Andrej Hing

Izgubljeni sin Preveo sa slovenačkog: Gojko Janjušević Lojzetu Filipiču, prijatelju Lica: OTAC MIRA SOFIJA EDO VETRIN BUBNIK LEVEC RESKA NADA PRVA SLIKA (Otac sedi u pramenu svetlosti, iseca članak iz novina i lepi ga u veliku svesku. Mira se pojavljuje istovremeno sa izbijanjem nevidljivog sata. Za njom dolazi snop svetlosti kao da je negde ostavila otvorena vrata. Prilično teška i lenčarenju sklona žena. Pogleda prema ocu, a onda ispruži ruke ispred sebe i posmatra ih.) MIRA: Tako mi natiču! Do kiše to neće biti ruke, nego dve vekne hleba! Užasno. - Možda je od bubrega. OTAC: Lenčarenje. I nafta! MIRA: Kakva nafta? OTAC: Nafta je zamrežila mora i reke, isparavanje vode je bitno smanjeno. Suše i depresije. Ako se mreža kojim slučajem gdegde prekine, nebo se nasisa kao spužva, i onda pljusne na svet. Kako gde: Sava presušuje, Misuri se izliva... Ništa ne znaš o mineralnim uljima i ništa o katastrofama. MIRA: Oče, poštedi me svojih proročanstava. Mene interesuju bubrezi. OTAC: Nadam se da shvataš koliko mrzim tvoju lenju hipohondriju. 2ena koja - nota bene sama - svaki slobodni trenutak provodi ležeći, nije dobra žena. Muškarca nije bilo, a neće ga ni biti! MIRA: Dobro ciljaš, tata, ali pogodićeš u vražju mater! Muškarac! Niti sam ga tražila, niti sam ga čekala, toga čuda sam se nagledala kod kuće. (Tada, veoma tiho i vrlo zlobno.) I, Šta će tebi zet kad imaš sina? (Starac hitro zatvori svesku i pogne se nad krilo.) OTAC: Bolje da prestaneš! - Zmija se izležava i vari otrov. Ali, ja imam procep i molim te da lepo, za svoje dobro, ostaneš (pokaže rukom) u klupku! MIRA: Vidiš, sela sam. - Ni reči o sinu! (Mira sedne. Sa dve odaljene crkve snažno odjekuju zvona: Avemarija. Starac osluškuje pognute glave, onda zapeva i krevelji se.) OTAC: »Večernji zvon...« - Zvona su nekada bila bolja. Nestalo ih je u prvom ratu. MIRA: Bi će da je tako. (Kad otac ponovo počne da peva.) Dobro sam zapamtila tu

pesmu: kad bi te god nešto stisnulo za vrat, počinjao si da je verglaš. - Cak i onda kad su mamu odvezli u bolnicu. OTAC: Jesi li već u onim godinama kad se čovek rve sa uspomenama? MIRA: Ipak mi reci: zašto je pred smrt nisi posetio ni jedan jedini put? OTAC: Jesi li uverena da sam ti dužan objašnjenje? MIRA: U svakom slučaju ti si uveren da nikome ništa ne duguješ. OTAC: Ti si apotekarica, a to ti je učenost koja ima nekakva posla sa naukom o životu u prirodi, je li tako? - Onda, gde i kako umiru životinje, poštovani magistre? MIRA: Umiru same. - Hoćeš li i ti tako? Sutra je tvoj roñendan, sedamdeset i peti, što znači da nemaš mnogo vremena za razmišljanje. OTAC: Sve je izračunato! Kad doñe taj čas, ti ga nećeš čuti. - »Večernji zvon...« (Dok otac peva, ućute zvona. Mira i dalje zuri u ruke.) MIRA: Natiču!... Oh, da jednom padne ta kiša! Kad povetarac pirne kroz krošnje, zatvorim oči i zamišljam kako šumore kapi. Napolju ima premalo vode, a u meni suviše. Ponekad jedva presavijem prste. (Otac se odjednom digne sa stolice; novine, sveska i makaze padaju na pod: on hitrim pokretom povlači rukav karirane košulje, a stisnutu pest okrene prema kćeri.) OTAC: Ne mogu više da te slušam! Pogledaj ovu ruku! Nisam učio za kovača, pa ipak: to je ruka! MIRA: Ne treba da je pokazuješ. Dovoljno sam je iskusila, OTAC: Isuviše malo. MIRA: Nije važno koliko si mene tukao. OTAC: A šta je važno? MIRA: Koliko si mamu! OTAC: Nikada nijednu stvar nisi dobro videla! MIRA: Oče, videla sam mnogo, veruj mi! - Bila sam kod nje u bolnici poslednjeg dana, imala sam petnaest godina. Sve vreme je noktima grebla pokrivač, pogledala prema vratima i dahtala: Miro, neće doći, zar ne? Ne, neće doći! OTAC: Dakle, zašto je onda trebalo da idem tamo? MIRA: Zbog sebe! OTAC: Pogledaj! Sunce zalazi za brdo i nebo je rumeno. Prirodni zakoni. To je tako: nekakav prirodni zakon je udesio da tvoja mama i ja budemo kao vatra i voda. MIRA: I, šta si ti sada? OTAC: Vatra! Tek sada sam vatra! MIRA: Bimbam! Bimbam! Bimbam! OTAC: Još mi neće zvoniti, drvo za moj kovčeg još je zeleno. Najzad ću ostvariti ono što dosad nisam mogao. Ja sam! MIRA: Oduvek sam se pitala odakle crpeš toliko hrabrosti za svoju neljudsku uobraženost. Najsmešnije od svega je to što si nas kinjio otkako znam za sebe, a mi smo mislili da si stena, iako si u stvari bio balon. Kako ti je uspevalo? Šta si zapravo bio? Šta si uradio da smo stalno morali da buljimo u tebe i govorimo »oh«? OTAC: (Kreveljeći se zapeva) Kiša pada, trava raste... Kad padne, zaboravićeš i na »oh« i na »ah«, spokojno ćeš prodavati adumbrane i pervitine, tražićeš da ti urade cistoskopiju, jedva ćeš se i sećati kako si siktala na oca. Znam te: bila si bebadebeljuca, na pola plača bi zaspala, nijednog grča. Nikakvog straha. Sada te pokreće električni naboj u oblacima. (Mira mu se nasmeje u lice. Uspravi se i oponaša učitelja za katedrom.)

MIRA: »Laznik, ponovi lekciju, čitaj polako, razgovetno! - Dižite škole, deca vas mole! - Miklavčiču, ako ne budeš prao svoje prljave uši, ja ću ti ih odseći, a ti ćeš ih odneti kući da ih tamo stave u ječam! - Šest i sedam jeste?! - U kakvoj zaprezi je blagopočivši kralj Petar Ujedinitelj prošao kroz albanske gudure?...« OTAC: Bio sam učitelj, to je tačno. MIRA: Nemoj samo sada da mi kažeš: A ti si jela učiteljski hleb... OTAC: To je bogme istina, ali je u ovom času nevažno: govorio sam o sebi. MIRA: Jasno! OTAC: Nedavno sam izračunao da sam službovao u dvanaest opština. To je bez sumnje nekakav rekord! S obzirom na to, moglo bi se reći da ste donekle u pravu što mi prebacujete naprasitost i nestrpljenje, zar ne? Svuda sam brzo postajao kost u grlu i onda smo se selili kroz potoke materinih suza. MIRA: Zašto mi to nabijaš na nos? OTAC: (Sa tihom svečanošću.) Da li je to bio život za mene?! MIRA: Dakle, misliš da si roñen za nešto drugo i bolje? OTAC: (Prostodušno kao dete ili vernik.) Da! Svakako! Da... MIRA: O, blaženosti nedužnih! OTAC: (Ne obazirući se na njen podsmeh.) Čupao sam za perčin vašljive derane od Menešije do Prlekije, baktao se sa dekanima i nadzornicima, sa gazdama i beskućnicima. Sa svima. Ti ne možeš pamtiti kako je bilo. Imate mašine za pranje posuña pa ne znate da su ljudi jeli iz jedne zdele i otimali se kašikama. Bila su to vremena kad su kraj hodočasničkih puteva ležali gušavci i prosjaci odsečenih nogu, u sudovima su imali posebne sudije za nedeljne tuče. Sva sela kroz koja sam ja prošao, prigušeno su roptala. Glad, krst, nož! MIRA: A šta si ti imao umesto krsta i noža? (Starac koji se dosad šetkao naokolo, zaustavlja se u okretu, zureći gleda uz strune zraka: onda, svečano šmrkćući, objavljuje.) OTAC: Imao sam velike ideje! MIRA: Ideje?! Ti?! Sto ne kažeš?! Gde si ih skrivao?! OTAC: Moja glava nije prestajala da radi! Verovao sam da sam izabran za značajne zadatke. (Odjednom, viče) Ali i to da sam bio vezan za vas kao pseto na lancu! Pet metara ovamo, pet metara onamo! Pseto! Porodično kuče! MIRA: Još ima čuda! - Nastavi, oče, objavi! OTAC: Na kraju krajeva, moj život nije bio samo ono mučenje za katedrom, baštovanluk i zajednički obedi. Svaki trenutak samoće nastojao sam da iskoristim za prave stvari, ne bih li prodro do temljnih tajni života. Bilo je katkad i zlatnih časova... Stajao sam kraj prozora nad maglenom uvalom, noć, zima, nad rubom magle crnele su se grane a u granju je sve bilo puno zvezda. Orion se spuštao strminom izmeñu južnog i istočnog neba: težak, crn klanac, zategnut luk, daleko gore - Gostosevci. Prividela mi se formula! Sinula je i ponovo iščezla, kao da me mami. Tada je iz spavaće sobe došljepala tvoja mati, bosa i samo u košulji, brada joj je drhtala. (Izbija nevidljivi sat.) OTAC: Naravno, izbijao je i ovaj sat! - A tvoja majka mi je rekla: »Oh, Ludviče, tako me je strah! Drži se toga što jesi! Deca su i tvoja deca. Bojim se!« (Trenutak kasnije.) Formula je utonula u maglu, tamo prema Mlakarevoj krčmi. MIRA: Ojoj! Ojoj! OTAC: Samo se ti smej, kćeri! Ja sam najzad uhvatio ono što sam lovio!

MIRA: Hop! Ti loviš! OTAC: (Ne obazire se na njeno izmotavanje.) Našao sam formulu koja će - rečeno bez preterivanja, ja to izjavljujem pri čistoj svesti - da izmeni svet! MIRA: Svet...?! OTAC: Uprkos lancu! Ideja se izbistrila kao voda! MIRA: Kakvu formulu, za ime neba? Jesi li sišao s uma? O čemu to govoriš? O kakvoj ideji, oče? Gde je? Ovde? (Mira udari nogom u svesku u koju je starac ranije lepio novinske iseckpe. Otac hitro klekne i dlanom pokriva svesku.) OTAC: Znaš li šta je u toj svesci, Miro? MIRA: Ne. OTAC: Onda ću da ti kažem! - U toj svesci su svi dogañaji za koje pouzdano znam da su sudbonosni po svet. (Iz pozadine se pojavljuje Sofija. Zastane i osmehne se - otac i Mira je ne vide.) OTAC: A ovde, vidiš, ovde će negde (otvara svesku i noktom brazda po listovima) biti zabeležen dan kad moja otkrića budu objavljena i obznanjena. (Još uvek kleči. Mira se sagne k njemu, a on podigne lice.) MIRA: Hoćeš li mi reći? OTAC: Kao prvo: tajna magnetnog polja. Kao drugo: obrazac etrurskog svetskog jezika. MIRA: Bože pravde, ti što spase! Oh! Oh! Oče! OTAC: Tako! Vi ste studirali, a ja, odbačeni i penzionisani provincijski učitelj, ja ću da ostvarim ono što biste morali vi! (Otac se mučno uspravi. Sofija se premesti napred. Na prvi pogled: skromna, nežna i mudra devojka iz stare romanse. Mladalačke godine su minule. Govori sa ljubaznom odsečnošću. Ruke drži ispred sebe kao da u njima ima svetiljku.) SOFIJA: Čiko, izvodite čiste besposlice! Po podne se niste odmorili nijedan sat. Zalivali ste baštu, a pri tom vrlo dobro znate da bih ja to uradila. No?! Poslednji EKG ipak ne dozvoljava da se uljuljkamo ili igramo žmurke. Jasno...? Sada ćete uzeti Carnigen, a posle ćemo da pojedemo blagu supicu s jajetom, zar ne? Rano ćemo otići na spavanje, nema ništa od televizije. Provetravam spavaće sobe. Čitav dan su bile u senci. OTAC: (Gunñajući, ali toplo.) Ti, lisice, komanduješ li, komanduješ? Misliš li da ću te uvek slušati? SOFIJA: Hoćeš, čiko! MIRA: Bez pogovora! SOFIJA: Kako bi bilo dosadno da se ponekad ne našalimo! Pssst, mili moji! Čiko, sutra je vaš roñendan, doći će podosta ljudi. Dobila sam goveñi but i vrlo lepu prasetinu! Špargle su prevelike, ali iskoristiću ih za sos. Možemo sedeti u bašti. OTAC: Voleo bih da znam zašto si mi priredila tu komediju?! Kao da si pomislila: »A možda je to njegov poslednji roñendan...« SOFIJA: Pa da! OTAC: Hvala! SOFIJA: Oh, čiko!... One prve godine, kad ste me uzeli za svoju, proslavljali smo vaš roñendan u voćnjaku. Sedela sam vam na kolenima, a vi ste malinovim sokom mazali moje usnice i govorili: »No, ptiče moje, ispalo si iz gnezda pravo u moje krilo!« - To je bilo u Kungoti. MIRA: Ja sam bila zaključana u učionici i stotinu puta prepisivala rečenicu: »Rad nas vodi ka sreći, a kazna je štula koja nam pomaže na tom putu«.

OTAC: Svakome prema zasluzi! SOFIJA: Milan je tresnuo s kruške u Lavričevo ñubrište. Sećate li se? (Kad padne ime Milan, starac uzdrhti, crte mu se stvrdnu, kratko odseče.) OTAC: Ostavi to! (Smeh zamre. Tišina. Onda se sabrano oglasi Sofija.) SOFIJA: Malopre je prošao Laznik. Rekao je da ga je dvaput video u gradu: jednom u Emoni, drugi put kod rampe na Černetovoj. Dakle, pustili su ga i doći će kući. OTAC: Ne interesuje me! SOFIJA: Čiko, uštinuću vas za nos! OTAC: O tome nema šale! - Neće doći, niti treba da doñe! SOFIJA: Sina nećete terati od kuće! OTAC: Predmet ie ad acta! SOFIJA: Ne govorite mi stvari u koje ne mogu verovati! MIRA: (Nasmeje se.) Odista i ne treba! Ja sve dovde čujem kako mu udara srce. Izgubljeni sin je izabranik. Pa ipak, ako doñe, ima da se kolju do krvi. Tema: od kakvog je novca sazidana ova kuća. Milan je uveren u to da je mama imala čarapu... SOFIJA: Kakvu čarapu? MIRA: Punu para, naravno! A još je uvereniji da je on legalni naslednik čarape i svakog drugog maminog imetka. OTAC: Neka izvoli i fantazira! Uostalom, neće doći, sigurno neće! MIRA: Zasto neće? OTAC: Ne znaš? MIRA: Ni približno! OTAC: Plaši me se, jer ja, ja sam njegov pravi sudija! MIRA: »U ime naroda izričem presudu...« OTAC: U ime naroda! MIRA: A šta je tebi zapravo ukrao? OTAC: (Pljusne iz njega.) Ukrao mi je san! Ukrao mi je mir! Čast! Ugled! MIRA: A ja bih mogla da se zakunem - prema onome što si malopre govorio - da su ti san skraćivali pronalasci i formule. OTAC: Vakcinisan sam protiv zmijskog ujeda! MIRA: Nisi li pretio nekakvim procepom? OTAC: I ne pomišljaj na to da ću ti unapred reći kad ću ga pustiti da se stisne! (U toku ovog zajedljivog dijaloga Sofija je pognula glavu. Odjednom primećujemo da se ušmrkuje kao da je plakala - pošto smo je ranije videli onako regimentnu i odsečnu, to nas iznenaduje. Otac se okrene. Onda joj priñe.) OTAC: Šta je, devojčice? Zašto cmizdriš? MIRA: Naša pakost joj para srce. SOFIJA: Ja! Ja! OTAC: Oh, no, no! Sofi! Nemoj! SOFIJA: Ja to ne mogu da podnesem! Teško mi je, čiko! Uvek sam mislila da se razumemo kao što valja - oh, zar se nismo razumevali?! - a kad se Ijudi vole, onda ne smeju tako... Čovek se mora strpeti... mnogo toga mora da prečuje, a ne ovako! Strah me je kad vas dvoje zapucate. Bojim se da ćete... ne umem da kažem... ljudi koji se vole, moraju paziti da se to ne raspadne... (Sofija hitro obriše nos, otac je obrgli preko ramena. Ljubazno se osmehne i Mira, koja se ljulja na stolici.) MIRA: Majko presveta!

