ,,morskim Ijudima", da su i Grci potisnuli zavojevae i da i njima pripada deo asti i slave za poraz Atlantidana? Ipak, reenje misterije nipoto nije tako jednostavno. U svakom sluaju, ono nije takvo izgledalo ostalim filozofima i istoriarima starog veka. Herodot ga uopte ne spominje, mada je uo za jedan narod kojeg naziva Atlantima a koji je nastanjivao unutra-njost Libije. Aristotel je, kao to smo videli, itavu priu odbacivao kao najobiniju bajku. Meutim, drugi ueni Ijudi, na primer Kran-tor, prihvatili su Platonov izvetaj kao autentian, polazei od toga da su njegovi prijatelji videli stubove na kojima je dogaaj bio zapisan hijeroglifima. 1 neki drugi pisci jame za postojanje egipatskih stubo-va, ukljuujui i izvesnog opskurnog geografa po imenu Marcel. On je napravio zbirku izvetaja koji su locirali sedam ostrva na Atlantiku;

jedno od tih ostrva bilo je posveeno Posejdonu, a njegovi stanovnici sauvali su od svojih davnih predaka seanje na jedno izvanredno veliko kraljevstvo zvano Atlantida koje je vladalo nad svim ostalim ostrvima u Atlantskom okeanu. Ako pogledamo komentare kasnijih i bolje informisanih geografa i istoriara, uoavamo, sve u svemu, izvesnu suzdranost tih uenjaka u smislu opredeljenja za i protiv. Nema sumnje, razlog tome je to je u prvom stoleu nae ere poznati svet bio daleko vei nego to je bio u Platonovo vreme; Atlantik, za koji se nekad smatralo da je nepogo-dan za plovidbu, sada je bio otvoren; nove zemlje su bile otkrivene, a stare mape potpuno revidirane. Shodno tome, neki od najuenijih Iju-di svog vremena, kao na primer Posejdonije, grki filozof u tutor Ci-ceronov, jedan od najveih klasinih geografa Strabon i istoriar Plini-je veoma paljivo su izbegavali da budu dogmatini u pogledu Atlanti-de. Njihovo gledite bilo je da su faktiki dokazi o njenom postojanju, s jedne strane, oigledno tanki; ali da, s druge strane, silovite geofi-zike kataklizme, koje su se deavale tokom mnogih milenijuma i jo uvek se deavaju, ine sasvim moguim da su itava ostrva mogla da preko noi nestanu pod morskom povrinom. Od kraja klasinog perioda i kroz srednji vek Atlantida je pokazi-vala tendenciju da bude zaboravljena, ili da postane izjednaena sa utopijama za koje su mistici i humanisti, kao ser Tomas Mor, bili mnogo vie zainteresovani. Dva velika dogaaja u modernoj istoriji obnovila su interesovanje za taj izgubljeni svet - renesansa i otkrie jednog novog kontinenta. Naime, Platon je nedvosmisleno rekao u ,,Timeju" da se ,,na zapadnoj strani Atlantskog mora nalazi jedan kontinent, jer je ovo more unutar Herkulovih stubova (to jest Gibral-tara) samo jedna luka, sa uzanim prolazom, ali da je ono drugo - pra-vo more, i da se zemlja koja ga oiviuje moe s punim pravom nazvati kontinentom". Kolumbo je stigao do tog kontinenta 1492. godine. Njegovo veliko putovanje kao da je dokazalo, ako ne punu autenti-nost Platonove Atlantide, bar mogunost da je neka takva kopnena masa nekada postojala, i to ba tamo gde je, prema njegovim reima, jednom cvetalo mono kraljevstvo iza Herkulovih stubova. Renesansni uenjaci, dobro upoznati sa delima velikog Grka, po-novo su preispitali Platonov opis tog izgubljenog atlantskog sveta, i mnogi od njih uskoro doli do ubeenja da ga je Kolumbo otkrio ba tamo gde se, po reima grkog filozofa, i nalazio. Ne obazirui se, po-djednako, ni na aktuelne detalje koje je naveo Platon ni na nova isto-rijska i geografska otkria, pobornici ,,amerike teorije Atlantide" iz-mislili su sve mogue potkrepljujue dokaze da bi opravdali svoje ve-rovanje; a to je, naravno, bilo karakteristino za 2.000 godina stare kontroverze. Prikladni mali indirektni putokazi, kao, na primer, ot-krie jednog mesta zvanog Actlan u Meksiku, revnosno su potezani kao ,,dokaz"; i na bazi tih i slinih koincidencija proklamovali su svoje smene teorije naunici ak i takvog kalibra kakav je bio or Bifon francuski prirodnjak, i, kasnije, Aleksandar fon Humbolt, uveni is-traiva. Ali, te rane spekulacije o lokaciji carstva koje je iezlo pod tala-sima vie su bile bazirane na imaginaciji njihovih autora nego na ne-kim fizikim dokazima, to je razumljivo kad se imaju u vidu geograf-ska i geoloka znanja tog vremena. U stvari, uenjaci su branili svoje omiljene teorije pomou svih moguih svatica erudicije uglavnom na-pabirenih kod klasinih geografa - ideje kao to je, na primer, ona da se Sredozemno more formiralo na taj nain to je Atlantski okean prodro unutra sa zapada kroz Gibraltarski tesnac, a Indijski okean sa istoka kroz Crveno more i Suecki kanal. Za razliku od ove teorije, vedski naunik Olaf Rudbek, ovek ogromnog znanja i otkriva lim-fnog sistema, vie je voleo da pretrese islandske sage iz 13. stolea u traganju za putokazima - posebno ,,Edu Snure Sturlusona" i ,,Edu Saemunda Mudrog" - da bi ,,dokazao" kako se Atlantida nalazila u njegovoj rodnoj zemlji blizu Upsale u vedskoj. Tokom 19. veka, problem lociranja sada ve slavnog ostrva bio je, bar na izgled, ,,nauniji", zato to je napredak u geografiji, a naro-ito u geologiji, ogromno doprineo naem poznavanju Zemljine kon-figuracije. Sem toga, i na optem planu prouavanja praistorije bili su postignuti zamani rezultati. Tragaoci za Atlantidom nisu oklevali da

iskoriste ta nova znanja za potkrepljivanje svojih teorija, tako da su kraj 19. i poetak 20. veka bili zlatno doba atlantofila ili, kako su ih njihovi oponenti nazivali, atlantomanijaka. Skepticima je bilo lako da diskredituju sve pokuaje pronalae-nja Atlantide, zahvaljujui tome to su pedanti kao Olaf Rudbek na-pravili besmisao od Platonovog izvetaja. Meutim, ostaje injenica da su mnogi ueni i odmereni posmatrai doputali mogunost posto-janja Atlantide, i ovek bi mogao optuiti Vilijama Evarta Gledstou-na da je bo aknut kad je predloio da bi i za naunike i za praktinu okeanografiju bilo korisno da se opremi jedna ekspedicija koja bi de-taljnije prouila problem. Kao to se vidi, tema Atlantide ozbiljno je prouavana, a i sada nastavlja da okupira panju itavog niza raznih eksperata - istoriara, arheologa, geologa, okeanografa i izuavalaca klasike; daleko od toga da bude odbaena kao ,,plemenita la", ona poinje da biva prihvae-na kao maglovit obris jednog od najspektakularnijih dogadaja u isto-riji. Upravo iz tog razloga traganje za Atlantidom predstavlja tako fascinantno poglavlje u analima ovekovih istraivanja.

2) AMATERI TRAE ATLANTIDU

Bazine injenice o Atlantidi navedene u ,,Timeju" i ,,Kritiji" pred-stavljaju ,,putokaze" koje detektivi, amateri i profesionalci moraju da slede u svom nastojanju da ree misteriju lokacije izgubljenog kraljev-stva:

1) Atlantida je bila ostrvo iza Herkulovih stubova, negde u Atlantskom okeanu. 2) Bila je vea od Libije i Azije uzetih zajedno. (Pod Libijom, grki filozofi

Platonovog vremena podrazumevali su severnoafriko zalee od granica Egipta do Atlantskog okeana. Pod Azijom su, uop-teno, podrazumevali Bliski istok. 0 pravom prostranstvu tih teritori-ja nisu imali jasnu predstavu). 3) Iza Atlantide, lanac ostrva vodio je do jednog kontinenta na suprotnoj strani, koji je oiviavao pravi okean. Ovo izgleda kao aluzija na dve Amerike, ali Platon, naravno, nije imao pojma o postojanju Novog sveta. Njegova kosmografija bila je bazirana na filozofskoj spekulaciji, tako da nam mapa sveta kako je bio zamiljen u etvrtom veku pre nae ere izgleda kao na priloenom crteu:

Toliko o geografskoj lokaciji Atlantide. Platon nam daje jo dve znaajne geofizike injenice koje su vane za istraivae enigme Atlantide. On kae:

4) Nakon poraza zavojevaa sa Atlantide od strane Atinjana, ta-mo su se desili strahoviti zemljotresi i poplave, i u jednom jedinom danu i noi uasa sve armije umeane u rat bile su zbrisane, a samo ostrvo nestalo u morskim dubinama. 5) Kao rezultat sleganja velike kopnene mase, to podruje gde se nekada nalazila Atlantida plitko je i puno sprudova. (S obzirom na grko nepoznavanje voda iza Gibraltarskog tesnaca, Platon naprosto kae: ,,more je u tim krajevima neprolazno i neprodirljivo zato to se tamo ispreila pliina od blata").

