dobrica Ćosić-piščevi zapisi(1981-1991)-feljton novosti

8/4/2019 Dobrica Ćosić-Piščevi zapisi(1981-1991)-feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/dobrica-cosic-piscevi-zapisi1981-1991-feljton-novosti 1/38

Kosovo treba podeliti 11. april 2002.

Srbi na Kosovu ne mogu da izdrţe šiptarski teror. Oni će beţati i prodavati imanja.Kosovo će za deceniju - dve postati albanska zemlja. Ako nismo spremni ponovo da

oslobaĊamo Kosovo, a nismo spremni, treba ga podeliti s Albanijom.

Srbi na Kosovu ne mogu da izdrţe šiptarski teror. Oni će beţati i prodavati imanja. Kosovo će za deceniju -

dve postati albanska zemlja. Ako nismo spremni ponovo da oslobaĊamo Kosovo, a nismo spremni, treba gapodeliti s Albanijom. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je postalo albansko.

26. APRIL 1981 Albanska separatistiĉka pobuna je rezultat loše šiptarske procene da je Titova smrt i smrtnjegove drţave. Ta pobuna je dokaz i velikoalbanske energije u mladom intelektualnom naraštaju.Objektivni politiĉki uslovi na Kosovu i Metohiji posle 1966. omogućili su totalnu albanizaciju PokrajineKosovo i podstakli albanski separatizam. Ako ga policija progna sa ulice, on će delovati u ilegali, zapravo upoluilegali, samo da dobije na ţestini, kao i svaki nacionalni pokret. On se više ne moţe spreĉiti, ni odrţatiu nekoj "socijalistiĉkoj" legitimnosti, u kojoj ga u poslednje dve decenije odrţava Savez komunistaKosova. Srbi na Kosovu ne mogu da izdrţe šiptarski teror. Oni će beţati i prodavati imanja. Kosovo će zadeceniju-dve postati postati albanska zemlja. Ako nismo spremni ponovo da oslobaĊamo Kosovo, a nismo

spremni, treba ga podeliti s Albanijom. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je postalo albansko. Inaĉe, ući ćemo u permanentni rat s Albancima, koji ne moţemo dobiti. U takvimratovima uvek pobeĊuju oni koji se bore za svoju slobodu, i kada su manji i slabiji.

Ne razumem zašto je voĊstvo Saveza komunista Jugoslavije i Srbije ideološki preimenovalonacionalistiĉko-separatistiĉki pokret Albanaca u kontrarevoluciju. Zaboravili su Titovi naslednici da jeKPJ, sve do ustanka i italijanske okupacije Kosova i Metohije, tu teritoriju smatrala albanskom. A sada im

je kontrarevolucija ona energija koja se još od 1924. a osobito posle 1928. po Kominterninoj ideologiji,smatrala revolucionarnom ideologijom...

Razumem zašto su Mojsov i drugovi albansku pobunu proglasili kontrarevolucijom: Tito i Komunistiĉkapartija su, posle Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943, obznanili narodima Jugoslavije i ĉitavom svetu da je uJugoslaviji idealno rešeno nacionalno pitanje, da je to zemlja bratstva i jedinstva. Zaista je teško priznati dau Jugoslaviji nije rešeno nacionalno pitanje Albanaca, i to odmah posle Ti tove smrti.

Dolazi gore zlo

30. MAJ 1981. Toliko sam razgraĊen, otvoren za sve spoljne uticaje, za sva zla i prljavštine društva, vlasti,savremenika, da sam ostao bez sopstvenog integriteta... Ţivim prizemno, ne branim ni dostojanstvo, ni mir,ni svoju usredsreĊenost na roman.

U ovom društvu i vremenu, od udara i uticaja spoljnog sveta moţe se saĉuvati samo moralno ravnodušanĉovek; samo veliki sebiĉnjak.

A ja srljam u sve bitke za ugroţene i slabe; u sve akcije za slobodu i demokratiju; u sve odbrane ljudi i

naroda, naĉela i kulture...

Albanska pobuna na Kosovu i razara i uĉvršćuje titoizam; razara ga kao istorijsko-drţavnu tvorevinu,uĉvršćuje ga kao politiĉki reţim. Jer, svi osećaju i veruju - dolazi gore zlo no što je ovo sadašnje. VoĊstvoSaveza k omunista Jugoslavije, ĉuvar titovog dela, separatistiĉku pobunu na Kosovu i Metohiji tumaĉi kaokontrarevoluciju, a ne kao borbu za "veliku Albaniju". Neće titovi naslednici albanski separatizam danazovu nacionalizmom, nego kontrarevolucijom. Nacionalizam je samo srpska ideologija. To je providna,

ali i kobna ideološka manipulacija istorijskom sudbinom srpskog naroda i Jugoslavijom...

Jedan pesnik, Gojko Đogo, knjigom pesama "Vunena vremena", spasao je ĉast srpskoj i jugoslovenskimpoezijama: izrazio je muĉninu i bedu ţivljenja u Titovoj drţavi. ZaĉuĊujući ĉin dostojan i najdubljeg

poštovanja. Protiv tog ĉasnog pesnika, krenula je sva sila titoizma: uplašeni i pokvareni pisci, plaćeninovinarski ološ, tupi i zli vlastodršci, policija...



Pre dva dana, u pola šest ujutru, policija je uhapsila Gojka Đoga. Odvela ga je od kuće kao provalnika, kaoobiĉnog kriminalca, zateĉenog na spavanju...

Pismo Ive Kambana

31. JANUAR 1982. A posebno me muĉe Goli otok, Sveti Grgur, ti logoraši u socijalizmu. Juĉe sam dobiooptuţujuće pismo od Ive Kambana, bivšeg oficira i muĉenika s Golog otoka. Taj nesrećni ĉovek me pozivana ispunjenje duga i iskupljenje savesti: da napišem knjigu o golootoĉkoj golgoti. Moram to da uradim.Tim nesrećnim ţrtvama duţan sam istinu o njima. Kaţem - duţan sam, a verujem da će tu istinu oniiskazati ubedljivije od mene. Iako sam se 1952. pobunio protiv nasilja nad njima, valjda jedini u Jugoslavijitoga doba, sada uviĊam - nisam to uĉinio kako je trebalo. Morao sam jaĉe protestovati no što samprotestovao kod Rankovića i Kardelja. Ali, da sam to uĉinio, završio bih na Golom otoku... Ni mojaideološka savest tada nije bila potpuno osloboĊena staljinistiĉkog pragmatizma; pristajao sam, u ime cilja, ina krvava i prljava sredstva, uveren da se time brane sloboda i nezavisnost otaxbine. Moja pobuna protiv

Udbinih logora, iako je, na sramotu vremena i generacije koja toboţe nije znala za Goli otok, bila jedina uto vreme, nije bila adekvatna zlu koje je ĉinjeno u mojoj zemlji. Taj dug savesti, ta istina o titoizmu, posle

"Vremena smrti", jeste moj glavni knjiţevni cilj. Odmah posle "Vremena zla", pisaću "Vreme vlasti".

20. APRIL 1982. Plenum CK SKJ: javni meĊusobni rat nacionalnih i birokratskih oligarhija. Rat svihprotiv Srbije; rat Slovenije protiv svih zbog deviza; rat Vojvodine protiv Srbije; rat Makedonije protiv

razvijenih. Rat svih protiv svih: to je danas Jugoslavija.

Pukovnici u nevolji

NOVEMBAR 1982. Na vojnopolitiĉkim predavanjima koje drţe oficirskom kadru opštenarodne odbrane,visoki oficiri JNA, pukovnici, kao što ĉine u poslednjih desetak godina na partijskim i "poverljivim"sastancima u JNA, govore o dvojici neprijatelja: Milovanu Đilasu i Dobrici Ćosiću. Kontraobaveštajnasluţba i Partija u Armiji tretiraju me kao opštenarodnog neprijatelja. U Srbiji, dakle, neprijatelji su samo

Đilas i Ćosić! Blago Titovoj Jugoslaviji! Ona je veĉna s takvim i tolikim neprijateljima. Ali, ĉujem, na tim predavanjima ljudi ĉesto protestuju, postavljaju neprijatna pitanja, dovode pukovnike u muĉan poloţaj...

15. MART 1983. Javlja mi Bakotić, direktor "Otokara Keršovanija", izdavaĉa knjige "Stvarno i moguće",da je za dve nedelje prodato 10.000 primeraka. U Nišu, prvi put u istoriji tog grada, pred knjiţarom - veliki

red kupaca knjige "Stvarno i moguće". Knjiţari zbog policije i partijskih funkcionera drţe knjigu podtezgama, a ne u izlozima, i prodaju je samo prijateljima i pouzdanim opozicionarima. U Knjaţevcu je brat

Miće Doktora osuĊen na dva meseca zatvora zbog "rasturanja knjige neprijateljskog sadrţaja" - "Stvarno imoguće".

Akviziteri kriju knjigu i prodaju je tajno, kao zabranjenu. Juĉe su me na Terazijama presrela tri studenta dami se pohvale: "Vaše "Stvarno i moguće" smo fotokopirali u pedeset primeraka i prodajemo ga upodzemnom prolazu kod Zelenog venca. Ide kao alva! Hvala vam, druţe Ćosiću!"

Kao pisac, šta mogu više da zaţelim?

Istorija zaravnila rovove 12. april 2002.

Sa idejama i ideologijama iz graĊanskog rata - ĉetniĉkim i partizanskim, nijedno ţivotno pitanje našeg naroda ne moţe da se rešava.

KRAJ JULA 1983.

Ne smiruje se staljinistiĉko-nacionalistiĉka haranga protiv ideološko- politiĉki nepodobnih intelektualaca istvaralaca, koju je maja meseca pokrenuo CK SK Hrvatske preko svog aktuelnog ideologa Stipe Šuvara.On se ponaša kao naslednik Vladimira Bakarića, bez njegovog politiĉkog dara, ali sa više temperamenta,agresivnosti i arogancije. Taj veliki "reformator" školskog sistema u Jugoslaviji, sa svojim "usmerenimobrazovanjem", u stvari sa grubo redukovanim obrazovanjem i školama nazvanim "šuvarice", koje su umnounazadile jugoslovenske mlade naraštaje, taj opasni Stipica je zaista odluĉio da zavede svoj boljševiĉko-

hrvatski red u kulturi i umetniĉkom stvaralaštvu. Sa svojim saradnicima, napisao je crnu knjigu o



ideološkim grešnicima, obima 237 stranica, i obelodanio je na skupu u Palati hrvatskih društveno- politiĉkihorganizacija. Skupu je prisustvovalo oko 140 hrvatskih politiĉkih radnika, knjiţevnika, kritiĉara, slikara,filmskih stvaralaca i novinara, ideološki ispravnih. Šuvarovu crnu listu ideološki "nepoćudnih"intelektualaca i stvaralaca, kako su istakli nemaĉki list "Noje ciriher cajtung" i bonski DPA, gotovo bezizuzetka saĉinjavaju Srbi, pre svega oni koji ţive u Beogradu. Na hrvatskoj ideološkoj crnoj listi nemanijednog Muslimana, Makedonca i Šiptara, a uvršćeno je samo nekoliko "nepodobnih" Hrvata. Stipe Šuvar,govoreći na tom skupu podobnih Hrvata, sa ţestinom i u maniru titoistiĉkog ideologa i egzekutora,obrazloţio je svoju kritiku srpskih intelektualaca i pisaca, meĊu koje je uvršćena i Desanka Maksimović.Svoju kritiku Šuvar je oznaĉio kao "pomoć srpskim drugovima da prevaziĊu ovaj problem". Ovaj

boljševiĉko- jugoslovenski dušebriţnik oĉigledno je taĉno uoĉio da u Srbiji postoji i dela najjaĉaantititoistiĉka i demokratsk a opozicija u Jugoslaviji.

"MARKSIST" KARDELJEVSKE ŠKOLE

Radujem se tom Šuvarovom uviĊanju istine o ideološkom raspoloţenju srpske inteligencije. Šuvarovaideološka haranga obnovila je prošlogodišnje napade na moju knjigu "Stvarno i moguće". Muslimanskom

ideologu Fuadu Muhiću pridruţili su se i srpski titoisti Ţivorad ĐorĊević, LJiljana Šop i znameniti partijskiideolog i ĉuveni teoretiĉar srpskog titoizma, izvesni Milenko Marković. Taj srpski marksist i boljševik oznaĉio je "Stvarno i moguće" kao "svojevrsni politiĉko-kulturni manifest u ime srpske nacije". Osobito

oštro me je kritikovao zbog potcenjivanja radniĉke klase, koja je kod mene ostala da ţivi iskljuĉivo u sferimitologije, pa "umesto radniĉke klase na sceni su narod (srpski)i inteligencija, kulturni poslenici u širemsmislu koji treba da ponesu sav teret "moralnog preporoda" socijalizma i preispitivanja nacionalnih

aspiracija srpskog naroda". Taj polupismeni marksist smatra da "Ćosićevo insistiranje na nekakvojposebnoj ulozi inteligencije u društvu, u naciji, ostaje u okvirima klasne borbe, klasne podele društvenograda, ili je zakasneli izraz nacionalnog romantizma". Taj "marksist" kardeljevske škole, roĊen u predsobljuStambolićevog kabineta, ne prihvata "nacionalno kao nadklasni entitet" i ne smatra da postoje "nekakvi

posebni politiĉki razlozi da srpski narod preuzima na sebe ulogu subjekta u ostvarivanju socijalnih ciljeva",ukazujući na opasnost od "nacionanog avangardizma", koji u višenacionalnoj zajednici vodi ka"velikodrţavlju sa ideologijom pijemonstva ili ka nacionalnom separatizmu".

Zabole me ruka od prepisivanja teorijskih misli Milenka Markovića, ali taj napor, smatram, zasluţuje ovaj pretenciozni i nebulozni objašnjivaĉ vazalstva srpskih komunista. Moje "otvaranje srpskog pitanja" i

zalaganje za "novo ustrojstvo" Jugoslavije, isticanje "neregularnog poloţaja Srba u Hrvatskoj, s kritikom"maspoka" kao i govor o iseljavanju Srba sa Kosova, dakle, ono o ĉemu sam pisao u knjizi "Stvarno imoguće", Milenko Marković predstavlja samo kao igru na "kartu revanšizma" i "najteţi vid obmana".

Tako, leta Gospodnjeg 1983. godine, o srpskom pitanju, socijalizmu i Jugoslaviji, a povodom mog

"neprijateljskog piskaranja", misli "kolektivni um" Saveza komunista Srbije, koji dostojno zastupa njegov

funkcioner Milenko Marković.

VERA I DUH

Avgust 1983.Glupost bezverja je u tvrdnji da je vera samoobmana. O veri s pravim razlogom moţe da sudi jedino vernik. Jer vera nije samo moć duha, ili, kako Paskal kaţe - potreba srca; vera je trajno osećanjeĉovekove ugroţenosti u ovom svetu. U biti, egzistencijalni strah je podloga vere.

RADUJEM SE I STREPIM

5. AVGUST 1983.

NJujorška izdavaĉka kuća "Narcourt Brace Jovanovich" objavljuje "Vreme smrti" na engleskom jeziku.

To je povod i prilika da vidim Ameriku. Izdavaĉ planira da na desetak ameriĉkih univerziteta odrţim predavanja iz oblasti knjiţevnosti i izloţim svoju poetiku i shvatanja o savremenoj literaturi. Biće to jedinstvena prilika da malo upoznam Novi svet, da povirim u neznano, da zaslutim ţivu realnost ameriĉkecivilizacije, koja svojim tehniĉko-tehnološkim energijama nezadrţivo osvaja planetu. I radujem seneviĊenom, i strepim od tih saznanja i iskustava.

A srešću se i sa svojim ratnim protivnicima - ĉetnicima i ljotićevcima. Zalagaću se za ideološko okonĉanjegraĊanskog rata, uveren da su obe zastave krvave i prljave i da pod njima više ne moţe da se vodi nijedna

bitka za budućnost Srbije i Jugoslavije. Istorija je zaravnila naše rovove i zatravila grobove. Sa idejama i



ideologijama iz graĊanskog rata - ĉetniĉkim i partizanskim, nijedno ţivotno pitanje našeg naroda ne moţeda se rešava. Neka taj rat ostane knjiţevnosti i istoriografiji. Za novo doba, neophodni su novi ljudi i noveideje. Sudeći po emigrantskoj štampi, ne verujem da će me shvatiti, i prihvatiti dijalog tolerancije.

POTROŠENO VREME ZA ZABLUDE

AVGUST 1983

Moj knjiţevni cilj je traganje za korenima i motivima zla u ĉoveku, posebno u ĉoveku moga tla i jezika.

Svojim knjiţevnim iskustvom pribliţavam se Kamiju: ako knjiţevnost ne moţe da umanji zlo našeg sveta,onda svakako ne treba niĉim da ga uvećava. Ovakav stav se moţe smatrati i moralizatorskim. Neka!Moralizatorstvo je ljudskije od nihilizma.

Zlom i dobrom našeg sveta još uvek se najsvestranije bavi knjiţevnost. Pre više hiljada godina, put

ĉovekovog samosaznanja oznaĉila je knjiţevnost u najširem smislu reĉi.

Knjiţevnost koja raĉuna na uspeh kod većine rizikuje da izgubi najdragocenije vernike: osamljenike.

Nauĉnim saznanjima, upravo njihovim ubrzanim umnoţavanjem, relativizovana su sva ljudska znanja. Pred

ĉovekom moţda nikad nisu bile veće tajne. Najvećom tajnom smatram samu ljudsku sudbinu. Šta će biti snašim svetom, ne za hiljadu godina, nego za sto godina - to je pitanje na koje nijedan nauĉnik, filozof ilifuturolog ne moţe da odgovori. Tehnokratske vizije više plaše no što greju srca.

Od samoosvešćenja srpskog naroda najneposrednije zavisi njegova budućnost. Ali, u šta će nas odvestisamoosvešćenje? Ne znam. Iako donosi osloboĊenje od zabluda, samoosvešćenje ne donosi spoko jstvo i

sreću. A ţivot bez zabluda postaje pustinja koja ĉeka vetar.

Istorijske vrednosti koje smo stvorili kao i stvaralaĉki potencijal kojim raspolaţemo, pred sudbonosnim suiskušenjima. Rekao bih da smo mi Srbi potrošili vreme za zablude i stranputice. Nastupa doba velikog

izazova za razumno zapoĉinjanje nove epohe u nacionalnom i drţavnom ţivotu, a u uslovima koji suneuporedivo sloţeniji no oni iz 19. veka i 1918, kada je stvorena drţava bez budućnosti. Zadaci našegnaraštaja su po mnogo ĉemu teţi od onih koji su nekad oznaĉavali nacionalni cilj - stvaranje srpske drţave,odnosno, osloboĊenje i ujedinjenje srpskog naroda. Preformulisanje nacionalnih i društvenih ciljeva kojenam predstoji, ne znaĉi samo osloboĊenje od nacionalnih zabluda i ideoloških predrasuda, nego i

ispoljavanje mudrosti i hrabrosti za stvaranje racionalnog programa koji će nas povesti u novu civilizaciju,

koja i sviće i smrkava. A mudrost sjedinjena s hrabrošću svakako je najreĊa moć u ljudskom rodu. Razloziza pesimizam su zaista realni. Ali se pesimizmom istoriji ne menja smer. Mora se, dakle, stvarati nada.

Mora se delati i kad je poraz izvestan.

Male kulture danas muĉi moderna ambicija: biti poznat i priznat na svetskom trţištu; dosegnuti na bilo kojinaĉin svetski znaĉaj. Biti u bilo ĉemu univerzalan - dokaz je uspeha, a uspeh je dokaz vrednosti. To je

zakon kapitalistiĉke epohe, zakon svetskog trţišta, koji je Gete oznaĉio epohom raĊanja svetskeknjiţevnosti. Tu se duh i poezija ponašaju kao svaka roba: ne pristaju na nacionalne i drţavne granice, to

jest, na domaće trţište. Posledice su dalekoseţne. Takvom "univerzalizacijom" gube se samobitnost iidentitet. Duh se potĉinjava novcu i slavi. Danas to potĉinjavanje vodi obezliĉenju i unifikaciji. Eshil jepisao za svoji polis, a ne za Evropu; Servantesa je muĉila riterska Španija; Dostojevskog i Tolstoja muĉilisu Rusi i Rusija. Šekspir je pisao za Engleze i svoje pozorište, a ne za Nemce i pozorišne festivale. Slikarisu od renesanse sve do impresionizma slikali za svoje mecene i crkve, a ne za Luvr, Ufići, Metropoliten iTretjakovsku galeriju... A danas svi koji uzmu kiĉicu u ruke misle na pariske i njujorške galeriste; svaki

balkanski mladić koji napiše roman, odmah misli na njegovo prevoĊenje na francuski i engleski jezik. Taambicija nije stvaralaĉka. Ne verujem da ona obogaćuje motiv, siţe i ideje; pre će biti da frustrira pisca ivodi u izveštaĉenost.

Odlazak Leke Rankovića 13. april 2002.

Tragiĉan heroj srpskog boljševizma, najznaĉajniji srpski komunista Titove epohe, istinski

odan Komunistiĉkoj partiji i Titu. Aleksandar Ranković Marko odneo u grob tajne koje jeţeleo da mi poveri.



Teško poraţeni su veliki socijalni ideali - pravda, bratstvo, jednakost, poraţeni su samim pokušajemnjihovog ostvarivanja revolucionarnom i radikalnom promenom sveta. Tako su u ime dobra poĉinjena inesagledna zla, a umesto slobode ustanovljena je tiranija. Poraţene su sve radikalne ideologije, moţdanajviše one s najvećim namerama. Oni koji su silom hteli da budu spasioci i oslobodioci sveta, ljudima i

narodima verovatno nisu uĉinili manje zla od onih koji su ih eksploatisali i potĉinjavali. Ostaju nam, dakle,sumnja i napor za meĊusobno razumevanje kao osnove mira i napretka. Razumevanje nije neprotivljenjezlu i neslobodi; razumevanje je, pre svega, odricanje od sile i vera u snagu argumenata; razumevanje je

prevazilaţenje mrţnje i odricanje od laţi; razumevanje je svest o mogućnostima proširenja ljudske sudbine,vera u više ljudske mogućnosti i više oblike stvaranja. Razumevanje treba da nas vodi univerzalnom

pluralizmu, socijalno- politiĉkom i individualno-stvaralaĉkom. Razumevanje je svest o vrednosti razlika isloboda nastajanja razlika...

Kami ubedljivo tvrdi da se "ne moţe govoriti istina, ako se mrţnja ne nadomesti razumevanjem", i dodajeda razumevanje "nema ništa zajedniĉko sa neutralnošću".

Našem dobu najviše nedostaje razumevanje drugog i hrabrost za istinu o sebi. Nadţiveće nas onaj ko seodrekne pobede svoga; onaj ko prihvati rizik razumevanja drugog i svog postojanja s njim.

