Косово и Метохија у цивилизацијским токовима (књ. 2:...

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМА

МЕЂУНАРОДНИ ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК

универзитет у приштинифилозофски факултет

косово и метохијау цивилизацијским токовима

међународни тематски зборник

Књига 2књижевност

косовска митровица2010

Издавање овог зборника помогао је Завод за уџбенике.

Уредник друге књигепроф. др Валентина Питулић

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМАМеђународни тематски зборникКњига 2: Књижевност

Филозофски факултет Универзитета у Приштини2010. година

ISBN 978–86–80273–51–8

Главни и одговорни уредникПроф. р Драи Маликовић

Уредник прве књигеПроф. р Софија Милораовић

Редакција Зборника

Инострани чланови

Доц. др Стефан Иванов Анчев (Велико Трново, Бугарска), проф. др Зинаида Тихоновна Голенкова (Москва, Русија), проф. др Миомир Дашић, редовни члан ЦАНУ (Подгорица, Црна Гора), проф. др Анатолий Василъевич Дмитриев, дописни члан РАН (Москва, Русија), проф. др Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ (Подгорица, Црна Гора), prof. dr John Laughland (Париз, Француска), prof. dr Barbara Lomagistro (Бари, Италија), проф. др Валерий Андреевич Мансуров (Москва, Русија), др Миодраг Милин (Темишвар, Румунија), проф. др Энгелина Сергеевна Смирнова, инострани члан САНУ (Москва, Русија), prof. dr Wojciech Szczepański (Познањ, Пољска), prof. dr Gabriella Schubert, инострани члан САНУ (Јена, Немачка), доц. др Андрей Артемович Тащиан (Краснодар, Русија), проф. др Светлана Михайловна Толстая, инострани члан САНУ (Москва, Русија), проф. др Иван Чарота, инострани члан САНУ (Минск, Белорусија)

Домаћи чланови

Проф. др Марко Алаић, доц. др Живора Ђорђевић, проф. др Раомир Ђорђевић, доц. др Мирослав Крсић, проф. др Алексанар Лома, дописни члан САНУ, проф. др Драи Маликовић, проф. др Данило Ж. Марковић, проф. др Софија Милораовић, проф. др Наа Милошевић-Ђорђевић, дописни члан САНУ, проф. др Абулах Мушовић, проф. др Рамила Обраовић, доц. др Јасна Парлић-Божовић, доц. др Алексанар Перовић, проф. др Прера Пиер, дописни члан САНУ, проф. др Валенина Пиулић, проф. др Коса Чавошки, дописни члан САНУ, доц. др Урош Шуваковић



ISBN 978–86–80273–51–8










ISBN 978–86–80273–51–8








РЕДАКЦИЈА ЗБОРНИКА

Главни и одговорни уредникпроф. др Драги Маликовић

ISBN 978–86–80273–51–8 ISBN 978–86–80273–49–5 (за издавачку целину)

Рецензентиprof. dr Gabriella Schubert, инострани члан САНУпроф. др Нада Милошевић–Ђорђевић, дописни члан САНУпроф. др Јован Делић



ISBN 978–86–80273–51–8










ISBN 978–86–80273–51–8








САДРЖАЈ

Рајко Перов НогоПОЧЕТНИ ПРОСТОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

Душан Иванић МЕТОДОЛОШКА И АКСИОЛОШКА ПИТАЊА ИСТОРИЈЕ РЕГИОНАЛНЕ КЊИЖЕВНОСТИ (НАПОМЕНЕ И КОМЕНТАРИ) . . . . . . . . . . 15

Милан РадуловићКОСОВСКИ ЗАВЕТ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ – ГЕНЕЗА МОТИВА. . . . . 25

Нада Милошевић-ЂорђевићКОСОВСКЕ ПЕСМЕ О ЦАРУ ДУШАНУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

Јелка РеђепРАЗГОВОР СУЛТАНА МУРАТА, КНЕЗА ЛАЗАРА И МИЛОША ОБИЛИЋА ПОСЛЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

Gabriella Schubert NEKA RAZMIŠLJANJA O PESMI „SESTRA LEKE KAPETANA”. . . . . . . . . . . . . . . . . 61

Бошко СувајџићНА ЈЕЗЕРУ ЦРНЕ КРВИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

