3

IZ PERA UREDNIKA

Svi smo tu, kao nekada

Stih jedne pesme Bjelog dugmeta koji glasi “Malo si samo promenila glumce, isti je komad, isti zaplet i kraj”, možda je pravi uvod za ovo obraćanje. Ili što bi rekao čuveni Dragan Torbica “Sve je tako, a ustvari nije”. Ukratko, sportskim rečnikom, tim koji pobe-đuje po pravilu se ne menja, osim u slučajevima kada preti da zbog pojedinca ispašta kolektiv. Par izmena uvek dobro dođe. A postoji i ono nepisano odbojkaško pravilo da posle dva uspešno izvedena servisa, treći treba da bude sa još više koncentracije, ne baš da se prebaci, ali da se ne pogreši.

Bilo kako bilo, pred svima vama, ljubiteljima nama omiljenog sporta, je nešto novo, a opet staro. Tema je proteklih mesec i po dana bilo prilično, izdešavale su se neke bitne stvari, određene ličnosti su možda dobile malu prednost u odnosu na druge, ali sigur-no je da nije smanjen broj onih koji se bave odbojkom i koji je vole. Nagrade, pehari, medalje, uspešni smečevi, sjani blokovi, veličasntvene priredbe, neizvesne i kvalitetne utakmice, suze radosnice, novi ugovori sa velikim klubovima... Sve se to izdešavalo i sve to je u velikom broju slučajeva kada je u pitanju srpska odbojka, sastavni deo. Velika većina njih se nalazi “unutra”, o njima ćete čitati.

A tek dolaze veliki odbojkaški događaji, jer odbojkaško leto je po nekom nepisanom pravilu uvek naporno. Što jednom reče neko od igrača “Jedva čekam da odem u klub, da se odmorim malo, a onda jedva čekam da se vratim u reprezentativni dres”. I tako iz godine u godinu. I neka bude samo tako, što duže.

Odbojka napreduje iz dana u dan, to je činjenica koju niko ne može da opovrgne. I svi oni koji je prate, da bi to radili na pravi način, treba da budu „u korak sa vremenom“. Takav je slučaj i sa nama. Zato ćemo se družiti i na portalu www.odbojka-volleyball.com gde bi trebalo da bude i malo više stvari vezanih za odbojku, ali je to sve još uvek u fazi razrade.

Ono što je dobro jeste to da će broj “kombinacija” biti, kao u igri, skoro neograničen. Ali o tome više na “licu mesta”, odnosno pomenutoj “adresi”, vrlo uskoro. Možda ste malo više čekali, ali takve su bile okolnosti. Biće sve ovo još bolje, siguran sam...

Pa izvolite...

S’ poštovanjem

Kada smo odlazili na

Svetsko prvenstvo te 2006. u Japan, ni sami nismo znali čemu da se nadamo, jer možda smo znale koliko drugi vrede, ali nismo imali sliku kolike su naše mogućnosti.

str.58

str.62

str.23

str.32

str.10

str.50

5

Gospodska skupština Strana 7 Posle 24 godine, Aleksandar Boričić mesto predsednika Odbojkaškog saveza Srbije prepustio Nenadu Golijaninu Majska tradicija Strana 8 Turnir gradskih omladinskih selekcija po 51. put održan u Beogradu i predstavio neke nove talente Intervju Nenad Golijanin Strana 10 Novi predsednik OSS u ekskluzivnom intervjuu govori o obavezama, ciljevima i planovima u narednom periodu Maja i Gaja laureati Strana 22 Kapiten ženske selekcije i najtrofejniji trener u Srbiji, dobitnici prestižnog priznanja Zvono zove u Beograd Strana 23 Naš glavni grad od 25. juna do 3. jula domaćin Svetskog prvenstva za 1100 srednjoškolca, gde će Srbiju reprezentovati učenici iz Velikog Gradišta i učenice iz Beograda Ništa bez Srba Strana 32 Veliki broj naših internacionalaca sa svojim klubovima osvajao brojne trofeje širom Evrope i sveta Odbojka u centru grada Strana 34 Sjajna organizacija Kids festivala, gde su dečaci i devojčice iz devet zemalja Balkana igrali odbojku na ulicama glavnog grada Bubamarin let Strana 38 Kako i zašto je Nenad Mihajlović u delikatnom momentu preuzeo najbolji tim Vizure, a “usput” trenitrao i ostale selekcije istog kluba Markos u penziji Strana 44 Legendarni argentinski as se nedavno oprostio od aktivnog igranja na spektakularan način Medalja sunčevog sjaja Strana 50 Kako je naša ženska selekcija sa pretposlednjeg mesta FIVB stigla do odličja na Svetskom prvenstvu 2006. u Japanu Bitno je da se igra Strana 57 Istinskim zaljubljenicima u odbojku nije bitno ni vreme ni mesto, već samo da imaju loptu i mrežu Gospoda Grozdanovići Strana 58 Legendarni treneri govore kako je to bilo u njihovo vreme kada se verovatno lepše, a siguno mirnije živelo i kako su izgledali njihovi sportski dani I odbojkašice i majke Strana 62 Plave dame, JelenaNikolić, Silvija Popović, Jovana Brakočević i Ivana Đerisilo u dvostrukim ulogama Saveti psihologa Strana 64 Nekadašnji reprezentativac i olimpijski šampion, danas mentalni trener, savetuje mlade, ali i starije Fizikalna terapija Strana 65 Dugogodišnji član medicinskog tima naše ženske selekcije, predstavlja načine oporavka od povreda Doktorova škola odbojke Strana 66 Profesor doctor Goran Nešić analizira odbojkaške elemente, u ovom broju konkretno servis Bič volej Strana 68 Još jedna sezona u odbojci na pesku spremna za start, a mnogi će pokušati sa trona da skinu Stefana Bastu i Lazara Kolarića, odnosno Mariju Milošević i Milenu Matić

SADRŽAJ

str.68

str.34

str.44

3. maj Odbojkašice Vizure postale šampionke Srbije, pošto su u pet utakmica bile bolje od Jedinstva iz Stare Pazove.

4. maj Okupila se najbolja muška selekcija, koju ovog leta očekuju obaveze u Svetskoj ligi

5. maj

Predsedkik Evropske odbojkaše konfe-deracije, Aleksandar Boričić boravio u radnoj poseti Federaciji Slovenije

7. maj Održana Izborna skupština OSS gde je Nenad Golijanin izabran za novog predsedsednika, a dosadašnji, Aleksan-dad Boričić, promovisan u počasnog predsednika

8. maj Odbojkaši Crvene zvezde peti put za redom osvojili prvenstvo Srbije, posle majstorice sa Vojvodinom. Mlade odboj-kašice Vizure osvojile titulu u juniorskoj konkurenciji a najbolji u Srbiji postali su i kadeti VGSK.

9. maj Najbolja ženska selekcija počela pripreme za Gran pri i Olimpijske igre

10. maj Tradicionalnom svečanošću u zgradi kompanije Wiener štediše, stavljena tačka na još jednu sezonu u

IZMEĐU DVA BROJA

Superligi, a za najbolje igrače izabrani Ljiljana Ranković i Maksim Buculjević

15. maj Šampioni u konkurenciji juniora postali su odbojkaši Vojvodine, dok je u kate-goriji kadetkinja prvo mesto osvojilo Jedinstvo iz Stare Pazove

17. maj Izvršni odbor Odbojkaškog saveza Srbije, shodno šlanu 11 pravilnika o radu trenera, formirao je komisiju za izdava-nje dozvola, a u njoj se nalaze Vladimir Grbić, prof. dr. Goran Nešić i dr. Bogdan Sretenović

19. maj Na turniru „Memorijal Vagner“, koji je održan u Krakovu, naša muška selekcija je osvojila drugo mešto, pošto je u po pet setova pobedila Poljsku i Belgiju, a izgubila od Bugarske, a Srećko Lisinac i Uroš Kovačević dobili su i pojedinačne nagrade

22. maj Najmlađe odbojkašice Imleka iz Be-ograda osvojile su titulu šampiona u

pionirskoj konkurenciji, dok su u istoj kategoriji kod dečeka trijumfovao Spar-tak iz Ljiga

23. maj Posle kvalifikacionih turnira, poznato je da će u B grupi na Olimpijskim igrama u Bra-zilu igrati Srbija, SAD, Kina, Italija, Holandija i Portoriko, dok će A grupu činiti Brazil, Rusija, Japan, Koreja, Argentina i Kenija

28. maj U Beogradu održana manifestacija Kids Festival koja je okupila mešovite timove dečaka i devojčica rođenih 2003. godine iz devet zemalja Balkana

4. juni Kombinovana ženska selekcija je na tur-niru u Montrou podelila sedmo mesto, pošto je savladala Švajcarsku (3:0), a izgubila od Tajlanda (3:2), Holandije (3:1) i Belgije (3:2)

5. jun Posle kvalifikacinih turnira u muškoj konkurenciji, poznati su svi učesnici olimpijskog turnira u Riju. Shodno tome, određene su i gru-

pe pa će u prvoj biti Brazil, Italija, SAD, Kanada, Francuska i Meksiko,

a u drugoj Poljska, Rusija, Argentina, Iran, Kuba i Egipat.

7

Kad Ševa pusti suzu

Gospodski, kako dolikuje

Mnogo toga su preko svojih leđa „preturili“ Aleksandar Boričić i Slobo-dan Milošević. Od jednog prosečnog Odbojkaškog saveza Jugoslavije, na-pravili su instituciju zvanu Odbojkaš-ki savez Srbije. Ništa im i nikada nije bilo teško, sve su radili sa osmehom, pogotovo Ševa, koji je vrlo često bio zadužen da opusti, nekad i napetu atmosferu.

Ali, osmeh sa njegovog lica je ne-stao tog 7. maja. Šta više... Trebalo je sa Nenadom Golijaninom da uruči Aleksandru Boričiću trofej za sve ono što je uradio za srpski sport, odbojku, državu. Probao je da sakrije suze, ali nije mogao. A onda nije ni hteo. Svom dugogodišnjem „saborcu“, prvo je

stegnuo ruku, a onda ga, onako iz du-bine duše zagrlio i izljubio. Atmosfera je i ovog puta bila napeta, ali ne kao što to ume da bude kada se završa-vaju brojni poslovi. Neki nisu mogli da vereuju da gledaju tako iskrene emocije čoveka uvek spremnog za šalu. Ovog puta, stvar je bila ozbiljna, kao i suze. Dobar deo aplauza koje je stotinjak ljudi u hotelu „M“ uputi-lo Aleksandru Boričiću za ono što je uradio za 24 godine na čelu našeg Odbojkaškog saveza, bio je namenjen i iskrenosti Slobodana Miloševića. Još jednom zajedno, Bora i Ševa, ili Ševa i Bora, tandem za velika dela.

U neka prošla vremena zvali bi ih „ratni drugari“, u ovom današnjem ne

bi pogrešio bilo ko bi ih nazvao radni-cima, inovatorima, nepokolebljivima, stvaraocima, majstorima svog posla. Kroz kakve su golgote i muke prola-zili u početku, ubeđivali ljude da ono što rade i za šta žive ima smisla. Onda, kada su stekli poverenje svih, trebalo je održati nivo. I ne samo održati, već i podići lestvicu sve više. I uspevali su, do samog vrha. Naviikli su jedan na drugoga, provodili često više vreme-na među sobom, nego sa porodicom. Zato je i kanula koja suza. Voda je znak života, mnogi kaažu i nekog novog početka. A od suza nema ništa čistije. Više nisu na istom poslu sa jedne stra-ne, ali su i dalje zajedno u odbojci, sa druge. Na radost svih koji je vole.

DOGAĐAJ IZBORNA SKUPŠTINA ZA NOVOG PREDSEDNIKA OSS

Mesec maj, dan sedmi, godina 2016. Sve ovo biće upamćeno u novijoj eri odbojke u Srbiji kao dan kada je ovaj sport izneo još jdnu pobedu. Niko tog dana nije igrao utakmicu, bar zvanič-nu, ali se desailo nešto što bi jednog dana moglo da posluži kao model (opet začet u odbojci), kako treba da izgleda Izborna skupština nekog „tela“. Ne zbog izbora novog i bure aplauza upućenih starom predsedniku OSS, već zbog načina na koji je sve to proteklo i što bi moglo da stane u samo jednu reč – gospodski.Posle 24 godine, shodno činjenici da je otišao na viši nivo, mesto predsed-nika Evropske odbojkaške konfede-

racije, Aleksandar Boričić napustio je funkciju prvog čoveka najorganizo-vanijeg Saveza, a nasledio ga je Ne-nad Golijanin. Delegati na skupštini, ljubitelji odbojke, funkcioneri, pošto-vaoci gore pomenutih i sporta koji je našoj zemlji toliko dao, svi su učinili da sve protekne svetski. Od dolaska svih, do napuštanja hotela „M“, sve je bilo besprekorno. Da je neko to sve snimao kamerom, mogao bi da unov-či nešto što bi u najkraćem mogao da nazove „Tako se to radi“.Osmesi na sve strane, kao i uvek u odbojkaškoj porodici, pozdravi, ko-mentari. A onda je Aleksandar Bori-čić uzeo reč, „poveo“ Skupštinu kao mnogo puta do sada, sa jedinom tač-kom dnevnog reda. Naravno, najpre su odrađene formalnosti oko izbora radnog tela i izveštaja verifikacione komisije. Jedini predloženi kandidat, Nenad Golijanin. Predlog stavljen na glasanje je kao rezultat imao sve podignute ruke „za“, bez „protiv“ i „uzdržan“. Znači jednoglasno. Apla-uz je samo prekinut na trenutak, kada je došlo do „primopredaje“ odnosno kada je Aleksandar Boričić čestitao Nenadu Golijaninu na izboru za no-vog predsednika OSS. Iskreno, kako to rade pravi sportisti.Aplauz je trajao i trajao. A onda je

novi predsednik uzeo reč i velikim brojem komplimenata prosto „oba-suo“ tada već bivšeg. Toliko iskreno-sti u takvom trenutku, retko gde može da se vidi. Sa toliko respekta, lepih reči, što je najvažnije istinitih, iskrenih želja koje su vezane za dalje rukovo-đenje obojice. Jednog na čelu evrop-ske odbojke, drugog na čelu organi-zacije koja bi trebalo da bude (tačnije ostane) perjanica i izuzetna podrška funkcionicanju CEV. Poželeo je Go-lijanin da Boričić jednog dana dođe i do samog vrha, da postane prvi čovek

Svetske odbojkaške federacije, jer kako je rekao „poseduje znanje i ima kapacitet za tako nešto“. Usledili su poljupci, mnogo, iskrenih, prijatelj-skih, jednom za stupanje na funkciju, drugom za rukovođenje istom i „po-stavljanje“ u sam svetski vrh.Kada se sve malo primirilo, odboj-kaška porodica je nastavila da se druži. Za stolom. Najviše se pričalo naravno, o odbojci, Usput, malo se jelo, malo se pilo, što bi rekla pesma. I treba da se zalije. Za neke nove zajed-ničke uspehe.

Boričić počasni predsednikZa sve ono što je napravio za skoro dve i po decenije na čelu Odboj-kaškog saveza Srbije, Aleksandar Boričić je dobio jedinstven trofej. I to nije bilo sve. Na predlog Nenada Golijanina, a koji je Izvršni odbor jednoglasno usvojio, Aleksandar Boričić je izabran za počasnog pred-sednika OSS.Savezom je rukovodio od 1992. Država je menjala ime, ali ne i pred-sednika, pa je tako do 2003. Boričić bio predsednik OS Jugoslavije, potom do 2006. OS Srbije i Crne Gore, a kasnije i samo OS Srbije.

Vanja GrBić prVi potpredsednik Proslavljeni reprezentativac i je-dan od najboljih odbojkaša sveta Vladimir Grbić, postavljen je za prvog potpredesdnika Odbojkaš-kog saveza Srbije. Pored njega i predsednika OSS Nenada Golija-nina, u predsedništvu se nalaze još potpredsednici Aleksandar Vlaho-vić i Goran Pitić, kao i predsednik OSV i Petar Bogunović.

MLADOST MAJSKI TURNIR GRADSKIH OMLADINSKIH SELEKCIJA PO 51. PUT OKUPIO U BEOGRADU TALENTOVANE MLADE IGRAČE I IGRAČICE

Odavno, tačnije više od pola veka, najtačnije 51. godinu, prvomajski praznici ne mogu da

se zamisle bez turnira gradskih omladinskih selekcija u Beogra-du. Tardicija jeste reč koja bi mo-gla da opiše ovako nešto, ali i ona vremenom postaje nedovoljna da objasni sve ono što se dešava u nekoliko dana na terenima i van njega. Popularan je kao „Majski turnir“ i tako ga znaju svi oni koji su bar jednom na njemu učestvo-vali. I nema reprezentaivca sa na-ših prostora da u prvim danima obiljnog bavljenja odbojkom nije nosio dres svog grada na ovom prestižnom takmičenju. Možda zvuči neverovatno, ali je i te kako istinito.

Oni najbolji se beleže, a pobed-nici su svi oni koji stignu u Beo-grad. Tako je bilo i za ovaj „praznik rada“, gde je po 15 odabranih selekcija predstavljalo svoje gra-dove. Privilegiju da ima po dve selekcije, kao i obično, imao je domaćin. Ovaj događaj se „po-klopio“ i sa uskršnjim praznicima, tako da je sve imalo dodatnu konotaciju. Kako bi još jednom „Majski turnir“ imao međunarod-

ni karakter, pobrinule su se ekipe iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije i Italije.

Domaćini su još jednom odra-dili sve kako treba, odnosno, na-stavljaju svake godine gde stanu prethodne, s tim što podignu lestvicu bar za jedan stepenik. Od prijema, smeštaja, takmiče-nja, propratnih sadržaja, ishrane, pa do podele medalja i ispraćaja gostiju, sve je teklo besprekorno i bez ijedne zamerke. Za to su zaslužni svi, a na to obavezuje i ime Ljubomira Aćimovića – Šilje koji više nije fizički prisutan, ali se njegovo ime, kao začetnika ove jedinestvene manifestacije često

nalazilo na usnama mnogih.Što se samog takmičenja tiče,

nekako se i pre prvog sudijskog zvižduka znaju favoriti. Naravno, oni ne moraju uvek to i da budu, tako da je na ostalima da pokuša-ju da im poremete planove. Ovog puta su titule najboljih branile

odbojkašice Zagreba i mladi od-bojkaši Novog Sada. Nekako su sve oči bile uprte u njih, kao i dve domaće selekcije, od kojih ženska nije igrala u nanjačem sastavu jer je plej – of u Srbiji i dalje bio u za-vršnoj fazi, a neke od njih su bile nosioci igre u svojim klubovima.

Tradicija kojoj nema kraja

NAJBOLJI POJEDINCIKao i svake godine, proglašeni su i najuspešniji pojedinci „Majskog turnira“. Za najbolje igrače proglašeni su Ljubica Milojević i Petar Perić, članovi pobedničkih selekcija. Najbolji tehničari su iz redova beogradskih timova, a to su Anđela Ve-selinović i Miloš Popović. Najbolji libero u muškoj konkurenciji je Filip Trifunović (Obrenovac), a u ženskoj Frančeska Galupi (Ankona), dok su trofeji pripali i pobedničkim trenerima Ne-manji Zekiću (Beograd), odnosno Siniši Gavrančiću (Novi Sad

9

MLADOST MAJSKI TURNIR GRADSKIH OMLADINSKIH SELEKCIJA PO 51. PUT OKUPIO U BEOGRADU TALENTOVANE MLADE IGRAČE I IGRAČICE

Kako su se mečevi odvijali, ipak je sve išlo ka tome da se u fina-lu sretnu prošlogodišnji rivali. I stvarno su Beograđanke i Zagrep-čanke u svojoj konkurenciji bile prilično ubedljive, a do finala su stigle bez poraza, tako što su u polufinalu savladale Ankonu, od-

nosno Sremsku Mitrovicu. Pred punim tribinama dvorane Sport EKO, koja je već godinama „druga kuća“ mladih odbojkaša i odboj-kašica, domaće devojke su slavile u četiri seta. Bio je to revanš go-šćama iz Hrvatske za prošlu godi-nu, kada su one u Zagreb odnele veliki pehar. U „malom finalu“ sjaj-ne devojke iz Sremske Mitrovice su savladale Ankonu i tako se naš-le na pobedničkom postolju.

A onda su na red došli momci. Rivalitet Beograda i Novog Sada traje već godinama. Nisu se malo puta sastajali u vreme SFRJ, a u poslednje vreme im retko ko po-kvari finalni okršaj. I skoro redob-no su to neizvesni mečevi, puni preokreta i lepoh poteza, gde vođstvo jednog tima ne znači i da je blizu trijumfa. Upravo to se desilo i sada pošto su prethod-nog dana u polufinalu Novosa-đani u polufinalu bili uspešniji od Velikog Gradišta, a Beograđani

od Obrenovca. Bilo je to finale u pravom smislu reči, najlepše je ipak ostavljeno za kraj. Dva puta su momci iz Novog Sada imali prednost u setovima, isto toliko puta su Beograđani stizali. Taj – brek je morao da reši pitanje pobednika turnira, a podeljene su bile simpatije i na tribinama. Posle još jednog velikog preo-kreta, Novosađani su odbranili titulu. Jeste fraza, ali da je to poš-lo za rukom Beograđanima, koji su imali takođe svoje šanse, ne bi bilo nezasluženo. Treba reći da su Obrenovčani savladali Gradi-štance u borbi za treće mesto.

A onda završni momenti. Ne samo dodela medalja, pehara, proglašenja najboljih i milioni konfeta, već slikanje, razmena te-lefona, mnogo poljubaca, osme-ha, ali i suza, kao zaštitni znak jednog ovakvog događaja. Jer stvarno, imaju pravo oni koji kažu da „ko nije igrao na Majskom tir-niru, ne zna šta je prava odbojka“.

PREDAVANJE

Pored onih „obaveznih“ aktivnosti, odnosno odigravanja utakmica, bilo je i mnogo propratnih, a jedna od njih bilo je i predavanje za trenere.Njega je održao Nikola Majstorović, asistent na predmetu Odbojka na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu. Njegova tema „Moderna istraživanja i implikacije na trening u odbojci“ prisutni su ocenili kao izuzetno i nagdarili ga velikim apla-uzom.

PLASMAN

Omladinci: Novi Sad, Beo-grad A, Obrenovac, Veliko Gradište, Podgorica, Novo Mesto, Ljubljana, Zagreb, Kraljevo, Ljig, Požarevac, Beograd B, Valjevo, Mari-bor, Kamnik, Bar.Omladinke: Beograd A, Zagreb, Sremska Mitrovica, Ankona, Budva, Domžale, Novi Sad, Grosuplje, Valje-vo, Ljubljana, Šabac, Sara-jevo, Beograd B, Aranđelo-vac, Lajkovac, Smederevo

Tradicija kojoj nema kraja

Imamo kao Savez jedini dva realna sponzora koji nisu iz okruženja. To su, kao prvi, Vip mobil, kome smo do neba zahvalni na saradnji koja traje nekoliko godina i komplimenti njima, jer su našli u nama dobrog partnera, a i oni jednato tako lepo pričaju o nama. Drugi je Viner štediše osiguranje koji pomaže klubovima, da olakša deo budžeta Superligaša. Ne znam da li ima sličnih primera da su veli-ke kompanije našle interesa. Znači nemamo tržište, nemamo jake firme, pa je sport, posebno klupski, u dramatičnoj krizi

11

Nenad GolijaninNOVI PREDSEDNIK ODBOJKAŠKOG SAVEZA SRBIJE O OBAVEZAMA, CILJEVIMA, PLANOVIMA I NADANJIMA VEZANIM ZA TROFEJNI SPORT U NAREDNOM PERIODU

Znamo kako i {ta

radimoNekako je još u oktobru prošle godine,

kada je Aleksandar Boričić postao predsednik Evropske odbojkaške konfederacije, i kada je postalo jasno da neće moći više da obavlja istu funkciju u srpskoj odbojci, ime Nenada Golija-nina figuriralo kao ime jedinog kandidata koji bi mogao da nastavi godinama unazad utaban put uspeha najtrofejnijeg sporta kod nas. Ne smo po „difoltu“, jer je imao zvanje prvog pot-predsednika već duže vreme i kao takav bio u neku ruku logično rešenje, već i zbog činjenice da je u Odbojkaškom savezu Srbije već toliko godina, da možda uz višegodišnje čelnike OSS,

Imamo kao Savez jedini dva realna sponzora koji nisu iz okruženja. To su, kao prvi, Vip mobil, kome smo do neba zahvalni na saradnji koja traje nekoliko godina i komplimenti njima, jer su našli u nama dobrog partnera, a i oni jednato tako lepo pričaju o nama. Drugi je Viner štediše osiguranje koji pomaže klubovima, da olakša deo budžeta Superligaša. Ne znam da li ima sličnih primera da su veli-ke kompanije našle interesa. Znači nemamo tržište, nemamo jake firme, pa je sport, posebno klupski, u dramatičnoj krizi

najbolje poznaje sve probleme i kako ih rešiti na način koji kasnije dovodi do uspeha i me-dalja, a njih je u prethodnom periodu bilo baš dosta.

Trebalo je da prođe neko vreme, da se završe određene procedure, zakažu najpre izbori na lokalnom nivou, izaberu delegati... A onda, na Izbornoj skupštini OSS, dileme nije bilo. Jedi-ni predloženi kandidat bio je upravo Nenad Golijanin, što govori da su svi „predlagači“ bili mišnjenja da je upravo on „taj“. I javnim glasa-njem, jednoglasnom odlukom postao je novi predsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Nema

U Odbojkaškom savezu sam od 1992. da kažem od početka „modernog doba“, sa Aleksandrom Boričićem, Slobodanom Mi-loševićem sam činio jednu trojku, gde su njih dvojica bili profesionalci u svom poslu, a ja sam bio njihov partner koji je zajedno kreirao i podržavao sve što se radilo

sumnje, pravi čovek na pravom mestu, na izuzetno odgovornoj funkciji. Velika čast, ali i ogromna obaveza kako mnogi vole da kažu u ovakvim prilikama, ali tako je i ni-kako drugačije.

- Čast je velika, i sigurno mi prija da sam na čelu ovakve organizaci-je, ali sam sigurno svestan da sam preuzeo ogroman teret. Jer odboj-ka je na takvom nivou u svojoj us-pešnosti, organizaciji i rezultatima da je to prosto nezamislivo za jed-nu zemlju kao što je naša. Biće jako teško da se taj nivo održi. Kako se razvijao Savez, tako su se razvijale i talentovane generacije, a nama kao svim sportistima ostaje nada da ćemo i dalje ostvarivati dobre rezultate. Koliko ćemo uspeti u tome videćemo. Imamo dobre re-prezentacije, dobro se radi, imamo dobre trenere, strukturu, energiju i nema razloga da iz svega toga ne izađe i dobra odbojkaška priča. Postoji i dosta ideja kojim putem i kako stići do cilja.

