BELEŠKA O AUTORU

Džems Velard je istaknuti britanski publicista i književnik. Bio je ratni dopisnik 1941-1945. godine, a zatim dopisnik iz inostranstva. Napisao je veći broj knjiga, među kojima su ,,Velika Sahara" i putopisno delo ,,Izgubljeni svetovi Afrike".

DŽEMS VELARD

ATLANTIDA IDRUGI IZGUBLJENI SVETOVI

Prevod sa engleskog: GAVRILO VUČKOVIĆ ESAD JAKUPOVIĆ

KNJIŽEVNA ZAJEDNICA NOVOG SADA 1987

PREDGOVOR Postoje doslovce hiljade knjiga i članaka o izgubljenim svetovima drevnog doba, i nema nikakve sumnje da će biti napisane još mnoge hiljade -jer Ijude su oduvek privlačile legende o mestima koja su iščezla sa mapa, i oni će uvek iznova polaziti u traganje za njima. Ima, kao što ćemo videti, mnogo takvih nestalih utopija, od kojih će najinteresantnije biti razmotrene u ovoj knjizi. Priča o Atlantidi, Lemuriji, Muu. Rajskom vrtu, Arkadiji, Ostrvima blaženih, zemlji Amazonki, zemlji kraljice od Sabe i drugim neotkrivenim mestima večito je sveža i opčinjavajuća, Jedan od razloga jeste činjenica da mi pokazujemo sklonost da se uporedo sa sve bržim tehnićkim razvojem civi-lizacije i sve većim konformizmom koji proističe iz mehanizacije, sve nostalgičnije osvrćemo ka onim zlatnim dobima na koja nas kod gotovo sva-ke nacije podsećaju legende u narodnoj književnosti, legende koje nam često govore o ostvrima i čitavim kontinentima što su potonuli u more u osvit Ijudske istorije. Postoji još jedan razlog neprestanog zanimanja za mitove poput onog o Atlantidi: naime, uzbuđenje koje izaziva istraživanje samo po sebi. Jer, nestanak čitavih zajednica ili civilizacija i nagađanja o tačnom položaju iščezlih ostrva-kontinenata stvaraju misteriju koja obuhvata prikupljanje i proveravairje svih vrsta dokaznog materijala, na veoma sličan način kao što detektiv mora da pronađe sve raspoložive indicije da bi rešio neki zločin. Ovaj pregled obimne literature o nekima od najznačajnijih izgubljenih svetova, prema tome, ima za cilj da iznese nalaze na osnovu kojih čitalac sam može da zaključi koje su teorije uverljive, a koje neprihvatljive, iz ovog ili onog razloga. Čineći to, on će na jedan neobičan način otkriti ekscentričnost isto kao i učenost nekih među onima koji su pokušavali da reše misteriju. Jer, uopšteno govoreći, postoje dva pristupa problemu istorijskih ili legendarnih izgubljenih svetova: naučni - u kome su jedini dokazni materijal koji se ozbiljno razmatra činjenice, ili bar logički zaključci; ili mistički - u kome dokazni materijal uglavnom proističe iz autorove sopstvene imaginacije. 1 tako, videćemo da je mit o Atlantidi u njegovim najraznovrsnijim obli-cima, koji počinje sumerskom sagom ,,Ep o Gilgamešu", starom oko četiri hiljade godina, i ponovo se pojavljuje kroz čitavu pisanu istoriju sve do našeg doba, svakome značio svašta - ponekad istorijsku zbilju, a ponekad samo vlastiti san. Tako, filozofima poput Platona, priča o civilizaciji koja je iščezla ispod Atlantskog okeana nije bila samo jedna stvarna epizoda nego i događaj od dubokog moralnog značenja. Naučnicima poput Aristotela, s druge strane, bila je to naprosto jedna poetska fantazija. Kasnijim grčkim i rimskim geografima, bila je to jedna nerešiva zagonetka, pošto je njihovo tačno poznavanje sveta bilo praktično svedeno na granice južne i zapadne Evrope. A učenjaci srednjevekovnog sveta više su se zanimali za teološke nego za geografske probleme. Tek posle otkrića Novog sveta istoričari i geografi su počeli iznova da tragaju za izgubljenim zemljama, jer je postojanje kontinenta koji je Platon samo nagovestio a niko od potonjih učenjaka nije video, podsticalo i profe-sionalne istraživače i amatere da sada usmere pogled i ispod i iza Atlantskog okeana. Do kraja 19. veka bio je prikupljen obiman dokazni materijal na polju istorije, geografije, geologije i mitologije, a sama Atlantida smeštana je u gotovo svaki kutak globusa - od Švedske na severu do Nigerije na jugu, i od Japana na istoku do Tihog okeana na zapadu. Pored traganja za Atlantidom, proučavaoci istorije i mitologije usmerili &u svoju pažnju i na druge nestale svetove poznate u legendama: Vrt Hesperi-da, Kalajna ostrva, Rajski vrt, Ostrva blaženih, Avalon, Lajenesu, i druge. U stvari, naročito su zanesenjaci nastavili da otkrivaju još veći broj navodno nepoznatih kontinenata, koje su nazivali Lemurija, Mu i Uran, često tvrdeći da su potporu za svoju teoriju našli u misterioznim dokumentima skrivenim u feničanskim vazama, ili napisanim nekim nedešifrovanim jezicima, ili pribav-Ijenim opštenjem sa svetom duhova. Jedan rezultat svih ovih spekulacija zasnovanih na krivotvorenim nalazi-ma i nauverljivim ,,dokazima" bio je da je atlantologija, kako je nazvano proučavanje izgubljenih svetova, izgubila ugled među profesionalnim naučni-cima i da su je gotovo svi oni odbacili kao neozbiljnu. Za one proučavaoce ove materije koje je njihov entuzijazam odveć zaludeo izmišljen je naziv ,,atlantomanijaci", baš kao što je epitet ,,etruromanijaci" dodeljen onim

lingvistima amaterima koji su tvrdili da su dešifrovali jezik što nastavlja da zbunjuje vodeće svetske filologe. Suprotno od toga, poslednjih decenija ovu materiju su metodično istra-živali timovi profesionalnih arheologa, na način koji joj povratio ugled, i došli do nekih impresivnih rezultata. U ovoj knjizi izloženo je onoliko dokaznog materijala koliko je bilo mo-guće smestiti u jedan sažeti pregled obimne literature, da bi čitalac mogao sam da razluči činjeruce". od fikcije. A ako možda dođe do zaključka da praktično nema šta više da se doda ovoj raspravi o izgubljenim ostrvima--kontinentima - o Atlantidi, Lemuriji i Muu - moguće je da će biti podstak-nut da se pozabavi proučavanjem drugih mitova o kojima takođe govori ova knjiga.

Džems Velard

ATLANTIDA I DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI

Deo prvi

TRAGANJE ZA ATLANTIDOM

1) PLATONOVA ATLANTIDA Pre više hiljada godina, mnogo pre nego što su Ijudi izmislili pismo i bili u stanju da vode stalne zapise, ogromna katastrofa zadesila je one delove sveta u kojima je otpočela zapadna civilizacija. Ta neuporedi-va nesreća zadržala se u folklornom sećanju svih naroda istočnog Sredozemlja i, tokom vremena, bila zabeležena u kvazimitološkom obliku u književnosti Sumeraca, Hebreja, Grka i Egipćana. Svi ti epo-vi variraju jedino u nebitnim detaljima, a podudaraju se u pogledu prirode i razmera katastrofe: svet, kakav su oni znali, bio je raskoma-dan silovitim potresima, spržen vatrom i potopljen džinovskim plima-ma vode. Danas više ne može biti nikakve sumnje da sumerski ,,Ep o Gilgamešu" i izveštaj iz sedmog poglavlja ,,Knjige postanja" opisuju isti Potop, koji umalo što nije zbrisao sav život u Mesopotamiji; dok je grcki mit o Deukalionu i kovčegu u kojem je plovio proistekao iz jedne priče koja se provlačila kroz mnoge generacije o jednoj sličnoj, ako ne i istoj kataklizmi.

i Egipćani su čuvali uspomenu na neku strašnu nesreću; iz njiho-vih izveštaja proizlazi čudna priča o ogromnom ostrvu-kraljevstvu koje je iščezlo pod Atlantskim okeanom u jednom jedinom danu i noći naopisivog užasa i razaranja.

Svet je prvi put za tu katastrofu čuo oko 350. godine pre naše ere, kada ju je Platon opisao u dva od svojih dijaloga - ,,Timeju" i ,,Kriti-ji". Priča je bila tako senzacionalna da je na primer, najveći autoritet tog vremena, slavni Aristotel, morao da je odbaci kao fikciju - ali i vehementno branjena kao istorijska činjenica od strane mnogih eminentnih Grka, kao što je bio akademik Krantor. Rasprava je od tada nastavljena nesmanjenom žestinom, a oštra je i danas kao što je bila pre 2.300 godina.

Atlantida je, u stvari, postala simbolična personifikacija svih iz-gubljenih svetova i svih utopija koje su Ijudi tražili ili o kojima su sanjali; ona privlači u svoju orbitu legende o mnogim drugim tajnim mestima koja neki smatraju za najobičnije mitove, a drugi za folklor-na sećanja na stvarne zemlje koje su iščezle sa lica globusa. Pored toga, ona je dovela do stvaranja potpuno novih filozofija i nauka, naročito u sferi misticizma. Teozofija, antropozofija, spiritua-lizam, astralna vidovitost - to su samo neke od okultnih doktrina koje su svoju inspiraciju duboko crple iz mita o Atlantidi.

Začetnik i protivnik mita o Atlantidi: Platon i Aristotel na Rataelovoj slici ,,Atinska škola" Bukvalno desetine hiljada knjiga i članaka napisano je na tu te-mu, i nema sumnje da će i dalje biti pisane. U mnogim delovima sveta osnovana su ,,atlantidska društva", čiji se žurnali dostavljaju čitaoci-ma uvek željnim da saznaju nove činjenice, teorije ili spekulacije. Vrhunac onoga što je nazvano ,,atlantomanijom" dostignut je dvade-setih godina ovoga veka kada su Danci osnovali Kneževinu Atlantidu, imenovavši tadašnjeg princa Kristijana za predsednika i dičeći se sopstvenom zastavom, nacionalnom himnom i poštanskim markama. Ukratko, tema je intrigirala i opsenjivala Ijude još otkako je Platon prvi izneo priču o usponu i padu jednog carstva koje je cvetalo daleko na zapadu, negde iza Herkulovih stubova (današnjeg Gibral-tarskog moreuza) u Atlantskom okeanu. Znači, prema Platonu, civili-zacija je bila mnogo starija nego što su to Ijudi mogli da sanjaju; a njeni počeci nisu se mogli ograničiti jedino na narode istočnog Sredozemlja. U tome je suštinski značaj priče o Atlantidi. Pošteno je da se kaže da izveštaj o iščeznuću jedne velike imperi-je pod talasima verovatno uopšte ne bi bio shvaćen suviše ozbiljno da za njega nije jemčio jedan od najvećih filozofa svih vremena - i to jemčio ne samo kao za mit ili alegoriju, nego kao za istorijsku činjeni-cu. Platon je u rom pogledu bio potpuno jasan. Upravo zbog te ubeđenosti velikog filozofa, Ijudi su neprekidno tragali za njegovim izgubljenim kraljevstvom, a mnogi od njih bili i uvereni da su ga pronašli - u Peruu, Zapadnoj Indiji, Kanarskim ostrvima, Nigeriji, Maroku, Centralnoj Sahari, Tunisu, Španskoj Andaluziji, kanalu Lamanšu, Helgolandu, Švedskoj, Kipru, Kritu, Palestini i Cejlonu. Sve neodoljivije nametao se utisak da je Atlantida postala ,,igralište ćaknutih", što je i navelo dr Džoveta, najboljeg Pla-tonovog prevodioca na engleski, da načini opaske kao što je ova: ,,Bi-la je to legenda tako prilagođena Ijudskom duhu da se mogla nastaniti u svakoj zemlji. Bilo je to ostrvo u vazduhu koje se okom vere moglo videti svugde... Niko nije umeo da bolje od Platona izmisli jednu plemenitu laž". Naravno, suprotno je slučaj. Platon je dao svoju priču svetu kao činjenični izveštaj o jednom zabeleženom istorijskom događaju, mada njegovi kasniji komentatori, iz razloga o kojima nećemo ovde ras-pravljati, nikada nisu prestali da polemišu o njegovoj

autentičnosti. Ta nesigurnost je delimično odgovorna za trajnu fascinantnost Atlan-tide, jer svi mi možemo da čitamo Platonov izveštaj i pitamo se da li je posredi činjenica ili fikcija, odnosno da li čitava stvar uopšte zaslužuje da o njoj razmišljamo. A kada već jednom taj proces traganja otpoč-ne, Atlantida može da postane privremeni hobi, ali i predmet doživot-nog istraživanja. Naravno, oni koji otvoreno tvrde da je Atlantida bila obična iz-mišljotina Platonove imaginacije, mit utkan u jedan od njegovih karakterističnih dijaloga između Sokrata i jednog učenika zvanog Kritija, nemaju potrebe da dalje tragaju za dokazima o tom izgublje-nom svetu potonulom u Atlantskom ili nekom drugom okeanu. Već smo napomenuli da je, na primer, Platonov mlađi savremenik Aristo-tel glatko odbacivao postojanje Atlantide, što je uveliko impresioni-ralo njegove sledbenike kroz čitav srednji vek, ali to zapravo samo pokazuje koliko je dogmatičan bio ovaj veliki naučnik. Jer, baš kao što je bio totalno u zabludi sa svojim astronomskim doktrinama, isto tako je mogao da bude u zabludi sa svojim odbacivanjem Atlantide kao geografskog obeležja prehelenske istorije. Sve u svemu uzev, većina učenih znalaca pokazuje tendenciju da se složi sa Aristotelom, polazeći od toga da Platonova priča sadrži mnoge očigledne protivrečnosti; oni su postali još skeptičniji u odnosu na čitavu stvar kad su amateri-istoričari i razni samozvani mistici poče-li da predlažu sve čudnija rešenja problema. Bilo kako bilo, argumenti za i protiv verovanja da je Atlantida nekada bila stvarno mesto na mapi, moraju da proisteknu iz podataka sadržanih u samoj priči, koje ćemo sada izneti u sumarnom obliku pre nego što pređemo na raspravu o teorijama koje iz njih proističu.

,,Ispričaću ti jednu priču, Sokrate", tako počinje Platonov dijalog ,,Kritija", ,,koja jć naobična ali apsolutno istinita". Sokratov sagovornik je jedan mladi čovek po imenu Kritija (ina-če, ujak Platonov), koji kaže da mu je priču izneo njegov otac, rođak i prijatelj nikog drugog do Solona, oca grckog zakona. Solon je, kako izgleda, posetio egipatski grad Sais na delti Nila ubrzo posle 600. godine pre naše ere. Njegov rad na stvaranju atin-skog ustava i sprovođenju socijalnih i ekonomskih reformi bio je za-vršen, i on je odlučio da preostale godine života posveti pisanju isto-rije i poezije - nameravajući da te dve veštine spoji u jednu, onako kako je to činio Homer. 1 tako, tokom svog boravka u Saisu, koji je održavao bliske veze sa Grckom kroz trgovinu i kolonizaciju, Solon je konsultovao egipatske učenjake i njihove arhive u pogledu porekla helenske civilizacije, ističući pri tom da ga više interesuju činjenice ne-go legende, koje su u to vreme sačinjavale osnovu praistorije njegove nacije. Egipatski sveštenici su mu tada rekli da su - za razliku od većine drugih nacija, čiji su rani izveštaji razoreni u požarima, poplavama i ratovima - oni u Egiptu bili sačuvani: prvo, zahvaljujući tome što je dolina Nila bila relativno sigurna od prirodnih kataklizmi; i drugo, zato što su izveštaji bili usečeni u kamenu i pohranjeni u hramovima. Jedan od tih izveštaja govorio je o događajima koji su se odigrali 9.000 godina ranije i posebno se ticali Grka i Atine, koji su u tim danima nadmašivali sve druge svojim vrlinama i mudrošću. Prema re-čima egipatskih sveštenika, Atinjani su izvršili mnoga velika i čudesna dela, ali jedno od njih nadmašivalo je sva ostala po svojoj veličini i hrabrosti: poraz jedne moćne sile koja je iznenada izbila sa zapada sa svojim nepobedivim armijama i počela da pokorava veći deo Evrope i Azije. Zavojevači su stigli sa jednog ostrva smeštenog iza tesnaca koga geografi nazivaju Herkulovim stubovima. Ostrvo je bilo veće od Libi-je i Azije uzetih zajedno i predstavljalo je odskočni kamen ka drugim ostrvima koja su se pružala duž Atlantika do drugog kontinenta. Ta zemlja iz koje je došla invazija na Evropu zvala se Atlantida, ili, u njenom grčkom obliku, Atlantovo (Atlasovo) ostrvo.

Simbolička personifikacija svih izgubljenih svetova: Atlantida na mapi nemačkog učenjaka Atanazija Kirhera, iz 17. vek

To ostrvo i njegovi žitelji bili su visoko civilizovani i već su kolonizovali susedna ostrva kao i delove kontinenta sa obe strane Okeana. U stvari, armije sa Atlantide izvršile su invaziju na severnu Afriku i osvojile je sve do granica Egipta; a na drugoj strani Sredo-zemlja atlantidski bataljoni domarširali su preko južne Evrope sve do granica Grčke. U tom kritičnom trenutku zavojevači su odlučili da osvoje i Egipat i Grčku i tako postanu gospodari čitavog poznatog sveta. U međuvremenu, sve ostale napadnute zemlje prestale su da pružaju otpor, ostavivši Atinu samu nasuprot toj moćnoj sili. 1 doista, malo je nedostajalo da Atinjani budu bačeni na kolena, ali su na kraju ipak uspeli da poraze i potisnu Atlantiđane - da ih proteraju preko Evrope i Afrike do njihovog rodnog ostrva. Atina je na taj način spasla mediteranski svet od robovanja. Međutim, ubrzo posle te njihove pobede zbila se strašna katakli-zma, sa silnim zemljotresima i poplavama: u jednom jedinom danu i noći kiše, atinskb vojne snage bile su otplavljene, a Atlasovo ostrvo potonulo je ispod površine mora i iščezlo da nikad više ne bude viđe-no. 1 baš je zbog toga - zbog sleganja kopna - more u predelu gde se nalazila Atlantida tako plitko.

Kakve je vrste bilo to kraljevstvo koje je postojalo iza Herkulovih stubova? 1 zašto je bilo toliko moćno da je uspelo pokoriti veći deo Afrike i Evrope? Platon nam daje odgovor na ta pitanja u drugom od svojih filo-zofskih eseja, ,,Timeju", u kome isti onaj Kritija koji je ispričao priču o Solonovoj poseti Egiptu, iznosi daljne pojedinosti o izgubljenom ostrvu. Ti detalji su od presudne važnosti za istraživače koji nastoje da dokažu autentičnost Atlantide - dok za one koji podozrevaju da je čitava koncepcija o jednoj imperiji negde u Atlantskom okeanu bila naprosto izmišljotina Platonove mašte, Kritijin opis zvuči kao čista fikcija. Bilo kako bilo, evo šta je rečeno: Atlantida je bila Posejdonovo ostrvo, to jest, nalazila se pod zaštitom boga mora koji ju je, prema mitu, naselio svojim potomcima dobijenim u zajednici sa jednom smrtnom ženom po imenu Kleito. Ostrvljani su postali izvanredno bogati i prosperitetni, jer je njihova zemlja, praktično, bila sama sebi dovoljna: ne samo da ih je opskrblji-vala životnim potrepštinama, nego je bila bogata plemenitim metali-ma, posebno orihalkom i zlatom. Učenjaci nikada nisu uspeli da se slože u pitanju kakav je zapravo metal bio orihalk (na grčkom -oreihalkos), jer njegovo bukvalno značenje ]e ,,planinski bakar". Platon kaže da je ,,blistao kao vatra"; a budući da on tvrdi da je orihalk bio dragoceniji od svih ostalih metala, možda se njegova aluzija odnosi na mesing - leguru bakra i cinka - koja je u antičkom svetu bila mnogo ređa od bronze, to jest legure bakra i kalaja. U stva-ri, mesing koji sadrži oko osamdeset odsto bakra, može da ,,blista kao vatra" i, naravno, sličan je zlatu. Pored rudnog bogatstva, ostrvo Atlantida obilovalo je šumama koje su nudile građu za kuće i flote brodova kojima se obavljala unosna trgovina sa spoljnim svetom. Zemlja je obilovala i divljim životinjama uključujući slonove, a na njenom plodnom tlu bujale su sve moguće vrste povrća i voća. Što se tiče voća, ono je ,,imalo tvrdu koru i nudilo je razne napitke i mirisna ulja, a predstavljalo je •' \ ukusnu poslasticu koja nas okrepljuje posle obeda kad smo siti i umorni od jela". To ostrvo koje je ,,ležalo pod suncem" bilo je čuveno po svojim hramovima, palatama, lukama i brodogradilištima. Opis glavne palate kakav je dat u ,,Kritiji" pruža glavni putokaz za ono što mnogi učenja-ci smatraju najubedljivijim objašnjenjem tog čudnog Platonovog mita. Palata je, kaže izveštaj, bila sagrađena nad prvobitnim stani-štem Posejdona iz vremena kad je ovaj posetio ostrvo, i svaki novi kralj je nastojao da nadmaši svoje prethodnike podižući sve veće i sve lepše građevine. Na kraju, kraljevska rezidencija se sastojala od čita-vog kompleksa kamenih građevina, čiji su zidovi blistali u raznim bojama. U centru se nalazio sveti hram po-svećen Kleiti i Posej-donu; pristup u njega bio je zabranjen apso-lutno svima sem kralju i sveštenicima, jer upravo na tom mestu je bog mora začeo svo-ju kraljevsku dinastiju sa

jednom smrtnom ženom. A unutar tog svetilišta mogli su da slobodno unaokolo tu-maraju sveti bikovi. Ovde su svakih pet go-dina dolazila desetori-ca kraljeva Atlantide da održavaju svoje sa-stanke, na kojima su raspravljali o nacional-nim poslovima, zave-tovali se međusobno da će poštovati zakon, i izricali presude oni-ma koji su ga prekršili. Zatim sledi jedan neobičan opis rituala koji se odvijao u ,,palati bikova": ,,Bilo je bikova koji su imali slobodu kretanja u krugu Posejdo-novog hrama; i desetorica kraljeva, koji behu ostavljeni sami u hramu nakon što su izgovorili molbe bogovima da prihvate ponuđene žrtve, počinjali bi da love bikove, bez oružja, samo sa letvama i omčama; hika koga bi uhvatili vodili su do stuba; žrtvu bi zatim udarali po glavi i ubili je iznad svetog natpisa-... Posle toga bi jeli, dok se tama spuštala a vatra oko njih gasila; svi oni obukli bi najlepšu odeću

i, sedeći na tlu, noću, blizu ugljevlja žrtava na koje su se zaklinjali, pogasivši sve vatre oko hrama, prihvatali i davali presude". Posejdonov hram, kaže Platon, bio je čuven po Jednoj vrst-i varvarskog sjaja" i po statui jednog vozača bornih kola sa šest krilatih konja i okruženog frizom od stotinu nereida koje jašu na delfinima. Stambeni apartmani u palati bili su opskrbljeni kupatilima, sa vrućom i hladnom vodom, otvorenim i zatvorenim - kupatilima za kralja, njegovu pratnju, kraljicu, dvorske dame, pa čak i za konje i stoku. Golemi kompleks kraljevskih rezidencija bio je zaštićen visokim zidom i pod stalnim nadzorom specijalnih trupa. Iza palata prostirao se lep pejzaž sa planinama, rekama, jezerima i livadama, koji su se svi spuštali naniže prema morskoj obali. Duž obale se nalazio čitav niz luka i dokova stalno punih trgovačkih brodov.a koji su dolazili i odlazili, istovarajući robu i putnike danju i noću. Blagostanje ostrva i sreća njegovih žitelja bili su izvanredni i potrajali su sve dotle dok su oni bili pokorni božjim zakonima, uzdižući vrlinu iznad svega drugoga, uključujući i materijalna blaga. Ali kad su jednom postali požudni i pohlepni, oni počeše da gube tu Ijubav prema vrlini i mudro-sti koja je bila božanski deo njihove prirode nasleđene od praoca Posejdona. Nisu više bili tako blagi i čestiti jedan prema drugom. niti u svojim odnosima sa inostranim silama.

Ukratko, počeli su da tlače sopstveni narod i da porobljavaju narode drugih zemalja, osvojivši čitavu severnu Afriku do Egipta i Evropu do Grcke. Upravo u toj fazi istorije, 9.000 godina pre Solonove posete Egip-tu oko 570. godine pre naše ere, Atinjani su postali spasioci Evrope potisnuvši natrag goleme armije Atlantiđana. Proterali su ih čak do Herkulovih stubova, oslobodivši sve one narode koje su pregazili zavojevači. Šta bi se dogodilo nakon te velike kopnene pobede Atine nad Atlantidom nikada nećemo saznati, zato što je u tom kritičnom trenutku serija zemljotresa i poplava progutala čitavu grčku armiju u jednom strašnom danu i noći. Baš ta kataklizma, bez presedana u pi-sanoj istoriji, bila je uzrok što je Atlantida potonula u more i zauvek iščezla - njeni gradovi, hramovi, pristaništa, šume, planine i ravnice. Nije preostalo ništa što bi podsećalo Ijude da je jednom postojala takva moćna nacija iza Herkulovih stubova; jedini fizički trag njenog postojanja su one plićine i sprudovi koje moreplovci u atlantskim vodama pažljivo izbegavaju.

Čudesno kraljevstvo iza Herkulovih stubova: Rekonstrukcija Atlantide prema Platonovom opisu To je, dakle, sumaran pregled priče o Atlantidi onakve kakvu nalazi-mo u dva Platonova dijaloga, ,,Timeju" i ,,Kritiji". Detektivski posao koji se mora obaviti da bi se otkrilo da li je izgubljeni svet opisan u delima grčkog filozofa mit ili stvarnost mora otpočeti sa dramatis personae, to jest ličnostima upletenim u kazivanje priče.

Postoji u njoj nekoliko ključnih likova. Pre svega, sam Platon, glavni učenik svog voljenog učitelja Sokrata. Platon je bio taj koji je zabeležio čuvene dijaloge što su se odvijali ponekad na trgu, ponekad

u šumarcima van grada tokom slavnog 5. stoleća pre naše ere. On nas izveštava o uvodnim napomenama koje je, kako se čini, napravio sam Sokrat; naime, kao doživotni tragalac za istinom, Sokrat je želeo da sazna poreklo te neobične priče. Prema Platonu, Sokratov komentar je bio: ,,Da li tvoje kazivanje, Kritija, ima veliku prednost da bude činjenica a ne izmišljotina? Kako ćemo i gde naći drugu ako odbacimo ovu?" Ova filozofova primedba zbunjivala je učenjake kasnrjih vreme-na, jer pitanje je da li je treba shvatiti doslovno, kao odmereno mi-šljenje jednog veoma oštroumnog posmatrača života; ili su reči poma-lo ironične - od one vrste koje bi jedan mudar starac mogao da kaže jednom plahovitom mladiću. Ovo razmatranje vodi nas do ličnosti Kritije, koji je, sa još dvoji-com mladih aristokrata, Timejom i Hermokratom, bio gost Sokratov. Kritija je očigledno osećao poštovanje prema svom domaćinu i njego-vom insistiranju na istini, i zato on svoj izveštaj o Atlantidi propraća izvesnim činjenicama koje iznosi kao dokaz da je njegova priča ,,mada čudna - neosporno istinita". Sokrat ga je, nema sumnje, ispitivao kako može biti siguran da li je bilo koja priča istinita. ,,Zato što je za nju jemčio niko drugi do Solon, najveći naš zakonodavac", odgovorio je Kritija, i dodao da ju je lično Solon ,,ispričao mom pradedi Dropi-du, čiji je rođak i veoma blizak prijatelj bio". Staviše, dodaje Kritija, ,,moj deda je imao originalne Solonove zapise, i ti zapisi su još uvek u mome posedu". I baš ova opaska postala je predmet najžešćih kontroverzi! Jer oni koji veruju u Atlantidu smatraju da ne bi bilo apsolutno nikakve svrhe u Platonovom iznošenju tih činjeničnih detalja ako Kritija ne bi iznosio priču koja je, po njegovim rečima, bila ,,čudna - ali neosporna istinita". Drugim rečima, zašto inače uvoditi u čitavu stvar jednog uvaženog grckog heroja kao što je Solon, pradeda Dropidov, i posto-janje jednog realnog rukopisa još uvek u Kritijinom posedu - činjeni-ca koju je Platon mogao da potvrdi budući da su dva čoveka bila u srodstvu. Obratno, oni koji poriču realnost Atlantide, među njima i dr Džovet, odgovaraju da su svi ti detalji naprosto jedna literarna domišljatost za podsticanje apetita publike, domišljatost koja je ko-rišćena hiljadu i više puta od Platonovog vremena naovamo i bila isto tako efikasno primenjena u čuvenom romanu Pjera Benoa ,,Atlanti-da", u kojem je Atlantida locirana usred Sahare, zato što se tako tvrdilo u zapisima jednog mladog spahije. Štaviše, kažu skeptici, taj isti Kritija koji tvrdi da ima originalan Solonov rukopis, s njegovim beleškama načinjenim u vreme posete egipatskim sveštenicima, izjavljuje na drugom mestu da je proveo mnoge besane noći pokušavajući da se priseti detalja priče koju mu je njegov pradeda, kojem je bilo devedeset godina, ispričao kad je on bio još mali dečak od deset godina. Tu nigde nema pomena o beleška-ma pomoću kojih je Kritija mogao da osveži svoju memoriju.