18. AVGUST 1983.

U Dubrovniku je umro Aleksandar Ranković Marko. Tragiĉan heroj srpskog boljševizma. Najznaĉajnijisrpski komunista Titove epohe. Istinski odan Komunistiĉkoj partiji i Titu. Spreman na liĉno ţrtvovanje za

svoju veru, iz ubeĊenja je ţrtvovao i druge. U Komunistiĉkoj partiji bio je uzorno pravdoljubiv, u liĉnomţivotu ĉastan, spreman da razume i ono što ne voli. Na duţnostima koje je obavljao u antifašistiĉkom ratu, partizanskoj revoluciji i komunistiĉkoj vlasti, stekao je velike zasluge za pobede i uspehe, ali i velike

odgovornosti za poraze. Uz Tita i Kardelja, snosi najveću odgovornost za revolucionarni teror nadseljaštvom, a osobito za osnivanje logora i stanje u njima. Goli otok, Sveti Grgur, Bileća i drugi logori bilisu sadistiĉka muĉilišta za pristalice Informbiroa i ţrtve Udbe. Za reţim u tim logorima nikad i niko nemoţe osloboditi krivce i Aleksandra Rankovića, tadašnjeg potpredsednika Savezne vlade, ministraUnutrašnjih poslova i šefa Udbe.

Zbog razboritog, zdravorazumskog otpora dezintegraciji Jugoslavije, kardeljevskom nacionalizmu,

antijugoslovenstvu i antisrpstvu, poĉetkom šezdesetih godina Ranković je doţiveo da ga njegov voĊalikvidira u jednoj od svojih najsramnijih politiĉkih afera. Aleksandrom Rankovićem baviće se istoriĉariovog doba s paţnjom koju će posvećivati najuţem krugu Titovih saradnika i sudbini srpskog naroda u

Drugom svetskom ratu i titoistiĉkom socijalizmu.Ranković me je više puta zaštitio od Udbe. Imao je razumevanja za ideje koje sam zastupao u kulturi idruštvu. Posle njegovog pada, odrţavali smo povremene prijateljske odnose. Od njega sam saznao mnogetajne, ali sam se najvećih nepromišljeno odrekao. Krajem juna ove godine, dovezao ga je do moje kućenjegov sin Slobodan i pozvao me da izaĊem na ulicu. Ranković je izašao iz automobila i tiho rekao:

"Ţelim da ti poverim tajne koje u Jugoslaviji zna samo još jedan ĉovek. A neke znam samo ja. Sloba će danas odveze u Draţevac, tamo ću te odvesti na mesto gde nas niko ne moţe prisluškivati. Ostaćemo ĉitavdan, ispriĉaću ti stvari koje ti treba da znaš. Sedmog jula idem u Dubrovnik. Dotle treba da obavimo tajrazgovor."

"Ovih dana sam mnogo zauzet", rekao sam. "Ajde da to odloţimo do tvog povratka iz Dubrovnika. Kada sevraćaš u Beograd?"

"Krajem avgusta."

"Ĉim se vratiš, pozovi me da idemo u Draţevac."

Saglasio se.

On ode u Dubrovnik, ja kasnije u Primošten.

A juĉe je umro Aleksandar Ranković i odneo u grob tajne koje je ţeleo meni da poveri.

Jova, Tasa i ja posvetismo dan i noć Aleksandru Rankoviću, razmišljajući o njegovoj sudbini, koja je i



naša, srpska. Zabludna i tragiĉna.

ATENTAT NA PAVELIĆA

SEPTEMBAR 1983.

Kaţe mi Slobodan da je Ranković najstroţe zabranio likvidaciju politiĉkih emigranata i neprijateljaJugoslavije u inostranstvu, što je kasnije Udba ĉinila pod komandom Herljevića i Dolanca. Ranković jedozvolio samo atentat na ustaškog voĊu Antu Pavelića. A u Pavelića je pucao neki ĉetnik Jovović,

Crnogorac, koji je 1941. bio u partizanima, pa je zbog ubistva roĊaka pobegao u ĉetnike i tamo postaokomandant bataljona. Taj Jovović se prijavio našoj ambasadi u Argentini i za atentat potraţio revolver kalibra 9,65 sa zatrovanim mecima. Jugoslovenske diplomate, sumnjajući da je Jovović provokator, odbilisu da uĉestvuju u pripremi atentata. Jovović je s revolverom kalibra 7,65 saĉekao Pavelića na autobuskojstanici u blizini njegovog stana i pucao mu s leĊa u vrat. Metak je Paveliću okrznuo kiĉmu i on je ostao

paralizovan, pa je avionom prenet u Španiju, na leĉenje. Bio je šećeraš, pa mu rana ni je zarasla.

Od te rane je umro posle nekoliko meseci. A Jovovića je ranio u nogu Pavelićev telohranitelj, ali je onuspeo da pobegne. Argentinska policija ga nije ozbiljnije gonila.

Ustaškog zlikovca je ubio Srbin koji je bio i partizan i ĉetnik. To jeste nacionalna osveta.

5. JANUAR 1984.

Saznali smo da je premijera "Kolubarske bitke" u Nišu odrţana onog dana kada je i zakazana. Upravnik niškog pozorišta je slagao Mihiza da je odloţena i tako spreĉio naš dolazak na predstavu. On je, bezsumnje, primoran na takvu laţ. Niška publika se uvredila što nisam došao na predstavu. Ne mogu da

pristanem na to da mi zabrane da gledam svoju dramu u pozorištu. Napisaću pisma Centralnom komitetuSrbije i nagaraviti im lice. U njihovom samoupravnom socijalizmu, kada se ne zabrani knjiga, zabrani se

ĉovek koji je knjigu napisao!

Šta još neću doţiveti u ovoj truloj i pokvarenoj titovini!

PROTESTNO PISMO DOLANCU

30. APRIL 1984.

Javio mi je Nebojša da je Radomir Radović, tehniĉar, borac za nezavisni sindikat, jedan od onih 28

uhapšenih na Đilasovom predavanju, u svojoj vikendici kod Obrenovca naĊen mrtav! Samoubistvo ili policijsko ubistvo? To ne moţe da ostane nerazjašnjeno. Na represiju i zloĉine vlasti moramo odgovoritiotporom.

Dogovorili smo se da uputimo protestno pismo egzekutoru titoizma, šefu policije, Stanetu Dolancu. Primiosam obavezu da angaţujem nekoliko akademika da potpišu protest.

Titoizam se brani laţima i nasiljem. Postojeća kriza poretka mora da se radikalizuje. I njihovim nasiljem inašim otporom.

Napisao sam Dolancu protestnu peticiju. A zbog hapšenja 28 mladih intelektualaca Mihajlo Marković,LJuba Tadić, Sveta Stojanović i ja uputili smo protestno pismo i predsedniku Predsedništva SFRJ.

Uhapšen je Vojislav Šešelj iz Sarajeva. Sarajevsk e novine napale su mene, LJubu, Mihaila i Zagu kao one

"koji stoje iza Šešelja". On je, toboţe, naše oruţje. Šešelj štrajkuje glaĊu.

Sprema se proces beogradskoj opoziciji, Birokratija je spremna da saĉuva vlast po svaku cenu; odluĉila jeda otera na robiju najhrabrije i najnezaštićenije opozicionare, mlade ljude.

Nespokojan sam. Osećam moralnu odgovornost za stradanja svih tih mladih ljudi. Ne znam kako da im pomognem. Muĉi me ta nemoć. Moraću da napišem javnosti otvoreno pismo o tiraniji i sramoti kojeobeleţavaju ove dane. Kakva su ljudska beda ti srpski i jugoslovenski komunisti! u pravu sam što ih u"Vremenu zla" opisujem kao moralne nihiliste.



SUĐENJE ŠESTORICI INTELEKTUALACA

NOVEMBAR 1984.

U Beogradskom okruţnom sudu poĉeo je sudski proces šestorici intelektualaca - Vladimiru Mijanoviću,Miodragu Nikoliću, Dragomiru Olujiću, Gordanu Jovanoviću, Pavlušku Imširoviću i Milanu Nikoliću. Sudiim se za "teško kriviĉno delo udruţivanja radi neprijateljske delatnosti", za koje je predviĊena kazna i do

pet godina zatvora. Naše peticije i protestna pisma rukovodećim forumima Jugoslavije i Srbije ne dajurezultate. Samo im dostavljamo spiskove opozicionara. Šef Titove policije, Stane Dolanc, ne haje na

"galamu politiĉkog podzemlja"; ne haju ni drţavni ni partijski forumi.

Odluĉili smo se da pruţimo organizovan otpor represiji reţima. Osnovaćemo Odbor za odbranu slobodemisli i izraţavanja, koji će delovati na teritoriji ĉitave Jugoslavije i braniti slobodu misli i govora svihnjenih graĊana, bez obzira na nacionalnu, versku i ideološku pripadnost i uverenja. Biće to prvi komitet zaodbranu graĊanskih i ljudskih prava u Jugoslaviji i jugoistoĉnoj Evropi.

Napisao sam pismo javnosti koje će, osim mene, potpisati Rudi Supek iz Zagreba i Taras Kermauner izLJubljane.

Dogovorio sam se Supekom i Tarasom da oni u Zagrebu i LJubljani organizuju svoje grupe, koje će seujediniti s beogradskom. Moramo da poţurimo i obrazujemo Odbor pre završetka sudskog procesa šestoriciintelektualaca.

RANKOVIĆEVA SAHRANA

15. OKTOBAR 1983.

Rankovićeva sahrana je pokazala opšte opoziciono i antititovsko raspoloţenje srpskog naroda. To jedogaĊaj o kome se svuda govori. Tito je sahranjen najpompeznije u ovom veku. Rankovićeva sahrana bila je prva masovna demonstracija Srba zbog potĉinjenosti u Titovoj Jugoslaviji. Obe su sahrane politiĉke;ljudi se sahranjuju onako kako su ţiveli.

Golgota Jovana Raškovića 14. april 2002.

Rašković je u duhu bio mirotvorac, a u politici moralist, i ĉovek kompromisa. Nije ga podrţao niko iz Hrvatske politike, a ni iz

NOVEMBAR 1984.

Ĉitavu jesen utroši sam na osnivanje Odbora za slobodu misli i izraţavanja. Na kraju, doţiveo sam i pretposlednje razoĉarenje: Hrvati i Slovenci, i to opozicionari, neće Jugoslaviju. Putovao sam u Zagreb nasastanak s potpisnicima pisma za osnivanje Odbora - Rudijem Supekom i Tarasom Kermaunerom. Sastali

smo se u Rudijevom stanu da se upoznamo s predlozima za sastav Odbora. Rudi nam je rezignirano rekao

da u Zagrebu ne postoji niko sem njega ko je spreman da uĉestvuje u radu Odbora. "Hrvatski intelektualci

su toliko preplašeni da samo na ulici smeju da razgovaraju sa mnom o toj ideji. I na ulici oni šapuću i brzookonĉavaju taj razgovor. Pred vama ţelim da budem iskren: Hrvati više neće sa Beogradom. Neće ništa sa

Srbima i za Jugoslaviju."

A Taras mi je rekao da je dobio pristanak trinaest ljubljanskih intelektualaca koji su spremni da se bore za

graĊanska prava i slobodu govora. Ali niko od njih neće u jugoslovenski Odbor. "Spremni smo da podrţimo vaše beogradske akcije. Ali nećemo u jedan jedinstven komitet".

Nisam pristao na takvu slovenaĉku saradnju i Rudijevu spremnost da jedini iz Zagreba bude ĉlan Odbora.Rekao sam im da ćemo mi u Beogradu osnovati Odbor od dvadesetak ĉlanova, koji će delovati na prostoruĉitave Jugoslavije.

Rudi i njegova Vesna odveli su nas na zagorski ruĉak u neku krĉmu. Sva trojica smo bili neraspoloţeni.Jedino je Rudijeva Vesna vedro ćaskala o politiĉkim trivijalnostima. Rudi mi se ponovo ponudio da sam



predstavlja Hrvate. Zahvalio sam mu se. Posle ruĉka, bio je sumrak, Taras i ja pozdravili smo se s Rudijemi Vesnom i krenuli ka ţelezniĉkoj stanici. Taras me je pratio na voz za Beograd. Uz put smo svraćali u

bifea i pili vino. I propisno smo se natreskali. Bili smo poraţeni slomom jugoslovenstva i u nama,

opozicionarima.

Na peronu, Taras me je zagrlio i pijano zabrundao: "Propala je Jugoslavija, Dobrica! Svršeno je sJugoslavijom, Dobrica!"

U kupeu spavaćih kola sam bio sam. Nisam se svlaĉio do Beograda. Sedeo sam i zurio u pomrĉinu i svet la

pored pruge koja su beţala u daljinu, u prošlost...

Svršeno je sa jugoslovenstvom, i na "desnici" i na "levici". I u vlasti i u opoziciji. Od jugoslovenstva je uvladajućim oligarhijama ostalo samo neko "zajedništvo", što je birokratsko-tehniĉki pojam za odrţavanjesopstvene vlasti. To sam shvatio pre petnaest godina. Zabludno sam verovao da je opozicija titoizmu u

Hrvatskoj i Sloveniji ostala jugoslovenska, i da bi njenim jaĉanjem i reformama mogla da se spaseJugoslavija... MeĊutim, hrvatska i slovenaĉka opozicija nisu za Jugoslaviju...

Prijateljima koji su pristali da uĊu u Odbor ispriĉao sam šta se dogodilo u Zagrebu. Malo ih je razoĉaranih,većina je samo zabrinuta. Mihiz i Mića su se obradovali kraju naše iluzije o jugoslovenstvu. Jednodušno iĉvrsto odluĉili smo da se borimo sami.

PRESVISNUO OD PATNJE

MAJ 1985.

Sluţba drţavne bezbednosti Hrvatske bila je potpuno "pokrila" doktora Jovana Raškovića, psihijatra i budućeg osnivaĉa i predsednika Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj.

Od našeg prvog razgovora u sobi hotela "Moskva" 1977. godine, pa sve do Jovine smrti u njegovom domu

u beogradskoj Skadarliji, a on nije umro, on je presvisnuo od patnje zbog prolivanja krvi u Kninskoj

krajini, Bukovici, Slavoniji... bili smo bliski sradnici u borbi za demokratska prava srpskog naroda u

Hrvatskoj, sve dok ga, na Miloševićevu inicijativu i uz njegovu podršku, veći Srbi od njega, ratoborci imaksimalisti, nisu oterali s mesta prvog ĉoveka srpske politike u Hrvatskoj. Nas dvojica smo jedan udrugom videli duhovnog brata. To duhovno bratstvo osnaţilo nas je da se posvetimo borbi za slobodu i

prava srpskog naroda. Na nesreću srpskog naroda u Hrvatskoj, Jovana Raškovića nisu razumeli njegovinajbliţi sledbenici, ambiciozni maksimalisti, za politiku nezreli ljudi - Milan Babić, Milan Martić, generalĈerikić, Mrkšić i njihovi istomišljenici, koje je podrţao Slobodan Milošević, a pod ĉijom je kabinetskomkomandom praktiĉno bilo voĊstvo Republike Srpske Krajine.

PROTIV PROLIVANJA KRVI

U politici Jovana Raškovića dve ĉinjenice su nesporne: on nije ţeleo rat i prolivanje krvi, on nije ţeleo niotcepljenje srpskih etniĉkih teritorija od Hrvatske. Srpsko pitanje u Hrvatskoj ţeleo je da reši, pre svega, uokviru Jugoslavije, a kad je Jugoslavija rasturena, on se u borbi za graĊanska i nacionalna prava Srba uHrvatskoj zalagao najpre za samourpavnu zajednicu pet srpskih opština, potom za kulturnu autonomiju, akada su TuĊman i Hrvatski sabor odbacili sve srpske zahteve za nacionalna i graĊanska prava, Rašković jepostavo zahtev za politiĉku autonomiju Srba u Hrvatskoj. Takav Raškovićev stav plitkoumni srpski

politiĉari u Hrvatskoj protumaĉili su kao opstruizam i kapitulaciju pred ustašama, TuĊmanove i Šušakove

ustaše kao ĉetniĉko ostvarivanje "velike Srbije". Samo je politiĉki ludak mogao da zamišlja Obrovac,Benkovac, Knin i Kninsku krajinu kao teritoriju "velike Srbije". Jovanu Raškoviću nije bio cilj rušenjehrvatske drţave, on je od te drţave zahtevao samo legitimno pravo na autonomiju u kojoj bi se ostvarilakolektivna i graĊanska prava Srba, tada izbaĉenih i iz novog Ustava Hrvatske.

Raškovića, koji je u duhu bio mirotvorac, a u politici moralist i ĉovek kompromisa, nije podrţao niko izhrvatske politike, a ni iz "zvaniĉnog Beograda", njega je sledio i voleo samo njegov srpski narod, kome je

bio "Ćaća". TuĊman ga je izigrao i kompromitovao, hrvatski srbofobi i ustaše proglasili su gavelikosrbinom i ĉetnikom, a njegove sledbenike i sve koji su se borili za graĊanska i nalionalna prava uHrvatskoj "Srbo-ĉetnicima" i "teroristima". Ambiciozni, a nesposobni, provincijski politikanti iz Knina -

Babić i kompanija, protrali su Jovana Raškovića u Beograd da oĉajava zbog rata koji se vodio i da strahujeod egzodusa Srba iz Hrvatske, koji je TuĊmanova šovinistiĉka drţava najavljivala kao nastavak Pavelićeve



politike stvaranja etniĉki ĉiste drţave Hrvata.

POD BUDNIM OKOM DB

NJega je ţestoko muĉila graĊanska i nacionalna potĉinjenost Srba u Hrvaskoj, obojicu neravnopravnostSrbije i srpskog naroda u Jugoslaviji. Jovan Rašković je istinski patio zbog obespravljenosti i

poniţavajućeg poloţaja Srba u Hrvatskoj, koji je naglo pogoršan legalizovanjem ustaštva i srbofobijekrajem osamdesetih godina, kada je hrvatski separatizam poĉeo da stupa u direktne akcije za razbijanjeJugoslavije.

U cilju politiĉkog organizovanja Srba u Hrvatskoj i borbe za osnovna graĊanska i nacionalna prava, JovanRašković je sa istomišljenicima iz Šibenika, Bukovice i Kninske krajine osnovao Srpsku demokratskustranku, postavši njen prvi predsednik, narodni tribun i harizmatiĉni voĊa. Imao sam sreću da 1989. i 1990.godine saraĊujem s Jovanom Raškovićem na osnivanju stranke i satavljanju njenog programa. Prvi dogovor o osnivanju, programskom karakteru i nazivu politiĉke stranke Srba u Hrvatskoj, uz uĉešće nekoliko Srba

iz Kninske krajine, Šibenika i Bukovice, kao i nekih uglednih Srba iz Hrvatske, nastanjenih u Beogradu, postignut je u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti, u mojoj reţiji, naravno, bez znanja rukovodstvaAkademije.

Opozicioni stav prema reţimu u Hrvatskoj i diktaturi Saveza komunista, kao i prijateljstvo sa mnom,Tanasijom Mladenovićem, Matijom Bećkovićem i Momom Kaporom, "obezbedili" su Jovanu Raškoviću

potpunu kontrolu Sluţbe drţavne bezbednosti. Stan u Šibeniku i kuća u Primoštenu bili su ozvuĉeniistovremeno kad i telefoni. Samo od 18. februara 1985. do 7. jula 1989. Sluţba drţavne bezbednosti

Hrvatske uputila je sluţbama drţavne bezbednosti SFRJ i Srbije pedeset i jedan izveštaj (toliko ih je umojoj arhivi) o "neprijateljskom delovanju Jovana Raškovća i Dobrice Ćosića". Iz hrpe policijskih papira,zajedno sa Anom, odabrao sam za "Pišĉeve zapise" samo neke izveštaje koji se neposredno odnose na mojuliĉnost i naše politiĉko prijateljstvo, a imaju opštiji znaĉaj jer govore o mojoj saradnji sa hrvatskom, a

najviše sa slovenaĉkom intelektualnom opozicijom.

PAPIĆEVE IGRARIJE

17. februar 1986.

Recenzenti "Otpadnika", Rajko Petrov Nogo i Vidosav Stevanović bez primedbi su predloţili rukopis zaštampu. Predsednik Izdavaĉkog saveta BIGZ-a, Ţarko Papić, ĉlan Izvršnog komiteta CK SK Srbije,ekonomist, karijerist, birokratski mediokritet, moralna i intelektualna ništarija, zapoĉeo je igre sa CK SK

Srbije, Jugoslavije i Udbom da se štampanje rukopisa odloţi za jesen, "posle kongresa". LJudi iz BIGZ-a, podstaknuti mojim odluĉnim stavom i pretnjom da ću povući rukopis, dali su rukopis u štampu, ali su naPapićev zahtev obustavili štampanje. Napisao sam pismo BIGZ-u i Ivanu Stamboliću, predsedniku CK SK Srbije. Posle duţeg mrcvarenja i poniţavanja, kao i Egerićeve pismene i usmene recenzije, odobren je daljirad na knjizi.

Haranga protiv SANU 15. april 2002.

Forumi Saveza komunista Kosova, Srbije i Jugoslavije i njihova štampa nastavljajuideološku kampanju protiv

Forumi Saveza komunista Kosova, Srbije i Jugoslavije i njihova štampa nastavljaju ideološku kampanjuprotiv "srpskog naconalizma" na Kosovu i Metohiji i peticije 2.016 Srba sa Kosova i Metohije, koju je

naknadno potpisalo preko osamdeset hiljada Srba.

A ideju za tu peticiju dao sam ja u razgovoru sa petnaestoricom Srba sa Kosova, koji su došli u Beograd daod mene traţe savet kako da se bore protiv šiptarskog terora i bezakonja šiptarske vlasti. Dogodilo se to

prvih dana oktobra prošle godine. Nisam zapisao taj dogaĊaj, jer ih je mnogo takvih. Pozvao me je

telefonom Rajko ĐurĊević i rekao da delegacija Srba sa Kosova, ima ih petnaestorica, ţeli da razgovara samnom. "Gde ću, Rajko, da primim tolike ljude?" "U tvojoj bašti, Deda!" (Moje ilegalno ime za Srbe naKosovu bilo je "Deda". Ĉak su me i moji vršnjaci i starci zvali Deda). "Nemam toliko stolica, Rajko. A ako

policija u Uţiĉkoj ulici vidi gomilu ljudi da ide kod mene, pohapsiće ih". "To bi bilo dobro. Neka ih pohapsi". "Ne treba da ih pohapsi pred mojom kućom", rekao sam i zamislio se: gde ću s njima da



razgovaram, a da taj razgovor ne bude tajan? Setio sam se letnje bašte kafane "Trandafilović" na Ĉuburi irekao Rajku da ih tamo dovede.

DOLAZAK KOSOVSKIH SRBA

Bio je lep jesenji dan, rano popodne. Srbi su sedeli za nekoliko stolova i ĉekali me. Pošto smo seispozdravljali, poĉeli su da mi se ţale na šitparska nasilja koja ih primoravaju na selidbu sa Kosova.

