56 PEČAT 06/2008

Slobodan Milošević je smatrao da je u trenutku

opstanka nove Jugoslavije potrebno da na njenom

čelu bude neko ko je poznat i prepoznatljiv.

Tako je izbor pao na našeg najvećeg živog

književnika Dobricu Ćosića. Greška Miloševića

bila je u tome što je verovao da će Ćosić i

Milan Panić biti sjajan politički tandem.

Međutim, ispostavilo se da su bili dvojac

bez kormilara

Piše MILORAD VUČELIĆ

ocijalistička Jugoslavija, po plano-vima velikih sila, trebalo je da se raspadne na šest delova. To je bio i

plan Badanterove komisije. Milošević je u razgovorima sa Fransoa Miteranom , tadašnjim predsednikom Francuske, pri-hvatio u izvesnom smislu arbitražu ovog poznatog i uglednog pravnika i Mitera-novog ličnog prijatelja, mada se nakon objavljivanja nalaza njegove komisije (poznatog kao ”Badanterov plan”) osećao ”prevarenim i izigranim”. No, na suženom međunarodnom planu delovanja nije bilo mnogo izbora.

UBEĐIVANJE ĆOSIĆA Uspešnim ”mane-vrom” i spretnošću Slobodana Miloševića, kao i čvrstom jugoslovenskom opredelje-nošću tadašnjeg crnogorskog rukovodstva na čelu sa Momirom Bulatovićem, Milom Đukanovićem i Svetozarom Marovićem, stvorena je Savezna Republika Jugoslavija, donesen je tzv. Žabljački ustav i održani su izbori za Saveznu skupštinu. Pošto je Milan Panić postao ”srpski kadar”, mesto

predsednika Jugoslavije pripalo je Crnoj Gori, a za tu funkciju kandidovan je Sve-tozar Marović.

Međutim, Slobodan Milošević je sma-trao da je u trenutku opstanka nove Jugo-slavije potrebno da na njenom čelu bude neko ko je daleko poznatiji i prepoznatlji-viji. Pogotovo što su tada, uoči samih sa-veznih izbora, 31. maja 1992. SRJ uvdene sankcije tzv. Međunarodne zajednice. Po-što je bilo potrebno razmišljati i o tome da se sankcije što pre ukinu, Miloševićev izbor pao je na najvećeg živog književnika – Dobricu Ćosića.

Ipak, trebalo je privoleti Ćosića da se prihvati funkcije prvog predsednika nove države. Milošević je bio siguran da će izbor Ćosića biti dobar za pobolj-šanje međunarodnog položaja naše ze-mlje, a da će doprineti i smirivanju po-litičke situacije na unutrašnjem planu. Ćosić je, kao što je poznato, bio jedan od vodećih srpskih kritičkih intelektu-alaca, predvodnik i inspirator raznih opozicionih aktivnosti. Više nego za-

služeno imao je veliki ugled u srpskom narodu.

Iza njega i mene bila je već gotovo dece-nija prijateljstva i saradnje. U nekim rani-jim susretima Ćosić i ja smo razgovarali o mogućnostima da se on neposredno poli-tički angažuje, da prihvati neku konkret-nu političku funkciju. Ćosić je to odbijao. Naravno, nisam bio jedini koji je o ovoj temi s njim razgovarao, jer je Dobrica imao mnogo poznanika i prijatelja. Susretao se sa Miloševićem daleko pre nego što sam ga ja upoznao, i uglavnom je o njemu govo-rio veoma pozitivno, uz povremene blage kritičke opaske.