Ostrvo iščezlo u noći neopisivog užasa: Umetnikovo viđenje panike na poćetku propasti Atlantide Prema drugoj teoriji, Solon je doista čuo neku takvu priču od Egipćana, ali i sami sveštenici su se naprosto oslanjali na folklorno sećanje o jednoj drevnoj invaziji, sličnoj invaziji misterioznih ,,mor-skih Ijudi" koji su, negde u 13. veku pre naše ere, najpre razorili mikensku civilizaciju, a zatim s mora napali i Egipat. Takva teorija je utoliko verovatnija, kažu njeni pobornici, ako se imaju u vidu teškoće • očuvanja nacionalnih arhiva u onim burnim vremenima kada se jedna zavojevačka sila posle druge obrušavala sa severa i istoka na urbanizo-vane zajednice istočnog Mediterana. Svakako, mi znamo iz egipatskih spomenika da je bilo takvih zavojevača kao što su ,,morski Ijudi", kasnije ratnici bronzanog doba, koje u njihovom osvajačkom pohodu na civilizovani svet nije zaustavila Atina, nego Ramzes III (oko 1195-1165. pre n. e.). Prema tome, vrlo je logično pretpostaviti da mit o Atlantidi vuče svoje poreklo iz legendi Grka i Egipćana, koji su imali razloga da pamte i predaju s kolena na koleno priče o tom ne-identifikovanom narodu koji je iskrsnuo niotkud na svojim bornim kolima i prešao more na svojim brodovima - naroda čije je oružje bilo načinjeno od jednog očigledno superiornijeg metala, orihalka sa Atlantide, ili čvrstog mesinga koji je ,,blistao kao vatra". A onda, u znak komplimenta i izvan granica čuvenom i poštovanom Solonu iz Atine, zar nisu egipatski sveštenici uveravali svog gosta, dok su mu pokazivali nadgrobni stub na kome je hijeroglifima bila zabeležena pobeda Ramzesa III nad ,,morskim Ijudima", da su i Grci potisnuli zavojevače i da i njima pripada deo časti i slave za poraz Atlantidana? Ipak, rešenje misterije nipošto nije tako jednostavno. U svakom slučaju, ono nije takvo izgledalo ostalim filozofima i istoričarima starog veka. Herodot ga uopšte ne spominje, mada je čuo za jedan narod kojeg naziva Atlantima a koji je nastanjivao unutra-šnjost Libije. Aristotel je, kao što smo videli, čitavu priču odbacivao kao najobičniju bajku. Međutim, drugi učeni Ijudi, na primer Kran-tor, prihvatili su Platonov izveštaj kao autentičan, polazeći od toga da su njegovi prijatelji videli stubove na kojima je događaj bio zapisan hijeroglifima. 1 neki drugi pisci jamče za postojanje egipatskih stubo-va, uključujući i izvesnog opskurnog geografa po imenu Marcel. On je napravio zbirku izveštaja koji su locirali sedam ostrva na Atlantiku;

jedno od tih ostrva bilo je posvećeno Posejdonu, a njegovi stanovnici sačuvali su od svojih davnih predaka sećanje na jedno izvanredno veliko kraljevstvo zvano Atlantida koje je vladalo nad svim ostalim ostrvima u Atlantskom okeanu. Ako pogledamo komentare kasnijih i bolje informisanih geografa i istoričara, uočavamo, sve u svemu, izvesnu suzdržanost tih učenjaka u smislu opredeljenja za i protiv. Nema sumnje, razlog tome je što je u prvom stoleću naše ere poznati svet bio daleko veći nego što je bio u Platonovo vreme; Atlantik, za koji se nekad smatralo da je nepogo-dan za plovidbu, sada je bio otvoren; nove zemlje su bile otkrivene, a stare mape potpuno revidirane. Shodno tome, neki od najučenijih Iju-di svog vremena, kao na primer Posejdonije, grčki filozof u tutor Ci-ceronov, jedan od najvećih klasičnih geografa Strabon i istoričar Plini-je veoma pažljivo su izbegavali da budu dogmatični u pogledu Atlanti-de. Njihovo gledište bilo je da su faktički dokazi o njenom postojanju, s jedne strane, očigledno tanki; ali da, s druge strane, silovite geofi-zičke kataklizme, koje su se dešavale tokom mnogih milenijuma i još uvek se dešavaju, čine sasvim mogućim da su čitava ostrva mogla da preko noći nestanu pod morskom površinom. Od kraja klasičnog perioda i kroz srednji vek Atlantida je pokazi-vala tendenciju da bude zaboravljena, ili da postane izjednačena sa utopijama za koje su mistici i humanisti, kao ser Tomas Mor, bili mnogo više zainteresovani. Dva velika događaja u modernoj istoriji obnovila su interesovanje za taj izgubljeni svet - renesansa i otkriće jednog novog kontinenta. Naime, Platon je nedvosmisleno rekao u ,,Timeju" da se ,,na zapadnoj strani Atlantskog mora nalazi jedan kontinent, jer je ovo more unutar Herkulovih stubova (to jest Gibral-tara) samo jedna luka, sa uzanim prolazom, ali da je ono drugo - pra-vo more, i da se zemlja koja ga oivičuje može s punim pravom nazvati kontinentom". Kolumbo je stigao do tog kontinenta 1492. godine. Njegovo veliko putovanje kao da je dokazalo, ako ne punu autentič-nost Platonove Atlantide, bar mogućnost da je neka takva kopnena masa nekada postojala, i to baš tamo gde je, prema njegovim rečima, jednom cvetalo moćno kraljevstvo iza Herkulovih stubova. Renesansni učenjaci, dobro upoznati sa delima velikog Grka, po-novo su preispitali Platonov opis tog izgubljenog atlantskog sveta, i mnogi od njih uskoro došli do ubeđenja da ga je Kolumbo otkrio baš tamo gde se, po rečima grčkog filozofa, i nalazio. Ne obazirući se, po-djednako, ni na aktuelne detalje koje je naveo Platon ni na nova isto-rijska i geografska otkrića, pobornici ,,američke teorije Atlantide" iz-mislili su sve moguće potkrepljujuće dokaze da bi opravdali svoje ve-rovanje; a to je, naravno, bilo karakteristično za 2.000 godina stare kontroverze. Prikladni mali indirektni putokazi, kao, na primer, ot-kriće jednog mesta zvanog Actlan u Meksiku, revnosno su potezani kao ,,dokaz"; i na bazi tih i sličnih koincidencija proklamovali su svoje smešne teorije naučnici čak i takvog kalibra kakav je bio Žorž Bifon francuski prirodnjak, i, kasnije, Aleksandar fon Humbolt, čuveni is-traživač. Ali, te rane spekulacije o lokaciji carstva koje je iščezlo pod tala-sima više su bile bazirane na imaginaciji njihovih autora nego na ne-kim fizičkim dokazima, što je razumljivo kad se imaju u vidu geograf-ska i geološka znanja tog vremena. U stvari, učenjaci su branili svoje omiljene teorije pomoću svih mogućih svaštica erudicije uglavnom na-pabirčenih kod klasičnih geografa - ideje kao što je, na primer, ona da se Sredozemno more formiralo na taj način što je Atlantski okean prodro unutra sa zapada kroz Gibraltarski tesnac, a Indijski okean sa istoka kroz Crveno more i Suecki kanal. Za razliku od ove teorije, švedski naučnik Olaf Rudbek, čovek ogromnog znanja i otkrivač lim-fnog sistema, više je voleo da pretrese islandske sage iz 13. stoleća u traganju za putokazima - posebno ,,Edu Snure Sturlusona" i ,,Edu Saemunda Mudrog" - da bi ,,dokazao" kako se Atlantida nalazila u njegovoj rodnoj zemlji blizu Upsale u Švedskoj. Tokom 19. veka, problem lociranja sada već slavnog ostrva bio je, bar na izgled, ,,naučniji", zato što je napredak u geografiji, a naro-čito u geologiji, ogromno doprineo našem poznavanju Zemljine kon-figuracije. Sem toga, i na opštem planu proučavanja praistorije bili su postignuti zamašni rezultati. Tragaoci za Atlantidom nisu oklevali da

iskoriste ta nova znanja za potkrepljivanje svojih teorija, tako da su kraj 19. i početak 20. veka bili zlatno doba atlantofila ili, kako su ih njihovi oponenti nazivali, atlantomanijaka. Skepticima je bilo lako da diskredituju sve pokušaje pronalaže-nja Atlantide, zahvaljujući tome što su pedanti kao Olaf Rudbek na-pravili besmisao od Platonovog izveštaja. Međutim, ostaje činjenica da su mnogi učeni i odmereni posmatrači dopuštali mogućnost posto-janja Atlantide, i čovek bi mogao optužiti Vilijama Evarta Gledstou-na da je bo ćaknut kad je predložio da bi i za naučnike i za praktičnu okeanografiju bilo korisno da se opremi jedna ekspedicija koja bi de-taljnije proučila problem. Kao što se vidi, tema Atlantide ozbiljno je proučavana, a i sada nastavlja da okupira pažnju čitavog niza raznih eksperata - istoričara, arheologa, geologa, okeanografa i izučavalaca klasike; daleko od toga da bude odbačena kao ,,plemenita laž", ona počinje da biva prihvaće-na kao maglovit obris jednog od najspektakularnijih dogadaja u isto-riji. Upravo iz tog razloga traganje za Atlantidom predstavlja tako fascinantno poglavlje u analima čovekovih istraživanja.

2) AMATERI TRAŽE ATLANTIDU

Bazične činjenice o Atlantidi navedene u ,,Timeju" i ,,Kritiji" pred-stavljaju ,,putokaze" koje detektivi, amateri i profesionalci moraju da slede u svom nastojanju da reše misteriju lokacije izgubljenog kraljev-stva:

1) Atlantida je bila ostrvo iza Herkulovih stubova, negde u Atlantskom okeanu. 2) Bila je veća od Libije i Azije uzetih zajedno. (Pod Libijom, grčki filozofi

Platonovog vremena podrazumevali su severnoafričko zaleđe od granica Egipta do Atlantskog okeana. Pod Azijom su, uop-šteno, podrazumevali Bliski istok. 0 pravom prostranstvu tih teritori-ja nisu imali jasnu predstavu). 3) Iza Atlantide, lanac ostrva vodio je do jednog kontinenta na suprotnoj strani, koji je oivičavao pravi okean. Ovo izgleda kao aluzija na dve Amerike, ali Platon, naravno, nije imao pojma o postojanju Novog sveta. Njegova kosmografija bila je bazirana na filozofskoj spekulaciji, tako da nam mapa sveta kako je bio zamišljen u četvrtom veku pre naše ere izgleda kao na priloženom crtežu:

Toliko o geografskoj lokaciji Atlantide. Platon nam daje još dve značajne geofizičke činjenice koje su važne za istraživače enigme Atlantide. On kaže:

4) Nakon poraza zavojevača sa Atlantide od strane Atinjana, ta-mo su se desili strahoviti zemljotresi i poplave, i u jednom jedinom danu i noći užasa sve armije umešane u rat bile su zbrisane, a samo ostrvo nestalo u morskim dubinama. 5) Kao rezultat sleganja velike kopnene mase, to područje gde se nekada nalazila Atlantida plitko je i puno sprudova. (S obzirom na grčko nepoznavanje voda iza Gibraltarskog tesnaca, Platon naprosto kaže: ,,more je u tim krajevima neprolazno i neprodirljivo zato što se tamo isprečila plićina od blata").

Kad bi sve informacije koje nam daje Platon bile ovako određe-ne, na pitanje da li je posredi realnost ili mit mnogo bi se lakše odgo-vorilo. Naime, odavno je poznato da su se čitava ostrva uzdizala iz mora ili nestajala u njemu zahvaljujući vulkanskim erupcijama i pod-morskim zemljotresima. 1 ukoliko idemo dalje u geološku prošlost, utoliko više vidimo da su kontinenti i mora menjali svoju konfiguraciju. 1 zaista, i sam Platon ide 9.000 godina unazad pre Solonovog vremena (6. vek pre n. e.) da bi objasnio kataklizmu koja ja razorila Atlantidu. Međutim, baš po tom pitanju nailazimo na ozbiljne teškoće zbog kojih je nepristrasnom posmatraču nemoguće da priču prihvati kao bukvalnu istinu. Neosporna je činjenica da se Platonov opis ne može nedvojbeno uskladiti sa nalazima moderne nauke. Podsećajući se, na primer, da su se događaji o kojima on priča desili, prema njegovoj hronologiji, oko 12.000 godina pre naše ere, Platon nas vraća unatrag kroz vremena sve do kamenog doba. Kako je, onda, moguće da su Atlantiđani i Atinjani u to davno vreme imali takvu naprednu tehno-lošku i urbanu civilizaciju kakvu ne nalazimo nigde drugde u svetu sve do oko 4.000 godina pre naše ere, kada prve znake jednog naprednog društva vidimo u zemlji Sumeraca? Ranije smo diskutovali o nekim karakteristikama koje Platon pri-pisuje Atlantidi - o prirodi ostrva, Ijudima koji su ga nastanjivali, nji-hovoj arhitekturi, umetnosti, religiji i drugom. To što nam filozof daje in part jeste opis jedne utopije, koja je, kao i sve ostale utopije o koji-ma su sanjali vizionari, isključivo moralistička, bez ikakve veze sa fi-zičkim vremenom. Kad je već reč o tome, moramo napomenuti da Platonovu hronologiju, baš kao i njegovu geografiju, ne treba uopšte prihvatiti kao tačnu ili definitivnu. Sve vrste statistika u drevnim tek-stovima treba prihvatiti sa izvesnom rezervom - ako ni zbog čega dru-gog, onda zato što su ih prepisivači pogrešno tumačili. Međutim, oni atlantofili koji su pokušali da obrazloženjima otklone teškoće ili nesa- glasnosti u Platonovoj priči sugerišu ideju da je 9.000 godina zapravo značilo 9.000 meseci po egipatskom računanju, što nam daje mnogo prihvatljiviju brojku od 750 godina. Dodajmo 750 na 550 pre naše ere, približnu godinu Solonove posete Egiptu, i naći ćemo se poprilično unutar perioda pisane istorije - 1.300 pre naše ere. Istraživač, narav-no, može da prihvati ili da odbaci takvo računanje.

Napred smo spomenuli niz mesta na kojima je Atlantida bila ,,prona-đena", a sada nam samo preostaje da sumiramo neke od poznatijih teorija o izgubljenom ostrvu. Ove teorije mogle bi se, grubo, svrstati u tri kategorije: literarnu, geološku i istorijsku - mada se ti prilazi problemu, dabome, uzajamno ne isključuju. Pogledajmo najpre kako stoji stvar sa teorijama koje su u manjoj ili većoj meri izvedene iz literarnih ili mitoloških izvora kombinovanih sa velikom dozom lične ,,intuicije". Godine 1912. dr Paul Šliman, unuk Hajnriha Šlimana, pronalaza-ča Troje, izjavio je u jednom američkom listu da je otkrio tajnu Atlantide, ,,izvora civilizacije". Po njegovim rečima, to mu je pošlo za rukom uz pomoć dokumenata skrivenih u jednoj feničanskoj vazi. S obzirom na epohalan podvig njegovog dede - otkriće da je Troja stvarno postojala i da nije bila mitski grad kojeg je izmislio Homer -javnost je pokazala veliku spremnost i želju da sluša reči potomka slavnog arheologa. Dr Šliman je odlučio da svoju fantastičnu priču predoči u listu New York American - čudnom medijumu za jednog učenjaka, ali ne toliko čudnom kao sam članak, koji je nosio naslov ,,Kako sam otkrio Atlantidu". U tom članku Šliman je tvrdio da mu je njegov deda osta-vio veći broj tajnih rukopisa zapečaćanih u koverte na kojima je pisa-lo: ,,0tvoriti tek posle moje smrti". Jedan od tih koverata sadržavao je ,,Dokumente o Atlantidi" Hajnriha Šlimana, ali njegov unuk nije znao koji zapravo koverat, sem to da je širom sveta poznati arheolog nažvrljao jednu belešku na svojoj samrtnoj postelji, nagoveštavajući da će tajna Atlantide biti pronađena u jednoj ,,vazi oblika sovine gla-ve". Pored toga, samrtnik je, uz

zakletvu, obavezivao onog člana po-rodice kome tajna hude poverena da svoj život posveti dokrajčivanju istraživanja čiji će dotadašnji nalazi biti nađeni u zapečaćenom kover-tu. Unuk Paul bio je taj srećni član porodice koji je nasledio doku-mente o Atlantidi, kao i vazu u obliku sovine glave, tako da je imao i privilegiju i dužnost da se posveti nastavljanju dela svog dede.

Lažni dokumenti unuka otkrivača Troje: Lokacija Atlantide prema Paulu Šlimanu:krugovi obeležavaju konture Platonove prestonice

Dokle je pronalazač Troje bio odmakao u svom traganju za Atlantidom? Prema tvrdnji njegovog unuka, stigao je dotle da je mo-gao dokazati stvarno postojanje tog ostrva na bazi čvrstih arheoloških dokaza; jer među beleškama koje je Hajnrih napravio pominjala se i jedna velika bronzana vaza pronađena prilikom iskopavanja Troje koja je, između ostalih stvari, sadržavala razne artefakte sa objašnje-njima pisanim feničanskim rukopisom i rečima ,,0d kvalja Kronosa sa Atlantide". A kako stoji stvar sa ostalim predmetima pronađenim u sovolikoj vazi feničanskog porekla? Prema Paulu, u njoj se nalazila neka vrsta medaljona od nekog metala sličnog srebru sa natpisom, opet na feni-čanskom, ,,Pravljeno u Hramu prozirnih zidova". Značajno u svemu je da on ne kaže šta je još pronašao u toj misterioznoj vazi. Naoružan tim dragocenim putokazima i stalno imajući na umu svoju dužnost prema slavnom dedi, Paul u listu New York American piše da se bacio na posao da prouči problem Atlantide koji je zbunji-vao Ijude još otkako je Platon obznanio detalje o ostrvu iščezlom pre više od 2.000 godina, i da su ga njegova istraživanja najzad dovela do rešenja. Njegovi metodi i rezultati, naglašavao je, bili su u skladu sa najvišim akademskim standardima, kao što je to i dolikovalo čoveku koji je bio unuk pronalazača Troje, a i sam doktor filozofije. Između ostalog, pažljivo je proučio ne samo literaturu drevnih civilizacija istoka i zapada, nego i literaturu Novog sveta. Ukratko, tvrdio je ka-ko se sada pokazalo da su grčki, feničanski i haldejski tekstovi i tek-stovi Maja imali jedan zajednički izvor koji se mogao logično objasniti samo postojanjem jedne prototipske kulture - naime one na Atlanti-di, koja je ležala na pola puta između Starog i Novog sveta. Dr Šliman tvrdi kako je imao izuzetnu sreću što je: prvo, naišao na jedan haldej-ski tekst koji je bio prokrijumčaren iz nekog budističkog hrama u La-si; i drugo, što mu je u ruke došao ,,Troano kodeks", rukopis Maja koji se čuva u Madridu. On je oba ta dela preveo i otkrio da ona opi-suju jednu strašnu

kataklizmu koja je zahvatila zemlju zvanu Mu. Ka-kvo je, pita on, značenje ta dva izveštaja o istom dogadaju - jednog iz centralne Amerike, drugog iz centralne Azije - ukoliko ne bi postuli-ralo postojanje jedne roditeljske kulture u Atlantiku?

Navodni opisi kataklizme: Sekcija ,,Troano kodeksa", koja zapravo govori o astrologiji

Paul Šliman je obećao u američkom listu da će dati odgovor na to i sva druga pitanja u knjizi koja će se ,,uskoro pojaviti". Knjiga se me-đutim, nikada nije pojavila. U stvari, dr Šlimana su njegovi nemački kritičari javno optužili da je varalica; jedan od njih, Vilhelm Der-pfeld bio je saradnik njegovog slavnog dede. Čitava afera se završila onako kako se i mogla očekivati: Paul Šliman i njegova vaza u obliku sove, medaljon sa natpisom na feničanskom jeziku, velika bronzana urna iskopana u Troji, artefakti koji su nosili reference o kralju Kro-nosu sa Atlantide, i haldejski rukopis iz Lase u Tibetu - sve je to nestalo sa scene ubrzo nakon objavljivanja senzacionalnog članka u listu New York American.

Razlozi su prilično očigledni. Pre svega, znalo se da je Hajnrih Šliman pokazivao samo površno interesovanje za Atlantidu i da nije vršio nikakva posebna istraživanja u tom pravcu. Drugo, niko sem Paula nije video vazu, urnu i ostale artefakte za koje je on tvrdio da mu ih je ostavio njegov deda. Treće, još uvek nikome nije uspelo da ubedi filologe kako je u stanju da čita jezik Maja.

Mada je dr Šliman imao svoje žestoke kritičare, za njega bi se u sva-kom slučaju moglo reći da je podstakao interesovanje i za druge kul-ture sem za one koje su proistekle iz mediteranskih civilizacija. U stvari, još i pre nego što je Paul Šliman obznanio svoju priču, rodila se jedna nova škola etnologije koja je, u traganju za korenima civilizacije, upirala svoj pogled prema zapadu umesto prema istoku. Te teorije bile su delimično bazirane na Platonovoj tvrdnji da su atlantidski zavojevači došli sa jednog ostrva na zapadu - zemlje koja je bila jedan od odskočnih kamenova do ,,prvog kontinenta" na dru-goj strani Atlantskog okeana. Na osnovu toga atlantofili su zaključi-vali da su stanovnici Atlantide, ploveći prema istoku i osvajajući i ko-lonizujući kontinentalni deo Evrope, mogli isto tako u istoj misiji da plove prema zapadu do dveju Amerika. A ako je tako, samo po sebi nametalo se pitanje da li postoje bilo kakvi dokazi o jednoj naprednoj civilizaciji u dve Amerike koju je do tih obala doneo neki narod sa sredine Atlantika? Ili, alternativno, da li je civilizacija u Stari svet sti-gla iz Novog, koristeći Atlantidu kao usputnu postaju? Dr Augustus Le Plonžon, lekar francusko-američkog porekla, bio je jedan od onih koji su verovali da je baš tako bilo. Svoje nalaze objavio je 1869. u knjizi kojoj je dao naslov ,,Kraljica Mu i egipatska sfinga". ,,Rešenje tog veoma spornog pitanja medu modernim naučni-cima", kaže on u predgovoru knjige, ,,naime postojanje, propast i po-tonuće jednog velikog ostrva u Atlantskom okeanu, kako je to pisao Platon u ,Timeju' i ,Kritiji', pronađeno je u spisima Maja". Četiri razna autora, kaže on, ostvila su opise čuvene kataklizme. Dva od tih rukopisa preživela su u manuskriptnoj formi kao kodeksi poznati pod nazivom ,,Troano" i ,,Kortezianus"; treći je bio ugraviran na jednom kamenu u hramu kod Ćičena; a četvrti je

napisan hiljade kilometara od centralne Amerike, u samoj Atini, i to u obliku jedne epske poeme na jeziku Maja. Treći od tih opisa bio je onaj za koji je dr Le Plonžon tvrdio da je uspeo da ga pročita ,,zato što je pisan hijeratskim (sveštenskim) slovi-ma Maja, koja su slična egipatskim. Svako ko ume da čita hijeratske egipatske zapise moći će bez teškoće da prevede pomenutu legendu uz pomoć rečnika Maja". Doktorovu tvrdnju da su hijeroglifi Maja identični egipatskim ne dele specijalisti za bilo koji od ta dva jezika, a ne može je prihvatiti ni bilo ko drugi ko se potrudio da konsultuje sam ,,Troano kodeks". Pre- kolumbovski majanski rukopis ,,Troano" jedna je od četiri knjige koje su preživele pogrom opisan 1565. u knjizi biskupa Lande ,,Rela-cion". ,,U posedu Maja", piše biskup, ,.pronašli smo veliki broj knjiga napisanih tim njihovim slovima, i pošto nisu sadržavale ništa sem raz-nih praznoverica i đavolovih laži, mi smo ih sve spalili, što je domoro-ce ispunilo dubokom tugom i jadom". Dve od tih knjiga, ,,Troano" i ,,Kortenzianus" nalaze se u Madri-du; treća u Drezdenu; a četvrta u Parizu. Nijedna od njih ne potiče iz Jukatana, kako dr Le Plonžon kaže, nego iz jednog kraja dalje prema jugu gde su luk i strela bili nepoznati i gde su glavno oružje sačinjavali koplja, sulice, sekire i štitovi. Sva četiri bila su verovatno napisana u 14. ili 15. veku naše ere, ali njihovi sadržaji očigledno su mnogo stari-jeg datuma. Danas vlada prilično jednodušno mišljenje da te knjige govore o stvarima mitološke prirode, zatim o kalendaru Maja, o poljoprivredi, najezdama skakavaca, lovu, tkanju, muzici i slično. Proučavanje ,,Troano kodeksa" je u pravom smislu reči fascinan-tan doživljaj, zato što čovek kroz lepe crteže bogova, kraljeva, ratnika i životinja može bukvalno da ,,ščepa" atmosferu i senzibilitet tog vre-mena. Naporedo sa crtežima nalaze se neke vrste piktografa ili ideo-grafa. ali koji nemaju baš nikakve veze sa egipatskim hijeroglifima, kako to dr Le Plonžon tvrdi. Čovek se mora zapitati da li je on ikada video bilo koji od četiri rukopisa Maja, i šta mu je, uopšte, davalo pravo da tvrdi kako ume da čita pismo drevnih Egipćana. ma - do izmišljanja ,,Zemlje Mu", koju on identifikuje sa Platonovom Atlantidom, napominjući: ,,Nadajmo se da niko neće biti toliko drzak da tvrdi kako je Platon bio u koliziji sa autorom ,,Troano rukopisa". Doktor je očigledno imao na uniu sličnost između nekih grčkih i nekih majanskih opisa kataklizme. Ove poslednje, kakve nalazimo u ,,Troano kodeksu", on ovako prevodi: ,,Postojbina brežuljaka i blata, Zemlja Mu bila je žrtvovana. Dvaput uzdizana, ova oaza iznenada je iščezla preko noći, stalno po-tresana vulkanskim silama. Budući uzano, kopno je tonulo i uzdizalo se nekoliko puta i na različitim mestima. Na kraju je površina popusti-la i deset pokrajina bilo je rascepljeno i rasuto u komade; nemoćni da odole silama seizmičkih potresa, oni su potonuli zajedno sa svojih šezdeset i četiri miliona stanovnika, 8.060 godina pre pisanja ove knjige", Prema dr Le Plonžonu, dakle, pravo ime Atlantide bilo je Mu; a ta Zemlja Mu bila je naprosto jed-na od kolonija Maja, koji su prvi doneli civilizaciju Evropi, Africi i Aziji - u stvari, čitavom svetu. Ma-janski moreplovci posetili su obale svih kontinenata, njihovi ratnici pokorili su čak i tako daleke zem-

Ije kao što je Japan, a Mu je na-prosto bila neka vrsta poštanske postaje na transatlantskoj maršruti do Mediterana - detalj koji se sla-že sa Platonovim opisom Atlantide kao odskočne daske za veliku inva-ziju 9.500 godina pre naše ere. Me-đutim, ne računajući tu tačku sa-glasnosti, dr Plonžon i Platon nam pričaju dve veoma različite verzije o izgubljenom ostrvu, možda zato što je prvi bio zastupnik superiornosti američke kulture, a drugi evropske. U tom pogledu, teorije dr Le Plonžona i njegovih američkih sled-benika predstavljaju protivtežu spekulacijama evropskih učenjaka koji su, kao dr Olof Rudbek, smeštali Atlantidu negde u Švedskoj, ili kao Jurgen Spanut, koji je tvrdio da se ona nalazila na ostrvu Helgo-land, ili rasistički ideolog Karl Georg Žedž, koji je tvrdio da je ona bila domovina čiste arijevske rase, plavih i plavookih Ijudi koji su

stvorili jednu visoko moralnu civilizaciju i na kraju se izopačili kroz mešovite brakove sa ,,nižim sojem", što će reći nearijevcima.

1 tako, baš kao što su mnogi komentatori Atlantide sticali svoje pristaše asocirajući Platonovo utopijsko ostrvo sa nekom naročitom domovinom ili rasnim stavom, tako je i majanska hipoteza dr Le Plon-žona imala znatan uticaj na Sjedinjene Države s kraja 19. veka, gde je nacionalni ponos bio polaskan doktorovim ,,dokazima" da Amerika predstavlja pradomovinu svetske civilizacije. Njegovo delo, sem toga, usmerilo je pažnju međunarodne javnosti na polinezijske narode čija je kultura, preko Maja, bila povezana sa kulturom zapadnog sveta. Iz te hipoteze iznikao je još jedan izgubljeni svet atlantidskog tipa zvan Lemurija, o kome ćemo raspravljati kasnije.

Teorije koje je izneo dr Plonžon bile su ili totalno ignorisane ili prim-Ijene sa učtivim ćutanjem od strane ozbiljnih izučavaoca mita Atlan-tide, što je shvatljivo kad se ima u vidu prilično svadljiv ton koji on koristi u svojoj knjizi ,,Kraljica Mu i egipatska sfinga" i njegova sklo-nost ka tvrdnjama kao što su: ,,Isus je govorio jezikom Maja" i ,,Hal-dejci su, kao što smo videli, po svome poreklu bili kolonija Maja i upotrebljavali su metar kao svoj standard za merenje dužine". Narav-no, sve takve tvrdnje su čist besmisao, baš kao što i doktorovi lični na-padi na etnologe tog doba predstavljaju danas krajnje zamorno štivo. Pa ipak, njegova knjiga, na svoj ekscentrični način, bila je delo paralelno mnogo impresivnijem opusu Ignacijusa Donelija, briljan-tnog američkog samoukog advokata i političara čija knjiga ,,Atlanti-da: atnidiluvijalni svet", prvi put objavljena 1882. godine, predstavlja jedno od klasičnih dela na temu Atlantide. U stvari, Doneli i njegov sledbinik Luis Spens povratili su dostojanstvo i naučni ugled prouča-vanju Atlantide koje je veoma lako postalo privlačna meta raznih diletanata i varalica. Izvesna predstava o značaju Donelijeve knjige može da se stekne iz ogromnog odjeka koji je ona izazvala širom čitavog sveta, a još više iz činjenice da ona nikada nije bila odbačena kao tvrdnja o zajednič-kom izvoru kulture ranih naroda sa obe strane Atlantika. Da bi doka-zao svoju tezu, Doneli je temeljito proučio religije i stvarne artefakte drevnih civilizacija, Egipta s jedne i centralne Amerike s druge strane, i na osnovu svojih studija zaključio da među njima ima dovoljno slič-nosti za iznošenje naučne pretpostavke o jednoj plodonosnoj prakul-turi. Po njegovom uverenju, taj zajednički imenitelj bila je Atlantida, domovina kolonija na obe strane okeana.

Mastoviti izveštaji o iščezlim

t i

Suština Donelijeve teorije svodi se na sledeće: jedan izgubljeni kontinent, koji sada leži ispod morskih talasa tačno tamo gde ga je Platon geografski locirao, slao je svoje koloniste u severnu i južnu Evropu, severnu i centralnu Ameriku, zapadnu obalu Afrike i istočno Sredozemlje, i na taj način preneo svoje običaje i svoje veštine naro-dima svih tih zemalja. Svoju tezu autor izlaže u dvadeset i četiri poglavlja, čiji naslovi pokazuju trezvenost i naučni pristup problemu. Glava peta, na pri-mer, nosi naslov ,,Svedočanstvo mora"; glava šesta ,,Svedočanstvo flo-re i faune"; ostale glave razmatraju takve teme kao što su legenda o potopu, poređenje civilizacija Starog i Novog sveta, mumificiranje, bronzano i gvozdeno doba, poreklo abecede.

Za nas, četiri stotine godina kasnije, studija Ignacijusa Donelija je tipičan primer onoga što njegov izdavač kvalifikuje kao, što se Atlantide tiče, ,,jedan od poslednjih izliva učenosti pre nego što je svet bio preplavljen mediokritetstvom". Drugim rečima, ona je nabi-jena mnogim mutnim i fascinantnim podacima koji su bili rezultat autorove ogromne načitanosti i erudicije. Ali najvažniji doprinos koji je Doneli dao atlantologiji sastojao se u tome što je od nje načinio ,,uglednu" disciplinu, srodnu takvim legitimnim studijama kao što su geologija, mitologija, filologija i tako dalje. Ovaj ingeniozni samouk spasao je Platonovu priču iz mutljaga pseudonauke u koji je bila pro-terivana još od četvrtog veka pre naše ere, čineći da i samo ime Atlan-tida postane bezmalo anatema za seriozne naučne duhove kao što je bio Bendžamin Džovet. Da nije bilo Donelijeve knjige, možda bi čita-va ta tema, do ovih naših dana bila svrstana u paranaučni bućkuriš, naporedo sa astrologijom i alhemijom. Ali njegova studija odmah je bila priznata od strane svih obrazovanih Ijudi kao ozbiljna prezentaci-ja i istraživanje činjenica na bazi kojih čitaoci treba da izvuku sopstve-ne zaključke. Mnogi čitaoci bili su ubeđeni da je Doneli dokazao isti-nitost Platonove priče. Atlantida je, na kraju krajeva, postojala;preostajalo je samo da se pronađe definitivni dokaz negde ispod talasa Atlantika. Ignacijus Doneli je, dakle, bio otac naučne atlantologije, i sva racionalna istraživanja sledila su putokaze koje je on postavio. Njego-vi sledbenici pojavljivali su se širom čitavog sveta odmah nakon što je njegova popularna knjiga bila prevedena na glavne evropske jezike. Škole atlantologa i udruženja atlantofila nicali su kao pečurke posle kiše; neke od tih asocijacija bile su ozbiljne, neke šaljivo-ozbiljne. Francuzi su, na primer, osnovali ,,Atlantidsko društvo", koje se raspa-lo na dve grupe; jedna od njih stavljala je akcenat na intelektualne aspekte svog hobija, druga na društvene, tako da je čovek mogao da bira da li da prisustvuje nekom predavanju sa prvom grupom, ili da ode na piknik sa drugom. U Engleskoj, Donelijeva knjiga bila je prihvaćena znatno trezve-nije. Ona je inspirisala naučnike od ranga i prestiža jednog Luisa Spensa (1874-1955), škotskog mitologa i velikog autoriteta za drevni Meksiko, da se još dublje zagnjure u folklor primitivnih naroda.

Nestali kontinent smešten na Srednjeatlanskom grebenu: Mapa Atlantide i njenog kraljevstva prema Ignacijusu Doneliju Luis Spens je verovatno poslednji iz te škole atlantologa koji svo-je teorije baziraju na bukvalnom prihvatanju lokacije i vremena u onom smislu kako ih navodi Platon - poslednji zato što nema bogzna šta novo da se kaže posle temeljitih istraživanja koju su on i Doneli izvršili u oblasti folklora, religija, jezika i artefakata Starog i Novog sveta. Njihova argumentacija je veoma jasno određena i potkrepljena velikim mnoštvom činjenica koje oni prezentiraju čitaocu pozivajući ga da ih sam proceni: naime, da je nekada postojao jedan kopneni most izmedu Evrope i Amerike, koji je najvećim delom razoren u raz-nim kataklizmama, ostavivši samo ostatke u vidu ostrvskih lanaca: Azorska, Maderska, Kanarska, Zelenortska i Zapadnoindijska ostrva. Drugim rečima, ta ostrva su vrhovi planinskih masiva čije su padine potopljene, a samo najviši vrhovi ostali iznad vode. Duž Atlantskog okeana, protežući se od severa prema jugu, gotovo od pola do pola, leži Srednjeatlantski greben, gde dubina vode iznosi samo 90-110 me-tara - za razliku od Nerzove Dubine prema zapadu, gde je more du-boko oko 1.100 metara. Upravo zahvaljujući tom kopnenom mostu, tvrde oni, došlo je do kulturnih srodnosti Egipta i centralne Amerike - naizgled prihvatljiva teorija, koja još uvek inspiriše amatere okeanografe da tragaju za podmorskim ostacima izgubljene kopnene mase.