OTAC: U pravu si, Sofija! Ti si naš dobri duh! Uostalom, nije se zbilo nikakvo zlo, sve same reči. Pa znaš kakvi smo. Dva nosoroga! Bum! Pogledaj me! Čekaj da obrišem te tvoje suzice. Uštedećeš jedno piškenje! MIRA: Kod tebe je najčudnije to kako pet minuta komanduješ, a pet minuta cmizdriš. - Ne boj se, ja ga neću skrckati, ovog tvog ljubljenog starca! (Sofija iz jecanja prelazi u smeh, pljesne dlanovima.) SOFIJA: Dobri ste, oboje! A sutra ćemo da priredimo divno slavlje! - Oh, nečega sam se setila! MIRA: Imaš li kakvu stvarčicu u pećnici? SOFIJA: Setila sam se podoknice! MIRA: Kakve podoknice? SOFIJA: Znate li kako je nekad bilo na ovo veče? Uoči tvog roñendana, čiko...? OTAC: Pa zaista! SOFIJA: (Sva ozarena) U Ljubnom, recimo! Poslepodne smo pekli kriomice. S prvim mrakom ñaci su stizali pred školu. Skupljali su se oko bandere. Miklavžičev Tinče je vodio pesmu. MIRA: Koji Tin če? SOFIJA: Ne sećaš se više?! - Onaj kome je i dan i noć ispod nosa visila sveća! MIRA: Oh, da! Jasno! Tinče! (Sofija zauzima pozu pomenutog Tinčeta, meškoljeći se, prekršta noge i visoko podignutim glasom zapeva.) SOFIJA: »Naš mili dobrotvore, gospon učo...« (Iza reči »naš« Sofija se ušmrkne, kao što je to nekada činio Tinče. Mira i otac joj se, smejući se, pridružuju, sve troje pevaju.) TERCET: »... stožeru prosvete, buditelju naš...« (Smeh se pretače u osmehe, kruže uspomene, reči se smekšavaju.) SOFIJA: Mama je deci odnela korpu krofni. MIRA: Da. - A posle, kad su se deca raspršila, došli su odrasli momci. SOFIJA: Mesec je provirivao iza Lisca... OTAC: U travi je svetlucala rosa. - Zar nije čudno što ne mogu da se setim šta su obično pevali... ? MIRA: Vidi vraga, stvarno!... »Zdravicu«...? SOFIJA: Ne! Pričekaj malo! OTAC: Mornara SOFIJA: Znam, znam! - »Sanjiva luna«! MIRA: Tačno! SOFIJA: Majko moja, da li je nas troje još znamo? OTAC: Pokušajmo! (Otac, Sofija i Mira se primaknu jedno drugom i, posle nekoliko pokušaja, zapevaju pesmu. Pokrivaju ih poslednje graške svetlosti. Nestalo je svake napetosti. Pesma ih nosi koritom uspomena.) TERCET: »Noć umorna ćuti, sanjiva luna preko gradskog trga svojim putem hita...« (Na kraju pesme izbije sat. Iz pozadine. se pojavIjuje muškarac sa kišobranom. Odmah ostavlja putnu torbu, ali kišobran ne ispušta iz ruke. Oprezno, nogu pred nogu, pomera se napred. Lukav i čupav čovek, grozničavih očiju, nekakav Paganini, obučen je tako da bez sumnje ima uspeha u staničnim bifeima. Edo Vetrin.) VETRIN: Takve pesme uvek taknu u srce! Dobro veče! Bili ste zaneseni pevanjem, niste čuli moje kucanje i ja sam jednostavno ušao. Valjda mi se neće zameriti? Oh, koješta! Tečo, srdačno vas pozdravljam! Ne možete ni zamisliti koliko se radujem što vas vidim i

već unapred vam želim sve najbolje za roñendan! (Otac, Mira i Sofija se zgleddju. Niko ne poznaje tog čoveka.) SOFIJA: A šta vi želite, molim? VETRIN: Sta želim? - Ljubaznu reč! Ruku! Stolicu! Malo razgovora! MIRA: Pardon! VETRIN: Zašto »pardon«? MIRA: Uopšte vas ne razumem... očigledno je u pitanju nekakav nesporazum... VETRIN: To je isključeno. MIRA:.. Izvinite, mi vas ne poznajemo! VETRIN: Vi ne, razume se da ne, ali gospon teča... MIRA: Oče, ko je to? (Otac nepomično zuri u pridošlicu. Vetrin polako spušta ruku koju je bio ponudio na pozdrav: lice mu se lakrdijaški namršti kad izduši...) VETRIN: Je li moguće da će se sve još jednom ponoviti?! OTAC: Tamo su vrata. VETRIN: Da se gubim napolje? OTAC: Znate put. Isti je i za natrag. VETRIN: Dakle, još jednom me se odričete? I govorite mi vi?! OTAC: Nemam šta da krijem! VETRIN: (Odjednom bezobrazno stišava ton.) Oh, tečo, više vam tako dobro ne bi ni pošlo za rukom, premda neki ljudi imaju običaj da tvrde: treća sreća... Dvaput je bilo dovoljno! - Došao sam na proslavu. SOFIJA: (Naivno, oduševljeno.) Proslavićemo roñendan! MIRA: Čekaj, Sofi! - Ko je taj čovek?! Oče, zahtevam da mi kažeš ko je to? (Vetrin dodvorljivo sagne glavu, kao kavaljer koji čeka da bude predstavljen dami. Otac je veoma jasan.) OTAC: To je tvoj brat od tetke, nećak tvoje pokojne mame. Edo Vetrin, ako sam pravilno zapamtio njegovo slavno ime i prezime. VETRIN: Odlično, OTAC: A sada bih ga zamolio da nas napusti, pošto zaista ne znam o čemu bismo imali da razgovaramo... VETRIN: (Hitro.) O nekadašnjim vremenima i o oba prethodna najurivanja preko vrata, tečo! - Neću otići! SOFIJA: Zaista, to nije lepo... čovek je došao, roñak... OTAC: (Veoma oštro.) Ćuti! VETRIN: Još uvek stara odlučnost?! OTAC: Još veća, prijatelju! (Vetrin u tom trenutku učini nešto čudno i neočekivano: hitro otvori kišobran i pokrije se njime. Govori gusto, svaka rečenica je kao opruga.) VETRIN: Ovako smo se mama i ja stiskali ispod kišobrana, već treći dan je lilo kao iz kabla, ali, put se nije mogao odlagati. Vrata škole su po podne bila zatvorena, u selu nije bilo nikoga, kako se selo zvalo - toga se zapravo više i ne sećam. Došli smo vozom u dva. Razume se, mama me je povela sa sobom nadajući se valjda da deca izazivaju saučešće: imao sam osam godina. Školski poslužitelj je rekao: »Ako gospon učitelj neće da otvori, onda nećete ući u kuću«! Gospon učitelj je stajao kraj prozora na prvom spratu, a nas dvoje ovako pod kišobranom, na ulici. Onda su svi putevi bili makadamski, a blata - do gležnjeva. Beše li tako? OTAC: Tako beše! Ali gospon učitelj je jasno rekao - i danas bi isto to ponovio - da nema

novca za spasavanje deufradanata i notornih nepoštenjaka! VETRIN: (Oponaša mamu pod kišobranom) »Ali, Mile, nije on u pitanju! Radi se o detetu, vidiš li ga?! Radi deteta te molim! Znam da imaš. Ema ima, Ema je ipak moja sestra. Gde je Ema? Ema! Ema!« (Prestane da oponaša.) Zaista, gde je onda bila moja teta? (Neočekivano, javi se Mira.) MIRA: Mama, i mi, deca, bili smo zatvoreni u spavaćoj sobi, na zadnjoj strani kuće. VETRIN: A propos: kako se zvalo ono selo? MIRA: Lazno. - Sada mnogo šta razumem. OTAC: Ništa ti ne razumeš! (Vetrinu) Ponavljam, nisam bio voljan da nosim moralno i materijalno breme umesto čoveka, koji je iz jedne kriminalne situacije upadao u drugu. VETRIN: I nimalo vam nije teško što nešto tako morate da kažete o mojem ocu...? OTAC: Istina boli, ali je zdrava. VETRIN: (Hitro, neočekivano.) Bili ste zaljubljeni u moju mamu, a oženili ste se njenom sestrom, zar ne? OTAC: Ne volim ljude koji se razmeću fantazijom! Šta ste vi, zapravo? Glumac? Pišete li priče? »Odbijena molba, dete na kiši«... VETRIN: Odmah! (Zatvori kišobran.) Kao što vidite, zatvorio sam kišobran! (Okrene se Miri) Moja lepa sestrice, je li potrebna i druga priča o izbacivanju preko vrata? MIRA: Razume se! VETRIN: Tog puta ja nisam bio tamo, ali situacija je bila kritičnija - rat i te stvari - i teča je zato moju mamu primio i saslušao je do kraja. MIRA: Moje mame više nije bilo... VETRIN: Nije, teta je bila pokojna. Četrdeset i treće. MIRA: Šta je htela od njega? Tvoja mama. VETRIN: Oh, lepo je što mi kažeš ti! Molim te, kako ti je ime? MIRA: Mira. VETRIN: Mira. - Želela je da me on sakrije od Italijana koji su me tražili, imao je, naime, nekakav poseban bunker. - Imaš tako ljupke oči! (Munje i udaljena grmljavina. Vetrin i Mira se gledaju. Onda se Mira, u jednom mahu, okrene ocu.) MIRA: Nisi ga sakrio? (Sofija, koja je sve dotle okretala oči od jednoga do drugoga, priskoči čiki i obrgli ga, kao da bi želela da ga zaštiti.) SOFIJA: Ostavite čiku! Šta vi uopšte hoćete? Ne dozvoljavam da ga kinjite! Vi nemate pojma kakav je to čovek! On je najbolji čovek na svetu! Ja to znam i... MIRA: (Upadne joj u reč) I sutra ima da bude slavlje, i tako dalje, i tako dalje... - Znamo! - Ipak, ja sada želim odgovor! OTAC: I dobićeš ga, magistre svih magistara! Tačnije, nisam prodao svoju kožu za kožu nekakvog fićfiri ća o kojem nisam mogao da doznam ništa; ako izostavim cigansko pozivanje na srodstvo; i takoñe je istina da s mukom stečeni novac nisam bacao u vreću defraudanta, jer sam dobro znao da će kroz mesec dana ponovo zavući.ruku u blagajnu i da će mu se banknote lepiti za prste. Ne! (Grmljavina se približava. Najedanput se očev govor uzdiže u patos. Neobična i pomalo smušena oholost zatreperi iz njegovih reči.) I uopšte, moj život je bio i odviše dragocen, odviše trošan da bih smeo da ga opterećujem tuñim sudbinama! Moj život je jedva podnosio breme sopstvene dece, jer se ponekad i meni samom činilo da sam izdubljen i da je opna tanušna, kao posuda... da, ni manje ni više nego kao posuda za veliku ideju... (Zastane, zuri uvis - za idejom. Sofija se grčevito drži za njega, Vetrin koji se u tom trenutku približio tik do Mire, jednostavno pita.)

VETRIN: I podigli ste ovu ljupku kućicu? OTAC: Ja! VETRIN: Na rubu svega što se zbiva u svetu... ? OTAC: Na rubu svega što bi moglo da me omete! VETRIN: Promene preko sveta, a vi iza ogradice? OTAC: Upravo tako! MIRA: (Prigušeno se nasmeje.) Oh, tata! Ah, tatice naš! (Grmi.) OTAC: Biće oluje. Nekada su udarala zvona. (Vetrinu.) Prijatelju, kišobran će vam dobro doći. VETRIN: Vi dobro znate da neću otići. Ovo će biti moj novi dom. (Veoma daleko tuku zvona. Otac se glasno nasmeje, a Sofija Širom otvorenih očiju zuri u Vetrina.) SOFIJA: Strah me je! Što ga više gledam, to se više bojim, jer ima tako Čudne oči, i strašno je mučno što ne prestajući stalno navaljuje na nas... (Vetrinu) Šta to vama pada na um? Valjda niste udareni... Ja sam čak uverena da ste vi dobar čovek... jer su ljudi zapravo uglavnom dobri... Vi ne poznajete našu familiju: mi volimo da živimo sami za sebe i u miru, navikli smo jedno na drugo, ali samo nas troje! Čika je zaslužio svoj mir! - Govorim malo smušeno... Ne razumem kako ste upali u kuću, ne shvatam kako možete da budete takvi, iako je, molim, istina, da će svakog trenutka da pljusne... Zar niste došli automobilom? VETRIN: (Prilazi Sofiji i pažljivo je gleda.) Oh, ti si još devojka, iako su ti se bore razmilele po licu... ovde... i ovde... Ne želiš da odrasteš? MIRA: Ne želi! (Starac odgume Vetrina, koji je vrhovima prstiju šarao po Sofijinom licu.) OTAC: Izmakni se, Sofija, da te ne uprlja! MIRA: Naša sterilna, naša čudesna, čista porodica! VETRIN: Koju sobu ćete mi dodeliti? OTAC: Pitam se da li je ovaj čovek lud ili je samo nečuveno bezobrazan kad uobražava da ćemo ga primiti i da će se čak naseliti kod nas...? I jedno i drugo! Zakrečene moždane vijuge! Miro, seti se šta sam ti rekao: nafta je prekrila mora i reke, isparavanje vode se smanjilo. VETRIN: Daćete mi Milanovu sobu. (Kad Vetrin izgovori Milanovo ime, nastane velika tišina, grmljavina, onda.) MIRA: Poznajete se? VETRIN: Poznajemo. - Primićete me u njegovo ime i umesto njega. OTAC: Provokacija! Dim i hokuspokus! MIRA: Kažeš da se dobro poznajete? VETRIN: Veoma dobro! Zajedno smo leteli; on je uleteo u kavez, ja nisam! SOFIJA: Milan je svoje odsedeo! VETRIN: Znam devojčice! Ima četiri dana kako su ga pre vremena pustili iz zatvora. Sada se skita po gradu, a ja sam se dovezao njegovim automobilom. Znate li zašto mi je ustupio automobil? Ne znate? - Zato, mili moji, što me u svemu sluša, jer ga ja, kako bi se to nekada reklo, držim na uzdi. SOFIJA: (Naprasito.) Ovaj čovek laže! MIRA: Kako ga to držiš na uzdi? VETRIN: Jednostavno: znam o njemu stvari koje bi ga u istom času vratile tamo gde je bio. U rupu, sestrice. Na dugo vremena. Na veoma dugo vremena. (Na ovom mestu

Vetrinov govor se provrgne u afektivno psalmodiranje.) A to bi, zar ne, sasvim satrlo očevo srce, a mi svi znamo koliko je to srce podnelo, koliko mu je rana zasekao izgubljeni sin - sek! sek! sek! - zato što se nije ravnao prema postavljenim putokazima, nego najkraćom prečicom udario niz kaljugu. Moj brat... MIRA: Dakle, dve lopuže su se našle u kaljuzi? VETRIN: Sa tom razlikom što je jedan bio prilično oprezniji. (Okrene se ocu.) Tečo, vi mi verujete, zar ne? Vi znate da ne blefiram? (Otac, koji je nepomično primio Vetrinov udarac, prilazi stolici i sedne. Sofija - za njim.) OTAC: Ja nemam sina. Otpisao sam ga. VETRIN: Niste! - Pored toga: ta stvarčica bi čak i za familiju bila preteška... OTAC: Govori! VETRIN: Samo vama na uho (Otac podigne lice, Sofija uzmakne prema Miri, Vetrin pride ocu i počne da mu šapuće na uho... Starac stiska pesnice. Mira počne da se smeje.) MIRA: Mi smo bili mirna, tiha, poštena, sreñena kuća, posebne zvezde s.u svetlucale nad našim kr.ovom - nismo krivi ako je ono što treba da nas zadesi - suludo! Hahahaha! SOFIJA: (Strasno) Miro, ne šegači se! MIRA: Zašto? SOFIJA: Zaista smo bili mirna i spokojna familija, a to što se Milan zaboravio, zaboravio se jedanput i više neće... ja znam, Miro, da više neće, i znam da ovaj čovek laže, kuva nam nekakvo zlo... ja bih mogla da ga ubijem! MIRA: Ojoj! Ti, Sofi? (Vetrin je u tom trenutku šapatom saopštio ocu to što je imao da mu kaže. Otac je kao pretrnuo. Sofija mu prilazi.) SOFIJA: Ostaje li kod nas? OTAC: Da. (Trenutak tišine s grmljavinom, onda Mira lakrdijaški raširi ruke i usklikne.) MIRA: Dobro došli, izgubljeni nećače i brate od tetke - umesto izgubljenog sina i roñenog brata! VETRIN: Hvala... MIRA: Čekaj! Najpre mi reci još i ovo: koji te je davo terao k nama, kakva suluda trapava ideja? Mala kuća, starac, dve postarele frajle... Šta si izgubio ovde? Šta tražiš? VETRIN: Možda tebe, sestrice... (Zatamnjenje i snažan pljusak.) DRUGA SLIKA (Veselo jutro. Spreda: nekoliko baštenskih stolica i otvoren suncobran, pozadi u unutrašnjosti dug i bogato postavljen sto. Sofija stoji pored stola, briše čaše. Onda dolazi Mira i seda, sasvira napred, u pletenu naslonjaču. Čuju se petlovi, kokoši, ptice i sve ostalo što nedeljom ujutru može da se čuje na periferiji. Automobila u početku nema mnogo.) SOFIJA: Ćika još leži? MIRA: Tatica čeka gong. - Znaš, zar ne, da ti neću pomagati? SOFIJA: Nema šta da se pomaže: sve je spremljeno. MIRA: A znaš i to da mi ova proslava ide na džigerice? SOFIJA: Obično govoriš o bubrezima. MIRA: Oho! Otrovna...?! Zašto odjedanput...?! SOFIJA: Oprosti! - Celo proleće sam razmišljala o tome kako da ovaj dan učinim što lepšim, a danas me je strah. - Branim se.

MIRA: Znam! Na plemenitost, na požrtvovanje, na lepe misli pala je kap kiseline. SOFIJA: Dvadeset i pet godina me podnosiš ovakvu kakva jesam, uvek sam ti izgledala smešna, malo luckasta i malo licemerna, ipak, nikad mi se nisi podsmevala u lice. MIRA: Veoma dobro znaš da je kap kiseline pala i na mene. (Kratka tišina.) SOFIJA: Je li bio kod tebe, noćas? MIRA: Nije došao. - Ne treba da pitaš, sama ću ti reći: da, otvorila bih mu! Celu noć sam gledala u vrata i ličila su mi na nekakav slavoluk oko kojega će svakog časa da se rasprši magla, da bih ja onda mogla da proñem onuda. - Nije kucao. - Oh, kad bih je imala, prostrla bih svoju dušu na prag, da stane na nju. Ove naše baštice, salvetiće, časovnike i barometre, dala bih sve bez oklevanja za tvrdi drveni ležaj na kome bih se povaljala sa njim. - Nije otvorio vrata. - Otičem, zato što nikuda ne tečem, to je cela istina... Sofi, zar ti stvarno uopšte ne vidiš da smo se nas dve sasušile kao kriške jabuke?! I zar ti stvarno nije jasno da živimo u rezervatu, koji je ograñen samo zato što je beznačajan i što ga ne vredi ukidati... ? SOFIJA: Misliš da je Milan zato... MIRA: Zato je otišao od kuće. Prekasno. Izgubljeni sin ugazi u kaljugu uvek. Taj magarac sanja o familiji, familija sanja o njemu, a u stvari se niko ne pomera s mesta. Da znaš, sa takvim rancem na plećima nikad se nećeš ispentrati ni na jedno brdo. SOFIJA: Miro, uzalud razbacuješ reči naokolo! U stvari, ti najviše misliš na Milana. MIRA: Stari misli: momak je njegova porodica. Stari stoji pred ogledalom, psuje, uverava, moljaka, govori - onoj senci koja bi trebalo da bude njegov sin, ergo porodica. SOFIJA: Zašto mi to pričaš, u ovom času... ? MIRA: Zato što si izmislila porodično slavlje, a ja znam da će se slavlje pretvoriti u krvavu komediju... SOFIJA: Ne verujem! MIRA: Svetice! Gde ti živiš! Ljudi lete raketama, golaći oru traktorima, južno od Sahare milioni umiru od gladi - a ti izigravaš provincijsku sveticu! SOFIJA: Vi ste me uzeli u svoj dom kad sam bila sirota i sasvim mala. Ja ne poznajem ljude koji su lepši od vas, ja ne znam za bolji život. MIRA: Pretvorili smo te u služavku. Stari slepi medved drži te u svom brlogu. SOFIJA: Kako stvari stoje s tobom? MIRA: Ja se izjutra autobusom odvezem do svoje apoteke. Barem to. SOFIJA: I - vraćaš se. MIRA: Da! - Natrag u sušaru. Suve kruške i suve šljive. SOFIJA: Nije istina! MIRA: Sećam se, Sofi, kakva si ti bila devojka. Kad bi stajala u mraku, tvoje lice se svetlelo kao da ti se iza osmeha skrivala svetlost, ciliknula bi svaka stvar koju bi takla svojim dugim prstima. - Kakva si sada?! (Sofija ostavi čašu, priñe Miri i obgrli je preko ramena.) SOFIJA: Ti si bila velika crvena ruža! MIRA: Nisam više. - Zato nije došao. - A neće ni doći. SOFIJA: Ipak, zašto baš on...? MIRA: (Uspravi se i pogne, silovito.) Htela bih da uništi ono što sam do sada živela! Sve, do kraja! On je takav čovek. SOFIJA: Da! (Iznenadno se čuju koraci, kao da neko korača potkrovljem i kucka u