Јасмина Јокић РИТУАЛНИ ПЛАЧ У СВАДБЕНОЈ ПОЕЗИЈИ СРБА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93

Валенина Пиулић МОТИВ ЗИДАЊА НА ОБЛАКУ У НАРОДНИМ УМОТВОРИНАМА С КОСОВА И МЕТОХИЈЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105

Мирјана ЗакићЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ ИЗ СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123

Данијела Поповић СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ И ПРЕДАЊА С КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ЧАСОПИСУ ЦАРИГРАДСКИ ГЛАСНИК. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137

Бранислав Јовановић САКУПЉАЧКИ РАД ИВАНА СТЕПАНОВИЧА ЈАСТРЕБОВА МЕЂУ СРБИМА С КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У XIX ВЕКУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151

Будимир АлексићКОСОВО И МЕТОХИЈА У ПОЕЗИЈИ РАДОВАНА БЕЋИРОВИЋА . . . . . . . . . . 167

Barbara Lomagistro ИРИЛСКА ПИСМЕНОСТ НА КОСОВСКОМ ТЛУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177

Свелана Томин КЊИЖЕВНИ ОПУС ЗОГРАФА ЛОНГИНА – ПРИЛОГ РЕКОНСТРУКЦИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189

Косово и Метохија у цивилизацијским токовима�

Томислав Јовановић ПЕЋ КАО СРПСКО СРЕДЊОВЕКОВНО КЊИЖЕВНО СРЕДИШТЕ . . . . . . . . 203

Невена ВарницаДРАГОЉУБ ПАВЛОВИЋ КАО ИЗУЧАВАЛАЦ СРЕДЊОВЕКОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211

Бојан Струњаш УВОД У ПОЕТИКУ ПАТРИЈАРХА ПАЈСЕЈА ЈАЊЕВЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219

Бранко Летић КОСОВО И МЕТОХИЈА У ПУТОПИСИМА СТРАНАЦА ОД XVI ДО XIX ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225

Славица Гароња-Радованац ПУТОПИС О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ДЕЛУ ПУТОВАЊЕ ПО СЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА ТУРСКЕ У ЕВРОПИ (18��) МИС АДЕЛИНЕ ПАУЛИНЕ ИРБИ И МЈУР МАКЕНЗИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231

Јованка ЂорђевићКОСОВО У ГРЧКИМ ПУТОПИСИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 245

Науме РадическиКОСОВСКАЯ ГОРИЗОНТАЛЬ НУШИЧА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251

Татјана Јовићевић КОСОВСКИ ОПУС У ДЕЛУ БРАНИСЛАВА НУШИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2�5

Миодраг Матицки МОДЕЛ ПАТРИЈАРХАЛНЕ КУЛТУРЕ У ПРИПОВЕДНОЈ ПРОЗИ С ТЕМАТИКОМ СТАРЕ И ЈУЖНЕ СРБИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 277

Весна Матовић О НЕКИМ ОБЛИЦИМА РЕЦЕПЦИЈЕ И ТРАНСПОЗИЦИЈЕ КОСОВСКОГ МИТА У ЕПОХИ МОДЕРНЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 285

Јован Пејчић ПЕСНИК КОНЗУЛ МИЛАН РАКИЋ И ЊЕГОВИ ЕВРОПСКИ ГОСТИ . . . . . . 299

Лидија ТомићКОСОВО У ПОЕЗИЈИ МИЛАНА РАКИЋА И ЂОРЂА СЛАДОЈА . . . . . . . . . . . 315

Драгомир КостићФРАГМЕНТИ О КОСОВУ ИВЕ АНДРИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 325

Зоран Аврамовић МИЛОШ ЦРЊАНСКИ О КОСОВУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337

Часлав Николић ИДЕЈА КОСОВА У ДРУГОЈ КЊИЗИ СЕОБА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ . . . . . . 349

Јован Љуштановић КУЛТУРНО И ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО СВЕТА И „КОСОВСКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ“ У ЕСЕЈИСТИЧКОЈ ВИЗИЈИ ЗОРАНА МИШИЋА . . . . . . . . . . 357