Milošević je predložio da se sa Ćosićem sastanemo i da pokušamo da ga ubedimo da prihvati funkciju predsednika. Sasta-nak je održan u rezidencijalnom objektu u Botićevoj. Dovezao sam Ćosića svojim kolima. Bio je lep dan i sedeli smo na terasi. Ćosić, Milošević, Brana Crnčević i ja. Bio je to dug i prijateljski razgovor. Ćosić nije prihvatao ponuđeni položaj, ali nije zatva-rao mogućnost da to iz ”viših nacionalnih

S

ćosić i panić

Slobodan Milošević se zalagao da Dobrica ćosić postane predsednik Jugoslavije jer je bio ubeđen da će ugled našeg najznačajnijeg književnika uticati na poboljšanje međunarodnog položaja Srbije, a da će doprineti i smirivanju političke situacije na unutrašnjem planu

U šali su ga nazivali Šećerovskim: Milan panić

FELJTON

PEČAT 06/2008 57PEČAT 06/2008 57

i državnih razloga prihvati”. Imao je niz primedaba na demokratičnost tadašnjeg poretka i nedovoljnu fleksibilnost prema opozicionim partijama. Ali, istovremeno, o njima nije imao dobro mišljenje. Sma-trao je našu tadašnju opoziciju ”nacional-no i istorijski neodgovornom i nedoraslom izazovima koji stoje pred srpskim naro-dom”. Prigovarao je Miloševiću što nije ”diplomatski popustljiviji u međunarodnim pregovorima” i što ”Srbija ne an-gažuje stručnjake u inostranstvu koji bi vodili računa o njenom boljem imidžu i interesima”. Govorio je ”da se mora obezbediti veća međunarodna po-drška i da po svaku cenu treba nalaziti saveznike u svetu”.

Kada je u pitanju odbrana i zaštita in-teresa srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH, Dobrica je bio nepopustljiv. Nije bilo

bitnih neslaganja, više je bilo reč o una-pređivanju dotadašnje politike. Ćosić je ukazivao i na neprijatnosti koje bi nastale ukoliko ne bi bila ispoštovana crnogorska kandidatura Svetozara Marovića, kojeg je kao mog prijatelja još ranije upoznao, ga-jeći prema njemu i simpatije i uvažavanje. Milošević je rekao da ćemo tu neprijatnost

otkloniti on i ja. On u političkom smislu, a ja prija-teljski, budući da sam sa svom troji-com crnogorskih r u k o v o d i l a c a bio u odličnim odnosima, te da

sam učestvovao u njihovim izbornim po-bedama.

Prvog dana, međutim, nije bilo opiplji-vog rezultata. Razgovori su nastavljeni sledećeg dana u isto vreme; tada nam se priključio i Antonije Isaković. I on je insi-stirao da Ćosić prihvati funkciju koja mu je ponuđena. U jednom trenutku Ćosić je

rekao: ”A šta, Slobodane, ako ja u jednom momentu, zbog vođenja državne politike, zatražim vašu glavu?”. Naravno, Dobrica je tad mislio na političku sudbinu Slobodana Miloševića, a ne na njegovu smrt. Milo-šević mu je mirno odgovorio: ”Dobrice, nije u pitanju moja glava, nije ona uopšte tako skupa, i kada bi to bilo neko rešenje – imate je. Ali, Dobrice, ja sam siguran da ćete se, kada se prihvatite državnih odgo-vornosti, ponašati isto kao i ja.”

Posle višečasovnih prijatnih razgovora shvatili smo da je Ćosić pristao da prihvati ponuđeni položaj. Ostalo je samo da se on i Milošević vide nasamo sledećeg dana i da se dogovore o budućoj saradnji. Kasnije su svi koji su u ta dva dana učestvovali u nagovaranju Ćosića shvatili da su nagova-rali već nagovorenog. Ali o tome nekom drugom prilikom.

DVOJAC BEZ KORMILARA Ćosić je izabran. Marović je prihvatio ovakvu si-tuaciju i odmah posle izbora Dobrica je priredio ručak na kojem su bili crnogorski rukovodioci i ja. Saveznom državom po-čeo je da rukovodi ”dvojac” Ćosić-Panić, koji je kasnije Brana Crnčević krstio ”dvoj-cem bez kormilara”. Bez obzira na to što je to proisteklo iz znamenitog intervjua, koji mi je dao Slobodan Milošević, autorstvo je nesumnjivo Branino.