zidove.) SOFIJA: Ko je to? Čika? MIRA: Ne! On. Procenjuje kuću. SOFIJA: Ne razumem... MIRA: Zar sinoć, kad je ušao, nisi naslutila da je odjedanput postao vlasnik svega? SOFIJA: Dahni u mene! - Nisi pila. - Pogledaj oko sebe: dan je, sija sunce, tamo je cesta, prolaze automobili... Šta, dakle, pričaš?! Kakav vlasnik?! MIRA: Vlasnik ove male, pocukrene jadovine. Ona za njega ima naročito značenje. Najbolje je kad čovek najpre prisvoji ono što bi želeo da uništi. (Koraci na spratu. Udarci po vodovodnim cevima.) SOFIJA: Zaista kuca... Kako se usuñuje?! MIRA: Otac će na njega prepisati kuću i sve ostalo. SOFIJA: Ovako se ljudi razgovaraju u snovima, to nije ništa! - Otkud znaš ono što ia ne znam? MIRA: Ja znam da će taj čovek pokupiti sve što se mogne pokupiti, osim mene. SOFIJA: Bulazniš! MIRA: Ne! Otvori uši! Kuca kao da zahteva. On ništa ne pita. Uzeće sve, možda i tebe. Mene neće. A ja to želim. SOFIJA: To je nekakav dolutali daleki roñak. Po kakvoj pameti bi trebalo bilo šta da dobije?! MIRA: Po očevoj pameti i slepilu. SOFIJA: Ne razumem. MIRA: U čast izgubljenog sina zaklaće tele... Izgubljeni sin vredi kuće i svega. - Videla si sinoć kako mu je šaputao na uho. Onda je otac popustio. SOFIJA: Misliš, dakle, da taj čovek zna o Milanu nešto što je kljusa? MIRA: Zna! (Kucanje je prestalo. Sofija ustane.) SOFIJA: (Polako i jednostavno.) Moguće da je sve što si rekla istina i možda čiku zaista ima u ruci, ali ja ću da se oduprem. Miro, ja ću se odupreti. MIRA: Kako? SOFIJA: Bilo kako! MIRA: Zašto? SOFIJA: Tvoj otac me je uzeo k sebi kad ste i sami bili gotovo bez ičega i kad ste istu kost dva puta stavljali u supu. Tvoj otac je bio prvi čovek koji me je uzeo u krilo i dobrodušno me ljuljkao. To su bile prve duboke i nasmejane oči nada mnom: sedeo je kraj mog krevetića i odgonio strahove. On mi je pokazao pastrmke u potoku, krasuljke, vilinu kosicu, svice, zvezde i crvenu lunu dok me je na krke nosio sa izleta. Kada bi se on sagao nad lokvu, po njoj bi počinjale da plove barke, otvarao se blistav morski put. Kad bi nam krenulo naopako, slikao nam je kreposne siromahe koji su postali znameniti. Štitio nas je, vezao nas je, bio je beskrajno dobar, on je za nas bio sve! Sve, Miro! (U meñuvremenu, u pozadini se pojavljuje otac obučen u pohabani domaći haljetak: pod pazuhom stiska aktovku. Zaustavlja se. Žene ga ne primećuju.) MIRA: Skoro je neverovatno da ti tako vidiš ovaj naš život?! SOFIJA: Pa ipak, Miro, ja ga tako vidim! MIRA: A mama? Mamino umiranje, oni dani u bomici?! SOFIJA: On je patio više od nas! MIRA: O sebi nikada nisi razmišljala, zar ne? Služavka do zrelih godina, do stare frajle.

Sasušena kruška divljaka. SOFIJA: Oh, Miro! Izdržali smo stotinu tvojih zaljubljenosti; kad god te je spopalo, vrištala si: Stara ludnica! Zapalimo kuću! Iščeznimo! MIRA: Reci mi istinu: stvarno nikad nisi bila zaljubljena? SOFIJA: (Nekoliko trenutaka ćuti.) Ja volim vas. Oca i ovu kuću. MIRA: Sada si rekla oca, a ne čiku, kao obično; najposle ćeš izjaviti da veruješ i u njegove pronalaske! Zar ne...? (Sofija pogne glavu.) SOFIJA: To stvarno ne znam... kako da... to ne mogu da kažem... a konačno nije ni važno, oh, to uopšte nije važno, Miro! Nije! (Starac, koji je sve dotle nepomično stajao kraj postavljenog stola, sukne napred i vikne.) OTAC: I te kako! Važno je! Samo je to važno! (Sofija se okrene. Gledaju se. Mira se pogne nad krilo i jedva čujno se smeje.) SOFIJA: Prisluškivali ste, čiko!... MIRA: (Kroz smeh.) Jasno! (Otac hitro priñe Sofiji i svom snagom je privije k sebi. Sapuće.) OTAC: Veoma je važno, Sofi! Moraš verovati! Pogledaj, dete moje, ovde (još čvršće stisne aktovku pod pazuhom) je pohranjeno ono što mi niko ne može oduzeti. Ako nas stignu još teži i crnji dani - imamo ovo! Za mene, za tebe i za nju... MIRA: Oh! OTAC: (Sofiji.) I ja za Miru! Nesrećna je - a ja znam po kome joj je ta nesreća - želela bi da pobegne, ali, najposle neće moći bez nas. Moraćemo kako znamo i umemo da ostanemo na okupu, i na kraju, videćete, devojčice moje... odista, svečano izjavljujem da... (Sofija mu se istrgne iz zagrljaja, upadne mu u reč.) SOFIJA: Kako vi to govorite, čiko?! Sasvim ste zadihani! Niste se obrijali... a obukli ste taj haljetak, iako znate da će doći gosti!... MIRA: Niko neće doći! OTAC: Niko neće doći! (Svečano podigne aktovku, poslednja rečenica se izvija u patos naročite vrste.) U svakom slučaju neće doći niko ko je od značaja za moj život i rad. SOFIJA: Čiko, lepo vas molim! (Otac se hitro osvrne naokolo. Patos presahne, ponaša se kao čovek kojem se žuri da izgovori ono što ima da kaže.) OTAC: Psssst! Čujte! Bilo šta da se dogodi: morate mi verovati! Bilo šta da učinim: to je za vaše dobro! Kada ste bile male, uvek ste mi verovale; nosio sam vas preko potoka, svaku na jednom ramenu, cvilele ste kao dva goluždrava miša, ali, niste se plašile. I sada... SOFIJA: Zahtevam da nam kažete šta se dešava! MIRA: Neće ti reći! OTAC: Sofi, čuj... - Psssst! (Koraci prolaze naokolo. Približavaju se i opet udaljavaju. Otac sedne u stolicu i počne da govori nešto sasvim drugo, kao što se prenemažemo kad želimo zamutiti vodu i prevariti onoga što nas sledi.) OTAC: Analizirao sam sve hipoteze. Leteći tanjiri...? Meteorit... ? Nisam završio, ali video sam, sam. Beše to nekakva zelena metlica. Uzdigla se iznad Bistrice i onda se nebo tamo zasvetlelo, onaj deo nad Celesnikom, zeleno. Kako zeleno...? Pa znate: kad se čoveku u snu prividi livada, ni dan, ni noć, samo sanjarije! Metla je strmo suknula uvis i stresla iskre. Kad je uzletela veoma visoko i na sredinu neba, najedanput se raspršila u magli! Pšššš! (Koraci se približavaju. Dolazi Vetrin. U ruci ima mali tranzistorski prijemnik - zastane pozadi, kraj stola. Radio emituje predavanje. Svi slušaju, kao da to za

njih ima nekakvo značenje.) RADIO: ... moglo se očekivati da će biti više žrtava i da će posledica slabe informisanosti biti panika, koja u ovakvim prilikama retko kada izostaje. Nepogoda je zahvatila dva distrikta, meñutim, na ivici njenog delovanja šteta je relativno mala. Izveštači, koji su veoma brzo uspeli da se probiju do centra nesreće, bili su svedoci zastrašujućih slika... (Vetrin pritisne dugme i prekida emisiju.) VETRIN: Pardon! - Mada, nije li tako, čovek nikada ne zna gde ga čeka... Živimo u oblaku samih katastrofa. OTAC: Sada se mnogo toga može unapred predvideti. VETRIN: Odista, tečo! Nezgoda je samo u tome što jedna nesreća skoro nikada ne dolazi sama. Stižu u parovima! (Vetrin razgleda svečarski ukrašen sto sa mezetlukom. Podrobno. Sofija se otrgne s mesta i prilazi stolu. Ona i Vetrin, stoje, svako na svom kraju.) VETRIN: Prekrasno spremljeno! Šta je ovo? Oh, razume se! Glavice špargle u salati! Sitnež sa šlagom... Više šlaga nego majoneza... Saglasan sam! - Štajerska vina su izašla iz mode. - Volimo da zaboravimo da su naši seljački preci od povrća poznavali jedva još nešto sem radiča! - A ko je sve to uredio?! Moja lepa sestrica...? MIRA: Sofija. - Ja radim samo ono što moram. (Vetrin pažljivo posmatra Sofiju. Ona mu uzvraća pogled.) VETRIN: Sofija... Sofi... Plavi anñeo ovog doma... Dobri duh ove kuće. SOFIJA: Šta želite? VETRIN: (Ne odgovara, i spliće dvosmislenost.) Ljudi ponekad utope mače, a nisu svesni kako bi iz njega mogla da se razvije mačka koja bi bila vrlo korisna. U kući nema nijedne mačke, zar ne? MIRA: Ja sam neka vrsta mačke. VETRIN: A kako izlazite na kraj s miševima i pacovima? MIRA: Meni svi pobegnu, preteška sam. SOFIJA: Skuvamo otrov, pa ga podmetnemo. VETRIN: Molim, meni ga nemojte podmetati, jer ne vredi. Veoma sam otporan. Preživeo sam tri internata, dva logora i četiri različita zatvora. - Pardon! Niste navikli da se govori o takvim gadostima. (Otac, koji je dotle mirno sedeo na stolici, gledajući ispred sebe, sad se trgne i s tihim besom kaže.) OTAC: Svako je okusio svoje. Glupo je misliti da čovek prolazi kroz život kao sunce kroz staklo. VETRIN: Kad sam se jutros probudio i pred sobom ugledao prozor pun zelenila, pun lišća prekrivenog rosom, gotovo nisam poverovao da sam ja onaj što se proteže ispod pokrivača. Čuo sam reku. Sestrica Mira je puštala vodu u kupatilu. Teča je smireno koračao ovamo i onamo po sobi. Sofija je mutila šlag u kuhinji. Iz bašte je mirisala miroñija. Avion je leteo vrlo visoko, ugledao sam ga pod rubom prozora: zar nije čudno što čoveka ponekad privlači da zapliva u zlatnoj peni koju ostavlja za sobom...? - Onda sam se setio: na ovaj dan pre petnaest godina bio je pogreb moje mame. Ali, onda je s vremenom bilo zapravo gadno, već šesti dan kiša je lila kao iz kabla, stranci su se vraćali s mora, ljudima su lica bila unakažena depresijom. Želeli su da još jedanput vidim mamu, pre nego što zakuju kovčeg: nisam hteo... I, vidite, sada mi je žao, dogodilo se da je se više ne sećam kao što bih morao... Kad god je prizivam u sećanje, ona se raspline u nekakvu maglu i dim. Čiko, kakve oči je u stvari imala moja mama? (Starac nekoliko

trenutaka ne odgovara. Devojke su nepomične. Preko ćutanja se preliva šum bašte i buka automobila koji onuda prolazi.) OTAC: Zelene. VETRIN: Zaista! Smaragdne! Znate, kasnije su joj se prilično zamutile a beonjače postale sasvim žute. Žuč. Jetra. (Vetrin pogleda na sunce, a onda na sat.) VETRIN: Dockan je a još nema nikoga. MIRA: Poješćemo sami. SOFIJA: Nije istina! Doći će! Poslala sam pozivnice. Danas je nedelja i putevi su zakrčeni. Čiko, ne možete ostati u tom haljetku! Hodite sa mnom, da nañemo kakav kaput! OTAC: Neću ga obući! (Sada se Vetrin, koji je sve vreme stajao na jednom kraju stola, pokrene i pride ocu.) VETRIN: Tečo, uvek ste bili uredan čovek, bilo bi glupo i detinjasto da se odjedanput pretvorite u pustinjaka. Poslušajte Sofiju! (Starac ustane. Nekoliko trenutaka stoji pognute glave, a onda brzo ode u unutrašnjost kuće. Aktovku stiska ispod pazuha kao da se boji za nju. Sofija ide za njim. Kad budu sasvim u pozadini, Sofija se još jednom osvrne na Vetrina. Mira se nasmeje.) MIRA: Sluša te!... (Časak kasnije.) Čekala sam, noćas. VETRIN: Noć je bila vrlo lepa. Jedva pamtim da sam ikada imao postelju na koju iz bašte pirka vetar. MIRA: Ne voliš nameštene krevete? VETRIN: Navikao sam na tvrde krevete i jednostavnu hranu, sestrice. MIRA: Ne vredi da naglašavaš to sestrice! Gotovo više i ne znam kakva je životinja muškarac, pa ipak, kada si sinoć iz mraka izbio na svetlost, usplamtelo je moje staro devojaštvo i ja bih sa tobom činila sve što bi hteo, do zločina. VETRIN: Nije istina! Što brzo plane - brzo se i ugasi! Inače, ti si zaista najveći kamen na mojem putu. MIRA: Kamen, oh!... Gomila mesa, braco! - To neće biti prvi put da dobijem korpu, ali istina je da ću je prvi put teško poneti. (Vetrin joj je prišao: saginje se, vrhovima prstiju šara oko njenog vrata i kose.) VETRIN: Mirišeš, a tvoja koža je bela, tvoje oči su zelene i duboke. I moja mama se pod starost ugojila. MIRA: Ostavi oca, uzmi mene! VETRIN: Kako da se odlučim za tebe, kad već u ovom času hoćeš da me pročitaš kao kakav recept?! - Ti si apotekarica, zar ne? To da sam živ i čitav, zahvaljujem činjenici što nikada nikom nisam dozvolio da me do kraja pročita. MIRA: Šta si ti, u stvari? VETRIN: Grof Monte Kristo. Pošto se raspituješ za profesiju, tako bar pretpostavljam, onda ću i to da ti kažem. Bio sam trgovački putnik, zastupnik za poljoprivredne mašine, blagajnik, belim holandskim turistima pokazivao sam lepote domovine, imao sam zanat, prodavao sam radnike za Nemačku. I još mnogo toga... MIRA: Bojim te se. VETRIN: Da...? MIRA: Da! Ali, uvek me privlači ono čega se plašim. VETRIN: Zmije? - Sestrice, nacrtaj znak srca u pesku! MIRA: Zašto?

VETRIN: Nacrtaj! (Mira kažiprstom ispred sebe nacrta znak srca.) MIRA: Nacrtano! VETRIN: Eto, vidiš, kako znaš! - To je prirodni oblik tvog karaktera, ali i obim tvog života. Ne navaljuj preko toga! MIRA: Poljubi me! VETRIN: Neću! Mirišeš a tvoja koža je bela. (Sofija i otac se vraćaju. On sada ima kaput i kravatu.) MIRA: Mirišem a moja koža je bela. SOFIJA: Da li je to opasno? (Niko ne očekuje da će od nje čuti takvo pitanje i to u takvom trenutku. Mira se presamiti na stolici i gleda je. Vetrin podigne glavu. Otac stoji kao pretrnuo, uvaljen u crni kaput, aktovku stiska pod pazuhom. Onda izbija sat: jedanaest udaraca.) VETRIN: Jedanaest. - Voz je stigao u deset, autobus je malopre prošao, saobraćaj nije preterano gust. Majonez je sve reñi. OTAC: Ne treba posebno da upozoravate kako niko neće doći na moje slavlje, i da je ljubaznost ovih mojih ubogih devojčica otišla uprazno, jer ja zaista nisam zidao kule na pesku, a ni do ljudi mi, najposle, odavno više nije stalo; uostalom, Čovek na njih naleti samo ponekad. Imam svoj svet, moji interesi su izvan naklapanja i društvenosti. Pogledajte, samo što ovako ispružim ruku, ja na njoj ugledam više nego na stotinu zjakavih lica. VETRIN: Znam: uvek ste gledali malo mimo ljudi. SOFIJA: Ciko, zašto mu uopšte objašnjavate?! VETRIN: Zato što ga je strah da će neko ipak doći! SOFIJA: Ko? MIRA: (Hitro i neočekivano.) Milan. (Tišina. Vetrin pritisne dugme tranzistora. Kratak udar električnih gitara. Vetrin ga ugasi.) VETRIN: Pardon! (Sofija se zagna u govor, njen glas grozničavo podrhtava; sili sama sebe, kao da je prinudena da utopljenika izvlači iz matice.) SOFIJA: Gluposti! Trice i kučine! Larifari! Ciko, vi ipak znate da će doći i da će se ovuda gurkati kao ovnovi. tri dana ima da pospremamo iza njih! Eh, već sada vidim doktora Debelaka kako se tamo raskoračuje na svojim debelim nogama i započinje govoranciju! (Oponaša) »Dhaga stahino, molim te da phimiš ovog žućkastog kanahinca, kojeg ti ja i žena dahivamo kao izhas našeg toplog sećanja na phisne pevačke večehi!« Onda Svičevi sa obligatnom pidžamom, vlastiti proizvod! Ona će da kaže suprugu: »Pogledaj, Oskare, o n l« - a ti ćeš kiselo da se smeškaš dok te ona bude pipkala oko pasa - »on drži liniju, on je isti kao što je bio!« Veber će kradom da toči iz moje čaše, dok ti njegovoj Justini budeš pokazivao zvezde ili paradajz. Za Guština sam ispekla pitu savijacu, iako je istina da će ga njegova repatica povlačiti od stola cvileći: »Miši, nemoj! Miši, ti ne smeš! Oh, Miši, pamet u glavu! Miši: 180 šećera u krvi!« - Kostanjškovi! Vemik! Lamut! Svi te veoma poštuju... oni su vrlo prijatni ljudi, to moraš priznati, čiko... pa ipak... (Sofija je sve to odigrala. Najedanput prestane. Starac je duhoko pognuo glavu. Mira gleda u pod. Vetrin odlazi pozadi, k stolu.) SOFIJA: Možda to nije istina? MIRA: Nije! SOFIJA: Kako nije?! OTAC: (Tiho) Hvala, Sofi, dobra si kao hleb... ali, i sama znaš: lane nikoga od tih ljudi

nije bilo... a nije ni preklane... SOFIJA: Lane nismo pozivali! Bio si u krevetu! MIRA: Čak i pre tri godine. OTAC: Odavno nisam video nikoga od njih. Ne mari. Lica su mi izbledela, u pamćenju. I ne treba da dolaze, Sofi, zar ne, zaista nije potrebno! - Zaboravljeno... (U nastaloj tišini, javi se Vetrin.) VETRIN: Jedini gost, koji više i nije gost! Tečo, ako sam ipak gost, natočite mi čašu vina! (To odjekne kao naredha. Otac se mehanički i kruto okrene, dohvata hocu i toči. Mira u pesak ispred sebe nacrta nekoliko puta znak srca. Pokazuje ih Sofiji, koja je kao slepa. Ohe prate razgovor izmedu Vetrina i oca.) MIRA: Pogledaj! SOFIJA: (Zbunjeno.) Da! Naravno! VETRIN: Razgledao sam kuću. OTAC: Čuo sam vas. VETRIN: Bio sam na potkrovlju. OTAC: Znam. VETRIN: U jednom redu je svaka cigla trošna. OTAC: Još nigde ne prokišnjava. VETRIN: Ali hoće! Dimnjak nema izolacije. OTAC: Nikada nije dimilo. VETRIN: Crv je načeo ogradu stepeništa. Kada? OTAC: Odavno. Ne sećam se. To doñe samo od sebe. VETRIN: Starinski lavaboi i školjke. Koje godine ste zidali? OTAC: Trideset šeste. VETRIN: Te godine smo mi stanovali na Galjevici, pod se bio potklobučio i curilo je po zidovima. Malo učitelja je sazidalo kuće. Trideset i šeste, kad dobro porazmislimo, u našoj lepoj domovini živeo je popriličan broj učitelja i paroha koji nisu znali za drukčiji nužnik od klozetačučavca. Revolucija ih je spasla promaje oko dupeta! Pardon, sestrice! - Vi ste, tečo, stekli klozet, čak i kupatilo. Vanredni prihodi... ? MIRA: Dosta dugo smo se umivali u lavoru. VETRIN: Kome je do čistoće, snalazi se ovako ili onako. SOFIJA: S kakvim pravom saslušavate čiku?! (Vetrin dohvati tanjir s gomile koja se nalazi na stolu.) VETRIN: Da li je ovaj tanjir iz servisa? Komplet? SOFIJA: Da! (Vetrin raširi prste, tanjir pada na tle i razbija se.) VETRIN: (S prigušenom oštrinom.) Recimo da je taj tanjir bio deo nekakve spreme ili deo nekakvog miraza. Razumete? MIRA: Ne! VETRIN: Pa, to je nešto oko čega ne vredi isplitati tajne. Šta vi mislite, tečo? OTAC: Recite što imate da kažete! VETRIN: Moja mama se odrekla miraza u korist svoje sestre. Recimo da su ovi parčići delić njenog miraza i nesuñene spreme. SOFIJA: Zašto se odrekla? VETRIN: Morala je. Donela je kopile u kuću. A sramotu je valjalo kazniti, jer je to bio običaj.

