finansijska makroekonomija monetarizma i fiskalizma · pdf filedr Žarko ristić dr kristijan...

Dr Žarko Ristić Dr Kristijan Ristić

FINANSIJSKA

MAKROEKONOMIJA

Beograd, 2012/2013.

Dr Žarko Ristić Dr Kristijan Ristić FINANSIJSKA MAKROEKONOMIJA Izdavač: EtnoStil, Beograd Za izdavača: Milena Milenković Recenzenti: Prof. dr Slobodan Komazec Prof. dr Danilo Ž. Marković Prof. dr Bogdan Ilić Slog i prelom: EtnoStil, Beograd Tiraž: 100 Štampa: EtnoStil, Beograd

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 336.7 330.834 338.22 РИСТИЋ, Жарко, 1944- Finansijska makroekonomija monetarizma i fiskalizma / Žarko Ristić, Kristijan Ristić. – Beograd : EtnoStil, 2012/2013 (Beograd : EtnoStil). – Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN: 978-86-87867-31-4 1. Ристић, Кристијан, 1981- [аутор] а) Економске теорије b) Монетаризам c) Којнзијанска економија COBISS.SR-ID 174869260

3

PREDGOVOR

Genezu u razvoju ekonomske misli karakteriše, prvo, nekadašnja borba buli-

onista protiv antibulionista i pristalica „curency” škole protiv pobornika „banking” škole, zatim, decenijska konfrontacija monetarista i kejnzijanaca, i, najzad, nova polarizacija kejnzijanizma, monetarizma, neoklasicizma (teorija racionalnih očeki-vanja) i ekonomije ponude (neokonzervativizam). Dugogodišnja debata „za i protiv” novih teorija, oštro polarizujući savremene ekonomiste, pokazala je, ipak, da ozbiljnija teorijska i analitička neslaganja u suštini ne postoje, naročito između vode-ćih monetaraca i kejnzijanaca. Suprotstavljene teze „novac nije važan” i „samo je novac važan” pretočene su, nakon decenijskog teorijskog proveravanja i empirijskog testiranja, u „oficijelnu zajedničku tezu“ „novac jeste važan“. Čak je na izazovnu monetarističku izjavu „sad smo svi kejnzijanci” (M. Fridman) kejnzijanski satisfak-ciono konstatovano „svi smo monetaristi “ (F. Modigliani), pošto monetarne i fiskalne varijabile doista reprezentuju osnovne determinante celokupne privredne aktivnosti i regulacione mehanizme tražnje. Dvadesetogodišnja polemika pristalica kejnzijanizma i pobornika monetarizma konačno je pokazala da su monetarna i fiskalna politika najpogodniji instrumenti makroekonomske politike stabilizacije u stagflacionim ekо-nomijama i da su stavovi monetarista i fiskalista više konvergentni nego divergentii.

Međutim, skorašnje „ubacivanje u igru” teorije racionalnih očekivanja (ili neoklasicizma) i teorije ekonomije ponude (ili neokonzervativizma) u već relativno pomirujuću kontroverzu „monetarizam versus kejnijanizam, odnosno fiskalizam” ponovo je iniciralo polemiku među ekonomistima u procesu praktične operacionali-zacije politike stabilizacije i politike oživljavanja ekonomske konjunkture sa novom kontroverzom „ekonomika tražnje versus ponude”, koja je uvukla ofanzivne mone-tariste i defanzivne kejnzijance. U krajnjoj instanci, ispostavilo se da su monetaristi ponudili empirijske dokaze bez teorije, novi klasici (teoretičari racionalnih oče-kivanja) teoriju bez dokaza, a supply-sidersi (neokonzervativci) ni teoriju ni dokaze, sem tvrdnje da je kejnzijanska teorija prevaziđena, odnosno da je kejnzijanska ekono-mija propala (Blinder). Međutim, „novim” teorijama stagflacija je zadala ozbiljan udarac njihovom prestižu, jer ekonomski oporavak, ipak, počiva na kejnzijanskim propozicijama. Eksperiment sa monetarizmom, neoklasicizmom i ekonomikom ponu-de vratio je, izgleda, veru u kejnzijansku recepturu (teoriju), ali ne i u staromodni kejnzijanizam iz 60-tih godina. Rehabilitacija kejnzijanske ekonomije polako, dakle, ulazi u modu zbog nedostatka teorijskih fundamenata monetarizma, empirijskih osnova teorije racionalnih očekivanja i teorijsko-empirijskih dokaza supply-sidersa. S druge strane, kajnzijanski preporod na početku 80-tih godina rezultat je i činjenice što

4

je svaka od „novih” teorija ponaosob ostavila pečat na kejnzijanizam. Moderni kejnzijanizam je, stoga, počeo da ističe važnost monetarne politike, da uključuje racionalna očekivanja kao radnu hipotezu i da respektuje značaj ponude. No, i pored toga, rano je tvrditi da je potpuna rehabilitacija kejnzijanske ekonomije na pomolu. Pre bi se verovatno reklo da je reč o svojevrsnoj novoj sintezi kejnzijanstva, monetarizma, neoklasicizma i neokonzervativizma (Tinbergen) mada smo više skloni da verujemo u tzv. fino uklapanje fundamentalnih postulata ovih „novih teorija” u moderno kejnzijanstvo sa početka 80-tih godina. Pri plome se ne može govoriti o čistom neuspehu „novih” teorija, niti o povratku staromodnom kejnzijanstvu.

Naš cilj u ovom radu, međutim, nije da učinimo sintezu kejnzijanizma, mone-tarizma, neoklasicizma, neokonzervativizma i strukturalizma već da reinterpretiramo, da istražimo konvergentne i divergentne teorijske stavove i empirijske dokaze, da izložimo postavke eksplicirane u oponentnim diskusijama i kontroverzama, i da pre-zentujemo paralelnu teoriju kejnzijanstva, monetarizma i strukturalizma. Osim toga, autori nisu imali nameru niti sposobnost da prezentiraju integralnu teoriju kao novu sintezu niti da ekspliciraju teoriju mikroekonomije. Autori su, stoga, okrenuti reinter-pretacijama teorijskih koncepcija kejnzijanca, monetarista, neoklasika, neokonzerva-tivaca (neoliberalista) i strukturalista i komparacijama kejnzijanske teorije, mone-tarističke teorije, teorije racionalnih očekivanja i teorije ekonomike ponude.

Autori

5

S A D R Ž A J

PREDGOVOR ............................................................................................................ 3

PRVI DEO: MONETARIZAM, KEJNIZIJANIZAM I STRUKTURALIZAM

STRUKTURA MONETARIZMA, FISKALIZMA I STRUKTURALIZMA ........................................................................................... 11

1. STRUKTURA MONETARIZMA – MONETARISTIČKE POSTAVKE ...... 11

2. STRUKTURA FISKALIZMA (KEJNZIJANSKE TEZE) .............................. 25

3. STRUKTURA “STRUKTURALIZMA”: HIPOTEZE EKONOMIKE PONUDE ............................................................ 35

ZAJEDNIČKI INGREDIJENTI MONETARIZMA I INTERNE KONTRADIKCIJE MONETARISTIČKE PARADIGME ................................ 38

1. MONETARIZAM VERSUS STRUKTURALIZAM ....................................... 38

2. KONVERGIRAJUĆE I DIVERGIRAJUĆE FINANSIJSKE TEORIJE .......... 42

MONETARNA ANALIZA I NEMONETARISTIČKE DOKTRINE ................ 54

1. DIVERSIFIKACIJA MONETARNE TEORIJE ............................................... 54

2. TEORIJSKI MODELI MONETARIZMA ........................................................ 61

DRUGI DEO: MONETARIZAM I FISKALIZAM

1. MONETARISTIČKA, KEJNZIJANSKA I KVANTITATIVNA TEORIJA NOVCA ...................................................... 111 1.1. Klasična kvantitativna teorija novca ................................................................... 125 1.2. Kejnzova dohodna monetarna teorija .................................................................. 131 1.3. Kejnzijanska monetarna teorija i Hicksijanska IS-LM monetarna analiza.......... 132 1.4. Modiglianijeva monetarna teorija ....................................................................... 136 1.5. Patkinova monetarna teorija ................................................................................ 138 1.6. Tobinova monetarna teorija ................................................................................ 140 1.7. Fridmanova monetarna teorija ............................................................................ 144

6

2. MONETARISTIČKI I KEJNZIJANSKI TRANSMISIONI MEHANIZAM ................................................................. 154 2.1. Timelages i vremenska retardacija monetarne politike ....................................... 180

3. MONETARNISTIČKO-KEJNZIJANSKI PROBLEM UNUTRAŠNJE (NE)STABILNOSTI I DOMINACIJE IMPULSA ........................................ 186

4. MONETARISTIČKO-KEJNZIJANSKO SHVATANJE I TUMAČENJE MAKROEKONOMSKIH PROCESA ........................................................... 191

5. AGREGATNI NIVO CENA I RELATIVNE CENE ...................................... 193

6. KEJNZIJANSKI I MONETARISTIČKI EKONOMETRIJSKI MODELI: STRUKTURNI I REDUCIRANI ................................................ 199

7. MONETARNI INDIKATORI: NOVČANA MASA, KAMATNA STOPA, PRIMARNI NOVAC I BANKARSKI KREDIT ............................ 206

8. IZBOR OPTIMALNE STRATEGIJE MONETARNIH CILJEVA .............. 212 8.1. Programiranje monetarnog rasta – strategija targetiranja .................................... 219

9. STABILAN I NESTABILAN MONETARNI RAST PRAVILO O STOPI RASTA NOVČANE MASE ........................................ 224

10. IZBOR IZMEĐU INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI ................................ 229 10.1. Teorijski modaliteti Filipsove krive .................................................................. 240 10.2. Empirijske relacije: inflacija – nezaposlenost i inflacija – rast ......................... 247

11. PRIDAVANJE ZNAČAJA INFLACIJI (MONETARISTI) ILI NEZAPOSLENOSTI (KEJNZIJANCI) ......................................................... 251 11.1. Teorija inflacije: rekonsideracije ....................................................................... 251 11.2. Monetarističko optiranje inflacije naspram kejnzijanskom

preferiranju nezaposlenosti ................................................................................... 258 11.3. Teorija deviznog kursa: reinterpretacije ............................................................ 264 11.4 Upravljanje deviznim kursevima: EMS i EMU ................................................. 271 11.5. Svetski dug: teorijski pristupi ............................................................................ 276 11.6. Upravljanje unutrašnjim dugovima ................................................................... 282 11.7. Upravljanje spoljnim dugovima ........................................................................ 285

12. (NE)SLAGANJE SA DRŽAVNOM INTERVENCIJOM: TRADICIONALNI MONETARISTIČKO-FISKALISTIČKI DUEL I INFILTRIRANJE STRUKTURALISTA ......................................... 289

13. REHABILITACIJA KEJNZIJANSKE EKONOMIJE I NOVA SINTEZA KEJNZIJANIZMA, MONETARIZMA I NEOKLASIKE ............................................................................................ 307

7

TREĆI DEO: MAKROEKONOMSKI MODELI DEFICITARNOG

FINANSIRANJA JAVNOG SEKTORA

1. DEFICITARNO FINANSIRANЈE U IS-LM ANALIZI ................................ 317

2. BUDŽETSKE TEOREME I KONJUNKTURNA BUDŽETSKA REGULACIJA ...................................................................... 327

3. HIPOTEZE BUDŽETSKOG DEFICITA ....................................................... 332

4. MODALITETI KREIRANJA BUDŽETSKOG DEFICITA I VOĐENJA BUDŽETSKE POLITIKE ........................................................ 337

5. HAAVELMOVA TEOREMA ........................................................................ 340

6. ULOGA BUDŽETSKOG MULTIPLIKATORA RELACIJA BUDŽET - PIB (GNP) ............................................................... 342

7. REVIZIJA HAAVELMO - WALLISHOVE TEOREME .............................. 343

8. MODELI (KVANTITATIVNI) FINANSIRANJA KREIRANOG BUDŽETSKOG DEFICITA .................................................. 344

9. KVANTITATIVNA ANALIZA FISKALNE (BUDŽETSKE I PORESKE) POLITIKE U MODELIMA PRIVREDNOG RASTA ......................................................... 352 9.1 Musgraveov model fiskalne dinamike i rasta ....................................................... 352 9.2 Johansenov fiskalni model ................................................................................... 356 9.3. Auldov model rasta ............................................................................................. 357

ČETVRTI DEO: BUDŽETSKA NERAVNOTEŽA I PRIVREDNA STABILNOST

BUDŽETSKA NERAVNOTEŽA I FINANSIJSKI DEBALANSI ................... 361

1. TEORIJSKE OSNOVE DEFICITARNOG I SUFICITARNOG FINANSIRANJA ........................................................................................... 361 1. Klasična statička budžetska ravnoteža ................................................................... 361 2. Dinamička budžetska ravnoteža i neravnoteža u fiskalnoj ekonomiji................... 362 a) Teorija sistematskog budžetskog deficita ......................................................... 363 b) Teorema kompenzacionog, fleksibilnog i funkcionalnog budžeta .................... 363 3) Budžetska teorija Beveridgea, Haavelmova teorema uravnoteženog budžeta

i teorema Haavelmo-Wallichovog “bilansiranog rasta” budžeta .......................... 364 4) Teorija cikličnog budžeta i doktrina cikličnog budžetskog uravnotežavanja ....... 365 5) Teorija stabilizacionog budžeta i tzv. funkcionalni “pump-priming” .................... 369 6) Koncept “budžetskog viška pune zaposlenosti” i “inicijalnog

stimulativnog efekta” ............................................................................................ 369

8

7) Federal spending, cash deficits, planned spending, ex ante (a priori) i ex post (a posteriori) deficit ................................................................................ 372

8) Teorema “finog podešavanja” ............................................................................... 372 9) Koncepti neutralnog budžetskog salda, budžetskog impakta i simplifikovanog

budžetskog bilansa ................................................................................................ 374

MERENJE STABILIZACIONIH EFEKATA BUDŽETSKOG SALDA ......... 377

1. KONCEPTI GLOBALNOG I LIKVIDNOG SALDA ................................... 377

2. MODEL BUDŽETSKOG SALDA PUNE ZAPOSLENOSTI, CIKLIČKI NEUTRALNOG SALDA I STRUKTURNO NEUTRALNOG SALDA ..... 377

3. BUDŽETSKI SALDO I MODELIRANJE EKONOMSKIH EFEKATA BUDŽETSKOG SALDA ............................................................................... 383 1) Budžetski saldo kao mera incidence budžetske politike ........................................ 383 a) Verzija budžetskog salda u užem smislu........................................................... 384 b) Verzija budžetskog salda u širem smislu .......................................................... 385 v) Verzija “ponderisanog budžetskog salda” ........................................................ 385 2) Modeliranje ekononiskih efekata budžetskog salda ............................................... 386

MONETARIZAM, KEJNZIJANIZAM I STRUKTURALIZAM

1. deo

11

STRUKTURA MONETARIZMA, FISKALIZMA I STRUKTURALIZMA

1. STRUKTURA MONETARIZMA – MONETARISTIČKE POSTAVKE

Termin “monetarizam” prvi je kreirao i lansirao Brunner.1 Fend2 je najviše

koristio i širio dati izraz. Mayer3 je prvi izložio, obrazložio i definisao strukturu monetarizma, koji su poslednje decenije, dopunjavani i modifikovani od strane monetarista, a osporavani i prenebregavani od strane kejnzijanaca.4

Strukturu monetarizma po Mayer5 komponuju sledeće postavke: 1. Kvantitativna teorija novca (u smislu da monetarni faktori imaju odlu-

čujuće dejstvo na nominalni dohodak);

1 Karl Brunner, The Role of Money and Monetary Policy, Federal Reserve Bank of St. Louis,

Review, Vol. 50., jul 1968, str. 8-24. 2 David Fend, Monetarism and Fiscalism, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, br.

94., septembar 1970, str. 3-34. i Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Kredit und Kapital, Vol. 3. 1970, str. 361-385.

3 Thomas Mayer, the Structure of Monetarism, Kredit und Kapital 2/75, str. 190-218 i 3/75, str. 293-316, Die Struktur des Monetarismus, Beihette zu Kredit und Kapital. Die Monetarismus - kontroverse, Duncher und Humblot, 1977, str. 18-59, Monetary Trends in the United States and United Kingdom: A Review Article, Journal of Economic Literature, decembar 1982., Multi-pler and Velocity Analysis: An Evaluation, Journal of Political Economy, decembar 1964, str. 563-574. i T. Mayer i dr., Money, Banking and the Economy, W. N. Norton and Co., N. York, 1981., T. Mayer i dr., Monetarism, W. W. Norton and Co., N. York, 1978., T. Mayer, J. S. Duesenberry i R. Z. Aliber, Money, Banking and the Economy, W. W. Norton, London, 1981.

4 Opširnije o tome videti: Prikaz radova Brunnera, Meltzera, Tobina, Friedmanna, Patinkina i Davidsona sa “Simpozijuma o Fridmanovom teorijskom okviru” iz 1972. god. (Journal of Political Economy 5/72). Prikaz radova Modigliani - Andoa, Di Prano-Meltzera i Friedmana - Meiselmana na Konferenciji o osporavanju u pogledu brzine opticaja (The American Economic Review, septembar 1965), Prikaz objavljenih radova o Monetarnoj teoriji i privrednom razvoju (Journal of Money, Credit and Banking, maj 1969), Diskusije sa opšte rasprave na seminaru o novcu u Sheffieldu iz 1970. god., Zbornik radova sa Konferencije o “Monetary Theory and Monetary Policy” u Konstanci iz 1970. god., Zbornik radova sa Konferencije o “Ideology nad Analysis” u Interlakenu iz 1976, i Zbornik radova sa Konferencije o monetarizmu u Braunu iz 1974. godine.

5 Thomas Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit and Kapital, No. 2, 1975, str. 190-218 i No. 3, 1975. str. 293-316. T. Mayer i dr., The Structure of Monetarism, W. W. Norton and Co., N. York. 1978 i D. Tikker, Mayer’s test of Keynesianism: A Correction, Journal of Political Economy, avgust 1965, str. 394-395.

12

2. Monetaristički model procesa transmisije; 3. Gledište da je privatni sektor u suštini stabilan; 4. Irelevantnost pojedinačnih pojava za objašnjenje kratkoročnih promena

nominalnog dohotka i uverenje da je tržište kapitala fluidno, 5. Stavljanje težišta na opšti nivo cena, a ne na pojedinačne cene; 6. Korišćenje malih, a ne velikih ekonometrijskih modela; 7. Korišćenje iznosa primarnog novca, ili neke slične mere, kao prokaza-

telja monetarne politike; 8. Korišćenje novčane mase kao najpovoljnijeg cilja monetarne politike; 9. Usvajanje pravila o stopi rasta novčane mase; 10. Negiranje mogućnosti izbora između nezaposlenosti i inflacije, kao i pri-

hvatanje realne Filipsove krive; 11. Pridavanje relativno većeg značaja inflaciji nego zaposlenosti u poređe-

nju sa ostalim ekonomistima i 12. Neslaganje sa vladinom intervencijom. Mayer je, u osnovi, razmotrio različite postavke, koje sačinjavaju moneta-

rizam (široko definisan) pokazao da dotične hipoteze čine koherentnu celinu i prezentirao međusobne odnose između različitih monetarističkih postavki u svom dijagramu, poznat u literaturi kao graf Majerove strukture monetarizma:6

Notacija: 1. Kvantitativna teorija novca 2. Monetaristički transmisioni mehanizam

6 Opširnije o tome konsultovati materijale sa Konferencije o monetarizmu na Braun Univerzitetu

iz 1974. godine.

13

3. Stabilnost privatnog sektora 4. Beznačajnost pojava u nojedinačnim sektorima 5. Gledište o nivou cena: opšti nivo cena 6. Veličina modela: mali 7. Monetarni pokazatelji: primarni novac 8. Ciljevi monetarne politike: novčana masa 9. Pravilo o stopi rasta novčane mase 10. Realna Filipsova kriva 11. Zainteresovanost za inflaciju u odnosu na nezaposlenost 12. Državna intervencija: neslaganje Dopunska objašnjenja: a problemi merenja b kategorije aktive uzete u obzir s stabilnost tražnje novca d dejstva relativnih cena i zaliha e nezainteresovanost za podsticaje za trošenje f beznačajnost podsticaja trošenja i specifičnosti pojedinih sektora g mala zainteresovanost za nestabilnost h ukupna tražnja determinisana količinom novca i imunost na inflaciju troškova j beznačajnost ponašanja cena u pojedinačnim sektorima privrede k nezainteresovanost za pojedine sektore l rezultati dobijeni pomoću modela m pravilo o ekspanziji kao poseban tip cilja monetarne politike n odsustvo potrebe da se pomaže pojedinim sektorima o mala potreba da se neutrališu fluktuacije r sprečavanje nepredviđene inflacije q pridavanje značaja elastičnosti cena r prirodna stopa nezaposlenosti s nemogućnost izbora između nezaposlenosti i inflacije t prilagodljiva očekivanja i naglašavanje razlike između realnih i nomi-

nalnih veličina u realne varijabile koje nisu pod uticajem inflacije v nemogućnost izbora između nezaposlenosti i inflacije ublažava potenci-

jalne gubitke izazvane pravilom o stabilnoj stopi rasta novčane mase w neefikasnost fiskalne politike h podaci o sektorima nisu potrebni u intervencija u sektorima nije potrebna za makroekonomsku politiku z odsustvo intervencije pomoću kamatnih stopa ili obima kredita A nije potrebna diskreciona monetarna politika V manja opasnost od kontrole nadnica i cena S inflaciono dejstvo rashoda javnog sektora finansiranih kreiranjem novca D inflacija povećava prihode javnog sektora E inflaciono finansiranje omogućava dopunske rashode

14

F dominantan položaj novčane mase, a ne kamatne stope i zanemarivanje kanala finansijskog posredovanja

Prezentovana lista postavki monetarizma u ekspoziciji Mayera teži da mone-tarizam predstavi u logičnu i koherentnu celinu, kao pogled na svet, bez obzira da li ekonomisti prihvataju ili odbacuju monetarističku doktrinu ili pak dopunjuju, modifi-kuju i skraćuju validnost postavki monetarizma u najširem smislu. Mejerova lista po-stavki monetarizama naslanja se na Brunerovu (postavke pod br. 1, 2, 3. i 4) i Fando-vu (postavke pod br. 2, 7, 8. i 9) klasifikaciju7 uz dopunu sa postavkama pod br. 5, 6, 10, 11. i 12, i uz odbacivanje Fandove postavke o uverenosti monetarista u zakaš-njavanje dejstva monetarne politike (jer i kejnzijanci smatraju da monetarna politika deluje sa velikim zakašnjenjem) i Brunerove postavke o mogućnosti monetarne vlasti da kontroliše novčanu masu (jer su kejnzijanci davno prihvatili ovo gledište s tenden-cijom bližeg opredeljenja). Postavka pod br. 10 (realna Filipsova kriva) preuzeta je od Andersena,8 a postavke pod br. 8 i 9 uzete su iz polemike između bankarske i currency škole. Postavka pod br. 5 je u osnovi Hicksova postavka o složenim dobrima (po Meltzeru), iako Mayer ovom postavkom stavlja težište na opšti iivo cena (koja je tipična u monetarističkim diskusijama o inflaciji i odbacivanju troškovne inflacije).

Mayer je, po Johnsonu, izostavio međunarodni aspekt monetarizma,9 tj. postavku da u uslovima fiksnih deviznih kurseva novčana masa i nivo cena u jednoj zemlji, ne zavise od njene monetarne politike već od monetarne politike celog sveta. Isto tako, Mayer je, po Frischu, zanemario stvaranje inflatornih predviđanja sa sta-novišta hipoteze o racionalnim predviđanjima, jer monetarni impuls proizvodi samo inflatorne, a ne realne efekte.10 Mayer je zanemario još jednu postavku monetarizma: uverenost monetarista da je zakašnjenje dejstva monetarne politike veliko i promenljivo – veli Fand.11

7 K. Brunner, The Monetarist Revolution Monetary Theory, Weltwirtschaftliches Archiv 1/70,

str. 1 -30 i D. Fend, Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Kredit und Capital, Vol. 3., 1970. str. 361-385.

8 Lionall Andsrsen, The State of the Monetarist Debate, Federal Reserve Bank of St. Louis, Vol. 56., septembar 1973, str. 5-6, W. H. Anderson, Financing Modern Government: The Political Economy of Public Sector, Hoirghton Miflin, Boston, 1973. i L. E. Andersen i J. L. Jordan, Monetary and Fiscal Actions: A Test their Relative Importance in Economie Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, novembar, 1968, str, 11-24.

9 H. G. Johnsen i A. R. Nobay (ReJ.), Issues in Monetary Economics, Oxford University Piess, London, 1974, cvp, 50 i H. G. Johnson, Further Eissays in Monetary Economics, G. Allen und Unwin, London, 1972, str. 16-32.

10 Čini se, ipak, da je teorema akceleracije pre kompatibilna sa empirijskim podacima nego model racionalnih predviđanja.

11 Mayer je zapostavio ovu Fandovu postavku monetarista iz razloga što i kejnzijanci smatraju da monetarna politika deluje sa velikim zakašnjenjem (D. I. Fand, Keynesian Monetary Theories, Slabilization Rolisy in the Recent Infiation, Review Banking and Monetary Economies, oktobar 1969, str. 556-599 i Some Ivsius in Monetary Economics, Vaisa Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, septembar 1969, str. 215-247.

15

Majerove postavke monetarizma od 1 do 4 su osnovne, a postavke od 5 do 11 su izvedene – tvrdi Brunner.12 Naime, postavke 5 i 6 su samo specijalni aspekti obu-hvaćeni postavkom 4, a postavke 7 i 8 (tj. problem pokazatelja ili interpretacija i problem ciljaili strategije) proističu iz osnovnih postavki. Postavka 9 reprezentuje samo specijalni oblik problema strategije, a postavke 10 i 11 predstavljaju u suštini isti problem.

James Tobin13 je smatrao karakterističnim samo postavke 1, 7, 8, 9 i 10, e tim što u okviru postavke 7 pominje novčanu masu, a ne ukupne rezerve. Paul Samuelson navodi kvantitativnu teoriju i pravilo o monetarnoj ekspanziji kao dve osnovne po-stavke monetarizma, mada pominje i gledište da su nadnice i cene elastične, da su kamatne stope osetljive i na inflaciju i da postoji Filipsova kriva u realnom izrazu i prirodna stopa nezaposlenosti.14

Majerov koncept “strukture monetarizma“ reprezentuje, po Bronfenbren-nem,15 opširnu analizu prirode međusobne povezanosti dvanaest postavki, koje defini-šu savremeni monetarizam.16 Prve četiri postavke (kvantitativna teorija novca, mone-taristički mehanizam transmisije između monetarnih promena i promena dohotka, stabilnost privrednog sektora i beznačajnost distributivne dezagregacije za objašnje-nje kratkoročnih makroekonomskih efekata) smatraju se obaveznim postavkama mo-netarizma, dok ostale postavke (usvajanje pravila o stabilnoj stopi rasta novčane ma-se, sumnja u Filipsovu krivu i politiku dohotka, osuđivanje inflacionog finansiranja i nepridavanje značaja punoj zaposlenosti i dr.) ne moraju da prihvate svi monetaristi.

Ako se teži jednoj opštoj generalnoj koncepciji ekonomske politike, onda se moramo složiti sa Bronfenbrenerovim označavanjem monetarizma, pa, prema tome, i sa njegovim pomeranjem Majerove teze 9 (vezivanje rasta novčane mase za pravila, kao konstitutivno pravilo ponašanja monetarističke novčane politike) na prvo mesto kataloga pretpostavki, Majerove teze 8 (korišćenje novčane mase kao privremenog cilja monetarne politike) na drugu poziciju, Majerovu tezu 11 (tolerisanje nezaposle-nosti kao cena za antiinflacionu politiku) zajedno sa tezom 10 (odbacivanje Filipsove krive kao trade off indikatora) na treće mesto i Majerovu tezu 12 (odsutnost državne intervencije) zajedno sa Bronfenbrenerovom dodatnom (triiaestom) tezom (moć centralnih banaka za regulisanje novčane ponude) na četvrtu poziciju hipoteza monetarizma.17

12 K. Brunner, The Monetarist Revolution in Monetary Theory, Weltwirtschaftliches Archiv,

1970. i A. Surey of Selected Issues in Monetary Theory, Scliweizerische Zeitschriftfiir Volks-wittschaft und Slatistik, 1971., K. Brunner i A. Meltzer, An Aggitative Theory for a Closed Economy: Reply-Monetarism: The principles issues, areas of agreement and the work training, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976. str. 17-42 i 150-182.

13 J. Tobin, The New Economics One Decade Older, Princeton, N. York, 1971, str. 58-59. 14 P. Samuelson, Reflections on the Merits and Demerits of Monetarism, u J. Diamond, Issues in

Fiscal and Monetary Policy, Illinois, Chicago, 1971 stp. 7-21. 15 M. Bronfenbrenner i: T. Mayer, Liquidity Functions in the American Economy, Econometrica,

april 1960. str. 810-834. 16 U tome ce, dakle, sastoji Vroifenbrenerovo verovanje u gledišta Mayer-a o monetarizmu, kao i

Lapdlerovo tumačenje Mejerovog shvatanja monetarizma. 17 M. Bronfenbrenner, op. cit., str. 477.

16

Od ukupno dvanaest postavki novog monetarizma Majera, Bronfenbrener bira četiri: pravilo o stopi rasta novčane mase (kao putokaz monetarne politike), korišćenje novčane mase, kao cilja monetarne politike (a ne nivo kamatne stope), tolerancija nezaposlenosti (radi dezinflacije cena) uz odbacivanje Filipsove krive, kao pouzdanog kriterijuma za optiranje između inflacije i nezaposlenosti, i mere nepo-sredne kontrole (politike dohodaka i raspodele), i dodaje trinaestu, prilično spornu, postavku, po kojoj federalni rezervni sistsm u SAD nema zadatak da regulfiše novčanu masu (jer je upravljanje monetarnim stvarpma osnovni uzrok velikih padova i uspona privredne aktivnosti u prošlosti i sadašnjosti).18 Doduše, Bronfenbrenerovu novu postavku osporava sa tri aspekta. Naime, ako je M = C + D (M – novčana masa, C – gotov novac, D – depoziti kod banaka) i B = C + R (B primarni novac, R – rezerve banaka), onda je

M

B

C D

C R

C

M

D

MC

M

R

M

C

M

R

D

D

MC

M

R

D

C

M

MB

C

M

R

D

= ++

=+

⋅=

+ ⋅=

+ ⋅ −⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

=+ ⋅

1 1

1

1−−⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

C

M

gde je R/D – koeficijent rezervi komercijalnih banaka i (C/M) – koeficijent gotovog novca nefinansijskih sektora prema ukupnoj količini novca.19 To sa svoje strane znači da je kontrola primarnog novca od strane Federalne rezerve u SAD nedovoljna za regulisanje novčane mase u uslovima neizmenične smene cikličnih uspona i padova konjunkture (Gurly i Shaw). Druga zamerka odnosi se na nemogućnosti ograniča-vanja antiinflacionog delovanja Federalnog rezervnog sistema posredstvom limiti-ranja metoda koji indukuje politiku skupog novca (tj. metoda koju implikuju poveća-nje kamatnih stopa, pooštravanje kriterijuma kreditne sposobnosti, kreditna ograni-čenja kompanija koje zavise od uzajmljenih sredstava i pritisak na štedne ustanove usled smanjenja uloge finansijskog posredovanja u procesu povlačenja depozita radi ostvarivanja većih prihoda od kamate). Najzad, u uslovima neregularnih kretanja kratkoročnih kapitala i režima fiksnih deviznih kurseva limitira se moć monetarne vlasti, jer se stvara tendencija međunarodnog izjednačavanja kamatnih stopa. Time se

18 Opširnije o ovim aspektima konsultovati: R. A. Samuelson i R. M. Solow, Analytical Aspects

of Semi-Inflation Policy, American Economic Policy, maj 1960. i M. Friedman, What Price Guidepost?, u G. P. Schultz i R. F. Aliber (Ed.), Guidelines: Informal Controls and the Market Place, University of Chicago Press, Chicago, 1966, str. 17-35.

19 Ph. Cagan, Determinants and Effects of Changes on the Stock of Money, 1987-1960, Columbia University Press, N. York, 1965, str. 12.

17

monetarni ekspanzionizam, sa stanovišta smanjenja kratkoročnih stopa, neutrališe odlivom kapitala i vice versa. 20

Što se tiče transmisionog mehanizma između monetariih promena i realne privredne sfere, odnosno tzv. crne kutije, Bronfenbrener smatra da svako objašnjenje mora biti zasnovano na Pigouovom i Kejnzovom efektu po kome promene u oblasti novca utiču na realne varijabile preko promen nivoa cena nezavisno i preko dejstava promena nominalnih i realnih kamatnih stopa. Pri tome je od značaja da li se analiza formuliše u odnosu na M ili r pošto se njihova dejstva međusobno razlikuju.

U prostoru između Fridman-Mayerovog pravila o konstantnoj stopi rasta novčane mase i diskrecionog odlučivanja o politici, koje traži Federalna rezerva, Bronfenbrener ubacuje kompromisnu postavku da se stopa rasta novčane mase (Gm = Gn + Gπ – Gv) utvrđuje za svaku godinu kao procenjena stopa rasta radne snage (Gn) plus procenjena stopa povećanja produktivnosti rada po času (Gπ) minus procenjena brzina opticaja novca (Gv) po realnim kamatnim stopama predviđenim za narednu godinu, uz pretpostavku da se održava stabilnost nivoa cena (Gp = 0).21

Po Johnsonovom komentaru Majerovog monetarizma, Majer posmatra “mo-netarne faktore”, u konkretnom smislu ponude novca i stabilne tražnje novca, što mo-netarizam distancira od klasične kvantitativne teorije, kejnzijanskog rivala fiskalizma i tzv. mešavine protivrečnih monetarnokejnzijaiskih postavki.22

Klasična kvantitativna teorija je, preko formulacije jednačine razmene, imala za cilj da odvoji teoriju realne ravnoteže od determinisanja nominalnih nadnica i cena i da utvrdi neutralnost novca ili tzv. postulat homogenosti, iako je mehanizam uspo-stavljanja stanja monetarne neutralnosti i potrebnog perioda za njegovo uspostavljanje ostao nerazjašnjen. Novi mehanizam “željenih gotovinskih sredstava” Walrasa i kembridžske škole i mehanizam rashoda i dohodaka Wicksela i Kejnza doprineli su suštinskim razlikama između monetarističke i kejnzijanske škole, koji istovremeno uključuju ravnotežu tržišta količina i tržišta tokova (Johnson). Razlika je samo u tome što se mehanizam željenih gotovinskih sredstava usredsređuje na neravnotežu između željenih i stvarnih količina (pri čemu se promene tokova slučajno pojavljuju), a mehanizam rashoda i dohodaka na efekte neravnoteže količine kod određivanja rela-tivnih cena i nivoa kamatne stope, koje indukuju neravnotežu između tokova rashoda i dohotka (pri čemu se menjaju tokovi automatski). U stvari, težište interesovanja monetarne teorije prenelo se sa tzv. dugoročnog dokazivanja monetarne neutralnosti na tzv. kratkoročnije probleme “uslova” monetarne ravnoteže (Wicksel, Robertson, Keynes, Nayek i tzv. stokholmska škola). Monetarna ravnoteža sada implikuje jed-nakost između realne štednje iz tekućeg dohotka i realnih investicija, s jedne strane, i jednakost između promene tražnje količine novca i promene ponude količine, s druge

20 J. Wanniski, The Mundall-Laffer Hypothesis - A New View of the World Economy, Public

Interest, mart-april 1975, str. 28. i D. Kerap, A Monetary View of the Balance of Payments, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, april 1975.

21 M. Bronfenbrenner, Monetary Rules: A New Look, Journal of Lecture Economic, oktobar 1965. 22 Po ovim gledištima (hibridom), ponuda novca od strane privatnog sektora je savršeno elastična

na tražnju, pri čemu monetarne vlasti, da bi kontrolisale kamatne stope, vrše ponudu novca elastičnog na tražnju.

18

strane.23 Prema tome, dinamička neutralnost novca sada se može objasniti promenama bilo kojeg faktora, kao što su: tražnja novca, ponuda novca, sklonost ka štednji ili trošenju i sklonost ka investiranju. Raniji monetarni teoretičari promene novčane mase indukovane monetarnom politikom nisu smatrali osnovnim uzrokom mone-tarnih poremećaja, već su realne i monetarne poremećaje tražnje smatrali glavnim izvorima nestabilnosti.24 Ranije, monetarna teorija nije inkorporisala teoriju tražnje količine na koju utiču očekivanja. Stoga je mogućnost za promenu tražnje u cilju tezaurisanja bivala izražavana nestabilnošću tražnje novca ili nestabilnošću brzine opticaja, a ne stabilnom funkcijom vrednosti očekivanih nezavisnih varijabila. Kejnzijanci su, uzimajući odnos multiplikatora i sklonosti ka potrošnji za povezivanje promena ukupnih izdataka sa promenama investicija, koje se mogu kontrolisati delovanjem monetarne politike na kamatnu stopu, iskoristili trenutak da dotadašnja monetarna rezonovanja i verovanja podvrgnu podrugljivom ismejavanju. Međutim, monetaristička škola, odstupajući od neoklasične kvantitativne teorije, uvodi pravilo o stabilnoj stopi rasta novčane mase za postizanje stabilnosti cena (eliminišući diskre-cionu monetarnu politiku) i, kao reakcija na kejnzijanstvo, eksplicitno ugrađuje u funkciju tražnje novca očekivane stope promena nivoa cena, kao determinante relativ-nog prinosa od novca, koja čini osnovu za razlikovanje realnih i nominalnih kamatnih stopa i promena realne i nominalne količine gotovinskih sredstava (Johnson). 25

U okviru B. Fridmanovog26 shvatanja teorije i empiricizma Mayerove taksi-onomije i “nepostojeće” rasprave o monetarizmu, ovaj autor tvrdi da je u Mayerovoj ekspoziciji monetarizma prenebregnuta razlika između empirijskih i teorijskih hipo-teza, pri čemu je sadržaj monetarizma sveden na nekoliko empirijskih hipoteza, od-nosno na pouke, koje se odnose na praktična pitanja. No, i empirijska pitanja (upore-đivanje varijansi i elastičnosti, razlika između efekata prvog i efekta petog reda i dr.) nisu do kraja raspravljena u nadmetanjima monetarista i fiskalista. Sa teorijskog as-pekta, rasprava je, po svemu sudeći, dostigla status nepostojeće debate. Uostalom, ni Mayerov skup od dvanaest teza u osnovi se ne zasniva na teorijskom modelu.

Kvantitativna teorija novca (preovladavanje uticaja monetarnih faktora na nominalni dohodak), kao prva teza monetarizma u Meyerovoj ekspoziciji, je empirij-sko pitanje, koje ne isključuje uticaje nemonetarnih faktora (već ih podređuje mone-tarnim faktorima). Stabilnost privrednog sektora je, isto tako, empirijsko pitanje (Mayerova teza 3) mada su Clower, Leijonhufvund, Tobin i Cagan razmatrali ovo

23 Mayer je, stoga, u pravu što Patinkinovu monetarnu teoriju ne svrstava u monetarističku školu

mišljenja jer se Patinkinovi stavovi ne odnose na sprovođenje kratkoročne stabilnosti kao cilja već na dugoročnu monetarnu neutralnost.

24 R. A.: Nobay i N. Johnson, Monetarism: A Historic-Theoretic Perspective, Journal of Econo-mic Literature, jun 1977, str. 470-485. i S. S. Taylasn J. Aschheim, On Monetarism and Ideolo-gy, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, juni 1979, str. 167-186.

25 H. Johnson, Money, Balance of Payments theory, and the International Monetary Problem, Princeton, 1977, str. 108-117. i Inflation and the Monetarist Controversy, North-Holland, Amsterdam, 1976.

26 B. M. Fridman, Crowding Out of Crowding in Economic Consequences of Financing Govern-ment Deficits, Brookings Papers on Economic Activity, No. 3, 1978.

19

pitanje sa teorijskog stanovišta nezavisno od potrebe njegovog povezivanja sa monetarizmom. 27

Verovanje u promenljivo tržište kapitala i osporavanje značaja alokativnog elementa (Mayerova teza br. 4) u suštini su empirijska pitanja, koja izdvajaju efekte prvog reda od sekundarnih efekata. Mayer je identifikovao monetaristički pristup kao razmatranje potrošnje determinisane neto viškom tražnje jedine vrste aktive (realna sredstva), iako Friedman pokazuje da neto višak tražnje drugih vrsta aktive (proiz-vodni kapital, zalihe, zgrade, trajna potrošna dobra) teorijski može biti veoma značajan.

Koncentrisanje na opšti nivo cena (umesto na cene pojedinačnih sektora) i korišćenje malih (a ne velikih) ekonometrijskih modela – Mayerova teza 5 i 6 pro-ističe iz empirijskog odbacivanja značaja alokativnog elementa. Korišćenje kreditnog potencijala kao instrumenta monetarne politike (teza 7) i korišćenje količine novca kao međucilja (teza 8) reprezentuje samo metode monetarne politike pod uslovom poznavanja vrednosti parametara28 (iako V. M. Friedman smatra da pitanje pokaza-telja nije od značaja za monetarnu politiku, ukoliko pokazatelj nije identičan sa instru-mentom koji određuje centralna banka).29

Pravilo konstantnog rasta novčane mase (teza 9) reprezentuje optimalnu monetarnu politiku ako i samo ako je varijansa određenog parametra neodređena.30 Verovanje u odsustvo alternative između inflacije i nezaposlenosti (teza 10) pred-stavlja empirijsku hipotezu koja se odnosi na iluziju nominalne nadnice poput stavova Phelpsa, Friedmana i Tobina o Filipsovoj krivoj.31 Konačno, veća zabrinutost zbog in-flacije nego zbog nezaposlenosti (teza 11) i averzija na državnu intervenciju (teza 12), kao lične Mayerove preferencije (V. Friedman), održavaju empirijske zaključke o tome da se privreda brzo vraća u ravnotežu pune zaposlenosti posle poremećaja koji utiču na opadanje privredne aktivnosti.

27 Robert W. Clower, The Keynesian Counter- Revolution: A Theoretical Appraisai, u Hahn -

Brechling (Ed,), The Theory of Interest Rates, Macmilian, London, 1965, Axel Leijonhulfvud, On Keynesian Ecomomics and the Economics of Keynes, Oxford University Press, London, 1968., James Tobin, Keynesian Models of Receession and Depression, American Economic Review, maj 1975, str. 195-202. i Philip Cagan, The Monetary Dynamics of Hiperinflation, u M. Friedman (Ed.), Studies in the Quantity Theory of Money, University of Chicago Press, Chicago, 1956.

28 W. Poole, Optimal Choice of Monetary Policy Instruments in a Simple Stohastic Macro Model, Quartely Journal of Economics, maj 1970. str. 197-216 i J. Pierce i T. Thomson, Some Issues in Controlling the Money Stock, Federal Reserve Bank of Boston, 1972.

29 B. M. Friedman, Tasgets, Instruments, and Indicators of Monetary Policy, Journal of Monetary Economics, oktobar 1975, str. 443-473.

30 W. C. Brainard, Uncertainty and the Effectiveness of Policy, American Economic Review, maj 1967, str. 411-425.

31 M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, mart 1968, str. 1-17, E. S. Phelps, Phillips Curves, Expectations of Inflation, and Optimal Unemployment Over Time, Economica, avgust 1967, str. 254-281 i J. Tobin, Inflation and Unemployment, American Economic Review, mart 1972, str. 1-18.

20

U okviru svojih pogleda na monetarističku, kejnzijansku i kvantitativnu teoriju novca, A. Meltzer32 smatra da se postavke Thomasa Mayera, koje čine mone-tarizam u formi uspele kontrarevolucije u razvoju ekonomskog misaonog sistema su u dosadašnjim raspravama prihvatane, modifikovane, kombinovane i relativizirane (M. Bronfenbrenner, K. Brunner, Ph. Kagan, V. M. Friedman, N. G. Johnson i D. Lai-dler),33 osporavanje (J. Tobin, F. Modigliani, P. Samuelson, R. Gordon i A. Ando)34 i dopunjavane (postavkama koje se odnose na devizne kurseve, stanje platnog bilansa, determinisanje količine novca i stope inflacije u otvorenoj privredi).35 U tom pravcu, i Tobin (koji analizira uslove “istiskivanja” privatnih izdataka usled finansiranja duga) i Stein (koji ističe da kejnzijanac sada može biti i monetarista), i Cagan i Bronfen-brenner (koji razmatraju pravilo o stabilnoj stopi rasta novčane mase) i V. Friedman (koji napominje da monetarizam karakteriše skup empirijskih postavki), i Brunner, Johnson i Laidler (koji navode primere empirijskih neslaganja u pogledu dejstva politike) se uglavnom saglašavaju da razlike u mišljenju postoje još samo u pogledu empirijskih pitanja (ali ne i u pogledu analitičkih pitanja) i da mnoge postavke mone-tarizma prihvataju mnogi nemonetaristi.36 No, ukoliko se mišljenja o monetarnoj politici nekada i razlikuju, ona su uglavnom rezultat različitih procena vrednosti parametara u jednačinama (modelima) i ekonomskih efekata vladine politike, mada Tobin tvrdi da se preporuke monetarista u domenu vođenja monetarne politike manje baziraju na teorijskim i empirijskim zaključcima nego na različitim ocenama

32 A. H. Meltzer, The Demand for Money: The Evidence from The time Series, Journal of

Political Economy, juni 1963, str. 219-246., K. Brunner i A. N. Meltzer, Money, Debt and Economy Activity, Journal of Political Economy, Vol. 80, 1972, str. 951-977., A. Meltzer, Money, Intermedion and Growth, Journal of Economic Literature, mart 1969.

33 D. Laidler, Monetarism: An Interpretation and on Assessment, Economic Journal, Vol. 91, 1981, str. 1-28, R. Lucas, Rules, Discretion and the Role of the Economic Advisor, u S. Fischer, Rational Expectations and Economic Policy, Chicago University Press, Chicago, 1980.

34 A. Robinson, Keynes and his Cambridge Colleagues, u D. Patinkin i J. C. Leith (Ed.), Keynes, Cambridge and the General Theory, 1978, str. 25-38. i D. Patinkin i J. c. Leith (Ed.), Keynes, Cambridge and the General Theory, University of Toronto Press, Toronto, 1978.

35 Jerome L. Stein, A keynesian Can be a Monetarist, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holand, Amsterdam, 1976, str. 253-272, James Tobin-William Buiter, Long-Run Effectes of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demand, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, str. 296., Benjamin M. Friedman, The theoretical Non-Debate About Monetarism, Kreditund Kapital 9/77, str. 347-367., A. Meltzer, Keynes’s General Theory; A Different Perspective, Economic Literature, mart 1981, str. 34-36., R. J. Gordon, Macroeconomics Rostan, Little Brown, 1978., J. L. Stein, Monetarist, Keynesian and New Classical Economics, Basil Blackwell, Oxford, 1982., R. Lukas, Expectations and the Neutra-lity of Money, Journal of Economic Theory, april 1972, str. 103-124., J. Hicks, The Crisis in Keynesian Economics, Basil Blackwell, Oxford, 1979, L. R. Klein, The Keynesian Revolution, Macmiilan, London, 1968., A. Leijonhufvud, On Keynesian Economics and the Economics of Keynes, Oxford University Press, Oxford 1970. i P. Minford i dr., Is Monetarism Enough?, The Institut on Economic Affaires, London, 1980.

36 T. Humphrey, Role of Non-Chicago Economists in the Evolution of the Quantity Theory in America: 1930-1950, Southern Economic Journal, juli 1971, str. 12-18. i On the Monetary Economics of Chicagoans and Non-Chicagoans: Reply, Southern Economic Journal, januar 1973, str. 460-463.

21

vrednosti.37 Meltzer se, svakako, protivi ovim mišljenjima, pošto zapostavljaju empi-rijska i analitička pitanja u polemici monetarista i fiskalista.

Monetarizam, smatra Meltzer, nije ni ponovo otkrivanje kvantitativne jedna-čine niti oživljavanje nekadašnje kvantitativne teorije. Mayerovo poređenje kvantita-tivne i kejnzijanske teorije pokazuje da između kvantitativne teorije i monetarizma postoji veza (Brunner i Johnson) ili tradicija, (M. Friedman) iako je reč o relativno “različitim” teorijama (Meltzer). Izuzetak je, svakako, Kagan, koji smatra da moneta-rizamunekoliko predstavlja povratak na “neku vrstu” kvantitativne teorije zasnovane na principima 20-tih godina. U monetarističko-fiskalističkoj polemici,38 rešenje pro-blema, koji se odnose na politiku stabilizacije, ne zavisi samo od nagiba krivih IS-LM u kejnzijanskoj i neokejnzijanskoj teoriji i od tačnosti tradicionalnog tumačenja kvan-titativne i neokvantitativne teorje, već i od razlika između kvantitativne, kejnzijanske i monetarističke teorije prilagođavanja ekonomske aktivnosti i cena nominalnim i realnim poremećajima, tumačenja nezaposlenosti, gledanja na javni sektor, izbora između nezaposlenosti i inflacije i jednačina državnog budžeta u modelima.39

U okviru teorijskog aspekta rasprave o monetarizmu, Ehrlicher, u osvrtu na datu raspravu, da Mayer u teorijskoj kontroverzi oštro istupa protiv pokušaja da se monetarizam nominuje kao “ideološka doktrina” koja iznalazi tehničke razloge za jedan “unfetteredcapitalism” i protiv podmetanja ideološki zasnovane preference za intervenciju države fiskalizmom.40 Ali, monetarističko uverenje u regulativne snage tržišta i kejnzijansko ubeđenje u nužnost društvene korekture nepovoljnih ekonom-skih kretanja u osnovi ocrtavaju njihove polarizovane stavove u razvoju ekonomske misli (Ehrlicher).

Svakako, svaki pokušaj sistematizovanja oprečnih stavova monetarista i fiskalista nije u skladu sa pokušajem Mayera41 da prebrodi šematsku podelu u škole

37 J. Tobin, Is Friedman a Monetarist?, u “Monetaristi“ (J. Stein), North-Holland, Amsterdam,

1976, str. 336. 38 K. Brunner i A. H. Meltzer, Some Further Investigations of Demand and Supply Functions of

Money, Journal of Finance, No, 2, 1964, str. 240-283., E. G. Corrigan, The Measurement and Importance of Fiscal Changes, Federal Reserve Bank of New York, Monthly Review, juni 1970, str. 113-145, i F. De Leeuw i E. M. Gramlich, The Channels of Monetary Policy: A Further Report on the Federal Reserve - MIT Econometric Model, Federal Reserve Bulletin, juni 1969, str. 472-491.

39 A. S. Blinder i R. Solow, Does Fiscal Policy Matter?, Journal of Public Economics, No, 2, 1973, str. 319-337., K. Vgippegi A. Meltzer, Money, Debt and Economic Activity, Journal of Political Economy, Vol. 80, 1972, str. 951-977 i An Aggregative Theory for a Closed Econo-my, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, Noth - Holland, Amsterdam, 1976, str. 69-103, C. Christ, A. Simple Macroeconomic Model with a Government Budget Restaint, Journal of Politicai Economy, Vol. 76, 1968, str. 52-67., J. L. Stein, Unemployment, Inflation and Monetarism, American Economic Review, Vol. 64, 1974, str. 861-889. i J. Tobin, i W. Buitter, Long-Run Effects of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demand, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, op. cit., str. 273-309.

40 T. Mayer, o. cit., str. 307. 41 T. Mayer, op. cit., str. 191. i 310.

22

i nesrećnu podelu ekonomista,42 i da pokaže kako nisu u pitanju antagonističke pozicije koje se uzajamno isključuju, već suprotnosti koje su motivisane različitim konceptima o empirijskim činjenicama (Ehrlicher). Mayer, nadalje, pokušava da pokaže kako je kvantitativna teorija, u stvari, jedina origenerna i primarna teza, postavka monetarističke doktrine i da ostale teze, koje nisu, ipak, prezentanta s ciljem konstrukcije relativno zatvorenog teorijskog sistema, svaki monetarista da bi bio monetarista, ne mora da prihvati (jer može da zadrži uobičajenu kejnzijansku pozi-ciju) i svaki kejnzijanac da bi ostao kejnzijanac, ne mora da odbaci (jer može da primi uobičajenu monetarističku poziciju). Ova dva teorijska sistema, dakle, ne isključuju jedan drugoga, već divergiraju sa stanovišta dugoročne analize i konergiraju sa stanovišta kratkoročne analize. Doduše, divergirajuće teze, sa gledišta monearne teo-rije, uslovljene su, pre svega, različitim pretpostavkama u empirijskim faktorima, koje nisu odlučujuće u odnosu na teorijski značaj različtih pretpostavki o vrednostima parametara u modelima i različitih rezultata empirijskih istraživanja, koji u perspek-tivi treba da doprinesu premošćavanju razlika između monetarista i fiskalista u smislu jedne “theoretical non debate” (Bewamin Friedman).43

Mayer je, svojim katalogom teza, pokušao samo da izloži strukturu moietariz-ma i da monetarističke postavke konfrontira sa odgovarajućim stavovima kejnzija-naca. Mayer, dakle, nije imao nameru da monetarizam predstavi u vidu teorijski zatvorenog sistema niti da kejnzijansku teoriju prikaže na identičan način,44 tj. u vidu kataloga postavki fiskalizma (koji već reprezentuje i teorijski i empirijski i logički zatvoreni sistem), već da poređa pojedinačne monetarističke teze jednu pored druge i da negativno označi kejnzijanske pozicije bez formulisanja ključne teze fiskalizma analogne kvantitativnoj teoriji (Ehrlicher).45

Stoga, Bronfenbrenner smatra da su shvatanja manje-više podjednako razba-cana u jednom spektru, koji se proteže od čistih fiskalista do čistih monetarista s tendencijom nezaposedanja krajnjih tačaka, te da se pri takvoj raspodeli osnovna kla-sifikacija ekonomista čini beskorisnom. Sa stanovišta spornih teorijskih pitanja, adek-vatnije je govoriti o kontroverzi između pozicija neokvantitativne teorije i pozicije teorija dohotka ili kejnzijanske pozicije, dok je sa stanovišta divergirajućih ekonom-skih koncepata pravilnije govoriti o razlikama između monetarističke i fiskalističke pozicije.

42 T. Mayer, Der Einfluss der Modern Geldtheorie auf die US-Geldpolitik, Kredit und Kapital

3/82., str. 365-385., A. Coddington, Kynesian Economics, Journal of Literature, Vol. 14, 1976, str. 1258-1273. i M. Bronfenbrenner i T. Mayer, Liquidity Functions in the American Econo-my, Econometrica, oktobar 1960, str. 810-834.

43 B. Friedman, Optimal Expectations and the Extreme Information Assumptions of Rational Expectations Macromodels, Journal of Monetary Economics, januar 1979.

44 Jedino je Friedmanova (Bewamin) provera Mayerovih teza reprezentovala poređenja dva teoretska sistema, koja su simultano i divergirajuća i konvergirajuća.

45 M. Borchert, Geld und Kredit, Verlag W. Kohlhammer, Stuttgart, 1982, J. Denizet, Monnaie et financement dans les années 80, Dunod, Paris, 1982., A. Chaineau, Mecanismes et politique monetaires, P. U. F., Paris 1981., M. Aglietta i A. Orlean, La violence de la monnaie, P. U. F., Paris, 1982.

23

Neokvantitativni koncept monetarne politike, veli Neubauer u tezi o nemo-gućnosti monetarističke politike, pati od besmislica, koje su imanentne teorije, ali, koje, na žalost nisu odstranjene ni nakon višegodišnjih žučnih rasprava monetarista i kejnzijanaca. Fatalna nesigurnost ispoljava se, naročito, pri definisanju novčane mase, budući da ostaje nejasno šta je efikasni agens: kategorija finansijska aktiva, kao kontrapart realnoj aktivi, ili likvidnost privatnog sektora. Teorija ponude novca u verziji neokvantitativne teorije, tvrdi Neubauer, ne može učiniti verovatnim da cen-tralna banka može u dovoljnoj meri da pouzdano kontroliše novčanu masu; jer, iznos primarnog novca (zavisno od definicije), kao neophodna i dovoljna instrumentalna varijabila, ili nije instrumentalna varijabila (nije egzogena), ili nije u odnosu dejstva sa novčanom masom. U Z. Nemačkoj, koncept iznosa primarnog novca, u neokvan-titativnoj verziji, nije relevantan niti je multiplikator dovoljno konstantan (a nije ni moguće kontrolisati njegove promene za neokvantitativno orijentisanu monetarnu politiku). Uska kauzalna veza između promena novčane mase i društvenenog proiz-voda u Z. Nemačkoj nije mogla biti dokazana. A, ukoliko monetarna politika nema zadovoljavajuću kontrolu novčane mase, utoliko zastupani transmisioni mehanizam (M – Y) pada na ispitu, tim pre, ako su kolebanja brzine opticaja novca velika koje se ne mogu kontrolisati. Stoga, Neubauer sumnja da teorija prilagođavanja strukture imovine opisuje transmisioni mehanizam.46

Politika centralne banke u Z. Nemačkoj pažnju mora da usmeri na ekspanziju bankarskih kredita, jer se pomoću politike likvidnosti, odnosno kamatne politike, može kontrolisati kreditna ekspanzija i izdaci za robu, koji su, finansirani iz kredita. To proističe iz razloga neverovanja u mogućnost kontrolisanja novčane mase i poverenja u mnogo moćnije dejstvo monetarne i kreditne politike u poređenju sa dejstvom koje proističe iz promena ukupne količine gotovog novca. Finansiranje investicija u odnosu na finansiranje željenog držanja novca u obliku gotovine znatno ranije zapada u usko grlo, ali supsidijarna politika strukture kamata, koja je orijenti-sana na korišćenje likvidnosti nebankarskog sektora (i koji utiče na novčanu masu) pokazuje tada svu svoju efikasnost i korisnost – zaključuje Neubauer.47

Po Meltzeru, dva su međusobna povezana pitanja ostala u pozadini moneta-rističke i fiskalističke polemike, i to: (1) karakter i značenje nezaposlenosti i (2) institucionalni okviri. Naime, kejnzijanci su tvrdili da je svaka ciklična nezaposlenost “nevoljna” i da predstavlja smanjenje proizvodnje za društvenu zajednicu i smanjenje dohotka nezaposlenima. Kejnzijanci, po pravilu, zanemaruju razliku između dohotka i tekućih primanja koja se nalaze u osnovi modela vremenske preferencije (Brunner i Meltzer). Monetaristi, suprotno od kejnzijanaca, prave razliku između tekućih prima-nja i dohotka, i zabeleženu nezaposlenost u periodu blagih ciklusa ocenjuju, uglav-nom, posledicom fluktuiranja primanja. Ciklična nezaposlenost, po monetaristima utiče na promenu tokova stalnog ili predviđenog dohotka i potrošnje, pod uslovom da fluktuacije primanja dovedu do ponovne ocene prosečnih primanja ili fluktuacija

46 R. V. McKenzie, The Limits of Economic Science, Klumer, Boston, 1982. i M. K. Bunkina i V.

V. Motvlev, Protivorečja i konflikt savremenog kapitalističkog hozjajstva, Moskva, str. 1982. 47 I. Pentzlin, Das Geld, Ustein, Berlin – Frankfurt, 1982.

24

primanja u strukturi zanimanja i u celokupnoj privredi.48 S druge strane, instituci-onalni okviri, po prirodi stvari, povećavaju ili smanjuju rizik. Društvena politika, menjajući odnos između rizika i prinosa i smanjujući fluktuacije kolebanja, u osnovi modifikuje predviđeni nivo dohotka i varijabilnost tokova dohotka i podruštvljavanje ili socijalizuje rizik.49 Empirijsko i analitičko pitanje, tj. pravilo o stabilnoj stopi rasta novčane mase, odnosno diskreciona monetarna politika, nameće se kao pitanje do koje mere makro politika deluje na smanjenje fluktuacije i rizika bez umanjivanja prinosa, i kakve su implikacije teorije koja sadrži racionalna očekivanja za politiku (Lukas, Prescott, Phelps i Tau1og).50

Na kraju, najvažnije postavke novog monetarizma možemo sumirati i prezen-tovati u sledećih nekoliko tačaka:

1. Novac je jednakovredni oblik aktive čija je vrednost jednaka inverznoj vrednosti opšteg nivoa cena (1/R) pri čemu je kamatna stopa cena kredita.

2. Opšti nivo cena može se promeniti u kratkom roku usled čega je potrebno praviti razliku između nominalnih i realnih vrednosti.

3. Promena u količini novca u opticaju direktno utiče na rashode i prihode (pa, prema tome, i na nacionalni dohodak), a ekonomski subjekti prila-gođavaju strukturu aktive svoje imovine željenoj strukturi (neposredan transmisioni mehanizam).

4. Ponuda novca je u najvećoj meri nezavisna od njegove tražnje i nastupa kao egzogena promenljiva, mada promena u ponudi novca može u krat-kom roku prouzrokovati promenu brzine opticaja novca u istom smeru.

5. Tražnja realne količine novca (Md/P) je stabilna funkcija ograničenog broja promenljivih, tako da je brzina opticaja stabilna funkcija određenih promenljivih.

6. Određivanje kretanja opticajne brzine novca je u potpunosti moguće, kao i određivanje promena u nominalnom nacionalnom dohotku uz date pro-mene količine novca u opticaju.

7. Promena stope rasta količine novca u opticaju je važan faktor, koji kratko-ročno utiče na stopu rasta realnog nacionalnog dohotka, a dugoročno na rast opšteg nivoa cena, pri čemu dugoročnu stopu rasta realnog nacional-nog dohotka određuju realni faktori.

8. Ekonomija (privreda) je inherentno stabilna sa prihvatljivom stopom ne-zaposlenosti pod uslovom da je stabilan rast količine novca u opticaju

48 K. Brunner, A. Meltzer, An Aggregative Theory for a Closed Economy, u J. L. Stein (Ed.),

Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, str. 69-103. 49 K. Brunner, A. Survey of Selected Issues in Monetary Theory, Schweizerische Zeitschrift fur

Volkswirtschaft und Statistik, No. 1, 1971, str. 1-46. i K. Brunner A. Meltzer (Ed.), The Econo-mics of Price and Wage Controls, Amsterdam, 1976.

50 Should Control Theory be Used for Economic Stabilization?, Carnegie - Rochester Conference Series, Journal of Monetary Economics, dodatak, No. 7, 1977, str. 13-38., R. Lucas i T. Sargent (Ed.), Rational Expectations and Econometric Practice, Minneapolis, 1981., R. Lucas, Studies in Business - Cycle theory, Cambridge - London, MIT Press, 1981. i T. J. Sargent, Macro-economic Theory, Academic Press, N. York, 1979.

25

(preduslov), a ukoliko dođe do poremećaja privreda se može brzo prila-goditi iznalaženjem dugoročnog monetarnog nivoa, i

9. Agregati su samo značajni, dok su alokacioni faktori beznačajni, kao i zbivanja u pojedinačnim sektorima,51 a, dejstvo na nacionalni dohodak je uvek isto, bez obzira ko dobija dodatnu količinu novca i u koje namene odlaze dodatni državni rashodi, i, stoga, su mali ekonometrijski modeli po-godniji.52

2. STRUKTURA FISKALIZMA (KEJNZIJANSKE TEZE)

Za razliku od monetarističkog sistema, kejnzijanski sistem je veoma teško

predstaviti u vidu kataloga relativno prihvaćenih teza, jer je spektar kejnzijanske doktrine širok, dosta izdiferenciran i više rasprostranjen u ekonomskoj teoriji i praksi. No, i pored toga, Werner Ehrlicher je pokušao da kejnzijanski sistem okarakteriše u četiri fundamentalne teze:

1. Vrednost novca je determinisana mikroekonomski (budući da promene opšteg nivoa cena proističu iz nagomilavanja nemonetarno prouzroko-vanih promena pojedinačnih cena),

2. Nominalna novčana masa je u većoj meri određena endogeno nego egzo-geno (pri čemu je snabdevanje privrede novcem vrlo elastično),

3. Tražnja privrednog sektora je tendencijski nestabilna (jer mehanizmi multiplikacije i akceleracije pojačavaju egzogene impulse) i

4. Nivo proizvodnje i zaposlenosti determinisani su makroekonomski. Za razliku od monetaraca, koji u promenama novčane mase vide najvažniju

determinantu promena nominalnog dohotka, u kejnzijanskoj doktrini se ne može naći ni jedna dominirajuća makroekonomska veličina za određivanje opšteg nivoa cena. Ali, većina kejnzijanaca ne misli da je novčana masa bez značaja za kretanje oišteg nivoa cena, isto kao što i većina monetarista ne smatra da je novčana masa samo jedina determinanta promena nominalnog dohotka, odnosno vrednosti novca. Ključna razlika između monetarista i kejnzijanaca postoji, ipak, u tome što monetaristi tvrde da je opšti nivo cena makroekonomski određena veličina, dok kejnzijanci smatraju da se ukupni nivo cena izvodi iz pojedinačnih cena, koje su determinisane visinom nad-nica, povećanjem dobiti, visinom poreza, napretkom u proizvodnji i cenama uvoznih dobara. Formiranje i korišćenje dohotka zauzimaju ključnu poziciju u procesu deriviranja opšteg nivoa cena iz pojedinačnih cena, jer su dohoci osnova novčane tražnje i komponente koja ulazi u cene ponude kao faktor troškova ili povećanje

51 Uporedi: Vane N. R. i J. T. Thompson, Monetarism: Theory, Evidence and Policy, Oxford,

Martin Robertson, 1980, R. J. Gordon (Ur), Milton’s Friedman Monetary Framework, Chicago, The University of Chicago Press 1974. i G. Clayton, J. C. Gilbert i R. Sedqwick, Monetary Theory and Monetary Policy in the 1970’s. London, Oxford University Press, 1971.

52 K. Lahiri, The Econometrics of Inflationary Expectations, Nort-Holland, 1981.

26

dobiti. Povećanje dobiti je, po pravilu, u funkciji povećanja dodatnih investicija, pa, prema tome, i povećanja tražnje, dok je povećanje nadnica u funkciji povećanja tražnje potrošnih dobara. Napredak u proizvodnji teži redukciji troškova i povećanju produktivnosti, a promeie poreskih stopa u korelaciji su s programiranim izdacima javnog sektora (čiji je smer često kontraciklično orijentisan). Kejnzijanska teza o mikroekonomskoj određenosti opšteg nivoa cena inkorporiše pretpostavku o nekom-penzovanju promena pojedinačnih cena u dejstvu na nivo cena suprotnim kretanjima. Kejnzijanci u, ovom kontekstu, pretpostavljaju (1) da je novčana masa elastična (tj. da ne predstavlja faktor restrikcije u privredi) i (2) da se restriktivni karakter u slučaju nedovoljne elastičnosti novčane mase primarno reperkutuje u pravcu opadanja proiz-vodnje i zaposlenosti, što je u skladu sa Ehrlicherovom drugom i četvrtom tezom kejnzijanske teorije, kao i sa proporcijom da je vrednost novca nemonetarno-mikro-ekonomski određena (prva teza).53

Teza o endogenosti novčane mase, koju zastupaju kejnzijanci, potiče od ban-king teorije. Međutim, savremene novčane privrede u svojim mehanizmima kreiranja novca oslanjaju se na više komponenata (komponenta refinansiranja, spoljno-eko-nomska komponenta i fiskalna komponenta), u kojima učestvuju centralna banka, po-slovne banke i nebankarski sektori (Ehrlicher i Neubauer). Kreiranje primarnog novca i žiralnog novca ne mora uvek da pođe od centralnog emisionog instituta, budući da inicijativu mogu pokrenuti i poslovne banke i nebankarski sektori.54 Teza o endoge-nom karakteru novčane mase, po pravilu, dolazi do izražaja u sistemima u kojima centralne banke nisu u mogućnosti da utiču na povećanja nadnica, koje, prevazilazeći povećanje produktivnosti rada, indukuju porast cena. Poslovne banke prinuđene su da privrednim subjektima stavljaju na raspolaganje dodatne kredite za finansiranje pove-ćanja nadnica. Isto tako, iskustva govore da su centralne banke, u uslovima stagnacije ekonomskog rasta ili recesije, bile prinuđene i da su za poslovne banke i ekonomske subjekte pribavljale likvidnost radi stvaranja preduslova za obnovu privrednog rasta.

Monetaristi interpretiraju stabilnost tražnje novca kao “stabilnu funkciju og-raničenog broja varijabila koje to ilustruju”, dok se kejnzijanci, usled verovanja u nestabilnost tražnje novca, orijentišu na kolebanja brzine opticaja novca koja su primetna u konjunkturnim trendovima. Kejnzijanci, iz svog koncepta o nestabilnosti tražnje novca u konjunkturi, deriviraju potrebu za anticikličnom monetarnom politi-kom. Monetaristi, pak, iz svog koncepta o stabilnosti tražnje novca, izvode mone-tarističko “verovanje” u vezivanje novčane mase za “pravila igre” radi ublažavanja konjukturnih kolebanja.55 53 R. Dombusch i S. Fisher, Macroeconomics, Mc Grow-Hill, N. York, 1981., R. Portait i P.

Poncet, Macroéconomie financière, Bruyant, Bruxelles, 1980., J. D. Neu, Economics in Diesequilibrium, M. Robertson, Oxford, 1981., H. Neuman, Traité d’économie financière, P. U. F. Paris, 1980. i B. M. Mitnick, The Political Economy of Regulation, National and Multina-tional Monetary Concerns, 1982.

54 To je Neubaueru poslužilo kao osnov da izvede argument za nemogućnost jedne monetarističke novčane politike.

55 G. R. Feiwel, Samuelson and Neoclassical Economics, Cluwer-Nijhof, Boston-Hague-London, 1981. i J. Arrons, Keynes et les probabilites: un aspect du “fondamentalisme” Keynésien, Revue economique 5/82 i P. Delfaud, Keynes et le Keynesianisme, P. U. F., Paris, 1982.

27

S druge strane, monetaristi veruju u stabilnost privatnog sektora i, stoga, smatraju da su autonomna kolebanja tražnje privrednog sektora relativno mala i zanemarljiva te da su samokontrolni mehanizmi privrede sposobni za apsorbovanje poremećaja. Suprotno od monetarista, kejnzijanci tvrde da je tražnja privrednog sektora podložna kolebanjima, usled tendencijske nestabilnosti marginalne efikasnosti kapitala, a da se impulsi preko multiplikatora i akceleratora pojačavaju i preko pret-postavljene elastičnosti novčane mase odražavaju. Po pravilu, monetaristi tezu o stabilnosti privatnog sektora obrazlažu empirijskim istraživanjima novčane mase, ce-na, proizvodnje i dohotka, čiji rezultati pokazuju paralelizam između kretanja novča-ne mase i nominalnog dohotka. No, postoje i argumenti, koji objašnjavaju određenost novčane mase iz vremenski kasnijih promena dohotka,56 tako da Mayerova treća teza postaje više pitanje plauzibilnosti teorijskih argumenata, nego vrednosti parametara. Prema tome, monetaristička teza stabilnosti, odnosno kejnzijanska teza o nestabilnosti ima dva aspekta: (1) aspekt stabilnosti, odnosno nestabilnosti tražnje novca koji se razmatra u okviru transmisionog procesa, i (2) aspekt stabilnosti, odnosno nestabil-nosti privrednog sektora, koji se razmatra sa stanovišta tražnje. Kejnzijanci, u tom kontekstu, nemaju povoda da empirijski dokazuju tendenciju nestabilnost ekonomskih procesa, odnosno tražnje privrednog sektora (naročito investicione tražnje) i tražnje novca,57 budući da istorija ekonomskih trendova dovoljno jasno i egzaktno potvrđuje kejnzijanske pozicije.

Ehrlicherove četiri teze kejnzijanskog sistema reprezentuju protivtežu paralel-nim Maverovim tezama (četiri) monetarističkog sistema: (1) nemonetarna mikroeko-nomska određenost vrednosti novca naspram kvantitativne teorije novca, (2) endo-gena određenost novčane mase nasuprot monetarističkog procesa transmisije,58 (3) nestabilnost privrednog sektora nasuprot stabilnosti privatnog sektora i (4) makroeko-nomska određenost zaposlenosti i proizvodnje naspram mikroekonomske određenosti.

Pošto je kriza 30-tih godina podstakla Kejnza da iznađe rešenje problema određivanja nivoa realne privredne aktivnosti, odnosno nivo zaposlenosti i proizvod-nje, to je njegova ideja o dokazivanju mogućnosti ravnoteže pri nedovoljnoj nezapo-slenosti, koja je izvedena iz analize procesa formiranja i korišćenja dohotka, u aktuelnim uslovima, mogla da doprinese prikladnijem katalogiziranju postavki kejn-zijanske teorije po obrnutom redosledu: (1) makroekonomska određenost nivoa realne privredne aktivnosti, kao prva teza, (2) ubeđenost u nestabilnost privrednog sektora,

56 J. Tobin, Money and Income, Quarterly Journal of Economics, Vol. 84, 1970, str. 301-304. 57 M. Beek, Government Spending: Trends and issues, Praeger, N. York, 1981., G. von Fursten-

burg (Ed.), The Government and Capital Formation, Ballinger, N. York, 1980., L. Pliatzky, Getting and Spending - Public Expenditure, Employment and Inflation, Basil Blackwell, Ox-ford, 1982. i N. F. Keiser, Macroeconomics, Fiscal Policy and Economic Growth, John Wiley, John Wiley and Sons, 1967.

58 Ehrlicherova druga teza o endogenosti novčane mase dopunjuje prvu o nemonetarno-mikroeko-nomskoj određenosti novčane mase, utoliko što se mikroekonomsko određivanje nivoa cena može zamisliti samo ukoliko novčana masa ne predstavlja faktor restrikcije na makroekonom-skom planu.

28

kao druga teza, (3) endogenost novčane mase, kao treća teza, i (4) mikroekonomska određenost nivoa cena, kao četvrta teza (Ehrlicher).59

U kejnzijanskom konceptu, zaposlenost i proizvodnja su makroekonomski određeni efektivnom agregatnom tražnjom na koju deluju monetarna i fiskalna politi-ka usled tendencijske nestabilnosti tražnje privatnog sektora. Kejnzijansko centralno pitanje determinanti zaposlenosti važilo je za sekundarni problem od klasične teorije do monetarizma. Pri tome je samo klasična ideja o automatskom tendiranju ekonom-skog sistema ka punoj zaposlenosti zamenjena monetarističkom idejom o prirodnoj stopi nedovoljne zaposlenosti ili prirodnom nivou proizvodnje. Prirodna stopa neza-poslenosti i prirodni nivo proizvodnje se mikroekonomski objašnjavaju graničnom produktivnošću, visinom realnih nadnica, stanjem na tržištu rada, troškovima migra-cije radne snage, mobilnošću rada i drugim nemoietarnim faktorima. Kejnzijanci, za razliku od monetarista, suprotstavljaju gledište, po kome visinu efektivne tražnje određuje nivo ekonomske aktivnosti, objašnjenju nivoa privredne aktivnosti sa stano-višta ponude. U Kejnzijanskom sistemu komponenata ukupne tražnje dominantno mesto pripada autonomnim investicijama i tražnji javnog sektora, koje, kao egzogene određene veličine, determinišu nivo ravnoteže sistema pri datom nivou zaposlenosti.60 U tom sklopu, monetarna politika utiče na investicionu aktivnost posredstvom dejstva na nivo kamata i marginalne efikasnosti kapitala, a u sadejstvu sa fiskalnom politi-kom, deluje na nivo zaposlenosti i proizvodnje.61

No, mi smo, na kraju, spremni da Ehrlicherovu listu propozicija kejnzijan-skog sistema proširimo novim postavkama na bazi teorijskih stavova Modigliania, Samuelsona, Tobina, Duesenberrya, Hansena, Musgravea, Johansena, Hellera, Hicksa, Barrerea, Solowa, Blindera, Kleina, Leijonhufvuda, Andoa, Philipsa, Ecksteina, Gordona i Feldsteina, uprkos tvrdnji Mayera da ne postoji merodavna lista kejnzijan-skih postavki. To činimo iz razloga što smo na isti način postupili i pri sintetizovanju postavki monetarizma. Te postavke su, po nešem mišljenju, sledeće:

1. Opšti nivo cena na kratak rok se ne menja, 2. Ponuda novca je uglavnom finansijska aktiva, a cena novca je kamatna

stopa, pošto se novac pozajmljuje, 3. Supstitut novca je uglavnom finansijska aktiva, a cena novca je kamatna

stopa, pošto se novac pozajmljuje, 4. Promena, koja je rezultat nesrazmere između ponude i tražnje novca, utiče

na promenu kamatne stope, koja, preko promene u investicionim rashodi-ma, utiče na nominalni dohodak (tzv. indirektni transmisioni mehanizam),

59 K. Kihne, Evolution so ekonomie, Stutgart, Gustav Fischer Verlag, 1982., R. T. Froven, Macro-

economic, Macmillan, N. York, 1983. i F. Poulon, Economie generale, Dunod, Paris, 1982. 60 Potrošnja ce, pri tome, smatra funkcijom dohotka i nezavisnom varijabilom. 61 A. Peacocku F. Forte, The Political Economy of Taxation, Mattin’s Press, N. York, 1981., J. A.

Pechman (Ed.), Comprehensive Income Taxation, Brookings Institutions, Washington, 1977., J. Tobin, The Negative Income Tax, u P. Samuelson i dr. (Red.), Readings in Economics, McGraw-Hill, N. York, 1967., R. A. Musgrave, The Economic of Taxation, Brookings Institu-tions, Washington, 1980. i W. J. Keller, Tah Incidence, North-Holland, Amsterdam, 1980.

29

5. Funkcija tražnje novca i brzine opticaja novca su nestabilne (Keynes),62 odnosno tražnja novca je mnogo manje stabilna funkcija nego što smatraju monetaristi (kejnzijanci),

6. Tačnost predviđanja promena u nacionalnom dohotku na osnovu promena u količini novca u opticaju nije sigurna i pouzdana,

7. Promene u količini novca nisu beznačajne, ali nisu ni najznačajnije za promene nacionalnog dohotka, koji, pre svega, zavisi od autonomnih rashoda, iako se dopušta mogućnost da su date promene (u količini novca na nacionalni dohodak) najznačajnije na dugi rok,

8. Ekonomija je inherentno nestabilna, što je posledica nestabilne granične efikasnosti investicija usled promena u preduzetništvu; potrebna je stoga, kratkoročna ekonomska stabilizacija pomoću fiskalne politike, pri čemu je proces uravnoteženja vrlo dug, i

9. Alokacioni faktor je veoma važan za kratkoročno delovanje na nacionalni dohodak, a različiti motivi rashoda su odlučujući za kratkoročno delovanje na dohodak te se, stoga, operiše velikim ekonometrijskim modelima.

Svrha ovog katalogiziranja kejnzijanskog sistema, čije su postavke ekspli-cirane u sklopu oponentne diskusije i kontroverze monetarista i fiskalista, ogleda se u potrebi za paralelnom prezentacijom monetarizma i fiskalizma na istovetan način. Pored toga, naš cilj u ovom radu nije da učinimo sintezu monetarizma i fiskalizma već da reinterpretiramo monetarizam i fiskalizam onakav kakav jeste i onako kako ga glavni protagonisti u svojim radovima predstavljaju, s jedne strane, te da istražimo konvergirajuće i divergirajuće stavove u kejnzijanskoj i monetarističkoj teoriji,63 s druge strane. U tom kontekstu, valja podvući razlike između monetarizma i kejn-zijanstva u Mayerovim rezonancama. Kvantitativna teorija je, po Mayeru, jednostav-nija od kejnzijanske, jer operiše manjim brojem varijabila u okviru tzv. redukovanih modela. Fridmanova empirijski proverena tesna veza između promena novca i promena nominalnog dohotka uprošćava “komplikovani” transmisioni proces.64 Da-vanjem centralnog mesta opštem nivou cena u odnosu na cene u pojedinim sektorima i prednosti malim, u odnosu na velike modele, monetaristi pojednostavljuju makro-ekonomiju. Smatranjem privrednog sektora stabilnim, monetaristi oslobađaju eko-nomiste potrebe da vode sada računa o fluktuacijama podsticaja za trošenje i potrebe za analizu potrošnje i investicija, i poznavanja teorija privrednih ciklusa. Upotrebom ukupne rezerve (a ne kombinacije kratkoročnih kamatnih stopa) i stabilne stope monetarnog rasta, uprošćava se analiza i sprovođenje monetarne politike. Uvođenjem

62 U uslovima apsolutne preferencije likvidnosti čak i promene u brzini opticaja novca kompen-

zuju u potpunosti promene u količini novca u opticaju. 63 J. Valier, Une Critique de l’économie politique, F. Maspero, Paris, 1982., R. Courbis,

Competitivite et Croissance en économie concurrencée, tom I i II, Dunod, Paris, 1975. i L. Stoleru, L’équilibre et la croissance économique, Paris, 1971.

64 M. Friedman i A. Schwartz, Money and Business Cycles, Review of Economics and Statistics, februar 1963, str. 59.

30

realne Filipsove krive u analizu monetaristi vešto izbegavaju teško pitanje izbora između nezaposlenosti i inflacije.65

Međutim, pored divergirajućih stavova monetarista i nemonetarista, u višego-dišnjoj oštro polarizovanoj debati o kontroverznim teorijskim i empirijskim pitanjima iskristalisale su se konvergentne tendencije monetarističkih i kejnzijanskih teza, koje smo, u Nivolletovom stilu, prezentovali u šematizovanom obliku.

Borba protiv inflacije u savremenom svetu postala je ključni kriterij diferen-ciranja između različitih koncepcija ekonomske politike kejnzijanaca, monetaristai strukturalista,66 iako je tzv. kejnzijanizam već dva puta prevaziđen: prvi put mone-tarizmom, drugi teorijom “Supply-Side Economics”, koji je, opet, u trećem krugu ili “prevazišao” monetarizam ili se, pak, sa njim integrisao.67

KONVERGENCIJA MONETARISTIČKIH I KEJNZIJANSKIH TEZA

Teme Teze

Funkcije potrošnje

Tražnja novca

Transmisioni mehanizmi

Instrumenti ekonomske

politike

Monetaristi

Nestabilna u funkciji tekućeg dohotka Zavisna od imovine, permanentnog dohotka i realnog novca

Stabilna u funkciji permanentiog dohotka Slaba elastičnost tražnje novca u odnosu na kamatnu stopu Rezultat arbitraže između aktiva

Neeksplikativan:ili efekat novca ili efekat imovine

Monetarni agregati

Kejnzijanci

Stabilna u funkciji tekućeg dohotka

Rezultat raspodele štednje Jaka elastičnost tražnje novca u odnosu na kamatnu stopu Nestabilnost brzine opticaja

Kamatna stopa

Kamatna stopa

Savremeni pristupi

Potrošnja i tražnja novca su determinisane u šemi alokacije aktiva koje zavise direktno od stope randmana svake aktive

Efekat imovine vezan sa modifikacijom stopa randmana od različitih aktiva

65 K. Brunner, Commentary of the State of the Monetary Debate, Federal Reserve Bank of St.

Louis, Review, septembar 1973, str. 14. i Assumptions and the Cognitive Quality of Theories, Synthese, Vol. 20, 1969, str. 501-525, K. Brunner i A. Meltzer, Some General Features of the Federale Reserves Approach to Polisy, U. S. Congress, House, Committée on Banking and Currency, Subcommittée on Domestic Finance, 88th Congress, 2nd Session, Washington, 1964. i C. Gordon, Riddles in History, N. York, 1974, str. 156.

66 J. Huston, McCulloch, Money and Inflation, A. Monetarist Approach. Academic Press, N. York, 1982, str. 63-65.

67 R. C, Fair, An Analysis of the Assigasy of four Macroeconometric Models, Journal of Political Economy, avgust 1979. i M. H. Peston, Whatever Happened to Macroéconomies? Manchester University Press, Manchester, 1980.

31

Modelski pristupi

Potrošnja zavisi od permanentnog dohotka Efekti novca su uključeni. Imovina, kada se pojavi, nije revalvirana u funkciji modifikacije kamatnih stopa

Soldira se od likvidnosti i obveznica ili likvidnosti

Kamatna stopa Efekat novca

Instrumen-talne varijable

Izvor: V. Nivollet, Les modeles macroéconomiques francais contre le monetarisme, Cahiers de recherche de l’école nationale superière de l’énseignement technique, 1981, st. 1836.

Poslednji bastion kejnzijanstva srušen je u SAD i V. Britaniji izuzev Fran-

cuske, Španije, Grčke, i, donekle, Z. Nemačke i Japana, a njegov teorijski rival – mo-netarizam – provizorni pobednik 1979/80. god. faktički se pretočio u tzv. praktični monetarizam,68 mada je već 70-tih godina monetarizam zauzeo značajno mesto u jav-noj debati. U aktuelnom trenutku, monetarizam je postao centralni problem makro-ekonomije.69

Kejnzijanska politika ili diskreciona ekonomska politika – oslanjajući se na fiskalnu politiku u suprotstavljanju fluktuacijama u nivou cena, zaposlenosti i nacio-nalnog dohotka – ustupila je, dakle, mesto monetarističkoj ekonomskoj politici shod-no višegodišnjoj težnji Fridmana da rehabilituje ulogu novca.70 Pojedini su protago-nisti kejnzijanizma išli toliko daleko da su tvrdili da je monetarna politika neefikasna i u uslovima pune zaposlenosti i inflacije, budući da je investiciona tražnja neelastična u odnosu na kamatnu stopu. Na osnovu toga, oni su čak tvrdili da je i efekat istis-kivanja nemoguć. Supstancu doskorašnjeg kejnzijanskog intervencionizma činila je ekspanzivna fiskalna politika, tj. kombinovana politika redukcije poreza i povećanja javnih rashoda. No, u sadašnjim stagflacionim ekonomijama hipoteza o nedovoljnom nivou agregatne potrošnje nije tačna, kao što je netačna i hipoteza da je nedovoljna tražnja uzrok nezaposlenosti. Čak i u transformisanoj Phillipsovoj krivoj empirijski podaci pokazuju da je za redukciju nezaposlenosti potrebno platiti daleko veću cenu u povećanju inflacije.71

Laidler je, stoga, istakao da su pedesete i šezdesete godine bile godine po-grešne kratkoročne makroekonomske postkejnzijanske teorije vezane za Hicks-Hansenov analitički okvir, koji polazi od šeme IS-LM i kome je cilj determinisanje nivoa dohotka i zaposlenosti. Ovaj pristup se mogao koristiti samo za analizu uzroka 68 Budžetaristička filozofija je, po Friedmanu, pala na ispitu (M. Friedman i W. W. Heller, Poli-

tique monètaire on fiscale? Mame, Paris, 1969). 69 P. Samuelson, The Role of Money in National Economic Policy, u “Controling Monetary

Aggregates”, Federal Reserve Bank of Boston, Boston, 1969, str. 7 i Les fondaments de l’ana-lyse économique, Dunod, Paris, 1971.

70 Thierry Naudin, L’evolution de la politique monètaire americaine, l’ Agence économique et financière, novembar 1988.

71 M. Feldstein, The Retreat from Keynesian Economics, The Public Interest, 64/81.

32

depresije i načina njihovog otklanjanja, ali ne i za rešavanje problema inflacije.72 Savremeni pristup ne postavlja više težište na inflaciju nadnica, nego na inflaciju cena. Uz to, monetarističke analize inflacije povezane su i sa tezama “nove mikro-ekonomike”.73 Međutim, izvesni eminentni kejnzijanci, kao što su Tobin u SAD i Kaldor u V. Eritaniji, potvrđuju da nova doktrina počiva na prostom krugu reči: monetarizam je istina, samo ako je monetarizam istina. Stoga, Tobin monetarističku školu i novu klasičnu školu naziva monetarizmom I i monetarizmom II, iako smatra da, u osnovi, one i ne čine dve različite škole. Leontief, pak, odbacujući Reaganov monetaristički pristup ekonomskoj politici, teoretske konstrukcije Filipsove i Lafferove krive, teoreme o racionalnom očekivanju i kejizijanske poglede, nastoji da politiku kombinacije monetarnih i fiskalnih mera dopuni politikom dohotka74 i sin-tezom tržišta i planiranja na bazi socijalnog sporazuma radnika, poslodavaca i vlade,

Leijonhufvud,75 međutim, ističe da se danas u odnosu na Kejnza i kejnzijance mogu uočiti dve struje: “revolucionarna ortodoksija” i “neoklasična obnova”, koje se, i pored značajnih razlika, uveliko slažu da je Kejnzova “opšta teorija” samo “posebni slučaj” klasične teorije, i da je Kejnzova makroekonomska teorija rezultat restriktiv-nih pretpostavki. A pošto odbacuje ocenu diskusije Kejnz klasici, Leijonhufvud poku-šava da uspostavi vezu između neovalrasijanske mikroekonomije i kejnzijanske makroekonomije, koju je sasvim moguće uspostaviti posredstvom tzv. “3 teorije”, po kojoj samo na nivou pune zaposlenosti postoji pritisak u smislu korigovanja “neprirodne kamatne stope” i samo na „prirodnom nivou” kamatne stope moguće je i nezaposlenost dovesti na prirodni nivo.

Analizirajući razvoj makroekonomske teorije preko razvoja teorije kamate, Leijonhufvud ističe da je princip štednjainvesticije dominirao sve dok Friedman nije oživeo kvantitativnu teoriju novca. Stoga je i razlika između kejnzijanaca i mone-tarista isključivo u oceni da li kamatna stopa može da koordinira štednju i investicije, a time i nivo privredne aktivnosti. Ovu svoju “3 teoriju”, koja povezuje kejnzijansku koncepciju pune zaposlenosti i monetarističku koncepciju kamatne stope, Leijon-hufvud objašnjava pomoću tzv. modela A (štednja – investcije) i tzv. modela T (ponuda novca tražnja novca). U modelu A, pad investicija, koji stvara višak ponude robe, dovodi do poremećaja. U modelu T, smanjenje ponude novca uslovljava višak tražnje za novcem, te izaziva iste poremećaje. U stvari, model povezuje dve koncepcije preko kamatne stope i reflektuje preplitanje realnih i novčanih fenomena. Tzv. “3 teorija” predstavlja, dakle, pokušaj neoklasične sinteze u Samuelsonovom smislu i zasniva se na Wicksellovoj koncepcijirazlikeprirodne i tržišne kamatne stope, koja na taj način postaje ključna za stabilizaciju. U tom smislu, Leijonhufvud se približava monetaristima, jer pobija zanemarivanje monetarne politike i odbacuje

72 D. E. W. Laidler, Essays on Money and Inflation, University of Chicago, Press, Chicago, 1975. 73 K. Brunner and a. H. Meltzer (Red.), Stabilization of Domestic and International Economy,

North-Holtand, Amsterdam, 1977. 74 G. Tullock, Economics of Income Redistribution, Kluwer, Boston, 1983., R. G. Leipsey i J. M.

Parkin. Income Polisy; A Re-Appraisal, Economica, april 1970. i J. C. Koeune, J. L. Kruseman i P. Mandy, La politique des revenus a une politique de répartion, Louvain, Paris, 1967.

75 A. Leijonhufvud, Information and Coordination, Oxford University Press, Oxford; 1981.

33

kejnzijansko isključivo opredeljenje za fiskalnu politiku. Pogrešno je, međutim, fis-kalnu politiku smatrati neefikasnim instrumentom makroekonomske politike. Pre se može smatrati da je fiskalna politika bila pogrešno usmeravana. I, doista, fiskalna politika je bila pogrešno usmerena, a kada je smer i bio pravilan, doza je bila ili suviše jaka (kao u 1973. god.) ili suviše slaba kao i u 1975. god.76

Tobin i Malinvaud,77 sledeći neokejnzijanska shvatanja, istakli su da se os-novni uzrok opadanja proizvodnje, produktivnosti i zaposlenosti, stagflacije nalazi u smanjenoj privlačnosti ulaganja. Elokventni Tobin,78 kao teoretičar novca, konjun-kture, proizvodnje, zaposlenosti, cena, finansijskog tržitša i transmisionog mehaniz-ma, razara slabe tačke monetarizma, tj. tezu o inherentnoj stabilnosti privrednog sektora (koji se i posle svakog poremećaja, spolja ili iznutra, sam po sebi, vraća u ravnotežu uz punu zaposlenost), tezu o isključivom monetarnom fenomenu inflacije (čiji su uzroci uvek prekomerno umnožavanje novca) i tezu o striktnoj kontroli rasta novčane mase (koja, kad se ustali, automatski doprinosi stabilizovanju cena) sa stanovišta katastrofalnih ekonomskosocijalnih posledica jednostrane monetarističke antiinfalcione politike. Tobin se, stoga, zalaže za formulisanje moderne politike kon-jukture, koja bi, uz monetarno suzbijanje inflacije i politiku dohotka, razvoj dohotka, uporedo sa ukupnom tražnjom (inflatorno naduvanom), dosledno i sistematski obuz-davala. Suština usklađenog programa ogleda se u istovremenom suzbijanju inflacije i nezaposlenosti i promovisanju rasta.79

Desaj i Mekluri, iznoseći suprotna tumačenja poznate debate Srafe i Hajeka o teoriji novca, koja je važna za današnje sporove o novčanoj teoriji između monetarista i kejnzijanaca,80 smatraju da je Hajek u “Prices nad Production” pokušao da objasni poslovne cikluse odstupanjem nominalne kamatne stope od “prirodne” kamatne stope. Nominalna kamatna stopa može da odstupa od prirodne samo ukoliko se količina novca uveća toliko da se poremeti njegova “neutralnost”. Po mišljenju Hajeka za takva kretanja su odgovorne banke, jer ako je nominalna kamatna stopa ispod prirodne, dolazi do suvišnih ulaganja koja kasnije mogu da se namire jedino umanjenjem nivoa proizvodnje i zaposlenosti sve dok se ne izjednače prirodna i nominalna kamatna stopa. No, ukoliko se prirodna kamatna stopa izražava u robi a ne u novcu, kako misli Sraffa, utoliko će biti onoliko prirodnih kamatnih stopa, koliko ima robe. A ukoliko pak, ne postoji prirodni nivo kamatnih stopa, neće postojati ni neutralna količina novca, što znači da je hajekova teorija poslovnih ciklusa, po Sraffi,

76 A. S. Blinder, Economic Policy and the Great Stagflation, Academic Press, N. York, 1979. 77 The Special Issue on Unemploymentt The Review of Economic Studies 159/82 i E. Malinvaud,

lecons de theorie microéconomique, Dunod, Paris 1982. i Theorie macroéconomique, Dunod, Paris, 1981.

78 J. Tobin, The Monetarist Counter: Revolution - An Appraisal, Economic Journal, mart 1981. 79 William R. Clin i S. Weintraub, Economic Stabilization in Developing Countries, Brookings

Institutions, Washington, 1981., J. Williamson, The Failure of World Monetary Reform, 1971-1974., Nelson, London, 1977., J. A. Butlin (Ed.), Economic and Resources Policy, London, Longrnan, 1981. i R. Caves i L. Krause, Britain’s Economic Performance, The Brookings Institution, Washington, 1980.

80 M. Baranzini, Advances in Economic Theory, Basil Blackwell, 1982.

34

bila pogrešna. Weintraub,81 razmatrajući monetarizam sa teorijskog i empirijskog as-pekta, ukazuje pak na nejasan koncept novčane mase, nesigurne tvrdnje o brzini opti-caja novca, pogrešan stav o odnosu između nivoa novca i nova cena, zanemarivanje odnosa između povećanja nadnica i povećanja cena, promašenost striktne politike novčane mase i pogrešno odbacivanje diskrecione politike emisione banke u okviru međuzavisne svetske privrede u kojoj se avanturistička monetarna politika i politika kamatnih stopa SAD prenosi na druge privrede. Stagflacija i slampflacija su neobična iskustva prouzrokovana doktrinarnimmonetarizmom, koji ignoriše implikacije perma-nentne eskalacije nadnica, politiku dohotka, devizni kurs i dr.

U sadašnjim uslovima pogrešno je, dakle, davati prioritet monetarnoj (ili fiskalnoj) politici, jer ukoliko su nominalne nadnice umereno stabilne, monetarna i fiskalna politika se mogu ponovo kombinovati za obnavljanje visokih stopa proiz-vodnje i zaposlenosti bez opasnosti od nepodiošljive i nepredvidljive inflacije. Ogra-ničeno delovanje monetarne i fiskalne politike u inflatornim uslovima prestaje da postoji u uslovima nedovoljne zaposlenosti, kada je ona očišćena od inflacije. U tim okolnostima stabilnost nominalnih nadnica predstavlja primarni uslov.82

Krajem 60-tih i početkom 70-tih godina ekspanzija monetarizma istovremeno je označavala i definitivan raskid sa kejnzijanizmom. Krajem 70-tih godina raskol u fiskalnoj ekonomiji, odnosno fiskalizmu, otvorio je pozornicu renesansi tzv. “Supply-Side Economics” kojatežitotalnoj preorijeitaciji ekonomske politike sa tražnje na proiz-vodnju, pošto se koreni savremene stagflacije ne nalaze u potrošnji, već u ponudi.

Po novim teoretičarima, preporuke monetarista nemaju teorijski fundament niti solidna empirijska rešenja u pogledu makroekonomske politike; dok ekono-metrijski modeli kejnzijanske inspiracije zapravo ništa ne govore o poželjnoj mone-tarnoj politici. No, i novi monetarizam “novog monetarizma”, koji se konstituiše oko slogana anticipiranih racionalnih očekivanja, već reflektuje da je teorija racionalnih anticipacija potpuno statična.83 Davidson, u tom kontekstu, ističe da je logički protiv-rečna teza monetarističke teorije racionalnih očekivanja da iznenadni opšti porast inflatornih očekivanja dovodi do odgovarajućeg rasta nominalne kamatne stope, pri čemu realna kamatna stopa ostaje konstantna i može da se uporedi sa nultim inflator-nim očekivanjima. Davidson84 dokazuje da se pri iznenadnom opštem porastu inflaci-onih očekivanja povećava marginalni prinos kapitala. Trebalo bi zastupnici teorije ekonomije ponude i monetaristi, koji traže logično održivu politiku stimulisanja investicione delatnosti i štednje, da ohrabruju očekivanja većih stopa inflacije i istovremeno podstiču emisione banke da preko operacija na otvorenom tržištu snize kurseve hartija od vrednosti (nominalne kamatne stope). Verzija nove neoklasične

81 S. Weintraub, Monetarism’s Moddles, Kredit und Kapital 4/81, str. 463-493. 82 A. Cairneross, The Relationship Between Fiscal and Monetary Policy, Banca Nationale del

Lavoro, Quaiterly Review, decembar 1981, str. 375-393. 83 B. Nivollel, Les modeles macro-economiques francais contre le monetarisme? Cahiers de

recherche de l’Ecole Nationale supereieure de l’enseignement technique, 1981. 84 P. Davidson, A Critical Analysis of Monetarist - Rational Expectation - Supply - Side (Incen-

tive) Economics Approach to Accumulation During a period of Inflationary Expectations, Kredit und kapital 4/81, str. 496-503.

35

ekonomije, koja se predstavlja u ekstremnoj verziji monetarističkih pozicija,85 inače, trpela bi posledice praktične inoperativnosti.

3. STRUKTURA “STRUKTURALIZMA”: HIPOTEZE EKONOMIKE PONUDE

Oživljavanje neoliberalizma, narastanje monetarizma i kriza države bla-gostanja doveli su do pojave svojevrsne sinteze neokejnzijanske doktrine i moneta-rističke paradigme u tzv. strukturalizam (i nove industrijske države) čije liberalis-tičko-konzervativne mere odgovaraju kapitalu i kapitalodnosu.86

Teorija tzv. ekonomije ponude, po svojim konstitutivnim elementima, bliža je monetarističkoj teoriji nego kejnzijanskoj teoriji, mada inkorporiše i određene fiskalističke elemente.87 Teorija “Supply-Side Economics”-a javlja se kao reakcija na tradicionalnu makroekonomsku politiku naslonjenu na tražnju. Razočaranost u dilemu teoretičara tražnje: manje inflacije – više nezaposlenosti (monetaristi) ili manje nezaposlenosti – više inflacije (kejnzijanci) doprinela je ubrzanom vaskrsavanju teorije ponude i eksponiranju strukturalista.

U uslovima stagflacionih trendova, strukturne promene destinisane povećanju realne ponude su potrebnije od prostog redukovanja tražnje. Stimulisanje rada, šted-nje i investicija (politikom poreske redukcije), poboljšanje efikasnosti privređivanja i alokacije resursa (ukidanjem subvencija, kresanjem socijalnih rashoda i stopiranjem rasta nadnica), forsiranje tehničko-tehnološkog progresa i formiranje kadrova nalaze svoje ishodište u povećanju robnih fondova.88

Strukturalisti se, u načelu, slažu sa monetaristima da je inflacija urgentan za-datak ekonomske politike (ali ne i prioritetan). Ali, sa monetaristima se ne sagla-šavaju, u pogledu tretiranja inflacije kao monetarnog fenomena. Strukturalisti smatraju monetarističko shvatanje inflacije jednostranim. Iz tih razloga, teoretičari ekonomije ponude se suprotstavljaju primeni ortodoksnih mera preoštrih monetarnih i fiskalnih stega, jer se na taj način produbljuje recesija i blokira privredni rast. Protiv inflacije valja se boriti povećanjem robne ponude, a ne smanjenjem novčane mase u opticaju (monetaristi) i povećanjem poreza i smanjenjem javnih rashoda (kejnzijanci).

85 J. P. Fitoussi, Politique monetaire et regulation de Pactivité économique, Komunikacija na Ko-

lokvijumu “Les éxperiences monetaristes”, Aix-en-Provence, 1981. 86 Neokonzervativizam, neoliberalizam i neoinstitucionalizam inklinišu svojevrsnoj sintezu mone-

tarizma i fiskalizma (Dr S. Komazec, Monetarna i finansijska ekonomija, “Štampa”, Šibenik, 1981, str. 162-163).

87 K. R. Jameson i J. Philips, Supply-Side Economics, Economic Forum 12/81, str. 81-88., S. Thore, Supply-Side Programming - A Survey, The Institute for Constructive Capitalisme, Austin, 1981, str. 3-21.

88 X. Zolotas, Economic Growth and Declining Social Welfaire, New York University Press, N. York, 1982., S. Wolfson, Public Finance and Development Strategy, The John Hopkins University Press, Baltimore -London, 1979., E. Rossier, Economie Structurele, Economica, Paris, 1980.

36

Teorija ponude bazirana na mikroekonomskom pristupu pledira na porast profita, štednje i investicija (u uslovima eliminisanja nekontrolisane socijalizacije dohotka i naturene državne regulative), i na smanjenje nezaposlenosti metodom rasta proizvodnje.

U slučaju poreza, ekonomisti ponude vide značajan podsticaj proizvodnji, a preko toga i ponude robe na tržištu. Ponuda je ta koja treba da dostigne tražnju na koju se već restriktivno deluje. Sredstva za ostvarivanje politike izlaska iz stagflacije su, prema tome, deregulacija privrede, smanjenje uloge države u regulisanju ekonomskih tokova, oživljavanje inicijative posredstvom tržišta oslobođenog korek-tura XX veka, potiskivanje uloge sindikata (eliminisanjem kliznih skala i indeksacije), politike redukcije poreza i socijalnih rashoda, politika smanjenja količine novca u opticaju itd. Pri tome, sredstva oslobođena iz državnog budžeta neracionalno usmeravana ostavljala bi se biznisu i potrošačima čiji bi produktivni udari na ponudu izveli privredu iz recesije na stazu ubrzanog i stabilnog rasta.

Samo u kratkom roku treba osigurati realne preduslove za ekonomski rast otklanjanjem instalisanih inflatornih poremećaja, a u dugom roku treba težiti poveća-nju proizvodnje i smanjenju nezaposlenosti. Restriktivna monetarna politika, u tom sklopu, imala bi za cilj samo da obori stopu inflacije. Monetarna stega (određujući rastući trend kamatnih stopa) mora dati očekivane rezultate na planu deceleracije stope rasta opšteg nivoa cena, čak i uz relativno visoku cenu recesije. Jer, jedino rece-siono prečišćavanje može razbiti rigidnost nadnica nadole i izmeniti funkcionisanje tržišta rada.

Redukcija poreza treba da smanji troškove proizvodnje i da, na taj način, sapne troškovnu inflaciju. I tek onda kada se redukuje inflacija treba smanjiti kamatne stope i stvoriti realne uslove ekonomskom rastu, jer se tek u drugoj fazi pokretačke snage nalaze u stimulama na strani ponude. Indukovaii porast nacionalnog dohotka metodom poreske redukcije u drugoj fazi obezbeđuje dodatni priliv fiskalnih prihoda za ekvilibriranje budžeta u narednom periodu (naravno, uz simultanu redukciju javnih rashoda u prethodnom periodu). Fiskalna relaksacija, dakle, reprezentuje okosnicu strategije Supply-Side ekonomije, odnosno stimulativni doping rada, štednje i inves-ticija u promovisanju rasta ponude.

Na osnovu hipoteza Supply-Side ekonomike, strukturu tzv. strukturalizma komponuju sledeće postavke:89

1. novac je jednakovredni oblik aktive, a kamata je cena kapitala, 2. ponuda novca je egzogena promenljiva i nezavisna od tražnje novca, 3. tražnja realne količine novca je stabilna funkcija, 4. realni faktori određuju stope rasta realnog nacionalnog dohotka, 5. privredni sektor je inherentno stabilan, 6. cene su perfektno fleksibilne, a agregatni nivo cena menja se samo u

kratkom roku, 7. alokacioni faktori su značajni, kao i zbivanja u pojedinačnim sektorima i

mikroekonomski kriterijumi efikasnosti, 89 Dr S. Komazec, dr Ž. Ristić i dr J. Kovač, Alternativie makroekonomske politike, ABC Glas,

Beograd, 1993.

37

8. promene u količini novca u opticaju neposredno utiču na rashode i pri-hode,

9. nivo proizvodnje i zaposlenosti su mikroekonomski određeni, 10. redukcija kamatnih stopa je u funkciji rasta investicija, 11. prioritet se daje ponudi u odnosu na tražnju, 12. program redukcije poreza i javnih rashoda je u funkciji rasta proizvodnje, 13. inflacija ima prioritet u odnosu na nezaposlenost, samo u kratkom roku, 14. neinflatoran ekonomski rast je dugoročni cilj, i 15. fiksiranje stope razmene i etabliranje zlatne podloge je novi cilj kome

treba težiti. Evidentno je, prema tome, da struktura “strukturalizma” reprezentuje skup

monetarističkih i fiskalističkih postavki na koji je nakalemljen novi skup postavki i hipoteza teoretičara ekonomije ponude.

“Moderni” konzervativizam počinje kao rezultat kritike socijalne države “New Deal”, Džonsonove “Great Society” i Niksonovog “imperijalnog predsedni-kovanja” i račva se u dva pravca:90 struja novog federalizma koja se bori za veća prava federalnih jedinica i struja “novog voluntarizma” koja se zalaže za veća prava neparitativnih organizacija uz sve veće distanciranje tzv. nove desnice od neokon-zervativizma. Teoretičari konzervativne provenijencije, koji, zadržavajući se na tzv. ponudom usmerenoj privrednoj filozofiji (“Supply-Side Economics”) koja posle 40 godina važeće privredne filozofije moderne intervencionističke države i kejnzijanske ekonomske teorije, zauzimaju sve značajnije mesto u kreiranju ekonomske politike SAD. Supply-Sidersi žele da svojim programima rezanja poreza pomognu one slojeve stanovništva koji važe kao posebno produktivni i čija produktivnost kroz poreske olakšice može još brže da raste.

90 Zbornik radova, Konservativismus, Eine Gefahr fiir die Freiheit?, Piper und Co., Verlag

Miinchen, 1983.

38

ZAJEDNIČKI INGREDIJENTI MONETARIZMA I INTERNE KONTRADIKCIJE

MONETARISTIČKE PARADIGME

1. MONETARIZAM VERSUS STRUKTURALIZAM

Razmatrajući u osnovi bitne varijante monetarizma, čiji zajednički elementi

daju koherentnost ovoj doktrini i čiji različiti elementi portretiraju diferencijaciju monetarizma, Barton je pokazao da monetarizam nije monolitna doktrina već skup multipliciranih analiza monetarističkih modela, koji impliciraju različite implikacije u procesu vođenja ekonomske politike u skladu sa evolucijom monetarističkih ideja u skoro svim makroekonomskim modelima, izuzev modela Cambridge Economic Policy Group.91

Monetarizam, dakle, nije monolitni i homogen blok, već škola sa konvergi-rajućim i divergirajućim stavovima i zajedničkim fundamentalnim ingredijentima. Naime, zajednički ingredijenti monetarističkih propozicija sastoje se u sledećem:92 (1) monetarni faktor ima determinirajući uticaj, odnosno varijacije monetarne mase imaju predominantni uticaj na evoluciju nivoa nominalnog nacionalnog dohotka, (2) privatni sektor je inherentno stabilan, a perturbacije u nivou privredne aktivnosti rezultiraju iz šokova pod dejstvom rasta monetarne mase, i (3) relacija između infla-cije i nezaposlenosti u dugom roku ne postoji (kao što pokazuje dugoročna vertikalna Filipsova kriva), jer perfektno anticipirana inflacija nema nikakav efskat na nivo nezaposlenosti, koja se već “smestila” u ravnotežni položaj pod hipotezom tzv. stope prirodne nezaposlenosti. Izvan ovih propozicija razotkrivaju se značajne razlike između varijanata monetarizma sa različitim implikacijama za ekonomsku politiku (Barton), iako Brunner, Mayer, Vanne, Thompson i Fridman smatraju da postoje i drugi zajednički elementi i u monetarističkim varijantama.93

Kredo monetarista počiva u osnovi na dvema hipotezama: prva – inflacija rezultira iz nekontrolisane ekspanzije i fluktuacije novčane mase i, druga, ekspanzija novčane mase se može kontrolisati podizanjem nivoa kamatnih stopa, otežavanjem 91 R. Minford, The Nature and Purpose of UK Macroeconomic Models, Three Banks Review, No,

J 25, 1980. st. 3-25. 92 J. Burton, The Varieties of Monetarism and Their Policy Implication, Three Banks Review, jun

1982. i Les differents varies de monetarisme et leurs implications pour la politiqued écono-miques, Problèmes économiques, No 107, jamuar 193, st. 2-9.

93 K. Brunner, The Monetarist Revolution in Monetary Theory, Weltwirtschaftliches Archiv 1/76, H. R. Vanne - J. L. Thompson, Monetarism: Theory, Evidence and Policy, Martin Robinson, London, 1979, T. Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit and Kapital, Vol., 1976. i M. Friedman, The Counter-Revolution in Monetary Theory, Institute of Economic Affairs, London, 1978.

39

uslova pozajmljivanja i upravljanjem rezervama. Pošto postoji uska veza između rezervi i monetarnog stoka, u procesu funkcionisanja pravila konstantnog rasta novčane mase, rezerve reprezentuju esencijalni instrument monetarne politike. Me-đutim, posmatrajući monetarnu politiku SAD, Tomas94 tvrdi da je pogrešno propisati njen neuspeh kolebanju monetarnih vlasti između ostvarivanja kvantitativnih ciljeva u pogledu primarne emisije i ostvarivanja ciljeva u pogledu kamatnih stopa. U prilog tome, Tomas navodi da u savremenim uslovima centralne vlasti nemaju apsolutnu kontrolu nad emisijom primarnog novca i da su kolebanja između iznosa primarnog novca i novčane mase obratna od one koju propovedaju monetaristi. U okviru ispitivanja funkcija reagovanja novčane mase u IS-LM95 modelu rezultati pokazuju da se skorašnji veliki porast iznosa primarnog novca msže velikim delom objasniti povećanjem državnog duga, dok je porast iznosa primarnog novca posledica većih inflatornih očekivanja i ranijih povećanja iznosa primarnog novca. Prema tome, mišljenje, prema kome se izvršeni uticaj novca na nominalni dohodak odnosi na realni dohodak, a ne na komponentu cena, konstituiše kejnizjansku alternativu u pozi-ciji monetarizma. Međutim, Bronfenbrenner, suprotno od toga, ističe da među zak-ljučcima treba istaći da su efekti fiskalnog impulsa na realnu proizovodnju jedva značajniji nego na nivo cena, dok dejstva promena novčane mase pre pogađaju realnu proizvodnju nego nivo cena.96

Doktrina ekonomike ponude bazira se na sniženju poreza (tj. programu poreske redukcije), limitiranju budžetskog deficita i redukciji kamatne stope u funk-ciji eliminisanja recesionih trendova i akceleracije privrednog rasta. No, na ekonom-skom planu, Anderson zagovara veće oporezivanje profita za (tim sredstvima) stimulisanje otvaranja novih radnih mesta, pre svega u industrijama, koje, na bazi savremenih tehnologija, ubrzavaju transformaciju ka postindustrijskom društvu. Mo-netaristi – strukturalisti u Reganovoj administraciji (V. Sprinkel, M. Weindenbaum, J. Jordan, R. Volcker, D. Stockman, Wannisky, Kaufman, Wallich i dr.) zagovaraju pak politiku poreske redukcije u korist biznisa u funkciji tzv. teorije “osemenjavanja” rasta.

Međutim, usled mnogih kontradikcija, relacija redukcija poreza – ekonomski uspon – porast fiskalnih prihoda – smanjenje budžetskog deficita se preokrenula u relaciju redukcija poreza – rast budžetskog deficita – rast kamatne stope – recesija, što je fundamentalna kontradicija monetarista i teoretičara ekonomije ponude (struk-turalista). Interne kontradikcije u ekonomiji ponude, prema tome, sastoje se u tome (1) što repriza rada, štednje i investicija ne može rezultirati samo iz entuzijazma i optimizma teoretičara – savetnika, (2) što egzistira dilema između socijale i ekonom-ske efikasnosti i (3) što visoke kamatne stope pri ekspanziji budžetskog deficita deku-ražiraju investicije i graviraju recesiju. Skoro je isti slučaj i sa internim kontradik-

94 J. G. Thomas, Illusion Monétaire et illusion monetaristes, Revueed’économie politique 6/81, st.

947-965. 95 M. D. Levy, Factors Affecting Monetary Policy in an Era of Inflation, Journal of Monetary

Economics, novembar 1981, st. 351-373. 96 M. Bronfenbrenner, Price Change and Output Change: A Short - Run Three - Equation

Analysis, Kredit und Kapital 4/81, st. 505-518.

40

cijama, koje se ogledaju u sledećem: (1) monetaristička politika udara zaposlene pre nego što pogađa rast cena i nadnica, (2) kombinacija restriktivne monetarne politike i ekspanzivnog budžetskog deficitarnog finansiranja gura rast kamatne stope i, na taj način, dekuražira investicije i gravira recesiju, i (3) čvrsta kontrola monetarnog rasta politikom bankarskih rezervi ostavlja prostor liberalističkom ponašanju kamatnih stopa i indiferenciji prema međunarodnim posledicama (precenjen dolar, visoke kamate, protekcionizam).

Šta na duže staze može da planira investitor, kada je u svojim kalkulacijama siguran samo u dobit iz svojih novčanih uloga, a ne iz materijalnih ulaganja? Inves-titor sada ulaže u finansijske visokokamatljive papire od vrednosti, a ne u mašine, postrojenja, fabrike i nova radna mesta. Nauek je, stoga, u pravu kada ističe da pros-peritet slabi zbog oskudice kapitala, a ne zbog rizika vezanog za ulaganje kapitala. Kriza 80-tih godina već pokazuje da rizik kapitala, u stvari, prouzrokuje nestašicu kapitala (deficitnost). Ekonomska politika, po Kaldoru,97 mora, međutim dati primat realnim faktorima (proizvodnja, zaposlenost i rast) u odnosu na monetarne ciljeve (inflacije i uravnoteženje platnog bilansa), a, i pored nedovoljnih investicija, treba da stimuliše izvoz.

Ukoliko je politika novca, koja pokušava da “uguši” inflatornu groznicu, ri-goroznija ili monetarističkija, utoliko je klima zapošljavanja fatalnija, jer nezaposle-nost preko recesije povećava budžetski deficit posredstvom borbe protiv nezaposle-nosti. Monetaristička teorija racionalnih anticipacija podrazumeva implicitno postulat da su cene i nadnice perfektno fleksibilne,98 iako različiti troškovi usklađivanja rađaju relativnu rigidnost nadnica i cena, čak i kada su predvidljive racionalne anticipacije, (jer su usklađivanja retardivna i spora).99 Monetaristi veruju da program redukcije poreza u kontekstu recesije ne uvodi budžetski deficit, kao generator inflacije, i dodatni rast kamatne stope zbog potreba povećanog finansiranja trezora i dekuraži-ranja investicija u korist potrošnje, ali stavljaju pod sumnju optimističke predikacije ekonomista “teorije ponude” da se može simultano dobiti deklaracija inflacije i repri-za jakog ekonomskog uspona. Ekonometrijski modeli (L. Kudlow i J. Routledge) empirijski verifikuju da se ekonomska ponašanja preduzeća i domaćinstava modi-fikuju anticipacijom redukcije poreza i striktnom kontrolom novčane mase, iako pojedini teoretičari ekonomije ponude veruju da izrazito restriktivna monetarna politika anulira efekte redukcije poreza i kompromituje reprizu rasta (D. Reagan, N. Ture, A. Laffer i J. Kemp). Ekonomski teoretičari ponude, replicirajući monetaris-tima, ističu da je faktor vreme neophodan uslov za uspeh programa. U prvo vreme, doista, redukcija poreza rizikuje od budžetskog deficita, ali treba očekivati efekte ove

97 N. Kaldor, The Scourge of Monetarism, Oxford University Press, Oxford, 1982, st. 26-29 i

Fallacies of Monetarism, Kredit und Kapital 4/81, st. 451-459. 98 J. Tobin, Assets Accumulation and Economic Activity, Basil Blackwel, Oxford, 1980. i

Reflexions sur la Theorie macroéconomique contemporaire, Economica, Paris, 1982. 99 S. Salop, A Model of the Natural Rate of Unemployment, American Economic Review, vol. 69,

1979, st. 117-125, J. E. Stiglitz, Equilibrium in Product Markets with Imperfect Inflation, American Economic Review, Vol, 69, 1979, st. 339-345. i J. Rotemberg, Monopolistic Pric Adjustment and the Effectivencess of Monetary Policy, MlT, 1980.

41

redukcije poreza na štednju u perspektivi.100 Monetaristi, pak, smatraju da “fiscal overkill” samo produžava recesiju i dovodi do povećanja poreskih stopa. Oportunitet “tax cut” je, isto tako, podelio ekonomiste. Monetaristi znaju da redukcija poreza prvo otvara budžetski deficit i da su potrebe zajmova trezora glavni signal senzibiliteta finansijskih operacija. Stoga su protiv politike obaranja kamatne stope i dezinflacije na taj način. Monetaristi su spremni da pretpostave da socijalni trošak dezinflacije može biti veći, ali osuđuju ciljeve gradualističke deceleracije novčane mase. Teoretičari ponude, inverzno, misle da inflacija može biti redukovana brzo sa limitiranim socijalnim troškovima u meri u kojoj su promene anticipacije agenata čine brzim u odgovoru na novu politiku.

Teoretičari ekonomije ponude, suprotstavljajući se monetarističkoj dogmi da Federalna rezerva može efikasno kontrolisati novčanu masu (iz razloga što se javlja problem izbora monetrnih agregata u multiplikovanoj meri novčane mase od M1 do M3),101 smatraju da fluktuacije kamatne stope nagore sapinju i penalizuju investicije privrednog sektora. U teoriji ultraracionalnosti čak se smatra da javni bonovi ne konstituišu često dodatno neto bogatstvo za privatni sektor jer se anticipira fiskalni teret povezan sa isplatama interesa na dodatni dug.102 Prolongirani budžetski deficit, koji nije praćen ekspanzijom monetarne mase, imaće, dakle, tendenciju povećanja kamatne stope. Anticipacija potreba zaduživanja javnog trezora za finansiranje budžetskog deficita doprinela je podržavanju rastućeg trenda kamatne stope (Kaufman). Zapravo, budžetski deficit doprinosi tenziji monetarnog rasta koji se kombinuje sa redukcijom štednje pojedinaca i obaranjem profita preduzeća, i indukuje efekat istiskivanja (crowding out) i krizu likvidnosti (ili credit crunch).

Komponente reganomije – monetarizam i ekonomska ponuda – čine jedin-stvenu celinu, ali samo u borbi protiv kejnzijanskih nasrtaja u politici regulisanja tražnje i stabilizacije. No, na relaciji inflacija – rast, oni se razilaze: monetaristi daju prioritet inflaciji, a strukturalisti ponudi.103 Kejnzijanci (Tobin, Modigliani, Galbraith, Kaldor i Leijonhufvud) zameraju Monetaristima i strukturalistima što neopravdano zanemaruju značaj fiskalne politike, bilo u okviru politike obaranja inflacije, bilo u okviru politike stimulisanja ponude.104 Monetaristi smatraju da su visoke kamatne stope cena za redukciju rasta novčane mase u procesu obaranja inflacije. Strukturalisti se, pak, zalažu za smanjenje kamatne stope u funkciji favorizovanja investicija.

100 D. Coulbois, La politique conjucturelle, Cujas Paris, 1977, st. 295-324. 101 R. J. Barro, Are Government Bonds Net Wealth, Hournal of Political Economy, Vol. 82, 1974,

st. 1095-1117. 102 J. H. Mc Culloch, Money and Inflation, A monetarist Approach, Academic Press, N. York,

1982. 103 Hamburger je, ispitujući funkcionisanje tzv. Lukasovog efekta (R. Lukas, Some International

Evidence on Output - Inflation Trade offs, American Economic Review, juni 1973.) u vezi ca izborom između imflacije i proizvodnje, empirijski verifikovao gore navedenu divergenciju iz-među monetarista i strukturalista (M. Hamburger, Inflation, Unemployment and Macroeco-nomic Policy in Open Economics: An Empirical Analysis, Carnegie - Rochester Conference Series, Tom IV, N. York, 1976.)

104 N. Kaldor, The New Monetarism, Loyds Bank Review, juli 1970, st. 1-8.

42

Teoretičari ekonomike ponude zalažu se za fiksiranje stope razmene105 i za etabliranje zlatne podloge (Lewis L. Lehrman), budući da zlatna podloga obara kamatnu stopu na dugi rok, smanjuje budžetski teret javnog duga, ankuražira pozajmljivače za privatne investicije i briše inflacione anticipacije. Monetaristi se tome protive.

Monetaristi i strukturalisti se, međutim, ne razlikuju samo na teorijskom planu već i po onome što je u pozadini Reganovog programa: finansijeri (tzv. Finan-sijska zajednica) su privrženi dezinflaciji, a industrijalci (tzv. ekonomska zajednica) za realnu proizvodnju i investicije. Predstavnicima finansijske zajednice, davanjem prioriteta dezinflaciji metodom monetarističke stege, konveniraju visoke kamate, (jer im finansijska ulaganja više donose od realnih plasmana); dok predstavnicima eko-nomske zajednice, davanjem prioriteta ponudi i proizvodnji, metodom poreske redukcije, odgovaraju niže kamate (jer im nove investicije u perspektivi donose više profita). Izgleda da su ovi drugi više u pravu, s obzirom na to da su promene u struk-turi proizvodnje ojačale pomeranja od grana koje zahtevaju velike količine energije, sirovina i reprodukcionog materijala ka granama koje iziskuju sve manje ovih koli-čina, a sve više ugrađenog znanja i nove tehnologije u funkciji promene privredne strukture i stvaranja nove industrijske politike sa izvoznom orijentacijom, apsorbova-njem radne snage i promovisanjem dugoročnog neinflatornog privrednog rasta u postindustrijskom društvu. No, i pored toga, valja podvući da su i monetarizam i strukturalizam samo dva kraka jedne te iste celine – reganomika. Vreme će verovatno pokazati koji će od ovih pravaca dati više efekata, mada smo skloni pre da poveru-jemo u mogućnost i perspektivu njihove reintegracije u smislu stvaranja nove makro-ekonomske teorije mikroekonomije i nove mikroekonomske teorije makroekonomije, doduše uz sadejstvo reintegrišućeg fiskalizma.

2. KONVERGIRAJUĆE I DIVERGIRAJUĆE FINANSIJSKE TEORIJE

U koncipiranju stabilizacionih programa određene zemlje optiraju tzv. strategiju “unward looking” (zaštita bilansa plaćanja supstitucijom i ograničavanjem uvoza, kontrola cena i nadnica, održavanje potcsnjene domaće valute itd.), dok se druge zemlje orijentišu na tzv. strategiju “outward looking” (vođenje aktivne politike deviznog kursa, podsticanje izvoznih sektora, izbegavanje administrativne kontrole cena i nadnica itd.). Dilema između strategije okrenute prema unutra i strategije okrenute prema spolja dopunjena je dilemom između politike tražnje i politike

105 Strukturalisti ce zalažu za uvođenje dinamičnih racionalnih anticipacija u modelovanju stope

razmeme (R. Dornbusch, Exchange Rate Dynamics, Journal of Political Economy, Vol. 84, 1976, sg. 1161-1176. i Exchange Rate Economics: Where Do We Stand?, Brookings Papers on Economic Activity, 1980, st. 143-205. i R. Dornbusch u S. Fisher, Exchange Rates and Current Account, American Economic Review, Vol. 70, 1980.).

43

ponude, te teorijskim i empirijskim kontroverzama monetarista, kejnzijanaca i strukturalista.106

U sadašnjim uslovima, strukturne promene destinirane povećanju realne ponude su potrebnije od prostog redukovanja tražnje. Jednostrana politika regulisanja tražnje (tzv. “demand – side policies”), koja stopira i apsorbuje agregatnu tražnju tradicionalnim makroekonomskim instrumentima monetarne i fiskalne politike, sada se supstituiše “Supply-Side policies” u pravcu minimiziranja deflatornih efekata monetarne i fiskalne politike na gubitak u nacionalnom dohotku i zaposlenosti, elimi-nisanja distorzija rigidnom politikom cena i deviznog kursa, poboljšanja efikasnosti privređivanja i alokacije resursa, (ukidanjem subvencija i skraćenjem socijalnih trans-fera), stimulisanja rada, štednje i investicija (poreskom redukcijom), forsiranja tehničko-tehnološkog progresa i formiranja kadrova u funkciji povećanja realne ponude. U načelu, strukturalisti se saglašavaju sa monetaristima da inflacija potko-pava temelje efikasnog privređivanja, obara privredni rast, sputava mikroekonomsku fleksibilnost, degradira ekonomski racionalnu alokaciju resursa, degradira privrednu raspodelu dohotka, akceleriše anticipirani rast potrošnje, nadnica i socijalnih transfera i uvodi čitavu seriju negativnih implikacija u začaranom krugu nestabilnosti i rigid-nosti. No, strukturalisti upozoravaju monetariste da je shvatanje inflacije isključivo kao monetarnog fenomena jednostrano, da inflacija ima dublje korene i mnoge uzro-ke, da politika regulisanja tražnje koncentrisane na kontroli monetarnih agregata restriktivnom monetarnom politikom nije plodotvorna, da postojeća ograničenja oslabljuju i neutrališu efikasnost monetarne politike (neadekvatna politika dohotka, kontrola cena i nadnica, indeksacija, depresijacija valute, subvencije, budžetski deficiti i dr.).107 Po svom bazičnom konceptu stabilizacije, strukturalisti se suprot-stavljaju primeni ortodoksnih mera devalvacije i preoštrih monetarnih i fiskalnih stega, s obzirom na to da se time ne doprinosi obaranju inflacije i uspostavljanju eks-terne ravnoteže. Strukturalisti smatraju da se na taj način samo produbljuje recesija, pogoršava životni standard i sapinje ekonomskirast.108

Strukturalisti se ne slažu sa stabilizacionom strategijom Međunarodnog mone-tarnog fonda, smatrajući je suviše kratkoročnom i preterano oslonjenom na regulisanje tražnje. Kritikujući koncepciju platnobilanskog prilagođavanja MMF, strukturalisti, kao i predstavnici zemalja u razvoju, zameraju zbog nefleksibilne primene tzv. principa us-lovljenosti standby aranžmana, mehaničko utvrđivanje kvantitativnih ciljeva rigoroznih monetarnih i fiskalnih restrukcija, uslovljenu korekciju deviznog kursa (tzv. Adjustira-nje), ubitačnu redukciju potrošnje, kontrolu cena i nadnica. Strukturalisti kritikuju kon- 106 J. L. Stein, Monetarist, Keynesian and New Classical Economics, Basil Blackwell, Oxford,

1982., B. Morgan, Monetarism and Keynesians. Their Contribution to Monetary Theory, The Macmillan Press, London 1980. i A. Coddington, Keynesian Economics, G. Allen and Unwin, London, 1983.

107 Dr K. Bogoev, Stabilizaciona politika savremenih zemalja, Finansije, 7-8/83, st. 339-357. 108 Koristeći tzv. “pristup sa gledišta elastičnosti” u analizi efekta devalvacije na odnose razmene i

trgovinski bilans, Islam je, uvođenjem “Hrišmanovog efekta” u kejnzijanski model male zemlje sa elastičiim cenama, utvrdio da postoji razlika između neto deviznog priliva i neto strane tražnje, i da devalvacija izaziva recesionie efekte u zemljama u razvoju (S. Islam, Devaluation, Trade Balance and Aggregate Demande, Economica Internazionale 2/82. st. 186/210).

44

centrisanje MMF na monetarističku analizu bilansa plaćanja i inflacije, kontrolu tražnje i devalvaciju iz razloga što preporučene mere minimiziraju efekte politike ponude i prenebregavaju značaj strukturnih pomeranja u narušenoj ravnoteži i perforiranom rastu. Prilagođavanje ne ide sa kontrakcijom, već samo sa rastom – vele strukturalisti, iako Fond insistira na uspostavljanju interne i eksterne ravnoteže, kao preduslov za stabilan rast, suzbijanjem labavog regulisanja tražnje, predimenzionisanih budžetskih deficita i nekontrolisane monetarne ekspanzije, koji pojačavaju inflatorne pritiske. Pogrešno je, prema tome, program prilagođavanja bazirati na upravljanju tražnjom.

Politika realnog kursa simultano inkorporiše elemente politike tražnje i politike ponude, budući da jednovremeno deluje na smanjenje domaće potrošnje i na povećanje proizvodnje za izvoz. Mišljenja o devalvaciji su, međutim, podeljena, iako doprinosi smanjenju potrošnje i platnobilansnog deficita, jer realno postoji opasnost da devalvacija izaziva, kratkoročno, deflatorne efekte, tj. pad proizvodnje smanjenjem uvoza. Strukturalisti se, u načelu, ne slažu sa devalvacijom i smatraju da je neefikasna u korigovanju eksternih debalansa (usled slabe responzivnosti spoljnoekonomskih tokova na promene deviznog kursa), da je po posledicama inflatornog tsaraktera i da je često kontracikličnog dejstva. Iako doprinosi povećanju motivacije za izvoznu ekspanziju, devalvacija, u uslovima vezanih proizvodnih troškova za uvozne cene (npr. u zemljama u razvoju), generiše troškovnu inflacionu spiralu, pri čemu dolazi do kumulativne interakcije inflacije i devalvacije.109 A to znači da se pri korekturi deviz-nog kursa moraju uzeti u obzir relevantne konsideracije o paritetu kupovnih snaga.110

Teorija tražnje je čisti promašaj, pa, prema tome, i ekonomska politika oslonjena na tražnju za koju se izjašnjavaju i monetaristi i kejnzijanci, (jer tvrde da proizvodnja i zaposlenost zavise od ukupne tražnje). Kontroverze među teoretičarima tražnje, odnosno među zavađenim monetaristima i kejnzijancima, odnose se na pita-nje regulisanja tražnje budžetskom i poreskom politikom (kejnzijanci) ili politikom kontrole novčane mase (monetaristi).111 Međutim, strukturalisti ističu da podsticanje konjunkture prema kejnzijanskom ili monetarističkom receptu krije u sebi opasnast “inflacije po sebi”. I, ukoliko se više privreda približava stanju pune zaposlenosti, utoliko je opasnost od inflacije veća – jednoglasno tvrde kejnzijanci i monetaristi. Po-stoji, dakle, uzajamno delovanje između inflacije i pune zaposlenosti (Filipsova kriva). Kada vlada puna zaposlenost, tada povećanje tražnje ne može ni u kom slučaju da dovede do poboljšanja zaposlenosti, jer povećan pritisak koji ima tražnja dovodi neminovno do povećanja cena i inflacije. Po ekonomskim teoretičarima tražnje, neza-poslenost se može redukovati samo po cenu povećanja nezaposlenosti. Da bi se izašlo iz dileme inflacija ili nezaposlenost, pronađena je politika dohotka čija je krajnja konsekvenca kontrola cena i nadnica, odnosno neposredna državna intervencija u proizvodnji i formiranju cena.

109 W. Cline and S. Weintraub, Economic Stabilization in Developing Countries, The Brookings

Institutions, Washington, 1981, st. 34-36 i 151-153. 110 J. A. Frenkcl, T. Gylfason i J. F. Helliwell, A Svnthesis of Monetary and Keunesian Approach

to Shoit-Run BaIance-of-Paymcnt Theory, The Economic Journal, Vol. 90, 1981. 111 H. R. Vane i J. L. Thompson, Monetarism, Theory, Evidence and Policy, Martin Robertson,

Oxford, 1979. i A. S. Eihner, a Guide to Post-Keynesian Economics, Macmillan, London, 1979.

45

Razočaranost u dilemu teoretičara tražnje: “manje inflacije – više nezaposle-nosti” (monetaristi) i “manje nezaposlenosti – više inflacije” (kejnzijanci) je doprinela vaskrsavanju teorije ponude i eksponiranju strukturalista. Sa stanovišta ekonomije ponude (sa stabilnijom vrednošću novca), “inflacija je stanje kada mnogo novca stoji prema malo robe i usluga”.112 Pobediti inflaciju (tj. obezvređenje novca) može se os-tvariti samo izbalansiranjem neravnoteže između ponude i tražnje na taj način što će se povećati proizvodnja, odnosno ponuda. Ponuda je, dakle, ta koja treba da dostigne tražnju na koju se već restriktivno deluje. U tom sklopu, novac više osposobljen za obavljanje ovih funkcija, utoliko je njegova vrednost stabilnija. Sada se veština anti-inflacione politike sastoji u tome da se povećava tražnja novca, tako da cena novca raste i da se, na taj način, suzbija inflacija, odnosno zaustavlja obezvređivanje nov-ca.113 Razvoj novčane mase sada treba da zavisi od datog stanja privrede. I, ukoliko se kapaciteti privrede u potpunosti koriste, utoliko se proizvodnja unutar prihvatljivih troškova, ne može više povećavati da bi se suvišan novac zamenio za robu. Tek tada antiinflaciona politika mora da misli na redukciju novčane mase. No, ovu je pretpos-tavku teško obezbediti u savremenom svetu, jer proizvodnja raste sporo, investira se malo, a i nezaposlenost je visoka. Novčana politika u SAD može imati uspeha tek kada novčana masa nađe izraz u snažnom rastu. Spretno rukovanje novčanom masom može dovesti do naglog rasta proizvodnje i do značajnog povećanja tražnje dolara, čija će brzina opticaja biti smanjena.

Tada dolari neće više biti brzo izdavani i trošeni, jer će se deponenti novca vraćati dolaru. Veća tražnja novca dovela bi do povećanja njegove cene, što bi bilo ravno pobedi nad inflacijom. I, ako bi dolar bio dobar kao i zlato, onda bi ulagači prodavali i svoje zlato da bi kupovali dolare. Dolar bi, na taj način, povratio svoju poziciju međunarodnog sredstva plaćanja uz simultano potiskivanje drugih valuta, kao sredstva ulaganja. Efikasna politika novca bi, nadalje, pomerila ekspanzivnije snabdevanje novcem. Uvođenjem zlatnog standarda centralna banka bi mogla da doprinese stvaranju stabilnog novca i dugoročnijem obezbeđenju vrednosti novca. Pad cena zlata i rast snage dolara jasno pokazuju da povratak na dolarski zlatni stan-dard nije isključena alternativa (Laffer).

Inflacija je – veli Laffer – stanje kada u odnosu na previše novca ima premalo robe i usluga na tržištu i zato ekonomisti žele da se bore protiv inflacije smanjivanjem novčane mase u opticaju. No, nekadašnji ekonomski savetnik Reagana, kao protago-nista tzv. ekonomije ponude, smatra da se za suzbijanje inflacije valja boriti pove-ćanjem robne ponude. Monetaristi smatraju da je suzbijanje inflacije moguće samo ako se drastično zaustavi povećanje novčane mase, odnosno samo ukoliko se akcije usmere na ponudu novca (kao i kejnzijanci). Strukturalisti, pak, najviše pažnje posve-ćuju tražnji novca (LaffEr). Pristalice ekonomije ponude teže redukciji poreza, a

112 E. R. Weintraub, Uncertainty and the Keynesian Revolution, History of Political Economy

7/75, st. 530-548 i A. Lamfalussy, Rules Versus Discretion: An Essays on Monetary Policy in a Inflationary Environment, Bank for International Settlements, Monetary and Economic Department, Basele, 1981, st. 50.

113 C. H. Siven, a Study in the TheorY of Inflation and Unemployment, North-Holland, Amster-dam, 1979.

46

kejnzijanci povećanju poreza za suzbijanje inflacije. U sniženju poreza ekonomisti ponude vide značajai podsticaj proizvodnji, a preko toga i ponudi robe i usluga na tržištu. Pridavanjem značaja niskim poreskim stopama, strukturalisti smatraju da redukcija poreza predstavlja ključni instrument za suzbijanje inflacije i smanjenje budžetskih deficita. Suprotno od toga, pristalice ekonomije ponude potvrđuju da su budžetski deficiti povezani sa inflacijom i porastom kamatne stope, i da, stoga, provociraju efekat istiskivanja sa negativnim implikacijama na investicionu aktivnost i budući rast.

Najnovija politika izlaska privrede iz recesije više se ne bazira na moneta-rističkoj restrikciji tražnje u inflaciji ili na kejnzijanskoj ekspanziji tražnje u depresiji već na regulisanju ponude čije povećanje, u uslovima istovremene inflacije i nezapo-slenosti, treba da otkloni oba ova žarišta nestabilnosti.114 Sredstva za ostvarivanje ove politike su “deregulacija” privrede, smanjenje uloge države u regulisanju ekonomskih tokova, oživljavanje inicijative posredstvom tržišta, potiskivanje uloge sindikata, monetaristička restriktivna politika obuzdavanja inflacije i fiskalna politika redukcije poreza i javnih rashoda. Pri tome, sredstva oslobođena iz državnog budžeta, neraci-onalno usmeravana, bila bi ostavljena biznisu i potrošačima čiji bi produktivni udari na ponudu izveli privredu iz stagnacije. Iz razloga što veruju da su tržišne ekonomije prirodno efikasne, ali ne proizvode prirodni rast,115 dovoljan za suzbijanje inflacije i za smanjenje nezaposlenosti, to ovi teoretičari smatraju da će se porastom profita štednje i investicija u uslovima eliminisanja nekontrolisane socijalizacije dohotka i naturalne državne regulative nezaposlenost “sama po sebi” opadati sa rastom proiz-vodnje.

Ekonomska politika ponude utemeljena na ideološkim premisama omogućava prevaljivanje tereta krize na radničku klasu i siromašie na taj način što se pod pritis-kom nezaposlenosti krešu pritisci na porast nadnica, ukidaju izdaci za socijalnu zašti-tu države blagostanja i prividno smanjuju porezi siromašnijim (jer redukcija poreza za 23% ostavlja veće dohotke bogatijim). Time se menja struktura budžetskih prihoda povećanjem poreza siromašnijih i smanjenjem poreza bogatijih. Smanjenje fiskalnih prihoda116 u budžetu uz simultano umanjenje socijalnih davanja i neviđeni porast vojnih izdataka (koji se vraćaju vojnoindustrijskom kompleksu uvećanim narudžbi-nama) utrlo je put rastućim budžetskim deficitima, koji se pokrivaju zaduživanjem na tržištu kapitala sa indukovanim povećanjem prihoda vlasnika kapitala. Upravo, iz tih razloga, uravnoteženje inflacije i iezaposlenosti je sve teže ostvarivo, iako je elegan-tno razređen novi mehanizam prebacivanja tereta krize sa kapitala na rad.117

114 F. Ackerman, Reagonomics, Rhetoric vs Reality, Pluto Press, London, 1982. 115 M. Olson, The Rise and Decline of Nations: Economic Growth, Stagflation and Social

Rigidities, Yale Universitv Press, 1983. 116 Krupnom biznisu ponuđene su i mnoge druge olakšice koje smaljuju poreze kroz ubrzanu

amortizaciju, oslobođenja poreza na nove investicije i opremu, tzv. poreski kredit (tax credit). premiranje kapitala, investicione primove, itd.

117 Pojedini ekstremni strukturalisti, u tom kontekstu, idu dalje i predlažu porez na izvore kapitala i porez na resurse od štednje radi socijalnog mira (tj. podjednakog oporezivanja i bogatih i siromašnih) i solidariog zapošljavanja, mada bi se zamaskiranim putem (refundacijama poreza i

47

Teoretičari “Supply-Side Economicsa” smatraju da je obaranje inflacije ur-gentni zadatak ekonomske politike, iako inflaciju ne ocenjuju najvažnijim proble-mom.118 U kratkom roku, po njihovom mišljenju, treba osigurati realne preduslove za ekonomski rast otklanjanjem inflatornih poremećaja, a potom težiti smanjenju nezaposlenosti i povećanju ekonomskog rasta na dugi rok. U tom kontekstu, restrik-tivna monetarna politika imala bi prvenstveno funkciju da obori stopu rasta inflacije (na meru tzv. puzeće inflacije), ali bez primena mera administrativne kontrole cena i neposredne državne intervencije u privredi. Monetarna stega, određujući rastući trend kamatnih stopa, mora dati očekivane rezultate na planu deceleracije stope rasta opšteg nivoa cena, pa makar to bilo uz relativno visoku cenu recesije; jer, jedino recesiono prečišćavanje može razbiti rigidnost nadnica nadole i izmeniti funkcionisanje tržišta rada.119 Uz to, redukcija poreza treba da smanji troškove proizvodnje i, na taj način, da sapne troškovnu inflaciju. I, tek onda kada se redukuje inflacija, treba smanjiti kamatne stope i stvoriti realne uslove ekonomskom rastu, što znači da se u drugoj fazi pokretačke snage nalaze upravo u stimulama na strani ponude, a ne tražnje. Problem budžetskog deficita u osnovi razrešavao bi se simultano kresanjem javnih rashoda i sniženjem poreskih randmana. A ako nije moguće razbiti rigidnost budžetskog defi-cita u prvoj etapi, indukovani porast nacionalnog dohotka, usled poreske redukcije, sigurno će obezbediti dodatni priliv fiskalnih prihoda za ekvilibriranje budžeta u navedenom periodu.

Problem rasta proizvodnje, odnosno ponude, teoretičari Supply-Side ekono-

mije vide u spektru stimulansa rada, štednje i investicija, pri čemu fiskalna relaksacija

poreskim koncesijama i bonifikacijama) prihodi od kapitala i štednje “oslobodili”, u krajnjoj instanci, poreskog tereta.

118 G. Harcourt (Ed.), The Macroeconomic Foundations of Macroeconomics, Macmillan, London, 1977. i J. O. N. Perkins, Uneployment, Inflation and New Macroeconomic Policy, St. Martin’s Predss, N. York, 1982.

119 J. Tobin, Reagonomics and Economics, The New York Review of Books 19/81, st. 13-14.

48

reprezentuje okosnicu strategije rasta ponude.120 Reč je, dakle, o imperativnoj prealo-kaciji resursa iz neproduktivnih punktova, neproizvodnih džepova, potrošnje i dokolice u korist rada, štednje i investicija u funkciji promovisanja ekonomskog rasta. Prema tome, zanemaruje se redistributivna fiskalna funkcija u korist alokativne funkcije destiniranjem resursa biznisu, pošto poboljšanje ekonomskog položaja boga-tih u dugom roku treba da dovede do povećanja životnog standarda siromašnijim121 (iako Tobin sumnjičavo gleda na moguć uspeh Supply-Sideriesa). Tobin, zapravo, sumnja u “sposobnost” da se proizvedu efekti saglasno rezultatima naivne prognoze protagonista Supply-Side politike.122

Teoretičari ekonomije ponude okrenuli su se definisanju nivoa poreskog limi-ta u formi apsolutnog i relativnog poreskog optrećenja društvenog proizvoda.123 Pri tome, apsolutni poreski limit reprezentuje nivo fiskalnog optrećenja društvenog proiz-voda, koji, sa rastom poreskog opterećenja, ne omogućava porast poreskih prihoda, dok relativni poreski limit nominuje nivo fiskalnog optrećenja, koji, eskalacijom poreskih prihoda, dolazi do redukcije akumulacionog potencijala i povećanja troškova proizvodnje.

U Laffarovoj krivoj, poreski prihodi ne idu od tačke α do tačke β, već od tačke α prema tački Y, jer bi povećanje poreske stope od 0% na 100% bilo praćeno potpunim apsorbovanjem nacionalnog dohotka od strane javnog sektora.124 Nivo poreskog opterećenja u tački Z predstavlja nivo apsolutnog poreskog limita iznad koga nastupa faza smanjivanja poreskih prihoda. Samim tim, poreska stopa mora biti ispod 100%, kako bi se poreski prihod usmerio prema tački uumesto tačke β Sem toga, kriva ilustruje kombinaciju više (Y) i niže (X) poreske stope za formiranje određenog nivoa poreskih prihoda (R), a da se ne remeti ekonomska aktivnost i ne destimuliše akumulacija kapitala i ponuda rada.125

Predikacija na sniženje poreza u formi pokretanja ekonomskog rasta preko stimulacija rada, štednje i investicija implicira potpunu slobodu tržišnim zakonima komplementarnu sa smanjivanjem uloge državne intervencije.126 U tom sklopu, teoretičari ekonomije ponude smatraju (1) da se budžetska sredstva manje-više neracionalno troše, (2) da društvena korist od različitih oblika javnih izdataka nije ekvilibrirana sa društvenim troškovima, (3) da jačanja državnog intervencionizma vodi ekspanziji administrativnog aparata i neracionalnom zapošljavanju i supstituciji

120 I. Kristol, Ideology and Supply-Side Economics, Magazine Reprint 9/81, st. 4-6. 121 J. W. Middendorf, Supply Side: A Bigger Economic Pie, Magazine Reprint 9/81, st. 4-5. 122 Jean - Lue Gaffard, Equilibres keynesiens et theorie des crises financieres, Economic appliquée

4/82, st. 643-680. 123 R. Goode, Limits to Taxation, Finance and Development, mart 1980, st. 11-12. 124 W. Eltis, The Need to Cut Public Expenditure and Taxation, u “Is Monetarism Enough?, The

Institute of Economic Affairs, London, 1980, st. 85-87. i F. Bames, The Story of Supply Side, A Revolution in Economic Thinkings, The Baltimor Sun, 1981.

125 Lafferova kriva, nalik na Gaussovu krivu, reprezentuje krivu poreskog randmana, oslanjajući se na teoriju Perrua. U pozadini Lafferove krive stoji formula ekonomije ponude, koju je Gierisch respektivao u modelu RFA, jer se, po Cristolu, naglašava rast, a ne raspodela.

126 T. D. Wiliett, The Case for Recuding Government’s Role in the U. S. Economy, Byliner 9/81, st. 1-4.

49

skonomske logike, (4) da javni sektor, usled odsustva tržišnih zakonitosti, redukuje produktivnost i vodi socijalizaciji gubitaka javnih preduzeća i (5) da predimen-zionisana javna potrošnja generiše inflacione impulse, redukuje ekonomski rast i smanjuje produktivnu zaposlenost. Međutim, kejnzijanci osporavaju neokonzervativ-ne teoretičare Supply-Side ekonomije da ekspanzivni rast javnog sektora negativno deluje na cene, zaposlenost i rast, smatrajući da javni sektor ne indikuje stagflaciju, s obzirom da egzistira nesignafikativna korelacija između učešća javnih rashoda u društvenom proizvodu i stope rasta realnog društvenog proizvoda.127 Kejnzijanci negiraju čak i hipotezu o delovanju rasta javnog sektora na inflaciju, pošto se mono-kauzalni pristup inflaciji ne priznaje sindromom stagflacije.128

Fridman je svojevremeno smatrao da budžetski parametri moraju biti fiksirani u funkciji ciljeva na dugi rok, da budžetski deficit mora biti egal tendencijskom nivou neto štednje privatnog sektora kada je puna zaposlenost dostignuta, da diskreciona budžetska politika mora biti izbegnuta, da finansiranje budžetskog deficita monetar-nom kreacijom nije korisna i da su varijacije novčane mase automatski posledice budžeta.129 S druge strane, skorašnji monetaristi (i pojedini strukturalisti), koji predlažu kombinaciju budžetskih stabilizatora i monetarističkog pravila, rizikuju da indukuju ekstremnu nestabilnost kamatne stope i proizvodnje u odnosu ili prema fluktuacijama (temporalnim) globalne tražnje. Ovaj rizik je utoliko veći, ukoliko no-vac igra ulogu amortizera, pošto će privatni sektor želeti da drži značajan deo tempo-ralnog rasta imovine u formi novca.

Da li upravljanje monetarnim rastom limitira upotrebu budžetske politike i da li pokušaji kočenja ekspanzije novčane mase uz simultano liberalizovanje rastućih budžetskih deficita doprinosi uspehu monetarističkog pravila? Kejnzijanci se protive monetarističkom zapostavljanju budžetske politike forsiranjem monetarističke snage i monetarističkom zanemarivanju hroničnih i strukturnih budžetskih deficita. Zapostav-ljanje značaja fiskalne politike u korist odvažne monetarne politike je već tradici-onalni poligon oštrih rasprava monetarista i fiskalista.130 No, kejnzijanci se, zajedno sa strukturalistima, oštro protive zanemarivanju budžetskih deficita zbog toga što do-prinose povećanju kamatne stope (kejnzijanci), odnosno produbljivanju tzv. crow-dingouta (strukturalisti). Iz tih razloga je savremena debata o deficitarnom finan-siranju izbacila na površinu tri teze:131 (1) budžetski deficit utiče na evoluciju cena i

127 Naime, porast javnih izdataka u zemljama OECD u periodu 1960-1980. za 1 % provocira pad

stope rasta realnog društvenog proizvoda za svega 0, 05% (D. R. Cameron, On the Limits of the Public Economy, u J. R. Hollingsworth (Ed.), Government and Economic Performance, The Annals of the American Academy of Political and Social Scenience, januar 1982, st. 49-52.

128 A. T. Peacock i M. Ricketts, The Growth of the Public Sector and Inflation, u F. Hirsch i J. H. Goldthrope, The Political Economy of Inflation, M. Robertson, London, 1978, st. 127-139.

129 David Currie, The Monetarist Policy Rule: A Critique, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, septembar 1982.

130 A. Budd, Deficits budgètaires et politique Monétaire, L’Observateur de I’OCDE, maj, 1982. i La politique monétaire limite-t-elle l’utilisation de la politique budgetaire?, Problèmes économiques 1785/83, st. 9-12.

131 Les repports entre politique bugdètaire et politique monètaire aux Etats-Unis, Problemes économiques 1579/82.

50

kamatne stope (monetaristi), (2) budžetski deficit izaziva efekat istiskivanja (strukturalisti) i (3) budžetski deficit ne utiče na inflaciju i kamatnu stopu, ukoliko se optira neutralno finansiranje (kejnzijanci). Međutim, novije analize deficitarnog finansiranja pokazuju nešto drugo. Naime, pokazalo se da finansiranje sve većeg deficita javnog sektora stalnim emisijama hartija od vrednosti od strane državne blagajne podstiče izrazitiji inflatorni proces nego u slučaju da se deficit pokriva kreiranjem primarnog novca.132 Pokriće sve većeg deficita, koji potiče od povećanih otplata kamata na sve veći dug javnog sektora, stvara multiplikovan mehanizam. Politika zaduživanja javnog sektora uslovljava povećanje troškova finansiranja proiz-vodnih delatnosti, dok povećanje kamatnih stopa na javni dug, koje je neophodno da bi se privukla štednja, koja se obično plasira u depozite, dovodi do značajnijeg efekta imovine kod potrošača, tj. do širenja sklonosti ka trošnju i, time, do ekspanzije infla-tornih podsticaja. Potrebno je, stoga, povećati ili emisiju primarnog novca ili, pak, emisiju izvesne kombinacije primarnog novca i blagajničkih bonova, što bi dovelo do sporijeg rasta finansijske aktive, a, tako, i do slabljelja tzv. “efekta imovine”.

Opozicija između dveju škola (monetarističke i kejnzijanske) u pogledu pre-poruke ekonomske politike133 već se duboko usadila u glavama savremenih ekono-mista, jer tzv. slogan “monetarizam versus kejnzijanizam” prati razvoj makroeko-nomske politike više od dvadesetak godina.134 Sada se u “igru ubacuje” radikalna retorika pristalica ekonomije ponude. Novoinstalisana polemika između pristalica monetarizma i pobornika strukturalizma135 vodila je svojevrsnoj mešavini monetariz-ma i strukturalizma136 u determinisanju nove makroekonomske politike čime su postkejnzijanci i neokejnzijanci zapravo potisnuti.137

Evoluciju teorijske monetarističke argumentacije u pogledu preporuke politi-ke podrazumeva (1) kontrolu ponude novca preko “le biais” monetarne baze, (2) apsolutan prioritet borbi protiv inflacije bez obzira na troškove nezaposlenosti koja se može smatrati tranzitornom i (3) pravilo automatskog ponašanja bez obzira na efekte fluktuirajućih kamatnih stopa i deviznog kursa.

Kredo monetarista polazi od toga da je za željeni monetarni rast dovoljno kontrolisati obim novčane mase M1 posredstvom rezervi finansijskih ustanova i institucija deponovanih kod FRS.138 Kredo kejnzijanaca je suprotan: dovoljno je

132 G. Franco - G. Mengazelli, Debito Pubblico, Base Monetaria e lnflazione, Bancaria 11/81, st. 114-

115. i A. Montensano, lnflazione e finanziamento del deficit pubblico, Bancaria 11/81, st. 1146-1152.

133 V. Blanville, Monetaristes et kejnésiens: au-dela des partis pris politiques, quelles divergences théoriaues? Critique de économique politique, januar-mart 1982.

134 J. A. Trevithick, Inflation. A Guide to the Crisis in Economics, Harmondsworth, Penguin Books, 1977.

135 Lioi V. Carlo, Inflation in Developing Countries, North-Holland, Amsterdam, 1974. 136 Allan Coddington, Deficient Foresight: A Troublesome Theme in Keunesian Economics,

American Economic Review. juni 1982. 137 G. L. S. Shackle, Keynesian Kaleidics, Edinburgh University Press, Edinburgh, 1974. 138 Rast novčane mase je, na taj način, postao kompatibilan sa dugoročnom tendencijom borbe

protiv inflacije, jer je stopa rasta MIB od 8% u 1978. god. (preko 7% u 1979. god. i 6% u 1980. god.) svedena na 3% u 1981. god. u SAD.

51

kontrolisati agregatnu tražnju mehanizmima fiskalne politike (diskrecione i selek-tivne), uz eventualnu dopunu politikom dohotka. Monetaristi ističu da je tražnja novca stabilnija nego funkcija potrošnje, prebacujući Kejnzu da nije u “oštroj teoriji”139 uspotavio dobro determinisanu relaciju između investicija i kamate. Kejn-zijanci misle suprotno. Po mišljenju monetarista indiferentno je kontrolisati kamatnu stopu ili ponudu novca ukoliko su krive IS i LM stabilne. Kontrolisati kamatnu stopu poželjno je samo onda kada je jednačina IS jedino stabilna. Kontrolisati monetarni agregat valja činiti samo onda kada je LM stabilna (model Poolea). Budući da je funkcija potrošnje stabilna, kejnzijanci smatraju da je nestabilnost LS kontradiktorna sa monetarističkim tezama i koherentna sa Kejnzovim. Hipoteza o egzogenosti ponu-de novca implicira da je problem stabilnosti krive LM samo postojana kroz tražnju novca. Monetarni multiplikatori su nestabilni, a ponuda novca zavisi od kamatne stope. Ako egzistira stabilna relacija između krive IS i dugoročnih realnih kamatnih stopa i ako one nisu osetljive na fluktuacije kratkoročnih nominalnih kamatnih stopa, onda važi kejnzijansko pravilo, a ne monetarističko. Kejnzijanske teze (ponuda novca je egzogena, tražnja novca je endogena u modelu) pokazivale su da je tražnja novca ekstremno senzibilna na fluktuacije kamatne stope i da se rast ponude novca sprovodi posredstvom pada kamatne stope.140 Ukoliko pretpostavimo da centralna banka želi da redukuje stopu nezaposlenosti od 5% na 3% i da lansira ekspanzivnu monetarnu politiku čiji će se efekat odraziti na cene, onda od tog trenutka preduzeća i pojedinci mogu da anticipiraju inflaciju koja proističe iz prihvaćenihmera centralne banke. U očekivanju inflacije između 3% i 7%, preduzeća anticipiraju rast cena svojih proiz-voda, recimo za 5%, a radnici u skladu sa anticipiranim rastom cena očekuju i zahte-vaju porast najamnina za, recimo, prosečnih 5%. Rast anticipiranih cena posredstvom nadnica osciliraće između 3% i 7%. Prosečna vrednost anticipacija od 5% pokazuje simultano da je prosečni efekat monetarne politike nikakav, što znači da, po kejnzi-jancima, ekspanzivna monetarna politika nema uticaja na proizvodnju i zaposle-nost.141 Monetaristička paradigma, kao što smo ranije izneli, smatra sasvim drukčije – suprotno od fiskalističkih propozicija.

S druge strane, strukturalisti, u osnovi, plediraju, pored iznetog, na liberali-zaciju režima amortizacije i poreskog kredita za investicije, kontakciju socijalnih programa i javnih usluga, redukciju budžetske pomoći nižim nivoima organizovanja javne potrošnje, reanimaciju deprimiranih regiona (pomoć regionima pogođenih kri-zom industrije), koncipiranje nove industrijske politike, instituisanje tzv. “les rabais fiscaux” u korist krupnog kapitala i biznisa, smanjenje poreza bogatijim u alternaciji povećanja poreza siromašnijim, radikalizaciju ekonomske ponude, klizanje prema konzervativizmu itd. Kejnzijanci, naravno, iritirani bezobzirnom prodornošću teorije Supply-Side ekonomije ustaju protiv pojedinih stavova strukturalista, smatrajući (1) da kontrakcija socijalnih programa i programa javnih usluga rizikuje da izazove re-dukciju aktivnosti i zaposlenosti, (2) da je redukcija budžetske pomoći inkompatibilna 139 J. M. Keynes, Theorie general de l’emploi, de l’interet et de la monnaie, Payot, Paris, 1975. 140 A. Barrère, Desequilibres et contre revolution keynesiènne, Economica, Paris 1979. i M.

Lavoie, Les postkeynesiens et la monnaie endogene, Université d’Otawa, Otawa, 1981. 141 I. Filaločev, Monetaristskie teorie “Otkrvtoi ekonomiki”, MEMO 1/83. st. 73-83.

52

sa socijalnim transferima, jer egzistira tradicionalna dilema između socijalne strane medalje i ekonomske efikasnosti, koja, ako se pravilno ne shvati, izaziva socijalnu regresiju i regionalne distorzije, (3) da su budžetski deficiti, visoke kamate, recesija i nezaposlenost teži od inflacije (što se kao prigovor odnosi i na monetariste), (4) da je nova politika dezinflacije izazvala erupciju spirale nadnice – cene i konflikte raspode-la sa nepovoljnim implikacijama na produktivnost i motivaciju rada, (5) da su principi novog federalizma i politika redukcije pomoći federalnog budžeta budžetima država i lokaliteta uveli inegalnu fiskalnu presiju (od 15% do 20%) u manje razvijenim regio-nima, koja je, pored toga, i teža za 510% nego u razvijenim područjima, (6) da kontradikcije u ekonomiji ponude (kao i u monetarizmu) teže da iidukuju recesionis-tičku spiralu (pravdanjem imperativom recesiono prečišćavanje privrede za njenu revitalizaciju) i (7) da se uvodi čudna strategija “stop and go stagflation” u rešavanju problema strukturne krize. Konačno, i Martin Feldštajn, koji je na čelu predsedni-kovih ekonomskih savetnika u SAD zamenio “Supply-Sidera” Vajdenbauma, kritički se izrazio o ekstremnim monetaristima i Supply-Sidersima, koji su zastupali “euforič-na predviđanja autofinansirajućih poreskih kresanja i bezbolni prelazak na rast bez inflacije”, mada je i Barro, u svojoj tzv. “ravnotežnoj teoriji”, pokušao da pokaže da ni zamena monetarne politike fiskalnom politikom ne dovodi obavezno do očekivanih anticikličnih rezultata i da se politika javnog duga, u sadašnjim uslovima finansiranja budžetskog deficita, može tumačiti kao prinudna štednja, koja će se ispoljiti kasnije u većim poreskim stopama.142

Ponovno oživljavanje neoliberalizma, narastanje monetarizma i kriza države blagostanje,143 međutim, svesno ili slučajno, dovode do pojave svojevrsne sinteze neokejnzijanske doktrine i monetarizma u tzv. strukturalizam i do pojave nove indus-trijske države čije liberalne mere odgovaraju kapitalu i kapitalodnosu. Samim tim, rađaju se novi pravci u građanskoj teoriji kao svojevrsna sinteza politekomonije i sociologije, teorije socijalne transformacije kapitalizma, menadžerske teorije konver-gencije ekonomskih sistema i teorije demokratizacije kapitala.144 Logično je, stoga, pretpostaviti da bi politika tražnje sa makroekonomskim obeležjima i politika ponude sa mikroekonomskim pristupom145 verovatno dale optimalnije rezultate, ukoliko bi se kombinovale u stabilizacionim programima. Međutim, zabrinjava činjenica da ekono-misti, laureati Nobelove nagrade, koji projektuju oštroumne modele transakcija priv-rednog procesa (Frisch, Tinbergen, Klein), analiziraju zakonitosti svetskog privred-nog rasta i razvojnog procesa (Kuznets, Leontief, Myrdal), utvrđuju optimalno korišćenje resursa (Kantorowisch, Koopmans), dokazivanjem globalne ekonomske ravnoteže (Hicks, Arrow i Debreu), projektuju metode razvoja zemalja u razvoju 142 R. J. Barro, Money, Expectations and Business Cvcles, Academic Press, N. York, 1981. 143 L. Johansen, Interaction in Economic Theory, Economic appliquee, No. 2-3, 1981, st. 229-267.

i S. Fischer, Keynes-Wicksell and Neo-Classical Models of Money and Growth, American Econom. Review, decembar 1972.

144 Dr C. Komazec, Strukturalne krize kapitalističke ekonomije i novi konzervativizam ekonomske teorije, Pogledi 1/83.

145 S. Wells, Optimal Fiscal and Monetary Policy, CWK Grrup, Lund, 1978. i M. S. Sawyer, Macroeconomics in Question: The Keynesian monetarist Orthodoxies and the Kaleckian Alternative, Sharpe, N. York. 1982.

53

Lewis i Schultz), osporavaju Samuelsonovu sintezu mikro i makro ekonomije (Simon i Stigler), posmatraju svetsku privredu kao proces razmene ili kretanje kapitala i faktora proizvodnje (Meade i Ohlin) i pobijaju kejnzijansku koncepciju kontra kejnzijanskim tezama (Nuek i Friedman), ne doprinose integralnom razvoju moneta-rizma, fiskalizma i strukturalizma, niti pomažu svetskoj privredi (u koju su integri-sane nacionalne i regionalne ekonomije) u rešavanju akutnih problema današnjice, tj. razbijanju stagflacionog karcinoma (Nuek).

Da li je novac faktor poremaćaja pomoću famozne pretpostavke “konstantnih cena”, koliko je uticaj troškova novca i psihoze novca na procese alokacije, da li procesu kretanja kapitala priznati sopstvenu egzistencijalnu snagu kretanja, da li novac smatrati internacionalnim dispozicionim sredstvom, itd. pitanja su koja su ostala otvorena.

Naučni pristupi, koji danas dolaze do izražaja u teorijama “supply side”, racionalnih očekivanja i monetarističkoj i kejnzijanskoj analizi tražnje, u osnovi bave se idealnim svetom homo ekonomikusa na biheviorističkoj postavci racionalne maksimizacije korisnosti u modelu tržišne privrede. Stoga su ovi teorijski modeli i nesposobni da razreše probleme stagflacije. Prihvatanje koivencionalnogmodela “ponudatražnja” otkriva, pored toga, i nesaglasnosti u vezi sa uzrokom aktuelne ekonomske krize:146 (a) monetaristi ističu prebrzi porast novčane mase, (b) kejnzijanci okrivljuju čvrstu, rigoroznu antiinflacionu politiku, (c) “saplajsajdersi” se žale na iskrivljenu sliku slobodne konkurencije, (d) teoretičari racionalnih očekivanja nihilistički osporavaju ulogu držve, (e) strukturalisti uzroke problema traže u državi blagostanja, (f) protagonisti “zadovoljenih potreba” naglašavaju ulogu umanjene tražnje i (g) “ekonomski darvinisti” se zalažu za borbu za opstanak najsposobnijih. Eksplicirajući specifičnosti ovih teorija, Thurow polazi od Fišerove jednačine novca i probleme monetarizma objašnjava varijabilnošću brzine opticaja koji omogućava efikasno delovanje ponude novca, kao i probleme kejnzijanaca koji se suočavaju sa teškoćama dekomponovanja efekata ekonomske politike na cene i proizvodnju. “Suplajsajdersi” polaze od praktično neostvarive, iako teorijski realne postavke, da smanjeni porezi kroz povećani dohodak kasnije povećavaju poreske prihode. Teorija racionalnih očekivanja prenaglašava značaj rizika i neočekivanih događaja. Najzad, teorija “ljudskog kapitala” zanemaruje motivacije, preferencije, interpersonalna pore-đenja i dvojstvo proizvođača i potrošača kod individue. U tom kontekstu, Thurow podvlači da čak i napuštanje makro u korist mikro teorije ne rešava probleme stagflacije, ali rešenje, ipak, traži u novoj mikro teoriji, po kojoj nezaposlenost i rigidnost cena mogu biti sastavni deo modela.

146 L. Thurow, Dangerous Currents: The State of Economics, Oxford University Press, Oxford, 1983.

54

MONETARNA ANALIZA I NEMONETARISTIČKE DOKTRINE

1. DIVERSIFIKACIJA MONETARNE TEORIJE

U evoluciji monetarne teorije uobičajena je periodizacija koja olakšava trasiranje puteva i tokova razvoja misli sa stanovišta teorijskih prava, vremenskih horizonata i prostorne lociranosti. U literaturi o monetarnoj ekopomiji, naime, iskristalisale su se sledeće faze razvoja monetarne teorije.147 (1) period klasične i neoklasičie kvantitativne teorije novca, koja je vladala sve do sredine 30-tih godina (2), period kejnzijanske revolucije u formi kejnzijanske dohodne monetarne teorije (sa pojavom “Opšte teorije”), diferenciranja kejnzijanske teorije sa tendencijom neoklasične sinteze i pojave monetarne teorije imovinskog pristupa, koje su dobile u značaju posebno od sredine 50-tih godina, kada počinje erozija i krah kejnzijanskih dohodnih monetariih teorija, (3) period monetarističke kontrarevolucije kvantitativne teorije novca koja nadvladava kejnzijansku dohodnu monetarnu teoriju u paraleli sa monetarnom teorijom imovinskog pristupa do 60-tih godina, (4) period oštre polariza-cije monetarista i nemonetarista (kejnzijanaca, postkejnzijanaca, neokejnzijanaca i fiskalista) u formi već tradicionalne kontroverze monetarizma i kejnzijanstva od sredine 50-tih do srediie 70-tih godina, (5) period nove kontrarevolucije kejnzijanaca u formi vraćanja originalnim Kejnzovim postavkama od sredine 70-tih i početkom 80-tih godina, kada je monetarizam, koktelizovan sa strukturalizmom (ekonomija po-nude), faktički skinuo kejnzijnizam u kreiranju operativnih ekonomskih politika većine razvijenih zemalja. Prezentirana geneza i periodizacija monetarne misli, rekla-sifikacija monetarne teorije, diferencijacija monetarne analize i diversifikacije teorij-skih modela monetarne ekonomije, svakako, nije u potpunosti egzaktna, budući da nikada nije postojala jedna dominantna teorija, jep su egzistirale tzv. paralelne, konkurentne, polarizovane teorije.148 Naša intencija i nije da prezentiramo istoriju

147 Dr D. Dimitrijević, Monetarina analiza, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 1981. 148 Opširnije o evoluciji teorije konsultovati: Dr S. Komazec, Monetarna i finansijska ekonomija,

“Štampa”, Šibenik, 1981., Dr P. Domančić, Monetarna ekonomija, Savremena administracija, Beograd, 1982., Dr I. Perišin i dr A. Šokman, Monetarno-kreditna politika, Informator, Zagreb, 1982., Dr A. Stranjak, Teorija i politika monetarnih finansija, IRO “V. Masleša”, Sarajevo, 1982., Dr S. Bulat, Novac, inflacija i stabilizacija, NIP “Ekšort-Press”, Beograd, 1973., W. T. Newlyn, Theory of Money, Clarendon Press, Oxford, 1971. D. Lacome-Labarthe, Analyse mo-netaire, Dunod, Paris, 1980., J. Marchal i J. Lecaiilon, Analyse monetaire, Cujas, Paris, 1971. i Dr D. Dimitrijević, Monetarna analiza, Iistitut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 1981.

