nova klasicna makroekonomija

Nova klasična makroekonomija

SLOBOMIR P UNIVERZITET

FAKULTET ZA EKONOMIJU I MENADŽMENT

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

MAKROEKONOMSKA ANALIZA

TEMA: NOVA KLASIČNA MAKROEKONOMIJA

MENTOR: PROF. DR NIKOLA FABRIS

STUDENT: MLADEN MARJANOVIĆ

SLOBOMIR, FEBRUAR 2012. GODINE

1


Sadržaj

Uvod............................................................................................................................................................3

Predstavnici Nove klasične ekonomije........................................................................................................4

Razvoj Nove klasične makroekonomije.......................................................................................................5

Hipoteze Nove klasične makroekonomije...................................................................................................6

Hipoteza racionalnih očekivanja..............................................................................................................6

Tržišna ravnoteža i realni poslovni ciklusi................................................................................................7

Teorija realnih poslovnih ciklusa..........................................................................................................8

Lukasov ravnotežni model...................................................................................................................9

Hipoteza agregatne ponude..................................................................................................................10

Kredibilitet kreatora ekonomske politike..................................................................................................11

Ekonomska politika....................................................................................................................................13

Fiskalna politika.....................................................................................................................................14

Monetarna politika................................................................................................................................14

Emprijska analiza teorijskih postavki Nove klasične makroekonomije......................................................15

Kritički osvrt...............................................................................................................................................16

Zaključak....................................................................................................................................................17

2


Uvod

Kroz ovaj seminar biće predstavljena jedna od savremenih ekonomskih misli nastala 70-ih godina prošlog vijela. Njen naziv je Nova klasična makroekonomija. U početku je smatrana daljim razvojem monetarizma, takođe jedne vrste savremene ekonomske misli, pa su je nazivali “radikalnim monetarizmom” ili “monetarizmom Mark II”. Međutim, Nova klasična ekonomija predstavlja zasebnu ekonomsku školu, koja se značajno razlikuje ne samo od kenzijanske (takođe vrste savremene ekonomske misli) već i od monetarističke ekonomske misli.

Razlike ovde se uglavnom odnose na teorijske i metodološke koncepcije, al i preoruke ekonomskoj politici. U negiranju kejnzijanizma Nova klasična makroekonomija je imala mnogo širu teorijsku komponentu od monetarizma.

Nova klasična makroekonomija je u velikoj mjeri predstavljala izraz težnji posleratne ekonomske teorije da makroekonomska kretanja objasni na bazi racionalnog ponašanja ekonomskih subjekata. Nova klasika obezbeđuje snažne mikroekonomske osnove makroekonomske teorije koja se bazira na modelu u kome se subjekti rukovode optimiziranjem svojih ciljnih funkcija u ekonomskom okruženju perfektne konkurencije, u kome se sva tržišta prilagođavaju ne izazivajući troškove. Prema ovoj misli subjekti se ponašaju kao da su potpuno informisani o strukturi ekonomije, te čine greške jedino kao rezultat slučajnih egzogenih šokova, kroz “politiku iznenađenja”.

3


Predstavnici Nove klasične ekonomije

Najznačajniji predstavnici Nove klasične makroekonomije su:

Robert E. Lucas Jr. - 1rođen je 15. septembar 1937, godine u Jakima, SAD, američki je ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade. Diplomirao je istoriju 1959. i doktorirao ekonomiju 1964. godine na Univerzitetu Čikago, pod uticajem Miltona Fridmana. Posle dužeg zaposlenja na Univerzitetu Karnegi-Melon, od 1975. godine radi kao profesor na Univerzitetu Čikago. Dao je važne doprinose u teoriji investicija, teoriji endogenog rasta, i teoriji o utvrđivanju cijena.

Lukas je predvodnik tzv. Nove klasične ekonomije. Robert Lukas je odigrao glavnu ulogu u razvoju ove škole razvijajući koncept racionalnih očekivanja. Osnovni nalaz je da će mnoge ekonomske politike usmerene na povećanje ekonomske aktivnosti biti neefikasne, jer će ekonomski akteri promeniti svoje ponašanje i neutralisati uticaj preduzete mere. Najvažniji izraz ove škole je teorija realnih privrednih ciklusa. Lukas je dao važne doprinose i teoriji investicija (sa konceptom marginalnih troškova prilagođavanja), teoriji endogenog rasta (sa konceptom ljudskog kapitala) i teoriji utvrđivanja cena imovine (sa konceptom plaćanja unapred). Napoznatiji je po tzv. Lukasovoj kritici makroekonomskih modela (1976.), kada je pokazao da se parametri modela menjaju u zavisnosti od mera ekonomske polike i tako ih čine neupotrebljivim za analize efekata. Ovo je praktično uništilo celu disciplinu modeliranja nacionalnih privreda.