Šta je to što ste, ako se tako može nazvati, nasledeili na mestu pred-sednika Odbojkaškog saveza Srbi-je?

- Ako je neko dobro organizovan, onda je to Odbojkaški savez Srbi-je. To je kao kada se dođe u jednu organizovanu firmu ili preduzeće. Ima svoje poluge funkcionisanja koje se pokreću sa jedne tačke i sada su te poluge u mojim ruka-ma. Postoji nekoliko stvari koje čovek, kada se nađe na rukovode-ćem mestu, mora da prepozna. To je prvo ljudski kadar, pa trenerski, zatim igrački, i dalje, a onda treba izdefinisati sve prave ljude u smeru ko je koliko kvalitetan i da napravi organizaciju da sistem bude čvrst i stabilan. Mislim da ima-mo sjajne profesionalce koji su u našim struk-turama organizacije, trenera pune elana koji su spremni da u skromnim uslovima finansijske nadoknade koju primaju ili uopšte ne primaju, rade svoj delikatan posao. Imamo izvanredan potencijal sadašnjih genaracija i kod devojaka i kod momaka, koji zauzimaju sam vrh svet-ske odbojke. Znači imamo sve. Sad je pitanje samo da li će reztultati doći u sportu, jer ako ta

poluga ne bude funkcionisala kao što je to bilo do sada, verovatno će doći do manjih ili većih problema, ali mislim da nas i tako nešto neće uzdrmati. Mi imamo zacrtan put, znamo kako i šta radimo, a u sportu ne postoji mogućnost da se naruči rezultat. I bogatiji i organizovaniji to ne mogu, pa ni mi. Jedino se nadam da neki sport ne krene onim putem da bogati igraju sa bogatima, a siromašni sa siromašnima, nego da rezultat bude jedino merilo. Svedoci smo da naši timovi ne mogu da izađu na evropsku

scenu zbog visokih kotizacija i samim tim nisu u mogućnosti da budu ozbiljna konku-rencija. Iz istih razloga biće teško organizo-vati velika takmičenja. Domaćini moraju da izdvoje ogromn sred-stva kako bi bili u pri-vilegiji ili mogućnosti

da organizuju nadmetanja tog nivoa. To će da bude poenta delovanja, i nadam se da će to ići u dobrom pravcu.

Da li se sećate prvog dana na novoj funkciji i šta su bili prvi koraci koje ste uveli? Da li se ne-što promenilo dan pre i dan posle imenovanja za prvog čoveka OSS?

- Počastvovan sam, sigurno, ali sam dobio snagu, odgovornost, ali i slast. Jer – vlast je slast, da se ne lažemo. Svi smo mi samoljubivi i mnogo lepo mislimo o sebi. Nisam ni ja ope-risan od toga. I ja sam osetio vlast, imam moć, a to mi daje snagu da kreiram neke stvari koje su čučale u meni i nisam mogao do sada da iskažem. Ako dobro radim, biće bolje, znam da dosta zavisi od mene. Spreman sam za to, radovao se tom danu i odmah sam rekao šta i kako mislim da radim. Neki ljudi su u kancelariji saveza po 25 godina sedeli na jednom mestu, a ja sam ih ispremeštao. Ne zato što želim ne-što da dokazujem, nego tako funkcionišem. Želim svoju kancelariju, sekretaricu, najbrže

13

Tražićemo dobre sportske radnike volontere, ljude koji vole odbojku, to su oni-ljudi koji su stalno uz klub, rade neke sitne, ali vrlo važne stvari

NEMA BESPLATNIH KARATAŽeli Nenad Golijanin da stvori kult odbojakške publike na našim prostorima. Zato će po svoj prilici biti uvedena neka „pravila“, a jedno od njih biće da – nema besplatnih karata.- Ideja mi je da na utakmicama reprezentacije budu oni koji vole odbojku, istinski zaljubljenici, koji poznaju i cene kako ovaj sport, tako i momke i devojke koji se njime bave. To znači da će svi plaćati ulaznice, pa makar to značilo i smanjen broj gledalaca na tribinama. Želimo da imamo stvarnu publiku, a ne da teramo nekog da dolazi. Zašto da ne da svi nose majice u istoj boji, boji našeg tima, za koji dolaze da navijaju. Da i to kupe, kao recimo Poljaci, tome treba težiti. Nismo mi kao Brazilci, ko iza sebe ima banku, ona odvoji neki novac i kupi i obuče desetak hiljada gledalaca, a ima bespatnu reklamu.

saradnike, hoću sa njima da radim. Praksa je bila, Aleksandar Boričić je to radio u drugom vremenu, na drugi način, ja radim u ovom vre-menu na svoj način. Ne može uvek isto, mora da se menja, da se uči. Polazim od sebe, jer ne znam mnogo oko modernih tehnologi-ja, nisam veliki znalac engleskog jezika, ali ću

morati sve to da učim, da s obrazujem. To za-htevam i od drugih. Tražio sam od svih za-poslenifh da mi napišu svoj „si vi“, da znam šta su i ko su. Poznajem ih godinama, ali ne znam šta rade i kako funkcio-niše sistem. Stavio sam do znanja svima da ću ja da rukovodim i da donosim odluke. Ako donosiš pogrešne od-luke, moraš da propad-neš, to će sve brzo da

se vidi. Nemam problem ni da me kritikuju, da salušam, da me savetuju. To je sve normalno. U ovim godinama, posle više od četiri decenije vođenja, i kao društveni direktor i kao vlasnik velike firme, naučio sam da rukovodim. Bar tako mislim. Sve se pokaže na ličnom primeru.

Koliko je teško na jednoj ovako delikatnoj

funkciji naslediti čoveka kakav je bio Aleksandar Boričić koji je, zna se, uz Vašu i pomoć Slobodana Miloševića, i ostalih, od skromnog Saveza napravio instituciju.

- U neku ruku odgovor se sam nameće, a to je shodno onom što je Aleksandar Boričić uradio. Prvo je izgradio sebe u jednog velikog sportskog radnika koji je prevazi-šao naše granice. Tako radeći, on se jako puno i edukovao. Jedan je od onih ljudi koji koje znam, koji je toli-ko puno uradio na svojoj edukaciji i građenju svog imidža. Radeći na sebi, paralelno je radio i posao za koji je bio zadužen i to je bilo vrlo uspešno. Zato je Odbojkaški savez Srbije i dogurao tu gde je sada i gde je godinama. Nije slučano Aleksan-dar Boričić pobedio na izborima do tada aktuelnog predsednika CEV, a dolazi iz zemlje kao što je naša. On je ipak iz „bloka“ odakle je jako teško ući u te čvrste administra-tivne strukture orgnizacije, gde su bogate zemlje. Možda oni nemaju rezultate, ali svojom organizova-nošću, edukacijom, poznavanjem jezika, vrlo često se samo „rotiraju“. E, Aleksandar Boričić je to uspeo da „razbije“, kao dokazani sportski

radnik koji će doneti nešto novo. Odbojka će u istoriji da se pamti pre i posle Aleksandra Bori-čića i nije da mu laskam, ali je činjanica da on zaslužuje punim kapacitetom znanja da bude počasni predsednik na koga ćemo uvek da se oslonimo za savet, ali i da pratimo šta on radi, jer očekujemo da se naš odnos i dalje nastavi za dobrobit ne samo naše, nego evropske od-bojke. Njemu su potrebni jaki savezi koji imaju inicijativu, a niz naših projekata je već dosta primenjivano u svetu.

Koliko se vaš odnos promenio, da li se i dalje čujete i savetujete na istom „nivou“ kao i ranije ili je to sada češće zbog velikog broja obaveza i jednog i drugog?

- Nismo mi bili samo po strukturi „stariji i

Radim timski, određujem pravce, a imenujem izvršioce i očekujem da oni sprovedu naše odluke do kraja

kUHinja BeZ ŠeFaPostoji li nešto što će, posle imenovanja za predsednika Odbojkaškog saveza Srbije, nedopstajati Nenadu Golijaninu?- Kuvanje. Poslednjih godina sam se „aktivno“ bavio kulinarstvom i uži-vao u tome. Jednostavno, bio sam onaj koji ustaje rano, ode na pijacu, kupi sve najbolje što je potrebno da bi se spremilo neko jelo, kupim ženi ceveće, a onda, polako, natenane pripremim joj ručak. Sada isto ustajem rano, ali imam toliko posla da o kulinarstvu ne stižem ni da razmišljam. I njoj to smeta. Nadam se da ću se vremenom organizova-ti da mogu ponovo da se posvetim kuvanju – ističe uz osmeh.Sa druge strane, nova funkcija neće onemogućiti Nenada Golijanina da zaboravi na neke stvari koje funkcionišu godinama.- Neću menjati ništa što se navika tiče. Normalan sam čovek, volim da pijem, da jedem, igram karte, viđam se sa prijateljima. To ću raditi i dalje, to je moj život.

Vrata svim bivšim asovima su širom otvo-rena, ukoliko mogu da pomognu, uvek su dobrodošli

mlađi“, mi smo generacijski i kućni prijatelji od malih nogu, druže nams se, čak i naša deca. To je fanijilarna priča. Možda će zvučati čudno, ali naša najlepša priča je ta što je on iz Crvene zvezde, ja iz Partizana i mislim da će taj šablon mnogi početi da koriste. Mi u Savezu ćemo se posebno sada baviti upravo tom pričom, jer ja sam zagovornik da našem sportu može da bude dobro samo kada je dobro Partiza-nu i Zvezdi. Ne bih da se neko naljuti i ostane uvređen, ali to su dva Sportska društva koja nose 80 odsto našeg sporta i imaju 90 odsto zajedničkog interesa. Razlikujemo se, ljuti smo protivnici na terenu, navijamo za svoj tim, ali i stisnemo ruku onom ko je pobedio. Tako smo radili od prvog dana, organizovali razna takmi-čenja i sve što je bilo afirmativno za odbojku.

I ne vidim drugi način. Čujemo se nas dvojica često, vidimo se, popijemo piće. Ali na žalost Aleksandar Boričić ima sve više posla i sve ma-nje je u našoj zemlji. Ipak, prati on šta mi radi-mo i sigurno će nam njegovi saveti uvek biti od koristi. Posebno meni.

Godine u sportu govore koliko jedan čovek uspešno radi taj posao. Koliko dugo ste sport-ski radnik, kako je to kod Vas počelo?

- Funkcioner sam posao onog momenta kada sam prestao da igram odbojku, a to je bilo davne 1981. godine. Tada sam postao akti-van član odbojkaškog kluba Partizan, jer sam imao mogućnost da kao direktor jedne ogro-

mne firme materijalno pomažem. Kako Od-bojkaškom klubu, tako i marketingu sport-skog društva. Onda je to bila neka vrsta mog pasivnog učešća u or-ganizaciji jednog klu-ba. Međutim, ono što je prelomilo u mom životu jeste da je iste godine u razmaku od tri meseca iz Odbojkaš-kog kluba otišli Đorđe Stanišić i Ljuba Babić, dve sportske legen-de koje su meni bile u

mnogim stvarima uzori i veliko im hvala za sve ono što sam i tada i kasnije naučio od njih. To su, ako tako mogu da kažem, opredeljenja ko-jim putevima čovek treba da ide u životu. Tako sam skoro nepripremljen uleteo da vodim Par-tizan. Od 1986. počinje moja zvanična funkcija i do 7. maja sam bio u funkciji predsednika Par-tizana. U Odbojkaškom savezu sam od 1992. da kažem od početka „modernog doba“, sa Alek-sandrom Boričićem, Slobodanom Miloševićem

sam činio jednu trojku, gde su njih dvojica bili profesionalci u svom poslu, a ja sam bio njihov partner koji je zajedno kreirao i podržavao sve što se radilo. To je po meni bio jedan uspešan posao koji smo čuvali sa svih strana da se ne „pokvari“, a koliko sam u tome uspeo, vidi se da je na čelu organizacije došlo do „čiste“ prome-ne, kao nešto prirodno što se evolucijom naše odbojke i desilo. Odlazak Aleksandra Boričića na više mesto, predsdnika Evropske odbojkaš-ke konfedracije, prouzrokovalo je to „prirodno“ pomeranje. Nisam insistirao da to budem ja, a imao sam podršku kompletne organizacije, tako da će mi posao biti lakši jer ću nastaviti putem koji je prepoznat i utaban.

Ideje postoje, a kada su one u pitanju, Nenad Golijanin ne želi ništa da radi brzo.

- Želim najpre da se posavetujem sa našom

15

naVijaM Za odBojkUNedavno je promovisan projekat „Navijam za odbojku“. Šta o njemu može da se kaže i da li će biti još nekih?- O projektima se obično ne govori, već se na njima radi. Tako je i akcija „Navijam za odbojku“ zaživela i na njoj se puno radi i ja ću dosta vremena tome da posvetim. Značajno je da kao jedno ozbiljna društvena zajednica, kao odbojka, pokret, da napra-vimo iskorak prema vrednostima koje su zamrle, neke najveće vrednosti koje čovek nosi. Te vrednosti se najbolje ispoljavaju kroz sport i sportska događanja. Želimo da edukujemo i naše sportiste, navijače, da ih obavežemo da budu pravi, da nas prate i pomognu. To je obostrana sprega, da dođemo zajedno na utakmicu, da se radujemo i uradimo sve što možemo, pa ko izgubi, da ima dovoljno snage da se čestita rivalu. To je moj moto uopšte u radu u sportu sve vreme i sa ove funkcije želim to da izguram, jer su mi mogućnosti veće i kao autoritet i kao organizacija

marketing službom, da kroz matematiku troš-kova vidimo da li neke stvari možemo da ura-dimo ili ne. Sve što se radi, mora da se imaju pare. Ne mogu da se prave promotivne akcije, a da to ne košta ništa.

Ono što predstavlja ponos sa jedne strane, a to su uspesi svih naših nacionalnih selekcija u obe konkurencije, to je na neki način i pro-blem, jer treba sve to organizovati i obezbediti sredstva za njihov nesmetani rad. Kako ćete se

sa tim izboriti?- Naš budžet je relativno mali, a osam selekci-

ja je skoro stalno u pogonu, plus bič volej koji želimo da afirmišemo iz sve snage i njihove re-zultate približimo onima koje imaju seniorske selekcije. Kad se to sve sabere, to je toliko veliki novac, a mi smo ostvljeni na finansiranje Mi-nistarstva omladine i sporta, koje nas prati na pravi način, ali su naši programi bogati i masov-ni, jer izlaze iz zacrtanih okvira, pa moramo da tražimo dodatne načine finansiranja. Potrebna su sredstva i za funkcionisanje Saveza, kao i sve pomenute programe. To je moj najveći zada-

tak, da materijalna osnovica bude zaokružena. Možemo da pričamo o svemu, ali džabe sve ukoliko ne može da se „zaokruži“ priča sa nov-cem. Meni je ambicija da naše reprezentacije budu najlepše, u najboljoj opremi, da iza sebe imamo jednog velikog i ozbiljnog proizvođa-ča sportske opreme, jer to predstavlja partner-stvo u radu i razvoju. Takođe želim da se pri-ključe velike društveno odgovorne firme, ali ne samo da budu sponzori, već i da podrže ideje

koje imamo, da budu neka vrsta pokreta zajedno sa nama, da nađu i svoj interes u svemu tome. Treba vratiti publiku, ojačati klubove... Ima posla koliko nam duša hoće, za projekte, ali oni moraju da se osmisle do kraja, kako bi se prezentovao u pra-vom smislu i tek onda da se ode negde, da se proba da se to da naplati i nađu ljudi koji

svojim kapitalom hoće da podrže to. To je put ko-jim ja želim da idem i mislim da je to jedino normalno. Para u principu uvek ima, ali one su negde „u vazdu-hu“. Mi nemamo projekte ni u privredi, jer ljudi nisu kreativni.

U suprotnom bi se našlo novca. Ali na žalost, kod nas neme pravih sponzora, osim nekih javnih predu-zeća i to ne da su spoznori jer im je opredeljenje, već su „produžena ruka“ države koja finansira po ne-kom diskrecionom pravu određeni sport ili klub. Ovo ostalo moramo sami da se izborimo. Imamo kao Sa-vez jedini dva realna sponzora koji nisu iz okruženja. To su, kao prvi, Vip mobil, kome smo do neba zahvalni na saradnji koja traje nekoliko godi-na i komplimenti njima, jer su naš-li u nama dobrog partnera, a i oni jednato tako lepo pričaju o nama. Drugi je Viner štediše osiguranje koji pomaže klubovima, da olakša deo budžeta Superligaša. Ne znam da li ima sličnih primera da su velike kompanije našle interesa. Znači ne-

mamo tržište, nemamo jake firme, pa je sport, posebno klupski, u dramatičnoj krizi.

Skupština će se održati 25. juna. Šta će biti na njoj?

- To je vreme kada se igra Svetska liga. Or-ganizovaćemo jedan panel forum, gde ćemo se svi okupiti i govoriti o mnogim segmenti-ma. Klubovi sa sudijama, trenerima, marketin-gom... Da se čujemo, da se prepoznajemo, jer su interesi različiti. Tražićemo dobre sportske radnike volontere, ljude koji vole odbojku, a ne samo profesionalce. Takvih, volontera, je sada najmanje, a u moje vreme ih je bilo najviše. To su oni ljudi koji su stalno uz klub, rade neke sitne, ali vrlo važne stvari. To nam nedostaje. Postoje klubovi gde jedan ili dvojica imaju pla-te, a para nema, pa shodno tome, ne mogu da organizuju nešto drugo. Koji je klub imao jednog zaposlenog i deset volontera, to je bio dobar klub. Dovoljno je i jedan u početku, pa se vidi napredak u odnosu na druge. Još ako lokalna samouprava ima razumevanje i daje malu podršku, taj klub je odmah u eliti. Mogu tačno da se lociraju sredine gde lokalna sa-mouprava ima dobar odnos prema odbojci. Generalno, ima posla, ima šta da se radi. Ima-

mo dobro Predsedništvo, ljude koji su znalci, od autoriteta. Moramo da

stvorimo i odvojimo dosta svojih para za izgradnju sportskog

centra. Krenuli smo sa ten-derima, prve pare od dr-

žave su stigle, premijer je realizovao sve ono što je dogovoreno sa Aleksandrom Bo-ričićem. Očekujemo u juni drugu tranšu sredstava, da krene ka

lokalnoj samoupravi u Vrnjačkoj banji, jer se

tamo gradi to odbojkaš-ko zdanje. To mora da se

prati i da se time svi bavimo. Ako u početku postavim stvari

SA VETERANIMA SAMO POSLE TRENINGA

Dugo godina je Nenad Golijanin bio reprezentativac u kategoriji ve-terana. Često ga ni mnogi poslovi nisu odvajali od redovnih treninga, dva puta nedeljno, gde je sa svojim vršnjacima ostajao u formi za turnire na kojima su uspešno predstavljali našu zemlju.- Na žalost, kao igrač vrlo teško da ću moći da im se pridružim. Možda imam volje, ali vremena ne, tako da... Da bi neko bio u kon-kurenciji, mora redovno da se trenira, to znaju svi koji prate veterane. Shodno sadašnjim obavezama, najverovatnije da ćemo se družiti samo posle treninga – uz osmeh kaže Golijanin.Kada su veterani u pitanju Nenad Golijanin ima ideju da opet „vrati“ veliki, internacionalni turnir koji se igrao svakog septembra.- Opet je u pitanju finansisjki momenat. Očekujem da veterani malo pokrenu neke akcije, odakle će se skupiti neki novac. Ne možemo da očekujemo da mladi finansiraju starije, već obrnuto.

Imamo dobre reprezentacije, dobro se radi, imamo dobre trenere, strukturu, energiju i nema razloga da iz svega toga ne izađe i dobra odbojkaška priča

kako treba, to će nam kasnije biti lakše da pri-vučemo neke sportske ekipe iz inostranstva, jer ćemo morati da funkcionišemo na taj na-čin. Neće OSS moći da izdržava toliki objekat ukoliko ne bude popunjen i nema neki izvor samofinansiranja. Hoću prvo da se oslononim na izabrane ljude, da sa njima pravim plan i program, da svako dobije konkretan zadatak i da podnosi izveštaje. I to ne da nije urađeno, nego da jeste.

Da li ste sebi postavili cilj za prvu godinu, šta je primarno za bližu budućnost ili ima dosta ciljeva koje ćete obuhvatiti?

- U životu postoje kratkoročni i dugoročni planovi, onda tekuće poslovanje, svakodnev-ni posao, nešto što ima etape u razvoju. Sve to treba istovremeno pratiti. Mi imamo ljude u administrativnom delu koji su „žila kucavica“

i oni moraju svakodnevno da izvršavaju ope-rativne delove posla. To je veliki organizacioni posao, putovanja ekipa, smeštaj, transporti, oprema... Ti ljudi skoro da su danonoćno ak-tivni. Ima onda ljudi koji rade na propagandi i marketingu. I to spada u svakodnevne obave-ze. Onda poslovi neke treće kategorije... Mora da se usavršava svaki segment posla, a krajnji cilj i ono što nas prepoznaje u javnosti, jesu rezultati koje sportisti naprave. Mi moramo da

se trudimo da budemo što bolji kako bi upravo njima stvorili ambijent da ostvare rezultate. To su sve neki normalni poslovi koje radimo sa krajnjim ciljem da bude što bolje. A normalno da mi je sportska želja da pobedimo. To je u prirodi čoveka. Nada-mo se mnogo od de-vojaka na Olimpijskim igrama u Riju. Realna je prognoza da možemo da osvojimo medalju i ukoliko bi to desilo, to bi bila kruna njihovih

karijera, a za naš Savez bi značilo velike olak-šice kasnije. Mogli bi možda da pravimo ve-like korake. Muškarci su zreliji za jednu godinu, a bili su nekad kadet-ski svetski prvaci, bili su i kao juniori u vrhu. Pitanje ja kada će da sazreti i početi opet da ostvaruju zapažene re-zultate.

Nedavno je Vesna Čitaković promovisana u tim menadžera žen-

ske juniorske reprezentacije. Da li to znači da će u buduće sve više bivših velikih asova naše odbojke dobijati neke funkcije ili im buti tako nešto bar ponuđeno?

- Svako ko ima volju kao Vesna Čitaković, do-brodošao je. Saznao sam kroz priču da je ona izrazila želju da pomogne na taj način. Zvao sam je odmah, ona je brzo došla, skoro da ka-žem dotrčala. Bilo mi je puno srce. Da imamo više takvih, celu našu priču bi gurali i te kako lakše. Ona je legenda našeg sporta, jedna od veličina koje retko ko ima, a spremna je da znanje, imidž i harizmu podeli sa svima kome treba. Razgovarali smo dugo, bilo je čak i dirlji-vo za oboje. Ima naših bivših velikih igrača koji hoće da rade u odbojci, samo oni traže neku svoju egzistencijalnu priču na drugoj strani. Kada se tu budu stabilizovali, ovde će naći vre-mena. U odbojci nema baš puno prostora gde će svi živeti od toga. A svi očekuju. Ne znam da li osim mene ima neko ko radi u odbojci, a da od toga ne živi. To je upravo ona priča od malo pre, kada jedan kolektiv ima oko sebe prave volontere, mnogo bolje će funkcionisati. Vrata

svim bivšim asovima su širom otvorena ukoliko mogu da pomognu, uvek su dobro došl i . Imal i smo prliku i da na ne-davnom pionirskom

17

Imamo zacrtan put, a u sportu ne postoji mogućnost da se rezultat naruči

partiZan U siGUrniM rUkaMaKada je postao predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, Nenad Gilojanin je skoro „automatski“ prestao da ovablja funkciju prvog čoveka Partizana, na čijem čelu je bio mnogo godina. Sada je tu funkciju preuzeo njegov sin Peđa.- To je porodična muka. Nisam bio samo predsednik, nego i sponzor i donator. Tridesetak godina sam davao svoj novac da bi taj klub živeo i radio. Mislim da je Peđa vremenom izrastao u nekoga ko može da se nosi sa svim onim što iziskuju ovabeze rukovođenja jednim klubom koji igra Super-ligu Srbije. Dugo godina je u klubu, zna kako funkcioniše posao i, ne zato što je moj sin, verujem da će biti uspešan, a i svi ga hvale. Naravno, stojim mu na raspolaganju ukoliko mu nešto bude trebalo, to se podrazumeva, jer radiće to, a od toga neće moći da živi – kaže Golijanin senior.

prventvu Strbije u Velikom Gradištu, medalje deli nekadašnji olimpijac, osvajač zlata iz Sid-neja, Boba Kovač, danas poznati trener. Onda takođe neki raniji reprezentativci, Vladimir Tri-funović, Miordag Mitić... Sve su to legende koje treba animirati.

Da li je moguće sprečiti prevremeni odlazak igrača u inostrantvo, čime bi se automatski ojačala Superliga Srbije?

- To je tržište na koje mi ne možemo da uti-čemo, a ono određuje pravce kao nešto veli-ko. Ne možemo da zadržimo nikog ko trenira, napreduje, ima svetski kvalitet, a ovde to ne

može da naplati. To nije realno. Trudićemo se da deca, baš mlada, ne odlaze tako rano, jer imamo naš dobar statut koji onemogućava da odlaze tako rano. Ali, kada se pojavi prlika, da neko ode i reši egzistenciju, naravno da niko neće da ga sprečava u tome. Nije tragedija što deca odlaze rano, jer idu u velike klubove, gde se odlično trenira i dolaze spremni u reprezen-tacije, već je problem što smo mi malo ispustili selekciju dece, pa imamo više njih po školama odbojke, a ne u klubovima.

Tu dolazi do novih, potencijalnih problema...- Čujem da se mnogi od njih ne takmiče u

okviru našeg sistema, a to jeste problem. Mo-ramo i na tome da poradimo. I to je uradilo tržište, ljudi su prepoznali naš kvalitet i imidž, šta znači odbojka i jednostavno su nam ukrali licencu, a ništa nisu platili. Moramo i sa njima da razgovaramo, da nađemo kompromis, da regulišemo i to, jer niko ne može da bude van sistema. Neko će biti zadužen i za to.

Koliko se Vaš život promenio od 7. maja 2016. od dana kada ste postali predsednik Odbojkaš-kog saveza Srbije?

- Promenio se za sto odsto, jer ja sam penzi-oner i imam mnogo vremena. Samo do skoro sam imao slobodu kad ću da legnem i kad ću da ustanem, a sada imam samo ovo prvo. Što se ustajanja tiče, budim se vrlo rano, moram

da dođem na posao pre svih, da bih se edu-kovao i ušao u sistem rada, da se pripremim za mnogobrojne sastanke koje održavam tokom dana. Radim timski, određujem pravce, a ime-nujem izvršioce i očekujem da oni sprovedu naše odluke do kraja. Ukoliko tako nastavimo, a nema razloga da tako ne bude, biće mi lakše, ali sada moram najpre da se upoznam sa siste-mom. Normalno je da kada se nešto predloži, da se od nečeg krene, usledi odgovor da je praksa bila drugačija. Ne bih hteo da menjam nešto što je blo uspešno, ali ne radimo svi isto, pa moram da unesem i neki lični pečat u sve to. Mislim da je moj najveći kvalitet što sam celog života bio dobar organizator, da će mi to dosta pomoći da Odbojkaški savez Srbije vo-dim pravim putem.