Naglasak se sada premestio na geološke dokaze. Šta su stručnjaci, na primer, mogli da dokažu o podmorskoj konfiguraciji Atlantika? Neki ciničniji posmatrači čitave ove kontroverze odgovarali su da geolozi mogu u priličnoj meri da dokažu ono što žele kad je reč o praistorij-skim događajima - pa, dakle, i kopneni most koji je spajao Maroko sa centralnom Amerikom. Drugi su, opet, bili ubeđeni da je negde to-kom miocena, pre dvadeset i sedam miliona godina, došlo do snažne vulkanske aktivnosti koja je raskomadala atlantsku kopnenu masu, ostavivši samo one ostrvske lance koji i danas postoje. 1 kao da žele da stvari još više komplikuju, treći teoretičari su istupali sa ,.dokazima" o dva izgubljena kdntinenta - jedan u istočnom Atlantiku zvan Atlanti-da, drugi u zapadnom Atlantiku zvan Antilija. Sve što je preostalo od prve kopnene mase jesu ostrva duž obale Afrike; a od druge arhipelag poznat pod imenom Mali i Veliki Antili. Teškoće sa ovim teorijama su, dabome, u tome što nas one vraća-ju daleko unatrag u vremenu - do jedne epohe kada se čovek još nije bio pojavio na sceni, a da i ne govorimo o nekakvom visokocivilizova-nom stvorenju koje Platon opisuje. 1 upravo ta neporeciva činjenica naterala je Luisa Spensa i njegove sledbenike da promene svoj stav i suze svoje traganje za Atlantidom na postglacijalnu epohu: to jest, na oko 30.000 godina pre naše ere. kada je jedna rasa Ijudi nastanjiva-la pećine u južnoj Francuskoj i severozapadnoj Španiji, gde je o svo-joj aktivnosti ostavila izveštaje u vidu čuvenih crteža na nalazištima kao što su Lasko i Altamira. Prema Spensu, ti Ijudi - ukoliko sami i nisu poticali sa Atlantide - svakako su bar svoje umetničke i tehničke veštine poprimili iz tog centra civilizacije. Pre 10.000 godina, postojao je i drugi vid prodiranja Atlantiđana u Evropu - ovoga puta preko jedne rase Ijudi koje entolozi nazivaju Azilijancima, čiji su pripadnici uvek bili sahranjivani licem okrenuti prema zapadu. Da li se taj speci-fični običaj imao pripisati činjenici da je njihova prvobitna domovina ležala u pravcu zalazećeg sunca, tamo negde na Atlantiku? A ako je tako, da li su baš oni preživeli nesreću koja je zadesila Atlantidu -tačno onakvu i u ono vreme kako to Platon opisuje? Argumenti Luisa Spensa davali su geolozima, etnolozima i prei-storičarima pune ruke posle, prezentirajući im uvek nove ili obarajući stare dokaze. Ali, u to isto vreme, bilo je i drugih veoma izazovnih geofizičkih, pa čak i astronomskih teorija koje su privlačile pažnju atlantologa. Najčuvenija među njima bila je kosmološka teorija Hansa Herbigera iz Beča.

Herbiger, koji je prema nekim komentatorima bio genije, prema drugima varalica. izneo je 1913. godine senzacionalnu teoriju da Me-sec nije bio Zemljin satelit, nego samostalna planeta koja se okretala oko Sunca svojom sopstvenom prilično nepravilnom orbitom. Otprili-ke pre 15.000 godina, Mesec koji se dugo vremena približavao Zemlji, najzad je bio zahvaćen gravitacijom naše planete; od tog vremena on je prestao da bude nezavisna planeta i postao Zemljin satelit.

Neosporna sličnost mitova sironi sveta: Mnogi narodi čuvaju sećanje na kataklizmu praćenu strašnim Potopom (gravira iz 16. veka)

Ali taj značajni kosmisčki događaj ostavio je kolosalne posledice u pogledu oblika i konfiguracije našeg globusa. Zemlja je bila takore-ći zgnječena u svoj sadašnji elipsoidni oblik; njena kora se rascepila; došlo je do mnogih vulkanskih erupcija; a seizmički potresi uzdrmava-li su Zemljinu površinu duž linija rascepa. Još drastičnije od tih silovi-tih promena bilo je ponašanje okeana i mora, koji su ogromnim silama bili privučeni sa'polarnih širina prema ekvatoru, da bi se tu zgomilali u vidu jednog džinovskog talasa pre nego što će se ponovo povući dok je zarobljeni Mesec zauzimao svoju novu orbitu, a dejstvo njegove gravitacione sile na vode Zemlje počelo da reguliše plime i oseke kakve danas poznajemo.

Ako je Hans Herbiger u pravu. to jest, ako Mesec nije satelit otkinut od tela Zemlje nego ,,zarobljena" planeta - onda i folklor o potopima i velikim katastrofama sačuvan u mitovima širom čitavog sveta nije drugo do jedan eho tog vremena kada je veći deo našeg sveta bio razoren vatrom i vodom, vremena kada je čitav Atlantski okean bio preplavljen plimom stotinama metara visokom. Drugim re-čima, upravo ta katastrofa zabeležena je u hebrejskom mitu o Noji i njegovom kovčegu, u grčkoj bajci o Deukalionu i njegovoj barci, i u egipatskoj priči o Atlantidi onakvoj kakva je ispričana Platonu. Istina, nijedan današnji astronom od renomea ne podržava Herbige-rovu teoriju sem, možda, kao jedan san ili - moglo bi se reći - kao košmar jednog vizionara. Ali njegove ideje nastavljaju da uzbuđuju onu školu atlantologa koja insistira da Atlantida leži negde ispod talasa zapadnog okeana. Usput rečeno, jedan od tih mitova, za koji se kaže da potkreplju-je Herbigerovu teoriju, jeste Otkrovenje sv. Jovana Božanstvenog. Propast Vavilona, o kojoj se govori u 17. i 18. poglavlju te apokalip-tične knjige, pristalice takozvane gladjalne kosmogonije tumače kao aluziju na katastrofu Atlantide, bez obzira na to što zvanični tumači Biblije smatraju da je Otkrovenje napisao neki neidentifikovani rani hrišćanski pastor. mnogo više zainteresovan za proricanje budućnosti Crkve nego za pričanje o paganskoj prošlosti. Nije tako, kaže H. S. Belami, vođa okultne škole atlantologa; po njemu, sv. Jovan Božan-stveni bio je učenjak potkovan u pitanjima astrozofije. simbologije, numerologije i mnogih drugih

hermetičkih disciplina, i svoja Otkrove-nja crpeo je iz drevnih knjiga koje su sadržavale izveštaje o velikim kosmičkim potresima. H. S. Belami smatra da i staroislandske sage ,.Eda" predstavljaju još jednu potvrdu Herbigerove lunarne teze, a posebno najstarija od tih poema, ,,Veluspa", ili ,,Sibilino proročanstvo". U toj poemi mi ču-jemo reči jedne nadahnute proročice ,,koja sedi na svom tronu, obra-ćajući se Odinu, dok bogovi slušaju njene reči". (Odin je bio najstariji i najpoštovaniji bog svih starogermanskih plemena, bog pobede). I ovde, kao i u ,,Knjizi otkrovenja", mišljenje veoma mnogo zavi-si od subjektivne interpretacije teksta. Tamo gde ortodoksni naučnici vide jedan ditiramb od onog tipa folklorne književnosti čije nam zna-čenje izmiče ili nas zbunjuje - sve one lampe, svećnjaci, čudni muzički instrumenti, oči i rogovi životinja koje nikada nisu viđene ni u jednom zoološkom vrtu ali se pojavljuju u svakom drugom abzacu ,,0tkrove-nja" - mističarima sve to izgleda ne samo moguće nego i vero-dostojno. Takvo oslanjanje na ,,0tkrovenja" karakteristično je za onu školu atlantologije koja svoje teorije zasniva gotovo isključivo na svedočanstvima mitova. Ukratko, okultisti insistiraju da je Platonov izveštaj suštinski tačan u svim svojim detaljima i da zbog toga moramo Atlantidu tražiti tamo gde je i rečeno da se nalazi - u Atlantskom okeanu. Za razliku od njih, mnogi eminentni učenjaci zanemaruju Platonovu geografiju i traže lokaciju Atlantide na drugim mestima, koja im izgledaju prihvatljivija sa arheološke tačke gledišta. S tim u vezi treba napomenuti da su razne teorije - neke od njih ,,naučne" a neke naprosto maštovite - bile iznete od strane francuskih i nemačkih istraživača Afrike, naročito u poslednjoj četvrtini 19. veka, kada su francuske trupe na kamilama tek počele da prodiru u dublju unutra-šnjost Sahare. Neka od ideja koje su zastupali ti afrički putnici svoj nastanak više duguju romantičnom nego realističkom poimanju istori-je, i simbolizovani su u proslavljenom romanu Pjera Benoa ,,Atlanti-da", koji je doveo do ^tkrića" grada atlantidske kraljice Antineje na mestu zvanom Abelesa u južnom Alžiru. Pisac ovih redova posetio je taj takozvani grad, koji je od znatnog interesa za istoričare Sahare, zato što je posredi jedna veoma stara tvrđava, nastala možda još u periodu rimske okupacije severne Afrike. Bilo je to, bez sumnje, važno uporište domorodačkih Tuarega u kojem se nalazila grobnica jedne bogate i važne žene. sahranjene zajedno sa njenim draguljima i ličnim stvarima. Možda je ona čak bila Tin Hinan, legendarna kralji-ca Tuarega, ali zasigurno nije bila vladarka ostrvskog kraljevstva koja opisuje Platon. Postoje i razna druga mesta u Africi koja se navode kao lokacija Atlantide. Francuski geolog Pol Boršar i nemački istoričar Albert Herman smatraju da se ona nalazila u Tunisu; francuski istraživač Anri Lot zastupa tezu o centralnoj Sahari; nemački antropolog Leo Frobenijus veruje da je to bila oblast Joruba u Nigeriji; francuski arheolog Feliks Berlioz premešta Atlantidu u Maroko; a nemački ori-jentalista Jozef Karst ,.seli" je na sasvim drugi kraj afroazijskog konti-nenta, negde u Persijski zaliv odakle je, kako on dokazuje, otpočela migracija indoatlantske rase graditelja megalitskih spomenika. Postoji i veći broj teoretičara koji zastupaju tezu o evropskim lokacijama. Gledano iz ugla istorijskih dokaza. najubedljivije zvuči Tartesos, antički grad koji se u Bibliji spominje pod imenom Taršiš. Za Tartesos se smatra da je bio smešten na ušću reke Gvadalkivir u jugozapadnoj Španiji, severno od Kadiza. Početkom bronzanog doba to je bila obračunska stanica za fernčanske flote koje su prevozile engleski, francuski i španski kalaj i bakar do topionica u istočnom Mediteranu. Pa ipak, mada su postojanje Tartesosa potvrdili ne samo pisci Starog žaveta nego i grčki i rimski geografi, ostaci tog grada nikada nisu bili pronađeni uprkos intenzivnim iskopavanjima.

Jedno od evropskih lokacija Atlantide: Nemaćki istoričari Šulten i Renih su Platonovu prestonicu smestili u Tartesos, na ušću Gvadalkivira Bez obzira na to, nemački istoričari Adolf Šulten i Rihard Renig bili su ubeđeni da je Tartesos bio prestonica Atlantide koju je Platon opisao kao bogatu metalima i centar civilizacije iza Herkulovih stubo-va. Ovu teoriju dalje je razvila gospođa E. M. Višou, uporni amater--arheolog; ona je punih četvrt veka tragala za materijalnim dokazima postojanja Tartesosa i na kraju iznela tvrdnju da ih je pronašla u ba-karnim rudnidma Rio Tinto koje su, kako je rekla, eksploatisali Ijudi neolitskog doba. Na osnovu svojih istraživanja ona je zaključila da Tartesijansko kraljevstvo nije bilo sama Atlantida, nego jedna kolonija koju su na evropskom kopnu podigli Atlantiđani pre 12.000-14.000 godina. Francuski botaničar dr Ferdinand Židon nudi sasvim drugačije argumente za još jednu evropsku lokaciju: on smatra da se Atlantida nalazila u Engleskom kanalu, izmedu Irske i Britanije, i da je potonu-la usled jedne velike poplave tokom hronzanog doba. Njegovi dokazi, zasnovani na karakteru biljnih vrsta i klimatskih promena tokom pra-istorijskog perioda u severnoj Evropi, usledili su kao rezultat istraži-vanja da li je mit o Atlantidi mogao proisteći iz izveštaja primanih u južnoj Evropi o velikim poplavama koje su se dešavale duž severnih obala, a naročito duž obala Britanije i Irske. On zaključuje da su se Atlantida i cvetajuća civilizacija koju je opisao Platon odnosili na jednu kulturu bronzanog doba u severnoj Evropi. 1 tako, vidimo da je lokacija Atlantide bila premeštana sve dalje i dalje prema severu, i to poglavito od strane onih istraživača koji su, svesno ili nesvesno, priželjkivali da tu arhetipsku civilizaciju identifi-kuju sa svojom sopstvenom nacijom. Već smo spomenuli Nemca Kar-la Georga Žedža koji je Atlantiđane identifikovao sa plavookim i pla-vokosim arijevcima, anticipirajući za nekoliko godina nacističku teoriju o germanskom natčoveku. A poslednjih godina još jedan Ne-mac, Jirgen Španut. proglasio je za prestonicu Atlantide jedan pod-morski grad po imenu Bazileja pored ostrva Helgolanda (kod ušća Labe u Nemačkoj). Španut tvrdi da je izneo na površinu kamene kocke za popločavanje ulica iz

potonulog grada, što bi trebalo da potkrepi njegovu teoriju o pobedonosnim severnim narodima koji su protutnjali širom Evrope sve do Egipta zato što su bili prinuđeni da napuste svoje domove na ostrvu u jednom dobu strašnih katastrofa. istorijsko doba. Astralna vidovitost ,,omogućila" je njenim prakticisti-ma da ovako opišu jedno stvorenje zvano Lemurijanski čovek: ,,Njegov stas bio je džinovski, negde između 3,5 i 4,5 metra... Imao je izduženu donju vilicu, čudno spljošteno lice, oči male ali pro-dorne i čudno razmaknute, tako da je mogao da gleda i ustranu baš kao i ispred sebe, dok mu je oko na potiljku glave - na tom delu kosa, naravno. nije rasla - omogućavalo da gleda i u tom pravcu... U njegovoj desnoj ruci bio je omotan kraj jednog dugog konopca nači-njenog od neke vrste biljke puzavice, kojim je pridržavao jednog ogromnog i odvratnog reptila, donekle sličnog pleziosauru. Lemuri-janci su, u stvari, pripitomili ta stvorenja i istrenirah ih, da koriste njihovu snagu u lovu na druge životinje".

Više izgubljenih kuntinenata: Mapa Atlantide, Lemurije i Mua (u Polineziji) iz 1913. godine, prema austrijaneu Herbigeru U sledećem poglavlju diskutovaćemo o izgubljenom kontinentu Lemuriji i njegovim stanovnicima. Gornji ..opis" navodimo sada samo kao primer okultnog prilaženja priči o Atlantidi, odnosno kao kon-trast čisto naučnom istraživanju. Ozbiljni atlantolozi osuđuju prednji stav kao neodgovoran, pa čak i frivolan, videći u njemu neku vrstu amaterskog hlebetanja koje diskredituje čitavu stvar. Naime. sasvim je izvesno da nikakvo istraživanje ne može da dokaže postojanje ta-kvih stvorenja koja su bila visoka pet metara i imala jedno oko na potiljku. Ti humanoidi spadaju u onu kategoriju imaginarnih Afri-kanaca koji su. prema opisu istoričara Plinija, imali glave nasred grudi. S druge strane, novi faktički. dokazi o postojanju Platonove Atlantide prezentiraju nam se gotovo svake godine - da bi od nekih bili prihvaćeni kao definitivni, a od drugih odbačeni kao neubedljivi. Najnovija i u naučnom pogledu najortodoksnija teorija koja bi jed-nom zauvek mogla da reši misteriju jeste ona koju zastupaju profesio-nalni arheolozi, podržavani od istoričara, geologa i vulkanologa -impozantno mnoštvo naučnika kojima obrazovanost i akademski rang ne dozvoljavaju da podlegnu fantaziji i dokonim spekulacijama. Ti specijalisti veruju da im je najzad pošlo za rukom da identifi-kuju Atlantidu. Dokazi i metodi kojima oni prate raspoložive tragove predstavljaju temu zasebnog poglavlja. Međutim, sada ćemo najpre ispitati neke druge teorije koje nas - polazeći od jezgra Platonove priče o Atlantidi - odvode do još nekih novih i još čudnijih izgubljenih svetova.

3) LEMURUA - ILI MU? Kao što smo videli, mit o Atlantidi motivisao je mnoge učenjake da koriste sve moguće izvore nauke u svom traganju za istorijskom is-tinom. Paralelno s tim, on je inspirisao i

one radoznale duhove koji veruju da se istina može lakše dokučiti spiritualnim nego fizičkim sredstvima. U ovu grupu spadaju teozofi, antropozofi, jogi, i mističari uopšte. Prihvatajući Platonovog ,,Timeja" i ^ritiju" kao značajne i dra-gocene izvore, okultisti tvrde da imaju pristup i do još starijih doku-menata koji su, prema njima, otkrivani širom čitavog sveta, a naročito u Indiji, Tibetu i centralnoj Americi. Najčuvaniji od tih tajanstvenih izvora je delo ,,Akaški izveštaj" za koje Austrijanac Rudolf Štajner, osnivač Antropozofskog društva, tvrdi da sadrži nekoliko poglavlja o Atlantidi. Što je još zanimljivije, ti Jzveštaji" govore o jednom izgub-Ijenom svetu starijem čak i od Atlantide: naime, o zemlji Lemuriji, či-tavom jednom kontinentu koji sada leži potopljen ispod voda Tihog okeana. Lemurijanci su, stoji u ,,izveštajima'1, bili preci Atlantiđana, od kojih potiče moderni čovek. Prema sledbenicima Rudolfa Štajne-ra, postoje, ili će postojati pre nego što Ijudska evolucija bude završe-na, sedam izvornih rasa Ijudi: prve dve su još nepoznate; treća su bili Lemurijanci; četvrta Atlantiđani; peta Arijevci; a još dve treba da dođu. Gde je, dakle, Lemurija? Šta je ona? 1 koliko znamo o njoj? Ime je prvi put sugerisao 1855. engleski zoolog Filip Latli Sklejter koji je postulirao jedno područje u Pacifiku kao praiskonsku postojbinu le-mura; po njemu, ove životinje uvek iznova osećaju atavističku potre-bu da se vraćaju u taj kraj. Sklejterova teorija je, izgleda, bila inspiri-sana naučnim verovanjem tog doba da leminzi iz Norveške, u svojim samoubilačkim migracijama koje se ponavljaju svake četiri godine, pokušavaju da se vrate u svoju pradomovinu - Atlantidu. 1 tek što je Sklejter predložio svoju tezu o prvobitnom staništu lemura, na scenu su stupili geolozi. spremni da podrže njegovu tvrdnju, posle čega je Lemurija bila prihvaćena kao ime za jednu Atlantidu u Tihom okeanu.

priča o stradanju ,,pročitana" sa tajanstvenih pločica: Propast zemlje Mu na crtežu Dženisa Čerčvorda Logika ovde primenjena veoma je interesantna za proučavaoca ideje. Počinje se sa premisom da je možda postojala jedna kopnena masa u Pacifiku kojoj se ima pripisati rasprostranjenost lemura širom sveta; ova sugestija je potom prihvaćena kao moguća, mada nedoka-zana, od strane nekih geologa; teozofi, antropozofi i ostali okultisti zatim daju toj neotkrivenoj zemlji ime Lemurija - prema Lemurima, narodu koji možda jeste a možda nije nastao ovde; nakon toga, mito-lozi skloni ovoj koncepciji pronalaze dokaze o jednom izgubljenom kopnu u legendama pacifičkih ostrvljana; ne prolazi mnogo vremena, a Lemurija već biva ucrtana na mapama i postaje tema vatrenih disku-sija u knjigama i člancima. Kao rezultat svega toga, uskoro se pojavio čitav niz specijalista za Lemuriju, baš kao što ih je bilo za isto tako tajanstvenu zemlju Mu; u oba slučaja. istoričari tih izgubljenih

kontinenata uveliko su se osla-njali na inspiraciju, intuiciju i razne misteriozne dokumente. Na pri-mer, madam Helena Blavacki, rusko-američki osnivač Teozofskog društva, dodala je težinu svog prestiža čitavoj kontroverzi, prihvatajući kao dokazano ono što je do tada bilo najobičnija spekulacija jednog zoologa. Madam Blavacki je otišla korak dalje: izmislila je jednu rasu Ijudi, kao i geografsku lokaciju za izgubljeni svet. Izjavljujući da nje-ne informacije potiču iz knjiga mudrosti drevne Indije, ona je tvrdila da je Lemurija zauzimala praktično čitavu južnu hemisferu ,,od pod-nožja Himalaja do nekoliko stepeni od Antarktičkog kruga". Lemurija, veli madam Blavacki, bila je naseljena jednom polu-Ijudskom rasom koja se parila sa životinjama; pripadnici rase bili su biseksualni i imali su ,,astralno" telo, kao i treće oko na potiljku glave, koje im je omogućavalo psihičku vidovitost. Ti Lemurijanci i njihov kontinent bili su zbrisani pre Trećeg eocenskog doba, mada su njihovi potomci preživeli u vidu australijskih urođenika, Papuanaca i Hoten-tota. Tih istih godina Austrijanac Rudolf Štajner, koji je neko vreme bio povezan sa teozofskim pokretom madam Blavacki, sve dok se nije otcepio i osnovao sopstveno Antropozofsko društvo, preuzeo je mno-ge od svojih zamisli o Lemuriji - njenu lokaciju, stanovništvo i kultu-ru - iz ,,Tajne doktrine" madam Blavacki, mada je dodao nekoliko novih i uzbudljivih detalja do kojih je došao konsultujući ono što je nazivao ,,Akaškim izveštajima". Iz tih izveštaja saznao je da Lemuri-janci nisu imali govorni jezik, nego da su bili kadri da međusobno ko-municiraju prenošenjem misli. Slično tome, oni su bili u stanju da sa-mim naporom volje postignu sve što su želeli; mada su svojom fizič-kom konstitucijom još uvek bili u embrionalnoj fazi evolucije, i mada nisu imali visoko razvijen mozak, oni su bili kadri da pokreću planine ako bi to zaželeli, ili da podižu ogromne ,,građevine" posvećene dve-ma službama - ,,Božanskoj mudrosti" i ,,Božanskoj umetnosti". Shod-no tome, mada su bili na kulturnom nivou pećinskih Ijudi (jer živeli su u pećinama i rupama koje su iskopavali na tlu), oni su imali moć da prkose silama prirode, kao i da uživaju u polnom snošaju sa bogovi-ma. Naredni vodeći autoritet za Lemuriju bio je britanski teozof V. Skot-Eliot. On je 1906. godine prezentirao javnosti jednu seriju mapa koje su prikazivale obrise Atlantide i Lemurije u šest kritičnih faza njihove istorije: 1) pre oko 1.000.000 godina; 2) nakon prve katastrofe 800.000 godina pre naše ere; 3) nakon druge katastrofe 200.000 godi-na pre naše ere; 4) nakon treće katastrofe 80.000 godina pre naše ere; 5) Lemuriju na njenom najvišem stupnju (datum nije naveden); i 6) Lemuriju ,,u jednom kasnijem periodu". Skot-Eliot nam ne kaže odakle je dobavio podatke za sastavlja-nje tih atlasa; jedino veli da su mape Atlantide načinili ,,moćni Upuće-ni u danima Atlantide", a atlase Lemurije ,,neko od božanskih ins-truktora u danima kada je Lemurija još postojala". Međutim, on tvrdi da je ,,pisac imao veliku privilegiju da dođe do kopija - manje ili više kompletnih - četiri od tih atlasa. Sva četiri predstavljaju Atlantidu". Njegovu reč moramo uzeti zdravo za gotovo, zato što ,,globus, jedan fini bareljef u terakoti, i jedna dobro očuvana mapa na pergamentu, ili koži neke vrste" sa kojih je on kopirao mape nisu dostupni nečlano-vima Teozofskog društva. Što se tiče Lemurijanaca, Skot-Eliot se slaže da su oni bili treća od sedam izvornih rasa. Međutim, on ima i neke dopunske informaci-je koje se tiču prethodnih rasa. Prva izvorna rasa nije bila Ijudska, ne-go je bila formirana od ,,astralne materije". Druga je bila približnija Ijudskoj, mada su njihova tela bila ,.načinjena od etera". Ali treća iz-vorna rasa, čiji su prvi predstavnici bili Lemurijanci, razvila se u ogromna majmunolika stvorenja koja su živela na Marsu, Zemlji i Merkuru. Taj čovek-životinja imao je izvesne fizičke karakteristike koje su otada bile izgubljene u procesu evolucije; na primer, imao je treće oko na potiljku glave; a pošto je imao stopala sa izduženim peta-ma mogao je da hoda unatrag isto tako lako kao i unapred. Pored to-ga, uživao je u dvostrukom seksualnom životu, budući da je bio her-mafrodit. poput gliste ili baštenskog puža. U kom periodu je

taj bisek-sualni Lemurijanac postao Atlantidanin separatno muškog odnosno ženskog pola, koji predstavlja četvrtu izvornu rasu, - to se još ne zna, jer ,,misterija nastanka separatnih polova mora da je veoma opskur-na, budući da je to (pisac verovatno hoće da kaže: odgovor na to pita-nje) stvar nekog embriologa". Veoma važan aspekt Skot-Eliotove istorije Lemurije je njegovo otkriće da su Lemurijanci osnovali jednu koloniju u zemlji Ašanti (te-ritorija današnje zapadne Nigerije). Ta kolonija, koja je bila toliko izolovana da se nikada nije mešala sa nižim tipovima (to jest, sirovim zverima), evoluirala je u zasebnu vrstu četvrte izvorne rase uz pomoć jednog Upućenog koji je došao sa planete Venere da bi poučio te ni-gerijske Atlantiđane u umetnostirna i naukama civilizacije. Upravo ti napredni Lemurijanci dovešće Atlantidu do njenog najvećeg uspona tokom Zlatnog doba, pre oko 80.000 godina. Mnogi izučavaoci istori-je iznenadiće se kad saznaju da su Atlantiđani tog perioda koristili avione na mlazni pogon, pa čak i avione sa vertikalnim uzletanjem, koji su i u ovom našem modernom dobu još uvek samo u eksperimen-talnoj fazi. Evo kako Skot-Eliot 1896. opisuje pogon atlantidskih vazdušnih brodova: ,,Jedan jak i masivan metalni sanduk koji je ležao u centru broda bio je generator. Odatle je sila proticala kroz dve goleme savitljive ce-vi ka oba kraja letelice, kao i kroz osam pomoćnih cevi fiksiranih na prednjoj i stražnjoj strani donjeg dela trupa. Imale su dvostruki otvor uperen vertikalno naviše i naniže. Neposredno pre nego što bi putova-nje počinjalo, otvarali su se poklopci osam potpornih cevi koje su bile okrenute naniže; svi ostali poklopci bili su zatvoreni. Struja koja je navirala kroz osam otvora udarala je o zemlju takvom silinom da je terala brod naviše, dok je sam vazduh nastavljao da pruža neophodni oslonac. Kad bi se postigla dovoljna visina, stavljana je u dejstvo sa-vitljiva cev na kraju broda suprotnom od željenog pravca kretanja, dok je delimičnim zatvaranjem poklopca struja koja je tekla kroz osam vertikalnih cevi bivala svedena na malu količinu potrebnu da bi se održala postignuta visina". Iz navedenog izvoda može se videti koliko su originalne bile ideje koje su zastupali teozofi, anticipirajući neke od najproročanskijih i najsenzacionalnijih aspekata naučne fantastike. Nije zato nimalo iz-nenađujuće što su Ijudi, naročito u Americi, počeli da viđaju Lemuri-jance, kao što će nekoliko decenija kasnije viđati posetioce koji su sti-gli iz spoljnjeg sveta u letećim tanjirima. Na primer, 22. maja 1932. ,,Los Angeles Times Star" objavio je u svom nedeljnom dodatku čla-nak o jednoj koloniji Lemurijanaca koji su živeli na padinama planine Šasta u severnoj Kaliforniji. Pisac tog članka tvrdi kako mu je kondukter voza kojim je puto-vao u Portland, država Oregon, ispričao da je svetlost koju je video na planini u stvari dolazila od ,.Lemurijanaca koji su upražnjavali svoje svetkovine"; i tako je odlučio da se ,,opremi za jednu ekspediciju" u divljinu planine Šasta i pronađe taj tajanstveni narod za koji se vero-valo da je iščezao pre mnogo vekova zajedno sa Atlantiđanima. Kad su pripreme za eskpediciju bile završene, istraživač je krenuo svojim kolima u grad Vid, gde je otkrio postojanje jednog ,,mističnog sela". Na licu mesta zatekao je i druge istraživače, koji su ga uveravali da se svetlost na planini Šesta pojavljivala izjutra, u podne i noću, kada su Lemurijanci održavali svoje ceremonije. Na žalost, do tada još niko nije uspeo da prodre u ,,sveto područ-je", koje je za strance bilo zabranjeno, slično svetom gradu Lasi i Ti-betu - a ako je nekome možda i pošlo za rukom da stigne u tajanstve-no selo, taj se nikada nije vratio da ispriča priču. Međutim, ,,Erninen-tni naučnik profesor Edgar Lusin Larkin, odlučan i oštrouman, pro-dro je u divljinu Šaste dokle god je mogao - ili se usudio - a onda je, mudro, nastavio svoje istraživanje sa jedne uzvišice uz pomoć veoma moćnog teleskopa".

Logika prilagođena okultizmu: Izgled Lemurijanskog čoveka (i životinje) na osnovu opisa

,,astralnih vidovnjaka"

Ono što je profesor video bio je jedan hram u srcu mističnog sela, čudesna tvorevina od sečenog mermera i oniksa, po lepoti i arhitek-tonskom sjaju ravna veličanstvenim hramovima Jukatan. Sami Lemu-rijanci bili su miroljubiva društvena zajednica, očigledno zadovoljni time što mogu da žive onako kako su njihovi preci živeli pre nego što je Lemuriju progutalo more. Poslednji potomci prvih stanovnika Zemlje, oni nisu više imali jedno oko na potiljku glave, niti su bili u stanju da hodaju unazad sa istom lakoćom kao unapred - jer su žitelji Vida povremeno susretali Lemurijance u seoskom dućanu i opisivali ih kao ,,visoke, bosonoge Ijude, plemenitog izgleda, sa kratko potkre-sanom kosom, odevene u besprekornu belu odeću". Najveću popular-nost uživali su kod dućandžija, zahvaljujući tome što su ogromne koli-čine sumpora, soli i slanine isplaćivali velikim grumenčićima zlata koji su vredeli mnogo više od kupljene robe. Pored toga što su posedovali veličanstven hram od mermera i oniksa i jedan rudnik u kojem su ko-pali grumenje zlata, Lemurijanci su, prema tvrdnji pisca članka u listu ,,Times Star", Jmali tajnu moć tibetanskih majstora": to jest. bili su u stanju da se stope sa svojom okolinom i da iščeznu po volji. Isto tako, imali su naučna znanja daleko naprednija od naših, mada nakon ne-koliko stotina hiljada godina života u Americi (koju su nazivali ,,Gu-stama"), još uvek nisu zaboravili svoju prvobitnu domovinu Lemuri-ju, u čiju su čast osvetljavali planinu Šasta tokom svojih ponoćnih ce-remonija.

Koliko nam je poznato, ovaj opis u pomenutom američkom listu jedini je izveštaj očevica koji imamo o Lemurijancima, a do izvesne mere čak je i on iz druge ruke zato što

je pisac članka dobar deo oba-veštenja dobio od žitelja grada Vida, koji je načinio svojim ,,glavnim štabom" za ekspediciju u ono što je nazivao divljinom Kalitornije. Na nesreću, ni u jednoj enciklopediji nema ni slovca o ,,eminentnom naučniku" profesoru Edgaru L. Larkinu koji je proučavao Lemurijan-ce kroz svoj ,,moćni teleskop", a on lično očigledno nije objavio izve-štaj o svojim nalazima. Ne manje očigledno je i to da nikada nećemo čuti o četvorici ili petorici drugih istraživača kojima je, navodno, po-šlo za rukom da prodru u ,,nevidljivu zaštićenu teritoriju" lemurijan-ske kolonije, jer se nijedan od njih nije vratio da nam donese priču, ili su možda, iz straha od odmazde poslednjih potomaka iščezle rase, bili suviše užasnuti da saopšte javnosti ono što su videli.