Nobelovu nagradu za ekonomiju dobio je 1995. godine za razvoj i primenu hipoteze o racionalnim očekivanjima i, stoga, za transformisanje makroekonomske analize i produbljivanje našeg razumevanja ekonomske politike.

Thomas Sargent - Rođen je 19.jula 1943. godine u SAD-u Jedan od najpoznatijih stručnjaka u svetu je iz oblasti monetarne ekonomije i makroekonomije

Robert Barro - rodjen je 1944. godine u SAD-u. Diplomirao je fiziku 1965. godine, a zatim je doktorirao ekonomiju na Harvardu 1969. godine. Profesor Baro je predavao na mnogim univerzitetima kao što su Univerzitet Braun, Ročester, Čikago, itd. Njegova najpoznatija dela su knjige: "Makroekonomija", "Novac, zaposlenost i inflacija", "Novac, očekivanja i poslovni ciklusi","Moderna teorija poslovnog ciklusa", i mnoge druge. Pisac je i velikog broja članaka.

Edward Prescott - utemeljivač Nove klasične ekonomije. Rodjen je 1945. godine u SAD-u i jedan je od vodećih stručnjaka iz oblasti makroekonomije. Inicirao je glavnu kritiku analize inflacije i nezaposlenosti na bazi inercione inflacije.

Patrick Minford - rođen je 1943. godine u Engleskoj. Diplomirao je na Oksfordu 1964. godine, a od 1976. godine predaje Primenjenu ekonomiju na univerzitetu Liverpul. Patrik Minford je vodeći predstavnik Nove klasične ekonomije u Britaniji. Najpoznatije njegove knjige su: "Racionalna očekivanja i nova makroekonomija", "Revolucija ekonomike ponude u Britaniji", "Makroekonomija racionalnih očekivanja".

1http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82_%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%B0%D1%81, pristup 05.02.2012.

4


Razvoj Nove klasične makroekonomije

Moguće je utvrditi 2nekoliko faza u razvoju teorijski koncepata Nove klasične makroekonomije.

Prva faza – odnosi se na primenu hipoteze o racionalnim očekivanjima u radovima Lukasa, Sardženta i Valasa u kojima u kojima se razmatraju mogućnosti djelovanja ekonomske politike.

Druga faza – se odnosi na razvoj modela u kojima se uključuje Lukasova kritika koja ukazuje na uticaj koji promena režima ekonomske politike ima na ponašanje racionalnih ekonomskih subjekata.

Treća faza – se odnosi na modele koji razmatraju pitanja kredibiliteta kreatora ekonomske politike u dinamičkoj igri vlade i ekonomskih subjekata.

Četvrta faza – odnosi se na razvoj ekonometrijskih tehnika, kroz razvoj metoda kointegracije vremeskih serija.

Poseban značaj Nove klasike je njen doprinos u razvoju teorije poslovnih ciklusa. Ona je ponudila niz modela kojima se objašnjavaju poslovni ciklusi. Objašnjenje Baro-Lukas-Sardžent-Valasa poslovnih ciklusa na bazi monetarnog iznenađenja, 80-ih godina nije više potvrđivano empirijski. To je jedan broj pripadnika Nove klasične ekonomije, zadržavši pretpostavke i racionalnim očekivanjima, kontinuiranom čišćenju tržišta, razvio teoriju realnih poslovnih ciklusa, prema kojoj poslovni ciklusi nastaju kao rezultat realnih šokova. Tako je u okviru Nove klasične makroekonomije nastao novi pristup poslovnim ciklusima, koji se može nazvati Nova klasična makroekonomija – Mark II.

Hipoteze Nove klasične makroekonomije

Suštinu Nove klasične makroekonomije predstavljaju 3 hipoteze (Slika 2.):

2 Jakšić, Miomir, Dimitrijević, Bojan, Fabris, Nikola, Praščević, Aleksandra: “Savremena makroekonomska misao” Beograd, 2001., str. 132

5

Slika 1.: Razvoj Nove klasične makroekonomije


1. Hipoteza o racionalnim očekivanjima2. Hipoteza o agregatnoj ponudi3. Hipoteza o stalnoj tržišnoj ravnoteži

Hipoteza racionalnih očekivanja

Nova klasična makroekonomija, bazirajući se na hipotezi o racionalnim očekivanjima, obezbeđuje snažne mikroekonomske osnove makroekonomije, element koji je nedostajao kejnzijanskoj teoriji i koji omogućava njenu ranjivost. Uvođenjem racionalnih očekivanja Nova klasična makroekonomija je pomerila fokus interesovanja sa kejnzijanske hipoteze o neizvesnosti.