Nadvikivali su se u dokazivanju nepodnošljivosti ţivota pod albanskom vlašću, koja je u sprezi sa Srbimakomunistima. "Dignućemo se svi sa ţenama, decom i stokom, kao pod Arsenijem Ĉarnojevićem, i krenuti

na Beograd", pretio je Kosta Bulatović, jedan od njihovih voĊa. U toj glasnoj raspravi, koju su slušalikelneri i nekoliko ĉuburskih pivopija shvatajući teţinu njihovog poloţaja i neophodnost legitimne

demokratske bore za ljudska prava, predloţio sam im da napišu peticiju, u kojoj će izloţiti svoje zahteve.Tu peticiju, koju treba da potpiše što više graĊana, uputiće najvišim politiĉkim forumima u drţavi. Oni sutraţili da im ja napišem tekst peticije. Rekao sam im da peticiju moraju oni da napišu, a ja ću im predloţitinjen sadrţaj. Nisu se mnogo obradovali mojim savetima. Predloţio sam im da izaberu trojicu ljudi koji ćezajedno sa Rajkom da formulišu peticiju. Otišli su nezadovoljni. I ja sam sa Ĉubure otišao nespokojan izabrinut za njih.

Sutradan mi je Rajko doneo tekst peticije koju je on formulisao po mojim savetima, ali i zaoštrio zahteve.Malo smo je zajedniĉki redigovali, pa je on predao voĊstvu kosovskih Srba, koje je or ganizovalo

potpisivanje peticije.

Sramna politiĉka kampanja protiv peticije kosovskih Srba izazvala je u meni i mojim prijateljimaogorĉenje. Odluĉili smo da reagujemo. Dimitrije Bogdanović i ja napisali smo tekst koji su potpisali sviĉlanovi Odbora za odbranu slobode misli i izraţavanja.

17. FEBRUAR 1986.

...Recenzenti "Otpadnika" Rajko Petrov Nogo i Vidosav Stevanović bez primedbi su predloţili rukopis zaštampu. Predsednik Izdavaĉkog saveta BIGZ-a Ţarko Papić, ĉlan Izvršnog komiteta CK SK Srbije,ekonomist, karijerist, birokratski medokritet, moralna i intelektualna ništarija, zapoĉeo je igre sa CK SK Srbije, Jugoslavije i Udbom da se štampanje rukopisa odloţi za jesen, "posle kongresa". Ljudi iz BIGZ-a,

podstaknuti mojim odluĉnim stavom i pretnjom da ću povući rukopis, dali su rukopis u štampu, ali su naPapićev zahtev obustavili štampanje. Napisao sam pismo BIGZ i Ivanu Stamboliću, predsedniku CK SK Srbije. Posle duţeg mrcvarenja i poniţavanja, kao i Egerićeve pismene i usmene recenzije, odobren je dalji

rad na knjizi.

NOVEMBAR 1986.

Ĉitave jeseni traje politiĉka haranga Saveza komunista i njegove ideološke ţandarmerije protiv nacrta"Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti" koju je Dolanĉeva policija ukrala i pokrenula svojupropagandnu mašineriju. Otkada postoji komunistiĉka vlast u Jugoslaviji, nijedna nacionalna akademijanije doţivela takvo ruţenje i klevetanje kao Srspka akademija nauka i umetnosti. Motiv te politiĉke harange

protiv akademije je u ĉinjenici: nacrt "Memoranduma" ubedljivo razotkriva nedemokratsku ustavnu

konstituciju Titove Jugoslavije, utvrĊenu Ustavom iz 1974. godine, i dokazuje nacionalnu neravnopravnostsrpskog naroda, birokratski i parazitski karakter društvenog samoupravljanja, ograniĉenost graĊanskihprava i sloboda itd. To je do sada najautoritativnija i najsvestranija kritika titoizma.

Ali, treba reći: Tito i Kardelj nikada se ne bi usudili da ovako brutalno nasrnu na najugledniju nauĉnu ikulturnu ustanovu zemlje, koja je ove godine trebalo da proslavi svoju stogodišnjicu, što joj jeonemogućeno stavom Ivana Stambolića. Ono što Tito i Kardelj nisu ni smeli ni hteli, jer su bili racionalni

politiĉari, rade njihovi glupi i bahati naslednici: Ivan Stambolić i njegova birokratska, partijska mafija. Otome zašto i kako se dogodila ta nacionalna i generacijska sramota, treba studiju napisati, a ja ću samokratak zapis da ostavim.

ZareĊali su napadi, partijski sastanci, saslušanja, pretnje, pravi ideološki linĉ. Zahtevaju ostavku AntonijaIsakovića, potpredsednika Akademije, a njemu ne pada na pamet da se povuĉe. On je stari i uporan boracza svoje uverenje, a brani ga i ĉitava akademija. Ali je politiĉka haranga onemogućila proslavustogodišnjice Srpske akademije. To je izraz politiĉke i nacionalne kulture Ivana Stambolića, SlobodanaMiloševića i njihove partijske i drţavne klike. MeĊu inspiratore i tvorce "Memoranduma" uvršćen sam i ja,iako nisam ni predloţio njegove pisanje, niti bio u komisiji sastavljenoj od šesnaest akademika koji su radili



na tekstu "Memoranduma". Mene su uvrstili u "tvorce" "Memoranduma" zato što meĊu akademcima imamnajduţi opozicioni staţ i najveću slavu kao "nacionalist", pa bi moje izostavljanje s lige glavnih neprijateljasamoupravne Jugoslavije zbunjivalo našu javnost drogiranu laţima i manipulacijama i izazvalo

nezadovoljstvo u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i Prištini.

ŠUVAROVA CRNA LISTA

NOVEMBAR 1986.

Tom domaćom, srpskom motivacijom harange protiv Memoranduma ne iscrpljuju se svi njeni motivi.Osnovni motiv afere oko "Memoranduma" je antisrpstvo i antijugoslovenstvo hrvatske i slovenaĉkenacionalne oligarhije, kojima se dodvoruje komunistiĉko voĊstvo Srbije. U Šuvarovoj "Beloj knjizi", oddve stotine ideološki nepodobnih intelektualaca, sto osamdeset je iz Beograda i Srbije, što pok azuje i

opozicioni kritiĉki stupanj srpske inteligencije, ali i jasno antisrpsko usmerenje Šuvarove i hrvatskekampanje, zapoĉete 1983. godine. Antisrpska koalicija u Jugoslaviji, sa osovinom Zagreb-Ljubljana, svoje

separatistiĉke ciljeve vanredno uspešno kamuflira napadom na "Memorandum", kao politiki dokument

optuţen za "razbijanje Jugoslavije". Zbiva se to po onoj prastaroj formuli - "Drţite lopova!""Memorandum" je iskorišćen kao dimna zavesa hrvatskog i slovenaĉkog separatizma i kao nastavak komunistiĉko-titovske politike: glavna opasnost za opstanak Jugoslavije je srpski nacionalizam i on je

deţurni krivac u titovom socijalizmu. Sada je za centralu tog srpskog nacionalizma proglašena SANU,najuglednija nauĉna i intelektualna ustanova srpskog naroda. Samo su srpski vlastoljupci i titoisti sa

Ivanom Stambolićem na ĉelu, mogli da pristanu na tu titovsku podvalu i da Srbiju, Beograd, njegovu

intelektualnu elitu, proglase "razbijaĉem Jugoslavije".

Hrvatsko komunistiĉko voĊstvo, naljućeno osnivanjem Odbora za prikupljanje graĊe o genocidu nadsrpskim i drugim narodima u Drugom svetskom ratu, iskoristilo je kraĊu nacrta "Memoranduma" i srpskuservilnost da se osveti Srpskoj akademiji za njeno bavljenje ustaškim genocidom. Jer, istina o tom zloĉinuvreĊa hrvatski narod i ruši naše "bratstvo i jedinstvo", ta istina je antijugoslovenska, antisocijalistiĉka,neprijateljska, dakle.

Na skupštini akademije izgovoriću celu istinu o našem stanju i zbivanjima koja nastupaju.

Paraga svedoči protiv Srba 16. april 2002.

VoĊa militantne šovinistiĉke Stranke prava zaboravio na angaţovanje Dobrice Ćosićaoko njegovog osloboĊenja iz zatvora, i stao na albansku stranu. Budući voĊa hvatskegarde crnokošuljaša kovao hrvatsko-albansko bratstvo u borbi protiv Srba

VoĊa militantne šovinistiĉke Stranke prava zaboravio na angaţovanje Dobrice Ćosića oko njegovogosloboĊenja iz zatvora, i stao na albansku stranu. Budući voĊa hvatske garde crnokošuljaša kovao hrvatsko-

albansko bratstvo u borbi protiv Srba

18. mart 1987.

Sluţba drţavne bezbednosti Hrvatske obaveštava sluţbe drţavne bezbednosti SFRJ i Srbije: "Primjenommjere TKPP došli smo u posjed kopija predstavke Odbora za odbranu slobode misli i izraţavanja iz

Beograda koja je naslovljena na Predsjedništvo SRH si republiĉkog javnog tuţioca SRH, a koji je u imeOdbora potpisao Dobrica Ćosić...

"Proces protiv Dobroslava Parage već sada ima uznemirujuća obeleţja suĊenja ĉiji je cilj kaţnjavanje izastrašivanje politiĉkih neistomišljenika... Najzad ostavljajući po strani politiĉke, pa ĉak i pravne aspekteovog sluĉaja - elementarni obziri ĉoveĉnosti nalaţu da se ĉovek koji je robijao od svoje 19. do 24. godinene podvrgava represiji zato što u javnosti iznosi svoje uspomene sa robije", piše Ćosić."

("Sluĉaj" Dobroslava Parage - voĊe najmilitantnije i najšovinistiĉkije Stranke prava, a u ratu protiv Srba od1991. voĊe jurišnih odreda NOP-a - zasluţuje moj komentar povodom ove i nekoliko drugih depeša SDBHrvatske jugoslovenskoj i srpskoj SDB, koje ne objavljujem u ovim Zapisima.)



Naime, taj Dobroslav Paraga iz Zagreba osuĊen je na zatvorsku kaznu zbog prikupljanja potpisa za neki politiĉki protest upućen hrvatskim vlastima. Zaboravio sam sadrţaj te neuspele peticije, koja, koliko sesećam, nije ni stigla na svoju adresu, jer je njen poštar Paraga, ne znam da li je bio i njen inicijator,uhapšen. Bila je to velika moralna bruka za desetak hrvatskih uglednika - akademika i pisaca, koji su

porekli voje potpise, a borbenog Hrvata, studenta, optuţili i oterali u zatvor.

Pismo Mamuli

Paragin otac, zagrebaĉki advokat, zatraţio je od mene pomoć za oslobaĊanje sina iz zatvora, a kasnije i za

zaštitu od surovosti u vojnom zatvoru. Potresen patnjom i sudbinom tog mladića iz Zagreba, pisao samadmiralu Mamuli i molio ga za human postupak prema vojniku i studentu Paragi. To je uĉinio i Odbor zaodbranu slobode misli i izraţavanja, ĉije sam pismo ja potpisao. Paragin otac mi je pismom zahvalio,rekavši da sam njegovom sinu "spasao ţivot". Toliku zahvalnost, svakako, nisam zasluţio.

Kada je taj hrvatski fanatik izašao iz zatvora, napisao je knjigu o svojim stradanjima na robiji, pa mu jezbog te knjige ponovo suĊeno. Naš beogradski Odbor, tim povodom, ponovo je protestovao u ime slobodegovora.

Posle te afere, Paraga se preselio u LJubljanu i odatle se borio za svoju samostalnu i "veliku Hrvatsku", a ja

sam molio slovenaĉkog predsednika Stanovnika da mu Slovenija izda pasoš, koji mu je slovenaĉka Udbauskratila. Predsednik Stanovnik je uvaţio moju molbu i Paraga je dobio pasoš i mogućnost da otputu je u

inostranstvo.

Na raspravi o Kosovu i Metohiji pred komisijom Kongresa i Senata SAD, odrţanoj u proleće 1990. godine,kao albanski svedok protiv Srba pojavio se Dobroslav Paraga. Ja sam tada predvodio srpsku delegaciju,

koju su ĉinili profesor Radoslav Stojanović i advokat Slobodan Vuĉković, a koja je, zajedno sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, na ĉijem ĉelu je bio vladika raško-prizrenski Pavle, sada

patrijarh, o kosovskoj krizi iznosila svoje stavove kongresmenima i odgovarala na njihoa pitanja. Albanska

delegacija je bila reprezentativna. Predvodili su je Ibrahi Rugova i Rexep Ćosja, s albanskim lobistom,kongresmenom Diogardijem, koga je pratila jedna ogromna i opasna psina. Ameriĉki kongresmeni su nassaslušavali da bi utvrdili da Srbi na Kosovu i Metohiji proganjaju Albance. Proĉitali smo pripremljenetekstove i potom odgovarali na pitanja te ameriĉke porote. Sedeli smo u prvim klupama, kao optuţenici ineprijatelji. Ja sam uĉinio gest graĊanske uljudnosti: prišao sam Ćosji i Rugovi i pozdravio ih kao svoje

sugraĊane. Rukovali smo se bez srdaĉnosti.

Na tom saslušanju pred Komisijom za ljudska prava ameriĉkog Kongresa najteţi udarac zadao mi jeDobroslav Paraga. Zaprepastio sam se kad su ga prozvali. On se odnekud pojavio, prošao pored mene ne

pozdravivši me i hrvatski zdušno napao Srbe zbog progona i zloĉina nad Albancima. Helen Delić-Bentli,

ĉlan kongresne komisije, nije do kraja izdraţala "demokratsku" i "humanistiĉku" odbranu AlbanacaDobroslava Parage, zašta je svakako bio dobro plaćen i doveden iz Zagreba, pa ga je prekinula pitanjem:

"Gospodine Paraga, da li je Dobrica Ćosić i vas branio kada vas je hrvatski sud osudio kao neprijateljakomunizma?"

"Jeste, branio me je."

"Vaše svedoĉenje je završeno, gospodine Paraga. Moţete ići."

Veliki Hrvat, budući voĊa hrvatske garde crnokošuljaša, ubica Srba, pogruţeno je prošao pored mene. I on je, kao i svi eminentni Hrvati, komunisti i antikomunisti, kovao hrvatsko albansko bratstvo u borbi protivSrba, bratstvo koje će trajati sve dok Albanci ne osvoje Istru. A to će se do kraja 21. veka sigurno dogoditi.

Keljmendi ţrtva šovinizma

10. septembar 1987.

Predsedniku Predsedništva SFR Jugoslavije, drugu Lazaru Mojsovu

Poštovani druţe Predsedniĉe,

U Novigradu, gde sam na odmoru, proĉitao sam danas u "Politici" i drugim novinama o



"antinacionalistiĉkim" postupcima prema porodici ubice vojnika u paraćinskoj kasarni, Aziza Keljmendijaiz Dušanova kod Prizrena. Pretpostavljam da si i Ti o tome, takoĊe obavešten. Verujem da je i Tebezaprepastio taj dogaĊaj.

Tim povodom uzimam slobodu da Ti sa istarske obale rukom napišem pismo i apelujem na Tebe da,koristeći ustavna prava, od drţavnog terora - postupaka i namera prizrenskog SUBNOR-a, SUP-a, vlasti i

društvenih organizacija, zaštitiš porodicu ubice Aziza Keljmendija. Progoni i bojkoti Keljmendijevih u

Dušanovu (kao i sliĉni postupci u "kosovskoj diferencijaciji"), odmazde i gaţenja osnovnih ljudskih pravaĉlanovima porodice Aziza Keljmendija, nemaju samo varvarski karakter. Oni imaju provokator ski cilj po

onoj kobnoj i najšire iskorišćavanoj metodi prištinskih "revolucionara"

- za nacionalistiĉke istupe i prestupe sudila se školska omladina, terane su u apsu i na robiju stotine mladićai devojaka, zbog ĉega su oni i njihove porodice postali kr vni neprijatelji srpskog naroda i Jugoslavije, dok

njihovim uĉiteljima i profesorima, politiĉkim i ideološkim voĊama, koji su se ugnezdili u partijskim idrţavnim rukovodstvima, policijskim, sudskim i prosvetnim ustanovama, kao što ti je dobro poznato, nije,

zaista, "falila ni dlaka s glave". I odmazda, koja se vrši i namerava da izvrši nad Keljmendijevima, izaziva jezu, jer se i tom odmazdom, uistinu, obznanjuje i provocira meĊunacionalni rat u Jugoslaviji i njenavarvarizacija. Nesrećni ubica Aziz Keljmendi nije ţrtva svoje porodice; on je ţrtva albanskih šovinistiĉkihideologa iz vladajućeg birokratskog begovata u Prištini, kao i njihovih štićenika i saradnika u Beogradu,Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu, Sarajevu, Titogradu i Skoplju. Tragedija u paraćinsk oj kasarni

decenijama je ideološki, moralno i psihološki pripremana u ovoj zemlji; rafali u paraćinskoj kasarni samosu nastavak tragedije srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koja je prouzrokovana naopakom, u biti

antisrpskom i antijugoslovenskom nacionalnom politikom voĊstva Saveza komunista Jugoslavije ibirokratsko-nacionalistiĉkih oligarhija u republikama, dakle, svih vas koji ste tu politiku utvrdili i Ustavomiz 1974. godine, a koju uporno nastavljate.

Nije potrebna veća politiĉka pamet pa da se uvidi: sa dosadašnjom politikom, Jugoslavijom će neminovno isve ĉešće odjekivati rafali keljmendijevskih oĉajnika. Od njihovih kuršuma stradaće najviše nevini, alinećete biti zaštićeni ni svi vi, koji tako uporno i neodgovorno vladate ovom upropašćenom zeml jom. Ja,

Lazare Mojsov, verujem da Ti imaš pameti i savesti da shvatiš: bez nasilja i krvi, ne moţe se duţe odrţati postojeći drţavni, društveni i ekonomski poredak Jugoslavije. Ne priliĉi Tvom iskustvu i razumevanjuistorije da se nadaš da ćeš prestankom mandata biti osloboĊen odgovornosti za propast Jugoslavije ipartizanske revolucije njenih naroda, propast s kojom neminovno propada i Tvoj makedonski narod koji Ti

je omogućio i fascinantnu politiĉku karijeru. Tvoju odgovornost uvećava i ĉinjenica da si Ti bio predsednik

Saveza komunista Jugoslavije 1981. godine kada je izbila velikoalbanska pobuna u Prištini, a Ti si njene

podstrekaĉe, ako me pamćenje ne vara, oznaĉio u inostranim silama, neprijateljski raspoloţenim premaJugoslaviji. Ti si bio predsednik SKJ, dakle, politiĉki najodgovorniji ĉovek u zemlji, kada ni rukovodstvoSKJ, ni Predsedništvo SFRJ, ni Savezno izvršno veće, nisu ispoljili volju i moralno- politiĉku odgovornostda na istinitom viĊenju kosovskih zbivanja, njihovih uzroka i posledica, preduzmu odgovarajuće mere.Takvim odnosom prema albanskoj pobuni 1981. godine, kao i celokupnom politikom prema Kosovu i

Metohiji od rata pa do ovoga ĉasa, politiĉko rukovodstvo Jugoslavije participiralo je u potonjimdogaĊajima kojima se ostvarilo "etniĉki ĉisto Kosovo", dokonĉavao progon srpskog naroda sa Kosova iMetohije, dograĊivala i potvrĊivala albanska drţava na jugoslovenskoj teritoriji, a rafalima u paraćinskojkasarni najavile nove i nesagledne nesreće.

Paljba po predlogu promena 17. april 2002.

A na naš

10. SPETEMBAR 1987.

Poznajući Te još iz naših "Ċaĉkih dana", ne mogu da verujem da se ne stidiš što si predsednik drţave ukojoj se na Kosovu i Metohiji nastavlja genocidni progon srpskog ţivlja a albanski narod varvarizuje imoralno upropašćuje šovinizmom i bestijalnim nasiljima za "veliku Albaniju", drţave u kojoj je mogućvelikokladuški "Agrokomerc", drţave u kojoj je postalo nepodnošljivo i onima kojima je u njoj najbolje.

I ja sam duboko uveren: razum vam nalaţe da najpre spreĉite odmazde nad svim ţrtvama svoje politike, azatim da odluĉno menjate svoju politiku. Prestanite da od Jugoslavije stvarate balkanski Liban i evropsko



ruglo. Zapoĉnite temeljne demokratske reforme, omogućite demokratsku mobilizaciju celokupnih umnih,radnih i moralnih snaga s kojima narodi ove zemlje jedino mogu da krenu iz bezizlaza i oĉajanja unapredak i neke vedrije dane.

S ostatkom nade i ja još uvek oĉekujem od Tebe i Tvojih drugova u politiĉkom rukovodstvu Jugoslavije daćete, makar u poslednjem ĉasu, izvršiti svoju patriotsku duţnost i radikalnim reformama celokupnogdrţavnog i društvenog ureĊenja, reformama kojima treba da zapoĉne ekonomski, duhovni i civilizacijski

preporod Jugoslavije u demokratskom i socijalistiĉkom smeru, spasti zemlju od ambisa pred kojim se našla.Jedino na tim pretpostavkama mogu se rešavati srpsko-albanski i jugoslovensko-albanski odnosi u

obostranom interesu.

S poštovanjem,

Dobrica Ćosić

(Ni Lazar Mojsov, ĉovek darovit, obrazovan, tolerantan, sigurno najemancipovaniji makedonski komunist,

nije mi odgovorio na pismo.)

POZIV NA REFERENDUM

31. MART 1988.

Prekjuĉe sam u ime Udruţenja knjiţevnika Srbije, Sociološkog društva Srbije i Filozofskog društva Srbije,

pred punom salom Narodne biblioteke Srbije, obrazloţio predlog ustavnih promena. Predlog su napisaliKosta Ĉavoški, Trivo InĊić i Zoran Avramović, a pretresen je i na tribini Filozofskog društva Srbije iupravama Udruţenja knjiţevnika i Sociološkog društva. U sadašnjim prilikama, to je maksimumdemokratske reforme Ustava iz 1974. Više se ne moţe zahtevati, a da se dobije podrška od ĉlanstva ovihorganizacija, stvaralaĉke inteligencije i javnosti. Pored zahteva za nacionalnu ravnopravnost i potpunagraĊanska prava, smatram osobito znaĉajnim predlog za opštejugoslovenski referendum, na kome treba da

se proveri politiĉka volja graĊana i naroda Jugoslavije da ţive u zajedniĉkoj drţavi i u kakvoj drţavi ţele daţive.

"Predlog ustavnih promena" je najsnaţniji i najznaĉajniji antititoistiĉki potez srpske demokratske opozicije.Kada sam ga danas ĉitao i zastupao, osećao sam se srećnim. U sali Narodne biblioteke Srbije obznanila seistinska nada u promene našeg nepodnošljivog poretka i stanja. Govor sam završio ovim reĉima:

"Iz jugoslovenske egzistencijalne krize, izlaz je danas jedan: promišljanjem na vlastitom i svetskomiskustvu, nauĉnom saznanju i tvoraĉkoj viziji zasnovana, odluĉna, temeljna demokratska reformacelokupnog društvenog, ekonomskog i drţavnog ureĊenja Jugoslavije, ĉiji osnovni politiĉki subjekt neće

biti suverena drţava kao "birokratsko kraljevstvo", nego ĉovek pojedinac - slobodan graĊanin."