Kad bi sve informacije koje nam daje Platon bile ovako odree-ne, na pitanje da li je posredi realnost ili mit mnogo bi se lake odgo-vorilo. Naime, odavno je poznato da su se itava ostrva uzdizala iz mora ili nestajala u njemu zahvaljujui vulkanskim erupcijama i pod-morskim zemljotresima. 1 ukoliko idemo dalje u geoloku prolost, utoliko vie vidimo da su kontinenti i mora menjali svoju konfiguraciju. 1 zaista, i sam Platon ide 9.000 godina unazad pre Solonovog vremena (6. vek pre n. e.) da bi objasnio kataklizmu koja ja razorila Atlantidu. Meutim, ba po tom pitanju nailazimo na ozbiljne tekoe zbog kojih je nepristrasnom posmatrau nemogue da priu prihvati kao bukvalnu istinu. Neosporna je injenica da se Platonov opis ne moe nedvojbeno uskladiti sa nalazima moderne nauke. Podseajui se, na primer, da su se dogaaji o kojima on pria desili, prema njegovoj hronologiji, oko 12.000 godina pre nae ere, Platon nas vraa unatrag kroz vremena sve do kamenog doba. Kako je, onda, mogue da su Atlantiani i Atinjani u to davno vreme imali takvu naprednu tehno-loku i urbanu civilizaciju kakvu ne nalazimo nigde drugde u svetu sve do oko 4.000 godina pre nae ere, kada prve znake jednog naprednog drutva vidimo u zemlji Sumeraca? Ranije smo diskutovali o nekim karakteristikama koje Platon pri-pisuje Atlantidi - o prirodi ostrva, Ijudima koji su ga nastanjivali, nji-hovoj arhitekturi, umetnosti, religiji i drugom. To to nam filozof daje in part jeste opis jedne utopije, koja je, kao i sve ostale utopije o koji-ma su sanjali vizionari, iskljuivo moralistika, bez ikakve veze sa fi-zikim vremenom. Kad je ve re o tome, moramo napomenuti da Platonovu hronologiju, ba kao i njegovu geografiju, ne treba uopte prihvatiti kao tanu ili definitivnu. Sve vrste statistika u drevnim tek-stovima treba prihvatiti sa izvesnom rezervom - ako ni zbog ega dru-gog, onda zato to su ih prepisivai pogreno tumaili. Meutim, oni atlantofili koji su pokuali da obrazloenjima otklone tekoe ili nesa- glasnosti u Platonovoj prii sugeriu ideju da je 9.000 godina zapravo znailo 9.000 meseci po egipatskom raunanju, to nam daje mnogo prihvatljiviju brojku od 750 godina. Dodajmo 750 na 550 pre nae ere, priblinu godinu Solonove posete Egiptu, i nai emo se poprilino unutar perioda pisane istorije - 1.300 pre nae ere. Istraiva, narav-no, moe da prihvati ili da odbaci takvo raunanje.

Napred smo spomenuli niz mesta na kojima je Atlantida bila ,,prona-ena", a sada nam samo preostaje da sumiramo neke od poznatijih teorija o izgubljenom ostrvu. Ove teorije mogle bi se, grubo, svrstati u tri kategorije: literarnu, geoloku i istorijsku - mada se ti prilazi problemu, dabome, uzajamno ne iskljuuju. Pogledajmo najpre kako stoji stvar sa teorijama koje su u manjoj ili veoj meri izvedene iz literarnih ili mitolokih izvora kombinovanih sa velikom dozom line ,,intuicije". Godine 1912. dr Paul liman, unuk Hajnriha limana, pronalaza-a Troje, izjavio je u jednom amerikom listu da je otkrio tajnu Atlantide, ,,izvora civilizacije". Po njegovim reima, to mu je polo za rukom uz pomo dokumenata skrivenih u jednoj fenianskoj vazi. S obzirom na epohalan podvig njegovog dede - otkrie da je Troja stvarno postojala i da nije bila mitski grad kojeg je izmislio Homer -javnost je pokazala veliku spremnost i elju da slua rei potomka slavnog arheologa. Dr liman je odluio da svoju fantastinu priu predoi u listu New York American - udnom medijumu za jednog uenjaka, ali ne toliko udnom kao sam lanak, koji je nosio naslov ,,Kako sam otkrio Atlantidu". U tom lanku liman je tvrdio da mu je njegov deda osta-vio vei broj tajnih rukopisa zapeaanih u koverte na kojima je pisa-lo: ,,0tvoriti tek posle moje smrti". Jedan od tih koverata sadravao je ,,Dokumente o Atlantidi" Hajnriha limana, ali njegov unuk nije znao koji zapravo koverat, sem to da je irom sveta poznati arheolog navrljao jednu beleku na svojoj samrtnoj postelji, nagovetavajui da e tajna Atlantide biti pronaena u jednoj ,,vazi oblika sovine gla-ve". Pored toga, samrtnik je, uz

zakletvu, obavezivao onog lana po-rodice kome tajna hude poverena da svoj ivot posveti dokrajivanju istraivanja iji e dotadanji nalazi biti naeni u zapeaenom kover-tu. Unuk Paul bio je taj sreni lan porodice koji je nasledio doku-mente o Atlantidi, kao i vazu u obliku sovine glave, tako da je imao i privilegiju i dunost da se posveti nastavljanju dela svog dede.

Lani dokumenti unuka otkrivaa Troje: Lokacija Atlantide prema Paulu limanu:krugovi obeleavaju konture Platonove prestonice

Dokle je pronalaza Troje bio odmakao u svom traganju za Atlantidom? Prema tvrdnji njegovog unuka, stigao je dotle da je mo-gao dokazati stvarno postojanje tog ostrva na bazi vrstih arheolokih dokaza; jer meu belekama koje je Hajnrih napravio pominjala se i jedna velika bronzana vaza pronaena prilikom iskopavanja Troje koja je, izmeu ostalih stvari, sadravala razne artefakte sa objanje-njima pisanim fenianskim rukopisom i reima ,,0d kvalja Kronosa sa Atlantide". A kako stoji stvar sa ostalim predmetima pronaenim u sovolikoj vazi fenianskog porekla? Prema Paulu, u njoj se nalazila neka vrsta medaljona od nekog metala slinog srebru sa natpisom, opet na feni-anskom, ,,Pravljeno u Hramu prozirnih zidova". Znaajno u svemu je da on ne kae ta je jo pronaao u toj misterioznoj vazi. Naoruan tim dragocenim putokazima i stalno imajui na umu svoju dunost prema slavnom dedi, Paul u listu New York American pie da se bacio na posao da proui problem Atlantide koji je zbunji-vao Ijude jo otkako je Platon obznanio detalje o ostrvu iezlom pre vie od 2.000 godina, i da su ga njegova istraivanja najzad dovela do reenja. Njegovi metodi i rezultati, naglaavao je, bili su u skladu sa najviim akademskim standardima, kao to je to i dolikovalo oveku koji je bio unuk pronalazaa Troje, a i sam doktor filozofije. Izmeu ostalog, paljivo je prouio ne samo literaturu drevnih civilizacija istoka i zapada, nego i literaturu Novog sveta. Ukratko, tvrdio je ka-ko se sada pokazalo da su grki, fenianski i haldejski tekstovi i tek-stovi Maja imali jedan zajedniki izvor koji se mogao logino objasniti samo postojanjem jedne prototipske kulture - naime one na Atlanti-di, koja je leala na pola puta izmeu Starog i Novog sveta. Dr liman tvrdi kako je imao izuzetnu sreu to je: prvo, naiao na jedan haldej-ski tekst koji je bio prokrijumaren iz nekog budistikog hrama u La-si; i drugo, to mu je u ruke doao ,,Troano kodeks", rukopis Maja koji se uva u Madridu. On je oba ta dela preveo i otkrio da ona opi-suju jednu stranu

kataklizmu koja je zahvatila zemlju zvanu Mu. Ka-kvo je, pita on, znaenje ta dva izvetaja o istom dogadaju - jednog iz centralne Amerike, drugog iz centralne Azije - ukoliko ne bi postuli-ralo postojanje jedne roditeljske kulture u Atlantiku?

Navodni opisi kataklizme: Sekcija ,,Troano kodeksa", koja zapravo govori o astrologiji

Paul liman je obeao u amerikom listu da e dati odgovor na to i sva druga pitanja u knjizi koja e se ,,uskoro pojaviti". Knjiga se me-utim, nikada nije pojavila. U stvari, dr limana su njegovi nemaki kritiari javno optuili da je varalica; jedan od njih, Vilhelm Der-pfeld bio je saradnik njegovog slavnog dede. itava afera se zavrila onako kako se i mogla oekivati: Paul liman i njegova vaza u obliku sove, medaljon sa natpisom na fenianskom jeziku, velika bronzana urna iskopana u Troji, artefakti koji su nosili reference o kralju Kro-nosu sa Atlantide, i haldejski rukopis iz Lase u Tibetu - sve je to nestalo sa scene ubrzo nakon objavljivanja senzacionalnog lanka u listu New York American.