Neki od okultista čija su verovanja, kao što smo videli, bila zasnovana na ličnoj inspiraciji a ne na faktičkim dokazima, smatrali su da je pra-domovina Atlantiđana bio izgubljeni centralnoamerički kontinent ko-ga je otkrio dr Augustus Le Plonžon, o čijoj smo knjizi ,,Kraljica Mu i egipatska sfinga" ranije raspravljali. Taj kontinent, kome je dr Le Plonžon dao ime ,,zemlja Mu", sada će postati monopol američkog pukovnika Džemsa Čerčvorda, koji je objavio čitavu seriju knjiga na tu temu, počev sa delom ,,Izgubljeni kontinent Mu, domovina čove-ka", prvi put objavljenim 1926. godine. Ta knjiga bila je svakih neko liko godina propraćena novim plodovima pukovnikovih istraživanja -,,Deca Mu", ,.Kosmička lica Mu", i ,,Sveti simboli Mu". Pukovnik Čerčvord nam kaže da je priču o Mu saznao iz ,,Naa-kalskih pločica", koje je pronašao skrivene u arhivama jednog indij-skog manastira, čije nam ime i lokaciju ne saopštava. Pločice su, štavi-še, bile pisane ,,na prvobitnom jeziku čovečanstva", jeziku koji su, što ne iznenađuje, razumela samo dva visoka sveštenika u Indiji. Medu-tim, jedan stari sveštenik dao je Amerikancu neku vrstu kratkog teča-ja iz tog prvobitnog jezika, što mu je omogućilo da prevede dugo skri-vane pločice iz Naakala. Ustanovio je da su zapisi detaljno opisivali stvaranje Zemlje, čoveka i mesta gde se on najpre pojavio - naime, zemlje Mu. Nastavljajući svoja istraživanja u drugim manastirima (nijedan od njih nije izričito imenovan ili lociran), pukovnik je saznao da se Mu prostirao preko većeg dela Tihog okeana, sve dok nije ,,iščezao u pomami vatre i vode pre 12.000 godina". Potvrdu događaja ispričanih u ,,Naakalskim pločicama" našao je u hinduskim epovima, knjigama drevnih Maja, ,Jzveštajima iz Lase", zapisanim na stenama Severne Amerike, i raznim monumentima razbacanim širom pacifičkih ostrva. Očigledno je da Mu u mnogom pogledu odgovara Lemuriji, ali s obzi-rom da je pukovnik svoje opise crpeo iz tolikih mnogih izvora koji ni-su bili dostupni drugim istraživačima, oni su mnogo živopisniji od bilo čega što su nam dali madam Blavacki, Rudolf Štajner, ili čak i V. Skot-Eliot. On je u stanju, na primer, da prevede jednu pločicu sa Us-kršnjeg ostrva u kojoj je opisan prolećni dan u zemlji Mu pre nego što će kontinent biti raznesen eksplozijom u paramparčad: ,Jznad hlad-nih reka, leptiri gizdavih krila lebdeli su u senci drveća, uzdižući se i padajući u vilinskim pokretima, kao da su želeli da bolje osmotre svo-ju slikovitu lepotu u ogledalu prirode. Prebacujući se munjevito od cveta do cveta, kolibri su obavljali svoje kratke letove, blistajući kao živi dragulji na sunčevim zracima". Dok čita ovaj izvod, čoveku se neodoljivo nameće utisak da su hroničari Uskršnjeg ostrva bili pod snažnim uticajem dama-spisateljki iz viktorijanskog doba, mada je to, razume se, bilo nemoguće.

Međutim, kad dođe na red iznošenje golih činjenica, pločice koje je konsultovao Amerikanac mnogo su prozaičnije: na primer, saop-štava nam se da je stanovništvo Mu brojalo šezdeset i četiri miliona; da je kraljeva titula bila Ra Mu; da je dominantna rasa bila bela -,,iz-vanredno lepi Ijudi"; da je bilo sedam glavnih gradova, i tako dalje. Konačna propast zemlje Mu, prema pukovnikovom čitanju ,.Troano kodeksa" u Britanskom muzeju, odigrala se za samo jednu noć- ,,do-le, dole, dole otišla je ona, pravo u usta pakla".

Dok se kopno uzdizalo i padalo, podrhtavalo i treslo, piše pukov-nik Čerčvord, podzemne vatre su izbile u oblacima buktavog plamena prečnika pet kilometara. Debeli crni zastirač dima zamračio je kopno; gradovi i sva živa bića bili su uništeni; uza sve to, prema pukovniko-vom interpretiranju ..Kodeksa kortezianusa" i ,,Troano kodeksa" čuli su se ,,očajnički krici: Mu, spasi nas!" Usput rečeno, sve ove živopi-sne opise i detalje o propasti Mu u pomahnitaloj vatri i vodi pukovnik Čerčvord je stavio na papir 1926, nekih dvadeset godina pre prve atomske eksplozije - fenomena koji je, za sada, najsličniji onom nje-govom ,,dole, dole, dole otišla je ona, pravo u usta pakla". Nije zato nimalo iznenađujuće što je tu kataklizmu nadživela sa-mo šačica ubogih stvorenja koja su se šćućurila na stenovitim ostrvima širom Tihog okeana. Neki od njih bili su beznadežno ludi, raspameće-ni od silnog užasa; drugi su preklinjali smrt da ih oslobodi patnje; a iz-vestan broj odao se takvim divljim običajima kao što je kanibalizam. Glavno delo maštovitog pukovnika ,Jzgubljeni kontinent Mu" doživelo je u poslednje vreme veći broj izdanja u obe Amerike i Evro-pi - mada nije jasno da li čitaoce te knjige pleni oduševljenje za Mu, ili za naučnu fantastiku. Nema sumnje, čitaočev stav u velikoj meri za-visi od toga sa kolikim stepenom poverenja prihvata pukovnikove prevode ,,Naakalskih pločica" i drugih sveštenih zapisa o Mu. Budući da nikome drugome nije dat pristup do tih dokumenata. teško je pro-ceniti njihovu autentičnost, baš kao što je teško proceniti autentičnost majanskih tekstova dr Le Plonžona i ,,Akaških izveštaja" Rudolfa Štajnera. A jednu od dopunskih komplikacija za one koji nastoje da se opredele između atlantske i pacifičke lokacije uzgubljenih kontinenata predstavlja suparništvo između pojedinih škola okultizma. Pukovnik Čerčvord, na primer, odbacuje kao bezvrednu Šlimanovu tvrdnju da su Mu i Atlantida bile identične. To je najobičnije nagadanje, kaže pukovnik Čerčvord, jer izveštaji jasno tvrde da je zemlja Mu ležala zapadno od Amerike u Pacifiku, a ne istočno u Atlantiku, koji je bio lokacija Atlantide. Nastavljajući kritikovanje svojih rivala, pukovnik instistira da ni dr Le Plonžon nije bio u pravu, zato što je smestio Mu u Centralnu Ameriku, zaboravivši potpuno da svi izveštaji tvrde sa-svim kategorički da su ,,zemlje zapada" bile razorene i potopljene, dok je Centralna Amerika do dana današnjega ostala nepotopljena. ,,To je", kaže pukovni Čerčvord, ,,isto tako proizvoljno kao kazati da je neki čovek mrtav dok on s vama polemiše o nekoj stvari". Logiku koja je ovde primenjena možda je pomalo teško pratiti; očigledno je samo to da pukovnik kvalifikuje svoje prethodnike - doktore Šlimana i Le Plonžona - kao varalice.

Razne teorije o kataklizmi: Čerčvord je tvrdio da je ostrvo Mu potonulo zbog ogromnog ,,saća" pukotina pod zemljom

Oni koji se interesuju za okultna istraživanja mita o Atlantidi mogu, dakle, sami da se opredele za onaj koji im izgleda najubedljivi-ji - Mu dr Le Plonžona, Šlimana, ili Čerčvorda; a teorije o Muu mora-ju, sa svoje strane, da budu upoređene sa teorijama o Lemuriji, ona-ko kako ih brane Štajner, madam Blavacki i Skot-Ehot. Isto tako, ne smeju se prenebregnuti ni razne lokacije same Atlantide, bez obzira na to što se one protežu od Arktičkog kruga do blizu ekvatora i od dveju Amerika do lanca japanskih ostrva. Traganje je uzbudljivo, i za one koji imaju dovoljno vremena i pristup u neku veliku biblioteku može lako da postane izazovan hobi -kao što je traženje ključa za etrurski jezik, ili odgovor na srednjeve-kovnu zagonetku koliko se anđela može načičkati na glavi jedne čio-de. Ali oni koji više vole realizam nego romantiku mogu odgovore na svoja pitanja da potraže u nalazima profesionalnih istoričara.

4) ŠTA KAŽU NAUČNICI

Za većinu naučnika koji svoje tumačenje istorije baziraju na činje-nicama - ili, u njihovom nedostatku. na verovatnoći - glavne te-škoće sa Platonovom Atlantidom oduvek je predstavljala, prvo, hro-nologija i, drugo. geografija izgubljenog ostrva. Smeštajući vreme nje-nog razaranja 9.000 godina pre Solonove posete Egiptu, koja se desila oko 560. godine pre naše ere, stižemo do datuma od prihližno 9590. godine pre naše ere. A kao što smo već napomenuli, potpuno je ne-moguće da je bilo koja civilizacija naše planete u to vreme dostigla onako visok stepen razvoja kakav je Platon pripisivao Atlantiđanima. Filozof im pripisuje čak i veštinu pisanja, mada je danas prilično jasno utvrđeno da su se slova, za razliku od piktograma, prvi put pojavila negde oko 3.000 godina pre naše ere kao izum Sumeraca. Prema to-me, Platonovo datiranje, iz raznih faktičkih razloga, ne može da bude ispravno. Drugo, sporna je i lokacija Atlantide, koju Platon smešta negde iza Herkulovih stubova. Objektivna nauka je i ovde skeptična. Jedno vreme vladalo je široko rasprostranjeno mišljenje da Srednjeatlantski greben - za koji znamo da se proteže od Islanda, preko Azora i Tri-stan de Kunje, do južnog Atlantika - predstavlja kičmu jedne potonu-le kopnene mase, i to otkriće bilo je pozdravljeno kao siguran dokaz autentičnosti Platonove lokacije Atlantide. U godinama koje su usledile čuo se dtav niz prilično neodređenih glasina o naslagama larvi na tom grebenu, sve to uz sugestiju da je ne-kad ,,živo" kopno bilo uništeno vulkanskim i seizmičkim aktivnosti-ma. Na bazi tih geografskih podataka, neki atlantolozi - koji su vatre-no branili Platonovu teoriju da se Atlantida nalazila iza Herkulovih •stubova, a samim time i u Atlantiku - postulirali su hipotezu da se pr-vobitna kopnena masa tokom kasnog tercijara (20.000 godina pre n. e.) rascepila na dva dela, čije ostatke danas predstavljaju ostrva duž obala Spanije i Afrike, a u zapadnom Atlantiku Zapadnoindijski arhi-pelag. Prvi ostaci sačinjavali su Atlantidu; drugi - Antiliju. Nesrećom po tu atraktivnu teoriju, današnji geolozi pokazuju tendenciju da preokrenu taj proces; naime. oni tvrde da je Atlantski grehen uzdignut navise sa morskog dna, i da nije predstavljao kičmu jednog kontinenta koji je potonuo pod talasima. Ukoliko je to tako -a treha se ponovo prisetiti opaske jednog oštroumnog posmatrača: da pomoću geologije možete dokazati sve što želite - onda Platonova pri-ča o kraljevini Atlantidi iza Herkulovih stubova nema nikakve istorij-ske vrednosti.

Možda inspiradja za Platonovc opise: Rekonstrukcija palate u Knososu na Kritu

Još jedna važna okolnost mora se imati u vidu kada je reč o loka-ciji izguhljenog ostrva. Platonovo poznavanje geografije iza granica istočnog i centralnog Sredozemnog mora bilo je minimalno: on je imao tek sasvim maglovite ideje o onome što je ležalo iza Kartagine, a pogotovo iza Gibraltarskog tesnaca. U stvari, okean je za njega bio ono što je ..daleki svemir" danas za nas. Uz put rečeno. on ga i nije nazivao Atlantikom, nego Atlasovim morem. Ime je poteklo od džina Atlasa (Atlanta), koji je bio prisiljen da pridržava nebesa na glavi i ru-kama. što je činio iz svog nepomičnog položaja unutar Tesnaca. Dru-gim rečima, izgleda da je Platon akceptirao Atlasovo more kao jedan region dovoljno dalek i dovoljno tajanstven da mu posluži kaozgodna geografska metafora za njegov senzacionalni izveštaj. Oni izučavaoci Atlantide koji se ne osećaju slepo vezani za hro-nološke i geografske detalje u stanju su da pristupe Platonovom izve-štaju na manje sputan način. Jedna od takvih inspirisanih osoba bio je K. T. Frost, mladi profesor Kraljičinog univerziteta u Belfastu. Frost je izgubio život u jednoj akciji za vreme prvog svetskog rata, i tako ni-je poživeo dovoljno dugo da dalje razvije svoju briljantnu tezu koju je prvi put obelodanio još 1909. godine. Njegova teza, ukratko, bila je da priča koju su egipatski sveštenici ispričali Solonu - priča koja je, na kraju, bila preneta Sokratu a zatim objavljena od strane Platona -predstavlja tipičnu mešavinu činjenica i legende; ta priča opisivala je jedan verodostojan istorijski događaj, ali koji nije bio prenošen s ko-lena na koleno pisanim rečima, nego usmenim folklornim predanjem. A značajan događaj o kojem je reč odnosi se na propast minojske civi-lizacije, koja je bila uništena vatrom i vodom negde oko 1500. godine pre naše ere. Šta. dakle, znači Frostova teza, u terminima Platonovog mita o Atlantidi? Na prvom mestu, ona znači da je ono što su egipatski sveštenici nazivali Atlantidom (ukoliko je tako zaista glasilo ime ,,Izgubljenog ostrva" koje su oni preneli Platonu) u stvari bio Krit. Na drugom me-stu, ona znači da se datum koji sveštenici navode za taj katastrofalni događaj odnosio na neki period u dalekoj prošlosti - ne baš na okru-glu brojku od 9.000 godina, nego naprosto, na neko davno, davno vreme. To je kao da autor neke priče počinje predgovor za nju stero-tipnim rečima: ,,Nekad davno, pre mnogo hiljada godina..." Za Solo-na, Sokrata, Platona i njegove savremenike Atinjane, minojska civili-zacija i milenijumska vremenska skala bili su podjednako opskurni kao i stari Briti za nas; ili, drugim rečima, oni su znali isto tako malo o kritskoj imperiji iz 1500. godine pre naše ere koliko mi znamo o pre-surnersko) kulturi. Međutim, profesor Frost je u Platonovom izveštaju zapazio izve-sne značajne detalje koji su odjednom dobili svoj smisao - dobrim de-lom zahvaljujući senzacionalnim nalazima ser Artura Evansa, koji je 1900. godine otpočeo svoja iskopavanja na Knososu. Frost je, na

pri-mer, zapazio da je Krit bio ,,centar jedne velike imperije čija su se trgovina i uticaj prostirali od severnog Jadrana do Egipta i od Sicilije do Sirije" - činjenica korespondentna opisima Atlantide koja je ,,ima-la takva silna bogatstva kakva nikada ranije nisu posedovali kraljevi ili moćnici", jer zahvaljujući veličini njihovog kraljevstva mnoge su im stvari bile donošene iz stranih zemalja, a samo ostrvo pružalo je veći-nu onoga što im je bilo potrebno za svakodnevni život"! On se setio, isto tako, da su ,,Levantom bez sumnje kružile čudne priče o golemim zapanjujućim palatama, o sportskim igrama i plesovi-ma, a iznad svega o borbama sa bikovima... Minojsko carstvo mora da je strancima izgledalo kao zaseban kontinent, sa svojim sopstvenim genijem". Uporedite taj ritual borbe Ijudi i bikova na Kritu sa drugim izveštajima egipatskih sveštenika o onome što se zbivalo u Posejdono-vom hramu na Atlantidi gde su ,,bikovi imali pristup na ograđeni pro-stor oko hrama i bili lovljeni bez oružja, a bik koji je uhvaćen bio odvođen do oltara i žrtvovan". Frost, zatim, govori o Kritu kao o velikoj pomorskoj sili Sredo-zemlja, mada u tom pogledu on nije imao na raspolaganju prevashod-no važne podatke profesora Spiridona Marinatosa, direktora Grčke arheološke službe, a da i ne govorimo o ,,novoj" istoriji minojske civi-lizacije koja je napisana na osnovu briljantnog rada vrsnih arheologa kao što je profesor Karl Blegen ili kriptolozi poput Majkla Ventrisa i Džona Čedvika. Ne znajući za teoriju da je Krit bio smrtno oštećen vulkanskim erupcijama i da je njegovo carstvo bilo protohelensko, Frost je prihvatio tradicionalno verovanje da su Knosos i druge krit-ske gradove razorili tokom bronzanog doba zavojevači koji su is-krsnuli sa severa, ognjem i mačem probijajući svoj put kroz Grčku, Egejska ostrva, Bliski istok, i tako sve do Egipta - tajanstveni Mitani, Hititi i Hiksoji. Pa čak i tako, upadljiv je paralelizam između invazije Platonovih Atlantiđana na Evropu i Libiju (podrazumevajući u klasičnim termi-nima severnu Afriku od obale Atlantika do granica Egipta) i čestih u-pada severnih naroda u Afriku i naniže do Egipta. Za Atlantiđane se smatralo da su izvršili invaziju oko 9600. godine pre naše ere, što je, kako smo videli, jedan mitski ,,nedatum" u pojmovima faktičke istori-je. Hiksoji su stigli do Egipta možda najranije oko 2500. godine pre naše ere. Sada nam je jasno kako takvi daleki datumi lako mogu da se pobrkaju u folklornoj memoriji, ali ono što je profesor Frost tako pro-nicljivo zaključio bilo je da ni precizni datumi ni tačne lokacije nisu bi-li toliko važni kao; a) jedno moćno carstvo koje se protezalo preko mora do Egipta; b) invazija Bliskog istoka od strane nepoznatih naro-da; i c) konačna propast imperije izazvana ,,žestokim zemljotresima i poplavama u jednom jedinom danu i noći nesreće". Kad se tragovi i indicije ispitaju u ovom kontekstu - to jest u kon-tekstu istorije a ne mitologije - teza da je Atlantida bila u stvari Krit izgledalo je mladom profesoru klasike na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu gotovo sasvim ubedljiva. Važno je podsetiti se da Frostovo razmišljanje na temu Atlantide nije bilo opterećeno golemom masom nejasnog mitološkog, geolo- škog i antropološkog prtljaga, koga su izučavaoci Platonove priče a-kumulirali počev od sedamnaestog stoleća. Frost je verovatno čitao, ili bar prelistao, ,,Atlantidu" Ignacijusa Donelija, ali po svemu sudeći nije gubio mnogo vremena na pseudonaučne teorije dr Augustusa Le Plonžona ili ,,Tajnu doktrinu" madam Blavacki. Zajedno sa svim ostalim klasičarima, posebno profesorom Džovetom, najvećim britan-skim autoritetom za Platona, Frost je verovatno imao pomalo prezriv stav prema dokazima izvučenim iz dokumenata koji su bili ,,pisani pr-vobitnim jezikom čovečanstva", ili čuvani sakriveni u neimenovanim indijskim hramovima.

Novi smisao legende: Arhcolog Artur hvans -1907. godine na Kritu potiljku glave. Njegovo specijalističko poznavanje drevnog grčkog je-zika, književnosti i istorije, kombinovano sa izvanrednim otkrićima ser Artura Evansa na Knososu, snabdelo ga je tvrdim činjenicama iz kojih su se mogle izvući racionalne de-dukcije. U tom duhu, karakte-rističnom za najviše principe naučnosti, on je svoju tezu pružio na razmatranje ozbilj-nim izučavaocima "Atlantide. Možda je simbolično za priro-du Ijudskog razuma što je nje-gova briljantna subjektivna analiza bila zanemarena za Iju-bav takvih fikcija kao što je zemlja Mu, ili takvih okultnih fantazija kao što su Ijudi visoki pet metara sa lednim okom na

Zasluga K. T. Frosta sastojala se u tome što je preispitao Platonov mit na logičan način jednog naučnika koji je pokušao da razluči verovatno od nemogućeg. Ono što je verovatno može, na kraju, da bude i doka-zano; a nemoguće treba da bude ostavljeno fantastima. I baš tu, na tom probnom kamenu, razišli su se putevi tragalaca za Atlantidom. Pa ipak, kao što smo već napomenuli, Frostova teza, ma koliko da je lepo bila argumentovana, ostala je sporedan ogranak atlantolo-gije više od trideset godina, interesantna samo za nekolicinu istoričara klasike i arheologije. Jedan iz ove grupe, profesor Spiridon Marina-tos, i sam Grk, imao je preimućstvo što mu se pružila prilika da ispita minojsko-mikenski kopleks in situ, a posebno ostrva koja su najbliža Kritu. On je zapazio da se grčka tradicija, koju su klasični pisci često zapisivali u prerušenom vidu legendi, podudarala sa gotovo univerzal-nim folklornim pamćenjem jedne katastrofalne poplave najbolje po-znate u hrišćanskom svetu preko starozavetne priče o Potopu. S obzi-rom da su vavilonski, egipatski i grčki zapisi svi od reda opisali slične katastrofe, niko nije mogao sumnjati da je takva jedna katastrofa doi-sta zadesila drevni svet, mada očigledno u različita vremena i na razli-čitim mestima. U grčkoj literaturi priča o potopu vezana je za Deukaliona i njegovu barku u kojoj je spasao sebe i svoju ženu nakon devet dana i devet noći plutanja po vodi. Na taj način, sećanje na ono što je predstavljalo razaranje gradova. sela. šuma i polja pod dej-stvom neke pomamne sile prirode uvrežilo se duboko u podsvest mediteranskih naroda, i to sećanje - u prefinjenijem ohliku kakav se i mogao očekivati od racionalnih Grka drevne Atine na vrhuncu njenog intelektualnog sjaja - svakako se odražava u ,,Timeju" i ,,Kritiji". Delimično zahvaljujući čestim referencijama na potop u delima klasičnih pisaca, a delimično Platonovoj tvrdnji da je Atlantida bila zbrisana sa lica zemlje za svega dvadeset

i četiri časa, profesor Mari-natos, stalno imajući minojski Krit na umu, usredsredio je svoju paž-nju na ostrvo Teru, koje hi moglo da hude vitalni putokaz za Frostovu tezu. Jer Tera je vulkanska; bila je razorena tokom jedne silovite erupcije koja je rascepila na tri dela; najzad, ona leži samo 120 kilo-metara severno od Knososa. Svoju teoriju da je Knosos, a s njim i minojska civilizacija Krita, bio uništen usled jedne do tada neviđene erupcije vulkana na Teri on je prvi put izeno 1939. godine u jednom članku objavljenom na strani-cama engleskog magazina Antiquity. Iz razumljivih razloga, tokom drugog svetskog rata nisu mogli biti obavljeni nikakvi praktični radovi koji bi potkrepili ideje grčkog pro-fesora Marinatosa; ali kada su, trideset godina kasnije, geolozi, vulka-nolozi i arheolozi počeli da istražuju područje minojskog carstva, pro-nađen je čitav niz dokaza da je tragični kraj došao kao rezultat jednog katastrofalnog zemljotresa, propraćenog dvema snažnim erupcijama vulkana Santorini na Teri i naizbežnim džinovskim talasima. Sve se to desilo oko 1500. godine pre naše ere, kada je Krit bio na vrhuncu svo-ie moći tokom kasnog bronzanog doba. Shodno tome, do Egipćana, udaljenih bar hiljadu kilometara od scene nesreće, izveštaji su mogli da stignu samo u iskrivljenoj formi - s tim što je glavna novost glasila da je jedna moćna i bogata nacija bila praktično uništena u zemljotre-sima i poplavama. Nije nam poznato da li je taj događaj bio zabeležen u tadašnjim državnim arhivama, mada po svoj prilici jeste, pogotovo ako su Egipćani kasnije dobili preciznije informacije od svojih izasla-nika u Egejskom moru. Na kraju krajeva, oni su bili životno zaintere-sovani za istočno Sredozemlje, posebno za Keftiu koji je, po gotovo jednodušnom mišljenju današnjih istoričara, bio njihovo ime za Krit. Ukoliko je zaista tako, onda imamo interesantan opis njegove lokaci-je sa tačke gledišta egipatskih faraona, jer u jednom rukopisu on je pomenut u obliku fraze ,,daleko kao Keftiu".

I tako, hiljadu godina nakon što je Keftiu bio uništen u katakli-zmi zemljotresa i džinovskih plima, sveštenici Saisa, očigledno prepri-čavajući događaj na osnovu glasina koje su čuli, smestili su Atlantidu daleko od Egipta, negde iza Herkulovih stubova, gde je pomorski putnici nisu više videli zato što je bila zbrisana, uprkos svojoj veličini i moći. A to, naravno, savršeno tačno odgovara stanju Krita i minoj-skih gradova u vreme kada je Platon pisao svoje izveštaje o Atlantidi. Sjaj koji se nekada zvao Knosos, veličina i velelepnost palata u Faisto-su, Maliji i na drugim ostrvima Kritskog mora bili su nepoznati Plato-nu ili samo nejasno spominjani u Homerovim epovima.

Kakvi su, dakle, zaključci koje možemo da izvučemo iz Frost-Marina-tosove teze. I da li kritska lokacija udovoljava naučnim testovima geo-loga i vulkanologa? Odgovor na prvo pitanje danas je očigledan. Platonov izveštaj o usponu i padu Atlantide (onakav kako su ga Solonu ispričali egipatski sveštenici) sačinjavaju tri zasebna elementa: prvo, jedno tvrdo jezgro činjenica; drugo, jedna naslaga legendi koje su proistekle iz tih činje-nica; i treće, izvesna moralna lekcija koju je Platon kao filozof želeo da prenese svojim učenicima. Znači, činjenica prekrivene mitovima. Mi ne moramo da idemo unatrag 2.000 ili više godina da bismo naišli na potpuno isti tretman is-torije u našim sopstvenim zemljama i unutar relativno novijih istorij-skih razdoblja. Klasičan primer za to je oblik u kome je priča o kralju Arturu iz kasnog perioda Rimskog carstva stigla do nas. Veoma je in-teresantno i poučno načiniti paralelu sa načinom na koji je priča o Mi-nosu stigla do Grka: drugim rečima, tvrdo jezgro istorijske činjenice, u oba slučaja, postalo je tako ukrašeno maštovitim legendama da čo-vek može ili da ne veruje ni jednu jedinu reč priče, ili da priđe rešava-nju misterije prateći potpuno pogrešne tragove.

Saglasnost sa Platonovim opisom: Prikaz plesača sa bikom na freski iz palate u Knososu gledalo verovatno u Platonovom izveštaju od onoga što je bilo evidentno kao nemoguće, kao i od onoga što je u pri-či očigledno predstavljalo ,,naravoučenije". Pažljivi čitaoci dotičnih odlomaka u ,,Timeju" i ,,Kritiji" mogu da izdvoje te elemente sami bez nekih većih teškoća. Jedan primer onoga što je moguće - to jest zasnovano na verovatnoj činjenici - jeste opis Posejdonovog hrama u kome su se čuvali i lovili sveti bikovi. Poetski izveštaji o Minosu i Mi-notauru oduvek su bili smatrani za legende, koje spadaju u istu kate-goriju ponekad neuverljivih, ponekad čak i smešnih anala o bogovima i njihovim Ijubavima. Ali iskopavanja na Knososu, a naročito čuvene freske plesača sa bikovima, dokazala su da je na Kritu zaista postojao kult bikova u čast Posejdona baš onakav kakvog Platon opisuje kao da je postojao na Atlantidi. Toliko o verovatnoj činjenici. A jedan primer čisto mitološkog elementa je tipično grčki izveštaj o poreklu Atlantiđana: Posejdon je, navodno, začeo svoju decu sa jednom smrtnom ženom, njena deca su, sa svoje strane, začela potomstvo sa drugim bogovima, a sinovi iz tih zajednica postali su kraljevi gradova i pokrajina. Time se, naravno, objašnjavala i opravdavala teorija o božanskom pravu kraljeva -plodno tlo za mitologe, ali od malog interesa za istoričare. Primer Platonove želje da istakne moralnu pouku svoje priče o Atlantidi je i njen završetak, bar završetak dokle je stigao da ga napi-še - jer ili nije poživeo dovoljno dugo da kompletira svoj monolog ..Kritija", koji se naprasno prekida usred rečenice, ili je ostatak ruko-pisa bio izgubljen. Ali završetak koji smo dobili je ,,filozofski": on tvrdi da su se Atlantiđani, u početku poznati po tome što su ,,prezirali sve osim vrline", tokom vremena polako srozavali dok je božanski deo njihove prirode ,,postajao razblažen suviše često i suviše mnogo zbog mešanja sa smrtnicima, pa je Ijudska priroda dobila prevagu". Dru-gim rečima, ovde imamo platonovsku teoriju o Padu čoveka koji, za razliku od hebrejske verzije što Pad pripisuje čovekovoj žudnji za sa-znanjem, okrivljuje za to njegov sve veći materijalizam: ,,Bili su upr-Ijani nepoštenim ambicijama i željom za moći". Toliko, dakle, o filozofskom sadržaju Platonovog izveštaja o Atlantidi. Medutim, nas ovde interesuje tvrdo jezgro činjenica koje nas odvodi ponovo natrag na Krit i vulkansko ostrvo Teru. Ostrvo je još i danas jedan veoma aktivan vulkan koji je snažno proradio 1925-26. i još jednom 1938-41. godine. U stvari, on je bio neprekidno aktivan hiljadama godina, a serija velikih eksplozija desila se oko 1500. godi-ne pre naše ere, da bi svoj vrhunac dostigla od trideset do pedeset go-dina kasnije. kada je Krit najzad bio zahvaćen kulminativnom nesre-ćom. Nije nam namera da ovde analiziramo sve naučne i tehničke do-kaze koje su istakli pobornici Frost-Marinatosove teorije sa ciljem da pokažu kako je minojsko carstvo na Kritu bilo u velikoj meri uništeno zbog stalnih zemljotresa i džinovskih talasa plime povezanih sa pusto-šnim erupcijama Tere petnaest stoleća pre naše ere. Dovoljno je na-pomenuti da je ta teorija dobila snažnu potporu kroz rad seizmologa s jedne i arheologa s

druge strane. Prvi su dokazali da postoji gotovo potpun paralelizam između erupcija na Teri i onih na ostrvu Krakatau nekih 3.200 godina kasnije. Krakatau je jedno ostrvo Malajskog arhipelaga i leži između Su-matre, Jave i Bornea. Ono je bukvalno eksplodiralo 1883. godine i bi-lo svedeno na bezmalo trećinu svoje ranije veličine. Njegova strahovi-ta erupcija, zajedno sa petnaest metara visokim talasima, prouzroko-vala je smrt nekih 40.000 Ijudi, razaranje blizu 300 varošica i sela, gu-bitak stotina brodova i čamaca zavitlanih na kopno deset metara iznad nivoa mora, i poplavu desetine hiljada hektara plantaža i šuma. Zna-čajno pri tome je da su vazdušni talasi od eksplozije izazvali rušenje zgrada i sto šezdeset kilometara od Krakataua. Krit je nekih 110 kilo-metara južno od Tere, a njegove građevine u minojska vremena bile su zidane uglavnom od zemljanih cigala sušenih na suncu. Arheolozi su o efektima erupcija na Teri pronašli značajne doka-ze tokom iskopavanja koja su otpočela šezdesetih godina prošlog veka i bilo nastavljena sve do naših dana; zgrade u minojskom stilu prona-lažene su ispod d'ebelih slojeva plavca naslaganih prilikom eksplozije 1500-1470. godine pre naše ere. U stvari, za minojsku civilizaciju mo-glo bi se reći da je prvi put bila ponovo otkrivena 1870, kada su dva

Katastrofa u Egejskom moru: Eksplozija Santorinija počela je erupcijom koja je, kada se magma

povukla, napunila prostor gasom, što je izazvalo lomljenje i tonjenje delova ostrva

francuska arheologa otkopala jednu kuću nedaleko od mesta Akrotiri na jugozapadnom uglu Tere i pronašla jedan hodnik čiji su gipsani zi-dovi bili ukrašeni krvavocrvenim, bledožutim, tamnosmeđim i svetlo-plavim freskama - bojama koje asociraju na freske iz palate Knosos na Kritu, koju je pronašao trideset godina kasnije ser Artur Evans. Na taj način, već 1870. godine bilo je jasno da je na ostrvu Tere živeo civilizovan i u umetnosti veoma kultivisan narod čija je kultura - sli-karstvo, grnčarstvo, izrada nakita itd - bila prehelenaska. Takođe, postalo je jasno da je tu civilizaciju razorio vulkan koji je još uvek bio aktivan u vreme kada su arheolozi vršili iskopavanja. Tokom završnih iskopavanja koja su vršili profesor Marinatos i Emili Vermel bile su otkopane druge kuće i otkrivena bogata nalazišta crepova i drugih artefakata.

