КОД 21ЧАСОПИС ЗА КУЛТУРУ И УМЕТНОСТ

ИздавачШабачко позориште

За издавачаЗоран Карајић

РедакцијаАлександра Саватић, архитектаДрагана Бошковић, драматург и театрологРадован Миразовић, сликар и теоретичар уметности Владимир Маричић, пијанистаНебојша Цвејић, историчар

Главни уредникЗоран Карајић

Одговорни уредникНебојша Цвејић

Дизајн корицаИвана Солдић

ЛекторСања Цвејић

Припрема за штампуНебојша Терзић

ШтампаЧивија принт

ISSN2466-3212

Тираж500

email: casopiskod21@gmail.com

ЧАСОПИС ЗА КУЛТУРУ И УМЕТНОСТГОДИНА II, БРОЈ 2

Шабац,ШАБАЧКО ПОЗОРИШТЕ

2016. година

САДРЖАЈ

ПОЗОРИШТЕНикола БјелићФилолошко-уметнички факултет Универзитет у КрагујевцуУВОД У ДРАМСКО ДЕЛО ЕРИК-ЕМАНУЕЛА ШМИТА . . . . . . . . 7Небојша ЦвејићЊЕГОШ НА СЦЕНИ(ДОБРИЛО АРАНИТОВИЋ: ЊЕГОШ И ПОЗОРИШТЕ.ПРИЛОГ БИБЛИОГРАФИЈИ (1884-2011), ШАБАЦ-БЕОГРАД 2012) . . . . . . . 22

ИСТОРИЈАРадомир Ј. ПоповићЈЕВРЕМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Добрило АранитовићЈЕДНА ШАБАЧКА ЕПИЗОДА ИЗ ЖИВОТА ВЕЛИКОГ ДРАМСКОГ ПИСЦА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

ЛИКОВНА УМЕТНОСТРадован МиразовићЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ШАПЦУ У ВРЕМЕ ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА ОБРЕНОВИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

КЊИГЕДрагослав Драган Мићић„ШАБАЦ - МАЛИ ПАРИЗ“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68

СПОМЕНАРСлавица МићићШАПАТ ШАПЦУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98Александра СаватићБУДУЋНОСТ ПРОШЛОСТИ ДВА МЕСТА У НУШИЋЕВОЈ . . . 100

ПУТОПИСЛилијана ИвановићУ ДОСЛУХУ С БОГОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107

МУЗИКАВладимир ЂурђевићFeat. Бранко Голубовић ГолубPUNK СПАРТАНЦИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120Иван ВелисављевићИСТИНИТЕ ПРИЧЕ У МАГНОВЕЊУ ДЕВЕДЕСЕТИХ . . . . . . . 141

ТРАДИЦИЈАНенад ЈовановићКОЊАРСТВО У ШАПЦУ ОД ВРЕМЕНА ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА ДО ЕЛДОРАДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151

РЕЧ УРЕДНИКА

„ ... ОНИ МИСЛЕ ДА ЈЕ ШАБАЦ ШАЛА...“1

У време оно, кад Српска револуција заврши са својим ратничким данима, књаз Милош постави брата свога Јеврема за оборкнеза Нахије шабачке.

Од марта те 1816, до марта овога сада, прође равно 200 година. Учини Јеврем многа добра за народ овдашњи и за сав народ српски.

У част његову и у спомен на то време, посвећује се број овај господар Јеврему.

По угледу на првине које су красиле доба господар Јевремово, ни овај савремени тренутак, осликан овде у поједниним сегментима, не дозвољава да тај инвентивни дух угасне: озбиљно се ради на пројекту Музеја српско-јеврејског пријатељства, првог те врсте код нас; Позориште је издавач прве публикације посвећене годишњици рођења великог Његоша; градска музичка сцена предвођена Гоблинима прва је стала у одбрану рокенрола, када је он почетком деведесетих неславно пропао...

Прошлост, садашњост и будућност, култура и уметност, театар и традиција, филозофија и историја, стварање и уздизање, сажимају се и добијају свој пун смисао и израз кроз оних неколико почетних речи: „...они мисле да је Шабац шала...“

Небојша Цвејић

1) Почетак буне против дахија у: Милорад Панић-Суреп, Филип Вишњић, живот и дело, Београд 1967, стр. 154; напомена Вука Ст. Караџића: „Кад су Србљи први пут дошли на Шабац (1804), онда (кажу да су) турске жене у Шапцу пјевале: „ ... Они мисле да је Шабац шала, А Шабац је Биограду глава ”

КОД 21 7

ПОЗОРИШТЕ

Никола Бјелић1

Филолошко-уметнички факултет Универзитет у Крагујевцу

УВОД У ДРАМСКО ДЕЛО ЕРИК-ЕМАНУЕЛА ШМИТА

Циљ овог рада је да на сажет начин при-

каже драмско стваралаштво најизвођенијег и најпревођенијег савреме-ног француског писца Ерик-Емануела Шмита, са посебним освртом на најважније теме његовог дела, као што су историја и људска судбина, интертекстуалне везе, однос филозофије и позоришта и сл. На крају смо покушали да систематизујемо драмски опус овог писца, разврста-вајући његове комаде на три циклуса, псеудоисторијски, историјски и божански.

Кључне речи: драма, филозофија, позориште, људска судбина, историја, божанско, интертекстуалност.

Филозоф, романописац, приповедач, позоришни и филмски реди-тељ, али пре и изнад свега драматург, савремени француски писац Ерик-Емануел Шмит (Éric-Emmanuel Schmitt) рођен је у месту Сент-Фоа-Ле-Лион (Sainte-Foy-lès-Lyon) у близини Лиона, у региону Рона-Алпи 28. марта 1960. године2 у породици професора физичког васпитања и успешних спортиста.3 Већ у детињству Шмит осећа велику љубав пре-ма музици и веома рано почиње да свира клавир, маштајући о томе да компоновање постане његова главна животна преокупација. Али, једног дана, када га је мајка одвела у позориште да гледа чувену драму Сирано де Бержерак (Cyrano de Bergerac) Едмона Ростана (Édmond Rostand) са

1) nibjelic@gmail.com 2) Основни подаци из Шмитове биографије преузети су са званичног ауторовог сајта: http://www.eric-emmanuel-schmitt.com/Portrait-biographie-resume.html, 20.06.2014.3) Отац му је био шампион Француске у француском боксу, а мајка шампион у брзом ходању на 80 метара. Нав. у интервјуу датом канадској телевизијској станици TV Québec, доступном на: http://www.contacttv.net/i_presentation.php?id_rubrique=23 , 20.06.2014.

UDK: 821.133.1.09-2 Шмит Е.

КОД 218

Жаном Мареом (Jean Marais) у насловној улози, након представе осмо-годишњи Шмит осећа узбуђење до суза4, о чему ће касније записати:

Те вечери када сам гледао Сирана, знао сам да су шунке које висе с пла-фона од картона. Па ипак сам знао да су то шунке. Удисао сам њихов мирис. Од тога ми је ишла вода на уста. Кад Сирано умире, плакао сам и стидео се, мислио сам да сам једини који плаче. Када се светло поново упалило, схватио сам да нас је било осам стотина који смо осетили мирис картонске шунке, осам стотина који смо плакали због Сиранове лажне смрти. Тада се родила моја љубав према позоришту. Позориште је двосмисленост, варка, дељење, братство.5

Зато, по изласку са представе, он каже мајци да жели да постане као господин са афише, а на мајчино питање да ли мисли на Жана Ма-реа, он одговара одлучно „Не!“ и каже да мисли на писца, Едмона Роста-на.6 Тако позориште постаје његова велика животна страст и он веома рано одлучује да се посвети позоришту у улози драмског писца.

Ипак, Шмит се у својој раној младости окреће филозофији, па тако уписује и са успехом завршава на престижној École normale supérieure de la rue d'Ulm у Паризу студије филозофије 1983. године, након чега се посвећује науци и брани докторат о Дидроовој филозофији насловљен Diderot et la métaphysique на Сорбони 1987. године под менторством Ни-коле Грималдија (Nicolas Grimaldi).7 У то време, он предаје филозофију у гимназији, а по одбрањеном докторату постаје доцент за филозофију на Универзитету у Шамберију у Савоји, чиме започиње његова кратка универзитетска каријера.

Будући да је, по сопственом признању, Шмит одгајен у породи-ци атеиста, али и крштен јер је тако налагао друштвени поредак, у ра-ној младости његова размишљања нису посвећена проблему постоја-ња Бога. Међутим, бавећи се проблемом постојања Бога на студијама филозофије из угла различитих филозофа и филозофских школа, Шмит полако почиње да се пита о суштини живота и могућности постојања Бога, удаљујући се од атеизма, а приближавајући се на тај начин све

4) Шмитово сведочење у емисији La Parenthèse inattendue приказаној 28. новембра 2012. на телевизији France 2. Доступно на: http://www.youtube.com/watch?v=w8QvLy-VOfZ8, 20.06.2014.5) У разговору “L’envers d’un enfant gâté” са Мишел Стувно (Michèle Stouvenot) за Le journal du dimanche. Нав. према: http://www.eric-emmanuel-schmitt.com/portrait3.html, 25.02.2009.6) Шмитово сведочење у емисији 5/7 du weekend на телевизији France inter приказаној 3. маја 2014.7) В. http://www.theses.fr/1987PA040220, 20.06.2014.

КОД 21 9

више агностичком мишљењу8, по коме није могуће поуздано утврдити да ли Бог постоји или не, будући да доказивог (са)знања о томе нема. Филозофија тако постаје његова „кичма“ која га је спасила, филозофија која „није школа истине већ слободе“, како наводи у једном интервјуу за Figaro Magazine.9

Једна мистична ноћ, као она чувена Паскалова, доноси Шмиту просветљење и усмерава га да се окрене писању. Та ноћ се догодила 4. фебруара 1989. године, приликом посете пустињи Сахари. Те кобне ноћи, у планинском масиву Хогар на југу Алжира, Шмит се изгубио и провео је ноћ сам у пустињи под звезданим небом. То искуство ће одлу-чујуће утицати на живот и рад младог професора филозофије, о чему Шмит пише у предговору своје књиге Моја Јеванђеља:

Уместо да упаднем у панику, опружен под небом које ми нуди звезде велике попут јабука, осетио сам нешто сасвим супротно страху: поверење. Током те ватрене ноћи, доживео сам мистично искуство, сусрет са транс-цендентним Богом који ме је умирио, који ме је упутио, и који ми је дао такву снагу чији извор нисам могао да будем ја сам. Ујутру, као траг, као белег, утиснута у најинтимнијем делу мене, налазила се вера. Поклон. Милост. Оду-шевљење. Могао сам да умрем са вером, или да живим са вером.

Преживео сам...Тај Бог из Сахаре, очигледно, није припадао ниједној религији. Лишен

било какве религиозне културе, ја вероватно ипак нисам могао да препознам да ли је то био Мојсијев, Исусов или Мухамедов Бог. По повратку у Европу, уро-нио сам у велике свете списе, заронио сам у мистичне песнике свих конфесија, од будисте Миларепе до Светог Јована од Крста, преко суфисте Румија, и, сваки пут, напајао сам се смислом. Међутим, једне ноћи ме је чекао други шок: прочитао сам у даху четири Јеванђеља. То је била олујна ноћ. Током неколико сати, попут плиме и осеке, био сам привлачен и одбијан, утучен или поново избачен на површину, утопљен у неразумевање а онда понет на таласима љу-бави. Исусов лик постао је моја опсесија.

Неколико година касније, одлучио сам да тој опсесији дам име: моје хри-шћанство.10

Након те мистичне пустињске ноћи, која је тема и најновијег Шми-товог романа, Ватрена ноћ (La Nuit de feu, 2015), агностичар полако уступа место хришћанском вернику, у ког се писац преобратио. Од те ноћи, он схвата да све има смисао и да, чак и ако тај смисао измиче обич-ном човеку, то не значи да га нема и да се не може пронаћи, а нарочито

8) http://www.contacttv.net/i_presentation.php?id_rubrique=23, 20.06.2014.9) Нав. према: http://www.contacttv.net/i_presentation.php?id_rubrique=23, 20.06.2014.10) Éric-Emmanuel Schmitt, Mes Évangiles, Albin Michel, Paris, 2004, 9-10.

КОД 2110

не значи да се за њим не треба трагати, чак и онда када одговора нема. У интервјуу датом Неди Валчић-Лазовић за РТС 2 2011. године, пово-дом боравка у Београду на репризи свог комада Мали брачни злочини у Народном позоришту, Шмит управо говори о својој потреби да верује, наглашавајући да он као верник не зна да ли Бог постоји, али он просто верује да постоји.11

Убрзо након тог мистичног искуства, Шмит пише свој први књи-жевни текст, драму Валоњска ноћ, која ће премијерно бити изведена и објављена 1991. године. Након великог успеха другог комада, Посети-лац (Le Visiteur) 1993. године, који ће му донети Молијерову награду за најбољег аутора, као и Молијерове награде за позоришно откриће и за најбољу представу у приватном позоришту у тој години, Шмит напушта универзитетску каријеру и посвећује се писању, најпре драма, а убрзо потом и романа и прича. 2002. године настањује се у Бриселу, а 2008. до-бија белгијско држављанство. Тренутно живи на релацији Брисел-Париз.

Шмит је веома плодан писац. Своја књижевна дела разврстава на следећи начин12:

I Драме:La Nuit de Valognes, 1991.Le Visiteur, 1993.Golden Joe, 1995.Variations énigmatiques, 1996.L'École du diable, 1996.Le Libertin, 1997.Frédérick ou Le Boulevard du crime, 1998.Hôtel des Deux Mondes, 1999.Le Bâillon, 1999.Petits crimes conjugaux, 2003.Mes Évangiles: La Nuit des Oliviers, L'Évangile selon Pilate, 2004.La Tectonique des sentiments, 2008.Kiki van Beethoven, 2010.Un homme trop facile, 2013.The Guitry's, 2013.La Trahison d'Einstein, 2014.Georges et Georges, 2014.11) Циклус Савремени светски писци. Разговор са Шмитом приказан је 17.04.2011. Више о томе: http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/21/RTS+2/803954/Savremeni+svetski+pisci%3A+E-rik-Emanuel+%C5%A0mit.html, 20.06.2014.12) Нав. према сајту: http://www.eric-emmanuel-schmitt.com/literature.cfm, 25.10.2014.

КОД 21 11

Si on recommençait, 2014.

II Le Cycle de l'invisible:Milarepa, 1997.Monsieur Ibrahim et les fleurs du Coran, 2001.Oscar et la dame rose, 2002.L'Enfant de Noé, 2004.Le Sumo qui ne pouvait pas grossir, 2009.Les dix enfants que madame Ming n'a jamais eus, 2012.

III Le bruit qui pense:Ma vie avec Mozart, 2005.Quand je pense que Beethoven est mort alors que tant de crétins vivent, 2010.

IV Есеји:Diderot ou la philosophie de la séduction, 1997.

V Романи:La Secte des égoïstes, 1994.L'Évangile selon Pilate, 2000.La Part de l'autre, 2001.Lorsque j'étais une œuvre d'art, 2002.Ulysse from Bagdad, 2008.La Femme au miroir, 2011.Les Perroquets de la place d'Arezzo, 2013.L'Élixir d'amour, 2014.Le Poison d'amour, 2014.La Nuit de feu, 2015.

VI Збирке прича и новела:Guignol aux pieds des Alpes, 2002.Odette Toulemonde et autres histoires, 2006.La Rêveuse d'Ostende, 2007.Concerto à la mémoire d'un ange, 2010.Les Deux Messieurs de Bruxelles, 2012.

VII За децу:Le Carnaval des animaux, 2014.

VIII Стрип:Les aventures de Poussin 1er, 2013.

КОД 2112

Les aventures de Poussin 1er, tome 2, 2015.

Осим наведених дела, Шмит је урадио и неколико адаптација за по-зориште, превода за оперу, сценарија за филмове и серије, а режирао је и 2 филма по својим делима (Odette Toulemonde 2007. и Oscar et la dame rose 2009. године). Такође, велики део његових наративних дела писано је у првом лицу са намером да се поставе на сцену, па их често и сам аутор наводи међу осталим позоришним комадима (Миларепа, Господин Ибрахим, Оскар и госпођа у ружичастом мантилу, Љубавни еликсир итд.). Осим књижевношћу и филмом, Шмит се активно бави и музиком, између осталог превођењем оперских либрета и свирањем клавира. Ин-тересантно је навести да је Фондација Ане Франк изабрала Шмита да уради нову адаптацију Дневника Ане Франк за позориште. Након што је урадио адаптацију 2012, а пошто ниједно позориште ком ју је понудио није било заинтересовано за извођење овог дела, Шмит је 2012. купио у Паризу позориште Рив-Гош (Théâtre Rive-Gauche), и окупио екипу глу-маца и редитеља13 са којима од тада ради праизвођења својих дела, као и дела аутора са којима осећа књижевну сродност.

Својим књижевним стваралаштвом, за које је добио велики број награда и признања у Француској и ван ње, од којих је најзначајнија свакако Велика награда Француске академије за целокупно позоришно дело 2001, Гонкурова награда за новелу 2010, избор у Белгијску краљев-ску академију француског језика и књижевности 2012, као и 2016. избор у жири за чувену Гонкурову награду, Шмит се веома брзо сместио у сам врх француске књижевности и постао изучаван у школама и на универ-зитетима широм света као један од ретких савремених класика, придо-бивши истовремено наклоност и похвале и критике и публике.

Тај Шмитов двоструки успех није тешко објаснити. Шмит себе де-финише као популарног писца, који се труди да својим делима допре до читалаца и гледалаца свих друштвених група. Темама које обрађује у својим делима, а то су основни проблеми људске егзистенције, као и начином на који их поставља, Шмит се обраћа и интелектуалцима, али и оним људима који се нису школовали, о чему неретко и сам говори:

Увек пишем мислећи на своје баке. Оне имају 92 године и никада не пропуштају ниједну моју представу. Причам им приче. За њих и за своје

13) Као што су Бруно Мецгер (Bruno Metzger), Стев Суиса (Steve Suissa), Јaн ле Кам (Yann le Cam), Дави Сарду (Davy Sardou), Франсис Истер (Francis Huster) и др. В. http://www.theatre-rive-gauche.com/theaterrivegauche.cfm, 25.10.2014.

КОД 21 13

другове са студија ја покушавам да помирим те две културе. Књижевну и популарну.14

Шмитов међународни успех је огроман. Осим што је најигранији савремени драмски писац у Француској, његове драме најизвођеније су француске драме у светским позориштима. У њима, готово по правилу, играју највећи позоришни и филмски глумци: Ален Делон (Alain Delon), Бернар Жиродо (Bernard Giraudeau), Шарлота Рамплинг (Charlotte Ram-pling), Жан-Пол Белмондо (Jean-Paul Belmondo), Франсис Истер (Fran-cis Huster), Данијела Дарије (Danielle Darrieux), Мишел Сарду (Michel Sardou), Доналд Сатерленд (Donald Sutherland), Марко Николић, Драган Николић, Војислав Брајовић, Весна Чипчић. И то са великим успехом: играјући у Шмитовим комадима, Бернар Жиродо, Франсис Истер, Мо-рис Гарел (Maurice Garrel) и Тијери Фортино (Thierry Fortineau) номино-вани су за награду Молијер за најбољег глумца, Данијела Дарије добила је награду Молијер за најбољу глумицу за улогу у монодрами Оскар и госпођа у ружичастом мантилу, у својој 86. години, док је Омар Шариф (Omar Sharif) добио награду за најбољег глумца на Филмском фестивалу у Венецији 2003. и Цезара за најбољег глумца 2004. за улогу Ибрахима у филмској адаптацији Господина Ибрахима и цветова из Курана.15

Међутим, супротно успеху који Шмитова дела добијају међу чита-лачком и позоришном публиком, као и великој пажњи стручне критике која са великим интересовањем прати његово стваралаштво, нарочито драмско, француска универзитетска критика са резервом гледа на његов огроман успех, како у Француској тако и шире. И када га помињу у сво-јим студијама, француски професори најчешће се на његово дело осврну узгред, када говоре о неком другом аутору, каткад чак и са презиром због његове огромне популарности. Патрис Павис, професор на Универзите-ту Париз VIII, помиње Шмита одређујући његове комаде као неокласич-не комаде који, „под плаштом новине преузимају доказане рецепте“16 у драмском стварању. Дакле, Павис сматра да Шмитове драме не доносе ништа ново, да се користе опробаним проседеима и да су у том смислу мање вредне у односу на неке друге савремене драме. Пависово мишље-ње је засновано, највероватније, на чињеници да се у савременој фран-цуској критици драмски текст не одваја од представе, а његова „анализа текстова“ је „наставак анализе представа“.17 Чињеница је и да Шмитове 14) У поменутом разговору “L'envers d'un enfant gâté” са Мишел Стувно. Нав. према: http://www.eric-emmanuel-schmitt.com/portrait3.html, 25.02.2009.15) В. http://www.allocine.fr/film/fichefilm_gen_cfilm=43960.html, 25.02.2009.16) Patrice Pavis, Le théâtre contemporain. Analyse des textes, de Sarraute à Vinaver, Ar-mand Colin, Paris, 2007, 14.17) Исто, 4.

КОД 2114

драме у Француској нису режирали најзначајнији редитељи и да су оне обележене јаком текстуалношћу, која изискује да оне пре свега треба да буду тумачене одвојено од сценског извођења. Ипак, Павис касније ко-ригује своје мишљење, када, говорећи о „споју класичног и авангард-ног“18 у комаду „Арт“ („Art“) Јасмине Резе (Yasmina Reza), сврстава ову ауторку упоредо са најважнијим и најиновативнијим савременим француским драматурзима, Бернар-Маријом Колтесом (Bernard-Marie Koltès), Енцом Корманом (Enzo Cormann) и Ерик-Емануелом Шмитом. Павис дакле признаје значај Шмитовог и Резиног дела, али их сврстава у „традицију интелигентног булеварског позоришта и сатире интелек-туалаца“19 којој припадају Жан Ануј (Jean Anouilh) и Франсоаз Дорен (Françoise Dorin). Нешто традиционалнији критичари, какав је Луј ван Делфт, професор на Универзитету Париз X, виде у Шмиту аутора који обећава, јер његово дело „покушава да поново да смисао мистерији“.20 Мари-Клод Ибер, професор на Универзитету у Прованси, у новом изда-њу своје познате књиге Le Théâtre, говорећи о савременој француској драматургији, помиње и Шмитово дело, смештајући га у контекст драм-ске књижевности последње деценије XX века.21

Инострана универзитетска критика много је заинтересованија за Шмитово дело и много више пише о њему, одређујући му више место, место које му заиста припада у савременој француској драмској књи-жевности. Американка Бетина Кнап, професор Хантер Колеџа, пише да је Шмитово дело „иновативно и подстиче на размишљање“ јер су теме којима се он бави „дубоке и вечне“.22 Дејвид Бредби, професор на Уни-верзитету у Лондону, у својим књигама високо оцењује Шмитово драм-ско дело, сматрајући Шмита једним од најзначајнијих савремених фран-

18) Исто, 167.19) Исто, 179.20) Louis van Delft, Le Théâtre en feu: le grand jeu du théâtre contemporain, Gunter Narr Verlag, Tübingen, 1997, 70. Нав. према: Yvonne Y. Hsieh, Éric-Emmanuel Schmitt ou la philosophie de l’ouverture, Summa publications, Birmingham, 2006, 4.21) В. Marie-Claude Hubert, Le Théâtre, Armand Colin, Paris, 2003.22) Bettina L. Knapp, „Compte rendu de Théâtre et de l’Hôtel des deux mondes d’Éric-Emmanuel Schmitt”, у: World Literature Today, 74/1, 2000. Нав. према: Y. Hsieh, Нав. дело, 5.

КОД 21 15

цуских драмских писаца.23 Осим ових, поменућемо да су се о Шмитовом делу у Србији писали и Софија Перовић24 и Никола Бјелић.25

Ову заинтересованост иностране универзитетске критике није те-шко објаснити. Наиме, Шмитови позоришни комади изводе се у Фран-цуској у приватним, а не у државним позориштима која су субвенциони-сана и која, самим тим, имају више слуха и потребе за иновативнијим, експерименталним драмским комадима који привлаче мањи број публи-ке. Након Бекетовог (Beckett), Јонесковог (Ionesco) и Женеовог (Genet) анти-позоришта, драмска дела која се не изводе у државним позоришти-ма, која примат дају тексту а не представи, нису више предмет занимања француске универзитетске критике, већ се она бави првенствено делима аутора који се све више удаљавају од текстуалног и приближавају сцен-ском, као што су Филип Мињана (Philippe Minyana), Валер Новарина (Valère Novarina), Жан-Лик Лагарс (Jean-Luc Lagarce) или Мишел Ви-навер (Michel Vinaver). У иностранству, ствари стоје сасвим другачије. Будући да нигде није тако изражена подела на приватна и државна по-зоришта, Шмитови комади се ван Француске веома често играју у нај-значајнијим државним позориштима.26 Други разлог може бити и велика популарност овог писца, која се огледа у бројним извођењима његових драма и огромној продаји његових књига које неретко достижу преко пола милиона продатих примерака. То је разлог због ког се често сматра да су његови комади лаки, при чему му се замера на коришћењу тради-

23) В. David Bradby, Théâtre en France de 1968 à 2000, Honore Champion, 2007, као и: David Bradby et Annie Sparks, Mise en scène: French Theatre Now, Methuen Drama, London, 1997.24) Sofija Perović, „L’Espace théâtral dans Huis clos de Jean¬Paul Sartre et dans Le Visiteur d’Éric-Emmanuel Schmitt“, у: Les Études françaises aujourd’hui: La représantation de l’espace dans les littératures française et francophone, sous la direction de Jelena Novaković, Faculté de Philologie, Association de coopération culturelle Serbie–France, Belgrade, 2012, 137-146.25) 1. Nikola Bjelić, “Transformation du mythe de Don Juan dans La Nuit de Valognes d’Éric-Emmanuel Schmitt”, у: Филолошки преглед, год. 36, бр. 2, уредник Јелена Нова-ковић, Филолошки факултет, Београд, 2009, 83-89; 2. Nikola Bjelić, “La condition humaine dans Oscar et la dame rose d’Éric-Emmanuel Schmitt”, у: Филолошки преглед, год. 37, бр. 2, уредник Јелена Новаковић, Филолошки факултет, Београд, 2010, 227-234; 3. Никола Бјелић, „Ко је непознати посетилац? Бог у драми Посетилац Ерик-Емануела Шмита“, у: Филолошки преглед, год. 41, бр. 1, уредник проф. др Јелена Новаковић, Филолошки факултет, Београд, 2014, 85-100.26) Валоњску ноћ, на пример, играло је Краљевско Шекспирово Друштво (Royal Shakespeare Company) у Стратфорду-на-Ејвону. Загонетне варијације и Мали брачни злочини играју се на сцени Народног позоришта у Београду, Посетилац у Атељеу 212, Фредерик или булевар злочина и Оскар и мама Роз у Београдском драмском позоришту, Либертен у Народном позоришту у Нишу, а Тектоника осећања у Шабачком позоришту.

КОД 2116

ционалне форме, док се његова привидна, а веома сложена једностав-ност, коју је веома тешко постићи, погрешно поистовећује са лакоћом. Због његовог драмског проседеа, врло често га сматрају „булаварским“ писцем, што у Француској има негативну конотацију, а са чим се ми ни-како не бисмо сложили.

Шмитово позориште није булеварско. Његове драме су филозоф-ске, јер у свакој од њих он поставља одређени филозофски проблем, а основни проблем који се поставља јесте питање „људске судбине“, одн. положаја човека у свету, оно што Французи означавају појмом „la condition humaine“, чиме су се бавили велики писци од Паскала па све до Малроа, Бернаноса, Сартра и Камија. Али, док су они покушавали да дају одговор, Шмит се задовољава постављањем питања, јер, пошто је живот сложен, једноставних и јединствених одговора нема. „Ја више волим да затамњујем мистерије, него да их решавам“27, каже он у пред-говору књизи Моја Јеванђеља. Шмит је ближи Паскалу и Кјеркегору него Сартру. „Тамо где Сартр види апсурд, ја видим мистерију, тајну која ми измиче“, каже Шмит. За разлику од Сартра, који је атеистички егзи-стенцијалиста, Шмит за себе каже да је „верујући егзистенцијалиста“. За њега, „Бог је онај минимум који је присутан у сваком човеку у облику питања. Потреба за одговором не сме да учини да заборавимо на посто-јање питања. Наш одговор је само један међу одговорима, не и истина“, каже Шмит. Шмит је у том погледу оптимиста. „Ја сам писац наде у јед-ном свету лишеном наде“28, закључује он.

Своја питања о људској судбини Шмит увек смешта у одређени историјски контекст. Зато су главни ликови његових дела често историј-ске личности. Али он те историјске личности приказује у новом светлу, стављајући их у нови контекст у својим драмама. Он као хуманиста по-ново отвара врата која је историја затворила, дајући својим личностима нове црте које оне у реалном животу нису имале, али које су могле по-седовати.29

27) Éric-Emmanuel Schmitt, Mes Évangiles, 7.28) У интервјуу “L'optimiste volontaire” датом 2005. Мелани Карпантје (Mélanie Carpentier) и Томи Јадану (Thomas Yadan). Доступно на: http://evene.lefigaro.fr/livres/actualite/interview-d-eric-emmanuel-schmitt-170.php, 25.02.2009.29) Ова два елемента, историја и људска судбина, који су најважнији елементи Шмито-вог књижевног стваралаштва, а пре свега драмског, представљају окосницу наше док-торске дисертације Историја и људска судбина у драмском стваралаштву Ерик-Еману-ела Шмита одбрањене у јулу 2015. на Филолошком факултету у Београду. То је прва докторска дисертација у свету у целини посвећена драмском опусу овог писца.

КОД 21 17

Шмит је најпревођенији и у свету најигранији савремени францу-ски драмски писац.30 Ипак, осим чланака и есеја, који се баве појединим цртама Шмитовог дела, како драмског тако и романсијерског, до сада није било књига и студија које су у целости посвећене његовом драм-ском стваралаштву. Шмитовом целокупном делу посвећене су две књи-ге. Прва је књига Мишела Мејеа (Michel Meyer), професора филозофије на Универзитету у Бриселу и Универзитету у Монсу, насловљена Éric-Emmanuel Schmitt ou les identités bouleversées (Paris, Albin Michel, 2004).31 Меје се у тој књизи бави основним темама и идејама целокупног Шми-товог опуса, разврставајући га на три велика циклуса: 1. Циклус видљи-вог (у који уврштава комаде La Nuit de Valognes, Le Visiteur и Le Libertin), 2. Циклус невидљивог (у који уврштава комад Hôtel des Deux Mondes, новеле Milarepa, M. Ibrahim et les fleurs du Coran, Oscar et la dame rose, L'Enfant de Noé, као и кратку једночинку L'École du diable) и 3. Циклус хуманог и нехуманог (у који уврштава комаде Golden Joe, Les Variations énigmatiques и Petits crimes conjugaux и романе Lorsque j’étais une œuvre d’art, La Part de l’autre и L’Évangile selon Pilatе). Међутим, Меје се не бави Шмитовим приказивањем историјских личности у новом контек-сту, нити подвлачи разлику која се у Шмитовим комадима може уочити између историјских и фиктивних, псеудоисторијских личности, већ ука-зује пре свега на трагање Шмитових личности за сопственим иденти-тетом. Осим тога, он се бави и Шмитовим романсијерским делом, мада ни сви романи које је до тада Шмит објавио нису обухваћени његовом студијом (нпр. La secte des égoïstes), док уопште не разматра неке важне Шмитове позоришне комаде (као што је Frédérick ou Le Boulevard du crime).

Друга књига посвећена Шмитовом делу је студија Ивон Хси (Yvonne Y. Hsieh), професорке француске књижевности на Универзи-тету у Викторији у Канади, под називом Éric-Emmanuel Schmitt ou la philosophie de l'ouverture (Summa publications, Birmingham, 2006). Књига 30) У анкети француског часописа Lire Шмитов роман-монодрама Оскар и госпођа у ружичастом мантилу је, заједно са Библијом, Малим принцем и Три мускетара, увр-штен у дела која су променила живот читалаца-учесника анкете. Оскар и госпођа у ружичастом мантилу је једино дело ван енглеског говорног подручја које се нашло међу 15 најчитанијих књига на њујорк-тајмсовој листи бестселера. Детаљније о томе у Шмитовом интервјуу за TV Québec: http://www.contacttv.net/i_presentation.php?id_rubrique=23, 23.04.2009, као и на званичном сајту аутора, на ком су наведени тиражи његових књига и статистика продаје и извођења: http://www.eric-emmanuel-schmitt.com/Portrait-statistiques.html, 10.12.2014.31) Занимљиво је напоменути да је Меје објавио и књигу о комичном и трагичном, за коју је препоруку написао управо Шмит: Michel Meyer, Le comique et le tragique, PUF/Quadrige, Paris, 2007.

КОД 2118

се састоји од четири поглавља, у којима ауторка, хронолошким редом, детаљно анализира пишчево дело настало између 1991. и 2004, најпре драме, па Циклус невидљивог и најзад романе, извлачећи у завршном по-глављу његову филозофију. Кроз анализу дела, она се бави Шмитовим односом са другим писцима, интертекстуалношћу, тематско-формалним поређењем Шмитових различитих дела, његовим опсесивним темама (зло, вера, сумња, љубав, секс, пријатељство, слобода, итд.), на основу чега закључује да је Шмит развио сопствену „филозофију отворености“ која „објашњава његов избор тема и жанрова, као и његову списатељску 'етику'“.32

Шмитово драмско дело обележено је изразитом интертекстуално-шћу. Већ је Женет у студији Палимпсести (Gérard Genette, Palimpsestes, 1982) разликовао два типа интертекстуалности. Први тип представља однос коприсуства два текста, који означава да је текст А присутан у тексту Б, што је у ствари интертекстуалност. Други тип представља од-нос деривације, који означава да је текст А преузет и трансформисан у тексту Б, што је у ствари хипертекстуалност.

Првом типу припадају цитат, референца, алузија, плагијат, јер код свих њих постоји „присуство неког претходног текста у новом тексту“.33

Другом типу припадају пастиш, пародија и травестија, јер у њима дола-зи до трансформације претходног текста, било путем мењања (у пароди-ји) или помоћу имитације (у пастишу). Интертекстуалност може, дакле, бити експлицитна и имплицитна, видљива и скривена. Сви ови типови интертекстуалних веза присутни су у Шмитовом драмском делу, које обилује референцама од Библије, Курана, Талмуда, па све до Молијера, Тирса, Паскала, Шекспира, Карнеа/Превера, Сартра, Олбија, Шефера, Фриша, Бодлера, Гитрија, Фејдоа, Расина, Ла Фонтена, Дидроа, Фројда, Моцарта, Бетовена, да поменемо само неке.

Његово позоришно дело могли бисмо разврстати на три велика ци-клуса, који се баве псеудоисторијским, историјским и божанским. Први циклус, псеудоисторијски, груписао би комаде који се баве измишље-ним, фиктивним и митским, личностима смештеним у одређени историј-ски контекст, а то су: Загонетне варијације (Les Variations énigmatiques), чији је главни лик писац–нобеловац Абел Знорко, Валоњска ноћ (La Nuit de Valognes), чији је главни лик Дон Жуан, Прелак човек (Un homme trop facile), чији је главни лик глумац који тумачи лик Молијеровог мизантро-па Алцеста (који му пред премјеру долази у посету), као и у драме Голден

32) Yvonne Y. Hsieh, Éric-Emmanuel Schmitt ou la philosophie de l’ouverture, Summa publications, Birmingham, 2006, 6.33) Tiphaine Samoyault, L'intertextualité, Armand Colin, Paris, 2005, 34.

КОД 21 19

Џо (Golden Joe), којa говори о фиктивном краљу лондонске берзе, иначе једини Шмитов песимистични комад, Мали брачни злочини (Petits crimes conjugaux), која је посвећена проблему брачне љубави, одн. могућности трајања љубави, Тектоника осећања (La Tectonique des sentiments), која се бави осећањима, и А да опет почнемо (Si on recommençait), која гово-ри о проблему времена и меморије.

Други циклус, историјски, обухвата комаде који се баве стварним историјским личностима: Посетилац (Le Visiteur), чији је главни лик отац психоанализе Сигмунд Фројд, Либертен (Le Libertin), чији је глав-ни лик филозоф Дени Дидро, Фредерик или Булевар злочина (Frédérick ou Le Boulevard du crime), чији је главни лик један од највећих глумаца 19. века Фредерик Леметр, Гитријеви (The Guitry's), чији је главни лик драмски писац прве половине XX века Саша Гитри (Sasha Guitry), Ајнп-тајнова издаја (La Trahison d'Einstein), који приказује творца теорије ре-лативности Алберта Ајнштајна, Кики ван Бетовен (Kiki van Beethoven), посвећен Бетовену, као и Жорж и Жорж (Georges et Georges), у ком је главни лик највећи француски писац водвиља Жорж Фејдо (Georges Faydeau).

У трећем циклусу, божанском, биле би драме које се баве улогом Бога и божанског у одређивању положаја и судбине човека у свету, а то су: Хотел између два света (Hôtel des Deux mondes), у којој Шмит го-вори о једном од кључних питања људске егзистенције, а то је проблем смрти, комади Ноћ на Маслиновој гори (La Nuit des Oliviers) и Јеванђеље по Пилату (L'Évangile selon Pilate) (обједињени у Мојим Јеванђељима – Mes Évangiles), који се баве Христовим ликом и делом и првим данима хришћанства, али и кратки комад Ђавоља школа (L'École du diable), који се бави проблемом порекла зла у свету, чији је творац антипод Бога, ђаво.

Шмит је свестран писац, али је ипак, по сопственом признању, пре свега „орални“ писац, односно писац који верује у снагу и моћ изговоре-не речи. Мада је филозоф по образовању, он предност даје драмској фор-ми, јер сматра да филозофија тежи да објасни свет, док позориште тежи да га представи и прикаже. Мешајући једно и друго, Шмит покушава да на драмски начин промишља људску судбину, да у та промишљања унесе интимност својих питања, да изрази своју пометеност као и своју наду, са хумором и лакоћом који показују парадокс наше судбине. Шми-тов успех је у томе што се показало да његово интимно позориште одго-вара на питања великог броја наших савременика и нашој жељи да изно-ва будемо очарани животом. То чини Шмита једним од најзанимљивијих савремених писаца, те не чуди што је он најпревођенији и најизвођенији

КОД 2120

европски драмски писац и једини писац ван енглеског говорног подручја који се нашао на њујорк-тајмсовој листи најчитанијих писаца данашњи-це. А то, свакако, није мало.

БИБЛИОГРАФИЈА

BJELIĆ, Nikola, “Transformation du mythe de Don Juan dans La Nuit de Valognes d’Éric-Emmanuel Schmitt”, у: Филолошки преглед, год. 36, бр. 2, уред-ник Јелена Новаковић, Филолошки факултет, Београд, 2009, 83-89.

BJELIĆ, Nikola, “La condition humaine dans Oscar et la dame rose d’Éric-Emmanuel Schmitt”, у: Филолошки преглед, год. 37, бр. 2, уредник Јелена Нова-ковић, Филолошки факултет, Београд, 2010, 227-234.

БЈЕЛИЋ, Никола, „Ко је непознати посетилац? Бог у драми Посетилац Ерик-Емануела Шмита“, у: Филолошки преглед, год. 41, бр. 1, уредник проф. др Јелена Новаковић, Филолошки факултет, Београд, 2014, 85-100.

БЈЕЛИЋ, Никола, Историја и људска судбина у драмском стварала-штву Ерик-Емануела Шмита, Филолошки факултет, Београд, 2014, докторска дисертација.

BRADBY, David, SPARKS, Annie, Mise en scène: French Theatre Now, Methuen Drama, London, 1997.

BRADBY, David, Théâtre en France de 1968 à 2000, Honoré Champion, Paris, 2007.

CARPENTIER, Mélanie, YADAN Thomas, „L'optimiste volontaire“, inter-view avec Éric-Emmanuel Schmitt. Доступно на: http://evene.lefigaro.fr/livres/ac-tualite/interview-d-eric-emmanuel-schmitt-170.php.

HSIEH, Yvonne Y., Éric-Emmanuel Schmitt ou la philosophie de l'ouverture, Summa Publications inc, Birmingham, 2006.

HUBERT, Marie-Claude, Le Théâtre, Armand Colin, Paris, 1989 (nouvelle édition 2003).

MEYER, Michel, Éric-Emmanuel Schmitt ou les identités bouleversées, Pa-ris, Albin Michel, 2004.

PAVIS, Patrice, Le théâtre contemporain. Analyse des textes, de Sarraute à Vinaver, Armand Colin, Paris, 2007.

PEROVIĆ, Sofija, „L’Espace théâtral dans Huis clos de Jean-Paul Sartre et dans Le Visiteur d’Éric-Emmanuel Schmitt“, у: Les Études françaises aujourd’hui: La représantation de l’espace dans les littératures française et francophone, sous la direction de Jelena Novaković, Faculté de Philologie, Association de coopération culturelle Serbie–France, Belgrade, 2012, 137-146.

SAMOYAULT, Tiphaine, L'intertextualité, Armand Colin, Paris, 2005.SCHMITT, Éric-Emmanuel, Mes Évangiles, Albin Michel, Paris, 2004.STOUVENOT, Michèle, „L'envers d'un enfant gâté”, interview avec Éric-Em-

manuel Schmitt, у: Le journal du dimanche. Доступно на: http://www.eric-emma-nuel-schmitt.com/portrait3.html.

http://www.eric-emmanuel-schmitt.com/

КОД 21 21

http://www.theatre-rive-gauche.com/ http://www.contacttv.net/i_presentation.php?id_rubrique=23 http://www.youtube.com/watch?v=w8QvLyVOfZ8http://www.theses.fr/1987PA040220http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/21/RTS+2/803954/Savremeni+svetski+pis-

ci%3A+Erik-Emanuel+%C5%A0mit.htmlhttp://www.allocine.fr/film/fichefilm_gen_cfilm=43960.html,http://evene.lefigaro.fr/livres/actualite/interview-d-eric-emmanuel-sch-

mitt-170.php

Nikola BjelićFaculté des lettres et des arts Université de Kragujevac

L’INTRODUCTION À L’ŒUVRE DRAMATIQUE D’ÉRIC-EMMANUEL SCHMITT

Résumé

Dans cet article on se propose de résumer l’œuvre dramatique de l’écrivain fran-çais contemporain le plus joué et le plus traduit Éric-Emmanuel Schmitt (1960), et de souligner en particulier ses thèmes les plus importants, comme par exemple l'histoire et la condition humaine, les relations intertextuelles, la relation entre la philosophie et le théâtre etc. À la fin, nous avons essayé de systématiser les pièces de cet écrivain, en les divisant en trois cycles : pseudo-historique, historique et le cycle du divin.

Mots-clés : drame, philosophie, théâtre, condition humaine, histoire, divin, intertextualité.

Биографија

Никола Бјелић (1976), студије француског језика и књижевности завршио на Филолошком факултету у Београду, где је и магистрирао ра-дом о поезији Шарла Бодлера и Симе Пандуровића. На истом факултету урадио и докторску дисертацију о драмском стваралаштву Ерик-Еману-ела Шмита. Од 2003. предаје на Катедри за романистику Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Члан је УО Друштва за културну сарадњу Србија-Француска. Учествовао на већем броју међународних и националних научних конференција. Објавио више научних и стручних чланака из француске, српске и компаративне књижевности, театроло-гије и теорије превођења. Бави се и превођењем, пре свега поезије и драме, са француског, руског, али и шпанског и пољског језика. Објавио књигу По Вароши поваљана трава. Лирске народне песме и баладе но-воварошког краја (2014).

КОД 2122

Небојша Цвејић

ЊЕГОШ НА СЦЕНИ

(Добрило Аранитовић: Његош и позориште.Прилог библиографији (1884-2011), Шабац-Београд 2012)

Пре осамнаест деценија, године 1831. млади, осамнаестогодишњи Раде Томов постао је владар Црне Горе. На престолу српске Спарте про-вео је, као духовни и световни владар, двадесет година. И поред кратког земаљског биствовања, и поред болести и претешког бремена народних невоља које му ни једног тренутка нису давале мира, Петар II Петровић Његош оставио је ванвременско књижевно дело, преселио се „у весело царство српске поезије“, на челном, незамењивом месту. Године 2013. навршило се пуна два века од његовог рођења.

Један наш суграђанин, марљиви културни трудбеник, дуги низ го-дина прикупљао је библиографску грађу о Владици Раду, која на свој на-чин говори о величини, распону и рецепцији његовог дела од првог по-мена његовог имена до данас. Из те грађе, која је већ премашила цифру од двадесет хиљада јединица, обликована је као засебно издање књига Његош и позориште која се, на измаку 2012. године, обрела у рукама корисника. Тиме је изборила заслужено прво место као прво засебно штампано дело у нас посвећено овом јубилеју.

Шабачко позориште (у суиздаваштву са Књижевно издавачком задругом Алтера из Београда), препознало је неопходност да се објави ова вредна грађа и, захваљујући ангажовању првог човека овог театра Зорана Карајића, она је већ уградила себе у историју позоришне културе Србије и Црне Горе.

Библиографија Његош и позориште. Прилог библиографији (1884-2011), садржи, како аутор у Уводној напомени каже, „радове настајале током претходних тринаест деценија, а третирају проблематику сцен-ских и драматуршких елемената Његошевих дела, могућности и тешко-ће њиховог извођења на позорници, податке о њиховим драматуршким обрадама из пера различитих аутора, као и о њиховим постављањима на сцену код нас и у свету“. Публикација обухвата ону грађу до које је аутор успео да допре: почев од ситних вести и бележака о припреми сценских

UDK: 016:929 Петровић Његош П. II(049.32)016:792.091(049.32)

821.163.41-2:792.091(049.32)

КОД 21 23

извођења Његошевих дела и дела о Његошу, преко студија, чланака, при-каза и оцена тих извођења, написа о учешћима на позоришним фестива-лима и гостовањима у нашој земљи и свету. Притом, истоветно су тре-тиране активности и професионалних позоришта и аматерских душтава, као и позоришних група и ђачких секција уколико су о њима сачувани писмени трагови.

Ова, деведесета по реду монографска публикација Добрила Ара-нитовића, сабрала је у својих 919 јединица, попис свих доступних штам-паних радова којима је предмет, како аутор рече „оно што би се могло обухватити појмом Његош на сцени“, а који су објављивани у листови-ма, часописима, посебним издањима, зборницима радова итд. Пописане јединице поређане су хронолошким редом, почев од 1884. године. Те године, у Бечу је први пут Горски вијенац јавно представљен. Приказ изведбе, из пера Маре Стратимировић, дао је бечки лист Tribuna. Ко-ментар тог чланка, аутора Јована Павловића, који је објавила цетињска Црногорка, прва је библиографска јединица којом почиње библиографи-ја. Уз ово треба додати податак који Алојз Ујес, редовни професор Фа-култета драмских уметности у пензији, наводи у Предговору, да је прво извођење било још за Његошевог живота, 1851. године у Рисну. Молба рисанских интелектуалаца да се комад јавно изведе није уважена, те је тајно, представа била одиграна у кући богатих Ћатовића.

Највећи број овде пописаних јединица пропраћен је адекватним анотацијама. Бројне и незаобилазне оне нам пружају мноштво разновр-сних информација и, што је још важније, имена многобројних делатника различитих знања, интересовања и опредељења у уметничком, култур-ном и научном миљеу, који су се, у већој или мањој мери, бавили овим аспектом Његошевог стваралаштва.

Регистри, ти драгоцени инструменти који омогућавају лакше сна-лажење међу библиографским јединицама, овде су разврстани у чети-ри категорије: 1. Његошева дела на сцени; 2. Драмска дела о Његошу и драмска дела о Његошу на сцени; 3. Места извођења Његошевих дела и дела о Њргошу и 4. Регистар имена.

Никако није случајност то што је баш Добрило Аранитовић, нај-значајнији и најплоднији библиограф балканских простора, сачинио целовиту библиографију радова о Његошу. Знајући га као неуморног истраживача чији жар не јењава, филозофа и естетичара, преводиоца, приређивача, културолога, стручњака највишег ранга који се такође бави и етнологијом, књижевном историјом и критиком и лексикографијом, а који је потомак истих оних простора који су изнедрили и Његоша, било

КОД 2124

је природно и за очекивати да ће управо он славу Његошеву преточити у библиографију. Надамо се да је ова библиографија само увертира у по-јаву целовите библиографије, што може само да служи на част и њему и средини у којој живи и ствара. Познати његошолог, академик Радомир В. Ивановић, преопоручујући књигу за штампу, поред осталог, наглашава: „ Аранитовић је као ретко ко у области библиотекарства, библиографије и лексикологије – успео да оствари несвакидаше значајан опус који ће, након што буде у целости објављен, попунити бројне и многоврсне пра-знине у нашој културној и научној баштини, а нарочито његошологији“.

Биографија

Небојша Цвејић (Шабац, 1970), историчар и библиоте-кар. Аутор више библиографија, радова из области библио-текарства и историје, рецензија и приказа, објављених у до-маћим часописима и публикацијама.

КОД 21 25

КОД 2126

ИСТОРИЈА

КОД 21 27

Радомир Ј. Поповић

ЈЕВРЕМ

Трагичан је био животни пут Јеврема Об-реновића, као што је велом трагике била оба-вијена судбина династије Обреновић. Његов лични, али и династички усуд наследили су потомци, српски владари, унук Милан и пра-унук Александар, са којим се угасила лоза Об-реновића. Јевремов живот протекао је у сенци

старијег и утицајнијег брата Милоша. Уживао је у власти од брата датој, покушавао да пронађе свој лични и политички пут, да би доживео пад који је био стромоглавији од успона. Потом следи кајање, странствовање и напокон смрт у туђини.

О Јеврему Обреновићу савременици и историчари писали су разли-чито. Савременици, углавном лично, са симпатијом, разумевањем или индигнацијом. Историчари објективно и с обиљем чињеница из његовог живота. У први план је истицано његово залагање за напредак просвете и културе, нарочито у Шапцу, где је око себе свијао круг учених људи. Нико, међутим, није успевао да проникне у танане унутрашње пориве који су га водили кроз живот и о којима се, ево двеста година од њего-вог активног укључивања у јавне послове Србије, може судити само на основу његових дела. Јер Јевремова преписка, некада чувана у Државној архиви Краљевине Србије, уништена је у вихору Првог светског рата. Заслуге династије Обреновић омаловажаване су од супарничке дина-стије, а касније и од идеолошки искључивог и према српској традицији непријатељског режима. Ипак, преостали писани и материјални остаци довољни су да о Јеврему Обреновићу, као личности и политичару, раз-мишљамо, оцењујемо и судимо.

У односу између млађег брата Јеврема и старијег Милоша има не-чег архетипског. „Откако је света и века постоје, и непрестано се поно-во ређају и обнављају у свету – два брата супарника. Један је од њих старији, мудрији, јачи, ближи свету и стварном животу и свему оном што већину људи везује и покреће, човек ком све полази за руком, који у сваком часу зна шта треба а шта не треба учинити, шта се може а шта не може тражити од других и од себе. Други је сушта противност њего-ва. Човек кратка века, зле среће и погрешног првог корака, човек чије

UDK:32:929 Обреновић Ј.ИСТОРИЈА

КОД 2128

тежње стално иду мимо оно што треба и изнад оног што се може“ (Иво Андрић, Проклета авлија).

Имајући у виду оскудне податке о Јевремовом животу до 1813. године и нешто садржајније чињенице о Милошевом успону за време Првог српског устанка, видимо да је тада Јеврему у кући Обреновића био одређен пут. Док је Милошев, Јованов и Јевремов полубрат и зашти-тиник Милан Обреновић „господовао“, Милош „војводовао“, Јеврем се описмењавао. Он је као младић од 16-17 година, дакле 1806/7. године „књигу учио“ у кући Николе Милићевића Луњевице, а учитељ му је био Михаило Ресничанин. У пословним односима Обреновића и Луњевица, земљака и трговачких компањона, треба тражити почетак везе између Јеврема и Шапца. Наиме, трговци стоком из Рудничке нахије пре Првог српског устанка извозили су стоку у Аустрију преко шабачке скеле. На-знака њихових трговачких активности видљива је у Протоколу шабач-ког магистрата, том ванредно важном историјском извору за раздобље од 1808. до 1812. године, у којем су поменути руднички трговци, али и Јован Обреновић. Јевремово описмењавање у дому Луњевица, дакле, треба посматрати у контексту даљег развоја породичног посла. Јеврем се школује у младићком добу, али и у време када се у тек ослобођеној Србији отварају школе, ангажују приватни учитељи, чега није било у младости његове старије браће. Узајамна веза Обреновића и Луњевица може се пратити кроз читав 19. век: од Јевремовог боравка у шабачком конаку Луњевица (1816-1824) до Мајског преврата 1903. године, када су трагично настрадали Јевремов праунук Александар и Николина унука Драга.

Премда елементарна, Јевремова писменост постала је она међа која га је одвајала од браће Милоша и Јована. Колико је била дубока разлика између описмењеног Јеврема и неписменог Милоша најбоље се видело у васпитавању деце. Док се Милош крајње небрижљиво односио према школовању својих синова, кнежевића Милана и Михаила, који су у детињству били под снажним утицајем неотесаних кнежевих момака и слугу, дотле се Јеврем старао да својој деци пружи најбоље образовање.

Уместо сабље и кубуре с којима је Милош тако успешно руковао у Првом и Другом српском устанку и захваљујући којима је стекао славу, Јеврем се није истакао на бојном пољу. У време слома Првог српског устанка требало је да брани ужичку тврђаву са војводом Алексом По-повићем, али су се браниоци разбежали којекуда, а он, кући, у Рудничку нахију. Уочи Другог српског устанка, када је имао двадесет пет година, није потенцијални устаник и ратник, већ трговац. Брат Милош га је по-

КОД 21 29

слао на остружничку скелу с џелепом волова како би њиховом продајом прибавио новац за куповину оружја и муниције. Турци су Јеврема ухап-сили и затворили у мемљиви и влажни затвор у кулу Небојша у којој је тамновао до јесени 1815. године. Уместо проливене крви, Јеврем је у устаницима на олтар отаџбине положио здравље које му је отада било трајно нарушено.

У сагледавању Јевремовог јавног ангажмана и позиционирања у хијерахији моћи очигледно је да је његов управитељски и политички положај у потпуности зависио од воље старијег брата, кнеза Милоша. У годинама после завршетка Другог српског устанка против „књаза серб-скаго“ ређале су се буне, завере, оспоравање предводништва и оптужбе за сарадњу са Турцима. Управо тада кнез Милош се сурово обрачунао са свима онима коју су доводили у питање његову владарску позици-ју: са архимандритом Мелентијем Никшићем, Петром Николајевићем Молером, кнезом Симом Марковићем, некадашњим фрајкорским капе-таном Радичем Петровићем, а врхунац је било Карађорђево убиство у лето 1817. године. Сви кнезови, бивше војводе и буљукбаше на чију је лојалност Милош барем и посумњао, а некмоли се уверио, били би у најбољем случају смењени, као што се у лето 1816. десило с оборкне-зом Кнежине Мачве, Симом Катићем Прекодринцем. Милош је посто-јећу турску административну поделу Београдског пашалука прилагодио сопственим владарским потребама (на дванаест нахија простирала се његова власт до 1832/33.). Столовао је у средишту земље, далеко од Ту-рака, најпре у Рудничкој нахији потом у Крагујевцу, док је у Београду, најважнијој вароши пашалука, имао своје представнике који су комуни-цирали са пашом. Крила његове власти била су браћа: Јеврем на северо-западу и Јован (старешина Пожаревачке нахије) на североистоку земље. Јеврем је 1816. постављен за оборкнеза Шабачке нахије, а 1819. године придодата му је на управу Ваљевска нахија. Постављајући га на ту ду-жност Милош му је уручио „наставленије“ у којем је истицао његову „решеност“, „приврженост“, „способност“ и уверење да ће Ваљевску као што је Шабачку нахију „у равни добри порјадок“ поставити. Тако је брат Јеврем постао привилеговани вазал свог брата и владара Мило-ша. Поред тога, Јевремовим постављењем умањиван је утицај тадашњих истакнутих народних старешина у Шабачкој и Ваљевској нахији кнеза Илије из Грушића и проте Матије из Бранковине, а власт је на тај начин централизована. Јеврему је и касније, до политичког разлаза, Милош до-дељивао привилеговану управу, почасти и титуле. Јеврем је у новембру 1831. постављен за губернатора београдске вароши и нахије. У Србији

КОД 2130

деветнаестог века нико више није понео ту звучну руску титулу. Према Милошевом наређењу сви органи власти у Вароши београдској и Бео-градској нахији (полицијски, судски и „економически“) стављени су под непосредну Јевремову власт. Врхунац милости и поверења Милош је ис-казао 1835. када је брату Јеврему најпре доделио чин генерал-мајора, а потом га овластио за свог заступника у земљи за време посете Царигра-ду (јул-новембар 1835).