55

monetarne teorije (u Classenovom smislu) niti detaljni pregled monetarnih teorija (u Fišerovoj ekspoziciji), već portret razvoja monetarne misli u komprimiranoj formi.149

Sa stanovišta ekonomske teorije, kvantitativne monetarne teorije ulaze u sastav klasičnih i neoklasičnih ekonomskih teorija. Kejnzijanska dohodna monetarna teorija sastavni je deo kejnzijanske ekonomske teorije; dok savremene monetarne teorije imovinskog pristupa spadaju u kontekst sinteze kejnzijanske i neoklasične ekonomske teorije. Klasična kvantitativna teorija inkorporiše transakcionu varijantu Fišera i dohodnu varijantu Walrasa, Marshalla, Wicksella i Pigoua, kao segmente neoklasične ekonomske teorije. Kejnizajanska dohodna monetarna teorija anglobira teorije sa različitim varijantama i različitim interpretacijama uloge novca (Hicksova teorija IS-LM linija jednakosti štednje i investicije; tražnje i ponude novca, Samuelson, Klein, Modigliani, Clower, Dusenberry i dr.).

Monetarne teorije imovinskog pristupa u osnovi su doprinele razvoju shva-tanja o novcu kao delu imovine i interpretaciji delovanja količine novca na eko-nomska kretanja kao procesa usaglašavanja obima i strukture imovine sa sklonošću držanja imovine u obliku novca i drugih oblika imovine. Patinkinova teorija efekta realne količine novca, Fridmanova “monetaristička kontrarevolucija” reformulisane kvantitativne teorije novca (sa tzv. čikaškom školom i njenim predstavnicima), koju danas zastupaju (doduše, sa određenim modifikacijama) mnogi savremeni monetaristi (Brunner, Meltzer, Cagan, Mayer, Johnson, Laidler, Anderson, Lukas i dr.) i Tobi-nova monetarna teorija (sa tzv. jelskom školom i njenim pobornicima) u osnovi daju pečat savremenim tokovima razvoja monetarne misli, koje, simultano, divergiraju i konvergiraju u rasponu između kejnzijanizma i monetarizma.

Monetaristički pravac, sa stanovišta kratkoročnih posmatranja, ističe da je količina novca vladajuća determinanta proizvodnje i cena, dok kejnzijanski pravac smatra da količina novca nije ništa zcačajnija determinanta od drugih oblika finan-sijske i realne imovine.150 Međutim, monetaristička i kejnzijanska teorija imaju dale-ko više zajedničkog i dodirnog nego monetarističke teorije sa klasičnom kvantitativ-nom teorijom i monetarna teorija tzv. jelske škole sa kejnzijanskom dohodnom monetarnom teorijom. Jer, kejnzijanska revolucija nije potpuno odbacila kvantitativ-nu teoriju novca, niti je monetaristička kontrarevolucija u celini odbacila kejnzijansku dohodnu teoriju. Kratkoročni aspekti posmatranja upravo najviše približavaju mone-tariste i kejnzijance. S druge strane, neopravdano je stavljati monetarnu teoriju tzv. čikaške i jelske škole u kontekst monetarnih teorija imovinskog pristupa iz razloga što monetarna teorija jelske škole inklinira kejnzijanskoj teoriji, a monetarna teorija čikaške škole pretkejnzijanskim kvantitativnim teorijama novca. Isto tako, uobičajena klasifikacija savremenih monetarnih teorija na monetarizam i kejnzijanizam i podela ekonomista na monetariste i kejnzijance nije precizna, budući da monetarnu teoriju Tobina, zasnovanu na imovinskom pristupu, svrstava sa kejnzijanskom dohodnom monetarnom teorijom i da monetaristi ne prihvataju kejnzijansku teoriju.151 149 E. M. Classen, Problem der Geld theorie, Heidelberg, Springer Verlag, 1970. i D. Fisher Money

and Banking, R. D. Irwin, Homewood, 1971. 150 Monetaristi su usmereni na empirijska istraživanja, a kejnzijanci na teorijska pitanja. 151 Dr D. Dimitrijević, op. cit., st. 158.

56

Kriza 30-tih godina je diskreditovala klasičnu kvantitativnu teoriju, pogodo-vala postavljanju kejnzijanske monetarne teorije i davanju prednosti fiskalnoj politici u odnosu na monetarnu politiku. Kejnzijanska dohodna monetarna teorija, za razliku od klasične kvantitativne teorije, obuhvata nekoliko varijabala: zaposlenost, proizvod-nja, potrošnja, akumulacija, investicije i kamatna stopa. Pri tome, uticaj količine novca na realne varijable ide preko uticaja na kamatnu stopu. Monetarne varijable se diferenciraju na varijable tražnje i varijable postojeće količine novca, koje obuhvataju novac za transakcije i vanredne svrhe, kao i novac za spekulativne svrhe. Novcu se priznaje i funkcija zgrtanja blaga (novac kao imovina) za razliku od klasične kvanti-tativne teorije, gde se navodi funkcija novca kao sredstva plaćanja.152 Kejnzijanska dohodna monetarna teorija153 prenosi težište monetarne teorije na kratkoročno dina-mično posmatranje i na pitanja monetarnog transmisionog procesa i efekta procesa uravnoteženja postojeće količine i tražnje novca na realna kretanja.

Zanemarivanja monetarnih kretanja i monetarne politike u uslovima visoke stope zaposlenosti, visokog privrednog rasta i inflacije i nedovoljne efikasnosti fiskal-ne politike, pogodovala su kontrarevoluciji u monetarnoj teoriji.154 Pojava inflacije, dakle, implicirala je preciznije regulisanje količine novca i odgovarajuću monetarnu politiku, jer je fiskalna politika (neelastična, nefleksibilna i neselektivna) bila nedo-voljna da se suprotstavi inflacionim tendencijama, pogotovo u uslovima egzistencije rigidnog kejzijanstva, po kome količina novca nije predstavljala značajan faktor privrednih kretanja.

Sredinom 30-tih godina kejnzijanska monetarna teorija je zamenila klasičnu kvantitativnu teoriju novca, a od sredine 50-tih godina monetaristička teorija poku-šava da zameni kejnzijansku monetarnu teoriju. Krajem 70-tih i početkom 80-tih go-dina monetaristička kvantitativna teorija novca već je potisla kejnzijansku monetarnu teoriju mada savremena stagflacija verovatno implicira iznalaženje nove diferenci-jacije monetarne teorije i njeno povezivanje sa ekonomskom teorijom.155

152 Dr D. Dimitrijević, op. cit., str. 150-151. 153 O dohodnoj teoriji o novcu, Kejnzovoj prometnoj varijanti i dohodnoj varijanti kiaititativne teo-

rije vidi: Dr A. Stranjak, op. cit., st. 63-65 i 70-74. 154 Tome je, naročito, pogodovala monetarna teorija Radelifeovog izveštaja, kao ekstremna anti-

monetaristička teorija (J. S. Gurely, The Radelifie Report and Evidence, American Economic Review, seitembar 1960. i L. Robins, Monetary Theory and Redeliffe Report, Politics and Economics, juni 1963.).

155 Opširnije o novijim formulacijama kvantitativne teorije novca i savremenim monetarističkim teorijama konsultovati. Sh. Thorn, Theorie monetaire, Dunod, Paris, 1971. st. 22-25, Dr P. Domančić, op. cit., st. 196-2-2, Dr A. Stranjak, op. cit., st. 80-85; Dr S. Komazec, Monetarna i finansijska ekonomija, “Štampa”, Šibenik, 1981. st. 105-166., N. Johnson, The Keynesian Re-volution and the Monetarist Counter - Revolution, The American Economic Review 2/71 st. 1-14., F. Hahn, Monetarism and Economic Theory, Economica 1/81, st. 6-47, P. Boulbois, New Approachin Monetary Policy, Raport général SUERP, 1980. st. 1-26., M. Allais, A Restatement of the Quanity Theory of Money, American Economic Theory, decembar 1966, st. 1123-1157. i Growth and Inflation - A Reply to the Observations of the Discusasnts Phillip Cagan and Jiirg Niehans, Journal of Money, Credit and Banking, 1969, st. 441-462, M. Desai, Testing Mone-tarism, Frances Pinter Ltd., London, 1981., F. Hahn, Monetarism and Economic Theory, Eco-nomica, februar 1980. i N. Kaldor, The New Monetarism, Lloyds Banks Review, juli 1970.

57

Kejnzijanska ekonomska teorija anglobira neelastičnost cena i nadnica, dr-žavnu intervenciju, fiskalnu politiku, kratkoročno posmatranje, povezivanje novca sa ekonomskim varijabilama itd. U krilu postkejnzijanske teorije, (za koju se upotreb-ljava i termin “neoklasična sinteza” ili sinteza kejnzijanaske i neoklasične ekonomske teorije) tokom 40-tih godina javljaju se dva pravca: prvi je predstavljao razvoj teorija kao direktan atak na kejnzijansku teoriju (Mises i Neuek), a drugi sintezu (Hansen, Klein, Hicks, Samuelson i Modigliani) radi stvaranja ekonomske teorije, zasnovane na sintezi mikro neoklasičnih teorija o vrednovanju faktora proizvodnje i robe i uslu-ga, s jedne strane, i makroekonomskih modela kejnzijanske teorije, s druge strane. Istovremeno, javlja se tzv. mini kejnzijanska kontrarevolucija: prihvatanje osnovnih principa i teorijskih postavki neoklasičnih teorija uz uslov da se obezbedi puna flek-sibilnost cena i nadnica i primena mera ekonomske politike za eliminisanje privrednih oscilacija, s tim što se podvlači razlika između neoklasične ekonomske teorije i kejn-zijanske teorije da nema efikasnih mehanizama automatskog uravnoteženja i da država treba da interveniše fiskalnom politikom u prvom redu.156 U ovom kontekstu je od posebnog značaja pojava teorije “efekta realne količine novca” (real balance efect) D. Patinkina, mada je ovu teoriju incirao Pigou. U stvari, Hiksova i Patinkinova teorija su doprinele pojavi “imovinskih” teorija.

Međutim, krajem 60-tih i početkom 70-tih godina, usled nezaposlenosti, priv-rednog zastoja i inflacije, nastupilo je razočaranje u vladajuće koncepcije i ukazivanje na ponovno vraćanje Kejnzu.157 Povezujući kretanje količine novca sa kretanjem ka-matne stope i sa investicijama preko kamatne stope, Hicks i Allen su doprineli povezivanju monetarne teorije sa teorijom privredne ravnoteže i potiskivanju Marša-lovog parcijalnog pristupa ravnoteži. Sa Hiksovom “simplifikacijom monetarne teorije” počeo je proces uključivanja “teorije izbora” u monetarnu teoriju i otvorio problem imovinskog pristupa, s obzirom da se novac posmatra kao deo imovine i da pojedinac odlučuje koji će deo imovine držati u novcu (izbor strukture imovine). To je olakšalo uključivanje teorije “funkcije potrošnje” u mo netarnu teoriju, s jedne strane i povezivanje monetarne teorije sa teorijom kapitala preko uvođenja imovin-skog pristupa, s druge strane.

Patinkin je doprineo povezivanju monetarne teorije i teorije vrednosti (preko razrade teorije efekata realne količine novca), otklanjajući klasične dihotomije (preko povezivanja realnih kretanja i kretanja relativnih cena sa kretanjem opšteg nivoa kao rezultat kretanja količine novca) i povezivanja kretanja količine novca sa ukupnim procesom formiranja cena.158 Povezivanje monetarnih procesa i pojava sa nemonetar- 156 A. Leijonhufvud, Keynes and Keynesians: A Suggested Interpretation, American Economic

Review 2/76 st. 401-410 i R. W. Clower, The Keynesian Conter-Revolution: A Theoretical Appraisal, u F. H. Hahn i F. Brechling (Ed.), The Theory of Interest Rates, Macmillan, London, 1965, st. 103-125.

157 R. M. Clower, The Keynesian Counter-Revolution: A Theoretical Appraisal, u F. H. Hahn i F. Brechling (Ed.), The Theory of Interest Rates, Macmillan, London, 1965. st. 103-1025 i A. Leijonhufvud, On Keynesian Economics and the Economics of Keynes, Oxford University Press N. York, 1968.

158 D. Patinkin, Monety, Interest and Price: A Integration of Monetary and Value Theory, Harper and Raw N. York, 1965. i Dr D. Dimitrijević, on. cit., str. 155.

58

nim finansijskim institucijama u uslovima diferenciranja finansijskog tržišta (Guerly i Shaw),159 sa formiranjem štednje (akumulacijom) i finansijskom strukturom (Golds-mith) i sa teorijom privrednog razvoja (Meltzer) doprinelo je razvoju monetarne ekonomija i diferenciranju monetarne teorije.160

Istorijski okvir Fridmanove monetarističke koncepcije161 je tzv. imovinski pristup monetarnoj teoriji, u kome su iznos i struktura imovine determinante u funk-ciji tražnje novca. Istorijski okvir kejnzijanske mo netarne teorije je tzv. dohodni pristup monetarnim fenomenima. Reformulisana kvantitativna teorija novca vezana je za klasičnu kvantitativnu teoriju, a kejnzijanskateorija jelske škole vodi poreklo od predfišerovske kvantitativne teorije novca. Kejnzijanska revolucija skinula je sa pije-destala dominantnu klasičnu monetarnu teoriju, dok je Fridmanova kontrarevolucija oborila bastion kejnzijanske monetarne teorije. Naime, dugogodišnja vladajuća kejnzijanska koncepcija, koja je očekivala ekonomsku depresiju posle II svetskog rata i verovala u efikasnost fiskalne politike, ustuknula je pred teorijskim rivalom, pošto je glavni oslonac inflatornih kretanja, ta da gubi poverenje u svoju efikasnost u regu-lisanju ekonomskih tokova. Kejnzovo ignorisanje novčane mase vodilo je formiranju stavova po kojima nema efikasne ekonomske stabilizacije bez čvrste monetarne politike, s jedne strane, i razvijanju teorije efekata realne količine novca, koja pledira na funkcionisanje monetarnog transmisionog mehanizma bez kamatne stope, s druge strane. U novim pristupima, koji se udaljavaju od kejnzijanskog modela, težišta delo-vanja monetarnih faktora se pomeraju na domen cena pa, prema tome, i na sve ekonomske kategorije, koje su u vezi sa tražnjom robe i usluga. Monetarni faktori preko cena pojedinih oblika imovine deluje na preferencije pojedinaca u pravcu me-njanja obima i strukture postojeće imovine. Usklađivanje postojeće sa željenom imovinom putem odvajanja iz tekućeg dela dohotka, odgovaralo je modelu kvanti-tativne teorije novca, dok je prilagođavanje postojeće sa željenom imovinom (global-no i strukturalno) putem prodaje i kupovine imovine odgovaralo kejnzijanskom modelu monetarne teorije. Novi mehanizam, usklađivanja predstavljao je, u stvari, integraciju kvantitativnog i kejnzijanskog modela monetarne ekonomije. Novi pristup uneo je, umesto ekonomskih transakcija, obim i strukturu imovine i objedinio teoriju 159 J. Gmiey i E. Show, Money in a Theory of Finance, Washington, 1960. R. W. Goldsmith, The

Flow of Capital Funds in the Postwar Economy, Columbia University Press, N. York , 1965, A. Meltzer, Money, Intermediation and Growth, Economic Literature, mart 1969., K. Brunner i A. Meltzer, The Place of Financial Intermediars in the Transmission of Monetary Theory, Ameri-can Economic Review, maj 1963. i D. Patinkin, Financial Intermediares and the Logical Struc-ture of Monetary Theory, American Economic Review, mart 1961.

160 Po pristalicama nemonetarnih finansijskih institucija u monetarnoj ekonomiji, novac je samo jedan od oblika finansijske aktive i likvidnosti. Nemonetarne finansijske institucije kreiraju raz-ne nemonetarne finansijske oblike (novčane supstitute), što utiče na smanjene tražlje novca dru-gih finansijskih oblika. Ova teorija je, u osnovi, doprinela da se definicija novca proširi i na više drugih “kvazi” monetarnih instrumenata (supstituta novca) i da se u transmisaoni mehanizam uključi znatno šira struktura finansijskih institucija i finansijskih instrumenata (Gurley i Shaw).

161 Opširnije o Fridmanovim postavkama monetarizma vidi: Dr S. Komazec, Moietarna i finansij-ska ekonomija, “Štamna”, Šibenik, 1981, 1981, st. 10., Novac, kredit i kamata u samoupranom socijalizmu, “Štampa”, Šibenik, 1975. i Strategija stabilizacija ekonomskog sistema, “Štampa”, Šibenik, 1978.

59

novca sa teorijom kapitala. Fridman je, stoga, i naglašavao ulogu novca kao oblika imovine, a ne kao sredstva razmene, i pomeranje od kreditne na monetarnu politiku.

Fridman, da bi pokazao razliku između stare i nove kvantitativne teorije novca i Kejnzovog shvatanja novca,162 u svoj pojednostavljeni model, koji ne respektuje državne rashode i prihode, spoljnu trgovinu i stohastičke smetnje, uvodi realni segment, koji anglobira podelu nacionalnog dohotka na indukovane i auto-nomne rashode i usklađivanje tokova investicija i štednje, i novčani segment, koji inkorporiše usklađivanej tražnje i ponude novca. U sistemu jednačina predstavljene su konzumne funkcije (koju Kejnz označava kao graničnu sklonost potrošnji), koja re-flektuje funkcionalnu zavisnost realnih konzumnih izdataka (S/R) od realnog nacionalnog dohotka (Y/P) i kamatne stope (r), investiciona funkcija (koju Kejnz nominuje kao graničnu sklonost investicijama), koja odražava funkcionalnu zavisnost realnih investicionih rashoda (I/P) od kamatne stope (r), kao i identitet realnog nacio-nalnog dohotka i jednačina usklađivanja na novčanom tržištu, koji su osposobljeni za kratkoročnu analizu, tj. monetarnu analizu kretanja ekonomskih agregata. Takav pristup rezultat je teorijskih i empirijskih istraživanja na osnovu kojih se tvrdi da je novac jedino od značaja za promene u nominalnom dohotku i za kratkoročne pro-mene u realnom dohotku. Fridman je, potom, pretpostavio da je elastičnost tražnje novca u odnosu na promene realnog dohotka ravna jedinici i ispisao jednačinu tražnje novca u formi da promenljivi realni dohodak i opšti nivo cena nastupaju zajedno u nominalnom dohotku; dakle, u samo jednoj promenljivoj. Fridman je, nadalje, spojio Keynesovu i Fisherovu pretpostavku (postojanje velikog dela vlasnika aktive koji imaju stabilna očekivanja o budućim kretanjima kamatne stope i razlikovanje nominalne i realne kamatne stope) i uveo novu pretpostavku da je između očekivane realne kamatne stope i očekivane stope rasta realnog dohotka konstanta, koja je suprotna Keynesovoj prepostavci i rigidnosti cena i Fišerovoj pretpostavci o punoj zaposlenosti. Fridman je, zatim, preuredio jednačinu tražnje novca na taj način što je uveo u igru brzinu opticaja novca, kao funkciju kamatne stope, da bi dobio model nominalnog dohotka u kome su promene cena uključene u preddeterminiranu promenljivu, koja određuje nominalnu kamatnu stopu, a koja, pak, utiče na brzinu opticaja novca.163 Prema tome, nominalni dohodak u osnovi zavisi od date količine novca u opticaju i brzine opticaja novca, pri čemu brzina opticaja zavisi od nominalne kamatne stope, nominalna kamatna stopa od kretanja nominalnog dohotka u prošlosti, a nominalni dohodak od količine novca u opticaju u prošlosti. Iz toga sledi zaključak da je novac jedino značajan za promene u nominalnom dohotku.164 Praktično, stopa promene nominalnog dohodka zavisna je od stope promena količine novca u opticaju. Uključivanjem razlike između stvarne i očekivane stope porasta nominalnog dohotka (adaptive expectation model), stopa rasta količine novca u opticaju može biti veća od

162 Ranija kvantitativna teorija smatrala je realni nacionalni dohodak konstantom. Kejnzijanci su,

pak, pretpostavljali da je na kratak rok opšti nivo cena stabilan. 163 U starijoj verziji kvantitativie teorije pretpostavljalo se da je opšti nivo cena u ravnoteži stabilan

i da je nominalna kamatna stopa jednaka realnoj kamatnoj stopi. 164 Opširnije o vezi između novčane mase i nacionalnog dohotka vidi: J. Denizet, Monnaie et fi-

nancement, Dunod, Paris, 1969, st. 19-65.

60

očekivane stope rasta nominalnog dohotka. I, ukoliko je doista veća, utoliko će stvarna stopa rasta nominalnog dohotka biti veća od očekivane stope. Brzina opticaja novca će, isto tako, da raste ukoliko je stopa promene količine novca u opticaju veća od očekivane stope promene nominalnog dohotka. Konačno, i stopa rasta ostvarenog nominalnog dohotka biće veća od stope rasta količine novca u opticaju. Kejnzijanci, bi, naravno, tvrdili suprotno, tj. da se brzina opticaja novca kreće u suprotnom smeru od kretanja količine novca u opticaju, što onemogućava bitan uticaj promena u količini novca u opticaju na promene iominalnog dohotka. U konjukturnom usponu nominalni dohodak brže se uvećava od očekivanog, dok se količina novca u opticaju sporije kreće od ostvarenog nominalnog dohotka, iako brže raste od očekivanog nominalnog dohotka. Razlika nastaje po osnovu povećanja brzine opticaja novca. Usled nastale razlike između stranih i očekivanih kretanja povećanje stope rasta količine novca u opticaju uzrokuje povećanje stope rasta realnog dohotka na kratak rok, (ali ne i na dugi rok).165 Na dugi rok očekivana stopa rasta nominalnog dohotka je ostvarenoj stopi, a, time i stopi rasta količine novca. U okviru teorije monetarne ravnoteže, prema tome, egzistiraju različiti teorijski modeli u rasponu od potpune neutralne klasične uloge novca do monetarističkog predominantnog značaja novca. Wicksell je, kao tvorac teorije inflatornog rasta, koja zauzima značajno mesto u teorijama kupovne snage novca, isticao da monetarni faktori imaju odlučujuću ulogu u uspostavljanju privredne ravnoteže. Schumpeter je, analizirajući monetarne faktore u privrenom razvoju isticao značaj uloge novca, kao neophodnog uslova razvoja u obliku dopunskog kredita. Hawtrey je, svojevremeno na ortodoksan način zastupao ideju o cikličnim kretanjima privrede kao čisto monetarnim fenomenima. Pored Wicksella, Schumpetera166 i Hawtreya, kao pristalice monetarističkog gledišta na uzroke privredne ravnoteže mogu se, i na izvestan način, smatrati i Robertson, Fišer, Hah, Haberler, Casell, Nauek, Rueff i Schneider. Wicksell je, i pre i posle Keynesa, sa uvođenjem pojma monetarne ravnoteže kao nesklad između prirodne i bankarske kamate, koja se reflektuje kao disharmonija između štednje i investicija, ponude i tražnje, udario relativno snažan pečat na razvoj monetarističkih koncepcija, pored teoretičara klasične kvantitativne teorije novca i, svakako, teoretičara reformulisane kvantitativne teorije (neokvantitativci) i teoretičara “novog” monetarizma (Friedman, Cogan, Meltzer, Brunner, Laidler, Johnson, Lukas, Kessler, Holtrop i dr.)167 koji su u potpunosti sproveli monetarističku kontrarevoluciju.

Nasuprot ovih monetarizovanih gledišta, u literaturi egzistira relativno znača-jan broj pristalica nemonetarističkih stavova po kojima uloga monetarnog faktora nije 165 Starija verzija kvantitativne teorije nije pravila razliku između kratkoročnih i dugoročiih uticaja

količine novca na dohodak. 166 Schumpeter smatra da kvantitativni teoretičar vrednosti novca treba da zastupa sledeće stavove:

(1) količina novca varira nezavisno od cena i fizičkog obima transkacija, (2) prometna brzina novca je nezavisna od obima cena i obima transakcija i sporo varira kao institucioialni podatak, (3) proizvodnja nije povezana sa količinom novca i (4) varijacije količine novca mehanički deluju na cene, sem ukoliko nisu date varijacije apsorbovane istovetnim varijacijama u proiz-vodnji (J. A. Schumpeter, Povijest ekonomske analize, Informator, Zagreb, 1975).

167 E. M. Classen, Monnaie, revenu national et prix, Dunod, Paris, 1968, str. 15-33.

61

značajna za održavanje ravnoteže, odnosno po kojima su realni faktori najznačajniji (klasični ekonomisti, Pigou, Affalion, Keynes, Hicks, Harrod, Clark, Koopmans i postkejnzijanci). Ho, novi talas monetarizma, unoseći nemir među kejnzijancima, doprineo je razvoju kompleksnijeg shvatanja kejnzijanaca u smislu davanja većeg značaja monetarnim faktorima simultano sa realnim varijabilama.

2. TEORIJSKI MODELI MONETARIZMA

Pedesetih godina u okviru razvojnog procesa monterne teorije došlo je do

diferenciranja na dve osnovne grupe monetarnih shvatanja: (1) grupa protagonista stavova tzv. čikaške škole na čelu sa Fridmanom i (2) grupa pristalica shvatanja jelske škole na čelu sa Tobinom, Čikaška škola je, u genezi svojih shvatanja, okupila emi-nentne autoritete: J. Klein, Ph. Cagan, E. Lerner, R. Selden, G. Haberler, G. Macesich, D. Meiselman, G. Kamfam, A. Schwartz, L. Andersen, A. Burns, M. Keran, G. Morrison, L. Yeager; dok je jelska škola okupila eminentne akademske ekonomiste: D. Hester, W. Brainard i dr. Danas, međutim, monetaristički pravac mo-netarne ekonomiJe okuplja i mnoge ekonomiste i vai tzv. čikaške škole, kao što su K. Briner, A. Meltzer, D. Patinkin, T. Mayer, D. Fand, N. Johnson, M. Bronfenberenner, M. Hamburger, D. Laidler, K. Carlson, J. Jordan, R. Lukas, T. Sargnet, D. Wrightsman, J. Gibson, C. Christ, J. Tanner, N. Wallace, E. Thompson, D. Pierce, S. Fisher, Y. Park, W. Baumol, H. Wallich, J. Niehans, E. Gramlich, F. de Leeuw, El. Classen, P. Salin, S. Goldfeld, J. Sijben, J. Kohen, R. Barro, J. Frenkel, M. Stenley, T. Humphrey, M. Parkin, J. Thomas, J. Grossman, M. Neumann, C. Wells, J. Popkin, S. Turnovsky, M. Levy, J. Trevithick, V. Argu, H. Leinbenstein, G. Stigler, D. Hender-son, H. Grossman i dr; dok je kejnzijanska, postkejnzijanska i neokejnzijanska grupa ekonomista ostala brojnija: F. Modigliani, J. Hicks, P. Samuelson, A. Ando, R. Solow, W. Heller, J. Kareken, J. Ducsenberry, M. Feldstein, R. Gordon, A. Leijonh-fud, A. Hansen, A. Lerner, O. Eckstein, E. Philips, R. Harrod, L. Hams, N. Kaldor, B. Friedman, A. BJinder, E. Phelps, A. Hoffman, J. Culbertson, L. Sen, R. Musgrave, A. Barere, A. Peacock, G. Shaw, C. Brown, A. Atkinson, J. Stiglitz, J. Due, A. Sato, A. Swoboda, R. Mundell, A. Frish, W. Neubauer, R. Bird, G. Break, S. Auld, D. Ott, V. Tanzi, J. Lotz, A. Prest, J. Pechman, L. Papademos, J. Meade, C. Monti, R. Lipsey, F. Butter, M. Miller, R. Brumberg, L. Weber, M. Mussa, P. Davidson, R. Clower, R. Dornbusch, J. Stein, A. Feltenstein, H. Arndt, R. Fair, J. Buchanan, D. Davies, D. Diamond, A. Friedlaender, R. Goode, W. Hirsch, F. Holzman, R. Levinson, W. Oakland, W. Oates, B. Okner, R. Rasche, E. Roplh, P. Shapiro, C. Shoup, R. Wagner, J. Taylor, M. Krzyzaniak, S. Kolm, J. Margolis, J. Mirrlees, B. Vesibrod, A. Sandmo, R. Turvey, Summers, Williams, A. Bursn i dr.168 Ha osnovu toga, može se izvući i

168 Uporedi: J. Kohen, Special Bibliography in Monetary Economics and Financc, Gordon and

Breach, N. York, 1976., J. A. Cochran, Money, Banking and the Economy, Macmillan, N.

62

generalni zaključak (1) da je monetaristička škola više izdiferencirana i (2) da je kejnzijanska škola homogenija.

Dakako, moguća je i drugačija specifikacija (koja je dosta izražena) u savre-menoj literaturi: (1) kejnzijanci (Harrod, Shackle, Weintraub, Davidson, Minski. Wels, Vickers i dr.), (2) neokejnzijanci Robinson, Kaldor, Sraffa, Kregel, Harcourt, Pasinetti, Eichner i dr.), (3) pobornici kejnzijanske i neoklasične sinteze (Solow, Sa-muelson, Tobin, Clower, Hicks, Leijonhufvud i dr.), (4) monetaristi i monetaristi-neoklasičari (Friedman, Brunner, Meltzer, Patinkin, Laidler i dr.), (5) radikalni eko-nomisti, marksisti i socijalisti (Galbraith, Biwels, Gordon, socijalisti i marksisti), (6) teoretičari tzv. ekonomije ponude (S. Thore, L. S. Thurow, A. Laffer, A. Greespan i dr.), (7) pristalice monetarizma i teorije ponude (Greespan, Wannisky, Kaufman, Sprinkel, VoIcker” Wallich, Rutledge i dr.) i (8) teoretičari tzv. Ratex škole ili racionalnih anticipacija (R. Lucas, T. Sargent, Wallace, J. Routledge i dr.), koju je donekle, šematski prikazao J. S. Milleron, doduše u komprimiranoj formi.169

Revidirana kvantitativna monetarna teorija Friedmana nastavlja tradiciju klasične kvantitativne teorije novca, koja je sada obogaćena kejnzijanskom analitič-kom aparaturom i prilagođena savremenoj strukturi privrednih mehanizama, doduše uz postepeno napuštanje kejnzijanske analitičke aparature u sklopu diferenciranja mo-netarističkih stavova i kreiranja novog monetarizma sa stanovišta njegove strukture (Mayer, Brunner, Meltzer, Cagan, Bronfenbrenner, Fand i Laidler), graduelizma (Friedman i dr.), racionalnih očekivanja (Lukas, Sargent, Wallace, Muth i Rutledge) i raznih psiholoških teorija, koje sintetizuju psihološke, sociološke i društveno-ekonomske komponente inflacije.170

Kejnzijansku tradiciju danas sledi dohodna varijanta monetarne ekonomije u oblasti operativne monetarne politikeMos%Nat, Solow, Samuelson, Heller i dr.), varijanta monetarne teorije imovinskog pristupa (Tobin i njegovi sledbenici i sarad-nici) i varijanta monetarne teorije Radcliffeovog izveštaja (koja pledira na zamenu koncepta novca širom koncepcijom likvidnosti i odriče svaki značaj kretanja količine novca, s obzirom da nema granica u promenama brzine opticaja novca), varijanta teorije inflatornog jaza (švedskih ekonomista) i teorija nemonetarnih finansijskih (Guerly i Show).171

Monetarizam, dakle, nije homogena doktrina, kao što se obično smatra. Novi-ja istorija monetarizma, u stvari je markirana trima etapama, koje upravo potvrđuju egzistenciju varijantnih modaliteta. Prvi empirijski radovi iz 50-tih godina M. Fried-mana pokazuju stabilnost tražnje novca protiv tradicionalne kejnzijanske nestabilnosti

York, 1983., G. Mareish i H. L. Tsai, Money in Econornic Systems, Praeger, N. York, 1982. i G. Macesich, Monetarism, Theory and Policy, Praeger. N. York, 1983.

169 Vidi sledeću šemu. 170 J. J. Sijeben, Money and Economic Growth, Leiden, Martinus Nijahoff Social Sicence Divi-

sion, 1977., S. B. Gupta, Monetary Economics, New Delhi, Chand, 1982. i T. M. Havrileskv i J. T. Boorman (Ed.), Curent Issues in Monetary Theory and Policy, Arlington Heights, AHP Publishing Corporation, 1976.

171 Pri tome, svakako ce izdvaja Marksova monetarna teorija i marksistička teorija novca, koje ug-lavnom dominiraju u istočno-evropskim socijalističkim zemljama, mada su zastupljene i kod većine zapadnih marksističkih teoretičara i socijalista.

63

i dominantnu ulogu varijacija novčane mase u ekonomskim fluktuacijama bez detalja transmisionog mehanizma. Drugi radovi iz 60-tih godina, koji tendiraju da objasne transmisioni mehanizam, račvaju se u dva pravca. U okviru prvog pravca, M. Fried-man, s jedne strane, i Tobin, Modigliani, Patinkin i Stein, s druge strane, diskutovali su o ulozi monetarne politike u okviru modela IS-LM.172 Debata je bila centralia na ulogu elastičnosti kamate na tražnju novca i na investicije (Tobin Modigliani), ulogu efekta realnog novca (Patinkin),173 ulogu anticipacija i relacija cenenadnice (Fried-man). Drugi pravac u okviru ove iste strukture radove Brunner i Meltzer) predložio je alternativni model prema IS-LM šemi stavljanjem naglaska na ulogu troškova informacija u teoriji cena, ulogu efekta bogatstva (imovine) i adjustiranje portfelja u transmisionom mehanizmu. Konačno, treći radovi iz 70-tih godina (treća etapa) već reflektuju osnaženi monetarizam koji se razvio iz ove hipoteze prirodne stope neza-poslenosti i uloge racionalnih anticipacija za razumevanje nominalnih i realnih efekata monetarne politike. Ovi radovi ističu inherentnu stabilnost ekonomskog sistema u kome državna intervencija nije potrebna (Lukas, Sargnet, Wallace i Bargo).174 No, i pored toga, mnogi protagonisti monetarizma u javnoj debati pretpos-tavljaju da je monetaristička škola monolitna, iako egzistiraju različite varijante monetarističkog modela.175 Burton je, međutim, pokazao da postoji više (pet) varijanti monetarizma i to:176 (1) fridmanovski monetarizam, (2) monetarizam racionalnih anticipacija, (3) globalni monetarizam, (4) budžetski monetarizam i (5) monetarizam zasnovan na rigidnosti nadnica, uključujući i tzv. operativni monetarizam u okviru tačerizma i regonimike, ali bez tzv. austrijske monetarne aialize, koja se često brka sa monetarizmom.

172 Model IS-LM, kao simplifikovana fomralizacija i redukovana kejnzijanska misao, dozvoljava

deduciranje nivoa proizvodnje u obimu kada su poznati fundmanetalni parametri u kejnzijan-skoj optici u datoj ekonomiji: (1) sklonost potrošnji (multiplikator), (2) veza između investicija investicija i anticipirane tražnje (akcelerator) i troškova upotrebe kapitala (senzbilnost inves-ticija na kamatnu stopu), (3) veza između tražnje likvidnosti i kamatne stope, tj. preferencija likvidnosti i (4) javni rashodi i monetarna masa, kao varijabile ekonomske politike.

173 Efekat realnog novca označava efekat inflacije na potrošnju kroz efekat realne imovine i pretpostavlja da potrošači rekompenzuju gubitke monetarne imovine (likvidnost) izazvaie inflacijom i inferiorniju potrošnju u odnosu na potrošnju koja je povezana sa tekućim dohotkom.

174 W. E. Witte, Expectations, Monetary Policy Rules and Macroeconomic Stability, Journal of International Economics, avgust 1981, st. 397-394., R. Grossman, Rational Expectations, Busi-ness Cycle and Government Behavior, u S. Fisher, Rational Expectations and Economic Policy, N. York, 1980., R. T. Barro, Rational Expectations and the Role of Monetary Policy, Journal of Monetary Economics, januar 1976, st. 1-32 i Output Effects of Government Purchases, Journal of Political Economy, decembar 1981, st. 1086-1121.

175 D. Carson, Money and Finance, N. York, Wiley and Sons, 1972. i H. C. Wallich, Money and Growth, Journal of Money, Credit and Banking, maj 1969.

176 J. Burton, The Varieties of Monetarism and their Policy Implications, Three Banks Review, jul 1982. i Les differentes varietées de monetarisme et leurs implications pour la politique écono-mique Problemes économiques 1807/83, st. 3.

64

ŠEMA KLASIFIKOVANIH TEORIJA, TEORETIČARA, ŠKOLA I POLITIKA

Indikator Radikali i socijalisti Neokejnzijanci Kejnzijanci

Sinteza neoklasična i kejnzijanska

Monetaristi neoklasičari

Novac

Snage realne eko-nomije su predo-minante. Novac jesamo sredstvo u rukama struktura vlasti

Snage realne ekonomije su predominant-ne. Novac se adaptira nasta-loj situaciji.

Snage monetar-ne ekonomije i realne ekonomi-je su povezane

Novac se mora uzeti u obzir, ali samo kao jedan među drugim elementima

Novac je od prvorazrednog značaja

Stopa nadnica i distribucija dohotka

Stopa nadnica je baza vrednosti. Distribucija do-hotkaje najznačaj-nije ekonomsko pitanje.

Nominalne najamnine su ključna tačka nivoa cena. Distribucija dohotka je vrlo značajna.

Stopa nomi-nalnih nadnica je fundamen-talna. Pitanja distribucije do-hotka su manje značajna.

Stopa nadnica je samo jedna cena me-đu drugima. Distribucija dohotka je rezultanta svih jednačina tražnje i po-nude u sistemu opšte ravnoteže. Dis-tribucija dohotka je napušteni posao i nije predmet naučnih istraživanja.

Teorija kapitala

Višak stvoren zahvaljujući rezervama.

Neophodni višak iznad nadnica.

Teorija retkosti. Teorija marginalne produktivnosti: proizvodna funkcija substitucionalnih faktora.

Teorija zaposlenosti

Zaposlenost se povećava tokom vremena. Puna zaposlenost je krizni porter u kapitalističkoj ekonomiji

Akcenat se stavalja na rast pune zaposle-nosti. Rast je moguć sa bilo kojim nivoom zaposlenosti.

Puna zaposle-nost je poželjna. Bilo koji nivo zaposlenosti je moguć.

Puna zaposlenost je moguća. Neza-poslenost se po-smatra kao vid situacije neravno-teže.

Puna zaposlenost je postulirana i na drugi rok. Ne postoji eksplicitna teorija zaposle-nosti u kratkom roku.

Inflacija

Vezana je za varijacije nomi-nalnih nadnica i marže profita.

Vezana je za nominalne nadnice ili varijacije marže profita.

Vezana je za varijacije nomi-nalnih najam-nina, produktiv-nost i/ili marže profita.

U drugom roku, inflacija je mone-tarni fenomen vezan za ponudu novca preko odlu-ke agenata o nji-hovoj aktivi. U kratkom roku, mo-gućaje realacija sa Filipsovom krivom.

Inflacija je monetarni fenomen.

Reprezen-tatni

V. Gabraith, Bowles, Gordon marksisti i socijalisti

Robinson, Kaldor, Sraffa, Kregel, Harcourt, Pasineti, Eichner

Harrod, Shackle, Weintraub, Davidson, Minski, Wels, Vickers

Solow, Samuelson, Tobin, Clower, Leijonfufvud, Hicks

Friedman, Brunner” Meltzer, Patinkin, Laidler

Izvor: J. C. Milleron, La theorie économique: tableau d’une crise, Analyse de la Sedies,

novembar 1981.

65

Međutim, po našem mišljenju, u teorijskim opservacijama iskristalisalo se daleko više teorijskih modela monetarizma nego što pobornici monetarističke doktri-ne žele da priznaju. U rigoroznoj teorijskoj analizi savremene monetarističke teorije mogu se, po našem mišljenju, identifikovati sledeći monetaristički modeli, odnosno tipovi monetarizma, koji reflektuju specifikaciju strogo izdiferenciranih postavki, hipoteza i gledišta:

1. Fridmanovski monetarizam (M. Friedman i pristalice tzv. čikaške mone-tarističke škole, kao što su L. Anderson, A. Schwartz, Selden, Kaufman, Yeager, Kenan, Meiselman, Macesich i dr.);

2. Monetarizam racionalnih anticipacija (Lukas, Sargent, Wallace i Rutledge);

3. Globalni (međunarodni) monetarizam Mundell, Johnson, Swoboda, Krause i Salant);

4. Budžetski monetarizam (Brunner i Meltzer; 5. Graduelistički monetarizam (Friedman) 6. Strukturni i/ili integralni monetarizam (Mayer, Cagan, Laidler, Holtrop,

Johnson, Thompson, Brofenbrenner, Patinkin, Fand i dr.); 7. Monetarizam fundiran na rigidnosti nadnica (Fisher, Phelps, Taylor, i dr; 8. Monetaristička verzija monetarne analize tzv. austrijske škole (Menger,

Mises, Nauek); 9. Strukturalistički monetarizam ili monetarizam “ekonomije ponude”

(Greespan, Wannisky, Kaufman, Sprinkel, Volcker, Wallich i Rutledge); 10. Samoupravni monetarizam (Ćirović); 11. Modifikovani monetarizam (kejnzijanska verzija monetarizma ili mone-

taristički kejnzijanizam, odnosno monetarizovani fiksalizam); 12. Antimonetarizam ili ortodoksni kenzijanizam (postkejnzijanci i neokejn-

zijanci), odnosno fiskalizam (Modigliani, Tobin, Koopmans, Hicks, Leijonhufvud, Kaldor, Clower, B. Friedman, Samuelson, Solow, Heller, Kareken, Feldslein, Hansen, Stein i dr.);

13. Praktični monetarizam (u verziji tačerizma – Burton i Miford i rega-nomista – Feldstein i Evans);

14. Eklektički monetarizam (Monetarizam MMF).

1) FRIDMANOVSKI MONETARIZAM Fridmanova varijanta monetarizma prezentovana je u kadru modela zatvorene

ekonomije,177 koji je verovatno važio za SAD u periodu 1947-1971. god.; dakle, u periodu funkcionisanja sistema fiksne razmene Bretton-Woodsovog tipa.

Tzv. fridmanovski monetarizam predstavlja središnju tačku različitih mone-tarističkih verzija. Fridman, naime, naglašava efemeran karakter dileme inflacija – nezaposlenost i postojanje prirodne stope nezaposlenosti ispod koje se nezaposlenost 177 M. Friedman, a Theoretical Framework for Monetary Analysis, Journal of Political Economy,

Vol. 7, 1970, sg. 193-238 i A. Monetary Theory of Nominale Income, Journal of Political Economy, Vol. 79, 1971, st. 193-238.

66

ne može spustiti bez rasta inflacije. A da bi se otklonio svaki inflacionistički rizik, Fridman predlaže gradualistički pristup monetarnoj kontroli u smislu da se centralna banka mora pridržavati fiksirane stope rasta novčane mase.

Ključne pretpostavke monetarističkog shvatanja u reformulisanoj kvantitativ-noj teoriji novca, Fridman navodi sledećim redom:178

1. značaj i stabilnost funkcije tražnje novca, 2. nezavisnost faktora koji deluju na ponudu i tražnju novca, 3. egzaktni oblik funkcije tražnje novca i ostalih funkcija koje su povezane

sa funkcijom tražnje novca, 4. inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen, 5. državni rashodi mogu (ali ne moraju) da izazovu inflaciju u zavisnosti od

modela njihovog finansiranja, 6. postoji skladan odnos između stope rasta količine novca i stope rasta

nominalnog dohotka, 7. rast dohotka u sadašnjem trenutku zavisi od monetarnog rasta u prošlom

periodu, 8. promene u stopi monetarnog rasta izazivaju promene u stopi rasta nomi-

nalnog dohotka u proseku između šest i devet meseci docnije, 9. promene stope rasta nominalnog dohotka se održavaju na proizvodnju

bez efekta na cene, 10. monetarne varijabile deluju prvenstveno na proizvodnju u periodu od pet

do deset godina, a dugoročno isključivo deluju na nivo cena, i 11. dejstvo na nivo cena oseća se posle šest do deset meseci nakon dejstva

na dohodak i proizvodnju, u proseku od dvaneast do osamnaest meseci, koje, u celini, komponuju relativno homogen fridmanovski mone-tarizam.179

Između fridmanovskog monetarizma i monetarizma racionalnih anticipacija postoji divergeicija, bar što se tiče nagiba krive između inflacije i nezaposlenosti u kratkom roku, ako ne i hipoteze o prirodnoj stopi na dugoročnoj Filipsovoj krivoj. Ukoliko se, npr., pretpostavi da se privreda nalazi u tački X na slici 1. nezaposlenost se onda nalazi u svojoj prirodnoj stopi, a inflacija u tački Pl. Vlada, ili monetarni autoriteti, ukoliko žele da redukuju nezaposlenost, nova stopa inflacije prelazi na viši nivo u tački R2. Privreda sada iz tačke X prelazi na tačku Y na pravac (duž) krive Ps Ps, a nezaposlenost u tačku Uy. Fridmanova analiza pokazuje da individue, sindikati i preduzeća adjustiraju svoje anticipacije “uhvate” realnu stopu inflacije R2, kratko-ročna Filipsova kriva pomera se od Ps Ps u P’s P’s, a ekonomija u tačku Z.180

178 M. Fridman, Teorija novca i monetarne politike, Rad, Beograd, 1973, st. 225-228. 179 D. Patinkin, The Chicago Tradition, The Quality Theory, and Fridman, Journal of Money

Credit and Banking, februar 1969, st. 46-70, On the Short-Run Non Non-Neutrality of Money in the Quantily Theory, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, mart 1972, st. 3-22. i Friedman on the Qeantity Theory and Keynesian Economics, Journal of Political Economy, septembar-oktobar, 1972, st. 883-905.

180 Stoga se često govori o Filipsovoj krivoj uvećaioj za anticipacije pošto kratkoročna kriva zavisi od stanja inflacionističkih anticipacija.

67

Nezaposlenost pronalazi svoj novi ravnotežni nivo koji je praćen superiornijom stopom inflacije.

Kriva tipa PsPs, dakle, asimilirana je sa Filipsovom krivom. Dok za Filipsa varijacije nivoa nezaposlenosti uvode varijacije stope inflacije, dotle je za Friedmana ova realacija obrnutog smera: jer, u njegovoj analizi nepredviđene varijacije stope inflacije provociraju fluktuacije nivoa nezaposlenosti na kratak rok. Sa stanovišta ekonomske politike, Friedmanova analiza pokazuje da obaranje efektivne stope nezaposlenosti ispod prirodne stope vodi akceleraciji inflacije, pri čemu inflacio-nističke anticipacije ne mogu da “uhvate” efektivnu stopu inflacije. Dolazi, dakle, do inverzne relacije između stope rasta, stope inflacije i stope nezaposlenosti (slika 2.). Keynes i Philips su analizirani (prvi na teorijskom, drugi naempirijskom) dilemu inflacija-nezaposlenost na kratak rok i ignorisali perspektivu na dugi rok. Fridman, pak, smatra da je mogućnost smanjenja nezaposlenosti u korist inflacije mnogo više redukovana nego što su mislili i pretpostavljali Keynes i Philips. S druge strane, pozi-cija Friedmana pledira za gradualistički pristup monetarnoj kontroli inflacije, stavlja-jujući inflacione anticipacije (deriviranih iz iskustva prošlosti) orekstrirane sa progre-sivnom monetarnom deceleracijom (u formi fiksne stope rasta novčane mase), u epicentar ekonomske politike.181

REALNA INFLACIJA - NEZAPOSLENOST KOD FRIDMANA

2) MONETARIZAM RACIONALNIH ANTICIPACIJA

Poznato je da se sedamdesetih godina u krilu monetarista pojavila grupa eko-

nomista (Lukas, Sargnet, Wallace) koja može da se opservira kao nastavak Keyne-sijanske revolucije iz tridesetih i Friedmanove monetarne kontrarevolucije pedesetih godina, i, u tom pogledu, kao revolucija u razvoju makroekonomske teorije.182 Ova grupa makroekonomskih teoretičara pretpostavlja da ljudi fomiraju svoja očekivanja 181 Dr S. Komazec i dr Ž. Ristić, Monetarna i fiskalna strategija, ABC Glas, Beograd, 1992. 182 J. J. Sijben, Rational Expectations and Monetary Policy, Alpherden Rijn, Sijthoff and Noord-

hoft, 1981.

68

racionalno i koriste raspoloživa obaveštenja o varijabilama, kao što su stopa inflacije, kamatna stopa, devizni kursevi, poreska stopa itd.183

Aializa racionalnih anticipacija pojavila se 1970-tih godina usled neadek-vatne primene hipoteze adaptivnih anticipacija, tj. principa koji pretpostavlja da individue revidiraju svoje procene buduće inflacije prema širini razmaka između efektivne inflacije i anticipirane stope. Hipoteza racionalnih anticipacija (Muth i Lucas)184 bazira se na ideji anticipacija individua na osnovu raspoloživih informacija za predviđanje, jer razmaci između realne stope inflacije i anticipirane stope inflacije mogu biti samo tranzitorni i aleatorni.

Monetarizam racionalne anticipacije Mutha i Lucasa eksplicira da je raskorak između realne stope inflacije i anticipacije samo kratkotrajan i riskantan,185 jer ne po-stoji mogućnost da se nezaposlenost smanji ekspanzionističkom monetarnom politi-kom kao u kratkoročnom Fridmanovom modelu. Teoretičari racionalne anticipacije186 smatraju da bilo koji princip ekonomske intervencije mora uzeti u obzir kretanje mo-netarne mase, mada Fridman tvrdi da je odlaganje akcije monetarne politike dugo i nepredvidivo.

Teoretičari ovog tipa monetarizma ističu da ne postoji Filipsova kriva u krat-kom roku koju autoriteti mogu da eksploatišu kao u Friedmanovom modelu. Autori-teti nemaju mogućnost sistematske eksploatacije tranzitorne dileme inflacija – neza-poslenost, pogotovu što će sistematska politika rasta monetarne akcelaracije biti brzo anticipirana i uzeta u obzir od strane individua. Teoretičari racionalnih anticipacija pišu da su akcije ekonomske politike predvljidive i da, stoga, stabilizaciona politika ostaje nesposobna da amelioriše ekonomsku konjukturu pošto su intervencije uzete u 183 R. J. Barro, Rational Expectaions and the Role of Monetary Policy, Journal of Monetary

Economics, No 2, 1976, st. 1-32 i Unanticipated Money, Out and the Price Levelin the United States, Journal of Political Economy, avgust 1978, st. 549-580, T. Saignet, Macroeconomic Theory, Academic Press, N. York, 1979., B. M. Friedman, Rational Expectations are really Adaptive After All, Working Paper, Harvard University, Cambridge, 1975. i E. S. Phelps i J. B. Taylor, Stabilizing Powers of Monetary Policy Under Rational Expectations, Journal of Political Economy, februar 1977, st. 163-190.

184 J. F. Muth, Rational Expectatinos and the Theory of Price Movements, Econometrica, juli 1961, st. 315-335 i E. Lucas, Econometric Testing of the Natual Rate Hypothesis, u O. Eckstein (Ed.), The Econometric of Price Determination Conferance, Federal Reserve, Board, Washington, 1972; i Expectations and the Neutrality of Money, Journal of Economic Theory, Vol. 4, 1973.

185 T. J. Sargent, Macroecnomic, Theory, Academic Press, London, 1979, R. J. Barro i H. I. Gorssman, Money, Employment and Inflation, Cambridge University Press, Cambridge, 1976. i M. J. C. Surrey, Macroecomic Themes, Oxford University Press, Oxford, 1976.

186 R. Barro i S. Fischer, Recent Developments in Monetary Theory, Journal of Monetary Economics 2/76, st. 133-167 i Recent Development in Monetary Theory: Erratum, Journal of Monetary Economics 4/78, st. 775, S. Fischer, Long-Term Contracts, Rational Expectations, and the Optimal Money Supply Rule, Journal of Political Economy, vol. 85, 1977, st. 191-205, R. Barro, Unanticipated Money, Output and The Prace Level in the United States, Journal of Political Economy, avgust 1978, st. 549-580. C. Lacas, Econometric Policy Evaluation: A Critique, u K. Brunner i A. H. Meltzer, The Phillips Curve and Labon Markets, North-Holand, Amsterdam, 1976., T. S. Sargent i N. Wallace, The Real-Bils Doctrine versuse the Quantity Theory: A Reconsideration, Journal of Political Economy, decembar 1982. st. 1212-1234 i T. J. Sargent, Macroecnomic Theory, N. York, Acamemic Press, 1979.

69

obzir prilikom formiranja anticipacija.187 S druge strane, ovi teoretičari tvrde da monetarni autoriteti ne mogu imati uticaj na realne varijabile, tj. na nezaposlenost i rast realne produkcije.

Hipoteza racionalnih anticipacija je široko potvrđena empirijskim istraži-vanjima, koja se tiču determinacije cena na tržištima finansijskih aktiva, i inkorpo-risana u konstrukciji makroekonomskih modela.188 No, i pored toga, ova hipoteza ostaje kao kontroverzna, budući da modeli bazirani na racionalnim anticipacijama predstavljaju permanentnu ravnotežu tržišta, a u stvarnosti nadnice i cene se uskla-đuju sporo sa promena konjunkture.189

RELACIJA INFLACIJA – NEZAPOSLENOST KOD MONETARISTA

RACIONALNIH ANTICIPACIJA

Keynes je svojevremeno pokazao da ukoliko kamatne stope i cene ne uravno-

težavaju štednju i investicije neminovno dolazi do kolebanja agregatiog dohotka. Kasnije su Clower, Lijonhufvud, Grossman, Barro i Malinvaud unapredili ovaj teorijski koncept, mada se teorijski stavovi ovih autora190 poklapaju sa Kejnzovim multiplikatorom i IS-LM analizom (Tobin). 187 T. J. Sargent - N. Wallace, Rational Expectations and the Theory of Economic Policy, Journal

of Monetary Economics, april 1976, st. 169-184, R. J. Barro, rational Expectations and the Role of Monetary Policy, Journal of Monetary Economics, januar 1976, st. 1-32.

188 A. R. L. Minford, A. Rational Expectation Model of the UK UnderFixed and Floating Exchan-ge Rates, u K. Brunner - A. H. Meltzer (ED.). The State of Macroeconomics, Journal of Mone-tary Economics, oktobar 1980.

189 R. J. Gordon, Output Fluctuations and Gradual Price Adjustment, Journal of Economic Litera-ture, juni 1981, st. 493-530.

190 R. Clower, The Keynesian Counter-revolution: A Theoretical Appraisal, u F. Hahn i F. Breching (Ed.), The Theory of Interest Rates, Macmillan, London, 1965., A. Leijonhufvud, On Keynesian Economics and the Economics of Keynes, Oxford University Press, N. York, 1968, R. Barro i H. Grossman, Money, Employment and Inflation, Cambridge University Press, Cambridge, 1976; E. Malinvaud, The Theory of Unemployment Reconsidered, Basil Blackwell,

70

Teoretičari nove klasične makroekonomije na osnovu teorijskog postulata racionalnih očekivanja tvrde da se pukotina u standardnom hiksovskom IS-LM aparatu sastoji upravo u tome što se ne poštuje ograničenje državnog budžeta, od-nosno činjenica da se državni deficiti moraju finansirati ili emisijom novca ili emisijom nemonetarnog duga, kao uzrok varljivih i perverznih zaključaka o efektima fiskalne politike.191

U odnosu na tzv. rikardovsku teoremu ekvivalencije Barro je izneo postavku da racionalno očekivanje budućih poreza lišava finansiranje državnih rashoda putem zaduživanja svakog makroekonomskog efekta. Pri tome, finansiranje zaduživanjem ili porezima potpuno je nevažno, iako rashodi mogu dovesti do razlika.

Polemike iz 30-tih izgleda da se danas ponovo rasplamsavaju, iako su pitanja skoro ista. I kao što je kejnzijanska revolucija bila izazov tada vladajućoj ortodoksiji ekonomske teorije i politike, tako da je i kontrarevolucija sada izazov kejnzijanskoj ortodoksiji u teoriji i politici.192 Nova klasična makroekonomika objašnjava eko-nomski svet različitim terminima od postkejnzijanske neoklasične sinteze iz 50-tih i 60-tih godina sa različitim implikacijama za makroekonomsku politiku Lucas, Wallace, Sargnet i Barro). Intelektualna reakcija monetarističke kontrarevolucije fridmanovskog tipa na kejnzijansku makroekonomiju tako je sada dopunjena uplita-njem nove klasične makroekonomike kao alternativa monetarizmu i kejnzijanstvu. U duelu monetarizma i nove klasične doktrine karakteristični su sledeći oponirajući stavovi i zaključci: (1) monetarizam tzv. “prve marke”193 (Tobinov termin) da je između fiskalne i monetarne politike samo novac stvarno važan, doknova klasična makroekonomika tvrdi da nijedna makroekonomska politika sistematski ne menja stvarno kretanje privrede: (2) monetarizam “prve marke” daje prednost stabilnom monetarnom rastu u odnosu na druga monetarna pravila, a nova klasična doktrina podvlači da bilo koja predvidiva politika ima iste realne implikacije i posledice: (3) monetarizam “prve marke” podržava plivajuće devizne kurseve, dok nova klasika ističe da režim devinog kursa ne modifikuje realne krajnje rezultate: (4) monetarizam “prve marke” priznaje da udari mogu udaljavati privredu od pune zaposlenosti, ili prirodne stope nezaposlenosti, slažući se sa kejnzijacima da bi diskreciona politika mogla u načelu delovati, iako se ne saglašava i sposobnost da politika može ubrzati

Oxford, 1977. i J. D. Benassy, Neokeynesian DisequilibriumTheory in a Monetary Economy, The Review of Economic Studies, oktobar 1975.

191 D. Ott i A. Ott, Budget Balance and Equlibrium Income, Journal of Finance, mart, 1965. C. Crhist, A. Shoil, Run Aggregate - Demand Model of the Interdependence and Effects of Monetary and A. Simple Macroecnomic Model with a Government Budget Restraint, Journal of Political Economy, februar 1968., W. Silber, Fiscal Politics in IS-LM Analysis, Journal of Money, Credit and banking, novembar 1970. i A. Blidner i R. Solow, Analytical Foundations of Fiscal Policy, The Economics of Public Finance, Brookings, lnstitution, Washington, 1974.

192 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1983, str. 39.

193 M. Friedman, Studies in the Quantity Theory of Money, University of Chicago Press, Chicago, 1956., The Optimum Quantity of Money and Other Essays, Aldine, Chicago, 1969. i A. Theoretical Framework fcr Monetary Analysis, Journal of Political Economy, mart-april 1970.

71

proces stabilizacije.194 Tako je i ranija monetaristička, kao i kejnzijanska, makro-ekonomija, došla pod udar, iako između ovih škola postoje i sličnosti i podudarnosti, jer nova klasična makroekonomika, čiji su stožeri racionalna očekivanja i stalna tr-žišna potpuna realizacija, izrasta u svojevrsni monetarizam racionalnih očekivanja (ili anticipacija) naspram globalnog, strukturnog, integralnog monetarizma.

U epicentru teorije racionalnih očekivanja stoji neprekidna povezanost sadašnjih i budućih vrednosti ekonomskih varijabila, iako je tzv. apstraktno rešenje Arrowa i Debreua, koje uključuje neizvesnu budućnost u okviru Walrasove opšte rav-noteže, davno derivirano iz tradicionalne ekonomske teorije koja je oduvek insistirala da se očekivanja ostvaruju kao uslov ravnoteže stabilnog stanja, na kome se temelji tržišno ponašanje.195

Teoretičari škole racionalnih očekivanja oživeli su nerikardijansku postavku o odgađanju poreza u procesu supstitucije finansiranja preko zaduženja i poreza. Međutim, privatni sektor, piše Tobin, neće se smatrati bogatijim kupujući obveznice, čije će kamate i glavnice biti upravo dovoljne da se plate porezi koji će se nametnuti da bi se obveznice otplatile. Fiskalnim obveznicama sa relativno ograničenim likvid-nim sredstvima bi uvek konveniralo da se porezi odgode uz kamatnu stopu na javni dug. Pitanje je, prema tome, da li se u procesu supstitucije finasiranja budžetskog deficita preko zaduženja i poreza apsorbuje privatna neto štednja.196

Monetarizam “prve marke” pretpostavlja da izbor između inflacije i nezapo-slenosti ne postoji u dugom roku (Fridman), a monetarizam “druge marke” poriče svaki mogući izbor između inflacije i nezaposlenosti jednostranim tvrđenjem da nema izbora za anticipiranu makroekonomsku politiku. Novi monetaristi racionalnih oče-kivanja (ili monetarizam “druge marke” po Tobinu) se slažu da se nezaposlenost i zaposlenost kolebaju oko trenda, ali podvlače da je postojeća stopa nezaposlenosti za dato vreme prirodna stopa, nezavisno od toga da li je početna stopa nezaposlenosti 2% ili 9%.

Da li su ciklična kretanja proizvodnje i cena u odnosu prema njihovim tren-dovima pozitivno korelisana? Kejnz je pokazao da su cene i nominalne nadnice rigidne u kratkom roku. Filipsove relacije kratkoročnih cena i nadnica u odnosu na trend obrnuto zavisi od nivoa viška ponude. Međutim, Phelps i Friedman smatraju da izbor između inflacije i nezaposlenosti nije dugoročno moguć (sem u kratkom roku), jer je trend cena endogenog karaktera.197 U Lukasovom modelu tržišta rada i proizvo-

194 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb,

1983, str. 39-40. 195 T. Bewley, Equality of the Coreandme Set of Eguilibriain Economices with Infinity Mapy

Commodities and the Continuum of Agents, International Economic Review, juli 1983. i R. Lucas, Econometric Policy Evalution: a Critique, u K. Brunner i A. H. Meltzer, The Philips Curve and Labor Markets, North-Holand, Amsterdam, 1976.

196 R. Barro, Are Govemment Bonds Net Wealth?, Journal of Political Economy, novembar-demcebar 1974.

197 M. Friedman, The Role of Monetary Policy, u G. P. Schultz i R. Z. Aliber (Ed.), Guidelines, Internal Controls, and the Market Place, University of Chicago Press, Chicago, 1966. i E. Phelps, Phillips Curves, Expectations of Inflation and Optimal Unemployment over Time, Eco-nomica, avgust 1967.

72

da tvrdi se pak da se uvek ostvaruje potpuna realizacija po postojećim nadnicama i cenama, budući da ponuda i tražnja racionalnih subjekata zavise od relativnih cena i da porast relativnih cena ostavi nepromenjenim realne količine i realtivne cene u tržišnoj ravnoteži.198 No, data klasična pretpostavka je u suprotnosti sa tvrdnjom da su kratkoročna kolebanja proizvodnje i indeksi nominalnih cena pozitivno korelisani (Tobin).199 U osnovi, nova klasična tumačenja da cene i nadnice obezbeđuju punu tržišnu realizaciju, reflektuje staru klasičnu pretpostavku o fleskibilnosti cena, pri čemu je realna kamatna stopa uvek Wicksellova prirodna stopa koja osigurava reali-zaciju na tržištu investicija i štednje.

Intelaktualni izazov nove klasične makroekonomije po pravilu daje negativni odgovor na pitanja li budžetski deficit apsorbuje privatnu štednju, da li javni dugovi smanjuju privatnu štednju, da li javni dugovi smanjuju privatnu potražnju za obvez-nicama proizvodnih kapitalnih ulaganja i da li se teret javnog duga prebacuje na buduće generacije. Ovi teoretičari smatraju da se, ukoliko javni rashodi nisu pokriveni iz tekućih poreza, izlaz nalazi ili u prodaji kamatonosnih obveznica ili u štampanju novca. I ako se pristupi zatvaranju “rupa” u budžetu preko nenovčanog duga, građani već znaju da će se u budućnosti morati platiti veći porez da bi se platila kamata. A da bi platili buduće poreze, obveznici moraju da štede upravo onoliko koliko im je potrebno da bi kupili nove državne vrednosne papire. Ali, ukupno bogatstvo i ukupna potrošnja se ne menjaju, a odlaganjem poreza se ništa ne postiže, jer je, uz datu sadašnju vrednost poreskih obaveza diskontovanih po kamatnoj stopi na državne vrednosne papire, vremenski raspored irelevantan. Buchanan je ovu doktrinu nazvao rikardijnskom, smatrajući problem odlaganja poreza preko domaćeg zajma lošom opcijom fiskalne politike.200 S druge strane, i supstitucija poreza emisijom novca u procesu finansiranja državnog deficita nema nikakav realni efekat, jer će novi podići cene dovoljno visoko, tako da realna količina novca ostane nepromenjena.

Dok rikardovska dotkrina negira snagu kompeizatorske fiskalne politike koja se finansira putem deficita, dotle konvencionalna kejnzijanska teorija sa stanovišta efikasnosti fiskalne politike u kratkom roku smatra da smanjenje poreza i povećava-nja transfernih javćih rashoda povećavaju ukupnu tražnju, podižući simultano zapo-slenost i cene.

Fiskalni konzervativci dokazuju da finansiranje deficita putem zaduženja opterećuje buduće generacije (Buchanan i Ferguson),201 dok Modigliani da se buduće generacije opterećuju samo u onoj meri u kojoj deficitarno finansiranje smanjuje nasleđene fondove ljudskog i materijalnog kapitala. Tobin, pak upozorava na 198 R. Lucas, Econometric Testing of the Natural Rate Hypotesis, u O. Eckstein (Ed.), The Econo-

metric of Price Determination, Board of Governars of the Federal Reserve System, Washington, 1972., R. Lucas, Understanding Business Cycles, u K. Brunner i A. H. Meltzer (Ed.), Stabi-lization of the Domestic and International Economy, North-Holiand, Amsterdam, 1977. i an Equlibrium Model of Business Cycles, Journal of Political Economy, decembar, 1975.

199 B. Friedman, After the Philips Curves, Federal Reserve Bank of Boston, 1978. 200 J. Buchanan, Barro on the Ricardian Theorem, Journal of Political Economy, april 1976. 201 J. Ferguson (Ed.), Public Debt and Future Generations, University of North Carolina Press,

Chapel Hill, 1964. i F. Modigliani, Long-Run Implication of Alternative Fiscal Polices and the Burden of the National Debt, Economic Journal, decembar 1961.

73

pralelizam kratkog i dugog roka, smatrajući da kejnzijanci veruju da ekspanzio-nistička fiskalna politika deluje na stanje nedovoljne zaposlenosti, s obzirom da defi-citi povlače uštede koje bi se u odsustvu adkevatne tražnje za investicijama izgubile usled smanjena dohotka. Rikardovci veruju, suprotno kejnzijancima i fiskalnim konzervativcima, da su deficitni budžetski rashodi nekorisni na kratak rok i neškod-ljivi na dugi rok (Tobin).

Kejnzijansko gledište bi u osnovi moglo da podrži Pigouov efekat, ukoliko se računa na veći podsticaj potrošnji kod državnih poverilaca, nego na odrvaćanje od potrošnje budućih poreskih obveznika. Rikardijanci, pak, smatraju da stalno smanje-nje nivoa cena podjednako povećava realnu vrednost državnih nenovčanih obveznica i s tim povezane poreske obaveze.

Rikardovska teorema ekvivalencije ima značaj za monetarizam, jer bi mone-taristički rikardovac mogao da veruje da se nivo cena prilagođava u slučaju da realna količina novca ostane nepromenjena. I kada centralna baika kupuje državne vred-nosne papire, rikardijanac smatra da transakcija na otvorenom tržištu povećava bogatstvo, iako se po efektu ne razlikuje od “novčane kiše” u procesu finansiranja budžetskih izdataka. Za kejnzijance bi porast novčane mase, koji nastaje iz transkacija na otvorenom tržištu, samo smatran manje ekspanzionističkim u odnosu na isti iznos novca koji bi rastao deficitarnim finansiranjem ili novčanom kišom (Tobin).

Barro, kao pristalica nove klasične makroekonomije, nije prvi otkrio rikar-dovsku teoremu ekvivalencije (jer su to pre njega učinili Tobin i Bailej), ali ga je snažno isticao sa stanovišta tzv. životnih krugova i nasledstva i ograničenja likvid-nosti. U tome je Barro i preterao poput Fledsteina u odbrani svoje postavke da tekuće uplate za socijalno osiguranje smanjuju formiranje kapitala. Međutim, Barro202 je u pravu kada ističe, da planovi potrošnje i štednje nisu neutralni sa stanovišta vremen-skog rasporeda plaćanja poreza, jer finansiranje javnih rashoda zaduživanjem pove-ćava tekuću potrošnju i smanjuje raspoloživu štednju za kupovinu drugih oblika imovine sem državnih vrednosnih papira. Tobin misli suprotno, s obzirom da zamena tekućeg oporezivanja imovine budućim oporezivanjem imovine donosi isti efekat: smanjenje tekućih poreza ne koristi budućoj akumulaciji. Druga je stvar sa opore-zivanjem zarada, ukoliko porezi padaju na prihode od investicija u ljudski kapital, mada je moguća supstitucija u korist dokolice.

Kejnzijanci,203 isto tako, smatraju da diskontna stopa za buduće poreze odgo-vara tokovima dohotka na koji se porez plaća i da je stopa viša od diskontne stope za državne obveznice. Emisija državnih obveznica, pri tome, povećava neto bogatstvo, čak i onda kada poreske platiše očekuju povećanje poreza za otpl atu dodatnog duga. Inflatorna neizvesnost, međutim, čini svoje u smanjenju atraktivnosti novca i novča-nih potraživanja u odnosu na realnu imovinu. Stoga su dobici u bogatstvu manji, jer se sužavaju diskontne razlike u inflatornim neizvesnostima.

202 F. Barro i H. Grossman, Money, Employment and Inflation, Cambridge University Press,

Cambridge, 1976. i E. Malinvoud, The Theory of Unemployment Reconsiderast, Brasil Blackwell, Oxford, 1977.

203 W. Smith, A Neo-Keynesian View of Monetary Policy, u “Controling Monetary Aggregates”, Federal Reserve Bank of Boston, Boston, 1969.

74

U raspravi o efektima finansiranja deficita putem zaduženja u sklopu dugo-ročne ravnoteže sa punom zaposlenošću podupirana su gledišta kejnzijanaca i konzer-vativnih fiskalaca da deficitirano budžetsko fiansiranej zajmovnim resursima istiskuje fond kapitala. Međutim, sa stanovišta opservacije budžetskih deficita i kratkoročne stabilizacione fiskalne politike, Tobin tvrdi da bi kejnzijanska fiskalna politika bila uspešna u kratkom roku, s obzirom da bi supstitucija tekućeg oporezivanja izdava-njem obveznica stimulisala tekuću potrošnju i da bi ekspanzija realne tražnje u uslo-vima neadekvatne zaposlenosti povećala proizvodnju i zaposlenost.204 Kejnzijanski scenario se “poklapa” sa scenarijem racionalnih očekivanja samo onda kada je uravnoteženi budžet cilj fiskalne politike. Samo tada bi pojava budžetskog deficita u cikličnoj recesiji dovela do očekivanja viših poreza i ubrzala recesiju. No, ako je ravnoteža budžeta pri punoj zaposlenosti prihvaćeni cilj, sva povećanja poreza ne mogu biti očekivana u toku same recesije i nedovoljne zaposlenosti, jer bi poreska očekivanja podržavala prihvaćenu anticikličnu politiku (Baily).205

Teoretičari nove klasične makroekonomije tvrde (1) da se neravnoteže nedo-voljne zaposlenosti i ne mogu nikada pojaviti, (2) da ukupna tražnja nikada ne može biti nedovoljna, (3) da cene i nominalne nadnice stalno osiguravaju potpunu reali-zaciju na tržištima proizvoda i rada, i (4) da sistematsko fiskalno i monetarno uprav-ljanje potražnjom nikada ne može promeniti date ravnoteže.206

U novijim monetarističkim i neoklasičnim ekonometrijskim modelima empi-rijski se verifikuje teza da nemonetarno zaduženje za finansiranje budžetskog deficita apsorbuje privatne uštede i da istiskivanje privatnih investicija preko visokih kamat-nih stopa poništava fiskalnu ekspanziju, iako bi dodatna štednja za plaćanje budućih poreza u rikardovskom scenariju “obavila isti posao” bez ikakvog povećanja kamat-nih stopa (Tobin).

Kochin, David, Scading i Taylor su među prvima pokušali da kvantifikuju rikardovsku postavku.207 Uvođenjem deficita kao drugu objašnjavajuću varijablu u regresiji godišnjih vremenskih serija lične potrošnje po odbitku poreza, uz zapažanje da visoka stopa lične štednje ide zajedno sa rekordnim deficitima federalnog budžeta, Kochin je potvrdio gledišta da potrošači racionalno štede predviđajući buduće poreze. Tadžlor je, pak, utvrdio da su granične sklonosti potrošnji, usled redukovanja poreza, doprinosa za socijalno osiguranje i subvencije, vrlo niske u poređenju sa graničnim sklonostima potrošnji, koje su rezultat promena u zaradama pre plaćanja poreza, te, stoga, ne potvrđuje tezu o neutralnosti poreza niti efikasnost promena poreza i 204 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu delatnost, Zagreb,

1983. ct. 75. 205 M. N. Bailly, Stabilization Policy and Private Economic Behavior, Brookings Papers on Eco-

nomic Activity 1/78 i J. Tobin i M. N. Baily, Macroeconomic Effects of Selective Public Employment and Wage Subsidies, Brookings Papers on Economic Activity, tom 2, 1977.

206 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1983, st. 76.

207 L. Kochin, Are Future Taxes Anticipated by Consumers? Journal of Money and Banking, avgust 1976., P. David i J. Scandding, Private Saving: Ultra-rationality, Aggregation and Denison’s Law’s Journal of Political Economy, mart-april 1974. i L. Taylor Saving Out of Different Types of Incomc Brookings Papers on Economic Activity 2/71.

75

transfera kao insrtumenata stabilizacione politike. Doduše, Tejlorovi rezultati su više u skladu sa modelima štednje koji iolaze, bilo od permanentnog dohotka, bilo od životnog ciklusa – po kojima su, inače, privremene fiskalne mere u odnosu na per-manentne promene dohotka. Konačno, David i Scadding su potvrdili stav da defici-tarno finasiranje budžeta uopšte ne apsorbuje štednju u kratkom i dugom roku.208 To je, pak, suprotno rikardovskoj teoremi ekvivalencije, jer je na bazi tzv. Denisovog zakona verifikovana dugoročna konstantnost bruto stope privatne štednje prema društvenom proizvodu. David i Scadding smatraju da domaćinstva internalizuju akcije preduzeća koje poseduju, prilagođavaju sopstvenu štednju za nadoknađivanje promena u poslovnoj štednji (“dolar za dolar”) i proširuju ModiglianiMilierovu teoremu od finansija na akumulaciju po liniji tzv. ultraracionalnosti. Ultraracionalnost nedvosmisleno implikuje da domaćinstva treba da poreze da gledaju kao na finan-siranje zajedničke potrošnje kao savršeni ekvivalenat privatne potrošnje, s jedne strane, i da na budžetske deficite gledaju kao na finansiranje javnih investicija koje su perfektno zamenjive za privatnu akumulaciju kapitala, s druge strane. Iz tih razloga, David i Scadding veruju da su zadaci fatalni udarac upotrebi fiskalne politike u sta-bilizaciji.

3) GLOBALNI MONETARIZAM

Globalni monetarizam je počeo da se razvija krajem 60-tih godina na trasi

ekonomskih specijalista za međunarodnu ekonomiju (R. A. Mundell, N. G. Johnson i A. K. Swooboda)209 koji su analizirali inflaciju u svetskoj perspektivi u okviru sistema fiksne razmene. Ova varijanta monetarizma, u osnovi, implikuje dve funda-mentalne teze. Prvo, svetska ekonomija je postala relativno integrisana sa stanovišta tržišta robe i tržišta kapitala, i kooordinisana sa stanovišta cena. Drugo, režim fiksne stope razmene funkcionisao je kao međunarodni ekvivalenat zajedničke devize, pri čemu je stopa svetske inflacije determinisana stopa rasta svetske monetarne mase.

Globalni monetarizam Mundella i Johnsona zalaže se za razumevanje infla-cije u svetskoj perspektivi jednog fiksiranog sistema razmene, što je suprotno modelu zatvorene ekonomije fridmanovskog tipa, pošto kauzalnost u analizi globalnog monetarizma funkcioiiše u obrnutom smeru (svetska inflacija utiče prvobitno na nominalni dohodak, a potom na monetarnu masu). Verzija globalnog monetarizma pledira za fleksibilnost razmene i nacionalnu zavisnost u monetarnoj politici.

U tom sklopu, teorija inflacije imala je tendenciju da posmatra inflaciju u unutrašnjoj perspektivi, a svetsku inflaciju kao nezavisnu, nacionalnu inflacionu rezultantu. U manjim ekonomijama, otvorenim, u režimu fiksne razmene, do 1972/73. 208 D. G. Waldo. Rational Expectations and the Role of Counter-Cyclical Monetary Policy, Journal

of Monetary Economics 1/82, st. 101-108., M. Sarcinelli, Current Account Deficit, Foreign, Borrowing and Monetary Policy: The Italian Ehterience, Banca Nazionale de Lavoro. Quartedy Review, juni 1992, st. 119-145.

209 A. K. Swoboda, Monetary Approaches to Worldwide Inflation, u L. B. Krause - W. S. Salant (Ed.), Worldwide Inflation, Brookings Institution, Washington, 1977., S. Weintraub, Monetarism’s Mudles, Kredit und Kapital, 4/81, st. 463-493., R. Mundell, Inflation and Real Interest, Journal of Political Economy, juli 1963, st. 280-283.

76

god., unutrašnja stopa inflacije je bila egzogena varijabla determinisana stopom svetske inflacije, dok je unutrašnja novčana masa odgovarala varijacijama nomi-nalnog nacionalnog dohotka, kao endogena. U optici međunarodnog monetarizma, relacija kauzaliteta između novca i dohotka je različita od ekspozicije Fridmana. Analiza globalnog monetarizma operiše sa ovom relacijom kauzaliteta u obrnutom smislu: svetska inflacija utiče, prvo, na nominalni nacionalni dohodak, kao endogena. U suštini međunarodnog monetarizma, relacija kauzaliteta između novca i dohotka je različita od ekspozicije Fridmana. Analiza globalnog monetarizma operiše sa ovom relacijom kauzaliteta u obrnutom smislu: svetska inflacija utiče, prvo, na nominalni nacionalni dohodak, a, zatim, na novčanu masu.

U režimu flontantne razmene, analiza globalnog monetarizma predviđa da će unutrašnja inflacija biti determinisana monetarnim snagama domaćeg porekla. Ovaj pristup fleksibilnoj stopi razmene predstavlja uslov za kontrolu unutrašnje inflacije posredstvom upravljanja unutrašnjom novčanom masom. Slobodna fluktuacija stope razmene daje mogućnost monetarnim autoritetima da čine divergenciju stope unu-trašnje inflacije od inflacionističkih tendencija u ostatku sveta, jer unutrašnja inflacija nije parametar determinisan egzogeno. Ekspanzivna politika novčane mase, u jednoj zemlji, koja je mnogo brža u poređenju sa drugim zemljama sveta, ubrzava stopu in-flacije brže od ostalih zemalja.

Monetarna dejstva većih razmera i pravila monetarne politike, koja se izvode iz monetarne teorije platnog bilansa i teorije pariteta kupovne moći, ne verifikuju teoriju pariteta kupovne moći u odnosu evropskih valuta prema dolaru, s obzirom da promene deviznih kurseva nisu “nezavisne” (G. Cas&El).210 Generalno posmatrano, važi monetarni pristup teoriji platnog bilansa i postoji direktan međunarodni uzajamni odnos kamatnih stopa. Zemlje sa uporedivo niskim nivoom kamatnih stopa i relativno niskom stopom inflacije postaju u dvostrukom pogledu zemlje izvoznice kapitala: kao privilegovane zemlje poverioci za strane zajmotražioce i težnjom domaćih ulagača da svoja sredstva plasiraju u zemlje sa relativno visokim nivoom nominalnih kamatnih stopa. Pri tome su od posebnog značaja procene posledica poslovne politike banaka koje rezultiraju iz supstitucije rizika deviznog kursa rizikom promene kamatnih stopa.

Razmatranje alternativnih opcija monetarne politike i uvođenje regresivnih očekivanja (koja se pojačavaju inflatornim kretanjima) u modelu211 ravnoteže otvo-rene privrede sa fleksibilnim deviznim kursevima i inflacijom, i sa četiri pasivna mo-netarna pravila, koja se kombinuju sa aktivnom politikom intervencije zasnovane na dinamičkom paritetu kupovne moći, dovodi do povećanja monetarne ekspanzije, koja dovodi do neproporcionalnog povećanja domaće stope inflacije. Povećanje utvrđene stope devalvacije i, ekvivalentno tome, stope nominalne kamate u sistemu, u kome je devalvacija stabilizovana, implikuje ubrzanje domaće proizvodnje, monetarne eks-panzije i domaće inflacije.

210 W. D. Becker, Einige auswirkungen der wührungspolitik auf den finanziellen sektor, Kredit und

Kapital 1/82, st. 47-62. 211 J. S. Blandari - S. J. Turaovsky, Alternative Monetary Policies in an inflationary equilibrium

model of the open Economy, Weltwirtschaftliches Archiv 1/82, st. 1-16.

77

Globalni monetarizam (global monetarism) predstavlja ekpsanziju monetariz-ma a la Fridman u međunarodnim razmenama (R. McKinnon). “Currency substitu-tion”, kao dijagnoza situacije, i “global monetarism”, kao terapija,212 međutim ne daju odgovor na pitanje da li precenjen dolar i suviše visoke međunarodne kamate prete da pregaze ekonomiju zemalja u razvoju sa retroaktivnim udarom na privrede razvijenih zemalja. Pogrešno je, stoga, tvrdi McKinnon, što i monetaristi i kejnzijanci ignorišu uticaj međunarodne ekonomije na unutrašnju ekonomiju. Na planu ekonomske politike monetaristička i kejnzijanska škola formulišu ciljeve u terminima stope rasta monetarnih agregata (monetaristi) ili u terminima kamatne stope (kejnzijanci). A ono što se događa sa punudom novca ili kamatnom stopom u drugim zemljama nije bez posledica na vođenje ekonomske, odnosno monetarne politike.

Jedan od bazičnih postulata na kojima počiva fridmanovski monetarizam jeste da je potražnja za nacionalnom valutom stabilna. Ovaj tip monetarizma, dakle, ne uzima u obzir međusobnu zamenljivost nacionalnih valuta deset najvećih industrij-kih zemalja. Međutim, zamenljivost ovih valuta na međunarodnom nivou destabilizu-je potražnju za pojedinim nacionalnim valutama i ovu tražnju čini osetljivom na očekivane promene u kursu razmene. Potvrda ove Mc Kinnonove tvrdnje je da godiš-nja variranja ponude novca ne objašnjavaju kretanja inflacije u pojedinim zemljama. Usled toga, monetarističke koncepcije, onakve kakve jesu, nemaju nikakvog značaja, jer, umesto da razaraju infl aciju, one rizikuju da izazovu samo uspone i padove u ekonomskoj aktivnosti već prema tome kako se kreće potražnja za novcem. No, ako je tražnja za internacionalnom valutom vrlo stabilna, onda je tražnja za nacionalnom valutom nestabilna. Na tome se, dakle, zasniva globalni monetarizam, budući da kretanje ponude svetskog novca objašnjava inflacione eksplozije 70-tih godina i rece-siju sa početka 80-tih godina. Kretanje ponude svetske valute od početka 70-tih godi-na objašnjava dinamiku prihoda i cena u SAD mnogo bolje nego unugrašnji tokovi (McKinnon). Razvoj događaja u SAD, promena ekonomske politike i politike “tour court” u poslednje tri godine odredila su očekivana kretanja vrednosti dolara koja su kasnije dovela do pomeranja svetske tražnje za novcem prema dolaru. Prisustvo broj-ne restriktivne monetarne politike podstaklo je kamatne stope do neuobičajenog ni-voa, hraneći tako kasnije očekivanja revalorizacije dolara, a, time, i nova pomeranja tražnje za novcem. Potrebna je, prema tome koordinacija monetarnih politika na me-đunarodnom nivou, kao jedan od uslova za smanjenje međunarodnih kamata i ubla-žavanje problema dugova zemalja u razvoju. Suprotno od onoga što tvrde monetaristi, Fed bi trebalo da podstakne monetarnu ekspanziju, dok bi ostale industrijski razvijene zemlje bile prinuđene da održavaju umerene stope rasta novčane mase.

212 J. A. Frenkel i H. G. Johnson, The Monetary Approach to the Balance of Payments, Allen and

Unwin, London, 1976. . R. Dornbush, Open Economy Macroeconomics, Basic Books, N. York, 1980. i M. Mussa, A Model of Exchange Rate Dynamics, Journal of Political Economy, februar 1982. st. 74-104.

78

4) BUDŽETSKI MONETARIZAM Budžetski monetarizam Brunnera i Meltzera prebacuje Fridmanu da je u ma-

kroekonomskoj analizi zanemario budžetske varijabile, pogotovu što je imperativno afirmisati politiku limitiranja budžetskog deficita, ukoliko se želi da se zadrži rast novčane mase.

Ova varijanta monetarizma podrazumeva, u stvari, teorijski model cena i teži da otkrije interakcije između tržišta aktiva, tržišta proizvoda i budžetskog deficita. Brunner-Meltzerova analiza budžetskog monetarizma213 bazira se na aplikaciji teorije cena u makroekonomskoj analizi, pošto fridmanovski monetarizam nije pridavao nikakvu formalnu ulogu relativnim cenama u procesu makroekonomskih usklađivanja i pošto je Fridman ignorisao efekte varijacija javnih rashoda i fiskalnih prihoda u makroekonomskoj analizi (odnosno fiskalne i budžetske varijabile).214 Protagonisti budžetskog monetarizma odbacuju ideju “samo novac je važan”, budući da u njihovoj analizi budžetski deficit ima uticaj na nivo proizvodnje i cena. Osim toga, struktura budžetskog deficita određuje poziciju Filipsove krive na kratak rok. Relacija inflacija – nezaposlenost je izražajnija, kada se deficit finansira novcem, a trajnija, kada se finansira drugom (M. Fratiani). U optici budžetskog monetarizma, novčana masa je determinisana u procesu budžetskog deficita, a budžetski deficit nije indiferentan u borbi protiv inflacije. Rast javnog deficita, u principu alimentira inflaciju. Međutim, pristalice budžetskog monetarizma se slažu sa Fridmanom, kada kaže da je inflacija, uglavnom, monetarni fenomen, ali dodaju da je limitiranje budžetskog deficita neop-hodno. To je potvrdio i Minford u okviru Liverpulskog makroekonomskog modela.215

Višegodišnje praktikovana fiskalna stimulacija privredne aktivnosti u SAD, Zapadnoj Nemačkoj i Japanu (period 197579. god.) vodila je smanjivanju oporeziva-nja i povećanju budžetskih rashoda u funkciji generisanja agregatne tražnje i pokre-tanja privredne aktivnosti iz recesionog stanja.216 Smatralo se, naime, da potrošači generišu recesiju na taj način što su smanjivali potrošnju u odnosu na formiranje dohotka i time povećali štednju, koja nije mogla biti, u uslovima neizvesnosti u recesionisanoj privredi, prebačena u tokove finansiranja investicija u cilju povećanja proizvodnje i zaposlenosti. Aktiviranje stimulativnih fiskalnih programa u pravcu oživljavanja konjukture i ublažavanja nezaposlenosti imalo je svoj raison d’être u kratkom roku u uslovima postojanja neiskorišćenih kapaciteta,217 Dakako, u dugom

213 K. Brunner-A. N. Meltzer, Money, Debt. and Economic Activity, Journal of Political Economy,

Vol. 80, 1972. i An Aggregative Theory for an Closed Economy, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North Holland, Amsterdam, 1976. st. 80-103.

214 K. Brunner-A. N. Meltzer, Friedman’s Monetary Theory, Journal of Political Economy, juni 1972. st. 842.

215 P. Minford, Monetarizm, Inflation and Economic, Policy, Liverpool Occasional Papers, 1/80. 216 Dr M. Ćirović, Privredna kretanja i stabilizaciona politika, Jugoslovensko baikarstvo, novembar

1974. god. i Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982. god. st. 26 i 27. 217 K. Brunner (Ed.), Keynesian Policies, the Drift into Permanent Deficits and the Growth of

Government, Journal of Monetary Economics, avgust 1978, st. 567-636, B. Hilier, Does Fiscal Policy Matter% Public Finance, juni 1977, st. 374-389. i S. J. Turnovsky, Macroecnomic Analysis, Cambridge University Press, Cambridge, 1977.

79

roku stimulativni fiskalni programi koji vode povećanju obima deficitarnog finan-siranja države, u krajnjoj liniji, deluju na smanjivanje akumulativne i reproduktivne sposobnosti privrede i na povećanje stope inflacije.

Koncepcija koja kritički istupa u odnosu na korišćenje deficitarnog budžet-skog finansiranja kao sredstva za oživljavanje privredne aktivnosti polazi od uopšta-vanja istorijskih iskustava primenom tzv. ekspanzivne fiskalne politike. Po ovoj tezi, politika povećanja budžetskih rashoda bez odgovarajućeg povećanja budžetskih prihoda, preko stvaranja finansijskih deficita javnog sektora, deluje na kratki rok u pravcu akceleracije stope rasta realnog društvenog proizvoda u uslovima recesiJe i u pravcu jačanja reproduktivne sposobnostiprivrede.218 No, ukoliko se fiskalni deficiti ne poništavaju budžetskim suficitima, onda sistem deficitarnog finansiranja deluje asimetrično u smislu kreiranja finansijskih deficita države koji zahtevaju pokriće u emisiji novog kvantuma novca sa udarom na selektivne kredite i kredite za likvidnost. A ukoliko seu politici budžetskog pokrića pribegava učešću države na tržištu kapitala, utoliko se redukuje obim sredstava akumulacije za finansiranje investicija. Problem je utoliko teži, ukoliko se simultano javlja rast dodatne tražnje privrednih subjekata i države za akumulacijom na tržištu kapitala u odnosu na tekući priliv akumulacionih potencijala na tržištu kapitala, jer dolazi do porasta kamatnih stopa u cilju uravno-teženja ponude i tražnje finaisijskih resursa na tržištu. Porast nivoa kamatnih stopa simultano odražava deficit finansijskih sredstava na tržištu kapitala i smanjenje fiksnih investicija u privredi. U lančanoj reakciji, centralna banka upumpava dodatnu inflatornu količinu novca u funkciji osiguranja ravnoteže između ponude i tražnje finansijskih sredstava i sprečavanja porasta kamatnih stopa na finansijskom tržištu u kratkom roku. U krajnjoj instanci, neminovno dolazi do skoka stope inflacije i do prilagođavanja dugoročnih kamatnih stopa na višem nivou usled ukalkulisavanja stope inflacije u kamatne stope. Zadržavanje normalne stope monetarne ekspanzije od strane centralne banke, nezavisno od stanja na finansijskom tržištu, simultano bi redukovalo inflatorne napetosti i apsorpciju sredstava na tržištu kapitala od strane privrede usled ekspanzivnog deficitarnog finansiranja države, koja potiskuje irivredu sa tržišta kapitala. A to je suprotno, logici produbljenog deficitarnog finansiranja bu-džeta, budući da ne obezbeđuje povišenu stopu privrednog rasta i izvlačenje privrede iz stanja recesije. Jer, smanjivanje investicione tražnje privrede na račun rasta budžetske tražnje države nema neutralne efekte na privredna kretanja, s obzirom na rastuće učešće budžetskih rashoda i fiskalnih prihoda u raspodeli društvenog proizvo-da. Iako tzv. programi fiskalnog stimulisanja privredne aktivnosti (u formi ekspan-zivne fiskalne politike, odnosno deficitariog budžetskog finaisiranja) mogu doprino-siti oživljavanju konjunkture (u uslovima egzsitencije nsiskorišćenih kapaciteta) efikasnije od monetarne politike (u uslovima delovanja finansijskog tržišta i posto-janja ravnoteže kamatne stope),219 deficitarno finansiranje dražve se, ipak, ne može prekinuti u momentu oživljavanja privrede, kada je privrednim subjektima potreban povećan kvantum akumulacije sa tržišta kapitala. Državni programi javnih rashoda ne mogu se svakodnevno prilagođavati tekućim privrednim kretanjima niti se potreban 218 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 67-68. 219 Dr M. Ćirović, op. cit., st. 68-69.

80

obim deficitarnog finansiranja države, kao inicijativni faktor pokretanja ekonomskih tokova, može punktualno predvideti. U tom smislu, monetarna politika ima poten-cijalno veće mogućnosti za fleksibilio korigovanje u skladu sa tekućim kretanjem konjukture, pogotovu u sistemima kojima ne egzistira stihijsko finansijsko tržište i tržišno formirana kamatna stopa (jer u takvim sistemima centralna banka može putem ekspanzivne monetarne politike više ne deluje u pravcu ekspanzije proizvodnje).220 U teorijskim raspravama u pogledu kombinovanja fiskalne i monetarne politike, pri-stalice fiskalne politike ukazuju da je deficitarno budžetsko finansiranje jedini način da se poveća stopa rasta realnog društvenog proizvoda i ublaži nezaposlenost (bez povećanja stope inflacije, dokle god postoje neiskorišćeni kapaciteti), dok pristalice monetarne politike ukazuju da ekspanzija agregatne tražnje generisane javnom potrošnjom deluje na akceleraciju inflacije u uslovima nedovoljnog korišćenja kapa-citeta.221 Monetaristi, dakle, smatraju da trajno korišćenje budžetskih deficita ne održava povoljnu konjunkturu i da deficitarno finansiranje generiše inflacione tren-dove. Stoga, insistiraju na održavanju ravnoteže državnih budžeta i na vođenju čvršće monetarne politike.222 No, i monetaristi i fiskalisti “nisu u pravu”, budući da se dina-mička privredna ravnoteža jedino može održati simultanim kombinovanjem relativno stabilnog monetarnog rasta i optimalnih proporcija u raspodeli društvenog proiz-voda.223 Time je fiskalna politika, u alternativnim konceptima stabilizacione politike, značajna dopuna monetarnoj politici.224

5) GRADUELISTIČKI MONETARIZAM

Monetaristički graduelizam u osnovi je identičan Fridmanovom monetariz-

mu, budući da je deriviran iz reformulisane kvantitativne teorije novca. U postfrid-manovom periodu graduelistički monetarizam je usavršavan i dopunjavan, ali je ostao vrlo blizak fridmanovskom monetarizmu i, stoga, podvrgavan kritici. I, pošto nije uputno ponavljati ranije prezentirani tekst, opredeljujemo se za kritičku analizu.

U novije vreme smatra se da politika monetarnog graduelizma ne može da “odbaci” dobre stabilizacione performanse. Isuviše je dug put sprovođenja takve poli-tike da bi se čvrsto do kraja mogla soprvesti.225 Stoga se predlaže monetarna restrik-cija sa oštrim udarom na promene ponašanja ekonomskih subjekata i na promene očekivanja, iako je politika monetarnih šokova riskantna sa stanovišta involviranja recesionih efekata i njihovog transmitovanja preko platnobilansnih usklađivanja na ostale zemlje.226

Suština antiinflacione politike sastoji se u iznalaženju pravog stimulansa za zaustavljanje inflacije. Nova monetarna politika u tu svrhu koristi “glad” kao stimu- 220 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 69. 221 Ibidem, str. 69-70. 222 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 69. 223 Dr M. Ćirović, op. cit. 224 Dr M. Ćirović, Koncepti inflacije i stabilizacione politike, Ekonomist 1-2/67 i Novac i stabili-

zacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, st. 17-18. 225 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982. st. 115. 226 Ibidem. st. 115-116.

81

lans. Međutim, takva politika ne može biti efikasna, jer “glad”, kao stimulans, nije podesan za zaustavljanje inflacije. Taj stimulans može se jedino ugraditi u društvene odnose uvođenjem planiranja na bazi antiinflacionog stimulisanja poput Lernerovog predloga MAP-a (market antiinflation plan), odnosno TIP-a (tax basedincomes Policy).227

Pokazalo ce, naime, da se preko previsoke emisije novca dolazi neposredno do aktiviranja transmisionog mehaiizma inflacije228 – inflacija troškova, i do depre-sijacije devinog kursa, strukturne neravnoteže i deficita, i slabljenja izvoza i efikas-nosti privređivanja itd. U tom kontekstu, strategijska monetarna politika reprezentuje determinističku politiku konzistentnu sa graduelističkom strategijom ekonomske politike u programiranom dezinflacionom procesu sa umerenim stopama rasta; dok stohastička monetarna politika, obarajući inflaciju monetarnim šokovima i restriktiv-nom terapijom, redukuje stopu privrednog rasta i involvira pokret nezaposlenosti.229 I, dok, kratkoročna monetarna politika deluje samo u kratkim vremenskim horizontima u korektivnom smislu ia privredia kretanja, koja odstupaju od programiranih stopa i veličina, strateška monterna politika dobija funkciju planskog ex ante formiranja, monetarnih okvira.230

Uobičajeno je, stoga, da se strateškoj monetarnoj politici daju prednosti u odnosu na kratkoročnu monetarnu politiku iz razloga što ona osigurava graduelističko delovanje monetarnih agregata u procesu redukcije inflacije i usklađivanja na fleksibilan način, što omogućava projektovanje monetarnih targeta i eliminisanje oscilatornosti stopa rasta monetarnih agregata i što pomaže savlađivanju anticipiranih inflatornih ciklusa oštrinom monetarnih restrikcija.231 Međutim, suviše rastegljivo doziranje monetarnih mera i instrumenata sa kratkoročnim šok terapijama ne udovo-ljava efikasnom dezinflacioniranju. Stoga se bira srednjoročno orijentisana monetarna antiinflaciona politika sa šokantnom monetarnom terapijom, odnosno monetarnim udarima, koja brzo obara stopu inflacije i sužaća inflacione anticipacije, doduše iz involvisane recesije.

Monetaristi smatraju da je tražnja novca stabilna funkcija stope rasta outputa, stope inflacije i stope opticaja novca. Na dugi rok, koeficijent opticaja novca je sta-bilna veličina, dok je stoparasta outputa determinisana realnim varijabilama. Na kratak rok, varijacije u stopama opticaja novca, anticipirani inflacioni trendovi i vari-jacije kamatnih stopa deluju na tražnju novca (koja, u dugom roku, izgleda, zavisi is-ključivo od tekuće i očekivanja više naslanjaju na promene ključnih agregata i para-metara monetarne politike nego na inflaciju u tekućem i prošlom periodu. 227 A. Lerner i D. Colander, Anti-inflation incentives, Kyclos 1/82, st. 39/50. 228 Dr M. Ćirović, Problemi antiinflacione politike, u Dr M. Ćirović (Red.), Problemi i metode

sprovođenja antiinflacionog programa, Marksistički centar OSK u Beogradu i NIO “Poslovna politika”, Beograd, 1983, st. 10.

229 T. J. Courchene, The Strategy of Graduelism: An Analysis of Bank of Canada Policy from mid-1974 to mid-1977, Howe Research Institute, Montreal, 1977.

230 Dr M. Ćirović, op. cit. st. 10-11. 231 D. Laidler, The Demand for Money, Dun-Donnely, N. York, 1977. i Money and Money

Income: An Essay on the “Transmission Mechanism’, Journal of Monetary Economics, april 1978, st. 151-191.

82

Monetaristi, isto tako, smatraju da se trajnim korišćenjem budžetskog deficita ne može održati povoljna konjunktura,232 već da takva politika vodi u pravcu jačanja inflacije. Međutim, doajen neoklasičnih američkih ekonomista Solow233 pokazuje da je ideja konzervativna da inflacija proističe iz budžetskog deficita lažna, jer su federalni budžetski deficiti u društvenom proizvodu u periodu 1972-1979. god. (1,5% u 1972., 0,5% u 1973., 0,8% u 1974., 4,6% u 1975., 3,1% u 1976., 2,4% u 1977., 1,3% u 1978. i 0,6% u 1979.), imali relativno opadajuću tendenciju naspram rastuće inflacije, Čak i kada postoje mogućnosti da flargantni budžetski deficiti provociraju inflacioni proces, Sollow kao i Klein, tvrdi da je potrebna bolja ravnoteža monetarne i fiskalne politike.234

6) INTEGRALNI MONETARIZAM

Sve do pojave i ekspanzije Supply-Side economica, na tim osnovama, izgra-

đenog strukturalističkog monetarizma, tzv. integralni monetarizam simultano je reprezentovao i tzv. strukturni monetarizam, koji je, u osnovi, težio da eksplicira strukturu monetarizma. No, da bi se izbegao paralelizam između tzv. strukturnog monetarizma i monetarizma ekonomije ponude ili strukturalističkog monetarizma i monetarizma ekonomije ponude ili strukturalističkog monetarizma, termin “strukturni monetarizam” je supstituisan terminom “integralni monetarizam”.

Integralni monetarizam, onako kako ga shvataju i izlažu Mayer, Brunner, Cagan, Bronfenbrenner, Frend, Johnson, Laidler i Thomposon, anglobira ključne postavke savremene monetarističke teorije:235 (a) kvantitativna teorija novca, (b) monetaristički model procesa transmisije (u smislu da monetarni faktori imaju odlučujuće dejstvo na nominalni dohodak), (c) privatni sektor je u suštini stabilan, (d) irelevantnost pojedinačnih pojava za objašnjenje kratkoročnih promena nominalnog dohotka i uverenje da je tržište kapitala fluidno, (e) stavljanja težišta na opšti nivo cena, a ne pojedinačne cene, (f) korišćenje malih, a ne velikih ekonometrijskih mode-la, (g) upotreba iznosa primarnog novca ili neke druge ili slične mere kao pokazatelja monetarne politike, (h) usvajanje pravila o stopi rasta novčane mase, (i) negiranje mogućnosti izbora između inflacije i nezaposlenosti, i prihvatanje realne Filipsove krive, (j) pridavanje relativno većeg značaja inflaciji nego zaposlenosti, (k) neslaganja

232 Dr M. Ćirović, Privredna i monetarna kretanja u svetu, Jugoslovensko bankarstvo, april 1977. 233 R. M. Solow, All Simple Storie About Inflation are Wrong, The Executive 3/80. 234 D. Patinkin, On the Monetary Economics of Chicagoans and Non-Chicagoans, Southern

Economic Journal, januar 1973, st. 454-459. i J. Robinson, Quanity Theories Old and New, Journal of Money, Credit and Banking, novembar 1970. st. 504-512.

235 T. Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital, No. 2 i 3, 1975, st. 190-218 i 296-316; J. Niehans, The Theory of Money, Jolms Hopkins University Press, Baltimore, 1978, D. Laidler, The Demand for Money: Theory and Evidence N. York, 1977., K. Brunner i A. II. Meltzer, On the State of Macroeconomics, Amsterdame, 1980, J. L. Stein, Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, P. Minford i dr., Is Monetarism Enough?, The Institut of Economic Affaires, London, 1980., T. Mayer i dr., Money, Banking and the Economy, W. N. Norton, N. York, 1981., M. Desai, Testing, Monetarism, Frances Pinter, London, 1981. i D. Fend, Mone-tarism and Fiscalism, Banca Nationale del Lavor Quarterly Review, septembar 1970, st. 3-34.

83

sa državnom intervencijom i makroekonomskom stabilizacionom politikom zas-novane na fiskalnoj politici.

Integralni monetarizam danas, u osnovi, reprezentuje okosnicu savremene monetarističke teorije i jezgro savremenog monetarizma, budući da se egzistirajuće varijante monetarizma u teoriji i praksi po pravilu naslanjaju na tzv. integralni mo-netarizam sa ciljem “pozajmljivanja” ključnih postavki. Integralni monetarizam isto-vremeno reprezentuje fundamentalnu teorijsko-empirijsku snagu protiv kejnzijanstva i kejnzijanaca, koji ga najozbiljnije shvataju u odnosu na ostale varijante moneta-rizma. Integralni monetarizam je toliko uspeo u poslednjoj deceniji razvoja monetarne teorije da je prosto naterao kejnzijance da ozbiljno o njemu razmišljaju bilo da mu modifikuju sadržinu. Mnogi kejnzijanci su čak bili prinuđeni da razmišljaju “šta uopšte sadrži monetarizam”. U tom smislu, i Tobin, kao “teški” kejnzijanac, razmiš-ljajući o monetarizmu, došao je do neumitnog zaključka da integralni monetarizam obuhvata sledećih nekoliko ključnih elemenata:236 (1) ranija povećanja stopa novca glavna su determinanta – praktično jedine sistematične i neslučajne – rasta nomi-nalnog dohotka, (b) fiskalna politika ne može bitno delovati na društveni proizvod, iako može izmeniti njegov sastav i delovati na kamatne stope, (c) celokupno delo-vanje monetarne i finansijske politike na nominalni dohodak i na privredna kretanja praktično se rezimira u ponašanju jedne jedine varijable – količina novca, pri čemu se monetarna politika mora ravnati isključivo po toj varijabli, a ne po kamatnim stopa-ma, fluktuacijama kredita, slobodnim rezervama i drugim indikatorima, (d) nomi-nalne kamatne stope usklađuju se prema inflacionističkim prognozama, odnosno sa inflacijom, iako se to događa sa zakašnjenjem, (e) centralna banka može i mora ne-prestano povećavati količinu novca i to tempom koji mora da bude usklađen sa tempom rasta potencijalnog društvenog proizvoda uvećanog za pretpostavljenu stopu inflacije, (f) ne postoji trajna i čvrsta veza između nezaposleiosti koja omogućava strukturalne promene radne snage i njenu mobilnost, (g) državna politika izaziva sve bržu inflaciju, ukoliko uporno nastoji da smanji nezaposlenost ispod njenog prirodnog nivoa, odnosno da ubrza deflaciju, ukoliko nastoji da postigne veću stopu zaposle-nosti od prirodne. Time je, u osnovi, priznat monetarizam kao značajna teorijska snaga u monetarnoj teoriji, koji se, poslednjih godina, i empirijski verifikuje, naročito u SAD i V. Britaniji

7) MONETARIZAM FUNDIRAN NA RIGIDNOSTI NADNICA I CENA

Monetaristi, protagonisti ove varijante monetarizma (Fisher i Phelps) podrža-

vaju da je Filipsova kriva na kratki rok vrlo bliska horizrntali kako pokazuje familija krivih PsPs na slici, iako na dugi rok ne postoji dilema inflacija – nezaposlenosti.237

236 J. Tobin, The New Economics One Decade Later, Princeton University Press, Princeton, 1974,

st. 58-59. 237 S. Fisher, Long-Term Contracts, Rational Expectations and the Optimal Money Supply Rule,

Journal of Political Economy, Vol. 85, 1977. i E. S. Phelps i J. B. TauJog, Stabilising Powers of Monetary Policy under Rational Expectations, Journal of Political Economy, Vol. 85, 1977.

84

Odatle proističe da se svi pokušaji upravljanja inflacijom monetarnom deceleracijom saldiraju povećanim troškovima nezaposlenosti.

Rigidnosti tržišta rada kreiraju rigidnost u padu (na kratak rok) ritma rasta nadnica, pa, prema tome, i u rastu cena. No, tu je moguć pokušaj monetarnih auto-riteta da kompenziraju fluktuacije proizvodnje i zaposlenosti koji rezultiraju, bilo iz rigidnosti nadnica i cena, bilo iz anticipacija (racionalnih) individua koje su fiksirale nivo nadnica i cena.238 Stoga se ovaj tip monetarizma bazira na racionalnim antici-pacijama i na rigidnosti nadnica.

Tradicionalne funkcije tražnje novca, koje su uobičajeno koriste prilikom utvrđivanja ciljeva monetarne ekspanzije, međutim, podvrgavaju se kritici zato što uzimaju u obzir zaostajanje u prilagođavanju tražnje novca na promene varijabli (npr. dohodak) i predviđaju zaostajanje do kojih dolazi u pokušaju nebankarskog sektora da neutrališe nepoželjne egzogene, ili neočekivane promene u novčanoj masi:239 Moguć-nost postojanja značajne količine neželjenog novca ograničava se, kada normalni oblici varijacije novca, koji direktno utiču na kamatne stope, realni dohodak i cene, potiskuju ono što se tipično naziva “novac koji je pao s neba”. Početni napori da se eliminiše svaka neželjena varijacija teže da vrate pozicije na krivoj tražnje, prouzro-kujući varijacije deviznog kursa i cena. Pri tome se u odnosu na ove poslednje izbe-gava odlaganje ponovnog prilagođavanja portfelja prouzrokovanog transakcionim troškovima, dok se postojeći portfelj putem jake elastičnosti tražnje na duži rok pretvara u željeni.240 Cilj je, prema tome, da se “razbije” rigidnost koja rezultira iz ri-gidnosti nadnica i rigidnosti anticipiranih nivoa cena i nadnica, kako bi se rekom-penzovale fluktuacije u nivou proizvodnje i zaposlenosti.

238 R. J. Barro, Long-Term Contracting, Sticky prices and Monetary Policy, Journal of Monetary

Economics, mart 1977, str. 305-316. 239 W. H. White, The case for against “dezequilibrium” Money, Staff papers, 3/81, str. 534-572. 240 M. D. Levi i J. H. Makin, Fishers, Philips, Friedman and the Measured Impact of Inflation on

lnterest, Journal of Finance, mart 1979.

85

8) MONETARISTIČKA VERZIJA MONETAPNE ANALIZE TZV. AUSTRIJSKE ŠKOLE

Monetarna analiza tzv. austrijske škole, koja se često brka sa monetarizmom,

insistira na eliminisanju opasnih posledica monetarne ekspanzije koja ne penetrira ravnomerno u svim sektorima, ali modifikuje strukturu proizvodnje u korist sektora koji su najviše pogođeni iz čega proizlazi veštački razmeštaj resursa. S druge strane, Nauek insistira da po svaku cenu treba braniti fiksiranu razmenu, što je fundamen-talna razlika u odnosu na fridmanovski monetarizam. Konačno, monetarna analiza austrijske škole na opštem planu insistira na denacionalizaciji monete koja bi omogućila konkurenciju između monete privatnog porekla i monete centralne banke.

Elaboracija, monetarnih aspekata austrijske ekonomske analize (S. Menger, L. von Mises i, naročito, F. von Nauek) ce često meša sa monetarizmom, iako se ova analiza ne konfrontira monetaristima u pogledu direktnih uzroka inflacije. Nauek se slaže sa Fridmanom da je monetarna politika osnovni vinovnik inflacije, s tim što m-netarni tokovi ne penetriraju u svim sektorima istovremeno. Preduzeća, koja su prva beneficirala nove monetarne resurse, podstiču rast sopstvenih investicija i radne sna-ge. Ekspanzija (monetarna) ne stimuliše, dakle, tražnju uniformno u svim sektorima privrede. Rast dohodaka u ovim sektorima hrani tražnju robe ostalih sektora.

U krajnjoj instanci, pokušaj redukovanja nezaposlenosti monetarnom politi-kom soldira se akceleracijom inflacije. Ova analiza inflacionih procesa se distancira od fridmanovskog monetarizma, koji ignoriše impakt varijabile monetarna ekspanzije na relativne cene i strukture proizvodnje. Izuzetak su skorašnji monetaristički modeli bazirani na racionalnim antcipacijama koji pozajmljuju izvesne elemente austrijske monetarne analize. S druge strane, ova škola favorizuje stopu fleksibilne razmeie kao uslov unutrašnje monetarne kontrole. Stoga, Nauek proglašava denacionalizaciju nov-ca potrebnu kako bi se pojavila konkurencija između privatnog novca i novca central-ne banke.241 U procesu stabilizacije, Nauek plendira na deceleraciji monetarnog rasta koja mora biti brza, a ne progresivna i spora. Nauek se često pogrešno kvalifikuje kao monetarista, iako je u stvarnosti privržen analizi austrijske škole o novcu, koja se u mnogim tačkama razlikuje od fridmanovskih propozicija. Može se slobodno zaključiti da je Nauek pre antimonetarista nego monetarista, pošto je razvio antifridmanovsku teoriju, tj. teoriju o privatnom i konkretnom novcu.

9) STRUKTURALISTIČKI MONETARIZAM - MONETARIZAM

“EKONOMIKE PONUDE” Od sredine 60-tih godina postkejnzijanska neoklasična sinteza (Samuelson)

počinje da gubi na ugledu uporedo sa opadanjem poverenja u stabilizacionu potenciju fiskalne i monetarne intervencije (Tobin) da bi već početkom 70-tih godina došlo do tzv. krize kejnzijanske ekonomike (Hicks). To je io koristila ofanzivna monetaristička doktrina sa svoja dva nova kraka: monetarizam racionalnih očekivanja i struktura-listički monetarizam ili monetarizam “Supply-Side Economicsa”. 241 F. A. von Nauek, Denationalisation of Money, Institute of Economic Affairs, London, 1978.

86

Po teoretičarima “ekonomije povećane ponude” valjalo je samo smanjiti socijalna davanja i državno uplitanje u privredi, rasteretiti biznis poreskih nameta i regultiva, pa da se iz stagflacije zaplovi u vode prosperiteta. Vlada bi strogom mone-tarnom politikom suzbijala inflaciju, smanjenjem poreza trebalo bi da ohrabruje poslovni duh, podstiče investicije i povećava proizvodnju, koja bi državnom budžetu donela veće prihode (jer se nižim stopama oporezuje veća masa profita). Međutim, ova postavka teorije “Supply-Side Economics” nije se obistinila, osim suzbijanja in-flacije. Kalifornijskoj desnici u Volstritu nije uspelo da smanji astronomski državni unutrašnji dug i eliminiše budžetski deficit. Postalo je, naime, jasno da se država mora javljati na tržištu novca i kapitala, kao veliki zajmotražilac, u situaciji smanjenja porasta novčane mase i kreditarestriktivnom monetarnom politikom i rekordnog povećanja kamatnih stopa. Poskupljenje kapitala iznad profitne stope, u tom kontek-stu, neminovno dovodi do smanjenja investicija i recesije.242 Ponovno prekrajanje budžeta, npr. za 1983. (sa 100 mlrd. $ programiranog deficita u funkciji sniženja kamatnih stopa i ublažavanja recesije), tada je iznova palo na teret davanja za socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje. Pri tome, glavni ceh budžetske revizije i oživljavanja recesinflacionisane privredne aktivnosti pada na pleća nižih slojeva. U uslovima opadanja inflacije i rasta nezaposlenosti, nade apostola supply-side ekono-mije se ne obistinjuju, jer biznis oslobođen “tutorstva države” i njudilovske regulative ne dobija ubrzanje u funkciji smanjenja budžetskog deficita i proširenja zaposlenosti. Politika skupog novca koči inflaciju, ali minira proizvodnju i plasiranje robe bez kredita. Ako se uvećavaju kamate, zbog visokog fiskalnog deficita i straha od infla-cije onda se i investicije ne mogu uvećavati kao ni proizvodnja. Obuzdavanje pove-ćanja cena u uslovima nikad jačeg dolara, plaća se skupo, jer rastu deficiti, kamate i nezaposlenost, a opadaju investicije i proizvodnja.

Međutim, već u pripremi novog budžeta za 1983. godinu razmatrala se mo-gućnost za povećanje poreza u iduće tri godine za 99 mlrd, $ koliko iznosi progra-mirani budžetski deficit u 1982. god. Zahtev za povećanje poreza (uključujući i nove poreze na cigarete, telefonske razgovore, troškove zdravstvene zaštite i dr.) obraz-lagao se potrebom za redukovanjem deficita državnog budžeta, redukovanjem držav-nog zaduživanja, smanjenjem kamatnih stopa, odbranom novca od dizanja kamatnih stopa, smanjenjem rekordne posleratne nezaposlenosti i oživljavanjem američke privrede, koja je u najtežoj recesiji poslednjih decenija. Pokušaj da se oslobođenjem građana od plaćanja dela poreza izvrši preraspodela društvenog proizvoda243 u korist vlasnika sredstava za proizvodnju za ohrabrenje poslovnih poduhvata nije dalo očekivane rezultate u 1982. god. Najveće zahtevano povećanje poreza u američkoj is-toriji i najavljena mogućnosti za povećanje obima novca u opticaju u funkciji 242 R. J. Brown, Inflation and the New Monetary Aggregates, Businness Economics 3/81, K. P.

Jameson -J. Phiiips, Supply-Side Economics, Economic Forum 12/81, str. 81-88; O. Eckstein, The Great Reeession, North-Holland, Amsterdam, 1978. i E. J. Bomhoff, The Quantity Theory and Racional Expectations, North-Holland, Amsterdam. 1980.

243 R. Portait-P. Poncet, Macroéconomie financière Bruyant, Bruxelles, l980., W. J. Keller, Tax Incidence: A General Equilibrium Approach, North-Holland, Amsterdam, 1980., A Piettre, Les distorsions structuralles de l’inflation, Sirey, Paris, 1978. i C. Bordes-Marcilloux, Macroéco-nomie, Dallor, Paris, 1980.

87

uravnoteženja federalnog budžeta, smanjenja interesne stope na kredite (čija je visina bila najveća prepreka za angažovanje kapitala u nove poslovne poduhvate) i pove-ćanje proizvodnih investicija već su se podsticajno odrazili na interesovanje poslov-nih ljudi za akcije industrijskih korporacija (uključujući i spekulativno sticanje profita u trgovini papirima od vrednosti) i na treće smanjenje interesne stope vodećih banaka na sredstva koja se u obliku kredita daju najvažnijim korisnicima. Grozničav skok akcija na berzi i “dalji pad” kamatnih stopa (N. Kouffman), usled spuštanja glavne emisione stope Federalne rezervne banke, povećanje poreza i porast novca u opticaju pouzdan su znak ondašnjeg “okretanja topova” sa suzbijanja inflacije na suzbijanje recesije, jer je dotadašnja restriktivna politika “uspela” jedino da prekrati inflaciju produbljivanjem recesije. Spuštanje kamatnih stopa je “dobra vest” za američke inve-stitore i strane pozajmljivače američkog dolara, “lep izazov” olakšanim novim ulaganjima za spasavanje duboko recesionirane privrede, eho neuspelih monetaris-tičkih koncepcija i “tihi” povratak fiskalističkoj paradigmi.

Gotovo sve prognoze nove američke administracije pale su u vodu, jer poli-tika smanjenja poreza na dohodak u funkciji povećanja štednje, investicija, proizvod-nje i zaposlenosti) i redukovanja budžetskih rashoda (po osnovu kresanja socijalnih izdataka) nije dovela do uravnoteženja federalnog budžeta. Naprotiv, budžetski deficit se kontinuirano povećavao, apsorbujući značajna sredstva na tržištu novca i kapital a, i dovodio do povećanja kamata, smanjenja investicione aktivnosti i povećanja ban-krotstva. Usled toga, iznuđeni zaokret u ekonomskoj politici SAD mogao bi se protu-mačiti i kao odustajanje od toliko hvaljene ekonomije ponude. Čak su najvatrenije pristalice teorije ponude napustile vladu, (M. Weidenbaum) iako su R. Volcker i V. Sprinkel ostali kao verni protagonisti monetarizma i teorije ponude. Zaokret se prven-stveno ogleda u zahtevu za povećanje poreza i naredne tri godine (ukidanjem određe-nih poreskih povlastica kompanijama, olakšica za ubrzanu amortizaciju, mogućnosti povlastica kompanijama, olakšica za ubrzanu amortizaciju, mogućnosti prodaje neis-korišćene poreske povlastice jedne kompanije drugoj i povlastice američkim petrolej-skim kompanijama u inostranstvu, smanjenjem mogućnosti odbijanja od poreske osnovice građana po osnovu izdataka za zdravstveno osiguranje i izdataka za lečenje koji raznim otpisima izbegavaju poreze, povećanjem federalnog poreza na avionske karte, udvostručenjem poreza na cigarete i utrostručavanjem poreza na telefonske usluge, oporezivanjem konobara za iznos koji se dobija kao napojnica i odbijanjem 10% poreza prilikom isplata kamata i dividendi od strane banaka i finansijskih orga-nizacija, smanjenje državnih izdataka u naredne tri godine, iostepeno smanjenje ka-matnih stopa u borbi protiv recesije i nezaposlenosti uz simultano povećanje investicija i smanjenje stope inflacije.

Simultano, pokazala se neefikasnom i tačerovska teorija po kojoj bi hronikuse britanske privrede trebalo lečiti pojačanom dozom ekonomskog liberalizma, deflaci-onim ograničenjima, denacionalizacijama javnog sektora i prisiljavanjem radnika i preduzetnika na efikasnije privređivanje (time što bi se prvi pritisli nezaposlenošću, a drugi stranom konkurencijom).244 Tačerizmu se ne zamera što je preduzeo da rece- 244 S. Adic, Public Expenditure Growth, Finanzarchiv 1/81, str. 148-157, M. M. Jain, Public

Goods, Optimal Tahaiop, and Economic Efficiencv, Indian Economic Journal 3/81, str. 70-85.,

88

sijom i nezaposlenošću, “tuče” inflaciju i suzbija realne nadnice u korist profita. No, i pored toga, profiti se ne povećavaju, jer rastu troškovi proizvodnje i opada korišćenje kapaciteta usled preterane deflacione politike. Radikalna “ekonomska obnova”, stoga, zahteva odustajanje od ekstrema monetarističke politike, nove fiskalne olakšice industriji, smanjenje kamatnih stopa (koje sa stopom od 8,5% trostruko prevazilaze profitne stope), povećanje državnih ulaganja i novih porudžbina od privatnog sektora.

U nadmetanju ekonomske tražnje i ekonomike ponude cilj je, u stvari, priv-redni rast koji je rezultat veće potrošnje, odnosno veće proizvodnje. U okviru modela politike tražnje proces se odviJa preko smanjenja poreza iz ličnog dohotka (uz simul-tano povećanje javnih rashoda) i ostavljanja više novca stanovništvu na raspolaganje, odnosno za kupovinu robe i usluga koje utiču na preduzeća da povećavaju proizvod-nju za zadovoljavanje rastuće tražnje, odnosno da proširuju proizvodne kapacitete. Ekspanzija je evidentna u čitavoj privredi na koju se naslanja rast fiskalnih prihoda i ponovno odvijanje procesa uravnoteženja, doduše uz rizik jačanja inflacije. Međutim, u stagflaciji ovaj kejnzijanski model pregrejavanja privrede tražnjom ocenjuje se kao inflatorno žarište i, stoga, prednost se daje ekonomici ponude. U modelu politike po-nude proces se odvija preko smanjenja poreskih stopa i stimulativnog privređivanja. Smanjenjem poreza preduzećima se ostavljaju veći profiti na raspolaganju i to za nove investicije, za nove tehnološke poduhvate, za otvaranje novih radnih mesta, za nove proizvodne kapacitete. Sada se više štedi i troši, rad postaje produktivniji i efikasniji, a nove investicije povećavaju proizvodnju, što u krajnjoj instanci doprinosi smanjenju inflacije.

Poboljšati relaciju između inflacije i nezaposlenosti (tradicionalna dilema gradualizma), gravirati recesiju u kadru borbe protiv inflacije (monetaristička dilema) i uspostaviti bilans između agravacije nezaposlenosti i formiranja kapitala (dilema pristalica Supply-Side ekonomije) u okviru alternativnih stabilizacionih programa enigmatično rasvetljavaju neoperativnost teorijskog žongliranja monetarista i fiska-lista, tradicionalno initilno konfrontiranje monetarističkih i fiskalističkih koncepcija, nesposobnost skladnog komponovanja konjunkturnih regula u stagflacioniranom okruženju i nemogućnost operacionalizovanja stop-go ekonomske, odnosno finan-sijske strategije.245

Efekti fiskalnog programa na planu ponude trebalo je da proisteknu iz ameli-oracije relativnih cena rada, štednje i investicija, koje rezultiraju iz smanjenja pore-

R. D. Adarns, Tah Rates and Tah Collections: The Bazic Analytics of Khaldun-Laffer Curves, Public Finance Quartarly 3/81 i M. Bronfenbrenner, The Balanced-Budget Multiplier by the Back Door in a Tax-Revolt Context, Kyklos, 2/81, str. 178-185.

245 M. J. Artis i M. N. Miller (Ed.), Essays in Monetary and Fiscal Policy, Oxford University Press, N. York, 1981., C. F. Christ, Monetary and Fiscal Policy in Macro-Economic Models, University of Michigan Press, 1969., J. J. Diamond, Issues on Fiscal and Monetary Policy, The Paul University, Chicago, 1971., J. Tobin i W. H. Buitter, Fiscal and Monetary Policies, Capital Formation and Economic Activity, u G. V. von Furstenberg (Ed.), The Government and Capital Formation, and Economic Activity, Cambridge, Ballinger, 1980., i C. Wells, Optimal Fiscal and Monetary Policy, Lund, Gleerup, 1978.

89

za.246 Oficijelna predviđanja imala su za cilj da ove modifikacije sa reformom reglementacije i redukcije budžetskih rashoda i socijalnih transfera, diferenciranim podsticajima štednje, amelioracijom amandmana za amortizaciju i olakšavanjem in-vesticionih plasmana, promovišu i konstituišu u “glavni motor” akceleracije ekonom-ske aktivnosti i ponude u realnim okvirima. Međutim, u “pogrešnom odvijanju prakse”, fiskalna redukcija je zamenjena povećanjem poreza, a najavljena budžetska ravnoteža vraćena je na kolosek produbljivanja deficita javnog sektora.

Državni deficiti su, iz mnogih razloga u zemljama OECD, ozbiljan ekonom-sko-finansijski problem koji se na duži rok ne može zaobići. U pokušaju da se državne finansije konsoliduju pristalice teze o monetarnom istiskivanju preporučuju da se u fazama konjunkturno slabe investicione aktivnosti drastično smanje državni izdaci da bi se time podstakle privatne investicije.247 Doduše, recept ne obećava potpuno izvlačenje konjunkture, jer upotreba recepta monetarnog “istiskivanja” preti da se konjunkturni problemi zaoštre i da se time oslabi osnova za kasnije suzbijanje državnih deficita. Primeri za finansiranje državnog deficita (model A: porast državnih izdataka dovodi do povećanja investicija i model B – porast državnih izdataka potis-kuje privatne investicije) u Zapadnoj Nemačkoj, Švedskoj, Kanadi, Japanu, Fran-cuskoj, Italiji, Holandiji, Velikoj Britaniji, Danskoj i SAD u formi međunarodnih upoređenja državnih izdataka po vrstama u odnosu na društveni proizvod, državnih prihoda po vrstama u odnosu na društveni proizvod, strukture državnih prihoda prema izvorima i sektorima, i strukture socijalnih davanja prema funkcijama248 empirijski verifikuju nemogućnost “skraćivanja” fiskalnih deficita u uslovima stagnacije i neza-poslenosti, s jedne strane, i produbljivanje eklatacionih formi pokrića fiskalnih defici-ta, (uključujući i inflaciono finansiranje) u uslovima inflacije, s druge strane.

Zaoštrene protivrečnosti savremenog kapitalizma (produbljavanje inflacije i nezaposlenosti, te preplitanje strukturnih i cikličnih kriza) u 70-tim godinama pokaza-le su neosnovanost kejnzijanske teorije.249 Kriza kejnzijanstva uvodi alternativu neokejnzijanstvomonetarizam i električku sintezu reformističkih koncepcija i oštru polarizaciju između vladajućih koncepcija ekonomske politike. Kriza kejnzijanske koncepcije regulisanja i nove tendencije u ekonomskoj politici u uslovima stalno rastućih državnih troškova i prelivanja kanala novčanog opticaja, rastućih budžetskih deficita, rastuće nezaposlenosti i savremene inflacije i nezadovoljavajućih rezultata deflacione politike i politike dohotka, kao dva osnovna metoda antiinflacione politike u 60-tim i 70-tim godinama u suštini reflektuju pokušaj neodustajanja od osnovnog kejnzijanskog recepta (usled potrebe stimulacije privrerdne aktivnosti visokim 246 J. R. Barth, J. T. Bennet, M. H. Johnson i R. H. Sines, The efficacy of bond-financed fiscal

policy, Public Finance Quarterly, vol. 9, 1980, str. 323-344., J. L. Butkiewiez, The impact of debt finance on agregate demand, Journal of macroeconomics, vol. 4, 1981., D. Good, The politics of anticipation: making Canadian federal tax policy, Carleton University, Ottawa, 1980.

247 R. Tohl, Staatdefizit, kreditmarket und investitionen, DIW Deutsches Institute fiir Wirts-chaftsforschung, Vierteqahrsiorschung, Vierteqahrsheft 4/81, str. 273-298.

248 Die deffentlichen haushalte im internationalen vergleich. Relativ niegrige Staatsquote in der Bundesrepublik, DIV Deutsches Institute fiir Wirtschaftsforschung-Wochenbericht 3/82, str. 41-48.

249 I. Narušenko, O monetarnoj teoriji inflacije. MEMO 10/81, str. 74-83.

90

državnim troškovima) i uvođenja novih monetarističkih recepata (usled potrebe ogra-ničenja inflacije).250

Nova desnica (neokonzervativizam, neoliberalizam) privrženija je Supply-Side ekonomiji s njenim reflacionim implikacijama nego čistom monetarizmu s deflacionim konsekvencama.251 Supply-Side ekonomika se smatra teorijskom osno-vom nove ekonomske politike američkog predsednika Regana i neokonzervativne orijentacije u ekonomskoj teoriji, te obuhvata simultano i dijagnozu i recepturu, koje insistiraju, zajedno, na aktuelnoj proizvodnji robe i usluga, a ne na njihovim ku-povinama. Iz tog razloga, pristalice Supply-Side ekonomike smatraju da fundamen-talni problemi potiču od ograničenja, izazvanih uglavnom porezima koji sprečavaju produktivne napore, a ne od problema izazvanih nedostatkom kupovne snage.252

Makroekonomske politike tradicionalnih konzervativaca (M. Friedman, A. Burns, N. Stein, A. Greespan i M. Feldstein) i nove desnice (J. Kemp, A. Laffer, N. Ture, R. Craig Roberts i J. Wanniski), ideološki spojene, imale su za cilj da razbiju kejnzijansku koaliciju,253 i da nove snage (D. Stockman, D. Regan, M. Weidenbaum i P. Volcker) pokažu254 kao (1) preraspodela dohotka u korist korporacija i bogatih, (2) manji javni sektor, koji će proisteći na osnovu smanjenja poreza i vladinih izdataka, (3) smanjenje i preorijentacija vladine regulative, (4) usporavanje porasta novčane mase i (5) povećanje vojnih izdataka vode usponu. Popularnost nove doktrine verovatno proističe iz želje hvatanja za slamku u situaciji suočavanja s ekonomskim problemima koji prate tradicionalnu ekonomsku strategiju konzervativaca. Jer, pre-pisivati zamašno smanjenje poreza kao rešenje za ekonomske nevolje nacije predstav-lja fantaziju iz razloga što su efekti mali i spori.255 Pored toga, dodatna kupovna moć i povećan vladin deficit koji bi bili izazvani smanjenjem poreza, veoma bi podstakli sveukupnu tražnju, tako da bi se ispoljili snažni pritisci za povećanje cena i stvorili gotovo eksplozivni podsticaji za porast stope inflacije.

U konačnoj rundi, Karter je završio nailaženjem na platformu uravnoteženja budžeta, koja je morala izgledati užasno huverijanska u depresijom zahvaćenim industrijskim centrima, dok je Regan podsećao više na Roosevelta sa svojim obe-ćanjem o fiskalno indukovanoj “reindustrijalizaciji”. Upravo je novodesničarska

250 S. Nikitin, Inflacija narubeži 80-h godov, Voprosv ekonomiki 3/82, str. 115-124. 251 Francuska škola liberalizma, za razliku od američke, uperena je pre svega protiv dirižizma i

socijalizma. “Novi ekonomisti” nastoje da označe granicu efikasne državne intervencije bez hvaljenja “minimalne države” poput američkih liberala (A. Fourcans, Pour un nouveau liberalisme, Aibin Michel, Paris, 1983.).

252 R. L. Heilbroner, The Demand for the Supply-Side, The New York Review of Books, juni 1981, str. 37-40.

253 E. Currie, R. Dunn i D. Fogarty, The New Immiseration: Stagiation, Inequality and the Work-ing Clas, Socialist Review, novembar-decembar 1980, str. 7-31., J. G. Gurley, Unemployment and Inflation, Monthly Review, decembar 1977, str. 23. D. A. Gold, The Rise and Decline of the Keunesian Coalition, Kapitalistate 6/77, str. 129-161.

254 M. Feldstein, Inflation and Supply-Side Economics, Wall Street Journal, maj 1980. i J. Tobin, Stabilization Policy Ten Years After, Brookings Papers on Economic Activity 1/80, str. 31-42.

255 J. Campen, Ekonomska kriza i konzervativna ekonomska politika, Marksizam u svetu 6-7/83, str. 299-331.

91

komponenta Reganove koalicije postala najmilitarniji advokat neuklidovske eko-nomije Laffera, Kempa i Wanninskog. U svom masovnom preobražavanju u fiskalni neopopulizam, oni su istovremeno “bespravno lovili kod liberala” (Kemp-Roth poreska šema inspirisana je Kenedijevom “novom ekonomijom”) i “ukrali” gromko najavljenu redistributivnu strategiju (drastično smanjenje zajedničke potrošnje i pre-bacivanje dohotka na kapital).

Međutim, koliko treba smanjiti poreske obaveze da bi se ostvario povećani rast ili koliko će brzo povećana proizvodnja smanjiti inflaciju i povećati buduće fiskalkne prihode, pitanja su na koja dotični ekonomisti nisu dali decidirane, ubedljive i argumentovane odgovore teorijskog i empirijskog karaktera.

10) MODIFIKOVANI MONETARIZAM

Monetaristička kritika trade of između privrednog rasta i stope inflacije na

dugi rok - veli prof. dr M. Ćirović – u osnovi je ispravna, s obzirom da je neprihvat-ljivo dugoročnije inflacionisano finansiranje ubrzane stope rasta. No, monetaristička teza da se količina novca na dugi rok ne efektira na trendnu stopu ekonomskog rasta je suviše rigidna. Nemoguće je, u stvari, da rigorozno restriktivna monetarna politika, obarajući inflaciju, oštro ne pogađa privredni rast u kratkoročnom i dugoročnom peri-odu. Pošto ne egzistira simetričan obrazac makroekonomskih usklađivanja, moneta-risti insistiraju na limitirano osciliranje kratkoročnih stopa monetarnog rasta oko du-goročne trendne stope ili na politiku konstantne stope monetarnog rasta u skrivenoj formi, budući da se simetričan obrazac makroekonomskih usklađivanja kod restriktiv-ne ili ekspanzivne monetarne politike bolje uklapa u kejnzijansku teorijsku apara-turu.256

Za razliku od monetarističke teorijske aparature, kejnzijanska koncepcija naglašava značaj dohodnih tokova isticanjem validnosti fiskalne politike, kao glavnog regulacionog mehanizma, u kratkoročnoj analizi, koja je pogodnija za opservaciju realnih fenomena. Monetaristi, pak, sa stanovišta Monetarističke dugoročne analize, smatraju da je, upravo, kratkoročni horizont jedna od ključnih slabosti kejnzijanske aparature.

Kejnzijanci su uvek smatrali da se viškovi sredstava na tržištu kapitala apsor-buju budžetskim deficitima i da se, na taj način, izvodi recikliranje viškova dohotka bez izazivanja recesionih impulsa u privredi (jer deficitarno budžetsko finansiranje akceleriše realne tokove reprodukcije). Međutim, kejnzijanski koncept, izvan čiste deflatorne pozicije, deluje na dinamiziranje privredne aktivnosti po cenu involviranja inflacionih impulsa. Jer, prilagođen ekonomski sistem trajnijem deficitarnom budžeto kom finansiranju, sa zanemarivanjem strukture tražnje, generiše rastući trend javne potrošnje na dugi rok, koji se retroaktivno vraća kao bumerang na rastući nivo eko-nomske aktivnosti i zaposlenosti indukovanjem inflatornih pritisaka u dugoročnoj sekvenci.257 256 Dr M. Ćirović, Monetarizam i stabilizacija, Ekonomist 3/80, preštampano u “Novac i

stabilizacija”, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 116. 257 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 117.

92

U monetarističko-kejnzijanskom duelu Tobin258 se oštro suprotstavlja pojed-nostavljenoj monetarističkoj teoriji, odnosno neokvantitativnoj teoriji novca, mone-tarističkom transmisionom procesu, postajanju tzv. prirodne stope nezaposlenosti, mogućnosti izbora između inflacije i nezaposlenosti, monetarističkom negiranju državne intervencije, itd. Monetaristi tvrde da treba upravljati samo količinom novca i da sve ostalo treba prepustiti tržištu s ciljem da se privreda zadrži u stanju nezapos-lenosti, sve dok se tzv. čvrsta jezgra ugrađene inflacije na rastope (Tobin). Tobin se, kao i kejnzijanci, tome protivi, da je porast novčanih nadnica glavni razlog inflacije, koji se mora rešiti zajedno sa nezaposlenošću. Stoga se zalaže za politiku nadnica i dohodaka, kao jedini izlaz iz ekonomskih poteškoća, smatrajući, ipak, kejnzijanska rešenja najprikladnijim da cene i nadnice sporo ili nikako neodražavaju promenu u obimu ponude i tražnje, da je privreda sklona velikom broju nevoljno nezaposlenih, da investicije imaju glavnu ulogu (iako one zavise od očekivanja dugoročnih profita i ocene rizika) i da tržišna privreda ne obezbeđuje stabilizaciju (čak i kada cene i nadnice postanu brzo promenljive).259

Stiče se utisak da ni monetarizam ni kejnzijanizam ne daju solidnu teorijsku osnovu za vođenje stabilizacione politike u pravcu obaranja inflacije bez gubitaka tzv. normalne stope proizvodnje, jer su obe teorijske koncepcije, formirane u različitim društvenoekonomskim uslovima, u stvari, parcijalne koncepcije dosta udaljene od globalne ekonomske teorije (Ćirović). Prema tome, monetarizam pruža parcijalnu teorijsku osnovu za minimiziranje inflacije u uslovima pregrejane konjunkture po cenu veće nezaposlenosti, dok kejnzijanizam daje parcijalnu teorijsku osnovu za reflacionisanje i iniciranje kratkoročnog uspona u cikličnom procesu po cenu veće inflacije.260 No, dugoročna recesinflacionisana privreda je dijametralno suprotan kva-litet u odnosu na kratkoročni dezekvilibrijum cikličnog profila i, stoga, zahteva kvali-tativno novu teoriju ekonomske politike u formi sinteze monetarizma i fiskalizma, i novu makroekonomsku teoriju makroekonomije i makroekonomsku teoriju mikroeko-nomije. Jer, aktuelni realni privredni trenutak već pokazuje da monetaristička teza (da je inflacija fundamentalni problem i da je recesija izvedeni problem tranzitornog perioda iz lančanih usklađivanja) nije više prihvatljiva, isto kao i kejnzijanska teza (da je dinamiziranje privredne aktivnosti fiskalnim stimulansima fundamentalni pro-blem). Usled toga, pojedini teoretičari, vraćajući se izvornom Kejnzu (koga su postkejnzijanci i/ili neokejnzijanci odvukli od svoje teorije), pokušavaju da formulišu

258 J. Tobin, Money and Income: Post Hoce ergo Propter Hoc, Qvarterly Journal of Economics,

Voi. 84, 1970., The Monetary Interpretation of History, American Economic Review, Voi. 55, 1965., Friedmans Theoretical Framework, Journal of Political Economy, Vol. 80, 1972. i Friedman’s Theoretical Framework, u R. J. Gordon (Red.), Milton Friedman’s Monetary Framework: A Debate with His Critics, Chicago University Press, Chicago, 1974., i J. Tobin i C. Swan, Money and Permanent Income, Some Empirical Tests, American Economic Review, Vol. 59, 1968.

259 J. Tobin, Essays in Economics: Theory and Policy, Vol. 3, MIT Press, Cambridge, 1982., How Dead is Keynes, Economic Inquiry, Vol. 15, 1977., Reagonomics and Economics, New York Review of Books, Vol. 28, 1981. i Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1983.

260 Dr M. Ćirović, op. cit., str. 117.

93

tzv. modifikovani monetarizam kao svojevrsnu mešavinu monetarizma i kejnzijanstva ili fiskalizma (Leijonhufvud), i da oforme kejnzijansku verziju monetarizma ili monetaristički kejnzijanizam, odnosno monetarizovani fiskalizam ili fiskalizirani monetarizam. To je razumljivo, pošto se posle višegodišnje oštro polarizovane ras-prave “monetarizam versus fiskalizam” (poznati duel Fridmana i Helera u SAD) shvatilo da između monetarističke i fiskalističke koncepcije ima više konvergirajućeg nego divergirajućeg. Teze “novac nije važan” i “samo je novac važan” pretočene su, stoga, u zajedničku tezu “novac jeste važan” na opšte zadovoljstvo kako Fridmana tako i Modigliania, koji su, nakon žestoke rasprave, jedan drugome izjavili “sad smo svi kejnzijanci” (Fridman), odnosno “svi smo monetaristi” (Modigliani). I doista, skladno komponovane i kordinisane, uravnotežene i stabilizaciono-razvojno centrira-ne, monetarna i fiskalna politika, uz dopunu politikom dohotka i, verovatno, politi-kom realne ponude, mogu i treba da reprezentuju ključne segmente makroekonomske politike.

Tobin,261 kao postkejnzijanac, pristalica neoklasične sinteze, polemičar sa neoklasicima, monetaristima i teoretičarima racionalnih očekivanja, blagonakloni kritičar Kejnza i ispravljač Kejnzove analize, odigrao je značajnu ulogu u izgradnji tzv. neoklasične sinteze u makroekonomiji vezivanjem kejnzijanske teorije sa teorijom cena i dorađivanjem Kejnzove analize špekulativne tražnje za novcem i tražnje za novcem kao sredstvom razmene, te unapređenju teorije kamate, portfelja, rasta i ravnoteže obogaćivanjem teorije tražnje novca, transmisionog mehanizma, prilagođavanje portfelja i različitih oblika imovine itd.

Istražujući tzv. transmisoni mehanizam, Tobin se uglavnom naslanjao na kejnzijanski koncept,262 polazeći od pokretanja investicija čija se sredstva obezbeđuju prodajom obveznica i akcija s ciljem menjanja sastava portfelja. Pri tome, kamatna stopa u analizi portfelja zavisi simultano od realnih i novčanih tokova, čija se veza uspostavlja transmisionim mehanizmom, iako su za investicione odluke važnija očekivanja od kamatne stope.

U sklopu teorije rasta, Tobin263 kritikuje Kejnzov kratak rok i tzv. Harrodovo dinamiziranje, ukazujući na nestabilnost rasta uvođenjem novca, kao oblika držanja imovine, i supstitucije rada, kapitala i novca (koju determiniše kamatna stopa). Po Tobinu, držanje novca deluje na odnos između rada i kapitala, kao i na izjednačavanje prirodne i željene stope rasta (ili Harrodove opravdane stope), pri čemu stopa ravnomernog rasta novčane mase treba da se izjednači sa prirodnom stopom.

U stabilnom stanju, smatra Tobin, kamatne stope i cene imovine su konstan-tne (1), sklop državne politike je stabilan (2), realni fondovi i tokovi rastu po zajed-ničkoj prirodnoj stopi (3), nominalne količine rastu po istoj stopi plus konstantna stvarna i očekivana stopa inflacije (4), stopa inflacije je negativna vrednost realne

261 J. Tobin, Essays in Economics: Theory and Policy, Vol. 3, MIT Press, Cambridge, 1982. 262 J. Tobin, Economic theory as an Objective of Government Policy, American Economic Review,

Vol. 54, 1964., lnllation and Unemploymcnt, American Economic Review. Vol. 80, 1972. i Keynesian Models of Recedssion and Depression, American Economic Review, Vol. 65, 1975.

263 J. Tobin, Money and Economic Growth, Econometrica, Vol. 33, 1965. i Notes on Optimal Money Growth, Journal of Political Economy, Vol. 76, 1968.

94

kamatne stope na primarni novac (5), dugoročna ravnoteža realne stope prinosa na primarni novac je, kao i druge realne kamatne stiope, endogena – što je važna razlika između kratkoročne i dugoročne makroekonomije (6), fond kapitala je endogen u dugom roku (7) i rad i usluge kapitala su u potpunosti zaposleni (8).264

11) ANTIMONETARIZAM

Nepopravljivi ortodoksni kejnzijanci, opijeni kejnzijanskom tradicijom iz 30-

tih godina ovog veka, ostali su verni već ogoljenom i iscrpljenom kajnzijanstvu pot-puno oglušeni od teorijski dokazanih i empirijski verifikovanih monetarističkih doka-za, hipoteza teorije racionalnih anticipacija i pretpostavki Supply-Side ekonomike.265 Fiskalističko puritanstvo sve odbija a priori, čak i kada nisu u pravu, bez teorijsko-empirijskih argumenata ili sa njima, ali bez solidne validnosti za današnje staglacione eurofije. Čvrsto ubeđeni u svoje teze: (a) vrednost novca je determinisana mikroeko-nomski (jer promene opšteg nivoa cena proističu iz nagomilavanja nemonetarno prouzrokovanih promena pojedinačnih cena), (b) novčana masa je u većoj meri endogeno određena (s obzirom na to da je snabdevanje privrede novcem vrlo elas-tično), (c) tražnja privrednog sektora je tendencijski nestabilna (budući da mehanizmi multiplikacije i akceleracije pojačavaju egzogene impulse); (d) nivo proizvodnje i zaposlenosti su makroekonomski determinisani (pri čemu se opšti nivo cena na kratak rok ne menja), (e) ponuda novca uglavnom zavisi od tražnje novca, kao endogene promenljive, (f) supstitut novca je uglavnom finansijska aktiva, a cena novca je kamatna stopa (pošto se novac pozajmljuje) (g) promene, koje su rezultat nesrazmere između ponude i tražnje, utiču na promene kamatnih stopa, koje preko promena u investicionim rashodima utiču na nominalni dohodak u formi tzv. indirektnog transmisionog mehanizma, (h) funkcije tražnje novca i brzine opticaja novca su nesta-bilne, (i) promene u brzini opticaja novca rekompenzuju se promenama u količini novca u opticaju u uslovima apsolutne preferencije likvidnosti, (j) promene nacio-nalnog dohotka u većoj meri zavise od autonomnih rashoda nego od promena u 264 J. Tobin, A general Equilibrium Approach to Monetary Policy, Journal of Money, Credit und

Banking, februar 1969., Monetary Policies and the Economy: The Transmission Mechanism, Southern Economic Journal, januar 1978., Essays in Economics: Consumption and Eco-nometrics, Vol. 2., North-Holland, Amsterdam, 1975., J. Tobin i W. Brainard, Asset Markets and the Cost of Capital, u N. Nelson i B. Balasa, Private Values and Public Policy: Essays in Honour of W. Fellner, North-Holland, Amsterdam, 1977. i J. B. Macedo, The Short-Run Macroeconomics of Floatting Exchange Rates. An Exposition, u J. Chipman i C. Kindleberger (Ed.), Flexible Exchange Rates and the Balance of Payment. Essays in Honour of Egon Sohmen, North-Holland, Amsterdam, 1980.

265 E. M. Classen, The Keunesian and Classical Determination of the Exchange Rate, Weltwirt-schaftliches Archiv 1/83, str. 19-33., d. K. Fausten, The Role of Exchange Rates, Kredit und Kapital 4/82, str. 556-564, 1. Filatočev, Monetarističkie teorii, otkrytoi ekonomiki”, MEMO 1/83, str. 78-83. i J. Jüttner, Rates of Return, Investment behaviour and Monetary Policy, Kredit und Kapital 1/83, str. 16-33., A. G. Johnson, Selected Essays in Monetary Economics, George Allen, London, 1978. i Cambridge as an Academid Environment in the Early 1930’s, u D. Patinkin i J. C. Leith (Ed.), Keynes, Cambridge, and the General Theory, University of Toronto Press, Toronto, 1978, str. 98-114.

95

količini novca i (k) proces uravnoteženja je vrlo dug, a za to je potrebna kratkoročna ekonomska stabilizacija pomoću fiskalne politike. Kejnzijanci ostaju kejnzijanci, kao opoziciona snaga i protivteža prodornom monetarizmu, čekajući, verovatno, da se istorija ponovi (tridesete godine), pa da pokažu oštroumnost i spretnost u vođenju makroekonomske politike regulacije tražnje. I, sve dok se ekonomska istorija “ne ponovi”, kejnzijanci, neokenzijanci i postkejnzijanci ostaju da tumače kejnzijanizam i/ili fiskalizam sa antimonetarističkih pozicija u formi tzv. antimonetarizma.

U okviru kejnzijanskog dohodnorashodnog analitičkog modela razvila su se u osnovi dva teorijska pravca sa stanovišta različitog tretmana brzine prilagođavanja i elastičnosti. Radi se, naime, o revolucionarnoj ortodoksnosti i neoklasičnom prepo-rodu.266 Ortodoksni kejnzijanski model implicira zamku likvidnosti, neelastične nadnice, efikasnost fiskalne politike, konstantni kapitalni koeficijent i pesimizam u pogledu elastičnosti investicija i štednje u odnosu na nivo kamatne stope. “Neokla-sični preporod” je uspeo, međutim, da modifikuje ortodoksni dohodno-rashodni model sa stanovišta uloge monetarne politike i ponašanja monetarnih varijabli, poričući Keynesov doprinos sintezi teorije vrednosti i teorije cena, i važnost relativnih cena i monetarnih fenomena u Keynesovom modelu. Suprotstavljajući Keynesov teorijski koncept i kejnzijanski dohodnorashodii model, Leijonhufvud tvrdi sledeće:267 (1) Keynesov model uključuje relativne cene dok kejnzijanski model isključuje relativne cene, (2) Keynesov model je dvorobni (dezagregiran na potrošna i kapitalna dobra), dok je kejnzijanski model jednorobni, (3) Keynesov model implicira veću ulogu monetarnih faktora u odnosu na kejizijanski model, (4) Keynes je smatrao da odnos štednje i investicija određuje dohodak, a ne kamatna stopa, te da ponuda novca i preferencija likvidnosti određuje kamatnu stopu, a ne monetarni dohodak, (5) Keynes je pretpostavljao relativno visoku elastičnost investicija u odnosu na kamate i pridavao značaj dugoročnim kamatnim stopama koje u interakciji sa marginalnom efikasnošću kapitala određuju sklonost investicijama, (6) kejnzijanski model je pretpostavljao neelastičnost nominalnih nadnica, fiksnost cena kapitalnih dobara izraženih u potrošnim dobrima, jednostavno transformisanje nominalnih varijabila u realne veličine, svođenje novca na samo sredstva plaćanja i razvrstavanje gotovinskih potraživanja u široko definisanu kategoriju obveznica.

Monetaristička i kejnzijanska kontroverza polazi od dobro poznatog učenja kejnzijanske teorije po kome promena novčane mase izaziva promenu nivoa proizvodnje preko promene kamatnih stopa i tvrdnji monetarističke škole po kojima promena količine novca izaziva promenu nivoa cena uz uslov da je tražnja novca nepromenjena i da takva promena samo na kratak rok utiče na realnu vrednost nacionalnog dohotka i ekonomsku aktivnost.268 Izgleda, ipak, da je srednja pozicija

266 A. Leijonhufvud, O kejnzijanskoj ekonomici i o ekonomici J. M. Keynesa, Centar za kulturnu

djelatnost, Zagreb, 1983. i Keynes and the Effectiveness of Monetary Policy, Western Eco-nomic Journal, mart 1968. i Dr P. Jurković, i Leijonhufvud o kejnzijanskoj ekonomici i ekonomici J. M. Keynesa, Fiiaisije 11-12/83, str. 621.

267 A. Leijonhufvud, op. cit., str. 26-30. 268 S. Ghatak, Monetary Economics in Development Countries, The Macmillan Press, London,

1981, str. 174.

96

najprihvatljivija za savremene teoretičare, budući da srednja linija pledira na “ume-ren” kejnzijanizam i na “umeren” monetarizam.

Hicks-Hansenova “izmirenja” Keynesa i klasika u pogledu odrednica kamat-ne stope i dugotinjajuća polemika o suprotnosti preferencije likvidnosti i iozajmnih fondova u razvoju kejnzijanske ekonomike269 izgleda nisu urodile plodom na teorijskom planu i, posebno, u praksi. Aspekt Kejnzove teorije, koji je stvorio najviše muke kasiijim interpretatorima, jednako kejnzijancima i antikejnzijancima, jeste njegova teorija kamata,270 koja je, pre svega, teorija kratkoročnih kamatnih kretanja.

Kejnzijanska koncepcija preferencije likvidnosti sa stanovišta spekulativnog motiva je pretpostavljala da su dugoročne kamatne stope visoko podržavane očekiva-njima koja vraćaju na normalni nivo kratkoročne kamatne stope. Nova klasična doktrina, pak, smatra da ovo izvorno kejnzijansko objašnjenje nije u skladu sa stabil-nom kratkoročnom kamatnom stopom i stabilnim kalkulacijama granične efikasnosti kapitala. Tobin je ovu kejnzijansku nelagodnost otklonio uvođenjem alternativne teorije preferencije likvidnosti i uklanjanjem nesklada između efektivnih i očekivanih kamatnih stopa.271

Ispravljajući Kejnzovu analizu tražnje novca za spekulativne svrhe, Tobin je pokušao da objasni zašto individue drže gotovinu u količinama iznad potrebnih, u slučaju pozitivne kamatne stope, kada održanje gotovine postaje potpuno ravnopravni oblik držanja imovine. Tobin je pokušao da kamatnu stopu, koja dovodi do tzv. zam-ke likvidnosti, izmeri, pokazujući da se dugoročna kamatna stopa (koju je sam Keynes uporno koristio, iako u praksi ne fungira kao merljiv indikator) može vrlo lepo zameniti sa kratkoročnom kamatnom stopom, kao faktički egzistirajućom i merljivom veličinom. S druge strane, istraživanjem tražnje novca kao sredstva razme-ne, Tobin potrebnu količinu novca za kupovine i prodaje (uobičajene) svodi na pro-blem tzv. potrebnih zaliha, primenjujući stavove Fišera i Baumola na makroekonom-skom nivou i dokazujući da tražnja novca, kao sredstva razmene, ne zavisi od veličine društvenog proizvoda i brzine opticaja. Opserviranjem pozitivnih kamatnih stopa za držaoce nenovčane imovine, tokova novčanih rashoda i prihoda, troškova konverto-vanja novca u različite vrste imovine i prihoda od kamate, Tobin je pokazao da oba kejnzijanska oblika tražnje novca u osnovi zavise od kamatne stope i da kamatna stopa zavisi, kako od novčanih, tako i od realnih tokova (što je suprotno neoklasičnoj tvrdnji da je kamatna stopa, kao relativna cena kapitala, determinisana ponudom i tražnjom kapitala, a ne novčanim tokovima, koji određuju samo nivo cena).

U Tobinovom konceptu, novac je jedan od oblika imovine u portfelju, jer se novac drži kao ravnopravni oblik imovine.272 Za Tobina je bitna kompozicija port- 269 A. Leijonhufvud, O kejnzijanskoj ekonomici i o ekonomici J. M. Keynesa, Centar za kulturnu

djelatnost, Zagreb, 1983, str. 19. 270 A. Leijenhufvud, On Keynesian Economics and the Economics of Keynes, Oxford University

Press, 1968, str. 18-19. 271 J. Tobin, Liquidity Preference as Behavior Toward Risk, Review of Economic Studies, februar

1968. i Essays in Economic: Macroeconomics, Vol. 1, North-Holland, Amsterdam, 1971. 272 J. Tobin, The Theory of Portfolio Selection, u F. Hahn i F. Brechling (Ed.), The Theory of

Intrest Rates, Macmillan, London, 1965. i The Neutrality of Money in Growth Models, Economica, Vol. 34, 1969.

97

felja, kao i njegova promena, koja se, putem transmisionog mehanizma, prenosi na realne tokove. Pri tome, svaki oblik imovine u sastavu portfelja donosi vlasniku prihod: (a) premije za rizik, (b) profit i (c) vanredna dobit.

Keynes je doista prvi pokrenuo spor protiv oslanjanja na mere monetarne politike za postizanje stabilizacionih ciljeva. Stoga je doktrina o neefikasnosti monetarne politike postala čvrsto vezana sa Keynesovim imenom. Upadljiv prelaz od promenjenog okvira kvantitativne teorije novca iz “Treatisea” na analizu multipli-katora u “Opštoj teoriji”, odnosno od pomeranja pažnje sa viška potražnje novca na višak ponude robe, ili rada, nedvosmisleno je pojačao utisak da je Keynes odjednom potopio monetarnu politiku. Ali, povezivanje Keynesovog napuštanja monetarnog pristupa određivanja dohotka između “Tracta” i “Treatisea” nije u skladu sa glavnom parukom “Opšte teorije” i ne odražava uverenje Keynesa da je “novac nevažan”.273 No, valja se prisetiti da dogma neelastičnosti izdataka s obzirom na kamate, kao bolest monetarne politike, nije potekla od Cambridga nego od Oxforda, isto onako kao što je neelastičnost investicija s obzirom na kamate postala ključni argument za stav nove ekonomike, iako Taj postulat niJe ulazio u Keynesovu analizu.274

Odlučno preferiranje fiskalne politike u odnosu na potpuno oslabljenu zainte-resovanost za “neefikasnu” monetarnu politiku predstavlja, u stvari, najdramatičniji aspekt kejnzijanske revolucije. No, valja naglasiti da je striktno zagovaranje mera fiskalne politike “proizvod” kejnzijanaca (Leijonhufvud), jer je gotovo čitav korpus teorije fiskalne politike postkejnzijansko dostignuće (kao što su Lernorove funkcionalne finansije, Musgraveovo kompenzaciono finansiranje, deflacionoinflaci-oni jaz, teoreme multiplikatora uravnoteženog budžeta, akceleratora u dohodno-ras-hodnom modelu i dr.275

Tobin je u sve teorijske i empirijske rasprave unosio ubeđenje da se fiskalna politika ne može ignorisati i gurnuti u nebitan arsenal za realne ekonomske rezultate, skiciranjem modela dugoročnih posledica alternativnih politika fiiansiranja za akumulaciju kapitala i inflaciju.276 U tom kontekstu, Tobin naglašava da deficitarno finansiranje budžeta može da izazove ili inflaciju ili tzv. istiskivanje akumulacije 273 A. Leijonhufvud, O kejnzijanskoj ekonomici i o ekonomiji J. M. Keynesa, Centar za kulturnu

delatnost, Zagreb, 1983, str. 268-271. i Information and Coordination, Oxford University Press, N. York, 1981, str. 6.

274 A. Leijenhufvud, op. cit., str. 270. 275 A. Leijonhufvud, O kejnzijanskoj ekonomici i o ekonomici J. M. Keynesa, Centar za kulturnu

djelatnost, Zagreb, 1983, str. 268-269, D. Wright, The Keynesian System, N. York, 1961, str. 83-85. i R. Lecachman (Ed.), Keynes’s General Theory, Reports of Three Decades, N. York, 1964, str. 263-264.

276 J. Tobin i W. Buitter, Long-Run Effects of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demande, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976., Debt Neutrality: A Brief Review of Society, American Council of Life Insurance, WAshington, 1979. i Fiscal and Monetary Policies, Capital Formation and Economic Activity, u G. von Furstenberg, The Government and Capital Formation, American Council of Live Insurance, Washington, 1979., J. Tobin, Essays in Economics: Theory and Policy, Vol. 3, MIT Press, Cambridge, 1982. i Deficit Spending and Crowding of in Shorterand Longer Runs, u A. I. Greenfield i dr. (Ed.). Economic Theory for Economic Efficiency: Essays in Honor of Abba P. Lerner, M. I. T. Press, Cambridge, 1979.

98

kapitala, ali simultano provociranje inflacije i istiskivanje nije moguće. U inflaciji novac se čini manje privlačnom imovinom u poređenju sa štednjom u drugim oblicima. Stvarna i očekivana erozija novčanih fondova i nominalnih dugova putem inflacije dovode do njihove neatraktivnosti. U dugom roku, realni fondovi se prila-gođavaju tražnji za javnom imovinom, pri čemu se nivo cena i stopa inflacije prilagođavaju državnoj poiudi.

U svom modelu Tobin277 opisuje fiskalnu politiku pomoću parametra e, kao dela dohotka koji kupuje država, parametra t, koji se mobiliše putem poreza po odbitku transfera, i parametra 1 – u, koji se finansira pomoću izdavanja kamatonosnih obveznica, Pri tome, realna stopa prinosa od novca ( i), kao negativna vrednost stope inflacije, realna stopa za obveznice (gv), koja je određena tržištem, tržišna vrednost obveznica [1/ (rv + i) ], kao recipročna vrednost njihove nominalne stope prinosa, troškovi realne kamate novog duga (rd), kao ponderisani prosek realnih stopa rv (1 – γ) + (-i)γ i odnos ukupnog duga prema nacionalnom dohotku (d), uz prethodna tri fiskalna parametra (e, t i 1γ), daju identitet državnog budžeta:

e - t = (g – rd) d = [g - r (1 - γ) + i γ]d,

gde veličina g reprezentuje prirodnu stopu rasta. Vlasnici bogatstva, veli Tobin, mogu držati kapital koji nosi realnu kamatnu

stopu (gv, pri čemu agregatni kapitalni koeficijent stoji u obrnutom odnosu prema ovoj stopi za k. (rk) u ravnoteži stabilnog stanja. U stabiliom stanju, tražnja ovih oblika imovine u odnosu na ukupan dohodak predstavlja se kao funkcija f[TK (1 - t), rv, t] stopa prinosa po odbitku poreza i poreske stope – gde je J = K, V, M. U tom sklopu, veće oporezivanje smanjuje željeno bogatstvo, smanjuje ponudu javnog duga, povećava tražnju javnog duga, smanjuje tražnju kapitala. Porast poreske stope je antiinflatoran, ali izaziva tzv. efekat istiskivanja kapitala.

Diskusija o tome da li je fiskalna politika efikasno sredstvo za pozitivno uti-canje na nivo zaposlenosti obogaćena je raspravom o tzv. istiskivanju tražnje privatnog sektora (crowdingout), uključujući razlike između realnog i finansijskog crowdinga.278 U raspravama o potiskivanju sredstava za transakcione svrhe i efektima potiskivanja portfelja značaj budžetske restrikcije stupa u prvi plan, jer je moguć crowdingin, tj. unapređenje tražnje privatnog sektora. Pri tome, fiskalni multiplikator mora biti dugoročno pozitivan, iako stabilnost ekonomskog fenomena ne dovodi nužno do pozitivnog fiskalnog multiplikatora kao u teoriji BlinderSolowa. No, u istraživanju realnog crowdingouta državna restrikcija budžeta više ne igra ulogu, s obzirom na to da se kao važan faktor razvija investiciorš multiplikator povećanja državnih izdataka. Pozitivan investicioni multiplikator dovodi do povećanja cena koje garantuju realan rast. Veća izdvajanja države uz simultano suzbijanje inflacije deluju

277 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb,

1983., str. 80 i 81. 278 W. Lachmann, Crowding-out die budgetrestriktion des staates: Eine kritik, Kredit und Kapitai

1/82., str. 113-131. i R. J. Cebula, An empirical analysis of the “crowding out” effect of fiscal policy in the United states and Canada, Kyclos 4/78, str. 424-436.

99

pogoršavajuće na nivo zaposlenosti i mogu dovesti do opadanja realnog dohotka, a time i do povećanja nezaposlenosti.

Teorijska rasprava o efikasnosti fiskalne politike koriguje se, budući da postaje očigledna mogućnost jako divergirajućih dejstava poreza i javnih rashoda u okviru ekstremno pasivne ili aktivne monetarne politike.279 Pri tome je od izuzetnog značaja pitanje da li se fiskus kod utvrđivanja novih kombinacija instrumenata orijentiše samo prema robnom tržištu ili prema novčanom tržištu preko efekata svojih aktivnosti. No, dokazano je da se dejstva poreza ne ograničavaju samo na tražnju dobara, jer se promenama porerkih tarifa utiče direktno na ponudu dobara, tražnju novca i ponudu novca. Usled toga neophodna je čvršća koordinacija monetarne poli-tike centralne banke i fiskalne politike, kao korisna alternativa za politiku usmerenu na smanjenje inflatornih efekata, obezbeđenja pune zaposlenosti i promovisanja realnog rasta društvenog proizvoda. Doduše, čvršća koordinacija monetarne i fiskalne politike je imperativna u domenu deficitarnog budžetskog finansiranja javne potrošnje, u presecanju kauzaliteta fiskalnih deficita i inflacije, u eliminisanju posle-dica deficitarnog alimentiranja javne tražnje u ekonomske tokove reprodukcije, u blokiranju sprega javnofinansijskih deficita, fiskalnog opterećenja i zajmovnog (inter-nog i eksternog) sufinansiranja i u reviziji strategije deficitarnog finansiranja rekon-verzijom deficitarnog finansiranja u suficitarno finansiranje i supstitucijom budžetskih debalansa fiskalnom reekvilibrizacijom.

12) OPERATIVNI MONETARIZAM (REGANIZAM I TAČERIZAM):

MONETARIZOVANE EKONOMSKE POLITIKE Etabliranje praktičnog (operativnog) monetarizma u verziji tačerizma i/ili

reganomije u V. Britaniji i SAD javlja se kao reakcija na tradicionalnu instaliranu kejnzijansku politiku regulisanja tražnje fiskalnom politikom, koja se pokazala ne-sposobnom da izvuče privredu iz recesije i da suzbije inflaciju i nezaposlenost. Usled toga, usledila je brza penetracija monetarizma u anglosaksonskom svetu od sredine 1979. god. (V. Britanija), odnosno od sredine 1980. god. (SAD), koji je u početnoj fazi živeo pod režimom intervencionističkog i semidiskrecionog monetarizma da bi tek u drugoj fazi (19811983. god.) prerastao u tzv. restriktivni monetarizam.280

U sgvari britanskoamerički praktični monetarizam, kao tip restriktivne monetarističke stege, reprezentuje melanž različitih monetarističkih tendencija, pošto inkorporiše elemente fridmanovskog monetarizma, monetarizma racionalnih antici-pacija i monetarizma “ekonomije ponude”. Kao takav, monetarizam u verziji tačeriz-ma i reganomije inkorporiše politiku progresivne deceleracije stope rasta novčane mase, slobodno flotirajuće stope razmene i kamatne stope, poresku redukciju, kre-sanje socijalnih rashoda, limitiranje budžetskih deficita, ukidanje masivnih subvencija javnim preduzećima, itd. sa ciljem da se obori inflacija i recesiono prečisti privreda, 279 M. Rose, Fiscalpolitik bei aktiver und passiver Zentralbankpolitik, Kredit und Kapital, 1/82, str.

90-110. 280 J. Ribout, Minnaie: “Grandes nations, pas beaucoup d’ideées, Revue politique et parlamentaire,

juli-avgust 1981.

100

po cenu rasta nezaposlenosti (koja će sama po sebi da se reducira, kada privredna aktivnost oživi i uhvati zamah) i prebacivanje tereta stabilizacije na ostale zemlje (koji bi tzv. teorijom lokomotive naknadno bili rekompenzovani u formi pokrenutog rasta u drugim zemljama).

Odbacujući i kejnzijanizam i njegov spoj sa neoklasičnim ekonomskim teori-jama, državu blagostanja281 i punu zaposlenost, tačerizam (odnosno Thatschersmus) je doneo naglo smanjenje državnog učešća u privredi i vraćanje na laissezfaire. Preko monetarističke borbe protiv inflacije, tačerizam, međutim, de facto restrikcijom novca i kredita produbljuje recesiju i stvara nezaposlenost282 da bi prekinuo preraspodelu nacionalnog dohotka u korist nadnica i povećao opale profite. Arsenal dosledno usklađenih mera, koje uključuju restriktivnu monetarnu politiku (usporavanje porasta količine novca, poskupljenje kredita), podsticaj privatnom sektoru putem smanjenja poreza (najviša stopa snižena je sa 83% na 60%), ukidanje kontrole dividendi i cena, ukidanje svih ograničenja u deviznom sistemu, uvođenje potpune slobode izvoza kapitala, smanjenje državnih izdataka i investicija, denacionalizacija pojedinih podržavljenih grana i zakonsko ograničenje Trade Uniona, politika precenjene funte i dr., usmeren je u pravcu simultanog delovanja na saiinjanje inflacije, redukovanje nezaposlenosti i razbijanje stagflacionih trendova u ekonomskom rastu.

