Dobrica Ćosić: VREME PRIJATELjSTVA

Slikar na frontu

Bio sam urednik “Mladog borca” kad mi je na sto stigla jedna molba Načelniku Propagandnog odeljenja Druge armije, s beleškom pri vrhu: „Ovo obraditi i dati u listu.“ Odmah sam video da je primer izrazito pozitivan i treba ga iskoristiti u propagandi za sveopštu mobilizaciju omladine za konačno Osloboñenje i Obnovu ratom porušene zemlje: “Molim druga Načelnika da me uputi u boračku jedinicu. Razlozg je pre svega posledica mučnog samopriznanja da ja lično, za borbu koju vode naši narodi, nisam učinio skoro ništa. U vojsku sam došao tek posle osloboñenja Beograda, a to što su moji drugovi tri godine pre mene otpočeli sa borbom, poslednjih meseci muče me sve nesnosnije. I, šta sam ja uradio od presvlačenja u vojničko odelo? Sedeo sam u Štabu Korpusa, a sad Štabu Armije. Ni pucanj puške nisam čuo. Dovoljno da čovek sam sebe počne duboko da prezire. Odmah iznosim i drugi razlog. Slikar sam. Zapravo, mislim da postanem slikar! Hoću li moći ovde, onako intenzivno kao na frontu, da doživim ove velike dane, koji posle rata, treba da postanu pokretači jednog novog slikarstva? I najzad, evo dogañaja koji me je naterao da baš danas napišem ovaj raport! U pismu dobivenom od kuće, majka mi piše da su zarobljenici, koji su tu skoro došli u Beograd, doneli o mom ocu, takoñe ratnom zarobljeniku, crne vesti. Ostajem u uverenju da ćete, shvativši me, učiniti da se moja molba pretvori u stvarnost. Miodrag Popović, slikar u Propagandnom Odeljenju, Druge Armije“ Tako sam ga prvi put sreo krajem januara 1945. Sremskim frontom je grmela artiljerija i mladići su neštedimice jurišali, najviše da speru „krivicu“ što su tri godine ginuli bez jurišanja; u Beogradu se od uniformi nije mogla videti devojka; prazni izlozi bili su puni fotografija pobednika Drugog svetskog rata; kafane su pretvorene u menze, samo je „Mažestik“ prepušten strancima, špijunima i krupnim reakcionarima; većina je grdila kapitalizam, a svi smo se otimali o Unrine pakete; dobrovoljne brigade beogradske omladine, one što nije stasala za pušku, na Rudniku i Crnom vrhu sekle su se šume za ogrev Beogradu; seljaci su oko Bosuta krali mrtve sinove i švercovali ih preko Savskog mosta, vukući ih na svoja groblja; u omladinskim domovima po Beogradu u smenama se mitingovalo, a uveče su se čitale prve pesme i priče, pa kritikovale u ime socijalističkog

realizma. A mi ratni pobednici, čvrsto ubeñeni da u našoj slobodi više ne postoje nikakvi razlozi da ljudi budu nesrećni; bili smo toliko opijeni našom slobodom i sobom da nam ni na pamet nije padalo da neko od nas može biti tužan. Načelnik je uslišio molbu slikara Miće Popovića i poslao ga na front da povrati pozadinom ugroženo dostojanstvo i uči slikarstvo. Na frontu oko Drine postao je član Partije, a u jurišu na nemački bunker kod Gračanice bombom je ranjen. U vojsci je postao prijatelj i sa Stojanom Ćelićem, s kojim je zajedno crtao plakate, te mu je iz Beograda, gde je dekorisao Dom Sovjetske pešadije, napisao pismo o svom komunističkom razočaranju u neke sovjetske oficire, te naše komesare i komandante, koji su umesto jednakosti zasnivali privilegije; to je pismo zaplenio oficir Ozne, zvani Berija, pa je odmah potom uhapšen naivni komunist Mića Popović. Osuñen je zbog „trockizma“ na šest godina, ali je Titovom amnestijom odmah osloboñen; pravo iz zatvora u Somboru otišao je u Umetničku galeriju i tu sreoe Milana Konjovića: „Jesi li slikar?“, obratio mu se on. „Želim da to postanem!“, odgovorio je Mića i krenuo u Beograd, kući. U Skeli na Dunavu potukao se sa zastavnikom koji je iz obesti bacio neko kučence u reku. U Beograd se vratio da služi slici, s ranama: gelerima u butini i sumnjama u duši. A Popović je o meni prvi put čuo od svoje devojke, skojevke, koju sam komunistički kritikovao što voli jednog „dekadenta“. Prvi put me je sreo u Omladinskom domu, kad sam u polumračnom, hladnom holu eksproprisane vile ministra Srškića, ispunjenom skojevkama i demobilisanim ratnicima koji su naumili da postanu pisci i umetnici. Ja sam bio potresen slušajući noćima u Siminoj 9a njegov dnevnik iz zatvora. Neću biti demobilisan, izbačen sam iz Partije, i pozvan na isleñenje u Beli Manastir. Stole mi je poručio da budem spreman na najgore. Znači, još jedna propuštena godina na Akademiji. Peta po redu. Gospode bože, da li ću se uopšte izraziti? Jutros mi reče neki major kako mu moja pisma zbog kojih sam optužen izgledaju kao rad trockista. Prvo što ću uraditi kad doñem na slobodu, biće da pronañem što više materijala o trockizmu, da shvatim to po čemu ja na njih ličim. Samo se kroz maglu sećam fotografije Trockog u nekim novinama. Taj dnevnik Fame Famića, kako smo tad zvali Popovića, Mihiz, u kome smo gledali novog Skerlića, sa samo njemu svojstvenom samouverenošću, proglasio je to za našu najbolju ratnu prozu. Mihizovo mišljenje je potvrdila i Isidora Sekulić. Ne sećam se da li se neko od nas suprotstavljao Isidori, koja nam je bila najubedljiviji sudija u svetu knjiga. Ali ideološko ubeñivanje Popovića nije išlo lako. Od svih je nas bio stariji, mudriji, zreliji, obuzet sobom i svojom mišlju; već se tada u svom zanatu ponašao samouvereno, kao stari majstor, a ambiciozno kao kalfa pred ženidbu. Živeo je za slikarstvo, mislio je kao slikar, svagda se ponašao kao slikar.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/28249

Sremski dalaj-lama

Zapisivao sam svašta u svesku o sebi, o prijateljima, istomišljenicima i neistomišljenicima, ponekad pod naslovom “Ljudi bez kompasa”. Evo šta 1946. i 1947. o Mići Popoviću, koga smo zvali Fama Famić. “Naumio Fama da prvi put letuje na moru i slika ribare i masline. Otac Toma nije imao para, pa je majka Dana prodala vunu iz dušeka i za nju uzela 2000. S njima se uputio u

Ulcinj. Kad je uzimao kartu kod “Putnika”, ugleda neku lepoticu koja kupuje kartu prve klase. Zaljubio se dok je stigao do šaltera, pa kupio i on kartu prve klase. Kući kad je stigao, rashladio se i nastala je muka – kako kartu da zameni za drugu klasu. Preko veza Dejana Medakovića, nekako je uspeo i krenuo. U Sarajevu, čekajući voz, da uštedi neki dinar, spavao je na livadi pored stanice. Milicija ga je uhapsila. U zatvoru je prenoćio kao skitnica. Na saslušanju se predstavio kao inženjer koji ide na prugu. Ali milicija utvrdi da se lažno predstavio i opet ga strpa u aps, gde provede još dva dana. Potom nastavi za Ulcinj. Njegov prtljag sa štafelajem, platnima i ostalim slikarskim priborom, zbog nečega je bio sumnjiv miliciji, i ona ga legitimiše. Kako je ličnu kartu zaboravio kod kuće, oni ga, kao lice bez identiteta, strpaju u zatvor, gde provede pet dana. Kad su ga pustili, on se očajan uputi za Beograd, ne videvši ni grad ni more. U zatvorima i oko njih, sav je novac potrošio. Tako se svršilo prvo slikarsko i morsko putešestvije Famića, na kojem je tri puta bio uhapšen. – Igra sudbine? – Ne, to je zakon moje sudbine! – kaže on. Teško mi je da listam tu svesku. Puna je moje muke da se ideologijom odbranim od nekih životnih saznanja i istina. A živeo sam dvojnim životom: radio s pravovernima, a prijateljevao s grešnicima. Radio sam političko-partijske poslove meñu vršnjacima koji su bili bez ijedne političke i moralne dileme, sa strasnom pobožnošću verovali u sve što radi i govori Partija i ni u snu nije dolazilo da nešto na ovom svetu može biti i drukčije no što kažu drugovi i Partija, a drugovao i intelektualno prijateljevao s vršnjacima koje su mučile ideološke sumnje, moralne dileme, sloboda stvaranja. Iako su skoro svi bili skojevci ili partijci, iako su se svi u biti osećali komunistima i naprednim intelektualcima, zbog njihovih sumnji u staljinizam i socijalistički realizam, zbog njihovog kritičkog stava prema odstupanjima od partizanskog i komunističkog morala, zbog njihovih gnevnih kritika, negiranja i kritizerstva, i ja sam ih često smatrao „saputnicima revolucije“, „dekadentima“, „ljudima bez kompasa“. Ali sam ih voleo kao ljude; voleo sam njihovu iskrenost i intelektualno poštenje, darovitost i znanje, duh i originalnost. Želeo sam da što više i što različitijih ljudi upoznam; osobito su me zanimali ljudi koji misle drugačije od mene i u drugo veruju. A bio sam zaista poročno radoznao za neznano i novo. U mojoj verničkoj duši nečastivi je kresao svoje varnice. Istovremeno i uporno nastojao sam da neke „zabludele ovce“ vratim našoj svetoj komunističkoj veri. Bili smo mi, ako me pamćenje ne vara, u prvim poratnim godinama, verovatno najpoznatiji, najgrlatiji socijalistički „dekadenti“ i „anarhisti“ u beogradskoj mladoj inteligenciji. Naše leglo bila je jedna velika soba na prvom spratu Simine 9a, odmah preko puta zloglasne „Glavnjače“. Dakle, preko puta policije i zatvora govorilo se tada, sigurno, najslobodoumnije u Beogradu; tu su se rušile sve svetinje i autoriteti; tu smo se do izbezumljenja i gañenja mučili za nekakve istine o našoj stvarnosti; tu smo se gušali oko socijalističkog realizma i slobode stvaranja; tu su se okupljali ambiciozni, daroviti i duhoviti nezadovoljnici i njihovi poštovaoci; tu je dolazio svako ko je želeo nešto „zabranjeno“ i „nepravilno“ da kaže o novoj vlasti i umetnosti koja se u tim danima stvarala; tu se, više od svega na svetu, prezirala i ismevala ljudska glupost. Tu sobu, u kojoj su stanovali Voja J. ðurić i Sremac Borislav Mihajlović Mihiz, ovako sam opisao u svom dnevniku: “Vrata na sobi nikad nisu zaključana. U nju ulazi ko hoće i kad hoće. A kad već uñeš, levo i desno pored zida, na parketu, umesto kreveta, zgnječene perine; na njima zgužvana nemačka ćebad, prljavi jorgan i od znoja i prašine žućkasti jastuci. Izmeñu tih ležaja beli ambulantni sto; na njemu razbacane knjige, tegla umesto čaše za vodu, otpaci hrane i ceduljice na kojima posetioci psuju domaćine što nisu bili kod kuće,

a oni ih dugo čekali. Na peći „zefir“, lončići za hranu iz menze i vojničke cokule. Na prostom rafu razbacane knjige: za svakog tu ima poneka. U ćošku zarñala puška, ratni trofej domaćina Voje, a kraj nje istrošena metla. Više ležaja, na zidu po jedan prazan ram iz kojeg zjapi belina. Ignorancija slikarstva! Ako su domaćini tu, oni leže na svojim legalima; za posetioce postoji jedna stolica, sto i bukovi trupci kraj zidova. U sumrak počinje da se dolazi i po svu noć ulazi i izlazi, kad se kome dosadi ili smuči od ideja i naših istina. Mihiz, „dalaj-lama“ Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek leži, puši pikavce i kao iz mitraljeza sipa svoje mudrosti. On je čovek koji svoj vek provodi u ležanju; on ne može da sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleñuške na pod. Za pušenje i nameštanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da bude pod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kad padne u vatru, što se dogañalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz pridiže i govori, govori... Najčešće se svaña i svagda kritikuje – bilo zbog čega da je neko „za“, on je odmah „protiv“.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/28311

I galamdžije ćute kad Isidora govori

Mihiz je iz Iriga, sveštenički sin, veliki sremskokarlovački komunist, koji je pred šiparicama i ñacima galamio za svetsku revoluciju. Pobegao je 1941. od ustaša i tri godine se krio na nekom salašu u Banatu. Po osloboñenju postao skojevac, kandidat za člana Partije, bio referent u Komisiji za utvrñivanje ratnih zločina u Pančevu. Tu se i sreo s Vojom ðurićem, tada komandantom Okružne milicije i, posle demobilizacije, zajedno su došli na studije. Mihiz nije mogao da podnese partijsku disciplinu i izišao je iz organizacije; sada je nekakav „vanpartijni“ revolucionar... ðurić je razuman i blag student istorije umetnosti, iskren mladić s ruskoplavim očima, komunista je iz radničke porodice. Odlučio je da se posveti nauci. Od stipendije koju prima izdržava i Mihiza... Dejan Medaković, student istorije umetnosti, valjda je posle rata prvi u Srbiji privatno objavio zbirku pesama “Motivi”. Iz Zagreba je, bogat je, dobro živi. U studentskoj organizaciji vrlo aktivan. Veliki imitator, skuplja viceve i anegdote, glavni erudita Simine 9a, a našao se s ovima ovde na liniji dekadencije... Voja Korać, student arhitekture, jedna špicasta pamet i ideološki vrlo čist komunista. Ne voli svañe. Meri i sve procenjuje. Vlada Medar, student, bio u Pančevu islednik Ozne; tu se upoznao s Vojom i Mihizom. Uhapšen je jer je kod Pozorišta prodavao Dejanovu zbirku: „Kupite pesme siromašnog, tuberkuloznog studenta!“ – vikao svojim basom. Milicija ga legitimisala, taj bivši oznaš nije imao legitimaciju, pa je čitavu noć proveo u apsu, i tek ujutru, kad je svojim glumačkim recitovanjem oficiru Ozne dokazao naprednost Dejanovih pesama, pušten je na slobodu. Priča da ga je u ćeliji brijao ratni zločinac osuñen na vešanje, a koga je on dotle isleñivao... Mihailo ðurić, ratni skojevac i ilegalac, student filozofije istorije, sada proučava Solovjova; piše studiju o boljševizmu. Svako jutro, tačno u pola osam, ide u Univerzitetsku biblioteku i čita do dva po podne. On je ovde „filozof“ i glavni pesimist...