Razlozi su prilino oigledni. Pre svega, znalo se da je Hajnrih liman pokazivao samo povrno interesovanje za Atlantidu i da nije vrio nikakva posebna istraivanja u tom pravcu. Drugo, niko sem Paula nije video vazu, urnu i ostale artefakte za koje je on tvrdio da mu ih je ostavio njegov deda. Tree, jo uvek nikome nije uspelo da ubedi filologe kako je u stanju da ita jezik Maja.

Mada je dr liman imao svoje estoke kritiare, za njega bi se u sva-kom sluaju moglo rei da je podstakao interesovanje i za druge kul-ture sem za one koje su proistekle iz mediteranskih civilizacija. U stvari, jo i pre nego to je Paul liman obznanio svoju priu, rodila se jedna nova kola etnologije koja je, u traganju za korenima civilizacije, upirala svoj pogled prema zapadu umesto prema istoku. Te teorije bile su delimino bazirane na Platonovoj tvrdnji da su atlantidski zavojevai doli sa jednog ostrva na zapadu - zemlje koja je bila jedan od odskonih kamenova do ,,prvog kontinenta" na dru-goj strani Atlantskog okeana. Na osnovu toga atlantofili su zakljui-vali da su stanovnici Atlantide, plovei prema istoku i osvajajui i ko-lonizujui kontinentalni deo Evrope, mogli isto tako u istoj misiji da plove prema zapadu do dveju Amerika. A ako je tako, samo po sebi nametalo se pitanje da li postoje bilo kakvi dokazi o jednoj naprednoj civilizaciji u dve Amerike koju je do tih obala doneo neki narod sa sredine Atlantika? Ili, alternativno, da li je civilizacija u Stari svet sti-gla iz Novog, koristei Atlantidu kao usputnu postaju? Dr Augustus Le Plonon, lekar francusko-amerikog porekla, bio je jedan od onih koji su verovali da je ba tako bilo. Svoje nalaze objavio je 1869. u knjizi kojoj je dao naslov ,,Kraljica Mu i egipatska sfinga". ,,Reenje tog veoma spornog pitanja medu modernim nauni-cima", kae on u predgovoru knjige, ,,naime postojanje, propast i po-tonue jednog velikog ostrva u Atlantskom okeanu, kako je to pisao Platon u ,Timeju' i ,Kritiji', pronaeno je u spisima Maja". etiri razna autora, kae on, ostvila su opise uvene kataklizme. Dva od tih rukopisa preivela su u manuskriptnoj formi kao kodeksi poznati pod nazivom ,,Troano" i ,,Kortezianus"; trei je bio ugraviran na jednom kamenu u hramu kod iena; a etvrti je

napisan hiljade kilometara od centralne Amerike, u samoj Atini, i to u obliku jedne epske poeme na jeziku Maja. Trei od tih opisa bio je onaj za koji je dr Le Plonon tvrdio da je uspeo da ga proita ,,zato to je pisan hijeratskim (svetenskim) slovi-ma Maja, koja su slina egipatskim. Svako ko ume da ita hijeratske egipatske zapise moi e bez tekoe da prevede pomenutu legendu uz pomo renika Maja". Doktorovu tvrdnju da su hijeroglifi Maja identini egipatskim ne dele specijalisti za bilo koji od ta dva jezika, a ne moe je prihvatiti ni bilo ko drugi ko se potrudio da konsultuje sam ,,Troano kodeks". Pre- kolumbovski majanski rukopis ,,Troano" jedna je od etiri knjige koje su preivele pogrom opisan 1565. u knjizi biskupa Lande ,,Rela-cion". ,,U posedu Maja", pie biskup, ,.pronali smo veliki broj knjiga napisanih tim njihovim slovima, i poto nisu sadravale nita sem raz-nih praznoverica i avolovih lai, mi smo ih sve spalili, to je domoro-ce ispunilo dubokom tugom i jadom". Dve od tih knjiga, ,,Troano" i ,,Kortenzianus" nalaze se u Madri-du; trea u Drezdenu; a etvrta u Parizu. Nijedna od njih ne potie iz Jukatana, kako dr Le Plonon kae, nego iz jednog kraja dalje prema jugu gde su luk i strela bili nepoznati i gde su glavno oruje sainjavali koplja, sulice, sekire i titovi. Sva etiri bila su verovatno napisana u 14. ili 15. veku nae ere, ali njihovi sadraji oigledno su mnogo stari-jeg datuma. Danas vlada prilino jednoduno miljenje da te knjige govore o stvarima mitoloke prirode, zatim o kalendaru Maja, o poljoprivredi, najezdama skakavaca, lovu, tkanju, muzici i slino. Prouavanje ,,Troano kodeksa" je u pravom smislu rei fascinan-tan doivljaj, zato to ovek kroz lepe crtee bogova, kraljeva, ratnika i ivotinja moe bukvalno da ,,epa" atmosferu i senzibilitet tog vre-mena. Naporedo sa crteima nalaze se neke vrste piktografa ili ideo-grafa. ali koji nemaju ba nikakve veze sa egipatskim hijeroglifima, kako to dr Le Plonon tvrdi. ovek se mora zapitati da li je on ikada video bilo koji od etiri rukopisa Maja, i ta mu je, uopte, davalo pravo da tvrdi kako ume da ita pismo drevnih Egipana. ma - do izmiljanja ,,Zemlje Mu", koju on identifikuje sa Platonovom Atlantidom, napominjui: ,,Nadajmo se da niko nee biti toliko drzak da tvrdi kako je Platon bio u koliziji sa autorom ,,Troano rukopisa". Doktor je oigledno imao na uniu slinost izmeu nekih grkih i nekih majanskih opisa kataklizme. Ove poslednje, kakve nalazimo u ,,Troano kodeksu", on ovako prevodi: ,,Postojbina breuljaka i blata, Zemlja Mu bila je rtvovana. Dvaput uzdizana, ova oaza iznenada je iezla preko noi, stalno po-tresana vulkanskim silama. Budui uzano, kopno je tonulo i uzdizalo se nekoliko puta i na razliitim mestima. Na kraju je povrina popusti-la i deset pokrajina bilo je rascepljeno i rasuto u komade; nemoni da odole silama seizmikih potresa, oni su potonuli zajedno sa svojih ezdeset i etiri miliona stanovnika, 8.060 godina pre pisanja ove knjige", Prema dr Le Plononu, dakle, pravo ime Atlantide bilo je Mu; a ta Zemlja Mu bila je naprosto jed-na od kolonija Maja, koji su prvi doneli civilizaciju Evropi, Africi i Aziji - u stvari, itavom svetu. Ma-janski moreplovci posetili su obale svih kontinenata, njihovi ratnici pokorili su ak i tako daleke zem-

Ije kao to je Japan, a Mu je na-prosto bila neka vrsta potanske postaje na transatlantskoj marruti do Mediterana - detalj koji se sla-e sa Platonovim opisom Atlantide kao odskone daske za veliku inva-ziju 9.500 godina pre nae ere. Me-utim, ne raunajui tu taku sa-glasnosti, dr Plonon i Platon nam priaju dve veoma razliite verzije o izgubljenom ostrvu, moda zato to je prvi bio zastupnik superiornosti amerike kulture, a drugi evropske. U tom pogledu, teorije dr Le Plonona i njegovih amerikih sled-benika predstavljaju protivteu spekulacijama evropskih uenjaka koji su, kao dr Olof Rudbek, smetali Atlantidu negde u vedskoj, ili kao Jurgen Spanut, koji je tvrdio da se ona nalazila na ostrvu Helgo-land, ili rasistiki ideolog Karl Georg ed, koji je tvrdio da je ona bila domovina iste arijevske rase, plavih i plavookih Ijudi koji su

stvorili jednu visoko moralnu civilizaciju i na kraju se izopaili kroz meovite brakove sa ,,niim sojem", to e rei nearijevcima.

1 tako, ba kao to su mnogi komentatori Atlantide sticali svoje pristae asocirajui Platonovo utopijsko ostrvo sa nekom naroitom domovinom ili rasnim stavom, tako je i majanska hipoteza dr Le Plon-ona imala znatan uticaj na Sjedinjene Drave s kraja 19. veka, gde je nacionalni ponos bio polaskan doktorovim ,,dokazima" da Amerika predstavlja pradomovinu svetske civilizacije. Njegovo delo, sem toga, usmerilo je panju meunarodne javnosti na polinezijske narode ija je kultura, preko Maja, bila povezana sa kulturom zapadnog sveta. Iz te hipoteze iznikao je jo jedan izgubljeni svet atlantidskog tipa zvan Lemurija, o kome emo raspravljati kasnije.