Formulisanje koncepta racionalnih očekivanja vezuje se za ima Džona Muta. Kasniih 50-ih su se na Karnegi-Melon Univerzitetu, razvile dvije divergentne doktrine, o ograničenoj racionalnosti Herberta Sajmona i o racionalnim očekivanjima Džona Muta. Pojava dva različita koncepta čiji su autori bili saradnici na razmatranju problema vezanih za upravljanje proizvodnjom i upravljanje inovacijama u preduzeću, ne predstavlja slučajnost, već ukazuje na intenzitet preokupacije značajem pitanja očekivanja.

Prema Mutovoj pretpostavci moguće je zahtjevati da ekonomski subjekti formiraju očekivanja ekonomskih varijabli korišćem modela kojima se te varijable zaista formiraju. Pojedinci efikasno koriste sve dostupne informacije u formiranju očekivanja o budućim rješenjima. Pod efikasnim korištenjem se podrazumjeva da tipična percepcija pojedinaca verovatnoće budućih rješenja (njegova subjektivna vjerovatnoća), uslovljena dostupnim informacijama, koincidira sa stvarnom vjerovatnoćom, uslovljenom informacijama.

Osnovna ideja teorije o racionalnim očekivanjima je da pojedinci nisu samo pasivni posmatrači. 3Donoseći ekonomsku odluku pojedinac polazi od svih raspoliživih informacija i formira racionalna očekivanja o budućem toku ekonomske misli i vladinoj politici. Na primer ako pojedinci očekuju da vlada poveća stopu monetarnog rasta, oni će povećati svoja inflatorna očekivanja.

3 Dimitrijević, Bojan, Fabris, Nikola: „Ekonomska politika“ Beograd, 2007., str 1066

Slika 2.: Centralne hipoteze Nove klasične makroekonomije


Kada su u pitanju racionalna očekivanja, neophodno je razlikovati slabiju i jaču verziju hipoteze. Slabija verzija pretpostavlja da ekonomski subjekti prilikom donošenja odluke koriste sve raspoložive informacije, kao i svoje iskustvo o kretanju posmatrane varijable u budućnosti. Prema ovoj hipotezi racionalna očekivanja ne podrazumjevaju da pojedinci mogu da u potpunosti predvide budućnost, već se obezbeđuje utvrđivanje očekivanih vrijednosti koje su u prosjeku jednake stvarnim vrijednostima promjenljive. Jača verzije hipoteze koju zastupa nova klasika smatra da se subjektivna očekivanja pojedinaca o kretanju vrijednosti neke varijable poklapaju sa stvarnim rasporedom vjerovatnoća neke varijable. Ovaj drugi koncept je nesumnjivo pogrešan.

Racionalna očekivanja se bitno razlikuju od adaptivnih očekivanja koja koriste monetaristi. Kod adaptivnih očekivanja pojedinci isključivo polaze od onoga što se događalo u prošlosti, a kod raionalnih očekivanja pojedinci polaze i od onoga što se događalo u prošlosti, kao i od svih drugih raspoloživih informacija da bi formirali svoja očekivanja.

Po hipotezi racionalnih očekivanja nisu moguća sistemski pogrešna očekivanja. Ukoliko su očekivanja u prošlosti bila pogrešna, pojedinci će preko svojih grešaka naučiti da eliminišu sistemsku grešku. Pokušaj približavanja realnosti zagovornici raionalnih očekivanja vide u tvrdnji da će se anticipirane vrijednosti razlikovati od stvarnih jedino ukoliko u sistemu djeluje neka neizvjesnost. Ovde se neizvjestnost tretira kao rijetka situacija, ali u stvarnosti je odsustvo neizvjesnosti retka situacija, a mogućnost njenog potpunog predviđanja poseban slučaj.

Definicija racionalnih očekivanja ne podrazumjeva da ekonomski subjekti mogu u potpunosti da predvide budućnost, kako se to često pogrešno navodi, jer hipoteza o racionalnim očekivanjima se razlikuje od perfektnog predviđanja jer dozvoljava neizvjesnost u ekonomskom sistemu, što u većoj meri i odgovara realnom svijetu.

Za formiranje racionalnih očekivanja ključno je poznavanje modela koji odgovara funkcionisanju samog ekonomskog sistema, kao i raspolaganje relevantnim informacijama.

Tržišna ravnoteža i realni poslovni ciklusi

Druga ključna pretpostavka Nove klasične makroekonomije se zasniva na klasičnoj ekonomskoj teoriji, koja ekonomski sistem koncipira kao ravnotežni sistem, u kojem su snage koje vraćaju sistem u ravnotežu toliko jake da se formiranje novog ravnotežnog nivoa cena vrši vrlo brzo, bez efekata na realni sektor. Ukoliko se ova teza prihvati onda ekspanzivno monetarna politika deluje isključivo na rast cena, a restriktivna monetarna politika obara cene na ravnotežan nivo bez propratnih recesionih efekata. Upravo i zbog toga se ovaj pravac naziva novom klasičnom ekonomijom, jer usvaja principe klasične teorije koje dopunjuje racionalnim očekivanjima.