Pavle Ivić, mudri i ćutljivi skojevac, studira lingvistiku. On se silno trudi da bude savestan i objektivan; govori tiho, kao da je izgubio vazduh, jedva ga čujemo. Ali čim progovori, sve galamdžije, čak i Mihiz, odmah zaćute. Nije mi jasno šta će on, čovek, ovde... Petar Omčikus, najprisniji drug Fame Famića, studira Likovnu akademiju; tvrde svi, pa i Fama, da je mnogo talentovan i veran drug. On nas sluša, ćuti, deluje apatično... Bata Mihajlović, fanatičan komunist, student Likovne akademije. Cinik je, opasne, razarajuće inteligencije. Mića i Mihiz tvrde da je darovit... Prepametan je on da bi bio slikar. Ali Bata ovde, za slikare ubedljivije od mene, brani socijalistički realizam... U ovu mušku družinu upadaju i studentkinje: Spomenka, Jovanka, Mira, Vera, Milica, Jelica, Milka, Vojka... One su verni drugovi, pažljivo slušaju, neke i očiste ponekad ovu sobetinu. Bogatije i one što imaju roditelje u Beogradu donose i hranu od kuća. Jovanka, najčešće, jer joj je otac čuveni vajar Sreten Stojanović, pa ima kartu R1, za snabdevanje... ...Do tri ujutro trajalo je to užasno bičevanje razuma. Slavio je Mihiz očevu slavu i prvi put nije samo ležao... Desetak mladića sedelo je na bukovim trupčićima pored zida. U sredini sobe gomilica knjiga, meñu njima i Marksov “Kapital”, na njemu panj s kojeg gori slavska sveća. A svi su ovde bezbožnici! Na jednom belom stolu – čaše od hartije, flaše vina i rakije iz Iriga, sendviči, kolači i ren... Mihiz me poslužio pekmezom umesto žita. Mihiz je izgovorio svoje pesme pa je onda pročitao moje pismo svima njima, jedan žestok ideološki obračun s njihovim oportunizmom i kritizerstvom. Noćas smo se Mihiz i ja gušali, samo što se nismo pesnicama mlatili zbog njegovih napada na Staljinovo sveznanstvo. „Odgovori mi, Dobrice, samo na jedno pitanje. Je l’ ti zaista i ozbiljno veruješ da Josip Visarionovič Staljin Džugašvili Sosa bolje od mene razume poeziju?“ Odgovorio sam bez premišljanja i gnevno: „Pa naravno. Staljin razume, Staljin mora da razume bolje poeziju od tebe!“ On je prosto kriknuo od besa i očajanja. Onda sam ja pribrano dodao: „A razume poeziju bolje od tebe, Mihize, zato što je marksista. Zato što savršeno vlada velikim istinama dijalektičkog i istorijskog materijalizma!“ To je sve bilo grozno. Bata me jedino branio, a Fama je, naravno, bio uz Mihiza. Ostali su ćutali su ili su tiše od Fame bili uz Mihiza... Ja sam svestan da nisam sasvim u pravu. Ali ako neko bilo šta ruši u jednoj velikoj veri, srušiće je svu, čak da to i ne želi. Takav je zakon vere... Tako je noćima bilo u Siminoj 9a, tu su Dejan Medaković i Mihiz zajednički napisali dramu “Beograd” i na konkursu Narodnog pozorišta dobili nagradu. Dejan je napisao dva čina o buržoaziji, a Mihiz druga dva čina o naprednim snagama i revolucionarima; tu su Voja ðurić i Mihiz jedne mrazne noći spalili neprodatu Dejanovu zbirku pesama “Motivi”... Isidora Sekulić, u svojoj kućici na Topčiderskom brdu, primala je četvrtkom po podne. Ona nam je besedila o duhu, jeziku, umetnosti; obaveštavala nas šta se stvara i piše na nekoliko evropskih jezika; propitivala nas šta čitamo, merila nam znanja i ozbiljnost. Pred Isidorom se nismo nadvikivali; bili smo smerni i zaneti slušači.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/28430

Bolestan od besmisla

Borislav Mihajlović Mihiz je najinteligentniji čovek kog sam upoznao. Tako hitru i prodornu, svestranu i prilagodljivu inteligenciju ne znam da iko ima danas u srpskoj kulturi. Poročno radoznao duh, nespokojan i rezigniran, temperamentan i melanholičan, svagda spreman na dijalog i poricanje i sebe i drugog, budan za moralan podvig, britkog i strogog suda, a dobre i meke duše, više govornik no pisac, pouzdaniji sudija no analitičar, buntovan a nerevolucionaran, s podjednakim sluhom za klasično i avangardno, poštovalac tradicije i podstrekač inovacije, u mladosti mlaki levičar, u zrelosti obzirni konzervativac, nacionalist bez mržnje i kosmopolit duhom i kulturom, čovek koji je samo jednog savremenika mrzeo i toliko se njime bavio da, kad bi to bio Aristotel, on bi na Balkanu i srednjoj Evropi bio najbolji znalac Aristotela, galantan u praštanju uvreda i nanesenih mu nepravdi, nekritičan prema pokajnicima, pokvarenjacima i bitangama, neverovatne sposobnosti da razume protivnike i neistomišljenike, lenj za svoje delo, vredan za tuñe, intelektualac koji bi danas u svakoj evropskoj kulturi bio meñu prvima po uticaju na svoje savremenike, moćan da sledi i prestiže svoje doba, slab prema gestu i stilu, ambiciozan i neumoran osvajač šarenog i beznačajnog sveta, mrzilac bele hartije i pera (od pribora za pisanje ima samo krnjetak olovke koju jedva može da drži), krevet mu je radni sto i trpeza, sklon egzibicionizmu i pervertnosti, igrač pokera koji igra da izgubi, kad se pohvali, a i to čini često, ne zaboravi da potom i poništi hvalu o sebi i izdašno ishvali svakog ko išta vredi, pa i ko ništa ne vredi, zabavljač glumaca i mladih pisaca – taj čudesni, nesrećni Mihiz sve što čuje odmah shvata, spreman da bude razuman sabesednik i seljaku i matematičaru, fudbaleru i ekonomisti, sve što je počinjao da radi bilo je darovito i personalno. Pisac sjajnih početaka, zbrzane i smuvane sredine, efektnog završetka; rečju, stvaralac kraćeg daha, tačnije rečeno: stvaralac koji to nije dovoljno želeo da bude. Stil mu je kitnjast, malo starinski, nametljiv, pun paradoksa, figura, obrta i toliko ličan. Improvizator iz lenjosti, površan zbog efektnosti, diletant iz svestranosti, neviñeni čitalac svakojakih knjiga i rukopisa. Po pameti i znanju, opštoj kulturi, jeziku i pismenosti, pamćenju i elokvenciji, mogao je napisati bar 20 tomova, a on napisa, valjda, nešto više od hiljadu stranica. Ali, Mihiz je pisac koji ima malo knjiga, a mnogo pisaca. Petom decenijom srpske književne kritike, tim istorijskim prelomom kojim i započinje naša nova književnost, suvereno, gotovo nepogrešivo ona vlada kao kritičar “Nina”. Do danas ni potonji kritičari ni vreme nisu opovrgli njegove procene. U našem dobu, Mihiz je po neposrednom, stvaralačkom uticaju na pisce, u saradnji na njihovim delima, možda uticajnija kritička ličnost od moćnog Skerlića na početku 20. veka. Nikad neće moći pravedno i istinito da se sagleda i proceni koliko je Mihiz pomogao Ćosiću, Pekiću, Isakoviću, Dragoslavu Mihailoviću, Meši Selimoviću, Seleniću, Bećkoviću, Dušanu Kovačeviću... Verujući da je kod darovitih ljudi poštenje ravno taštini, treba očekivati da će neimenovani savremenici u svojim biografijama vratiti Mihizu Mihizovo. On im svakako neće zameriti ako to i ne učine. A kako da se prećuti njegova saradnja s pozorišnim i filmskim rediteljima, glumcima, dramaturzima i dramatičarima? Koliko je lucidnih podsticaja izgovorio darovitim slikarima, istoričarima, novinarima, političarima, neka kažu sami. Mihiz se 1997. razboleo od besmisla kojim je bila prepunjena srpska stvarnost. Prosto, zgadio mu se svet i zgadio se on sebi u tom svetu. Posle svih pokušaja da odigra protagonističku ulogu u rušenju poretka KP i uspostavljanju parlamentarne demokratije u

Srbiji, posle učešća u organizovanju Deposa (bio je izabran i za poslanika, pa je zbog autokratskog kršenja parlamentarnih prava dao ostavku s grupom poslanika Deposa) i posle istaknute uloge u velikim demonstracijama 9. marta 1991, zamoren porazima i zaludnim političkim angažovanjima, povukao se iz Beograda u svoju sobu na petom spratu „Ankera“. Izgubivši volju da bude s ljudima u kafani, odrekao se i pokera, svoje životne strasti, a svladao je i druge svoje poroke. Nikom nije rekao od čega je bolestan, a bio je bolestan od sebe. Nijednom se lekaru nije obratio jer za njegovu bolest nema leka. Odgovarao je na telefonske pozive nekih prijatelja, najrevnosnije na Mićine, a nikome nije telefonirao, osim ponekad ćerki Mili. Na moje upitne telefonske pozive odgovarao je strogim, kratkim saopštenjima o sebi i mrzovoljno. Njegov odlazak iz javnosti i promena ponašanja predstavljali su poricanje sebe i samo su u prvim mesecima ličili na egzibicionizam kojee je svagda bio sklon i imao redak dar. Mića je tu njegovu osobinu smatrao stilom; Žika – neozbiljnošću; ja – taštinom; Dejan i neki siminovci – površnošću. Mi, njemu najbliži, znali smo da mu je otac, prota Gojko, umro u depresiji. On mi je jednom i rekao: „Skončavam kao moj Gojko“. Na ponudu da ga posetim, najčešće bi odgovarao: „Sad nisam nizašta. Pozvaću te, ako budem imao volje“. Mića je istinski patio zbog takvog Mihizovog stanja. On, Žika i ja pokušavali smo da ga izvučemo iz njegove pećine. Nismo uspevali. S ljutnjom je odbijao svako naše nastojanje da ga povratimo bar u naše društvo. Od njegove sestre Vere saznavali smo da je mnogo smršao, pustio bradu; ponešto čita, više ni televiziju ne gleda. Ali je neprestance pušio iako se gušio od emfizema pluća.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/28553

Peške po Vizantiji

Umro je Mića 1996, a Mihiz se nije pojavio na sahrani. Žika mi je ispričao da je Mihiz jecao u telefon kad mu je javio da je Mića umro. Njih dvojica su se bezuslovno voleli. Kad je Mića umro, uplašio sam se da će i Mihiz za njim. Nisam pristajao na to da se s njegovim ćutanjem rastanemo. Pola veka smo o svemu razgovarali, najviše se sporili, ali smo se uvek meñusobno uvažavali i voleli. Telefonirao sam mu: „Boro, zar si ti, zaista, odlučio da se nas dvojica ne oprostimo pre no što poñemo za Mićom?“ „A, zar ti misliš imamo jedan drugom nešto da kažemo što odavno nismo rekli?“ „Možda imamo. Ako i nemamo, hoću da te vidim.“ „Dobro. Doñi po podne kad stigneš.“ Došao sam i uplašio se: ličio je na oca pred smrt! Mršav, sa sedom, retkom bradom, u pidžami. Pročitao me je: „Ličim ti na mog Gojka, je l’ da?“ „Da.“ „Šta ćeš da piješ?“ „Ono što i ti.“ „Imam samo vinjak.“ Nalio nam je čaše, pripalio cigaretu i rekao: „Želim danas da jedan drugom ne kažemo nijednu kritičku reč. U pola veka našeg prijateljstva nas dvojica smo jedan drugom bar sto puta pobrojali sve mane i poroke. Danas hoću samo da se hvalimo. Obojica smo mnogo dobrog uradili. Ti više od mene, ali ni ja nisam malo uradio.“ „Uradio si više no što naši savremenici zaslužuju. Ti si, Boro, više za druge uradio no za sebe.“ „To je verovatno tačno. Ali to nisam činio samo iz dobrote. Meni je bilo lakše da radim za druge no za sebe.“ Tako je tekao naš poslednji razgovor. Najpre je on ishvalio mene. Izdašno i samouvereno. Opravdao mi sve zablude i pogreške. Rastužio me je takvom velikodušnošću. Stao sam ja njega patetično da hvalim; slušao je, pa me prekinuo: „Pusti me, molim te, da ja sebe

hvalim. Ti si jedini čovek, jer Mića je umro, pred kojim mogu da se hvalim i koji hoće da me sluša. Dve godine ja sebe samo ružim i ćutim.“ Elokventno je ishvalio svoje književno delo i sebe u svom vremenu. Manje izdašno no mene, ali ni takva pohvala nije bila skromna. Ja sam ga popravljao u ocenama, ubeñeno uveličavao njegove vrline, dar, značaj. „Ti si, Boro, napisao jedinstvenu knjigu u srpskoj književnosti – Autobiografiju o drugima. To je zavetna knjiga našeg naraštaja. To su srpski Antimemoari.“ „Pesme si mi zaboravio.“ „Nisam. Iz celokupne srpske poezije posle Drugog svetskog rata, pamtim samo dve tvoje strofe.“ Počeo sam da ih recitujem, ispravio mi je jedan stih, pa rekao: „Dosta je, Dobrice, od tebe meni, i tebi od mene. Lepo si me hvalio. Uživao sam slušajući te. A sada, idi!“ Ispratio me do vrata, lanac na vratima je zveknuo. Pošao sam niz stepenice, uveren da sam poslednji put razgovarao s Mihizom i zaplakao. * * * Vojislav J. ðurić je reprezentativna ličnost u istorijskoj nauci našeg vremena. S dužnosti šefa odseka južnobanatske milicije Okružnog narodnog odbora došao je da studira istoriju umetnosti, postao profesor na istoj katedri i član Srpske i Atinske akademije nauka, uspeo se u sam vrh svetske vizantologije. Meñu istoričarima umetnosti srednjega veka najtemeljniji znalac i ubedljivo najveći pešak. Od Fruške gore do Peloponeza, od Svete gore do Gornje Svanetije na Kavkazu, Kapadokije i Anadolije, od Hiosa i Krita do Sicilije, Sevilje i Malage, malo je crkava u koje nije zavirio, čak je do Vladimira Suzdalja i Stare Ladoge stigao, pa u manastirskim sumracima na prostorima čitavog Vizantijskog carstva i pravoslavnog sveta Evrope i Male Azije po potezu četke on razlikuje slikare fresaka i ikona od 11. do 18. veka. Meni učitelj i intelektualni prijatelj, pouzdani je i leporeki znalac svog i našeg života, čovek pune, teške, glave, visoka i umna čela, vedra i skaredna duha, radan i neumoran kao stari zemljoradnik i abadžija, promišljen u svim postupcima kao vojni strateg, racionalan kao konstruktor, obazriv i lukav kao kaluñer, u nauci ubedljiv i autoritativan, a u svakodnevici mek i kompromisan, stišane strasti i meditativan. Zanet tajnama vizantijskih tmina, ostao je neumorni skupljač činjenica i maštoviti tumač umetnosti vizantijske civilizacije i srpskog srednjeg veka. Taj samosvesni Voja ðurić napisao je nekoliko kapitalnih knjiga, prikupio činjenica i nagomilao znanja i ideja za još toliko. Vrlo sam ponosan jer sam mu mnogo puta bio saputnik i svedok njegovih svetogorskih i grčkih otkrića, i pažljiv slušalac njegovih teorija i sinteza. Podario mi je Grčku, Svetu goru, Hios. On je svakako i najdarovitiji psovač meñu nama psovačima. Ispraćen je 15. maja 1996. na beogradskom Novom groblju, uz opelo dvojice negdašnjih monaha – studeničkog i hilandarskog, sada vladika Jovana i Hrizostoma, njegovih prijatelja. Bez oproštajnih beseda. ðurić je prezirao pogrebne hvale i slave. Za pet decenija našeg prisnog drugovanja, mi smo jedan drugom izrekli sve pohvale dostojne prijateljstva i sve zamerke koje vidi ljubav. Iako smo u našim svetogorskim razgovorima jedan pred drugim silazili najdublje u sebe, nismo se do svojih mrklina izrekli. Odlagali smo govor o nekim istinama koje nisu samo naše. Spremali smo se za njih tri poslednje godine; tri godine svakog proleća i jeseni mi smo nameravali da odemo u Svetu goru, da se oprostimo s njom i njenim tajnama na kojima rastu atoske šume i vekuju pravoslavni hramovi. I kada se dogovorismo da se narednog dana s našim prijateljem Emilom Tahijaosom dogovorimo o odlasku u Svetu goru, njemu prepuče srce. A slutim koliko umnosti, ideja i lepote Voja nije ispisao; koliko je značajnih knjiga za biblioteku srpskog

jezika sahranjeno s njim. Tako to biva: daroviti i umni, dobri i časni ljudi ne stignu da urade ono što su mogli.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/28686

