Univerzitet u Novom Sadu

Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”

SEMINARSKI RAD

Predmet: Pedagogija

Tema: Ideja o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Student: Profesor: Aleksandar Jevremov doc. dr Snežana Babić Kekez106/09/10 Inženjerstvo Asistent: mr Snežana Jokić

Zrenjanin, 2011. godina

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Sadržaj

Sadržaj.........................................................................2

Uvod – Opšte o Humanizmu i Renesansi.......................3

Ideje o vaspitanju u doba Humanizma i Renesanse......4

Humanistička pedagogija............................................5

Znameniti pedagozi - humanisti...................................7

Literatura...................................................................10

2

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Uvod – Opšte o Humanizmu i Renesansi

Reč pedagogija je grčkog porekla iz vremena antičkih država i sastavljena je od dve reči pais, paidos znači dete, odnosno dečak, a ago, agein znači voditi. U početku je ovaj termin imao bukvalno značenje, rob je vodio dete od kuće do mesta gde se tadašnja omladina okupljala radi sticanja obrazovanja. Taj rob se zvao pedagog, tj. onaj koji vodi dete. Međutim prema neim teoretičarima, rob se nije brinuo samo o sigurnosti deteta na putu od kuće i do nje, već se brinuo i o njegovom ponašanju. Za razliku od dečaka devojčice su ostajale sa svojim majkama u kući. U Rimu se pojam pedagoga menja, te je to sada učeni rob, najčešće Grk, koji sam podučava decu. Nazivali su ga paedagogus. Već tada kao i kasnije, sam termin vođenje se menja iz bukvalnog u preneseno značenje; pedagog je onaj koji usmerava, obrazuje i vaspitava.

Humanizam i Renesansa su između ostalog doneli i procvat pedagoške misli. Ističu se Vitorio da Feltre, Erazmo Roterdamski, Ludvig Vives, Fransoa Rable i drugi. Ono na čemu humanisti posebno insistiraju je obogaćivanje sadržaja o kojima će se učiti, posebno prirodnih nauka i istorije koje su u prethodnom periodu bile zapostavljene, nove metoda vaspitanja, drugačiji odnos prema detetu, čije potrebe i mogućnosti sada postaju važne, uvođenje obaveznog fizičkog vaspitanja itd. Može se reći da je Humanizam i Renesansu uslovilo više faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemoćna i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave građanske klase, kao i pronalsaci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija…), samo su neki od faktora… Okruženi delima na latinskom jeziku i antičkim građevinama počinju da se interesuju za život ljudi u vreme starog Rima i Grčke. Smatralo se da proučavanje starih pisaca i usvajanje novih misli usavršava i oplemenjuje čoveka, pa su to proučavanje nazvali čovečanskom naukom (lat. humanitatis studia), te je po tome i čitav novi pokret nazvan humanizam. Nastao kao reakcija na svemoć crkve Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu što je antičko. Humanisti su ljudi koji su učili latinski i grčki jezik, koji su izučavali antički život i umetnost. Latinski nisu koristili samo za čitanje, nego i za razgovore u salonima kao i za pisanje svojih dela. U ovom periodu dešavaju se velika geografska otkrića. Kultura se oslobađa verske dominacije i poprima svetovni karakter. Nardoni jezik postaje jezik knjige i škole. Ova epoha daje velika dela arhitekture, slikarstva i vajarstva: Leonardo da Vinči, Rafael, Ticijan, Donatelo, Mikelanđelo...

3

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Opšte o Humanizmu i Renesansi

Renesansa (fr. renaissance – preporod), je kulturno-istorijski pojam koji je najpre označavao doba od 1350. do 16. veka kao period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naročito u Italiji. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Renesansa se odnosi na celokupnu kulturu tog vremena. Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse – karolinška renesansa. Od 19. veka se u istoriografiji koristi da označi epohu. Renesansa zanimanjem za prirodu kod čoveka ponovo oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje takođe bio čovek. Posle humanizma, koji je oživeo antičku književnost, početkom 15. veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se najintenzivnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemačkoj i Holandiji.

4

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Ideje o vaspitanju u doba Humanizma i Renesanse

Pred kraj XIV veka a naročito u XV i XVI veku nastale su presudne i iznad svega značajne promene za tadašnje društvo. Građanstvo je i ekonomski i politički jačalo, napredovala je tehnika (otkrića), a potrebe društvenog razvitka nametale su što veće zanimanje za prirodne nauke. U idejnom pogledu srednjovekovni pogled na svet počeo je da se raspada već u XIV veku. Kultura počinje da gubi svoju isključivu versku opredeljenost, u celokupnom životu oseća se preokret ka svetu i, čoveku (homo = čovek, humanus=čovečanski, ljudski, humanitas = čovečnosti: odatle humanizam). Čovek postaje centar zanimanja, a to vodi do humanističkog individualizma. Naučno nastojanje toga vremena zovemo humanizam, a njegove predstavnike – humaniste. Zbog velike odanosti antici humanisti su bili najoštriji kritičari Srednjeg veka i feudalizma. Humanistički pokret je značio prevrat i za pedagogiju. U starom, feudalnom društvu počela se rađati nova, buržoaska pedagogija, koja je pomagala pri rušenju starog poretka. Buržoaska pedagogija u mnogome se razlikovala od feudalne: ona je značila pravi kvalitetni skok u pedagoškom razvoju. Glavne razlike između buržoaske i feudalne pedagogije jesu:

Feudalno vaspitanje išlo je za tim da vaspita čoveka kao tip, dok je buržoaskoj pedagogiji stalo do vaspitanja čoveka kao pojedinca.

Glavno u feudalnoj pedagogiji bilo je da su učenici gradivo pamtili , dok je buržoaskoj pedagogiji stalo do toga da učenici shvate gradivo; s jedne strane, verbalna, s druge, očigledna nastava; kod feudalne pedagogije - sticanje znanja iz knjige, ovde iz prirode; tamo - dedukcija kao osnovna nastavna metoda, ovde- indukcija; s jedne strane, didaktički šablon, s druge strane raznovrsnost nastavnih principa i metoda.

Feudalna pedagogija je opravdala potrebu za učenjem i vaspitanjem isključivo razlozima onoga sveta (spasenje), a buržoaska pedagogija zadacima koje čovek ima ovde, na ovom svetu; cilj i sadržaj nastave u feudalnoj pedagogiji strogo su verslo-moralno obojeni i uski, dok je sadržaj nastave u buržoaskoj pedagogiji znatno proširen, i oslanja se i na prirodne nauke; kod feudalaca nepoverenje u decu, a u buržoaskoj pedagogiji težnja da dete shvati i da se vodi računa o njegovim duševnim i individualnim osobinama.

5

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Humanistička pedagogija

Humanost - čovečnost: to je i na vaspitnom području značilo najvišu vrednost. Trebalo je formirati čoveka, trebalo ga je obrazovati i razvijati u njemu bogatstvo emotivnog života. Pridržavajući se takvih pogleda, humanisit su morali doći i na vaspitnom području u težak sukob sa feudalnim vaspitnim metodama. Nasuprot feudalnoj disciplini batinom, humanizam uzdiže vrednost ličnosti deteta. Dete treba voleti i s njim postupati sa puno obzira, strpljivo, ukratko- čovečno. Pod uticajem antike humanizam je takođe imao kao vaspitni cilj harmonični razvoj duše i tela. Humanisti su bili protiv srednjovekovnih vaspitnih kalupa i težili su za tim da vaspitni postupak bude više individualan. Osnovno sredstvo za postizanje vaspitnih ideala čovečnosti nalazili su u klasičnom obrazovanju, proučavanju antičkih pesnika i pisaca i naravno antičkih jezika. Humanisti su se trudili da nastavom razviju umne sposobnosti deteta i njegovu samostalnost uopšte. Nastavni plan i program su se pod uticajem humanističkih nauka proširili i na vrednosti su počeli dobijati realni predmeti (astronomija, mehanika) a i istorija, zemljopis i literatura. Zbog snažnog procvata umetnosti bilo je i sasvim prirodno što su pedagozi toga doba isticali zahtev za estetskim vaspitanjem (literatura, muzika i drugo). Humanistički obrazovni ideal je važio samo za više društvene slojeve, dakle za relativno uzan krug plemića, bogatih gradjana, naučnika. Od antičkih pedagoških pisaca humanisti su najviše cenili Kvintilijana.

6

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Marko Fabije Kvintilijan - (lat. Marcus Fabius Quintilianus) rođen oko 35. g. n. e. u Kaligurisu, gradiću na reci Ebru u Hispaniji, proveo je veći deo života u Rimu, gde se i školovao i gde mu je otac, izgleda, imao retorsku školu. Učitelji su mu bili čuveni rimski filolog Remije Palemon, pisac prve značajnije rimske gramatike i retor Domicije Afer, koji su bili verni tradiciji književnosti Avgustovog doba, što je i uslovilo njegov klasicistički ciceronijanizam. Kao advokat, sa nepunih trideset godina, vratio se u rodni grad u nameri da otvori školu retorike i tamo upoznao prokonzula Servija Sulpicija Galbu, koga je senat kasnije proglasio za cara. 68. g. n. e. Kvintilijan se zajedno sa Galbom vraća u Rim i Vespazijan ga kao proslavljenog advokata i učitelja retorike postavlja za prvog od države plaćenog profesora retorike. Posle dvadesetogodišnjeg uspešnog rada u školi, oko 90. g. n. e, kao veoma cenjen i poštovan pedagog, napušta profesorski posao i konačno se posvećuje pisanju obimnog retorskog priručnika - Obrazovanju govornika (Institutio oratoria), svog poslednjeg, glavnog i jedinog sačuvanog dela. Umro je između 95. i 100. g. n. e.