Teorije koje je izneo dr Plonon bile su ili totalno ignorisane ili prim-Ijene sa utivim utanjem od strane ozbiljnih izuavaoca mita Atlan-tide, to je shvatljivo kad se ima u vidu prilino svadljiv ton koji on koristi u svojoj knjizi ,,Kraljica Mu i egipatska sfinga" i njegova sklo-nost ka tvrdnjama kao to su: ,,Isus je govorio jezikom Maja" i ,,Hal-dejci su, kao to smo videli, po svome poreklu bili kolonija Maja i upotrebljavali su metar kao svoj standard za merenje duine". Narav-no, sve takve tvrdnje su ist besmisao, ba kao to i doktorovi lini na-padi na etnologe tog doba predstavljaju danas krajnje zamorno tivo. Pa ipak, njegova knjiga, na svoj ekscentrini nain, bila je delo paralelno mnogo impresivnijem opusu Ignacijusa Donelija, briljan-tnog amerikog samoukog advokata i politiara ija knjiga ,,Atlanti-da: atnidiluvijalni svet", prvi put objavljena 1882. godine, predstavlja jedno od klasinih dela na temu Atlantide. U stvari, Doneli i njegov sledbinik Luis Spens povratili su dostojanstvo i nauni ugled proua-vanju Atlantide koje je veoma lako postalo privlana meta raznih diletanata i varalica. Izvesna predstava o znaaju Donelijeve knjige moe da se stekne iz ogromnog odjeka koji je ona izazvala irom itavog sveta, a jo vie iz injenice da ona nikada nije bila odbaena kao tvrdnja o zajedni-kom izvoru kulture ranih naroda sa obe strane Atlantika. Da bi doka-zao svoju tezu, Doneli je temeljito prouio religije i stvarne artefakte drevnih civilizacija, Egipta s jedne i centralne Amerike s druge strane, i na osnovu svojih studija zakljuio da meu njima ima dovoljno sli-nosti za iznoenje naune pretpostavke o jednoj plodonosnoj prakul-turi. Po njegovom uverenju, taj zajedniki imenitelj bila je Atlantida, domovina kolonija na obe strane okeana.

Mastoviti izvetaji o iezlim

t i

Sutina Donelijeve teorije svodi se na sledee: jedan izgubljeni kontinent, koji sada lei ispod morskih talasa tano tamo gde ga je Platon geografski locirao, slao je svoje koloniste u severnu i junu Evropu, severnu i centralnu Ameriku, zapadnu obalu Afrike i istono Sredozemlje, i na taj nain preneo svoje obiaje i svoje vetine naro-dima svih tih zemalja. Svoju tezu autor izlae u dvadeset i etiri poglavlja, iji naslovi pokazuju trezvenost i nauni pristup problemu. Glava peta, na pri-mer, nosi naslov ,,Svedoanstvo mora"; glava esta ,,Svedoanstvo flo-re i faune"; ostale glave razmatraju takve teme kao to su legenda o potopu, poreenje civilizacija Starog i Novog sveta, mumificiranje, bronzano i gvozdeno doba, poreklo abecede.

Za nas, etiri stotine godina kasnije, studija Ignacijusa Donelija je tipian primer onoga to njegov izdava kvalifikuje kao, to se Atlantide tie, ,,jedan od poslednjih izliva uenosti pre nego to je svet bio preplavljen mediokritetstvom". Drugim reima, ona je nabi-jena mnogim mutnim i fascinantnim podacima koji su bili rezultat autorove ogromne naitanosti i erudicije. Ali najvaniji doprinos koji je Doneli dao atlantologiji sastojao se u tome to je od nje nainio ,,uglednu" disciplinu, srodnu takvim legitimnim studijama kao to su geologija, mitologija, filologija i tako dalje. Ovaj ingeniozni samouk spasao je Platonovu priu iz mutljaga pseudonauke u koji je bila pro-terivana jo od etvrtog veka pre nae ere, inei da i samo ime Atlan-tida postane bezmalo anatema za seriozne naune duhove kao to je bio Bendamin Dovet. Da nije bilo Donelijeve knjige, moda bi ita-va ta tema, do ovih naih dana bila svrstana u paranauni bukuri, naporedo sa astrologijom i alhemijom. Ali njegova studija odmah je bila priznata od strane svih obrazovanih Ijudi kao ozbiljna prezentaci-ja i istraivanje injenica na bazi kojih itaoci treba da izvuku sopstve-ne zakljuke. Mnogi itaoci bili su ubeeni da je Doneli dokazao isti-nitost Platonove prie. Atlantida je, na kraju krajeva, postojala;preostajalo je samo da se pronae definitivni dokaz negde ispod talasa Atlantika. Ignacijus Doneli je, dakle, bio otac naune atlantologije, i sva racionalna istraivanja sledila su putokaze koje je on postavio. Njego-vi sledbenici pojavljivali su se irom itavog sveta odmah nakon to je njegova popularna knjiga bila prevedena na glavne evropske jezike. kole atlantologa i udruenja atlantofila nicali su kao peurke posle kie; neke od tih asocijacija bile su ozbiljne, neke aljivo-ozbiljne. Francuzi su, na primer, osnovali ,,Atlantidsko drutvo", koje se raspa-lo na dve grupe; jedna od njih stavljala je akcenat na intelektualne aspekte svog hobija, druga na drutvene, tako da je ovek mogao da bira da li da prisustvuje nekom predavanju sa prvom grupom, ili da ode na piknik sa drugom. U Engleskoj, Donelijeva knjiga bila je prihvaena znatno trezve-nije. Ona je inspirisala naunike od ranga i prestia jednog Luisa Spensa (1874-1955), kotskog mitologa i velikog autoriteta za drevni Meksiko, da se jo dublje zagnjure u folklor primitivnih naroda.

Nestali kontinent smeten na Srednjeatlanskom grebenu: Mapa Atlantide i njenog kraljevstva prema Ignacijusu Doneliju Luis Spens je verovatno poslednji iz te kole atlantologa koji svo-je teorije baziraju na bukvalnom prihvatanju lokacije i vremena u onom smislu kako ih navodi Platon - poslednji zato to nema bogzna ta novo da se kae posle temeljitih istraivanja koju su on i Doneli izvrili u oblasti folklora, religija, jezika i artefakata Starog i Novog sveta. Njihova argumentacija je veoma jasno odreena i potkrepljena velikim mnotvom injenica koje oni prezentiraju itaocu pozivajui ga da ih sam proceni: naime, da je nekada postojao jedan kopneni most izmedu Evrope i Amerike, koji je najveim delom razoren u raz-nim kataklizmama, ostavivi samo ostatke u vidu ostrvskih lanaca: Azorska, Maderska, Kanarska, Zelenortska i Zapadnoindijska ostrva. Drugim reima, ta ostrva su vrhovi planinskih masiva ije su padine potopljene, a samo najvii vrhovi ostali iznad vode. Du Atlantskog okeana, proteui se od severa prema jugu, gotovo od pola do pola, lei Srednjeatlantski greben, gde dubina vode iznosi samo 90-110 me-tara - za razliku od Nerzove Dubine prema zapadu, gde je more du-boko oko 1.100 metara. Upravo zahvaljujui tom kopnenom mostu, tvrde oni, dolo je do kulturnih srodnosti Egipta i centralne Amerike - naizgled prihvatljiva teorija, koja jo uvek inspirie amatere okeanografe da tragaju za podmorskim ostacima izgubljene kopnene mase.

Naglasak se sada premestio na geoloke dokaze. ta su strunjaci, na primer, mogli da dokau o podmorskoj konfiguraciji Atlantika? Neki cininiji posmatrai itave ove kontroverze odgovarali su da geolozi mogu u prilinoj meri da dokau ono to ele kad je re o praistorij-skim dogaajima - pa, dakle, i kopneni most koji je spajao Maroko sa centralnom Amerikom. Drugi su, opet, bili ubeeni da je negde to-kom miocena, pre dvadeset i sedam miliona godina, dolo do snane vulkanske aktivnosti koja je raskomadala atlantsku kopnenu masu, ostavivi samo one ostrvske lance koji i danas postoje. 1 kao da ele da stvari jo vie komplikuju, trei teoretiari su istupali sa ,.dokazima" o dva izgubljena kdntinenta - jedan u istonom Atlantiku zvan Atlanti-da, drugi u zapadnom Atlantiku zvan Antilija. Sve to je preostalo od prve kopnene mase jesu ostrva du obale Afrike; a od druge arhipelag poznat pod imenom Mali i Veliki Antili. Tekoe sa ovim teorijama su, dabome, u tome to nas one vraa-ju daleko unatrag u vremenu - do jedne epohe kada se ovek jo nije bio pojavio na sceni, a da i ne govorimo o nekakvom visokocivilizova-nom stvorenju koje Platon opisuje. 1 upravo ta neporeciva injenica naterala je Luisa Spensa i njegove sledbenike da promene svoj stav i suze svoje traganje za Atlantidom na postglacijalnu epohu: to jest, na oko 30.000 godina pre nae ere. kada je jedna rasa Ijudi nastanjiva-la peine u junoj Francuskoj i severozapadnoj paniji, gde je o svo-joj aktivnosti ostavila izvetaje u vidu uvenih crtea na nalazitima kao to su Lasko i Altamira. Prema Spensu, ti Ijudi - ukoliko sami i nisu poticali sa Atlantide - svakako su bar svoje umetnike i tehnike vetine poprimili iz tog centra civilizacije. Pre 10.000 godina, postojao je i drugi vid prodiranja Atlantiana u Evropu - ovoga puta preko jedne rase Ijudi koje entolozi nazivaju Azilijancima, iji su pripadnici uvek bili sahranjivani licem okrenuti prema zapadu. Da li se taj speci-fini obiaj imao pripisati injenici da je njihova prvobitna domovina leala u pravcu zalazeeg sunca, tamo negde na Atlantiku? A ako je tako, da li su ba oni preiveli nesreu koja je zadesila Atlantidu -tano onakvu i u ono vreme kako to Platon opisuje? Argumenti Luisa Spensa davali su geolozima, etnolozima i prei-storiarima pune ruke posle, prezentirajui im uvek nove ili obarajui stare dokaze. Ali, u to isto vreme, bilo je i drugih veoma izazovnih geofizikih, pa ak i astronomskih teorija koje su privlaile panju atlantologa. Najuvenija meu njima bila je kosmoloka teorija Hansa Herbigera iz Bea.