Počela su da se dešavaju različita čudesa u vezi sa Milanom Panićem. Dobrica se isprva prema tome odnosio prilično kri-tički, a posle je bio sve popustljiviji prema Panićevim, malo je reći, glupostima. Me-đutim, Milošević je i dalje bio blagonaklon prema Paniću i stalno nam je govorio ”da je to veoma dobra kombinacija, koju samo treba dobro artikulisati”. Pošto je to bez-broj puta ponavljao i u tome bio uporan do mazohizma, a kako se ta potreba za artikulacijom najčešće odnosila na mene, morao sam jednom da uzvratim ”da nema toga majčinoga sina koji to može uspešno artikulisati”!

Kulminacija nesporazuma i sukoba, iza-zvana Panićevim ludorijama – a u tome su mu zdušno pomagali puni avioni novinara koje je vodao na svoja putovanja i dobar deo srpske opozicije – odigrala se na Lon-donskoj konferenciji o Jugoslaviji 26. i 27. avgusta 1992. Ako preskočimo svađe naše delegacije u hotelu u Londonu, u kojima nisam učestvovao, moramo pomenuti dr-sko ponašanje Milana Panića, koji je poku-šao da onemogući Miloševiću da se uopšte obrati na konferenciji. U toku Panićevog

Slobodan Milošević Neispričana priča VI

Pošto je bIlo PotrebNo razMIšljatI I o toMe da

Se SaNkcIje što Pre ukINu, MIlošeVIć je odlučIo da

za PredSedNIka PredložI dobrIcu ćoSIća

FeljtoN

58 PEČAT 06/2008

FELJTON

izlaganja u plenarnoj sali, gde sam bio pri-sutan kao Miloševićev saradnik, ne samo da su učesnici pokazivali dosadu, nego su se i otvoreno smejali i podrugivali, ili, pak, izlazili iz sale. Bez obzira na to što je Panić sam sebe proglasio šefom delegacije, svi su čekali šta će reći Milošević, znajući da je to važno, znajući da je Panić krajnje neozbi-ljan i neodgovoran sagovornik.

Drugog dana konferencije, kao grom iz vedrog neba, odjeknula je Panićeva odluka da sa mesta ministra Savezne vlade smeni Mihalja Kertesa, i to ”zbog etničkog či-šćenja”. Kertes se tada nalazio u Londonu i svima je bilo čudno da jednog Mađara smenjuje neko u Jugoslaviji, i to zbog ”et-ničkog čišćenja”. Srećom, Panića više niko nije uzimao ozbiljno. Ali Braca je bio ne-vina žrtva.

Dok smo čekali da se usaglase doku-menti Konferencije, sedeći u pregrađenim boksovima koji su nam bili dodeljeni kao kancelarije, Panić je stalno nešto objaš-njavao, nemajući pojma šta se uopšte de-šava i kakvi se dokumenti, i u kojoj formi, usvajaju. Milošević se uglavnom šetao i dočekivao sadašnjeg ambasadora Rusije u UN-u, Čurkina, koji je u tri navrata, kao emisar, dolazio da usaglasi dokument, i tri puta bio vraćan na ”popravni”. Bio sam sva tri puta prisutan. Predlog izjave o Srbiji koja je optužena za agresiju na BiH. Nije usvojen. Bez obzira na kasnije priče, Panić nije ni znao o čemu je reč, a u neposredne popravke dokumenta niko osim Slobodana Miloševića nije ni bio upućen.

Prilikom jednog od Panićevih monologa, i više klovnovskih nego političkih tačaka, u prostoriju u kojoj se sedelo ušao je Milo-šević i doslovce pred svima rekao: ”Mila-ne, nemoj ti nama da objašnjavaš ono o čemu pojma nemaš. Pokušaj prvo sebi da objasniš. A uostalom, blago tebi Milane, ništa ne znaš, a nikakvog morala nemaš”. Kratko i tačno.

Nakon toga, kao što je poznato, Milan Panić se kandidovao na predsedničkim izborima u Srbiji. Podržao ga je Ćosić, i čak se sa njim slikao u zajedničkom predizbornom spotu, pobednički po-dignutih ruku. Svi su u svetu znali da je reč o nekom potpuno neozbiljnom i nedoraslom čoveku, samo delu Srbije to nije bilo jasno. Milošević je skratio svoj predsednički mandat i izašao na izbore.