Kvintilijan zahteva od svojih vaspitanika najširu kulturu smatrajući da nema nijedne naučne grane iz koje se ne može izvući nešto korisno. On je svestan da nastava treba da se odvija postupno i primenjujući određene metode i zato ismeva savremenu praksu brzog prelaženja nastavnog programa u osnovnoj školi, dok školama višeg stepena zamera što zadržavaju učenike da osede učeći i praktikujući deklamacije. On uporno insistira, kako od roditelja, tako i od učitelja, da detetu pruže dobar primer.Telesne kazne osuđuje i smatra neefikasnim i ponižavajućim vaspitnim sredstvom. Traži da se vaspitanikova ličnost poštuje, a za stimulisanje učenikove aktivnosti uvodi takmičenje, pohvalu i druga humanija sredstva od telesne kazne. Uočava da u nastavi i vaspitanju važnu ulogu imaju igra i odmor. Nastava treba da bude prilagođena mentalnom uzrastu i sposobnostima učenika, a učitelj mora da uvidi individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog pojedinog učenika. Za početnu nastavu treba odabati najboljeg učitelja, a to znači da on mora da bude strogo moralan čovek i da poseduje najviše stručne kvalifikacije. Njegov vaspitni sistem bio je zamišljen kao lek protiv postojećeg stanja stvari u rimskom školskom sistemu u kojem su govorništvo i druge naučne discipline izgubile staru slavu i u kome su đaci bili nezainteresovani, roditelji nemarni, a učitelji nestručni i nisu marili za stare običaje. Njegovi pedagoški principi, iako su bili namenjeni omladini Rimske Imperije, imaju trajnu vrednost i mogu se primeniti u svakom dobu i u svakoj zemlji, tako da su mnoge od njih postale zajednička baština čovečanstva.

Humanistička pedagogija je stavila na dnevni red pitanja koja su se kasnije pokazala kao najvažnija pitanja buržoaske pedagogije (vaspitni ciljevi, vaspitanje ličnosti, odnos između ličnosti i zajednice, vaspitanje kao faktor razvoja deteta, itd).

7

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Znameniti pedagozi - humanisti

Italija - Najvećim praktičarom humanističke pedagogije smatra se Vitorio

da Feltre ( Vittorio da Feltre, 1378-1477). Negov životni rad je predstavljalo vaspitanje prinčeva na dvoru u Mantovi. Karakteristično je da je on svoju školu nazvao " casa giocosa " ili " dom radosti ". Ovaj pedagog je vaspitao omladinu sa pravom ljudskom nežnošću, mada u duhu strogog morala koji je cenio više od znanja, a što je i uopšte karakteristično za humanističke pedagoge. " Bolje je lepo živeti nego lepo pisati ".

Među klasičnim piscima davao je prvo mesto Vergiliju i Ciceronu, Homeru i Demostenu. Nastojao je da njegovi učenici sa razumevanjem proučavaju klasičnu književnost, naročito jezik i stil. Visoko je cenio i prirodne nauke (astronomiju, elemente poznavanja prirode). Zanimljivo je da je pokušao da reformiše metod čitanja na taj način što je uveo pokretna slova. U nastavi aritmetike vodio je računa o očiglednosti (igre). Ima više italijanskih humanističkih pedagoških pisaca . Najobimnije delo u to doba napisao je Mafeo Veđo (Maffeo Veggio). Delo nosi naslov: " De educatione liberorum et claris eorum moribus" (" O vaspitanju dece i njihovi, čepim običajima "). Delo govori o moralnom vaspitanju gde naglašava vrednost primera i izvanredan uticaj majke na decu, zatim se zauzima za javne škole, za naučno obrazovanje nastavnika, za uvažavanje učenikove ličnosti i razvijanja njegove samoradnje, za ukidanje telesne kazne i najzad raspravlja i o gimnastici.

8

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Znameniti pedagozi - humanisti