Herbiger, koji je prema nekim komentatorima bio genije, prema drugima varalica. izneo je 1913. godine senzacionalnu teoriju da Me-sec nije bio Zemljin satelit, nego samostalna planeta koja se okretala oko Sunca svojom sopstvenom prilino nepravilnom orbitom. Otprili-ke pre 15.000 godina, Mesec koji se dugo vremena pribliavao Zemlji, najzad je bio zahvaen gravitacijom nae planete; od tog vremena on je prestao da bude nezavisna planeta i postao Zemljin satelit.

Neosporna slinost mitova sironi sveta: Mnogi narodi uvaju seanje na kataklizmu praenu stranim Potopom (gravira iz 16. veka)

Ali taj znaajni kosmiski dogaaj ostavio je kolosalne posledice u pogledu oblika i konfiguracije naeg globusa. Zemlja je bila takore-i zgnjeena u svoj sadanji elipsoidni oblik; njena kora se rascepila; dolo je do mnogih vulkanskih erupcija; a seizmiki potresi uzdrmava-li su Zemljinu povrinu du linija rascepa. Jo drastinije od tih silovi-tih promena bilo je ponaanje okeana i mora, koji su ogromnim silama bili privueni sa'polarnih irina prema ekvatoru, da bi se tu zgomilali u vidu jednog dinovskog talasa pre nego to e se ponovo povui dok je zarobljeni Mesec zauzimao svoju novu orbitu, a dejstvo njegove gravitacione sile na vode Zemlje poelo da regulie plime i oseke kakve danas poznajemo.

Ako je Hans Herbiger u pravu. to jest, ako Mesec nije satelit otkinut od tela Zemlje nego ,,zarobljena" planeta - onda i folklor o potopima i velikim katastrofama sauvan u mitovima irom itavog sveta nije drugo do jedan eho tog vremena kada je vei deo naeg sveta bio razoren vatrom i vodom, vremena kada je itav Atlantski okean bio preplavljen plimom stotinama metara visokom. Drugim re-ima, upravo ta katastrofa zabeleena je u hebrejskom mitu o Noji i njegovom kovegu, u grkoj bajci o Deukalionu i njegovoj barci, i u egipatskoj prii o Atlantidi onakvoj kakva je ispriana Platonu. Istina, nijedan dananji astronom od renomea ne podrava Herbige-rovu teoriju sem, moda, kao jedan san ili - moglo bi se rei - kao komar jednog vizionara. Ali njegove ideje nastavljaju da uzbuuju onu kolu atlantologa koja insistira da Atlantida lei negde ispod talasa zapadnog okeana. Usput reeno, jedan od tih mitova, za koji se kae da potkreplju-je Herbigerovu teoriju, jeste Otkrovenje sv. Jovana Boanstvenog. Propast Vavilona, o kojoj se govori u 17. i 18. poglavlju te apokalip-tine knjige, pristalice takozvane gladjalne kosmogonije tumae kao aluziju na katastrofu Atlantide, bez obzira na to to zvanini tumai Biblije smatraju da je Otkrovenje napisao neki neidentifikovani rani hrianski pastor. mnogo vie zainteresovan za proricanje budunosti Crkve nego za prianje o paganskoj prolosti. Nije tako, kae H. S. Belami, voa okultne kole atlantologa; po njemu, sv. Jovan Boan-stveni bio je uenjak potkovan u pitanjima astrozofije. simbologije, numerologije i mnogih drugih

hermetikih disciplina, i svoja Otkrove-nja crpeo je iz drevnih knjiga koje su sadravale izvetaje o velikim kosmikim potresima. H. S. Belami smatra da i staroislandske sage ,.Eda" predstavljaju jo jednu potvrdu Herbigerove lunarne teze, a posebno najstarija od tih poema, ,,Veluspa", ili ,,Sibilino proroanstvo". U toj poemi mi u-jemo rei jedne nadahnute proroice ,,koja sedi na svom tronu, obra-ajui se Odinu, dok bogovi sluaju njene rei". (Odin je bio najstariji i najpotovaniji bog svih starogermanskih plemena, bog pobede). I ovde, kao i u ,,Knjizi otkrovenja", miljenje veoma mnogo zavi-si od subjektivne interpretacije teksta. Tamo gde ortodoksni naunici vide jedan ditiramb od onog tipa folklorne knjievnosti ije nam zna-enje izmie ili nas zbunjuje - sve one lampe, svenjaci, udni muziki instrumenti, oi i rogovi ivotinja koje nikada nisu viene ni u jednom zoolokom vrtu ali se pojavljuju u svakom drugom abzacu ,,0tkrove-nja" - mistiarima sve to izgleda ne samo mogue nego i vero-dostojno. Takvo oslanjanje na ,,0tkrovenja" karakteristino je za onu kolu atlantologije koja svoje teorije zasniva gotovo iskljuivo na svedoanstvima mitova. Ukratko, okultisti insistiraju da je Platonov izvetaj sutinski taan u svim svojim detaljima i da zbog toga moramo Atlantidu traiti tamo gde je i reeno da se nalazi - u Atlantskom okeanu. Za razliku od njih, mnogi eminentni uenjaci zanemaruju Platonovu geografiju i trae lokaciju Atlantide na drugim mestima, koja im izgledaju prihvatljivija sa arheoloke take gledita. S tim u vezi treba napomenuti da su razne teorije - neke od njih ,,naune" a neke naprosto matovite - bile iznete od strane francuskih i nemakih istraivaa Afrike, naroito u poslednjoj etvrtini 19. veka, kada su francuske trupe na kamilama tek poele da prodiru u dublju unutra-njost Sahare. Neka od ideja koje su zastupali ti afriki putnici svoj nastanak vie duguju romantinom nego realistikom poimanju istori-je, i simbolizovani su u proslavljenom romanu Pjera Benoa ,,Atlanti-da", koji je doveo do ^tkria" grada atlantidske kraljice Antineje na mestu zvanom Abelesa u junom Aliru. Pisac ovih redova posetio je taj takozvani grad, koji je od znatnog interesa za istoriare Sahare, zato to je posredi jedna veoma stara tvrava, nastala moda jo u periodu rimske okupacije severne Afrike. Bilo je to, bez sumnje, vano uporite domorodakih Tuarega u kojem se nalazila grobnica jedne bogate i vane ene. sahranjene zajedno sa njenim draguljima i linim stvarima. Moda je ona ak bila Tin Hinan, legendarna kralji-ca Tuarega, ali zasigurno nije bila vladarka ostrvskog kraljevstva koja opisuje Platon. Postoje i razna druga mesta u Africi koja se navode kao lokacija Atlantide. Francuski geolog Pol Borar i nemaki istoriar Albert Herman smatraju da se ona nalazila u Tunisu; francuski istraiva Anri Lot zastupa tezu o centralnoj Sahari; nemaki antropolog Leo Frobenijus veruje da je to bila oblast Joruba u Nigeriji; francuski arheolog Feliks Berlioz premeta Atlantidu u Maroko; a nemaki ori-jentalista Jozef Karst ,.seli" je na sasvim drugi kraj afroazijskog konti-nenta, negde u Persijski zaliv odakle je, kako on dokazuje, otpoela migracija indoatlantske rase graditelja megalitskih spomenika. Postoji i vei broj teoretiara koji zastupaju tezu o evropskim lokacijama. Gledano iz ugla istorijskih dokaza. najubedljivije zvui Tartesos, antiki grad koji se u Bibliji spominje pod imenom Tari. Za Tartesos se smatra da je bio smeten na uu reke Gvadalkivir u jugozapadnoj paniji, severno od Kadiza. Poetkom bronzanog doba to je bila obraunska stanica za fernanske flote koje su prevozile engleski, francuski i panski kalaj i bakar do topionica u istonom Mediteranu. Pa ipak, mada su postojanje Tartesosa potvrdili ne samo pisci Starog aveta nego i grki i rimski geografi, ostaci tog grada nikada nisu bili pronaeni uprkos intenzivnim iskopavanjima.