MIRA: Čije je bilo...? VETRIN: Nije bilo Vetrinovo. Vetrin je seo na kukavičje jaje. Sećate li se šta sam vam sinoć pričao o onome pod kišobranom, pred školom... (Imitira) »Ali, Mile, nije on u pitanju! Ovde je dete, vidiš li ga?« Mama je naime mislila da bi se onaj miraz naknadno ipak mogao malo razdeliti. OTAC: Ja sam vašeg oca dvaput spasao tamnice. Treći put nisam imao ni volje ni mogućnosti. VETRIN: Znam. - Da li vam je poznato kakva je bila njegova sudbina docnije? OTAC: Ne! VETRIN: Šarena. Najposle, trideset i pete, dakle upravo onda kada ste vi preduzeli zidanje ove lepe kućice, dobrovoljno se odlučio za večna lovišta. To je sve. (Kratka, gusta tišina.) MIRA: Edo! VETRIN: Oh, ti znaš i moje kršteno ime! - Molim? MIRA: Uzmi celu gomilu tanjira i tresni njima o zemlju! VETRIN: Neću! Kuća bez inventara ne vredi ništa. (Nova tišina, onda.) OTAC: Šta ste još primetili na kući? VETRIN: Cevi u podrumu je nagrizla rña. OTAC: Tačno. VETRIN: Lak na prozorskim okvirima je ispucao. Kad ste farbali? OTAC: Pre četiri godine. VETRIN: Na severnoj strani stanje je nešto bolje. OTAC: Sunce pravi pukotine. VETRIN: Sadašnji lakovi se dublje upiju, nemački, impregniraju drvo. OTAC: Nemačka tradicija, boje! VETRIN: Da! Baštenska vrata su nezgodno postavljena. OTAC: Česta ranije nije prolazila pored same ograde. VETRIN: I pored najbolje volje, čovek ne zna gde bi mogao da postavi garažu. OTAC: Kakav je taj automobil? VETRIN: Voksal. Milanov san. (Kratka ćutnja.) VETRIN: Ućutali smo se. Nekad bi se reklo da je anñeo proleteo pored nas. No, moglo bi da se kaže: Proleteo je Milan, pošto je reč o njemu. Izražavam se pomalo starinski. Bog zna gde je on u ovom času? Bog zna šta on čini? Koliko je sati? Jedanaest i deset. To valja zapamtiti! - Veoma dobro znam da naš razgovor mora izgledati čudno sestrici i Sofiji, jer se čini kao da ga vodimo u nekom birou za promet nekretninama. Ipak, polovinu problema smo rešili preko noći! - Tečo, da kažemo? OTAC: Kažite! VETRIN: Nema nikoga i prema tome nećemo pokvariti slavlje. Ja i teča pretresamo stanje kuće zbog toga što ćemo sklopiti ugovor, a ja ću, kako se to kaže, da se intabuliram. Oh, ponovo starinski izraz. (Mira se nasmeje na sav glas, Sofija se trgne iz zurenja i pretrnulosti.) SOFIJA: Šta?! Kako?! O čemu vi govorite?! VETRIN: (Veoma jasno, precizno.) Gospon teča će da mi preda kuću u svojinu. SOFIJA: Čiko, čujete li ga?! Čiko! OTAC: Sofija, molio sam te da mi veruješ! Molio sam te da odluku prepustiš meni! Veruj mi, devojčice: znam šta radim!

MIRA: Pa on je oduvek sve najbolje znao! Nikad u to nismo sumnjali! (Sada Sofija sune prema stolu gde stoje otac i Vetrin. Njen nežni glas se napne kad noktima zagrebe u ivicu čaršava; ljupkost se rastopila u svetoj srdžbi: kao da gledamo sasvim drugog čoveka.) SOFIJA: Ne! Ne! I još jedanput: ne! Ako ste vi poludeli, ja nisam, i reći ću vam šta mislim! Ko će da preda kuću i kome?! Ovu našu kuću - ovom lupežu! Nikada! Da li vi uopšte znate kako je ona sazidana?! Oče! Miro! Zar se više ne sećate uz kakva je odricanja steeen novac za nju?! Ja se ñavolski dobro sećam i takoñe se sećam da smo je zidali uglavnom sami, i to u vreme kad to još niko nije radio i kad je to bilo gotovo sramota pred ljudima. Nismo li danima prenosili ciglu, tako da su nam svi prsti bili oprljeni? Uveče bismo posedali oko zdele i kvasili ih hladnom vodom. Zar čika nije mešao malter i onda kad je morao da sedi za svojim proračunima, koji će jednom da preokrenu svet?! Hranili smo se iz školske bašte, a mesa jednom mesečno... Mama se sušila. Sanjarili smo da će nas krov sakriti od svake nesreće, da će nas ograda zaštiti od sveta u kojem ljudi uglavnom proždiru jedni druge. Tako se i dogodilo! I sada tu kuću tek tako, bez otpora treba da predamo nekakvom skitnici koji je valjda roñak i zapljuskuje nas sladunjavim pričama o svojem detinjstvu. Zbog nekakvog miraza i nekakvih davnih nepravdi... ? Mi smo ipak bili... VETRIN: (Upadne joj u reč.) Vi ste bili ovakva filovana torta, vidiš! (Vetrin ispruži ruku i pljoštimice je stavi na rodendansku tortu. Sofija u tom trenutku dokopa nož koji se nalazi pored torte i svom snagom ga zarije u nju, neposredno do Vetrinovog dlana.) SOFIJA: Ovako ću ja tebe! (Vetrin je slobodnom rukom uhvati i privuče je k sebi; u tom pokretu istovremeno ima nečega što liči i nasilju i milovanju. On strasno šapuće.) VETRIN: I baš ti meni, Sofi! Baš ti meni?! OTAC: (Iz sve snage.) Pusti je! (Vetrin pusti Sofiju koja poklekne i povede se, ali široko otvorenih očiju zuri u njega. U nastaloj tišini pojačava se buka automobila koji prolaze u blizini.) MIRA: Oh? Sofi!... (Vetrin uzima salvet i briše dlan. Onda progovara. Mirno i razgovetno.) VETRIN: Bili ste filovana torta. Prošao je rat, bila revolucija, menjao se svet, vreme mlelo ljude, a vi ste ostali torta u tihoj sobi, na poliranom stolu, na čipkastom stolnjaku. - Glupo je ako neko pomisli da ću zbog onog slavnog miraza dobiti kuću! Dobiću je zbog toga što vaš momak više nije želeo da bude torta nego se radije odlučio da postane izgubljeni sin, samo što nije znao do koje mere može da se izgubi. MIRA: Otac će najposle da kaže šta je Milan zgrešio! VETRIN: Neće! A neću ni ja, ako mi ne bude nužda! A sada idem da razgledam baštu, još je ne poznajem. (Vetrin polako krene napred. Priñe Miri, dotakne joj kosu.) MIRA: Ja nisam torta. Mani se komedije, uzmi mene, izgubimo se! VETRIN: Ti si torta sa otrovom, apotekarice. (Vetrin odlazi u baštu.) SOFIJA: Zašto je rekao »I baš ti meni?« (Tišina. Automobili. Otac stoji kao drveni i malo pognut svetac. Tiho.) OTAC: Oprostite mi, molim vas! Ne mogu drukčije! Možda ćete me jednom razumeti... Ne mogu... Pa ipak ćemo moći da živimo... Objaviću svoja istraživanja... Teoriju magnetnog polja... Obrazac eturskog svetskog jezika... Oprostite mi, moje devojčice... Momka valjda ne mogu... (Starac se silno i grčevito zagrcne Sofija mu priskoči i obgrli ga.)

SOFIJA: Čiko! Čikice! Pogledajte me! Ko bi nešto mogao da vam prebaci?! Biće dobro ono što uradite! Vi ste uvek bili najpametniji, držali ste nas kao kap vode na dlanu! Nijedan sat još nije odzvonio, ništa nije odlučeno... Jasno, važni su vaši pronalasci! Kad ih objavite, to će za svakoga biti praznik, za nas, za druge ljude, za ceo svet, oh! Čiko, ja vam verujem! Ne sumnjam! Ja sam uverena! Danas je vaš roñendan i mi ga nećemo zatrovati! Jer mi se ipak volimo i to nas je držalo uspravnim otkako znam za sebe, uprkos svakoj oluji, je li tako...? Čiko! Čujete li me?! Gledajte, natočiću čaše, da nazdravimo! (Sofija naloči tri čaše. Mira ustane iz naslonjače u kojoj je sve vreme sedela. Prilazi stolu.) OTAC: (Detinjasto, izguhljeno): Sofi, tako dugo se poznajemo, a ti mi kažeš vi... SOFIJA: Oh, čiko... OTAC: Hajde, da ispijemo zdravicu, kao što je red! (Ukrštaju ruke, piju i ljube se.) Sada mi je palo na um kako ste mi čestitali, kad ste bili mali... svake godine isto... (Sofija pljesne rukama i u istom času zauzima pozu devojčice koja izgovara čestitku, čak pokleknuvši.) SOFIJA: Ovo cveće smo za tebe nabrali, u šaren buket ga uvezali. Više nego cvetova - naša je želja da imaš radosti i veselja! (Mira izgubljeno stoji kraj stola, žuri u baštu, tamo kuda je iščezao Vetrin, pa ipak, prihvata pesmicu: govori gotovo mehanički.) MIRA: Nek ova radost nikad ne mine. Obukle smo svečane haljine: Proslavlja roñendan naš tata i s njim se svako u kolo hvata... (Buka automobila koji prolaze u blizini prekriva sledeće stihove. Vidimo kako Sofija otvara usta. Bori se sa suzama. Mira je zagledana u baštu. Otac u rukama ima čašu, nagnuo ju je, ali uopšte ne primećuje da mu kaplje po cipelama, automobilska buka iščezava - veliki hor ptica. Zatamnjenje i zavesa.) TREĆA SLIKA (Otac, Sofija i Mira stoje kraj stola kao što su stajali kad smo ih videli poslednji put. Peva mnogohrojni hor ptica. Ptice najedanput umuknu i onda čujemo kako Sofija izgovara poslednje svečarske stihove. Dotle smo videli samo kdko otvara usta.) SOFIJA: Kao drvo cvetova, ti zasluga imaš, kliču polaznici sa svih strana, dok za nas ti si samo tata naš, to što pesma veli, duboko je u nama! (Otac se osmehne, ali je u mislima hez sumnje negde drugo.) MIRA: (Ponavlja):... to što pesma veli, duboko je u nama! I sada? SOFIJA: Torte neka po strani, a mi ćemo da se prihvatimo drugih stvari. OTAC: Ko će sve to da pojede? SOFIJA: Imamo frižider! (Kratka tišina. Otac bezvoljno korača, uplašen je i kao da mu se zamaglio svet.) OTAC: Vratiće se iz bašte i zahtevati da potpisem. MIRA: (Izgovara staru dečju nahrajalicu): »Obiñe li vrt? A da l’ srete smrt?« SOFIJA: (Neočekivano.) Mogao bi da je sretne.

MIRA: Gde? SOFIJA: Oče, nije li taj čovek govorio o bunkeru, koji mu za vreme rata nisi stavio na raspolaganje? OTAC: Jeste! SOFIJA: Taj bunker je još uvek u podrumu. Solidan beton, ni živa duša ne zna za njega. OTAC: Ne razumem te. SOFIJA: Sad bismo mogli da mu ga damo, zauvek... MIRA: Kako to misliš? SOFIJA: Niko ga ne bi našao. (Otac se uhvati za sto, uzdrhti i zagrcne se.) OTAC: Sofija! Devojčice! MIRA: Fantastično! Neverovatno! Senzacija! Novo lice naše mudre device! Tamna strana meseca! - Na mene uopšte nisi mislila? SOFIJA: Jesam. Odbio te je, iako si maločas prosjačila. MIRA: Znaš više od mene. SOFIJA: Više! MIRA: I, kažeš, ti bi ga zazidala mirne duše!? SOFIJA: Bih! MIRA: Zbog ove kućice? Zbog pakosne igre, koju on na kraju krajeva možda samo igra?! SOFIJA: Zbog Milana! (Na pomen Milanovog imena, otac se presavije kao da je dobio udarac u želudac.) MIRA: To znači da i ti veruješ? SOFIJA: Verujem! MIRA: A kako da ga zabetoniramo? SOFIJA: Pre odlaska u baštu, rekao je: Ti si torta sa otrovom, apotekarice. MIRA: Zanimljiva misao! Ja otrov, ti beton! (Otac se tek sada trgne iz pretrnulosti, koja ga je bila svezala, plane.) OTAC: Vi ste poludele! Prestanite! Čujete li, zabranjujem! Više nijedne reči! SOFIJA: To je naša briga, ti bi jedva i znao! OTAC: Ne! SOFIJA: Odmorićeš se i posle reći: snovi, ništa drugo. MIRA: Oh, oče, da li ti je ikada uspelo da sprečiš neku stvar, proklijalu u ovoj ljiljanovoj glavi?! OTAC: Nafta je zamrežila mora i reke i Ijudske moždane vijuge i ljudske duše, sve... Razgovetno vidim kako se preokreću svetovi, a ništa ne znam o ljudima! Jesam li zaista čitavog života bio slep kod zdravih očiju?! Šta se to dogodilo s nama?! Kada?! Reci da je sve to bila šala? SOFIJA: (Suho.) Nemamo izbora. OTAC: Ne verujem ti! Šališ se! Pa upravo smo recitovali, upravo mi je bilo lepo kao nekada... Ne! MIRA: Otkako znam za sebe hvalio si se svojom čvrstinom... OTAC: Ćuti! SOFIJA: Znaćemo samo nas troje. OTAC: Ubila bi čoveka? Ti? SOFIJA: Ja! OTAC: Zašto?!

SOFIJA: Već sam rekla! OTAC: Zbog Milana, kažeš...? - Njega za mene više nema! Ne! Odrekao sam ga se! SOFIJA: Nije istina! Zbog njega si se odrekao kuće! - Ali, taj čovek ucenjuje; čiko, mogao bi da razmisliš kakva je to stvar ucenjivanje! MIRA: Jara zmija! Nigde joj kraja. - To je tačno. OTAC: On je moj sin. Nekada je sin mnogo značio... I sada ga svake druge noći sanjam. Učini mi se da po kući čujem njegove korake i srce počne da mi udara kao ludo. Sve što sam činio, činio sam za njega. Nameravao sam da mu prepustim pronalaske, to što se nalazi u ovoj torbi i što je u stvari čitav moj život. - Pa ipak, eto, sada jasno vidim: Milana više nema. (Kratka tišina.) SOFIJA: (Svirepo.) Čiko, zbog vas je otišao od kuće i zbog vas se dogodilo sve što se dogodilo. OTAC: Oh! Ne govori to! SOFIJA: Moram! - Razmislite! MIRA: Divna stupica! Oče, namamila te je u klopku da bi u njoj mogla da te čuva. Svetica koja zna da cilj opravdava sredstvo. SOFIJA: Ozbiljno mislim! MIRA: I, kad bi to trebalo da se odigra, Sofija? SOFIJA: Sada! Odmah! (U tom trenutku se sa strane - kao da je došao iza kuće - pojavljuje posetilac. Bubnik. To je omalen čovek neodredljivih godina: nagrizao ga je alkohol, ali ga nije lišio ugladenosti. - Tiha, plemenita pijandura. Zastane zbunjen, osmehne se ocu, pohita.) BUBNIK: Dobar dan želim, izvinjavam se! Čovek je bogami smeteno biće, a ja tog ljudskog svojstva imam preko svake mere! Vreme neugodno, situacija familijarna - bum! - i eto bruke do grla, kako bi.se to nekada reklo! Niste me pozvali, nisam se najavio i zbog toga vas molim da mi oprostite! Nismo se videli decenijama, i da u jednoj staroj beležnici golim slucajem nisam našao ovaj datum, danas me ne bi ni biio, a ipak toliko sam mislio na vas, oh, bezbroj puta! Valjda niste ljuti, zar ne? (Očigledno je da ga otac ne poznaje, ali ipak, uplašen kao i ranije, prilazi čovečuljku.) OTAC: Oh, molim vas! Čekajte... nemojte se izvinjavati! Samo izvolite! Dobrodošli! MIRA: (U prvom planu.) Ko je taj čovek? SOFIJA: Nemam pojma! Nikada ga nisam videla! BUBNIK: (Trese očevu ruku.) Ova ruka me je hranila! Isti ste! Ljudina! - i te vaše uvek pitome oči... Vidite, samo se smeši! Neverovatno! Jeste li me odmah poznali? OTAC: (Zbunjen.) Ne zamerite... znate kako je... godine... imena mi blede u sećanju... BUBNIK: Bubnik! Ignac Bubnik! Bunker. Sakrili ste me, spasli ste me! Četrdeset i treće. OTAC: Oh, naravno! Razume se! Jasno! BUBNIK: Malopre, dok sam od baštenskih vrata dolazio ovamo, pored kuće, sve mi je odjedanput iskrslo u sećanju: vodovodni sat, kapi na betonu, onaj poklopac, miris sirćeta, jabuke koje su stajale na polici. Oh, taj vaš bunker... MIRA: (Trese se od smeha.) Čuješ li?! Bunker! SOFIJA: Ćuti! (Vetrin se vratio iz hašte, sve je čuo; seda na stolicu na sklapanje i sa strane. Otac Buhniku toči piće. Izgleda uzhuden, nosi ga talas neočekivane radosti: kao da je Buhnik čovek koji ga je spasao mučnih snova.) OTAC: Bubnik, dušo draga! Ne mogu vam iskazati koliko se radujem Što ste došli na ovu moju proslavu, ili roñendan, šta li je, nikada se nisam brinuo za praznike, kleo sam se