Rezultati postoje, Savez funkcioniše, reprezenta-cije se pripremaju i sve izgleda „kao u bajci“. Ali, iz priloženog se vidi koliko je po-trebno napora da se tako ne-što stvori, a još više da se odr-ži. Zato i pred-sednik Odboj-kaškog saveza Srbije, Nenad Go-lijanin prvi dolazi na po-sao, dočekuje svoje služ-benike u kancelarijama „kuće odbojke“ na Tera-zijama, a ne oni njega. Zato mu je sto prepun papira, telefoni zvone, zakazuju se sastan-ci. Vremena je često uvek malo. I ovaj raz-govor je možda zato zakazan u osam sati ujutru, jer prvi čovek OSS tada ima najviše vremena, a dan mu počinje još mnogo pre toga. A uprkos sve-mu, problemi se uvek pojave. Ali se i reše. I posle kao „lako je njima“.

VESTI

HUMani „elit“ iZ dUBaijaSvojevremeno je Marko Mitrović bio jedan od izuzetno talen-tovanih igrača Crvene zvezde. Obećavao je kao junior, čak u tom dobu počeo da trenira sa seniorskim timom, a krasio ga je idealan, mnogi kažu „urođen“, prijem servisa.Ali, ne dešava se sve kako se isplanira, odnosno, nekada se krene drugim putem. A on je Marka Mitrovića odveo u Dubai, gde je počeo da radi posa koji nema veze sa odbojkum i u Srbiju dolazi samo leti. Međutim, želja za odbojkom je bila tolika da je nedavno oformio odbojkašku akademiju „Elit“ koju pohađaju mnogi, raznih uzrasta (čak i za odrasle), ali i nacionalnosti, gde ima Srba, Italijana, Arapa, Indijaca...- Trenutno brojimo oko 130 članova, ali okupili smo se tek na kraju sezone. Od avgusta očekujem da se broj bar duplira, ako ne da nas bude i jedno 350. Nisam mogao bez odbojke, pa sam osno-vao „Elit“, klub gde se svi dobro zabave, a imaju priliku i da nauče. Organizovali smo par turnira, gde smo skupili novac za decu u Srbiji, onima kojima je on potreban. I biće ih još, siguran sam – kaže osnivač i jedan od trenera, Marko Mitrović.Za svaku pohvalu.

čUpkoVić: Goreće pirej!Za Konstantina Čupkovića neki vole da kažu da je često igrač uzavrele krvi. I dok je igrao Srbiji, pa kasnije Poljskoj, Italiji i Francuskoj, znao je da bude bez dlake na jeziku, da uvek kaže ono što misli i odreaguje žučno na nepravdu.Igrački kvalitet nikad nije bio sporan, baš kao i po-menuti temperament, a sve to kad se sjedini može da se podvede pod jedno – Olimpijakos. Grčki mentalitet, veliki klub, ogromno rivalstvo, a i boje koje su na srcu Konstantina Čupkovića. Od Ivana Miljkovića, crveno – beli iz Pireja nisu imali nekog srpskog internacionalca. Zadovoljna jedna strana, zadovoljna druga, a Konstantin Čupković je sve sveo u par (svojih) reči:- Volim što me cene stručnjaci u inostranstvu, za ra-zliku od nekin naših. Mada ko zna, da me ovi drugi cene, možda bih se zapitao da li radim dobro. Bilo kako bilo - goreće Pirej ponovo!

neŠić BaŠ doktorskiNepuna dva meseca je prošlo od kada je na kormilo ženske selekcije Bosne i Hercegovine došao Goran Nešić, a prvi re-zultati su već stigli. Ova reprezentacija je vrlo uspešno prošla prvi (od tri) krug kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2017.Na turniru u Viljnusu, tim Gorana Nešića, inače doktora nau-ka Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, savladala je Norveš-ku, Crnu Goru i domaćina Litvaniju i kao prva se plasirala u naredni krug.- Postoji potencijal, verujem da će vremenom prerasti i u kvalitet. Devojke slušaju, željne su rada i bilo bi lepo da u ovim kvalifikacijama pobedimo još nekoga – bio je pomalo zagonetan Nešić koga u BiH već zovu „selektor sa najviše napisanih knjiga“

oBožaVateljka sa stiloMVeć nekoliko godina unazad Japanka po imenu Rei Sakura Tanda, ne krije da joj je omiljeni igrač naš reprezentativac Miloš Nikić. Na društvenim mrežama skoro svakodnevno objavljuje njegove slike, a par puta je čak bila u Srbiji da gleda naš nacionalni tim. Naravno, upoznala se sa Nikićem u Japanu, prilikom jedne od mnogobrojnih poseta plavih ovoj zemlji. Nije od onih koji su zaljubljive prirode, već je njegov „fan“, ali u pravom

smislu te reči. Možda bi i de-finicija mogla po njoj da se napravi. Mnogo je poklona dobio Miloš Nikić, a one koje nije uživo, Rei mu šalje foto-grafijom. Ofarbana uskršnja jaja u boji dresa kluba koji u tom momentu nosi (pa još u svim varijantama) sigurno su originalan izliv poštovanja obožavateljke prema omilje-nom igraču.

19

VESTI

koVač i Mitić, doGoVor U VreMenU tajM aUtaKažu mnogi da se Gradištanci razumeju nekad i na pogled. Nije baš bilo tako, ali „pregovori“ Slobodana Kovača i Mihajla Mitića, da se ovaj drugi posle dve godine ponovo vrati u Peruđu (gde je bio najbolji server lige), trajali su par minuta, malo duže od tajm auta.Ekipa Sir Sejfti je poznata po tome što voli naše igrače. Tamo je dugo igrao, a sada je u funkciji sportskog direktora Goran Vujević, Slobodan Kovač ih je uveo u elitu, pa prepustio palicu treneru debitantu Nikoli Grbiću, a od igrača su bili Čupković, Petrić, treću godinu je tamo Atanasijević, sada je ponovo tu Mitić, u međuvreme-nu je došao i Podraščanin, želja im je bio i Nikić... Srpski je skoro kao maternji jezik. Bilo kako bilo, ukratko: Kovač je pitao Mitića da li ima neku opciju, ovaj mu odgo-vorio da još uvek čeka, a onda je osvajač zlata sa OI u Sidneju dao ponudu koju osvajač zlata sa EP iz Beča nije mogao da odbije. I tako, sve u svemu, par minuta. Gradištanci...

kakVa petorka,straŠna petorkaFinale plej ofa je kao i svake, tako i ove godine, bilo prilika da se na jednom mestu nađu mno-gi ljudi iz odbojke, odbojkaši, sadašnji i bivši, funkcioneri, treneri... Tako je na trećem meču u Novom Sadu na tribinama dvorane SPENS bilo lako uočiti petoricu osvedočenih majstora igre preko mreže, Slobodana Boškana, Andriju Gerića, Vasu Mijića, Vladimira Grbića i Đulu Meštera.Došli su da pogledaju duel novosadskih i beogradskih crveno – belih, da se malo vide i prokomentarišu. A bilo je i komentara doma-ćih navijača na njihov račun, najčešće onih u stilu „E da su nam njih petorica, možda i u ovim godinama, ne bi se bojali za trofeje“. Tako i izgledaju, samo da se presvuku i odmah mogu na teren. O znanju ne treba trošiti reči.

sanja toMaŠeVić U kUći slaVniH UniVerZiteta VaŠinGtonNekadašnja reprezentativka naše zemlje, Sanja To-mašević, nedavno je dobila veliko priznanje. Naime, ona je uvrštena u Kuću slavnih Vašington Unive-ziteta, koji je svojevremeno pohađala i sa kojim je osvojila prvenstvo SAD 2005. godine. Tada je od strane brojnih trenera bila izabrana za najboljeg igrača Amerike.Zvanična ceremonija obaviće se 23. oktobra, a po-red Tomaševićeve uKuću slavnih „Haskija“, između ostalih, ući će i NBA zvezda Nejt Robinson. Inače nekadašnja igračica Jedinstva, Obilića, Radničkog, pre, kao i klubova u Portoriku, Koreji, Grčkoj i Italiji posle studija, trenutno je trener na Arizona stejt Univerzitetu, koji je jedan od najboljih i najpriznatijih u Americi

TIME - OUT

21

Lete}i Ivan ZajcevVaži za jednog od najbiljih igrača u Evropi trenutno, a jedan je od naboljih servera na svetu. Italijanski reprezentativac ruskog porekla, Ivan Zajcev, prilikom izvođenja početnog udarca pro-sto leti.Snagu njegovog servisa još uvek prepričavaju Amerikanci, kada im je „isporučio“ četiri asa i iz deficita od dva poena, doveo svoj tim do pobede. Fotografija najverodostojnije dočarava trenutak kada se Zajcev zaleti i kako „leti“ kroz vazduh.

Odbojkaška porodica bogatija je za još dva priznanja. Na tradicionalnoj manifestaciji i dodeli Majske nagrade, u organizaciji Sportskog saveza Srbije, laureati su bili Maja Ognjenović i Zoran Gajić. Oboje iza sebe imaju „podebele dosijee“ kojima su nominovani za ovo prestižno prizna-nje, a niko nije imao „ništa protiv“ da ih u 2016. godini dobiju.

Treba li nešto posebno novo reći o njima, a da već nije, mnogo puta, rečeno. Najtrofejniji trener koga je naša odbojka imala, koji je sa generaci-jom braće Grbić osvojio medalje sa svih velikih takmičenja od kojih je najvrednija i najsjajnija ona na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Sa druge strane, Maja Ognjenović, jedna od naj-boljih odbojkašica koje je naša zemlja imala, koja je predvodnik generacije devojaka koje se kite brojnim medaljama i gde bi ovog leta u Rio de Žaneiru trebalo da osvoje jedinu koju nemaju. Upravo je Maja Ognjenović dobila Majsku nagra-du u konkurenciji olimpijskih sportova.

- Slušala sam često ljude koji su dobijali ovo prestižno priznanje, a sada sam se lično uverila i šta znači dobiti ga. Oni koji se diče ovim pri-znanjem su srpskom sportu dali toliko, a čast mi je da se evo i ja nađem među njima. Ovo je na-grada koja iza sebe ima sve one koji su uticali na moju karijeru i utiču dan danas. Moja porodica pre svih, koja me je vaspitala i usmerila na pravi

put, potom treneri od kojih sam načila sve što znam i što mi je donelo neko ime u odbojci. Na-ravno, saigračice u klubovima, reprezentaciji, na samim treninzima, koje su uticale da uvek dam sve od sebe – rekla je vidno srećna i zadovoljna Maja Ognjenović.

Na mnogo je takmičenja, pored medalja koje

je osvojila sa timom, organizator igre pl avih dama, dobila i pojedinačnih priznanja. Ovo je još jedno.

- Svesna sam da ovo nije nagrada za jedno ta-kmičenje, jednu sezonu ili godinu, već za sve što sad do sada postigla u sportu koji obožavam. Za sve medalje i dobre igre do sada, a verujem i one koje slede. A zna se šta je to, Olimpijske igre u Rio de Žaneiru. To je medalja koja nam nedostaje, time bi upotpunile kolekciju odličja koje imamo.

Iskreno verujem u uspeh, koji bi možda značio da na ovom istom mestu, sa ovim istim oseća-jem, koji je sjajan, naredne godine opet bude neka odbojkašica – istakla je Ognjenovićeva.

U kategoriji najbolji trener, priznanje je za sve do sada učinjeno, zasluženo pripalo Zoranu Gajiću. Neko je prokomentarisao da je stiglo sa

zakašnjenjem, ali...- Ovakve nagrade nikad ne kasne – odmah je

ocenio trofejni stručnjak. – Zajedno smo bili u mnogim radostima, pa tako i ovo priznanje za-služuje da se bar u pominjanju, podeli sa igrači-ma, sa stručnim štabo, čelnicima Saveza. Svako je u sve uspehe utkao deo sebe, a rezultat je stigao kao logična posledica. Kada se setim ko je dobijao ovo priznanje, malo se i naježim, kao da me neka trena spoadne. Drago mi je što ću moći

da se ponosim nagradom koju dobijaju samo istinski sportski velikani – istakao je Gajić.

Tako je odbojkaška porodica imala još razloga za slavlje. To može da bude uvod u takmičenja koja slede, Svetsku ligu, Gran pri i ono najbitnije – Olimpijske igre u Brazilu. Pa da dogodine budu neki novi – Maja i Gaja.

LAUREATI TRADICIONALNA PRIZNANJA SPORTSKOG SAVEZA SRBIJE

„Majska“ za Maju i legendarnog Gaju

podrŠka Laureati, Maja Ognjenović i Zoran Gajić, na dodeli nagrada imali su podršku u vidu čelnih ljudi Odboj-kaškog saveza Srbije, predsednika Nenada Golijanina i generalnog sekretara Slobodana Miloševića. Pored njih, u publici je bio i Ivan Miljković koji je od srca čestitao svom treneru i nekadašnjoj kolegi-nici iz nacionalnog tima.

23

Песма за цео свет

СВЕТСКО ШКОЛСКО ПРВЕНСТВО У ОДБОЈЦИ

Београд - Србија

Svet, onaj odbojkaški, u ma-lom, opet će bizti „smešten“ u Beogradu. Sjatiće se od 25. juna do 3. jula u naš glavni

grad reprezentacije iz 36 zemalja,sa pet kontinenata, ukupno oko 1200 učesnika. Razlog je Svetsko prven-stvo u odbojci za srednjoškolce, gde će Srbija po prvi put biti doma-ćin jednog ovakvog takmičenja.

Biće to prilika da mnogi momci i devojke najpre upoznaju naš grad i zemlju, potom i steknu nova prija-teljstva, bore se za što bolji plasman, ali i uživaju u gostoprimstvu koje samo kod nas mogu da dožive. Sa druge strane, biće u prilici da kažu kako su igrali u jednoj od najod-bojkaškijih zemalja na svetu, priliku možda da vide i najbolje srpske odbojkaše koji upravo tog vikenda igraju mečeve Svetske lige 2016. pred svojim navijačima.

Uvod u ovako nešto bio je još pre par meseci kada su žrebom kojim su određene grupe, rukovodili ni manje ni više nego Vladimir Grbić i Vesna Čitaković. Dve sportske, pre svega odbojkaške legende naše zemlje, koji iza sebe imaju mnoštvo medalja sa velikih međunarodnih takmičenja, nekome su doneli ma-nje nekom opet više sreće pri dode-ljivanju protivnika. Kao što dolikuj, i ovo prvenstvo će imati svoju ma-skotu, dvoglavog orla, kao i himnu,

o kojoj je kao predsednik žirija od-lučivao takođe legendarni muzičar Momčilo Bajagić Bajaga.

Više nego uspešno se Srbija „bavi“ organiacijom takmičenja najvišeg nivoa, a nekako je „spcijaizovana oblast“ – odbojka. I nisu čelnici Sa-veza za školski sport bili prepoten-tni, već su zakucali na mnoga vrata kako bi dobili adekvatnu saradnju i pomoć oko najsitnijih detalja. Naišli su na osmehe i pozitivna reagova-nja.

Zato će se poslednjih dana ovog i prvih dana sledećeg meseca u Beo-gradu, u Srbiji, igrati sjajna odbojka, sticati nova poznanstva, zašto ne i ljubavi, zato će po mnogo čemu ovo Svetsko prvenstvo biti druga-čije od prethodnih i zato će posle

njega svaki naredni domaćin imati i te kako težak zadatak, da pokuša da

bude bar blizu onog što će se deša-vati u našoj zemlji.

AKTUELNO 24. SVETSKO PRVENSTVO ZA SREDNJOŠKOLCE

Svet u malom ponovo u Srbiji

BrojkeZa devet dana takmičenja, Beograd uz podršku Pan-čeva, će ugostiti 64 školske ekipe iz 35 država. Sred-njoškolci i srednjoškolske, rođeni između 1996. i 1998. godine, njih 768 odigraće 224 utakmice u 12 dvorana, na 16 terena. O njima će brinuti 128 profesora i oko 200 volontera...

steFan diZajnirao troFejeJedna od poslednjih „zagonetki“ bila je kako će izgledati trofeji namenjeni pobednicima. Nju je na najbolji način „rešio“ Stefan Cvijanović, učenik Srdednje dizajnerske škole iz Beograda.- Pratim sport, odbojku naravno, a hteo sam da kroz ovaj trofej pokažem duh i energiju sporta, telo u položaju servisa. Bilo mi je zanimljivo da osmislim sve ovo, osećao sam se kao da se i sam takmičim, pobeđujem i osvajam iste. Naravno, biću tu i kada se oni budu delili, jedva čekam da vidim kome će pripasti, a voleo bih da ostanu u Srbiji – istakao je mladi umetnik.Promociji su prisustvovali i nekadašnji odbojkaši, Bladimir Batez i Željko Tanasković, koji su danas u funkcijama generalnog sekretara Sportskog Saveza Srbije, odnosno predsednik Saveza za školski sport Srbije.Inače, i maskote su dobile svoja imena i zovu se odbojkaški – Smeči i Bloki.

25

DIREKTOR TAKMIČENJA, UROŠ SAVIĆ OČEKIJE PRAVI SPEKTAKL

Biće to najbolje do sada

Kako se bliži Svetsko škol-sko prvenstvo, tenzija bi trebalo da raste. Ali znaju organizatori da tenzije

ne sme da bude, jer će do po-slednjeg momenta biti potrebna maksimalna koncentracija. Tako-đe, shodno urađenom poslu, ni opuštanja ne sme da bude, mini-mum dok se ne proglase pobed-nici i svi učesnici isprate kućama. To znači do samog kraja.

Osoba koja se najviše „traži“ u poslednjih nekoliko meseci je svakako direktor Svetskog škol-skog prvenstva Uroš Savić. Mladi stručni saradnik Saveza za školski sport Srbije je na sebe preuzeo veliku obavezu i odgovornost, hrabro se upustio u ni malo lak posao, i siguran je da će sve proteći kako treba, odnosno po „standardima“ koji su poznati u Srbiji kada je organizacija velikih takmičenja u pitanju.

- Prvi put su Srbija i Beograd domaćini jednog takmičenja ovog tipa. Nije lako organizovati Svetski šampionat u bilo čemu, a pogotovo kada se zna da su to deca iz 36 zemalja širom planete. Nije to samo takmičenje u pitanju, postoji niz propratnih akcija i ak-tivnosti koje idu uz jedan ovakav događaj. Sve to zahteva veliko planiranje i realizaciju, a mislim da smo do sada sve uradili kako treba. Mi u Srbiji uvek hoćemo najbolje, pa zato mogu da kažem da će ovo sigurno biti najbolje organizovano Svetsko prvenstvo do sada – sa velikim optimizmom ističe Savić.

Savez za školski sport Srbije je organizaciju dobio pre dve godi-ne, na prošlom SP u Portugaliji, i već tada su ljudi iz ove organizav-cije prionuli na posao.

- Najpre smo sve „stavili na pa-pir“, podelili zaduženja i počeli realizaciju korak po korak. Kon-taktirali smo najpre ljude koji su zaduženi za dvorane, zatim ho-tele, pa prevoznike... Ogroman je to posao, ugostićemo oko 1200 sportista i sportskih radnika iz celog sveta. I pronašli smo vrhun-ski smeštaj, u hotelima „Srbija“ i

„Kraun plaza“, igraće se u 12 dvo-rana, na 16 terena, do svake će ići specijalni „šatl“ busevi... Našli smo sponzore, pa će svi dobiti veliki broj poklona, ali verujem da će im najviše u sećanju ostati druženje sa vršnjacima i naša organizacija.

U ovakvim situacijama, veliku ulogu igraju volonteri, a tu nije bilo nikakvih problema.

- Želeli smo da „vođe“ svake selekcije budu njihovi vršnjaci. Prijavilo nam se tako puno mo-maka i devojaka, koji govore ra-zličite svetske jezike, pa ćemo ih prilagoditi selekcijama. Naravno, tu su i oni koji će biti domaćini u dvoranama, oni koji će raditi na biltenima, ljudi koji će biti za info

pultom... Sve kada se sabere i tu ćemo imati oko 200 ljudi.

Poznato je da je odbojka sport kojim se školska populacija najvi-še bavi. Još jedan bitan podatak je saopštio direktor takmičenja...

- Nikada do sada nije bio mak-simalan broj, po 32 tima. Mi ima-mo tu situaciju, čak su se prijavile neke zemlje na „listu čekanja“, ukoliko se desi da neko slučano odustane. Mogu da otkrijem da su prvi na toj listi Indijci, ali teško da će dočekati.

Na kraju, ništa od ovoga ne bi bilo ni približno ovako, da Savez za škol-ski sport nije imao podršku mnogih značajnih institucija u državi, koje su prepoznale, kako značaj samog takmičenja, tako i još jednu promo-ciju van granica Srbije.

- Kada iza ovakvog projekta sta-nu Ministarstvo omladine i spor-ta, Gradski sekretarijat za sport, pa Ministarstvo nauke, prosvete i tehnološkog razvoja, a onda i Odbojkaški savez Srbije, jasno je zbog čega smo svi optimisti da će ovo biti nešto najbolje do sada – uz osmeh, ali i sa mnogo optimiz-ma je zaključio Uroš Savić.

orGaniZacioni koMitetOvakav događaj, kakav je od 25. juna do 3. jula ove godine, mora da ima i „odgovarajući“ Organizacioni komitet. U njemu se nalaze Predrag Peruničić, državni sekretar za sport, Željko Tanasković, predsednik Saveza za školski sport, Vladimir Batez, generalni sekretar Sportskog saveza Srbije, Slavko Gak, gradski sekretar za sport Beograda, Darko Đuričković, koordi-nator nacionalnih selekcija OSS, Nataša Janković, direktor fonda sporta i olimpizma u OKS i Saša Pavlov, gradonačelnik Pančeva

donatorsko VečeZa funkcionere svih selek-cija, biće organizovan izlet, najverovatnije u Sremske Karlovce, gde će gosti moći da uživaju u vinima sa naših područja, a sprema je i donatorsko veče. Tu će biti pozvani svi zainteresovani, koji svojim prilozima žele da pomogni nerazvijene zemlje u oblasti školskog sporta, što najčešći slučaj u Africi, a već postoji i fondaci-ja za taj vid pomoći.

„kUltUrni dan“ i „Veče nacija“Pored samog takmičenja, gosti će imati još nekoliko „obaveza“. Pre svega da u okviru programa pod nazivom „Kulturni dan“ prodefiluju ulicama Beograda i upoznaju ga na pravi način, bar njegove najbitnije lokacije. To im sigurno neće pasti teško. U delu pod nazivom „Veče nacija“, svaka od selekcija će imati pet minuta da predstavi svoju zemlju, a svako će u „bazi“, a to će biti hotel „Kraun plaza“, imati i svoj štand, gde će zaintereso-vani moći da dobiju sve informacije o njihovoj zemlji, kulturi, običajima...

UČENICI SREDNJE ŠKOLE IZ VELIKOG GRADIŠTA I DEVOJKE IZ SPORTSKE GIMNAZIJE NA TRENINGU NAŠIH NAJBOLJIH SELEKCIJA

[kOLarcIMa pOdr[ka IdOLaNaši predstavnici na Svetskom školskom prvenstvu imali su priliku da upozna-ju svoje idole koji su im poželeli uspeh na velikom takmičenju

27

UČENICI SREDNJE ŠKOLE IZ VELIKOG GRADIŠTA I DEVOJKE IZ SPORTSKE GIMNAZIJE NA TRENINGU NAŠIH NAJBOLJIH SELEKCIJA

[kOLarcIMa pOdr[ka IdOLaNaši predstavnici na Svetskom školskom prvenstvu imali su priliku da upozna-ju svoje idole koji su im poželeli uspeh na velikom takmičenju

Kao jedan vid „pripre-ma“ za Svetsko škol-sko prvenstvo koje počinje krajem me-

seca u Beogradu, predstavnici Srbije, učenici srednje škole iz Velikog Gradišta i učenice , prisustvovali su po jednom treningu naših najboljih selek-cija. Među odbojkašima i od-bojkašicama koje su „zatelki“ na terenu, sigurno je da svako ima svog idola i za njih je ova-ko nešto svakako bilo poseban događaj.

Srednjoškolce i niihove pro-fesore primili su naši asovi na čelu sa selektorom Nikolom Grbićem, a ovaj događaj nije propustio ni pred-sednik Odbojkaškog saveza Srbije, Nenad Golijanin, koji je pozdravio mlade odbojkaše i poželeo im puno

uspeha na predstojećem takmiče-nju. Takođe, doprinos je prisutvom dao i Željko Tansaković, nekada bivši reprezentativac, danas predsednik Saveza za školski sport Srbije i član Međunarodne komisije za školski

sport. Mlađi i stariji momci su se vrlo brzo

sprijateljili, a kao „stari drugari“ raz-menili su i polone. Reprezentaivci su školarcima darivali majice da logom akcije „Navijam za odbojku“, dok su

lokacijeTakmičari, učesnici 24. Svet-skog školskog prvenstva, imaće prilike da igraju u vr-hunskim uslovima. To znači da će se takmičenja oržavati u dvoranama CKS Šumice, SC Vizura, SC Vizura Zemun, SC Žarkovo, SC Dinamik, SD Radnički, Dvorani sportova „Ranko Žeravica“, SC Sport EKO, Dvorana RZ za sport u Košutnjaku, SC Voždovac Banjica, Korn, kao i Dvorani Strelište u Pančevu.Svečano otvaranje, kao i ceremonija zatvaranja, biće u dvorani Centra za kulturu i sport „Šumice“.

29

oni njima uzvratili sa majicama sa maskotom Svetskog školskog prvenstva koje se održava od 25. juna do 3. jula.

Koliko je momcima iz Velikog Gradišta sve to značilo, mogu da posvedoče i reči kapitena tima Nikole Ilića.

- Sigurno da smo presrećni smo što smo imali priliku da vidimo kako se za jedno veliko takmičenje priprema naša najbolja selekcija. Takođe, drago nam je jer se tu nalaze mnogi igrači zbog kojih smo mi počeli da igramo odbojku. Kada nam oni daju podršku, onda to za sve nas mnogo znači. Ono u šta sam siguran je da nikoga nećemo razočarati, a gledanje treninga najboljih srpskih odbojkaša svakao da nam je pro-

budilo još veću želju za uspehom. Vredno radimo i jedva čekamo da počne Svetsko prvenstvo.