Чини се да је представа о Јеврему као просвећеном провинцијском намеснику засенила његову стварну старешинску улогу, улогу човека који се бескомпромисно обрачунавао с политичким противницима зарад очувања режима. Симбол његове изузетне власти била је сабља коју су једино кнежева браћа могли јавно да носе. За време Ђакове буне 1825. та почаст, због заслуга у гушењу побуне, додељена је Томи Вучићу Пе-ришићу. Јеврем је био задужен да убира порез, харач, спроводи кулук и сузбија хајдучију (нарочито у првим годинама после Другог српског устанка). Полуга његове власти у Шабачкој нахији био је сурови кне-жински старешина Мачве и Поцерине Марко Штитарац, чија је бести-јалност ушла у народно предање. Јеврем је активно учествовао у гушењу буна које су против Милошевог самовлашћа и тешког економског стања покретане у трећој деценији 19. века: Абдулиној (1821), Ђаковој (1825) и Чарапићевој (1826) буни. У Ђаковој буни која је у јануару и фебруару 1825. захватила Смедеревску и Пожаревачку нахију народна војска из Шабачке и Ваљевске нахије под Јевремовом командом, понашала се по-пут турских тефтиша. Јеврем је „судио“ Ђаку и осталим ухваћеним уче-сницима буне. Један мемоарист наводи да је Јеврем био толико киван на житеље Пожаревца да је хтео да својој војсци дозволи пљачку вароши, у чему га је спречио брат Јован. Исту одлучност у обрачуну са побуњени-цима Јеврем је исказао у гушењу Чарапићеве буне. Дакле, суровост, тако својствена људима тога доба, није била страна Јеврему.

У спровођењу власти Јеврем је без сумње имао више слободе у односу на остале старешине у Србији. Међутим, у аутократском си-стему владавине какав је успоставио кнез Милош, мало је, ипак, било могућности за вођење аутономне политике, каква се приписује Јеврему у Шабачкој и Ваљевској нахији. Пре ће бити да је Јеврем, као кнежев брат ревносније од других спроводио наредбе. На пример, Јеврему се приписује ушоравање мачванских села. У изворима постоје подаци који наводе да закључак да је тим процесом руководио кнез Милош који је још у пролеће 1820. године наредио „да се сваки у село из шуме дигне“. Кнез је путописцу Пирху 1829. године казивао да намерава, чим наступи

КОД 21 31

сигурније време да нареди „да сељаци станују у селим сашореним“. То, сигурније, време настало је 1830. године када је Србија постала ауто-номна провинција Османског царства. Јеврем је из Шапца априла 1830. писао Милошу да је „по милистивјејшем налогу Вашего Сијатељства“ сазвао скупштину Нахије шабачке на којој је народним представницима наредио „да у шор излазе“. Недељу дана касније Јеврем је извештавао Милоша да се „од шорења пак није се ни престајало, а сад пак опет сам пооштрио да неотложно у шорове излазе“. Упркос малом броју писаних трагова о ушоровању мачванских села, у целом том послу било је мање добровољности, а више репресије.

Власт је Јеврему, као већини у Милошевој служби, омогућила да стекне богатство. Њему, као кнежевом брату, веће од других. Јеврем је трговац стоком, Јеврем задржава код себе разлику од прикупљеног поре-за и суме коју је дужан да преда у кнежеву/народну касу; Јеврем користи народ као кулучаре на свом имању; Јеврем је од 1829. закупац шабачке мукаде. У миру, народ против Милошеве самовоље и привилегија њего-ве браће гунђа и у бунама тражи њихове главе. Тако су побуњеници у Чарапићевој буни 1826. године Милошеву главу уценили на 50.000 дука-та, а Јованову и Јевремову на 5.000 дуката.

Власт, богатство и извесно образовање омогућили су Јеврему удо-бан живот. Конак господара Јеврема у Шапцу, завршен 1824. године, једна је од најрепрезентативнијих грађевина у Србији тог доба. Здање је грађено у тзв. „балканском стилу“, с канцеларијама и службеним про-сторијама у приземљу и породичним одајама на спрату. Та грађевина, колосално сведочанство Јевремове власти, нихилистички је срушена 1906. године.

Ако је у нечему велики, Јеврем је велики као мецена. Његова свест о значају школа, писмености и учених људи била је искрена. Своје дукате и гроше трошио је на књиге, школе и учене људе. По ондашњем добром обичају, Јеврем је чест претплатник српских књига које су штампане у Пешти и Бечу, а од тридесетих година у Београду. Са братом Милошем један је од првих добротвора Матице српске, која је основана у Пешти 1826. године. Први уредник Матичиног Летописа Ђорђе Магарашевић у августу 1827. године затекао је Јеврема у шабачком конаку како чита роман Милована Видаковића Касија царица или травезиран Октавијан. Захваљујући Јеврему највише претплатника на Летопис 1830. године из Србије, било је из Шапца. Кроз Јевремов конак прошли су многи учени Срби из Аустрије који су уточиште, службу и ухлебљење тражили у Ср-бији. Навешћемо Димитрија Давидовића, Цветка Рајовића, Јована Сте-

КОД 2132

јића, дакле личности које су оставиле снажан печат у политичкој и кул-турној историји Србије прве половине 19. века. Јеврем се према њима односио као домаћин, послодавац и добротвор. Па, ипак, већина њих је, после извесног времена прелазила под Милошево надлештво (Алек-са Поповски, Јован Стејић, Цветко Рајовић…) што је прилог Јевремове потчињености старијем брату.

Треба рећи и то да је Шабац двадесетих година 19. века био при-родно одредиште за Србе из прека, јер су преласком Саве код Шапца избегавали „стоглаву“ аустријску шпијунску мрежу у Земуну и Београ-ду, те подозрење Турака у београдској вароши. Када је Србија стекла аутономију 1830. године, а што се подудара са Јевремовим преласком у Београд, та варош је преузела од Шапца примат у култури. Јеврем је ставом према ученим људима и просвети давао немерљив допринос просвећивању Србије. Сопственим новчаним средствима финансирао је рад основних школа у Шапцу и Богатићу. Богатићка школа је средином двадестих година највећа сеоска школа у Србији са око стотину ђака. Је-врем је у Шапцу основао „шпитаљ“ (болницу) са две собе и омогућио је Јовану Миоковићу, свом бившем секретару, да у шабачкој вароши држи апотеку. Јевремово меценство саобразно је Милошевом задужбинарству. Наиме, кнез Милош је, што је мало познато, један од највећих задужби-нара међу Србима. Његове, грађевински невелике задужбине биле су у функцији државне обнове, па је до 1839. године подигнуто или обно-вљено око четири стотине цркава. Педесетак цркава су његове личне задужбине, посвећене св. Николи-крсној слави Обреновића. Осим тога, Милош је био и мецена. Новчаним прилозима подржавао је књижевни рад Вука Караџића, Милована Видаковића, С. М. Сарајлије, Лукијана Мушицког и других писаца и уметника.

За разлику од браће, Јеврем је био узоран породичан човек. Век је проживео само са једном женом - Томанијом. Она је била кћерка војво-де поцерског Антонија Богићевића. Рођена је у Јаребицама 1796, а умр-ла је у Београду 1881. године. Јеврем ју је упознао на кленачкој скели 1816. када се враћала из избеглиштва и исте године њоме се оженио. Имали су деветоро деце: Јелку (1818-1844), Симку (1818-1838), Анку (1821-1868), Алексија (1822-1826), Љубицу (1823-1824), Николу (1824), Јекатерину (1826-1848), Стану (1828-1842) и Милоша (1829-1861). Иако бројан, пород им није био дуговечан. Јеврема су надживели кћи Анка и син Милош, док је Томанија сахранила сву своју децу. Томанија је сна-жно утицала на супруга. Конаке у Шапцу и Београду скоројевићевски је уредила по „јевропејски“ и истицала се у увођењу новотарија у свакод-

КОД 21 33

невни живот. Чувени „први клавир у Србији“ пренет је у њихов шабачки конак. У настојању да својој деци пруже најбоље образовање у Аустрији су ангажовани учитељи: брачни пар Тирол и музичар Јосиф Шлезингер. Томанијине властољубиве тежње постале су очигледне за време друге владе кнеза Михаила (1860-1868). Тада она и ћерка Анка дозвољавају да се развије противприродна симпатија између унуке Катарине Констан-тиновић и кнеза Михаила. У атентату на кнеза Михаила 1868. пред њом је погинула кћи Анка, па је „баба Томанија“ дочекала да јој унук Милан постане кнез Србије. Томанија је тридесетих година, сасвим сигурно, утицала на поједине Јевремове одлуке када су разлике између чланова фамилије Обреновић избиле на видело. Најочигледнија разлика била је између Јевремовог расипништва и Милошевог тврдичлука. Томанија је из прикрајка посматрала јетрвине брачне невоље. Као родитељи и Ми-лош и Јеврем су хтели да пронађу добре прилике за удају својих кћерки. Милош је Петрију и Савку удао за богате племиће, Србе, из Аустрије. И Јеврем је своје ћерке удао за богате и угледне пречане: Јелку за Кон-станина Хадију, Симку за Јована Германа. Спор између браће настао је 1836/37. године по питању удаје Јевремове ћерке Анке за аустријског конзула у Србији Антуна Михановића. Тој удаји одлучно се супроставио Милош, који је код бечког двора издејствовао да се Михановић повуче из Србије.

Без личне харизме и упоришта у народу, с ореолом мецене и љу-битеља „књижества“, Јеврем је тридесетих година непромишљено стао у ред политичких противника свога брата. Јевремов опозициони став представљало је мешавину потиснутих фрустрација млађег брата и ма-гловитих представа о просвећеној владавини коју је стекао читајући књиге и дружећи се са ученим људима. Јеврему је сметало Милошево уплитање у његове породичне односе, али и одсуство личне и имовинске сигурности у Србији. Није могао докучити да је устајући против Ми-лоша секао грану на којој је седео. Милошеви политички противници раширених руку примили су Јеврема у своје коло. Њима је Јеврем добро дошао, баш као што је и кнегиња Љубица једно време била на њиховој страни, да говоре народу да је против Милоша устала његова породи-ца. Јевремово трогодишње активно опозиционо деловање завршило се Милошевим прогонством из Србије у јуну 1839. године. Постао је члан намесништва у којем је био у мањини. На такозваној јунској скупштини у Београду 1839. острашћени „народни посланици“, Милошеви против-ници, гласно су извикивали да у својој средини неће да трпе „змијче од змије“, алудирајући на Милоша и његове синове. Истог дана када је

КОД 2134

Милош напустио земљу, Јеврем се жестоко сукобио са Томом Вучићем Перишићем. Моћни Вучић и његове присталице „вучићевци“ имали су иницијативу над његовим приврженицима „јевремовцима“. Вучићевци су већ у јесен 1839. хтели да протерају Обреновиће из Србије, па су тада учинили први корак у довођењу на престо Карађорђевог сина. Јеврему је било јасно да мора да поднесе жртву зарад очувања династије. Као пред-седник Савета и „чика Јеврем“ безрезервно је подржао синовца кнеза Михаила. Ипак, Јеврем без Милошеве моћне заштите није био способан да сачува ни себе ни династију. У Вучићевој буни 1842. године Обрено-вићи су протерани из Србије. Јеврем је умро је на свом имању Манасија у Влашкој 1856. године. Његови посмртни остаци касније су пренети у манастир Раковицу крај Београда.

Данашња представа о Јеврему као културтрегру настала је у другој половини 19. века за време владавине Јевремовог унука Милана и пра-унка Александра. У то време у окружном начелству у Шапцу службовао је Панта Луњевица, син Николин, отац Драгин. Идеја да се у Шапцу 1899. оснује „Позориште Господар Јеврема“ и „Дом Господар Јеврема“ није реализована. Но, то је тема за посебно истраживање и нову причу о Јеврему.

Текст је написан на основу следећих извора и литературе:

-Даница Дојчиловић, Јеврем Обреновић, Годишњак Међуопштин-ског историјског архива у Шапцу 22, Шабац 1988, 183-274;

-Дневник Николе Крстића, Јавни живот II 1. јануар 1868-31. де-цембар 1876, Београд 2006, 29, 30, 46-47, 78, 121, 132, 165, 174, 197, 198, 203, 205, 210;

-Јасмина Милановић, Томанија Обреновић и Никола Крстић, Срп-ске студије 2 (2011), 117-123;

-Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога на-рода новијега доба, Београд 1888, 460-461;

-Небојша Јовановић, Јеврем Обреновић-скица једне политичке ка-ријере, Историјски часопис L (2003), 99-130;

-Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Београд 2004; -Тихомир Ђорђевић Архивска грађа за насеља у Србији у време

прве владе кнеза Милоша (1815-1839), Београд 1926, 342-343. Шабац у прошлости 3, Шабац 1980, 405-427.

КОД 21 35

Биографија Рођен 1969. године. Студије историје на Филозофском факултету

у Београду завршио 1995. дипломским радом Подрињске војводе. Ма-гистрирао 2003. радом Тома Вучић-Перишић, а докторску дисертацију Аврам Петронијевић одбранио 2009. Радио у Архиву САНУ. У Историј-ском институту ради од 2001. године.

Област истраживања: политичка и друштвена историја Србије

прве половине 19. века; историја села. Језици: руски и енглески. Библиографија: Монографије: Основна школа у Бадовинцима 1843-1998. - Бадовинци : Основна

школа “Вук Караџић”, 1998. – 231 стр.Toма Вучић Перишић. - Београд : Историјски институт : Службени

гласник, 2003. – 349 стр.

Живот и прикљученија Карађорђа : о рођењу, животу, својствима душевним и тјелесним и прикљученијима Ђорђа Петровића, Црног Ђо-рђа (Кара Ђорђа) / Лазар Арсенијевић Баталака ; приредио Р. Ј. Поповић. - Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2004. - 163 стр., XII листова с таблама.

Протокол и регистар Шабачког магистрата од 1808. до 1812. године / приредио Р. Ј. Поповић. - Београд : Историјски институт, 2010. - 336 стр.

Аврам Петронијевић 1791-1852. - Београд : Фреска, 2012. - 322 стр.

Харачки тефтер Капетаније Мачве из 1831. године / приредио и предговор написао Р. Ј. Поповић. – Београд : Историјски институт, 2014. – 360 стр.

Остружничка Основна школа „Карађорђе“ 1805-2015. – Остру-жница : Основна школа „Карађорђе“, 2015. – 267 стр.

КОД 2136

Добрило Аранитовић

ЈЕДНА ШАБАЧКА ЕПИЗОДА ИЗ ЖИВОТА ВЕЛИКОГ ДРАМСКОГ ПИСЦА

ПОВОДОМ СТОПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕРОЂЕЊА БРАНИСЛАВА НУШИЋА

Културна и књижевна Србија прославила је 2014. године1, век и по од рођења свог великог драмског писца Бранислава Нушића. Обично се каже да је он наш највећи комедиограф, да су његове комедије и данас актуелне, да су и данас незаобилазне у репертоару бројних наших позоришта. Акту-елним их чини у првом реду погођеност наших нарави, менталитет нашег човека на власти, у продици, чаршији, у свакидашњем животу. Безброј је анегдота о Нушићу, стварних и измишљених, о њему као писцу, као лич-ности која је на својеврстан начин сливена с његовим књижевним делом и која га у том погледу чини јединственом, непоновљивом појавом у нас. Помало у сенци такве опште слике о Нушићу ка драмском великану остаје његово обимно приповедачко, романескно и публицистичко дело, допри-нос теорији и историји реторике, његови антропогеографски радови док је службовао као конзул у Македонији и на Косову и Метохији, његов осве-дочени патриотизам који је наследио и његов јединац син Бан положивши живот за српску слободу као добровољац у Балканском рату.

Повод за овај напис јесте један занимљив догађај из Нушићевог жи-вота који се збио двадесет првог и двадесет другог новембра 1931. године у Шапцу. Тих дана су се десиле две занимљиве културне свечаности у нашем граду. О томе нас опширно обавештава анонимни дописник пре-стоничког листа Време:

„Шабац је јуче има две значајне свечаности. Стара шабачка црква, на брзу руку дотерана после рата, потпуно је сада рестаурирана изнутра и споља. Наш познати мајстор г. Игњат Ђурђевић из Београда уложио је доста труда и знања и црква данас изгледа нао нова. Епископ г. Михаило, иако се ових дана не осећа добро, одслужио је прву архијерејску службу у обновљеној цркви, око које су се за време рата одиграли многи значајни

1) Чланак, написан пре две године, у години Нушићевог јубилеја, нуђен је редакци-јама два шабачка недељника, али није прихваћен за објављивање. Читан је на Трећем програму Радио-Београда. – (Прим. аут.)

UDK: 821.163.41:929 Нушић Б.

КОД 21 37

догађаји. У цркви је било врло много света и поред тога што су школе и надлештва радили. Али епископ г. Михаило полагао је на то да прва служба божја буде одслужена на Архангела Михаила. Одличан хор, под дириговањем професора г. Курагина, одговарао је на јектенија“.

Допсиник Времена затим прелази на други значајни културни дога-ђај у тадашњем Шапцу. Упознаје нас са свечаном прославом Архангела Михаила, патрона Козачке колоније у Шапцу. Као што је познато, након бољшевичке револуције у Русији ондашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца преплавиле су бројне избеглице које су успеле да умакну ис-пред „црвеног терора“. Хиљаде избеглих високообразованих стручњака различитих профила, професора, инжењера, лекара, сликара, архитеката, музичара, свештеника и монаха, али и деце, инвалида, обичних грађана, наишли су на искрен и топао дочек у српској земљи дајући у новој домо-вини свој изузетан допринос након њених огромних људских и матери-јалних губитака током Првог светског рата. Међу добеглицама било је и официра и војника, припадника разних формација руске царске армије. У Шапцу је у то време боравила и бројна колонија Козака из Кубана. Након претходно поменуте службе Божје у шабачкој цркви, чланови козачке ко-лоније дочекали су своје госте из Београда на челу са козачким војводом, вођом козака у Југославији кубанским атаманом Вјечеславом Григорјеви-чем Науменком. У његовој пратњи били су и козачки пуковник Михаил Карпович Соламахин и књижевник Бранислав Нушић. У шабачкој Касини је организован свечани ручак за 150 званица. Даљи ток свечаности допи-сник Времена описује овако:

„Пошто је војвода примио од најстаријега Козака, познатога исто-ричара генерала г. Толстова, који живи у манастиру Петковици већ десет година, хлеб и вино, поседало се за сто. Војвода је кратко и војнички по-здравио своје Козаке:

Кубанци!Ово је тринаеста прослава нашега патрона Архагела Михаила

коју прослављамо ван наше миле земље. Али одмах ћу да потврдим нешто што и ви сами осећате. Ми смо били и у Француској и у Цари-граду, пре него што смо дошли у Југославију. Али нигде нисмо били примљени као овде и нигде се нисмо осећали код куће, као овде. Ју-гославија се данас брине о хиљадама наших инвалида и наше деце, школује их и брине се за њих као о својој деци. Ми дугујемо огромну благодарност Њ. В. Краљу и целој Југославији, и као што смо на да-нашњи дан некада испијали здравице рускоме Цару и руском народу, тако ћемо данас испити прву чашу у здравље Њ. В. Краља Алексан-дра и Његовога Дома и целога југословенскога народа. Ура!

КОД 2138

Дуготрајно козачко „Ура, ура, ура!“ „Лалалалалалала!“ проламало је огромну салу.

Кубанци су отпевали, са сузама у очима, своју кубанску козачку пе-сму и здравице су настављене“.

У првој својој свечаној здравици Бранислав Нушић је нагласио да у слављењу козачког патрона не види само обичну славу Козака већ нешто много више. Види „чување козачких традиција, а народ који чува тра-диције не може да буде избрисан са географске карте. Ако они не до-живе да се врате у Кубан онако како су оданде пошли, нека своју децу припремају за тај повратак и нека и њих науче да чувају своју славу и њихове традиције јер ћете само тако једнога дана моћи узвикнути Европи, да без вас Руса, без вас Козака, нема решења светског мира!“

Друга Нушићева здравица је била посвећена козачким женама која је, по сведочењу дописника, „била пропраћена огромним смехом“.

Након ових и бројних других протоколарних и пригодних здрави-ца, сведочи дописник, изведен је концертни програм под руководством Владимира Курагина, професора музике уз суделовање: Олге Соловјеве, познате сопранисткиње А. Воскресенске и тенористе Анохина, народног козачког певача, који је уз традиционалну козачку „бандуру“, по дописни-ковим речима, певао „сентименталне, болне козачке песме сличне песма-ма из Јужне Србије“.

Уследило је затим свечано додељивање диплома почасног Козака Браниславу Нушићу и Воји Тодоровићу од стране атамана шабачке ко-зачке станице. Бранислав Нушић је по трећи пут узео реч изговоривши захвални говор који је дописник у целини забележио:

„Не само ја – рекао је Нушић – него и сви ви и цела наша штампа запитали су се: Откуда ја Козак? Зашто? Наши листови налазе да сам ја врло погодна личност за карикатуру и овога су пута једва дочекали да ми се смеју, велећи: доста си се ти смејао другима, сада ћемо ми теби. Али су се преварили. Козаци представљају здрав орган, најздра-вији орган у руском организму, јер имају два лица: кад се ради - ради се, кад се гине – гине се, а кад се смеје и забавља, онда се, и одиста смеје и забавља. Код Козака нема оне опште руске сентименталности, тежине у посматрању живота, а има с друге стране много радости и фанатичкога осећања дужности према рођеној земљи. Највећи пред-ставник ове козачке карактеристике је козачки велики књижевник Гогољ. Он се и смеје и плаче у својим делима, он и пати и ради: у нашем малом народу ја у томе личим на њега: видим и озбиљну и комичну страну живота, ја се и смејем и плачем. Ето ту лежи та веза

КОД 21 39

између мене и Козака и није чудо што су они осетили да сам им ја близак, а то значи да им је блиска цела наша земља, цео наш народ“.

Игранка која је затим уследила и трајала до зоре, закључује допи-сник, извела је на тренутак, захваљујући кубанским Козацима, Шапчане „из учмалости и монотоније живота“.

Наш велики драмски писац, тада педесетшестогодишњак, у својој захвалној беседи је вишеструко био у праву. Неговање најбољих традици-ја руских Козака, као и свих народних традиција, од суштинске важности је за васпитавање млађих геннерација и очување властитог идентитета једног народа. Протећи ће још шест деценија док се нису стекли услови да се потомци кубански Козака могу вратити у домовину својих дедова и очева. Русија је данас велика и моћна земља која незадрживо напредује. Лишена стаљинистичког и брежњевљевског тоталитаризма, након деце-нија тешких искушења и посртања, постала је оно што је одувек била – снажан ослонац српског народа и осталог мирољубивог света у свету који више није униполаран. Браниславу Нушићу је дала за право и књижевна историја, а не само властита интуиција, да је и његово књижевно дело ба-штинило најдубље подстицаје из стваралаштва великог Гогоља тако да је и он могао, попут Достојевског, рећи: „Сви смо ми изашли из Гогољевог Шињела“. Он је с правом истакао, још на заранцима свога стваралаштва, да је своје Сумњиво лице написао под утицајем Гогољевог Ревизора и свој комад је назвао „гогољијада у три чина“.

Чивијашкој престоници служи на част што је била уточиште бројне козачке заједнице која је великог драмског писца прогласила својим чла-ном. И што је из Шапца могло да се дојави југословенској јавности:

Бранислав Нушић – почасни Козак, а у Шапцу!

Биографија

Бави се библиографијом, превођењем с руског језика, приређива-њем издања, књижевном историјом, филозофијом и етнографијом, као и сакупљањем народних умотворина. Студије, чланке, есеје, преводе, приказе, биобиблиографије и библиографије објављивао је у преко 130 периодичних публикација, зборника радова и посебних издања посве-ћених појединим личностима и важним догађајима. Његов стваралачки опус износи преко 1000 библиографских јединица из разних научних дисциплина.

КОД 2140

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

КОД 21 41

Изнад: Јанко Халкозовић, Св. ГЕОРГИЈЕ (детаљ) — једна од две иконе из средине XVIII века

(друга: Св. ДИМИТРИЈЕ), 93,5x58 см. Пронађене су у шуми, у развалинама старе

црквице некомплетног крова, влажне и тешко оштећене, у атару једног од периферних насеља шабачке општине. Биле су препуштене небризи и забораву у напуштеној, разваљеној, у жбуње и растиње обраслој богомољи од ћерпича и грађе.

До њеног маленог, окислог олтара, морало се доћи сечењем густог шибља тесаком и мачетом — крчењем стабала ојачалог глога и џанарике,

изђикљалих у броду црквице. Иконе су пронашли потписник ових редова и Миливоје

Васиљевић, у рано пролеће 1974, током радова на оближњем археолошком локалитету,

на остацима зидина једне друге цркве, из старијег периода (фотографија, испод).

УВОД

СРПСКО СЛИКАРСТВО XVIII и XIX ВЕКА

„Класицистичке идеје у уметности и рационалистичке у просвети, чине осно-вицу активности крајем XVIII и у првој четвртини XIX века“ — бележе наши исто-ричари уметности, тако да у том раздобљу више нисмо били у задоцњењу за Европом, као с бароком.

Изнад: Две слике из уметничке збирке Народног

музеја у Шапцу — период XIX века.

Испод: Димитрије Братоглић слика икону за накучанску цркву, 1827. године (цртеж

Станислава Иконића-Сика).

UDK: 73/76(497.11)"18/19"

КОД 2142

Изнад: ГЕОРГИЈЕ (ГЛИГОРИЈЕ) БАКАЛОВИЋ ПОРТРЕТИШЕ ШАБАЧКОГ ТРГОВЦА 1838. Цртеж

Станислава Иконића-Сика, туш и перо, 1970, 14,5x25 см. Испод цртежа, Драгиша Пењин је записао: „НАЈСТАРИЈИ ШАБАЧКИ СЛИКАРИ.

Према постојећим подацима најстарији шабачки сликар, захваљујући чијим су делима Шапчани

први пут дошли у додир са сликарском уметношћу био је Сремац Глигорије Бакаловић.

Њега је Господар Јеврем довео, да му омолује конак и уради портрет. Том приликом,

портретирао је и Кнеза Иву од Семберије, а израдио је и иконостас у манастиру

Радовашници који, нажалост, до наших времена није сачуван. У прошлом веку (мисли се на XIX

век, прим. аут.), у Шапцу, такође бораве познати сликари: Павле Симић и Урош Кнежевић,

ученици чувеног Данијела (Константин Данил, прим. аут.). Симић је урадио иконостас шабачке

цркве, док је Кнежевић портретирао најзнаменитије Шапчане. У Народном музеју

чува се и портрет проте Љубинка Поповића из Лојаница. Међу најстаријим шабачким

сликарима аматерима, по свом стваралаштву најзначајнији је шабачки адвокат Сава

Маринковић, чији се аутопортрет чува у шабачком Музеју“. _______________________

Арсеније Теодоровић слика Сократа за митрополита Стратимировића, Стеван Гав-риловић се одушевљава гравирама из античког живота радећи Муција Сцеволу и краљицу Томириду, а Јован Станисављевић иде у Рим и црта Пантеон. Никола Алексић слика Вулкана, а Димитрије Аврамовић „Апотеозу песника Лукијана Мушицког“. Српски сликари копирају Менгса, „једног од главних европских класициста“, и „чак и пред средину XIX века, када превладава романтизам, пропагирају се Винкелманове идеје“ — бележе наши кунст-историчари. Вожд Карађорђе, „обновилац Србије“, био је заузет војевањем Србије, али је делимично мислио и на уметност — чим је, 1811, сазидао цркву у Тополи, „потражио је и уметника који ће у њој радити слике“. Кнез Милош се трудио још више: 1823. и 1834. позива сликаре да му портретишу породицу; 1833. набавља за свој дворац у Топчидеру прву уметничку збирку (слика и копија) у обновљеној Србији. Кнез Милош покушава да отвори у Крагујевцу и Цртачку школу, 1839. године. Први познатији српски сликар, активан у шабачком крају почетком XIX века, био је земунски живописац Димитрије Братоглић, аутор иконостаса цркве у Накучанима, из 1827. године. Иако није стекао у Шапцу Бакаловићеву славу, Братоглић ће остати упамћен као сликар који је први доведен у Јевремову „Дриносавску област“ ради сли-карског посла, дошавши овде десет година пре Георгија Бакаловића, највероватније заузимањем Марка Штитарца.

О некој, евентуалној, (и) сликарској ак-тивности Петра Николајевића Молера у Подрињу, у првих десетак година XIX века, нема довољно података, за сада. Ако је, поред војевања у овом крају, Молер успевао тада нешто и да наслика, онда би с њим и отпочела прича о два века ликовне уметности у шабачком крају, 1816-2016. Изучавање ове теме је још у току. До неких сазнања се дошло, али је још увек рано за доношење закључака. Први значајнији српски сликар који је дуже време боравио у Шапцу, дошавши ов-де 1837. године, био је ГЕОРГИЈЕ БАКАЛО-ВИЋ (1786-1843). Овај уметник (звани и Глигорије), живописац из Сремских Кар-ловаца, дошао је у Шабац, како се сматра, заузимањем шабачког проте Јована ПАВ-ЛОВИЋА (1804-1861), значајне културне личности Шапца и Србије у другој половини XIX века, поете, државника, блиског са-радника и пријатеља Јеврема Обреновића (1790-1856) и Вука Караџића. Име Георгија Бакаловића остаће упам-ћено и по томе што је овај живописац осно-вао у Шапцу прву СЛИКАРСКУ РАДИОНИ-ЦУ, 1838-40. године.

Изнад: ДИМИТРИЈЕ БРАТОГЛИЋ, СЛИКАР ИКОНОСТАСА У НАКУЧАНИМА. „По наруџбини

Марка Штитарца, чувени сликар Димитрије Братоглић урадио је 1827, иконостас за

накучанску цркву. Иконостаса је одавно нестало, али су од њега остале три иконе које су, уједно, и први Братоглићеви радови пронађени

у Србији. Кажу, да је Штитарац овај иконостас наручио пошто је доцније осећао грижу савести,

због разних убистава која је извршио. Између осталог, у Шапцу је упао у конак и исекао

јатаганом владику Мелентија, пошто је претходно заклао двојицу епископових

ђачића: Милету Николича и Миту Забунова. То се догодило 16. јуна 1816. године.“

(Из ПОДРИНСКОГ ВРЕМЕПЛОВА, „Гласа Подриња“, 1967/73./Пише: Драгиша Пењин/

Илуструје: Станислав Иконић-Сик/ Приредио: Радован Миразовић).

__________________________ Споменимо неке од сликара и живописаца који су били активни у шабачком крају пре Бакаловићевог доласка у ову средину, као и оне друге, активне од почетка XVIII до 60-их година XIX века. Радови неких од њих чувају се у збирци (и) Народног музеја у Шапцу. То су: Аутор антиминса из 1716. године, Поп Станоје Поповић, Јанко Халкозовић, „Григорије Зограф“, Никола Марковић, Јања Стеријевић, звани „Јања Молер“, Лазар Ста-јић, Јован Клајић, Риста Марковић, Андрија Ранковић, Андрија Ђаковић, Живко Је-ремић, Живан Ј. Микић, ПАВЛЕ СИМИЋ (1818-1876), сликар иконостаса шабачке цркве, 1853-57, УРОШ КНЕЖЕВИЋ, који је боравио у Шапцу 1846-48, и Богатићу 1864,

КОД 21 43

Изнад: ГЕОРГИЈЕ (ГЛИГОРИЈЕ) БАКАЛОВИЋ ПОРТРЕТИШЕ ШАБАЧКОГ ТРГОВЦА 1838. Цртеж

Станислава Иконића-Сика, туш и перо, 1970, 14,5x25 см. Испод цртежа, Драгиша Пењин је записао: „НАЈСТАРИЈИ ШАБАЧКИ СЛИКАРИ.

Према постојећим подацима најстарији шабачки сликар, захваљујући чијим су делима Шапчани

први пут дошли у додир са сликарском уметношћу био је Сремац Глигорије Бакаловић.

Њега је Господар Јеврем довео, да му омолује конак и уради портрет. Том приликом,

портретирао је и Кнеза Иву од Семберије, а израдио је и иконостас у манастиру

Радовашници који, нажалост, до наших времена није сачуван. У прошлом веку (мисли се на XIX

век, прим. аут.), у Шапцу, такође бораве познати сликари: Павле Симић и Урош Кнежевић,

ученици чувеног Данијела (Константин Данил, прим. аут.). Симић је урадио иконостас шабачке

цркве, док је Кнежевић портретирао најзнаменитије Шапчане. У Народном музеју

чува се и портрет проте Љубинка Поповића из Лојаница. Међу најстаријим шабачким

сликарима аматерима, по свом стваралаштву најзначајнији је шабачки адвокат Сава

Маринковић, чији се аутопортрет чува у шабачком Музеју“. _______________________

Арсеније Теодоровић слика Сократа за митрополита Стратимировића, Стеван Гав-риловић се одушевљава гравирама из античког живота радећи Муција Сцеволу и краљицу Томириду, а Јован Станисављевић иде у Рим и црта Пантеон. Никола Алексић слика Вулкана, а Димитрије Аврамовић „Апотеозу песника Лукијана Мушицког“. Српски сликари копирају Менгса, „једног од главних европских класициста“, и „чак и пред средину XIX века, када превладава романтизам, пропагирају се Винкелманове идеје“ — бележе наши кунст-историчари. Вожд Карађорђе, „обновилац Србије“, био је заузет војевањем Србије, али је делимично мислио и на уметност — чим је, 1811, сазидао цркву у Тополи, „потражио је и уметника који ће у њој радити слике“. Кнез Милош се трудио још више: 1823. и 1834. позива сликаре да му портретишу породицу; 1833. набавља за свој дворац у Топчидеру прву уметничку збирку (слика и копија) у обновљеној Србији. Кнез Милош покушава да отвори у Крагујевцу и Цртачку школу, 1839. године. Први познатији српски сликар, активан у шабачком крају почетком XIX века, био је земунски живописац Димитрије Братоглић, аутор иконостаса цркве у Накучанима, из 1827. године. Иако није стекао у Шапцу Бакаловићеву славу, Братоглић ће остати упамћен као сликар који је први доведен у Јевремову „Дриносавску област“ ради сли-карског посла, дошавши овде десет година пре Георгија Бакаловића, највероватније заузимањем Марка Штитарца.

О некој, евентуалној, (и) сликарској ак-тивности Петра Николајевића Молера у Подрињу, у првих десетак година XIX века, нема довољно података, за сада. Ако је, поред војевања у овом крају, Молер успевао тада нешто и да наслика, онда би с њим и отпочела прича о два века ликовне уметности у шабачком крају, 1816-2016. Изучавање ове теме је још у току. До неких сазнања се дошло, али је још увек рано за доношење закључака. Први значајнији српски сликар који је дуже време боравио у Шапцу, дошавши ов-де 1837. године, био је ГЕОРГИЈЕ БАКАЛО-ВИЋ (1786-1843). Овај уметник (звани и Глигорије), живописац из Сремских Кар-ловаца, дошао је у Шабац, како се сматра, заузимањем шабачког проте Јована ПАВ-ЛОВИЋА (1804-1861), значајне културне личности Шапца и Србије у другој половини XIX века, поете, државника, блиског са-радника и пријатеља Јеврема Обреновића (1790-1856) и Вука Караџића. Име Георгија Бакаловића остаће упам-ћено и по томе што је овај живописац осно-вао у Шапцу прву СЛИКАРСКУ РАДИОНИ-ЦУ, 1838-40. године.

Изнад: ДИМИТРИЈЕ БРАТОГЛИЋ, СЛИКАР ИКОНОСТАСА У НАКУЧАНИМА. „По наруџбини

Марка Штитарца, чувени сликар Димитрије Братоглић урадио је 1827, иконостас за

накучанску цркву. Иконостаса је одавно нестало, али су од њега остале три иконе које су, уједно, и први Братоглићеви радови пронађени

у Србији. Кажу, да је Штитарац овај иконостас наручио пошто је доцније осећао грижу савести,

због разних убистава која је извршио. Између осталог, у Шапцу је упао у конак и исекао

јатаганом владику Мелентија, пошто је претходно заклао двојицу епископових

ђачића: Милету Николича и Миту Забунова. То се догодило 16. јуна 1816. године.“

(Из ПОДРИНСКОГ ВРЕМЕПЛОВА, „Гласа Подриња“, 1967/73./Пише: Драгиша Пењин/

Илуструје: Станислав Иконић-Сик/ Приредио: Радован Миразовић).

__________________________ Споменимо неке од сликара и живописаца који су били активни у шабачком крају пре Бакаловићевог доласка у ову средину, као и оне друге, активне од почетка XVIII до 60-их година XIX века. Радови неких од њих чувају се у збирци (и) Народног музеја у Шапцу. То су: Аутор антиминса из 1716. године, Поп Станоје Поповић, Јанко Халкозовић, „Григорије Зограф“, Никола Марковић, Јања Стеријевић, звани „Јања Молер“, Лазар Ста-јић, Јован Клајић, Риста Марковић, Андрија Ранковић, Андрија Ђаковић, Живко Је-ремић, Живан Ј. Микић, ПАВЛЕ СИМИЋ (1818-1876), сликар иконостаса шабачке цркве, 1853-57, УРОШ КНЕЖЕВИЋ, који је боравио у Шапцу 1846-48, и Богатићу 1864,

Милош Тенковић, ПАВЛЕ РАДОМИРОВИЋ — први шабачки сликар, Милошев стипен-диста, школован на Ликовној академији у Бечу, 1833-36. (код проф. Куплвизера; из-вор: Н. Кусовац), те још два Шапчанина, који су се школовали на бечкој Ликовној ака-демији: Филип Кристовић, 1844-47, и Доб-росав Радивојевић, 1864-67. године.

Изнад: УРОШ КНЕЖЕВИЋ У ШАПЦУ. Пењинов текст испод илустрације гласи: „Највећи град

после Београда, у другој половини деветнаестог века у Србији био је Шабац. Он посебно добија

европски изглед за време председниковања Јована Кокановића. Поред веома лепих зграда,

све улице су, што је за то време реткост, биле калдрмисане и имале улично осветљење. Због

тога га је немачки научник Каниц назвао „Малим Паризом“, а то је исто учинио, истичући

његово европејство, и енглески историчар Вилијемс. У то време, у Шапцу се налазио и

познати српски сликар Урош Кнежевић, један од најбољих ученика Данијела (Константин Данил,

прим. аут.). Из шабачког периода сачувао се његов портрет проте Љубинка Поповића из

Лојаница, који се и данас налази у шабачком Народном музеју. Истакнутог посавотамнавског

устаника и просвећеног проту, сликарског мецену, Урош Кнежевић је насликао 1848.“

____________________ Ликовна уметност у Шапцу у XVIII, XIX и почетком XX века — у контексту културно-историјског наслеђа Србије и проблемских токова културе некадашњег југословенског простора и европских културних тенден-ција (1716 – 1905) — није у довољној мери присутна, као тема, у завичајној историји уметности, нити су шире позната имена Аутора „антиминса“ из 1716. године, Попа Станоја Поповића, Јанка Халкозовића, „Гри-горија Зографа“, Николе Марковића, Јање Стеријевића — званог „Јања Молер“, Лазара Стајића, Јована Клајића, Ристе Марковића, Андрије Ранковића, Андрије Ђаковића, Жи-вка Јеремића, Живана Ј. Микића, и других уметника који су (нарочито) током XVIII и XIX века деловали (и) у шабачком крају. У првој четвртини XVIII века, српски сликари су били већином монаси и све-штеници, који су врло много радили. „Око 1730. године, само у београдско-кар-ловачкој митрополији, било је око десет хиљада икона“ — наводе истраживачи срп-ских старина — додајући и податак да су те иконе биле „више индустријски него умет-нички радови“. Барокни елементи „пла-шљиво су се појављивали у другој половини XVIII в. у орнаментима, на намештају и ен-теријерима“ (служе за позађе слике). Најкасније је прихваћена западњачка ико-нографија.

У XIX веку — како констатује наша сав-ремена историја уметности — генерације класициста, романтичара и реалиста рађа-ле су се „тако логично и органски као да српска уметност није била никад другачије орјентисана него према западу“ („Зборник за ликовне уметности Матице српске“, Нови Сад, „Зборник Филозофског факултета“, „Историјски институт САНУ“, Београд). Први датум чине слике у цркви манастира Бођана, у Бачкој, које је радио сликар Христифор 1737. године (композиције о стварању света, прародитељском греху и потопу). Оне одају „смисао за живе покрете, осећање за наго тело и љубав за природу“. Јоаким Марковић је покушао, између 1740. и 1750, да ради композиције из наци-оналне историје, које су прве у тој врсти, и које су дате реалистички. Марковић је сликао и портрете, а остаће упамћен да је први у српском сликарству радио мртве природе. „Од средине XVIII века, барокни сликари се множе“ — бележе исти извори. Импо-зантну скупину чине фреске у цркви мана-стира Крушедола, рађене 1750-1751. и 1756. године.

Константин Данил, (1802-1873), ПОРТРЕТ ОФИЦИРА, 1839, уље на платну (Народни музеј, Београд) — типичан рад сликара, којег је Стеван

Чалић истицао као „најјачег (самоуког) представника војвођанске школе“

________________________________________ Сликара у Крушедолу има више. Запажен је онај који је радио „изненађујућу поворку српских краљева и царева у костимима европских владара XVII века“. Још важнији је сликар композиција у простору испод кубета (покушај да се на сликама великих димензија реше проблеми сликања фигура у тродимензионалном простору).

КОД 2144

И сликари друге половине XVIII в. раде највише за цркве. С појавом послодаваца и уметника из световног круга, све мање се слика на зиду а све више на платну и дасци. „Сликарство постаје интимније и веселије, више световно“. У другој половини XVIII в. један од првих сликара је Никола Неш-ковић. Рођен је у Пожаревцу, али је због рата са Турцима, око 1739, као младић, избегао из Србије. Учио је у Пожуну, и највећи део живота провео у Вршцу, где је и умро 1785. Најважније дело му је „Ауто-портрет“, из око 1760. (први аутопортрет једног модерног српског сликара). Васа Остојић, као прво важно дело ради иконостас у Вогњу (Срем), 1761. Највећи му је иконостас у цркви манастира Раковица, из 1736, са композицијама „малог али срећ-но скројеног формата, које су и пријатне у боји“. Умро је 1791. године. Друг и пријатељ Остојићев, Новосађа-нин као и Васа, Јанко Халкозовић, снажнији је али и грубљи од Остојића. Фигуре су му површинске, колорит неоплемењен. „Још увек он носи симпатије за Византију“ — бележе наши кунст-историчари о ликовном поступку Јанка Халкозовића, еминентног представника српског сликарства „новог века“, чије се две узорне иконе (Св. Георгије и Св. Димитрије) чувају у шабачком Народ-ном музеју. Главна дела Јанка Халкозовића су: иконостас у Осеку (1761) и слике на зиду манастира Беочина (1777). Умро је пре 1794. године. Амвросије Јанковић, рођен је око 1731, у Сечују у Барањи. „Потпуно је у идејама барока“. Његов велики посао је фреско-ансамбл у трпезарији манастира Раковица, из 1768, а радио је четири године и за манастир Врдник. У цртежу је, Јанковић, несигуран, а у боји „доста сиров“. Али — има смисла за монументалност. Радио је и композиције из националне историје, оста-вши упамћен као први српски сликар који је сликао Косовску битку. Димитрије Бачевић, ученик Остојићев, ограничен је на мали формат. Слика ис-кључиво на дасци, и „сав се одаје довр-шеном префињеном моделисању и добром цртежу“. Главна дела су му: иконостас у Николајевској цркви у Земуну (1762) и иконостас манастира Јаска, из 1769. године. Бачевић је имао два ученика, од којих један, Теодор Димитријевић Крачун, „над-машује и њега и све претходнике“ — бележе истраживачи српских старина, истичући да његове слике „сећају на Ел Грекове“. Главни радови су му: иконостас у цркви манастира Беочина (1766), манастира Хопова (1770), и у Саборној цркви у Сремским Карловцима (1781). Крачун је мајстор у „тонском дифе-ренцирању и слагању топлих и хладних боја“ — бележи српска ликовна критика. Други ученик Бачевићев, Димитрије Поповић, „изразито је барокни сликар“. Први познати рад му је неколицина ком-позиција на иконостасу у Николајевској цркви у Земуну, из 1762. Радио је и у Орловату (1772) и у Српском Итебеју (1774), а заједно са братом Георгијем По-повићем, још и у Александрову, код Суботице.

Радио је и појединачне слике („Света породица“, 1775). Димитрије Поповић има „сређене композиције“, „живо“ моделисање фигура, али има и „збрканих сцена, с фигурама које личе на гротеске“. Једноставнији од Поповића је Георгије Тенецки, који „није волео егзалтираност већ свежину и љупкост“. Његови портрети из 1785. већ имају „отсјај духа који је у европску уметност унео рококо“ („Портрет младог човека“, „Портрет младе госпо-ђице“). Главни представник српског сликарства новог века, тј. у последњој четвртини XVIII века — „у којој се рококо меша са баро-ком“— јесте Теодор Илић Чешљар (1746-1793). И Чешљар је, као и Вато, боловао од туберкулозе, а много је радио. Насликао је иконостасе у Мокрину, у доњој цркви у Сремским Карловцима, у Старој Кањижи, Великој Кикинди, и у Бачком Петровом Селу. Он је „сав у нежности, меком колориту, лаким потезима“ („Портрет архимандрита Христифора“, „Портрет епископа Атанасија Живковића“, „Мучење Св. Варваре“, „Живот Св. Јована“). Смрћу Чешљаревом, српски „барок сла-би, а рококо изумире“. У последњој деце-нији XVIII века наши сликари већ стоје под утицајем класицизма, као Стеван Гаври-ловић („Исус и грешница“, у доњој цркви у Ср. Карловцима), и Глигорије Јездимиро-вић, који црквеним композицијама враћа монументалност. Урадио је иконостасе у Чепину (1796), Даљу (после 1799) и Бачкој Паланци, 1811. Класицистичке идеје у уметности и рационалистичке у просвети, чине осно-вицу активности крајем XVIII и у првој четвртини XIX века. Нисмо више у задоцње-њу као у бароку.

Изнад: БЕГУНАЦ СА МИШАРСКОГ БЕДЕМА 1806, уље на платну, 70x160 см. Слика потписника

ових редова, из 2011. — поклон Ликовној галерији Музеја Мишарске битке. Слика се данас налази у сали за ручавање суседне кафане, чији

власник је донатор мишарске Ликовне колоније.

КОД 21 45

Реферат

СТЕВАНА ЧАЛИЋА – О КУЛТУРИ И ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ У ШАПЦУ,

ПОДРИЊУ И СРБИЈИ, ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО 1905.

СТЕВАН ЧАЛИЋ – ТЕОРЕТИЧАР УМЕТНОСТИ

КОНФЕРЕНЦИЈА АКАДЕМСКОГ СЛИКАРА Г. СТЕВАНА ЧАЛИЋА, ОДРЖАНА

ПРИЛИКОМ ЈУБИЛАРНЕ ИЗЛОЖБЕ СЛИКАРСКИХ РАДОВА САВЕ

МАРИНКОВИЋА, У ДВОРАНИ ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, 1. СЕПТЕМБРА 1929.

Шабачку и српску читалачку публику могло би занимати како је минуле векове наше националне културе и духовности ко-ментарисао Стеван Чалић, сликар и анима-тор ликовног живота у Малом Паризу из-међу два светска рата. Наиме, аутор зна-мените „Славе Подриња“, академски сликар Стеван Чалић — највећи мајстор палете и киста у Шапцу у XX веку — одржао је врло занимљиву конференцију за штампу, у дворани Шабачке гимназије, 1. септембра 1929. године. Била је то његова беседа на отварању јубиларне изложбе сликарских радова Саве Маринковића. Ова врло интересантна кул-турна манифестација била је приређена о четрдесетогодишњици уметничке делат-ности славног београдског и шабачког кул-турног прегаоца, Саве Маринковића, првог сликара-аматера у Малом Паризу, књижев-ника, адвоката, боема, веома значајног организатора ликовног живота у Шапцу почетком прошлог века. Чалићев говор на том садржајном вер-нисажу, медијски је у целости покрио ШАБАЧКИ ГЛАСНИК, на 1. и 2. страни броја, од 5. IX 1929, доневши у свом претходном броју (од 29. VIII) и детаље богатог про-грама исте манифестације. „Свечана Академија“ започела је чита-њем једне приповетке из Маринковићевих „Криминолошких слика“ („г. Глишић“), уз тихо певање и пратњу клавира („М. Ти-мотић“).

Последња „тачка“ била је резервисана за игранку, за коју је већ у најави било речено „да ће са одушевљењем бити примљена код младежи“, уз „суделовање џаз-музике која већ дуже концертира код „Париза“. Читајући, данас, овај програм, имамо јединствену прилику да за тренутак уро-нимо у чари Малог Париза, његов културни „штимунг“, мирисе једне прохујале епохе — да чујемо Чалићев осврт на развој умет-ности у Србији, од средњег века до првих деценија минулог столећа. — Најпре, неколико напомена — отпочиње Чалић своју беседу. Српско сли-карство XVI и XVII века „не може се ни изблиза сравњивати са сликарством тога доба у западној Европи“ — бележи наша савремена историја и теорија уметности. И, надаље — „да (је) неукост, под Турцима, каткад била тако велика да многе фреске из тога доба изазивају сажаљење“. Обнова наше ликовне уметности је извршена у XVIII веку, и то тако што је —након притиска Турака, који је изазвао велике народне миграције — знатан део Срба доведен у додир са културом средње и западне Европе. После две-три генерације, „јављају се и такви мајстори чистог барока, као да су њихови претходници изашли директно из ренесансних, а не византијских традиција“. Стара српска уметност средњег века — она, беше претеча велике италијанске ренесансе, имала је религиозно-декора-тивни и војни карактер“ — истакао је Стеван Чалић у уводном делу конференци-је, 1. септембра 1929. године. „Религиозни карактер отуда, што се сва делатност уметника у сликарству и архи-тектури своди на зидање и украшавање храмова, а војнички карактер српска сред-њевековна а и доцнија уметност, грађењу утврђења и градова. Профане уметности није тако рећи ни било. Средиште те уметности било је обично где и центар политичког и духовног живота. Оснивањем задужбина отварало се уметничко широко поље делатности, бира-ло се и бирало, да се из те конкуренције створи српски стил, и у архитектури и у сликарству, и у другим примењеним гра-нама уметности: резбарству, кујунџиском занату, везу и тд. Најстарија српска уметност је у почетку била зависна од уметности Византиске, јер је православна држава, Србија била под непосредним утицајем Византиске културе. Проширивањем српске државе према западу, српска уметност долази у контакт са западном уметношћу, која несвесно, можда, утицаше на развитак српске уметности. Канони и прописи православне цркве стезали су као окови српску уметност, али под утицајем Запада ти окови полагано попуштају, а уметност се ослобађа старих предрасуда, безмало нестаје оне укоче-ности и строгости композиције и српска уметност се успиње до завидне висине. И тако под утицајем истока с једне, запада с друге стране, а са много смисла за нова стварања и способности прилагођавања, наши уметници изграђују, у конвенционал-

КОД 2146

ној српској црквеној уметности нарочито, свој карактеристични стил, традиционални српско-византијски стил. Опадањем поли-тичке моћи српске средњовековне државе, опада и српска уметност, али не пропада сасвим, већ се одржава, као нарочита потреба, да и у време робовања задржи свој класични српски карактер. Коначном пропашћу српске државе, помиче се из домена српска држава на север, према Сави и Дунаву. Настају миграције Срба преко Саве и Дунава, у Хрватску, и Мађарску, где српски уметници, уз повољније политичке прилике, могаху слободно делати. — По себи се разуме Госпође и Господо — наставља Чалић — да су српски уметници, нашавши се у новој средини и окружени разнородним нацијама, и они почели дело-вати у правцима и духу тадашњег времена. Под утицајем немачког сликарства и сликања с којим беху у блиском и сталном додиру, српски се уметници поводе за њима и у своје радове уносе елементе једне до тада нове уметности, и ако се не може порећи да је трагова те уметности, која је долазила, било у доброј мери и у старој отаџбини, што се закључује по тоналитету боја, који је сординиран по угледу на дела тог новог барокног стила. Најважнији радови српских уметника своде се у првом почетку на задовољавање црквених потреба, т ј. зидање и украшавање храмова уз помоћ аутохтоних Срба, пре Чарнојевића. Тако исто и потребе домаћих и славских икона, подмирују наши умет-ници с почетка иконама, израђеним у бакрорезу, а доцније и у уљу. Еманципујући се постепено политички, културно и еко-номски, наш народ у Војводини даје умет-нике високих квалитета, а српска уметност напредује у Војводини упоредо са умет-ношћу запада. Истовремено са економском и поли-тичко-културном еманципацијом јављају се и виднији примери профане уметности. И, на место дотадашње монархистичке, мона-шке и војне уметности, ствара се уметност комунална и урбанистичка. Истина је да би српска уметност у Војводини, без утицаја страних уметности, полаганије напредо-вала, и да би енергија и духовне особине нашег народа нашле свој изражај кад-тад и без сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, и наш народ би кад-тад био уведен у заје-дницу европских народа, али би то било са извесним задоцњењем, које би било фатал-но као и са Бугарима, који без традиције ускочише, преко Немаца, Чеха и Пољака, одмах у воде реализма, импресионизма итд. У Војводини српска уметност је, у то време, врло активна. Истина, ради се више занатски али се ради. Јављају се већ и школовани сликари, стварају се нараштаји и радионице у којима тај нараштај ради, и тај нараштај даје у Војводини знатне сликаре као: Жефаровић, Бачевић, Крачун, Чешљар, Арса Теодоровић, Аврамовић, Си-мић, Радонић, Петровићи и други, ствара се војвођанска школа, чији је најјачи пред-ставник самоуки Константин Данил. Кад после ослобођења Србија постаје политички и културни центар свих Срба, многи војвођански уметници прелазе у Србију, да тамо активно учествују у по-

дизању и напретку нове српске државе и у то доба уметност у Војводини почиње је-њавати, да уступи вођство ослобођеној Ср-бији, а у Србији се јављају први почетци но-вог уметничког живота. Стева Тодоровић, Јакшић, Урош Предић, Ђорђе Крстић и Паја Јовановић прелазе из Војводине овамо. Неки се од њих стално настањују овде, неки се опет само пери-одично и по потреби задржавају“ — за-кључује Чалић свој мали есеј о старом српском сликарству, изговорен на конфе-ренцији приликом отварања јубиларне из-ложбе сликарских радова Саве Маринко-вића, у дворани Шабачке гимназије, 1. сеп-тембра 1929. године.

Изнад; Две иконе из средине XVIII века (из умет-ничке збирке шабачког Музеја), Св. ГЕОРГИЈЕ и Св. ДИМИТРИЈЕ, пронађене у развалинама напу-штене црквице, у шуми, између Букора и Градо-

јевића, у пролеће 1974, 93,5x58 см (свака) — ремек-дела иконописца, Јанка ХАЛКОЗОВИЋА.