Sada se počinje Smatrati da je Tera pre snažnih erupcija oko 1500. godine pre naše ere bila ostrvska kolonija Krita, bez sumnje pod upravom nekog kritskog guvernera. Buduća iskopavanja možda će da otkriju palatu tog vladara, mada ne možemo očekivati brze

rezultate kakve su arheolozi postizali pre jednog veka, kada je traganje uglavnom bilo skoncentrisano na pronalaženje artefakata za muzeje, kao što je zbirka grnčarije koja se sada nalazi u Francuskoj školi arheolo-gije u Atini. Verovatnoća da je Tera bila minojska kolonija postaje gotovo izve-snost u svetlosti drugih kolonija i baza koje je Krit osnovao širom Egejskog mora. Prema tome, nema nikakve sumnje da je istoričar Tu-kidid, pišući krajem 5. veka pre naše ere, izneo jednu istorijsku činje-nicu kada je izjavio da je Minos opremio veliku flotu, očistio grčka mora od pirata i stvorio prekomorsko carstvo sa svojim sinovima kao vladarima. To carstvo, kojim se upravljalo iz palate na Knososu, tra-jalo je 600 godina. Međutim, izgleda da je ono propalo oko 1470. go-dine pre naše ere, i to ne samo na Kritu nego i širom njegovih ostrv-skih kolonija. Jedna teorija bila je da su ga razorili narodi sa severa tokom svojih migracija prema jugu u traganju za zemljom i plenom; druga, da je kritska hegemonija propala zbog građanskih ratova; i tre-ća, da su se Krićani dobrovoljno odrekli svog vladalaštva u korist tada već moćnijih Mikenaca

Atlantida na grčkom ostrvu: Preko kontura ostataka Saniorinija (Tere i Terazije) ucrtana je

Platonova prestonica Naravno, najbolje je prepustiti ekspertima daprocene različita objašnjenja za iznenadni sumrak Krita i brzo opadanje minojske kul-tuine dominadje. Medutim, valja se podsetiti da je kritska prevlast na morima bila toliko izrazita da pretpostavka o propasti carstva zbog in-vazije ne zvuči baš logično: nijedna armada ne bi bila u stanju da stig-ne do ostrva sa snagama dovoljno jakim da razori sve gradove i palate u srcu imperije. Otuda potiče alternativna teorija o propasti velikog moćnog mi-nojskog carstva - iznenadno i brzo razaranje matične zemlje izazvano silovitim erupcijama na Teri, zemljotresima i džinovskim talasima. Štaviše, ta strašna kataklizma nije razorila samo gradove, pristaništa, palate i druge zgrade, nego je, bez sumnje, uništila i pomorske baze na susednim ostrvima i dovela do totalnog gubitka flota koje su tamo bile ukotvljene. Krit je na taj način bio nemoćno izložen i neprijatelj-skim Grcima i svirepim piratima: prvi su oduvek priželjkivali da pre-stanu sa slanjem tributa Minosu u vidu mladića i devojaka plemenitog roda za žrtvovanje u Posejdonovom hramu; drugi su budno vrebali svaku priliku da se bace na nebranjene gradove u traganju za plenom.

I tako se ponovo vraćamo na Platonov izveštaj o propasti Atlanti-de - ostrvskog kraljevstva veoma udaljenog od Egipta, pomorske im-perije koju su štitile njene moćne flote, centra obožavanja Posejdona i kulta bikova, države veličanstvenih palata i ogromnog bogatstva - te zemlje iz daleke prošlosti koja je uništena u jednom danu i jednoj no-ći strahovitih zemljotresa i poplava, ostrva koje je iščezlo u dubinama mora. Zamenite ime Krit sa Atlantidom, zanemarite famoznu vre-mensku razliku i lokaciju - i filozofova priča počinje da se čita možda ne baš kao zvaničan izveštaj o nesreći, ali u svakom slučaju kao Ho-merov poetizovan izveštaj o Troji. Drugim rečima, Platon nam je dao suštinu, ako ne i činjenice, o jednom stvarnom istorijskom događaju.

DEO DRUGI

DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI

5) LEGENDA 0 RAJSKOM VRTU

Ćitalac je sada u poziciji da sam proceni nalaze dve škole atlantologa -naučnika s jedne, i mističara s druge strane. Naravno, pri tome treba stalno imati na umu da poslednja reč na temu Atlantide još nije izre-čena, jer svaka generacija istraživača ima da doda ponešto zanimljivo, ako ne i ,,definitivno" ubedljivo. Bez obzira na to, stiče se utisak da malo šta novo može da se pruži u pogledu činjeničnih dokaza, s obzi-rom da su učenjaci već iscrpili sve naučne resurse u svom nastojanju da odgonetnu tajnu Atlantide. Drugim rečima, sve buduće spekulaci-je povodom Platonovog izveštaja moraće ili da potvrde minojsku teo-riju, ili da predlože neku drugu - isto toliko ubedljivu. Što se tiče ,,inspiracionog" tipa spekulacije,'on je. čini se, odživeo svoje dane, mada još uvek može da bude privlačan za one koji mistiku pretpostav-Ijaju racionalnom sagledavanju čovekove istorije. Međutim, pored Atlantide, ostaje još čitav niz nerešenih misteri-ja koje se tiču drugih izgubljenih svetova prošlosti. Mada bi se po mi-šljenju skeptično nastrojenih naučnika svi ti mitovi očuvani u folklor-noj memoriji mogli otpisati kao proizvoljne bapske priče, mi ćemo im ipak posvetiti dužnu pažnju. Jer mitovi - kao što smo videli na prime-ru Atlantide - ma koliko nam fantastični izgledali, mogu da imaju, i verovafno imaju, poreklo u stvarnim događajima ili iskustvima. Mit o Rajskom vrtu predstavlja jedan primer u tom smislu. Neka-da je čitav hrišćanski svet prihvatao Rajski vrt kao jevanđeosku isti-nu", zato što se smatralo da Biblija predstavlja reč božju, a ne istorij-ske anale Jevreja. Onda su, sredinom 19. stoleća, skeptici, a posebno čitav niz nemačkih učenjaka goleme erudicije, pozivajući se na jake argumente, stavili pod veliki znak pitanja istoričnost Starog zaveta; uz pomoć mnogih dokaza iz oblasti antropologije, geologije i srodnih dis-ciplina, oni su dokazali da je priča o Postanju i Rajskom vrtu bila naprosto pokušaj nekog drevnog jevrejskog pripovedača da objasni poreklo sveta i čovečanstva.

Središna scena mita o Rajskom vrtu: Eva i Adam pod Drvetom saznanja. sa koga zmija nudi

jabuku grchii

Od tada naovamo malo je obrazovanih Ijudi, i to samo među vernicima. koji su prihvatali hihlijsku verziju Postanja ili postoja-nje Rajskog vrta. Međutim, bez ohzira na razložnost takvog skep-ticizma, izgleda da se suviše požurilo s negiranjem svake verodo-stojnosti mita o Rajskom vrtu. Naime, zahvaljujući otkriću velikih biblioteka asirskih kraljeva. danas nam izgleda da je prića o Rajskom vrtu, o Potopu i mnogim drugim ..nemogućim" događajima o koji-ma se govori u Starom zavetu imala svoj koren u nekoj cpi/odi koja se stvarno dcsila u neko davno vreme. pre poćetka pisanih izveštaja. Takve epizode predavane su s generacije na generaciju i tako po-stale legende.

Možda nijedan mit nije intrigirao veći broj Ijudi od mita o Rajskom vrtu, u kojem je, navodno. nastala Ijudska rasa. Njego\ opis u dru-gom poglavlju Postanja je kratak, ali krajnje evokativan: mnogi slika-ri i pesnici dali su maha svojoj mašti i opisali nam taj zemaljski raj u svim njegovim sočnim detaljima. Centralna tačka slike, je, naravno. Drvo saznania u kome se zmija prikriva s namerom da navede na is-kušenje Evu da pojede plod - koji, uz put rečeno, nigde nije nazvan jabukom i kako je biblija postala izvorna knjiga hrisćanske etike. filozofi su razmišljali o simbolizmu Zmije, Drveta saznanja. Istočnog greha i Ženine krivice sto nas je isterala iz tog čudesnog utočišta. U međuvremenu. učenjaci praktičnijeg duha tragali su za stvarnom lo-kaciiom Rajskog vrta- koristeći se hagoveštajima navedenim u Knjizi postanja - jer bilo je krajnie fascinantno videti mesto ,,gde je sve po-čelo". Uzmimo najpre samo ime Raj. Hebrejska reč Eden izgleda da je srodna s akadskom Edinu, koja označava ravnicu ili stepu Eden mora da je hio jedna oaza u pustinji. dobro pošumljena i navodnjena, kao što i glasi opis u Knjizi postanja: ier čuvcno drugo poglavlje opisu]e reku koia ]e činila to područje plodnim račvajući se u četiri manje reke nakon što je napustila Raj. Te četiri reke su nazvane: 1. Pishon 2 Gihon

3. Hidekel 4. Eut'rat Treća od tih reka prevedena je na grčki kao Tigar, štu je i shvat-Ijivo. hudući da u Bibliii stoji da Hidekel ..ide kro? predn)i deo Asiri-je". Pod ,,Asirijom" se verovatno podrazumeva Persija, hudući da je sva geografiia u drevno vreme bila nepredzna Lokacija pr\e i druge reke je veoma kontroverzna, i sve sto možemo kazati jeste da su rani jevrejski i hrišćanski komentatori verovali da je Pishon hio Gang- a Gihon reka Nil. Drugim rečima, biblijski izveštaj o stvaranju sveta i poreklu ćovcka pretpostavljao jc da su ćetiri velike reke sveta, onakve kako su ih poznavali primitivni Semiti Srednjeg istoka-Tigar. Eufrat, Gang i Nil - postale jedna jedina veliku reka koja je okruzavala cen-tralnu kopnenu masu. Zamisao o jednoj reci, ili ukeanu, koja je tekla oko Zemlje hila je. u stvari. hazična za gotovo čitavu geografiju. kako semitsku tako i grčku, sve do ranog srednjeg veka. Polazeći od nekih krajn|c neiasnih putokaza o tome gde se nala-zio Raj, istraživači su ga locirali širom čitavog sveta - od Severnog pola do Australije - mada su u većini slučajeva ta mesta hirana na hazi ,,astralnog ravnanja" što je, kako smo videli. bio metod kojim su se služili teozofi i drugi okultisti u lociranju Atlantidc. Što sc tiče ranih istoričara i geografa, posebno Josifa Flavija jevrejski istoričar iz prvog veka naše ere i Kozme Indoplovca (šesti vek naše ere), i oni su se oslanjali na intuiciju i smeštali Raj na krajnji severoistok, čak do Altajskih planina na severu Azije. Njihov izbor nije, naravno, bio baziran ni na kakvim fizičkim dokazima, nego na čistoj spekulaciji. Moderni geografi, s druge strane, ograničili su područje u kojem se Raj mogao nalaziti na aluvijalne nizije između Tigra i Eufrata - to jest u zemlju Sumeraca u donjoj Mesopotamiji, staništu prve svetske civilizacije. Ovde su nastali mnogi od mitova o Postanju i veliki deo religiozne istorije Semita - uključujući Vavilonce, Asirce i Jevreje. Ideja o Rajskom vrtu je nesumnjivo sumersko-vavilonskog porekla, kao što to ukazuje uloga koju su igrale zmija i heruvim. Zmija, ili aždaja, postala je važan simbol u vavilonskoj priči o Postanju, i kasni-je će ona postati neka vrsta maskote glavnog boga Marduka. 1 aždaja i heruvim bili su korišćeni kao religiozne dekoracije na asirsko-vavilon-skim hramovima: aždaja je najživopisnije prikazana na obojenim plo-čicama čuvene vavilonske kapije Ištar, a heruvim u golemim krilatim bikovima i lavovima s Ijudškom glavom, koji su čuvali ulaze u svete žrtvenike. Nema nikakve sumnje da je mit o zemaljskom raju nastao kao re-zultat oaza bujnog zelenila koje su se nalazile u inače ogromnom pu-stinjskom području, jer su dve reke, Eufrat i Tigar. tekle kroz jedan od najsušnijih predela sveta - sa Sirijskom pustinjom prema zapadu, Arabijskom pustinjom prema jugu, i erodiranim planinama prema se-veru i istoku. Usred tog ogolelog pejzaža, gde je životni opstanak bio podjednako težak i za čoveka i za životinje, leži zelena aluvijalna nizi-ja Mesopotamije, koja obiluje vrtovima, palmovim šumarcima, seno-vitim drvećem i, iznad svega, izvorima vode. U očima pustinjskih sta-novnika - to je bio Raj. Iz svega što je rečeno proizlazi da se tzv. Rajski vrt najverovatni'-je nalazio negde u drevnom Vavilonu, gde je zemlja nekada bila mno-go plodnija nego danas, budući da su vavilonski kraljevi posvećivali osobitu pažnju prokopavanju i održavanju kanala za navodnjavanje, kao što to i obznanjuju mnogi njihovi zapisi. Prema tome, ako se pri-hvati da su dve od reka koje se spominju u Knjizi postanja bile Eufrat i Tigar - druge dve Pishon i Gihon, mogle bi da budu hebrejska imena za najveće kanale koje su spajali dve glavne vodene arterije. Među-tim, teško je u tom pogledu biti precizniji, s obzirom na činjenicu da su Eufrat i Tigar radikalno menjali svoj tok počev od drugog mileniju-ma pre naše ere, i da je stari sistem kanala sumersko-vavilonskih car-stava potpuno propao. Inače, radoznali istraživač bi, možda, mogao da nađe neki putokaz u oblasti gde se nekada nalazio sumerski grad

Eridu, blizu ušća Eufrata, koji se u epohi o kojoj govorimo ulivao di-rektno u Persijski zaliv. Eridu je bio poznat kao ,,Dobri grad"; ili, drugim rečima, kao sveto mesto, s obzirom na svetilište boga Tamuza, koji je živeo u senci jedne svete palme, dok je boginja Bahu imala svoj ležaj u granama tog istog drveta. Ta scena je često prikazivana na akadskim skulpturama, dok jedan cilindrični pečat, koji se sada nalazi u Britanskom muzeju, predstavlja dve figure - jednog muškarca i jed-nu ženu - kako sede na suprotnim stranama drveta, s rukama ispruže-nim prema njemu. Jasno je, dakle, da Drvo, Zmija, Prvi muškarac i Prva žena predstavljaju sumersko-vavilonski mit o Postanju - mit koji su kasnije preuzeli rani jevrejski hroničari.

I muslimani prihvataju priču o Rajskom vrtu, kao što prihvataju i sve druge mitove Starog zaveta, ali njihov istinski Raj je nebesko a ne zemaljsko stanište i smešten je u predelima Iza, gde borave ,,Družbe-nici noći". Drugim rečima, to muslimansko nebo je Vrt u persijskom smislu, s njegovim poznatim osobenostima: park načičkan paviljoni-ma u kojima horave hurije- s vodoskocima. sa živahnim potočićima vode, mleka, vina i meda, senovitim dolinama, svim vrstama ukusnog voća i raskošnim gozhama na kojima poslužuju mladići koji nikada ne stare. Taj Vrt smešten je ispod samog Božjeg prestola, dakle iznad najvišeg neba. i zato ga treba razlikovati od Adamovog vrta, koji je bio zemaljski raj. Prema arapskom tumačenju Starog zaveta. Raj se nalazio na me-stu gde se sustiču Eufrat i Tigar - kod sela Al Kurnaha, 65 kilometara severozapadno od Basre. Ovde će oni putniku-namerniku ukazati na prvobitno Drvo saznanja u čijem stahlu, prema njima, živi jedna zmi-ja- prijateljski naklonjena vernicima. ali kadra da iščezne u retkom vazduhu ako se približi neki nevernik. Ova priča podseća čoveka na drugu jednu hodočasničku priču o nekom svecu koji je bio sahranjen u manastiru svete Katarine na Sinaju i koji hi ispružio ruku iz svog mmačkog kovčega da se rukuje s vernikom. ali je kategorički odbijao da sumnjičavce udostoji pozdrava.

I legende ostalih naroda imaju svoje Rajske vrtove; sve one sugerišu, kao što to sugeriše i hebrejska verzija, da su proistekle iz neke nejasne folklorne memorije o jednom lepom

predelu gde su Ijudi živeli u miru i nevinosti, bliski prirodi ,.i bogovima". Takav jedan raj bio je grčki Vrt Hesperida ili Vrt kćeri večeri, smešten prema nekim autoritetima u Arkadiji. toj izolovanoj dolini na srednjem Peloponezu. na jugu Grčke, čiji su stanovnici hili priprosti stoćari i lovci. Neuznemiravana problemima civilizacije. ta bezazlena deca prirode obožavala su Pana, najprivlačnijeg od svih prirodnih bogova. Njegove svirale čule suse na padinama hrežuljaka: a pod njegovom zaštitom hujala su i razmno-žavala se stada životinja, divljih kao i pripritomljenih. Tema čovekove nevinosti je, kao što vidimo, bazična i za hebrej-ski i za grčki mit, mada su drevni jevrejski moralisti uveli jedan ele-ment koji nijc hio prisutan u grčkom mišljenju: naime. pojam Istoč-nog greha. Kao rezultat stroge kazne nametnute čoveku zato što je jeo s Drveta saznanja, niko nije smeo gajiti nadu da će se vratiti u Raj, dok su Grci, a kasnije i Rimljani, nastavljali da tragaju za svojim izgubljenim rajem. kojeg su - kako ko - nazivali Arkadija (..zemlja mita i sreće"), Vrt Hesperida, Elizejske poljane i Ostrva blaženih. Homer je verovao u jednu takvu srećnu zemlju i opisao je kao mesto gde ,,život smrtnika je veoma lak, i nema ni snega ni zime, niti mnogo kiše, a Okean uvek šalje sveže povetarce da osveži Ijude". U stvari, došlo je jedno vreme kada su Ijudi stvarno mislili da je taj zemaljski raj bio otkriven: da su Ostrva blaženih, ili Srećna ostrva, kako su ih Rimljani nazivali, stvarno postojala, te da su bila posećena od nekih istraživača i samo čekala da budu ucrtana na mape.

Rajski vrtovi u legendama mnogih naroda: Vrt Hesperida na slici Viljema Tarnera Iz 1810. godini;

Glasine su verovatno nastale u mediteranskim pristaništima koja su često posećivali feničanski i kartaginski trgovci. Pomorski kapetani kartagine vekovima su isplovljavali u Atlantski okean; bez sumnje, negde oko prvog veka pre naše ere. otkrili su ostrva koja su odgovara-la opisu Homerove idealizovane zemlje. Ali punski pomorci nikada nisu odavali informacije o svojim trgovačkim putevima. što im je dobrim delom omogućavalo da imaju monopol nad pomorskom trgo-vinom iza Herkulovih stubova- Međutim. nakon totalnog uništenja Kartagine, neke od tajni o njihovim otkrićima mora da su doprle do ušiju Rimljana, čije su flote sada gospodarile morima: tako. na pri-iner. postoji izveštaj da je rimski general Kvinto Sertorije 52. godine pre naše ere planirao da pošalje jednu pomorsku

ekspediciju sa zadat-kom da pronade Srećna ostrva, za koja su neki mornari tvrdili da su ih već posetili. Prema iskazima mornara, ona su ležala 1.500 kilometara zapadno do Kadiza, što ukazuje na Azore, čija klima odgovara onoj koju Homer pripisuje Srećnim ostrvima. Ali još je verovatnije da su Kanarska ostrva, koja leže nekih 1.000 kilometara jugozapadno od Kadiza, u stvari ona ostrva koja su Kartaginjani otkrili tokom čuvene Hanoove istraživačke ekspedicije duž zapadne obale Afrike; jer upra-vo su Kanarska ostrva ta kojima su kasnije geografi (kao Ptolomej) bili u stanju da dadu imena i lociraju ih sa izvesnom tačnošću. Ovo duboko usađeno verovanje u jedan zemaljski raj, pa bio on nazvan Vrt Hesperida, Arkadija, Ostrva blaženih, ili Elizejske polja-ne, karakterističan je za klasičnu mitologiju; sličan utopijski san naći ćemo i u keltskom svetu severne Evrope. Nazivi tih izgubljenih i neka-da svetih mesta variraju od zemlje do zemlje i od epohe do epohe, ali osnovna tema uvek je ista - srećan i spokojan život koji se provodi u lepoj sredini gde ni rad ni stradanje nisu neophodni da bi se opstalo u životu. Hebrejski Rajski vrt, grčka Ostrva blaženih, velški Avalon, kornvolska Lajenesa, bretanjski grad Is, portugalska Antilija - sva ta mesta proistekla su iz iste čovekove težnje za jednim idealnim svetom. 1 svi oni, takođe, izgledaju da duboko pod naslagama mita sadrže neki nejasno zapamćeni događaj iz istorije, a najčešće iščeznuće nekog os-trva ili kontinenta u davnoj prošlosti; i dok stari Ijudi o toj katastrofi pripovedaju svojoj deci, iščezla zemlja postaje sve privlačnija polako se gubeći u izmaglici vremena.

6) ZEMLJA KRALJICE OD SABE Ko je, zapravo, bila Kraljica od Sabe, ta tajanstvena orijentalna prin-ceza koja je prešla preko Sirijske pustinje da bi posetila kralja Solo-mona? Učenjaci su pokušavali da reše enigmu njene nacionalnosti, a putnici su tragali za njenom zemljom. Međutim, niko još nije uspeo da identifikuje tu kraljevsku damu koja je, kako nam Biblija kaže, došla u Jerusalim ,,s veoma velikom pratnjom, s kamilama koje su no-sile začine i veoma mnogo zlata i dragog kamenja". A niko još nije pronašao ni zemlju iz koje je ona došla. Izvorna priča u Prvoj knjizi kraljeva (gl. X, 1-13) tvrdi da je kra-Ijica došla da vidi Solomona zato što je slušala tako mnogo o njegovoj mudrosti; i nakon što ga je ispitala, odlazeći, rekla je: ,,Bio je istinit izvešaj koji sam u mojoj zemlji čula o tvojim delima i tvojoj mudrosti". Saznajemo, takođe, da su dva monarha izmenjala darove; Solo-mon je primio 120 talenata u zlatu i veliku količinu začina, a kraljici su bile ispunjene ,,sve njene želje, ma šta da je tražila". Na osnovu tih nekoliko činjenica, oko maglovite ličnosti kraljice od Sabe izrasla je jedna obimna mitologija, naročito u Arabiji i Etio-piji; naime, obe te zemlje svojataju princezu, tvrdeći da je ona bila njihove gore list. Jer, orijentalnoj imaginaciji se veoma dopadala jed-na kraljevska gospa koja je putovala u takvom stilu. S druge strane, jedan kralj kao Solomon, koji je bio bogat, mudar, velikodušan, bo-gobojažljiv i gospodar raskošnog harema, uživao je reputaciju ideal-nog monarha. Bilo je, dakle, i pravično i prikladno da se dve tako sjajne osobe susretnu. Medutim, biblijski izveštaj o slavnoj kraljici iscrpljuje se kratkom referencom o njoj u Starom zavetu; ni u jednom drugom istorijskom kontekstu nema nikakvog pomena o njoj mada je, kao što ćemo vide-ti, oko njene ličnosti izrasla čitava jedna literatura, tako da je ona po-stala možda najslavnija kraljica u istoriji. Ali lokacija njenog kraljev- stva - koje je bilo tako bogato zlatom, dragim kamenjem, začinima i mirisima - ostaje misteriozno, uprkos nekolikim gotovo ubedljivim teorijama arapskih istraživača. Najprihvatljivija od tih teorija pretpostavlja da je Saba bila jedno drevno arapsko kraljevstvo koje se nalazilo u Jemenu, na jugozapadu Arabije. Saba i Sabejci bili su neosporno poznati drevnim piscima unazad sve do 732. godine pre naše ere, kadajedan

asirski dokumenat nabraja Sabu među ostalim osvajačkim trofejima Tiglatpilesera IV. 1 klasični geografi znali su za to arapsko kraljevstvo, čije su luke na Crvenom moru bile važne postaje na pomorskoj liniji Indija-Egipat, i baš zahvaljujući toj trgovini Saba je postala bogata i prilično moćna u vreme Solomona.

Možda najslavnija vladaraka u istoriji: Susret Soluinona i kraljice od Sabe

Teorija da je kraljica od Sabe poticala iz kraljevstva Saba dobila je novi podstrek u 19. veku, otkrićem obimnih ruševina i mnogobroj-nih napisa koji su ukazivali na jedan visok nivo civilizacije tamo gde se danas nalazi Jemen. Sela koja se danas sastoje od nekoliko zemljanih udžerica i jedne džamije bila su pre 2.000 i više godina veliki utvrđeni gradovi; njima su vladale plemenske poglavice koje su sebe nazivale kraljevima. Takav jedan centar trgovine i poljoprivrede bio je Marib, odnosno Mariaba klasičnih geografa, i neosporno grad u kojem je kraljica od Sabe imala svoj dvorac ukoliko bismo mogli biti sigurni da je reč o onoj istoj Sabi koja se spominje u Starom zavetu. Slično to-me, i ruševine Zafara, Sane i Sirvaka u jemenskim visijama ukazuju na postojanje u vreme kralja Solomona (deseti vek pre naše ere) jed-nog prosperitetnog kraljevstva koje je imalo trgovinske veze širom či-tavog Bliskog istoka, Afrike i Mesopotamije. U tim okolnostima ne bi bilo ništa neobično za jednog velikodostojnika iz Sabe da prevali 2.400 kilometara do Jerusalima radi sklapanja trgovačkog sporazuma. U to vreme Izrael je bio jedna od najmoćnijih država na Bliskom istoku, a kralj Solomon jedan od najuspešnijih vladara. Samo konjič-ko krilo njegove armije sastojalo se od 12.000 konja, sa 400 bornih kola. Na spoljnopolitičkom planu imao je zaključene ugovore o save-zništvu sa Egiptom, Moabom, Edomom i kraljem Hitita. Njegovi trgovački sporazumi sa Feničanima i Arapima bili su mu podjednako unosni; izaslanici su dolazili iz čitavog civilizovanog sveta da odaju po-štu tom slavnom Izraelcu, a istovremeno i da sklope diplomatske i trgovačke sporazume s njim. I kraljica od Sabe je verovatno došla s takvom misijom u ime svoje zemlje.

Ali, da li se ta zemlja Saba nalazila u jugozapadnoj Arabiji? Oči-gledno, bilo bi nepromišljeno dati kategorički potvrdan odgovor, i to iz više razloga. Prvo, ni u jednom od nekoliko stotina sabejskih natpi-sa nigde nema nikakvog pomena o nekoj kraljici od Sabe. Svi vladari bili su, po tradiciji, sveštenici-kraljevi, onakvi kakve nalazimo u Su-meru, Vavilonu i Asiriji. Jer, u tim primitivnim semitskim društvenim zajednicama komuniciranje između nacionalnog boga i naroda moglo se odvijati samo preko muškarca koji je bio božji namesnik na Zemlji:

naime, jednog kraljevskog vrhovnog sveštenika. Bilo je, naravno, kraljica u vidu kraljevskih majki i supruga; ali šansa da je ikada posto-jala jedna kraljica od Sabe u smislu jedinog vladajućeg monarha veo-ma je mala. Pa čak i da je postojala takva kraljica, svi su izgledi da ona ne bi lično napuštala svoje kraljevstvo da ode kao ponizni izasla-nik u jednu daleku zemlju: svakako, radije bi poslala svoje ambasado-re. Pitanje o lokaciji Sabe još više se komplikuje postojanjem druge Sabe ili Sebe - ovoga puta u Etiopiji; kao što se može zaključiti iz raz-nih legendi, taj kraj postao je veoma važan u traganju za samom kra-Ijicom od Sabe. Saba leži oko sto pedeset kilometara istočno od Aksu-ma, prestonice drevnog etiopskog kraljevstva koje je imalo kolonijal-ne veze s jugozapadnom Arabijom. Etiopska Saba, u stvari, izgleda da ima mnogo više prava od arabijske Sabe na tvrdnju da je bila kra-Ijičina domovina; naime, tradicija podseća da je ona nekada predstav- Ijala značajan religijski centar i da se u njoj nalazio čuveni zavetni kovčeg koga je, navodno, doneo natrag iz Jerusalima sin kraljice od Sabe začet sa Solomonom.

Iz ovoga što je do sada rečeno vidi se da je kraljica od Sabe značajna ličnost u legendama tri književnosti - jevrejske, arapske i etiopske. Dok nam prvi od ta tri izvora o našoj zanimljivoj kraljevskoj gospi ne daje nikakve preciznije podatke o njenom imenu, životnom dobu i izgledu, ostala dva su neuporedivo informativnija. U arapskim legendama kraljica se zove Belkis ili Bilkis, i šalje mnoge darove Solomonu koji, iz ovih ili onih razloga, nije zadovo-Ijan; nakon toga kraljica odlučuje da lično otputuje u Jerusalim, oči-gledno zato da bi umilostivila kralja. Zvanična islamska verzija jevrej-ske priče nalazi se u Koranu (Sura XXVII, 15-45), koji za sabejsku kraljicu kaže da je ,,vladala jednim narodom koji se klanjao Suncu". Ova očigledna referenca na obožavanje Sunca poklapa se s pantei-stičkom religijom Jemena čiji su glavni bogovi bili planete Venera i Mesec, i Sunce (sve muški bogovi). Drugim rečima, Belkis je bila ,,pa-ganin", mada to ne objašnjava zašto je toliko želela da poseti Solomo-na. U stvari, ona se u početku plašila da krene na put i umesto toga poslala je moćnom kralju poklon u vidu 6.000 dečaka i devojčica, ro-đenih istog dana i istog sata - tipična arapska ideja o kraljevskom po-klonu, mada je to čak i za jednog orijentalnog moćnika bio prevelik broj usta koja je trebalo nahraniti. U jednoj kasnijoj verziji legende, Solomon, koji je razumeo jezik ptica, poslao je kraljici Belkis svoju poruku pomoću ptice pupavca ili vivka, koja je odnela pismo pod svojim krilom. Poruka je pozivala Belkis u dvorac Jerusalima - putovanje za koje je rečeno da će trajati sedam godina. Ali kraljica je toliko želela da se susretne sa kraljem Jevreja da je odmah krenula i stigla u rekordnom vremenu od tri godi-ne. Onda je usledio čuveni razgovor tokom koga je ona iskušala Solo-monovu mudrost postavivši mu čitav niz pitalica. Kakve su to bile pitalice? Jevrejske legende navode nam nekoli-ko primera, među rrjima i sledeći: Kraljica je rekla ,,Sedmoro odlaze. Devet ulazi. Dvoje toče. Jedno pije". Solomon je odgovorio: ,,Sedam dana predstavljaju period ženine menstruacije; devet meseci period trudnoće; dvoje što toče je aluzija na njene dojke; a jedno što pije je aluzija na njenu bebu". Arapska verzija tog slavnog susreta ima jedan neobičan obrt koji, mora se priznati, doprinosi zanimljivosti i uzbuđenju ,,zapleta". On nam govori kako su demoni na Solomonovom dvoru, plašeći se da bi

Potvrde bogatstva čuvene vladarke: Glava od alabastera ukrašena draguljima. pronađcna u Maribu,

prestonici Sabe kralj mogao oženiti Belkis, raširili glasinu da kraljica ima dlakave noge i stopala kao u magarca. Da bi proverio te glasine, Solomon je svoju posetiteljku odveo na jedan pod od veoma uglačanog stakla, i Belkis je, pogrešno smatrajući taj pod za lokvu vode, podigla svoje suknje i otkrila noge. Naravno, one su bile pokrivene dlakama; ali Solomon je u svojoj mudrosti naredio džinu (dobri duh) da pripremi naročiti depilator, na čemu mu je zbunjena kraljica bila duboko zahvalna, naročito kad je Solomon sada pristao da se oženi njome; ili, bolje rečeno, da je pridoda svojoj kolekciji od 300 žena, 700 kon-kubina i 6.000 dečaka i devojčica koje mu je ona već poslala. Među-tim, on je imao dovoljno uvažavanja za nju da je sahrani u jednoj veličanstvenoj grobnici u gradu Palmira, koji se nalazio na severnoj ivici Sirijske pustinje. Palmira je danas malo selo od zemljanih kućica, ali u Solomonovo

vreme to je bila važna metropola na trgovačkom putu Istok-Zapad; svoj zenit ona je dosegla u rimskom periodu, tokom vladavine druge čuvene orijentalne kraljice, Zenokije.

Etiopljani imaju jednu još živopisniju legendu od arapske, legendu koja, između ostalog objašnjava njihovu tvrdnju da su im kraljevi bili potomci rođeni iz veze Solomona sa kraljicom od Sabe. Ova priča je navedena u jednoj drevnoj abisinijskoj knjizi zvanoj ,,Kebra-Na-gašt", ili ,,Slava kraljeva", u kojoj se kraljica zove Makeda (,,Žena od vatre"); ta etiopska princeza prvi put je čula priču o Solomonovoj mu-drosti od trgovca Tamrina, vlasnika 73 broda i 580 kamila. Taj čovek je putovao u Jerusalim s naročitim ciljem da vidi Solo-mona, i bio je impresioniran ne samo kraljevom mudrošću nego i nje-govom Ijubaznošću prema slugama i robovima. 1 kraljica Makeda bila je impresionirana pričom, pa je odlučila da lično poseti Solomona. Nakon dugog putovanja stigla je u Jerusalim, gde joj je kralj dodelio jednu palatu pored svoje sopstvene. Viđali su se svakog dana, i nakon svakog susreta Makeda se vraćala u svoju palatu ,,puna divotnih mi-sli". Njene misli su, nema sumnje, bile stimulisane pristizanjem nje-nog dnevnog sledovanja: 45 džakova brašna, 10 pari mrsnih goveđih pečenica, 7 bikova, 50 ovaca, većeg broja koza, krava, srna i pilića, jedne bačve običnog vina, pola bačve starog vina, meda i više kotarica prženih skakavaca. Nije zato nikakvo čudo što je Makeda, navodno, rekla svom velikodušnom domaćinu: ,,Volela bih da budem jedna od tvojih sluškinja i da ti perem noge, jer me ushićuje tvoj lepi izgled i tvoj čarobni razgovor". U međuvremenu - priča nam legenda - Solomon je rekao samo-me sebi: ,,Jedna lepa princeza došla je s kraja Zemlje da me vidi. Ko

Etiopska legenda na ovčjoj koži: Prikaz putuvanja trgovca Tomarina, koji susrece Solomona, a zatim nagovara kraljicu od Sabe da ovog poseti zna da li nije božja volja da ona ima potomstvo od mene"? Zaključivši da je odgovor na to pitanje potvrdan, Solomon je priredio Makedi ve-liki banket uoči njenog odlaska, na kojem ju je poslužio veoma zači-njenom hranom - iz razloga koji će ubrzo postati očigledan. Onda ju je otpratio do njene sobe i upitao da li bi htela da se uda za njega. Princeza je pristala, pod uslovom da joj on obeća da je neće dirati. Kralj Solomon je prihvatio taj čudni uslov i postavio jedan sa svoje strane: naime, da je neće taknuti ako ona ne takne ništa od onoga šta je bilo njegovo, uključujući i nameštaj u sobi.