Preokupacija monetarista u SAD odnosi se na uspostavljanje stabilne funkcije tražnje novca i stabilnih relacija obogaćene Filipsove krive (jer se zahvaljujući stabilnoj funkciji novčane tražnje može uspostaviti relacija između monetarne mase i nominalnih dohodaka).283 Opredeljujući varijacije nadnica glavnim eksplikativnim faktorom varijacija cena, obogaćena Filipsova kriva omogućava distanciranje realnog efekta od efekta cena u izvršavanju uticaja novca na nominalni dohodak. Cilj obogaćene Filipsove krive je da pokaže emelioraciju mogućnosti predviđanja, koje rezultiraju iz upotrebe realnim najamnina (korigovane nominalne nadnice implicitnim indeksom cena društvenog proizvoda) umesto iz nominalnih nadnica. Interzavisnost monetarnog rasta i realne produkcije u kratkom roku je funademtalni aspekt interpre-tacija monetarista ciklusa ekonomske aktivnosti, pri čemu redukcija poreza koja uvećava raspoloživi dohodak u datim monetarnim uslovima biva finansirana emisi-jom obligacija radi pokrića deficita javnog sektora. Redukcija stope oporezivanja u pravilu daje impulse proizvodnji, štednji i investicijama. Pri tome su podsticaji inves-ticija veći, ukoliko monetarne restrikcije redukuju inflaciju. Smanjenje poreza u

281 Po M. P. O. Pucelu “država blagostanja” implicira razrađen sistem socijalnog osiguranja, bes-

platno pružanje usluga građanima, održavanje pune zaposlenosti, nivelisanje prihoda redistri-buiranjem putem poreza, svojinu ključnih industrijskih grana i javnih preduzeća i ekonomski intervenciozam (S. Zanjadski “Država blagostanja”, Radnička štampa, Beograd, 1975, str. 7 i E. Mumanović, Koncept o “državi blagostanja”, Pregled 4/82, str. 497-509).

282 Inflacija na taj način proizvodi ekspanziju nezaposlenosti (F. A. Nauek, Unemployment and Monetary Policy. Government as Generator ofthe Business Cycle, Cato Institute, San Fran-cisco, 1979).

283 P. G. Roberts, the Keynesian Attackon Mr Reagan’s Plan Wall Street Joigpa1, mart1981., E. S. Phelps, Cracs on the Demand side: a Year of Crisis in Theoretical Macroeconomics, The American Economic Review 2/82, str. 378-381., T. J. Sargent, Beyond Demand and Supply Curves in Macroeconomics, The American Economic Review 2/82, str. 382-389.

101

sadašnjosti povećava fiskalne prihode u budućnosti po propozicijama tzv. Lefferove krive. Fiskalna politika, u tom tekstu, treba da sledi politiku restrikcije budžetskih rashoda da bi bila kompatibilna sa monetarnom restrikcijom. Kompatibilitet je osiguran finansiranjem deficita obligacijama koje ekspanzivno deluju na realnu proizvodnju i osnovu oporezivanja koja neutralizuje gubitak fiskalnih prihoda. U pravilu neizbežni fiskalni deficiti su sinonim za inflaciju i asimilovani u retardirano oporezivanje.

Monetarizam tačerizma utisnut u različite ekonomske tokove upotrebom monetarističke doktrine kvantitativne teorije novca reprezentuje svojevrsnu mešavinu manjeviše svih njegovih varijanata, mada je najizraženija Fridmanova verzija. Razlika je samo u tome što je Fridman pristalica sistema kontrole monetarne baze, dok centralna banka V. Britanije pokušava da kontroliše stopu rasta sterlinškog M, mani-pulisanjem kamatnom stopom radi obaranja stope inflacije (polako), ali ne i kontra-produktivni udar na ponudu.284 Pored toga, vernost tačerizma monetarističkim princi-pima različito se procenjuje, budući da mišljenja idu od progresivnog rasta novčane mase, preko postepenog i simultanog smanjenja budžetskog deficita i smanjenja rasta nadnica, do tzv. denacionalizacije i ekonomskog liberalizma (Burton).285

Za razliku od praktičnog monetarizma (starijeg po rođenju i stažu) u verziji tačerizma, operativni monetarizam tipa reaganomicsa reprezentuje mešavinu – “mix monetarism”, komponovan zajedničkim ingredijendima integralnog monetarizma (Mayer, Sargent i Meltzer), monetarizma racionalnih anticipacija (Lukas, Sargent i Wallace) i rigidnih nadnica (Fisher, Phelps i Taylor), monetarizma “ekonomije ponude (Volcker, Feldstein, Wallich i Kaufman) i Supply-Side Economicsa (Grees-pan, Sprinkel, Laffer, Rutledge, Wannisky i Veidenbaum), uz primese graduelizma i elektricizma MMF. Već početkom 1981. godine, Regan je stavio u funkciju radikalno novu ekonomsku politiku u funkciju revitalizacije američke privrede (koja se često komparira sa New Dealom Franklina D. Ruzvelta i sa Great Society Džona F. Ke-nedija) i detruiranja rezultata politike kejnzijanske revolucije. New Era Regana se kvalifikuje kao kontra New Dealu ekonomska konrarrevolucije ili kao Contre-Reforme.286 I, ako je New Deal bio odgovor na “grande Depression”, onda je i Reagonomics odgovor na “Grande Stagnation”, čime je zparavo proglašen “la fin du Big Governmenf u trilogiji: rad – štednja – investicije potpunim dezangažovanjem dr-žave u ekonomiji, deregulacijom ekonomske aktivnosti, eliminisanjem konjunkturne diskrecione regulacije, demontiranjem socijalne države i redukcijom fiskalnih prihoda i javnih rashoda.287 Tako je kejnzijanska škola blagostanja konvertovana u novu klasiku Naueka, Friedmana, monetarizma i Supply-Side ekonomike.

284 J. Burton, The Thatcher Experiment - A Requiem?, Journal of Labor Research 1 /81. 285 Prema tome, nekadašnji tandem Keynes - Kennedy u SAD zamenjen je tandemom Friedman –

Thatcher u V. Britaniji. 286 Ch. Stoffaes, La Reagonomie: fondements doctrinaux et dimensions internationales, Economie

et prospective internacionale, 9/82. 287 Ideja redukcije poreza Regan po propoziciji Lafera je u stvari pozajmljena od Kenedijevog

kejnzijanizma. Drugim rečima, Kenedijev neokejnzijanizam je u stvari politika poreske reduk-cije reagonomista.

102

Optirane politike destinisane kočenju rasta monetarnih agregata omo~ gućile su poslednjih godina da se izbegne monetarna eksplozija kompatibilna sa periodom od početka 70-tih godina, iako je izvesno da su monetarne stege doprinele na kraći rok uzdizanju nivoa nominalnih kamatnih stopa. Davanjem prioriteta suzbijanju inflacije izmenjene su uloge centralnih banaka stavljanjehM težišta na kvantitativne ciljeve i korišćenjem pravila o stabilnoj stopi porasta novčane mase. Instrumenti i me-todi intervencija u monetarnoj oblasti, koji stoje na raspolaganju centralnoj banci, uglavnom su isti u zemljama OECD, iako je ekonomska situacija daleko složenija i teža od zemlje do zemlje, pošto se istim instrumentima mora obezbediti finansiranje velikog strukturnog deficita javnog sektora, manje finansiranje privatnog sektora i apsorbovanje likvidnih sredstava koje emituje državna blagajna.288 Danas u zemljama OECD su, i pored toga, u primeni ipak dva tipa monetarne kontrole: prvi tip (varira-nje novčane mase) u SAD, Kanadi,289 V. Britaniji i Holandiji, i drugi tip (variranje kamatne stope) u Francuskoj, Italiji, Japanu i Z. Nemačkoj. U prvom slučaju moguće je voditi monetarnu politiku, nezavisno od budžetske politike, u drugom slučaju to nije moguće – vidi šemu.

Federalna rezerva u SAD je dugo pokušavala da svoje ciljeve u pogledu novčane mase postigne kontrolom kamatne stope na federalna sredstva da bi konačno ovaj koncept bio napušten, kada je stopa rasta raznih agregata, novčane mase sve jače prevazilazila nameravane vrednosti cilja. Odlukom Federalnog odbora za otvoreno tržište u 1979. god. došle su rezerve banaka na mesto kamate na federalna sredstva, što znači da nova monetarna politika svoje ciljeve u pogledu novčane mase pokušava da postigne kontrolom bankarskih rezervi. U 1980. god. data je, u tom sklopu, i nova definicija agregata novčane mase,290 koja je bila potrebna usled mnogih novina: razne vrste depozita su postale raspoložive za svrhe plaćanja i, time, likvidne kao na tekućem računu potraživanja. Novi agregat MIB sada uključuje pored dosadašnjih zakonskih sredstava plaćanja (M1, sada M1A) i sva druga potraživanja, kojima se može raspolagati čekom. Veličina M1B je, dakle, iostao agregat monetarnog stoka, koji, osim fiducijarnog novca u opticaju i depozita po viđenju kod banaka (tzv. MIA), sadrži i depozite po viđenju kod drugih finansijskih institucija račune “Now” (račun štednje sa mogućnošću automatskog prelivanja) i račune “ATS” (račun automatskih virmanskih usluga sa računa štednje na tekući račun). Prema tome, posle odluke Federalne rezerve o ukidanju M1 A (gotov novac + depoziti po viđenju kod komer-cijalnih banaka), M1B predstavlja, u stvari, M1. Od 1979. god., kada je R. Volcker u FRS objavio kontrolu novčane mase direktiom akcijom na likvidnost banaka, tj. na rezerve banaka i finansijskih ustanova,291 agregati rezervi: totalne rezerve, monetarna

288 M. Sarcinelli, The Role of the Central Bank in the Domestic Economy, Review of Economic

Conditions inltalz 3/81, str. 433-454. 289 R. C. Bellan i W. H. Pope, The Canadian Economy: Problems and Options, McGraw-Hill, N.

York, 1981., R. Bird, Financing Canadian Government, Canadian Tah Foundation, Toronto, 1979. i J. O. Light i W. White, The Financial System, Homewood, R. D. Irwin, 1979.

290 O. Issing, Recent Developments in U. S. Monetary Policy, Kredit und Kapital 4/81, str. 550-558. 291 Sidney Dell, Stabilization: The Political Economy of Overkill, Worid Development, avgust 1982.

103

baza (uglavnom rezerve banaka, “affilies” u federalnom sistemu plus novac u opticaju) i nepozajmljene rezerve, igraju ključnu ulogu.

Novac u opticaju, efektivni depoziti kod ustanova “non affiles” kod FED, efektivni depoziti kod ustanova “affiles” u FES (vodeći računa o različitim koefi-cijentima fiksiranih obaveznih rezervi na depozite po viđenju, kao i o raspodeli M2 između depozita po viđenju, oročenih depozita i štednih depozita) su stožerni stubovi politike, jer projekcija raspodele između novca u opticaju i depozita (vodeći računa o rezervama koje banke moraju konstituisati na svoje depozite, o obaveznim rezervama na “Money market funds” i o rezervama “excedentaires”) omogućava evaluaciju rasta globalnih rezervi i monetarne baze koja je kompatibilna sa fiksnim monetarnim cilje-vima. Nepozajmljene rezerve reprezentuju diferenciju između globalne rezerve i zajmova banaka “affilees” kod FEDa. Budući da totalne rezerve konstituišu bazu de-pozita, one su usko i više povezane sa agregatima nego sa nepozajmljenim rezervama. Modifikovana procedura operacija na otvorenom tržištu u smislu direktnog uticaja na rezerve da bi se favorizovala realizacija fiksiranih ciljeva evolucije novčane mase je, prema tome, promulgovana na monetaristički način.292 Do tada je nivo rezervi indirektno determinisan u funkciji nivoa prema kome se procenjivalo da stope kamate na kratak rok osciliraju u uskom i tolerantnom rasponu.293

Program nove monetarne stabilnosti: fiksirati normu kvantitativne evolucije monetarnih agregata nezavisno od mogućih fluktuacija kamatne stope, osigurati budžetsku ravnotežu i ne koristiti budžetski arsenal za amortizovanje fluktuacija ekonomske aktivnosti,294 je u osnovi antikejnzijanske prirode, jer je akceptacija monetarističkog pravila suzbijanja inflacije nezavisna od rastuće nezaposlenosti i kamatne stope, iako je empirijski i teorijski dokazano da tražnja novca zavisi, kako od obima transakcija, tako i od kamatne stope. Porast kamatne stope smanjuje tražnju novca, a rast budžetskog deficita finansiran emisijom obligacija dovodi do povećanja minimalnih rashoda, ukoliko se kamatna stopa penje dovoljno visoko da bi pojedinci redukovali svoju gotovinu. Visoke kamatne stope, samim tim, produkuju tzv. efekat istiskivanja, redukuju investicionu aktivnosti blokiraju budući ekonomski rast. Rezultati istraživanja reagovanja federalnog rezervnog sistema na ograničenja koja nameće budžet (ispitivanjem funkcije reagovanja novčane mase u okviru IS-LM modela) pokazuju da se skorašnji veliki porast iznosa primarnog novca može velikim delom objasniti povećanjem državnog duga i predstavlja prvi korak ka utvrđivanju kvantitativnog dejstva deficita. Porast iznosa primarnog novca je, isto tako, posledica većih inflacionih očekivanja i ranijih povećavanja iznosa primarnog novca. No, rezultati ne potvrđuju da povećanja iznosa primarnog novca izazivaju povećanje stope nezaposlenosti, potencijalnog nacionalnog dohotka i kamata, ukoliko dato povećanje nije posledica većih inflacionih očekivanja, dotadašnje monetarne politike i

292 J. Riboud, Les perplexites de Milton Friedman on Comment equliquer ces taux b’interest,

Revue politique on parlamentaire, septembar-oktobar, 1981. 293 M. Feldstein, A Time for Cool Nerves, Financial Time, januar 1982. 294 Jean-Paul Filoussi, Politique monetaire on politique economique?, Observations et diagnostic

economiques, juni 1982.

104

zaduživanja javnog sektora.295 S tim u vezi, nametnuli su se vrlo važni zaključci:296 (1) efikasnost rasta budžetskog deficita (tj. njegov uticaj na nominalni dohodak) zavisi od metoda finansiranja, (2) rast budžetskog deficita finansiranog bez monetarne kreacije ima izvesnu pozitivnu incidencu na aktivnost koja je manja nego u slučaju da je praćena monetarnom ekspanzijom, (3) rast budžetskog deficita može imati defavo-zirujući efekat na bilans tekućih operacija i (4) redukcija gotovine i uvoza kapitala u pratnji rasta budžetskog deficita, koji je finansiran emisijom obligacija, može snabdeti dodatnim resursima dovoljnim da bi smanjenje privatnih rashoda bilo limitirano. Međutim, na osnovu empirijske analize Montesano zaključuje da je finansiranje bu-džetskog deficita povećanjem javnog duga politika koja ne samo da je na duži rok ispoljila svoje jače inflatorno dejstvo u poređenju sa dejstvom politike rasta primar-nog novca, već da je i instalirala efekat istiskivanja privrednih investicija, sapela budući privredni neinflatorni rast i “obezbedila” rastući trend fiskalnog opterećenja za refinansiranje tereta sadašnjih dugova koji dospevaju u narednom periodu.297

U praksi zemalja savremenog sveta, tipičan savremeni monetarizam (doduše, koktelizovan raznoraznim varijantama sa predominantnom pozicijom Forda i Bur-tona) vlada i funkcioniše u V. Britaniji od 1979. god., kombinovan “novi” monetari-zam sa strukturalizmom egzistira u SAD od 1980. god., čist graduelistički moneta-rizam “radi” u Kanadi i Holandiji od 1981-82. godine, samoupravni monetarizam (reformulisani “novi” monetarizam tržišnog tipa u ekspoziciji prof. Ćirovića) bitiše u našoj zemlji od 1982. god., kombinovani monetarizam sa kejnzijanizmom postoji u Z. Nemačkoj, Italiji, Belgiji i Japanu od 1981/82. god., tipičan kejnzijanizam egzistira u Francuskoj, Grčkoj i Španiji, modifikovani kejnzijanizam sa primesama monetarizma fungira u Švajcarskoj, Švedskoj, Austriji, Danskoj i Norveškoj. Međutim, u tom kontekstu, valja istaći da monetaristička propaganda u Z. Nemačkoj (preko politike monetarne stege, eskalacije kamatnih stopa, flotirajućeg kursa DM, kresanja budžetskih rashoda, redukcije poreza i odlaganja indeksacije nadnica) postepeno, ali sigurno gura zapadnonemački kejnzijanizam ka američkobritanskom monetarizmu. Kompresija novčane mase, javnih investicija i nadnica, devalvacija jena i ekspanzija kamatnih stopa već nominuju postepeno klizanje japanskog modifikovanog kejn-zijanstva ka američkom monetarizmu. Japan je, može se smatrati, već zaplivao u vode graduelističkog monetarizma. Modifikovanjem kejnzijanske politike zaposlenosti i politike nadnica Austrija i Švajcarska ušle su u tzv. kvazikejnzijanizam sa perspek-tivom definitivnog razlaza sa kejnzijanskom politikom regulisanja tražnje u korist monetarističke doktrine. U aktuelnom trenutku, Tačerov i Reganov (uključujući i kanadski i holandski) koncept ekonomske politike reprezentuju monetarizam, (Kolov) uključujući i japanski koncept ekonomske politike bliži je monetarizmu nego kejn-

295 M. D. Levy, Factors Affecting Monetary Policy in an Era of Inflation, Journal of Monetary

Economics, 3/81, str. 351-373. 296 A. Montesano, Inflazione e Finanziamento del Deficit Publico, Bancaria 11/81, str. 1146-1152. 297 A. Blundell-Wignall i J. C. Chouraqui, Financement du deficit budgetaire et controle monetaire,

OECD, Paris, 1982.

105

zijanizmu,298 dok Miteranov, Palmeov, Gonzalesov i Padandreuov koncept ekonom-ske politike nominuje kejnzijanizmu, a italijanski, švajcarski i austrijski koncept ekonomske politike bliži je kejnzijanstvu.

KOMPARACIJA KONTROLE RASTA NOVČANE MASE KAMATNOM

STOPOM I BANKARSKIM REZERVAMA Inicijalni

efekti neočekivanog rasta novčane

tražnje

Direktna reakcija FRS

Posledice akcija FRS

Nova tražnja FRS Posledice nove akcije

Tražnja novca i monetarni rast

Kontrola posredstvom “federal funds rate” od 1979. god.

FRS povećava nepozajmljene re-zerve preko kupo-vina na otvore-nom tržištu za po-ržavanje federal funds rate u po-željnom rasponu.

Nova akceleracija monetarnog rasta Federal funds opada. Ostale ka-matne stope opa-daju, semu koliko je akceleracija inflacije predviđena.

FRS podiže norme za federal funds rate i reducira nepozajmljene rezerve preko prodaja na otvorenom tržištu.

Monetarni rast se usporava Pozajmljene rezerve se povećavaju, sem u slučaju kada se eskontia stopa povećava. Ostale kamatne stope kratkoročno se podižu, izuzev ukoliko je inflacija predvidljiva.

Tražnja za rezervama se povećava

Kontrola posredstvom bankarskih rezervi od 1979. god.

Federal funds rate se povećavaju

FRS redukuje nepozajmljene re-zerve posred-stvom prodaje na otvorenom tržištu radi podržavalja monetarnog rasta u željenim okvirim

Monetarni rast se usporava Novi rast federal funds rate Ostale kamatne stope kratkoročno se podižu, sem ukolikoje inflacija predviđena Pozajmljene rezerve se povećavaju, sem u slučaju rasta eskontnestop

Izvor: L’eperience monetariste aux Etats Unis, Bulletin hebdomadaire de la Kreditbank,

oktobar 1971.

298 Karl Kulne, Internationale Konfrontation der Wirtschaftsdokrinen, Ein Laboratorinmstest

zwischen Monetarismus und Franco-Neokeynesianismus?, Gemerkschaftliche Monatschefte, oktobar 1981.

106

Za razliku od razvijenih industrijskih zemalja, zemlje u razvoju nalaze se u procepu između nametnutog monetarizma i tradicionalno saživljenog kejnzijanizma, izuzev zemalja Latinske Amerike koje naširoko klize monetarizmu.299 Danas se, uobičajeno smatra da je Latinska Amerika vrlo zanimljivo područje za eksperimente monetarističke teorije M. Fridmana, pošto se pokazuje da su prvo Kejnz, a potom i Prebisch300 ustuknuli pred propozicijama Chicago-Boysa.301 Ekonomske politike latinoameričkih država inspirisane monetarizmom i uslovljene zahtevima MMF, već insistiraju na otvorenosti prema inostranstvu, ograničenju državne intervencije, reprivatizaciji javnog sektora, ankuražiranju konkurentnih tržišta, kontroli rasta novčane mase, ukidanju subvencija, povećanju stranih investicija, smanjenju javnih rashoda, redukciji neposrednih (poreza iz dohotka preduzeća) i posrednih (carina) poreza, smanjenju nadnica i lične potrošnje, liberalizaciji politike cena i sl., što je reprezentanta svojevrsnog i specifičnog latinoameričkog monetarizma.

13) EKLEKTIČKI – RESTRIKTIVNI MONETARIZAM

Eklektički ili restriktivni monetarizam tipa MMF, instaliran početkom 80-tih

godina, kada se u studijama OECD302 već procenjivalo da postoje mnogi uzroci sadašnjih mukotrpnih i, po svoj prilici, dugotrajnih teškoća, naročito u zemljama u razvoju: (a) snažne inflatorne tendencije domaćeg i stranog porekla, (b) slab podsticaj za ulaganje u uslovima sve većeg rizika i sve manjih profitnih stopa, (c) sve “teži” deficiti u javnom sektoru sa eskalatornim trendom fiskalnog opterećenja, (d) diskrimi-nacija i zatvaranje tržišta u međunarodnoj razmeni sa visokim protekcionizmom (e) saturacija tržišta i opadanje cena sirovina i primarnih proizvoda, (f) visoko spoljno zaduženje i nemogućnost pristupa na tržišta kapitala, (g) visoka nezaposlenost, (h) rastuće kamatne stope i poskupljenje dolara, (i) hronični deficiti platnog bilansa i opadanje deviznog priliva, i (j) kriza privrednog rasta, javlja se kao “nova snaga” u procesu razbijanja staglacionih trendova metodom brzog obaranja inflacije i oživlja-vanja privredne aktivnosti. Po monetarističkom scenariju MMF za izlaz iz sadašnjeg stanja recesije i svetske krize potrebno je (a) redukovati nivoe budžetskih deficita, (b) održavati povoljnije srazmere između javnih rashoda i društvenih proizvoda, (c) održavati monetarne agregate pod efikasnijom kontrolom, (d) voditi politiku realnog deviznog kursa i realnih kamatnih stopa, (e) ustrojiti programe štednje, restrikcije

299 Socijalističke zemlje su jedino ostale verie marksovoj teoriji novca, mada su, u poslednje vreme

sve više prisutni nadirući elementi monetarizma, pored već malje-više ranije inaugurisanih kej-nzijanskih propozicija. No, čvrsta kontrola novca, kredita i kamatnih stopa u okviru centralis-tičkog monetarno-finansijskog planiranja donekla i jeste relativno značajni elemenat mone-tarizma.

300 R. Prebisch, Transformation u Desarrollo La gram tarea de America Latina, Banco Intera-mericano de Desarrollo, Washington, 1970.

301 Jurgen Westphalen, Friedman versus Keynes in Latin America, Intereconomics, juli-avgust 1982. i S. M. Wachter, Latin America Inflation: The Structuralist-Monetarist Debate, Lexin-gton, Massachusetts, Lexington Books, 1976.

302 R. Medley (Ed.), The Politics of Inflation, A Comparative Analysis, Pergamon Press, New York, 1981.

107

finalne potrošnje, stopiranja nadnica, (f) sprovoditi ustrajnu restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku, (g) zauzdati tražnju i inflaciju bez negativnih reperkusija na proizvodnju i zaposlenost, (h) težiti podsticaju investicija i oslobađanja tržišnih snaga u domenu kretanja robe i zaposlenosti i liberalizaciji spoljne trgovine, (i) obratiti pažnju ia pozadinu problema platnih bilansa i krize dugova, itd. to su, istovremeno, i ekonomskofinansijski imperativi nametnuti zemljama u razvoju, kojih se MMF, pri postavljanju uslova za nove kredite ili reprogramiranje postojećih dugova, striktno pridržava shodno monetarističkom konceptu. Usled toga je korišćenje sredstava MMF, pri postavljanju uslova za nove kredite ili reprogramiranje postojećih dugova, striktno pridržava shodno monetarističkom konceptu. Usled toga je korišćenje sredstava MMF uslovljeno sprovođenjem određene politike i mera u zemlji tražiocu pomoći koje se zasnivaju na doktrini monetarističkog pristupa platnom bilansu. Recepti MMF u okviru paketa stabilizacionih mera prepisuju liberalizaciju uvoza i cena, devalvaciju, restrikciju rasta kredita i novčane mase, smanjenje javnih rashoda i realnih primanja stanovništva, ukidanje subvencija i podsticanje stranih investicija. Koncepcija platnobilansnog prilagođavanja MMF je u osnovi kratkoročna i zasniva se na deflacionisanju realne kupovne snage i uticaja tražnje na platni bilans. MMF, istovremeno, nastoji da postigne platnobilansnu stabilnost i ravnotežu u uslovima stabilnih cena i kontinuiranog privrednog razvoja uz slobodu plaćanja i trgovine.

Evidentno je, prema tome, da u sklopu politike reprogramiranja i refinan-siranja dospelih obaveza zemalja, koje su devizno i finansijski posustale u sadašnjoj svetskoj recesiji, koju sprovodi MMF, leže krupna sporna pitanja: koliko će vlade monetarnim ograničenjima, smanjenjem budžetskih izdataka i deficita, ukidanjem subvencija i suzbijanjem povišica nadnica kresati domaću potrošnju i istiskivati izvozne viškove radi namirivanja stranih poverilaca. Jer, cenu suzbijanja inflacije u obliku nezaposlenosti danas izgleda svi akteri svetske privrede treba da plate: (1) prezadužene zemlje u razvoju koje moraju da se pomire sa daljim žrtvama u rastu i zaposlenosti da bi sačuvale prividno svoju kreditnu sposobnost, (2) industrijske zemlje blagostanja koje sigurnost svojih spoljnih potraživanja po datim kreditima pokušavaju da ojačaju maksimalnim kamatama i rastućim valutnim kursevima i (3) zadužene socijalističke zemlje, koje pribegavaju autarhiji, srozavanju svoje valute i izvozu po svaku cenu. A da bi se to izbeglo predlaže se strategija zajedničkog odre-đivanja stope rasta novčane mase u celom svetu, kako bi se doprinelo stabilizaciji odnosa među valutama i kamatnim stopama, stopama inflacija i sl. (R. L. McKinnon). U osnovi, ovaj predlog inklinira ka internacionalnom usklađivanju ekonomskih politika, kao svojevrsnom izrazu svetskog totalnog monetarizma, koji je u novijem razvoju odnosa između SAD i Japana već “najavio” novu viziju. Naime, u sklopu najnovije saradnje SAD i Japana ističu se sporazumi o zajedničkoj politici novca i finansijskoj politici, koje bi išle u pravcu podsticanja ekonomskog rasta bez inflacije; zatim, o saradnji u rešavanju pitanja spoljnih dugova zemalja u razvoju, preduzimanju mera u domenu liberalizacije režima usluga i preduzimanju zajedničke intervencije na deviznom tržištu, i, najzad, o podršci za emitovanje obveznica na stranim tržištima namenjenih finansiranju državnog budžeta radi povećanja doprinosa međunarodnoj tražnji i kursa jena. Međutim, skorašnje poboljšanje perspektiva u oblasti inflacije

108

dopušta da se predviđaju manje oštre mere monetarne politike, jer je porast nomi-nalnih zarada na najnižem nivou od 60-tih godina. Smanjenje ove vrste unutrašnjeg inflacionističkog pritiska (tj. inflacija troškova) potpomognuto je povećanjem proizvodnosti iznad očekivanja. Akcije u vezi sa ponudom su, isto tako, dale relativno dobre rezultate, jer nisu kočene nedostatkom stvarne tražnje. Rizik prekida ekonom-skog oživljavanja u SAD, usled povećanih kamatnih stopa, je verovatno manje prisutan u poređenju sa periodom od pre godinu dana, s obzirom na to da je sasvim izgledno da će oživljavanje privredne aktivnosti moći da se održi da bi dovelo do povećanja investicija, pa, prema tome, i do budućeg neinflatornog ekonomskog rasta. Međutim, vlade u Zapadnoj Evropi strahuju da se ne izgubi poverenje u njihove antiinflacionističke politnke i da sadašnje oživljavanje aktivnosti u SAD i Kanadi samo po sebi ne deluje kao podstrek novim investicijama po “teoriji lokomotive”.303 Obazrivost i neverica u uspeh monetarizma u karcinomnim privredama su postale trajni pratilac glorifikovane nove makroekonomske politike.

303 Kaufman, međutim, dovodi u sumnju hipoteze o lokomotivi čije se teorijske osnove zasnivaju

na kejnzijanskim razmatranjima (N. M. Kaufman, International Stagflation and the “Loco-motive Hipothesis”, Kredit und Kapital, 2/82, str. 227-248).

MONETARIZAM I FISKALIZAM

2. deo

111

1. MONETARISTIČKA, KEJNZIJANSKA I KVANTITATIVNA TEORIJA NOVCA

Nekada bulionisti protiv antibulionista i pristalice Currency škole protiv po-

bornika Banking škole, a danas monetaristi protiv kejnzijanaca, odnosno monetarizam protiv fiskalizma.304 Brza popularizacija monetarizma posledica je polemike o monetarnoj i fiskalnoj politici (posle uspeha “nove ekonomije” Waltera Hellera) u kontekstu ekonomske politike SAD i Fridmanove kontraofanzive u rehabilitaciji uloge novca (N. G. Johnson). Intelektualni konflikti u monetarnoj analizi u velikoj meri zavise od postavki na kojima se zasniva fiskalna politika (Brunner),305 jer se često isuviše tvrdi da “monetaristika”, odnosno monetaristička analiza ne pripisuje fiskalnoj politici nikakav makroekonomski značaj, iako se analiza fiskalne politike postepeno menja tokom dvadesetih godina. Sa teorijskog stanovišta, amblem društve-ne pripadnosti, kao etiketa monetarista, pruža samo informaciju o načinu izražavanja, mišljenja i preferiranja u domenu novca i njegovoj ulozi u makroekonomskom sistemu ali ne i o svim teorijskim pitanjima koja nisu u žiži monetarističko-fiska-lističkih raspona.306 Jer, dvadesetogodišnja debata307 vešto je prebacila ekonomiste sa teorijskih koncepcija na polje empirijskih pitanja (B. Fridman).

Od 40-tih i 50-tih godina količina novca nije ocenjivana važnim u odnosu na efektivnu tražnju, nezaposlenost i inflaciju, iako su pojedine analize inkorporirale LM krivulju u okviru Hicksove interpretacije Keynesa (Cagan).

Stoga se monetarizam, sa tezom “novac jeste važan”, javlja kao reakcija na tezu “novac nije važan”.308 Od toga datira optužba monetarista od strane fiskalista iz razloga što su prvi jednostavno proglasili postavku da je “samo novac važan”,

304 Vivien Levy-Garbona i Gerard Marek, Les paradigmes monetaires: Keynes, Fridman et les

autres, Economic appliqućc 4/82, st. 599-642. 305 K. Brunner i A. H. Meltzer, Liquidity Traps for Money, Bank Credit and Interest Rates, Journal

of Political Economy, januar-februar 1968, st. 1-38., K. Brunner, M. Fratianni, J. Jordan, A. Meltzer i M. Neumann, The Role of Monetary and Fiscal Policy in Moderate Inflation, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1973., K. Brunner, “Yale” and Money, The Journal of Finance, mart 1971. st. 165-175.

306 E. S. Phelps, Inflation Policy and Unemployment Theory, W. W. Norton and Sotrapu, N. York, 1972. i E. S. Phelps (Ed.), Microeconomic foundations and Employment and Inflation Theory, Norton, N. York, 1970. i Crack on the Demande Side: a Year of Crisis in Theoretical Macro-economics, American Economic Review 2/82, st. 378-381.

307 F. S. Mishkin, Monetary Policy and Short-Term Interest Rates: An Efricient Markets-Rational Expectations Approach, The Journal of Finance 1/82, st. 63-72., W. L. Coats, Interest Rate Consequences of Targeting Money, Staff papers, mart 1982, st. 31-47. i R. W. Haffer i S. E. Hein, Monetary Policy and Shelf Term Real Rates of Interest, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, mart 1982. st. 13-19.

308 A. James Meigs, Money Matters, Harper and Row, N. York, 1972. i J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976.

112

odnosno da je novac na prvom mestu u strukturi mnogih uticaja na tražnju, iako promene novčane mase često deluju sa zakašnjenjem.309

Posle dve decenije, u razvoju finansijske misli, ispunjene su mnogim ras-pravama monetarista (pristalice monetarizma, pobornici kvantitativne teorije novca, protivnici kejnzijanstva) i fiskalista (kejnzijanci i neokejnzijanci, nemonetaristi, pri-stalice fiskalizma)310 koje se svode uglavnom na to da li monetarne ili fiskalne varija-bile predstavljaju osnovne determinante celokupne privredne aktivnosti i najpogod-nije instrumente politike ekonomske stabilizacije.311 Širenje monetarizma u jednostav-nom i površnom obliku, i ofanzivni nasrtaji monetarista u sprovođenju ekonomske politike provokatorski su delovali na fiskaliste i odigrali značajnu ulogu u privrednim poremećajima – tvrdi Modigliani, koji se, simultano pita: “treba li da se odreknemo politike stabilizacije”, ako uđemo u monetarističku raspravu. No, posle višegodišnje žestoke rasprave vodećih monetarista i kejnzijanaca, sada i jedna i druga oštro napa-dana strana ističu da između njih i ne postoje značajnija teorijska i analitička nesla-ganja.312 I Modigliani tvrdi da ne postoje ozbiljnija analitička neslaganja između vodećih monetarista i fiskalista. Čak je na izjavu Miltona Fridmana “sad smo svi kejnzijanci” uzvratio izjavom “svi smo monetaristi”, pod uslovom da se pod moneta-rizmom podrazumeva dodeljivanje glavne uloge količini novca u regulisanju proiz-vodnje i cena. Modigliani313 u stvari smatra da u raspravama među monetaristima i kejnzijancima nije predmet monetarizam nego uloga koju treba dodeliti iolitici stabi-lizacije. Nemonetaristi u osnovi tvrde da privredu treba stabilizovati odgovarajućom

309 Oštre suprotnosti mišljenja ekonomista, po mišljenju Cagana, javljajy se naročito posle analiza

Oxforda (R. W. Andrews i J. E. Meade) i Kembridža i Harvarda (J. Ebersole). 310 S. M. Goldfield, The Demand for Money Revisited, Comments and Discussion, Brookings Pa-

pers on Economic Activity, No. 3, 1973, J. C. Di Tata, Contemporaneons Aggregate Information and the Optimal Money Supply Feedback Rule, Banco Central de la Republica Argentina, juni 1983., G. A. Akerlof i M. D. Ross, The Short Run Demand for Money, The Economic Journal, Vol. 90, 1980, st. 885-900, OECD, La demande de Monnaie dans la prin-cipeaux pays de I’OCDE, Perspectives économique, Referat na Kolokvijumu “Les experiences monetaristes”, Aix-en-Provence, 1981., Politique monetaire au politique economique, Proble-mes économiques 1791/82, st. 2-8 i La theorie du controle optimale et ses application en politique economique, Problemes economiques 1791/82, st. 8-16.

311 T. Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital, No. 2 i 3, 1975, st. 191-218 i 293-316. i Some Felections on the Current State of the monetarist Debate, Zeitschrift fiir National-ekonomic, No. 1-2, 1978, st. 61-84.

312 P. Samuelson, Pure Theory of Public Expenditure and Taxation, u J. Margolis i H. Guitton (Ed.), Public Economics, Macmillan, London, 1969., M. R. Darby, The Financial and Tah Effects of Monetary Policy on Interest Rates, Economic Inquiry, juni 1975. st. 226-276, V. Tanzi, Inflation, Indexation and Interest Income Taxation, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, mart 1976. st. 64-76., Income Taxes and demand for Money: A Quantitative Analysis, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, mart 1979, st. 55-72, Inflatory Expectations, Economic Activity, Taxes and Interest Rates: American Economic Review, mart 1980, st. 12-21 i Inflatory Expecations, Economic Activity, Taxes and Interest Rates: Replay, American Economic Review, septembar 1982.

313 F. Modigliani, The Monetarist Controversy or Shold we Forsake Stabilization Policies, Ame-rican Economic Review, mart 1977.

113

monetarnom i fiskalnom politikom, dok monetaristi smatraju da ne postoji potreba za stabilizacijom privrede.314

Američki monetarizam je krajem 50-tih godina počeo ofanzivu u tri pravca: (1) protiv uverenja u efikasnost fiskalne politike u sprovođenju konjunkturne politike, (2) protiv vladajuće predstave o dejstvima monetarne i kreditne politike i (3) protiv verovanja u efikasnu stabilizacionu politiku. Ofanziva protiv nemonetarista, odnosno fiskalista (ili kejnzijanaca i postkejnzijanaca) počela je upravo sa Fridmanovim dokazivanjem da fiskalna politika nije ispunila očekivane nade verovanja u do tada efikasan instrument, da stabilizaciona politika nije delovala kontraciklično već pro-ciklično i da treba praviti razliku između tradicionalnog kreditnog i novog monetar-nog gledišta, s obzirom da polazna tačka monetarne politike nije više finansiranje preko kredita već struktura imovine nebanskarskog sektora.315

Monetaristička doktrina je u V. Britaniji i Z. Nemačkoj prodrla tek početkom 70-tih godina; dakle, u vreme kada se anticiklična politika bazirala na monetarno-kreditnoj i fiskalnoj politici. Nemačka konjunkturna politika već tada je bila osposob-ljena za reagovanje na promene i kolebanja u ekonomskim tokovima.316 Međutim, početkom 80-tih makroekonomska politika Z. Nemačke, po ugledu na već operacio-nalizovani monetarizam u SAD i V. Britaniji, počela je da klizi ka monetarističkoj doktrini poput Kanade i Holandije. Time je svojevremena tvrdnja Neubauera o nemogućnosti jedne monetarističke politike u Z. Nemačkoj praktično demantovana. U tom smislu, i Laidler smatra da je u današnjem vrlo složenom svetu teško podvući jasno demarkacionu liniju između monetarizma i fiskalizma, naročito u V. Britaniji od kraja 70-tih i početka 80-tih godina.317

Novoinaugurisani termin “monetarizam”318 (koji je Brunner prvi kreirao i lansirao, a Fand najviše koristio i širio) u osnovi eksplicira promene novčane mase,

314 D. K. Foley i M. Sidranski, Monetary and Fiscal Policy in a Growing Economy, Macmilan,

London, 1971., st. 608. i M. Friedman i D. Meiselman, The Relative Stability of Monetary Velocity and the Investment Multiplier in the United State, u “Stabilization Policies”, Commission on Money and Credit, Washington, 1963, st. 217.

315 K. Brunner, The Report of the Commission on Money and Credit, Journal of Political Economy, Vol. 69, 1961, str. 608. i M. Firedman i D. Meiselman, The Relative Stability of Monetary Velocity and the Investment Multiplier in the United State, u “Stabilization Policies”, Commission on Money and Credit, Washington, 1963, sg. 217.

316 D. Dickertmann i A. Sieden - Berg, Instrumentarium der Geldpolitik, Werner - Verlag, Diisseldorf, 1979.

317 D. Laidler, Some Evidence on the Demand for Money, Journal of Political Economy, Vol. 77., 1969, st. 55-68, Demand Management in Britain from a Monetarist Viewpoint, Paper presented at the Conference on Demand Management, decembar 1977., The Demand for Money: Theories and Evidence, Dun Donnelley, N. York, 1977, Money and Money Income: An Esseys on the Transmission Meschanics, Journal of Monetary Economics, april 1978. i Monetarism: An Interpretation and an Assessment, Economic Journal, mart 1981.

318 A. H. Meltzer, Interpreting Keynes, Economic Literature, mart 1983, st. 66-78., J. L. Stein, Unemployment, Inflation and Monetarism, American Economic Reveiw, decembar 1974., J. Niehans, The Theory of Money, Baltimore, John Hopkins, 1978., M. De Prano i T. Mayer, Test of the Relative importance of Autonomous Expenditure and Money, American Economic

114

kao najvažniji faktor, koji determiniše promene nominalnog dohotka. Usko definisani monetarizam kao gledište po kome su promene novčane mase najvažniji faktor koji utiče na promene nominalnog dohotka, reprezentuje samo novi naziv za kvantitativnu teoriju. Međutim, šire d efinisani monetarizam anglobira, pored kvantitativne teorije novca, čitav skup drugih postavki monetarizma (Mayer). Sistem monetarističkih postavki razlikuje se od sistema kejnzijanskih koncepcija iako između ovih koncepcija postoji i određeni stepen interakcije. Mayer je prvi u literaturi prezentirao katalog monetarističkih postavki i utvrdio da ne postoji merodavna lista kejnzijanskih postavki iz razloga što Mayer tumači kejnzijansku teoriju kao teoriju čiji su pred-stavnici Modigliani, Tobin, Duesenberry, Samuelson i dr., i što smatra kejnzijansku teoriju donekle sintetičkom teorijom na koju je verovatno uticao monetarizam.319

U okviru problema postkejnzijanske monetarne analize, Brunner smatra da su Patinkin i Meltzer dali izvanredno značajan doprinos razvoju monetarne analize. Naime, Patinkin je, služeći se Hicksovim modelom, integrisao monetarnu analizu i teoriju vrednosti, dok je Meltzer formulisao monetarni pristup platnom bilansu i uveo monetarnu interpretaciju makroekonomske analize. Do tada, monetarna analiza predstavljala je relativno slabu ospovu za objašnjenje problema sgabilizacione politike za eksplikaciju simultane pojave uspostavljanja proizvodnje, povećanja neza-poslenosti i rasga cena i novčane mase (Brunner). Neadekvatno sganje u monetarnoj analizi ubrzo je doprinelo monetarističkoj revoluciji u monetarnoj i makro ekonom-skoj teoriji. Nova monetaristička koncepcija bila je u suprotnosgi sa vladajućim kejnzijanskim sgavovima i uticala na tumačenje tražnje novca, odnosno irelevantnosti klopke likvidnosti,320 na gledišta o multiplikatoru i ulozi potrošnje i investicija u procesu multiplikacije, i na opravdanog uvođenja kreditnog tržišta u opis relevantnih usklađivanja sredstava i na kanale koji transmituju monetarne impulse.

Kvantitativna teorija novca reprezentuje fundamentalnu komponentu moneta-rizma, budući da promene novčane mase u najvećoj meri determinišu promene nominalnog dohotka. U osnovi, u dugom roku promene nominalnog dohotka zavise od promena novčane mase.321 Ova koncepcija, očigledno, odgovara Friedmanovoj i

Review, septembar 1965. i J. N. Kareken i N. Wallace (Ed.), Models of Monetary Economics, Mineapolis, Federal Reserve Bank, 1980.

319 M. J. Artis i M. N. Miller (Ed.), Essavs inMonetary and Fiscal Policy, Oxford University Press, Oxford, 1981., M. Desai, Testing Monetarism, Frances Pinter, London, 1981., J. A. Frenkel i M. L. Mussa, Monetary and Fiscale Policies in a Open Economy, American Economic Review, 2/81, st. 253-258., P. Davidson, A Keynesian View of Patinkin’s Theory of Employment, The Economic Journal, septembar 1967, st. 559-579. i R. Clower, The Keynesian Counter-revolution: A Theoretical Appraisal, u F. Hahn i F. Brechling, The Theory of Interest-Rates, Macmillan, London, 1965, st. 103-126.

320 Sa stanovišta teorije cena, klopka likvidnosti značila bi višak marginalnih troškova transakcija u odnosu na dobit na bilo kom nivou transakcije.

321 Opširnije o tome vidi: Referati na Konferenciji o monetarizmu na Braun Univerzitetu 1974. čiji je jedan deo (odabranih referata i diskusija) prezentiran u J. L. Stein, Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976 (J. S. Stein, The Monetarist Critique of the New Economice, st. 1-16, F. Modigliani i A. Ando, Impacts of Fiscal Actions on aggregate income and the Monetarist Controversy: Theory and Evidence, st. 17-42., C. Brunner i A. H. Meltzer, An Aggregative Theory for a closed Economy, st. 69-103. i Reply-Monetarism: The Principales issues, Areas of

115

Brunner-Meltzerovoj verziji definicije kvantitativne teorije, ali ne i Patinkinovoj verziji. U patinkinovom modelu promene novčane mase, koje u krajnjoj instanci dovode do ekvivalentnih promena niova cena, nije obrazložen vremenski period trajanja procesa. Stoga, ako se prihvati Patinkinov model, onda se pri predviđanju nominalnog dohotka za naredni period ne moraju uzimati u obzir prethodne promene novčane. mase, jer se dejstva osećaju posle dužeg vremena, tj. kada se uspostavi ravnoteža. Doduše, ukoliko se dejstvo novčane mase na dohodak ispoljava sa velikim zakašnjenjem, utol iko se dohodak u sledećoj godini može predvideti na osnovu promena novčane mase u prethodnim godinama. S druge strane, Patinkinov model pokazuje da promene novčane mase deluju proporcionalno na nominalni dohodak, što ne znači da druge varijabile ne utiču na dohodak. A ako promene drugih varijabila utiču na dohodak, onda osnovna postavka monetarizma (tj. determinacija promena nominalnog dohotka promenama novčane mase) više ne važi, jer se predviđanja mo-gu izvesti pomoću kejnzijanskog modela.322 No, ne može se decidirano reći da Patinkinov model kvantitativne teorije, iako se dosta razlikuje od Mayerovog modela usled zaključaka koji uvek nisu zaključci kvantitativne teorije u kratkom roku. Stoga se Patinkinova verzija kvantitativne teorije može isključiti iz monetarizma (Mayer), s obzirom na to da je monetarizam doktrina orijentisana na politiku, koja opservira, uglavnom, kratkoročne promene. Patinkinov model koristi analitički postupak kvantitativne teorije (kada je u pitanju razlika između željene i stvarne realne količine novca); ali, kada je u pitanju teorija kapitala, onda Patinkin koristi kejnzijanski postupak, budući da, po Patinkinu,323 kembridžska škola ne koristi teoriju kapitala u monetarnoj analizi. Doduše, moderna kejnzijanska teorija razlikuje se od kvantita-tivne teorije upravo po tome što negira zavisnost promena nominalnog dohotka od promena novčane mase, iako ne tvrdi da promene novčane mase nisu beznačajne.324 A brzina prilagođavanja privrede upravo je značajan aspekt polemike između monetarista i fiskalista, jer ukoliko se dejstvo novca na dohodak ispoljava sa velikim zakašnjenjem, dohodak u narednoj godini može se predvideti na osnovu promena novčane mase u prethodnim godinama (Mayer).

Agreement and the Work Remaining, st. 150-182., J. L. Stein, Insidethe Monetarist BlackVoh, st. 183-232 iReply- A KeynesianCanbe a Monetarist st. 253-272., J. Tobin i W. Buitter, Long-run Effects of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demande; st. 273-309., J. Tobin, Reply - Is Friedman a Monetarist?, st. 332-336 i C. Christ, A Modest Proposal, st. 337).

322 K. Brunner i S. Fisher, Studies in Monetary Economics, North-Holland, Amsterdam, 1976., A. Feltenstein, A General - Equilibrum Approach to the Analysis of Monetary and Fiscal Policies, Staff papers 4/81, st. 653-681, J. A. Frenkel i L. M. Mussa, Monetary and Fiscal Policies in a Open Economy, American Economic Reveiw, Vol. V, 1981, st. 253-258., B. Blanville, Mone-taristes et Keynesiens: au -delades partis pris politiques, Quelles di vergences theoretiques?, Critique de l’economie politique, januar-mart 1982., C. Wells, Optimal Fiscal and Monetary Policy, CWN Gleerup, Lund, 1978. i H. R. Vane i J. L. Thopson, Monetarism, Theory, Eviden-ce and Policy, Martin Robertson, Oxford, 1979.

323 Don Patinkin, Keynesian Monetary Theory and the Cambridge School, u H. G. Johnson and A. R. Nobay (Ured.), Issues in Monetary Economics, Oxford University Press, London, 1974, st. 3-30.

324 J. R. Hicks, The Crisis in Keynesian Economics, Oxford, 1974, st. 31-32. i Money, Interest and Wages, Oxford, Basil i Blackwell, 1982.

116

Razlike između tretiranja kvantitativne teorije kao metoda i kao zaključka – novac ima značajnu ulogu – reprezentuje suštinu polemike između Patinkina i Fridmana. Patinkin upravo tvrdi da je Fridmanova teorij a više kejnzijanska, nego kvantitativna iz razloga što Fridman koristi teoriju kapitala u monetarnoj analizi.325 Osporavajući Patinkinovu “sklonost” izvrtanju činjenica, Fridman ističe da kvantita-tivna teorija reprezentuje samo dugoročnu postavku, po kojoj je novac neutralan i tvrdi da su pristalice kvantitativne teorije zainteresovane uglavnom za kratkoročne funkcije.326 Izgleda da je Mayer u pravu, kada kaže da Fridman klasifikuje teorije na osnovu zaključaka do kojih se pomoću njih dolazi, a Patinkin na osnovu analitičkih metoda koje one koriste.

Kvantitativna teorija je prvorazredni konstitutivni izvor monetarizma, čija se definisanost dopunjuje iskazima o transmisionom mehanizmu između promena novčane mase i indukovanih promena nominalnog dohotka, verovanju u stabilnost privrednog sektora i zanemarivanju alokativnih detalja, koje svaki monetarista ne mora da zastupa da bi bio monetarista ili može da zastupa, a da ne bude monetarista. Prema tome, kvantitativna teorija je (sa iskazom: promene novčane mase su najvaž-nija determinativna promena nominalnog dohotka) osnovna teza monetarizma. To je opšti iskaz monetarizma, koji ne sadrži specijalne pretpostavke monetarista o trans-misionom mehanizmu, da bi se u potpunosti razlikovao od suprotnih pozicija nemo-netarista, odnosno kejnzijanaca (ili kejnzijanske monetarne teorije).327 Iz tog razloga, Mayer svoju prvu tezu dopunjava ostalim postavkama, dok Johnson neodređenost prve teze dopunjava četvrtom, šestom i osmom prepostavkom sa Mayerovog spi-ska.328

U teorijskoj kontroverzi između monetaraca i fiskalaca sporna tačka je određivanje vrednosti novca. Pogledi, odgovori i stavovi u diskusijama i raspravama između sštepsuteoretičara i bankingteoretičara, u međuvremenu, ne da nisu konver-girali, već su divergirali u pravcu ekstremnih polariteta. Naime, od sštepsuteoretičara, preko kvantitativnih, do neokvantitativnih teoretičara, shvatanje, po kome su promene novčane mase najvažnija determinanta vrednosti novca, odnosno nivoa cena, ostalo je nepromenjeno.329 Isto tako, od bankingteoretičara, preko varijanti teoretičara dohotka, do kejnzijanca, zastupano mišljenje, po kome su promene vrednosti novca, odnosno nivoa cena determinisane nemonetarnim faktorima, ostalo je konzervirano.330

325 D. Patinkin, The Chicago Tradition, the Quantity Theory and Friedman, Journal of Money,

Credit and Banking, februar 1969, st. 46-70. i Friedman on the Quantity Theory and Keynesian Economics, Journal of Political Economy, septembar-oktobar 1972, st. 883-905.

326 M. Friedman, Comments on the Critice, Journal of Political Economy, septembar-oktobar 1972, st. 932.

327 Monetarna kejnzijanska teorija razlikuje se od kvantitativne teorije po tome što negira da pro-mene dohotka zavise od promena novčane mase, ali ne tvrdi da su promene novčane mase beznačajne (T. Mayer, op. cit. st. 195).

328 T. Mayer, op. cit., st. 146. i N. Johnson, op. cit., st. 475. 329 Monetaristi se, u pravilu, kratkoročno orijentišu na novčani dohodak (tj. na nivo cena i realni

dohodak), a dugoročno na nivo cena. 330 Fiskalisti, u suštini, smatraju da su faktori troškova formiralja iojedinačpih cena ključne

determinante vrednosti novca.

117

Različita shvatanja o determinantama vrednosti novca vodila su monetariste i fiskaliste u pravcu davanja različitog značaja novčanoj masi: (1) monetaristi (i kvantitativni teoretičari) prave razliku između nominalne i realne novčane mase (pri čemu se nominalna novčana masa posmatra kao veličina koja je egzogeno utvrđena, a realna novčana masa kao endogeni parametar ravnoteže koji proističe iz sadejstva monetarnog i realnog sektora) i (2) fiskalisti, odnosno kejnzijanci (i teoretičari dohotka), interesujući se za kratkoročna kretanja i ne praveći razliku između no-minalne i realne novčane mase, smatraju da je novčana masa endogena veličina, koja je određena kretanjem dohotka, a ne može se egzogeno kontrolisati.

Druga, pak, kontroverza između monetarista i fiskalista odnosi se na problem determinisanja kamate. Teoretičari dohotka u kratkoročnoj analizi na prave razlike između nominalnih i realnih kamata, jer kamatu smatraju monetarnim fenomenom, na koju se može uticati ponudom novca.331 Kvantitativni teoretičari, suprotno od teoretičara dohotka, prave razlike između nominalne i realne kamate, budući da tržiš-nu kamatu dovode u vezu sa promenama nivoa cena i da realnu kamatu objašnjavaju nemonetarnim faktorima.

Po definiciji, monetaristička interpretacija kvantitativne teorije, odnosno monetaristička kvantitativna teorija insistira na Mayerovoj postavci 1. po kojoj su promene novčane mase dominirajuća determinanta promene novčanog dohotka.332 Srž kvantitativne teorije novca je, dakle, da monetrni faktori imaju odlučujuće dejstvo na nominalni dohodak nezavisno od toga što promene novčanog dohotka mogu da proisteknu iz promena realnog dohotka i iz nivoa cena. Prenebregava se, pri tome, činjenica da dominirajuće dejstvo zavisi od procena alternativa između inflacije i nezaposlenosti, dakle, od onoga što je Mayer podveo pod monetarističku tezu 10. (iako tvrdi da problem realne i nominalne Filipsove krive nema ničeg zajedničkog sa raspravom o kejnzijanstvu i monetarizmu). Tobin, međutim, navodi da se statističke pravilnosti, koje su zapažene između nezaposlenosti i stope inflacije u Philipsovim krivuljama, nisu održale kada je ekonomska politika pokušala da osigura nižu nezaposlenost sa predviđenim porastom inflacije.

Za razliku od Johnsona, koji smatra da je problem Filipsove krive periferan doprinos kejnzijanskog sistema, Brunner posmatra Filipsovu krivu kao deo problema transmisije i iznosi tri međusobno različite hipoteze: prva, koja potvrđuje trajno postojanje tradeoff na kraći i duži rok, koji se manipulisanjem mera monetarne i fiskalne politike može koristiti; druga, koja potvrđuje postojanje tradeoff samo na kraći rok, i, treća, koja ne potvrđuje postojanje tradeoff za svaki vremenski horizont. Jasno je, pri tome, da prva teza reprezentuje čisto kejnzijansko shvatanje (ako većina kejnzijanaca zastupa poziciju između prvog i drugog shvatanja),333 Keynes je, po Tobinu, smatrao da smanjenje nominalnih nadnica ne dovodi do porasta agregatne tražnje i da ceie ne padaju u istoj proporciji sa nadnicama usled čega proizvodnja i zaposlenost ostaju nepromenjene, kao i realne nadnice i realne profitne stope. Realna 331 D. Fand, Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Kredit und Kapital 3/70, st. 361. 332 T. Mayer, op. cit., st. 309, i F. Fand, op. cit., st. 304. 333 K. Brunner, op. cit., st. 33-37. i Monetary Growth and Monetary Policy, Banca Nazionale del

Lavoro, Quarterly Review, decembar 1974. st. 271-293.

118

ravnoteža je, stoga, nezavisna od nivoa nominalnih nadnica. I ako smanjenje nomi-nalnih nadnica ne povećava agregatnu realnu tražnju, onda se ulazi u tzv. kejn-zijansku slepu ulicu. Keynes je pokušao da nađe izlaz iz slepe ulice tvrdeći u okviru tzv. Keynesovog efekta da je uz niže nominalne nadnice i cene ponuda novca veća u realnom obimu, što bi, u uslovima smanjenja transakcijske tražnje gotovine, višak gotovine podigao cene vrednosnih papira i smanjio kamatne stope. Niže kamatne stope podstakle bi realne investicije, a agregatna potrošnja pojačana multiplikatorom povećala bi proizvodnju i zaposlenost; što znači da je deflacija nadnica i cena ekvivalent za ekspanzivnu monetarnu politiku. Međutim, kada se uključi čuvena tzv. zamka likvidnosti, situacija, u kojoj porast realne količine novca, ne daje efekat, jer su kamatne stope na izuzetno niskom nivou, čija je donja granica nula. Dugoročna kamatna stopa kao presek tekuće i očekivane kratkoročne kamatne stope bila bi iznad nule, usled očekivanja podizanja nivoa kratkoročne stope u budućnosti. Keynes, dakle, preferira tzv. nultu opciju kombinovanu sa propozicijom da je realna kamatna stopa u ravnoteži pune zaposlenosti (tzv. Wicksellova prirodna stopa koja izjednačava investicije i štednju pri punoj zaposlenosti) ispod nule.334

Za razliku od Keynesa, Pigou nije pridavao značaj “slepoj ulici” zamke lik-vidnosti, jer je smatrao da kada raste realna vrednost postojeće imovine, ljudi podižu svoju tekuću potrošnju na račun štednje – efekat realnog salda ili tzv. Pigouov efekat. No, Kalecki i Leontief su podsetili Pigoua da najveći deo privatnih potraživanja i novčane imovine ima protivtežu u protivnim dugovanjima, da deflacija povećava teret dugova jednako kao i realnu vrednost imovine i da dovoljna deflacija nominalnih nadnica i cena može dovesti da se celi društveni proizvod može otkupiti.335 S druge strane, nameće se pitanje da li poreski obveznici, koji predviđaju da treba da plate poreze za otplatu većeg realnog javnog duga, smatraju sebe siromašnijim u istoj srazmeri u odnosu na vlasnike obveznica, koji treba sebe da smatraju bogatijim. Čak i kada se državni dug izbriše sa toga računa po mišljenju Tobina ostaje novčana osnova i one državne obveznice koje u zamci likvidnosti postaju ekvivalent za novac i ne nose kamatu. Pigou se, dakle, pogrešno oslonio na reakciju potrošnje i štednje na bogatstvo, koju je kasnije pojačao Patinkin, ali je prenebregao da je porast realne vrednosti novčanog bogatstva povoljan za razvoj investicija, jer teorija portfolia sugeriše vlasnicima bogatstva da se prebace na dobra ili deonice (Tobin) i da na taj način smanje prinose od investicija u dobra u odnosu na prinose od novca ili obveznica. Pri tome, promene u strukturi kamatnih stopa mogu delovati povoljno na investicije, čak i onda kada su stope na sigurne likvidne nominalno utvrđene imovine zarobljene u zamci likvidnosti (Tobin). Sem toga, Pigouv efekat deflacije, koji razbija povezanost deflacije i monetarne politike, Keynes nije iskoristio da bi se isti efekat mogao udvostručiti fiskalnom politikom. Fisher je, pak, za vreme krize iz 30-tih godina postavio drugačiju dijagnozu u odnosu na Pigoua, smatrajući da je reflacija

334 Usled egzogenih faktora, u toku ekonomskih kretanja mogu se javiti odstupalja od stope nepot-

pune zaposlenosti. Monetarna politika se, u tim uslovima, može kratkoročno koristiti. 335 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktiviost, Centar za kulturnu dejaltnost, Zagreb,

1983, st. 23-24. i R. Sarauelson, A Brief Survey - Keynesian Developments, u R. Lekachman, Keynes General Theory: Reports of Three Decades, St Martin’s, N. York, 1964, st. 333-335.

119

lek, a ne deflacija. Dakako, Tobin je priznao razliku između dugoročnih i kratko-ročnih posledica deflacije, smatrajući da se Fisherov efekat odnosi na kratkoročne posledice, a Pigouov efekat na dugoročne posledice.336

U Mayerovoj ekspoziciji kvantitativne teorije, ipak, ostaje otvoreno pitanje da li je monetarno dejstvo veće i jače na nivo cena ili na zaposlenost, odnosno proiz-vodnju. Izgleda da su promene novčane mase ključne determinante nivoa cena, pošto su nivo zaposlenosti i obim proizvodnje određeni realnim faktorima, koji se podeša-vaju prema “prirodnom” nivou, odnosno obimu. No, nezavisno od otvorenog pitanja (da li je monetaristička kvantitativna teorija više orijentisana na određivanje novča-nog dohotka ili na određivanje vrednosti novca), valja ispitati “strogi” odnos između promena novčane mase i promena nominalnog dohotka, koji je, u istoriji razvoja doktrine, implicirao različite odgovore. Naime, starija verzija kvantitativne teorije je transmisioni mehanizam (tj. uticaj promena novčane mase na nivo cena) smatrala manjeviše razumljivim. Pri upoređenju teorije relativnih cena i teorije apsolutnih cena, novčana masa, ponderisana brzinom opticaja, interpretirana je kao kupovna snaga ili tražnja. Kembridžska škola je razvila mehanizam držanja gotovine koji ob-jašnjava dejstvo na nivo cena kao posledicu prilagođavanja realnog na željeno držanje gotovine. Wicksell i Keynes su pisali da monetarni impulsi prouzrokuju, kako pro-mene nominalnog, tako i promene realnog nivoa privredne aktivnosti. Stoga su transmisioni proces objašnjavali mehanizmom dohodak – rashodi. Novija kretanja indukovana su podsticajima teorije portfelja, čiji se pristupi danas uveliko koriste. Zajednički imenitelj svojim novim varijantama transmisionog procesa ogleda se u tome št pokazuju kako se promenama pojedinačnih cena, kamatnih stopa, prinosa i troškova prouzrokuje višestruki proces supstitucije, koji, kao novčana tražnja, dovodi do realnog sektora privrede.337 U tom smislu su i odstupanja između pristupa M. Fridmana, kejnzijanskog pristupa i Brunner-Meltzerovog pristupa manje i beznačajna (zaključuje Mayer). Prema tome, ukoliko savremeni monetaristi realtivno uski odnos između promena novčane mase i promena nominalnog dohotka pristrasno brane, utoliko treba argumentovati činjenicu da dati odnos može postojati samo pod uslovom (1) da se monetarni efekti ne gube preko promene tražnje novca, (2) da se tražnja privrednog sektora ne podvrgava nikakvim egzogeno zasnovanim uticajima van pro-mena novčane mase i (3) da se monetarni impulsi u pojedinim ekonomskim sektorima reperkutuju na celu privredu.338 Međutim, u Mayerovoj reinterpretaciji monetarističke kvantitativne teorije odnos između promena novčane mase i promena novčanog do-hotka je strogo uski, usled toga što su promene novčane mase najvažnija determinanta 336 J. Tobin, Keynesian Models of Recession and Depression, American Economic Review, Papers

and Procedings, maj 1975. 337 G. Vaciago, Monetary Policy in Italy, The Limited Role of Monetarism, Banca Nazionale del

Lavoro, Quarterly Review, No. 4, 1977, st. 333-341., G. C. Rausser i P. S. Laumas, Stability of Demand for Money in Canada, Journal of Monetary Economics, juli 1976, st. 367-380., J. B. Taylor, Monetary Policy During a Transilion to Rational Expectations, Journal of Political Economy, oktobar 1975, st. 1009-1021.

338 W. Ehrlicher, Geldtheorie, HdSW, Stuttgart - Tubingen-Gottingen, 1965, st. 249-253. i Die aussenwirtschaftliche Komponente der Geldversorgung, Jahrbuch fiir Soziahvissenschaft, br. 14, 1963, st. 591-597.

120

dohotka. Ali, to ne znači da ne postoje i druge determinante koji bi trebalo uaeti u obzir pri koncipiranju relativno zatvorenog teorijskog sistema monetarista.

Široko rasprostranjena konvencija, koja odstupa od Fridmaiovog koncepta, odnosi se na definisanje novčane mase u smislu M1 (gotov novac plus depoziti po viđenju domaćih nebankarskih sektora) i na eksplikaciju centralne funkcije novca, a ne na dejstva novca. Po ovom kriterijumu, tvrdi Neubauer, može se definisati samo novčani tok, ali ne i ukupna količina novca. Čak i tvrdnja da monetarni agregati M1, M2... Mn mogu imati paralelna kretanja ne može se uzeti kao dokaz “empirijske definicije novca”. Iz tog razloga je Bundesbanka, po Neubaueru, ispravno uvela novčanu masu MZ (uključujući kvazi novac i štedne depozite sa zakonskim otkaznim rokom).339 Po teoretičarima nove kvantitativne teorije novca nije jasno da li novčanu masu treba shvatiti kao reprezentativnu količinu koja predstavlja deo ukupnog likvidnog potencijala ili novčane aktive (kako je upotrebljava Bundesbanka) i da li novac deluje iz razloga što predstavlja likvidnost ili finansijsku aktivu. Fridmanovi argumenti idu u prilog argumenata likviditetne teorije, dok ostale koncepcije u sklopu neokvantitativne teorije idu u prilog aktive.

Centralna banka raspolaže čitavim repertoarom instrumenata politike likvid-nosti i politike kamatnih stopa za efikasno delovanje na novčanu masu (u smislu M1), odnosno na stvaranje i poništavanje novca posredstvom kreditnih operacija banaka, deviznih operacija, operacija na otvorenom tržištu, monetarizacije dugoročnih depozita i sl. Međutim, monetarna kontrola proizvodnje i zaposlenosti pomoću nov-čane mase (kako smatraju monetaristi) ne može dati željene rezultate ukoliko novčana masa nije pod striktnom kontrolom centralne banke – tvrdi Neubauer. Novčana masa, precizno kontrolisana, treba da omogući ostvarivanje ciljeva stabilizacione politike, a iznos primarnog novca, kao podesna instrumentalna varijabila, centralna banka mora da kontroliše pomoću mera politike likvidnosti. Pretpostavka je, u teoriji ponude novca, da iznos primarnog novca, preko dovoljno konstantnog multiplikatora (m), određuje nivo novčane mase. Stanje na finansijskim tržištima i tržištima hartija od vrednosti u SAD je svojevremeno osujetilo efikasnost monetarne i kreditne politike, koje su tradicionalno orijentisane na rezerve likvidnosti banaka i kamatne stope, zahvaljujući institucionalnom regulisanju kontrole nad iznosom primarnog novca. Sa tog aspekta su, upravo, Brunner i Meltzer, razvijajući teoriju ponude novca, pokušali da pokažu da se efikasna monetarna politika mogla i tada voditi (Neldner). Ali, iznos primarnog novca nije toliko egzogen usled kredita centralne banke uzetih od strane banaka (pozajmljena sredstva – F). Jer, iznos primarnog novca (gotov novac ilus akti-va banaka kod centralne banke – V), po prvobitnoj definiciji, ne reprezentuje egzo-genu instrumentaliu varijabilu centralne banke, već indikator kretanja novčane mase i depozita. Usled toga se iz Brumerove teorije ponude novca,340 po kojoj je iznos

339 M. Neubauer, Ueber Adaquations probleme in der Geldstatistik, Allgemeines Statistiches

Archiv, br. 60, 1976. 340 K. Brunner, Money Supply Process and Monetary Policy in an Open Economy, u M. B.

SoppoIu i A. K. Swoboda (Ed.), lnternational Trade and Money, London, 1973. i K. Brunner, The Money Sipply Process in Open Economis with Interdependent Security Markets: The Case

121

primarnog novca u velikoj meri endogen, ne može derivirati efikasan koncept monetarne politike, pošto je kontrolisanje tražnje banaka za reskontnim kreditima posredstvom strukture kamatnih stopa eliminisano iz koncepcije monetarne politike kvantitativne teorije. U prilog ove konstatacije Neubauer navodi činjenicu da nemač-ke banke pribavljaju primarni novac kod Bundesbanke na sopstvenu inicijativu, jer su uvek postojale slobodne rezerve likvidnosti, s jedne strane, i mogućnosti da banke ponište novac centralne banke otplatom kredita za referisanje i kupovinom papira novčanog tržišta, s druge strane. Politika likvidnosti orijentisana na slobodne rezerve likvidnosti regulisala je napajanje privrede primarnim novcem, a iznos primarnog novca bio je samo polovično egzogena varijabila Bundesbanke (Siebke i Wilms). Siebke i Wilms su u procesu prilagođavanja teorije ponude novca nemačkim uslovima pokušali da iznos primarnog novca V modifikuju njegovim reduciranjem za iznos pozajmljenih rezervi (F) u formi tzv. prilagođenog iznosa primarnog novca (“adusted base” – Va) i dodavanjem papira novčanog tržišta, koje banke drže, komponenti Va s ciljem. da uveća stepene egzogenosti “prilagođenog” iznosa primarnog novca i “korigovanog” iznosa primarnog novca (Neumann), iako papiri novčanog tržišta nisu postali baza za ekspanziju novčane mase. Ali, i ova analitička ukrštanja koncepta iznosa primarnog novca i koncepta rezervi likvidnosti banaka, tvrdi Neubauer, nisu dala očekivane rezultate iz razloga što je teško simultano ostvariti egzogenost iznosa primarnog novca i njegov korelativitetni odnos prema novčanoj masi. Stoga, Bundesbanka operiše instrumentima politike likvidnosti i politike kamatnih stopa (koje je koristila i pre sedamdesetih godiia), iako je izradila novu definiciju primarnog novca 1973/74. godine. Istim instrumentima, dakle, centralna banka i danas kontroliše monetarnu ekspanziju i kretanje njenog indikatora.

S druge strane, multiplikator nije konstantan, kao što tvrde teoretičari kvantitativne teorije, niti je brzina opticaja novca konstatna, kako misle zastupnici teorije ponude novca (Brunner i Meltzer).341 Konstatna brzina opticaja je u međuvremenu zamenjena funkcijom brzine opticaja, pri čemu upoređivanje iznosa primarnog novca, kao navodne instrumentalne varijable, i multiplikatora, kao koefi-cijenta reakcije, gubi na značaju u teoriji ponude novca. U stvari, postojanost ili promenljivost multiplikatora u sistemu u kojem iznos primarnog novca nije instrumentalna varijabla centralne banke je beznačaj an za monetarnu politiku (Neubauer).342 Po Neubaueru multiplikator iznosa (M/V) i promenljivost brzine opticaja (Y/M) često se pogrešno interpretiraju, iako su za politiku stabilizacije promene V i M ključne veličine. Veličina VM treba da prati podjednako veliko AV, tj. povećanje količine gotovog novca, ili tendencijski proporcionalno AV (= r∆M), tj. povećanje depozita i srednje stope minimalne rezerve (r), s jedne strane, i obima M

of Imperfect Substitutability, u M. Fratianni i K. Tayemier (Ed.), Bank Credit, Money and Inflation in Open Economics, Kredit und Kapital, No. 3, 1976, sg. 19-75.

341 K. Brunner, Monetary Policy, Lloyds Bank Review, februar 1981. 342 N. Werner, Finanzwissenschaft, Munchen, Franz Vallen, 1979., M. Rose, Optimale Finanz-

politik. Gustav Fisher Verlag, Stuttgart, 1981., Grupa autora, Staatsfinanzen und Wirtschaft, Kola Deutscher Instituis -Verglag, 1981.

122

mora biti znatno veći od obima V, s druge strane.343 Iz toga proističe da mora po-stojati čvrst odnos između apsolutnih promena ∆M i AV, a ne između realtivnih promena RM i RB.

Postojanost marginalnog multiplikatora ∆M/AV u toku vremena nije dovoljno argumentovan, jer ponuda novca neokvantitativne teorije ne daje argumente za kontrolu multiplikatora ili za prognozu njegovog kolebanja. Izračunate vrednosti marginalnog multiplikatora (∆M/AZ) za različite vrednosti monetarnih argregata (M1, M2, MZ) i iznosa primarnog novca (Z) u Z. Nemačkoj, u periodu 197175. god., pokazuju svojevrsna kolebanja, koja se na Neumannovom grafičkom prikazu stopa rasta novčane mase i prošireie baze korigovane za vrednost akumuliranih iznosa primarnog novca, koji su oslobođeni promenama minimalnih rezervi, za period 1958-1972. god., empirijski verifikuju.344 Neumman je, računajući godišnje stope promena multiplikatora M1/Be na bazi odnosa novčane mase (M1) i proširenog iznosa primarnog novca korigovan za vrednost kumuliranih iznosa primarnog novca, oslobođenog ili vezanog promenama stopa minimalne rezerve (Ve), pokazao da je stopa promene M1 za polovinu veća od stope promene Ve.

Sibke i Wilms su, razlažući srednju stopu rasta novčane mase u Z. Nemačkoj (period 1958-1968. god.) na dve dodatne komponente, demonstrirali da se stopa porasta novčane mase može statistički svesti na ekspanziju iznosa primarnog novca za 6,7% i na promenu multiplikatora za 1,4%.345 Međutim, dugoročno kretanje ne garantuje uspeh monetarne politike stabilnosti, budući da promene multiplikatora u kraćem roku imaju znatno veću ulogu. Izražena promenljivost ili kolebljivost mul-tiplikatora indukovana je srazmerama držanja gotovine i struktura depozita (depoziti po viđenju, štedni depoziti i oročeni depoziti), koje variraju tokom vremena, u zavisnosti od dispozicije nebankarskih sektora. Zamene između gotovog novca i depozita dovodi, po mišljenju Neubauera, do opadajuće ili rastuće potrebe za primarnim novcem i do opadanja, ili povećanja, M1 ili M2 usled uključivanja, ili isključivanja, odnosne aktive. Struktura kamata i nivo kamata uključuju se u ovaj proces supstitucija od strane nebankarskih sektora kao važne determinante. Međutim, monetaristi to ne poriču.

Teorema akceleracije346 u kvantitativnoj monetarističkoj teoriji imilicira akceleraciju ili deceleraciju stope monetarnog rasta koja indukuje realne efekte,

343 Teorijske relacije neokvantitativne teorije o monetarnoj politici Neubauer opisuje kvantitativno

uprošćeno: Bm = Mi MV = Y“ gde su: V - iznos primarnog novca, m- multiplikator, M - novčana masa, V - brzina opticaja i Y - nominalni društveni proizvod. Obe jednačine se shvataju kao jednačipe za definisanje varijabila m i V, koje se empirijski ne posmatraju kao V, M i Y. Funkcionalni sadržaj jednačina zavisi od odnosa m = M/V i V = Y/M. Pri tome, monetarna politika mora biti u stanju da kontroliše V, dok relacije m i V moraju biti u toku vremena dovoljno konstantne i/ili varijabilne, ali dovoljno podesne za kontrolu.

344 M. J. Neumann, A Theoreticai and Empirical Analysis of the German Money Supply Process, 1958-1872, Institut für Banken und Industrie, Geld und Kredit am Fachbereich Wirtschaft-swissenschaft der Freien Universitat Berlin, Diskussionsbeitrage, No. 6, 1976.

345 J. Sibke i M. Wilms, Theorie der Geldpolitik, Berlin, 1974, st. 134-138. i M. Willms, Zinsthe-oretische gundlagen der Geldpolitik, Berlin, Duncker un Humbolt, 1971.

346 Teoremu akceleracije Frisch shvat akao najnoviju verziju kvantitativne teorije.

123

odnosno iromene nivoa zaposlenosti i proizvodnje, pri čemu konstantna stopa povećanja novčane mase određuje samo stopu inflacije (Frisch). U kratkom roku, dejstva promene stope povećanja novčane mase prouzrokuju sfekte na nivo realnog dohotka, a u drugom roku samo efekte na stopu inflacije (Laidler).347 U modelima Brunnera, Laidlera i Fridmana teoremama akceleracije u okviru tzv. dejstva monetarne akceleracije ili deceleracije efektuira se u formi samo privremenog uticaja na nezaposlenost i proizvodnju.348

Razmatrajući, simultano, Fridmanove modele,349 sa sledećim sistemom linearnih diferencijalnih jednačina:350

1. π = π* + (Y – Y*) + u (logX – log X*) 2. X = x* + (l - α) · (y - y*) - y (logX - X*)

3. Y = Y*+1/ (1 +Rβ) – (m - y*),

Helmut Frisch je kvantitativno izrazio teoremu akceleracije. Jednačine 1. i 2. reflektuju uticaj razlike između stvarne i očekivane stope povećanja nominalnog dohotka na stopu povećanja realnog dohotka (h) i stopu inflacije (th), dok jednačina 3. pokazuje kako se povećanjem egzogene stope povećanja novčane mase, u odnosu na očekivanu stopu povećanja nominalnog dohotka, nastaje pozitivna razlika (Y – Y*). Porast stope povećanja novčane mase, tvrdi Frisch, prouzrokuje realne efekte preko jednačina 1. i 2. čiji se obim određuje odnosom α/ (1 - α) i koji se trajno može ostvariti samo permanentnom akceleracijom povećanja novčane mase.

Navedena Frischova teorema akceleracije kompatibilna je sa Majerovom tezom o predominantnom uticaju monetarnih faktora na nominalni dohodak i implicira elemente monetarističkog procesa transmisije. No, i teorema akceleracije je empirijska hipoteza, koju je Korteweg statistički testirao, praveći razliku između hipoteze o fiskalnim impulsima, hipoteze o monetarnim impulsima i hipoteze o spoljno-ekonomskim impulsima.351 Empirijski rezultati ne protivreče teoremi, jer su promene rasta proizvodnje malo verovatne u odsustvu monetarnih i spoljno-ekonom-skih impulsa. Akceleracija povećanja novčane mase, naime, prouzrokuje uvek pro-mene u realnoj proizvodnji, a promene stope povećanja realnog dohotka su skoro uvek korelirane sa promenama stope povećanja novčane mase, iako svaka stopa

347 D. Laidler, An Elementary Monetarist Model of Simultaneous Fluctuation in Prices and Output,

u H. Frisch (red.), Inflation in Small Countries, Lecture Notes in Economics and Mathematical Systems, Springer - Verlag, 1976. st. 76.

348 K. Brunner, The Monetarist Revolution in Monetary Theory, Weltwirtschaftliches Archiv, Vol. 105, 1970. i Inilazione, moneta e structura fiscale, Gikffre, Milan, 1976.

349 M. Friedman, A Theoretical Framework of Monetary Analysis, Jouraal of Political Economy. Vol. 78, 1970, st. 318-327. i A Monetary Theory of National Income, J. P. E., Vol. 79, 1971., st. 323-337.

350 Simboli reprezentuju: π - stopa inflacije, h - stopa iovećanja realnog dohotka, m - stopa poveća-nja novčane mase, R - stopa promene brzine opticaja novca, β - koeficijent prilagođavanja inflatornih predviđanja, parametri α i 1-α - elastičnost csna i iroizvodnje, X - nivo realnog dohotka i Y - stola povećanja nominalnog dohotka.

351 R. Korteweg, Inflation, Economic Activity and the Operation of Fiscal, Foreign and Monetary Im-pulses in the Netherlands - A Preliminarv Analysis, 1953l1973, De Economist, juni 1976, st. 616.

124

ekspanzije novčane mase ne indukuje promene stope povećanja realnog dohotka. Trajanje realnih efekata u osnovi zavisi od ritmike prilagođavanja inflatornih pred-viđanja.

No, i pored toga, valja podvući, na kraju, da su se u teorijskim modelima opserviranja značaja novca iskristalisala, uglavnom, tri shvatanja: (1) nemone-tarističko shvatanje, po kome novac nema nikakav ekonomski uticaj i značaj, (2) monetarističko shvatanje po kome je novac prvorazredni faktor uticaja na aktivnosti i (3) integralno (kompleksno i kombinovano) shvatanje, po kome je novac važan faktor, ali nije presudan činilac ekonomske aktivnosti. Nemonetarističko shvatanje uloge novca zastupali su klasičari (Hume, Ricardo i Mill), koji su na novac gledali kao na tehnički faktor razmene. No, pod uticajem Marksa i Keynesa, kasniji pobornici nemonetarističkog shvatanja su evoluirali u pravcu pridavanja većeg formiranja kadrova u funkciji povećanja realne ponude. U načelu, strukturalisti se saglašavaju sa monetaristima da inflacija potkopava temelje efikasnog privređivanja, obara privredni rast, sputava mikroekonomsku fleksibilnost, degradira ekonomski racionalnu aloka-ciju resursa, derogira pravednu raspodelu dohotka, akceleriše anticipirani rast potroš-nje, nadnica i socijalnih transfera i uvodi čitavu seriju negativnih implikacija u zača-ranom krugu nertabilnosti i rigidnosti. No, strukturalisti upozoravaju monetariste da je shvatanje inflacije isključivo kao monetarnog fenomena jednostrano, da inflacija ima dublje korene i mnoge uzroke, da politika regulisanja tražnje koncentrisane na kontroli monetarnih agregata restriktivnom monetarnom politikom nije plodotvorna, da postojeća ograničenja oslabljuju i neutrališu efikasnost monetarne politike (nea-dekvatna politika dohotka, kontrola cena i nadnica, indeksacija, depresijacija valute, subvencije, budžetski deficiti i dr.).352 Po svom bazičnom konceptu stabilizacije, strukturalisti se suprotstavljaju primeni ortodoksnih mera devalvacije i preoštrih monetarnih i fiskalnih stega, s obzirom na to da se time ne doprinosi obaranju inflacije i uspostavljanju eksterne ravnoteže. Strukturalisti smatraju da se na taj način samo produbljuje recesija, pogoršava životni standard i sapinje ekonomski rast.353

Strukturalisti se ne slažu sa stabilizacionom strategijom Međunarodnog mo-netarnog fonda, smatrajući je suviše kratkoročnom i preterano oslonjenom na regulisanje tražnje. Kritikujući koncepciju platnobilansnog prilagođavanja MMF, strukturalisti, kao i predstavnici zemalja u razvoju, zameraju zbog nefleksibilne primene tzv. principa uslovljenosti standby aranžmana, mehaničko utvrđivanje kvan-titativnih ciljeva rigoroznih moietarnih i fiskalnih restrikcija, uslovljavaju korekciju deviznog kursa (tzv. adjustiranje), ubitačnu redukciju potrošnje, kontrolu cena i nadnica. Strukturalisti kritikuju koncentrisanje MMF na monetarističku analizu bilan-sa plaćanja i inflacije, kontrolu tražnje i devalvaciju iz razloga što preporučene mere minimiziraju efekte politike ponude i prenebregavaju značaj strukturalnih pomeranja

352 Dr K. Bogoev, Stabilizaciona politika savremenih zemalja, Finansije, 7-8/83, st. 339-357. 353 Koristeći tzv. “pristup sa gledišta elastičnosti” u analizi efekta devalvacije na odnose razmene i

trgovinski bilans, Islam je, uvođenjem “Hrišmanovog efekta” u kejnzijanski model male zemlje sa elastičnim cenama, utvrdio da postoji razlika između neto deviznog priliva i neto strane traž-nje, i da devalvacija izaziva recesione efekte u zemljama u razvoju (S. Islam, Devaluation, Tra-de Balance and Aggregate Demande, Economica Internazionale 2/82. st. 186/210).

125

u narušenoj ravnoteži i perforiranom rastu. Prilagođavanje ne ide sa kontrakcijom, već samo sa rastom – vele strukturalisti, iako Fond insistira na uspostavljanju interne i eksterne ravnoteže, predimenzionisanih budžetskih deficita i nekontrolisane monetar-ne ekspanzije, koji pojačavaju inflatorne pritiske. Pogrešno je, prema tome, program prilagođavanja bazirati na upravljanju tražnjom. Za razliku od nemonetarističkog shvatanja, monetarističko shvatanje, kao reakcija na klasična shvatanja o neutralnoj ulozi novca, pokazuje da monetarni faktori igraju ključnu ulogu (Fisher, Hahn, Hawtry), što čikaška škola na čelu sa Fridmanom i savremeni monetaristi empirijski potvrđuju. Kompleksno ili integralno shvatanje na sredini između ortodoksnog nemonetarizma i eklektičkog monetarizma pripisuje novcu manji (Pigou, Harrod, Aftalion, Hicks) ili veći (Wicksell, Cassell i pobornici neowickselijanske škole: Nauek, Machlup, Mises, Robins, Ropke i Strigl) značaj. Ovo shvatanje, dakle, inkor-poriše shvatanja, koja inkliniraju nemonetarizmu. No, u krilu savremenog moneta-rizma, počev od tzv. Fridmanove novelirane kvantitativne teorije novca pa do savremenog monetarizma, sve se više priznaje, da, osim značajne uloge novca, postoje i drugi faktori značajni za ekonomske cikluse i privrednu raviotežu.354

1.1. Klasična kvantitativna teorija novca

Klasična kvantitativna teorija novca355 obuhvatala je tri osnovne varijabile: količina novca, robne transakcije i cene.356 U okviru statičke ravnoteže, novac je neutralan na realna kretanja koja su određena faktorima proizvodnje i delovanjem kamatne stope, Novac predstavlja samo veo koji prekriva realna kretanja (Walras). Bez objašnjenja monetarnih transmisionih mehanizama, postavke o odsustvu uticaja kretanja količine novca narelativne cene i realna kretanja, o stabilnosti brzine opticaja novca u osnovi su derivirane iz fundamentalne klasične ekonomske teorije (Smith, Ricardo, Malthus, Says, Mill i dr.), koja insistira na automatskom uravnotežavanju, na

354 D. Einrig, A. Texbook on Monetary Policy, Macmillan St. Martin’s Press, London, 1972, J.

Hicks, Critical Essays in Monetary Theory, Oxford University Press, Oxford, 1967. J. M. Keynes, Treatise on Money, The Collected Writings, Macmillan St. Martin’s Press, London, 1971., W. T. Newiyin, Theory of Money, Clarendon Press, Oxford. 1971., R. S. Sayers, Monetary Thought and Monetary Policy, Clarendon Press, Oxford, 1972. u P. M. Horv/itz, Monetary Policy and the Financial System, Prentice-Hall, N. York, 1974.

355 Dr D. Dimitrijević, Monetarna analiza, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 1981. st. 150., Dr D. Savin, Teorija neutralnog novca ili integralna politička ekonomija. Fiiansije - 2/77., Dr N. Domančić, Monetarna ekonomija, Savremena administracija, Beograd, 1982. st. 188-191., Dr A. Stranjak, Teorija i politika monetarnih finansija, IRO “V. Masleša”, Sarajevo, 1982. st. 55. Dr S. Bulat, Novac, inflacija i stabilizacija, NIP “Export-Press”, Beograd, 1973, st. 15-17., J. Marchal, Monnaie et credit, Cujas, Paris, 1973., st. 561-594. i D. Patinkin, La monnaie, I’interet et les prix, P. U. F., Paris, 1972., st. 571-678.

356 Kvantitativnu teoriju novca Bulat razmatra sa stanovišta transakcionog koncepta, cash-balances koncepta i income velocity koncepta (Dr S. Bulat, op. cit., st. 15-17); dok Straljak ovu teoriju posmatra sa stanovišta prometnih varijanata, tj. prvobitnog oblika (Bodin i Hume), koji su prihvatili Ricardo, Mill i McKulloch, i doprinosa Locka (Dr A. Stranjak, op. cit., st. 56-68).

126

nepoželjnosti državne intervencije, na neutralnom novcu, na nemogućnosti cikličnih kretanja i krize.357

Klasična koncepcija ekonomske ravnoteže (Smith, Ricardo, Says, Malthus i dr.) polazi od sledećih premisa: (1) svaka ponuda (robe, usluga i novca, odnosno kapitala) sama sebi kreira tražnju, (2) punazaposlenost faktora proizvodnje uvek vlada u sistemu, (3) svi poremećaji u privredi, koje uglavnom provociraju monetarni faktori, uspešno se eliminišu mehanizmom kamatne stope, kao cena kapitala, (4) kriza nije moguća, jer u sistemu individualnog vlasništva, slobodnog tržišta, perfektnog mehanizma cena i profitabilnog movensa raspoloživi resursi se iskorišćavaju na najbolji način, (5) kamata, kao glavni regulator ponude i tražnje kapitala, unapred osigurava ravnotežu štednje i investicija (6) u društvu, po definiciji, uvek postoji ravnoteža realnih i finansijskih veličina. U tom ambijentu, kvantitativna teorija novca javlja se kao reakcija na merkantilistička shvatanja novca kao bogatstva i kao reakcija na Lawova tumačenja bogatstva povećanjem novca u opticaju.358 Od Bodina do Fridmana, u istorijskoj perspektivi, kvantitativna teorija novca je permanentno dopunjavana i usavršavana kako bi se od teorije samoregulišućeg mehanizma međunarodne distribucije plemenitih metala došlo do monetarističke verzije kvantitativne teorije novca. Prvobitni oblik formulacije kvantitativne teorije novca (primitivni) u ekspoziciji Bodina (opšti nivo cena R zavisi od količine novca u opticaju M i količine robe na tržištu Q:P = M/Q) usavršio je Hjume uzimanjem kretanja cena kao čistu posledicu promena brzine novčanog opticaja za privredni život. Grubu skicu ideje kvantitativne teorije novca Hjuma prihvatili su kasnije Ricardo, Whetley, Mill, McCulloch, koji su tvrdili da cene robe rastu ili padaju srazmerno povećanju ili smanjenju količine novca u opticaju (Ricardo). Uvođenjem faktora prometne brzine novca (V), Locke je dopunio kvantitativnu teoriju novca, dajući joj dinamičku verziju (MV = PQ) u odnosu na prvobitnu statičku kvantitativnu jednačinu (M = PQ).

Po osnovnoj klasičnoj pretpostavci, ponuda i tražnja robe i usluga nikada ne mogu biti u kvantitativnom raskoraku, budući da je višak tražnje novca uvek jedna knuli. Ovaj aksiom je u literaturi postao slavan u formi tzv. Sayovog identiteta čiju je modernu formulaciju izneo Walras. Po tzv. Walrasovom identitetu, ukupna tražnja za robom (Bd) i novcem (Md) identična je ukupnoj ponudi (Bs) i novca (Ms): Bd + Md = Bs + Ms. A to je upravo suština onoga što sadrži pojam neutralnog novca u privredi u kojoj “novac nije važan”.

Postulati klasične ekonomske analize: (1) razdvajanje realne od monetarne sfere privrede, (2) definisanje novca kao sredstva razmene, (3) prihvatanje Sayovog zakona tržišta i (4) poistovećivanje novca sa njegovim metalnim oblikom, repre-zentovali su teorijski okvir uticaja monetarnih varijabila na tržišne promene i tržišnu ravnotežu za koji su karakteristična dva teorijska pravca: Cantillonovo i Humeovo

357 Aftalion i, posebno, Marks bili su ljuti protivnici i kritičari kvantitativne teorije novca. O ovoj

kritici, koja je dosta poznata, vidi: Dr I. Perišin i Dr A. Šokman, op. cit., st. 105-109 i Dr A. Stranjak, op. cit., st. 69-71.

358 Dr I. Perišin i Dr A. Šokman, Monetarno-kreditna politika, Informator, Zagreb, 1972., st. 101-103 i Dr A. Stranjak, Teorija i politika monetarnih finansija, “V. Masleša”, Sarajevo, 1982., st. 55-58.

127

definisanje tzv. direktnog mehanizma, i Thortonovo i Ricardovo definisanje tzv. indirektnog mehanizma.359 Cantillon i Hume su smatrali da će porast novca srazmerno povisiti opšti nivo cena, ukoliko će dodatna masa novca srazmerno povisiti opšti nivo cena, ukoliko je dodatna masa novca ravnomerno raspoređena. Eventualno narušena ravnoteža uspostaviće se automatski na taj način što će se cene povećati u srazmeri identičnoj dopunskoj količini novca. Thorton, kao i Ricardo i njegovi sledbenici, tumačio je indirektan mehanizam, kao odnos između novca i cena u skladu sa kvantitativnom teorijom novca, s tim što se veza između ovih promenljivih uspostavlja posredstvom promena u kamati. Monetarna ravnoteža postoji samo onda kada je kamata na kreditnom tržištu identična stopi profita koju odbacuje robno tržište. Sa ubacivanjem dodatne količine novca novčana ravnoteža se narušava, kamatna stopa pada ispod nivoa profitne stope i tražnja kredita se povećava, s obzirom da profitna stopa podstiče investiciona ulaganja na bazi jeftinog novca. Povećana tražnja investicionih dobara podiže nivo cena koji se prilagođava obimu nove količine novca u opticaju. I kada tražnja kredita prevaziđe nivo ponude kamatna stopa ima izgled a da se povećava i da se nakon određenog vremenskog perioda izjednači sa profitnom stopom. Tako se veza između novca i cena uspostavlja preko promena kamatne stope, dakle, indirektnim putem u formi tzv. Tortonove veze između monetarnog i robnog tržišta, koju će znatno kasnije i Wicksell otkriti.

U analizi direktnog i indirektnog mehanizma klasičari su smatrali da je vremensko razdoblje dovoljno dugo da se omogući formiranje ravnoteže narušene egzogenim činiocima, odnosno da tržišne snage povrate agregatni ekvilibrijum, ali ne i da se izvrše strukturne promene. Izuzetak je, svakako Tortonova teorija, koja je izgrađena na pretpostavci kratkog roka (Hiks); Hume je tvrdio da promene novca na kratak rok utiču na proizvodnu aktivnost, a ne cene, iako je kvantitativna teorija novca formulisana sa stanovišta drugog roka. No, Ricardo je kvantitativnu teoriju vezivao isključivo za kratak rok, a teoriju troškova proizvodnje novca prilagodio drugom ruku. Za razliku od Ricarda, Smith nije bio pristalica kvantitativne teorije novca, jer je izričito tvrdio da količina novca ne utiče na cene robe vsć obratno.360 Građanski ekonomisti tadašnjeg doba trebalo je da sačekaju naučna dela Bukcera i Kejnza da bi se metodološka paradigma klasičara o osnovnoj funkciji novca odbacila (iako jeTortonova definicija novca, po Schumpetery i Langeu, mogla da posluži kao primer neortodoksnog metodološkog pristupa monetarnim fenomenima,361 s jedne strane, i delo Patinkina362 da klasične i neoklasične teoretičare proglasi odgovornim za dihotomiju procesa formiranja cena (iako je cela Walrasova, Marshallova i NicksovaTeopnja cena sadržana jasno u Smitovom konceptu prirodne cene), s druge strane.

359 K. Nagatani, Monetary Theory, North-Holland, Amsterdam, 1978. i M. M. Weinstein, Studies

in Monetary Economics, North-Holland, Amsterdam, 1980. 360 Dr B. Šoškić, Razvoj ekonomske misli, Savremena administracija, Beograd, 1968. st. 93. 361 J. Hicks, Critical Essays Monetary Theory, Clarendom Press, London, 1967. i P. A. Samuelson,

Classical and Neoclasical Monetary Theory, uR. Clower (Ed.), Monetary Theory, Penguin, Hramondsworth, 1973.

362 L. Mayer, The Patinkin Controversy: A Review, Kyklos, No. 2, 1966.

128

U daljoj evoluciji, klasična kvantitativna teorija novca diferencira se na prometnu varijantu, odnosno transakcioni pristup (the Transaction approach) i na dohodnu varijantu (income form, odnosno income expendition approach) u zavisnosti od toga da li je obim transakcije (ili promet), odnosno količina novca glavna determinanta njegove vrednosti (Fisherova, kembridžska i čikaška varijanta u širem kontekstu) ili se delovi nacionalnog dohotka javljaju kao determinišući faktori promene vrednosti novca (dohodne teorije o novcu u širem smislu).

1) Transakciona varijanta Poznata Fišerova “jednačina razmene” je tipična reprezentna transakcione

varijante klasične kvantitativne teorije novca,363 budući da izražava jednakost (ili identičnost) između proizvoda količine novca (M) i traisakcione brzine opticaja (V), s jedne strane, i obima transakcija po stalnim cenama (T) i opšteg nivoa cena (P), s druge strane: MV = PT. U tom kontekstu, smatra se da promene količine novca ne utiču na brzinu opticaja novca, da se brzina opticaja može ocenjivati konstantnom, (jer se sporo menja), da se obim proizvodnje može smatrati konstantnim (jer postoji privredna ravnoteža pri punoj zaposlenosti), da promene količine novca ne deluju na nivo tražnje robe i usluga, da novac ne deluje na realna ekonomska kretanja i da monetarni faktori (promene količine novca) ne utiču na promene relativnih cena.364

Polazeći od dinamički projektovane kvantitativne jednačine (MV = PT), odnosno od “equation of exchange”, Fisher je doterao matematički model kvantitativne teorije, smatrajući nivo cena (P) zavisnom varijabilom, iako promene nivoa cena (P) mogu biti indukovane brzinom opticaja (V), obimom transakcije (T) i količinom novca (M). Pretpostavljajući da promene količine novca ne utiču na brzinu opticaja novca, da promene količine novca ne deluju na obim transakcija i da uzročni lanac kreće (potiče) od novca na cene, Fisher dokazuje da promene količine novca deluju na nivo cena i da promene nivoa cena ne deluju na M, V i T, A pošto je brzina opticaja novca u dužem periodu konstantna veličina, Fisher piše da su promene cena robe (odnosno vrednosti novca) upravo proporcionalne promenama količine novca, što pokazuje da je Fisher bio zainteresovan za dugoročne efekte monetarnih promena (a ne za kratkoročne opservacije savremenih monetarista).365

Fisherova varijanta kvantitativne teorije (odnosno matematička verzija prometnog, odnosno transakcionog pristupa) je, kasnije,366 doterivana sa stanovišta naglašavanja uloge depozitnog novca i kratkoročne analize (prvo, Mill i Keyness; zatim, Margaret i Angel, i najzad, Patinkin i Fridman) s ciljem ili da se logički 363 Opširnije o transakcionoj varijanti videti: Dr I. Perišin i dr A. Šokman, Monetarno-kreditna po-

litika, Informator, Zagreb, 1982, st. 103-105., Dr A. Stranjak, op. cit., st. 58-62. i Dr D. Dimitri-jević, op. cit., st. 150-159.

364 Stariji predstavnici “monetarističkog” pravca (Fischer, Hahn i Hawtrey) došli su u koliziju sa nemonetarističkim shvatanjima Pigoua, Harroda, Attaliona i Hicksa, iako je Thornton dao raz-rađeniju varijantu kvantitativne teorije u odnosu na prethodne teoretičare.

365 N. Visser, The Quantity of Money, Martin Robertson, London, 1974, st. 86-97 i P. M. Horvitz, Monetary Policy and the Financial System, Prentice - Hail, N. York, 1974, st. 381-382.

366 Walras je, pre Fishera, dao jednačinu vrednosti novca, ali u suštini između Fishera i Walrasa nema bitnijih razlika, izuzev što je Fisher i “istu stvar” više “iznijansirao”.

129

popune praznine (MV) ili izmeni koncept (Keynes) ili očuva teza (da je količina novca dominirajuća determinanta nivoa cena – Fridman) uz nadopune (savremeni monetaristi). Za razliku od Fishera (koji smatra da količina novca igra odlučujuću ulogu), kasniji teoretičari su isticali da svi faktori (M, V, M’hV’) variraju i da njihove varijacije utiču na cene.367

Kritikujući postavke kvantitativne teorije novca, Aftalion, kao marginalist, isticao je, slično Tookeu i Nogarou, da varijacije količine novca ne određuju cene (jer se količina novca prilagođava varijacijama cena) i da se ne mogu zanemariti varijacije brzine opticaja novca.368 Nogaro je, pak, smatrao da količina novca mehanički utiče na cene nezavisno od faktora koji utiču na ponudu i tražnju. Za značaj količine novca za tadašnje doba bitna je i kontroverza između Banking School (Tooke Fullarton i Mill) i Sttepsy School (Overston i Torrens): (1) Količina novca reaguje pasivno na promene u tražnji novca (Banking škola) i (2) kauzalitet poremećaja kreće se od M na P i Ty uz stabilan V (Currency škola). Za razliku od upućenih kritika protivnika kvantitativne teorije novca, savremeniji ekonomisti (Marget, Angel, Patinkin i Friedman), kao pristalice monetrizma, smatraju da je Fisherova varijanta mnogo ispravnija nego što se obično pretpostavlja i da je, stoga, imperativno poboljšati i usavršiti kvantitativnu teoriju novca. Jedino je Marks otkrio i kritikovao zablude kvantitativne teorije novca, koje potiču iz iluzije da masa prometnih sredstava odre-đuje robne cene. Pogrešno je, smatra Marks, pretpostavljati da sav novac figurira samo kao prometno sredstvo i da se novčani opticaj uzima kao samostalna i nepro-menljiva veličina, i da se ne respektuje nadopuna funkcije novca kao pomenutog sredstva funkcijom novca kao blaga i kao svetskog novca.

2) Dohodna varijanta Dohodna varijanta klasične kvantitativne teorije novca ili tzv. kembridžska

škola (Pigou, Marshall, Wicksell, Robertson i sam Keynes prvim radom “A Tracktat on Monetary Reform”),369 zadržavajući osnovne postavke klasične kvantitativne teorije o automatskom uravnoteženju pri nivou pune zaposlenosti i o nedelovanju promena količine novca na realna kretanja, ističe da tražnja novca zavisi od dohotka po tekućim cenama (Y) i koeficijenta (K), koji pojedini ekonomski subjekti, kao deo dohotka, žele da drže u vidu novca (za transakcione svrhe) i u obliku imovine, da ravnoteža egzistira samo u slučaju podudaranja tražnje novca (M1) sa postojećom količinom novca (M) i da proizvod koeficijenta (K) i dohotka (X) reprezentuje, kvantitativno, jednačinu tražnje novca (M1 = kY).370 U Hansenovoj i Fridmanovoj 367 Tornton, npr. prezentujući razrađeniju varijantu kvantitativne teorije novca, pokazao je da cene

robe zavise ne samo od količine novca i količine robe već i od brzine cirkulacije novca, količine kredita, metoda plaćanja i tezauracije (Dr I. Perišin i Dr A. Šokman, op. cit., st. 105).

368 Rashodi potrošnje direktno su proporcionalni graničnoj raspoloživosti i brzini opticaja novca (Hawtrey).

369 A. Hansen, Monetary Theory and Fiscal Policy, N. York, 1949. i M. Friedman (Ed.), The Quan-tity theory of Money - A Reslatement, u “Studies in the Quantity Theory of Money”, The Uni-versity of Chicago Press, Chicago, 1956.

370 Opširnije o kembridžskoj formulaciji kvantitativne teorije ili tzv. kembridžskoj prometnoj vari-janti videti: Dr I. Perišin i Dr A. Šokman, op. cit., st. 115-118 i Dr A. Stranjak, on. cit., st. 62-63.

130

ekspoziciji dohodne varijante, količina novca se opservira kao deo imovine (a ne kao sredstvo plaćanja), tražnja novca determinisana je iznosom dohotka (u koji su uključene cene) brzina opticaja (V) određena je tzv. tehničkim elementima novčane cirkulacije i ekonomskim elementima (kamatna stopa, kao trošak držanja novca, i očekivanje budućeg toka cena) i naglasak se stavlja na analizu tražnje novca (mikro aspekt).371

Osnovna karakteristika kembridžske varijante kvantitativne teorije novca (tzv. gotovinski pristup) odnosi se, u stvari, na upotrebu koeficijenta “k” (Marshallov koeficijent), kojiprezentuje l/V; (K=l/v). U jednačini M = k Py Ty, koja pokazuje iznos novca (koji subjekti žele da drže), veličina k označava željeni iznos gotovine od ukupnog dohotka (Py Ty). Razrađujući teoriju odnosa novca i cena, po kojoj odnos između ukupnog dohotka i dela dohotka zadržanog u novcu najjače utiče na cene, Marschall je pokazao da taj odnos zavisi od brzine opticaja novca, koja određuje deo dohotka koji se zadržava u novčanom obliku.

Keynes je prvobitno podržavao shvatanje kembridžske varijante kvantitativne teorije novca svojom poznatom formulom o količini novca i uticaju količine novca na cene (Keynesova prometna varijanta). Tek, kasnije, Keynes je formulisao dohodnu varijantu kvantitativne jednačine: MVy = PyTy (M - količina novca, Py – indeks cena za sva finalna dobra, Ty – fizički obim finalnih dobara, Vy – dohodna brzina novca), koja je pogodnija od transakcione varijante, jer anglobira dohodne transakcije i isključuje opserviranje finansijskih transakcija koje ne utiču na stvaranje dohotka.

Sam Keynes nije osporavao valjanost Fisherove kvantitativne jednačine novca (MV = PT), ali je naglašavao da je ova jednačina zapravo identitet koji spada u oblast aritmetike, a ne u oblast monetarne politike. Ono što je Keynes rekao svodi se na sledeće: 1) u uslovima nedovoljne zaposlenosti V (brzina opticaja novca) je vrlo nestabilna i neaktivna kategorija, (2) ukoliko M (količina novca) raste, V će opadati, a rezultat se neće izmeniti, (3) ukoliko M opada, V će rasti, a rezultat se, isto tako, neće promeniti. Friedman, upravo zato, nalgašava da bi ovo bilo jasno da je kojim slučajem problem, koji je u pitanju, empirijski, a ne teorijski.372

Ne samo da Friedmanova monetaristička teorija, nego i kejnzijanska monetarna teorija, nije nikada prekinula vezu sa klasičnom kvantitativnom teorijom novca.373 Nasleđe kvantitativne teorije novca u kejnzijanskoj monetarnoj teoriji se

371 Uzimajući u odnos štednje i investicije, kao uslov monetarne ravnoteže, i dovodeći ovaj odnos

u zavisnost od odnosa realne i nominalne kamatne stope, Wicksell je upozorio na pojavu tzv. infla-deflatornog jaza usled nepodudaranja štednje i investicija (Dr D. Domančić, op. cit., st. 204-207). Teorije inflatornog jaza predstavljale su monetarnu teoriju, koje, kao determinante cena, određuju globalnu ponudu i tražnju, čiji se mehanizam uravnoteženja sprovodi putem delovanja monetarnih faktora i to prvenstveno usklađivanjem tzv. prirodne i bankarske kamatne stope (Wicksellova teorija, koju su razvili Myrdal, Ohlin, Lidhal i Davidson). Wicksell i Casel, i pristalice neo-wickselijanske škole (Nayek, Machlup, Mises, Robins i Rbrke) davali su veći značaj ulozi iovca u privredi (Dr A. Stranjak, op. cit., st. 74-78).

372 M. Friedman, Post-War Tendencies in Monetary Theory and Policy, u “The Optimum Quanitity of Money”, N. York, Macmillan, 1969, st. 69.

373 Dr D. Dimitrijević, Predgovor u knjizi M. Friedmana, “Teorija novca i monetarna politika”, Rad, Beograd, 1973.

131

izuzetno oseća, naročito u Tobinovoj monetarnoj teoriji koja vodi poreklo od predfišerovske kvantitativne teorije. Naslanjanje novih ideja na stare i dodavanje novih stvari na nasleđe samo održava istorijski kontinuitet u razvoju monetarnih teorija, iako je kejnzijanska revolucija skinula sa pijedestala klasičnu kvantitativnu teoriju novca poput firdmanovske kontrarevolucije.

1.2. Kejnzova dohodna monetarna teorija

Sa pojavom tzv. kejnzijanske revolucije u ekonomskoj teoriji, simultano se javlja i kejnzijanska dohodna monetarna teorija,374 kao reakcija na klasičnu i neoklasičnu ekonomsku i monetarnu teoriju, koja se okreće preispitivanju stavova klasične kvantitativne teorije novca (koja je zanemarivala delovanje promena količine novca koristi kao instrument ekonomske politike u domenu zaposlenosti i proizvodnje.375 Kritika bazičnih postulata klasične teorije počinje upravo dokazi-vanjem da je nivo proizvodnje određen tražnjom (proizvodnja, dakle, sama sebi ne stvara tražnju), da je tražnja determinisana funkcijama potrošnje, štednje i investicije (a ne ponudom), da je štednja određena funkcijom potrošnje, da kamata deluje na obim investicija (a ne na obim štednje), itd.

Dohodna varijanta kvantitativne teorije novca širi koncept novčane mase u smislu njenog proširenja na iznos novca za transakcione svrhe, na držanje novca kao dela imovine i na držanje novca iz spekulativnih razloga, odbacuje postavku o stabilnoj brzini opticaja novca i uvodni koncept sklonosti ka likvidnosti (liquidity preference). Promenljivost brzine opticaja novca, neelastičnost cena i neelastičnost nadnica, usled imperfektnosti tržišta radne snage, dohodna varijanta koristi kao argumente za pobijanje zaključka o pomeranju opšteg nivoa cena srazmerno prome-nama količine novca, a neutralnost novčane mase u odnosu na realna kretanja pobija stavljenjem promena količine novca u središte procesa privrednog uravnoteženja njenim povezivanjem sa kamatnom stopom.

Fundamentalna novina u dohodnoj teoriji novca u odnosu na prometnu jednačinu (ili jednačinu razmena) ogleda se u tome što se umesto robnog prometa (PT) uzima dohodak (Y), što se u procesu determinisanja cena (P) akcenat pomera sa M na Y (Aftalionova dohodna jednačina i Wieserova postavka) i što se zamenom MV sa Y u dohodnoj teoriji izbegava sporno V. Pri tome, količina PO (tržišna vrednost neto društvenog proizvoda) zavisi od potrošenih dohodaka (Hawtrey). Pošto Aftalionova i Hawtreyeva dohodna jednačina ne pokazuje kupovnu snagu novca,376 374 Opširnije o Kejnzovoj dohodnoj monetarnoj teoriji konsultovati: R. T. Coghlan, Theory of Money

and Finance, Macmillan, London, 1980, D. H. Gowland, Controlling the Money supply, Croom Helm, London, 1982., K. K. F. Zawadzki, Competition and Credit Control, Basil Blackwell, Oxford, 1981., A. Coddington, Keynesian Economics, Journal of Economic Literature, Vol. 14., 1976, st. 1258-1273., J. Tobin, A General Equilibbrium Approach to Monetary Theory, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1969, st. 15-29. i G. S. Tavlas, Keynes on Monetary Theory and Policy, Southern Economic Journal, maj 1981.

375 H. Johnson, Furthur Essays in Monetary Economics, G. Allen and Unwin, London, 1972. st. 53-57. 376 Za razliku od Hawtreya, Tooceova dohodna teorija negira takvu ulogu novca.

132

kao ni Schumpeterova jednačina (V = MVl), Keynes je bio prinuđen da spoji Aftalinovu i Schumpeterovu jednačinu, putem koje promene vrednosti novca dovodi u vezu sa realnim faktorima: PO = M1 · VI (uzimajući u obzir samo dohodni novac M1, ali ne i poslovni novac M2 i štedni novac MZ) “Opštom teorijom” u odnosu na “Traktat o novcu”, Keynes se totalno distancirao od klasične kvantitativne teorije novca (posebno od transakcione varijante), isticanjem odnosa štednje i investicij a, i problema zaposlenosti i nadnica kao dominirajućih faktora u determinisanju ravnoteže.377 No, i sa svojom novom teorijom (koja polazi od novčanih rashoda i dohodaka), Keynes nije potpuno prekinuo mladalačku vezu sa kvantitativnom teorijom, smatrajući je ispravnom samo u hipotetičkom stanju pune zaposlenosti (dakle, za slučaj koji nigde – nikada nije postojao).

1.3. Kejnzijanska monetarna teorija i Hicksijanska IS-LM monetarna analiza

Hicksova IS-LM paradigma u interpretaciji kejnzijanske monetarne teorije bazira se na pretpostavkama:378 (1) količina novca je egzogena varijabila, (2) iznos kapitala, obim radne snage i nivo tehnologije u kratkoročnom posmatranju mogu se smatrati konstantnim veličinama (3) ravnotsža na robnom tržištu predstavlja jednakost investicija (I) i štednje (S), tj. S = I, (4) ravnoteža na novčanom tržištu postoji kada je postojeća količina novca (M) jednaka tražnji novca (L), tj. M = L, (5) investicije (I) su opadajuća funkcija kamatne stope (i), tj. I = I(i), (6) štednja (S) predstavlja razliku između nacionalnog dohotka (Y) i potrošnje (S), tj. S = YC ili rastuću funkciju nacionalnog dohotka, (7) potrošnja je funkcija nacionalnog dohotka i sklonosti potrošnji [S = C (Y) ], tj. S = Y – c (Y), (8) tražnja novca je komponovana tražnjom novca za transakcione svrhe (L1) i tražnjom novca za spekulativne svrhe (L2), tj. L = L1 + L2, (9) tražnja novca, kao prometnog sredstva, je rastuća funkcija nacionalnog dohotka [L1 = L (Y) ], (10) ukupna tražnja novca je funkcija nacionalnog dohotka i kamatne stope [L = L1 (Y) + L2(i) ]379 U celini posmatrano, kejnzijanski sistem380 anglobira čitav skup jednačina: (1) I=S, (2) M=L, (3) S=Y–C, (4) C=C(Y),

377 G. S. Tavlas, Some Further Observations on the Monetary Economics of Chicagoans and non-

Chicagoans, Southern Economic Journal, april 1976, st. 685-692. i Chicago Schools old and Ncw on the Efficiacy of Monetary Policy, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, mart 1977. st. 51-53.

378 Funkcionalne jednačine ekspliciraju: 1 (i) reprezentuje funkciju koja definiše zavisnost nivoa investicija od kamatne stope, S = Y-C (Y) predstavlja funkciju koja definiše nivo akumulacije u zavisnosti od nacionalnog dohotka i funkcije potrošnje, L = L1 (Y) + L2 (i) reprezentuje funk-ciju tražnje novca koja opredeljuje tražnju novca u zavisnosti od nacionalnog dohotka i kamat-ne stope (tzv. liquidity preference).

379 Dr D. Dimitrijević, op. cit., st. 180. 380 Opširnije o kejnzijanskoj teoriji konsultovati: Dr A. Stranjak, Teorija i politika monetarnih fi-

nansija, IRO “V. Masleša”, Sarajevo, 1982. st. 63-64 i 70-74, D. Patinkin, La monnaie, l’interet et les prix, P. U. F., Paris, 1972, st. 679-600, P. Clower (Ed.), Monetary Theory, Penguin Books, Harmondworth, 1969., J. Hicks, Critical Essays in Monelary Theory. Oxford University

133

(5) S = Y – C (Y), (6) I = I (i), (7) I (i) = YC (Y), (8) L = L1+L2, (9) L1=L (Y), (10) L2 = L (i), (11) L = L1 (Y) + L2 (i), (12) M = L1 (Y) + L2 (i) i (13) M = Mo.

U Kejnzijanskom sistemu novčani dohodak (Y) i kamatna stopa (i) opserviraju se kao determinante tražnje novca jer je tražnja novca po definiciji funkcija nacionalnog dohotka i kamatne stope: L = L1 (Y) + L2 (i). Pri tome, kamatna stopa ne deluje izolovano od troškova kupovina i prodaja obveznica i od rizika. Jednačina M = L1 (Y) + Ly(i) definiše ravnotežni iznos tražnje novca i postojeće količine novca na određenom nivou nacionalnog dohotka i kamatne stope.

Ravnotežni položaj nacionalnog dohotka, količine novca i kamatne stope definisan je jednačinama ravnoteže robnog i novčanog tržišta: I (i) = YC (Y) i M = L (Y) + L (i). U takvim uslovima ravnoteže, povećanje dodatne količine novca u poređenju sa tražnjom novca dovodi do upotrebe viška količine novca za kupovinu hartija od vrednosti uporedo sa sniženjem kamatne stope i porastom cena hartija od vrednosti. Redukcija kamatne stops involvira porast investicija, pa, sledstveno tome, i povećanje tražnje na robnom tržištu, koja utiče na porast nacionalnog dohotka bilo preko realnog rasta ili preko porasta cena (doduše, pod pretpostavkom da nije dostignuta puna zaposlenost). Proces uravnoteženja kontinuelno traje sve dok rast nacionalnog dohotka ne dostigne nivo koji korespondira povećanoj količini novca i povećanim investicijama, odnosno do nivoa koji reprezentuje ravnotežu na novčanom i robnom tržištu: M = L = L (Y) + L (i) i S = YC (Y). No, ukoliko je dostignuta puna zaposlenost, ravnoteža se uspostavlja nominalnim usklađivanjem, tj. povećanjem cena. Proces ponovo ide preko sniženja kamatnih stopa koje induciraju porast investicija i nominalni rast nacionalnog dohotka. Usled toga dolazi do povećanja tražnje novca za transakcione svrhe koja reducira tražnju hartija od vrednosti što vodi povećanju kamatne stope ireko smanjenja cena hartija od vrednosti. Rast kamatne stope provocira smanjenje investicija koje se redukuju sve dok se ne izjednače sa smanjenom štednjom. Pri punoj zaposlenost, kamatna stopa u ravnotežnom položaju reprezentuje tzv. prirodnu kamatnu stopu.

Prema tome, u kejnzijanskom modelu uravnoteženja moguća su tri slučaja funkcije tražnje novca u zavisnosti od nivoa kamatne stope: (a) kamatna stopa je ispod određenog minimuma (javlja se tzv. “liquidity trap”), tražnja novca je beskonačno elastična na kamatnu stopu, a celokupna tražnja implicira novac kao imovinu L = L (i), (b) kamatna stopa je iznad određenog maksimuma, tražnja novca je potpuno neelastična u odnosu na promene kamatne stope, a tražnja novca se svodi na tražnju novca za potrebe plaćanja L = L (Y), i (c) kamatna stopa je ravnotežna (jer presek krive LM i IS u okviru tzv. “keynesian trap”), promene količine novca su bez uticaja na kamatnu stopu, kamatna stopa ne utiče na investicije i nacionalni dohodak, a količina novca (i monetarna politika) je beznačajna za nivo nacionalnog dohotka u

Press, Oxford, 1967., J. R. Hicks, Valeur et Capital, Dunod, Paris, 1981, J. M. Keunes, Theorie generale de l’emploi, de l’interet et de la monnaie, Payot, Paris 1968., J. C. Gilbert, Keynes’s s Impact on Monetary Economics, Butterworth Scientific, London - Toronto, 1982., R. W. Clower, La Theoria monetaria, Franco Angeli, Editor, Milano, 1972.

134

oblasti niskih kamatnih stopa.381 Keynes je zapravo smatrao da liquidity trap može egzistirati za vreme krize i da neosetljivost kamatne stope na promene količine novca vodi odsustvu delovanja promene količine novca na realna kretanja (“Money does not rnather”).

U okviru kejnzijanske teorije ravnoteže polazi se od jednačine raspodele nacionalnog dohotka (Y) na potrošnju (C) i štednju (S) u okviru koje je S = I uslov ravnoteže na robnim tržištima ex post. I, pošto je štednja jednaka razlici između nacionalnog dohotka i potrošnje [S = Y – C (Y) ], odnosno rastuća funkcija kamatne stope [a investicije opadajuća funkcija kamatne stope: I = I (i) ], onda je i odnos između štednje i investicija I (i) = Y – C (Y) odrednica visine nacionalnog dohotka za svaki nivo kamatne stope. Dohodak sada zavisi od investicija preko promena kamatne stope (dakle, indirektno). Povećanje ili smanjenje kamatne stope preko investicionog multiplikatora deluje na dohodak.

Za razliku od ravnoteže na robnom tržištu, ravnoteža na novčanom tržištu uspostavlja se jednakošću ponude novca (M) i tražnje novca (L). Tražnja novca, pri tome, anglobira onaj deo novčanih sredstava koji imaoci (dohoci) žele da drže za trans-akcione i spekulativne svrhe, koje su funkcija dohotka (Y) i kamate (i): L=L(Y, i), poput ponude novca: M = M (Y, i). Porast kamate sada dovodi do pada ukupne tražnje novca, dok porast dohotka i stope prinosa od kapitala dovodi do porasta tražnje novca. Povećanje tražnje novca izaziva povećanje kamatnih stopa za različite nivoe tražnje (L) za datu ponudu novca (M) i to će trajati sve dotle dok se ne uspostavi ravnoteža između M i L.

No, parcijalne ravnoteže na robnom i novčanom tržištu sada valja integrisati pomoću Hicksovog IS-LM dijagrama. U tom kontekstu, kriva LM reflektuje kombinaciju nacionalnog dohotka i kamatne stope uz jednakost tražnje i ponude novca. Sa povećanjem ili smanjenjem dohotka kriva tražnje pomera se udesno, odnosno ulevo sa rastom ili padom kamatne stope. Samo u slučaju pojave tzv. zamke likvidnosti tražnja novca postaje neelastična u odnosu na kamatnu stopu, jer ispod određenog nivoa kamate imaoci dohotka preferiraće pre da drže novac nego obvez-nice.

Za razliku od krive LM, kriva IS, nominujući kombinaciju nacionalnog dohotka i kamatne stope, pokazuje da se sa javnošću štednje i investicija nacionalni dohodak nalazi na ravnotežnom nivou, pri čemu je raspoloživi dohodak (za štednju i potrošnju) ravan ostvarenom dohotku (stvarnog izdacima za potrošnju i investicije), a štednja iz raspoloživog dohotka izjednačena sa investicijama po obimu.

Simultana ravnoteža egzistira u svim tačkama preseka kriva IS i LM. U tački Ro, pri datom nivou nacionalnog dohotka (Oyo) i kamatnoj stopi (i0), odnosi krivih IS i LM su uravnoteženi.

381 U tom kontekstu od značaja su sledeći odnosi: ∆L1/∆Y koji reprezentuje osetljivost tražnje

novca za transakcione svrhe u odnosu na promene nacionalnog dohotka; ∆L2/∆i koji predstav-lja osetljivost tražnje novca kao imovine na promene kamatne stope; ∆I/∆i koji reflektuje oset-ljivost investicija kamatne stope, koja inkorporira marginalnu efikasnost kapitala, i ∆C/∆Y koji predstavlja osetljivost potrošnje na promene nacionalnog dohotka (sklonost potrošnji).

135

Pomeranje krive lS ulevo (pozicija IS1), uz nepromenjeni pravac krive LM, indukuje opadanje dohotka (na OY1) i kamatne stope (na i1), i doprinosi povećanju nezaposlenosti, pri čemu se ravnoteža pomera iz tačke R0) u tačku Rl. Pomeranje krive LM udesno (pozicija LM2), uz nepromenjenu krivu IS, dovodi do povećanja dohotka i do smanjenja kamatne stope. U suprotnom smeru, pomicanje krive IS u poziciji IS2, ca nepromenjenim pravcem krive LM, dovodi do porasta dohotka iz tačke OYO u tačku OY2 i do povećanja kamatne stope od iO na i2. Nova ravnoteža se smešta u poziciju tačke R2, približavajući se tački pune zaposlenosti. Pomeranje krive LM ulevo (pozicija LM1), uz dati smer krive IS, dovodi do smanjenja dohotka i povećanja kamate.

USPOSTAVLJANJE RAVNOTEŽE NA ROBNIM I NOVČANIM TRŽIŠTIMA

Međutim, problem simultanog pomeranja krivih IS i LM, pod uticajem

mnogih realnih i finansijskih faktora, u realnost nije jednostavno uskladiti, jer različito pomeranje IS i LM komplikuje mehanizam uravnoteženja.

Na kraju, valja spomenuti, da, pored navedenih teorija, kejnzijanska monetar-na teorija anglobira:

a) Teoriju tzv. Radklifovog izveštaja382

b) Psihološku teoriju novca383 i, donekle,

382 Teorija tzv. Radklifovog izveštaja težila je da koncept novca zameni sa konceptom likvidnosti i

da negira svaki značaj kretanja količine novca. 383 Psihološka teorija novca (Aftalion), pored količine novca, dohotka i izdataka, kao realnih i mer-

ljivih veličina, u determinaciju novca, unosi psihološke elemente: predviđanja, očekivanja, sklo-nosti, raspoloženja. Po Aftalionu, nivo cena je funkcija varijacije dohotka i funkcija predvi-đanja, a ne količina novca. Psihološka teorija kupovne snage novca, koja izvire iz dohodne

136

c) Teoriju tzv. inflatornog jaza,384 u koje, međutim, nemamo nameru da ulazimo jer su one sporedne u strukturi kejnzijanske teorije monetarne ekonomije.

1.4. Modiglianijeva monetarna teorija

Model Modiglianija385 obuhvata četiri tržišta (tržište robe, tržište radne snage, tržište novca i tržište državnih obveznica) i četiri kategorije dobara (fizički proizvodi i radna snaga, kao realne kategorije dobara, i novca i obveznice, kao finansijske kategorije dobara sa fiksiranim nominalnim vrednostima). Tržište robe je definisano sistemom od tri jednačine, koje simultano ekspliciraju tražnju robe, ponudu robe i uslove ravnoteže:

1

2

3

0

0

. , ,,

. , ,

.

C C XNW

prV

p

I I rX K

X C Id

=⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

= ( )= +

U tom kontekstu, prva jednačina objašnjava realnu potrošnju (C), kao NW funkciju realnog dohotka (X), realnih nadnica (NW/p), kamatne stope (r) i neto imovine privrednog sektora u realnom aspektu (V0/p) druga jednačina odražava realne investicije (I) kao funkciju kamatne stope (r), realnog dohotka (X) i postojećeg iznosa

varijante kvalitativne teorije novca obojene psihološkim faktorima neokvantitativne teorije novca, ipak je bliža dohodovnoj monetarnoj teoriji.

384 Vikselova teorija monetarne ravnoteže predstavljalaje solidnu osnovu za formulisanje tzv. Teo-rije inflatornog jaza, je Viksel, uvođenjem obima potrošnje i investicija, odbacio kvantitativnu teoriju. U tom sklopu, Lindahl i Myrdal, otklanjajući slabost Vikselove teorije, istakli su da je kamatna stopa odlučujući faktor (Lindahl), odnosno da su predviđanja i očekivanja, kao i pri-rodna kamatna stopa (kao randman realnog kapitala) prvorazredni faktori (Myrdal). Viksel je (u knjizi “Kamata i cena”) opisao indirektan mehanizam uticaja novca i izdataka na cene dobara, pošto povećanje količine novca praćeno padom kamatne stope stimuliše izdatke za dobra. No, i u sklopu indirektnog mehanizma uticaja na cene putem kamate, Viksel je više isticao ponudu i tražnju, potrošnju i investicije kao determinante cena; što je suprotno direktnom mehanizmu koji deluje na liniju novca-cene.

385 F. Modigliani, Liquidity Preference and The Theory of Interest Rate and Money, Econometrica 12/1994, The Monetary Mechanism and its Interaction with Real Phenomena, The Review of Economics and statistics, februar, 1963, The Life Cycle Hypothesis of Saving and Inter-Country Differences in the Saving Ratio, u “Introduction, Growth and Trade”, Esays in Honour of Sir Roy Harrod, Oxford, Clarendom-Press, 1970., The Monetarist Conroversy or, Should we Forsake Stabilization Policies?, American Economic Review, mart 1977, F. Modigliani, R. Rasche i J. Ph. Cooper, Central Bank Policy, The Money Supply and Short-Term Rate of Inte-rest, Journal of Money, Credit and Banking, A. Ando i F. Modigliani, Velocity and the Invest-ment Multiplier, American Economic Review, septembar 1965., A. Ando i F. Modigliani, The Life Cycle Hipothesis of Saving: Aggregate Implications and Tests, American Economic Review, Vol. 53, 1963., F. Modigliani i A. Ando, Impacts of Fiscal Actions on Aggregate Income and the Monetarist Controvery: Theory and Evidence, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976.

137

realnog kapitala (Ko); treća jednačina eksplicira ukupiu realnu tražnju robe (Xd) u identitetu sa realnom potrošnjom (S) i realnom investicijom (I).386

S druge strane, ponuda robe i uslov ravnoteže na tržištu robe opredeljeni su jednačinama: (4) X = S (P/W · Ko) i (5) Xd = X, koje pokazuju da priliv robe na tržištu zavisi od nivoa cena (R), postojećeg realnog kapitala (Ko) i stope nadnica (W), odnosno da je realna tražnja (Xd) identična sa realnim dohotkom (X).

Nasuprot tome, tržište radne snage definisano je, takođe, sistemom jednačina, koje objašnjavaju tražnju radne snage, tj. zaposlenost (N) kao funkciju W i W realne stope nadnica (W/P) i postojećeg realnog kapitala (Ko): (6) N = nd (W/P · K), Ko), ponudu radne snage (Ns) kao funkciju realne stope nadnica (formula) u slučaju veće tražnje od nivoa zaposlenosti u uslovima nefleksibilne stope nadnica ili kao funkcija realne nefleksibilne stope nadnice (Wo) u slučaju jednakosti nivoa zaposlenosti (odnosno tražnje) i ponude radne snage: (7) N8=n8 (W/P) za N>N8 i W=Wo za N<Ns, i ravnotežu na tržištu radne snage u formi jednakosti ponude radne snage (N’s) i zaposlenosti (r): (8) N8 = N.387

Tržište novca, Modigliani definiše jednačinama tražnje novca (Md), kao funkcija kamatne stope (i), novčanog dohotka (Y), cena (P) i iznosa neto imovine privatnog sektora (Vo), ponude novca (M), kao zbira kreiranog novca bankarskog sistema (Md) i države (M*p), i monetarne ravnoteže, kao uslov ravnoteže na novčanom tržištu:

9. Md = L (r, Y, P, Vo) = PL (r, Y/p, V0/p) 10. M = Md + M*p

11. Md = M Ove monetarne jednačine povezane su sa jednačinama koje definišu realna

tržišta putem Modiglianijevog identiteta Y = P. X po kome je novčani dohodak identičan umnošku realnog dohotka (X) i indeksa tekućih cena (P).

Konačno, tržište državnih obveznica Modigliani definiše jednačinama neto tražnje državnih obveznica od strane privatnog sektora (Bp), kao funkcija kamatne stope (r), realnog dohotka (X), nivoa zaposlenosti (N), opšteg nivoa cena (P), stope nadnica (W), iznosa kapitala (Ko), iznosa državnih obveznica (Go), iznosa novca kreiranog od strane države (M*), tražnje državnih obveznica od strane bankarskog sistema (Mb), kao zbira iznosa aktive banaka koji sadrži kredite banaka (Bb), iznosa novca kreiranog od strane države koji se nalazi u rukama banaka (M*b) i uslova rav-noteže na tržištu državnih obveznica, kao jednakost tražnje obveznica od strane priv-rednog sektora (Bp) i bankarskog sistema (Bb) sa ponudom državnih obveznica (G):

12. Bp + V [r, X, N, P, W, Ko, (Go + M*0)] 13. Mb = Bb + M*b

14. Bp + Bb=G Prema tome, model Modiglianija anglobira endogene varijabile (X, C, I, X, S,

Xd, N, N8, Y, P, W, r, Md, Bp i Bb), tzv. početne uslove (Ko i Vo), egzogene varijabile 386 Ostale veličine reprezentuju: N - zaposlenost, W - cena radne snage, R - opšti nivo cena i Vo - neto

imovina. 387 Ovim jednačinama treba dodati identitet koji definiše štednju (S) kao razliku između realnog

dohotka (X) i realne potrošnje (C): S = h - c.

138

(Mb, M*p, M, Go, i M*0) i tzv. ostale parametre (Wo, N8, M, M*, M*p, M*b, G, sin8). Sistem u osnovi definiše funkcionalne odnose između zavisnih i nezavisnih varijabila, proširujući na taj način sistem IS-LM jednačina sa stanovišta kejnzijanskih pro-pozicija.388

Međutim, ispitujući uzajamne odnose između varijabila zaliha i varijabila tokova kapitala u otvorenoj privredi na bazi dinamične teorije investicija (koju je razvio Uzawa) i dinamičke teorije portfelja (koju je razvio Meltzer), Lee389 je pokazao da ponašanje portfelja i stepen mobilnosti kapitala određuju kamatnu stopu kada su, kratkoročno posmatrano, varijabile zaliha (kao što su novac i hartije od vrednosti) date. Dugoročno posmatrano, varijabile zaliha se određuju endogeno putem inve-sticione aktivnosti i aktivnosti štednje, pri čemu investiciona aktivnost i aktivnost štednje određuju spoljnoekonomski bilans i proces prilagođavanja. Time je, Lee, u os-novi, pokušao da proširi i dopuni model Modiglianija (mada je, defakto, više izmenio nego usavršio).

1.5. Patkinova monetarna teorija

Patinkinova monetarna teorija,390 kao osnova za savremeni imovinski pristup monetarnim teorijama, razvoj klasične kvantitativne teorije novca i kritiku kejn-zijanske dohodne monetarne teorije, imala je za cilj da otkloni tzv. klasičnu diho-tomiju, tj. stav da promene količine novca izazivaju promene opšteg nivoa cena, ali ne utiču na relativne cene (koje zavise od ponude i tražnje robe) i realna kretanja unošenjem koncepcije “efekata realne količine novca” (real balance effects), iako i sam Patinkin smatra da su ove koncepcije razradili Marshall, Pigou, Keynes, Wicksell i Fisher. U stvari, Patinkin je pošao od toga da tražnja ekonomskih subjekata za određena dobra zavisi od realne količine novca, realnog dohotka i relativnih cena pojedine robe. Imovinski efekat realne količine novca sastoji se u tome što ekonomski subjekti procenjuju koji he deo imovine držati u vidu realnih novčanih sredstava. Ukoliko je iznos realnih novčanih sredstava manji od iznosa imovine koju ekonomski subjekti žele da drže, onda dotični subjekti smanjuju izdatke i povećavaju realni iznos novčanih sredstava, i obrnuto. S druge strane, uticaj realnog dohotka sastoji se u tome što njegov porast ili pad utiče na porast ili pad tražnje robe, pri čemu realni dohodak zavisi od promene opšeg nivoa cena. Najzad, uticaj relativnih cena preko tzv. efekta supstitucije ogleda se u razmeni jedne vrste imovine sa višom relativnom cenom sa drugom vrstom imovine sa nižom relativnom cenom, kojom ekonomski subjekt teži da poveća imovinu ili potrošnju. Jer, uticaj relativnih cena na tražnju dolazi po liniji 388 Dr D. Dimitrijević, op. cit., st. 189-199. 389 J. S. Lee, Capital Mobility, Economic Policies, and Balance of Payments, Welwirtschaftliches

Archiv 4/82, st. 662-637. 390 D. Patinkin, Money, Interest and Prices, Harper Publishers, N. York, 1965, st. 603-604, Antici-

pations of the “General Theory”? And Other Essays on Keynes, Chicago University Press, Chi-cago, 1982., The Chicago Tradition, The Quantity Theory, and Friedman, Journal of Money, Credit and Banking, Februar 1969 i Keynes and Econometrics: On the Interaction Between the Macroeconomic Revolutions of the Interwar Period, Econometrica, Vol. 44, 1976.

139

različitih relativnih cena u procesu uravnotežavanja u pravcu povećanja dodatne tražnje (efekat supstitucije) i menja realni iznos dohotka po osnovu povećane tražnje robe i promena cena. Prema tome, porast količine novca provocira imovinski efekat, porast tražnje, povećanje cena određenih dobara i efekat supstitucije i realnog dohotka u procesu uspostavljanja nove ravnoteže. Patinkinova koncepcija efekta realne količine novca, u stvari, predstavlja objašnjenje procesa uravnoteženja, koji povezuje promene količine novca sa promenama relativnih cena i realnih kretanja sa kretanjem opšteg nivoa radi otklanjanja tzv. klasične dihotomije.

Naglašavanjem imovinskog efekta promene količine novca u suštini se naglašava uticaj obima i strukture imovine na ponašanja ekonomskih subjekata sa stanovišta tražnje novca i izdataka za potrošnju. U stvari, Patinkin je naglasio ulogu obima i strukture imovine kao determinante ponašanja ekonomskih subjekata u pogledu držanja novca i tražnje robe i usluga i doprineo razvoju koncepcije realne količine novca, koju su pre njega pokušali da razviju Hicks i Kejnz u okviru tzv. liquidity preference (tj. sa stanovišta uloge imovine u okviru tražnje novca).391

Konačno, Patinkin je doprineo integraciji monetarne teorije i neoklasične teorije vrednosti povezivanjem teorije vrednosti zasnovane na ponudi i tražnji sa uticajem promena količine novca na opšti nivo cena (tzv. efekat realne količine nov-ca), s jedne strane, i uključivanju teorije izbora (odnosno teorije zaliha) u monetarnu teoriju, koja eksplicira ponašanje ekonomskih subjekata u procesu izbora obima i strukture imovine, s druge strane.392 Uz to, Patinkin je, pored postojećeg kejnzijan-skog modela, uveo novu varijantu monetarnog uravnoteženja, koja se zasniva na koncepciji efekta realne količine novca bez posredovanja kamatne stope, a ne na uticaju promene količine novca na kamatnu stopu i uticaju kamatne stope na tražnju novca.

Međutim, za realističko odvijanje Patinkinovog procesa efekata realne količi-ne novca u praksi, potrebne su sledeće pretpostavke.393 (1) potpuna osetljivost ekonomskih subjekata na promene vrednosti novca, usled promena opšteg nivoa cena, odnosno odsustva monetarne iluzije, (2) potpuna elastičnost cena robe i nadnica, (3) zanemarivanje efekata preraspodele dohotka i imovine usled promena cena i (4) odsustvo uticaja očekivanja određenog kretanja cena.

U celini posmatrano, razvoj monetarne teorije imovinskog pristupa išao je u dva pravca: prvi koji novcu kao delu imovine daju posebnu važnost u odnosu na ostale oblike imovine (monetarna teorija M. Fridmana) i drugi koji novcu pridaje istu važnost kao i ostalim oblicima imovine (monetarna teorija J. Tobina).394 Monetarne teorije imovinskog pristupa u epicentar stavljaju usklađivanje obima i strukture imovine sa željama ekonomskih subjekata, koji, u slučaju odstupanja od ravnotežnog stanja, kombinuju transakcije prodajom jedne i kupovinom druge vrste imovine, otplaćivanjem postojećih i uzimanjem novih obaveza, korišćenjem većeg ili manjeg

391 D. Patinkin, Money, Interest and Prices, op. cit., st. 81-83. 392 D. Patinkin, op. cit., st. 146-161. 393 Dr D. Dimitrijević, Monetarna analiza, Institut za dokumentaciju zaštite na radu “Edvard Kar-

delj”, Niš, 1981, st. 193. 394 Dr D. Dimitrijević, op. cit. st. 195.

140

dela tekućeg dohotka za povećanje obima i izmenu strukture imovine (realne i finansijske institucije) i smanjivanjem imovine u korist tekuće potrošnje. Pri tome, obavljene transakcije u pravilu vode promenama obima i strukture tražnje robe i usluga ili tražnje finansijskih instrumenata u pravcu njihovog delovanja na realna i finansijska kretanja sve dok se ne uspostavi ravnoteža, tj. uskladi obim i struktura imovine sa željama ekonomskih subjekata.

1.6. Tobinova monetarna teorija

Tobinova monetarna teorija,395 kao drugi pravac savremene monetarne teorije imovinskog pristupa, polazi od shvatanja, koja su prethodila kembridžskoj varijanti kvantitativne teorije da je tražnja novca determinisana obimom novčanih trans-akcija396 i iznosom imovine pojedinih ekonomskih subjekata. Ekonomski subjekti, naime, odlučuju koji će deo imovine držati u obliku novca u odnosu na druge oblike imovine, koji će iznos novca držati za novčane transakcije (tj. plaćanja) i koji će deo imovine držati u obliku novca, a koji će deo pretvoriti u proizvodni kapital. Prinos od kapitala predstavlja, u suštini, fundamentalnu determinantu tražnje novca, jer odnos između držanja dela imovine u obliku novca i pretvaranja dela imovine u proizvodni kapital zavisi od odnosa marginalnog prinosa od kapitala i marginalne korisnosti držanja novca.

Kejnzijanska makroekonomska osnova monetarnog modela, Hicksovo nagla-šavanje uloge iznosa imovine kao determinante tražnje, teorija granične korisnosti kao generalna teorija izbora, napuštanje pretpostavke klasične teorije o perfektnosti tržišta i odsustva frikcija, teorija optimalnih zaliha (koja je stvorila uslove za razvoj teorije zasnovane na shvatanju novca kao dela imovine),397 razjašnjenje uloge rizika u

395 J. Tobin, Money, Capital and Other Stores of Value, American Economic Review, maj 1961,

Money and Income, Quarterly Journal of Economics, No 4, 1970., National Economic Policy, Yale, 1966, Essays in Economics: I. Macroeconornies, North-Holland, Amsterdam, 1971. Mo-ney and Economic Growth, Econometrica, oktobar 1965, Notes on Political Optimal Monetary Growth, Journal of Political Economy, avgust 1968, Inflation and Unemployment, American Economic Review, mart 1972., The Monetarist Counter Revolution Today - An Appraisal, Economic Journal, mart 1981. i J. Tobin - W. Butter, Long - Run of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demande, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, J. Tobin i W. C. Brainard, Financial Intermediaries and the Effectivenes of Monetary Control, u D. Hester i J. Tobin, Financial Markets and Economic Activity, John Wiley, No. York, 1967., J. Tobin i W. H. Buitter, Fiscal and Monetary Policies, Capital Formation and Economic Activity, u G. M. von Furstenberg (Ed.), The Govemment and Capital Formation, Cambridge-Masa-chucetts, Ballinger, 1980, i J. Tobin, Asset Accumulation and Economic Activity, Oxford, B. Blackwell, 1980.

396 Međutim, klasična kvantitativna teorija je komponentu imovine, kao determinante tražnje, na-pustila, a tražnju novca vezala isključivo za dohodak (tj. novčaie transakcije). Klasičari su pri-nos od kapitala smatrali konstantnim (koji je determinisan nemonetarnim faktorima), kao i brzinu opticaja novca.

397 Ova teorija objašnjava da je držanje novca determinisano obimom transakcija, troškovima ku-povine i prodaje određenih delova imovine i prinosom pojedinih oblika imovine.

141

teoriji izbora (koja je omogućila razvoj teorije tražnje novca kao determinante diversifikacije strukture imovine) i uvođenje teorije efekta realne količine novca stvorile su uslove za premošćavanje jaza između opšte ekonomske teorije i monetarne teorije i za postavljanje teorije ravnoteže računa kapitala (koja objašnjava determi-nante strukture imovine i determinante prinosa pojedinih oblika imovine sa stanovišta predviđanja kretanja cena i likvidnosti pojedinih vrsta imovine, kao i troškova prodaje jedne i kupovine druge vrste imovine).

Projekcija monetarnog modela implicira pravilno definisanje oblika imovine koje komponuje strukturu neto vrednosti imovine ekonomskih jedinica, definisanje oblika prinosa od imovine, definisanje novca kao oblika imovine (jer novac može reprezentovati obavezu privatnog sektora i obavezu države)398 i posmatranje novca kao egzogene varijabile (pored tokova kreiranja i povlačenja novca koji zavisi od ponašanja banaka, tražioca kredita i depozitara). U redukovanom Tobinovom modelu, novac i kapital, kao dva oblika imovine, zavise od obima novčanih transakcija i stope prinosa od kapitala (koje je, suprotno od postavke kembridžske varijante, varijabilna), pri čemu je razlika između prinosa od kapitala i prinosa od novca determinisana odnosom ponude i tražnje ovih dveju vrsta imovine na tržištu. Stopa prinosa od kapitala (pri postojećem nivou cena), koju Tobin naziva “Supply price of capital”, treba da je izjednačena sa marginalnom produktivnošću kapitala (kao realna stopa prinosa od novih ulaganja), pošto je, u takvim uslovima, tražnja novca jednaka po-stojećoj količini novca. Kao ključna, strateška varijabila monetarnog modela Tobina, tzv. ravnotežna stopa prinosa od kapitala određuje pravac procesu uravnoteženja i stoga nije zamenljiva kejnzijanskom dugoročnom kamatnom stopom niti moneta-rističkim indikatorom količine novca.

Za razliku od redukovanog dvoimovinskog modela (novac i kapital, koji inkorporiše dva oblika imovine i dve vrste prinosa od imovine), prošireni Tobinov model inkorporiše: (a) četiri oblika imovine privatnog sektora (novac kreiran od strane države, kratkoročne obveznice države, dugoročne obveznice države i fizička kapitalna dobra) i dva oblika imovine u vidu potraživanja u strukturi privatnog sektora (depozitni novac banaka i krediti i obaveze privatnog sektora sa stanovišta strukture imovine), i (b) dve institucionalne fiksirane kamatne stope (diskontna stopa centralne banke i nulta kamatna stopa na depozite po viđenju kod banaka i obaveze države po viđenju) i četiri tržišne kamatne stope (kratkoročna i dugoročna kamatna stopa, kamatna stopa na kredite privatnog sektora i ravnotežna stopa prinosa kapitala) sa stanovišta stopa prinosa.399 U modelu egzistiraju, prvo, nezavisne jednačine za svaki oblik imovine, kao jednačine “kapitalnog računa”, koje definišu uslove ravno-teže ponude i tražnje za pojedine vrste imovine, i ravnotežne prinose, tj. kamatne stope; zatim, jednačina kapitalnih dobara, koja je ključni uslov ravnoteže, jer defniše ravnotežnu stopu prinosa od kapitala i, najzad, jednačinu “računa dohotka” koja

398 Pri promeni količine novca valja razlikovati efekat usled povećanja neto imovine ekonomskih

jedinica i izmene njihove strukture od efekta usled povećanja novca kao sredstva plaćanja. 399 Banke u aktivi imaju kratkoročne i dugoročne obveznice države i kredite za privatni sektor, dok

nebankarski sektori u aktivi imaju gotovinu, depozite kod banaka, kratkoročne i dugoročne ob-veznice države, kredite od banaka i neto vrednost kapitalnih dobara.

142

definiše tokove proizvodnje, raspodele, potrošnje i štednje. Ravnoteža egzistira samo u uslovima jednakosti ravnotežne stope prinosa od kapitala i marginale produktivnosti postojećeg kapitala, pri čemu se kratkoročne i dugoročne obveznice države izjednača-vaju sa novcem (a ne sa kapitalom); a to distancira Tobinov model od kejnzijanskog modela u kome se državne obveznice svrstavaju u ostale oblike finansijske imovine.

U Tobinovoj postkejnzijanskoj monetarnoj teoriji imovinskog pristupa moguće je uočiti, dakle, uticaj teorija, koje su prethodile kembridžskoj varijanti kvan-titativne teorije, i uticaj kejnzijanske teorije. Tobin, zapravo, zastupa gledište da je tražnja za novcem determinanta prinosa od kapitala (tzv. supply price of real capital). Novac ce, naime, pretvara u proizvodni kapital u zavisnosti od marginalne koristi držanja novca, čime se zapravo sudara sa stavovima monetarista i, posebno, sa sta-vovima tzv. škole racionalnih očekivanja.

Tobin aktuelizuje polemiku između Kejnza i Pigoua o efektu realnog salda, tj. da li i kako fleksibilnost nominalnih cena dovodi do potpune realizacije na tržištu. Po Tobinu, Pigou uspeva da ograniči ravnotežu na stanje takve realizacije (stalna tržišna potpuna realizacija je temeljni postulat teorije racionalnih očekivanja), dok Kejnz dokazuje da ravnoteža ne mora biti globalno stabilna, a i kada je stabilna neravnoteža može biti duga i uporna.400 Uspostavljanje ponovne ravnoteže, smatra Tobin, zadatak je aktivne politike zajedno sa tržišnim povratnim delovanjem.

Nova klasična makroekonomika tvrdi da makroekonomska politika ne menja stvarno kretanje privrede i zaključuje da bilo koja predvidiva politika ima iste realne posledice. Tobin pobija tvrdnju teoretičara racionalnih očekivanja čiji je mehanizam potpune tržišne realizacije temeljni postulat. Naime, Tobin smatra da državna politika može biti izvor nestabilnosti, ali ne i jedini. No, i pored toga, Tobin naglašava važnost državne makropolitike, koja mora stabilizovati očekivanja u pogledu kretanja priv-rede.

Kritikujući postavku pristalica škole racionalnih očekivanja da “racionalno očekivanje budućih poreza lišava finansiranje državnih rashoda putem zaduživanja svakog makroekonomskog efekta” i analizirajući tzv. rikardovski argument Baroa, Tobin zaključuje da tvrdnje klasične makroekonomike nemaju nikakve potvrde u rikardovskim kritikama fiskalne politike, odnosno da se državne finansije ne mogu tretirati kao irelevantan faktor za realne ekonomske rezultate, navodeći u prilog svojih stavova model dugoročnih posledica alternativnih politika finansiranja za akumu-laciju kapitala i inflaciju.

U okviru izbora portfelja i akumulacije imovine Tobin obrađuje problem IS-LM aparata i iznosi tvrdnju da on poštuj e ograničenje državnog budžeta. Odbacujući interpretaciju modela IS-LM tipa kao ravnoteže koja je stacionarna za bilo koje razdoblje, Tobin pristupa IS-LM aparatu, uzimajući vrednost varijabila u jednoj vremenskoj tački. U tom slučaju, nekonzistentno je uzimati kejnzijansku ravnotežu i istovremeno ignorisati akumulaciju ili dekumulaciju fondova. Upućivanjem prigovora i stacionarnoj ravnoteži i trenutnom stanju procesa, Tobin nalazi alternativu u kejn-zijanskom IS-LM modelu s diskontinuiranim vremenom.

400 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1983.

143

Jüttnerova analiza401 uloge Tobinovog modela cene ponude kapitala u vezi sa investicionim odlukama i problemima vezanima za njegovu empirijsku primenu i korisnost za ciljeve monetarne politike pokazuje da davaoci kredita (finansijski investitori) i dužnici (preduzetnici) na tržištu kapitala upoređuju stopu prinosa koju iziskuje tržište sa marginalnom efikasnošću kapitala novih investicionih projekata. No, u mnogim analizama je propušteno da se empirijski utvrdi razlika između prosečne i marginalne cene ponude kapitala jer je odnos između tih dveju stopa prinosa i mera monetarne politike vrlo važan iz razloga što mere monetarne politike utiču na kurseve tržišta akcijama i što se cena kapitala tada može izroditi u neelas-tičan parametar monetarne politike.

Međutim, u Classenovom modelu402 dugoročne ravnoteže se tvrdi da se, pri potpuno slobodnom kretanju kapitala, kamatna stopa putem saradnje svetskih robnih tržišta i tržišta kapitala određuje kako prema kejnzijanskoj, tako i prema kvantita-tivnoj teoriji.

Tobinova monetarna teorija, na kraju, razlikuje se od reformulisane kvantita-tivne teorije po tome što je ravnotežna stopa prinosa od kapitala ključna determinanta procesa uravnotežavanja, što je veći stepen diferenciranja imovine i prihoda od imovine, kao varijabile modela, što je količina novca značajna samo ukoliko utiče na ravnotežnu stopu prinosa od kapitala, što je količina novca samo jedna od determinata nivoa tražnje, proizvodnje i novčanog dohotka i što se postavka “Money only matters” zamenjuje postavkom “Money matters”, obrnuto posmatrano, reformulisana kvantitativna teorija razlikuje se od Tobinove monetarne teorije po tome što je novac strateška varijabila, što je promena stope količine novca u skladu sa stopama promene tražnje novca i što je “novac jedino značajan”.

U komparaciji Tobinove monetarne teorije i kejnzijanske teorije zapaža se (1) da Tobin državne obveznice dodaje novcu, (2) da kapitalna dobra iskazuje u grupi ostale imovine, (3) da uvodi diferenciranu strukturu kamatnih stopa, (4) da ravnotež-nu stopu prinosa od kapitala smatra ključnom varijabilom procesa uravnoteženja, (5) da državne obveznice izjednačava sa novcem i (6) da proces uravnoteženja determi-niše ravnotežnom stopom prinosa od kapitala i iznosom realne vrednosti monetarne imovine pri datoj marginalnoj stopi prinosa od kapitala. Nasuprot Tobinovom modelu, u kejnzijanskom modelu (a) novac se izdvaja kao posebna vrsta imovine, (b) državne obveznice se uključuju u ostalu imovinu, (c) nulta kamatna stopa prinosa od novca i jedinstvena stopa na ostalu imovinu izdvajaju se samo kao dve stope prinosa, (d) državne obveznice se smatraju perfektnim supstitutima za kapitalna dobra, (e) mehanizam uravnoteženja deluje putem alternative novca – ostale vrste imovine, (f) količina novca utiče na tražnju državnih obveznica i na jedinstvenu kamatnu stopu za sve monetarne oblike imovine, (g) odnos između postojeće količine novca i tražnje novca (koja je terminisana obimom novčanih transakcija i iznosom imovine pojedinih ekonomskih jedinica) je važan, i (h) promenom količine novca monetarna politika 401 J. Jüttner, Rates of Return, Investment Behavior and Monetary Policy, Kredit und Kapital 1/83,

st. 16-33. 402 E. M. Classen, The Keynesian and Classical Determination of the Exchange Rate, Weltwirt-

schaftliches Archiv 1/83, st. 19-33.

144

deluje na uslove tražnje monetarne imovine i na tražnju državnih obveznica i kapi-talnih dobara.

Izgledno je, prema tome, da monetaristička teorija u budućnosti izgubi primat u odnosu na kejnzijansku teoriju, budući da, u dutoročnom trendu, nezaposlenost reprezentuje teže rešiv problem u odnosu na inflaciju. Međutim, tradicionalna alterna-tivna smena u ciklusu (privredni bum i inflacija sa ekonomskom depresijom i nezapo-slenošću i vice versa) supstituisana stagflacijom, u kojoj koegzistira recesija, nezapo-slenost i inflacija, implicira, ne samo čvrstu koordinaciju monetarne i fiskalne politike, već u njihovu potpunu integraciju, uključujući neminovno i adekvatnu po-litiku dohotka. Situacija je tim pre urgentnija, ukoliko se u analizu uključi slom sistema fiksnih deviznih kurseva, odnosno njegova zamena sistemom fleksibilnih deviznih kurseva, odnosno njegova zamena sistemom fleksibilnih deviznih kurseva sa svim konsekvencama u međunarodnom monetarnom sisgemu.

Za razliku od tzv. čikaške škole Fridmana, koja je našla mnoge pristalice i u nas, Tobinova monetarna teorija imovinskog pristupa, usled institucionalne neelas-tičnosti, naišla je na nedovoljnu zainteresovanost u našoj stručnoj javnosti, jer se Tobinove rasprave odnose na diversifikovanu finansijsku strukturu s velikim moguć-nostima za izbor portfelja. Afirmisanje tržišnih zakonitosti dugoročnim programom ekonomske stabilizacije verovatno će otvoriti mogućnost za aplikaciju Tobinove teorije.

Na kraju, u okviru monetarnih teorija imovinskog pristupa valja spomenuti i sledeće dve teorije:

a) Monetarna teorija Gurley – Showa403 i b) Monetarna teorija Pesek – Savinga.404 No, i ove teorije su manje-više periferne u poređenju sa vodećim monetarnim

teorijama imovinskog pristupa i, stoga, ih ispuštamo iz naše analize.

1.7. Fridmanova monetarna teorija

Monetarna teorija počinje upravo tzv. reformulisanom kvantitativnom teori-jom novca u ekspoziciji M. Fridmana na čelu tzv. čikaške škole, kao najortodoksnijeg predstavnika monetarističkog pravca u evoluciji savremene monetarne teorije, uteme-

403 U teoriji monetarnih finansijskih institucija Gurleya i Showa, novac je samo jedan od oblika fi-

nansijske aktive i likvidnosti. Nemonetarne finansijske institucije kreiraju razne nemonetarne finansijske oblike (novčane supstitute), što utiče na smanjenje tražnje novca u korist tražnje drugih finansijskih oblika. U suštini, ova teorija je doprinela da se definicija novca proširi i na druge kvazi monetarne instrumente (supstitute) novca i da se u transmisioni mehanizam uključi znatno šira struktura finansijskih institucija i finansijskih instrumenata (J. Gerley i E. Show, Money of Finance, Brookings Institutions, Washington, 1960).

404 U teoriji Peseka i Savinga eksplicira se uloga monetarne i finansijske aktive u kompoziciji imo-vine i njenog odnosa sa ekonomskom ravnotežom, i uvodi se dinstinkcija između monetarnih finansijskih i nemonetarnih finansijskih intermedijora, i između novca i finansijske aktive (V. R. Pesek i T. R. Saving, Money, Wealth and Economic Theory, Macmillan, N. York, 1969. i The Foundations of Money and Banking, Macmillan, N. York, 1968.).

145

ljivača tzv. monetarističke kontrarevolucije i inspiratora diferenciranja monetarne teorije (zajedno sa saradnicima i pristalicama: Schwartz, Yeager, Macesich, Keran, Meiselman, Anderson, Jordan, Leman, Selden, Cagan, Meltzer, Brunner i dr.).

Fridmanova reformulisana kvantitativna monetarna teorija inkorporiše, između ostalog, tražnju novca, koncepciju količine novca, proces uravnoteženja tražnje novca sa postojećom količinom novca i efekte procesa uravnoteženja na realna kretanja (proizvodnja, dohodak i cene).405

Fridman razlikuje tražnju novca preduzeća i tražnju novca ostalih subjekata: preduzeća drže novac kao jedan od oblika kapitala, dok ostali ekonomski subjekti drže novac kao jedan od oblika imovine. Držanje novca kao dela imovine je, u stvari, polazna osnova modela u kome se imovina diferencira u pet oblika: (1) novac, (2) obveznice, (3) akcije, (4) fizička dobra i (5) radni kapacitet pojedinca što odgovara različitim tokovima dohotka. Kod prvog oblika imovine, tj. novca dohodak potiče od kamate na depozite po viđenju; kod drugog oblika imovine, tj. obveznica, dohodak reprezentuje kamatu i prihod od promene cena obveznica; kod trećeg oblika imovine, tj. akcija, dohodak inkorporiše dohodak koji predstavlja kamatu, dohodak koji predstavlja korigovanu kamatu za iznos promene opšteg nivoa cena i dohodak koji potiče od promene cena akcija na tržištu; kod četvrtog oblika imovine, tj. fizičkih dobara, dohodak sadrži gotovo iste komponente dohotka od akcija; kod petog oblika imovine, tj. radnog kapaciteta imovine, dohodak u stvari predstavljaju nadnice (najamnine ili plate).

Odnos između dohotka i imovine uspostavlja se pomoću kamatne stope, koja simultano omogućava da se imovina prikaže kao diskontovana vrednost dohotka, a dohodak kao prinos od imovine. Fridman je time pokušao da integriše monetarnu teoriju i teoriju kapitala, budući da dohodak definiše kao prinos od imovine, da uvodi permanentni dohodak i da odnos imovine i dohotka posmatra kao varijabilu tražnje novca (pored kretanja cena, alternativnih dohodaka pojedinih oblika imovine, navika i sklonosti prema držanju pojedinih oblika imovine i tokova dohotka, iznosa i strukture imovine, i dohotka ekonomskih subjekata, kao determinanta tražnje novca). Tražnja novca, izražena u kvantitativnoj formi: M = (P, rb, re 1/P · dP/dt, w, Y, u), zavisi, u

405 M. Fridman (Ed.), Studies in the Quantity Theory of Money, The University of Chicago Press,

Chicago, 1956, i Teorija novca i monetarna politika, Rad, Beograd, 1973., M. Fridman i A. Schwartz, AMonetary History of the Uniled States, 1887-1960, Princeton University Press, Princeton, 1963., M. Fridman, A Monetary Theory of Nominal Income, Journal of Political Economy, mart-april 1971, A Theoretical Framework for Monetary Analisys, u R. J. Gordon, Milton Friedman’s Monetary Framework, A Debate with His Critics, The University of Chicago Press, Chicago, 1974., Controls on Interest Rates Paid by Banks, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1970., Capitalism and Freedom, The Chicago University Press, Chicago, 1962., M. Fridmai i D. Meiselman, Reply to Ando and Modigliani, and to Do Prano and Meueg, American Economic Review, septembar, 1965. M. Fridman i A. Schwartz, Monetary Trends in the United Chicago Press, Chicago, 1982., M. Fridman i W. W. Heller, Monetary versus Fiscal Policy, Norton, N. York, 1969., M. Fridmai, Inflation et systems mo-netaires, Colman-Levi, Paris, 1969. Inflation and Unemployment, Nobel Lecture, Journal of Political Economy, Vol. 85, 1977. i The Quantity Theory of Money, A Restatement, Chicago Adline Publishing Sotrapu, 1969.

146

osnovi, od opšteg nivoa cena (P), prinosa od obveznica – kamatna stopa (rb), dohotka (Y), prinosa od akcije (re), stope promene opšteg nivoa cena (1/P · dP/dt), sklonosti ekonomskih subjekata prema određenoj strukturi imovine (u) i odnosa iznosa imovine prema vrednosti robnog kapaciteta (w).406

Fridman je prvobitno razradio model od šest jednačina sa sedam nepoznatih, koji je u skladu sa kvantitativnom teorijom novca i kejnzijanskom dohodnom teorijom novca:407

1 1

2

3

4

5

8

8

. ,

.

.

. ,

.

M PY

pr

M h r

M M

c

PfY

Pr

I

Pg r

d

d

= ⋅⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

= ( )=

= ⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

= ( ))

= + = −6

1.Y

P

C

P

F

Pili

S

P

Y C

P P gde je: Md – količina traženog novca, Ms – količina ponuđenog novca, Y - nominalni dohodak, P - nivo cena, g – kamatna stopa, C – potrošnja, I investicije, S - štednja. Prve tri jednačine iskazuju monetarni sektor, dok druge tri jednačine iskazuju sektor štednje i investicija. U kvantitativnoj teoriji se Y obično dodaje jednačina (Y/P = Yo), koja omogućava izračunavanje kamatne stope u jednačinama od 4 do 6. U dohodnoj monetarnoj teoriji dodaje se, pak, jednačina P = Po, koja omogućava definisanje odnosa između kamatne stope i realnog dohotka (Hicksova kriva LM) – jednačine od 1 do 3 i jednačine od 4 do 6 (Hicksova kriva IS).

Jednačina 1. predstavlja funkciju tražnje nominalne količine novca (kejnzi-janska funkcija preferencije likvidnosti), jednačina 2. nominuje funkciju ponude no-minalne količine novca, jednačina 3. označava jednačinu uravnotežavanja ili usklađi-vanja tržišta, jednačina 4. predstavlja funkciju potrošnje (Keynesova marginalna sklonost potrošnji),408 jednačina 5. označava funkciju investicija (Keynesova marginalna sklonost investiranju)409 i jednačina 6. nominuje identitet dohotka, odnos-no proces uravnoteženja ili usklađivanja tržišta. U svim navedenim jednačinama egzistira sedam nepoznatih: C, I, Y, r, P, Md i Ms. Nedostaje samo jedna, koja se dodaje: Y/P = Y = Yo (dohodak je determinisan van sistema) i koja u kvantitativnoj 406 Realna tražnja novca posmatra se kao korigovani nominalni iznos novčane mase sa iznosom

promena opšteg nivoa cena. 407 M. Friedman, A Theoretical Framework for Monetary Analysis, the Journal of Political Eco-

nomy, mart-april 1970, st. 193-238. i A Monetary Theory of Nominal Income, The journal of Political Economy, No 2, 1971, st. 323-337.

408 Ova jednačina izražava realnu potrošnju (C/P), kao funkciju realiog dohotka (Y/P=y) i kamatne stope (r), pri čemu imovina nije uključena u model.

409 Ova jednačina izražava realne investicije (I/P), kao funkciju kamatne stope.

147

teoriji predstavlja, u stvari, valrasijansku jednačinu opšte ravnoteže (u dohodnoj teoriji se obično dodaje P=Po). Supstitucijom jednačina 4. i 5. u jednačini 6. (uz uslov da je Y/P=Yo) dobija se Yo–f (Yo, r) = g (r), dakle, jednačina koja determiniše r; dok jednačina Mo=P·1(Yo, ro) determiniše R.

Kvantitativna teorija, sa stanovišta količine novca, omogućava analizu mone-tarnih faktora koji determinišu raspoloživu nominalnu količinu novca (koji određuju ponudu, tj. količinu novca koja se može držati) i faktora koji determinišu realnu količinu novca (koji određuju tražnju, tj. količinu novca koja se želi držati). Faktori, koji određuju raspoloživu nominalnu količinu novca koja se može držati, determi-nisani su uglavnom monetarnim sistemom. Po Fridmanu, determinante količine novca su sledeće: (1) veličina monetarne baze (koja je determinisana intervencijama mo-netarne baze), i (2) srazmera depozita u rukama javnosti prema iznosu gotovog novca u rukama javnosti (koja je determinisana ponašanjem javnosti).410

Tražnja novca, kao srž kvantitativne teorije, objašnjava se razdvajanjem nominalne i realne količine novca. Nominalna količina novca izražava količinu bilo kojih novčanih jedinica (dolar, franak, funta, marka, jen), dok realna količina novca predstavlja obim dobara koji se može kupiti određenom količinom novca. Za sve ekonomske subjekte značajnija je realna od nominalne količine novca.

Kao vid aktive, novac opredeljuje držaoce imovine, pri čemu treba praviti razliku između krajnjih držalaca imovine i preduzeća. Tražnja novca za krajnje držaoce imovine (domaćinstva, odnosno privatni subjekti) u realnom izrazu funkcija je sledećih varijabila: a) ukupne imovine; b) podele imovine na ljudski i fizički obim; c) očekivane stope prinosa od novca i ostalih oblika aktive i d) ostalih varijabila koje determinišu korist od usluga koje pruža novac u odnosu na usluge koje pružaju drugi obliki aktive. Ukupna imovina je zbirni pojam koji u sebi sadrži kako novac, tako i hartije od vrednosti, kuće i druga fizička dobra i ljudski kapital (koji predstavlja sposobnost sticanja dohotka, odnosno radni kapacitet). Ukupna imovina predstavlja veličinu koju determiniše tražnja novca, koju treba meriti ili procenjivati na osnovu egzaktnije veličine, koja se naziva trajni dohodak. Očekivane stope prinosa od novca su analogne cenama neke robe i njenih supstituta. Nominalna stopa prinosa od novca može da bude jednaka nuli (kada je u pitanju gotov novac); zatim, može da bude negativna veličina (kada su u pitanju depoziti po viđenju za koje se naplaćuju troškovi za bankarske usluge); najzad, može da bude pozitivna (kada su u pitanju oročeni depoziti po viđenju, na koje se plaća kamata). Nominalna stopa prinosa od ostalih vidova aktive sastoji se od dela prinosa ili troška, kao što su kamate na obveznice, dividende na akcije i od promena u njihovim nominalnim cenama, koji je naročito značajan u uslovima inflacije ili deflacije. Od ostalih varijabila ističe se uloga (a) realne imovine ili dohotka, (b) stepen ekonomske stabilnosti, i (c) volumen transfera kapitala u odnosu na dohodak, tj. volumen kupovine i prodaje postojećih kapitalnih dobara koje obavljaju krajnji držaoci imovine. Na osnovu prezentiranih stavova prezentira se sledeća funkcija tražnje novca individualnog držaoca imovine:

410 M. Friedman - A. Schwartz, Money and Business Cycles, The Reveiw of Economics and Sta-

tistics, februar 1963, str. 32-64.

148

M

Pf y w rm rb re

P

dP

dtu= ⋅⎛

⎝⎜⎞⎠⎟

, , , , , ,1

gde je: w – deo imovine u fizičkom vidu (deo dohotka od fizičke imovine); rm – očekivana nominalna stopa prinosa od novca; rb – očekivana nominal na stopa prinosa od hartije sa fiksnom vrednošću (uključivši i očekivane promene u njihovim cenama); re – očekivana nominalna stopa prinosa od akcija (uključivši i očekivane promene u njihovim cenama); (1/P) · (dP/dt) – očekivana stopa promena cena dobara (dakle, očekivana nominalna stopa prinosa od realne aktive); u – kombinovani simbol koji može da predstavlja ma koju varijabilu osim varijabile dohotka.

Privredna preduzeća su nezavisna od ograničavajućeg faktora koji se odnosi na ukupnu imovinu krajnjeg držaoca imovine. Ukupna izmovina ovog sektora nije varijabila funkcije tražnje novca. Jer, ukupan iznos kapitala u proizvodnu aktivu (uključivši i novac) predstavlja varijabilu koju preduzeće može da determiniše putem uzimanja dopunskog kapitala posredstvom tržišta kapitala. Stope prinosa od novca, ili od alternativnih vidova aktive, su od presudnog značaja za privredna preduzeća. Ove stope određuju koliki su njihovi netotroškovi držanja novčanih sredstava.