7


4Nova klasična ekonomija polazi od suviše pojednostavljenih modela tržišta koji koriste potpune informacije, potpunu konkurenciju, nepostojanje transakcionih troškova i prisustvo kompletnog skupa tržišta.

Teorija realnih poslovnih ciklusa

Nova klasična makroekonomija daje novu teoriju poslovnih ciklusa – teoriju realnih poslovnih ciklusa. Teorija realnih poslovnih ciklusa razmatra realne šokove koji djeluju na strani agregatne ponude. Ti šokovi utiču na proizvodnu funkciju izazivajući fluktuacije agregatnog proizvoda i zaposlenosti. Racionalni subjekti mjenjaju svoje odluke o ponudi rada i odluke o potrošnji odgovarajući na promjenu strukture relativnih cijena i tako utiču na realne agregate.

Raniji modeli su polazili od pretpostavke da je dugoročni trend društvenog proizvoda gladak sa kratkoročnim fluktuacijama oko trenda koje su primarno determinisane šokovima na strani tražnje.

Ovaj model su prihvatali kenzijanci, monetaristi i novi klasičari (Nova klasika Mark I) do početka 80-ih. Pošto su smatrali da fluktuacije mogu biti oštre i dugotrajne, kejnzijanci su se zalagali za korektivnu akciju. Monetaristi i novi klasičari su verovali u uravnotežujuće snage tržišta. Stav da reverzibilne ciklične fluktuacije mogu objasniti dobar dio kratkoročnih promjena društvenog proizvoda (Grafik 1.) možemo izraziti preko jednačine:

Yt=gt+bYt-1+Zt

Društveni proizvod je označen sa Y, g i b su konstante, a Z predstavlja šok. U jednačini g t predstavlja prosječnu stopu rasta društvenog proizvoda, odnosno trend komponentu. Šok Z t utiče na rast društvenog proizvoda iznad prosječnog nivoa i on traje samo u jednom periodu, a u narednim periodima Zt = 0. Međutim društveni proizvod će se vratiti na svoj dugoročni trend jer se konstanta b kreće u intervalu 0 < b < 1.

4 Dimitrijević, Bojan, Fabris, Nikola: citirano djelo., str 1088

Grafik 1.: Putanja društvenog proizvoda u slučaju kratkoročnog šoka


Međutim, Nelson i Ploser su došli do zaključka da se na prethodni način objašnjava samo malo dio fluktuacija društvenog proizvoda. Oni smatraju da je većina promjena društvenog proizvoda trajnog karaktera i da ne postoji tendencija da se nakon šoka društveni proizvod vrati na prethodni nivo (Grafik 2.). Njihova jednačina kretanja društvenog proizvoda je:

Yt=gt+Yt-1+Zt

U ovom slučaju vrijednost parametra b je 1, tako da nakon prolaska šoka društveni proizvod nastavlja kretanje po novom trendu (Nova klasika Mark II).

Lukasov ravnotežni model

Lukasov ravnotežni model (1975.), po svojim karakteristikama podseća na njegovu raniju analizu Filipsove krive. To su pre svega odnosi na strukturu modela kao i na značaj koji se pridaje informacijama u analizi uticaja monetarnih šokova na fluktuacije proizvoda. Lukas je ponudio model koji kao i neoklasični model pretpostavlja da u stabilnim stanjima, odnosi proizvodnih inputa (rada kapitala i tehnologije) prema obimu proizvoda ostaju konstantni.

5Za razliku od konvencionalih modela, prema Lukasovom modelu:

Cene i količine su svakog trenutka određene u konkurentskoj ravnoteži

Očekivanja subjekata su racionalna, pri dostupnim informacijama

5 Jakšić, Miomir, Dimitrijević, Bojan, Fabris, Nikola, Praščević, Aleksandra: citirano djelo str. 1809

Grafik 2.: Putanja društvenog proizvoda u slučaju dugoročnog šoka


Informacije su nepotpune, što se odnosi na nepoznavanje budućnosti, ali i na nepotpune informacije o trenutnom stanju ekonomije

Lukasov model poslovni ciklus objašjava u svjetlu reakcije radnika i proizvođača na greške u očekivanjima, nastale zbog monetarne politike. Objašnjenje zbog čega se ove greške ne koriguju u kratkom roku, tako da poslovni ciklus traje nekoliko dana ili nekoliko meseci, već traje 5-6 godina, Lukas je obezbjedio razlikovanjem impulsa koji otpočunju mehanizam prenošenja koji utiče na dužinu poslovnog ciklusa. Ova razlika čini Lukasov model paradigmom modela poslovnih ciklusa.