Monah koji zida i spaljuje crkve

U mojim dnevničkim zapisima pod datumom 16. maj 1996. samo su tri rečenice: „Umro je Voja ðurić. Moj najprisniji prijatelj. Presvisnuću od bola.“ I godinama posle Vojine smrti, mogu da zaplačem za tim čovekom. Prijatelji smo od 1946. i Simine 9a. Naše prijateljstvo nije imalo ideološke motive jer je Voja nauku i umetnost bez dvoumljenja pretpostavljao svakoj ideologiji, iako je u mladosti bio član KP. Ali, u svim mojim sukobima s Partijom i u opoziciji titoizmu, bio mi je odan drug i istomišljenik. Roñen u Slavoniji, i izbeglica 1941. u Srbiju, kao svi Srbi iz Hrvatske, imao je traumu od ustaštva. Zajedno smo bili u Upravi SKZ-a koju je voñstvo SKS-a 1972. nasilno smenilo kao „centar srpskog nacionalizma i opozicije”. Dobar znalac književnosti, bio je dragocen kritičar svih mojih romana. Ja čitalac svih njegovih rukopisa, ali ne i kritičar: on je bio moj profesor istorije umetnosti srednjeg veka. Našu prijateljsku ljubav nisu ugrozili ni ljudi, ni Istorija koja je u našem naraštaju razorila mnoga prijateljstva. Prisnost našeg prijateljstva istakla se u našim čestim i višednevnim putovanjima po Grčkoj i Svetoj gori. U hilandarskim noćima sa zavijanjima hijena, u tminama atoskih kelija, na jegejskim vetrovima i kišama, u uspinjanjima na Karulje, u napornim pešačenjima do svetogorskih manastira i ruskih skitova, on posvećen odgonetanju fresaka i ikona, ja zanet misterijom hrišćanske vere i potragom za njom, imali smo vremena i duhovnih i duševnih razloga da jedan drugom ispovedamo ono što nismo želeli nikom da poverimo. Obojica nezahtevni, spremni na post i gladovanje, grčku i kaluñersku nehigijenu, s Vojinim naučničkim ciljevima, nekoliko godina uzastopce, odlazili smo u Svetu goru i po petnaestak dana tu boravili. Nikad nam nije bilo dosadno; svagda smo imali temu za razgovore. Sledio sam ga u njegovim istraživanjima, on mene u razradi motiva pripovesti o svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom kaluñeru iz 14. veka koji je gradio i po završetku grañenja spaljivao svoje crkve. Voja me je do smrti podsticao da napišem tu pripovest. Nisam imao snage i vremena da ostvarim našu zamisao. Pred Vojin odlazak u nepovrat, dogovorili smo se da odemo u oproštajnu posetu Svetoj gori i tamo, bez njegovog istraživačkog cilja, provedemo dve nedelje posvećeni razgovorima o Isusu Hristu i veri. Taj neostvareni razgovor, to nedoživljeno saznanje, obuzima me kao njegova smrt. * * * Šta sve Žika Stojković nije radio i uradio, a njegova dela verovatno neće niko popisati i sabrati! Bio je borac protiv fašizma, pegavca i nepismenosti, dobrovoljni učitelj na Goču, gde je sagradio i školu, osnivač prve seljačke radne zadruge, pisac prvog zabranjenog Samizdata – polemike sa ðilasom na vlasti, urednik više značajnih edicija i sabranih dela Dučića, Isidore Sekulić, Bore Stankovića, Ćopića, profesor jugoslovenske književnosti u Francuskoj. Strah me da govorim o našem moralno i telesno najvišem prijatelju. On ne podnosi hvalu,

a mora se i hvaliti. U jeziku je izbirljiv, u izrazu samosvojan, strog i promišljen; sto puta rediguje sebe, trideset puta čita tekstove prijatelja, ako se usude da mu ih pokažu pre objavljivanja. Otkada sam ga na početku 1946. prvi put sreo u Vojinoj i Mihizovoj sobi, iako neistomišljenici u mnogim stvarima, posle svake napisane knjige, članka i govora, nisam mogao da se ne zabrinem: šta li će mi reći Žika? Jer on će mi reći tačno ono što misli, a što mi niko drugi neće reći. Pred mnoge svoje, za mene značajne javne nastupe, u njemu sam tražio savetnika i pretposlednju proveru, jer poslednja je Božica. Stojković je kritička i moralna paradigma, čovek koji ima pamet, savest, pravo i vremena da brine za sve prijatelje, da ih podstiče, opominje, grdi, da im izdašno i nesebično nudi znanje, iskustvo, vreme, da ih nemilosrdno ruši ako po njegovom mišljenju javno greše, da strogo presudi svaku slabost, radnu aljkavost i nesavesnost, da uvek bude iskren, a to znači i neprijatan. Uman, odan, dragocen i težak prijatelj. I on se, kao i Mihiz, saradnički i kritički ugradio u rad svojih prijatelja i mnogih neprijatelja. Ali, dok je Mihiz svoj dar najviše izlivao u pojedince, Stojković je svoj dar, znanje i vrednoću, uneo u opšte poslove i nacionalnu kulturu. Inače, oduvek politički sumnjiv, u nekoliko poslednjih godina bio je „moralno-politički nepodoban“ i prijavljen birou za nezaposlene. Meñu nama je, uz Mihaila ðurića, najbeskompromisniji intelektualac, dežurni moralist, strasno obuzet opštom brigom, nespokojan, često nesrećan. Ne poznajem savremenika koji može ubedljivije da brine narodnu brigu, duže da pati narodne poraze i nesreće. U društvu u kojee je laž – istina, njegovo častoljublje liči na porok. Svoja uverenja on je platio i preplatio. Najteže je – vratiti mu dug. On je čovek preozbiljne reči, a mekog srca; iskrenošću i temperamentom, ponekad neodmerenošću i pomamom, nanosi i rane i nepravde. On se ili voli ili podnosi. To je pisac koji od svih nas živih ima, verovatno, najviše ispisanih stranica. Ali ni krupnijeg čoveka, ni sitnijeg rukopisa! To nisu slova; to su mikrobi. Čime je uzrokovana i ta paradoksalnost njegove ličnosti, pouzdano ne znam. Po političkom uverenju je prosvećeni apsolutist. Ode 27. januara 1998. i Žika Stojković. Nije srećno živeo, ali je srećno umro. Brzo. To je svakako zaslužio. Ja sam, po godinama, na redu.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/28819

Život u ritmu baroka

Od svih nas iz intelektualnog kruga Simine 9a koji se bavimo umetnošću i naukom, Pavle Ivić je zaslužio i poneo najveća jugoslovenska i svetska priznanja. Izuzetno uspešan čovek. Meñu nama razgaćenim i razvikanim od Simine 9a do SANU, govorio je najmanje, jedva čujno i svagda razložno i umno. On nije racionalist, on je razuman i razborit, i u svakodnevici i u nauci. Redak sklad umnosti i osećajnosti. Čulan je, naizgled čedan i pomalo grčki lukav. Sluša pažljivo i zamišljeno, dugo razmišlja šta da kaže, a kazuje sreñeno i analitično, argumentovano i ubedljivo. S njim je najteže – ne složiti se. Ako mu se suprotstavi isključivost i tvrdoglavost, on će odgovoriti tolerancijom i blagim kompromisom. A tom snagom nikog ne povredi. Radije pravi kompromise nego što pristaje na nesporazum, nasuprot većini mojih prijatelja i mentalitetu domaćih intelektualaca. U javnom delanju veoma je udaljen od srpskog antropološkog diletantizma i komocije. Nikad ne govori o nečemu što dobro ne poznaje, a ono što zna,

ume ubedljivo da iskaže. Prijatelji smo toliko godina, a ne znam da je ikad ikoga nečim obmanuo ili povredio. Rečju, svakako, ne. Čovek visoke moralnosti, uzorne vrednoće, svestan svojih moći i pozvanosti, on trudoljubivo i požrtvovano vrši sve dužnosti koje mu nalažu nauka i zvanje, društvo i prijatelji. Sve su njegove ambicije pokrivene rezultatima. Sva javna priznanja u zemlji i svetu zaslužena su, i on ih nosi poslovno i obično kao šešir i torbu s knjigama. U nauci o jeziku smatra se danas našim prvim autoritetom. Značaj, ulogu i slavu u lingvistici deli sa svojom ženom Milkom. Oni su, koliko znam, na jugoslovenskom području najuspešniji i najharmoničniji bračni par u nauci. Živim od srpskog, srpskohrvatskog jezika, on mi je osnovno sredstvo i materijal, ali se pred Pavlom Ivićem ne usuñujem da govorim o njegovom znanju i razumevanju jezika. Jer sve što ne znam o tom našem nesrećnom jeziku, kojem je i ime sporno, pitam njega i uvažavam što mi kaže. Neka on procenjuje moj rad i jezik, a ja ću ostati samo njegov poštovalac i prijatelj. I veran saputnik na sve kraćim pešačenjima. Taj Pavle Ivić je, inače, hedonist, do sažaljenja prikraćen zdravljem i skrupulama. I on 19. septembra 1999. ode u istoriju. Najpre je šlog razorio njegov moćan i skladan mozak. Dokončavanje je bilo, verovatno, bezbolno. Moj stari drug, koji mi je svagda bio intelektualna i moralna podrška. Sahrani nije prisustvovao nijedan predstavnik vlasti, ustanova, štampe, televizije. Nisam imao ni mikrofon da me čuje dve-tri stotine ljudi, uglavnom Pavlovih ñaka. Opelo je obavio jedan pop, uz sasluženje Dimitrija Stefanovića, akademika. A Ivić je bio najznačajniji, najveći srpski lingvist u 20. veku; kao takav – najskromniji čovek... Dejan Medaković nije imao snagu ni da govori, ni da ga isprati do groba. A komunistička birokratija – hrvatska, srpska i bosanska, posle izlaska njegove knjige “Srpski narod i njegov jezik”, objavljene u SKZ-u kad sam ja bio predsednik, napadana je kao nesporan izraz srpskog i velikosrpskog nacionalizma. Od te knjige i 1971, Pavle Ivić je za SK bio srpski nacionalist, sve do sloma Titovog poretka. * * * Dejan Medaković je najživopisnija i svestrana ličnost našeg intelektualnog kruga. On je to poreklom, vaspitanjem, kulturom, darovima, kao i moćima i slabostima. Svašta zna, svašta može, bogatog duha i sveže duhovitosti, sentimentalan i patetičan, sujetan i narcisoidan, slavoljuban i častoljuban, zanimljiv pripovedač zapanjujućeg pamćenja, ponekad i sitnog zlopamćenja. Nespreman da čini zla ljudima, nije spreman ni za veća požrtvovanja za njih, ali je sposoban i spreman da razume sve što je ljudsko. Kolenović koji neguje i časno čuva svoje znamenito prezime. Ugledan je naučnik i nedovoljno priznat pisac. Duh mu je prožet istorizmom; sve što čini, čini da se zapamti i za „daleka neka pokolenja“. I piše o istoriji, i delotvorno vrši javne funkcije za istoriju, i nadahnuto i kompetentno razgovara i ogovara istoriju. Ima znanja i redak dar za sinteze i kulturnu ideologiju. Stekao je istaknuto mesto otkrićima u srpskoj umetnosti 18. veka i njenim priključenjima tokovima novovekovne evropske umetnosti. Ali i literatura mu je ambicija, duševna potreba i hrana. Osim lepih pesama, napisao je, verujem od osobitog značaja, književnu autobiografiju “Efemeris”. Obožava starine i Beč, govori nemačke dijalekte zbunjujući i nemačke profesore, ushićuje i bečke oberkelnere poznavanjem svojstva bečke pijaće vode. Kao velikom znalcu baroka, barok mu je i životni stil. Sve što čuje, zapamti, sve što vidi, ume da predstavi. Ima i glumačkog dara pa je vrlo često

uspešan i u toj ulozi. Nije se prsio junaštvom, ne znam da je nečasno postupio. Bio je istaknut profesor istorije umetnosti, zapamćeni dekan Filozofskog fakulteta, danas je mudar i dostojanstven visoki časnik SANU. Krstio mi je “Deobe”. Štedro mi je poklanjao svoja raznolika znanja, a jednom i Beč, i to nezaboravno. Inače, u mojoj generaciji, osim mnogih vrlina i mana, nesumnjivo je i najveći potrošač sladoleda. Boravio sam 1975. nekoliko dana u Beču s Dejanom Medakovićem, da omirišem Franjinu prestonicu i potražim neku činjenicu za četvrtu knjigu “Vremena smrti”. Pogrešio sam što se ranije nisam pozabavio Austrougarskom. Čitanje Kafke i Štefana Cvajga ogledno nije bilo dovoljno.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/28944