Keynes deli traženu količinu novca na dva dela: na M1 radi zadovoljavanja motiva držanja novca za potrebe tekućih transakcija i na M2 radi zadovoljenja spektakulativnih motiva držanja novca.411 Keynes je smatrao da je M1 konstantan deo dohotka i da je kratkoročna tražnja M2 rezultat neizvesnosti zbog budućeg kretanja kamatne stope. Traženi iznos zavisi od postojećih kamatnih stopa i očekivanih kamatnih stopa, pri čemu je pod kamatnom stopom podrazumevao kamatnu stopu na dugoročne hartije od vrednosti.

Keynesovu funkciju tražnje Fridman daje na sledeći način: M

P

M

P

M

PR f i i iy= + = + −( )1 21

* *,

gde je: i – kamatna stopa u datom trenutku; i* – kamatna stopa koja se očekuje u budućnosti; R – konstanta. U istoj ravni, Fridman daje i svoju jednačinu u opštem obliku:

dY

dtf

dY

dt

dM

dt

dM

dtM M

dd=

( )⎡

⎣⎢

⎤

⎦⎥, , , ,

88

gde se: M8 – odnosi na postojeću količinu novca; M° – na traženi novac. Ova jednačina, u stvari, zamenjuje jednačinu usklađivanja (Md = M8). No, linearna verzija ove jednačine glasi:

d Y

dt

d y

dt

d M

dt

d M

dtM M

ddlog log log log

log log⋅ ⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

+ −⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

+ −Ψ8

8(( )

Iznos traženog novca, na osnovu toga, zavisiće od očekivanog trajnog dohot-ka i cena, kao i od očekivane stope promena u cenama. Poseban slučaj iz ove jednačine kvantitativne teorije može se dobiti ako se pretpostavi da je

411 J. Marchal i J. Lecaillon, Les monetaire, Cujas, Paris, 1967. st. 256 i S. Leven, Essai sur l’insta-

bilité monètaire, Dunod, Paris, 1971. st. 130-131.

149

d M

dt

d Y

dtida je i

dlog log*

= ⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

= = ∞Ψ 1 ϕ

Prema tome, promena u novčanoj masi odražava se neposredno. Prvi uslov znači da je dugoročna brzina opticaja konstantna. Treći uslov

obezbeđuje jednakost Ms=Md. Drugi uslov obezbeđuje identitet dlogY/dt=dlogM8/dt i proporcionalno u nominalnom dohotku.

Relativna stabilnost u dugom vremenskom periodu srazmere između gotovog novca koji ljudi žele da drže i dohotka narušava se efektima dvaju faktora: 1) nivoom realnog dohotka po glavi stanovnika i 2) troškovima držanja gotovine. Jer, kada raste realni dohodak, rašće i iznos količine novca koji ljudi žele da drže. Troškovi držanja gotovine zavise od kamatne stope koja se može dobiti za neki vid finansijske aktive. Brza inflacija smanjuje željenu srazmeru gotovinskih sredstava i dohotka.

Porast nominalnog iznosa novčane mase izmeniće bilans strukture imovine držalaca novca. Sa povećanjem ukupne količine novca i gotovog novca u rukama ekonomskih subjekata, neki od njih će, želeći da svedu iznos gotovine na željeni nivo, kupovati druge oblike imovine. Povećanjem toka rashoda, doći će i do povećanja toka primanja, tj. do porasta obima nominalnog dohotka. Uporedo s tim, po osnovu povećane efektivne tražnje, doći će do tendencije rasta cena. Prema tome, promene u nominalnoj količini novca, ili promene u realnim novčanim sredstvima, izazivaju promene u cenama i u nominalnom dohotku. A sve promene u nominalnom dohotku potiču ili iz promene u realnim novčanim sredstvima ili od promene u nohminalnoj količini novca. Budući da željena količina novca (tražnja novca) nastoji da se prila-godi promenama u ponudi novca, sledeći zaključak da su promene u nominalnom dohotku, odnosno u cenama, posledica promena u nominalnoj količini novca. Prema tome, u dužim periodima, kretanje ukupne količine novca i cena povećava svoj ukupni obim pokazujući tendenciju da neutrališe poremećaje između gotovinskih sredstava koje pojedinci žele da drže, realnog dohotka i troškova držanja novca. Bankarski sistem prati kretanje dohotka, a ekspanzija dohotka znači ekspanziju nomi-nalne količine novca. Ukupna količina novca je, dakle, istovremeno i uzrok i posledi-ca promena u dohotku, odnosno u cenama. U kratkoročnim vremenskim intervalima postoji tesna povezanost između monetarnih promena i kretanja cena, pri čemu se javlja problem vremenskog redosleda promena u količiii novca i promena u nomi-nalnom dohotku i cenama. Stopa promena novčane mase prethodi ekonomskim ciklu-sima za jedan duži vremenski interval (u proseku od 12 do 16 meseci). Dalje, povećani nominalni dohodak označava proširenje obima preferencije likvidnosti. Povećani obim prefrencije likvidnosti u korelativnoj je vezi sa tražnjom kredita, iri čemu su držaoci uvećane količine novca spremniji da ionude višu kamatnu stopu. To povećava cene (cena kredita se ugrađuje u troškove) i smanjuje realan iznos količine novca. Krajnji rezultat se javlja u vidu pritiska za povećanje kamatnih stopa, do čega će doći posle 12 meseci. Sa čiste empirijske tačke gledišta, tvrdi Fridman, niske ka-matne stope su znak da je monetarna politika stvarno bila restriktivna u smislu da je ukupna količina novca sporo rasla. Visoke kamatne stope su znak da je monetarna politika stvarno bila ekspanzivna u smislu da je ukupna količina novca brzo rasla.

150

Napuštajući postavku o stabilnosti brzine opticaja novca klasične kvantitativ-ne teorije, Fridman uvodi koncepciju stabilne funkcije tražnje novca, odnosno po-stavku o stabilnosti funkcionalnih odnosa koji determinišu tražnju novca. S tim u vezi, Fridman lansira ideju o izuzetnom značaju promena količine novca i efektima stabilne stope monetarnog rasta na realna kretanja.

Količina novca, po Fridmanovom konceptu novčane mase, je egzogena vari-jabila, koja je determinisana ponašanjem monetarne vlasti. Promena količine novca je nezavisna od tražnje novca. Uravnotežavanje između postojeće količine novca i tražnje novca može se postići jedino promenama privrednih procesa koje indukuju promene iznosa tražnje novca, a ne autonomnim mehanizmima koji povezuju odnose između tražnje novca i kreiranja ili povlačenja novca. U stvari, proces međusobno povezanih transakcija, koji vodi ekvilibrijaciji tražnje novca i postojeće količine novca, objašnjava transmisioni mehanizam, koji promene količine novca povezuje sa realnim kretanjima. U okviru procesa monetarnog uravnoteženja, Fridman razlikuje elemente transmisionog mehanizma u kratkoročnom i dugoročnom posmatranju sa stanovišta efekata promena količine novca na proizvodnju i cene. Kratkoročno po-smatrani proces monetarnog uravnotežavanja implikuje usklađivanje postojeće koli-čine novca, koju poseduju ekonomski subjekti, sa tražnjom novca, koji odgovara procenama i očekivanjima ekonomskih subjekata; odnosno procesa komodiranja postojeće strukture i obima imovine sa željenom strukturom i iznosom, imajući u vidu buduće tokove dohotka od pojedinih oblika imovine. Ovaj efekat deluje na iznos dohotka i izdatke ekonomskih subjekata i na izmenu učešća potrošnje i investicija u njihovim izdavanjima. Promene količine novca, koja ne konvenira promeni tražnje novca, deluju na iznos izdataka, iako ne dolazi do promena relativnih cena.

U dugoročnom posmatranju monetarnog uravnotežavanja povećanje količine novca deluje na smanjenje kamatne stope, koja vodi povećanju tražnje (naročito, investicione tražnje) sa novim “udarima” na planu rasta proizvodnje i zaposlenosti, i, naročito, rasta cena (usled postojeće razlike između početnog nivoa proizvodnje pri datoj zaposlenosti i nivoa proizvodnje pri punoj zaposlenosti). No, rast cena indukuje povećanje kamatne stope, koja retroaktivno vodi smanjenju tražnje, pa, prema tome, i proizvodnje i zaposlenosti. Samim tim, postojeća količina novca se realno smanjuje (usled rasta cena), tako da se nova ravnoteža ostvaruje na inicijalnom nivou proiz-vodnje, zaposlenosti, realnog dohotka i realne količine, ali na višem spiralnom nivou nominalne količine novca, nominalnog dohotka i cena.

U poređenju klasične kvantitativne teorije novca i Fridmanove reformulisane kvantitativne teorije novca (odnosno neokvantitativne ili monetarističke), valja pod-vući Fridmanovu tvrdnju po kojoj nikada nije prekinuta tradicija kvantitativne teorije, iako Patinkin, Baro i Fišer tvrde suprotno, tj. da ne postoji tradicija u pismenoj for-mi.412 No, i pored toga, postoje relativno značajne razlike između klasične i neokvan-titativne teorije novca u pogledu definicije novca, tražnje novca, transmisionog mehanizma, kratkoročnog posmatranja i empirijskog pristupa. 412 D. Patinkin, The Chicago Tradition, The Quantity Theory and Friedman, Journal of Money,

Credit and Banking, februar 1969. i R. Barrow i S. Fisher, Recent Development of Monetary Theory, Journal of Monetary Economic, april 1976.

151

Definicija količine novca reformulisane kvantitativne teorije je šira od defi-nicije klasične kvantitativne teorije novca, jer obuhvata, pored novca za transakcione svrhe, i novac koji se drži kao oblik imovine. Savremena monetaristička teorija uvodi koncepciju stabilne funkcije tražnje novca i otklanja slabost klasične kvantitativne teorije o stabilnosti brzine opticaja novca. Pored toga, refomulisana kvantitativna monetarna teorija u tražnju novca uvodi varijabile imovine i varijabile prinosa od imovine, pored varijabile obima novčanih transakcija, odnosno dohotka, karakteristič-ne za kvantitativnu teoriju novca. Monetaristička teorija, u tzv. procesu monetarnog uravnoteženja,413 otklanja klasičnu dihotomiju dokazivanjem da promene količine novca deluju na opšti nivo cena u dugoročnom aspektu i na realna kretanja u kratko-ročnom posmatranju (uključivanjem novih elemenata u empirijsku analizu). Uključi-vanjem funkcionalnih odnosa i varijabila vezanih za finansijsko tržište i varijabile vremena u monetarni model reformulisana kvantitativna teorija se distancira od sta-tičke monetarne ravnoteže i neizdiferenciranog monetarnog modela klasične kvantita-tivne teorije. Iako se u dugoročnom posmatranju414 uticaja promena količine novca na realna kretanja ocena kontinuiteta između klasičnog i monetarističkog modela, u kratkoročnom posmatranju distinkcije su evidentne, budući da reformulisana kvantita-tivna teorija promenama količine novca na nivo cena i realna kretanja pripisuje relativno značajan uticaj na bazi empirijskih dokaza, zamenjuje postavku “novac je značajan” postavkom “samo novac je važan”. Konačno, empirijski pristup mone-tarista povećao je aplikativnost reformulisane kvantitativne teorije novca u uslovima inflacije i nezaposlenosti uprkos neubedljivim teorijskim dokazima i tvrdnjama verbalista klasične kvantitativne teorije.415

Reformulisana kvantitativna teorija nominuje kontinuitet klasične kvantita-tivne teorije novca obogaćene kejnzijanskom analitičkom aparaturom i prilagođene diferenciranoj strukturi privrednih i finansijskih mehanizama i procesa. Monetaris-tička teorija polazi od dobro poznatog primarnog delovanja novčane mase ili baze na dohodak i cene, sa uvažavanjem delovanja, koja ističe teoriju portfelja, na faktore vezane za predviđanja i očekivanja prihoda i rizika, dokazujući, empirijskim putem, da postoji uska korelacija između promena novčane mase i promena nacionalnog dohotka, tražnje i investicija, i da su cikličina kolebanja ekonomske aktivnosti rezultat kolebanja novčane mase.

Monetaristička teorija, međutim, nije dala ključan odgovor na spornu tezu: da li kauzalni lanac ide od dohotka i potrošnje (imovine) prema novcu, ili od novca prema dohotku (tj. da li se transmisija prenosi u suprotnom pravcu). Isto tako, na 413 Reformulisana kvantitativna teorija ie ulazi u teorijsko objašnjenje transmisionog mehanizma

(N. Johnson, The Keynesian Revolution and the Monetarist Counter - Revolution, u “Further Essays in Monetary Economics”, G. Allen and Unwin, Londoi, 1972, st. 67), mada Fridmai smatra da je to emgšrijsko pitanje.

414 Sa stanovišta kratkoročnog posmatranja transmisionog procesa efekti se mogu očekivati, kako na opšti nivo cena, tako i na relativne cene, s jedne strane. i na obim proizvodnje i zaposlenost, s druge strane.

415 J. Tobin, The Monetary Interpretation of History, American Economic Reveiw, jun 1965, st. 481. i M. Fridman, Teorijski okviri monetarne analize, u “Teorija novca i monetarna politika”, Rad, Beograd, 1973.

152

pitanja kakva je konkretna struktura efekata procesa monetarnog uravnoteženja i koliko će ovi procesi uticati na cene, a koliko na proizvodnju, kvantitativna teorija odgovara: to su empirijska pitanja, a ne teorijska pitanja.

Razlike između kejnzijanske dohodne monetarne teorije, klasične monetarne teorije novca i reformulisane kvantitativne teorije novca, prema tvorcu monetarističke kontrarevolucije,416 svode se, u suštini, na različitu interpretaciju cena i proizvodnje kao endogenih, odnosno egzogenih varijabila. Opšti nivo cena, odnosno nivo proiz-vodnje i zaposlenosti uzima se kao egzogena varijabila u kejnzijanskoj dohodnoj mo-netarnoj teoriji, odnosno u klasičnoj kvantitativnoj teoriji novca. Pri tome, proces uravnoteženja odvija se odgovarajućim promenama opšteg nivoa cena u okviru kla-sične teorije, odnosno odgovarajućim promenama nivoa proizvodnje i zaposlenosti u okviru kejnzijanske teorije. Suprotno tome, Fridman tvrdi da se proces uravnoteženja obavlja delimično preko promena opšteg nivoa cena, a delimično promenom nivoa proizvodnje i zaposlenosti. Pošto je reč o tzv. empirijskom pitanju (a ne o teorij-skom), proces uravnoteženja zavisi od konkretnih uslova i parametara jednačine tražnje novca, elastičnosti cena u odnosu na promene tražnje robe i usluga, i elas-tičnosti proizvodnje i zaposlenosti u odnosu na promene tražnje robe i usluga.

Sa stanovišta razlike između dohodnog pristupa kejnzijanske monetarne teorije i imovinskog pristupa reformulisane kvantitativne teorije novca valja naglasiti da se vrednost jednog određenog oblika imovine prikazuje kao sadašnja vrednost dohotka iste vrste imovine, koja se izračunava primenom određene kamatne stope (kvantitativna teorija), odnosno da se imovinska varijabila uključuje u obliku držav-nih obveznica pored količine novca. Između koncepcije tražnje novca reformulisane kvantitativne teorije novca i koncepcije tražnje novca kejnzijanske dohodne mone-tarne teorije u suštini i ne postoje bitne razlike usled uvođenja analize odnosa između vrednosti i dohotka pojedinih oblika imovine, ali, razlike su evidentne u pogledu shvatanja stabilnosti brzine opticaja novca. Sa empirijskog aspekta, monetaristi dokazuju stabilnost funkcije tražnje novca (a ne stabilnost brzine opticaja i tražnje novca), s jedne strane, i pokazuju da je brzina opticaja novca stabilnija osnova pred-viđanja od kejnzijanskog investicionog multiplikatora, s druge strane.417 Kejnzijanci, iako osporavaju empirijske rezultate monetarista, ne protive se monetarisgičkoj po-stavci o stabilnosti tražnje novca, s obzirom da liquidity preference u IS-LM modelu sadrži elemente stabilnosti.418

416 Monetaristički pravac tzv. čikaške škole na čelu sa korifejom M. Fridmanom, okupljajući emi-

nentne svetske ekonomiste, kao što su Cagan, Selden, Klein, Meiselman, Schwartz, Leman, Meltzer, Brunner i Andersen, u suštini se, ipak, razlikuje od kejnzijanskog smera monetarne teorije. Nai-me, Fridmanova tražnja novca predstavlja tražnju realne količine novca, odnosno deflacionalne nominalne sume novca indeksom cena (I/P). Keynes je, pak, ne praveći razliku između nomi-nalne i realne količine, tražnju novca tumačio u smislu nominalnih sredstava, smatrajući da su cene relativno rigidne (bar u vremenskoj sekvenci dok traje depresija).

417 F. Friedman i D. Meiselman, The Relative Stability of Monetary Velocity and the Investment Multiplier in the United States, 1897-1958, u “Stabilization Policies”, Englewood Cliffs, 1963.

418 H. Johnson, Recent Development in Monetary Theory, u “Furhter Esseys in Monetary Econo-mics, G. Allen and Unwin, London, 1975., A. Ando i F. Modigliani, Velocity and Investment

153

Sa stanovišta trasmisionog mehanizma, kejnzijanski IS-LM model pokazuje da pravac uticaja promena količine novca na relana kretanja ide preko delovanja datih promena na kamatnu stopu koja utiče na investicije (budući da kejnzijanska teorija pretpostavlja relativno visoku elastičnog investicija na kamatnu stopu i visok stepen diferenciranosti finansijskog tržišta).419 Monetaristički orijentisana kvantitativna teo-rija sa empirijskim dokazima o efektima promena količine novca bez razrađene teori-je transmisionog mehanizma ne odbacuje uticaje promena novčane mase na realne varijabile preko promena kamatne stope (dakle, IS-LM transmisioni mehanizam), ali tvrdi da to nije jedini kanal delovanja monetarnih faktora na privredna kretanja.

Najzad, posmatrano sa stanovišta ciljeva i instrumenata ekonomske politike, kejnzijanska teorija je orijentisana na ciljeve u oblasti zaposlenosti i proizvodnje, i na fiskalnu politiku, kao instrumente, za ostvarivanje datih ciljeva; dok je reformulisana kvantitativna teorija orijentisana na ciljeve u oblasti cena i monetarnu politiku kao instrument (dakle, protiv državne intervencije i diskrecionog pravila o promenama stope monetarnog rasta, ali za mehanizme automatskog uravnoteženja i pravilo o konstantnoj, stabilnoj stopi promena novčane mase). Kejnzijanska teorija fiskalne politike i monetaristička teorija monetarne politike pre se razlikuju i sukobljavaju u oblasti empirijskih pitanja nego u domenu teorijskih stavova i zaključaka.

Predstavnici savremene kejnzijanske teorije (npr., Leijonhufund i Clower) insistiraju na pravljenju razlike između teorije postkejnzijanaca (npr. Samuelson, Hansen, Klein, Modigliani) i Kejnzove teorije, budući da je originalna kejnzijanska monetarna teorija bliža monetarističkim shvatanjima nego shvatanjima savremenih varijanti kejnzijanske dohodne monetarne teorije i da je originalna kejnzijanska monetarna teorija inkorporisala više racionalnih elemenata klasične kvantitativne teorije u odnosu na savremene varijante kejnzijanske teorije. Nasuprot tome, Patinkin, pak, tvrdi da je reformulisana kvantitativna teorija preuzala više elemenata kejnzijan-ske monetarne teorije nego od klasične kvantitativne teorije i smatra da monetaristički pravac pre reprezentuje doprinos daljem razvoju kejnzijanske monetarne teorije nego nastavak (tradicija) klasične kvantitativne teorije.420

Najverovatnije, budući tok kretanja privrede ka recesiji (i nultoj ili, even-tualno, negativnoj stopi rasta), visokoj inflaciji i višoj stopi nezaposlenosti vodeći u pravcu jačanja potisnute kejnzijanske teorije (koja je “rađena” u periodu depresije, nezaposlenosti i nemoći monetarne politike)421 na teret monetarističke teorije (koja je

Multiplier, American Economic Review, septembar, 1965. im de. Prano i T. Mayer, Autonomus Expenditures and Money, American Economic Reveiw, septembar 1965.

419 A. Brain, The Control of the Money Suply, Penguin, Harmondsworth, 1981, G. Dennis, Mone-tary Economics, Longman, London, 1981., M. Artis i M. Lewis, Monetary Control in the Uni-ted Kingdom, Phillip Allan, Oxford, 1981., i D. Gowland, Monetary Policy and Credit Control: The U. K. Ehrerience, Croom Helm, London, 1978. i J. Niehans, Innovation in Monetary Poli-cy, Journal of Banking and Finance, mart 1982, st. 9-28.

420 D. Patinkin, Friedman on the Quantity Theory and Keynesian Economics, Journal of Political Economy, 5/72.

421 D. H. Gowland, Modern Economic Analysis 2, Buttenvorths, London/Boston, 1983. i S. Sayer, An Introduction to Macroeconomic Policy, Buttenvorths, London, 1982., R. Gordon, Macroeco-nomics, Little Brown, Boston, 1981., R. Dornbusch i S. Fischer, Macroeconomics, McGraw-Hill,

154

kreirana u periodu visoke konjunkture, visoke inflacije i nemoćne fiskalne politike za eliminisanje destabilizacionoinflacionih fluktuacija bez monetarne politike), mada je i konzervativna kontrarevolucija, poput kejnzijanske skrivene perspektive, u usponu.

2. MONETARISTIČKI I KEJNZIJANSKI TRANSMISIONI MEHANIZAM

Najveći deo teorijskih i empirijskih istraživanja422 monetarista u sklopu nove kvantitativne teorije novca posvećen je upravo tražnji novca, koji se shvata kao jedan od jednakovrednih oblika aktive.423

Tražnja novca, po monetaristima, spada kako u kontekst teorije imovine (jer novac za pojedince predstavlja jedan od oblika imovine), tako i kontekst teorije kapitala (jer novac za preduzeće predstavlja kapital).

U Fridmanovom modelu tražnja novca krajnjih vlasnika imovine zavisi od visine ukupne vrednosti imovine,424 podele imovine na ljudski i fizički oblik,425 oče-kivane stope prinosa novca i ostalih oblika imovine i ostalih promenljivih (koje određuju korisnost usluga novca);426

M d fV

rW P rb

rb

drb

dtre

p

dP

dt re

dre

dt P

dP

dtn= − ⋅ + ⋅ − ⋅

⎛⎝⎜

⎞⎠

; ; ; ; ; ;1 1 1 1

⎟⎟

Sa uvođenjem novih pretpostavki,427 Fridman dobija jednostavniji oblik jednačine nominalne tražnje novca krajnjih korisnika imovine:

N. York, 1981., W. Branson, Macroeconomics Theory and Policy, Nafeg and Row, N. York, 1979., K. Chrystal, Controversis in British Macroeconomics, Philip Allan, Oxford, 1979., J. Neu, Incertainty in Microeconomics, M. Robertson, Oxford, 1979. i M. Musa, A Study in Macroeconomics, North-Holland, Amsterdam, 1977.

422 J. Care i M. R. Darby, The Role of Money Supply Shocks in the Short-Run Demand for Money, Journal of Monetary Economics 2/81, st. 183-199, F. A. G. Butter i M. M. G. Fase, The Demand for Money in EEC Countries, Journal of Mopesagu Economics 2/8, st. 201-230., G. Show, On the Long-Run and Short-Run Demand for Money, Journal of Political Economy, april 1966, st. 111-131., B. Morgan Monetarism and Keynesians, The Macmillan Press, Lon-don, 1980., A. D. Bain, Control of the Money Supply, Harmondsworth, Penguing Books, 1976., M. B. Stenley, Introduction to Monetary Economics, Harper and Row, N. York, 1975., T. Crump, The Phenomen of Money, Reoutledge and Kegen Paul, London, 1981. i F. de Leeuw i E. M. Gramlich, The Channels of Monetary Policy, Federale Reserve Bulletin, juni 1969.

423 J. Tobin, Asset Accumulation and Economic Activity, Basil Blackwell, Oxford, 1980. i Finan-cial Structure and Monetary Rules, Kredit und Kapital 2/83, st. 155-170.

424 U Fridmanovom modelu nominaliog nacionalnog dohotka imovina (W) se definiše kao odnos između ukupnog toka dohotka (Y) i kamatne stope (r): W = Y/r tako da je tražnja novca (Md) veća ukoliko se povećava W.

425 Podela imovine na ljudski i fizički oblik posmatra se kao odnos između dohotka ostvarenog fizičkim kapitalom i dohotka ostvarenog ljudskim kapitalom (W), pri čemu Md raste sa porastom W.

426 Preferencije i ukusi, kao ostale promeiljive, dele se na one koji su konstantni i na one koje ne iskazuju u okviru promenljivih (u).

427 Nominalni dohodak (Y) posmatra se kao surogat za promenljivu imovinu. Prinosi obveznica i akcija posmatraju se kao stabilne stope i prinosa (rb i re). Opšta kamatna stopa (r) se posmatra

155

M d f W Y P rb reP

dP

dtn= ⋅⎛

⎝⎜⎞⎠⎟

; ; ; ; ; ;1

čiji je cilj da se pokaže da tražnja realne količine novca ne zavisi od nominalnih pro-menljivih (Y i P):

M d

pf W

Y

Prb re

P

dP

dtn= ⋅⎛

⎝⎜⎞⎠⎟

; ; ; ; ;1

U suštini, tražnja realne količine novca preduzeća zavisi u krajnjoj instaici od

istih promenljivih kao i tražnja realne količine novca krajnjih vlasnika imovine, s tim što su (1) različiti samo parametri, (2) što je promenljiva W neznačajna i (3) što promenljivu u određuju i drugi parametri. Sa dodatnim teorijskim pretpostavkama i empirijskim istraživanjima Fridman428 je identifikovao promenljive od kojih zavisi tražnja realne količine novca:

M d

pf

y

pr=

( )⎡

⎣⎢⎢

⎤

⎦⎥⎥

*

,

Tražnja realne količine novca, u najvećoj meri, objašnjava se promenama u

trajnom realnom dohotku (Y/P)*. Dugoročna tražnja realne količine novca nije značajnije zavisna od kamatne stope, iako ciklično postoje promene koje se mogu objasniti promenama kamatne stope. Time se svakako dokazuje stabilnost funkcije tražnje realne količine novca, pa, prema tome, i predvidljivost ponude novca pri određivanju uticaja promena nominalne količine novca u opticaju na nacionalni dohodak.429 No, Fridman je stremio da pokaže i podvuče razliku između sopstvenog, Fišerovog i Kejnzovog modela. Zbog toga je umesto trajnog dohotka upotrebio realni dohodak i jednačinu tražnje novca izrazio na sledeći načii:

M d P fY

Pr= ⋅ ⎛

⎝⎜⎞⎠⎟

,

Međutim, ova jednačina simultano reprezentuje i Kejnzovu jednačinu prefe-rencije likvidnosti, koja se može interpretirati kao elastičnost tražnje nominalne količine novca koja je u odnosu na promenu opšteg nivoa cena jednaka jedinici i koja zavisi od realnog nacionalnog dohotka i kamatne stope. Jasno je da iz Fridmanovih empirijskih istraživanja proističe da ostvareni realni nacionalni dohodak slabo

kao veličina čije su promene određene sa ponderisanim prosekom promene rb i re, i stope prinosa ljudskog kapitala i stope prinosa fizičkih dobara, čije su, opet, promene srazmerne promenama rb i re.

428 M. Friedman, The Demand for Money: Some Theoretical and Empirical Results, Journal of Political Economy, avgust 1959.

429 Promene u količini novca neposredno utiču na rashode i prihode u sklopu irilagođavanja struk-ture imovine željenoj strukturi. A to znači da postoji neposredan transmisioni mehanizam. Me-đutim, po kejnzijancima povećanje količine novca indukuje nepodudarnost između ponude i tražnje novca, i promenu kamatne stope, koja deluje na investicije. Kejnzijanski transmisioni mehaiizam je, stoga, indirektan.

156

objašnjava tražnju realne količine novca kao trajni realni dohodak, iako je u prvo-bitnim istraživanjima veći naglasak stavljan na značaj kamatne stope.430

Za razliku od tražnje novca, monetaristi mnogo manje pažnje pridaju ponudi novca, jer se zalažu, sa empirijskog stanovišta, za takvu definiciju novca koja omogućava maksimalan uticaj na kretanje realnog dohotka i opšti nivo cena. Pošto se pretpostavlja da postoji stabilna veza između rezervi poslovnih banaka (R) i ponude novca (M), da količina gotovog novca u opticaju zavisi od visine depozita kod banaka (C=c D), da visina depozita privrednog sektora kod banaka zavisi od rezervi poslovnih banaka (D=R/P), da visina rezervi zavisi od količine primarnog novca (R=B – S) i da r i s nastupaju kao konstante, onda se smatra da gotov novac u opticaju (C i depoziti privrednog sektora kod poslovnih banaka (D) daju najbolju definiciju novca (M=C+D) iz koje se deriviraju promenljive od kojih zavisi ponuda novca:

M sc

p cB= +

+⋅1

U tom kontekstu, koeficijent gotovog novca u opgacaju (c) i koeficijent

potrebnih rezervi (r) zavise od kamatne stope (r): c= (f (r) i r=f (g).431 Prema tome, ponuda novca zavisi od kamatne stope. Pri tome i visina primarnog novca (B), koju određuje centralna banka operacijama na otvorenom tržištu (kupovinomgi prodajom hartija od vrednosti), utiče na ponudu novca, dok eskontna stopa centralne banke deluje na koeficijent potrebnih rezervi. No, i pri uticaju promena kamatne stope na ponudu novca, monetaristi tvrde da je centralna banka sposobna da taj uticaj neutrališe posredstvom promena u količini primarnog novca i/ili promena eskontne stope.

Usled toga, jednačina ponude novca Ms = f (r, R, B) može se preformulisati u funkciju ponude novca Ms = Mo, kao egzogena promenljiva.432 430 Doprinos analizi promene količine novca zasnovanoj na funkcioialnom iristupu dali su Tiengen,

De Leeuw, Goldfield, Tobin o Brainard (R. L. Teigen, Demand and Supply Functions for Money in the United States. Some Structural Estimates, Econometrica, oktobar 1964, F. De Leeuw, A Model of Financial Behaviour, u J. Duesenberry (Ed.), The Brookings Quarterly Econometric Model of the United states, Rand Mc Nally, Chicago, 1965, S. M. Goldfield, Commercial Bank Behaviour and Economic Activity, North-Holland, Amsterdam, 1966, J. Tobin i W. C. Brainard, Commercial Bank as Creators of Money, u D. Carlson (Ed.), Banking and Monetary Studies, R. D. Irwin, Homewood, 1963, A. E. Burger, The Money Supply Process, Belmont, Califomica, Wedsworth Publishing, 1971, i R. H. Rasche, A Review of Empirical Studies of the Money Supply Mechanism, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, juli 1972.

431 Više kamatne stope povećavaju oportunitetne troškove držanja novca i doprinose da poslovne banke drže manje sigurnosnih likvidnih rezervi.

432 Najpoznatije jednačine analize promene novčane mase zasnovane na promenama iznosa pri-marnog novca i monetarnom multiplikatoru su prezentovali Friedman-Schwartz, Cagan, Jordan, Anderson i Nutrpgeu (M. Friedman i A. Shwartz, A Monetary History of the United States, 1867-1960, Princeton University Press, Princeton, 1963, Ph. Cagan, Determinants and Effects of Changes in the Stock of Money, Princeton University Press, Princeton, 1965, J. L. Jordan, Elements of Money Stock Determination, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, oktobar 1969, i J. Anderson i T. M. Nutrpgeu, Determinants of Change in the Money Stock, 1960-1970, Federal Reserve Bank of Richmond, Monthly Review, mart 1972). Ho, jednačina promena

157

Empirijski rezultati (Brunner – Meltzer, Laidler, Chow, Feige, Tobin, Lee, Friedman, Hamburger, Miller-Or, Tobin, Anderson, Johnson, Baumol, Thompson, Gramlich, Tucker, Carlson, Cagan, Rasche)433 istraživanja tražnje novca (tj. uticaja varijabile X – dohodak ili imovina i varijabile i – kamatna stopa) pokazuju delovanje pojedinih varijabila na tražnju novca.434 Brunner i Meltzer su pokazali da vrednost imovine bolje objašnjava kretanje tražnje novca (kako M1 tako i M2) u odnosu na permanentni dohodak isto kao i permanentni dohodak u odnosu na ostvareni dohodak. Laidlerovi rezultati pokazuju da vrednost imovine i permanentni dohodak bolje objašnjavaju kretanje tražnje novca u odnosu na ostvareni dohodak po stalnim cenama. Feige je pokazao da očekivani dohodak bolje objašnjava tražnju novca nego ostvareni dohodak. Chow je, uključivanjem odgođenosti efekata, došao do rezultata da ostvareni dohodak bolje objašnjava tražnju novca od permanentnog dohotka435 i obrnuto u slučaju isključenja vremenske odgođenosti prilagođavanja tražnje novca promenama dohotka. Međutim, po Tobinu statističke pravilnosti, koje su zapažene između novčane mase i ukupne potrošnje, koje su zabeležene u razdoblju kada su monetarne vlasti bile usmerene na kamatne stope i uslove kredita, a ne na monetarne agregate, postale su manje pouzdane, kada su vlasti više monetaristički orijentisane na

količine novca Brunner - Meltzer se razlikuje od jednačine Friedman - Schwartz (K. Brunner i A. N. Meltzer, Some Further Investigations of Demande and Supply Functions for Money, The Journal of Finance, maj 1964).

433 A. Meltzer, The Demand for Money. The Evidence from the Time Series, Journal of Political Economy, juni 1963, D. Laidler, Some Evidence on the Demand for Money, Journal of Political Economy, februar 1966, C. Chow, On the Long-Run and Short-Run Demand for Money, Jour-nal of Political Economy, april 1966, F. Feige, Expectations and Adjustaments in the Monetary Sector, American Economic Review, maj 1967. i J. T. Boorman, The Evidence on the Demand for Money: Theory and Policy, Arlington Henghts, Illionis, 1967.

434 O različitim definicijama i metodima statističke indetifikacije tražnje novca videti: D. R. Tu-cker, Macroeconomic Model and the Demand for Money under Market Disequilibrium, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1971., J. Hicks, The Yield Concols, u Critical Essays in Monetary Theory, Oxford University Press, Oxford, 1967, st. 90-93., F. de Leeuw i E. M. Gramlich, The Channels of Monetary Policy, Federal Reserve Bulletin, maj 1969, st. 480-481., D. Savage, The Channels of Monetary Influence, National Institute Economic Review, No. 83, 1978., H. R. Vane i J. L. Thompson, Monetarism, M. Robertson, Oxford, 1979., M. Artis i M. Lewis, Monetary Control in the UK, Philip Allan, 1981., E. J. Bomhoff, The Quantity Theory and Rational Expectations, North-Holland, Amsterdam, 1980., A. Schwartz, Empirical Fundin-gs of the Study Monetary Trends is the United States and the United Kingdom, Proceedings and Reports, Florida Stale University, Talahassee, Sv. 15, 1981., st. 1-18. i E. A. Thompson, Who Should Control the Money Supply?, American Economic Review 2/81, st. 356-361.

435 Koncepcije “permanentnog” (stalnog) dohotka (Fridman) i dohotka “životnog ciklusa” (Mo-digliani) u okviru funkcije potrošnje objašnjavaju ponašanje pojedinaca u pogledu potrošnje. Na to se nadovezuje pojam “očekivanog dohotka”, koji se menja u zavisnosti od mesta pojedinca u životnom ciklusu, i pojam “radne sposobnosti”, koja se definiše kao diskontovana vrednost bu-dućih dohodaka (I. Willasen, A Theoretical and Empirical Stud of the Consumption Function, Institute of Economics of the University of Oslo, Oslo, 1976). Fridman je, svojevremeno, u jednačinu tražnje novca M/NPp = Y. (Yp/NPp) b, gde su: M - tražnja novca (koja se meri kao količina novca), ur - permanentni dohodak po tekućim cenama, N - broj stanoviika i Rr - trajni nivo cena, eksploatisao tzv. “permanentni dohodak” (M. Fridman, Tražnja novca - teorijski i empirički rezultati, u “Teorija novca i monetarna nolitika”, Rad, Beograd, 1973, st. 47. i 52.

158

kontrolu monetarnih agregata, odnosno novčane mase.436 Empirijska istraživanja uticaja kamatne stope na tražnju novca pokazuju inverznu zavisnost:437 Stabilnost funkcionalne zavisnosti promene tražnje novca od promena kamatne stope je relativno mala, dok je povezanost nivoa tražnje novca i kamatne stope relativno velika. Bruner i Melcer su ukazali na relativno visoku osetljivost tražnje novca (kako M1 tako i M2) na kamatnu stopu (dugoročnu). Laidler i Tobin su pokazali da je osetljivost tražnje novca veća na dugoročne kamatne stope u odnosu na kratkoročne. Lee, je istraživao uticaj alternativnih vrsta kamatnih stopa na tražnju novca, a Smith i Winder paralelni uticaj kamatne stope i stope porasta cena na tražnju novca. Fridman je, pak, pobijao svaki značajan uticaj kamatne stope na tražnju novca. Empirijska istraživanja tražnje novca od strane preduzeća (Meltzer i Miller Or), tražnje novca od strane domaćinstava (Hamburger i Santomero), tražnje novca sektora preduzeća i sektora domaćinstva (Wilbrate), tražnje novca za spekulativne svrhe (Fišer), tražnje novca za transakcione svrhe (Baumol, Johnson, Tobin i Anderson), tražnje novca za držanje “neaktivnog” novca (Tobin), tražnje novca zasnovane na očekivanjima (Smith i Minder) i tražnje novca sa stanovišta tražnje gotovog novca (Lewis i Brean) i tražnje novca po pojedinim zemljama (Fase, Kune, Hacche, Frowen, Hamburger, Rausser i Laumas), bez obzira na dobijene rezultate, značajna su sa stanovišta razvoja monetarne teorije.438

436 J. Tobin, Asset Accumulation and Economic Activity, op. cit., st. 47. i M. N. Bailly, Stabili-

zation Policy and Private Economic Behavior, Brookings Papers on Economic Activity 1/78. 437 K. Brunner i A. Meltzer, Predicsting Velocity: Implication for Theory and Policy, Journal of

Finance, maj 1963, D. Laidler, Some Evidence on the Demand for Money, Journal Political Economy, februar 1966. i The Demand for Money: Theories and Evicence, International Texbook Sotrapy, Scranton, 1969, J. Tobin, The Monetary Interpretation of History, American Economic Review, juni 1965., T. H. Lee, Alternative Interest Rates and the Demand for Money, The Empirical Evidence, American Economic Review, decembar 1967, L. B. Smithe i J. W. L. Winder, Price and Interest Rate Expectations and the Demand for Money in Canada, Journal of Finance, juni 1971, M. Fridman, Tražnja novca - teorijski i empirijski rezultati, u “Teorija novca i monetarna politika”, Rad, Beograd, 1973.

438 A. Meltzer, The Demand for Money: A Cross Section Study of Business Firmes, Quarterly Journal of Economics, avgust 1963, M. Muller i D. Orr, The Demand for Money by Firms-Extension of Analytical Results, Journal of Finance, decembar 1968, M. J. Hamburger, The Demand for Money by Households, Money Substitutes and Monetary Policy, Journal of Poli-tical Economy, decembar 1966, A. Santomero, A Model for Demand for Money by Househods, Journal of Finance, mart 1974, B. J. Wilbrate, Some Esential Differences in the Demand for Money by Households and Firms, Journal of Finance, novembar 1975, D. Fisher, The Specu-lative Demand for Money: An Empirical test, Economica, 15/1973, H. G. Johnson, Further Essays in Monetary Economics, G. Allen and Unwin, London, 1972, J. Tobin, Liquidity Preference and Monetary Policy, Review of Economics and Statistic, maj 1947. i The Interest Elasticity of Transactions Demand for Cash, Review of Economics and statistics, avgust 1956, R. E. Anderson, An lndividualsTransactionsDemandforMoney: AUtiIity Maximization Appro-ach, Journal of monetary Economics, april 1976, K. A. Lemis i T. F. Brean, Empirical Isues in the Demand for Sštepsu: A Multinational Study, Journal of Finance, septembar 1975, L. Smith i J. Winder, The Adaptive Expectation Model for Money in a open Economy: Germany and the United Kington, Journal of Monetary Economics, januar 1977, G. C. Rausser i P. S. Loumas, The Stability of the Demand of Money in Canada, Journal of Monetary Economics, juli 1976,

159

Monetaristi stavljaju težišta na ponudu i tražnju realne količine novca, što reprezentuje monetarističku verziju transmisionog procesa i reflektuje uticaj promene novčane mase na dohodak.439 U okviru transmisionog procesa, Fridmanova varijanta naglašava dejstva substitucije i uticaj promena novčane mase na nominalnu kamatnu stopu, a Brunner-Meltzerova varijanta naglašava dejstva relativnih cena i zaliha. Pridavajući veći značaj promenama cena (nego kejnzijanci), obe varijante naglašavaju značaj razlikovanja nominalne i realne kamatne stope. Majer, za razliku od Fridmana i Brunner-Meltzera, razmatra transmisioni proces samo u vezi sa promenama količine novca, ali ne i sa fiskalnom politikom. Jer, promene fiskalne politike izazivaju tzv. istiskivanje privatnog sektora sa tržišta (monetaristički argument). Monetaristi tvrde da nefinansijski sektori, ukoliko raspolažu velikom količinom novca, povećavaju izdatke na robu i obveznice i time smanjuju količinu novca; dok fiskalisti (kejnzijanci), naglašavajući relativni prinos, tvrde da nefinansijski sektori, koji imaju suviše novca, imaju manji prinos od količine novca koju drže od prinosa koji mogu dobiti od drugih vrsta aktiva (i, stoga, kupuju druge vrste aktiva). Usklađivanje portfelja u funkciju izjednačavanja prinosa obuhvata hartije od vrednosti (dakle, aktivu koja je slična novcu), a ne robi. Iz tog razloga, fiskalisti i monetaristi operišu sa različitim oblicima aktive u okviru procesa transmisije. Monetaristi posmatraju novac, kao pojam suprotan nivou cena, (jer se novac upotrebljava za kupovinu robe), a fiskalisti cenu novca nazivaju kamatnom stopom (s obzirom da se novac opservira kao sredstvo koje može da se plasira u vidu zajma ili da se drži u vidu novca).440 U

M. M. Fase i J. V. Kune, The Damand for Money in Thirteen European and Non-European Countries: A Tabular Survey, Kredit und Capital, 3/1975, G. Hache, The Demand for Money in the United Kingdom: Ehrerience since 1971. Quarterly Billutin, Bank of England, septembar 1974. i S. F. Frowen, The demand for and Supply of Money in the Federal Republic of Germany: 1965-1974, u Monetary Policy and Economic Activity in West Germany, Surrey University Press, London, 1977., Y. Ch. Park, The Variability of Velocity: An International Compareson, Staff Papers, novembar 1970. i Ph. Cagan, The Monetary Dinamycs of Hiper-inflation, u M. Friedman (Ed.), Studies in the Quantity Theory of Money, The University of Chicago Press, Chicago, 1956.

439 M. Monti, Problem di conomica monetaria, Milano, Etas Kompass, 1969, G. G. Kaufman, Money, The Financial system and theEconomy, Chicago-London, McNally and Co., 1973., D. Laidler, Monetarist Perspective, Philip Allan, Oxford, 1982., L. B. Thomas, Money, Banking and Economic Activitv, Englewood Clifts, Prentice-Hall, 1982., J. A. Cochran, Money, Ban-king and the Economy, Macmillan, N. York, 1983., H. C. Wallich, Monetary Policy and Prac-tice, Heath, Lexington Books, Lexington, 1982., D. Wrightsman, An Introduction to Monetary Theory and Policy, The Free Press, N. York, 1976., B. N. Siegel, Money, Banking and the Economy. A Monetarist View, N. York, Academic Press, 1982., V. Tanzi, Demand for Money, Interest Rates and Income Tahapop, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, decembar 1974., st. 319-328. D. G. Pierce i D. M. Shaw, Monetary Economics: Theories, Evidence and Policy, London, Buttenvorth, 1974.

440 Pesek i Saving smatraju da svaki novac predstavlja čistu imovinu (V. Pesek i L. Saving, Money, Wealth and Economic Theory, Collier Macmillan, N. York, 1967). Gurley i Shaw, pak, prave razliku između novca koji ima protivstavku u obavezama (tj. spoljni novac ili outside Money) i novca koji ima protivstavku u obavezama (tj. unutrašnji novac ili inside Money) i isti-ču sa samo spoljni novac (kreiran izdavanjem obveznica države) predstavlja čistu imovinu (J. Gurly i E. Show, Money in a Theory of Finance, Allen and Unwin, Washington, 1960.

160

suštini, razlika između kejnzijanskog i monetarističkog gledišta svodi se na razliku između novca i kredita i na poimanje cene novca (Fridman). Po mišljenju mone-tarista, kamatna stopa je cena kredita (a inverzni nivo cena je cena novca), dok je po fiskalistima kamatna stopa cena novca.441 Ove razlike su, dakle, značajne kada se upotrebljava kriva tražnje novca.

Pitanje, da li novac utiče na dohodak posredno ili neposredno je to što unosi terminološku razliku. Jer, monetaristi mogu preformulisati monetarističku koncepciju respektovanjem kamatne stope, dbk fiskalisti mogu redefinisati kejnzijansku teoriju izostavljanjem kamatne stope. Porast realne količine novca deluje na smanjenje uračunate kamatne stope na novčana sredstva. Usled toga – ističe Majer – monetaristi mogu da tvrde da se uračunata kamatna stopa na novčana sredstva koja drže nefi-nansijski sektori smanjila (umesto da tvrde da nefinansijski sektori drže više novca nego što žele i da zbog toga povećavaju izdatke). Nefinansijski sektori neposredno povećavaju izdatke da bi izjednačili marginalne prinose i posredno usled porasta količine novca (jer je prinos od ostalih oblika aktive konstantan). Fiskalisti, po mišljenju Majera, mogu koristiti grafikon sklonosti ka likvidnosti da bi pokazali kako povećanje količine novca kod nefinansijskog sektora iznad optimalnog dovodi do kupovine hartija od vrednosti radi izjednačavanja stope marginalnih prinosa. Prema tome, ukoliko egzistira kriva tražnje bilo robe bilo novca, svaka promena može se predstaviti bilo cenom ili kamatnom stopom bilo količinom ili količinom novca. A ako je kriva tražnje data, nije bitno da li se analiza izvodi sa aspekta količine novca ili kamatne stope, jer se dobija isti rezultat (Fridman i Park).442

Međutim, za razliku od merenja stabilnosti tražnje novca je daleko značajniji aspekt polemike monetarista i kejnzijanaca, s obzirom na to da se odnosi na promene nominalnog dohotka koje zavise od promene količine novca. Usled drugačije teorije kamatne stope, kejnzijanci mnogo ozbiljnije shvataju nestabilnost tražnje novca od monetarista (što je glavna razlika između ovih škola). Ukoliko je, naime, tražnja novca nestabilna, usled promena marginalne efikasnosti investicija, utoliko povećana količina novca ne omogućava sigurnu prognozu povećanja izdataka bez obzira da li se proces formuliše sa monetarističkogili fiskalističkog stanovišta. Monetaristi ističu da će povećanjem količine novca opadati nominalna kamatna stopa u kraćem periodu. Ona će se, doduše, brzo vratiti na prvobitan nivo (ili na višinivousled, Fišerovog dejstva). Stoga, monetaristi smatraju predviđenu realnu kamatnu stopu relativno sta-bilnom veličinom. Promene realne kamatne stope (predviđene), kao faktor fluk- 441 G. S. Chow, On the Long-Run and Short-Run Demand for Money, Journal of Political Eco-

nomy, april 1968, st. 111-132., E. W. Gibson, Interest Rates and Monetary Policy, Journal of Political Economy, maj-juni 1970, st. 431-455, M. J. Hamburger, Alternaitve Interest Rates and the Demand for Money, Comment, American Economic Review, juni 1969, st. 407-412. i J. R. Hicks, Inflation and Interest, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, septembar 1970, st. 261-276.

442 Y. C. Park, Some Current Issues on the Transmission Process of Monetary Policy, Staff Papers, mart 1972, st. 38-39. i M. Friedman, A Theoretical Framework for Monetary Analysis, National Bureau of Economic Research, Occasional Papers, No. 112, 1971, st. 28. i Y. C. Park, Oil Money and the World Economy, London, Wilton House Publications, 1976. i The Variability of Velocity: An International Comparison, Staff Papers, novembar 1970, st. 620-637.

161

tuiranja tražnje novca, manje je indikativan monetaristima nego fiskalistima. Monetaristi, zapravo, smatraju da je predviđena realna kamatna stopa i tražnja stabilnija (u odnosu na kejnzijance), jer su podsticaji za trošenje stabilniji nego što misle fiskalisti. Kejnzijanci (za razliku od monetarista) u procesu predviđanja kretanja izdataka radije preferiraju posmatranje kretanja kamatnih stopa i respektuju promene tražnje novca i promene novčane mase. Savremeni kejnzijanci, nasuprot Kejnzu (koji je tražnju novca smatrao nestabilnom), više veruju u stabilnost tražnje novca. Ali, i pristalice kvantitativne teorije, tvrdi Fridman, ne tvrde više da tražnja novca mora biti stabilna varijabila u numeričkom smislu.443

Promene kamatne stope pružaju više informacija od promene novčane mase, jer beleže i promene u domenu ponude i tražnje. No, pitanje izbora između promena novčane mase i promena kamatne stope svodi se na pitanje merenja, budući da monetaristi više koriste novčanu masu nego kamatnu stopu (a kejnzijanci obrnuto, radije koriste kamatnu stopu nego novčanu masu). Po monetaristima se novčana masa preciznije meri, dok je kamatna stopa amalgam mnogih kratkoročnih i dugoročnih kamatnih stopa, koje je teško svesti na jednu meru. S druge strane, teorija ročne strukture nije potpuno pouzdana, a sve kamatne stope na tržištu ne mogu da se prate. Nadalje, valja obuhvatiti uračunate kamatne stope i troškove zaduživanja. Najzad, predviđena realna kamatna stopa ne može pouzdano da se aproksimira ekonometrij-skim modelima, pošto su velike oscilacije stope inflacije. Samim tim, promene nomi-nalnih kamatnih stopa postaju nepouzdan orijentir za potrebne promene predviđene realne kamatne stope. Usled toga, monetaristi se okreću upotrebi novčane mase, iako fiskalisti tvrde da se ni novčana masa ne može precizno meriti. Majer je, zato, potpuno u pravu kada kaže da novac, kako ga shvataju monetaristi, nema precizan empirijski kontrapart. Da li za aproksimaciju treba koristiti M1 ili M2, odnosno neku ponderisanu srednju vrednost, jer se stope rasta M1 i M2 u SAD razlikuju usled ograničenja kamate na depozite (a i pokušaji ispitivanja da li M1 ili M2 ima veću korelaciju sa dohotkom nisu dali zadovoljavajuće rezultate). U domenu iznalaženja precizne mere za teorijski termin novac ni monetaristi se međusobno ne saglašavaju, pogotovu što je potrebno uzeti u obzir predviđanja stopa inflacije, koje utiču na držanje količine gotovinskih sredstava od strane nefinansijskog sektora. Usled toga, kejnzijanci su spremni da tvrde da je mnogo lakše merenje kamatne stope u odnosu na novčanu masu. Ali, monetaristi kao kontraargument koriste činjenicu što su greške mnogo veće u procesu merenja kamatne stope, nego novčane mase.

Pored iznetog, obuhvaćene vrste aktive reprezentuju, isto tako, razliku između monetarista i kejnzijanaca u eksplikaciji transmisionog procesa. Kejnzijanci smatraju da porast novčane mase ne utiče na potrošnju, već samo na investicije iz dva razloga: prvo, porast novčane mase utiče na smanjenje kamatne stope, koje, kao troškovi zaduživanja, podstiču tražnju robe, koja se kupuje na kredit (dakle, niži troškovi zaduživanja podstiču privredne investicije), i drugo, kamatna stopa ne-posredno ne utiče na sklonost ka potrošnji, a porast stope posmatraju samo sa stanovišta zaduživanja). Doduše, ovo je gledište postkejnzijansko, a ne kejnzijansko –

443 M. Friedman, The Quantity Theory of Money: A Restatement, op. cit., st. 17-19.

162

tvrdi Brunner.444 Ali, i kejnzijanski dokazi o neelastičnosti potrošnje u odnosu na kamatnu stopu poslužili su samo za razlaganje modela na odluke o strukturi imovine (da li držati novac ili obveznice) i na odluke o raspolaganju dohotkom (da li štedeti ili trošiti) ne respektujući povratno dejstvo odluke o držanju imovine na potrošnju usled promena sklonosti ka potrošnji pri promeni kamatne stope. Suprotno od kejnzijanaca, monetaristi podvlače da porast novčane mase utiče na količine hartija od vrednosti i ostalih oblika aktive. Iz tog razloga, nefinansijski sektori troše višak sredstava za kupovinu hartija od vrednosti, investicionih dobara i potrošne robe kako bi urav-notežili marginalne prinose. Da li promene novčane mase utiču na promene nomi-nalnog dohotka i da li izbor aktive upliviše na snagu dejstva koje ima sama promena novčane mase? Ukoliko promene novčane mase utiču i na investicije i na potrošnju, utoliko novac ima mnogo veći efekat na dohodak nego kada bi on delovao na inve-sticije – odgovara Mayer u ime monetarista. Pošto su empirijska proučavanja privred-nih investicija pokazala da kamatne stope imaju malu (skromnu) ulogu, to su monetaristi u polemici o kanalima monetarnog dejstva, imali jak argument da tvrde da promene novčane mase ne deluju samo preko investicija (već i preko potrošnje) i da kejnzijancima dokažu kako pogrešno smatraju da su investicije jedina veza između novčane mase i dohotka. No, i pored toga, pojedini ekonomisti mogu prihvatiti kejnzijansko gledište o transmisionom procesu (tj. da promene novčane mase deluju samo preko investicija) i da data dejstva ocenjuju velikim usled velike elastičnosti investicija u odnosu na kamatnu stopu.445 Isto tako, određeni ekonomisti mogu da prihvate gledište o uticaju novčane mase i na potrošnju i na investicije, i da smatraju da su ukupna dejstva slaba – vešto zaključuje Mayer, kao pobornik monetarizma.

U suštini, ekonomisti mogu da prihvate monetarističko gledište o transmi-sionom procesu446 i da odbace kvantitativnu teoriju u smislu dominantnog uticaja novčane mase na promene nominalnog dohotka. I, obrnuto posmatrano, ekonomisti

444 K. Brunner, The Monetarist Revolution in Monetary Theory, op. cit. st. 3. i M. Tonveronachi,

Friedman and Schwartz on Monetary Trends in the USA and the UK from 1867. to 1975. A First Assessement, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, juni 1983, st. 117-140., C. Goodhart, Monetary Trends in the United States and the United Kingdom: A British Review, Journal of Economic Literature, decembar 1982. i R. Harrod, Discussion Paper on M. Fried-man’s “A Monetary Theory of Nominal Income”, u Gl. Slayton i Sedgwick, Monetary Theory and Policy in the 1970, Oxford University Press, Oxford, 1971.

445 W. H. Buiter, Real Exchange Rate Overshooting and the Cost of Bringing Down Inflation, European Economic Review, maj-juni 1982. st. 85-125., R. C. Fair, Estimated Output, Price, Interest Rate and Exchange Rate Linkages Among Countries, Journal of Political Economy, juni 1982, st. 507-536., J. A. Frenkelk i C. A. Rodriguez, Exchange Rate Dynamics and the Overshooting Hypothesis, Staff Papers, mart 1982. st. 1-30.

446 Transmisioni mehanizam monetarnih procesa reprezentuje sistem funkcionalnih povezanih varija-bila koje objašnjavaju međusobne uticaje promene iznosa monetarnih agregata i tražnje mone-tarnih agregata na nemonetarne varijabile u procesu uspostavljalja monetarne ravnoteže (proces monetarnog uravnoteženja). Simultano, transmisioni mehanizam eksplicira i uticaje egzogenih promena nemonetarnih varijabila na promene monetarne varijabile i monetarnu neravnotežu, kanale delovanja monetarne neravnoteže na obim proizvodnje i nivo cena, uticaje agregatnih promena proizvodnje i cena na monetarnu ravnotežu i povratne efekte, kao i monetarne uticaje na realna kretanja (dr D. Dimitrijević, Monetarna analiza, Niš, 1981, st. 260-262).

163

mogu prihvatiti kejnzijansku verziju transmisionog procesa, a da se ne odbaci teza monetarista da monetarni faktori imaju dominantan uticaj na nominalni dohodak (pod uslovom da je elastičnost investicija na kamatne stope velika i da je elastičnost funk-cije sklonosti ka likvidnosti mala). Monetaristi, dakle, već uobičajeno ističu predomi-nantnost delovanja impulsa monetarnih faktora na nominalnih dohodak, mada neokvantitativna teorija, kao teorija nominalnog dohotka, postaje trivijalna, ukoliko ne dokaže razlaganje monetarnog impulsa u realni efekat (efekat proizvodnje i zaposlenosti) i efekat cena (Frisch).

Međutim, Brunner i Meltzer su, razrađujući novu verziju monetarističkog transmisionog procesa, ukazali na još jednu bitnu razliku između monetarista i kejnzijanaca447 Utvrđujući da je Fridmanova verzija u suštini kejnzijanska po postav-kama i kritički ocenjujući kejnzijanski transmisioni proces, Brunner i Meltzer su isticali dejstvo procesa relativnih cena i zaliha, i time sistem više približili klasičnoj nego kejnzijanskoj ravnoteži.448

U suštini, postoje četiri dodirne tačke između hipoteze o dominantnoj ulozi količine novca i monetarističke verzije transmisionog procesa: (1) stabilnost tražnje novca, (2) relativna mogućnost merenja novca i kamatne stope, (3) aktiva i (4) dejstva relativnih cena i dejstva zaliha (Bruner). Iz tih razloga, Bruner ističe da se, naizgled, nerešiv spor između pobornika veće uloge javnog sektora i pobornika vrlo ograničene uloge javnog sektora, u krajnjoj liniji, može svesti na pitanje uopštavanja transmi-sionog mehanizma.449

U Hiksovskoj verziji IS-LM okvira, tvrdi Bruner, novac ima ograničen opseg supstitucionalnih odnosa, s obzirom da se supstitucija može obavljati samo između novca i obveznica, kao oblik finansijske aktive (ali ne i između realne aktive i novca ili hartija od vrednosti, jer se, usled značajnih troškova transakcija, realna aktiva zamrzava u portfeljima). S druge strane, kamatna stopa reprezentuje stopu prinosa na finansijsku aktivu, pri čemu se elastičnost ukupne tražnje na kamatu objašnjava troškovima uzimanja zajmova. Suprotno od hiksijanske verzije, Meltzerova verzija pokazuje da je moguća svaka zamena finansijske i realne aktive. Kamatna stopa izražava realnu stopu prinosa na realnu aktivu dopunjenu očekivanom stopom inflacije s tim što se odbacuje eksplikacija elastičnosti ukupne tražnje na kamatnu stopu i pojava klopke likvidnosti sa stanovišta troškova uzimanja kredita.450

Meltzerova pretpostavka o savršenoj zamenljivosti može se tumačiti sa sta-novišta čvršćih supstitucionih odnosa između različitih vrsta nenovčane finansijske aktive i realne aktive, s jedne strane, i sa stanovišta labilnijih supstitucionalnih odnosa između novca i finansijske i realne aktive, s druge strane. Bruner prihvata drugu 447 K. Brunner - A. Meltzer, Money Debt and Economic Activity, Journal of Political Economy,

Vol. 80, septembar-oktobar 1972, st. 951-977. 448 Y. Ch. Park, op. cit., st. 31 i The Transsmision Process of Monetary Policy, Staff papers, mart

1972. i R. W. Spencer, Channels of Monetary Influcnce: A Survey, Federal Reserve Bank St. Louis, Review, novembar 1974.

449 E. Classen i P. Salin, Recent Issues in the Theory of Flesible Exchange Rates, North-Holland, Amsterdam, 1983. i J. Huston McCulloch, Money and Inflation. A Monetarist Approach, Acadernic Press, N. York, 1982.

450 Meltzer, L., Weath, Saving and the Rate of Interest, Journal of Political Economy, april 1951.

164

verziju alternativnih tumačenja poznate paradigme, odbacujući hiksovski postulat o ograničenom opsegu supstituta i prvu interpretaciju Meltzerove verzije. Novac, po mišljenju Brunera, ima opšti opseg zamenljivosti u svim pravcima, što se, kao pretpostavka, u analizu uvodi pomoću jednačine kreditnog tržišta, koja dopunjuje jednačinu novčanog tržišta i što se pri usklađivanju portfelja podrazumeva među-sobno delovanje tržišta na realnu i finansijsku aktivu.451 No, ova postavka o zamen-ljivosti ili o supstitucionalnim odnosima istovremeno potvrđuje stav da nagibi IS-LM krivih nisu dovoljni uslovi za potvrdu postavke o relativnoj efikasnosti monetarnih impulsa,452 jer postavke o monetarnoj i fiskalnoj politici bitno ne zavise od stepena elastičnosti tražnje novca na kamatu. Opšta zamenljivost samo proširuje opseg kanala transmisije monetarnih impulsa na tempo ekonomske aktivnosti i nivo cena.453 Ali, eksplicitia formalizacija osnovne ideje varira, jer Brunner-Meltzerov model npr. sadrži posebnu predstavu ove ideje, koja potencira ulogu usklađivanja relativnih cena svih oblika aktive i između aktive i realne potrošnje ili prinosa od aktive.454

Mayer tvrdi da monetariste interesuju ljudi kao imaoci novca i da, zato, posmatraju samo ponudu i tražnju novca. Međutim, ova tvrdnja nije uvek tačna za opšti opis monetarističke analize iz više razloga: (1) monetarni pristup platnom bilansu455 često uključuje formulacije u kojima se težište stavlja na tržište novca i ponudu i tražnju novca, (2) Brunner – Meltzerova analiza ističe ulogu kreditnog tržišta i analizira međusobno delovanje finansijskog i robnog tržišta, koja su pod uticajem povratnog dejstva odnosa u državnom budžetu456 i (3) monetaristička analiza ne proučava isključivo prilagođavanje privrede prekomernoj ponudi novca.457 451 K. Brunner i A. Meltzer, Reply - Monetarism, op. cit., st. 186. 452 T. Mayer, The Structure of Monetarism, op. cit., st. 203. 453 K. Brunner, Survey of Selected Issues in Monetary Analysis, op. cit., st. 4. 454 K. Brunner i A. Meltzer, Money, Debt and Economic Activity, Journal of Political Economy,

seitembar-oktobar, 1972, st. 951-977. i An Aggregative Theory for a Closed Economy, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 69-103.

455 Opširnije o uticaju platnog bilansa na monetaria kretanja i uticaju monetarnih kretanja na platni bilans konsultovatitzv. monetarnu teoriju platnog bilansa: N. G. Johnson, The Monetary Appro-ach to Balance-of-Payments Theory, Further Essays in Monetary Economics, London, 1974, R. A. Mundell, Monetary Theory: Inflation, Interest, and Growth in the World Economy. Pacific Palisodes, Goodyear, California 1971., T. M. Humphrey i R. E. Keleher, The Monetary Approach to the Balance of Payments, Exchange Rates and World Inflation, Praeger, N. York, 1982., M. Kreimin, The Monetary Approach to the Balance of Payement, Princeton, 1978., P. Kenen i P. Allen, The Balance of Payments, Exchange Rates, Staff papers, mart 1962., S. T. Turnovsky, Monetary Policy and Foreign Price Disturbances Under Flexible Exchange Rates, Journal of Money, Credit and Banking 2/81, st. 135-155, J. Frenkel i H. Johnson, The Eco-nomics of Exchange Rates: Seiected Studies, Massachussets, Addison-Wesley Publi-shingCompany, 1978., W. E. Weber, Output Variability Under Monetary Policy and Exchange Rate Rules, Journal of Political Economy, avgust 1981., st. 733-751 i J. Herin, A. Lindbeck i J. Myrhman, Flexible Exchange Rates and Stabilization Policy, Macmillan, London, 1977.

456 K. Brunner i A. H. Meltzer, A Monetarist Framework for Aggregati ve Analysis, Kredit und Kapital, No. 1. 1972.

457 Mayer, Brunner i Meltzer su podrobno proučili kratkoročne i dugoročne posledice javnog duga i razradili dugoročne posledice sve veće nesigurnosti u pogledu trendova politike, ili sve veće nesigurnosti pravila igre sa kojima se susreću investitori i proizvođači.

165

Mayer, isto tako, tvrdi da nije teško shvatiti zašto bi se kejnzijanac saglasio sa pristalicom kvantitativne teorije da treba posmatrati novčanu masu, a ne kamatnu stopu u opusu transmisionog mehanizma, s jedne strane, i da je teško shvatiti zašto bi monetarista radije koristio kamatnu stopu umesto novčane mase u istom opusu, s druge strane.458 Međutim, probleme u oblasti odnosa supstitucije nije logično objašnjavati kao izbor između cosmatranja kamatnih stopa i posmatranja novčane mase. Jer, novčana masa, po Brunneru, predstavlja samo manji deo mehanizma transmisije, koji je u suštini određen procesom relativnih cena, koji obuhvata sve vrste aktive i prinos od svih oblika aktive, i nekoliko kamatnih stopa na finansijskom aktivu.

Najzad, Mayer tvrdi, pri razmatranju relativne merljivosti i grešaka merenja novčane mase i kamatne stope, da monetaristi radije koriste novčanu masu nego kamatnu stopu, (jer se novčana masa mnogo tačnije može meriti) i da relativna mer-ljivost ovih veličina utiče na svojstva mehanizma transmisije. No, Brunner smatra da relativne greške u merenju nemaju logične veze sa pitanjem transmisionog mehaniz-ma, jer relativne greške u merenju zahtevaju odgovarajuće strategije empirijskog istraživanja (koje ne utiču na razliku između različitih gledišta o mehanizmu trans-misije) iako utiču na izbor cilja, tj. izbor optimalne strategije monetarne politike. Time što monetaristička analiza mehanizma transmisije implicitno podrazumeva relativno malu grešku u merenju novčane mase i što kejnzijanska analiza implicitno podrazumeva relativno malu grešku u merenju kamatnih stoia, polemika između monetarista i kejnzijanaca ne dobija u snazi sa stanovišta argumenata, jer u osnovi ne predstavljaju ništa drugo nego nadmudrivanje - omiljena opaska Modiglianija.459

Mehanizam transmisije, po B. Fridmanu, u osnovi se odnosi na uticaj novca na nominalni dohodak. Mayerovo razmatranje tzv. monetarističkog modela procesa transmisije inkorporiše stabilnost tražnje novca, relativnu merljivost novca u odnosu na kamatne stope, razne oblike aktive i uticaj relativnih cena i količine (Brunner-Meltzerov dodatni stav).

Mayerova razlika između numeričke i funkcionalne stabilnosti odnosi se na pitanje varijabila funkcije ponašanja. Funkcija tražnje novca M = f (Y), koju Fridman upotrebljava, promenljiva je, jer ne obuhvata uticaj tekuće kamate poput modela zaliha Baumola i Tobina.460 U Kejnzovom modelu tražnja novca u spekulativne svrhe, M = f (Y, r), je takođe, promenljiva, jer ne obuhvata razliku između tekuće kamate i očekivane kamate. Pošto Fridmanova definicija funkcije tražnje novca dopušta mnoge varijabile na desnoj strani jednačine i pošto modeli tražnje novca obuhvataju kamatne 458 Kao problem u vezi sa prirodom mehanizma transmisije, Mayer naglašava relativnu stabilnost

tražnje novca, dok Brunner smatra da se tvrđenje o relativnoj stabilnosti novca ne odnosi na pri-rodu mehanizma transmisije.

459 F. Modigliani, The Monetarist Controvery or Should we Forsake Stabilization Policies?, Ame-rican Economic Review, Vol. 6, 977, st. 1-19.

460 M. Friedman, The Demand for Money: Some Theoretical and Empirical Resuits, Journal of Political Economy, avgust 1959, st. 327-351., W. J. Baumol, The Transactions Demand for Cash: An Inventory Theoretic Approach, Quarterly Journal of Economics, novembar 1952, st. 545-556. i J. Tobin, The Interest Elasticity of Transactions Demand for Cash, Review of Economics and Statistics, avgust 1956, st. 241-247.

166

stope kao varijabile na desnoj strani jednačine (poput Godfelda u kejnzijanskom pristupu),461 pitanje stabilnosti funkcije tražnje očigledno postaje empirijsko, a ne teorijsko pitanje.462

Problem zamki likvidnosti u literaturi o tražnji novca i crowdingout efekta u vezi “kreditiranja” mera fiskalne politike, u suštini su empirijska pitanja stabilnosti fuikcije tražnje novca, koja inkorporiše prisustvo varijabile imovine. Kejnzijanska zamka likvidnosti463 implikuje oblik funkcije M=f(Y, r), koja nije definisana za r<rx; dok opšte definisana funkcija M=f (Y, r, W), odražava zamku likvidnosti pod uslovom da je 9M/3W=1 za r<rx. “Crowding-effect” zavisi od promene funkcije M=f (Y, r), jer sistem prima injekciju od dugoročnih obveznica (B. Fridman); što su svojevremeno dokazali Blinder, Solow i Tobin.464 Prema tome, funkcija M=f (Y, r) je promenljiva usled toga što tačno definisana funkcija tražnje novca treba da glasi M=f (Y, r, W), iako Ando i Modigliani teorijski potvrđuju nezavisnost tražnje novca u odnosu na varijabilu imovine465 (što je suprotno od Goldfeldove tvrdnje da je zavisnost imovine a priori racionalna).

Mayerovo razmatranje mehanizma transmisije odnosi se na problem merenja količine novca i kamatne stope. Promene preferencija u pogledu držanja aktive i institucionalnih okvira otežavaju utvrđene količine novca, a promene očekivane inflacije cena u budućnosti i razlike u pogledu rizika držanja aktive, otežavaju utvrđivanje kamatne stope. Jasno je, pri tome, tvrdi B. Fridman, da se uzroci promena a priori ne mogu znati i da se greške merenja a priori ne mogu izbeći. Međutim, i vrste aktive (za koje neto višak tražnje može da se poveća ili smanji u odnosu na povećanje ili smanjenje držanja novčanih sredstava) predstavljaju potencijalni problem traismisionog procesa. Monetaristi koriste opšti pristup preko portfelja (tj. da je reakcija ravna nuli za sve vrste aktive, uključujući hartije od vrednosti i realna sredstva – proizvodna i potrošna dobra), dok kejnzijanci koriste segmentni pristup (tj. da je reakcija nulta za potrošna dobra).466 Pogrešno je, stoga, zaključivati kako

461 A. H. Meltzer, The Demand for Money: The Evidence from the Time Series, Journal of

Political Economy, juni 1963, st. 219-246, S. M. Goldfeld, The Demand for Money Revisited, Brookings papers 3/73, st. 577-638.

462 Korišćenje količine novca kao varijabile međucilja predstavlja optimaliu strategiju moietarne politike pod uslovom da je funkcija tražnje iovca neelastična u odnosu na kamatu i stabilna u smislu nulte rezidualne varijante (B. Fridman).

463 D. Patinkin, Money, Interest and Prices, Harper and Unwin, N. York, 1965. 464 A. S. Blinder i R. M. SoIow, Does Fiscal Policy Matter?, Journal of Public Economics, novem-

bar 1973, st. 318-337 i Analytical Foundations of Fiscal Policy, u A. Binder i dr., “The Economics of Public Finance”, The Brookings Institution, Washington, 1974. i J. Tobin, Lond Run Effects of Fiscal and Monetary Actions on Aggregate Demand, u J. Stein, “Monetarism”, North-Holland, Amsterdam, 1976.

465 A. Ando i F. Modigliani, Some Reflections on Describing Structures of Financial Sectors, u From and Klein, “The Bookings Model: Perspective and Recent Developments, North-Holland, Amsterdam, 1975.

466 Keynes je u “Opštoj teoriji” svojevremeno tvrdio da je elastičnost potrošnje u poređenju sa ka-matom dovoljno mala da efekte potrošnje indukovane kamatom učini beznačajnim u poređenju sa efektima potrošnje indukovane dohotkom, koji se nalaze u suštini njegovog procesa multipli-kacije (J. M. Keynes, op. cit., st. 93-94).

167

monetaristi tvrde da povećana novčana sredstva, deluje na uspostavljanje ravnoteže marginalnih prihoda putem potrošnje viška sredstva za kupovinu potrošnih dobara. Svojevremeno su Samuelson i Merton ukazali na problematično utvrđivanje među-zavisnosti odluka u pogledu štednje i portfelja,467 da bi Modigliani, Brumberg i Ando dali standardno rešenje modela štednje u toku tzv. životnog ciklusa, u kome vrednost zaliha potrošnih dobara, uključujući i novčana sredstva, predstavlja glavnu determi-nantu kretanja izdataka za potrošnju;468 što je poslužilo kao osnova kejnzijancima za ispitivanje uticaja imovine na izdatke za potrošnju. U tom kontekstu, Gramlich, De Leeuw, Modigliani, Tobin, Dolde, Friend, Lieberman i Boswort naglasak su stavili na značaj tržišne vrednosti imovine potrošača u obliku akcija u poređenju sa novčanim sredstvima ili drugim oblicima imovine.469 Međutim, da li su izdaci za potrošna dobra od istog značaja kao i drugi oblici potrošnje i da li su novčana sredstva od značajnog uticaja kao i druge vrste aktive, pitanja su empirijskog karaktera, jer je, po B. Fridmanu, teško teorijski dokazati homogenost efekata među različitim kategorijama izdataka i različitim vrstama imovine. Iz tih razloga, vrste aktive uključene u model portefelja pokazuju više konvergirajuće nego divergirajuće stavove sa stanovišta teorijskih razlika monetarističkog i kejnzijanskog modela procesa transmisije.

Brunner-Meltzerova analiza,470 reprezentujući četvrtu razliku između mone-tarističkog i fiskalističkog transmisionog procesa, koncentrisana je na uticaj procesa usklađivanja relativnih cena i količine, koji inklinira pre klasičnoj nego kejnzijanskoj ravnoteži (izraženoj u Tobinovom modelu).471 Brunner-Meltzerov model polazi od ekonomskih ponašanja na robnom tržištu, tržištu bankarskih kredita i novčanom tržištu.

467 R. S. Merton, Lifetime Portfolio Selection Under Uncertainty: The Continuoustime Case, Re-

view of Economics and Statistics, avgust 1969, st. 247-257 i P. A. Samuelson, Lifetime Portfolio Selecton by Dynamic Stohastic Programming, Review of Economics and Statistics, avgust 1969, st. 239-246.

468 A. Ando i F. Modigliani, The Life Cycle Hvpothesis of Saving: Aggregate Implications and Tests, American Economic Review, maj 1963, st. 55-84. i F. Modigliani i R. Brumberg, Utility Analysis and the Consumption Function: An Interpretation of Cross Section Data, u Kurihara, “Post-Keynesian Economics”, Rutgers University Press, New Brunswick, 1954.

469 F. De Leeuw i E. Gramlich, The Channels of Monetary Policy, Federal Reserve Bulletin, juni 1969, st. 472-491, B. Bosworth, The Stock market and the Economy, Brooking papers on Eco-nomic Activity 2/75, st. 257-290, I. Friend i Ch. Lieberman, Short-Run Asset Effects on House-hold Saving and Consumption: The Cross-Section Evidence, American Economic Review, septembar 1975, st. 624-633., F. Modigliani, Monetary Policy and Consumption Consumer Spending and Monetary Policy: The Linkages, Federal Reserve Bank of Boston, 1971. i J. Tobin i W. J. Dolde, Wealth Liquidity and Consumption. Consumer Spending and Monetary Policy: The Linkages, Federal Reserve Bank of Boston, 1971.

470 Karl Brunner - Allan H. Meltzer, An Aggregate Theory for Closed Economy, u J. L. Stein (Ed.), “Monetarism” (A Conference on Monetarism), North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 69-103 i Money, Debt and Economy Activity, Journal of Political Economy, septembar-oktobar 1972., st. 951-977.

471 James Tobin, A General Equilibrium Approach to Monetary Theory, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1969, st. 15-29.

168

Jednačine robnog tržišta, po B. Fridmanu, predstavljaju (1) uslov ravnoteže za realnu proizvodnju privatnog sektora (Y), (2) jednačinu određivanja lične potrošnje (d) i (3) nivo cena (r):

l. y = d + g 2. d = d (i – π, p, px, P, e, Wn, W), d3, d4, d5, d6, d7 > 0 > dl, d2

3. p = p (y, K, w, φ), pl, r3, p4 > 0 > p2 gde su: 1 – budžetska potrošnja, i – nominalna kamata, tg – stopa inflacije (koju očekuju učesnici na kreditnom tržištu), px – nivo cena (koju očekuju proizvođači), P – cena postojećih realnih proizvodnih dobara, K – količina postojećih realnih proiz-vodnih dobara, w – plaćanje po učinku i φ – nivo cena (koji očekuju isporučioci).

Ostale, pomoćne jedinice u modelu definišu materijalna sredstva (Wn), nema-terijalna sredstva (Wh) i očekivani prihod po jedinici realnih proizvodnih dobara (e):

4. Wn = PK + v (i, τ) S + (1 + ω), V, V1 > 0 5. Wh = Wh (Y, τ), Whl > 0

6. e = e (Y, τ), el > 0, gde su: v – cena državnih hartija od vrednosti po nominalnoj vrednosti u $, τ – vektor poreskih stopa, S – nominalna vrednost neamortizovanih državnih hartija od vrednosti, ω – odnos sopstvenog kapitala bankarskog sistema prema monetarnoj bazi i V – monetarna baza.

Jednačine kreditnog tržišta reprezentuju (7) uslov ravnoteže na tržištu, (8) multiplikator sredstava sistema komercijalnih banaka i (9) količine sredstava koje nebankarski sektori nude bankama (τ):472

7. aB = τ 8. a = a (i, p, P, Wn, Wh, e), al, a3, a4 > 0 > a2

9. τ (i – π, P, p, px, φ, e, S, Wn, Wh), τ3, τ4, τ5, τ6, τ7, > 0 > τ1, τ2 px Jednačine novčanog tržišta predstavljaju (10) uslov ravnoteže na tržištu, (11)

monetarni multiplikator sistema komercijalnih banaka (m) i (12) potrebnu nominalnu količinu novca u nebankarskom sektoru (L):473

10. mB = L 11. m = m (i, p, P, Wn, Wh), m1, m2 > 0 > m3, m4

12. L = L (i, px, φ, e, p, P, Wn, Wh), L5, L6, L7, L8 > 0 > L1, L2, L3, L4 Konačno, poslednje jednačine u modelu opisuju (13) ulogu države u privredi

(ograničenje budžeta), (14) kamatna plaćanja po nominalnoj vrednosti jedinice državnog duga (I), (15) poreske prihode (t) i (16 i 17) kombinacije finansiranja neto deficita:474

13. pg = ω1g + IS - t = B + S 14. I = I (i), I1 > 0

15. t = t (p, y, ω 1g, t), tl, t2, t3 > 0 16. B =µ [pg+ω lg + IS-t]-v,

17. S = (1 – µ) [pg + ωlg + IS - t] – v

472 Jednačinama kreditnog tržišta je dodeljena uloga određivana i sa a i t. 473 Jednačinama novčanog tržišta dodeljena je usloga određivanja R sa m i L. 474 Dr Ž. Ristić i dr S. Komazec, Deficitarno finansiranje, ABC Glas, Beograd, 1993.

169

gde su: pg – kupovina robe od strane države, ω lg – kupovine usluga od strane države, t – poreski prihodi, I – državni dug, µ – deo deficita koji se finansira kreiranjem ili povlačenjem monetarne baze (V), v – deo monetarne baze (V) koji se emituje ili povlači nezavisno od budžetskog deficita.

U suštini, Brunner-Meltzerov model implicira sistem od 16 jednačina sa 16 određenih varijabila (Y, d, p, Wn, Wh, e, a, τ, i, m, L, P, I, t, B, S), posredstvom kojih se analizira monetaristički transmisioni mehanizam, koji se razlikuje od kejnzijanskog modela transmisionog procesa (usled zavisnosti od relativnih cena i količine). Monetarna politika narušava ravnotežu novčanog tržišta (u modelu V ≠ 0) i indukuje usklađivanja portfelja, koja utiču na P i i, budući da kupovina hartija od vrednosti na otvorenom tržištu (v > 0) deluje na povećanje ponude depozita i tražnje sredstava, koja donose prihod od strane komercijalnih banaka, i da smanjenje i i povećanje P doprinose povećanju tražnje depozita i ponude zajmova od strane publike u cilju uspostavljanja ravnoteže na novčanim tržištima. Promene P i i vode usklađivanju robnog tržišta usled zavisnosti d od P i i, p od Y i Wn od P i i.

Za razliku od monetarističkog modela procesa transmisije Brunner Meltzera, Tobin475 je razvio kejnzijansku alternativu, izlaganjem ekonomskih ponašanja na tržištu kapitala, tržištu državnih kratkoročnih hartija od vrednosti i novčanom tržištu u obliku konciznijeg modela.476 Jednačine tržišta kapitala predstavljaju (1) uslov ravnoteže na tržištu u realnim pokazateljima, (2) tražnju kapitala od strane publike kao deo realnih sredstava (fk) i (3) definiciju realne stope prihoda od kapitala (rk):

l. fkW = qK 2. fk = fk (rk, rs, rm, Y/W) fkl > 0 = fk4 > fk2, fk3 W

3. rk = R/q gde su: K – količina realnih proizvodnih dobara, q – odnos tržišne cene kapitala prema troškovima njegove reprodukcije, Y – realni dohodak, rs i Tm – realni prihodi od državnih hartija od vrednosti i novac, R – marginalna proizvodnost kapitala u odnosu na troškove reprodukcije, W – količina realnih sredstava. Veličinu W, Tobin definiše na sledeći načii:

4. W = qK + S/p + M/p gde su: S – nominalni iznos neamortizovanih državnih hartija od vrednosti i M – nominalna količina novca.

Jednačine tržišta državnih hartija od vrednosti predstavljaju (5) uslov ravno-teže na tržištu u realnim pokazateljima, (6) tražnju državnih hartija od vrednosti, kao deo realnih sredstava (fs) i (7) definiciju realnih prihoda od hartija od vrednosti (rs):

5. fs W = s/p 6. fs = fs (rk, rs, rm, Y/M), fs2 > 0 > fsl, fs2, fs4

475 J. Tobin, An Essay on the Principles of Debt Management. Commission on Money and Credit,

Fiscal and Debt Management Policies, Prentice-Hall, Englewood, 1963. 476 U svom člaiku “A General Equilibrium Approach to Monetary Theory (Journal of Money,

Credit and Banking, februar 1969, st. 15-29), Tobinje prezentirao komplikovaniji model, koji je uporediv sa Brunner-Meltzerovim modelom, kako sa stanovišta preciznog definisanja depozita, zajmova i monetarne baze tako i sa stanovišta pravljenja razlike između aktive i pasive publike i pasive i aktive bankarskog sistema.

170

7. rs = is – π gde su: is – nominalni prihod od državnih hartija od vrednosti i π - očekivana stopa inflacije cena.

Konačno, jednačine novčanog tržišta reprezentuju (8) uslov ravnoteže na tržištu u realnim pokazateljima, (9) tražnju novca, kao deo realnih sredstava (fm) i (10) definiciju novca (rm):

8. fmW = M/p 9. fm = fm (rk, rs, rm Y/M), fms, fm4 > 0 > fm1, fm2

10. rm = im - π gde je im – nominalni (nulti) prihod od novca.

Tobinov model predstavlja sistem od devet nezavisnih jednačina sa devet varijabila (koje su endogene) preko koga se analizira mehanizam transmisije, koji zavisi od uticaja relativnih cena (prihoda) i količina.477 Monetarna politika, tipa dM = dS ≠ 0, narušava ravnotežu novčanog tržišta i prouzrokuje usklađivanja portfelja, koji uplivišu na promene rk, q, rs, is, rm, W. Mehanizam je, stoga, identičan mehanizmu Brunner-Meltzera. Tobinov model je, sa stanovišta razmatranja novčanih tržišta, detaljniji i kompletniji od Brunner-Meltzerovog modela, ali je manje jasan i precizan sa stanovišta uključivanja robnog tržišta.478 No, i Tobinov i Brunner-Meltzerov model implikuju istu metodologiju dezagregacije radi “eskiviranja” problema agregacije aktive i zaobilaženja svih implikacija supstitucije aktive (novca i kapitala, kao dve vrste aktive, novcem, kapitalom i hartijama od vrednosti, kao tri vrste aktive) u Keynesovom-Hicksovom-Meltzerovom svetu.479 Uključivanjem stava da tražnja svake vrste aktive zavisi od prihoda svih drugih oblika aktive, teško je pronaći značajnije teorijsko neslaganje u eksplikaciji mehanizma transmisije između Tobina i Brunner-Meltzera, koje se obično nalazi u središtu debate monetarista i fiskalista.

Fridmanova teorija iz sredine 50-tih godina u suštini nije ni klasična kvan-titativna teorija ni kejnzijanska teorija smatra Melzer. Fridmanova funkcija tražnje novca razlikuje se od kejnzijanskih shvatanja, iako je priznao ulogu kamatne stope u funkciji tražnje novca, koju klasična kvantitativna teorija nije prihvatila. U stvari, Fridman480 je zamenio tekući dohodak sa imovinom kao determinantu tražnje novca, pošto realna količina novca, koju sektor stanovništva želi da drži, zavisi od imovine i dohotka (kao kapitalisane vrednosti svih izvora usluga koje se mogu koristiti), a ne od tekućih primanja (jer dugoročna koncepcija dohotka značajno odstupa od koncepcije tekućeg dohotka). Suprotno od Fridmanovog koncepta, Ando i Modigliani su analitičkim putem dokazali da imovina ne utiče na tražnju novca već tekući dohodak i

477 J. Tobin, Inflation and Unemployment, American Economic Review, mart 1972. 478 Tobin, naime, smatra da je jednačina tražnje robe, prikazane u obliku krive IS u irostoru (R, Y), u

pozitivnoj korelaciji sa q, jer svaka promena Tk zahteva promenu q u obrnutom pravcu za dato R. 479 J. Tobin, Money, Capital and OtherStores of Value, American Economic Review, maj 1961, st.

26-37. 480 M. Friedman, The Quantity Theory of Money - A Restatement, u M. Friedman (Ed.), Studies in

the Quantity of Money, University of Chicago Press, Chicago, 1956, st. 3-20.

171

kratkoročne kamatne stope.481 Selden je, pak, pokazao da je dohodna brzina opticaja novca u bližoj vezi sa prinosom od akcijskog kapitala nego sa prinosom od obveznica i kamatnih stopa na menice, što je Hamburger prihvatio i nastavio da istražuje.482

Fridmanova analiza delovanja novca na privrednu aktivnost razlikuje se od kejnzijanske analize, jer ispituje dejstvo tražnje novca na promene prinosa od obvez-nica, akcija, fizičkih dobara i radnog kapaciteta pojedinca (što je suprotno od argume-nata kejnzijanske funkcije tražnje novca). Empirijski radovi Goldfelda i Hamburgera o tražnji novca ukazuju na postojeće razlike između monetaraca i kejnzijanaca, ali ne dokazuju da je tražnja novca nestabilna.483 Istraživanja pokazuju da je tradicionalna kejnzijanska funkcija tražnje, u kojoj se novac upotrebljava samo kao supstitut obveznica, manje pouzdana od funkcije koja dozvoljava više supstituta. Fridmanovo shvatanje transmisionog mehanizma razlikuje se od kejnzijanskog shvatanja,484 pošto su kejnzijanci tvrdili da se promene količine novca svode na reagovanje kratkoročnih kamatnih stopa na novac i investicija na kamatne stope.485 Tobinov model opšte ravnoteže je izuzetak, jer pokazuje da je u domenu transmisije i usklađivanja ostalo malo spornih pitanja u nadmetanju monetarista i kejnzijanaca. Isto tvrdi i B. Fridman u komentaru Mayerovih postavki monetarizma. Međutim, razlike se javljaju pri upoređenju Tobin-Buitterovog modela opšte ravnoteže i Brunner-Meltzerovog modela imovine.486 Sa stanovišta politike stabilizacije, Tobinove predikcije baziraju se na IS-LM paradigmi, koja implikuje kamatnu stopu i zanemaruje usklađivanje relativnih cena.487 U osnovi, stopa promena cena zavisi od Filipsove krive koja se ne menja ili se sporo menja pod uticajem predviđenih i nepredviđenih mera fiskalne i monetarne politike. Brunner-Meltzerov model respektuje promene relativnih cena i očekivanu stopu inflacije, koja, između ostalog, zavisi od . ranijih stopa monetarnog

481 A. Ando i F. Modigliani, Some Reflections on Describing Structures of Financial Sectors, u

From i Klein (Ed.), The Brookings Model: Perspectives and Recent Development, North-Holland, Amsterdam, 1975.

482 R. T. Selden, Monetary Velocity in the United States, u M. Friedman (Ed.), Studies in the Qua-lity Theory of Money, University of Chicago Press, Chicago, 1956. i M. J. Hamburger, Mone-tary Aggregate Targets: Are They Stiil Useful?, AER, maj 1977.

483 M. S. Goldfeld, The Demand for Money Revisited, Brooking Papers on Economic Activity, No. 6, 1973, st. 577-638. i The Case of the Missing Money, Brookings Papers on Economic Acti-vity, No. 3, 1977, st. 261-280.

484 J. Tobin, A General Equilibrium Approach to Monetary Theory, Journal of Money, Credit and Bnanking, No. 1, 1969, st. 15-29.

485 B. M. Friedman, The Theoretical Non-Debate About Monetarism, Kredit und Capital, No. 9, 1977, st. 347-367.

486 J. Tobin i W. Buitter, Long-Run Effect of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demande, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdarn, 1976, st. 273-309 i K. Brunner i A. Meltzer, The Place of Financial Intermediaries in the Transmission of Monetary Policy, American Economic Review, Vol. 53, 1963, st. 372-382, Liquidity Traps for Money, Credit and Interest Rates, Journal of Political Economy, Vol. 76., 1968, st. 1-37., Money, Dcbt and Economic Activity, Journal of Political Economy, Vol. 80, 1972., st. 951-977 i An Aggregative Theory for a Closed Economy, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976., st. 69-103.

487 J. Tobin, Is Friedman a Monetarist? Reply, u J. L. Stein (Ed.), Monetarisrn, op. cit., st. 332-336.

172

rasta. Današnje kejnzijansko shvatanje pokazuje, pak, da je relativno reagovanje na monetarnu i fiskalnu politiku zapravo elastičnost investicija (kriva IS) i tražnje novca (kriva LM) na kamatne stope; dok monetarističko gledište pokazuje da stabilizaciona politika utiče na privrednu aktivnost mnogim kanalima, naglašavajući ulogu imovine i ostalih relativnih cena pored uloge kamatne stope.

Tzv. klopki likvidnosti pripada značajno mesto u kejnzijanskoj teoriji usled čega kejnzijanci biraju kratkoročnu kamatnu stopu kao značajnu stopu za tražnju novca (Modigliani i Ando). Monetaristi negiraju klopku likvidnosti i smatraju da tražnja novca zavisi, kako od kamatnih stopa ka kratkoročne hartije od vrednosti, tako i od mnogih relativnih cena (Fridman i Melcer).

Transmisioni proces Fridmanove reformulisane kvantitativne teorije u osnovi se razlikuje od klasične kvantitativne teorije, koja se, u ekspoziciji Thortona, Ricarda i Hume, zasniva na dejstvu promene količine novca na izdatke, a mnogo manje na promenama relativnih cena i kamatnih stopa.488 U klasičnoj kvantitativnoj teoriji ne naglašava se teorija portfelja, već se kao glavna alternativa držanja novca javljaju izdaci za robu. Nasuprot tome, po kejnzijanskoj i monetarističkoj teoriji novac se drži u obliku hartije od vrednosti, iako se determinante tražnje novca i reagovanje na promene količine novca shvataJu i objašnjavaju različito.489

Ukupni izdaci (MV) u kvantitativnoj jednačini jednaki su nominalnoj proizvodnji (pY), dok je brzina opticaja novca konstantna, pošto su fluktuacije izdataka isključivo rezultat promena novca:

l. MV = pY 2. Y = F (K, L) + E

Uvođenjem trenda stope promene brzine opticaja radi poboljšanja u oblasti plaćanja, Meltzer490 dekomponuje jednačinu 2. na komponentu koja se naziva stalna proizvodnja (ili stalni dohodak), koja je jednaka proizvodnji u uslovima pune zaposlenosti, i na komponentu koja implicira poremećaje u realnom sektoru koji izazivaju odstupanje tekuće realne proizvodnje (Y) od proizvodnje u uslovima dugoročne ravnoteže. Pri tome, proizvodnja fluktuira oko trenda stope rasta, ukoliko se menjaju uslovi F (K, L) i ukoliko su odstupanja (E) normalno raspoređena, s druge strane, i uvodi jednačinu novčane mase (M):

3. M = D + R

488 C. E. Brown i R. M. Solow (Ed.), Paul Samuelson and Modern Economic Theory, McGraw-

HilI, N. York, 1983., B. Herricki Ch. P. Kindleberger, Economic Development, McGrow-Hill, N. York, 1983., M. Milgate, Capital and employment. A Study of Keynes’s Economics, Academic Press, London, 1982. i D. L. Thornton, The Discount Rate and Market Interest Rates: What’s the Connection?, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, 6/82, st. 3-14.

489 Marshall je još 1923. god. kaglasio dejstvo imovine na tražlju novca, dok je Keynes, po Hab-erleru, zanemario imovinu. Frenkel je, pak, razmatrajući ulogu relativnih cena, odnosno kamat-nih stopa u klasičnoj teoriji platnog bilansa, uporedio dva pristupa u ljihovom usklađivalju: (1) promene izdataka u odnosu na dohodak i (2) promene relativnih cena (J. A. Frenkel, Adjust-ment, Mechanismus and the Monetary Approach to the Balance of Payments: A Doctrinal Perspective, u E. Classen i P. Salin (Ed.), Recent Issues in International Monetary Economics, North-Holland, Amsterdam, 1976).

490 A. H. Meltzer, Money, Intermediation and Growth, Journal of Economic Literature, Vol. VII, 1969.

173

koja reprezentuje monetarnu bazu, koju komponuju domaća sredstva (D) i među-narodne rezerve (R), s druge strane.

U klasičnoj teoriji fluktuacija, promene rezervi zavise od razlike između dva nivoa domaćih cena (p) i nivoa stranih cena (p*), dok dugoročni ravnotežni nivo cene u uslovima fiksnih deviznih kurseva (X) reprezentuje međunarodni nivo cena. Nivo cena (p) i devizni kurs (X) osciliraju oko nivoa međunarodnih cena (p*) u kratkom roku:

4. p = p*X promene relativnih cena domaće i strane robe određuju proces usklađivanja:

5. dP/dt = p (p*X), gde dR/dt reprezentuje akumuliranu količinu.

Ceo sistem, po Meltzeru, Frenkelu i Vineru, determiniše ravnotežne vredno-sti, koje se prilagođavaju realnim (E) i monetarnim (D) poremećajima ravnoteže u uslovima određene tehnologije i sredstava F (K, L) i određenih predviđanja dugoroč-ne proizvodnje. U sistemu, dakle, proizvodnja fluktuira i reaguje na realne poreme-ćaje, ali ne i na monetarne poremećaje. Promenama relativnih cena, proizvodnja reaguje na nominalne poremećaje ravnoteže samo u onoj meri u kojoj zavisi od nivoa cena. Patinkin491 je opravdano ovde zamerio klasičarima, što nisu predvideli meha-nizam putem koga promene novca utiču na proizvodnju i nivo cena, iako Meltzer, navodeći Thorntonovu eksplikaciju odnosa nominalnih cena i proizvodnje, tvrdi da nivo cena i proizvodnje reaguju na promene novca usled sporijeg menjanja nomi-nalnih nadnica u odnosu na nivo cena. Doduše, Thornton492 promene koje opisuje, smatra privremenim (a savremeni ekonomisti nepredviđenim), iako utiču na nivo proizvodnje preko menjanja realnih nadnica. Prema Thorntonovoj hipotezi, poremaćji u realnom i monetarnom sektoru izazivaju pomeranje tražnje radne snage na krivoj ponude, pa, sledstveno tome, i nivo zaposlenosti i proizvodnje. U tom kontekstu, ukoliko jednačinu (6) = L = L (W/p), koja opisuje tražnju na tržištu radne snage (gde W reprezentuje nominalne nadnice), uključimo u jednačinu Y = F (K, L) + E, koja opisuje odstupanje tekuće realne proizvodnje od proizvodnje u uslovima dugoročne ravnoteže, utoliko će kriva kratkoročne ponude proizvoda zavisiti od nivoa cena na domaćem tržištu (7) Y = F [K, L W/P ] + E, što znači da su proizvodnja i nivo cena upravo srazmerni na krivoj ukupne ponude. Jednačine MV+pY i Y=F[K,L(W/L) ]+E determinišu p i Y, pri čemu prouzrokovano uravnoteženje platnog bilansa relativnim cenama izaziva fluktuacije (Meltzer). Doduše, u ovom pristupu javlja se jedan problem iz razloga, što M reprezentuje količine monetarne baze u zemlji, što pY predstavlja domaću proizvodnju po tržišnim vrednostima, te što kvantitativna jednačina (MV + pY) reflektuje, u stvari, jednačinu izdataka; jer ukoliko je brzina opticaja novca konstantna, utoliko se dejstvo relativnih cena na distribuciju kupovina

491 D. Patinkin, Money, Interest and Prices, Harper and Row, N. York, 1965. i H. Thornton, An

Enquity into the Nature and Effects of the Paper Credit of Great Britain, Velly, N. York, 1965, st. 118-119.

492 Thornton razmatrajući promene brzine opticaja novca pominje oportunitetne troškove držanja novca kao faktor koji utiče na brzinu opticaja i naglašava ulogu poverenja ili neizvesiosti (N. Thorton, op. cit., st. 96-97).

174

između domaćeg i stranog tržišta isključuje. Međutim, Brunner493 je demonstrirao proces ublažavanja neelastičnosti kvantitativne teorije i usaglašavanja teorije sa iskazima o cikličnim promenama u tekućem bilansu, što je Meltzeru pomoglo da preformuliše klasičnu jednačinu MV + pY u novu jednačinu.

8. φMV + (1 - φ*) M* V* X* = pY u kojoj su φ odnos između domaćih izdataka i domaće proizvodnje, (1 – φ* odnos između stranih izdataka, tj. izvora i domaće proizvodnje, φ = φ (p, p* x) i φ* = φ* (p/X, p*). Diferenciranjem nove jednačine po Y, Meltzer je dobio nagib odnosa izdataka u privredi sa fiksnom kamatnom stopom:

91

6 1 10

2. ,

, ,* * *p y

p p( ) =

( ) − −( ) ( ) −<

Φ Φ Φ Φ Φε ε

pri čemu elastičnost r u odnosu na Y, E (p, Y) zavisi od relativnog reagovanja kupo-vina na domaćem i stranom tržištu i njihovog učešća u ukupnim izdacima.494 U stvari, novoformirana Meltzerova jednačina (8) pokazuje da jednačina izdataka (EE) ima negativan nagib u dijagramskoj interpretaciji (pri čemu položaj EE zavisi od M i M*), dok jednačina (7) reprezentuje položaj ukupne ponude (Y, Y). Pri tome, presek krivih EE i YY determiniše nivo cena i nivo proizvodnje. Ravnoteža tokova u sistemu po-stoji, kada je proizvodnja u tački Yo i nivo cena u p*. Dugoročni ravnotežni položaj za X=1 iskazuje se, u Meltzerovoj grafičkoj interpretaciji mehanizma klasičnog uskla-đivanja, (kada su u pitanju poremećaji u realnom sektoru), tačkama X = Xo i p=p*.

Kratkoročni poremećaji495 u realnom sektoru smanjuju proizvodnju i poveća-vaju nivo cena tako da se krive Y’Y’ i EE seku u tački pl. U takvim uslovima, ukupni domaći izdaci za domaću robu se smanjuju, uvoz raste, izvoz opada, a pomeranje krive YY duž krive EE dovodi privredu do kratkoročne ravnoteže tokova na robnom tržištu. Pri pomeranju cena u p1 domaće cene prevazilaze nivo svetskih cena, javlja se deficit u tekućem računu platnog bilansa, smanjuju se međunarodne rezerve i nova kratkoročna ravnotežna uspostavlja se na preseku E’E’ i Y’Y’.

Pri dugoročnim poremećajima496 u realnom sektoru, nominalne nadnice se smanjuju, proizvodnja se pomera sa Yl na Y0, a kratkoročna ponuda se vraća sa Y* Y’ na YY. Nivo domaćih cena je niži od nivoa svetskih cena (tj. od p*X) pod uslovom da potrošnja sadrži nivo EE. U takvim uslovima, izvoz raste, uvoz opada, rezerve (P) se povećavaju, novčana masa raste, potrošnja se orijentiše na domaće

493 K. Brunner, A Fisherian framework for the Analysis of International Monetary Problems, u M.

Parkin i G. Zis (Red.), Inflation in the World Economy, Manchester, 1976, st. 1-46. 494 K. Brunner i A. H. Meltzer, Somc Further Investigations of Demand and Supply Functions for

Money, Journal of Finance, maj 1964, st. 240-283, The Uses of Money: Money in the Theory of an Exchange Economy, Amcrican Economic Review, decembar 1971, st. 784-805., B. M. Friedman i K. C. Froewiss, Bank Behavior in the Brunner-MeltzerModel, Journal of Monetary Economics, april 1977., st. 163-178.

495 K. Brunner i A. Meltzer, An AggregativeTheory for a Closed Economy, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 69-103.

496 R. Korteweg i A. N. Meltzer, Inflation and Price Changes: Some Estimates and Test, Carnegie -Rochester Conference Series, Vol. 8, 1978, st. 9-36.

175

tržište, nivo cena se povećava, kriva potrošnje se pomera duž krive YY i dugoročna ravnoteža se ponovo uspostavlja.

U klasičnoj kvantitativnoj teoriji, proizvodnja se posmatra kao složeno dobro, kako u dugom, tako i u kratkom roku, pri čemu se kratkoročnim promenama relativ-nih cena domaće i strane robe, i troškova proizvoda ili nadnica u poređenju sa tržiš-nom cenom pridaje izuzetan značaj. U monetarističkom pristupu platnom bilansu koristi se, poput prethodnog mišljenja, tzv. zakon jedne cene, radi redukovanja dej-stva kratkoročnih promena relativnih cena i primenjivanju na cene na svetskim tržiš-tima (Meltzer). No, mišljenja se, u osnovi, razlikuju u pogledu uloge kamatnih stopa u funkciji tražnje novca i uravnoteženju platnog bilansa. U monetarističkoj teoriji se uobičajeno značaj pridaje determinantama ukupne količine rezervi i ukupne količine novca na dugi rok oslobađanjem teorije uravnoteženja platnog bilansa od kejnzijan-skih uticaja; ali, neopravdano se, ističe Meltzer, zanemaruje kratkoročno uravno-težavanje.

U okviru kejnzijanske teorije, usklađivanje aktive reprezentuje ključni aspekt usklađivanja sa monetarnom politikom, pri čemu se naglasak stavlja na promene tržišne kamatne stope. Relativne cene poistovećuju se sa tržišnom kamatnom stopom, dok se tržišna stopa poistovećuje sa troškovima držanja novca, a ne sa troškovima zaduživanja, odnosno kratkoročnom aktivom. Nagib krive IS, odnosno reagovanje potrošnje na kamatne stope određuje efikasnost monetarne politike, a nagib krive LM, odnosno reagovanje tražnje novca na kamatne stope, određuje efikasnost fiskalne politike Tobin, Buitter i Johnson).497

Za razliku od klasične kvantitativne i kejnzijanske teorije, monetaristička analiza pridaje znatno važnije mesto ulozi relativnih cena u transmisionom meha-nizmu monetarne politike. Promene kamatne stope obuhvataju relativne cene različi-tih oblika imovine i proizvodnje, i nisu ograničene samo na promene troškova zaduži-vanja. Kolebanja relativnih cena i komponenata realne imovine Meltzer ocenjuje najvažnijim načinom na koji se reagovanje na vladinu politiku širi sa finansijskog tržišta na proizvodnju i nivo cena. Promene nivoa cene, koje se javljaju u klasičnom mehanizmu uravnotežavanja, dovode do supstitucije između nove proizvodnje i postojeće aktive, i između domaće strane aktive i proizvodnje.498 Supstitucija između relativno mnogih različitih oblika aktive utiče na promenu relativnih cena aktive i cene aktive u odnosu na novu proizvodnju (Brunner i Meltzer).

U Kejnzijanskoj teoriji Tobina i Buittra se obično pretpostavlja da klasičan mehanizam uravnotežavanja ne postoji, jer je nivo cena fiksan u uslovima u kojima nije dostignuta puna zaposlenost. Usklađivanjem portfelja, kao supstitucija između novca i kratkoročnih hartija od vrednosti, “obavlja se posao” u makro modelu opšte 497 H. G. Johnson, The General Theory after Twenty Five Years, American Economic Review,

Vol. 51, 1961, st. 1-17. i J. Tobin i W. Buitter, Long-Run Effects of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demand, op. cit., st. 273-309.

498 A. Meltzer, Anticipated Inflation and Unanticipated Price Change: A Test of the Price - Specie Flow Theory and the Philips Curve, Journal of Money, Credit and Banking, No. 9, 1977, st. 182-203. i K. Brunner i A. Meltzer, The Place of Financial Intermediaries in the Transmission of Monetary Policy, American Economic Review, Papers and proceedings, Vol. 53, 1963, st. 372-382. i An Aggregative Theory for a Closed Economy, op. ciust. 69-103.

176

ravnoteže (Meltzer), budući da se obveznice i realni kapital, odnosno obveznice i novac smatraju savršenim supst itutima. No, kamatne stope u Fridmanovoj funkciji tražnje novca ne mogu se svesti na jedinstvenu stopu prinosa, tj. na kamatnu stopu u kejnzijanskoj teoriji pretpostavkom o potpuno predviđenoj stopi promena cena. Razlika između kamatne stope na obveznice i kamatne stope na akcije svodi se na Fridmanovu formulu:

r rr

dr

dt r

dr

dt p

dp

dtb e

b

b

e

e− = ⋅ − ⋅ + ⋅1 1 1

gde su: rb – kamatna stopa na obveznice, re – kamatna stopa na akcije, (1/rb)•(drb/dt) - predviđeno ili dobijeno povećanje ili smanjenje prinosa na obveznice, (1/re)•(dre/dt) predviđeno ili dobijeno povećanje ili smanjenje prinosa na akcije, (1/p)•(dp/dt) – predviđena ili stvarna stopa inflacije. Međutim, stvarna i predviđena stopa inflacije nisu jednake, kako se obično smatra u teoriji “racionalnih očekivanja” niti su dovoljne za izjednačavanje realnog prinosa na obveznice i na akcije. Jer, kolebanja tokova primanja, piše Meltzer, prouzrokuje kratkoročne promene relativnih cena aktive i proizvodnje, tako da vladina politika utiče na predviđanja u pogledu budućih pri-manja, bilo menjanjem odgovarajuće poreske stope, bilo povećanjem ili smanjenjem neto koristi subjektima koji snose rizik. Ciklične fluktuacije izazvane poremećajima u realnom sektoru ili promenama ukupne količine finansijske aktive, prema tome, utiču na tekuće i buduće cene aktive i proizvodnje. Meltzer, pored toga, ističe da promene predviđene stope inflacije deluju na Fridmanovu tražnju novca delovanjem na pro-mene cena dobara, koja se drže kao zalihe u odnosu na korist koja se od njih dobija. Fridman, poput Thorntona, zanemaruje dejstvo promena vrednosti aktive na imovinu. Međutim, za Meltzera, je ovaj kanal važan za kratkoročno usklađivanje, jer relativne stope promena cena aktive i proizvodnje ulaze u tražnju novca i postaju sastavni deo procesa usklađivanja.

U aktuelnom trenutku pojedini nemonetaristi ili kejnzijanci prihvataju mone-tarističku teoriju usklađivanja ne odbacujući fiskalnu politiku, isto onako kao što su nekada pojedini monetaristi prihvatili kejnzijansku teoriju usklađivanja ne smatrajući monetarnu politiku nemoćnom. Teorije uravnoteženja, ili teorije transmisije, u savre-menom smislu svakako, daju okvire za ocenu podataka i za donošenje zaključaka o relativnim dejstvima, o veličini, o veličini efekata i o vremenu uravnoteženja bilo da je reč o čistim teorijskim ili o empirijskim pitanjima.499 Kejnzijansku, odnosno fiska-lističku politiku mogu da preporučuju i oni ekonomisti koji prihvataju monetarističku teoriju transmisije, ukoliko poriču pretpostavke o empirijskim pitanjima, dok mo-netarnu politiku mogu preporučivati i oni ekonomisti koji prihvataju kejnzijansku teoriju transmisije, ukoliko poriču pretpostavke o teorijskim pitanjima.

Tobin i Buitter, kao pristalice kejnzijanske teorije, negiraju važan deo mone-tarističkog procesa uravnotežavanja (pošto polaze od postavke po kojoj nivo cena i stopa inflacije ostaju nepromenljivi, kada postoji nezaposleiost) ne negirajući isprav-

499 E. R. Weitraub, Microfoundations, Cambridge University Press Cajnbridge, 1979. i A. K. Dixit,

The Theory of Equilibrium Growth, Oxford University Press, Oxford 1976.

177

nost teorijskih okvira monetarista.500 Modigliani i Tobin, s druge strane, pobijaju mišljenje po kome tražnja novca zavisi od imovine i relativnih cena, ali ne negiraju doprinos monetarista rešavanju empirijskih pitanja. Nasuprot tome, Brunner i Meltzer u svojoj verziji Monetarističke teorije, reagovanje proizvodnje na promene novca i duga, koji se finansira putem fiskalne politike, zavisi od elastičnosti nivoa cena na monetarnu bazu, utoliko je veće reagovanje na monetarnu politiku i, obrnuto, ukoliko je manje reagovanje nivoa cena na javne rashode i na javni dug, koji se emituje za finansiranje budžetskog deficita, utoliko je manje reagovanje na fiskalnu politiku. Ocene relativnog reagovanja cena na monetarne i fiskalne varijabile dovele su Bru-nnera i Meltzera do monetarističkih zaključaka u oblasti monetarne politike, odnosno politike stabilizacije. Mayer, Kagan, Stein, Laidler, Anderson i Bronfenbrenner do-laze do istih zaključaka testirajući empirijske podatke (tj. dokazujući da je reagovanje domaćih cena na domaću fiskalnu politiku, neznatno i zanemarljivo). No, prihvatanje iste teorije uravnotežavanja, niti eliminiše razlike u politici, niti čini sve ostale razlike zavisnim od ocene vrednosti (Meltzer).

Poznati instrumenti politike likvidnosti i kamatnih stopa mogu se proveriti, sa stanovišta pogodnosti, u smislu da se, u koordiniranom angažovanju, tokovi nasto-janja novca (bankarski krediti i devizne transakcije, u prvom redu) i poništavanja novca (formiranje novčanog kapitala, u prvom redu) tako regulišu i podese na prois-tekne poželjna promena ukupne količine novca i da se na taj način izbegne nepotreb-na propagandistička fascinacija jednostavnih recepata neokvantitativnih teoretičara koji iisu prilagodljivi svakoj privredi. Srž monetarističke kvantitativne teorije novca i njenog transmisionog mehanizma sastoji se u tome da se privreda prilagodi u odre-đenom vremenu novčanoj masi koja je neodmereno visoka ili nedopustivo niska. Međutim, ako se saglasimo da se u prošlosti tako događalo, da li su uticaji, kojima dominira novčna masa, bazirani na kretanju realnog ili nominalnog društvenog proiz-voda. Monetaristi tvrde da se u tom kontekstu dominirajućeg uticaja ne insistira na nivou cena, već na realnom društvenom proizvodu. Fridman, pružajući empirijske dokaze sa hipotezama o razdeljivanju, objašnjava kako se monetarno indukovane promene nominalnog društvenog proizvoda razdeljuju na promene nivoa cena i na promene realnog društvenog proizvoda.

Empirijska potvrda, doduše, ima za teorijsku osnovu kvantitativnu jednačinu u raznim kombinacijama, iako pretpostavljeni kauzalni mehanizam, tj. prilagođavanje strukture na promenjene relativne cene, implikuje drugačiji empirijski pristup (pošto empirijska potvrda za usku iovezanost kretanja novčane mase i društvenog proizvoda nije dala zadovoljavajuće rezultate). Idući za misaonom shemom kvantitativne jednačine, može se proveriti promenama brzine opticaja (Vt = Yt/Mt) u toku vremena

500 F. Modigliani, The Monetarist Controversy or Should we Forsake Stabilization Policies?,

American Economic Review, Vol. 67, 1977. st. 1-19., S. Fischer i F. Modigliani Towards and Understanding of the Real Effects and Costs of Inflation, Welwirtschaftliches Archiv, Vol. 114, 1978., st. 810-833., W. Buiter, The Macroeconomics of Dr Pangloss: A Critical Survey of the New Classical Macrocconomics, Economic Journal, vol. 90., 1980, st. 34-50. i D. Currie i D. Peel, Macroeconomics Analysis: Current Probcms and Theories in Macroeconomics and Econometries, Croom-Heim, London, 1981.

178

i ispitivati vremenski nizovi Yt i Mt sa stanovišta njihovog sinhronizovanog toka (pomoću analize korelacije i regresije). Međutim, pošto se stopa porasta društvenog proizvoda sastoji od stope porasta novčane mase, i dodatno, od stope brzine opticaja novca, onda se promene V moraju prosuđivati u poređenju sa stopom porasta društvenog proizvoda. Da li stope promena brzine opticaja imaju sličan redosled veličina kao stope promena društvenog proizvoda, kako misle Fridman i Schwartz501 ili je stvar uočljivija, ako se izračuna vremenski niz odnosa RY/RM ili koeficijenti korelacije između RY i RM, odnosno ∆Y i ∆M. Svi dosadašnji proračuni u Z. Nemač-koj pokazuju da je veza između promena novčane mase i promena društvenog proizvoda toliko labava, da se ne može koristiti u empirijskim dokazima.502

U međuvremenu, monetaristi su uneli više promena, i to: (1) Fridmanov koncept “stalnog dohotka”, (2) prelaz sa određujuće hipoteze RYt = f (RMt) na uprošćenu hipotezu RYt = f (RMt-1... RMt-k), (3) Brunnerov zaokret503 u smislu tvrdnje da za kratkoročno kretanje proizvodnje i zaposlenosti nije odlučujući nivo stope porasta novčane mase već njena akceleracija, odnosno deceleracija, i (4) nebranjenje postojanosti brzine opticaja i netvrđenje da je postojanost brzine opticaja novca nužna za kvantitativnu teoriju (jer V nije konstantna, iako je stabilna funkcija ograničenog broja eksplikativnih varijabila).

Međutim, čak i kada se nestabilnost brzine opticaja novca svede na vremen-ski skup društvenog proizvoda, koji ima jače konjunkturne devijacije od novčane mase, i tada brzina opticaja novca dobija u postojanosti, jer se vremenski skup realnog društvenog proizvoda može zameniti smirenijim nizom via Neubauerevog kliznog niza. S druge strane, i moguće dejstvo M na y, koje se pojavljuje posle nekoliko perioda, ne potvrđuje tezu o dominirajućem uticaju novčane mase na druš-tveni proizvod, budući da ni regresione funkcije sa višestrukim odgođenostima i ras-podeljenim zaostajanjem dejstva empirijski ne menjaju sliku. Izučavanja u Z. Nemač-koj pokazuju čak da ne postoji dovoljno pouzdana i jaka (čvrsta) veza ni između promena M1 i Y.

Tandem Fridman – Schwartz504 su svojevremeno ukazali na neizvesnost sta-bilnosti kao kriterijuma, iako definicija novčane mase mora da garantuje stabilnost funkcije tražnje novca, jer ne postoji instrumentalna varijabila monetarne politike, koja bi doprinela stabilizovanju brzine opticaja (odnosno sprečila povećanje perioda ekspanzije i opadanje u periodu recesije) bez modifikacije politike novčane mase. Kamatne stope bi mogle u tom kontekstu da odigraju relativno značajnu ulogu. No, česte fluktuacije kamatiih stopa ne izazivaju anticiklične oscilacije brzine opticaja već prociklične fluktuacije, jer su kamate visoke u periodu restriktivne monetarne politike i obrnuto. Ali, ukoliko monetaristička politika, odana kvantitativnom purizmu, pledira

501 М. Friedman i А. Schwartz, А Monetary History of the United States, N. York, 1963, ст. 678. 502 W. Neubauer, Ueber Adaquationsprobleme in der Geldstatistik, AHgemeines Statistiches Arc-

hiv, Bd. 60, Deppclheft 3-4, 1976, W. Woler, G. Vola i A. Woll, Modeme Quantitats-versus Liqui-ditatstheorie: Ein Test Konkurrierender Hypothesen, Kredit und Kapital 4/71, st. 158. i K. H. Kette-ner, Probleme der Neoquantitatstheorie und der Geldpolitik, Kredit und Kapital 4/75, st. 88.

503 K. Brunner, H. G. Monnissen i M. J. Neumann, Geldtheorie, Stutgart, 1974, st. 12-15 i 349-351. 504 M. Friedman i A. Schwartz, Monetary Statistics of the United States, N. York, 1970. st. 197.

179

da kamatne stope prepusti igri tržišta, utoliko fuikcija brzine opticaja ne može biti upotrebljena za prognozu budućih promena Y, zaključuje Neubauer.

Nemogućnost empirijske potvrde uskog kauzalnog odnosa između novčane mase i društvenog proizvoda, kao razočaravajuće saznanje, nagnalo je monetariste na iznalaženje ekonomske uverljivosti u tzv. transmisioni mehanizam nezavisno od nepodesnih metoda merenja. Monetaristi složno ističu da transmisioni mehanizam predstavlja mehanizam prilagođavanja strukture aktive, koji je izazvan monetarno prouzrokovanim promenama relativnih cena. Kreiranje, odnosno povlačenje novca može da ima uspeha u privredi bogatoj novcem u kojoj privredni sektori raspolažu velikim zalihama fungibilnih obveznica (hartije od vrednosti sa fiksnom kamatom, obveznice državne blagajne), pod uslovom da centralna banka otkupi obveznice od nebankarskih sektora pod povoljnijim uslovima i da kreditnim ustanovama omogući takve kupovine putem jeftinog primarnog novca. Držaoci obveznica tada mogu da prodaju papire i da dođu do više novca, nego što na duži rok žele da drže u obliku gotovine. U tom slučaju, kreiranje novca ostvaruje se, dakle, čistom zamenom aktive. No, pitanje da li likvidna sredstva ostaju u finansijskoj sferi, da li likvidna sredstva apsorbuju finansijska tržišta (konverzijom u dugoročne depozite, amortizacijom kredita, kupovinom bankarskih obveznica), da li se sredstva koriste za kupovinu robe (transmisija na robnom tržištu) i da li se kamata, prinosi i cena robe menjaju u osnovi, zavisi od nivoa i strukture imovine, nivoa sklonosti potrošnji i investiranju, i sl. U Z. Nemačkoj, kao što je poznato, ne postoji “gomila papira” kojom bi se, razmenom aktive, novac kreirao ili poništavao. Jer, operacije otvorenog tržišta imaju skromni značaj u odnosu na direktne kredite banaka i devizne transakcije, kao glavni izvori kreiranja novca. Isti je slučaj i sa tokom poništavanja novca (tj. novčane mase M1), s obzirom da formiranje dugoročnih bankarskih depozita reprezentuje najvažniji tok povlačenja novca. Prema tome, odobravanje direktnih kredita, zamena valuta i formiranje depozita ne pruža centralnoj banci mogućnost za monetarnu inicijativu, koja je karakteristična za uslove postojanja visoko razvijenog tržišta hartija od vrednosti, iz razloga što se kreiranje i poništavanje novca u Z. Nemačkoj obavlja na inicijativu nebankarskih sektora. Mala je, stoga mogućnost nastojanja nepoželjnog viška ukupne količine gotovog novca, pri čemu centralna banka može lakše da izazove nestašicu novca.505 U odnosu između držanja gotovog novca i rashoda obe varijabile zavise od planova potrošnje i investicija.

Međutim, u monetarnobankarskom sistemu Z. Nemačke novac i primarni novac mogu se kreirati i poništavati na inicijativu privrednih sektora. Analogija “vrućeg krompira” Tobina i Brunnera (koja se sastoji u tome da se jednom stvoren novac ne može više poništavati, s obzirom da se stanovništvo ne može osloboditi ponude gotovog novca i da se privreda mora prilagođavati sve dok se novac dobro-voljno ne apsorbuje), ne važi za N. Nemačku. Prema tome, politika novčane mase svojim transmisionim mehanizmom, koju favorizuje neokvantitativna teorija, ne mo-že da funkcioniše. Zašto je politika novčane mase na osnovu teorije o strukturi imovine potrebna, ako mehanizam relativnih cena nije ništa drugo nego mehanizam relativnih prinosa finansijske i realne aktive. Pošto promene novčane mase deluju 505 V. Griffiths i G. E. Vood (Ed.), Monetary Targets, Macmillan, London, 1981.

180

jedino promenjenom strukturom prinosa, neshvatljivo je zašto Monetaristi tom faktoru od odlučujućeg uticaja poriču značaj za monetarnu politiku i nerazumljivo je zašto nije moguća zamena aktive između bilo koje finansijske i realne aktive (npr. kupovina potrošnih dobara na teret portfelja hartija od vrednosti). Važan je, prema tome, izbor između držanja novca i držanja rentabilnije finansijske i realne aktive, jer troškovi držanja novca, nasuprot koristi od držanja novca, reprezentuj u prinos finansijske ili realne aktive, kojeg se držalac novca odriče. Prinos finansijske aktive određuje se iz nominalne kamate i kursa, dok se prinos realne aktive određuje iz vrednosti korišćenja i iz cene robe. Stoga, kamata igra odlučujuću ulogu pri izboru između držanja novca, novčanog kapitala i realnog kapitala. Jer, kamata predstavlja cenu kredita, a ne cenu novca, pošto je cena pre ravna recipročnoj vrednosti nivoa robnih cena.

Neokvantitativni teoretičari, vrlo angažovani u iznalaženju empirijskih dokaza, nisu pronašli adekvatne statističke testove pretpostavljenog transmisionog mehanizma. Idući za teorijom strukture imovine, monetaristi su mogli promenu udela novčane u ukupnoj aktivi, umesto stopa promena novčane mase, da stave u odnos prema kretanju društvenog proizvoda.506 Svesni da takva računica ne potvrđuje dejstvo pretpostavljenog transmisionog mehanizma, monetaristi su se okrenuli ekonomskim uverenjima o nepodesnim metodama merenja.

2.1. Timelages i vremenska retardacija monetarne politike

Empirijske analize pokazuju da se efekti monetarne politike ne ispoljavaju odmah i u potpunosti, već neravnomerno i nakon isteka određenog vremenskog perioda. Dakle, u pitanju je timelag, odnosno zakašnjenje dejstva monetarne politike. U literaturi egzistiraju mnoge podele i sistematizacije oblika kašnjenja (timelags). Pierce i Shaw507 razlikuju kašnjenje izvršenja (implementation lag) i operativno kašnjenje (operation lag). U okviru prvog oblika zakašnjavanja razlikuje se kašnjenje prepoznavanja ili the recognition lag (tj. vremenski raspon između trenutka u kome je potrebna monetarna akcija i trenutka u kome se ukazala potreba za monetarnom akcijom) od kašnjenja upravljanja ili administrative lag (tj. period vremena koji je potreban da se monetarne odluke donesu i počnu akcije putem instrumentalnih varija-bila monetarne politike), a u okviru drugog oblika kašnjenja razlikuju se posredno kašnjenje ili intermediate lag (tj. vreme između preduzetih monetarnih akcija i početka ispoljavanja na novčanu masu i nivo kamatne stope, kao varijabile posrednih ciljeva) i spoljno zakašnjenje ili outside lag (tj. vremenski period između promena varijabila posrednih ciljeva i promena varijabila finalnih ciljeva, kao što su cene, zaposlenost, rast), odnosno kašnjenje proizvođenja efekata ili production lag (tj.

506 V. Neubauer, Vcber Adaquationsprobleme in der Geldstatistik, Allgemeines Statistiches Archiv, Bd.

60., Doppelheft 3-4, 1976., H. H. Jarchow, Theorie und Politikdes geldes, Goettingen, Vandenhoeck und Ruprech, 1982. i M. Borcher, Geld und Kredit, Verlog W. Kohlhammer, Stuttgart, 1982.

507 D. G. Pierce i D. M. Shaw, Monetary Economics, Theories, Evidence and Policy, Butter-Worths, London-Boston, 1974, st. 438-439.

181

vremenski interval između promena u rashodima i početka delovanja efekata promena na zaposlenost, rast i cene) i zakašnjenje odlučivanja ili decision lag (tj. kašnjenje između promene varijabila posrednog cilja i promena nivoa i kompozicije rashoda).508

Za razliku od ovih autora, Fridman509 u okviru time laga razlikuje kašnjenje izvršenja ili implementation lag (tj. vremenski interval između trenutka kada se oseti potreba da se monetarna akcija preduzme i trenutka kada se monetarna akcija preduzima) i operativno kašnjenje ili operation lag (tj. vremenski interval između momenta uvođenja instrumenata monetarne politike u igru i momenta počinjanja delovanja efekata monetarne politike na finalne ciljeve), dok Wrightsman510 razlikuje prvo zakašnjenje ili first time iag (tj. vreme između potrebe za akcijom i preduzi-manja monetarne akcije) od drugog zakašnjenja ili second time lag (tj. vreme između preduzimanja monetarne akcije i dejstva monetarne akcije na promene u finansijskoj i relanoj sferi). Konačno, Kareken i Solow511 razlikuju unutrašnje zakašnjenje ili inside lag sa kašnjenjem prepoznavanja ili recognation lag (tj. vremenski interval između trenutka pojave potreba za primenu monetarne politike i trenutka preuzimanja monetarnih mera) i kašnjenjem monetarne akcije ili action lag (tj. interval između trenutka preduzimanja monetarne akcije i trenutka suočavanja baikarskog sistema sa promenjenim uslovima) od spoljašnjeg kašnjenja ili outside lag (tj. vremenski interval između funkcionisanja bankarskog sistema u promenjenim uslovima i trenutku suo-čavanja nebankarskih sektora sa promenjenom novčanom masom i kreditima).

Radi obezbeđenja fleksibilne monetarne politike, dakle, potrebno je reduko-vati retardaciju na minimum između: (1) identifikovanja potreba usklađivanja i opre-deljenja reagovanja date politike, (2) neophodnosti promena politike i sprovođenja modifikovane politike i (3) dejstva promenjene politike i efektivne realizacije ciljeva u reprodukciji. Reč je, dakle, o internoj retardaciji (le retard intermediaire) i ekster-nom lagu (outside lag ili retard externe pri čemu ce prva retardacija dekomponuje na “recongnition lag” (le retard de perception) i administrativnu retardaciju (le retard administrait), a treća na “le retard de decision”, “le retard de production” i “distri-buted lags” (les retards echelonnes). U okviru internog zakašnjenja (identifikovanje potreba usklađivanja i opredeljenja reagovanja date politike), percepcioni lag implicira potrebno vreme za kolekcionisanje signifikativnih informacija i elaboriranje

508 Za razliku od Pierce-a i Show-a, prof. Coulbois, uporedo ca Smithom, Teigenom, Willesom,

WiIliamsom i Wondenbergom, razlikuje tri tipa time-Iags: (1) Ie retard interne (inside lag) sa retard de perception (recognition lag) i rctard administratif, (2) le retard intermediaire i (3) le retard exchange (outside lag) sa retarde de desion i retard de production, uključujući i retard et helonnes (distributed lags), koji su unutar vremenskog zakašnjenja izdiferencionirani (R. Coulbois, La politique conjuncturelle, Cujes, Paris, 1977, st. 236-252, Wr. L. Smith i R. L. Teigen, Readings in Money, National Income and Stabilization Policy, Homewood, 1965, st. 29-32., M. H. Willes, Lags in Monetary and Fiscal Policy, u H. W. Williams i H. W. Woundenberg (Ed.), Money Banking and Monetary Policy, N. York, 1970).

509 M. Fridman, Teorija novca i monetarne politike, Beograd, Rad, 1973, st. 262. 510 D. Wightsman, An Introduction to Monetary Theory and Policy, The Free Press N. York, 1976,

st. 305-311. 511 I. Kareken i R. Solow, Summarv of Part 1, Lags in Monetary Policy, Stabilization Policies

Comission of Money and Credit, Prentice-Hall, 1963, st. 3-8.

182

statističke gradnje o indukovanoj konjunkturno infleksiji, dok administrativni lag implicira neophodno vreme za koncipirane odgovarajućih promena na bazi obrađeiog kvantuma informacija i statističkog disponibiliteta. Intermedijarno zakašnjenje za-pravo reflektuje neophodnost promene politike i opredeljenje modele sprovođenja modifikovane politike. U okviru ekstremnog zakašnjenja (dejstvo modifikovane poli-tike i efektivne realizacije) neophodno je razlikovati: (1) zakašnjenje u donošenju odluka ekonomskih subjekata i njihove reakcije u skladu sa promenama parametara, koje indukuju promenu raspoloživog dohotka i likvidnog disponibiliteta, (2) proiz-vodno zakašnjenje, koje reprezentuje reakciju ekonomskih subjekata prema varija-cijama globalne tražnje i anticipiranim, očekivanim promenama u strukturi efektivne tražnje i (3) zakašnjenje redistributivnih efekata (primarnih i sekundarnih) modi-fikovanih parametara i njihovo nominalno usklađivanje (globalno i strukturalno) sa ekonomskim indikatorima nacionalne privrede.

Isto tako, u teorijskim empirijskim istraživanjima rezultat analiza vremenskog zakašnjenja efekata monetarne politike na ekonomsku aktivnost se izuzetno razlikuju idući od autora do autora. Procene M. Fridmana o vremenskom rasponu u zaostajanju dejstva monetarne politike na ekonomsku aktivnost, pokazuju da monetarne akcije deluju na privredu posle nroticanja vremenskog raspona koji je dug i promenljiv, i da kašnjenje između promene u stopi monetarnog rasta i odgovarajuće promene u stopi rasta nacionalnog dohotka iznosi od 6 do 9 meseci.512 Zato se zalaže za upotrebu monetarne politike koja dovodi do povećanja ponude novca po konstantnoj stopi uz odbacivanje diskrecione monetarne politike. Slično tome Tainer513 smatra da ciklično kretanje zakašnjenja dejstva monetarne politike otežava primenu diskrecione monetarne politike, koja postaje ekstremno nepogodan instrument ekonomske poli-tike. Selden,514 pak, verujući u mnogo duže kašnjenje efekata monetarnih efekata na inflaciju (za SAD, npr., tri i više godina), smatra da postoji jaka veza između novca i cena i da novac prethodi inflaciji za 14 kvartala u SAD. Po Hamburgerovim515 eko-nometrijskim istraživanjima zakašnjenja monetarne politike zavisi od korišćene mo-netarne varijabile: a) ako se koristi novčana masa, monetarna baza ili ukupne rezerve, dejstvo monetarne politike se ispoljava u prvih četiri ili pet kvartala, i b) ako se koristi nepozajmljena rezerva, dejstvo monetarne politike sa manje od 40% ispoljava se u prvih pet kvartala, pri čemu se celokupno dejstvo raspoređuje na vremenski period od 2, 5 godine. Karaken i Solow,516 pak, smatrajući da monetarna politika ne deluje, ni tako brzo, kao što se smatra u Federalnom rezervnom sistemu, ni tako sporo, kao što misli Fridman, smatraju da se dejstva kumuliraju i da se ispoljavaju tek nakon proteka vremena od šest do deset meseci, iako se neka od stabilizacionih dejstava na izdatke 512 M. Friedman, A Monetary Theory of National Income, Journal of Political Economy 2/71. 513 E. I. Tanner, Are the Lags in Effects of Monetary Policy Variable?, Journal of Monetary Eco-

nomics, januar l979. 514 R. I. Selden, Monelary Growth and the Long-Run Rate of Inflation, American Economic Re-

view, maj 1975. M. I. Hamburger, The Lag in the Effect of Monetary Policy. A Survey of Re-cont Literature, u R. L.

515 Teigen (Ed.), Reading in Money, National Income and Stabilization Policy, Ricard Invin, 1978. 516 I. Kareken i R. Solow, Summary of Parts of Parts I, Lags in Monetary Policy, Stabilization

Policies, Commission on Money and Credit, Prentice-Hall, 1963.

183

javljaju brzo, odnosno u dužem vremenskom periodu, ukoliko se efekti monetarne politike ne odnose na tok potrošnje. Ipak, period kašnjenja efekata monetarne politike na privredu iznosi tri meseca za decelerizaciju monetarnog rasta, odnosno osam meseci za akceleraciju monetarnog rasta.

Konačno Culberlson517 ističe da se direktno dejstvo anticikličnih prilago-đavanja u oblasti monetarne politike (i fiskalne politike i javnog duga) najjače oseća posle tri do šest meseci, što je dovoljno kratak period da se ne oseti destabilizaciono dejstvo, ukoliko se usklađivanja preduzmu relativno rano u cikličnoj fazi. Sve u svemu, dužina trajanja i raspored zakašnjenja efekata mera monetarne politike, uglav-nom, zavise od faze konjunkturnog cikla u kojoj se nalazi privreda, od restriktivnog ili ekspanzivnog kursa projektovane monetarne politike i od dinamičnog odnosa iz-među promene u monetarnoj bazi i promene u agregatnoj tražnji (Tanner), dok razlike u trajanju kašnjenja mera monetarne politike, zavise od izbora monetarnih varijabila u izradi ekonometrijskog modela, od tipa statističkog modela procene kašnjenja mera monetarne politike i od postupaka usklađivanja podataka za sezonske faktore (Hambruger).518

Fridman je pisao da je ukupna količina novca egzogeno determinisana uslo-vima ponude od strane centralne banke, koja, simultano, obavlja i efikasan nadzor nad ponudom novca regulisanjem monetarne baze. Realna količina novca se razume kao endogena varijabila na koju utiče tražnja realnih novčanih sredstava. I, dok se u kla-sičnoj verziji kvantitativne teorije novca tvrdi da promene u količini novca izazivaju neposredne promene u nivou cena, dotle se u neokvantitativnoj verziji teorije novca tvrdi da je uticaj promena u nominalnom dohotku i proizvodnji.519 Stoga se trans-misaoni mehanizam kod dohodne monetarne teorije odvija preko nominalnih vari-jabila kamatne stope. Tražnja novca, u tom kontekstu, posmatra se kao preferencija likvidnosti, iako nije stabilna. Novčana masa preko kamatne stope deluje na inve-sticije, zaposlenost, proizvodnju i cene.520

Koncepte nominalnih i realnih kamatnih stopa i njihov odnos prema cenama razradio je I. Fisher, pretpostavljajući da su nominalno kamatne stope visoke, kada cene rastu i vice versa. Koristeći ove “razlike” Fishera, sledbenici neokvantitativne teorije novca su upotrebili razlikovanje realne od nominalne kamate stope za

517 J. M. Culberttson, Friedman on the Lag in Effects of Monetary Policy, u R. L. Teigen (Ed.),

Readings in Money, National Income and Stabilization Policy, Richard Irwin“ 1978. 518 Korrigan je testirajući različite strukture time-lags u velikim i malim ekonometrijskim modeli-

ma, došao do istih rezultata (F. G. Corrigan, The Measurement and Importance of Fiscal Policy Changes, Federal Reserve Bank of N. York, juni 1970.

519 J. Culbertson, Friedman on the Lag Effect of Monetary Policy, Journal of Political Economy, decembar 1960.

520 A. Barrere Controvers sur le sysème keynesian, Paris, Ecomica, 1977., A. Parguez, Keynes et la revolution, Cahiers d’économie politique 6/81, R. G. King, Interest Rates, Aggregat Infor-mation and Monetary Policy, Journal of Monetary Economics 2/83, st. 199-234., M. J. Driscoll i J. J. Ford, The Stability of the Demand for Money Function and the Predistibility of the Efects of Monetary Policy, The Economic Journal, Vol. 90, 1980, st. 867-884. i M. J. Hamburger, Interest Rates and the Demand for Consumcr Durable Goods, American Economic Review, decembar 1967, st. 1131.

184

objašnjenje povezanosti između rasta nominalne količine novca i rasta cena, dodajući tome stav da porast količine novca izaziva porast cena i, na kraju procesa, porast kamatnih stopa. Nominalne kamatne stope, shvaćene kao tržišne stope korigovane za očekivanu stopu inflacije, mogu se smanjiti samo ukoliko se smanji inflacija. Time se faktički omogućava objašnjenje za tzv. Gibsonov paradoks (empirijska veza između visokih kamatnih stopa i visokih cena):521 (1) između očekivane stope promena cena i nominalnih kamatnih stopa postoji čvrsta korelacija, (2) porast nominalnih i realnih kamatnih stopa nije u procentualnoj srazmeri očekivanog porasta cena i (3) razlika u nivou između realnih i nominalnih kamatnih stopa odgovara očekivanoj stopi porasta cena. Međutim, realni koncept kamatne stope polazi od rasta tražnje za investicionim resursima, budući da dodatne investicije uvećavaju kapital. Porast realne kamatne stope rezultat je porasta prihoda od investicija. Rast realne kamate, kao rezultat rasta prinosa od investicija, inicira impulse rasta cena i inflacije, što znači da je kejnzijan-ski pristup skopčan sa teorijom preferencije likvidnosti.

Za razliku od realne kamate, nominalna kamatna stopa, koja se sastoji od prosečnog ukamaćenja realnog kapitala i promene cena, poprima suprotan tok ekonomskih veličina, pošto monetarni rast indukuje inflaciju i inflatorna očekivanja. Monetarni rast je, prema tome, osnovni faktor rasta cena i anticipiranog budućeg rasta cena, pri čemu se rast kamatne stope javlja kao posledica tog rasta kao uzroka. No, neokejnizajnci, smatrajući da promene u količini novca deluju na kamatnu stopu koja, posredstvom promena investicija, deluje na rast dohotka, ističu da monetarne pro-mene deluju ili mogu delovati indirektno na promene u privrednim kretanjima.

Fisher je postavio razliku između nominalne, koja je obračunata na određeni iznos novčanih jedinica, i realne kamatne stope, koja uključuje promenu nivoa cena, i podvukao oštru razliku između realne kamatne stope, koja se ostvaruje u određenom vremenskom periodu, i anticipirane kamatne stope, koja zavisi od inflatornih očeki-vanja. Monetaristi, stoga, uobičajeno ističu tri efekta promena stopa rasta količine novca na kamtnu stopu, i to: efekat likvidnosti, efekat dohotka i efekat cena.

U pravilu, povećanje stope monetarnog rasta u odnosu na raniji (prethodni) period dovodi do opadanja kamatne stope na kratak rok. No, stimulisanjem rashoda niža kamatna stopa i brža stopa monetarnog rasta utiču na promene relativnih cena. Rast dohotka indukuje povećanje obima preferencije likvidnosti,522 što posledično označava veću tražnju kredita i povećanje cena, kao i smanjenje realnog iznosa količine novca. Iz tih razloga se smer kretanja kamatne stope okreće u suprotnom pravcu nakon protoka vremena od približno godinu dana. Veća stopa novčanog rasta dovodi do većeg nivoa kamatne stope (koja je reprezentantna i rezultanta različitih kamatnih stopa koje se formiraju na finansijskim tržištima) jer predimenzonirana monetarna ekspanzija dovodi do rasta cena i očekivanje inflacije, pa, prema tome, i do povećanja nivoa kamatne stope i vice versa. Usporenija ili niža stopa monetarnog rasta dovodi do usporavanja i očekivanog smanjenja cena sa implikacijama na smanjenje nivoa kamatne stope. Prema tome, na kratak rok niža stopa monetarnog rasta povećava kamatne stope, a na drugi rok smanjuje kamatne stope uporedo sa 521 W. Gibson, Price, Expectations Effects on Interest Rate, Journal of Finance, mart 1970, st. 19-34. 522 Visoke i rastuće kamatne stope korespondiraju sa visokom i brzom stopom rasta količine novca.

185

smanjivanjem rashoda i nivoa cena. Međutim, u savremenim tržišnim privredama visina kamatne stope je više isključivo rezultanta tražnje i ponude novca i kredita, već i anticipiranih inflacionih stopa. Stoga, visoke stope novčane mase korespondiraju sa visokim nacionalnim kamatnim stopama u inflacionom privrednom miljeu, iako visoki monetarni rast deluje na rast cena (dopuštajuće) i potencira inflatorna očekivanja koja se već inkorporiraju u procese determinisanja vrednosti kamatne stope u narednom periodu.523 U inflacioniranim uslovima, kamatna stopa treba da stimuliše štednju i da neograničavajuće deluje na rast novih ulaganja. I, kada se obezbede uslovi za realni rast uz relativno stabilne nivoe cena, tj. eliminiše inflaciona klima i anticipirani rast cena, politika kamatne stope može se preorijentisati na niže stope, odnosno na takve nivoe i raspone u okviru strukture kamate u skladu sa zahtevom sa stabilnošću i rastom. Međutim, u savremenim tržišnim uslovima otežano je sinhronizovano regulisanje kamatne stope i novčane mase; jer, ukoliko se u procesu monetarnog regulisanja kontroliše jedna varijabila (npr. novčana masa), utoliko se druga varijabila (kamatna stopa) prepušta tržišnim snagama sa neprihvatljivim oscilacijama. Pored toga, Fridman tvrdi da kamatna stopa, kao indikator monetarne politike, daje pogrešne ocene o restriktivnoj ili ekspanzivnoj monetarnoj politici i, stoga, smatra da su monetarni agregati bolji indikator kursa monetarne politike.

Svojevremeno je i Hicks524 govoreći o promenama u skladu sa očekivanjima ekonomskih subjekata i prilagođavanju kamatne stope tim očekivanjima u uslovima tzv. inflatorne ravnoteže, istakao potrebu za manevrisanjem količinom novca, kao prihvatljivom instrumentom, iz razloga što monetarnoj politici ne sme biti cilj “inflatorna ravnoteža”, jer bi prethodno opisani mehanizam rađao inflatorne impulse. Međutim, Wauld i Einzig odbacuju osnovnu postavku monetarizma tvrdeći da ne postoji uska korelacija između stope promena količine novca, kamatne stope i stope rasta cena sa promenama u količini novca. Jednostavno, po ovim autorima ne postoji povezanost između nominalne količine novca i nominalne kamatne stope i stope inflacije.525 Prema tome, po jednoj teoriji, koja je vezana za K. Wicksella kamata utiče na inflaciju, a po drugoj teoriji, koja je vezana za I. Fishera, inflacija utiče na kamatu. Lutz, međutim nastoji da Wicksellovu i Fisherovu teoriju podvede pod jedan model.526 S druge strane, Mundell pokušava da spoji bitne crte specifičnih modela Humea, Fishera i Keynesa u jednu opštiju teoriju kamate, inflacije i rasta u svetskoj privredi.527 Međutim, izgleda, ipak da je Colm u pravu, kad smatra da je borba izme-đu dva suprotna tabora neokejnzijanaca i neokvantitativaca uzaludna, jer se njihove teorije odnose samo na idealne slučajeve kada je postotak nezaposlenosti tačno između 3% i 7%.

523 W. E. Gibson, Price, Expectations Effects on Interest Rates, Journal of Finance, vol. XXV,

1970, st. 18-36. 524 J. Hicks, Inflation and Interest, Banca Nazionale del Lavoro, Querterly Review, septembar 1970. 525 R. Waud, Interest Rates, Money Growth Rates, Inflation and the “Ease” of “Tightness” of

Money, Kyklos 4/71. i D. Beckerrhoff, Was Friedman Verschwiegt, Der Volkswirt 7/70. 526 F. A.: Lutz, Zins und Inflation, Tubingen, J. C. B. Mohr, 1973. 527 R. Mundel, Croissance et Inflation, Dunod, Pris, 1977.

186

3. MONETARNISTIČKO-KEJNZIJANSKI PROBLEM UNUTRAŠNJE (NE)STABILNOSTI I DOMINACIJE IMPULSA

Kejnzijanci u osnovi smatraju da je privredni sektor nestabilan, dok monetaristi tvrde da je privredni sektor stabilan (pod uslovom da nestabilna stopa rasta novčane mase ne provocira poremećaje).528 Nestabilnost privatnog sektora po kejnzijancima je uglavnom izazvana promenama marginalne efikasnosti investicija, mada u suštini egzistiraju mnogi faktori koji izazivaju promene agregatne tražnje. Monetaristi, međutim, smatraju ukupnu tražnju rezultantom stabilne tražnje novca i nestabilne ponude novca. Po njima, privredni sektor je stabilan iz razloga što je tražnja novca u datom sektoru stabilna. Stoga, nestabilnost uglavnom ekspliciraju fluktuacijama novčane mase. Prema tome, polemike monetarista i fiskalista o stabil-nosti privrednog sektora uglavnom zavise od toga, da li se promene efektivne tražnje ekspliciraju promenama novčane mase ili promenama marginalne efikasnosti i investicija (Mayer)529 i da li se respektuje vremenski period koji je potreban da se u uslovima privrednih poremećaja uspostavi stabilitet privrednog sektora (Andersen).530

Veza između stabilnosti privrednog sektora i kvantitativne teorije novca nije potpuna ni čvrsta.531 Naime, fiskalista bi mogao smatrati da je privredni sektor stabilniji nego što pokazuju analize oscilacija društvenog proizvoda i da, stoga, zaključi da mere fiskalne politike u poremećeiim uslovima beleže destabilizacione efekte isto onako kao što i monetarna iolitika u datim uslovima ne vodi stabilizaciji. Takav stav u osnovi nije u suprotnosti sa osnovnim postavkama fiskalizma, odnosno kejnzijaiskom teorijom. U tom slučaju, ekonomista može da veruje u postavku da je

528 U celini, svi kejnzijanci ne poriču stabilnost privatnog sektora. Čak i vodeći kejnzijanski ekono-

metrijski modeli pokazuju da reagovanje privrede na stohastičke poremećaje nije nestabilno (Lawrance Klein, The State of the Monetarist Debate: Comment, Federal Reserve Bank of St. Louis, Monthly Review, vol. 55, septembar 1973, st. 11).

529 Zapravo, polemika o stabilnosti privrednog sektora vezana je za osnovu polemiku o kvantitav-noj teoriji novca, odnosno za pitanje do koje mere se promene ukupne tražnje ekspliciraju pro-menama novčane mase, a ne promenama marginalne efikasnosti investicija.

530 L. Andersen, The State of the Monetarist Debate, Federal Reserve Bank of St. Louis, Monthly Review, Vol. 55, septembar 1972. st. 2-8.

531 E. S. Phelps i J. B. Taylor, Stabilizing Powers of Monetary Policy Under Rational Expectations, Journal of Political Economy, Vol. 85, 1977, st. 163-140, S. Turnovsky, The Choice of Mone-tary Instrument under Alternative Forms of Price Expectations, The Manchester School, Vol. 48, 1980, st. 39-62., D. Cohen i S. McMenamin, The Rol of Fiscal Policy in a Financially Disaggregated Macroeconomic Model, Journal of Money, Credit and Banking, avgust 1978, st. 322-336., Y. C. Park, Some Current Issues on the Transmission Process of Monetary Policy, Staff Papers, mart 1972, st. 1-45, P. Samuelson, Complernentarity-An Essay on the 40 th anniversary of the Hicks-Allan Revolution in Demand Theory, Journal of Economic Litcrature, decembar 1974, st. 1255-1289., J. Tobin i W. C. Brainard, Financial Intermedionies and tlie Effectiveness of Monetary Controls, American Economic Review, maj 1963, st. 383-400 i B. Friedman, Crowding out on Crowdsding in? Economic Conscquences of Financing Govern-ment Defieits, Brookings Papers on Economic Activity, No. 3, 198, st. 593-641.

187

privredni sektor stabilniji, iako po ubeđenju nije monetarista. Monetaristu je, doduše, prosto nemoguće ubediti u postavku kejnzijanaca o nestabilnosti privrednog sektora.

Kejnzijanski modeli, po Brunneru,532 naglavašavaju nestabilnost privrednog sektora i odbacuju hipotezu o prirodnoj stopi. Implikacije o fundamentalnoj nesta-bilnosti privrednog sektora određuju aktivistički i intervencionistički koncept fiskalne politike, budući da je javni sektor neminovno “krajnji stabilizator”. Stoga se u raznim udžbeničkim verzijama kejnzijanske analize tvrdi da procene ekonomskih kretanja u kratkom roku najviše zavise od kretanja i promena fiskalnih varijabila i dominantna uloga pridaje fiskalnoj politici (Feldstein).533

U ekonometrijskim modelima monetarista s uticajem ne podržava se kejnzi-janska teza u nestabilnosti privatnog sektora, već se empirijski opisuje njegova stabil-nost i sposobnost da sam apsorbuje poremećaje i da se sam po sebi i za sebe stabili-zuje. Nestabilnost privatnog sektora prouzrokuju, uglavnom, mere javnog sektora. Pristalice hipoteze o prirodnoj stopi i hipoteze o stabilnosti, po pravilu, negiraju gledišta iz ugla „javnog interesa“ da stabilizaciju pravi javni sektor i ističu da fluktuacije realnih varijabila zavise od monetarnih impulsa. Međutim, hipoteza o “dominantnom impulsu” već se osporava i negira isticanjem sistemskog kombi-novanja alternativnih impulsa. Međutim, hipoteza o “dominantnom impulsu” već se osporava i negira isticanjem sistemskog kombinovanja alternativnih impulsa. Brunner – Meltzerova analiza kombinovane monetarne i fiskalne politike upravo naglašava ulogu fiskalne politike i ponašanja javnog sektora. Tobin je izneo tvrdnju da auto-nomne promene tražnje i ponude različitih oblika finansijske aktive ograničavaju impulse koji utiču na nivo proizvodnje i nivo cena. No, Tobinov zaključak o mogućnosti nestabilne tražnje novca, koja je, kao doktrina, zamenila koncepciju slobodnih rezervi, negiraju empirijski radovi monetarista, koji negiraju tezu o nestabilnosti. Sa stanovišta uključivanja “inflacije troškova” u analizu, problem impulsa i stabilnosti se komplikuje, budući da, različita stanovišta, vode alterna-tivnom tumačenju kretanja cena i nadnica. U tom kontekstu, kretanje cena i nadnica zavisi od stanja na tržištu (stanovište teorije cena), odnosno od delovanja autonomnih sila (stanovište institucionalnih okvira i socioloških faktora). Po prvom stanovištu, kretanje cena i nadnica je pod uticajem transmisionog mehanizma, pri čemu uspo-ravanja u uslovima nasleđene inflacije dovode simultano do porasta cena, povećanja nezaposlenosti i zakašnjenja proizvodnje (Brunner). Po drugom stanovištu, kretanje cena i nadnica ne reaguje na uslove tržišta već na promene institucionalnih okvira i socioloških faktora, koji su van okvira obrazaca reagovanja datih u teoriji cena sa stanovišta inflacije troškova. Gordon534 je, formulišući teoriju inflacije i neza- 532 K. Brunner, Econometric Models of the Cyclical Behavior, B. Hickman (Ed.), Columbia

Universitv Press, prikaz I i II toma, Journal of Economic Literature, No. 3, 1973. 533 M. Feldstein, Tax Incentives, Corporate Saving, and Capital Acumulation, Journal of Public Eco-

nomic. Vol. 2, 1973. i Inflaton, Specifiction Bias, and the Impact of Interest Pates, Journal of Political Economy, Vol. 78, 1970, st. 1325-1339. i Inflation, Income Tahe, and the Rate of Interest: A Theoretical Analysis, American, American Economic Rewiew, decembar 1976, st. 809-820.

534 R. Gordon, Recent Development, in the Theory of Inflation and Unemployment, The Journal of Monetary Economics, april 1976., Macroecnomics, Little, Brown, Boston, 1981., Inflation, Flexible Exchange Rates, and the Nalural Rate of Unemployment, u M. Baily, Workers, Jobs,

188

poslenosti na bazi troškova, empirijski dokazao da troškovi deluju nezavisno od promena uslova na tržištu i od očekivanog kursa politike. Faktor troškova potpuno autonomno određuje nadnice, nezaposlenost i cene, iako cene i nadnice sistematski reaguju.535

Hipoteza o stabilnosti privatnog sektora, po Fischu, bitna je odrednica monetarizma, koju rado prihvataju svi monetaristi (Mayer, Friedman, Brunner, Meltzer i Laidler),536 budući da monetaristi uopšte veruju u inherentnu stabilnost privrednog sektora, pod uslovom da je prepušten samom sebi i da je zaštićen od nepravilnog monetarnog rasta,537 Monetaristička teorija principijelno se razlikuje od kejnzijanizma upravo po tome što monetaristi veruju da ekonomski sistem pokazuje tendenciju do konvergira ka ravnoteži svojih realiih varijabila. Međutim, hipoteza o stabilnosti, tvrdi Leijonhufvud,538 pre spada u iskaze o pretpostavkama na kojima se bazira teorija nego u iskaze na kojima se bazira model.

S druge strane, tendencijsko konvergovanje privrednog sektora ka tački ravnoteže ne inkorporiše stabilnost procesa prilagođavanja i strukturu odgođenosti sistemskih varijabila karakterističnih za teoriju konjunkture Hicksa i Samuelsona. Čak i tipično monetaristički model Laidlera, koji uključuje strukturu odgođenosti (preko adaptivnog procesa predviđanja inflacije), jednačinu novčanog tržišta i jed-načinu proširene Filipsove krive (parametrima predviđanja), pokazuje da promena stope ekspanzije novčane mase ili predviđene stope rasta realnog bruto nacionalnog dohotka pri punoj zaposlenosti prouzrokuje ciklična kolebanja. I, ako promene egzogenih varijabila u monetarističkom modelu indukuju ciklične fluktuacije, otkud onda verovanje savremenih monetarista i inherentnu stabilnost privrednog sektora i ubeđenje nepoželjnost kontraciklične politike u odnosu na tzv. koncepciju “kumula-tivnog procesa” starije monetarističke škole “Wicksella, Myrdala i Naueka.539 U Wicksellovom modelu, tzv. kumulativni proces može biti stabilan samo ukoliko sadrži mehanizam autokorekture; u protivnom, poremećaj između tržišne kamate i prirodne kamatne stope inicira seriju povećanja izdataka i inflacije, koja dovodi do

and Inflation, Brookings Institutions, Washington, 1982. i R. J. Gordon i J. A. Wilcox, Mone-tarist Interpretations of the Great Depression: Evaluation and Critique, ii K. Brunner, The Great Depression: Evaluation and Critique, Nijhoff, Haque, 1981.

535 M. Brunner, The Demand and Supply of Inlfation, Journal of Law and Economics, Septembar 1971, st. 18.

536 M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, Vol. 58, 1968, st. 1-17., K. Brunner i A. Meltzer, An aggregative theory for a closed Economy, u J. L. Stein, Mone-tarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 69-103. i D. Laidler, An Elementary Monetarist Model of Simultaneous Fluctutaions in Prices and Output, H. Frisch, Inflation in Small Coun-tries, Lecture Notes in Economics and mathematical Systems, Sprincer-Verlag, 1976, st. 76.

537 The Mayer, The Structure od Monetarism, Kredit und Kapital, No. 2, 1975, st. 204. 538 A. Leijonhufvud, Schools, revolutions and research programmes in economic theory, u S. J.

Latsis, Methods and Appraisal in Economics, London, 1976, st. 65-99. 539 K. Wicksell, G. Myrdal i F. A. Nauek su umesto hinoteze o stabilnosti koristili termin “kumu-

lativni proces”, koji počiva na pretpostavci da je monetarni sektor privrede nestabilai, jer se sistem udaljava od ravnoteže pri postojanju razlike između realne i tržišne kamatne stope usled serije promena izdataka i promena cena.

189

stagnacije usled novonastalih razlika u kamatama.540 U Hayekovoj teoriji konjunkture kumulativni proces je nestabilan usled čega nastupaju promene u realnom sektoru privrede i inflatorni proces. Ekspanzija kredita, koja indukuje porast novčane mase, utiče na smanjenje tržišne kamatne stope u poređenju sa prirodnom kamatnom stopom pri datoj ravnoteži između dobrovoljne štednje i planiranih investicija. Kreiranje novca preko emitovnih kredita za kupovinu investicionih dobara indukuje inflatorne efekte i promene realnog sektora (preko porasta relativnih cena investici-onih dobara u odnosu na potrošna dobra, pojave prekomerne tražnje ia tržištu rada, opadanja proizvodnje potrošnih dobara i porast novčanih nadnica).541 I ako sklonost štednji u tački ekspanziviog procesa (u kojoj tržišna kamatna stopa počinje da se povećava) ne pokazuje tendenciju rasta, onda je potrebno dodatno kreiranje novca (ubrzanje ekspanzije iovčane ponude), odnosno permanentno kreiranje novca po rastućoj stopi da bi se kumulativni proces održavao (Frisch).

Bronfenbrenner insistira na pravljenju razlike između stabilnosti i nesta-bilnosti u procesu opisivanja funkcija. I da bi pokazao datu razliku, Hicksov model IS-LM u prostoru (Y, r) sa parametrima pomeranja (et i Et) ispisuje na sledeći način:

1. Kriva IS: r1 = a bYl + et, za a, b > 0 2. Kriva LM: r1 = α8BYt + Et, za α < a, B > 0

Rešavanjem po Yt i Rt, Branfenbrenner je dobio makrostatički stabilno rešenje:

Ya e

b

i

ra e b

b

tt t

tt t

=−( ) + −( )

+

=+( ) + +( )

+

α εβ

β α εβ

iako su vrednosti Yt i rt za stabilnu ravnotežu nestalne, pogotovu ako su članovi greške (et i eT) u negativnoj, odnosno pozitivnoj korelaciji.

Monetaristi u osnovi smatraju da se uočena nestabilnost privrede može uglavnom pripisati promenljivosti novčane mase. Međutim, Modigliani, iako ne tvrdi da je stabilnost novačne mase bila glavni uzrok ekonomske nestabilnosti, pokazuje da ne postoji osnova za primedbu monetarista da se posleratna nestabilnost u SAD može pripisati monetarnoj nestabilnosti, jer se periodi najveće nestabilnosti poklapaju sa periodima relativne monetarne stabilnosti.542

540 T. M. Nitrèpeu, Interest Rates, Expectations, and the Wicksellian Policy Rule, Atlantic Econo-

mic Journal. Vol. IV, 1976, st. 9-20. 541 Ph. Cagan, The Monetary Dvnamics of Hyperinflation, u M. Friedman (Ed.), Studies in the

Quantity Tćsogu of Money, Chicago, 1956., Changes in the Cyclical Behavior of Interest Rates, Rewiew of Economics and Statistics, avgust 1996, The Non-Neutrality of Money in the Long Run: A Discussion of the Critical Assumplions and Some Evidence, Journal of Money, Credit and Banking, juli 1969.

542 F. Modigliani i L. Papademos, Targets for Monetary Policy in the Coming Years, Brookings papers 1/75, st. 141-165 i Monetary Policy for the Cowing Quarters: The Conflicting Views, New England Economic Review, mart-april 1976, st. 2-35.

190

Monetaristi u pravilu sumnjaju u kejnzijanske dokaze o nestabilnosti priv-rednog sektora i obrazloženje o potrebi za dugotrajnim delovanjem fiskalne politike, i, stoga su, pomoću testova, koji se odnose na beznačajnost multiplikatora i nepro-menljivost brzine opticaja novca, krenuli u protivnapad na fiskaliste, koji su Modigli-ani i Ando ubrzo pokazali bezvrednim.543 U pomoć priskaču Anderson, Carlson i Jordan koji izračunavaju multiplikator pomoću jednačina “redukovanog oblika mo-dela”, uspostavljanjem odnosa između promene dohotka i tekućih i kasnijih promena “neke” odgovarajuće veličine novčane mase i budžetskih stimulansa.544 Napušta se, dakle, izračunavanje multiplikatora iz analitičkog ili numeričkog rešenja ekonomet-rijskog modela, koji obuhvata relativno mnogo jednačina. I, doista, rezultati testa, u kome se vrednosti novčane mase (Mi) i budžetskih rashoda pri punoj zaposlenosti koriste kao merilo monetarnih i fiskalnih stimulansa, ispunili su srca monetarista, jer je uticaj promena novca bio veliki, a uticaj fiskalnih varijabila mali.

Dobijeni rezultati delovali su deprimirajuće na fiskaliste, koji su se odmah okrenuli protiv redukovanih oblika modela s ciljem dokazivanja da su autori koristili “pogrešnu” veličinu monetarnih i fiskalnih mera.545 Pokušaji usklađivanja sada raz-ličitih procena monetarista i kejnzijanaca vodili su novim simulacijama. U prvom redu, Modigliani i Ando546 su pokazali da metod redukovanog oblika St. Louis mode-la daje promenljive i nepouzdane procene stvarne strukture sistema čiji je dohodak izložen značajnijim poremećajima, koji potiču iz mnogih izvora, a ne samo iz uticaja monetarnih i fiskalnih mera, s jedne strane, i pokazali da monetarne i fiskalne vari-jabile u malom opsegu objašnjavaju promene dohotka, s druge strane. Kritiku nepouz-danosti i promenljivosti procena nastavio je O’ Neil i dokazao da različiti metodi procene očigledno precenjuju potrošnju i potcenjuju monetarne multiplikatore, budući da je nepouzdanost procena rezultat multikolinearnosti i velike rezidualne varijanse. Koristeći koeficijente, iz modela MPS, kao odgovarajuće koeficijente reakcije, Modi-gliani je, u uobičajenom statističkom testu, pokazao da dve različite procene multi-plikatora potrošnje nisu protivurečne. Upoređivanjem jednačine redukovanog oblika modela (prilagođenu prvobitnom, upotrebljenom u St. Louis modelu) sa jednačinom u kojoj su koeficijenti budžetskih rashoda i izvoza ograničeni na izračunate koeficijente pomoću modela MPS (upotrebljenog u okviru testa F), Modigliani je došao do sledećeg rezultata i zaključka: (1) manje su greške pri korišćenju koeficijenata redu-kovanog oblika modela, ali u proseku, one su, ipak, veće od grešaka pri korišćenju multiplikatora modela MPS; (2) jednačine redukovanog oblika modela, koje zavise samo od dve egzogene varijabile, nepouzdane su za ocenjivanje strukture i izvođenje 543 F. Modigliani i Ando, The Relative Stability of monetary Velocity and the Investment Multi-

plier, American Economic Review, septembar 1965, st. 693-728. 544 L. C. Anderson i K. Carlson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federale Reserve

Bank, St. Lois, Rewiew, april 1970., st. 7-25. i L. C. Andersen i J. L. Jordan, Monetary and Fiscal Action: A Tests of Their Relative Importance in Economic Stabilization, Federal Reserve Bank St. Louis, Reviw, novembar 1968, st. 11-23.

545 Novodobijeni rezultati bitio se razlikuju iako su budžetski izdaci na punu zaposlenost zame-njeni varijablom budžetski rashodi za robu i usluge, uključujući i izvoz.

546 F. Modigliani i Ando, Impracts of Fiscal Action on Aggregate Income and the Monetarist Contro-versy: Theory and Evidence, u J. L. Stein, Monetarism, North-Hoiland, Amsterdam, 1976, st. 17-42.

191

predviđanja, i, (3) upotreba modela St. Louis za predviđanje treba da implikuje obaveznu konsultaciju modela MPS radi dobijanja adekvatnog odgovora na pitanje koje koeficijente valja koristiti za budžetske rashode. Sve u svemu, na osnovu teorijskih principa i empirijskih dokaza, može se zaključiti da opredeljenje za kon-stantnu stopu rasta novčane mase u nominalnom izrazu, u odsustvu egzogenih poremećaja u osnovi, vodi stabilnosti privrednog sektora.547 Pri tome, treba imati u vidu da su generatori poremećaja u privredi mnogostruki (spoljnotrgovinska razmena, budžetska potrošnja, investiciona potrošnja, lična potrošnja, tehničko-tehnološki progres, itd.).

Novije ideje o privrednoj neravnoteži, kao trajnoj pojavi (Leijonhufvud i Clower), govore o tome da se privreda nalazi u permanentnoj neravnoteži i da se procesi uravnotežavanja nikada ne završavaju. To znači napuštanje neoklasične sinteze kejnzijanske i klasične ekonomske teorije i vraćanje originalnim idejama Keynesa. U osnovi ovih ideja leže postavke da neoklasična ekonomska teorija, definisana IS-LM paradigmom, sadrži iluziju postojanja Walrasovog idealizovanog svemoćnog usklađivanja koji ekonomske procese vodi uspostavljanju privredne ravnoteže.548

4. MONETARISTIČKO-KEJNZIJANSKO SHVATANJE I TUMAČENJE MAKROEKONOMSKIH PROCESA

Kejnzijanci u procesu determinacije kratkoročnih promena dohotka izuzetnu

pažnju posvećuju zbivanjima u pojedinim privrednim sektorima. Nemonetaristi-kejnzijanci objašnjavaju kretanje dohotka razmatranjem podsticaja za trošenje (iz-datke) u svakom sektoru pojedinačno, jer fluktuacije mogu biti inicirane u različitim sektorima samo ukoliko je privredni sektor nestabilan. Porast kamatne stope, npr. ima različite efekte na stambenu izgradnju, pa, sledstveno tome, i na proizvodnju u vre-menu kada hipotekarne ustanove nemaju dovoljno likvidnih sredstava (Mayer). Monetaristi, za razliku od kejnzijanaca, obično smatraju da su izdaci determinisani prekomernom ponudom, odnosno tražnjom realne količine novca. Stoga, oni posma-traju ponašanje samo tržišta realne količine novca, kao jedinstvenog tržišta (uz nezanemarivanje svih institucionalnih pretpostavki pri analizi procesa ponude novca). U tome je, dakle, bitna razlika između monetarista i fiskalista.549 Kejnzijanci obično 547 D. Levhari i D. Patinktin, The Role of Money in a Simple Growth Model, American Economic

Review, seitembar 1968, st. 713-753; R. Lucas, Equilibrium in a Pure Currency Economy, Economy Inquiry, april 1980, st. 203-220, Th. Sargent, Macroecomic Theory, Academic Press, N. York, 1979., M. Sidrauski, Rational Choice and Patterns of Growth in a Monetary Economy, American Economic Reveiw, maj 1967, st. 534-544, i N. Wallace, A. Modigliani - Miller Theo-rem for Open-Market Operations, American Economic Review, juni 1981, st. 267-274.

548 O pregledu savremenih teorija neravnoteže vidi: S. Fisher, Recent Development in Monetary Theory, American Economic Review, maj 1975, st. 15-35.

549 J. R. Tanner, Fiscal Policy, and Consumer Behavior, Review of Economics ancl Statistics, av-gust 1979., J. B. Yawitz i L. H. Meueg, An Empiral test of the Extend of Tax Discounting.

192

tvrde da je tržište kapitala nesavršeno i da je pri utvrđivanju ukupne tražnje bitno poznavanje ukupnog iznosa likvidnih sredstava u svim privrednim sektorima. Pri aializi uticaja monetarnih faktora na nominalni dohodak kejnzijanci teže da spoznaju sve relevantne informacije o kamatnim stopama i finansijskim tržištima iz razloga što ističu da su uslovi dobijanja zajmova jedini kanal delovanja monetarne politike (Mayer). Kejnzijanci plediraju na racionalisanja kapitala (zbog nesavršenosti tržišta kapitala) i na analizu novčanih tokova mnogo više nego monetaristi (iako ovi po-slednji veći značaj pridaju novcu). Zato je u kejnzijanskom Federal Reserve – MIT – Penn modelu limitiranje kredita jedan od ključnih kanala delovanja monetarne poli-tike na dohodak, jer su troškovi zaduživanja jedini kanal dejstva, iako u razvijenom modelu egzistira nekoliko kanala. S druge strane, kejnzijanci pridaju podjednak značaj pojavama u svim sektorima usled neophodnosti državne intervencije u privredi i usled verovanja u činjenicu da inflacija može biti posledica kretanja u pojedinim sektorima (kao sektorska i strukturna inflacija), a ne jednog opšteg faktora kako smatraju monetaristi. U procesu izučavanja kratkoročnih promena dohotka mone-taristi nisu mnogo zainteresovani za pojedinačne pojave (osim ako nisu zaintereso-vani da podvrgnu kritici državnu intervenciju na finansijskom tržištu, jer se protive ograničenju kamatne stope na depozite kod banaka). Monetaristi nedvosmisleno prave razliku između opšteg nivoa cena (pod uticajem količine novca) od relativnih cena (pod uticajem kretanja u sektorima) i procenjuju ukupne izdatke na bazi promene novčane mase. Jer, povećanje novčane mase mora imati uvek isto dejstvo na ukupni dohodak nezavisno od pretpostavke o fluidnom tržištu kapitala. Samo ukoliko se brzina opticaja novca razlikuje po sektorima, monetaristi su zainteresovani za analizu distribucije novca između sektora (R. Selden),550 ali ne i za analizu dejstava povećanja novčane mase na relativni dohodak pojedinačnih sektora. To proističe iz ubeđenja što monetaristi veruju u (1) stabilnost privrednog sektora, (2) nepotrebnost državne intervencije i (3) nenastojanju u utvrđivanju kanala delovanja monetarnih faktora na različite sektore.