Glavna karakteristika svih modela poslovnih ciklusa i Nove klasike Mark I i Nove klasike Mark II, je da imaju zajedničku mada ne i jedinstvenu strukturu. Svi oni razlikuju impuls koji izaziva poslovni ciklus koga u modelima monetarnih ciklusa pa i u Lukasovom modelu, predstavljaju varijacije novčane mase, dok u modelima realnih poslovnih ciklusa, impulse predstavljaju realni šokovi.

Hipoteza agregatne ponude

Prema hipotezi agregatne ponude pojedinci se ponašaju u skladu sa maksimiziranjem svog blagostanja, a odluke o ponudi (rada, robe) zavise od relativnih cijena. Svaki radnik pravi trade-off između dokolice i rada. Takođe, radnik zna kolika je normalna nadnica za njegov posao. Ukoliko je tekuća nadnica viša od normalne onda će radnik povećati rad, a smanjiti dokolicu. Na ovaj način se povećava agregatna ponuda rada. Slično važi i kada su u pitanju proizvodi.

Iako firme znaju cijenu svog proizvod, one ne znaju agregatni nivo cijena, odnosno znaju, ali sa odreženim vremenskim kašnjenjem. Ukoliko dođe do porasta cijene proizvoda firma mora da odluči:

a) Da li je u pitanju promjena realne tražnje,u kom slučaju bi povećala ponudu i

b) Da li je u pitanju porast opšteg nivoa cijena, u kom slučaju ne treba povećavati ponudu.

Nova klasična ekonomija je postavila novo teorijski objašnjenje formiranja privrednih ciklusa, koje je Lukas objasnio nekompletnim informacijama tržišnih transaktora kao i devijacijama proizvodnje u odnosu na ravnotežnu putanju. Prema ovoj koncepciji formiranje privrednih ciklusa zasniva se na razlikama između stvarnih i očekivanih cijena, što se može predstaviti sledećom jednačinom:

Y – Yn = α (P – Pe)

Ova jednačina pokazuje de će nivo proizodnje Y odstupati od svog prirodnog nivoa Yn samo ukoliko dođe do odstupanja tekućeg nivoa cijena P od očekivanog nivoa cijena Pe. Ukoliko dođe do neočekivanog porasta nivoa cijena, ekonomski agenti reaguju povećavajući cijene i ponudu, Međutim ukoliko je porast nivoa cijena bio očekivan proizvodnja bi ostala na prirodnom nivou.

Ukoliko dođe do neanticipiranog šoka agregatne tražnje – dolazi do odstupanja zaposlenosti i proizvodnje od dugoročnog ravnotežnog nivoa. Ova greška se javlja zbog nekompletnih informacija

10


kojima raspolažu firme i radnici, tako da prave grešku pri predviđanju opšteg nivoa cijena i mjenjaju ponudu.

Za razliku od Fridmanovog modela, u kome su radici obmanuti, u Lukasovom modelu i radnici i firme pogrešno procjenjuju opšti rast nivoa cijena. Kada radnici i preduzeća shvate da nije bilo promjena u realnim cijenama, proizvodnja i zaposlenost će se vratiti na prirodni nivo.

Ovde ekonomski subjekti zapravo odlučuju da li je riječ o inflaciji ili o promjeni relativne cijene. Oni će pri tome u prvom redu koristiti iskustva iz prethodnih perioda. To znači da se ne može predspostaviti da pojedinci raspolažu velikim obimom informacija. Zbog toga će upravo zbog mogućnosti konfuzije nivoa agregatne i relativne cijene, postojati i mogućnosti poslovnih fluktuacija. Treba ukazati da će se česte promjene nivoa agregatnih cijena (permanentni inflatorni pritisci) zbog očekivanja vezanih za buduće kretanje opšteg nivoa cijena uticati da se većina promjena cijena ne pripisuje promjeni relativnih cijena.

Kredibilitet kreatora ekonomske politike

Nova klasična ekonomija odbacuje Fridmanovo pravilo konstantne stope monetarnog rasta, jer je anticipirana monetarna politika neefektivna. Oni smatraju da – ukoliko su ekonomski agenti orijentisani ka budućnosti – dolazi do „dinamične igre“ između inteligentnih takmičara – vlade i privatnog sektora.

Svi „igrači“ nastoje da maksimiziraju svoju korisnost. Svaki igrač bira strategiju u zavisnosti od toga kakvu strategiju očekuje da će primjeniti drugi igrač. Međutim vlada kao „glavni igrač“ može riješiti problem da prevarom poboljša svoj položaj u „igri“. Na Slici 2. prikazani su različiti rezultati koji se mogu pojaviti kao rezultat „igre“ između monetarnih vlasti i radnika (radničkih sindikata).

Kada pojedinci prilagode svoja očekivanja „igra“ će se ponoviti, jer će onda oni izabrati novu strategiju; monetarna vlast će postaviti svoju novu strategiju i cijela „igra“ će krenuti ispočetka.