Zagreb mene ne voli

Ozbiljnost, istorijska zrelost, moralno i duhovno zdravlje nekog naroda, ispoljavaju se u poznavanju svojih neprijatelja. Takva znanja nisu potrebna samo zbog borbe za opstanak, slobodu i nezavisnost nego možda još više zbog kritičkog, istinitog sagledavanja sebe, svojih moći i nemoći, vrlina i slabosti. Nepoznavanje Austrougarske i Beča kobno je i za moju generaciju. Ako se ne zna ceo taj habzburški, katolički, antivizantijski, antislovenski i antisrpski kompleks podunavske monarhije, ne mogu se razumeti ni hrvatstvo i Zagreb, Ljubljana i slovenščina. A bogme ni naš srpski „prečanluk“. Ni savremeni hrvatski nacionalizam ne može se shvatiti bez istorijskih korena koji su u Beču i Austrougarskoj. Moderno hrvatsko i slovenačko antisrpstvo je, zapravo, tradicionalno. Sve su mu bitne odrednice date u Austrougarskoj i beču, „predziñu hrišćanstva“. U Beču sam shvatio da u četvrtom delu “Vremena smrti” moram da kažem nešto o austrougarskim oficirima i vojnicima koji su ratovali protiv Srbije. Zarobljenici, oficiri, posebno to „časništvo“ koje se povlači iz Niša 1915. s vojskom i vladom preko Albanije, mora biti jedan motiv velikog poraza... Boravak u Beču bio je prilika da bolje upoznam svog starog druga i prijatelja, izvanrednog, prijatnog čoveka, sjajnog eruditu, intelektualca bogatog duha, koga smo svi mi siminovci upravo zbog njegovog bečkog nasleña blago potcenjivali. Jedino sam s Vojom ðurićem u Grčkoj i na Svetoj gori provodio tako prijatne i bogate dane kao s Dejanom Medakovićem u Beču. Nauživao sam se istorije, umetnosti, arhitekture, blagodareći njegovom pripovedačkom daru i znanju. Uživeo sam se u onome što je nekada, pod Franjom Josifom, bio moćni Beč... Dejan je želeo te 1975. da mi pokaže svoju rodnu kuću i stari Zagreb, pa smo, na njegovo nagovaranje, proveli dan i noć u Zagrebu. U Zagrebu sam se osećao kao tuñinac. Taj grad mene ne voli. Ne smetam im ja toliko kao Srbin, koliko sam im tuñ kao Srbin–Jugosloven. Moja rezignacija prilikom one ponoćne šetnje Zrinjevcem po kiši, s Dejanom koji priča o svojoj budućoj memoarskoj knjizi, neka ostane za jedno setno razmišljanje o mom jugoslovenstvu. Bio sam u iskušenju da se javim Krleži na poslednji razgovor, ali me je Dejan odgovorio. I, zaista, o čemu bismo nas dvojica razgovarali danas? Za iskrenost on nema mudrosti ni hrabrosti. On je suviše tašt da bi pristao na ravnopravan dijalog sa mnom; on je suviše samouveren da bi moja istina dotakla njegovu enciklopedijsku piramidu, pokrivenu mekim filcanim šeširom koji služi za otpozdravljanje... Hronika našeg prijateljstva je bogata saglasnostima o sudbinskim pitanjima našeg naroda

i kulture i meñusobnim podrškama u svemu što smo pisali, ali i nekim nesaglasjima u Akademiji, o čemu smo, dok je Dejan bio predsednik, i polemička pisma razmenjivali, obojica uvereni u to da smo u pravu. Ostavljam Dejanu da on ta pisma objavi i komentariše. Prilikom njegove druge kandidature za predsednika Akademije, ja sam ga odlučno podržao pohvalama koje zaslužuje. Od vremena Simine 9a, o kojoj, inače, nismo u svemu saglasni, traje neprekinuto naše književno i intelektualno drugovanje, s iskrenim podsticajima i dostojnom kritičnošću. S Dejanom nisam uspeo da postanem onako intiman drug kakav sam bio s Vojom ðurićem i onoliko saradnički delatan na javnom poslu koliko sam bio sa Žikom Stojkovićem, Mihizom i Mićom Popovićem. Dejan i Voja ðurić su znatno manje od nas četvorice bili zainteresovani za dnevnu politiku i naša politička i opoziciona delovanja: Dejan je bio kritički raspoložen, ali u javnosti ne i aktivan intelektualac; prijateljski me podržavao u nacionalnoj politici i antititoizmu; o srpsko-hrvatskim odnosima sam od njega mnogo saznao. Dejanova saglasja sa mnom svagda su bila u granicama njegovih načela i grañanske neutralnosti, osim u pitanjima kulture, čija ga je sudbina istinski obuzimala i za čije se vrednosti svagda zalagao. Istorijske oluje koje su zahvatile Jugoslaviju i Srbiju u dvema poslednjim decenijama 20. veka skršile su državu, mnoge ustanove, ali i mnoge ljubavi i prijateljstva u našem naraštaju. Ta su dogañanja konačno razorila i naše staro „siminovsko bratstvo“. Zajedno smo ostali Žika Stojković i ja, i to ne uvek i u svemu; Mića Popović i Mihiz su i umrli kao istomišljenici. Dejan se kritički odnosio prema nekim mojim stavovima u politici, još kritičniji je bio prema Mićinoj i Mihizovoj politici. Nekada smo se i ritualno dopisivali o letnjim raspustima i razmenjivali doživljaje i poglede na našu stvarnost: on iz Dubrovnika, ja iz Beograda. Dejan je u prvim svojim knjigama “Sećanja, dani” pisao i o našem prijateljstvu. Neki njegovi tekstovi su me i uvredili. O tim tekstovima pisao sam i ja u svojim dnevničkim beleškama. U nekim trenucima sam nameravao da mu ih pošaljem: da sazna moje mišljenje o svom „istinoljublju“, ali je on tada bio bolestan pa je meni bilo žao da svog starog prijatelja povredim i rastužim. Znajući da je Dejan, kao „istinoljubac“ i samoljubac, u svojim dnevnicima i vrlo negativno pisao o mojim shvatanjima, postupcima, nekim tekstovima, a koje je njegov redaktor znatno ublažio, znajući da ću i u budućim knjigama biti izložen kritičkim sudovima tog hroničara beogradske svakodnevice.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29057

Filozof u zatvoru zavoleo Ničea

Posle rata, i meñu pobednicima i meñu poraženima, u Beogradu ne beše patetično zamišljenijeg mladića od Mihaila ðurića. Bio je jedini filozof u Siminoj 9a. Za mene marksistu – metafizičar i čudak: čitao je Kanta i svirao violinu. Svagda ozbiljan i strog, logičar, najsadržajniji govornik meñu nama, samozaljubljen, često isključiv, vazda drukčijeg mišljenja u skupini neistomišljenika. U to doba pohvalom nikog nije častio. Veoma samosvestan, preozbiljan za neozbiljne galamdžije, preveliki znalac za samouke, gromovnik za improvizatore, odveć natušten za vedre mladiće na kraju stravičnog rata. Više smo ga cenili no što smo ga voleli. Trebalo je dosta vremena da uvidimo da je taj

strogi, preozbiljni intelektualac, čovek dobre duše, sposoban za ozbiljna i naporna prijateljstva. Strast za saznanjem bila mu je i ostala jedina strast. Karakterom, vrednoćom, ozbiljnošću, istinskom posvećenošću ne liči na domaće intelektualce. Pravi stoik, rigidnog morala i sklon moralizatorstvu, nepodmitljiva duha, on je najradniji intelektualac našeg duhovnog kruga; usredsreñeniji i od Miće Popovića. Temeljit znalac filozofske misli, samotnjak, s malo prijatelja, a mnogo poštovalaca, ali i s ne manje kritičara i ravnodušnika prema njegovom delu. Često mu se zamera naglašena samouverenost. On je, verovatno, jedan od najboljih profesora beogradskog univerziteta, a isteran je s Pravnog fakulteta zbog „srpskog nacionalizma“. A on se ispoljio u diskusijama na Pravnom fakultetu o Ustavu 1974, kad je s nekolicinom profesora, a najjasnije i najubedljivije, iskazao mišljenje da taj ustav stavlja Srbiju i srpski narod u neravnopravan položaj s ostalim narodima i vodi njegovoj i jugoslovenskoj dezintegraciji. Za tu hrabro izrečenu istinu dobio je godinu dana zatvora. Devet meseci odrobijao je u Požarevcu. Nisam upoznao robijaša koji je manje od ðurića govorio o svojoj robijaškoj patnji. A robija za njega nije bila samo robija; ona ga je iskustveno obogatila. Mihailo ðurić je bio čovek koji je zahtevao najviše napora za drugovanje. Nas dvojica smo se prisnije družili posle njegovog izlaska s robije, koju je podneo s retkim dostojanstvom, pravim gospodstvom. Čekali smo ga uvereni da ćemo čuti priče o robijaškim patnjama i ljudskim užasima. Ali on se nije žalio ni na upravu robijašnice, na robijaše, ni na hranu i rad. Robiju je izdržao kao da je bio na nekoj dužnosti koja se samo njega ticala. Taj inače patetičan čovek, uvek visokog umnog i emotivnog napona, o robiji je pričao samo kad bismo ga primorali i svagda bez žaljenja i uzdizanja sebe, što je nas, njegove prijatelje, zbunjivalo, ali i izazvalo posebno poštovanje. Obuzet svojim filozofskim temama, jedinstvene radne energije, nije imao vremena ni volje za lake razgovore i „utucavanje vremena“. U susretima, koje smo godinama upražnjavali jednom nedeljno ili desetodnevno, uvek u šetnjama, najčešće oko Narodne biblioteke jer on kafanu, tu glavnu srpsku ustanovu, iz načelnih razloga nije uvažavao, razgovarali smo o filozofskim temama, problemima srpske nacije, savremene civilizacije i malo, ja blaže, a on strogo, kritikovali stare prijatelje. Po njegovom povratku s robije najčešće smo razgovarali o Ničeovoj filozofiji, kojoj se bio potpuno posvetio, pa je o njemu držao predavanje i profesoru u Beču. On je teško primao kritike i ja sam kritičke sudove o njemu, njegovim postupcima i tekstovima izgovarao s najvećom skrupuloznošću. Nije hteo da se opoziciono angažuje niti je cenio moja opoziciona i disidentska delovanja. Prosto, prezirao je politiku. U drugovanju nas, siminovaca, bio je uveden običaj slavljenja slava. Mihailova je Sveti Stefan i svi mi, siminovci, i još neki njegovi intimni prijatelji okupljali smo se bez poziva u kasno popodne. Njegova supruga Mirjana, vrstan istoričar umetnosti, žena s najvišim obrazovanjem, spremala je prebogate slavske večere. A tad se do ponoći raspravljalo, najčešće o srpskom nacionalnom pitanju i Titovoj autokratiji i monarhizmu. Glavnu reč je uvek imao Mihiz, uz njega Pavle Ivić i Mića Popović. Ni mi ostali nismo bili ćutljivci. Tako smo nastavljali siminovske simpozijume na slavama kod Dejana, Žike, Mihiza, Miće... Poslednjih godina slave su postale jedina naša skupna sastajališta. Starili smo, zamarali jedan drugog; mleo nas je Veliki mehanizam Istorije, udaljavali smo se lagano i osamljivali. Ne znam tačno zašto smo se početkom devedesetih Mihailo i ja tako sporečkali da više

nismo imali potrebe da se srećemo. Nekim me je svojim mišljenjem o mom radu jako uvredio pa smo prestali da se viñamo. Čak se u Akademiji nije pozdravljao sa mnom. A kad je kandidovan za člana SANU, glasao sam za njega, ubeñen da je odavno dostojan i te titule. Kad je u netrpeljivosti i zlobi prema meni ponizio i moju ćerku, napisao sam mu pismo na koje nije odgovorio. Od tad se ne pozdravljamo ni kad se u liftu Akademije nañemo sami. Trudoljubiv sam čitalac njegovih filozofskih knjiga. Nemam znanja da ih vrednosno prosuñujem, sem stila i jezika. Stil mu je izrazito retorski, a jezik vukovski. Posle Božidara Kneževića, nijedan srpski filozof ne misli i ne piše na svom jeziku tako bistro kao ðurić; pored dara za umovanje i analizu, on je svojim filozofskim tekstovima dokazao i da se na srpskohrvatskom jeziku može iskazati i najsloženija misao. Malo ljudi ima u Beogradu s kojima se može tako ozbiljno i sadržajno razgovarati i sporiti, glasno i podsticajno razmišljati, kao s Mihailom ðurićem. On se nikad ne opušta, niti prepušta: toliko drži do sebe.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29137

Seljaci su pravi ljudi

O Sretenu Mariću, kao velikom i naprednom intelektualcu, nekoliko godina pre no što sam ga upoznao, pričali su mi Marko Ristić i Oskar Davičo. Ristić, prekritičan prema svim savremenicima, zadivljen samo Krležom, Kočom Popovićem i Titom, cenio je Marića kao intelektualca evropskog formata koji govori francuski kao najbolji francuski pesnici. Kad je na ðilasov predlog postavljen za ambasadora Jugoslavije u Parizu, Ristić je zahtevao da mu savetnik za kulturu bude Marić, doratni profesor Akademije za likovnu i kazališnu umetnost u Zagrebu. Valjda se tako zvala. Davičove hvale Marića kao velikog znalca francuske i evropske književnosti kićene su i pohvalama njegovog ljubavničkog dara: obožavaju ga i žene koje je ostavio. Ta muška sreća nije česta. Marića sam prvi put sam sreo u Parizu sredinom pedesetih; s Božicom bio sam gost u njegovom stanu u Sen Luju, ostrvcu na Seni, gde je živeo s lepom ženom Nikol, koju je preoteo od nekog francuskog diplomate. Poziv na ručak shvatio sam kao njegovo dobro mišljenje o mojim prvim romanima, ali to dobro mišljenje tad nisam čuo; Sreten nije bio raspoložen da razgovara o književnosti koja se stvara u socijalističkoj Jugoslaviji pa nije spomenuo ni moje romane. Zanimale su ga društvene prilike i stanje sela; brinuo je što će u socijalističkoj modernizaciji Srbije stradati njena već narušena patrijarhalna i ruralna kultura i „nestati seljaci, pravi ljudi“. O svom rodnom selu Subjelu kod Kosjerića pričao je zaneto kao da govori o Firenci; o starim seljacima kao o francuskim aristokratama; o seljankama kao antičkim heroinama. Nije mi bilo ubedljivo to njegovo divljenje. Suprotstavljao sam mu se, a on je to razumeo kao komunističko, ideološko mišljenje koje je apriorno antiseljačko. Na moju želju da saznam o čemu pišu Francuzi i šta on misli o „novom romanu“ koji se tih godina najavio kao najmodernija poetika, odgovorio je s nekoliko ironičnih rečenica: „To što se naziva novi roman je dozlaboga dosadno!“ Zbunjen tim konzervativnim idejama i nezainteresovanošću za savremenu književnost u tom prvom razgovoru, možda bih bio i poslednji, da nisam posumnjao u iskrenost njegovih shvatanja: pomišljao sam da lukavi Era smatra mene zatucanim komunistom, kome godi njegovo antiburžujstvo.