Sve je bilo vrlo slično samo nekoliko dana ka-snije na treningu plavih dama u Sport EKU. Ekipa koja je bila na terenu i vredno radila za Olimpijske igra u Brazilu, u jednom monetu je „duplirana“. Pojavile su se devojke iz Sportske gimnazike koje će ovo leto „žrtvovati“ godišnji odmor na moru, zarad predstavljanja svoje zemlje na Svetskom pr-

venstvu. Ušetale su pomalo bojažljivo, a izašle sa velikim osmehom na licu, pune pozitivne energi-je, jer su upoznale i družile se sa devojkama koje su mogle do sada da vide samo na terenu ili TV ekranu.

- Puno hvala selektoru Zoranu Terziću i svim devojkama na podršci koju su nam uputili. Izu-zetno nam znači podrška koju smo dobili od njih, jer one znaju kako se osvajaju medalje na velikim takmičenjima. Bile smo mali, ali ipak deo, jednog njihovog treninga, verujem da smo „primile“ deo njihovog duha i atmosfere. Verujem da ćemo do-stojno reprezentovati našu odbojku na Svetskom školskom prvenstvu, a pozivamo sve koje su u mogućnosti da svrate i bodre nas – rekla je kapi-ten Sportske gimnazije Mila Đorđević.

S obzirom da su u vreme Svetskog školskog pr-venstva u Beogradu jedno vreme i najbolji srpski odbojkaši, a i pojedine odbojkašice, nije nemogu-će da skoknu i pruže im podršku. Bila bi to prava stvar za sve.

PREDSEDNIK SAVEZA SA ŠKOLSKI SPORT ŽELJKO TANASKOVIĆ ZADOVOLJAN

Rečeno - učinjenoDobiti veliko takmičenje kao što je to

Svetsko prvenstvo, je isto tako, velika stvar. Treba biti mudar, hrabar, treba imati podršku, u krajnjem slučaju i

lobirati na pravi način. A iza svega treba imati svetsku sportsku veličinu na odgovornoj funk-ciji, koja u svakom momentu zna šta hoće, a svojim rezultatima iz blistave karijere daja ne-ophodnu garanciju.

Sve to je u liku Željka Tanaskovića imao Savez za školski sport Srbije kada je pre dve godine krenuo u pokušaj da se u našu zemlju „dove-du“ najbolji odbojkaši školarci iz celog sveta. Nekada je majstorski igrao na mreži, a sada je isto tako uticao da Beograd dobije Svetsko pr-venstvo.

- Takve stvari se ne rade preko noći. Potrebno je mnogo toga odraditi ranije, a onda se sa pra-vim argumentima pojaviti pred čelnike Svetske federacije za školski sport i podneti kandida-turu. Mi smo imali nekoliko „kontrola“, tačnije, ljudi iz pomenute organizacije su bili nekoliko puta kod nas, gledali razna takmičenja, upozna-vali se sa svim onim što Beograd može da pru-ži. Takođe su se upoznali sa radom svih naših službenika, a ono što im je posebno bilo bitno,

jeste kakav odnos imao sa državom – ističe Ta-nasković.

Primera radi, pre dve godine kada se u Beo-gradu održavao finalni turnir školskog prven-stva Srbije, u dvorani Vizura je jedan od gostiju

bio Jan Kulen, gene-ralni sekretar ISF, zatim delegacije Turske, Hr-vartske, Bugarske, Ma-kedonije, Crne Gore... I svi su se uverili u orga-nizacione sposobno-sti našeg Saveza.

- Na sastanku u Du-baiju kome smo prisu-stvovali Uroš Savić i ja, dobili smo mnogo po-hvala i upućeno nam je puno reči hvale, od strane ljudi koji su čuli kako mi organizujemo neko takmičenje. Kroz druženje sa njima smo shvatili da smo na pola puta do uspeha. Tada

smo bili sigurni da su se stekli svi uslovi, odno-sno da smo na pravi način uspeli da izlobiramo i da ćemo imati ogromnu podršku.

Istu ideju, da budu domaćini 24. Svetskog školskog prvenstva u odbojci, imalo je još ne-koliko zemalja. Ali...

- Kada su čuli da smo se mi i zvanično kandi-dovali, odustali su. Znali su kako se u Srbiji or-ganizuju ovakve manifestacije, pogotovo kada je odbojka u pitanju. Tako smo mi bili jedini koji smo podneli kandidaturu i dobili organizaciju.

To je značilo samo privremeni predah, jer se krenulo u realizaciju. Trebalo je skoro do tanči-na ugovoriti neke stvari koje će se desiti tek za dve godine.

- Zato danas i nemamo problema. Rezervisali smo dvorane, napravili satnicu, preduzeli sve kako ne bi bilo neprijatnosti. I sada, jedva čeka-mo da sve počne. Očekujemo da 1200 učesnika uživa i vidi sve lepote našeg grada, zemlje, da steknu pravu sliku i vrate se kući prepuni uti-saka.

I tu nije kraj, jer je nedavno je Željko Tanasko-vić postao član Izvršnog odbora Međunarodne feredacije za školski sport. To je još jedno ve-liko priznanje za njegov dosadašnji rad u ovoj oblasti.

- Rekao bih da je to priznanje svima koji su na bilo koji način doprineli i doprineće razvoju školskog sporta najpre u Srbiji. Bez dobrih sa-darnika ovako nešto ne bi bilo moguće. Bitno je prisustvo u ISF za našu zemlju jer planiramo, to još nismo rekli, ali sada ću otkriti, da pokušamo svake godine da organizujemo po jedno svet-sko prvenstvo u nekom od sportova. Nadam se da ćemo u tome i uspeti – zaključio je Željko Tanasković.

podrŠka najVažnijiH strUktUraI po ko zna koji put se mora istaći da bez dobre podrške od strane najvažnijih struktu-ra, teško da bi se stiglo do ovde gde se stiglo.- Ministarstvo omladine i sporta je odigralo ogromnu ulogu. Kada sam pominjao da je čelnicima ISF bilo bitno da vide naš odnos sa državom, to je verovatno bilo i presud-no. Pokazali su da imamo sa njihove strane bezrezervnu podršku, upravo kao i Grad-skog sekretarijata za sport. To su dve insitucije kojima dugujemo ogromnu zahvalnost – naglasio je Tanasković.

31

Dizala su se tri prsta, na pobedničkom postolju je bila srpska trobojka. I tako u mnogim zemljama širom Evripe, a i dalje, slavili su se uspesi ekipa u kojima igraju naše devojke i momci. Odav-no je poznato da je srpski sport, odbojka posebno, naj-bolji „izvozni proizvod“, a u poslednjih nekoliko godina, jedva da uspe da se prebroji broj igrača i igračica koji žare i pale „preko“. Neretko su i najbolji igrači svojih timova, a redovno se dosta njih vra-ća kućama sa medaljama oko

vrata. O njima je reč.Klupska sezona koja je ne-

davno završena, promovisala je dosta srpskih osvajača tro-feja i medalja. Mnogi smatra-

ju da se u Italiji igra izuzetno kvaalitetna klupska odbojka. A na tronu sve sami Srbi. Kod muškaraca su i Kup i titulu osvojili odbojkaši Modene, a među najza-služnijima su bili Miloš Nikić i Nemanja Petrić. Kod dama, tituli se rado-vala novopečena mama Jovana Brakočević sa Kone-ljanom, a Vesna Čitaković je na kraju karijere doprinela da Kup osvoji Bergamo. U obe konkurencije su se radovali naši na „privremenom radu“ i u Švajcarskoj. Već godinama

Volero je neprikosnove-ni vladar i slaže domaće trofeje po principu „kopi – pejst“. Ovog puta su u timu bile Bojana Živković i Silvija Popović, a pridružila im se pred kraj oporavljena Ana Antonijević. I momci im nisu ostali dužni, a trener Ratko Pavličević je u Mar-

ku Samardžiću i Alek-sandru Ljubičiću imao

najbolje pojedince u najvećem uspehu Amrisvila.

U Grčkoj je u ženskoj konkurenciji dominirao

Olimpijakos, osvojio je „duplu krunu“, a prvi ino-

strani trener kome je tako ne-što pošlo za rukom je Branko Kovačević. Ispostavilo se da je to bio pra-vi potez uprave crveno – belih iz Pireja, baš kao i njegova želja da u timu ima Anu Lazarević. Krenimo dalje, bez nekog reda ili geografske podele... Opet je Zoran Terzić na-pravio čudo u Rumuniji, jer je Trgovište osvojilo prvi trofej u istoriji,

Kup. U timu je imao asistente Željka Bulatovića, Bojana

Perovića i Danijela Miši-ća, kao i trio na terenu Suzana Ćebić – Marta Drpa – Bianka Buša. Malo je nedostajalo da osvoje i titulu, ali

isprečila im se dru-ga srpska kolonija,

Alba, sa Darkom Za-kočem, Predragom Zu-

covićem, Jovanom Vesović, Marinom Vujović i Dubravkom Đurić.

Srpske dame su osvojile malo više trofeja od muškara-ca. Dominantna je u Poljskoj

bila ekipa Hemik Police, a Ste-

fana Veljković najbolja među jednakima, što dokazuje titu-la MVP u Kupu. U prvenstvu se zadovoljila samo zlatnom medaljom. A u kakvoj je kon-kurenciji Vakifbanka stigla

do još jedne ti-tule u turskom

š a m p i o n a t u , znaju oni koji mogu da na-

broje ogroman broj strankinja

u toj ligi, a ima ih više nego domaćih igračica. Naravno, kvalitet Milene Ra-šić nije doveden u pitanje ni jednog momenta, pa je pro-glašena za najboljeg blokera sezone. Već je tradicija da u Francuskoj Kan

osvaja oba trofeja, ali ove sezone

TROFEJI VELIKI BROJ NAŠIH IGRAČA I IGRAČICA SA SVOJIM KLUBOVIMA OSVAJALO TROFEJE U MNOGIM ZEMLJAMA

Bez Srba se ne mo`e

33

fana Veljković najbolja među jednakima, što dokazuje titu-la MVP u Kupu. U prvenstvu se zadovoljila samo zlatnom medaljom. A u kakvoj je kon-kurenciji Vakifbanka stigla

do još jedne ti-tule u turskom

š a m p i o n a t u , znaju oni koji mogu da na-

broje ogroman broj strankinja

u toj ligi, a ima ih više nego domaćih igračica. Naravno, kvalitet Milene Ra-šić nije doveden u pitanje ni jednog momenta, pa je pro-glašena za najboljeg blokera sezone. Već je tradicija da u Francuskoj Kan

osvaja oba trofeja, ali ove sezone

su devojke čiji je kapiten bila Sanja Bursać bile samo polovično us-pešne, osvojivši Kup. U prvenstvu ih je iznenadio Sent Rafa-el, ali nije inenađenje da i tu ima neko iz Sr-bije – Tanja Grbić.

Na „eks YU“ teritiroji opet ne mogu bez na-ših. Crnogorsku „duplu krunu“ je osvojila Budvan-ska rivijera (ko zna koji put za redom), tim trenera Sloboda-na Boškana, a u Bosni i Her-cegovini su „dar mar“ pravile Slađana Erić i Nataša Ševarika, takođe sa dva

trofeja u vitrina-ma Jedinstva iz

Brčkog, dok je za novog šampiona Slovenije, Kalcit Kamnik, igrala Oli-vera Kostić.

Dobre vesti s u

stizale i van Evro-pe. Ogroman do-prinos još jednom

nazivu najbo-ljeg tima u da-

lekoj Argentini, UPCN San Huan,

dao je naš internacionalac Pe-tar Krsmanović, dok su u malo „bližem“ Libanu titulu slavili Nemanja Dukić i Mihajlo Mitić, koji je poneo i titulu najboljeg dizača.

I tu nije kraj. Mađarska liga je pripala Dragani

Matić i treneru Saši Nedeljkoviću, člano-vima Bekeščabe. U Španiji je u timu Lo-

gronja, novog šampio-na, bila Iva Pejković.Ni tu verovatno nije kraj, jer

sigurno da je još negde neko osvojio nešto. Bilo kako bilo, još jednom je dokazano da se bez Srba ne može.

TROFEJI VELIKI BROJ NAŠIH IGRAČA I IGRAČICA SA SVOJIM KLUBOVIMA OSVAJALO TROFEJE U MNOGIM ZEMLJAMA

Bez Srba se ne mo`e

italija U naŠiM BojaMaMnogo je primera gde su u finalima igrali „naši“ klubovi, pa je tako, iz ugla navijača, u neku ruku bilo skoro svejed-no ko će ga osvojiti.Ali, u italijanskom muškom plej – ofu, već u polufinalu se znalo da će se radovati neko iz Srbije. „Predstavnici“ Peruđe bili su Slobodan Kovač i Aleksandar Atana-sijević, Trentina Mitar Đurić, Lubea Ivan Miljković, Marko

Podraščanin i Dragan Stanković, a Modene Miloš Nikić i Nemanja Petrić.Onako usput, kod dama su u finalu igrale Maja Ognje-nović (Pjaćenca) i Jovana Brakočević (Koneljano)

Teško je naći se nekom u srcu. Osim ako se ne radi o odbojci. Ona otvara sva vrata, pravi prolaz svuda, pa i do samog srca. Ovog puta Beograda, jer se u samom

centru srpske prestonice stotinak mališana takmi-čilo u za njih najlepšem sportu na svetu u okvi-ru trećeg Kids festivala. Prethodna dva u Turskoj postavila su standarde, koje je beogradski turnir premašio.

Devet izabranih selekcija dečaka i devojčica iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Ma-kedonije, Bugarske, Grčke, Moldavije, Turske i Srbije, starosti 13 godina, na dva terena na Trgu republike pokazala su svoje odbojkaško znanje.

OdBOjka U SrcU Grada

Nije samo to bilo u prvom planu, jer dan ranije, pošto su stigli i smestili se u hotel „Srbija“ svako je imao po nekoliko minuta da predstavi zemlju čije boje brani. Uz recital, kulturni program, pesmu na raznim jezicima, bile su to prve najave uspeš-nog i nezaboravnog vikenda dečaka i devojčica u Beogradu. Odbojka je bila glavni razlog što su se svi okupili, a svoje znanje iz ove „oblasti“ imali su priliku da pokažu već sutradan. Svako je za us-pomenu dobio po jednu majicu sa znakom Kids festivala, a odigrano je blizu 40 utakmica gde su Beograđani koji su se tog 28. maja našli u centru grada, pozdravljali aplauzima svaki uspešan po-tez.

- Ovo je fenomenalno i mislim da nema lepše slike nego videti sve ove dečake i devojčice na-

smejane na jednom mestu, kako se bore, druže, smeju, kako se sporazumevaju na sve načine i na raznim jezicima i odbojku čine onim što jeste – bio je vidno zadovoljan Nenad Golijanin, pred-sednik Odbojkaškog saveza Srbije.

A pobedili su – svi. Čak imaju i dokaz za sve to. Organizatori, Odbojkaški savez Srbije, se potrudio da svako svojij kući ponese po – zlatnu medalju. To je nagrada za trud, druženje, poznavanje od-bojke, osmehe... I ne samo to, njih su im uručili čla-novi najbolje muške reprezentacije Srbije. Kada su se na Trgu republike pojavili Podraščanin, Atanasi-jević, Jovović, Lisinac, Stanković, Kovačević i ostali asovi, nastao je delirijum. Svi oni su poznati širom sveta, tako i u njihovim zemljama. Naravno, bio je tu i njihov selektor Nikola Grbić, pa trener ženske selekcije Zoran Terzić, legendarni Vladimir Grbić i mnogi drugi. Prilike za „selfije“ bilo

KIDS FESTIVAL SJAJNA ORGANIZACIJA U BEOGRADU NAIŠLA NA POHVALE IZ CELE EVROPE

35

Kalemegdan za nezaboravOdbojkaški savez Srbije je za sve učesnike Kids festivala napravio nezaboravan program.

Pošto su im najbolji srpski odbojkaši uručili medalje, svi su se kroz Knez Mihajlovu ulicu po-lako uputili ka Kalemegdanu. Usput su videli čuvenu beogradsku „pešačku zonu“, razgledali prodavnice i imali priliku da kupe neki suvenir.

Na Kalemegdanu su bili oduševljeni. Najpre ručkom koji je na terenima Partizana organi-zovao Nenad Golijanin i koji je „sadržao“ srpske specijalitete, a kasnije i šetnjom zidina veko-vima stare tvrđave i pogledom na ušće Save u Dunav. Naravno, mnogobrojne fotografije nisu izostale.

KIDS FESTIVAL SJAJNA ORGANIZACIJA U BEOGRADU NAIŠLA NA POHVALE IZ CELE EVROPE

Naši klinciNa Kids festivalu selekciju

Srbije činili su Anja Zubić, Milana Riđošić, Milica Peji-čić, Una Nikolovski, Lenka Milićević, Đurđa Milićević, Lazar Novković, Vuk Star-čević, Mihailo Bogdanović, Nikola Petrović, Branko Ko-pitić i Vojislav Kopitić.

Treneri su im bili Draga-na Lazović, Darko Stojko-vić, Igor Vojnović i Bojan Mihajlović.

je mnogo i iskorišćeni su na pravi način.

- U moje vreme ovog nije bilo. Mi smo se zadovoljavali sa ta-kmičenjima gde smo predstav-ljali naše škole. Mogu da mislim šta ovim dečacima i devojčica-ma znači da odu u neku drugu zemlju i dožive sve ovo. Njihovi osmesi su sve govorili, tu reči nisu potrebne. Siguran sam da svako kući nosi sjajne utiske i us-pomene – rekao je Nikola Grbić.

Ponosmo su gledali i oko vra-ta nosili svoje zlatne medalje svi učesnici ove manifestacije, a vest o svemu je vrlo brzo obišla odbojkašku Evropu. Sigurno je da su se mališani vratili punog srca, jer su Albanci upoznali neke vršnjake iz Srbije i sjajno se sa njima družili, gde su Grci i Turci komentarisali zajedno neki meč dok su gledali sa strane, a Makedonci i Crnogorci odigrali i neko zajedničko kolo... Razloga za osmehe bilo je mnogo, niko nije brinuo ni za šta, verovatno su i mobilne telefone i tablete ostavili sa strane ili ih koristili da zabeleže nezaboravne mo-mente iz srpske prestonice. Otiš-li su gosti kući puna srca, boga-tiji za mnoga prijateljstva, za odbojkaško znanje, u krajnjem slučaju i za medalju. Mnogima je ovo bilo prvo putovanje van

svoje zemlje, a sigurno će ga pamtiti do kraja života. Doma-ćini su opet sve to odradili baš tako – domaćinski, za desetku.

- Da li će neko od ovih dečaka i devojčica postati igrač jednog dana, ne možemo da tvrdimo, ali želeli smo na ovaj način da im pružimo sve što odbojka može da pruži. Između ostalog da se druže sa našim reprezentativci-ma koje sigurno dobro poznaju. Želeli smo i verujem uspeli, da pošaljemo jednu lepo poruku svim u regionu – mišljenje je or-ganizatora svega ovog Zorana Avramovića.

Do novog druženja, prepri-čavaće se ovo, beogradsko. A imaće svako toliko toga lepog da ispriča.

37

O NJEMU SE GOVORI NENAD MIHAJLOVIĆ TRENER KOJI JE VIZURI DONEO TITULU I VODIO SVE SELEKCIJE KLUBA U SAMO 20 DANA

Došao je u Vizuru skoro slučajno, a šampion sa timom iz Tošinog bunara postao – namerno. I to

ne jednom, već dva puta, u roku od pet dana, a uz to osvojio jednu sre-brnu medalju i četvrto mesto. I to sa (sve) četiri selekcije „ajkulica“ što je nezabeleženo do sada. Najpre sa seniorskom, onda juniorskom, pa kadetskom i na kraju pionirskom ekipom. U vitrinu kluba gde je tek nešto više od devet meseci stigla

Let, let Bubamaro

BrZa pričaMnogi koji su bili u situa-ciji da razgovaraju ili samo slušaju Nenada Mihajlovića, mogli su da primete da izuzetno brzo priča. Razloge iznosi on sam:- Jednostavno, tajm aut je često suviše kratak da bih rekao devojkama ili devoj-čicama šta imam. Zato sam morao malo da „ubrzam“. Verujem da me sve razu-meju i da uspevaju da me „prate“. Do sada je davalo rezultate, nema razloga da tako i ne bude – uz osmeh je konstaovao Mihajlović.

su tri pehara i par kilograma me-dalja. Svi su i ranije znali za Nešu „Bubamaru“, a njegovo pravo ime i prezime, Nenad Mihajlović, mnogi su čuli kada je prvi put vodio naj-jači tim Vizure, u trećoj polufinalnoj utakmici sa Spartakom.

Bilo kako bilo, u najnezgodnije vreme je preuzeo ulogu koju su odbili mnogi poznatiji i priznatiji treneri, da stane pored više nego, u tom trenutku, užarene klupe šam-pionki. Pre njega na tom mestu su bili Željko Tanasković i Ivan Steljić, koji su zbog nesuglasica otišli iz kluba.

- Njih dvojica su i najzaslužni-ji za još jednu titulu u seniorskoj konkurenciji. Oni su selektirali tim, spremili ekipu za takmičenja, do-veli devojke do određenog nivoa takmičarske forme. Žao mi je što su otišli, bez obzira što je moje ime upisano među pobednike. Sve-stan sam kolike su njihove zasluge, ali i mislim da sam svoj deo posla odradio upravo onako kako bi njih dvojica želeli – kaže junak ove priče, pokazujući pored trenerske i onu drugu, ljudsku crtu.

Devojke koje je „preuzeo“ i pre njegovog „pojavljivanja“ znale su da igraju odbojku. I skoro sve su iza sebe imale bar po jednu titulu i igranje u Ligi šampiona. Mome-

nat kada ga je pozvao predsednik Zoran Radojičić, da sa mesta šefa stručnog štaba mlađih selekcija, preuzme seniorski tim, dugo će pamtiti.

- Da se ne lažemo, znao sam da je mesto koje je bilo upražnjeno, nuđeno nekim trenerima. I znam da su odbili iz njima znanih razloga, u to ne ulazim. Isto tako sam znao od momenta kada je Ivan Steljić podneo ostavku, da sam spreman da nasatvim tamo gde je on stao, a prethodno i sam nastavio ono što je Željko Tanasković počeo. Radio sam svoj posao dok me nije pozvao predsednik. Takva šansa se ukaže „sad i ko zna kad“. Nisam imao ništa da izgubim, a znao sam kako da dobijem.

Hrabro se upustio u (za mnoge, ali ne i za njega) avanturu. Devojke su ga poznavale, ali su bile u nekoj vrsti šoka posle dve promene trenera u dvadesetak dana. Upravo toliko je i on bio sa njima.

- Bilo je potrebno vratiti im osmehe na lica i „nate-rati“ ih da zaborave na sve ono što se dešavalo van te-rena. Seo sam sa par iskusni-jih i popričao oko nekih stvari, uopšteno. Video sam da smo na istim „talasnim dužinama“ i to je bio dobar znak.

Poraz u trećoj polufinalnoj utakmici, posle koje je Spar-tak imao meč loptu za finale, mnogi su prokomentarilasli sa „Neće ni ovaj dugo“. Gore pominjani, treneri, priželjki-vali su kraj Vizure, kako bi „uskočili“ kao spasioci u no-voj sezoni.

- Prihvatao sam to na svoj način, po društvenim mre-žama pisao i neke poruke za koje su me mnogi pi-tali da li sam normalan. A cilj je bio da se devoj-

39

ke rasterete, da njih niko ne dira. Ja sa pritiskom znam da se izborim.

Izborio se u četvrtom meču, vra-tila se polufinalna serija u Beograd. Sve je bilo lakše sa jedne strane, ali sa druge, bilo je to još pet dramatič-nih setova sa Spartakom.

- Devojke su me slušale i to mi je bilo bitno. Straha nije bilo, a osme-ha sve više. Plasman u finale je bio prvi veliki uspeh, ali znali smo svi redom da tu nije kraj. Sa druge stra-ne, svesni smo bili kvalieteta Jedin-stva iz Stare Pazove, ali i činjenice da su bili odmorniji.

I u poslednjem pohodu ka odbra-ni titule, nije moglo bez drame. I to u svih pet činova.

- Pošto smo prvi meč dobili rezul-taski vrlo lako, iako nismo igrali do-bro, očekivao sam da će u drugom

biti još bolje. Ali nas je pomenuti trijumf uspavao. Mada mislim da je tu ustvari „puklo“ nešto, posle svih dešavanja u klubu. Trebalo je brzo reagovati, opustiti devojke, ali uz rad, pošto vremena nije bilo mnogo.

Kažu da je Nenad Mihajlović de-vojkama pred jedan trening ispri-čao vic posle kog su one „poadale“ po terenu od smeha.

- Bio je to dobar pokazatelj. Pobe-dili smo treći meč, u Staroj Pazovi, lagano, a u četvrtom bili na dva po-ena od titule. A onda tih pet uza-stopnih poen Pazovčanki i njihova pobeda, „povratak“ u finale i najava nove drame.

To se desilo. Peti meč, prepune tribine, balkon, stajalo se u tri reda na drugom nivou.

- Cilj je bio da devojke ostanu mirne, jer smo bili kvalitetniji od Jedinstva. Opet je uzajamno po-verenje mene i njih dovelo do toga da ni jednog momenta ne strahuju za rezultat. Ne bih, ako ne moram opet da prolazim kroz sve to – kaže uz osmeh Mihajlović. – Toliko preokreta u taj – breku i to kakvih. Srećom, izdržali smo. Sav trud se isplatio, verovanje do poslednjeg poena. Posle toga ništa nije bilo isto.

I nije, jer je Nenad Mihajlović po-sle četiri dana doveo juniorke na tron, pa sa kadetkinjama osvojio srebro, dok je pionirkama medalja izmakla za malo.

- Žao mi je najmlađih. Te devojči-ce, kadetkinje i pionirke, sa kojima sam radio cele sezone i gde smo navikli jedni na druge, morao sam zbog neočekivanih obaveza prema seniorkama, malo da zanemarim. Možda je upravo „to malo“ falilo da jedne osvoje zlato, a druge neku medalju. Ali verujem da će sve to nadoknaditi, već koliko sledeće se-zone.

Tako priča Neša Bubamara, koji se ove sezone baš „naleteo“, doneo novu titulu, bio kao ona najukusnija kafa – „četiri u jedan“. Desilo se tako. Slučajno... Ili ipak namerno...

čestitke od VelikanaMnogo je čestitki putem SMS poruka i društvenih mreža posle osvajanja šampionske titule u najjačoj konkurenciji, dobio Nenad Mihajlović. Iz svih krajeva Srbije, brojnih zemalja Evrope, pa čak i prijatelja koji žive još dalje.- Sve su mi drage i trebalo mi je dva dana da ih sve lepo pročitam i odgovorim na njih. I sve mi znače, ali su mi nekako najdraže one koje sam dobio od Gorana Nešića i Darka Za-koča. Prvi, doktor nauka i veliki trener, čije sam treninge često gledao i učio na taj način, a drugi najtrofejniji klupski trenerna našim prostorima. Kada se oni sete da čestitaju, onda čovek pomisli da ono čime se bavi ipak ima neki smisao.