,,Šta"!, uzviknula je, navodno, Makeda. ,,Ja sam bogata isto koli-ko i ti. Zašto bih želela da kradem tvoje stvari, ukoliko je to ono na šta misliš?"

Ali to uopšte nije bilo ono na što je Solomon mislio. Ono na šta je mislio otkrilo se tokom noći kada se Makeda, mučena žeđu, iskrala iz kreveta, na vrhovima prstiju prešla preko sobe do krčaga s vodom, dohvatila ga i napila se. Solomon, koji je spavao u blizini i

ostao bu-dan za tu eventualnost, predočio je princezi da je prekršila svoj zavet. Ona je priznala da je to tačno i milostivo mu dala na znanje da on više nije dužan da se drži svoje zakletve.

Sledećeg dana kraljica Makeda je krenula iz Jerusalima prema svojoj prestonici Aksumu u severnoj Etiopiji, rodivši uz put lepu bebu. Bio je to sin Solomona i Makede - kasnije čuveni princ Mene-lik, prvi u lancu etiopskih kraljeva, zvanično poznat od tog dana kao ,,Izabranik božji" i ,,Lav od Judeje".

Očigledno, jevrejske, arapske i etiopske legende toliko su se među-sobno ispreplele da nam ne mogu pomoći u našem traganju za zem-Ijom iz koje je poticala tajanstvena kraljica. Rešenje bi se, možda, moglo olakšati ako romantične elemente odnosa jevrejskog kralja i arapske princeze odbacimo kao izmišljotine pustinjskih pripovedača: priča o ptici vivku, 6.000 dečaka i devojčica, kraljičinim dlakavim no-gama, banketu i veštom načinu na koji je Solomon namamio svoju kraljevsku gošću u krevet očigledno predstavljaju tkivo od kojeg su pravljene priče iz ,,Hiljadu i jedne noći". Takve nevine skaske ne ka-zuju nam ništa o zemlji Sabi koja se, uprkos svim traganjima do sada preduzetim, mora smatrati za ,,izgubljenu1'.

S druge strane, ako se prihvati da priča ima činjeničnu podlogu, lakše je rekonstruisati ono što se moglo desiti na dvoru kralja Solomo-na oko 950. godine pre naše ere, pa čak i razbistriti pitanje stvarne lo-kacije Sabe. Putokaz možda leži u arapskom imenu Belkis, izvede-nom prema nekim učenjacima iz grčkog palaksis, odnosno jevrejskog pilegeš prema drugima; obe reči znače ,,konkubina". Ako je, dakle, žena koja je stigla na Solomonov dvor bila deo dara ili danka, zajedno sa ,,začinima, i veoma mnogo zlata i dragog kamenja", onda priča po-činje da ima smisla; a to isto važi i za lepe dečake i devojčice, koji su poslani nezavisno od ostalih darova - mada je teško poverovati da ih je bilo 6.000, sem ukoliko nije reč o ratnim zarobljenicima. Znači, dar odnosno danak odaslan u Jerusalim karavanom kami-la, i ostali artikli koji su mogli da potiču samo iz izvesnih zemalja Srednjeg istoka - svi ti dokazi upućuju na kraljevstvo od Sabe kome su bili potrebni ne samo trgovački savezi s manjim zemljama tog kra-ja, nego, pre svega, i vojni ugovor radi odbijanja uvek preteće invazi-je moćnih Asiraca. I, najzad, ako se podsetimo da su značajni diplo-matski savezi u Solomonovo vreme (a i dugo kasnije, kada je već reč o tome) gotovo uvek bili proslavljeni time što bi kralj moćnije nacije uzimao u svoj harem neku princezu iz kraljevske kuće novog savezni-ka, onda s razlogom možemo pretpostaviti da je Belkis bila princeza iz dinastije Saba i da je ona imala, prema jevrejskom zakonu, status konkubine, bez obzira na to što je u arapskim i etiopskim legendama bila nazivana Solomonovom ženom. I tako, možda, mi treba da za dvorcem ,,kraljice od Sabe" traga-mo u ruinama koje leže razasute po planinskim padinama Jemena. Odavde je jedna princeza krenula na svoje dugo putovanje prema se-veru - naravno, da se nikada ne bi vratila u svoju rodnu zemlju.

7) ZEMLJA AMAZONKI Ideja o Amazonkama - to jest, društvenoj zajednici žena koje ne samo da odbacuju muški svet nego mu se i direktno suprotstavljaju -oduvek je intrigirala izučavaoce psihologije i istorije. Naravno, prvo pitanje na koje se mora odgovoriti jeste da li je takav narod Amazon-ki uopšte postojao; a ako su postojale, odakle su došle. Drevni pisci koji su vremenski bili najbliži ženskim ratnicima pot-puno su kategorični u pogledu njihovog postojanja, mada nisu toliko sigurni u pogledu lokacije njihove domovine; iz tog razloga zemlja Amazonki mora se ubrojiti među one izgubljene zemlje o kojima ima-mo samo nejasne putokaze u mitovima i legendama. Pri svakoj raspravi o Amazonkama mora se odmah naglasiti da su te neobične žene interesovale Ijude antičkih vremena iz sasvim različi-tih razloga od onih koji bi danas nas

mogli interesovati. Naime, ni Grci ni Rimljani nisu u njima videli krstaške borce za ženska prava, politička ili socijalna: niti su automatski u Amazonkama videli lezbij-ke koje su više volele Ijubav i društvo predstavnica sopstvenog pola nego Ijubav i društvo muškaraca. Te neobične žene bile su naprosto nacija ratnika koji su napadali i ponekad pokoravali svoje susede, branili se od svojih neprijatelja, i umirali na bojnom polju kao vojnici. Naravno, nema nikakvog raloga za apriorno odbacivanje mogućnosti da je takva jedna nacija ratobornih žena postojala; ima primera srod-nih amazonskih armija i u modernoj istoriji, naročito u Dahomeju u Africi. Ali, ukoliko postajemo civilizovaniji, utoliko manje asociramo žene sa aktivnim ratovanjem. Za Ijude antičkog i predantičkog doba, Amazonke su bile samo jedna od poluvarvarskih nacija koja je živela na granicama helenskog sveta, negde na južnoj obali Euksina ili Crnog mora; ili, prema kasni-jim istoričarima, u blizini Kavkaskih planina. One se pojavljuju toliko postojano u grčkoj istoriji, književnosti i umetnosti od Homerovog vremena nadalje da je teško poreći legendi svaku sličnost s faktičkom istinom. 1 zaista, dat nam je prilično detaljan izvešaj o njihovom živo-tu i aktivnostima, tako da znamo, između ostalog, da su za vladara imale kraljicu (nikada kralja), ženski parlament i armiju ženskih ratnika. Problem svog brojčanog održavanja one su rešavale na jednostavan način: jednom godišnje pozivale su muškarce iz susednog plemena Gargareanaca na veliku svetkovinu čija je izričita svrha bilo razmnožavanje rase. Inače, malo šta nam je poznato o tim Gargarean-cima i godišnjim svetkovinama Amazonki sem to da su muška deca koja su rezultirala iz tih veza bila vraćena natrag svojim očevima ili osuđivana na smrt, dok su majke pažljivo odgajivale svoje devojčice i već odrana poučavale ih da jašu, love i bore se, kako na konjima tako i peške. Ukratko. te nezavisne žene vodile su svoje poslove bez ikakve pomoći ili saveta muškaraca, izokrećući na taj način tradicionalnu strukturu klasičnog društva koje je bez iznimke bilo patrijarhalno.

Mitska zajednica žena suprotstavljcnih svetu muskaraca: Burba Amazonki. na frizu

Apolonovog hrama u Arkadiji

Amazonska nacija izgleda da je cvetala od legendarnog početka grčke istorije sve do osvajanja Azije od strane Aleksandra Velikog, kada se ustanovilo da na teritoriji gde se pretpostavljalo da žive Ama-zonke uopšte nema takvog naroda. Međutim. istoričari koji insistiraju na realnosti Amazonki objašnjavaju tu činjenicu: grupa je, bez sum-nje, migrirala dalje prema istoku i severu kako bi izbegla borbu s moćnom armijom makedonskog kralja. Ali čak i nakon što su Ama-zonke, navodno, iščezle u nepreglednim stepama Rusije, one su nastavile da pobuđuju interesovanje filozofa, pesnika i slikara - zato što su bile krajnje enigmatična etnička grupa, u pogledu koje naučnici nikako nisu mogli da usaglase svoje sudove. Čak je i samo njihovo ime bilo kontroverzno. Herodot (oko 490. pre naše ere - oko 425. pre naše ere), na primer, kaže da ono potiče od skitske reči koja znači ,,ubice muškaraca". Drugi je izvlače iz jedne čerkeske reči sa značenjem ,.obožavatelji Meseca". Treći preferiraju grčku reč amazos - što će reći ,,bez dojke" - izvedenica koja daje osnova za verovanje u priču da su Amazonke amputirale ili spaljivale desnu dojku mladih devojaka, da im to ispupčenje ne bi smetalo prili-kom

gađanja strelom ili bacanja koplja. Legenda je, bez sumnje, neosnovana. jer je malo verovatno da hi žene - u situaciji da se nađu prepuštene same sebi - praktikovale isecanje dojke, baš kao što ne bi tolerisale ni klitoridektomiju. Bilo kako bilo, mnogobrojne statue i slike Amazonki ne prikazuju te žene kao da su lišene desne dojke. One nigde nisu predstavljane kao osakaćene, a često ih vidimo na konju, iz praktičnih razloga odevene u laku haljinu. Njihovo oružje sačinjavali su luk i strele, koplje, laka sekira, štit u obliku polumeseca i šlem; s tim oružjem one su vojevale mnoge bitke pritiv Lidijaca, Frigijaca. Trojanaca i drugih naroda u Maloj Aziji. Očigledno, činjenica da su njihovi protivnici bile žene nije činila nikakvu razliku muškim armijama koje su one napadale, kao što to možemo videti iz slika i bronzanih i mermernih reljefa koji prikazuju njihove pohede i poraze: pokolj između muškaraca i žena isto je tako nemilosrdan kao i pokolj između muškaraca i muškaraca. Na taj način umro je čitav niz amazonskih kraljica: Pentesileja, koju je ubio Ahil tokom trojanskog rata; Hipolita, koju je obeščastio Herkul; i Antio-pa. koju je ubio Tezej. Prva od tih kraljica došla je u pomoć Trojancima posle Hektoro-ve smrti, i borila se hrabro sve dok je na kraju nije savladao i ubio Ahil. Nama izgleda čudno da se najveći ratnik svih vremena našao u situaciji da izazove na dvoboj jednu ženu, baš kao što nam izgleda čudno da je najsnažniji čovek, to jest Herkul, morao utrošiti toliko vremena i napora da bi se domogao pojasa druge kraljice Hipolite. Treća od kraljevskog soja Amazonki, Antiopa, trebalo je, navodno, da bude predata Tezeju kao Herkulov dar, da bi postala njegova žena ili konkubina, odnosno da bi bila ubijena njegovom rukom, kako to tumače neke verzije legende ili - prema još jednoj verziji - da bi umrla boreći se na njegovoj strani protiv svojih zemljakinja koje su iz-vršile napad na Atiku. Poslednji od ovih slučajeva je najvažniji s tačke gledišta istoriča-ra, budući da se, kako izgleda, u predistoriji Grčke nijedan događaj nije dublje usekao u folklornu memoriju od invazije Amazonki na Atiku. 1 doista, te armije hrabrih i dobro naoružanih žena-ratnika, koje su se borbom probile do centra same Atine, nisu bile legenda za grčke istoričare i filozofe - Herodota, Lisiju, Platona i Izokrata. Njihov marš od južnih obala Crnog mora, preko teritorije gde se

Inspiracija mnogim umetnicima: Borba Amazonki, na slici Petera Ruhensa

danas nalazi Turska a zatim preko zaleđenog Bosfora do Grčke pedantno su kartografisali geografi, priznajući da su te žene prevlada-le sve teškoće i prepreke na tom kolosalnom putu i još uvek bile kadre da prodru u srce Atine, gde ih je nafzad slomio kralj Tezej. Štaviše, ozbiljni paganski arheolozi su ukazivali na ćinjenične dokaze rata Amazonki

protiv Helade - u vidu brojnih grobova, nadgrobnih humki i trofeja, kao i raznih svečanosti i žrtvenih obreda koji su bili asocirani s grčkom pobedom nad strašnim neprijateljem. Gde je, dakle, bila zemlja iz koje su poticale te neobične žene? Kao lokacija se jednodušno prihvata antička maloazijska Grčka, koja otprilike odgovara zapadnoj Turskoj - preciznije rečeno, onaj njen deo gde se nalaze grad i ravnica Temiskira na reci Termodonu, gotovo na pola puta duž južne obale Crnog mora. Međutim, verovalo se da su one osvojile i okupirale mnogo širu teritoriju i čak osnovale tako gusto naseljene gradove kao što su Efes, Smirna (Izmir), Mirina, Pafos i Sinope. Verovalo se, takođe da su Amazonke bile graditelji velikog Artemidinog hrama u Efesu, kojem se odavala počast širom čitave Grčke u slavu hrabrih žena koje su, čak i posle teškog poraza pretrpljenog u borbi sa trupama kralja Tezeja, smogle hrabrosti da igraju tako upadljivu ulogu u odbrani Troje protiv grčkih opsadnika. Pa ipak, uprkos izobilju informacija o podvizima Amazonki, kasniji istraživači klasičnog perioda počeli su da sumnjaju u postoja-nje tih žena-ratnika, uglavnom na osnovu činjenice da armije Alek-sandra Velikog, stigavši do Temiskire na Termodonu 333. godine pre naše ere, nisu tamo naišle ni na kakve tragove takve nacije. U isti mah, kao da direktno protivreči ovom gledištu. drugi jedan izveštaj tvrdi da je makedonskog kralja posetila kraljica Amazonki zvana Te-lestra, koja je želela da ima dete od nepobedivog vojskovođe. Na osnovu ove priče, neki komentatori dokazuju da bi - u slučaju da se Aleksandar doista našao u blizini zemlje Amazonki - s njihove strane bilo politički oportuno da ga umilostive na uobičajen orijentalski na-čin, to jest da mu ponude jednu od princeza za njegov harem. Što se tiče ociglednog odsustva Amazonki iz njihovog tradicional-nog sedišta u Temiskiru. pristaše legende ističu da su žene do tog vre-mena mogle da migriraju dalje prema istoku. Međutim, u svemu tome možda je karakteristično sledeće: što su dublje Grci, a kasnije i Rim-Ijani, prodirali na Bliski istok, utoliko je udaljenija postajala zemlja Amazonki - sve dok ih. na kraju, jedan nemački učenjak nije smestio negde u stepe centralne Azije, tamo odakle su Mongoli povremeno vršili upade u istočni sredozemni svet. 1 tako su se, osvitom 20. stole-ća, lepa stvorenja iz grčkih legendi pretvonla u čudovišta nemačkog učenjaka.

Jednom rečju, postojanje Amazonki kao istorijske činjenice ostaje krajnje kontroverzna tema, i možda je najbolje od svega što možemo učiniti da u tom pogledu budemo ,,otvorenog uma", kao što nam save-tuje grčki geograf i istoričar Strabon (63. p.n.e. - oko 20). Mada je bio cepidlački naučan u korišćenju činjeničnog materijala, Strabon nije imao strpljenja sa onim pedantima koji su odbijali svaku mogućnost da mitovi sadrže u sebi jezgro istine; a naročito je bio strog prema onim skepticima koji su odricali svaku verodostojnost Homerovoj priči o Troji. Za razliku od njega, čuveni viktorijanski istoričar Džordž Grout, čija je ,,Istorija Grčke" bila pisana ,,u duhu naučnog kriticizma". tvrdi otvoreno da legenda o Amazonkama. baš kao i opsada Troje, nema nikakve osnove u istoriji, već je ,,naprosto skupna stvar grčkog verovanja u legende". Koliko je, dakle, bio u pravu Stra-bon kada je ostao otvorenog uma! 1 koliko se Grout prevario u pogle-du Troje! I koliko bi on, zbog toga, mogao da ima krivo kada je reč o Amazonkama! Ipak, naše šanse da ćemo ikada pronaći neke konkretne dokaze o toj fascinantnoj naciji po svoj prilici su male. Amazonke su, naravno, bile nepresušan izvor inspiracije za grčke pesnike, oratore i mitologe, tako da znamo imena n|ihovih kraljica, način na koji su vaspitavale svoju žensku decu, ratove koje su vodile, pa čak i odeću koju su nosi-le. Ali, koliki deo tih detalja možemo zahvaliti fikciji, a koliki deo či-njenicama - to ne znamo. Ukoliko priča o tim ženama-ratnicima pripada više mitologiji nego istoriji, onda možemo biti sigurni da nas ona odvodi daleko unazad, u onaj period Ijudske istorije kada je žena bila podjednako simbol života i smrti, mira i rata, čemu se i imaju pripisati paleolitske statue takozvanih Venera: do najranijih mediteranskih kultura koje se zasnivaju na ideji o Zemlji-Majci; do devičanske boginje Palade Atine, koja ie širom čitave Grčke bila

poštovana kao boginja života i rata. U tom pogledu interesantno je napomenuti da je Atina nosila štit ukrašen scenama iz borbi Amazonki sa džinovima. Ukratko, mit o Amazonkanna možda vuče koren iz folklornog se-ćanja na jedan period u istoriii kada je društvo bilo matri)arhalno. Ostatke jednog od takvih sistema nalazimo u Tacitovim opisima ne-mačkih plemena. čije su žene pratile svoje muževe i sinove u rat. Isto tako, možemo videti koliko je ideja o istinski emancipovanoj ženi bila izazovna za Grke koji su, tokom procesa civilizovanja. svoje sopstve-ne žene i majke sveli na status polurobova. Sledstveno tome, Ama-zonke su - mada u očima Grka poluvarvari - ipak bile poštovane kao hrabra i slobodarska stvorenja, dostojna visokog mesta u istoriji.

8) CARSTVO PREZVITERA JOVANA Ne manje tajanstveno od Zemlje Amazonki koja je, kao što smo vide-li, zaokupljala pažnju Ijudi klasičnog perioda, jeste carstvo Prezvitera Jovana (ili Ivana) koje su mnogi istraživači i putnici pokušavali da pronađu tokom srednjeg veka. Možda nijedna druga legenda nije toli-ko uticala na Ijudsko mišljenje, pa čak i na sam tok istorije, kao što je bilo verovanje, podržavano od svih obrazovanih Ijudi između 12. i 16. stoleća, da postoji jedan fabulozni kralj-sveštenik zvani Jovan i jedna ogromna imperija kojom on vlada. Pape i kraljevi dopisivali su se sa tim nepoznatim monarhom; na njegov dvor odašiljani su ambasadori; a geografi su ucrtavili njegove dominione na svojim mapama sveta. Pa ipak, on se pojavio takoreći niotkud, i tokom vremena iščezao u neja-snoj zoni poluzaboravljenih mitova. 1 samo ime Prezviter Jovan ima evokativan prizvuk, bez obzira što sud istorije glasi da takva ličnost nikada nije postojala. Ali, kao što smo videli u gotovo svim slučajevima koje smo ispitivali, iza često pu-ta fantastične legende obično postoji neka istorijska činjenica ili bar logična indicija; tako se i iza čudne figure Prezvitera Jovana nejasno nazire ličnost mongolskog vođe Džingis-kana ili nekog drugog moć-nog plemenskog glavara iz zaleđa centralne Azije. Prezviter Jovan se na horizontu zapadnog sveta prvi put pojavio 1145. godine, kada je jedan francuski biskup zvani Igo skrenuo papi pažnju na ,,izvesnog Jovana, kralja i sveštenika koji boravi iza Persije i Jermenije na krajnjem Istoku i, zajedno sa čitavim svojim narodom, ispoveda hrišćansku veru... Govori se da je on direktan potomak slavnih Maga koji se spominju u Jevanđelju i da, vladajući nad istim narodom nad kojim su i oni vladali, uživa tako veliku moć i bogatstvo da ne upotrebljava drugo žezlo osim smaragdnog. Nadahnut prime-rom svojih praočeva koji su došli da obožavaju Hrista u njegovim ja-slama, on je naumio da krene u pomoć Jerusalimu, ali nije uspeo da pređe Tigar, zato što je reka bila zaleđena". To je, dabome, bila sen-zacionalna novost za hrišćan-sku Evropu, utoliko pre što je oduvek bilo glasina u pogledu hrišćanskih kolonija u Indiji koje je tamo osnovao niko drugi do apostol Toma lično. Papa i njegovi savetnici i hri-šćanski kraljevi bili su sada ubeđeni da se pred njima nalazi dokaz da je Indija bila pokršte-na kao što su to rane hrišćanske legende tvrdile, i da jedan kralj-hrišćanin vlada moćnim orijentalnim carstvom.

Uzbuđenje među učenjaci-ma i crkvenim velikodostojni-cima mora da je bilo ogromno dok su nagađanja o karakteru kralja-sveštenika i lokaciji nje-govih dominiona letela širom Evrope, i budile su se silne na-de da je pronađen novi i moćni saveznik protiv Saracena. Mo-glo bi se pomisliti da je izve-štaj o tome kako Jovan nije uspeo da pređe Tigar zato što se ovaj zaledio davao opre-znim Ijudima dovoljno razloga za skepticizam; ali biskup Igo je bio poznat kao izvrstan di-plomata, koji se upravo vratio s Bliskog istoka i znao bolje od bilo kog hrišćanina šta se tamo dešava. Ipak, izgleda da nije znao do-voljno; jer ono što se tamo dešavalo bila je ogromna bitka između mongolskog princa Jeh-li Ta-šiha i muslimanskog sultana Sandžara, bitka u kojoj je prvi do nogu porazio drugog - što je za hrišćane bio radostan događaj s obzirom na teškoće koje su krstaši imali u očuva-nju svojih severoistočnih granica protiv islama. Ali, očigledno, oba-veštači biskupa Igoa, bilo iz neznanja, bilo zato da bi mu se dodvorili, previše su naglasili činjenicu da je pobednik - zato što se pokazao kao neprijatelj islama - po svoj verovatnoći hrišćanin; i nije bilo potrebno mnogo vremena da se kineski vrhovni vojskovođa Jeh-li Ta-ših trans- formiše u hrišćanskog kralja - sveštenika Jovana. Ne znajući uopšte za bitku između budista i muslimana, Evropa je žudno prihvatila priču o Jovanu svešteniku, ili prezviteru, ,,kralju Indije". 1 zato nije teško zamisliti senzaciju koju je prispeće pisma tog neobičnog monarha izazvalo u crkvenim i diplomatskim krugovima. Pismo je stiglo istovremeno na dvor i rimskog i vizantijskog imperato-ra od ,,Prezvitera Jovana, milošću božjom najmoćnijeg kralja nad svim hrišćanskim kraljevima". Pismo se nastavljalo ovako: ,,Neka vam bude znano da mi imamo najvišu krunu na Zemlji -isto kao i zlato, srebro, drago kamenje, i jake tvrđave, gradove, varoši i zamkove. Imamo pod svojom vlašću četrdeset i dva kralja, koji su svi moćni i dobri hrišćani... Naša zemlja je podeljena na četiri dela, jer baš toliko ima Indija. U velikoj Indiji počiva telo apostola svetog Tome... A ta Indija je prema istoku, jer je blizu napuštenog Vavilona i isto tako blizu kule zvane Vavilonska. Pisano u našem svetom dvorcu u zemlji Prezvitera Jovana". Može se zamisliti efekat te kraljevske poslanice u dve svetske -prestonice Rima i Vizantije. Vest da Prezviter Jovan doista postoji i da nudi svoje ogromne resurse stvari svetog rata protiv nevernika od-mah je bila dostavljena dvorovima svih hrišćanskih kraljeva. Svešte-nik-kralj je odjednom postao jedna od najvažnijih ličnosti u srednje-vekovnoj Evropi. Papa Aleksandar III požurio je a odgovori na Jova-novo pismo, nazivajući ga ,,najslavnijim i najveličanstvenijim kraljem Indija i voljenim sinom u Hristu". I ostali vladari verovatno su poslali pozdrave njihovom novom kraljevskom prijatelju, a možda su bili odašiljani i izaslanici da se su-sretnu sa njim. Geografi su sada dobili priliku

,,Direktni potomak biblijskih vladara":

da na svojim mapama skiciraju ,,Carstvo Prezvitera Jovana", a istoričari su sačinili detaljne biografije kralja koji je bio potomak Maga. A najvažnije od svega, budući da su prezviterovi dominioni ležali na Istoku - ,,Indija" je bila generički pojam za nepoznate zemlje iza Tigra - sledio je zaključak da će taj hrišćanski monarh biti kadar da napadne muslimane s leđa, kao što je, u stvari, i obznanio da namerava. Nije, dakle, neumesno zaključiti da je pismo Prezvitera Jovana ,,izmenilo" čitavu ravnotežu sila u korist hrišćanskih nacija i podstaklo novo oduševljenje za krstaške pohode; i baš kao što su komandanti hrišćanskih armija bili ushićeni vojnim značajem jednog saveznika na Istoku, tako su se i hrišćanski istoričari silno radovali što je legenda o misiji svetog Tome dobila svoju potvrdu u onome šta se činilo da predstavlja nepobitnu činjenicu. Naime, baš kao što se smatralo da je Petar uzeo za svoje područje Rim i Italiju, Matija Egipat, a Jakov Španiju - tako se oduvek smatralo da je Tomi bila određena Indija koja je, kako su neki komentatori rezonovali, bila više nego vredna truda jednog apostola. Vest da su i čitava Indija i očevidno i sve zem-Ije iza nje bile hrišćanske sada je postala dokaz mučeništva svetog Tome i potvrda dugih putovanja ostalih učenika ,,do kraja Zemlje".

Nada u pomoć u ratu protiv nevernika: Krstaška opsada Jerusalima 1099. godine A bila je tu još jedna velika korist koja se mogla dobiti od novog istočnog saveznika - korist od trgovine i osvajanja novog tržišta, što je za mnoge Evropljane bilo isto tako važno kao i dokaz o misiji svetog Tome u Indiji. Inspirisani svim tim motivima, istraživači su sada kre-nuli da pronađu zemlju Prezvitera Jovana, i to traganje trajalo je nekih 500 godina pre no što je najzad napušteno. Medu prvima koji su krenuli bio je Venecijanac Marko Polo, poreklom sa Korčule, koji je sledio svileni karavanski put do Pekinga između 1271. i 1295. godine, neprekidno gajeći nadu da će čuti novosti o kralju Jovanu. Mnogi dru-gi kretali su se istom misijom u istočnom pravcu od Konstantinopolja tokom 13. i 14. veka,sve dok Henrik Moreplovac nije uputio svoje kapetane da pronađu alternativni put do Indije, oko Afrike. I mada nijedan od tih istraživača nikada nije stigao u fabuloznu zemlju Pre-zvitera Jovana, njegova slava nipošto se nije umanjivala; naprotiv, ona

se samo povećavala dok su njemu pripisivali podvige pojedinih tatar-skih ili mongolskih prinčeva, na primer tatarskog vrhovnog vojskovo-đe Jeh-li Ta-šiha i mongolskog Džingis-kana, na koje se, uprkos strahotama koje su činili, tokom čitavog srednjeg veka gledalo kao na dobre hrišćanske monarhe.

Danas znamo da su pokušaji da se pronađe carstvo Prezvitera Jovana, kao i spekulacije o tome ko je on bio, nastali zahvaljujući onom jedi-nom krivotvorenom pismu koje je stiglo na dvor vizantijskog cara Ma-nojla I Komnina (1143-1180) i rimskog cara Fridriha 1 Barbarose (1123-1190). Pismo je pisano na latinskom jeziku, protkano pojedi-nim čudnim grecizmima, i ubrzo je bilo prevedeno na sve glavne evropske jezike, kao i na hebrejski. Čitajući pismo danas, čovek se mora čuditi da je ono ikada bilo ozbiljno shvaćeno od strane obrazovanih Ijudi, jer nama je jasno da je posredi očigledna knjiška fikcija, slična arapskim pričama iz ,,Hiljadu i jedne noći" ili naracijama o svetom Đorđu i aždaji i drugim rano-hrišćanskim pričama o čudesima. Ali, naravno, besmisleno je jedan dokument iz dvanaestog veka čitati u svetlosti moderne nauke, zato što je sveopšta duhovna nastrojenost u srednjem veku bila potpuno drugačija od našeg prilaženja istoriji i religiji. Nema sumnje, učenjaci na dvoru vizantijskog i rimskog imperatora bili su zbunjeni opisom ,,divljih zečeva velikih kao ovce; konja s dva mala roga; rogatih mu-škaraca s jednim okom na čelu i tri ili četiri na potiljku glave; žena ko-je su sve imale isti lik; i Ijudi koji su proždirali svog oca ili majku ne trudeći se čak ni da ih skuvaju..." Ali oni su očigledno bili zaslepljeni čestim pominjanjem Jovanovog bogatstva, njegova četrdeset i dva kralja, prostranstva njegovih dominiona i njegove proklamovane na-mere da se bori protiv neprijatelja hrišćanstva. Nasamareni tim bom-bastičnim preludijumom, klerikalni krugovi našli su se u prikladnom raspoloženju da zdravo za gotovo prihvate Jovanove opise ,,Četiri In-dije" s njihovim divljim životinjama, čudovištima i odvratnim naro-dom Goga i Magoga; sa šumama bibera prepunim zmija; s travama kojima se može oterati đavo; s kamenjem koje čoveka čini nevidlji-vim; s deset izgubljenih plemena Izraela koje su sada bila podanici Prezvitera Jovana; sa salamanderima koji su ispredali konce za kra-Ijevsku odeću; i tako dalje. Što se tiče običaja u toj čudesnoj zemlji, tu nije bilo lopova, raz-bojnika ili preljubnika - te veoma mnogobrojne grupacije u srednje-vekovnom društvu. Kralj je imao mnogo lepih žena, ali spavao je sa njima - ili bar sa nekima od njih - samo četiri noći tokom jedne godi- ne. Njegov dvor se sastojao od 30.000 osoba, i sve to grdno mnoštvo sedalo je jednom dnevno da obeduje. Sto za kojim su se hranili bio je načinjen od smaragda i počivao na dva stuba od ametista. Imao je vrli-nu da sprečava opijanje, bez obzira na količinu konzumiranog vina. S desne strane Prezvitera Jovana sedelo je dvanaest arhibiskupa, s leve dvadeset i tri biskupa, uključujući i patrijarha reda svetog Tome, bi-skupa od Samarkanda i arhibiskupa od Suze. Porazmešteno tu i tamo bilo je obično i sedam ili više kraljeva, na desetine vojvoda i stotine grofova. Taj opis kraljevstva Prezvitera Jovana bio je protkan nizom čud-nih opaski koje kao da su umetnute ili zato da uznemire Vizantince, ili kao neka vrsta privatne šale. Između ostalog, autor pisma upotreblja-va omalovažavajući izraz Graeculi, ili ,,mali Grci" kada govori o poda-nicima kralja Manojla I. Tu uvredu mora da je smislio neko ko je bio dobro upoznat sa antagonizmom Vizantijaca i Rimljana. Isto tako, pi-sac pita ironično da li kralj Manojlo smatra sebe božanskim; a ako to čini, kako onda može da bude istinski hrišćanin? Na drugom mestu (naravno, u šaljivo-ozbiljnom tonu) on tvrdi da je glavni sluga Prezvi-tera Jovana bio istovremeno i kralj i arhibiskup, a njegov kuvar - i kralj i iguman. S druge strane, visoki rang te dvojice slugu možda mo-že da se shvati kao objašnjenje zašto je ovaj moćni imperator, koji je vladao nad četrdeset i dva vazalna kralja i ,,toliko zemalja koliko ima zvezda na nebu", zahtevao da bude oslovljavan titulom višeg cr-kvenog dostojanstvenika - kao Prezviter Jovan, što će reći Jovan Sveštenik.