A na naš "Predlog ustavnih promena" i moj govor, iz oblakodera u Novom Beogradu, sa Studentskog trga,iz svih komiteta, novina, radija i televizije, otpoĉela je besomuĉna paljba politiĉkih foruma i njihoveideološke ţandarmerije - funkcionera i novinara, na ĉijem ĉelu se nalazi Slobodan Milošević. I novi srpski"voĊa" nastavlja tradiciju progona neistomišljenika.

Ne pamtim kada sam se osećao tako spokojno kao ovih dana.

22. JUL 1988.

Sluţba drţavne bezbednosti Hrvatske šalje operativna saznanja sluţbama drţavne bezbednosti SFRJ iSrbije:

"U kontekstu intenzivnog interesa za sadašnja zbivanja u SR Srbiji Rašković Jovan (OO) ostvarujesvakodnevne kontakte sa Ćosić Dobricom (OOH). Vrlo oštro i neprijateljski daju viĊenje situacije i

predlaţu vlastite koncepte rješenja krize... Istiĉu da ne smiju ustupiti, a rukovodstvo CK SKJ reskira rascjepi vodi Jugoslaviju u rascjep, zato moraju ići na kompromis. Sad je situacija da se razvije jedan široki, velikii pravi politiĉki program, kaţe Ćosić, Rašković dodaje da to moţe biti samo pitanje Kosova i promjenasistema. "Izlaz je u raspisivanju demokratskih izbora", istiĉe Ćosić, a Rašković slaţući se s tim dodaje datreba stvoriti pravi parlamentarni sistem. Svako drugo rješenje je izvan demokratskog, bez naroda i vodisituaciju kakvu je stvorio Ĉaušesku u Rumuniji.

Komentare u sredstvima informisanja u vezi ovih (vojvoĊanskih i kosovskih) dogaĊaja u SR Hrvatskoj



ocjenjuju kao srbofobiju i ustaštvo."

POD BUDNIM OKOM DB

10. AVGUST 1988.

Sluţba drţavne bezbednosti Hrvatske obaveštava sluţbe drţavne bezbednosti SFRJ i Srbije:

"Sadašnja politiĉka zbivanja u SR Srbiji u ţiţi su interesa srpskih nacionalista, koji osim neprijateljskihkomentara daju i vlastite prijedloge i programe za prevladavanje "opasne" situacije... Tako je i Rašković

Jovan u svakodnevnim telefonskim kontaktima sa Dobricom Ćosićem - OO, posebno oko nedavnih javnih polemika u rukovodstvu Vojvodine i Srbije... "VojvoĊani se ne bi ovako ponašali da nemaju podrškuegoistiĉne i partikularistiĉke Slovenije i Hrvatske", kaţe Ćosić. Situacija je krajnje opasna i ideološkigledano to je već poĉetak graĊanskog rata, jer poslije ovakvih rijeĉi dolaze mitraljezi i bobme. "Gdje su sadhrvatski i slovenaĉki demokrati?", pita Ćosić, "kad ne vide što se ĉini prema Srbima". Rašković kaţe da oniosuĊuju Srbe, jer ţele dominaciju i treću Jugoslaviju, na što Ćosić kaţe: "Nećemo dominaciju, ali trećuJugoslaviju hoćemo, ovu nećemo!" Ovakvu situaciju mogao je da izrodi samo titoizam i staljinizam, to je

njihovo jezgro, dodao je Ćosić, a Rašković dodao da je najbitnije da narod ne odstupi i da to nije mas-

pokret kao u Hrvatskoj, već reakcija na uvrede srpskog naroda. "Sad kad je taj narod izgubio zemlju,

ognjište i teritoriju hoće se još da dotuĉe u ime samoupravne Jugoslavije", konstatira Ćosić, "sramna KPneće da prizna tu grešku, to je gora politika od Envera Hodţe".

"Ja sam za to da se otvoreno kaţe da je Ustav iz 1974. godine pokopao Srbiju", tvrdi Rašković uz stav da

ako bude trebalo da će doći u Beograd da i u ime Srba iz SR Hrvatske da podršku srpskom narodu irukovodstvu. Ocjenjujući da srpsko rukovodstvo treba nazvati kao i vojvoĊansko da je autonomaško iseparatistiĉko i da rizikuje raspad Jugoslavije. Zato oni moraju ići na kompromis, jer je sada i narodVojvodine ogorĉen i traţi referendume i izbore, kaţe Ćosić i dodaje da narodu treba jedan široki, pravi

politiĉki program, a Rašković kaţe da u ovom trenutku treba izaći sa dva osnovna pitanja, a to je pitanje

Kosova i ekonomske situacije, odnosno promjene. "Izlaz je u demokratskim tajnim izborima s višekandidata, predlaţe Ćosić, a Rašković uz saglasnsot dodaje da je izlaz u parlamentarnom sistemu". "Svakidrugi put van demokratskog, van naroda vodi u situaciju kao Ĉaušesku u Rumunskoj". Sve u svemu, to jeveliĉanstvena reakcija naroda (istiĉe Rašković). Ćosić oštro osuĊuje komentare u sredstvima informisanja uSR Hrvatskoj "kao hrvatsku propagandu srbofobije, frankovluka i ustaštrva". Sve to znaĉi poĉetak krajasadašnje politike i politiĉara. Stvorena je osovnina Zagreb - Novi Sad i oni s ovakvom politikom ne mogu

više opstati, jer ni Musolini nije ĉinio to što su ĉinili Srbima u Novom Sadu kad su im iskljuĉivali struju,kaţe Rašković. Oni podrţavaju tada iznesene i izvikivane parole."

"OTREŢNJENJE" OD BRAĆE

24. JUL 1987.

Taras Kermanuer me u svojim Pismima srpskom prijatelju, koja objavljuje ĉasopis Knjiţevnost, ĉestosasvim nekorektno uprtljava u svoj intelektualni galimatijas. Neka. I on opamećuje Srbe svojim

proalbanstvom, apsolutnim nerazumevanjem srpskog pitanja, ignorantskom samouverenošću, vrlo ĉestimsvojstvima savremenih slovenaĉkih intelektualaca. Ali, neću o njemu.

Srbe su svagda neprijatelji opamećivali.

U "slovenskom zanosu". Rusi su nas nekoliko puta u ova dva veka tresnuli maljem svog velikodrţavlja iimperijalizma.

Iz "socijalistiĉkog zanosa" balkanskom federacijom povratili su nas Bugari.

Od "jugoslovenske romantike" otreţnjuju nas "naša braća" Hrvati i Slovenci...

... Egzistencijalna kriza Jugoslavije obznanjuje Slovence s njihovim nacionalnim programom kao snaţanfaktor otreţnjenja od iluzija o jugoslovenstvu.

Istu ulogu imaju Hrvati, Makedonci, Muslimani, Crnogorci i sve nacionalne manjine. Sve su jugoslovenske

nacije jugoslovenske samo kad im je to korisno; jedino su Srbi Jugosloveni i kad im je to samo štetno, atakvi su, u većini, i danas. "Nerazvijeni narodi" su Jugosloveni iz nuţde, a antisrbi po svojoj nacionalnoj iideološkoj prirodi. Redukovanjem srpske politiĉke istorije na ulogu Svetozara Markovića i Tucovića,skrivanjem i krivotvorenjem ustaškog genocida nad Srbima, anektiranjem srpske nacionalne kulture



srednjeg veka od strane Makedonije, preotimanjem srpskog kulturnog nasleĊa od strane titovske Bosne i

Hercegovine, antisrpstvom današnjih Crnogoraca, te su nacije razarale srpsko biće. Izazvana je i sve više jaĉa nacionalna mrţnja i u Srbima, osobito u Srbima van Republike Srbije.

Država izneverenih očekivanja 18. april 2002.

Vili Brant je insistirao da doĊem u Beĉ da razgovaramo, rekao sam da završavam roman i

da pre druge polovine januara ne mogu da doĊem, a Brant je uzviknuo:

5. DECEMBAR 1988.

Urednici "Knjiţevnih novina", Vuĉelić i Perišić, organizovali su skup desetorice istoriĉara i pisaca o stan jui problemima Jugoslavije. Ja sam nastupio s tezom da je Jugoslavija drţava izneverenih oĉekivanja ineizvesne budućnosti. Analizovao sam njenu prošlost od 1918. do 1988. i dokazao da je u toj zemlji voĊen

permanentni graĊanski rat, da su na njenom tlu isprobani svi znani oblici drţavnog ureĊenja, da je nirevolucija nije utemeljila i da ta drţava moţe da traje samo pod diktaturom. Ona se zasniva nanekonzistentnoj ideologiji jugoslovenstva, koju su samo Srbi prihvatili. Ustav iz 1974. godine otvorio je

legitiman proces njene dezintegracije. Stvorene su nacionalne drţave svih jugoslovenskih naroda, osimsrpskog. Sadašnji istorijski trenutak je istorijsko raskršće. Preobraţaj ili propast.

A taj preobraţaj treba najpre da se zasniva na demokratskoj referendumskoj pravdi politiĉke volje jugoslovenskih naroda da ţive ili ne ţive u zajedniĉkoj drţavi. Narodima Jugoslavije treba dati pravo nasamoopredeljenje i otcepljenje ako to ţele. A ako se referendumom odluĉe da ţive zajedno, onda trebaukinuti partijsku drţavu s monopolom Saveza komunista i zasnovati pluralistiĉko društvo s

parlamentarnom demokratijom. U novom ustrojstvu Jugoslavije treba uvaţiti sve vrednosne posebnosti ipozitivne tradicije jugoslovenskih nacija. Niko u reformisanoj Jugoslaviji ne sme da bude zakinut u

pravima i razvojno ograniĉen. Ako nemamo politiĉke volje i pameti da stvorimo takvu Jugoslaviju, trebamirno da se raziĊemo i postanemo dobri susedi.

Na tom skupu ja sam najradikalnije mislio. Ne znam da li je to mišljenje u svemu bilo i razborito. Inercija

propasti je toliko snaţna da su izgledi za spas Jugoslavije sasvim mali. Hrvatska i Slovenija su odluĉne dastvore svoje nezavisne drţave.

POZIV VILIJA BRANTA

29. OKTOBAR 1989.

Juĉe me je telefonom pozvao Vili Brant da doĊem u Beĉ da se dogovorimo o osnivanju Socijaldemokratske

partije Jugoslavije. Razgovarali smo preko prevodioca, našeg ĉoveka na radu u Švajcarskoj. Ĉini mi se da je lekar taj što me je pozvao i prevodio naš razgovor. Brant mi je rekao da samo Socijaldemokratska parti jamoţe da spase Jugoslaviju i da sam ja liĉnost koja ima autoriteta da je stvori. Branio sam se, ja sam pisac inisam spreman da uĊem u politiĉku borbu, ali sam spreman da podrţim osnivanje takve stranke. Postojepogodniji ljudi od mene - mislio sam na LJubu Tadića. Brant je insistirao da doĊem u Beĉ da razgovaramo.Rekao sam mu da završavam roman i da pre druge polovine januara ne mogu da doĊem u Beĉ. Brant je,kako mi je prevedeno, uzviknuo: "Boţe moj, boţe moj! Jugoslavija se raspada, a on piše roman". Taj i

takav prekor me postideo. Neubedljivo sam se pravdao. Obećao sam da ću mu se javiti u januaru. ViliBrant je za moje obećanje imao komentar koji mi veza nije prevela. Taj ĉovek mi je rekao da će on ovihdana doći u Beograd, pa će mi se javiti da se sretnemo i porazgovaramo.

Kakvo iskušenje! Osećanja su mi pomešana: i kajanje i ubeĊenje da sam razumno postupio što sam odbioda se angaţujem na osnivanju stranke. Moţda sam napravio kobnu grešku? Moţda. ali, magnetska igla umom srcu okrenula se ka literaturi, ka romanu.

Šta me sve ĉeka u dogaĊajima koji nastupaju?

UJEDINJENJE NEMACA

12. NOVEMBAR 1989.

Milioni Nemaca iz Istoĉne Nemaĉke prelaze u Zapadnu Nemaĉku. Takvim egzodusom ostvaruje seujedinjenje nemaĉkog naroda. Ima neĉeg revolucionarnog u zbivanjima na Istoku i u Evropi. DogaĊaji su



takvog znaĉaja kao da se okonĉao treći svetski rat. Istorija, zaista, uzima nov smer.

Ovi dogaĊaji ne raduju većinu mojih poznanika i prijatelja, ni Luleta, ni Mihiza, ni Ţiku. I antikomunisti suzabrinuti. Mnogi razboriti ljudi strepe od ujedinjenja Nemaĉke. Naš narod je imao nesreću od velike

Nemaĉke. Ko sme da veruje da će ujedinjena Nemaĉka biti samo demokratska drţava? Ko sme da verujeda njena germanska duša neće opet zaţeleti da krene ka Istoku? Srbija ima sve razloge da strepi od velike

Nemaĉke. Ona će podrţati svoje stare ratne saveznike, a srpske neprijatelje. Ne verujem da će ujedinjena Nemaĉka braniti Jugoslaviju. Đilas se nada da hoće. Matija ne veruje.

A da te promene u istoĉnoevropskim, socijalistiĉkim zemljama nisu samo simptomi duboke krize "centra" -Rusije, Sovjetskog Saveza? Moţe li da se menja "lager socijalizma", a da se ne menja njegovo ideološko jezgro, njegova komanda u Kremlju? Ne verujem.

A ja ga pitam: "Ko će i šta će da smeni sovjetsku imperiju?" Đilas odgovara: "Neka varijantasocijaldemokratije. Demokratija, sigurno. Amerika je vladar sveta. Ne verujem da joj se Evropa moţesuprotstaviti, ĉak i kada bi se ujedinila."

19. DECEMBAR 1989.

...U Moskvi je sahranjen veliki Rus - Andrej Saharov, "otac hidrogenske bombe", hrabar pobunjenik protiv

staljinistiĉke tiranije. Poslednje reĉi su mu bile: "Sutra će biti poslednja bitka." I jeste poĉela poslednja bitka protiv boljševiĉke, staljinistiĉke, partokratske tiranije. Pucaju logorske ţice, ruše se straţarnice. Tajveliki ruski um spasao je dušu i ĉast misleće Rusije. Sa Saharovom umire poslednji iz plejade

humanistiĉkih intelektualaca Evrope i sveta, koji su u zverinjaku dvadesetog veka bili paradigmeslobodarstva, morala, dostojanstva.

20. DECEMBAR 1989.

U Rumuniji se u borbi protiv tiranije proliva krv. MaĊarska je uzavrela, probuĊena i ogorĉena krvoprolićemu Rumuniji. Poţar slobode zahvata i Ĉehoslovaĉku. Kriza trese Poljsku. Istorija je promenila smer i njentok se ubrzava. Niko ne zna šta će se sve dogoditi do kraja godine. Moţda se u ovoj deceniji okonĉava

jedna epoha. Epoha zla i nade. Epoha razoĉaranja u revoluciju i komunistiĉku utopiju. Epoha dva svetskarata, koja je izazvala Evropa. Slama se boljševizam. Ne postoje snage koje ga mogu spasti i nastaviti. A

kakva je to bila zaţarena vera u novi svet! Koliko se uzaludno nadalo i patilo!

EMANCIPACIJA OD TITOIZMA

12. MAJ 1989.Vratio sam se iz Budve, gde sam 9. maja odrţao predavanje o stanju srpskog naroda, o rasrbljavanju CrneGore, o dubokoj krizi Jugoslavije koju razlamaju separatizmi. Govoreći o rasrbljavanju Crne Gore, izneosam glavne faktore rasrbljavanja. Smatram da je poslednji ĉas da se o tom raspadu nacionalnog bićaCrnogoraca kaţe istina i rizikuje sukob sa crnogorskim Crnogorcima.

Crnogorci su me doĉekali s oduševljenjem, a ispratili s nedoumicama i razoĉaranjem. Titoizam je pustioduboke korene u crnogorskom biću. Uĉinio ga je šizofrenim, ambivalentnim, dobrim delomraznjegoševljenim. Crnogorci će se dugo muĉiti da se vrate svom nacionalnom identitetu, veliko je pitanje

kako će se odvijati njihova emancipacija od titoizma...

...Istako sam da ne vidim nijedan razlog zbog kojeg mi Srbi treba da budemo više za Jugoslaviju od bilokog jugoslovenskog naroda. Apelovao sam da zasvagda prestanemo da oslobaĊamo, spasavamo i ĉuvamodruge i uveravamo ih da će bez nas propasti. Zaloţio sam se da se referendumom i slobodnom politiĉkom

voljom svih jugoslovenskih nacija i graĊana proveri njihova spremnost da ţive u Jugoslaviji i u kakvomdruštveno- politiĉkom poretku ţele da ţive.

Milorad mi je upriliĉio sastanak s novim rukovodstvom Crne Gore - Bulatovićem, Đukanovićem iMarovićem. Oni su sposobni mladići, s politiĉkom budućnošću. Nisu prihvatili moje mišljenje orasrbljavanju Crnogoraca i uverenje da njihova detitoizacija treba da poĉne odbacivanjem Kominternineideologije o etniĉkoj posebnosti Crnogoraca. Nije im bliska ta ideja. Ćutali su. A meni je najbliţi Marović.Taj mladić, vrlo obrazovan, ume suptilno da misli i lepo da se izraţava.

Kraj partije i države 19. april 2002.



Kraj Saveza komunista Jugoslavije je i kraj SFRJ. Izmešane i zamešane, izuzimajućiSlovence, nas nijedan bog ne moţe praviĉno razgraniĉiti. Da li će sadašnji i budući tiranishvatiti da njihova moć ima samo kriminalan kraj?

26. DECEMBAR 1989.

Sinoć smo na televiziji gledali hvatanje i suĊenje Nikolaeu i Eleni Ĉaušesku. Optuţeni su za genocid nad60.000 ljudi i pljaĉku milijarde dolara! U nekoj mraĉnoj odaji, u kojoj se sudije nisu mogle razaznati,

proĉitana je presuda. Dosadašnje voĊe Rumunije presude su primile hladno i gnevno. Veliki i moćni

supruţnici na sudu i streljanju drţali su se boljševiĉki. Hrabro. Jeziv prizor. Fantastiĉan. Zasluţuje studiju.

Zgroţen sam "velikim mehanizmom istorije" koji drobi i uništava i najmoćnije. Ovo je doba za Šekspira, aŠekspira nema. Zamenio ga je kamerman. Slika je zamenila reĉ. Slika je trenutak fakticiteta. Ali na slici sene vidi ljudska sudbina. Iza unezverenosti Elene i Nikolaea Ĉaušesku stoji ponor osećanja i neodgonetljiva

zbrka misli. Iza tih filmskih slika koje prikazuju kraj dva najmoćnija ĉoveka Rumunije, muţa i ţene, voĊa jednog naroda od dvadeset miliona ljudi, ostale su neshvatljive tajne o zloĉinima i tragici tirana. Magbet iledi Magbet "socijalizma".

Da li će sadašnji i budući tirani shvatiti da njihova moć ima samo kriminalan kraj? Neće. Obuzima megaĊenje.

PREKINUT RAD KONGRESA

23. JANUAR 1990.

Kongres Saveza komunista prekinuo je rad, s odlukom da ga nastavi kada CK SKJ odluĉi. Po drţanjuHrvata, kongres neće nastaviti rad. Svršeno je s Titovim Savezom komunista Jugoslavije. Raspao se,konaĉno, u porazu svoje ideologije. Razoren je svojom nacionalnom politikom i entropijom svog

boljševiĉkog bića. Niko ga više ne moţe obnoviti. Kraj Saveza komunista Jugoslavije je i kraj

Socijalistiĉke Federativne Republike Jugoslavije. Poĉinje nova epoha za jugoslovenske narode. Poĉinje borba za samostalnost nacionalnih drţava, za teritorije i granice. A mi smo dijasporiĉne nacije, takoizmešane i zamešene, izuzimajući Slovence, da nas nijedan bog ne moţe pravedno razgraniĉiti. Sada nam je neophodan istorijski razum. Ne verujem da ga imamo.

A poĉeo je i raspad Sovjetskog Saveza. Nemiri u Azerbejxanu, U Bakuu je poginulo stotinak ljudi.Nacionalne i verske energije su nadvladale socijalistiĉku i staljinistiĉku ideologiju. "Realan socijalizam" jeu agoniji. Niko, ni Amerika ga sada ne moţe spasti. Istorija je promenila smer.

Ali srpska nacionalna svest još nije promenila smer od vremena prvog svetskog rata. Haos je u ljudima.

Neizvesnost. Egzistencijalna nemoć obuzima narod i sve nas koji mislimo i govorimo u njegovo ime.

29. JANUAR 1990.

Milovan Đilas, najznaĉajniji i najodluĉniji evropski pobunjenik protiv staljinizma, njegova ţrtva, Titovrobijaš, doţiveo je da u Moskvi govori o Staljinu i staljinizmu, da daje intervjue moskovskoj televiziji i

novinarima. To su mu omogućile Gorbaĉovljeva "perestrojka" i "glasnost", u ĉije reformatorske energije,kao ni u promenu sovjetskog poretka, Đilas nije verovao. Ako je neko od jugoslovenskih revolucionara za

ţivota postao istorijski pobednik, to je Milovan Đilas. On je doţiveo poraz ideologije i poretka protiv kojeg je 1948. ustao i patio, on je jedini jugoslovenski politiĉar ĉije su ideje pobedile.

Prve noći u Moskvi, otišli smo na Crveni trg pod vejavicom. Ĉim smo stupili na Crveni trg osvetljen

reflektorima, Milovan Đilas je usporio hod i zaćutao. Shvatio sam da ţeli da bude samo a svojom Šteficom, pa smo ih ostavili pred Lenjinovim mauzolejom i pošli ka hramu Svetog Vasilija Blaţenog. Prizor jezasluţio pamćenje: Milovan sa kaĉketom, poguren, zgrĉen sa svojom Stefanijom, tamni se pred Lenjinovimmauzolejom, zavejavan snegom... Pred nekadašnjim svojim bogom, balsamovanim Lenjinom, zazidanim ucrvenom mermeru, ćuti njegov vernik, otpadnik i protivnik. O ĉemu je mislio nekadašnji komunistiĉkifanatik i partizanski voĊa, koji je za srećnu budućnost ĉoveĉansta lenjinski donosio smrtne presude svojim

protivnicima i onima koji su samo sumnjali u pobedu? O ĉemu je ćutao najslavniji otpadnik od komunizma

u drugoj polovini dvadesetog veka i najznaĉajniji poricatelj lenjinizma i boljševizma? Da li se pitaoMilovan Đilas, u šta je utrošio mladost i knjiţevni dar i za šta je devet godina robijao, da se ne broje i one ukraljevini? Da li se moţda kajao što je rušio veliku veru našeg veka?