O NJEMU SE GOVORI NENAD MIHAJLOVIĆ TRENER KOJI JE VIZURI DONEO TITULU I VODIO SVE SELEKCIJE KLUBA U SAMO 20 DANA

Let, let BubamaroiGre i iGrice

Iako je, pa može se reći uslov-no, mlad trener, Nenad Mihaj-lović je prilično „namazan“. Par situacija iz nekoliko utakmica pored klupe Vizure sam pre-pričava. Prva:

- Najpre „finta“ Spartaka sa Aleksandrom Cvetićanin. Po-vredila se na četvrtoj utakmici polufinala i bilo je potanje da li će igrati. Kada su izašle na zagrevanje, bilo ih je 12, ali nje nije bilo na terenu. Devojke su možda počele da se opuštaju malo, ali sam pozvao nekoliko njih i rekao im da sam video da je prošla u svalačionicu sa svima, da joj verovatno rade terapiju, a da je na zagreva-nju neka devojka koja nije bila u protokolu do sada. I ona se pojavila minut pre nego što je trebalo da se preda spisak su-dijama i delegatu.

Situacija druga:- Na samo minut pre počet-

ka zagrevanja na mreži protiv Jedinstva u finalu u Tošinom bunaru, gošće su krenule put svlačionice da se presvuku. I zadržale su se skoro sedam minuta, a mi nismo mogli da počnemo sa smečevima. Opet sam okupio devojke i objasnio im o čemu se radi, da je to bio pokušaj da se malo „destabi-lizuju“.

Ni on nije ostajao dužan, tako da svi već odavno prepričava-ju „pogrešnu izmenu“ koju je probao da izvrši u četvrtom setu majstorice finala. Uspeo je trenutno, ali je taj set pripao Jedinstvu.

sa daBićeM U noVoM sadUPošto je odradio sav posao za ovu sezonu, Nenad Mihajlović je sa porodicom jedan dan otišau u Novi Sad, na izlet. I u jednom parku nalete ni manje ni više nego na – Radovana Dabića, rivala iz polufinala.- Nije verovao da me vidi u Novom Sadu. Čestitao mi je i odao priznanje da sam napravio veliki posao, da sam prihvatio tim u vrlo nezgodnom momentu i sećali smo se mali tih polufinalnih utakmica. Pravdali smo se jedan drugom za neke natpise po novinama, a onda došli do istine, da su neki mediji, ko zna iz kog razloga, malo „nafilovali“ neke naše izjave“. Dobr je trener, dobar čovek, možda se sretnemo još koji put, na terenu ili van njega.

VESTI nikola Bio i ostao MajstorJedan od najboljih odbojkaša koje je Bugarska imala, Vladimir Nikolov, rešio je pre par nedelja definitivno da stavi tačku na svoju više nego uspešnu karijeru. U velelepnoj dvorani Armejec u Sofiji, odigran je revijalan meč gde su sa jedne strane mreže bili bugarski reprezentaivci, a sa druge nekadašnji saigrači Vladimira Nikolova.Okupilo se sjajno društvo, pred više od 10 hiljada gledalaca bilo je i onih koji su prestali sa aktivnim igranjem, a Nikola Grbić je opet „rukovodio“ igrom time legendi. Svako od njih igrao je pod odre-đenim nadimkom, onim koji je verovatno osmislio sam slavljenik. Naš selektor, nekada jedan od najboljih igrača sveta predstavljen je jednostavno kao – majstor. Time je sve rečeno. Pored Nikole Grbića, od naših igrača Vladimir Nikolov je pozvao i Bojana Janića.

naVijaM Za odBojkUOdbojkaški savez Srbije i novi predsednik Nenad Golijanin, pokrenuli su akciju “Navijam za odbojku”, a iz priloženog se vidi koji su razlozi toga.Želja nam je da afirmišemo sve pozitivne ljudske vrednosti koje sport svakodnevno izaziva kod čoveka. Velika većina mladih bavi se sportom i svakodnevno vredno trenira. Srednja generacija se svakodnevno rekreira. Starija generacija svakodnevno prati sportska događanja.Svi smo mi navijači.Ideja nije naša. Ona leži u srcu svih dobronamer-nih ljudi. Kao Savez koji je lider u organi-zovanosti i masovnosti, naša obaveza je da ideju pretočimo u projekat sa željom da preraste u pokret! On nije definisan ni akcijama ni rokom, to je proces koji ima za cilj da celom našem društvu donese korist.

poljaci oBožaVajU naŠeG srećkaKad odbojkaška publika u Poljskoj nekog zavoli, onda nije bitno odakle ke taj neko, da li je možda i jedan od najljućih protivnika njihove, više nego obožavane, selekcije. Takav slučaj je i sa našim repre-zentaivcam, Srećkom Lisincem, koga imaju prilike da gledaju već par godina širom terena u njihovoj zemlji.Upoznali su kakav je igrač, koliko dobar čovek, a to su dokazali kada su mu na turniru „Memorijal Vagner“ u Krakovu, spremili iznenađenje. Naime, našem reprezentaivcu je 17. maja bio rođendan, a od organizatora i navijača je dobio ne-koliko poklona. Jednostavno, nije moglo, a da se takav dan ne proslavi na njima svojstven način, i opet da se ne zabeleži gest domaćina u javnosti.

41

Glave{ine na peskuGlave{ine na pesku

TIME - OUT

43

Glave{ine na peskuProšlogodišnje Svetsko prvenstvo u odbojci na pesku, bila je idealna prilika da pored publike i takmičara, učešće „uzmu“ i funkcioneri. Tako su pre jednog meča u Holandiji, gde se odr-žao šampionat, na teren izašli predsednik Svetske odbojkaške federacije Ari Grasa da Silva i gradonačelnik Haga.Odigrali su nekoliko poteza na oduševljenje gledalaca. Naravno, daleko veće znanje imao je prvi čovek FIVB.

Glave{ine na peskuProšlogodišnje Svetsko prvenstvo u odbojci na pesku, bila je idealna prilika da pored publike i takmičara, učešće „uzmu“ i funkcioneri. Tako su pre jednog meča u Holandiji, gde se odr-žao šampionat, na teren izašli predsednik Svetske odbojkaške federacije Ari Grasa da Silva i gradonačelnik Haga.Odigrali su nekoliko poteza na oduševljenje gledalaca. Naravno, daleko veće znanje imao je prvi čovek FIVB.

kad bih se opet rodio, ne bih ni{ta menjaoStatus popularnosti koji ima Markos Mi-

linković u Argentini, jednak je recimo onom koji imaju Lionel Mesi u fudbalu ili Emenuel Đinobili u košarci. Jedan je

od najpopularnijih sportista svih vremana u ovoj zemlji, a zbog korena koje „vuče“ iz krajeva bivše SFRJ i prezimena koje se završava na „vić“, nekako je i našim ljubiteljima odbojke uvek bio u najmanju ruku interesantan. Nedavno je posle 21 godine aktivnog igranja, a veći deo je bio ne na visokom, već izuzetno visokom ni-vou, rešio da se definitivno pozdravi sa velikom

NasledniciU jednom moemntu oproštajnog meča, mnogima su krenule suze na oči, kada su se pored Markosa Milinkovića na terenu u zagrljaju uz majku, našlo i njegovo troje dece.Najstariji, Luka ima 12 godina i već po-lako savladava sve odbojkaške elemen-te, baš kao i kćerka Dunja koja je četiri godine mlađa. Oni i treniraju u jednoj novosadskoj školi odbojke. Drugi sin, Bautista, ima samo 18 meseci, i živi u Argentini, a po „dimenzijama“ ni on već sada nije dleko da jednog dana stane na odbojkaški teren.

SVETSKE ZVEZDE MARKOS MILINKOVIĆ NAJBOLJI IGRAČ ARGENTINE SVIH VREMENA I JEDAN OD NAJBOLJIH NA SVETU IMAO OPROŠTAJ ZA PAMĆENJE

45

kad bih se opet rodio, ne bih ni{ta menjao

ljubavi. Tačnije na korak da prekine sa aktivnim igranjem odlučio se još pre tri godine, kada je odigrao poslednju sezonu u ekipi Buenos Ajres Unidos.

A onda je neko došao na ideju, da mu prirede oproštaj kakav zaslužuje, za sve ono što je dao

argentinskoj odbojci, kao igrač, „produžena ruka“ treneru, kao idol mladih koji dolaze, kao čovek prvenstveno.

- Bilo je nezaboravno, ali stvarno, događaj koji će mi biti u pamćenju do kraja života. Taj 17. septembar 2015. godine mi je potvrdio da

sam radio ono što sam voleo na pravi način. A odbojka je bila moj život. I biće. Tog dana na oproštaju bilo je toliko mojih prijatelja, na tribi-nama i na samom terenu – seća se poemnutog datuma Milinković kao da se upravo dešava.

Kako bi i u poslednjem zvaničnom meču, koji su igrali njegovi saigrači iz reprezentacije Ar-gentine, protiv tima sveta, koji su činili većinom igrači iz Brazila, glavni junak ove priče se opet intenzivno družio sa loptom nekoliko nedelja.

- Mislim da sam više od mesec dana baš do-bro trenirao. Taman posla da se obrukam na kraju, morao sam da budem u kakvoj takvoj formi. Igralo se u mom Buenos Ajresu, nije bila

Četiri godine sa NikolomIako mnoge srpske odbojkaše lično po-znaje, a koliko je puta samo protiv njih igrao, Markos Milinković ima najprisniji od-nos sa sadašnjim selektorom plavih, Niko-lom Grbićem.- Pogodilo se da smo igrali četiri godine za redom u istim klubovima. Najpre u Trevi-zu, gde smo osvojili Kup šampiona, a onda smo obojica otišli u Milano i tamo bili još tri godine. Bilo je to sjajno vreme, četiri izu-zetne sezone sa čovekom kakav je Nikola Grbić.

SVETSKE ZVEZDE MARKOS MILINKOVIĆ NAJBOLJI IGRAČ ARGENTINE SVIH VREMENA I JEDAN OD NAJBOLJIH NA SVETU IMAO OPROŠTAJ ZA PAMĆENJE

Uz River svim srcemOmiljeni klub Markosa Milinkovića je River Plata. Jednostavno je „zagriženi“ navijač ovog fud-balskog kluba od malena i bilo gde u svetu da je igrao, nalazio bi načina da ih prati putem TV prenosa. Kada je „River“ pre par godina napustio društvo najboljih, bio je izuzetno tužan.- Suze su mi krenule – ne krije kršni Ar-gentinac. – Ali to se brzo zaboravilo, jer su usledili dobri rezultati.Zimus je bio u Tokiju na klupskom pr-venstvu sveta, zajedno sa sinom Lu-kom, i izazvao je veliku pažnju.- Nekoliko puta su nas uhvatile kamere na tribinama. Takve stvari se retko de-šavaju, pa smo hteli da ispratimo na licu mesta. Šteta što nisu uspeli da osvoje.

šala. Trebalo se suprotstaviti ekipi koju su predvodili Žiba, Karlao, Maurisio i ostali. Baš smo se lepo naigrali. Pitali su me mnogi da li sam bio tužan... Ni najmanje, jer je to bilo nešto najlepše, videti toliko prijatelja na jed-nom mestu.

Njegovo prijateljsvo i rivalstvo sa, po neki-ma najboljim igračem sveta svih vremena, Brazilcem Žibom, pokazalo se još jednom kao izuzetno. Dva vrhunska igrača opet su se našla jedan preko puta drugog.

- Imamo sjajnih trenutaka iz kari-jera koje su bile isto takve – sjajne. Dobar je čovek, znamo se godina-ma i bio je oduševljen pozivom da uveliča jedan takav meč, moj poslednji.

Nedostajali su samo prijatelji iz Srbije i – Dijego Armando Mara-dona.

- Tako nekako. Termin je bio malo nezgodan, a voleo bih da su mogli da dođu Nikola i Vanja Grbić, Boš-kan, Gerić... Sve su to moji prijatelji sa kojima se vidim kad dođem u Srbiju. Da, nedostajao je i Marado-na. Poslao sam mu pozivnicu, ali je Pibe bio mislim u Emiratima. Ima vremena, videćemo se nekom drugom prilikom.

Sa pomenutim odbojkašima se već čuo i video, a sa slavnim fudbalerom još uvek ne. Najčešće se sretnu na revijalnoj fudbalskoj utakmici koja se igra u humani-tarne svrhe.

- Organizuje ih moj veliki prijatelj Havijer Zaneti, preko svoje fondacije „Pupi“. To mu je i nadimak. Mnogo dece je bez osnovnih uslova za život, pa smo svake godine igrali fudbalski meč, gde se pobednik nikad nije gledao. Naravno, čast je igrati sa Marado-nom, pa makar i u tim uslovima.

Za više od dve decenije promenio je mnogo klubova i zemalja u kojima je igrao. Sada već davne 1992. je otišao u Italiju, u Livorno, i ostao dve sezone. Potom četiri u Brazilu, pa povratak na „čizmu“, gde je sa Trevizom osvojio Kup šampiona, a onda još tri u Milanu. Nije mogao dugo bez Brazila kome se opet vratio, da bi onda postao je-

dan od „grčkih Bogova“, dve godine u dresu Olimpijakosa, gde je prve osvojio Kup CEV. Sezona u Turskoj bila je posled-nja pred povratak u Argentinu. Posednji klub bio mu je Buenos Ajres Unidos.

- Kad sve saberem, pa podvučem crtu, sve je bilo kao iz snova. Da se opet rodim, sigurno bih krenuo istim putem.zadovoljan sam kako mi je izgledala ka-rijera, klubovima i zemljama u kojima sam igrao. Stekao sam neraskidiva pri-jateljstva sa brojnim ljudima i igračima.

Nedavno je postao trener, naravno u Buenos Ajresu, kluba iz sredine tabele po imenu Untref. Kažu da ima talenta i za to. Ukoliko bude bar približno uspe-šan kao igrač, biće to još jedna karijera Markosa Milinkovića za prepričavanje. A i te kako ima šta da pokaže.

Odbojka No.1U Argentini odbojka uživa veliku pažnju. Mnogo je igrača koji igraju u velikim evropskim klubovima, a kojima je Markos Milinković bio idol, čak i saigrač. U doba najveće sleve, odbojka je bila sport broj jedan u toj zemlji.- Fudbal je nešto posebno, oboožavaju lju-di i košarku, ali u jednom periodu, mi smo bili najpopularniji. Bez obzira što nismo osvajali trofeje na velikim takmičenjima. Osim jednom Panameričke igre 1995. tada je slavni Maradona dolazio na naše uta-kmice i želeo da se upozna sa nama.

47

Nekadašnja reprezentativ-ka Amerike Kimberli Glas često je mamila uzdahe svojom pojavom gde god da se pojavi. Nije bilo bitno da li igra za „svoju“ ili „tuđu“ ekipu ili selekciju, dobijala je uvek aplau-ze za „vanodbojkaške“ atribute.

A što se odbojke tče, nju je imala, a i dan danas je ima u „malom prstu“. Najkarakterističniji je položaj prilikom prijema servisa, elementa u kome je bila skoro neprikosno-vena i zbog toga gazde mnogih ekipa nisu žalili novca da je imaju u timu.

Na fotografijama se vidi koliko je usredsređena na loptu, protivnika i koliko je koncentrisana na situaciju. Ovaj položaj tela, kada se ček servis protivnika, mno-gi su nazvali „pauk“. Razni su pokušali da ga izvedu ili bar približe, ali jedna je Kim Glas – žena pauk.

David i GolijatVeć godinama unazad Ekaterina Gamova je jedna od najviših odbojkašica na svetu. Pre desetag godina kada se pojavila u seniorskoj konkurenciji, sa 202 samtimetra bila je možda i prva „dvometrašica“. Vre-menom su dolazile neke „nove klinke“, ali ona je uvek tu. Ruskinje se uopšte mogu pohvaliti da imaju najujednačeniju selekci-ju, jer im je prosek visine daleko iznad 190, što se ne odnosi jedino na – libera.Jedna fotografija od pre par godina uvek je zanimljiva i izazove osmeh, a na njoj je upravo Gamova kako razgovara sa tadaš-njim liberom ruske selekcije Ekaterinom Ulanovom. Razlika jeste 30 santimetara, ali je i kadar, tačnije ugao fotografisanja uti-cao da sve to ispadne još više. Izgledalo je kao da je to razgovor gde su se dovikivale.

Sam svoj majstorNisu retki slučajevi da usled velikog broja obaveza, prevashodno treninga, odnosno malo slobodnog vremena, sportiszi sami vode računa o svojim frizurama. Nedavno je, na okupljanju repre-zentacije, Nikola Jovović objašnjavao kako već godi-nama šiša sam sebe. - Malo sa strane, uzmem mašinicu, stavim na „keca ili dvojku“ kako kad, a gore iszo, malo makazama, malo opet mašinicom.I stvarno, sjajno izgleda, karakteristično, vidi se da je rađeno sa pažnjom. Pardon, sve to u prošlom vremenu, jer se nedavno Nikola Jovović pojavio sa novim izgledom. „gornjeg dela“ nigde nije bilo, cela glava je bila „na keca“. Teško da se zapričao sa nekim pa je pobrkao i krenuo obrnutim smerom. Jednostavno je želeo nešto malo da promeni. I uspeo je, a svi, pretežno ženska populacija, kaže da mu je ovako jednako lepo kao i pre.

To je rivalstvoFinale košarkaškog plej – ofa u Srbiji izazvalo je dosta pažnje svih, pa i onih koji nemaju direktnu vezu sa sportom pod obručima. Jedni od takvih su naši reprezentativci Miloš Nikić i Aleksandar Atanasijević. Obojica zaljubljeni u košarku, bili su među viđenijim gostima na utakmicama crveno i crno – belih u dvorani „Aleksandar Nikolić“.S obzirom na dešavanja na terenu, Miloš Nikić je imao mnogo više razloga za zadovoljstvo, dok mu je jedan od najboljih prijatelja sportski čestitao uz konstataciju „biće bolje“.

I TO JE ODBOJKA

Kim Glas žena pauk

sVetsko klUpsko U Manili Ove godine, zbog priprema ekipa za Olmpijske igre i same najveće svetske sportske smotre, Svetsko klupsko prvenstvo za odbojkašice dobilo je novi

termin odigravanja. Biće to od 18. – 23. oktobra, a domaćin će, interesan-tno je, biti Manila. Glavni grad Filipina će prvi put organizovati jedno veliko odbojkaško takmičenje, a za sada se zna da će na njemu učestvovati prvak Evrope Kazalmađore, najbolji tim Azije Bangkok Glas, najbolji tim latin-ske Amerike Reksona iz Brazila, Volero Cirih i još četiri tima koja će dobiti

specijalnu pozivnicu.Inače, ovo će biti prvi prvi put da se Svetsko klupsko prvenstvo igra sa tolikim brojem (osam) klubova.

odlaZak neMčika U leGendUPoljska odbojka je ostala bez Anžeja Nemica. Veliki struč-njak koji je sa ženskom selekcijom ove zemlje osvojio dve titule prvaka Evrope, preminuo je posle duže i teške bolesti u 72. godini života.Biće upamćen po mnogim velikim uspesima tima koji je selektovao i čije su perjanice bile Malgoržata Glinka, Dorota Švienevič, Katarina Skovronska, Milena Rozner i mnoge druge, koje su se na dirljiv način oprostile od svog velikog učitelja porukama na društvenim mrežama i zahvalnošću za titule prvaka Starog kontinenta u Turskoj 2003. i Poljskoj 2005. godine

odBojkaŠki „GloBtroter“Slovenački trener Zoran Jerončić spada u red možda i najvećih zalju-bljenika u odbojku na ovim prosto-rima. Jedan je od onih trenera koji imaju visoko zvanje i kakvih je malo u regionu, ali i šire.Bio je trener ili pomoćnik u mnogim klubovima Italije, skupljao znanje, nije se stideo da pita šta ga zanima. Uz to, vrlo često je o svom trošku putovao svetom „uzduž i popreko“, kako ne bi propustio najznačajnije odbojkaške događaje. Stekao je mnogo prijatelja, pa tako danas i dalje putuje, ali je spojio lepo sa korisnim. Drži predavanja u regionu, a svako malo je gost Visoke trenerske škole i Univerziteta u Minsku, gde trenerima u Belorusiji prenosii znanja stečena iz više-godišnje prakse. Često je i u Srbiji, a obećao je da će susret sa gradom u kome je složio JNA biti u vrme Svetske lige.Natravno, organizacija je najbitnija, pošto je Zoran Jerončić trener ekipe Braslov-če, koja se poslednjih par godina vodi kao „hit“ u ligi Slovenije. Mnogo je čestitki upućeno na njegov račun za kako u sloveniji kažu „možda i najlepšu odbojku koju igra njegov tim“.

HUker se Vraća na terenNekada jedna od najboljih odboj-kašica na svetu, američka reprezen-tativka Destin Huker, posle godinu dana pauze opet se vraća na teren. Razlog je porođaj, a ovo joj je drugi put da zbog toga propusti sezonu.Amerikanka je inače poznata po tome što je pre bavljenja odbojkom bila američka rekorderka u skoku uvis i pobedđivala je na brojnim mitinzima širom sveta. Kada je uzela odbojkašku loptu u ruke, vrlo brzo je dostigla najviši nivo, pa je postala jedna od prvih igračica na planeti koja je igrala za ugovor koji ima sedam cifara. Zbog svega navedenog, sasvim je razumljivo što Destin Huker uprkos pauzi već ima nekoliko i te kako primamljivih ponuda i biće na „slatkim mukama“ da izabere pravu.

NEWS

49

koVrdžaVa talija iZ ModeneOdbojkaši Modene ove sezone su osvojili sve u Italiji. Titulu, Kup i Superkup i postalu ubedljivo najbolji tim u ovoj zemnji. Drorana im je bila popunjena skoro na svakom meču, a sve se vremenom svelo na pravu porodičnu atmos-feru.Kao prilog tome govori i sjajna slika koja se može videti pre početka svake utakmice koju pred svojim navijačima igraju Nikić, Petrić, Ngapet, Rezende i ostali. Naime, jedna devojčica tokom zagrevanja igrača, siđe sa tribina, ide od jednog do drugog igrača poljubi ga i dobije poljubac. Neko će reći da je talija, ali šta god da je, scena je toliko simpatična da svaki put dobije salvu aplauza. Igrači su uvek oduševljeni, devojčica takođe. U krajnjem slučaju, možda je i talija. Sigurno da bi svako želeo da je ima.

Samo sedam dana pošto je Italija izborila plasman na Olimpijske igre, kroz kvalifikacioni turnir u Japanu, selektor Marko Bonita je objavio spisak igračica na koje računa za Gran pri 2016. i usledio je šok. Na njemu nije bilo Frančeske Pićinini, dugogodišnje reprezentativke, koja je učestvovala u svim uspesima „azurnih“ devojaka, uključujući i poslednji pomenuti.

Ona nije bila zadovoljna tretmanom koji je imala tokom pomenutih kvalifi-kacija, što je možda i razumljivo, jer je bila MVP finalnog turnira Lige šampio-na i donela je odluku da se oprosti od reprezentativnog dresa.- Shvatila sam u Japanu kakav stil igre gradi i na kojim igračicama, selektor Bonita. Poštujem to, ali se sa tim i ne slažem, jer to ne odgovara mojim

shvatanjima i principima. Donela sam tešku odluku da stavim tačku na ovu prelepu reprezentativnu priču. Uvek ću biti najveći navijač italijanskog tima. Igranje u nacionalnom dresu je nešto posebno i nikada ne može da izbledi – kratko je prokomentarisala Frančeska Pićinini.Ko zna, možda se do Olimpijskih igara nešto možda i promeni

adio Fran~eska

SVE NAŠE MEDALJE TOKIO 2006.

VESNA ČITAKOVIĆ, KAPITEN REPREZENTACIJE KOJA JE U JAPANU NADMAŠILA SEBE I ODLIČJE OSVOJILA PRE ROKA

Medalja sunčevog sjaja

51

SVE NAŠE MEDALJE TOKIO 2006.

VESNA ČITAKOVIĆ, KAPITEN REPREZENTACIJE KOJA JE U JAPANU NADMAŠILA SEBE I ODLIČJE OSVOJILA PRE ROKA

Medalja sunčevog sjajaMuška reprezentacija je već uveli-

ko osvajala medalje, što kao da je polovinom prve decenije ovog veka malo počelo da „smeta“ de-

vojkama. Ustvari, nisu one bile ljubomorne na uspehe momaka, naprotiv, samo su želele da i one vide kako je to biti na postolju na jednom velikom međunarodnom takmiče-nju. Plan je postojao, ali je trebalo strpljenja da se prođu „usputne stanice“ kako bi se stiglo do odličja „projektovane“ 2007 na EP u Belgiji i Luksemburgu. Svo to nestrplje-nje je po sistemu „šta zna dete šta je 300 kila“, izašlo na videlo godinu dana ranije. Sa Svetskog prvenstva u Japanu, naše najbolje odbojkašice vratile su se sa bronzanom me-daljom. Ne, ona nije imala zlatni sjaj, ona je imala sjaj Sunca, onog najsjajnijeg, koje daje život. Tako je i bilo, jer to odličje je bilo ka-snije putokaz mnogim generacijama koje su nastavile ka medaljama trasiranim putevima. Dalo je život ženskoj odbojci u Srbiji.

Ali krenimo redom. Posle embarga, kao sportske „izolacije“ koja je tada usledila, žen-ska seprezentacija naše zemlje, tada Srbije i Crne Gore, na put ka svetskom prvenstvu

krenula je od najnižeg nivoa, iz „podruma“. To je bilo i razumljivo, jer usled nepojavljiva-nja na međunarodnim takmičenjima, zau-zimale su pretposlednje mesto na svetskoj rang listi. Niko ne može da se seti tačno, ali izgleda da je samo Egipat bio iza, odnosno, delio je tu poziciju sa našim damama.

- Sećam se da smo pretkvalifikacije za kva-lifikacije igrali u Šefildu i to negede u pola sezone, mislim da je bio januar. Odbojka u Engleskoj, strašno, nikad mi ne bi palo na pamet da se igra. Znali smo koliko smo bolji od protivnika, ali jednostavno moralo je da

Prema planu, prvo odličje je trebalo da se osvoji 2007. ali su devojke to učinile godinu ranije i na većem takmičenju.

Radovale smo se svakoj utakmici, a radost bi bila još veća pošto bi se ona završila. Počele su da nam stižu poruke iz Srbije da smo postale popularne

Poruka za pokolenjaKoliko je naporan put do prve medalje bio, najbolje znaju devojke koje su u tom pohodu učestvovale. Danas je naša ženska odbojka redovan učesnik svih velikih takmičenja, evropskih i svetskih prvenstava, Gran prija, a sve je počelo tom me-daljom iz Tokija.- Na sva ta takmičenja nove generacije idu „direktno“, nema više ni kvalifikacija, a kamoli „pretkvalifikacija za kvalifikacije, pa drugi krug kvalifikacija“. Moraju da znaju ili bar da pretpostave, kako je bilo nama i koliko smo mi prošle kako bi to obezbedile. I sebi, a i njima danas. Zato neka nikada više ne dozvole da se vrati na staro. Ma kakvi na staro, ni blizu toga. Imaju mogućnost da naprave velike rezultate i neka samo ka tome idu. Neka grade svoje karijere. A od nas su dosta dobile – jasna je poruka Vesne Čitaković.