Jedno od evropskih lokacija Atlantide: Nemaki istoriari ulten i Renih su Platonovu prestonicu smestili u Tartesos, na uu Gvadalkivira Bez obzira na to, nemaki istoriari Adolf ulten i Rihard Renig bili su ubeeni da je Tartesos bio prestonica Atlantide koju je Platon opisao kao bogatu metalima i centar civilizacije iza Herkulovih stubo-va. Ovu teoriju dalje je razvila gospoa E. M. Viou, uporni amater--arheolog; ona je punih etvrt veka tragala za materijalnim dokazima postojanja Tartesosa i na kraju iznela tvrdnju da ih je pronala u ba-karnim rudnidma Rio Tinto koje su, kako je rekla, eksploatisali Ijudi neolitskog doba. Na osnovu svojih istraivanja ona je zakljuila da Tartesijansko kraljevstvo nije bilo sama Atlantida, nego jedna kolonija koju su na evropskom kopnu podigli Atlantiani pre 12.000-14.000 godina. Francuski botaniar dr Ferdinand idon nudi sasvim drugaije argumente za jo jednu evropsku lokaciju: on smatra da se Atlantida nalazila u Engleskom kanalu, izmedu Irske i Britanije, i da je potonu-la usled jedne velike poplave tokom hronzanog doba. Njegovi dokazi, zasnovani na karakteru biljnih vrsta i klimatskih promena tokom pra-istorijskog perioda u severnoj Evropi, usledili su kao rezultat istrai-vanja da li je mit o Atlantidi mogao proistei iz izvetaja primanih u junoj Evropi o velikim poplavama koje su se deavale du severnih obala, a naroito du obala Britanije i Irske. On zakljuuje da su se Atlantida i cvetajua civilizacija koju je opisao Platon odnosili na jednu kulturu bronzanog doba u severnoj Evropi. 1 tako, vidimo da je lokacija Atlantide bila premetana sve dalje i dalje prema severu, i to poglavito od strane onih istraivaa koji su, svesno ili nesvesno, prieljkivali da tu arhetipsku civilizaciju identifi-kuju sa svojom sopstvenom nacijom. Ve smo spomenuli Nemca Kar-la Georga eda koji je Atlantiane identifikovao sa plavookim i pla-vokosim arijevcima, anticipirajui za nekoliko godina nacistiku teoriju o germanskom natoveku. A poslednjih godina jo jedan Ne-mac, Jirgen panut. proglasio je za prestonicu Atlantide jedan pod-morski grad po imenu Bazileja pored ostrva Helgolanda (kod ua Labe u Nemakoj). panut tvrdi da je izneo na povrinu kamene kocke za poploavanje ulica iz

potonulog grada, to bi trebalo da potkrepi njegovu teoriju o pobedonosnim severnim narodima koji su protutnjali irom Evrope sve do Egipta zato to su bili prinueni da napuste svoje domove na ostrvu u jednom dobu stranih katastrofa. istorijsko doba. Astralna vidovitost ,,omoguila" je njenim prakticisti-ma da ovako opiu jedno stvorenje zvano Lemurijanski ovek: ,,Njegov stas bio je dinovski, negde izmeu 3,5 i 4,5 metra... Imao je izduenu donju vilicu, udno spljoteno lice, oi male ali pro-dorne i udno razmaknute, tako da je mogao da gleda i ustranu ba kao i ispred sebe, dok mu je oko na potiljku glave - na tom delu kosa, naravno. nije rasla - omoguavalo da gleda i u tom pravcu... U njegovoj desnoj ruci bio je omotan kraj jednog dugog konopca nai-njenog od neke vrste biljke puzavice, kojim je pridravao jednog ogromnog i odvratnog reptila, donekle slinog pleziosauru. Lemuri-janci su, u stvari, pripitomili ta stvorenja i istrenirah ih, da koriste njihovu snagu u lovu na druge ivotinje".

Vie izgubljenih kuntinenata: Mapa Atlantide, Lemurije i Mua (u Polineziji) iz 1913. godine, prema austrijaneu Herbigeru U sledeem poglavlju diskutovaemo o izgubljenom kontinentu Lemuriji i njegovim stanovnicima. Gornji ..opis" navodimo sada samo kao primer okultnog prilaenja prii o Atlantidi, odnosno kao kon-trast isto naunom istraivanju. Ozbiljni atlantolozi osuuju prednji stav kao neodgovoran, pa ak i frivolan, videi u njemu neku vrstu amaterskog hlebetanja koje diskredituje itavu stvar. Naime. sasvim je izvesno da nikakvo istraivanje ne moe da dokae postojanje ta-kvih stvorenja koja su bila visoka pet metara i imala jedno oko na potiljku. Ti humanoidi spadaju u onu kategoriju imaginarnih Afri-kanaca koji su. prema opisu istoriara Plinija, imali glave nasred grudi. S druge strane, novi faktiki. dokazi o postojanju Platonove Atlantide prezentiraju nam se gotovo svake godine - da bi od nekih bili prihvaeni kao definitivni, a od drugih odbaeni kao neubedljivi. Najnovija i u naunom pogledu najortodoksnija teorija koja bi jed-nom zauvek mogla da rei misteriju jeste ona koju zastupaju profesio-nalni arheolozi, podravani od istoriara, geologa i vulkanologa -impozantno mnotvo naunika kojima obrazovanost i akademski rang ne dozvoljavaju da podlegnu fantaziji i dokonim spekulacijama. Ti specijalisti veruju da im je najzad polo za rukom da identifi-kuju Atlantidu. Dokazi i metodi kojima oni prate raspoloive tragove predstavljaju temu zasebnog poglavlja. Meutim, sada emo najpre ispitati neke druge teorije koje nas - polazei od jezgra Platonove prie o Atlantidi - odvode do jo nekih novih i jo udnijih izgubljenih svetova.

3) LEMURUA - ILI MU? Kao to smo videli, mit o Atlantidi motivisao je mnoge uenjake da koriste sve mogue izvore nauke u svom traganju za istorijskom is-tinom. Paralelno s tim, on je inspirisao i

one radoznale duhove koji veruju da se istina moe lake dokuiti spiritualnim nego fizikim sredstvima. U ovu grupu spadaju teozofi, antropozofi, jogi, i mistiari uopte. Prihvatajui Platonovog ,,Timeja" i ^ritiju" kao znaajne i dra-gocene izvore, okultisti tvrde da imaju pristup i do jo starijih doku-menata koji su, prema njima, otkrivani irom itavog sveta, a naroito u Indiji, Tibetu i centralnoj Americi. Najuvaniji od tih tajanstvenih izvora je delo ,,Akaki izvetaj" za koje Austrijanac Rudolf tajner, osniva Antropozofskog drutva, tvrdi da sadri nekoliko poglavlja o Atlantidi. to je jo zanimljivije, ti Jzvetaji" govore o jednom izgub-Ijenom svetu starijem ak i od Atlantide: naime, o zemlji Lemuriji, i-tavom jednom kontinentu koji sada lei potopljen ispod voda Tihog okeana. Lemurijanci su, stoji u ,,izvetajima'1, bili preci Atlantiana, od kojih potie moderni ovek. Prema sledbenicima Rudolfa tajne-ra, postoje, ili e postojati pre nego to Ijudska evolucija bude zavre-na, sedam izvornih rasa Ijudi: prve dve su jo nepoznate; trea su bili Lemurijanci; etvrta Atlantiani; peta Arijevci; a jo dve treba da dou. Gde je, dakle, Lemurija? ta je ona? 1 koliko znamo o njoj? Ime je prvi put sugerisao 1855. engleski zoolog Filip Latli Sklejter koji je postulirao jedno podruje u Pacifiku kao praiskonsku postojbinu le-mura; po njemu, ove ivotinje uvek iznova oseaju atavistiku potre-bu da se vraaju u taj kraj. Sklejterova teorija je, izgleda, bila inspiri-sana naunim verovanjem tog doba da leminzi iz Norveke, u svojim samoubilakim migracijama koje se ponavljaju svake etiri godine, pokuavaju da se vrate u svoju pradomovinu - Atlantidu. 1 tek to je Sklejter predloio svoju tezu o prvobitnom stanitu lemura, na scenu su stupili geolozi. spremni da podre njegovu tvrdnju, posle ega je Lemurija bila prihvaena kao ime za jednu Atlantidu u Tihom okeanu.

pria o stradanju ,,proitana" sa tajanstvenih ploica: Propast zemlje Mu na crteu Denisa ervorda Logika ovde primenjena veoma je interesantna za prouavaoca ideje. Poinje se sa premisom da je moda postojala jedna kopnena masa u Pacifiku kojoj se ima pripisati rasprostranjenost lemura irom sveta; ova sugestija je potom prihvaena kao mogua, mada nedoka-zana, od strane nekih geologa; teozofi, antropozofi i ostali okultisti zatim daju toj neotkrivenoj zemlji ime Lemurija - prema Lemurima, narodu koji moda jeste a moda nije nastao ovde; nakon toga, mito-lozi skloni ovoj koncepciji pronalaze dokaze o jednom izgubljenom kopnu u legendama pacifikih ostrvljana; ne prolazi mnogo vremena, a Lemurija ve biva ucrtana na mapama i postaje tema vatrenih disku-sija u knjigama i lancima. Kao rezultat svega toga, uskoro se pojavio itav niz specijalista za Lemuriju, ba kao to ih je bilo za isto tako tajanstvenu zemlju Mu; u oba sluaja. istoriari tih izgubljenih