Ovo nas dovodi na značajno pitanje nove klasične makroekonomije, a to je pitanje kredibiliteta kreatora ekonomske politike. Smatra se da varanje pri formulisanju ekonomske politike vodi kratkoročnim ekonomskim dobicima, ali dugoročno gledano vodi gubitku kredibiliteta kreatora ekonomske politike. Kredibilitet kreatora ekonomske politike može se iskazati preko četvorougla:

Reputacija

Povjerenje

Kredibilitet

Očekivanja

11


Četvorougao pokazuje da ukoliko vlada ima reputaciju da ona rezultira u povjerenju koji stvara kredibilitet vlade. Povjerenje i kredibilitet zajedno utiču na formiranje očekivanja. Na osnovu stečene reputacije i kredibiliteta koji posjeduje vlada, njene akcije moraju biti vremenski konzistentne.

Novi klasičari ističu postojanje vremenske konzistentnosti optimalne ekonomske politike. U tom kontekstu poznata Lukasova kritika ističe da je ekonomska politika neefikasna jer je postavljena u jednom trenutku, a u nekom narednom trenutku kada se primjeni, zbog postojanja racionalnih očekivanja doći će do promjena parametara modela odnosno do potpuno novih okolnosti.

Lukasova kritika tradicionalnih ekonometrijskih modela može se izložiti na sledeći način. Ako se stanje u ekonomiji u periodu t+1 može označiti kao Yt+1, onda se tradicionalni ekonometrijski modeli mogu opisati na sledeći način:

12

Centralna banka objavljuje nisku stopu

monetarnog rasta

Vladi se veruje: zaključuju se ugovori

sa niskom stopom rasta nadnica

Vladi se ne veruje: zaključuju se ugovori sa visokom stopom

rasta nadnica

Niska stopa monetarnog rasta

Visoka stopa monetarnog rasta

Niska stopa monetarnog rasta

Visoka stopa monetarnog rasta

Niska inflacija, nezaposlenost na

prirodnoj stopi

Visoka inflacija, nezaposlenost ispod prirodne

stope

Niska inflacija, netaposlenost izand prirodne

stope

Visoka inflacija, nezaposlenost na

prirodnoj stopi

---- Alternative radnika ----

---- Alternative centralne banke ----

Slika 2. „Igra“ između monetarnih vlasti i radnika


Yt+1 = f (Yt , Xt , θ, εt)

Stanje ekonomije u trenutku t+1 je funkcija stanja t(Yt), vrijednosti koje se odnose na ekonomsku politiku (Xt), šokova koji su djelovali na sistem (εt) i parametara koji karakterišu određene relacije (θ). Na osnovu podataka o vrijednosti varijabli X i Y određuje se vrijednost parametra θ različitim statističkim tehnikama. Tako dobijeni model koristi se za procjene efekata alternativnih ekonomskih politika.

Modeli kredibiliteta i vremenske nekonzistentnosti upućuju na zaključak da monetarnu politiku treba da vodi potpuno nezavisna centralna banka. Time bi se po novim klasičarima onemogućila preterana upotreba diskrecionih stabilizacionih politika. U svojim modelima novi klasičari pokazuju da će u slučaju postojanja konzervativnog guvernera – u odnosu na guvernera koji formuliše monetarnu politiku u skladu sa društvenim preferencijama – stopa inflacije biti niža.

Ekonomska politika

Nova klasična ekonomija polazi od savršenih fleksibilnih cijena u oba pravca, što je u suprotnosti sa standardnim tezama kejnzijanske i nove kejnzijanske teorije o nefleksibilnosti cijena, posebno naniže. Ovo znači da se cijene na svim tržištima već na kratak rok formiraju na ravnotežnim nivoima, pa se u tom smislu govori o cijenama koje uravnotežuju ponudu i tražnju na svim parcijalnim tržištima.

Novi klasičari potpuno odbacuju Kejnsov koncept nevoljne nezaposlenosti, jer su smatrali da je razlikovanje voljne od nevoljne nezaposlenosti u stvari razlikovanje nezaposlenosti određene trendom od ciklične nezaposlenosti. Svaka stopa nezaposlenosti je po njima voljna stopa, jer ona predstavlja optimalnu kombinaciju rada i dokolice na tržištu rada.

Ukoliko postoje racioalna očekivanja, za razliku od adaptivnih očekivanja, onda je nemoguće da se ekspanzivnom monetarnom politikom obezbedi rast društvenog proizvoda iznad prirodne stope. Objašnjenje se nalazi u činjenici da će svi težiti da zadrže relativne cijene, tako da neće postojati nikakav realan efekat, već samo ista ravnoteža na višem nivou cijena. Iz toga proizilazi zaključak da je sistemska upotreba monetarne politike irelevantna za kretanje proizvodnje i zaposlenosti.