Tvorci velikih ekonometrijskih modela, po pravilu, ukazuju na povezanost makroekonomskih kretanja sa pojavama u pojedinim ssktorima privrede u smislu da ukupne fluktuacije proističu iz kumulativnih efekata promena i poremećaja u svim pojedinačnim sektorima. Pri tome, problem impulsa po pravilu se koristi za argumentovanje zavisnosti makroekonomskih kretanja od pojedinačnih sektorskih procesa. Nasuprot tome, pristalice manjih delova odbacuju ove eklektične stavove, odnosno implicitno deskriptivističku koncepciju i instrumentalistički pristup (Brunner, Lukas, Klein i Hickman) kejnzijanaca.551

Journal of Money, Credit and Banking, maj 1976, L. Boskin, Taxation, Saving and the Rate of Interest, Journal of Political Economy, april 1978 i L. Kochin, Are Texes Anticipated by Consumers?, Journal of Money, Credit and Banking, No. 6, 1.

550 R. Selden, The Postwar Rise in the Velocity of Money, Journal of Finance, decembar 1961, st. 483-545.

551 R. Basman, The Brookings Querterly Econometric Model: Science or Number Mysticsm? u K. Brunner (Ed.). Problems and Issues in Current Econometric Practice, Columbus, Ohio, 1972. i R. Lukas, Econometric Policy Evaluation: A Critique, Carnegie-Rochester Conference Series, tom I, North-Holland, Amsterdam, 1976.

193

Ovakav stav monetarista proističe iz dominantnog uticaja promene novčane mase na nominalni dohodak, kao osnovnog postulata kvantitativne teorije, shvatanje, specifičnosti pojedinih sektora i cena kredita, kao merila uticaja monetarnih fak-tora.552 To, međutim, ne znači da monetaristi, prilikom predviđanja fluktuacija do-hotka, ne mogu uzeti u obzir pojedinačne pojave i da smatraju da je racionisanje kapitala potrebno usled nedovršenog tržišta kapitala i da povoljno gledaju na državnu intervenciju usled neverovanja u stabilnost privrednog sektora.

5. AGREGATNI NIVO CENA I RELATIVNE CENE

Alternativa nivo cena – pojedinačne cene reprezentuje bitnu razliku u stavo-vima monetarista i fiskalista. Razlika između opšteg nivoa cena i relativnih cena zavisi od toga da li se nivo cena, kao agregatna pojava, određuje delovanjem ukupne tražnje i ukupne proizvodnje, ili se posmatra kao ponderisani zbir pojedinačnih cena. U prvom slučaju, razlika je evidentna, jer se zbivanja u određenim sektorima (npr. monopolizacija) održavaju ia relativne cene. Ali, ako se cene povećaju u sektoru h, bez povećanja ukupne tražnje, onda se porast cena prati smanjenjem proizvodnje ili smanjenjem proseka ostalih cena (Mayer). Prema tome, događaji u pojedinim sekto-rima utiču na nivo cena u oiom iznosu u kome utiču na ukupnu tražnju ili na ukupnu proizvodnju. U drugom slučaju, cene se objašnjavaju interakcionim uticajem ponude i tražnje, i politike cena u pojedinim sektorima bez zanemarivanja promena ukupne tražnje, koje utiču na krivu tražnje u pojedinačnim sektorima privrede. Fiskalisti, u tom kontekstu, koriste relativne cene, dok monetaristi koriste agregatni pristup nivou cena. Za ove druge, pojedinačne cene po sektorima ne utiču na opšti nivo cena, osim na relativne cene. Monetaristi, doduše, analiziraju promene količine novca radi utvrđivanja njihovog uticaja na promene efektivne tražnje i razlažu promene ukupne tražnje na promene proizvodnje i promene cena Carson).553

Monetaristi u osnovi ne prihvataju postavku o inflaciji generisanoj porastom troškova jer smatraju da je privredni sektor stabilan i da su pojedinačne pojave bez-načajne.554 Jer, kada je u pitanju inflacija tražnje, porast cena u jednom sektoru treba da izazove smanjenje cena u drugom sektoru kako bi privredni sektor ostao stabilan.

552 F. Hahn, Money and Inflation, Basil Blackwell, Oxford, 1982., R. Jackman, TheEconomics of

Inflation, M. Robertson, Oxford, 1981, K. Lahiri, The Econometrics of Inflationary Expac-tations, North-Holand, Amsterdam, 1981., J. Hudson, Inflation - A Theoretical Survey and Synthesis, G. Allen, und Unwin, 1982. i T. J. Dougherty, Controling the New Inflation, Heath, Lexington Books, Toronto, 1981.

553 Keith Carson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal Reserve Banc of St. Louis, Review, Vol. 52 april, 1970, st. 7-25.

554 L. S. Davidson, Inflation, Misinformation and Monetary Policy, Federal reserve Bank of St. Louis Review, 6/82, st. 15-26., L. Colmfors, Output, Inflation and The Terms of Trade in a Small Open Economy, Kyclos 1/83, st. 40-64. i P. A. Vostrikov, Inflacia idei ob inflacii, Poli-tizdat, Moskva, 1982., st. 19-47, A. H. GThillips, Employment, Inflation and Growth, Eco-nomica, februar 1962. i R. J. Gordon, Recent Developments in the Theory of Inflation and Unemployment, Journal of Monetary Economics, april 1976, st. 185-219.

194

Stoga, po makroekonomskim monetaristima, ponašanje cena u pojedinim sektorima je bez uticaja na opšti nivo cena, što značajno odstupa od kejnzijanskih shvatanja o nivou cena.555

U kejnzijanskom modelu nivo cena je determinisan ukupnom ponudom i ukupnom tražnjom, koja nije data veličina.556 Za fiskaliste je ukupna tražnja varija-bila, dok je za monetariste ukupna tražnja determinisana količina novca. Porast cena u sektoru h ne menja ukupnu tražnju, jer ona zavisi od novčane mase. Doduše, porast nivoa cena, povećavajući kamatnu stopu, povećava brzinu opticaja novca. Ali, monetaristi to zanemaruju, jer smatraju da je elastičnost tražnje novca u odnosu na kamatu niska. Za kejnzijance je novčana masa samo jedan od mnogih faktora koji uplivišu na tražnju i, stoga, porast cena u sektoru h izaziva smanjenje realne novčane mase, ali utiče na povećanje marginalne efikasnosti investicija u datom sektoru. U osnovi, kejnzijanci zanemaruju dejstva porasta cene dobra h na ukupnu tražnju (O. Eckstein i G. Fromm), budući da je Keynes smatrao da su cene determinisane stopom nadnica i marginalnom realnom produktivnošću, a ne makroekonomskim faktorima (kao što su količina novca i brzina opticaja).557 Međutim, u poslednjim godinama kejnzijanci, uglavnom; procenjuju cene na bazi kretanja troškova (a ne na bazi kretanja tražnje) usled dihotomičnosti krive ponude u uslovima pune zaposlenosti (ili usled verovatnog stapanja kejnzijanske i institucionalističke škole).558 iako promene troškova mogu biti uzrokovane promenama tražnje (Cagan).559 No, i pored toga, u polemici između monetarizma i kejnzijanizma, ortodoksni monetaristi ne moraju da prihvate tipičan monetaristički stav, jer mogu da tvrde (iako porast cena proizvoda X u krajnjoj liniji smanjuje cene drugih proizvoda, kratkoročno) da će porast cena delovati na smanjenje njihove proizvodnje, a ne na njihove cene; dok kejnzijanci, isto tako, mogu da prihvate tipično monetarističko gledište, a da ne odstupe od osnovnog kejnzijanskog stava.560 Prema tome, razlika između postavke monetarističke teorije u kratkoročnom aspektu (jer sadrži kejnzijanske elemente) i dugoročnom aspektu (jer usvaja postavke klasične kvantitativne teorije novca) donekle vodi konvergirajućim stavovima monetarista i kejnzijanaca.561 555 K. Carlson, Money, Inflation and Economic Growth, Federal Reserve Bank St. Louis, Review,

april, 1980, st. 13-19., J. P. Fitoussi, Inflation, equilibre et chomage, Cujas, Paris, 1973. i S. Weintraub, Capitalism, Inflation and Unemployment Crisis, Addison Wesley, 1978., O. Ecks-tein i R. Brunner, The Inflation Process in the United States, u O. Eckstein, Parameters and Policies in the U. S. Economy, Amsterdam, 1976. i A. Momesano, La nazione di lllusione monetaria, Rivista di politica economica 11/81, st. 1107-1115.

556 Sidney Weintraub, Keynes and the Montarists, New Brunwick, N. York, 1973, st. 36-41. 557 Densi Kamosky, A Primer on the Consumer Price Index, Federal Reserve Bank of St. Louis.

Review, Vol. 56., juni 1974., st. 7-8. 558 W. Nordhous, Pricing in the Trade Cycle, Economic Journal, septembar 1972, st. 853-884. 559 Ph. Kagan, Inflation: The Hydra-Headed Monster, Washington, 1974, st. 20-25. 560 OECD, Le role de la politque monetaire dans la regulation. L’experience de six grands pays de

GOSR Paris, 1975. i La mesure des effets de l’inflation sur le revenu, l’eparague et le patri-moine, Paris, 1983. i A. S. Courakis (Ed.), Inflation, Depression and Ecconomic Policy in the West, Mansel - Alexandrine Press, Oxford, 1981.

561 E. Fama i W. G. Schert, Inflation, Interest and Relative Prices, Journal of Busines, juni 1979, st. 183-209., B. T. McCallum, Rational Expection and Macroeconomic Stabilization Policy, Jour-

195

U klasičnoj kvantitativnoj teoriji novca cene robe su određene ukupnom količinom novca tako da ukoliko se količina novca povećava cene robe rastu, s tim što se vrednost novca smanjuje pod uslovom da je količina robe nepromenjena.562 Nastajanje inflatornog irocesa objašnjava se, dakle, porastom količine novca u opticaju. Iz poznate jednačine razmene ili proširene varijante kvantitativne jednačine proističe da su cene više ukoliko je veća količina novca u opticaju i/ili ukoliko je veća brzina opticaja novca pri nepromenjenom obimu dobara na tržištu. Prema tome, novac multiplikovan brzinom svog opticaja identičan je opštem indeksu cena multiplikovan obimom transakcija (Fridman), pri čemu se brzina oiticaja opservira kao konstanta (kratkoročno). Promene količine novca održavaju se ili u cenama ili/i u količinama proizvoda. Nivo cena je određen monetarnim faktorima, a realni dohodak realnim faktorima.

Generalni stav monetarista ogleda se u tome što oni smatraju i vezuju da su promene novčane mase bazična i primarna determinanta promene ukupne tražnje.563 Stoga se inflacija može kontrolisati isključivo regulisanjem novčane mase, jer je samo relativno stabilan monetarni rast reprezentanta fundamentalne instrumentalne varijabile u politici ekonomske stabilizacije.564

Novčana masa reprezentuje faktor koji presudno utiče na nivo cena, jer izme-đu količine novca i promene nivoa cena postoji stabilna empirijska veza. Međutim, potrebno je praviti razliku između delovanja monetarnog rasta na promene u cenama i proizvodnji na kratak i dugi rok. U uslovima nedovoljnog korišćenja proizvodnih faktora povećanje cena,565 na dugi rok, povećanje količine novca indukuje povećanje opšteg nivoa cena sa skromnim efektom na realni rast,566 budući da rast proizvodnje na duži rok ne zavisi od stope monetarnog rasta već od realnih faktora.567 Promene u količini novca na dugi rok, dakle, deluju na privrednu aktivnost (društveni proizvod) uticajem na cene ili/i uticajem na realne parametre proizvodnje. Prema tome, impera-tivno je potrebno da količina novca raste u skladu sa rastom proizvodnje i stanovniš-tva uvećane za prihvatljivu stopu inflacije kako bi se sprečio da monetarne promene

nal of Money, Credit na Banking, novembar 1980., st. 716-746., R. C. Fair, An Analysis of the Assigapsu of four Macroeconometric Models, Journal of Political Economy, avgust 1979, st. 701-718. i R. Lucas, Understanding Business Cycles, u K. Brunneri A. H. Meltzer (Ed.), Sta-bilization of the Domesticand the lnternational Economy, N. York, 1977.

562 F. Hahnn, Money and Inflation, Oxford, Basil Blackwell, 1982., J. Hicks, Money, Interest and Wages, Oxford, Basil Blackwell, 1982., J. Hudson, Inflaton - Theoretical Survey and Synthesis, London, G. Allen and Unwin, 1982.

563 L. C. Andersen i K. M. Carlson, A Monetarist model for Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, april 1970. st. 7-9.

564 Za razliku od klasične kvantitativne teorije (koja je uticaje novca vezivala samo za cene), Mo-netaristi opserviraju (teorijski i empirijski) uticaj novca na kratak i dugi rok iz razloga što se pe-dantno bave ispitivanjem ponašanja agregatnog nivoa cena i na dugi rok.

565 Smanjenje količine novca na kraći rok provocira opadanje realnog proizvoda. 566 Smanjenje količine novca na dugi rok izaziva ili opadanje ili stabilizaciju cena. 567 K. Levalski, Der neue Monetarismus, Wirtschaftsberichte, Creditanstalt - Bankverein 3/76.

196

postanu izvor poremećaja u privredi (budući da jaka fluktuacija cena nepovoljno deluje na stabilnost i privredni rast).568

Privreda, po Fridmanu,569 ima ugrađene mehanizme uravnoteženja u dugo ročnom trendu. Državna intervencija, u tom ambijentu, samo pogoršava proces uravnoteženja. I, da ne bi toga bilo, potrebno je državnu intervenciju u potpunosti supstituisati dugoročnim pravilom o kretanju novčane mase u smislu optiranja sta-bilnog rasta koji treba da supstituiše i diskreciono pravo monetarnih vlasti da od-lučuju o promenama količine novca. Međutim, dosta kontraverzno pitanje korelacije inflacije i stope rasta, odnosno zaposlenosti, izgleda da dobija definitivan odgovor u smislu da inflacija blokira rast i indukuje disproporcije u razvoju.570 Iz tih razloga, sve se više napuštaju stavovi o stimulativnom dejstvu inflacije na privredni rast u korist stavova koji dokazuju da inflacija vodi privrednoj retardaciji usled posledica slabog vođenja ekonomske politike i nemogućnosti efikasne kontrole cena i nadnica. Pred-nost, stoga, valja dati privrednom rastu, a ne monetarnoj stabilnosti, budući da se uslovima uravnoteženog razvoja javlja reverzibilan uticaj stope rasta na cene. Samo visoka stopa rasta dovodi do slabljenja inflacionih pritisaka i smirivanja cena, odnosno samo privredna ekspanzija postaje faktor apsorbovanja inflatornih pore-mećaja i blokiranja rasta cena (strukturalisti i fiskalisti).571

U zemljama u razvoju dugo se smatralo da inflacija dovodi do povećanja akumulacije (kroz sistem preraspodele nominalnih, inflacirnih dohodaka), povećanja investicione potrošnje (uzajamnim delovanjem principa multiplikacije i akceleracije), preraspodele realne kupovne snage u korist štednje i deficitarnog finansiranja razvoja (sredstvima tzv. prisilne štednje), s tim što visoki novčani dohoci (profit, akumu-lacija), koji idu sa inflacijom, dovode do rasta investicija, zaposlenosti i proizvod-nje.572 Međutim, inflacija redovno vodi opadanju i slabljenju novčanih stimulansa za produktivniji rad, involiviranju pritiska na rast realnih nadnica, eliminisanju tzv. monetarne iluzije (računanjem sa realnim, a ne sa nominalnim dohocima), generi-sanju investicione tražnje iznad akumulacije (što je propraćeno neracionalnom upotrebom kapitala, neefikasnim investicijama i strukturnim disproporcijama), indukovanju rasta lične tražnje i neracionalne potrošnje, omogućavanju eskalatornog 568 A. Carierman, Relationship between Relative Prices and the General Price Level. A Suggested

Interpretion, American Economic Review, juni 1979, st. 444-447., Z. Herkowitz, Money and the Dispersion of Relative Price, Journal of Political Economy, april 1981., st. 328-356., R. w. Parks, Inflation and Relative Price Variability, Journal of Political Economy, februar 1978., st. 79-96 i K. Brunner, A. Cukierman i A. N. Heltzer, Stagflation, Persistent Unemployment and the Per-manence of Economice Shocke, Journal of Monetary Economics, oktobar 1980., st. 467-492.

569 M. Friedman, A Theoretical Framework for Monetary Analysis, Journal of Political Economy, mart-april 1970. i A Monetary Theory of Nominal Income, Journal of Political Economy, mart-april 1971.

570 Dr S. Komazec, Strategija stabilizacije ekonomskog sistema, “Štampa” Šibenik 1978., st. 285-344. 571 E. K. Browing i J. M Browing, Public Finance and the Price System, Macmillan, London,

1979., C. Gourieroux, J. J. Laffont i A. Monfort, Rational Expectations Model Analysis of the Solutions, 1NSEE, maj 1979. i L. Prosperetti, A Philips Curve for the Italian Economy? A Comment on Modigliani and Tartantelli, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Reveiw, decembar 1981, st. 447-454.

572 Dr S. Komazec, Inflatorni mehanizam i deficitno finansiranje razvoja, Direktor 10/83 st. 51-58.

197

retransfera nominalnog (inflatorno naduvanog) dohotka u javnu potrošnju, slabljenju izvoza, jačanju uvoznih apetita, podgrejavanju ekspanzije bankarskog kreditiranja i deficitarnog finansiranja potrošnje i razvoja i platnog bilansa, ekstremnom zadu-živanju, i do širenja kumulativnog inflacionog procesa i derogiranja autentičnih tokova novčane akumulacije.573 Rast inflacije tako postaje sve više nezavisan od stope rasta i cikličnih kretanja, odnosno sve više autonoman proces samoreprodukujućeg tipa. Pri tome, teško je napraviti dinstinkciju između bruto inflacije (koja simultano deluje ia rast proizvodnje, zaposlenosti) i neto inflacije (koja se svodi na na čist rast cena, bez rasta proizvodnje i zaposlenosti).574

Uticaj međunarodne inflacije na nacionalnu privredu, koja zavisi od spoljnih činilaca u međudejstvu sa domaćim strukturnim faktorima, uglavnom se odvija sledećim kanalima prenošenja:575 (1) direktan uticaj cena robe koja je predmet trgovine, (2) promene u tražnji za izvozom zemalja u razvoju po osnovu promene u nivou dohotka trgovinskih partnera i (3) monetarni uticaji na spoljnu likvidnost.

Porast globalne tražnje u razvijenim zemljama dovodi do odgovarajućeg po-rasta tražnje za izvozom primarnih proizvoda iz zemalja u razvoju i, preko toga, do podsticanja rasta zarada i izdataka u privredi zemlje izvoznice, što, uz datu neelastič-nost u ponudi, dovodi do porasta nivoa domaćih cena. Pored toga, cene robe koje su predmet međunarodne razmene u značajnoj meri su određene spolja, tako da porast cena mora direktno da prenosi inflaciju. Povećanje cena uvezenih finalnih proizvoda i reprodukcionog materijala utiče na indeks potrošačkih cena i porast domaćih troškova proizvodnje, pri čemu povećanje domaćih cena dovodi do većeg platnog deficita, iznuđuje, depresirane nacionalne valute i poskupljuje iznova uvozne sadržaje.576

Troškovi javnog sektora pri snabdevanju dobrima i uslugama teže da se povećavaju po istoj stopi kao i nivo cena, dok odgovarajući rast poreskih prihoda zavisi od elastičnosti poreskog sistema prema promenama u nomilanom dohotku koji se znatno razlikuje po niskosti u većini zemalja u razvoju. Poreski prihodi prate promene u dohocima koji se oporezuju sa relativno dugim vremenskim pomakom.577 Na taj način, deficiti budžeta teže porastu u periodu ubrzane inflacije, pri čemu 573 J. A. Trevitick i M. Charles, The Economics of Inflation, Martin Robertson, London, 1975., H.

Leibenstein, The Infiation Process: A Micro-Behavioral Analysis, American Economic Review 2/81, st. 368-373. i M. Eichenbaum, A Rational Expectations Equilibirum Model of Inventories of Finished Goods and Employment, Journal of Monetary Economics, avgust 1983, st. 259-277.

574 D. Jafee i E. Kleiman, The Welfare Implications of Uneven Inflation, u E. Lundberg (Ed.), In-flation Theory and Anti-lnflation Theory, Macmillan, London, 1977, st. 285-307. i A. Cuki-erman i P. Wachtel, Differential Infaltionary Expectations and the Variability of the Rate of Inflation: Theory and Evidence, American Economic Review, septembar 1979, str. 595-609.

575 Posledica inflacije u svetu ia zemlje u razvoju (prevod). Finansije 1-2/83, st. 77. 576 R. Lucas, Some International Evidence on Output Inflation on Output Inflation Trade offs,

Ameican Economic Review, juni 1973, st. 326-334., A. M. Okun, The Mirage of Steady Anticipated Inflation, Brookings Papers on Economic Activity, No. 2, 1971., st. 485-498. i E. Foster, The variability of the Rate of Inflation: Theory and Evidence, American Economic Review, septembar 1979, st. 595-609.

577 P. S. Heller, Uticaj inflacije na fiskalnu politiku zemalja u razvoju, Staf papers, decembar 1980. i V. Tanzi, Inflacija, zastoji u prikupljanju i realna vrednost poreskih prihoda, Staff nanepc, mart 1977.

198

dodatna javna zaduživanja povratno pojačavaju domaće posledice inflacije. A to, u krajnjoj instanci, dovodi ili do stezanja domaćih finansijskih sredstava raspoloživih za privatno investiranje uz intenziviranje pomenutih problema koji nastaju zbog promena u strukturi proizvodnje kao reakcija na inflaciju, ili do povećanja domaće novčane mase, davanjem novog vida ispoljavanja domaće inflacije.

U pokušaji da objasni inflaciju u zemljama u razvoju, konvencionalna teorija naglašava ulogu stvaranja novčane mase. Monetaristi dokazuju da inflacija dovodi do previsoke ponude kreiranog novca radi finansiranja budžetskog deficita.578 Inflacija teži samoobnavljanju, jer je budžetski deficit sam po sebi u funkciji stope inflacije: izdaci rastu sa inflacijom, dok prihodi zaostaju zbog zakašnjenja u ubiranju poreza. Pristalice teorije strukturne inflacije, pak, dokazuju da monetaristički pristup ne uzima u obzir prirodu strukturnih promena svojstvenih procesu razvoja.

Kada se inflacija u poljoprivrednom i industrijskom inputu prenosi putem uvoznih cena konačan efekat na raspodelu dohotka zavisi od elasticiteta cena tražnje potrošača za raznim kategorijama uvezenih finalnih proizvoda i za domaćom robom sa visokim uvoznim sadržajem.579 I, pošto je cenovni elasticitet nizak, uvoznici prenose više uvozne cene na krajnje potrošače, obezvređujući njihove realne nadnice i čuvajući sopstvene profite. No, i pozitivni efekti investiranja u sektor izvoza i supstituciju uvoza su ograničeni. S druge strane, kada vrednost uvoza raste više od izvoza, realni gubitak od neto pogoršanja trgovinskog bilansa je u velikoj meri prebačen na račun dohodaka sa realnim nadnicama.

Uticaj ieposrednost prikopčavanja međunarodnih cena na inflaciju u zemlja-ma u razvoju povezan je i sa sistemom deviznih kurseva. U sadašnjem hibridnom sistemu deviznih kurseva zemlje u razvoju su prihvatile aranžmane io kojima su njihove valute vezane ili za dolar ili za valute njihovih trgovinskih partnera ili za specijalna prava vučenja ili za korpu valuta. Pri tome, svaka promena u deviznom kursu pogađa zemlje u razvoju mada su “teži” uticaji promena u cenama prenetim iz zemlje za čiju valutu je vezana njihova valuta. No, i monetarni kanal prenošenja inflacije funkcioniše putem uticaja koji spoljna likvidnost ima na privredu zemalja u razvoju, budući da rast deviznih rezervi dovodi do porasta domaće monetarne baze.

Svetska inflacija i politika koju slede razvijene zemlje za obaranje inflacije rađaju posledice na tekući račun zemalja u razvoju, usled porasta cena njihovog uvoza nedovoljno kompenzovanog odgovarajućim porastom izvoznih cena zbog smanjenja obima izvoza i u novije vreme zbog znatnog porasta plaćanja po kamatama prois-teklog iz rasta svetskih kamatnih stopa. Nekada se govorilo da inflacija erodira vrednost spoljnog duga i da stoga predstavlja srećan dobitak za dužnike. Taj zaključak je međutim važio sve do trenutka kada kreditori u potpunosti ne anticipiraju

578 V. V. Aghevli i M. S. Khan, Vladini deficiti i inflacioni procesi u zemljama u razvoju, Staff

papers, septembar 1978. 579 D. F. Gordon i A. Hynes, On the Theory of Price Dynamics, u E. S. Phelps i dr., Microecnomic

Foundations of Employment and Inflation Theory, Norton, N. York, 1970., st. 369-396. i R. E. Lucas, An Equilibrium Model of the Business Cycle, Journal of Political Economy, Vol. 83, 1975. st. 1113-1144. i M. Blejer i L. Leiderman, On the Real Effects of inflation and Relative Price Variability: Some Empirical Evidence, Review of Economics and Statistics, novembar 1980.

199

inflaciju pri određivanju kamatnih stopa. No, sa rastućom praksom garantovanja revolving kredita, koji pružaju permanentnu mogućnost adjustiranja kamatnih stopa, kreditori brzo prilagođavaju kamatne stope promenama u stopi inflacije. Nominalne kamatne stope adjustirane za inflaciju.580 odnosno realne kamatne stope su znatno povećane i prouzrokovale su značajan porast plaćanja po kamatama za sve zemlje u razvoju. Kreditori su na taj način rekompenzovali svako moguće smanjenje realne vrednosti preostalog duga. Frapantan porast kamata obeshrabrio je dugoročno pozajmljivanje u tzv. krizi povećanja i uticao na skraćenje dospeća duga, i na pove-ćanje tereta njegovog servisiranja.

6. KEJNZIJANSKI I MONETARISTIČKI EKONOMETRIJSKI MODELI: STRUKTURNI I REDUCIRANI

Iako je polemika o velikim i malim modelima nezavisna od polemike mone-tarista i fiskalista (Friedman), ona je ipak indikativna, jer monetaristi koriste redu-kovane (male) modele, a kejnzijanci strukturne (velike) modele. Tako je, npr. Ander-sen – Jordanov model u osnovi monetaristički model, dok su Whartonov model i O. V. E. model kejnzijanski modeli.581

Upotreba redukovanih (malih) modela je u skladu sa monetarističkim postav-kama prvenstveno iz sledećih razloga: prvo, redukovani model je pouzdaniji u eksplikaciji uticaja promena novčane mase na dohodak, tj. transmisionog procesa, i, drugo, monetaristi posmatraju samo ponudu i tražnju novca, jer ih interesuju samo imaoci novca.582 S druge strane, upotreba strukturnih modela u skladu sa kejnzi-janskim postavkama iz razloga (1) što monetarne promene utiču na veoma mnogo načina i kroz brojne kanale, (2) što je za predviđanje dohotka potreban veliki model

580 A. Cukierman, Rational Expectations and the Role of Monetary Policy - A Generalization

Journal of Monetary Economics, april 1979., st. 213-229., B. Friedman, Optimal Expectations and the Extreme Information Assumptions of Rational Expectations Macromodels, Journal of Monetary Economics, januar 1979., st. 23-42. i p. J. Shiller, Rational Expectations and the Dynamic Structure of Macroeconomic Models: A Critical Review, Journal of Monetary Eco-nomics, januar 1978., st. 1-44.

581 Y. Haitovsky - G. Treyz, Forecasts Withs Quartery Macroeconomic Models, Equation Adjustments and Benchmark Predictions: The U. S. Experience, Review of Economics and Statistics, avgust 1972, st. 317-325., J. W. Elliot, A. Direct Comparison of Short-Run GNP Forecasting Models, Journal of Business, Vol. 46, januar 1973, st. 33-60., E. Gramlich, The Usefulness of Monetary and Fiscal Policy as a Disretionary Stabilization Tool, Journal of Money, Credit and Banking, Vol. III, maj 1971., st. 506-532. i S. K. McKness, A Comparison of the GNP Forecasting Assigapsy of the Fair and St. Louis Econometric Models, Federal Reserve Bank of Boston, New England Economic Review, septembar-oktobar 1973., st. 29-34.

582 J. N. Kareken i N. Wallace (Ed.), Models of Monetary Economics, Minnepolis, Federal Reserve Bank, 1980., K. Lahiri, The Econometrics of Inflationary Expectations, North-Holland, Amsterdam, 1981. i K. Asako, Rational Expectations and the Effectiveness of Monetary Policy with Special Reference to the Barro-Fisher Model, Journal of Monetary Economics, januar 1982.

200

(jer, usled nestabilnosti privatnog sektora, nepredvidljive promene podsticaja za trošenje izazivaju ozbiljne fluktuacije) i (3) što se kejnzijanci interesuju za iscrpne podatke o različitim privrednim sektorima.583

Međutim, veze između veličine modela i dobijenih rezultata nisu tako čvrste i pouzdane da se može zaključiti da redukovani modeli daju isključivo monetarističke postavke, a strukturni modeli prvenstveno kejnzijanske postavke. Gramlich, je stoga, u pravu, kada tvrdi da Andersen – Jordanov model, kao redukovani model, daje, simultano, i monetarističke i fiskalističke rezultate.584 U pravu je i Friedman pošto polemiku oko malih i velikih smatra “potpuno nezavisnom od polemike između monetarista i kejnzijanaca”.

O prednostima modela zasnovanih na kvantitativnoj teoriji novca i modela zasnovanih na kejnzijanskoj monetarnoj teoriji u literaturi nailazimo na oprečna mišljenja. Naime, Friedman i Meiselman su pokazali da je brzina opticaja novca stabilnija od investicionog multiplikatora i da model zasnovan na kvantitativnoj teoriji novca ima veću moć objašnjenja i predviđanja potrošnje i nacionalnog dohotka u poređenju sa modelom zasnovanim na kejnzijanskoj monetarnoj teoriji.585 Kejnzi-janci su, zapravo, dokazivali suprotno.586 Međutim, obe grupe modela (ekonomski modeli za formulisanje određene teorije tzv. teorijski modeli i modeli za objašnjenje kretanja i predviđanja, tj. funkcionalni modeli),587 uvek ne daju pouzdane rezultate; budući da ekonometrijski modeli predstavljaju sistem jednačina koje pod određenim pretpostavkama i pri određenim vrednostima nezavisno promenljivih, omogućava izračunavanje vrednosti endogenih varijabila (dok matematički model definiše odnose između obuhvaćenih varijabila).588

583 R. Dorbnusch i S. Fisher, Macroeconomics, McGrow-HilI, N. York, 1978. i H. Giersch (Ed.),

Macroeconomic Policies for Growth and Stability, Mohr, Tubingen, 1981. 584 E. Gramlich, The Usefulness of Monetary and Fiscal Policy as a Discretionary Stabilization Tool,

Journal of Money, Credit and Banking, maj 1971, st. 506-532. i F. de Leeuw i E. Gramlich, The Federal Reserve - MIT Econometric Model, Federal Reserve Bulletin, januar 1968.

585 M. Friedman i Meiselman, The Relative Stability of Monetary Velocity and the Investment Multiplier in the US, 1847-1958., u “Stabilization Policy”, Printice-Hall, 1963., A. F. Burns, Progress Towards Economic Stability, American Economic Reveiw, mart 1960., J. M. Culbert-son, Friedman on the Log in Effect of Monetary Policy, Journal of Political Economy, decem-bar 1960., V. Argy, Rules, Discretion in Monetary Management and Short-Term Stability, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1971. i A. Chaineua, Monnaie et economique, Dunod, Paris” 1971.

586 R. H. Strotz, Empirical Evidence on the Impact of Monetary Variables on Aggregate Expendi-ture, u G. Hotwich (Ed.), Monetary Proces and Policy: A Symposium, Purdue University Press, 1967, F. Modigliani i A. Ando, Velocity in the Investment Multiplier, American Rewiev, septembar 1965., G. Fraum i L. R. Klein, The NBER/NSF Model Comparison Seminar: An Analysis of Results, Annals of Economic and Social Measurement, Vol. 5, 1976., J. S. Dusen-berry, G. Froom, L. R. Klein i E. Kuh, The Brookings Quarterly Econometric Model of the United States, North-Holland, Amsterdam, 1965. i M. K. Evans i L. Klein, The Wharton Econometric Forecasting Model, University of Pennsylvania, 1968.

587 Dr D. Dimitrijević, op. cit., st. 424. 588 S. Christ, Monetary and Fiscal Policy in Macro-Economic Models, The Economist Outlook for

1969, University of Michigan Press, 1969. i A Model of Monetary and Fiscal Policy Effects on

201

Po pravilu, ekonometrijski modeli pretenduju da ekspliciraju kako promene količine novca deluju na obim proizvodnje i opšti novi cena, kojim kanalima i kakvim efektima. FRB St. Louis model i FRBMGG model uobičajeno su korišćeni za potrebe praktične monetarne analize i za potrebe predviđanja: prvi je manje diferenciran i zasnovan je na monetarističkim teorijama, drugi je više diferenciran i zasnovan je na kejnzijanskoj teoriji.589

Ekonometrijski model Federalne rezervne banke St. Louis, u elaboraciji Andersona i Čarlsona590 kao tipičan monetaristički manje diferenciran model, omogućava predviđanja kretanja monetarnih i fiskalnih agregata koji utiču na kretanje nacionalnog dohotka zaposlenosti i cena, odnosno analiziranje ocenjivanja uticaja promena novčane mase i budžetskih rashoda na promene nominalnog i realnog društvenog proizvoda, opšteg nivoa cena i stope nezaposlenosti. Empirijsko testiranje modela imalo je za cilj da pokaže kako je kretanje novčane mase na nominalni dohodak i nivo cena značajno i kako je delovanje fiskalne varijabile na ove veličine neznatno i zanemarljivo.

Ekonometrijski model FRB St. Louis polazi od postavke da kretanje nacionalnog dohotka zavisi od mera monetarne (MR) i fiskalne (FP) politike, odnosno od kretanja novčane mase i budžetskih rashoda:

Y = t (∆MPt, ∆MPt-l, ... ∆MPt-n, ∆FPt, ∆FPt-1..., ∆FP1-n. Model anglobira pet jednačina i tri identičnosti, i to: 1. jednačina nominalnog društvenog proizvoda ili ukupnih izdavanja:

∆Yt = f1 (Mt, ∆Mt-1... ∆Mt-n... ∆Et-1 ∆Et-1, 2. jednačina kretanja nivoa cena:

∆Pt = f2 (Dt, Dt-1... Dt-n, ∆PtA),

the Money Stock, Price Level, and Real Output, Journal of Money, Credit and Banking, novem-bar, 1969.

589 Opširnije o ekonometrijskim modelima videti: E. Burmeister i L. R. Klein, Econometric Model Performance: Comparative Simulaton Studies of Models of the U. S. Economy (Simposium), International Economic Review, jun 1974, oktobar 1974. i februar 1975., G. From i L. R. Klein, A Compareson of Elevel Econometric Models of the United States, American Economic Review, maj 1973., M. Nerlove, A Tabular Servey of Macroeconometric Models, International Economic Review, maj 1969., W. C. Brainard i R. W. Cooper, Empirical Monetary Macro-economics: What we Have Learned in the Last 25 Years, American Economic Review, maj 1965., S. F. Christ, Monetary and Fiscal Policy in Macro-Economic Models, The Economist Outlook, for 1969., University of Michigen, Press, 1969. i Econometric Models of the Financial Sectors, Journal of Money and Finance, maj 1961., P. H. Hendershott, Recent Development of the Financial Sector of Econometric Models, Journal of Finance, mart 1968., L. R. Klein, Empirical Evidence of Fiscal and Monetary Models, Journal of Finance, mart 1968., L. R. Klein, Empirical Evidence of Fiscal and Monetary Models, u J. J. Diamond (Ed.), Issues on Fiscal and Monetary Policy, De Paul University, Chicago, 1971., R. H. Gordon, The Brookings Model in Action, Journal of Political Economy, maj 1970., R. Rasche i H. T. Schapiro, The F. R. B. - M. I. T. Econometric Model, American Economic Review, maj 1968. i J. D. Cooper i S. Fischer, Simulations of Monetary Rules in the FRB - MIT - PENN, Model Journal of Money, Credit and Banking, maj 1972.

590 L. S. Anderson i K. M. Carslon, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal Reserve Bank St. Louis, Reveiw, april 1970.

202

3. jednačina kamatne stope: Rt = f3 (∆Mt, ∆Xt, ∆Xt-1 ... ∆Xt-n, ∆Pt, ∆Ptn,

4. jednačina anticipiranog kretanja cena: ∆Pt

A = f4 (∆Pt-1, ∆Pt-1, ∆Pt-2... ∆Pt-n), 5. jednačina stope nezaposlenosti:

Ut = f5 (Gt, Gt-1), 6. identičnost pritiska tražnje:

Dt = ∆Y – (XtF – Ht-1), 7. identičnost ukupnih izdavanja:

∆Yt = ∆Pt + ∆Xt, 8. identičnost koeficijenta odstupanja između potencijalnog i ostva renog

realnog društvenog proizvoda: Gt = (Xt

T – Xt) / XtF.

Jednačina ∆Yt definiše kretanje promene nominalnog društvenog (y) proizvoda u zavisnosti od promena (kretanja) novčane mase (∆M) u posmatranom i ranijim vremenskim sekvencama (t, t-1... t-n), kretanja budžetskih rashoda (∆E) u sadašnjem i ranijim periodima, pri čemu se promena ukupnih izdavanja, odnosno nominalnog društvenog proizvdoa posmatra kao zbir promena vrednosti društvenog proizvoda po stalnim cenama (∆Xt) i po tekućim cenama (Pt). Jednačina Pt definiše kretanje opšteg nivoa cena (P) u zavisnosti od kretanja tzv. pritiska tražnje (Dt) u sadašnjem i ranijim periodima i kretanja anticipiranog nivoa cena (Pt

A), pri čemu se pritisak tražnje posmatra kao razlika između promene nominalnog društvenog proizvoda (∆Yt) i diferencije potencijalne proizvodnje pune zaposlenosti (Xt

l) i realnog društvenog proizvoda (Xt - 1). Jednačina ∆Rt

a objašnjava anticipirani porast cena u zavisnosti od kretanja opšteg nivoa cena (∆Pt-1 ... ∆Pt-n): Jednačina PT eksplicira kretanje kamatne stope kao varijabilu koja zavisi od kretanja novčane mase (∆Mt), kretanja realnog društvenog proizvoda (∆X) u posmatranom i ranijim periodima i kretanja opšteg nivoa cena (∆Pt) i anticipiranog kretanja opšteg nivoa cena (∆Pt

a). Konačno, jednačina Ut definiše stopu nezaposlenosti kao posledicu koeficijenta odstupanja ostvarenog od potencijalnog društvenog proizvoda pune zaposlenosti (G) u tekućem i ranijim periodima, pri čemu se koeficijent predstavlja kao odnos razlike između potencijalnog realnog društvenog proizvoda pune zapo-slenosti (Xt

f) i ostvarenog realnog društvenog proizvoda (XtF).

Formalizovani model FRB St. Louis591 dao je sledeće rezultate: 1. Yt = 2,70 +5,1 1 Mt-1 +0,9 Et-1 2. Pt = 2,05 + 0,8 Dt-1 + 1,101 Pt

A 3. Ut = 3,88 + 0,03 Gt + 0,29 Gt-1 4. Rt

l = 1,29 + 0,06 Mt + 1,58 Zt + 0,15 Xt-1 5. Rt

8 = – 1,00 – 1,18 Mt + 1,05 Zt + 0,64 Xt-1 Rezultati testova pokazuju da je kretanje nominalnog društvenog proizvoda

pod dominantnim uticajem kretanja novčane mase i da je uticaj fiskalne varijabile 591 K. M. Carlson, Projecting with the St. Louis Model: A Progress Report, Federal Reserve Bank

of St. Louis, Review, No. 2, 1972. i L. C. Andersen i K. M. Carlson, St. Louis Revisited, International Economic Review, juni 1974.

203

neznatan, čime se empirijski verifikuju monetarističke postavke o superiornosti monetarne varijabile. S druge strane, model simulacije omogućava projektovanje novčane mase koja najbolje odgovora postavljenim ciljevima ekonomske politike. Izračunavanje porasta društvenog proizvoda i cena, kao endogenih varijabila na bazi porasta novčane mase, kao stvarna vrednost egzogene varijabile (I faza) i izračunavanje endogenih varijabila (porast društvenog proizvoda i cena) na bazi vrednosti egzogenih varijabila, odnosno različitih porasta novčane mase (II faza) dozvoljavaju identifikovanje razlike između vrednosti endogenih iz prve i druge faze simulacije modela, koja pokazuje efekte različitih varijanti egzogenih varijabila.

Pored iznetog, valja konstatovati da su Andersen i Carlson u monetaristički model ekonomske stabilizacije uneli jednačinu cena, koja izražava varijacije cena u funkciji sadašnjih i prošlih presija tražnje (anticipacije), dok je Fair empirijski potvrdio da je varijacija tekućih cena funkcija (nelinearna) sadašnjih i prošlih presija tražnje.592 Time je, u osnovi, anticipiran tzv. monetarizam racionalnih očekivanja, koji će, nešto kasnije, razviti Lucas, Sargent i Barro, inovirajući monetarističke ekono-metrijske modele redukovanog tipa.

Za razliku od redukovanog monetarističkog ekonometrijskog modela FRB St. Louis kejnzijanski ekonometrijski model FRB-MIT593 je diferenciraniji jer inkorpo-riše sistem od 180 jednačina podeljenih u 10 sektora, vremenske varijabile (odgođeni efekti) i simultana rešenja. U uzročno-posledičnom kauzalitetu monetarnih efekata, porast rezervnog novca, tj. primarnog novca centralne banke iznad potrebnog nivoa indukuje porast novčane mase iznad tražnje novca sa izvedenim uticajima na kamatne stope, koje vode povećanju potrošnje i investicija. Porast potrošnje i investicija involvira porast tražnje novca za transakcione svrhe i porast ukupne tražnje novca sa ponovljenim delovanjem na kamatne stope. Inicijalni impuls, dakle, polazi od porasta iznosa rezervnog novca iznad ranvotežnog nivoa u kome je količina novca jednaka tražnji novca. Efekti se zatim šire, preko kamatne stope na prvoklasne hartije korporacije, na prinos i na alokaciju potrošnje; zatim, preko efekata na prinose od hartija od vrednosti, na cenu uloženog kapitala u realna dobra, i, najzad, na vrednost imovine, koje iniciraju promene u obimu potrošnje i investicija usled ubacivanja tzv. varijabile racionisanja.

Sekvencijalno, monetarni impuls počinje udarom na promene kamatnih stopa, koje, preko efekta na troškove kapitala, na vrednost imovine i na racionisanje, utiču na potrošnju, stambenu izgradnju, prirodne investicije i javne investicije, a završava se viškom rezervnog novca bez povratnih dejstava i sekundarnih efekata. Porast kamatnih stopa transmituje monetarni efekat porasta rezervnog novca (primarni novac) putem troškova kapitala i imovinskog efekta. Delovanje monetarnog impulsa 592 L. C. Andersen i K. M. Carlson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal

Reserve Bank St. Louis, Review, april 1970. i R. C. Faire, Agregate Price Change and Price Expectation, Federai Reserve Bank St. Louis, Review, novembar 1970.

593 Leeuw, M. Gramlich, The Federal Reserve - MIT Econometric Model, Federal Reserve Bulletin, januap 1968. i TheChannels of Monetary Policy, Federal Reserve Bulletin, juni 1969. i L. C. Anderson i K. M. Carlson, St. Louis Model Revisited, International Economic Review, juni 1974. i M. J. Hamburger, The Lag Effect of Monetary Policy: A Survey of Recent Literature, Federal Reserve Bank of New York, Monthly Review, decembar 1971.

204

kroz oba kanala koriguje se racionisanjem kredita čime se završava simulacija primatnog efekta povećanja nepozajmljenog rezervnog novca banaka na njihovim račuiima kod centralne banke. Simulacija primarnog efekta monetarnog impulsa za-jedno sa povratnim efektima preko finansijskih varijabila i sa sekundarnim efektima reflektuje efekte na opšti nivo cena i realni društveni proizvod. Finalni efekat mone-tarnog impulsa izvršenog dodatnim povećanjem rezervnog novca značajan je i u kratkoročnom i u dugoročnom posmatranju sa stanovišta kretanja opšteg nivoa cena, jer se monetarni impuls odražava na stalni rast opšteg nivoa cena; ali sa stanovišta realnog društvenog proizvoda, finalni efekat monetarnog impulsa samo je značajan u kraćem periodu, dok je u drugom roku gotovo neutralan.

Konačno, simulacija efekata fiskalne politike pokazuje da porast izdavanja federalnog budžeta i smanjenje poreza deluje na porast realnog društvenog proizvoda sa multiplikatorom 2,0 odnosno sa multiplikatorom 1,4.594 Porast izdavanja budžeta preko povećanja emitovanja obveznica države, deluje na povećanje kamatne stope. Monetarne vlasti u ekvivalentnom iznosu povećavaju novčanu masu radi izbegavanja depresivnih efekata porasta kamatne stope. Na taj način monetarna politika indirektno pojačava efekte fiskalne politike u smislu povećanja multiplikatora (multiplikator budžetskih rashoda od 2,0 na 2,3 i multiplikator poreskih prihoda od 1,4 na 2,0).

Monetaristički redukovani i kejnzijanski strukturni ekonometrijski modeli izazvali su mnoge ekonomiste da se pozabave merenjem dobijenih rezultata i da na bazi komparacije utvrde prednost pojedinih modela za vođenje stabilizacione makro-ekonomske politike. Devis je, naime, komparisao dobijene rezultate FRB-MIT i St. Louis modela i istakao prednost monetarističkih modela. Komentarišući rezultete modela Andersona, Kleina, Gordona i Cagana, Popkin595 je, isto tako, verifikovao prednost redukovanih modela za vođenje stabilizacione politike. Laffer i Ranson su dokazali isto kao Popkin, mada su i sami tvorci monetarističkog modela manje ope-rativnog596 Andersen i Jordan su, ispitujući efekte monetarne i fiskalne politike u svom modelu: ∆Y = ao – al ∆M – a2∆F (gde su Y – nacionalni dohodak, M – novča-na masa, F budžetske varijabile, tj. prihodi i rashodi, ao, al i a2 parametri), dokazali da su prvi značajniji sa stanovišta ekonomske stabilizacije.597 Konačno, Grosmanova analiza potvrđuje osnovnu postavku monetarističkih modela da su predviđanja u pogledu pravila o stabilnom porastu novčane mase “racionalna’V’598 Konačno, u V. Britaniji, ekonometrijski model (kejnzijanski), etabliran od strane Trezora, ekono-metrijski model (monetaristički), elaboriran od strane London Business School, i ekonometrijski model Cambridge Economic Policy Group (Nova kembridžska 594 Dr S. Komazec, dr J. Kovač i dr Ž. Ristić, Fiskalna teorija i politika, ABS Glas, Beograd, 1993. 595 J. Patinkin, Analysis of inflation: 1965-1974., Ballinger, Cambridge, 1977. 596 W. E. Gibson, The Lag in the Effect of Monetary Policy on Income and Interesl Rates, Quar-

terly od Journal Economics, maj 1970. 597 L. C. Andersen i J. L. Jordan, Monetary and Fiscal Action: A Test of Their Relative Importance

in Economic Stabilization, Federal Resereve of St. Louis, Review, novembar 1968. i M. W. Keran, Monetary and Fiscal Influences on Economic Activity: The Historical Evidence, Federal Reserve Bank of St. Louis, novembar 1969.

598 J. Grossman, The “Rationality” of Money Supply Expectations and the Short-Run Reponse of Interest Rates to Monetary Surprises, Journal of Money, Credit and Banking 4/81, st. 409-424.

205

škola),599 elaboriran na principima monetarne teorije Austrijske škole (na čelu sa prof. Godleyom), doprineli su, u osnovi, optiranju političke kontrole novčane mase protiv inflacije i izboru između marže od 711 % za rast sterlinškog MZ a 48% No, i model svetske privrede “LINK” Univerziteta Pensilavnije, pružajući sistem međusobno povezanih makroekonomskih modela iz 18 zemalja OECD, 8 zemalja socijalističke zajednice i 4 regionalnih grupa zemalja u razvoju, dokazuje da je politika kontrole novčane mase irotiv inflacije preka potreba savremenih antiinflacionih politika monetarističkog tipa.600

Kejnzijanci, svakako, pobijaju značaj monetarističkih ekonometrijskih mode-la redukovanog tipa isticanjem prednosti strukturalističkih ekonometrijskih modela u procesu vođenja racionalne i efikasne makroekonomske politike pomoću fiskalne politike. Novija istraživanja pokazuju da je, u osnovi neokejnzijanski model dobar (Lipesey), što je poslužilo Tobinu da uputi oštre kritike monetarističkim redukovanim modelima.601 Čak i Feltensteinov najnoviji ekonometrijski model, obuhvatajući deza-gregirane vrste robe, poreze, carine, stope supstitucije između kapitala i rada, novčanu masu i javne rashode,602 pokazuje ispravnost stavova Lipeseyan Tobina, mada u celini ne pobija “vrednost” monetarističkog pravila.

No, u galimatijasu različitih interesa monetarista i kejizijanaca, koji inklini-raju ekstremima, Han je, svojevremeno, isticao validnost i monetarističkih i fiskalis-tičkih teza, založivši se na indirektan način za sintezu.603 Mnogi ekonomisti su tu šan-su iskoristili da bi se otarasili bespoštedne kritike i etikecija monetarističko-kejnesijanskih boja. U tome je prednjačio Johnson,604 koji se odmah založio za sintezu neokejnzijanizma (ili kejnzijanaca) i monetarizma (ili neokvantitativaca).

599 J. C. Di Tata, Non-Uniquenss in Stochastic Macroeconomic Models with Rational Expectations

some Further Results, Banco Central de la Republico Argentina, 1983. i Inflation Sticky Path, Economist, april 1980.

600 Opširnije o The New Cambridge School konsultovati: K. A. Crystol, Controversis in British Macroeconmics, Philip Allan, London, 1979., K. Cuthbertson, Macroeconomic Policy, Mac-millan, London, 1979., R. Bacon i W. Eltis, Britains Economic Problem: Too Few Producers, Macmillan, London, 1978.

601 R. G. Liposey, The Understanding and Control of Inflation: Is Thear a Crisis in Macro-Eco-nomics?, The Canadian Journal of Economics, novembar 1981, st. 545-576. i J. Tobin, Are New Classical Models Plansible Enough to Guide Policy?, Journal of Money, Credit and Banking, novembar 1980, st. 788-799. i Stabilization Policy Ten Years After, Brooking Papers on Economic Activity 1/80, st. 19-71.

602 Feitenstein, A General - Equilibrium Approach to the Analysis Monetary and Fiscal Policies, Staff papers 4/81, str. 653-681.

603 F. H. Hahn, Professor Friedman’s Views on Money, Economica, februar 1971. 604 H. G. Johnson, The Keynesian Revolution and the Monetarist Counter-Revolution, American

Economic Review, maj. 1971.

206

7. MONETARNI INDIKATORI: NOVČANA MASA, KAMATNA STOPA, PRIMARNI NOVAC I BANKARSKI KREDIT

U literaturi ne postoji jedinstveno mišljenje o monetarnim indikatorima. Naime Tanner605 tvrdi da su indikatori varijabile, koje treba da nominuju pravac delovanja akcija monetarne politike.606 Saving posmatra indikatore kao varijabile koje najbolje opisuju efekte tekuće moietarne politike na privrednu aktivnost.607 Ham-burger, pak, smatra da indikatori imaju kritičnu ulogu u transmitovanju efekata akcija centralne banke na privredna kretanja.608

Monetarni indikatori su od izuzetnog značaja za vođenje optimalne mone-tarne politike (Saving), za donošenje odluka o prilagođavanju nivoa ciljeva monetarne politike odgovarajućim promenama privredne aktivnosti (Hamburger) i za identifi-kovanje kursa monetarne politike, pošto monetarni indikatori spajaju instrumente monetarne politike sa ciljevima ekonomske politike (privredni rast, zaposlenost, stabilnost cena i ravnoteža platnog bilansa i dr.). Stoga je potrebno više monetarnih indikatora za merenje efekata monetarne politike za svaki target ponaosob.609 iako ne postoji jedinstveno mišljenje o tome da li monetarni targeti (ciljevi) i indikatori (monetary indicators) pripadaju istoj vrsti varijabila610 Brunner i Meltzer smatraju da treba koristiti indikatore i ciljeve monetarne politike: prvi se odnose na ocenu da je monetarna iolitika restriktivna, ekspanzivna ili neutralna, drugi na delovanje monetar-ne politike u pravcu ostvarivanja ciljeva u oblasti proizvodnje, cena i zaposlenosti, platnog bilansa i dr.611

Pri izboru monetarnih indikatora u literaturi, takođe, ne postoje jedinstvena mišljenja. White612 se zalaže za kratkoročnu kamatnu stopu (ili monetarnu bazu) kao indikatore (kontrolne varijable) monetarne politike, koje treba koristiti za praćenje 605 E. J. Tanner, lndicators of Monetary Policy: An Evaluation of Five, Banca Nacinale del Lavoro,

Quarterly Review, decembar 1972, st. 413-415. 606 V. R. Howard - J. H. Thomson, Monetarism, Theory, Evidence, and Policy, Oxford, Martin

Robertson, 1979, st. 113-115. 607 T. R. Saving, Monetary Policy, Targets and Indicators, The Journal of Political Economy. 608 M. J. Hambureger, Indicators of Monetary Policy, The Arguments and the Evidence, American

Economic Reveiw, maj 1970, st 33-34. 609 P. G. Pierce - D. M. Shaw, Monetary Economics Theories, Evidence and Policy, London -

Boston, Buttcr-Worths, 1974, st. 428-430. 610 Po prvom pristupu postoji poklapalje između monetarnih ciljeva i monetarnih iidikatora, jer su

iste varijabile pod uticajem monetarne politike, te mogu imati dvostruku fuikciju. Po drugom pristupu, monetarni indikatori i monetarni ciljevi su različite varijabile, jer su monetarni indik-tori manje podložni uticajima nemonetarnih faktora, u odnosu na monetarne ciljeve, a i mone-tarna politika sporije deluje na indikatore u odnosu na monetarne ciljeve.

611 K. Brunner - A. Meltzer, The Nature of Policy Problem, u K. Brunner (Ed.), Target and Indi-cators of Monetary Policy, Chandler Publiching Economy, San Francisko, 1969. i The Mea-nning of Monetary Indicators, u G. Horwiz (Ed.), Monetary Process and Policy, R. D. Unwin, Howewood, 1967.

612 R. W. White, Alternative Monetary Targets and Control Instruments in Canada: Criterion for Choice, The Canadian Journal of Economics, novembar 1979, sg. 591-594.

207

rasta užih monetarnih agregata. Brunner i Meltzer613 kažu da je novčana masa optimalni indikator, jer ona endogena varijabila ima najmanje maksimume devijacija. Tanner, pak smatra da je monetarne baza najpogodniji indikator monetarne politike, jer je novčana masa pod direktnijom kontrolom, nego kamatna stopa.614 Fredova regresiona analiza pokazala je, pak, “snagu” bankarskih kredita ka indikatora monetarne politike, budući da bankarski krediti objašnjavaju najveći procenat promena nominaliog društvenog proizvoda.615 V. Friedman opet tvrdi da kombinacija dokaza ide u prilog kamatnoj stopi na sredstva Federals rezerve (federal tunds rate) nasuprot nepozajmljenim sredstvima.616 Prema tome, u teorijskim i empirijskim istraživanjima nema jedinstvenih stavova u pogledu izbora monetarnih agregata. Mo-netaristi, uglavnom, smatraju da su novčana masa ili širi monetarni agregati pouz-daniji indikatori monetarne politike u odnosu na kamatnu stopu i kreditne agregate, dok kejnzijanci tvrde upravo obrnuto.617

U teoriji i praksi za potencijalne monetarne indikatore obično se biraju novča-na masa (M1), monetarni agregati u širem smislu (M2, MZ, M4 i M5), krediti poslov-nih banaka, primarni novac (monetarna baza) i slobodna sredstva (free reserves). Ukoliko se novčana masa koristi kao indikator monetarne politike valja korigovati pretpostavke da akcelaracija i deceleracija reflektuju ekspanzivnu i restriktivnu monetarnu politiku, s obzirom na to da promene novčane mase nastaju pod uticajem varijabila monetarne politike, realnog sektora na monetarni sektor (povratni efekti), nekontrolisanih egzogenih varijabila i ostalih segmenata ekonomske politike; što indukuje problem izdvajanja efekata monetarne politike od ostalih uticaja. Empirijska istraživanja pokazuju da je novčana masa bolji indikator tekuće monetarne politike u poređenju sa drugim monetarnim agregatima i da se promene nemonetarne politike potpunije održavaju na bankarske kredite i šire monetarne agregate u odnosu na novčanu masu.618

613 K. Brunner- A. H. Meltzer, op. cit. 413, 414. 614 Tanerovi rezultati statističkih testova pokazali su da je tržišna kamatna stoia pajlošiji indikator

monetarne politike i da su kamatna stopa na novac pune zaposlenosti (the monetary full employment interest rate) i neutralizovana novčana masa beležile bolje rezultate.

615 L. J. Fred. The Selection of a Monetary Indicator Some Further Empirical Evidence, u “Monetary Aggregates and Monetary Policy”, Federal Reserve Bank of New York, 1974.

616 Bewamin M. Friedman, Emprical Issues in Monetary Policy, A Review of Monetary Aggre-gates and Monetary Policy, Journal of Monetary Economics, januar 1977.

617 Monetaristi razlikuju dve grupe indikatora: kratkoročni ciljevi (short-term targets) i dugoročni ciljevi (long-term targets) monetarne politike. Prvi su predodređeni za kratkoročne ciljeve, a drugi za dugoročne ciljeve (A. Schwartz, Short-Term Targets of There Central Bank, u K. Brunner (Ed.), Targets and Indicators of Monetary Policy, San Francisko, Chandler Publishing Sotrapu 1969). Kejnzijanci razlikuju tri grupe indikatora: instrumenti monetarne politike, po-sredni ciljevi (intermediate targets) monetarne politike i ciljevi (targets) monetarne politike. Pr-vi određuju karakter monetarne politike, drugi su indikatori monetarne politike u Brunner-Meltzerovom smislu, treći se odnose na ciljeve ekonomske politike (J. Tobin, Monetary Seman-tics u K. Brunner (Ed.), Targets and Indicators of Monetary Policy, San Francisko, Chandler Publishing Sotrapu, 1969).

618 K. Brunner- A. N. Meltzer, op. cit., st. 410-412.

208

Kamatna stopa, kao indikator, je centralni elemenat transmisije monetarne politike, na realni sektor i pokazatelj povratnih efekata realnog sektora na monetarni sektor. Na kratak rok, porast kamatne stope je pokazatelj restriktivne monetarne politike, dok je pad kamatne stope pokazatelj ekspanzivne monetarne politike.619 Stoga je imperativno pratiti razliku između nominalne kamatne stope, koja se dekom-ponuje na realnu kamatnu stopu i efektivnu stopu inflacije, i očekivane kamatne stope, koja inkorporiše, osim realne kamatne stope i efektivne stope inflacije i inflatorna očekivanja.

Povećanje ili smanjenje slobodnih sredstava interpretira se kao ekspanzivni ili restriktivni kurs monetarne politike, budući da su promene u slobodnim sredstvima povezane sa promenama realnih varijabila (npr. opadanje očekivane dobiti realnog kapitala smanjuje tražnju kredita i uzrokuje rast slobodnih sredstava). S druge strane, kamatna stopa daleko više upliviše na nivo slobodnih sredstava u odnosu na novčanu masu, iako slobodna sredstva imaju pozitivnu relaciju sa tražnjom u odnosu na negativnu relaciju kamatne stope i tražnje.

Monetaristi i fiskalisti u svojim analizama ne mogu uvek koristiti varijabile koje odgovaraju njihovim modelima, već su prinuđeni da se opredeljuju za one pokazatelje koji su bliski instrumentima centralnog monetarnog instituta (Mayer). Za monetariste, pokazatelj, koji meri efikasnost i određuje pravac i intenzitet monetarne politike, reprezentuje varijabilu koja je kontrolisana od strane centralne banke (a ne endogenu varijabilu).620 Novčana masa je, svakako, osnovni pokazatelj monetarne politike za monetariste jer promene ovog indikatora predodređuju pravac promena dohotka). No, u SAD, u svakom trenutku, raspoloživi podaci o novčanoj masi nedo-staju, a i na novčanu masu ne deluju direktno mere centralne banke (jer je delimično endogena). Stoga, novčana masa kao pokazatelj nije uvek u skladu sa definicijom monetarista. Ali, i za kejnzijance dugoročna kamatna stopa nije uvek pouzdan indi-kator, jer nije pod strogom kontrolom centralne banke. Stoga, novčana masa kao pokazatelj nije uvek u skladu sa definicijom monetarista. Ali, i za kejnzijance dugo-ročna kamatna stopa nije uvek pouzdan indikator, jer nije pod strogom kontrolom centralne banke. Stoga, kejnzijanci za pokazatelj radije koriste kratkoročnu kamatnu stopu,621 dok monetaristi preferiraju iznos primarnog novca (korigovanog za promene stope obavezne rezerve), kao meru ukupiih rezervi koje su pod kontrolom centralne banke i koje utiču na varijablu cilja (tj. novčanu masu).

Monetaristi koriste monetarnu bazu kao meru iz razloga što analiza irocesa snabdevanja novcem najbolje odražava dejstvo mera monetarne politike i što je mo-netarna baza usklađena za iznos promena obaveze rezerve najbolji pokazatelj budućih promena novčane mase. No, ukoliko bi se pokazalo da su promene kratkoročne kamatne stope pokazatelj novčane mase utoliko bi se, najverovatnije, monetarista opredelio za kratkoročnu kamatnu stopu kao indikator za predviđanje kretanja

619 U kratkom roku, kamatna stopa kreće se kontraciklično u odnosu na monetarne cikluse. 620 T. Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital, №. 2 i 3, 1975, st. 190-218 i 293-316. 621 Kratkoročna kamatna stopa može da se, preko teorije o ročnoj strukturi, dovede u vezu sa dugo-

ročnom kamatnom stopom, s jedne strane, i da utiče na priliv novca u depozitne ustanove, s druge strane.

209

novčane mase. Doduše, još nije isključena mogućnost da kratkoročna kamatna stopa preciznije indicira buduća kretanja novčane mase u odnosu na različite mere re-zervi.622 S druge strane, kejnzijanac može da se opredeli za ukupne rezerve, kao pokazatelj politike i da napusti kratkoročnu kamatnu stopu za predviđanje dugoročne kamatne stope. Fond je, sa stanovišta neuobličene teorije ročne strukture, pokazao da je u okviru jednog ciklusa, dugoročna stopa nezavisna od kratkoročnih kretanja kratkoročnih kamatnih stopa.623

Svojevremeno je Federalna rezerva SAD koristila kratkoročne kamatne stope i uslove na tržištu novca, kao neposredne pokazatelje delovanja monetarne politike i na dohodak, umesto da ih tretira kao intermedijarni stepen na putu ka dugoročnoj kamatnoj stopi ili novčanoj masi (Mayer). No, vremena su se promenila, a polemika o najpogodnijem pokazatelju je u znatnoj meri izolovano tehničko pitanje. Pojavila su se, međutim, i mišljenja koja osporavaju opravdanost razdvajanja pokazatelja i ciljeve politike.624 pošto smatraju da je razlika između čistog indikatora i varijabile instru-menta ista kao razlika između termometra koji samo pokazuje trenutnu temperaturu i termostata kojim se željena temperatura može proizvesti. Reč je, dakle, o ekstremnim gledištima, koja je Majer pobio. Majer je, zapravo, u analizi politike, ističe Brunner, ispravno stavio težište na problem pokazatelja i cilja, koji se odnose na prikladno tumačenje monetarnih trendova, odnosno na izbor optimalne strategije monetarne politike, koji u suštini zavise od osnovnih specifikacija mehanizma transmisije, strukture impulsa, interne stabilnosti i značaja pojava u pojedinačnim sektorima.

Monetarni indikatori reprezentuju relativno ograničeni broj varijabila koje nominuju tekući smer monetarne politike i očekivane efekte tekuće monetarne politi-ke. Monetarni indikatori vrednuju monetarne akcije i mere monetarne politike, mada njihove stope promena ne određuju samo efekti tekuće monetarne politike, već i inte-grisanost ukupnog sistema (pošto su monetarni indikatori endogene varijabile).625 Nekontrolisane egzogene varijabile, kao i fiskalna politika, isto tako, deluju na vred-nost indikatora. Upotreba indikatora, u tom kontekstu, omogućava izdvajanje egzo-genih efekata od efekata monetarne politike. Njihova uloga se, pri tome, sastoji u tome da reflektuju promene vrednosti varijabila monetarnih ciljeva bez promene vrednosti finalnih ciljeva.

U monetarnoj teoriji, kao što smo videli, egzistiraju različiti pristupi u defini-sanju monetarnih agregata (posebno novčane mase), pa, prema tome, i izbori

622 R. Davis i F. Schadrak, Forecasting the Monetary Aggregates with Reduced Form Equations, u

“Monetary Aggregates and Monetary Policy”, Federal Reserve Bank of New York, 1974, st. 60-71 i J. Pierce i Thomson, Some Issues in Controling the Stock of Money u “Controlling Monetary Aggregates II: The Implementation, Federal Reserve Bank of Boston, Boston, 1973, st. 115-136.

623 D. Fand, A Time Series Analysis of the “Bills-Only” Theory of Interest Rates, Reveiw of Economics and Statistics, novembar 1966, st. 369.

624 B. Friedman, Targets, Instruments and Indicators of Monetary Policy, Journal of Monetary Eco-nomics, maj 1976.

625 K. Brunner - A. Meltzer, The Meaning of Monetary Indicators, u W. E. Gibson i G. G. Kauf-man (Ed.), Monetary Economics: Readings on Current Issues, McGraw-Hill Books Economy, 1971, st. 404-405.

210

koncepata novčane mase. U okviru klasične kvantitativne teorije novca i kejnzijanske monetarne teorije, novčana masa je definisana obuhvatanjem samo finansijskih oblika koji obavljaju ulogu prometnog i platežnog sredstva, odnosno gotovog novca u opticaju i depozita po viđenju (M1); dok se u monetarnoj teoriji tzv. Radcliffevog izveštaja, uži koncept novčane mase zamenjuje konceptom ukupne likvidnosti (Whole liquidity).626 Oba koncepta, u osnovi, predstavljaju najuži i najširi pristup novčanoj masi.

Fredman i Meiselman, analizirajući postojeće definicije novčane mase a) M1 = gotov novac + depoziti po viđenju b) M2 = M1 + štedni depoziti kod banaka i c) MZ = M2 + štedni depoziti kod nebankarskih intermedijera, izabrali su

M2 kao najpogodniji indikator novačne mase, jer pokazuje veću korlaciju irema dohotku i najmanje promene brzine opticaja novca. Kaufman i Gibson su, proširujući koncept Friedman-Mieselmana, uvođenjem novih komponenata:

d) M4 = MZ + depoziti kod poštanske štedionice i državne štedne obveznice, i c) M5 = M4 + državni vrednosni papiri ročnosti do jedne godine, pokazali da

M2 najbolje objašnjava dohodak za dva ili više kvartala kasnije (za razliku od M1 koji najbolje objašnjava dohodak za isti ili jedan kvartal ranije.)627

Andersen i Jordan su, svojevremeno, strukturu monetarnih agregata dekom-ponavali: (1) primarni novac monetarna baza, rezervni novac, koji obuhvata novac kreiran od strane centralnog bankarskog sistema, (2) novac kao instrument plaćanja (novčana masa u užem smislu ili M1), i (3) novac kao deo imovine koji obuhvata instrumente plaćanja i likvidne finansijske insrumente (kvazi novac ili sekundarna likvidnost).628 U tom kontekstu, oni su se izjasnili u korist monetarističkih proporcija, birajući M2 za ključni monetarni indikator.

U praksi se, međutim, prisutni različiti koncepti monetarnih agregata, pa, prema tome, i različitih izbora novčane mase. Struktura monetarnih agregata, koju koristi Federalni rezervni sistem SAD, je ipak, najkompleksnija i najdiversifikovanija. Ona obuhvata tri grupe monetarnih agregata:629 (a) prva grupa monetarnih agregata 626 A. Burns, The Role of the Money Supply in the Conduct of Monetary Policy, u T. M. Havri-

lesky i J. T. Boorman, Current Issues in Monetary Theory and Policy, Arlington Heights, 1976, dr M. Ćirović, Monetarno-kreditni sistem, Savremena administracija, Beograd, 1980. i dr D. Dimitrijević, Monetarna analiza, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš 1981.

627 G. G. Kaufman, Moge on a Empirical Definition of Money, u W. E. Gibson i G. G. Kaufman, Monetary Economics: Readings on Current Issues, McGrow-Hill, 1971. st. 405.

628 L. C. Andersen i J. L. Jordan, The Monetary Base-Explantian and Analytical Use, Federale Reserve Bank of New York, Review, oktobar 1968. i A. E. Burger i R. H. Rasche, Revision of the Monetary Base, Federale Reserve Bank St. Louis, Review, juni 1977. i N. Berkman, The New Monetary Aggregate, Journal of Money, Credit and Banking, maj 1980.

629 Opširnije o strukturi monetarnih agregata koje koristi Federalni rezervni sistem SAD konsul-tovati: L. S. Andersen, Selection of a Monetary Aggregate for Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, 10/75, J. Jordan, Elements of Money Stock Determination, Federal Reserve Banko of St. Louis, Review, oktobar 1966, M. W. Keran, Selecting a Monetary Indicators - Evidence from the United States and other Developed Countries, Federale Reserve Bank of St. Louis, Review, oktobar 1970, N. Berkamn, The New Monetary Aggregates, Journal of Money, Credit and Banking, maj 1980.

211

obuhvata primarni novac (monetarna baza, rezervni novac), odnosno iznos sredstava banaka na računima kod centralnog bankarskog sistema i iznos domaćih novčanica i kovanog novca u opticaju izvan bankarskog sistema: (b) druga grupa agregata anglobira novčanu masu u užem smislu ili M1 (novčanice i kovani novac u domaćoj valuti u opticaju i depozitni novac, koji obuhvata depozite bez roka kod komercijalnih banaka i depozite stranih javnih institucija kod Federalnog rezervnog sistema, po odbitku čekova u procesu naplate); (c) treća grupa monetarnih agregata obuhvata M2 (= M1 + oročeni depoziti i ulozi na štednju kod komercijalnih banaka, umanjenih za iznos certifikata o depozitu), M3 (= M2 + iznos depozita kod uzajamnih štedionica i udeli u udruženjima za štednju i kredite, i kreditnim zajednicama), M4 (= M2 + iznos prenosivih certifikata o depozitima), M5 (= M2 + iznos prenosivih certifikata na depozite kod uzajamnih štedionica i udeli u udruženjima za štednju i kredite i kreditnim zajednicama) i M6 = M3 prenosivi certifikati o depozitima, komercijalne hartije od vrednosti, štedne obveznice i kratkoročne obveznice države).630 Međutim, već u 1979. godini, Federalni rezervni sistem izmenio je definiciju M1 uvođenjem Mla (koji je jednak bivšem M1 po isključenju depozita po viđenju kod stranih komercijalnih banaka i zvaničnih institucija) i M1b (koji obuhvata Mla i kamatonosne čekovne depozite kod svih depozitnih institucija),631 doprinoseći na taj način većoj operacionalizaciji novčane mase u užem smislu. Ali, već u 1980. god. data je nova definicija agregata novčane mase. Novi agregat M1b sada uključuje, pored dosadaš-njih zakonskih sredstava plaćanja (M1, sada Mla), i sva druga potraživanja kojima se može raspolagati čekom. Veličina M1b je, dakle, postala agregat monetarnog stoka, koji, osim fiducijarnog novca u opticaju i depozita po viđenju kod banaka (tzv. Mla), sadrži i depozite po viđenju kod drugih finansijskih institucija i račune “NOW” (ra-čun štednje sa mogućnošću automatskog prelivanja) i računa “ATS” (račun automat-skih virmanskih usluga sa računa štednje na tekući račun).632 Prema tome, posle odluke FEDa ukidanju Mla (gotov novac plus depoziti po viđenju kod komercijalnih banaka), M1b predstavlja, u stvari, Ml. No, za razliku od SAD, u ostalim zemljama OECD je došlo do relativno manjih, čak beznačajnih promena u strukturi monetarnih agregata, tako da i danas postoji sedam agregata: tri monetarna agregata (M1 ili njegove varijante, M2 i MZ), monetarna baza i tri varijante rasta kredita (ekspanzija kredita domaćeg porekla, bankarskih kredita i kredita akordiranih od strane finan-sijskih intermedijera) iz čije je strukture veoma teško odabrati najpogodniji sa sta-novišta merenja (Coulbois). Problem mere je ostao kao najteže rešiv problem, budući da još ne postoje pouzdani modeli kvantifikacije monetarnih agregata (mada je i kamatne stope još teže sameravati). Promene su utoliko manje u zemljama OECD,633 sem ukoliko nije reč o procesu prilagođavanja monetarističkim propozicijama. 630 Definicija monetarnih agregata u SAD se razlikuje od definicije monetarnih agrata MMF,

OECD i EZ. 631 Thomas Simson, The Redefined Monetary Aggregate, Federal Reserve Bulletin, februar 1980. 632 D. A. Pierce, Trend and Noise in the Monetary Aggregates, u “New Monetary Control Proce-

dures”. Vol. II, Board of Governors of the Federal Reserve System, Washington, 1981. i D. A. Pierce i W. P. Cleveland, Seasonal Adjustment Methods for the Monetary Aggregates, Federal Reserve Bulletin, decembar 1981, st. 875-887.

633 Les agregats monèteres en France, Banque de France, Note d’information, juni, 1982.

212

8. IZBOR OPTIMALNE STRATEGIJE MONETARNIH CILJEVA

Dok kejnzijanci radije koriste dugoročne kamatne stope (a u određenim uslovima i bankarske kredite), dotle monetaristi preferiraju novčanu masu, kao osnovni cilj monetarne politike. Međutim, pri upoređenju ova dva cilja (kamatna stopa i novčana masa) javljaju se dva problema: problem merenja (sa kojim smo se susreli u okviru procesa transmisije) i problem predviđanja krive sklonosti ka likvidnosti i podsticaja” za trošenje.634 Kejnzijanci, svakako, nisu mnogo uznemireni u procesu otežanog merenja kamatne stope pri izboru cilja iz prostog razloga što priliv sredstava u depozitne ustanove reprezentuje jedan kanal delovanja monetarne politike i što dejstvo kamatne stope na tržištu hartije od vrednosti, koje drži sektor stanovništva (pa, sledstveno tome, i na potrošnju) reflektuje drugi kanal delovanja monetarne politike. U tom kontekstu, za fiskaliste se donošenje zaključaka o realnim kamatnim stopama na osnovu nominalnih, ne postavlja kao problem, budući da priliv sredstava zavisi od kompariranja kamatne stope depozitnih ustanova sa stopama na otvorenom tržištu. Problem merenja kod kejnzijanaca javlja se samo onda kada treba proceniti dejstvo kamatne stope, kao cene kapitala, na investicije (Mayer).

S druge strane, precizna spoznaja krive sklonosti ka likvidnosti i podsticaja za trošenje olakšava centralnoj banci da izabere onu kamatnu stopu koja optimizira izabrane ciljeve i da odredi količinu novca za svaku kamatnu stopu, i obratno.635 Ukoliko se podsticaji za trošenje povećavaju u uslovima mogućeg predviđanja krive sklonosti (težnje) ka likvidnosti, centralna banka treba da poveća kamatnu stopu, koja u procesu neutralizacije, deluje kao automatski stabilizator. Ukoliko je, pak, kriva težnje ka likvidnosti nepredvidljiva u uslovima rastućih podsticaja za trošenje, centralna banka treba da povećava količinu novca radi sniženja kamatne stope. U prvom slučaju bolje je koristiti novčanu masu, a u drugom slučaju kamatnu stopu. I, ako bi centralna banka, po monetaristima, koristila novčanu masu, a ne kamatnu stopu, onda bi se novčana masa održavala na nerpomenjenom nivou uz potrebno povećanja kamatne stope. Stoga se monetaristi opredeljuju za novčanu masu kao cilj monetarne politike, jer je tražnja novca stabilnija u odnosu na kejnzijanske podsticaje za trošenje. A to je u skladu sa shvatanjem transmisionog procesa u okviru kvan-titativne teorije.

Nadalje, ukoliko su bankarski krediti, ili ukupni krediti, potencijalni cilj monetarne politike, onda pristalice monetarističke verzije transmisionog procesa smatraju da je dejstvo promena novčane mase na dohodak značajnije od dejstva

634 R. Davis - F. Schadrack, Forecasting the Monetary Aggregates with Reduced Forom Equations,

i Federal Reserve Bank of New York, Monetary Aggregats and Monetary Policy, N. York, 1974, str. 60-72. i W. Poole, Optimale Croice of Monetary Policy Instruments in a Simple Stochastic Macro Model, Quartely Journal of Economic, Vol. 84, 1974, str. 197-216.

635 W. Poole, Optimal Choice of Monetary Policy Instruments in a Simple Stochastic Macro Mo-del, Quarterly Journal of Economics, maj 1970. str. 197-216 i W. Poole, Rules of Thumb for Guiding Monetary Policy, u Bord of Governers, Federal Reserve System, Open Market Policies and Operating Procedures, Washington, 1974, str. 135-189.

213

promena bankarskih kredita,636 jer uslove na tržištu, takođe, kao potencijalni cilj monetarne politike, više ne uzimaju u obzir u odnosu na kejnzijance.

Konačno, izbor između novčane mase i kamatne stope, kao cilja monetarne politike, vezan je za problem zakašnjenja monetarne politike usled sporijeg reago-vanja izdataka na promenu kamatne stope. Monetaristi tvrde da se zakašnjenja mogu neutralisati, ukoliko je početna promena kamatnih stopa veća od ravnotežnog nivoa (Tucker).637 Prekomerni rast javlja se automatski, ukoliko centralna banka koristi novčanu masu kao cilj.

Uticaj monetarne politike na ciljeve ekonomske politike (economic goals), kao što su potpuna zaposlenost, stabilnost cena, ravnoteža platnog bilansa i privredni rast, ostvaruje se posredstvom varijabila ciljeva monetarne politike (target) na indirektan način.638 Pri tome, ciljevi monetarne politike (kvantitativni: monetarni agregati u užem i širem smislu i kamatna topa), i (kvalitativni: upotreba kredita) reflektuju endogene varijabile sa i/ili bez zakašnjenja, koji održavaju dejstva mone-tarnih instrumenata i stabilan suodnos sa ekonomskim ciljevima.639 Izbor monetarnog cilja zavisi od karaktera izvora nestabilnosti, s obzirom na to da je finalni cilj mone-tarne politike minimiziranje nestabilnosti dohotka.640 Fiksiranje monetarnih ciljeva, dakle, prvenstveno treba da implikuje kompresiju cena.

U Hiksovom aparatu IS-LM kejnzijanskog tipa, kriva IS simultano repre-zentuje ravnotežu štednje i investicija i kombinacije kamatne stope (i) i nacionalnog dohotka (Y). U uslovima nestabilne funkcije tražnje novca (LM), tj. izvorne nestabilnosti u monetarnoj sferi, i stabiliteta IS kamatna stopa predstavlja adekvatan monetarni cilj, pošto se kontrolom kamatne stope osigurava minimiziranje fluktuacije nacionalnog dohotka. Smanjivanjem ili povećanjem novčane mase neutrališu se kretanja krive LM. Pomeranjem krive LM udesno (LM2), sa padom tražnje novca u uslovima stabilne količine novca, kamatna stopa (i) se smanjuje na i2, a dohodak raste (Y2). Pomeranjem krive LM ulevo (LM1), porastom tražnje novca u uslovima konstantne količine novca, kamatna stopa se povećava na il, a dohodak opada (Y1). Međutim, u uslovima funkcionisanja stabilne funkcije tražnje novca (LM) i nestabilne funkcije investiciještednja (IS), odnosno priticanja nestabilnosti iz nemonetarne sfere, smanjenje ili povećanje tražnje robe i usluga indikuje pomeranje krive IS u poziciju IS1 ili IS2. Automatski stabilišući efekat kretanja kamatne stope je tada limitiran fluktuacijama dohotka u rasponu između Y1 i Y2, ukoliko je količina novca

636 T. Mayer, The Structure of Monetarism, op. cit., str. 293-316. i M. J. Artis i D. A. Currie, Mo-

netary Exchange Rate Targets, u A. S. Courakis i R. L. Harrington (Ed.), Monetarism: Tradi-tions, Debates and Policy, Macmilan, London, 1982.

637 D. Tucker, Mayer’s lestof Keynesianism: A Correctio, Journal ofPolitical Economy, avgust 1965. str. 394-395.

638 V. Chick, The Theory of Monetary Policy, Graay-Mills, London, 1973, str. 9-18. i D. G. Pierse i D. M. Shaw, Monetary Economics Theories, Evidence and Policy, Butterworth, 1976, str. 423-449.

639 F. Affolion i R. Portait, Propositions pour une strategie monetaire, Banque, Paris, 1978. i T. R. Saving, Monetary Policy, Targets and Indicators, Journal of Political Economy, avgust 1977.

640 K. Brunner i A. H. Meltzer, The Nature of the Policy, u K. Brunner, Targets and Indicators of Monetary Policy, Chandler Publishing Sotrapu, 1969, str. 3-5.

214

konstantna. Stoga je novčana masa pogodniji monetarni cilj, budući da se njenom kontrolom postiže redukcija fluktuacija dohotka oko trendnog nivoa. U suprotnom, stabilizacija kamatne stope provocira veće fluktuacije nacionalnog dohotka.641 U uslovima fiksiranog nivoa kamatne stope ekspanzivni ili restriktivni poremaćaji funkcije investicija i funkcije potrošnje indukuju pomeranje krive IS u IS2, odnosno IS1, pošto monetarna politika osigurava povećanje ili smanjenje novčane mase u LM2, odnosno LMl.642 Kako simultano ostvariti punu zaposlenost, stabilan nivo cena i ravnotežu platnog bilansa u okviru IS-LM analize je prvorazredni problem mnogih akademskih ekonomista od 1960. god.643 U tom kontekstu, kriva IS (investicije i štednja) je trasirana kao reprezentanta mogućih kombinacija kamatne stope i nacionalnog dohotka (i, Y) koja osigurava egalitet A (Y) = I (i). Kriva Lm (ponuda i tražnja novca) reprezentuje moguće kombinacije (i, Y), koje obezbeđuju egalitet tražnje novca sa fiksnom ponudom. U režimu nezaposlenosti fiskalna politika, po pravilu, može osigurati ekspanziju neophodnu za prevazilaženje nezaposlenosti, rastom društvenih rashoda, redukcijom fiskalne presije (opterećenja) ili paritetnim i simultanim kombinovanjem. Menjajući potrošnju, odnosno tražnju, tj. A G nabav-kama iz budžeta i fondova i ponašanja potrošača i investitora preko A T i AYd, opšte i zajedničke potrošnje utiču na krivu IS i na realne faktore reprodukuje. Fiskalna politika, pored toga, utiče i na krivu LM i monetarne fenomene, u zavisnosti od alter-nativnih modela pokrića finansijskog deficita opšte i zajedničke potrošnje. Alimen-tiranje inaugurisanog deficita emitovanjem društvenog zajma ne modifikuje monetar-ne tokove i ne indukuje monetarnu ekspanziju, budući da reprezentuje preraspodelu već postojećih kupovnih snaga. Međutim, finansiranje finansijskog deficita

641 Vane R. Howard i John L. Thompson, Monetarism, Theory, Evidence and Policy, Martin

Robertson, Oxford, 1979. 642 Mr A. Živković, Ciljevi i indikatori monetarno-kreditne politike finansijae 1-2/83, str. 21-40. 643 R. A. Mundell, Capital Mobilily and stabilization Policy Under Fixed and Flexible Exchange

Rates, The Canadian Journal of Economics and Political Science, vol. XXIX, 1963, str. 475, J. J. Rosa, Monnaie, revenu national ct-prixen economie ouverte, Revueeconomique 6/72, D. Weightsmann, IS-LM and External Equilibrium. A Graphical Analysis, AER, mart 1970, R. Artoni, The coordination of fiscal and monetary policy, Public Finance, septembar 1970, E. Sohmen, Fiscal and Monetary Policies Under alternative Exchange - Rate Svstems, The quarterly Journal of Economics, vol. LXXXI, 1967, D. J. Ott, Monetary and Fiscal Policy, The Quarterly Journal of Economics, vol. LXXXII 1968, J. Niehans, Monetary and Fiscal Policies in opet economics Under Fixed Exchange Rates, The Journal of Poiitical Economy, vol. LXXXVI 1968, W. L. Silber, Fiscal Policy in IS-LM Analysis, Journal of Money, Credit and Banking, mart 1970, K. Brunner, M. Eratianni, J. Jordan, A. H. Meltzer and N. Neuman, The Role of Monetary and Fiscal Policy in Modern Inflation, Journal of Money, Credit and Ban-king, februar 1973, A. Tokauata, the Effects of Fiscal and Monetary Policies Under Flexible and Fixed Exchange Rates, Canadian Journal of Economics, vol. II, 1969, D. K. FoIey, K. Shell and M. Sidrauski, Optimal Fiscal and monetary policy and economic growth, Journal of Political Economy, juli 1969, C. F. Christ, A Model of Monetaiy and fiscal Policy. Effects on the Money, Stock, Price Level, And Real Output, J. N. C. B. novembar, 1970, L. C. Anderson and J. Jordan, Monetary and Fiscal Action, Federale Reserve Bank of St. Louis, novembar 1968, F. Brechling - J. N. Wolfe, The End of Stop-go, L. B. R., januar 1970.

215

monetarnim kreacijama podrazumeva monetizaciju finansijske aktive i pomeranje krive LM za efekte likvidnosti.

Monetarni autoriteti definišu monetarne uslove: snižavanjem ili povećava-njem troškova refinansiranja poslovnih banaka od strane emisionog instituta, pove-ćanjem ili smanjenjem reeskontne i eskontne stope, povećavanjem ili smanjivanjem likvidnosti poslovnih banaka posredstvom smanjenja ili povećanja stope obavezne rezerve, povećanjem ili smanjenjem kamatnih stopa i dr. U ovim okvirima, pomeranje krive IS sa fiksiranom krivom LM znači da ekonomski subjekti povećavaju svoje autonomne rashode bilo putem samofinansiranja bilo putem pozajmljenih štednih resursa. Fundamentalna interakcija između IS i LM, pri tome, sastoji se: IS reaguje na LM u slučaju bankarske redistribucije kredita (jer se uvećava koeficijent likvidnosti potrošača i investitora), dok kriva LM reaguje na IS u slučaju realnog usmeravanja novododate likvidnosti (jer se uvećavaju potrošnja i investicije). Ekspanzija nacio-nalnog dohotka je tada rezultat ekspanzije autonomnih rashoda i/ili monetarne baze. Porast monetarne mase implikuje redukciju kamatie stope, koja stimuliše rast inve-sticija.644 Time monetarna politika utiče na internu ravnotežu posredstvom investicija i na eksternu ravnotežu putem kretanja kapitala u zavisnosti od elastičnosti investicija i kapitala prema kamatnoj stopi. Pri tome, ako se kamatna stopa stabilizuje kriva IS se pomera za iznos porasta društvenih rashoda i za iznos dodatnih fiskaliteta u suprot-nom smeru. Amplitude translacije krive IS date su formama multiplikatora.645

Pomeranjem krive LM usled monetarnih restrikcija, koje su rezultat podiza-nja nivoa kamatne stope, dekuražiraju se investicije i redukuje globalna tražnja. Rast kamatne stope indukuje uvoz kapitala, koji može biti proizvodno angažovan i robno kontrabalansiran za izvozno orijentisanom supstancom. Međunarodno kretanje kapitala, uslovljeno diferencijom kamatnih stopa i fiskalnim koncesijama u osnovi je u funkciji jačanja akumulacionog potencijala i stvaranju stabilnih uslova privrednom rastu, što u režimu fleksibilnih deviznih kurseva modifikuje nagibe krivih linija stabilnosti, odnosno podiže nivo tačke preseka internog i eksternog ekvilibrijuma. Pri tome, za tradicionalnu dilemu, da li treba primeniti monetarnu ili fiskalnu politiku za istovremeno postizanje spoljne i unutrašnje ravnoteže u otvorenoj privredi, usvojeno pravilo normativnog modela (dva cilja i dva instrumenta), u modelu dinamičke stabilnosti ne pokazuje egzaktnost već imperfektnost. U komunikaciji monetarne i fiskalne politike ne postoji univerzalna tačka poklapanja instrumenata i ciljeva. Pogodan izbor instrumenata za ciljeve unutrašnje i spoljne ravnoteže po pravilu zavisi od uslova koji preovlađuju u nacionalnoj privredi, ekonomskih prioriteta tekuće politike i stabilizacionih potencijala integrativnih parcijalnih politika u sklopu opšte ekonomske politike. Jer, u uslovima povećanog mobiliteta kapitala u odnosu na do-hodak, osetljivost finansijskih izvora i resursa prema kamatnim stopama, nelinearnih odnosa ponašanja ekonomskih subjekata, promena cena (inflacija) i pariteta deviznog kursa, porasta dohotka u proporciji viška tražnje dobara i usluga, porasta kamatne stope u proporciji sa suficitarnom tražnjom novca, opadanja stope razmene u 644 Varijacija kamatne stope, povezane sa politikom monetarnih punkcija, utiče na funkciju inve-

sticija i proizvodnju via multiplikatorskog efekta. 645 Dr Ž. Ristić, dr S. Komazec i dr J. Kovač, Ekonomika javnog sektora, ABC Glas, Beograd, 1993.

216

proporciji sa suficitarnom pozicijom platnog bilansa itd. autonomne ekonomske performanse monetarne i fiskalne se ne reverifikuju. Stoga u tzv. Monetarno-fiskalnoj kontroverzi: (1) fiskalna politika efikasnije deluje na reguliseanje nivoa efektivne potrošnje, dok monetarnokreditna politika efikasnije deluje na investickonu aktivnost, (2) fiskalna politika je moćnija u regulisanju unutrašnje tražnje, cena i zaposlenosti, a monetarna politika je efikasnija za održavanje ravnoteže platnog bilansa i (3) fiskalna politika je moćnija u periodu depresivnih privrednih kretanja, dok je monetarno-kreditna politika jača u procesu suzbijanja inflatornog buma,646 prezentirana alterna-tivna isključivanja, ne mogu se naučno verifikovati, osim kombinovane, jednovre-mene, sinhronizovane, komplementarne primene monetarne i fiskalne politike.

U kvantitativnoj reinterpretaciji monetarne i fiskalne ekonomije poznata su tri tipa integracije u operacionim modelima IS-LM analize:

1. integracija posredstvom kamatne stope, 2. integracija posredstvom finansijskih ponašanja ekonomskih agenata, i 3. integracija posredstvom likvidnog disponibiliteta. Integracija posredstvom kamatne stope je reprezentanta kejnzijanske tra-

dicije: varijacija kamatne stope, povezana sa politikom monetarne kreacije, utiče na funkciju investicija i globalnu proizvodnju via multiplikatorskog efekta. Finansijski blok je povezan sa realnim blokom modela (investicije, potrošnja, skok kapitala) po-sredstvom kamatnih stopa. Ovaj tip integracije uveden je modelom Klein-Coldberger i susreće se u različitim varijantama: Brookings Institution model, Wharton School E. F. U. model, OVI model, FED-MIT-PENN model, FIFI model, CS model i model STAR.

Integracija posredstvom sume likvidnog risponibiliteta je reprezentatna kvantitativne (monetarističke) tradicije: monetarna masa ili globalni indikator lik-vidnosti utiče direktno na proizvodnju (ako je tražnja novca perfektno elastična prema kamatnoj stopi ili ako su investicije totalno neelastične u odnosu na kamatnu stopu). Različita struktura kamatnih stopa uravnotežava finansijski blok modela. Kamatne stope locirane su u jednačinama realnog bloka i osiguravaju integraciju. Prva inte-grišuća veza ostvaruje se putem investicija u infrastrukturu i opremu, koje zavise od očekivanog randmana investicija. Druga integrišuća veza se ostvaruje investicijama u stanove, koje zavise od kamatne stope hipotekarnogtržišta. Treća integrišuća veza se postiže javnim rashodima za robu i usluge. Ovaj tip integracije danas se susreće u mnogim modelima monetarista, čiji je prototip model Federalne rezervne banke St. Louis, francuski model Davida, belgijski model S. de Všupa, Suits model i model Dauphine.

Integracija preko finansijskog ponašanja agenata, kao oponenta kejnzijanskoj i monetarističkoj verziji, reprezentanta je analize Guarly – Shawa, Herzeg – Vajde i Courbisa, odnosno modela FIFI-TOF i MINI FIFI- TOF. Ova integracija implikuje skup realnih, monetarnih i finansijskih operacija ekonomskih agenata, kvantifikujući interakcije između ovih operacija i modelišući ekonomskofinansijsko odlučivanje na

646 A. S. Murphy, Fiscal Policy, Finance and Developement, IMF 2/70, str. 14 i Dr P. Jurković,

Fiskalna politika u ekonomskoj teoriji i praksi, Informator, Zagreb, 1977, str. 45.

217

kratki i dug rok (ekonomski budžet i “Rationalisation des choix budgetaires” ili RCB).

U monetarnoj teoriji egzistiraju različita mišljenja u pogledu izbora mone-tarnih ciljeva. Naime, Vane i Thomspon smatraju da kontrola ponude novca deluje stabilišuće u odnosu na kontrolu kamatne stope i kreditne sposobnosti, i dokazuju da neravnotežna stopa monetarnog rasta, koja ne odražava realni nivo proizvodnje, obara kamatnu stopu i rast agregatne tražnje; dok Holbrook i Schapiro tvrde da novčanu masu treba izabrati za monetarni cilj, ukoliko je monetarni sektor stabilniji od realnog sektora i da u slučaju veće nestabilnoseti monetarnog sektora, treba izabrati kamatnu stopu.647 Devis648 se, pak, opredeljuje za novčanu masu kao primarni cilj monetarne politike (mada, ne odbacuje kamatnu stopu i uslove kreditnog tržišta kao doiunske ciljeve) i konstatuje da se u uslovima neočekivanih fluktuacija preferencije likvidnosti novčana masa pokazuje kao pogrešan izbor isto kao i kamatna stopa u uslovima poremećaja van područja finansijskog tržišta. Pool, suprotno od Devisa, smatra da je količina novca, kao moietarii cilj, pogodnija od kamatne stope kada je realni sektor nestabilniji od monetarnog sektora i, obratno, kamatna stopa je pogodniji cilj za ne-stabilniju monetarnu sferu; dok Thunberg, poput Poolea, piše da je ponuda novca bolji cilj monetarne politike u uslovima nestabilne funkcije investicije – štednja (odnosno krive IS), mada i kamatna stopa ima svoju validnost za slučaj nestabilne tražnje novca.649 Caranza i Padoa ipak, veruju da stabilizacija kamatnih stopa do-prinosi minimiziranju fluktuacija dohotka iz razloga što je tražnja novca nestabilnija od agregatne tražnje i, obrnuto, da stabilizacija ponude novca doprinosi minimiziranju fluktuacije dohotka u uslovima visoke inflacije i stabilnije brzine opticaja novca od multiplikatora investicija.650

Monetaristi, prema tome, više preferiraju izbor monetarnih agregata za cilj monetarne politike nego kamatnu stopu koju optiraju kejnzijanci.651 Doduše, mone-taristi a priori ne odbacuju kamatnu stopu kao cilj monetarne politike, ali njenu valid-nost prihvataju samo u uslovima stabilnih cena i nepostojanja inflacionih anticipacija (očekivanja kada realna kamata korespondira nominalnoj stopi). Pojedini kejnzijanci, 647 N. R. Vanc i J. T. Thompson, Monetarism. Theory, Evidence and Policy, Martin Robertson,

Oxford, 1979. i R. Holbrook i H. Schapiro, The Choice of Optimal Intermediate Economic Tar-gets, American Economic Review, maj 1970.

648 R. G. Devis, Implementing Open Market Policy with Monetary Aggregate Objectives, u “Monetary Aggregates and Monetary Policy”, Federal Reserve bank of New York, juni 1974.

649 R. Thunberg, Monetary Objectives of Monetary Policy in The United States, Cahiers écono-miques et monètaires 6/78 i W. Poole, Optimal Choice of Monetary Policy Instruments in a Simple Stohastic Macro Model, Quaerlerly Journal of Economics, maj 1970.

650 C. Caranza i T. Padoa - Schiopa, Note on the Intermediate Targets of Monetary Policy, Cahiéres économiques et monètaires 6/78.

651 B. Griffits u G. E. Wood (Ed.), Monetary Targets, St. Matin’s Press, N. York, 1981, P. Fortin, Monetary Targets and Monetary Policy in Canada: A Critical Assessment, Canadian Journal of Economic, novembar 1979, str. 625-646, W. Poole, Optimal Choice of Monetary Policy Instru-ments in a Simple Stochastic Macro Model, Quarterly Journal of Economics, maj 1970, str. 197-216, G. R. Sparks, The Choice of Monetary Policy Instruments in Canada, Canadian Journal of Economics, novembar 1979, str. 615-624. i W. R. White, Alternative Monetary Targets and Control Instruments in Canada, Canadiau Journal of Economics, novembar 1979, str. 590-604.

218

kao npr. Bendžamin, ističu da posredi cilj monetarne politike treba da bude bankarski kredit (a ne količina novca) kako bi se minimizirala variranja nominalnog dohotka oko trendnog rasta realnog dohotka.652

Aftalion i White,653 praveći razliku između operativnih ciljeva (imraedate targets) i posrednih ciljeva (intermediate targets) monetarne politike, ističu da ope-rativni ciljevi doprinose minimiziranju varijacija monetarnih i kreditnih agregata, i da posredni ciljevi doprinose minimiziranju varijacija u nivou dohotka.654 Kejnzijanci, pak, smatraju da ostvarenje konstantne stope rasta novčane mase može da dovede do oštrih kratkoročnih svingova u kamatnim stopama sa povećanjem rizika na finan-sijskom tržištu.

Izbor optimalne strategije monetarnih ciljeva u osnovi omogućava elimini-sanje oštre oscilacije monetarnog rasta, stabilizaciju inflatornih očekivanja i racional-nije ponašanje ekonomskih agenata u privredi, što konvenira bazičnim minetaristič-kim pretpostavkama.655 No, usled karaktera kratkoročnih monetarnih kretanja u strategiji monetarnih ciljeva se uobičajeno tolerišu swingsovi u stopama monetarnog rasta u okviru postavljenih limita, jer ciljevi monetarnog rasta moraju da respektuju ciklične komponente (kao što su stopa inflacije, dohodna brzina novca i promene u korišćenju kapaciteta) iako se kvantifikovani ciljevi monetarnog rasta sastoje od tzv. neophodne stope inflacije i očekivane stope rasta realnog dohotka.656 To iz razloga što je smanjivanje godišnjih oscilacija monetarnog rasta oko trendnog nivoa cilj kratko-ročne komponente i što je smanjivanje diskrepance između stope monetarnog i realnog rasta dugoročna komponenta monetarne strategije.657

Monetaristi, u pravilu, smatraju količinu novca ključnom varijabilom u borbi protiv inflacije nasuprot kejnzijancima koji, verujući u dohodnorashodnu teoriju, u prvi plan stabilizacione politike stavljaju vladine prihode i rashode (mada pojediii neortodoksni kejnzijanci tvrde da centralna banka može podsticati formiranje kapitala i rast realnog proizvoda usvajanjem pravila kombinovanja fiskalnomonetarne politike

652 F. M. Benjamin, Empirical Issues in Monetary Policy, A Review of Monetary Aggregates and

Monetary Policy, Journal of Monetary Economics, januar 1977. 653 R. W. White, Alternative Monetary Targets and Control Instruments in Canada: Criterion for

Choce, Canadian Journal of Economics 4/79 i F. Aftalion i L. J. White, On the Choice of Immediate Monetary Targets, Journal of Banking and Finance, juni 1978.

654 Novčana masa ili dugoročna kamatna stopa mogu biti posredni ciljevi, dok bankarske rezerve ili kratkoročna kamatna stopa mogu biti operativni ciljevi.

655 D. Duwendag, The “New Era” of Controling Monetary Aggregates, Credit und Capital 3/77, M. Parkin, The Transition from Fixed Exchange Rates to Money Supply Targets, Journal of Mo-ney, Credit and Banking, februar 1971. i K. Brunner i A. H. Meltzer, The Nature of the Policy Problem, u K. Brunner, Targets and Indicators of Monetary Policy, Chandler Publishing Economy, 1969.

656 R. G. Davis, Monetary Objectives and Monetary Policy, u R. L. Teigen, Readings in Money, National Income and Stabilization Policy, Richard D. Irvin, 1978. i K. Brunner i A. H. Meltzer, The Meaning of Monetary Indicators, u W. E. Gibson i G. G. Kaufman, Monetary Economics: Readings and Current Issues, McGraw-Hill Book Sotrapu, 1971.

657 H. C. Wallich, Innovations in Monetary Policy, u R. L. Teigen, Readings in Money, National Income and Stabilization Policy, Richard D. Invin, 1978.

219

jeftinog novca i čvrstog budžeta).658 U eksplikaciji faktora koji determinišu novčane cikluse, monetaristi optiraju pristup da su dotični faktori uslovljeni monetarnom politikom, dok kejnzijanci preferiraju pristup da su isti faktori endogeno postavljeni. Monetaristi ističu da monetarne restrikcije u pravilu eliminišu inflaciju ukoliko se spreči inflacioni razvoj dohotka, odnosno nadnica i javnih rashoda. Monetaristička strategija monetarnog rasta u inflacioniranim uslovima,659 polazeći od bazičnih postulata monetarizma (da je realna količina novca determinisana opštom ravnotežom realnog i monetarnog sektora, da rast nominalne količine novca generalno dovodi do permanentnog rasta cena pre nego što dovodi do smanjenja kamatne stope na dugi rok i da nominalna količina mora biti kontrolisana), ističe potrebu za usvajanjem, projektovanjem i objavljivanjem monetarnih ciljeva, neophodnih za programiranje monetarnog rasta, u borbi protiv destabilišućih očekivanja i instaulisane inflacije, nezavisno od privremenih posledica na planu smanjenja ekonomske aktivnosti i rasta nezaposlenosti i rizika od socijalnih eksplozija i krize rasta.

8.1. Programiranje monetarnog rasta – strategija targetiranja

Politika monetarnog rasta po pravilu se fleksibilno projektuje, jer rigidna politika zahteva česte korekture i revizije čime se gubi poverenje u stabilizacione efekte monetarnih ciljeva. U prvom redu, monetarna politika treba da obezbedi po-voljan razvoj finansiranja privrednih operacija, koje su projektovane planiranjem rasta realnog dohotka i inflacije u okviru datih limita, da spreči neprogramirani rast nominalnog dohotka i zaposlenosti, te da zadrži rasg cena u planiranim okvirima. Pri tome, politika monetarnog rasta trsba da je konzistentna sa dugoročnom željenom stopom inflacije, nezavisnom od sfektivne stope inflacije indukovane monetarnim faktorom (Berman).660

Jačanje inflatornih tendencija, produbljivanje privredne nestabilnosti, pove-ćanje neizvesnosti u vezi sa budućim kursom ekonomije, prelazak sa fiksnih deviznih kurseva na plivajuće devizne kurseve, rast inflacije kombinovane sa visokom nezapo-slenošću, ekonomski poremećaji u ranijim godinama, jačanje inflatornih očekivanja i saznanje o ulozi novčane ponude u kratkoročnim privrednim fluktuacijama su, po

658 D. J. Fand, A. Monetarist Model of the Monetary Process, u W. Gibson i G. Kaufman,

Monetary Economic, Reading on Current Issues, McGraw-Hill, 1971. i J. D. Rea, Monetary Policy and the Ciclical Behaviar of the Money Supply, Journal of Money, Credit and Banking, avgust 1976.

659 Mnoge diskusije o monetarizmu, između ostalog, svode se na pitanje koju tehniku monetarne kontrole valja koristiti u kontroli novčane mase sa stanovišta stabilnosti privrede i održavanja vrednosti novca, i na pitanje optiranja direktnih i indirektnih mera, kao što su metod monetarne baze, plafoniranje kredita, odnosno ograničavanje kredita, tehnika otvorenog tržišta, regulisanje kamatne stope i utvrđivanje deviznog kursa (R. S. Vgua, Federal Reserve Control of the Money Stock, Journal of Money, Credit and Banking 4/82, str. 597-640).

660 D. M. Bechter, Money and Inflation, u T. M. Havrilesky i I. T. Boorman, Current Issues in Mo-netary Theory and Policy, Arlington Heights, Illinois, 1976. i X. Zolotas, Inflation and the Mo-netary Target in Greece, Fapers and Lectures 38/78.

220

Volkeru i Meklamu,661 glavni faktori koji su doveli do usvajanja pravila o mone-tarnim ciljevima u čijoj pozadini stoji odnos između ukupnog iznosa novca ili kredita u privredi i nivoa privredne aktivnosti ili agregatne tražnje. Monetarni ciljevi, u tom kontekstu, predstavljaju kompromis između programa rasta novčane mase i obezbe-đenja povoljnih inflatornih očekivanja i usporavanja rasta plata i cena, te održavanja budžetskog deficita u skladu sa neinflatornim rastom izbegavanjem ekscesivnog monetarnog finansiranja deficita.662

U periodu 1976-78. god. pojedine zemlje OECD su optirale pravilo kvantifikovanja ciljeva rasta monetarnih i kreditnih agregata i praksu objavljivanja programiranih monetarnih ciljeva. Zapadna Nemačka je, npr., za monetarni cilj optirala novac centralne banke, Italija ukupni domaći kredit, Francuska i Holandima M2, V. Britanija sterlinški MZ, Kanada M1, Japan M2 i CDs, SAD M1, M2 i MZ, Grčka, Španija, Austrija i Švajcarska M2, itd. Jedino su Australija, Belgija, Švedska, Norveška, Danska i Finska ostale skeptične prema monetarnom targetiranju.663

TARGETIRANJE MONETARNIH I KREDITNIH AGREGATA

Zemlje Agregati Period Cilj

1. SAD

MIA IV/79-IV/80 3,5-6,0 M1B 4,0-6,5 M2 6,0-9,0 MZ 6,5-9,5 ukupni krediti 6,0-9,0

2. V. Britanija Sterlinški MZ VI/79-X/80 7,0-11,0 3. Kanada Ml I/79-II/80 5,0-9,0 4. Holandija M2 5. Z. Nemačka Novac centralne banke IV/79-IV/80 5,0-8,0 6. Fraicuska M2 HN79-HN/80 11,0 7. Japan M2CDs N/79-N/80 10,0 8. Italija Ukupni domaći kredit HN/79-N/80 175

Izvor: Bank for International Settlements, Fiftieth Annual Report, Bazel, juni 1980, str. 66-68.

U prethodnom periodu, tj. u vremenu 1970-75. god., ponašanje kamatne stope

uzimano je za indikator stepena likvidnosti. Kamatna stopa, kao vodič monetarne politike u periodu između sredine 60-tih i sredine 70-tih godina, imala je za posledicu akceleraciju monetarne ekspanzije i inflacije, pri čemu je postepeno iščezavanje 661 P. A. Volcker, The Role of Monetary Targets in an Age of Inflation, Journal of Monetary

Economics, april 1978. i N. D. Meclam, Targets and Techniques of Monetary Policy in Western Europe, Banca Nazionale del Lavoro, Quartedy Review, mart 1978.

662 J. S. Chouraqui i K. David, Monetary Targets and Inflation Control, Observateur de l’OCDE, mart 1980. Mr A. Živković, Godišnje programiranje monetarnog rasta u nekim zemljama OECD.

663 Finansije 9-10/82, str. 508-521.

221

novčane iluzije vodilo depresijaciji realne i tržišne kamatne stope. Kretanje kamatne stope, kao rezultanta ponude i tražnje sredstava na finansijskom tržištu, uglavnom zavisi od stope rasta cena u prethodnom periodu. U stabilnim uslovima kamatna stopa je pogodan indikator monetarne politike. Međutim, u uslovima finansijske ne-stabilnosti izražene inflatornim očekivanjima, kamatna stopa je izgubila svoj značaj u formulisanju i sprovođenju monetarne politike,664 a usvajanje novog pristupa politici monetarnih ciljeva u formi prilagođavanja monetarnog rasta projektovanoj stopi realnog rasta sa tolerantnom stopom inflacije i anticipiranja promena u dohodnoj brzini novca tek će da da očekivane rezultate u sklopu monetarističke koncepcije.

U SAD, politika Federalne rezerve bazira se predominantno na monetarnim agregatima, dok se kamatna stopa na sredstva federalne rezerve (federal funds rate) koristi kao kratkoročni taktički instrument.665 Programirani rast novčane mase simultano omogućava konzistentno vođenje operacija na otvorenom tržištu (nedeljno) i nepozajmljenih rezervi i tržišne kamatne stope, pri čemu se adaptiranje novčane mase sprovodi mesečno mehanizmom usporavanja ili ubrzavanja rasta. Nosioci monetarne politike programiraju tolerantne okvire za mesečni rast Mi, M2 i Mz, kao monetarnih agregata, i kredita bankarskog sektora, dvomesečni rast M1 i M2, mesečni rast tržišne kamatne stope u rasponu između donjeg i gornjeg praga na bazi prethodnog kvartalnog proseka za naredna četiri kvartala.666 Pri tome, Federalni rezervni sistem toleriše kratkoročne Swingsove, stopu monetarnog rasta u prostoru tzv. dvomesečne prosečne stope rasta monetarnih agregata.

ŠEMA TRANSMISIONOG PROCESA MONETARNE POLITIKE BAZIRANE NA

KONCEPTU PROGRAMIRANJA MONETARNOG RASTA

I. Instrumenti monetarne politike III. Posredne varijabile ciljeva a. Operacije na otvorenom tržištu a. Dugoročna kamatna stopa b. Obavezne rezerve b. Novčaii agregati c. Diskontna sgopa c. Kreditni agregati II. Operativne varijabile ciljeva IV Konačne varijabile ciljeva a. Kamatne stoie na novčanom a. Stopa realnog rasta b. Bankarske rezerve b. Stabilnost cena i puia zaposlenost c: Monetarna baza c. Ravnoteža platnog bilansa

Izvor: OECD, Monetary Targets and Inflation Control, Paris, 1979, str. 8-9.

664 OECD, Monetary Targets and Inflation Control, Paris, 1979, str. 6-11. 665 R. G. Davis, Implementing Open Market Policy with Monetary Aggregate Objectivesin

Monetary Policy, Federal REserve Bank of New York, juni 1974, W. Poole, Interpreting The Fed’s Monetary Targets, u R. L. Teigen, Readings in Money, National Income and Stabilization Policy, R. D. Irwin, 1978. i H. C. Wallich, Innovations in Monetary Policy, u R. T. Teigen, op. cit., str. 222-226.

666 D. Duwendag, The “New Era” of Controling Monetary Aggregates, Kredit and Kapital 3/77.

222

Visoka domaća inflacija, ekspanzivni deficiti javnog sektora i platnobilansne poteškoće nagnale su Italiju da usvoji ukupni domaći kredit kao posredii cilj mone-tarne politike i da napusti politiku kontrole stvaranja monetarne baze i bankarske rezerve. Centralna banka, u tom kontekstu, opredelila se za kvantitativno limitiranje ekspanzije ukupnih bankarskih kredita (ograničenje rasta bankarskih aktiva) i delovanja na kompoziciju aktive banaka (selektivna kreditna orijentacija). Za razliku od MMF, Italija, u poslednje vreme, preferira ukupan kredit (a ne domaću kreditnu ekspanziju), i bilans deviznih plaćanja (a ne ukupan bilans plaćanja). Ukupan domaći kredit reprezentuje, dakle, stratešku varijabilu u delovanju monetarne politike, jer se ograničavanjemrasta bankarskih kredita opredeljuje rast ukupne tražnje i stabilnost cena. Dopunski cilj, u odnosu na ponudu finansijske aktive, jeste količina novca, ako je domaća kreditna ekspanzij a,667 za dati finalni cilj bilansa plaćanja, posredni cilj monetarne politike; odnosno dopunski cilj, u odnosu na ponudu finansijske aktive jeste ukupna finansijska aktiva, za dato finansiranje iz inostranstva, ako je ukupni domaći kredit, za dati finalni cilj bilansa plaćanja ili deviznog bilansa, posredni cilj monetarne politike. Pri tome, neravnoteža na tržištu novca proizvodi promene kamat-ne stope, dok neravnoteža na ukupnom finansijskom tržištu (izražena diskrepancom između investicija i štednje) rađa efekte na robnom tržištu i/ili na dohodak procesom multiplikacije.

Objavljivanje monetarnog cilja u vidu stope rasta novčane mase (sterlinški MZ) u V. Britaniji668 imalo je za funkciju da usaglasi pozajmljivanje javnog sektora sa realnim projekcijama rasta nacionalnog dohotka i obima spoljnih transakcija, da uspori monetarnu ekspanziju i da stabilizuje inflatorna očekivanja.

U Z. Nemačkoj,669 prelazak na monetarno targetiranje i na usvajanje inovira-nog kvantitativnog pristupa u monetarnom upravljanju bio je uslovljen progresivnim opadanjem pouzdanosti slobodnih sredstava banaka kao tradicionalnog indikatora monetarne politike Bundesbanke. Količina novca centralne banke, koja obuhvata gotov novac u opticaju i minimalne obaveze rezerve, sada najbolje ilustruje uticaj monetarne politike na finansijska i privredna kretanja. Projektovanje stope monetar-nog rasta bazira se na željenim promenama u korišćenju kapaciteta, anticipiranom rastu realnog dohotka, iskustvu sa monetarnim rastom u prošlosti, neizbežnom rastu cena, očekivanim promenama u brzini opticaja novca i cikličnom stanju u privredi. Pri tome, značaj bankarskih rezervi se ne osporava, jer se kad-tad koriste kao kratko-ročne instrumentalne varijabile za operacije na otvorenom tržištu. U tom kontekstu, programirani rast količine novca centralne banke simultano treba da obezbedi optimalno korišćenje kapaciteta, visok nivo zaposlenosti i visok privredni rast,

667 Domaća kreditna ekspanzija, ili domestic expansion, pokazuju bruto ekspanziju novčane mase

preko bankarskih kredita bez menjanja novčane mase zbog dejstva stanja platnog bilansa: Dr M. Ćirović, Monetarno-kreditni sistem, Savremena administracija, Beograd, 1976, str. 243-246.

668 L. D. D. Price, Monetary Objectives andl Instruments in the United Kingdom, Cahièrs économiques et monetaires, 6/78.

669 H. Bockelmann, Quantitative Targets for Monetary Policy, Cahièrs économiques et monetaires, 6/78.

223

smanjenje inflacionog potencijala i približavanje cikličnih fluktuacija privrednih varijabila liniji dugoročnog rastućeg privrednog trenda.

Monetaristi uporedo tvrde da je uzročna veza između stope monetarnog rasta i stope inflacije direktna, dok kejnzijanci kažu da je ova veza kompleksna.670 Stoga se kejnzijanci zalažu za primenu velikih strukturalii ekonometrijskih modela koji impli-kuju istraživanja determinanata brzine novčanog opticaja i karakteristika međuna-rodne scene u vođenju ekonomske politike. No, fiskalno okruženje treba da obezbedi uslove za smanjenje stope rasta novčane mase bez negativnih implikacija na stopu privrednog rasta, jer kontinuelna monetarna ekspanzija od 3% do 4% godišnje zajedno sa smanjenjem poreza i javnih rashoda, po Seldenu671 treba da pruži šansu za stabilnost cena i punu zaposlenost.

Programiranje i objavljivanje monetarnih ciljeva je po mišljenju monetarista najvažniji kanal za delovanje na smanjenje inflacionih pritisaka i inflacionih očekiva-nja. Stoga prelazak na godišnje programiranje monetarnog rasta, odnosno tzv. targetiranje pomaže antiinflacionoj politici u smanjenju eh ante rasta nadnica i cena, i utvrđivanju obima zaduživanja države za finansiranje budžeta.

Strategija projektovanja čvrstih granica monetarnom rastu rađa posledice na ostvarivanje kratkoročnih ciljeva realnog rasta, koju monetaristi tumače kao ceiu us-peha u sprečavanju inflatornih pritisaka, obaranja inflacije i stabilizovanje inflatornih očekivanja. Sprečavanje netolerantnog rasta komponente cena u stopi rasta nominal-nog nacionalnog dohotka treba da dovede do ostvarivanja ciljeva realnog privrednog rasta zajedno sa smanjenjem stope inflacije pri nižim stopama monetarnog rasta. Na kratak rok striktno sprovođenje strategije monetarnih ciljeva može da indukuje relativno visoke troškove prilagođavanja izražene u vidu smanjenja stope rasta i povećanja stope nezaposlenosti.

Kejnzijanci, pak, smatraju da su za uspešno vođenje makroekonomske politi-ke potrebne i druge važne informacije, pored informacija o ponašanju monetarnih i kreditnih agregata, i to: informacije o rastu cena, rastu zaposlenosti, rastu nadnica, budžetskom saldu i saldu tekućeg računa pl atnog bilansa i sl. Oni se, zapravo, zalažu za tzv. kompleksniji pristup koji simultano sprečava eksces agregatne tražnje i recesiju sa nižim troškovima prilagođavanja izraženih u većoj stopi rasta i manjoj sto-pi nezaposlenosti. Kombinovanje fiskalne i monetarne politike na nacionalnom i na međunarodnom planu, treba da omogući veći stepen slaganja između unutrašnjih i spoljnih ciljeva ekonomske politike, jer značajni impulsi spolja utiču nakonjunkturna, inflatorna i platnobilansna kretanja, kao što i unutrašnji impulsi iz vodećih zemalja transmituju efekte na međunarodnu scenu i na druge zemlje. Sa druge strane, za kontrolu inflacije i sprečavanje recesije monetaristi i strukturalisti zajedno tvrde da programiranje monetarnog rasta (monetaristički targeting) i programiranje rasta proizvodnje (strukturalistički koncept) treba da spreči ekscese agregatne tražnje i stimuliše rast ponude. 670 J. Kareken i R. Solow. The Lags in Monetary Policy, Englewood Cliffs, N. York, 1969. i

OECD, Objcctifs monetaires et butte contre l’inflation, Paris, 1979. 671 R. Selden, Monetary Growth and the Long-Run Rate of Inflation, American Economic Review,

maj 1975.

224

Sa stanovišta teorije i prakse monetarne politike, Zijlstra672 ukazuje na činjenicu da je monetarizam izbio iz sveta teorije i prešao u oblast ekonomske politike 70-tih godina, kao rezultat inflacionističkih teorija, koje su se već tada pojavile, i isti-ču da monetaristi veruju da je kontrola novčane mase i potrebna i dovoljna za makro-ekonomsku kontrolu nacionalne ekonomije te da svi ostali instrumenti, posebno fiskalna politika, imaju destabilišuće efekte, jer se privreda rukovodi racionalnim očekivanjima, naročito u pogledu inflacije. Stoga, monetaristi veruju da sama kontro-la novčane mase putem unapred utvrđenih i objavljenih čvrstih ciljeva monetarne ekspanzije može da ima stabilizacioni efekat, odnosno da spreči i eliminiše inflaciju. Međutim, kontrola novčane mase nijedovoljna, iako je potrebna. Jedino se u čistoj teoriji može tvrditi da je samo kontrola novčane mase dovoljna, ali u praksi se fiskalna politika i kretanje plata i cena ne mogu zanemariti.

9. STABILAN I NESTABILAN MONETARNI RAST PRAVILO O STOPI RASTA NOVČANE MASE

Pravilo o stabilnoj stopi porasta novčane mase jeste važna postavka savre-menog monetarizma, koje je u tesnoj vezi sa kvantitativnom teorijom novca, mone-tarističkim shvatanjima o stabilnosti privrednog sektora i o nivou cena, i monetaris-tičkim ignorisanjem pojedinačnih pojava. U osnovi, stabilna stopa rasta novčane mase deluje u pravcu stalnog rasta dohotka po stabilnoj stopi (Mayer).673

Pravilo o stopi rasta novčane mase je u suprotnosti sa kejnzijanskom teorijom, jer fiskalisti tvrde da je brzina opticaja promenljiva, da je privredni sektor nestabilan i da je tražnja novca elastična u odnosu na kamatnu stopu. Stoga, oni pišu da stabilna stopa monetarnog rasta nema za posledicu povećanje stepena stabilnosti dohotka, jer monetarna politika deluje sa zakašnjenjem (N. W. Phillips). Ali, ukoliko bi se dokazalo da diskreciona fiskalna politika može da stabilizuje privredu, najve-rovatnije, da bi monetaristi odbacili pravilo o stopi rasta novčane mase (Mayer) zato što ubeđenje u ispravnost ovog pravila nije komponenta Fridmanove definicije monetarizma.674 No, i rasprava monetarista i fiskalista u vezi sa pravršom o stabilnoj stopi monetarnog rasta ili pravilo o ad hoc diskrecionoj politici je relativno zastarela, budući da novija istraživanja iokazuju da je stabilna funkcija reagovanja centralne

672 J. Zijlstra, Central Banking with the Benefit of Hidsight, De Nederlandische Bank, Amsterdam

1982. 673 T. Mayer, The Structure of Monetarism, op. cit., str. 190-218, F. A. Affalion i P. Poncet, Le

monetarisme, P. U. F. Paris, 1980, S. J. Kareken i N. V/allace (Ed.), Models of Monetary Eco-nomies, Federal Reserve Bank, Minneapolis, 1980, L. Harris, Monetary Theory, McGraw-Hill, N. York, 1981, J. Hicks, Money, Interest and Wages, Basil Blackwell, Oxford, 1982, M. Fried-man i A. Schwartz - Jacobson, From New Deah Banking, Reform to World War II Inflation, Princeton University Press, Princeton, 1980.

674 Milton Friedman, The Counter- Revolution in Monetary Theory, London, 1970, str. 26.

225

banke na promene dohotka indikativiija sa stanovišta stabilizacione makroekonomske politike.675

Zalaganje za politiku konstantnog rasta novčane mase, međutim, nije nov predlog. Za ovaj stav zalagao se Simons još 1948. god. iako pravilo o konstantiom rastu novčane mase ne vodi stabilizaciji nivoa cena. U1950. god. Mints ss založio za kontrolu novčaie mase u funkciji stabilizacije nivoa cena. Ali, pošto novac na cene utiče sa velikim zakašnjenjem, to bi politika stabilizacije iivoa cena izazivala fluktu-acije monetarnog rasta. Jer, kratkoročno posmatrano, cene i privredne aktivnosti nisu u tesnoj vezi. Samo je u dugoročnom trendu konstantna stopa monetarnog rasta u skladu sa dugoročnom stabilnošću cena (Cagan). Umerene periodične promene fiksne stope monetarnog rasta u funkciji postizanja dugoročne postojanosti nivoa cena mogu se sprovoditi, budući da se dugoročni trend brzine opticaja novca povremeio menja. Međutim, diskreciona politika se obično navodi kao argument protiv pravila o stabil-nom monetarnom rastu, s obzirom na to da konstantni rast novčane mase povremeno predstavlja optimalnu politiku u procssu stabilizovanja rasta ukupne tražnje. Kreatori stabilizacione politike moraju raspolagati pouzdanim predviđanjima da bi efekti preduzetih mera stabilizaciono delovali na tražnju (Fridman). U protivnom, promen-ljiva diskreciona politika može da derogira ponašanje u nefinansijskim sektorima i da iivo cena učini promenljivijim.676 Stoga, Mints tvrdi da očekivanja nefinansijskog sektora u pogledu politike konstantnog nivoa cena mogu da doprinesu održavanje stabilnog nivoa cena.677 I, sa stanovišta “racionalnih očekivanja”, nefinansijski sektori baziraju ekonomske odluke na racionalno formiranim očekivanjima i raspoloživim informacijama o relevantnim indikatorima, Pri tome ne postoji izbor između inflacije i nezaposlsnosti (jer je standardna Filipsova kriva vertikalna), a monetarna politika ne deluje na proizvodnju i zaposlenost, već na cene. Modeli bazirani na racionalnim očekivanjima678 preciznije aproksimiraju ekonomska ponašanja stvarnosti nego eko-nometrijski modeli na kojima se baziraju predlozi za diskrecionu politiku. Monetaristi se u osnovi ne protive diskrecionoj monetarnoj politici i kratkoročnim varijacijama monetarnog rasta, ali, usled zaostajanja monetarnih efekata, smatraju da diskreciona monetarna politika može nadmašiti politiku konstantnog monetarnog rasta i da indukuje lošije rezultate. Stoga zaključuju da razumno konstantni monetarni rast i njegov pratilac, slobodno fluktuirajući devizni kursevi, doprinose manjoj ekonomskoj nestabilnosti nego fiskalna politika.

Na pitanje da li konstantna stopa rasta novčane mase obezbeđuje odgovara-juću reakciju na poremaćaje cena u smislu stvaranja putanja tolerantne nezaposlenosti

675 J. Ph. Cooper, Development of the Monetary Sector, Production and Policy Analysis in the

FRB - MIT - PENN Modell, Lexington, Mass., 1974, str. 68-72. 676 B. Klein, Our New Monetary Standard: The Measurement and Effects of Price Uncertainty,

1880-1973, Economic fnquiry, decembar 1975, str. 461-484. 677 L. W. Mints, Monetary Policy for a Competitive Society, McGraw-Hill, N. York, 1950, str. 9. 678 R. E. Lukas, Economctric Policy Evaluation: A Critique, u K. Brunner, op. cit., str. 36-72, T. J.

Sargent i N. Wallace, Rational Expectations and the Theory of Economic Policy, Federal Reser-ve Bank of Minneapolis, juni 1975. ii Rational Expectations, the Optimal Monetary Instrument, and the Optimal Money Supply Rule, Journal of Political Economy, april 1975, str. 241-254.

226

i inflacije, monetaristi daju potvrdan odgovor,679 dok kejnzijanci dokazuju zašto konstantan porast novčane mase ne može da bude odgovor (Modigliani). Pri tome, iskorenjivanje inflacije implikuje povećanje nezaposlenost iznad prirodne stope. Odnos između nivoa cena i nepromenljivog konstantnog monetarnog rasta u vremenu od porasta do redukovanja inflacije implikuje dodatno povećanje ponude novca koja odgovara nivou cena, odnosno povećanju inflacije. Monetarističko shvatanje funkcije preferencije, koja zavisi samo od povećane nezaposlenosti, uključuje pretpostavku da Filipsova kriva bude vertikalna u dugom roku i linearna u kratkom periodu. U sled konstantnog porasta novčane mase, nastala putanja nezaposlenosti nije blizu opti-malne putanje. Zaključak se oslanja na linearnu funkciju blagostanja i reprezentuje uopštavanje Okunovog indeksa skonomske nelagodnosti, koji predstavlja neza-poslenost i inflaciju.680 Papademosova teza, pomoću indeksa, pokazuje da optimalna politika zahteva povećanje nezaposlenosti sve dok se inflacija ne smanji,681 jer monetaristi smatraju da je stopa inflacije dvostruko skuplja od nezaposlenosti.

Fiskalisti, i pored neslaganja, smatraju da su monetaristi dali značajan do-prinos rehabilitovanju uloge novčane mase kao determinante ukupne tražnje, doka-zivanju da je privredni sektor manje nestabilan nego što su tvrdili rani kejnzijanci i da pogrešno koncipirana, usmerena i vođena politika stabilizacije deluje destabiliza-ciono. Međutim, monetaristi preteruju kada tvrde da je privatni sektor mnogo stabilniji i da stabilizaciona politika koja deluje destabilizaciono nije potrebna, da je konstantna stopa monetarnog rasta dominirajuća determinanta promena nominalnog dohotka, da monetarna politika ima preimućstva u odnosu na praktikovanu fiskalnu politiku i da se inflacija može smanjivati na teret nezaposlenosti (Modigliani).

Monetaristi, svakako, preteruju kada kažu da pravilo mora biti fiksno i unapred objavljeno, pa čak i kada dokazuju da su skokovi i padovi monetarne stope rasta bili i češći i izrazitiji sve dok Federalna uprava za rezerve nije prihvatila kon-trolu novčane mase. Dotadašnja nestabilna šema monetarnog rasta bila je propraćena nestabilnom šemom interesnih stopa i nestabilnom šemom ekonomske aktivnosti. Fridman je, stoga, verovao da su monetarna kolebalja bila izvor kolebanja, kako interesnih stopa, tako i privrede aktivnosti, podgrejavajući inflacione trendove. Iz tih razloga Fridman je smatrao da tražnja novca mora biti izražena u realnim izrazima, a ne u nominalnim da bi se izbegla monetarna iluzija.682 Usled toga je efekat kamatne stope na tražnju novca slab u odnosu na druge varijabile, kao npr. anticipirani rast cena. Ekonomski agenti raspodeljuju svoje resurse između potrošnje, konstituisanja 679 D. Laidler, Some Evidence on the Demand for Money, Journal of Polilical Economy, februar

1966, str. 55-68, J. L. Stein, The Optimum Quantity of Money, Journal of Money, Credit and Banking, novembar 1970, str. 397-419, C. Lieberman, The Long-Run and Short-Run Demand for Money Revisited, Journal of Money, Creditand Banking, februar 1980, str. 43-57 i OECD, Demand for Money in Major OECD Countries, Paris, 1979.

680 A. J. M. Okun, Inflation: Its Mechanism and Welfare Costs, Brookings papers 2/75, str. 351-390, M. Lowell, Why Was the Consumcr Feedling So Sad?, Brookings papers 2/75, str. 473-479.

681 F. Modigliani, The Monetary Mechanism and its Interaction with Real Phenomena, Review of Economics and Statistics, februar 1963, str. 79-107.

682 M. Friedman, Free to Choose, New York, 1980. i Inflation and Unemployment, The Institute of Economic Affaires, London, 1977.

227

novca, kupovine obveznica, investiranja u realna dobra i ulaganja u humani kapital. Pri tome, tražnja novca fluktuiraće irema relativnoj rentabilnosti skupa ovih mo-gućnosti alokacije. Sem toga, povećanje količine novca biće apsorbovano povećanom tezauracijom (kejnzijanci), odnosno kompenzirano smanjenjem brzine opticaja (monetaristi).683 Uz to, valja istaći da je i polarizacija u vezi problema o egzogenosti ili endogenosti monetarnih agregata vodila oponentne koncepcije ekonomske politike na teren dijametralno suprotnih teorija inflacije tražnje i teorija inflacija troškova (Ćirović), koje su se u kasnijoj etapi razvoja koivergirajućih stavova monetarista i nemonetarista pokazale kao besplodia rasprava i svojevrsna besmislica. Iz tih razloga je i vlada V. Britanije pre prelaska na tzv. monetarističku koncepciju stabilizacione politike pribegla diskrecionoj politici da bi se nakon toga preorijentisala na probleme stabilizacije novčane mase i nivo inflacije radije nego na probleme tražnje i/ili in-flacije troškova ili tražnje.684

Zatvaranje gepa u inflatornim performansama i izvlačenje iz međunarodnog konvoja inflacije (Emminger) ima prioritet u odnosu na netačnu tezu da se povišena stopa privrednog rasta i povećana stopa zaposlenosti mogu “kupiti” za povećanu stopu inflacije.685 Čak i kejnzijanska doktrina deficitarnog finansiranja, koja se zas-niva na pretpostavci da reflacija neće povećati troškove nadnica sve dok najveći deo ciklične nezaposlenosti ne bude apsorbovan, nema više svoju validnost, pošto umesto monetarnih iluzija dominiraju inflatorne anticipacije.686 U takvim uslovima se infla-cija tražnje brzo pretvara u inflaciju troškova, što rezultira u smanjenju akumulacije i nižim investicijama.687 Stoga se cilj postavlja čvrsto postavljenih monetarnih limita ogleda u redukovanju inflatornih anticipacija i formiranju nominalnih dohodaka na neinflatornom nivou (Emminger i Ćirović). Istovremeno, publikovanje godišnjih stopa monetarnog rasta deluje u pravcu smanjivanja inflatornih anticipacija, pri čemu koncept programiranja monetarnog rasta deluje u pravcu obaranja stope inflacije.688

Osnovnu tvrdnju monetarizma, da se stopa rasta realnog društvenog proizvo-da na duži rok formira nezavisno od stope monetarnog rasta (i da su kanali delovanja rasta monetarnog potencijala isključivo usmereni na područja formiranja stope inflacije i platnog bilansa), pobija prof. Ćirović. “Osnovna slabost monetarističke koncepcije u kapitalizmu jeste u tome što ne povezuje delovanje monetarne politike sa direktnim programiranjem proporcija u raspodeli društvenog proizvoda, prepušta-jući formiranje tih proporcija u namenskoj raspodeli dohotka delovanju stihijskih tržišnih snaga uz indirektno delovanje monetarne i fiskalne politike i uz aktiviranje psiholoških faktora u procesima struktuiranja raspodele dohotka. Usled toga, što ne postoji čvrsta veza između politike raspodele dohotka i monetarne politike – u cilju istovremenog obezbeđivanja zadovoljavajuće stope privrednog rasta i 683 Ph. Mongin, Quanto Lonlani de Keynes? Biblioteca della Liberta, april-jui 1981. i Monetarism

aujourd’hui: Une doctrine antikeynesiènne hantée par son contraité, Problems économiques 1782/72, str. 2-10.

684 Gregory Chow, Analysis and Control of Dynamic Systems, John Wiley, London, 1975. 685 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 73. 686 Dr M. Ćirović, op. cit., str. 73. 687 Ibidem, str. 73. 688 Dr M. Ćirović, Strategija monetarnog rasta, Finansije, mart-april, 1976, str. 132.

228

zadovoljavajuće stope iiflacije – kapitalizam ia duži rok vrši povremena pomeranja između naglašavanja mehanizma fiskalnog stimulisanja i naglašavanja monetarnih mehanizama, u zavisnosti od toga da li dominiraju recesione ili inflatorne tendencije u privrednim kretanjima”.689 U recesinflacionisanim uslovima rešenja se obično pro-nalaze u optimalnoj kombinaciji fiskalnih stimulansa i monetarnih restrikcija u zavis-nosti od odnosa između nedovoljnog korišćenja proizvodnih kapaciteta i nivoa stope inflacije i platnobilansnog deficita.

U polarizovanim koncepcijama ekonomske politike, kejnzijanska koncepcija naglašava da se nivo cena determiniše u sektoru formiranja nadnica van uticaja mone-tarnih agregata i uz delovanje kvantuma novca samo na nivo privredne aktivnosti; dok monetaristička koncepcija naglašava da monetarne varijabile na dugi rok utiču na formiranje realnih agregata ili da kvanutm novca deluje na formiranje nominalnih agregata, pa, prema tome, i na formiranje gepa između realnih i nominalnih agregata, koji reflektuju inflatorie ili deflatorne impulse u privredi.690

Rigidna koncepcija konstantne stope monetarnog rasta koja se izjednačava sa dugoročnom stopom realnog rasta društvenog proizvoda (ako aktivna i čvrsta monetaristička politika), po pravilu, teži recesionom prečišćavanju privrede da bi se oborila inflacija i stvorili uslovi za privredni rast bez inflacije. Međutim, godišnje projektovanje stopa rasta monetarnih agregata u novije vreme reprezentuje tzv. praktični monetarizam u smislu praktičnog sprovođenja teorijskih opservacija monetarističke koncepcije o ulozi novca u privrednim procesima (Volcker). Jer, rast kvantuma novca, po neokvantitativnoj monetarnoj teoriji, ima presudan značaj na formiranje stope inflacije na dugi rok (a ne na kratak rok).691 S druge strane, stopa rasta novčane mase prema neokvantitativnoj teoriji novca nema uticaja na dugoročni rast realnog društvenog proizvoda, mada u okvirima procesa usklađivanja makrosis-tema može da deluje na kratkoročno ubrzavanje ili usporavanje rasta proizvodnje.692

Novo eksperimentisanje sa monetarizmom i fiksno utvrđenim stopama monetarnog rasta u pojedinim zemljama OECD (SAD, Kanada, V. Britanija, Holan-dija, Z. Nemačka, Francuska, Japan, Italija i Švajcarska) posledica je davanja glavne uloge monetarnom upravljanju u borbi protiv inflacije. Nova tehnika postavljanja određenih planiranih stopa rasta novčane mase u nastojanju na suzbijanju inflacionih impulsa već reflektuje sporiju monetarnu ekspanziju u većini razvijenih zemalja, jer je kretanje monetarnih agregata i kontrolisanih stopa rasta novčane mase mnogo stabilnije u 80-tim godinama nego u drugoj polovini 70-tih godina (iako u praksi, idući od zemlje do zemlje, postoje različiti mehanizmi projektovanja rasta monetarnih agregata). Naime, u SAD i Kanadi postoji praksa projektovanja zone minimalnog i maksimalnog rasta novčane mase kod programiranja monetarnog rasta. U Z. Nemačkoj, V. Britaniji i Švajcarskoj postoji, pak, praksa projektovanja jedinstvene stope rasta monetarnih agegata. U Zapadnoj Nemačkoj i Švajcarskoj primarni novac

689 Dr M. Ćirović, Privredna i monetarna kretanja u svetu, Jugoslovensko bankarstvo, april 1977.

preštampano u “Novac i stabilizacija”, Savremena administracija, Beograd, 1982. str. 74. 690 Dr M. Ćirović, Monetarizam i stabilizacija, Ekonomist, br. 3, 1980. 691 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 72. 692 Ibidem, str. 72.

229

predstavlja relevantan monetarni agregat, dok je u ostalim zapadnim zemljama novčana masa dominantan monetarni agregat. Istovremeno, valja naglasiti da se u SAD simultano programira godišnja stopa rasta M1, M2 i Mz, kao tri agregata novčane mase. Pri tome, stopa rasta novčane mase po užoj definiciji (Mi) je, po pravilu, niža od stope rasta novčans mase po široj definiciji (Mg i Mz). Donedavno, projektovane stope rasta novčane mase u SAD iznosile su: za Mi između 4, 5% i 6, 5%, za Mi između 7% i 10% i za Mz između 8, 5% i 11, 5%. U Kanadi programirana stopa monetariog rasta bila je između 8% i 12%. U Švajcarskoj i Zapadnoj Nemačkoj projektovana stopa rasta primarnog novca iznosila je 6%, odnosno 8%. Konačno, u V. Britaniji godišnja stopa monetarnograsta (Mz sterlinški) iznosila je 12%, itd. U novijem periodu od 1980. god. stope programiranog monetarnog rasta su još radikalnije oborene da bi se stope inflacije drastično redukovale ispod 4% u 1982/83. god., što zapravo verifikuje ispravnost monetarističkog koncepta targetiranja u smislu empirijske potvrde strategije optimalnog izbora monetarnih ciljeva.693

10. IZBOR IZMEĐU INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI

U sklopu izbora između inflacije i nezaposlenosti monetaristi smatraju i ukazuju na (samo) ograničenu mogućnost opcije kreatora ekonomske politike ukoliko postoji tzv. Filipsova kriva u realnom izrazu, koja je u korelaciji sa kvantitativnom teorijom novca, stabilnošću privrednog sektora i stabilnom stopom rasta novčane mase.694 U takvim uslovima postojanja realne Filipsove krive, porast količine novca utiče samo na cene, ali ne i na realni dohodak; jer i promene fiskalne politike nemaju trajno dejstvo na realni dohodak.695 Kejnzijanci, svakako, ne prihvataju realnu Filiisovu krivu,696 s obzirom na to da u modelima za utvrđivanje nivoa cena koriste Filipsovu krivu u nominalnom izrazu. Čak i kada bi prihvatili realnu Filipsovu krivu, kejnzijanci za objašnjenje kratkoročnih fluktuacija realnog dohotka ne bi koristili promene stope rasta novčane mare, već promene marginalne efikasnosti investicija, jer su ubeđeni u nestabilnost privrednog sektora u kome se nominalne nadnice sporije prilagođavaju promenama. Pored toga, kejnzijanac ne može da prihvati realnu Filip-sovu krivu zato što je ona u vezi sa pravilom o stopi rasta novčane mase, koja “vezuje ruke” centralnoj banci da interveniše kada je stopa nezaposlenosti relativno visoka. Ovaj nedostatak i monetaristi priznaju, ali dodaju da u kratkom roku mogućnost za

693 Dr M. Ćirović, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1 982, str. 71. 694 Izuzetak je, svakako, kratak rok. 695 J. Stein, Unemployment, Inflation and Monetarism, American Economic review, decembar

1974, st. 867-887. 696 Kejnzijanci ne prihvataju Pigouovu pretpostavku da radnici pregovaraju za realne nadnice i,

stoga, isključivo tvrde da radnici pregovaraju za nominalne nadnice. S druge strane, kejnzijanci u neokejnzijaiskom modelu ne mogu da zamene nominalnu za realnu Filipsovu krivu, jer onda ne mogu da utvrde ravnotežni nivo cena. I, pošto je realna Filipsova kriva u skladu sa kvantita-tivnom teorijom novca, samim tim je ona protivurečena kejnzijanskoj teoriji, pošto kejnzijanac za utvrđivanje nivoa cena koristi Filipsovu krivu u nominalnom izrazu.

230

izbor između inflacije i nezaposlenosti daje prednost pravilu o stopi rasta novčane mase u odnosu na nekorisnu intervenciju centralne banke.697

No, izbor između inflacije i zaposlenosti u Filipsovoj krivoj (koji Johnson smatra postkejnzovim, a samo periferno kejnzijanskim mehanizmom, koji je bitan za određenu fazu analize kejnzijanske pretpostavke o neelastičnim ili egzogeno deter-minisanim nadnicama) nije presudan za polemiku između monetarista i fiskalista.698 Zapravo, iolemika između monetarista i fiskalista o realnoj i nominalnoj Filipsovoj krivoj u suštini se svodi na empirijska istraživanja tržišta rada i iezavisna je od polemike između monetarista i fiskalista (Mayer).

Za razliku od SAD, u V. Britaniji, po Laidleru, egzistiraju bar dva pitanja monetarizma koji imaju veći značaj u raspravama o makroekonomskoj politici, i to: izbor između inflacije i nezaposlenosti, kao suprotni ciljevi stabilizacione politike, i sprovođenje politike u uslovima otvorene privrede. U britanskom ekonomskom životu izuzetna pažnja se tradicionalno poklanja politici održavanja visoke stope zaposlenosti (kao strateškom cilju ekonomske politike) i spoljnoj trgovini. Britanski monetaristi pokazuju istu zainteresovanost za održavanje visoke stope zaposlenosti koliko i sledbenici kejnzijanske doktrine. Kao pobornici održavanja fiksnog deviznog kursa, britanski fiskalisti, poput monetarista, ne potcenjuju ozbiljnost inflacije sa ekonomskog stanovišta. Razlika između monetarista i kejnzijanaca sastoji se samo u tome što monetaristi na iiflaciju gledaju kao na makroekonomski problem, koji se rešava makroekonomskim instrumentima, i na nezaposlenost, u uslovima prikl adne makroekonomske politike, kao na problem mikroekonomske politike; dok kejnzijanci imaju suprotne stavove (Laidler). Argumenti monetarista proističu, po prirodi stvari, iz verovanja u kvantitativnu teoriju novca, realnu Filipsovu krivu i stabilnost privrednog sektora pod pretpostavkom sprovođenja adekvatne monetarne politike (tj. praktikovanja unapred utvrđene stope monetarnog rasta). Nestabilnost privrednog sektora javlja se samo u slučaju vođenja monetarne politike koja teži ograničavanju nivoa nominalnih kamatnih stopa. Nesporazum između monetarista i fiskalista javljao se samo u slučaju rasprave o “određenoj” monetarnoj politici, jer su, u tom koitekstu, prvi mislili na održavanje novčane mase u predviđenim kretanjima, a drugi na održavalje određenog nivoa nominalnih kamatnih stopa.699 S druge strane, doktrina o realnoj Filipsovoj krivi skvivalentna je stavu po kome u privredi egzistira tzv. prirodna stoia nezaposlenosti. Svaki pokušaj zadržavanja stvarne stope nezaposlenosti ispod prirodne stope nezaposlenosti, neizbežno akceleriše inflaciju. Pri tome, stabilna funkcija tražnje novca, ukoliko postoji, podrazumeva nemogućnost za ubrzanje 697 R. Dornbusch i S. Fisher, Macroeconomics, N. York, 1978., S. M. Goldfeld, The Demand tbr

Money Revisites, Brooking Papers on Economic Activity 3/73, K. Lahiri, Inflationary Expec-tations: Their Formation and Interest Rate Effects, American Economic Review, mart 1976. i L. Andersen i J. Jordan, Monetary and Fiscal Action: A Test of Their Relative Importance in Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, novembar 1968.

698 J. R. Hicks, The Crisis in Keynesian Economics, Clarendon Press, Oxford, 1974, st. 116-168. i What is Wiong with Monetarism, Lloyds Bank Review, oktobar 1975, st. 1-18. i N. Kaldor, The New Monetarism, Lloyds Bank Review Juli 1970, st. 1-18.

699 D. E. W. Laidler, Monetarist Policy Prescriptions and their Background, Manchester School, mart 1973, st. 59-91.

231

inflacije, ako ne egzistira ubrzana monetarna ekspanzija. Stoga je za monetariste bitno održavanje stabilne stope inflacije, koje zahteva napuštanje uticaja na ravnotežnu stopu nezaposlenosti. Stabilna stopa inflacije implikuje stabilan rast novčane mase, što, sa verovanjem u stabilnost sektora, stvara pretpostavke da se privreda stvarno približi prirodnoj stopi nezaposlenosti. No, kada novčana masa raste po stabilnoj stopi, onda funkcija tražnje novca mora biti stabilna i neelastična prema kamatnim stopama, kako bi oscilacije marginalne efikasnosti investicija dovele do kolebanja kamatnih stopa, a ne do poremećaja proizvodnje i zaposlenosti. Monetarističko mišljenje ili shvatanje o stabilnosti privrednog sektora, smatra Laidler, sasvim je u skladu sa kejnzijanskom pretpostavkom o relativnoj nestabilnosti marginalne efikas-nosti investicija, a ne kako misli Mayer, o stabilnosti marginalne efikasnosti inves-ticionog programa.

Stopa nezaposlenosti, po prirodi stvari, ne može biti van domašaja uticaja makroekonomske politike. Stoga monetaristi ne mogu da porekinu koherentnost programa politike koji prognozira aktivno sprovođenje prirodne stope nezaposlenosti (kao cilj) primenom diskrecionih monetarnih i fiskalnih mera. Jer, potcenjivanje ni-voa prirodne stope nezaposlenosti dovodi do akceleracije inflacije. Monetaristi se zato zalažu za usmeravanje monetarne politike u pravcu ostvarivanja stabilne stope inflaci-je. Međutim, rel ativna nezavisnost monetarne i fiskalne politike u američkom modelu kontrolisanja ukupie tražnje nije karakteristična za britanske monetariste iz razloga što potrebe državnog budžeta nameću međuzavisnost monetarne i fiskalne politiks i što su finansijske potrebe države značajan izvor monetarne ekspanzije. U V. Britaniji je monetarizam povezan sa politikom smanjenja prirodne stope nezaposlenosti, tj. sa pomeranjem Filipsove krive ulevo.700 Britanski monetarizam je zainteresovan za rešavanje problema nezaposlenosti, iako je politika nezapolsenosti za razliku od orto-doksnog kejnzijanskog shvatanja, problem mikroekonomije. Politika zaposleiosti, po britanskim monetaristima, treba da utiče na strukturu tržišta radne snage i na iznalaže-nje mera za povećanje mobilnosti radne snage (kao što su, npr., subvencionisanje zapošljavanja u nedovoljno razvijenim područjima ili programi prekvalifikacija budžetski finansirani).

Težnja je, međutim, kejnzijanskog ortodoksnog shvatanja da stopu neza-poslenosti proglasi glavnim ciljem politike u odnosu na ukupnu tražnju, mada nije jasno da li kejnzijanci stoje na stanovištu da promene ukupne tražnje, koje su izaz-vane radi uticaja na stopu nezaposlenosti, utiču na stopu inflacije ili na stanovištu po kome su kretanja nadnica i cena determinisana sociološkim faktorima.701 Izgledno je, ipak, smatrati da kejnzijanci plediraju na izbor prikladne politike prema inflaciji koja implikuje kontrolu nadnica i cena. Prema tome, može se zaključiti da britanski mo-netaristi ističu stopu inflacije kao cilj makroekonomske politike, a kejnzijanci stopu nezaposlenosti.

700 S. Brittain, Second Thoughts on Full Employment Policy, Centre for Policy Studies, London 1975. 701 R. F. Harrod, The Issues: Five Views, u “Inflation as a Global Problem (R. Hinshaw), John

Hopkins Press, London 1972. i P. Wiles, Cost Inflation and the State of Economic Theory, Eco-nomic Journal, jun J 973, st. 377-398.

232

Kejnzijanski model je, smatra Modigliani, permanentno usavršavan u dvetri decenije od pojave “Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca”, uključivanjem prednosti poreza u odnosu na potrošnju i multiplikatora ekvilibrisanog budžeta, ekonometrijskih modela za određivanje parametara i stabilnog statističkog odnosa između stope promene nadnica i stope nezaposlenosti u formi tzv. Filipsove krive (koja je, sa stanovišta njenog napuštanja i uzimanja u obzir buduće inflacije, poslužila za okončanje jalove diskusije o inflaciji, troškova i inflaciji tražnje).702 Kejnzijanski model je, donekle, modifikovan uzimanjem u obzir odnosa Filipsove krive. Ravno-merno smanjivanje stopa promena nadnica sa stopom nezaposlenosti produkovalo je čitav skup mogućih ravnopravnih stopa koje su skopčane sa različitim stopama inflacije. Smanjenje tražnje može da izazove početno povećanje nezaposlenosti. Sa smanjenjem porasta nadnica povećanje nezaposlenosti utiče na povećanje novčane mase u realnom izrazu s tendencijom da nezaposlenost vrati na ravnotežnu stopu koja korespondira dugoročnom porastu novčane mase. Međutim, time nije oslabio argu-ment u prilog neutralisalja dugotrajiih poremećaja tražnje pomoću politike stabili-zacije, niti je ojačao proces spornog usklađivanja nadnica sa izvršavanjem skupova ioslova na radnom mestu na teret dugotrajne nezaposlenosti i nestabilnosti cena (Modigliani). Međuzavisnost promeia nadnica i inflacije u prošlosti doprinela je utvr-đivanju razlike između kratkotoročne i dugoročne Filipsove krive. Dugoročna oprede-ljenja između inflacije i nezaposlenosti pokazala su se nepovoljnijim od kratkoročnih opredeljenja, budući da dugoročno Filipsova kriva pokazuje dugoročnu ravnotežnu stopu inflacije, koju implikuje održavana stopa nezaposlenosti.703

U sklopu napuštanja pretpostavke u pogledu neelastičnosti nadnica i vertikalne Filipsove krive, Modigliani je istakao da je Fridmanov izazov u 1968. god. (“Presidential Address”),704 zasnovan na idejama Phelpsa,705 pokazao da su nadnice bile potpuno elastične i da u svakom periodu postoji jedinstvena stopa pune zaposle-nosti, koja se naziva “prirodna stopa nezaposlenosti”.706 Neočekivano opadanje tražnje u Fridmanovom modelu deluje na smanjenje cena, pa, sledstveno tome, i na proizvodnju i nezaposlenost u skladu sa kratkoročnom krivuljom marginalnih troško-va i pod pretpostavkom da se nominalne nadnice istovremeno ne smanjuju sa cenama. No, smanjenje proizvodnje nije rezultat smanjenja tražnje, već smanjenja ponude rada usled pretpostavljene funkcije ponude sa pozitivnim nagibom i pogrešie procene

702 R. G. Lipsey, The Relation Between Unemployment and the Rate of Change of Money Wage

Rates in the Uniled Kingdom, 1862-1957: A Further Analysis, Economic, februar 1960, st. 1-31 i E. S. Phelps, Money-Wage Dynamics and Labor-Market Equilibrium, Journal of Political Economy, juli-avgust 1968, st. 678-711.

703 R. S. Fair, On Controling the Economy to Win Elections, Cowles Fundation 1975. i W. D. Nordhaus, The Political Business Cycle, Review of Economic Studies, april 1975, st. 169-190.

704 M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, mart 1968, st. 1-17. i E. S. Phelps, Money-Wage Dynamics and Labor-Market Equilibrium, Journal of Political Economy Juli-avgust 1968, st. 678-711.

705 U suštini, realne nadnice se povećavaju do tačke u kojoj nastalo smanjenje tražnje radne snage odgovara smanjenoj ponudi.

706 F. Modigliani, The Monetarist Controversy of Should we Forsake Stabilization Policies, Ame-rican Economic Review, Vol. 67, 1977. st. 1-19.

233

smanjenja nominalnih nadnica (koje se shvata kao smanjenje realnih nadnica). Isti mehanizam je karakterističan i za slučaj povećanja tražnje s tim što je reagovanje nad-nica i cena isto sa obe strane prirodne stope.

Fridmanov model implikuje odnos (Filipsovog tipa) između inflacije, zapo-slenosti (ili nezaposlenosti) i inflacije u prošlosti, i uslov po kome se ranija inflacija tumači kao odgovarajuća zamena za očekivanu inflaciju. Koeficijent očekivanja cena, po Fridmanu, treba da bude jednak jedinici, što znači da dugoročna Filipsova kriva mora biti vertikalna bez obzira na oblik kratkoročne krive (koji se određuje pomoću odnosa između očekivane i stvarne promene cena i elastičnosti ponude radne snage u odnosu na realne nadnice). Fridman je time, u osnovi, pokušao da dokaže kako politika stabilizacije nije potrebna; jer, u uslovima elastičnih nadnica, hiksijanski mehanizam dobij a podršku promenom novčane mase.707 U sled toga, monetaristi tvrde da je politika stabilizacije predodređena da destabilizaciono deluje u privredi.

Uključivanjem tzv. hipoteze o racionalnom očekivanju (tj. REH ili MREH), koja je prvobitno potekla od Mutha, a kasnije od Lukasa, Sargenta i Wallecea, u Fridmanov model, trebalo je da usledi smrtni udarac na mnogo napadani kejnzijanski stav (Modigliani), s obzirom na to da racionalni ekonomski subjekti nastoje da iskoriste sve relevantne informacije za formiranje očekivanja odgovarajućih budućih varijabila.708 Racionalna očekivanja, kao glavna komponenta MREH, pokazuju (1) da su greške u pogledu očekivanja cena kratkotrajne i povremene (jer ne postoji dugo-trajna nezaposlenost iznad prirodne stope), (2) da su svi pokušaji stabilizacije mone-tarnom i fiskalnom politikom predodređeni na promašaj usled racionalnih očekivanja koja smanjuju njihov efekat) i (3) da se ne mogu sprovoditi as hoc mere za neutra-lisanje poremećaja (jer politika stabilizacije, usled akceptiranja očekivanih poremeća-ja od strane privatnog sektora, izaziva veće destabilizacione poremećaje). Očigledno je, tvrdi Modigliani, da ovi zaključci, derivisani iz uvedenog MREH u Fridmanov model reprezentuju ponovno otkriće, koje je Kejnz saopštio pre više od 40 god.709 Iz tog razloga, Modigliani tvrdnji da tzv. revolucija makroekonomskih racionalnih očekivanja i nije revolucija u sklopu monetarističkih nasrtaja na kejnzijance.

Kejnz je, naime, isticao da kada bi radnici uvek mogli da preduzmu akciju, kad zaposlenost nije potpuna, da smanje svoje zahteve u novcu na onaj iznos koji je potreban da bi novac postao obilan u odnosu na jednicu najamnine, da kamatna stopa padne na nivo koji odgovara punoj zaposlenosti, onda bismo bili u situaciji da

707 J. R. Shackleton i G. Locksley, Twelve Contemporary Economists, Macmillan, London, 1981,

R. M. Solow, On Theories of Unemployment, American Economic Review, mart 1980. 708 J. F. Muth, Rational Expectations and the Theory of Price Movements, Econometrica, juli 1961,

st. 315-335, R. E. Lucas, Econometric Policy Evalutaion: A Critique, Journal of Monetary Eco-nomics, 1/76, st. 19-46, T. J. Sargent, A Classical macroeconomic Model for the United States, Journal of Political Economy, april 1976, st. 207-237. i T. J. Sargent i N. Wallece, Rational Expectations, the Optimal Monetary Instrument, and the Optimal Money Supply Rule, Journal of Political Economy, april 1975, st. 241-257.

709 F. Modigliani i A. Ando, Impact of fiscal actions on aggregate income and the monetarist controvery: Theory and evidence, u J. L. Stein, Monetarism, North-Holland, Amstcrdam, 1976, st. 17-42. i J. M. Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, N. York, 1935, st. 267.

234

monetarno regulisanje, usmereno na postizanje pune zaposlenosti, prepustimo radničkim sindikatima umesto bankarskom sistemu. U pravu je, stoga, Modigliani kada u kritici makroekonomskog modela racionalnih očekivanja kaže da je jedina novina MREHy zameni kejnzove reči “kad” sa rečju “pošto” iako B. Fridman, isprav-ljajući nedostatak modela u okviru MREH-a, dokazuje se on može tumačiti samo kao objašnjenje dugoročne, a ne kratkoročne ravnoteže. Meltzer je, s tim u vezi, pokušao da objasni glavnu ulogu očekivanja u okviru “oište teorije” i da uporedi Kejnzova gledišta o teoriji verovatnoće i očekivanja sa zapaženim gledištima poznatim kao racionalna očekivanja,710 verifikujući značaj monetarističkih racionalnih očekivanja naspram Currieovoj711 tvrdi da nestabilnost anticipacija produkuje šok. Lukas je, pak, u svojoj “ravnotežnoj teoriji poslovnih ciklusa”, izložio kritiku poznate Filipsove krive, koja treba da pokaže kako povećanje inflacije vodi povećanju zaposlenosti. Po-što se iz Filipsove krive postulira relacija između stope nezaposlenosti (ili nivoa nacionalnog dohotka) i rast cena (ili inflacije), Lukas712 tvrdi da se visoka stopa neza-poslenosti održava uprkos visokoj i rastućoj inflaciji iz razloga što ni iracionalnost radnika (njihova sklonost na kojoj je insistirao Kejnz da bude pod novčanom iluzijom, tj. da se rukovode novčanom, a ne stvarnom najamninom) niti “slobodni parametri” (stopa povećanja inflacije), ne mogu da objasne poslovne cikluse iz poslednje decenije. Iako je moguće da nadnice budu ridigne u padu. Kejnz, ipak, potvrđuje tezu da individue ne interesuje apsolutni nivo realnih nadnica već njihove relativne najamnine, što znači da je kejnzijanska politika zaposlenosti i danas u potpunosti primenljiva.713 Međutim, ukoliko su iomina lne naj amnine rigidne nadole utoliko dodatna ponuda na tržištu rada ne može biti aisorbovana, pogotovu u uslovima kada inflacija potkopava temelje budućeg rasta. Stoga, Minford tvrdi da je makroekonomska politika nesposobna da redukuje nivo zaposlenosti.714

Majer je, po Frišu, zapostavio pravilo endogenog predviđanja u procesu eks-plikacije teoreme akceleracije i monetarističkog mehanizma transmisije, iako Frid-man, Bruner i Lidler eksplicitno ili implicitno smatraju teoremu akceleracije kompa-tibilnom sa modelom adaptivnog formiranja predviđanja (pošto se promenom stope

710 A. H. Meltzer, Keynes’s General Theory: A Different Pcrspective, Journal of Economic

Literature 1/81, st. 34-64. 711 D. A. Currie, Money Supply Rules. Government Financing and the Design of Automatic Policy

Responses, Department of Economics Discussion Papers, Queen Magu College, No. 66, 1980. i Monetarist Policies and Neo-Kejnesian Altenratives, Thames Papers in Political Economy, 1981.

712 R. E. Lucas, Studies in Business Cycle Theory, Basil Blackwell, Oxford, 1981. 713 A. H. Meltzer, Keynes’s General Theory: A Different Perspecitve, Journal of Economic

Literature 1/81, st. 34-64. 714 Minford ide toliko daleko kada smatra da je redukcija prestacija za socijalmo osiguranje za

15%, uključujući i ukidanje tzv. primova na nadnice i indeksacije najamnina, dovoljna za smanjenje nezaposlenosti za tri godine (R. Minford i D. Peel Is the Government’s Economic Strategy on Course?, Lloyds Bank Review, april 1981).

235

povećanja novčane mase usled nepredviđanja inflacije može delovati na realne varijabile, tj. proizvodnju i cene).715

Polazeći od ravnoteže tržišta rada u kome se stopa rasta nominalnih nadnica (W) određuje rastom granične produktivnosti (g) i predviđenom stopom inflacije (π*): w = g+π*), Frisch dokazuje da stopa rasta realne tržišne nadnice proističe iz razlike W-π = g + π* – π) tj. iz razlike između stope rasta nominalnih nadnica (w) i stvarne stope inflacije (π). Nastupanje nepredviđene inflacije dovodi do opadanja stopa rasta realne tržišne nadnice ispod stope granične produktivnosti rada i do obaranja stope nezaposlenosti ispod “prirodnog nivoa” (u*), koji korespondira stanju ravnoteže u kome je π=π*. U stanju, formalizovanom jednačinom procesa prilagođavanja dN/dt = N · y [g (N) – (w-π) ], porast zaposlenosti je, po Frischu, proporcionalan razlici rentabilnosti g – (w – π), pri čemu nominalne nadnice mogu da rastu sve dok egzistira pozitivna razlika π-π* i dok stopa nezaposlenosti ne dođe na u*. Ali, svako novo insistiranje na spuštanje stope nezaposlenosti ispod tzv. prirodnog nivoa (u*) implikuje ubrzanje rasta novčane mase.

Međutim, za razliku od Fridmana, Laidlera, Brunnera i Steina, koji operišu sa adaptivnim modelom prilagođavanja predviđanja, Lukas, Sargent i Wallace operišu modelom “racionalnih predviđanja” (MREH) baziranom na preti ostavci da predvi-đanje ekonomskih varijabila određuju datu varijabilu u stvarnosti.716 Barroova eko-nometrijska analiza REHa potvrđuje teoremu akceleracije, budući da samo nepredvi-đene promene novčane mase utiču na realne varij abile. U projekciji predvđene stope rasta novčane mase, povećanje novčane mase objašnjava se izdacima javnog sektora, odgođenom stopom povećanja novčaie mase i odgođenom stopom nezaposlenosti. Razlika između stvarne i prognozirane stope povećanja novčane mase (mt – mt*) reprezentuje nepredviđenu komponentu povećanja novčane mase. Empirijski dokazi Barroa idu u prilog teoreme akceleracije (a ie u prilog REH) jer je akceleracija stope rasta novčane ponude u SAD u periodu 1965-75. god. dovodila do promena zapo-slenosti i proizvodnje.717

Pored razlika u pogledu dovođenja ukupne potrošnje, proizvodnje i nivoa cena u novu ravnotežu, Meltzer naglašava i razlike u polemici između monetarista i kejnzijanaca u pogledu nezaposlenosti i tumačenja iezaposlenosti. Svaku cikličnu nezaposlenost kejnzijanci ocenjuju posledicom nedovoljne potrošnje irivrednog

715 Pojedini monetaristi, doduše, zanemaruju tržište rada (E. Claassen, Short-Period Fluctuations in

Nominal and Real Income: A Monetarist Model, u E. Claassen i P. Salin (Ed.), Stabilization Policies in Interdependent Economies, North-Holland, Amsterdam, 1972.

716 J. L. Stein, Inside the monetarist black box, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 183-232., R. E. Lucas, Econometric Tesling of the Natural Rate Hypothesis, u O. Eckstein (Ed.), The Econometrics of Price Determination, N. York, 1972, st. 50-59, Th. J. Sargent, Rational Expectations, the Real Rate of Interest, and the Natural rate of Unemployment, Brookings Papers on Economic Activity, No 2, 1973. i Th. J. Sargent i N. Wallace, Rationale Expectations, the Optimal Monetary Instrument, and the optimal Money Supply Role, Journal of Political Economy, Vol. 83, 1975, st. 251-254.

717 R. J. Barro, Unanticipated Money Growth and Uneployment in the United States, American Economic Review, No. 2, 1977, st. 101-115. i W. Poole, Rational Expectations in the Macro Model, Brookings Papers on Economic Activity, No. 2, 1976, st. 484-487.

236

sektora, čak i kada nezaposleni dobijaju naknadu ekvivalentnu nominalnim nadni-cama (s obzirom da društvo gubi onaj obim proizvodnje, koju bi mogao imati u periodu potpune zaposlenosti). Međutim, smanjivanjem nominalnih nadnica sami radnici nisu u mogućnoshi da redukuju nezaposlenost, iz razloga što neelastičnost nominalnih nadnica nadole objašnjava na kejnzijanski način ponudu radne snage.718 Usled toga je javna politika eliminisanja nezaposlenosti poželjna sa gledišta društveie koristi. Samim tim, i socijalna politika bazira se na kejnzijanskim propozicijama (Feldstein).

Kejnzijanci tumače cikličnu nezaposlenost kao nevoljnu nezaposlenost pod uslovom da porast nivoa cena, koji obara nivo realnih nadnica, utiče na povećanje zaposlenosti.719 U klasičnoj kvantitativnoj teoriji negira se ciklična nezaposlenost, budući da su ciklične fluktuacije zaposlenosti i proizvodnje posledica poremećaja u realnom sektoru, koji utiču na ponudu, i posledica poremećaja u monetarioj sferi, koji utiču na potrošnju. Promene ukupne potrošnje i ukupne poiude indikuju znatno veća kolebanja cene u poređenju s kolebanjem nominalnih nadnica. Promene realnih nadnica su obrnuto srazmerne promenama nivoa cena, kada potrošnja raste, odnosno nezaposlenost i realne nadnice su obrnuto srazmerne, kada ponuda opada. Neza-poslenost i realne nadnice su upravo srazmerne posle smanjenja potrošnje, odnosno promene realnih nadnica su upravo srazmerne nivou cena kada ponuda raste (Meltzer i Thornton).720 Doduše, Thornton, opisujući nezaposlenost kao privremene nedaće, pada na kejnzijanske pozicije: nominalne nadnice su manje elastične nadole nego cene; a da bi se, donekle, razlikovao od kejnzijanca unosi stav da su nominalne nadnice neelastične i nagore, ukoliko se predviđena inflacija ne menja.

Prema tome, klasična, kao i monetaristička, tumačenja nezaposlenosti razli-kuju se od kenzijanskog tumačenja, budući da zaposlenost u toku ciklusa smatraju prolaznom i privremenom pojavom. Monetarističko tumačenje u teoriji zaposlenosti i fluktuacije, veli Meltzer, počinje Fridmanovim razgraničavanjem stalnog i privre-menog dohotka (koji, isti autor, definiše kao očekivani tok i tekućih primanja).721

Radnik, u biti, smatra se nezaposlenim, tek kada revidira naniže svoj stalni dohodak i kada predviđa revidiranje svoje buduće zarade u skladu sa planom potrošnje. Radnik tada bira opciju smanjivanja dohotka i potrošnje na osnovu redukovanja tekuće realne nadnice, pošto se već smatra nezaposlenim. Predviđeno smanjenje dohotka smatra se merilom smanjenja proizvodnje sa društvenog stanovništva. U suprotnom smislu, period privremene nezaposlenosti, ukoliko je u skladu sa hipotezom o stalnom dohotku, ne vodi predviđanju revidiranja dohotka. Jer, privremeno otpuštanje radnika, usled cikličnih kretanja ne dovodi do menjanja stalnog dohotka, tako da radnik, prema teoriji zaposlenosti sa gledišta stalnog dohotka, nije zaposlen u ekonomskom

718 Sporije usklađivanje nadnica nego nivoa cena kejnzijamska teorija objašnjava pravilo rasta

realnih nadnida u uslovima recesije. 719 U ovom kontekstu je zanemarena razlika između predviđenih i nepredviđenih promena cena i

nadnica, s jedne strane, i razlika između predviđenog dohotka i tekućih primanja, s druge strane. 720 N. Thornton, An Enquiry into the Nature and Effects of the Paper Credit of Great Britain,

Kelley, N. York, 1965, st. 237-239. 721 M. Friedman, A Theory of the Consumption Function, Princeton, 1957.