u radne dane! Pa, istinski se radujem! Što smo duže razdvojeni, utoliko je lepše, kad se ponovo sretnemo, zar ne?! Oh, gde su one godine?! Još imamo bunker, razgledaćete ga, sačuvali smo ga u znak sećanja. - Ko bi mogao i pomisliti da ćete banuti kao babica na svadbu?! Izvolite! Hvala! Kao da ste kod kuće! U zdravlje! - A sada mi brzo ispričajte kako stvari stoje s vama?! Šta radite? Gde živite? BUBNIK: (Gorko se osmehne.) Ne vredi pomena! OTAC: I te kako vredi, draga dušo! A zašto ne bi vredelo...?! BUBNIK: Vi ste neuništivo ljubazni!... Kako stvari stoje sa mnom? - Da vam kažem istinu: prazno i pusto! OTAC: No, no, no, Bubnik, kako izlazite na kraj?! BUBNIK: Šta radim...? - Sve pomalo i ništa. - Gde živim...? - Svuda i nigde. OTAC: Kako to mislite? BUBNIK: Prokockao sam i poslednju šansu koja mi se nudila. Pokušao sam sve moguće, ali sam se svaki put okliznuo. Prolazile su godine, rasla ćela - a ja na istom! Nije bilo prave snage za život... U stvari se ne žalim. Ima, naime, takvih ljudi. (U nastaloj tišini javlja se Vetrin, koji je sasvim u prvom planu i ledima okrenut pozadini.) VETRIN: Još jedanput se sakrijte u bunker, sigurno će vam ga ustupiti! (Bubnik začudeno podigne glavu, otac svoju spusti. Mira se zavali u naslonjaču naspram Vetrina. Nedoumica.) BUBNIK: Kako, molim? (Sofija pohita prema stolu.) SOFIJA: Ne obazirite se! Ovaj naš prijatelj voli da se šali, po svaku cenu. - Dobro došli! Ja sam nećakinja, sve vreme sam u kući, gotovo kao da sam kćer, vi znate kakvo je čikino srce... Ne možete me se sećati, onda sam bila sasvim mala. OTAC: Ovo je naša Sofija. Tamo je Mira, kćer. (Mira klimne glavom, ali pstane da sedi, ona i Vetrin su posebno društvo; posle prilično vremena, dijalog teče na dva plana. Sofija - veoma hitro, kao da se setila nečega naročitog, dohvata bocu sa konjakom i veliku čašu, toči.) SOFIJA: Zagrejani ste, ostavite vino! - Gledajte, ovo će biti bolje! VETRIN: (Tiho se nasmeje.) Brzo ga je pročitala! MIRA: Sta ćeš ti piti? VETRIN: Ja imam još nešto volje da živim i oprezan sam. BUBNIK: Hvala! Ne mogu da vas se setim, razumljivo je što ne mogu, ali sećam se dečjih nožica koje su s vremena na vreme tabanale po podu nad bunkerom. Taptaptaptaptap! Veoma lep, nežan zvuk, katkad pomešan sa plačem ili smehom. No, konjak je za mene ipak najdoličnije piće! OTAC: Konjak za muškarce! SOFIJA: Ti nećeš, čiko! (Bubniku.) Založite nešto, molim vas! Poslužite se! BUBNIK: Ja malo jedem, znate... VETRIN: (Preko ramena, jetko.) Martin Krpan je rekao: Sva gospoda su maloješna. BUBNIK: Ja nisam gospoda! VETRIN: Biće vaši potomci. To sada ide brzo. (Mučna tišina, Bubnikovo čudenje; otac se oslanja o sto, Sofija gostu stavlja jelo na tanjir.) MIRA: (U prvom planu.) Ponovo mi otiču ruke. I danas će biti oluje. VETRIN: Samo ne zamišljaj da će zagrmeti u mene! MIRA: A ti ne zamišljaj kako je to nemoguće! Protrčao si mimo krova pod kojim si

mogao da se skrasiš. VETRIN: Ne valja verovati u svaki krov. (Dva nova posetioca su tiho stigla oko kuće. Levec je suvonjav, vretenast čovek, po izgledu, rekli bismo penzionisani činovnik. Preko ruke nosi povelik heklani stolnjak. Reska stoji iza njega, ona je u uniformi starih gospodica: tamnoplava haljina sa belim okovratnikom. Pod pazuhom stiska drvenu kutiju. Otac se okrene k njima.) LEVEC: Sramota je ono što smo uradili, gospodine učitelju, i opravdanja više ne pomažu, iako znam kakav ste vi čovek, kakvo srce imate, kakvu razboritost, kako ste nas razumeli svaki put i pre nego što bismo otvorili usta, kako ste davali oproštaj i pre ispovesti, a bombone umesto pokore. Prode jedna godina, pa druga, pa treća, nanizala se decenija, a onda još jedna decenija i tako dalje, i tako dalje, vreme je proticalo izmeñu naših prstiju - a nas niotkuda! Nismo došli zato što smo bili nehatni. Nismo došli zato što je čovek podmukla beštija. Nismo došli zato što smo dremali sa njuškom pod repom, kao štenad. Možete li nam oprostiti? Čitavog života bili ste dobrotvor, a dobrotvori ne znaju za zamerke. Moja žena je isheklala ovaj stolnjak. Dok je širila igle po jastuku, ja sam joj pričao o vama. Primite ga, molim vas! Levec je doista zaboravan, ali Levec ne zaboravlja! (Svečani govor presahne. Levec pred ocem stoji uspraimo, pruža mu stolnjak. Otac je kao uklet. Reska se pomera napred, pokazuje na Leveca i objašnjava.) RESKA: Sreli smo se na stanici i smesta shvatili kuda smo naumili. Kako i ne bismo (Dohvata kutiju ispod pazuha.) Da li još pamtite ove citre? Palili su mi sveću. Svi su odmahivali glavom: »Ova neće dočekati jutro!« Onda ste došli vi, stavili citre na stolicu pored kreveta i rekli: »Samo ih ti uzmi, Reska, a zasviraćeš kadtad!« OTAC: Oh, Reska! RESKA: Možda vam danas neće biti suviše neprijatno ako vam sasvim kratko zasviram, uspomena radi! Želim vam sve najlepše! (Očigledno je da otac ne zna sasvim tačno ko su ovo dvoje ljudi: raširi ruke, svečano grli Leveca, a onda Resku.) OTAC: Oh, prijatelji! Kakav ste mi praznik priredili! Kako se beskrajno radujem! SOFIJA: Pogledaj, čiko, sunce se probilo kroz lipu, da nas blagoslovi kao što priliči! (Zaista, pramen svetlosti se spustio na sto. I Sofija prilazi novim gostima te se grli s njima. Nikakvog predstavljanja.) VETRIN: (U prvom planu. Otrovno.) Stigla su dobra dela da potvrde svedočenje pravednika! MIRA: Odakle bi ih ti iščeprkao? VETRIN: Ti bi ih izmislila. MIRA: Više ne bih. (Mira ustaje i prilazi stolu. Rukuje se. Predstavljanje se obavlja nekakvim mrmljanjem. Gosti sedaju, sve se odigrava sa onom ukrućenom, sramežljivom svečanošću koja je karakteristična u takvim prilikama, sve dok ne pomogne piće. Sofija toči. Pred Bubnikom je boca konjaka. Vetrin okreće stolicu, tako da gleda prema stolu.) VETRIN: Prijatno! OTAC: Doñite za sto! VETRIN: Hvala! Više volim da gledam. Više volim da slušam. Bez zamerke! OTAC: (Gostima) To je moj nećak. (Vetrinovo ponašanje pritiska društvo za stolom. Banalne rečenice i zveket pribora za jelo. Razgovor započinje sasvim polako, kao nesigurna melodija koja na kraju ipak nalazi korito. - U meñuvremenu - ptice.) RESKA: Ne, citre ću zadržati pored sebe, hvala! BUBNIK: Lepa kutija.

LEVEC: Intarzije. SOFIJA: Lepo! - Ova stolica je malo rasklimana. OTAC: Deca su se ljuljala na zadnjim nogama. LEVEC: Ja imam troje. SOFIJA: Svako na svom hlebu? LEVEC: Svako! Moram se pohvaliti da su bila marljiva od malih nogu. RESKA: (Ocu.) Izgledate tako zdravi! OTAC: Spolja rumen, iznutra crvljiv. MIRA: Laže! OTAC: Vrućina pritiska, otkopčajte se, osećajte se kao kod svoje kuće! LEVEC: Moramo biti zadovoljni što je u leto tako kako jeste, uzdisaćemo preko zime. SOFIJA: Hajdete, uzmite prasetine! LEVEC: Vrlo rado. SOFIJA: Moj mesar ju je hvalio i bogme nije lagao. LEVEC: Nije! MIRA: Otiču mi ruke. Sinoć je bilo oluje, ali će i noćas biti pljuska. RESKA: Miriše jasmin. LEVEC: Zanimljivo je kako sada retko udari grad, ili ga možda ne opažamo zato što se vrlo malo brinemo za setve. BUBNIK: Već celu večnost nisam sedeo u bašti. RESKA: Nemojte! Nisam navikla. LEVEC: Bašta je pola zdravlja. BUBNIK: Kod kuće smo imali voćnjak i istiskali iz njega po pet buradi jabučnjaka. Stari voćnjak, debela senka. Nedavno sam opet bio tamo i video da je iskrčen. Blokovi. (Ocu.) Vi znate koliki je bio. RESKA: Što je lep stolnjak! OTAC: Lipa i kesten bacaju najbolju senku, nekada se to znalo, a sada se sadi ono što najbrže šikne u visinu. RESKA: Kupila sam za put malo jagoda. Hiljadu petsto kilogram. SOFIJA: Mi ih imamo tamo pozadi. Daću vam da ponesete. LEVEC: Što više ñubriva, zar ne? SOFIJA: Da! - Vino se ugrejalo, možda bi i dalje trebalo da ga držim u frižideru. - Hoćete li hrenovog sosa? LEVEC: Hvala, kasnije! BUBNIK: Katkad pirne sa reke... RESKA: Bolje je kad nije suviše hladno. OTAC: No, Reska, još uvek tako nežna duša...? Koliko su ti puta u životu držali sveću? RESKA: Od onda više nijedanput. Vi ste me izlečili citrama. - Bili ste tako lep i mlad učitelj...! OTAC: A više nisam? RESKA: Oh, jeste! Oh, jeste! (Blag, prijatan smeh proleti kroz društvo za stolom.) MIRA: (Bubniku.) Šta ste rekli o reci? BUBNIK: Više nije ista. Nekad je čovek i u najdubljem viru mogao da vidi dno. Kad smo bili veoma mladi, viñali smo čak i ponekog podvodnog čoveka. LEVEC: Oh, sada mi je palo na um!... (Ocu.) Kako ste nas psovali da nas dozovete pameti, kako ste nas pritezali, ali uvek srcem, uvek sa perecom ili bombonom iza leña!

(Imitira) »Vidiš, jazavče, ti se bojiš podvodnog čoveka i stare Intiharce, jer misliš da je veštica, i kupinjaka na groblju i Katarinskog Lojzeka, umesto da te hvata strah od mene, koji vidim sve do dna tvoje crne duše!« (Smeh, cvetaju uspomene. Veoma svetlo) RESKA: Meni ste rekli: »Kojeg se ñavola bojiš, kukavice sinja?! Da li znaš šta je to strah?!« Stajali smo pred školom i bilo je veče. Ubrali ste maslačkovu stabljiku i dunuli u nju: »Ovo je strah!« rekli ste. BUBNIK: Kad ste mene skrivali u bunkeru, bio sam zapravo još veoma mlad. Tamo ispred kuće prolazile su italijanske patrole. S tavanice je kapalo i bilo bi glupo da kažem kako nisam osećao strah. Ali, vi ste došli k meni. U rukama ste imali zdelu s mlekom, u mleku je bilo šećera, i malo šljivovice. Mleko i šećer ste uskratili ovim devojkama, šljivovicu sebi. Dobro se sećam da ste se osmehnuli dok sam ja pio i štucao. Sedeli ste na drvenoj klupi. Objašnjavali ste mi da to uliva hrabrost i snagu, i da nema žive duše kojoj nešto slično s vremena na vreme nije potrebno. RESKA: Lišili ste me straha, zauvek, nikada se više ozbiljno nisam plašila. LEVEC: Dok sam podizao decu - imam ih troje, sva su na svom hlebu, sva poštenjaci - mislio sam na vas, jer boljeg uzora nisam imao i nisam ga mogao imati. BUBNIK: Rekli ste: »Svet će sasvim da se pomuti i zaokrene. Drži se!« Nisam se držao. Ali, vi ništa niste krivi, više nego od vas nisam dobio ni od jednog drugog čoveka. Nije bilo snage za život, a možda sam od vašeg pića previše zapamtio šljivovicu, a premalo mleko. (Tihi hvalospevi iščile u smehu koji izazove poslednja Buhnikova rečenica. Otac je ozaren, uspravno sedi na stolici, iščezla je ukrućenost kojom se dotad pokrivao. Tada se, u nastaloj tišini, neumoljivo jasno oglašava Vetrin.) VETRIN: Ali, ovaj čovek vas uopšte ne poznaje! - On ni približno ne zna ko ste! (Otac se pogne nad sto. Gosti su toliko zahezeknuti da se ne usuduju pogledati. Sofija ostavlja bocu.) SOFIJA: U kuću nam se ušunjalo pobesnelo pseto, kojeg ne umemo da se otarasimo. VETRIN: Ispitajte ga, odmah će vam biti jasno! (Ništa. Tišina je gusta, ponovo se rasvetava šumorenje bašte. Onda se dogaña nešto neočekivano: Reska dohvata kutiju koju je čuvala kraj nogu, otvara je i vadi citre, stavlja ih pored tanjira, nežno kaže.) RESKA: Zar ne, nećete se ljutiti ako sada nešto zasviram? Onako kako umem... (Niko ne odgovara. Reska dotakne strune i počne da svira pesmu »Šumica je još zelena«. Tihi glas citre treperi nad stolom kao svetlost koju propušta lipa. Posle se, za vreme sviranja, oglasi Levec.) LEVEC: Ovu pesmicu ste vi veoma lepo svirali na violini! Prozori na učinioci bili su otvoreni. (Onda, kao da odgovara Vetrinu...) Na Ljubnom. Nije nikakvo zlo ako se više ne sećate! Mene... (Citre. Mira je sakrila lice u dlanove. Sofija nepomično gleda u Vetrina.) BUBNIK: Mi smo na njega zaboravljali dugi niz godina, mada bismo bez njega bili beznačajnijd nego što smo. (Citre. Pesma zamire. Reska stramežljivo saginje glavu. Automobili. Otac se jedva čuje.) OTAC: Hvala, Reska! (Vetrin hitro ustane i prilazi stolu.) VETRIN: Mogu li dobiti piće? OTAC: Sofija, natoči mu! (Vetrin pokazuje na bocu ispred Bubnika.) VETRIN: Hteo bih njegovo! Za okrepljenje! BUBNIK: Izvolite! VETRIN: Uvek ponizan i zahvalan?

BUBNIK: Ne uvek! (Vetrin sam natoči i ispije nadušak. Gleda po društvu koje je okupljeno za stolom, od jednoga do drugoga.) VETRIN: Vi ste po svemu jučerašnja slika ovog naroda. Za vas se ništa nije promenilo. Dobrotvor - ako nije bogat, onda je ili pop ili uca - dobrotvor dobija oltarčić ili buket ñurñevka, zar ne? LEVEC: Morao bi da dobije. Tako sam učio decu. VETRIN: Da bi postali mali, tihi činovnici! LEVEC: Dvojica su inženjeri, jedan je lekar. - A šta ste vi? SOFIJA: Skitnica i štošta gore od toga. VETRIN: Tačno! - Neprijatno vam je što morate razgovarati sa mnom? RESKA: Molim vas, šta želite od nas? SOFIJA: Hteo bi da pljune na očev praznik! (Vetrin pljune na tle.) LEVEC: Ko je ovaj čovek?! SOFIJA: Hteo bi da ponizi oca! Hteo bi i vas da ponizi sa njim! RESKA: Zašto? SOFIJA: Pobesneo je! Pogledajte ga u oči! Vidite?! Valida niste slepi! On mrzi sve što nije rastočeno i uprljano kao on! VETRIN: Tačno je rekla, Sofija, mudra i plemenita devica! - Kamo bih, dakle, mogao da uzmaknem? MIRA: Još ima vremena da odustaneš. Oluja se kuva, ali još nije skuvana. VETRIN: Zar ti ne bi bilo dosadno da odustanem, Miro? Radoznala si! (Vetrin se osloni o sto. Zagleda se u Leveca) VETRIN: Zašto ste prestali sa jelom? - Jedete moje i ja nemam ništa protiv toga da jedete. SOFIJA: Oče! OTAC: Pusti ga, Sofija! Pusti ga, molim te! (Vetrin se još uvek saginje prema Levecu.) VETRIN: Moj teča vam je pomogao da završite školu, zar ne? LEVEC: Da! VETRIN: Postali ste poštovan čovek zato što vam je on bio uzor. Sa ženom igrate »Čoveče, ne ljuti se«, s večeri, i sećate ga se po dobru. - Volite li ženu? LEVEC: Da. VETRIN: Šta mislite da li je on (pokazuje na oca) voleo svoju ženu? LEVEC: Svakako. (Sada ustane otac. Vrhovima prstiju se opre o sto, pogleda prema Vetrinu i Levecu i sasvim jednostavno kaže.) OTAC: Nisam je voleo onako kako bismo mi, muškarci, morali da volimo ženu; mnogo toga je ćutke podnela sa mnom i uz mene, sve do kraja. Ne bi bilo pravo da to sada krijem. Ne mogu se pretvarati. (Sasvim neočekivano, javlja se Mira. Oslonjena na sto, ona razbije čašu.) MIRA: Nije istina! Dok si sedeo nad svojim hartijama, mama je progutala polovinu tvojih noći; zasipala te je strahovima, strepnjom od siromaštva, belim pranjem, bakalinovim računima, poplavama suza. SOFIJA: Pa ipak... (Mira preseče njene reči. Preokrene na glavu ono što je dan ranije govorila ocu.) MIRA: Bila sam kod nje u bolnici poslednjeg dana, imala sam petnaest godina. Ovako je noktima grebla po pokrivaču, osvrtala se prema vratima. Onda mi je mnogo toga postalo jasno, rekla mi je: Budite dobri sa ocem, Miro, ja sam bila utega, ja sam ga vukla ka

zemlji! (Otac se zagrcne od iznenañenja i ganutosti.) OTAC: Nemoj, Miro! (Vetrin se smeje na sav glas. Odlazi od stola.) VETRIN: Dakle, najposle i Mira! - Kome se ti svetiš? Meni? MIRA: Sebi! VETRIN: To je za mene odviše učeno! MIRA: Prijatelj Bubnik bi ti sa zadovoljstvom dopustio još malo konjaka. BUBNIK: Ne! VETRIN: Vidiš?! (Ocu) Obzidali su vas dobrim delima kao sveca. Sa svih strana ste zaštićeni. U vas bulje sve same ljubazne oči. I, vama se sada svakako ne izlazi iza ograde, zar ne? OTAC: Naprotiv! (Otac se diže s mesta i krene oko stola. On i Vetrin stoje jedan naspram drugog kao dva protivnika. Sofija prilazi ocu, Mira se okrene, a gosti nepomično sede na svojim mestima.) OTAC: Da priredimo predstavu? Obavimo to brzo! Ovi dobri ljudi su očekivali drukčiju priredbu. VETRIN: Ipak, i oni igraju s nama, gospon tečo! OTAC: U filmu saveznike uvek ima osvetnik, a ne onaj koga treba ubiti. VETRIN: Posmatram vas i na svoj način se divim tome kako su pesmice i pohvale i citiranje u vama ponovo raspalili ono strašno samoljublje kojim ste uvek tamanili ljude oko sebe. Zatvorio bih gubicu da mi se ovde unutra, u želucu, vidite, ne gadi od citiranja i laži i slepila i prenemaganja! »Ne mogu se pretvarati!« rekli ste malopre, tamo, komedijantski, kako samo vi umete, jer ste znali da će naposletku čak i Mira stati iza vaših leña, i to sa suncobranom kao iza kakvog crnačkog poglavice. A ipak je jednostavna istina to da ste svoju ženu, koja je - da informišemo publiku - bila sestra moje mame, polagano, ali neumoljivo - dokusurili. OTAC: O tome sam rekao šta sam imao da kažem. VETRIN: A ja, je li, uopšte nemam prava da govorim o teti? OTAC: Vi ste sebi dali sva prava. VETRIN: Zašto mi govorite vi?! OTAC: Naše srodstvo je posredno, prijatelju... VETRIN: Dobro! Dobro! Dobro! - Da li bih sada mogao da pomenem brata? OTAC: Naši prijatelji ga ne poznaju. VETRIN: Mogao bih da im ga naslikam. - On nije zaboravio bolnicu, niti to kako je umirala njegova mati. OTAC: Možda zaista nije. VETRIN: Otišao je od kuće zbog uspomena. One lepe noći kad se čovek pokriva preko glave da ne bi slušao šta se zbiva u susednoj sobi. OTAC: Je li to dovoljan razlog za sve što je posle toga činio? VETRIN: A šta je to činio, molim vas? OTAC: Isto što i vi. VETRIN: Pardon: učinio je i nešto više! (Otac stisne usnice; naisao je na hridinu mimo koje barka nanovo probudene samosvesti ne može bez napora.) OTAC: Vetrine, pristao sam na vaše uslove. VETRIN: Zaista, zato ja sada prireñujem malu posebnu proslavu našeg ugovora. Da objasnimo stvar! Protolkujmo je! Starac - koji je na glasu po pravednosti, ne može se tek tako, iznebuha, poslati u dom za nemoćne.