Ali, dok nama danas opisi neverovatnih čudovišta izgledaju apsurdni, a iskazi o slugama koji su arhibiskupi i kuvarima koji su kraljevi zvuče gotovo smešno - oni nipošto nisu izgledali takvi Ijudima za koje je Orijent još uvek bio svet goleme misterije. Drugim rečima, srednjeve-kovni učenjaci nisu se ograđivali čak ni od takvih stvari kao što su jed-norozi i grifoni (životinja pola lav a pola čovek) kojima je, prema tvrdnji Prezvitera Jovana, obilovala njegova zemlja. ,,Budući da niko nije posetio ta područja", rezonovali su učenjaci, ,,kako se može pori-cati da takve životinje postoje? Da, mi se slažemo da kazivanja o strelcima koji su Ijudi od pojasa naviše a konj od pojasa naniže" zvuče kao opisi grčkih kentaura i zaista je teško u to poverovati; ali Prezviter Jovan je orijentalni monarh, a orijentalci su poznati po preuveliča-vanjima... Učenjaci su mogli da tako rezonuju kada su ih pozvali grčki i rim-ski car da dadu svoje mišljenje o autentičnosti pisma; i zato je njihov sud glasio da je to, u suštini, verodostojno pismo. Od tog trenutka Prezviter Jovan i njegova čudesna zemlja u kojoj su živeli rogati Ijudi i tri ili četiri oka na potiljku postali su meka svih avanturista. Naročito su komandanti krstaških armija na Srednjem istoku revnosno nastoja-li da stupe u kontakt sa novim saveznikom. Naravno, to im nikada nije pošlo za rukom, pa se oko 1220. godine počelo verovati da je Pre-zviter Jovan umro, ostavivši presto svome sinu. 1 doista, iz redova vojne obaveštajne službe stigli su izveštaji da se Jovanov sin zove David, i da se taj novi kralj uspešno borio protiv muslimana na istočnim granicama osvojivši mnoge gradove, uključu-jući Samarkand. Govorilo se da kralj David maršira prema Bagdadu, prestonici islama. Eto kako glasine nastaju i bujaju u ranim vremeni-ma, i što dalje odlaze, utoliko čudnije postaju; i kao što je prvobitna glasina o postojanju Prezvitera Jovana verovatno nastala zahvaljujući pobedi jednog Kineza nad jednim Arapinom, tako je i postojanje nje-govog sina, kralja Davida, nastalo zahvaljujući napadima Džingis-ka-na na muslimanske gradove kao što je Samarkand. Nakon gotovo dvovekovnog traganja za dominionima Prezvitera Jovana, učenjaci su došli do ubeđenja da se ,,kralj kraljeva" uopšte i ne može pronaći u Aziji. Taj njihov zaključak sada je, zaista, bio nei-zbežan, budući da nijedan istraživač još od vremena Marka Pola nije video niti naišao na bilo kakav trag fabuloznog monarha; a konačan dokaz u tom smislu dao je papin lični istraživač, dominikanski fratar Jordanus de Severak, koji je izvršio specijalno putovanje u Indiju 1325. godine i osvedočio se da od nekakvog Prezvitera Jovana nema ni traga ni glasa. Bez obzira na sve to, mitski šampion odjednom se ponovo rodio -ovoga puta nekoliko hiljada kilometra dalje, u Africi: preciznije reče-no, u Etiopiji, gde će cvetati još najmanje tri stoleća. Kako je stigao iz Indije u Etiopiju, to nikako nije jasno; jedno od objašnjenja moglo bi glasiti da je fratar Jordanus, ustanovivši da u Indiji nema nikakvog Prezvitera Jovana, sugerisao ideju da je negus Abisinije (raniji naziv za Etiopiju, inače nepravilan) po svoj prilici osoba kojoj je papa Aleksandar III uputio pismo 1177. godine. Nova lokacija legendarnog kralja bila je, razumljivo, s velikom radošću prihvaćena od strane abi-sinskih kaluđera u Jerusalimu, mada su oprezniji Portugalci zauzeli stav rezervisanosti, govoreći da će konačan sud dati tek kada istraže čitavu afričku obalu. Pa ipak, za svaki slučaj, kad je 1497. krenuo na svoje putovanje duž zapadne obale Afrike, Vasko de Gama je poneo pismo kralja Emanuela 1 ,,Njegovom kraljevskom visočanstvu Prezvi-teru Jovanu". Naravno, velikom moreplovcu nikada se nije ukazala prilika da isporuči te poslanice.

Legenda koja je živela vekovima: Prikaz izmišljene borbe Prezvitera Jovana protiv Džingis-kana

I tako je početkom 16. veka Azija bila izgubljena kao zemlja tog velikog hrišćanskog junaka, od koga se očekivalo da će pomoći krsta-šima u uništavanju nevernika, ,,za još veću slavu Božju". U to vreme, Azija je već bila prilično poznata misionarima, putnicima, trgovcima i geografima, i niko iole inteligentan nije više verovao u veliko i moćno kraljevstvo ,,Četiri Indije". S druge strane, Etiopija je bila savršena zamena, i legenda o Prezviteru Jovanu odgovarala je toj zemlji kao rukavica ruci. Etiopija je bila neistražena, delimično pokrštena, a uz to u poziciji da zapreti muslimanskom Egiptu s leda, baš kao što je indijski Prezviter Jovan pretio muslimanskoj Siriji. Kako je, onda, taj monarh stigao iz Indije u Etiopiju, a da pri tom ne razbije iluziju svih svojih obožavalaca širom hrišćanske Evrope? Odgovor je jednostavan. U očima svih srednjevekovnih geo-grafa, Azija i Afrika nisu bile zasebni kontinenti, već samo razdvoje-ne Nilom, tako da se smatralo da Etiopija predstavlja deo ,Jndije", pri čemu je ime te zemlje naprosto značilo ,Jstok". Zbog toga mapa iz 1507. godine (najstarija rnapa na kojoj se spominje novootkriveni kontinent Amerika) smešta carstvo Prezvitera Jovana negde u Tibetu, uz komentar: ,,0vo je zemlja dobrog kralja i gospodara znanog kao Prezviter Jovan, gospodara svih istočnih i južnih Indija, u čijim su pla-ninama pronadene sve vrste dragog kamenja." Tačno devet godina kasnije, druga mapa locira njegovu zemlju u Africi, i to je, naravno, bila ona lokacija koja je održala legendu ži-vom sve do kraja 17. stoleća. Uz put rečeno, i Šekspir je verovao da negde u srcu ,,Abisinije" živi veliki hrišćanski kralj zvan Prezviter Jovan. U stvari, jedini hrišćani koji nisu verovali da je to tako bili su sami Etiopljani, jer je njihov ambasador, koji je 1441. stigao u Rim, oštro protestovao kad su o njegovom suverenu govorli kao ,,Jovanu". ,,Njegovo pravo i jedino ime je Zarejakov, što znači ,Potomak proro-ka Jakova"1, rekao je poslanik, koji nije imao ni pojma o nekakvom prezviteru zvanom Jovan. Međutim, to nije sprečilo ni učene Ijude ni običan narod da i dalje veruju u legendu da je Prezviter Jovan vladao negde u dalekoj i tajanstvenoj Etiopiji, prema kojoj su sada počeli da se upućuju jezuit-ski misionari. Ali ti misionari, slično onima koji su dospeli do Indije, nisu

mogli da naiđu ni na kakav trag takvog jednog kralja, i dok su nji-hovi izveštaji postepeno prodirali do široke javnosti kroz dela istoričara i geografa, legenda je polako odumirala. Pa čak i tako, dosije još nije zaključen: istraga se i dalje nastav-Ija. Naime, postoje neke stare kolonije indijskih hrišćana duž Mala-barske obale u južnoj Indiji, gde preobraćenici imaju jednu legendu o tome kako je sveti Toma posetio njihovu zemlju i tamo sagradio pala-tu za izvesnog kralja Gundafora. Taj kralj se pokrstio, a njegov sin je pdstao sveštenik i na taj način bio i sveštenik i kralj kad se popeo na presto. Hrišćani Nestorije i Sirije, čiji je najveći deo drevnih zapisa uništen 1145. prilikom osvajanja Edese (danas Urfa) od strane sultana Sandžara, možda su imali u svojim arhivama neke prikladne činjenice u vezi s tim indijskim kraljem, i mi se s razlogom možemo pitati da h je ta legenda možda predstavljala poreklo mita o Prezviteru Jovanu. Drugim rečima, ako je postojao jedan indijski kralj koji se pokrstio pre desetog veka, vest o toj činjenici mogla je, na uobičajen mutni i preuveličani način, biti preneta od strane pomoraca preko Arabijskog mora do luka Crvenog mora, odakle je putovala karavanima prema severu do Antiohije i Edese. Onda, tokom vremena, tim konfuznim izveštajima mogle su se pridodavati bezbrojne izmišljotine preuzete iz hagiografija (pisanje životopisa svetaca) Istočne crkve i vilinskih priča ispredanih u bazarima. Na kraju, legenda je stigla do Evrope kao mit o Prezviteru Jovanu, moćnom imperatoru sa silnom vojskom i ne-

Zamena za kraljevstvo ,,Četiri Indije": Pošto je Azija postala poznata, Prezviter Jovan je

,,preseljen" u današnju Etiopiju

iscrpnim bogatstvom, koji je priskočio u pomoć krstašima da spase ne samo Sveti grob nego i hrišćanstvo kao takvo. I tako još jednom vidimo, možda jasnije nego u ostalim slučajevi-ma o izgubljenim zemljama, kako legende imaju svoj sopstveni život: kako počinju od jednog semena istine i izrastaju kao korov u džinov-ske i ponekad fantastične proporcije. Sve dok bivaju predavane od usta do usta - od nekog sela u Indiji do nekog arapskog jedrenjaka u Mangaluru, a odatle do nekog arabijskog pristaništa i tako sve dalje, usmenim putem, do nekog drugog - one postaju predmet raznih izme-na i dopuna kod svakog sledećeg naratora. Kad ih istoričar susretne u pisanoj formi, one su toliko načičkane ne samo

izraslinama lakover-nosti i praznoverja nego i teorijama raznih istraživača da je gotovo uvek teško videti gde je i zašto je legenda otpočela. To je posebno tačno za legendu o Prezviteru Jovanu, čije nas ime još uvek može pod-sticati da se pitamo gde je bilo njegovo kraljevstvo.

9) TRAGANJE ZA KASITERIDAMA

Videli smo da je antički svet, s naše tačke gledišta, bio naročito praznoveran kada su posredi bili mitovi i legende; a razlog za to ležao je u odsustvu faktičkih izveštaja s jedne, i pouzdanih osmatranja fi-zičkih fenomena s druge strane. Nije, zato, ni malo iznenađujuće što su razne glasine o izgubljenim zemljama u Atlantiku i drugde uvek bi-le od posebnog interesa za grčke i rimske geografe, koji su revnosno prikupljali svaku mrvicu informacija o tada još neistraženim regioni-ma sveta. Jer, pored hendikepa što su morali da se oslanjaju na priče raznih putnika, kartografi su bili suočeni s ogromnim tehničkim pro-blemima u svojim naporima da izrade koliko-toliko verodostojne atla-se. Naravno, njihova glavna teškoća sastojala se u nedostatku pouzda-nog hronometra koji bi premeravanju Zemljine kugle dao smisao. Jer, duga pomorska putovanja mogu se proračunavati samo grubim nagađanjima ako navigator nema ni tačan log (sprava za merenje brzi-ne broda), ni kompas, ni časovnik. Drevni pomorci nisu imali ništa od tih instrumenata, i pravo je čudo što su imali makar i samo približnu ideju o konturama evropskih obala. Bez obzira na sve teškoće, oni su oduvek ispoljavali veliku radoznalost za zemlje severno od Sredozem-Ija, budući da su to bili regioni iz kojih su imperije istočnog Meditera-na nabavljale kalaj potreban za izradu oružja i oruđa od bronze.

Druga teškoća geografa klasičnog perioda proizlazila je iz opšte-prihvaćenog gledišta da je Nastanjeni svet, kako su ga Grci nazivali, bio grubo eliptična kopnena masa okružena jednom golemom rekom zvanom ,,0kean". Čak i najveći geografi prihvatali su tu ideju o disko-likoj Zemlji čija se kopnena masa na zapadu završavala Herkulovim stubovima a na istoku ,,Indijom iza Ganga". Iza toga ležao je ,,0kean".

Lako je videti zašto takav koncept zemlje koja plovi kao panj u bari - čiji je rodonačelnik Tales iz Mileta - nije ohrabrivao istraživa- nje, baš kao što ni verovanje, održavano sve do 15. stoleća naše ere, da Atlantik dostiže tačku ključanja ispod dvadeset šestog stepena južne geografske širine, nije ni malo podsticalo evropske moreplovce da putuju niz zapadnu obalu Afrike. Pa ipak, tokom čitavog klasičnog perioda vršena su nova otkrića, ne kao rezultat naučne preduzimljivo-sti, već zahvaljujući vojnim i trgovačkim istraživanjima. Jedno od tih veoma ranih otkrića nastalo je zahvaljujući izveštajima o bogatim na-slagama kalaja na nekim tajanstvenim ostrvima za koja se govorilo da leže u Atlantskom okeanu.

Glasine o tim ostrvima mora da su kružile lukama Sredozemlja bar od 1500. godine pre naše ere, kada su šipke kalaja pristizale u grčku luku Masiliju (danas Marselj), da bi odatle bile dalje transpor-tovane brodovima do radionica na Kritu, u Asiriji i u Egiptu. Drago-ceni metal mora da je u početku bio prenošen kopnenim putem preko Francuske, ali kada su Feničani naslutili odakle on potiče krenuli su svojim brodovima da pronađu zemlju u kojoj je bio iskopavan.

U potrazi za izvorima kalaja i ćilibara: U ovakvim brodovima Pitija je preduzeo čuveno putovanje

na'sever 325. godine pre naše ere

O tome da su u svojoj misiji uspeli svedoči i jedan pasus kod He-rodota, u kome on govori o izvesnim Kalajnim ostrvima - Kasiterida-ma, kako ih on naziva - mada priznaje da nema pojma o njihovoj lo-kaciji, pa čak i da sumnja da ona uopšte postoje. Ali od tog vremena Kasiteride su uvek iznova pojavljuju u klasičnim geografijama, i uvek s nejasnim a ponekad i potpuno netačnim detaljima o njihovom polo-žaju. Modreni geografi su od tog vremena naovamo pokušavali da ih lociraju, zato što su one tesno povezane sa britanskom istorijom.

Šta su, dakle, bile Kasiteride, i gde su se nalazile? 1 da li su one isto što i izgubljena ostrva iz keltske mitologije? Odmah valja napomenuti da su nam grčki i rimski geografi osta-vili niz putokaza dovoljno konkretnih da bi se ovo istraživanje poka-zalo i uzbudljivim i isplativim. Tako, na primer, grčki pisac po imenu Diodor, koji je kompilirao ,,Svetsku istoriju" između 60. i 30. godine pre naše ere, smešta Kasiteride u Okean ,,negde iza obale Iberije (Španije) i Luzitanije (Portugal)". Grčki geograf Strabon, s druge strane, pišući pedesetak godina kasnije, bio je znatno izričitiji. On tvr-di da je Kalajnih ostrva bilo deset na broju i da su ležala blizu jedna drugima na otvorenom moru ,,Severno od pristaništa Artabri (vero-vatno Koruna). Jedno od tih ostrva bilo je nenastanjeno; ostala su bila naseljena Ijudima koji su nosili crnu odeću što je dosezala do njihovih stopala, bili bradati kao jarčevi i ,,hodali okolo s motkama u rukama i izrazom lica kao kod Furija u tragedijama" - što zvuči kao prilično ja-sna aluzija na britanske druide, sveštenike starih Kelta. Strabon doda-je da je narod Kasiterida trgovao kalajem i olovom, primajući u zame-nu za to grnčariju, so i bronzano posuđe. Feničani i Kartaginjani, veli on, bili su glavni nosioci te trgovine, sve dok Rimljani nisu srušili nji-hov monopol nakon Cezarovih ekspedicija 55. i 54. godine pre naše ere. Da li to znači da je Strabon Kasiteride smestio u Britaniju? Ne baš doslovno, budući da su piščeva putovanja bila ograničena na priobalne zemlje Mediterana, tako da o Britaniji nije znao ništa sem ono šta je pročitao u Cezarovim zvaničnim izveštajima. Štaviše, ni Cezar lično nije znao osobito mnogo, zato što nikada nije ni poko-rio Britaniju. Njegov najdublji prodor u unutrašnjost, koji je izvršio prilikom svoje druge invazije s pet legija i 2.000 konjanika, doveo ga je do Temze, negde oko današnjeg Kingstona, gde je uspeo da forsira reku i zarobi glavni štab Kasivelana, britanskog plemenskog vođe. Pre no što je isteklo leto 54. godine pre naše ere, Cezar se povukao iz Bri-tanije, i rimske armije nisu se ovde više iskrcavale sve do vladavine Klaudija, stotinak godina kasnije. Zahvaljujući tome, Britanija je ostala nepoznata zemlja, još uvek kvazimitska za istoričare i geografe mediteranskih akademija. Pa i samo njeno ime asociralo je na nešto tajanstveno i čudesno, baš

kao što je to bio slučaj s Timbuktuom (osnovali ga Tuarezi u 11. veku) u Maliju za geografe 18. i 19. veka. U svojim ,,Eklogama" rimski pesnik Vergilije govori o Britima kao da su ovi potpuno odsečeni od ostalog sveta, a latinski pisci sve do raspada starog carstva opisuju Britaniju kao jedno maglom obavijeno ostrvo na kraju Nastanjenog sveta. Ali time se putokazi ne iscrpljuju. Drugi jedan istoričar, Španac Pomponije Mela (44-104. n.e.), tvrdi da su se Kasiteride nalazile in Celticis, ,,u zemlji Kelta", što nije od bogzna kakve koristi, budući da su drevni pisci pod imenom Kelti podrazumevali Irce, Britance i sever-

Tvrdnja da se Kalajna ostrva nalaze u Zapadnom okeanu: Grčki geograf i istoričar Strabon (63-20, pre

naše ere) i astronom, geograf i matematičar Klaudije Ptolomej (85-160)

noevropske narode zapadno od Rajne. Plinije Stariji (23-79. n.e.), koji je, svakako, bio veći enciklopedista nego samo geograf, smešta Kasiteride ,,tamo nasuprot Keltiberije" (to jest severne centralne Špa-nije). Ptolomej (2. vek n.e.) kopira Strabona i tvrdi da se Kalajna ostrva, njih deset na broju, nalaze u Zapadnom okeanu. Na prvi pogled trebalo bi da nas čudi što je jedan naučnik Ptolo-mejevog ranga bio toliko neodređen u pogledu severne Evrope goto-vo 200 godina nakon što se Julije Cezar iskrcao u Britaniji; međutim, treba se prisetiti da nijedan od grckih geografa nikada nije putovao severno od Alpa niti posetio Britanska ostrva. Na taj način, oni su morali da se oslanjaju na ranije autore, a naročito na onog jednog je-dinog koji je dao izveštaj iz prve ruke o Atlantskim ostrvima - istraži-vača Pitije iz grcke kolonije Masilije. Nema nikakve sumnje da je rivalstvo Masilije, najpre s Tirom (danas Sur, u Libanu) a kasnije i s punskom kolonijom Kartaginom, inspirisalo organizovanje Pitijine ekspedicije u 4. veku pre naše ere; on je imao uputstva da špijunira trgovinu Feničana na Atlantiku i da, po mogućnosti, otkrije njihove izvore kalaja i ćilibara. Pitija je stigao do Britanije, verovatno je oplovio, a onda putovao još šest dana pre-ma severu od jednog ostrva zvanog Tula, iza kojeg se more pretvorilo u ledenu kašu. Njegov izveštaj o Britaniji i zemljama još dalje prema severu bio je značajan kako za naučnike tako i za trgovce pa-ganskog sveta. has kao sto je hilo i Kolumbovo putovanie do Amerike za renesansnu Evropu. Priroda njegovog putovanja bila je, u stvari, goto\o potpuno ista: prelaženje jedne granice koja je do tada smatra-na za neprolaznu. Nije. zato. hilo ni malo čudno što su geografi - čija je predstava o svetu još uvek bila bazirana na Aristotelovoj tezi da se morem iza Herkulovih stuhova ne može ploviti - odhacili tai neohični i. po njima, fantastičm Pitijin izveštaj kao delo odveć bujne mašte. ako ne i direktne laže Stavisc. izgleda da |e Pitija izazvao otvoreno neprija-teljstvo vodećih autoriteta i u svom i u kasnijim periodima, čime se i može ohjasniti nestanak svih primeraka originala o n)ego\im istraži-vanjima zvanog ..Na Okeanu". Danas. na naše veliko žaljenje. mi znamo za to dclo samo prcko proiz\ol)nih komentara istraživačevih kritičara - naročito Polibija. Strabona i Plinija. Drugim rečima. naučnici su tokom sledećih ?00 godina odhacivali Pitiju kao ncku

vrstu Barona Minhaužena; zato ne treba da nas iznenaduje što je njegov izveštaj bio svc manjc i manje ćitan sve dok nije, potpuno ignonsan. isčezao iz velikih hiblioteka antičkog sveta.

Pa ipak. dovoljno je-ostalo od tog dela- makar 17 druge ruke. da bi pokazalo da je Pitija iza Marselja otkrio Britanska ostrva - i tu tvrdnji iznosimo uprkos verovatnoći da su Feničani već bili stigli do Kornvolske obale mnogo pre nego što je grčki istraživač krenuo iz Masilije oko 340 godine pre naše ere Jer. feničanski pomorci nisu znali više o Britani)i nego što je Kolumbova posada znala o Americi: oni MI tu daleku severnu zcmlju poznavali samo kao jedno kalajem bogato ostrvo, do koga su stizali jedreći duž obale Španije severno od Tartesosa. Po svemu Mideći. kanal Lamanš prelazili su kod poluostrva Šerhur i. stigavši do obale Kornvola, ukotvljavali se tamo gde su mo-gli da ukrcaiu tovare kalajnih šipki na svoje galije. Izgleda da se time iscrpljivalo njihovo poznavanje Britanije. Pitifa. s druge stranc. daje precizne informaciie o svom putova-nju od trenutka kada je napustio svoju matićnu luku - informacije oči-gledno unete- na moderan način. u hrodski dnevnik. On nam kaže. na primer, da razdaljina između Marselja i Gibraltarskog tesnaca iznosi 7000 stadiiuma ako se plo\i u direktno] liniji Tačna dužina jednog grčkog stadi|uma još nije utvrđena, ali se obično prihvata da iznosi T-P mctra (ranije 160 metara). Prema toine, grubo uzeto. 7 000 stadi-juma iznosi 1.244 kilometra. Stvarna razdaljina između Marselja i Gihraltara je 128 kilometara. što znaći da su Pitijini proračuni hili pogresni za samo 44 kilometara. Pošto je prošao kroz Gihraltarski moreuz, Pitija je plovio u prav-cu severa duž obale sve do Rta sv Vinsenta koje su Ijudi drevnih vremena smatrali za najzapadniju tačku Evrope, a samim time i Na-stanjenog sveta- Međutim. čim jc prešao preko Biskajskog zaliva. Pi-tija izveštava da se drugo jedno predgorje uzdiže tamo još dalje na Atlantiku: taj rt on je nazvao Kalhion i procenio da je udaljen nekih 2.000 stadijuma (384 kilometra) zapadno od Rta sv. Vicenta. Ovde se on prevario u svo|oj geografiji. zato što Uesan leži zapravo 1 500 kilo-metara severoistočno od Vrta sv Vinsenta Objašnjenje možda treba videti u tome što je od Uesana plovio uz obalu severozapadno, pa se-veroistočno - dakle. dosta dugo na sever. do Bretanje - pa je pohrkao sopstveni položaj. Kao što smo već naglasili, geografija naših drevnih predaka nika-da nije bila potpuno pouzdana. zato što su oni bili suočeni s nesavladi-vim teškoćama u fiksiranju tačnih pozicija pomoću geografske širinc i dužine, a da i ne govorimo o proceni takvih geogrfskih karakteristika kao što su razdaljina i konture ohala. hrežuljaka i planinskih regiona. Otuda, sve njihove procene položaja bile su rezultat inspirativnog nagađan|a Pa ipak. Pitija je odredio geografsku širinu svog rodnog grada Marselja za svega nekoliko sekundi. koristeći jednostavni gno-mon (stari astronomski instrument - suncev časovnik). Isto tako. pro-računao je uzajamni odnos između Meseca i plima na Atlantiku; odre-dio prema svom najholjem umenju konfiguraciju Britanskih ostrva: zabeležio mnoge etnografske i geografske činjenice koje su se ticale nepoznatih zemalja severne Evrope, tako da izveštaj o njegovom putovanju predstavlja, kao što ćemo videti, važan putokaz o lokaciji ostrva zvanih Kasiteride.

On nam priča, na primer, da je razdaljinu od Kontinenta do bri-tanije prevalio za dvadeset i četiri časa. To je upravo prihližno vreme koje je potrebno jednom današnjem jedrenjaku da otplovi uz povo-Ijan vetar od Uesana u Bretanji do Zaliva Maunts u Kornvolu - razda-Ijina oko 120 pomorskih milja (222 kilometra) u pravcu severa pa u pravcu zapada. hrzinom od oko pet čvorova (približno 10 kilometara na čas). Pitija nam- takođe. daje podrobnosti o Kornvolskom polu-ostrvu, koje je nazvao Belerion. i to ime će se zadržati tokom čitavog klasičnog doha. Pored toga. približno je odredio trouglastu konfigura-ciju glavnog ostrva, što sugeriše da ga je on zaista oplovio u pravcu krctanja kazaljki časovnika pre nego što |e od)edrio prema istoku do ušća reke Elbe - u svom traganju za zemljama iz kojih je poticao ćili-bar, veoma visoko cenjen ne samo kao ukras nego i kao

lek za mnoge bolesti. Najzad, u najboljoj tradiciji grcke nauke, osmotrio je i pre-merio onoliko fenomena koliko je mogao, skiciravši, između ostalog, oblik i razmere Britanije, kao na crtežu:

Ukoliko su crteži koji su do nas doprli autentični, Pitija se varao u svim svojim premeravanjima, što se i moglo očekivati kad imamo u vidu vreme u kome su razdaljine bile bazirane na goloj proceni - to jest, na približno procenjenoj jednodnevnoj plovidbi. 1 njegova po-magala za premeravanje bila su primitivna: mogao je da radi samo s gnomonom i klepsidrom (vodenim časovnikom). Zbog toga nije izne-nađujuće što ga je njegov izveštaj da plime oko britanskih obala dosti-žu čudovišnu visinu od 80 lakata, to jest 36 metara, učinio predmetom poruge akademskih učenjaka u lukama Sredozemlja, gde jedva da je bilo nekakvih plima. Ali Pitija je možda stvarno video neku osobito veliku prolećnu plimu u Bristolskom kanalu, gde su zabeležene plime i oseke s razlikom od 18 metara; prema tome, istraživač se nije preba-cio ako je aludirao na uspinjanje plus opadanje vode oko nekih delo-va zapadne obale. Njegova zapažanja u pogledu Britanije bila su, znači valjana i pri-hvatljivo tačna. Zapazio je sivilo neba, čak i za vreme leta; činjenicu da su kiše uslovljavale da se žito u vreme žetve vrši u pojatama a ne napolju; proizvodnju piva iz fermentiranog žita; malobrojnost doma-ćih životinja na dalekom severu ostrva; i pouzdavanje severnih Brita u ovas. Ali njegovo možda najvažnije otkriće s tačke gledišta trgovaca, tamo i natrag u Marselj, bila je tajna feničanske trgovine kalajem i tačna maršruta te trgovine od kornvolskih rudnika do sredozemnih tr-žišta. Njegov izveštaj takođe pouzdano dokazuje da je trgovina kala-jem bila u punom jeku tokom četvrtog veka pre naše ere i da je, u stvari, vođena toliko dugo da su Briti, umešani u nju, bili relativno ci-vilizovani i Ijubazni prema inostranim posetiocima. Očigledno, nema jačeg dokaza da su Kasiteride bile negde u zapadnom delu Britanije i da su i Feničani i njihovi kolonisti Kartaginjani nastavljali da trguju s kornvolskim rudnicima kalaja sve dok Rimljani nisu zatvorili Gibral-tarski moreuz za njihove brodove. Znači li to da su Feničani znali za lokaciju Kasiterida?

Rimski pesnik i geograf Rufije Festo Avijen, pišući u četvrtom stoleću naše ere, tvrdi da ,,niko nije uplovio svojim brodom u Atlantski okean, najveće od svih mora, zato što je on prepun čudovišta koja za-strašuju čak i same obale".

Ali Feničani, najsmeliji i najveštiji pomorci antike obraćali su malo pažnje na te bapske priče. Lokacija njihovih kolonija širom čita-vog Sredozemlja pokazuje da su oni imali brodove i Ijude kadre da vrše duga morska putovanja. Njihovi trgovci, na primer, imali su bro-dove opremljene sa 200 vesala i jedrima. Isto tako, oni su imali sop-stvene tajne navigacije, jer su na naučan način proučavali plovidbu okeanom, slično Henriku Moreplovcu iz sredine petnaestog stoleća; ukratko, njihovi kapetani pedantno i savesno unosili su u svoje dnev-nike sve informacije koje su se ticale plima, struja, kopnenih znakova, grebenova i tako dalje. Najzad, oni su uveli u praktičnu primenu osmatranja asirskih i egipatskih astronoma. Zahvaljujući tome, Feni-čani su umeli da se ravnaju prema relativno nejasnoj zvezdi Severnja-či unutar sazvežđa Mali Medved, za razliku od Grka, koji su nastav-Ijali da koriste svetlije zvezde Velikog Medveda. Na taj način, Feni- čani su bili kadri da se otisnu daleko na otvoreno more, koristeći Sun-ce danju kao navigacioni orijentir, a Severnu zvezdu noću. 0 vrednosti punskih brodova i veštini njihovih pomoraca svedoče i izveštaji o putovanjima mnogo dužim od onih koja su bila potrebna da se prevali razdaljina od Tartesosa, na atlantskoj obali Evrope, do Kornvola. Oko 600. godine pre -naše ere, za vreme faraona Nehoa, oni su, izgleda, oplovili čitavu Afriku, krenuvši iz Crvenog mora i vra-tivši se kroz Gibraltarski tesnac; to njihovo istraživačko putovanje trajalo je tri godine. Oko 450. godine pre naše ere, admiral Hano plo-vio je niz zapadnu obalu Afrike možda sve do Konga, i s toga putova-nja, između ostalog, doneo natrag kožu jednog gorile, koja je bila ra-zapeta u Melohovom hramu u Kartagini. Oba ta džinovska putovanja bila su preduzeta radi osvajanja novih tržišta. 1 tako, ako su feničani dospeli do Britanije, to je bilo zato što je ovo ostrvo predstavljalo najbogatiji izvor kalaja u Evropi, a za imperi-je bronzanog doba kalaj je bio ono što je nafta za današnje civilizaci-je. Međutim, pouzdano se zna da su ti drevni pomorski trgovci čuvali kao najstrožu poslovnu tajnu sve podatke o izvorima kalaja i putevi-ma kojima se do njih dolazilo. 1 zaista, Rimljani su godinama bez ika-kvog uspeha pokušavali da otkriju feničanski put do Kasiterida, sve dok Publije Licinije Kras, jedan od Cezarovih poručnika nije otplovio preko do Britanije, s nalogom da izvrši izviđanje ostrva i tako pripre-mi Cezarovu invaziju. Ali u to vreme feničanske i kartaginjanske flote već su bile zbrisane sa svih mora, a sem toga kornvolski kalaj nije više bio u velikoj potražnji. Vremena su se izmenila: oružje se sada pravilo od gvožđa, a ne od čelika; a kalaj se iskopavao u dovoljnim količina-ma na severozapadu Španije, u Portugalu i Bretanji. Od vremena rim-ske okupacije Britanije, Kasiteride su iščezle s mape.

Bez obzira na to, moderni istoričari, uz pomoć arheologa, preduzimali su duga i pažljiva traganja za izgubljenim ostrvima. oslanjajući se na ne-pobitnu činjenicu da su Feničani ovde nabavljali svoj kalaj. Jedan fran-cuski izučavalac praistorije i autoritet za punska pitanja izvršio je brojna iskopavanja na Ostrvima Sili i u Kornvolu, ali nije ništa pronašao. Feni-čane, za razliku od Rimljana, nije interesovalo osvajanje i kolonizova-nje zemalja s kojima su trgovali, tako da nema nikakve svrhe tragati za impozantnim spomenicima koje su njihovi trgovci tobože ostavili u Bri-taniji - baš kao što nema nikakve svrhe tražiti ih u Španiji, gde su oni imali svoja najvažnija uporišta u Kadizu, Kartenji i Tartesosu.

Međutim, do izvesnog uzbuđenja došlo je 1832. godine, kada je jedan bik od bronze iskopan u župnikovoj bašti u Penvitu, Kornvol. Za tog malog bika, visokog samo pet centimetara, tvrdilo se da pred-

stavlja feničanski artefakt; ali za diskusiju je da li je ta figurina došla s Feničanima, kao jedna od drangulija koje su njihovi trgovci trampili sa primitivnim domoroci-ma za njihove domaće proizvode. U sva-kom slučaju, bilo bi interesantno znati ka-ko je bronzani bik tog porekla i drevnosti dopseo u župnikov vrt u jednom selu ne mnogo udaljenom od Kraja Sveta.