Stajao sam sa Svetom blizu hrama Svetog Vasilija Blaţenog i gledao svog nekadašnjeg voĊu, tuţan što smo



noćas na Crvenom trgu pred Lenjinovim mauzolejom obojica samo turisti...

Sutradan, kao da prek ida ono ćutanje pred Lenjinovim mauzolejom, Đilas mi je samo rekao: "Lenjin jegenije revolucije." Saglasio sam se.

RAZNJEGOŠILA SE CRNA GORA

JUL 1990.

Nijedna moć ne moţe nas uĉiniti toliko srećnim koliko nas jedna nemoć moţe uĉiniti nesrećnim.

Ivo Andrić vidi Njegoša kao "oliĉenje kosovske borbe, poraza i nesalomive nade". Ako mu je NJegoš"odgovorni borac za skidanje kletve i ostvarenje Obilićeve misli", ako je reĉ "Kosovo" uz reĉ "Bog",najĉešće izgovarana reĉ u NJegoševoj poeziji, ako je Njegošu Kosovo prvi "moralno- politiĉki argument" i"ţivi i presudni faktor kolektivne i liĉne sudbine", kako Andrić tvrdi, onda je današnjem naraštaju Kosovo

prvo sudbinsko pitanje. Kako Srbi reše to pitanje, tako će rešiti svoju sudbinu. Istorija nam se prelama. Našnaraštaj moţe izdati i Njegoša, a s njim i sebe. Tako nas je ucenio crnogorski genije!

Raznjegošila se Crna Gora, a s njom - raznjegošilo se srpstvo; jer je Crna Gora "ţiţa srpstva". Da to delonije delo neprijatelja i strane sile, mi bismo naše sadašnje stanje mogli da tumaĉimo kao istorijsko kretanje"ka slobodi". Ali to raznjegošenje Crne Gore i srpstva zbilo se ukazom ideološkog generalštabaKominterne, i to u ime "srećne budućnosti crnogorskog naroda". Taj je "ukaz" primenjen i na Njegoša;odnosio se upravo na Njegoša - oduzimanjem srpstva Njegošu, ubija se i Njegoš. Tako se raspolutila

crnogorska duša. Raskol traje; raskol moţe postati nova i produţena narodna nesreća. Samo povratak Njegošu moţe spasti narod Crne Gore od nove istrage, novih poturica. Biti danas odan NJegošu, znaĉi bitiodan Crnoj Gori. Vernost najvećem pesniku srpskog jezika postaje pitanje savesti Crne Gore. Tacrnogorska savest danas postaje savest celokupnog srpskog naroda. Ako je Crnogorci ne potvrde,

raspolutiće se istorijsko i duhovno biće ĉitavog srpskog naroda. Ne znam da li je pred nekim naraštajemCrne Gore stajala veća odgovornost za budućnost Crne Gore i ĉitavog srpskog naroda.

POĈETAK KRAJA JUGOSLAVIJE: 14. vanredni kongres SKJ

TUĐMAN HOĆE RAT

18. AVGUST 1990.

Srbi Kninske Krajine digli su bunu protiv TuĊmanove ustašoidne drţave. U strahu od legalizovane ustaške

ideologije i antisrpstva koje je poprimilo opšti i teroristiĉki karakter, Srbi razoruţavaju miliciju i blokadom puteva omeĊuju svoju etniĉku teritoriju. Oni koji su se borili za svoja nacionalna i graĊanska prava sada susvesni da su obmanuti od Komunistiĉke partije pod ĉijom su zastavom ratovali ĉetiri godine; sada su svesnisvoje obespravljenosti u Titovom samoupravnom socijalizmu. Srbi u Hrvatskoj se ponovo bore za

Jugoslaviju. A Hrvati je neće. Srbi nemaju drugu drţavu. Nacionalne konfrontacije su takve da jeneminovan graĊanski i srpsko-hrvatski rat.

Moj prijatelj Jovan Rašković i mimo svoje ţelje, postaće voĊa pobunjenih Srba. On neće rat, ali rat hoćenjega; on traţi prava za Srbe, a TuĊman ne da ta prava i hoće rat. Ĉekam Jovu da ĉujem celu istinu osrpskoj buni.

KAĈANIĈKI USTAV

SEPTEMBAR 1990.Albanci su u Kaĉaniku na tajnoj skupštini doneli Ustav Republike Kosovo. Ostvaruju se moja davnašnja

predviĊanja. I tu je rat neizbeţan. A kako i s kim ratovati protiv Hrvata i Albanaca? Nastupaju sudbonosnaiskušenja za srpski narod. Ne smem ni da zapišem ono što mislim da će se dogoditi. Neću da budemhroniĉar i trećeg rata.

Povratak u XIX vek 20. april 2002.



Mi ponovo moramo da stvaramo svoju drţavu, da stvorimo takvu Srbiju u kojoj će sviSrbi na planeti videti svoju otadţbinu. Ulazak u Evropu podrazumeva i više kapija i višeuslova.

Mi ponovo moramo da stvaramo svoju drţavu, da stvorimo takvu Srbiju u kojoj će svi Srbi na planeti videti

svoju otadţbinu. Ulazak u Evropu podrazumeva i više kapija i više uslova. Posle slovenaĉkog plebiscita inovog hrvatskog ustava, srpsko jugoslovenstvo - bilo ujdijevsko, bilo komunistiĉko- titovsko, objektivno

postaje ideologija destrukcije srpskog naroda.

NOVEMBAR 1990.

Šta je srpski narod danas? Gde se mi danas nalazimo? Na raskršću ili na bespuću?

Kako da pronaĊemo razuman put u budućnost?

Moramo odrediti cilj; proceniti svoje snage; smanjiti broj neprijatelja; pronaći saveznike. Mi danas imamo

manje saveznika no što smo imali u Prvom srpskom ustanku. Ne postoji svetska sila koja ima interesa danam bude saveznik. Amerika nas svojom ideologijom i strategijom odbacuje; Rusija nema snage ni za sebe;

Nemaĉka ne vidi svoj interes u razumevanju interesa srpskog naroda; Francuska danas ima amneziju prema

determinacijama evropske istorije; Italija je pragmatiĉna i sa ograniĉenim interesima kad je u pitanju

Balkan; Austrija i MaĊarska su, s razliĉitim motivima, po inerciji antisrpske; Bugarska se još nijeoslobodila stare i nove istorije, a mi smo prema njoj postali nerazumno ravnodušni; Grĉke smo se odrekli ukorist makedonske ideologije.

Srbija stoji pred istorijskim imperativom da velike sile i susedne drţave što pre vide u n joj zemlju, narod,

drţavu s kojom ima smisla saraĊivati i koja zasluţuje razumevanje.

Mi smo ponovo u XIX veku. Ponovo moramo da stvaramo svoju drţavu. Moramo da stvorimo takvu Srbijuu kojoj će svi Srbi na planeti videti svoju otadţbinu.

PORAŢENE DVE IDEJE

DECEMBAR 1990.

Doba promena je doba najvećih iskušenja i najvećih grešaka u istoriji. Primorani smo da zakoraĉimo unovo i nepoznato.

Istorija je moţda konaĉno smestila Marksa u biblioteke pored svetog Avgustina, Kanta, Smita, Hegela...Današnji marksisti su srećni; mogu da umru kao kritiĉari Marksa.

Poraţene su dve pokretaĉke ideje srpskog naroda u XX veku: jugoslovenstvo i socijalizam. NJihove pristalice će biti odgovorne ako se taj poraz završi graĊanskim ratom.

Da li se ovim prisilnim nacionalnim povratkom u XIX vek mi udaljavamo od budućnosti, ili se tim pripremamo za brţe stupanje u budućnost Evrope? - na to pitanje odgovoriće naš razvoj posle izlaska iz jugoslovenskog bespuća u kome smo danas.

O tome da li raspad Jugoslavije oznaĉava ubrzavanje evropeizacije jugoslovenskih naroda ili usporavanje

tog procesa, ne odluĉuju Savet Evropske zajednice i "interesna diplomatija" "Dvanaestorice", nego politiĉkii stvaralaĉki potencijal jugoslovenskih nacija. Jer "ulazak u Evropu" ne moţe biti samo ulazak u sadašnjuEvropu; ulazak u Evropu podrazumeva i više kapija i više uslova. U Evropsku zajednicu biće primljen neonaj ko to ţeli, nego onaj ko u tu zajednicu ima šta da unese. A Srbija i srpski narod imaju šta da unesu.

Jugoslovenstvo je danas za većinu jugoslovenskih naroda antidemokratska ideologija; njegovo mesijanstvonije manje uzaludno od komunistiĉkog; njegova progresivnost, zasnovana na integraciji iinternacionalizmu, obznanila se u jugoslovenskim prostorima i kao nasilje nad nacionalnom svešću idruštvenom stvarnošću kojima su ovladali nacionalizmi sa svojim etatistiĉkim ciljevima.

Jugoslovenstvo beogradskih salona titoistiĉke epohe, pretenciozno kao i svako skorojevićevstvo, nastupa uime antinacionalizma, uvereno da spasava Srbiju od sebe. u stvari, "spasava" narod od sopstvenog



identiteta. To ĉini i zato što ne zna njegove prave vrednosti i ne poznaje ili iskrivljuje njegovo pravo lice.Zastupajući jugoslovenstvo danas, te "demokrate" vrše nasilje nad politiĉkom voljom hrvatskog islovenaĉkog naroda koji odbacuju jugoslovenstvo. Nijedan politiĉki poraz ne opamećuje beogradskeJugoslovene. Oni uporno istrajavaju u svojim zabludama, uvereni da su to demokratska, napredna,

evropska uverenja.

Srpski jugosloveni odbacuju nacionalni identitet, koji preziru; oni u jugoslovenstvu nalaze alibi za svoje

samovoljno otpadništvo. Srpsko jugoslovenstvo danas je ideologija retardiranog titoizma; taĉnije, to jekriptotitoizam.

Današnje jugoslovenstvo je najnekritiĉnija ideologija našeg tla. Istorijska zbivanja su potvrdila da

jugoslovenstvo nema dublje antropološke i psihoetniĉke korene, koje je Dvorniković opisao u svojojKarakterologiji. Dakle, nema onu elementarnu snagu koju ima nacionalizam, svejedno koliko se mi bivšiinternacionalisti gadili nacionalizma.

Današnje srpsko jugoslovenstvo je i politika ravnodušnosti prema istini i pravdi. U ime svog "višeg cilja",ono neće da vidi istinu srpskog naroda; ono vidi samo nepravde uĉinjene manjem narodu - hrvatskom,

slovenaĉkom, albanskom, ali ne prihvata da su i oni ĉinili i ĉine velika zla i nepravde srpskom narodu.Jugoslovenstvo utemeljuje tabu manjine. Ono zahteva od srpskog naroda potĉinjavanje manjini.

Srpsko jugoslovenstvo danas treba da bude sloboda narodima da izaberu svoju budućnost. Ak o jugoslovenstvo jednom narodu iskljuĉuje izbor budućnosti, ono je nasilje nad istorijom.

Jugoslovenstvo kao politiĉka filozofija bilo je uviĊanje meĊuzavisnosti u istorijskom bivstvovanju jugoslovenskih naroda i drţavni oblik odbrane od imperijalizma. Ali vremenom se pokazalo da je ta

meĊuzavisnost neodrţiva bez nasilja, a ni s nasiljem se ne odrţava dugo. Ako se to ne uvidi, prihvata setotalitarizam. Jugoslovenstvo danas moţe biti samo ideja slobode i poštovanje prava na slobodusamoodreĊenja i rizika samostalnosti.

"Pametno je uzdrţati se od propisivanja budućnosti", mudro kaţe Otavio Pas.

IDEOLOGIJA DESTRUKCIJE

KRAJ DECEMBRA 1990.

... Svršeno je s Jugoslavijom za sve njene narode, osim za srpski. Mnogi Srbi, a naroĉito Srbi van Srbije,

uporno veruju u Jugoslaviju. Ta vera moţe imati samo tragiĉan ishod.Posle slovenaĉkog plebiscita i novog hrvatskog ustava, srpsko jugoslovenstvo - bilo ujdijevsko, bilo

komunistiĉko-titovsko, objektivno postaje ideologija destrukcije srpskog naroda. Jugoslovenstvo kao

utopistiĉka vizija i nadnacionalna ideologija moţe danas biti samo stvar liĉnog uverenja, koje se mora poštovati sa stanovišta slobode mišljenja i graĊanskih prava. Ako se pretvara u partiju i politiĉki pokret kojine slede Hrvati i Slovenci, jugoslovenstvo nije više jugoslovenstvo u izvornom znaĉenju. Bitna moralnaodluka tekućeg ujdijevskog i "reformskog" jugoslovenstva je odsustvo kritike hrvatskog, slovenaĉkog,muslimanskog, albanskog, maĊarskog, makedonskog šovinizma. Po Kominterninoj formuli, "ujdijevci" i

"reformisti" sva zla vide u "vladajućoj", "najvećoj" i "ugnjetaĉkoj" srpskoj naciji...

Srbi Jugosloveni, u ime svog "antinacionalizma" i "progresivnosti", u ime nekakve svoje "emancipacije",

kako oni nazivaju svoja shvatanja, ideološki su na strani neprijatelja svoje nacije; oni su nepravedni u

kritikovanju svoje nacije; oni ne govore istinu o sadašnjem stanju; oni prećutkuju sva sadašnja zlodela

hrvatskih šovinista; oni nikad ne napadaju Albance, Slovence, Makedonce zbog njihovog šovinizma inepravdi koje nanose srpskom narodu. Ta "emancipovana" gospoda svoje jugoslovenstvo potvrĊujukritikovanjem i klevetanjem srpskog naroda, i to po komunistiĉkom postulatu odgovornosti najveće nacijeza sva zla u zajedniĉkoj drţavi. Taj se postulat u titoizmu potvrdio kao politiĉki nemoral...

... ŠUBARE I ŠAJKAĈE

13. FEBRUAR 1991.

Urušavanjem "realnog socijalizma" i raspadom sovjetskog imperijalizma, sve retrogradne energije jugoslovenskog tla i ideologija, pod Titovom despotijom primorane na mimikriju, oslobodile su se i

aktivirale u ime demokratije.



Hrvatske ustaše su pod zaštitnim znakom Hrvatske demokratske zajednice; u makedoniji VMRO je bezmimikrije; šiptarski kaĉaci i balisti su pod firmom Demokratskog saveza Kosova; srpski ĉetnici, raznoraznik olaboracionalisti, nazadnjaci i plaćenici, natukli su šubare i šajkaĉe s kokardama kao dokaz srpstva;slovenaĉki klerikalci austrofili stali su pod firmu DEMOS-a; crnogorski zelenaši su pod imenomLiberalnog saveza; velikomaĊari su u Demokratskom savezu MaĊara; bošnjaĉki islamisti i turkofili smestilise pod ĉalmu Stranke demokratske akcije; poraţeni komunisti i titoisti organizovali su se u Savezkomunista Jugoslavije - Pokret za Jugoslaviju... Borci su u rovovima, samo ĉekaju povod i komandu daotvore vatru. Bojište je staro, ali je odnos snaga bitno izmenjen: reakcionarne, antijugoslovenske išovinistiĉke snage danas su neuporedivo snaţnije no što su bile pre Drugog svetskog rata...

Sva nastojanja srpske opozicije da od antititoistiĉke opozicije stvori jugoslovenski reformistiĉki pokret, što je bio cilj ĉasopisa Javnost, pokrenutog 1980. u zamisli su bila nerealna. Titoizam, odnosno diktatura, jedina je sila koja je mogla da odrţi nekakvu jugoslovensku drţavnu zajednicu. Jugoslavija je nespojiva sdemokratijom. Mi antititoisti mnogo smo potcenili retrogradne nacionalizme. Nismo zamišljali da će sdemokratizacijom, pluralizmom i parlamentarizmom doći na vlast snage poraţene u Drugom svetskomratu, ĉije ideje obitavaju u utrobi Evrope i Amerike.

NAŠA NEIZVESNOST

3. JANUAR 1991.

Raspada se Jugoslavija. Niko ne zna koliko dugo će da traje taj raspad. Ja verujem u neminovnost rata

izmeĊu Srba i Hrvata, Srba i Muslimana, Srba i Albanaca. Delovi Muslimana će ratovati protiv Srba, to jeizvesno. Predstoji ras pad vojske sa etniĉkim motivima. Nije iskljuĉeno da će Amerika i Evropa primoratiSrbe da pristanu na republiĉke granice sa Hrvatima. To znaĉi nacionalno i graĊansko obespravljenjeĉetvrtine srpskog naroda. Za ujedinjenje Srba u jednu drţavu mi smo u dvadesetom veku vodili ĉetiri rata.Moţemo li sada Srbe van Srbije da prepustimo novom porobljavanju? Smemo li i treba li da vodimo i petirat za zajedniĉku drţavu? Ako ni tolikim ţrtvama nismo uspeli da ostvarimo nacionalni cilj - ţivot u svojojdrţavi, kako moţemo verovati da ćemo to uspeti sadašnjim "meĊurepubliĉkim pregovorima", i bez ikakve

podrške iz sveta? Naša neizvesnost nije više neizvesnost.

Bosna iz tri dela 21. april 2002.

Radovan Karadţić, s kojim od osnivanja SDS i njegovog izbora za predsednika ĉestorazgovaram telefonom o tome kako da se izbegne graĊanski i etniĉki rat u Bosni.

Radovan Karadţić, s kojim od osnivanja SDS i njegovog izbora za predsednika ĉesto razgovaramtelefonom o tome kako da se izbegne graĊanski i etniĉki rat u Bosni. Susret sa Izetbegovićem ozario me jenadom: moţda se Muslimani i mi moţemo sporazumeti i izbeći raskol koji se dogodio izmeĊu nas i Hrvata.

18. Februar 1991.

Vratio sam se iz Sarajeva, sa susreta srpskih i muslimanskih intelektualaca. Muĉan, deprimirajući dijalog.

Moja tanka nada da se Srbi i Muslimani mogu sporazumeti o zajedniĉkoj drţavi i mirnom ţivotu, da se uBosni moţe izbeći meĊuetniĉki i verski rat i nesreća koja se dogaĊa u Hrvatskoj, sagorela je u sarajevskomhotelu "Holidej in".

Radovan Karadţić, s k ojim od osnivanja Srpske demokratske stranke i njegovog izbora za predsednika

ĉesto, obiĉno noću, razgovaram telefonom o tome kako da se izbegne graĊanski i etniĉki rat u Bosni, imasve neubedljivije dokaze da rata neće biti. Rat izmeĊu Srba i Muslimana teško se moţe izbeći, jer Srbi nemogu da slede politiku Alijine Islamske dekleracije. Izetbegovićeva Stranka demokratske akcije hoćeunitarnu Bosnu sa svojom hegemonijom; Hrvati hoće svoju Herceg-Bosnu i ono što smatraju franjevaĉkomi banovinskom Bosnom da prikljuĉe Hrvatskoj; Srbi hoće Jugoslaviju ili ujedinjenje sa Srbijom, a nikakoneće u unitarnu Bosnu po projektu Alije Izetbegovića. Kako te tri suprotstavljene nacionalne teţnje moguda se pomire u Andrićevoj "zemlji mrţnje"?

Susret sa Izetbegovićem



Zamisao o susretu srpskih i muslimanskih intelektualaca rodila se u mom razgovoru s Alijom

Izetbegovićem pre mesec dana, kada me je posetio u mom domu. Posle neke sednice Predsedništva SFRJ,kojoj je prisustvovao kao predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine, Izetbegović mi se javiotelefonom i izrazio ţelju da me poseti i zahvali na podršci Odbora za odbranu slobode misli i izraţavanja,koji je protestovao protiv osude na teške robije Muslimana okupljenih oko njega i njegove fatalne Islamskedekleracije. Došao je s pratnjom i obezbeĊenjem, i ĉim je stupio u predsoblje moje kuće poĉeo je da izuvacipele. Zaustavio sam ga: "Nemojte da se izuvate, molim vas. U ovu se kuću, gospodine Izetbegoviću, ulaziobuven." Poslušao me je i seo u fotelju. Onda mi je tiho i ubedljivo zahvalio za odbranu njegovog prava da

slobodno misli i veruje. Posebnu blagodarnost je izrazio Ljubi Tadiću i meni zbog prijema koji smo priredili njegovoj ćerki, ţenama nekih uhapšenih, pesniku Latiću i jednom mladom hodţi, koji su došli kod

mene da mole za pomoć i zaštitu. Ljuba i ja smo im priredili ruĉak u "Šeheru" i dugo s njima razgovarali, a potom ĉinili koliko smo mogli da im olakšamo patnje.

Tada, u mojoj kući, prvi put sam sreo Aliju Izetbegovića. Paţljivo sam ga posmatrao. Gest zahvalnosti,

uĉinjen smerno i ubedljivo, tihost i ozbiljnost u govoru o našem stanju i odnosima, tog, sada prvog ĉovekamuslimanske Bosne, ostavili su na mene pozitivan utisak i probudili mi nadu u mogućost srpsko-

muslimanskog zajedništva. Predloţio sam srpsk o-muslimanski dijalog istaknutih intelektualaca.

Izetbegović je moj predlog odmah prihvatio. Dogovorili smo se da ostvarimo saradnju intelektualnih elitaSrbije i Bosne - da ja dovedem u Sarajevo grupu srpskih intelektualaca koja će s grupom muslimanskihintelektualaca razgovarati o muslimansko-srpskim odnosima, ĉime treba da otpoĉne ţiva kulturnakomunikacija izmeĊu Srbije i Bosne. On će organizaciju poveriti svom ĉoveku, potpredsedniku vlade

Rusmiru Mahmutćehajiću, profesoru elektronike.

Ozaren nadom

Ta j susret i dogovor s Alijom Izetbegovićem ozario me je nadom: moţda se Muslimani i mi moţemosporazumeti i izbeći raskol koji se dogodio izmeĊu nas i Hrvata.

Posle nekoliko dana javio mi se telefonom Rusmir Mahmutćehajić i predloţio datum i mesto susreta. Imenovao je ĉlanove muslimanske delegacije, ostavljajući meni da izaberem srpske predstavnike. Odluĉiosam da srpsku kulturu u tom susretu predstavljaju Predrag Palavestra, Slobodan Selenić, Darko Tanaskovići Rajko Petrov Nogo iz Beograda i Milorad Ekmeĉić, Slavko Leovac i Sveta Koljević iz Sarajeva.

Susret je odrţan 15. i 16. februara u salonu hotelu "Holidej in". Domaćin susreta bio je Rusmir

Mahmutćehajić. Muslimanske intektualce su predstavljali Avdo Sućeska, Muhsin Rizvić, Hasan Sušić,Enes Duraković i Alija Isaković.

Iz beleţnice prepisujem neke osnovne stavove uĉesnika tog skupa, i to ne u celini, jer sam, nezadovoljanstavovima Muslimana, izgubio volju da ih zapisujem.