kontinenata uveliko su se osla-njali na inspiraciju, intuiciju i razne misteriozne dokumente. Na pri-mer, madam Helena Blavacki, rusko-ameriki osniva Teozofskog drutva, dodala je teinu svog prestia itavoj kontroverzi, prihvatajui kao dokazano ono to je do tada bilo najobinija spekulacija jednog zoologa. Madam Blavacki je otila korak dalje: izmislila je jednu rasu Ijudi, kao i geografsku lokaciju za izgubljeni svet. Izjavljujui da nje-ne informacije potiu iz knjiga mudrosti drevne Indije, ona je tvrdila da je Lemurija zauzimala praktino itavu junu hemisferu ,,od pod-noja Himalaja do nekoliko stepeni od Antarktikog kruga". Lemurija, veli madam Blavacki, bila je naseljena jednom polu-Ijudskom rasom koja se parila sa ivotinjama; pripadnici rase bili su biseksualni i imali su ,,astralno" telo, kao i tree oko na potiljku glave, koje im je omoguavalo psihiku vidovitost. Ti Lemurijanci i njihov kontinent bili su zbrisani pre Treeg eocenskog doba, mada su njihovi potomci preiveli u vidu australijskih uroenika, Papuanaca i Hoten-tota. Tih istih godina Austrijanac Rudolf tajner, koji je neko vreme bio povezan sa teozofskim pokretom madam Blavacki, sve dok se nije otcepio i osnovao sopstveno Antropozofsko drutvo, preuzeo je mno-ge od svojih zamisli o Lemuriji - njenu lokaciju, stanovnitvo i kultu-ru - iz ,,Tajne doktrine" madam Blavacki, mada je dodao nekoliko novih i uzbudljivih detalja do kojih je doao konsultujui ono to je nazivao ,,Akakim izvetajima". Iz tih izvetaja saznao je da Lemuri-janci nisu imali govorni jezik, nego da su bili kadri da meusobno ko-municiraju prenoenjem misli. Slino tome, oni su bili u stanju da sa-mim naporom volje postignu sve to su eleli; mada su svojom fizi-kom konstitucijom jo uvek bili u embrionalnoj fazi evolucije, i mada nisu imali visoko razvijen mozak, oni su bili kadri da pokreu planine ako bi to zaeleli, ili da podiu ogromne ,,graevine" posveene dve-ma slubama - ,,Boanskoj mudrosti" i ,,Boanskoj umetnosti". Shod-no tome, mada su bili na kulturnom nivou peinskih Ijudi (jer iveli su u peinama i rupama koje su iskopavali na tlu), oni su imali mo da prkose silama prirode, kao i da uivaju u polnom snoaju sa bogovi-ma. Naredni vodei autoritet za Lemuriju bio je britanski teozof V. Skot-Eliot. On je 1906. godine prezentirao javnosti jednu seriju mapa koje su prikazivale obrise Atlantide i Lemurije u est kritinih faza njihove istorije: 1) pre oko 1.000.000 godina; 2) nakon prve katastrofe 800.000 godina pre nae ere; 3) nakon druge katastrofe 200.000 godi-na pre nae ere; 4) nakon tree katastrofe 80.000 godina pre nae ere; 5) Lemuriju na njenom najviem stupnju (datum nije naveden); i 6) Lemuriju ,,u jednom kasnijem periodu". Skot-Eliot nam ne kae odakle je dobavio podatke za sastavlja-nje tih atlasa; jedino veli da su mape Atlantide nainili ,,moni Upue-ni u danima Atlantide", a atlase Lemurije ,,neko od boanskih ins-truktora u danima kada je Lemurija jo postojala". Meutim, on tvrdi da je ,,pisac imao veliku privilegiju da doe do kopija - manje ili vie kompletnih - etiri od tih atlasa. Sva etiri predstavljaju Atlantidu". Njegovu re moramo uzeti zdravo za gotovo, zato to ,,globus, jedan fini bareljef u terakoti, i jedna dobro ouvana mapa na pergamentu, ili koi neke vrste" sa kojih je on kopirao mape nisu dostupni nelano-vima Teozofskog drutva. to se tie Lemurijanaca, Skot-Eliot se slae da su oni bili trea od sedam izvornih rasa. Meutim, on ima i neke dopunske informaci-je koje se tiu prethodnih rasa. Prva izvorna rasa nije bila Ijudska, ne-go je bila formirana od ,,astralne materije". Druga je bila priblinija Ijudskoj, mada su njihova tela bila ,.nainjena od etera". Ali trea iz-vorna rasa, iji su prvi predstavnici bili Lemurijanci, razvila se u ogromna majmunolika stvorenja koja su ivela na Marsu, Zemlji i Merkuru. Taj ovek-ivotinja imao je izvesne fizike karakteristike koje su otada bile izgubljene u procesu evolucije; na primer, imao je tree oko na potiljku glave; a poto je imao stopala sa izduenim peta-ma mogao je da hoda unatrag isto tako lako kao i unapred. Pored to-ga, uivao je u dvostrukom seksualnom ivotu, budui da je bio her-mafrodit. poput gliste ili batenskog pua. U kom periodu je

taj bisek-sualni Lemurijanac postao Atlantidanin separatno mukog odnosno enskog pola, koji predstavlja etvrtu izvornu rasu, - to se jo ne zna, jer ,,misterija nastanka separatnih polova mora da je veoma opskur-na, budui da je to (pisac verovatno hoe da kae: odgovor na to pita-nje) stvar nekog embriologa". Veoma vaan aspekt Skot-Eliotove istorije Lemurije je njegovo otkrie da su Lemurijanci osnovali jednu koloniju u zemlji Aanti (te-ritorija dananje zapadne Nigerije). Ta kolonija, koja je bila toliko izolovana da se nikada nije meala sa niim tipovima (to jest, sirovim zverima), evoluirala je u zasebnu vrstu etvrte izvorne rase uz pomo jednog Upuenog koji je doao sa planete Venere da bi pouio te ni-gerijske Atlantiane u umetnostirna i naukama civilizacije. Upravo ti napredni Lemurijanci dovee Atlantidu do njenog najveeg uspona tokom Zlatnog doba, pre oko 80.000 godina. Mnogi izuavaoci istori-je iznenadie se kad saznaju da su Atlantiani tog perioda koristili avione na mlazni pogon, pa ak i avione sa vertikalnim uzletanjem, koji su i u ovom naem modernom dobu jo uvek samo u eksperimen-talnoj fazi. Evo kako Skot-Eliot 1896. opisuje pogon atlantidskih vazdunih brodova: ,,Jedan jak i masivan metalni sanduk koji je leao u centru broda bio je generator. Odatle je sila proticala kroz dve goleme savitljive ce-vi ka oba kraja letelice, kao i kroz osam pomonih cevi fiksiranih na prednjoj i stranjoj strani donjeg dela trupa. Imale su dvostruki otvor uperen vertikalno navie i nanie. Neposredno pre nego to bi putova-nje poinjalo, otvarali su se poklopci osam potpornih cevi koje su bile okrenute nanie; svi ostali poklopci bili su zatvoreni. Struja koja je navirala kroz osam otvora udarala je o zemlju takvom silinom da je terala brod navie, dok je sam vazduh nastavljao da prua neophodni oslonac. Kad bi se postigla dovoljna visina, stavljana je u dejstvo sa-vitljiva cev na kraju broda suprotnom od eljenog pravca kretanja, dok je deliminim zatvaranjem poklopca struja koja je tekla kroz osam vertikalnih cevi bivala svedena na malu koliinu potrebnu da bi se odrala postignuta visina". Iz navedenog izvoda moe se videti koliko su originalne bile ideje koje su zastupali teozofi, anticipirajui neke od najproroanskijih i najsenzacionalnijih aspekata naune fantastike. Nije zato nimalo iz-nenaujue to su Ijudi, naroito u Americi, poeli da viaju Lemuri-jance, kao to e nekoliko decenija kasnije viati posetioce koji su sti-gli iz spoljnjeg sveta u leteim tanjirima. Na primer, 22. maja 1932. ,,Los Angeles Times Star" objavio je u svom nedeljnom dodatku la-nak o jednoj koloniji Lemurijanaca koji su iveli na padinama planine asta u severnoj Kaliforniji. Pisac tog lanka tvrdi kako mu je kondukter voza kojim je puto-vao u Portland, drava Oregon, ispriao da je svetlost koju je video na planini u stvari dolazila od ,.Lemurijanaca koji su upranjavali svoje svetkovine"; i tako je odluio da se ,,opremi za jednu ekspediciju" u divljinu planine asta i pronae taj tajanstveni narod za koji se vero-valo da je iezao pre mnogo vekova zajedno sa Atlantianima. Kad su pripreme za eskpediciju bile zavrene, istraiva je krenuo svojim kolima u grad Vid, gde je otkrio postojanje jednog ,,mistinog sela". Na licu mesta zatekao je i druge istraivae, koji su ga uveravali da se svetlost na planini esta pojavljivala izjutra, u podne i nou, kada su Lemurijanci odravali svoje ceremonije. Na alost, do tada jo niko nije uspeo da prodre u ,,sveto podru-je", koje je za strance bilo zabranjeno, slino svetom gradu Lasi i Ti-betu - a ako je nekome moda i polo za rukom da stigne u tajanstve-no selo, taj se nikada nije vratio da ispria priu. Meutim, ,,Erninen-tni naunik profesor Edgar Lusin Larkin, odluan i otrouman, pro-dro je u divljinu aste dokle god je mogao - ili se usudio - a onda je, mudro, nastavio svoje istraivanje sa jedne uzviice uz pomo veoma monog teleskopa".