Značajan predmet trgovine drevnog doba: Komad kalaja od 48 kg izvučen 1812. godine iz mora Sugestivniji i direktniji beočug između Afrike i Kornvola predstavlja bronzani novčić za koji se pretpostavlja da je isko-pan kod Kara Brea, velikog zamka na vrhu brda, takođe blizu Kraja Zemlje. Taj nov-čić (kao i bronzani bik, on se danas nalazi u muzeju Truro), ima bradatu glavu s jedne a konja u galopu s druge strane, i obično se pripisuje numidijskom kralju Micipsi koji je vladao jednom feničanskom kolonijom od 248-228. pre naše ere. Može se pretpo-staviti da je taj novčić dospeo do Kornvola u kesi nekog od punskih trgovaca, koji ga, naravno, nije koristio za trgovinu sa Briti-ma već ga je, naprosto, slučajno ispustio. Nije zato iznenađujuće što antikvari nazi-vaju taj numidijski novčić ,,zbunjujućim". Međutim, jedan važan i specifičan pu-tokaz o lokaciji Kasiterida nalazimo kod sicilijanskog istoričara Diodora, koji nam daje sledeći opis britanske trgovine kalajem: ,,Sada ćemo govoriti o kalaju koji se tamo iskopava. Stanovnici rta zvanog Belerion (to jest Kornvol), zahvaljujući svom opštenju sa trgovcima, civilizovaniji su i Ijubazniji prema stran-cima od ostalih Brita. Taj narod proizvodi kalaj, koji s velikom pažnjom i trudom isko-pavaju iz tla. Uz put rečeno, tlo je potpuno stenovito, tako da metal mora da bude istopljen i prečišćen, posle čega biva liven u šipke oblika astragalusa i odnošen do obližnjeg ostrva zvanog Iktis. Jer, za vreme oseke to ostrvo i glavno kopno su povezani, što kolima natova-renim kalajem omogućuje da pređu preko... Izvoznici utovaruju kalaj na brodove kod Iktisa i transportuju tovar do Francuske, gde on odlazi preko kopna na tovarnim konjima do ušća reke Rone. Očigledno, važno ime ovde je Iktis, za koje neki komentatori pretpostavljaju da predstavlja pogrešan izgovor za Vektis, rimski na-ziv za ostrvo Vajt. Ali, tokom pisane istorije Vajt nikada nije bio spo-jen s glavnim kopnom u vreme niskog vodostaja, pa zato tovarna kola i nisu mogla prelaziti suvozemnim putem. Štaviše, ne bi imalo nikakve svrhe tegliti kalaj 300 ili i više kilometara od kornvolskih rudnika do ostrva Vajt radi transportovanja do Kontinenta, kad se ima u vidu da je bilo prikladnih luka u području samih rudnika. Zbog toga su geo-grafi

prihvatili oblik Iktis i poistovetili ga s Brdom sv. Mihajla u zalivu Maunt. Njihovo pristovećivanje ,,ostrva zvanog Iktis" s Kasiteridama potrkepljuje činjenica da se prevoženje kalaja iz obližnjih rudnika na glavnom kopnu preko Brda sv. Mihajla za utovar na brodove još uvek vršilo u poslednjim decenijama 19. stoleća. A što se tiče šipki kalaja u obliku astragalusa, treba napomenuti da je jedan veliki komad kalaja, težak 48 kilograma, bio izvučen sa dna zaliva Falmaut 1812. godine. Šipka je pomalo konkavnog oblika, kao neko sedlo, i verovatno je bi-la izlivena u toj formi zato da bi se lakše natovarila na leđa magaraca, koji su prevlačili kalaj od rudnika do luke kod Brda sv. Mihajla. Da li je, dakle, ta kornvolska luka mesto gde su se feničanski bro-dovi ukotvljavali? 1 da li je predgorje Beleriona, koje je, gledano s mora, ličilo na ostrvo, predstavljalo izvor mita o izgubljenim Kasiteri-dama?

10) OSTRVO SVETOG BRENDANA

Na mnogim mapama objavljenim u 17. i ranom 18. veku bilo je ucrtano jedno ostrvo zvano sveti Brendan - negde blizu ostrva Antilia (to jest, Antila)'u zapadnom Atlantiku. U stvari, i sam Kolumbo spo-minje to ostrvo u svom dnevniku, sa implikacijom da je očekivao da će ga ugledati na svom putovanju do dveju Amerika. Što je još čudni-je, portugalska Kruna istakla je zahtev za suverenitetom nad tim ostrvom, mada je priznavala da njegovu tačnu lokaciju tek treba otkriti; a da bi to postigla, opremila je četiri ekspedicije između 1526. i 1721. s ciljem da ga pronađu. 1 zaista, Portugalci su bili toliko sigurni u njegovo postojanje da su već prodavali komade zemljišta na ostrvu sv. Brendana raznim plemićkim porodicama, čija su imena zatim biva-la propisno registrovana u državnim arhivama. Međutim, ostrvo ni do dana današnjega nije pronađeno, pa potomci prvobitnih kupaca vero-vatno još čekaju da dobiju svoj udeo. Kako je, dakle, došlo do te neobične pogreške? Kako je ostrvo sv. Brendana dospelo na zvanične mape? 1 ko je bio Brendan? Odgovor na ta pitanja odvodi nas gotovo četrnaest vekova una-zad do jednog opskurnog seoceta u zapadnoj Irskoj i do jednog perio-da kojeg stariji istoričari nazivaju mračnim dobom. Jer, baš iz tog mesta i iz tog vremena dopiru do nas prvi podaci o jednom opskurnom irskom kaluđeru po kojem je ostrvo nekada nazvano. A možda i ne toliko opskurnom! Jer, kad se uzmu u obzir sve okolnosti, može se reći da znamo dosta o tom svešteniku koji je, ako je legenda tačna, načinio jedno od najvećih putovanja u istoriji. Znamo da se Brendan rodio negde sredinom petog stoleća i da je još u ranoj mladosti stupio u manastir blizu Trejlija na zapadnoj obali Irske. Znamo čak i imena njegovih tutora, koji su svi zapisani u irskim crkvenim analima: sv. Ita, biskup Erk i sv. Jarlah od Tuama. 1 tako, u tom manastiru, mladi Brendan je rastao i bio vaspitavan tokom ,,Doba svetaca" u Irskoj - jednog doba velike intelektualne aktivnosti kada je ostatak Evrope bio u kolapsu pri kraju Rimskog carstva. Očigledno, rimska učenost, nauka i umetnost carstva - još nije bila izgubljena ili ugušena u to vreme, pogotovo ne u Irskoj, koja je bila daleko od scena rata i razaranja što su pratili opadanje i najzad krah najveće imperije sveta. Možemo biti sigurni da su Brendanovi tutori, dobro verzirani ne samo u pitanjima teologije nego i u pitanji-ma nauke a posebno geografije, čuli za grcko-rimska Ostrva blaženih, i vremenom ih transformisali u ideju o jednoj hrišćanskoj zajednici -utopija kojoj će Brendan posvetiti svoj život tragajući za njom. Izve-štaji o njegovim slavnim putovanjima govore nam da je najzad uspeo;

a kao dokaz da je to učinio - bar u očima sastavljača mapa iz 18. stole-ća - bilo je uključivanje u mape ostrva sv. Brendana u zapadnom Atlantiku. Tako se pojavljuje, i iščezava, u istoriji jedno od najčudni-jih izgubljenih ostrva antike. Pa ipak, bez obzira na geografske činjenice koje poriču postoja-nje ostrva sv. Brendana, bilo iznad ili ispod talasa Atlantika, legenda nastala oko njegovog imena i, štaviše, izveštaj o njegovom putovanju nastavljaju da fasciniraju učenjake, goneći ih da uvek iznova tragaju za tvrdim jezgrom istine skrivenim ispod debelih naslaga mita. Govo-reći o tome, treba imati na umu dve stvari. Prvo, legenda po svom opštem tonu snažno asocira na slične folklorne priče iz klasičnih dana, uključujući i Platonov izveštaj o jednom izgubljenom ostrvu-kraljev-stvu, koje se više ne može odbaciti kao čista fantazija. Drugo, bren-danska saga svakako pripada onoj oblasti istraživanja - donekle spe-kulativnih, donekle dokumentovanih - koja uključuje ekspedicije Norvežana i Kelta, čijim moreplovcima imamo da zahvalimo za neka od najvećih putovanja i najvećih otkrića u istoriji. Naravno, delimično zbog nedostatka preciznih izveštaja a deli-mično zbog preuveličavanja legende, stvarni podvizi Norvežana i irskih kaluđera kakav je bio sv. Brendan nikada nisu bili, i verovatno nikada neće biti, propisno utvrđeni; i zato, mada se može pretpostavi-ti da je sv. Brendan stigao do Islanda prema nekim komentatorima, a do Amerike prema drugima, lako je moguće izvući i potpuno supro-tan zaključak: da čitav izveštaj o njegovim putovanjima predstavlja najobičniju fikciju. Suočeni s tako mnogo nepoznanica, mi možemo samo da ispitujemo raspoložive dokaze i trudimo se da budemo bez predrasuda, bacajući pri tom pogled unazad na kontroverzu koja još uvek okružuje problem Atlantide. Činjenice koje nam se daju u svečevoj biografiji glase da je on, pošto se zaredio, krenuo sa četrnaest drugih kaluđera na svoje prvo putova-nje do onoga šta je nazvao terra repromissionis sanctorum, to jest obećana zemlja svetaca, ali izgleda da nije uspeo. 1 tako se vratio u

Uzaludno očekivanje nailaska na ostrvo sv. Brendana: Kolumbovi brodovi na prilazu Novom svetu samostan i nastavio život kao asketa i učitelj sve dok, u svojoj osam-deset prvoj godini, nakon što je podigao sopstveni manastir u Klon-fertu, nije ponovo čuo ,,unutrašnji zov" i krenuo po drugi put, zajed-no sa trideset i tri odabrana pratioca, u kožom pokrivenim ribarskim čamcima. Taj ploveći manastir probijao se otvorenim morima više od osam godina pre nego što je Brendan najzad stigao do svog žuđenog cilja. Koja je ostrva okrznuo na tom svom dugom putovanju i gde je najzad završio svoju odiseju - to ostaje stvar za debatu. Neki izuča-vaoci teksta njegovog Navigatio (kako je nazvan izveštaj o njegovoj ekspediciji) smatraju da je stigao do Kanarskih ostrva, ili klasićnih Ostrva blaženih. Drugi, opet, tumače opise mesta o kojima on govori kao referencije na Island, Grenland, ili čak severnoamerički konti-nent. Ali, svi se slažu da je Brendan sa nekolicinom saputnika - budu-ći da trideset i tri izgleda prevelika brojka za plovidbu u ribarskim čamcima - odjedrio zapadno od obale Irske. Preduzeti jedno dugo putovanje u čamcu nama izgleda nezamisli-vo, ali istorijska je činjenica da se takvim objektima obavljao redovni saobraćaj između Irske i Britanije. Tu činjenicu potvrđuje ,,Anglosak-sonska hronika" (Anglo-Saxon Chronickle) za godinu 891, u kojoj stoji zapisano da su tri ,,Škota" došla iz Irske u jednom čamcu ,,radi , službe Bogu pomoću hodočašća". Kralj Alfred je razgovarao s njima, " i mi znamo čak i imena tih neustrašivih hodočasnika koji su preveslali preko Kanala sv. Đorđa i Bristolskog kanala da bi pristali uz obalu Kornvola: zvali su se Dabslejn, Makbet i Melinmum. Zbog toga ne smemo tretirati Brendanovo putovanje kao nemoguće, bez obzira na to što su pokušaji da se pronađu njegovo ostrvo najzad bili napušteni 1759, nakon čega se više i ne pojavljuje na zvaničnim mapama.

Šta, dakle, pouzdano znamo o putovanju sv. Brendana? Skeptič-niji čitalac možda će primetiti da se Navigatio Brendani čita kao neverovatna priča koju je ispričao jedan kaluđer koji nije imao ni naj- maglovitiju ideju o tome gde je putovao. Ne spominju se ni dužina ni širina; pravci i razdaljine mogu samo da se nagadaju. Pa ipak, kako onda objasniti opise pojedinih fenomena kao što je ovaj: ,,0strvo ko-je su ugledali tri dana kasnije izgledalo je kao da se nalazi sasvim bli-zu, ali se kasnije pokazalo da je udaljeno još tri dana plovidbe. Kad su stigli do njega, Brendan je podigao pogled, ali je jedva mogao videti vrh zbog njegove visme-.bio je viši od neba i izgledao je kao da je na-činjen od čistog kristala". Da li je ovo opis nekog ogromnog ledenog brega? Ili ledom pokrivenih planina Grenlanda?

Na drugom mestu naracija izveštava o jednom ostrvu u erupciji: ,,Kad su pogledali iz daljine, videli su planinu, čistu od oblaka, kako bljuje plamenove do neba visoko a onda ih ponovo usisava u sebe, tako da je sve stenje, čak dole do razine mora, plamtelo poput loma-če". Ovo svakako zvuči kao opis jednog fenomena kojem nijedan Irac koji je ostao kod kuće ne bi mogao da bude očevidac.

Polazeći od tih obaveštenja o glečerima i vulkanima, neki komen-tatori ne samo da su sasvim prihvatili teoriju da je sv. Brendan stigao do Severne Amerike u svom čamcu, već su se dali na posao da prate nagoveštaje koje oni tumače kao dokazni materijal o prisustvu belog čoveka u Novom svetu još mnogo pre nego što je Kolumbo otkrio

Nepostojeće ostrvo ucrtano u mape: Sveti Brendan na hodočašću do Pobožnog kita, na staroj graviri

Ameriku, pa čak i pre no što su se Norvežani iskrcali na Grenlandu. Takozvane ,,megalitske ruine" kod Nort Salema blizu Bostona, Masa-čusets, navode se kao dokaz da je Nova Engleska (SAD) bila lokacija jednog manastira koji su podigli ,,irski kaluđeri", mada jedna supar-nička škola amatera-arheologa zastupa tezu da je to bio feničanski hram. Na nesreću po pristalice obe teorije, ruševine koje su u pitanju, a koje pokrivaju oko pola hektara zemljišta i predstavljaju kompleks grubo uobličenih kamenih odaja, takve su vrste da bi svaki kompeten-tan farmer mogao da ih sagradi; i zato se misterija, ukoliko ona uopšte postoji, svodi na pitanje: Ko je dao sebi truda da konstruiše taj primi-tivni kompleks zidova i odaja? I da li je time nameravao da namagarči eksperte? Ako je tako, on u svome naumu nije uspeo, jer danas vlada jednodušno mišljenje da te ruine nemaju nikakve veze s feničanskim 'kolonistima ili irskim kaluđerima. One su, van svake sumnje, bile delo nekog ekscentričnog farmera Nove Engleske u prošlom stoleću. Toliko, dakle, o pokušajima da se nađu neki pouzdani putokazi o putovanjima sv. Brendana. Da li njihovo odsustvo potpuno obezvre-đuje Navigatio? Mitolozi ne misle tako. Oni tvrde da rukopis ne treba čitati kao neki brodski dnevnik, nego kao jedan amalgam drevnih keltskih

legendi koje govore o pomorskim putovanjima irskih misio-nara širom Škotske, Velsa, Engleske i Bretanje, a možda čak i Islanda i Azora. Istina, na prvi pogled izgleda da su takva duga putovanja otvorenim morem, u okruglim čamcima načinjenim od kože i bez kompasa, malo verovatna; ali, kao što smo već naglasili, mi ne smemo današnjim merilima prosuđivati sposobnost i neustrašivost drevnih pomoraca. Irci su, kao i Vikinzi, odrastali na atlantskim obalama, i njih more nije ispunjavalo onom stravom kojom je ispunjavalo Egip-ćane i, kasnije, Rimljane. Nijedna od ove dve nacije nije bila prevas-hodno pomorska, dok su Kelti i Skandinavci živeli na okeanu i od okeana. 1 tako možemo pretpostaviti, bez obzira na sve rezerve koje ima-mo, da je sv. Brendan izvršio jedno dugo putovanje koje je toliko duboko impresioniralo njegove zemljake da folklorna memorija o tim podvizima nikada nije potpuno iščilela u kraju odakle se on otisnuo na daleko, otvoreno more. Isto tako, možemo pretpostaviti da je u vre-me 10. stoleća - kada su kaluđeri opatije u Klonfertu sačinili zvanični izveštaj o putovanju - njegova avantura postala strahovito uveličana i konfuzno isprepletena raznim mitovima o Srećnim ostrvima, Ostrvi-ma blaženih i drugim izgubljenim zemljama usađenim u folklornu me-moriju keltskog naroda. 1 tako je legenda rasla i bivala prihvatana kao istinita širom čitavog hrišćanskog sveta. Putovanje sv. Brendana bilo je prevedeno na sve glavne inostrane jezike - engleski, velški, francu-ski, španski i nemački - i nastavljalo je da vrši svoj uticaj čak i na one praktično orijentisane srednjevekovne navigatore čiji je posao bio da kartografišu ostrva na Atlantiku. Zahvaljujući tome, ostrvo sv. Bren-dana ostalo je na mapi, jer je irska legenda sporo umirala.

11) AVALON I OSTRVA MRTVIH

Pre nego što pređemo na ispitivanje dokaza za druge izgubljene svetove, zadržimo se za trenutak da naglasimo razliku između Plato-nove legende i legende sv. Brendana: između mentaliteta jednog veli-kog filozofa i mentaliteta jednog irskog sveca. Jer, baš ta razlika po-maže nam da shvatimo zašto traganje za Atlantidom izgleda vredno pažnje, dok je traganje za Ostrvom sv. Brendana već odavno napušte-no. Konkretno govoreći, razlika je u tome što su legende koje su nam došle iz klasičnih vremena čiste, koncizne i razumljive unutar okvira istorije i geografije; dok su one koje su došle do nas u obliku raznih keltskih folklornih priča toliko opterećene neverovatnim zbivanjima i apsurdnim detaljima da smo skloni da čitavu stvar odbacimo kao čistu fikciju. Ali ako smo se složili da ,,mitovi" o Atlantidi, Rajskom vrtu i Srećnim ostrvima imaju svoje poreklo u stvarnim istorijskim događa-jima i geografskim lokacijama, onda isti princip treba da primenimo i na keltski folklor. Drugim rečima, putovanje sv. Brendana, bez obzira na to da li je on stigao do Islanda ili Azorskih ostrva, govori o traganju jednog irskog kaluđera za nekim novim svetom kojeg je on verovatno hteo da preobrati u hrišćanstvo. A tako je i s ostalim kelt-skim verzijama onoga što bismo mogli generalizovati kao ,,mit o Atlantidi". Jer, svi oni imaju nešto zajedničko: govore nam o nekom ostrvu koje uvek leži na zapadu, ostrvu koje je bogato hranom i lepo-tama prirode, gde nema nikakvih neprijatnosti i gde su Ijudi bogobo-jažljivi i puni vrline. U nekim legendama o tim tajanstvenim i polu-izgubljenim zemljama figuriraju živi Ijudi, kao sveti Brendan; u drugi-ma, one su postale prebivalište mrtvih. Jedno tipično takvo ostrvo kakvo nalazimo u keltskim mitovima bio je Avalon, rajsko utočište u koje je kralj Artur odnet da bi iscelio svoje rane. On je tamo prevezen čamcem posle bitke kod Kemlona i, što je značajno, krmanoš na tom putovanju bio je onaj isti Barintus

Prenošenje vladara na ostrvo Avalon: Kralj Artur na samrti, okružen sa četiri kraljice koji je služio kao pilot sv. Brendanu na njegovoj ekspediciji. Avalon je, znači, još jedno ime za to tajanstveno ostrvo koje leži na zapadu i koje se uvek iznova pojavljuje u keltskoj, baš kao što se pojavljuje u klasičnoj mitologiji. U starim irskim legendama ta idealna zemlja bila je poznata i pod imenom ,,Poljana sreće", ,,Zemlja mladosti" i tako dalje, i uvek prisno korespondira sa svim mitovima o Atlantidi i Raj-skom vrtu.

Čak i tako, Avalon ostaje za nas jedna nikad-postojeća zemlja, napro-sto zato što su keltski mitovi, kao što smo napred već spomenuli, pro-šli kroz toliko mnogo faza - od preistorijske do ranohrišćanske - da se njihovo verovatno jezgro istine izgubilo pod debelim naslagama neve-rovatnih detalja. Možemo da razumemo, zbog toga, zbunjenost onih klasičnih pisaca, među njima i Julija Cezara, koji su pokušali da prodru do dna keltske istorije, običaja i folklora. Na primer, u Ceza-rovom opisu možemo primetiti zbunjenost naprednog Rimljanina u pogledu Druida, koji su spaljivali svoje ritualne žrtve u korpama od pruća. Kakve je vrste bio narod koji je činio takve stvari u ime religije? U kolikoj su meri keltske i germanske legende bile zbunjujuće za Grke i Rimljane možemo videti iz ono nekoliko podsećanja na njih koja nalazimo kod klasičnih pisaca. U tom pogledu, ne smemo smet-nuti s uma da su, u jasnoj i sunčevoj svetlosti Mediterana, ta maglom obavijena ostrva severne Evrope više bila boravište duhova nego Ijudi - predodžba koja je veoma jasno izneta u jednom čudnovatom pasusu Rata Gota od Prokopija, vizantijskog istoričara iz šestog veka. Proko-pije govori o nekoj zemlji koju zove Britija, i koju smešta između Bri-tanije i ostrva Tula. To je zemlja, kaže on, u koju Briti odnose svoje mrtve, a zatim počinje svoj opis, koji zaista zvuči kao neka prvoklasna priča o duhovima: ,,0djednom, tokom noći, oni čuju kucanje na vratima svojih ku-ća i jedan slabi glas koji ih poziva na posao. Odmah ustajući iz kreve-ta, oni odlaze do obale mora kao da ih je - hipnotisala neka nevidljiva sila. A ovde vide brodove spremne da zaplove, ali bez posade.

Zatim odlaze na te čudne lađe i počinju da veslaju, primećujući pri tom da brodovi izgledaju kao da su teško natovareni mnoštvom nevidljivih putnika, tako da voda praktično doseže do ruba palube.

Tipično prebivalište mrtvih: Glastonberi Tor, jedno od mesta koje istoričari identifikuju sa Avalonom

Pobrkani dokumenti o Isu, Lajenesi i Avalonu: Brdo sv. Mihajla u Normandiji, sa manastirom Neki kritičari smatraju da su dokumenti koje je Viljem video bili samo kopije rukopisa koji su se čuvali u biblioteci matičnog samo-stana na Mon-Sen-Mišelu (Brdo Sen Mišela) u Normandiji, gde su francuski kaluđeri zabeležili slične legende o velikim poplavama duž francuske atlantske obale. Najpoznatiji od tih kvazimitskih događaja odnosi se na iščeznuće pod morem Isa, jednog blistavog grada za koji je rečeno da se u ranim hrišćanskim vremenima nalazio na obalama onoga što je danas poznato kao Zaliv ogrešenja. Da li je Lajenesa, da-kle, bila samo engleska kopija grada Isa, koji su kornvolski kaluđeri pobrkali s folklornim pričama o Kasiteridama, Avalonu i Lajenesi. Ako je tako, legenda je umirala sporo, jer 150 godina posle izveštaja Viljema od Vorčestera mi vidimo da je kornvolski istraživač starina ri-čard Keru pš uvek ubeđen da je kopneni most nekada spajao ,,kraj" kopna s ostrvima Sili. On piše u listu ,,Kornvolski pregled" (Survey of Cornwall):

,,Na kraju, otimačko more je otkinulo od njega (tj. od Kornvola) čitavu zemlju Lajenesu, zajedno s raznim drugim komadima ne malog obima; a da je takva jedna Lajenesa postojala, o tome je preostalo dosta dokaza. Prostor između Kraja zemlje i ostrva Sili, koji iznosi oko 50 kilo-metara, do dana današnjega zadržao je staro kornvolsko ime Lidou-sou, i ima kontinuiranu dubinu od 70 do 110 metara - stvar ne baš uobičajena u pravim morskim područjima. Jedino na sredini tog prostora leži jedna stena, koja pri niskim vodama otkriva svoju gla-vu... Ribari koji zabacuju udice u blizini tog mesta izvlačili su napolje komade vrata i prozora. Štaviše, drevno ime Brda sv. Mihajla bilo je Kara Klauz in Kauz - što znači ,.Sura stena u šumi" - a sada je to mesto opasano morem, ali se ipak pri niskoj oseci može primetiti korenje moćnog drveća u okolnom pesku". Još jednom, čovek dolazi u iskušenje da stavi pod znak pitanja Keruovu tvrdnju o ribarima koji su vadili iz vode ,,komade vrata i pro-zora"; ili, ako su to i činili, mnogo je veća verovatnoća da su takve olupine poticale od brodova koji su se razbijali o izdajničku ohalu, a da i ne spominjemo zloglasnu praksu namernog namamljivanja bro-dova na stene. Ali podaci o neobičnoj geologiji tog područja - dubini vode i ostacima drveća u pesku - ne mogu se tek tako odbaciti. U stva-ri, pre nekih pedesetak godina, arheolog 0. Dž. S. Kroford napravio je studiju mita o Lajenesi i došao do zaključka da ,,ima valjanih razlo-ga za verovanje da je suština legende istinita: da je u preistorijskim vremenima zaista postojala zemlja koja je sada pokrivena morem". Kroford je lično otišao do ostrva Sili s namerom da preispita neke od izveštaja koji su stolećima kružili među domorocima Kornvola, a koje su Ijudi sa strane odbadvali kao najobičnije glasine. Ustanovio je da su ti izveštaji, obično, bili ubedljiviji od Keruovih ..komada vrata i prozora": to jest, da su bili bazirani na uočavanju stabala, zidova, kamenih koliba i drugog u vreme niskih prolećnih voda, kad je najve-ća oseka. Kroford nam kaže da je 1926. prešao od Svete Marije, naj-većeg među ostrvima Sili, do nenastanjenog ostrva Samson, i da je s njegove najviše tačke osmatrao - opruženu duž podvodne peščane ravni između Samsona i Treskoa - jednu dugu liniju kamenja za koju se, bližim ispitivanjem, pokazalo da predstavlja zid načinjen Ijudskom rukom. Ovde je bio dokaz da je ravnica, sada prekrivena vodom, ne-kada bila suvo kopno, jer niko ne bi izgradio u moru zid dug kilo-metar i po. Kroford veruje da je zid služio istoj svrsi kojoj i danas služe zido-vi na suvom kopnu u tom delu Britanije, budući da je sagrađen na pot-puno isti način i od istog materijala. Bila je to, ukratko, kamena ..ograda" za razmeđivanje polja. Takve ,,ograde" su jedan od najka-rakterističnijih aspekata britanskog pejzaža od Lendzenda na kraj- njem jugozapadu do Džon-o-Groutsa na krajnjem severoistoku, i bile su podizane od praistorijskih vremena sve do nedavne prošlosti na taj način što su se velike kamene ploče postavljale uspravno na razmaku od metar-dva, popunjavajući prazan prostor između većih gromada stenja i sitnijeg kamenja. Posao nije tako jednostavan kao što izgleda i zahteva veliku veštinu mnogih generacija predavanu s kolena na koleno. Očigledno je, dakle, da kamena ograda koju je Kroford otkrio na niziji kod Samsona nije mogla biti sagrađena dok je peskovito tle povremeno bilo preplavljivano plimom. Jedino objašnjenje može biti da je podignuta u vremenima kada je taj region ostrva Sili, poznat kao ,,unutrašnje more" (to jest, plitka kotlina između glavnih ostrva Tre-sko, Sv. Martin i Sv. Marija) bio ravna nizija iznad nivoa mora i pokri-vena tankim slojem zemlje. Ta nizija je bila erodirana jugozapadnim vetrovima, čitavo područje se sleglo, a pesak ]e vremenom pokrio sve preostatke Ijudskih naselja. Međutim, pod određenim klimatskim uslovima i pri određenom stanju prolećnih plima i oseka, pojava

Legenda zatamnjena maglama vremena: Kralj Artur u čuvenom stripu ,,Princ Valijant" Harolda Fostera

panjeva od drveća i kamenog zida duž samsonske nizije u oblasti ostrva Sili, baš kao i delimično potonuli kameni krugovi kod Er Lani-sa u Bretanji, dokazuju verodostojnost keltskih folklornih sećanja na izgubljene gradove i zemlje - bretanjske legende o Isu i kornvolske le-gende o Lajenesi. Iz svega što je rečeno proizlazi da Lajenesa predstavlja izuzetno interesantan primer o tome kako legenda nastaje, počinjući nejasno sećanje na drevne dane usmenim predanjem koje se prenosilo od usta do usta potonjim generacijama; prikupljanjem i ulepšavanjem od strane lokalnih istraživača daleke prošlosti; bespogovornim prihvata-njem njene autentičnosti u jednom dobu koje je bilo odano mitu i ma-giji i, najzad, njenim uobličavanjem od strane pesnika i pripovedača. Čitava istorija Lajenese može da se prati na taj način - od njenih geo-loških početaka sa sleganjem priobalnih regiona okolo Kornvola i ostrva Sili, do Tenisonove epske poeme ,,Kraljeva idila". U meduvremenu, drevna legenda o poplavi opskrbila je topogra-fijom veliki deo britanske folklorne istorije: Avalon je postao rajsko utočište kralja Artura, a Lajenesa - kralja Marka. Tenisonovo ,,Umiranje kralja Artura" daje nam poetsku kvintesenciju mita u sledećim stihovima.

Jedna drevna zemlja izdignuta iz ambisa Vatrom da bi potonula u ambisu ponovo; Gde su ostaci zaboravljenih naroda boravili I visoke planine završavale se na obali Večno pokretnog peska, i tamo daleko Fantomski krug mora što ječi... 1 tako čitavog dana buka bitke se valjala Među planinama pored zimskog mora, Sve dok družina kralja Artura, čovek po čovek, Nije pala u Lajenesi oko svog gospodara Kralja Artura.

I tako je poslednji rimsko-britanski kralj, pošto je pao u bici pro-tiv varvarskih zavojevača, bio prebačen u svojoj pogrebnoj barci do Avalona, ostrvske doline...

Gde grad ne pada, ni kiša, ni sneg, Nit' vetar ikad glasno duva, nego leži Duboko olivađena, srećna, lepa od večnih poljana I lisnatih dolja ovenčanih letnjim morem.

Možda je prikladno zaključiti ovaj pregled baš pesničkim opisom jedne izgubljene zemlje, budući da zemlje, poput mitova, često iščeza-vaju kad misterija, koja je nekada bila tako značajan deo intelektualnog života, bude zamenjena čisto meha-ničkim pogledom na svet. Moderni naučnik i srednjevekovni vizionar su, kao što se zna, čudni ortaci. A takvi su i akademski istoričar i tvorac mita. Zato nije ni malo čudno što su tokom perioda skepticizma, koji je bio toliko tipičan za učenjaštvo kasnog devetnae-stog veka, praktično svi mitovi bili au-tomatski diskreditovani kao vilinske bajke. Biblijski Potop i Platonova Atlantida predstavljaju dobre primere u tom smislu. Danas, mnogi istaknuti istoričari nisu više toliko sigurni.

Rekonstrukcija propasti drevnog carstva u terminima mita: Grčki filozof Platon (427-347. prc naše ere)

Do promene gledišta došlo je zato što se pokazalo neospornim da, ukoliko više znamo o maglovitim zonama rane istorije, utoliko vi-še uviđamo da je folklorna memorija skladište mnogih nezabeleženih, ili konfuzno zabeleženih događaja. Legenda o rajskom vrtu na jednoj srani i legenda o Lajenesi na drugoj predstavljaju markantne slučaje-ve, pa je i sama nauka došla do stanovišta da u tim bajkama ima više istine nego što je to ranije bila spremna da prizna. I takp se uvek iznova vraćamo na prvu i najveću od tih bajki, bu-dući da je čovek kojem je dugujemo bio učenjak vrhunske inteligenci-je i filozof neospornog integriteta. Platon je časno izvestio o jednom događaju koji je, naravno, bio zatamnjen maglama vremena, baš kao što je to i priča o britanskom kralju Arturu za današnje učenjake. On je, drugim rečima, rekonstruisao propast jednog drevnog carstva u terminima mita. A mitovi, kao što'je naglasio grčki učenjak Stra-bon, uvek sadrže jedno jezgro istine.

SADRŽAJ

Predgovor .....................................................................

Deo prvi TRAGANJE ZA ATLANTIDOM

1. Platonova Atlantida 2. Amateri traže Atlantidu

3. Lemurija - ili Mu? 4. Šta kažu naučnici

Deo drugi DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI

5. Legenda o Rajskom vrtu 6. Zemlja kraljice od Sabe

7. Zemlja Amazonki 8. Carstvo Prezvitera Jovana 9. Traganje za Kasiteridama 10. Ostrvo svetog Brendana 11. Avalon i Ostrva mrtvih

KNJIŽEVNA ZAJEDNICA NOVOG SADA

Džems Velard ATLANTIDA 1 DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI

Preveli sa engleskog Gavrito Vučković Esad Jakupović

Glavni i odgovorni urednik Milorad Grujić

Recenzenti Dragomir Popnovakov Milivoj Nenin

Izbor ilustracija Esad Jakupović Gavrilo Vučković

Likovna oprema Milorad Grujić

Tehnički urednik Milenko Radovanov

Korektor Josip Dulić

Tiraž: 5.000 primeraka

Izdavač Književna zajednica Novog Sada, Zmaj Jovina 22, 21000 Novi Sad telefoni: 021/611-173,

28-909, žiro račun: 65700-678-7085

-. YU .ISBN 86-7331-025-3

Štampa RO Štamparija ,,Budućnost", Novi Sad, Šumadijska 12 1987.