КОД 21 47

ној српској црквеној уметности нарочито, свој карактеристични стил, традиционални српско-византијски стил. Опадањем поли-тичке моћи српске средњовековне државе, опада и српска уметност, али не пропада сасвим, већ се одржава, као нарочита потреба, да и у време робовања задржи свој класични српски карактер. Коначном пропашћу српске државе, помиче се из домена српска држава на север, према Сави и Дунаву. Настају миграције Срба преко Саве и Дунава, у Хрватску, и Мађарску, где српски уметници, уз повољније политичке прилике, могаху слободно делати. — По себи се разуме Госпође и Господо — наставља Чалић — да су српски уметници, нашавши се у новој средини и окружени разнородним нацијама, и они почели дело-вати у правцима и духу тадашњег времена. Под утицајем немачког сликарства и сликања с којим беху у блиском и сталном додиру, српски се уметници поводе за њима и у своје радове уносе елементе једне до тада нове уметности, и ако се не може порећи да је трагова те уметности, која је долазила, било у доброј мери и у старој отаџбини, што се закључује по тоналитету боја, који је сординиран по угледу на дела тог новог барокног стила. Најважнији радови српских уметника своде се у првом почетку на задовољавање црквених потреба, т ј. зидање и украшавање храмова уз помоћ аутохтоних Срба, пре Чарнојевића. Тако исто и потребе домаћих и славских икона, подмирују наши умет-ници с почетка иконама, израђеним у бакрорезу, а доцније и у уљу. Еманципујући се постепено политички, културно и еко-номски, наш народ у Војводини даје умет-нике високих квалитета, а српска уметност напредује у Војводини упоредо са умет-ношћу запада. Истовремено са економском и поли-тичко-културном еманципацијом јављају се и виднији примери профане уметности. И, на место дотадашње монархистичке, мона-шке и војне уметности, ствара се уметност комунална и урбанистичка. Истина је да би српска уметност у Војводини, без утицаја страних уметности, полаганије напредо-вала, и да би енергија и духовне особине нашег народа нашле свој изражај кад-тад и без сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, и наш народ би кад-тад био уведен у заје-дницу европских народа, али би то било са извесним задоцњењем, које би било фатал-но као и са Бугарима, који без традиције ускочише, преко Немаца, Чеха и Пољака, одмах у воде реализма, импресионизма итд. У Војводини српска уметност је, у то време, врло активна. Истина, ради се више занатски али се ради. Јављају се већ и школовани сликари, стварају се нараштаји и радионице у којима тај нараштај ради, и тај нараштај даје у Војводини знатне сликаре као: Жефаровић, Бачевић, Крачун, Чешљар, Арса Теодоровић, Аврамовић, Си-мић, Радонић, Петровићи и други, ствара се војвођанска школа, чији је најјачи пред-ставник самоуки Константин Данил. Кад после ослобођења Србија постаје политички и културни центар свих Срба, многи војвођански уметници прелазе у Србију, да тамо активно учествују у по-

дизању и напретку нове српске државе и у то доба уметност у Војводини почиње је-њавати, да уступи вођство ослобођеној Ср-бији, а у Србији се јављају први почетци но-вог уметничког живота. Стева Тодоровић, Јакшић, Урош Предић, Ђорђе Крстић и Паја Јовановић прелазе из Војводине овамо. Неки се од њих стално настањују овде, неки се опет само пери-одично и по потреби задржавају“ — за-кључује Чалић свој мали есеј о старом српском сликарству, изговорен на конфе-ренцији приликом отварања јубиларне из-ложбе сликарских радова Саве Маринко-вића, у дворани Шабачке гимназије, 1. сеп-тембра 1929. године.

Изнад; Две иконе из средине XVIII века (из умет-ничке збирке шабачког Музеја), Св. ГЕОРГИЈЕ и Св. ДИМИТРИЈЕ, пронађене у развалинама напу-штене црквице, у шуми, између Букора и Градо-

јевића, у пролеће 1974, 93,5x58 см (свака) — ремек-дела иконописца, Јанка ХАЛКОЗОВИЋА.

У студији потписника ових редова КУЛТУРНO-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ ШАПЦА XVIII и XIX века, у њеним поглављима: УМЕТНИЧКА ПРОДУКЦИЈА У XIX ВЕКУ — ОД ВРЕМЕНА ЈЕВРЕМА ОБРЕНОВИЋА, ДО ДОЛАСКА МАРЕ ЛУКИЋ-ЈЕЛЕСИЋ У ШАБАЦ, 1816-1905. ГОДИНЕ, и ИЗВОРИШТЕ ПЛЕ-МЕНИТИХ НЕЗАДОВОЉСТАВА/ 200 знаме-нитих и важних личности у ДВА ВЕКА ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ У ШАПЦУ 1816 – 2016, посебно су истакнути: Аутор „антими-нса“ из 1716. године, Димитрије БРАТОГ-ЛИЋ, први познатији српски сликар, акти-ван у шабачком крају почетком XIX века, Поп Станоје Поповић, Јанко Халкозовић, „Григорије Зограф“, Јања Стеријевић, звани „Јања Молер“, Лазар Стајић, Јован Клајић, Риста Марковић, Андрија Ранковић, Андри-ја Ђаковић, Живко Јеремић, Живан Ј. Микић, Урош КНЕЖЕВИЋ (који је боравио у Шапцу, 1846-48, и у Богатићу 1864), Милош Тенко-вић, ПАВЛЕ РАДОМИРОВИЋ — први шабач-ки сликар, Милошев стипендиста, који се образовао на Ликовној академији у Бечу

код професора Куплвизера, 1833-36, и још два Шапчанина који су се школовали на бечкој Ликовној академији: Филип Кри-стовић, 1844-47, и Добросав Радивојевић, 1864-67, ГЕОРГИЈЕ БАКАЛОВИЋ, звани и ГЛИГОРИЈЕ (1786-1843), први познатији српски сликар који је дуже време боравио у Шапцу, дошавши овде 1837. године — оснивач ПРВЕ СЛИКАРСКЕ РАДИОНИЦЕ у Шапцу (радила, од 1838. до 1840), ПАВЛЕ СИМИЋ (1818-1876), сликар иконостаса шабачке цркве, 1853-57, те: Јевремови сек-ретари и сарадници, покретачи културног живота Шапца: Јован МИОКОВИЋ, Алекса ПОПОВСКИ, прота ЈОВАН ПАВЛОВИЋ (1804-1861) — „прво име шабачке културе“, један од сарадника Господара Јеврема, у чијој кући (покрај шабачке цркве) се налазила, средином XIX века, прва вредна биб-лиотека, Д. ТИРОЛ и Ј. ШЛЕЗИНГЕР, прваци музичког живота, као и: Димитрије ГЛАВИ-НИЋ, Дамњан МАРИНКОВИЋ, Стојан НОВА-КОВИЋ, Лаза ЛАЗАРЕВИЋ, прваци шабач-ког читалишта, просвете и позоришне кул-

КОД 2148

туре, те МИЛОРАД ПОПОВИЋ-ШАПЧАНИН (1841-1895), књижевник и културни после-ник, први учитељ цртања и лепог писања у Граду, у Шабачкој гимназији (1865 — 1866), и други, о којима ће више речи бити неком другом приликом. ЈЕВРЕМ ОБРЕНОВИЋ (1790-1856) — нај-млађи брат Милоша Обреновића, који га је и поставио за обор-кнеза Шабачке нахије, у марту 1816, када је Јеврему било само 26 го-дина — својим „првинама“ у култури, био је прво име и ликовне културе шабачке. О томе је било говора на претходним стра-ницама наше студије, и о чему ће бити речи у наставку. Дугогодишњи обор-кнез Шабач-ке нахије, генерал-дивизијар и један од најзнаменитијих Шапчана, Јеврем, имао је у Шабачкој нахији бројна задужења: прикуп-љање пореза, комунално и урбанистичко уређење, оснивање и устројство Магистра-та, организација здравства и спречавање зараза и епидемија, сузбијање хајдучије, ушоравање села, гушење буна, учешће у дипломатским активностима итд. Јеврем је учествовао у гушењу Абулине (1821), Ђакове (1825) и Чарапићеве (1826) буне. „Својим рукама је, срамно и мучки, убио Милоја Ђака којег је кнез Милош био пре-дао војсци да му суди, а они су одлучили да га поштеде“ — писало је пре пола века у „Гласу Подриња“ (9. јануара 1975, стр. 5), у критички насловљеном чланку, под насло-вом: ФИНИ ГОСПОДИН ЈЕВРЕМ. У Шапцу је Јеврем провео 15 година (1816-1831) и „својим делима сврстао се у ред знаменитих бесмртника. Зато се његов боравак у овом граду назива и „Јевремовим златним добом“. Наши историографи су за-бележили да је Јеврем „својим визионар-ским деловањем ударио темеље потоњег Малог Париза, односно, да је захваљујући његовим напредним схватањима, Шабац, међу првим градовима у Србији, имао: шко-лу, учитеље, лекаре, апотекаре, „художес-твенике“ итд. и да је Јеврем уредио Шабачку варош по „европејски“: главне улице су се секле под правим углом, а остале „према њима... изведене лењиром“. За време Јевре-мове владе, у Шапцу су почеле да раде број-не значајне установе: Шабачки магистрат (1823), Школа код Цркве (коју је Јеврем подигао сопственим средствима), грађан-ска болница са две просторије (већа за боле-снике, мања за лекаре, 1826. године), добро опремљена апотека (1826), касарна (зграда са четири просторије) са 60 војника итд. Јоаким Вујић сведочи да је, 1826. године, у Шапцу затекао солидно снабдевену апо-теку са лековима у вредности од 5000 гроша. У Јевремовом конаку у Шапцу — складној спратној грађевини, која је завр-шена 1824. и која је била међу најлепшим у Србији — живело се по „европејским“ назорима и манирима. Конак је био „сте-циште школованих и учених људи, интеле-ктуалне и уметничке елите ондашње Срби-је, којима је Јеврем био мецена и потпора“. Јеврем и његов Конак су по много чему значајни: по првом клавиру у тадашњој Србији, првом савременом кревету и другом намештају и бечком прибору за јело, а имао је и прва пенџерска стакла у Србији, на прозорима који се отварају. Била је у оквиру Конака и знаменита Јевремова биб-

лиотека (са делима Лафонтена, Купера, Ско-та, Шилера и других), једна од богатијих у Србији. А у дворишту Конака, као симбол статуса и моћи, стајао је нацифрани фијакер (опет први у Србији), купљен у тадашњој аустријској Војводини“. У новембру 1831, Јеврем је отишао из Шапца у Београд, где га је кнез Милош пос-тавио за губернатора вароши и Нахије беог-радске. Половином 1835. године унапређен је у чин генерал-мајора, а надаље је заузи-мао многе значајне положаје: надзорник јавних грађевина, управник Војно-полициј-ске канцеларије, председник Државног са-вета, члан Намесничке владе, итд. Под Јевремовим покровитељством, по-четком 1832. године, основана је у Београду јавна Библиотека као „полудржавна“ уста-нова. Први дародавац књига био је управо Јеврем. УМЕТНИЧКА ПРОДУКЦИЈА У ШАПЦУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА — ПО ОД-ЛАСКУ ЈЕВРЕМА ОБРЕНОВИЋА, „ПРВОГ ПРАВОГ СРПСКОГ ЕВРОПЉАНИНА“, ДО ДОЛАСКА У ШАБАЦ МОДЕРНИСТЕ МАРЕ ЛУКИЋ (1831 – 1905) — И ТОКОМ XX ВЕКА

Куртовића конак, у Карађорђевој улици, у Шапцу — репрезент старе балканске

архитектуре, саграђен 1830, срушен 1954. _____________________

Одласком Јевремовим из Шапца, није прекинут културни и економски напредак шабачке вароши и развој ликовне културе. Бројни ликовни ствараоци, шабачки ку-лтурни прваци и аниматори модерног дру-штвеног живота, који су деловали у Малом Паризу у другој половини XIX века и током XX столећа, продужили су живот „Јев-ремовог златног доба“. Споменимо неке од њих: МИЛИСАВ МАРКОВИЋ (1863-1910), кња-жевчанин родом, Београђанин од 1904, сли-кар иконостаса у Прњавору Мачванском (1909) и у Ориду (1904/7), који је био чуван до 1933. године (не зна се ништа о даљој судбини Марковићевог иконостаса), а на-кон тога, у обновљеној оридској цркви, за-мењен иконостасом и зидним декораци-јама Андреја Биценка. Никола МАРКОВИЋ (1894-?) — син прња-ворског и оридског живописца Милисава Марковића, и БОЖЕНЕ, Чехиње (из Прага), такође сликарке (повремене мужевљеве помоћнице у пословима живописања), који је „помагао родитељима да на време испоруче сликарске поруџбине“ (најверо-ватније и у Прњавору и Ориду) — наш је недовољно изучени сликар. Он је боравио у Шапцу и околини, у првој деценији XX века, пре одласка на студије у Париз, у Школу декоративне уметности. Из ње је изашао као признати мајстор импресионистичких

КОД 21 49

туре, те МИЛОРАД ПОПОВИЋ-ШАПЧАНИН (1841-1895), књижевник и културни после-ник, први учитељ цртања и лепог писања у Граду, у Шабачкој гимназији (1865 — 1866), и други, о којима ће више речи бити неком другом приликом. ЈЕВРЕМ ОБРЕНОВИЋ (1790-1856) — нај-млађи брат Милоша Обреновића, који га је и поставио за обор-кнеза Шабачке нахије, у марту 1816, када је Јеврему било само 26 го-дина — својим „првинама“ у култури, био је прво име и ликовне културе шабачке. О томе је било говора на претходним стра-ницама наше студије, и о чему ће бити речи у наставку. Дугогодишњи обор-кнез Шабач-ке нахије, генерал-дивизијар и један од најзнаменитијих Шапчана, Јеврем, имао је у Шабачкој нахији бројна задужења: прикуп-љање пореза, комунално и урбанистичко уређење, оснивање и устројство Магистра-та, организација здравства и спречавање зараза и епидемија, сузбијање хајдучије, ушоравање села, гушење буна, учешће у дипломатским активностима итд. Јеврем је учествовао у гушењу Абулине (1821), Ђакове (1825) и Чарапићеве (1826) буне. „Својим рукама је, срамно и мучки, убио Милоја Ђака којег је кнез Милош био пре-дао војсци да му суди, а они су одлучили да га поштеде“ — писало је пре пола века у „Гласу Подриња“ (9. јануара 1975, стр. 5), у критички насловљеном чланку, под насло-вом: ФИНИ ГОСПОДИН ЈЕВРЕМ. У Шапцу је Јеврем провео 15 година (1816-1831) и „својим делима сврстао се у ред знаменитих бесмртника. Зато се његов боравак у овом граду назива и „Јевремовим златним добом“. Наши историографи су за-бележили да је Јеврем „својим визионар-ским деловањем ударио темеље потоњег Малог Париза, односно, да је захваљујући његовим напредним схватањима, Шабац, међу првим градовима у Србији, имао: шко-лу, учитеље, лекаре, апотекаре, „художес-твенике“ итд. и да је Јеврем уредио Шабачку варош по „европејски“: главне улице су се секле под правим углом, а остале „према њима... изведене лењиром“. За време Јевре-мове владе, у Шапцу су почеле да раде број-не значајне установе: Шабачки магистрат (1823), Школа код Цркве (коју је Јеврем подигао сопственим средствима), грађан-ска болница са две просторије (већа за боле-снике, мања за лекаре, 1826. године), добро опремљена апотека (1826), касарна (зграда са четири просторије) са 60 војника итд. Јоаким Вујић сведочи да је, 1826. године, у Шапцу затекао солидно снабдевену апо-теку са лековима у вредности од 5000 гроша. У Јевремовом конаку у Шапцу — складној спратној грађевини, која је завр-шена 1824. и која је била међу најлепшим у Србији — живело се по „европејским“ назорима и манирима. Конак је био „сте-циште школованих и учених људи, интеле-ктуалне и уметничке елите ондашње Срби-је, којима је Јеврем био мецена и потпора“. Јеврем и његов Конак су по много чему значајни: по првом клавиру у тадашњој Србији, првом савременом кревету и другом намештају и бечком прибору за јело, а имао је и прва пенџерска стакла у Србији, на прозорима који се отварају. Била је у оквиру Конака и знаменита Јевремова биб-

лиотека (са делима Лафонтена, Купера, Ско-та, Шилера и других), једна од богатијих у Србији. А у дворишту Конака, као симбол статуса и моћи, стајао је нацифрани фијакер (опет први у Србији), купљен у тадашњој аустријској Војводини“. У новембру 1831, Јеврем је отишао из Шапца у Београд, где га је кнез Милош пос-тавио за губернатора вароши и Нахије беог-радске. Половином 1835. године унапређен је у чин генерал-мајора, а надаље је заузи-мао многе значајне положаје: надзорник јавних грађевина, управник Војно-полициј-ске канцеларије, председник Државног са-вета, члан Намесничке владе, итд. Под Јевремовим покровитељством, по-четком 1832. године, основана је у Београду јавна Библиотека као „полудржавна“ уста-нова. Први дародавац књига био је управо Јеврем. УМЕТНИЧКА ПРОДУКЦИЈА У ШАПЦУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА — ПО ОД-ЛАСКУ ЈЕВРЕМА ОБРЕНОВИЋА, „ПРВОГ ПРАВОГ СРПСКОГ ЕВРОПЉАНИНА“, ДО ДОЛАСКА У ШАБАЦ МОДЕРНИСТЕ МАРЕ ЛУКИЋ (1831 – 1905) — И ТОКОМ XX ВЕКА

Куртовића конак, у Карађорђевој улици, у Шапцу — репрезент старе балканске

архитектуре, саграђен 1830, срушен 1954. _____________________

Одласком Јевремовим из Шапца, није прекинут културни и економски напредак шабачке вароши и развој ликовне културе. Бројни ликовни ствараоци, шабачки ку-лтурни прваци и аниматори модерног дру-штвеног живота, који су деловали у Малом Паризу у другој половини XIX века и током XX столећа, продужили су живот „Јев-ремовог златног доба“. Споменимо неке од њих: МИЛИСАВ МАРКОВИЋ (1863-1910), кња-жевчанин родом, Београђанин од 1904, сли-кар иконостаса у Прњавору Мачванском (1909) и у Ориду (1904/7), који је био чуван до 1933. године (не зна се ништа о даљој судбини Марковићевог иконостаса), а на-кон тога, у обновљеној оридској цркви, за-мењен иконостасом и зидним декораци-јама Андреја Биценка. Никола МАРКОВИЋ (1894-?) — син прња-ворског и оридског живописца Милисава Марковића, и БОЖЕНЕ, Чехиње (из Прага), такође сликарке (повремене мужевљеве помоћнице у пословима живописања), који је „помагао родитељима да на време испоруче сликарске поруџбине“ (најверо-ватније и у Прњавору и Ориду) — наш је недовољно изучени сликар. Он је боравио у Шапцу и околини, у првој деценији XX века, пре одласка на студије у Париз, у Школу декоративне уметности. Из ње је изашао као признати мајстор импресионистичких

мотива старог Париза, изведених акваре-лом, често репродукованих у престижним париским журналима. Андреј БИЦЕНКО је аутор слика на зидо-вима шабачке цркве. Следе: Сава МАРИНКОВИЋ, Драгомир ГЛИШИЋ, приређивач прве (познате) сли-карске изложбе у Шапцу (1906), Риста МАР-ЈАНОВИЋ, први српски фото-репортер, МАРА ЛУКИЋ-ЈЕЛЕСИЋ, родоначелник ли-ковне авангарде у нас, историјског развоја модернизма у ликовној уметности у Шапцу, од 1905, СТЕВАН ЧАЛИЋ, највећи мајстор сликарства у Шапцу у XX веку, Павле ВА-СИЋ, професионални ликовни критичар, који се најраније укључио у процесе афир-мације модерне уметности у Шапцу, Иси-дора СЕКУЛИЋ, Станислав ВИНАВЕР, ЖИ-ВОРАД-ЖИКА ПОПОВИЋ, великан шабачке културе проевропског смера, оснивач ША-БАЧКЕ НАРОДНЕ КЊИЖНИЦЕ И ЧИТАО-НИЦЕ — једног од главних стожера шабачке културе између два светска рата, Хакија КУЛЕНОВИЋ, зачетник конструктивистич-ких тенденција у ликовној уметности у Ша-пцу, између два светска рата (са Чалићем), Младен Ст. ЂУРИЧИЋ, Радивоје МАРКО-ВИЋ, Јуриј ГРАДОВ — један од главних аниматора шабачке физичке културе (орга-низатор свих предратних и послератних слетова у земљи, па и у иностранству), зас-лужан за развој бициклизма и омасовљења соколског друштва у Шапцу, први шабачки музичар (свирао контрабас) који је у време немог филма пратио представе на филм-ском платну биоскопа „Париз“, шабачки патриота (кћерка Јурија Градова, „ЛЕПА РУСКИЊА“, како су је називали за време II св. рата, једна од административних служ-беница у делу немачке Крајскоманде смеш-теном у „Зеленом венцу“, заузела се преко једног од нижих официра Wehrmacht-а, да се од насртаја шабачких љотићеваца, од паљевина молотовљевим коктелима и пљачке, спасе ШАБАЧКА НАРОДНА КЊИ-ЖНИЦА И ЧИТАОНИЦА), Милорад Панић-СУРЕП, Миливоје-Мића НИКОЛАЈЕВИЋ, Бранко-Лале СТАНКОВИЋ, Милан РАДО-ЊИЋ, Григорије Глиша БАБОВИЋ, шабачки хроничар, који је истраживачима, научни-цима оставио своју драгоцену грађу мемо-арског и хроничарског карактера (о најзна-чајнијим догађајима у Шапцу, закључно са 1944. годином, у записима: „Летопис Шап-ца“, и „Дневник (1941-1944) — Шабац под окупацијом“), Бошко БАБОВИЋ, писац, син Глигорија-Глише Бабовића, начелник оде-љења за културу и уметност Министарства просвете Србије (1947/49), помоћник ми-нистра просвете и помоћник министра за науку и културу Србије (1949/53), уредник „Политике“ (1953/70), и сарадник (од 1933. године) у „Шабачком Гласнику“, „Подрин-ском Веснику“, „Правди“, „Књижевним но-винама“, НИН-у, „Позоришту“, „Гласу Под-риња“, и др. (заслужан и за подстицаје и иницијативе у развијању и афирмисању шабачке културе), Владислав ЛАЛИЦКИ, Милић Станковић (МИЛИЋ ОД МАЧВЕ), Живојин ПАВЛОВИЋ, и многи други, о ко-јима ће бити више речи неком другом при-ликом.

_________________________

* * * Ово поглавље завршићемо с Господаром Јевремом Обреновићем и једним од њего-вих сарадника, протом Јованом Павлови-ћем, и Георгијем Бакаловићем, првим зна-чајнијим сликаром, који је у Јевремово доба деловао у Шапцу. Усмерићемо пажњу читалаца на неке од мање познатих детаља из живота „првог правог српског Европљанина“, Јеврема Об-реновића — на садржаје свакодневног живота и културног исијавања у његовој шабачкој резиденцији, чувеном Јевремовом Двору (фотограм, сасвим доле), овенчаном славом културног жаришта Србије у то доба. Фотографије (испод) представљају дета-ље градске архитектуре оријенталног типа у Србији, у овом периоду (Призрен, Ниш, Јањево, Шабац — Јевремов Конак).

КОД 2150

„ ЛУКСУЗ У КОНАКУ ГОСПОДАР ЈЕВРЕМА“

Владислав Лалицки, ПОРТРЕТ ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА ОБРЕНОВИЋА (детаљ), 1968, уље на

платну, 90x60 см — слика из некадашње сталне поставке Народног музеја у Шапцу

Изнад: Јевремов конак (дворишна страна) — макета, експонат сталне поставке шабачког Музеја, од краја 60-их до краја 80-их година

прошлог века. Горе, десно: Две савремене слике из живота

Малог Париза, са представама Јевремовог конака (слике потписника ових редова, из 2010,

уља на платну, 50x70 см, свака) ____________________________

Средином XIX века, „у јеку династичких борби у Србији, једна љубавна драма доби-ла је политички карактер. Главни закулис-ни актер ове драме и њен режисер била је амбициозна Анка Константиновић, Јевре-мова кћерка, братаница Милоша Обрено-вића. „Жељна власти и славе ова прва дама београдског високог друштва настрадала је као жртва једног политичког атентата (убиство кнеза Михаила Обреновића) и со-пствених амбиција“ — записао је историчар Драгутин М. Маловић (АНКА КОНСТАНТИ-НОВИЋ, Београд, марта 1967). У тој живо написаној Маловићевој студији, као на позоришној бини, смењују се актери из српске историје XIX века: кнез Михаило у време своје прве владе и у време познан-ства и љубави с Катарином, кнегиња Јулија,

Михаилова жена, пре и после убиства мла-дог кнеза, Анка и њен муж, трговац Алек-сандар Константиновић, Катарина Конста-нтиновић као девојчица од 14 година и у зрелијим годинама, Миливоје Петровић Блазнавац, Томанија Јеврема Обреновића, Анкина мајка, Илија Гарашанин, Кнегиња Персида, и многи други значајни и зна-менити Срби. У засебној студији потписника ових редова — ШАБАЧКЕ ДАМЕ У ПРОМЕНАДИ, која ће ускоро изаћи из штампе, између осталих тема, детаљније је описан успон и пад кћерке најславнијег градоначелника Шапца, Јеврема Обреновића — његове мезимице Анке Константиновић. Музика са њеног клавира — у време сретног Анкиног девојаштва у Шапцу, разливала се кроз фиранге отшкринутих прозора Јевремовог конака, мамећи залудне уздахе синова из кућа (и) најбогатијих шабачких трговаца.

____________________

Балска хаљина Јармиле Чалић, супруге сликара Стевана Чалића, из 20-их година XX века, из збир- ке шабачког Му- зеја, буди сећа-ња (и) на „лук-суз у Конаку Го-сподар Јеврема“ и успон његове мезимице Анке Константиновић _____________________

КОД 21 51

„ ЛУКСУЗ У КОНАКУ ГОСПОДАР ЈЕВРЕМА“

Владислав Лалицки, ПОРТРЕТ ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА ОБРЕНОВИЋА (детаљ), 1968, уље на

платну, 90x60 см — слика из некадашње сталне поставке Народног музеја у Шапцу

Изнад: Јевремов конак (дворишна страна) — макета, експонат сталне поставке шабачког Музеја, од краја 60-их до краја 80-их година

прошлог века. Горе, десно: Две савремене слике из живота

Малог Париза, са представама Јевремовог конака (слике потписника ових редова, из 2010,

уља на платну, 50x70 см, свака) ____________________________

Средином XIX века, „у јеку династичких борби у Србији, једна љубавна драма доби-ла је политички карактер. Главни закулис-ни актер ове драме и њен режисер била је амбициозна Анка Константиновић, Јевре-мова кћерка, братаница Милоша Обрено-вића. „Жељна власти и славе ова прва дама београдског високог друштва настрадала је као жртва једног политичког атентата (убиство кнеза Михаила Обреновића) и со-пствених амбиција“ — записао је историчар Драгутин М. Маловић (АНКА КОНСТАНТИ-НОВИЋ, Београд, марта 1967). У тој живо написаној Маловићевој студији, као на позоришној бини, смењују се актери из српске историје XIX века: кнез Михаило у време своје прве владе и у време познан-ства и љубави с Катарином, кнегиња Јулија,

Михаилова жена, пре и после убиства мла-дог кнеза, Анка и њен муж, трговац Алек-сандар Константиновић, Катарина Конста-нтиновић као девојчица од 14 година и у зрелијим годинама, Миливоје Петровић Блазнавац, Томанија Јеврема Обреновића, Анкина мајка, Илија Гарашанин, Кнегиња Персида, и многи други значајни и зна-менити Срби. У засебној студији потписника ових редова — ШАБАЧКЕ ДАМЕ У ПРОМЕНАДИ, која ће ускоро изаћи из штампе, између осталих тема, детаљније је описан успон и пад кћерке најславнијег градоначелника Шапца, Јеврема Обреновића — његове мезимице Анке Константиновић. Музика са њеног клавира — у време сретног Анкиног девојаштва у Шапцу, разливала се кроз фиранге отшкринутих прозора Јевремовог конака, мамећи залудне уздахе синова из кућа (и) најбогатијих шабачких трговаца.

____________________

Балска хаљина Јармиле Чалић, супруге сликара Стевана Чалића, из 20-их година XX века, из збир- ке шабачког Му- зеја, буди сећа-ња (и) на „лук-суз у Конаку Го-сподар Јеврема“ и успон његове мезимице Анке Константиновић _____________________

ЈЕВРЕМОВА КЋЕРКА АНКА (Константиновић) —

два портрета из различитих доба живота — у време убиства кнеза Михаила Обреновића, када

је и сама настрадала (лево), и у време сретног девојаштва у Шапцу, у свом дому, Јевремовом конаку, за клавиром, првим који је из Европе

донет у Србију. Јевремов конак, на жалост, није сачуван до наших дана. (С)рушен је (како наводе

мр Милан Јевтић и сликарка Мара Лукић Јелесић, која је присуствовала демолирању Јевремовог Двора), од јесени 1906. (када је

донета одлука о његовој деструкцији и када је отпочело демолирање, с дворишне стране), све

до раног пролећа 1908. године. (Изјава Маре Лукић Јелесић No 4/78, дата аутору књиге,

новембра 1978, и студијa мр Милана Јевтића: КУЋА ПРОТЕ ЈОВАНА ПАВЛОВИЋА У ШАПЦУ/

„Саопштења“ XVIII/1986, стр. 272-278).

Изнад: Један од два регала у дуборезу за чување вреднијих књига, који су припадали некадашњој

ШНКЧ. Дуго се сматрало да су регали припадали чувеној кућној библиотеци

шабачког проте Јована Павловића, једног од најписменијих људи у Србији тог времена, и да

воде порекло из Јевремовог Двора. Обе претпоставке су мало вероватне. Није их могуће поткрепити поузданом документацијом. А кад,

већ, нема таквих архивалија, остаје нам да се дивимо квалитетној изради регала и да

запловимо на крилима маште, подстакнути малобројним, поузданим записима савременика

о изгледу ентеријера Конака. А регали — солидношћу израде, лепотом некад бојеног и

позлаћиваног дубореза, евидентном старошћу — лако буде претходне претпоставке и лепе

успомене. (Збирка предмета примењене уметности Народног музеја у Шапцу)

________________________________ Један од најплоднијих истраживача про-шлости Шапца, мр Милан Јевтић — у својој студији КУЋА ПРОТЕ ЈОВАНА ПАВЛОВИЋА У ШАПЦУ („Саопштења“ XVIII/1986, стр. 272-278), верно је представио време Јевре-мовог управљања шабачким градом, наро-чито у области његовог интересовања за уметност, науку и модернизовање друшт-веног живота по европским стандардима у овој вароши, која ће због тога ускоро по-нети и ласкави епитет Малог Париза.

Горе: Делови женске грађанске ношње из епохе Малог Париза, из 1890-их, и предмети

примењене уметности — детаљи из некадашње сталне поставке Народног музеја у Шапцу (од краја 60-их до краја 80-их година XX века), са

примерцима иконографије из XVIII века (Царске двери, сликане 1741, антиминс из 1726, и др.), и

неколико предмета из XIX века, који буде сећања на Јевремову епоху и Мали Париз.

___________________

„ГОВОР ДОКУМЕНАТА“/ О РУШЕЊУ ЈЕВРЕМОВОГ КОНАКА

У Јевтићевој студији, изнети су важни, мање познати детаљи из живота и културне делатности у шабачкој средини народног трибуна и беседника, проте Јована ПАВ- ЛОВИЋА, и вредни детаљи у вези старе ша-бачке архитектуре. Прота Павловић, поета и државник — „прво име шабачке културе“, како овог делатника можемо назвати с дос-та разлога — постао је за живота нека врста легенде шабачке и српске културе и духов-ности. (Наставак — у посебној студији). Две фотографије на следећој страни, ре-левантне су за историју шабачког гради-тељства: ГЛАВНА УЛИЦА (снимљена крајем лета 1907. године) и ОКРУЖНО НАЧЕЛСТВО И ЈЕВРЕМОВ КОНАК 1905. ГОД. (из новемб-ра 1905). Ова друга фотографија начињена је када је обнављана улична калдрма исп-ред новосаграђеног здања Начелства, пош-те и телеграфа (данас: зграда МУП-а), тј. ка-да је надлежна Стручна комисија примила објекат, месец и по дана касније. Фотогра-фије, дакле, „говоре“ да је чеона фасада Јев-ремовог конака остала цела, и током 1907.

КОД 2152

Изнад: Фотографија дела главне шабачке улице, снимљена крајем лета 1907. (мр Јевтић),

на којој се види још увек целовита чеона фасада Јевремовог конака, поред новоизграђене зграде Окружног начелства, довршене новембра 1905.

(из фототеке „Политикиног Забавника“/ Одељак: СТАРЕ СЛИКЕ СРБИЈЕ И ШИРЕ

ОКОЛИНЕ, А ДА БЕОГРАД НИЈЕ; F-p. 0852). Испод: Фотографија Окружног начелства и

Јевремовог конака крајем 1905, на којој се јасно види „суживот“ конака са новоподигнутим

здањем Начелства.

Према сведочењима Маре Лукић-Јелесић и мр Милана Јевтића, рушење конака јесте започето у јесен 1906, али је настављено у 1907. години, док је његово потпуно демо-лирање довршено с пролећа 1908. Ова „екс-клузивна“ информација базирана је на два навода: писаној изјави Маре Лукић Јелесић, с краја 1978. године (датој аутору овог тек-ста, током припремања последње сликар-кине ретроспективе и прве студије о њеном животу и делу, 1979), и студији мр Милана Јевтића КУЋА ПРОТЕ ЈОВАНА ПАВЛОВИЋА У ШАПЦУ, објављеној у САОПШТЕЊИМА XVIII/1986. За коначна закључивања о овој теми требало би, вероватно, укључити још који валидни документ. На пример — оригинални документ о рушењу!... Ако је сачуван. Обе наведене фотографије, између осталог, дефинишу тачно место на којем су почивали темељи Јевремовог конака, што би требало да учини излишним нека поле-мисања о тој теми. У току је обрада ових фото-докумената, како би се о њима саз-нало нешто више и, евентуално, име фото-графа. Како се дâ видети, нова зграда Окру-жног начелства постављена је тик уз главну улазну капију Јевремовог конака. Сама згра-да Резиденције остала је нетакнута све до почетка градње „нове зграде за начелство, пошту и телеграф“, тј. до почетка јесени 1906, када је, сасвим извесно, отпочела дес-трукција конака.

Горе: Фотографија дела главне шабачке улице и центра града, начињена у лето 1914. године.

Снимак је направио непознати фотограф аустро-угарских окупационих снага (артиљерија), чија

коњичка запрега је делимично видљива у првом плану фотограма, десно.

Снимак је занимљив и за наша причања о рушењу Јевремовог конака, до којег је дошло

шест година раније, из нејасних урбанистичких „потреба“(?) тадашње градске управе. На фото-документу се још увек види бели темељ чеоне

фасаде Јевремове резиденције, који ће бити уклоњен тек након завршетка рата. Разлог што није уклоњен до пролећа 1908, када је потпуно

довршена деструкција Двора, лежи, вероватно, у чињеници да је требало „оградити“

новостворени празан плац, како се на њему не би стационирале воловске и коњске запреге, и

депоновале ствари у време пијачних дана. _______________________

Рушење је започето са дворишне стране, с јесени 1906. године — колико су то вре-менске прилике дозвољавале. Демолирање је настављено 1907, а „конак је (сасвим) сру-шен“ у пролеће 1908. године (мр М. Јевтић), чишћењем плаца „до голе ледине“. Тај простор — „жалосно огољен“, по Мари Лукић Јелесић, уживао је деценијама кас-није неки посебни респект савременика. Величина „губитка“ исказала се у својој суморној димензији, а укус горчине мешао се са осећањима задовољства Шапчана пре-ма убрзаном урбанистичком, архитектон-ско-комуналном развоју Малог Париза — наликујући на ону „супу Викинга“, којом су древни ратници послуживали своје придо-шлице, претходно пљунувши у њу. Простор на којем се конак налазио, попуњен је тек након завршетка другог светског рата. На њему је подигнута модерна, али архитектонски скромна зграда Општине (данас: Градска управа), која је разложно увучена у дубину плаца; није постављена у истој линији са суседним двема стилским палатама. Да јесте — изгле-дала би још скромније. Остала је, дакле, мо-гућност да се на том месту — на „свом темељу“, подигне реплика фасаде Јевремо-вог конака. На обе горње фотографије види се и пот-пуно довршена зграда Дома шабачке трго-

КОД 21 53

Изнад: Фотографија дела главне шабачке улице, снимљена крајем лета 1907. (мр Јевтић),

на којој се види још увек целовита чеона фасада Јевремовог конака, поред новоизграђене зграде Окружног начелства, довршене новембра 1905.

(из фототеке „Политикиног Забавника“/ Одељак: СТАРЕ СЛИКЕ СРБИЈЕ И ШИРЕ

ОКОЛИНЕ, А ДА БЕОГРАД НИЈЕ; F-p. 0852). Испод: Фотографија Окружног начелства и

Јевремовог конака крајем 1905, на којој се јасно види „суживот“ конака са новоподигнутим

здањем Начелства.

Према сведочењима Маре Лукић-Јелесић и мр Милана Јевтића, рушење конака јесте започето у јесен 1906, али је настављено у 1907. години, док је његово потпуно демо-лирање довршено с пролећа 1908. Ова „екс-клузивна“ информација базирана је на два навода: писаној изјави Маре Лукић Јелесић, с краја 1978. године (датој аутору овог тек-ста, током припремања последње сликар-кине ретроспективе и прве студије о њеном животу и делу, 1979), и студији мр Милана Јевтића КУЋА ПРОТЕ ЈОВАНА ПАВЛОВИЋА У ШАПЦУ, објављеној у САОПШТЕЊИМА XVIII/1986. За коначна закључивања о овој теми требало би, вероватно, укључити још који валидни документ. На пример — оригинални документ о рушењу!... Ако је сачуван. Обе наведене фотографије, између осталог, дефинишу тачно место на којем су почивали темељи Јевремовог конака, што би требало да учини излишним нека поле-мисања о тој теми. У току је обрада ових фото-докумената, како би се о њима саз-нало нешто више и, евентуално, име фото-графа. Како се дâ видети, нова зграда Окру-жног начелства постављена је тик уз главну улазну капију Јевремовог конака. Сама згра-да Резиденције остала је нетакнута све до почетка градње „нове зграде за начелство, пошту и телеграф“, тј. до почетка јесени 1906, када је, сасвим извесно, отпочела дес-трукција конака.

Горе: Фотографија дела главне шабачке улице и центра града, начињена у лето 1914. године.

Снимак је направио непознати фотограф аустро-угарских окупационих снага (артиљерија), чија

коњичка запрега је делимично видљива у првом плану фотограма, десно.

Снимак је занимљив и за наша причања о рушењу Јевремовог конака, до којег је дошло

шест година раније, из нејасних урбанистичких „потреба“(?) тадашње градске управе. На фото-документу се још увек види бели темељ чеоне

фасаде Јевремове резиденције, који ће бити уклоњен тек након завршетка рата. Разлог што није уклоњен до пролећа 1908, када је потпуно

довршена деструкција Двора, лежи, вероватно, у чињеници да је требало „оградити“

новостворени празан плац, како се на њему не би стационирале воловске и коњске запреге, и

депоновале ствари у време пијачних дана. _______________________

Рушење је започето са дворишне стране, с јесени 1906. године — колико су то вре-менске прилике дозвољавале. Демолирање је настављено 1907, а „конак је (сасвим) сру-шен“ у пролеће 1908. године (мр М. Јевтић), чишћењем плаца „до голе ледине“. Тај простор — „жалосно огољен“, по Мари Лукић Јелесић, уживао је деценијама кас-није неки посебни респект савременика. Величина „губитка“ исказала се у својој суморној димензији, а укус горчине мешао се са осећањима задовољства Шапчана пре-ма убрзаном урбанистичком, архитектон-ско-комуналном развоју Малог Париза — наликујући на ону „супу Викинга“, којом су древни ратници послуживали своје придо-шлице, претходно пљунувши у њу. Простор на којем се конак налазио, попуњен је тек након завршетка другог светског рата. На њему је подигнута модерна, али архитектонски скромна зграда Општине (данас: Градска управа), која је разложно увучена у дубину плаца; није постављена у истој линији са суседним двема стилским палатама. Да јесте — изгле-дала би још скромније. Остала је, дакле, мо-гућност да се на том месту — на „свом темељу“, подигне реплика фасаде Јевремо-вог конака. На обе горње фотографије види се и пот-пуно довршена зграда Дома шабачке трго-

вачке омладине. Удаљена је педесетак ко-рака од славне Јевремове резиденције.

О „ПРВИНАМА“ ПОСЛЕ ЈЕВРЕМА/ ПРВЕ ЛИКОВНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

У МАЛОМ ПАРИЗУ У здању Дома шабачке трговачке омла-дине — према расположивој документаци-ји, нису биле приређиване ликовне изло-жбе, све до завршетка II светског рата. При-ређиване су, почетком века и између два светска рата, разне културно-забавне при-редбе и хуманитарне манифестације, о чему се доста вести може наћи у старој шабачкој штампи („Шабачки гласник“, „Радикал“...). По Мари Лукић Јелесић — „ни у другим установама и заводима шабачким, до 1906. године, нису приређиване изложбе“. У време службовања у Шапцу, Мара се није усуђивала да излаже своје радове на некој од ликовних манифестација у Граду, не само зато што је по својој природи била опрезна и бојажљива. Таквих изложби поче-тком века, уосталом, није ни било. Да их је било, највероватније би их морала прире-дити сама Марија Лукић. Али, из неких раз-лога — није. Давала је приватне часове цр-тања деци из „угледнијих“ шабачких поро-дица. У сликарске тајне упућивала је и сестру младог Станислава Винавера, буду-ћег књижевника, песника-експресионисте, публицисте и преводиоца, човека који ће и сам дати велики допринос српској култури. У првим годинама прошлог века, изгле-да, у Шапцу и није могло бити много друк-чијих облика ликовног деловања, тим пре што је у Србији тек стварана традиција јав-них ликовних манифестација. Једина за са-да позната изложба, организована тада у Шапцу, била је она Драгомира Глишића, 1906. године, коју је тај уметник приредио после завршетка Ликовне академије у Мин-хену, 1904. Била је то друга Глишићева самостална изложба организована у нашој средини након његовог првог уметничког појављивања у Београду, исте, 1904. године. Будући да је била прва ликовна мани-фестација ове врсте у Малом Паризу, та изложба Драгомира Глишића — у Шапцу, 1906. — намеће, изазива, да се о њој каже која реч више. Нажалост, о њој је остало вр-ло мало података. Готово сва докумен-тација, која је морала пратити споменути догађај, нестала је у вихору I светског рата. Зато данас и не знамо поуздано ни тачан датум одржавања те изложбе, ни име ње-ног организатора, ни простор у којем је била постављена, нити имамо попис — или, барем, број — изложених радова, а недоз-нано је — засад — и то да ли је она прире-ђена пре или након одржавања II југосло-венске уметничке изложбе („Лада“) у Софији, с јесени 1906. године. Расветља-вање овог питања могло би допринети спознаји односа између Драгомира Глиши-ћа и Маре Лукић, будући да су се обоје те јесени нашли у Бугарској Престоници. Гли-шић — као излагач... А Мара — у улози посматрача. Уколико је Глишићево само-стално уметничко појављивање у Шапцу ус-ледило након поменуте ликовне смотре у Софији, има места за претпоставку да се око

организовања прве шабачке изложбе пот-рудила сама Мара Лукић. У књизи нашег најбољег познаваоца срп-ског импресионизма, др Станислава Живко-вића, БЕОГРАДСКИ ИМПРЕСИОНИСТИ, сто-ји, на пример, на стр. 62: „Године 1906, у време кад је започињао општи интерес за пејзаж, Драгомир Глишић насликао је поз-нату „МАЧВУ“, платно које је својим фор-матом импресионирало савременике. Али је та слика задржана у границама реалис-тичког сликарства, па су предност добиле минијатуре Боривоја Стевановића или Кос-те Миличевића. Вратимо се здању Дома шабачке трго-вачке омладине (данас: зграда Културног центра). У овој установи — како смо већ истакли — нису приређиване ликовне из-ложбе, од њеног оснивања до завршетка II светског рата. Барем не оне изложбе, које би могле имати већи значај за историју ликов-не уметности у овој средини. Од 24. јануара 1945, у овом здању био је смештен Омладински дом „Вера Благојевић, који је одмах почео да приређује (и) — ли-ковне изложбе! Тако се и десило да се, већ прве после-ратне зиме, тадашњи Омладински дом „Ве-ра Благојевић“ појавио као домаћин прве ликовно-литерарне изложбе, приређене на спрату овог здања, и то у време док су још „грували“ топови антифашизма од Дрине и Срема. Вернисаж је био уприличен у великој са-ли Дома — првој активној шабачкој галери-ји, након завршетка II светског рата! Можда — и једној од првих у Србији. Радило се о изложби цртежа, плаката и чланака Вла-димира Поточњака, Бране Мирковића и других бораца-уметника 28. УДАРНЕ СЛА-ВОНСКЕ ДИВИЗИЈЕ — у галерију тек прис-тиглих учесника у завршним ратним окр-шајима за ослобођење Подриња од фашис-тичке солдатеске, на линији Зворник-Бије-љина-Рача. Пре него што ће неки од њих бити сме-штени (однети, као тешки рањеници) у ша-бачку болницу (данас: зграда Архива), бор-ци-уметници су своје цртеже, настале у бор-бама и победама, предали тек установље-ној, још неокреченој галерији Дома. Било је то — поновимо — 24. јануара 1945! У тек ослобођеном Шапцу, неки од изла-гача оставили су своје цртеже — и своје кости! Оне данас почивају, у заслуженој сла-ви, на шабачком Доњошорском гробљу... Амин!

______________________________

ИЗ ХЕМЕРОТЕКЕ/ избор/ 1) У ОДАЈАМА КОНАКА ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА

— Ових фебруарских дана навршило се 170 година, од како је у Шабац стигао први клавир, први фијакер и први рендген, а у њему су први пут стављена стакла на прозоре — пише, 1999. године, Драгорад В. Мисојчић, у „Гласу Јавности“, у тексту „Лук-суз у конаку господар Јеврема“.

КОД 2154

ЕНТЕРИЈЕР ЈЕВРЕМОВОГ КОНАКА У ШАПЦУ, око 1870, са молованим зидовима — тзв. „турска“

соба (на спрату) — које је осликао Георгије БАКАЛОВИЋ. Сцена из друге половине XIX века,

у време једног од пролећних преуређивања конака. (Сериграфија No1/9, потписника

ових редова, из 1985. године). ____________________________________

„У престоном Београду, у то време, сви-рало се „на гусле и двојнице, а долазак нема-чког учитеља „музике Јосифа Шлезингера“ (у Шабац), означава нову еру у музичком животу Србије“, истиче Мисојчић. Фебруара 1829. године, дакле, „засвирао је (у Јевремовом конаку у Шапцу) први клавир у земљи Србији. И није се то дого-дило ни у Милошевом Крагујевцу, нити у престоном Београду“ — истиче исти аутор — (већ су први акорди клавира одјекнули) „у конаку господара Јеврема у вароши Шабачкој“... А у време заповедања господара Јевре-ма, године 1816. до године 1831, како је записао немачки географ и путописац Фе-ликс Каниц: „Шабац је богата варош на граници двају царства, која се и именом „малог Париза“ могла назвати. То је варош која се и Капијом Јевропе може звати, варош

која корача подједнако са Београдом, шта-више у много чему и предњачи...“. — Немачки учитељ музике Јосиф Шле-зингер, који је по заповести Јевремовој у Шабац приспео, подучавао је клавиру Јев-ремову кћерку Анку — наводи Мисојчић. — У време Јевремово, Шабац је по много чему први у Србији био. Први клавир, прва стакла на прозорима, прва европска мода, први учитељ музике, први кревети, прва стајаћа војска (касарна), први фијакер у Ср-бији, прва болница, прва апотека, први рен-дген апарат, први... и тако ваздан... У наставку чланка Драгорада В. Мисој-чића, „Луксуз у конаку господар Јеврема“, стоји: — Господар Јеврем је у Шабац донео и своју навику да рано устаје и са пословима први започиње... Док је млади господар, у својој соби горе на Конаку, испијао у рано јутро први фил-џан кафе, његов секретар Алекса Поповски читао му је тек приспеле европске новине и часописе „Osterreischischer Beobachter" или „Allgemeine Zeitung" и преводио их по потреби на српски... А Јеврем је доста књига, о којима је са гостима радо причати умео, читао и сам...

КОД 21 55

ЕНТЕРИЈЕР ЈЕВРЕМОВОГ КОНАКА У ШАПЦУ, око 1870, са молованим зидовима — тзв. „турска“

соба (на спрату) — које је осликао Георгије БАКАЛОВИЋ. Сцена из друге половине XIX века,

у време једног од пролећних преуређивања конака. (Сериграфија No1/9, потписника

ових редова, из 1985. године). ____________________________________

„У престоном Београду, у то време, сви-рало се „на гусле и двојнице, а долазак нема-чког учитеља „музике Јосифа Шлезингера“ (у Шабац), означава нову еру у музичком животу Србије“, истиче Мисојчић. Фебруара 1829. године, дакле, „засвирао је (у Јевремовом конаку у Шапцу) први клавир у земљи Србији. И није се то дого-дило ни у Милошевом Крагујевцу, нити у престоном Београду“ — истиче исти аутор — (већ су први акорди клавира одјекнули) „у конаку господара Јеврема у вароши Шабачкој“... А у време заповедања господара Јевре-ма, године 1816. до године 1831, како је записао немачки географ и путописац Фе-ликс Каниц: „Шабац је богата варош на граници двају царства, која се и именом „малог Париза“ могла назвати. То је варош која се и Капијом Јевропе може звати, варош

која корача подједнако са Београдом, шта-више у много чему и предњачи...“. — Немачки учитељ музике Јосиф Шле-зингер, који је по заповести Јевремовој у Шабац приспео, подучавао је клавиру Јев-ремову кћерку Анку — наводи Мисојчић. — У време Јевремово, Шабац је по много чему први у Србији био. Први клавир, прва стакла на прозорима, прва европска мода, први учитељ музике, први кревети, прва стајаћа војска (касарна), први фијакер у Ср-бији, прва болница, прва апотека, први рен-дген апарат, први... и тако ваздан... У наставку чланка Драгорада В. Мисој-чића, „Луксуз у конаку господар Јеврема“, стоји: — Господар Јеврем је у Шабац донео и своју навику да рано устаје и са пословима први започиње... Док је млади господар, у својој соби горе на Конаку, испијао у рано јутро први фил-џан кафе, његов секретар Алекса Поповски читао му је тек приспеле европске новине и часописе „Osterreischischer Beobachter" или „Allgemeine Zeitung" и преводио их по потреби на српски... А Јеврем је доста књига, о којима је са гостима радо причати умео, читао и сам...

За Србију оног времена, у којој се још тада спавало на поду, на лежајевима од сла-ме и прекривеним поњавама или асуром — у којој се јело за синијом, седећи на малим троношцима и грабећи дрвеним кашикама из заједничке чиније — сваки детаљ из Јев-ремовог конака имао је тада драгоцен зна-чај... Можда и онај, како примети учени Јоа-ким Вујић, о великом трпезаријском столу и столицама, или да се горе на спрату, уз остало што удобности служи, налази „јоште и један диван са стаклени пенџери, одакле се оку человеченском весели поглед ука-зује...“. Како ли су тек погледи, кроз те пре зас-такљене и широке прозоре, ширили видике оних који су у тај конак почели да нав-раћају? Раскошни и стаклени прозори — како у својој монографији вели господин Ј. Прстојевић — први прозори у Милошевој Србији, док су и у самом Београду још прозоре застирали оном уобичајеном хар-тијом пенџерлијом, утицали су да Србија јасније прогледа. И да се окрене Јевропи... Пред Конаком — или у његовом дво-ришту поплочаном турском калдрмом, коју је освајала трава, стајале су опет прве у Србији кочије. Прави правцати фијакер, са белцима који су чекали да у варош или на даљи пут одвезу младог господара и његову госпођу Томанију. Кад су гласи о тој рас-коши стигли до Крагујевца и Милошева двора, Књаз — који није много марио за те пречанске новотарије и још се са својом Љубицом возао у таљигама које су вукли волови — не издржа већ посла писмо свом брату Јеврему са прекором због таквог помодарства и луксуза. За писмом упути и двојицу својих момака, који су се постарали да тај исти фијакер, већ наредне недеље, стигне до њега у Крагујевац. Јеврем није имао куд већ ускоро из Срема нове кочије наручује, и у њих још раско-шније чилаше упреже… Сличне фијакере, још китњастије и боја-ма више украшене, почеше тада да купују и други виђенији Шапчани, па се на њих угле-даше и богатији људи из оближњих варо-ши... Шабачке занатлије су, убрзо потом, и сами почели да израђују нове каруце, чезе и фијакере. Постали су и по томе чувени, а међу њима се највише издвоји — по мајсто-рлуку, али и по боемству — Јован Апић, исти онај Коларић Јоца, што, уз Тодора Кнеже-вића и Црнгалију Панту, и сад корача у оној варошкој химни: „Ај, пошетали шабачки трговци, цвака-цва, цвака-цва...“, коју су то-лико пута певали чувени Цицварићи. Ницали су касније по Србији и друга здања, слична конаку Јевремовом, чак су их исти мајстори градили, али мало њих се са њим могло поредити. Можда и због места на којем је конак подигнут? Због света који је у њега залазио? Због топлине и отворености којом су овде гости дочекивани, и свих тих новина које су у њега, у ту Србију ситу ратовања и жељну мира и берићета, стизале. Можда би и данашњем времену био потребан један Конак и један Јеврем. Да се опет одшкрину они пенџери стаклени пре-ма Јевропи... Шапцу би то сигурно много значило. Можда и целој Србији“ (Д. Мисојчић, 1999).

Изнад: Чачак. Господар Јованов конак (Јевремовог и Милошевог брата), сада Народни

музеј. Сасвим горе: Два изгледа Конака кнеза Милоша Обреновића у Крагујевцу. (Снимци

Анастаса Јовановића)

_______________________________

2 ) ПЕТАР НИКОЛАЈЕВИЋ МОЛЕР (1775-1816)

Х Р ОНИКА „С А СВИМ НЕУ РЕДНЕ СМР ТИ “ Ј Е ДНО Г СЛИКАР А , подринског војводе, „јунака са Јеленче“, собосликара, фрескописца и иконописца цркава брвнара, једног од првих Срба „европејаца“, „доситејеваца“, првог

опозиционара кнезу Милошу Обреновићу, првог сликара присутног у шабачком крају и Подрињу у Јевремово доба.

__________________ Петар Николајевић Молер (1775 — 1816), родио се у селу Бабиној Луци, у нахији ваљевској. Хаџи-Рувим, боговођски архимандрит — ког су дахије погубиле за време сече кнезова — био му је стриц. Молер је био први школовани сликар који је у Јевремово доба, пре 11. маја 1816. године, боравио у шабачком крају — као устаник. Можда — и као сликар. Има индиција да је он, у време Првог и почетком Другог српског устанка, сликао иконе и осликавао конаке и световне објекте (и) у шабачком крају — знатно пре Георгија Бакаловића, собосликара Јевремовог конака, иконопис-ца и портретисте. Неки од евентуалних сликарских радова Петра Николајевића Молера у Шапцу и Подрињу, с почетка XIX века, вероватно се још увек воде као дела једног од „Анонима“ у музејским збиркама и приватном власништву.

КОД 2156

Изнад: Царске (часне) ДВЕРИ, из старе бадовиначке цркве (Мачва), сликане 1741, типичан су пример живописања икона за

иконостасе старих српских цркава брвнара. (Својина Народног музеја у Шапцу)

____________________________________ Ради се о првом сликару којег сусре-ћемо у шабачком крају почетком XIX века, срчаном борцу и кистом и речју и мачем за модернију Србију, који се успротивио Мило-шевом самовлашћу, и за то платио главом. Ухапшен је, изгледа, у шабачком крају, на Сави код Мрђеновца, 1816, исте оне године у којој ће Јеврем доћи за градоначелника Шапца, и за једног од својих секретара пос-тавити Јована Миоковића, мрзитеља Моле-ровог. Молер, војвода Соколске нахије (у Првом српском устанку), био је један од нај-истакнутијих устаничких вођа у шабачком крају и Подрињу. Истакао се у бици код Је-ленче, у близини Шапца, 1806. (спасао Кара-ђорђа погибије), те у бици на Дубљу (Ма-чва),1815. При одбрани Лознице 1813, мо-рао је због недостатка мастила својом крв-љу да испише писмо устаничким вођама. Био је поштовалац и присталица „евро-пејских“ реформаторских идеја Доситеја Обрадовића, чије књиге је са страшћу читао. Једна од тих књига остала је у Молеровој тамници, након његовог смакнућа, с њего-вим аутопортретом, урађеним угљем, уз помоћ парчета огледала. Славног устаника и сликара Турци су ухватили на превару, уз помоћ Срба, Милошевих „јалијаша“, и отпре-мили у Београд, с две кесе Милошевих дука-та и његовом молбом упућеном Турцима, да се Молер задави, у београдској тврђави. „Једна сасвим неуредна смрт“ (по Леопол-

ду Ранкеу) уследила је сутрадан. Истог да-на, показали су га мртва на Калемегдану. Над Молеровом злехудом судбином, згро- зили су се многи, Срби и странци. Међу пр-вима — немачки историчар Леополд Ранке, који се тада десио у Београду неким послом. На питање Молерове „родице“ — која је испод зидина тврђаве туговала за усмрће-ним јунаком и сликаром, и брисала струком босиљка крваво Молерово лице: „Да ли је право то што се учини с Молером?“ — гану-ти Ранке је одговорио: — Право је, кад сте ви људи, код којих тако што може да бива!