Rusmir Mahmutćehajić: optuţuje Srbe za diskriminaciju Muslimana, nepriznavanje muslimanskog

identiteta i vreĊanje Muslimana; u Bosni su u socijalizmu jedino dţamije rušene: Beograd nemamuslimansko groblje; ne poštuju se verska osećanja Muslimana; zahteva priznavanje nacionalnih pravaMuslimana u Sandţaku i na ĉitavoj teritioriji Jugoslavije.

Muhsin Rizvić: prošlost treba ostaviti nauci; na nama je odgovornost za sadašnjost i budućnost, zahtevaafirmaciju muslimanske kulture i knjiţevnosti u srpskoj javnosti; zašto je na ovom sastanku više bosanskihSrba no Srba iz Srbije? (Istu zamerku stavio je i Mahmutćehajić).

Hasan Sušić: Pravo na drţavnost Muslimana je istorijsko pravo; nema zasluţnih i nezasluţnih naroda;Jugoslavija i Beograd pljaĉkaju Bosnu i Hercegovinu...

Milorad Ekmeĉić: antagonizmi u konaĉnim ciljevima; Srbima u Bosni je konaĉni cilj Jugoslavija;Muslimanima je konaĉni cilj drţava Bosna i Hercegovina; Hrvatima je cilj ujedinjenje sa Hrvatskom.Smatra da bi muslimansko opredeljenje za Jugoslaviju, uz sporazum sa Srbima, bio snaţan ĉinilac njenogopstanka...

Ekmeĉićev govor je izazvao jako nezadovoljstvo prisutnih muslimanskih intelektualaca.

Boba Selenić: zalaţe se za meĊusobne ustupke i toleranciju, znajući da je to najteţe, ali je neophodno za



opstanak.

Rat blizu

Enes Duraković: bez kritiĉnosti prema svom nacionalizmu i šovinizmu u kulturi ne moţe se prevazićisadašnji antagonizam izmeĊu Muslimana i Srba (Taj je još uvek komunist.)

Slavko Leovac: teţnja Muslimana za secesijom je toliko snaţna, ciljevi su nam toliko razliĉiti da jeakademski razgovor o tome prosto beznaĉajan. Razgovaramo u ĉasovima velike zaoštrenosti

meĊunacionalnih antagonizama, koja vode meĊunacionalnom, verskom i graĊanskom ratu. U Bosni ne postoji stvarna komunikacija izmeĊu srpske i muslimanske inteligencije.

Avdo Sućeska: Srbi ne poznaju i potcenjuju istoriju Muslimana...

Mustafa Mujagić: Muslimani više ne ĉitaju beogradsku štampu...

Bilo mi je jasno: preti nam rat i s Muslimanima. Potišten nejugoslovenskim, ĉisto muslimanskim stavovimagovornika, zalagao sam se za kritiĉki odnos prema vlastitim šovinizmima, za odbranu i redefinisanjeostatka Jugoslavije, za toleranciju, za slabljenje religijskoj sadrţaja u nacionalnoj svesti idekonfesionalizaciju politike. Govorio sam o hrvatskoj upotrebi Muslimana za ciljeve "velike Hrvatske" i

antisrpskom manipulisanju Muslimanima. Predloţio sam uzvratni susret u Beogradu, koji treba dobro pripremiti; predloţio sam organizovanje zajedniĉkih nauĉnih skupova o pitanjima istorije, knjiţevnosti i

umetnosti, koji bi koristili meĊusobnom upoznavanju i zbliţavanju naših kultura.

Predrag Palavestra se, s temeljnim poznavanjem bosanskih prilika kao pisac studije Mlada Bosna, iskreno i

ubedljivo zalagao za toleranciju i saradnju. NJegov govoro je bio najtolerantniji i istovremeno

najapstraktniji, osim kada je govorio o istoriji knjiţevnosti...

Demonstracije u Beogradu

6-15. MART 1991.

Zlatar.

Juĉe su u Beogradu organizovane ţestoke demonstracije protiv vlade i Slobodana Miloševića. Policija jeupotrebila sva borbena sredstva. Demonstranti, u ogromnoj većini mladi ljudi, takoĊe su upotrebili svasvoja sredstva. Dva mrtva - milicionar i Ċak - i veći broj ranjenih. Razlupan je centar Beograda. Vojska je s

tenkovima izašla na ulice...

Alija neće zajedno 22. april 2002.

Gospodine Izetbegoviću, nemojte da se delimo, izmešani smo i uslovljeni jedni drugima,dajte da saĉuvamo zajedniĉku drţavu. Lider bosanskih Muslimana je ostao u ĉvrstomubeĊenju da je za muslimanski narod najbolje da ima svoju samostalnu drţavu.

Od ovih razgovora za mene je mnogo znaĉajniji bio razgovor s Alijom Izetbegovićem, koji smo vodili nanjegov zahtev. Razgovarali smo u jednom velikom salonu hotela "Holidej in", u kome smo bili sami. Alijin

sin, mislim da je arhitekta, koji je pratio oca, sluţio nas je kafom. Kelneri se nisu pojavljivali. Naš razgovor

je trajao ĉetiri sata: od šest po podne do deset uveĉe. Alija je potvrdio moje pesimistiĉko mišljenje kad jereĉ o mogućnostima zajedniĉkog ţivota Srba i Muslimana. VoĊa Muslimana, predsednik Strankedemokratske akcije, pisac Islamske deklaracije, nije za Jugoslaviju. On je ĉvrsto odluĉio da se bori zanezavisnu Bosnu i Hercegovinu. UbeĊivao sam ga da samo u Jugoslaviji moţe da se obezbedi miran ţivotza Muslimane i Srbe; da smo mi izmešani i bliski narodi; da imamo jedan jezik i istu kulturu; da nas samo

vera deli; da vekovima ţivimo jedni pored drugih, pa su nam obiĉaji isti, i mentalitet, i potrebe... UbeĊivaosam ga da su razlike izmeĊu Hrvata i Muslimana veće no izmeĊu Srba i Muslimana, da Hrvati teţestvaranju etniĉke Hrvatske i "velike Hrvatske" i da Muslimani samo sa Srbima mogu da ostanu Muslimani i

zato što je pravoslavlje tolerantnija vera od katoliĉanstva; Srbi su narod mlake vere i moţda preteţnoateistiĉki raspoloţeni. UbeĊivao sam ga da Srbi iz Bosne i Hercegovine teţe ujedinjenju sa Srbijom i

Crnom Gorom, a da samo u Jugoslaviji, federaciji ili konfederaciji, moţe da se saĉuva mir. Srbi neće daostanu u nezavisnoj Bosni sa Muslimanima i Hrvatima, hegemonima Bosne i Hercegovine.



STRAH OD DIKTATURE MILOŠEVIĆA

Alija je izraţavao jaku bojazan od srpskog nacionalizma i strah od diktatorske prirode Slobodana

Miloševića, na koju Muslimani ne mogu da pristanu. UbeĊivao sam ga da srpski nacionalizam ne moţeimati odluĉujući uticaj na srpsku politiku, da u zajedniĉkoj drţavi Srba, Muslimana, Crnogoraca i drugih

nacionalnosti Slobodan Milošević ne moţe biti diktator. Na kraju sam mu rekao:

"Gospodine Izetbegoviću, nemojte da se delimo. Izmešani smo i uslovljeni jedni drugima. Dajte da

saĉuvamo zajedniĉku drţavu. Mi, srpske demokrate, borićemo se da vi budete predsednik te zajedniĉkeJugoslavije koju će ĉiniti Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. DoĊite u Beograd, borićemo sezajedno."

Alija mi nije poverovao. Ostao je u ĉvrstom ubeĊenju da je za muslimanski narod najbolje da ima svojusamostalnu drţavu, jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu.

Srdaĉno smo se pozdravili i dogovorili da se što skorije ponovo sretnemo i nastavimo razgovor. Sin ga jeotpratio do automobila; ja sam se vratio prijateljima u restoran, da im ispriĉam da ni Alija Izetbegović, kao

ni njegovi profesori i pisci, neće zajedniĉku drţavu sa Srbijom. Braca i Boba su rezignirano zaćutali.

Vratili smo se u Beograd vozom, neraspoloţeni i razoĉarani u svoje demokratske i jugoslovenske, odavnoanahrone uloge...

Zašto se mlada, nastupajuća Srbija obznanjuje idejama u ruhu stare, izumiruće Srbije? Zašto su mladići kojiţele promenu poretka i demokratiju natukli šajkaĉe i šubare (s kokardama), koje više ne nose ni njihovidedovi i oĉevi? Zašto generacija rokenrola obnavlja onaj najruţniji srpski folklor? Zar se time dokazuju

nacionalna i antikomunistiĉka osećanja i shvatanja? Odgovornost za tu degradaciju ne snose samo politiĉkestranke i njihove voĊe; odgovornost za takvo shvatanje, takvo manifestovanje srpstva, pre svih drugihĉinilaca, snosi titovska vlast, škole "šuvarice", srpska duhovnost ograniĉena titoizmom, uţasavajuće niska

prosvećenost omladine.

NEMOĆ OPOZICIJE

Demokratsko društvo ne moţe se stvoriti komunistiĉkom netolerancijom prema svemu suprotnom inedokazanim pravom na politiĉki monopol i društveni progres.

Demokratsko društvo ne moţe da nastane na antikomunistiĉkoj mrţnji i ĉetniĉkom revanšizmu za poraz ugraĊanskom ratu...

Militarizacija politiĉkog ţivota, zajedno s ĉetniĉkim i monarhistiĉkim antikomunizmom, koju je opozicijinametnuo Srpski pokret obnove, podrţavan Demokratskom strankom s njenim neubedljivim programom,nenaĉelnošću i oportunizmom, uĉinili su srpsku opoziciju nemoćnom za istorijsku ulogu: da bude negacijatitoizma i osnovni politiĉki ĉinilac društvenog, ekonomskog i kulturnog preporoda srpskog naroda...

Niti je predsednik Republike branio samo direktore Televizije i Politike, niti su voĊe demonstracija ţelelesamo njih da sruše. Bio je to sukob za vlast u Srbiji. Pokušaj obaranja vlasti i njena odbrana - to je 9. mart.

Bio je to sudar "demona vlasti" u njima, a borba opozicije za demokratiju i odbrana pravne drţavevladajuće stranke su retoriĉka pokrića za njihove vlastoljubne strasti, nacionalnu neodgovornost i politiĉkunezrelost. Politika koja se danas vodi u Srbiji nosi opasnost da srpski narod nestane kao politiĉki narod; da

se pretvori u gnevnu ili ravnodušnu svakoj vrsti manipulacija gomilu podloţnu. Mi smo pred ponoromništavila. Nećemo se survati u taj ponor jedino ako odmah shvatimo gde smo stigli i k uda smo se uputili...

A ne vidim da to shvatamo...

DUŠA KOMUNISTIĈKA - JEZIK TITOISTIĈKI

Slobodan Milošević je poraţen: pozvao je Armiju u pomoć, izveo tenkove na ulicu. Biće prvi politiĉar posle 1929. i 27. marta 1941. godine koji je izveo vojsku na beogradske ulice da brani vlast. Da li je morao

to da uĉini? Pokazaće vreme. Imam utisak da on svoj autoritarni karakter ne uspeva da prilagodi zahtevimavremena i prilikama u kojima se nalazimo. On je svojim ideološkim zabludama, zakašnjenjima u



demokratizaciji društva, poroĉnim izborom nesposobnih i poslušnih saradnika,svojom nespremnošću dasaraĊuje sa neistomišljenicima i medijski opšti s javnošću, ugrozio svoja retka svojstva - visoku

inteligenciju, hrabrost, odluĉnost, snaţnu volju, odanost srpskim nacionalnim interesima. Taj najuspešnijirušitelj Titovog ustavnog poretka, taj ĉovek koji je najzasluţniji za izlazak Srbije iz poluvekovne

potĉinjenosti antisrpskoj koaliciji, taj komunist koji je obnovio srpsku drţavu koju su srpski komunistidezintegrisali, politiĉar koji je uspostavio Srbiju kao politiĉki subjekt, istovremeno je svojimautokratizmom i politiĉkim zabludama podstakao ţestoka antikomunistiĉka i ekstremnonacionalistiĉkaraspoloţenja, osobito meĊu omladinom i inteligencijom. Slobodan Milošević sa svojom Socijalistiĉkomstrankom snosi veliku odgovornost za sporost i nedoslednost u deideologizaciji drţave i demokratizaciji

društva, što je vodilo osnaţenju neoĉetništva, ideološkog revanšizma i politiĉke regresije naantikomunistiĉkoj osnovi. Socijalistiĉka stranka presporo i nedosledno postaje socijalistiĉka u modernom,evropskom smislu i znaĉenju; duša joj je još uvek komunistiĉka, a metodi i politiĉki jezik - titoistiĉki.

KRAJ PREGOVORA

...Dakle, kraj je predsedniĉkim pregovorima o opstanku Jugoslavije. Sada mase, narod, hoće ratom, krvlju -

onako kako je i stvarana Jugoslavija, da je razore. Nemionovan je srpsko-hrvatski ratni sukob i

internacionalizacija jugoslovenskog raspada. Ako se pokrenu Srbi iz Bosne i Muslimani, što je, takoĊe,neminovno, Jugoslavija će, uz pobunu Šiptara, postati pravo ratište. Jugoslavija ne moţe da preţivi ovuagoniju. NJeno rasparĉavanje i nacionalna razgraniĉenja izvršiće evropska Dvanaestorica i Savet

bezbednosti. Biće te granice opet na srpsku štetu, kao na Berlinskom kongresu. Predstoji prolivanje krvi,

uništavanje narodne imovine, velike seobe Srba. Srbija ulazi u najveću istorijsku krizu posle 1915. godine.

Ali, sada bez saveznika i prijatelja. Moţemo se spasavati samo pameću i patriotizmom, hrabrošću ispremnošću na odricanja i ţrtve...

Partija bez budućnosti 23. april 2002.

Socijalistiĉka partija na vlasti nema svesti, snage i volje da izvrši radikalnudemokratizaciju društva. To je konzervativna i u mnogo ĉemu reakcionarna politiĉka partija, koja ne moţe da se izvuĉe iz titoistiĉke matrice i idejne osnove SK.

Socijalistiĉka partija na vlasti nema svesti, snage i volje da izvrši radikalnu demokratizaciju društva. To jekonzervativna i u mnogo ĉemu reakcionarna politiĉka partija, koja ne moţe da se izvuĉe iz titoistiĉkematrice i idejne osnove SK. Ne zamenjujemo li mi sovjetsku utopiju evropskom utopijom?

Naša nesreća je u nepostojanju civilizacijskih ustanova i nesposobnosti društva da pokrene ljudske i prirodne potencijale zemlje. S postojećom, primitivnom organizacijom društva, mi ne moţemo racionalnoda koristimo svoje mogućnosti. Stoga je neophodno da se ustanovi socijalni, radni i moralni postulat: svakotreba da radi ono što zna i da za svoj rad bude nagraĊen adekvatno rezultatu.

Sokrat je zbog kvarenja mladeţi osuĊen da ispije otrov, Ĉadajev je proglašen ludim; naše misleće ljude proglašavaju neprijateljima otadţbine... Tradicija zla je uporna.

NOVA UTOPIJA?

15. MAJ 1991.

Da li je zapadno društvo ili Evropa opet neka naša utopijska "srećna budućnost"? Ne prihvatamo li mi tu

novu eshatologiju, s novim himerama? Ili nam je to sudbina, na koju ne moţemo da utiĉemo? Zapadnodruštvo je potrošaĉko, profitersko, eksploatatorsko, agresivno, trivijalno, neduhovno. Evropa danas nemoţe biti humanistiĉki ideal; ona je geopolitiĉka odrednica i istorijska nuţda. Razoĉarani u Istok, danas seoĉaravamo Zapadom; razoĉarani u socijalizam, oduševljavamo se kapitalizmom. Ne ukazuje li to na našuistorijsku nepunoletnost, socijalnu nezrelost, izgubljeno samopouzdanje? Ne zamenjujemo li mi sovjetsku

utopiju evropskom utopijom? U stvari, izbor poretka nije više u našoj moći.

Ĉitam Rusku ideju Nikolaja BerĊajeva. Znanje, vizija, sinteza.

Umetnost poĉinje skromnošću i okonĉava se njenim poricanjem.



Ĉadajev: "Divna je stvar ljubav prema otadţbini, ali postoji nešto još divnije - to je ljubav prema istini."

U ovom shvatanju sam bez kolebanja za Ĉadajeva.

"Ne preko otadţbine, već preko istine vodi put ka nebu."

Da, mi Srbi danas samo istinom o sebi moţemo naći put ka spasenju; taj put još ne vidimo, jer ne vidimo niistinu o sebi. Mi smo potopljeni u svoje predrasude koje nas hrane obmanama.

Ĉadajev: "Sada mi, preko svega, dugujemo otadţbini istinu."

Da, taj dug imam i ja.

Moramo da preţivimo svoje "dobrovoljno samoporicanje" u Jugoslaviji i titoizmu i da stupimo u doba

smoosvešćenja i egzistencijalne zrelosti. Novo doba treba da oznaĉi kraj našeg dobrovoljnog samoporicanjai neodgovornosti prema sebi. I poĉetak napornog i bolnog samoosvešćenja u kome treba da se rodi nova

srpska nacija.

Ĉitav vek mi uludo trošimo svoje snage. Upropastili smo i politiĉka preimućstva koja smo stekli u otporuStaljinovom imperijalizmu i "realnom socijalizmu". Imali smo objektivne mogućnosti da za dve decenijepostanemo civilizovana evropska drţava, da smo se posle 1948. opredelili za socijaldemokratiju. Ideje

Milovana Đilasa, ne sve, mogle su biti alternativna ideologija jugoslovenske zajednice...

BEZ VIZIJE I VEŠTINE

14. MAJ 1991.

Veĉeras smo se Ana i ja vratili iz Londona kući. Ona srećna što se vraća svojoj deĉici; ja - Boţici i svojimhartijama.

Propadanje Jugoslavije se ubrzava. Tome svi doprinose. Srbija nije glasala za predsednika PredsedništvaSFRJ Stjepana Mesića, primitivnog cinika i ordinarnog hrvatskog šovinistu. Po mom mišljenju, to je teška

politiĉka greška; to je srpski, Miloševićev "ponos", inat, glupa samouverenost, nespremnost da se prilagoĊava svetskim i evropskim uslovnostima. Srbija je ovim ĉinom dala Evropi i Americi dokaz o svojoj"boljševiĉkoj" iskljuĉivosti i pomogla hrvatskim i slovenaĉkim nacionalšovinistima da za svoju separaciju

dobiju dodatnu energiju.

Opet je Milošević potvrdio da svojom politikom vodi ka izolaciji Srbije od Evrope i sveta. Dok sambolovao, on se interesovao za moje zdravlje i razgovarao s Boţicom. Hvala mu na toj brizi. Ali moram mureći da je njegova nacionalna politika kruta, kratkovida, samovoljna. Bez vizije, veštine, lukavstva. On jeuporan i istrajan borac, ali ta moć u ovim prilikama nije dovoljna.

Nespokojan sam. Kako da ţivim u ovakvim uslovima, kako da pišem?

... KONZERVATIVNA I - OPOZICIJA

18. MAJ 1991.

Srbija nije glasala za Stjepana Mesića zato što je izjavljivao da će biti poslednji predsednik Jugoslavije. Tajšovinist i prostak apsolutno je nedostojan da bude predsednik ove propale drţave koja se ubrzano raspada.

Ne, upravo je Stipe Mesić dostojan i pozvan da u ime Hrvatske dovrši Titovo delo.

Nije trebalo suprotstavljati se Mesićevom izboru. Mnogo smo izgubili u svetu i razbijaĉima Jugoslavije daliargumente da smo hegemonistiĉka nacija, ucenjivaĉi, centralisti. Ne razumem Miloševićevu politiku puĉa,nepromišljenog otpora, napada s neminovnim povlaĉenjem na polazne i sve gore poloţaje. Taj ĉovek bez

promišljene, domišljene, imaginativne i savremene nacionalne strategije konaĉno se potvrĊuje kao politiĉar nedorastao istorijskoj situaciji u kojoj se našao srpski narod. On se sav uloţio u stvaranje jedinstvene srpskedrţave, ali on je i glavni kriv za naše najveće, moţda i kobne poraze u ovom vremenu: za prespore promene

u srpskom društvu, za neodluĉno i nedosledno odbacivanje titoizma i partijske, ideološke drţave.Socijalistiĉka partija na vlasti nema svesti, snagu i volje da izvrši radikalnu demokratizaciju društva. To jekonzervativna i u mnogo ĉemu reakcionarna politiĉka partija, koja ne moţe da se izvuĉe iz titoistiĉkematrice i idejne osnove Saveza komunista. To je partija staraca i penzionera, koju je generalno odbacila



mlada generacija. To je partija bez budućnosti. Ali je i opozicija u celini konzervativna, retrogradna i jošnesposobnija od ovih na vlasti i s beznaĉajnim ljudima u voĊstvu. Nekoliko sposobnih ljudi u voĊstvu imaDemokratska stranka.

Danas sam u Borbi video fotografiju Šešeljevog ĉetnika, mladića s kamom u zubima. Borbin komentar je"vickast" - "nova moda", ĉiji je kreator Šešelj. Obznanjuje li se to onaj ološki, nasilniĉki, primitivni,ĉetniĉki sloj srpskog naroda? Onaj sloj tuposti i siledţijstva, prostaštva i mitomanije, koji Srbe pred svetom

predstavlja kao krvoloĉnu rulju, pa su ĉak i ustaški i albanski zlikovci, makar po odeći, pristojniji i manjenakazni od te srpske "ĉetniĉke mladeţi" i "SPO mladeţi" okupljene oko Draškovića, Šešelja, Jovića.

Koliko poznajem politiĉku istoriju Srbije, nikada u miru nije bilo nazadnijih politiĉkih stranaka od ovihsadašnjih. Ovakva politiĉka obznana politiĉkog nazadnjaštva dokaz je da mi više nismo u miru; Šešeljeviĉetnici i "vukovci" dokaz su da je nastupilo vreme graĊanskog rata. Vampiri prošlosti orgijaju na našimulicama, tribinama, skupovima, a srpska i jugoslovenske televizije ih satima snimaju i prikazuju otupelim,

ravnodušnim, oĉajnim gledaocima. Mi ţivimo u horor demokratiji, horor slobodi...

21. MAJ 1991.

Amerika je ukinula pomoć Jugoslaviji, što je znak da se odriĉe odbrane Jugoslavije i prepušta je raspadu,

sledeći neke evropske drţave.

Ja sam 1988. i 1989. godine predlagao plebiscit za sve jugoslovenske narode, s pitanjem hoće li da ţive uzajedniĉkoj drţavi i u kakvoj drţavi ţele da ţive. Taj plebiscit trebalo je da omogući skandinavizacijuJugoslavije - miran, demokratski i pravedan razlaz. Ali, moj glas niko nije ĉuo, ni uvaţio. A šta sada i kome

da predloţim?

