ANIMACIJA KAO KREATIVAN DRUŠTVENI INŽENJERING

Anima

Pre nego što su filmska industrija i industrija računarske grafike, koje “animiraju” virtuelne likove, avatare i crtane filmove, preuzele dominaciju nad terminom “animacija”, ova termin se koristio, i još uvek se koristi da bi se opisao čin ohrabrivanja, učestvovanja, osnaživanja, uključivanja i motivisanja, realnih, ljudskih bića. Reč vodi poreklo od grčke/latinske reči “anima” koja označava “život” ili “dušu”, te bukvalno znači: oživeti nešto ili nekoga ili udahnuti život.

U socio-kulturnom kontekstu, animator je „tip kulturnog radnika koji se kreće svim nivoima društvene hijerarhije i svim oblastima delovanja. On/ona doprinosi unapređenju komunikacije među različitim sistemima, pomaže njegovim/njenim partnerima da formiraju vlastite identitete i projekte, jednostavno rečeno, on/ona upravlja aktivnostima. Kulturne politike regiona i lokalnih zajednica pružaju usluge animacije koju sprovode instruktori, menadžeri, medijatori, komunikatori, itd. Oni predstavljaju ključ uspeha kulturne politike i kulturne demokratije. Donekle, animatori su zaslužni za promenu kulturne politike, koja više nije tek samo puka stavka tehničke opreme, već investicija u ljude (Šešić & Dragojević, 2004).“

Razvoj

Socio-kulturna animacija razvila se u posleratnoj Francuskoj kada je “animation sociokulturelle“ bila otkrivena kao sredstvo revitalizacije izgubljenih vrednosti usled okupatorskih razaranja tokom Drugog svetskog rata (Kurki, 2000, str. 162).

Promoter “kulturne demokratije”, Savet za kulturnu saradnju [Council for Cultural Cooperation (CCC)] pri Savetu Evrope, definisao je aktivnosti socio-kulturne animacije kao “podsticanje i pružanje sredstva svakom pojedincu da postane aktivan činilac vlastitog razvoja, kao i kvalitativnog razvoja zajednice kojoj pripada (Grosjean & Ingberg, 1974, str. 4).

Dimenzije

Dalje, Kurki (2000, str. 63) razlikuje tri dimenzije animacije: lični razvoj, društveni cilj – uključivanje ljudi i zajednica, i kulturnu dimenziju – razvoj kreativnosti i izražavanja, dok su, npr., prema Planu kulturnog razvoja u Fracuskoj, modeli animacije klasifikovani prema njihovim osnovnim funkcijama i zadacima:

Edukativna animacija – kao medijator u procesu permanentnog obrazovanja. Inovativna animacija – kao medijator inovacija u društvu.

1

Socijalna animacija – rešava negativne efekte i posledice industrijalizacije, privatizacije i ostalih faktora koji utiču na stanje kolektivnog morala i društvene svesti.

Osim pomenute podele, postoje i drugi kriterijumi klasifikacije modela animacije u oblasti kulture: ideološki, teološki i formalni modeli.

Izazovi

Zadaci animacije kao kulturne aktivnosti su mnogobrojni, te se svi i ne mogu realizovati u jednom konkretnom programu:

oslobađanje potencijalnih sposobnosti svake osobe, sa ciljem slobodnog i kreativnog izražavanja njihovih ličnosti;

pružanje podrške i omogućavanje prihvatanja kulturnih vrednosti; suočavanje sa problemima modernog društva; i stvaranje svesti o potrebi promišljanja i odlučivanja u svakoj oblasti društvneog

života.

Međutim, pema suštini zadatka, animacija se može podeliti na dva tipa:

1. Sa ciljem da prilagodi pojedince društvu.2. Sa ciljem podizanja svesti o trajnoj potrebi za promenom.

Nov koncept kreacije

Animacija je “pre stanje uma, nego što je konkretna aktivnost, više je princip forme nego sadržaja“ Grosjean & Ingberg

Cilj animacije jeste stvaranje doživljaja kao jedinstvenog i neponovljivog iskustva pružajući, na taj način, slobodan prostor ili “scenu” za transformaciju i ostvarenje pomenutih iskustava.

Njena inovativna vrednost manifestuje se kroz interaktivnost – učesnik u animaciji, istovremeno postaje i ko-kreator i “konzumer”.

U širem smislu – animacija predstavlja otkrivanje novih intelektualnih horizonata.

Kao inicijator zadvoljavanja kulturnih, kreativnih i kognitivnih potreba, animacija bi trebalo da primenjuje metode koje će ići u susret savladavanju, ne samo, eksplicitnog znanja, već i osluškivanju različitih “prikrivenih” izvora znanja, odnosno “od prostih

2

činjenica koje su i previše očigledne da bi bile vredne spomena do duboko ukorenjenih veština koje bi možda bilo nemoguće artikulisati, ali koje su, ipak, vidljive kroz interakciju” i kreativno izražavanje (Foth, 2003, str. 35).

3

Literatura:

1. Grosjean, E., & Ingberg, H. (1974). Animation: Implications of a policy of socio-cultural community development. Information Bulletin of the Council of Europe, 74 (33), 1-39.

2. Foth, M. (2003). Connectivity does not ensure community: On social capital, networks and communities of place. Proceedings of the 5th International Information Technology in Regional Areas (ITiRA) Conference 2003 (str. 31-39).

3. Foth, Marcus (2006). Sociocultural Animatin, Encyclopedia of Developing Regional Communities with Information and CommunicationTechnology, str. 640-645. Idea Group Reference (IGI Global). Copyright 2006, IGI Global.

4. Kurki, L. (2000). Sociocultural animation in learning. LLinE–Lifelong Learning in Europe, 5(3), 162-167.

5. Šešić, M. (1988). Animation - an instrument of French cultural policy, KULTURA No 55, Beograd. Str. 113-130.

6. Šešić, M. & Dragojević, S. (2004). Intercultural mediation. Pronađeno 20.06.2009. na internetu: http://pogranicze.sejny.pl/download/intercultural_mediation.pdf.

4