OTAC: Vi biste me poslali u dom za nemoćne? VETRIN: Jednom sam video ovakvu sliku: Kinez odnosi ostarelu mater u divljinu da tamo sama uredi sve što treba sa svojom smrću. Novim naraštajima treba prostora. OTAC: Nisam iznemogao, nisam Kinez, imam dve kćeri. VETRIN: Jednu kćer i jednu poćerku. Od poćerke ste napravili sluškinju, od kćeri uskislu staru devicu. Kad toga postanu svesne, neće im biti teško da glasaju za Bokalce. Uostalom, domova ima prilično i moći ćete da birate. (Gosti kao ukleti zure u Vetrina, uopšte ne shvataju. Mira se osmehne i odmahne glavom, lagano.) MIRA: Oh, ti si se prevario, čoveče, grdno si se prevario, ništa slično se neće dogoditi! Ponudila sam ti dušu u umaku od mesečine i, možda, ono uskislo devojaštvo o kojem si govorio - pamet ti ipak ne bih dala tek tako. Pamet ima oči, ako ih nema zadnjica. I, tom pameti, ja te sada vidim kao što te treba videti. Ti si malo, pakosno štene, koje ne može da zaboravi ćušku kojom su ga jednom najurili. U prazno laješ i skačeš! Pogledaj, ovi ljudi su došli da s ocem u njegovo zdravlje popiju čašudve. Sećaju ga se po dobru, iako on možda ne zna tačno gde da ih svrsta u sećanju. Ništa naročito! Kakav značaj za njih imaju porodične tričarije od kojih tebi udara pena na usta?! VETRIN: To su aveti! To nisu živi ljudi! (I zaista, gosti kao aveti sede za stolom, otvorenih usta i sa čašama u rukama.) VETRIN: To je preostatak onih podmukljivaca što su se uvek skrivali u uglovima kako u slobodnom prostoru ne bi o nešto udarili. A on, on je bio njihov apostol i njihov poklonik i njihov harmonikaš, jer se svega najviše plašio, ali je umeo da drži nos pet santimetara iznad ostalih. - »Dobar dan, gospon učitelju, šta mislite...« »Ja se ne bih mešao, Gunzek, vreme će učiniti svoje, vreme je pametnije od nas!« Svet je škripao zubima, on je škripao na violini, zavezivao tegle sa marmeladom i mislio: Samo vi škripite, meni će zubi još trebati! Što je svet mlañi, to čovek može da bude uzvišenije sam, zar ne? Žene su šmrktale za vreme plenidbe, on je govorio: »Ostavite me na miru, posmatram zvezde! Slavićemo Svetog Nikolu i svako dete će dobiti poklon«! Ljudi su koljem podupirali kuće koje je ñavo uzimao pod svoje, gospon učitelj je u miru zidao kućicu, jer je za sabrano razmišljanje kućica zaista nužna. Bio je rat, on je napravio bunker za sebe i za ponizne. Posle rata: seljaci su se otimali o parče jalovice, budale, on je sadio kupus na dobroj ziratnoj zemlji, iza ograde. Mislite li da nije tako? Za sebe! Za sebe! Svet se menjao, jedne je satiralo, druge izbacivalo naviše, on je ostajao kao plesan na zidu. Tako! (Vetrin se zadihan zaustavlja. Govorio je brzo i naprasito, otac izgleda miran.) OTAC: Vetrine, rekli ste prilično istina. (Gosti za stolom uzdahnu, čaše u njihovim rukama zatrepere.) SOFIJA: Ne govori više, oče! OTAC: Rekla si mi oče! Lepo! Pa i nemam mnogo da kažem, Sofija! - Službovao sam u dvanaest opština a ni u jednoj ni za dlaku nisam promenio život. - Levec, koliko je kućnih brojeva bilo na Ljubnom? LEVEC: (Očarano.) Oh, ta poznajete me!... Koliko je bilo brojeva...? OTAC: Sam ću da kažem! Dvadeset i četiri! U tri kuće meso je iznošeno na sto više od jedanput mesečno. Ja sam ga jeo dva puta. LEVEC: Donosili ste nam u školu... RESKA: Bogami i nama! OTAC: Nemojte! Moj nećak bi rekao da vas pozivam za svedoke kako sam bio plemenit! Uplašeni jado, a ne plemenit! To su bile mrvice mojih mrvica. Od jednog sela do drugog

gubio sam misao kako bi se šta moglo spasiti. Nekad se govorilo: što podigneš rukama, to srušiš dupetom! Nimalo drukčije. Ugledao sam, recimo, čoveka koji se davi i počeo da zapomažem: »Majko presveta, ima li kakve grane za mene?!« Strah. Za sebe, kao što je rekao moj nećak. Za mene se svet suzio na stan i, najzad, na sobu. Uvideo sam da pred životom kakav mi se ukazivao ne značim gotovo ništa, a moje slavne bombone, moje citre, moje perece, u očima crkvenih ključara i školskih nadzornika i pred licem sveopste bede bile su najobičniji pasji izmet. - Soba i ograda. Za sebe. VETRIN: Koja ograda? OTAC: Ograda sopstvene kuće. VETRIN: (Divlje.) Pas laje iza ograde, ali katkad pobegne i ujede čoveka kojeg sretne! OTAC: Učinićete me čak i psom?! (Reska ustane, podrhtava od ogorčenja, za njom ustaje Levec, a onda i Bubnik; srdžba i vino su im udarili u obraze.) RESKA: Nije istina! Mi sve znamo drukčije? Šta on to govori? On laje! BUBNIK: Ovom čoveku sve nisu na broju. Ja pijem, on je lud! LEVEC: Zaklinjem se svojom decom... OTAC: Ne treba, Levec, iako dobro misliš! Ja sam se zaista kao slepac dokoturao do starosti i u ova vremena. Više sam srušio nego što sam podigao. - Ali, vidite, ljudi, možda ipak postoji jedna stvar za koju bih, pošto već pristajem na sve prekore, mogao da kažem: »Ovo«... (Otac prilazi stolici na kojoj je ostavio svoju oguIjenu aktovku - podiže je kao pokaznicu, a njegov govor postaje svečan kao što smo imali prilike da ga čujemo. Sofija mu stoji za ledima, njene oči se svetle.) OTAC: Ovde se nalazi ono što sam uradio u sobi. Ceo moj život. Moji pronalasci! - Gde mi se prvi put prividelo...? Reska, mislim da je to bilo baš u Laznom. Stajao sam kraj prozora, uvala beše u magli, zimska noć, u granju što je provirivalo iz magle, sve je bilo puno zvezda. Prividela mi se formula, a onda je ponovo iščezla. Sada sam je, najzad, ponovo ulovio i videćete da se vaša ljubaznost... isplatila... to... što me volite... (Tog časa Vetrin munjevito istrgne ocu tašnu iz ruku i okrene naopako: iz nje se raspu raznovrsne hartije.) VETRIN: Čirečare! Staračke igračke, detinjarije! (Starac hitro klekne da bi pokupio hartije. Ostali su kao pretrnuli.) Formula! Ne bi li bilo bolje da im kažemo formulu kojom sam vas doveo do toga da mi sve prepustite, gospodine tečo? (Starac namah podigne lice sa papira, užasnuto krikne.) OTAC: Ne smeš! To ne smeš! Obećao si! (Sofija priskoči stolu.) SOFIJA: Ljudi!... Jesmo li uopšte ljudi?! On će pred našim očima ubiti oca! VETRIN: Divne saveznike prizivaš, Sofija! Stenice iz stare sofe! SOFIJA: Čujete li? VETRIN: Ja ću ovu kuću temeljito da počistim, kad odete... SOFIJA: Bubnik! Levec! Ima nas petoro! VETRIN: Stenice i bubašvabe. (Zapeva.) »Nikada se tako ne nasmejah...« SOFIJA: Ucmekajmo ga! VETRIN: Oh! BUBNIK: Ja nisam uvek ponizan, gospodine. Ja ću svoga dobrotvora da branim! (Bubnik je to rekao iza stisnutih zuba. U rukama drži napola ispražnjenu bocu konjaka. Reska je zgrabila citre. Lagano se približavaju Vetrinu, čuje se dahtanje. Otac kleči nad hartijama - Mira sedi za stolom.) VETRIN: Čak i kad biste mogli: ima vas previše da bi to ostalo sakriveno!

SOFIJA: Niko neće saznati! LEVEC: I ne pomišljaj na to da će se zvoniti za tvoju dušu! SOFIJA: Bunker je u podrumu! VETRIN: Sad biste mi ga ipak dali? SOFIJA: Bismo! (Vetrin se smeje. Mirno posmatra smešne privide koji se pomeraju prema njemu.) VETRIN: Pa, ko će prvi da udari? (Mira skoči sa stolice. U njenim rukama je nož za rezanje torte.) MIRA: Ja! Sofi, ti si maločas u tortu, ja ću u njega! (Vetrin prestane da se smeje. Mirin nož sjakti pred njegovim licem) VETRIN: Dobri, stari narodni običaj: Creva preko ograde! Samo što to žene nekada nisu činile. Misliš li ozbiljno...? MIRA: ðavolski ozbiljno! VETRIN: A znaš li koga bi... ? (Mira ne odgovori. Gledaju se. Blesak noža preseca njihov pogled.) VETRIN: Dakle, moram da ti kažem - Svoga brata, device i magistre! Veoma mi je žao što to moram da ti saopštim u tako neugodnom trenutku. Nije pravo da čovek ne poznaje svoje najbliže. Polusestra je na kraju krajeva ipak sestra, zar ne? (Nastane velika tišina. Ponovo ptice. Bubnik ispušta bocu iz ruke, konjak ističe. Mira spušta nož. Vetrin se okrene ocu.) VETRIN: Ni to ne smem da im kažem? (Otac ne odgovara, kleči nad hartijama, pipa oko sebe kao čovek koji je izgubio naočari, brada mu je opuštena.) Pričica iz starih vremena, najjednostavnija storija koja, meñutim, u produžetku više nije bila tako jednostavna. Prvo pitanje radoznalog gledaoca: ko je gospoñici napravio nezakonito dete? Baš niko neće da se javi? Da udovoljimo radoznalosti: dete je napravio pater familias, kojem danas nazdravljamo za roñendan. A gde je sporno dete, sramota mamine familije? - Evo me! MIRA: Zašto je nije uzeo? VETRIN: Tvrdio je da nije bio jedini, pošto se onda već pojavljivao veseli Vetrin, koji mi je docnije podario svoje prezime. SOFIJA: Ovaj čovek laže. (Sofija klekne pored oca i trese njegova ramena; starac, meñutim, ne reaguje.) VETRIN: Nekada se lagalo, a ne danas! Vetrin je uzeo mamicu i bebu, bez miraza, jer je i pre kao i posle bio lakomislene prirode. Gospon uča je sačekao da protekne izvesno vreme, a onda je uzeo maminu sestru i oba miraza, jer u stvari on nikada nije bio lakomislene prirode. Miro, da li sada razumeš zašto nisam mogao da prihvatim tvoj poziv u šetnju po mesečini. MIRA: Da! (Mira se okrene, prilazi stolu, ostavlja nož, onda polako krene napred i, u prvom planu, seda u svoju baštensku stolicu. I Reska se vraća za sto, za njom Levec. Sofija je stisla oca uz sebe kao dete koje treba zaštititi. Neočekivano se javlja Bubnik.) BUBNIK: Moram vam priznati da sam u staničnom bifeu čuo bar desetak takvih ili sličnih zgodica. Ne shvatam teatar koji izvodite oko toga. VETRIN: Zbog mržnje! BUBNIK: Čije? VETRIN: Očeve! Mrzeo je svoj plod i moju mamu, čak i Vetrina, mrzeo je sve što bi moglo da ga omete u životu koji je heklao kao onaj stolnjak. BUBNIK: Ipak mi sada govorimo o vašoj mržnji...

VETRIN: Da! On je heklao, a mi smo iz jedne mizerije zapadali u drugu, dvaput smo ga molili da pomogne, zalupio nam je vrata, padala je kiša, a mi pod kišobranom na pljusku. (Bubnik klima glavom: razumeo je, onda dohvati bocu koju je pre bio ispustio i vraća se stolu. Otac se mučno uspravlja.) OTAC: Gde si sreo Milana? Šta ste imali meñu sobom? VETRIN: Hvala na ti! - Znate li gde je krčma koju zovu Koreja? OTAC: Ne. VETRIN: Blizu klanice. Ponekad je jedno veče dovoljno da se kaže sve. OTAC: Šta ste rekli jedan drugom? VETRIN: Dok sam noćas ležao u Milanovoj sobi a oko sebe i u otvorenom prozoru video stvari zbog kojih sam toliko godina škripao zubima, setio sam se tog razgovora u Koreji. Rekao je: »Ja ću otići u božju mater zato što sam ništa i što sam ništa ne mogu. Stari nas je zazidao meñu svoje časovnike i barometre i salvetice. Odsekao nas je od sveta. Ma koliko bio smešan: on je jači. Pet puta sam bežao od kuće, pet puta sam ljosnuo na beton na koji nisam navikao. Kriminal je jedina iluzija«. OTAC: A šta si ti rekao? VETRIN: Ne sećam se više. Ali znam da mi je postalo jasno: ja sam pljusnuo na beton zato što nisam imao ono zbog čega je on, kako reče, sleteo na svoju ploču. Magareća igra! U svakom slučaju imaš dva izgubljena sina! (Tišina. Onda se javlja otac vrlo stišanim glasom.) OTAC: Preokrenulo se toliko stvari koje ja nisam video. A ipak možda nisam baš za sve kriv... (Vetrin koji se bio uputio k stolu, naprasito se okrene. Viče, ali u njegovom vikanju naslućujemo smekšanu prirodu, nekakvo osećanje.) VETRIN: Prokleti, bedasti starče! Ziviš od samih uzmicanja i nikada te nećemo uloviti. (Duga tišina) Najgore od svega je ovo: sada, pošto sam se ispovraćao, prošla me je volja da ti zavrnem šiju. Možda ćeš izbeći i dom za nemoćne. (Vetrin prilazi stolu. Uzima bocu vina i toči gostima.) VETRIN: Pijte, kad već niste mogli da me ucmekate! (Piju. Reska je opet stavila citre pored tanjira. Sedi na pola zadnjice i polako počne da prebira po strunama. Tokom njene svirke, čuje se grmljavina skore oluje. Mira zuri u baštu. Otac polako prilazi stolici i seda. Sofija je pokupila razasute hartije, brižljivo ih složila i vratila ih u aktovku. Govori za sebe, ali je ipak svi slušaju.) SOFIJA: Milan nije takav! On je lep, čist, dobar, mekan! Kad je poslednji put bio kod kuće, rekao mi je: »Sofija, suviše retko se sećamo kako je nekada bilo kod nas, kako smo se voleli, kako nas je to držalo iznad vode!« Videla sam suze u njegovim očima: otac je gore koračao po sobi. »Možda je«, rekao je, »i on pokatkad želeo da pobegne, ali je ostao zbog nas...« Milan nije takav!... VETRIN: Govoriš protiv mene? SOFIJA: Da! VETRIN: Nas dvoje bismo morali da se držimo zajedno: uvek ćemo se, s kišobranom, nalaziti pred vratima! SOFIJA: Ja neću! VETRIN: Psssst! Samo ćuti! Više se ne isplati. (Citre. Tada se iza ugla pojavljuje mlada devojka. Nada. Obučena je kao što se danas oblače devojke. Izgledom i po ponašanju ne spada medu svet koji se ovde okupio. Osvrće se oko sebe, prilazi Levecu i pita.) NADA: Jeste li vi Milanov otac?