Država koje nema 24. april 2002

Na ovu konstataciju uglednog knjiţevnika, Slobodan Milošević postavlja pitanje: "Kakone postoji Jugoslavija?" "Jugoslavija je, Slobodane, troĉlana drţavna zajednica, dva ĉlanasu istupila - Hrvatska i Slovenija, ostala je Srbija."

29. MAJ 1991.

Procenjujem da ameriĉki ultimatum i evropski pritisci, kao i hrvatska i slovenaĉka secesija, stvarajuatmosferu, daju povod i nalaţu Srbiji da izvrši radikalnu promenu svog poretka i politike. U stanju smo"velikog izazova" za istorijski zaokret. Formulisao sam teze i predloge i zatraţio prijem kod Miloševića.

Ovo su moji predlozi:

- Razraditi i koncipovati novu nacionalnu, unutrašnju i spoljnu politiku Srbije u alternativama ivarijantama.

- Obrazovati vladu demokratskog jedinstva

- Ostvariti saradnju vladajuće partije i opozicije.

- Napustiti politiĉke metode titoizma, autoritarnost i partijsko rukovoĊenje drţavom, nacionalnom

ekonomijom, kulturom, institucijama. Preuzeti inicijativu. Moderan stil. Javnost. Dijalog. Borba ideja.

- Voditi politiku prilagoĊavanja i usaglašavanja sa interesima Evrope; biti spreman nainternacionalizovanje jugoslovenskog problema preko KEBS-a i Ujedinjenih nacija.

OSLOBODITI SE ILUZIJA O JNA

29. MAJ 1991

- Osloboditi se iluzija da će JNA biti faktor pozitivnog rešavanja srpskog pitanja.

- Napisati memorandum za rešavanje "jugoslovenske krize" i s njim ići u evropske vlade, Evropsku

zajednicu, Ameriku, Savet bezbednosti. Preoteti spoljnopolitiĉku inicijativu Hrvatskoj i Sloveniji.



- Stvoriti Politiĉki savet, sastavljen od predstavnika stranaka i uglednih liĉnosti; Savet treba da formulišestrategiju i taktiku nove politike. Nastupati tolerantno i biti spreman na kompromise.

- Izaći pred Skupštinu s ekspozeom o sadašnjem poloţaju i novoj politici Srbije.

U Miloševićevom kabinetu, naš razgovor je trajao sat i po. Slobodan Milošević je paţljivo slušao mojepoglede na situaciju u ko joj se našla Srbija i predloge za novu politiku. Saglasio se s nekim sporednimstavovima, kao što su promene vlade, taktiĉka tolerancija Ante Markovića, izbori za Saveznu skupštinu iopštinski izbori. Nije pokazao spremnost da radikalno menja svoju politik u. Izneo mi je svoje teze za

sutrašnji govor u Skupštini.

Otišao sam od tog ĉoveka uveren da je on nedorastao za drţavnika u ovim prilikama. A inteligentan je,samouveren, bandoglav i frustriran. On nema snage za saradnju s neistomišljenicima. Nije politiĉar za ovodoba; nema viziju budućnosti Srbije. SaraĊuje samo sa istomišljenicima. Nije spreman za veliki zaokret. On

jeste strastan borac za srpsku drţavu - to mu je istorijski cilj. Ali Srbija s njim tone u izolaciju i stagnaciju.

A ko će da ga zameni? Srušiće ga slabiji i nesposobniji od njega. Moţda je to neminovno da bi pad izazvaootreţnjenje i katarzu.

BEZBROJ - ZAŠTO?

26. JUNI 1991.

Hrvatska i Slovenija proglasile su samostalnost. Napuštaju sve jugoslovenske politiĉke institucije.

Neverovatna jedinstvenost! U slovenaĉkom parlamentu 180 poslanika glasalo je za otcepljenje, samo dvaglasa bila su protiv, a 12 je bilo uzdrţanih. Sliĉno je i u Hrvatskom saboru. Svršeno je s našomJugoslavijom! Zašto je izginulo skoro dva miliona Srba? Zašto smo 1915. odbacili Londonski ugovor, koji

nam je garantovao drţavu sa srpskim etniĉkim teritorijama i Jadransko more do Splita? Zašto nas ustaškigenocid nije opametio? Zašto je nekoliko hiljada partizana, uglavnom Srba, izginulo za osvajanje Istre iTrsta? Zašto je skoro trideset hiljada srpskih mladića izginulo u Sremu za osloboĊenje Hrvatske iSlovenije? Zašto su Slovenci ĉetiri decenije eksploatisali Srbiju? Zašto smo se potĉinili Titu, Kardelju,Bakariću, Dolancu? Oba svetska rata smo izgubili! Šta će biti sa srpskim narodom u Hrvatskoj? Pobiće ihustaše! A sutra će Alija Izetbegović da odvoji i Bosnu i Hercegovinu.

Telefon mi neprestano zvoni: "Jesi li ĉuo?" Pa bes i psovke. "Nešto moramo da uĉinimo, mi Srbi", dovikujumi Tasa, Lule i Ljuba Tadić. "Više ne smemo svoju sudbinu da prepuštamo neprijateljima!", viĉe ŢikaStojković i grmi na komuniste i Miloševića.

Odluĉujem da traţim prijem kod predsednika Srbije Slobodana Miloševića.

Milošević me je primio odmah. IznenaĊen sam njegovom pribranošću, kao da se ništa ne dogaĊa. Da li je tohrabrost, ili on nije svestan šta se dogaĊa? Ili moţda ima neko obaveštenje za koje ja ne znam? Odmah sammu rekao:

"Jugoslavija više ne postoji. Šta mi da ĉinimo?"

"Kako da ne postoji Jugoslavija?"

"Jugoslavija je, Slobodane, troĉlana drţavna zajednica. Dva ĉlana su istupila - Hrvatska i Slovenija. Ostala

je Srbija. A što smo mi komunisti proizveli još nekoliko nacija, to je naš problem. Drţava stvorenaujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca više ne postoji."

"Za nas postoji. Postoji za Srbiju, Crnu Goru, Bosnu, za ĉitav srpski narod postoji. I mi se Jugoslavije neodriĉemo. Ko neće s nama, srećan mu put!"

"Mi moramo da koncipiramo novu nacionalnu i drţavnu politiku. Za nas poĉinje novo istorijsko razdoblje."

"Mogu oni da donose deklaracije kakve god hoće, sve je to maĉku o rep! Evropa i Amerika neće priznatinjihove drţave. Nemaju kud. Ja imam obaveštenja da su i Nemci odluĉno protiv njihove samostalnosti.

Niko u svetu danas ne podrţava nacionalizam i separatizam."

I tako dalje. Slobodan Milošević i ja nismo se saglasili. On je uveren u mogućnost opstanka Jugoslavije ispreman je da se za taj cilj bori. Zbunjen sam njegovom samouverenošću. Shvatam: doţiveo me je kao



slabića i pesimistu. Nijedan od mojih predloga nije uvaţio.

RUGOVA TRAŢI KOSOVO

26. JUNI 1991.

Otišao sam kući razoĉaran i zabrinut. Moţda taj ĉovek vidi nešto što ja ne vidim? Opet sam u procepu. Ne!Celim bićem osećam: srušena je drţava za koju je srpski narod, s balkanskim ratovima, devet godinaratovao i zabludno verovao da je njegova otadţbina. Od danas, mi ţivimo u drugom svetu. A šta će bitisutra?

Boţica me je doĉekala s vešću da Savezno izvršno veće ne priznaje slovenaĉko otcepljenje. To znaĉi rat.GraĊanski rat, u kome ćemo mi Srbi biti osvajaĉi i borci protiv naroda koji po ustavu ima pravo na

samoopredeljenje i svoju drţavu.

Srpska autonomna oblast Krajina, javlja televizija, ostaje u Jugoslaviji sa Srbijom, Crnom Gorom, Bosnom

i Hercegovinom. Traţena je autonomija Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Srbi u Hrvatskoj se otkidaju

od ustaške i TuĊmanove Hrvatske. Kakav će to uţasan rat da bude!

Oglasio se i Ibrahim Rugova: traţi od KEBS-a priznavanje republike Kosovo. Naravno. Došao je ĉas daŠiptari zariju noţ u slabinu Srbije. Ĉine ono što sam ja, braneći jugoslovenstvo i Jugoslaviju odslovenaĉkog separatizma, u jesen 1961. govorio redakciji Sodobnosti, u Stanu Dušana Pirjevca, polemišućis njima o jugoslovenstvu i slovenaĉkom nacionalizmu. Slovenaĉka Udba snimila je naš razgovor i tuţili me

Aleksandru Rankoviću, pa me Ranković zvao na "drugarski razgovor" i ukorio me zbog te sumnje u Šiptarei mišljenja da će nam zariti noţ u slabinu.

28. JUNI 1991.

Teritorijalna odbrana Slovenije napala je jedinice Jugoslovenske narodne armije koje su pošle da zaštitegranicu Socijalistiĉke Federativne Republike Jugoslavije, u nameri da brane njen teritorijalni integritet ispreĉe otcepljenje Slovenije. Pale su prve ratne ţrtve, srpske i jugoslovenske, u odbrani Jugoslavije. Srbi iPredsedništvo SFRJ, u tragiĉnoj zabludi, donose nepromišljene odluke. Ko je mogao da predvidi rat saSlovenijom? Istorija se sprda s ljudskim razumom.

PROGANJAN I KLEVETAN

O stradanju Jugoslavije napisao sam Vreme smrti, u odbranu Jugoslavije dve publicistiĉke knjige, zbogkritikovan ja pogrešne nacionalne politike Saveza komunista 1968. proglašen sam srpskim i velikosrpskim

nacionalistom i drţavnim neprijateljem, zbog ĉega sam proganjan, poniţavan i klevetan dve decenije.Treba li sada da budem samo jedan od zapisniĉara i hroniĉara pr opasti Jugoslavije?

Opet zbegovi na Kozari 25. april 2002. 00:00 | Komentara: 0

Na Baniji i Kordunu Srbi u zbegovima, uplašeni proustaškim "zengama", koje nastupajuka teritoriji na kojoj ţive Srbi. Franc Buĉar i Dimitrije Rupel izloţili su mi namere dauspostave neposredne odnose sa Srbijom.

28. JUNI 1991.

Veĉeras me je iz Ljubljane telefonom pozvao profesor istorije Bogo Grafenauer, s kojim sam pre dve

godine dva, tri puta razgovarao, kao sa Slovencem projugoslovenske orijentacije.

"Gospodine Ćosiću, vidite li vi šta radi Srbija? Okupira Sloveniju, ubija Slovence!"

"Zašto bi Srbija okupirala Sloveniju i ubijala Slovence, gospodine Grafenauer? To je sukob Jugoslovenskenarodne armije sa vašom Teritorijalnom odbranom."

"Vi ste okupatori! Kako vas nije sramota da mirno gledate televiziju, a vaša vojska bombarduje Sloveniju iubija Slovence? Gde vam je savest, gospodine Ćosiću?!"

"Ja ne verujem da srpska vojska okupira Sloveniju. To nije srpska vojska, profesore!Šta vi to govorite,profesore?"



"Govorim vam iz oĉajanja! Vi ne smete mirno da posmatrate okupaciju Slovenije. Ako hoćete da vamverujemo, odmah organizujte demonstracije u Beogradu. Ovu sramotu Srbi ne treba mirno da podnose. Mi

oĉekujemo vaš protest!"

Zaprepašćen Grafenauerovim ogorĉenjem na Srbiju, Beograd i mene, mucao sam nešto dok on nije spustioslušalicu.

Na Baniji i Kordunu Srbi u zbegovima, uplašeni proustaškim "zengama", koje nastupaju ka teritoriji na

kojoj ţive Srbi. I na Kozari narod u zbegovima. Srbi se organizuju za odbranu. Na pomolu je veliki ratizmeĊu Hrvata i Srba. Komešanje naroda. Ujedinjuju se dve krajine - Kninska i Bosanska. Zapoĉelo jenovo prekomponovanje Jugoslavije.

Savezna vlada proglasila je tromeseĉni moratorijum na sve odluke o otcepljenju i formiranju autonomija.

Smešna simulacija moći i legitimnosti!

... ALI TO JE RAT

28. JUNI 1991.

Đilas mi je telefonom javio da je ameriĉki ministar spoljnih poslova Bejker izjavio da Amerika ne priznajeotcepljenje Slovenije i razbijanje Jugoslavije.

"Moţe li to da zaustavi Sloveniju?", pitam ga.

"Moţda moţe", veruje uporni Jugosloven.

Ja ne verujem.

Narodna skupština Srbije u svojim zakljuĉcima suprotstavila se razbijanju Jugoslavije i otcepljenjuSlovenije i Hrvatske. Pogrešno!

Skupština Srbije se zalaţe za pravo srpskog naroda da ţivi u jednoj drţavi. Zahteva se samoopredeljenjesrpskog naroda u Hrvatskoj i spas od novog genocida. "Jedna drţava, to je demokratska Jugoslavija,zajedno sa ostalim narodima koji to ţele."

Zabluda! Nema više Jugoslavije!

Skupština nalaţe vladi da preduzme sve potrebne mere za zaštitu prava srpskog naroda u Hrvatskoj. Pravo je i duţnost matiĉnog naroda i matiĉne drţave da zaštiti ugroţene delove svoje nacije.

Ali, to je rat!

MIHIZ SA 10 PREDLOGA

6. JULI 1991.

... Mihiz je u Politici objavio "Predlog za razmišljanje u deset taĉaka", u kome se zalaţe za prihvatanjehrvatske i slovenaĉke secesije i nudi samostalnost Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Smatra da je raskid sJugoslavijom logiĉan i spasonosan za Srbiju. Predlaţe obrazovan je nacionalne i koncentracione vlade i

raskid s komunizmom. Zalaţe se za demokratski poredak, kakav je Srbija imala do 1918. godine.

DEMOKRATSKO RESTAURIRANJE

26. JULI 1991.

Dao sam, verujem, znaĉajan intervju Politici. Izjavio sam da je raspad Jugoslavije konaĉan. NJena odbrananije ni demokratska, ni patriotska. Zaloţio sam se za "skandinavizaciju" Jugoslavije - miran, demokratski,

plebiscitarni razlaz, na principu samoopredeljenja naroda. To samoopredeljenje traţim i za Srbe uHrvatskoj. Plebiscit tre ba da se odrţi pod kontrolom Evrope i KEBS.

Morao sam da se izjasnim. Od 1961. govorim i pišem o nacionalnim pitanjima, braneći demokratskuJugoslaviju. Sad sam se zaloţio za njeno demokratsko rasturanje. Niko to neće uvaţiti.



Rezidualne energije istori je su nadvladale nad politiĉkim razumom. Nacionalne i politiĉke konfrontacije suratne. GraĊanski i meĊunacionalni rat je poĉeo.

SLOVENCI TRAŢE POMIRENJE

13. AVGUST 1991.

Franc Buĉar, predsednik Skupštine Slovenije, javio mi setelefonom i bojaţljivo me pitao da li sam spreman da razgovaram s njim i Dimitrijem Rupelom, o

odnosima Slovenije i Srbije, s namerom da "ponovo uspostavimo saradnju i prijateljstvo". Odgovorio sammu da sam spreman na razgovor s njim, ali da ja sada nisam instanca za taj razgovor. Na Buĉarevo galantnoinsistiranje da sam baš ja "prava instanca" za takav razgovor, prihvatio sam da ih primim sutra u ĉetiri popodne.

PESNICA ANTISRPSKE KOALICIJE

14. AVGUST 1991.

Došli su avionom. Pred kućom su se zaustavila tri automobila: dva policijska, kao pratnja i njihov s

pratiocima. ObezbeĊivao ih je Savezni SUP. Zamolio sam Boţicu da ne demonstrira iskrenost predgostima. Buĉar i Rupel bili su snishodljivi i osmehnuti. Smestili smo se na terasu i uz kafu zapoĉelirazgovor kao dobri, stari poznanici i prijatelji iz opozicije. Izloţili su mi namere da uspostave neposredneodnose sa Srbijom, spremni na striktnu neutralnost u hrvatsko-srpskom sporu, da bi od Srbije dobili

podršku za svoje otcepljenje. Podsetio sam ih na dvodecenijsko neprijatel jstvo Slovenije prema Srbiji, dane govorimo o Kardeljevom antisrpstvu i Kidriĉevom petogodišnjem planu. Slovenija je bila udarna

pesnica "antisrpske koalicije". Oni su svojom nacionalnom politikom i šovinizmom razoĉarali srpski narod, pa će biti potrebne decenije da se zaboravi slovenaĉki secesionistiĉki rat, ubistvo ĉetrdesetak nemoćnihvojnika i optuţivanje Srbije za agresiju na Sloveniju. Oni su vrdali, izgovarajući se "usijanim glavama" i"glupostima". Buĉar ţeli da se to "zatrpa". Rupel se ne pravda. Kaţu da su došli kod mene uz saglasnost idogovor s Kuĉanom i Drnovšekom, a ako se ja saglasim s njihovim stavovima, ići će kod Miloševića,mojim posredovanjem. Rupel kaţe da su na promenu politike prema Srbiji primorani zbog nespremnostiEvrope da im van paketa sa hrvatskom prizna samostalost, jer Hrvatsku terete Srbi i rat u Hrvatskoj. Buĉar dodaje da novu politiku prema Srbiji "zahteva i javnost". A ja sam uveren: na novu politiku ih primoravaju

ekonomski interesi. Onda su izdiktirali svoju platformu i predloge za novu politiku sa Srbijom. Zapisao

sam ih na srpskom, a Rupel na slovenaĉkom. Rekao sam im da ću obavestiti Miloševića i javiti im njegovomišljenje. Otišli su posle tri sata razgovora, zadovoljni. Mene su otperetili brigom i uvlaĉenjem u politik u.

Potraţio sam Miloševića. On je "negde u Srbiji". Javio mi je da u naĉelu prihvata razgovor, ali će im"dobro naplatiti za sve što su radili protiv Srbije". Poruĉio sam Buĉaru da se u ponedeljak javi Miloševiću.

A platforma za novu politiku Slovenije prema Srbiji, koju smo sva trojica potpisali kao nekakav dogovor,

liĉi na sporazume i dogovore koje su sklapali ljudi u Jugoslovenskom odboru za vreme Prvog svetskog rata.

RAVNODUŠNI PREMA NARODU

... Znatan deo domaće konformistiĉke inteligencije utonuo je u defetizam s ideološkim alibijem:"antinacionalizam", "jugoslovenstvo", "mirotvorstvo", "emancipatorstvo"... Ti "mislioci" su ravnodušniprema slobodi svog naroda; te antinacionaliste ne zanima srpska istina i pravda; ti mirotvorci su

velikodušni prema ustaškom ratoborstvu; ti pravnici su slepi za srpsko pravo. Ti antinacionalisti, koji su uvećini dojuĉerašnji komunisti i titovci, danas su duhovni kolaboranti svih srpskih neprijatelja. U suštininjihovih shvatanja je retardirani marksistiĉki internacionalizam. A iza svih njihovih "ideologija" stoji liĉni

kukaviĉluk, egoizam, prezir prema patnji sopstvenog naroda...

BRANILI JANŠU

31. JUNI 1991.

Toga Janeza Janšu, sada pobednika nad JNA, pre dve godine Vojni sud je osudio zbog kraĊe vojnihdokumenata i špijunaţe, a ja sam ga s Bobom Selenićem branio na protestnom skupu u Cankarjevomdomu. Lakovernost i glupost su jedno. U mom sluĉaju s jugoslovenskom i demokratskom motivacijom, štome ne opravdava. I po srpskoj tradiciji velikodušnosti prema Slovencima. U toj velikodušnosti bilo je i

podmićivanja.



Lukava ponuda Slovenaca 26. april 2002.

I ovom incijativom Slovenci dokazuju da su vrlo sposobni i lukavi politiĉari. Tom malomnarodu mora se priznati politiĉki dar, veština i lukavstvo da pobede Srbe i razore Jugoslaviju.

14. AVGUST 1991.

Tekst platforme glasi:

Slovenija se ne meša u unutrašnje odnose drugih naroda i pitanja unutrašnjih granica, niti će se postavljatina stranu bilo kojeg jugoslovenskog naroda u rešavanju jugoslovenske agonije. Slovenija neće dozvoliti da

se instrumentalizuje u jugoslovenskim meĊunacionalnim sporovima.

2.

Slovenija se na osnovu nacionalnih interesa, bez predrasuda i emocije, dogovara sa Srbijom o meĊusobnimodnosima. Pri tome, ona poštuje odluĉujuću ulogu Srbije u rešavanju jugoslovenske situacije i

kompatibilnosti slovenaĉkih i srpskih interesa.

3.

Slovenija smatra da je moguće rešenje srpsko-hrvatskih odnosa samo na temelju samoopredeljenja naroda

iz kojeg treba da proizaĊu razliĉiti oblici autonomija.

4.

Slovenija smatra realnim i razumnim da doĊe do federativnog povezivanja Srbije, Crne Gore, Bosne iHercegovine i Makedonije. Slovenija priznaje pravo Hrvatskoj da se opredeli prema toj federaciji.

5.

Slovenija će se samostalno i suvereno opredeljivati prema tim drţavnim subjektima. Slovenija je spremnada aktivno saraĊuje u procesima konstituisanja tih subjekata, ako oni tu saradnju ţele.

6.

U smislu prethodnih naĉela, Slovenija i Srbija ţele razrešavati meĊusobne jugoslovenske odnose bezposredovanja stranih faktora, a pogotovu federacije.

Moj postskriptum predlogu "Srpsko-slovenaĉkog sporazuma".

I ovom inicijativom Slovenci dokazuju da su vrlo sposobni i lukavi politiĉari. Tom malom narodu mora se priznati politiĉki dar, veština i lukavstvo da pobede Srbe i razore Jugoslaviju. Korošec, Kardelj, Kavĉiĉ,Dolanc, Kuĉan, stvorili su samostalnu slovenaĉku drţavu pod okriljem Jugoslavije i u slepilu srpskog

jugoslovenstva. Slovenaĉki politiĉari su, uz Maĉeka, Tita i Bakarića, bili najponosniji i najuspešniji jugoslovenski politiĉari posle Prvog svetskog rata.

KONAĈNI KRAJ "SREĆNE BUDUĆNOSTI ĈOVEĈANSTVA"

26. AVGUST 1991.

Najbliţi Gorbaĉovljevi saradnici izvršili su puĉ dok je on bio na Krimu, na odmoru. Jeljcin se s ruskomvladom u Moskvi suprotstavio puĉistima, pohapsio ih i vratio Gorbaĉova u Moskvu; zabranio je radKomunistiĉke partije, ukinuo Pravdu i sve partijske listove. Onda je Gorbaĉov juĉe, 25. avgusta, kaogeneralni sekretar partije, dao ostavku i predloţio njeno raspuštanje! Nekoliko sovjetskih republika se

otcepilo od Sovjetskog Saveza.