Ni sami nismo znali čemu da se nadamo, jer možda smo znale koliko drugi vrede, ali nismo imali sliku kolike su naše mogućnosti

Kad Boričić pogreši

Posle utakmice za bronzu, koja je zasjala na grudima naših devojaka, svi su čestitali, slali poruke, zvali tele-fonom. Niko nije obraćao pažnju ni koliko je sati, ni koliko sve to košta. - Ko te pita, medalja nema cenu.Jednog razgovora se Vesna Čitaković seća sa osmehom.- Selektora Terzića je pozvao Aleksan-dar Boričić i tražila sam da ga čujem. Pošto sam se zahvalila na čestitka-ma upitala sam ga: „Vi se prevariste možda po prvi put“. Nije mu odmah bilo jasno pa sam nastavila: „Rekli ste medalja 2007, a mi je osvojismo sada, godinu dana ranije“. Nasmejao se samo i rekao da nema ništa protiv da uvek tako greši.

se ide korak po korak – seća se Vesna Čitaković kapiten te sjajne generacije.

Na pomenutom turniru, plave su bile bolje od Engleske, Škotske i Albanije, a izgubile su od Španije. Ostaće zapisano da su jedan set protiv Škotske dobile 25:3, a da su sva tri poena protiv-

nica bile servis greške našeg tima, znači da ove nisu pošteno udarile loptu.

- Poraz od Španije nije puno značio u smislu plasmana, jer smo samo dobile drugu grupu u narednom krugu. Umesto u Azerbejdžan, otiš-le smo u Hrvatsku. Savladale smo domaćina, potom Češku i Slovačku i samo nekoliko dana kasnije došli smo do poslednjih prepreka za Svetsko prvenstvo.

Postojala je „varijanta“ da sa jednim „planskim“ porazom u Zagrebu, naš tim igra u Rusiji, ali su sa tri trijumfa sebi odredili protivnike u Nemač-koj. U Drezdenu su ih čekali domaći tim, Poljska i Grčka. Prve dve selekcije u samom vrhu svetske odbojke, a Grkinje „tu negde“ sa nama.

- Kada se sad setim kako je sve to izgledalo, malo se naježim, ali opet, vidim koliko smo imale srca, hrabrosti i želje. Nije nas pokolebao poraz od Nemica, pa smo pobedile Poljsku. U poslednjem meču je trebalo da savladamo Grč-ku izuzetno ubedljivo, nekom velikom razlikom, jer smo samo tako, s obzirom da su Poljakinje pobedile Nemačku, u „krugu“ bile najuspešnije. I desilo se upravo to. Sreći nije bilo kraja.

Trebalo se dobro pripremiti kako za veliko takmi-čenje, najveće te generacije, tako i za prvu posetu „Zemlji izlazećeg sunca“. Mir je bio potreban pla-vim damama, pa su se pripremale u Sportskom

centru „Kovilovo“. Sve je bilo podređeno njima.- Mislim da se sećam svakog treninga, svih

stvari vezanih za pripreme. Čak nam nije toliko teško palo ni to što smo „izolovani“ od grada. Ali se sećam i kako smo ispraćene u Japan. Bilo je samo par novinara, onih sa kojima se znamo odavno. Došli su da nam požele srećan put, put, u neku ruku, u nepoznato.

Kako bi se što bolje privikle, devojke su u Ja-pan otišle desetak dana ranije, na poziv ekipe Toraj Erouz, u kojoj je igrala Jelena Nikolić.

- Takve stvari mnogo znače, ljudi iz Save-za su napravili pravu stvar kada su pri-hvatili. Odigrali smo i par utakmica pre nego što Svetsko prvenstvo zvanično nije počelo. Čemu smo se nadali... Ni sami nismo znali, jer možda smo znale koliko dru-gi vrede, ali nismo imali sliku kolike su naše moguć-nosti.

Vrlo brzo su to počele da shvataju. Na premijeri su „kroz šake“ p rop us t i le tada brani-oce svetske titule, selek-ciju Italije. Javnost je bila, u najma-nju ruku, šoki-rana.

- Strašna Italija, sa sjajnim sasta-vom. Igrala sam prethodnu godinu italijansku ligu i pojedi-ne su mi se „na glavu po-pele“ sa tim da jedva čekaju taj meč. Posle naše pobede ih nigde nije bilo. Šalu na stranu, odigrale smo sjajno, možda je razlog upravo taj što nismo znale koliko može-mo i nikoga nismo respektovale.

53

Zajedno posle decenijuPostoje neke stvari na koje skoro da niko nije obratio pažnju, bar kada je

genercija iz Japana 2006. u putanju.- Nikada više nismo zaigrale u istom sastavu, nikad. Već naredne god-

nine neke devojke su se oprostile, pojedine su bile povređene. Ali nikad više nismo bile u tom sastavu.

Ali ne znači da neće biti.- Baš tako, ove godine se navršava decenija od tog događaja.

Pokušaćemo da se okupimo, bar jedan dan da se podse-timo svega. Ima nas koje smo neke stvari zaboravile, ali

znam da pojedine devojke pamte sve detalje.

Nešto što niko nije

ni sanjao, nama se

dogodilo

Onda su snagu našeg sastava osetile Kubanke, pa Peruanke. Tri pobede u četiri dana i to nad kakvim protivnicama.

- Nama je sve to postajalo mnogo interesan-tno i zanimljivo. Radovale smo se svakoj uta-kmici, a radost bi bila još veća pošto bi se ona završila. Počele su da nam stižu poruke iz Srbije. Porodice su nam javljale da smo postale popu-larne – uz osmeh ističe Vesna Čitaković.

Usledile su potom još dva trijumfa. Prvo nad Egiptom, što neko reče da se vidi ko je pretpo-slednji, a ko poslednji na „onoj listi“, a onda su

vraćeni i neki dugovi Turki-njama.

- Taj duel sa Egiptom ćemo vero-vatno pam-titi po tome što su one igrale sa

maramama, a mi smo se

sa tako obu-čenim rivalom

srele prvi put. Turkinje su nam

bile stari dužnici i nije bilo lepšeg momenta od tog da vidimo ko je bolji. A onda, pogled na ta-belu. Pet utakmica, pet pobeda, maksimalan broj bodova prenosimo u grugi krug. Da nam je neko rekao to sedam dana ranije, poslali bi ga kod psi-hijatra verovatno.

Srbija je već tada imala nove heroine. Ljudi su masovno počeli da se bude rano, kako bi pre odlaska na posao uživali u pobedi plavih dama i kako bi im radni dan, kako god da okrenu, us-pešno počinjao.

- Nama u Nagoji je sve to bilo interesantno, a kada smo počeli da čitamo komentare na foru-mima, „nije nam bilo dobro“. Našima kod kuće smo pravili „dodatne troškove“, jer su posle svake pobede morali da časte komšiluk. Tada smo po-

Zlatni bronzani

Ostaće zabeleženo da su tim koji je u Japanu 2006. osvojio bromnzanu medalju činile: Jelena Nikolić, Alek-sandra Ranković, Ivana Đerisilo, Na-taša Krsmanović, Jovana Brakočević, Brižitka Molnar, Jovana Vesović, Maja Ognjenović, Vesna Čitaković, Maja Simanić, Anja Spasojević i Suzana Ćebić.

Struči štab je bio u sastavu Zoran Terzić, Nebojša Protić, Siniša Mlade-nović, Aleksamdar Cvetković, dr. Zo-ran Stefanović.

Balkon opet mami suzeDa li ima nešto lepše od medalje na Svetskom prvenstvu? Teško... A ima. Za Vesnu Čitaković i njene saigračice kulminacija svega bila je prilikom povratka u Srbiju.- Znale smo da nam je popularnost naglo skočila, ali toliko... Na aero-dromu su nas dočekali naši najdraži, koje smo od poslednjeg poena meča za treće mesto jedva želeli da vidimo i zagrlimo. Pojavili su se tu i neki ljudi koji su nam delili neke poklone, a mislim da ih nikad nisam toliko dobila. To je bila uvertira za nešto najlepše što mi se dogodilo u karijeri, odlazak na čuveni balkon Skupštine grada.Deset godina od tog događaja će biti u oktobru, ali su se u očima Vesne Čitaković i sada pojavile suze. I to ne zaiskrile, već i potekle.- Uh, kad se samo setim. Zna se da

se na balkon penju samo najbolji, ali negde na „pola puta“ prilikom povrat-ka, rekli su nam da nas narod čeka. Po-čela je nekako da nas obuzima trema. I onaj put, od aerodroma do Skupštine

grada... A onda, kada sam izašla pred sve one ljude, jednostavno sam pretrnula. Trebalo je da kažem nešto, ali jednostavno nisam znala šta, jedva da sam prozbo-rila koju reč. Sav taj narod, zastave, baklje, transparen-ti, skandiranje naših imena, a mi na balkonu. Svaki put se rasplačem.

Pred turnir u Šefildu, protiv Engleske, Škotske, Albanije i Španije, naša reprezentacija je bila na pretposlednjem mestu FIVB liste

lako počele da shvatamo koliko stvarno vredimo. Ali ni tada niko nije pomišljao na medalju.

Ta ekipa Zorana Terzića, koji je posle svakog meča u direktnom prenosu pozdravljao sve u Srbiji i zahvaljivao na gomilama poruka po-drške, odlikovala se po tome što je uvek bila nasmejana. A zbog igre su u Japanu dobile na-dimak po tamošnjem vetru, nešto nalik tajfunu.

- Trebalo je nastaviti u bar sličnom ritmu. Ve-lika stvar je bila ta što nam niko nije pravio bilo kakvu vrstu opterećenja. Mogle smo da igramo bez pritiska, najbolje što možemo. Takav osećaj želim svima da osete bar jednom na tako veli-kom takmičenju.

Kao „recke“ su upisane Koreja i Poljska, a onda meč sa domaćinom Japanom, pred 8000 gle-dalaca u Dvorani duge u Nagoji. Spaktakl.

- Do tada nikad nismo igrale pred tolikim bro-jem ljudi. Sa druge strane, postale smo svesne

da nas pobeda vodi u polufinale. U polufina-le...!?!?!? Osvojile smo prva dva seta bez naroči-tih problema, a onda...

Mečevi domaćina, zbog reklama, posle dru-gog seta su imali pauzu od 15 minuta. I u tih četvrt sata kao da se izgubila igra naše selek-cije.

- Jednostavno se sve okrenulo. Poznato je ko-liko one igraju dobru odbranu, a kao da su sve to „duplirale“. Jednostavno krenulo je onako kako nismo verovale da će, naopako. Poražene smo na kraju u taj – breku, ali smo ostale „u igri“ za polufinale.

Da bi se stiglo među četiri, trebalo je u po-slednjem kolu savladati Tajpeh. Tim koji odbra-nu igra kao i svi Azijati, fenomenalno, tim koji nije mogao da se upusti u borbu za medalju, ali je nekome mogao te planove da pokvari.

- Igrale su kao „pomahnitale“, imam osećaj da smo loptu morale da uradimo deset puta u svakom poenu, ne bi li ga osvojile. I posle tri seta, one vode. Nama je bio potreban još jedan da bi bile sigurno u polufinalu. Ostavile smo ih na 15, potom dobile i taj brek. Ne mogu da ka-žem da smo počele da živimo svoj san, jer smo u Japan stigle samo da igramo. A bile smo u polufinalu... Svetskog prvenstva...

Dočekane su u Tokiju kao prave zvezde, kao

tim koji je možda najviše pokazao do tog momenta, a sigurno je bio najpri-jatnije iznenađenje.

- Prijalo nam je to i te kako. A kome ne bi. Ne-kako „u hodu“ smo uživale trenutnoj popular-nosti, jer smo možda i mi malo postale svesne situacije.

Polufinale je nosilo duel sa Brazilom, nepri-kosnovenim, sjajnim, moćnim, ubedljivim i jedinim neporaženim. U drugom polufina-lu su se sastale Italija i Rusija.

- Iako smo do tada igrale bez straha, tada kao da nam se malo uvukao. Dva seta nismo bili dostojni rivali, a onda smo treći dobili. Pojavila se nada, jer smo na-stavili dobro da igramo, ali nismo uspele. Pružile smo ruku Brazilkama, poželel im sreću u finalu, a odmah zaboravile šta je bilo i okrenule smo se onom što je sledilo.

I Italija je izgubila polufinale, što znači da ti-movi koji su igrali u prvom kolu, sada odlučuju

o bronzanoj medalji. - Da nam je neko dve nedelje pre, ponudio

četvrto mesto, prihvatili bi ga oberučke. Ali tada – nikako. Želele smo medalju, da kruni-šemo naše dobre igre, dobijale sve veću po-dršku iz Srbije. Pošto su nam sobe bile stalno otvorene, malo sam „oslušnula“ kako devojke razmišljaju, dok sam šetala hodnikom hote-

55

Sa selektorom na hodniku

Koliko su preko noći postale „hit“ u svetu odbojke, najbolje govori jedan slučajan susret kapitena i selektorau hodniku hotela u Tokiju.- Videla sam ga da nosi neke papire i pitala ga šta je to. Odgovorio mi je da ih pogledam i kažem mu šta vidim. A na njima devet naših utakmica i osam pobeda. Prokomentarisala sam sa „Nije loše“...Sećaće se Vesna Čitaković uvek Terzićeve replike...- Pogledao me i rekao: „Šta bre nije loše, ovi papiri kažu da smo – najbolji na svetu“... Kako je tada neka jeza prošla kroz mene.

la. I svidelo mi se u kom pravcu idu njihove misli. Želeli smo da se nađe-mo na postolju gde se dele medalje.

Sa druge strane, Ita-lijanke nisu uspele da odbrane zlato, ali isto tako nisu želele da se vrate kući bez medalje. Opet, zna se da jednog protivnika teško pobe-diti dva puta na velikom

takmičenju. Sve je to išlo u prilog Italiji, a sve je to „palo u vodu“, najpre pred osmesima srpskog tima, a onda i kvalitetom i željom da „pre vremena“ koje je planirano, donesu medalju.

- Dobismo ih u tri seta. Da li je bilo lakše ili teže nego u prvoj utakmici, nimad nisam hte-la o tome da razmišljam. Znam samo da nije

bilo lako, da su svi setovi bili dva ili tri poena u našu korist. Kada je pala poslednja lopta, najpre sam kraičkom oka pogledala u sudiju, Izraelca, koga sam znala od ranije jer sam tamo igrala, da on potvr-di da je utakmica gotova, mada sam već krenula u „masu“. On je pokazao kraj, koji je ustvari bio po-četak, početak naše velike radosti. Ne znam ni sama sa kim sam se ve grlila i ljubila. Sa mnogima ve-rovatno i po nekoliko puta. Nama je ova medalja bila više od odličja, bila je podstrek za dalje. I satisfak-cija za veru u sebe i ljude sa kojima sarađujemo. Nešto što niko nije ni sanjao, nama se dogodilo.

Od Šefilda do Tokija. Od trnja do zvezda. Bronzana medalja je dokaz.

57

Gde god nađeš zgodno mesto ti mrežu razvuci

ISTINSKI ZALJUBLJENICI NEKAD NIJE BITNO NI VREME NI PODLOGA

Neverovatno je šta sve može odbojka. To je verovatno jedinstven sport u svetu koji može da se igra na različi-tim podlogama, u različitim uslovima,

po različitim, a opet istim pravilima i gde je zaba-va zagarantovana. Iz celog sveta dolaze slike na koji način oni koji vole ovaj sport gaje rivalitet, ali i ljubav prma odbojci.

Granica između Meksika i Amerike, tačnije žica, zamišljena je kao kreža, pa su pojedinci koji su čekali da pređu iz jedne u drugu zemlju, jedno-stavno odigrali par setova, tek toliko da „dobiju

na vremenu“. Pravila nisu bitna, jer se dešava da jedan izađe, jer mora da nastavi put, a na njego-vo mesto odmah uskoči „prva rezerva“.

Monasi su takođe ljubitelji odbojke, a igraju je

u svojim odorama. Nije potrebno „razvlačiti“ linije po pravilima, već

samo iscrtati, nekad granom ili ka-menom, a nekad samo povući crtu

nogom. I igra može da počne.Sve su češći festivali odbojke koji

okupe veliki broj dečaka i devojčica ra-zličitih uzrasta, sve u cilju popularizacije

zdravog života i sporta uopšte. Najsvežiji primer je Rim, gde su organizatori razvukli

beliki broj mreža duž cele ulice, od Pjaca Vene-cije sve do čuvenog Koloseuma. Bilo je i tribina, a sve je to „niklo“ preko noći. Uzitak jedinstven.

O odbojci na pesku se već mnogo toga ispri-čalo, svi koji su jednom bar probali da je igraju, postali su „zaraženi“ i svaki slobodan trenutak koriste za tu aktivnost ili vid rekreacije. Naravno,

Kaligfornija, odno-sno tamošnje pla-že, sinonim su za masovnost, a koliko ima terena, sigurno da niko nije prebro-jao, može samo da se nagađa.

Sve popularniji je i snou volej. Preko mreže se igra i na snegu, već nekoliko godina, ali iz godi-

ne u godinu broj vrtoglavo raste.A ima slučajeva gde je sve to u cilju zabave, jer

nema linija, a mreža je okačena na dva drveta. Razlog zašto teren nije ograničen je prost, pod vodom je. Dušu dalo za atraktivne poteze, upija-če, odbrane, ali i manjim poteškoćama prilikom skoka i kretanja. Ali koga briga, bitno je da se igra.

Ako bi se malo „prepravio“ stih čuvenog čika Jove Zmaja, onda bi sve moglo da stane pod jedno:

Gde god nađeš zgodno mesto, ti mrežu razvu-ci!

Poznavati Savu i Lazara Grozdanovića je čast. Sedeti sa njima i pričati, tačnije slu-šati, o nekim davnim vremenima – neka je vrsta privilegije. A oni su svoja sećanja

iznosili, jednog snežnog, skoro idiličnog dana, pokušavajući rečima da dočaraju kako je to bilo nekada, kada su oni bili igrači, treneri, kada se, sko-ro sigurno, bolje, a sasvim sigurno mirnije živelo. Samo je jedna stvar nedostajala – instrumental iz kultne serije “Grlom u jagode”, koja bi upotpunila sve ono o čemu su braća Grozdanović evocirali uspomene. Bili su prava enciklopedija, ne jedna

već dve. O njima se mnogo, a opet malo toga zna. Da su proslavili našu odbojku, to je sigurno, ali na kakav način... Impresivno.

Toliko toga dva večita mladića, dva šmekera, dva gospodina, ali sa velikim G, imaju da ispričaju, za knjigu, za film... Teško je pobrojati sve njihove us-pehe, medalje i ko je više doprineo, ko je pozna-tiji. Dok je na Savinu inicijativu počela da se igra ženska liga u Grčkoj (!!!), Lazar se, pored toga da je 1975. bio selektor kada je osvojena prva medalja, ponosi da je jedini od naših trenera bio selektor reprezentacije sveta, kada se opraštao Bugarin Zla-

POLA VEKA NA PLAVIM KLUPAMA

- Evo, ja sam bio 21 godinu selektor i ako tome dodamo Lazinih 28, dolazimo do po-datka da smo na tim funkcijama proveli skoro pola veka zajedno. Dugo je to vreme, ali sjajne godine i bilo je pravo zadovoljstvo raditi –

počeo je Sava Grozdanović.

Tada je bilo sve drugačije, pa je stariji od braće, glavnih likova ove pri-če, u jednom m o m e n t u vodio i mušku i žensku repre-zentaciju.

- I ne samo to. Bio sam u isto vreme i trener od-bojkaša Žele-zničara, kao i odbojkašica

Cvrene zvezde – kaže uz osmeh. Sve je izgleda tada moglo, samo je pitanje,

kako je sve to bilo moguće postići…- Ma ja sam mu pomagao – kaže uz prepo-

znatljiv osmeh mlađi Lazar, uz potvrdno kli-manje glave svog brata. - Pa da mu ja nisam bio tu, nikad ne bi mogao sve to da postigne. Sećam se kako sam počeo kao trener, bilo je to zahvaljujući tome što kao igrač nikad nisam mogao da igram, čak i kada je Sava bio trener.

I stavrno, trofejni selektor naše reprezenta-cije, neko sa kim je 1995. počela era osvajanja trofeja koja još uvek traje, počeo je slučajno.

- Bili smo na nekim Železničkim igrama u So-fiji, kada je Sava dobio poziv da peuzme grčku reprezentaciju. Otišao je i ostavio nas na “cedi-lu”. Izgleda da su u mene imali najviše pove-renja. Počnem, onako bojažljivo, vidim slušaju me. To je već nešto značilo. Pobedili smo “tu i tamo nekog” i posle toga sam se posvetio tre-nerskom poslu.

Dok zbore, gledaju već požutele slike. Svako ima svoju “gomilu” i ponosan je na nju. Svaka je jedan deo mladosti, jedna lepa uspomena. I priča ide dalje...

- I ja sam jedno vreme trenirao dve ekipe, Crvene zvezde, juniore i juniorke. Devojke od 6 do 8 uveče, i one su više znale od mene, pa nije bilo potrebe ništa da im govorim, tu sam samo statirao, a onda muškarce od 8 do 10.

IZ ARHIVE SAVA I LAZAR GROZDANOVIĆ LEGENDE NAŠE I SVETSKE ODBOJKE PREPRIČAVAJU DOŽIVLJEJE IZ SVOG VREMENA

Gospoda sa velikim G

59

IZ ARHIVE SAVA I LAZAR GROZDANOVIĆ LEGENDE NAŠE I SVETSKE ODBOJKE PREPRIČAVAJU DOŽIVLJEJE IZ SVOG VREMENA

Gospoda sa velikim Gtanov. Nije mogao da zaboravi mnoge saigrače sa kojima je igrao i igrače koje je trenirao. U nabra-janju su učestvovala obojica. Počev od Nebojše Vrzića, („pevao „Dikin taja“ u toku meča“), preko Ribarića, Zorana „Kinga“ („jednom je smečujući u sajlu srušio konstrukciju i meč je prekinut“), Pere Bojića, Miše Grbića („igrao je tako dobro odbra-nu da su mnogi govorili da ne mogu gol da mu daju“), zatim doktora Kovačevića, („bio je kapiten reprezentacije Beograda u tri sporta, hokeju, ko-šarci i odbojci“), do Gavre Budišina, koji je karijeru nastavio kao glumac u Holivudu („pune tribine žena u Subotici samo zbog njega, a on stvarno

lep čovek, još se tada igralo u atlet majicama, kao Apolon, jedini je koristio smeč servis još tada i pu-cao iz zadnje linije“) i još mnogih.

Za život posvećen odbojci su nagrađivani mno-gim priznanjima, Oktobarskim nagradama, jedan 1965. drugi 1996. Izdali su knjigu „Odbojka ABC“ koja je štampana na tri jezika, srpskom, engleskom i grčkom. Obišli su dobar deo planete i svuda sti-cali nova poznanstva, jer su nesebično savetovali ko god ih je šta pitao. I dan danas uvažavaju po-štovanje svih onih koji su bar jednom gledali od-bojkašku utakmicu. Ceo njihov život je jedna priča, jedna serija sa mnogo nastavaka.

TRENER ZA DINARSeća se Laza Grozdanović i svoje više nego us-

pešne epizode u Kleku. A kako i ne bi kada im je doneo titulu prvaka Jugoslavije i igranje u Kupu šampiona. Međutim, interesantno je kako su tekli pregovori.

- Dođu mi dva tadašnja igrača i predlože mi da ih preuzmem, kažu da je došla ozbiljna firma GIK Banat za sponzora, da će biti novca i sve tako. Predsednik kluba tada je bio pokojni Rajko Kijac. Sednemo da se dogovaramo i ja mu kažem da ću pristati uz platu koja je jedan dinar veća od njihovog tada najboljeg igrača. Pristane on, pru-žimo ruke, a onda mi kažu da njihov tadašnji naj-bolji i „najplaćeniji“ igrač, Miloš Grbić, ne dobija ni dinar, što znači da je moja plata trebalo da bude samo jedan jedini dinar. Ni to nisam dobijao – kaže uz osmah Lazar Grozdanović.

I kao da mu nikada zbog toga nije bilo žao. A i igranje u Kupu šampiona nešto čega se seća i to „kao da je juče bilo“.

- Dolaze nam Bugari, strašni CSKA, sve sami profesionalci i reprezentativci. Uđem u svlačioni-cu pred meč, kad svi samo ćute, niko ništa ne go-vori. Pogledam Mišu Grbića, a njemu krvava ruka. Kao profesor, objašnjavao je učenicima tog dana kako se vadi repa, pa je zakačio negde u zemlji i odseklo mu je parče prsta. I takav je želeo da igra, a jedva je stajao na nogama koliko je krvi izgubio

i kako ga je bolelo. Naravno da ga nisam pustio i izgubili smo 3:2.

Usledio je revanš u Sofiji. U to vreme, klubovi su mogli da „pozajme“ igrače iz nekog našeg dru-gog kluba da igraju u Evropi. Klečani su iz Subo-tice uzeli Miodraga Skaleta Gvozdenovića. I baš pred revanš sledi priča:

- Trebalo je da igramo upravo protiv Spartaka pre odlaska u Bugarsku. Skale je sad igrao za Spartak, a mi ih tako rasturimo, da nisu uzeli više od tri poena u setu. To je tako naljutilo njihovog tadašnjeg predsednika, a donedavno pred-sednika FSS, Tomislava Karadžića, da nije pustio Gvozdenovića da ide sa nama. I opet izgubimo 3:2, a da smo imali Mišu u prvoj i Skaleta u dru-goj utakmici, siguran sam da bi prošli tu izuzetnu ekipu CSKA.

SAVINA REČ BOBEKUKada je prvi put kretao put Grčke, da na

molbu tadašnjeg Saveza drevnih Hele-na preuzme sihovu reprezentaciju, Sava Grozdanović nije ni slutio da će u toj ze-mlji ostaviti dubok, neizbrisiv trag. Da će tako biti, moglo se naslutiti pošto je prvi šestomesečni mandat produžio još dva puta.

- Glavni „krivac“ mog ponovnog odlaska u Grčku bio je Stjepan Bobek. Njemu su dali zadatak iz Panatinaikosa da „pregova-ra“ sa mnom. Nije mi se išlo, ali pošto su mu rekli da me pita za uslove, naveo sam platu jednog fudbalskog trenera, računa-jući da ne mogu to da ispune. Par dana kasnije, dolazi Bobek i kaže: „Pakuj se, pri-hvatili su“. Nisam mogao da verujem, ali sam morao da odem. I zbog sebe, jer su prihvatili ono što sam tražio, ali i zbog nje-ga, koji je bio veliko ime tamo.