Panić nije zadovoljavao ni formalne, niti zakonske uslove za izlazak na izbore, ali su mu nadležni organi to milostivo dopustili. Kao što je tada lepo rekao tadašnji funkci-oner SPS-a Goran Perčević: ”Pa, nećemo valjda da zabranimo Šećerovskom da iza-đe na izbore”.

Bila je to jedna od najveselijih kampanja, bar što se Panića tiče. On je u Vrnjačkoj banji pozdravljao okupljene Banjalučane, kada je bio u Valjevu mislio je da je u Uži-cu, u Nišlijama je video Kragujevčane... Nadevao je mađarska imena srpskim mini-strima. Vozio bicikl i ko zna šta sve još. Na

neki način on je utirao put sadašnjim izbor-nim kampanjama koje sve više liče na glupe američke. Panić je bio samo pažljivo slikan i prikazivan, gotovo bez ikakvog komentara, ali

to je bilo dovoljno da izgubi živce i nazove sve one koji ga ne podržavaju ”pobesnelim psima”. Upotrebio je poznatu Staljinovu rečenicu.

Milošević je dobio gotovo milion gla-sova više od svog, da kažemo, suparnika. I dok su na televiziju i u izborne štabove pristizali rezultati po kojima je sve bilo ja-sno, već oko devet sati uveče, a Milošević gledao neki film, nastao na književnom predlošku Agate Kristi, Panić je u ”In-terkontinentalu” slavio. Poznati novinari RTS-a čitali su rezultate kličući: ”Mi smo dobili 1200, a oni 850”, i tako redom, bi-rajući neka retka izborna mesta, stalno naglašavajući – ”Mi” i ”Oni”. Jedna od naših najvećih slikarki Olja Ivanjicki po-

klonila je Paniću ogromnu sliku (kasnije mi je govorila ”da na prosto ne zna šta joj je bilo!”), pevalo se, igralo, pilo i veselilo naočigled miliona gledalaca koji su pratili tzv. nezavisne televizijske stanice.

Bilo je gotovo groteskno gledati sve to slavlje i veselje, sav taj lažni sjaj u trenu-cima kada je poraz potpuno izvestan i ogromnoj većini poznat. Slavlje poraže-nih koji slave pobedu trajalo je i trajalo, do duboko u noć, kada su pravi pobednici već davno zaspali.

U Miloševićevoj kampanji bila je naj-upečatljivija njegova poseta Kosmetu, a naročito govor na Kosovo polju. Bio je to skup sa neviđenim nabojem emocija i energije. I tada, kada se svako bori za glasove birača, Milošević je kritikovao u sred Kosova polja neslogu među srpskim rukovodiocima i rukovodiocima svoje partije. Nije želeo da se lažima i dodvo-ravanjima udvara biračima. Narod ga je posle završetka govora zajedno sa nas ne-koliko iz njegove pratnje gotovo uneo u automobil kojem je pretilo da zajedno sa nama bude podignut u vazduh. Ljubav i nada u Miloševića pred opasnost koja im se spremala bila je vidljivija nego ikad.

Srpski narod na Kosmetu sa nepogreši-vim instinktom prepoznao je Panića kao vesnika bombardera koji će stići na Ko-smet u martu 1999. I zato je bio odlučan da se suprotstavi.

Posle završenih izbora, kada je sve proš-lo, na moj pokušaj da Panića kavaljerski prikažem kao ”našu grešku”, Milošević je samo rekao: ”Ne, to nije bila naša, već moja greška”.

Nastavlja se

Na NEki NačiN MiLaN PaNić uTiraO JE PuT

sadašNJiM izbOrNiM kaMPaNJaMa kOJE

svE višE LičE Na gLuPE aMEričkE

dobricu ćosića je bilo izuzetno teško privoleti da prihvati funkciju predsednika nove države