Sovjetski Savez se nezaustavljivo raspada. To je planetarni dogaĊaj, po posledicama ravan Oktobarskojrevoluciji. Svet više neće biti ono što je bio do ove avgustovske kontrarevolucije. Grandiozan poraz, posle



hrišćanstva najveće vere poniţenog, obespravljenog i eksploatisanog sveta, ideala harmoniĉnog, srećnogdruštva, društva jednakosti i pravde, društva bez eksploatacije i obespravljenosti... Bio je to, po ţrtvama i

patnji, najskuplji ideal u istoriji. Najtragiĉnija utopija. Konaĉan završetak "srećne budućnosti ĉoveĉanstva",u koju smo mi revolucionari verovali.

Istoriju dvadesetog veka isfabulirao je loš romansijer: jedino bi on imao smelosti da jednu grandioznutragediju pretvori u grotesku, jedino rĊav romansijer moţe revolucionarna zbivanja iz 1917. da okonĉaonako kako se 1991. okonĉala istorija prve zemlje socijalizma, zemlje Lenjina i Staljina, najveće vojne silesveta...

U Rusiji se ruše spomenici voĊama proletarijata i socijalistiĉke revolucije. U Titovom Uţicu je srušenTitov spomenik. Ali vojska mu još uvek ĉuva grob u "Kući cveća". Sada je posećuju samo vojnici isubnorovci, stari borci, partizani.

Pitam Đilasa: "Da ti je neko 1941. ili 1951. godine rekao da će 1991. propasti komunizam i biti zabranjena Komunistiĉka

partija u Rusiji, šta bi mu radio?"

"Streljao bih ga odmah. Ne! Ne bih ga streljao. Zakljuĉio bih da je umobolan i poslao bih ga u ludnicu".

Ali, svi smo mi u ludnici. Istorija je ludnica...

OSNOVNI CILJ LIĈNO DOBRO

23. septembar 1991.

... I kod nas išĉezava politiĉki graĊanin koji se posvećivao opštem dobru. Patriotizam je u padu, iako jesada motivisan odbrambenim nagonom. Malo je Srba koji su spremni da poginu za ujedinjenje Srpstva i

svoju drţavu. Ne samo zato što ne veruju u ostvarivost tog cilja. Ni za jedan opšti cilj većina ljudi više nijespremna da gine. Jer su Srbi u ovom veku izgibijama postali narod invalid. Za Kosovo je spremna da se

bori samo generacija oĉeva današnjih vojnika. Nacionalizam je sada ideologija Srba na gr anicama srpstva:

u Hrvatskoj, Bosni, Hercegovini. Slom socijalizma je i slom socijalnog bića mladog ĉoveka u ovoj zemlji."Opšte dobro" nije borba za društvene i nacionalne ciljeve, opšte dobro je danas rušenje poretka kojiograniĉava individualizam, privatnu svojinu, privatnu inicijativu, integralnu privatnost, moderan ţivot. To

je posledica sloma socijalizma i ekonomske i politiĉke pobede Zapada. Destrukcija javnog i graĊanskog

morala nastavlja se širenjem sloboda ka nihilizmu, moralizatorstvo ima prizvuk anahronizma i najuporniji je ostatak ideologije.

Socijalistiĉki kolektivizam nije bio samo pozitivna energija i društvena svest, on je bio i pravo na raznezlouptorebe, parazitizam, karijerizam, moralno i politiĉko licemerje. On nije bio samo ţrtvovanje i delanje

za opšte dobro. On je bio i prikriveni egoizam i korišćenje opšteg dobra u privatne svrhe. U titoizmu su bilikorumpirani i vlast i narod.

Demokratija nije poredak u kome je optše dobro najvaţnije naĉelo, to je poredak u kome je liĉno dobroosnovni cilj i prva vrednost...

DOKONĈAVANJE RATOVA I ZABLUDA

27. septembar 1991.

...Rat sa Hrvatima, odnosno odbrana od Hrvata, trajaće dugo. Jer oni ratuju da unište "svoje" Srbe. Ti Srbise bore egzistencijalnim strahom; nagonom za opstanak oni se brane i boriće se sve dok ih poriĉu, izgone sasvoga i ubijaju. Hrvati su slabiji, a jaĉi - imaju moćne saveznike. Srbi su jaĉi, ali slabiji - nemaju saveznike.

NJihova mrţnja ima energiju koja je iznad politiĉkog razuma. Ni srpski nagon za opstanak nema moralne i

politiĉke granice. Na ustaška, hrvatska zloĉinstva, odgovoriće se srpskom osvetom i zloĉinima.

Ovim ratom se dokonĉavaju svi naši ratovi voĊeni u 20. veku, njim se dokonĉavaju srpske nacionalne iideološke zablude. Rat su poveli Hrvati s ciljem da stvore samostalnu hrvatsku drţavu - etniĉki ĉistu,monolitnu, rat su prihvatili Srbi da bi branili Jugoslaviju, odnosno da bi se odbranili od ustaštva i osvojili

pravo na samoopredeljenje i ujedinjenje sa Srbijom. Ovaj se rat ne moţe završiti pobedom, koja bi

poravnala naše poraze i iscrpla njegove mitove. Ako pobede Hrvati, što je izvesnije, njihova pobeda neće biti pobeda slobode, biće to pobeda mrţnje i nepravde. Ovaj rat, bilo kako da se vojniĉki završi, neće se



okonĉati mirom, on se moţe okonĉati samo velikom nepravdom i poniţenjem. U miru će nastati još većemrţnje i muke opstajanja, nastaće patnje za uzaludnim ţrtvama, nezadovoljstvo ratnim ishodom idugotrajnom kolektivnom rezignacijom i regresijom...

Nepravda je pravo sile 27. april 2002.

Ali Srbi na tu istinu ne pristaju, to ih ĉini i velikim i nesrećnim narodom. Zašto su Srbi

posle dva veka borbe za svoju drţavu i dve pobede u svetskim ratovima, ostali bezdrţave.

Ali Srbi na tu istinu ne pristaju, to ih ĉini i velikim i nesrećnim narodom. Zašto su Srbi posle dva veka

borbe za svoju drţavu i dve pobede u svetskim ratovima, ostali bez drţave. Ţivimo u svetu egoizma iinteresa, moralne ravnodušnosti i svakojakih mrţnji koje se proizvode novcem.

29. septembar 1991.

...Evropa neće dozvoliti da Hrvatska izgubi svoj "domovinski" rat protiv Srba, jer to je rat Nemaĉke za ponovnudominaciju na Balkanu; to je rat izmeĊu katoliĉanstva i pravoslavlja. Evropa - germansko-

katoliĉka, svirepo će kazniti srpski narod koji ne pristaje da se odrekne svojih ţivotnih prava. Ta se pravadanas proglašavaju velikosrpstvom. Austrougarska je na poĉetku veka, na "veleizdajniĉkom procesu" 1908.u Banjaluci i na "Fridjungovom procesu" 1909. u Zagrebu, teţnju srpskog naroda za ujedinjenjem istvaranjem srpske drţave progalsila velikosrpstvom iz loĉinom protiv Austrougarske carevine. Srpskateţnja za slobodom i ujedinjenjem za Austrougarsku je bila zloĉin. Tu srpsku krivicu prema Surougarskojpreuzela je Kominterna, pa je velikosrpstvo proglasila neprijateljskom ideologijom. Od Austrougarske,

Kominterne i Titove Komunistiĉke partije, srpsku krivicu preuzeli su današnja Nemaĉka i Evropa, kojizahtevaju pravo na samoopredeljenje, pravo na kome su se ujedinili 1918. godine i overili ga u Drugom

svetskom ratu. To je sada krivica protiv Evrope,mira i demokratije. Danas, u rušenju komunizma, svi sunacionalizmi demokratski - maĊarski, ĉeški, slovaĉki, hratski, slovenaĉki,makedonski, muslimanski,šiptarski; jedino je srpski nacionalizam agresivan, ratoboran, hegemonski, zloĉinaĉki.

Pravde za narode nikad nije bilo, niti će biti, dok postoje veike sile; dok u svetu postoje mali i veliki, moćnii nemoćni. Samo je nepravda veĉna u ovom svetu.Nepravda je pravo sile, zna se oduvek. Ali Srbi na tuistinu ne pristaju. To ih ĉini i velikim i nesrećnim narodom. OsuĊenim na poraz.

Zašto su Srbi, posle dva veka borbe za svoju drţavu i dve pobede u svetskim ratovima, ostali bez drţave,zašto su poraţeni i nemoćni na kraju veka, pitanje je ĉiji će odgovor da demorališe, ĉak i da osramoti srpskinarod.

Rušenje Dubrovnika

1. oktobar 1991.

...Kako ne uviĊaju kolike opasnosti donosi ova pobeda? I da li osvajanje Dubrovnika moţe biti pobeda? Nemoţe! Duborvnik nije hrvatski, već turistiĉki grad; on je grad svih turista sveta koji su ga videli.Antiustaštvo jeste motiv srpskog rata sa Hrvatima. Odbrana od genocida. Ali taj rat je nerazuman i

beznadeţan. Napadom na Dubrovnik, Srbi za svet postaju varvari. Ruše najlepši grad na obema obalamaJadranskog mora.Svi turisti sveta danas su protiv Srba. I istoriĉari, pisci i slikari.Rušenje Dubrovnika, ako

je to istina, neće Crnoorcima biti oprošteno...

Ravnodušni prema narodu

9. oktobar 1991.

... Znatan deo domaće konformistiĉke inteligencije utonuo je u defetizam s ideološkim alibijem:"antinacionalizam", "jugoslovenstvo", "mirotvorstvo", "emancipatorstvo"... Ti "mislioci" su ravnodušni

prema slobodi svog naroda; te antinacinaliste nezanima srpska istina i pravda; ti mirotvorci su velikodušni prema ustaškom ratoborstvu; ti pravnici su slepi za srpsko pravo. Ti antinacionalisti, koji su u većini



dojuĉerašnji komunisti i titovci, danas su duhovni kolaboranti svih srpskih nepraijtelja. U suštini njihovihshvatanja je retardirani marksistiĉki internacionalizam. A iza svih njihovih "ideologija" stoji liĉnikukaviĉluk, egoizam, prezir prema patnji sopstvenog naroda...

Temelj nove politike

13. decembar 1991.

... Naše generacijsko i nacionalno pitanje glasi: kako Srbija da postane moderna društvena i drţavna

zajednica? U kakvim društvenim, politiĉkim, institucionalnim uslovima, moţe Srbija optimalno da razvijesvoje stvaralaĉke snage, prirodne i ljudske mogućnosti? Na kojim programskim naĉelima i s kakvimljudima moţe da se izvrši civilizacijski preporod srpskog naroda?

Nijedan veliki nacionalni cilj nije danas samo nacionalan. Spoljni ĉinioci su sve znaĉajniji. SadašnjameĊusavisnost ubrzano raste; promene u svetskoj konstelaciji razaraju nacionalne identitete i suverenitete.Ovo poslednje je najteţe shvatiti i prihvatiti. Ali, istovremeno, raste i otpor gubljenju identiteta, koji je

univerzalna i etnopsihiĉka osnova svih nacionalizama. U rasponu tih tehnzija, zbiva se drama malih inerazvijenih naroda.

Temelj nove politike je realna procena sopstvenih potencijala. Odbacivanje neostvarenih ideoloških inacionalnih ciljeva. Teţnja zamogućim. U našoj nacionalnoj krizi, saglasnost o ostvarivom nacionalnomcilju najteţe je postići.

Više se ne smemo ĉuditi tome što seo nama Srbima laţe u svetu. Ţivimo u svetu egoizma i interesa,moralne ravnodušnosti i svakojakih mrţnji koje se proizvode novcem. Prekinimo sa srpskom jeremijadom:

sami smo. Slovenski i ratniĉki sentiment nisu podloge razumne politike danas; filantropski motivi sumogući samo u okviru Crvenog krsta.

Laţ o Srbiji danas politiĉki je korisna nemaĉkoj Evropi, Americi, militantnom islamu, katoliĉanstvu. Nerazumno je da kukamo što se o nama toliko laţe. Jer, postoji samo jedna mogućnost da oni prestanu dalaţu o nama - da im se potĉinimo i izgubimo svaki znaĉaj.

Neophodna je prava duhovna revolucija za civilizacijski preporod Srbije, koji će trajati decenijama. Skratiti je, to je najveći ljudski i kolektivni zadatak...

Nepravda Evropske zajednice

17. decembar 1991.

Evropska zajednica u Briselu donela je odluku o rasturanju Jugoslavije i postavila pet uslova za priznavanje

novih drţava. Srbiji je postavila ultimatum da se odrekne Jugolavije i proglasi svoju nezavisnost u postojećim republiĉkim granicama. Poništeni su svi oslobodilaĉki ratovi srpskog naroda za osloboĊenje iujedinjenje. Kako da se podnese tolika nepravda? Brisel je za Srbe nov Berlinski kongres; on nam je

odredio drţavne granice. Sudbina balkanskih naroda je neizmenjiva: odreĊuju je imperijalne sile. Srbi će seuzaludno i samoubilaĉki suprotstaviti toj tradiciji. Na Balkan ponovo stupa velika Nemaĉka. Ona je

podrţala slovenaĉku i hrvatssku secesiju i time rasturila Jugoslaviju. Na Balkanu Nemaĉka dobija i Prvi iDrugi svetski rat.

Oduzimanje prava Srbima na samoopredeljenje, to je oduzimanje slobode srpskom narodu.Pravo na svoju

drţavu, to nije politiĉko i ideološko pitanje. To je egzistencijalno pitanje. Drţava za Srbe u Hrvatskoj iBosni i Hercegovini nije ideološki problem i ideološki cilj; drţava za Srbe je osnovni uslov opstanka,

pretpostavka ljudske i graĊanske slobode. Ne bore se Srbi za drţavno u jedinjenj sa Srbijom da bi stvorili

"veliku Srbiju". Bore se oni za drţavno ujedinjenj, da bi ţiveli gde sada ţive i bili slobodni ljudi. DrţavaSrbima nije nacionalistiĉki cilj; ona je ţivotni uslov da stvore društvo u kome će biti slobodni ljudi. Svakoko se bori protiv srpskog nacionalizma, bori se protiv ljudske slobode.

U interesu mira, srpski narod treba da se odrekne svoje etniĉke celine i ljudskih prava dva i po milionaSrba; treba da se odrekne prava na samoopredeljenje koje su dobili svi jugoslovenski narodi. To je najteţa

politiĉka odluka u ovom veku.Naše ţivotno pitanje glasi: kako danas manje pogrešiti? Antiratnoraspoloţenje je većinsko raspoloţenje u Srbiji.



Slutim izgubljeni rat 28. april 2002.

Milošević neće da prihvati briselski ultimatum, uverava me da je optimista, a ja ovaj 17.

decembar doţivljavam kao jedan od najnesrećnijih datuma za sebe u 20. veku. Na danStaljinovog roĊenja u Kazahstanu, proglašen je nestanak Sovjetskog Saveza.

17. DECEMBAR 1991.Strahujući za budućnost Srbije, neuveren u drţavniĉku viziju u ovim ĉasovima, zatraţio sam prijem.Pozvao me je na razgovor. Dugo smo sami razgovarali o dogaĊajima u kojima smo i pred kojima stojimo.On neće da prihvati briselski ultimatum. Uverava me da je optimista. Ja ovaj 17. decembar doţivljavam kao

jedan od najnesrećnijih datuma za sebe u 20. veku. Slutim nesagledan poraz; slutim izgubljen rat.Milošević odbacuje moj pesimizam.

Taj ĉovek je toliki autokrata da ni sadašnju sudbinsku odgovornost za srpski narod nema potrebe s nekimda podeli; ni iz politiĉkog lukavstva i demagogije, on neće ni od koga da traţi mišljenje i savet. Sve radisam; o svemu odluĉuje po svome, verovatno u dogovoru sa ţenom i kućnim prijateljima. Samo nesrećaĉeka Srbiju i tog drţavnika. Njegova politiĉka sudbina je u njegovom karakteru. Opozicija, ma koliko bila

tupa, nazadna, neodgovorna, u kritikovanju "predsedniĉkog sistema" i Miloševićeve samovolje, potpuno jeu pravu...

... A ĉaršija sve upornije brblja da više nisam opozicionar, da sam prišao Slobodanu Miloševiću. Neka ih! Neka svako o meni misli i kazuje što mu je volja. Ja neću odstupati od svojih uverenja. U ovim danimaosećam se samo kao rodoljub, koji strahuje od srpskog pada i poraza.

DRŢAVNI PREVRAT U MIRU

21. DECEMBAR 1991.

Na dan Staljinovog roĊenja, u Alma Ati, u Kazahstanu, proglašen je nestanak Sovjetskog Saveza. Satanskadijalektika istorije! Kakav groteskni slom "prve zemlje socijalizma", "moćnog SSSR -a", "garanta slobode i

zaštite malih i potĉinjenih naroda"! "Idealne drţave" s "najnapredni jim poretkom na planeti", za koju je

moja generacija ginula i izginula 1941-1945. godine... Stvorena u Petrogradu i Moskvi, rasturena u Alma

Ati! Moţda je rušenjem Berlinskog zida srušen Sovjetski Savez? Svet se iskrenuo na zapadnu stranu isurvava se nekuda, u nepoznato. Sve su dosadašnje ravnoteţe narušene. Rusija, odnosno njen "lider"Jeljcin, traţi da Rusija bude primljena u Atlantski pakt, onaj pakt koji je protiv Rusije i stvoren! Tolika seĉuda dogaĊaju da se ne moţemo ni ĉuditi. Istorija postaje fantastiĉna pripovest - u miru se vrše drţavni i

politiĉki prevrati, koje su do sada vršili samo svetski ratovi i revolucije...

VEROVANJE POSTALO ZABLUDA

29. DECEMBAR 1991.

Navršavam sedamdeset godina postojanja. Nemam sna ni s lekovima. Sav sam uţarena strepnja. Da li vera u ideal oslobaĊa našu savest? Ako smohrišćani - ne oslobaĊa; ako smo samo ideolozi, imamo izgovora napretek. Oni su najĉešće u objektivnojsferi i istorijskim determinacijama. Ne ţelim ni jednom "objektivnom teškoćom", ni jednom "objektivnom

uslovnošću", da lišavam odgovornosti svoju savest. Pamtim prilike u kojima nisam postupao po savesti;

pamtim neuĉinjena dobra, pred kojima sam ustuknuo, iznašavši izgovor...

Solţenjicin poziva Rusiju na pokajanje, iako zna da je to bolno. On ţeli da Rusija nastavi da pati i u

slobodi. Ja svoju generaciju pozivam u potragu za istinom. Istina je kazna za grehove i našu savest, potisnute ideologijom "usrećivanja potlaĉenih i poniţenih" i zamenjene disciplinom i fanatizmomsledbeništva.

Javljaju mi iz redakcije Veĉernjih novosti da su namerni da mi dodele nagradu za "ţivot posvećen ĉoveku iĉoveĉnosti". To je povod da se zagledam u svoju prošlost.

Dugo sam bio sledbenik komunistiĉke ideologije, koja je projektovala srećnu budućnost ĉoveĉanstva. Tavera nije bila samo zabluda. Ali je, kao i svaka vera, bila sledbeništvo. Sledbeništvo je i pristajanje na



gašenje sopstvene savesti; sledbeništvo je oslobaĊanje od savesti, izuzimajući odgovornost u izvršavanjuzadataka, postavljenih od organizacije koja je sebe proglasila mesijanskom avangardom. Nisam bio

"fanatik te organizacije i takvog sledbeništva, ali sam do 1966. nastavio da budem ĉastan sledbenik idelatnik na ispunjenju revolucionarnih ciljeva socijalistiĉke ideologije. Sluţba ĉoveku, teţnja za dobrim,nesumnjivo je bila u svim motivima moje delatnosti; ali moje ideološke zablude objektivno su bile tolike dasu dovele u pitanje socijalno i ljudsko znaĉenje moje ĉoveĉnosti.

PRIHVATAM KNJIŢEVNIĈKU ODGOVORNOST

29. DECEMBAR 1991.Mi smo bili toliko opijeni i korumpirani svojom ideologijom da smo postali slepi za ljudske patnje. To je

naš najveći greh: neuĉestvovanje, nesauĉestvovanje u patnjama svojih savremenika. Jer smo u svom "višemcilju" imali izgovor za svaku patnju koju smo nanosili ljudima i sebi. I moralizam postaje duhovna podloga

svake socijalne eshatologije, svakog ţrtvovanja za ideal budućnosti. Zato i ne mogu da prihvatim nagraduza "ţivot posvećen ĉoveku i ĉoveĉnosti", koju ţele da mi daju Veĉernje novosti.

Sedamdeset godina nije razlog za radost u ovoj zemlji. Iznad moje kuće danima preleću vojni helikopteri,noseći ranjenike u vojnu bolnicu. Jesam li i ja odgovoran za narodno stradanje, za ovaj uţasan rat, zato štosam svojim knjigama budio slobodarsku i demokratsku samosvest i dostojanstvo Srba? Ako za stradanje u

borbi za slobodu, demokratska prava i ljudsko dostojanstvo postoji i moja knjiţevniĉka odgovornost, ja tuodgovornost prihvatam. Ali, ako ta odgovornost zasluţuje moralnu osudu, onda ljudski ţivot nemanikakvog višeg smisla. Ako je moja borba protiv titoizma bila zabludna, moj ţivot je sluţio zlu. Ako je

moje zalaganje za promenu postojećeg poretka vodilo nastajanju goreg, moj ţivot nije samo promašen...

BEZIZGLEDAN POLOŢAJ

8. NOVEMBAR 1991.

...Srpski narod je pred egzistencijalnim iskušenjem: da se odrekne svog integriteta i svojih prava, da bi se biološki saĉuvao. Ne verujem da Srbi imaju snage za takvu racionalnost. Odricanjem od identiteta iintegriteta, pristajanjem na avnojske granice republika, što od nas zahteva Evropa, otpoĉinje srpskarazistorija. Ali ako ne smognemo snage da na pravi naĉin odgovorimo na izazove sadašnjeg vremena, naizazove promenjenog sveta, predstoje nam velike nesreće. Bilo kojim od ova dva puta, koji nam se kaonaciji nude, da krenemo, ĉeka nas poraz. Danas ne mogu da se isprave greške i zablude uĉinjene unacionalnoj politici u Prvom svetskom ratu. Stvaranje zajedniĉke drţave sa Hrvatima i Slovencima, uzsrpsku ratno- pobedniĉku grandomaniju dovelo nas je na kraju veka u bezizgledan poloţaj.

Kao da nam nije suĊeno da kao narodna celina dovršimo svoje nacionalno osloboĊenje i stupimo usavremenu civilizaciju...

Suštinska promena u bivstvovanju srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka jeste: mi više ne umiremotamo gde smo se rodili. Napuštanjem mesta roĊenja, i promenom mesta umiranja, mi napuštamo i sebe. Alidrugi ljudi još nismo postali. Mi smo mutanti balkanske istorije. U staro ime nije se ulio novi sadrţaj.Svojstva predaka smo izgubili u uzaludnim ratovima, u emigraciji i preseljenju u primitivne, nove varoši.Mi smo danas Srbi samo po imenu...

KRAJ

dobrica Ćosić-piščevi zapisi(1981-1991)-feljton novosti

Documents