Interesantno je da Sava Grozdanović ni po koju cenu nije želeo da napusti Panati-naikos kasnije.

- Iz Olimpijakosa su mi kasnije nudili du-ple pare, ali nisam prihvatio. Imam, kako ja to nazivam, „osnovne“ klubove. Kod nas je to bio i ostao Železničar, a u Grčkoj Panati-naikos. Njih nikada nisam izneverio

Kao pravi, stariji, brat, želeo je da se u Grčkoj oproba i Laza. Sve je skoro bilo go-tovo, večera u ribljem restoranu, ali avaj...

- Volim ribu, i mislim da nikad nije bila bolja nego te večeri, ali mi je presela. Sve smo dogovorili da Laza preuzme Aris. Odlični finansijski uslovi, stan, kola, sve. I na kraju svega on ih pita koliko para će da dobije naš Savez, koji ga pušta. I tu sve „padne u vodu“. Mada mu se nije ni išlo, znam ja. I vraćamo se kući, mene boli gla-va, a on peva.

NIKO KAO RAJKAOnaj ko poznaje braću Grozdanović, zna da je Savina supruga

bila uspešna odbojkašica, a on sam ne krije da je bila možda i najuspešnija od svih.

- Moja Rajka je imala najviše uspeha i ona mora uvek da se po-mene u priči. Tačno je da sam jedne godine izgubio utakmicu zbog nje – kaže uz osmeh Sava. – U muškoj konkurenciji nisam imao igubljeni set te godine, ali u jednoj utakmici dok sam vo-dio žene, sudija je već svirao kraj, a tada je Rajka priznala da je dotakla loptu, ponovio se poen, izgubili smo utakmicu, ali smo na kraju bili ipak prvi. Nikad joj to nisam zamerio.

Jedna fotografija je Savi neobično draga. Mnogi bi je sakrili, a on se ponosi, jer se na njoj vidi on kako na tribinama čuva decu, dok supruga igra.

TRENER GRČKOM PREDSEDNIKU

Neverovatno je koga je sve trenirao Sava Grozdanović. Među velikim brojem odboj-kaša i odbojkašica ima nekoliko skoro frapantnih podataka.

- Trenirao sam svog trenera Ivicu Trinaestića, sticajem okolnosti, zatim svoju supru-gu Rajku, u Grčkoj kasnijeg njihovog predsednika države, Karoljasa Papuljasa, koji me je preko “diplomatskih puteva” kasnije stalno pozdravljao. I trenirao sam mog brata Lazu.

Interesantan je detalj sa promocije knjige “Odbojka ABC”, čiji su autori braća Grozda-nović, a koja je održana u Kleku.

- Prvo je Laza rekao da je jako srećan što je trenirao braću Grbić i na kraju dobio aplauz. A onda sam ja rekao da nisam imao tu privilegiju, ali jesam trenirajući njihovog oca Miloša, ali da u karijeri najvećim uspehom smatram to što sam trenirao mog brata Lazu. Kakve sam ja ovacije tada dobio od njegovih nekadašnjih igrača, koji su hrlili da me ljube govoreći: “E neka si rekao, da se zna i da je njega nekad neko trenirao”

61

ŽELJINI INTELEKTUALCIO drugarstvu u „Želji“ onih dana priča se i dan danas. Ovaj klub, nekadašnji šampion, bio je poznat

i po tome što su u njemu igrali sve sami intelektualci.- Inžinjeri, lekari, profesori, advokati... Nije to bio uslov, ali tako se pogodilo. A kuriozitet je bio što

smo svi bili sa Crvenog krsta, a igralište Železničara je bilo pored železničke stanice.Priča ide dalje…- Svi smo živeli u dve ulice i nije bilo potrebe da se nešto mnogo zivkamo da idemo na trening ili

utakmicu. Dovoljno je bilo da jedan izađe ispred kuće i zvizne. Brzo bi svi bili na okupu – kaže ta-dašnji trener Sava. – A trenirali smo dva puta, ali ne kao sada što se trenira dnevno, nego nedeljano.

Odmah je mlađi ispravio starijeg brata, a potom objasnio još neke stvari:- Ne preteruj Savo, mnogo je dva puta nedeljno. Ma trenirali smo kada smo imali gde. Idemo i gle-

damo gde nema nikog, pa tako preskočimo ogradu na Zvezdinom i treniramo dok nas ne izbace.

GOLGETER LAZAU njihovo vreme se većina momaka bavila i sa

nekoliko sportova u isto vreme. Tako je Sava bio uspešan u “ping – pongu” i trčanju, a obojica su igrala i fudbal.

- Samo ja nisam bio toliko efikasan kao Laza – pecnuo je stariji svog mlađeg brata. - On je bio centarfalf sa najviše datih golova, ali u svoj gol.

“Optuženi” se nije branio, već se nadovezao na istinitu priču.

- Imali smo nekog golmana, bio je kasnije dobar odbojkaš, ali sa branjenjem nije skoro imao veze. Toliko je mlataro rukama i nogama da me je jed-nom gadno povredio. Vratim ja njemu loptu na utakmici, ali onako da on tako “smotan” ne može da je stigne. Jednom, drugi put, treći put, naravno ne sve na jednoj utakmici – uz osmeh će (auto)golgeter Laza.

PROFESOR SVOJOJ SUPRUZI

Inače, Lazar Grozdanović je po “struci” profesor književnosti, ali nikad nije radio taj posao. Ili skoro nikad…

- Sećam se kad sam diplomirao, morao sam da idem na hos-pitovanje, to je nešto kao praksa. I pojavljujem se da predajem u jednom odeljenju, a tamo moja buduća supruga, a već smo se tada zabavljali, pa moj drug Zoran Petrović, sjajan odbojkaš, zatim i tadašnja devojka moj odličnog prijatelja Pere Bojića. Ušao sam u razred i toliko sam se zbunio da nisam mogao da “guknem”, ništa od planiranog nisam rekao. Kada se čas zavr-šio, rekao sam sam sebi: “Nije to Lazo za tebe” i nikad se nisam vratio.

TURČIN SE SPASAVAO

Da Lazar Grozdanović podigne glas, da vikne na nekoga, da napravi inci-dent... Onako miran i uvek staložen... Taman posla. E, pa desilo se i to.

- Bilo je to 1975. U vrlo važ-nom meču na Evropskom prvenstvu u Beoogradu, turski sudija nas je oštetio nekoliko puta. Nisam mo-gao da izdržim, prešao sam preko terena, uhvatio ga i pokušao da spustim sa sto-lice. Naravno, izbacio me je sa terena, a kasnije smo po-stali dobri prijatelji – seća se uz osmeh.

Ko može da zamisli ovu scenu, neka izvoli...

BAKARČEVA CAKADok je vodio juniore Crvenu zvezde, Lazar

Grozdanović je imao mnogo uspeha. Jedan od glavnih igrača bio je Siniša Bakarac, koji je u jed-nom momentu hteo da se vrati u matični klub iz Osijeka.

- U to vreme je predsednik Crvene zvezde bio Milan Crevar i kad god je nešto “normalno” hteo da mi kaže, persirao je, a kada je hteo da kudi, bio je na “ti”. Rekao mi je tako jednom prilikom: “Da znate Lazo da sam suspendovao Bakarca, jer hoće da se vrati u Osijek”.

Tada mladi stručnjak je mislio da je to samo tre-nutna želja njegovog igrača.

- Dan kasnije mi dođe cela familija Bakarac, da mi kaže da to nije istina, a sam Siniša mi reče: “Pa dobro Lale, zar misliš da bih ja tebe”. Razgovaram sa Crevarom, kažem mu da garantujem da će sve biti u redu, on mu ukune suspenziju na Uprav-nom odboru i ja krenem kući. Jedva da sam ušao u kuću, zvoni telefon: “Da li ste vi Lazo garantovali za Bakarca? E, da znaš da je podneo zahtev za is-pisnicu i moraćemo da mu je damo, pa sad ti vidi” - seća se uz osmeh Lazar Grozdanović.

aleksa prespaVaoPeriod kada deca počinju uživo da gledaju svoje roditelje na terenu nije „propisan“. Zavisi od mnogo toga, kao što zavisi da li će ceo događaj ostati budni, a o tome svedoči i primer Jelene Nikolić.- Sećam se finala prvenstva Turske, kada sam igrala za Vakifbanku. Osvojili smo titulu, a do tada Aleksa nikad nije bio na utakmi-ci. Imao je 15 meseci. Rekla sam mami da

gleda utakmicu na televiziji i da krenu ka dvorani kada dobijemo drugi set. Kada

smo osvojile poslednji poen, nego iz uprave kluba ga je doneo na teren.

Bila sam najsrećnija na svetu. I sad se naježim kad pomislim na to. Malo

posle toga, kada smo primali medalje i pehar, on je zaspao

i čak ni velika buka nije mogla da ga probudi. Nije ni znao da je

spavajući bio na pobed-ničkom postolju.

Ljubi ihmajka

Teško je u današnje vreme baviti se profesionalnim sportom. Iz dana u dan oba-veze postaju sve zahtevnije,

mnogo se radi, a svaki slobodan momenat koristi kako bi se „napunile baterije“. Četiri srpske reprezentativ-ke, pored uloga koje imaju na terenu, obavljaju još po jednu, kažu mnogo lepšu – ulogu majke. Jedna je „taze“, Jovana Brakočević, jedna malo isku-snija po tom pitanju, Ivana Đerisilo, dok su Jelena Nikolić i Silvija Popović već i te kako uhodane.

Ni jedna od njih se nikada nije žalila ili je slučajno razloge, vrlo retkih malo lošije odrađenih treninga, tražila u tome što je „mali plakao“, „nije dao da se odmori“ ili slično. Naravno, ima-ju pomoć i podršku sa svih strana što im omogućava da budu, što pesma kaže, „žene, majke – kraljice“.

Intersantno je da sve četiri imaju sinove, a parovi su: Jelena i Aleksa, Silvija i Strahinja, Ivana i Boško, Jova-na i Viktor. Počnimo od – kraja. Pet meseci je nedavno napunio mali Viktor i ovogodišnje pripreme sa ma-

mom u Baru, bile su

mu „prve u karijeri“.- Dobra je beba, ne zato što je moja,

već stvarno – uz osmeh ističe Jovana Brakočević. – Majčinstvo me ne op-terećuje ni malo. Šta više, opušta me i rasterećuje mi um od odbojke, što mi je nekad i te kako potrebno. Čim ugledam Viktora, osećam se nekako drugačije, dobijem „nalet“ pozitivne energije i uvek mi izmami osmeh na lice. Često jedva čekam da se završi trening ne bih li ga videla i zagrlila.

Veliku zahvalnost što je posle samo mesec i po dana od porođaja opet uzela loptu u ruke, Jovana duguje, naravno, suprugu, rodbini, prijatelji-ma...

- Sve se može kad se hoće. Volim i živim za sport, tako da ni jednog mo-menta nije bilo pitanje hoću li uspeti da uskladim jedno sa drugim. Čini mi se da Viktor i ja odmaramo u isto vreme, jer noću spava i ne budi se. A kad je budan, samo se smeška. Voli da uživa, još sada kada je lepo vreme, pa kad god možemo, izađemo u šet-nju, skoro da ne skida osmeh sa lica – kaže Jovana Brakočević.

Mali Aleksa, sin Jelene Nikolić, već je „poznata faca“ u odbojkaškim kru-govima. Mnoge izgledom podseća na onu „neustrašivu“ bebu koja za-daje grdne muke Tomu i Džeriju u cr-tanom filmu. I on je glavni „krivac“ što njegova mama nije igrala na Olimpij-

skim igrama u Londonu.- Nas dvoje smo u

istom timu već više od tri godine i do-bro smo uigrani.

Dočekuje me na vratima posle svakog

treninga, osim kad gleda

crtani film, tad samo

kaže da je „za-

uzet“. U poslednje vreme sve češće i posećuje treninge, pa se rastrči po hali dok se mi istežemo, što mu ka-snije pomaže da lakše zaspi, mada sa tim nikada nismo imali proble-ma. Kada su utakmice u pitanju, kad dođe, sedi mirno, jede kokice i gleda, malo mene, malo okolo. Voli sve da vidi – ne krije osmeh Jelena Nikolić dok priča o sinu.

Nekad nije lako igrati utakmice, pogled često zna da skrene u pravcu deteta. Ali, veliki profesinalci znaju tač-no kada je momenat između dva poena da „provere“ da li je sve u redu.

- Uhvatim sebe često u razmišlja-njima kako sam srećna što radim ono što volim, a to je od-bojka, a opet sam

ViktoroVe tetkeNe krije Jovana Braločević da od svih ima pomoć oko Viktora. Od nekog manju, od nekog veću, ali svaka dobro dođe.- Pored supruga i familije, vrlo često imam pomoć „tetki“, a to su klupske i sada reprezentativne saigra-čice. Kada imamo slobodan dan mnoge hoće da se igraju, a on kao da jedva čeka.

LEPO I KORISNO ČETIRI REPREZENTATIVKE SRBIJE PORED ODBOJKAŠKIH, IMAJU JOŠ PO JEDNU ULOGU

63

aleksa prespaVaoPeriod kada deca počinju uživo da gledaju svoje roditelje na terenu nije „propisan“. Zavisi od mnogo toga, kao što zavisi da li će ceo događaj ostati budni, a o tome svedoči i primer Jelene Nikolić.- Sećam se finala prvenstva Turske, kada sam igrala za Vakifbanku. Osvojili smo titulu, a do tada Aleksa nikad nije bio na utakmi-ci. Imao je 15 meseci. Rekla sam mami da

gleda utakmicu na televiziji i da krenu ka dvorani kada dobijemo drugi set. Kada

smo osvojile poslednji poen, nego iz uprave kluba ga je doneo na teren.

Bila sam najsrećnija na svetu. I sad se naježim kad pomislim na to. Malo

posle toga, kada smo primali medalje i pehar, on je zaspao

i čak ni velika buka nije mogla da ga probudi. Nije ni znao da je

spavajući bio na pobed-ničkom postolju.

Barske pripreMeMnogo znači Silviji Popović što se nacionalna selekcija već par godina unazad priprema u Baru, jer je jednostavno, i bukvalno, kod kuće.- Kao da su mene pitali gde ćemo se pripremati – kaže uz osmeh. – Šalu na stranu, nema nikakvih „protekcija“, mada mi to sve mnogo znači i to su retke prilike u reprezentaciji da spojim lepo i korisno.

Ljubi ihmajka

BoŠko stiGao pre VreMenaNa svet je Ivana Đerisilo sina Boška donela pre vre-mena. Početkom osmog meseca, mališa je jedno-stavmo „poremetio planove“.- Bio je mali i mršav, kad se samo setim. Ali vrlo brzo je nadoknadio sve, porastao je, dobio na kilaži i izrastao u velikog dečaka koji je proslavio i drugi rođendan.

sVe sin do sinaNeverovatan, ali istinit je podatak je da generacija koja donosi medalje našoj odbojci rađa samo mušku decu. Pored Jelene Nikolić, Jovane Brakočević, Silvije Popović i Ivane Đerisilo, koje su još aktivne, još tri odbojkašice imaju sinove. Aleksandra Ranković dvojicu, a Vesna Čitaković i Anja Spasojević po jednog.

baš Aleksina majka. Trudim se baš da sve svoje slobodno vreme podredim njemu.

Ali, dođu i one ne baš prijatne stvari kao što su rastanci, kada mama jed-nostavno mora da ide na utakmice ili turnire malo ili mnogo daleko.

- Obavezno se čujemo preko skaj-pa. I često me opomene da uklju-čom kameru. Pokaže mi onda igrač-ke, šta rade Super heroji i Pepa prase, a moja pitanja vezana za njega tada često samo „elegantno preskoči“. Već je veliki, razume da mu je mama od-bojkašica, pa često kad gleda neku utakmicu preko televizora, odmah traži gde sam, čak i ako ne igra moj tim. Kad god je to u mogućnosti, putuje sa mnom na pripreme, ne-kad i prijateljske utakmice, tu imam maksimalno razume-vanje. Devojke iz tima ga jednostavno obožavaju, „razoružava“ ih osme-hom. Kada bih trebala da rezimiram, onda bi to bilo da sam zahvalna i srećna što sam dobila šansu da uz dete radim ono što najvi-še volim, a

opet imam i dovoljno vremena da mu se posvetim, da radim sa njim, igram se i gledam kako raste – kaže Aleksina mama Jelena Nikolić.

Možda je najveći „zvrk“ od pome-nute „male gospode“ Strahinja. Na prvi pogled deluje stidljivo, najčešće posle utakmice prvo hrli mami Silviji u zagrljaj. Ali kada ga posle poljupca spusti, onda je skoro neuhvatljiv.

- Sad je već veliki dečko. Zna da, kada odlazim na trening, idem da se „igram sa loptom“. Svaku utakmicu prati, navija, a zna i da „mama igra odbojku“. Kad smo na gostovanju, gleda sve na TV – u. Lepo smo se or-ganizovali, suprug je uvek uz mene, bar kada je klupska sezona u pitanju. Kada se vratimo kući, bake i deke preuzimaju glavne uloge, ljubavi mu nikad ne nedostaje – ističe Silvija Po-

pović.Od kada je Strahinja centar njenog

univerzuma, igra samo u Voleru. Cirih je lep grad, uslovi u klubu su nadaleko poznati kao jedni od najboljih u Evropi.

- Generalno nisam osoba koja u životu voli puno da menja, a naroči-to ukoliko bi to bila prilika sa malim detetom. Na Cirih smo se navikli odavno, uživamo u njemu svi zajed-no, Starhinja odrasta na pravi način, nema potrebe da se navikava na nove uslove života. Svaki trenutak se trudimo da budemo zajedno. Zato nam svima nekad i teže pada kada smo odbojeni leti, dok sam sa repre-zentacijom.

Sličnu priču, samo sa nekim drugim detaljima, može da ispriča i Ivana Đe-risilo. U šali kaže da je biti majka od-bojkašica „veliko opterećenje koje ne preporučuje nikom“. A iza svega stoji osmeh, koji je još veći kada posle na-pornog treninga ili utakmice ugleda dvogodišnjeg Boška.

- Kada je noću plakao, suprug bi bio taj koji je „dežurao“ pored naslednika, tako da sam ja maksimalno mogla da odmorim i posvetim se profesi-onalnim obavezama. To nikako ne znači da i ja nisam ustajala, da nisam nekad pospana odlazila ne treninge, ali uglavnom smo dobrom organiza-cijom uspevali da „preduhitrimo“ neke situacije. Pored rodbine i prijatelja, imam devojku, Janu, koja mi dosta po-maže oko Boška, i u Srbiji, ali i inostran-stvu. Voli ga kao da mu je u najmanju ruku tetka, da ne kažem i mama – hva-la „saigračicu“ Ivana Đerisilo.

Pripreme u Baru su protekle bez Boška na „licu mesta“, ali u svakod-nevnom kontaktu. Želja Ivane Đerisi-

lo je bila da se po povratku u repre-zentaivni dres što bolje pripremi, da još jednom „napadne“ dres na Olim-pijskim igrama.

- Volela bih da otputujem u Rio, na-ravno, ali bi velike zasluge za to pripa-dale i Bošku. Od kada je on sa nama, imam neki mir, ispunjena sam kao ličnost, pa bi Olimpijske igre bio naš zajednički uspeh. Svesna sam da bi u tom slučaju opet bili razdvojeni, a to je nešto što ni jedna majska sportis-tkinja ne voli, ali... – zaključila je Ivana Đerisilo.

Bilo kako bilo, „poker dama“ se bit-no razlikuje od ostatka reprezentaci-je. To se odnosi samo van treninga, dok su na terenu ravnopravne sa svima. Možda nekad nisu baš naj-bolje koncentrisane, jer podsvesno postavljaju same sebi pitanja tipa „da li je jeo“, „koliko je spavao“, „da li rast zubića mora baš toliko da boli“ i slič-no... Često posle treninga ili utakmi-ce samo „nestanu“, jer titaju svojim momcima u naručje, a sigurno da ne izostaje i kometar:

- Ljubi ga majka.

LEPO I KORISNO ČETIRI REPREZENTATIVKE SRBIJE PORED ODBOJKAŠKIH, IMAJU JOŠ PO JEDNU ULOGU

Piše: Andrija GerićSportski psiholog i Mentalni trener

www.andrijageric.com

Kada sam počeo da se bavim sportom, mnoge stvari mi nisu bile jasne, a nisam se ni udubljivao. Nekako je sve

išlo mehanički. Sve je bilo novo za mene i ja sam ćutao i radio šta mi se kaže. Nešto mi je padalo lako, a nešto baš i ne.

Moji prvi treneri su nama igra-čima uvek govorili da proslavimo svaki poen okupljanjem na sredini terena. Nekako su na tome baš insi-stirali. Posle tajm auta svi smo bili u obavezi da stavimo ruke na gomi-lu i da ih uz uzvik „opaaaa“ onako isprepletane spustimo ka dole.

U jednom periodu, kao dete, sam paralelno trenirao odbojku i košar-ku i zahtevi trenera su bili isti na obe strane što se tiče proslavljanja poena. Zagrljaj,tapkanje, zagrljaj… N sekundi posle svakog poena. Gde je N veće od 3.

Meni je to delovalo čudno i nisam razumeo u čemu je tu stvar.

Da ne zaboravim da kažem, da u tim osetljivim godinama kada smo svi stidljivi i na neki način strahuje-mo od dodirivanja, takva vrsta po-zdrava predstavlja pakao Miki.

Godine pobede stid, dodirivanje ili grljenje ostaje sidro za dobar podsticaj, čini mi se zauvek.

Kasnije su nas učili da dajemo po-dršku saigračima koji su „u proble-mu“, tako što bi ih dodirnuli i rekli im neku pozitivnu afirmativnu reč.

Od dodirivanja po ramenu, ruci, glavi, ledjima pa sve do dodira po donjem delu ledja, tačnije stražnji-ci. U muškoj odbojci često možete videti kako igrači tapšu stražnjice jedan drugom, zbog čega su na meti kritika dela muške populacije, a bogami i ženske. Na primer mojoj čuvenoj baba Klari, koju sam svo-jevremeno pominjao u svim inter-vjuima to nikako nije bilo jasno, a moju mamu je to užasno nerviralo …

To rade svi sportisti pa i najveći mačo-tipovi ustvari vole dodir i za-grljalj. Super je, a i socijalno je pri-hvatljivo da se zagrliš sa saigračem na sred utakmice, pred tv kamera-ma, pred publikom.

Zna~aj dodirivanja

I u pobedi i u porazu.O čemu se zapravo radi i zašto je

jako važno koristiti dodir u sportu? Zašto je važno komunicirati preko dodira?

Kada se rodimo, prvo čulo koje nam radi je čulo dodira. Još ne ču-jemo najbolje, vidimo samo sivo i mutno, ali dodir i te kako osećamo. Tražimo dodir majke i on nam daje sigurnost i zaštitu. Možete se setiti za trenutak scene dok ste bili još dete, kako vas je grlila majka, otac ili neko vama blizak. Osetite njihov zagrljaj i osvestite kako se vi oseća-te dok ste u njemu. Taj osećaj daje sigurnost i samopouzdanje, zar ne?

Dok odrastamo i druga čula poči-nju da rade i razvijaju se, tako da ih

na kraju imamo pet (dodira, mirisa, ukusa, vida i sluha). Neki tvrde da ih imamo još (za ravnotežu, tempera-turu, pokret i sl). Mi koristimo sva čula, ali čulo dodira je najstarije i ima najjači uticaj na nas.

Možda ste primetili da u svakom ekipnom sportu, posle gola, koša ili poena, saigrači se grle, dodiruju, tapkaju po rukama, glavi, rameni-ma…To je sve samo ne neartikuli-sani izliv adrenalina. To je mnogo više od toga.

Moja žena najviše voli da gleda kako se pobednik posle bilo kog sportskog duela raduje. Nisam znao šta nalazi u tome, a sada mi je jasno.To je jedan mnogo jak izvor poziti-vizma i nekakve dobre energije.

SidrenjeU pojedinačnom sportu je malo

drugačije, a u stvari je isto. Sidrenje je način da igrač prizove sve naj-bolje u sebi, a nesvesno je vezano za neke pokrete rukama, nogama, telom. Vezano je za grimase lica pa čak i čitave „koreografije” pokreta (na primer Nadal ima svoju čuve-nu servis koreografiju). Obratite pažnju, ako već niste… Nadal uvek radi iste pokrete pre servisa.

Svako ima svoju koreografiju koju je naučio sam ili uz nečiju pomoć. Svesno ili nesvesno. Zgodno bi bilo

da je svesno i onda možete to isko-ristiti kad vam zaista treba.

Neki slušaju muziku. Mnogi plivači i npr. Felps pred trku izlazi sa sluša-licama u ušima. Siguran sam da je uvek ista melodija.

Postoje i reči koje sportisti govore sami sebi, da bi se samomotivisali. Veoma često možete zapaziti da sami sebe udaraju, lupkaju ili štipkaju.

Na nesvesnom nivou oni žele da osete dodir, koji će im doneti sigur-nost i samopouzdanje. Oni na taj način vraćaju sebe u neki trenutak kad su bili jako dobri i kad su imali sve što im je potrebno za uspeh i kada su zaista uspeli-to je takozva-no sidrenje.

Ovo ne važi samo za sport, nego i za svakodnevni život.

Zagrljaji-pra pra sidraKažu da su čoveku potrebni sva-

kodnevni zagrljaji da bi se osećao dobro.

Stručnjaci kažu: tri zagraljaja dnev-no da bi preživeo, šest da bi živeo, a devet da bi napredovao!

Zato pokušajte jednu vežbu već danas. Odaberite nekog sebi bli-skog i posle pozdrava, jednostavno ga samo zagrlite. Razmislite kako ste se vi osećali i kako se ta osoba osećala? Siguran sam da će vam biti fantastično!

PSIHOLOGIJA KORISNI SAVETI ISKUSNOG ODBOJKAŠKOG ASA

65

Usled svakodnevnog, vrlo često i napornog treni-ranja, kao i odigravanja utakmica koje se u nekom

vremenu igraju i na svaka tri dana, dolazi do raznih stanja i povreda u sportu, konkretno odbojci. U tom slučaju se primenjuju, kao neop-

hodne, fizikalne procedure. Stanja i povrede se mogu međutim sprečiti dobrom i kvalitetnom pripremom igrača u smislu prevencije. Tada je svakako manja verovatnoća da dođe do povreda, jer je telo pripre-mljenije da izdržava napore koje iziskuju takmičenja, koja se često “prepliću” i u isto vreme ih bude čak i tri. Kada do povreda ipak dođe, uključuje se fizikalna terapija radi kvalitetnog oporavka igrača i što bržeg povratka pvređenog igrača ili igračice na teren. Kao što je rekao doktor Ljuban Martinović, oporavak treba da bude najkvalitetniji i ako je moguće kraći, ali ne dovodeći zbog brzine u opasnost zdravstveno sta-nje odbojkaša ili odbojkašice.