LEVEC: (Pokaže na oca) On! (Nada prilazi ocu. Vidi se da je u velikoj nevolji. Nervozno stresa kosu sa lica, traži reč) NADA: Znate... ja i Milan smo bili... ta znate... prili čno dugo... dogovorili smo se da ga čekam... dok je ležao tamo... no, pa tako... Teško mi je da kažem... Možda ste se nadali da će doći... danas vam je roñendan, rekao je... (Presahnu joj reči. Stiska ruke. Baca poglede naokolo. Mira se okrene na stolici.) MIRA: Recite, devojko! NADA: Nastradao je. Danas pre podne. Pozajmio je automobil, naime, uzeo ga je... OTAC: Mrtav? NADA: Da! Da znate, uopšte se nije mučio! (Sofija, koja je dotle klečala kraj očeve aktovke, sune uvis, divlje viče.) SOFIJA Ne! Ne! Nije istina! (Njen krik se poklapa sa novom grmljavinom.) OTAC: Gde? NADA: Kod Česnice, ona idiotska okuka, i zid, meni nije bilo ništa, dovezao me je neki čovek. VETRIN: Kada...? NADA: Prema zapisniku - u jedanest i deset. (Gosti su ustali. Stoje nepomično kao figure u streljani. Sofija hoće da priskoči ocu, ali je Mira, koja se tog trenutka iskobeljala sa stolice, privuče k sebi i snažno je zagrli. Vetrin iščezne iza pozornice.) OTAC: Sedite, devojko! (Nada sedne. Sofija se istrgne iz Mirinog zagrljaja.) Dajte joj nešto da popije! RESKA: Oznojena je! OTAC: Svejedno. (Reska uzima čašu iz koje je pila, prilazi Nadi i prinosi je njenim usnama. Devojka se brani.) NADA: Čekajte! Sama ću! Rekao je da kod vas uvek ima tako dobre pite savijače... Toliko se radovao. Voleo je da dobro jede... Uopšte se nije mučio! (Otac, povodeći se, napravi tri koraka napred. Iz pozadine se pojavljuje Vetrin. U rukama mu je kišobran, kao onda kad je došao.) VETRIN: Njegov automobil ću ostaviti pred kućom! Prodajte! (Onda prilazi ocu. Grmi. Vetrin stoji tik iza očevih leda. Tiho mu kaže.) Nije bilo istina: on nije ubio onog čoveka na pumpi. To sam izmislio da bih ušao u kuću. (Otac uzdrhti kao da ga je neko rasekao od vrata do pupka. Vetrin polazi. Kad se nade na ivici pozornice, tamo odakle su se pojavljivali svi gosti, zaustavlja se; preko ramena, ali jasno kaže.) Devojka je trudna i skita se! Uzmite je pod krov! (Zatamnjenje i snažan pljusak.) ČETVRTA SLIKA (Stišava se šumor kiše, koji je ispunjavao pauzu. Neko seče drva. Scena je u početku prazna. Nekoliko stolica, sto, kao nd početku. Prilično je mračno. Dolazi Nada. Obučena je u kućnu haljinu. Trudna. U rukama joj je tranzistorski radio koji je zaboravio Vetrin: nekakav gudački kvartet. Nada izgubljeno tumara po prostoriji. Dodiruje predmete i kao da gleda kroz prozor. Rdavo je očešljana. Onda dolazi Mira. Ogrnuta je vunenim ogrtačem, nosi drva u korpi osrednje veličine. Zene se sretaju na sredini sobe. Nada ugasi radio.) NADA: Ne znam zašto to rade! MIRA: Ko? Šta? (Nada pokaže na radioprijemnik. Mira sa korpom prelazi preko sobe, ka

pozadini.) Nekima se dopada. (Mira iščezava, Nada stavlja radio na ivicu stola, prilazi napred, sedne. Večernja zvona. Čini se kao da njihov glas dopire kroz zgusnutu atmosferu, sličnu vati. Nada pokriva uši, saginje se nad trbuh. Čuje se starčevo pevanje. Onda se pali svetlo, dolazi starac noseći u rukama novine, makaze i svesku.) OTAC: (Peva) »Večernji zvon«... Jedva se čuje. Oblaci su se spustili. Možda će da padne sneg. Bilo bi vreme. U novembru ga je palo jedva za tri prsta i amin. Ali, ono kad je osmoga u četiri sata ujutro deset minuta vejala mećava, ono je bilo kao dobro smišljena šala, a vi uopšte niste primetili. Sada je savršeno jasno da smo u godini oluja, a godina, na čijem pragu se sada nalazimo, biće osobito opasna zbog zemljotresa, i suše će trajati dugo, dugo. Nafta, kojom su pokrivene vode, uhvatiće se za stene, pesak će postati pepeljast, a vrbe graoraste kao kokoši. (Otac iseca članak iz novina i lepi ga u svesku. Opet zapeva.) »Večernji zvon...« - bez obzira na gustinu atmosfere: zvona ne vrede ništa. Sećam se kako su ih za vreme prvog rata skidali za topove. Popovi bejahu bledi kao kreda, žene su trčale za kolima i plakale. Kod nas se jedno zvono dok su ga spuštali otkinulo i onda je jeknuo strašno žaloban glas: taaaaang! Mi smo stajali na groblju. Taaang, kao kad se prekine struna na basu. Lubejevki je pozlilo tako da je pala na gomilu starih venaca. Posle mesec dana javili su da je njenog muža na Pijavi pogodila granata. (Mira se vraća. Korpu s drvima je ostavila, sada donosi šivenje i pribor. Sedne blizu Nade.) MIRA: U podne gotovo ništa nisi jela. To je glupo, sada ti poodavno više nije muka. OTAC: Nekada su za apetit davali vino ferum i vino china i Šta ja znam šta još. - Kakva si ti apotekarica?! MIRA: Poštedi me, Borojeviču! OTAC: Borojevič je bio gvozdeni strateg! MIRA: Da! (Nadi) Pogledaj benkicu! Kako ibi ti ovo opšila? NADA: Oh, ja ne znam! Bogami ne znam... Nikada nisam nešto slično... Možda plavim... Znam da bi trebalo, ali ne znam. Tako ste dobri sa mnom... Samo hodam po kući, a kad bih kakve stvari morala da se prihvatim, zamislim se uzgred i ona mi isklizne, kao da sam pijana, tada me spopadne plač i htela bih da se sakrijem; sakrijem se, ali mi se onda učini da me gledate kroz zid; sve je mirno, a ipak... kao da čujem korake... Nisam se navikla!... Oprosti!... Možda plavim! (Časak kasnije.) MIRA: Ja petnaest godina nisam uzela iglu u ruke! OTAC: Ostavi dete! - Donesi china vino! (Mira ne odgovara. Hitro šije. Navikli smo na lenju Miru i čudimo se. Izbija sat. Otac je poravnao novine i zatvorio svesku.) Još dva dana imamo do Nove godine. Kad bi noćas počeo sneg i kad bi sutra padao ceo dan, mogli bismo reći da neće biti zemljotresa i da će prolećne padavine biti normalne. Svake noći osluškujem kako se taru atmosfera i zemlja, precizno osećam: oko Nove godine kroz ose planeta prolazi specifična vibracija, menjaju se odnosi u težini. Razumljivo je što u to vreme i gatanja imaju naročiti smisao. Nado, kad si poslednji put sipala olovo? NADA: Šta je to? OTAC: Oh! - Dobro, ne mari! - Sipaćemo! MIRA: Šta si izrezao iz novina? OTAC: Sahara klizi na jug. U podsaharskom području više nema vode. Stoka je polipsala. Sada će i narod. MIRA: Znam. (Otac, koji je sve do tog trenutka bio čudno spokojan, ustreperi, njegov glas se zanjiše, kao da će se zagrcnuti.)

OTAC: Znaš li šta znači to što znaš? MIRA: Znam! (Otac ustane. Oklevajući, krene u pozadinu, tamo se zaustavlja.) OTAC: Ljudi malo misle. Čitaju horoskope i ništa ne shvataju. Vode računa o Suncu i Veneri i Marsu i Merkuru. Uran i Jupiter ne cene dovoljno, i tu je klopka. Zlo! (Otac odlazi.) NADA: Vrlo dobar čovek, zar ne? MIRA: Uopšte nije. NADA: Zašto ste onda... MIRA: Zašto smo ostale s njim...? Zakasnile smo. I Milan, znaš... NADA: Ne razumem. MIRA: Nije ni potrebno! - Jesi li onoga poznavala od ranije? NADA: Koga? MIRA: Vetrina. NADA: Jesam. Onako, iz daleka. Kad neko skita, upozna sve koji se potucaju. MIRA: A zašto si... ? NADA: Ne znam. Ne umem da kažem. Imali smo šest praznih soba u novoj kući. Mama je šezdesete otišla u Štutgart. MIRA: Šta je tvoj otac? NADA: Autoprevoznik. - Lane je kupio pet palčića za baštu. Videla sam ih kad sam prolazila onuda. MIRA: Jesu li ti plaćali posle, muškarci? NADA: Jesu, ponekad, kad sam bila potpuno švorc. - Prošlog leta su me primili u jednu komunu. Malo je trebalo da se naviknem. MIRA: Kako je bilo? NADA: Smešno. Nisu jeli meso. Jedan mladić je napisao pesmicu. Nije prestajao da žvaće travu, nije skidao sandale. čak je i spavao u njima. Najsmešnije je što onu pesmicu još uvek imam kod sebe. (Nada iz džepa na haljini izvuče presavijen list hartije.) MIRA: Pokaži! (Pošto joj Nada da list, čita.) »Doñi na obalu reke gde te čekamo. Dočekaćemo te dugim pogledima, šapatom koji si slušala još u materici. Krug se otvara i ponovo zatvara. Goli ćemo da stanemo spram sunca i spram gorostasnog, dostojanstvenog drveća, koje stolećima poima izveštaje kosmičkih oluja...« NADA: Mani, glupo je! MIRA: To bi on morao da čuje. NADA: Ko? MIRA: Stari. Otac. (Kratka tišina.) NADA: Strah me je od njega. - U stvari od svih. MIRA: O! NADA: Ružno je, ali ne mogu protiv toga! (Mira pusti da umine jek devojčine rečenice, onda...) MIRA: Još nikada nisi toliko govorila sa mnom. - Samo se ti plaši! Mnogo smo drukčiji... Razumem. - Ja, vidiš, šijem benkice za tvoje dete i ponekad mi se čini kao da kroz izokrenuti dvogled posmatram samu sebe. Tamo bi se videla minijaturna lutka dobre tete. A žena ipak nije dobra, niti je teta. »Izopačeni smo, devojko! Nasukali smo se na ostrvo pored kojeg ne plove lañe, niti nad njim lete avioni. NADA: Meni nigde nije bilo opstanka...

MIRA: Sjajno! (Žene neko vreme ćute. Najedanput...) Kako je to bilo sa Milanom? (Nadine rečenice isprva kao da ispipavaju, a posle njen govor teče u mirnom, meko treperavom i široko razlivenom toku. Za vreme njene priče pojavIjuje se Sofija. U rukama ima jelku, ukrašenu električnim svećicama, bombonama i srebrnim nitima. - Mira i Nada je ne primećuju, jer su joj ledima okrenute. Sofija tiho spušta jelku na sto.) NADA: Bila je zima, na obali Ljubljanice, tamo gde rastu one visoke žalosne vrbe, ispod prulskog mosta. Da. Bilo je veče. Lutala sam naokolo, nisam znala kuda da odem. Brzo se smrkavalo, izgledalo je da je voda nepomična, kao od zelenog stakla. Tvrñava beše daleko i svakog časa sve tamnija, i kuće na drugoj obali bejahu daleko, tople a ipak tuñe u snegu; ali ja sam se u tim trenucima osećala kao da su mi sve stvari daleko i ni za jednu ne bih mogla da kažem: mogu da je dotaknem, mogu da je uzmem u ruku!... Ne umem da ispričam! - Koračala sam kroz vrbovo granje, ali to nisu bile grane, bili su to nekakvi hladni, srebrni zastori, sneg ljubičast, grad je iščezavao, a ja sam strašno želela da se i sama izgubim kada već ne znam šta ću od sebe, da se izgubim i postanem srebrna, pa ljubičasta, i onda sasvim tamna, tamna, tamna... - Tada smo se upoznali. I on je lunjao naok.olo. »Vidi ti nje, još ćeš da se prehladiš, glupava čapljo!« rekao je. Oslonila sam se o vrbu i ćutala. Iako se smrkavalo, videla sam da ima plave oči. Uopšte se nisam branila kad me je povukao pod bundu. Naredio mi je da krenem sa njim. I dok smo koračali, govorio mi je gde se nalazimo. »Ovo je Opekarska. Onuda se ide u Mestni log. Autobuska stanica. Vidiš li trnovsku crkvu?« i ja sam najedanput, kako se to kaže, videla, ja sam osećala kako je grad napravljen, ja sam čak osećala koliko ima do one prazne očeve kuće pred kojom u bašti stoje palčići. Kad smo stigli pred krčmu, nasmejao se i pokazao uvis: »A tamo je zvezda!« Tad sam prvi put nešto rekla. Rekla sam: »Plava je. I ti imaš plave oči...« (Nadina priča zgasne isto tako iznenada kao što je i zaplamsala. U nastaloj tišini, suho se oglasi Sofija) SOFIJA: Njegove oči su bile sive. (Nada i Mira se okrenu. Mira se kratko nasmeje. Sofija im pride. Njih dve su u ružičastim domaćim haljinama, a Sofija, medutim, u tamnoj haljini sa belim okovratnikom. To više nije nežna vila domaćeg ognjišta: sve na njoj govori o reskosti i čvrstini.) Nado, neugodno mi je što stalno moram da te upozoravam, ali ponekada si pravo dete. Opet se nisi očešljala. Trudnica uvek mora biti urednija od drugih žena. Pričekaj! (Sofija iz džepa izvadi češalj i počne da češlja Nadu. Devojčino lice pretrne, njene ruke se grčevito uhvate za stolicu.) Ne hodaš dovoljno, u stvari uopšte ne hodaš, samo se premeštaš s mesta na mesto. Trebalo bi bar dvaputtriput do kraja bašte, a mogla bi da odeš i do reke. Snega nema, ako ga i bude, očistiću staze. NADA: (Izgubljeno.) Ovaj... Svakako... (Mira se nasmeje.) MIRA: Maćeha češlja pastorku. - U stvari, ti bi htela nešto da je pitaš. SOFIJA: Šta da je pitam? MIRA: Da li je s njim spavala još prve noći. SOFIJA: Ja neću da pitam! NADA: (Časak kasnije, jednostavno) Jesam. (Sat. Dolazi otac: zatrpan je svakojakom starudijom, u stvari starim igračkama. Ostavlja ih pored stola, otresa prašinu sa haljetka i ruku.) OTAC: Nad kućom su se spustili oblaci. Vetar je stao. Ovo sam našao u potkrovlju. Deca vole stare igračke. Kroz sedam godina sve ti dobro doñe. a još bolje kroz sedam i sedam i sedam i sedam.

MIRA: Dosta dobro si izračunao. - Mimi je slomljen nos. OTAC: (Dohvati s gomile staru lutku.) Stvarno! SOFIJA: Ja znam kako se te stvari popravljaju. MIRA: Gde je tvoja? SOFIJA: U komodi. MIRA: Dobila sam je za jedanaesti roñendan. Milanu su mesec dana ranije bili izvadili krajnike, nije zaboravio bolnicu i izjavio je da će Mimi operisati. OTAC: Stalno je imao anginu. MIRA: Dobro si ga istukao zbog tog nosa. (Tišina. Mira šije benkice, otac pretura po igr.ačkama, Sofija je završila Nadinu frizuru; pokupila joj je kosu s lica i gumicom je svezala u čvor na potiljku. Potom ode pozadi i popravlja ukrase na jelki.) OTAC: Kako će se zvati, ako bude devojčica? MIRA: Sada se deci daju tako čudna imena... SOFIJA: Biće dečak. OTAC: Dečak u znaku Vodolije. Da. - Devojke u znaku Vodolije imaju teškoća sa štitnom žlezdom. MIRA: Naša mama. - Naša mama se zvala Ema... Na to nas je onda podsetio... OTAC: (Preseče je.) Ćuti! (Nada ustane. Izgubljeno zatumara po sobi, zaustavlja se kraj jedne stolice, kratko i grčevito zagrca.) NADA: Oh, molim vas lepo!... Lepo vas molim!... SOFIJA: Šta je? NADA: (Malo kasnije, zastajkujući.) Tako mi je čudno. Noć je još gora... Strah me je. Ja ne spadam ovamo. Vi ste dobri... Veoma ste dobri sa mnom, ali... Koračam po kući kao da sam pijana, ni u san mi ne dolazi šta će biti sa mnom, kad već sada ne znam. Ovamo niko ne dolazi. Preko noći ne spavam, čujem kako razgovarate, čujem: »Sećaš li se?« i »Gde je to bilo? Koje godine? Kuda su iščezli?« - Svaka reč ima dvadeset, trideset, četrdeset godina. Uvek sam u uglu. Čujem, a ipak se osećam tako kao da su mi zapušene uši. Nikuda ne idem, nikoga ne vidim, samo vas, nemam nikakvih planova, nemam pojma šta će biti sa mnom... MIRA: Imaćeš dete. (Ćutanje. Mira zabada iglu u benkicu i ovu stavlja u krilo. Zagleda se ispred sebe. Otac navija neku staru mehaničku igracku, perce isklizne.) NADA: Sneg. SOFIJA: Kad bi god sneg napadao u smetovima, deca nisu mogla u školu i mi smo bili sami, kao u tvrñavi. S večeri smo se igrali u učionici. Milan je sve napunjene životinje stavljao na gomilu, palili smo sveću i tvrdili da se nalazimo u šumi. MIRA: Neće biti zemljotresa. OTAC: Uvek sam vas učio da čovek mora biti povezan sa prirodom. (Onda se okrene prema Nadi. Tiho.) Otići će. SOFIJA: To je Milanovo dete. (Nada ih nije čula, zuri u noć.) NADA: Neko dolazi. MIRA: Ko? NADA: Ne vidim. Sneg je gust. (Sofija izlazi napolje da vidi ko je. Nešto potom ulazi Vetrin, a za njim Sofija.) VETRIN: Dobro veče svima! Doneo sam sneg! Ne gledajte me tako: neću se useliti, neću pričati nikakve priče, neću vas zastrašivati. Bez brige, neću čak ni prenoćiti. Došao sam da vam roñački čestitam Novu godinu.

MIRA: Srećna Nova godina! VETRIN: Hvala, na isti način! Imate vrlo lepu jelku. Ipak ću skinuti kaput, ložite sasvim po starinski. OTAC: Drva daju najbolju toplotu. MIRA: Sečem drva, šijem dečije benkice. VETRIN: Kad će?... SOFIJA: U februaru. OTAC: Vodolija. NADA: (Iznenada, tiho, ali snažno.) Povedi me sa sobom! VETRIN: Ne ide? (Niko mu ne odgovara.) Da budem iskren, očekivao sam da ćete me nešto pitati... OTAC: (Odrvenelo.) Kako si? Šta radiš? VETRIN: Zaposlio sam se i dobio stan. Autombil je još uvek u dvorištu. Niste ga prodali? SOFIJA: Nije nam nužda. MIRA: Konjak...? VETRIN: Ne, hvala! (Nadi.) Coveka ponekad žulja kad leži na sigurnom. Strah te je, zar ne? SOFIJA: Nada ima najbolju postelju u kući. Dockan je: sigurno niste došli samo radi Nove godine i čestitanja. VETRIN: Sofija nož: uvek oštra! SOFIJA: Mislim da otac i Mira neće imati ništa protiv toga da uzmete automobil. VETRIN: Čak i kad bih hteo da ga uzmem, ne bi išlo: akumulator se ispraznio. SOFIJA: Dakle, i dalje će da krasi naše dvorište i da nas podseća na vas. VETRIN: Pokriće ga sneg. SOFIJA: Dobri sneg! OTAC: (Čudački) Kad sneg počne da pada prekonoć i posle ne prestaje barem dva dana, to garantuje bezbednost od katastrofa u roku od pet meseci, tako je i sa novogodišnjim snegom, i pored toga što bi zemlja još ranije otežala; a za godina proširenih sunčanih pega koje odslikava svaka živa ćelija bez sumnje je prirodno da snežni vihori započnu odmah posle jesenjeg ekvinocija. (Očeva nesreñena rečenica kao da visi meñu licima na kojima je prisutna nekakva svečana napetost. Mira sedi, ostali stoje. Tada otac doda...) Jeste li ikada pomislili kako sneg pada na crnu vodu okeana, ovako u gluvo dobra noći? Sneg... Vetar bi morao da ga prenese iznad Afrike. Sahara je rak sa metastazama. Rak. A atlantski vetrovi uvek nadiru prema severoistoku! (Sasvim kratka pauza.) VETRIN: Šta je sa teorijom? OTAC: Kakvom teorijom? VETRIN: Tajna magnetnog polja. - Obrazac etrurskog svetskog jezika. OTAC: (Pogne glavu, mrmlja.) Ne znam... SOFIJA: Setimo se kako ste vi krstili te stvari! VETRIN: Možda sam se predomislio, Sofija. SOFIJA: Šta smerate?! Ko vam je dao pravo?! MIRA: Njegova prava su oduvek bila vrlo široka... Kakav bi porub trebalo da napravim na ovoj benkici? VETRIN: Plav. Sin i naslednik. Amin.