Горе: Црква у Салашу Ноћајском (Мачва), посвећена Св. Ђорђу — задужбина Стојана Чупића, „Змаја од Ноћаја“, једног од јунака

славног боја на Мишару, 1806. Ова типична подрињска црква из устаничког периода, грађена је између 1806. и 1811, када је и

освећена. Порушена је између 1907. и 1909, када је и снимљена горња фотографија, а на њеним

темељима саграђена нова, која постоји и данас. Црква у Добром Потоку, код Крупња — истог архитектонског стила као и Чупићев храм —обновљена је крајем прошлог века на истим

темељима, уз поштовање одличја старог храма. __________________

3) БОЖЕСТВЕНИЈ ХРАМ В ШАБЦЈЕ

Први поуздани подаци о постојању дрве-не цркве у Шапцу везују се за аустријску владавину Србијом, 1718-1739. Та прва црк-ва, по описима с почетка 19. века, била је трошна. Пролазећи 1826. године кроз Ша-бац, Јоаким Вујић је записао да се припрема материјал за градњу нове цркве. Храм је по-дигнут на плацу који је за ове намене покло-нио шабачки златар Јован Куртеша–Курто-вић. Мајстор-неимар био је Коста Димовић из Охрида. На западној страни цркве, изнад улазних врата, налази се плоча од црвеног мермера, са подацима о градњи цркве: „Во славу пресвјатија Троици, Отца и Сина и Свјатаго Духа, в чест свјатих Апостолов Пет-ра и Павла совершисја свјатиј божествениј храм в Шабцје при царствованији Султана Махмуда 2, при покровитељствје јего, Импе-раторского Величанства Николаја Павлови-ча, Самодержшца Сверосискаго; при благо-получном царствованији и прављенији в Сербији свјетљејшаго и державнаго Госу-дарја Милоша Обреновича Књаза Сербскаго љета 1831. Септемврија“. На истом месту ис-писани су и подаци о градњи звоника. Сли-кар Павле Симић урадио је иконостас шаба-чке цркве, од 1851. до 1853. године. (Наста-вак — у посебној студији, истог аутора). _____________________________ (Изводи из књиге Радована Миразовића ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ШАПЦУ У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ 1816-2016, која ће ускоро изаћи из штампе) ________________________________________

КОД 21 57

Изнад: Царске (часне) ДВЕРИ, из старе бадовиначке цркве (Мачва), сликане 1741, типичан су пример живописања икона за

иконостасе старих српских цркава брвнара. (Својина Народног музеја у Шапцу)

____________________________________ Ради се о првом сликару којег сусре-ћемо у шабачком крају почетком XIX века, срчаном борцу и кистом и речју и мачем за модернију Србију, који се успротивио Мило-шевом самовлашћу, и за то платио главом. Ухапшен је, изгледа, у шабачком крају, на Сави код Мрђеновца, 1816, исте оне године у којој ће Јеврем доћи за градоначелника Шапца, и за једног од својих секретара пос-тавити Јована Миоковића, мрзитеља Моле-ровог. Молер, војвода Соколске нахије (у Првом српском устанку), био је један од нај-истакнутијих устаничких вођа у шабачком крају и Подрињу. Истакао се у бици код Је-ленче, у близини Шапца, 1806. (спасао Кара-ђорђа погибије), те у бици на Дубљу (Ма-чва),1815. При одбрани Лознице 1813, мо-рао је због недостатка мастила својом крв-љу да испише писмо устаничким вођама. Био је поштовалац и присталица „евро-пејских“ реформаторских идеја Доситеја Обрадовића, чије књиге је са страшћу читао. Једна од тих књига остала је у Молеровој тамници, након његовог смакнућа, с њего-вим аутопортретом, урађеним угљем, уз помоћ парчета огледала. Славног устаника и сликара Турци су ухватили на превару, уз помоћ Срба, Милошевих „јалијаша“, и отпре-мили у Београд, с две кесе Милошевих дука-та и његовом молбом упућеном Турцима, да се Молер задави, у београдској тврђави. „Једна сасвим неуредна смрт“ (по Леопол-

ду Ранкеу) уследила је сутрадан. Истог да-на, показали су га мртва на Калемегдану. Над Молеровом злехудом судбином, згро- зили су се многи, Срби и странци. Међу пр-вима — немачки историчар Леополд Ранке, који се тада десио у Београду неким послом. На питање Молерове „родице“ — која је испод зидина тврђаве туговала за усмрће-ним јунаком и сликаром, и брисала струком босиљка крваво Молерово лице: „Да ли је право то што се учини с Молером?“ — гану-ти Ранке је одговорио: — Право је, кад сте ви људи, код којих тако што може да бива!

Горе: Црква у Салашу Ноћајском (Мачва), посвећена Св. Ђорђу — задужбина Стојана Чупића, „Змаја од Ноћаја“, једног од јунака

славног боја на Мишару, 1806. Ова типична подрињска црква из устаничког периода, грађена је између 1806. и 1811, када је и

освећена. Порушена је између 1907. и 1909, када је и снимљена горња фотографија, а на њеним

темељима саграђена нова, која постоји и данас. Црква у Добром Потоку, код Крупња — истог архитектонског стила као и Чупићев храм —обновљена је крајем прошлог века на истим

темељима, уз поштовање одличја старог храма. __________________

3) БОЖЕСТВЕНИЈ ХРАМ В ШАБЦЈЕ

Први поуздани подаци о постојању дрве-не цркве у Шапцу везују се за аустријску владавину Србијом, 1718-1739. Та прва црк-ва, по описима с почетка 19. века, била је трошна. Пролазећи 1826. године кроз Ша-бац, Јоаким Вујић је записао да се припрема материјал за градњу нове цркве. Храм је по-дигнут на плацу који је за ове намене покло-нио шабачки златар Јован Куртеша–Курто-вић. Мајстор-неимар био је Коста Димовић из Охрида. На западној страни цркве, изнад улазних врата, налази се плоча од црвеног мермера, са подацима о градњи цркве: „Во славу пресвјатија Троици, Отца и Сина и Свјатаго Духа, в чест свјатих Апостолов Пет-ра и Павла совершисја свјатиј божествениј храм в Шабцје при царствованији Султана Махмуда 2, при покровитељствје јего, Импе-раторского Величанства Николаја Павлови-ча, Самодержшца Сверосискаго; при благо-получном царствованији и прављенији в Сербији свјетљејшаго и державнаго Госу-дарја Милоша Обреновича Књаза Сербскаго љета 1831. Септемврија“. На истом месту ис-писани су и подаци о градњи звоника. Сли-кар Павле Симић урадио је иконостас шаба-чке цркве, од 1851. до 1853. године. (Наста-вак — у посебној студији, истог аутора). _____________________________ (Изводи из књиге Радована Миразовића ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ШАПЦУ У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ 1816-2016, која ће ускоро изаћи из штампе) ________________________________________

АРХИВСКА ГРАЂА (избор)/ Књига Радована МИРАЗОВИЋА

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ШАПЦУ У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ 1816-2016/ ГОСПОДАР ЈЕВРЕМ И ЊЕГОВО ДОБА/ ШАБАЦ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX И

ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА _______________________

ГЕОРГИЈЕ БАКАЛОВИЋ ДВОРСКИ СЛИКАР ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА

ОБРЕНОВИЋА У ШАПЦУ Пише: Олга ЧВОРИЋ

(изводи) ____________________________________

„Јеврем је једини од браће Обреновића био писмен. По природи је био склон лак-шем прихватању новости напретка. Путо-писци онога времена приказују га као чове-ка веселе душе, премда му здравље није би-ло добро. У разговору Јеврем је пун духа и ватре, у породици нежан муж и отац. Јеврем се писмености, изгледа, научио у кући Ни-коле Луњевице који је за своју децу узео је-дног немачког учитеља. То му је помогло да стекне образовање и тако ступи у ближи додир са књижевницима и другим култур-ним радницима, који у њему осећају моћног заштитника. У ослобођеној Србији Јеврем добија северозападни део на управу, те се сместио у Шапцу, а поред шабачке добија соколску, ваљевску и београдску нахију, доцније. То је било доба када су се прилике мало средиле и почео нови живот. Турци су из многих вароши постепено ишчезавали, а ново српско становништво долазило је у вароши са села, из Босне и Аустрије. Тргови-на и занати оживљавају. Покрај Београда и Крагујевца, где доминирају Милош и орта-ци, који као трговци прелазе Саву и Дунав и иду далеко на север, и Шабац има доста занатлија и трговаца који са свињама, жи-том и шишаркама одлазе преко Кленка и Митровице. (...) Овако путујући, ови тргов-ци долазе у додир са средњеевропском кул-туром, те она поче да се осећа и по палан-кама Милошеве Србије.

Георгије Бакаловић, ЈЕВРЕМ ОБРЕНОВИЋ, 1835, уље на платну, 56,3×38,8 см. (Својина Народног

музеја у Београду) ____________________________________

Грађанска класа, која је тек настала, креће путем развоја. Њено „господство“, ко-је видимо на портретима грађана овог доба, где се народна ношња меша са лепезама и амрелима, делује помало смешно. Јеврем се постарао да Шабац постави на две осовине које се секу под правим углом, те да нова варош добије четири главне улице. Шабац је први у земљи добио регу-лацију. Бројао је тада 120 турских и 425 срп-ских домова. Јеврем у Шапцу отвара школе двеју класа и једну сам плаћа из своје касе. Установљава апотеку у кући Јована Миоко-вића, апотекара. Поред тога Шабац добија и болницу, иако само са две просторије. Јев-рем зида касарну. Оправља путеве. Путо-

КОД 2158

писци Јевремовог доба описују и резиден-цију овог обер кнеза. То је прва модерна ку-ћа у земљи: на спрат је, (порушена почетком овог века/ XX, прим. аут.), у стилу балканске профане архитектуре, превазилази све ко-наке и дворове у Србији; већина соба у њој намештена је источњачки — турски, али у њој је и „чардак“ соба, европски уређена са канабетом, столом са много украса „да очевицу изазивају помисао да ни мађарски племићи Оран и Естерхази од 400 година племићи, немају ово што српски племић има од 10 година“. У парадној соби су портрети Милоша и Јеврема. У резиденцији живи Јеврем са Томанијом, кћерју војводе Анте Богићевића, са пет кћери и сином. Ту љубазно дочекује госте и љубазно дели поклоне. Он жели да своју децу европски васпитава, те својој љубимици Ани узима Д. Тирола и његову жену за домаће учитеље. Ана се прва почела да одева по европској моди. За њу је први клавир прешао Саву и Дунав. (...) Ана Јевремова се прва од Србијан-ки огледала и на књижевности, она није са-мо свирала и забављала госте, већ 1834. године преводи „наравоучитељне повести“. Наравно, овакав Јеврем, са оваквим назори-ма, изазива завист код Милоша, и овај га је често прекоревао, но, ипак, и крај прекора, узимао је од Јеврема новотарије. Он му је узео лекара коме је Јеврем помогао да завр-ши медицину у Бечу... Јеврем му је уступио и прву музичку капелу. У Јевремово доба долази у Шабац и један војвођански сликар да ради. Биографски подаци о Георгију БАКАЛОВИЋУ оскудни су да би нам потврдили да је дошао у Србију на позив Јевремов, али свакако и без тога мо-жемо веровати да је у Јеврему имао свога заштитника као и други уметници. Формирани грађански сталеж на тери-торији преко Саве и Дунава на ликовном по-љу прати класицистички правац, наравно, прилагођен потребама и нивоу средине, ко-јој је ближа народна традиција од антике као естетског идеала; примивши овај пра-вац преко Беча, у његовој грађанској сенти-менталној варијанти „бидермајера“, наш чо-век је у скромној архитектури своје куће као знак своје снаге и укуса, желео да има пре свега свој портрет и портрете својих укућа-на, а општине су се, опет, између себе так-мичиле која ће довести бољег сликара да ради иконостас у цркви. Грађанско друштво Милошеве Србије, тек измилело из ропства, почиње да отвара врата европском духу. Ку-лтурни терен Србије није био припремљен да дочека сликаре из Војводине. Њихови почеци рада у Србији били су тешки и носи-ће најбоље обележје Србије овога доба и најбоља су њена хроника. Од снаге талента зависило је да ли ће сликар само верно забе-лежити ликове људи, пазећи на принципе класицизма: строго утврђене ставове фигу-ра, свечане позе, у парадном оделу, уздржа-ни колорит, глатку фактуру, у основи реа-листички однос према тумачењу материје, или ће, пак, све то и уметнички бити зрело. Из породице Бакаловића изашло је неко-лико сликара. Биографски подаци за Геор-гија су оскудни. Радио је по местима у Срему и Србији. „Новине србске“ из 1840. године доносе вест — рекламу — којом се каже да је радио иконостасе за цркву у Зајечару, у

манастиру Радовашници, да је настањен стално у Шапцу и да се препоручује публи-ци. Бакаловић, сликар, иконограф, портре-тиста, није био сликар великог знања; дос-та је тврд и сув сликар. Вероватно је учио код Ст. Гавриловића у Сремским Карловци-ма. Радио је у Сремским Карловцима, Павло-вцима, Гргетку. То су углавном религиозни радови покрај оних у Зајечару и Радоваш-ници. Његових портрета има у Галерији Ма-тице Српске у Новом Саду, у Музеју града Београда и, највише, у Народном музеју у Београду. За нас су свакако најважнији они који носе ознаке рада у Шапцу. Портрет Јеврема Обреновића, рађен 1835. године (Народни музеј, Београд), можда је први рад по доласку у Србију, од до сада познатих, те се 1835. година може узети као датум доласка у Србију. Од портрета рађе-них у Шапцу, и то „Мушки портрет“ и „Жена у српској ношњи“, носе годину 1837. (оба у Народном музеју у Београду), из 1838. годи-не су портрет „Архиепископа Петра Јовано-вића“, портрет „Митрополита Петра Јовано-вића“ и портрет „Презвитера Јована Павло-вића“ (сва три у Нар. музеју у Београду). У Шапцу су рађена и три портрета из 1839. године: портрет „Мелентија Павлови-ћа митрополита“, портрет „Никифора Мак-симовића“ и „Кнеза Ивана од Семберије“ (сва три у Нар. музеју у Београду). Судећи по свим овим радовима као и по осталим који нису рађени у Шапцу, Бакаловић је скром-них способности; то је сликар без слободе. Његови ликови су кратких ставова и не-тремице гледају. Тврда линија доминира свугде, боје су сирове. На његовом Јеврему важније је исликавање одеће, плаве унифо-рме, златом извезене, него ли живот и израз личности. Портрет „Жене у српској ношњи“ верно нам показује ношњу онога доба. Пор-трети свештених лица су у истом стилу и ничим се не издвајају. Једино они из 1839. једва да су нешто зрелији. Са историске тач-ке гледишта нарочито је, сем ових људи, ва-жан портрет „Кнез Иван од Семберије“. Њи-ме је ликовно обогаћен онај моменат из 1806. године када је Кулин Капетан прешао Дрину, поробио Јадар и Подриње, па се са робљем вратио у Босну. Племенита душа Иванова скупи 8000 рупија, колико је тра-жио Кулин за ослобођење робља и уз то, према народном предању, приложио за от-куп још и крсну икону. Овај велики догађај захтевао је бољу обраду. Бакаловић нам је то невешто, примитивно приказао. Он се помаже чак и словима, исписује имена учес-ника: Кнез Иво, робље, Љубомир и др. Тако све делује наивно. Уместо да оплемени лик овога човека, сликар је показао немоћ и ко-лико је недорастао теми. Бакаловићево име наћи ћемо међу оста-лим сликарима новије српске уметности, али не по набројаним радовима, по њима је он важан као хроничар једног времена и пр-вих корака ликовнне уметности Милошеве Србије, а за нас као један од сликара који је радио у Шапцу. Касније ће у Шабац долази-ти и бољи сликари: Урош Кнежевић, 1848. г. да слика шабачке грађане, Павле Симић, да слика иконостас шабачке цркве, и други. Шабац се развијао упоредо са Београдом, Крагујевцом и био је у стању да у ово доба пружи посла сликарима.

КОД 21 59

писци Јевремовог доба описују и резиден-цију овог обер кнеза. То је прва модерна ку-ћа у земљи: на спрат је, (порушена почетком овог века/ XX, прим. аут.), у стилу балканске профане архитектуре, превазилази све ко-наке и дворове у Србији; већина соба у њој намештена је источњачки — турски, али у њој је и „чардак“ соба, европски уређена са канабетом, столом са много украса „да очевицу изазивају помисао да ни мађарски племићи Оран и Естерхази од 400 година племићи, немају ово што српски племић има од 10 година“. У парадној соби су портрети Милоша и Јеврема. У резиденцији живи Јеврем са Томанијом, кћерју војводе Анте Богићевића, са пет кћери и сином. Ту љубазно дочекује госте и љубазно дели поклоне. Он жели да своју децу европски васпитава, те својој љубимици Ани узима Д. Тирола и његову жену за домаће учитеље. Ана се прва почела да одева по европској моди. За њу је први клавир прешао Саву и Дунав. (...) Ана Јевремова се прва од Србијан-ки огледала и на књижевности, она није са-мо свирала и забављала госте, већ 1834. године преводи „наравоучитељне повести“. Наравно, овакав Јеврем, са оваквим назори-ма, изазива завист код Милоша, и овај га је често прекоревао, но, ипак, и крај прекора, узимао је од Јеврема новотарије. Он му је узео лекара коме је Јеврем помогао да завр-ши медицину у Бечу... Јеврем му је уступио и прву музичку капелу. У Јевремово доба долази у Шабац и један војвођански сликар да ради. Биографски подаци о Георгију БАКАЛОВИЋУ оскудни су да би нам потврдили да је дошао у Србију на позив Јевремов, али свакако и без тога мо-жемо веровати да је у Јеврему имао свога заштитника као и други уметници. Формирани грађански сталеж на тери-торији преко Саве и Дунава на ликовном по-љу прати класицистички правац, наравно, прилагођен потребама и нивоу средине, ко-јој је ближа народна традиција од антике као естетског идеала; примивши овај пра-вац преко Беча, у његовој грађанској сенти-менталној варијанти „бидермајера“, наш чо-век је у скромној архитектури своје куће као знак своје снаге и укуса, желео да има пре свега свој портрет и портрете својих укућа-на, а општине су се, опет, између себе так-мичиле која ће довести бољег сликара да ради иконостас у цркви. Грађанско друштво Милошеве Србије, тек измилело из ропства, почиње да отвара врата европском духу. Ку-лтурни терен Србије није био припремљен да дочека сликаре из Војводине. Њихови почеци рада у Србији били су тешки и носи-ће најбоље обележје Србије овога доба и најбоља су њена хроника. Од снаге талента зависило је да ли ће сликар само верно забе-лежити ликове људи, пазећи на принципе класицизма: строго утврђене ставове фигу-ра, свечане позе, у парадном оделу, уздржа-ни колорит, глатку фактуру, у основи реа-листички однос према тумачењу материје, или ће, пак, све то и уметнички бити зрело. Из породице Бакаловића изашло је неко-лико сликара. Биографски подаци за Геор-гија су оскудни. Радио је по местима у Срему и Србији. „Новине србске“ из 1840. године доносе вест — рекламу — којом се каже да је радио иконостасе за цркву у Зајечару, у

манастиру Радовашници, да је настањен стално у Шапцу и да се препоручује публи-ци. Бакаловић, сликар, иконограф, портре-тиста, није био сликар великог знања; дос-та је тврд и сув сликар. Вероватно је учио код Ст. Гавриловића у Сремским Карловци-ма. Радио је у Сремским Карловцима, Павло-вцима, Гргетку. То су углавном религиозни радови покрај оних у Зајечару и Радоваш-ници. Његових портрета има у Галерији Ма-тице Српске у Новом Саду, у Музеју града Београда и, највише, у Народном музеју у Београду. За нас су свакако најважнији они који носе ознаке рада у Шапцу. Портрет Јеврема Обреновића, рађен 1835. године (Народни музеј, Београд), можда је први рад по доласку у Србију, од до сада познатих, те се 1835. година може узети као датум доласка у Србију. Од портрета рађе-них у Шапцу, и то „Мушки портрет“ и „Жена у српској ношњи“, носе годину 1837. (оба у Народном музеју у Београду), из 1838. годи-не су портрет „Архиепископа Петра Јовано-вића“, портрет „Митрополита Петра Јовано-вића“ и портрет „Презвитера Јована Павло-вића“ (сва три у Нар. музеју у Београду). У Шапцу су рађена и три портрета из 1839. године: портрет „Мелентија Павлови-ћа митрополита“, портрет „Никифора Мак-симовића“ и „Кнеза Ивана од Семберије“ (сва три у Нар. музеју у Београду). Судећи по свим овим радовима као и по осталим који нису рађени у Шапцу, Бакаловић је скром-них способности; то је сликар без слободе. Његови ликови су кратких ставова и не-тремице гледају. Тврда линија доминира свугде, боје су сирове. На његовом Јеврему важније је исликавање одеће, плаве унифо-рме, златом извезене, него ли живот и израз личности. Портрет „Жене у српској ношњи“ верно нам показује ношњу онога доба. Пор-трети свештених лица су у истом стилу и ничим се не издвајају. Једино они из 1839. једва да су нешто зрелији. Са историске тач-ке гледишта нарочито је, сем ових људи, ва-жан портрет „Кнез Иван од Семберије“. Њи-ме је ликовно обогаћен онај моменат из 1806. године када је Кулин Капетан прешао Дрину, поробио Јадар и Подриње, па се са робљем вратио у Босну. Племенита душа Иванова скупи 8000 рупија, колико је тра-жио Кулин за ослобођење робља и уз то, према народном предању, приложио за от-куп још и крсну икону. Овај велики догађај захтевао је бољу обраду. Бакаловић нам је то невешто, примитивно приказао. Он се помаже чак и словима, исписује имена учес-ника: Кнез Иво, робље, Љубомир и др. Тако све делује наивно. Уместо да оплемени лик овога човека, сликар је показао немоћ и ко-лико је недорастао теми. Бакаловићево име наћи ћемо међу оста-лим сликарима новије српске уметности, али не по набројаним радовима, по њима је он важан као хроничар једног времена и пр-вих корака ликовнне уметности Милошеве Србије, а за нас као један од сликара који је радио у Шапцу. Касније ће у Шабац долази-ти и бољи сликари: Урош Кнежевић, 1848. г. да слика шабачке грађане, Павле Симић, да слика иконостас шабачке цркве, и други. Шабац се развијао упоредо са Београдом, Крагујевцом и био је у стању да у ово доба пружи посла сликарима.

Свакако је велика Јевремова заслуга што се Шабац на пољу просвете и културе почео развијати. Оно, пак, што је Георгија Бакало-вића, „шабачког сликара“, уврстило међу боље сликаре и по чему је он ушао у исто-рију српског сликарства свакако је портрет „Дама с велом“ (у Галерији Народног музеја у Београду). Можда ће нам га неки његови, до сада непознати, радови осветлити као квалитетнијег сликара, а неки биограсфски подаци пружити више материјала. Олга ЧВОРИЋ

________________________

ПУТОПИСНЕ „БЕЛЕШКЕ“ МИНЕ КАРАЏИЋ ИЗ ПОДРИЊА

Пише: Љубисав АНДРИЋ (изводи)

„Кад год је долазио у завичајно Подриње и родни Тршић, а под старост је то чинио све чешће, Вук никада није био сам. (...) У лето 1850. године у његовом друштву је његова узданица Мина и плаховита енг-лескиња Лујиза Кар, за нас значајна по то-ме што је 1847. године на енглески превела дело немачког историчара, Вуковог прија-теља, Леополда Ранкеа, „Die serbische Revo-lution“. Ове Минине „путне белешке“, како их је одмерено ранговао Чедомиљ Мијатовић, не треба ни потцењивати ни прецењивати. (...) За нежну Бечлијку Вилхелмину Караџић, путовање на колима, која је вода заливала до осовина, путем који је водио кроз непре-гледне шуме био је велики доживљај. Све што је видела она записује, хронолошки и фактографски, као чист, голи податак, али не заборавља и понеки живљи тренутак. По записима народних обичаја, као што су пост, брање цвећа уочи Ивањдана, парастос на гробљу, даћа, играње у колу, паљење ли-ларине доказ су путопишчевог интересова-ња. Слика Мачве дата скоро у једној рече-ници је врло упечатљива, а опис дворишта у Прњавору је од етнографске вредности. Но и без свега тога путописне „белешке“ Мине Караџић из Подриња, уз оне које нам је оставио Енглез Андрија Арчибалд Петон, само шест година раније, једина су сведо-чанства такве врсте о Подрињу половином прошлог, 19. века. На „излет у унутрашњост Србије“ Вук, Мина и госпођа Кар кренуле су из Београда 3. јула и на путу по Подрињу остале су осамнаест дана“. Мина бележи: — 3. јулија 1850, 3 сахата по подне оста-висмо Београд. Сава се била излила те пок-варила велики друм: с тога нам је ваљало узети други пут, који није баш најбољи1. Десно њиве засејане кукурузом, пшеницом,

понегде и бостаном, ливаде и утрине; лево се види Сава у хиљаду кривудила. Прођосмо кроз село Жарково2. (...) Треће село Желез-ник, четврто Остружница3, на Сави, позна-то са скупштинама које су се овде под Кара-ђорђем држале: покаткад имала је овде и скела за превоз у Аустрију. Како је овде велики друм поплављен, то нам је ваљало ићи рђавим путем који води на Ушће, а ода-тле једном провалијом која се зове Велико Дубоко, а која је за време Турака била раз-глашена. Ваљало је за пуна пола сата возити тако уз брдо да смо ми више волеле да си-ђемо с кола, па да пешачимо. У девет сахата стигосмо на обалу Колубаре. Већ се било смркло: река се страшно излила, кола су нам газила по води до осовина; биле смо у великој опасности, да нам кочијаш (млад један Турчин који из свег грла псоваше) ве-ликим напрезањем не скрену кола. Ваљало нам је провести ноћ у бедној једној „меха-ни“. Насред кујне велика ватра, око ње два пса, једна мачка и једно дежмекасто и гото-во голишаво дете, сланина, суха риба и је-дан огроман котао, који вишаше над ватром — то су били предмети који привукоше пог-леде наше кад уђосмо. Газдарица нас одведе у собу, која им служаше као „сала за при-мање“: путник, један трговац, који се у тој соби пре нас наместио био, диже се с много учтиве пажње и оде а ми се онда ту намес-тисмо; вечера беше мршава, само јаја и си-ра! Али о ужаса! Хиљаде комараца и других инсеката не дадоше нам просто ока скло-пити! Предузесмо велики ноћни лов на њих; у три сата (по поноћи) изиђосмо на предзорску шетњу; беше врло хладно и вр-ло влажно; у седам сахата, 4. јулија, крену-смо се. Око 8 сахата, пошто смо се преко Ко-лубаре превезли на великој једној скели, стигосмо у Палеж4, малу али доста чисту варошицу. Прођосмо Палеж, па мало даље Скелу5, па онда око 11 сахата стигосмо на Ушће на речици Вукодражи, која чини гра-ницу између округа Шабачког и Ваљевског.

У маленој механи која се налази на друму, дође нам кмет Милоје Ђунић с једним пан-дуром; почасти нас слатком ракијом, и рече нам да ће да нас прати до Шапца. Пошто се мало одморисмо настависмо наш пут; кмет и пандур јахаху испред нас. После просто страшног стрмовитог силаска ка Сави око 111/2 сахата устависмо се у малој једној ме-хани, да се склонимо од жестоке препеке по-лудневне. Ручасмо да не може горе бити; јер, бејаше пост па се никаквог меса није мо-гло добити. Док смо још за столом били до-ђе на ватреном једном коњићу млад један попа, који после ручка пође с нама заједно. Кренусмом се око пола четири.

КОД 2160

Крај кроз који пролажасмо беше врло красан; недогледне шуме с једне и с друге стране друма, дивни храстови бацаху дели-циозну хладовину; овде и онде прошли би поред споменика који означаваху место где је понеки јунак погинуо или погдекоји пут-ник од насилне смрти пао. Има пуно таквих споменика. Једни су просте крстаче од др-вета а други од камена или белог мрамора, али на свима свагда има натпис, који казује име умрлога и дан смрти његове. Путнику пада у очи велики број свиња који путем сусреће. А овде и онде виде се трагови од шанчева ископаних у време Карађорђево против Турака. (...) Прођосмо једно за дру-гим кроз села: Бељине6, Месанџак7, Ново Село и Дебрц8. Из овога последњега дође нам кмет у сретање: Прођемо поред спо-меника неких изгинулих, па поред густе једне шуме; пред вече изиђосмо на једно брдашце прослављено битком на Миша-ру9 које је одмах ту. У 8 сахата већ бисмо у Шапцу, где нас гостољубиво примише у ку-ћу господина Ђорђа Николића Чотнића, младог трговца шабачког. Петак, 5. Уморне од пута остадосмо цео дан у соби. Ово вече младе девојке и деца одлазе у поља ван вароши, играјући и пе-вајући нарочите песме, беру Ивањско Цве-ће, да њиме сутра дан оките куће. То је та-ко старински један обичај10, да му се данас и не зна прави смисао.

Изнад: Цртеж приказује како се спавало у једном од ханова у Србији у Јевремово доба, у првој по-

ловини XIX века. Рад уметника помаже да се замисли и ентеријер једног од дворишних крила

Јевремовог конака у Шапцу, намењеног за боравак страже и коњушара (мр М. Јевтић).

____________________________

Субота, 6. Ивањ дан. Пре подне прима-смо многе походе. Међу њима беше и Про-та Павловић11, помоћник Јокса Куртовић са својом женом, младом и лепом Гркињом, свастиком Вучићевом. После подне отидо-смо да походимо владику Јанићија Нешко-вића, који нам посла своја каруца, и понуди нам их, да нас натраг одведу кад полажас-мо. Ту код њега (владике) насђосмо окру-жног физикуса доктора Гродера бечког Немца, који се овде настанио има десет го-дина, и секретара владичина г. Вујића. У вече походисмо гђу Јоксиницу (Куртовић-ку) а затим се проходисмо по вароши12. По крововима и на капијама свију кућа видели су се венци од Ивањског Цвећа. Недеља, 7. Пре подне примасмо походе, све више или мање безначајне изузев ону кћери славнога војводе Чупића13 који је чу-вен био са своје храбрости и неустраши-

вости. Око десет сахата наша је домаћица (...) отишла на гробље, те на гробу свога покојног мужа одржала годишњи парастос. (...) После се даје даћа14 за покој душе умр-лога, код куће се прави ручак, а варошкој се сиротињи разда милостиња, а и сужњима у затвору пошаље се нешто јела. — После подне око 5 сахата навезосмо се на колима у град15. Да се у овај дође, ваља прећи преко дугачког моста, који је такав да је човек пре-ко њега у опасности да сломије врат. Ишли смо да походимо жену Диздар-аге. На самом уласку у град дочекао нас је један слуга њен, који нам показиваше пут корачајући сасвим озбиљан испред наших кола. Дошав пред једну велику капију, кроз коју се улази у стан Диздарев, он нам даде разумети да нам слуга ваља да ту пред капијом с колима ста-не, а ми да њему следујемо. Пођосмо за њим капија се иза нас затвори а он нам прстом показа степеницу на којој горе већ стајаше Диздар-агиница очекујући нас. После обич-них поздрава она нас одведе у једну собу, која очевидно по распореду изгледаше као дворана за примање, али од које жалоснију ја нисам никад видела: врло малена, врло сниска, осветљена само са два мала прозор-чића, без стаклених окана, а која гледаху до-ле на авлију. Груб и већ јако излизан ћилим прострт по патосу, јадни некакви узглавња-ци прислоњени уза зид, то вам је сав наме-штај. Осим Диздар-агинице, жене средњег доба али која већ сасвим провенула изгле-даше, и имађаше искрварене зубе, били су ту још и њена кћи, којој није било више од 14 година а већ више од годину дана беше удата, и још једна комшиница, стара и ружна. Све беху веома сиротињски одевене. После неколико тренутака зачу се у авлији неки говор; домаћица окрете главу, ослуш-киваше мало па рече: „Диздар“! На то кћи њена одмах скочи па утече (по турском оби-чају, кад се кћи једном уда, не сме ни пред рођеним оцем изићи без јашмака). Диздар ага16 се врло љубазно с нама поздрави, и ако беше врло сиротињски одевен, са босим ногама и старим јеменијама17 које су некад биле црвене. Негом се опет одликоваше природношћу својих манира и интелигент-ним изразом свога лица. Из те мале одаје пређосмо на чардак, и ту нас послужише шербетом, слатким и црном кафом. Диздар нас позва да видимо град и понуди се да нам га сам лично покаже. Зидине градске чине један квадрат на сваком углу којега има ку-ла наоружана великим топовима. Ваљало нам је добро пазити како корачамо по уза-ној стази, која по зидинама води од једне куле к'другој: један погрешан корак, па би се стропоштале под зидине.

ПО УЗАНОЈ СТАЗИ „ГРАДА ДИЗДАР-АГЕ“. Зидине између угаоних кула шабачке тврђаве, поврх ко-јих су Мина Караџић и Лујза Кар корачале, у ле- то 1850. — инспиративни мотив за сликаре-руи-нисте и престижна локација за фото-сеансе ша-

бачке младежи на главној градској плажи, 1970. ________________________________

КОД 21 61

Крај кроз који пролажасмо беше врло красан; недогледне шуме с једне и с друге стране друма, дивни храстови бацаху дели-циозну хладовину; овде и онде прошли би поред споменика који означаваху место где је понеки јунак погинуо или погдекоји пут-ник од насилне смрти пао. Има пуно таквих споменика. Једни су просте крстаче од др-вета а други од камена или белог мрамора, али на свима свагда има натпис, који казује име умрлога и дан смрти његове. Путнику пада у очи велики број свиња који путем сусреће. А овде и онде виде се трагови од шанчева ископаних у време Карађорђево против Турака. (...) Прођосмо једно за дру-гим кроз села: Бељине6, Месанџак7, Ново Село и Дебрц8. Из овога последњега дође нам кмет у сретање: Прођемо поред спо-меника неких изгинулих, па поред густе једне шуме; пред вече изиђосмо на једно брдашце прослављено битком на Миша-ру9 које је одмах ту. У 8 сахата већ бисмо у Шапцу, где нас гостољубиво примише у ку-ћу господина Ђорђа Николића Чотнића, младог трговца шабачког. Петак, 5. Уморне од пута остадосмо цео дан у соби. Ово вече младе девојке и деца одлазе у поља ван вароши, играјући и пе-вајући нарочите песме, беру Ивањско Цве-ће, да њиме сутра дан оките куће. То је та-ко старински један обичај10, да му се данас и не зна прави смисао.

Изнад: Цртеж приказује како се спавало у једном од ханова у Србији у Јевремово доба, у првој по-

ловини XIX века. Рад уметника помаже да се замисли и ентеријер једног од дворишних крила

Јевремовог конака у Шапцу, намењеног за боравак страже и коњушара (мр М. Јевтић).

____________________________

Субота, 6. Ивањ дан. Пре подне прима-смо многе походе. Међу њима беше и Про-та Павловић11, помоћник Јокса Куртовић са својом женом, младом и лепом Гркињом, свастиком Вучићевом. После подне отидо-смо да походимо владику Јанићија Нешко-вића, који нам посла своја каруца, и понуди нам их, да нас натраг одведу кад полажас-мо. Ту код њега (владике) насђосмо окру-жног физикуса доктора Гродера бечког Немца, који се овде настанио има десет го-дина, и секретара владичина г. Вујића. У вече походисмо гђу Јоксиницу (Куртовић-ку) а затим се проходисмо по вароши12. По крововима и на капијама свију кућа видели су се венци од Ивањског Цвећа. Недеља, 7. Пре подне примасмо походе, све више или мање безначајне изузев ону кћери славнога војводе Чупића13 који је чу-вен био са своје храбрости и неустраши-

вости. Око десет сахата наша је домаћица (...) отишла на гробље, те на гробу свога покојног мужа одржала годишњи парастос. (...) После се даје даћа14 за покој душе умр-лога, код куће се прави ручак, а варошкој се сиротињи разда милостиња, а и сужњима у затвору пошаље се нешто јела. — После подне око 5 сахата навезосмо се на колима у град15. Да се у овај дође, ваља прећи преко дугачког моста, који је такав да је човек пре-ко њега у опасности да сломије врат. Ишли смо да походимо жену Диздар-аге. На самом уласку у град дочекао нас је један слуга њен, који нам показиваше пут корачајући сасвим озбиљан испред наших кола. Дошав пред једну велику капију, кроз коју се улази у стан Диздарев, он нам даде разумети да нам слуга ваља да ту пред капијом с колима ста-не, а ми да њему следујемо. Пођосмо за њим капија се иза нас затвори а он нам прстом показа степеницу на којој горе већ стајаше Диздар-агиница очекујући нас. После обич-них поздрава она нас одведе у једну собу, која очевидно по распореду изгледаше као дворана за примање, али од које жалоснију ја нисам никад видела: врло малена, врло сниска, осветљена само са два мала прозор-чића, без стаклених окана, а која гледаху до-ле на авлију. Груб и већ јако излизан ћилим прострт по патосу, јадни некакви узглавња-ци прислоњени уза зид, то вам је сав наме-штај. Осим Диздар-агинице, жене средњег доба али која већ сасвим провенула изгле-даше, и имађаше искрварене зубе, били су ту још и њена кћи, којој није било више од 14 година а већ више од годину дана беше удата, и још једна комшиница, стара и ружна. Све беху веома сиротињски одевене. После неколико тренутака зачу се у авлији неки говор; домаћица окрете главу, ослуш-киваше мало па рече: „Диздар“! На то кћи њена одмах скочи па утече (по турском оби-чају, кад се кћи једном уда, не сме ни пред рођеним оцем изићи без јашмака). Диздар ага16 се врло љубазно с нама поздрави, и ако беше врло сиротињски одевен, са босим ногама и старим јеменијама17 које су некад биле црвене. Негом се опет одликоваше природношћу својих манира и интелигент-ним изразом свога лица. Из те мале одаје пређосмо на чардак, и ту нас послужише шербетом, слатким и црном кафом. Диздар нас позва да видимо град и понуди се да нам га сам лично покаже. Зидине градске чине један квадрат на сваком углу којега има ку-ла наоружана великим топовима. Ваљало нам је добро пазити како корачамо по уза-ној стази, која по зидинама води од једне куле к'другој: један погрешан корак, па би се стропоштале под зидине.

ПО УЗАНОЈ СТАЗИ „ГРАДА ДИЗДАР-АГЕ“. Зидине између угаоних кула шабачке тврђаве, поврх ко-јих су Мина Караџић и Лујза Кар корачале, у ле- то 1850. — инспиративни мотив за сликаре-руи-нисте и престижна локација за фото-сеансе ша-

бачке младежи на главној градској плажи, 1970. ________________________________

Кад се с њиме опростисмо, даде нам опет два момка као почасне пратиоце. Један од ових одведе нас унутра у Мошеју, у којој у осталом не бејаше баш многога што је вре-дно видети: неколико текстова из корана исписаних зеленом бојом по окреченим зи- довима, асуре прострте по поду, неколике крупне и грубе бројанице од дрвета разба- цане овде онде, и једне бројанице дугачка десет аршина, а којима се одједанпут и у ис-то време цело једно друштво служи, — то је било све што привуче наше погледе. Госпо-ђа Јоксиница, љубазна жена Помоћникова која нас је пратила, предложи нам да свра-тимо и код Кадијинице. Ту видесмо красних везова; иначе и споља и у унутрашњости ове куће иста она сиротиња и иста бедност која се по свему граду видела. Гђа Јоксиница нам причаше, да је та жена била кћи вели-ког једног Спахије, и пре се одевала само у свилу и кадифу. Одатле успут свратисмо у још једну турску кућу да видимо како младе девојке везу, али је већ било позно, и не затекосмо никога другога до две младе же-не, које припадаху кући, а које беху веома бледе и болешљиве. Вративши се у Шабац изиђосмо у прохо-дњу мало ван вароши, и поред једне шумице опазисмо, како неколико младих људи иг-рају коло уз свирку зурли и виолина. Свира-чи се налазе унутра у колу, па док играчи играју, они одмереним кораком пролазе ми-мо њих једнако свирајући. Вративши се у варош отидосмо да похо-димо проту Павловића, али га не нађосмо дома. Прихватисмо се мало на брзу руку, па одосмо у походе чувеном Луки Лазареви-ћу18. Њему има више од осамдесет година, и већ се готово подетињио. Али опет зато, по његову фино срезаном лицу и оштро изве-деним цртама може да се позна, како је то некада морао бити леп и разуман човек. Већ је било позно, те се вратисмо кући. У понедељак, 8., у 3 сахата у јутру, пошто се срдачно опростисмо с фамилијом Чотни-ћа, кренусмо се на пут праћени младим гос-подарем од куће, који је и сам полазио у Ло-зницу. Протиница Павловићка дође да се још једном с нама опрости. Наш турски кочијаш ошину коње, те кренусмо у кас. Крај кроз који пролажасмо зове се Мач-ва19, и по народним српским песмама поми-ње се као најплоднији крај земље. Пут води опет кроз велику једну шуму, која се ти пре неку годину искрчила и под обделавање узела (урбар гемахт). Џиновски грмови, које ни десет људи не би могли да обгрле, пру-жају величанствене гране к небу и бацају по земљи густе сенке. Од времена на време пролажасмо кроз омања села као што су Штитар, Слепчевић, и друга која не вреди нарочито помињати. Кмет из Штитара до-шао нам је у сусретање на колима, и допра-тио нас је до Прњавора, великог једног села, у које стигосмо око 101/2 сахата. Свратисмо у кућу једног пријатеља Гђе Чотнићке, по имену Лазара Самуровића, једног од најбо-гатијих сељака, а који тргује свињама. Вео-ма нас усрдно примише и навалише да спре-ме ручак. Осим две жене и неколико ситне дечице, никог другог не бејаше у кући, јер је домаћин отишао на пут, а сви остали одрас-ли чланови фамилије беху на њивама у пос-лу око жетве.

„НА ЊИВАМА У ПОСЛУ ОКО ЖЕТВЕ“. Анзис карта с почетка XX века, која буди сећања на боравак

Мине Караџић и Лујзе Кар у Прњавору (Мачва), у „понедељак 8. јулија 1850. године“.

________________________________ Док су нам спремали ручак, ми имадосмо доста времена да разгледамо простран двор (авлију), у коме је било некаквих осам или десет кућица пограђено. У свакој од тих ку-ћица (вајата) станује по један брачни пар, јер у Србији је обичај да син, кад се ожени, остаје у кући очевој. Па кад се деси, да у кући има више синова, онда сваки од њих са својом женом има свој вајат20, којих вајата или кућица има у свакој задрузи по више (doit il y a toujours plusieurs dans chaque Ba-uerhofe); у њима има само по једна одаја, а у овој постеља чини сав намештај. Сељаци ср-пски проводе највећи део свога живота под ведрим небом, а кућу сматрају другачије не-го као место на коме могу да се одморе и склоне од суровости зиме. У неким од тих кућица опазисмо разбоје, на којима вредно-ћа и вештина жена спрема све платно и дру-го рубље потребно кући, као и разне врсте ћилимова у живим и постојаним бојама. По-ставише нам да ручамо у хладу великог ду-да, и ручак који нам на брзу руку служише, беше доста добар. Тек смо били довршили ручак, а оно се диже страшна олујина; пра-шина се диже у ковитлац, и мало што нас није оборила и угушила; нисмо могли видети ни два корака испред себе, и крупне капље наговештаваху пљусак који се просу таман кад, не без муке и напора, стигосмо да се склонимо у један од оних вајата. Око два сата по подне бура престаде, облаци се раз-вукоше, и дивно сунце позиваше нас да нас-тавимо своје путовање. У три сахата прођос-мо кроз Лешницу. Не далеко одатле пређо-смо поток Жичу, која чини границу између Шабачког и Подринског округа. Дуж те ре-чице имају велики шанчеви, који су подиг-нути за одбрану од Турака. Око 5 сахата пре-ђосмо малу речицу Јадар, од које срез носи своје име. Мало даље прођосмо кроз Лип-ницу, која је некада била повелика варош, где је становао чувени Мехмед-Ага, о коме певају српске народне песме. Сада тек прос-то једна механа означава место где је Лип-ница. Пола сахата даље опет пређосмо речи-цу једну која се зове Жеравија. Одатле се има диван поглед на Цер планину, и вели-чанствену Витојевицу са развалинама не-

КОД 2162

каквог града, на лево иза Лешнице. Око девет сахата стигосмо у Лозницу21. (...) Уторак, 9. — (...) После ручка изјахасмо на коњима да видимо обалу реке Дрине, која чини границу између Србије и Босне. Околина је дивна, плодне њиве с једне и с друге стране пута, зелене ливаде просеца-не бистрим и брзим поточићима, лепи воћ-њаци и свугде вињаге која се час пружа по земљи или по стењу маховином застртом, час опет савија грлећи леску и трњину. (...) Среда, 10. — (...) У вече (у Лозници, прим. аут.) изиђосмо мало да видимо, како становници проводе Петров дан. Запали-ли су били велике ватре, а омладина огули-ла беше кору са дивљих трешања и са бука-ва и од ње начинила буктиње, па запалив-ши их трчи, носећи их у рукама, кроз поља и кроз шуму кликћући и певајући веселе пес-ме. Немогуће је описати утисак, што га при-зор тога ноћног осветљења чини на гледа-оце, који виде само, како пламенови чисто лете по мраку, а не виде оне што буктиње носе. Четвртак, 11., Павлов дан. — Тај је праз-ник славила црква манастира Троноше. Решили смо се били да онамо пођемо рано зором... (...) Пут да не може гори бити, али околина просто дивна: висока се брда скло-пила са свих страна и свуда пуно извора. Тек око пола три стигосмо у манастир. (...) Док смо се мало одморили у једној соби, у коју нас одведоше, игуман даде на брзу руку спремити закуску. (...) Пошто се прихвати-смо, диже се игуман па са неколико љубаз-них речи даде израза својој радости, (...) и онда испи своју чашу, а у томе тренутку заг-руваше звона манастира. Ово се тако понав-љало о свакој здравици. Такав је обичај по српским манастирима; кад нема прангија да се пале у част гостима, онда звона замењују прангије. Овај је манастир врло стар; основао га је један од српских краљева22, али је у ратовима с Турцима два пута или три пута изгоревао. Црква је малана, унутра је покривена свакојаким фрескама, а између других има и слика Кнеза Лазара и Царице Милице. У зидинама обграђеној авлији црквеној има шест извора. (...) Петак, 12. — После подне с колима на Дрину. Очекивало се, да ће овога дана Срби и Бошњаци добити дозволу да се састану на Парлаторији23, како је то бивало претход-них година. Дошло је било неколико стоти-на сељака из разних села, заједно са женама и децом, једни ради трговине, други тек да виде шта се чини, трећи ради забаве; једни играху у колу, други се испружили по ћилимовима простртим по зеленој рудини па пуше, неки опет узеше да једу и пију. Све то изгледаше још живописније због гомиле од Циганака, које беху кокетно наместиле своје шамије у бојама што дрече. Све то ишчекиваше нестрпљиво, кад ће Турци почети да се превозе; али час, у који је то ваљало да буде, дође и прође а Турака нема. Из некаквог политичког разлога беше и Србима и Турцима забрањено да Дрину пре-ђу. Ми се проходасмо дуж Дрине, гледасмо босанске планине, а могасмо видети и Бош-њаке на обали реке. Пошто смо пробрали неколико шљунака да понесемо (за спо-мен), похитасмо да се вратимо у наш стан.

(...) У вече походисмо Доктора, који нам по-каза своју апотеку. Субота, 13. — У пола једанаест сахата оста-висмо Лозницу. После два сахата устависмо се у Јаребицама. Тако се зове црква једна у врло романтичној околини. (...) Учитељ (та-мошње школе са око 40 ученика, Констан-тин Маринковић, који „живи ту са женом, дететом и мајком својом у највећој самоћи“, прим. Р. М.) понуди нам малу собу за одмор. (...) (Ђаци) долазе из далеких села доносећи са собом храну за целу недељу, а враћају се кућама сваке суботе пред вече, да опет у недељу рано стигну школи. Сами ђаци по-мажу у кухињи на заготовљавању хране, доносе воду из далеких извора, спавају на-пољу у авлији под ведрим небом. Дужност им је и да цепају дрва и да музу козе. Недеља, 14. — Остасмо цео дан у соби због зле једне грознице. Понедељак, 15. — Вратисмо се у Лешни-цу. Одседосмо у кући трговца Петра Трифу-новића, којега жена Маца указиваше нам своју пажњу. (Рекламни натпис на калкану те некада „јаке, планске“ куће Трифуновића, одолевао је времену и до 80-их година XX века, прим. Р. М.). Уторак, 16. — Остасмо цео дан у Лешници. Среда, 17. — У девет сахата пођосмо за Ша-бац на каруцама са четири коња, које нам је владика Јанићије Нешковић још синоћ пос-лао. Четвртак, 18., Петак, 19. и Субота, 20., остасмо у Шапцу. Тога последњег дана по-ходисмо Госпођу Куртовићку (Јоксиницу) и сестру проте Павловића, који и сам бејаше дома. У вече слушасмо једног гуслара. Сутра дан, у недељу 21. превеземо се преко Саве у Кленак. Ручасмо ту код једног младог трговца по имену Томашевића. По-сле ручка кренусмо на пароброд за Земун, и већ у вече бејасмо у Београду. Крај излета у унутрашњости Србије“.

КОД 21 63

каквог града, на лево иза Лешнице. Око девет сахата стигосмо у Лозницу21. (...) Уторак, 9. — (...) После ручка изјахасмо на коњима да видимо обалу реке Дрине, која чини границу између Србије и Босне. Околина је дивна, плодне њиве с једне и с друге стране пута, зелене ливаде просеца-не бистрим и брзим поточићима, лепи воћ-њаци и свугде вињаге која се час пружа по земљи или по стењу маховином застртом, час опет савија грлећи леску и трњину. (...) Среда, 10. — (...) У вече (у Лозници, прим. аут.) изиђосмо мало да видимо, како становници проводе Петров дан. Запали-ли су били велике ватре, а омладина огули-ла беше кору са дивљих трешања и са бука-ва и од ње начинила буктиње, па запалив-ши их трчи, носећи их у рукама, кроз поља и кроз шуму кликћући и певајући веселе пес-ме. Немогуће је описати утисак, што га при-зор тога ноћног осветљења чини на гледа-оце, који виде само, како пламенови чисто лете по мраку, а не виде оне што буктиње носе. Четвртак, 11., Павлов дан. — Тај је праз-ник славила црква манастира Троноше. Решили смо се били да онамо пођемо рано зором... (...) Пут да не може гори бити, али околина просто дивна: висока се брда скло-пила са свих страна и свуда пуно извора. Тек око пола три стигосмо у манастир. (...) Док смо се мало одморили у једној соби, у коју нас одведоше, игуман даде на брзу руку спремити закуску. (...) Пошто се прихвати-смо, диже се игуман па са неколико љубаз-них речи даде израза својој радости, (...) и онда испи своју чашу, а у томе тренутку заг-руваше звона манастира. Ово се тако понав-љало о свакој здравици. Такав је обичај по српским манастирима; кад нема прангија да се пале у част гостима, онда звона замењују прангије. Овај је манастир врло стар; основао га је један од српских краљева22, али је у ратовима с Турцима два пута или три пута изгоревао. Црква је малана, унутра је покривена свакојаким фрескама, а између других има и слика Кнеза Лазара и Царице Милице. У зидинама обграђеној авлији црквеној има шест извора. (...) Петак, 12. — После подне с колима на Дрину. Очекивало се, да ће овога дана Срби и Бошњаци добити дозволу да се састану на Парлаторији23, како је то бивало претход-них година. Дошло је било неколико стоти-на сељака из разних села, заједно са женама и децом, једни ради трговине, други тек да виде шта се чини, трећи ради забаве; једни играху у колу, други се испружили по ћилимовима простртим по зеленој рудини па пуше, неки опет узеше да једу и пију. Све то изгледаше још живописније због гомиле од Циганака, које беху кокетно наместиле своје шамије у бојама што дрече. Све то ишчекиваше нестрпљиво, кад ће Турци почети да се превозе; али час, у који је то ваљало да буде, дође и прође а Турака нема. Из некаквог политичког разлога беше и Србима и Турцима забрањено да Дрину пре-ђу. Ми се проходасмо дуж Дрине, гледасмо босанске планине, а могасмо видети и Бош-њаке на обали реке. Пошто смо пробрали неколико шљунака да понесемо (за спо-мен), похитасмо да се вратимо у наш стан.

(...) У вече походисмо Доктора, који нам по-каза своју апотеку. Субота, 13. — У пола једанаест сахата оста-висмо Лозницу. После два сахата устависмо се у Јаребицама. Тако се зове црква једна у врло романтичној околини. (...) Учитељ (та-мошње школе са око 40 ученика, Констан-тин Маринковић, који „живи ту са женом, дететом и мајком својом у највећој самоћи“, прим. Р. М.) понуди нам малу собу за одмор. (...) (Ђаци) долазе из далеких села доносећи са собом храну за целу недељу, а враћају се кућама сваке суботе пред вече, да опет у недељу рано стигну школи. Сами ђаци по-мажу у кухињи на заготовљавању хране, доносе воду из далеких извора, спавају на-пољу у авлији под ведрим небом. Дужност им је и да цепају дрва и да музу козе. Недеља, 14. — Остасмо цео дан у соби због зле једне грознице. Понедељак, 15. — Вратисмо се у Лешни-цу. Одседосмо у кући трговца Петра Трифу-новића, којега жена Маца указиваше нам своју пажњу. (Рекламни натпис на калкану те некада „јаке, планске“ куће Трифуновића, одолевао је времену и до 80-их година XX века, прим. Р. М.). Уторак, 16. — Остасмо цео дан у Лешници. Среда, 17. — У девет сахата пођосмо за Ша-бац на каруцама са четири коња, које нам је владика Јанићије Нешковић још синоћ пос-лао. Четвртак, 18., Петак, 19. и Субота, 20., остасмо у Шапцу. Тога последњег дана по-ходисмо Госпођу Куртовићку (Јоксиницу) и сестру проте Павловића, који и сам бејаше дома. У вече слушасмо једног гуслара. Сутра дан, у недељу 21. превеземо се преко Саве у Кленак. Ручасмо ту код једног младог трговца по имену Томашевића. По-сле ручка кренусмо на пароброд за Земун, и већ у вече бејасмо у Београду. Крај излета у унутрашњости Србије“.

(....)