Fizikalna terapija predstavlja pri-menu raznih oblika fi-zičke energije (mehanič-ke, svetlosne, toplotne, električne, magnetne...) u cilju prevencije, ali i lečenja i funkcionalnog osposobljavanja po-vređenih. Tako imamo aparaturnu za fizikalnu terapiju (elektro, magne-

to, foto, sonoterapija) kao i kinezi-terapiju, koja je terapija pokretom. Ovaj oblik terapije spada u sastavni, ali i verovatno najvažniji deo fizikal-ne terapije. Još jedan terapijski izbor cini masaža kao oblik mehanotera-pije.

Elektroterapija je primena električ-ne energije u cilju lečenja i deli se na: galvansku struju, dijadinamične struje, interferentne struje, struje za elektrostimulaciju mišića, TENS, i druge.

Fototerapija je lečenje svetlošću, a tu spadaju terapije pomoću raznih lampi. Najpoznatija se svakako ona koja “proizvodi” infracrve-nu svetlost, jer ona

prodire duboko ispod kože i zagre-va tkiva. Takođe je vrlo često zastu-pljena bioptron lampa, a posebna priča je LASER. On se smatra najve-ćim otkrićem XX veka kada je ovaj vid oporavka u pitanju. Laserska svetlost je emisija elektromagnet-nog zračenja i ima najširu primenu u terapiji. Zbog širokog spektra dej-stva upotrebljava se protiv bolova, upale i zbog izrazitog obnavljanja oštećenog tkiva. Ono što je poseb-no karakteriše jeste brzo dejstvo, pa svakim danom uzima sve veću pri-menu, prvenstveno kod sportista.

Pod pojmom magnetna terapija podrazumeva se niskofrekventno elektromagnetno polje koje deluje na ćelije gde se manifestovala po-vreda i tako dobijamo terapijsko dej-stvo u smislu smanjenja bola i otoka. Takođe, ovim vidom se omogućava i bolja cirkulacija, kao i stimulisanje obnove oštećenog tkiva.

Postoji i sonoterapija koja se ne koristi u toj meri kao prethodno pomenute, ali ima dejstvo. Tu se podrazumeva primena ultrazvuka u terapijske svrhe.

Zajedničko svim procedurama je delovanje na cirkulaciju, bol, otok i

oporavak mišićsa, kostiju i zglobo-va, kako bi igrač mogao što pre da se vrati treningu. Neophodno je opet ponoviti, da ne treba žuriti sa povratkom na teren, već korektno i do kraja (ili dok lekar ili fizioterapeut ne kažu drugačije), odraditi punu te-rapiju, oporaviti povređeno mesto, kako se povreda ne bi vratila ili što se isto dešava, pogoršala.

Postoji još i termoterapija koja predstavlja primenu toplote. Takođe se primenjuje u lečenju i krioterapija, koja obuhvata terapiju ledom i koja ima slične efekte samo što oni duže traju. Posebno je primenljiva kod otoka i bolnih stanja.

Masaža kao mehanoterapija je ne-izostavni deo u pripremi i oporavku igrača i primenjuje se svakodnevno pre svega u svrhu prevencije od povreda, jer uspešno opušta misiće i priprema ih za napore koji slede. Ona se obavlja najčešće u fazi pri-prema kada se radi na sticanju sna-ge i često se sa njom “razbijau” razne upale mišića koje su karakteristične za taj period. Naravno, svako stanje

mišića zahteva i odgovarajuću masažu.

Ukratko, fizikalna terapija danas predstavlja nešto

obavezno u radu medi-cinskog dela stručnog štaba svake reprezen-tacije. Mnogo se tru-da ulaže, treba nekad i veliko strpljenje, ali kada se igrač oporavi,

kada se ponovo nađe na terenu i kada uslede

pobede, to je najbolja nagrada i satisfakcija za

svakog zdravstvenog radni-ka. Naravno, postoji samo jed-

na bolja situacija od te, a to je da uopšte i ne dolazi do povreda.

Siniša Maldenović, viši fizioterapeut

Fizikalna terapija i njena primena

Fizikalna terapija predstavlja primenu raznih oblika fizičke energije (mehaničke, svetlo-sne, toplotne, električne, ma-gnetne...) u cilju prevencije, ali i lečenja i funkcionalnog osposobljavanja povređenih.

Masaža kao mehanote-rapija je neizostavni deo u pripremi i oporavku igrača i primenjuje se svakodnevno pre svega u svrhu prevencije od povreda, jer uspešno opušta misi-će i priprema ih za napore koji slede.

MEDICINA KAKO SE LAKŠE OPORAVITI OD POVREDA

Servis pripada kompleksu jedan, odno-sno svim fazama igre koji počinju od servisa, a na to se kasnije nadograđuju blok i potom odbrana. To smo već na-

pominjali da se odnosi na ekipu A, dok ekipa B svoje nadigravanje pčinje od prijema servisa, na šta se nadovezuju dizanje i napad. Servis u pravom smislu reči znači poslužiti nekoga, ali u savremenoj odbojci više nema „posluživanja, već probamo da napadamo servisom. Dobar i kvalitetan servis automatski kasnije obezbeđu-je i dobar blok ili dobru odbranu i na kraju kra-jeva poen, bilo da se radi o direktnom poenu (iz bloka) ili kasnije (iz kontranapada). Vrste ser-visa koje ordiniraju u ovom trenutku su donji ili školski servis, potom flot sa zemlje, flot iz skoka i smeč servis. Na kraju ćemo navesti još neke, koji se mnogo manje, skoro uopšte ne upotre-bljavaju u savremenoj odbojci.

Donji servis (fotografija broj 1) se izvodi tako što se lopta drži u slabijoj ruci, u ovoj prilici levoj. Sa desnom se radi najpre izmah, a onda zama-hom ruke s stisnutom pesnicom, gde je palac u poziciji (preko kažiprsta) i tim ravnim delom se lopta i udara. Taj servis je dobar iz razloga što na taj način deca počinju da se igraju. Ali on je do-bar i zbog činjenice da je nadogradja za kasnije učenje flot servisa, jer je sličan, centričan sudar

i kod te vrste početnog udarca, bez obzira da li je to sa zemlje ili iz skoka. Naravno, samo se to izvodi otvorenom šakom, odnosno donjim de-lom dlana. Sila vektor prolazi kroz centar lopte. Donji servis se može izvesti iz mesta ili blagog kretanja, a to opet zavisi koliko dete ima snage i koliko jako i brzo može da udari loptu. Ukoliko ne može baš, onda se to radi iz zaleta, da na-pravi korak i iskoristi silu inercije u smislu daljeg odigravanja loptom.

Flot servis (fotografija broj 2) smo u našm pro-

storima zabeležili i zapamtili kao lelujavi servis, jer je to upravo udarac koji je nadograđen iz prethodnog, donjeg servisa. Postoji pravilo da se lopta podbaci onoliko koliko je igraču ili igračici dovoljno da ruha izmahne i zamahne da bi došlo do udarca. U „prevodu“ da ruka ode nazad i da se vrati i udari loptu. Verovatno je to negde oko pola metra, mada zavisi u dobrom delu i od brzine reakcije ruke u ramenom poja-

su. Svako više podbacivanjke nije dobro jer će igrač imati problem kod izvođenja tehničkog elementa. Lopta neće moći da se udari preci-zno, tamo gde treba, već će u najčešćem bro-ju slučajeva otići tamo gde ona želi. Kao i kod

izvođenja školskog servisa, lopta se podbacuje slabijom rukom, u ovom slučaju levom, i leva noga je napred, u blagom iskoraku, težište tela je prebačno na zadnju, u ovom slučaju desnu nogu, da bi kod samog udarca po lopti, došlo do prebacivanja sa zadnje na prednju nogu i na taj način iskoristili i tu inerciju mase tela u smi-slu brzine lopte, jer ona i brzina odarca po lopti, određuje leljujanje. Prsti mogu da budu rašireni ili skupljeni, palac odbojen od šake ili skupljen, to je već stvar od igrača do igrača, nema neka zvanična terminologija. Bitno je da se lopta udara dlanom, odnosno kako ja to volim da ka-žem tamo gde seku linija uspeha i linija života.

To je centar dlana i time treba udariti loptu. Ina-če, ova vrsta početnog udarca može d se radi iz mesta, ali i kroz kretanje, što je češće kod žena, gde se inercijom dobija na snazi udarca lopte..

Viši nivo prethodnog servisa je takozvani „džamp flot“ ili flot iz skoka (fotografija broj 3). Često njega zovu samo flot, što je terminološ-ka zabluda. Sve je isto kao i kod prethodnog

MALA ŠKOLA ODBOJKE ANALIZA ODBOJKAŠKIH ELEMENATA U SLICI I REČIProf. dr. Goran Nešić

Servis, od njega sve poč~inje

DOBAR SERVIS U ŽENSKOJODBOJCI JE 70 ODSTO USPEHA.

1

2

3

67

početnog udarca, samo se ne rervira iz mesta nego iz skoka i sa blagim zaletom koji se sa-stoji najčešće iz dva ili tri koraka. Kreće se sa desnom nogom napred, radi se leva – desna – leva i odradi se udarac. Podbacivanje može da bude i sa dve ruke i jednom, čak i istom kojom se udara, ali to su ređi slučajevi. Ovo je dobar servis jer je tačka odarca po lopti znatno viša nego kod običnog flota i na taj način se dobija malo vertikalniji udarac. To se naročito odnosi na žensku odbojku, jer visina igračica je oko 190 santimetara, kod vrhunskih ekipa, dok je kod muškaraca taj prosek oko 196. Nije zna-čajna razlika, iako su muškarci jači, skočniji, ali žene imaju mrežu koja je niža 19 santimetara, skoro kao prečnik lopte. Zato muškarci primači mogu da imaju dosta problema sa servisom koje odbojkašice upućuju na ženskoj mreži.

Imao sam takvih primera u praksi. Smeč servis (fotografija broj 4) u muškoj od-

bojci i te kako ima prednosti, jer lopta dolazi ka primačima servisa ogromnom brzinom, čak i preko 120 kilometara na čas. Rekao sam prili-

kom objašnjavanja prijema servisa, da je dobar smeč servis ravan kvalitetnom napadu, jer se radi bez bloka razumljivo, a ima mnogo prime-ra kod izrazito ubojitih servera, da jednostavno izvode taj udarac tako dobro i prave problem protivniku, sve dok ne pogreše. Recimo Kuba-nac sa italijanskim pasošem, Osmani Huanto-rena, prilikom smeč servisa doskoči na šesti ili čak peti metar što je stvarno značajno. Imali smo i u našoj reprezentaciji dosta dobrih ser-vera, a jednog možemo da pomenemo, to je Goran Vujević koji je jedne godine bio najbolji server na Svetskom kupu u Japanu. Možda bi najispravnije bilo opisati smeč servis tako da je to ustvari smečovanje gde igrač sam sebi podbacuje loptu. Sve ostalo je isto. Možda je za sve ove servise zajednička jedna stvar, a to je da svi zavise najvećim delom od podbaci-vanja. Postoje igrači koji vrlo malo podbacuju loptu, praktično kao „drugi tempo“ pa je onda jako udare, a sa druge strane ima onih koji podbacuju visoko, urade kompletan zalet, pa udare kako treba. I tu bi najprirodnije bilo da se podbaci rukom kojom se urada, mada ima, doduše vrlo mali broj primera da se podbaci

suprotnom, pa čak i sa dve ruke. Ovo posled-nje nema rotaciju i igrač stvarno mora da ima dobru šaku da bi izveo kako treba. Recimo, po-kojni Dejan Brđović je taj smeč servis sa pod-bacivanjem sa obe ruke radio sjajno, ali njego-

va šaka je bila takva da je mogao slobodno i u suprotnu stranu da zarotira loptu, odradio bi kako treba. Mislim da jedno 97 odsto igra-ča podbacuje i udara istom rukom, jer kada se izbaci lopta, ruka nastavlja kretnju u položaj za kasnije uradanje. Zalet bi školski trebalo da bude (kod desnorukih) takav da je desna noga napred, podbacivanje, zatim jedan korak i na-skok, potom odskok i smeč servis, gde se teži da se doskoči u teren. Kada su žene u pitanju, mnogo je manje onih koji koriste smeč servis. Meni na pamet padaju jedino Anđelina Grun i Brankica Mihajlović, ali i kod onih malo koje ga praktikuju, negde oko 20. poena treneri često sami pokažu da nema više rizika, nego da mora da se napadne nekom sigurnijom opcijom flota. Nekada su oni muškarci koji ne serviraju smeč servis, trebalo u neku ruku da se stide, takva je bila „moda“, ali mislim da su igrači, i to prvenstveno naši, prvi počeli da tak-tiziraju, da, ako tako mogu da kažem „flotiraju“. Prosto bi tom vrstom servisa, još ako je kratak, „navukli“ protivnika da odigra tempo napad. Među prvima je to bio Vladimir Grbić, pa su se mnogi pitali zašto, kad se znalo da ima sjajan smeč servis. Odgovor je upravo tu dobijen. Jer, servis nije u službi jednog igrača, da bi on bio najbolji na svetu, već u službi tima, osnosno osvajanja poena.

Pored ovih servisa, za koje je zajedničko to što se u odnosu na teren stoji frontalno, po-stoje još dve vrste, ali oni nisu toliko zastuplje-ne, gde se stoji bočno i to je karakteristično za Azijate. Postoje dve vrste, a to su „japanski“ i „estonski“. Kod prvog se lopta udara centrično, i to i dan danas sjajno izvodi Slavko Balandžić dok je kod drugog, udarac „od gore“, odnosno, odbojkaški da približimo, kao kod smeča koji smo nazvali „Francuz“.

4

MALA ŠKOLA ODBOJKE ANALIZA ODBOJKAŠKIH ELEMENATA U SLICI I REČIProf. dr. Goran Nešić

Servis, od njega sve poč~injesUdar rUke i lopte

Jasno se vidi gde se i na koji način udara lopta prilikom flot i smeč servisa. Na prvoj slici vetktor sile ide kroz centar lopte i zato je je to centričan sudar dlana i lopte gde, gde se lopta ne rotira i zbog gustine vazduha ona „zalelu-ja“. Kod smeč servisa, pomenuti vektor sile ide iznad težišta, pa zato dolazi do rotacije, a usled Magnusovog efekta dolazi do ranijeg propa-danja lopte.

POŽELJNO JE DA SVAKI IGRAČDOBRO UME DA IZVODI DVA SERVISA, FLOT SA ZEMLJE, IZ SKOKA ILI SMEČ SERVIS

ODBOJKA NA PESKU OVOG LETA JOŠ JEDNO, PO SVEMU SUDEĆI IZUZETNO ZANIMLJIVO IZDANJE VIP BIČ MASTERSA 2016.

Spektakl mož@e da po^neDeveti put će „ruku pod ruku“, kao što

to i priliči uspešnim partnerima, Od-bojkaški savez Srbije i kompanija Vip mobil organizovati Prvenstvo Srbije

u odbojci na pesku. Uprkos vremenima koja su ni malo ugodna i problemima koji su svakog dana prisutni, kada je ovaj sport u pitanju, a iz godine u godinu je sve popularniji i brojniji, što bi se reklo „nema da fali“.

Polako ali sigurno, parovi ulaze u formu. Oni najbolji na turnirima van granica naše zemlje, oni drugi, koji će „kidisati“ na njih, privikavaju se na pesak na srpskim terenima. A njegova tem-peratura polako raste, da bi tačku užarenosti dobio najverovatnije posednjeg vikenda ovog meseca. Tada je planirano da se u Kraljevu održi prvi ovogodišnji turnir „Vip bič masters 2016.“.

Najava dešavanja ovog leta, gde će opet biti održano devet turnira, bila je opet u blizini nekadašnjeg terena gde je skoro sve i poče-lo, bar ono ozbiljnije, kod hotela „Jugoslavija“. Splav reszoran „Lemon čili“ bio je domaćin, a velika većina prisutnih se i te kako razume u ovaj sport. Došli su i šampioni, Stefan Basta i Lazar Kolarić, koji su pobrali aplauze za rezul-tate koje su postigli u predsezoni, odnosno na turnirima FIVB ranga. Naravno, delegaciju OSS predvodio je predsednik Nenad Golijanin.

- Duboko ubeđen, najpre zbog same atmos-fere i energije koja je već vidljiva i koja je sve veća, a koju podržavaju mnogobrojne akcije, da će to biti sjajne predstave na pesku. I neće

to da bude samo pobeda odbojke, nego i „lajt motiv“, da mlade ljude privlaćimo, da jačamo pokret obaveznosti radosti i veselja. Siguran sam da će svi gradovi domaćini učiniti mak-simum da i ove godine imamo spektakularne vikende – istakao je prvi čoveg OSS.

Kompanija Vip mobil je pratilac kakav se

samo može poželeti, a Dejan Turk, generalni drektor kompanije Vip mobil, je bio kratak:

- Svake godine donosimo nešto novo. Veru-jem da će tako biti i ovog leta, da će se igrati dobra odbojka i da će lepa slika sa terena na pesku širom Srbije ići u svet.

A da je sve spremno, pokazali su i pred-stavnici gradova domaćina. Milun Jovanović, zamenik gradonačelnika Kraljeva, Milovan Rajović, predsednik SO Čajetina, Saša Stević,

saradnik predsednika opštine Veliko Gradište, Zdenko Kolar, zamenik predsednika opštine Bač, Čedomir Janjić, gradonačelnik Zrenjani-na, Vladislav Živanović, zamenik gradonačel-

raspored24. – 26. jun Kraljevo1. – 3. jul  Čajetina8. – 10. jul   Veliko Gradište15. – 17. jul  Bač22. – 24. jul Zrenjanin29. – 31. jul Sombor5. – 7. avgust Šabac12. – 14. avgust  Novi Sad24. – 27. avgust Beograd (Finalni turnir)

Plavi momci najprijatnije iznenađenje FIVB tura

Plan je Tokio 2020. godineNekako su polovinom matra naši

najbolji odbojkaši na pesku, Stefan Ba-sta i Lazar Kolarić krenuli „u svet“ mož-da malo bojažljivo. Ali ne zbog nedo-statka samopouzdanja, taman posla, već zbog činjenice da su prvi put bili u konkurenciji sa najboljim parovima na planeti. Ali planove koje su zacrtali i zadatke koje su postavili ispred sebe, pokušavali su da sprovedu u delo na svakom meču. Kako je FIVB tur odmi-cao, tako su sve više pažnje skretali na sebe. Do te mere da su proglašeni za najprijatnije iznenađenje godine.

- Kako da nam ne godi tako nešto, nije to mala stvar. Ali je sa druge stra-ne i ogromna obaveza da svaki turnir igramo na izuzetno visokom nivou. Hvala Odbojkaškom svezu Srbije koji

nam je omogućio uslove koji su fan-tastični. Imali smo sve što nam je bilo potrebno da sprvedemo plan rada kako treba. Verujem da će ovo biti samo početak – nije krio Stafan Basta.

Iako do skora golobrad, tek Lazar Ko-larić je vrlo brzo pokazao koliko u sebi poseduje i talenta, ali već sada i kvali-teta za mečeve sa najboljim parovima na svetu.

- Nama sve ovo puno znači, svaki meč na velikim turnirima. Nema šta da se krije, naš krajnji cilj je da pokuša-mo da se plasiramo na Olimpijske igre u Tokiju 2020. Ukoliko ovako nastavi-mo, mislim da bi mogli da dođemo u takvu situaciju. Naravno, očekuje nas veliki rad, a nadam se da ćemo Odbojkaškom savezu Srbije vratiti na

pravi načit to što toliko veruju i ulažu u nas – istakao je Kolarić.

Na svakom od turnira skupe po neku dozu iskustva, a onda to prime-

ne na sledećem. Počeli su iz turnira u turnir svoja imena da traže pod sve „manjim brojem“, što je sjajno. Padali su i neki nosioci. A tek će.

69

ODBOJKA NA PESKU OVOG LETA JOŠ JEDNO, PO SVEMU SUDEĆI IZUZETNO ZANIMLJIVO IZDANJE VIP BIČ MASTERSA 2016.

Spektakl mož@e da po^nei sUdije drže niVo

Pored naših reprezen-tativaca, koji iz nedelje u nedelju prave dobre rezultate i napreduju na rang listama, i delioci pravde iz Srbije se kotira-ju izuzetno visoko.

Tako je Vladimir Milo-šević delio pravdu na Svetskom prvenstvu do 23 godine u Švajcarskoj, potom i na turniru iz Ma-ster serije u Ankari, i to kao prvi sudija u finalu, što dovoljno govori sa koliko uspeha radi svoj posao. Slična situacija je i sa Robertom Lekom, koji je na turniru u Soči-ju i Moskvi opet sudio u samoj završnici turnira. Dva gospodina uskoro bi trebalo da dobiju po-dršku i u jednoj dami. Naime, Aleksandra Šu-ćur će u julu u Lihtenštaj-nu pokušati da dobije zvanje međunarodnog sudije u odbojci na pe-sku, što bi bio još jedan veliki za ovaj sport kod nas.

nika Sombora, Dragan Nikolić, član Gradskog veća Šapca zadužen za sport, Siniša Antonić, član Komisije za odbojku na pesku OSV, pred-stavnik Novog Sada, i Nebojša Tomić, direktor sektora opštih poslova JP “Ada Ciganlija”. Svi-ma njima je Vladimir Grbić, prvi potpredsed-nik OSS, uručio lopte za uspomenu, a potom i izneo svoja očekivanja

- Isti gradovi će opet ugostiti najbolje igrače na pesku, tako da se sa jedne strane zna šta može da se očekuje. Ali, sa druge strane, po-znavajući sve te ljude koji se bave organizaci-jom, očekuje se uvek bolje. U nekim msestima odbojka nije bila organizovana na najbolji na-

čin, ali posle ukazane šanse da budu domaćini ovakvog takmičenja, napravljeni su vidni po-maci. Čak se mesec dana po završetku sezone prijave za narednu godinu. Mnogi su „ispome-rali“ neke stvari, žele da naprave nove terene, pojedini gradovi na odbojku na pesku gledaju drugim očima, shvataju da je perspektiva ve-lika. Ono što je važno jeste da uspevamo da održimo kontakt sa ljudima iz lokalne samou-prave, sarađujemo sa njima, a deca nam rastu u pravom okruženju zadovoljno je istakao le-gendarni as.

Pravi ljubitelji bič – voleja nekoliko godina unazad svoje obaveze „nameštaju“ prema ka-

Zlatne BalkanijadeDominaciju na Balksnkom prvenstvu, naši parovi počeli su još pre par godina. Po no-vom sistemu se igra ove godine, a to znači više turnira u sklopu šampionata, a što bi neko rekao, i više medalja i pehara za naše igrače odbojke na pesku.Već na prvom, u Rumuniji, oba naša para su bila na najvišem stepeniku pobednič-kog postolja. To znači da su se zlatnim medaljama okitile Milena Matić i Marija Mi-lošević u ženskoj, odnosno Stefan Basta i

Lazar Kolarić u muškoj konkurenciji. Onako „pride“ Marko Galešev i Đorđe Klašnić su osvojili broznu.Malo potom, nešto slično se desilo i u Turskoj. Devojke, par Matić – Milošević, osvojile su novu zlatnu medalju, čime su potvrdile da su trenutno najspremnije, a da nisu putovali po Evropi, sigurno bi to učinili i Basta i Kolarić. Ipak, oni su se zado-viljili srevrnom medaljom, posle poraza od domaćeg para u finalu.

lendaru „Vip bič mastersa“. Tako će biti i ove, jer su pripreme u toku, igrača kako bi što spre-mnije dočekali turnire, a domaćina, kako ovi ne bi imali ni najmanju zamerku. Izazovi i za jedne i za druge. Na radost odbojke na pesku.

NEKI NOVI KLINCI MLADI SE VRLO RADO OKUPLJAJU U OK RODA

Pred kraj prošlog veka, ma kako to sada možda zvučalo i davno, sad radom je među prvima u privtnoj „verziji“ počeo i odbojkaški klub

Roda. Bilo je kao i na svakom početku teš-ko, a najpre su se klinci i klinceze okupljali u školama na Banovom brdu. Kako je vreme odmicalo, tako ih je bilo sve više i više, ra-stao je broj njih na trennzima, pa je shodno tome i broj trenera morao da bude veći.

Ono čime se ponose u Rodi je da se sve vreme, a naredne godine će slaviti jubilej, i to ne mali, dve decenije postojanja, bave sportsko pedagoškim radom. To su mahom deca školskog uzrasta, a s obzirom na to da su se opredelili za odbojku, uključeni su u sistem treninga i takmičenja. Funkcionišu kako muške, tako i ženske selekcije, koje su redovnu učesnici svih dešavanja u or-ganizaciji Odbojkaškog saveza Beograda, a kako obično postižu zapažene rezultate, neretko im se dešava da kasnije nastave i dalje, na prvenstvo države. I tamo ulaze u borbu za visok plasman.

U skoro dve decenije dugom postojanju odbojkaši i odbojkašice Rode bili su osva-jači medalja na svim takmičenja na nivou Beograda, a ono čime se naročito ponose jeste to da su dva puta bili prvaci Srbije u

pionirskoj konkurenciji i dva puta drugi u istom uzrastu, kao i plasman seniorske žen-ske ekipe u Prvoligaško društvo. Kako se klub razvijao, tako su čelni ljudi morali da obezbeđuju još bolje i kvalitetnije uslove, da se „šire“ po pitanju škola gde će se tre-nirati, pa sada sve to ima daleko veći obim nego na početku.

Shodno tome, kao i činjenicom da se radi o deci školskog uzrasta, u Rodi sarađuju sa

školama, čime pomažu celokupnuideju i organizaciju školskog sporta u Srbiji. Rodi-ni treneri su školovani, pa su to uglavnom profesori fizičkog vaspitanja, koji su tokom studija usmerili odbojku, ali ima i onih koji su viši sportski treneri. I što je bitno, svi oni su uključeni u dugoročni proces rada, što govori koliko se u ovom klubu gleda una-pred.

Mnogi odbojkaši i odbojkašice koji danas nose dresove klubova koji se takmiče u Super ligi, počinja-li su u Rodi, pa se tako ponose da su prve korake tu napravili Aleksandar Gmitrović, Nemanja Jokanović, Sara Vučićević, Alek-sandra Ćirović, Katarina Lazović, Katarina Raičević, Tamara Rad-milović...

Kako je krenulo, Roda će leleti još dugo, dugo, boriti se sa rivali-ma za svoje mesto na odbojkaš-kom nebu, a pritom će sigurno iznedriti još dosta mladih igrača i igračica koji će sa ponosim isti-cati odalke su se vinuli u visoko društvo.

Let od skoro dve decenije

71