Јован Делић КОСОВО И КОСОВСКО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ У ПОЕЗИЈИ И КРИТИЦИ ПРВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СРПСКИХ ПОСЛЕРАТНИХ МОДЕРНИСТА . . . . . . . . . . . 3�7

7Садржај

Бранко Брђанин КОСОВО И СРПСКА ДРАМА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВИЈЕКА (Преобликовања КОСОВСКЕ ЛЕГЕНДЕ у „новој српској историјској драми“) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 381

Љиљана Пешикан-Љушановић ПРОСТОР КОСОВА У „БОЈУ НА КОСОВУ“ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА . . . . 395

Бранко ПоповићБОЈ НА КОСОВУ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА – ДРАМА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРАМЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 409

Славко Гордић КЊИЖЕВНИ СТВАРАОЦИ С КОСОВА И МЕТОХИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 419

Сунчица Денић РЕФЛЕКСИЈА У САВРЕМЕНОЈ КОСОВСКОМЕТОХИЈСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 427

Весна ЛопичићКОСОВО И МЕТОХИЈА ОЧИМА ДИЈАСПОРЕ: „ПЕРФОРМАНС“ СТОЈАНКЕ РАДЕНОВИЋ-ПЕТКОВИЋ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 437

Слађана Алексић КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКА СХВАТАЊА ВУКА ФИЛИПОВИЋА. . . . . . . . . . . . . 449

Зона Мркаљ ТЕМАТИКА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У КЊИЖЕВНИМ ТЕКСТОВИМА НАСТАВНИХ ПРОГРАМА И ЧИТАНКИ ЗА СТАРИЈЕ РАЗРЕДЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 463

Иван А. Чароа КОСОВО В ЛИТЕРАТУРАХ ВОСТОЧНЫХ СЛАВЯН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 473

Александр ЗакуренкоКОСОВСКОЕ СРАЖЕНИЕ И КУЛИКОВСКАЯ БИТВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 491

Кринка Видаковић-Перов СЕФАРДИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЊИХОВ ФОЛКЛОР . . . . . . . . . . . . . . 503

Радмила М. Обрадовић О ЈЕДНОМ ФРАНЦУСКОМ ПРЕВОДУ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ „КОСОВКА ДЕВОЈКА“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 515

Бранимир Човић СКАЗ ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА KAO ОГЛЕДАЛO ЛОКАЛНЕ ФОЛКЛОРНЕ УСМЕНЕ ТРАДИЦИЈЕ У КОНТЕКСТУ ИЗОМОРФНИХ НАРАТИВНИХ МОДЕЛА МОДЕРНЕ СРПСКЕ И РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . 537

Мирјана Лончар-Вујновић РЕФЛЕКСИЈА КУЛТУРНОГ КОНФЛИКТА КРОЗ ПРИЗМУ ЏОНА ШТАЈНБЕКА И ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 555

Љиљана МаићСУДБИНА СРПСКОГ НАРОДА УОЧИ И НАКОН КОСОВСКОГ БОЈА У РОМАНУ МИЛЕНЕ НОКОВИЋ И ОТОМАНСКА НОЋ ПАДЕ НА КОСОВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 565

УДК 821.163.41.09-1:398

Рајко Петров НогоБеоград, Србија

ПОЧЕТНИ ПРОСТОР

Када смо се далеке 1987. године у Удружењу књижевника Србије оку-пљали око Косова и Метохије, угледав сада већ познату карту ове наше завјетне земље на којој су ситним крстићима означене цркве и манастири, спонтано су ми се откинули десетерци: Да из неба сина киша пане/Нигдје не би на земљицу пала/До на цркву или на манасир. О тој земљи коју смо од Неба откупили један наш и ваш Косовац тада је, између осталог, изговорио и ово: „Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у старом средњовековном значењу: где је нешто почело, то му је и почело. Стара наша књижевност, најврсније наше неимарство, небројене фреске и иконе, знатан део наше најкрупније сликарске баштине, доле су настале и доле ће много шта заувек остати на милост и немилост неизвесне судбине. Али ми не смемо тајити да то зависи и да ћe сваким даном све више зависити од наше спремности да чувамо оно што се чувати мора.“ А онда је тај ваш и наш Косовац рођен у близини Грачанице – који је свакојака знања и умје-ша из бијелога свијета стваралачки упошљавао на нашој књижевности – са посвећеничком преданошћу, да покаже како се чува оно што се чувати мора, почео да тка красан запис Словенске пчеле у Грачаници. О руковети старих народних косовских лирских пјесама ткао је један текст баш онако како ту цитирани Змајеви стихови кажу – „Зујкале су пчеле уљаником/Око трмке, око своје цркве“ – а завршио је тај свој есејистички вез сликом „злаћане пчелице“ што души која напушта тијело показује „пута у небеса“. Књижевност, а нарочито поезија – за коју је имао дубљи, скоро музички слух – биле су његова црква, а у тој цркви он је био та злаћана пчела. Тај ваш и наш Косовац је, разумије се, Новица Петковић, а ово је онај почени просор на коме ћемо се заједнички сјетити да већ годину дана није међу нама, јер се одселио у ону горњу, бољу Србију. Његовој и нашој визији књижевности као уточишту и постојбини смисла и памћења нека данас буду посвећене ове скромне ријечи.