237

smislu, a i ukupna proizvodnja se ne smanjuje sa društvenog stanovišta. U stvari, Fridmanova koncepcija polazi od razlike između tekućih primanja i dohotka, pri čemu je predviđeni dohodak poznat, a vremenski raspored primanja neizvestan (jer primanja fluktuiraju oko predviđenog dohotka). I, ukoliko se sadašnja vrednost negativnih odstupanja neutrališu predviđenim pozitivnim odstupanjima, radnici se smatraju zaposlenim u ekonomskom smislu i obrnuto. Fridman je, međutim, docnije više naglašavao razliku između predviđenih i nepredviđenih promena nadnica ili nominalnog dohotka, umesto razlike između stalnog i privremenog dohotka.722 Novouvedena razlika u teoriji zaposlenosti reprezentuje uticaj na realne nadnice (jer inkorporiše razliku između sadašnjih i ranijih ili budućih efekata inflacije), dok prethodna razlika reflektuje dejstva fluktuacije privredne aktivnosti na tekuća pri-manja i zaposlenost. Novija tumačenja Beilya, Lukasa, Azariadisa, Phelpsa i Taylora reprezentuju inoviranu osnovu za monetaristička tumačenja u oblasti teorije zaposle-nosti i fluktuacija.723 Međutim, i nadalje egzistiraju dva osnovna uzroka neizvesnosti u domenu vremenskog rasporeda primanja u vidu realnih i monetarnih poremećaja, koje je Meltzer uveo i izrazio u klasičnoj kvantitativnoj jednačini. Po Meltzeru, oba poremećaja modifikuju tekuću proizvodnju (Y) u odnosu na predviđenu proizvodnju, tj. u F (K, L). Realni poremećaji menjaju tekuću proizvodnju za iznos E, dok monetarni faktori modifikuju nivo cena u odnosu na nominalne nadnice. I, ukoliko zabeležena kolebanja tekuće proizvodnje ne predstavljaju odstupanje tekuće proizvodnje od Yo = F (K, L), utoliko predviđeii dohodak društva ne odstupa od proizvodnih mogućnosti (Yo). Jasno je, pri tome, da se dohodak razlikuje od tekućih primanja i da su koristi od novca i koristi od duga i kapitala deo dohotka, koji služi za potrošnju, iako ne ulazi u tržišnu vrednost proizvodnog dohotka (Meltzer).

Teorija zaposlenosti sa stanovišta stalnog dohotka, odnosno realnih i monetarnih poremećaja implikuje sniženje realne nadnice u periodu recesije radi održavanja nivoa zaposlenosti i uvodi varijabilitet u dohodak u funkciji smanjenja kolebanja tekućih primanja. Ali, ukoliko nezaposleni nisu sigurni u proces smanjenja dohotka, koji je izazvan smanjenjem sadašnjih realnih nadnica, i proces njegovog neutralisanja povećanjem budućih realnih nadnica i dohotka, utoliko se potrošnja neminovno smanjuje u celom životiom ciklusu. U Meltzerovoj grafičkoj interpretaciji dejstva promena izdataka na proizvodnju i cene, predviđeni dohodak ostaje nepro-menjen u uslovima pune zaposlenosti (Yo), iako tekuća proizvodnja i tekuća primanja fluktuiraju. Sa nominalnim poremećajima, smanjuje se potrošnja (na Ei Ei) tekuća proizvodnja (na Yi) i nivo cena (na pi) tako da se privreda nalazi u privremenoj, kratkoročnoj ravnoteži (p>Yy). Ponuda radne snage, u zavisnosti od kretanja r, raste, a tražnja radne snage opada. Nominalne nadnice (w) se smanjuju. Zaposlenost je 722 M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, mart 1968, st. 1-17. 723 M. N. Baily, Wages and cmployment under Uncertain Demand, Review of Economic Studies,

Vol. 41, 1974, st. 37-50, C. Azariadis, Implict Contracts and Underemployments equilibria, Journal of Political Economy, Vol. 83, 1975, st. 1183-1202., R. E. Lukas, Understanding Business Cycles, Carnegie-Rochester Conference Series, Journal of Monetary Economics, dodatak, No. 5, 1977, st. 7-29, E. S. Phelps, Microeconomic Foundafion of Employment and Inflation Theory, W. W. Norton, N. York, 1970. i E. S. Phelps i J. B. Taylor, Stabilizing Powers of Monetary Policy under Rational Expecations, Journal of Political Economy, Vol. 85, 1977, st. 163-190.

238

manje od nivoa zaposlenosti (Lo) pri proizvodnji i Yo. Javlja se privremena nezaposlenost, pri čemu predviđena primanja ostaju nepromenjena (ukoliko se predviđeni dohodak zadržava u Yo), tako da razlika između tekućih primanja i predviđenih primanja daje privremeni dohodak.

Sa stanovišta stalnog dohotka, zabeležena nezaposlenost menja se ciklično, jer je zaposlenost (u poziciji YiPi) manja od pune zaposlenosti (Lo) i veća, usled smanjenja nadnica (w), od tzv. kejnzijanske zaposlenosti. Po teoriji zaposlenosti sa gledišta stalnog dohotka radnici ne teže smanjenju realnih nadnica obaranjem nominalnih nadnica u periodu recesije, ukoliko se predviđeni dohodak ne menja, niti očekuju održavanje nominalnih nadnica u periodu recesije na nivou nominalnih nadnica u uslovima pune zaposlenosti (Wo), jep to ne odgovara njihovim planovima u životnom ciklusu i tekućim predviđanjima (usled mogućeg smanjenja zaposlenosti radi zadržavanja nivoa Wo). Suprotno tome, po kejnzijanskoj teoriji nominalne nadnice potpuno su neelastične, a kriva ponude radne snage ima oblik obrnutog toka L pri nadnicama u uslovima pune zaposlenosti. Sa stanovišta teorije stalnog dohotka, nominalne nadnice su neelastične i nadole i nagore usled nemenjanja predviđanja budućih cena i stalnog dohotka. U uslovima visoke potrošnje (E2E2), proizvodnje (Y2) i nivo cena (Rg) na liniji preseka YY i E2E2 pokazuju da se zaposlenost i nominalne nadnice povećavaju. Nominalne nadnice se povećavaju sporije od nivoa cena (Thorntonova pretpostavka), tako da se realne iadnice efektivno smanjuju. Smanjenje realnih nadnica i povećanje zaposlenosti, kao rešenje, isključuje postavku “veće realne nadnice i manja zaposlenost” u uslovima monetarnih poremećaja, koji izazivaju recesiju, niže realne nadnice i manju zaposlenost posle negativnih realnih poremećaja, i veće realne nadnice u veću zaposlenost posle pozitivnih realnih pore-mećaja. “Ukoliko sadašnja vrednost povećanja i smanjenja realnog dohotka bude u skladu sa predviđenim dohotkom celog života, nema razloga da se kriva ponude radne snage kao funkcija realne nadnice promeni” (Meltzer); stoga je stvarna i predviđena nezaposlenost privremena pojava (Feldstein).724

Teorija zaposlenosti sa stanovišta stalnog dohotka implikuje rast realnih nadnica u uslovima recesije koja je izazvana monetarnim poremećajima, odnosno pad realnih nadnica u uslovima recesije koja je izazvana realnim poremećajima. Modigli-anijeva jednostavna korelacija između realnih nadnica i nezaposlenosti ne sadrži nijednu informaciju o teoriji zaposlenosti sa gledišta stalnog dohotka ukoliko isto-vremeno nije izložen glavni uzrok recesije i konjunkture.725 Samo pozitivna veza između realnih nadnica i nezaposlenosti u toku recesije, smatra Meltzer, podržava hipoteza o stalnom dohotku, pod uslovom da je recesija najvećim delom posledica promena ukupne tražnje.

724 M. S. Feldstein, The Importance of Tetrogagu Layoffs: An Empirical Analysis, Brookings

Papers on Economic Activity, maj 1975, st. 725-745. i A. H. Meltzer, Anticipated Inflation and Unanticipated Price Change: A Test of the Price Specie Flow Theory and the Philips Curve, Journal of Money, Credit and Banking, No. 9, 1977, st. 182-203.

725 F. Modigliani, The Monetarist Controversy of Should we Forsake Stabilization Policies, Ame-rican Economic Review, Vol. 67, 1977, st. 1-19.

239

U monetarističkim privredama radnici ne mogu očekivati konzistentan skup odredaba kolektivnih utovora koji simultano održavaju zaposlenost i realne nadnice na nepromenjenom nivou u periodu nepredviđenih realnih i monetarnih poremećaja, koji deluju na promene relativnih cena i strukturu potrošnje i proizvodnje. U takvim uslovima, radnici jedino mogu smanjiti troškove fluktuiranja primanja na minimalne troškove, koji su posledica rizika, jer kolektivni ugovori raspoređuju troškove rizika na radnu snagu. Odredbe formalnih i neformalnih ugovora omogućavaju radnicima da smanje varijabilnost zaposlenosti, prihvatajući varijabilnost realnih nadnica. U grafičkoj interpretaciji Meltzera sporo usklađivanje nominalnih nadnica i fluktuacije ukupnih izdataka implikuju kontraciklične fluktuacije realnih nadnica zaposlenih. Veća primanja zaposlenih od dohotka u periodu recesije, rekompenzuju se manjim primanjima od dohotka u periodu eksianzije. Situacija je, međutim, sasvim obrnuta za slučaj nezaposlenosti.726

Indeksacija kolektivnih ugovora redukuje troškove, koji su posledica pro-mena nominalnih cena. No, indeksacija ne redukuje troškove nametnute promenama relativnih cena. Stoga, monetaristička teorija znatno veći značaj pridaje fluktuacijama relativnih cena aktive i proizvodnje u odnosu na kejnzijansku i klasičnu teoriju, ali ne objašnjava retroaktivno usklađivanje realnih nadnica radi nadoknade gubitaka izaz-vanih nepovećanim poremećajima u realnom i monetarnom sektoru. Po Azariadi-sovoj, Baillyovoj, Phelpsovoj i Taylorovoj teoriji o tržištu radne snage, fluktuirajuća primanja zaposlenih zahtevaju dopunsku naknadu po osnovu rizika od fluktuiranja primanja. Iznos naknade utiče na strukturu nadnica, ali pravilno predviđanje fluktu-acije primanja čini predviđeni dohodak poznatim. U takvim uslovima, zabeležena nezaposlenost utiče na potrošnju tokom životnog ciklusa samo pod uslovom izazi-vanja promena vrednosti stalnog, odnosno predviđenog dohotka. Mere ekonomske politike koje deluju na redukciju zabeležene nezaposlenosti u periodu recesije, pro-vociraju povećanje ostvarenog realnog dohotka, pod uslovom da radnici zamenjuju nezaposlenost u sadašnjem i budućem periodu sa radom u tekućem periodu. Politika zaposlenosti, ukoliko ne utiče na stalni dohodak, ne deluje ni na dugoročnu ponudu radne snage. Ponuda radne snage, sa gledišta stalnog dohotka u teoriji zaposlenosti, zavisi od realnih nadnica i predviđenog dohotka, pošto su nominalne nadnice neelastične naviše i naniže u uslovima kada je stopa predviđene inflacije konstantna (Modigliani). Jer, “radnici moraju da predvide ponudu radne snage uz realne nadnice koje im dozvoljavaju da zarade dohodak koji im je potreban za njihovu predviđenu potrošnju” (Meltzer). Dugotrajna depresija ili recesija verovatno smanjuje predviđeni dohodak i stopu rasta realnih nadnica, dok dugotrajna ekspanzija povećava predviđeni dohodak i stopu rasta realnih nadnica.

Poznato je, u teoriji i praksi, da fluktuacije ekonomske aktivnosti i zaposle-nosti modifikuju iznos primanja. Kejnzijanska teorija, sve ciklične promene primanja smatra i tretira kao nevoljnu nezaposlenost, dok klasična teorija zaposlenosti ciklične fluktuacije tretira sa stanovišta njihovog uticaj a na promene primanja u od nosu na d ohod ak. Monetaristička teorij a, koj a je bliža klasičnoj nego kejnzijanskoj teoriji, 726 R. J. Gordon, Structural Uneployment and the Productivity of Women, Carnegie-Rochester

Conference Servis, Journal of Monetary economics, dodatak, No. 5, 1977, st. 181-229.

240

stavlja težište na realne nadnice i prirodnu stopu nezaposlenosti, te pobija tvrdnju da su promene zaposlenosti i proizvodnje nezavisne od cena u privrednom ciklusu (Mayer).727

10.1. Teorijski modaliteti Filipsove krive

Phillips728 je prezentovao empirijsku analizu odnosa između nezaposlenosti i stope promene nominalnih nadnica s ciljem da dokaže stabilnu dugoročnu relaciju između nezaposlenosti i inflacije (odnosno stope promena cene) na osnovu sledećih hipoteza:729 (1) tražnja za radnom snagom i nivo nezaposlenosti bitno utiču na kretanje stope nominalnih nadnica, (2) stopa promene tražnje za radnom snagom i stopa promene nezaposlenosti predstavljaju faktor promena stope nadnica i (3) stopa promena cena na malo, odnosno promene troškova života jeste faktor promene stope nominalnih nadnica. Stabilnost i statička signifikativnost Filipsove krive pružila je mogućnost ekonomskoj politici da pravi izbor između stope nezaposlenosti i stope inflacije (tradeofffunction), pošto model reflektuje kombinovana dejstva demandpull i costpush elemenata inflacije.

Lipsey, Parkin, Solow, Samuelson, Bowen i Reggu, kao pristalice Philipsove krive, su, među prvima, pokušali da teorijski obrazlože značaj i važnost Filipsove paradigme u savremenim uslovima stacioniranja ekonomije duž krive radi utvrđivanja koju cenu treba platiti održavanjem visoke stope nezaposlenosti za određeni stepen stabilnosti cena i obrnuto. Lipsey730 je pokušao da pojača teorijsku podlogu Filipsove krive za odlučivanje o izboru između nezaposlenosti i inflacije, smatrajući da kriva u savremenim uslovima dobija konveksniji oblik.731 Samuelson i Solow u SAD i Hoffman u Z. Nemačkoj su pokazali da se Filipsova kriva pomera ulevo u uslovima

727 T. Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital 2 i 3, 1975, st. 190-218 i 293-310. i

Der Einfluss der Modern Geidtheorie auf die US-Geldpolitik, Kredit und Kapital 3/82, st. 365-385., G. Macesich, Monetarism, Theory and Policy, Praeger, N. York, 1983. i N. A. Makaševa Sovremennyi monetarism: Nekotorve vorposy teorii i ekonomicheski politiki, Ekonomika i ma-tematicheskie metody 5/82, st. 765-780.

728 A. W. Phillips, The Relation Between Unemployment and the Rate Change of Money Wage Rates in the United Kingdom 1962-1957, Economica, Vol. 25, 1958.

729 Uporedi: D. Belslev, E. J. Kane, P. H. Samueison i R. M. Solow (Red.), Inflation, Trade and Taxes, Ohio Slate University Press, Columbus, 1976., A. W. Philips, Employments, Inflation and Growth, Economica, februar 1962., A. D. Lcmer, Employment Policy, American Economic Review, maj 1967. i P. Coulbois, La politique cowoncutrelle, Cujas, Paris, 1977.

730 R. Lipsey, The Relationship Between Unemployment and the Rate of Mapu Wage Rates in the United Kingdom, 1962-1957. A Further Analysis, Economica, februar 1960., st. 1-31.

731 Dicks-Mireaux i Dow su u Filipsovom modelu zamenili nivo nezaposlenosti varijabilom koja se odnosi na razliku između broja nepopunjenih radnih mesta i broja nezaposlenostih, radi bolje teorijske i empirijske aproksimacije tražnje i ponude na tržištu rada (L. A. Dicks-Mireaux i J. S. R. Dow, The Interrelationship Between Cost and Price Change, Oxford Economic Papers 13/1961, st. 267-292).

241

postizanja veće harmonije između zaposlenosti i cena, što znači da stopiranje inflacije zahteva nešto veću nezaposlenost i dosledniju politiku kontrole cena i nadnica.732

Phelps, kao i Holt, je pokušao da poveže Filipsovu krivu sa efektima očeki-vanja razvoja cena, razvijajući mikroekonomsku teoriju u objašnjenju Filipsove krive. Na taj način, Phelps pobija postavku o stabilnosti Filipsove relacije u drugom roku. Uvođenjem varijabile očekivanja kretanja cena Phelps kaže da je relacija između nezaposlenosti i nadnica relevantna jedino u kratkoročnoj vremenskoj sekvenci. Fridman je, negirajući stabilnost Filipsove relacije uzimanjem u obzir nepostojanje novčane iluzije i postojanje tzv. prirodne stope nezaposlenosti, pokazao da u dugoročnom periodu Filipsova kriva ima vertikalan položaj.733 Fridmanova kritička analiza dugoročnog izbora (na rad Solowa) pokazala je da je postojanje izbora između inflacije i nezaposlenosti osnovna zabluda, jer ne postoji dugoročan i stalan izbor između inflacije i nezaposlenosti (u skladu sa prisećanjem Phelpsa o sličnim pogledima Fellner i Wallicha pre pojave Filipsove krive).734

Razrađujući Filipsovu krivu o povezanosti između najamnina i inflacije u smislu da porast nezaposlenosti u tekućem periodu dovodi do smanjenja inflacije u idućem periodu, Terakote735 ukazuje na činjenicu da povezanost ovih dvaju faktora zavisi od institucionalnih faktora i ponašanja svake zemlje pojedinačno i konstatuje da na dugi rok svaka nezaposlenost ima inflatorno dejstvo zato što povećava najam-nine, odnosno da delotvorno dejstvo nezaposlenosti na kratak rok postaje inflatorno na dugi rok. Polemišući sa monetarističkom školom, Tereke ukazuje da prilikom restrikcije ponude novca dolazi do deflacije koja izbacuje radnike s posla, smanjuje investicije i produktivnost, narušava ravnotežu u plaćanjima i smanjuje kurs nacio-nalne valute u odnosu na strane.

Glavna referencia relacije Phillips-Lipseya je tržište rada čije funkcionisanje egalizuje marginalnu produktivnost rada i realne nadnice (kriva tražnja rada) i realne nadnice i marginalni desutilitet rada (kriva ponude rada).736 Glavni elementi ove

732 Bronfenbrenner i Holzman su u Filipsov model uveli kretanje produktivnosti rada i profitne sto-

pe, kao dopunske promenljive (M. Bronfenbrenner i F. D. Holzman, Survey of Inflation Theory, American Economic Review, septembar 1963, st. 593-653).

733 E. S. Phelps, “Phillips Curves”, Expectations of Inflation and Optimal Unemployment over Time, Economica, avgust 1967., J. F. Muth, Rational Expectations and the Theory of Price Movements, Econometrica, juli 1961., R. E. Lucas, Expectations and the Neutralitv of Money, Journal of Economic Theory, april 1972., F. M. Hahn, Uneplovment from a Theoretical Viewpoint, Economica, avgust 1980. i General Equilibrium Theory, u D. Bell i I. Kristal (Ed.), The Crisis of Economic Theory, Basix Books, Oxford, 1981. i R. J. Barro i H. I. Grossman, Money, Employment and Inflation, Cambridge University Press, Cambridge, 1976.

734 G. P. Shultz i R. Z. Aliber, Guidelines, Infornal Control and the Market Place: Policy Choices in a Full Employment Economy, University of Chicago Press, Chicago, 1969, st. 109-119 i E. S. Phelps, Inflation Policy and Unemployment Theory: The Cost Benefit Approach to Monetary Planing, N. York, 1972.

735 A. Terakote, The Causes of Present Inflation - An Interdisciplinary Explanation of Inflation in Britain, Germany and the United States, N. York, Halsted Press, Book, 1981.

736 Filipsova relacija spaja empirički nominalne nadnice sa nezaposlenošću definisanjem odnosa snaga natržištu rada. Lipsey je kompletirao ovu relaciju dodajući joj odnos između nominalnih najamnina i cena, koji retrosira uslove indeksacije. Relacija između iominaliih ili realnih nadnica i stanja na

242

teorije leže u činjenici da celokupna populacija aktivna (data u kratkom roku) ne odnosi se kao ponuda na tržištu rada. U tim uslovima, potpuna ravnoteža tržišta rada je stanje u kome aktivna populacija nezaposlena odbija da radi za realnu najamninu koja korespondira sa svojom marginalnom produktivnošću.

Kada se prihvata statička vizija i parcijalna ravnoteža na tržištu rada, onda se može smatrati da Filipsova (Philips) kriva opisuje jedan odsečak na tržištu rada i da stopa varijacije realne najamnine zavisi od viška tražnje rada. Slabi teorijski funda-menti Filipsovih relacija ili, tačnije, problematičnog karaktera upotrebljenih teorijskih referenci u pogledu teorije generalne ravnoteže objašnjavaju da je ova relacija omo-gućila različite procene koje zavise od varijabile aproksimativne višku tražnje rada. Filipsova kriva, prezentirana kao empirijska solucija i deskripcija odsečka na tržištu rada, izgubila je ekonometrijskim modelima svoju referencu a posteriori i postala je relacija determinacije nivoa ili stope rasta nominalnih nadnica vodeći računa o faktoru indeksacije i nivou tenzija na tržištu rada u formi (Meltzer):

W=a1 + a1p + a3 (U), gde su: W – nominalna najamnina, r – opšti nivo cena, U – stopa nezaposlenosti, a – stopa marže, P – produktivnost rada, p – stopa rasta cena. Ova relacija, upotrebljena kao relacija kratkog roka, ne determiniše zaposlenost, već nominalnu varijabilu. Ona je, stoga, kejnzijanska u tom smislu što se generalna teorija prezentuje kao demonstracija, po kojoj se nivo zaposlenosti ne fiksira na tržištu rada i po kojoj su zaposleni nesposobni da determinišu ex ante nivo realnih najamnina. S druge strane, u pogledu uloge, koja se pripisuje monetarnoj politici, značaj ove relacije pojavljuje se tek onda kada se doda jednačina formiranja cena tipa r =(1+a)/π.

No, skup ovih dveju relacija podiže indeterminaciju cena u modelu IS-LM, koja konstituiše formalizaciju inflacije preko troškova zasnovanih na dilemi inflacija – nezaposlenost. Znajući da optimalna ekonomska politika implikuje osiguranje pune zaposlenosti sa nultom stopom inflacije, dilema inflacija – nezaposlenost vodi inter-pretaciji vladinih mera kao rezultat izbora optimuma drugog ranga.737

Elaboracija hipoteze o stopi prirodne nezaposlenosti,738 kao povratak klasič-noj teoriji tržišta rada, polazi od nestabilnosti Filipsove krive, koja se više ne interpre-tira kao relacija cena (ili nadnica) već kao relacija tranzitorne zaposlenosti. Zapravo, Filipsova kriva interpretira se kao relacija koja determiniše razmak od stope nezapo-slenosti u dugom roku u funkciji razmaka između opservirane inflacije (p) i anticipi-rane inflacije (pe). Uključivanjem stope prirodne nezaposlenosti (Un) Filipsove relacije, po Caganu, poprima sledeći kvantitativni izraz:

tržištu rada reprezentovanog posredstvom varijabile nezaposlenosti, ponude zaposlenosti i ten-zije na tržištu rada, dakle, očekuje se generalno preko Filipsovih relacija.

737 A. M. Santomer i J. J. Seater, The Inflation - Unemployment Trade-off: A Critique of the Li-terature, Journal of Economic Literature, juni 1978. G. J. Stigler, Information in the Labour Market, Journal of Political Economy, oktobar 1962. i A. G. Hines, The Microeconomic Foundations of Employment and Inflation Theory, GDN Norswick, 1977.

738 V. Tanzi, Inflationary Expectations, Taxes and the Demand for Money in the United States, Staff Papers 2/82, st. 155-171., P. Minford i D. Peel, The Philips Curve and Rational Expec-tations, Weltwirtschaftliches Archiv 3/83, st. 456-477., T. Cylfason i A. Lindbeck, The Political Economy of Cost Inflation, Kvkios 3/82, st. 430-455.

243

U = Un + ai (p – pe) ili p = U/a1 + 1/a1 + u što znači da egzistira toliko krivih, koliko i parametara re u planu (p, U) i da postoji mogućnost za pojavu nestabilnosti relacije.

S druge strane, vrednost Un mora biti nezavisna od p da bi se stopa prirodne nezaposlenosti na dugi rok dostigla kada su anticipacije ostvarene.

STOPA NEZAPOSLENOSTI KOMPATIBILNA SA STOPOM INFLACIJE

PREMA ANTICIPIRANOJ INFLACIJI

Prve studije o hipotezi stope prirodne nezaposlenosti rađene su onda kada je

konstatovana nestabilnost Filipsovih krivih u toku 1968-70. god. i kada su izbačeni prvi fundamenti makroekonomske teorije. I, kao što ne postoji nijedna makroeko-nomska eksplikacija statističkih korelacija opserviranih u Philips-Lipseyovim rela-cijama, tako i nije iznenađujuće što je za opravdanje ovih relacija pozvana deskripcija mikroekonomskih ponašanja. Generalne hipoteze teorije “job search” su, prema tome, vezane za teoriju imperfektne konkurencije, pri čemu ekonomski agenti pokušavaju da ameliorišu kvalitet raspoloživih informacija o vrednostima ključnih varijabila.739 Pri tome se javlja arbitraža koja zavisi od marginalnih tokova investiranja (efektivni troškovi i oportunitetni troškovi) komparirani prema očekivanom randmanu investi-cija (diferencijalno od nadnica dobijenih zahvaljujući istraživanju nove zaposlenosti).

Pre Kejnza, monetarna politika je opservirana kao jedini instrument ekonom-ske politike za osiguranje stabilnosti cena. Kejnzijanizam je tom jedinom instrumentu dodao fiskalnu politiku s ciljem da podrži punu zaposlenost i tako povezao dva 739 S. Nickell, The Effect of Unemployment and Related Benefits on the Duration of Unem-

ployment, Economic Journal, maj 1979., E. S. Phelps, Inflation Policy and Unemployment Theory Norton, N. York, 1972., A. L. Alchia, Information Costs, pricing and Resance Unem-ployment, u E. S. Phelps (Ed.), Microeconomic Foundations of Employment and Inflation Theory, Macmillan, N. York, 1970., C. Azariadis, Implicit Contracts and Unemployment Equi-librium, Journal of Political Economy, decembar 1975. i M. N. Vashu, Wages and Employment under uncertain Demand Review of Economic Studies, januar 1974. i On the Theory of Layoffs and Unemployment, Econometrica, juli, 1977.

244

instrumenta za dva cilja (Mundell). Posle sinteze (Patinkina) klasičnih i kejnzijanskih propozicija zasnovane na uzimanju u obzir efekata realnog novca (éffets d’ encaisse réelle) debata o impaktu monetarne i fiskalne politike konvertovala se u kontroverzu monetarista i kejnzijanaca.

Činjenica je da je efekat realnog novca empirijski slab saglasno kejnzijan-cima o ideji da je monetarna politika imala mali impakt na nacionalni dohodak, jer njeni efekti prolaze uglavnom preko varijacija kamatne stope i nivoa zaposlenosti. Stoga, restriktivna monetarna politika neće imati samo deflacionistički efekat, već će izazvati recesiju trajnu i produbljenu.

Hipoteza o stopi prirodne zaposlenosti modifikuje ovu perspektivu u slučaju da se disociraju monetarna politika i politika zaposlenosti. U verziji monetarista (dilema zaposlenost – nezaposlenost), kreatori politike imaju da biraju između po-drške pune zaposlenosti i stabilnosti cena.

Potvrđujući da je razmak prema stopi prirodne nezaposlenosti samo tranzitor-ni fenomen, koji je povezan sa dekalažom - pomakom između anticipiranih vrednosti i opserviranih vrednosti stope inflacije, monetaristi disociraju parcijalno problem zaposlenosti i problem cena.

Ukoliko autoriteti akceptiraju situaciju u kojoj je stopa nezaposlenosti tranzitorno više uzdignuta u odnosu na prirodnu stopu, utoliko je veća mogućnost da “slome” inflacionističke anticipacije koje hrane opserviranu inflaciju. Mehanizam je sledeći: počev od pozicije u kojoj je stopa inflacije korektno anticipirana (tačka A), može se oboriti stopa rasta monetarne mase. Ako ova mera ima efekat na stopu opservirane inflacije ona provocira deplasman (pomeranje) krive Di (tačka S) povezane tako da je nivo stope anticipirane inflacije superiorniji od efektivne stope. U ovoj situaciji, stopa opservirane nezaposlenosti je viša od prirodne stope, ali se ona približava kako se adaptiraju anticipacije (pasaž od Di u D2). Iz toga proističe, pak, da podržani pad stope rasta novčane mase mora da provocira pad stope inflacije bez trajnog i dugoročnog rasta stope nezaposlenosti. U ovim uslovima autoriteti imaju izbor između brutalnog pada stope rasta novčane mase, koja izaziva stopu neza-poslenosti mnogo veću od prirodne stope u kratkom roku, i progresivnog pada, koji izaziva manji pomak od stope prirodne nezaposlenosti za duži period. Stepen željenog graduelizma monetarne politike zavisi od dva parametra: od brzine preudešavanja anticipacija i podnošljivog maksimalnog razmaka između stope efektivne nezaposle-nosti i stope prirodne nezaposlenosti.740 I, ukoliko su anticipacije perfektne, utoliko je situacija korespondentnija stopi prirodne nezaposlenosti, kada i troškovi dezinflacije postaju nikakvi.

740 R. M. Solow, Alternative Approachs to Macroeconomic Theory: A. Partial View, Canadian

Journal of Economics, avgust 1979. A. Weiss, Job Quenes and Lavoffs in Labour Markets with FIexible Wages, Journal of Political Economy, juni 1980, M. Friedman, Inflation and Uneploy-ment: The New Dimensionof Politics, Institute of Economic Affaires, 1977. i C. J. Parslev, Labour Union Effects on Wage Gains: A Survey of Recent Literature, Journal of Economic Literature, mart 1980.

245

HIPOTEZA PRIRODNE STOPE NEZAPOSLENOSTI

No, i pored toga, monetaristi i kejnzijanci u pogledu Filipsove krive imaju

perfektno simetrične šeme: a. Monetaristička šema: b. Kejnzijanska šema:

gde su Y – proizvodnja, M – ponuda novca, U – stopa nezaposlenosti, p – opšti nivo cena, pe – anticipirani rast cena, i – nominalna kamatna stopa, ir – realna kamatna stopa i I – investicije. U osnovi, stavovi su konvergirajući, iako monetaristi pridaju veći značaj inflaciji u odnosu na kejnzijance koji pridaju veći značaj nezaposlenosti. Izbor između modela tražnje (kejnzijanskog) u kome novac utiče na aktivnost via ka-matne stope i modela ponude (monetarističkog), u kome ponude novca utiču na privrednu aktivnost via razmaka između anticipacija i predviđene inflacije je prak-tičan, jer omogućava kreiranje makroekonomske stabilizacione politike, koja bi, u zavisnosti od uslova i situacije, davala prednost ili inflaciji ili nezaposlenosti. Među-tim, u stagflacionim uslovima valjalo bi simultano davati prednost inflaciji i nezapo-slenosti u smislu sprovođenja stabilizacione politike monetarističko-kejnzijanskog tipa, uključujući i insistiranje strukturalista na politici ponude.

Stagflacija – objedinjava masovnu nezaposlenost i visoke stope inflacije – može se obuzdati jedino kombinacijom politike nadnica koje neće voditi inflatornom povećanju troškova proizvodnje, s jedne strane, i politikom tražnje, odnosno fiskal-nom, monetarnom i platnobilansnom politikom, s druge strane.741 Izloživši orto-doksno kejnzijansko stanovište, koje predstavlja centralizovanu dohodovnu politiku, 741 J. E. Miede, Stagflation: Wage ~ Fixing, Vol. I, George Allen and Unwin, London, 1982.

246

Meade se okreće prema preporukama “novog kejnzijanstva”, koje podrazumevaju fleksibilniji sistem određivanja nadnica. Neokejnzijanski pristup zahteva analizu dve grupe problema: prvo, kakva treba da bude finansijska politika (monetarna, fiskalna i platnobilaisna) tako da ukupna nominalna potrošnja robe i usluga postojano raste, i, drugo, kakvi treba da budu modeli utvrđivanja nadnica, koji bi uz podršku ovakvog postojaiog rasta ukupne tražnje, pospešili porast zaposlenosti u privredi.

Ortodoksni kejnzijanski pristup Meade odbacuje i naglašava da je Kejnz raz-matrao problem nezaposlenosti kao fenomen slabe ukupne tražnje u situaciji koju je karakterisala tendencija pada nominalnih i realnih cena i nadnica, i da je “velika stag-flacija” iz 70-tih godina po mnogo čemu različita od “velike krize” iz 30-tih godina. Otuda je Kejnzova teorija usmerena na otklanjanje opšte nezaposlenosti, a ne struktu-ralne i frikcione nezaposlenosti. Meade, stoga, polazi od ideje da nezaposlenost treba lečiti po sektorima. Kako nezaposlenost nije posledica nedovoljne tražnje, svako povećanje tražnje koje ekonomska politika izazove pre će stvoriti inflatorne tenden-cije nego što će redukovati nezaposlenost koja nije nastala usled pomanjkanja tražnje. Kritikujući britansku ekonomsku politiku, Meade ističe da se, polazeći od kejnzijan-skih premisa, kreirala takva monetarna i fiskalna politika da je stopa nezaposlenosti održavana na niskom nivou, nezavisno od toga šta se dešavalo sa nominalnim nadnicama. A pošto je politika tražnje bila toliko ekspanzionistička uprkos tome što su nominalni troškovi i cene proizvoda već u sebi nosili veliku dozu inflacije, to se nije dovoljno vodilo računa koliko brzo rastu nominalni dohoci. Na mikro i makro nivoima monetarne i fiskalne strategije održavana je zaposlenost, nezavisno od nivoa na kome bi trebalo da su nadnice. Stoga, Meade prilagođavanje nominalnih zarada kao osnovu obezbeđenja zaposlenosti stavlja u središte predloženog antistagflacionog mehanizma, ali ih ne smatra značajnim instrumentom preraspodele dohotka. A da bi se postigla društveno poželjna raspodela dohotka i bogatstva Meade smatra fiskalne i druge mere pogodnijim. Međutim, kejnzijanska formula pune zaposlenosti putem monetarne i fiskalne stimulacije “konačno daje svoje predvidljive rezultate”: sve više stope inflacije zajedno sa sve većom nezaposlenošću. Inflacija nije samo rezultat neadekvatne tražnje, kako tvrde sledbenici Kejnza, već je uzrokuju insistiranja na br-žem rastu dohotka od produktivnosti.742 Pored toga, nevoljna nezaposlenost više isključivo ne rezultira iz nedovoljne globalne tražnje (Kejnz) privatnog sektora, gde su odluke o štednji i investicijama bile loše koordinisane,743 već i iz blokiranograsta i stagnirajuće ponude, inflatorne erozije i neizvesnosti. Konačno, u teoriji i praksi, ina-ugurisan je široki koncept opservacije nezaposlenosti, koja se do tada standardno po-smatrala sa stanovišta dobrovoljne (chomage volontaire) i nevolje (chomage involontaire) nezapoo lenosti.744 Usled toga je izbor između inflacije i nezaposlenosti 742 C. G. Wiegand (Ed.), Inflation and Unemployment, Old Greenwich, Devin-Adaire Sotrapu,

1980. 743 R. Clower, The Keynesian Counter-Revolution: A Theoretical Appraisal, u F. H. Hahn i F.

Barechling (Ed.), The Theory of Interest Rates, Macmillan, London, 1965. i H. Leijonhufvud, On Keynesian Economics and the Economics of Keynes, Oxford University press. Oxford, 1968.

744 J. R. Chaskleton, La notion de chomage dans la théorie économique, Problèmes économiques, No. 1777, juni 1982. i Economists and Unemployment, National Westminister Bank, Quarterly Review, febr. 1982.

247

utoliko teži problem današnjice iako monetaristi i kejnzijanci misle suprotno. Uz to, i novokreirani ekonomski termin “le nouvaux dur de l’inflation” ili “inflation residu-elle” (the underlying inflation ili core inflation), koji je teorijski formiran posred-stvom tendencije (na dugi rok) nivoa cena inherentnih postojećoj ekonomskoj strukturi,745 uneo nove pokušaje da se identifikuju i definišu problemi inflacije koji su u pozitivnoj i/ili negativnoj relaciji sa problemom nezaposlenosti s ciljem da se razbije iluzija između inflacije i nezaposlenosti u procesu ekonomske stabilizacije.

10.2. Empirijske relacije: inflacija – nezaposlenost i inflacija – rast

Inflacija je profitabilna za javni sektor, odnosno državu,746 budući da inflacija predstavlja implicitno oporezivanje,747 koje omogućava povećani retransfer dohotka u potrošne punktove fiskalnog sektora. U takvim uslovima javni sektor maksimizira javne rashode i minimizira fiskalne prihode, što znači da postoji tzv. ponuda inflacije (offer d’inflation).748 Inflacija gura obveznike prema superiornijim tranšama i uve-ćava poreski teret, pošto su abatmani fiksirani u nominalnom izrazu.749 Javni sektor, na taj način, uvećava svoj finansijski kapacitet zahvaljujući inflaciji. S druge strane, inflacija generiše budžetske deficite, jer javni rashodi brže rastu od fiskalnih prihoda. U procesu nominalnih usklađivanja javni rashodi se relativno brzo akomodiraju sa inflacijom, dok fiskalni prihodi po pravilu zakašnjavaju. Na taj način, ostvaruju se rupe u budžetu koje implikuju rastući trend javnog duga i/ili primarne emisije za sopstveno pokriće. Retroaktivno, fluktuacije proporcija monetizovanog javnog duga utiču na novčanu masu, iako inflacija redukuje realnu vrednost javnog duga.750

Inflacija redistribuiše bogatstvo i dohodak, modifikuje alokaciju resursa i povećava nezavisnost predviđanja.751 Međutim, monetaristička doktrina potvrđuje samo da varijacije novčane mase utiče na sistematske varijacije nominalnog dohotka, odnosno na cene, ali ne i na realni dohodak.752

Incidenca novca na realni dohodak je, u stvari, relativno slaba i kratko-trajna.753 Rigorozna ekonometrijska analiza zapravo pokazuje da za datu varijaciju nominalnog dohotka inflacija teži da bude manje jaka, kada je realni proizvod infe-

745 David W. Callahan, Defming the Rate of Underlving Inflation, Monthly Labor Review,

septembar 1981. 746 J. Tomlinson, the Economics of Politics and Public Expenditure: A Critique, Economy and

Society 4/81. 747 M. Friedman, Free to Choose, Penguin, 1980. 748 R. J. Gordon, The Demand for and Supply of Inflation, Journal of Law and economics,

decembar 1975. 749 D. Highaw i J. Tomlinson, Why do Government Worry about Inflation? National Westminister

Bank, Quarterly Review, maj 1982. 750 P. Reid, Public Sector Debt, Economic Trend, maj 1977. i C. T. Taylor i A. R. Treadgold, Real

National Savings Audits Sectorial Composition, Bank England Disussion Papers 6/79. 751 David Coe i Gerald Hofthman, Une progression du revenu - Quele répartition produc-

tion/inflation?, L’Observateur de l’OCDE, No. 123, juli 1983., str. 23-28. 752 D. Laidler, Monetarism: An Interpretation and an Assessment, Economic Journal, mart 1981, str. 7. 753 OECD, Objectifs monetaire et lutte contre 1’inflation, Paris, 1979.

248

riorniji u dugoročnijoj tendenciji i više jaka u obrnutom slučaju.754 No, i pored toga, redistributivni efekti inflacije nisu niti mogu biti zanemarljivi.755

U kojoj meri recesija redukuje inflaciju i kakvi su gubici u zaposlenosti i proizvodnji pri obaranju inflacije? Poznato je da inflacija i nezaposlenost utiču jedan na drugu i da dovode do stagflacije, gde skok cena i nezaposlenost idu ruku pod ruku.756 Pored toga, anticipirana inflacija doprinose da nadnice, stope oporezivanja i nominalne kamatne stope integrišu stopu inflacije. Evolucija kamatne stope utiče na inflacione anticipacije ekonomskih agenata na finansijskom tržištu, mada pojedini monetaristi tvrde da rast tekuće kamatne stope nema nikakvog efekta, ako je praćen korelativnim rastom inflacionih očekivanja. Međutim, anticipirana realna kamata definisana kao razlika između nominalne kamatne stope i anticipirane stope inflacije, ne može da bitiše, a da ne deluje na ponašanje ekonomskih subjekata.757

Skorašnji radovi o ekonomskim troškovima inflacije razotkrili su izvesne veze između inflacije i nivoa proizvodnje i zaposlenosti,758 s tim što se troškovi inflacije prevode kao gubitak u zaposlenosti i proizvodnji (Highman). Fridman je, pak, svojevremeno podvukao da samo neanticipirana inflacija redukuje zaposlenost. No, teorija adaptivne anticipacije i teorije racionalnih očekivanja unele su konflikte među monetaristima,759 tako da postoji manje mogućnosti za demonstriranje pozitivne veze između inflacije i nivoa nezaposlenosti.760

Loguie i Willet su među prvim prezentovali radove o vezi između inflacije i nezaposlenosti za period 1950-1980. god. uzimanjem u obzir određeni broj zemalja (Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Finska, Holandija i Norveška), dopunjujući na taj način Fridmanovu analizu slučaja od sedam zemalja (Francuska, Z. Nemačka, Italija, Japan, Švedska, V. Britanija i SAD) u periodu 1956-1957. god.

754 D. Coe i G. Holtham, Souplesse de la production et inflation: étude globale, Document de

travail, No. 6 april 1983. 755 D. Piachaud, Inflation and Income Distribution, u J. Goldthorpe i F. Hirsch, The Political

Economy in Inflation, M. Robertson, Oxford, 1978. 756 Les éffets de la recession sur l’inflation: Un debate économistes americains, Problèmes

économiques 1782/82, str. 19-20. 757 Opširnije o efektima inflacije vidi: A. WoIl (Ed.), Inflation, John Martin Publishing, London,

1980., S. C. Leuthold, The Myths of Inflation and Investing, Crain Books, Chicago, 1980., T. M. Humphrey, Essays on Inflation, Federal Reserve Bank of Richmond, Richmond, 1980., H. J. McCulloch, Money Inflation. A Monetarist Approach, Academic Press, N. York, 1982., K. Lahiri, The Econometrics of Inflationary Expectations, North-Holland, Amsterdam, 1981. i g. H. Brennan i J. M. Buchanon, Monopoly in Money and Inflation, The Institute of Economic Affairs, Lancing, 1981.

758 L’attitude des government face a l’inflation: Le cas de la Grande - Graitagne, Problemes éco-nomiques 1785/82, str. 26-32.

759 D. Laidler, An Interpretation and Assessment, Economic Journal, Vol. 91, 1981. 760 D. K. H. Begg, The Rational Expectations Revalution in Macroeconomics: Theories and

Evidence, Ph. Alan, Oxford, 1982.

249

RELACIJA IZMEĐU INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI

Periodi Negativna relacija1) Pozitivna relacija2)

Od 1955-1960. do 1961-1965.

Austrija, Belgija, Japan, Z. Nemačka, Italija, Holandija,

Australija, Kanada, Finska i Francuska

Od 1961-1965 do 1966-1970.

Australija, Kanada, Finska, Italija, Z. Nemačka, SAD i Norveška

Austrija, Belgija, Francuska, Holandija i V. Britanija

Od 1966-1970. do 1971-1975. Austrija, Finska i Norveška

Australija, Belgija, Kanada, Francuska, Z. Nemačka, SAD,

Od 1971-1975. do 1976-1980.

Austrija, Belgija, Finska, Japan, Z. Nemačka, Holandija i Švedska

Australija, Kanada, SAD, Francuska, Italija i V. Britanija

1) Povećanje (smanjenje) stope inflacije između dva perioda prati smanjenje (povećanje) nezaposlenosti. 2) Povećanje (smanjenje) stope inflacije između dva perioda prati povećanje (smanjenje) nezaposlenosti. Izvor: L’attitude des governments face a l’inflation: Le cas de la Grande – Bretagne, Problèmes

économiques 1785/82, str. 29. Empirijska istraživanja Loguea i Willeta pokazuju da su relacije između in-

flacije i nezaposlenosti simultano i pozitivne i negativne u zemljama OECD. Naime, povećanje, odnosno smanjenje stope inflacije između dva perioda prati smanjenje, odnosno povećanje nezaposlenosti (tzv. negativna relacija) i, obrnuto, povećanje, odnosno smanjenje nezaposlenosti (tzv. pozitivna relacija). Samo između dva posled-nja perioda (tj. od 1971-1975. god. do 1976-1980. god.) negativna relacija se verifiku-je u Austriji, Belgiji, Finskoj, Japanu, Z. Nemačkoj, Holandiji i Švedskoj, dok se po-zitivna relacija potvrđuje u Australiji, Kanadi, SAD, Francuskoj, Italiji i V. Britaniji.

RELACIJA IZMEĐU INFLACIJE I RASTA

Periodi Negativna relacija1) Pozitivna relacija2)

Od 1955-1960. do 1961-1965.

Belgija, Italija, Japan, Norveška i V. Britanija

Australija, Kanada, Finska, Francuska, Z. Nemačka i SAD

Od 1961-1965. do 1966-1970.

Australija, Z. Nemačka, Italija i Holandija

Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Japan, Norveška, Švedska, V. Britanija, SAD i Kanada

Od 1966-1970. do 1971-1975. Kanada i Norveška

Australija, Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Z. Nemačka, Italija, Japan, Holandija, SAD, Švedska i V. Britanija

250

Od 1971-1975. do 1976-1980.

Belgija, Italija, Finska, Holandija i SAD

Australija, Austrija, Kanada, Francuska, Z. Nemačka, Japan. Švedska i V. Britaiija

1) Povećanje (smanjenje) stopa inflacije između dva perioda prati povećanje (smanjenje) stope rasta realne proizvodnje. 2) Povećanje (smanjenje) stope inflacije između dva perioda prati smanjenje (povećanje) stope rasta realne proizvodnje. Izvor: L’attitude des governments face a l’inflation; Le cas de la Grande – Bretagne, Problèmes

économiques 1785/82, str. 29. Nova monetarna doktrina zanemaruje socijalne troškove suzbijanja inflacije

restriktivnom monetarnom politikom,761 jer smatraju da akceleracija dezinflacije usporavatroškove isto kao što i moderacija rasta nadnica usporava inflaciju (Schultz). Monetaristi, etablirajući distinkcijuizmeđu anticipirane i neanticipirane inflacije, tvrde da su troškovi neanticipirane inflacije nesignifikativni,762 iako neanticipirana inflacija modifikuje raspodelu dohotka i bogatstva.

Troškovi inflacije su manje evidentni u odnosu na troškove nezaposlenosti,763 jer je lakše izračunati izgubljenu proizvodnju usled nezaposlenosti, nego proceniti troškove inflacije.764 U načelu, efekti inflacije na ekonomsku efikasnost su negativni (R. Bootle). Efekti inflacije su posebno iegativni na budući privredni rast. Relacija između inflacije i stope rasta realne proizvodnje je, po Harrisu,765 sledeća: jaka infla-cija – usporavanje rasta.766 Empirijska istraživanja relacije između inflacije i rasta reflektuju, pak, da postoje i pozitivne i negativne relacije u zemljama OECD.767

Logue i Willet su, naime, demonstrirali da povećanje, odnosno smanjenje sto-pe inflacije između dva perioda prati povećanje, odnosno smanjenje stope rasta realne proizvodnje (tzv. negativna relacija) i, obratno, da povećanje, odnosno smanjenje stope inflacije između dva perioda, prati smanjenje, odnosno povećanje stope rasta realne proizvodnje (tzv. pozitivna relacija). Samo između dva poslednja perioda (tj. od 1971-1975. god. do 1976-1980. god.) negativna relacija se razotkriva u Belgiji, Italiji, Finskoj, Holandiji i SAD, dok se pozitivna relacija potvrđuje u Australiji, Austriji, Kanadi, Francuskoj, Z. Nemačkoj, Japanu, Švedskoj i V. Britaniji.

761 A. Larnfalussy, Fighting Inflation through Monetary Policy: Success or failur?, Deutsche

bundesbank - Auszuge aus Presseartikein, decembar 1981. 762 M. Friedman, Inflation and Unemployment, Journal of Political Economy, No. 3, 1977. 763 D. Laidler i M. Parkin, Inflation: A Survey, Economic Journal, Vol. 85, 1975, str. 736. 764 Najskuplji mit savremenog sveta je verovanje da inflacija smanjuje nezaposlenost. 765 A. Harris, Inflation and Growth: The Facts, Financial Times, juni 1981. 766 Odnosi između rasta i infl acije zavise uglavnom od procesa usklađivanja cena i nadnica (R. Ricard,

Croissance et inflation dans un model de déséquilibre, Revue économique 6/81, str. 1013-1044). 767 Inflacija ugrožava industrijski kapital sve višim troškovima zamene fiksnog kapitala (V. V. Lavrov,

L. R. Pavloj i K. N. Plotnikov, gosudarstvennij bjuvet SSSR, Finansi i Statistika, Moskva, 1981).

251

11. PRIDAVANJE ZNAČAJA INFLACIJI (MONETARISTI) ILI NEZAPOSLENOSTI (KEJNZIJANCI)

11.1. Teorija inflacije: rekonsideracije

Inflacija je – veli Fridman – uvek i svuda monetarni fenomen768 u smislu da se ona stvara i može da se stvori samo rastom količine novca koji je brži od stope rasta proizvodnje. Blinder, pak, smatra da je samo trajna inflacija uvek i svuda monetarna pojava.769 Razmatrajući uticaj monetarnog rasta na inflaciju, Selden770 je u potpunosti potvrdio tezu monetarista da je inflacija monetarni fenomen (iako Rueff tvrdi da svaki porast količine novca, ne izaziva porast cena). U osnovi, monetaristi, smatrajući inflaciju monetarnom pojavom,771 dokazuju da inflacija, recesija, nezapo-slenost i kriza platnog bilansa, proističu iz pogrešne politike novca koja dovodi do bržeg rasta novca u opticaju od rasta proizvodnje (Fridman),772 pri čemu monetarno indukovane fluktuacije stopa povećanja cena otežavaju razlikovanje relativnih od apsolutnih promena cena. Monetaristi su, po mišljenju Gordona, obično smatrali da je svako tvrđenje da inflaciju izazivaju neekonomski faktori, protivrečno monetarnom pristupu, iako je Hicks svojevremeno upozoravao da problemi inflacije nisu mone-tarne prirode i da se ne mogu rešavati monetarnim sredstvima.773

Prema shvatanjima pristalica kejnzijanske škole, inflacija se javlja kada nov-čana tražnja premašuje ponudu roba i usluga, koja, u uslovima brzog privrednog rasta, dovodi do iscrpljivanja rezervi proizvodnih činilaca. Stoga, antiinflaciona kejnzijan-ska politika pledira na smanjenje preterane tražnje povećanjem poreza i kamatnih stopa, kao i smanjenjem javnih rashoda.774

768 U okviru monetarističke teorije, inflacija se izvodi iz procesa tražnje sa ponuđenom količinom

novca, pri čemu se pretpostavlja stabilnost funkcije tražnje novca i autonomnost tokova ponude novca. Kretanje novčane mase je ključna varijabila u objašnjenju inflacionog procesa, pogotovu ukoliko emitovana količina novca prevazilazi tražnju realiih stokova novca. Monetaristički mo-del teorije inflacije poslužio je kao teorijski okvir za poznatu Caganovu analizu sedam hiper-inflacija u kojoj ključnu varijabilu u eksplikaciji tražnje novca (kao stabilne funkcije u uslovima rasta brzine cirkulacije novca) čini očekivana stopa rasta cena (Hagger i Ackley).

769 A. S. Binder, Economic Policy and The Great Stagflation, Academic Press, N. York, 1979. 770 R. T. Selden, Money and Inflation in the United States, Canada and Europe, Proceedings and

Reports, Florida State University, Talahassee, sv. 15, 1981. 771 L. Yeager, Monetary Policy and Economic Performance, Washington, 1972, str. 13. 772 M. Friedman, The Counter-Revolution in Monetary theory, Occasional Papers, No. 33, 1976, str. 6. 773 R. J. Gordon, Recent Developments in the Theory of Inflation and Unemployment, Yournal of

Monetary Economics, No. 2, 1976, str. 185-221, E. S. Phelps, Microeconomic Foundations of Employment and Infaltion Theory, Norton, N. York, 1970, E. S. Phelps i J. B. Taujog, Stabilizing Powers of Monetary Policy Under Rational Expectations, Journal of Political Economy, februar 1977, str. 163-190.

774 R. Lekachman, The Age of Keynes, Random House, N. York, 1966.

252

“Kejnzovom erom” su Kejnzovi sledbenici (G. Colm, A. Hansen, M. Gilbert, W. Salant, R. Nathan, M. Meehan, S. Kuznets, J. Robinson, S. Harris, R. Kahn, W. Heller i dr.) u potpunosti reafirmisali fiskalnu politiku,775 mada su kasniji postkejn-zijanci i neokejnzijanci često isticali da se dobro smišljenim stručnim usklađivanjem monetarne i fiskalne politike može inflacija sprečavati i puna zaposlenost postizati daleko bolje nego oslanjanjem na “jednu politiku”.

Teoretičari tzv. troškovne inflacije, po kojima je uzrok rasta cena porast nadnica, insistiraju na primeni politike dohotka, koja paralelno kontroliše cene i zarade. Lerner je, u tom kontekstu, tvrdio da nedovoljna tražnja koja se javlja simul-tano sa porastom cena ukazuje na činjenicu da postoje sile koje deluju nezavisno od uslova tržišta, iako je Harrod smatrao da su uzroci ekspanzije cena i nadnica soci-ološki. Iz tih razloga, politiku regulisanja tražnje i politiku dohodaka, kao sredstva antiinflacione politike, valjalo je primenjivati u periodu hlađenja konjunkture, od-nosno u periodu podsticaja konjunkture.776

Ocenjujući nemonetarističke teorije inflacije, Fridman smatra da porast investicija iznad štednje, pritisak nadnica, profita i materijalnih troškova, i porast budžetskih deficita mogu indukovati inflaciju, jedino ako produkuju porast stokova novca. Inflaciju, dakle, monetaristi izvode iz analize monetarističkog transmisionog mehanizma, koji implikuje proces usklađivanja tražnje novca sa ponudom novca. Stalno odstupanje emitovane količine novca od tražnje realnih stokova novca dovodi do stvaranja inflacionih sila, tako da kretanje novčane mase reprezentuje ključnu varijabilu za eksplikaciju inflacionih procesa. U tom smislu, načela monetarističke antiinflacione politike reprezentuju bitno smanjenje javnih rashoda, smanjenje poreza i javnih zajmova, kontrolu prirasta novčane mase, napuštanje politike dohotka (tj. kontrole cena i zarada) i dr. Međutim, monetaristi Brunner i Meltzer,777 ističući nedostatke Fridmanove teorije iiflacije, dokazuju da je uticaj monetarnih faktora na kretanje cena i dohotka u dugoročnom periodu, pored fiskalnih i Wicksell-Kejnzijan-skih faktora (anticipiranje porasta realnog prihoda od kapitala i povećanje budžetskog deficita i stokova obveznica), osnovni uzrok inflacije.778 Porast monetarne baze, 775 W. Heller, New Dimensions of Political Economy, Harvard University Press, Cambridge,

1966., S. Harris, The New Economics: Keynes; Influence on Theory and Public Policy, A. E. Knop, N. York, 1947. i J. Tobin, The New Economics One Decade Later, Princeton University Press, Princeton, 1974.

776 A. Okun i G. Reggu, Curing Chronic Inflation, Brookings Institutions, Washington, 1978., J. Trevithick i C. Mulvey, The Economic Analysis of Inflation. Martin Robertson, Oxford, 1975., F. Hirsch i J. Goldthorpe (Ed.). The Political Economic of Inflation, M. Robertson, Oxford, 1978., J. Flemming, lnflation, Oxford University Press, Oxford, 1976.

777 K. Brunner i A. Meltzer, Friedman’s Monetary Theory, Journal of Political Economy, sep-tembar-oktobar, 1972.

778 J. M. Culbertson, Money and Banking, McGraw-Hill, N. York, 1972, P. A. Davidson, Keyne-sian View of Friedman’ s Theoretical Framework for Monetary Analysis, Journal of Political Economy, sentembar-oktobar 1972., R. Dornbusch i J. A. Frenkel, Inflation and Growth. Alter-native Approaches, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1973., S. Fischer i drugi, Stabilization Policy and Lags, Journal of Political Economy, juli-avgust 1973, R. B. Freedman, Labor Economics, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, N. York 1972, H. G. Johnson, Inflation and the Monetarist Controversy, North-Holland, Amsterdam, 1972. J. A. Johnston, A Macro-Model

253

anticipiranje rasta realnog prihoda od kapitala i povećanje budžetskog deficita i stokova obveznica provociraju uskl ađivanje rel ativnih cena na tržištu autputa, novca, kredita i imovine, i dovodi do porasta opšteg nivoa cena.

Teorijski pristupi inflacije tražnje su, prema tome, u tšslednje dve decenije izuzetno obogaćeni,779 budući da teorija inflacije tražnje anglobira kejnzijansku i monetarnu teoriju. U sklopu monetarne teorije inflacije tražnje (derivirane iz kvantitativne teorije novca), promene količine novca (nominalne), kao fundamentalna determinanta agregatne tražnje, indukuju rastući trend nivoa cena (Friedman, Meltzer, Cagan, Lucas, Johnson, Yeager, Selden, Brunner, Bronfenbrenner, Mayer, Patinkin i dr. monetaristi).780 Monetaristička teorija inflacije tražnje je manja diferencirana u odnosu na kejnzijansku teoriju, koja anglobira tri osnovna teorijska pravca. Naime, Keynes, A. Hansen, Koopmans i Harris, kao predstavnici kejnzijanstva, tvrde da je, prvo, agregatni višak tražnje osnovni generator inflacije, zatim, Turvey, V. Hansen, Turnovsky i Enthowen, pak, smatraju da je agregatni višak tražnje za robom i/ili za faktorima proizvodnje fundamentalni generator inflacije, i, najzad, Paish, Turner, Jackson i Trevithick smatraju da agregatni višak tražnje za robom ili/ili faktorima proizvodnje i/ili dohocima reprezentuje osnovni uzrok inflacije. Time je, u osnovi, pokrenuta kontroverzna polemika u pogledu teorije inflacije tražnje, prvo, u samom krilu kejnzijanskih shvatanja, a, zatim između kejnzijanskog i monetarističkog ta-bora.781

Poput teorije inflacije tražnje (“demand pull theories”), i teorije inflacije troškova, kao drugi teorijski pravac je relativno izdiferencirana, granajući se u tri

of Inflation, The Economic Journal, juni 1975., A. Jones, The New Inflation, A Deutsch, London, 1973, B. Klein, The Competitive Supply of Money, Journal of Money, Credit and Banking, novembar 1974.

779 H. M. Kaufman, Financial Instituions, Financial Instituions, Financial Markets, and Money, Harcourt Brace Jovanovich, San Diego, 1983., A. O. Krueger, Exchange Rate Delermination, Cambridge University Press, Cambridge 1983., G. H. Moore, Business Cycles, Inflation and Forecasting, Ballinger, Cambridge, 1983.

780 H. G. Johnson, Essays in Monetary Economics, Unwin University Books, London, 1970., Patinkin, Friedman on the quantity theory and KeynesianEconomics, Journal of Political Eco-nomy, seitembar-oktobar 1972, K. Brunner i drugi, Fiscal and Monetary Policies in Moderate Inflation. Case Studies of Three Countries, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1973., J. Tobin, Inflation nad Unemployment, American EconomicReview, mart 1972., J. A. Trevithick, Keynes, Inflation and Monetary Illusion. The Economic Journal, mart 1975., H. A. Turner i A. A. S. Jackson, On the Determination of General Wage Level. A World Analysis, The Economic Journal, decembar 1970. i S. J. Turnovsky, On the Role of Inflationary Expec-tations in a Short-Run Macro-Economic Model, TheEconomic Journal, juni 1974.

781 R. G. Lipsey i dr., Incomes Policy: A Re-Appraisal, Economica, maj 1970, R. Lucas, Real Wages, Employment and Inilation, Journal of Political Economy 5/69, F. A. Lutz, Inflation and the Rate of Interrest, Banca Nazionale del Lavoro, Review, juni 1974., R. Mundell, Monetary Theory Inflation, Interrest and Growth in the World Economic, Pacific Palis, California, 1971., Y. C. Park, The Role of Money in Stabilization Policy in Developing Countries, Staff Papers, juli 1973., M. Parkin i J. a. Carlson, Inflation Expectations, Economica, maj 1975., T. J. Sargent, Anticipated Inflation and Nominal Rates, Quarterly Journal of Economics, maj 1972. i A. a. Shapiro, Inflation; Lags and the Demand for Demand for Money, Internationale Economic review 1/73.

254

osnovna pravca:782 (1) autonomni rast troškova nadnica po jedinici proizvoda, osnovni je uzrok inflatornih pritisaka (Klein, Eckstein, Kendrick, Salter, Chamberlin, Holzman, Kaldor, Dick-Mireaux, Weintraub, Hoberler, Ball, Ballogh, Lipsey, Malinvaud i dr.), (2) opšti pritisak materijalnkh troškova osnovni je generator inflacije troškova (Dow, Ackley, Nove, Shinkai Kalecki, Wiles, Wrihtsman i dr.) i (3) opšti pritisak profita, odnosno dobiti po jedinici proizvoda, osnovni je faktor inflacije (Galbraith, Bhatia, Wilson, Hood, Rees, Lerner, Solow, Fitoussi i dr.). Prema tome, inflacija nadnica (“wage inflation”), inflacija profita (“profit puch inflation”) i inflacija materijalnih troškova u osnovi reprezentuju ključne teorijske segmente generalne teorije inflacije troškova.783 No, razmatrajući inflaciju troškova (Hart, James, Goethard, Wallich, Lutz, Lerner, Levinston, Balogh, Phelps, Gordon i dr.), teoretičari su dokazali da je inflacija dinamičan proces sa složenim uzajamnim dej-stvima i povratnim dejstvima troškova, cena i očekivanja promena troškova i cena za koju je karakteristično, bar za sadašnje uslove, i kombinaciju usporavanja rasta proizvodnje i ubrzavanja inflacije.784 Otuda su proistekli i novi stavovi po kojima je pogrešno zaključivati da se inflacija može suzbiti jedino recesijom, da se tržišna moć monopola može obezbediti samo padom proizvodnje i da se snaga sindikata može redukovati jedino nezaposlenošću (Galbraith), odnosno da se problem inflacije auto-atski skida sa dnevnog reda upotrebom monetarističkog pravila (deceleracija stope rasta monetarne ekspanzije) ili strukturalističkog recepta (povećanje ponude).785

Treći teorijski pravac eksplikacije inflacije u osnovi reflektuje tzv. sektorsku inflaciju, Filipsovu krivu i kombinaciju inflacije tražnje i troškova.786 Naime, 782 J. L. Stein, Unemployment, Inflation and Monetarism, Americal Economic Review, decembar 1974,

D. J. Smyth, Uneplovment and Inflation. A Cross Countrv Analysis of the Phillips Curve, American Economic Review, juni 1971., P. Solow, Price Expectations and the Bahaviour of the Price Level, Manchester, 1969, P. Wiles, Cost Inflation and the State of Economic Theory. The Economic Journal, juni 1973. i D. Wrihtsman, Monetary Theory and Policy, The Free Press, N. York, 1971.

783 Opširnije o tome videti: G. Ackley, A Third Approach to the Analysis and Control of Inflation, u R. Palrman (Red.), Inflation Demand-pull or Cost-push D. C. Heath and Sotrapu, Boston, 1966, str. 39-63. O. Eckstein, A Theory of Wage Rate Changes, The REview of Economic Studies 4/1964, str. 262-286., B. Hsnen, A Study in the Theory in the Theory of Inflation, George Allen Unwin, Lodon, 1961, str. 19-47., F. Holzman, Inflation Cost-Push and Demand-Pull, American Economic Review, mart 1960, str. 20-42., A. Packer i S. Park, Distorsions in Relative Wages and shifts in the Philips Curve, The Review of Economic and Statistics 1/1973, str. 49-56. i S. Weintraub, Cost Inflation and the State of Economic Theory - A Comment, The Economic Journal, juni 1974, str. 121-148.

784 J. Marczewski, Theory de la staglation et Ehrerience de la France et de l’Allemagne, 1971-1979, Economic appliquee 4/81, str. 667-696.

785 K. Lahiri, The Econometrics of Inflationary Expectations, North-Holland, Amsterdam, 1981., K. Boulding, Evolutionary Economics, Beverly Hills, Sage Publications, 1981, J. D. hey, Economics in Desequilibrium, Martins Robertson, Oxford, 1981. i A. Lernern D. Colander, Anti-Inflation Incentives, Kyclos 1/82, str. 39-50.

786 A. R. Braun, The Phillips Curve, Finance and Development, decembar 1971., M. Desai, The Phillips Curve: A REvisionist Interpretation, Economica, februar 1975., F. D. Holzman, Infla-tion, Cost-Push and Demand-Pull, American Economic Review, mart, 1960., R. A. Kessel, Inflation and control, American Economic Review, septembar 1972., S. G. Kolm, La theorie dela courbe inflation-chomage, Revue economique, 2/70 i A. P. Lerner, Inflation-Not Inflation

255

sektorsko pomeranje tražnje i rigidnost nadnica i cena osnovni su faktori razvoja inflacije (Schultz).787 U okviru teorije Philipsove krive razvijen je tzv. model “tradeoff’ funkcije koji ističe međuodnos varijabila nezaposlenosti, nominalnih nad-nica i cena (Phillips, Samuelson, Reggu, Lipsey, Solow). Pri tome, kombinacija efekata elemenata tražnje i troškova u osnovi je doprinela razvoju inflacije (Duesen-berry, Godwin, Pitschford, Phelps) i samoreprodukovanju inflacionih procesa.

Konačno, psihološke teorije inflacije, koje anglobiraju (1) dohodno psihološ-ku teoriju vrednosti novca (Aflation), po kojoj je nivo cena funkcija varijacije doho-daka i funkcije predviđanja, (2) tzv. teoriju ponašanja (Denizet), po kojoj je ponašanje različitih društvenih grupa odlučujući faktor u kretanju cena, i (3) “teorija domina-cije’, (Reggoih), po kojoj dominantne firme i monopoli najsnažnije utiču na kretanje cena, javljaju se kao svojevrsna dopuna teorijskih opservacija inflacije tražnje, inflacije troškova i sektorske inflacije, uključujući i tzv. uvoznu inflaciju (Machlup). No, i pored toga, glavne međusobno oponirajuće teorije o inflaciji ostaju da bitišu u ravni monetarističkokejnzijanske rasprave u formi različitog gledanja na inflaciju, različitog pridavanja značaja inflaciji i različitog metoda obaranja inflacije.788

Monetarističke postavke u eksplikaciji inflacije su: (1) stabilnost i značaj funkcije tražnje novca, (2) nezavisnost faktora koji utiču na tražnju i ponudu novca, (3) egzaktni oblik funkcije tražnje novca i drugih funkcija koje su sa njom povezane, (4) jednosmeran odnos rasta količine novca i stope, rasta nominalnog dohotka, (5) delovanje monetarnog rasta na rast nominalnog dohotka sa zakašnjenjem, (6) dejstvo novčane mase na nominalni dohodak u početku, usmereno je na povećanje proiz-vodnje sa neznatnim dejstvom na ceie, (7) monetarni rast deluje na cene u proseku od 6 do 9 meseci nakon dejstva na dohodak, (8) porast nivoa cena nastupa nakon proteka perioda od 12 do 18 meseci od momenta porasta količine novca, (9) inflacija je isključivo monetarni fenomen, (10) veza između količine novca i promena cena je čvrsta, (11) efekti očekivanja budućeg toka cena su značajni za razvoj inflacionog procesa, (12) monetaristički model inflacije podrazumeva implicitnu pretpostavku o potpunom koikurentnom tržištu i (13) u dugoročnom periodu kretanje proizvodnje je određeno realnim varijabilama (Fridman). Monetarističke postavke su, dakle, diver-

of Prices, Not Deflation of Jobs, Quadrangle Books, N. York, 1972., E. S. Phelps, Money-Wage Dynamics and Labor-Market Equilibrium, Journal of Political Economy, Juli-avgust 1968., A. W. Phillips, Employment, Inflation and Growth, Economica, februar 1962., D. A. Samuelson i G. Horwitch, Trade Stability and Macroeconomics, Academic Press, N. York, 1974. i C. T. Schultz, Sectorial Shiftts and Inflation, u R. Ball i R. Doyle (Ed.). Inflation, Penguin Books, London, 1969.

787 U tom kontekstu, poznati su tekstovi sektorske, odnosio strukturne inflacije u okviru agregatnih modela Dicks-Mpeaihai Dowa, Seldena, Ecksteina i Wyssa, Ripleya i Segala, i Barretta, Gcrarda i Harta (Dr C. Popov, Lični dohoci i inflacija troškova u Jugoslaviji, Ekonomika, Beograd, 1983, str. 63-66)

788 Opširnije o teoriji inflacije vidi: G. W. Wilson, Inflation, Indiana University Press, Indiana, 1982., H. Wagner, Inflation, Winrzburg, Wien, Phisica, 1983., T. M. Humphrey, Essays on Inflation, Federal Reserve Bank of Richmond, Richmond, 1980., A. WoIl (Ed.), Inflation, John Martion Publishing, London, 1980., H. J. McCulloch, Money Inflation, A Monetarist Approach, Aca-demic Press, N. York, 1982., R. B. McKeirae, The Limits of Economic Science, Kluwer-Nijhoff, Boston - Hague - London, 1982.

256

sifikovane i široko postavljene, tako da pretenduju da “pokriju” čitavo teorijsko polje inflacije pogodno za “lociranje” monetarističkog pravila antiinflacione politike.

U kejnzijanskoj teoriji inflacije nivo dohotka i obim rashoda su glavne determinante inflacije, jer porast nominalnih dohodaka u uslovima pune zaposlenosti i uz konstantnu sklonost štednji dovodi do neravnoteže između ponude i tražnje i do rasta cena. U tom kontekstu, bazične pretpostavke za razvoj inflacije su: (1) cene su fleksibilne odnosno tržišno determinisane, (2) ponuda je u uslovima pune zaposle-nosti kratkoročno neelastična na kretanje cena i tražnje, (3) suficitarna tražnja na tržištu robe automatski inducira višak tražnje na tržištu faktora proizvodnje, (4) porast ukupnog prihoda finansira se elastičnom ponudom novca i povećanjem količine novca u opticaju (uslovljeno smanjenjem kamatne stope), (5) deficitarno državno finansiranje investicija u tački pune zaposlenosti proizvodnih resursa omogućava porast nominalne tražnje iznad realnih fondova i (6) porast profita i porast nadnica su dopunski inflatorni impuls (sekundarni i tercijalni). Pošto je kejnzijanska teorija inflacije zasnovana na pretpostavci o zatvorenom tipu privrede, na zanemarivanju promena relativnih cena i strukture nadnica, na konstantnom realnom društvenom proizvodu i na zanemarivanju monetarnih faktora, Koopmans, Smithies, Hansen, Hagger, Enthoven, Heller, Turvey, Clower, Leijonhufvud, Tobin Modigliani i dr. postkejnzijanci i neokejnzijanci su pokušali da dinamiziraju teoriju inflacije i da teorijski preduprede fundamente kejnzijanske analize inflacije.789

Kejnzijanci su svojevremeno tvrdili da je monetarna politika neefikasna za savladavanje troškova inflacije i sektorske inflacije i isticali značaj fiskalne politike dopunjene politikom dohotka. Monetaristi su tvrdili suprotno: samo je monetarna politika efikasan instrument stabilizacije, jer budžetska politika ima za cilj jedino da izvrši uticaj ne realokaciju resursa iz privrednog u javni sektor. Monetaristi veruju da upotreba fiskalne politike ima drugorazredan značaj u ostvarivanju kratkoročne stabilizacije cena. Da bi se omogućila kontinuelna stopa rasta budžetskih rashoda imperativno je povećanje fiskalnih prihoda koji po pravilu dovode do smanjenja koli-čine novca, pa, prema tome, i do smanjenja izdataka ekonomskih subjekata (moneta-risti), odnosno kupovne moći držalaca novca (kejnzijanci), naravno pod pretpostav-kom da se monetarni agregati stalno održavaju na nepromenjenom nivou. Monetaristi sumnjaju da povećanje fiskalnih prihoda nužno dovodi do smanjenja izdataka privrednog sektora i do reduciranja globalne tražnje, jer su ubeđeni da efekti poreza na izdatke i na potrošnju, zavise od dejstava promena tekućeg dohotka i uticaja na stalan dohod ak i potrošnju. Naime, izdaci privrednog sektora se ne smanjuju, ukoliko je povećanje fiskaliteta praćeno istovremenim rastom javnih rashoda. Sem toga, smanjenje ukupne tražnje deflacionim dejstvom fiskalne politike može se nadoknaditi povećanjem količine novca, čak i onda kada tržišne kamatne stope rastu.

789 A. S. Blinder - R. M. Solow, Does fiscal Policy matter?, A Correction, Jouraal of Public

Economics, Vol. 5, 1976, str. 183-194, Does fiscal policy still matter?. A reply, Journal of pub-lic economics, Vol. 5, 1976, str. 501-510, i Does fiscal matter?, A view from the government restraint - A Reply, Public Finance, Vol. 32, 1977, str. 390-392 i E. F. Infante - J. L. Stein, Does fiscal policy matter?, Journal of monetary economics, Vol. 2, 1976, str. 473-500.

257

Svojevremeno je rastu društvenog proizvoda pod dejstvom smanjenja poreza pripisivan elegantan uspeh fiskalie politike od strane kejzijanaca i ortodoksnih fiskalista, iako su monetaristi smatrali da se dotični rast društvenog proizvoda u SAD u 1964. god. vezuje za efekte povećanja količine novca, Fridman je tada, suprotno od Hellera, konstatovao da se vremenska struktura kretanja novčane mase više poklapa sa vremenskom strukturom kretanja nominalnog dohotka nego sniženje poreza.790 Kada je količina novca počela da raste pre nego što je sniženje poreza počelo da deluje, dohodak je počeo da se razvija bržim tempom. buđenje vere u monetarnu politiku, koja poseduje stupanj fleksibilnosti, kakav fiskalna politika ne poseduje, otklanja potrebu da se neposredno manipuliše trošenjem i porezima i ostalim elementima koji se uključuju u kejnzijanski sistem, s jedne strane, i zahteva da se javni proces odlučivanja svede na minimum, s druge strane, doprinelo je istiskivanju fiskalne politike iz stabilizacionog procesa po cenu povećanja nezaposlenosti – u korist monetarističkog pravila obaranja inflacije.

Međutim, kompleksniji pristup teoriji inflacije, u kome se gube razlike u objašnjenju opšteg rasta cena inflacijom tražnje ili inflacijom troškova, trasirao je trend ka sve većoj saglasnosti stavova monetarista i kejnzijanaca.791 Oštro suprot-stavljanje inflacije tražnje i inflacije troškova nije odgovaralo realnim procesima, s obzirom na to da je inflacija posledica mnogih faktora, koji se kumulišu i integrišu. Prema tome, tek kasnije, kada je ojačao kompleksan pristup inflaciji uvidelo se da monetarna politika, onako kako je skiciraju monetaristi, nije dovoljna. Nemonetaristi, međutim, i tada, nisu tvrdili da je monetaristička logika netačna. Kejnzijanci su samo tvrdili da je monetarna politika nedovoljna i da je nužna primena, kako fiskalne, tako i politike dohotka. Samuelson je tada bio u pravu, kada je rekao da ako jedna privreda ima godinama potražnjom indukovanu inflaciju onda posle nje, sa sigurnošću, sledi inflacija troškova, kojoj se nije mogućno suprotstaviti restriktivnom monetarnom politikom kao što je bio slučaj obuzdavanja inflacije izazvane prekomernom traž-njom. Weintraub i Buonomo su, stoga, ispravno “zatražili” sadejstvo monetarne i fis-kalne politike i politike dohotka u suzbijanju inflacije,792 svjedno o kakvom je tipu inflacije reč - inflaciji tražnje ili inflaciji troškova ili strukturnoj inflaciji u kumula-tivnom inflacionom procesu. Na taj način se monetarna politika pridružila fiskalnoj politici kao deo “kutije s alatom”,793 iako se fiskalna i monetarna politika nisu uvek savršeno “provodile” i savršeno koordinirale niti su uvek bile savršeno tempirane i savršeno odmeravane.

790 M. Friedman i W. Heller, Monetary Versus Fiscal Policy, Norton, N. York, 1969, str. 55-72. 791 D. Fand, Monetarism and Fiscalism, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, septembar

1970. 792 S. Weintraub, An Income Policy to Stop Inflation, Lloyds Bank Review, jamuar 1971. i M.

Buonomo, II Controllo dell inflazione, Bancaria, april 1971. 793 J. K. Galbraith, Novac, Stvarnost, Zagreb, 1981, str. 315.

258

11.2. Monetarističko optiranje inflacije naspram kejnzijanskom preferiranju nezaposlenosti

Monetaristi, u suštini, daleko veći značaj pridaju nepovoljnom dejstvu infla-cije u odnosu na nepovoljna dejstva nezaposlenosti794 nego kejnzijanci. Monetariste više zabrinjava inflacija nego nezaposlenost,795 dok kejnzijance više brine nezapo-slenost nego inflacija. Monetaristi veruju u korektivne snage koje vode punoj zaposle-nosti u privrednom sektoru pod uslovom da ne deluje intervencija države. S druge strane, monetaristi veruju u pravilo o stopi rasta novčane mase koja ograničava potencijalnu stopu inflacije, s obzirom na to da privredu lišava dopunskih likvidnih sredstava potrebnih za generisanje inflacije. Najzad, monetaristi, prihvataju realnu Filipsovu krivu, ne veruju u mogućnost za smanjenje nezaposlenosti na račun inflacije (izuzev u kratkom roku).

Filipsovu krivu i predviđanja Majer razmatra, po Bruneru, u okviru svoje poznate teze 10. i 11, kao važne tačke tradicionalne polemike. Protivurerčni pogledi na mogućnost kratkoročnog i dugoročnog izbora između inflacije i nezaposlenosti karakterišu, po Bruneru, tri stava: (a) po jednom stavu ispada da postoji uvek mogućnost (u kratkom i dugom roku) izbora između inflacije i nezaposlenosti, koja se uglavnom koristi odgovarajućim manipulisanjem monetarnom i fiskalnom politikom; (b) po drugom stavu se priznaje da se samo u kraćem roku može birati između inflacije i nezaposlenosti;796 (c) po trećem stavu negira se mogućnost izbora između inflacije i nezaposlenosti, bilo u kratkom, bilo u dugom roku.797 Navedeni stavovi, dakle, imaju različite implikacije u pogledu prenošenja finansijskih impulsa na realne varijabile i nivo cena (jer prvi stav razotkriva kejnzijansku tezu, a drugi i treći stav monetarističku tezu). Razlike su evidentne i rezultat su različitih pogleda na ulogu predviđanja i faktora u determinisanju ponude na robnom tržištu. U kejnzijanskim analizama predviđanja imaju relativio skromnu ulogu, iako mogu da deluju na položaj Filipsove krive. Izmene položaja Filipsove krive, u stvari, pripisuju se strukturnim pomeranjima na tržištu radne snage i različitim procesima inflacije troškova; što, kao

794 T. Mayer, Der Einfluss der Modern Geldtheorie auf die Us - Geldpolitik, Kredit und Kapital, 3/82,

str. 365-385., H. D. Minsky, Inflation, Recesion and Economic Policy, Wheatsheaf Books, Brighton, 1983., B. Klein, Prices, Wages and Business Cycles, Pergamon Press, N. York, 1983. i R. E. Hall (Ed.), Jnflation, Causes and Effects, Chicago University Press, Chicago, 1983.

795 T. Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital, No. 2, 1975, str. 191-218 i No. 3, 1975, str. 293-316, K. Brunner, The Monetarist Revolution in Monetary Theory, Weltwir-tschaftliches Archiv, No. I, 1970, str. 1-30., M. Friedman, Nobel Lecture: Inflation and Unemployment, Journal of Political Economy, juni 1977, str. 451-472, D. E. W. Laidler, The Demad for Money: Theories and Evidence, N. York, 1977, Ph. Cagan i A. Gandolfi, Monetary Theory: The Lag in Monetary Policy as Implied by the Time Pattern of Monetary Effects on Interest Rates, American Economic theory, maj 1969, str. 277-285. i K. Brunner i A. H. Melt-zer, Repply-Monetarism: The Principle Issues, Areas of Aggreement and the Work Remaining, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, str. 15-182.

796 U dugom roku nezaposlenost se približava tzv. prirodnoj stopi nezaposlenosti, koja je osetljiva na politiku poreza i transfera, tj. na fiskalnu politiku, i koja je nezavisna od monetarne politike.

797 Podržava se, prema tome, hipoteza o prirodnoj stopi proizvodnje i nezaposlenosti.

259

shvatanje uloge predviđanja, utiče na objašnjenje kamatnih stopa, tj. da visok nivo nominalnih stopa odražava visok nivo realnih stopa.798 Inflacioni prim marginalno utiče na povećanje fluktuacije nominalnih stopa, tako da je Filipsova kriva relativno stabilna; doduše, promene njenog položaja usled naglašavanja realnih faktora, u okviru teze o procesima na kreditnom tržištu i tržištu radne snage, dozvoljavaju izbor između inflacije i nezaposlenosti.

Druga hipoteza akceptira racionalna predviđanja Mutha i racionalno for-miranje očekivanja na bazi dostupnih relevantnih informacija, i naglašava proces saznavanja uz sistematsku reviziju informacija i prilagođavanje informacijama o postojećem trendu u smislu Bajsovog okvira prilagodljivog procesa formiranja pred-viđanja.799 Problem saznavanja i informisanja opredeljuju različite interpretacije monetarnog rasta i monetarnog ubrzanja: (1) monetarni rast ima dejstvo na cene, a ne na proizvodnju, i (2) monetarno ubrzanje izaziva dejstvo na proizvodnju, a ne mone-tarni rast ili novčana masa.800 U okviru druge hipoteze, dakle, naglašava se irelevant-nost indeksacije u uslovima funkciofnisanja Muthove hipoteze o racionalnim predvi-đanjima, jer kada se razmatra kejnzijanski stav, monetarista će primetiti da uzlazni trend ciklusa nezaposlenosti i inflacije na tipičnom grafikonu koji se koristi za prika-zivanje Filipsove krive nije u skladu sa ustaljenim kejnzijanskim propozicijama.801

Konačno, pristalice treće hipoteze tvrde da uloga predviđanja, usklađivanje nadnica i cena usmeravaju privredu ka prirodnoj stopi nezaposlenosti. Povezivanjem racionalnih predviđanja i posebne vrste funkcija ponude robe implicira da predviđeni monetarni impulsi ne utiču na realne varijabile, jer su promene proizvodnje, realne stope nezaposlenosti i realne kamatne stope, nezavisne od sistematskih monetarnih impulsa, koji se pretvaraju u efekte cena pri racionalnim predviđanjima. Funkcija ponude robe kombinovane sa racionalnim predviđanjima tipa Lukasa, Sardgenta i Wallacea802 ne pruža nikakve mogućnosti za izbor između inflacije i nezaposlenosti

798 R. E. Lucas i L. A. Rapping, Real Wages, Employment and Inflation, u E. S. Phelps i dr.,

Microeconomic Foundations of Employment and Inflation Theory, Norton, N. York, 1970, str. 257-305., E. S. Phelps, Inflation Policy and Unemployment Theory, Norton, N. York, 1972., R. Gordon, The Theory of Domestic Inflation, Americaneconomic, Review, februar 1977, str. 128-134, E. S. Phelps, Philips Curve, Expectations oflnflation, and optimal Unemployment over Time, Economica, avgust 1967, str. 254-281.

799 B. Friedman, Rational Expectations are Really Adaptive After All, Harward Institute of Eco-nomic Research Discussion Papers, avgust 1975.

800 R. Barro, Unanticipated Money Growth and Unemployment in the United States, American Economic Review, Vol. 67, 1977, str. 101-115.

801 R. Gordon, Recent Development in the Theory of Inflation and Unemployment, Journal of Monetary Economics, april 1976.

802 T. J. Sargent, Rational Expectations, the Real Rate of Interrest, and the Natural Rate of Unem-ployment, Brookings Papers 4/73, str. 429-480 i A Classical Macroeconomic Model forthe Uni-ted States, Journal of Political Economy, april 1976, str. 207-237. T. J. Sargent i N. Wallace, Rational Expećtations, the Optimal Monetary Instrument and the Optimal Supply Rule, Journal of Political Economy, april 1975, str. 241-254., R. E. Lucas, Expectations and the Neutrality of Money Journal of Economic Theory, april 1972, str. 103-124, Some International Evidence on Output-Inflation trade-offs, American Economic Review, juni 1973, str. 326-332. 1 An

260

putem monetarnih i fiskalnih manipulacija, kako u dugom, tako u kratkom roku, jer se stvarna stopa nezaposlenosti poklapa sa fluktuirajućom prirodnom stopom.803 U stvari, treća hipoteza implicira uopštavanje postavke Slutsky.

Usled protivurečnosti makroekonomskih i mikroekonomskih dokaza (dugo-ročna Filipsova kriva je vertikalna, novac je, u dugom periodu, zapravo, neutralan, celokupna nezaposlenost je spontana, nezaposlenost je kratkotrajna reakcija na privremeno pogrešna zapažanja, dugotrajne promene nezaposlenosti održavaju samo odgovarajuća odstupanja same prirodne stope, ekonomski subjekti imaju racionalna očekivanja) monetaristički model nije prihvatljiv za fiskaliste, koji, upravo, svoj protivnapad počinju monetarističkim objašnjenjem ponašanja cena i nadnica (Modigliani).804

Fridmanovo i monetarističko tumačenje nezaposlenosti, kao spontanog smanjenja ponude radne snage, može da pruži samo informacija o promenama na tržištu rada, ali ne i da objasni promene nezaposlenosti.805 Monetaristički konkurentni model robnog tržišta, koji pretpostavlja da su promene realnih nadnica usklađene sa dugoročnim kretanjem produktivnosti rada, u negativnoj je korelaciji sa cikličnim promenama zaposlenosti i proizvodnje, i sa promenama nominalnih nadnica. Međutim, zaključci iz mnogih testova u poslednjih 20 godina pobijaju monetarističke stavove, budući da je odnos između realnih nadnica i zaposlenosti po pravilu poziti-van.806 Ukoliko je broj zaposlenja i slobodnih radnih mesta veći, a nezaposlenost manja od tzv. “ravnotežne stope” (tj. tačka kritičkog nivoa nezaposlenosti) vel e Modigliani i Papademos,807 utoliko nadnice i cene pokazuju tendenciju ubrzanja; i, obrnuto, ukoliko je broj zaposlenja i slobodnih radnih mesta manji, a nezaposlenost veća, utoliko je prisutnija tendencija smanjenja nadnica.

Inicijalna monetaristička kritika kejnzijanske teorije, smatra Modigliani, počela je dokazom da je, bez elastičnosti nadnica, reakcija sistema na poremećaje tražnje kratkotrajna, zahvaljujući efikasnosti hiksijankskog mehanizma. “Što se tiče elastičnosti tražnje novca u odnosu na kamatu, postkejnzijanski događaji u teoriji novca i teorijski doprinosi Baumola, Tobina, Millera i Orra”, smatra Modigliani, ukazuju na skromnu veličinu od oko 1/2 do 1/3 uporedo sa empirijskim analizama

Equilibrium Model of the Business Cycle, Journal of Political Economy, decembar 1975, str. 1113-1114.

803 S. Fisher, Long Terme Contracts, Rational Expectations and the Optimal Money Supply, Journal of Political Economy, maj 1976. i Long-term Contracts, Rational Expectations, and the Optimal Money Supply Rule, Journal of Political Economy, februar 1977, str. 191-206.

804 Prigovor kejnzijanaca odnosi se i na Fridmanov teorijski model robnog tržišta, kao savršeno kon-kurentnog tržišta (usled smatranja da je visina realne nadnice jednaka kratkoročnoj marginalnoj proizvodnosti rada), na način tretiranja rada, kao homogene robe (koja se pojavljuje u prodaji) i na tvrđenje da pri postojećoj nadnici, ne postoji ni višak tražnje ni višak ponude na tržištu rada.

805 M. S. Feldstein, Retrogady Layoffs in the Theory of Unemployment, Journal of Political Economy, oktobar 1976, str. 937-957.

806 R. G. Bodkin, Real Wages and Cyclical Variations in Employment: A Reexamination of the Evidence, Canadian Journal of Economics, avgust 1969, str. 353-374.

807 F. Modigliani i L. Papademos, Targets for Monetary Policy in the Coming Years, Brookings Papers 1/75, str. 141-165.

261

(Goldfeld).808 Isto tako, zavisnost potrošnje od dugoročnog dohotka (odnosno dohotka i stečene imovine za vreme životnog ciklusa), zajedno sa visokim margi-nalnim poreskim stopama i apsorpcijom sredstava putem uvoza, utiču na relativno malu vrednost multiplikatora.

U ekonometrijskim modelima potvrđena je monetaristička teza o iegativnom uticaju kamatne stope na tražnju. Reakcija na promene novčane mase u modelima MITPENN i MPS postoji preko kamatnih stopa na tržišnu vrednost svih sredstava, pa, prema tome, i na potrošnju. Po Modiglianiu, postoji značajna saglasnost da je hik-sijanski mehanizam i SAD efikasan sa stanovišta ograničavanja dejstva poremećaja i da reakcija nadnica i cena na preteranu tražnju ili ponudu postepeno utiče na eliminisanje uticaja na zaposlenost. Povećanje kamata na kratkoročna sredstva brzo stuia u dejstvo (jer je mala elastičnost tražnje novca), dok povećanje kamata na dugoročna sredstva (od kojih zavisi najveći deo troškova) reaguje sporije; jer, ukoliko bi reakcija bila brža, utoliko bi mehanizmi multiplikatora ubrzanije delovali na povećanje poremećaja. Jedino promena novčane mase u realnom izrazu posredstvom cena ima duže odloženo dejstvo usled sporije reakcije nadnica na preteranu tražnju. Ove uzajamne veze dokazivane su simulacijama u okviru ekonometrijskih modela. Međutim, njihovi rezultati uglavnom ne potvrđuju kejnzijanska gledišta o nestabil-nosti privrednog sektora u kome fiskalna politika ima dugotrajna dejstva, ali ni monetaristička gledišta o stabilnosti privatnog sektora u kome su uticaji fiskalne politike kratkotrajni.809

Po Laidleru, monetaristi svojim insistiranjem na količini novca kao na ključ-noj makroekonomskoj varijabili ograničavaju svoju makroekonomiju na području jednog zatvorenog sistema, odnosno relativno zatvorene privrede SAD. Oni stoga ne respektuju gledišta o inflaciji kao međunarodnoj pojavi, gledišta o prenošenju inflacije između zemalja i gledišta o problemima međunarodne monetarne reforme, jer američki monetaristi ne uzimaju u obzir relativno male i otvorene privrede. Bri-tanski monetaristi su stali na stanovište da je međunarodni monetarni sistem pogodan za analizu inflacionog procesa na nivou svetske privrrede, iako su inflaciju tretirali generisanja inflacije. U to doba pojavili su se i prvi radovi iz monetarne teorije plat-nog bilansa Johnsona i Mundella, Laidlera i Nobaya iz empirijske analize stabilnost svetske funkcije tražnje novca i svetske realne Filipsove krive Greya, Warda, Zisa i Ducka i Parkina.810 Međutim, ovi pristupi monetarista u eksplikaciji inflacije u

808 S. Goldfeld, The Demand for Money, Revisited, Brookings Papers 3/73, str. 577-646, J. Tobin,

Essys in Economics, tom I, Macroeconomics, Chicago, 1971. i M. Miller i D. Orr, A Modcl of the Demand for Money by Firm, Quarterly Journal of Economics, avgust 1966, str. 413-435.

809 F. Modigliani i A. Ando, Impacts of fiscal Action on Agregate Income and the Monetarist Controversy: Theory and Evidcnce, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amster-dam, 1976.

810 N. G. Johnson, Inflation and the Monetarist Controversy, North-Holland, Amsterdam, 1972. i The Monetar/Approach to Balance on Pavments Theory, u “Further Essays in Monetary Eco-nomics” (H. G. Johnson), London 1973, D. E. W. Laidler i D. R. Nobey, Some curent Issues Concerning the International Aspects of lnflation, u “Essays on Money, and Inflation” (D. Lai-dler), Manchester University Press, Machester, 1975, R. Mundell, Monetary Theory: Inflation, Interest and Growth in the World Economy, Pacific Palisades, California, 1971., M. R. Grey, R.

262

svetskoj privredi se razlikuju od pristupa kejnzijanaca, budući da ne respektuju koncept svetskog nivoa cena, iako ne ignorišu međunarodne aspekte inflacije. Kejnzijanci zapravo u izučavanju inflacije kao svetske pojave obraćaju pažnju na ponašanja cena pojedine robe na svetskim tržištima i pojedinačna tržišta kao izvora inflacije u otvorenim privredama,811 što je suprotno monetarističkim gledanjima koje je izložio Majer.

I, dok kejnzijanci pridaju značaj analizi ponašanja cena pojedinih dobara, dotle kejnzijanci pridaju značaj ponašanju agregatnog indeksa cena. U sklopu posmatranja modaliteta ponašanja cena u svetskoj privredi (tj. stope inflacije) koje pogađaju pojedine zemlje, monetaristi posvećuju pažnju uticaju priliva i odliva deviz-nih rezervi na ponašanje domaće novčane mase sa stanovišta teorije međunarodne raspodele svetske novčane mase.812 Međutim, monetaristi, za razliku od kejnzijanaca (koji veruju u sposobnost i mogućnost centralnih banaka da akcijama na otvorenom tržištu neutrališu date uticaje), iako ne negiraju mogućnost neutralizacije u kratkom roku, skloni su da tvrde kao efekti ovih transakcija na međunarodne razlike kamatnih stopa izazivaju kretanja kapitala koja pojačavaju neravnotežu platnog bilansa. Doduše, inflacioni impulsi ne transmituju se jedino preko delovanja tokova rezervi na domaću novčanu masu. Oscilacije svetske stope inflacije direktno utiču na internu stopu inflacije posredstvom robe i usluga koje su predmet međunarodne razmene, pri čemu tokovi deviznih rezervi omogućavaju prilagođavanje domaće novčane mase indukovanim promenama domaćih cena. U tom slučaju, neutralizacija tokova rezervi može da osigura kontrolu nad domaćom novčanom masom, ali ne i kontrolu nivoa cena na domaćem tržištu. Jer, neutralizacija priliva rezervi u uslovima naglašenog transmitovanja svetske inflacije može da utiče na nivo dohotka i zaposlenost, kao i na cene robe i usluga, koje nisu predmet međunarodnih transakcija. Mnoge empirijske analize potvrđuju hipotezu o međunarodnom prenošenju inflacije gde se inflacija pripisuje porastu troškova po osnovu uvoznih cena.813 Monetarističke analize se, dakle, usled toga znatno razlikuju od kejnzijanskih stavova o međunarodnom preno-šenju inflacije. Razlike su još izražajnije ukoliko se u analizu uvedu fluktuirajući

Ward i G. Zis, World Demand forMoney u “Inflation in the World Economy” (J. M. Parkin i G. Zis), Manchester University Press, Manchester, 1975., P. Wiles, Cost Inflation and the State of Economic Theory, Economic Journal, jun 1973, str. 377-398 i N. W. Duck, J. M. Parkin i G. Zis, The Determination of Rate of Change of Wages and Prices in the Fixed Exchange Rate World Economy, u “Inflation in the World Economy”, Manchester University Press, Man-chester, 1975.

811 J. R. Hicks, The Crisis in Keynesian Economics, Blackwell, Oxford, 1974. i What is Wrong with Monetarism” Lyoyds Bank Review, oktobar 1975, str. 1-13.

812 A. K. Swoboda, Dollars, Euro-Dollars and the World Money Stock, Institute of International Studies of the University of Geneva, Ženeva, 1975. i J. M. Parkin, I. Richards i G. Zis, The Determination and Control of the World Money Supply under Fixed Exchange Rates, Manchester School, septembar 1975.

813 M. Musa, Monetary Approach to Balance of Payments Analysis, Journal of Money, Credit and Banking, avgust 1974, str. 333-352, R. B. Cross i D. E. W. Laidler, Inflation, Excess Demand, and Expectations in Fixed Exchangc Rate Opet Economies: Some Plineinary Evidence, u “Inflation in the WorId Economy”, Manchester University Press, Manchester, 1975., R. Dorn-buch, Sšgepsu Depreciation, Haardingand Relative Prices, J. P. E. 81/73, str. 843-915.

263

devizni kursevi umesto fiksnih deviznih kurseva koji su doživeli slom 1971. god. Iako između monetarista ne postoje jedinstvena gledišta o prednostima fiksnih ili fluktuirajućih deviznim kursevima zasnovana na kvantitativnoj teoriji novca,814 koja determiniše nacionalne cene, i na specijalnoj varijanti teorije pariteta kupovnih snaga, koja determiniše devizne kurseve, upućuje na zaključak da jedna zemlja u pogledu monetarističkog stava o međunarodnom prenošenju inflacije, može kontrolisati sopstvenu inflaciju, ukoliko kontroliše sopstvenu iovčanu masu i ukoliko primenjuje fluktuirajući devizni kurs. Ali, monetaristi, a priroi, daju prednost fluktuirajućim deviznim kursevima iz prostog razloga što je nestabilnost deviznog kursa izvor neefikasnosti u međunarodnoj privredi i što su devizni kursevi vai relevantnih monetarističkih postavki u Majerovoj ekspoziciji.815 Doduše, monetaristi tvrde da su fluktuirajući devizni kursevi nestabilni, samo ukoliko su nacionalne monetarne politike međusobno neusklađene i divergentne. Nestabilnost fluktuirajućih deviznih kurseva, dakle, eliminiše se ukoliko se sve zemlje pridržavaju unapred utvrđenih stopa rasta novčane mase. Monetaristi svakako ne mogu da brane ovakav stav, jer bi usvajanje pravila o unapred utvrđenim stopama rasta domaće novčane mase, osiguralo i funkcionisanje režima fiksnih deviznih kurseva (dakle, upravo onako kako tvrde kejnzijanci). Usled togaje nastupila polarizacija među monetaristima, tako da jedni (Parkin), zalažući se za fiksne devizne kurseve i za utvrđivanje stope rasta novčane mase od strane nekog nadnacionalnog tela smatraju da se kroz oscil acije zvaničnih rezervi mogu apsorbovati posledice kratkoročnih varijacija stopa proiz-vodnje i inflacije oko njihovih dugoročnih trendova; drugi (Fridman), pak, zalažući se za fluktuirajuće devizne kurseve, smatraju da se raspoređivanje efekata na fluktuacije rezervi vršilaca spekulativnih transakcija i na oscilacije deviznih kurseva oko njihovih dugoročnih ravnotežnih vrednosti prepusti uticaju tržišnih sila, dok treći (Bajer), zala-žući se za fleksibilni devizni kurs, koji se nalazi između ekstrema u režimu kurseva, tj. između fiksnih i fluktuirajućih kurseva, tvrde da određeni stepen fleksibilnosti deviznog kursa obezbeđuje ekonomskoj politici jedan dodajni instrument.816 Među-tim, za monetarističke poglede o postizanju stabilnosti deviznog kursa bitna je koordinacija monetarne politike između zemalja savremenog sveta, a ne organizacija deviznog tržišta; što značajno odudara od ortodoksnog kejnzijanskog stava koji insi-stira na značaju režima deviznog kursa, a ne na međunarodnom usklađivanju mone-tarnih politika.817

814 Ph. Cagan, The Choice Among Monetary Aggregates as Targets and Guides for Monetary

Policy, Journal of Money, Credit and Banking, br. 4, 1982., str. 661-686. 815 K. Brunner i A. H. Meltzer, The lses of Money, Money in the Theory of an Exchange Eco-

nomic, American Economic Review 5/71, str. 784-805. 816 J. M. Parkin, The World Monetary System in Transition, Anzas Lecture, University of Que-

enslan Press, Sl. Lucia, 1973, M. Friedman, The Case for Flexible Exchange Rates, u “Essays in Positive Economics”, University of Chicago press, Chicago, 1953. i R. Voueg, Optimal Dirty Floating, University of Western Ontario, Ontario, l975.

817 G. Zis, Inflation: An International Monetary Problem or National Social Phenomen?, British Journal of International Studies 1-2/75 i Political Origins of the International Monetary Crisis, National Westminster Bank Quarterly Review, avgust 1975.

264

11.3. Teorija deviznog kursa: reinterpretacije

Protiv inflacije zapadne zemlje se u sadašnje vreme oslanjaju prvenstveno na monetarnu politiku, što povlači ozbiljnije probleme u vezi sa kratkoročnim dejstvom monetarnih ograničenja na tržnju, nivo privredne aktivnosti i zaposlenost, s jedne strane, i na kamatne stope i devizne kurseve, s druge strane.818 Novu monetarnu politiku, stoga kritikuju i monetaristi i kejnzijanci usled ekstremnih kolebanja kamat-nih stopa, stopa rasta različitih agregata novčane mase i deviznih kurseva. Jer, po-većanje monetarne ekspanzije dovodi do neproporcionalnog povećanja domaće stope inflacije u uslovima primene aktivne politike intervencije koja se bazira na dinamič-kom paritetu kupovne moći; dok povećanje utvrđene stope devalvacije i, ekvivalentno tome, stope nominalne kamate u sistemu u kome je devalvacija stabilizovana impli-cira ubrzanje domaće proizvodnje, monetarne ekspanzije i domaće inflacije.819 No, da li bi ciljevi u pogledu deviznog kursa predstavljali tako dobar način za kontrolu inflacije kao monetarni ciljevi i kojim mehanizmom bi se mogao smanjiti nesklad između primene pravila o stabilnoj stopi rasta novčane mase i održavanja konkuren-tnog deviznog kursa, pogotovu kada se odnosi između kamatne stope i stope razmene, između kamatne stope i stope rasta, te između kamatne stope i rasta cena različito posmatraju i tretiraju, teorijski obrazlažu i argumentuju, i empirijski verifikuju.820

Prilagođavanje deviznog kursa da bi se postigla dugoročna ravnoteža (Driskill) jeste u skladu sa nacionalnim očekivanjima, koja u kratkom roku mogu da dovedu do preterano velikih fluktuacija deviznog kursa.821 Pojedina poređenja ciljeva čak pokazuju da za otvorenu privredu stabilizacija nominalnog deviznog kursa omo-gućuje bolje izglede za stabilnost cena nego monetarni ciljevi. Drugi, pak, tvrde da su fleksibilni devizni kursevi korisni sa gledišta kontrole inflacije, jer omogućavaju da se odredi novčana masa (Meiselman) i proveri efikasnost monetarne politike u uslovima fluktuirajućih kurseva (Mundel). Smatra se, naime, da je efikasnost monetarne poli-tike mnogo povećana fleksibilnim kursevima822 i da je efekatdate promene novčane mase na nivo privredne aktivnosti veći u uslovima flukturajućih kurseva (Minford), a

818 Les inconvenients d’un recours preponderant a la politique monetaire dans la lutte contre

l’inflation, Banaue, br. 408, 1981., str. 813-816. 819 J. S. Bhandari i S. J. Turnovsky, Alternative Monetary Policies in an Inflationary Equilibrium

Model of the Open Economy, Welwirtschaftliches Archiv 1/82, str. 1-16. 820 J. M. Servet, Les taux d’interet, boucs-emisaires de la crise, Economie et Humanisme,

septembar-oktobar 1982. i J. L. Levin, The Dynamic of Stabilization policy Under Flexible Exchange Rates. A Synthesis of Asset and Neo-Keynesian Approach, Oxford Economic Papers, Vol. XI, 1980.

821 G. D. N. Worswick, The Money Supply and the Exchange Rate, Oxford Economic Papers, juli 1981, str. 9-22. i J. Frenkel, The Fonvard Exchange Rate, Expectation, and the Demand for Money: The German Hyperinflation, Americal Economic Review, septembar 1977, str. 653-670.

822 M. J. Artis i D. A. Currie, Monetary Targets and the Exchange rate: A Case for Condionai Targcts, Oxford Economic Papers, juli 1981, str. 176-200, R. Dornbush, Exchange Rate and Curent Account, Araerican Economic Review, vol. XII, 1980. i J. A. Frenkel, Flexible Exchan-ge Rates, Prices and ihe Role of “News”: Lessons from Ihe 1970., Journal of Political Economy 4/81, str. 665-705.

265

naročito na cene u kratkom periodu (Argy).823 Fluktuirajući devizni kursevi su, pored toga, očistili devizna tržišta bez tradicionalne krize platnog bilansa i olakšali razlikovanje stopa inflacije od zemlje do zemlje, iako su kratkoročne promenljivosti kurseva stvorile averziju prema sistemu fleksibilnog kursa (Artus i Young).824 Međutim, fleksibilnost nije jedini uslov potreban i dovoljan za postizanje veće stabilnosti jako fluktuirajućih deviznih kurseva,825 jer monetarni i finansijski faktori igraju značajnu ulogu u kratkoročnom određivanju kurseva, a kretanja deviznog tržišta su izuzetno značajna pri odlučivanju o monetarnoj politici.826 Centralne banke u sistemu fleksibilnih kurseva intervenišu na deviznim tržištima, samo da bi sprečile oscilacije deviznih kurseva (Ćirović), mada sistem kurseva podražavanih interven-cijama može da ima jedino uspeha u smislu smanjenja kratkoročne nestabilnosti deviznog kursa u aranžmanima “zmije u tunelu”.827 U postojećim modelima uravnoteženja platnog bilansa (pristup sa gledišta elastičnosti, pristup sa gledišta apsorpcije i pristup sa monetarističkog gledišta),828 monetaristički model ima prven-stveno u vidu promene izdataka izazvane promenama realnog nivoa novčanih sredsta-va i uravnotežavanje putem kretanja kapitala.829 Pored toga, monetaristi imaju oštre 823 M. C. Beenstock i A. P. L. Minford, A Quarterly Econometric Model of Trade and Price 1955-

1972, u J. M. Parkin i G. Zis, Inflation in Open Economies, University of Manchester, Man-chester, 1976.

824 S. Fisher, Long-Term Contracting, Sticky Prices, and Monetary Policy: A Comment, Journal of Monetary Economics, juli 1977, str. 317-323. i D. F. Gordon, A Neo-Classical Theory of Keynesian Unemployment, Economic Inquiry, decembar 1974., str. 431-459. i P. Hooper i S. W. Kohllagen, The Effect of Exchange Rate Uncertainty on the Prices and Volume of Inlernational Trade, Journal of International Economics, novembar 1978, str. 483-511.

825 R. Raymond i A. Chaussard, Les relations economiques et monetaires internationales, La revue Banque, Paris, 1983., H. Ulbrich, Intemational Trade and Finance. Theory nad Policy, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1983., F. Stewart Work. Income and Inequality, St. Martin’s Press, N. York, 1983. i E. A. Brett, International Money and Capitalist Crisis. The Anatomy of Global Disintegration, Neinemann, London, 1983.

826 J. Kareken i N. Wallace, International Monetary Reform: The Reasible Alternatives, Federal Reserve Bank of Minneapolis, Quarterly Review, 1978, str. 2-7., i B. Krovis i R. E. Lipsey, Export and Domestic Prices Under Inflation and Exchange Rate Movements, Working Papers 176/77., M. Mussa, The Exchange Rate, the Balance of Payments and Monetary and Fiscal Policy Under a Regime of Controlled Floating, Scandinavian Journal of Economics 2/76, str. 229-248. i R. I. McKinnon, Exchange-Rate Instability, Trade Balances and Monetary Policies in Japan and the United States, Stanford University, 1978. i Money in International Exchange: The Convertible Currency System, Oxford University Press, Oxford, 1979.

827 P. Coulbois, Finance internationale, tom I, Cujas, Paris, 1979. i D. Stojanov, Monetaristička interpretacija teorije platnog bilansa i teorije deviznih kurseva od klasika do danas, Ekonomski pregled 1-2/82, str. 27-38.

828 J. Salop, A Note on the Monetary Approach to the Balance of Pavments, Conference on the Effects of Exchange Rate Adjustements, Washington, april, 1974., M. Friedman, The Case for Flesible Rates, u “Readings in Intemational Economics”, Homewood, R. Inwin, 1968, str. 427, H. G. Johnson, The Problems of Central Bankers, Economic Notes 3/73, str. 8 i R. I. McKinnon, A New Tripartite Monetary Agreement of a Limping Dollar Standard?, u “Essays in International Finance”, Princeton University Press, Princeton, 1974.

829 Elasticitetni pristup u prvi plan stavlja pitanje cena, pošto je neravnoteža platnog bilansa posle-dica disparitsta domaćih i stranih cena (J. Robinson). Dispariteti cena koriguju se devalvacijom

266

zamerke na analizu sa gledišta elastičnosti, analizu sa gledišta apsorpcije i analizu sa gledišta ireverzibilnosti promena cena (Kindleberger).

Najčešće korišćeno merilo cenovne i troškovne konkurentnosti jesu indeksi relativnih troškova rada po jedinici korigovani deviznim kursom, koji izjednačavaju stepen uticaja promena deviznih kurseva, zarada i produktivnosti. Do promene u troškovnoj konkurentnosti može doći usled izmene stope rasta zarada i stope rasta produktivnosti, i promene deviznog kursa. Pad deviznog kursa popravlja troškovnu konkurentnost (pod uslovom da rast domaćih troškova ne neutrališe dato poboljšanje). No, ovo poboljšanje konkurentne pozicije ostvaruje se na višem nivou cena nego u slučaju smanjenja relativnih troškova rada po jedinici.830 Inflacija je, dakle, viša, iako se u oba slučaja realne zarade smanjuju u odnosu na produktivnost: (a) u prvom slučaju do toga dolazi zbog toga što rast cena, kao posledica devalvacije, nije neutra-lisan rastom nominalnih zarada; (b) u drugom slučaju dolazi do smanjenja domaćih troškova bez odgovarajućeg porasta deviznog kursa.

Promene deviznog kursa, nadnica i produktivnosti dovode do promene troškovne konkurentnosti na kratak rok, iako naknadna prilagođavanja privrede mogu da neutrališu početni efekat. I, ukoliko usled smanjenja deviznog kursa dođe do neu-trališućeg porasta nadnica, utoliko se početno poboljšanje konkurentnosti tokom vremena gubi, a inflacija, za izvesno vreme, povećava.831 Do trajnijih promena troškovne konkurentnosti uglavnom dolazi zbog promena koje su potrebne da bi se na duži rok održala ravnoteža platnog bilansa. A, ukoliko se necenovna konkurentnost popravi, relativni troškovi rada mogu da se povećavaju bez negativnih posledica po platni bilans. No, i strukturne promene u privredi popravljaju tekući račun bilansa plaćanja na bilo kom nivou troškovne konkurentnosti. Naravno, na dugi rok, permanentno poboljšanje troškovne konkurentnosti popravlja platni bilans, jer;se kratkoročne fluktuacije deviznog kursa, kao reakcije na različite stope inflacije izaz-vane troškovima rada mogu neutralisati. Bitno je, pri tome, da poboljšanje necenovne konkurentnosti, koje tendencijski gura devizni kurs naviše, ne izazove neutrališuće kretanje troškovne konkurentnosti.

u uslovima kada cene i nadnice nisu fleksibilne nadole. Devalvacija uspostavlјa paritete cena, ravnotežu apsorpcije i dohotka, ravnotežu ponude i tražnje novca i ravnotežu platnog bilansa. Uspeh devalvacije u osnovi zavisi od tzv. Marshal-Lernerovih uslova budući da se elasticitetii pristup bazira na postavkama Maršalove parcijalne ravnoteže. Pri tome, valutni kurs ispostavlja se kao funkcija relativnih cena i u suštini održava osnovne postavke teorije pariteta kupovnih snaga. Za razliku od elasticitetnog pristupa, apsorpcioni pristup teoriji platnog bilansa smatra da je deficit platnog bilansa posledica viška agregatne tražnje u odnosu na raspoloživu proizvodnju i da devalvacija izaziva efekte redistribucije potrošnje i monetarne efekte deflacioniranje mone-tarne ponude u uslovima prisutie inflacije (Alexander). Devalvacija, u tom kontekstu, hladi do-maće tržište, potrošnju svodi u realie okvire, koriguje disparitete cena, olakšava izvornu orijen-taciju rezidenata. Korekcijom kursa devalvacijom postiže se efekat redukovanja monetarne ponude kroz porast cena i efekat usklaćivanja relativnih cena.

830 F. Machlup, Međunarodna trgovina i multiplikator nacionalnog dohotka, Svjetlost, Sarajevo, 1977, str. 36-55.

831 C. P. Kindlberger, Međunarodna ekonomija, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.

267

Sistem fleksibilnih deviznih kurseva znatno otežava međunarodno prenošenje inflacije iz zemlje u zemlju u odnosu na sistem fiksnih kurseva (Ćirović), iako fleksibilni devizni kursevi obezbeđuju samo delimično izolaciju od povećanja stranih cena.832 U osnovi, kretanje deviznih kurseva je veoma značajno za merenje trans-misije inflacije sa međunarodnih tržišta na domaću privredu. Jer, veza spoljni faktor – domaća inflacija nije neelastična, pošto relativna kretanja efektivnih deviznih kurseva igraju značajnu ulogu u prerasporedu spoljnih dejstava. Od fleksibilnih deviznih kurseva se, međutim, očekivalo da izoluju zemlje od monetarnih poremećaja iz inostranstva, da potpomognu usklađivanje različitih stopa monetarnog rasta zemalja, da dovedu do nesmetanog funkcionisanja procesa spoljnjeg prilagođavanja bez potrebe za restrikcijama kretanja razmene i kapitala, da omogućavaju postizanje stabilnosti ekonomskog sistema verovanjem da postoji dugoročan izbor između zaposlenosti i inflacije i mogućnost pojedinih zemalja da prihvate ciljeve u pogledu cena i zaposlenosti po sopstvenom izboru. Smatralo se da fleksibilni devizni kursevi, u uslovima postojanja dugoročnog izbora između inflacije i nezaposlenosti, omo-gućavaju svakoj zemlji koja teži kombinaciji ciljeva u pogledu nezaposlenosti i cena (koje preferira) i koja je u skladu sa međunarodnom ravnotežom, ravnotežom koja se obezbeđuje apresijacijom valuta zemalja sa stabilnim cenama u odnosu na valute zemalja sa punom zaposlenošću (Johnson).833

Pristalice fiksnih deviznih kurseva (Mundell, Machlup, Hansen, Duesenberry, Hicks, Claasen, Tobin, Roosa, Modigliani i ostali kejnzijanci) i pristalice fluktui-rajućih deviznih kurseva (Fridman, Kindleberger, Johnson, Meltzer, Kareken, Gordon i ostali monetaristi) svojevremeno su predlagali kompromisno rešenje između fiksnih i fluktuirajućih deviznih kurseva, tako što bi kursevi u okviru pojedinih regiona bili fiksni, a između blokova fluktuirajući.834 Međusobni kursevi dolara, jena i evropske

832 S. J. Turnovsky, Monetary Policy and foreign Price Disturbances under Flexible Exchange

Rates, Journal of Money, Credit and Banking 2/81, str. 135-155. 833 H. G. Johnson, the Case for Flexible Exchange Rates, Federal Reserve Bank of St. Louis,

Review, juni 1969, str. 12-24, J. F. O. Bilson, Recent Developments in Monetary Models of Exchange Rate Determination, Staff Papers, juni 1979, str. 201-203., R. Dornbusch, Expec-tations and Exchange Rate Dynamics, Journal of Political Economy, decembar 1976, str. 1161-1176. i S. Schadler, Sources of Exchange Rate Variability: Theory and Empirical Evidence, Staff Papers, juli 1977, str. 253-296.

834 L. B. Krause i W. S. Salant (Ed.), European Monetary Unification and Its Meaning for the United States, The Brookings Institution, Washington, 1973, str. 159-184, F. Machlup, Exchange-Rate Flexibility, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, septembar 1973, E. M. Classen, World lnflation Under Exchange rates, Scandinavian Journal of Economics 2/76, str. 346-365, J. Tobin, A Proporsal for International Monetary Reform, Discussion Papers, ok-tobar 1978. i J. C. Artus, Methods of Assessing the Long-Run Equilibrium Value of an Exchange Rate, Journal of Interaational Economics, maj 1978, str. 277-299, J. Burtle i M. Sean, International Trade and Investment under Floating Rates: The Reaction of Proceedings of a Conference on Exchange Rate Flesibiiitv and the International Monetary Svstem, Washington, 1976., P. J. K. Kouri, TheExchange Rate and the Balance of Payments in the Short Run and the Long Run: A Monetary Approach, Scandinavian Journal of Economics, 2/76, str. 280-304, R. I. McKinnon, Floating Foreign Exchange Rates: The Emperors New Clothes, u K. Brunner i A. H. Meltzer (Ed.), Institutonal Arrangements and the Inflation Problem, Carnegie-Rochester

268

valutne jedinice kretali bi se potpuno slobodno, dok bi ostale zemlje utvrđivale svoj devizni kurs i monetarnu politiku u odnosu na jednu od fluktuirajućih valuta. Čak se i prof. Niehans zalaže za stvaranje valutnog područja sa čvrstim kursevima, u čijem centru bi stajao dolar, pošto u neinflatornom svetu prednost treba dati fiksnim valutnim kursevima, (jer su se fleksibilni devizni kursevi pokazali samo podesnim za svet Phillipsovih iluzija, odnosno za inflatorni rast). Stavljen pred dilemu: stabilne cene i fiksni kursevi ili dugoročna inflacija i fleksibilni kursevi, Niehans optira prvu varijantu iz razloga što politika novca bez Filipsove iluzije (u uslovima obaranja inflacije na ispod 34% u razvijenim zemljama) mora biti takva da dugoročni treid napajanja novcem, usmerava u pravcu izbegavanja inflacije.835

Pošto u literaturi postoje tri teorije deviznih kurseva:836 (1) teorija pariteta kupovne snage sa relativnom (i apsolutnom) verzijom (koja pokazuje da devizni kurs treba da se formira tako da neutrališe razliku u dinamici opšteg nivoa proizvođačkih cena u zemlji i inostranstvu, i, da, na taj način, održi željeni nivo konkurentnosti), (2) platnobilansna teorija deviznog kursa (koja pokazuje da prihodna i rashodna struktura ili strana platnog bilansa predstavlja ponudu i tražnju na deviznom tržištu, i određuje devizni kurs koji je neophodan za izravnjanje platnog bilansa) i (3) monetaristička teorija, koja implikuje teoriju pariteta kamatnih stopa (koja opredeljuje promene deviznog kursa i dispariteta kamatnih stopa u zemlji i inostranstvu) i portfolio teoriju deviznih kurseva (koja gradi teoriju kursa na razuđenoj strukturi ili portfelj finan-sijske strukture, na prinosima pojedinih oblika finansijske aktive i na racionalnim očekivanjima),837 nameće se pitanje efektivnosti i prednosti ovih teorijskih pristupa.

Conference on Public Policy, Amsterdam, 1976, str. 79-114, R. V. Roosa, Sector Lecture, u M. Friedman i R. V. Roosa, The Balance of Payments: Free Versus Fixed Exchange Rates, American Enterprise for Public Policy Research, Washington, 1967, str. 25-67, J. J. Polak, Monetary Analysis of Income formation and Payments Problems, u “Monetary Approach to the Balance of Payments”, International Monetary Fund, Washington, 1977, str. 15-64, R. R. Phomberg i H. R. Heller, lntroductory Survey, u “The Monetary Approach to the Balance of Payments”, MMF, Washington, 1977, str. 1-14. i D. M. Ripley, The Transmission of Fluc-tuations in Economic Activity: Some Recent Evidence, u “Managet Exchange - Rate Flexibi-lity: The Recent Experience”, Federal Reserve Bank of Boston oktobar 1978, str. 1-21.

835 Dr O. Kovač, Antiinflacioni program i politika deviznog kursa, u Dr M. Ćirović (Red.), Pro-blemi i metodi sprovođenja antiinflacionog programa, op. cit., str. 92-93.

836 Frenkel i Aizenman tvrde da izbor optimalnog režima deviznog kursa zavisi od slučajnih poremećaja koji utiču na privredu: što je veća varijanta stvarnih poremećaja veća je poželjnost da devizni kursevi budu fiksni, odnosno što je veća poželjnost fleksibilnosti deviznog kursa, veće su varijanse poremećaja za tražnju novca, za ponudu novca, za strane cene i za paritete ku-povne moći (J. Frenkel i J. Aizenman, Aspects of the Optimal Management of Exchange Rates, Journal of International Economics 3-4/82, str. 231-256.

837 Relacija monetarne tražnje i ponude reflektuje srž monetarnog pristupa platnog bilansu i mone-tarističke teorije deviznog kursa, a alternativni plasmani imovine odražavaju bazu portfolio teo-rije. Monetarna teorija platnog bilansa zasniva se na postavkama tzv. globalnog monetarizma. Pri tome je ionuda novca promenljiva, a tražnja novca stabilna ia dugi rok. Na kratak rok deficit platiog bilansa provocira depresijaciju valute koja deflacionira pomiialnu monetarnu ponudu. Valutni kurs je funkcija ponude novca i u prvi plai stavlja odnos na tržištu novca i tržištu kapi-tala, i ulogu kamatne stope u procesu međunarodnog kretanja kapitala. Stanje platnog bilansa i valutni kurs opredeljeni su stanjima na robnom tržištu, tržištu novca i tržištu kapitala (N.

269

Korisnost teorije pariteta kupovne moći, koja se smatra najpogodnijom, je u tome što ona predstavlja putokaz za opšti trend deviznih kurseva, naročito kada su glavni poremećaji monetarnog porekla (kako smatraju monetaristi) u razvijenim zemlja-ma.838 Međutim, razmatrajući monetarna dejstva važećih propisa monetarne politike koja se izvode iz monetarne teorije platnog bilansa i teorije pariteta kupovne moći, Becker839 zaključuje da se teorija pariteta kupovne moći ne može verifikovati u odnosu evropskih valuta prema dolaru, (jer promene deviznih kurseva nisu nezavisne – G. Cassel) i da monetarni pristup teoriji platnog bilansa generalno važi, s obzirom da postoji direktan međunarodni uzajamni odnos kamatnih stopa.840 Pri tome, zemlje sa neuporedivo niskim nivoom kamatnih stopa i relativno niskom stopom inflacije postaju u dvostrukom pogledu zemlje izvoznice kapitala: zemljepoverioci za strane zajmotražioce postaju privilegovane, a domaći ulagači svoja sredstva plasiraju u zemlje sa relativno visokim nivoom nominalnih kamatnih stopa.

U teoriji uravnoteženja platnog bilansa (klasična, neoklasična, kejnzijanska i monetaristička),841 klasična i neoklasična teorija u osnovi je poznavala samo jedan odnos između interne i eksterne neravnoteže – domaću inflaciju sa deficitom platnog bilansa, koji je isključivo vezan za inflatorne poremećaje monetarne ravnoteže.842 Smatrajući da promene u količini novca automatski dovode do promena u nivou cena, klasična koncepcija smatra da je inflacija uzrok deficita u platnom bilansu i da je kretanje međunarodne razmene uslovljeno samo faktorom cene. Stoga se ova kon-

Johnson, Money, Balance of Payments Theory, and the Intemational Monetary Problem, Prin-ceton, 1977, M. Kreinin, The Monetary Approach to the Balance of Payments, Princeton, 1978, W. Branson, Asset Markets and Relative Prices in Echange Rate Determination, Princeton, 1980. i R. Dornbush, Exchange Rate and Current Account, The American Economic Review, Vol. XII, 1980.

838 J. Frenkel, The Collapse of Purchasing Power Pawrities During the 1970’s European Economic Review 1/81, str. 145-175.

839 W. D. Becker, Einige Huswirkungen der Wahrungspolitik auf den Finanziellen Sector, Kredit und Kapital 1/82, str. 47-62.

840 Boghton je analizirao meru u kojoj monetarni organi mogu da biraju operativnu strategiju, ko-jom se poboljšava stabilnost monetarnog rasta i deviznog kursa. Stabilnost se postiže odgovara-jućim izborom pravila intervencije kad god je ponuda novca manje stabilna od tražnje novca. Bez promena tražnje novca, primaran uticaj na monetarnu bazu odvija se putem elastičnosti ponude novca u odnosu na kamatu. Strategija koncentrisana na monetarnu bazu preferira se kad postoji poremećaj koji utiče na strukturu domaćih kamatnih stopa. Nadležni organi mogu da ut-vrde doslednu strategiju kada se menja tražnja novca. No, pravilo intervencije kojim se pokuša-vaju stabilizovati kamatne stope dovodi do većeg monetarnog rasta i utiče na depresijaciju deviznog kursa. Uostalom, kad je tražnja novca nestabilna ili kada poremećaji fiskalne politike utiču na promenu tražnje novca, stabilnost deviznog kursa može se postići samo, ako monetarni organi dozvole promene monetarnog rasta u odnosu na date poremećaje (J. M. Boughton, Stab-le Monetary Growth and Exchange Rates as Policy Targets, Staff Papers 4/82, str. 495-526.)

841 V. Argy, Monetary Police and Internal and External Balance, Staff papers, novembar 1971, str. 2-4, R. Heller, International Monetary Economics, Prentice-Hall, New Jersy, 1974, str. 92-96, Ch. Kindelberger i P. Lindert, International Economics, R. Illinois, 1978, str. 529-539 i Dr Ž. Mrkšić, Teorija međunarodnih finansija, Privredno-finansijski vodič, Beograd, 1978, str. 216-221.

842 Dr M. Ćirović, Teorija uravnoteženja platnog bilansa, Beograd, 1982.

270

cepcija zalaže za otklanjanje inflacije kao uzroka dezekvilibrijuma platnog bilansa smanjenjem količine novca.

Savremena građanska teorija uravnoteženja platnog bilansa, polazeći od Kejnzove teorije,843 tvrdi da je neravnoteža platnog bilansa posledica narušavanja odnosa između dohotka i vrednosti robne proizvodnje. Deficit platnog bilansa, po ovoj koncepciji, može se ukloniti restriktivnom monetarnokreditnom politikom, a u prvom redu povećanjem kamatne stope i prodajom hartija od vrednosti centralne banke radi smanjenja nivoa dohotka i privredne aktivnosti. Smanjenje dohotka i domaće tražnje dovodi do smanjenja uvoza i do uspostavljanja ravnoteže na nižem stepenu zaposlenosti proizvodnih faktora. U tom sklopu, Harrod se zalaže za regulisanje volumena investicija od strane države radi umanjenja cikličnih fluktuacija i nestajanja neravnoteže, odnosno za ekspanzivnu ekonomsku politiku i promenu deviznog kursa za regulisanje deficita platnog bilansa. Međutim, novije koncepcije platnobilansnog uravnoteženja više se oslanjaju na monetarnu i fiskalnu politiku (Mundel),844 a manje na protekcionizam, promenu deviznih kurseva i uvođenje zlatnodeviznog standarda.

U savremenim uslovima, simultano podržavanje interne i eksterne neravno-teže, ipak, zahteva nova pravila. Jer, davanje prednosti internom ekvilibrijumu pri suficitu platnog bilansa implicira kontrolu stope inflacije regulisanjem obima novčane mase, iako efekti suficita platnog bilansa ne mogu biti u potpunosti neutralisani na domaću likvidnost.845

Suficit platnog bilansa deluje kao autonomni faktor u procesu stvaranja novčane mase, a kontrola likvidnosti povećanjem kamatnih stopa ne daje željene rezultate, s obzirom da povećana kamatna stopa stimuliše priliv kapitala i blokira rast kredita. Stoga bi, prema dominantnim koncepcijama,846 platnobilansna usklađivanja u suficitarnim zemljama išla putem apresijacije deviznih kurseva na bazi

843 J. R. Artus i J. N. Young, Fixed and Flexible Rates, Staff papers, decembar 1979. i N.

Thugesen, Inflation and Exchange Rates, Journal of International Economics, maj 1979. 844 Iako nije povezao međunarodno kretanje kapitala sa tržištem novca, Mundel je, ipak, postavio

osnovu za razvoj portfolio pristupa platnom bilansu i deviznom kursu. Meade je, za razliku od Mundela, postavio finansijsku politiku i devalvaciju za uspostavljanje interne i eksterne ravno-teže, povezujući efekat izdataka (dohotka) i elasticitetni pristup. Konačno, Tinbergen je u teoriji prilagođavanja platnog bilansa predložio uvođenje “onoliko instrumenata koliko ima postavlje-nih ciljeva” (R. Kenen i R. Allen, The Balance of Payments, Exchange Rates, and Economic Policy, Princeton, 1979. i J. Levin, The Dynamic of Stabilization RoIsu Under Flexible Exchange Rates: A Synthesis of Asset and Neo-Keynesian Approach, Oxford Economic Papers, vol. XI, 1980).

845 Mr B. Dragaš, Devizno tržište i kurs dinara, “Potrošački informator”, Beograd, 1983. 846 M. N. Boutchet, Dette des pays en developpment - Risques de defaut et defaut d’analvse,

Banque, septembar 1982, str. 1035-1042, Quelle est la gravite de l’endettement des pays en developpement, L’observateur de L’OCDE, januar 1983, str. 12-16, P. Manes, International Indebtedness, Interest Rates and Inflation, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, mart 1982, str. 109-114, L. G. Franco i M. J. Seiber (Ed.), Developing Countrv Debt, Pergamon Press, N. York, 1979, M. Mose, H. D. Wenzel i W. Wiegard, Optimal Finanzpolitik, Gustav Fischer Verlag, Stutgard, 1981, C. A. Aguirre, Taxation in Subsaharan Alrica, MMF, Washington, 1981.

271

platnobilansnih suficita, dok bi se platnobilansna usklađivanja u deficitarnim zemljama obavljala putem depresijacije deviznih kurseva i smanjenja stope rasta agregatne tražnje.

11.4 Upravljanje deviznim kursevima: EMS i EMU

Potpisivanja “pakta solidarnosti” u Nemačkoj, koji zapravo znači podelu tereta finansiranja nemačkog ujedinjenja, koji su 13. marta 1993. godine sklopili vlada, opozicija, poslodavci, sindikati i 16 federalnih jedinica, je praćeno neviđenim publicitetom. Možda je to i opravdano, ali samo zbog vasionskih troškova ujedinjenja i snažnih socijalnih pritisaka reintegrisane “podeljene nacije”. Prošle 1992. godine Nemačka je već realizovala snažan budžetski deficit u iznosu od 6% društvenog proizvoda (odn. 112 mlrd. maraka) zbog naraslih transfera istočnim pokrajinama, za servisiranje istočnonemačkog duga, za agenciju za privatizaciju (Trenhand), za stam-benu izgradnju itd. Zbog toga, tzv. pakt solidarnosti predviđa da se od 1995. godine troškovi ujedinjenja ne mogu više pokrivati javnim zaduživanjem kako bi se otvorio proces sanacije budžetskog deficita i oslobodio manevarski prostor moćnoj Bundes-banci za snižavanje kamatnih stopa, kao proverenog recepta za sprečavanje produb-ljivanja recesije i za investicionu ekspanziju. Povećanje poreza (i uvođenje novih taksa) ostaje jedini način finansiranja spajanja “dva nemačka srca” (koja se baš mno-go ne vole), iako je povećanje poreza “otrov na ljutu ranu recesije”.847

No, Nemačka pod teretom recesije, početkom jula 1993. godine, donela je rigorozan program štednje da bi vlada ublažila provaliju koja zjapi u drušvenoj kasi, pa makar to bilo i po cenu rasecanja u najosetljivo tkivo socijalnih davanja. Recesija, koja je 1992. godine zakočila najmoćniju privredu starog kontinenta, nagnala je zemlju tzv. izvornog kapitalizma na odricanje od epiteta “socijalne države”. Recesija, umesto da jenjava, biva sve drastičnija sa sve tanjim prihodima u državnoj kasi i sve većim javnim dugovima. Oživljavanje konjunkture, stoga, mora započeti sa paketom štednje, koji je težak 21,4 mlrd. maraka u 1994. godini. Koalicioni sporazum teži da spasi socijalnu državu, socijalni mir i solidarnost bez čega nema privredne stabilnosti i ekonomskog prosperiteta. Vladin program je dosta riskantan, pošto tangira kresanje subvencije, socijalne pomoći, naknade nezaposlenima, dečje dodatke i troškove zdravstvene zaštite (kako bi se umanjile federalne budžetske obaveze). Mere su izu-zetno rigorozne i krajnje nepopularne, iako se radi o ozdravljenju privrede, koja posr-će pod ogromnim nametima i preskupom potrošnjom (a nemački troškovi proizvodnje i nadiice radnika su na relativno višem nivou nego u zemljama glavne konkurencije – SAD i Japan). Nužda je naterala investitore i potrošače na zbližavanje iz nevolje. Povećanje poreza pritiska sve (zbog efekta solidarnosti), ali manje investiranje i manja potrošnja smanjuju dugove i države i kompanije, i troškove potrošača. No, da nije došlo do povećanja poreza državni dugovi bi se povećali na dve milijarde maraka (za pokriće budžetskog deficita od 5% društvenog proizvoda u 1993. godini). To, naravno, dovodi do osetljive sprege poreza i kamata, pošto svaka peta marka od 847 Dr S. Komazec, dr Ž. Ristić i dr J. Kovač, Lavirinti dužničke ekonomije, ABC Glas, Beograd, 1996.

272

poreza odlazi na plaćanje kamate. Time se redukuje produktivna snaga države jer uvećava rizik koji prati povećanje poreza u recesionim prilikama. No, svako odga-đanje povećanja poreza značilo bi u budućnosti utrostručenje vrednosti razrezanog poreza. Povećanje poreza za sada jeste jedini “obruč spasa”, jer je “bolje kraj sa ekonomskim strahom nego strah bez kraja”.

Reintegrisani Nemci teško prihvataju da je nemačka marka u inostranstvu već izgubila deo kupvone moći. Da li marka mora da devalvira ili je čvrsta marka (zbog džinovskog državnog duga ujedinjenje Nemačke, nezadrživog rasta cena i recesije) postala tako “mekana” da po prvi iut u EMSu mora biti nisko cenjena. Do sada je Nemačka posle Švajcarske smatrana za najsigurniju riznicu valutne stabilnosti, danas pohvala za najniže stope inflacije u Evropi pripada nekadašnjim notornim kandi-datima za devalvaciju (Francuska i V. Britanija). No, unutar EZ stanje jedne valute ne ceni se samo prema kretanju kursa u EMS. Odlučujući kriterijum je ipak visina ka-matnih stopa. Naime, ukolio je određena valuta sve slabija, utoliko kamatni nivo mora biti viši da bi se kurs mogao održati.

Današnja Evropa prosto vapi za smanjivanjem kamatnih stopa na kredite u cilju oživljavanja privrede, koja je pritisnuta recesijom. Zbog toga je francuski franak upao u klopku sa najjačom presijom da obori sopstvenu vrednost u odnosu na nemačku marku. No, taj kurs sledi danska kruna, španska pezeta, portugalski eskudo i belgijski franak.

Francuska je završila 1992. godine sa padom društvenog bruto proizvoda bez pozitivnog efektuiranja tzv. Klintonovog efekta. Pariz je jedino sačuvao franak i privredu od inflacije.

Franak nije devalviran od januara 1987. godine. Nova politika “dcsinflation competive” omogućila je francuskim izvoznicima da svoje proizvode prodaju na svet-skim tržištima po konkurentnijim cenama. Kamatne stope su ostale visoke na paris-kom tržištu kapitala (između 10% i 12%). U tom kontekstu, potreba za prilagođa-vanjem inicira popuštanje troškova kreditiranja, kao važne pretpostavke za privredni oporavak, ali i devalvaciju, koja bi dovela do popuštanja kamatnih stopa.

Nacionalne valute zemalja – članica Evropskog monetarnog sistema (EMS) odlikuju se dugoročno uravnoteženim kursom i paritetom kupovne moći. Devalvacije izazvane gibanjima na tržištu ozbiljno su ugrozile stabilnost celog sistema kao nukle-usa evropskog jedinstva. Nemačka je oborila nivo kamatnih stopa, ali evropska jav-nost je i dalje sklona da Bundesbanku sa svojom restriktivnoj monetarnom politikom nominuju za glavnog vinovnika za pomeranje i narušavanje valutnih odnosa u EMSu.

Racionalnost fiksnih deviznih kurseva motivisana je u prvom redu potrebom reduciranja troškova u međunarodnoj trgovini i nužnom kontrolom rgnflacije. Odnos relativnih cena između domaćeg tržišta i inostranog tržišta konvenira realnom deviznom kursu koji se u praksi poistovećuje sa konceptom pariteta kupovne moći. No, devalvacija irske funte, plivanje lire i funte, i ljuljanje pezete i eskuda uneli su potrese na monetarnom planu Evrope i otvorili proces imperativne stabilizacije sistema evropskih valuta. Ostale zemlje – članice EMS intervalutarnim pomeranjima i devalvacijama navedenih valuta u odnosu na marku pretrpele su štete u ogledu kon-kurentnosti. Pomeranje deviznih kurseva nastupilo je dosta šokantno sa prilično

273

iznenađujućim rastom troškova prilagođavanja u uslovima sveopšteg zahlađenja konjunkture. Špekulacije sa francuskim frankom, koji može svojim fluktuacijama da poljulja iznova stabilnost EMS, samo bi se “elegantno” priključile izlasku lire iz EMS-a sa nominovanjem pogrešne monetarne politike, koja vešto zaobilazi struk-turne promene.

Tokom jula 1993. godine mehanizam deviznih kurseva EMSa ponovo je zapao u krizu sa novim napadom na francuski franak. Meta udara na francusku valutu podstaknuta je špekulacijama o neminovnosti redukcije kamatnih stopa kako bi monetarne vlasti sprečile da se privreda iz recesije ne surva u depresiju. To je uz-brukalo strane investitore da požure sa zaštitom kapitala putem njegovog povlačenja sa francuskog tržišta hartija od vrednosti. Dolar je, sa obnovljenim statusom najbez-bednije investicije, to dobro iskoristio: menja se za 1, 730 maraka, 108, 80 jena, 1, 530 švajcaraca itd.; što znači da tokom periodičnih kriza evropskog monetarnog sistema dolar ojačao u odnosu na sve evropske valute.

274

Početkom avgusta 1993 god. ministri zemalja EZ čestitali su sami sebi što su uspešno ireveli valute svojih zemalja na fluktuirajući kurs koji ne bi prelazio 15% iznad ili ispod kursa (zatečenog) u odnosu na nemačku marku (Novi mehanizam ne važi za marku i gulden). Time je faktički sprečen EMS do definitivnog kraha i to putem revidiranja mehanizma održavanja pariteta iz 1979. godine kada je formiran Evropski monetarni sistem. Tada je uspostavljen mehanizam u kome su kursevi valuta zemalja EZ utvrđuju u nepromenjivom odnosu prema nemačkoj marki: jake valute (francuski i belgijski franak, britanska funta, holandski gulden i danska kruna) mogu menjati kurs u rasponu najviše do 2, 5%, a slabije valute (sve ostale) do 6%. Taj mehanizam je uspešno funkcionisao sve do ujedinjenja dve nemačke države sa godišnjim opterećenjem bonske administracije sa 500 mlrd. maraka, sa primetnom recesijom, rastućom nezaposlenošću i inflacijom. Fiksni devizni kursevi, stoga, nisu mogli da izdrže. U mehanizmu fiksnih pariteta valuta posrnule su, najpre, italijanska lira, britanska funta i španska pezeta. Septembra 1992. godine ove valute su deval-virale i napustile mehanizam “bez povratka do današnjih dana”. Tome je kumovala Nemačka koja je izbegavala da snizi kamate na finansijska ulaganja, jer su joj kamate iznad 9% omogućavale efikasno privlačenje inokapitala za pokriće obaveza prema istočnom delu zemlje. Nemačka je, doduše, prihvatila da smanji interesnu stopu za 0, 25% i lombardnu stopu za 0, 5% (kamata na nekretnine). Na ostale zahteve Nemačka je ostala potpuno hladna. To je pak udarilo sve na franak, pošto je britanska funta stekla imunitet (sa zaustavljanjem dalje erozije vrednosti svoje valute). Usledio je, zatim, munjeviti sastanak ministara finansija i guvernera centralnih banaka zemalja članica EZ i donošenje odluke o novom, “rasponu kontrolisanog plivanja” sa 2, 25% na 15% u međusobnim odnosima valuta (i to bez da se dotična operacija smatra devalvacijom ili revalvacijom). U dosad ašnjem minimalnom rasponu ostaju samo nemačka marka i hol andski gulden. Ostale jače valute, umesto “ograničenog kon-trolisanog plivanja”, mogu da “Plivaju slobodno”, što zemljama članicama EZ omo-gućava da vode sopstvenu monetarnu politiku. Tako je došlo do smirivanja monetarne bure, koje je pretila da ugrozi proklamovanu Evropsku monetarnu uniju.

275

Nemačka se ipak pokazala kao nesposobna da dalje doprinosi stabilizaciji kurseva u EMS, da čuva unutrašnju stabilnost marke i da podstakne privredni rast, mada je nemački egoizam prisutan (jer čini kredite preskupim visokim kamatama i onemogućava privredni oporavak u Evropi).

Rizična monetarna gibanja u Evropskom monetarnom sistemu (EMS) preteći lomom krhke Evropske monetarne unije (EMU), razbila su konzervativnu monetarnu politiku Nemačke, koja je vešto prikrivala razvojni diskontinuitet istočnih i zapadnih pokrajina i novostvorene privrede debalanse. Posledice su osetile italijanska lira, dan-ska kruna, španska pezeta i francuski franak preko nametnute devalvacije. Likovali su samo Britanci, koji su mudro postupili izvlačenjem svoje nacionalne valute (funte) iz zone trenutnog članstva, i posebno, britanski premijer čija pozicija u predominantnoj meri zavisi od zdravlja funte. Visoke nemačke kamate privremeno su blokirale eska-laciju privrednih poteškoća. Otpuštanjem monetarnih dizgina Bundesbanka paritet nemačke marke prema američkoj valuti (dolaru) sada sve više slabi, vukući nadole i ceo evropski blok. Od precenjene marke Nemačke beže svi u EMSu, jedino je švaj-

276

carski franak dobrovoljno prihvatio da amortizuje privrednu nestabilnost Nemačka čija marka već polako gubi na svojoj atraktivnosti. Marka doista počinje da pliva u vodama recesionih kretanja nacionalne privrede. No, zbog opasnosti od ponovnog naleta inflacije Nemačka je prinuđena da vodi restriktivnu monetarnu politiku i nepopustljivu politiku visokih kamatnih stopa. Pad nemačkih kamata i slabljenje marke odgovara pak zemljama članicama EMSa koje teže da se otarase recesivnih privrednih kretanja. Labavljenje monetarne stege odgovara i senzibilnom hipotekar-nom tržištu. To izuzetno konvenira i američkom dolaru za korigovanje sopstvene potcenjenosti, jep se snaga kamatne zaštite nemačke marke topi i prenosi kursnom razlikom na dolar.

Monetarno i valutno tržište seizmografskom osetljivošću registruje sva giba-nja i uticaje, ekonomske, finansijske, političke i špekulativne prirode. Ali, zdravlje nacionalne privrede neosporno čuva monetarni prestiž sublimiran u snazi i vrednosti nacionalne valute. Na međunarodnoj monetarnoj sceni ponovo se uspostavlja istorijski poredak valuta:

1. potcenjenost dolara tumači se samo prolaznom slabošću, 2. pad kupovne snage marke obrazlaže se kratkoročnim predahom i 3. snaženje jena eksplicira se privremenim pritiskom međunarodnog valut-

nog tržišta.

11.5. Svetski dug: teorijski pristupi

U finansijskoj teoriji iskristalisali su se sledeći tipični (pet) teorijski pristupi dugu sa stanovišta stepena zaduženosti (tradicionalni, funkcionalni i bankarski pristup) i sa stanovišta prirode zaduženosti (marksistički i strukturalistički pristup).848 Tradicionalni finansijski pristup spoljnom dugu povezan je sa tzv. ortodoksnom teo-rijom usklađivanja deficita u spoljnim plaćanjima i prihvaćen je od strane suprana-cionalnih finansijskih organizacija i međunarodne bankarske zajednice. Po ovom pristupu, osnovna opravdanost spoljnog duga je opredeljena time što spoljna sredstva kompenzuju nedostajući kvantum domaćeg kapitala, što strana sredstva proporci-onalno rastu sa rastom domaće proizvodnje i izvoza i što zaduženost teče paralelno uz privredni rast. Osnovni princip sastoji se u tome što spoljna sredstva valja investirati, pošto rentabilnost treba da opravda zaduživanje. Maksimiranje neto transfera resursa, kao cilj, implicira da stopa rasta duga treba da premaši prosečnu kamatnu stopu na pozajmljena sredstva i da marginalni trošak na pozajmljena sredstva (koja se investi-raju) bude niži od marginalnog porasta nacionalnog dohotka koji se pozajmljenim resursima, ostvaruje. Ovaj mikroekonomski princip simultano reflektuje da zemlja dužnik svoj spoljni dug treba da otplati primanjima od izvoza, koji determinišu servisiranje duga, te da uravnoteži investicije i potrošnju, uključujući i uravnoteženost

848 Karacaoglu je dokazao da je inkompatibilnost u osnovnim pretpostavkama izvor mogućih pro-

tivurečnosti u predviđanjima koja proističu iz “monetarnog” pristupa i pristupa “komponenata” (kejnzijanskog pristupa) u procesu uravnoteženja platnog bilansa (G. Karacaoglu “Parlial” Approach to Balance-of-Pyments Adjustment Yield Consistent Predictions under Identical Assumptions, Weltwirtschaftliches Archiv 2/83, 226-244).

277

u spoljnim plaćanjima. U tom kontekstu od posebnog su značaja koeficijenti službe duga, koji mere relativnu opterećenost dugom (likvidnost dužnika) i solventnost dužnika u sklopu problema platnog bilansa. Prema tome, statistički indikatori upravljanja dugom mere performanse njenih rezervi, društvenog proizvoda, izvoza, akumulacije itd. Racionalno upravljanje dugom implikuje striktne kriterijume vezane za alokaciju resursa, odnosno investicione projekte u oblasti izvoznih sektora i supstituciju uvoza, koje se valorizuju sa stanovišta kapaciteta vraćanja zajmova i servisiranja duga deviznim primanjima.

Tradicionalni pristup u osnovi implikuje intervenciju MMF u slučaju krize plaćanja tzv. planom stabilizacije, koji uključuje korektivne mere i usklađivanja ekonomskih varijabila (stopa rasta, uvozna tražnja” raspodela, poreski sistem, javni rashodi, devizni kurs, kamatna stopa, kredit i novčana masa) i usklađivanje makro-ekonomskih ciljeva rasta i zahteva u vezi sa spoljnim plaćanjem. Međutim, nemoć monetarističke politike da trajno uspostavi ravnotežu javnih i spoljnih finansija bez žrtvovanja ekonomskih okvira razvoja, odražava raskorak između ciljeva i metoda ostvarenja projektovanih ciljeva, jer fundamentalna neravnoteža bilansa plaćanja, odražava strukturne slabosti privrede i probleme alokacije resursa. S druge strane, analiza duga vezuje se za spoljno finansiranje i zanemaruje domaću strukturu, uticaj spoljnjeg duga i uticaj na privredni razvoj. Isto tako, preciznost merenja troškova i rentabilnosti ne obezbeđuje costbenefit analiza, jer se u tržišnoj privredi, u kojoj mehanizmi cena odražavaju oportunitetne troškove, ne mogu precizno kvantifikovati. Rizično je, pored toga, i kompariranje efekata uzimanja zajmova i efekata sukcesiv-nog vraćanja zajmova, pošto je pogrešno poistovećivati razvoj i porast stope investi-ranja. Konačno, koeficijent službe duga pokazuje samo prenapregnutost kratkoročne likvidnosti, ali ne definiše i ne anticipira kritičnu zonu, koja bi bila stabilna uz respektovanje konjunkturnih razloga.

Funkcionalni pristup dugu polazi od makroekonomske analize rasta i tzv. teorije raskoraka između potrebnih i raspoloživih sredstava (Gap Theory Approach) i implikuje razliku između količine potrebnih sredstava i obezbeđenih sredstava u procesu rasta, koincidenciju ciklusa duga i stope rasta i spontanu ravnotežu traženog i ponuđenog kapitala. Pošto je nerazvijenost rezultat i nedovoljnog obima kapitala, pribegavanje spoljnim resursima treba da rekompenzuje nedovoljnu domaću akumu-laciju i nedostatak deviza. Uvozni kapital treba da omogući bolje korišćenje proizvod-nih kapaciteta i akceleracije stope rasta uz komplementarnost domaće i strane akumulacije, kao osnovne hipoteze, koja treba da osigura proporcionalnost tokova kapitala, uvoza opreme i rasta bruto formiranja osnovnog kapitala. Spoljni dug, stoga, treba da se u celini “prenese” na proizvodne investicione programe, kao preduslov za ubrzani rast društvenog proizvoda.

Konačno, koincidencija ciklusa duga i stope rasta u osnovi osvetljava kako uvezeni kapital preuzima funkciju koja mu se diktira stepenom rasta koju je dostigla zemlja dužnik; dok spontana ravnoteža količine traženog i ponuđenog kapitala osvetljava finansijsko posredovanje međunarodnih tržišta. Poput tradicionalnog

278

pristupa, i funkcionalni pristup dugu trpi od određenih prigovora i nedostataka.849 Naime, teorijska i empirijska istraživanja, ne samo da ne potvrđuju tezu o savršenoj komplementarnosti domaće (interne) i strane (eksterne) akumulacije, već pokazuju da tok uvezenog kapitala negativno utiče na domaću akumulaciju. Strukturni poremećaji u platnom bilansu dovode čak do začaranog kruga – zajmoprimalac obezbeđuje službu dugu uzimanjem novih zajmova, što neminovno povlači tzv. reprogramiranje dugova. Inherentan rizik transformacije u bankama radi usklađivanja depozita i zajmova po ročnosti u stvari svodi se na rizik refinansiranja vezan za likvidnost i kamatne stope.

Bankarski pristup dugu polazi od koncentrisanja odobravanja kredita na relativno malo zemalja – dužnika i banaka - zajmodavalaca, razrade pravila opreznog upravljanja zajmovnim finansiranjem, postavljanja plafona na kredite diversifikacije portfelja i raspodele rizika, te rangiranja zemalja na osnovu sposobnosti za obezbe-đenje finansijske službe u devizama (tj. procena rizika sa stanovišta solventnosti zemalja – dužnika).850 Rizik se procenjuje počevši od mogućnosti neplaćanja obaveza na ime službe duga, preko reprogramiranja duga, do odbijanja izvršavanja obaveza po dugu. Kvantitativna metodologija polazi od koeficijenta zaduženosti, društvenog proizvoda po stanovniku, monetarnih rezervi, deviznog priliva i inflacije (uključujući i tzv. alarmne indikatore) da bi se sačinila “instrumenttabla” koja se prati prilikom donošenja odluka o finansiranju. Makroekonomska analiza omogućava da se predvide tzv. kritične tačke vezane za rast, solventnost, spoljnu razmenu i stabilnost. Finan-sijska analiza se usredsređuje na teret duga sa stanovišta obima duga, strukture duga, roka plaćanja kamata, kretanja kamata i marži na tržištima. Monetarna analiza pro-cenjuje devizni kurs u funkciji razvojnog toka u domenu novca i kredita, kamatne stope i razlike u kamatnim stopama i stopama inflacije, elastičnost uvoza i izvoza, te koeficijenata rezervi; dok analiza kapaciteta transfera ocenjuje sektorsku alokaciju resursa, diversifikaciju izvoza i odnose razmene. Celokupan scenario dovodi, dakle, do razrade matrice odluka i strategiju u odnosu na zajmove.

Međutim, sve procene rizika nisu zasnovane na temeljnom poznavanju razvoja zemlje – dužnika niti na kombinaciji sa tehnikama upravljanja portfeljom i preciznoj ravnoteži rizik/profit. S druge strane, složeni pristup koji koristi ukrštene varijabile nedovoljan je za predviđanje kriznih tačaka; jer, npr., neravnoteža u spolj-nim plaćanjima može da ima svoj dublji koren u budžetskoj krizi koja je posledica institucionalne slabosti poreskog režima. Isti je slučaj i sa izvozom, deviznim kursom, direktnim investicijama i maržom iznad LIBOR-a. Konačno, i selekcija indikatora je vrlo problematična. Stoga se predlaže (Nagy) indikator kvaliteta portfelja međunarod-nih zajmova koji se iskazuje prosekom marže na nove kredite, ponderisanim obimom i rokovima dospeća kredita, i adjustiranim u funkciji stepena rizičnosti zemlje.

849 R. Lieffinck, External Debt and Debt-Bearing Sarasku of LDC’s, u “Essays in International

Finance”, Princeton, 1966., H. B. Séepegu i A. M. Strout, Foreign Assistance and Economic Development, American Economic Review, septembar 1966. i K. Areskoug, External Public Borrowing - Its Role in Economic Development, Praeger, 1969.

850 N. J. Peterson, Debt Crisis of LDS-A Pragmatic Approach to an Early Warning Svstcm, Kowunkturpolitik 7/76, st. 95-103 i J. Hewson, Liqudity Creation and Distributon in the Eurocurrency Markets, Levington Books, 1975.

279

Strukturalistički pristup851 dugu polazi od činjenice da je nivo nedovoljne razvijenosti rezultat razvoja industrijskih zemalja i podvrgavanja drastičnim progra-mima stabilizacije. Spoljna prezaduženost teži da zemljama Trećeg sveta oduzme kontrolu pad sopstvenim razvojem i da nametne tzv. “zavisni razvoj”. Regulativna funkcija međunarodnih finansijskih institucija već odražava ekonomsku nadmoć razvijenih zemalja. Naime, monetaristički pristup MMF neravnoteži u spoljnim plaća-njima ne uzima u obzir strukturne probleme zemalja – dužnika, programi usklađiva-nja ne rešavaju problem dubokih korena neravnoteže i oštre restrikcije produkuju ekonomske i socijalne posledice. Rastuće učešće komercijalnih banaka u zaduženosti rađa nove posledice na cenu i strukturu duga, tako da privatizacija duga i finansijska prinuda uslovljavaju sve veće potrebe za zaduživanjem. Novi zajmovi, u tom konteks-tu, koriste se za finansiranje tereta rambursiranja. Diversifikacija izvoza kapitala povećava maržu izbora zemaljadužnika iako uslovljenosti multilateralnih zajmova odbij aju zajmotražioce.

Marksistički pristup, konačno, sa stanovišta finansijskog kapitala, iri analizi zaduženosti, polazi od sistema eksploatacije na bazi internacionalizacije finansijskog kapitala (Marks, Lenjin, Luksemburg i Filherding).852 Akumulacija i koncentracija kapitala stimulišu izvoz kapitala prema zonama van centara, gde je viša stopa profita. Transfuzija kapitala od razvijenih centara ka nerazvijenoj periferiji praćena je transferom bogatstva, procesom subordinacije i finansijskom zavisnošću.

Dosadašnja teorijska analiza pet različitih pristupa dugu svrstanih u dve grupe različite po metodologiji (stepen i prirodna zaduženosti) pokazala je prednost i nedostatke dotičnih pristupa. U principu, spoljni dug je tretiran kao specifičan oblik finansiranja razvoja, transfer spoljnih finansijskih sredstava i odnos poverilaca i dužnika. Pošto zemlje u razvoju karakteriše niska stopa štednje i slaba sklonost šted-nji, pribegavanje spoljnjem dugu, imalo je uvek za cilj finansiranje deficita, tj. Nerav-noteže resursa i potrebe. Uslov je, svakako, poznat ekonomski: pozajmljena sredstva treba da “oslobode” iznos likvidnih sredstava dovoljan za rambursiranje zajmova. Problem pretvaranja domaćeg proizvoda u konvertibilne devize, međutim, vezan je za devizni kurs, domaću tražnju, elastičnost uvoza i izvoza, spoljnu tražnju, odnose razmene, protekcionizam i sl. To iz razloga što je procena ukupnog tereta otplaćivanja duga otežana kod zajmova sa fluktuirajućom stopom indeksiranom uz LIBOR ili američku “prime rate”. Jer, interakcija zaduženosti i razvoja pokazuje da uticaj pozajmljenih resursa prevazilazi vreme korišćenja i rok dospeća duga. Zaduženost je, stoga, dugoročni strateški izbor, pri čemu kratkoročni finansijski indikatori, ne mogu da zamene indekse dugoročnog razvoja.

“Hod krize” međunarodnog duga odvijao se, postepeno, po sledećim etapama: (1) skok kamatnih stopa na svetskoj skali povećao je ukupan iznos duga, (2)

851 J. Sheahan, Market-Oriented Economic Policies and Political Repression in Latin America,

Economic Development and Social Change, januar 1980., R. Pringle, Reagonomics Enters the Fund, Banker, septembar 1981. i M. Bouchet, Internationalisation des Banques et des Groupes Financiers - L’Endettement des Pays en Developpment et la Privatisation de la Dette, Coloque CEREM, Edit. CNRS, Paris, 1981.

852 C. Payer, The Debt Trap - The IMF and the Third World, 1974.

280

rezerve (primarna likvidnost) prestale su da rastu i počele da opadaju, (3) neravnoteža između ulaza i izlaza, tj. neto odliv kapitala može se još finansirati pribegavanjem novim kreditima (sekundarna likvidnost), (4) kratkoročni krediti za spasavanje povećavaju teret duga, (5) likvidnost tzv. druge linije se sužava i (6) neravnoteža je postala jača od bilo kog izvora, koji bi mogao da je pokrije (R. O’Brian i J. Clavery).

U krizi zaduženosti zemalja u razvoju i krizi međunarodnog bankarstva postavlja se problem odražavanja poverenja na relaciji dužnikkreditori i poverenja u međunarodni bankarski sistem, budući da na strani zaduženih zemalja stoji stalna beznadežna alternativa da proglase nemogućnost otplate dugova, a da na strani kre-ditora stoji alternativa davanja manjih kredita za premošćavanje jaza u međunarodnim plaćanjima.853 Rastuća piramida dugova već primorava dužnike i zajmodavaoce na koordinaciju akcija rukovođenja otplate dugova, jer se teret duga uvećava sa opa-danjem stope privrednog rasta, uporedo sa topljenjem finansijskih rezultata u periodu dezinflacije.854

Uspostavljanje trajnijeg poverenja u finansijskim krugovima, po mišljenju Haberera,855 implikuje: (1) obezbeđenje preko specijalnog amortizacionog fonda dugoročno konsolidovanje dela međunarodnog duga (najneizvesnijeg) čije bi se fi-nansiranje osiguralo, bilo porezom na trgovinu naftom, bilo kotizacijama koje bi države uplatile srazmerno njihovoj kvoti u međunarodnim organizacijama, (2) predvi-đanje međunarodnog mehanizma osiguranja finansijskih kredita, koji nisu vezani za izvoz, već za prioritet razvoja svetske privrede, posebno najsiromašnijih zemalja, (3) razvijanje zajedničkih operacija međunarodnih banaka, MMF i Svetske banke pooštravanjem procedure nadzora nad korišćenim sredstvima i odobravanjem većih zajmova za projekte, a manje za platnobilansne svrhe, (4) smanjenje kamatnih stopa zajednički preduzetom međunarodnom akcijom, kako bi se smanjio teret realnih kamata, koji sprečava oporavak velikih dužnika, i (5) stabilizovanje deviznih kurseva u okviru razumnih marži fluktuacija, kako bi se obezbedila podrška investicijama i međunarodnoj trgovini.

Kriza međunarodnog bankarstva i, posebno, kriza zaduženosti pokrenula je mnoge predloge za njihovo razrešenje, i to:856 predlozi Rohatyna, Brittana, Kenena, 853 The LDC debt Crisis: How it could be resolved, Business Week, april 1983. i S. Brittan, A

World lender of last resort, Financial Times, septembar 1983. 854 M. Fratianni, International debt crisis: policy isses, The Banker, avgust 1983. i R. J. Samuelson,

The World’s Bankers Fiddle While the Debts Keep Growing, International Herard Tribune, oktobar 1983.

855 Y. Haberer, Les Banques Internationales et les Nouvelles Donnes Financiers de 1983., Banque, juni 1983., st. 677-684.

856 F. Rohatyn, Plan for stretching out global debt, Business Wekk, februar 1983., S. Brittan, World, World debt: A Suggestion, Financial Times, septembar 1983., N. A. Valley, A Safety net for foreing lending, Business Week, januar 1983., P. Kennen, A Debt Partnership, The Eco-nomist, april 1983., L. Silk, Danger of Lending Culs is Breakdown in International Credit Trade Slump, International Herald Tribune, novembar 1983., Ch. Grant, Those debt proposals: Radi-cal or just wrong?, Eigo Money, juli 1983., G. Bird, Developing Soitgu Interests in Proposals for International Monetary Reform, u T. Killick (Ed.). Adjustment and Financing in the Developing World: The Role of the International Monetary Fund, MMF, Washington, 1982. i The Banks and the IMF-Division of Labor, Lloyds Bank Review, oktobar 1983., W. Guth,

281

Birda, Laulana, Sandderga, Gutha, Magnificoa, Silka, Ilfa itd. Naime, Rohatyov plan implikuje osnivanje institucije, koja bi bila dodatni kreditor bankama i zemljama, koje su u teškoj finansijskoj situaciji, povećanje sredstava MMF, reorganizovanje dugova (dugoročno sa niskim kamatnih stopama), liberalniju spoljnotrgovinsku politiku, stabilniji međunarodni monetarni sistem (sa koordiniranom i agresivnom politikom privrednog rasta razvij enih zemalja) i dugoročno refinansiranje po niskim kamatnim stopama većeg dela duga zemalja u razvoju.857 Brittanov model subvencionisanja kamatnih stopa inicira predlog pokretanja olakšica kompenzatorskog finansiranja kamatnih stopa i rasterećenja obaveza plaćanja po dospelim kamatama (oko 40 mlrd. $ godišnje), i subvencionisanja kamatnih stopa u smislu kompenzacije dela i celine povećanja vrednosti dolara, pri čemu bi se subvencije dodeljivale u vidu direktnih subvencija, u vidu subvencionisanja kroz alokaciju SPV, u vidu subvencija kao po-moć bankarskim i finansijskim kanalima i u vidu subvencija kroz dugoročne konce-sionalne kredite MMF. Nasuprot tome, Bailly se zalaže za tzv. exchange participation note (beleška o udelu u deviznim prihodima), kao novi finansijski instrument u sklopu “sigurnosne mreže za inostrana zaduženja”, koji bi vezivao otplate za buduće izvozne prihode dužnika, osiguravao mogućnost za otplatu dugova i likvidnost sistema, i koji bi doprineo da se zvanična pomoć skoncentriše na održavanje isplata po dospelim obavezama na kamate. Uporedo s tim, Belli se zalaže za olakšice međunarodnog kreditiranja (mternational ending facilitv), koje bi alimentirale banke dok bi MMF, svojim mehanizmima, finansirao zemlječlanice.

Kenen i Rohatyn se, pak, zalažu za pokretanje sekundarnog tržišta za konvertovanje dugova banaka i za olakšice kompenzatorskog finansiranja kamatnih stopa. Predlog inkorporiše konvertovanje zajmova banaka u hartije od vrednosti (obveznice sa nižim kamatama i dužim rokom dospeća), koje bi otkupljivale među-narodne finansijske organizacije sa popustom i postepenim vraćanjem sredstava za otplatu dugova od strane dužnika, s jedne strane, i olakšice kompenzatorskog finan-siranja kamatnih stopa, koje treba da zamene jedan od finansijskih mehanizama MMF sa zadržavanjem principa uslovljenosti, s druge strane. Uporedo s tim, Magnifico predlaže zajedničke hartije od vrednosti MMF i Svetske banke za prikupljanje sred-stava za finansiranje otplata dospelih dugova nerazvijenih visoko zaduženih zemalja, koji, poput predloga o eskontovanju problematičnih zajmova komercijalnih banaka preko centralnih banaka (tj. skidanje problematičnih dugova sa bilansa komercijalnih banaka i otkupljivanje zajmova od strane centralnih banaka uz obavezu odobravanja novih kredita dužnicima od strane komercijalnih banaka), u osnovi, treba da dopri-nese olakšanju tereta duga ovih zemalja.

Birdov predlog podela rada između banaka u MMF anglobira u suštini di-rektnu formalnu saradnju, koja na bazi protoka informacija na relaciji MMF – banke omogućava saradnju u procesu reorganizacije dugova, dobavljanje garancija MMF za refinansiranje i/ili reeskontovanje komercijalnih zajmova, ” precizno definisanje

International debt crisis: Next phase, The Banker, juli 1983., M. Sandberg, Stop breast-beating on LDC debt, Euromoney, oktobar 1983. i G. Magnitico, Una proposta per evitare i crack finanziario internacionale, II Sole - 24 Ore, decembar 1982.

857 D. S. Komazec, dr Ž. Ristić i dr S. Vučičević, Bankarski menadžment, ABC Glas, Beograd, 1993.

282

odgovornosti banaka u MMF u oblasti specijalizacije (indirektna neformalna saradnja) i pravljenje razlike između finansiranja i adjustiranja (stim da banke pozaj-mljuju kreditno sposobnijim zemljama, a da MMF zajmi od banaka i da finansira najsiromašnije). Laulan, poput Birda, zalaže se za uspostavljanje funkcionalne infor-mativne osnove u vidu konsultacije i podele rizika između banaka, MMF i Svetske banke po principu “zemlja po zemlja”, primene klauzule unakrsne odgovornosti (crossdefault clause) i kofinansiranja, te otvaranja novog šaltera MMF.

Sandberg se, pak, zalaže za finansijsko jačanje međunarodnih finansijskih organizacija kako bi se odolelo iznenadnim krizama; jer smatra da povećanje kvota od 47, 5% (MMF) nije dovoljno, budući da je 90 mlrd. $ “malo” u odnosu na 636 mlrd. $ duga. Sanddergovi predlozi idu u pravcu očuvanja kreditne sposobnosti nerazvijenih zemalja za uvoz novog kapitala za finansiranje razvoja, konvertovanja srednjoročnih pozajmica sa međunarodnog tržišta kapitala u dugoročne zajmove, ko-rišćenja izvoznih kredita sa povoljnijim uslovima, poboljšanja međunarodne likvid-nosti i međunarodnih trgovinskih odnosa (snižavanjem kamatnih stopa i povećanjem uloge ovih zemalja na međunarodnom tržištu kapitala), te odvijanja spoljnotrgovinske razmene u valutama koje nisu dolar. Gut se, u tom kontekstu, zalaže za veći napredak u međunarodnoj saradnji između kreditora iz javnih i privatnih izvora, za tešnje povezivanje sudbina kreditora i dužnika, za veće korišćenje konfinansiranja sa regio-nalnim razvojnim bankama (npr. Azijska razvojna banka i Interamerička razvojna banka) i Svetskom bankom, i za veće odobravanje kredita za platnobilansne i budžet-ske potrebe dužnika od strane privatnih komercijalnih banaka (pored već pokazanog interesovanja za finansiranje izvoza kapitalnih dobara i projekata). Konačno, IIF, odnosno Institute of International Finance (Institut za međunarodne finansije), koji, iako nije ekvivalent Pariskom klubu, kao kvaziinstitucionalne forme reorganizacije dugova, ima za funkciju da prikuplja informacije o zemljamadužnicima za manje i srednje banke, da razmatra planove razvoja zemalja, da ocenjuje njihove potrebe za stranim finansiranjem, da vrednuje rizike stranog kreditiranja i da kontaktira sa zajmotražiocima na dobrovoljnoj osnovi.