Logika prilagoena okultizmu: Izgled Lemurijanskog oveka (i ivotinje) na osnovu opisa

,,astralnih vidovnjaka"

Ono to je profesor video bio je jedan hram u srcu mistinog sela, udesna tvorevina od seenog mermera i oniksa, po lepoti i arhitek-tonskom sjaju ravna velianstvenim hramovima Jukatan. Sami Lemu-rijanci bili su miroljubiva drutvena zajednica, oigledno zadovoljni time to mogu da ive onako kako su njihovi preci iveli pre nego to je Lemuriju progutalo more. Poslednji potomci prvih stanovnika Zemlje, oni nisu vie imali jedno oko na potiljku glave, niti su bili u stanju da hodaju unazad sa istom lakoom kao unapred - jer su itelji Vida povremeno susretali Lemurijance u seoskom duanu i opisivali ih kao ,,visoke, bosonoge Ijude, plemenitog izgleda, sa kratko potkre-sanom kosom, odevene u besprekornu belu odeu". Najveu popular-nost uivali su kod duandija, zahvaljujui tome to su ogromne koli-ine sumpora, soli i slanine isplaivali velikim grumeniima zlata koji su vredeli mnogo vie od kupljene robe. Pored toga to su posedovali velianstven hram od mermera i oniksa i jedan rudnik u kojem su ko-pali grumenje zlata, Lemurijanci su, prema tvrdnji pisca lanka u listu ,,Times Star", Jmali tajnu mo tibetanskih majstora": to jest. bili su u stanju da se stope sa svojom okolinom i da ieznu po volji. Isto tako, imali su nauna znanja daleko naprednija od naih, mada nakon ne-koliko stotina hiljada godina ivota u Americi (koju su nazivali ,,Gu-stama"), jo uvek nisu zaboravili svoju prvobitnu domovinu Lemuri-ju, u iju su ast osvetljavali planinu asta tokom svojih pononih ce-remonija.

Koliko nam je poznato, ovaj opis u pomenutom amerikom listu jedini je izvetaj oevica koji imamo o Lemurijancima, a do izvesne mere ak je i on iz druge ruke zato to

je pisac lanka dobar deo oba-vetenja dobio od itelja grada Vida, koji je nainio svojim ,,glavnim tabom" za ekspediciju u ono to je nazivao divljinom Kalitornije. Na nesreu, ni u jednoj enciklopediji nema ni slovca o ,,eminentnom nauniku" profesoru Edgaru L. Larkinu koji je prouavao Lemurijan-ce kroz svoj ,,moni teleskop", a on lino oigledno nije objavio izve-taj o svojim nalazima. Ne manje oigledno je i to da nikada neemo uti o etvorici ili petorici drugih istraivaa kojima je, navodno, po-lo za rukom da prodru u ,,nevidljivu zatienu teritoriju" lemurijan-ske kolonije, jer se nijedan od njih nije vratio da nam donese priu, ili su moda, iz straha od odmazde poslednjih potomaka iezle rase, bili suvie uasnuti da saopte javnosti ono to su videli.

Neki od okultista ija su verovanja, kao to smo videli, bila zasnovana na linoj inspiraciji a ne na faktikim dokazima, smatrali su da je pra-domovina Atlantiana bio izgubljeni centralnoameriki kontinent ko-ga je otkrio dr Augustus Le Plonon, o ijoj smo knjizi ,,Kraljica Mu i egipatska sfinga" ranije raspravljali. Taj kontinent, kome je dr Le Plonon dao ime ,,zemlja Mu", sada e postati monopol amerikog pukovnika Demsa ervorda, koji je objavio itavu seriju knjiga na tu temu, poev sa delom ,,Izgubljeni kontinent Mu, domovina ove-ka", prvi put objavljenim 1926. godine. Ta knjiga bila je svakih neko liko godina propraena novim plodovima pukovnikovih istraivanja -,,Deca Mu", ,.Kosmika lica Mu", i ,,Sveti simboli Mu". Pukovnik ervord nam kae da je priu o Mu saznao iz ,,Naa-kalskih ploica", koje je pronaao skrivene u arhivama jednog indij-skog manastira, ije nam ime i lokaciju ne saoptava. Ploice su, tavi-e, bile pisane ,,na prvobitnom jeziku oveanstva", jeziku koji su, to ne iznenauje, razumela samo dva visoka svetenika u Indiji. Medu-tim, jedan stari svetenik dao je Amerikancu neku vrstu kratkog tea-ja iz tog prvobitnog jezika, to mu je omoguilo da prevede dugo skri-vane ploice iz Naakala. Ustanovio je da su zapisi detaljno opisivali stvaranje Zemlje, oveka i mesta gde se on najpre pojavio - naime, zemlje Mu. Nastavljajui svoja istraivanja u drugim manastirima (nijedan od njih nije izriito imenovan ili lociran), pukovnik je saznao da se Mu prostirao preko veeg dela Tihog okeana, sve dok nije ,,iezao u pomami vatre i vode pre 12.000 godina". Potvrdu dogaaja isprianih u ,,Naakalskim ploicama" naao je u hinduskim epovima, knjigama drevnih Maja, ,Jzvetajima iz Lase", zapisanim na stenama Severne Amerike, i raznim monumentima razbacanim irom pacifikih ostrva. Oigledno je da Mu u mnogom pogledu odgovara Lemuriji, ali s obzi-rom da je pukovnik svoje opise crpeo iz tolikih mnogih izvora koji ni-su bili dostupni drugim istraivaima, oni su mnogo ivopisniji od bilo ega to su nam dali madam Blavacki, Rudolf tajner, ili ak i V. Skot-Eliot. On je u stanju, na primer, da prevede jednu ploicu sa Us-krnjeg ostrva u kojoj je opisan proleni dan u zemlji Mu pre nego to e kontinent biti raznesen eksplozijom u paramparad: ,Jznad hlad-nih reka, leptiri gizdavih krila lebdeli su u senci drvea, uzdiui se i padajui u vilinskim pokretima, kao da su eleli da bolje osmotre svo-ju slikovitu lepotu u ogledalu prirode. Prebacujui se munjevito od cveta do cveta, kolibri su obavljali svoje kratke letove, blistajui kao ivi dragulji na sunevim zracima". Dok ita ovaj izvod, oveku se neodoljivo namee utisak da su hroniari Uskrnjeg ostrva bili pod snanim uticajem dama-spisateljki iz viktorijanskog doba, mada je to, razume se, bilo nemogue.

Meutim, kad doe na red iznoenje golih injenica, ploice koje je konsultovao Amerikanac mnogo su prozainije: na primer, saop-tava nam se da je stanovnitvo Mu brojalo ezdeset i etiri miliona; da je kraljeva titula bila Ra Mu; da je dominantna rasa bila bela -,,iz-vanredno lepi Ijudi"; da je bilo sedam glavnih gradova, i tako dalje. Konana propast zemlje Mu, prema pukovnikovom itanju ,.Troano kodeksa" u Britanskom muzeju, odigrala se za samo jednu no- ,,do-le, dole, dole otila je ona, pravo u usta pakla".

Dok se kopno uzdizalo i padalo, podrhtavalo i treslo, pie pukov-nik ervord, podzemne vatre su izbile u oblacima buktavog plamena prenika pet kilometara. Debeli crni zastira dima zamraio je kopno; gradovi i sva iva bia bili su uniteni; uza sve to, prema pukovniko-vom interpretiranju ..Kodeksa kortezianusa" i ,,Troano kodeksa" uli su se ,,oajniki krici: Mu, spasi nas!" Usput reeno, sve ove ivopi-sne opise i detalje o propasti Mu u pomahnitaloj vatri i vodi pukovnik ervord je stavio na papir 1926, nekih dvadeset godina pre prve atomske eksplozije - fenomena koji je, za sada, najsliniji onom nje-govom ,,dole, dole, dole otila je ona, pravo u usta pakla". Nije zato nimalo iznenaujue to je tu kataklizmu nadivela sa-mo aica ubogih stvorenja koja su se uurila na stenovitim ostrvima irom Tihog okeana. Neki od njih bili su beznadeno ludi, raspamee-ni od silnog uasa; drugi su preklinjali smrt da ih oslobodi patnje; a iz-vestan broj odao se takvim divljim obiajima kao to je kanibalizam. Glavno delo matovitog pukovnika ,Jzgubljeni kontinent Mu" doivelo je u poslednje vreme vei broj izdanja u obe Amerike i Evro-pi - mada nije jasno da li itaoce te knjige pleni oduevljenje za Mu, ili za naunu fantastiku. Nema sumnje, itaoev stav u velikoj meri za-visi od toga sa kolikim stepenom poverenja prihvata pukovnikove prevode ,,Naakalskih ploica" i drugih svetenih zapisa o Mu. Budui da nikome drugome nije dat pristup do tih dokumenata. teko je pro-ceniti njihovu autentinost, ba kao to je teko proceniti autentinost majanskih tekstova dr Le Plonona i ,,Akakih izvetaja" Rudolfa tajnera. A jednu od dopunskih komplikacija za one koji nastoje da se opredele izmeu atlantske i pacifike lokacije uzgubljenih kontinenata predstavlja suparnitvo izmeu pojedinih kola okultizma. Pukovnik ervord, na primer, odbacuje kao bezvrednu limanovu tvrdnju da su Mu i Atlantida bile identine. To je najobinije nagadanje, kae pukovnik ervord, jer izvetaji jasno tvrde da je zemlja Mu leala zapadno od Amerike u Pacifiku, a ne istono u Atlantiku, koji je bio lokacija Atlantide. Nastavljajui kritikovanje svojih rivala, pukovnik instistira da ni dr Le Plonon nije bio u pravu, zato to je smestio Mu u Centralnu Ameriku, zaboravivi potpuno da svi izvetaji tvrde sa-svim kategoriki da su ,,zemlje zapada" bile razorene i potopljene, dok je Centralna Amerika do dana dananjega ostala nepotopljena. ,,To je", kae pukovni ervord, ,,isto tako proizvoljno kao kazati da je neki ovek mrtav dok on s vama polemie o nekoj stvari". Logiku koja je ovde primenjena moda je pomalo teko pratiti; oigledno je samo to da pukovnik kvalifikuje svoje prethodnike - dok