Pamtim Sretenov i Nikolin stan u nekoj staroj zgradi, s daščanim podom prekrivenim srpskim ćilimom, prepun knjigama koji su svojom količinom vizuelno obezvredile samo nekoliko komada autentičnog stilskog nameštaja. Sreten je tada s Ristićem bio okončao svoju diplomatsku karijeru i živeo u Parizu kao „slobodan mislilac“, obožavani i izdržavani muž gospoñe Nikol, koja mu se posvetila s ljubavničkom nežnošću i majčinskom brigom, što njega iz Subjela ničim i nikad nije dovodilo u položaj neke zavisnosti i nelagode. On je, Srbin i seljak, smatrao sasvim normalnim, prirodnim da ga žena hrani, pazi, mazi, svake večeri pere noge i podseca nokte svom ljubavniku, a da je on, Sreten, takve ljubavi više nego dostojan. Prema Nikol, zasvagda zadivljenom njim, Sreten se ponašao nežno, obraćao joj se tiho i gugutavo, kao golub udvarač, samo na trenutke i autoritativno da gosti znaju da je on u ovoj kući muž i domaćin, što je lepa i skoro nema Nikol, koja tad nije znala srpski jezik, gledala i slušala stalno blago osmehnuta. S tog inače, po jestivima, skromnog ručka, zaslužuje pomena kozji sir s Korzike, koji je Božici toliko smrdeo da je pobegla u drugu sobu, a ja sam ga jeo više od Sretena da mu budem ravnopravan bar u „gospodskom“ ukusu. S tog ručka zapamtio sam kako domaćin, Sreten, uzima nož koji liči na britvu i veliki hleb od crnog brašna kao da je u crepulji pečen, naslanja na grudi i seče na krupne kriške; valjda je tako za sofrom i njegov deda u Subjelu. Sreten mi je iscrpno pričao o četnicima u svom zavičaju, gde se sklonio 1941, koji su bili „jezivi, prljavi i opasni“, a od čije se kame jedva spasao bekstvom u Beograd. On im nije bio dobar Srbin jer im je kao gospodin koji je završio velike škole u Francuskoj bio sumnjiv da je komunist. Bilo mi je drago što Nikol ne zna srpski jezik pa nije razumela da su pored Sretenovih Srba – seljaka, kojima se ona divi, postojali i Srbi – četnici, koje njen Sreten prezire. Možda ne bih ni zaželeo da se opet sretnemo da Sreten nije bio uporan da nastavimo viñanja dok smo poduže boravili u Parizu, željni saznanja svega što nudi taj čudesni grad. U narednim susretima otkrivao mi se onaj pravi Marić: intelektualac koji mnogo zna, u čijem je saznanju sumnja jezgro i kritičnost prema svemu novom. O svakoj pojavi, stvaraocu, delu i svakoj javnoj ličnosti imao je svoje, naglašeno lično mišljenje. Ta osobina za ležernom samouverenošću činila ga ubedljivim protivnikom svakog skorojevićevstva i balkanske inferiornosti; upoznavao sam čoveka velikog iskustva i evropskih vidika i kad je o sebi koketno govorio kao o „starinskom čoveku“ i „seljaku iz Subjela“, kome sam bio simpatičan jer sam poreklom iz sela. U tim našim pariskim razgovorima upoznao sam intelektualca koji nedostaje beogradskom kulturnom životu i univerzitetu i stao da ga nagovaram da preuzme katedru evropske, odnosno, svetske književnosti. Opirao se izgovorima da treba da završi prevod neke značajne knjige, a i sumnjom da će ga Filozofski fakultet izabrati za profesora, uveren da njega „ne vole Crnogorci“ koji vladaju beogradskim univerzitetom, a i on njih ne ceni jer su „galamdžije i primitivci“.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29241

Naljutio se Era na zavičaj

Ljudima iz prosvetne vlasti i Beogradskog univerziteta predlagao sam Sretena Marića za profesora, bez uspeha. Političare sam lakše ubedio da on nije emigrirao posle okončanja diplomatske službe u Parizu i oni su mi poverovali da je on čovek sa znanjima

dragocenim za našu savremenu književnost i fakultetsko obrazovanje mladih naraštaja. Profesori s fakulteta su smatrali Marića šarlatanom i bez neophodnih kvalifikacija za profesorsku dužnost. Ali, ja se nisam mirio s neuspehom da Sretena dovedem u Srbiju. Iskoristio sam prijateljstvo sa Stevanom Doronjskim, tada sekretarom SK Vojvodine, i njega sam lako uverio u to da će Marić kao profesor na katedri novosadskog Filozofskog fakulteta podići ugled toj školi i u kulturu Novog Sada unositi evropska shvatanja i sadržaje. Doronjski je bio političar koji je iskreno želeo unapreñenje Novosadskog univerziteta, a imao je moć da sprovede izbor Marića za profesora Filozofskog fakulteta i obezbedi mu komforan stan. Ipak, preseljenje Sretenovo iz Pariza u Novi Sad nije izvedeno ni brzo, ni lako. Od tada je naše druženje postalo često; kad god bi dolazio u Beograd ili putovao u Subjel i na Zlatibor, on bi iz Novog Sada telefonom pozvao Božicu da joj naredi šta da mu spremi za doručak i ručak, podjednako uživajući u postavljenom stolu, hrani i dugim razgovorima o Srbiji, njenom stanju i budućnosti. Tada je progovorio i o mojim romanima, koji su mu bili povod da priča „svoje romane“ i postane mi prijatelj – profesor. Ali, ja sam tada pažljivo čitao njegove izvanredne “Oglede”, “Jahače apokalipse”, “Prometejsku svest”, “Raskršća”, studije o Servantesu, Šatobrijanu, Helderlinu, Šopenhaueru, Jakobsonu... Nikad ga nisam čuo da veliča sebe i hvali svoje knjige. A on piše znalački i jasno, gustim rečenicama, punim argumentima kao šipak, sa skepsom u sudu; piše kao moderni Montenj. Sreten je u razgovorima delovao komotno, samouvereno, autoritativno, gospodski. Svima je bio zanimljiviji za kafanskim stolom i u razgovorima u šetnji no za simpozijumskim mikrofonom. Naše prijatelje iz Zagreba i Ljubljane nije oduševio mislilac koji je o metafizici, egzistencijalizmu i strukturalizmu znao više od njih, a govorio običnim srpskohrvatskim jezikom, prevodeći i najapstraktnije pojmove u zdravorazumsku pojmovnost svog maternjeg jezika. Sreten je bio skeptičan prema svačijem znanju i daru pa je sve domaće proglašene i samoproglašene autoritete u filozofiji i književnosti brzo „spuštao na zemlju“ i do svog pasa. Bio je to uman sebeljubac, složena ličnost, neobičan Srbin; voleo je staro srpsko, ono što nestaje. Prezirao je svaki vid skorojevićstva i balkansku poročnost u zanošenju za stranim i modernim evropejstvom. Uvažavao je autohtonost, originalnost, identitet. Bio je to pisac koji je uživanje čitanja pretpostavljao uživanju i muci pisanja; saznavanje filozofskih i pesničkih misli antike, renesanse i savremenog sveta predstavljalo mu je veće intelektualno zadovoljstvo od spisateljskog objavljivanja. Bio je to Srbin koji se u Parizu ponosio Subjelom, a u Subjelu je ćutao o Parizu. Sreten Marić nikad nije govorio o lošim knjigama i malim piscima; oni su bili van njegovog interesa i suda; govorio mi je samo o vrednim, problemskim knjigama, velikim i zanimljivim stvaraocima, ali svagda kritički. Nekako ravnopravno. Iako sam iz njegovih knjiga zaista mnogo naučio, kao intelektualna i ljudska ličnost, kao vrlo strog i paternalistički postavljen prijatelj, svojim iskustvima, idejama, oštrim opomenama, više mi je značio od knjiga koje je napisao. Sve do ovog teksta živeo sam u uverenju da je Sreten, sklon uživanjima i dokoličarstvu, malo napisao. Kad mi je bibliotekarka Akademijine biblioteke iščitala njegov bibliografski karton – napisanih i prevedenih knjiga, predgovora i studija, pa ja ponovo pročitavao “Oglede” i “Jahače apokalipse”, opet me zadivilo Sretenovo prostrano i pouzdano znanje, ravnopravno sabesedništvo s velikim stvaraocima, sjajan stil, bogat, tačan jezik. A napisao je Marić mnogo više no što

sadašnji pisci, profesori i obrazovani čitaoci žele da pročitaju. I do danas srpska književnost i kultura ima malo takvih znalaca evropske kulture i civilizacije i toliko sadržajnih i svestranih esejista kakav je bio Marić. Bio je to snažan, plećat, krakat čovek, s ručerdama kao subjelskim posipkama, nosat, ružnjikavog i muževnog lica, s drvenom, višnjevom muštiklom u zubima i kad je na ulici. On je hodao pognuto s malo raskrečenim stopalima, kao svaki planinac, drvoseča i rabadžija, hodao je i po ravnom iskošen kao da hoda uzbrdo, zagledan preda se, kao da na leñima nosi nebo i vuče put za sobom. Nikad nije žurio; ni na voz, ni na predavanje, ni za trpezu; on verovatno ni kao dete nikad nije pao ni razbio koleno. Odlikovala ga je žilava muškost i stamenost s gorolomničkim glasom, jednostavna ali rafinovana odeća; u kući je nosio subjelsku džemperinu od grube vune, koja mu je čuvala krsta. Od kapa, najradije je nosio kačket. I nigde, sem na predavanja, nije išao bez svoje tihe, lepe i brižne Nikol. U mom vremenu najsamorodniji, najgospodskiji uživalac života bio je Marić. Zameram mu što se naljutio na Užičane pa svoju dragocenu biblioteku preneo u Maticu srpsku. I žao mi je što ga Nikol nije sahranila u Subjelu ili na Zlatiboru, njegovoj planini. Jer, knjige i prah Sretena Marića treba da nasledi njegov zavičaj koji ga je rodio i othranio da se uputi u Evropu.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29380

Kaluñeri ne veruju bezbožniku

Moj 1999. preminuli prijatelj, svetogorski monah Mitrofan Hilandarac, bio je čovek duboke vere u Boga i Srpstvo, čovek zadivljujuće radne energije i jedan od najznačajnijih pravoslavnih prosvetitelja, možda i najznačajniji preporoditelj Hilandara u ovom veku. Prvi put smo se sreli u hilandarskom konaku 1967, obojica unapred obavešteni jedan o drugom, s obostranim nepoverenjem i podozrenjem, ali i jakom, privlačnom radoznalošću: gde smo sada, mi bivši ratni neprijatelji, komunist i ljotićevac, partizan i dobrovoljac, obojica jedan drugom izdajnik otadžbine; u ratu ogorčeni protivnici, u miru – on u emigraciji, ja meñu pobednicima; sada – ja pisac, on kaluñer. A bili smo ñaci i vršnjaci. Izbegavali smo razgovor i susrete bez blagog prisustva Voje ðurića, ali smo se, nekako uvek, kao da smo jedan drugog tražili, često susretali u sumračnim hodnicima konaka, zastajkivali da se pogledamo i izgovorimo što beznačajniju reč, pa se hitro udaljavali jedan od drugog, s osećanjem nelagode i neke teške krivice za čije priznanje nismo spremni. Uveče, posle liturgije i večere, dok se sedelo u tremu konaka i grupno razgovaralo u polutami gašnjače, izbegavali smo da sedimo jedan do drugog; on kao da nije želeo da mu dodirujem mantiju, ja nisam želeo da vidim staklasti sev njegovog veštačkog oka koje je izgubio u borbi s partizanima, strepeći da se to nije dogodilo u onoj borbi s mojim odredom u Nauparima u proleće 1943, drugoj velikoj borbi Rasinskog partizanskog odreda kad sam ja bio politički komesar. Preko ideološkog i ratnog ambisa koji je istorija stvorila meñu nama, nismo imali snage da jedan drugom pružimo ruke i izgovorimo svoje istine što smo nagonski želeli i ćutanjem potvrñivali. Tu borbu s ljotićevcima u podnožju Jastrepca dobili su ljotićevci jer su bili bolje naoružani i imali mnogo municije. Napali smo ih u selu, oni su nas u kontranapadu užasnom paljbom primorali na povlačenje, a ja sam se kao komesar odreda poslednji povlačio, vukući uzbrdo ranjenog druga kome je

kuršum prosvirao grudni koš pa je dišući ranjenim plućima šuštao i jaukao; bio je krupan, jedva sam ga natovario na leña i nosio uz planinu, praćen fijucima kuršuma oko nas. Ni u dvadesetak boravaka u Hilandaru nisam se usudio da pitam Mitrofana nije li baš u borbi u Nauparima izgubio oko. U dugim hilandarskim noćima dok su bolno, kao da ih neko tuče, zavijali šakali iz šume oko manastira, a Voja sreñivao svoje radne beleške, mojim sećanjima proticale su deobe moga naraštaja i srpskog naroda. Svi su stigli tamo gde se nisu uputili. Ako se Mitrofan i ja bratski ne pomirimo, srpske deobe nisu okončane, ali nisam video put koji vodi u naše pomirenje. Tih dana Hilandar je bio pred značajnim dogañajem: trebalo je da zasadi vinograd uništen filokserom. Loza je manastiru i po Bibliji sveta biljka; vino je pričest, nagrada za poslušanje, hrana u postu, zdravica gostima i hodočasnicima. Nad Atosom su lile tropske kiše, Jegejskim morem je brektala bura, lañe nisu plovile, grčki agronom koji je trebalo da zasadi vinograd s trideset argata koji su ležali pod donjim tremom konaka nije mogao da doñe. A na večerama u vladičanskoj trpezariji, gde smo mi gosti iz Srbije – profesori Svetozar Radojičić, Voja J. ðurić, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Radovan Samardžić, Dimitrije Bogdanović i ja pisac – večeravali sa starcem Nikanorom, smernim i razboritim kaluñerom koji je u ime Bogorodice upravljao manastirom sa savetom koji su činili sedam monaha – staraca, čim očita molitvu za posvećenje večere, započinje žalbu: „I sutra će bura, geoponos ne može da doñe, a manastir plaća nadnice tridesetorici argata. Svakog dana iz manastirske kase isplati se 28.000 drahmi. A vinograd se ne sadi, proleće nastupa...“ Tad progovori profesor Radojičić: „Oče Nikanore, gospodin Dobrica je završio vinogradarsko-voćarsku školu pa može kao stručnjak umesto geoponosa zasaditi vinograd.“ Starac Nikanor se prene, zagleda u mene da mi vidi dušu, pa kaže: „I moj brat je učio tu poljoprivrednu školu. Lepa škola, lepa škola... ’Ajte, gospodo, da se zahvalimo Gospodu na hlebu i vinu, pa da idemo na počinak.“ Ustane, ustanemo i mi, on ubedljivo izgovori molitvu, zaželi nam laku noć i ode. Potom i mi da razmenimo mišljenja o današnjim saznanjima u biblioteci i manastiru. A ðurić, vrsni proučavalac srednjovekovnih manastira i iskusni poznavalac kaluñerskih svojstava, šapne mi: „Ne veruje ti starac. Ti si za njih komunist, a čuli su da si i roñak patrijarha Germana.“ Žalim što mi ne veruju, a ja bih im stručno zasadio vinograd. Sutra za večerom, posle molitve, Nikanor ponovi žalbu na buru, nevreme i što agronom ne može da doñe, a manastir četvrti dan plaća argate koji ništa ne rade. Radojičić, po vizantijskom protokolu, ponovi istu rečenicu od juče, ali dobi i isti odgovor. Voja mi šapuće: „Kažem ti da ti kaluñeri ne veruju. Pre večere bila sednica saveta staraca, ispričao mi Mitrofan, starci se žestoko sporili: sme li Hilandar da dozvoli da mu komunist i bezbožnik zasadi vinograd koji će davati vino za pričest i euharistiju? A Mitrofan ti veruje. Tvoj ideološki brat. Videćemo sutra šta će savet staraca odlučiti, a radio javlja da se bura pojačava.“ „Stvarno žalim što mi ne veruju“ – odgovorim i slušam otkrića nepoznatog rukopisa koji je u „Ruskoj mali“ (delu konaka) pronašao umni Bogdanović.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29506