КОД 2164

Мара Лукић Јелесић О РУШЕЊЕ ЈЕВРЕМОВОГ КОНАКА

„БАШ ШТЕТА ЈЕДНА!“ _________________________

Петнаестог октобра 1905, паробродом МАЧВА — који се, долазећи од Београда, два пута огласио својом промуклом бродс-ком сиреном при проласку крај старе шаба-чке тврђаве — Мара Лукић је допутовала у Мали Париз. Шабац! Недеља. Леп дан. Пи-јачни. Идући ка центру града, док су прела-зили преко широког бајирског сквера, фија-кериста Гагула је показао Мари зграду Ви-ше женске школе, где ће се она, већ сутра-дан, јавити на дужност. На сред главног ша-бачког раскршћа, с десна, у Марином оку блеснула је белина моћног Јевремовог ко-нака. Замолила је Гагулу да мало застану у хладу „палате Топузовића“, где је она, благо осмехнута, гледала с дивљењем ка конаку. — То је прво, што ћу овде насликати — за-рекла се. Криво — испоставиће се. Закас-ниће! Седамдесетак година касније, 2. нове-мбра 1978, сликарка је поверила своју ис-повест потписнику ових редова и Игору Бе-лохлавеку о неоствареној својој жељи да на-слика Јевремов двор. Њене опсервације о судбини овог „јако емотивног, привлачног“ здања, заслужују пажњу: — Имала сам вели-ку жељу да насликам Јевремову резиденци-ју чим сам дошла у Шабац, па сам првих да-на боравка у граду урадила пар скица, ретл-оловком. Али — никако да отпочнем слику. Мислила сам — урадићи то кад мало одмак-нем с послом у школи. Међутим — не стигох тада, већ реших, да то урадим следеће годи-не. Али — почетком јесени 1906, кренули су са рушењем конака! Некако — није ми се да-ло! Касније сам много жалила што нисам на-сликала ту палату. Целе јесени 1906, током 1907, и (мало) 1908, удвојеним тешким ко-

лима, са два пара мишићавих волова, дебе-лих ногу — од Јевремовог двора одвлачене су шабачким улицама дуге, тешке храстове греде и грађа од „лучевине“, са оним масив-ним гвозденим багламама, кламфама и пар-чадима малтера на себи. Претоварена кола су једна за другим пролазила градом, крећу-ћи се прашњавим шабачким улицама ка де-реглијама на Сави, и негде другде — Беог-радском улицом. Од прашине се у локали-ма није могла тада ни кафа с миром попити, а камо ли ручати. Већина кафеџија у тим деловима града нису, за лепог времена, ни стављали чаршафе на уличне столове. Љу-ти због слабијег пазара, стајали су испред кафана, вадили крпе из великих џепова на кецељама, брисали прашину са ознојених вратова, крстили се и — псовали власт! А мени — много жао било тог конака! Да је он био у Минхену — не би био сру-шен! И даље би био градска кућа, или музеј. У то сам се уверила када сам била на студи-јама у овом немачком граду, 1908/9. Ста-новала сам у Kurtfürstenstrasse No 62/I, крај једне сачуване старе минхенске резиденци-је; сва се искривила од старости, а они је по-дупиру и негују. Па — онако тужна, само што нисам заплакала — гледам за волов-ским колима и оним још увек моћним гре-дама. Чинило ми се да би се оне још увек могле добро искористити: војни понтон до пола Саве трасирати и по гредама тешке то-пове и каре с гранатама, превлачити! А — није га требало ни рушити!... Тај Ко-нак. Баш штета једна! — казивала је Мара Лукић Јелесић, 70-их година прошлог века. _____________________________ (АРХИВСКА ГРАЂА (избор)/Књига Радована Миразовића ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ШАПЦУ У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ 1816-2016, која ће ускоро изаћи из штампе) ________________________________________

КОД 21 65

Мара Лукић Јелесић О РУШЕЊЕ ЈЕВРЕМОВОГ КОНАКА

„БАШ ШТЕТА ЈЕДНА!“ _________________________

Петнаестог октобра 1905, паробродом МАЧВА — који се, долазећи од Београда, два пута огласио својом промуклом бродс-ком сиреном при проласку крај старе шаба-чке тврђаве — Мара Лукић је допутовала у Мали Париз. Шабац! Недеља. Леп дан. Пи-јачни. Идући ка центру града, док су прела-зили преко широког бајирског сквера, фија-кериста Гагула је показао Мари зграду Ви-ше женске школе, где ће се она, већ сутра-дан, јавити на дужност. На сред главног ша-бачког раскршћа, с десна, у Марином оку блеснула је белина моћног Јевремовог ко-нака. Замолила је Гагулу да мало застану у хладу „палате Топузовића“, где је она, благо осмехнута, гледала с дивљењем ка конаку. — То је прво, што ћу овде насликати — за-рекла се. Криво — испоставиће се. Закас-ниће! Седамдесетак година касније, 2. нове-мбра 1978, сликарка је поверила своју ис-повест потписнику ових редова и Игору Бе-лохлавеку о неоствареној својој жељи да на-слика Јевремов двор. Њене опсервације о судбини овог „јако емотивног, привлачног“ здања, заслужују пажњу: — Имала сам вели-ку жељу да насликам Јевремову резиденци-ју чим сам дошла у Шабац, па сам првих да-на боравка у граду урадила пар скица, ретл-оловком. Али — никако да отпочнем слику. Мислила сам — урадићи то кад мало одмак-нем с послом у школи. Међутим — не стигох тада, већ реших, да то урадим следеће годи-не. Али — почетком јесени 1906, кренули су са рушењем конака! Некако — није ми се да-ло! Касније сам много жалила што нисам на-сликала ту палату. Целе јесени 1906, током 1907, и (мало) 1908, удвојеним тешким ко-

лима, са два пара мишићавих волова, дебе-лих ногу — од Јевремовог двора одвлачене су шабачким улицама дуге, тешке храстове греде и грађа од „лучевине“, са оним масив-ним гвозденим багламама, кламфама и пар-чадима малтера на себи. Претоварена кола су једна за другим пролазила градом, крећу-ћи се прашњавим шабачким улицама ка де-реглијама на Сави, и негде другде — Беог-радском улицом. Од прашине се у локали-ма није могла тада ни кафа с миром попити, а камо ли ручати. Већина кафеџија у тим деловима града нису, за лепог времена, ни стављали чаршафе на уличне столове. Љу-ти због слабијег пазара, стајали су испред кафана, вадили крпе из великих џепова на кецељама, брисали прашину са ознојених вратова, крстили се и — псовали власт! А мени — много жао било тог конака! Да је он био у Минхену — не би био сру-шен! И даље би био градска кућа, или музеј. У то сам се уверила када сам била на студи-јама у овом немачком граду, 1908/9. Ста-новала сам у Kurtfürstenstrasse No 62/I, крај једне сачуване старе минхенске резиденци-је; сва се искривила од старости, а они је по-дупиру и негују. Па — онако тужна, само што нисам заплакала — гледам за волов-ским колима и оним још увек моћним гре-дама. Чинило ми се да би се оне још увек могле добро искористити: војни понтон до пола Саве трасирати и по гредама тешке то-пове и каре с гранатама, превлачити! А — није га требало ни рушити!... Тај Ко-нак. Баш штета једна! — казивала је Мара Лукић Јелесић, 70-их година прошлог века. _____________________________ (АРХИВСКА ГРАЂА (избор)/Књига Радована Миразовића ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ШАПЦУ У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ 1816-2016, која ће ускоро изаћи из штампе) ________________________________________

Биографија

Радован Миразовић, уметник, историчар уметности, стварао је ве-лика уметничка дела која су излагана у Египту, Америци, Русији, Швед-ској, Енглеској и Француској, где живи и ради последњих двадесетак година.

У свом стваралачком опусу Радован Миразовић је имао на стотине самосталних и групних изложби. Као члан Удружења ликовних умет-ника Србије организује чак и по десет изложби годишње. Урадио је на хиљаде слика, фресака и икона.

Урадио је иконостас српске цркве у Бриселу, и највећи иконостас у Европи, на фасади у лунети изнад улазних врата СПЦ у Паризу, слике широм света и књиге из историје уметности.

Томанија Обреновић

КОД 2166

КЊИГЕ

КОД 21 67

КОД 2168

Драгослав Драган Мићић

„ШАБАЦ - МАЛИ ПАРИЗ“ПЕТАР САВКОВИЋ

Скоро ниједно списатељство не чини дело толико угледним, колико хрестоматија = избор узорних места од разних писаца. Њоме је сабран „врх врхова“. Згуснуто значајним ства-раоцима. Потврда је изворне грчке речи - „на оно што највише вреди знати“. Поучно и усред-

сређено. Чијим стопама ваља ићи.У то нас је уверио и Петар Савковић, Шапчанин рођен у Лозници,

професор, доајен српског новинарства и публициста, дарујући нам капи-талну читанку „Шабац - Мали Париз“. На преко пола хиљаде страница, у његовом одабиру, објединио је и осветлио записе и сагледавањe одвећ сто педесет писаца, историчара, углавном очевидаца, сликара, фоторе-портера о својствима и посебностима „Града нам на понос“. Бројем ко-аутора, типом, изгледом и садржајем прикључује се јату „свега најпре виђеног у Шапцу“. То је корак од девет миља. Аутору би било лакше да је писао у првом лицу једнине, него што је морао да води рачуна о појединачним стиловима, архаичностима, правопису прошлих времена.

Овакву књигу о главном граду Чивијашке републике до појаве ове - познатог београдског Шапчанина и шабачког Београђанина - нисмо ви-дели. Немају је ни многе светске метрополе.

Њоме је Савковић ауторитативно, како доликује његовом прези-мену: Сав/ковић - потпуно искованом, уравнотежио изводе из бираних текстова познатих аутора.

Готово деценијском упорношћу и неизвесношћу, без иједног дина-ра хонорара, отворио је кључем - „Шабац - Мали Париз“ капије сазнања о граду који му је драг. То је могло да пође за руком само умном чове-ку, „господских манира, који поседује не само урођено језичко осећање, него и стечену језичку културу, да се слободно може рећи да он то мае-стрално ради“, својевремено је приметио Миливој Поповић Мавид, та-кође Шапчанин, један од водећих бардова глумишта, али и писане моћи, у својој књизи „Лепота казане речи“.

Прелиставајући и читајући „Шабац - Мали Париз“, запитао сам се: - каквог читаоца жели Савковић? Знам: најнепристрастнијег, који не

UDK: 908(497.11 Шабац)(082)(049.32)316.7(497.11 Шабац)(082)(049.32)

КОД 21 69

заборавља ни себе, ни њега, ни свет који живи само у књизи! Питање је и: - шта би пожелело сто педесет људи од пера овде записаних? Верујем да би им жеља била истоветна. Убеђен сам да ни његова, а ни осталих, нису нескромна. Тако нешто је и записано у некој од посвета.

Отуда та јасноћа представе о Шапцу. Дочарана отвореним видици-ма прошлости и знаменитим личностима. Одсликана битним нијансама из историје, друштвеног, економског, политичког, образовног, културног, спортског живота Шапца и Шапчана. То олакшава да се ова књига може да чита и „преко реда“, по поглављима, у зависности од интересовања за поједине области живота и стваралаштва. Искусним пером, Петар је, на тај начин, учинио ову књигу животном, пријемчљивом, неопходном.

Па, пођимо редом: од настанка Шапца и пресудних битака за срп-ски народ у близини Шапца: на Мишару у Првом српском устанку и на Церу у Првом светском рату до страхота Другог светског, од новаторија господара Јеврема до Цицварића виолина, од сећања на живот између ратова до Шабачке чивије, од Толингера до Ђурковића, од театралних преставленија до културних и образовних посленика, од спортских до још многих других прегнућа...

„ОКО СУЛТАНОВО“

Књигом „Шабац - Мали Париз“ доживљавамо као да смо на поди-јуму који живот значи, па изворно сагледавамо походе Турака, Аустоуга-ра, Немаца... - Србијом, њеном Мачвом, Поцерином, Јадром, Посавотам-навом... Преживљавамо устанке, светске ратове, братоубилачке сукобе и династијске задевице... Јер, како приређивач у предговору напомену: „Многе околоности су учиниле да је Шабац бивио у вртлогу историје. Није случајно Змај Огњени Вук рекао да је ово место 'око султаново',

Тврђава

КОД 2170

или аустријски археолог и путописац Феликс Каниц да је 'Мали Париз', а Французи га назваше 'Српским Верденом'“.

Али, живот тече даље. Победнички. Духовно уздигнут новим сви-тањима и процватима. „Град светлости“, како га назва један од Петрових одабраника, заблистао би, након тама и сумрака, још већим сјајем у сва-коликом животопису.

Миливоје Васиљевић и Милан Јевтић, шабачки кустоси, сагласни су да се први писани подаци о нашем граду јављају релатино касно: сре-дином петнаестог века, када се Шабац помиње под именом Заслон:

„Свакако, треба подвући чињеницу да, у овим крајевима, од десе-тог до половине дванаестог века, није било потребе за неким утврђењи-ма, јер су били ван тадашњих ратних догађаја. Ако се ово узме у обзир, може се тврдити да је на узвишици данашњег Доњошорског гробља, по-стојало првобитно насеље, чији је живот трајао више од четири стотина година.“

Насеље под именом Заслон помиње се у средњовековним летопи-сима све до 1476. године, када се јавља ново име - Шабац. Најпознатије, и поседњи пут, име Заслон (Саслон) налази се на Деветој карти Птоло-мејевој, коју је издао И. Молети у Млецима 1562. године.

Име Шабац први је забележио 1495. учени Италијан, касније ма-ђарски историчар, Антоније Бонфини. Сматрао је да је назив Шабац турског порекла и да на том језику значи нешто чудесно, лепо. Насу-прот њему, Печевија, турски путописац и историчар, мисли да је Шабац српско име и да га је наденуо Исак-бег, кога су звали Шабаном, иначе, један од првих исламизованих српских заповедника и оснивач градова Сарајева, Шапца и Новог Пазара.

Бонфини сведочи и о зачетку тврђаве и њеном развоју:„Када Турчин виде да је Панонија заузета ратом у Чешкој, посла

војску што је могуће тајније ка Сави, са спремним градитељима и рад-ницима, да би надоглед Сремског поља подигли привремено утврђење од дрвета, да би га са највећом вештином и великом посадом утврдили, како би, кад год би им била воља, могли навалити на Срем, крајњи део Паноније, а најзад на читаву Мађарску и Немачку.“

О стратешком и војничком значају новоподигнутог утврђења ни-смо присиљени да нагађамо, јер су сачуване процене савременика. Тада-шњи српски деспот и прослављени ратник Вук Гргуревић - Змај Огњени Вук, говорио је да Шабац представља десно око султаново и да се султан хвали како ту држи ногу на грлу хришћанима; одатле може да провали у коју год хоће земљу (у Славонију, Хрватску, Крањску, Корушку, Шта-

КОД 21 71

јерску и у друге земље „горњих крајева“); са гледишта погодности за напад на хришћанске земље, Шабац му је важнији него Смедерво, јер из Смедерева може проваљивати само у „доње крајеве“ Угарске.

БОЈ НА МИШАРУ

Од настамбе на кољу до опасаног зидинама, векови су узимали да-нак. Смењивали су се освајачи и браниоци, мењајући улоге. Бивао је час у рукама Турака, час Аустроугара. Увек преко леђа српског живља. До Првог српстог устанка, до Боја на Мишару...

Академик Владимир Стојанчевић бележи:„Карађорђе, идући од Бељина и Жабара, стигао је на Мишар и из-

дао наређење за укопавање. Мишарски шанац је био убрзо готов и могао

Бој на Мишару: Анастасиј Шелоумов

КОД 2172

је да прими седам стотина војника. Већ 29. јула под Мишарем су била сузбијена два већа труска испада из Шапца. Тада је Карађорђе послао у Китог две хиљаде људи, да би Шабац боље блокирао. Уочи одсудне битке од српских старешина на Мишару су били: Карађорђе, Јаков Не-надовић, Прота Матија, Милан и Милош Обреновић, поп Лука, Марко Катић, Цинцар Јанко, Цинцар Марко, Лазар Мутап, Павле Поповић, кнез Теодосије из Кнића, Милош Стојићевић („нови војвода“), Сима Марко-вић и Петар Јокић.

На дан 13. августа 1806. одиграла се чувена битка на Мишару у којој су Турци били убедљиво потучени. Ова битка, често и доста об-рађивана у нашој историографији и публицистици, постала је симбол тријумфа српских устаника. Мишарска битка је била од великих поли-тичких, моралних и психолошких последица. Она је силно уздигла са-мопоуздање и вољу српског народа да истраје у даљим напорима да се Турци из Србије не само истерају већ и да се обнови српска држава.“

Живописне слике преноси и историчар Богдан Секендек, иначе, Савковићев другар из гимназијалских дана у Шапцу:

„За Мишарску битку су посебно били заинтересовани аустријски генерали. Они су битку посматрали на неколико начина. Са сремске стране, на обали Саве био је уздигнут 'дирек с клиновима на ком је ста-јао један човек и казивао свако позорје које су одмах рапортирали вишој власти у Беч'. Мање је познато да је за време боја близу шанца, где се улогорио Карађорђе, била подигнута висока осматрачница, на коју су Турци довели аустријске официре, да присуствују току битке и „победи“ над устаницима. Поред тога, на другој, сремској обали Саве, искупи-ло се мноштво нашег живља да посматра битку. После катастрофалног пораза Турака, задивљени аустријски официри пришли су Карађорђу и његовим војводама, честитали победу и нагласили да је она ремек-дело војне вештине коју не би извели много школованији генерали.“

ЈЕВРЕМОВЕ НОВАТОРИЈЕ

Прошлост, као документ епохе, не интересује Петра Савковића само историје ради, него и због њене практичности - наука како и шта радити, а чега се клонити, повезано са савременим приликама. Подстиче да оценимо ранија доба, али и да проценимо долазеће време. С поно-сом да од Јевремовог доба уочимо интелектуалну снагу Шапчана, што потврђује и ова армада од сто педесет аутора, колико их је Савковић постројио у књизи.

КОД 21 73

До ослобођења од Турака проливено је много крви. А, онда дипло-матском игром ступа Милош Обреновић. Подстиче трговину Савом. Пшенични хлеб је само на трпези у Мачви. Кћер Јеврема Обреновића, Милошевог брата, прва свлачи народно одело и почиње „да се носи европејски“. Србију насељава живаљ предака избеглих у херцеговачке гудуре, црногорска брда и из других крајева, не хтедећи да се покоре надолазећим војнама.

За петнаест година напредне управе (1816-1831), Јеврем Обрено-вић, „једино писмен од браће Обреновића, склон новачењу“, удева Шап-цу европски дух. Урбанистичким решењима, главне улице се секу под правим углом, према којима „треба да се равнају остале“. Унапређује сточарство, нарочито коњарство. Отада па до данашњих дана Шапчани уживају у коњским тркама.

Занимњива су саопштења Ђорђа Магарашевића, који је 1827. посе-тио Шабац, између осталих, описом обеда код кнеза Јеврема који служи као „људски документ“, жива слика времена:

„На вратима собе где ће се обедовати стоје обично два служитеља са умиваоницама (лаворима), водосудом и убрусом у руци. Гости и сви који ће обедовати, пре него што за трпезу седну (у Шапцу и Крагујевцу седи се код господара за столом на столици), умију и обришу руке, Богу се моле. Сад се јела доносити почну... Примечења је достојно, да нико

Јевремов конак

КОД 2174

пре не пије докле г. домаћин не започне, и у тај пар гости скидају своје фесове, под којима иначе ручају и главом и руком своје почитање и жељу да му на здравље буде, указују.“

Јеврем Обреновић је први увео у свој живот и своју кућу европске начине. Имао је библиотеку са страним познатим делима и страним но-винама. Први доводи европске лекаре, први установљава војну музику...

Средиште културног и друштвеног живота био је дворац Господа-ра Јеврема, једна од најлепших архитектонских зграда онога доба, гра-ђена у стилу балканске профане архитектуре. Двор је порушен почетком двадесетог века, „не из стварне потребе већ других, по свој прилици, неоправданих - династијских разлога“.

ВЕЛИКИ РАТ

Јасан пример како прикупљени богат историјски материјал, обра-ђен писаћом машином (Савковић ређе користи компјутер), помаже пот-пунијем схватању прилика, узрока и последица ратних страхота и раза-рања, због којих је Шабац проглашен „Српским Верденом“, јесте и поглавље „Шабац и Подриње у Првом светском рату“.

Ту су се огласили: историчар Ђорђе Кнежевић прилозима о „Об-јави рата у ловачком оделу“ и о Церској битки „Дођи Швабо, да видиш

Општина: Први светски рат

КОД 21 75

где је српски Текериш“; знаменити Иво Андрић потписује додатак „Биће забрањено да звоне звона“; на увиду су и дневници мајора Јеврема Топа-ловића, Егона Ервина Киша, Драгише Стојадиновића, Жике Поповића, Драгомира Драже Петровића, Петра Д. Протића, Арчибалда Рајса; сти-хови Станислава Винавера; писмо „Непознате Гркиње српском војнику“ у обради Павла Павловића; новела из угла непријатеља „Српска шпијун-ка из Кленка“ Обрада Ковића; па истинита прича аутора ове хрестомати-је - Петра Савковића - „Војникова бресква“:

„У селу Текеришу и околним местима преживели су се упечатљи-во сећали Церске битке јер су били у средишту тог суровог историјског догађаја.

Села су живела са страшним сећањима. На рат су их подсећале порушене куће, уништене шуме, осакаћени воћњаци.

Чим би заорали своје њиве, наишли би на кости српских војника.Убрзо после рата у Текериш је дошао учитељ Станко Росић. Озби-

љан и предузимљив, није само учио децу, већ је и окупио сељаке и одлу-чили су да војничке кости скупе и сахране на једном месту. Трудили су се данима.

На једној заравни нашли су више гробова. Пажљиво су раскопа-вали и вадили лобање и друге делове људских скелета. Ти људи су при-падали народу који је, изгледа, одређен да своју слободу може очувати само вечитом будношћу и угашеним животима... 'Али њих је живот нау-чио да се не боје смрти'.

Међу гробовима је расла и бресква. Било им је чудно и учитељ је са наглашеном пажњом, уз помоћ двојице помагача, почео откопавати... Имали су шта видети. Стабло је расло из људске лобање, жиле су продр-ле кроз кост и укорениле се у земљу.

Није било тешко одгонетнути. Војник је ставио плод у уста и у том тренутку куршум је угасио живот. Судбина је учинила своје - живот људски је прекинут, настао је живот поцерске воћке.

Учитељ и сељаци су пажљиво пренели брескву, крај Костурнице је укопали у земљу и примила се; рађала ту, крај текеришког споменика.

Касније је учитељ Станко Росић пренео младицу Војникове бре-скве у Шабац. Показао ми је. Становао је крај Малог парка „Паркића“, како га стари Шапчани називају.

Жута кућа, у чијем дворишту је расла и рађала кћер Војникове брексве, више не постоји. Готово сигурно ни бресква... Не верујемо да се неко сетио да тај знамен сачува. Нема више ни Росића, не знам да ли

КОД 2176

су његови потомци живи... Не знам ни да ли је Војникова бресква у Те-керишу жива.

'Кажу да постоји негде место правог суда и пуне истине. Ту се са-знаје и објављује све што је међу људима било скривено и тајно, казује све што је остало прећутано и неречено, исправља све што је некад на-опако и криво, враћа све што је утајено или отето, досипа оном коме је закинуто, одасипа тамо где се пресипало. Ту се питање људског посто-јања право поставља и - уколико то зависи од човека - до краја решава. То је место где истина сја као сунце које залази, где правда царује... Ако постоји, може ли се знати где је и како се долази до њега?' - уписао је Андрић. Можда је до њега дошао племенити учитељ Станко Росић.“

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Јединство форме и садржине књиге „Шабац - Мали Париз“ очитује се и у поглављу „Други светски рат“. Формом у облику хрестоматије. Садржином у документованом сведочењу очевидаца, хроничара, о суд-бинама, литерарним умећима, уметничким - сликарским изразима за сва времена: Павла Симића, Стевана Чалића, Маре Јелесић, Десе Станић, Бранка Станковића, Ђорђа Костића, Милића од Мачве, Владислава Ла-лицког, Игора Белохлавека, Јована Лукића, Радована Миразовића, Дра-гише Марсенића, Бошка Кућанског, Слободанке Ракић Шефер, Душана Николића Симе, Драгана Мартиновића, Дејана Уларџића, Слободана Топаловића, Стевана Цвејића, Милисава Илића Студе, Слободана Јере-мића Јеремије..., поткрепљено обиљем фотографија.

„Дневником 1941-1945“ протојереја Глигорија Глише Бабовић при-суствујемо 27. марта поклицима краљу, коме ће, након подела и згариша, бити забрањен повратак у земљу, коју је напустио у одсутном моменту за њу и њен народ:

„У 7,30 јавио је радио да је ове ноћи у Београду узео власт у своје руке млади Краљ Петар II. Ђаци Гимназије, Учитељске школе, основних школа, друга омладина поврвела је улицама. Све радње као по команди буду затворене. На свим се кућама појавише заставе: државне и понеке српске. Образоваше се поворке кроз град носећи краљеве слике, заставе и једне и друге. Сав народ изашао на улицу - вика, певање, пуцање и весеље. Сви свирачи, Цигани, хармоникаши, све се то по групама кре-тало певајући, свирајући и узвикујући. Сав је Шабац био у покрету, сав Шабац на улици.

КОД 21 77

Народ је исказивао двојаку радост: што је завладао млади краљ и што се падом Цветковићеве владе мислило и веровало да је пакт са Не-мачком - којим се вежемо за 'осовину' - сада пао. Групе су скандирале: 'Живео краљ!' 'Доле пакт'... 'Боље рат него пакт'. Викали: 'Црко Мусоли-ни!' 'Цркла Италија!'

Те манифестације трајале су све до 2-3 часа по подне, онда су се смириле. Само се виделе мање поједине групе на рабаџијским колима, на фијакерима, на аутима, где уз свирку иду кроз град, певају и вичу.

Увече се овације наставиле. Центром се града није могло проћи. Држани су и патриотски говори.“

Бабовић наводи и прве жртве: на Доњошорској пијаци - др Бора Тирић и Милутин Војновић, шлосер; на главној раскрсници пред „Зеле-ним венцем“ - др Алфред Коен и још пет сељака доведених из Богатића; на Мачванској пијаци - извозник Риста Укропина и кројач Миливој Јо-вановић.

Онда Јарак - голгота Шапчана, мушкараца од 14 до 70 година. Уби-ства већ на почетку моста и претње: „Послаћемо вас све Савом до Бео-града!“. Сваком клонулом, у колони смрти, метак у потиљак.

Касарна на Сењаку у Шапцу је концентрациони логор, стратиште. Потресно и масовно.

Спаљени су Камичак и Циганмала.А, онда у понедељак 23. октобра 1944, напокон, Шабац напушта

последњи немачки војник:

Владислав Лалицки: Јарак - Крвави марш

КОД 2178

„Ноћас су непрестано прелетали авиони све до дана. По томе се знало да је негде близу њихова база и циљ. Јутрос чујемо да је ослобођен Земун и да се савезнички авиони спуштају на аеродром земунски.

Од јутрос се по Немцима видело да им је ово последњи дан у Шап-цу. Извлачили су из магацина своју робу. Рушили су разна постројења у фабрици 'Зорка', железничкој станици, кланици, пошти, млину, поквари-ли телефонску и телеграфску везу и у централи електрична постројења, али су у централи, кажу, преварени од шефа Гајића и он их упутио на неки стари мотор, а нови остао неповређен, па је увече опет било светла.

Кад се све учинило што су хтели, око подне је и последњи немачки војник напустио Шабац и пред један сат бацили су у ваздух савски мост. Кад је та последња детонација одјекнула - Шабац је био слободан!“ - за-пис је хроничара.

СЕЋАЊА НА ЖИВОТ ИЗМЕЂУ РАТОВА

На почетку поглавља „Сећања о Шапцу“ Савковић цитира, сасвим прикладно, Иву Андрића: „Мудар је онај који појаве света око себе не гледа никад издвојене и усамљене, него повезане што је више и шире могућно са свим осталим што се у свету јавља и дешава. То, наравно, није цела мудрост живота, али је свакако један од услова за њено пости-зање“.

Уз нобеловца, ту је и Исидора Секулић, књижевница и шабачка наставница. Ево њеног виђења Шапца и паланке уопште у њено доба:

„Приковали су гвожђе на прозоре и кроз решетке гледају сунце и небо, муње и облаке. Не слуте да има тисућу стаза којима још нико није прошао, не боје се да ћемо сви нестати, а те стазе остати незнане и не-проходне, не знају да пред истим таласом реке не можемо двапут стајати.

Ниске и дугачке кућерине зариле се у земљу као да су испребијане и као да вечно клече. Дубоки и мрачни дућанчићи стоје као ред јазбина и у свакоме виси старинска лампа, врчи петролеум и падају последње муве. За вратима, у буџаку, божија воља зида двокатнице и набија чар-даке. Улицом гацају краве, упрскане блатом до рогова, а над вратима и капијама климатају осушени и черупави венци од ивањског цвећа.

Смежурала се сва варошица...“„Тако је некада било у Шапцу“, - надовезује се историчар књижев-

ности и академик Павле Поповић, - „па, ипак, шабачки професори су радили на науци и књижевности; они улазе у јавни живот, покрећу или воде многе корисне културно-просветне акције: Никола Ранојевић, по-

КОД 21 79

ред наставничког рада, испитује флору околине Шапца; Миле Павловић и Павле Поповић баве се проучавењем књижевности и француског јези-ка; Миливоје Башић је сарађивао на књижевним и стручним часописи-ма.“

Ерудита, књижевник-преводилац Станислав Винавер, Шапчанин по рођењу, од оца Аврама Јосифа Винавера, лекара, у чијој су ордина-цији у Шапцу начињени први рентген снимци на Балкану и мајке Руже, пијанистиње, надодаје да је „можда од свих вароши у предратној Србији највише традиције имао наш драги Шабац; он је имао у пуном смислу свој духовни лик и тај је лик постао не на основу једне или две црте, него на основу многих потеза и то не на основу нечега што би се стално ме-њало не дошавши до потпуног израза, него на основу извесних трајних чинилаца, који су допирали до свачије свести као такви“.

Ово мишљење поткрепљује новим редовима:„Наш Шабац, главно извозно место за Аустрију из богате Мачве и

из благословеног Подриња, већ је овим економским околностима имао да заблагодари за нешто трајно у својим особинама. Граница је била увек ту, Кленак је био ту, извоз је био ту, извоз је рађао богатство, жеђ и стварност, жељу и остварење благостања...

Ми смо били град песме, лумповања, забаве, широког гостоприм-ства и извесне грађанске, па чак и сељачке, гордости у томе гостоприм-

Део старог Шапца

КОД 2180

ству. Познати су, и не само из Јанка Веселиновића, мачванске преславе и панађури где су се домаћини свађали ко ће платити...

Износим само најглавније црте: ширину погледа, познавање људи, разумну психологију, смисао за човека, смисао за смешно, разумевање ситуације, бистрину обухвата, пространи провод, дух прегнућа и ризи-ка, свесно задовољство и неодољиви грађански понос. Нама су замери-ли, нарочито Шапцу и Мачви, да се дегенеришемо, јер смо навикли на комотно и широко живљење! У ствари, мало је ту било дегенерације, а много више почетака правога удобнога и културнога живота.“

Подсећа Винавер и на то да је много дато српској култури:„Ја, дакле, на моје највеће задовољство говорим о своме родноме

месту, о месту са израженом традицијом. Ми смо дали српској култури врло много. Дали смо творца језика Вука Караџић, дали смо највећег историчара Стојана Новаковића, најраздрганијег мотриоца села Јанка Веселиновића, најумнијега познаваоца српског карактера Лазу Лазаре-вића, највећег зналца балканског човека Јована Цвијића, највећег ми-слиоца и то у виду богоданог стручњака просторне и обимне човечанске дијагнозе Божу Кнежевића.

Они се нису задржали на традицији из које су поникли. Покушали су да превазиђу оквир, који смо ми овде можда и мало произвољно пра-знично исплели у венац пољског цвећа за прославу нашег духа... И код мене се појављује страсна и неодољива жеља: да створим нешто ново, да бих се помирио са оним старим. То 'ново' пружа нам увек уметност. Тражи се кроз њу нови израз по оној болној француској речи: 'Дајте но-вог макар га не било у свету!'.“

ШАБАЧКА ЧИВИЈА

Где то има, осим код Шапчана, да један град, прогласи, такорећи месну заједницу, Чивијашком републиком? Нигде нема! То је оно што је шабачки студент математике и физике на париској Сорбони понео у свој град: „Дајте новог макар га не било у свету!“. То је оно што и књигу „Шабац - Мали Париз“ издваја од других. Осим што је сазнајна и темељ-на, она је и разиграна поглављем „Шабачка чивија“: шалом, врцавим и довитљивим духом, међусобним надметањима, подругивањем и исмеја-вањем, али и ћудима, па и ћефом веселих, окретних, живих, проницљи-вих, оштроумних и занимљивих људи.

Радивоје Марковић, најчувенији Шапчанин из Мајура, новинар и радио репортер, са којим је Савковић доживео незаборавне тренутке док

КОД 21 81

су заједно радили у Радио телевизији Београд, „чивију“ тумачи чином одређених особености, као одраз позитивних или негативних намера, похвалних или покудних, зависно од ситуације, ситних доконости, нау-ма или „заслуга“:

„Она је онај дух, како би рекао Јован Цвијић - 'прегнантна особина', коју су испољавали људи шабачког краја, особина која се манифестовала на разне начине, у разним приликама и у разноврсним видовима. Али ће, по личном суду, бити погрешна ако се веже само и искључиво за било коју личност, за било коју досетку, за било које одређеније време.

Није и не може се уопштено под 'шабачком чивијом', схватити само ова или она шала, неки виц са мање или више укуса или анегдота, већ под тим треба подразумевати и ону широку и разнородну активност, коју је у одређеној средини подстакао сасвим одређени дух, оно добро перо и ону убојиту пушку, ону предузимљивост и иницијативност, што су тако често испољавали људи шабачког краја. Она је одраз интензивног живо-та у сваком погледу, повољних материјалних прилика, када се привре-ђивало и трговало, извозило од шишарке, кожа, пијавица до пшенице и кукуруза, одраз друштвених односа и политичког стања, али и одраз смелости, чврстине и упорности, па се не своди само на шалу и поругу, већ се одржава најшире, у свим видовима и областима живота. Такво схватање тзв. 'шабачке чивије' лакше ће се и пре усвојити ако се ближе познаје историја целога краја (друштвени односи, његова материјална и духовна култура), ако се мери и одмерава оно што је он дао, од уточишта Васи Пелагићу и Мити Ценићу до помоћи осуђеном Ђури Јакшићу, оно што је овај крај предузимао, колико је допринео нашем општем напретку уопште, уколико је одражавао наше опште тежње, а нарочито кроз де-ветнаести и почетком нашег века (двадесетог, прим. Д.М).“

У забелешкама млађег уредника листа „Шабачка чивија“ Младена Ст. Ђуричића, рођеног у Заблаћу код Шапца, капетана речног бродар-ства и пловидбе, књижевника и публицисте, отиснула су се и његова сећања на појаву овог листа „за шалу и забаву“:

„Око ћепенака и великих магаза котили су се нагло нови друштве-ни паразити: пропале занатлије и трговци с окрајака крстасте чаршије и с новим занатом: доскочицама, спрдњом и изругивањем слабијем, махом сељаку и његовој простоти и наивности, улагивали се господарима и тровали одувек затегнуте односе између радног села и паразитске варо-ши. Нове пијавице - с калдрме!

Као власник штампе Грданички се осети позван да прихвати узде и да ускочи у кола која су јездила у весели подсмех и заједање. Да исмеје

КОД 2182

ту чаршију која се ругала народу од кога живи, и да се, сад он њој, у име народа - срдачно наруга... Тако је једне од првих недеља у априлу 1906. звизнуо први бич сатире изнад огромног мравуљара на сточарско-жи-тарско-шљиварској тржници у виду - 'Чивије', листа за шалу и забаву.“

„Чивијада“ је једно време утихнула, да би се распланула 1968. го-дине - Првим белосветским вашаром хумора и сатире. Међу његовим покретачима био је и Витомир Бујишић, ондашњи директор и главни и одговорни уредних „Гласа Подриња“:

„Сјатили су се овде најсмешнији, најкомичнији, најдуховитији творци шала, вицева, трачева, хуморески, шеретлука и других производа за шалу, смех и разоноду. Тада је донета и историјска одлука о стварању Чивијашке републике и да Шабац буде престони град чивијашког наро-да.

'Борба' је у броју од 17. септембра 1968. објавила ову вест: 'Југо-славија је до пре два дана имала шест република, а у недељу увече, на Првом белосветском вашару хумора и сатире у Шапцу, проглашена је и седма, Чивијашка. Неће је бити у географији, историјама и политичким економијама, али ће је бити у антологијама хумора и сатире'.“

Ево и афоризама из обновљеног, па забрањеног, броја „Чивије“: „Живим искључиво зато што сам рођен и нисам бирао ни народ ни

вође“ (Брана Црнчевић).„Држе нас к'о мало воде на длану. Чекају да испаримо“ (Радивоје

Дангубић).

КОД 21 83

„Често свиње бистре унапреде у министре“ (Милован Витезовић).„Доброј влади није лако - народ иде наопако“ (Славко Лебедин-

ски).„Дигли су заставу да би себи направили хладовину“ (Божидар

Иван).„Волтер је све више уједао што је мање имао зуба“ (Густав Кр-

клец).

ОД ТОЛИНГЕРА ДО ЂУРКОВИЋА

Дошавши у Шабац, Роберт Толингер, Чех, композитор и хоровођа, није слутио да ће овде завршити животни пут. Често је на концертима иступао са Ружом Винавер, а помагао је и младе музичаре. Његовом за-слугом, од школске 1903/1904. године, при шабачкој Гимназији постоја-но и добро је радио хор од 97 ученика, велики оркестар од 30 ученика и мањи музички састав од 17 свирача почетника.

Није одолевао позивима да са друштвом изађе и у буран кафан-ски живот, где су певане популарне песме „Аој, Босно, сиротице клета“, „Ангелина“, „Бела Гркиња“, „Јелено, момо“, „Ђаурко мила“ и друге по-пуларне песме шабачких Цицварића, на челу са чувеним Баком. А међу последњег међу њима - Пенцу памти и аутор дела „Шабац - Мали Па-риз“.

Тридесетих година прошлог века на шабачкој музичкој сцени је и џез оркестар, што бележи и локална штампа:

„Подизањем Занатског дома, певачко друштво 'Занатлија' добило је веома повољне услове за рад и концентрирање, па се осим хора стварају и друге секције. Позоришна секција почела је да ради 1929. године. У оквирима Друштва 25. априла 1934. године први пут је на друштвеној забави свирао џез-оркестар, који је пуно развио забавни живот Шапца... У Шапцу су сви са симпатијама гледали на појаву дувачког оркестра, па у том тону говоре: 'И руку на срце, ови младићи, већином још дечаци, заслужују сву похвалу. Није то ни мало лако било за њих дувати у трубе сваку ноћ по два часа и то после напорног вишечасовног рада по ради-оницама'.

Велико изненађење и угодан провод приредио је дувачки оркестар када је на први и други дан Ускрса 1938. свирао у Градском парку.“

Забаве су се толико увукле у свакодневни живот да није било сла-вља а да нема забаве са игранком. Шабачко Коло српских сестара обја-вило је да ће 24. децембра 1936. „учинити у шабачкој цркви после слу-

КОД 2184

жбе божије помен (парастос) свим умрлим члановима, а после подне у три часа (биће) концерт са игранком“.

Попут Толингера, Бранко Ђурковић је вратио Шапцу посебно ме-сто на музичкој карти Србије. Први је и једини на свету који је оснивач и непрестани диригент више од пет деценија једнога хора - Хора „66 дево-јака“. Кроз његову школу певања прошло је преко две хиљаде девојака. Приредио је више од 1.200 концерата широм Југославије и на десетина-ма гостовања ван границе. Добио је једанаест интернационалних, седам савезних и шест републичких првих награда.

Хроничари Хора „66 девојака“ Љубисав Андрић и Стана Муњић, иначе, некадашња чланица овог Хора, сагласни су да је за Бранка Ђурко-вића, а после и за целу породицу Ђурковић, музика постала свет у коме „истина постаје лепота, а лепота истина“. Створили су јединствену уста-нову у земљи - Хорски студио, који је променио име у Арт студио. Чи-нили су га: Хор „66 девојака“, Дечији студио хор, Мушки хор „Невен“, Шабачко певачко друштво - мешовити хор и Клавирски дуо Милена и Јелена Ђурковић, први клавирски дуо у музичкој историји града.

Хор „66 девојака“

КОД 21 85

Ако проберемо композиције двадесетог века, незаобилазан је вр-сни, озбиљни Будимир Гајић, који је убележио у баштину Шапца и По-дриња драгоцена дела. Његове композиције и данас живе.

Тридесетих година прошлог века хармоникаш и певач народног мелоса Бора Јањић снима двадесетак грамофонских плоча у Прагу, Бечу и Берлину. Међу њима су и бисери његовог репертоара: „Голубице бела“, „Роса роси ливадицу“, „У Агана“, „Шта се сјаји усред Сарајева“, „Ја сам лола прве класе“.

Традицију хармоникаша наставља и Бранимир Ђокић, првом на-градом Србије у Сокобањи и проглашењем за најбољег инструментал-ног солисту на хармоници у Југославији.

Прву интернационалну награду у шабачку Музичку школу донео је хармоникаш Ђорђе Гајић. Током школовања победио је на седам ме-ђународних такмичења. Поред осталих, победио је на Гран-прију за хар-монику године на Светском трофеју у Француској.

Завиримо и у забелешке Петра Савковића, као сећање у личном дневнику, о „Бисерници“:

„Често кажемо да не треба имати предрасуде, а ипак не можемо се увек заштити. Зашто не рећи, и потписник ових редова отишао је невољ-но на концерт 'Бисернице'. Више због завичајне обавезе и 'чаршијског реда'. Некако смо спремни да потцењујемо тамбуру, можда и због тога што овај инструмент није уобичајен у нашем крају. После Цицварића гу-дача, само је шаркија малчице подсећала на тамбуру, која, опет, хтели не хтели, као прву асоцијацију наметне већ овештале бећарце. Још и деца музичари...

У току концерта и на крају, постидео сам се због скепсе пре дола-ска у дворану. Тај сјајни састав је звучао савршено, узнесено, племенито и музички веома складно. Диригент Димитрије Станковић је све нити држао некако лако, као играјући се, безмало, без много геста. Морам му то неком приликом рећи. Очито, тај оркестар је још једна зубља културе у мом граду. Зубља која и светли и звучи... А Станковић је посленик уз-вишеног посла.“

ТЕАТРАЛНО ПРЕДСТАВЛЕНИЈЕ

Приликом премијерног представљања књиге „Шабац - Мали Па-риз“, уочи прошлогодишње Нове године, у шабачком храму културе - Шабачком позоришту, незаобилазни су били у помену: Добрица Милу-тиновић, Жика Поповић, Љубиша Јовановић, Теја Тадић, Боривој

КОД 2186

Ђорђевић, Мира Ступица, Загорка Исаковић, Бранка Црномарковић, Александар Огњановић, Миодраг Гајић, Љубиша Савић, Божа Матић, Михајло Петровић, Миливој Глишић, Цане Фирауновић, Борис Ковач, Мирослава Милићевић, Жика Петровић Клас, Раша Гојкић, Алексан-дар Радовановић..., па плејада под управом Зорана Карајића. И аутор ове књиге је професионално, али и лично, многим нитима везан за Ша-бачко позориште. Осим запажених позоришних критика у штампи, ра-дију и Телевизији Београд, где је био главни и одговорни уредник Кул-турно-образовног и Образовно-научног програма и главни и одговнорни уредник „Београдске хронике“. Шабачко позориште му је на срцу и због Галерије која носи име Владислава Лалицког, брата ње-гове супруге Наташе.

Што се тиче прве позоришне представе у шабачком крају, Игњат Васић, одбегли манастирски ђак из Срема, кривајски учитељ, пише:

„Године 1832. фебруара 10. будем премештен у село Накучане за учитеља са годишњом платом од 40 талира... Исте године по Пе-тровдне усред по дана давали смо представу 'Жетву Аврамову'. Света беше много... Народ се томе јако дивио, као и кад носимо о Божићу звезду.

Ваљало се од те године, која се бележи као година прве позори-шне представе у Подрињу, одржати до првог театралног представле-нија које Шабац доживљава 1840. године.“

Светлости Шабачког позоришта

КОД 21 87

Потом, при шабачкој Гимназији 1923. настаје Позоришни одсек Добрице Милутиновића. Истовремено је отворена, под каснијим на-зивом, Школа француског језика, која је одржавала приредбе на том језику.

„У време док је Одсеком руководио Жика Поповић, професор, обновитељ Књижнице и Читаонице шабачке и оснивач Музеја“, - по сећању његових савременика, - „он је припадао реду најбољих аматер-ских дружина у земљи“.

Глумачки ансамбл сачињавали су ученици Гимназије и Учитељ-ске школе: Милена и Љубиша Јовановић, Теја Тадић, Радивоје Марко-вић, Драгиша Росић, Јелена Зујић Мицика.

Љубиша Јовановић је одмах исказао велики глумачки таленат. По завршеној школи у Шапцу, добија ангажман у Народном позоришту у Београду. Убрзо наставља студије глуме у Прагу, па у Берлину. По-вратком у домовину, постаје првак Хрватског народног казалишта у Загребу.

Овај бард шабачког, српског и југословенског глумишта упамћен је по упечатљивим улогама ђенерала Степе Степановића у филму „Марш на Дрину“ и у позоришним представама, у ликовима: Едипа, Отела, Сирана, Дантона, Фалстафа, Станоја Главаша, Јеврема Прокића...

Шабачко позориште је понело његово име, али је из нејасних ра-злога било избрисано. Поново је враћено, али Великој сцени, након отвореног писма Витомира Бујишића у локалним новинама и објављи-вања његове књиге „Витез глуме - Љубиша Јовановић“.

Трајање Шабачког позоришта до наших дана кидало се превр-тљивошћу година кроз које је време протицало, али је напуштену сцену историја увек поново испуњавала четом Талијиних поклоника, непре-стано оживљавајући љубав ововарошана према позоришној уметности.

И тако све до зимских дана 1944. године којих се сећа први управ-ник Позоришта и редитељ Теја Тадић:

„Дошло је ослобођење! Моја прва мисао била је - Позориште. Отишао сам у кафану Занатског дома, где је данашњи фоаје Народног позоришта, коју је држао мој Штитарац Панић, стари ветеран соција-листичких стремљења. Тамо сам затекао једну групу познатих глумаца који су, трбухом за крухом, формирали трупу... Тек што сам сео за њихов сто, уђоше два друга у енглеским униформама и пикавцима на грудима. Ословили ме и замолили да пођем с њима. То су били Милован Батано-вић и Михаило Реновчевић. У згради Суда разговарали смо као да смо били најбољи пријатељи. Пошто сам већ раније имао одређени план о

КОД 2188

оснивању Народног позоришта у Шапцу, нисам ни тренутка размишљао него сам га одмах и изнео. Сада су они били мало изненађени... али су брзо схватили све, дали пристанак и обећали пуну подршку. Тако сам за непун сат, тако рећи на волшебан начин, постао први управник Народ-ног позоришта у ослобођеном Шапцу.“

А, о Шабачком позоришту данас пише Петар Савковић:„Необично је, кад је директор позоришта и даровит глумац, што је

потврђено у великом Шабачком позоришту у двадесет првом веку. Зоран Карајић је то доказао и на другим сценама и не само позоришним. Тај неуморни човек је и убедљив директор; упоран и, рекло би се, не бежи од 'авантуре', када је реч о опстанку театра у ватрометним условима. Његов брод плови...

Присетимо се речи Миодрага Петровића Чкаље: 'Тачно седамна-ест дана био сам управник. У ствари, в.д. управник: требало је неко да потписује требовање за ексере, за даске, за стиропор, па сам био ја тај. Ипак, једно искуство сам стекао: никад у животу не бих био управник позоришта, јер радити са глумцима, то је исто као бити шеф пакла'. Речи су гласније, што припада комичарима, али у позоришту није лако ни управницима, али ни глумцима.

'Глумци и глумице не заборављају. То су веома осјетљиве душе, ти глумци и глумице, и читав је казалишни строј један врагометни мисте-риј, пун магије и динамита', - забележио је Мирослав Крлежа.

Размишљајући о глумцима Шабачког позоришта, намеће се смео утисак: неки су поникли у добрим вишедеценијским школама шабачког и ваљевског расадника талената, достигавиши завидне уметничке ви-сине (додајмо и београдске школе, прим. Д.М). Тај ансамбл, природно уз осцилације, призива размишљање театарског човека да неки глумци не играју лик, већ да се играју са ликом; то је онај познати брехтовски метод удаљавања од лика, када глумац драмски карактер одваја од свог бића, као да каже: тако би то изгледало у животу, али ја нисам то, нити ми је стало да то будем...

Таквих драмских уметника Шабачко позориште има, који, поред осталог, настоје да се у њиховој глуми не осећа глума. Драмски уметник, не заборавимо, може гледаоце да одене у облак своје душе и узнесе до узбудљивог откровења.

Чини се да нас ова мисао обавезује да чувамо театар. Свакако и традиционални шабачки.“

Ансамбл Шабачког позоришта данас: Зоран Карајић, Слободан Деспотовић, Петар Лазић, Младен Огњановић, Иван Томашевић, Љуби-

КОД 21 89

ша Баровић, Владимир Милојевић, Богољуб Митић, Анета Томашевић, Драгана Радојевић, Соња Милојевић, Деана Костић, Боривоје Божанић, Слободан Петрановић, Душко Стевановић, Синиша Максимовић, Алек-сандра Ристић, Страхиња Баровић, Слађана Пајчић, Михаела Стамен-ковић, Александар Милковић, Вељко Ераковић, Ивана Терзић, Ивана Јокић, Марко Ивановић, Лазар Максић, Марина Дугалић, Милош Вој-новић, Кристина Пајкић...

ПОСЛЕНИЦИ КУЛТУРЕ И ОБРАЗОВАЊА

Издигнути изнад појединачних достигнућа, након многих посрну-ћа, да би се, напокон, винули у сазвежђа, културни и образовни послени-ци нашег поднебља дарују нам сећање на њих, због њиховог значаја нама у крчењу сопствених стаза и откривања путоказа, клонећи се жи-вотних странпутица. Дружећи се књигом и завирујући у њихова доба „дивита и гушчијег пера“, Савковић открива понешто ново, неочекива-но, непознато или, пак, познато а заборављено. Њиховим оживљавањем - подстиче наша прегнућа. Сваког наособ. Свако је на свој начин велик. Као што су се у душама кованих у звезде преламали светови, овом хре-стоматијом подстакнути смо да и у сопственим откријемо или наслути-но небројано нијанси, неупоредивог сјаја и боја.

Стеван Чалић: Слава Подриња

КОД 2190

Први међу првима - Вук Караџић, реформатор српског језика, са-купљач народних умотворина. За Вука су чули и ђаци-прваци. Али, шта каже приповедач и песник, шабачки професор Константин Кока Ђорђевић:„Млади Караџић је још као дете, самоучки, научио да чита и пише, тако рано да се ни сам није сећао кад је био неписмен. А при-стасавао је баш у оно велико време кад су се ноћи шумадинске зару-менеле од запаљених ханова субашинских по селима, а Карађорђе са друговима, потукавши султанове војске на Мишару и Делиграду, поб'о свој победнички барјак у ослобођеном Београду, да у њему одмах за-тим највећи учитељ наш, Доситеј, отвори први лицеј, из којега се вре-меном ишчаурио наш данашњи универзитет. Готово истовремено кад је на Шапцу, главном граду његовог Подриња, опаљен први српски топ на јаничаре и крџалије затворене у тврђави, и Вук је - на сасвим другом пољу - ступио у борбу против туђинштине, можда и опасније, која је попут рђе и лишаја изгризала домаће здраво стабло, и то сам, без чета хајдучких и голаћа готових да као од шале срну у смрт. И док је Вожд војнички и политички ослобађао Шумадију и стварао нову државу, он нас је ослобађавао духовно, стварао нацију и самосталан народ.“

„У читавој плејади великих Подринаца несумњиво је да после бе-смртнога Вука прво место заузима Стојан Новаковић, историчар, фи-лолог, дипломата и државник“, - пише академик Владимир Ћоровић, - „Новаковић је својом многоструком и веома плодном активношћу ис-пуњавао читавих пет деценија развоја предратне Србије, био једна од најмаркантнијих њених фигура, развијеног и критичког духа.“

„Шабац је у време Новаковићевог детињства представљао Србију у малом“, - надовезује Велибор Глигорић, књижевни и позоришни кри-тичар, из своје уводне речи поводом 50-це смрти овог виђеног Шап-чанина, - „Извесних трагова у каснијем Новаковићевом живот има од утицаја које је понео из детињства... Врло рано је дошао до афирмаци-је научног радника. У двадесет трећој години живота већ је редовни члан Српског ученог друштва. У двадесет петој секретар тог друштва, а у двадесет осмој дописни члан Академије знаности и умјетности у Загребу. Веома приљежан сарадник у 'Гласнику' Српског ученог дру-штва, радовима из више области науке. Биран је и за дејствитељног члана Московског архиологическог обшчества, па за кореспондента Имераторско-руске академије у Петровграду.“

Јован Цвијић, утемељивач српске географије, Лозничанин, ђак Шабачке гимназије, једном приликом се сусрео са Миланом Јовано-вићем Стојимировићем, хроничарем старог Београда, о чему сведочи

КОД 21 91

писаније на чување у Архиву Србије, чији је Стојимировић неко време био управник:

„Негде око 1921. ја сам написао један приказ на његове „Чланке“ (две књиге које је објавио Шварц) и после тога био код њега у посе-ти у његовој кући (на Копитаревој градини). Намештај те куће је био скроман, али је све показивало чистоту и ред, иако нигде није било ни трага од некаквог стила. Цвијић ме је увео у једну собу застрвену лепим пиротским ћилимима и сео на једну столицу - љуљку, па ме је посадио испред себе на неку ниску фотељу и онда је са мном љубазно разговарао двадесетак минута. Дивио сам се његовом интелектуали-зму, и оном животном делу које је он поставио оснивајући „Насеља“ и омогућујући сваком мисленом Србину да дубоко позна свој народ кроз ту геоетнографску анкету без преседана у науци; он ми је рекао да је то све почетак, да на томе има тек да се ради, да би замишљени план био остварен.“

Велико име српске књижевности, везан рођењем, животом и ра-дом за Шабац - Лаза К. Лазаревић, учећи високе школе у Берлину, пи-смима је изражавао чежњу за својима:

„Шта бих ја дао кад бих и сам могао да похитам к вама, али не може се. Него за то ја се наплаћујем тиме што ћу вас се добро зажеле-ти, и што ћу бити већ у пола човек кад вам дођем... Па кад се станем комадати по Шапцу, хеј, још сад уживам, само Боже здравља.“

На студијама је био марљив. Волео је и да путује. У Таранту се дивио природи и у писму мајци за коју је био пун нежности каже:

„Познато вам је да сам ја душу дао за шумом, ливадама, пољем, брдима, равницама и т.д. а тога је у Таранту било да се нисам могао сит нагледати.“

Радован Миразовић: Панорама Шапца

КОД 2192

Било је и тешких дана. Морао се задуживати, али то мајка није смела да зна:

„Ја вас поново молим и заклињем да не говорите мами“, - пише сестри и зету у Шабац, - „она је се за ме доста и сувише бринула и много трпила, сад кад не могу ништа да јој помогнем нећу бар да јој отимам и тај мршави залогај из уста.“

Поред медицинских студија, у Берлину је вредно пратио и немач-ку књижевности, иако Немце није волео:

„Наопако их волимо, што рекао неко, појели бисмо их од силне милости.“

Ипак, заволевши једну Немицу, из пера му излете прва приповет-ка - „Швабица“.

Са задовољством је читао и руске писце, па су почеле да се рађају и нове приче под скупним насловом „Шест приповедака“. Похвале су убрзо стизале од „Хрватских народних новина“ , „Хрватске“, „Лето-писа“ Матице српске, „Стражилова“, „Књижевне смотре“ „Панчевца“, „Задарског српског листа“, „Словеначких народних новина“, као и од листова из Чешке, Русије, Француске и Немачке који су доносили ње-гове приповетке.

За разлику од Лазе који је своје прво литерарно штиво објавио у далеком свету, Јанко Веселиновић је своју прву приповетку штампао у Шапцу, у „Шабачком гласнику“, без потписа, бојећи се, вероватно, негативних реаговања читалаца. Међутим, одмах је привукао пажњу, па и Лазину, који му даје савете за писани рад, као већ важећи „мајстор стила“. Осокољен, Јанко се сасвим посвећује књижевности.

Убрзо стасају: Владимир Јовановић, први српски пролетерски песник Коста Абрашевић, Милорад Поповић Шапчанин, Бранимир Ћосић, Авда Карабеговић, Влада Станимировић, Душан Матић...

Новију књижевну гарду у Подрињу предводе: Станислав Вин-вер, Оскар Давичо, Милорад Панић Суреп, Драган Симић, Михаило Реновчевић, Миле Станковић, Владимир Јовичић, Младен Ст. Ђури-чић, Стеван Станић, Драгиша Пењин, па Милинко Тороман, Даница Панић, Томислав Јеротић, Томислав Арсеновић, Крстивоје Илић, Иван Глишић, Никола Девура, који чекају суд књижевних историчара... Ако не са свима, онда сигурно са већином од њих, Савковић је или лични пријатељ, или је добар познаник. Поштовалац, свакако.