Косово и Меохија у цивилизацијским оковима10

Све су наше јуначке пјесме о Косову. Оне преткосовске Косово слуте, оне послије Косово памте као усудно мјесто са кога се из моћи и сјаја немањићког падало у таму ропства. Уз гусле је јуначка пјесма косовску битку била пет, ево већ шест вијекова. Гусларев сан о слободи и јесте оно небеско царство. Оно је на небу колико у поезији.

Милошем се духовно живјело – с Марком се у ропству преживљавало. Обилићево подвижништво не траје у историјском већ у митском времену. Обилић је тако савременик Карађорђев. И Принципов. И наш.

Из устаничког озарења великих Вукових пјевача окупила се наша повјесница и пјесмарица у јединствену рапсодију. Стожер те рапсодије је на убаву на Пољу Косову – „грдном судилишту“, како вели Његош, а његове су надлежности у овој ствари неопозиве. Зато се, у тој накнадној, устаничкој пјевачевој пројекцији, чак и „ритуали“ грамзивости, неслоге, осионости, безакоња и расула српскога морају дешавати на Косову, и то још код бијеле Самодреже цркве. Оне исте од које ће, причешћен да погине, кренути Кнежев табор у изабрану смрт. Повјесница памти, а народни пјевач и за њим Његош не праштају. Овдје се смрћу не искупљује кривица:

цареви се оимљу о царсво, међу се се хоће да поморе, злаћенима да пободу ножи.

Ови су стихови јамачно пролог косовској трагедији и „пошљедњем“ времену. Закон је погажен – силни од силнијих у цркву коње нагоне и канџијама читају књиге староставне. Са немоћнима свирепи а пред моћнима понизни ови су бабови чауши, и звекири, достојни вјесници надолазеће „тмуше азијатске“.

У поезији је сажето и прије и послије. Она је памтивјек, живо двојство оног увијек и сада. Тако је, рецимо, пјесма „Урош и Мрњавчевићи“ сва од клетви и заклетви. И једног благослова као обрнуте клетве. Не говори ли оно Јевросимино „ни по бабу ни по стричевима“ да је већ увелико и по бабу и по стричевима. Старост и строгост, вајкадашња, обредна неумитност клетве, оно њено одувијек, као правда бога истинога – јер Бог ником дужан не остаје – надвија се овдје над саможивост великашку, над политикантско сада. „Мало л’ ти је? – Остало ти пусто!“ куне Марко, и не слутећи да тако и себе проклиње. Јер шта ће бити од овог протопоповог ђака и царева писара, правдољубивог и поноситог младог краљевића, од овог сестрића војводе Момчила – када већ закасни на Косово – у оним, нејуначким временима. Потоња судбина „турске придворице“ а „српске узданице“, и наше највеће пијанице, у оном дугом и општем мамурлуку – писана је већ овдје. Овом очевом клетвом, једнако као и кумовским благословом, судбински је обиљежен Марков пут. Гледајући уназад, памћењем, народни је пјевач ево већ у пролог косовској трагедији

11Рајко Перов Ного: Почени просор

увео сложен и парадоксалан главни лик доцније „комедије“ вазалства. Јер клетве се, поготово родитељске, у народним пјесмама обистињују и кад су неправичне:

Шо су рекли, ако му се секло.