Titov kamion na Svetoj gori

Bio sam neraspoložen što monasi Hilandara sumnjaju u mene. Ne verujem u Boga tvorca sveta i čoveka, ali jesam hrišćanin. I meni je Hristos bog ljubavi kao i mom velikom učitelju Dostojevskom. I meni je Hristos Bog zato što je izgovorio najznačajniju i neostvarivu misao: Ljubi bližnjega svoga, kao sebe samoga... Ništa teže i veće nije izgovorio čovek od kad se pamti i zapisuje njegova misao. Zato je Isus moj bog. U njegovo vaskrsenje ne verujem, niti vaskrsenje smatram prvim dokazom postojanja Boga, kako veruju pobožni. Ali iskreno verujem u Hrista – čoveka žrtvu za ljude; i u čoveka žrtvu ljudi. I treći put ponovio se isti ritual u vladičanskoj trpezariji: otac Nikanor je ponovio svoju brigu, a profesor Radojičić je svojim prečanskim patosom ponovio treći put, apsolutno istu rečenicu, a starac Nikanor ponovio apsolutno istu rečenicu. Ustao je i prekrstio se, ustali smo i prekrstili smo se i kad je izgovorio molitvu, zaželeo nam laku noć i požurio u svoju keliju. Mi na trem da komentarišemo kaluñersko nepristajanje da Hilandaru zasadi vinograd komunist, svejedno što je možda i veći stručnjak od grčkog geoponosa. A nad Atosom je lila kiša. Voja ðurić mi reče: „Kaluñeri su cicije, ako sutra ne stane bura, moraće da pristanu da im ti zasadiš vinograd. A to će čudo da se zapiše u letopisu Hilandara...“ I sutradan za vreme večere starac Nikanor je ponovio svoje žaljenje da je manastir i danas oštećen za 28.000 drahmi, Radojičić je liturgijskom stilizacijom ponovio svoj predlog, a starac Nikanor se obratio meni: „Gospodine Dobrica, da li biste vi hteli da ujutru poñete sa mnom i ocem Mitrofanom da vidite mesto koje smo pripremili za sadnju?“ „Hvala na poverenju, oče Nikanore. Vrlo rado ću poći kada me pozovete.“ „Bojim se da će to biti rano za vas. Primetio sam, vi kasno ustajete. A mi sutra idemo s argatima, našim ’džemsom’, voziće otac Mitrofan. Budite pred kapijom u sedam. Da pogledate gde smo naumili da sadimo.“ Kad nas je Nikanor napustio, Voja je likovao: „Moraju škrtice da pristanu da im ti zasadiš vinograd. A ona starčeva učtivost što ćeš morati rano da ustaneš, to ti je zamerka što neredovno i sa zakašnjenjem dolaziš u crkvu na jutrenje.“ Osećao sam se kao da sutra konačno završavam svoju srednju vinogradarsko-voćarsku školu: polažem diplomski ispit. Ustao sam na prvi poziv klepetuše, otišao u crkvu i odslušao jutrenje, primio komad hleba i nekoliko maslina od trpezara monaha Arsenija, bivšeg ljotićevca koji je s Mitrofanom došao u Hilandar, ali se zbog iskrenog hristoljublja ponašao prema meni vrlo srdačno, i otišao pred kapiju gde je pun argata stajao kamion koji je Tito u nekoj poseti Grčkoj carskim gestom poklonio manastiru. Mitrofan je sedeo za volanom i pozvao starca Nikanora i mene da sednemo na sedište pored njega. Zahvalio sam mu i popeo se meñu grčke nadničare koji su se često krstili dok smo se vozili ka Savinom polju. Zemljište namenjeno sadnji vinove loze nalazilo se izmeñu maslinjaka. Blagom kosinom okrenuto je moru i manastiru svetog Vasilija, podignutom u 13. veku. Krenuo sam s kaluñerima da obilazim odlično pripremljeno zemljište i zapitao kaluñere: „Imate li sadnu kartu?“

„Šta vam je to?“, upitao me starac Nikanor. „Plan sadnje, smer redova, ucrtane komunikacije kroz vinograd, odreñeno mesto za glavnu kapiju kroz koju će da prolaze traktori i mašine za obradu i negu vinove loze, a potom za berbu.“ Kaluñeri se pogledaše neraspoloženo. A starac Nikanor reče: „Eno onde, kod one masline smo odredili mesto za gvozdenu kapiju s krstom. Vinograd ćemo žicom da ogradimo zbog divljači.“ „Po mom mišljenju, glavna kapija za vinograd treba da vam bude na zapadnoj strani. Od mora da se prilazi.“ S mora je duvao vetar, hladan, snažan, mahovit. A starac Nikanor reče: „Gospodine Dobrica, nije lepo da po ovoj vetruštini teramo ljude da rade. Nazepšće. ’Ajdete da se vratimo u manastir i pričekamo da se ovo nevreme smiri, daće Bog. Pa ćemo onda da počnemo sadnju s božjom pomoći.“ Popeli smo se u Titov kamion i vratili u manastir. Bilo mi je jasno da kaluñeri nisu spremni da prihvate moj plan sadnje. Još uvek mi ne veruju, ali su se odmah okupili kod starca Nikanora na većanje o mom predlogu. Mitrofan nije hteo da kaže Voji šta su odlučili. A kiša je ponovo počela da se sliva na Svetu goru i da je šibaju jegejski vetrovi. Za večerom starca Nikanora je zamenio starac Mojsije, obrazovan i razgovoran kaluñer, koji te večeri ne pomenu argate, ni geoponosa, ni sadnju vinograda. A Voja mi kaže: „Još se spore, još nisu odlučili da im ti budeš geoponos.“ Sutradan se vetar malo smirio, kiša je prestala, pa me starac Nikanor posle škrtog ručka – bilo je vreme uskršnjeg posta – pozva da s Mitrofanom poñemo na mesto budućeg vinograda i da im nacrtam sadnu kartu. U svesci, u koju sam stalno nešto beleškario, nacrtao sam sadni plan. Gledali su ga pažljivo, ali se nisu izjašnjavali. Učinio je to Nikanor za večerom: „Gospodine Dobrica, savet staraca je, božjom pomoći, odlučio da vam poveri sadnju vinograda. Kiša je stala, rekao Bog, pa da sutra počnemo. Amen!“ Osvanuo je vedar dan. Ispod velike masline sam orezivao kalemove, sve po udžbeniku koji sam nekad učio.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29625

Sveti Sava bunardžija

Da Hilandaru uštedim troškove, odlučio sam da kalemove vinove loze sadimo „pod sadiljku“, a ne u jamiće koje bi argati iskopali ašovima. To je rizično ako nije savršeno precizno, a taj posao mogli samo da radimo samo ja i Mitrofan, koga sam obučio. Sañenje tri hektara vinograda trajalo je petnaestak dana. U napornom, celodnevnom radu s komadom hleba, komadićem alve i nekoliko maslinki, u znoju lica zemljodelskog, započeli su ispovedni razgovori izmeñu mene i Mitrofana. Započeli smo temama koje su nas učinile ideološkim borcima i neprijateljima u okupaciji i ratu. Ispovedao sam mu se zašto sam 1939. postao komunist; on meni zašto je u sedmom razredu gimnazije 1940. postao pristalica “Zbora”. A sporili smo se ideološki onako žestoko kako su se komunisti i ljotićevci sporili uoči Drugog svetskog rata; ali, sad nas dvojica u sadnji vinograda, bez mržnje. Naporan rad i sadnja vinove loze, odgovornost za uspeh sadnje, ispili su žestinu i mržnju naših ideologija i mi smo svakog dana bili sve prisniji. Uviñali smo da smo

obojica poraženi od istorije. Pod atoskim suncem, ideološki neprijatelji postali su prijatelji i braća; istomišljenici o tragizmu naših deoba, a neistomišljenici kako da svet učinimo boljim. On mi je ispričao svoj život u emigraciji, u Nemačkoj je bio grafički radnik, i zašto se zamonašio; ali mi nije rekao svoje pravo ime i prezime, ni odakle je. Po naglasku, zaključih da je Moravac. On je želeo da bude samo monah Mitrofan; ja sam poštovao njegov raskid sa svetom u kojem je roñen i odrastao da postane Hitlerov satrap i borac protiv komunista. Iako nismo izrekli, obojica smo uviñali da smo skoro istovremeno shvatili neostvarivost svojih ideala za koje smo ratovali; on se 1961. sav posvetio pravoslavlju u Hilandaru, a ja se tih godina odrekao komunističke partije i posvetio se romanu. Kad smo završili sadnju, s profesorima sam napustio Hilandar. Monah Mitrofan nas je na lañi ispratio do Jerisosa, a kada me na rastanku zagrlio, video sam suzu u onom zdravom oku. Dok ga je brodić odnosio ka Atosu, zasuzio sam nad sudbinom mog vršnjaka koji se najpre žrtvovao za jednu mračnjačku ideologiju, a sad se spasava verom u Boga i službom Hilandaru. Verovao sam da je on posle ideoloških poraza osmislio svoj život. A šta će biti moj kraj? U Hilandaru svakako neće biti. Iz Beograda sam brinuo o uspehu naše sadnje. Mitrofan me je i po posetiocima Hilandara obavestio da je Bog blagoslovio naš vinograd; prijem sadnica je 98 posto, što je vinogradarski rekord. Iduće jeseni moji Drenovci, sinovi učitelja Milana Radića, odneli su kalemove u Hilandar i zasadili ona dva posto koji se nisu primili. A na onom mestu ispod masline gde sam orezivao sadnice izbio je izvor pijaće vode. Tu vest je s naglašenom radošću monah Mitrofan javio, jer je „Božje čudo“! Hilandarski monasi su po Mitrofanovoj priči zaključili da su sveti Simeon i sveti Sava izvorom blagoslovili moju sadnju, tvrdeći da u hilandarskom letopisu nije zapisano da je u Savinom polju postojao izvor žive vode. A starac Nikanor je rekao: „Šteta je za našu veru što je Dobrica komunista. Da nije komunista...“ Neću da završim Nikanorovu rečenicu koju je izgovorio Mitrofanu. Kada smo se iduće godine Voja i ja iskrcali na hilandarsko pristanište, odmah smo svratili u vinograd. Izgledao je zadivljujuće, uzorno obrañen i ušpaliren. Pod starom maslinom monasi su ozidali izvor i napravili bunar. Obojica smo se napili vode, a Voja je, brišući mokru bradu, rekao: „Dobrice, zar te ovo čudo ne zbunjuje?“ „Naravno da me zbunjuje.“ „A ne pomišljaš li da je sveti Sava ovde bio bunardžija?“ Oćutao sam odgovor. U četvrtoj jeseni od sadnje, u prvoj berbi, otišli smo u Hilandar svi mi koji smo bili svedoci i učesnici sadnje. Profesori su nastavili svoj istraživački rad, u zaranke dolazili u vinograd da jedu grožñe i pričaju o svojim pronalascima, a ja sam s monahom Gavrilom pripremao berbu, prao i sumporisao bačve u Savinom podrumu kroz koji je proticao potočić s izvora iz zida podruma. A uveče, posle večere, u keliji monaha Mitrofana, nas dvojica smo vodili duge ispovedne prijateljske razgovore o srpskim prilikama; on je brinuo za srpstvo, veru, ali i za moju porodicu strahujući da me Tito ne uhapsi kao ðilasa, pa mi je ponudio konak svetog Vasilija da tu živim i pišem, a on će da brine za moju ishranu i stara se za moju porodicu. Tu uzbudljivu, prijateljsku ponudu prihvatio sam u duši. Bio sam daleko zašao novim putem: u opoziciju Titu. A kada je izvršio veliku rekonstrukciju južne strane hilandarskog konaka, uvodeći parno grejanje i struju, poveo me je da mi pokaže dvosobnu ćeliju za mene: za rad i biblioteku.

Čim je Tito umro, Mitrofan je počeo da dolazi u Beograd, da za potrebe Hilandara sarañuje s komunističkim vlastima i prizna mi: on je Milan Mišulić, roñen 1923. u selu Ratari kod Smederevske Palanke. Bio mi je i gost u kući; dugo je razgovarao s Božicom i zamerio joj što je dozvolila da u romanu “Grešnik” Milena Katić, „uzorna Srpkinja i ćerka Vukašina Katića, bude u bludnoj radnji s vršnjakom svog sina“. Nije ga Božica mogla razuveriti da jednim tragičnim zagrljajem s mladićem pred njegovu neposrednu pogibiju od Nemaca Milena nije ponizila dostojanstvo Srpkinje. Uveren sam da mi taj romansijerski greh nije oprostio. Da moj prijatelj Mitrofan nije pucao u čoveka, ja bih priznao svoj greh.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29727

Zlatousti kamenorezac

Davno, u prvoj polovini 20. veka, u podgočkom selu Popini, živeo je čudan i čudesan seljak i kamenorezac Radoje Krstić, koga je narod nazvao „zlatousti Radoje“. Istovremeno, u žičkoj eparhiji stolovao je vladika Nikolaj Velimirović, koji je u srpskoj crkvi slovio kao najučeniji i najdarovitiji besednik koga su bogoslovi i vernici oglasili za „zlatoustog Nikolaja“, a pre neku godinu Sveti arhijerejski sabor proglasio i za sveca. Zlatousti Radoje i zlatousti Nikolaj vodili su ideološke polemike koje je subotom s trsteničke stočne pijace zlatousti Radoje započinjao: „I reče presvetli vladika...“ A u nedelju, posle bogosluženja, vernicima u porti ljubostinjskog manastira, vladika Nikolaj, započinjao bi svoju besedu odgovarajući Radoju: „I reče nečastivi Radoje...“ A Krstić, seljak jedinstvene političke kulture, bio je sledbenik seljačkog ideologa Bugarina Aleksandra Stambolijskog i do rata potpredsednik Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića, a od avgusta 1941. član KPJ i zamenik komandanta Rasinskog partizanskog odreda u pozadini. U odred nije stupio jer je Dragoslav Jovanović Španac, sekretar Okružnog komiteta Partije, više cenio Radoja besednika no Radoja ratnika pa nije dozvolio mogućnost da pogine pre slobode i pobede u koju smo strasno verovali mi komunisti zajedno s Radojem, više rusofilom no komunistom. Radoja pamtim kao seljaka kamenoresca s neobičnim životom: leti je tesao mlinsko kamenje za sve vodenice moravske od Kraljeva do Stalaća i potočare na brzim i jakim potocima Goča, Željina, Kopaonika i Gledićke planine. Zimi je tesao seljačku trpničku, mutnu, rajetinsku svest za pravdu, narodna prava i neki bolji život. Leti se borio s kamenom, a zimi propovedao svoje političke ideje i prekorevao seljake koji glasaju za vladine stranke. On je imao pravo da kaže: gde sam ja, tu je narod. Jer gde bi god stao, čim bi ga seljaci ugledali, okupljali su se oko njega kao oko izvora i česme, da, makar dok ga slušaju, utole patnju i pripale nadu u seljačku pravdu. Čika Radoja, toliko mlañeg od mog oca Žike da nije porastao za učešće u Prvom svetskom ratu, pamtim i kao seljaka gospodina, po elegantnoj seljačkoj odeći, držanju i ponašanju. On je znao sve najlepše narodne reči i izraze, jedino nije nijednu srpsku psovku. Bio je lep čovek, bez brkova, uvek blago osmehnut da izrazi radost susreta sa čovekom; glas mu je bio topao bariton, malo je „valjao r“ i otkrivao jedan zlatan zub. U svojoj avliji dok je klesao kamen ili ponekad radio u njivi i vinogradu, bio je u radeničkoj, gruboj odeći, s modrom prtenom keceljom, a kad bi pošao u čaršiju, u goste, na zborove, pijacu i seoske slave, obuvao opanke, oblačio prazničnu odeću od tamnog