КОД 21 93

СПОРТИСТИ - ДЕО ИСТОРИЈЕ ГРАДА

Оно што спорт чини - спортом јесте његова неизрецива полетност, маштовитост, брзина, спретност и вештина у надигравању, али и у вар-кама. Попут магије: сад је лопта овде или онде, код овог или оног играча, у голу или покрај гола, у кошу или је упецана у мрежи. Тамо је где се и када се најмање надате. До последње десетинке секунде или у проду-жетку игре.

То је спорт. Никада доигран. Нити изречен. Изнова игран, а бивао је и изигран. Интуитиван. Као и сваки други стваралачи занос и процес. Отвара могућност за право и потпуно развијање и исказивање личности, не само спортисте, већ и као човека у сваколиком његовом значењу.

То је Савковић опчинитељски искусио и на терену, али и када је, са лица места, истог трена слао извештаје редакцији. Или, када је прису-ствовао разговору између шабачког фудбалера Милана Крстића са Љу-бомиром Ловрићем, голманом „Црвене звезде“ и репрезентације Југо-славије, када Ловрић није доводио у питање победу Београђана, већ гол-разлику. Међутим, „Мачва“ победи „Звезду“ са 2:1.

Тим „Мачве“ пред сусрет са „Партизаном“ - 3:0 за Шапчане

КОД 2194

И спорт има своју историју. О њој говори Јован Кнежевић, профе-сор у Шабачкој гимназији:

„Од самог постојања Шабачке гимназије, спорт и физичка култура дају посебно обележје како школи тако и спортском животу града. Већ тада, првих година постојања, наставници гимнастике су били високо школовани људи. Знање из спорта стицалу су по већим културним цен-трима наше земље и у иностранству.

Јуриј Градов се прикључује групи спортских радника у нашем гра-ду. Под будним и стручним оком припрема Драгутина Лазаревића Цака-на, потоњег репрезентативца Југославије и државног рекордера у скоку у даљ и првака Балкана у овој дисциплини. Свестран спортиста, одличан фудбалер и одбојкаш. У двадесет и трећој години живота пао је у Прња-вору као жртва фашистичког терора. Истовремено и Градова одводе у заробљеништво, а рад у Соколском друштву се гаси.“

Ко је први (праву) лопту донео у Шабац?, - запитао се Драгослав Мићић (тј. моја маленкост), аутор књиге „ФК 'Мачва'“, додајући да то питање ни до данашњег дана није разјашњено, иако многи положу право на одговор: Јован Илић из Владимираца - да је лопту шутнуо доста дав-но у Шапцу, још пре Балканског рата; потомци Спортског клуба „Душан Силни“ - да су 1908. играли фудбал са соколарима; Дане Николић - да су се првој лопти приклонили неки студенти 1910. или 1911; Илија По-повић Спириновац - да су је донели неки професори француског језика; затим и група грађана - да је прву лопту у Шабац, пред сам рат 1914. донео из Пеште Александар Киш...

У том трагању доста напора је уложио и Србислав Тодоровић, који је записао да је прочитао у „Вечерњим новостима“ да је 1908. одиграна луптачка утакмица на коњичком тркалишту Михајловац у Шапцу, у ав-густу те године.

Извесно је, међутим, да је из Француске прву јајасту лопту, као и прве боксерске рукавице, понео под мишком Маринко Ђорђевић, будући министар у Српској влади. Забележено је и то да је прва рагби утакмица у Краљевини Југославије одиграна у Шапцу.

„Мачвин“ фудбалер и истанчано НИН-ово перо Стеван Станић присећа се, као актер још једне, за Шапчане антологијске утакмице и победе над „Партизаном“ 3:0 и то, како је са сладострашћем истицао - усред Београда:

„Да је неко случајно правио дијаграм наше игре према распореду играча, добио би чудну геометријску слику. Такав цртеж личио би на растегнути ромбоид, на чијем се ударном шпицу на противничком тере-

КОД 21 95

ну, чак тамо поред десне аут-линије, налазио Боба Ковачевић (стрелац сва три гола), а у доњем одбрамбеном шпицу, код леве линије нашег шеснаестерца, наш леви бек Станковић. То није била никаква унапред замишљена варијанта, већ једноставно диктирана природним особина-ма и темпераментом појединаца...“

Прволигашки тим „Мачве“: голмани: Петровић, Милутиновић; бекови: Јуришић, Станковић, Манојловић, Маливуковић; халфови: Ви-лотић, Д.Стефановић, Обрадовић, Гегић, Стокановић, Ђенадић; навала: Ковачевић, С.Стефановић, В.Стефановић, Јакуш, Станић, Крстић, Ро-гић, Лукић, Бингулац, Белогрлић, Јагодић, Милановић, Бланша.

Од свих спортиста у Шапцу највише домете су досегли рукомета-ши „Металопластике“. Домаћа и страна штампа их је пратила наслови-ма: „Шапчани с друге планете“, „Ванземаљци“, „Европа се клања плави-ма из Шапца“, „'Металопластика' на европском рукометном Олимпу“...

Уобичајени су били текстови иностраних спортских листова попут овог:

„Шапчани играју бриљантно, са лакоћом и играчким умећем, па су Магдебуржани често беспомоћно тражили простора у мајсторски по-кретном покривању југословенских играча. Оно најбоље од најбољег што међународни рукометни сценарио данас може понудити - првака земље светског шампиона - виђено је на паркету дворане 'Херман Гизел' у Магдебургу.“

Рукометну славу града на десној обали Саве пронели су: Башић, Спасојевић, Кузмновски, Вујовић, Вуковић, Рашић, Исаковић, Фафрић, Лекић, Јеротић...

У боксу су у првом реду: Стојићевић, Кузминац, Бајић, Веселино-вић, Лукић, Грујић, Јанчикић, браћа Костић, Поповић, Савић, Карада-ревић, Петровић, Васиљевић, Рајшић, Марјановић, Митровић, Станко-вић...

У пливању је маратонац светског гласа Војислав Мијић. Кајакаши су вишеструки прваци Србије и Југославије: Правдо-

љуб Петровић Бубан, Жика Николић, Добросав Срећковић Шица, Петар Косијер, Велимир Алексић Аља и његови синови Александар и Миро-слав, Душан Радуловић Шопен, Милорад Микица Вељовић, Бранислав Костић, па Јасмина Сакић и Александра Ђенадић... Милан Ђенадић је најуспешнији такмичар Кајакашког клуба „Зорка“ од њеног оснивања; освајач је, поред европских одличја, и круне на Светском првенству у четверцу.

КОД 2196

Заљубљеник у коњички спорт Ненад Јовановић сматра да је посе-довање хиподрома драгоценост за престиж једног града:

„Стара изрека која каже да град који нема позориште и хиподром и није град - не важи за Шабац. По садржајима и могућностима и Ша-бачко позориште и Шабачки хиподром спадају међу најбоље у Европи. На све четири шабачке стране света: до Беча, Пеште, Истанбула и Атине тренутно не постоји већи галопски центар. Престоница је, срце и душа коњарства у Србији. Трке на Шабачком хиподрому привлаче сваки пут реку људи из града, околине, па и из окружења у региону.“

***Тако, на овом Б-5 простору часописа „Код 21“, други број, изгледа

- укратко - обимно хрестоматско дело Петра Савковића - „Шабац - Мали Париз“, штампано на 536 страна, у боји, формата А4, тврдих корица. Преостало је још око хиљаду припремљених, а неоштампаних станица. Значи ли то да се можемо надати да, у догледно време, уживамо у допу-њеном издању? Питање јесте за аутора, али и за оне којима је стало, или би требало да се бар (по функцији) постарају да остваре не само жеље знатижељних, увек жедних сазнања, већ и из потребе за самоспознајом себе самих, али и блиских, како у прохујалим добима, тако и у садашњо-сти, из којих се ишчитава будућност.

И, како рече Петар Савковић у једном од интервуа:„Само једно име, само - Шабац!“, наводећи стих Душана Матића.

КОД 21 97

Биографија

Рођен у Шапцу. Професор и економиста, новинар и публициста. Савезни фудбалски судија и тренер. Вичан занатима. Заменик директора Националне новинске агенције Танјуг, главни и одговорни уредник Ра-дио Београда Програма 202, шеф Дописничке редакције Првог програ-ма Радио Београда, самостални стручни саветник у Савезном министар-ству за информисање, заменик директора ПЦ ”Привредни вјесник” из Загреба у Београду, помоћник генералног директора НИП ”Привредни преглед” у Београду... Објавио књиге: ”Шабац”, ”ФК Мачва”, ”Хипократ на распећу”, ”Мићићи од Чоруже”, ”Досећања”, ”Зоркино златно доба”, ”202 Радио метрополе”, ”Танјуг јавља”... Сценариста документарних филмова: ”Шабац корак у нови миленијум” и ”Београдска банка - Ша-бац”. Коаутор и рецензент бројних публикација.

КОД 2198

СПОМЕНАР

Славица Мићић

ШАПАТ ШАПЦУ

У трену када сам се родилана поклон сам Шабац добила.Даривао ми први ваздух маленим плућимаи прву светлост мојим очима,зелену траву кораку мом,и камену улицу за прво разбијено колено.Удахнула сам мирис липа,научила песму птица,упознала висибабу у Забрану...Бећино брдо ми било планина,воду ми разлио у реку Саву,и тако - исплео душу простору мом..На његовој земљисанкала сам прве зиме,под његовим небомзадрхтах од пролећа,на улицама из доба газда Јевремасањала сам жеље...слутила - шта је то срећа?Све његово малопорасло у мени топло и велико,и увек ми је нешто давао.Ево ти ово... Ево ти оно...Ево ти овако... Ево ти онако...Захватих колико сам могла...

UDK: 821.163.41-1

КОД 21 99

Удахнух колико сам смела...Створила сам мој мали свет,и осећања дубока и врела...И кад нас не буде било,и после нас кад не буде њих,и после њих кад оду њихови,живеће наш Шабац!Хајде да га загрлимо скупа,да му дарујемо име од миља,нека му се посрећи нови век,време у љубав да му се слива.Шабац је град.Шапченко је друг,наша прича и душа...И свако ће имати каменчићу мозаику његове вечности.Нек' нам се прави важан,и увек буде први,богат од нас,од наших жеља, знања и радости...Шапченко наш...

КОД 21100

Александра Саватић

БУДУЋНОСТ ПРОШЛОСТИ ДВА МЕСТА У НУШИЋЕВОЈ

Мој отац Иван дао је нашој улици име Ну-шићева негде почетком 60-тих година прошлог века. Пре градње солитера, била је још краћа

него што је сад. Направљена је од делова неких приватних дворишта и дворишта Синагоге, која се налази њеном самом почетку.

Синагога је простор за молитву, учење и састајање. Фасцинантни су голубови који су, колико се ја сећам, одувек били

у голубарнику уз зид Синагоге, и то на оном који је усмерен ка Јерусали-

UDK: 908(497.11 Шабац)94(=411.16)(497.11)

Синагога

КОД 21 101

му, а на коме се у унутрашњости налазио Хехал - ормар Светиње у ком се чувају свитци Торе. То се сматра за најсветији део храма.

Метафизичко значење голуба и Јеврејског народа помиње се и у Песми над песмама. Ови голубови саставни су део наше Синагоге. Сим-бол су душе, мира, добре воље и опроштаја.

ИМЕ ГРАДА ШАПЦА У YAD VASHEM-У

У Хар Хазикарону, у предгра-ђу Јерусалима, године 1953. осно-ван је Yad Vashem, Меморијални центар Жртава и Хероја Холокауста (Shoah). Yad Vashem споменички комплекс и институт сачињавају: споменици, историјски музеј, цен-трална архива и истраживачки цен-тар за документацију Холокауста.

Задатак Yad Vashem-а јесте да сачува сећање на Холокауст за буду-ће генерације. У оквиру овог споме-ничког комплекса налази се одељак „Долина Заједница“. На масивним каменим зидовима овог меморијала урезана су имена преко 5000 градо-ва у којима су постојале Јеврејске заједнице, а потом се угасиле у сен-ци Холокауста. На овим каменим зидовима у „Долини Заједница“ ме-

моријала Yad Vashem-а уклесано је и име ШАБАЦ. Према подацима из архиве Yad Vashem-а, Сефардски Јевреји (Је-

вреји шпанско – португалског порекла) дошли су у Шабац у првој по-ловини 19. века, док је шабачка Синагога саграђена 1895. године. Први помен Јевреја на територији Шапца, према историјским списима, дати-ран је у 16. век.

У неколико наврата од тадашњег Министарства просвете и цркве-них дела Јевреји су тражили да саграде Синагогу, да би је у Артиљериј-ској улици (данас улици Владе Јовановића) коначно и подигли. Саставни

Слика из детињства... Седамдесе-тих година прошлог века у згради старе синагоге одржана је изло-

жба птица

КОД 21102

део комплекса саме Синагоге биле су и пратеће зграде које су се прости-рале све до Дуњића куће (стамбени део и помоћне просторије).

Октобра 1941. године, а потом у јануару 1942. шабачки Јевре-ји заједно са Јеврејима из више западних земаља окупљених у оквиру Кладово транспорта, погубљени су у Засавици, односно на београдском Сајмишту. Комплекс јеврејске Синагоге, куће и пословни простори ша-бачких Јевреја, остали су напуштени и празни.

Садашњи изглед шабачке Синагоге (пре реконструкције)

КОД 21 103

МУЗЕЈ ШAБAЧКИХ ЈЕВРЕЈA

Грaд Шaбaц, нaкон неколико деценијa, конaчно је успео дa откупи згрaду сефaрдске Синaгоге у Шaпцу и то баш у време стодвадесетогоди-шњице од њеног подизања. Идејa грaдa и огромног бројa грaђaнa Шaп-цa, који су се деценијaмa борили дa се у згрaди Синaгоге оформи Музеј Јеврејa, конaчно је дошлa до реaлизaције.

Пре скоро две године кaо грaђaнску иницијaтиву подржaну од стрaне грaдa Шaпцa, покренули смо рaдионицу „Културa сећaњa“, којa

Синaгогa у Шaпцу. Слику је нaсликaо Влaдa Дођевић, премa фото-грaфији господинa Аврaмовићa. Сликa се нaлaзи у Изрaелу, у влaсни-штву породице Аврaмовић, последњих шабачких Јевреја. На слици се види лучни пролаз са капијом који је уклоњен формирањем Нушићеве улице. Остаци три лучна прозора видљиви су и на постојећој згради

КОД 21104

је имaлa зa циљ дa aктуелизује питaње жртaвa Другог светског рaтa у Шaпцу и дa обележи и нaредним генерaцијaмa остaви трaг о овим исто-ријским догaђaјимa. Позив је био отворен свим зaинтересовaним ли-ковним уметницимa, вaјaримa, дизaјнеримa, aрхитектамa, пејзaжним aрхитектамa, уметничким удружењимa и студентимa дa, у сaрaдњи сa Грaдом, осмисле и нa нaјбољи нaчин реше питaње необележених местa стрaдaњa стaновништвa нa територији грaдa Шaпцa у Другом светском рaту.

Рaдионице „У сусрет Музеју шaбaчких Јеврејa“ осмислили смо тaко дa то буду у исто време и предaвaњa о животу Јеврејa у Шaпцу, о њиховом доприносу култури, нaуци, привреди, обзиром да су зaистa много и учинили. Иaко јеврејска зaједницa, нa жaлост, код нaс више не-постоји, нa овaј нaчин желимо дa јој одaмо поштовaње и зaхвaлност, да негујемо сећање на Холокaуст и стрaдaње Јеврејa кaко локaлних тако и оних из Клaдово трaнспортa, и да се сећамо свих страдалих Јевреја широм света. Сa друге стрaне, плaнирaн је рaд кроз прaктичне рaдио-нице нa којимa би уметници, aрхитекте, инжењери и сликaри рaдили нa осмишљaвaњу ентеријерa и изрaди пројектa реконструкције објектa Синaгоге. Срећна околност је та што сaм објекaт Синaгоге није срушен, јер зa нас и наш град представња непроцењиву споменичку вредност.

Жеља нам је дa објекту у нaјвећој мери врaтимо првобитни изглед и да у унутрaшњости оформимо сaвремени музеј. Невелики простор од око 120 m2, уређен и опремљен, треба да представља мост између кулу-ра, времена и генерација.

SARCOPHAGUS

Док сам живела у Риму, на питање одакле сам, у шали бих рекла - из Savaciuma. За њих је чињеница да неко место у римској провинцији има римске остатке значило да је то био урбанизован простор, и да место у ком се остаци налазе треба да буде посебно поносно што је било део римске цивилизације и историје. Онда обично кажем - али ми имамо неолитске остатке - на чему се цела прича углавном заврши, јер је њима Imperium Romanum почетак и крај.

Ово је прича о Саркофагу и његовом путу од Засавице до Дуњића дворишта.

Мој тата се као мали играо са другом децом и на делу своје родне Засавице, који се звао Гровнице. Тај део припадао је нашој фамилији све до национализације и тренутно је у процесу реституције. Много година

КОД 21 105

након те дечје игре, причао је он свом познанику који је радио у Музеју о гробницама које је тамо видео. Говорио је о идеји да се тај локали-тет учини шире познатим, како би село евентуално постало туристички атрактивно, јер се у њему налазе римске гробнице из времена кад је Сир-миум био једна од престоница Римског царства. Ове гробнице налазиле су се преко пута реке Саве.

Потпуно је био изненађен када је један саркофаг са тог локалитета освануо у Шапцу. Биле су то ране осамдесете године прошлог века. Сар-кофаг је прво време стајао у Масариковој улици, уз зграду Музеја. Након извесног времена, сплетом чудних околности, римски саркофаг појавио

Саркофаг у Дуњића дворишту априла 2015. године

КОД 21106

се у Дуњића дворишту, које се налази преко пута нашег. Тата је био нео-писиво срећан, јер је на чудан начин део његовог детињства добио нову димензију. То је било у време кад се он јако разболео, када је избио рат у нашој земљи и када се дотадашњи уобичајени живот срушио као кула од карата.

Тата је напустио овај свет 24 године након појаве болести. Непуна 2 месеца од тада, Римски саркофаг измештен је из Дуњића дворишта и поново враћен уз објекат Музеја.

Моји пријатељи Италијани одушевљени открићем овог Саркофага, обавештавају ме да је он типичан за касно римски - ранохришћански пе-риод, баш због своје сведене форме без скулптуралне обраде. У Италији се обично, након откривања, овакви саркофази постаљају уз базилике и цркве и према њима се односе са великим поштовањем.

Надам се да ће у догледно време наш град добити лапидаријум о коме се већ деценијама прича, те да ће бити рађена озбиљна археолошка истраживања, након којих ће музејска колекција бити значајно допуњена.

Биографија

Александра Саватић је рођена 1969. г. у Шапцу. Архитектонски факултет у Београду завршила је 1995.г. Од 1993.г. наредних седам го-дина је живела и радила у Риму. Тамо је стекла драгоцено искуство из заштите градитељског наслеђа и културне баштине у архитектонском бироу Професора Алберто Мариа Ракелиа и индустријске архитекту-ре у интернационалном бироу A.M.Architetti SRL Rome-Singapore. Од 2001.г. живи у Шапцу и ради у ЈУП "План" Шабац. Добитник је више награда Међународног салона урбанизма као носилац задатка или члан тима радова ЈУП "План" Шабац и прве награде заједно са предузећем СЕТ на конкурсу "Тргови у Шапцу" за Трг Светлости. Објављивала је стручне текстове везане за архитектуру и заштиту градитељског наслеђа у часописима за културу и уметност "Визуре" и "Колектив". Поред архи-тектуре и урбанизма, бави се и сликарством. Учетвовала је на групним и самосталним изложбама у Риму и Шапцу. Последњих година интензив-но се бави Меморијалним и Културно историјским темама града Шапца у оквиру грађанске иницијативе Радионица "Култура Сећања".

КОД 21 107

ПУТОПИС

Лилијана Ивановић

У ДОСЛУХУ С БОГОМ

ПУТОВАЊЕ ПО МАНАСТИРИМА ШАБАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ

ДО ИЛИЊА СТО КРИВИНА

Топао августовски дан. Пожар лета гори над Мачвом. Путујем ка манастиру Илиње. Јутро је тек нешто мало одмакло, а сунце већ добрано пржи. Имам утисак да овде жеже јаче него било где другде. Уз ивицу пута којим идем догоревају купине. Уоколо обрађене њиве и по које дрво на обзорју. У хладовини дрвета одмарају ратари. Мачва, тако кажу, има најлепша стабла шљива и најпиткије воде на овим просторима. Али, њено највеће богатство јесте раскош природе. Нешто од те лепоте и пркоса уткало се у природу људи овде рођених.

Пут којим идем узан је и кривудав. Преда мном тандрчу сеоска кола. Вуче их коњић-рага, а стари Ром који га шибом тера, навукао је ду-боко на чело плишани шешир. Гризе неку јабуку и пева на сав глас. Све му је наизглед равно до Срема. Уста развукао у широк осмех, задовољан је, види се. Не треба му много да буде срећан, јер је срећа у малим, го-тово невидљивим стварима, ма колико то звучало смешно онима који сањају на велико.

Колико још има до Илиња? - питам га.Старац се осмехује и каже:Идеш у манастир? Ако, ако. Много је леп. Нема још много, једно

сто окука и стигла си. Скоро да је био у праву. Још неколико стотина метара и скоро то-

лико кривина и стиже се у Илиње. Ни краћег пута, ни више кривина. Сунце жари. Са околних ливада мирише тек покошена трава. Небеса су прозрачна као плаво стакло. Весело певају шеве. Ту и тамо, огласи се стругањем и по која бубица. По гранама дрвета крај којих пролазим сун-це је разапело мрежу од светлости. Ваздух је прошаран златним сунче-вим нитима.

UDK: 821.163.51-992

КОД 21108

Недуго затим, из да-љине сам угледала мана-стир. Из далека је личио на велики, шарени брод мирно усидрен на океану траве. Његова наглашена спољна декоративност нудила је сензације оку. Додуше, једном сам про-читала како је неко за-писао: “Драж крајолика је више у асоцијацијама које буди, него у сензаци-јама које нуди оку.”

Манастир Светог Пророка Илије најмлађи је манастир Српске пра-вославне цркве. Изграђен је 1983. године на имању

Станије и Илије Лацковића, који су своју земљу поклонили цркви, па су, као ктитори и сахрањени у манастиру. Сваке друге суботе пред вра-тима светиње паркирају се многобројни аутобуси и аутомобили. Има их из Србије, Републике Српске, Федерације БиХ, Македоније, Црне Горе. Гужва је велика, а редови за улазак у манастир бескрајни. Овај манастир називају центром духовности Мачве. Ако је судити по гужви и броју верника који га походе, он то и јесте.

А у чему је ствар? Сваке друге суботе у месецу, у манастиру се одржава јелеосвећење. Тада се освештава јелеј (уље) које касније служи за исцељења. Тада је у манастиру толика гужва да му се готово не може прићи. Јелеј траје четири сата, након чега следи заједничка вечера (Тр-пеза љубави), а која представља завршни чин ове Свете тајне.

Манастир је почео да стиче овако велику популарност од оног вре-мена кад је у њега, из фрушкогорског манастира Хопово, дошао отац Исаија, који се сматра једним од највећих духовника Српске православ-не цркве. Овај доктор квантне физике, Македонац по рођењу, већ је два-десет година монах у манастирима на нашим просторима. Код верника је толико омиљен да му приписују чуда невиђена, те углавном због њега походе светињу.

КОД 21 109

Двориште манастира Илиње веома је лепо уређено. Црква, конак, помоћне зграде, манастирска продавница, све је свеже окречено и офар-бано. На сред дворишта направљена је занимљива фонтана, а по трави распоређено неколико сеоских запрежних кола на којима је велики број саксија са цвећем. Све одише лепотом и чистотом.

Неки непознати људи промичу тихо, готово нечујно и нестају у некој од помоћних зграда. Касније су ми рекли да је то неколико нар-комана и неколико људи са психичким проблемима, који спас и помоћ траже у оквиру манастира. Кажу да отац Исаија већ има повелико иску-ство у лечењу, поготову наркомана, јер се њима бавио и у неким другим манастирима. Он, кажу верници, веома често одлази у друге манастире, па се предпоставља да и тамо помаже код лечења. Али, увек се враћа у Илиње,кажу. Ово је његова кућа. Кад оца Исаију упитате како он то лечи и како то да има толико успеха у томе, одговара скромно: „Ми не лечимо, ми се молимо. Ми се молимо, лекари лече, а Бог исцељује.“

У време великих гужви у манастиру, веома је тешко разгледати га. А то је штета, јер Илиње има веома леп живопис, занимљивог колорита. Има и чисту и веома уредну манастирску продавницу у којој све има свој ред: иконице, свете књиге, бројанице, свеће...Верници које сам затекла у манастирском дворишту кажу да је велика срећа што данашња власт не брани народу да походи цркву , слави славу и црквене празнике и што је у школе опет уведена веронаука.

- Народ који не признаје своју веру, не признаје ни самог себе, рече једна старина. А некад ни свеће нисмо смели да запалимо, ни за здравље живима, ни за душу мртвима. И због тога су нас јурили и претили нам. Сад је, хвала Богу, све другачије. Народ се враћа цркви, па тиме и својим коренима - заврши старина свој монолог.

Данас људи поново знају за Бога који је у лепоти, за побожност која је у љубави, за мир који је у ведрини. Између Бога и човека нестао је јаз и у небо, где се некад гледало са страхом, данас се гледа са пуно љубави. Између Бога и човека поново је подигнут мост преко кога се прелази из једне лепоте у другу. Људи, верујући у хиљаде истина, по-некад не верују више ни у једну. А пошто ти држиш кључеве Космоса, сажали нам се, о, Велики!

МАНАСТИР ПОД ЦЕРОМ

Радовашницу сам походила једног децембра. Дан је био сунчан и топао, необично топао за то доба године. По ливадама су се вукли пепе-

КОД 21110

љасти праменови магле, а стогови сена, налик на велика, преврнута зво-на, испаравали су на децембарском сунцу. Сваки је имао белу капицу од снега. Ниско су летела јата врана. Куће разбацане дуж пута углавном су мале и ниске, а из димњака сваке од њих вили су се барјачићи дима. Читав крајолик изгледао је некако необично и нестварно. Чинило ми се да је прошла читава вечност пре него што се,иза једне повеће окуке, ука-зао манастир. Из далека изгледа веома романтично, као да је истргнут из блока неког сликара наивца. Падине Цера које га окружују обрасле су храстом, буквом и липом. Зими овуда махнита ветар, а лети се осећа ми-рис разблажене влаге и гљива.

Први писани помен о овој светињи датира из 1541. године. Манастир је саграђен пре дола-ска Турака. У турским књигама из 1600. године манастир се назива Косаник. То име је, највероватни-је, везано за Косанин град, чије се рушевине налазе на врху Цера. Манастирска црква посвећена је Светом Архангелу Михаилу. По-стоји мишљење да је манастир

подигао краљ Драгутин Немањић који је владао 1276-1282. То би онда значило да је светиња подигнута крајем тринаестог или почетком четр-наестог века. Манастир је грађен рашким стилом градње. Подигнут је од ломљеног камена и покривен шиндром. У исто време саграђен је био манастирски конак и економске зграде, а заграђен је и извор пијаће воде коју су називали светом.

О Радовашници је далеке 1860. године писао и чувени путописац Феликс Каниц, који је, ношен ко зна којим ветровима, или немирима у души, залутао у ове крајеве. Обилазећи шумовите пределе Поцерине у своју путописну бележнице записао је: „У подножју Цера, у једном шумовитом кланцу, угнездио се прастари, а 1799. године обновљени ма-настир Радовашница, са црквом посвећеном Архангелу Михаилу. У ма-настиру бораве један монах и један свештеник, што одговара потребама истоименог и још четири друга села. Манастир има годишње приходе од 1200 динара и има 131 хектар ораница, шуме и ливада.“

Радовашница је рушена и паљена, па обнављана. Газиле су је вој-ске, харале хорде, а она се увек дизала из пепела, снажнија и јача. На ползу народа овог краја. Постоје записи који говоре да су, у време Тура-

КОД 21 111

ка, монаси овог манастира имали велике привилегије, које су користили тако што су подизали нове светиње и отварали школе у којима су пре-писиване богослужбене књиге. За узврат, Турци су тражили да монаси брину о гнездима соколова која су се налазила око манастира и младе со-колове доносе њима. Онда су их доганџије (соколари) обучавали за лов.

Кад су Срби, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прешли Саву, међу њима су се налазили и монаси Радовашнице. У току Првог српског устанка у манастиру је била болница, а 1854. овде је осно-вана школа која је радила пуних двадесет година. У току рата борбе су вођене у близини самог манастира, па су тада однета и оба манастирска звона. После рата манастир је од својих верника, добио на поклон ново звоно, а друго, велико, поклонио му је краљ Александар. У Другом свет-ском рату Радовашница је спаљена, сва имовина је опљачкана, а црква до темеља срушена.

Највећи процват овај манастир доживео је у време док је у њему боравио јеромонах Варнава. Верницу су га напросто обожавали, а он је то узвраћао помажући све оне којима је помоћ била потребна. После неког времена јеромонах Варнава је, на жалост свих који су походили манастир, премештен у манастир Попшицу, код Ниша, те је сад тамо на-стојатељ. Кажу да је препородио и тај манастир. Верници из Радовашни-це и данас жале за њим, помињу га, а није мали број оних који одлазе у Попшицу да се опет сретну с њим.

Манастир Радовашница има пет својих реликвија. То су: честице моштију Светог Николе и Светог Георгија (поклон руске цркве из Беча), део ребра богоугодника Теодора Тирона (поклон братства манастира Хо-пово), затим честице моштију великомученика са Превлаке (то су чести-це од 140 монаха отрованих 1441. године на дан манастирске славе ма-настира Превлака), као и копија иконе Богородице Тројеручице, поклон манастира Хиландара.

Данас Радовашница има још једну цркву. Њу је подигла Милица Абт , која је дуго година живела и радила у Швајцарској. После смрти супруга, иначе Немца, покупила је сву њихову имовину , вратила се у Србију и дошла у Радовашницу. Новац (око 400 000 евра), уложила је у градњу нове цркве. Тако сада Радовашница има две цркве. Милица се замонашила, добила духовно име Евгенија и монахиња је у манастиру.

Као и у готово свим манастирима Српске православне цркве, тако је и монаштво у Радовашници веома гостољубиво. Ако свратите у мана-стир неће вас пустите да одете без шољице кафе и чашице разговора. А њихов мир и сталоженост, мало по мало, прећи ће и на вас. Провела сам

КОД 21112

у Радовашници неколико сати у угодном разговору за монахињама. У тој причи време је неосетно прошло. Нисам ни приметила кад је почео да се хвата мрак. Падао је са неба, ницао из земље, спуштао се са околних дрвета. Децембарско сунце одавно се већ било заглавило у крошњи не-ког храста и ту уснуло, па је манастир прекрила тишина. Тишина дубока као ноћно море. Кад сам кренула, напољу је већ била густа и хладна планинска ноћ. Не знам да ли од ниске температуре или од неке туге, тек низ образ ми је клизнула суза. Суза која је, ко зна колико дуго, стајала запретена у неком углу ока, па се, стара и тешка, откачила и клизнула низ образ, као низ стакло.

ИМЕ ДАДЕ ИКОНИЈА

Септембар. Дан неки. Вуку се по околини, као пребијени пси, облаци паперјасти и по неки жути лист. Вену траве. Однекуд, из даљине, чује се меденица. Далека брда ћуте. И ливаде се ућутале. Мир топлог и мирног септембарског дана нарушава само лајање неког залуталог псе-та. Хитам ка манастиру Каона. Овај прекрасни манастирски комплекс један је од најлепших сакралних споменика у нас. Ако вас икада, за то-плих дана, пут нанесе на ту страну, не пропустите да свратите. Дочекаће

вас предео невиђене лепоте, пре-део који личи на пределе из старих прича. Дани су овде пуни сунца, а вечери од сунчевог заласка руме-не. Ноћу човек има утисак да и звезде силазе с неба, а птице што у јатима лете уоколо, кад их по-плаши звоњава звона, попадају по земљи као да су мртве. Без та-квих залазака сунца ово место не би имало ни своју лепоту, ни своју

мистичност. Трава је овде зелена, да зеленија не може бити, а небеса кристално чиста. Ноћу небеса проспу звезде по околним ливадама, па и сама полегну по њима и ту усну. А кад ступите у манастирско двориште, из њега пуца видик. Бескрајан и плав.

По предању, манастир је подигла сестра Милоша Обилића, Ико-нија. Она га је, заједно са другом сестром, Видом, пратила у Бој на Ко-сово. Дошавши до места на којем се данас налази манастир одушевила се лепотом крајолика и решила да ту подигне светињу. Али, предање к'о

КОД 21 113

предање, тешко да је истинито. Јер, Милош Обилић је столовао у месту Двориште1, у источној Србији, недалеко од манастира Туман, па је те-шко веровати да је, на путу према Косову, залутао у ове крајеве. Много ближа истини је прича да је манастир задужбина неког од владара из лозе Немањића.

Каона је, сигурно, један од најлепше уређених манастира Српске православне цркве. У манастирско двориште улази се кроз прекрасно озидану капију. Са леве стране остаје мали рибњак, настао спајањем двеју речица које су туда текле. Неких стотинак метара даље налази се манастирска црква посвећена Светом Архангелу Михаилу, а десетак ме-тара даље сазидан је звоник у којем се налазе три звона различите вели-чине.

У време Првог српског устанка братство манастира и сам манастир дали су велики допринос борби против Турака. Монаси су учествовали у бојевима, а манастир је био претворен у болницу. Током Првог и Другог светског рата манастир је јако страдао. Рушен је и паљен, украдена су звона, а за време Аграрне реформе одузети су му велики поседи.

Архитектура манастирске цркве припада византијском стилу град-ње. Темељ је направљен од камена, а црква је зидана циглом. Манастир је живописан, али је живопис новијег датума. Иконе и фреске из старе цркве нису сачуване. Иконостас и певница израђене су у прекрасном дуборезу који је урадио сабрат манастира, јеромонах Доротеј. У мана-стиру чувају и велику реликвију - честицу моштију Преподобне Мати Параскеве, у народу познате као Света Петка.

У Каони се крштења обављају по ранохришћанском обичају - по-гружавањем, односно потапањем у воду онога ко се крсти. За ту сврху изграђен је и специјални базен, зидан у облику крста, налик на крстио-ницу из тесалијског града Тебе. Света вода каонска је константне темпе-ратуре, 11 степени целзијуса и сматра се веома лековитом.

У занимљивости везане за овај манастир спада и собрашица. Ова необична грађевина подигнута је 1983. године и у њој се, током летњих месеци, окупљају монаси и гости манастира.. Специфичност овог места је осмоугаони сто, без такозваног чела стола, чиме је братство манастира хтело да пошаље поруку да су сви људи пред Богом једнаки. Недалеко је и капелица Рождества Христовог, која је увек у потпуном мраку. Исте године кад је подигнута собрашница обновљен је и стари, дрвени крст који се налазио на раскрсници у центру Каоне. Тиме је братство мана-

1) Милоша Обилића, иначе неисторијску личност, предање везује пореклом и за село Двориште, које се налази на обронцима планине Цер (Прим. уред.)

КОД 21114

стира почело са обновом древног обичаја - постављања крстова на рас-кршћима.

Један радознали туриста, одушевљен лепотом светиње и крајоли-ка, у манастирску књигу је записао: „Мир сваком чија нога овамо крочи. Јер, мир је једна од највећих мудрости живота и оно што господари на-шим судбинама.“

Онога дана кад сам походила Каону искористила сам лепо време и дуго седела на земљи, наслоњена на зид светиње. Око мене су летеле птице и свака је у кљуну носила по једну кап сунца. Тихо је, кап по кап, отицала вода из чесме. Сунчани дан остављао је овде прекрасан траг: цвеће је мирисало, лептири се гонили слећући на шарене латице, а пти-це весело певале поздрављајући сунце. Тако, седећи на светој земљи, ослоњена на зид манастира, загледала сам се дубоко у себе. Пратећи ток својих мисли схватила сам да оне основне ствари у животу (свет у себи, разлоге живљења и смисао постојања) морамо да освестимо сами. И да је човек утолико јачи, уколико раније схвати колико мора на самог себе да се ослони.

ЧОК ВИШЕ

У Чокешину сам отишла једне јесени. Киша је падала тих дана, ситна, октобарска. Облаци су били толико ниски да се чинило да их ру-ком можеш додирнути. Пловили су изнад наших глава, мировали над манастиром или су се, као прамење магле, вукли по брежуљку на којем лежи манастир. Киша је падала читавог дана, али то није био суморни јесењи дажд који носи лишће и бразда земљу претварајући је у блато, већ ситне капи, које су се отискивале и распрскивале по манастирском дворишту. Октобар је лутао тим крајем и у боју рђе обојио лишће, а

облаци октобарски су се вукли као пребијени пси. Ноћу је овде тешко распознати где престаје земља, а где почиње небо.

Манастир сам угледала из даљине. Изгледао је баш раско-шно. Његову лепоту нису умањи-вали ни влажни кровови манастир-ских зграда, ни влажно дрвеће, ни опало лишће под њим. С влажних грана је, кап по кап, киша клизила

КОД 21 115

на влажну земљу. На махове ветрић је померао велики прамен магле, па се, недуго затим, тај малени простор прекривао густом маглом која се у кости увлачила. Због те кише читав предео изгледао је као предео ство-рен за испаштање неке велике кривице.

У једном туристичком бедекеру прочитала сам: „У подножју ле-гендарног Цера, с погледом на устрепталу равницу Мачве, као зачарана невеста стоји Чокешина, понос Подриња.“ Ове речи написао је 1934. године тадашњи игуман манастира Митрофан (Матић).

По предању, градњу манастира започео је, уочи Боја на Косову, вој-вода Милош Обилић. Предање даље каже да му је кнез Лазар, једног дана, послао поруку: Ту мани све и дођи на Косово. Милош је отишао и није се вратио. За време његовог одсуства , градњу манастира наставила је његова мајка. А онда је стигла вест да је војвода Милош погинуо на Косову, на Видовдан 1389. године. Старица је тада рекла грађевинарима који су радили на изградњи храма: Чок више! Што је значило да пре-стану са радом. Манастир је, такође по предању, завршио војвода Богдан Чокеша, властелин из овог краја. Ко зна, можда име манастира има везе са његовим презименом?

Због свог положаја манастир је више пута рушен и спаљиван. Зна се да је 1785. године потпуно обновљен и сређен, али је 1804. године, за знаменитог Боја на Чокешини, запаљен. На Чокешини, тик изнад ма-настира, одиграла се велика битка. Било је то на Лазареву суботу 1804. године. Тада је јуначки изгинуло 300 српских бораца, предвођених бра-ћом Недић. Турака је било пет пута више, те се тај бој сматрао борбом Давида и Голијата. У знак захвалности храбрим јунацима подигнут је, до саме манастирске цркве, а са њене северне стране, камени споменик висок пет метара, под којим су положене кости славних чокешинских јунака, донесене овамо са места њихове погибије. На споменику је, из-међу осталог, написано:

Два су брата на бојиште стала,Да се боре противу Турака,Ал су оба на бојишту пала,С три стотине убојних јунака,На Липову потоку,Код села Чокешине,На Лазареву суботу,16. априла, 1804. године.Манастир је 1823. године обновио кнез Милош Обреновић, а 1834.

обновљен је и иконостас. Радили су га мајстори из Битоља и Охрида.

КОД 21116

Црква манастира Чокешина посвећена је рођењу Пресвете Бого-родице. Од 1830. године у манастиру се налази икона Покрова Пресвете Богородице чокешинске, са које се, како у прошлости тако и данас, на вернике излива милост господа Господа нашег Исуса Христа и Пресвете Богородице.

Године 2002. у Чокешину је, из манастира Радовашница, дошла схимонахиња Ана (Петровић) и од тада почиње процват ове светиње. Почиње њена значајна и велика обнова. Обновљен је велики конак, храм покривен бакарним покривачем и споља поново малтерисан, олтар је са-ниран, иконостас рестауриран, постављени нови полијелеји и изолована је влага. Изграђен је нови конак и нова зграда у економском делу мана-стира. До светиње је доведен асфалт и уређен велики паркинг простор. Радови на уређењу и даље трајају. На жалост, каже мати Ана, храм није живописан. Хтели смо и то да урадимо, али Завод за заштиту споменика то нам не дозвољава.

Време проведено у Чокешини протекло ми је необјашњиво брзо. У манастиру га је тешко мерити јер се ту, у само једном сату, може до-годити и много тога и ништа. Кад сам, после неколико сати боравка у манастиру, напуштала Чокешину већ се била спустила хладна и влажна ноћ. Сан је полако падао на конак, на трпезарију, на храм. Сви прозори у околини били су угашени, само су манастирски горели у тами и својим жутим зубима нагризали ноћ. Тада сам помислила: нигде на свету не можемо толико да се осамимо, колико у манастиру. Тамо сте одвојени од свега, сем од Бога. Понекад вам се учини да је прекинута већина нити која вас везује са светом, па пожелите да ту, занавек, и останете.

ЛЕТЕ ПТИЦЕ ОКО ПЕТКОВИЦЕ

Месец јули. Лето се рази-грало над Мачвом. Уз пут којим идем има свега, а највише сунца и цвећа. Тамо све живи и расте, чак и камење. Опојно миришу траве, светлуца сваки камичак. Нада мном плаво јулско небо, а преда мном падине Цера. Уоколо заталасана жита, из којих намигу-ју булке и бокори пољског цвећа. Идем у атар Мачванског Прња-

КОД 21 117

вора, у посету манастиру Петковица. Одговара ми ово време, јер моје путовање чини угодним и удобним. Посматрам околину. Шуме богате дрветом која се виде из даљине, румене су боје. На њиховим раменима певају птице. Чују се зрикавци који најављују скору свечаност жетве. Ту и тамо, огласи се својим звонким гласом, и по неки цврчак. Крово-ви околних кућа злате се на сунцу, а ваздух је проткан мрежом златних нити. До манастира иде се путем кроз њиве и воћњаке. Неретко, тај пут прати звоњава манастирских звона. За њиховим звуком човек понекад иде несвесно, као што се, кроз пустињу, несвесно иде за великим зве-здама. Део пута до светиње прелазим пешке - метар по метар пута, круг по круг видика, пехар по пехар ваздуха, чистог, сасвим чистог и благо замирисаног дахом средине лета.

Манастир Петковица спада међу оне грађевине којима је суђено да никада не нестану. Њих руше, па их поново подижу или запале, па их из темеља обнављају. Примичући се светињи посматрала сам је из даљине. Што сам је више гледала, она се више дизала у небо, а предели који су се чинили далекима, на једном су пришли сасвим близу. То је тако трајало неко време, а онда се читав крајолик, благ и побожан, истопио у плавет-нилу и нестао ми испред очију као обмана. Ако тамо стигнете у сумрак дочекаће вас звоњава звона. Окачена о црквени торањ, као да су о небо окачена. Ноћу око њих трепере звезде.

Манастир има, не много велико, али веома чисто и лепо уређено двориште. Види се да је овде у све своје прсте умешала женска рука. Истини за вољу, манастир је општежителни са сестринством, што ће рећи да је женски. Двориште је препуно цвећа и пчела које слећу на шарене цветове, а онда, брже-боље, лете назад у сигурно окриље својих кошни-ца. После ће монахиње из њих вадити укусан и лековит ливадски мед.

Петковица је, каже предање, задужбина краља Драгутина. Влади-мир Петковић, стручњак за сакралне грађевине, на основу манастирске архитектуре, настанак манастира сместио је у другу половину тринае-стог века. Први писани подаци о светињи датирају из 1561. године. За време Првог српског устанка, манастир је био потпуно уништен. Дана-шњи храм посвећен Светој Петки подигнут је 1880. године, ктитор му је био Богдан Кутуровић из Шапца, док је иконостас израдио мајстор Ни-кола Марковић из Пожаревца. У дворишту манастира налази се и Света чудотворна лоза, која расте из самог темеља храма и која, као и она хи-ландарска, лечи женски стерилитет. Испод манастира налази се и извор лековите воде, која помаже код очних болести.

КОД 21118

Кад су 1521. године Турци заузели ове крајеве, манастир је запу-стео, али се 1561. године на зиду цркве потписао епископ зворнички Павле. То је доказ да је црква до тада обновљена и да је у њој било мо-наштва. У зворничком дефтеру из 1604. године писало је да манастир, између осталог, има годишњи приход од 600 акчи. Када су 1718. године Аустријанци од Турака преотели ове крајеве, у Петковици је основана школа за школовање свештеника. Школа је радила неколико година.

За време Кочине крајине (од 1788. до 1791.) у манастиру су бора-вили аустријски војници и официри. Аустријски пуковник Мендел на-писао је писмо кнезовима овог краја и поручио им да не дирају турску кућу и воденицу код манастира, јер све што је било турско, сада је ћесар-ско. Воденица и кућа дају се на чување игуману Герасиму и монасима Петковице, написао је Мендел. У ове крајеве је 1826. године залутао и Јоаким Вујић, и записао да су манастири Мачве поробљени и попаљени, а келије манастира Петковица у рушевинама. Обнова манастира почела је 1827. године, а покренуо ју је Јеврем Обреновић, брат господара Ми-лоша Обреновића, који је и сам помогао обнову.

Садашња црква манастира дуга је 24, широка 8, а висока 14 ме-тара. Над њеним централним делом налази се купола, а над припратом звоник. Живописана је у техници al secco, што значи да су фреске рађене на сувом малтеру. Црква је посвећена Преподобној Мати Параскеви, од-носно Светој Петки. За време деспота Стевана Лазаревића из Бугарске су овамо донете честице мошти ове светитељке и чувају се у манастиру као највећа реликвија. Један део поклоњен је цркви Ружици у Београду. У цркви се може видети и руком рађена и урамљена посвета краљице Наталије манастиру. Краљица је својом руком извезла посвету.

У овом крају ноћи су благе и тихе. Ваздух је топао и мирише на босиљак. Нигде нема таквог осећања тишине и мира, као у сутонској агонији шума око манастира. Најснажнији утисак овде оставља спушта-ње ноћи. Манастир тада изгледа као да је изашао из темеља и лебди у ваздуху. Сенке се у сутон вешају с гране на грану, док потпуно не освоје простор. Кад лети падну кише уоколо настене измаглица, па имаш ути-сак да се читав предео пење у небо. А кад дан буде на измаку читава околина почне да румени јер сунце по њој проспе своје злато. Лепота овде има свештени карактер. Јер, све што је свето некада је морало бити лепо. И ништа ружно није могло бити обожавано.

КОД 21 119

Биографија

Лилијана Ивановић позоришни је и ТВ редитељ из Зрењанина. Завршила је Факултет политичких наука (одјел за вањску политику) у Загребу и Факултет драмских уметности (одсек за позоришну режију) у Београду. Две године била на специјализацији у Piccolo teatro у Мила-ну и девет месеци у Teatro del Liseu у Барселони. Три године бавила се новинарством у Радио Загребу и пет година била новинар француског листа Le Figaro. За новинарски рад награђена наградом Премио ондас у Барселони за интервју са Орсоном Велсом и годишњом наградом Фига-роа за интервју са Ани Жирардо. Престала је да се бави новинарством кад је добила дете и сасвим се окренула позоришту. До сада је потписа-ла 254 режије у позориштима диљем бивше Југославије. Сем режијом, бави се и превођењем за позориште, ради драматизације и адаптације. На фестивалима у земљи и иностранству добила је 16 награда за режије, адаптације, драматизације, чак и за костим. Дугогодишњи је сарадник позоришта из Шапца и веома воли и то позориште и тај град.

КОД 21120

МУЗИКАВладимир ЂурђевићFeat. Бранко Голубовић Голуб

PUNK СПАРТАНЦИ

Тридесетог јула 2015. Допутовао сам из Грчке. Исте вечери сам отишао у Beer Garden на Ади Циганлији и провео сјајно вече са Го-

блинима. Beer Garden је те ноћи био сувише мали да прими све оне који су желели да их чују иако су непуних месец дана пре тога свирали на Миксеру. Осим сјајне свирке то вече ми је обележио кратак разговор са Голубом. Рекао је да почиње да пише књигу, а ја сам са задовољством прихватио његов предлог да будем један од неколико људи, који ће чи-тати сиров материјал и који ће по потреби давати примедбе и сугестије. Мислио сам да ће проћи неколико месеци пре него што стигне неко сло-во из Етиопије, али већ после неколико недеља, на мој мејл су почела да стижу прва поглавља будућег биографског романа о Гоблинима. Не познајем Гоблине превише дуго. Дуже их слушам него што их познајем, а сад ми се указала прилика да се упознам са првим годинама њихове каријере. Ређала су се поглавља, ређале су се и године, ’92, ’93, ’94,... ...а мени су полако почеле да се склапају коцкице.

Не знам да ли су људи у Шапцу свесни значаја тога да је најбољи живи панк бенд у региону баш из њиховог града, иако је то можда сво-јеврстан апсурд. Кад слушаш рокенрол и живиш, рецимо, на Врачару, ти си део већине. Велика је вероватноћа да си рокер јер су готово сви у твом окружењу рокери. Када слушаш рокенрол у Шапцу, ти си мањина, па још ако си панкер, ти си мањина у мањини и мораш да будеш много „свој“ да би се изборио за место на сцени. Мораш много више да се потрудиш. То је околност која је отежавајућа и осећај „хендикепа“ што ствараш ро-кенрол у граду који није Београд или макар Нови Сад, провлачи се кроз већи део будућег Голубовићевог романа. Са ове дистанце гледано, то и јесте био хендикеп ако „трчиш на кратке стазе“, али ако си маратонац, то је тренинг који од тебе прави шампиона. Управо недостатак тренинга и самодисциплине је био вероватно највећа бољка свих оних перспектив-них бендова, састављених од сјаних музичара, који нису успели. Уједно

UDK: 821.163.41-94

КОД 21 121

то је највећи адут Гоблина, уз сав дар и посвећеност коју имају према ономе што раде.

Читајући тридесет четврто поглавље тог будућег романа, схватио сам да је спартански принцип Never surrender, never retreат, свесно или не био и нихов принцип. ... А и данас је. Немам појма како ће Голуб насловити роман, али мени се, након тих првих шездесетак прочитаних страна, наметнуо наслов Панк Спартанци. Знам да он никада не би тако претенциозно насловио своју књигу, што из скромности, што из пристој-ности, али зато ту прилику користим ја, да насловим ову причу.

Поглавље Тридесетчетврто(мај ’93)

„Три дана пре наступа у КСТ – у Зоки ме је назвао телефоном на гајбу како би ми рекао да је умало поломио ногу и да му је иста завршила у гипсу.

‘’Не сери бре!’’, рекао сам му у паници. ‘’Кажи ми да ме зајеба-ваш!’’

‘’Не зајебавам те. Не бих се никада зезао на овакав начин. Био сам на фудбалу и успео да је сјебем. Јеби га, ево ме седим у својој соби са ногом у гипсу подигнутој на столицу’’

КОД 21122

‘’У пичку материну’’, рекао сам више сам себи, а онда ми сину идеја ‘’Чекај, која ти је нога у питању?’’

‘’Лева, што?’’, одговорио ми је поприлично збуњен.‘’Ко јебе леву ногу, она ти је за фус чинелу. Десна нам је битна.

Одсвираћемо концерт.’’, рекао сам му ја сав срећан.‘’Јеси ти нормалан? Како да свирам с поломљеном ногом?’’‘’Ма видећеш. Има да буде до јаја!’’ рекао сам му, а Зоки је само

ћутао с друге стране. Вероватно није могао да верује на шта сам га на-говарао.

‘’Хајде чујемо се касније. Одмарај се и не ходај пуно’’, казао сам му и прекинуо везу како бих одмах назвао Владу и јавио му ову, полу – узнемиравајућу вест.

‘’Еј, Голуб овде. Јебо те, Зокију је нога у гипсу, није је поломио, али је ипак морала у гипс.’’

‘’Која нога? Лева или десна?’’‘’Лева.’’‘’Супер онда.’’, рече Влада.‘’То сам му и ја рекао али мислим да је мало резервисан по питању

свирке с ногом у гипсу. Сад ћу да назовем Ћосу па да одемо до њега. Однећемо му неке банане и те форе. Морамо га наговорити да свира за викенд.’’

‘’Хајде јавите ми што пре уколико има било каквих проблема. Ми тај КСТ морамо одсвирати како знамо и умемо по цену да неко од нас седне за бубањ.’’

‘’Знам. Пристаће Зоки. Знаш какав је. Палим ја до њега па ћу ти јавити шта смо се договорили.’’

Неких пола сата касније Ћоса и ја смо седели са Зокијем и дого-варали се око саме свирке. Зоки је ипак пристао да свира са тотално разјебаном ногом.

За сам концерт успели смо да га пошаљемо за Београд с неким другаром како се не би мрцварио с нама у аутобусу. Лик је тог дана ишао с још пар људи колима за Београд тако да су имали једно место вишка за Зокија. Посто је Ћосина Застава 101 била у критичном стању и ни-један механичар нам није саветовао да њом излазимо ван Шапца, нас четворица смо се спаковали у аутобус и кренули путем Београда. У џепу смо имали таман толико пара да купимо пар флаша пива, цигаре и једну литру вињака, а пошто смо се сви најели пре поласка капирали смо да неће бити потребе да се још једном једе пре него сто се вратимо назад у Шабац. У сам КСТ смо стигли добрано пре тонске пробе тако да нисмо

КОД 21 123

могли ни ући у клуб пошто је још увек био закључан. Отишли смо до једног драгстора, купили пар пива и флашу вињака. Вињак нисмо хтели да отварамо до пред саму свирку јер смо се плашили да се не напијемо и засеремо свирку. Лизали смо то наше пиво док се људи из технике КСТ--а нису појавили на улазним вратима што смо ми искористили како би ушли унутра и унели инструменте. У неко време се појавио и Зоки тако да смо седели у клубу И с нестрпљењем чекали тонску пробу. Шетали смо ходником КСТ – а и осећали се као да смо у неком храму rock and roll - а. КСТ је у то време био место у којем су свирали сви битнији бендови rock сцене. Иако је био малог капацитета, имао је своју ‘’магију’’, своју причу коју многи други клубови нису поседовали. Још увек се сећам мириса ужеглог пива помешаног са ваздухом обогаћеног дуванским ди-мом који се завлачио у све поре КСТ – а и којег се није могло тако лако отарасити. Био је то мирис rock and roll клуба, мирис акције помешане са знојем пар стотина људи који су се ту окупљали сваког викенда. Био је то мирис на који се лако било навући уколико се бавиш rock and roll – ом. Иако је ово била прва свирка Гоблина ван Шапца, и то још у КСТ – у, били смо поприлично мирни и није било неке нервозе.

У једном тренутку се у клубу појавио поприлично велик лик дуге црне коврџаве косе. Погледао нас је, нарочито заустављајући поглед на Зокијевој нози у гипсу а онда нас је упитао ко смо то ми и шта радимо ту. Ми смо му одговорили да смо предгрупа Обојеном програму на шта нам је он одговорио да није био обавештен о било каквој предгрупи за вечерас.

‘’Чекај бре, како ниси обавештен? Па нама је Љуба јавио да је све сређено!’’, рече му Ћоса надркано а након тога га и упита: ‘’И ко си ти уопште овде?’’

‘’Ја сам Златко Јосић. Ја држим овај клуб. С Љубом ја нисам при-чао. Њихов менаџер је Боба Фабер а уколико ми Боба не каже да ћете вечерас и ви свирати од овога нема ништа. А ко си ти?’’

‘’Ја сам менаџер Гоблина’’, рече му поносито Ћоса као да је, у нај-мању руку, био менаџер Sex Pistolsa. Ћоси је пришао Ален како би га искулирао и рекао да ћемо сачекати момке из Обојеног програма да дођу и да ће се тада, надамо се, овај неспоразум и рашчистити.