Њему. А и нама.Наша је прошлост канда од нас сакривена. Или смо се дуго и успјешно

и ми сакривали од ње. Обећана будућност била је цијена нашега заборава. Сад када смо до грла у будућности – прошлост је, изгледа, дошла по своје: О, прошлост дуго траје, јавно је уздахнуо и један наш надреалист. Од Христа, а и прије њега. Било како било, тек с краја онога и почетка овога миленијума не виде се ни прошлост ни будућност. Јесмо ли у вјечној рђавој садашњости?

У тој и таквој садашњости значи ли нам штогод, рецимо, Видовдан 1389? Та све смо учинили да себе увјеримо како то није никакав средишњи датум наше историје. А онда нас је, као и толико пута, Косово сачекало. И притиснуло шест вијекова тешком, свирепом парадигмом. Можда ће се жижак те подвижничке и мартирске свјетлости са нама угасити. А можда ће нас, као и увијек када је било тврдо, себи вратити.

И стољећа без крова претурили су преко главе неки наши као из земље израсли манастири. Варвари свакојаки нису могли угасити онај унутрашњи сјај на фрескама. У брђанској простоти, у убогим избама, уз гусле се глава небу дизала. Уз јуначки је десетерац и последњи рајетин бивао потомком каквог косовског јунака. Је ли ико икада толико сваковрсних енергија извукао из једног, макар и великог пораза. Зашто је источник многог крупног прегнућа, а богме и моћног стиха, у том косовском ожиљку. У чему је тајна овога парадокса.

Косово се, ето, селило за нама – и у простору, и у времену. Као топоним у разне је крајеве посијано. А имали смо га, и имамо ево, у свакоме вакту и земану. Биће да су те „забуне“ у простору и времену биле ствар обична, свакодневна. У епској јуначкој поезији ти тзв. анахронизми и анатопизми јесу правило, ако не и начело. Откуда год да пођу, јунаци наше епике долазе од Косова:

Пораниле ри српске војводе,од Косова уз кршно приморје.

Као „браћа вјерна од постања“, у нашим јуначким пјесмама без зазора заједно јашу јунаци из разнијех времена, и то комотно – на све четири стране. Важно је да се крене од Косова, па макар и уз кршно приморје! Неко домишљат могао би рећи – можда крећу од Далматинског Косова. И не би погријешио. Народ се селио и са њим његови пјевачи, а са пјевачима њихови јунаци. У нове крајеве смјештало се старо памћење. Само у тако ствараном митском


времену и простору, тј. у поезији, и могло се збивати оно чега у тврдој збиљи не бива. Када се стално мисли и премишља само о једноме, то једно се једино и догађа. Неко ово мијешање, згушњавање и стапање времена и простора зове историјском и културном самосвијешћу, неко опсједнутошћу – тек Косово је сасвим извјесно, и кад се то одмах не види, наш духовно најпродуктивнији хронооп. Ако су сеобе и деобе двије кључне ријечи наше судбине, историје и поезије, наше стварности, уосталом – шта су оне друго до косовски рецидив. Андрић је Његоша превасходно видио као трагичног јунака косовске мисли. Родно мјесто срашној лозинки, а можда и понајвећем нашем стиху – Нека буде шо бии не може – Андрић је тражио у косовском завјету табора који одлази у изабрану смрт. Може се тај стих довести и у непосредну близину оних мирних, посве равних, па зато неопозивих десетераца из „Косовке дјевојке“: Ево ’ идем погинуи, душо... И одоше ри војводе бојне.

О Његошевом стиху бивши младобосанац Андрић пише:„Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније

лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тог упорног негирања стварности и очевидности не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена.“

У висинама наше тако виђене вертикале, у Његошевом а затим и Андрићевом освјетљењу, Косово нам се указује као само лице нашега идентитета. Може један народ изгубити и наћи неко друго лице, може постати и неки други народ. Али култура и поезија имају мало дуже памћење и мало се теже одају забораву.

Премда, има Његош и оне опомињуће стихове:

Да, кад главу раздробиш ијелу,у мучењу издишу членови.