šajka, svagda savršeno belu košulju s kolirom, prsluk sa satom i lancem u džepu i crni šešir s velikim obodom, kakav je u našem srezu nosio samo doktor Dušan Radić, pisac iz Vrnjačke Banje. Elegantan štap bio je znak njegovog političkog autoriteta, kao što je vladičanski znak arhijerejskog čina. Nije pušio, a pio je samo čašu rakije i dve čaše vina; treću kad domaćin navali, da mu udovolji. U svemu je bio čovek mere i dostojanstva. A poštovao je ljude, pamtio im imena, a ako im je nekad bio gost u kući, pamtio imena i ženske čeljadi i dece, na šta mu se uzvraćalo ljubavlju svih koji su ga poznavali. Svoj život je prilagodio svom zanimanju i misiji. Leti, kad je mogao kamen da se teše napolju, imao je dva radnika i radio od ponedeljka do subote, radni dan je odreñivalo sunce, ne sat. A subotom je oblačio odeću za ugled i odlazio u Trstenik, vožen u čezama komšije, roñaka, poštovalaca, da u kafani „Kod proleća“ ili u „Hotelu Topalović“ pije kafu i vodi političke razgovore sa seljacima, učiteljima, studentima – svojim istomišljenicima, imajući uvek „glavnu reč“, ne što je bio pričljiv i lakorek, već što su ljudi hteli i voleli da ga slušaju: propovedao je „agrarni socijalizam“ Stambolijskog i hvalio život u Rusiji, gde su na vlasti radnici i seljaci, odakle će Evropom da krene Revolucija i donese „sirotinji beli hleb sa slaninom i pravdom“; „krave – naše mučenice i hraniteljke“ zameniće traktori, a žeteoce kombajni. Tvrdio je da Rusija ima mašine koje rade sve što čovek mora. Kad pijaca jenjava, on s prijateljima odlazi da razgovara s tmurnim, životom uvreñenim seljacima, nezadovoljnim i onim što su prodali i onim što su kupili. Nasred pijace seljak, njegov pristalica – a svi su seljaci bili njegovi poznanici i poštovaoci, iako svi nisu i političke pristalice – iščupao bi stupac što drži kanate volovskih kola i lupio nekoliko puta da oglasi nastup: „Ljudi, seljaci, prijatelji, zaćutite svi, sad će da zbori Radoje Krstić“. On bi se popeo na kola, podigao uvis grube kamenorezačke ruke, svagda s nekim crnim noktom prebijenim čekićem, i započinjao da govori o bescenju seljačkog znoja, pljački trgovaca, uživanjima gospoštine, seljačkim dugovima, bankarima krvopijama, lagarijama narodnih poslanika, korupciji ministara i obmanama vladike Nikolaja. Dok bi govorio, seljaci su uzvikivali: „Tako je Radoje! Valja ti reč!“ Čaršijska gospoda povlačila se u svoje kuće i dućane, a žandari uzmicali da ne slušaju antidržavnu propagandu. Nije postojao policijski načelnik koji bi se usudio da omete zbor ili uhapsi Radoja. Govor bi završavao pozivom seljacima da glasaju za Zemljoradničku stranku i „ne žive pasji život“. Lupanjem stupaca i štapova o kante, seljaci su izražavali saglasnost s Radojem, mada je bilo i uzemljenih pesimista koji su vikali: „Ne troši reči, Radoje. Nema nama spasa!“

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29851

Šta sve raña “majka Srpkinja”

Čim zahladni oko Mitrovog dana, Radoje Krstić bi prekidao kamenorezački zanat i kretao Pomoravljem i planinskim selima da propoveda svoju seljačku veru. Praznično obučen sa torbom čistog veša, odlazio je od vodeničara do vodeničara da naplati kamenje koje im je u proleće dao na poček. Zatim od seoskih krčmi do dućana, sve do božića besedio je protiv seljačkog „pasjeg života“ i neophodnosti narodne borbe za svoja prava. Govorio je razborito, slikovito, sa primerima, ali nekako osmehnuto u nadi. Političke protivnike nije ružio; bio im je načelni protivnik, a ne lični mrzilac. U svemu je bio čovek

mere i dostojanstva. Te zime kad nam je čika Radoje došao u goste i na prenoćište, bio sam završio nižu vinogradarsko-voćarsku školu. Sećam se svoje sreće kad je za večerom rekao mom ocu: „Žiko, Dobrica nije za seljaka. Kako znaš da ga pratiš u višu školu. Gre’ota je da ga odvojiš od knjige.“ Tako se i dogodilo. Uoči Božića Radoje se vraćao i sa ženom Zlatom provodio praznike do „stare“, srpske Nove godine, pa opet sa torbom čistog veša nastavio da pohodi vodeničare, političke pristalice, prijatelje i seje svoje ideje. A kad grane prolećno sunce i može se raditi napolju, prihvatao se dleta i čekića i nastavljao da pravi mlinsko kamenje. Za njega se govorilo da je „krvopilan radnik“. Pamtim jednu besedu vladike Nikolaja u Ljubostinjskoj porti. Izañe on u crnoj mantiji, stade u portal i bele, nabubrele šake prekrsti na vladičanski štap. Strogim pogledom gledao je mrmoreću gomilu vernika, ćutao dok ne zavlada muk, pa dubokim, patetičnim glasom započe: „Majke i sestre, Srpkinje. Znate li vi koga privijate na svoja nedra i koga pojite svojim mlekom da poraste? Bezbožnika, komunistu, rušitelja srpskog. Zar si, majko Srpkinjo, zaboravila bogomajku u sebi? Ti, majko Srpkinjo, što rodi Svetog Lazara i Obilića, Karañorña i Miloša, Vuka Karadžića i Njegoša, vojvode Stepu i Mišića, kralja Petra i Aleksandra, Nikolu Teslu i Pupina, naučnike koji promeniše svet... A šta danas rañaš i u školu šalješ? Tvoji školovani sinovi postaju komunisti i boljševičku revoluciju spremaju da vas u kolhoze oteraju i na kazan privode.“ Žene su se zagledale uplašeno, seljaci začuñeno, čaršijska gospoda je odobravajuće klimala glavom. Taj govor slušao je i Radoje. Prve subote na trsteničkoj pijaci započeo je svoju besedu: „braćo seljaci i sestre seljanke. Prošle nedelje u Ljubostinji presvetli vladika reče da je majka Srpkinja rodila kraljeve, vojvode, naučnike i pesnike, sve čuvene i slavne Srbe. Istinu je rekao. Al’ ne reče da je majka Srpkinja rodila seljaka, radenika i slugu, kovača, rabadžiju i drvoseču, vodeničara, opančara... I ne reče može li još i dokle će da trpi srpska sirotinja čaršijsku i božju kaznu?“ „Živeo Radoje! Tako je Radoje.“ Mnogi su ipak ćutali i potezali iz pljoski rakiju, svoju pouzdanu tešiteljicu. Od tad je vladika u Ljubostinji često započinjao svoje propovedi: „I reče nečastivi Radoje...“ A na trsteničkoj pijaci, svoje govore Radoje Krstić bi započinjao: „I reče presvetli vladika...“ Narod je slušao i delio se pre velike i krvave deobe 1941. Nikolaj, najugledniji vladika u mom zavičaju, prvi je počeo da govori o opasnosti od boljševizma i revolucije, napadao studente i intelektualce koji su „sipali otrov u narodnu dušu“. Radoje je najubedljivije širio veru u sovjetsku Rusiju, naslućivao revoluciju i njom pretio „narodnim gulikožama“. U ličnostima i idejama te dvojice – vladike i kamenoresca, simbolisala se i nastupajuća istorija Jugoslavije i srpskog naroda. Na Nikolajeve besede vodio me je velikodrenovski sveštenik Ranko Bačanin i privodio vladici da mu poljubim ruku i primim blagoslov, a on da čuje šta čitam i savetuje šta treba da čitam. Vladika je želeo da se hrišćanski prosvetim i pripremim za dužnost sekretara Hrišćanske zajednice mladih ljudi Žičke eparhije. A ja sam se oktobra 1939. u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Bukovu kod Negotina, pročitavši nekoliko brošura, odlučio da postanem komunistički revolucionar. To duhovno raskidanje s mukom za veru u boga i zanetošću Nikolajevim besedništvom bilo je zaista dramatično. Te godine Nemačka je započela osvajanja malih i velikih zemalja, pa je već razjedinjenu Jugoslaviju 1941. brzo dokončala Hitlerova armada. A Srbi su se, sledeći

tradiciju i svoje zablude, odlučili su se na otpor; najpre 27. marta 1941, odbijajući pakt sa Hitlerom, a u leto ustanak protiv okupatora i njegovih saradnika. Na idejama kamenoresca Radoja i vladike Nikolaja u zapadnom Pomoravlju organizovaće se partizanski pokret, koji je predvodila KPJ, i četnički pokret. A zlatousti besednici postaće njihovi politički inspiratori. Ja sam sledio Krstića, bio svedok i saučesnik u njegovoj sudbini. Na Svetog Iliju, 2. avgusta 1941, seosku slavu Velike Drenove, Radoje je bio naš kućni gost, a uveče sam ga odveo kod Dragoslava Jovanovića Španca, koji je ponudio Radoju članstvo u KPJ i funkciju zamenika komandanta Rasinskog partizanskog odreda u pozadini. Njihov razgovor je trajao do ponoći, a Mija Nedeljković, student i član Sreskog komiteta KP, i ja, član sreskog komiteta Skoja, naoružani puškama i bombama, čuvali smo stražu dok su se u vinogradu Španac i Radoje dogovarali se o organizovanju i trsteničke partizanske čete, koja će logorovati u šumama Ljubostinja. Miju i mene Španac je zadužio budemo „veza“ izmeñu njih dvojice.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29914

Džaba pamet kad se ološ naoruža

Pod okupacijom Radoje Krstić je nastavio svoj kamenorezački zanat, a u subotu, pijačni dan u Trsteniku, dolazio da šapuće svojim pristalicama vesti s Istočnog fronta koje su javljali Radio-Moskva i Radio-London, tajno su ih slušali naši partizanski saradnici, a mi ih raznosili svojim sumnjičavim pristalicama. Ni najteži porazi Crvene armije nisu demoralisali Radoja. Sve je tumačio Staljinovom namerom da ponovi Kutuzovljevu strategiju u Napoleonovom pohodu na Rusiju 1812. Raznosile su pristalice po selima Radojevo tumačenje ruskog poraza i nije bilo malo onih koji su mu verovali. „Zlatousti“ je nastavljao svoje šaputanje za koje su čuli četnici, pa smo Mija Nedeljković i ja kao ilegalci odlazili noću u Popine i opominjali Radoja da ne silazi u Trstenik i zaćuti dok ne doñe njegovo vreme. „Zlatousti Nikolaj“, najautoritativniji čovek SPC i posle nemačkog bombardovanja Žiče i pre početka borbi za osloboñenje Kraljeva septembra 1941, koje su zajedno počeli partizani i četnici, premestio se u manastir Ljubostinju i s intelektualnim i nacionalnim autoritetom postao duhovni pokrovitelj četničkog pokreta Draže Mihailovića u Pomoravlju i Levču. Vladika je u Ljubostinji zasnovao antikomunistički centar. Slavljen i poštovan kao „najveći i najumniji Srbin“, kao pouzdani nacionalni savetodavac, sarañivao je s Dražom, Nedićem, Ljotićem, Milanom Aćimovićem, Kostom Pećancem i održavao čvrste veze s engleskim obaveštajnim oficirima. Ne mogu zbog istorijske istine da prećutim i dogañaje koje mi je posle povratka s Golog otoka ispričao urednik predratnog „Vremena“ Miloš Brašić. On je posle Nikolajeve intervencije pušten iz zatvora Gestapoa u Kraljevu i bio u Ljubostinji, sve do Nikolajevog hapšenja i proterivanja u manastir Vojlovicu, pred kraj 1942. Bio je to ubedljiv dokaz da su Nemci videli u vladici Nikolaju svog aktivnog neprijatelja. Iz zidina manastira Ljubostinje četnici vojvode Bogdana Gordića ispalili su 20. septembra 1941. prve kuršume u partizane Levačkog partizanskog odreda, koji su se povlačili posle jednodnevnog „osloboñenja“ i „vladanja“ Trstenikom. Sa zidina manastirskog konaka četnici su ubili sedam partizana i trojicu ranjenika zarobili, koje je

saslušavao vojvoda Bogdan Gordić i potom streljao. To su bile prve žrtve u grañanskom ratu u mom zavičaju. Profesor Vasilije Kostić je telefonirao Nemcima da doñu i uvere se u istinitost četničke borbe s partizanima. Nemci su došli, fotografisali leševe partizana i vratili se u svoju komandu. U poznu jesen 1942. otpočelo je četničko klanje pristalica i simpatizera NOP-a. Na savetovanju u manastiru Ljubostinji, koje je organizovao Gordić, trstenički vojvoda, bez Nikolajevog prisustva, učestvovalo je nekoliko četničkih vojvoda iz zapadnog Pomoravlja. Osuñen je na smrt klanjem i Radoje Krstić. Posle poraza partizanskog ustanka 1941, Nemci su započeli i progon nekih Dražinih pristalica kao potencijalnih neprijatelja. One koji nisu prešli u ilegalu Gestapo je hapsio i terao u logor na Banjicu. A vladiku Nikolaja i Vasilija Kostića, kao ugledne i uticajne pravoslavne nacionaliste i monarhiste, znajući za njihovu saradnju s engleskom obaveštajnom službom, iz Ljubostinje internirali su u Vojlovicu. Kad se Rumuniji i Banatu približila Tolbuhinova armija, internirali su ih leta 1944. u Dahau. A novembra 1942. Španac je dobio obaveštenje da će Gordićevi četnici da ubiju Radoja i naredio mi da mu kažem šta mu se sprema; neophodno je da iste noći sa mnom preñe na levu obalu Morave u skloništa koja smo mu spremili. I sam ilegalac, dve noći sam se probijao kroz četničke straže u selima, dan proveo u nekom šumarku iznad Popine, u kojoj su takoñe bili četnici, uveče se došunjao do Radojeve kuće. Njegov pas me nije osetio: „Kako si ušao da te moj Lisko nije osetio?“ „Ilegalno, čika Radoje“. Nisam mu dozvolio da mi razjašnjava rizičan položaj Hitlerovih armija pred Volgom i Staljingradom, već mu rekao zašto me poslao Španac. „Hvala mu na brizi. Hvala i tebi, Dobrice, što si rizikovao glavu da stigneš do mene. Ali, ja vas, deco, sada ne mogu da poslušam. Špančeva politička procena je pogrešna. Nije vladika Nikolaj bezumnik da dozvoli moje ubistvo, a ni trstenička čaršija nije politički blesava da sad me ubiju.“ Morao sam da ga podsetim: „Zar si ti, čika Radoje, zaboravio da su septembra 1941. iz ljubostinjskih manastirskih zidina četnici postavili zasedu i ubili deset partizana? Ljubostinja je antikomunistički štab.“ „Sve je to i meni dobro poznato. Ali ja znam i verujem da naši neprijatelji iz čaršije misle politički. Čaršijski političari nisu budale da prvo ubiju Radoja Krstića. Nikolaj jeste veliki antikomunist, ali je politički pametan čovek, pa neće dozvoliti četnicima da mi skinu glavu. I zapamti, poslednji koga će četnici da ubiju biću ja. Vi se, deco, čuvajte. Vi sebi obezbeñujte pouzdana skloništa do proleća i sovjetske ofanzive. Radoje ima bar hiljadu prijatelja koji će da ga sakriju i čuvaju. Nema razloga da Španac brine za mene, a ja ću mu noćas da napišem pismo.“ I čitav idući dan, do sutona i polaska u pomrčinu, uzaludno sam ubeñivao čoveka koji politički razumno misli u potpuno nerazumnom vremenu i krvoločnom svetu u kojem se srpski ološ naoružao i politički ne misli, spreman da kolje onog na koga vojvode i seoski komandanti pruže prst. Kama je bila glavno oružje te bradate vojske pod šubarama.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29993