11.6. Upravljanje unutrašnjim dugovima

U eksploziji spoljnih dugova zemalja u razvoju tokom 1982. godine, unutrašnji (domaći) javni dugovi ostali su “nacionalno” skriveni i po strani generalne dugovne krize. Početkom 90ih godina iznova je, “otkriveno” da od načina upravljanja domaćih javnim dugom može zavisiti realizacija rograma prilagođavalja privrede. Brojne zemlje već su suočene sa problemom servisiranja unutrašnjeg javnog duga od druge polovine 80ih godina. Period relativne stabilnosti internih dugova je “projurio” čim su unutrašnji zajmovi prevazišli nivo od 25% društvenog proizvoda i iznudili reprogramiranje značajnog dela neizmirenog duga na netržišnim osnovama. I, pošto i domaći i spoljni dugovi opterećuju državne izvore finansiranja, upravljanje Unu-trašnjim dugom sve više dobija na značaju u procesu ekonomskog prilagođavanja,

283

pogotovu kada dođe do ispoljavanja interakcije domaćeg i spoljnjeg duga sa realnim i očekivanim fiskalnim položajem konkretne zemlje.858

Period 1982-1992. godine karakterističan je po tome što je stanje domaćeg duga pogoršano u odnosu na poboljšanje stanja spoljnjeg duga (u svim zemljama u razvoju, koje su imale najveći dug: Argentina, Bolivija, Brazil, Čile, Kolumbija, Oba-la Slonovače, Ekvador, Meksiko, Maroko, Nigerija, Peru, Filipini, Urugvaj, Vene-cuela i Jugoslavija). To, pak, odražava uspeh strategije upravljanja spoljnim dugom u tzv. “grupi od 15“ (G15), koje su se već suočile sa problemom rasta tereta domaćeg duga (zbog izostajanja efikasnih mehanizama upravljanja internim zajmom). Zbog toga se izbegava odgovor na pitanje kako je došlo do naglog rasta javnog duga na unutrašnjem planu i koji su njegovi uzroci. Vlade zemalja G15 teško priznaju da je javni sektor najviše odgovoran za narasli javni dug, koji se preko finansijskog tržišta obraćao privatnom sektoru za novac ili kapital. Država je, na unutrašnjem planu, nagomilane obaveze rešavala zaduživanjem kod privatnog sektora. Time su vlade kratkoročno rešile privredne teškoće, bez povećanja poreza, čime su izradile imidž efikasnosti. A to je važna tačka vladinog kredibiliteta. Medjutim, centralni uzrok rasta javnog duga ipak leži u neuspehu adekvatnog fiskalnog prilagođavanja u trenutku presušivanja kanala priticanja svežeg kapitala iz inostranih izvora finansiranja. Od tada se praktično fiskalna situacija zaoštrava. Fiskalna situacija postala je još ozbilj-nija sa “otkrivanjem” činjenice da je koeficijent odnosa poreskih prihoda i društvenog proizvoda previsok. U takvom fiskalnom okviru, dalje povećanje domaćeg j avnog duga, pri stanju visoke spoljne zaduženosti, izazvalo je novu zabrinutost, pošto je već postalo jasno da je nemoguće blokirati rastući fiskalni deficit, koji prouzrokuje aku-mulaciju domaćeg duga. No, jedna briga povlači drugu, koja je praćena nestabilnim deviznim kursevima, varijabilnim realnim kamatnim stopama i, nezaobilazno, rastuća inflacija, sa neprocenjivom štetom na planu štednje, investicija i privrednog rasta.

Stanje unutrašnjeg duga ne treba izolovano posmatrati u odnosu na datu fiskalnu situaciju, odnosno evoluciju javnih rashoda i poreskih rashoda, pa i u odnosu na bilans poslovanja javnog sektora sa projetovanim vrednostima budućih veličina. Tzv. pogled unapred trebao bi da omogući ocenu solventnosti javnog sektora i neophodno fiskalno prilagođavanje u interesu servisiranja neizmirenog javnog duga. “Kod uprošćenog bilansa, aktiva države bi trebala da uključuje tekuću imovinu u vidu hartija od vrednosti domaće plus inostrane aktive (tradicionalna definicija), kao i predviđenu sadašnju vrednost očekivanih budućih prihoda od poreskih i neporeskih izvora. Državne obveznice bi trebalo da uključe i tekuće neizmirene obaveze, po os-novu duga, i druge tekuće obaveze (tradicionalna definicija), uz sadašnju vrednost budućih rashoda, u koje su uključene i subvencije. Razlike između ove dve kategorije, predstavljala bi neto vrednost države. Stoga, ukoliko bi ukupna aktiva premašila ukupnu pasivu, neto vrednost bi bil a pozitivna, što znači da bi država bila solventna (tj. bila bi u stanju da odgovori svojim tekućim i budućim obavezama). Ako bi,

858 R. Guidotti i M. S. Kumar, Managing Domestie Public Debt, Finance and Development, sep-

tembar 1992.

284

međutim, neto vrednost bila negativna, država bi bila insolventna i, bez povećanja svoje aktive, ne bi bila u stanju da u potpunosti servisira svoj neizmireni dug).859

Pošto domaći javni dug uključuje i bruto obaveze konsolidovanog javnog sektora i monetarnih vlasti kod privatnog sektora, valja konstatovati da i sadašnja vrednost očekivanog budućeg kretanja državnih rashoda i subvencija predstavlja vid državnog duga. No, i tok budućih poreza može se verifikovati kao jedan oblik državne aktive. I, ako je to tako, onda smanjenje subvencija i povećanje poreskih prihoda može biti sastavni deo rešenja prbblema unutrašnjeg duga. U tom kontekstu, upravljanje javim dugom dobija na “snazi” u procesu fiskalnog prilagođavanja i sprovođenja stabilizacionih programa, pogotovu u zemljama sa izoštrenom krizom unutrašnjih dugova.

U savremenim privredama domaći javni dug se, po pravilu, iskazuje u nominalnim vrednostima; dug je denomiran u domaćoj valuti i nije indeksiran u cilju održavanja opšteg nivoa cena.860 Realna vrednost unutrašnjeg javnog duga uslovljena je promenama nivoa cena, što za kreatore makroekonomske politike predstavlja teš-koću u profiliranju fiskalne politike. Implikacije rastućih cena odose se na smanjenje tereta duga u realnom izrazu. “Jer, ako. je inflacija očekivana, držaoci (donosioci) državnih obveznica očekuju dovoljan prinos radi kompenzacije očekivanog gubitka usled pada realne vrednosti tih obveznica, što znači da bi nominalne kamatne stope morale porasti.861 Međutim, vlada može da toleriše očekivanu i neočekivanu inflaciju, ukoliko joj konveniraju njeni efekti na javni dug. To odgovara državi koja je neu-verljiva u procesu sprovođenja stabilizacionog programa, a vladi ne smeta količina nominalnog javnog duga, jer u inflacionom haosu to nije prvorazredni faktor desta-bilizacije. Takva vlada je spremna da štampa novac za servisiranje duga kako bi fiktivno prikazivala da se teret javnog duga ne povećava. Inflacija, prema tome, ostaje kao sredstvo za smanjenje unutrašnjeg javnog duga putem njegovog obezvređivanja tokom vremena.

Indeksacija je, međutim, “moćniji” način eliminisanja iskušenja za tolerisa-njem inflacije, koja omogućava vezivanje vrednosti glavnice iskazane u dumaćoj valuti za indeks potrošačkih cena ili za devizne kurseve ili, pak, za oba elementa indeksacije.862 Da bi se prekinula veza između javnog duga i inflacije primenjuje se indeksacija, koja treba da osigura održavanje realne vrednosti glavnice. No, i indek-sacija može biti kontraproduktivna, naročito u uslovima neadekvatnog vođenja politike fiskalnog prilagođavanja. Za razvijen sistem upravljanja domaćim javnim dugom, pored inflacije, važno je i tzv. prilagođavanje strukture dospeća, koje reprezentuje period tokom koga bi neizmireni deo duga bio otplaćen od strane drža-ve.863 Duži period dospeća smanjuje potrebu čistog refinansiranja i, obratno, kraći period dospeća poveća potrebu čistog refinansiranja. Za sprečavanje tzv. krize po-verenja koristi se obično “element prosečnog dospeća” , koji u koordinaciji sa

859 R. Guidotti i M. S. Kumar, Upravljanje domaćim javnim dugom, Finansije 3-4/93. str. 174-175. 860 Ibidem, str. 177. 861 Ibidem, str. 177. 862 Ibidem, str. 177. 863 Ibidem, str. 177.

285

indeksacijom “rešava” problem u cilju “stabilizacije” inflacije. “Radi razumevanja funkcionisanja ovog modela, važno je prvo razmotriti odnos između inflacije i dospeća duga, posebno kako se realna vrednost duga (nominalni dug revalorizovan nivoom cena) smanjuje kod povećanja stope inflacije. Uopšte uzev, produženjem prosečnog perioda dospeća duga, tj. povećavanjem vremenskog perioda posle koga bi se dug iskupio, država može dramatično smanjiti godišnju stopu inflacije koja je neophodna radi smanjenja realne vrednosti druga za dati (željeni) iznos.864

11.7. Upravljanje spoljnim dugovima

Dok je period osamdesetih godina obeležen krćzom dugova zemalja u razvoju, devedesete su započete uz rast dugova preduzeća, domaćinstava, finansijskih institucija i vlada u razvijenim zemljama. Proces, koji se odigrava u razvijenim zem-ljama, odgovara “deflaciji dugova”. Zbog toga je kriza ozbiljna i globalna. Terapija se vidi u povećanju domaće tražnje u razvijenim zemljama ulaganjem u socijalnu brigu i infrastrukturu, proširenje izvoznih tržišta razvijenih zemalja pojačanjem tokova dugoročnog kapitala u zemlje u razvoju i privrede zemalja Istočne i Centralne Evrope i obnavljanjem alokacija SPV (specijalnih prava vučenja), vraćanjem na targetirane kamatne stope od strane Nemačke.865 A ukoliko ove mera ne budu primenjene, svetska privreda će iznova trpeti od deflacije dugova i kontinuirane deflacije.

Od kada je izbila međunarodna kriza dugova (u drugoj polovini 1982. god.), spoljna zaduženost zemalja u razvoju u narednoj deceniji je udvostručena. Dugovi su, zapravo, povećani od 839 mlrd dolara u 1982. god. na 1. 700 mlrd. dolara u 1992. god., iako se u ranoj fazi krize dugova očekivala modifikovana dužnička strategija sa sračunatim efektima na planu normalizacije procesa servisiranja. “Ustvari, sa ponov-ljenim reprogramiranjima glavnice dugova i konsolidacijom kamata, iznos dugova je nastavio da raste, umanjujući domaće poverenje i potkopavajući napore prilagođa-vanja zaduženih zemalja. Pored toga, refinansiranje kamata preko novih paketa novčanih sredstava postalo je otežano, iako je finansijska pozicija komercijalnih ba-naka – kreditora ojačana.866 Američki plan (od marta 1981. god.) insistirao je na zvaničnoj pomoći (podršci) prezaduženim zemljama za finansiranje restrukturaliza-cije dugovanja prema komercijalnim bankama, koja je trebalo da bude obezbeđena kroz “meni opcije” (menu options) za redakciju tzv. tržišnih dugovanja i njihovog servisiranja. Dužnici su trebali da primene politiku reforme i politiku prilagođavanja u cilju normalizacije spoljne likvidnosti. U strukturi raspoloživih opcija, otkup dugova (buy backs) dozvoljavao je bankama da prodaju svoja potraživanja primaocu njenog ranijeg kredita uz popust. Samo je kompleksnija šema zamene obveznica (discount excange) omogućavala zamenu zajmova za obveznice sa smanjenom glav-nicom i nanovoutvrđenom tržišnom kamatnom stopom i otplatom “ostatka obaveza” u periodu do 30 godina. 864 Ibidem, str. 178. 865 Trade and Development Report 1992, UNCTAD, N. York, 1992. 866 Dr D. Jović, Deset godina dužničke krize, Ekonomska politika, br. 2. 134, od 22. februara 1993.,

str. 40.

286

Restruktuiranje dugova prema komercijalnim bankama u periodu 1987-92. (u milijardama USD$)

Restruktuirani otkup dugova DUG

Smanjeni dug Smanjenje servisiranje

dugova

Ukupna redukcija

potraživanja Zamena duga za obveznice

Bolivija (1987) 0,5 0,3 0,2 0 0,5

Čile (1988 I 1989) 0,4 0,4 - - 0,4

Kostarika (1990) 1,6 1,0 - 0,2 1,2

Meksiko (1980 i1990) 46/7 - 7,9 7,0 22,6

Mozambik (1991) 0,2 0,2 - - 0,1

Niger (1991) 0,1 0,1 - - 0,1

Nigerija (1991) 5,4 3,4 - 0,6 4,3

Filipini (1990 I 1992) 5,2 2,6 - 0,7 3,9

Urugvaj (1991) 1,2 0,6 - 0,2 0,9

Venecuela (1990) 13,5 1,4 0,5 2,7 6,3

UKUPNO: 74,7 10,0 8,6 11,3 40,2

Od toga posle marta 1989. 70,3 9,4 7,3 11,3 37,8

Izvor: MMF

“Meni opcije” omogućile su razvoj procesa univerzalizacije učešća ko-

mercijalnih banaka u pokretima dugova i doprinele su redukciji troškova. Ovi paketi redukcije zaduženja postali su atraktivni za Kostariku, Meksiko, Nigeriju, Filipine, Urugvaj, Venjlguelu, Argentinu i Brazil, pošto su doprineli obaranju srednjeročnih i dugoročnih dugova za 25%. “Olakšice kamata u odnosu na bruto društveni proizvod su varirale, zavisno od obima obuhvaćenog duga bankama, ali generalno su bile oko 1/2 procenta BDP za glavne dužnike. Za ove operacije bilo je potrebno oko 14 milijardi dolara, od čega su Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka pojedinačno dali oko 2,5 milijarde dolara, a ostatak je poticao iz bilateralnih zajmova i davanja, kao i deviznih rezervi samih zemalja. Zvanično podržana redukcija dugova bila je dopunjena konverzijama duga u akcijski kapital (debtequity conversions), sa preko 24 milijarde dolara konvertovanog duga u periodu 1989-91., što ukupno iznosi oko 40 milijardi dolara od 1984. godine. Pored navedenih zemalja u razvoju sa sred-njim dohotkom (middleincome countries), i neke siromašne zemlje, posebno Bolivija, Mozambik i Niger, izvršile su otkup svojih dugova sa velikim popustom, što je znatno smanjilo njihov komercijalni dug prema međunarodiim komercijalnim bankama. Ove

287

zemlje su, takođe, imale koristi i od različitih tipova konvertovanja dugova za životnu sredinu, zdravstvo i obrazovanje (debt-for-environment, health, education).867

Protekla decenija ispunjena je naporima pomoći prezaduženim zemljama u razvoju od strane zvaničnih biletaralnih kreditora u vidu olakšanja servisiranja dugova i novog finansiranja kroz javne izvorne kredite i direktie bilateralne zajmove, restruktuiranje dužničkih obaveza i bilateralno opraštanje dugovanja zvanične razvojne pomoći (ODA). Nova potraživanja i kratkoročni dugovi su isključeni iz reprograma na zahtev javnih kreditora. Zbog toga su se, u krajnjoj instanci, povećali neto troškovi sredstava od zvaiičnih kreditora ka zaduženim zemljama u razvoju. Sredstva su, po oceni MMF, obezbeđivana po koncesionalnim uslovima.

Međutim, u praksi sve prezadužene zemlje nisu mogle da ispune zahtevane uslove uslove “pojedinačnih reprogramiranja”. Određene zemlje su imale dodatne potrebe za olakšicama novčanih tokova i za povećano sveobuhvatno konsolidovanje sa retroaktivnim pritiskom na rast stoka dugova. “Kao odgovor na ovaj problem, Pariski klub je inicijalno produžio periode otplate dospelih obaveza za ove zemlje sa 10 na 20 godina (i počeka sa 5 na 10 godina), počev od 1987. godine. Sledeće godine, Pariski klub kreditora usvojio je pristup “menija” sa koncesionalnim opcijama, tzv. “Toronto uslove, (Toronto terms).868 Po ovim uslovima je 20 zemmalja realizovalo 28 reprogramiranja sa konsolidacijom dužničkih obaveza u iznosu od 6. mlrd. dolara u 1991. god. Usledio js, zatim, novi meni, koga su profilirali kreditori, krajem 1991. godine, da bi se koncesije proširile i na reprogramiranje dugova zemalja sa niskim dohotkom. Nove uslove reprogramiranja, do kraja 1992. godine, koristile su Bolivija, Gvineja, Benin, Tanzanija, Uganda, Nikaragva i to sa konsolidovanim iznosom od 2 mlrd. dolara.

Pariski klub je, od 1990. godine, dodeljivao visoko zaduženim zemljama, sa nižim srednjim dohotkom, duže otplatne periode sa selektivnim dobrovoljnim zame-nama duga za obligacije (za 15 zemalja). U drugoj polovini 1992. godine u istu klop-ku su upali Egipat i Poljska, a Pariski klub je pomogao proces restruktuiranja celog stoka duga (od 58 mlrd. dolara) i smanjenja sadašnje vrednosti duga za 50%.

Eksperti Svetske banke su, istražujući desetogodišnju krizu dugova, izvukli poučna iskustva, i to:869

− Sistemsko razmišljanje je krucijalno da bi se izbegle odluke lošeg kre-ditiranja,

− Veliko pozajmljivanje koje nije praćeno produktivnim ulaganjima je kata-strofa i za kreditore i dužnike,

− Zemlje koje “ne optiraju” iz međunarodnog finansijskog sistema general-no postižu lošiji rezultat,

− Dobre nacionalne politike su ključ pristupa tržištu kapitala,

867 Ibidem, str. 40. 868 Ibidem, str. 41. 869 Isto, str. 42.

288

− Ekonomsko prilagođavanje traži vreme (stvari mogu postati loše pre nego bude bolje), tako da je u interesu i kreditora i dužnika da se pažnja usmeri na političku i ekonomsku održivost reformi,

− Postoji prisilna potreba za zvaničnom akcijom za prevazilaženje nekon-trolisanih problema, koji komplikuju reprogramiranje i smanjenje dugova,

− Testiranje krize dugova, kao problem likvidnosti, odlaže traganje za sta-bilnim i realnim rešenjem,

− Smanjenje dugova je ponekad neophodno, ali može biti uspešno ako je praćeno dobrim ekonomskim politikama,

− Ugrađivanje moguće podele rizika u finansijske ugovore mnogo manje ko-šta nego ponovno pregovaranje o uslovima ugovora, ako stvari loše krenu,

− Spoljna finansijska sredstva za investiranje u zemljama sa niskim dohot-kom moraju u najvećem delu doći iz javnih izvora.

I lekcije su, međutim, poučne, jer je izbegnuto oštećenje međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema. Kriza dugova nije izlečena niti su sve prezadužene zemlje osposobljene da servisiraju dugove. Finansijska podrška po koncesionalnim uslovima samo je podupiranja relativno ograničene domaće uštede zaduženih zemalja i skromne devizne plive za finansiranje osnovnih uvoznih potreba. No, valja naglasiti da, u savremenom svetu, “kriza dugova (spoljnih) nije više glavna preokupacija međunarodnih komercijalnih banaka, iako je još uvek nepremostiva za mnoge najsi-romašnije zemlje u razvoju. Za brojne zemlje kombinacija rasta i tokova novca preko reprogramiranja trebalo bi da rezultira produžavanjem normalnih kreditnih odnosa do sredine 90ih godina. Za ostale, povratak spoljnoj likvidnosti može da se dostigne jedino u sprezi sa smanjenjem postojećih dugovanja. Ali, za sve zemlje, ključ za poboljšanje ekonomskih performansi i nastavak podrške međunarodne finansijske zajednice jeste “zdrava ekonomska politika”. Za to je potrebno i adekvatio međuna-rodno ekonomsko okruženje. Obnova zemalja u razvoju i razvojne perspektive nisu moguće bez smanjenja protekcionizma koji sprovode zemlje OECD. Svetska banka procenjuje da bi kresanje zaštite u industrijskim zemljama za polovinu vodilo povećaju izvoza zemalja u razvoju za oko 5 milijardi dolara (ne uključujući značajne koristi za potrošače u razvijenom svetu). Takođe, potrebno je i snižavanje kamatnih stopa u svetu. Sve dok su realne kamatne iznad stope privrednog rasta zemalja u razvoju, svako neto pozajml»ivanje mora obavezno pogoršati njihove indikatore spoljnog duga. Zato bi akcije industrijskih zemalja da povećaju svote uštede, umanjujući pritisak na međunarodna tržišta, poboljšalo kreditnu sposobnost i finan-sijske izglede zemalja u razvoju u ovoj dekadi.870

Kombinovanje “zvanično” podržanih redukcija dugova sa produženim vre-menskim sekvencama otplata i primenom “preporučenih” ekonomskih politika dopri-nelo je normalizaciji odnosa između debitora i kreditora, podizanju nivoa poverenja investitora i olakšanju tereta spoljnih dugova (Brazil, Meksiko, Argentina, Čile, Venecuela, Turska). U tom kontekstu, MMF posebno naglašava da su izgledi za privredni rast poboljšani, da su ukinuti popusti na dugove na sekundarnom tržištu, da

870 Isto, str. 42.

289

su skupa i teška reprogramiranja sve manje potrebna, da su pristupi privatnom finansiranju naglo povećani, da su tokovi kapitala preokrenuti u korist zemalja u razvoju i da su gotovo sve zadužene zemlje sa niskim dohotkom u situaciji da izađu iz procesa reprogramiranja dugova. Za određene zemlje (najsiromašnije i najza-duženije), međutim, teret spoljnjeg duga ostaje da “visi” nad platnobilansnom situa-cijom sa otežavajućim okolnostima na srednji rok. Dužničko breme ostaje i dalje teško uprkos restruktuiranju dugova i nadolazećim koristima od redukcija duga i servisiranja. Ove zemlje, po preporuci MMF, prinuđene su da se strogo drže recepture u procesu sprovođenja zdrave makroekonomske politike dopunjene strukturnim merama. Pri tome, važno je povratiti poverenje i osigurati nove finansijske tokrve, koje valja usmeravati u produktivna ulaganja. Istovremeno, potreno je osigurati pristup novim uslovima restruktuiranja duga prema komercijalnim bankama i javnim kreditorima i novim uslovima prilagođavanja da bi se eliminisale spoljne i unutrašnje neravnoteže i strukturni debalansi, koji otežavaju razvojne perspektive. “Može se zaključiti da postoje tri osnovna metoda u upotrebi za savlađivanje dugova. Prvi je modifikacija ekonomskih politika, da bi se ojačao kapacitet zemalja dužnika da ser-visiraju svoje dugove prema inostranim poveriocima, uključujući veću produktivnost i rast, povećanje izvoza i poboljšanje platnog bilansa. Drugi metod je smanjenje tereta servisiranja dugova, koji se, zavisno od okolnosti, izvršava na nekoliko načina, kao što su reprogramiranje ili refinansiranje. Time dužnik dobija u vremenu, jer odlaga-njem obaveza stiče mogućnost da primeni korektivne mere ekonomske politike. Treći pristup je određena forma smanjenja dugova (tj. stoka duga ili plaćanja kamate) po tržišnim ili pregovaranim uslovima, čime se stvarno rasterećuju dužničke zemlje, Pristup prihvaćen u 80im godinama (tzv. strategija međunarodnih dugova”), u stvari je mešavina svih navedenih metoda, sa određenim žrtvama za dužnike, ali i poveri-oce. Sagledavajući proteklih deset godina krize zaduženosti zemalja u razvoju, moglo bi se zaključiti da se međunarodni finansijski sistem bolje prilagodio šokovima nego što se mislilo, te da se procesu ekonomskog prilagođavanja mora dati veći značaj kre-ditori i zajmotražioci moraju biti odgovorni u svojim akcijama – ali i to da ne postoji pojedinačan uzrok, ili pojedinačno rešenje fenomena kao što je dužnička kriza.871

12. (NE)SLAGANJE SA DRŽAVNOM INTERVENCIJOM: TRADICIONALNI MONETARISTIČKO-FISKALISTIČKI DUEL I INFILTRIRANJE STRUKTURALISTA

Monetaristi su protivnici državne intervencije i pristalice slobodnog tržišnog procesa. Kejnzijanci su, obrnuto, pristalice i pobornici državne intervencije i protiv-nici stihijnog delovanja tržišnog mehanizma. Kao protivnici državne intervencije, monetaristi ne misle da treba voditi kontracikličnu fiskalnu politiku; jer, kako veli

871 Isto, str. 42.

290

Majer,872 kontraciklična fiskalna politika može da izazove veći porast rashoda javnog sektora u periodu recesije nego smanjenje rashoda u periodu ekspanzije i da se, usle toga, javni rashodi kontinuirano povećavaju.873 Doduše, Tobin, ukazujući na negativni odnos, tvrdi da inflacija ne može biti korišćena kao razlog za smanjenje budžeta, ukoliko fiskalna politika ima malo ili nikakvo dejstvo na dohodak. Nepoželjnost kontraciklične fiskalne politike je logična posledica monetarističkog shvatanja o stabilnosti privrednog sektora i boljim performansama slobodnog tržišta od državne intervencije u društvenoj reprodukciji. Pravilo o konstantnoj stopi monetarne ekspan-zije isključuje potrebu za vođenjem diskrecione politike, jer ranije definisana Filip-sova kriva ne omogućava optimalnu kombinaciju inflacije i nezaposlenosti. Stoga, upotreba novčane mase (a ne kamtne stope i bankarskih kredita), kao cilja monetarne politike, omogućava kreatorima ekonomske politike da se koncentrišu na upravljanje varijablom (tj. posvete novčanoj masi) koja je van domena delovanja tržišta, s jedne strane, te da prepuste utvrđivanje kamatne stope i bankarskih kredita slobodnom tržištu, s druge strane.874 Najzad, monetarste izuzetno zabrinjava višestruka veza između inflacije i ekspanzije javnog sektora, iz tri razloga: prvo, inflacija povećava učešće javnog sektora (i iznuđuje porast javnihrashoda) ukoliko funkcioniše pro-gresivan poreski sistem; drugo, suzbijanje inflacije može samo posredno da ograniči rashode javnog sektora, budući da se državni rashodi delimično povećavaju inflaci-onim finansiranjem, i, treće, finansiranje budžetskog deficita primarnom emisijom u pravilu involvira inflaciono dejstvo, koje, ako duže potraje, pokreće proces kontrole cena i nadnica.875

Ako pod čistim fiskalizmom podrazumevamo učenje, po kome “novac nema značaja”, onda su (1) ekonomska dejstva fiskalnih mera nezavisna od načina

872 T. Myerg, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital 2/75, st. 191-218 i 3/75, st. 293-316. 873 J. Tobin, The New Economics One Decade Older, Princeton, N. York, 1971, st. 63. Money and

Economic Growth, Econometrica, Vol. 33, 1965, st. 67-684; A General Equilibrium Approach to Monetary Policy, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1969, st. 15-29 i J. Tobin i W. Buiter, Fiscal and Monetary Policies, Capital Formation, and Economic Activity, u G. M. Von Furstenberg (Ed.), The Government and Capital Formation, Massachusetss, Cambridge, 1978, st. 73-151.

874 R. Dornbusch i S. Fisher, Macroeconomics, Mc Graw-Hill, 1978, M. S. Goodfriend, an Alternate Method of Estimating the Cagan Money Demand Function in Hyperinflation Under Rational Expectations, Journal of Monetary Economics, januar 1982, st. 43-58., Y. C. Park, The Role of Money in Stabilization Policy in Developing Countries, Staff papers, juli 1973., E. Feige i D. K. Pearce, The Substitutability of Money and Near-Monies: A Survey of the Time-Series Evidence, Journal of Economic Literature, juni 1977, st. 439-469; J. G. Gurley, Financial Structures in Developing Economic, u “Fiscal and Monetary Problems in Developing States: Procedings of the Third Rehovoth Conference, D. Krivcine, N. York, 1967, st. 99 i Ph. Cagan, The Monetary Dynamics of Hyperinflation, u M. Friedman (Ed.), Studies in the Quantity Theory of Money, University of Chicago press, Chicago, 1956, st. 25-117.

875 C. Atkinson, Economics: The Science of Choice, R. D. Invin, Homewood, 1983, S. Vgaueg, Regulation and Its Reform, Cambridge-Massachusets, Harvard University Press, 1982., D. F. Greer, Business, Government and Society, Macmillan, N. York, 1983., Ch. Kindleberger i J. P. Laffargue (Ed.), Financial Crisis, Cambridge, Cambridge University Press, 1982. i T. Wilson i D. J. Wilson, The Political Economy of the Welfare State, G. Allen and Umvin, London, 1982.

291

finansiranja i (2) promene količine novca bez uticaja na nivo i dinamiku privredne akgivnosti (pod uslovom da fiskalne mere ne impliciraju bilo ubacivanje novog novca u privredne tokove bilo povlačenje novca iz privrednih sektora).

S druge strane, ako se pod čistim monetarizmom naziva učenje po kome “samo novac je važan”, onda su (1) ekonomska dejstva promene količine novca u značajnoj meri nezavisna od načina na koji se povećanje ubacuje (ili povlači) u privredu i (2) zanemarljiva dejstva mera fiskalne politike na privredu, ako se izuzmu njihove monetarne posledice (Bronfenbrenner).876 Ako je jedna ekspanzivna fiskalna mera (ekspanzija) praćena monetarnom ekspanzijom radi zadržavanja porasta ka-matnih stopa i sprečavanja slabljenja multiplikatora, da li je – pita se Bronfenbrenner – posledično povećanje dohotka rezultat pomeranja krive IS ili pomeranja krive LM, odnosno fiskalne i monetarne ekspanzije. Odgovor svakako zavisi od elastičnosti da-tih funkcija prema kamatnoj stopi. Neelastično IS i/ili beskonačno elastično LM daje fiskalističke odgovore, a beskonačno elastično IS i/ili neelastično LM daje monetaris-tičke odgovore.877 No, zadržavanjem porasta nominalnih kamatnih stopa, monetarna politika treba da potvrdi vrednost ekspanzivne fiskalne politike. Definicija budžeta, priroda politike izdataka, stepen reagovanja poreskih prihoda i pretpostavke o među-sobnoj zamenljivosti različitih vrsta aktive utiču na formulisanje različitih teza (Brunner).

Monetaristi po mišljenju Cagana,878 tvrde da davanje prednosti fiskalnoj politici, kao instrument ekonomske politike, za ublažavanje ekonomskih fluktuacija, predstavlja grešku, ali ne tvrde da fiskalna politika nema nikakvog efekta. Fridman je svojevremeno (1948. god.) istakao značaj automatskih efekata budžetske politike na kratkoročiu stabilizaciju, jer pojedine fiskalne mere (npr. rashodi) mogu efikasno da posluže u pojediiim fazama ekonomskog ciklusa, pogotovu ako se uzmu u obzir zakašnjenja dejstva monetarne politike. Zalaganje Fridmana za tzv. nediskrecionu fiskalnu politiku je nešto drugo, što ne sme da znači totalno negiranje potencijala aktive diskrecione fiskalne politike. Monetaristi se, dakle, zalažu samo za promenu redosleda prioriteta primene monetarne politike u odnosu na fiskalnu politiku. S druge strane, monetaristi su skeptični u pogledu rezultata primenjene fiskalne politike, koju fiskalisti često glorifikuju. Promene nivoa javnih rashoda, koje, po pravilu, kasne, usled administrativnog timelagasa, i promene poreskih stopa na koje se fiskalna stabilizacija prenaglašeno koncentriše, u praksi se neizvesno reprodukuju

876 A. Blinder, Inventories in the Keynesian Macro-Model, Kyklos, decembar 1980, st. 585-614. i

Inventorie and Sticky Prices: More on the Microfoundations of Macroeconomics, MIMEO, juli 1980, A. Blinder i S. Fisher, Inventories, Rational Expectations, and the Business Cycle, Mime, septembar 1980., B. Klein, Our new monetary standard: The reassessment and effects of price uncertainty, 1880-1973, Economic Inquiry, Vol. XIII, 1975, st. 461-484. i The Social Cost of the recent inflation: The mirage of steady anticipated inflation, Journal of Monetary Economics, 2/76, st. 185-212.

877 Mundel-ova podela instrumenata prema ciljevima (fiskalna politika za internu ravnotežu, mo-netarna politika za eksternu ravnotežu) nije dovoljna za argumentovano distanciranje moneta-rizma i fiskalizma (R. A. Mundell, The Appropriate use of Monetary and Fiscal Policy for Internal and External Stability, Staff Papers, mart 1962.).

878 Ph. Cagan, Monetarism in Historical Perspective, Kredit und Kapital, No. 2, 1976, st. 154-163.

292

ia rashode i potrošnju. S druge strane, promene poreskih sgopa (koje vlade često povećavaju ili smanjuju), ne mogu se uvek kontrolisati usled njihovih efekata na raspodelu dohotka. Nije moguće, isto tako, kontrolisati i budžetske deficite usled nemogućnosti čvrstog povezivanja promena u javnim rashodima i fiskalnim prihodima, promena u fiskalnim i ekonomskim tokovima i promena u neinfl atornom finansiranju fiskalnih mera. Usled toga, monetaristi smatraju da diskrecione fiskalne promene nisu potrebne kao instrument ekonomske stabilizacije u toku višegodišnje primene stabilnog monetarnog rasta.879

Da li je stabilna novčana masa uticala na stabilizaciju privrede, pitanje je od esencijalnog značaja za monetariste, koji su uvek spremni da tvrde da politiku sta-bilizacije treba izbegavati čak i kada ravnomerno povećanje novčane mase ne dopri-nosi stvaranju stabilnih uslova u privredi.880 Ova tvrdnja proističe iz činjenice da nepredvidljivo promenljiva odgođena dejstva i nepredvidljivi budući poremećaji onemogućavaju formulisanje odgovarajuće političke stabilizacije. Zbog toga politika stabilizacije u praksi deluje destabilizirajuće. Mnogi monetarsti, ističe Meltzer, tvrde da u praksi ekspanzivna fiskalna politika iskazuje realni kapital, smanjuje dugoročnu vrednost proizvodnje po radniku, podstiče razvoj javnog sektora i ograničava eko-nomsku slobodu. Meltzerova proučavanja kontraciklične politike reflektuju razliku u empirijskoj proceni, kako dugoročnih, tako i kratkoročnih kejnzijanskih dejstava. Naime, monetaristi i kejnzijanci različito ekspliciraju nezaposlenost različito značenje pridaju problemu nezaposlenosti i različito ocenjuju ulogu vladinih mera u otklanja-nju nezaposlenosti, različito objašnjavaju fluktuacije zaposlenosti i funkcionisanja tržišta radne snage, nejednako gledaju na ekonomsku politiku i stabilizaciju.881

879 E. F. Fama, Short-Term Interest Rates as Predictors Inflation, American Economic Review, juni

1975. i Stock Retums, Real Activitv, Inflation and Money, American Economic Review, septembar 1981; J. Hicks, Money, Interest and Wages -Collected Essays on Economic Theory, Oxford, Basil BIackwell, 1982., D. Patinkin, Keynes and Econometrics: On the Interaction Between the Macroeconomic Revolution of the Interwar Period, Econometrica, novembar 1976, st. 1041-1124. J. Tobin, Money and Economic Growth, Econometrica, oktobar 1965, sl. 671-684., Banque des reglements internationaux, Cinquante-deuximé rapport annuel, Bale, juni 1982. i B. Friedman, Stability and Rationality in Models of Hiperinflation, International Eco-nomic Review, februar 1978, st. 45-64. i Price Inflation, Portfolio Choice, and Nominal Interest Rates, American Economic Review, mart 1980, st. 32-48.

880 F. Modigliani, The Life Cycle Hipothesis of Saving Twenty Years Later, u M. Patinkin i A. R. Nobay (Ed.), Contemporarv Issues in Economic, Manchester University Press, 1975. i Mone-tary Policy and Cosumplion: Linkages via lnterest Rate and Wealth Effects in the FMP Model, u “Consumer Spending and Monetary Policy: The Linkages”, Federal Reserve Bank of Boston, juni 1971; F. Modigliani i A. Ando, Impact of Fiscal Actions in Aggregate income and the Mone-tarist Controversy, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 17-42.

881 M. J. Hamburgeri R. Reisch, Inflation, Unemployment and Macroeconomic Policy in Open Economics: An Empirical Analysis, Carnegie-Rochester Conference, Series 4, Journal of Mo-netary Economics, Suplement, 1976, st. 311-339, D. Laidler, Inflation-Alternative Explonations and Policies: Test on Data Drewn from Six Countries, Carnegie-Rochester Conference, Series 4, Journal of Monetary Economics, Suplement, 1976, st. 251-307. i A. Coddington, Keynesian Economics: The Search forFirst Principles, Journal of Economic Literature, Vol. 14, 1976, st. 1258-1273.

293

Savremeni monetarizam, smatra Meltzer, u osnovi ne negiraju kratkoročna realna dejstva fiskalne politike na relativne cene i realnu tražnju, ali dovode u pitanje grajnost i pouzdanost fiskalnih dejstava i dugoročnu cenu postizanja kratkoročnog povećanja proizvodnje putem fiskalne ekspanzije.882 U pojedinim modelima (npr. MPS ili FRB-MIT) čak pokazuju da se realna dejstva fiskalne politike iscrpljuju posle relativno kratkog perioda.

Konferencija o monetarizmu na Braun Univerzitetu 1974. god. (čije je materijale i komentare Stein sistematizovao u svom delu “Monetarism”, 1976. god.) nije osporila značaj novca, iako su fiskalisti istakli da glavni ekonometrijski modeli pokazuju značajan efekat promena javnih rashoda i fiskalnih stopa (Cagan). Doduše, uz konstantnu novčanu masu, fiskalna dejstva na teorijskom planu zavise od elas-tičnosti tražnje u vezi sa promenama kamatnih stopa, (pošto je dejstvo javnog deficita na kamatne stope potrebno radi podržavanja rasta rashoda) i od respektovanja budućih poreskih stopa u pogledu kamate na obveznice (s obzirom da se zaduženost javnog sektora može rekompenzovati povećanjem štednje poreskih obveznika).883 No, i pored toga, sve to čini veličinu dugoročnog dejstva fiskalne politike neizvesnim (Cagan),884 jer su različiti fiskalni efekti u pogledu imovine neizvesni.885 Naime, po-četni uticaj promena javnih rashoda javlja se preko kompenzacije (vezane za finan-siranje date fiskalne mere) kod potrošnje. Stoga se efekat kratkoročno posmatran, čini mnogo većim. Ali, kratkoročni ‘efekat poreskog sniženja usled svoje privremenosti je neizvestan, usled efekata multiplikatora javnih rashoda u kratkom roku, brzine kompenzacije i time-lagsa.

Monetaristički stavovi, koji ne zavise od efekata imovine, plediraju ia sasvim suprotnu sliku vremenskog rasporeda dejstava, koji se kumuliraju u dugoročan efekat (iako kratkoročno zakašnjavaju). Dugoročno posmatrano, promene novčane mase izazivaju tendenciju stvaranja srazmerne promene ukupnih rashoda bez većih kom-penzacija monetarnih efekata na tražnju.886

Promene tražnje novca usled promene kamatrš stope reprezentuju samo kratkoročnu kompenzaciju. Eventualni endogeni karakter novca, monetaristi ne poriču, iako tvrde da samo pravilno kontrolisani novac može kontrolisati agregatnu

882 A. S. Blinder i R. M. Solow, Does Fiscal Policy Matter? A Reply, Journal of Monetary

Economics, No. 2, 1976, st. 501-510. i Does Fiscal Policy Matter?, Journal of Public Econo-mies, No. 2, 1973, st. 319-337. i A. S. Blinder i R. M. Solow i dr., The Economic of Public Finance, The Brookings Institution, Washington, 1973, st. 3-119.

883 Levis A. Kochin, Are Future Taxes Anticipated by Consumers? Journal Of Money, Credit and Banking, avgustl 974, st. 385-394.

884 Ph. Cagan i A. Gandolfi, The Lag in Monetary Policy as Implied by the Time Pattern of Mo-netary Effects on Interest Rates, A. E. R. maj 1969, st. 277-284.

885 Lawrence N. Mayer-William R. Hart, On the Effects of Fiscal and Monetary Policy: Com-pleting the Economy, Arnerican Economic Review, septembar 1975, st. 762-767.

886 W. E. Gibson, Demand and Supply Functions for Money: A Comment. Econometrica, Vol. 44, 1976. i E. Burmeister i S. J. Turnovsky, The Specification of Adaptive Expectations in Con-tinous Time Dynamic Economic Models, Econometrica, Vol. 44, 1976., J. Niehans, The Theory of Money, Baltimore, 1978.

294

tražnju. I, po zaključcima tendema Friedman-Schwartz, novac i dalje može biti potencijalni izvor poremećaja u privredi SAD, ukoliko se pravilno ne kontroliše.

Brunner-Meltzerova analiza pripisuje različite uloge fiskalioj politici na kratki i dugi rok.887 Ona ne spori uticaj fiskalne politike na proizvodnju i nivo cena, već ukazuje na različito i verirajuće dejstvo fiskalnih mera u posmatranom periodu. U kratkom roku, povećanje izdataka javnog sektora povećava proizvodnju privrednog sektora, obrnuto srazmerno reagovanju csia na promene proizvodnje, koje zavisi od izmena predviđanja uzrokovanih fiskalnim ekspanzionizmom. Ako su predviđanja cena i nadnica usklađeia sa fiskalnom politikom, onda nivo cena neutrališe povećanje tražnje proizvoda i radne snage od strane javnog sektora bez provociranja promena nivoa proizvodnje privrednog sektora. Ali porast tražnje javnog sektora indukuje tzv. istiskivanje tražnje privatnog (privrednog) sektora i redukuje apsorpciju proizvodnje privrednog sektora. Brunner-Meltzerova analiza je, prema tome, u suprotnosti sa sistemom IS-LM u kome je položaj krive LM dovoljan uslov za kratkoročno isti-skivanje tražnje. Analiza naglašava značaj nagiba krive tražnje robe i reagovanje predviđanja nominalnih nadnica i cena na fiskalne mere, a na značaj nagiba krive LM koja nominuje pravce kretanja tražnje novca. Dejstvo fiskalne politike na; proizvod-nju u kratkom roku implikuje relativno malu elastičnost formiranja cena u odnosu na proizvodnju (tj. ravnu krivu ponude proizvodnje). Negativno istiskivanje tražnje privrednog sektora i efekat multiplikatora pojavljuju se samo u slučaju ravnih krivih tražnje i povratnog dejstva preko finansijskog tržišta, dok se pozitivno istiskivanje tražnje datog sektora, Javlja samo u slučaJu poremećenih uslova.

U srednjoročnim opservacijama, povratno dejstvo preko budžetskih odnosa povezuje posledice sa merama fiskalne politike, pri čemu se kratkoročno dejstvo fiskalnih mera dopunjuje dejstvom porasta finansijskih resursa (Brunner).888 Ukupno fiskalno dejstvo, prema tome, jednako je kratkoročnom dejstvu fiskalnih mera i finan-sijskom dejstvu. Faktori kratkoročnog dejstva fiskalnih mera na nivo proizvodnje i nivo cena određuju stepen srednjoročnog reagovanja fiskalne politike. U srednjo-očnom periodu dolazi do usklađivanja finansijskih sredstava za stanjem fiskalne politike. Ali, idući ka dugoročnijem periodu, povećava se neravnoteža istiskivanja tražnje privrednog sektora, u zavisnosti od toga da li je postojeći nivo proizvodnje ispod ili iznad nivoa normalne proizvodnje. Jer, u slučaju odstupanja proizvodnje ispod, odnosno iznad normalne proizvodnje fiskalna ekspanzija akceleriše proces približavanja tački normalne proizvodnje, odnosno izaziva samo privremeno poveća-nje obima proizvodnje; jer, fiskalne mere deluju samo na kratkoročni i srednjoročni obim proizvodnje privatnog sektora. Međutim, savremena fiskalna analiza pokazuje 887 K. Brunner i H. Meltzer, An aggregative Theory for closed Economy, u J. L. Stein (Ed.),

Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 69-103., L. C. Anderson and K. M. Carlson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, juni 1970. i J. L. Stein, Inside the Monetarist Black Voh, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Hoiland, Amsterdam, 1976, st. 183-232.

888 K. Brunner i A. Meltzer, Reply-Monetarism: The principles issues areas of agreement and the work remaining, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 150-182. i M. Friedman, Comments on the Critics, u R. J. Gordon (Ed.), Milton Friedman’s Mone-tary Framework, The University of Chicago Press, Chicago, 1974, st. 140.

295

da se problem ne postavlja samo u kratkoročnom istiskivanju tražnje privatnog sektora. Naime Brunner i Meltzer su analitički pokazali da za svaku kombinaciju fiskalnih mera, postoji dugoročna količina finansijskih sredstava i dugoročni nivo cena, s tim što je sa svakom mogućom kombinacijom fiskalnih mera povezan nivo nominalne proizvodnje, koji je opredeljen dugoročnim intenzitetom kapitala, normal-nom stopom nezaposlenosti i normalnom ponudom radne snage u privatnom sektoru. Fiskalne mere, u tom kontekstu, deluju na determinante normalne proizvodnje, budući da povećanje realnih izdataka fiskalnog sektora redukuje nivo normalne proizvodnje. Izdaci javnog sektora, dakle, obaraju nivo normalne proizvodnje, s obzirom na to da izazivaju dugoročno istiskivanje tražnje privatnog sektora.889 Problem dugoročnog istiskivanja tražnje privatnog sektora javlja se u uslovima dominacije budžetske politike, pa čak i kada egzistira realni kratkoročni efekat multiplikatora.

Suprotno od Brunner-Meltzerove analize, Tobin, Buitter, Modigliani i Ando negiraju kratkoročno i dugoročno istiskivanje tražnje privatnog sektora i pokazuju da porast realnih izdataka javnog sektora povećava dugoročnu proizvodnju i dugoročne zalihe realnog kapitala.890 Mayer, po Frischu, zanemaruje tzv. “crowdingout” efekat (tj. efekat istiskivanja tražnje privatnog sektora), koji Stein smatra za glavnu razliku između monetarista i neokejnzijanaca. Crowdingout efekat pokazuje da izdaci javnog sektora koji se ne finansiraju stvaranjem novca nego povećanjem poreza i/ili po-rastom zaduživanja imaju za posledicu smanjenje izdataka privatnog sektora, koji delimično ili u potpunosti kompenzuju povećane izdatke javnog sektora.891 Zane-marivanje crowdingout efekta izražava optimizam u odnosu na stabilizacionu politiku javnog sektora, dok njegovo isticanje povlači suprotnost. Sem toga, ovaj efekat je kriterijum za razlikovanje između monetarista i neokejnzijanaca.892

889 K. Brunner i A. Meltzer, op. cit., st. 150-182. 890 J. Tobin and W. Buitter, Long-run effects of fiscal and monetary policy on aggregate demande,

u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976., st. 273-309, W. Buitter, The Long-Run Effects of Fiscal Policy, Econometric Research Program. Research Memo-randum, No. 187, oktobar 1975. i J. Tobin, Repply - Is Friedman a monetarit, u R. L. Stein (Ed.), Monetarism, op. cit., st. 332-336. i F. Modigliani i A. Ando, Impacts of fiscal actions on aggregate income and the monetarist controversy: theory and evidence, u J. L. Stein (Ed.), op. cit., st. 17-42.

891 Opširnije o tome videti: W. N. Buitter, “Crowding Out” and the Effectiveness of Fiscal Policy, Journal of Public Economics, juni 1977, st. 309-328; G. Tulio, Fiscal Deficits, Monetary Growth and Under Flexible Exchange Rates. The Italien Ehrerience, Economic Notes by Monte dei Paschi di Siena, 3/81, st. 37-57., E. K. Browning, Public Finance and the Price System, Macmillan, N. York, 1983., J. C. Van Home, Gestion et politique financiere, tom I i II, Dunod, Paris, 1981., OECD, Financemenl du deficit budgetaire et controle monetaire, Paris, mart 1982., La gestion de la dette publique. Instruments de la dette et techniqués de placement, tom II Paris, maj 1983. i La gestion de la delte publique. Objectifs et techniques, tom I, Paris, mart 1982. i D. R. Stephenson, Fiscal Influencein the Canadian Economy, u “Public Sector Deficits, Current Problems and Policies”, Banque des Reglements Internationaux, Bale, 1977.

892 B. Friedman, Optimal Expecations and the Extreme Information Assumptions of Rational Expectations Macromodels, Journal of Monetary Economics, januar 1979., R. G. Anderson i R. H. Rasche, What do Money Models Tell as about how to Implement Monetary Policy?, Journal of Money, Credit and Banking, 4/83, st. 796-828. i A. Coddingdon, Keynesian Economics,

296

Crowdingout, kao relativno nov fenomen, označava efekat istiskivanja privatnih investicija iz finansijskih tokova u uslovima rastućih javnih dugova i kamatnih stopa na tržištima kapitala.893 Ovaj tzv. crowdingout efekat nastupa usled ekspanzije javnog sektora, pošto udeo novca namenjenog transakcijama, koji raste uporedo sa dohotkom, dovodi do smanjenja udela novca namenjenog očuvanju likvidnosti, pa, prema tome, i do povećanja kamatne stope, koja obara nivo privatnih investicija.894 Efekat istiskivanja može biti izbegnut samo u uslovima, kada je tražnja novca za transakcije niska, funkcija preferencije likvidnosti elastična i investiciona funkcija neelastična. Drugim rečima, eliminisanje negativnih efekata budžetskog de-ficita na rast nacionalnog dohotka posredstvom rastuće kamatne stope, koja istiskuje privredni sektor na tržištu kapitala, zahteva komplementarnu fiskalnu politiku sa ekspanzivnom monetarnom politikom koja sprečava povećanje kamatne stope.895 Međutim, ekspanzivna monetarna politika u koegzistenciji sa budžetskim deficitima pojačala bi samo inflatorne tenzije,896 dok bi rastuća stopa inflacije uvela rastući trend nominalne kamatne stope. U celini posmatrano, porastu javnog zaduživanja preti visok porast kamatne stope, tako da između ovih fenomena postoji uska veza na kratak rok.897 Akceleracija javnog zaduživanja na finansijskim tržištima praćena restriktivnom monetarnom politikom podržava relativno visok nivo realne kamatne stope.898 No, neophodni resursi za finansiranje budžetskih deficita pritiskaju finan-sijska tržišta, budući da restriktivne monetarne politike899 onemogućavaju upotrebu primarne emisije umesto javnog duga. Država, u načelu, može da izbegne tzv. efekat istiskivanja (l’effet d’eviction ili crowding out effect) na dva načina: (a) pribegava-

Journal of Economic Literature, Vol. 14, 1976, st. 1258-1273. i D. Lanyi i E. C. Suss, Exchange Rate Variability: Alternative Measures and Interpretation, Staff Papers 4/82. st. 527-560.

893 Hellen Baumer, Crowding-out: une menace pour les investissements prives, Le Mois economique et financiere, novembar 1982. i W. H. Buitter, Crowding-out and the Effectiveness of Fiscal Policy, Journal of Public Economics, juni 1977.

894 C. T. Taylor, Crowding-out: Its Meaning and Significante, u S. T. Cook i P. M. Jackson, Current Issues in Fiscal Policy, M. Robertson, Oxford, 1977, st. 84-104. i P. Burrows, The Government Budget Constraint and the Monetarist-Keynesian Debate, u S. T. Cook i P. M. Jackson, Current Issues in Fiscal Policy, M. Robertson, Oxford, 1979, st. 62-66.

895 R. A. Musgrave and P. B. Musgrave, Public Finance in Theory and Practice, McGraw-Hill, Tokuo, 1980, st. 605-608.

896 R. Eisner, Fiscal and Monetary Policy Reconsidered, American Economic Review, decembar i 969. i A. S. Blinder and R. M. Solow, Does Fiscal Policy Matter?, Journal of Public Eco-nomics, novembar 1973.

897 A. Verde, Crowding out once more: an attempe toestimate its size in Italy, 1974-1977, Banco di Roma, Review of economic conditions in Italy, No. 2, 1979. i R. A. Mundele i A. K. Swoboda, Monetary Problems of the International Economy, Chicago-London, The University of Chicago Press, 1970.

898 L’effet d’eviction des emprunts d’Etat sur les marches financiers, Problemes économiques, No. 1800, decembar 1982.

899 K. M. Carlson i R. W. Spencer, Growding Out and its Critics, Federal Reserve Bankof St. Louis, Review, Vol. 47, 1975, st. 2-17., C. Christ, A Simple Macroeconomic Model with a Government Budget Restraint, Journal of Political Economy, Vol. 76, 1968, st. 53-67., J. Stein, Money and Capacity Growth, Journal of Political Economy, vol. 74, 1966, st. 451-465.

297

njem monetarnim kreacijama i/ili (b) pribegavanjem eksternom zaduživanju.900 Na taj način država koči rast kamatne stope. Italija se obično ističe po korišćenju primarne emisije za pokriće budžetskog deficita, nezavisno od rastuće inflacije, dok se Danska ističe po korišćenju stranih zajmova. No, u uslovima restriktivnog kursa i, ostale zemlje OECD sve više pribegavaju stranom zaduženju za finansiranje budžetskog deficita, naročito od 1981. god. (kada Z. Nemačka i Japan izbijaju u prvi plan). Toko-vi pozajmljivanja međunarodnog kapitala doprinose stabilizovanju kamatnih stopa na domaćim tržištima kapitala, jer se povećava ponuda novca preko konverzije stranog novca u domaći novac.

Da li fiskalna politika predstavlja sredstvo ekonomske politike za pozitivno delovanje na nivo zaposlenosti je esencijalno pitanje, koje je obogaćeno raspravom o istiskivanju tražnje privatnog sektora (crowdingout).901 No, u raspravi o crowdingout mora se praviti razlika između realnog crowdingouta i finansijskih efekata crowdinga, jer u raspravama o potiskivanju sredstava za transakcione svrhe i o efektima po-tiskivanja portfelja značaj budžetske restrikcije stupa u prvi plan, iako je moguć i tzv. crowdingin (tj. unapređenje tražnje privatnog sektora). Pri tome, fiskalni multiplikator mora biti dugoročno pozitivan, iako stabilnost ekonomskog fenomena nužno ne dovodi do pozitivnog fiskalnog multiplikatora kao u teoriji Blinder-Solowa. Ali, realni crowdingout je relevantniji od finansijskog crowdingouta, jer u realnom mo-delu državna restrikcija budžeta ne igra više važnu ulogu. Sada se investicioni multi-plikator povećanja državnih izdataka razvija kao važan faktor. I, ukoliko je pozitivan, utoliko dolazi do povećanja cena koje garantuju realni rast. No, veća izdavanja države uz simultano suzbijanje inflacije deluju prigušujuće na nivo zaposlenosti i čak mogu dovesti do opadanja realnog dohotka, a time i do povećanja nezaposlenosti.902

Mayer, u svojoj ekspoziciji privremenog bilansa karakterističnih postavki savremenog monetarizma, nije obratio pažnju na tzv. crowdingout efekat, koji, reflektujući dejstvo različitih metoda finansiranja budžetskog deficita, dovodi do ekstremnih polarizacija monetarista i neokejnzijanaca (Frisch). Metodi finansiranja budžetskog deficita u pravilu indukuju inflatorno ili neinflatorno alimentiranja javno-finansijskih deficita. Naime, finansiranje budžetskog deficita kreiranjem novca, po prirodi stvari, egzensira inflatorni pritisak, dok finansiranje deficita javnog sektora kreditima nefinansijskih sektora ima pritisak na povećanje kamatne stope.903

900 F. Brechling i J. N. Wolfe, The End of Stop-go, Lloyds bank Review, januar 1965, R. J. Cebula,

An Empirical Analysis of the “Crowding-out” Effect of Fiscal policy in the United States and Canada, Kyclos 4/78, st. 424-436.

901 W. Lachmann, Crowding-out und die Budgete-Striktion des Staates: Eine Kritik, Kredit und Kapital 1/82, st. 113-131.

902 M. N. Baily, Inflationand Social Security Financing, Brookings Instalation, Washington, 1980., A. Bain, The Economics of the Financial System, M. Robertson, Oxford, 1981., R. J. Barro, The Impact of Social Security on Private Savings, American Enterprise Institute, V/ashington, 1978. i B. R. Dafflon, L’analvse macroéconomique de la dette publiques, Ed. Universitaires, Fribourg, 1973.

903 M. Friedman, Comments on the Critics, u R. J. Gordon, “Milton Friedman’s Monetary Frame-work’,The University of Chicago Press, Chicago, 1974, st. 140.

298

Svojevremeno su tvorci ekonometrijskog modela St. Louis (Anderson i Carlson),904 naglašavajući crowdingout efekat, istakli činjenicu da izdaci javnog sektora, koji nisu finansirani povećanjem poreza i državnih zajmova i koje ne prati povećanje novčane mase, uzrokuju istiskivanje izdataka privatnog sektora. Naime, ukoliko država smanjuje poreze i alimentira budžetski deficit prodajom državnih obveznica, utoliko se povećava struktura finansijske aktive i koeficijent obveznice/novčana masa. Tržište obveznica, u tom slučaju, može biti u ravnoteži samo ukoliko se povaćava tržište kamata.905 Povećana tržišna kamata na robnom tržištu involvira suprotne efekte, i to: pozitivan efekat imovine na funkciju izdvajanja [ (∂E / θ) > 0] negativan crowdingout efekat [ (∂E / ∂p) · (∂n/∂θ) <0].906 U ovom kontekstu, crowdingout efekat može biti veći ili manji od efekata imovine, i, eventualno, da bude kompenzovan. No, suprotni efekti su bitni za formulisanje razlika između monetarističke i neokejnzijanske škole, jer prihvatanje ili neprihvatanje crowdingout efekta distancira monetariste od Ljiskalista (smatra Stein): ∂π / ∂θ < 0 (monetaristi) i ∂π / ∂θ 0 (fiskalisti).907 I, dosta, ukoliko se efekat budžetskog deficita (finansijskih zajmova nefinansijskh sektora) ne pokaže pozitivnim, onda se dati model ima smatrati monetarističkim i, obrnuto, ukoliko se pokaže pozitivnim, onda se mora smatrati fiskalističkim (kejnzijanskim).908

Nedavno su Modigliani i Ando pokušali da procene dejstvo crowdingout efekta. U sklopu empirijske provere u simulacionom modelu, ovi autori su pokazali da je crowdingout efekat, kao posledica monetarnog impulsa, samo jedan od mnogih efekata, koji se javljaju u procesu finansiranja porasta izdataka javnog sektora pla-siranjem obveznica:909 direktno dejstvo na realni dohodak, indukovani efekat potroš-nje, efekat akceleracije, efekat cena, efekat imovine, crowdingout efekat i efekat realne količine novca (Pigou-Patinkinov efekat). Modigliani i Ando su u tom sklopu, posebno dokazali da crowdingout efekat deluje restriktivno, tako da se realni doho-dak, koji se u početku povećava pod dejstvom monetarnog impulsa, vraća ka polaznoj situaciji. Iz tih razloga, neokejnzijanci su skloni zanemarivanju crowdingout efekta radi optimističkog gledanja na politiku stabilizacije javnog sektora s ciljem 904 L. C. Anderson i K. M. Carlson, A Monetarist Model for economic Stabilization, Federal

Reserve Bank, St. Louis, 1970. 905 M. W. Keran, Monetary and Fiscal Influences on Economic Activity, The Historical Evidence,

Federal Reserve Bank St. Louis, Review, novembar 1969, st. 5-24., A. S. Blinder i S. Fischer, Inventories, Rational Expectations, and the Business Cycle, Journal of Monetary Economics, novembar 1981, st. 277-304.

906 Veličina ∂n/∂θ meri efekat promene koeficijenta obveznice/novčana masa na tržišiu kamatu (J. L. Slein, Inside the Monetarist Black Voh, u J. L. Stein (Red.), Monetarism, Studies in Monetary Economics, Vol. I, North-Holland, Amsterdam, 1976., st. 193).

907 Simbol k reprezentuje stopu inflacije. 908 Ph. Cagan, Monetarism in Historical Perspective, Kredit und Kapital, No. 2, 1976, st. 154-163. 909 F. Modigliani i A. Ando, Impacts of Fiscal Actions on Aggregate Income and the Monetarist

Controversy: Theory and Evidence, u J. L. Stein, Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 25, T. F. Pogue i L. G. Sgontz, Government and Economic Choice, Boston, Houghton Mifflin, 1978., R. W. Tresch, Public Finance, Plano, Texas, Pusiness Publications, 1981, P. Erdos, Wages, Profit and Taxation, Akademiqi Kiado, Budapest, 1982, i A. Alkinson i J. Stiglitz, The Structure of Indirect Taxation and Economic Efficiencv, Journal of Public Economics, 1/72, st. 97-119.

299

suprotstavljanja Mayerovoj monetarističkoj postavci o odbacivanju vladinog intervencionizma u ekonomskoj politici.

U kontroverzi monetarista i fiskalista, teorijske pozicije su u poslednjoj deceniji toliko koivergirale u procesu tretiranja pojedinih problema tako da je teško indentifikovati šta je više monetarističko, a šta kejnzijansko.910 Gledišta su izuzetno približena u okviru analize dejstva na kratak rok, jer kratkoročno orijentisane mere stabilizacione politike koncepcijski bitno ne divergiraju. U uslovima visoke stope inflacije i visoke stope nezaposlenosti, problem redukcije nezaposlenosti, bez inter-vencionističke pomoći javnog sektora zahteva duže vreme, a problem brze redukcije stope smanjenja preko vezivanja novčane mase za monetaristička pravila, indukuje porast nezaposlenosti.911 Iz tih razloga, monetaristi smatraju da je fiskalistički orijen-tisana politika stabilizacije efikasnija, pa, stoga, i prihvatljivija i poželjnija.

Za razliku od teorijskih pozicija, koncepcije ekonomske politike monetarista i fiskalista su mnogo opširnije skicirane i polarizovane. Divergirajuća shvatanja u ekonomskim koncepcijama naročito dolaze do izražaja u domenu ekonomske politike regulisanja prioriteta stabilizacione pol itike i sprovođenja monetarne politike.912 U pogledu politike regulacije, monetaristi se razlikuju od fiskalista, upravo po tome što prvi nisu naklonjeni državnoj intervenciji (već slobodnom tržištu i privatnom sektoru koji je prepušten sam sebi), dok drugi veruju u neophodnost globalne politike stabilizacije kojom se ekonomski proces kontroliše radi postizanja određenih ciljeva.

Sa stanovišta prioriteta u stabilizacionim ciljevima. monetaristi pridaju veći značaj inflaciji nego zaposlenosti, pošto ih štetne posledice neanticipirane inflacije u odnosu na negativna dejstva nezaposlenosti više zabrinjava nego kejnzijance. Između dva zla (dakle, između inflacije i nezaposlenosti) monetaristi biraju inflaciju za prioritet u stabilizacionoj politici konsekventnim aktiviranjem pravila rasta novčane mase uz mirenje sa rastućom stopom nezaposlenosti (usled pretpostavke realne Filipsove krive o nemogućnosti za smanjenje nezaposlenosti na štetu inflacije). Su-protno od monetarista, kejnzijanci, zabrinuti rastućom nezaposlenošću, odbacuju regulisanje novčane mase na osnovu monetarističkog pravila, zalažu se za interven-cionalističku fiskalnu politiku (radi stabilizacije nivoa zaposlenosti) i mire se poveća-njem cena; dakle, za prioritet u stabilizacionoj ekonomskoj politici biraju nezaposle-nost, a ne inflaciju. Možda su, stoga, britanski monetaristi i fiskalisti više u pravu, pošto inflaciju, odnosno nezaposlenost smatraju ciljem makroekonomske, odnosno

910 R. Mueller i W. Roeck, Konjunktur - and Stabilisie rungspolitik, Stuttgart, Kohlhammer, 1976.,

D. F. Green, Business, Govemment, and Society, N. York, Macmillan, 1983. i F. Girault i R. Zisswiller, Finances modernes theorie et pratique, tom I i II, Dunod, Paris, 1973.

911 Fellner, Criteria for Useful Targeting: Money Versus the Base and Other Variables, Journal of Money, Credit and Banking 4/82, st. 641-660. i G. Macesich, Monetarism, Theory and Policy, Praeger, N. York, 1983.

912 R. W. Goldsmith, Financial Structure and Development, Yale University Press, 1969, st. 93, J. C. Di Tata, Credibility Gaps and Persistent Disequilibria. Some Intriguing Ideas, Banco Central de la Republica Argentina, 1983., A. Curierman, Relative Price Variability, Inflation and the Allocative Efficiency of the Price System, Journal of Monetary Economics, mart 1982, st. 131-162., Y. Amihud i H. Mendelson, The Output-Inflation Relationship: An Inventory-Ajustement Approach, Journal of Monetary Economics, mart 1982., st. 163-184.

300

mikroekonomske politike (monetaristi) i, obrnuto, inflaciju, odnosno nezaposlenost mikroekonomskim, odnosno makroekonomskim ciljem politike (fiskalisti).913

Sa stanovišta pravila sprovođenja monetarne politike, fiskalisti odbacuju vezivanje novčane mase za utvrđena pravila, ali ne poriču uticaj monetarne politike na tražnju preko kontrole kamatnih stopa. Kejnzijanci zapravo tvrde da je ekonomski proces tendencijski nestabilan i da se diskrecionom ekonomskom politikom može postići veći stepen stabilnosti. Pripisujući veći značaj fiskalnoj politici, kejnzijanci smatraju da nju treba koristiti radi neposrednog delovanja na tražnju preko varijacija izdataka i posrednog delovanja na tražnju preko varijacija kamatnih stopa.

Monetaristi se, u pravilu, ne izjašnjavaju u prilog kontrolisanja kreiranja nov-ca od strane centralne banke, mada pojedini monetaristički zahtevi u Bronfenbrenne-rovoj interpretaciji tendiraju regulisanju snabdevanja privrede novcem instrumentima centralne banke. Čak je, svojevremeno, Nayek s pravom postavio pitanje da li je moguće postići neinflatorno snabdevanje privrede novcem u okviru bankarskog sistema organizovanog na bazi konkurencije, bez centralne institucije.914 Međutim, iz Mayerove teze 9. (vezivanje porasta novčane mase za monetaristička pravila) prois-tiče zahtev za korišćenje iznosa primarnog novca kao indikatora monetarne politike i novčane mase kao privremenog parametra. I, pošto kreiranje novca Federalnog rezervnog sistema u SAD počiva skoro isključivo na fiskalnoj komponenti, koju emisiona banka može kontrolisati relativno lako preko politike otvorenog tržišta (za razliku od dominirajuće spoljnotrgovinske komponente i komponente refinansiranja u mehanizmu kreiranja novca u Z. Nemačkoj), teško je pretpostaviti da se monetarna politika planski ne kontroliše u skladu sa monetarističkim propozicijama.915 Kejnzijanci samo nisu za kontrolu snabdevanja privrede novcem, usled njihove endogene određenosti novčane mase, ali se zalažu za uticanje na kretanje kamata.

Kejnz je svojevremeno istakao potrebu politike stabilizacije, dok su njegovi sledbenici (Hicks, Modigliani i Hansen) empirijski proverili datu neophodnost na osnovu sadejstva preferencije likvidnosti nadnica nadole. Promena agregatne tražnje, usled preferencije likvidnosti, koja utiče na promenu ravnotežne cene i ravnotežne kamatne stope, izaziva odgovarajuću promenu realne tražnje novca i/ili brzinu opticaja, i stvarne količine novca, koja je potrebna u periodu pune zaposl enosti. Pri konstantnoj nominalnoj ponudi puna zaposlenost mogla bi se održati promenom nadnica i cena (koja treba da provocira potrebnu promenu novčane mase u realnom izrazu), pod uslovom da su nadnice elastične. Ali, i tada bi stabilnost nivoa cena zahtevala anticikličnu monetarnu politiku.916 U slučaju kejnzijanske pretpostavke u 913 D. Laidler, op. cit., st. 60., K. Brunner (Ed.), The Great Depression Revisited, University of

Rochester, N. York, 1981. i E. Malinvaud, L’économetrie et les besoins de la politique macroéconomique, Problèmes économiques 1782/82, st. 21-27.

914 F. A. Von Nayek, Choice in Stepsy - A Way to Stop Inflation, London, 1976. 915 J. Marczewski, Theorie de la stagflation et Ehrerience comparée de la France et de l’Alle-

magne, 1971-1979, Economie Appliquee 4/81, st. 667-696. H. Arndt, On the Gap Between Economic Theory and the Problems of Reality, Economic appliquée 3-4/80, st. 577-600. i J. Frenkel, The Collapsse of Purchasing Power Parities During the 1970’s, European Economic Review 1/81, st. 145-175.

916 T. Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital 2/75, st. 190-218 i 3/75, st. 293-316.

301

pogledu nadnica - smatra Modigliani917 – klasično usklađivanje pomoću cena ostvaruje se jedino u uslovima povećane tražnje. Međutim, u uslovima redukovanja tražnje neelastičnost nadnica upravo sprečava potrebno povećanje novčane mase u realnom izrazu i smanjenje kamatnih stopa. Prema tome, ako je novčana masa u nominalnom izrazu konstantna, početna ravnoteža treba da ustupi mesto novoj stabil-noj ravnoteži, koja se karakteriše smanjenom proizvodnjom i iznuđenim smanjenjem zaposlenosti, koja ne potiče od promena šema ponude i tražnje nego od nedovoljne novčane mase u realnom izrazu i koja je elegantno zarobljena Hicksovim modelom IS-LM – zaključuje Modigliani.918

Nepromenljivost novčane mase ne obezbeđuje stabilnost cena i proizvodnje, kao što su smatrali klasičari. Redukovanje nestabilnosti, uglavnom, zavisi od egzogenih porembćaja tražnje i uticaja promena IS (u interakciji sa LM) na smanjenje kamatnih stopa, pa, sledstveno tome, i na promene dohotka. Privreda je u pravilu nestabilnija, ukoliko je veća elastičnost tražnje novca u odnosu na kamatu, ukoliko je manja reakcija tražnje na kamatu i ukoliko je veći multiplikator. U tom kontekstu, nestabilnost se može neutralisati monetarnom i fiskalnom politikom ekonomske stabilizacije. Fiskalna politika može (putem potrošnje i poreza) da neutrališe pore-mećaje dovođenjem pune zaposlenosti u sklad sa početnom količinom novca u nominalnom izrazu, dok monetarna politika može delovati na promene realne ponude novca u pravcu njenog prilagođavanja promenama realne tražnje koja je indukovana poremećajima agregatne tražnje.919 No, neizvesnosti sa stanovišta reakcije tražnje na promene kamatnih stopa i promena kamatnih stopa koje se odnose na tzv. zamku likvidnosti dovele su do davanja prednosti fiskalnoj politici u odnosu na monetarnu politiku. Rane pristalice kejnzijanske revolucije smatrale su da je tražnja novca veoma elastična u odnosu na kamatu, da kamatne stope utiču na tražnju dugoročnih ulaganja u osnovna sredstva, da je elastičnost kamata mala i da je investiciona tražnja značajan izvor poremećaja.920 Ne praveći razliku između kratkoročne i dugoročne marginalne sklonosti štednji, dovelo ih je do precenjivanja dugoročne stope štednji, do potcenjivanja kratkoročne slonosti štednje i do opravdavanja zahteva za aktivnom politikom stabilizacije u čijem je središtu pažnja koncentrisana na fiskalnu politiku 917 F. Modigliani, The Monetarist Controversy of Should we Forsake Stabilization Policies,

American Economic Review, Vol. 67, 1977, st. 1-19. 918 S. Fischer i F. Modigliani, Towards an Understanding of the Real Effects and Costs of

Inflation, Review of World Economics, Vol. 114, 1978, st. 810-833. i A. Ando i F. Modigliani, Tests of the Life-Cycle Hipothesis of Saving: Comments and Suggestions, Builetin of the Oxford University Institute of Economics and Statistics, Vol. 19, 1957, st. 99-124.

919 A. Barrere i N. Alii, Controverses sur le svsteme Keunesien, Economica, Paris, 1976., P. Del-found, Keunes et le Keunesionisme, P. U. R, Paris, 1982., F. A. Nauek (Ed.), The Crisis of Keynesian Economics, New Rochelle, N. York, 1977. i K. Mjulle, Neokejnzijanstvo, Progres, Moskva, 1977.

920 J. C. Di Tata, Ecpectations of Other’s Expectations and the Transitional Non-Neutrality of Fully Believed Systematic Monetary Policy, Banco Central de la Republica Argentina, Buenos Aires, juni 1983., Contemporaneous Aggregate Information and the Optimal Money Supply Feedback Rule, Banco Central de la Republica Argentina, Buenos Aires, juni 1983. i Credibility Gaps and Persistent Desequilibria: Some Intriguing Ideas, Banco Central de la Republica Argentina, Buenos Aires, juni 1983.

302

(kao glavni instrument za održavanje privrede u blizini pune zaposlenosti), a ne na monetarnu politiku.921

Najzad, pogled monetarista na kejnzijansku teoriju, po Modiglianiu, nije bio isključivo usmeren na sam kejnzijanski model već na pobijanje činjenice da dati model inkorporiše potrebu za stabilizacijom. Eksplicitno monetaristički zahtev išao je u pravcu redukovanja praktičnog značaja kejnzijanskog modela nezavisno od njegove analitičke vrednosti. Drugačija empirijska ocena vrednosti parametara i trajanja reak-cija na poremećaje u uslovima konstantnog rasta novčane mase imala je za funkciju da smanji stabilizacionu moć hiksijanskog mehanizma. Po monetaristima, preferen-cija likvidnosti reprezentovala je skroman doprinos monetarnoj teoriji; reakcij a tražnje novca i brzine opticaj a novca u odnosu na kamatne stope, nisu mogle empirijski da se otkriju, a uticaj kamatnih stopa na tražnju bio je u pravilu štetan.922 Međutim, po kejnzijancima, uticaj kamatnih stopa na tražnju bio je značajno veliki (iako nije samo bio ograničen na uobičajena ulaganja u osnovna sredstva), dok je reakcija tražnje novca (i brzine opticaja novca) u odnosu na kamatne stope bila mala u praksi. Fridmanov doprinos teoriji funkcije potrošnje i Modigliani – Brumbergova hipoteza o životnom ciklusu, obuhvatili su veliku marginalnu sklonost štednji u odno-su na kratkotrajne poremećaje u pogledu dohotka i mali kratkoročni multiplikator.923

To je upravo vodilo Modigliania sledećem zaključku: (1) poremećaji tražnje mogu kvalitativno da deluju na načine koje je Keynes detaljno opisao, (2) Hicksov mehanizam je kvantitativno toliko efikasan da uticaji poremećaja tražnje postaju mali i kratkotrajni (pod uslovom uvek istog povećanja novčane mase), (3) mere fiskalne politike imaju kratkotrajni uticaj na tražnju u odnosu na dugotrajni uticaj promena novčane mase na nominalne nadnice, (4) nestabilnost privrede je najverovatnije posledica nestabilnog porasta novčane mase (usled pogrešnog usmeravanja napora za stabilizaciju dohotka ili ostvarivanja ciljeva platnog bilansa).924 Međutim, monetaristi su uvek spremni da tvrde da je potrebno izbegavati politiku stabilizacije, čak i kada ravnomerno povećanje novčane mase ne doprinosi stabilnosti privrednog sektora. 921 A. Atkinson i J. Stiglitz, Lectires on public economics, McGraw-Hill, N. York, 1980., M. S.

Feldstein, On the theory of tax reform, Journal of Public Economics 6/1976 i Personal Taxation and Portfolio Composition: An Econometric Analysis, Econometrica, Vol. 44, 1976, M. Feld-stein i A. Taylor, The Income Tah and Charitable Contributions, Econometrica, Vol. 44, 1976. i H. S. Rosen, Taxes in a Labor Supply Model with Joint Wage-Hours Determination, Econometrica, Vol. 44, 1976.

922 M. Friedman, The Demand for Money: Some Theoretical and Empirical Results, u “The Optimum Quantity of Money and Other Essavs”, Chicago, 1969.

923 M. Friedman, A Theory of the Consumption Function, Prinston, 1957. i F. Modigliani i R. Brumberg, Utility Analysis and the Consumption Function: Interpretation of Cross-Section Data, u K. Kurihara, Post-Keynesian Economics, New Brunswic, 1954. i F. Modigliani, The Life Cycle Hipothesis of Saving Twenty Years Later, u M. Parkin, Contemporary Issues in Economics, Mančester, 1975.

924 L. Weber, L’analyse économique des dépences publiques, P. U. F., Paris, 1978, J. Creedy i N. Gemmell, The Built-in Flexibiiity of Progressive Income Taxes: A Simple Model, Public Finance 3/82, st. 361-370., J. Kau i M. A. King, The British Tah System, Oxford University Press, 1980., B. P. Herber, Modern Public Finance, R. D. Irwin, Homewood, 1983. i A. Lewis, The Psychology of Taxation, St. Martin’s Press, N. York, 1982.

303

Monetaristička tvrdnja zasnovana je na činjenici da u procesu formulacija politike stabilizacije nije moguće uzeti u obzir nepredvidljivost budućih poremećaja i nepredvidljivo promenljivih odloženih dejstava, niti je moguće koncipirati adekvatnu stabilizacionu politiku i njeno blagovremeno sprovođenje.925 Usled toga, monetaristi smatraju da politika stabilizacije deluje destabilizaciono. Monetaristi zapravo tvrde da je nestabilnost u prošlosti posledica pogrešno usmerenih akcija stabilizacione politike,926 prvenstveno monetarne politike usled previše oslanjanja na kejnzijansku politiku stabilizacije.

Problem uspeha, ili neuspeha, stabilizacione politike je dakako izuzetno teško empirijski proveriti. Čak i testovi Ardya (koji se zasnivaju na upoređivanju pro-menljivosti dohotka sa promenljivošću brzine opticaj a novca), Starleat-Floyda (o efikasnosti stabilizacije upoređivanjem stabilnosti monetarnog rasta sa stabilnošću porasta dohotka) i Modigliania i Temina ne idu u potpunosti u prilog kejnzijanske politike stabilizacije, ali ne potvrđuju ni impresivne rezultate monetarne politike.927 Očigledno je da državna politika može biti izvor destabilnosti. Neosporno je, dakle, da je ona u određenim uslovima i delovala destabilizujuće. Ali, neodrživa je, ipak, teza monetarista da je državna politika jedini izvor udara protiv inherentno stabilnog mehanizma privatne privrede.928 Budući da je kejnzijanska analiza bila, u stvari, analiza nezaposlenosti, savremena postkejnzijanska ekonomska analiza929 proširuje ravan istraživanja sadržajima nivoa proizvodnje, dok se nivo zaposlenosti posmatra kao druga strana istog procesa, prenoseći težište na analizu inflacije, dakle na drugu stranu cikličnog kretanja. Međutim, Galbraith, došavši do saznanja da su neoklasični i kejnzijanski model nepodesni, okrenuo se politici kontrole cena i nadnica, kao jedi-nog rešenja koji može stabilizovati opšti nivo cena, a da to nema za posledicu smanjenje nivoa proizvodnje i zaposlenosti.930 No, i ova politika, u sastavu kejnzijanskog koncepta, pokazala se neefikasnom. Ukazujući da je kejnzijanska

925 J. Denizet, Monnaie et financement dans les années 80, Dunod, Paris, 1982., D. Gale, Money:

In Equilibrium, Cambridge, Cambridge University Press, 1982, H. G. Johnson, Readings in Bri-tish Monetary Economics, London, 1972., K. Brunner i A. H. Meltzer, Liquidity Traps for Money, Bank Credit and Interest Rates, Journal of Political Economy, januar-februar 1968, st. 1-37., A. Parguez, Monnaieet Macroéconomie, Paris, Economica, 1975., J. J. Sijben, Money and Economic Growth, Leiden, Martinus Nijhoff Social Sciences Division, 1977. i E. F. Fama, Inflation, Output and Money, Journal of Business, april 1982.

926 M. Friedman i A. Schwartz, A Monetary History of the United States, 1967-1960, Princeton, 1963. 927 F. Modigliani, Some Empirical Tests of Monetary Management and of Rules versus Discretion,

Journal of Political Economy, juni 1964, st. 211-245, V. Argy, Rules, Discretionin Monetary Management and Short Term Stability, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1971, st. 102-122, D. Starleati R. Floyd, Some Evidence with Respect to the Efficiency of Friedmans Monetary Policy Proposals, Journal of Money, Credit and Banking, avgust 1972., st. 713-722. i P. Temin, Did Monetary Forces Couse the Great Depression, N. York, 1976.

928 J. Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturnu djelatiost, Zagreb, 1983, st. 60.

929 W. A. Barnett, The Optimal Level of Monetary Aggregation, Journal of Money, Credit and Banking, 4/82, st. 687-710 i S. M. Goldfeld, Comment on the Optimal Level of Monetary Aggregation, Journal of Money, Credit and Banking 4/82, st. 716-720.

930 J. Galbraith, Economics and the Public Purpose, Abdre Deutsch, 1973.

304

politika pre pogoršala nego što je ublažila nezaposlenost neoliberali su počeli da forsiraju Smithove ideje i izvorne principe povratku tržištu. Pri tome, vraćanje na Smitha skopčano je sa traganjem za novim teorijskim argumentima neokon-zervativaca i doktrine novog realizma sa imperativom smanjenja državne intervencije u privredi, smanjenja javnih rashoda i poreskih prihoda, te uravnoteženja budžeta na štetu socijalnih programa. Neefikasnost kejnzijanske terapije, zaoštravanje problema nezaposlenosti i inflacije pogodovali su istupanjima neoliberala i neomonetarista s ciljem da se “osvete” kejnzijancima u pogledu preporuke makroekonomske poli-tike.931 No, i neokejnzijanizam, neoliberalizam i neomonetarizam, kao glavni tokovi i koncepcije savremenih ekonomista na kojima se teorijski bazira ekonomska politika u sadašnjim stagflacioniranim ekonomijama ne pokazuju svoju empirijsku superiornost u međusobnim konfrontacijama.932

Da li je kombinacija stagnacije, inflacije i nezaposlenosti rezultat pogrešnog korišćenja ili nekorišćenja monetarne i fiskalne politike u periodu 1973-76. i 1979-82. god.? Događaji iz 1973-76. god. i 1979-82. god. reprezentuju poremećaje ne u tražnji već u ponudi za čije neutralisanje je potrebna drugačija makroekonomska politika stabilizacije – tvrdi Modigliani.933 Šta onda može da učini makroekonomska politika stabilizacije i na koji način u ovim epizodnim poremećajima.

Makroekonomska politika, po teoretičarima tzv. rateks škole,934 morala bi nastojati da stabilizije očekivanja u pogledu kretanja ekonomske aktivnosti. To iz razloga što su se stabilizacione politike pokazale neefikasnim i nekorisnim u procesu poboljšanja efikasnosti funkcionisanja ekonomije, jer važi hipoteza da su cene per-fektno fleksibilne i da ekonomski agenti formiraju racionalno svoje anticipacije.935 Monetaristi, pak, smatraju da je samo pravilo o rastu novčane mase važno za obaranje inflacije i uspeh makroekonomske stabilizacione politike. Kejnzijanci i fiskalisti misle suprotno, smatrajući da su fiskalna politika i politika dohotka ključni instru-

931 O. Morgenstern, Thirteen Critical Points in Contemporary Economic Theory: An Interpretation,

Journal of Economic Literature, decembar, 1972, st. 4. 932 V. Tanzi, Fiscal Policy, Keynesian Economics and the Mobilization of Savings in Developing

Countrics, World Development. Vol. 10. 1976, st. 907-917., Taxation and Price Stabilization, International Monetary Fond, oktobar 1981. i Fiscal Disequilibrium in Developing Countries, MMF, juni 1982.

933 F. Modigliani, The Monetarist Controversy of Should we Forsake Stabilization Policies, American Economic Review, Vol. 67, 1977, st. 1-19.

934 R. J. Barro i H. I. Grossman, A General Disequilibrium Model of Income and Employment, American Economic Review, Vol. 61, 1971, st. 82-93., R. J. Barro, Are Government Ponds Net Wealth?, Journal of Political Economy, Vol. 82, 1974, st. 1095-1117., J. M. Buchanan, Barroon the Ricardian Equilivalence Theorem, Journal of Political Economy, Vol. 84, 1976, st. 337-342., R. J. Barro, Reply to Feldstein and Buchanan, Journal of Political Economy, Vol. 84, 1976, st. 343-349. i The Impact of Social Security on Private Saving. The American Enterprise Institute Studies, No. 199, 1978. i R. E. Lucas, Rational Expectations and the Theory of Economic Policy, Journal of Political Economy, april 1976.

935 Meltzer je nedavno objasnio glavnu ulogu očekivanja u okviru “Opšge teorije”, uporedio Key-nesova gledišta o teoriji očekivanja sa trenutno zapaženim gledištem poznatim kao racionalna očekivanja i pokazao prednost novijih shvatanja u politici stabilizacije (A. N. Meltzer, Keynes’s General Theory: A Different Perspecitve, Journal of Economic Literature 1/81, st. 34-64).

305

menti politike stabilizacije, koja simultano treba da redukuje inflaciju i nezaposlenost. Konačno, strukturalisti razočarani u politiku tražnje ističu da je samo nova politika ponude pravi recept za razbijanje sadašnjih stagflacionih trendova.

Međutim, u periodu poremećaja ponude, veli Modigliani, ne postoji makro-ekonomska politika koja bi podržala stabilan nivo cena i zaposlenost zadržala na njenoj prirodnoj stopi. Ukoliko dođe do poremećaja cena (npr. usled egzogenih fak-tora) u uslovima poremećene ponude, cene je moguće vratiti na prvobitni položaj ravnoteže, tek posle izuzetno tegobnog perioda nezaposlenosti veće od ravnoteže nezaposlenosti i inflacije. Verovatno da postoji, pored politike regulisanja tražnje, neka druga politika koja bi pomogla da se razreši dilema izbora mogućih pitanja inflacije i kombinovanih putanja nezaposlenosti.936 Ali, politika kontrole nadnica i cena, to nije (jer je najviše izneverila očekivanja). To nije, međutim, ni politika kon-stantne stope rasta novčane mase, koja razočaravajuće reaguje na inflatorne pore-mećaje i nezaposlenost. Nova politika stabilizacije je, prema tome, izazov, tvrdi Modigliani.937

Savremena ekonomija, u celini posmatrano, izgubila se, dakle, u okeanu praznih tautologija vodećih ekonomskih škola938 – monetarizma, kejnzijanizma, neo-kejnzijanizma, racionalnih očekivanja, Supply-Sidersa u izmenjenom institucio-nalnom pejsažu, ekonomskom okruženju, socijalnom ambijentu i finansijskom položaju, pošto su maltene sve politike kontrole pale na ispitu tvrdokorne stagflacije. I, kao što je poznato, u okviru dosadašnje teorije optimalne kontrole iskristalisala su se tri karakteristična modela politike stabilizacije:939 (1) preventivna politika koja uzima u obzir anticipirane perturbacije, (2) retroaktivna politika koja odgovara ne-predviđenim perturbacijama i (3) politika funkcija – cilj koji omogućava komparaciju različitih politika i merenje efekata sleđene politike. U makroekonomskoj teoriji kontrole, dakle, ideje su išle od (1) ekonomske politike reglaže (fine tuning), koj a, ekspanzivnom ili restriktivnom monetarnom politikom, podržava nivo tražnje i zaposlenosti (Dow) u kejnzijanskom tradicionalnom smislu (tzv. gap inflationiste i deflationiste), preko (2) makroekonomske politike (Frish), koja podržava stabilnost tražnje i zaposlenosti i redukuje fluktuacije ekonomske aktivnosti stabilizacionim mehanizmom varijacija relativnih cena, realnog monetarnog “encaissesa”, bogatstva, kamatne stope i stope razmene,940 (3) empirijske relacije između stope rasta nadnica i nivoa nezaposlenosti (Filipsova kriva) i (4) tradicionalnih instrumenata regulacije

936 W. N. Gordon, Taxation, Real Wage Rigidity and Employment, Economic Journal, Vol. 91,

1981, st. 309-330., J. E. Meade, The Structure and Reform of Direct Taxation, G. Allen and Unwin, London, 1978. i A. S. Blinder i R. M. Solow, Does Fiscal Policy Matter?, Journal of Public Economics 2/73, st. 319-337. i Journal of Monetary Economics 2/76, 501-510.

937 F. Modigliani, The Monetarist Controversy or Should we Forsake Stabilization Policies, Ame-rican Economic Review, Vol. 67, 1977, st. 1-19.

938 L. S. Thurow, Dangerous Currents: The State of Economics, Random House, 1983. 939 A. Sherman, Staflation, Harper and Row, 1983. i J. Meade, Stagflation, Wage-Fixed, Vol. I,

London, AllenandUmvin, 1981. 940 Sean Holly, Control Theory and Macroeconomic Policy, Economic Outlook, februar 1982.

306

tražnje (fiskalna politika i politika dohotka), do (5) monetarističke politike i politike ponude.941

Izlažući analitička i empirijska istraživanja efekata koje prouzrokuju pro-grami monetarne stabilizacije u oblasti cena, proizvodnje i deviznog kursa industrijski razvijenih zemalja, Artus942 se koncentriše na analizu gledišta zasnovanog na racionalnim predviđanjima da monetarne vlasti mogu brzo zaustaviti inflaciju, a da ne moraju platiti visoku cenu zbog izgubljene proizvodnje i zaposlenosti, ako smanje monetarnu ekspanziju i istovremeno ubede učesnike na privatnom tržištu da će smanjenje monetarnog rasta duže potrajati, s jedne strane, i na analizu gledišta, zasnovanog na tržištu finansijskih sredstava prema kome program monetarne stabilizacije teži da poveća realni devizni kurs koji ubrzava prilagođavanje cena na tržištu rada i robnom tržištu, putem smanjenja cena uvezenih dobara, ali pogoršava stanje spoljne trgovine zemlje, s druge strane. U analizi se koristi prost monetaristički model u kome se pretpostavlja da su dugoročna inflatorna očekivanja učesnika na privatiom tržištu refleks monetarne politike i da su kamatna stopa i devizni kurs krat-koročne varijabile određene od strane finansijskog tržišta. Ekonometrijska procenjiva-nja parametara u modelu daju rezervisane zaključke o značaju za vođenje monetarne politike. Do istih poražavajućih rezultata došli su i mnogi drugi autori u oblasti empirijskih istraživanja stabilizacionih efekata fiskalne politike i politike dohotka. Izgledno je da ista sudbina zadesi i “mladu” politiku ponude.

Razočaravajući rezultati empirijskih istraživanja stabilizacionih efekata tradicionalnih mera i instrumenata monetarne i fiskalne politike i politike dohodaka, kao ključnih segmenata makroekonomske politike, u stagflacioniranim ekonomijama izbacili su u orbitu tzv. ekspanzivnu ekonomsku politiku za slamanje jezgra simultane koegzistencije ekspanzije inflacije, eksplozije nezaposlenosti i deceleracije rasta.943 U inicijalnoj fazi, ekspanzivna makroekonomska politika u recesiji imala bi za zadatak da simultano obara nezaposlenost i inflaciju i da pripremi uslove za stabilan, optima-lan, harmoničan i humanizovan rast (Reggoih)944 u narednoj etapi. U tom kontekstu, po Fitoussiu, potrebno je determinisati rast realnog dohotka na dugi rok, smanjiti presiju fiskalnih i parafiskalnih prihoda i ekonomsko-socijalnih transfera, anticipirati buduću tražnju i troškove proizvodnje, prebaciti (proporcionalno) socijalne terete sa preduzeća na nadnice i smanjiti kamatne stope (kako bi se akcije osetile na nivou

941 A. S. Blinder, Tetrogagu income Taxes and consumer Spending, Journal of Political Economy,

februar 1981, st. 26-52., M. J. Boskin, Taxation, Saving and the Rate of Interest, Journal of Political Economy, april 1978, st. 3-27., R. J. Gordon, Inflation in Recession and Recovery, Brooking Papers on Economic Activity, No. 1, 1971, st. 106-166. i C. Wright, Saving and the Rate of Interest, u A. C. Herberger i M. J. Bailey (Ed.), The Taxation of Income from Capital, Washington, 1969.

942 J. R. Artus, Monetary Stabilization, with and Without Government Credibility, Staff papers 3/81, st. 495-533. i OECD, Fiscal Policy for a Balanced Economy, Paris, 1968, st. 18-39.

943 W. E. Weber, The Effects of Interest Rates on Aggregate Consumption, American Economic Review, septembar 1970, st. 591-600., Interest Rates and the Short-Run Consumption Function, American Economic Review, juni 1971, st. 421-425 i Interest Rates, Inflation and Consumer Expenditure, American Economic Review, decembar 1975, st. 843-871.

944 K. E. Bouling, Ecodynamics, Sage Publications, Beverly Hills, 1978.

307

troškova rada i kapitala), povećati produktivnost rada koja generiše ekspanziju rasta i redukuje inflacionu presiju,945 poboljšati alokaciju resursa i ameloiorisati politiku raspodele. U tom svetlu, politika javnih investicija mora igrati ulogu motora čije su eksternalije maksimalne za privatni sektor sa stanovišta redukovanja troškova funkcionisanja ovog sektora.946 Politika dohotka bi trebalo da redukuje inflacione anticipacije i da determiniše poželjnu evoluciju realnih najamnina i štednje. Budžet-ska politika bi trebalo da formira tolerantne i neinflatorne deficite bez pritiska na kamatu i tzv. istiskivanje (eviction).947 Samuelson je, pak, u sklopu antiinflatorne politike, kao predstavnik škole makromikro sinteze ekonomske analize i pobornik kejnzijanskog gledanja na inflaciju i nezaposlenost, posebio podvukao da svaki me-šoviti privredni sistem mora voditi politiku dohodaka uporedo sa fiskalnom i mone-tarnom politikom, ako želi da obezbedi stabilnost cena948 uz visok stepen zapo-slenosti.

13. REHABILITACIJA KEJNZIJANSKE EKONOMIJE I NOVA SINTEZA KEJNZIJANIZMA, MONETARIZMA I NEOKLASIKE

Posle višegodišnjeg progonstva iz kruga vladajućih i dominirajućih teorija Kejnzova teorija ponovo ulazi u modu – tvrdi Blinder, kojeg je ovo “predosećanje” nagnalo da napiše “kratku istoriju” uspona i padova kejnzijanizma, koji je od tzv. “opasno abnormalne” pojave postao prihvatljiv model ponašanja za makroekonomiju. Oslobađajući se akademskih visina u raspravama, mnogi ekonomisti već danas daju radikalne izjave: “recesija nije odmor” i “smanjenje poreza uvećava agregatnu traž-nju”, iako na pitanje “da li ste po ubeđenju kejnzijanac” ne daju potvrdni odgovor. U stvari, ekonomisti po ubeđenju kejnzijanci još uvek zaziru od sopstvene nominacije. No, novoformirani Komitet za prava kejnzijanaca ili CROCK u 1983. godini u V. Britaniji “otkriva” da je kejnzijanska ekonomija, po mišljenju Blindera, pala u nemilost, iako su je tradicionalisti prezreli u vreme kada nisu imali zadovoljavajućeg objašnjenja za svetsku depresiju, za čije vreme je kejnzijanizam i procvetao u aka-demskim krugovima. Početakom 60-tih godina Kenedi je bio jedini savremenik koji se javno deklarisao kao pristalica kejnzijanizma, a uspeh njegove ekonomske politike

945 O. Eckstein, The Great Recession, North-Holland, Amsterdam 1978. i M. Feldstein, Govern-

ment deficits and aggregate demand, Journal of Monetary Economies, januar 1982, st. 1-20. 946 M. H. Miller i M. S. Scholes, Dividends and Taxes, Journal of Financial Economics, decembar

1978, st. 333-364. i Dividends and Taxes: Some Empirical Evidence, Journal of Political Economy, decembar 1982, st. 1118-1141.

947 U pojedinim ekonometrijskim modelima (npr. ekonometrijski model u Francuskoj za period 1970-1980. god.) čak se potvrđuje činjenica da dodatni javni rashodi od 1 RR generišu rast na-cionalnog dohotka za 2 FF (multiplikator) u staglfaciji.

948 Domaća monetarna ekspanzija izazvana porast inflacije, što je u suprotnosti sa Monetarističkim pristupom platnom bilansu (A. Cassese i J. R. Lothian, The Timing of Monetary and Price Changes and the International Transmission oflnflation, Journal ofMonetary Economics 1/82).

308

doneo je izuzetne repskete prema kejnzijanskoj ekonomiji. Krajem 60-tih godina kejnzijanstvo je zavladao toliko suvereno, tako da savremeni ekonomisti nisu ni imali potrebu da se javno deklarišu kao kejnzijanci. No, tadašnji uspon kejnzijanstva izazvao je pravi napad monetarista, koji su “opasno” optužili kejnzijance da podstiču inflaciju, da degradiraju slobodno tržište i da ignorišu Mi i/ili MMF.

Za uspešan nastup monetarista zaslužni su sami kejnzijanci, naročito ekstremni, koji su nipodaštavali značaj i ulogu monetarne politdeke glorifikovanjem fiskalne politike (CROCK). S druge strane, rastuća inflacija od 1965. god. “dala” je dodatne argumente monetaristima da je kejnzijanska ekonomija dovela do inflacije jer nema zadovoljavajuću teoriju stabilizacije. U bedivši javnost, Kongres i FED u moć svojih preporuka, monetaristi su uspeli da sve probleme savremene ekonomije svale na leđa kejnzijanaca, iako su za inflaciju propisivali isti lek kao i kejnzijanci – sma-njenje ukupne tražnje.949

Novi udarac kejnzijancima ubrzo je sledio od britkih teoretičara racionalnih očekivanja, dakle od nove doktrine koja je ushićeno tvrdila da zna koja su očekivanja racionalna. Novi klasičari optuživali su kejnzijance da se skrivaju iza Filipsove krive, nevoljne nezaposlenosti i ekonometrijskih modela, pridobijajući na taj način više pristalica. Pošto kejnzijanci nisu uspeli da predvide lek za stagflaciju 70-tih godina, ekonomisti su se sve više očaravali racionalnim očekivanjima – zaključuje Blinder.

Kejnzijanska zajednica nije se ni odbranila od napada monetarista i neo-klasika, a usledio je novi udarac Supply-Sidersa naoružanih Lefevrovim krivuljama, zlatnim polugama i poreskim redukcijama. Monetaristi su ponudili statističke dokaze bez teorije; novi klasičari ponudili teoriju bez dokaza; Supply-Sidersi nisu ponudili ni teoriju ni dokaze (Blinder). No, i pored toga, ekonomisti ovih boja, svi zajedno u ho-ru, tvrdili su i tvrde da je kejnzijanska ideja prevaziđena i da je kejnzijanska ekono-mija propala. Po svemu sudeći, u modu se ponovo vraća staromodni kejnzijanizam posle neuspeha “novih teorija”.

Monetarizma je osetio grubost realnosti od 1972-74. god., kada je stopa inflacije porasla uprkos padu rasta Mi i, naročito, tokom 1974-76. god., kada je stopa inflacije pala iako je stoparastanovčane mase povećana. Monetaristi su u to doba verovali da se opticaj, tj. brzina kretanja novca ponaša na pravilan i predvidiv način. Međutim, u periodu 1972-76., god., brzina opticaja je povećana mnogo više nego što su teoretičari monetarizma verovali. To je bio prvi udarac prestižu monetarizma i inicijalno rehabilitovanje kejnzijanske ekonomije na sceni. Kejnzijanci su iskoristili trenutak da podvuku da ne poriču ulogu novca u inflaciji i da naglase značaj nemo-netarnih uzroka inflacije na kratak rok. Kada je Volcker sredinom 1979. god., najavio preobraćanje FEDA u monetarističko ruho, kejnzijance je ozbiljno zabrinulo otežava-nje predviđanja opticaja novca finansijskim inovacijama i unošenjem rizika. I, doista, opticaj je smanjen mnogo više nego što se mislilo da je moguće (Blinder). No, i pored toga, monetarizam je predstavljao pogodniju metodu za borbu protiv inflacije u periodu 1980-83. god., nego kejnzijanizam u 60-tim godinama, jer je politika uspo-ravanja rasta novčane mase oborila stopu inflacije (Blinder). 949 H. Brems, Fiscal Theory. Government, Inflation and Growth, Lexington Books, Lexington, 1983,

Ch. W. Mayer i R. J. Davis, Principles of Public Finance, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1983.

309

Po verovanju neoklasičara, ljudi žive u konkurentskoj privredi u kojoj cene i nadnice energično igraju po ritmu ponude i tražnje, jer se sva dobra, kao i radna snaga, prodaju na aukciji. Nezaposlenost je dobrovoljna, a stezanje novca vodi u recesiju samo ako je neočekivano (pošto jeftini novac donosi bonom samo ako dolazi kao iznenađenje). Promene u ponudi novca koje su predviđene dovode. do inflacije ili do dezinflacije direktno bez promena u nivou zaposlenosti. Po Blinderu, najavljena politika sporijeg novčanog rasta trebalo bi da dovede do smanjenja inflacije bez indukovanja recesije. Međutim, kejnzijanski odgovori na pitanja: da li je snižena inflacija u periodu 1974-76. god. i 1980-82. god. bez recesije i da li su recesijski odmori uzrokovani iznenadnim promenama u ponudi novca po pravilu su negativni, pošto pobijaju validnost “novih” teorija. Kejnzijanci, iako su spremni da prihvate saznanje da su očekivanja racionalna, sumnjaju da se ekonomija može predstaviti kao aukcija i, stoga, ističu institucionalna obeležja (dugoročni ugovori i radnički sindikati) koji teže da nadnice i cene zaštite od promena u ponudi i tražnji. Pored toga, kejn-zijanci veruju da skupi novac slabi snagu privrede i sumnjaju da je rastuća neza-poslenost, koja pratirecesiju, dobrovoljna

Politički uspeh ekonomije ponude otkrio jer nedostatak njenog teorijskog temelja poput novih neoklasičara koji nemaju empirijske fundamente. Teoretičari ekonomije ponude, za razliku od kejnzijanaca i monetarista, tvrde da se inflacija može poraziti bez recesije, ako se napadne sa straie ponude (Blinder) i da se oštrim rezom u marginalne poreske stope može više štedeti, investirati i raditi. Međutim, rad, štednja i investicije su splasnuli upravo kako su kejnzijanci verovali da će se desiti u recesiji.

Danas se, međuti, priznaje da je američka privreda na putu umerenog opo-ravka, ali se ipak tvrdi da zasluga za to ne pripada “reganomiji” već upravo onim metodama koje je odbacila kao nepodobne (Samuelson). Budžetski deficit i ekonom-ski oporavak obilno finansirani prilivom kapitala iz inostranstva imali su, dakle, uspeha zahvaljujući konceptu koji je tipično kejnzijanski. Završni bilansi za 1983. god., pokazuju da je u SAD i V. Britaniji u ekonomskom oporavku odlučujuću ulogu imala privatna potrošnja i investicije u građevinarstvu, dok je spoljna tražnja pokazala negativne uticaje. U Z. Nemačkoj i Francuskoj, umesto uloge potrošnje, zapaža se uloga spoljne tražnje. U SAD i V. Britaniji, koje su prve uvele i podržale restriktivne politike radi obuzdavanja inflacije, fiskalna politika imala je odlučujuću ulogu u sti-mulisanju ekonomije. U Z. Nemačkoj i Francuskoj, pak, potrošnja nije krenula usled restriktivne fiskalne politike već je znake oporavka trebalo očekivati od doprinosa izvoza. Prema tome, na porelasku iz 1983. u 1984. god. ekonomska konjuiktura se u “najjačim” industrijskim zemljama pokazuje različitom, koliko u različitim elemen-tima, koji govore o intenzitetu oporavka koji je u toku, toliko u tempu razvoja nivoa ekonomske aktivnosti i raszličitim ekonomskim politikama od zemlje do zemlje. Oporavak je primetan bez pratnje jačih inflacionih pritisaka, iako mešavina jakog do-lara, visokih kamata i ekspanzivne privatne potrošnje sa pogoršanjem spoljnotrgo-vinskog i platnog bilansa i džinovskim budžetskim deficitom u SAD već potpiruje neizvesnost u pogledu inflacije i problematizuje ekonomsku politiku.

310

Privreda SAD je već uspešno prebrodila prelazak od oporavka ka ekspanziji. Rastuća investiciona potrošnja i ponovno obrazovanje zaliha deluje u pravcu odr-žavanja uzleta koji je počeo privatnom potrošnjom i stambenom izgradnjom uprkos neprijatnim deficitima spoljnotrgovinskog bilansa i federalnog budžeta. Kombinacija daljeg rasta produktivnosti, skromnog povećanja nadnica i pritiska konkurencije iz inostranstva navodi kompanije na uzdržanost u politici cena. Isto tako, očekuje se rastući trend investiranja u fiksni kapital iz razloga što rastući profiti i poreski olak-šana amortizacija povećavaju bitno “cash flaw” kompanija. Monetarna uzdržljivost Ureda federalnih rezervi u uslovima mirovanja već oborene stope inflacije treba da doprinese da kamatne stope na dugoročna sredstva ostanu stabilne (budući da niža inflacija kompenzuje povećanu tražnju za kreditima), da kamatne stope na kratko-ročne kredite krenu blago nadole i da finansijska tržišta, koja mobilišu sredstva za pokrivanje budžetskih deficita, ne poremete privrednu ekspanziju, pošto visoke kamate i jak dolar omogućavaju priliv stranog kapitala (L. Klein).

Za razliku od SAD, u Japanu izvoz potpomaže privrednu ekspanziju, jer permanentno nadoknađuje slabljenje domaće potrošnje. Najavljeno kresanje poreza trebalo bi da podstakne ličnu potrošnju i podupre nastavak ekonomskog rasta povećanjem domaće tražnje. U Z. Nemačkoj porast tražnje i niže cene, koje podstiču ličnu potrošnu, izvoz i investicije, već najavljuju brže privredno ozdravljenje nego što se očekivalo, uprkos rastu nezaposlenosti i mogućem blagom pokretu inflacije. Suz-bijanje rasta nadnica uporedo sa pritiskom u pravcu smanjenja radne sedmice da bi se apsorbovao veći broj nezaposlenih, sa nastojanjem Bundesbanke da inflacija ne iz-makne kontroli i Vladinim naporima da smanji budžetski deficit (na 3% društveiog proizvoda) predstavlja dodatni impuls privrednom oporavku. Smetnje rastu jedino mogu doći po osnovu uzlaznog trenda uvoznih cena, koje odražavaju slabljenje marke prema dolaru, i po osnovu rastućih troškova rada (usled skraćenja radne sedmice i apsorbovanja nezaposlenosti), koji umanjuju međunarodnu konkurentnost. Francuska je donela programe štednje koji su uključili veće poreze, usporavanje državne potroš-nje i više kamate da bi se uspostavila protivteža politici forsiranja razvoja koji je izazvao visoku inflaciju, spoljnotrgovinski deficit i slabljenje franka. Lična potrošnja opada usled kombinovanog efekta povećanja nezaposlenosti i stagnacije realnih nadnica. Stoga se nastoji da se ublaži udarac politike štednje povećanjem izdataka za osiguranje protiv nezaposlenosti i socijalne programe, koji se rekompenzuju poveća-njem poreza (na 47% od društvenog proizvoda). No, pad realnih nadnica doprineo je povećanju profita, pa, prema tome, i kapitalnih investicija: dok je trostruka deval-vacija franka oživela izvoz. A to je, skupno posmatrano, najveći podsticaj privrednom rastu.

U Italiji privredni rast podstiču ekspanzivna fiskalna politika i porast izvoza, dok u V. Britaniji jaka lična potrošnja podstiče rast pošto biznis reaguje na potrošačku tražnju povećanjem proizvodnje. Novo smanjenje budžetskog deficita ima izgleda da povuče smanjenje rasta novčane mase, da redukuje nivo kamata i da ublaži strah od inflacije. U Švajcarskoj su, niska inflacija, minimalna nezaposlenost, nulti budžetski deficit, višak u spoljnoekonomskim transakcijama i zamah javnih investicija, efikasno

311

i propulzivno došli do izražaja u početnoj fazi oživljavanja privrede. Opasnost jedino preti od drastične apresijacije franka koja bi pogodila izvoz i zamrzla oživljavanje.

Privredni oporavak Švedske, Norveške, Danske i Finske u proseku je brži od zapadnoevropskih zemalja, blagodareći jakom izvozu, ukidanju indeksacije nadnica, plata i socijalnih davanja, nižoj inflaciji i većoj potrošnji, iako preterani javni izdaci, nezaposlenost i dugovi ometaju uspeh strožije fiskalne i novčane politike. Ekonomsko oživljavanje zemalja Beneluksa (Belgija, Holandija i Luksemburg) je sporije usled visoke nezaposlenosti (14-15% u Belgiji i Holandiji), visokih budžetskih deficita, deficita tekućeg bilansa ilaćalja, niskog iskorišćavanja proizvodnih kapaciteta (koji koče nove investicije) i sporijeg rasta izvoza (uprkos oživljavanju svetske privrede). Čak i obustavljena indeksacija nadnica, obaranje davanja na ime socijalnog osigu-ranja i kontrole cena (inflacije) i nadnica, i povećanje poreza na dodatnu vrednost radi smanjenja budžetskog deficita (koji iznosi 13% društvenog proizvoda) nisu dali oče-kivane rezultate na planu privrednog oporavka. Stoga su i Belgija i Holandija pribegle politici smanjenja poreza koji plaćaju akcionarska društva da bi povisile njihove pro-fite i obnovile rastući trend produktivnih investicija, nalik na politiku reagonomicsa. Smanjenje poreza na korporacije (od 50% na 48% u Belgiji i od 48% na 43% u Holandiji) već je doprinelo povećanju profitne stope i pokretanju investicionog pole-ta, pa, prematome, i blagom privrednom oporavku.

Konačno, Australija i Novi Zeland su, uvođenjem nacionalnog plana o sma-njenju javnih izdataka, sporazuma o kontroli nadnica, indeksacije poreskih osnova, uspele, kao zemlje članice OECD, da zauzdaju inflaciju, ali ne i nezaposlenost. Po-puštanje “poreskih klešta” doprinelo je biznisu da doživi dvogodišnji uspon profita veći nego ikada u poslednjoj deceniji, koji je sopstvenim produktivnim replasmanom (reinvestiranje) pokrenuo privredni oporavak i oživljavanje malaksale tražnje i po-trošnje.

Dok jedan deo američkih ekonomista i finansijera izražava bojazan da će ve-liki američki budžetski deficiti, za koje neće biti leka u ovoj izbornoj godini, da izazovu povigaenje kamata i dovedu prezadužene zemlje u otvoreni sukob sa banka-rima, dotle drugi deo ekonomista misle da SAD još mogu da nagomilavaju deficit i dugove, jer su mnogi stranci više nego spremni da plasiraju svoje kapitale u američku tvrđavu. Jasno je da SAD ne mogu beskonačno da nagomilavaju spoljne dugove, ali je jasno i to da SAD mogu to da čine mnogo duže nego bilo koja druga zemlja, pošto stranci jednostavno žele da svoj novac sklone u moćnu američku tvrđavu kapitalizma. Stranci doista nastoje da kupuju američke državne kratkoročne zapise i obveznice korporacija usled čega američki platnobilansni deficit ima da snizi spoljni deficit. Ali, ako isključimo pogodbu o smanjenju budžetskog deficita, deficit platnog bilansa SAD mogu sabiti veće kamate, niži kurs dolara i prilagođšavanje američke industrije. A to se već sada događa, jer prinos na obveznice i kamate na tromesečne depozite raste (za skoro 1 poen). Usled poreskih dedukcija na plaćenu kamatu, privreda je manje osetljiva na poskupljenje kredita. U perspektivi, tražnja može nešto malo da se smanji poput kursa dolara koji je pao za skoro 4% od početka 1984. god. Američka industrija se istovremeno prilagođava sa smanjenjem nadnica i povećanjem produktivnosti čime se generiše izgubljena konkurentnost tokom rasta kursa dolara u periodu 1981-83.

312

god. Usporeniji rast tražnje i poboljšana konkurentnost imaju šansu da uspore trgovinski deficit. A to će predstavljati dovoljan razlog da se očuva poverenje stra-naca u dolar. Brodolom je manje verovatan, budući da FED neće monetizovati fiskalni deficit.

U svakom slučaju, eksperiment sa monetarizmom, neoklasicizmom (teorija racionalnih očekivanja) i ekonomijom ponude (neokonzervatizam, neoliberalizam) izgleda po Blinderu da je, ipak, vratio veru u kejnzijansku teoriju, ali ne i u kejnzija-nizam iz 60-tih godina, jer je svaka od “novih” teorija ponaosob, ostavila ožiljak na ekonomiji kejnzijanskog proročanstva. I, doista, moderni kejnzijanizam počeo je da ističe važnost monetarne politike bez zanemarivanja tipičnih kejnzijanskih propo-zicija, da uključuje racionalna očekivanja kao radnu hipotezu (doduše, sa odbaciva-njem ostalih postulata neoklasične ekonomije) i da ne zanemaruje važnost ponude u ekonomiji u određenim uslovima, jer je posao stabilizacije mnogo kompleksniji nego što su verovali staromodni kejnzijanci pre 20-tak godina (Blinder). Moderni kejn-zijanci, i pored toga, smatraju da vlada raspolaže sredstvima da ograniči recesiju i da blokira inflaciju (iako to ne može činiti istovremeno), te da povećanje ponude novca i smanjenje poreza ne leči boljke privrede. Verovatno je prerano, misli Blinder, tvrditi da je kejnzijanski preporod na pomolu (potpuna rehabilitacija kejnzijanske eko-nomije) mada to neko mora prvi da kaže. Pre bi se, ipak, reklo da je reč o svojevrsnoj sintezi kejnzijanstva, monetarizma, ekonomije ponude (neokonzervativizam) i teorije racionalnih očekivanja (neoklasicizam) ili, možda, preciznije, o “finom uklapanju ključnih postulata ovih “novih” teorija u moderno kejnzijanstvo sa početkom 80-tih godina. Ali, ne može se govoriti o čistom neuspehu “novih” teorija niti o povratku staromodnom kejnzijanstvu.

U svakom slučaju, potreba za sintezom različitih gledišta nameće se kao hitna, kako u teoriji, tako i u praksi.950 Prihvatanje ekonomskog modela, koji sadrži četiri kategorije varijabila kao što su cilj, instrumenti, spoljne varijabile (podatke) i druge varijabile, koje čine deo strukturne ravnoteže951 otvorilo bi mogućnost za sin-tezu različitih parcijalnih teorija, kojih su se držali “polarizatori”. Ako je, naime, redukcija inflacije i nezaposlenosti glavni cilj ekonomske politike, onda odabranom cilju valja pridružiti dodatne varijabile – podatke o raspodeli dohotka i prosečnoj potrošnji. Što se tiče instrumentalnih varijabila valja odabrati one instrumente koje preporučuju kompetentne ekonomske škole da ih treba primenjivati u simuliranom modelu: (a) budžetske rashode i poreske prihode, kao tipične tekuće varijabile, treba uzeti od kejnzijanskog paketa, (b) ukupnu novčanu masu u opticaju, kao varijabilu zaliha, treba uzeti od monetarista, (c) granice iznosa zarada i poreskih stopa treba uze-ti od zagovarača ekonomije ponude i (d) gornju granicu iznosa zarada za neki budući period i buduće poreske stope ili državne rashode za neki budući period treba uzeti od

950 Jan Tinbergen, Kejnzijanizam, monetarizam i potreba za sintezom teorija, u B. Šoškić (Red.),

Savremeni problemi ekonomske stabilizacije, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, Tito-grad, 1983, str. 27-31.

951 L. R. Klein, Kesearch Contributions of the SSRC - Brookings Econometric Model Project - A Decade in Review, u G. Fromm u L. R. Klein (Ed.), The Brokings Model, Perspective and Re-cent Developments, Horth-Holland, Amsterdam, 1975.

313

neoklasika. Podaci o drugim privredama, neprivrednim delatnostima, demografskom i tehnološkom razvoju, energiji, zagađivanju čovekove okoline i dr. su, isto tako, važne varijabile. Konačno, potražnja za proizvodima namenjenih izvozu i domaćem tržištu, struktura uvoza po različitim kategorijama robe i usluga, raspoloživa proizvodna oprema, kvalifikaciona struktura zaposlenih, tehnološki koeficijenti, nabavne cene itd. su značajne varijabile za strukturne odnose. Prema tome, ciljevi, instrumenti, spol^ne varijabile, podaci i druge varijabile, koje čine sastavni deo strukturne ravnoteže valja uzeti u obzir kako bi se na simuliranom modelu mogla pronaći optimalna mešavina ili sinteza kejnzijanizma, monetarizma, klasicizma, ekonomije ponude i neomarksizma (Tinbergen). Pojedini modeli, kao Brookings model (Klein) i projekat Link (Wael-broek), i pojedina kvantitativna naučna istraživanja (Balassa, Baber i McCallum, Lipsey, Tobin, Laidler, Matthews i Sachs)952 mogli bi da posluže već kao primer iznalaženja kombinacija instrumenata za uspešnu antiinflacionu ekonomsku politiku umetanjem ovih parcijalnih pristupa u Tinbergenov novopredloženi model.

952 J. Waelbroeck (Ed.), The Models of Project Link, North-Holland, Amsterdam, 1976, R. G.

Laidler, Monetarism: An Interpretation and an ASsessment, The Economic Journal, Vol. 91, 1981, str. 1-28; R. C. O. Matthews, J. E. Meade and J. Tobin: Comment on the Papers by Professors Laidler and Tobin, The Economic Journal, Vol. 91, 1981, str. 43-57, J. Tobin, The Monetarist Cojnterrevolution Today - An Appraisal, The Economic Journal, Vol. 91, 1981, str. 29-3’, B. Ballassa, The Hungarian Economic Reform, 1968-1981, World Bank Staf Working Papers, No. 506, 1982, C. L. Baber i J. C. P. McCallum, Controling Inflation, Leaming from Experience in Canada, Europa and Japan, Canadian Institute for Economic Policy, Ottawa, 1982. i R. G. Lipsey, government and Inflation, American Economic Review, Vol. 72, 1982, str. 67-71 i D. Stojanov, Stagflacija i ekonomska politika, Ekonomist 4/82, str. 315-322.

MAKROEKONOMSKI MODELI DEFICITARNOG FINANSIRANJA JAVNOG SEKTORA

3. deo

317

1. DEFICITARNO FINANSIRANЈE U IS-LM ANALIZI

Kako simultano ostvariti punu zaposlenost, stabilan nivo cena i ravnotežu platnog bilansa (dakle, interni i eksterni ekvilibrijum) u okviru IS-LM analize953 - esencijalno je pitanje na koje akademski ekonomisti pokušavaju da daju odgovor od 1960. godine (Hicks, Mundel, Johnson, Fleming, Swoboda, Takayama, Christ, Silbert, Claassen, Denizet, Brunner, Corrigan, Keran, Anderson, Klein, Kaufman, Gibson, Gramlich, Ando, Lemenniciér, Allen, Chaincau, Burrows, Hittiris, Alphan-déry, Delsupéhe, Rosa, Weightsman i drugi). Mandel954 je (u toku 1962, 1963. i 1965. god.) prezentovao soluciju koja konstituiše pravilo tradicionalne upotrebe Policy Mix: založiti budžetsku politiku za interni cilj (puna zaposlenost), a monetarnu politiku za eksterni cilj (ravnoteža platnog bilansa), decidirajući normativni model sa dva cilja i dva instrumenta.

Po njemu komparirana efikasnost budžetske i monetarne politike zavisi od mobilnosti kapitala u odnosu na diferencijalne kamatne stope i režima razmene. Međutim, Jonson i Arnt su, kritikujući Mandelovo pravilo, pokazali da bi za poboljšanje platnog bilansa bez promene stanja pune zaposlenosti, javne vlasti morale da uvećaju vladine rashode i simultano da redukuju količinu novca. U kontekstu monetarnih i budžetskih aspekata ekonomske politike u uslovima zatvorene eko-nomije Christ, Silber, O. Ott i A. Ott izračunali su efikasnost budžetske politike prema modelu finansiranja. Helliwell, Salin i Lamenciér su posebno analizirali bu-džetski deficit u otvorenoj ekonomiji. Fiskalnu i monetarnu politiku u IS-LM-analizi sa aspekta inflacije tretirali su Bruner, Eratianni, Jordan, Meltzer i Neuman. Time-lags u stabilizacionoj potenciji monetarne i fiskalne politike eksplicirali su Corrigan, Keran, Sidrauski; dok su ekonometrijsku analizu monetarnog i fiskalnog sektora reprezentovali Anderson-Carlson, F. de Leeuw-Gramlich, Rasche-Shapiro i Ander-son-Jordan. Konačno, simultanu determinaciju kamatne stope, realnog nacionalnog dohotka i nivoa cena, kao i makroekonomsku ravnotežu, u IS-LM analizi obradili su Marshal, Lécaillon, Claassen, Denizet i Brooman.

U kvantitativnoj reinterpretaciji monetarne i fiskalne ekonomije poznata su tri tipa integracije u operacionim modelima IS-LM analize:

− integracija posredstvom kamatne stope, − integracija posredstvom finansijskih ponašanja ekonomskih agenta i − integracija posredstvom likvidnog disponibiliteta.

953 Kriva IS (investicije-štednja) trasirana je kao reprezentanta mogućih kombinacija kamatne stope i nacionalnog dohotka (i, Y) sa osiguravanjem egaliteta S(Y) = I(i). Kriva LM reprezentuje moguće kombinacije (i, Y), koje obezbeđuju egalitet tražnje novca (L) sa fiksnom ponudom novca (M). Ovim varijabilama javna vlast utiče na globalnu tražnju, proizvodnju i nivo cena. Manipulisanje budžetskim i monetarnim parametrima u okviru šeme ili dijagrama IS-LM (analize) ima za funkciju simultano ostvarivanje eksterne i interne ravnoteže. 954 R. L. Mundel, The Appropriate Use of Мопеtarу and Fiscal Policy under Fixed Exchange Rates, International Monetary, Staff papers, mart 1962, str. 70-79.

318

Integracija posredstvom kamatne stope je reprezentanta kejnzijanske tradi-cije: varijacija kamatne stope povezana sa politikom monetarne kreacije utiče na funkciju investicija i globalnu proizvodnju via multiplikatorskog efekta. Finansijski blok je povezan sa realnim blokom modela (investicije, potrošnja, stok-kapitala) posredstvom kamatnih stopa. Ovaj tip integracije uveden je modelom Klein-Cold-berger i susreće se u različitim varijantama: Brookings Institution-model, Wharton School-EFU-model, OBI-model, FED-MIT-PENN-model, FIFI-model, C-S-model i model STAR.

Integracija posredstvom sume likvidnog disponabiliteta je reprezentanta kvantitativne (monetarističke) tradicije: monetarna masa ili globalni indikator likvid-nosti utiče direktno na proizvodnju (ako je tražnja novca perfektno elastična prema kamatnoj stopi ili ako su investicije totalno neelastične u odnosu na kamatnu stopu). Različita struktura kamatnih stopa uravnotežava finansijski blok modela. Kamatne stope locirane su u jednačinama realnog bloka i osiguravaju integraciju. Prva integrišuća veza ostvaruje se putem investicija u infrastrukturu i opremu, koje zavise od očekivanog randmana investicija. Druga integrišuća veza se ostvaruje putem investicija u stanove, koje zavise od kamatne stope hipotekarnog tržišta. Treća inte-grišuća veza se ostvaruje putem javnih rashoda za robu i usluge. Ovaj tip integracije danas se susreće u brojnim modelima monetarista, čiji je prototip model Federalne rezervne banke St. Louis, francuski model Davida, belgijski model S. de Bruyna, Suits-model model Dauphine.

Integracija preko finansijskog ponašanja agenata, kao oponenta kejnzijanskoj i monetarističkoj verziji, reprezentanta je analize Guarly-Shawa, Herzeg-Vajde i Courbisa, odnosno modela FIFI-TOF i MINI FIFI-TOF. Ova integracija implicira skup realnih, monetarnih i finansijskih operacija ekonomskih agenata, kvantifikujući interakcije između ovih operacija i modelirajući ekonomsko-finansijsko odlučivanje na kratki i dug rok (ekonomski budžet i Rationalisation des choix budgétaires ili RCB).

No, iz vrlo bogate literature955 o matematskoj i fiskalnoj ekonomiji, kao i od brojnih kvantitativnih modela (Ston, Brainard-Tobin, Fand, Fisher-Sheppard, Cohen, Ferguson, Rolph, Rosa, Baumal, Patinkin, Duessenberry, Kurihara, Modigliani, Pesek-Saving i Diamond) mi smo ce opredelili za sintetičku prezentaciju modela IS-

955 A. Tokayama, Effects of Fiscal and Monetary Policies under Flexibile and Fixed Exchange Rates, Canadian Journal of Economics, vol. II, 1969. god., str. 190., A. K. Swoboda, Equilibrium, Quasi - Equilibrium and Macroeconomic Policy under Exchange Rates, The Quarterly Journal of Economie, vol. LXXVI, 1972. god., str. 163, E. M. Classen, Monnaie, revenu national et prix, Dunod, Paris, 1968, god., str. 49-101., J. Denizet, Monnaie et financement, Dunod, Paris, 1969. god., str. 91-97, B. Lemenmiciér, La Contrainte Budgétaire de L’Etat et L'Optimal Policy Mix „en regime de change fixe i flexibile“, Revue économique 3/73 str. 473-504, J. Marchale-J. Lécaillon, Analyse monétaire, Ed. Cujas, Paris, 1971. god., str. 291-342, F.s. Brooman, Macroeconomics, G. Allen and Unwin, 1973. god., str. 195-213 i 267-283. K. Brunner, M. Eratianni, J. Jordan, A. H. Meltzer and M. Neuman, The Role of Monetary and Fiscal Policy in Modern Inflation, Journal of Money, Credit and Banking, februar 1973. god., F. de Leeuw and F. Gramlich, The Federal Reserve - MIT, Econometric Model, Federal reserve bulletin, januar 1968. god., R. Rashe and H. Shapiro, The FRB-MIT econometric model, A.E.R., maj 1968. god., L.C. Anderson and J. Jordan, Monetary and fiscal Action, Federale reserve bank of St. Louis, novembar 1968.

319

LM analize sledećih autora: Allen, Chaincau, Lemenniciér, Alphandery-Delsupéhe, Burrows-Hilliris, Lécaillon, Coulbois, Brochier-Llau-Michalét,956 iako je teško utvrditi njihovu originalnost.957

U Lemenniciérovom modelu od 1. - tržište dobara i usluga C(D,r) + b(D + c) + G = Y, 2. - tržište novca L(D, r) = Ms, 3. - platni bilans R = B(D, e) + K (D,r) 4. - ponuda novca Ms = (d/d +)R + M, 5. - raspoloživi dohodak D = Y - T, 6. - budžetski deficit države dG = dT + dM + dO, 7. - režim fiksne razmene de = de = 04, 8. - režim fleksibilne razmene P =0,

gde su: Y - nacionalni dohodak, D - raspoloživi dohodak, r - kamatna stopa, C - privatni rashodi, B - trgovinski bilans, G - javni rashodi, e - stopa razmene, L - tražnja novca, Ms - ponuda novca, R - javne rezerve razmene, M - deo monetarne mase koji je podvrgnut kontroli centralne banke, T - fiskalni prihodi, O - ponuda obveznica, P - varijacija javnih rezervi razmene i K - bilans kapitala, odnosno neto ulaz, inkorpo-risane su različite mogućnosti finansiranja budžetskih rashoda: (a) obveznicama (dG = dO), (b) novim novcem (dG = dM) i (c) porezima (dG = dT), uključujući i sledeće alternative: dM = dT, dM = dG, dM = -dO. U uslovima isključenja poreske i monetar-ne komponente u finansiranju budžetskih rashoda (uz pretpostavku da Kr →∞ i da je de = O) rast nacionalnog dohotka iskazuje se sledećom formom: dY = [l/(l-CD-BD)]dG dok jednačina platnog bilansa dobija sledeći izraz: dP = [1/(1-CD-BD)] dG-dM. Iz tog konteksta se zaključuje da je budžetska politika efikasna u procesu uve-ćavanja nacionalnog dohotka, a monetarna politika za povećanje rezervi razmene. Ovakva opredeljenost fiskalne politike za unutrašnju i monetarne politike za spoljnu ravnotežu proističe iz perfektne mobilnosti kapitala u odnosu na kamatnu stopu.

U kontekstu analize IS-LM, ukoliko je kamatna stopa stabilna, kriva IS pomera se udesno za rast javnih rashoda, dok se usled rasta dodatnih fiskaliteta pomera ulevo. Amplitude translacije IS date su, po pravilu, formulama multiplikatora.

956 J. Lécaillon, Analyse macroéconomique, Cujas, Paris. 1974. god,. W.J. Baumol, Economic Dynamic, Macmillan, London, 1973. god., R.G.D. Allen, Mathematic economics, Macmillan, Lon-don, 1966. god., P. Coulbois, La politique conjoncturelle, Cujas, Paris, 1973. god., H. Brochicr-P. Llau-Ch-A. Michalet, Economie financière, P.U.F, Paris. 1975. god., D. Patinkin, Money, Price and Interest, Harper and Row, London, 1965. god., L. Stoleru, L'équilibre et la croissance économique, Dunod, Paris, 1969. god., E . Alphandéry et G. Delsupéhe, Les politiques de stabili-sation, P.U.F. Paris, 1974. god., P. Burrows and T. Hitirs, Macroeconomic Theory, J. Wiley and Sons, London, 1974. god., J.J. Rosa. Monnaie, revenu national et prix en économie ouverte, Revue économique 6/724 i D. Wieghtsman, IS-LM and External Equilibrium, a Graphical Analysis, A.E.R., mart 1970. god. 957 Naime, J. Lécaillon se u analizi makroekonomske ravnoteže u zatvorenoj ekonomiji suviše oslo-nio na kvantitativnu aparaturu Baumola, Allena i Dernburg-Mc Dougala. Kvantitativna apratura Coulboisa podudara se sa formulizacijom Musgravea, Allena, Stolerua, Kogikua, Barrèrea i Guit-tona. Model IS-LM analize Brochier-Llau-Michalela oslanja se na modele Abraham-Froisa, David-sona, Leijonhulvunda.

320

Ako se ekonomija kreće u režimu nezaposlenosti, jasno je da budžetska

politika može osigurati ekspanziju neophodnu i zadovoljavajuću za prevazilaženje nezaposlenosti: augmantacijom javnih rashoda, redukcijom fiskalne presije (opte-rećenja) ili/i paritetnim i simultanim kombinovanjem. Menjajući sopstvenu potrošnju, odnosno tražnju (∆G) - javne nabavke preko javnih rashoda i ponašanja potrošača i investitora preko ∆T i ∆Yd, država utiče na krivu IS i na realne fenomene. Ako je kamatna stopa stabilna, kriva IS se pomera udesno za rast javnih rashoda; dok se, usled rasta dodatih fiskaliteta, pomera ulevo. Amplitude translacije krive IS date su formulama multiplikatora G, T i t.

U režimu fiksne razmene pretpostavlja se da kombinacije kamatne stope i nacionalnog dohotka egalizuju tražnju novca i ponudu novca (LM), totalne rashode (privatne i javne rashode i trgovinski bilans) i ponudu nacionalne privrede (IS), deficit trgovinskog bilansa i višak bilansa kapitala (PP). Ponuda nacionalnog dohotka je elastična prema opštem nivou cena, a kapital je mobilan u odnosu na kamatnu stopu. Povećanje javnih rashoda (tj. budžetskog deficita), uz isključivanja poreske i mone-tarne komponente u finansiranju budžetskih rashoda, izaziva presiju na tražnju, koja podiže dohodak i kamatnu stopu. Rast kamatne stope povlači strani kapital i stvara pozitivan bilans plaćanja, pri čemu suficitarni platni bilans, putem akumulacije stra-nih deviza u odsustvu sterilizacije, uvećava ponudu novca sve dok kamatna stopa ponovo ne dođe na nivo svetskih kamatnih stopa.

Time je monetarna politika efikasnija za ostvarivanje eksternog cilja (P), a budžetska politika za realizaciju internog cilja (Y), ali pod uslovima da je finansiranje akcija monetarne politike kontrabalansirano obaveznicama i da je alimentisanje akcija budžetske politike pokriveno poreskim dohotkom.

U tom slučaju, ukoliko se ekonomija kreće u režimu nezaposlenosti, budžet-ska politika može osigurati ekspanziju neophodnu i zadovoljavajuću za prevazilaženje nezaposlenosti: augmantacijom javnih rashoda, redukcijom fiskalne presije ili paritet-nim i simultanim kombinovanjem. Modifikujući sopstvenu potrošnju, odnosno

321

tražnju (∆G - javne nabavke i transferi, preko javnih rashoda i ponašanja potrošača, investitora preko ∆T i ∆Yd - javni sektor utiče na pomeranje krive IS i na tokove kretanja realih veličina na reprodukciju. Uspostavljanjem veza između kamatne stope i javnih rashoda, nacionalnog dohotka i javnih rashoda i fiskaliteta, dolazi se do toga da sa G varira funkcija investicija, a sa T varira funkcija štednje.

Chaincau958 je, polazeći od sledećeg sistema jednačina: Y = S + I + G, Y = C + S + T,

C + S + T = C+ I + G, S = I + (G-T),

gde su Y - nacionalni dohodak, C - potrošnja, I - investicije, S - štednje, G - javni rashodi, T - fiskalni prihodi i G-T deficit budžeta, opredelio veličinu realnog nacionalnog dohotka na sledeći način:

Yr Cor lor Gor gric ct

Toc

c ct= + + −( ) ⋅

− ++ −

− +1

1 1 gde su c - granična sklonost potrošnji; l - fiskalna stopa; i - kamatna stopa; gr - parametar; Co, Io, Go i To - autonomna potrošnja, autonomne investicije, autonomni javni rashodi i autonomni fiskaliteti; pri čemu subskript r reprezentuje realni izraz Y, G, I, G i T. U tom kontekstu, ukoliko je kamatna stopa stabilna, kriva IS pomera se udesno za iznos rasta javnih rashoda. No, sa porastom fiskaliteta kriva IS pomera se ulevo. Amplitude transformacije IS date su, po pravilu, formulama multiplikatora:

∆ ∆

∆ ∆

∆ ∆

Yr Grc t

Yr Torc t

Yr tCor lor Gor cTo

= ⋅− −( )

= ⋅− −( )

= + + −

1

1 1

1

1 1

,

,

rrc t

( ) ⋅ −

− −( )⎡⎣ ⎤⎦

1

1 12,

Allen959 je na osnovu sledećeg sistema jednačina:960

Y = C + I + G, Y = Yd + T,

gde je: Yd = Y - T C = C(Yd)

gde je:

958 A. Chaincau, Monnaie et équilibre économique, A. Colin, Paris, 1971 959 R.G.D. Allen, Théorie macroéconomique, A. Colin, Paris, 1969. god., str. 387-392. 960 Upotrebljeni simboli reprezentuju: Y - nacionalni dohodak, Yd - raspoloživi dohodak, C – po-trošnju, S - štednju, c - graničnu sklonost potrošnji, s - graničnu sklonost štednji, A - autonomne rashode, Co - autonomnu potrošnju, Io - autonomne investicije, I - investicije, G - javne rashode, T - fiskalitete, r - kamatnu stopu, Sg - javnu štednju, odnosno budžetski suficit (T-G).

322

C cYd

cdC

dYd

S S Yd Yd C Yd

=

=

= ( ) = − ( ) gde je:

sdS

dYc

Y Co C Yd Io G

A Co Io

Yd C Yd A G T

= = −

= + ( ) + += +

= ( ) + + +

1

i pomoću javne štednje (Sg = T- G) i autonomne varijabile [A = S(Yd) + Sg] opredelio Yd i Y na sledeći način:

Yd cYd A G T

Y A G T s tl

sA G

s

sT

= + + +

= + + +( ) = ⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

= +( ) − −⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

1

I ukoliko su intervencije neelastične u odnosu na kamatnu stopu i/ili ukoliko je spekulativna tražnja novca elastična prema kamatnoj stopi kriva IS-LM uzima poziciju u kojoj je I(r)=s/(Y-t). Varijacija G i/ili T utiče na krivu IS: I(r)+G=(S/Yd)+T. Rast ∆G pomera krivu IS u IS' za iznos (l/s) ∆G. Time se pomeraju i ostale veličine: ravnotežna tačka od P na P', kamatna stopa od r na r' i dohodak sa Y na Y'. Najzad, sa porastom poreza (∆T) kriva IS pomera se prema krivoj LM, jer se za dato r veličina M pomera prema levoj strani veličine (l/s) ∆T prema jednačini (l/s) ∆T-∆T=(1-s)/s∆T.

Razmatrajući vladinu politiku u okviru IS-LM, uslov 2. postaje: I(r) = S(Yd) + S, gde je Yd = Y - T i Sg = T - G(I), r - kamatna stopa. Relacija između r i Y je predstavljena krivom lS; dok kriva LM reprezentuje M = L1(Y) + L2(r), gde su M - novčana masa, L1 - tražnja novca za transakcije, L2 - tražnja novca za spekulativne svrhe. Unoseći u model ds/dYd = s, dL1/dY = k, dT/dr =a i -L2/dr = (1 u varirajuće G i konstantno T, varijacije r i Y Allen je dobio diferencirajući polazne jednačine 1. i 2. po G:

− = ⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

− = ⋅ − ⋅α βdr

dGsdY

dGIio k

dY

dG

dG

dr tako da je (3):

dY

dGs

k

s k

idr

dG

kdY

dg=

+ ⋅⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

⎡

⎣⎢

⎤

⎦⎥

=1

1α β

Datim uslovima Allen je pridodao varijaciju T uz konstantno G da bi dobio:

− = −⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

+ = ⋅ − ⋅α βdr

dTsdY

dTIio k

dY

dT

dr

dT1

323

odnosno (4):

− = −

+ ⋅⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

⎡

⎣⎢

⎤

⎦⎥

= ⋅ −⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

dY

dT

s

sk

s k

idr

dT

k dY

dT

1

1α β

. Na osnovu rešenja iz jednačine 3. i 4. može se zaključiti: prvo, ako je β malo,

kamatna stopa se brzo povećava prema dohotku, dok se G povećava i T smanjuje; drugo, ako je (l-s) < 1, onda je -dY/dT < dY/dG, jep redukcija poreza ima manji efekt na dohodak od rasta javnih rashoda. U uslovima uravnoteženog budžeta (∆G = ∆T) rast dohotka

dYdY

dG

dY

dTG

k

s

G= +⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

=+ ⋅

<∆ ∆ ∆1

αβ

je inferiorniji od rasta javnih rashoda koji je praćen rastom poreza. Ostajući u okviru IS-LM grafičke reprezentacije, Allen varijacije G dodaje

jednačini krive investicija, a varijacije T jednačini krive štednja: I(r) 4- G = S(Yd) + T. Ako se javni rashodi povećaju, ∆G sa nepromenjenim T, onda se kriva IS smešta prema poziciji u kojoj je I(r) + G = S(Yd) sa Yd = Y – T. S druge strane, ako se povećaju porezi (∆T) sa nepromenjenim ∆G, posledice pomeranja krive IS prema krivoj LM su: (a) za dato r pomera se veličina M prema levoj strani veličine (l/s) ∆T. Pomeranje prema levoj strani IS iznosi:

1 1

sT T

s

sT∆ ∆ ∆− = −

što korespondira multiplikatoru (l-s)/s.

Međutim, do ovog trenutka Allen je pretpostavljao da su varijacije poreza nezavisne od nivoa dohotka, što nije uobičajeno, s obzirom da oporezivanje varira prema promenama dohotka: T = To + T(Y), gde je T'(Y)>0. Ako je t = dT/dY = T'(Y)>0, onda i ukupna suma poreza sadrži jednu fiksnu komponentu (To) što omogućava modifikaciju modela multiplikatora. Uslov ravnoteže (1) sada glasi:

Yd = C(Yd) + A + (Go + To) - T(Y) sa Yd = Y - T(Y) - To. Efekti varijacija autonomnih javnih rashoda Go i varijacija fiksnog elementa

To oporezivanja (na dohodak) dobijaju se diferencijacijom prethodne jednačine po Go:

dYd

dGo

cdYd

dGotdY

dGoidYd

dGotdY

dGo= + − = −( )1 1,

pri čemu je

s tdY

dGotdY

dG1 1−( ) = −

Iz uslova

− =+ −( ) =

+ −( )dY

dGo t s t s s t

1

1

1

1

324

Allen je dobio (2)

∆ ∆Y

Go

s s t

dGo

s=

+ −( ) <1

što znači da je u uslovima fiksnih poreza efekat javnih rashoda na dohodak manji od multiplikatora.

Diferencijacijom jednačine 1. po To, Allen je dobio račun varijacija fiksnog elementa oporezivanja:

dYd

dTocdYd

dTotdY

dToidYd

dTotdY

dTo= ⋅ − − = −( ) −1 1 1

pri čemu je

s tdY

dTos t

dY

dTo1 1−( ) − = −

Istim načinom, Allen je došao i do

− = −+ −( ) = −

+ −( )dY

dTo

s

s s t

s

s s t

1

1

1

1 odakle je (3)

∆ ∆ ∆Ys

t s tT

s

sTo= −

+ −( ) ⋅ −( ) < − −( )1

1

1

potvrđujući, na taj način, niži efekat na dohodak od multiplikatora (l-s)/s.

No, ukoliko je T = Tb + tY sa rastućom poreskom stopom uslov ravnoteže (1) postaje (4) Yd = C(Yd) + A + (Go + To) - tY, gde je Yd = (1 - t)Y -To. Diferencijacijom jednačine 4. dobija se:

dYd

dtcdYd

dttdY

dtY i

dYd

dttdY

dtY= − − = −( ) −1

pri čemu je:

s tdY

dtY1−( ) −

Na isti način Allen je dobio i jednačinu 5:

− ⋅ = −+ −( ) = −

+ −( )1 1

1

1

1Y

dY

dt

s

t s t

s

s s t odakle je:

dY

Y

s

s s tt

s

st= −

+ −( ) ⋅ −( ) < − −( )1

1

1∆ ∆

što je približno rezultatima iz jednačine 3. Konačno, u uslovima budžetske ravnoteže porast javnih rashoda ∆G, koji je

praćen istim rastom poreskih prihoda (T = Tb + tY) : ∆G = ∆T = T ∆t + t ∆Y i porast stope poreza Y∆t = ∆G – t∆Y daju porast dohotka prema jednačinama 2. i 5.:

− =+ −( ) − −

+ −( ) ⋅dYG

s s t

s

s s tY t

∆ ∆1

1

1 pri čemu je:

325

[s + (1 - s)t] • ∆Y = ∆G - (1 - s) • (∆G – t∆Y) odnosno

∆Y = ∆G (rast dohotka je indentičan rastu javnih rashoda).

Prema tome, možemo generalno zaključiti da svi prezentovani rezultati ne ukazuju na retroaktivna dejstva (feed-back) javnih rashoda i/ili poreskih randmana na nivo privatnih investicija posredstvom varijacija kamatne stope.

Kako fiskalna politika utiče na krivu LM i na monetarne fenomene? Pitanje se, očigledno, odnosi na pokriće budžetskog deficita (G - T). Kreirani budžetski deficit u osnovi može se pokriti ili javnim dugom ili novom emisijom novca ili kombinovanjem ovih resursa. Finansiranje budžetskog deficita javnim dugom ne modifikuje monetarne tokove i novčanu masu, dok alimentisanje fiskalnog deficita novom emisijom novca podrazumeva monetizaciju finansijske aktive i pomeranje krive LM udesno za efekte likvidnosti, s obzirom da je ekspanzionistički efekat veći kod G nego kod T.

Monetarna vlast definiše uslove monetarne politike snižavanjem ili povećava-njem troškova refinansiranja komercijalnih banaka od centralnog emisionog instituta, posredstvom smanjenja ili povećanja reeskontne stope i stope intervencije na mone-tarnom tržištu, povećavanjem ili smanjenjem likvidnosti komercijalnih banaka putem smanjenja ili povećanja stope obavezne rezerve ili/i smanjenja ili povećanja prometa vrednosnih papira na tržištu. U kejnzijanskom modelu, pomeranje krive IS sa fiksira-nom krivom LM znači da ekonomski agenti povećavaju svoje autonomne rashode bilo putem samofinansiranja bilo putem pozajmljivanja štednih resursa. Postoji dakle, fundamentalna interakcija između IS i LM : IS reaguje na LM u slučaju bankarske distribucije kredita (jer se uvećava koeficijent likvidnosti potrošača i investitora) i LM reaguje na 1S u slučaju realnog usmeravanja novoda te likvidnosti (jer se uvećavaju potrošnja i investicije). Ekspanzija nacionalnog dohotka tada je rezultat ekspanzije autonomnih rashoda ili realne monetarne mase.

Pošto finansijski resursi ne potiču samo iz fiskalnih izvora, u analizu se uvode javni dug i monetarna kreacija, tj. monetarni blok resursa. Rast količine novca u formi kupovine obveznica od emisionog instituta redukuje kamatnu stopu, koja stimuliše rast investicija. Uporedo s tim rastu rashodi potrošnje, pomerajući krivu IS udesno.

U režimu fleksibilne razmene, operacije otvorenog tržišta uvećavaju bankar-ske rezerve. Monetarna masa i kredit dovode do presije na kamatnu stopu. To stimu-liše trgovinski bilans i nacionalni dohodak, koji se uvećava u fiksnoj proporciji prema količini emitovanog novca bankarskog sistema (kvantitativna teorija). Fiskalna poli-tika preko budžetskog segmenta teži da uzdigne dohodak. Putem javnog duga kreira dodajnu tražnju roba i usluga, a rast kamatne stope redukuje monetarni disponibilitet. Rast kamatne stope i fiskalnih koncesija privlači strani kapital i omogućava stvaranje suficitarne pozicije platnog bilansa Pri tome, bitno je da se budžetska politika u pokrivanju javnih rashoda koristi porezima i da monetarna politika svoju emisiju novca pokriva obveznicama

326

U režimu fleksibilne razmene Alphandéry - Delsupéhe su eksplicirali veze

između r (kamatne stope) i G (javnih rashoda) u funkciji pune zaposlenosti i ravno-teže platnog bilansa. Definišući nacionalni dohodak: Y = (A + G - gr)/(l + a - α) i pretpostavljajući da je Y=YpE (dohodak pune zaposlenosti), ovi autori su kvanti-fikovali veličinu G kao:

G = YpE (1 + α - a) - A + gr, gde su: r - kamatna stopa, α - marginalna sklonost potrošnji, a i g -parametri i A - veličina koja regrupiše konstante. U funkciji eksterne ravnoteže: M - X + CX - CI = 0 (gde su CX - izvoz kapitala, M - uvoz, X -izvoz, CI - uvoz kapitala) pretpostavlja se da je CX - CI = ρ - µr (gde su ρ i µ- parametri), što daje rezultat αY - X + ρ - µr = 0. Supstituisanjem Y sa (A + G - gr)/(l + α - a) u jednačinu αY - X + ρ + µr = 0, veličina G dobija sledeći izraz:

G r ga

k= + + −( )⎡⎣⎢

⎤⎦⎥

+µ αα

1

gde k regrupiše konstante. U tom ambijentu monetarna politika utiče na internu ravnotežu posredstvom investicija i na eksternu ravotežu putem kretanja kapitala u zavisnosti od elastičnosti investicija i kapitala prema kamatnoj stopi. U koordinaciji sa fiskalnom politikom (javnim rashodima, fiskalnim prihodima, suficitom ili deficitom, javnim dugom i transferima) po pravilu koriguju se dezekvilibrijum platnog bilansa i dezekvilibrijum koji rezultira iz interne ekspanzije ili kontrakcije. u tom smislu, kombinacije monetarne i fiskalne strategije služe za ostvarivanje vitalnih ekonomskih ciljeva: (1) neutralisanje uvozne ekspanzije ili kontrakcije, (2) elimini-sanje nezaposlenosti i ekcesivne unurašnje tražnje, (3) regulisanje fluktuacija domaće konjunkture, (4) redukovanje inflacije i (5) ubrzanje ekonomskog rasta. Konačno, u najnovijim istraživanjima961 IS-LM model je modifikovan inkorporiranjem realnog 961 Pui Chi Ip, Fiscal Policy and Stability in a Dynamic Macroeconomic Model with a Government Budget Constraint, Public France 1/77, str. 29-36, W.J. Boyes, Built-in Flexibility of Taxation and

327

efekta ekvilibrijuma na potrošnju, mehanizma adjustiranja stoka u investicionoj traž-nji i rasta ponude novca, koji rezultira iz monetarnog doziranja budžetskog deficita. Dinamičan sistem implicira tri diferencijalne jednačine prvog reda (nehomogenih) za tri varijabile: dohodak, novac i stok kapitala, pri čemu su cene konstantne veličine. Dinamički stabilitet sistema zavisi od vrednosti realnih i monetarnih parametara. Rast marginalne stope oporezivanja (na dohodak pomera naviše dinamički stabilitet, dok porez iz dohotka fizičkih lica „igra“ ulogu automatskog stabilizatora U modelu (aktuelnom) finansijska ekspanzija je praćena monetarnom ekspanzijom. Multipli-kator javnih rashoda u ravnoteži na dugi rok čak je recipročan proizvodu marginalne stope oporezivanja dohotka (Ty) i marginalne sklonosti potrošnji realnih dobara (“real balances“), odnosno SM. Model se, prema tome, bitno razlikuje od kejnzijanskog multiplikatora (koji je recipročan marginalnoj sklonosti štednji) i multiplikatora Christa (koji je recipročan marginalnoj stopi oporezivanja).

2. BUDŽETSKE TEOREME I KONJUNKTURNA BUDŽETSKA REGULACIJA

Polazeći od fundamentalnih budžetskih teorema i od transponiranja Keynesovih ideja u procesu fiksiranja nivoa nacionalnog dohotka i nivoa zaposlenosti u literaturi962 se mogu sresti četiri tipa budžetskih pozicija: budžetski deficit, budžet-ski suficit, budžetska kompenzacija i varijacije uravnoteženog budžeta. Budžetske pozicije, u tom kontekstu, obradićemo sa aspekta teorema konjunkturne budžetske politike, koje se u finansijskoj literaturi963 opserviraju kao budžetske strategije.

U centru diskusije o „dohodovnom efektu“ budžeta, o efektu „deflacije ili reflacije“ na potošnju i štednju, o efektu cena i javne tražnje, o efektu likvidnosti i o efektu supstitucije, u literaturi su se iskristalisale brojne budžetske teoreme na osnovu kojih je inicijalni budžetski dezekvilibrijum rezultanta višaka budžetskih rashoda, koji nije rekompenziran rastom fiskalnih resursa ili redukcije fiskalnog bloka, koja nije sleđena kontrakcijom budžetskih rashoda i vice versa.

Teorema I. Rast javnih rashoda (∆G), koji je finansiran javnim dugom, monetarnom kreacijom ili kombinacijom obeju procedura, reaguje kao adicionalna investicija. „Deficit-spending“ u uslovima nezaposlenosti izaziva rast disponibilnog nacionalnog dohotka i ekspanzivne efekte u potrošnji sa primarnim i sekundarnim efektima po Samuelson-Lernerovim propozicijama kejnzijanskog tipa. „Deficit spending“ konstituiše sredstvo za favorizovanje ekspanzije nacionalnog dohotka, za borbu protiv depresije, za realizaciju pune zaposlenosti i za podsticanje inferiornih

Stability in a Simple Dupamis IS-LM Model: A Comment, Public Finance 2/75, str. 268-271, D.J. Smyth, Monetary Factors and Multiplier - Accelerator Interaction, Economica 30/63, str. 400-407. i D.J. Smyth, Built-in Flexibility of Taxation and Stability in a Simple Dynamic IS-LM Model, Public Finance 1/74, str. 111-114. 962 P.A. Samuelson, A. Lerner, A. Hansen, G. Fishcr, K. Boulding, R.A. Musgrave, W. Heller, Smyth, Brown, L. Johansen, Auld, Kogiku, Stoleru, Denizet, H. Sempé. 963 Uporedi: H. Sempé, Budget et Trésor, Ed. Cujas, Paris, 1973. god., str. 358-389 i 390-416.

328

investicija. Rezonujući po ovoj soluciji, budžetski deficit involvira ekspanziju nacionalnog dohotka i, kao dodatna investicija, u uslovima pune zaposlenosti, produkuje rast raspoloživog dohotka:

∆Y = K∆G = ∆G/(1 - a) gde su: Y - nacionalni dohodak, G - budžetski rashodi, K - multiplikator i α - granična sklonost potrošnji. Ova teorema ilustruje se pomoću simplificiranog modela tipa Samuelson-Lerner, pri čemu je a = ∆C/∆Y i Ct = Co + aYt.964 I ako rezonujemo u uslovima monetarne ravnoteže, onda u okviru funkcije potrošnje postoje dve sekvence:

1. - u t1 je Yt1 = (C + 1)/(1 - a) = (Co + I)/β, 2. - u t2 je Yt2 = (Co + I + ∆G)/(1 - a) = (Co + I + ∆G)/β,

gde su I - investicije, β - granična sklonost potrošnji (β = 1 - α). Oduzimanjem Yt1od Yt2 dolazi se do efekta ekspanzije budžeta:

Yt2 – Yt1 = ∆Y = ∆G/(1 - a) = ∆G/β = K ∆G gde je K = 1/β - Kejnzov multiplikator.

Teorema II. Budžetski deficit dobijen je redukcijom fiskalne presije u uslovima pune zaposlenosti. Ekspanzivni efekti su inferiorniji od „deficit spendinga“, budući da kompenzacioni budžetski saldo ne vodi ekvilibrijumu nacionalnog dohotka i dohotka pune zaposlenosti. Varijacije nacionalnog dohotka, potrošnje (c) i štednje (s) sada se kvantifikuju na sledeći način:

∆Y = -Kα∆φ = -α∆φ/(1 - a), ∆C = -α2 ∆φ (1 - α),

∆S = -α∆φ, gde je φ reprezentanta ukupnih fiskalnih tokova (prihoda). U ovoj teoremi, u t1 je φt1=G, a u t2 (usled redukcije poreza) je φt2< G (negativni budžetski saldo). Pri tome je, dakle, ∆φ = φt1 - φt2> jer je ∆φ< 0 i ∆Y > 0.

Teorema III. Budžetski višak realizovan je posredstvom redukcije javnih rashoda i nepromenjenih fiskaliteta, s kontraktivnim delovanjem na ritmiku nacionalnog dohotka. Kontrakcija nacionalnog dohotka determinisana je budžetskim multiplikatorom. Kontrakcija nacionalnog dohotka, potrošnje i štednje prezentuje se u sledećem nizu jednačina:

∆Y = K∆G = ∆G/(1 - α), ∆C = α∆G/(l - α),

∆S = ∆G < 0.

Teorema IV. Budžetski višak efektuiran je posredstvom ogmantacije fiskaliteta i nepromenjenih budžetskih rashoda, s kontraktivnom incidencom na nivo i dinamiku nacionalnog dohotka. U uslovima kontrakcije nacionalnog dohotka, potrošnje i štednje, efekti fiskalne deflacije su inferiorniji u odnosu na rezultate iz prethodne teoreme:

964 Upotrebljeni simboli označavaju: Ct - potrošnja, Co - nekompenzatorska potrošnja i Yt – ras-položivi dohodak.

329

∆Y = -Kα∆f = -α∆φ/(1 - α), ∆C = α2∆φ(1 - α),

∆S = -∆φ. Prema tome, I i II teorema rezultante su kompenzirajućih dejstava budžetske

politike u periodu deflatornih tendencija, dok su III i IV teorema logičan produžetak kejnzijanske analize u uslovima kada globalna tražnja prevazilazi produkcione kapacitete (K. Boulding) - tzv. fiskalna deflacija.

Teorema V. U procesu redukcije inflatornog razmaka izazvanog rastom javne tražnje država nadekvilibrira („suréquilibrisation“) svoj budžet. Budžetski višak, realizovan agravacijom fiskalne presije, prevazilazi sumu inflatornih pomaka, posredstvom inverzne marginalne sklonosti potrošnji javnih kolektiviteta. Redukcija inflatorne neravnoteže, generisane rastom javne tražnje, realizuje se efektivnim budžetskim suficitom, koji je rezultanta rasta fiskalne presije:

∆φ = H . 1/α za 0 < α < 1, odnosno

∆φ - H = H[(l - α)/α], gde je H = De - Pe i gde je H - diskrepanca između efektivne tražnje (De) i efektivne ponde (Pe). U uslovima monetarnog dezekvilibrijuma (S < 1), budžetski saldo ima ulogu kompenzatora (∆φ = H). No, u slučaju inflacije troškova, fiskalizacija ekonomije (rast fiskalne presije) nije prihvatljiva solucija, jer produbljuje troškovnu inflaciju. Stoga, ovoj teoremi valja pridružiti ostale parcijalne politike u okviru sveukupne stabilizacione ekonomske politike. Jer, teorema Haavelmo-Wallich u pogledu konjunkturne regulacije, u okviru kontinuelnog i uravnoteženog rasta, zahte-va rigorozno kompenzovanje varijacija budžetskih rashoda rastom fiskalnog rand-mana:

∆Y = ∆G = ∆φ.

Teorema VI. U konjunkturi sa neuposlenim kapacitetima, rast javnih rashoda, koji je finansiran proporcionalnim porezom iz dohotka, izaziva pozitivan dohodovni efekat, koji je jednak sumi dodajnih javnih rashoda. Raspoloživi dohodak ostaje nepromenjen, a rast nacionalnog dohotka ostaje indempandentan od vrednosti marginalne sklonosti potrošnje i jednak sumi adicionelnih javnih rashoda; dok je vrednost budžetskog multiplikatora jednaka jedinici. Inverzno, kontrakcija javnih rashoda, koja je kompenzirana redukcijom sume fiskalnih resursa, ne menja raspoloživi dohodak, ali provocira smanjenje nacionalnog dohotka proporcionalno redukciji fiskaliteta, kao i povećanje stope nezaposlenosti. Stoga je:

∆Y = ∆G = ∆φ, pod uslovom da je

∆Y = 0.

Teorema VII. Budžetska neravnoteža ex ante ne može se kompletno rekom-penzirati ex post, posredstvom marginalnih fiskalnih prelevmana. Za potrebnu rekompenzaciju neophodno je iznuditi porast marginalne stope oporezivanja, koja vodi razvlačenju dohodnog efekta. No, „jaka“ ekspanzija nacionalnog dohotka u

330

koegzistenciji s budžetskim deficitom, po pravilu, je inkopatibilna sa reetabliranjem ex post-budžetske ravnoteže, jer rastući fiskaliteti defavorizuju razvojne efekte. U stvari, ukoliko je budžetski deficit rezultat nekompenziranih javnih rashoda (B*), onda se reekvilibriranje budžeta može uspostaviti upotrebom sredstava trezora (B). U tom slučaju, ako je B = B* + ∆φ', onda je B = B* + ∆φ’ = 0 za B* < 0, što označava jednakost B = -∆C. Međutim, B je negativan broj i kada je B = -∆G i kada je B* = ∆φ.

Teorema VIII. U fiskalnoj praksi porez je kompleksna funkcija oporezive materije (baze) i poreske stope. Poreski randman, u isti mah, zavisi od modaliteta poreske osnove i primenljive stope:

Φ = f(A, <ϕ) gde su ϕ - poreski prinos, f - funkcija, A - poreska osnovica, ϕ - poreska stopa. Elastičnost fiskaliteta sada dobija sledeću formu:

eϕ = ∆φ:φ/∆PNB : PNB = (∆φ/∆PNB) . 1(φ:PNB) = t/T, gde su eϕ - fiskalna elastičnost, PNB - bruto-nacionalni dohodak, t - marginalna stopa i T - inicijalna stopa.

Pod hipotezom da je eϕ = 1, algebarski račun omogućava da se proceni impakt budžetskog salda na nacionalni dohodak i zaposlenost. Ako se u jednačinu fundamentalne ravnoteže:

Y = Co + I + G + α(Y - φ) unese

φ = ty = TY, dobiće se:

Y C I Gt y

tY= + + +

−( )−( )

αα1

1 , odnosno:

Y C I Gt

= + +( ) ⋅− −( )

1

1 1α Odatle je

Y C I GT

= + +( ) ⋅−1

1 Teorema IX. Za procenjivanje impakta budžetske politike, koji je izazvan

varijacijom neto-javnih rashoda, dovoljno je Y diferencirati po G: dY = dG • [1 - α(1 - t)],

uz uslov da su C i I konstante. Za procenjivanje impakta varijacije fiskalnih prihoda, koji je indukovan

varijacijom stope oporezivanja, potrebno je Y diferencirati po t: dY

dtCo I G

t= + +( ) ⋅ −

− −( )α

α1 12

331

Polazeći od egaliteta t-T dobija se: dY

dt

Co I G

t t= + +

− −( ) ⋅ −− −( )1 1 1 1α

αα

odnosno dY

dtYo

t= ⋅ −

− −( )α

α1 1 Odatle se dobija rast nacionalnog dohotka:

dY Yo dtt

= ⋅ ⋅ −− −( )

αα1 1

Ako je φ = Yot i ako je d φ = Yodt, onda je rast dohotka sledeći: dy = -αd φ/[l - α(l - t)].

Teorema X. Stručnjaci EEZ pretpostavili su da, počev od izvesnog stepena fiskalizacije ekonomije, poreski efekti na profit i investicije mogu da dovedu do superiornije željene stope rasta od spontane stope pod dejstvom redukcije fiskalne presije.

Varijacije fiskalne presije (ϕ2 - ϕ1) mogu se lako izračunati u perspektivi budžetske ravnoteže (G = φ) naravno uz koegzistenciju: g1 = α1 i g2 = ϕ2, tj. ravnoteže prihoda i rashoda;965

4 2 1 11

11 1

1

11) ∆ φ

Yg g g

r

rg g

r

r

m m⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

= − = ++

⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

− = ++

⎡⎣⎢

⎤⎦⎥

−

odakle je: 966

∆ ϕ ϕY

r r m g r r m⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

′ −( ) ′ −( )1 1

Iz ove jednačine izvlačimo sledeću toremu: varijacije fiskalne presije (izražene u procentima PNB) za dati vremenski period su aproksimativno determinisane proizvodom inicijalne fiskalne presije (ϕ1) i diferencijom između stope rasta budžeta i PNB.

Teorema XI. Pokazujući da javni rashodi mogu imati efekat „odvlačenja“ privatnih investicija, Bowen je istakao potrebu meliorisanja modela:

∆Y Gf= −

−⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

1 1

1 α Pretpostavljajući da je indukovana varijacija nacionalnih rashoda: v = 1 - fi u

uslovima rastućeg uravnoteženog budžeta, rast nacionalnog dohotka poprima sledeću formu:

∆ ∆Y G= ⋅−ν

α1 965 H. Sempé, op. cit., str. 459. 966 Simboli reprezentuju: g - stopa rasta javnih rashoda; ϕ = - stopa rasta fiskalne presije: (r’ - r) – stopa rasta nacionalnog dohotka i budžeta; m - multiplikator.

332

Međutim, ako je r - progresija marginalne javne sklonosti potrošnji, e - relacija između ∆G i privatnih investicija, ϕ - deo poreza koji ostaje neiskorišćen (neutrošen), onda se menjaju veličine v i ∆Y i izražavaju na sledeći način:

ν ϕϕ

α

= − +

= − +−

⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

P c

Y Gp c∆ ∆1

Ovaj model u okviru funkcije trenutne potrošnje razlikuje se od modela Samuelson-Fishera, jer rast veličine ne stimuliše ekspanziju Y.

Politika funkcionalnih finansija u prezentovanim teoremama bazira se na principu aktivne kompenzacije fluktuacija usvojenom budžetskom strategijom, kreirajući, pri tome, svesno budžetski dezekvilibrijum. Međutim, topološka strana ekonomske konjunkture ne podrazumeva redukciju funkcionalnih finansija na simplificirani budžetizam, jer u sebi sadrži monetarne implikacije fiskalne politike i politiku javnog duga; što u sinhronizovanoj aplikaciji sa ostalim segmentima ekonomske politike (politika investicija, politika raspodele, politika cena, politika finansiranja reprodukcije i platno-bilansna politika) treba da dovede do harmoničnog odnosa između ukupne realne ponude i globalne efektivne tražnje. S tim u vezi, interesantni su ranije prezentirani (u rezimiranoj formi) različiti kvantitativni pristupi modeliranju monetarne i fiskalne politike u procesu determinisanja outputa Y.

3. HIPOTEZE BUDŽETSKOG DEFICITA

Budžetski deficit, koji je rezultat rekompenziranog rasta javnih rashoda (G) fiskalnim blokom resursa (F), u suštini je ex ante ili ex post projekcije. Distan-ciranjem budžetskog deficita ex ante (B) od budžetskog deficita ex post (B), etabli-ranje budžetskog reekvilibrijuma ex post pretpostavlja: B= B + ∆F, pri čemu je B = -∆G4. U skladu sa Samuelsonovim rezonancama, reetabliranje budžetske ravoteže afektacijom troškova, konstituisanim marginalnim fiskalnim prelevmanima, impli-cira:

tF

yI F t Y= =∆

∆∆ ∆

U tom kontekstu fiskaliteti egzersiraju efekte na ekonomski i budžetski

ekvilibrijm, slabljenjem ekspanzivnih efekata i smanjenjem ex ante budžetskog deficita. Počevši od finalnih efekata ekspanzivnog budžeta, moguće je kalkulisati sumu fiskalnih tokova, koja kompenzira evoluirani deficit ex ante. Rast fiskalnih prihoda (∆F), koji je rezultat ekspanzije nacionalnog dohotka, iznosi:

∆F tB

t= −

− −( )*

1 1 α gde je t - fiskalna stopa, α - granična sklonost potrošnje. Deficit ex post jednak je algebarskoj sumi inicijalnih deficita i varijacija fiskalnih prihoda:

B = B* + ∆F,

333

odnosno:

B Bt

t= −

− −( )⎡

⎣⎢

⎤

⎦⎥* 1

1 1 α

Inspirisan idejama Kejnza i postkejnzijanaca (u prvom redu Hansena, Williamsa, Samuelsona, Brawna i Lindbacka) prof. Musgrave je obradio mehaniku kompenzacionog finansiranja i efekte fiskalnog poslovanja u domenu ekonomske stabilizacije. Posredstvom odnosa potrošnja - dohodak u uslovima fiksnih investicija, određenog nivoa cena i nezaposlenosti analizirani su kompenzacioni efekti budžetske politike i budžetska usklađivanja u funkciji povećanja nivoa zaposlenosti i hipnotisanja rasta cena fiskalnim medikamentima. U sledećem nizu jednačina kvantifikovani su rezultati alternativnih budžetskih usklađivanja.967

Oblici usklađivanja Linearni oblik promene dohotka 1. Varijabilno G

Konstantno T ∆ ∆Yc

G=−

⋅1

1 II. Varijabilno G

Konstantno t ∆ ∆Yc t

G=− −( ) ⋅1

1 1 III. Varijabilno T

Kostantno G ∆ ∆Ycc T=

−⋅1

1 IV. Varijabilno t

Konstantno G, ∆ ∆YcYo

c tT=

− −( ) ⋅1 1 1

V. Istodobne promene G iT ∆ ∆ ∆ ∆Y B G T= = =( ) Prva alternativa odnosi se na potrebno smanjenje fiskalne stope da bi fiskalna

masa ostala nepromenjena, uz rast javnih rashoda, iako dohodak, kao osnovica, raste. Druga alternativa odnosi se na povećanje poreske osnovice uz nepromenjenu stopu, čiji je rezultat: (a) veća fiskalna masa shodno ekspanzivnim efektima povećanja budžetskih rashoda, (b) smanjenje granične sklonosti potrošnji i (v) redukovanje multiplikatora. Treća alternativa usklađivanja odnosi se na smanjenje fiskalnih prihoda uz konstantnu veličinu javnih rashoda, pri čemu se poreski rezultat smanjuje na bazi željene promene fiskalne stope. Četvrta varijanta budžetskog usklađivanja ukazuje na promenu poreske stope uz konstantni iznos javnih rashoda, pri čemu poreska osnovica raste sporije od poreske stope usled rasta fiskalnih dedukcija. Najzad, peta alternativa označava istodobno povećanje budžetskih rashoda i fiskalnih prihoda, odnosno promene na bazi rasta uravnoteženog budžeta (∆B = ∆T = ∆G), tzv. Haavelmova teorema.

967 R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Naučna knjiga, Bgd., 1973, str. 354. Notacija: Y - nacionalni dohodak, T - fiskaliteti, G - javni rashodi, c- granična sklonost potrošnji, t - poreska stopa, B - budžetska ravnoteža.