‘’Пичка му материна надркана. Како би га рокнуо песницом по пич-ки сада’’, зарежао сам док сам га посматрао, а Влада и Зоки ме смирише и рекоше да не правим срања без везе. Само неких пар минута касније у клуб су стигли и момци из Обојеног програма. Влада се поздравио с Љу-бом и упознао нас с њим. Ту смо се упознали и са остатком бенда и цео

КОД 21124

неспоразум са Златком је истог тренутка био рашишћен. Кренули смо с тонском пробом знајући да ћемо вечерас наступити у вероватно препу-ном КСТ – у. Не постоје те речи које би могле описати погледе људи који су се тог тренутка затекли у клубу када су видели нас четворицу, момке из Шапца, како прво помажемо Зокију да се попне на бину с обзиром да му је била нога у гипсу. Након тога смо одсвирали све четири договорене песме које и нису тако лоше звучале. Сећам се да смо одсвирали Европу, Реци да, Keep Away From Children и Маме. Након друге песме неки од њих су кренули климати и главама што нас је поприлично охрабрило тако да смо тонску пробу завршили најпанкерскијом песмом од све че-тири, а која се звала Маме.

Иначе сама песма је била написана на основу моје, да кажемо фа-сцинираности мамом једне моје другарице и вероватно да је ова песма писана у данашњем времену звала би се MILF – ови. Очигледно је да сам одређену помоћ приликом писања текста добио од Алена пошто се у њему могло приметити пар ‘’уљеза’’ односно речи које су претежно ко-ришћене у хрватском језику као што су “геге” односно “гаће”, “ван” или ти “напољу”, а рекао бих да је и реч “пљуга” поприлично дискутабилна И да би се у српском језику она увек заменила речју ’’цигарета’’. Неоп-терећени било каквом врстом национализма, једноставно смо оставили речи које су нам омогућиле да имамо риму тако да нас нешто и није бо-лео курац за било шта друго. Тако је настала песма Маме:

МАМЕ

Њена мама има розе гегерозе геге - жуте пегеЊена мама је пуна ловефура се на вибраторе

Њена мама има добар цугпљуга јој је најбољи другОд њене маме нема бољег френдаспавала је с басистом мог бенда

Њена мама носи гунувек када излази ванЊена мама фура розе старкењена мама не пада на жваке

КОД 21 125

Њена мама увек је у спидуњена мама вози Опел ИдуГоспођо скини се и дај ми свеГоспођо

Моја мама, твоја маманаша мама, ваша мамаБлаго вама, благо намаблаго свима са мамама

Вероватно ће ме остатак бенда нарибати кад ово прочитају али и даље тврдим да и поред поприлично инфатилног текста, ова песма има сјајан риф и добро би и данас звучала уживо.

Док смо силазили с бине пришао нам је Златко и рекао: ‘’Шапчани, није ово тако лоше. Проблем је што ћете свирати пред публиком која баш и не слуша ову врсту музике али јеби га, битно је да се свира. Него, јести ли ви стварно из Шапца?’’

‘’Јесмо брате’’, одговорио му је Влада а онда му је испричао и целу историју бенда и причу о његовом и Аленовом доласку из Хрватске. Ис-поставило се да су Златко и они имали пар заједничких пријатеља из ‘’оних дана’’ тако да се наш, не баш позитиван, почетак познанства убр-зо преточио у нешто топлији однос. Како би закопао ратну секиру, Злат-ко је завукао руку у џеп и извукао пар бонова које ћемо касније моћи да заменимо за пиво на шанку клуба.

Након тонске пробе, замолили смо Ивана Брусића, тонца КСТ – а да у микс пулт убаци аудио касету како би смо снимили наш наступ. Иван нам је рекао да то неће бити проблем, а ми смо након тога изашли из клуба с обзиром на то да је до свирке остало још неких пет сати. Ста-јали смо насред Булевара револуције са једном пластичном кесом у којој је била још увек неотворена флаша вињака и нешто пара у џепу. Након што смо купили цигаре и пиво, сели смо на зидић поред споменика Ни-коле Тесле који се налазио испред зграде Електротехничког факултета у којој се клуб и налазио. Кренули смо да пијемо пиво пуни импресија везаних за опрему на којој смо одрадили тонску пробу као и звук који је Иван Брусић успео да нам намести. Колико год да нисмо било нервозни, били смо поприлично еуфорични и нестрпљиви да се попнемо на бину. Време је летело и апсолутно нам није сметало што смо седели толико сати на улици као ни хладноћа која је полако почињала да нам се увлачи под јакне оног тренутка када је почео да пада мрак. Око десет сати смо

КОД 21126

се запутили према клубу и ушли у једну малу про-сторијицу препуну разне опреме КСТ-а која је тре-бала да представља наш бекстејџ. Ћоса је извукао оне бонове за пиво и оти-шао до шанка како би нам га донео. Следећих сат времена седели смо, ћута-ли и пијуцкали то пиво а кроз затворена врата про-

сторије могао се чути замор људи који су полако почињали да пуне клуб. Замор је био све већи, а онда се на вратима појавио и Златко како би проверио да ли је све уреду и да нам каже да је клуб распродат те да би требали да за неких 15 минута кренемо ка бини.

И даље смо седели. Једног тренутка Ћоса је погледао на сат и ре-као нам: ‘’Момци, време је.’’

Само смо скинули јакне и кренули да се спремамо. Ален и Влада су узели своје гитаре и кренули испред мене и Ћосе који смо између нас придржавали Зокија како се овај не би претерано ослањао на ногу која му је била у гипсу. У ходнику КСТ – а стајала је маса људи. Покушавали смо да их померимо у страну што баш и није било лако с обзиром да је клуб био крцат а и што смо самом нашом појавом почели да привлачимо њихову пажњу. Пошто на концертним плакатима ми нисмо били наја-вљени као предгрупа, људи су очекивали да ће Обојени програм одмах почети са свирком. Уместо тога, видели су неке чудне ликове који су покушавали да подигну једног од њих на бину пошто је тај био богаљ, а онда је тај исти богаљ сео за бубањ. Ха, ха, ха…И данас се смејем када се сетим те сцене. Музика се утишала, људи су се окренули ка нама а ја сам једноставно најавио бенд: ‘’Добро вече, ми смо Гоблини’’ И почели смо с наступом. Слагао бих кад бих рекао да се људима све то свидело али бих слагао и кад бих рекао да су нас испљували. Моја теорија је следећа: Обојени програм је имао сјајну публику која није припадала никаквим екстремима било које врсте. То су били људи који су волели добар rock and roll и већином лепо васпитана деца. То лепо васпитање није им дозволило да крену да нам звижде или да нас гађају флашама. Уместо тога, стоички су све ово одгледали а на крају четврте и послед-ње песме још су нас наградили и, да кажемо ‘’спорадичним аплаузом’’

КОД 21 127

највероватније зато што се некима од њих све ово можда и свидело, или због чињенице да смо напокон завршили са својим сетом (ово друго је вероватно пуно ближе истини) те ће сада у миру моћи да уживају у кон-церту Обојеног програма. Све заједно са Зокијем којег смо морали да скинемо с бине, опет смо прошли кроз сву ту публику, пошто је то био једини начин да се пробијемо до бекстејџа, а када смо ушли и затворили врата за нама задовољно смо сели и отворили по пиво. Свирка је заиста добро одрађена, а још нисмо ни били извиждани од стране публике. На-кон свирке смо добили и ону аудио касету која и из данашње перспекти-ве не звучи толико лоше а оног момента кад смо је одслушали постала је и наш нови званични ‘’демо снимак’’. Концерт Обојеног програма се завршио а ми смо сачекали да се поздравимо с њима и да им се још једном захвалимо за шансу коју су нам пружили. Изашли смо из клуба и схватили да је било неких два сата ујутру. Имали смо још бар пет сати до аутобуса за Шабац а вињак који смо купили је био полупопијен. Адрена-лин који нас је до тада држао полако је кренуо да јењава тако да су нам кроз главу поново почела пролазити питања више егзистенцијалне при-роде као сто су: Шта ћемо јести и где ћемо спавати? За ово прво је било лако – нећемо јести ништа пошто пара нисмо имали а за ово друго ми је синула идеја. Ово што ћу сада написати није нешто чиме се дичим, али пошто сам у то време био будала, ево шта сам предложио, а мој предлог је био једногласно прихваћен: Годину дана пре ове свирке раскинуо сам са једном девојком, а сам тај раскид се и није баш најлепше завршио. Док смо били заједно, она и ја смо живели у једној малој гајби удаљеној неких пет – шест километара од КСТ –а . Та гајба је била у власништву њене кеве. Сећам се да је прозорчић на купатилу увек остављан отворен како се не би скупљала влага, а чуо сам и да је та гајба већ дуже времена зврјала празна пошто су покушавали да је издају. Међутим, тих дана студентарија баш и није била при парама. Након што је онај лик дошао да покупи Зокија и да га одбаци до Шапца, пешке смо се запутили до тог стана и заиста је онај прозорчић био одшкринут ради влаге. Убацили смо кроз прозорчић Ћосу, најмршавијег међу нама а он нам је онда отво-рио велики прозор кроз који смо се сви увукли у гајбу и ту и одспавали. Ујутру, док смо излазили кроз прозор са све опремом, комшије су нас виделе, а мене и препознале. Одмах су јавили кеви моје бивше да смо јој сквотирали гајбу. Ова се најстрашније надркала И поручила ми да ћу имати проблема са пандурима, уколико се ово још једном деси. Јеби га, жена је била потпуно у праву. Након традиционалног шверцовања

КОД 21128

у градском превозу стигли смо до аутобуске станице, сели у аутобус и задовољно кренули за Шабац.

Битна ствар коју је важно знати о Гоблинима, је та, да су они као по-родица. Та породица, осим тренутне поставе самог бенда (Влада, Ален, Лео, Фирца и Голуб), окупља све бивше чланове бенда и све оне људе са којима су се дружили и који су им на неки начин помогли. Они то једно-ставно не заборављају. А људи који су им помогли током каријере нису ни директори великих музичких кућа, ни организатори профитабилних фестивала, ни уредници телевизија са националном фреквенцијом. То су људи попут њих, који су само препознали оно што они раде и дали неки свој допринос. За разлику од већине, која пре или касније туђу помоћ почне да доживљава као нешто што му свакако припада, они су сваку помоћ са стране доживљавали као обавезу више да буду још бољи. Тако

КОД 21 129

се, из обавезе да будеш још бољи, родио по многима најбољи албум Го-блина, и један од најбољих албума деведесетих уопште, У магновењу.

Поглавље педесеттреће(лето ’95)

Фриц је дозивео своје ватрење крштење на концерту у Шапцу, 4. јуна 1995. године. Овај концерт смо уговорили још пре његовог доласка у бенд и по обичају, сами смо га организовали. Башта Дома омладине, простор у којем смо свирали, била је испуњена људима што нас је у неку руку и изненадило с обзиром на то да смо као шабачки бенд наплаћива-ли и неки симболичан улаз за уфур на свирку. Звук нам је радио Гане а чика Пера је, као и увек, успешно водио рачуна о лепом понашању свих присутних. Што због свог карактера и изузетне смирености а и због не-ких педесетак сати проведених у последњих недељу дана вежбајући с нама, Фриц је одавао утисак некога ко је био савршено спреман да оног тренутка када Рудика заврши свој сет преузме бубањ након што га ја на-јавим као новог бубњара. Тако је заиста и било. Сећам се његовог седања за бубањ. Дубоко је удахнуо и издахнуо, погледао нас и упитао: ‘’’Ало Мије, јесте ли спремни?’’. На наше потврдно климање главама одгово-рио је гласним одбројавањем ‘’један, два, три и!’’ и свирка је кренула. Иако смо провели једва нешто више од недељу дана с њим, изгледало је као да смо се знали годинама. Свирка је напросто текла и завршила се без иједног проблема. Могли смо напокон да одахнемо. Имали смо бубњара који је доказао да може да добро одсвира концерт а имали смо и три недеље луфта до следећег концерта – више него довољно времена да га припремимо за тај наступ на којем ће по први пут морати да одсвира цео концерт.

Посто је Фриц имао за себе цело поткровље куће у којој је живео а његов матори није имао проблема са одржавањем проба у том поткро-вљу, захвалили смо се Ганету и његовој породици на њиховој помоћи и решили да се пребацимо код Фрица. Ту смо наставили да радимо и на новим ауторским песмама као сто су биле Приватни рат и Крај.

Долазак код Фрица у двориште увек је био занимљив пошто смо пре уласка у кућу морали да прођемо поред његове чувене баке која је обично ту негде седела и штрикала. Најчешће би нас питала ко смо и шта смо, а пошто би наше одговоре већ након пола сата заборавила, тај ритуал би се изнова понављао сваког следећег дана. Једног тренутка се истриповала да је Ален Фрицова девојка што нас је неизмерно забавља-

КОД 21130

ло а Алена доводило до лудила. Провео би вечност како би јој објаснио да је мушко и да је он Фрицов друг да би већ дан касније бака опет по-чела да га испитује о свим детаљима њихове везе И могућности да се та веза једног дана претвори у, надала се бака, брак. Кад је напокон схватио да само губи време на сва ова објашњавања, почео је да јој се предста-вља као Фрицова девојка, а бака га је због свега тога пуно готивила. Снајка је снајка, јебига.

Свирке су биле све чешће и убрзо смо се на концертима с Фрицом осећали поприлично самоуверено и опуштено што је био и најважнији предуслов за добро функционисање бенда на бини. Давид се као мена-џер трудио да нам обезбеди што више наступа, Бетмен је цинио све што је било у његовој моћи да нам одради пар спотова за песме са Истини-тих прича док је Метрополис као издавач и даље решетао медије интер-вјуима Гоблина. Ствари су биле под пуном контролом што је омогућа-вало бенду да се сконцентрише на оно што је најбоље умео да ради – да свира! Како би били сигурни да ће све ово и наставити да функционисе како треба, проводили смо и одређене временске периоде у Београду где смо имали састанке с Давидом али и са Драгом и Крлетом из Метропо-лиса. Приликом једног од тих долазака састали смо се и са Златком из КСТ – а како би се договорили у вези те, с његове стране обећане свирке Гоблина. Златко нам је понудио термин, који у то време и није сматран претерано атрактивним. Да будем искрен, понуда је звучала као курац! Требали смо да одсвирамо концерт у четвртак који је успут био и послед-њи дан летњег распуста и месеца августа. Тих година, летњи месеци су сматрани као ‘’мртви месеци’’ за rock and roll, периоди у којим се сем на пар фестивала уопште не свира. Људи би одлазили на годишње одморе (бар они који су имали кинту за то) па самим тим како је пролазило лето, било је све мање пара у њиховим џеповима. Свирати свирку последњег дана распуста сматрано је самоубилачким потезом тако да нисмо били сигурни да ли да одбијемо ову понуду мислећи да Златко жели да нас зајебе или да је прихватимо мислећи да он зна нешто чега ми нисмо били свесни. Пошто смо ипак имали поверења у њега, решили смо да прихватимо ту понуду и кренули да радимо на припремама за ту свирку. Успели смо и да уговоримо једну свирку пре КСТ-а где би смо одсвира-ли приближно исти репертоар који смо спремали за КСТ, а што би нам дало могућност да, уколико се за то покаже потреба, мало претумбамо распоред песама како би нам концерт имао што бољу динамику. Наступ је био заказан за Лазаревац, на језеру Очаге у оквиру неког фестивала. Након свирке смо се толико одузели од алкохола да нисмо знали како се

КОД 21 131

зовемо. У једном тренутку, Новембар је био на бини при чему је на пола свирке њиховом гитаристи Бојану пукла жица на гитари. У то време на фестивалима, у току наступа других бендова најчешће се висило око бине пошто никад ниси знао када ћеш бити од помоћи уколико неком на бини пукне жица или рикне нешто од опреме. Позајмљивали смо једни другима шта год је требало а понекад и изигравали roadie – је, људе који стоје на бини и помажу бенду у току наступа тако што им размотавају каблове, подижу сталке за микрофоне уколико их неко обори и слично. Тако смо и ми блејали око бине, а чим смо провалили да Бојану треба друга гитара, Лео отрча и донесе му своју. Бојан, који се сагнуо како би променио жицу, покушавао је да га се отараси док му ја овај, добрано пијан и даље потурао под нос своју гитару нудећи му је за свирку.

‘’Бруатее, ево ти моујаа гитара’’, покушавао је Лео да састави ре-ченицу док се Бојан трудио нешто да му каже што Лео у свој оној буци није могао да скапира а што је отприлике звучало: ‘’не* зврдзбгрр*гу да узмем тв*дрндзбррргггг*у гитару бре, ја сам л*бркрљјдззк*ук!’’

‘’Ма какав кук бреу? Самоу шибај! Погле’ј каква дзитра. Фендер-чина! Узми и свирај, пролаузи ти време у мењању жице’’, настави Лео и даље се трудећи да му ували своју гитару у руке.

‘’Аман човече, каж*грбндззз*м ти лепо да сам л*брндзкрљјо-р*ук!’’

‘’Ма нистуа на орук! Мека гитаура, сама свира!’’У том тренутку Леу је пришао и Коста, певач Новембра који му се

продерао на уво:’’Лудаче, човек је леворук! Како да свира твоју гитару кад су ти жице намештене за дешњака?’’

‘’Аааа! Па ништуа онда, што не кажете. Џабе сам се цимао’’, рече им Лео док смо ми сад већ вриштали од смеха посматрајући ову сцену. Бојан некако замени жицу а Новембар настави да „оре“ свој концертни сет с једном од мојих омиљених песама 1992. Након свирке смо завр-шили у неком кафићу с момцима из Love Hunters – а, Новембра и ло-калног бенда који се звао Corpus Delicti. Ту смо наставили да цугамо и подјебавамо Леа. Морали смо да чекамо први аутобус којим би отишли за Београд а који је полазио око неких пет ујутру. Мртви пијани крену-ли смо према стајги. Влада је био толико обневидео од алкохола да је ударио у дрво и пао на леђа док му је бас гитара остала у руци. Ја сам кренуо да се смејем и да у исто време повраћам нешто што је личило на жуч. Кад смо стигли до стајге, сви смо почучали подбочени о неки зид близу перона на којем смо очекивали наш аутобус и кренули да спавамо. Аутобус је стао на неких 5 метара од нас али ми нисмо имали снаге да се

КОД 21132

померимо и сећам се да смо га само немоћно испратили погледима кад је након неких 15 минута отишао за Београд. Тако је дошао и отишао и други аутобус, трећи, четврти …Почели смо да скупљамо снагу како би се померили од тог зидића и након 2 сата смо напокон успели ући у један од аутобуса И отићи за Београд. Био је то тоталан распад система! Апсолутно се не сећам како смо стигли из Београда до Шапца.

Лето те 1995. је било страховито топло и да нисмо морали да се спремамо за концерт у КСТ-у, вероватно би га провели на шљункари, једном од пар популарних шабачких купалишта. Уместо тога, купали смо се у властитом зноју. На пробама код Фрица морали смо да правимо дуже паузе него обично како би могли да мало поотварамо врата и про-зоре и дођемо до свежег ваздуха. У поткровљу у којем смо свирали је било као у рерни. Свирали смо у шорцевима, полуголи као пет јебених Henry Rollins – а. Схватили смо да овако дуго нећемо издржати па смо поново почели да се распитујемо уколико је негде у граду постојао неки прикладнији простор за пробе, макар и на краће време – до концерта у Београду. И тада смо, на неки волшебан начин, успели да добијемо једну од сала за конференције која се налазила у шабачком хотелу Слобода у којој смо могли да свирамо од јутра до мрака. Хотел се налазио у самом центру града што је представљао додатан плус свему овоме. Нисмо мо-рали да пешачимо до Фрицове куће која је била на самом изласку из Шапца, неких пола сата хода од моје гајбе. Просторија у хотелу је била скроз у дрвету и тапацирунгу тако да је звук био сјајан а сама бука није узнемиравала малобројне госте који би се у то време затекли у хотелу. Ово је био deal из наших снова! Лео је у то време проводио доста вре-мена с нама тако да је рад на новом материјалу поприлично напредовао. Просторију у којој смо радили на том материјалу запамтићу и по томе што су у њој настале песме Има нас, Петра и Ања, волим те. Има нас је настала од рифа који је направио Лео док смо седели код нашег другара Дуце, благо искривљени од ганџе и алкохола. Дуца је био лик са поде-белим полицијским досијеом али у исто време и једна од најначитанијих особа које сам икада срео. Једноставно, лик је с времена на време морао да направи срање. Био је и заљубљеник у ножеве тако да би обично се-дели код њега и зезали се док би их он оштрио а његов пас Фродо трчка-рао до нас како би добио своје омиљено чешкање. Инаце, Фродо је био мешанац теријера и ко зна чега, изузетно мали џукац за кога смо из шале тврдили да је расе Белгијски гонич веверица. Као и свој газда, и Фродо је волео да прави срања а омиљено му је било ‘’читање Дуциних књи-га’’. Наиме, уколико би га Дуца оставио на гајби а на столу би се нашла

КОД 21 133

и нека ганџа, Фродо би је појео а онда би дохватио неку од многоброј-них књига наслаганих на полицама и кренуо да је једе док од ње не би остале само корице. Дуцу је ово опасно нервирало док би ми уживали у призору који би затекли када би ушли код њега на гајбу и затекли Фроду како разваљен лежи на леђима а око њега се налазе парчићи књиге коју је управио ‘’прочитао’’. И тако смо једног дана седели код Дуце са Фродом који је тог дана био нешто нормалнији од свих нас. Сећам се Леа како је с малим звучницима окаченим око врата на које је уштекао гитару ходао око стола у Дуциној дневној соби за којим смо обично играли преферанс И бесомучно понављао уводни део песме. Како је време пролазило, лу-дак апсолутно није одустајао од развијања ове почетне теме тако да је негде пред зору имао костур за скоро целу песму. Следећег дана кад смо се нашли на проби, успели смо да урадимо и аранжман за њу док нам је за детаље и додатне финесе требало још пар дана. Текст, иако приписан мени, није написан на класичан начин као неки други текстови које сам до тада урадио. Ово није био текст који сам написао на својој гајби па га сутрадан поделио с остатком бенда. Сећам се да смо га урадили на проби, и да су поприличан допринос писању истог дали и Влада и Ален.

Што се тиче Ање, као да је јуче било када је Влада донео на пробу мали касетофончић у којем се налазила касета групе Videosex а на њој и симпатична песмица Како бих волио да си ту.

‘’Људи послушајте ову песму!’’, рекао нам је Влада док је сав уз-буђен покушавао да премота касету на почетак песме. Преслушали смо је и погледали га збуњено. Песма није била лоша, сећали смо је се кроз маглу, али није имала никакве везе с нама а нисмо ни знали у којем прав-цу је Влада размишљао кад нам ју је пустио.

Осетивши да смо поприлично у ребусу, казао је: ‘’Зар не мислите да би ово било сјајно обрадити у панк фазону? Песма нема везе с панком те би самим тим обрада била још ефектнија.’’

Морам да признам да смо кренули да радимо на овој обради више из куртоазије према Влади који је очигледно био скроз истрипован у вези ове песме него зато што смо веровали да ће сама обрада бити до јаја. Имали смо и нешто времена за ‘’експериментисање’’ па нам није ни сметало да мало одморимо мождане вијуге и кренемо да се бавимо нечим, што би у најбољу руку требало да буде добро зезање на које ћемо заборавити већ следећег дана. И тако, момци су узели своје инструмен-те и кренули смо полако да радимо на самом уводу песме и идеји како одатле да уђемо у прву строфу. Убрзо смо скапирали да не треба много да филозофирамо него да радије пратимо логику екипе из Videosex-а и

КОД 21134

да видимо где ће то да оде. И отишло је дотле да смо за непуних два сата имали готову обраду која је била толико заразна да нисмо могли да пре-станемо да је свирамо до краја пробе. Следећег дана, кад нам је на пробу дошло пар ортака, чисто да би видели како ће они одреаговати на ово, одсвирали смо им је. И њима се песма свидела те смо опет завршили на томе што смо је свирали у круг добрих два сата. Имали смо осећај да песма има потенцијала, а на све то нам се и свиђало како смо је уради-ли. Током једне од пауза дошли смо на идеју и да јој променимо назив. Причали смо о Ањи Рупел, певачици Videosex-а и сећали се како смо као клинци, те давне ’84. године сви балавили на њу и оправдано је сматра-ли sexy бомбом. Никог у то време није претерано интересовала изразита уметничка црта њеног карактера. Једини црте које смо у то време на њој примећивали су биле оне које су формирале облине њеног sexy тела.

КОД 21 135

Слозили смо се да би било поштено да се песма њеног бенда обрађена с наше стране посвети њој и то у форми љубавне поруке, те смо је стога назвали Ања, волим те. Иако је ова песма постала прави хит, ми никада нисмо упознали Ању, ту ледену принезу која је често долазила у наше тинејџерске снове, а који су најчешће завршавали нашим одласцима у купатило и дугим задржавањем у истом.

Има она анегдота која каже да је за савршен енглески травњак ре-цепт врло једноставан: Само једном недељно треба да га заливаш, јед-ном недељно да га шишаш и тако наредних триста година. Слично је и у рокенролу. Када би данас рекао неким клинцима да је формула успеха, да вежбаш сатима сваки дан и да одсвираш једно двеста свирки за џабе, пре него што постанеш неко и нешто, тешко да би се одлучили да се баве ауторском музиком. Ипак данас имамо интернет, Jutjub и наизглед се чини лакше, али нови бендови (част изузецима) ипак некако не успе-вају да се изборе за свој простор. Да ли им фали страсти и воље ја не знам, али знам да „ветар у леђа“ увек могу добити од старијих колега. Када сам као млади драмски писац добијао похвале од својих професо-ра и старијих колега, чије се драме изводе широм Европе, схватио сам да сви они имају једну заједничку црту: Ти људи, за које мислимо да су звезде, су веома једноставни, нормални и наизглед обични, људи са обе ноге на земљи, а управо у томе се крије њихова посебност. Чак ми је један од њих рекао: Онога тренутка, кад помислиш да си велик, пук’о си. Ово пишем зато што су Гоблини и данас такви. Далеко од тога да нису свесни свог успеха и квалитета, али су као и пре двадесет година, једнако посвећени и једнако напаљени пред сваки излазак на бину. Када снимиш албум као што је У магновењу, може лако да ти се деси да се „опустиш“, али није се десило. Re contru су почели да спремају са истом оном страшћу са којом су спремали Истините приче.

Поглавље шездесетдевето(1997 - 1998)

Оно што је по мени много интересантније од самог нашег боравка у Словенији је догађај који ће се догодити након повратка из Словеније. Сматрали смо да је време да кренемо да радимо на новом албуму. Да би текстове што боље издефинисали користили смо Стеву Берлинца као чо-века који их је анализирао и делио с нама своје импресије о њима. Идеја је већ било, а једна песма је била и поприлично аранжмански уобличена тако да смо је те године почели и свирати на концертима. То је био Дале-

КОД 21136

ки пут, песма коју је остатак бенда урадио док сам ја био у Београду на неким интервјуима. Истог дана кад сам се вратио у Шабац запуцао сам право на пробу како бих се видео с момцима. Ови су ме буквално чекали с инструментима у рукама како би ми с врата могли одсвирати комплет-ну песму при чему су имали и добар део текста. Лагао бих уколико бих рекао да ми се песма у старту свидела. Једноставно нисам имао никакво мишљење о њој – у старту ме није додиривала. Без обзира на то, кренули смо да радимо на њој и није нам требало дуго да направимо костур, да би се самим детаљима везаним за аранжман бавили следећих пар дана.

Што смо је више свирали, песма ми се све више подвлачила под кожу. Била је толико заразна да нисмо могли да престанемо да је свирамо. Још једна дигресија (мада је и ово у неку руку и увод у главну причу): Елем, све дуже турнеје и све више времена проведеног заједно у комбију а и ван њега узимали су свој данак. Некако смо постајали све уморнији јед-ни од других што се и одражавало на време проведено заједно ван самих свирки. Појединци су се нашли у несто озбиљнијим везама тако да су након концерата блејали с девојкама на гајби, неки су се сконтали с не-ким екипама и дружили с њима у периодима између концерата а неки су налазили другачије начине да убијају време. Влада и ја смо, например, заједно са Стевом Берлинцем и Иваном Велисављевићем водили једну радијску емисију која се звала Ритуал црног патуљка а на којој смо че-твртком увече представљали слушаоцима најновија издања еx југосло-

КОД 21 137

венске rock сцене и укључивали у програм брдо музичара и радили ин-тервјуе с њима. Сама емисија је настала од претходне радио емисије коју смо Стева и ја водили а која се звала Урбана герила. Та емисија је била нешто болеснијег карактера и у њој смо читали одломке најболеснијих прича Charles-a Bukowskog (најчешће у време самог ручка) а на њој нам је гостовао и мој добар друг Богун којег смо представљали као сексоло-га и који је имао својих пола сата програма како би одговарао на писма слушалаца. Наравно, пошто нам нико није слао писма, Стева и ја би их писали и слали на адресу радио станице а Богуну би казали да су она заиста била слана од стране људи који су слушали нашу емисију. И тако је сексолог Богун објашњавао људима како смувати девојку док чекате у реду код зубара, како најуспешније стартовати секси родбину премину-лог на сахрани и тако то, ха, ха, ха… Плакали смо од смеха. Значи, сви смо нешто радили и зезали се али смо схватали да нам за следећи студиј-ски албум неће фалити идеја. Фалће нам довољно времена проведеног заједно како би те идеје уобличили у песме. Како би решили тај проблем, обратили смо се мом течи Драгану, истом оном лику који ми је поклонио његове војничке чизме кад су ми се цокуле распале пред сам концерт у Београду. Он је имао викендицу на планини Цер, неких 30 километара од Шапца. У викендици је било струје док се за воду морало пешачити с канистерима до једног оближњег села. WC-а није било тако да се кењало ексклузивно - у жбуњу. Ово све може звучати не претерано привлачно али сада долази најлепши део приче! Сама викендица се налазила на уласку у прелепу храстову шуму где су нам прве комшије биле неких пар километара удаљене од нас. Из дневне собе се излазило право на терасу с које је пуцао прелеп поглед на ту исту шуму. Е управо на тој тераси и у тој дневној соби радили смо на нашем новом материјалу. Телефона није било тако да смо били потпуно одсечени од остатка света. Сале нас је довезао до викендице и оставио ту с инструментима, озвучењем, брдом клопе и пица и обећањем да неће заборавити да нас врати у Шабац након десет дана проведених у изолацији. Радили смо кад год би осећали да имамо неку идеју а то се некад дешавало у току дана, некад у вечерњим сатима а некад и у два сата ујутру. Време није постојало. Између рада на новим песама смо кували, требили се од крпеља којих је било баш пуно и ишли са течом Драганом, који нам се пар дана након што смо стигли придружио, да скупљамо печурке по шуми. Једном речју, био је то један од најлепших момената у нашој каријери. Песме су настајале с лакоћом и успели смо да урадимо већину материјала у току тог нашег боравка на Церу. Било је интересантно и видети колико су се односи међу нама

КОД 21138

још више кристализовали те су ишли од сјајног расположења до свађа и расправки око најобичнијих будалаштина. Ово је требао бити и тест за још једну од наших идеја а која је била везана за пресељај Гоблина у Београд како би били ближи свим медијским догађањима. Мислили смо да изнајмимо кућу у којој би живели као у некој врсти сквота а уједно ту и имали пробе. Међутим, овај период који смо заједно провели на Церу колико год да је био плодоносан везано за сам рад на новом материјалу јасно нам је дао до знања да је сваком од нас требало простора за свој приватан живот како се не би у једном тренутку поубијали. Колико год смо добро функционисали као бенд ипак смо били поприлично друга-чијих карактера који су свако толико избијали на површину најчешће током сукоба око ствари везаних за бенд.

По питању самих песама, поред Далеког пута која је већ била на-прављена, на Церу смо стигли и са још две поприлично уобличене пе-сме. То су биле ТВ коју нам је Ален представио на првој проби на Церу и Не требам никоме на којој смо Влада и ја радили пре доласка на Цер потпомогнути, а чиме другим но флашом вињака. То значи да смо за време нашег боравка на Церу, поред ове две песме успели да урадимо још четири песме. То су биле: Носталгија, Dr. Hoffmann, Награда и При-чаш. Ова последња се на крају није појавила на том издању пошто нам се није концепцијски уклапала у њега. Музика и текстови за ове песме настајали су тако што би нам у току дана нешто пало на памет или што би користили већ постојеће скице текстова које смо донели са собом те кренули да радимо на њима. Тако је на пример, идеја за песму Dr. Hoffmann настала негде око девет увече док нам је Цина припремао свој надалеко познати котлић. Како смо успели с котлића да се пребацимо на причу о ЛСД-у а самим тим и да урадимо ову песму остаће велика тајна. Али не зато што не желим да ову причу поделим с вама већ због тога што је се не сећам. Једино што се сећам је то да смо пребацили гитарско и бас појачало близу котлића и док је Цина кувао, настала је песма. Што се тиче песме Награда сећам се да смо кренули да је радимо и да нам је баш ишло све од руке док није почело да грми поприлично близу нама и да пада киша. Мој теча је дошао да нас упозори да би требало да погаси-мо појачала пошто викендица није имала уземљење. Међутим, није било шансе да оставимо ову песму на пола урађену тако да смо наставили да радимо на њој. Ово и не би звучало толико уврнуто да није чињенице да се ја страшно плашим струје. Ипак, глад за радом на песми успела је да разбије овај мој страх.

КОД 21 139

И поред фантастичне радне атмосфере коју смо створили на Церу, мислим да је у том неком периоду Цина одлучио да ћемо морати да тра-жимо новог бубњара пошто је желео да се више посвети својој поро-дици и да више времена проведе у Новом Саду. Једноставно, без неких тешких речи договорили смо се да с нама одсвира још пар свирки док не нађемо новог бубњара. По обичају, знали смо да то неће бити лако али ипак нисмо желели да размишљамо о томе док смо радили на новим песмама. То смо оставили за повратак у Шабац при чему је Ален (а ко би други) већ имао идеју ко би то могао и бити.“

Једна од првих ствари које научиш на студијама драматургије јесте та, да кад почињеш да пишеш неку причу, најважније је да одредиш када та прича почиње, а када се завршава. Голубов роман неће обухватити целу њихову каријеру, већ “само” првих десет година. Све оно што ће се са Гоблинима десити касније, већ је, мање више познато. Девет година паузе, затим опроштајни цонцерт у Шапцу, који се спонтано претворио у повратнички, пар синглова и пети студијски албум Роба с грешком, којим су се и дефинитивно вратили. Роба с грешком је препознатљив и гоблиновски аутентичан материјал, прст у око потрошеним бившим рокерима, који су за све ове године снимили прегршт албума и ни једну добру ствар. Прст у око бившим панкерима огрезлим у политику, ко-рупцију и криминал, прст у око свима који су пристали на компромисе. Оштро као гласна критика, не само мрачне садашњости, већ и апокалип-тичне будућности у коју наше друштво незадрживо срља.

У ишчекивању шестог студијског албума који се полако крчка на релацији Батајница – Шабац – Суботица – Адис Абеба, трудим се да не пропустим ни једно окупљање бенда. Ако неко у петак после посла, у једанест увече седне на авион за Рим, преко Рима стигне у Београд у су-боту око подне, увече са својим бендом одува публику где год да свира,

КОД 21140

и већ у недељу у пет поподне седне на авион назад за Рим, па за Адис Абебу, одакле право са аеродрома одлази на посао, ако неко све то уради због своје публике, ја просто немам право то да пропустим. Ни ја, ни сви они људи који су постали део те породице, а то су они који се никад не предају, никад не повлаче, и који имају свој „спартански“ поздрав: „ИМА НАС!“

Биографија

Владимир Ђурђевић (Београд, 10. јул 1977) је српски драмски писац и сценариста. Завршио је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Дебитовао је драмом Не играј на Енглезе, а ди-пломирао драмом Дневна заповест. Аутор је псеудобиографског водви-ља-фарсе "Три класе и госпођа Нушић", као и драматизације Збогом жохари (Балада о Пишоњи и Жуги) инспирисане текстовима песама култног сарајевског бенда Забрањено пушење. Косценариста је игра-не серије Оно као љубав (РТС) и сценариста ситкома Куку Васа (РТВ Пинк). Аутор је монодраме Живот је ЛОТО, дуодраме "Савршен крој" и неколико награђених радио драма.

Драма Не играј на Енглезе је постављена у свим државама наста-лим распадом СФРЈ.

Добитник је награде Слободан Селенић за драму Дневна Заповест.Текстови су му објављивани у стручним часописима Сцена, Теа-

трон и ТФТ.Живи и ради у Земуну.

КОД 21 141

Иван Велисављевић

ИСТИНИТЕ ПРИЧЕ У МАГНОВЕЊУ ДЕВЕДЕСЕТИХ КАКО САМ ОДРАСТАО СА ГОБЛИНИМА

коментари: Бранко Голубовић Голуб

Уморни радник знојава лица не може сакрити горчину и муку

Она се оцртава у броју му борадок држи 15 тона уздигнутих руку

Гоблини, "Интернационала"

Кажу да писци не бирају родне градове, али да родни градови бира-ју њих. У Шапцу, граду у ком сам игром случаја рођен, славна Хемијска индустрија "Зорка" урушила се током 1990-их од земљотреса инфлације, пљачке и немара. Као дете радничке класе које је ХИ "Зорка" Шабац хранила, и чак му, што је данас невероватно, (то су још били задњи тр-заји социјалистичких идеја) плаћала за рехабилитацију после операције тумора, пролазио сам сваки дан до физијатрије или до затвореног базе-на, где сам се опорављао, и био свестан сваке боре коју је пропаст "Зор-ке" остављала на лицу мог оца, радника који је цео век провео у тој фа-брици. Гледали смо полупане прозоре на огромним бетонским халама, покварени торањ-сат на управној згради, који као да је симболички стао у време Титове смрти, гвожђурију, шут, пробушене џакове и усамљене раднике што гутају пиво испред сиве портирске кућице.

Нервне фрустрације стресне ситуације

нервозу, тикове депресивне изолације

Психичке кризе доктор Хофман

лечи свеГоблини,“Доктор Хофман"

UDK: 821.163.41-94

КОД 21142

Једини и даље успешан део фабрике била је фармација. Тродон, јак аналгетик, у многим апотекама могао се добити без рецепта и злоу-потребити зарад интензивног осећања задовољства, који је у сленгу био познат као "милина“. Само су упућени знали на шта се односи графит "Што ми је милина!", који је дуго стајао негде у центру града. Али упу-ћених је било много, нарочито међу младима, јер су у безнађу рата у Југославији, чије су се последице осећале у граду свега педесетак кило-метара од граница са Босном и Хрватском где је рат беснео, те последи-це санирали гутајући таблете или дувајући лепак. Када прођеш фабрику, прекопута бензинске на улазу града, стајао је још један култни графит: „Фармацијо, хвала ти за моје срећно детињство. Заморчићи“.

А шта ћеш сад, Европо,с нашим лоповима, убицама,

мафијом и поповима с лопатама?Сјебали смо онакву земљу,

сјебаћемо сад и тебе, Европо! Гоблини, "Европа"

Ипак, испод тог јада немаштине, наркоманије, избеглица и распада онакве земље, коју смо тих дана успешно растурали, бубњао је живот пун побуне, некаква експлозија контракултуре, рокенрол покрет отпора. Мали град као што је Шабац тада је имао тридесетак бендова, непре-кидно су били неки сулуди концерти по малим клубовима, појавили су се фанзини... Ја сам о томе штошта знао, али у томе сам тек почео сти-дљиво да учествујем.

Када мислиш да си самТи подигни руку, нек улице горе за нови дан!

Када мислиш да си самМи смо овде, има нас гомила!

Гоблини, "Има нас"

Један од људи који је побегао од рата у Шабац био је и Влада Ко-котовић, који је преживљавао продајући музичке касете на центру, код поште. У то време био сам непокретан, али бесан тринаестогодишњи панкер, анархиста и фанзинаш. Отац ме на рукама донео до Владиног штанда и купио ми све касете панк бендова које сам у то време обожа-вао, а да их је Влада имао: Toy Dolls, Dead Kennedys, Bad Religion и КУД

КОД 21 143

Идијоти... Голуб: Можда грешим, али ако се добро сећам, прича је била још боља. Ти, мали грамзиви панкер дошао си и за око ти је запа-ло бар 20 касета док ти је матори имао кинте за свега пола од тога. Тако си стајао и меркао све те касете и ниси могао да се одлучич. На крају си ипак изабрао 10 касета (или колико год то било) а Влада ти је остале поклонио уз коментар: ’’За ове кућа части!’’ Одмах сам по-стао више од муштерије, и ускоро смо Влада и ја размењивали фанзине и приче о градској рок сцени, све док нисам стекао толико кредита да будем позван на пробу бенда Гоблини, у ком је Влада свирао бас гита-ру. Пробе су се одржавале у хотелу „Слобода“, чија је зграда буквално пропадала, а назив губио смисао. Али на првом спрату хотела, два пута дневно вежбали су Гоблини, тада тек перспективан млади панк-рок са-став, чији је први албум "Истините приче, I део" солидно прошао код критике и публике, којем су концертни наступи били адут, а имиџ често (неоправдано) поређен са The Ramones-има.

. Осети парче неба под ногама!

Немој рећи не кад треба да!Стисни муда, граби рукама!

Нема "не знам", нема кајања!Гоблини, "Комад ноћи"

На пробама, Бранко Голубовић Голуб певао је без микрофона (неке опреме је увек фалило), напињући жиле на врату до изнемоглости, (про-сторија није баш била погодна за вежбање), бубњар Зоран Јовић Фриц жалио се да некад не чује остале, гитариста Ален Јовановић напорно је слагао гитарске аранжмане, које је некада морао напросто да замисли у целини, јер ритам-гитариста није увек био ту. Голуб: Ово је жива исти-на. Међутим, просторије у којима смо пре тога вежбали толико су биле срање да нам је ова у хотелу изгледала као Лас Вегас хахаха. Тај гитариста тек недавно се био придружио бенду, док је његов матични са-став Џукеле губио дане на одслужењу војног рока, а иначе је на пробе до-лазио из Суботице – био је то изврсни стрип-цртач Леонид Пилиповић, познатији као Лео фон Панкерштајн. Било је, очито, много проблема и препрека, али екипа је била фанатична, и вредно је тресла, лупала и уда-рала, спремајући нови албум у који су сви веровали до задње капи зноја. Неколико текстова за нови албум написао је Стеван Маринковић, звани Стева Берлинац, новинар и песник, кога сам упознао преко књижевника Ивана Глишића, "маторе ајкуле" међу панкерима, великог гуруа андер-

КОД 21144

граунд сцене, послатог из дубине космоса са мисијом да повезује панке-ре, усамљенике, бунтовнике и људе добре воље. Стева Берлинац водио је емисију о рокенролу на Радио Шапцу, у оквиру омладинског програма, и позвао ме да му будем сарадник и једном недељно припремим прилог о фанзинима и андерграунд сцени у Србији, али и у осталим републикама тада већ почивше СФРЈ. Годину дана касније, екипи су се придружили Влада и Голуб из Гоблина, и настао је радијски магазин "Ритуал црног патуљка", водич кроз рокенрол и алтернативну уметност. Голуб: Јеботе, скроз сам заборавио да ставим у књигу да си и ти с нама радио. Ово ће бити додато у поглављу о тој емисији.

Тешка јутра ваљају се градомДок водим свој приватни ратТражим пут за друго јаЗа ново јаЗа боље јаГоблини, "Приватни рат"

Било је то време када су шабачки рок бендови, као Delirium Maximum и Чувај ближњег свог, добили прва озбиљна издања; хардкор састав Speedball био је међу најцењенијима у Србији у свом жанру; сјај-ни Ништа Али Логопеди припремали су други албум који су сви жељно очекивали, после награде публике на Зајечарској гитаријади. На сцени је цветало десетак врло озбиљних бендова разних жанрова. За ту локалну сцену, Гоблини су били од великог значаја јер су шабачке демо бендове

КОД 21 145

често водили са собом на концерте, позајмљивали им опрему, и органи-зовали концерте у Шапцу у немогуће време за такву активност.

Гоблини су, заправо, били бенд који није гунђао где се свира, и који је држао концерте по домовима културе, месним заједницама, школским трпезаријама, шупама и кафанама... Гоблини, Atheist rap, Џукеле, Новем-бар, Бјесови, Block Out и други, средином и у другој половини деведе-сети, српској рок сцени дали су не какав-такав, већ изузетан живот за то време и такве околности. Међу тим бендовима Гоблини су се истицали јер су певљивим рефренима довлачили гомилу клинаца на своје концер-те, свирали су неколико врло пажљиво одабраних обрада, и тиме играли важну едукативну улогу у формирању млађих панкера, и увек су били у добрим односима са осталим сценама „у региону“, (како се покварењач-ки и капиталистички коректно почела називати Југославија), а нарочито са КУД Идијотима, главним херојима наше панк генерације. И данас мислим да је нама клинцима у то време било важно да нам неко каже како у Хрватској, БиХ и Словенији не живе само крволочни непријатељи српског народа, како нас је уверавала разна ратнохушкачка пропаганда, већ да се и тамо неки часни људи и поштени сведоци одупиру зидовима национализма и рата.

Сваког дана са екранаГомила лажи, срањаИ сви гледају, главом климајуАнализа бирократа, представљање кандидатаГоблини, "ТВ"

Из тог периода живо памтим један концерт Гоблина, на ком су им гости били демо-састави Контрацепција, Fix Ideje и Whorehouse, негде почетком 1996. године, у башти Дома омладине у Шапцу (данашњи Кул-турни центар). И овог пута ћале ме донео у бекстејџ и све време гледао свирку са мном. Пре концерта је Раја, гитариста Контрацепције, са над-стрешнице у башту, просуо пену из апарата за гашење пожара – и тако је почео прави панк спектакл у крцатом Дому омладине. Када су Гоблини изашли и одсвирали две нове песме, "Она" и "У магновењу", осетио сам да се догађа нешто значајно. Управо тај тренутак у мом сећању постао је велики и важан, јер су албумом "У магновењу" Гоблини постали по-знат бенд и један од лидера српске сцене, а долазили су из провинције. То је била парадигматична ствар, јер се исто догађало и у другим репу-

КОД 21146

бликама СФРЈ, чија је рокенрол сцена дотад била резервисана углавном за бендове из великих центара – Београда, Загреба и Сарајева.

Настао у таквим околностима, 1996. године Гоблинима је изашао албум У магновењу, који ми је, ( тај тренутак такође добро памтим) , Вла-да поклонио на истом месту где смо се упознали, испред поште, уз при-мерак првог штампаног броја новосадског фанзина Три другара. Фанзин на чијој је насловници певач калифорнијског састава Rancid показивао средњи прст морао је да сачека да стигнем кући, али касету са Магно-вењем пустио сам већ у колима. После три песме знао сам да је реч о великом албуму. Музички, био је то панк-рок, достојан наследник плоче Bolivia R’n’R - КУД Идијота: брза свирка прошарана Аленовим крат-ким, али упечатљивим гитарским пасажима и солажама, Леовом тачном, ударничком ритам гитаром, и носећом конструкцијом изванредне ритам секције, Владиним прљавим панкерским басом и Фрицовим снажним добошем. Хорски пратећи вокали додавали су ону познату магију ме-лодичног панка, а Голуб, прекаљен живим свиркама, пронашавши свој имиџ и ослободивши се као фронтмен, постао је најбољи српски пунк вокал, научивши да свој особени глас користи за мелодичне рефрене, али и глуму и драње тамо где треба.

Већ од насловне песме били смо усред психоделичног урбаног ха-оса, у свету дисторзије мисли, неонских реклама и бизаре-шопова, где пси гласно свирају трубе и чују се гласови патуљака. Пратили смо халу-циногене фантазије и расцеп свести у посвети дувачима лепка „П5“, ин-спирисаном Рамонсима и хитом „Нема више снифера“ пулских мајстора КУД Идијота, само мрачнијом, у којој се чуло да извире из умируће конфузије провинцијског града, чију је радничку класу некада храни-ла хемијска индустрија, а њену децу сад хране јефтини хемијски опија-ти. Чак и „Вођа“, иако алузија на председника Милошевића, добила је фантазмагоричне ефекте у слици вође који се распада на мале шарене куглице, а исто вреди и за једину чисто љубавну ствар „Она“, у којој се хода по води. Секс је заступљен у причама о мастурбацији („Боље соко у руци...“, и највећи хит албума, обрада Videosexa „Ања, волим те“) и транссексуалности („Он је она је“), локална боја посветом шабачкој легенди са маргине („Петра“), а није фалило ни оптимизма и позива на побуну („Има нас“, „Приватни рат“). Албум се завршавао тамним тоно-вима у апокалиптичној песми „Крај“.

Касније су Гоблини имали и зрелије, комплексније песме, (увек сам волео и начин свирања гитаре и сценску појаву Саше Шетке, који је за-менио Леа у једном периоду), али за мене је У магновењу остао њихов

КОД 21 147

најбитнији албум, а његово време најважнији период мог одрастања. На-равно, у неку руку то је зато што смо расли заједно, у једном времену и једном граду, који је данас сасвим другачији. Све то време одрастања пратио сам њихов рад, и сарађивали смо интензивно на разним ствари-ма, до албума Re Contra, привременог распада бенда, и тешког пада у кому српске рок сцене почетком 2000-их, који су само ретки међу нама слутили.

Седам лоших годинаСедам хиљада разлога

Седам лоших година нећу вам опростити никада!Гоблини, "Седам"

Владу сам касније виђао по Београду, када сам дошао на студије - живео је у Батајници, а радио у једној фирми на Врачару која је про-давала кертриџе за штампаче; за Голуба сам знао да је у иностранству; Алена сам виђао ту и тамо када свратим до Шапца, увек је нешто петљао са музиком, часови гитаре, пробе, cover-бендови... Све је деловало при-лично поразно, као да се један део мог одрастања неповратно изгубио, а један део бунта и пркоса сишао са сцене и запливао мирним и зрелим водама, приставши на компромис и одуставши од свега.

Наоружан надом Отварам се крадом

Жељан неких променаА нада на резерви

Сија жутом бојом као месец изнад нас Док ломим прсте, цигару палим

Плашим се Ал' ноћас идем назад у град

Гоблини, "047"

Међутим, после седам лоших година, онај стари осећај почео је да се враћа. Голуб је послао књигу Писма из Авганистана, и питао ме да је рецензирам, јер сам у међувремену постао виђени филмски и књижевни критичар. Поменуо је да Гоблини планирају поново да раде, можда само да сниме две-три песме, можда по који концерт... Али препуна сала КСТ--а на промоцији Голубове књиге ипак је говорила да се екипа поново скупља, да је клинаца све више, да нас има, и да треба поново створити

КОД 21148

наду. (Не пронаћи, као у песми Миодрага Павловића, јер нада се у ова-квим околностима не проналази, она се ствара.) У међувремену сам и са Миланом Арнаутовићем Фирцом, који ће постати бубњар Гоблина, и то остати до дана данашњег, чак и свирао у два бенда, а најбољи џем-сешн у животу одсвирао управо с њим, у култном кафићу "Цепелин" у Шапцу, где смо само нас двојица свирали два сата без паузе. А онда су дошли синглови "Луна" и "Као да", на неколико концерата Гоблина, који су опет свирали са Леом, скупила се сила света, и било је јасно да панк није мртав. Голуб: Шетка је свирао све до половине 2012 године. Тек онда је дошао Лео.

Ми смо она иста деца из комшилукаКоја се не виде из ваших фотеља

Ми смо она иста деца из комшилукаШто сте им сјебали пола живота

Гоблини, "Деца из комшилука"

Данас, кад Гоблини пуне огромне концертне просторе, после ал-бума Роба с грешком из 2013, питам се јесмо ли „она иста деца из ком-шилука“, и имамо ли заиста снаге за нове промене док пролазим поред оне исте фабрике, и по селима и градовима наше некадашње земље, где нам трговци смрћу и даље продају национализам и мржњу, релативизују злочине и правдају фашизам, у сенци капитала који брутално отима оно што му треба, и оставља у стању очаја и црнила све што му је мање ва-жно и што му стоји на путу... Али кад Влада, Ален, Лео и Фирца груну са бине, а Голуб заурла "Систем функционише, меље бирократије / Ал' кад се клинци удруже, настаће анархија!", у мени ипак заигра оно клиначко срце, и контам: ако ће новим бендовима који ће сведочити о данашњој

КОД 21 149

шареној апокалипси и покушати да је зауставе и изграде неки бољи свет, макар за себе, и макар док одрастају, како би касније имали своје парче нормалности и сентименталног васпитања, Гоблини бити инспирација и предводници, као што су били мени, нама, у наше најгоре време – неки трачак смисла постоји.

Биографија

Иван Велисављевић, Општа књижевност и теорија књижевности на Филолошком факултету у Београду, студент Драматургија на Факул-тету драмских уметности (ФДУ) Београд. Радио у одсеку за причу хо-ливудске продукцијске куће Мајка Медавоја – Phoenix pictures. Бројне филмске и књижевне критике, есеји и кратке приче објављени су му у часописима (Кораци, Браничево, Трећи трг, Тxт, Књижевни лист, Рез), недељним и дневним новинама (Европа, Данас), и у wеб-часописима Пластелин и Попбокс... Књига поезије Кан (Шабац, 2001). Режирао (са Иваном Златићем) и написао документарни друмски филм Пут до Ви-соке земље (2006), приказиван на фестивалима. Координатор пројекта младих српских критичара – Нови кадрови: аутсајдери српског филма (www.novikadrovi.net). Награђиван за поезију и кратке приче. Стипен-диста OSI Њујорк на Итака колеџу Њујорк и Итака колеџу Лос Анђелес, САД (2006).

КОД 21150

ТРАДИЦИЈА

КОД 21 151

Ненад ЈОВАНОВИЋ

КОЊАРСТВО У ШАПЦУ ОД ВРЕМЕНА ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА ДО ЕЛДОРАДА ___________________________

УМЕСТО УВОДА

Још од времена средњовековне Србије, коњ није представљао само матери-јално добро, иако је коришћен као платежно средство или противвредност у трам-пи. У то време, као поклон — имао је своју симболику. Сава Немањић, дошавши први пут на Свету Гору, своју побожност и приврже-ност цркви показао је богатим даровима манастиру Ватопеду: у злату, сребру и добрим коњима. И његов отац, монах Симеон, када је обишао Свету Гору, обилно је даривао све манастире на Атосу1. Коњ и оружје, у далекој старини, представљали су велики капитал, па је при даривању коњ имао примарну вредност; тек онда — оружје, злато, сребро и новац. Када су, крајем XV и почетком XVI века, знатни делови наших земаља потпа-ли под турску власт, освајачи су у наше крајеве донели своју културу, у којој се осећао јак утицај Арабљана и Византијаца. Отуда, у нашем народу и разни називи оријенталног порекла, везани за коње (ат, алат, ајгир), опрему (ам, узенгија, аша), занате (поткивачки, сарачки, кујунџиј-ски). Из тих времена потиче и реч кошија, која представља трку на коњима и која се задржала све до времена Господара Јеврема, као и реч муштулук (муштулгџија — јахач), који младожењиној кући први доноси вест да је венчање обављено. У Србији је код наших људи, као и код Турака, била омиљена кошија (трка на коњима). Она је подразумевала добијање богатих награда за победнике. Коњи наших познатих јунака, ушли су трајно у свест Срба и у народне песме. Шарац је био коњ Краљевића Марка, Ждралин — Милоша Поцерца, Крилати Јабучило (приказиван са натприродним особинама) био је коњ Војводе Момчила. Из старијих и новијих времена у песмама је опевано доста добрих и верних коња: Дамјанов Зеленко, Дорат Иве Сенковића, Кушља Хајдук Вељка... Поред „свије-тлог оружја“ и „срца јуначког“, коњ је у то време био део витештва. Кушља је био надалеко чувен коњ, кога је Хајдук Вељко посебно обучио за борбу (мегдане). У највећи бој Кушља је јуришао без вођица, падао на предње но-ге, по команди изводио нагле заокрете, што је Хајдук Вељку омогућавало да, као левак, сече сабљом с обе стране. Пре више од два века, коњ је у Србији претежно служио као товарно средство. Презан је у кола, али је, наравно, коришћен и за јахање.