Krvavi Božić u Pomoravlju

Pomoravljem, Levčom, Župom i planinskim selima središnje Srbije prostrujao je stravičan šapat: „Zaklan je Radoje Krstić!“ Niko glasno nije izgovorio ko ga je zaklao. Podrazumevalo se. Na Badnje veče 1942. u mom zavičaju Dražini četnici započeli su po

spiskovima „trebljenje gube u torini“ – klanje komunista, partizanskih i ruskih pristalica i simpatizera. Mi ilegalci od svojih ljudi u četničkim štabovima bili smo na vreme obavešteni, pa smo dali direktivu da svi naši ljudi – četnicima „sumnjivi“ – na Badnje veče i Božić ne budu u svojim kućama. U Velikoj Drenovi, partizanskom centru trsteničkog sreza, četnički komandant, žandarmerijski narednik Cerović, imao je nameru da na Badnje veče zakolje neke poznate komuniste, pa i mene, ali smo se sklonili kod „nesumnjivih“ roñaka i prijatelja. Pošto nisu uspeli da uhvate nijednog „kolovoñu“, u Poljni, na pragu svoje kuće, zaklali su studentkinju Branku Brkić, komunistu, najlepšu devojku našeg sreza, i njenog oca. U Velikoj Drenovi je „četnička trojka“ Tisu ðonñulu, seoskog siromaška i samotnjaka, zaklala pored ognjišta i ispečenog praseta božićnjara na ražnju. Stravične Tisine jauke slušao sam nekoliko kuća udaljen, skriven u senu mog druga Milena Radića, oženjenog ćerkom četničkog predsednika opštine. Posle klanja, četnici su istom kamom odsecali s ražnja pečenje i „mrsili“, na Badnje veče, pored zaklanog domaćina, o čemu su se sutra hvalili u seoskoj kafani. Roñenje Hristovo u Velikoj Drenovi, Stragarima i Selištu nije čekano uz trpezu s ritualnom večerom i posutom slamom po kuhinji; svi politički „sumnjivi“, ili nekom četniku nešto dužni oko imanja i žena, pobegli su u komšijske i prijateljske štale i tavane. I po drugim selima „crne trojke“ su na Badnje veče označile početak klanja Srba i Srpkinja. Mnogi koji su pročitali partizanski letak ili glasno navijali za Rusiju u ratu s Nemačkom, ako su bili ñaci i studenti, pobegli su u Kruševac, Niš i Beograd, a neki moji skojevci priključivali su se četničkim štabovima da sačuvaju glavu. Neki su, ucenjeni životom, postali i koljaši, a većina je izginula u borbi s partizanima. Strah od kame koju su nosili Srbi naoružani i engleskim mašingeverima, s bradama i kosurinom do ramena, „žaleći Srbiju i slobodu, kralja i otadžbinu“, bio je dublji i žešći od straha od Nemaca, okupatora, Gestapoa, pa je Srbija u jesen 1944. s olakšanjem i radošću doživela osloboñenje od Nemaca i četnika. O klanju Krstića Okružni komitet je izdao posmrtni letak koji smo mi ilegalci ostavljali u vratima vodenica da ga čitaju vodeničari i pomeljari. Kako je preklana najpametnija seljačka glava moravskog naroda pričala mi je njegova žena Zlata, početkom 1945. „Ovako je to, Dobrice, bilo. Neko je Radoja obavestio da će ga te noći uhapsiti četnici Nikole Gordića i ja sam ga molila da ode kod nekog našeg prijatelja i prenoći, pa ću ja sutra u Trstenik kod vojvode Tike Topalovića da molim. A Radoje kaže: ’Slušaj, Zlato, ja neću da Radoja četnici vataju po tavanima kao da sam krao seljacima slaninu i kokoške. Niti ćeš ti moje neprijatelje moliti za moju glavu. Ja neću da bežim od svoje sudbine. Spremi da večeramo kao ljudi.’ Glas mu je drhtao, vidim da se uplašio kao nikad dotle. Pekla sam pile na krompiru, i samo što podigoh kašiku da sipam jelo, diže se strašna larma, lavež kao nikad, sigurna sam da su te noći svi popinski kučići lajali, a naš Lisko cvili uz vrata. Životinje, Dobrice, svaku nesreću predosete. Kad su odveli Radoja, naše krave u štali su mukale kao da ih neko kolje. Radoje odloži hleb što je zagrizao i reče: ’Dolaze. Oni su, Zlato.’ U tom momentu grunuše na vrata trojica s uperenim puškama, bradati s kosurinama, nikog nisam poznavala. Ja sam se toliko uplašila da sam pala sa stolice. Narediše Radoju da se obuje jer će da ga vode na Goč, u štab vojvode Gordića, velikog zlikovca. Čim sam čula njegovo ime, znala sam da se neće vratiti. Radoje se obuvao i svañao sa četnicima, grdeći ih što oni, sluge, brane svoje gazde i nose puške za okupatore i čaršiju, a ne za slobodu. Jedan, verovatno komandant, kaže preteći Radoju: ’Nemoj da trošiš reči pred ženom kad ćeš to sve morati da kažeš vojvodi! Miloje, Žico, pretresite kuću i pokupite sve knjige i ’artije.’ ’Nemoj da mi preturate stvari. Sve su

knjige koje imam u mojoj glavi’, kaže im Radoje. Naše kuče je jurišalo na nekog bradonju, a on ga mlatio kundakom, meni bi žao kučeta, pa jurnem da im kažem da Lisko ne čita knjige, a mene četnik ljuljnu kundakom u rebra. Ona dvojica krenuše da mi postelje bodu bajonetima, iz Radojeve sobe u jastučnici izneše neke knjige, a Radoje reče: ’Daj mi, Zlato, onu pisanku da ti napišem imena ljudi kojima sam dužnik. Da im vratiš kad možeš, a oni koji su meni dužni sami će da ti se jave.’ ’To ti se, Zlato, neće da dogodi, al’ ’ajde, daj mu tu pisanku, neka popiše kome je dužan’, kaže četnik što je glavni. Jadan Radoje, vidim drhti mu ruka, al’ napisa nekoliko imena, obuče koporan, stavi šešir i kaže mi: ’Zlato, ja se neću vratiti. Ti znaš šta sam zborio i radio. Kaži drugovima da će Radoje da umre kakav je bio od kad je progovorio za seljačku pravdu. I ostajem s onim činom koji su mi drugovi dali.’ Glavni četnik povika: ’Nije ti ovo trstenička pijaca, sad si naš zarobljenik i da umukneš, da ti ne polomim rebra u tvojoj kući.’ Radoje htede da me zagrli, četnik ga odgurnu, a on, mučenik, mi reče: ’Zbogom, Zlato moja, bila si ti žena i domaćica za primer i moj ponos. Mi smo živeli mnogo lepo i srećno.’“

http://80.74.174.82/sr-lat/node/30122

Seljačka proja za pomodne Beograñane

Radojeva žena Zlata zaplaka, zasuzih i ja. Kad se smiri, nastavi: „Ja htedo’ da mu poljubim ruku, a četnik me roknu kundakom i obori... Odvedoše Radoja, a pred ponoć doñe naš roñak Dragiša i reče mi da Radoje leži zaklan u potoku više sela. Pričao mi je i da je Gornja mala čula noćas kako viče da selo čuje: ’Za koga, sluge, nosite puške? Koga branite, izdajice, kokošari? Nemce i čaršiju! Ja sam Radoje Krstić, Titov partizan, i još nešto više što neću da vi kažem. I da veruješ narode: pobediće sloboda i pravda!’ ’Onda je nekoliko puta jauknuo, dok su ga boli kamom.’ Zatekla sam ga s presečenim grkljanom, krvavim grudima, na koje se zlikovac posrao i na rupu na grkljanu stavio banku za oproštaj svoje duše. Bio je, mučenik, gologlav, odneli su mu šešir i štap, a ispod nogu zemlja orana. Kad su ga klali, on se kao brav branio, pa je potkovanim opankom kopao vlažnu zemlju.“ Opet je Zlata zaplakala i ja za njom. Sedeli smo u hotelskoj sobi, gde sam zanoćio u Vrnjačkoj banji, čiji sam narodni poslanik tada bio. „I kako ga sahraniste? Čuo sam da popovi nisu smeli da ga opoje?“ „Nisu. Dragiša se vratio da dotera kola da ga odvučemo kući, a ja sam mu svlačila koporan i prsluk sa govnima i bacila u trnje. Nisam kukala. Nisam imala glas. Seljaci koji su nas videli, skidali su šajkače i šubare, bežali u kuće i štale, samo bi poneka žena zakukala: ’Jadni naš Radoje, to nije zaslužio.’ Kad smo ga uneli u sobu da ga položimo na astal, odmah sam ga pokrila čaršavom da ga niko ne vidi i pripalila slavsku sveću. Niko od komšija nije smeo da uñe u kuću. Osim nekih žena. Ti, Dobrice, znaš da su žene duševnije i hrabrije od vas muškaraca. Pratila sam jednu komšiku da dovede popa da ga opoje, kojoj je rekao: ’Nek Radoju Bog da rajsko naselje, a opelo ne smem da izvršim. Imam decu, gre’ota je da ostanu siročići. Ja ću u crkvi da se pomolim Bogu da oprosti Radoju grehe.’ I mi neopojenog odvukosmo na groblje i s petoricom roñaka i nešto

komšija sa’ranismo Radoja. Crnje i tužnije sa’rane nije bilo od kad Popina postoji. Al’ ima naš narod još duše. Te prve noći bez Radoja, doñe mi komšika i reče: ’Izañi, Zlato, na basamak da vidiš kolika je sa’rana tvog Radoja.’ Izañosmo pred kuću, a odatle se lepo vidi groblje, a tamo gomila svetli. Narod došao da Radoju zapali sveću. I tako nekoliko noći gorele su sveće, kao da je neko naložio vatru. Primetili to i četnici, pa postavili stražu da pucaju čim se neko pojavi noću u groblju. Onda se Radojevi prijatelji dosetili, pa nisu prilazili, nego su po brdima oko sela palili sveće, dokle je ko smeo da stigne. Sve do četrdeset dana po njivama i šljivacima oko groblja u Popini gorele su sveće.“ Po Pomoravlju su vodeničari i Radojeve pristalice tajno skupljali sveće od poštovalaca „zlatoustog Radoja“ i oni najhrabriji u torbama noću odlazili u Popinu da pripale sveću svom voñi i dobrom čoveku, zaklanom jer se borio za narodnu slobodu i seljačku pravdu. Posle osloboñenja imao sam toliko političkog uticaja da se u Popini podigne osnovna škola posvećena Krstiću. Svečano sam je otvorio 29. novembra 1964. kao preživeli borac Radojevog partizanskog odreda. Govor o velikom besedniku nisam hteo da čitam. Ovim rečima sam ga započeo: Na čelo ove škole utisnuli smo znamen trpnje i patnje čovekove, stari simbol hleba, žita i postojanstva – vodenički kamen. Na njemu smo napisali: Radoje Krstić. Da se pamti dok je škole i kamena, da je Srbin, četnik, zaklao 1942. najpametnijeg seljaka i kamenoresca, najboljeg govornika moravskog čovečanstva. Škola je danas poluprazna. Možda će za koju godinu postati kafana, trgovina, magacin... U Popini, Trsteniku i nekim selima na izborima vlast su osvojili sinovi i unuci četnika koji su zaklali Radoja. Njegova žena Zlata, o kojoj sam i ja malo brinuo kad se razbolela, odavno je umrla. Kuća je opustela. Možda se uselio neki roñak ili izbeglica. Ne znam. U Radojevoj avliji više se ne teše mlinsko kamenje. Zaboravljen je „zlatousti Radoje“, kao i svi poklani. Preživeli četnici, po zakonu koji je izglasala Skupština Srbije, priznati su kao antifašistički borci i stekli pravo na boračke penzije: „ratne zasluge“ izravnate su im s partizanskim, Radojevim drugovima. Možda je „nova vlast“ srušila vodenički kamen s fasade škole „Radoje Krstić“, koji je on istesao. Od moravskih vodenica postoje još samo dve na Zapadnoj Moravi od Kraljeva do Stalaća. Jedna kao etnološki eksponat. Druga, kažu, melje za kafedžiju koji u “meniju“ ima „seljačku proju“. Ostatak seljačkog naroda jede industrijski hleb, a poneko uporan melje električnim mlinom, a brašno šalje sinovima i unucima u Beograd, koji iz atavističkih motiva „vole seljačku proju“. Narod seljaka, nadničara i vodeničari za čiju se pravdu borio Radoje – izumro je. Vera koju je propovedao najumniji seljak i najbolji govornik moravskog naroda „zlatousti Radoje“ – iskrivotvorena je i poništena. Na jednoj trsteničkoj ulici stoji limena tabla Ulica Radoja Krstića. Njeni stanovnici ne znaju ko je i šta bio taj čovek. A najumniji bogoslovski mislilac i najbolji besednik Srpske crkve, „zlatousti Nikolaj“ proglašen je svecem. Tako i treba. Svi su sveci bili ljudi, a svi ljudi grešnici: da nisu bili grešnici, ne bi postali sveci. Sad se sveti Nikolaj pominje na liturgijama i sveštenici se mole za spas njegove „mučeničke duše“. U mom dobu sudbine dvojice zlatoustih Srba izmeñu Prvog i Drugog svetskog rata sasvim su suprotne: jedan se slavi, a drugi je zaboravljen. Ne pristajem na to.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/30253

KRAJ

Feljton u listu “Dnevnik”, izlazio od 10. do 28. aprila 2011.