334

Borbi za ekonomsku stabilizaciju budžetskom politikom Allen968 je pridružio i formu javne štednje (Sg), koja se izražava volumenskim odstupanjem javnih prihoda (t) od javnih rashoda (G):

Sg = T-G. Uvođenjem varijacija totalnog dohotka (koji je jednak raspoloživom dohotku

i fiskalitetima) i autonomne potrošnje (autonomna lična i investiciona potrošnja), i diferenciranjem jednačina po G (ako je T = 0) i po T (ako je G = 0), Allen je kvantifikovao rezultirajući rast nacionalnog dohotka u formi:

∆ ∆ ∆ ∆YG

s

s

s s

s

sG G= − − = − −⎛

⎝⎜⎞⎠⎟

⋅ =1 1 1

što znači da se Allenova predikacija uspešne borbe na stabilizacionom frontu može realizovati permanentnom težnjom javne vlasti za ostvarivanje veće stope budžetske štednje, koja se pozitivno reflektuje na nivo društvene akumulacije i radnog produktiviteta. Varijacijama nacionalnog dohotka atribuiranog transakcijama javnog sektora, budžet se inkorporira u ekonomske tokove. Budžetski outputi (rashodi) ex post deluju na tokove ekonomske aktivnosti posredstvom reintegrisanja budžetskog finansiranja javne potrošnje sa ekonomskim tokovima reprodukcije, dok budžetski imputi (prihodi) ex ante deluju na ekonomski aktivitet, posredstvom deriviranja fiskalnih tokova iz fundamentalnih makroekonomskih veličina. A finalni učinci su kompenzacioni efekti budžetske politike, odnosno sterilisanja ili restituisanje likvidnog potencijala, kao frakcije globalne tražnje.

Allen969 je, u osnovi, u svoj model globalne tražnje uveo javne rashode i poreze, kao treću varijabilu, koja se dodaje desnoj strani jednačine nacionalnog dohotka (Y = C + I + G). Uvođenjem javne tražnje modifikovana je formulacija kejnzijanskog modela. S druge strane, Allen je uveo distinkciju između totalnog dohotka (Y) i raspoloživog dohotka (Yd), čiju diferencijaciju popunjavaju fiskaliteti (T): Y = Yd + T. Stoga, i funkcije potrošnje i štednje, i marginalne sklonosti potrošnji i štednji poprimaju drugojačiju formu:

C = C(Yd) c = dC/dY s = S(Yd)

S(Yd) = Yd - C(Yd) s = dS/dYd s = 1 - c (0 < c < 1 i 0 < S < 1)

U Allenovom modelu, autonomni rashodi predstavljaju zbir autonomnih investicija i autonomnih rashoda potrošnje: A = Co + Io, pri čemu su C(Yd) i S(Yd), kao dve funkcije, bezvredne za Yd = 0. Veličine G i T u hipotezi su dve autonomne veličine fiksirane egzogenim faktorima i ne zavise od nivoa dohotka. U ravnoteži dohotka Y = So + C(Yd) + Io + G supstitucijom Y = Yd + T dobija se Yd = C(Yd) + A + G - T, gde su Y = Yd + T i A = Co + Io. Ovaj uslov (1) determiniše, u modelu multiplikatora, nivo ravnoteže raspoloživog dohotka i totalog dohotka (Y), pri čemu solucija zavisi od prirode i forme funkcije potrošnje. Međutim, uslov se može napisati

968 R.G.D. Allen, Théorie macroéconomic, A. Colin, Pariz, 1969, str. 160-161. 969 R.G.D. Allen, Théorie macroéconomique, A. Colin, Paris, 1969. god., str. 158-172 i 387-392.

335

i posredstvom funkcije štednje: S(Yd) = Yd - C(Yd). Ako je privatnoj štednji S(Yd) dodatna javna štednja Sg = T - G, jednačina (1) dobija formu S(Yd) + Sg = A, što reprezentuje novu (2) verziju relacije između štednje i investicija. Kako se varijacije javnih rashoda i poreza reflektuju na varijacije dohotka? Ako je ∆G dato (fiksirano) za ∆T = 0, javna štednja (Sg) se smanjuje, a totalni dohodak varira prema G po formuli dYd/dG = (dC/dYd) . (dYd/dG) + 1 i dY/dG = dYd/dG. I, ako je dY/dG = 1/(1 - c) = 1/s, porast dohotka ∆Y je određen rastom javnih rashoda (∆G) i multi-plikatorom ∆Y = ∆G/s za 1/s > 0 (3). Ako je, pak, ∆T dato (fiksno) za ∆G = 0, javna štednja se povećava, dok se varijacija dohotka dobija diferencijacijom (1): dYd/dT = (dC/dYd) • (dYd/dT) - 1 i dY/dT = (dYd/dT) + 1, što daje dY/dT = 1/(1 - s) + 1 = - c/(1 - c) = - (1 - c)/s. No, ako su fiskaliteti u regresiji (-∆T), rast dohotka iznosi ∆Y = [(l-s)/s] (-∆T), gde je (1 - s)/s < 1/s (4) i gde multiplikator ima redukovani efekat. Pretpostavlja se da je proporcija redukovanih poreza, tj. s (-∆T) = (1 - c) • (-∆T) neposredno potrošena i da je ostatak pridodat štednji. Rashodi koji su multiplikovani regularnim multiplikatorom 1/s iznose (1 - s) (~∆T), što daje rast dohotka i osnovu Allenove teoreme: Ako je marginalna sklonost štednji s (sa 0 < s < 1) u nivou ravnoteže, onda porast javnih rashoda (∆G) uvećava dohodak (1/s) putem ∆G kao što i smanjenje poreza (-∆T) povećava dohodak za [(1 -s)/s] putem (-∆T), gde je (l-s)/s inferiornije od 1/s.

U linearnoj funkciji potrošnje C = cYd, realni nivo uravnoteženog dohotka za konstantnu sklonost potrošnji (c) dobija se po jednačini Yd = cYd + A + G- TnY = Yd + T, dok je totalni dohodak jednak Y = [(A + G -T)/s] + T = (1/s). (A + G) - [(1 - s)/s]T (5). U slučaju budžetske ravnoteže, koja podrazumeva kvantitativnu podudarnost rashoda i prihoda, tj. ∆G = ∆T, i linearne funkcije potrošnje rezultat jednačine (5) glasi: Y = A/s + G, a rast totalnog dohotka po formulama 3. i 4. iznosi:

∆ ∆ ∆ ∆YG

s

s

s s

s

sG G= − − = − −⎛

⎝⎜⎞⎠⎟

⋅ =1 1 1

što znači da se nacionalni dohodak povećava u istoj proporciji s rastom javnih rashoda koji su u ekvilibrijumu sa rastom fiskalnih prihoda.

Musgraveov koncept uloge budžetske politike u uslovima nezaposlenosti bazira se na sledećim pretpostavkama: (1) nivo cena je fiksan, (2) nominalne najamnine ne mogu se dalje „obarati“ i (3) povećanje rashoda odražava se i na povećanje proizvodnje. Pri tome su poreski prihodi funkcija dohotka i poreske stope (Ty = tY). U uslovima povećanja G i držanja konstantnim Ty, rezultati iz prve jednačine reflektuju porast rashoda za dobra i usluge i povećanje dohotka za iznos koji je ekvivalentan proizvodu ∆G i multiplikatora. No, sa povećanjem dohotka širi se poreska osnovica. A da bi se zadržao porast prihoda od poreza na dohodak, mora se smanjiti poreska stopa. S druge strane, ako je poreska stopa konstantna veličina i ako se menjaju rashodi za dobra i usluge (kakav je slučaj u drugoj jednačini), nastalo povećanje dohotka je inferiornije u odnosu na porast dohotka pri konstantnom poreskom prihodu. A primena nepromenjene ili iste fiskalne stope na veću ili rastuću osnovicu indukuje povećanje Tu sa korespondentnim povećanjem ekspanzivnih efekata povećanih rashoda. U situaciji, pak, konstantnih javnih rashoda i smanjenih

336

poreskih prihoda (kakav je slučaj sa uklađivanjima u trećoj jednačini), redukcija poreza iz dohotka je manje efikasno sredstvo u odnosu na porast budžetskih rashoda, računata po dolaru. Za programiranu promenu poreskih prihoda poželjna je redukcija poreske stope, npr. za ∆t = {[1 -c(1 – t1)]/(l -c) • Yo} Ty. Stopa rasta dohotka (∆Y/Y) jeste veća ukoliko je poreska stopa niža, kakav je slučaj sa alternativnim usklađivanjem posredstvom poreske stope u četvrtoj jednačini. No, to je različito u odnosu na promene uravoteženog budžeta, gde je ∆Y = ∆V = ∆G = ∆T (peta jednačina), budući da je porast dohotka ekvivalentan porastu fiskalnih prihoda, koji korenspondiraju povećanju budžetskih rashoda. Razlike su evidentne i pri uticaju razvojne politike na nivo suficita ili deficita. Naime, ako je pri uporebi politike povećanja budžetskih rashoda za robu i usluge t konstantna veličina, budžetski suficit (S) se može definisati kao proizvod poreske stope i dohotka po odbitku rashoda:970

S = tY - G. Unošenjem Y = {1/[1 - c (1 - i)]} • (a + 1 + G) u prethodnu jednačinu

dobijamo S = 1/[1 - c(1 - t)] • (a + I + G) - G, odakle je dS/dG = t/[l - c (1 - t)[ - 1].

I ako je c < 1, suficit će opadati uporedo sa povećanjem G; a ako je s < 1, povećanje G povećaće suficit ili smanjiti deficit. Prema tome, u zavisnosti od toga da li je t/[l - c(1 - t)] ><1 i da li je s ><1 povećanje javnih rashoda (G), sa porastom dohotka (Y), indukovaće povećanje, smanjenje ili nepromenjenost suficita (S). Međutim, ukoliko se praktikuje politika smanjenja poreske stope (t) sa konstantnim budžetskim rashodima (G), onda se sa T = tY i sa supstitucijom Y = {1/[1 - c(1 - t)]} - (a + I + G) dobijaT = {t/[l -s(1 - t)]} • (a + 1 + G), odakle je dT/dt = (1 -c). (a + 1 + G)/[l - (1 -t)c]. U zavisnosti od toga da li je 1 - s >< 0 i od toga da li je s >< 1 smanjenje, t će se reperkutovati na povećanje, smanjenje ili konstantnost T, pa, sledstveno tome, i na porast, redukciju ili konstantnost budžetskog suficita.

Ako sada uvedemo u analizu različitu sklonost potrošnji poreskih platiša, uz pretpostavku porasta dohotka za Y, onda upoređenja između nivoa javnih rashoda za robu i usluge (G), fiskalnih prihoda (T) i budžetskog deficita (D) možemo vršiti na bazi sledeće jednačine:971

∆ ∆ ∆Yc c

Gcx cz cz

cx czT

x

=− − −( ) ⋅ −

−( ) +− − −( ) ⋅1

1 1 1 12α αβ

α α gde su: α - udeo dohotka grupe potrošača x, cx - granična sklonost potrošnji grupe potrošača x, cz - granična sklonost potrošnji grupe porošača z, Y - dohodak, D - deficit, T - fiskalni prihod, G - javni rashodi za dobra i usluge, i β - udeo poreskih prihoda koji plaća grupa x.

U budžetskim politikama pod 1,2. i 3. porast deficita je manji od rasta javnih rashoda (∆D, ∆G). Programirani nivo ∆G opada sa ∆D. Redukcija ∆T po dolaru nije naglašena ukoliko značajniji deo poreskog tereta snose obveznici sa relativno niskim koeficijentom sklonosti potrošnji; što je veoma indikativno za politiku 1. ili za uravnoteženi budžet, kao i za (delimično) deficitarno finansiranje (kao što su politike 970 R. Musgrave, op cit., str. 356-357. 971 R. Musgrave, op. cit., str. 360.

337

pod 2. i 3.). Za razliku od ovih politika, u politici pod 4. porast budžetskih rashoda alimentira se deficitarnim finansiranjem. U sledećem modelu politike (pod 5.) jeste ∆D∆G, pri čemu ∆G opada (pri ∆T = 0) sa porastom ∆D; dok je u poslednjem modelu (politika pod 6.) potrebno smanjenje poreskih prihoda (pri ∆G = 0) naglašenije sa opadanjem β. No, za svaku određenu vrednost β potrebna vrednost ∆G opada sa porastom ∆D, što u osnovi ilustruje alternativu ekspanzivne politike između takozvanog velikog budžeta sa malim deficitom i takozvanog malog budžeta sa velikim deficitom. Za razliku od budžetske politike koja je usmerena na obezbeđenje povećanja dohotka i zaposlenosti, u situaciji pune zaposlenosti budžetska politika sa restriktivnim efektima vodi se radi suzbijanja inflacije. Pri tome, povećanje poreza i smanjenje rashoda ili kombinacija su alternativni pristupi u nominalnom budžetskom usklađivanju. U tom kontekstu, alternativi ekspanzivne budžetske politike sa velikim budžetom i velikim deficitom odgovara alternativna kontraktivna budžetska politika sa malim budžetom i s velikim suficitom.

Skraćena verzija numeričke ilustracije alternativnih budžetskih politika

BUDŽETSKE POLITIKE Y=100 a=1/2cx=0,8 cz=0,2 b=1 b=1/2 b=0

1. ∆D=0 DG DT

250 250

10 10

62 62

2. ∆D=10 DG DT

210 200

90 80

60 50

3. ∆D=20 DG DT

170 150

80 60

57 37

4. ∆D=G DG DT

50 0

50 0

50 0

5. ∆D=60 DG DT

10 -50

40 -20

47 -13

6. ∆D=T DG DT

0 -62

0 -100

0 -250

Izvor: R. Musgrave. op. cit., str. 361.

4. MODALITETI KREIRANJA BUDŽETSKOG DEFICITA I VOĐENJA BUDŽETSKE POLITIKE

U savremenim uslovima, budžetska politika vezana je za deficitarno (versus suficitarno) finansiranje, kao funkcija ekonomske stabilizacije i privrednog razvoja. U formiranju (kreiranju) budžetskog deficita zavođenje fleksibilne i kompenzacione budžetske politike figuriraju i participiraju različiti modaliteti:

Prvo. Model nepromenjenih budžetskih rashoda, uz redukciju fiskaliteta, vodi kreiranju budžetskog deficita uz porast novčane tražnje. Budžetski multiplikator deficitarnih rashoda deluje na dohodak u formi:

338

∆ ∆Ycc T=

−⋅ ⋅1

1 Drugo. Model rasta budžetskih rashoda uz nepromenjene fiskalitete i

nemodifikaciju transfernih rashoda vodi ogmantaciji budžetskog deficita. sniženju kupovnih snaga i multiplikatorskom rastu nacionalnog dohotka u formi:

∆ ∆Yc

B=−

⋅1

1 Treće. Model simultanog i paralelnog rasta budžetskih rashoda (uglavnom

transfernih rashoda ∆TR) i rasta fiskalnih prihoda (V. Hansen) vodi budžetskom deficitu (za iznos preticanja transfernih rashoda fiskalne prirode ∆Tr - ∆T), padu novčane kupovne moći i multiplikatorskom rastu nacionalnog dohotka u formi:

∆ ∆ ∆Yc

T Tr=−

⋅ −( )1

1 Četvrto. Model bržeg rasta budžetskih rashoda za dobra i usluge (∆G) u

odnosu na porast fiskaliteta (∆T) vodi budžetskom deficitu, uz porast novčane kupovne snage, i kontraktivnom delovanju fiskaliteta i ekspanzivnom delovanju budžetskih rashoda na nacionalni dohodak u formi:

∆ ∆ ∆Yc

C c T=−

⋅ −( )1

1 Peto. Model postepene redukcije budžetskih rashoda i bržeg sniženja

fiskalnog opterećenja kondinuiše budžetskom deficitu, uz korelativni porast kupovnih snaga i nacionalnog dohotka u formi:

∆ ∆ ∆Yc

T G=−

⋅ −( )1

1 U suprotnom, egzistiraju modeli budžetskog suficitarnog finansiranja sa

delovanjima na promene nacionalnog dohotka, globalne tražnje, zaposlenost, cene i druge makroekonomske veličine.

Prema tome, u prvom modelu kreira se budžetski deficit nemenjanjem javnih rashoda i redukcijom fiskalnih prihoda, uz porast tražnje i multiplikatorsko delovanje na nacionalni dohodak. U drugom modelu, stvara se budžetski deficit porastom javnih rashoda i nemenjanjem fiskalnih prihoda, uz redukciju kupovne moći i multiplika-torsko delovanje budžetskih rashoda na dohodak. U trećem modelu, kreira se budžetski deficit bržim porastom javnih rashoda (po osnovu ekonomskih i socijalnih transfera) od rasta fiskalnih prihoda, uz redukciju kupovne moći i multiplikatorski odraz na ritmiku racionalnog dohotka. U četvrtom modelu stvara se budžetski deficit bržim porastom javnih rashoda (po osnovu kupovina roba i usluga) od fiskalnih prihoda, uz porast kupovne moći na robnom tržištu i multiplikatorski porast nacionalnog dohotka (usled kontraktivnog delovanja fiskaliteta i ekspanzivnog delovanja javnih rashoda). Konačno, u petom modelu, kreira se budžetski deficit većim smanjenjem fiskalnih prihoda od smanjenja javnih rashoda, uz multi-plikatorsko delovanje na dohodak, što je u sledećem pregledu sistematizovano.

339

Budžetski deficit i dohodni efekat budžeta u funkciji t

Ekspanzija ekvilibriranog budžetskog finansiranja972

972 Georgio Stefani, La théoreme du budget en équilibre et la politique finansière, Public Finance 1 -2/65, str. 207-225.

340

KREIRANJE BUDŽETSKOG DEFICITA, EFEKTIVNA TRAŽNJA

I EFEKTI NA NACIONALNI DOHODAK

PARAMETRI PROMENE TRAŽNJA DEFICIT DOHODAK

I Rashodi G Konstantni Porast Deficit

Fiskaliteti T Smanjenje ∆N ∆D

II Rashodi G Povećanje Smanjenje Deficit

Porezi T Konstantni -∆N ∆D

Transferi Tr Konstantni

III Transferi Tr Rast Smanjenje Deficit

Fiskaliteti T ∆Tr>∆T -∆N ∆Tr-∆T

IV

Javni rashodi za robu i usluge G

Brži porast Povećanje Deficit

G ∆N

Fiskaliteti T ∆G>∆T (∆D-c∆T)

V

Rashodi G Redukcija Povećanje Deficit

Fiskaliteti G Brže

smanjenje ∆N ∆T-∆G

(-∆G<-∆T) Grafičke reinterpretacije Sempea i Musgravea

5. HAAVELMOVA TEOREMA

U kritičkom ambijentu „théoreme de Haavelmo“ (Wallace, Samuelson, Musgrave, Wallich, Tabatoni, Haberler, Hagen, A. de Vin de Marco, Godwin, Brems, Baumol, Peston, Peacock, Neumark, Rolph i drugi)973 valja priključiti demonstracije Stefania, Vincensa, Villania, Fredericia, Parravicinia, Robinsa, Morcellia i Cosciania, po kojima je „solution de Haavelmo“ asimptetički aproksimativna u oronulom vremenu budžetskog ekvilibrijuma. Naime, Haavelmove „pisanije”.974

Ro = aRo + Nb + V (1) R = (Nb + V)/(t - a) (2)

R = a(R - T) + Nb + V + T (3) R b (Nb + V)/(l - a) + T (4)

reflektuje diskutabilnu ravnotežu. Iako je funkcija potrošnje linearnog tipa, diferencija između Ro i R (iz jednačina 2. i 4.) reprezentuje se posredstvom T (R = Ro + T). Frederici je preformulisao jednačinu 3. na sledeći oblik: 973 Georgio Stefani, La théoreme du budget en équilibre et la politique finansière, Public Finance 1-2/65, str. 207-225. 974 J. Vincens, Impôt dépanse et effet de multiplication, Revue de Science financière 4/75. str. 664-666. i M. Robins, Effet muluplication et budget en équilibre: le rôle des fuits dans le theoréme de Haavelmo, Revue de Science finansière 4/62, str. 739.

341

R = a (Ro - T) + Nb + V + T (5) koja je, po Parraviciniu, arbitrarna, jer rasamblira različite kvantitete u vidu:

Ro = (Nb + V)/(l - a) + T (6) I dok jednačina Haavelmoa (3) izražava situaciju statičke finalne ravnoteže

dohotka, dotle jednačina Federicia (5) izražava inicijalnu fazu „procesa razvoja dohotka“ (Stefani). Čak i dezagregacija globalnih veličina u okviru budžetske ravnoteže ne daje „novitete“ na planu strukture i ekonomske dinamike. Naime, ako je T- neposredni porez na dohodak i imovinu, Ti - posredni porez na potrošnju i promet, Cs - socijalne kontribucije i Rt - ukupno raspoloživo privatno bogatstvo za finansiranje javnih rashoda S, onda je

Rl = Td + Ti + Cs = S, pri čemu su Sg = Td + Ti (javne usluge finansirane porezima) i Ss = Cs (usluge socijalnog osiguranja finansirane socijalnim kontribucijama).975 Dakle, u tom kon-tekstu verifikuje se uravnoteženi budžet, čije promene uvećanim javnim rashodima za robu i usluge, alimentiranih povećanim neposrednim porezima (∆G = ∆T), multipli-katorski deluju na nacionalni dohodak (∆Y = ∆G); jer se kombinovano delovanje multiplikatora neposrednih poreza [Mnp = -s/(1 -c)] i multiplikatora javnih rashoda za robu i usluge [Mjr = 1/(1 - c)] identifikuje sa jedinicom (Mub = 1). No, teorijske predikcije Haavelmoa proističu iz neodrživih pretpostavki (konstantnost neto privatnih investicija. neutralnost granične sklonosti potrošnje na promene u politici raspodele dohotka, konstantnost cena, zatvorenost privrede, porast društvenih rashoda isključivo po osnovu kupovine roba i usluga iz tekuće proizvodnje, neiskorišćenost faktora proizvodnje koje se „zapošljavaju“ dodatnim rastom javne tražnje, zavisnost potrošnje od raspoloživog dohotka i ekspresija nacionalnog dohotka po tržišnim cenama), koje su za današnje uslove strukturnih promena i ekonomskog dinamizma neodržive.

Ekspanzija ekvilibrisanog budžetskog finansiranja

975 Upotrebljeni simboli reprezentuju: Ro-nacionalni dohodak, a i h - konstante sa pozitivnim vrednostima (od njih jedna simbolizuje marginalnu sklonost potošnji - a), V- privatne investicije, N - broj individua u društvu, I - proporcionalni porez na dohodak i R - neto globalni dohodak.

342

Konačno, Musgraveov koncept kompenzacponog budžetskog finansiranja omogućava nam da izvučemo sledeće zaključke:

1. smanjenje uravnoteženog budžeta je ekspanzionističke prirode, s obzirom da je povećanje investicija, usled smanjenja poreske stope, veće od redukovanja javnih rashoda, i

2. ekspanzija uravnoteženog budžeta je restriktivne prirode, jer je smanjenje investicija veće od porasta javnih rashoda.

No, valja naglasiti da model Musgravca bazira samo na manipulisanju t i G u okviru uravnoteženog budžeta. Time se svakako ne iscrpljuju fiskalni efekti na investicionu aktivnost. Jer, fiskalni proces može da preraspodeljuje postojeće fondove modifikujući efektivnu strukturu preferencija aktive, troškove amortizacije i neras-poređenih profita. Najzad, u fiskalnoj analizi značajni su potencijalni finansijski efekti na rentabilnost investicija, budući da porez može da poveća ili smanji inves-ticione porudžbine s tim da promene investicija mogu biti veće ili manje od prihoda investicija.

Promene na bazi uravnoteženog budžeta ∆V = ∆G = ∆T Musgrave je opisao sledećom grafičkom ilustracijom politike ekspanzije ekvilibrisanog budžetskog finansiranja:

U tom slučaju, porez na dohodak t = ∆G/∆G skreće funkciju potrošnje BC pre poreza na nivo BM. Rast javnih rashoda odgovara rastu javnih prihoda EN = KN. Uz liniju ukupnih troškova (rashoda) OP dobija se rast dohotka OC, dok je potrošnja nepromenjena ∆K = ∆N. Porast dohotka ∆G jednak je poreskom prihodu KN koji je identičan porastu javnih rashoda BD = NE.

6. ULOGA BUDŽETSKOG MULTIPLIKATORA RELACIJA BUDŽET - PIB (GNP)

Budžetski multiplikator predstavlja vezu između budžetskog salda i ekonom-ske ravnoteže. Prema tome, budžetski saldo, smatraju mnogobrojni kejnzijanci, ima iste efekte na monetarnu ravnotežu kao investicije ili dezinvesticije.

Označavajući saf tokove javnih prihoda (fiskaliteti, uglavnom) i sa G tokove javnih rashoda, efekat budžetskog salda na globalne rashode mogao bi se kvantifi-kovati na sledeći način:

AD1 = m(G -0), gde je koeficijent multiplikacije: 0<m<l.

Označavanjem sa a i fi marginalne sklonosti potrošnji i štednji, multiplika-torski efekat budžetskog deficita iz godine u godinu iznosiće:

∆D2 = ∆Di(1 - f) α ∆D3 = ∆Di[(l – f)α]2 ∆Dn = ∆Di[(l-f) α]n

gde je G - „pukotina“ u finansijskim tokovima i gde je 0 < (l - f) α < l. Zbirom se dobija:

343

∆ ∆Y Dm

fGi

i

n

= =− −( ) −( )

=∑

1 11 αφ

Budžetski multiplikator u ovom kontekstu glasi:

′ =− −( ) =

+K

m

f

m

1 1α β α Ako je m=l i f=0, dobija ce budžetski multiplikator kejnzijanskog tipa:

K = 1 / β. Varijacija nacionalnog dohotka na bazi ovog multiplikatora iznosiće:

∆Y = K'(G - φ).

7. REVIZIJA HAAVELMO - WALLISHOVE TEOREME

Ako rezonujemo po hipotezi varijacije uravnoteženog budžeta, možemo posmatrati asimilaciju ∆G s transferom dohotka T (∆G → T). Fiskalna realizacija prihoda i rashoda može se analizirati kao kombinacija efekata kontrakcije i ekspanzije na potrošnju.976

Efekat kontrakcije rashoda izazvan dodajnim fiskalitetima iznosi:

′ + ′ + ′( ) + ′ + ′( ) + + ′ + ′( ) =′

− ′α α α α α α α

αα1 2 1

22 1 2 1

1

21T T T T TnK

Efekat ekspanzije izazvan dodajnim javnih rashoda glasi:

T T T TTn+ ′ + ′ + + ′ =

− ′−α α α

α222

12

21K

Finalni efekat na varijaciju dohotka dobija se kumuliranjem ovih efekata:

∆Y T=− ′− ′1

11

2

αα .

Ovaj izraz svodi se na teoremu Haavelmo-Wallish kada je α'i = α'2 = α. Intervencijom ca f’ (nedostatak u tokovima likvidnosti) može se, međutim,

kompletirati ovaj model. Ako ne razlikujemo α'1 od α’2, dolazimo do formule Baumol-Pestona:

∆Y Tf

a= − ′

−⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

1α

a ako intervenišemo sklonošću državne potrošnje (r = 1-P), dobijamo:

∆Y Tp= − −

−αα1

No, hipoteza konstantnog koeficijenta α nije održiva kada se interveniše redistribucionim efektom budžeta. Ovaj efekat javnih rashoda integriše se sa multi-

976 H. Sempé, op. cit, str. 25-26.

344

plikatorskim procesom. Njegova formulacija u tom smislu implicira diferenciju između marginalne sklonosti potrošnji korisnika transfernih operacija i nosilaca visokih tranši dohodaka koji u krajnjoj instanci ekonomski podnose kompenzacije preko fiskaliteta. Isto tako, procena impakta redistribucionih efekata budžeta zahteva razlikovanje između sklonosti potrošnji nacije (α1) i poreskih obveznika (α2), koji čine ekonomsko-socijalnu grupu sa homogenim ponašanjima.977

Dohodni efekat s hipotezom individualizacije ponašanja obveznika može se prezentirati preko sledećih efekata:

a) kontrakcioni efekat preko fiskaliteta glasi:

′ + + + =−

−α α α αα

α1 1 2 11 2

11T T T

TnK

b) ekspanzivni efekat dodajnih javnih rashoda glasi:

T T TTn+ ′ + + =−

−α αα1 1

1

1K

Finalni efekat na dohodak sada možemo deducirati iz navedenih efekata:

∆Y T=−−

⎛⎝⎜

⎞⎠⎟

1

12

1

αα

gde su: α1 - nacionalna sklonost potrošnji (globalna) i α2 - sklonost poreskih obveznika potrošnji (strukturno). Ovaj efekat superiorniji je od T, jer je

α ααα1 22

1

1

11>

−−

>

Primarni efekat rasta nacionalnog dohotka u slučaju Haavclmove teoreme je naglašen egzistencijom različitih sklonosti potrošnji korisnika transfera i onih koji osiguravaju finansiranje.

8. MODELI (KVANTITATIVNI) FINANSIRANJA KREIRANOG BUDŽETSKOG DEFICITA

Teorijske rekonstrukcije alimentiranja budžetskog deficita izbacile su na površinu modele fiskalnog, parafiskalnog, zajmovnog, kreditnog i monetarnog finansiranja deficitarne javne potrošnje, koji se u poslednjoj deceniji praktično opera-cionalizuju, doduše u kombinovanoj formi. Kvantitativni modeli Gehrelsa, Stolerua, Musgravea, Kogikua i Amesa u manjoj ili većoj meri osvetljavaju današnje moda-litete kofinansiranja budžetskog deficita javne potrošnje.

Model Gehrelsa reprezentuje pokušaj integracije teorije javnih dugova u analizu uslova evolucije racia javni dug/globalni output u funkciji obezbeđenja pune zaposlenosti. Analiza se zasniva na kejnzijanskoj igri multiplikatora, koji je povezan sa funkcijom potrošnje, i na efektima javnog duga na globalnu tražnju. Javno zaduživanje povezano sa budžetskim deficitom uvodi partikularne efekte i distancira 977 H. Sempé. op. cit. str. 442-443.

345

efekat multiplikatora na realni dohodak i na vrednost aktive. Javni dug (D) je faktor rasta preko efekata na tražnju:978

R

D

bR

R a b=

−( ) +2 1 gde su: a - marginalna sklonost potrošnji, b - konstanta, R - nacionalni dohodak, D - dug.

Model Stolerua osigurava formalizaciju relacija između budžetskog deficita (emisija eksternog novca ili javni dug) i razmaka između željene i prirodne stope rasta (Harrod). Ako je raspoloživi dohodak Y (l-g)+D i štednja S = s [Y (1-g) + D], željena stopa rasta investiranog kapitala, odnosno štednje alocirane investicijama i obve-znicama javnog duga kvantitativno glasi:

I

K

S D

KsY

Kg

D

K

D

K= − = −( ) +⎡

⎣⎢⎤⎦⎥

−1

što će egalizirati prirodnu stopu rasta ako se budžetski deficit pokrije resursima javnog duga:

n sY

Kg

D

K

D

K

D

Y

K

s

s g

Kn

= −( ) +⎡⎣⎢

⎤⎦⎥

−

=−

⋅−( )

−⎡

⎣⎢

⎤

⎦⎥

1

1

1

Prema tome, racio javni dug - globalni autput jednak je umnošku K/(l-s)

razmaka između željene (planirane) i prirodne (spontane) stope rasta.979 Model Musgravea implicira korelativnu emisiju javnog duga i budžetskog

deficita za podržavanje uravnoteženog rasta. Ako je g>t, stopa rasta opada u narednom periodu ukoliko dohodak raste po sporijoj stopi u odnosu na porast potraživanja, budući da višak implicira rastuću srazmeru potraživanja i dohotka, i u krajnjoj konsekvenciji i povećanu sklonost potrošnji. Stopa rasta se povećava asimetrično po konstantnoj stopi ukoliko stopa deficita implicira identičnu stopu rasta dohotka i stoka potraživanja. Promene g i t imaju snažniji efekat na potrebnu stopu rasta za respektovanje efekata potraživanja. Povećanje t smanjuje potrošnju, i srazmeru potraživanja i dohotka u budućem periodu, uz redukovanje sklonosti potrošnji raspoloživog dohotka. Isti je efekat i sa smanjivanjem g:

Yrn = Cn + In + Gn, Gn = (1 - a) • (1 - l) • Yn + w (On + An),

Gn = g Yrn, An = 1- Yn

On=0 + (g-l) (n-1)/(0=0) Ynr

Yrn = Yn -1 + s • In - 1,

978 H. Brochier, R. Llau, Ch-L. Michalet, Economie finansière, RU.Ft Pariz, 1975, str. 260-261. 979 Upotrebljeni simboli reprezentuju: Y-autput, S - štednja, D - javni dug (deficit), I - investicije, K - stok kapitala, R - kapitalni koeficijent, g - deo outputa za javne rashode, s - marginalna sklonost štednji, n - prirodna stopa rasta (L. Stoleru, op. cit., str. 506-509).

346

gde su: O - početni stok državnih obligacija, On - stok u periodu n, A - stok kapitala, a - granična sklonost potrošnji, t - poreska stopa, g -stopa javnih rashoda.980

U mešovitom sistemu finansiranja deficita državne obligacije uključuju novac i dug. Variranjem srazmere novac - dug uvodi se politika likvidnosti. Efekti potrošnje za obe svrhe potraživanja su isti, a promene u kombinaciji potraživanja nemaju efekte na potrebnu stopu rasta:

Yc = Cn + In + Gn, Cn = (1 -a) • (1 - t) • Yg + W (On + An),

Gn = gYe, An=1/ jYe

n On = D + (g + t) N = (n-1)/(n=0)Ye

n Dn = dOn,

Mn = On - Dn, In = b(l - t) • Yen - 1 + uM - q Dn,

odakle je uravnotežena stopa rasta981

Yb b

g tw

j

Y

w u d qd O g t Y

nc

ne

ne

N=−( )

− + −( ) −⋅ − +

− −( ) −⎡⎣ ⎤⎦ ⋅ + −( )=1

1 11

10

NN n

t g tw

j

= −

∑⎡⎣⎢

⎤⎦⎥

− + −( ) −

1

1α

gde je D - državni dug, M - novac, d - deo ukupnih obligacija u obliku duga.

Konačno, monetarno finansiranje budžetskog deficita dovodi do povećanja stope rasta:982

Y G Y G L MvY G= −( ) + − ⋅⎛

⎝⎜⎞⎠⎟

⎡

⎣⎢

⎤

⎦⎥ +1

odnosno

dM

dY

M a c Y G

li v=

− −( )⎡⎣ ⎤⎦( ) +

1 1

gde je: Ma - novčani kapital u portfoliju investicija, Mt - novac za tekuće finansiranje, v - brzina novca za tekuće transakcije, L - ponuda novca.

Efikasnost monetarne politike na povećanje Y veća je ukoliko je veći efekat multiplikatora određenog povećanja investicija, ukoliko je dijagram sklonosti likvidnosti manje elastičan, ukoliko je dijagram investicija elastičniji i ukoliko je manje prelivanje novčane aktive u novac za tekuće transakcije.

Po Stoleriju, ponašanje javnog sektora pokazuje da se ukupna javna potrošnja K (nabavka robe i usluga, ekonomski i socijalni transferi, i javne investicije) može kretati u raznim okvirima:

1) ukoliko se kreće u okviru fiskalnih prihoda (T), onda jeK = T,

980 R. Musgrave. op. cit., str. 451-452. 981 R. Musgrave, op. cit., str. 452-453. 982 R. Musgrave, op. cit., str. 443-444.

347

2) ukoliko se kreće u okviru fiskalnih prihoda (T) i sredstava po osnovu trezorskih bonova i obveznica javnih zajmova (Pa), onda je K = T + Pa,

3) ukoliko se kreće u okviru fiskalnih prihoda, trezorskih bonova, obveznica javnih zajmova u kratkom roku i javnih zajmova na dugi rok (La), onda je K = T + Pa + La, i

4) ukoliko se kreće u okviru T + Ra + La i monetarnih resursa emisionog instituta, onda je K = T + Pa + La + Qa.

Time je, u osnovi, kvantitativno eksplicirano fiskalno (poresko), zajmovno, trezorsko i monetarno finansiranje budžetskog deficita.

Kogikuovim modelom,983 eksplicira se odnos između javnog duga i nacionalnog dohotka u mehanizmu deficitarnog finansiranja javne tražnje.

Polazeći od nacionalnog dohotka (Yi), koji raste po konstantnoj stopi (g) u odnosu na inicijalni nivo (Yo), i pozajmljene frakcije dohotka (a), koja se dodaje inicijalnom javnom dugu (Do), ukupni javni dug (Dt) u periodu t iznosiće:

D t D o Y tdt( ) = ( ) + ∫ α0

1

(),

pri čemu je Y(t)=Y(o)gi. Na osnovu ovih jednačina, integralni javni dug za finansiranje budžetskog deficita kvantifikuje se na sledeći način:

D t

Y tD o

Y o c

g

gt( )( ) = ( ) +

( ) ⋅ −( )α 1

Novouspostavljeni odnos između javnog duga i nacionalnog dohotka sada glasi:

D t

Y t

D o

Y o c

c

g

t

g

g

t

t

( )( ) =

( )( ) ⋅

+⋅ −( )

− ∞

α 1

lim

pri čemu je [D(t)]/[Y(t)]=α/g (ukoliko je t →∞). Međutim, ca uvođenjem interesa (kamate) na javni dug (r) modifikuje se odnos između javnog duga i nacionalnog dohotka, budući da se oporezovani dohodak Y(t) uvećava za kamatu na javni dug (t). Usled toga, relacija javni dug- nacionalni dohodak sada glasi:

rD t

Y t rD t

r

Y t

D tr

( )( ) + ( ) = ( )

( ) +

doduše, uz određene limite, koji se reflektuju akceleracijom stope fiskalnog opte-rećenja i opadajućom funkcijom g. No, polazeći od sledećeg sistema jednačina:

So + s(Y T) + bi; I = Io - ki,

I + G = S + T,

983 K. C. Kogiku, Introduction aih models macroéconomiques Ed. Sirey, 197. god., str. 171-173.

348

(gde su: S - štednja, s - marginalna sklonost štednji, T- fiskaliteti, I - investicije, G - javni rashodi, i - kamatna stopa, b i k koeficijenti, koji respektivno objašnjavaju uticaj kamatne stope na štednju i investicije, So i Io - konstante, Y - bruto nacionalni proizvod pune zaposlenosti), rast javnih rashoda finansiranih fiskalnim „prelev-manima“ (∆G = ∆T) u situaciji pune zaposlenosti dovodi do sledećeg rezultata:

∆G/∆T = -ks/(b + k), pri čemu depresivni efekat taksacije na investicije varira direkt-Hocas i inverzno sa b i k. I ako je štednja neelastična prema kamatnoj stopi (kejnzijanski model), tj. b = 0, onda je i ∆I/∆T = -s. Međutim, ukoliko se porast javnih rashoda, finansira javnim dugom (∆G = ∆L), onda je ∆I/∆L = -k/(b + k). U ovom slučaju, smanjenje investicija zavisi od nivoa 14b i k, jer sklonost štednji (s) ne interveniše. Upoređivanjem ovih modela finansiranja dolazimo do zaključka da je redukcioni efekt pri finansiranju pu-tem javnog duga superiorniji za I/s od istog efekta kod finansiranja putem fiskaliteta.

Intervencija države indukuje mnogobrojne i kompleksne efekte u privredi. No, Edward Ames984 zaustavlja svoju pažnju samo na dve funkcije: (1) država kupuje dobra i usluge, i (2) država ubira poreske prihode. Nabavkama roba i usluga javni sektor uvodi u strukturu nacionalnog dohotka javne rashode (G), koji se dodaju investicijama (I) i potrošnji (S). Ubiranjem fiskalnog dohotka T (deriviranog ili izvedenog) država može registrovati deficit ili suficit u budžetu (G - T) za G > T ili za G < T. U tom kontekstu, Ames se, najpre, pita: kako država može platiti dobra i usluge ako je T = G, da bi, zatim, odgovorio - monetarno kreacijom ili/i javnim zajmom.

Model finansiranja ∆G dodajnom monetarnom kreacijom [∆G = ∆M i ∆Y = K ∆G = (1/J)' ∆G, sa hipotezom ∆s = ∆Y, omogućava sledeći identitet: ∆S = ∆G = ∆M. I, ukoliko je t±0, onda u „igru“ možemo uvesti i kombinovani sistem finansi-ranja deficita javnim zajmovima i monetarnim resursima. Isključivo finansiranje budžetskog deficita monetarnim resursima uvodi u analizu dezekvilibrijum između štednje (S) i investicija (I). I ukoliko pođemo od sledećih jednačina:

∆S = β∆Y, Y = K'∆G = 1/(β+α1),

onda je ∆S = β(β + α1)' ∆G. No, ukoliko je ∆S < ∆G, onda je ∆S < ∆M; što znači da monetarno finansiranje budžetskog deficita nije neutralno sa stanovišta monetarne ravnoteže. Neutralno finansiranje budžetskog deficita empirijski se može verifikovati upotrebom javnog zaduživanja (sa isključivanjem poreskog finansiranja). Ukoliko se, naime, diskrepanca ∆G - ∆S pokriva javnim dugom, onda je ∆S - ∆G ∆G[1- β/(β+αt)], odakle je ∆S - ∆G = ∆G [1 -αt/(β+αt)] = K'αl ∆G4.

Ukoliko je G - T = h reprezentanta budžetskog deficita francuskog tipa (l’impasse budgétaire), onda su ∆G = h za ∆T = 0, ∆G = h za konstantno i i ∆T = -h za ∆G =0 reprezentantne različitih efekata finansiranja budžetskih deficita u prvom slučaju, za ∆G = h za ∆T = 0, dobijamo da je ∆Y1 = h/(l - c) i ∆Cl = ch/(l - c). Po tome je, dakle, rast javnih rashoda bez varijacija poreza identičan rastu investicija, pri čemu je vrednost multiplikatora inverzna marginalnoj sklonosti štednji. U drugom 984 E,. Ames, Introduction à la macroéconomic, Paris, 1970. god, str. 71-169.

349

slučaju, ∆G = x za konstantno t, imamo situaciju u kojoj je ∆Y2 = h/(l - c) • (1 - t), ∆S2 = ch/(l - c), ∆G2 = h[l + 1/(1 - c). (1 - l)] i ∆T2 = th/(l - c) • (1 - t). U tom kontekstu, efekat na potrošnju je isti kao i u prethodnom slučaju. Efekat multiplikatora na nivo ekonomske aktivnosti je veći, jer se može potrošiti više nego što iznosi h, samim činom uvođenja dodatnih fiskalnih inputa. Najzad, u trećem slučaju, za ∆T = -h za ∆G = 0, dobijamo da je ∆Y = ch/(l - c) i ∆S3 = ch/(l - c). U osnovi, kreiranje dodajnog l’impasse-a izaziva rast proizvodnje ukoliko je veći porast javnih rashoda od smanjenja fiskalnih prihoda, s obzirom da je u situaciji depresije efikasniji novi porast javnih rashoda od smanjenja fiskaliteta. No, redukcija fiskalne mase, iako nije bila praćena redukcijom javnih rashoda, je u SAD u 1964. god., npr., produkovala povećanje raspoloživog dohotka, redukciju nezaposlenosti i ekspanziju nacionalnog dohotka.

No, u tom kontekstu, valja naglasiti da je, po našem mišljenju, javni dug ili društveni zajam faktor rasta, a ne balansirajući faktor javne potrošnje. Stoga, sa stanovišta razvojne funkcije, društveni zajam trebao bi da raste prema programiranoj proporciji nacionalnog dohotka radi osiguranja egaliteta između akumulacije i investicija. Jer; ako pođemo od raspoloživog dohotka (Dr) i štednje (Š):

Dr = ND (1-drs) + Dz, Š = š[ND(l -drs) + DZ],

kao i od činjenice da se štednja alocira posredstvom investicionih plasmana kupo-vinom obveznica zajmova, stopu programiranog rasta (gr) možemo opredeliti kvan-titativno na sledeći način:

gr = 1 -(Š-Dz) Kd = Š/ND gr =1/Kd = (Š-Dz)/Kd = š [(ND/Kd) • (1-drs) + Dz/Kd] - Dz/Kd,

gde su: ND - nacionalni dohodak, drs - deo nacionalnog dohotka na ime društvenih zajmova. Kd - društveni kapital, I - investicije i š - marginalna sklonost potrošnji. I, pošto se dnskrepanca između akumulacije i investicija popunjava društvenim zajmovima, to se i odnos između društvenih zajmova i nacionalnog dohotka može opredeliti u sledećoj formi:

Dz/ND = Kd(l-S) • {[S(l-4irs)/Kd]-pe}, gde je re - efektivna stopa rasta.

Kako fiskalna politika kombinovana sa monetarnom politikom može biti upotrebljena u funkciji ekonomskog rasta? Da bismo odgovorili na postavljeno pitanje, valja najpre integrisati monetarne i fiskalne faktore u analizi rasta, uključujući i javni sektor. U tom kontekstu, vlada upotrebljava poreze (T) i javne rashode (G). I kada javni rashodi nadmaše fiskalne prihode država pokriva svoj budžetski deficit monetarnom kreacijom ili zajmom kod monetarne institucije: G - T = ∆M. Deficiti-rano finansiranje asimilirano je putem alimentiranja kvantitativne diferencije između G i T sa monetarnom masom u cirkulaciji.

Volumen budžetske deficitarnosti kompenzira se rastom ponude novca. Prisustvo javnog sektora koji operiše sa fiskalnim prihodima i monetarnim pokrićem budžetskog deficita modificira raspoloživi dohodak ekonomskih agenata i makro-ekonomsku ravnotežu. Raspoloživi dohodak sada je determinisan ekonomskom aktivnošću, fiskalnim zahvatima i realnom vrednošću monetarnog faktora. I po

350

odbitku poreza (T) raspoloživi dohodak (R) jednak je: R=PY-T=pY-(G-∆M), gde je r - nivo cena, Y - realni nacionalni dohodak. No, ukoliko je h = G/pY reprezentanta sklonosti javnoj potrošnji, onda je raspoloživi dohodak jednak: R = pY - hpY + ∆M = (1-h) pY + ∆M. S druge strane, ako ce uključi modifikacija realne vrednosti novca, koja varira u inverznom smislu od opšteg nivoa cena, raspoloživi dohodak poprima sledeću formy: R = (l-h)pY+∆M∆p/p = M

Deljenjem nominalnog raspoloživog dohotka sa nivoom cena dobija se realni raspoloživi dohodak:

R/p = (1-h)Y+∆M/p-∆p/p-M/p = (l-h)Y + M/p[∆M/M - Ar/r]. Delovanje monetarne i fpskalie politpke na internu i eksternu ravnotežu

Izvor: dr S. Komazec, Strategija monetarne i fiskalne politike, Ekonomist 4/75, str. 543. I ukoliko pretpostavimo da je M/p [∆M/M - ∆p/p]= ∆M/∆p, izraz varijacije

realne monetarne mase ili realnog javnog duga, realni raspoloživi dohodak tada iznosi: R/p=(l-h)Y+∆(M/r).u ovom modelu, globalna tražnja u realnom izrazu se sastoji od tri elementa: realna privatna potrošnja, realna javna potrošnja i realne investicije. Ako, u tom kontekstu, uvedemo javni sektor, onda se modifikuje sadržaj raspoloživog dohotka i privatne potrošnje. I, doista, ako je s - sklonost štednji, privatna potrošnja C je funkcija I-s realnog raspoloživog dohotka:

C = (l-s)[(l-h)Y + ∆ (M/p)]. U tim uslovima, realizacija ravnoteže na nivou pune zaposlenosti iziskuje da

ostatak realnog dohotka bude „posvećen“ investicijama u kapitalu (I = ∆K), budući da je realna javna potrošnja jednaka hY. Egalitet između ponude i tražnje ispisuje se sada na sledeći način:

Y = (1-s) • [(l-h)Y+∆ (M/p)] + hY + I, dok se egalitet između investicija i štednje izražava sledećom jednačinom:

1 =Y - {(l-s)[(l-h)Y+∆ (M/p)] + hY}, odnosno posle simpliciranja:

1 = (l-h)sY - (l-s) ∆ (M/p). Osigurani egaliteti preciziraju uvođenje javnog sektora u analizu, čime se

modifikuju tradicionalni uslovi makroekonomske analize: (1) ako vlada uravnoteži

351

svoj budžet (G = T i ∆M = 0), onda termin (1 - h)s Y pokazuje da je odnos štednje prema nacionalnom dohotku inferiorniji od s i (2) ako je budžet neuravnotežen (G # T i ∆M# 0), onda javni sektor efektuira tranfer u korist privatnog sektora, pri čemu je transfer pozitivan ako se ostvari budžet ski deficit, i obratno.

MANEVRI BUDŽETSKE POLITIKE

RASHODI PROMENE

PARAMETARABUDŽETSKA POLITIKA PROMENE

DOHOTKA PRIHODI Alternativa Budžetsko stanje

Porast G Brži porast G od

Te Identičan porast G i T

Ekspanzivna Alternativno ekspanzivna

Deficit Ravnoteža ∆ ∆ ∆

∆ ∆

Yc

G T

Yc

G

e=−

−( )

=−

1

11

1

Porast Te Brži porast Te od G Restriktivna

Suficit (smanjenje deficita ili

povećanje suficita)

∆

∆ ∆

Yc

G c Te

=−

⋅

−( )

1

1

Smanjenje G

Istodobno G i Te Brži porast

G od Te

Alternacija uravnotežavanja Kontraaktivna

Uravnoteženost Porast deficita ili smanjenje suficita

∆ ∆ ∆

∆ ∆

Yc

T G

Yc

T

e

e

e

=−

−( )

=−

−

1

1

1

1 Smanjenje

T Brži pad Te od G Alternativno ekspanzivna

Smanjenje deficita (postepeno) ∆ ∆ ∆Y

cT Ge=

−−( )1

1

Porast G Smanjenje

Te

Brži porast G od Te

Brže smanjenje Te od G

Sinhronizovana Ekspanzivna Deficit

∆

∆ ∆

Yc

G c Te

=−

⋅

−( )

1

1

Smanjenje

G Povećanje

Te

Brže smanjenje G od T

Brže povećsnje Te od G

Sinhronizovana Restriktivna Suficit Y

cG c Te=

−⋅ −( )1

1∆ ∆

Izvor: R. Musgrave. Teorija javnih finansija, naučna knjiga. 1973. god., str. 352, i dr S. Komazsi, Kineska politika i ekonomska stabilnost, Finansije 9-10/76. god., str. 538-546.

Na grafu linija Vr reprezentuje liniju eksterne ravnoteže (ravnoteža platnog

bilansa), dok linija Ru prezentuje internu ravnotežu. Pri tome, ukupni rashodi nacionalne privrede korenspondiraju nivou izvoza i domaće tražnje. Sa povećanjem kamatne stope (od Ro na L), javlja se suficit u platnom bilansu (Tačka 1), s obzirom da je povećana kamatna stopa uticala na povećanje uvoza kapitala. Za uravnoteženje platnog bilansa potrebno je sada reducirati suficit. Moguće su, prema tome, različite alternativne upotrebe monetarne i fiskalne politike za ostvarivanje interne i eksterne ravnoteže u zavisnosti od prezentovanih modaliteta na grafu:

1) inflacija i suficit, 2) inflacija i deficit, 3) recesija i deficit, i

352

4) recesija i suficit. U tom kontekstu, strateška međuzavisnost monetarne i fiskalne politike

dovodi do efektuiranja u politici alimentiranja budžetskog deficita i politici javnog duga. Naime, u politici pokrića budžetskog deficita upotrebljavaju se određene alternativne metode:

1) primarna emisija centralne banke, 2) novčana sredstva deponovanih kod sektora poslovnih banaka, i 3) novčana akumulacija ekonomskih subjekata. Prvim metodom se, u stvari, uvećava monetarna baza, budući da se budžetski

deficit popunjava primarnom emisijom. Drugom metodom ubrizgava se dodajna količina kredita u prometne tokove reprodukcije, povećavajući stopu likvidnosti. Konačno, trećom metodom izvlači se novčana akumulacija iz privrede sa predesti-nacijom njenog utroška. U tom smislu je politika upravljanja javnim dugom, uz fino doziranje politike budžetskog suficita ili deficita, efikasno sredstvo antiinflatorne ili antideflatorne, odnosno stabilizacione finansijske politike. No, bitno je, pri tome, da li se povećava dugoročni dug za otplatu inostranog duga, da li se povećava dugoročni dug za otplatu kratkoročnog duga i da li se kratkoročni dug otplaćuje iz tekućeg dohotka ili iz novog duga, ili iz primarne emisije i/ili bankarskih kredita.

9. KVANTITATIVNA ANALIZA FISKALNE (BUDŽETSKE I PORESKE) POLITIKE U MODELIMA PRIVREDNOG RASTA

Iz vrlo bogate literature matematske fiskalne ekonomije mi se opredeljujemo za prezentaciju Musgraveovog, Johansenovog i Auldovog modela kvantitativne makroekonomske fiskalne analize.

9.1 Musgraveov model fiskalne dinamike i rasta

U dosadašnjoj kvantitativnoj analizi obrađeni su efekti promena investicija na nivo agregatne tražnje, pa, prema tome, i na nivo dohotka, zaposlenosti i cena. U stvari, obrađena je kratkoročna kejnzijska uloga investicija shodno nivou štednje. U ovom trenutku imamo za cilj da ispitamo uticaj investicija na povećanje kapaciteta i promovisanje rasta dohotka u uslovima pune zaposlenosti. Fiskalnom politikom, dakle, treba obezbediti rastući nivo nacionalnog dohotka, koji je indukovan rastom kapaciteta na bazi investicija uz stabilan nivo cena. Pošto su u prvom pristupu investicije funkcija očekivanog profita i kamatne stope, to je i obrada kompenza-cionih finansija sa aspekta investicija započeta razmatranjem investicija kao kom-ponente agregatnih rashoda i odnosa investicija prema kapacitetu i rastu. U drugom, pak, pristupu (budžetska politika i rast, i fiskalna dinamika i rast) investicije su funkcija raspoloživog dohotka

U inoviranom kontekstu, dohodak, koji se povećava na bazi povećanja kapaciteta na određenom nivou investicija, iznosi:

353

∆Y Y Yne

ne

ne= − −1,

i određuje se sledećom jednačinom: ∆ ϒY s Gnn

e = − − −( )ln 1 1 , gde je: s - odnos dohotka od povećanih kapaciteta prema povećanju osnovnog kapitala,985 Y - deo državnih rashoda G, koji odlaze na investicije za povećanje kapaciateta. U tom kontekstu, Musgrave je prezentovao sledeći model tražnje ili rashoda:986

Y Cn In Gn

Cn t Y

In b Y Tn

Gn gY

Tn tY

ne

ne

ne

ne

n

= + +

= −( ) −( ) ⋅

= − − −( )=

=

1 1

1 1

α

ee

iz kojeg je derivirao rast nacionalnog dohotka:

∆ ∆Yt t gn

e =−( ) + −

⋅1

1αln

Potrošnja je ovde povezana sa tekućim dohotkom, dok Ye

n zavisi od nivoa ukupnih investicija uz fiksne nivoe g i t. U ovom modelu

∆ ∆ ∆Y Y Yne

ne

nr= =

potrebno povećanje dohotka (AY p)tj. željena stopa rasta, jednaka je promeni dohotka koju određuju rashodi (∆Yr

n) i promeni dohotka koju određuju kapaciteti (∆Ycn) .

Pretpostavka o konstantnim prosečnim vrednostima, g, t, omogućava da se formuliše potrebna stopa rasta ili potrebna stopa rasta za puno korišćenje sredstava i stabilan nivo cena:

RI

Y

Ys t t gr n

r

nr

nr

nr

= = = + −( ) − −( )⎡⎣ ⎤⎦− −

∆ ∆ϒ

1 1

1 1α

Na taj način budžetski parametri ulaze u proces određivanja potrebne stope rasta, s obzirom da se preko promena t, g, Y utiče na ovu stopu na različite načine. Iz prethodnog sistema jednačina sledi:

985 Ova pretpostavka slična je pretpostavkama Smitha, Gurleya i Browna (Warren L. Smith, Monetary/ Policy and Economic Growth. Quaterly Journal of Economics, br. 1 od 1975, str. 36-55, G. Gurley, Fiscal Policy in a Growing Economy, Journal of Political Economy, br. 6 od 1953, str. 523-535 i E Éary Brown, Fiscal Policy in a Growing Economy: A further Word, Journal of Political Economy, br. 2 od 1956. god, str. 170-172. 986 R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Naučna knjiga, Beograd, 1973, god., str. 397-403.

354

∂∂

= −( ) >

∂∂

= −( ) < <= =

∂∂

= >

R

ts

R

gs

za

za

R

Ysg

r

r

r

1 0

10 1

0 1

0

α

ϒϒϒ

što znači da ce Rr povećava sa smanjenjem c i sa povećanjem t ili YR'r se smanjuje zbog g, u obrnutom odnosu prema Y.987

Promena komponente g ne utiče na Rr pod uslovom da je Y = 1, jer tada nema uticaja ni na tražnju ni na stvaranje kapaciteta. Međutim, ako g raste i ako je Y = 1, nivo Rr opada, pri čemu se sredstva transformišu u korist javnih upotreba, a na teret privatnih investicija. Suprotno tome, povećanje t, kao i povećanje a, podiže nivo Rr, jer država povećava kapacitete, a time i dohodak.

U situaciji kada je l = g (uravnoteženi budžet), jednačina

RI

Y

Y

Ys t t gr n

r

nr

nr

nr

= = = + −( ) − −( )⎡⎣ ⎤⎦− −

∆ ∆ϒ

1 1

1 1α

redukuje se i svodi na jednakost:

RY

Y

I

Ys gr n

r

nr

nr

nr

= = = −( )⎡⎣ ⎤⎦− −

∆ ∆ϒ

1 1

α α

tako da sada imamo:

∂∂

= −( )> >

→ = =< <

∂∂

= >

R

gs

za

za

za

R

Ysg

r

r

1

0

0

0

0

ϒϒϒϒ

ααα

Ako je, dakle, Y>a, veličina Rr ce podiže zahvaljujući povećanju g; ako je Y

= a, veličina Rr ostaje nepromenjena; ako je Ya, indikator Rr smanjuje svoju vrednost. Razmotrimo sada uravnoteženi rast, uz investicije, koje su funkcija nivoa

prošlog dohotka, preko sledećeg sistema rashoda: Y Cn In Gn

Cn Y Tn

In b Y Tn

Gn gY

Tn tY

ne

ne

ne

ne

ne

= + +

= −( ) −( )= − − −( )=

=

1

1 1

α

987 Upotrebljeni simboli reprezentuju: 1 - investicije, G - javni rashodi, C - lična potrošnja, b - granična sklonost potrošnji, Gn - granična sklonst potrošnji, t - poreska stopa, g - učešće G u Y, G - ukupni porezi, Y - nacionalni dohodak.

355

Ovaj sistem jednačina rashoda uz investicionu funkciju sličan je sistemu jednačina rashoda uz dohodak investicione funkcije. Globalni rashodi u n-tom periodu sada iznose:

Y t Y b tYne

ne

ne= −( ) −( ) ⋅ + −( )1 1 1α ,

što u osnovi definiše nacionalni dohodak sa aspekta tražnje, odnosno rashoda. Od-bijanjem 1 (jedinice) od obe strane jednakosti i rešenjem odnosa Ye

n : Yen - 14, Mus-

grave je dobio stopu rasta dohotka, odnosno rashoda, koji determinišu nivo tražnje:

RY Y

Y

b t g t

t t ge n

enc

ne

=+ −

−= −( ) −( ) + −

−( ) + −1

1

1

1

α

Ako uporedimo Re i Rr, vidimo da postoji mogućnost da usled pritiska

potencijalne inflacije vrednost Rr prevaziđe vrednost Rr. Sprečavanje kvantitativnog odstupanja ovih stopa može se učiniti promenom fiskalnih parametara ili smanjenjem Re ili/i povećanjem Rr. Vrednost Rr se može smanjiti redukcijom g i povećanjem t. Uravnoteženi rast, dakle, može se održati odgovarajućim fiskalnim usklađivanjem pomeranjem nagore t i nadole g, kako bi se izbegla potencijalna inflatorna pukotina. Diferenciranjem Rr i Re u odnosu na fiskalne parametre t i g dobija se:

∂∂

=−( )

−( ) + −⎡⎣ ⎤⎦<

∂∂

= −( )

−( ) + −⎡⎣ ⎤⎦>

R

t

b g

t t g

R

g

b t

t t g

e

e

1

10

1

10

2

2

α

α Iz ovih jednačina, ako je t > g, veličina Re oštrije reaguje na male promene t,

dok slabije reaguje na malu promenu g za t<g. Međutim, ako je a < Y i t<g, povećanje t može da uspostavi ravnotežu u neposrednoj blizini inflacione pukotine i više stope uravnoteženog rasta nego što je to slučaj sa smanjenjem g.

U tom slučaju treba podići Rr a ne smanjiti Re. Sasvim je obratna situacija u uslovima a > Y i t > g. Inflacionu pukotinu treba zatvoriti smanjenjem g - veli Musgrave. Međutim, da bi bio jači uticaj fiskalne politike na stopu rasta, potrebno je preći na usklađivanje strukture poreza, tj. na usklađivanje u obliku prevaljivanja opterećenja između dohotka namenjenog investicijama i dohotka destiniranog potroš-nji, kako bi se različiti izvori dohotka podvrgli različitim fiskalnim stopama Musgra-ve, u tom smislu, predložio je drugi, znatno komplikovaniji sistem jednačina, koji se sastoji u sledeće: Ako država želi da poveća stope rasta dohotka fiskalnim paramet-rima, onda se ukslađivanje g i t, uz konstantno Y, odnose na promenu uravnotežene stope rasta outputa:988

988 R. A. Musgrave, Teorija javnih finansija, Beograd, 1973. str. 397-403.

356

∂∂

=−( ) + −⎡⎣ ⎤⎦ ⋅ −( ) + −( )

−( ) −( ) − −( ) −( )∂

t

R

s t t g Y b t

sb t Y g

αα

1 1 1

1 1 1 1

2

gg

R

s t t g b g

sb t Y g∂=

−( ) + −⎡⎣ ⎤⎦ ⋅ −( ) + −( )−( ) −( ) − −( ) −( )

α αα

1 1 1

1 1 1 1

2

gde su: s - proporcija dohotka od povećanja kapaciteta prema povećanju osnovnog kapitala, Rr- uravnotežena stopa rasta outputa

Na ovaj način Musgrave je kvantifikovao fiskalne efekte koji obezbeđuju povećanje kapaciteta i oplođuju potrebni rast dohotka u uslovima pune zaposlenosti, odnosno izbor strategije između alternativnih usklađivanja koja predodređuju kvantitet uticaja fiskalne ekonomije na makroekonomski rast.

9.2 Johansenov fiskalni model

Leif Johansen je u modelu fiskalne performanse sa aspekta makroekonomske analize kvantifikovao efekte fiskalne politike via investicija.989 Polaznu osnovu Johansenovog modela otvorene ekonomije čini sistem od četiri jednačine:

R = Cp + Ip + G, Cp = L - TL,

L = gR, Ip = h (R - L - TB) + k,

gde su R - neto nacionalni proizvod; Cp - privatna potrošnja; Ip -privatne investicije; G - javni rashodi; L - dohodak od najamnina; TL - porez na najamnine; Tg - porez na poslovni profit; g, h, k - koeficijenti. Iz prezentovanog sistema jednačina Johansen je derivao kvantitativnu determinisanost sledećih veličina: R, Cp, Ip i Kp. Raspoloživi dohodak kvantitativan je kao izraz:

Rg h

G T hTL B k=−( ) −( ) − −[ ]+

1

1 1 pri čemu je

Kp = gR - TL Privatna potrošnja formulisana je u formi:

Cpgh h

g hT

gh

g hT

g

g hG KL B= − + −

−( ) −( ) ⋅ −−( ) −( ) ⋅ +

−( ) −( ) +( )1

1 1 1 1 1 1 dok je investiciona potrošnja data u obliku sledeće jednačine:

Iph

hT T

h

hG

k

hL B= −−

+( ) +−

⋅ +−1 1 1

pri čemu su: (a) ∆TL = h∆TB; (b) ∆Cp = h∆TB; (v) VIp = -h∆TB.

Ovi efekti fiskalne politike produžuju se via kamatne stope na ostale makroekonomske agregate. Matematički koncipirana ova dejstva se manifestuju

989 Leif Johanson, RmMs Economics, North-Holand, Amsterdam, 1971, str. 27-75

357

preko R, Cp, Ip, M i Mo. Pomenuta dejstva sa svojim reperkusijama sistematizovana su i čine sistem od 5 jednačina:

R = Cp + Ip + G, Cp = f (R - T) = f (R*),

Ip - g(r) M = h (R,r),

M-M° = G + F- I-(H- H°), gde su: R - raspoloživi dohodak; F - public net purchase of real property form private sector; M-Mo - kvantitativna diferencija u ponudi novca na kraju i na početku jedne vremenske jedinice; H-H0 - the increase in public debt. Preko ovih dejstava fiskalna politika utiče na volumen potrošnje: C = Cp + Co, na obim investicija: I = Ip + Io, na volumen štednje: S = Spt So, pa, prema tome, i na raspoloživi dohodak (R* = R*p + R*o = T) i na obim javnih rashoda (G = Co + Io).990

Od ovih efekata Johansen izvlači i kvantifikuje reperkusije fiskalne politike na štednju i investicije:

Sp = R*p - Cp = R - T - Cp, So = R*o - Co = T - Co,

S = Sp + Sp = R - Cp - Co = R - C, Ip = Sp + (T - G) + (B - A),

Io = So + (G - T), I = Ip + Io = Sp + (T - G) + (B - A) + So + (G - T).

9.3. Auldov model rasta

Auld991 je kvantifikovao fiskalna dejstva na privredni rast preko potrošnje i investicija i prezentovao generalni fiskalni model:992

C = C = b (Y - T) I = I + eY

G = Gl + GC→C = s•I Gc = v[b/(Y-T)]

GH = sl T = T + iY

koji mu je poslužio da dimenzionira (matematički) veličine: Y i dY/dI. Definitivno adjustirane jednačine u Auldovom modelu (makroekonomskom),

koji inkorporira fiskalnu komponentu, glase: 990 Simboli su sledeći: Sr - privatna potrošnja, So - javna potrošnja; Ir - privatne investicije; Io - javne neto realne investicije; Cp - privatna štednja; So - javna štednja, I-javni raspoloživi dohodak ili neto porezi = R o; 991 D.A.L.Auld, Multiplier Analysis and the Complementarity of Government Expenditures, Finanzarchiv, Band 32., Hefl 3., 1974, str. 464-468. 992 Simboli predstavljaju: C - ukupna lična potrošnja, S - autonomna potrošnja Y-nacionalni dohodak, T - poreski dohodak, I - volumen formiranog fiksnog kapitala, G -ukupna državna potrošnja, G - autonomna budžetska potrošnja, Ge - komplementarna državna potrošnja, GH- komplementarna dr-žavna potrošnja za investicije, b - marginalna sklonost potrošnji. v - relativni koeficijent Ge od C, s - realtivni koeficijent G' od I, e - marginalna sklonost investiranju, t - proporcionalna poreska stopa.

358

11

1 1 1 11 1

21

)

)

Yb t v o s

C I s G bT v

Y

I

=− −( ) +( )[ ] − +( ){ } + −( ) + − +( )[ ]

∂∂

= +ssb t v o s1 1 1 1− −( ) +( )[ ] − +( ){ }

pri čemu je Ge + Gi = G i Gi = sI. Time je Auld kvantitativno determinisao nacionalni dohodak u totalu i njegov

odnos sa investicijama (u rastućoj proporciji), što mu je poslužilo za kvantifikovanje odnosa u dinamičkoj relaciji između dY i dGyn dY i dT, pa, prema tome, i za odgovor na pitanje: koliko je kvantitativno učešće javnih rashoda i javnih prihoda u determinaciji stope rasta nacionalnog dohotka, kao osnovnog indikatora privrednog rasta:

∂∂

=− −( ) +( )[ ] − +( ){ }

∂∂

= − +( )− −( ) +( )[ ] −

Y

G b t v o s

Y

T

b v

b t v

1

1 1 1 1

1

1 1 1 oo szaT T tY

1+( ){ } = +( ),

odnosno koji je javno-finansijski agregat propulizivniji u generisanju nacionalnog dohotka i promovisanju stope ekonomskog rasta.

BUDŽETSKA NERAVNOTEŽA I PRIVREDNA NESTABILNOST

4. deo

361

BUDŽETSKA NERAVNOTEŽA I FINANSIJSKI DEBALANSI

1. TEORIJSKE OSNOVE DEFICITARNOG I SUFICITARNOG FINANSIRANJA

Finansijska neravnoteža u pravilu je posledica deficitarnog ili suficitarnog finansiranja finalne potrošnje (lične, investicione i društvene potrošnje) i ekonomsko-finansijskih transakcija s inostranstvom. Porast ličnih dohodaka iznad radnog produk-tiviteta, porast realne akumulacije (investicija) iznad rasta društvenog proizvoda, porast fiskalnog opterećenja iznad rasta fiskalnog kapaciteta, porast kreditnih plas-mana iznad rasta kreditnog potencijala, porast međukreditiranja, porast javnih rashoda iznad rasta javnih prihoda, porast uvoza iznad izvoza i dr. u osnovi reflektuju širu koncepciju deficitarnog finansiranja,odnosno anticipiranu finalnu potrošnju dohotka i akumulacije iznad materijalno finansijskih mogućnosti nacionalne privrede. Finan-sijska ravnoteža ili neravnoteža je, stoga, u uzročno-posledičnom odnosu sa ekonom-skom ravnotežom ili neravnotežom internog i eksternog karaktera i porekla.

1. Klasična statička budžetska ravnoteža

U finansijskoj literaturi nailazimo na različite, čak i dijametralno suprotne, teorijske interpretacije deficitarnog finansiranja. U klasičnoj građanskoj literaturi teorijske konstrukcije finansijskog mehanizma države liberalne epohe fundirane su na principu “zdravog finansiranja” javnih potreba, izvedenih iz tadašnjih doktrinarnih učenja o mestu i ulozi društvene nadgradnje liberalnog kapitalizma sa poznatom for-mulom “laisser-faire laisser-passer”. Smatralo se da društvena nadgradnja predstavlja tipičnu potrošačku sferu nacionalne privrede, i da svako njeno “umnožavanje i proširivanje” vodi redukciji društvene akumulacije. Individualizovanoj privatnoj ini-cijativi pridavana je apsolutna superiornost na ekonomskom planu: ona vodi maksi-malnim rezultatima. Privredom su upravljale spontane snage, koje su, u pravilu, vodile ekonomskom prosperitetu. Individualni kapitalista, kao nosilac ekonomskog progresa, višak vrednosti ili profit, kao pokretač privređivanja, i tržište bez adminis-trativnih ograničenja i kontrole, kao jedini racionalni alokator proizvodnih faktora, reprezentovali su stožere ekonomskih procesa liberalnog kapitalizma. Ponuda je automatski stvarala tražnju, isključujući fenomen kriza. Dopunski privredni resursi uposljavani su samo ukoliko su nadnice i cene bilc fleksibilne i samo ukoliko je uskladena akumulacija s investicijama favorizovana na uštrb potrošnje. U tom eko-nomsko-teorijskom ambijentu, država, kao “nužno zlo”, i njene marginalne funkcije (spoljna i unutrašnja bezbednost i sudstvo), proglašene su neproduktivnim faktorom

362

ekonomije. Istovremeno, konceptuirana je teorija o neproduktivnim javnim rashodima i o minimitetu poreskog zadiranja u individualnu akumulaciju. Derivirani model neutralne finansijske politike pledirao je na male, stabilne i neutralne javne rashode, i na indirektne, prevaljive i proporcionalne poreze. Oformljeni model budžetske teorije i politike (izveden iz klasične gradanske finansijske teorije i politike) na principu “zdravih javnih finansija” isforsirao je primarna budžetska načela: načelo budžetske ravnoteže, načelo malog budžeta, načelo budžetskog pokrića, načelo budžetskog jedinstva i načelo budžetske jednogodišnjosti, koje su u koegzistenciji sa ostalim pra-tećim budžetskim načelima, karakterisali misaoni sistem tadašnjih finansijskih pisaca (Smith, Ricardo, Bastable, Adams i dr.).

Rigorozna budžetska ravnoteža dugo vremena je označavana kao zdravo finansijsko rukovodenje i zlatno pravilo finansiranja. Klasična doktrina branila je princip striktne ravnoteže na sledeći način: (1) ako je budžet u stanju deficitne neravnoteže onda se deficitarni javni rashodi pokrivaju resursima javnog zaduživanja, koje će otplaćivati buduće generacije (amortizacija zajma uz odgovarajuću kamatu) i (2) ako država ne može pozajmljivati (tj. da emituje javni dug) onda ona pribegava novoj monetarnoj emisiji, čija cirkulacija, robno nepokrivena, indukuje inflaciju. A rezultat i jednog i drugog pristupa je stalno uvećavanje javnih rashoda i pozajmlji-vanja, monetarna depresijacija, rast cena i dezorganizacija privredne aktivnosti. Međutim, trebalo je da se krizne i deflatorne tendencije pojave na horizontima libe-ralnog kapitalizma 1929-33. godine, pa da se teze ortodoksne budžetske ravnoteže i zlatna pravila budžetskog upravljanja iz temelja potkopaju, budući da bi, po Keynesovoj doktrini, klasična striktna budžetska ravnoteža u uslovima cikličnog kretanja privrede (alternacija prosperitetne i depresivne faze) imala za posledicu ubrzanje ekspanzije ili depresije i rušenje ekonomske ravnoteže. Otuda je i Keynes, u okviru politike aktivnih javnih finansija, pretendovao na tolerantni budžetski deficit u periodima ekonomskih depresija, koji ne bi iziskivao ekscesivno zaduživanje niti bi generisao inflatorne trendove. U tom spektru, Keynes se zalagao za dinamički aspekt budžetske ravnoteže, odnosno za korišćenje budžetskog defieita za finansiranje javne investicione tražnje, koja se multiplikatorski reperkutuje na rast nacionalnog dohotka, pa, sledstveno tome, i na rast fiskalnog potencijala, koji kompenzuje nedostatak javnih resursa.

2. Dinamička budžetska ravnoteža i neravnoteža u fiskalnoj ekonomiji

Negirajući bazične postulate klasične građanske finansijske teorije i politike (kao što su: neproduktivnost javnih rashoda njihov minimitet i stabilnost, neutralnost i uravnoteženost finansijskih tokova budžetske potrošnje), savremena građanska literatura, u sklopu koncepcijskih tumačenja ekonomskog intervencionizma i repro-duktivnog javnog trošenja, pledira na korektivno-podsticajnu kompoziciju budžetskih institucija, budžetsku fleksibilnost u kompenzacionim i aktivnim finansijama i meha-

363

nizam suficitarnog ili deficitarnog finansiranja javnih potreba, koji deluju kao balansirajući faktor993 u ekonomskim tokovima društvene reprodukcije.

a) Teorija sistematskog budžetskog deficita U deflatornom ekonomskom ciklu nikla je teorija sistematskog budžetskog

deficita A. Hansena, koja u osnovu reflektuje deficitarno finansiranje u funkciji kompenzovanja cikličnih fluktuacija u globalnoj tražnji.994 Budžetski deficit je time postao ne samo dopustiv, već i ekonomski poželjan za rešavanje problematike nishodnih tendencija u privredi. Pod dejstvom Keynsove doktrine, budžetski deficit pojavio se kao sredstvo za resorbovanje nezaposlenosti i ubacivanje dodatne kupovne snage u prometne tokove reprodukcije, alimentirajući se javnim dugom, trezorskim avansima i monetarnim kreacijama.

U finansijskoj politici “fuite en avant” (ili sistematski deficit), stopa budžet-skog deficita izražava postotak nacionalnog dohotka finansiranog monetarnom krea-cijom. Intermedijerstvom budžetskog deficita dobija se ekvivalentni efekat u finan-sijskom toku suplementarna štednja, što odgovara procesu anticipirane štednje u formiranju ili forsiranoj štednji. Stopa replasirane (“reinvestirane”) štednje (S2) povećava se u skladu sa stopom rasta javnih rashoda (9) i stopa “spending” deficita (d): S2 = [(1-9)s+d]· 1/(1-d), Si = s(l-9).995 Time su bazični kejnzijanski sistem deficitarnog finansiranja (Evans) i kejnzijanska inspiracija funkcionalnih finansija (Barrere) prošireni u sklopu postkejnzijanske reakcije na deficitarno finansiranje ekonomskog i socijalnog intervencionizma (Brooman),996 sa tendencijom inoviranja teoreme kompenzatorskog budžeta, koji u osnovi reprezentuje “revoluciju” u upravljanju javnim finansijama.

b) Teorema kompenzacionog, fleksibilnog i funkcionalnog budžeta U konstelaciji opisanih teoretskih rekonsideracija, javni dug funkcionalno

treba da je podređen podržavanju optimalnih investicija (A. Lerner), odnosno da je aplikacija javnog duga determinisana efektima na zaposlenost (A. Hansen). S tim u vezi, i teorijska inovacija doktrine kompenzacionog budžeta (“compensatory budge-ting”) verifikuje se kao nadopuna Keynesove teorije aktivnih javnih finansija, koja je po A. Barrćreu poznata pod imenom “teorija sistematskog budžetskog deficita”.997

993 U. Hicks, Public Finance, Cambridge, 1974, st. 371 i J. E. Due i A. Friedlander, Government

Finance: Economics and the Public Sector, R. D. Urwin, 1973. st. 554-577. 994 Dr A. Perić, Finansijska teorija i politika, Savremena administracija, Beograd, 1979. st. 469-

482, Dr J. Lovčević, Institucije javnih finansija, Sl. list SFRJ, Beograd, 1975. st. 238-243 i L. Karli, Nauka o finansijama, Narodne novine, Zagreb, 1963. st. 119-124.

995 H. Sempe, Budget et Tresor, Ed. Cujas, Paris, 1973, st. 479. 996 M. K. Evans, Macroeconomic Activity, Theory, Forecasting and Control, Harper and Row, N.

York 1969. st. 346-362, A. Barrère, Economie financière, Tom II, Dalloz, Paris, 1971, st. 551-552 i F. S. Brooman, Macroeconomics, George Allen and Unwin, London 1973, st. 206-221.

997 A. Barrere, Theorie économique et impulsion keynesienne, Paris 1952, st. 325-351.

364

Protagonisti “kejnzijanske revolucije” (Hansen i Lerner),998 stavljajući u epicentar teorijskih razmatranja ekonomsku ravnotežu umesto budžetske ravnoteže, postulirali su teoretske postavke funkcionalnih finansija (Lerner) i kompenzacionih finansija (Hansen), koje su u literaturi koncepcijski reinterpretirane u sklopu teorije i politike deficitarnog finansiranja.

3) Budžetska teorija Beveridgea, Haavelmova teorema uravnoteženog budžeta i teorema Haavelmo-Wallichovog “bilansiranog rasta” budžeta

U sklopu teoretskih preispitivanja, istovremeno, vaskrsle su i budžetska teorija Baveridge-a i Haavelmo-va teorema uravnoteženog budžeta, kao nova formula povezivanja problematike budžetskog deficita s problematikom pune zaposlenosti i blagostanja (Beveridge) i kao nadopuna teorije sistematskog budžetskog deficita (Haavelmo).999 U miljeu Haavelmove teoreme, porast zaposlenosti i nacionalnog dohotka efektuira se posredstvom uravnoteženog budžeta, pri čemu porast uravno-teženog budžeta implicira povećanje poreza, koji osiguravaju pokriće povećanih javnih rashoda i koji multiplikatorski1000 deluju na povećanje proizvodnje i naci-onalnog dohotka.

U inoviranom tumačenju, teorema Haavelmo-Wallicha, u kadru kontinui-ranog rasta i simultane ravnoteže, reflektuje varijacije budžetskih rashoda, a i fiskalnih tokova u funkciji konjunkturne regulacije i ekonomskog neutraliteta na

998 Lerner, ukazujući na problem punog korišćenja resursa, insistira na potrebu stimulativnog delo-

vanja na investicije. Vlada treba u periodu depresije da smanji poreze i/ili da poveća transfere dok potrošnja ne bude dovoljna da zajedno sa investicijama ostvari punu zaposlenost. A pove-ćanje javnih nabavki iz budžeta po pravilu doprinosi rastu globalne tražnje (J. F. Sleeman).

999 Po Haavelmo-u uravnoteženi budžet (čije promene su izazvane povećanim rashodima države za proizvode i usluge u korelaciji sa istim obimom rasta neposrednih poreza) odbacuje multi-plikator koji je jednak jedinici: Mub = [1/(1 c)] + [-c/(l-c)] = (1-c)/(l-c) = 1. Time je Haavelmo ukazao na multiplikatorsko delovanje uravnoteženog budžeta, iako se njegova teorema bazira na lomljivim pretpostavkama: (1) privatne neto investicije su konstantne, (2) granična sklonost potrošnji je neutralna u odnosu na promene u raspodeli dohotka, (3) nacionalna privreda je zatvorenog stacionarnog tipa, (4) ukupni javni rashodi rastu po osnovu rasta rashoda za robe i usluge iz tekuće proizvodnje, (5) potrošnja je zavisna veličina od nacionalnog dohotka, (6) nacionalni dohodak je obračunat po tekućim cenama i (7) neiskorišćeni proizvodni kapaciteti se upošljavaju zahvaljujući rastu javne tražnje. Jasno je da se radi o izuzetno neelastičnim veliči-nama (Schneider, Goodwin, Haberler, Stefani i Timm), koje se danas ne sreću čak i u najneraz-vijenijim privredama u svetu zemalja u razvoju.

1000 U finansijskoj literaturi (Hansen, Peloff, Samuelson, Harris, Kogiku, Wittmann, Norton i dr.) obično se ističe multiplikator rashoda za kupovinu roba i usluga [Mrdu = ∆y/∆G = l/(l - c)], multiplikator transfernih plaćanja [Mtr = ∆y/∆G = 1/1 - c)], multiplikator neposrednih poreza [Mnp = ∆y/∆T = c/(1 - c)] i multiplikator posrednih poreza [Mpp = ∆y/∆T = l/(l - c)], koji omogućuju kvantifikovanje neto efekta promena u budžetskoj politici na kretanje nacionalnog dohotka (kombinacijom kontraktivnog delovanja fiskaliteta i ekspanzivnog delovanja javnih rashoda), mada u načelu i budžetski saldo (suficit ili deficit) deluju istovremeno (Simboli re-prezentuju: Y-nacionalni dohodak, G-javni rashodi, T-porezi, C-granična sklonost potrošnji, M-multiplikator).

365

nacionalni dohodak. U konjunkturi, koju karakteriše nedovoljna uposlenost privrednih kapaciteta, rast javnih rashoda finansiranih proporcionalnim porezom iz dohotka, izaziva pozitivni dohodni efekat, koji je jednak sumi dodatnih javnih rashoda. Raspoloživi dohodak ostaje nepromenjen, a rast nacionalnog dohotka nezavisan je od vrednosti marginalne sklonosti potrošnji i jednak je sumi dodatnih javnih rashoda. I obrnuto, kontrakcija javnih rashoda i redukcija fiskalnih resursa ne modifikuje raspoloživi dohodak, ali smanjuje nacionalni dohodak koji je jednak redukciji poreza i povećanju stope nezaposlenosti.

Teorema Haavelmo-Wallich, zapravo, pokazuje kako je politika budžetske ravnoteže nedovoljna za garantovanje ekonomske ravnoteže u kojoj je puna zaposlenost proizvodnih faktora integralno osigurana. “Uravnoteženi rast” (croissance équilibrée ili balanced growth) budžetskih rashoda i prihoda u biti ne predstavli i dogmu godišnje budžetske ravnoteže, iako je inkompatibilan sa konjukturnim fluktuacijama sa stanovišta ekonomskog neutraliteta. Jer, rast uravnoteženog budžeta u nishodnim tendencijama u tražnji može biti deflacionistički (Tobin i Stoleru), budući da porast fiskalnog snopa resursa u paritetu s rastom budžetskih rashoda, u pravilu penalizuje privrednu aktivnost uvođenjem distorzije, koje proističu iz fenomena “turbulence fiscale”. Čak i u situaciji visoke konjunkture, princip egaliteta između stopa rasta budžeta i stope rasta nacionalnog dohotka ne verifikuje ekonomsku neutralnost. Porast fiskalne presije generiše rast troškova i uvodi inflaciju troškova (J. Due), s obzirom da fiskalne strelice na planu proizvodnje stimulativno deluju na jedinične troškove, koji se kontrabalansiraju pokretom cenovnog valcera. Time se orkestrirani fiskaliteti konvertuju u modifikatora troškova proizvodnih faktora, koji, posredstvom njihovih cena, utiču na izbor između datih faktora proizvodnje u alokativnom mehanizmu. Stoga je razumnije ovu tipiziranost budžeta ostaviti da “rđa negde u arsenalu” (Samuelson)1001 tekuće ekonomske politike. Čak i u uslovima pune zaposlenosti, teorema multiplikatornog efekta uravnoteženog budžeta tendira inflatornoj eskalaciji, budući da finansirani rast javnih rashoda (∆G) ekvivalentnim rastom fiskaliteta (∆T) vodi ekspanziji globalne tražnje (∆Y) iako je stabilna marginalna sklonost potrošnji (c):

∆Y = ∆G · 1/(1-c) - ∆G · c/(1-c) = ∆G No, i monetarno finansiranje dugoročnog, sistematskog i hroničnog

budžetskog deficita (u sklopu teorije sistematskog budžetskog deficita) rizikuje od rasta cena, inflacionističkih efekata i monetarne degradacije. Stoga je ova teza u finansijskoj praksi ostala neoperacionalizovana.

4) Teorija cikličnog budžeta i doktrina cikličnog budžetskog uravnotežavanja

Pored teorije sistematskog deficita konceptuirana je više iznijansirana i prihvaćena teorija cikličnog budžeta i doktrina budžetskog “l’impassea”. Koncepcija švedskih ekonomista Mayrdala, Lindalla Ohlina, iako nije nova (jer je dobila samo naučnu obradu politike, koja je nasleđena od faraona u Egiptu) težila je regulisanju 1001 P. Samuelson, Ekonomika, Beograd, 1970, st. 317.

366

ekonomskih ciklusa posredstvom suficitarnog finansiranja u prosperitetnim godinama i deficitarnog finansiranja u depresivnim fazama (Colm i Neumark). Realizovani budžetski deficit u depresivnoj fazi ciklusa ima za funkciju da inicira dodatnu snagu i konjukturni polet u tražnji; dok budžetski suficit, posredstvom eskalacije fiskalne presije, u fazi ekonomskog prosperiteta i više deluje u pravcu redukovanja snaga ekonomskog zaleta prema inflatornom vrtlogu i sterilisanja inflatornog likvidnog disponibiliteta. Istovremeno, institucionalizovan je tzv. budžetski egalizacioni fond, kao anticiklična finansijska institucija, u koju se transferišu realizovani budžetski suficiti u periodu prosperiteta da bi poslužili za alimentiranje budžetskih deficita u periodu depresije. U tom kontekstu, tzv. metod rezervi i tzv. metod anticipiranih kredita, kombinuju se s ciljem adaptiranja budžetske alokacije i redistribucije resursa sukcesivnim cikličnim fazama nacionalne privrede.1002

Za razliku od Švedske, u kojoj je 1936. godine i ponikla teorija cikličnog budžeta, u Francuskoj se, za vreme IV Republike, pojavila teorija budžetskog l’ impasse-a”, koja je dopuštala deficitarno finansiranje pod određenim uslovima i u određenim okvirima. Sam pojam budžetski “l’ impasse” u javnim finansijama, po Jeanneney, označava razliku između poreskih prihoda i drugih asimiliranih fiskalnih izvora (praktično svi fiskalni prihodi, sem javnog duga) i svih isplata države, koje doprinose stvaranju dohotka (praktično sva plaćanja, osim otplata javnog duga). Simplifikovano, “l’ impasse” predstavlja višak fiskalnog tereta, koji je proizašao iz definitivnih i privremenih operacija, kao višak zbira tereta u odnosu na zbir pred-viđenih resursa.1003 Ustvari, Timpasse budgetaire” reprezentuje budžetski deficit, kao anticipirana neravnoteža, odnosno negativni saldo budžetskih operacija, koji se po-kriva javnim dugom, trezorskim resursima i, eventualno, avansima emisionog instituta. U biti “l’impasse” je šireg opsega od budžetskog deficita, kao što je i “decouvert budgetaire” šireg opusa od tzv. “déeouvert général” trezora. Aktuelna politika budžetske ravnoteže polazi od eliminisanja negativnog salda, odnosno od egzistencije pozitivnog salda. U tom smislu je i „l’impasse” negativna razlika između totalnih rashoda opšteg budžeta i salda specijalnih konta trezora, s jedne strane, i ukupnih budžetskih prihoda;1004 dok “déeouvert général” trezora podrazumeva suple-mentarne elemente: saldo egzekutivnih računa (konta) i viška akcesornih operacija javnog duga.1005

Anglosaksonske koncepcije deficitarnog finansiranja unele su modifikaciju politike budžetskog upravljanja frankofonskog područja, inicirajući korišćenje budžetskog deficita koji ne remeti monetarnu stabilnost. Razlikovanjem redovnog budžeta (za alimentiranje javnih funkcionalnih rashoda) od vanrednog budžeta (za finansiranje javnih investicija) distancirani su definitivni javni rashodi (tekući

1002 M. Masoin, Théorie économique des finances publiques, Bruxelles, 1946, st. 423-426. 1003 P. M. Gaudement, Précis de finances publiques, Tom I, Edit. Montshrestien, Paris, 1970, st.

255-259. i P. Lalumiere, Les finances publiques, A. Colin, Paris, 1970. st. 188-195. 1004 Po M. De Vogueu „decouvert“ je, isto tako, višak permanentnih rashoda u odnosu na perma-

nentne prihode države. 1005 J. Sallois, Les finances publiques, u „Les Finances Modernes“, Hachette, Paris, 1971 st. 204 i S.

de Brunhoff, Impasse et politique financière, Revue ćeonomique 1/63 st.51-57.

367

budžetski rashodi) od privremenih javnih rashoda (kapitalne transakcije), koji su preneti u kompetenciju specijalnih konta trezora. Politika budžetizacije javnih investicija (débudgétisation des investissements publics”) proistekla je upravo, iz razlike između deficita i “l’impassea”. Pri tome, budžetski deficit predstavlja višak zbira rashoda opšteg budžeta nad ukupnošću izvora, koji (višak) pada na teret javnog trezora, dok „l’impasse” iskazuje razliku između rashoda opšteg budžeta (uvećanih trezorskim teretom) i budžetskih prihoda, koja se pokriva javnim dugom ili trezor-skim pozajmljivanjem.1006 Međutim, termin „l’impasse”, kao “rue sans issue”, iako je rigorozno kritikovan, nije napušten i potisnut iz prakse. Termin „l’impasse bu-dgétaire” samo je konvertovan u preferirani termin - u tzv. „le découvert budgétaire”, što je sinonimno tretiranje budžetskog deficita. I dok „l’impasse” označava “le découvert previsionel”, dotle “le découvert” označava definitivno pokriće. No, i jedan i drugi “kvalitet” finansijske neravnoteže distanciraju se od budžetskog deficita u užem smislu, budući da obuhvataju ne samo budžetski deficit već i deficit specijalnih konta trezora, koji se finansiraju trezorskim resursima.1007 Stoga je budžetski deficit rezervisan da označi višak definitivnih rashoda u odnosu na definitivne resurse (ope-racije nazvane iznad linije), isključivši saldo koji proističe iz privremenih operacija (kapitalne transakcije). Ako višak javnih rashoda služi za finansiranje produktivnih rashoda, “l’impasse” je dopustiv bar do sume nove štednje, koju trezor može da dre-nira za osiguravanje plaćanja dodatnih rashoda. U periodu ekspanzije, dodajna mone-tarna kreacija, neophodna za pokriće. odgovarajućih dodajnih rashoda “l’impassea”, je kompenzovana povećanom proizvodnjom. Otuda je „l’impasse” „un pari sur l’avenir”. Međutim, u periodu konjukturne inflacije budžetski “l’impasse” uvećava inflatornu eroziju posredstvom distribuirane dodajne kupovne moći. No, i pored toga, kompatibilnu sumu „l’impassea” sa ekonomskom konjunkturom je teško kvanti-fikovati i ukalkulisati.

Povratak finansijskoj ravnoteži u operativnoj finansijskoj politici, međutim, simultano je predstavljao proces isparivanja „l’impassea” i doktrinarnu inovaciju budžetske ravnoteže. Usvajajući novu doktrinu, Boulin je pledirao na ravnotežu bu-džetskih rashoda i prihoda, kao novo pravilo dobrog upravljanja javnim finansijama, koje se konstituiše kao politički imperativ, budući da ravnoteža favorizuje rast dina-mične ekonomije. U prvom stadijumu, ravnoteža je observirana kao skup definitivnih operacija (ispod linije) i pretpostavljala je da privremene operacije mogu da ostvare negativni saldo u meri u kojoj su zajmovi i avansi prešli sumu očekivanih po-vraćaja.1008 U pravilu, saldo je pokrivan emisijom trezorskih bonova. U drugom stadijumu realizovana je globalna ravnoteža za sve operacije određene flnansijskim zakonom. Skup resursa iz definitivnih operacija pokrivao je u celini definitivne privremene operacije. U stvari, višak prihoda iz definitivnih operacija pokrivao je

1006 P. Lalumière, Les finances publiques, A. Colin, Paris, 1970 st. 188-191. 1007 P.M. Gaudemet, op. cit., st. 258. 1008 Paul Marie Gaudemet, Precis de finances publiques, Tom I, Ed. Montehrestien, Paris, 1970 st.

260-261.

368

višak izdataka iz privremenih operacija.1009 Teorijski, radi se o novoj koncepciji ravnoteže, koja pretpostavlja da se odobreni zajmovi od strane trezora mogu pokriti onim što je Giscar d’Estaing nazvao “realnom štednjom” bilo definitivnim prihodima, bilo prihodima javnog duga na dug rok. Državni zajmovi na finansijskom tržištu i distribuiranje investicionih resursa preduzećima ne izaziva inflatorne tenzije, jer zajmovi i avansi figuriraju između finansijskih tereta. Inkorporiranje ovih operacija po pravilu vodi realnijem koncipiranju finasijske ravnoteže (povratak keynesijanskoj koncepciji budžetskog deficita).

Ocrtana je, prema tome, i simultano iznijansirana doktrina finansijske ravnoteže kao instrumenta konjunkturnc politike. Doterivanje doktrine ravnoteže dopušta deficit u periodu recesionih oscilacija, dok ga isključuje u periodu inflatorne konjunkture. U tom kontestu, institucionalizovan je i fond za konjunkturne akcije,1010 koji redukuje subvencije javnim preduzećima, kao i fiskalne viškove koji nastaju posredstvom rasta cena i dohotka.1011 Ova inovacija u konjunkturnoj regulaciji rezultat je politike restauriranog dezangažovanja države na ekonomskom planu, koja je, opet, rezultat liberalne opcije u prilog neoliberalne ekonomske politike. Iz ove opcije je proistekla politika redukcije fiskalne presije dohotka i potrošnje, i kom-primiranje mase javnih rashoda s ciljem neutralizovanja potencija javnog sektora u uspostavljanju ekonomske ravnoteže i povraćaju spontanitetima ekonomskih kretanja. U biti, radi se o novoj verziji neutralnosti javnih finansija.

No, sistem deficitarnog finansiranja u Francuskoj valja povezati sa funkci-onisanjem trezora. Trezor kao ekstremno kompleksna institucija implicira budžetske funkcije (trezor je egzekutor budžeta), bankarske funkcije (trezor izvršava funkciju snabdevanja i distribuisanja značajne mase fondova) i monetarne funkcije (trezor sarađuje sa emisionim institutom za adjustiranje monetarne cirkulacije) i stoga je jedna od najoriginalnijih institucija francuskih javnih finansija, kao “skup finansijskih servisa države koji su međusobno povezani jedinstvenom blagajnom (Devaux)”. Trezor je institucionalno zadužen da izvršava prihodne i rashodne operacije (opšti budžet i aneksni budžet), kao i operacije specijalnih računa. No, trezor je zadužen i za upravljanje javnim dugom. Za javni dug u kratkom roku trezor igra kapitalnu ulogu u emisiji trezorskih bonova, osiguravajući potrebnu likvidnost i regulišući likvidne fluktuacije u smislu sukcesivne smene perioda “visokih voda” i “niskih voda”. U slu-čaju da su tekući računi trezora nedovoljni da alimentiraju deficit od strane korespon-denata trezora i emisije trezorskih bonova, trezor pribegava avansima emisionog instituta. Novčana masa kolekcionirana od strane trezora (budžetski prihodi, korespondentni depoziti i zajam kratkog roka) služi za isplate budžetskih rashoda. Trezor orijentiše investicije i kapital, transformiše raspoloživi kapital kratkog roka 1009 Definitivne operacije obuhvataju opšti budžet, anekse budžeta i deo specijalnih konta trezora, dok se

privremene operacije odnose na specijalna konta trezora, izuzev specijalnih konta alokacije. 1010 Institucija „FOND D’ACTION CONJONCTURELLE“ (koja je kreirana u 1969. god.) je u

funkciji da (u periodu 1972-74. god.) povećava efikasnost ekonomske politike u procesu regulisanja tražnje.

1011 Elaboriranje javnih rashoda neophodnih za pothranjivanje kontinuirane ekspanzije u vidu fon-dova za konjunkturne akcije francuskog i nemačkog tipa implicira i modifikaciju akcelerirane ritmike njihovog korišćenja u funkciji povezivanja budžetskog salda i investicija.

369

(pod formom trezorskih bonova) u konsolidovane investicije dugog roka, poseduje značajan portfelj mobilnih vrednosti (kao akcionar) i participira u stvaranju fidu-cijarnog novca (alimentiranjem rashoda avansima).1012 Međutim, uloga monetarnog toka u alimentiranju trezora izaziva rizik da se blok konstituisanih rashoda inflaciono ne efektira, s obzirom da nije kontrabalansiran odgovarajućom fiskalnom masom i s obzirom da se ostvaruje višak kupovne moći kod ekonomskih agenata. Jer, ekonomska evolucija podrazumeva period koji implicira ekonomsku pregrejanost i naročitu akceleraciju rasta cena, dohodaka i nadnica.

5) Teorija stabilizacionog budžeta i tzv. funkcionalni “pump-priming” Teorija kompenzacionog budžeta (“compensatory budgeting”), sistematskog

budžetskog deficita (deficit spending) i cikličnog budžeta (tzv. funkcionalni “pump-priming”) nadopunjena je teorijom stabilizacionih budžeta (stabilizing budgeting), koja je, inače bliska klasičnoj teoriji uravnotežnog budžeta, mada, zanemarujući godišnju finansijsku ravnotežu, u prvi plan stavlja makroekonomsku ravnotežu. Ova doktrina (realnija od teorije kompenzacionog budžeta), izbegavajući nepouzdana predviđanja konjunkturnog razvoja u privredi i time lags u budžetskoj egzekutivi, os-lanja se na automatske “ugradene” stabilizatore (“builtin stability” ili “builtin flexibi-lity”) u čijim okvirima fleksibilni readaptibilitet i elastični reagibilitet fiskalnih rand-mana amortizuje konjunkturne perturbacije u ekonomskim tokovima društvene re-produkcije. U tom kontekstu, remarkirana su dva termina: “fiskal drag” (ili “frein fiscal”) i fiscal dividend” (ili “devidende fiscale”), koji su samo dva aspekta istog fe-nomena efekta automatske stabilizacije. “Fiscal drag” egzistira u uslovima kada konjunkturna elastičnost fiskalnih randmana olakšava ekspanziju, budući da je u okviru “big tax cut” redukcija fiskalnog opterećenja stimulisala ekspanziju.1013 Obrnuto, “fiscal dividend” podiže fiskalne randmane i koči ekcesivnu konjunkturu. U suštini, izbor između ova dva modela diskrecione budžetske politike zavisi od preferencija države u domenu alokacije resursa i od opcija između javne i tržišne alokacije.

6) Koncept “budžetskog viška pune zaposlenosti” i “inicijalnog stimulativnog efekta”

Egzistencija inkorporiranih stabilizatora diskrecione budžetske politike u domenu regulisanja ekonomskih tokova reprodukcije vodila je (tokom 1962. god. u SADu) operacionalizaciji koncepta “full employment budget surplus” (ili “solde budgétaire de plein emploi”) ili, skraćeno, SPE. Račun kompenzatorskog salda, pre-ma terminu J. Schutza “full employment surplus” ili “l’excedent budgetaire de plein emploi”, odnosno tzv. budžetski saldo pune zaposlenosti, je definisan za stopu 1012 Tok fiducijarnog novca, kojim diriguje “Banque de France”, samo je deo veličine novčane ma-

se, jer u njenom sastavu korespondiraju i tok skripturalnog novca, koji je kontrolisan od strane depozitnih banaka, i tok trezorske monete, koji proističe iz budžetskih operacija i operacija jav-nog zaduživanja (svi javni računi).

1013 P. Coulbois, La politique conjoncturelle, Ed. Cujas, Paris, 1971 st. 180.

370

nezaposlenosti od 4%, posredstvom viška prihoda nad federalnim budžetskim rashodima; jer određeni rashodi (npr. “alokacije” nezaposlenim) variraju u funkciji nivoa ekonomske aktivnosti. U tom spektru, budžetski višak kalkulisan je kao “potencijalni višak”, koji se razlikuje od “realnog budžetskog viška”. Varijacije SPE su indikator budžetskih akeija na efektivnu tražnju, odnosno restriktivnihili eks-panzionih efekata budžetskih prihoda i budžetskih rashoda na ekeelerirajuću ili decelerirajuću ritmiku efektivne tražnje. U stvari, SPE reprezentuje javnu štednju, koja se realizuje u uslovima. pune zaposlenosti, pod uslovom da su investicije (I) i javni rashodi (G) u egalitetu sa štednjom (S) i fiskalitetima (T):

I + G = S + T, odnosno

TG = IS U stanju pune zaposlenosti TG je SPE; što znači da se realizovanim

budžetskim saldom popunjava diskrepanca između investicija i štednje. Konačno, SPEkonstituiše sredstvo distanciranja “fiscal drag” od “fiscal dividend” u funkciji claboriranja koherentne budžetske politike. Pozitivan saldo u fazi recesije, po pravilu, ukazuje na potrebu eliminacije “fiscal drag” ogmantacijom javnih rashoda ili/i redukcijom bloka fiskalne presije. Negativan saldo u fazi inflacije identifikuje potrebu suspenzije “fiscal dividend” redukcijom javnih rashoda i agmantacijom fiskalnog opterećenja.1014 Pošto se koncept “buđžetskog suficita kodpune zaposlenosti”,kao kriterij ocene efikasnosti američkog budžeta sezdesetih godina, bazirao na nerealnom obračunu budžetskog suficita [(1) potencijalni realni društveni proizvod (ponuda) procenjivao se na bazi prethodno utvrđene stope kretanja pune zaposlenosti, (2) dohodak “pune zaposlenosti”, “cepao” se na pojedinačne fiskalne osnovice prema važnijim poreskim oblicima kako bi se adekvatnije primenile planirane poreske stope radi osiguranja potencijalnih prihoda od poreza kod pune zaposlenosti i (3) prihodi od poreza (fiskaliteta) konfrontiraju se sa planiranim rashodima, koji se koriguju samo za iznos pomoći nezaposlenim pri promeni stenja zaposlenosti],1015 to se budžetski saldo kod stanja pune zaposlenosti svodio na ekonomsku fikeiju, zapostavljajući strukturne promene u budžetu, delovanje multiplikatora prihoda i rashoda, nivo zadovoljavanja javnih potreba (alokativna funkcija) i preraspodelu dohotka (redistributivna funkcija). Time se indukuju negativni efekti budžetskog suficita (tzv. fiskalno iscrpljivanje fiscal drag), sa imperativnom redukcijom poreza na dohodak korporacija i fizičkih lica u funkciji podsticanja zaposlenosti i privrednog rasta (kakav je bio potez u SADu u 1964. godini).

Međutim, usled uvođenja ponderacija varijabila i različitih efekata multi-plikatora javnih rashoda i fiskalnih resursa, kritika SPE izbacila je na površinu elaborirani koncept “l’effet stimulant initiaF, ili, skraćeno, ESI, odnosno Tnicijalni stimulativni efekat”, koji se definiše kao algebarska suma inicijalnih efekata budžeta

1014 Međutim, ukoliko se privreda nalazi u blizini tačke pune zaposlenosti sam rast game fiskaliteta

prema rastu outputa („fiscal dividende“) širi prostor destimulativnoj budžetskoj politici. 1015 H. Zimmermann i K.D. Henke, Einfinhrung in die Finanzwissenschaft, Verlag F. Vehlem,

Munchen, 1975 st. 277, H.Giersch, Fiscal Policy and Demand Manegement, Tubingen, 1973. st. 91 i B.P. Herber, Modern Public Finance, R.D. Irwin, Homewood, 1971. st. 304-305.

371

na tražnju varijacijama i prihoda i rashoda1016 npr. u SAD u 1965. god., i koji je destiniran proceni uticaja budžetske politike na konjunkturu.1017 U pravilu pozitivan je efekt kada se rashodi uvećavaju brže od prihoda (ekspanzivni efekat) i negativan je kada se prihodi uvećavaju brže od rashoda (restriktivni efekat). S tim u vezi, valja istaći koncepte budžetskog deficita L. Stolerua, D. i A Otta i A. Barrćrea. Po Stoleruu1018 GT=h predstavlja budžetski deficit kao rezultat povećanja javnih rashoda bez povećanja fiskaliteta.

Efekti deficita su identični porastu investicija, s obzirom da je multiplikator veći i s obzirom da je vrednost multiplikatora inverzna marginalnoj sklonosti žtednji.

Puna zaposlenost i budžetski suficit (Merenje budžetskog imputa)

1016 F.G.Corrigan, The Measurement and Importance of Fiscal Policy Changes, RMNY, jun 1970

st.136. 1017 No, inicijalno stimulirajući budžetski efekat je efikasniji u korekeiji incidenca konjunkture na

Fiskalne inpute. U tom kontekstu je i Coorrigan, računajući budžetski saldo pune zaposlenosti i inicijalni, stimulirajući budžetski efekat, u periodu 19611969 god., otkrio da je koeficijent korelacije inicijalnog budžetskog efekta (0,4540) veći nego kod budžetskog salda pune zaposlenosti (0,3016), što je i Coulbois potvrdio (P.Coulbois, la politique conjoncturelle, Paris, 1971. it. 181190).

1018 L.Stoleru, L’ćquilibre et la croissance economique, Dunod, Paris, 1973, st. 157-173.

372

7) Federal spending, cash deficits, planned spending, ex ante (a priori) i ex post (a posteriori) deficit

Po konceptu D. i A. Otta,1019 potrebno je razlikovati “federal spending”, “cash deficits” i “planned spending”, a po konceptu A. Berrća,1020 ex ante (anticipirani ili a priori) i “ex post” (dekurzirani ili a posteriori) deficit.

U konzistentnom modelu javnog finansiranja, “federal spending” reprezen-tuje realizaciju budžetskog salda sa negativnim predznakom (deficit) uz zanema-rivanje deficitarnih lokalnih budžeta; dok “cach deficits” reflektuje nedostatak tzv. gotovine javne blagajne u alimentiranju tekućeg budžeta po isključenju javnih inves-ticija i kapitalnog opremanja javnog sektora. Za razliku od “federal spendinga” i “cash deficitsa”, “planned spending” verno odslikava programirani sveukupni budžet-ski deficit u recesionim uslovima u funkciji razrešavanja višegodišnjih kumuliranih privrednih teškoća. Konačno, A. Barrére razlikuje ex ante deficit, kao anticipirani, potencijalni negativni saldo od ex post deficita, kao efektivnog, realizovanog negativ-nog bilansa, u zavisnosti od sužavanja ili proširenja diskrepance između efektivne tražnje i realne ponude. No, diskrepanca između apriornog i aposteriornog budžet-skog deficita se produbljuje i nezavisno od kvantitativnog odnosa ponude i tražnje, budući da aktuelni stagflacioni trendovi, po svojim posledicama u privredi, naveliko prevazilaze nekadašnje implikacije inflacije tražnje.

8) Teorema “finog podešavanja” “La surcompensation budgetaire” je samo logički produžetak kejnzijanske

analize “surplus d’emploi” u situaciji kada globalna tražnja prevazilazi privredne kapacitete. Monetarni izraz globalne tražnje po tržišnim cenama prevazilazi monetar-ni izraz globalne ponude. Budžetski “surcompensation” pojavljuje se kao moguća terapeutika “inflacije tražnje” resorpcijom inflacionističkog gepa između efektivne tražnje i realne ponude putem povećanja fiskalne presije, što se vidi na priloženom grafu.

Na geometrijskoj interpretaciji “sureompensation budgetaire”, konstruisana kriva EF = aAG i formirani ugao, posredstvom prave C + I (potrošnja i investicije), je paralela sa OY (nacionalni dohodak), reflektujući simetriju budžetske teoreme prema nacionalnom dohotku.1021

Prezentacija postkejnzijanskih modela inspirisala je istraživanja ekonomskih efekata budžeta, koja su progresivno ameliorisala budžetsku politiku za osiguravanje kontinuiranog rasta i za realizaciju programa pune zaposlenosti, tzv. budžetska sintonizacija (nsyntonisation budgetaire” ili “fine tuning”) omogućava adekvatniju regulaciju konjunkturnih oscilacija i podržavanje stabilne stope ekonomskog rasta akeijama autoregulacionih mehanizama. Interpretacije budžetskog impakta i budžet-skog salda na konjunkturu u okviru fleksibilnog budžeta (“syntonisation subtible” ili 1019 David J. Ott and Attiat F.Ott, Federal Budget Policy, The Brookings Institution, Washington,

1970 st. 48-59 i 63. 1020 A.Barrére, Economie financière, Tom II, Dalloz, Paris, 1971, st. 368. 1021 H. Sempe, Budget et Tresor, Ed. Cujas, Paris, 1973. st. 374.

373

“fine tuning”), medutim, implicirale su potrebu produbljivanja baznih postulata i principa, a u prvom redu funkciju potrošnje, multiplikatora, dohodak pune zaposlenosti i redistributivne efekte budžeta (Chipmann, Goodwin, Modigliani, Ando, Tanzi, Duesenberry, Friedman, Fischer i dr.). No, i inovirana kategorizacija javnih troškova (Baumol i Peston) u funkciji upravljanja javnom tražnjom, tipizacija investicionih rashoda (Fischer, Hicks i Harrod) i reklasifikacija marginalne sklonosti potrošnje (Hansen i Musgrave) nisu mogli da izdrže kritiku regulacionih akeija budžetskog salda sa stanovišta efekta cena, efekta zaposlenosti i dohodnog efekta. Naime, u stagflatnoj (“stagflation”) privredi, u kojoj koegzistiraju rastuća stopa cena (inflacije), rastuća stopa nezaposlenosti i stagnantna stopa privrednog rasta, regulacija konjunkturnih fluktuacija u funkciji sterilisanja likvidnog disponibiliteta i promo-visanja rasta robnih fondova, posredstvom budžetskog salda, je neoperativna, jer su efekti cena i dohodni efekti inkompatibilni. Deficitarno finansiranje, koje podstiče zaposlenost, izaziva inflatorne tenzije, a suficitarno finansiranje gravira recesiju fiskalnom presijom.

Fiskalna presija i inflatorni gep (pukotina)

374

9) Koncepti neutralnog budžetskog salda, budžetskog impakta i simplifikovanog budžetskog bilansa

U Z. Nemačkoj usavršavanje je “koncept neutralnog budžeta” na konjun-kturne fluktuacije ekonomskih tokova (“konjunkturneutraler Haushalt”), pod nazivom neutralni budžet “Sachverstarndigenrata”.1022 Po ovom konceptu impakt javnog sektora na varijaciju nivoa realnog PNB izražava se jednačinom:

etot = Dyg + Dg + Deg - (Dmg + Dme), gde su: etot - totalni efekat budžeta, Dyg - varijacija realnog PNB atribuiranog transakcijama javnog sektora, Dg - varijacija javnih dobara i usluga, Deg - varijacija javne potrošnje indukovane varijacijama transakcija javnog sektora, Dmg udeo uvoza u Dg, Dme udeo uvoza u Deg i D - reprezentanta varijacija prema prethodnoj godini i “minisculesu” koji reflektuje izražene varijacije po konstantnim cenama. Incidenca varijacija budžetske politike na volumen efektivne tražnje (Dg i Deg) je korigovana indukovanim varijacijama uvoza (Dmg i Dme), pri čemu se totalna incidenca budžeta analizira preko jednačina:

Epr. = DgDmg i Esec. = DegDme primarnog (Epr.) i sekundarnog (Esec.) efekta budžeta. Primarni efekat rezultira iz jednogodišnjih varijacija triju grupa relativno homogenih transakcija javnog sektora:

Epr. = (DpDmp) +(DeDm+Dw), gde Dp i Dmp izražavaju varijacije tekuće kupovine javnog sektora (najamnine isklju-čene) i njihov sadržaj u uvozu, Dt i Dmt varijacije fiskalno alimentiranih investicija javnog sektora i njihov sadržaj u uvozu i Dw varijacije “osiguranih” usluga od strane administracije u realnim okvirima. Otuda se u modelu razlikuju efekti “prvog peroda” (ef.) na privatnu potrošnju i proizvodnju (koji rezultiraju iz budžetskih varijacija za dati period) od efekata multiplikatora (em), koji se proizvodi: esec=ef+em. Nasuprot tome, sekundarni efekti “prvog perioda” deduirani su iz varijacija jednog semestra prema javnim transakcijama po tekućim cenama kojima su atribuirani koeficijenti ponderacije. Efekti “prvog perioda” i “drugog perioda” se reprezentuju iz trimestra u trimestar sve dok se ne iscrpe efekti multiplikatora. A koncept multiplikatora implicitno korišćen u tzv. indikatoru i počiva na hipotezi: nivo javnih rashoda i javnih prihoda za svaki trimestar reprezentuje poziciju ravnoteže budžeta. Budžetske vari-jacije, koje lansiraju multiplikatorski proces, su, za svaki trimestar, uzete kao jednake razlici između efektivnog nivoa javnih transakcija po tekućim cenama i potencijalne vrednosti. I ukoliko je ova diferencija izuzetno mala (zanemarljiva) utoliko je incid-enca budžeta vrlo bliska nuli; što znači da je budžetska politika višemanje neutralna. Samim tim je tzv. indikator II sredstvo za merenje incidence budžeta u hipotetičnoj dinamičnoj ravnoteži ekonomije. Otuda je i “sachverstandigerratu” postavljen cilj da determiniše situaciju u kojoj je efektivni budžetski saldo, koji korespondira neutral-nom saldu, kompatibilan sa situacijom stabiliteta cena i višeg nivoa zaposlenosti. Impakt (E) budžeta sada se izražava:

1022 D. Bjehl, G. Hagemann, K.H. Jinttmeier i H. Legler, Konjukturelle Wirkungen oefentlicher

Haushalte, J.C.B. Mohr, Tubingen, 1978. st. 44-61 i OECD, Allemagne, Etudes éonomiques, Paris 1973. st. 65-70.

375

Esvr = (GT)(GT), gde su: G - total javnih rashoda (uračunavajući transfere i zajmove javnog sektora) i T - total javnih prihoda. A da bi budžetski saldo bio “neutralan” potrebno je da deo totalnih javnih rashoda u potencijalnoj produkciji (potencijalni volumen multipli-kovan implicitnim indeksom “neutralnih” cena, uključujući i neizbežni rast) i da odnos fiskalnih prihoda i realnog PNB budu isti kao u baznoj godini. Stoga je SVR uzeo 1966. god., kao godinu bazne ravnoteže, i to u sledećoj formi:

Gx7x=a•yx•pyxb•Ypy, gde su: Y*- potencijalna proizvodnja, pyx - neutralni derivirani indeks PNB, y volumen aktuelnog PNB, py - efektivni derivirani indeks PNB, a neutralni odnos javnih rashoda prema potencijalnoj produkciji u 1966. god., b neutralni odnos fiskalnih prihoda prema PNB u 1966. god. Prema tome, koncept neutralnog budžeta reflektuje budžetsku politiku, koja ne modifikuje nivo iskorišćavanja proizvodnog potencijala i koja se isključivo odnosi (ciljno) na alokaciju resursa i redistribuciju dohotka, respektujući određena (i sledeća) pravila: (1) budžetski rashodi rastu po istoj stopi kao i društveni proizvod (da bi bili neutralni na konjunkturna kretanja), (2) fiskalni prihodi rastu po istoj stopi kao i društveni proizvod, koji korespondira proizvodnom potencijalu (što znači da je nivo nepromenjenog fiskalnog opterećenja neutralan na konjunkturne oscilacije), (3) javno zaduživanje raste po istoj stopi kao i društveni proizvod, počev od bazne godine, (4) konjunkturni efekti rashoda kores-pondiraju konjunkturnim efeklima prihoda budžeta sa suprotnim predznakom, (5) ovi oblici budžetskih prihoda i rashoda imaju jedinstven multiplikator i timelags, (6) učešće javnih rashoda u društvenom proizvodu u baznoj godini jednako je za čitavo srednjoročno razdoblje u uslovima pune zaposlenosti, (7) javni rashodi u proseku rastu brže pd društvenog proizvoda ako rastu cene (merene indeksom cena društvenog proizvoda) proizvoda i usluga koji su relevantni za javnu potrošnju (pod uslovom da se realizuje planirano učešće budžetskih rashoda i društvenog proizvoda) i (8) struk-tura budžetskih rashoda i prihoda je u čitavom srednjoročnom periodu nepromenjena da bi delovala neutralno na konjunkturna kretanja u nacionalnoj privredi.

U Holadniji1023 je u oplikaciji koncept “analize impakta” (impact anatysis), kojim se opredeljuje neto efekat realnih promena u budžetu na ukupnu tražnju. U stabilizacionoj politici budžet je neutralan u odnosu na baznu, polaznu godinu ukoliko javni rashodi rastu po stopi rasta društvenog proizvoda, uz redukciju viška prihoda od poreza (fiskaliteta) koji prevazilaze proporcionalni rast dohotka. Budžetske promene dekomponuju se na automatske i diskrecione promene. Diskrecione promene po-primaju karakter impulsa, koji reflektuju (1) promene u strukturi (kategorijama) rashoda u odnosu na prethodi u godinu, (2) promene viškova prihoda koji se auto-matski realizuju pri nepromenjenim poreskim stopama (progresivno uslovljeno prihodi od poreza) i (3) promene u javnim prihodima, koje su rezultat promena pores-kih stopa. No, sa kratkoročnim promenama u prihodima i rashodima (diskrecione mere), koje uvode time lags, u 1960. god. je uveden koncept “structural budget 1023 OECD; PAYSBas, études économique, Paris, 1975. st. 1631. i J. Diamont, The New Orthodoxy

in Budgetary Planning, Institut of Social and Economic Researeh, University of York, 1977. st. 58-72.

376

margin” (strukturne budžetske politike) za realizaciju programiranih budžetskih funkcija u domenu alokacija privrednih resursa i preraspodele nacionalnog dohotka, doduse sa prenaglašenom ulogom ugrađenih stabilizatora. Time se programirani rast budžetskih rashoda korelira sa trendom ekonomskog rasta u cilju makroekonomskog limitiranja sredstava kojim raspolaže javni sektor za povećanje trošenja, odnosno smanjenje fiskaliteta. U fundamentu ovog koncepta leži zahtev za održavanje štednje i investicija pri punoj zaposlenosti u ravnoteži. Pri tome, planirano povećanje fis-kalnih prihoda u korelaciji sa porastom društvenog proizvoda (za pokriće povećanih rashoda ili smanjenje poreza) u odnosu na prethodnu fiskalnu godinu podržava uravnoteženi odnos između štednje i investicija u privredi pune zaposlenosti. U stanju pune zaposlenosti koncept “strukturne budžetske politike” praktično reflektuje struk-turni budžetski deficit u funkciji rekompenziranja viška štednje u odnosu investicije. Veličina prihvatljivog i tolerantnog strukturnog deficita, zapravo zadržava privredu na sopstvenoj “strukturnoj stazi rasta” (Diamond), čak i u konfiliktnim situacijama između kratkoročnih i dugoročnih ciljeva budžetske strategije, uključujući i impe-rative diskrecionih mera fiskalne politike, kojima je do 1973. god. služio koncept “analize impulsa”.

Pošto smo napomenuli da budžetski saldo ne konstituise valjanu meru incidence budžetske politike na tražnju, uvođcnje različitih metoda ponderacije su, stoga, ekonomski impcrativi. U tom smislu, švedski model1024 incidence budžetske politike, posredstvom tzv. “simplifikovanog budžetskog salda”, valja pridružiti prezentiranim modelima:

K = A + G, gde su K - unutrašnja tražnja, A - investicioni rashodi i G - javni rashodi. Model počiva na hipotezi da varijacije finansijskog viška države (S) provociraju egalitarnu neponderisanu varijaciju oponirajućeg pravea investicionih rashoda. A. Varijacije na strani tražnje izazvane su, takodje, varijacijom finansijskog viška države, što matematički posmatrano poprima formu linearne jednačine:

∆K = ∆G - ∆S U tom kontekstu, finanijski suficit poprima sledeću kvantitativnu formu:

∆S = ∆T - ∆E - ∆G gde su ∆T - varijacije fiskalnih prihoda i ∆G - varijacije transfernih rashoda. Integracijom prezentiranih jednačina dobija se jednačina:

∆K = 2∆G - ∆T I ∆E koja omogućava da se izračuna ponderacija sa efektivnom deskripcijom PNB, odnosno tražnje. Doduše, kvantitativni iznosi datih varijacija švedskog modela su istog reda kao i multiplikator B. Hansenaa.

1024 Bent Hansen, La politique budgćtaire dans sept pays, 195565., OECD, Paris, 1969. st. 151153,

R.G. di Cologero, Techniques of Fiscal Analysis in Sveden, Staff papers 2/74 st. 463483, lars Mathiessen, Budgetary Effects as Determined by the Swedish Ministry of finance, Swedish Joumal of Economics, juni 1971. st. 252256., J.W. Nevile, Fiscal Policy in Australia: Theory and Practice, Melbourne, 1971. st. 350, Assar Lindbeck, Fiscal Policy as a Tool of Economic StabilizationComments to an OECD Report, Kyklos, vol. 23., 1970. st. 732 i Joergen Lotz, Methodes de mesure des effects de la politique budgćtaire, OECD, Paris, juli 1971. st. 331.

377

MERENJE STABILIZACIONIH EFEKATA BUDŽETSKOG SALDA

1. KONCEPTI GLOBALNOG I LIKVIDNOG SALDA

Finansijski saldo ukupnih budžetskih rashoda i budžetskih prihoda, koji se alimentira primarnom emisijom ili bankarskim kreditnim resursima, modifikuje nivo i strukturu likvidnog disponibiliteta i podsredstvom “faktora likvidnosti” utiče na ekonomska gibanja. Selektivna politika budžetskih rashoda i prihoda modifikuje relativne cene substituta i posredstvom “faktora substitucije” deluje na ekonomske izbore između potrošnje i štednje, rada i kapitala, izvoza i uvoza i dr. U tom kontektu, tzv. ukiipni saldo: G • T = B(Bns+Bbs+Bzi) i tzv. saldo likvidnosti: GTBns=Bbs+Bzi (gde su G ukupni budžetski rashodi, T ukupni fiskalni prihodi, B budžetski saldo, Bns sredstva nebankarskog sektora za pokriće deficita, Bbs resursi bankarskog sektora za pokriće deficita i Bzi inostrano zaduživanje za pokriće deficita) deluje različito, budući da prvi saldo reflektuje volumen deficitarnog finansiranja javne potrošnje; dok drugi saldo odslikava efekte sistema javnog finansiranja na likvidni potencijal.1025 No, ni ekvilibrirani budžet nije neutralnog efekta na tražnju.

2. MODEL BUDŽETSKOG SALDA PUNE ZAPOSLENOSTI, CIKLIČKI NEUTRALNOG SALDA I STRUKTURNO NEUTRALNOG SALDA

Kreirani modeli stabilizacionih efekata (u SAD, Z. Nemačkoj i Holandiji), koji polaze od ukupnog budžetskog salda (uz stalno zanemarivanje salda likvidnosti), ilustruju potencijalnu efikasnost alternativnih formula budžetskih implikacija na ekonomske tokove. Američki “Full-Employment Balance ili FEB (Saldo pri punoj zaposlenosti): FEB = T (YP)G, nemački “Ciciicaily Neutrai Baiance ili CNB (ciklični neutralni saldo): CNB = 90 YP toY, [sa svojim cikličnim efektom budžeta: CEB = (GT) CNB] i holandski “Structural Budget Margin rashoda): SMB = BIyp {pri čemu 1025 Prvi saldo je relevantniji za uslove recesije, dok je drugi saldo relevantniji za konjunkturnu eks-

panziju (Dr PJurković, Problemi funkcionisanja sistema i politike društvenog financiranja, Fi-nansije 1112/80 st. 756778). No, ni ukupni saldo niti saldo likvidnosti nije indikator stabilizaci-onih efekata budžetske politike iz više razloga: (1) budžetski saldo rezultat je kako diskrecionih tako i automatskih promena budžetskih rashoda i prihoda, (2) javni rashodi u osnovi predstav-ljaju neposrednu efektivnu tražnju, (3) fiskalni prihodi preko reduciranja raspoloživog dohotka indirektno deluju na smanjenje tražnje, (4) multiplikacioni učinak budžetskih rashoda je veći od multiplikacionog učinka fiskalnih prihoda, (5) ekvivalentni porast budžetskih rashoda i prihoda nije neutralnog karaktera i (6) obim i struktura javnih rashoda i fiskalnih prihoda su ekonomski indikativniji od samog budžetskog salda.

378

je tzv. “budžetski impuls” (BI) jednak: BI = (GnGn1)[T(l+Yp)Tnl[/Gnl] 255,1026 su samo tri modela empirijske verifikacije ukupnog budžetskog salda u realnom izrazu. Po konceptu FEBa niži kvantum salda reperkutuje se ekspanzivno i vice versa.1027 U dinamičkoj projekeiji valja prilagoditi javne prihode za iznos “fiscal draga”, odnosno neproporcionalni porast fiskaliteta u odnosu na porast društvenog proizvoda. Prilagođavanjem za ispod prosečni rast javnih prihoda i smanjenjem za nadprosečni rast fiskalnih prihoda), učešće “salda pri punoj zaposlenosti” je konstantno.

Polazeći od dohodnog ekvilibrijuma Y C Y T Y A G= − ( )⎡⎣ ⎤⎦ + +,β

(gde je poreski parametar i A autonomna lična potrošnja) i od aktuelnog budžetskog suficita T (Y, β) Blinder i Solow1028 su opredeli Full Employment surplus (FES) na sledeći način: F E S = T(Y*, β) G, kao i realni dohodak (Y*):

Y c Y T Y A Gx x x= − ( )⎡⎣ ⎤⎦ + +,β

i “fiscal leverage” (FL)X : FLX = m(G + cF), gde je mordinarni multiplikator i T* fullemployment revennes. Sa promenom veličine F E S-a: d F E S = Tc (Yx,β) dβ - dG isti autori sa kvantifikovali “fiscal drag”:

dFES Tc Y d dG Ty Y dYx x x= ( ) − + ( ), ,β β β Cook i Jackson1029 definisali su “fiscal leverage” (1) na dva načina:

1 6 1 1 1 09 03 05 09

2

) . . . .

) ,

L G Rs Rb Rp Ri Tc To

L G T k

= + + + + + +( )= −( )∆ ∆

1026 Upotrebljeni simboli reprezentuju: T(YP) javni prihodi u uslovima pune zaposlenosti uz nemo-

difikovanu poresku strukturu, G - javni rashodi, Qo - učešće javnih rashoda u potencijalnom druirvenom proizvodu u baznoj, inicijalnoj godini, Yp - potencijalni društveni proizvod, to učešće javnih prihoda u realizovanom društvenom proizvodu, Y - ostvareni društveni proizvod, BI - budžetski impakt, Y - stopa rasta potencijalnog društvenog proizvoda, Gn i GN1 javni rashodi u tekućoj i prethodnoj godini, Tn i Tn1 javni prihodi u tekućoj i minuloj godini.

1027 A. S. Blinder i R. M. Solow, The Economics of Public Finance, The Brooking’s Institution, Washington, 1974. st. 3115, S. K. Chand, Summary Measures of Fiscal Influence, Staff papers 2/77 st. 405449., J. Lotz Techniques of Measuring The Effects of Fiscal Policv, OECD, Paris, 1971. st. 331. D. A. Dixon, Techniques of Fiscal Analysis in the Netherlands, Staff papers, november 1972. st. 615646 i The Employment Budget Surplus Concept as a Total fiscal Analysis in the United States, Staff papers, mart 1973. st. 203226, T. F. Dernburg, Fiscal Analysis in the Federal Republic of Germany: The Ciclicaly Neutral Budget, Staff papers, novembar 1975. st. 825857, J. W. Nevile, Measuring the Impact of Fiscal Policy, International Monetary Fond, februar 1976. st. 117., R. J. Chelich, Significance of Alternative Concepts of Budget Deficit, Staff papers, novembar 1973. st. 741794. i A. M. Okun and N. H. Teeters, The Full Employment Surplus Revisited, Brooking’s Papers on Economic Activity 1/71 st. 77-110.

1028 A. S. Blinder and R. M. Solow, Analytical Foundations of Fiscal Policy, u A S. Blinder, R. M. Solow, G. F. Breack, P. O. Steiner and D. Netzer, The Economic of Public Finance, The Brooing’s Institution, Washington, 1974. st. 31-18.

1029 S. T. Cook and P. P. Jackson, Current issues in Fiscal Policy, Martin Rebertson, Oxford, 1979. st. 54-69.

379

gde su: G - javni rashodi za dobra i uslugc, RS - transferi saveznim državama, Rb -transferi biznisu, Rp - transferi stanovništva, Ri - interes na javni dug, To - porezi, k - konvencionalni multiplikator. Polazeći od prethodnih jednačina “fiscal leverage” budžetskog deficita dat je sledećom formulom:

G TP IP T M Dn Dn Db Df+ + − = + + + +∆ ∆ ∆ ∆ ∆ gde su: G - javni rashodi za dobra i uslugc, TP - transferna plaćanja, IP - interes na državni dug, T - fiskalni prihodi, M - ponuda novca, Dn - javni dug od nebankarskog sektora, Db - javni dug od bankarskog sektora i Df - javni dug iz inostranstva. I ako je GT(Y) = ∆M + ∆B/R (gde je R - interesna stopa) onda su moguće sledeće varijante pokrića budžetskog deficita:

∆G = ∆T ∆B/r = AM = 0 → Čista fiskalna politika G - T = ∆B/r∆M = 0 → Politika otvorenog tržišta G - T = ∆M ∆M = 0 → Monetarna i fiskalna politika ∆M = ∆B/r GT = 0 → Čista monetarna politika Po receptu neutralnog salda javnih rashoda i prihoda egzistira suodnos izme-

đu deficita i potencijalnog outputa kojim se determiniše relativno zadovoljavajući nivo stabilnosti cena, zaposlenosti i deviznih rezervi. Obračun CNB služi kao osnova za obračun CEB, odnosno cikličnih efekata budžeta. Negativni predznak CEB-a reflektuje restriktivnu budžetsku politiku. No, za procenu anticikličnog delovanja budžetske politike od bitnog je značaja stanje konjunkture koje se reperkutuje na nivo CNB. Jer, u dekonjunkturi CNB je veći u tekućem u odnosu na bazni period, dok je CEB sa pozitivnim predznakom; što reprezentuje ekspanzivnu budžetsku politiku sa anticikličnim delovanjem. Obrnuto posmatrano, u konjunkturnom boomu CNB je veći u baznom periodu u odnosu na tekući period, dok je CEB sa pozitivnim predznakom; što reprezentuje ekspanzivnu budžetsku politiku sa procikličnim delovanjem. Konačno, po konceptu holandskog “stritkturnog neutralnog rasta bu-džetskih rashoda” (nasuprot normativnog budžetskog salda u Z. Nemačkoj) oprede-ljuje se ciklični efekat budžetske politike na platežno sposobnu tražnju (tzv. budžetski impuls). 1 ukoliko je ciklični budžetski efekat pozitivan utoliko je budžetska politika ekspanzivna i vice versa. Tome u prilog idu kvantifikacije indikatora fiskalnog impakta incidence budžetske politike u Z. Nemačkoj i Austriji.

U celini posmatrano, prezentirani modeli zanemaruju efekte likvidnosti po liniji deficitarnog finansiranja, budući da polaze od globalnog salda (a ne od likvidnog salda). No, i svaki pokušaj ogmantacije realnog kvantuma efektivne tražnje po pravilu automatski ne koindicira sa korespondentnim povećanjem realne ponude, zaposlenosti i društvenog proizvoda. Prenebregava se realni iznos ponude umesto potencijalnog nivoa outputa. A, ukoliko se budžetski deficit (likvidniL) alimentira drugom kod nebankarskog sektora ciklični neutralni saldo i ciklični budžetski efekat bi dobili sledeću formu:1030

CNBL = goYP - boYP - toY i CEBL = (G- T - Bns) - CNBL; gde je bo - učešće duga kod nebankarskog sektora u realizovanom društvenom proizvodu u baznoj godini. No, ukoliko se rezonuje u kategorijama ukupnog i 1030 J. Lotz, Techiques of Measuring the Effects of Fiscal Policy, OECD, Paris, 1971. st. 813 i S. K.

Chand, Summanc Measures of Fiscal Influence, Staff Papers 2/77 st. 421-422.

380

likvidnog salda pokazatelj inflatornog delovanja javnog finansiranja mogao bi da glasi:1031

IEBi = (G - T) - (go - to) Y i IEB2 = (G - T - Bns) - (go - bo - to)Y, mada Chand nije to saopštio1032 niti se iz njegovih jednačina to može izvući.

No, i pored toga, IEBi adekvatniji je pokazatelj za merenje inflatornih efekata budžetske politike u stagflacionim uslovima, dok je IEB2 adekvatniji pokazatelj u čisto inflatornim trendovima. Finalno, budžetski impuls u verziji likvidnog bilansa, poprima sledeću formu:

BILG Gn T y Tn B y Bn

Gn

BILG B

1

2

1 1 1 1

1=

− −( ) − − −( ) ⋅ −⎡⎣ ⎤⎦ − − −( )⎡⎣ ⎤⎦{ }−

=−(( ) − − − −( ) − − +( ) ⋅ −⎡⎣ ⎤⎦{ }

− − −

Gn Bn T y Tn

Gn Bn

1 1 1 1

1 1 pri čemu ie verzija cikličnog efekta likvidnog salda data u sledećem obimu: CELB = BIL y.1033 No, i pored toga, egzaminacije politike “strukturne budžetske marže” (“Structural Budget Margin” SBM ili “marge budgétaire structurelle”), kao i politika “finetuning” “Full Employment Balance” i “Ciclically Neutral Balance”, u funkciji harmonizacije alokativnog i stabilizacionog budžetskog mehanizma empirijski ne pokazuju optimalnu i programiranu relaciju između rasta javnog sektora i ekonom-skog rasta nacionalne privrede.1034

Analizu budžetskog impakta i evaluacije multiplikatora u okviru švedskog modela polazi se od sledećeg sistema jednačina:

C = αo + αl (Y - T) M = βo + β1Y Y = C + I + G + XM I = Io G = Go T = To X = Xo

gde su: Y - nacionalni dohodak, C - potrošnja, I - investicije, G - javni rashodi (potrošnja), X - export, M - import, T - neto fiskalni prihodi po odbitku transfera, a marginalna sklonost potrošnji, 0 - marginarna sklonost importu. Iz prezentiranog

1031 Dr P. Jurković, Osnovni problemi funkcionisanja sistema i politike društvenog finansiranja, u

“Sistem društvenog finansiranja”, Konzorcij ekonomskih instituta za međurepubličko-pokra-jinski projekt “Privredni sistem SFRJ”, Zagreb, 1980. st. 80.

1032 Vidi: S. K. Chand, op. cit., st. 422-428. 1033 S. K. Chand, op. cit., st. 422-423. 1034 N. H. Oakland, Budgetary Measures of Fiscal Performance, Southern Economic Journal 4/69 st.

347358, R. Solomon, A Note on the Full Employment Budget Surplus, Review of Economics and Statistics 1/64 st. 105-108, N. H. Teetres, Estimates of the Full Employment Surplus, 1955-1964., Review of Economic Statistics 3/65 st. 309-314., A. R. Prest, Sense and Nonsense in Budgetary Policy, Economic Journal 1/68 st. 118., R. A. Musgrave, On Measuring Fiscal Per-formance, Review of Economics and Statistics 2/64, st. 213-220, J. Diamond, The New Orthodoxy in Budgetary Planning: A Critical Review of Duteh Exprince, Public Finance 1/77 st. 56-76.

381

sistema derivira se jednačina: Y = (A - alT) / (1 - al - 01), gde je A = ao - 0o + I + G + X. I ako je K = Y + M (totalna tražnja) onda je multiplikator totalne tražnje za promene G : ČKJČG = δY/δE + δM/δG, a multiplikator totalne tražnje za promene T : dK/čT = dY/6T + δM/δT. Odatle je:

1 1 1 1

2 1 1 1 1

3

. / /

. / /

. / /

δ δ α β

δ δ α α β

δ δ δ δ δ

Y G o

Y T

M G M Y Y

= − +( )= − − +( )= ( ) ⋅ // /

. /

. / / /

δ β α βδ δ βδ δ δ δ δ δ β α

G

M Y

M T M Y Y T

( ) = − +( )== ( ) ⋅ ( ) = −

1 1 1 1

4 1

5 1 1//

. / /

. / /

1 1 1

6 1 1 1 1 1

7 11 1 1

− +( )= + − +( )= − +( )⎡⎣ ⎤⎦ −

α β

δ δ β α β

δ δ α β α

K G

K T 11 1+( )β gde su δK/δG, δY/δG, δM/δG, δK/δT, δY/δT, δM/δT promene totalne tražnje (K), promene nacionalnog dohotka (Y) i promene importa (M) u zavisnosti od promena javnih rashoda (G), odnosno fiskalnih prihoda (T). U empirijskoj verifikaciji švedskog modela budžetskog sektora (prema podacima za 1969. god.) dobijeni su sledeći računi:

δ δ

δ δ

K G

K T

/ . / . . . . .

/ . .

= +( ) − +( ) = ⋅ ≈

= − ⋅ +( )[ ]1 04 1 08 04 233 08 19

08 1 04 // . . . . .1 08 04 19 08 15− +( ) = − ⋅ ≈ − Do identičnih rezultata došao je i prof. Matthiessen na bazi procene

budžetskog efekta:1035 ∆ ∆ ∆e g T Py= − −( )⎡⎣ ⎤⎦6 /

gde su: e - totalna tražnja, g - državna potrošnja, T - nominalna vrednost fiskaliteta, G - nominalna vrednost javnih rashoda i Py - GDP deflator; uključujući i diskrecione (∆tY) i automatske (t∆Y) varijacije (∆T) po dva osnova:

∆ ∆ ∆∆ ∆ ∆ ∆∆

T tY t Y

T tY t Yp t Yrp

T T To

= += + ±= −1

gde su: t - poreska stopa, ∆Yp - promena planiranog dohotka i Yrp - promena anticipiranog dohotka.

Usvajajući anticikličnu budžetsku politiku na kraju tridesetih godina, Švedska je, sa budžetskom reformom iz 1937. god. (čiji je tvorac Dag Hammarskojold), u varijaciju budžetske doktrine, izabrala simplificirani budžetski saldo za procenu inci-dence budžetske politike na ekonomiju. U šezdesetim godinama Švedski ekonomisti u Ministarstvu za finansije i Institutu za ekonomska istraživanja su elaborirali metod evaluacija efekata varijacija budžetskih agregata na nivo globalne tražnje, uključujući i globalne efekte varijacija budžetskog salda. Metod se prvenstveno koristio za procenu reperkusija varijacija budžetskih komponenata (konsolidovanih) centralne administracije i lokalnih kolektiviteta na nivo tražnje, odnosno bruto nacionalni 1035 G. di Calogero, op. cit., st. 463-483 i L. Matthiessen, op. cit., st. 252-256.

382

proizvod (PNB) plus uvoz u partikularističkoj formi budžetskog deficita i finansijske štednje kao višak štednje javnog sektora u odnosu na investicije istog sektora. Upotrebljeni metod budžetske analize pretpostavlja da varijacije potrošnje i inves-ticija javnog sektora “vrše” pozitivan efekat na globalnu tražnju, dok varijacije finan-sijske štednje javnog sektora “vrše” negativan efekat na totalnu tražnju. U sistemu proste ponderacije efekti multiplikatora javnih rashoda su jednaki dvojci, efekti multiplikatora transfera su jednaki jedinici i efekti multiplikatora fiskaliteta su manji od jedinice. Ovi multiplikatori mere incidencu varijacija ekonomske politike samo u toku prve godine te reprezentuju samo 80% od celokupnog statičkog multiplikatora. U pravilu, ovi multiplikatori su nekompatibilni sa multiplikatorima B. Hansena. Diferencija je evidentna i između automatskih i diskrecionih efekata budžeta. Jer, diskrecioni efekti podrazumevaju varijacije fiskalnih prihoda koje rezultiraju iz predviđenog ili anticipiranog dohotka u okviru date fiskalne stope. Naime, ukoliko je predviđen rast dohotka jednak potencijalnom rastu produkcije, efekti diskrecionih varijacija budžeta daju analogne rezultate američkom “l’excédent de budget de plein emploi” Full Employment Surplus u SAD-u. Prema tome, švedski metod konstituiše interesantan pokušaj amelioracije budžetske analize upotrebom simplificiranog budžetskog salda, pošto je poznata uloga varijacija prihoda i rashoda ekvilibriranog budžeta u ekspanziji tražnje. Sistem simplificirane ponderacije korišćen je, dakle, za procenu i merenje diferencija između efekata varijacija budžetskih agregata, odsustva distinkeije između incidence varijacije budžeta na PNB i incidence na izvoz. B. B. Aghvil i M. S. Khan su, polazeći od sledećeg sistema jednačina:1036

log / log

log / log / log /

G P Dt g g Y g

G P G P Dt G P

t

t t

( ) = + → >( ) = ( ) − ( )

0 1 1 0

∆ ϒ −−

−

⎡⎣ ⎤⎦ + −( ) → < <

= −[ ]= −

1

1

1 1 0ϒ ϒ

∆ ϒ

∆ ϒ

log log

log log log

G GD G

G GDt

t t t

t GG P

G P g g Y G P

G

t t

t o o t t

t

−

−

[ ] ⋅( ) = + + −( ) ( )

1

11

∆

ϒ ϒ ϒ

log

log / log log /

log == + + −( ) ( ) +−ϒ ϒ ϒg g Y G P Po t t t1 11log log / log (gde su: gi - realna dohodna elastičnost javnih rashoda, Y - koeficijent adjustiranja, P - cene, G - nominalna javna potrošnja, Y - nacionalni dohodak i t - vreme), na prime-ru Brazila i Kolumbije za period 1964-1974. godine, došli do sledećih kvanititativnih pokazatelja:

1036 Bijan B. Aghevli and Monsin S. Khan, Govemement Deficits and the Inflationary proces in

Developing Contries, Staff papers 3/1978, strane 383-416.

383

1 1682 0886 0046

344

1 1.log . . log . log log log

.

G Y G P Pt t t t t= − + + −[ ] +− −

11 723 043

0970 0170

2 4683 1278

2

( )( )( )=

= +

. .

. , . . .

.log . . log

R SE

G Yt t++ − +( )( )( )

=

− −0050

877 722 048

0948

1 1

2

. log log log

. . .

. , .

G P P

R SE

t t t

.. .= 0176 Ustvari, ovi autori su empirijski utvrdili da inflatorni porast cena sa sobom

povlači porast budžetskog deficita, budući da fiskalni prihodi zakašnjavaju u odnosu na naglašeni nominalni rast javnih rashoda, koji su inflatorno involvirani. U tom kontekstu, iznuđeni porast novčane mase, posredstvom zatvaranja deficitarne puko-tine javnog sektora, povlači novi inflatorni valcer cena u retroakeiji.

Iako je model primenjen na heterogenu grupu zemalja u razvoju (Brazil, Kolumbija, Dominikanska Republika i Tajland), u periodu 1961-1974. godine, on je ipak eksplikativan, jer pokazuje da je inflacija rezultat širenja fiskalnog deficita finansiranog kroz bankarski sistem (odnosno, operacije centralne banke). Empirijski je verifikovana veza između inflacije i budžetskog deficita: porast inflatornog toka povećava realnu vrednost deficita, budući da novčani izdaci idu u koraksa inflacijom i da nominalni prihodi imaju tendenciju zaostajanja. Nominalna usklađivanja (finan-siranjem deficita) uvode eskalacionu ritmiku novčane mase. Finansiranje inflacijom uvedenog deficita prouzrokuje dalji porast inflacione euforije. Zakašnjenja u adjus-tiranju novčanih primanja u odnosu na troškove preko budžetskog deficita reflektuju destabilizacionu fiskalnu politiku, čiji automatizam postaje već riskantan. Kontrola inflacije, stoga, implicira (1) eliminisanje budžetskog deficita, (2) eventualno, postizanje budžetskog viška (ukoliko ne predstavlja poseban teret monetarnom sektoru), (3) prioritetno i urgentno reformulisanje strukture fiskalnih prihoda i pores-kog sistema i (4) indeksaciju nominalnih vrednosti pojedinih poreza (naročito poreza na lične dohotke, poreza na dohodak preduzeća i poreza na vlasništvo).

3. BUDŽETSKI SALDO I MODELIRANJE EKONOMSKIH EFEKATA BUDŽETSKOG SALDA

1) Budžetski saldo kao mera incidence budžetske politike

Budžetska politika sa rastućim značajem upotrebijava se u regulaciji konjunk-ture, za realizaciju interne ravnoteže i za delovanje na ekonomsku aktivnost, kakav je slučaj u Francuskoj, doduše sa stanovišta postojećih (tri) salda.

U savremenoj Francuskoj egzistiraju tri načina indentifikacije budžetskog salda: najpre, inicijalni finansijski zakon; zatim, egzekucija (izvršenje) finansijskih zakona i, najzad, definitivni rezultat budžetskog ostvarenja. Generalni saldo inicijal-nog finansijskog zakona reprezentuje budžetski saldo države, koji je procenjen u

384

funkciji predviđene evolucije ekonomske aktivnosti i orijentacije ekonomske politike. Ostvarenje i izvršenje finansijskih zakona, shodno logici kontrole a posteriori, indi-cira rezultate operacija u toku više godina i to ne za svaku godinu niti za sve operacije i zakone. Definitivni rezultati izvršenja budžeta (“optique de gestion”) retrasiraju egzekutovane operacije finansijskog zakona u jednoj godini i finansijske probleme Trezora u toku izvršenja operacija finansijskog zakona. Medjutim, predvidjeni i ostvareni budžetski saldo se uvek medjusobno razlikuju. Ostvareni prihodi i rashodi, kao i saldo, razlikuju se od predvidjenih prvenstveno usled konjukture, inflacije, ne-zaposlenosti, s jedne strane, i promena budžetskih parametara i modaliteta državne intervencije, s druge strane. Definitivni rezultati budžetskog salda države razlikuju se, pak, u odnosu na prethodne upravo zbog uključivanja ostvarenih operacija lokalnih kolektiviteta i socijalnog osiguranja, kao i polujavnih institucija i organizacija. Slede-ći tabelarni pregled budžetskog salda u Francuskoj u periodu od 1965-1975. godine, upravo potvrdjuje empiriju različitih modaliteta budžetskog deficita.

Nacionalna konta omogućavaju prikazivanje operacija javnog sektora, koje su regrupisane na sledeća tri konta: (1) konto tekućih operacija (tekući rashodi i prihodi), (2) kapitalni konto (bruto akumulacija realnih aktiva) i (3) finansijski konto (neto tokovi aktiva i finansijskih pasiva). Saldo prvog konta reprezentuje neto štednju ad-ministracije; saldo drugog konta reprezentuje njen kapacitet ili finansijsku potrebu; saldo trećeg konta reprezentuje saldo neto zaduživanja. Kapitalni i finansijski konto reflektuju širu verziju koncepta budžetskog deficita.

a) Verzija budžetskog salda u užem smislu “Kapacitet (ilipotreba) finansijski” ili “budžetski saldo u uzem smislu”

deffniše se kao diferencija izmedju skupa prihoda fiskalnog i nefiskalnog porekla i sume tekućih rashoda za dobra i usluge, i rashoda u kapitalu:

B D E A C F G+ + − +( ) = − gde su B - tekući prihodi, D - amortizacija fiksnog kapitala, E - neto transferi u kapitalu (dobijeni), A - tekući rashodi, C - formiranje bruto kapitala, F - neto finansijske aktive, G - neto zaduživanje (bruto dug minus rambursmani), F - G neto finansijska štednja. Veličine A i B su elementi konta tekućih operacija, dok su F i G konstituante finansijskog konta. Saldo konta tekućih operacija (A B) sa C, D i E formira konto kapitala.1037 Prema prezentovanoj simplificiranoj formalizaciji pozitivni budžetski saldo (kapacitet finansiranja) indicira sumu resursa koju administracija koristi ili za povećanje svojih zajmova i finansijskih plasmana ili za reduciranje svojih zaduživanja. Inverzno, negativni budžetski saldo (potreba za finansiranjem) indicira sumu resursa koju administracija obezbedjuje bilo likvidacijom finansijskih aktiva bilo pozajmljivanjem (zaduživanjem).

1037 Egalitet rashoda (A + C + F) i prihoda (B + D + E + G) reprezentuje budžetsku ravnotežu.

385

b) Verzija budžetskog salda u širem smislu U širem smislu budžetski saldo može biti definisan kao “potreba za dugom

(neto zaduženje) javnog sektora”, koja proističe iz salda tekućih i kapitalnih operacija, kao i operacija zajmovnih i ostalih finansijskih plasmana. U ovoj akeeptaciji, budžetski saldo ekvivalentan je diferenciji izmedju skupa resursa i ukupnih rashoda u formi tekućih javnih rashoda, “aquisition” realnih aktiva i finansijskih aktiva:

B D E A C F G+ + − + +( ) = Pri tome, veličina G je saldo javnog duga koji je jednak sumi novoemitovanih

dugova umanjene za iznose amortizacije postojećih dugova i koji korespondira saldu skupa elemenata pasive finansijskog konta javne administracije. U proširenom konceptu budžetskog salda rekonsiderirani efekti zavise od tipa pozajmljivanja i finansijskih plasmana. No, i u užem konceptu (“capacite ou besion de financement“) i u širem konceptu (“besion d’emprunt net”) budžetskog salda impakt na tražnju zavisi od modaliteta pokrića deficita pozajmljivanjem, tj. da li se radi o zajmu kod centralne banke ili o zajmu kod komereijalnih banaka ili o zajmu kod nebankarskih sektora.

v) Verzija “ponderisanog budžetskog salda” Koncept “ponderisanog budžetskog salda” (salde de budget pondere) repre-

zentuje rafinirani koncept budžetskog salda. Račun indikatora ponderisanog budžet-skog salda formuliše se na sledeći način:

ISB W D W T kdi ii

n

tj jj

m

= −⎡

⎣⎢

⎤

⎦⎥ ⋅

= =∑ ∑∆ ∆1 1

gde su: Di - varijacije različitih kategorija javnih rashoda, Wdi - relativni tereti ovih kategorija rashoda, Tj - različiti tipovi javnih prihoda, Wtj - relativni “tereti” ovih tipova prihoda, k - opšti multiplikator. Ovaj tip budžetskog salda dobija se atribuci-jom specifičnih tereta svakoj komponenti budžeta (množenjem) i sumiranjem svih komponenata. Ponderacija različitih komponenata se prevodi “širinom” budžetskog impakta ria nacionalni dohodak ili na ukupnu tražnju roba i usluga. Proizvod varija-cije svake komponente budžeta i njenog tereta posmatra se kao indikator primarnog efekta svake komponente, pri čemu se ukupni efekat dobija multiplikovanjem ovog proizvoda sa generalnim multiplikatorom. Primarni efekat reprezentuje tražnju ili produkciju koja je kreirana ili apsorbovana modifikacijom budžetske politike, odnosno budžetske kompozicije. Efekat multiplikatora konstituiše sumu primarnog efekta i ulterijernih promena intervencijom na operacije privatnog sektora nakon inicijalne modifikacije budžetske politike. Adicijom efekata multiplikatora dobija se indikacija totalnog efekta budžetske politike. Opšti multiplikator definiše se na sim-plicirani i kompleksni način, kao multiplikator privatne potrošnje. U tom kontekstu, impakt budžetske politike, koji rezultira iz ponderisanog budžetskog salda, reflektuje automatske i/ili diskrecione promene različitih budžetskih komponenata, pri čemu se “ponderisani budžetski saldo” posmatra kao adaptirani partikularistički indikator za analizu relacije izmedju orijentacije budžetske politike i ekonomskog ciklusa. U toj optici, budžetski impakt se izražava prema nivou nacionalnog dohotka tekuće ili

386

prethodne godine. Varijacije ponderisanog budžetskog salda interpretiraju se kao rezultat komparirane evolucije efektivnog i hipotetičkog PNB, budući da incidenca budžetske politike na tražnju reflektuje razmak između efektivnog i hipotetičkog outputa. Budžetski deficit u recesionoj poziciji privrede vrši efekat podržavanja (“effet de soutien”) konjukture, stopirajući ekonomske deklinacije i stimulirajući konjunkturnu reprizu. Inverzno, budžetski suficit u ekonomskoj ekspanziji koči ekscesivno pregrejanu konjukturu (što se u praksi SAD empirijski potvrđuje).

2) Modeliranje ekononiskih efekata budžetskog salda

Realizacijom fiskalnih prihoda, javnih rashoda i budžetskog salda ostvaruju se funkcije javnog finansiranja (stabilan nivo cena, i zaposlenosti, ravnoteža spoljnotrgovinskog i platnog bilansa, optimalna stopa rasta, programirana raspodela dohotka, racionalna alokacija resursa, planirana privredna diversifikacija i efikasno zadovoljavanje javnih potreba) na makroekonomskom i mikroekonomskom planu. Na makroekonomskom planu obično se realizuju “efekti tražnje”, odnosno efekti stabili-zacije, kao i tzv. “efekti likvidnosti”; dok se na mikroekonomskom nivou ostvaruju tzv. “efekti stimulacije”. U osnovi radi se o kratkoročnim efektima na strani tražnje i o dugoročnim ciljevima na strani ponude. U ekonomskim modelima stabilizacije marginalna sklonost potrošnji je relativno stabilna veličina, dok su investicije i javni rashodi egzogeno determinisane varijabile. U tom ambijentu, autonomni porast fiskaliteta deluje multiplikatorski na kontrakeiju tražnje, a autonomni porast javnih rashoda deluje, takode, multiplikatorski na ekspanziju tražnje. No, u uravnoteženom modelu javnog finansiranja ekvivalentni porast javnih rashoda i fiskalnih prihoda vodi ekspanzivnom učinku ekvilibriranog budžeta; budući da je ekspanzivni efekat rasta budžetskih rashoda veći od kontraktivnog efekta rasta budžetskih prihoda. Stoga, učinak uravnoteženog budžeta nije neutralan na tražnju. Obrnuto posmatrano, u modelu suficitarnog finansiranja, restriktivni efekti fiskaliteta su naglašeniji od ekspanzivnih efekata budžetskih rashoda za iznos koeficijenta učešća budžetskog viš-ka u ukupno ostvarenim fiskalnim prihodima. Najzad, u modelu deficitarnog finansi-ranja, ekspanzivni efekti budžetskih rashoda u odnosu na restriktivne efekte fiskalnih prihoda su naglašeniji od evidentiranih efekata rashoda i prihoda ekvilibriranog bu-džeta.

S promenama budžetskog salda modifikuje se nivo finansijskog potencijala privrede, jer se reduciranjem budžetskog viška i ogmantacijom budžetskog “manjka” podiže nivo likvidnosti sa uvođenjem tzv. “efekta likvidnosti” u komplimenciji sa tzv. poletnim “efektima tražnje”. Obrnuto, povećanje budžetskog suficita i redukcija bu-džetskog deficita reducira koeficijent likvidnog disponibiliteta (sterilizacijom kupov-nih snaga) komplementarno sa sapinjanjem efektivne tražnje.

Konačno, indukcijom budžetskog salda “solidarizacijom” privrednih gubita-ka, premiranjem investicija, “solidariziranim” tretiranjem rizika, beneficiranim kama-tama, razvojnim premijama, regresiranim proizvodima, subvencioniranim privrednim jedinicama, kompenzacijama devalvacije, ulaganjima u kadrove i nauku, izvoznim refakcijama, kompenzacijama u poljoprivredi, stimuliranjem tehničko-tehnološkog

387

progresa, beneficiranim tretmanom nerazvijenih područja, budžetskim investicijama, koncesijama za uvoz kapitala, bonifikacijama ubrzane amortizacije, diskriminator-skim ili diferenciranim oporezivanjem, deteksacijama akumulacije, fiskalno selekcio-niranim programima prioritetnog razvoja, finansiranjem infrastrukture i slično, uvode se tzv. “efekti stimulacije” na planu rasta realne ponude i potencijalnog outputa.

a. Polazeći od dohotka u proceni ukupne proizvodnje, svi porezi se po pravilu

dodaju raspoloživom dohotku da bi se dobio nacionalni netoproizvod po tržišnim cenama (Haberler i Hagen):

Y T T R Yd d i+ + − = gde su: Yd - raspoloživi dohodak, Td - direktni porezi, Ti - indirektni porezi, R -transferi i Y - ukupni dohodak. No, ukupni dohodak se može dobiti i dodavanjem javnih rashoda (G) raspoloživom dohotku: Y = Yd + G, s obzirom da je Td + Ti R = G. U slučaju zajmovnog finansiranja, pak, ukupni dohodak dobija se sabiranjem raspoloživog dohotka (Yd) i javnih rashoda za dobra i usluge (G), i oduzimanjem budžetskog deficita (D): Y = Yd + GD, jer je Td + Ti R = G D (Musgrave).

b. Reagovanje promena fiskalnih prihoda (T) na promene nivoa nacionalnog

dohotka (Y) u obliku lučne elastičnosti:

ET T

Y Yr = ∆∆

/

/ (pri čemu ET meri procentualne promene T koje nastaju kao rezultat određene pro-porcionalnc promene Y) i reagovanje promena javnih rashoda (G) na promene nacionalnog dohotka (Y), takođe, u obliku lučne elastičnosti:

EG G

Y Yr = ∆∆

/

/ (pri čemu Eg meri procentualne promene G koje nastaju kao rezultat određene proporcionalne promene Y), različitog su kvantitativnog karaktera usled uključenog deficitarnog sufinansiranja inflatorne javne potrošnje i javnog sektora u celini.

c. Merenjem elastičnosti udela društvenih troškova (rashoda) opšte i zajednič-

ke potrošnje u nacionalnom dohotku u odnosu na promenu veličine dohotka po stanovniku, po formuli Brusa:

EX Y

X Y

X P

Y Pr = ⋅∆ ∆ ∆ ∆/

/

/

/ (gde su: E - elastičnost opšte i zajedničke potrošnje, X - opšta i zajednička potrošnja, Y - nacionalni dohodak, P - stanovništvo) ne utvrđuje se asimetričnost javnih rashoda u odnosu na tražnju, budući da u njihovoj strukturi dominiraju rigidni troškovi sa prenaglašenim društveno-ekonomskim prioritetima.

388

d. Primenom formule o eksponencijalnom rastu društvenih rashoda opšte i zajedničke potrošnje:1038

G G gt t

t

1 0 1= +( ) odnosno

log log log11

1 0+( ) = −( )gtt G Gt t

(gde su: G - ukupni društveni rashodi, g - stopa rasta G,t - vreme) dobijaju se podaci o godišnjim srednjim geometrijskim stopama rasta društvenih rashoda uprkos potrebi njihovog kresanja u politici ekonomske stabilizacije.

e. Sharp i Flenniken su kvantifikovali budžetski deficit kao producent infla-

cije primenom sledećeg obrasca:1039 % ∆P K B C I B X B D Ut t t t t p= + +( ) + + +1 1 2 3

gde su: % ∆Pt - stopa inflacije u periodu t, Ct+It - ukupna potrošnja i investiciona tražnja u periodu t, Xt - ukupna neto eksportna tražnja, Dt - budžetski deficit, K, Bi, B2, B3 - koeficijenti procene i Ut - stohastička greška.

f. Lotzov model, koji je prihvatljiviji za ekonomiju SAD od švedskog modela

(i od R. Musgravea pohvaljen), kvantifikuje primarne efekte budžetske politike: G R R R R T Ts b p i c+ + + + − −09 03 05 09 0. . . .

gde su: G - državne nabavke, Rs - subvencije lokalnim kolektivitetima, Rb - transferi preduzećima, Rp - transferi pojedincima, Rj - isplate neto kamate, Te - porez na doho-dak preduzeća i T0 - ostali fiskaliteti.

g. Model Wolfa i Steversa pokazuje da je budžet koherentan sa planom pod

uslovom da budžetski autoriteti respektuju određenu maržu. “Budžetska marža” u tom kontekstu reprezentuje razliku između budžetskog salda kompatibilnog sa stopom rasta posmatrane godine u odnosu na predhodnu godinu. Polazeći od jednačine: dY = Cem + Cea+dKm+dKe + dB (gde su Y - nacionalni dohodak, Cm - potrošnja do-maćinstva, Ca - potrošnja javne administracije, Km - investicije domaćinstva u stam-benu izgradnju, Ke - investicije proizvodnih preduzeća, Ka - javne investicije, B - deficit platnog bilansa) ovi autori su razvili jednačinu “rezidualnog rasta” nacional-nog dohotka, pošto su izolovali rast potrošnje i investicija administracije:

dC dK dY dC dK dK dBa a m m e+ = + + +( ) Kvalifikovani tzv. rezidualni rast reprezentuje maksimalnu sumu koja može

uvećati budžetski saldo (kao odnos definitivnih rashoda i prihoda) bez uticaja na sto-pu rasta dohotka. Od rezidualnog rasta prelazi se na disponibilni rast, trasirajući spontanu evaluaciju rashoda lokalnih kolektiviteta (dX):

1038 H.Semple, Budget et Trezor, Ed.Cujas, Paris, 1973, str. 40-41. 1039 A.M. Sharp and Ph.S.Flenniken, Budget Deficits: A Major Cause of Inflation?, Public Finance

Quarterly 1/1978, str. 115-127.

389

D dY dC dK dK dB dXm m e= − + + + +( ) gde je: D - “raspoloživi” rast. U tom ekonomskom ambijentu budžetska marža definiše se na sledeći način:

M p D= ( ) ⋅1/ (gde je p - ponderisani koeficijent sklonosti potrošnji), mada je derivacija budžetske marže iz stope disponibilnog rasta, po Denizetu, ekonomski iregularna; budući da se kompatibilitet između plana i ekonomskog budžeta ostvaruje i prosredstvom kredita javnom sektoru, subvencija, zajmova, fiskaliteta, primova, alokacija, prestacija, de-grevmana, rashoda za dobra i usluge, javnih investicija i dr. mehanizmima radi podr-žavanja ekonomske konjunkture, suzbijanja rasta cena i nezaposlenosti, ekonomskog rasta i spoljnoekonomskog ekvilibrijuma.

h. U Švajcarskoj je, naime, koeficijent akcelcracije javnih rashoda znatno viši

od istog koeficijenta fiskalnih prihoda komuna: RC PNB t t

R

DC PNB

/ . . .

. . . .

/

= − +( ) −( )( ) =

=

605 009 083

6291 449 847 094

2

2

6604 016 134

4184 489 913 095

2

2

. . .

. . . .

− +( ) −( )( ) =

y t

R gde su: Re - fiskalni prihodi komuna, De - budžetski rashodi komuna, t - koeficijent, R2 - koeficijent korigovane determinacije, PNB - bruto unutrašnji proizvod. Otuda je i deficit kantona povećan sa 6% budžetskih rashoda u periodu od 1965-1965. godine na 12% u 1971. godini.

Istovremeno, u empirijskoj verifikaciji doprinosa lične potrošnje i eksporta (uključujući i javne rashode i fiskalne prihode) rastu nacionalnog dohotka:

C Y T TR

R

DW

M

= + − −( )[ ]=

−( )( )=

=

2299 07572

09931

30 433

2239

78

2

. .

.

. .

.

.004 03620

09963

195 593

0925

2

+ + + +( )=

( )( )=

.

.

. .

.

C G I X

R

DW posredstvom jednačine Y = C+1 + G + X M dobijeni su sledeći multiplikatori:1040

∆ ∆ ∆ ∆ ∆ ∆Y T TR I X= −( ) + + +( )09396 1241. . gde su: C - lična potrošnja, I - investicije, M - izvoz, X - uvoz, Y - nacionalni dohodak, T - direktni porezi na domaćinstva, TR - transferi domaćinstvima, G - javni rashodi za dobra i usluge.

1040 OECD, Suisse, Etudes ćeonomiques, Paris, 1975, strana 31.

390

i. Primenom Lotz-Marssove jedančine, dobijen je “tax racio” u zemljama u razvoju:

T Y y F Yp/ . . . /= + +1165 0002 006 gde su T/Y - tax racio (uključujući i kontribucije socijalnom osiguranju), Yp - per capita GNP u S i F/Y - import racio plus eksport u GNP.

j. Uslovljenost instrumenata (poreske i budžetske) politike i faktora koji

determinišu stopu privrednog rasta može se kvantifikovati polazeći od sledećeg sistema jednačina:

e = t + b + m ukupno državni rashodi m + r/v porast količinc novca ip = s (1•t) b + n privatne investicije it = k . r ukupne investicije e = Cg + ig ukupni državni rashodi it = Ig + ip ukupne investicije Ig = J it javne investicije

gde su:1041 e - ukupni državni rashodi, t - poreski prihodi, b - državni zajam, m - porast količine novca, v - brzina opticaja novca, r - stopa privrednog rasta, z’- privatne investicije, s - štednja, n - neto uvoz kapitala, k - kapitalni koeficijent, (k = I/y, ∆Y/y = r, I/y = i), Cg - ukupna državna potrošnja, zg - državne investicije, Jit - ukupne investicije, y - procenat učešća državnih investicija u ukupnim investicijama. Rešenjem datog sistema jednačina po t dobija se:

tC s r k v n

sg=

− + −( ) −−

1

1

/

I, ukoliko je kapitalni koeficijent tri (3), javna potrošnja 15%, privatna

štednja 5%, i neto uvoz kapitala 5% od nacionalnog dohotka, onda za stopu rasta od 6% treba obezbediti nivo poreza od 22% od nacionalnog dohotka. No, nivo poreskih prihoda (22% od nacionalnog dohotka), po pravilu varira u zavisnosti od poreskih veličina 5, c, n, r, k.

k. Konačno, u većini zemalja članica EEZ budžetski deficit se izražava u

formi: G + P T = dB + dH

gde su: G - javna potrošnja za dobra i usluge i transferna plaćanja, P - interes na javni dug, T - fiskalni prihodi (dohodak), B - neto “public holding of governments bonds” i H - monetarna baza (high powered money); iako se u poslednje vreme desna strana jednačine proširuje promenama disponibilnih deviznih rezervi (dR):

G + P T = dB + dH dR.1042 Radi se, evidentno, o teorijskim unifikacijama formulacija deficitarnog finan-

siranja javne potrošnje, ali i o praktičnim sameravanjima efekata budžetskog salda. 1041 Simboli reprezentuju veličine u % od nacionalnog dohotka. 1042 E. Vessillier, Economice Tinanciére et finances publiques, P.U.E. Paris, 1971., strana 57. i S.C.

Colm, Cours d’économie publique, E.N J.E.A, Paris, 1969., strana 152.

391

I, pošto (na kraju) Keynesovoj doktrini, klasična striktna budžetska ravnoteža u uslovima cikličnog kretanja privrede (alternacija prosperitetne ili depresitetne faze) ima za posledicu ubrzanje ekspanzije ili depresije u rušenje ekonomskog ekvilibri-juma, to je i s<tm Keynes pretendovao na tolerantni budžetski deficit u periodu eko-nomske depresije, koji ne iziskuje ekscesivno zaduživanje države niti generira infla-ciju. U tom spektru, Keynes se zalagao za korišćenje budžetskog deficita za finansi-ranje investicione tražnje, koji se multiplikatorski odražava na rast dohodaka, a time i na rast fiskalnih randmana, koji rekompenziraju nedostatak javnih rashoda dinamički aspekt budžetske ravnoteže. I, obrnuto, izvlačenjem budžetskih viškova iz potrošnih punktova javnog sektora koči se ekscesivni trend efektivne tražnje i zatvara inflatorna pukotina u periodu pregrejane konjunkture. U evoluciji ekonomske aktivnosti, koja se očituje bilo akceleracijom u periodu ekspanzije bilo deceleracijom u periodu recesije (pod pretpostavkom skladno komponovane fiskalne reglementacije i programiranog adjustiranja budžetskih rashoda), rast ili pad nacionalnog dohotka inducira modifi-kaciju u poreskom randmanu i bloku javnih rashoda sa retroaktivnim pritiscima na potrošnju, akumulaciju, investicije, tražnju, cene, zaposlenost, platni bilans, stopu rasta itd.

finansijska makroekonomija monetarizma i fiskalizma · pdf filedr Žarko ristić dr kristijan...

Documents