Prema konceptu realnih poslovnih ciklusa, šokovi su izazvani sa strane ponude i oni su uglavnom rezultat velikih tehnoloških promjena. Za razliku od ranijih modela koji su tehnološke promjene posmatrali kao ravnomjerne, teorija realnih poslovnih ciklusa ih posmatra kao značajne tehnološke šokove. Prema novim klasičarima postoji superneutralnost novca, to jeste novac ne utiče na privrednu aktivnost ni u kratkom ni u dugom roku, zato što su procesi usklađivanja trenutni. Upravo zbog toga novi klasičari ne prave razliku između kratkog i dugog roka.

Novi klasičari su zagovornici politike pravila, jer smatraju da se pravilima obezbeđuje manje odstupanje realnih varijabli od dugoročnog trenda, što je cilj stabilizacione politike. Po novim klasičarima to je zbog

13


činjenice da se racionalnim očekivanjima neutrališu efekti ekonomske politike. Zato oni preporučuju da vlada saopšti javnosti kakva će biti fiskalna i monetarna politika.

Fiskalna politika

Novi klasičari ističu da su kenzijanci dominantnu ulogu davali fiskalnoj politici, dok su monetaristi davali monetarnoj politici, a da je cilj njihove analize davanje podjednakog značaja i fiskalnoj i monetarnoj politici.

Novi klasičari prihvataju Rikardo-Barovu teoremu ekvivalencije. Ključni stav ove teoreme je da izbor kombinacije pokrića budžetskog deficita poreskim prihodima i/ili državnim obveznicama nije od značaja za nivo realnih varijabli. Kada vlada oprezuje građane, smanjuje se njihovo bogatstvo. Ukoliko vlada emituje obveznice, bogatstvo se samo naizgled ne smanjuje, ekonomski subjekti su svjesni da će to značiti povećanje poreza u nekom budućem periodu da bi se obveznice isplatile, zbog čega će oni izdvajati deo štednje jednak porezu. Suština ove teoreme je da pokaže da fiskalna politika ne može biti ni instrument stabilizacije ekonomije, niti može biti način da se stimuliše privredni rast.

Monetarna politika

Novi klasičari smatraju da je anticipirana monetarna politika neefikasna. Ukoliko monetarna vlast objavi ponudu novca, ekonomski subjekti će uzeti u obzir ovu informaciju i formirati svoja racionalna očekivanja (Grafik 3).

Kriva agregatne tražnje će se pomjeriti sa nivoa AD0 na AD1, ali to pomjeranje biće kompenzovano pomjeranjem agregatne tražnje sa nivoa SRAS0 na nivo SRAS1. Ekonomija će se naći u tački C na prirodnom nivou proizvodnje i zaposlenosti.

14

Grafik 3.: Efekti anticipirane i neanticipirane monetarne politike


Ukoliko monetarna vlast iznenadi ekonomske subjekte sa povećanjem ponude novca, oni će pogrešno proceniti opšti porast nivoa cijena i reagovaće povećavajući ponudu. U vom slučaju ravnoteža bi se uspostavila u tački B, dok ekonomski subjekti ne shvate da nije došlo do promjena relativnih cijena, već da je samo porastao opšti nivo cijena. Kada agenti prilagode svoja očekivanja ravnoteža će se ponovo uspostaviti u tački C na prirodnom nivou proizvodnje.

Novi klasičari smatraju da je inflacija pre svega monetarni fenomen i da je racio žrtvovanja – iznos izgubljene proizvodnje u cilju eliminisanja inflacije – nula. Kod novih klasičara nema razlike između kratkog i dugog roka. Jedino ukoliko kreatori ekonomske politike nemaju kredibilitet, onda će sniženje inflacije imati recesione efekte. Nova klasična škola smatra da je Filipsova kriva vertikalna i u kratkom i u dugom roku.

Predmet razmatranja prema novim klasičarima je da li targetirati kamatnu stopu ili novčanu masu. Ukoliko se ciljno određuje novčana masa, stopa inflacije će biti određena stopom rasta novčane mase. Ukoliko se targetira kamatna stopa, nivo inflacije zavisiće od očekivanja pojedinaca. Pod pretpostavkom da se inflacija ne tretirao kao cilj monetarne politike, novi klasičari daju prednost targetiranju novčane mase.

Empirijska analiza teorijskih postavki Nove klasične makroekonomije

Mnogobrojne analize predstavnike Nove klasične makroekonomije su sa jedne strane, predstavljali pokušaje empirijskog utemeljenja teorijskih postavki, kao što su hipoteza o prirodnoj stopi ili tvrdnja o neutralnosti anticipirane monetarne politike. Sa druge strane, neki od modela Nove klasike su značajno uticali na razvoj makroekonomskih modela, predstavljajući prekretnice tog razvoja. U tom je kontekstu potrebno ponoviti da ekonometrijski modeli Nove klasične makroekonomije, razvijeni u skladu sa Lukasovom kritikom, predstavljaju značajan raskid sa dotadašnjom evolucijom makroekonomije.