SOFIJA: Amin i za teoriju! VETRIN: Kad čovek ima nešto značajno, to ne freba da krije. Bilo bi dobro: da se aprobira i objavi. U nauci još ima iznenañenja pa čak i čuda. - Poznajem neke ljude... SOFIJA: (Resko se nasmeje.) Oh, vi?! VETRIN: Da. - I od toga neću postati ni suvonjav ni debeo, Sofija. SOFIJA: Zašto me zovete po imenu?! VETRIN: Iz simpatije i solidarnosti! (Otac iznenada trgne glavu uvis.) OTAC: (Oštro) Tajna magnetnog polja se ne može otkriti! Etrurski jezik je zakopan ispod apeninske autostrade! VETRIN: Video sam hartije u tašni. OTAC: Sofija! SOFIJA: Molim, oče? OTAC: Idi u moju sobu i donesi mi tašnu! (Dug pogled izmeñu oca i Sofije: devojka onda brzo ode.) Miro! MIRA: Koje dobro? OTAC: Odvedi Nadu gore: da se obuče i spremi za put! Neka se dobro utopli! (Mira ustane. Dečje rublje i korpa sa priborom padnu na pod. Nada je kao medij. Siroko otvorene oči, dlanovi sklopljeni na trbuhu. Vetrinu.) Ti ćeš je povesti sa sobom, zar ne? VETRIN: Oh! - Možda je stvarno najpametnije da je povedem... - Razumem! MIRA: I, šta će nam ostati? OTAC: Mi smo vrlo bogati, Miro. (Mira prilazi Nadi, prihvata je ispod pazuha i odvodi je. Muškarci izvesno vreme ćute, onda...) Nemam nikakve gotovine. Automobil zbilja odvezi! Noćas! Ne trpim automobile. Sa akumulatorom je sve uredu. Gume su dobro profilirane i neće biti problema s vožnjom po snegu. VETRIN: Dobro! Dajte devojci kakvu sitnicu za uspomenu. Ovo je prvi dom koji je omirisala u životu. Težak ispit, ali znam da će se vraćati. OTAC: Neće! VETRIN: A zašto sam ja uvek dolazio pod prozore? OTAC: Ti si sentimentalan. VETRIN: Zaista! Kad smo već na tome: doneo sam vam nešto kao novogodišnji dar. (Vetrin iz unutrašnjeg džepa izvuče smotuljak. Očigledno, to su samo hartije, uvezane crvenom vrpcom. Otac smotuljak odmerava na dlanu.) OTAC: Šta je to? VETRIN: Pisma koja ste pisali mojoj mami. OTAC: Kakvog smisla ima da mi to daješ? Vreme je sve zasulo, a ja kroz izbledela slova ništa neću videti jasnije. VETRIN: Ja bih želeo da vidim stvari onakve kakve su. OTAC: Takozvanu istinu...? VETRIN: Da! OTAC: Menjaš istinu za istinu? VETRIN: Menjam! OTAC: Dobro! Nisam ja napustio tvoju mater, nego ona mene. »Dete nije tvoje!« rekla je. Nemoj sad da kažeš »dakle nisam...« Ne znam. Mržnje je svakako bilo mnogo. Za ceo jedan život. A sada da čujem tvoju istinu! VETRIN: Milan nije ubio onog čoveka na pumpi. Bolje rečeno: ne znam! Nemojte sad da kažete »dakle mučio si me tek tako, nasuvo?« Mržnje je, kao što ste upravo rekli, bilo za

ceo jedan život. (Dosta duga pauza. Približavaju se koraci.) OTAC: Savetujem ti da budeš dosledniji: čas mi kažeš vi, a čas ti. (Dolazi Sofija sa aktovkom. Daje je ocu, a on je onda sasvim mirno predaje Vetrinu.) Pogledaj! (Vetrin otvori tašnu, vadi nekakve hartije: iscrtani, šareni papiri.) VETRIN: Šta je to? OTAC: Crteži naše dece. Kad su bili mali, svako od njih je voleo da crta, a ja sam sklanjao. (Vetrin se tiho smeje. Rasporeduje crteže po stolu kao da prireduje izložbu. Kad sada ponovo progovori, primećujemo iznenada da se otac ponovo vraiio nesredenom načinu govora, i u tome ima nečega uzbudljivog, jer je upravo maločas sa Vetrinom razgovarao oštro i jasno: kao da igra smušenog ludaka.) Ovo je Mirin crtež »Zamak čarobnice Čiribara je zahvatio požar.« Videla je kako gori ambar u Laznom. Kad je požar u pitanju gotovo da i ne može biti drukčije, ali ona je čak i u zimskim prozorima dosledno upotrebljavala spoljašnje, što će reći tople boje spektra, koje odgovaraju lenouzavrelom temperamentu. Sofija: »Cigra u bašti«. Pogledaj: hiljade cvetova, ljubičastih i žutih, ograda oko bašte, na sredini, u cveću, veoma mala devojčica i čigra. (Tog trenutka su se vratile Mira i Nada. Nada preko ruke nosi kaput. Dve putne torbe, jedna je ona koju je letos zahoravio Vetrin. Kad je ugleda, kroz Sofiju prode nekakav električni udar, možda se na njenom licu pojavi i izraz trijumfa. Otac mirno nastavlja.) Kad sam ja bio mali, rasecali su nam papirne kese, jer je hartija za crtanje bila strašno skupa. Schelleshammer ili Atlantik papir, koji su u višim razredima tražili za dekorativne ili tehničke crteže, ponekad je do krvi nagrizao porodične kese. Ovo je Milanov crtež. »Pas i macka na moru«. More je sivo, a životinje u živopisnim bojama. Zeleni pas i crveni mačak. Mama je jedne večeri čitala priču. (Sofija bez ikakvog prelaza počne da izgovara stihove iz Vajavčevog »Pastira«.) SOFIJA: Duboke ga misli more kako more da preplove, i tako se srećno seti. Psa uzjaha ljuti mačor, zaploviše preko mora do careva belog dvora. Pas ostade ispred dvora, u dvore se mačor kreće, prede vazdan kržj carice, da ga primi, pomiluje, prede caru ukraj nogu, da ga primi, pomiluje. (Tišina. Onda se otac hitro okrene Nadi.) OTAC: Nado, neka bude onako kako je tebi po volji. I sam uviñam šta je najbolje za tebe i za nas. Pardon, nikakvih objašnjenja! Otići ćeš s njim, a uveren sam da će se zvezde u Vodoliji postaviti onako kako sam ja proračunao, a to znači da su izgledi više nego dobri. Mnogo ćemo se radovati ako nam se katkad pruži prilika da vidimo dete. - Osvrni se oko sebe i izaberi neku stvar za uspomenu! NADA: (Mlitavo, u zabuni.) Oh, pa ne znam... ne treba... pa, možda onaj stolnjak... tek tako... (Otac sa jednog stočića skine stolnjak koji je doneo Levec.) OTAC: Evo! NADA: Mislim da sam ga volela, kako se to kaže... Mnogo sam ga volela! I, možda zato ne mogu da ostanem... Svuda ima puno njegovih stvari, uspomena i sve... ali on je bio... drukčiji... ne zameri... izgleda mi kao da ga gledam u zamrznutoj vodi... kao da nad njegovim licem ima pola metra leda... i da se on u tom ledu tek tako, u prazno smeši... OTAC: Dosta je! (Nada prilazi Miri.) NADA: Šta da ti dam? MIRA: Onu pesu iz komune. (Nada joj predaje pesmu, pošto je iščeprka iz džepa. Grle se. Mira zagrca, odljulja se do stolice i sedne. Onda Nada prilazi Sofiji. Hladan, dug pogled legne izmedu dve žene. Rukuju se vrhovima prstiju. Promrmljaju pozdrave. Vetrin, koji je obukao kaput, pita oca...)

VETRIN: A gde su formule kad ih nema u tašni? OTAC: U vatri, sinko! Ovi crteži su važniji! Sofija, ti ćeš ih ispratiti do automobila. Ponekad sam ga zagrevao, mislim da će biti u redu. Vreme je! (Sofija, Nada i Vetrin krenu.) SOFIJA: Ovu torbu ste letos zaboravili kod nas. Uzmite je! Mi nikuda ne putujemo i ne znamo šta bismo s njom. VETRIN: Hvala, Sofi! - Putuj! SOFIJA: Neću! (Otišli su. Mira grca. Onda se spolja čuje kako motor izvesno vreme neće da upali, zato što je hladan. Otac prilazi Miri i snažno je zagrli. Grli je dugo, mrrnlja nešto nerazumljivo. Tek posle izvesnog vremena jasno se razaznaju reči...) OTAC: Nemoj da cviliš kao one žene koje su trčale za zvonima! Napuklo zvono je obično trunje! Miro, današnja deca imaju sijaset roditelja! Nije moglo da bude drukčije i ja sam zapravo slutio da će se sve tako završiti. Ništa nismo mogli da naučimo. Večernja škola. Prekasno. Greška. Današnja deca imaju sijaset roditelja! (Mira prestane da jeca. Motor je upalio. Onda automobil odlazi po sveže napadalom snegu. Vraća se Sofija. Stoji pored stola sa jelkom. Otac je od Mire otišao igračkama. Čudački brunda »Večernji zvon«.) OTAC: Nadajmo se da će voziti polako! U stvari, kako je upalio? Ključevi su kod mene! Tek sada sam se setio! SOFIJA: Doneo je rezervne ključeve. OTAC: Taj čovek, kako bi se to nekad reklo, u sebi ima ñavola... SOFIJA: (Jasno) On je ñavo! OTAC: Misliš? - I dosao je da nas iskušava? SOFIJA: Da! (Otac pretura medu igračkama. Podigne lutku slomIjenog nosa.) OTAC: Nismo joj dali da ponese nijednu igračku... Poslaćemo ih sledeće godine. Deca vole stare igračke. MIRA: Nije uzela ni benkice. (Tišina.) SOFIJA: Dete je Milanovo, pa ipak je dobro što je ta žena otišla. Sada smo opet na svojem i sami. OTAC: Prilično si oštra, Sofi... SOFIJA: Nisam više. - Morala sam... Jesi li ih stvarno spalio?! Formule...? OTAC: Je li ti do toga imalo stalo? SOFIJA: Dobro znaš da jeste! OTAC: U bunkeru su. - Neka još malo budu kod nas. SOFIJA: Da oče! Ti si najpametniji, ti najbolje znaš šta je dobro, ti ćeš odabrati čas i priliku! (Mira se okrene preko ramena. Polako, bez ikakve vidljive zajedljivosti u glasu, ponavlja stihove koje je malopre izgovorila Sofija.) MIRA: Pas ostade ispred dvora, U dvoru se mačor kreće, prede vazdan kraj carice, da ga primi, pomiluje, prede caru ukraj nogu, da ga primi, pomiluje. SOFIJA: Nisam se ušunjala u kuću. Doneli su me i otac je prve noći sedeo kraj mene da me ne bude strah. Gorela je ona mala ružičasta lampa. I danas kad me je strah, ja u mislima naslikam oči koje su me onda gledale. Ugasiću svetlost i upaliti sveće na jelki. Setićemo se mame i Milana. (Sobno svetlo se ugasi, pale se električne sijalice na jelki. Otac je ispustio lutku na hrpu igračaka. Onda iz džepa vadi svežanj pisama koja mu je doneo Vetrin, polagano razvezuje vrpcu, pisma jedno za drugim padaju meñu igračke.) OTAC: Nekada smo imali prave sveće.

MIRA: Opasno je zbog zavesa. OTAC: Milan je voskom namazao svoje prve smučke. (Od ovog trenutka govore svako za sebe i jedno mimo drugoga, iako nam se ponekad čini da se njihove reči sretaju i udaraju jedna o drugu.) SOFIJA: Samo u dva sela imali smo štednjak na kojem je pošteno mogla da se ispeče pogača. Luznikovi su imali, pa su nam dali dve merice oljuštenih oraha. U Sopotima smo mesili pogaču od nekog rñavog suvog grožña i rogačeva brašna, tako da je sve prštalo pod zubima, a mama je sakrila dva jajeta, zato što je to bio Milanov omiljeni doručak. OTAC: Cela zemlja je živela sirotinjski. U razredu sam imao dece sa spuštenim želucem, a u tim želucima je bilo barem dva prsta lošeg vina, zato što nije bilo drugoga. Ja sam na velike papirne tabake crtao zvezdane karte. MIRA: Trebalo nam je to dete. Ne zato što je Milanovo. Zato što bih ja mogla da oživim pored njega. Sanjala sam ga kako leži u korpi od vrbovog pruća pored široke reke čije su obale obrasle hrastovinom. Voda je bila boje ćilibara, a Nada je, umotana u zastor algi, ležala na njenom dnu, bila je mrtva i smešila se kao što je rekla da se smešio Milan ispod leda. SOFIJA: Sećam se kad smo mi deca prvi put dobili malo vina, za Novu godinu. Igrali smo se mice. Posle smo sipali olovo. Imali smo gvozdenu tavicu. Onda smo se Milan i ja iskrali i otišli na potkrovlje, tamo kod onog okruglog okna kroz koje se ističe zastava. Noć beše hladna, a nama toplo. Mesec u oknu veoma, veoma veliki, tri doline su se kupale u srebru. Milan me je ljubio, svukao mi je haljinu s ramena, otkrio mi grudi, milovao me i ljubio, pomislila sam da tako izgleda kad se umire od sreće, ljubio me je i rekao: »Mogli bismo, Sofi, pa ti nisi moja sestra!« MIRA: Bistra deca počnu da govore od godinu dana. Što su više meñu ljudima, to više govore. Mi stvarno nikada nismo bili meñu ljudima, iako je izgledalo da jesmo. Više se ništa neće promeniti. OTAC: U svakom od sela gde sam bio na službi večernja molitva je izgovarana izmeñu nesvestice od prepečene rakijštine i ludila od uzbučalog vina. Noću je s kolovoza dopiralo očajničko zapomaganje. Glad, krst, nož! Gde mi je na um pala misao da sam izmenim svet? SOFIJA: Kad sam se posle obukla, znala sam da ne smem. Ja sam ipak bila njegova sestra. MIRA: Izmeñu dve vremenske depresije ja ću da gladim ruke, a one će da natiču. Otići ću na operaciju, videću lepog belog lekara. To će biti sve. Ova godina neće biti nimalo drukčija. SOFIJA: Porodica je moja porodica. Niko me ne može istisnuti! OTAC: Kako smo strašno bili siromašni! Do šesnaeste godine nikada nisam smeo da sam odsečem hleba, zato što ga nije bilo dovoljno. To vam nisam pričao. Pogledaj ovu brazgotinu na levom kažiprstu. Bio sam ovolicki dečak. Kradom sam u ostavi odsekao krišku hleba. Čuo sam kako otac dolazi tremom, preplašeno sam se okrenuo i posekao prst. Kako smo strašno bili siromašni, cela zemlja! (Iznenada prelazak na pravi dijalog) MIRA: Zašto mi to pričaš? OTAC: Nemaština je strah MIRA: I...? OTAC: I ja sam bio meñu onima koji strah nikada nisu savladali. Vi ste se na nj navikli pored mene, iza ograde, gde smo se sakrili.

MIRA: Ja! (Tada se u razgovor umeša Sofija.) SOFIJA: (Naprasno, nepopustljivo) Dosta! Ne mogu više da vas slušam, to su trice i kučine, bezvezno naklapanje, to trabunjanje je posledica rñavog pića i društva s koca i konopca! Ja ne nameravam da pred trudničkim trbuhom puzim na kolenima samo zato što ga sama nisam stekla! Nikada! A šta to, molim vas, predstavlja takav trbuh da bismo se pred njim najedanput morale osećati izgubljene, a jadne i nemoćne i prestrašene kad ugledamo kako se nadima ispod suknje?! Dobro, šta je taj trbuh?! Bunker, za veoma kratko vreme! A kada onaj što je sad u njemu, bane na svetlost danju - o šta će da tresne...? Iza prvog ugla sačekaće ga neko sa pucaljkom, za drugim neko s nožem, denuncijacijom, falsifikovanim dokumentima, a čitav taj divni svet koji nam je kao uskraćen, oh, to će biti pijandure, intriganti, licemeri, laktaroši, to će biti ogoljena i katkad sentimentalnim suzama poštrcana kaljuga, polagano trovanje, džungla... Samo neka izvole: sa trbuhom u svet i iz trbuha u svet... i tako dalje... neka izvole i neka se valjaju, molim, ako ne mogu drukčije... eto im ga tamo! Mi imamo bunker zauvek! Izmislili smo svoj svet i imamo pravo na njega! To nije strah! A kad bi Milan znao... kad bi Milan razumeo... kad bi on... kad bi Milan hteo... kad bi Milan kao mi... kad bi... (Reči o Milanu postanu motorične i onda zamru, potom silovito.) MIRA: Meni nikakav trbuh nije potreban! Ja ne želim trbuh! (Tišina. Sve što je izrekla, poteklo je iz Sofije u samo jednom naprasitom mlazu. Otac i Mira ne reaguju. Kad ponovo započne, Sofija govori tiho, sabrano, prelaz je neočekivan.) SOFIJA: Oče, ostavi strah, zaboravi šta si rekao, nije istina! Ti si bio ponosan i hrabar čovek otkako te ja pamtim i otkako te pamte drugi ljudi. Ti si bio svetlost ispod svetla kad smo god sedeli u kuhinji i dok si nas učio ljubaznosti, a naša svetlost je uvek osvetljavala čitavu dolinu. Je li moguće učiniti i nešto više? Ostali smo nas troje. Niko nam više nije potreban, nikakve žene i nikakva deca, i nemojte sada da oklembesite glave zato što smo se otarasili čoveka koji bi nas smešao i zamutio kao kamen vodu! Nova godina će biti kao što su bile sve dosadašnje, a sve su bile lepe, čak i onda kad smo bili najsiromašniji. Nemaština nije strah! OTAC: Oh, Sofi... Oh, Sofi!... MIRA: Oh, Sofi, Sofi!... SOFIJA: A sada ćemo da upalimo prskalice i sasvim, sasvim tiho da zapevamo! (Sofija ima pripremljene prskalice. - Mira ode u pozadinu. Sofija svakome daje po dve prskalice.) Koju ćemo? »Dizala se laka magla...«? OTAC: Dobro! MIRA: Hajdmo! (Pevaju. U toku pevanja Sofija pali prskalice. Srebrne iskre vrcaju, oko njih. »Dizala se laka magla s jezera.« Zatamnjenje i zavesa).