Francuska - Glavni predstavnik francuske humanističke pedagogije i

jedan od jeste Fransoa Rable (Francois Rabelais, 1494-1553), francuski humanist, pripovedač, lekar i monarh. Prvi je veliki francuski prozaista i jedna od najkrupnijih figura francuske renesanse. U mladosti je bio monah, (franjevac pa benediktinac). Rano je pokazao interes za antičke jezike (grčki, latinski, hebrejski), ali optužen da čita jeretičke knjige napušta manastir, studira medecinu i sprijateljuje se s istaknutim humanistima. Bio je jedan od najoštrijih i najduhovitijih kritičara i protivnika srednjovekovne sholastike, srednjovekovnog geocentrizma i srednjovekovnog vaspitnog ideala uopšte. To ne znači da je on prekinuo odnose sa religijom, ali u njegovom celokupnom shvatanju preovlađuje oduševljenje za lepotu prirode, za znanje i za akciju. Njegovo slavno delo jeste:" Gargantua i Pantagriel ". Francuski kaluđer i doktror lekarstva Fransoa Rable sastavljao je svoj duhoviti roman Gargantua i Pantagruel od 1532, kada je imao 37 godina, pa do kraja svog života. Svoju humanističku viziju čoveka u tom delu pisac je gradio na suprostavljanju svemu što je zapažao u svojoj okolini, konkretnoj stvarnosti njegove epohe. Rableu je kao izvor za delo poslužilo usmeno predanje o đžinu Gargantui i knjižica nepoznatog autora o neverovatnim dogodovštinama đžina Gargantue. Ime Pantagruela je sinonim za zlog duha koji ima vlast nad vodom u srednjovekovnim misterijama, legendama i farsama. Rable odbacuje sve što ometa slobodni razvoj čovekove aktivnosti. Pre svega potrebno je staranje o telu: gimnastika, trčanje, borenje, skakanje, plivanje, bacanje koplja, gađanje lukom i jahanje. Zatim je potrebno čoveka razviti do najviše mere u svim pravcima. Potrebno je estetsko vaspitanje (muzika), potrebno je moralno vaspitanje. Rable je nalazio da je osnova moralnog vaspitanja u religiji i u životu ispunjenom radom. Ali je čoveku pre svega potrebno obimno i temeljno vaspitanje uma. Karakteristično je da je on obrazovanje shvatio što je moguće realističnije za ono vreme. Na osnovu Rableovog opširnog opisivanja neposrednog posmatranja prirodnih pojava, možemo zaključiti da je shvatao važnost očigledne nastave. Rable je takođe zahtevao da nastava treba da bude zanimljiva i da vodi računa o sklonostima pojedinca. Isticao je pored realističkog obrazovanja i značaj klasične književnosti. Najviše je cenio grčki jezik. Rableova pedagogija se u celini ističe velikim realizmom i ona sadrži sve odlike hunanističkih pedagoga. Rable se zauzimao za moralnu zrelost duha. Poznata je njegova izreka " formirana glava više vredi nego puna ". On je zastupao da treba razvijati aktivnost deteta. Za moralno vaspitanje preporučavao je proučavanje istorije. Neke od njegovih naprednih pedagoških ideja razvili su kasnije engleski filozof Lok i Ruso.

9

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Nemačka - Najveći nemački humanista je Erazmo Roterdamski (Erasmus de Rotterdam, 1467-1536). Bio je znameniti teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma. Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je verovatno 1467. godine u Roterdamu. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Kada mu je bilo deset godina šalju ga u tada vrlo poznat koleđž u Deventeru, gde su se čuvale tradicije katoličke crkve i gde je između ostalih bilo napisano i Ugledanje na Hrista. Kada je vrlo mlad ostao bez roditelja morao je da prekine školovanje, a nekoliko godina kasnije 1487. godine Erazmo je navukao kaluđersku rizu. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogatstva književnosti Starog veka. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin, i dobija poziv od kambrijskog vladike Henrika de Berga da dođe u njegov dvor da bude sekretar. 1500. godine objavljuje prvo izdanje, čuvene zbirke " Izreke ", riznice mudrosti starog veka. Zatim 1504. godine čuvene primedbe Lorenca Vala o Novom Zavetu. Boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će prvi put postati svestan šta tačno hoće. Na Oksfordskom Univerzitetu slušaće Džona Koleta, vatrenog engleskog humanist. On i Tomas Mor najviše su uticali na Erazma. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. " Lepo je, uče humanisti, nekad vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj,savršeni izraz, u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine." I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Erazmo Roterdamsko je veliki mislilac iz doba Renesanse. Samo tako se može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji modern misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke culture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. Napisao više vaspitnih i didaktičkih dela, npr (o obrazovanju dečaka od rođenja, o vaspitanju uljudnosti i moralnosti kod dečaka, o pravilnom izgovoru latinskog i grčkog jezika, o vaspitanju prinčeva, o metodi učenja). Njegovo najvažnije delo je ipak satira " Laus stultitiae ", odnosno " Pohvala ludosti ". U tom spisu Erazmo otkriva i šiba sholastičku školu, celokupni srednjovekovni život; a naročito kritikuje primenjivanje telesne kazne i svireposti učitelja.

10

Ideje o vaspitanju u doba humanizma i renesanse

Literatura

1. Pedagogija sa didaktikom

Leon Lebnik

“Opšta istorija školstva i pedagoških ideja“, Naučna knjiga Beograd

2. http://www.wikipedia.org/

11