UDK: 636.1(497.11)(091)

КОД 21152

У то време, путеви (коловози) по Србији били су у лошем стању. Колима се није путовало често. Коњских кола је било, углавном, у равној Мачви и, понешто, у пожаревачкој нахији. У Подрињу, нарочито у пространој мачванској равници — између Дрине, Саве и планине Цер — гајење и употреба коња, одвијала се у сва-кодневном животу, за рад и превоз. У осталим крајевима Србије, теже терете су, углавном, вукле воловске запреге, куда су могле да прођу; све остало, највише се носило на самарима: жито, брашно, дрва, со, пиће у мешинама... Овакво стање потрајало је деценијама XIX века, а познато је да су кнегиња Љубица, кнез Милош, Јоаким Вујић и други, 30-их година XIX века, путовали воловским колима, од Крагујевца до Београда, по неколико дана. У Првом и Другом српском устанку, Подриње је дало већи број војвода и јуна-ка, који су се истакли својом храброшћу у борбама против Турака. Многи од њих су добре коње често задобијали у бојевима са непријатељем. Заједно са својим господарем, коњ је био саставни део јунаштва. Народни певачи описују велике подрињске јунаке у мегданима, на коњима. Посебно су опевани бојеви великог војводе Луке Лазаревића и Кулин-Капетана, Луке и Пејзе, Милоша Стојићевића-Поцерца и Мехе Оругџића...

Изнад: Владислав Лалицки, МЕГДАНЏИЈА И АТ, 1979, комбинована техника, 23x44 см (једна од илустрација за књигу УСКОЦИ, Нолит, 1979)

____________________________________

Велику улогу и неопходност коња у ратовима најбоље је искусио чувени Напо-леон I Бонапарта — генерал из француске револуције, један од њених вођа, први конзул француске Републике од 1799. до 1804. године, када је сам себе крунисао за цара Француске (1804-1814) и краља Италије (1805-1814). Наполеон је, током прве деценије XIX века, заратио са скоро сваком важнијом европском силом, до-минирајући континенталном Европом низом победа. Свакако да су оне код Аус-терлица и Фридланда биле најславније. Катастрофална инвазија Русије, 1812. године, била је прекретница за цара Наполеона I. Овај поход десетковао је његову Велику армију, која никада више није обновила своју некадашњу снагу. За чувену битку код Бородина, 7. септем-бра 1812. године, Бонапарта није могао да скупи више од 135 хиљада војника, а у њој је имао 30 хиљада жртава. Дубоко у непријатељској територији, остварио је Пирову победу; иако је заузео Москву, био је приморан на повлачење из Русије. Наполеон је започео повлачење 19. октобра, пре првих јаких мразева и пре првог снега, који је пао 5. новембра. Французи су, током повлачења, имали велике губит-ке: од Велике армије (која је, на почетку похода на Русију, бројала око 650 хиљада људи), Березину је, у новембру 1812. године, прешло само 40 хиљада војника.

КОД 21 153

У то време, путеви (коловози) по Србији били су у лошем стању. Колима се није путовало често. Коњских кола је било, углавном, у равној Мачви и, понешто, у пожаревачкој нахији. У Подрињу, нарочито у пространој мачванској равници — између Дрине, Саве и планине Цер — гајење и употреба коња, одвијала се у сва-кодневном животу, за рад и превоз. У осталим крајевима Србије, теже терете су, углавном, вукле воловске запреге, куда су могле да прођу; све остало, највише се носило на самарима: жито, брашно, дрва, со, пиће у мешинама... Овакво стање потрајало је деценијама XIX века, а познато је да су кнегиња Љубица, кнез Милош, Јоаким Вујић и други, 30-их година XIX века, путовали воловским колима, од Крагујевца до Београда, по неколико дана. У Првом и Другом српском устанку, Подриње је дало већи број војвода и јуна-ка, који су се истакли својом храброшћу у борбама против Турака. Многи од њих су добре коње често задобијали у бојевима са непријатељем. Заједно са својим господарем, коњ је био саставни део јунаштва. Народни певачи описују велике подрињске јунаке у мегданима, на коњима. Посебно су опевани бојеви великог војводе Луке Лазаревића и Кулин-Капетана, Луке и Пејзе, Милоша Стојићевића-Поцерца и Мехе Оругџића...

Изнад: Владислав Лалицки, МЕГДАНЏИЈА И АТ, 1979, комбинована техника, 23x44 см (једна од илустрација за књигу УСКОЦИ, Нолит, 1979)

____________________________________

Велику улогу и неопходност коња у ратовима најбоље је искусио чувени Напо-леон I Бонапарта — генерал из француске револуције, један од њених вођа, први конзул француске Републике од 1799. до 1804. године, када је сам себе крунисао за цара Француске (1804-1814) и краља Италије (1805-1814). Наполеон је, током прве деценије XIX века, заратио са скоро сваком важнијом европском силом, до-минирајући континенталном Европом низом победа. Свакако да су оне код Аус-терлица и Фридланда биле најславније. Катастрофална инвазија Русије, 1812. године, била је прекретница за цара Наполеона I. Овај поход десетковао је његову Велику армију, која никада више није обновила своју некадашњу снагу. За чувену битку код Бородина, 7. септем-бра 1812. године, Бонапарта није могао да скупи више од 135 хиљада војника, а у њој је имао 30 хиљада жртава. Дубоко у непријатељској територији, остварио је Пирову победу; иако је заузео Москву, био је приморан на повлачење из Русије. Наполеон је започео повлачење 19. октобра, пре првих јаких мразева и пре првог снега, који је пао 5. новембра. Французи су, током повлачења, имали велике губит-ке: од Велике армије (која је, на почетку похода на Русију, бројала око 650 хиљада људи), Березину је, у новембру 1812. године, прешло само 40 хиљада војника.

При прилазу Виљнусу (Литванија), температура се била спустила на екст-ремних 54 степена Целзијуса испод нуле. Велики император, повлачећи се у так-вим условима, поред 50 хиљада војника, изгубио је и око 100 хиљада коња. Од так-вог губитка, ни велика Француска Царевина никада се није опоравила. Касније, у јуну 1815. године, у чувеној бици код Ватерлоа, Наполеон је изгубио и битку и престо. Својих задњих шест година живота, провео је под британским надзором, прогнан и заточен на острву Св. Јелена. У истом периоду, у Србији је буктао Први српски устанак. Савременици ве-ликог француског цара били су, између осталих, вођа устанка, Вожд Карађорђе и заповедник елитне српске коњице, војвода Лука Лазаревић.

Изнад: Владислав Лалицки, ПОП ЛУКА ЛАЗАРЕВИЋ, 1971, уље на платну, 130x95 см (својина Народног музеја у Шапцу) и Жак Луј Давид, НАПОЛЕОН ПРЕЛАЗИ АЛПЕ (на чувеном коњу Маренгу),

1801, уље на платну, 261x221 см (Château de Malmaison, Rueil-Malmaison) ____________________________________________

Велики бој на Мишару одиграо се од 13. до 15. августа 1806. године. Реа-лизујући план вожда Карађорђа, заповедник српске коњице, војвода Лука Лаза-ревић, извојевао је велику победу устаничке војске. Српска војска јачине 6.000-7.000 пешака и до 2.000 коњаника, поразила је турску ордију јачине 40.000 војника, коју је предводио Сулејман Паша-Скопљак. Турска је у том боју и каснијем пов-лачењу изгубила 12.000 војника. У таквом односу снага, српски војвода и запо-ведник коњице, Лука Лазаревић, успео је да сачува знатан број и људства и коња. Интересантно је да је и Наполеон I Бонапарта изразио дивљење према успеху српске војске и вожда Карађорђа. Наиме, француског императора питали су у Ас-пену код Беча 1809. године, да ли је он највећи војсковођа. „Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сеља-чког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само треш-њевим топовима, да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је Црни Ђорђе, њему припада слава највећег војсковође“, одговорио је Наполеон. У славу боја на Мишару утемељен је, 1977, МИШАРСКИ ВИШЕБОЈ, витешко надметање на коњима у пет дисциплина: јахање кроз шибље, гађање буздованом у мету, гађање копљем у мету, сеча сабљом и курирско јахање. У Подрињу је, 1810, боравио одред Козака, под командом капетана Никића. Они су донели пуно новина и ратних вештина на коњима.

КОД 21154

Све што се у тим временима догађало, имало је велики утицај на каснији развој коњарства и коњичког спорта у Шапцу и околини.

ШАБАЦ ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА После Првог устанка, народ српски опет устаје, 1815. године, и Србија, нешто мања, долази до полусамосталности. Али Турци остају у свим утврђеним градо-вима, па и у Шапцу. Када је прошло време устанака и бојева, побуњени народ вратио се кућама. Србија се смирила. Почео је нови живот. Без страха и с вером да постоји нова буду-ћност. Градови су оживели; међу њима и Шабац. У то време, Шабац је имао срећу да у њега долази Јеврем, једини писмен међу Обреновићима. Млад, надарен, човек широких погледа, важио је за најпросве-ћенијег Србина свог времена. Његов боравак и живот у граду на десној обали Саве, „учинио је од Шапца најнапредније место, које је многима служило за узор и иза-зивало завист чак и његовог брата кнеза Милоша“ (мр М. Јевтић). У Шабац је сти-гао у марту 1816. године. Варош је затекао у рушевинама и згариштима. Ваљало ју је подизати изнова и мало измаћи од бара и ближег домета турских топова. За-тим, ваљало је Шапцу дати модеран основ за развој. Господар Јеврем се постарао да варош постави на две осовине, које се секу скоро под правим углом, и да град добије четири главне и праве улице, данашње: Јевремова, Карађорђева, Масарикова и Цара Душана. Према њима су формиране све остале. Шабац је, дакле, прва варош у Србији која је добила регулациони план. Тако европски орјентисан и уређен, био је предодређен за развој. Убрзо је почео да се опоравља и изграђује из рушевина. Од ратне пустоши, опорављају се богата Мачва и плодна Посавина, главни произвођачи хране у шабачкој регији. Како се варош развијала и напредовала, трговина — која је, дотле, преко Саве преносила само оружје — транспортује и друге производе; у Шабац пристиже и друга роба, а са њом и злато. Злато није само лежало у кућама богатијих Шапчана; његов сјај и вредност почели су да утичу на свеукупни развој Шапца и Србије. Шабац је у том периоду био одмах иза Београда, а понекад је у много чему и предњачио. По попису ста-новника из 1840. године, у Шапцу је живело 4.800 становника, у Крагујевцу 2.200, а у Чачку 911. Као управитељ Шапца и Подриња (1816-1831), Јеврем Обреновић уводи низ цивилизацијских и европских тековина, о којима су многе књиге написане. Новине и „првине“ Јеврем уводи најпре у сопственој кући, чувеном Двору.

Изнад: Аристид Економа, ЈЕВРЕМ ОБРЕНОВИЋ, уље на платну из 19. века (својина Народног музеја у Београду), и фотографија ДВОРА ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА ОБРЕНОВИЋА, с почетка XX века

___________________________________________

У дворишту Јевремовог конака први пут у Србији запрегнуте су кочије са два прелепа бела коња. Обор-кнез Шабачке нахије, генерал-дивизијар и један од најзнаменитијих Ша-

КОД 21 155

Све што се у тим временима догађало, имало је велики утицај на каснији развој коњарства и коњичког спорта у Шапцу и околини.

ШАБАЦ ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА После Првог устанка, народ српски опет устаје, 1815. године, и Србија, нешто мања, долази до полусамосталности. Али Турци остају у свим утврђеним градо-вима, па и у Шапцу. Када је прошло време устанака и бојева, побуњени народ вратио се кућама. Србија се смирила. Почео је нови живот. Без страха и с вером да постоји нова буду-ћност. Градови су оживели; међу њима и Шабац. У то време, Шабац је имао срећу да у њега долази Јеврем, једини писмен међу Обреновићима. Млад, надарен, човек широких погледа, важио је за најпросве-ћенијег Србина свог времена. Његов боравак и живот у граду на десној обали Саве, „учинио је од Шапца најнапредније место, које је многима служило за узор и иза-зивало завист чак и његовог брата кнеза Милоша“ (мр М. Јевтић). У Шабац је сти-гао у марту 1816. године. Варош је затекао у рушевинама и згариштима. Ваљало ју је подизати изнова и мало измаћи од бара и ближег домета турских топова. За-тим, ваљало је Шапцу дати модеран основ за развој. Господар Јеврем се постарао да варош постави на две осовине, које се секу скоро под правим углом, и да град добије четири главне и праве улице, данашње: Јевремова, Карађорђева, Масарикова и Цара Душана. Према њима су формиране све остале. Шабац је, дакле, прва варош у Србији која је добила регулациони план. Тако европски орјентисан и уређен, био је предодређен за развој. Убрзо је почео да се опоравља и изграђује из рушевина. Од ратне пустоши, опорављају се богата Мачва и плодна Посавина, главни произвођачи хране у шабачкој регији. Како се варош развијала и напредовала, трговина — која је, дотле, преко Саве преносила само оружје — транспортује и друге производе; у Шабац пристиже и друга роба, а са њом и злато. Злато није само лежало у кућама богатијих Шапчана; његов сјај и вредност почели су да утичу на свеукупни развој Шапца и Србије. Шабац је у том периоду био одмах иза Београда, а понекад је у много чему и предњачио. По попису ста-новника из 1840. године, у Шапцу је живело 4.800 становника, у Крагујевцу 2.200, а у Чачку 911. Као управитељ Шапца и Подриња (1816-1831), Јеврем Обреновић уводи низ цивилизацијских и европских тековина, о којима су многе књиге написане. Новине и „првине“ Јеврем уводи најпре у сопственој кући, чувеном Двору.

Изнад: Аристид Економа, ЈЕВРЕМ ОБРЕНОВИЋ, уље на платну из 19. века (својина Народног музеја у Београду), и фотографија ДВОРА ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА ОБРЕНОВИЋА, с почетка XX века

___________________________________________

У дворишту Јевремовог конака први пут у Србији запрегнуте су кочије са два прелепа бела коња. Обор-кнез Шабачке нахије, генерал-дивизијар и један од најзнаменитијих Ша-

пчана, просвећени Јеврем Обреновић, за све се интересовао; нарочито за добре и расне коње. Често се могло видети како момци водају његове коње по дворишту. Имао је велику збирку коњских орми за јахање. Иако је храмао при ходању — што је била последица заточеништва у београдској тврђави — Господар Јеврем је про-водио многе дане на коњу и био изванредан јахач. Чим би сео у седло, ништа није указивало на то да је имао проблема при ходању. Сматра се да је Господар Јеврем био први у Србији код кога су се у коњуш-ници могле видети јасле од мермера у облику шкољке. Сваког госта, по свршеном послу, водио је у коњушницу да му с поносом показује своје коње.

Изнад: Јасле од мермера у облику шкољке, у једној од штала Господара Јеврема Обреновића у Шапцу, око 1825. године. (Фотограм Ненада-Неше Јовановића, према слици енглеског уметника Џ. Ф. Херинга, снр.)

______________________________________________ Ослобођење од турске власти донели су хатишерифи из 1830. и 1833. године. Овим историјским документима, српски сељак је раскинуо последње феудалне окове. Могао је да гаји стоку и пољопривредне културе на својој земљи, по личном избору. У Србији тога времена било је забава, везаних за традиционална народна такмичења. Мушкарци су се надметали у бацању камена с рамена, рвању, скоко-вима из места и из затрке. У Шапцу и околини велику популарност у народу ужи-вале су коњичке трке. Оне имају дуготрајну вишевековну традицију. Још од ста-рина, Шапчани су држали и одгајивали добре коње, приређивали кошије (трке на коњима) и поносили се добрим коњима. Овај спорт, као и много тога другог, за-чет је у Шапцу, заслугом Господара Јеврема Обреновића. Из тих давних времена, Шапчанима су остале у наслеђе две велике љубави: према коњима и коњичким тркама.

ПРВЕ КОЊИЧКЕ ТРКЕ У ШАПЦУ

По народном предању, прва организованија и значајнија трка, одржана је у Шапцу око 1820. године, у време када је Шабац, под управом Јевремовом, дожив-љавао свој велики успон. Стаза је била „од кафане Ђоке Сокиног до шабачке би-

КОД 21156

јеле калдрме“. Дистанца је износила око шест километара. Том приликом победио је Јово Бојанић, а други је био чувени џамбас Топуз Цјерибаша2. Година 1820, сматра се и означава као почетак коњичких трка у Шапцу, као и у Србији. Већ 1829. године, у част рођења сина Милоша, Господар Јеврем је заказао трку коња и велику гозбу. Шабачка штампа је овај догађај описала на следећи начин: „Најлепша и најзначајнија забава у програму тога весеља, биле су трке коња, на које су подолазили такмичари из разних места Србије и Босне. Та трка је приређена на месту, где је касније било тркалиште Дриносавског кола јахача 'Кнез Михаило' (Михаиловац — данашње вашариште, прим. аут.), само што је тркалишна стаза била много дужа и сасвим права. Полазак је био од великог моста код Дреновца, дреновачка ада, а долазак на оном месту, где је некад била општинска гостионица, код паробродске станице. На месту пободног стуба, били су разапети многи шатори, за госте-гледаоце, међ' којима је било и доста Турака. У неким шаторима пекла је се кава. Многи трговци из Ваљева и Шапца и велики број народа из села, из шабачког округа присуствовао је тој витешкој свечаности. Од чувених људи за које знамо, беху подолазили: Прота Ненадовић, Бошко Тадић и Никола Луњевица“. Награде су биле богате, и састојале су се из живих грла, из новца и разних предмета. Колико је било награда за такмичаре, толико је било пободено стубова код победничког стуба. За сваки стуб, била је привезана, односно окачена, по једна награда. Па како је који такмичар на ред стизао, тако је одмах и узимао по једну награду. Награде су биле следеће: Прва награда — један танковијаст, алатаст хат, по-том један во, па бошчилук, чоха, ован, јабука (и у њој дукат), рог овнујски (напу-њен с неколико рубаља и зачепљен), итд.

Изнад: ПОРТРЕТ МИЛОША ОБРЕНОВИЋА, сина Господара Јеврема, рад непознатог аутора (својина Историјског музеја Србије), и две илустрације из књиге Павла Васића УНИФОРМЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

1808-1918.

_____________________________________________________________

Прву награду однео је један такмичар из Босне. Који су такмичари однели ос-тале награде није било могуће сазнати, сем да је дукат и јабуку однео један крупан коњ, чилаш, купљен у Сарајеву. Мислило се да ће чилаш однети прву награду, што би се и десило, да није био озум (јогунац), услед чега је закаснио са поласком. У ери данашњих модерних галопских трка, доста коња има такву нарав. Због те особине заостају у старту, па их то, често, кошта бољег пласмана у тркама. Чилаш је био својина Јована, званог „Барјактар“, брата од стрица Ристе, оца Николе Чупића-Куртовића, бившег артиљеријског капетана. За танковијастог ала-та, који је дат као прва награда, Господар Јеврем је Николи Луњевици дао једног дората, купљеног од Јевте Каменице3. Сигурно је да је са тркама продужено и кас-није, писало је у „Малим новинама“4.

КОД 21 157

јеле калдрме“. Дистанца је износила око шест километара. Том приликом победио је Јово Бојанић, а други је био чувени џамбас Топуз Цјерибаша2. Година 1820, сматра се и означава као почетак коњичких трка у Шапцу, као и у Србији. Већ 1829. године, у част рођења сина Милоша, Господар Јеврем је заказао трку коња и велику гозбу. Шабачка штампа је овај догађај описала на следећи начин: „Најлепша и најзначајнија забава у програму тога весеља, биле су трке коња, на које су подолазили такмичари из разних места Србије и Босне. Та трка је приређена на месту, где је касније било тркалиште Дриносавског кола јахача 'Кнез Михаило' (Михаиловац — данашње вашариште, прим. аут.), само што је тркалишна стаза била много дужа и сасвим права. Полазак је био од великог моста код Дреновца, дреновачка ада, а долазак на оном месту, где је некад била општинска гостионица, код паробродске станице. На месту пободног стуба, били су разапети многи шатори, за госте-гледаоце, међ' којима је било и доста Турака. У неким шаторима пекла је се кава. Многи трговци из Ваљева и Шапца и велики број народа из села, из шабачког округа присуствовао је тој витешкој свечаности. Од чувених људи за које знамо, беху подолазили: Прота Ненадовић, Бошко Тадић и Никола Луњевица“. Награде су биле богате, и састојале су се из живих грла, из новца и разних предмета. Колико је било награда за такмичаре, толико је било пободено стубова код победничког стуба. За сваки стуб, била је привезана, односно окачена, по једна награда. Па како је који такмичар на ред стизао, тако је одмах и узимао по једну награду. Награде су биле следеће: Прва награда — један танковијаст, алатаст хат, по-том један во, па бошчилук, чоха, ован, јабука (и у њој дукат), рог овнујски (напу-њен с неколико рубаља и зачепљен), итд.

Изнад: ПОРТРЕТ МИЛОША ОБРЕНОВИЋА, сина Господара Јеврема, рад непознатог аутора (својина Историјског музеја Србије), и две илустрације из књиге Павла Васића УНИФОРМЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

1808-1918.

_____________________________________________________________

Прву награду однео је један такмичар из Босне. Који су такмичари однели ос-тале награде није било могуће сазнати, сем да је дукат и јабуку однео један крупан коњ, чилаш, купљен у Сарајеву. Мислило се да ће чилаш однети прву награду, што би се и десило, да није био озум (јогунац), услед чега је закаснио са поласком. У ери данашњих модерних галопских трка, доста коња има такву нарав. Због те особине заостају у старту, па их то, често, кошта бољег пласмана у тркама. Чилаш је био својина Јована, званог „Барјактар“, брата од стрица Ристе, оца Николе Чупића-Куртовића, бившег артиљеријског капетана. За танковијастог ала-та, који је дат као прва награда, Господар Јеврем је Николи Луњевици дао једног дората, купљеног од Јевте Каменице3. Сигурно је да је са тркама продужено и кас-није, писало је у „Малим новинама“4.

РАЗВОЈ КОЊИЧКОГ СПОРТА У ШАПЦУ И ПОДРИЊУ —

ПОСЛЕ ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА

Већ у првој половини XIX века, Србија је била позната по богатству стоком: говедима, свињама, овцама, али је највише била позната по броју и квалитету ко-ња. Шабац не би био то што јесте, да и у овој области није предњачио. Као друга варош Србије, од странаца (Феликс Каниц, аустријски археолог и путописац) убрзо добија епитет „Мали Париз“, због уређења и чистоће. У то време у Шапцу се чине велики напори да се привреда и сточарство што више развијају. Да се ситуација побољшавала и да се у томе истрајавало, говори и „први држа-вопис Србије“, који потврђује такве наводе. У њега су ушли подаци из 1859. и 1866. године, па је у Шапцу и шабачком округу, тих година, било највише коња по броју становника у целој Србији. Коњски фонд у нашем округу имао је више коња него: ваљевски, ужички, руднички, београдски, чачански, крагујевачки, подрињ-ски... У периоду о којем говоримо, пожаревачки крај имао је, такође, велики број коња. Као последица тога, 1852. године, оснива се прва српска ергела у Ћуприји, која се 1858. године сели у Пожаревац и по кнегињи Љубици добија назив „Љу-бичево“. Али прави замах, развој и гајење расних грла, кренуо је када је дошло до оснивања коњичких клубова. Први коњички клуб у Србији основан је у Шапцу. Заслугом угледних Шапчана, г. Панте Куртовића и његовог брата од стрица, Милосава, на Ђурђевдан 23. априла 1888. године, основано је Коло јахача „Кнез Михаило“. Године 1890, мења назив у Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“.

Изнад: Крсмановића кућа у Шапцу (у средини), у којој је било седиште управе Дриносавског кола јахача „Кнез Михаило“. Слика Радована МИРАЗОВИЋА „Мали Париз — Шабац којег више нема“, 2004,

уље на платну, 124x65 см. (Приватно власништво/ Москва, Русија) ______________________________________________________________

Господин Милосав Куртовић борави две године у Бечу, у коњичкој централној школи. Сасвим разумљиво, тамо присуствује коњичким тркама, а пошто су он и његов брат г. Панта Куртовић били резервни коњички официри, дошли су на идеју да у свом родном Шапцу оснују коњички клуб. Овај део Србије имао је богат коњски фонд, а имао је и дугу традицију коњичких трка, која није заборављена. У прве две године постојања Коло јахача организовало је по два тркачка сас-танка годишње: о Тројицама, и 4. септембра, на рођендан кнеза Михаила, чије име је Друштво носило, и који је био веома заслужан за свеукупни развој овог спорта. Прва трка одржана је од Думаче до Шапца, у дужини од око 5 километара. Према сећањима савременика, у њој је учествовало 10 до 12 коња, а први на циљ је стигао коњ Павла Самуровића. Циљ је био пред конаком Господара Јеврема Обреновића. То су биле прве активности Друштва, везане за одржавање трка. Касније, 1889. године, трке почињу да се одржавају код савског пристаништа (одмах иза „Ђумру-ка“). Место, касније, добија назив „Михаиловац“ (данашње вашариште), по Колу јахача. На овом месту трке су одржаване готово 40 година. У другој години од свог оснивања, тркалиште је почело да се уређује. Житељи, не само Шапца, него и даље и ближе околине, одушевљено су прихватили ове манифестације.

КОД 21158

Те 1889. године, почиње да излази и шабачки лист „Претеча“, који је био прет-ходник будућег „Витеза“. Власник „Претече“ био је Коста Јездимировић. Сакуп-љањем добровољних прилога, Претеча је помогао да се, између осталог, подигну споменици браћи Недић и војводи Луки Лазаревићу и његовим храбрим коњани-цима. Позиве за трке, резултате са трка или нека друга слична обавештења, Коло је објављивало, у прво време, преко „Шабачког гласника“. Међутим, интерес према коњичком спорту и коњарству толико је порастао, да је превазишао оквире Шапца и околине. Обзиром на углед и значај, које је Друштво стварало, на Никољдан 6. децембра 1889, освануо је „Витез“ — лист за српско витештво и привреду. Влас-ник листа било је Коло јахача „Кнез Михаило“, а главни уредник г. Милосав Кур-товић. Тако је прво Коло јахача за коњички спорт у Србији, добило свој лист. У првој години излажења, „Витез“ је издаван три пута месечно, а у другој, и касније, два пута. Дакле, историјске чињенице говоре да је прво коло јахача у Србији осно-вано управо у Шапцу, 1888, а не — како се у савременој престоничкој јавности и неким медијима сматра — да је до тога дошло у Београду, 1890. године, осни-вањем Дунавског кола јахача „Кнез Михаило“. Неколико битних догађаја, 1888, обележили су, дакле, развој и полет коњичког спорта и коњарства у Србији. На Тројице 20, 21. и 22. маја 1890. године, уз помоћ општине шабачке, Коло јахача „Кнез Михаило“ организовало је прославу и велике коњичке трке, у част 100-годишњице рођења Јеврема Обреновића5. За овако зна-чајну прославу „Коло је наручило израду металне споменице, на којој је био оз-начен датум прославе, док је у средини, с једне стране, био лик Јеврема, а с друге, кнеза Михаила“6. Првог дана прославе, 20. маја, пристигли гости у Шабац били су најважније личности ондашње Србије: краљ Александар, краљ Милан (дошао спе-цијално из иностранства, на позив Кола јахача), митрополит Михаило (раније: вла-дика шабачки); краљевски намесници: Јован Ристић, Коста Протић и Сава Грујић; Јован Ђаја, министар унутрашњих послова, Коста Таушановић, министар народне привреде, Владан Ђорђевић, министар на расположењу, Никола Пашић, председ-ник Народне скупштине и председник београдске општине, затим, аустријски ге-нерални конзул Стефани, као и представници суседних општина, Српског пољо-привредног друштва, Велике школе и остали7. Град је био најсвечаније украшен заставама и зеленилом, нарочито улица која је водила ка пристаништу (данашња улица краља Александра I). На тврђави су пуцали топови; све је било спремно за велику прославу. Госте је требало што боље дочекати и сместити, а Шапчани су по томе били на далеко чувени. Посебно одушевљење, изазивао је шабачки парк. „... отишли смо да видимо шабачки парк или, како га Шапчани зову: 'општинска башта'. Башта је одиста била лепа и украшена. Свуда се по њој зеле-нила трава, а око стаза је било посађено цвеће. Осим тога, у њој је владала пример-на чистоћа, што показује да Шапчани и њихова општина јако пазе и чувају свој парк. Београдски Калемегдан, само што се одликовао лепшим положајем, са којега је био и лепши поглед, али је шабачки парк био уређенији и од њега“8 — писало је у тадашњој штампи. Првог дана изашао је специјални број „Витеза“, са сликом Јеврема Обреновића преко целе стране. У Јевремовом конаку, тог дана, откривене су две спомен-плоче. Прва је стављена на зид конака, са улице, и на њој је писало9:

КОД 21 159

Те 1889. године, почиње да излази и шабачки лист „Претеча“, који је био прет-ходник будућег „Витеза“. Власник „Претече“ био је Коста Јездимировић. Сакуп-љањем добровољних прилога, Претеча је помогао да се, између осталог, подигну споменици браћи Недић и војводи Луки Лазаревићу и његовим храбрим коњани-цима. Позиве за трке, резултате са трка или нека друга слична обавештења, Коло је објављивало, у прво време, преко „Шабачког гласника“. Међутим, интерес према коњичком спорту и коњарству толико је порастао, да је превазишао оквире Шапца и околине. Обзиром на углед и значај, које је Друштво стварало, на Никољдан 6. децембра 1889, освануо је „Витез“ — лист за српско витештво и привреду. Влас-ник листа било је Коло јахача „Кнез Михаило“, а главни уредник г. Милосав Кур-товић. Тако је прво Коло јахача за коњички спорт у Србији, добило свој лист. У првој години излажења, „Витез“ је издаван три пута месечно, а у другој, и касније, два пута. Дакле, историјске чињенице говоре да је прво коло јахача у Србији осно-вано управо у Шапцу, 1888, а не — како се у савременој престоничкој јавности и неким медијима сматра — да је до тога дошло у Београду, 1890. године, осни-вањем Дунавског кола јахача „Кнез Михаило“. Неколико битних догађаја, 1888, обележили су, дакле, развој и полет коњичког спорта и коњарства у Србији. На Тројице 20, 21. и 22. маја 1890. године, уз помоћ општине шабачке, Коло јахача „Кнез Михаило“ организовало је прославу и велике коњичке трке, у част 100-годишњице рођења Јеврема Обреновића5. За овако зна-чајну прославу „Коло је наручило израду металне споменице, на којој је био оз-начен датум прославе, док је у средини, с једне стране, био лик Јеврема, а с друге, кнеза Михаила“6. Првог дана прославе, 20. маја, пристигли гости у Шабац били су најважније личности ондашње Србије: краљ Александар, краљ Милан (дошао спе-цијално из иностранства, на позив Кола јахача), митрополит Михаило (раније: вла-дика шабачки); краљевски намесници: Јован Ристић, Коста Протић и Сава Грујић; Јован Ђаја, министар унутрашњих послова, Коста Таушановић, министар народне привреде, Владан Ђорђевић, министар на расположењу, Никола Пашић, председ-ник Народне скупштине и председник београдске општине, затим, аустријски ге-нерални конзул Стефани, као и представници суседних општина, Српског пољо-привредног друштва, Велике школе и остали7. Град је био најсвечаније украшен заставама и зеленилом, нарочито улица која је водила ка пристаништу (данашња улица краља Александра I). На тврђави су пуцали топови; све је било спремно за велику прославу. Госте је требало што боље дочекати и сместити, а Шапчани су по томе били на далеко чувени. Посебно одушевљење, изазивао је шабачки парк. „... отишли смо да видимо шабачки парк или, како га Шапчани зову: 'општинска башта'. Башта је одиста била лепа и украшена. Свуда се по њој зеле-нила трава, а око стаза је било посађено цвеће. Осим тога, у њој је владала пример-на чистоћа, што показује да Шапчани и њихова општина јако пазе и чувају свој парк. Београдски Калемегдан, само што се одликовао лепшим положајем, са којега је био и лепши поглед, али је шабачки парк био уређенији и од њега“8 — писало је у тадашњој штампи. Првог дана изашао је специјални број „Витеза“, са сликом Јеврема Обреновића преко целе стране. У Јевремовом конаку, тог дана, откривене су две спомен-плоче. Прва је стављена на зид конака, са улице, и на њој је писало9:

Насловна страна Листа ВИТЕЗ, бр. 10, од 20. маја 1890, који је изашао о стогодишњици рођења Господара Јеврема Обреновића. (Из књиге мр Милана Јевтића „Сто година коњичког спорта у Шапцу“, 1988)

КОД 21160 У самој соби, у којој је рођен Милош Јевремов (отац краља Милана), такође је откривена спомен-плоча. Прво село од Шапца ка Поцерини „Муселини“, добија по Господару Јеврему ново име „Јевремовац“10. На прослави 100-годишњице рођења Господара Јеврема и тркама, које су одр-жане њему у част, присутно је било много публике, али и такмичара. У пет одржа-них трка, укупно је учествовало 99 грла. Награде су биле сасвим солидне. Победничка трка је одржана последња. У њој је учествовало, чак, 47 грла. По-беду је однело грло „Белка“, Владимира Протића из Шаторње, а власник је за осво-јено прво место у трци добио пехар краља Милана.

Пехар краља Милана на тркама у Шапцу, на „Ђумруку“ („Михајловац“), о Тројицама 1890. године — освојило је грло „Белка“, власника Владимира Протића, из Шаторње код Тополе, у Шумадијском округу.

(Фотограм Ненада-Неше Јовановића, према слици енглеског уметника Џ. Ф. Херинга, снр.) __________________________________________________

Успешне коњичке трке у Шапцу и велики одјек који су оне изазвале, утицале су на стварање и других коњичких друштава у Србији. Прво — у Београду, потом у Крагујевцу (Шумадијско коло јахача), у Нишу (Моравско коло јахача), у Заје-чару (Тимочко коло јахача), и др. Од 1892. године, „Витез“ (од 19. броја) постаје званични лист свих коњичких клубова Србије, а главни и одговорни уредник постао је Милосав Куртовић. Поло-вином 1892. године, за свој рад у коњичком спорту, одликован је Таковским крс-том IV реда. Г. Милосав Куртовић, функцију главног и одговорног уредника „Ви-теза“, обављаће до 1898. године, када бива постављен за генералног српског кон-зула у Скопљу. Коњичке трке у Шапцу, после ових догађаја, постају традиција. Шабац добија пастувску станицу, са великом шталом, управном зградом, становима и другим мањим објектима. Капацитет је био за 60 пастува, а коштала је шабачку општину тадашњих 120 хиљада динара. Сви радови су били завршени до децембра 1897. го-дине. У 1907. години, у шталама је било 55, а у 1908. — 50 грла. Овај број је углав-ном био исти за више година унапред11. Године 1912, одржава се први тркачки сас-танак, а у преподневној изложби коња учествује 175 грла. На целом дану, одржаће се четири трке, и пета — официрска. Све до избијања Првог светског рата, 1914. године, за 25 година постојања, Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“ имало је велики утицај на развој коњич-ког спорта у Шапцу и широј околини, па и у целој Србији. Међутим, Велики рат, који је трајао четири године, опустошио је Шабац и По-дриње. Према неким подацима, Подриње је у овом рату изгубило 32 хиљаде коња. Узимајући у обзир и балканске ратове, уништено је сигурно преко 25 хиљада грла.

КОД 21 161 У самој соби, у којој је рођен Милош Јевремов (отац краља Милана), такође је откривена спомен-плоча. Прво село од Шапца ка Поцерини „Муселини“, добија по Господару Јеврему ново име „Јевремовац“10. На прослави 100-годишњице рођења Господара Јеврема и тркама, које су одр-жане њему у част, присутно је било много публике, али и такмичара. У пет одржа-них трка, укупно је учествовало 99 грла. Награде су биле сасвим солидне. Победничка трка је одржана последња. У њој је учествовало, чак, 47 грла. По-беду је однело грло „Белка“, Владимира Протића из Шаторње, а власник је за осво-јено прво место у трци добио пехар краља Милана.

Пехар краља Милана на тркама у Шапцу, на „Ђумруку“ („Михајловац“), о Тројицама 1890. године — освојило је грло „Белка“, власника Владимира Протића, из Шаторње код Тополе, у Шумадијском округу.

(Фотограм Ненада-Неше Јовановића, према слици енглеског уметника Џ. Ф. Херинга, снр.) __________________________________________________

Успешне коњичке трке у Шапцу и велики одјек који су оне изазвале, утицале су на стварање и других коњичких друштава у Србији. Прво — у Београду, потом у Крагујевцу (Шумадијско коло јахача), у Нишу (Моравско коло јахача), у Заје-чару (Тимочко коло јахача), и др. Од 1892. године, „Витез“ (од 19. броја) постаје званични лист свих коњичких клубова Србије, а главни и одговорни уредник постао је Милосав Куртовић. Поло-вином 1892. године, за свој рад у коњичком спорту, одликован је Таковским крс-том IV реда. Г. Милосав Куртовић, функцију главног и одговорног уредника „Ви-теза“, обављаће до 1898. године, када бива постављен за генералног српског кон-зула у Скопљу. Коњичке трке у Шапцу, после ових догађаја, постају традиција. Шабац добија пастувску станицу, са великом шталом, управном зградом, становима и другим мањим објектима. Капацитет је био за 60 пастува, а коштала је шабачку општину тадашњих 120 хиљада динара. Сви радови су били завршени до децембра 1897. го-дине. У 1907. години, у шталама је било 55, а у 1908. — 50 грла. Овај број је углав-ном био исти за више година унапред11. Године 1912, одржава се први тркачки сас-танак, а у преподневној изложби коња учествује 175 грла. На целом дану, одржаће се четири трке, и пета — официрска. Све до избијања Првог светског рата, 1914. године, за 25 година постојања, Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“ имало је велики утицај на развој коњич-ког спорта у Шапцу и широј околини, па и у целој Србији. Међутим, Велики рат, који је трајао четири године, опустошио је Шабац и По-дриње. Према неким подацима, Подриње је у овом рату изгубило 32 хиљаде коња. Узимајући у обзир и балканске ратове, уништено је сигурно преко 25 хиљада грла.

Из тог разлога, у послератном периоду, коњи су првенствено коришћени као радна снага, док на трке нико није ни помишљао. Поред свих проблема, у рату је сасвим уништено и тркалиште на „Михајлов-цу“. Трибине су у борбама сасвим разрушене, а све што је било од дрвета, нестало је. Током рата, била је уништена и пастувска станица. Десеткован је и живи фонд у грлима, али и зграде и инвентар. На локацији некадашњих Грмића — између окружне болнице и игралишта ФК „Мачве“ (данашње насеље „Тркалиште“) — шабачка општина је поклонила ко-њарима нов простор. Ту је изграђено најмодерније тркалиште, које је коштало око милион динара12. Изградња хиподрома трајала је две године. Комплекс је обу-хватао простор од 35 хектара. Био је обезбеђен солидном, два метра високом оградом. Велика трибина имала је 1000 седишта. Направљене су посебне ложе: судијска и почасна, урађене баријере, обезбеђен простор за стајање... Нови хиподром свечано је отворен 18. септембра 1927. године. На првом јесењем састанку Кола јахача, на тркалишту је било присутно око 6000 душа. „Шабачки гласник“ је, 1931. године, о хиподрому који је тада био међу првима у земљи, писао следеће: „На тркалишту је за трке било све прелепо уређено, и хиподром заузима прво место међу хиподромима у нашој земљи. Не би се много претерало, када би се поновиле речи једног одгајивача са стране, који је приликом једне своје посете шабачком хиподрому рекао: — Па, ово изгледа као да сам у Енглеској, рецимо у Ливерпулу или у Епсому13. У периоду од 1921. до 1941. године, по правилу, годишње су се одржавала по два тркачка састанка, али их је било и по три, и по четири, са обавезним изложбама коња. Педесетогодишњица постојања и рада Дриносавског кола јахача "Кнез Ми-хаило“ била је 1938. године. Главне свечаности одржане су 6, 7. и 8. маја, у дане када је Коло јахача основано педесет година раније. Клупска слава Св. Ђорђе обно-вљена је 6. маја 1938. године, и том приликом освећена је нова застава Кола, пок-лон краља Петра II Карађорђевића (данас: у поставци шабачког Музеја). Тих свеча-них дана, одржано је пет великих трка, и издат јубиларни број „Витеза“, са биогра-фијама Милосава и Панте Куртовића, којима су биле посвећене и две трке.

Нова застава Дриносавског кола јахача — поклон краља Петра II Карађорђевића, освећена на Ђурђевдан, 6. маја 1938. године. (Својина Народног музеја у Шапцу).

__________

КОД 21162

У предратном периоду, из Шапца и шабачког подручја, грла која су се по свом квалитету издвајала, била су власништво чувених одгајивача: Буде Стефановића из Шапца, Јовише Берића из Маова, Аксентија-Ракана Смиљанића из Белотића, браће Терзића из Штитара, Љубомира Савковића из Шапца, Добре Николића из Шапца, Миодрага Костића из Шапца, Душана Анића из Владимираца, браће Та-дића из Штитара, Боже Николића из Шапца, Михаила Туфегџића из Штитара, и других. Од 1937. године, као врло успешан јахач из нашег краја, појављује се Милорад Личанин из Маова. Вештину јахања научио је код Јовише Берића, чије коње је често јахао. Пред сам Други светски рат, Личанин постаје један од најбо-љих џокеја у нашој земљи, легенда београдског хиподрома. Током фашистичке окупације земље (1941-1944), ни коњарство није било пош-теђено. Коњичких трка тада није ни било, а шабачки хиподром је био узурпиран за сасвим друга коришћења: једним делом претворен је у фудбалско игралиште, а средина је коришћена као привремени аеродром за лакше летилице. Током окупа-ције, уништено је 60% коњског фонда14. После Другог светског рата, нестало је и престало са радом и Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“. Године 1950, почетком априла, у згради данашње Ви-ше пољопривредне школе основан је Клуб за коњички спорт „Сава“ (касније: КК „Сава“), који је постојао следећих педесетак година. Након завршетка Другог светског рата, много домаћина из Шапца и околине, остало је без знатног дела своје имовине, па и без својих коња. Захваљујући својој љубави према коњима и тркама, успели су да овај атрактивни спорт спасу од пропадања. Наставили су да гаје и припремају коње за трке. До 90-их година прошлог века, сјајне резултате у Шапцу и изван њега, пости-зала су следећа грла: „Алжир“ Јовише Берића из Маова, „Галипољка“ Немање Марјановића из Штитара, „Шапчанка“ Буде Стефановића и „Срећка“ Воје Ђурића из Шапца, „Сарајка“ браће Малетића и „Кива“ браће Игњатовића из Мајура, „Ка-сандра“ Ранка Николића из Кормана, „Мачванин“ и „Мадрид“ Чедана Тадића из Шапца, „Кадет“ шабачког адвоката Рада Лекића, и други. Од 1990. до 2000. године, шабачким и хиподромима Србије харају: „Еден“ и „Кенеј“ (шт. „Агро-бенд“), „Сафир“, Драгана Иконића, „Аска“ и „Гуарнари“, Рада Марковића, „Пасат“, Светислава Костића, и други. По мишљењу највећих ауторитета за галопски спорт у Србији, ЕДЕН је био најбољи шабачки коњ XX века. ГУАРНАРИ (увежен из Енглеске, с најбољим пе-дигреом у Србији), био је шампион Југославије, 1998. Велико коњичко такмичење „Шампионат балканских земаља“, одржано је у Шапцу 1983. године.

ЗАКЉУЧАК

Прелазак у „Нови миленијум“ донео је невероватну експанзију Ша-бачком хиподрому и успехе коња из нашег града и околине. Вративши се готово два века у на-зад, 2004. године, Шапчани су наслеђе госп. Јеврема овековечили тако што су новоформираном клубу дали назив КК „Шабац 1820“. Највећа зелена површина у граду и најлепша травната стаза у земљи одли-чни су услови за држање, тренинг и тр-ке галопера. Шабац је тако постао нају-ређенији и најнапреднији центар ко-њичког спорта у Србији и окружењу. Ни добри резултати нису изостали. _________________________________

Лево: ЕДЕН (1991-2001) мд (Vicenzo-Ejra), уље на платну, 60x45 см, слика Небојше Славковића, Београд, 2000. (Својина Ненада-Неше Јовановића, Шабац) ___________________________

КОД 21 163

У предратном периоду, из Шапца и шабачког подручја, грла која су се по свом квалитету издвајала, била су власништво чувених одгајивача: Буде Стефановића из Шапца, Јовише Берића из Маова, Аксентија-Ракана Смиљанића из Белотића, браће Терзића из Штитара, Љубомира Савковића из Шапца, Добре Николића из Шапца, Миодрага Костића из Шапца, Душана Анића из Владимираца, браће Та-дића из Штитара, Боже Николића из Шапца, Михаила Туфегџића из Штитара, и других. Од 1937. године, као врло успешан јахач из нашег краја, појављује се Милорад Личанин из Маова. Вештину јахања научио је код Јовише Берића, чије коње је често јахао. Пред сам Други светски рат, Личанин постаје један од најбо-љих џокеја у нашој земљи, легенда београдског хиподрома. Током фашистичке окупације земље (1941-1944), ни коњарство није било пош-теђено. Коњичких трка тада није ни било, а шабачки хиподром је био узурпиран за сасвим друга коришћења: једним делом претворен је у фудбалско игралиште, а средина је коришћена као привремени аеродром за лакше летилице. Током окупа-ције, уништено је 60% коњског фонда14. После Другог светског рата, нестало је и престало са радом и Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“. Године 1950, почетком априла, у згради данашње Ви-ше пољопривредне школе основан је Клуб за коњички спорт „Сава“ (касније: КК „Сава“), који је постојао следећих педесетак година. Након завршетка Другог светског рата, много домаћина из Шапца и околине, остало је без знатног дела своје имовине, па и без својих коња. Захваљујући својој љубави према коњима и тркама, успели су да овај атрактивни спорт спасу од пропадања. Наставили су да гаје и припремају коње за трке. До 90-их година прошлог века, сјајне резултате у Шапцу и изван њега, пости-зала су следећа грла: „Алжир“ Јовише Берића из Маова, „Галипољка“ Немање Марјановића из Штитара, „Шапчанка“ Буде Стефановића и „Срећка“ Воје Ђурића из Шапца, „Сарајка“ браће Малетића и „Кива“ браће Игњатовића из Мајура, „Ка-сандра“ Ранка Николића из Кормана, „Мачванин“ и „Мадрид“ Чедана Тадића из Шапца, „Кадет“ шабачког адвоката Рада Лекића, и други. Од 1990. до 2000. године, шабачким и хиподромима Србије харају: „Еден“ и „Кенеј“ (шт. „Агро-бенд“), „Сафир“, Драгана Иконића, „Аска“ и „Гуарнари“, Рада Марковића, „Пасат“, Светислава Костића, и други. По мишљењу највећих ауторитета за галопски спорт у Србији, ЕДЕН је био најбољи шабачки коњ XX века. ГУАРНАРИ (увежен из Енглеске, с најбољим пе-дигреом у Србији), био је шампион Југославије, 1998. Велико коњичко такмичење „Шампионат балканских земаља“, одржано је у Шапцу 1983. године.

ЗАКЉУЧАК

Прелазак у „Нови миленијум“ донео је невероватну експанзију Ша-бачком хиподрому и успехе коња из нашег града и околине. Вративши се готово два века у на-зад, 2004. године, Шапчани су наслеђе госп. Јеврема овековечили тако што су новоформираном клубу дали назив КК „Шабац 1820“. Највећа зелена површина у граду и најлепша травната стаза у земљи одли-чни су услови за држање, тренинг и тр-ке галопера. Шабац је тако постао нају-ређенији и најнапреднији центар ко-њичког спорта у Србији и окружењу. Ни добри резултати нису изостали. _________________________________

Лево: ЕДЕН (1991-2001) мд (Vicenzo-Ejra), уље на платну, 60x45 см, слика Небојше Славковића, Београд, 2000. (Својина Ненада-Неше Јовановића, Шабац) ___________________________

Од 2000-те године, до данас, грла са шабачког хиподрома имала су најбоље резултате у историји: „Arnado“, „Iron Lady“, „Piccolo Fiore“, „Ela Mala“ (побе-дила у Мем. краља Александра, 2008, баш у Шапцу), „Sunset Crеst“, „Ivo Džima“, „Gracias a la Vida“ (такође, победила у трци Мем. краља Александра у Шапцу, 2014), „Ile de France“... Прошлогодишњи (2015) победник 93. српског дербија, „Елдорадо“, прича је за себе. Захваљујући госп. Јеврему и његовом визионарству и свему што нам је ос-тавио у наслеђе, Шабац је својим Хиподромом постао „Елдорадо“ за један (ко-њички) од најотменијих спортова на планети. Први пут у историји дугој 93 године, откако се трчи „Српски галопски дерби“, Шабац је имао победника. Године 2015, на хиподрому код „Цареве ћуприје“, у импресивном маниру (лако), победник је био шабачки коњ „Елдорадо“.

У власништву г-дина Александра Деспотовића, тренингу код Бојана Шен-дековића, вођен чврстом руком џокеја Александра Шашића, из „Српског дербија“ у Шабац је донео пехар, ловоров венац и сребрну потковицу. Захваљујући њему, наш град је за прошлу тркачку сезону имао најуспешнијег власника (шталу), трене-ра, џокеја и, наравно, коња у Србији.

„High lights“ последњих петнаест година двадесет и првог века, хиподрома и галопског спорта „Малог Париза“, представљају три кључна момента.

Године 2008, из Београда је премештен, да се трчи у Шапцу, „Мем. краља Александра“ (поред дербија, најзначајнија трка у календару галопских надметања у Србији). По рангу и квалитету српски пандан „Трци краљева“ из Royal Ascot-a у Енглеској.

Захваљујући овом галопском спектаклу, 2012. године, у Шапцу су установ-љене „Шабачке коњичке свечаности“, које трају два дана.

Посебна драж и особеност овог фестивала коњичког спорта је избор за „La-dies Day“. Том приликом, пред многобројном публиком, бира се дама са најлеп-шим шеширом, хаљином и, уопште, најбољим изгледом, шармом и стајлингом на хиподрому.

Године 2008, одржан је „Tesic racing day“, тркачки дан, на којем је инаугури-сан највећи наградни фонд, икада исплаћен на нашим хиподромима. У одржаних шест равних галопских трка, чак четири биле су ранга „Group 1“.

Пре два века, госп. Јеврем је дошао и настанио се у Шапцу. Наслеђе и дух ње-гове личности коју је унео у темеље и развој привреде, архитектуре, културе, умет-ности, и коњарства нашег града, остају присутни у свести, бићу и интелектуалној снази Шапчана.

Има ли бољег примера од „Елдорада“ и његове историјске победе у „Срп-ском дербију“, готово два века касније?

Уз изразе личне захвалности г-дину Радовану МИРАЗОВИЋУ, сликару и теоретичару уметности, на свесрдној подршци и помоћи у раду, изради ликовних

и графичких прилога (фотограма), ликовног решења и прелома мог текста, као и г-дину Драгану МИЋИЋУ, публицисти,

за сугестије у језичком обликовању текста и изради ЗАКЉУЧКА,

Аутор (и приређивач)

КОД 21164

Јевремово доба и његов чувени Конак — инспирација (и) савремених ликовних уметника: МИНА КАРАЏИЋ И ЛУЈЗА КАР У ШАПЦУ, 1850, слика Радована МИРАЗОВИЋА из 2010,

уље на платну, 50x70 см (Својина Центра за естетску стоматологију и имплантологију KODENT, Шабац, власника Мише Костића)

_______________________

Напомене и прилози:

1 — К. Јиречек, „Историја Срба“, књига друга, Београд, 1952, стр. 84,85. 2 — Михаило Сретеновић, „Кроз Мачву“, Београд, 1900, стр. 11. 3 — Приређивање првих трка у Шапцу поводом рођења сина Милоша, „Витез“, Београд, бр. 6/1899. 4 — „Мале новине“, бр. 284/1894. 5 — „Витез“, бр. 1/1890 (седница Управе КЈКМ од 31.12.1889). 6 — „Народни дневник“, бр. 58/1891, према „Витезу“, бр. 4/1890. 7 — „Витез“, бр. 11/1890. 8 — „Народни дневник“, бр. 118/1890. 9 — „Народни дневник“, 113/1890. 10 — „Чланци и грађа за културу Источне Босне“/ књига IV, издање Завичајног музеја у Тузли, 1960. 11 — Архив Србије, Министарство народне привреде. 12 — „Спорт Хипиц“, бр. 86/1927. 13 — „Шабачки гласник", бр. 38/23, 24, 25. 1931. 14 — „Глас Подриња“, бр. 165, 4.12.1945

___________________________________

КОД 21 165

Јевремово доба и његов чувени Конак — инспирација (и) савремених ликовних уметника: МИНА КАРАЏИЋ И ЛУЈЗА КАР У ШАПЦУ, 1850, слика Радована МИРАЗОВИЋА из 2010,

уље на платну, 50x70 см (Својина Центра за естетску стоматологију и имплантологију KODENT, Шабац, власника Мише Костића)

_______________________

Напомене и прилози:

1 — К. Јиречек, „Историја Срба“, књига друга, Београд, 1952, стр. 84,85. 2 — Михаило Сретеновић, „Кроз Мачву“, Београд, 1900, стр. 11. 3 — Приређивање првих трка у Шапцу поводом рођења сина Милоша, „Витез“, Београд, бр. 6/1899. 4 — „Мале новине“, бр. 284/1894. 5 — „Витез“, бр. 1/1890 (седница Управе КЈКМ од 31.12.1889). 6 — „Народни дневник“, бр. 58/1891, према „Витезу“, бр. 4/1890. 7 — „Витез“, бр. 11/1890. 8 — „Народни дневник“, бр. 118/1890. 9 — „Народни дневник“, 113/1890. 10 — „Чланци и грађа за културу Источне Босне“/ књига IV, издање Завичајног музеја у Тузли, 1960. 11 — Архив Србије, Министарство народне привреде. 12 — „Спорт Хипиц“, бр. 86/1927. 13 — „Шабачки гласник", бр. 38/23, 24, 25. 1931. 14 — „Глас Подриња“, бр. 165, 4.12.1945

___________________________________

„HIGH LIGHTS“ ШАБАЧКОГ ХИПОДРОМА. Трка „Меморијал краља Александра“, по рангу и квалитету је српски пандан „Трци краљева“ из Royal Ascot-a у Енглеској. „Tesic racing day“, одржан 2008,

је тркачки дан са највећим наградним фондом, икада исплаћеним на нашим хиподромима. Посебна драж и особеност „Шабачких коњичких свечаности“, које трају два дана, је избор за „Ladies Day“.

Пред многобројном публиком, бира се дама са најлепшим шеширом, хаљином и најбољим изгледом, шармом и стајлингом на хиподрому. На горњој фотографији: Победница једног од избора за „Ladies Day“,

г-ђа Весна Радишић (Јовановић), супруга аутора овог текста. Травњак испред шабачке Градске управе, место где се некада налазио Двор Господара Јеврема, краси

цветни аранжман у традицији „Малог Париза“ и Јевремовог доба (испод).

КОД 21166

Године 2015, у 93. „Српском дербију“, на хиподрому код „Цареве ћуприје“, у импресивном маниру (лако), победник је био шабачки коњ „Елдорадо“ (3 мзд/ Danebury Hill-Ela Mala/ Atolos)

_______________________________________________________________

____________________________

ЖИВИМО У САДАШЊОСТИ, МИСЛИМО НА БУДУЋНОСТ, АЛИ НИКАДА НЕ ЗАБОРАВЉАМО ОНЕ КОЈИ СУ ПОСТОЈАЛИ: Г-дин МИЛОСАВ КУРТОВИЋ, оснивач (заједнио са братом Пантом) Дриносавског кола јахача „Кнез Михаило“ и дугогодишњи главни уредник листа „Витез“ (лево) ___________________________

Године 2015, у 93. „Српском дербију“, на хиподрому код „Цареве ћуприје“, у импресивном маниру (лако), победник је био шабачки коњ „Елдорадо“ (3 мзд/ Danebury Hill-Ela Mala/ Atolos)

_______________________________________________________________

____________________________

ЖИВИМО У САДАШЊОСТИ, МИСЛИМО НА БУДУЋНОСТ, АЛИ НИКАДА НЕ ЗАБОРАВЉАМО ОНЕ КОЈИ СУ ПОСТОЈАЛИ: Г-дин МИЛОСАВ КУРТОВИЋ, оснивач (заједнио са братом Пантом) Дриносавског кола јахача „Кнез Михаило“ и дугогодишњи главни уредник листа „Витез“ (лево) ___________________________

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

792

КОД двадесетједан Код 21 : часопис за културу и уметност / главни уредник Зоран Карајић ; одговорни уредник Небојша Цвејић. - Год. II, бр. 2 (2016)- . - Шабац : Шабачко позориште, 2016- (Шабац : Чивија принт). - 24 cm Тромесечно. ISSN 2466-3212 = Код 21 COBISS.SR-ID 219321868