Ekonometrijski modeli Nove klasike se i smatraju važnim elementom za razlikovanje Nove klasike od monetarizma. 6Lukas i Sardžent su tvrdili da tradicionalni makroekonometrijski modeli ne obezbeđuju utvrđivanje konsekvenci alternativnih ekonomskih politika jer nisu formulisani u skladu sa postavkama Nove klasike. Naime, racionalna očekivanja i valrasijanski modeli u kojima „sve zavisi od svega“, ukazuju da procenjene makroekonomske relacije nisu zavisne od promjena ekonomske politike.

Kritički osvrt

6 Jakšić, Miomir, Dimitrijević, Bojan, Fabris, Nikola, Praščević, Aleksandra: citirano djelo str. 18515


Nova klasična makroekonomija je izvršila veliki uticaj na formiranje makroekonomske teorije od 70-ih, ali nije prihvaćena kao standardna teorija za objašnjavanje funkcionisanja makroekonomije. Krajem 70-ih ona dolazi pod udar mnogih kritika, gdje ćemo ukratko navesti neke od njih:

Često se ističe da teza o uravnoteženju tržišta na kratak rok nije dokazana

Danas dominira stav da cene i nadnice nisu perfektno fleskibilne

Sporna je pretpostavka da ne treba reagovati u cilju korigovanja nekih poremećaja na planu proizvodnje ili inflacije

Zamerke hipotezi racioalnih očekivanja – npr. kako pojedinci mogu predvidjeti ispravan model funkcionisanja ekonomije, kada i među ekonomistima postoji neslaganje po ovom pitanju

Osporavana je hipoteza o tržišnog ravnoteži i pretpostavka da svako ko želi da radi može naći posao po ravnotežnoj cijeni

Često upućivana kritika modelu realnih poslovnih cilklusa je dilema da li su tehnološki šokovi dovoljno veliki da pokrenu poslovni ciklus i da li su oni dovoljno česti kao što fluktuira društveni proizvod

Može se zaključiti da i pored toga što nova klasična makroekonomija posjeduje formalnu teorijsku strukturu i logičku konzistentnost postavki, ipak ne posjeduje dovoljno čvrstu vezu sa realnošću.

16


Zaključak

Doprinosi Nove klasične makroekonomije razvoju makroekonomske teorije su višestruki. Najpre ona je uspjela da obezbjedi mikroekonomske osnove makroekonomskih postavki. Predstavnici Nove klasike su otklanjanjem jaza između mikroekonomskih načela i makroekonomskih zaključaka obezbedili tretiranje ekonomije kao sistema koga čine ekonomski subjekti koji maksimiziraju jasno definisane ciljne funkcije, na tržištuma koja se kontinuirano i simultano čiste.

Modeliranje racionalnih očekivanja smatra se najznačajnijom pojavom u savremenoj makroekonomiji. Najpoznatija i možda najvažnija primena hipoteze o racionalnim očekivanjima u teoriji Nove klasike odnosi se na mogućnosti i načine djelovanja ekonomske politike.

Novi klasičari su utvrdili da ne samo što anticipirana monetarna politika neće imati realnih efekata, nego ni neanticipirana monetarna politika neće uticati na željenu stabilizaciju ekonomije, već će suprotno tome uticati na povećanu destabilizaciju, izazivanjem fluktuacija realnih varijabli oko njihovih prirodnih vrijednosti. Novi klasičari su uvođenjem fiskalne politike u analizu neefikasnosti monetarne politike, došli do važnog zaključka da je odgovarajućom, restriktivnom monetarnom politikom jednostavno moguće otkloniti inflaciju.

Iako su osporavani pojedini elementi ove savremene ekonomske misli, na kraju se može zaključiti da je Nova klasična makroekonomija imala izuzetan značaj u razjašnjavanju načina na koji ekonomski sistem zaista funkcioniše.

17


Literatura

Dimitrijević, Bojan, Fabris, Nikola: „Ekonomska politika“ Beograd, 2007.

Jakšić, Miomir, Dimitrijević, Bojan, Fabris, Nikola, Praščević, Aleksandra: “Savremena makroekonomska misao” Beograd, 2001.

Jakšić, Miomir: „Razvoj ekonomske misli“ Beograd, 1999.

Snowdon, Brian, Vane, Howard R. : „Modern Macroeconomics: Its Origin, Development and Current State“ Velika Britanija, 2005.

Internet izvori:

http://www.ekof.bg.ac.rs/nastava/osnovi_makro_ekonomije/radovi/a-p/A-P-12.pdf

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0_%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82_%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%B0%D1%81

http://www.scribd.com/anna_x4569/d/57227146/62-NOVA-KLASI%C4%8CNA-MAKROEKONOMIJA

18

nova klasicna makroekonomija

Documents