Зато, не дајмо – свак како најбоље зна и умије – да нам раздробе главу, нити да нам у мучењу издишу членови. Сјетимо се да су мошти светога Саве – а он је такође наше почело – Турци спалили на Врачару, али се пепелом тих спаљених костију Србљи и данас даљински грију. Гријаћемо се и ми овим косовским пепелом – јер се из пепела неумитно рађа она митска птица наде – а поучени стрпљењем и памћењем старог народа, већ од данас почнимо се поздрављати: Довиђења – догодине у Призрену!

И на крају, тек да се чују стихови (које је Новица Петковић волио) о два Лазара – библијском четвородневном, ускрслом и усекованом, косовском – који су, нажалост, актуелнији данас него прије тридесетак година када су написани:

13Рајко Перов Ного: Почени просор

ЛАЗАРЕВА СУБОТА

Легао да си Лазаре Ко проштац насред ледине Кукавице нам казале Косовке шћери једине

У Витанији засија Љубављу Лазар воскресе Младо се сунце насмија Магаре кад га пронесе

У дуге глуве суботе Шеница тајом листала Од Лазареве суботе Мати Цвијети исткала

Устани Црни Лазаре Из земље и са иконе Сестре те проказале И браћа те изгоне

УДК 821.163.41.09(091) 82.09

Душан Иванић Београд, Србија

МЕТОДОЛОШКА И АКСИОЛОШКА ПИТАЊА ИСТОРИЈЕ РЕГИОНАЛНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(НАПОМЕНЕ И КОМЕНТАРИ)

Аутор разматра неколика питања у изучавању историје регионалне књижевности: питање или подручје појмовног апарата, методолошко-аксио-лошких и хеуристичких аспеката, те статуса у историјама националне књиже-вности, издвајајући такође обиљежја својствена српској књижевној традицији на Косову и Метохији (губљење средишњег статуса по доласку османске власти; дисконтинуитет периодизацијских мјерила; анахроничност; епигон-ство; снажна фолклорна традиција; премошћавање између архаичности и модерности и сл.).

Кључне ријечи: регионална књижевност, Косово и Метохија, методологи-ја, статус, дисконтинуитет, архаичност, модерност.

ОКО ОДРЕЂЕЊА ПОЈМОВА

Поимање регионалне књижевности полази од дефиниције регије, као дијела цјелине. Отуда сваки корпус књижевних дјела/аутора који се издваја из одређене цјелине и веже за неку територију може понијети атрибут регионалности. Та књижевност с цјелином дијели кључна својства: одређује је припадност истом језику, мада регија може бити и мултијезичка. (Није страна помисао да се склопи и историја која би обухватила књижевност писану на више језика (нпр. српском, албанском, турском) у оквирима одређеног простора. Таквих примјера je било за књижевност свих мултинационалних држава (Аустријска монархија, Југославија, Совјетски Савез, Швајцарска), мада се овакво предочавање нужно парцијализује према језицима одређених књижевности. Све зависи од тога с ког становишта се дефинише регија: да ли је то територија, нација, језик, вријеме (раздобље). Ако пођемо од ових могућности, свака је књижевност регионална, свако дјело се везује за одређен


простор (осим ако није научна фантастика, утопија, антиутопија или сл. врсте које могу бити, да тако кажемо, аопичне, безмјес(т)не). Књижевност, међутим, није изолована од других чинилаца друштвеног живота и наша мјерила полазе од поимања или постојања центра, па се у том случају регија лако поистовјећује с периферијом.

Регионална књижевност је спој геополитичких и геопоетичких чинила-ца: извјесна природна (географска) цјелина профилише се историјски/поли-тички/културно, остајући, наравно, у вези са сусједним регијама/срединама и бивајући дио једне макрорегије (нпр. Косово са Старом и Јужном Србијом) или државе. У мјерилима по којима се нека регија издваја или се извјесним дјелима приписује регионални атрибут, важну улогу имају језик и тематика. Нико није наглашавао да су Доситејева Ижица или Буквица регионала дјела, иако се (по мјесту настајања) убрајају у његове далматинске списе. Ни за Косту Трифковића није речено да је регионалан писац, мaда је већи дио својих дјела засновао на грађи из новосадске средине. Регионалност је тијесно везана за Бору Станковића, али се тај аспект његовог дјела не истиче у први план. И кад се говори о регионалности Матавуљеве прозе, то није њен посебан квалитет, већ само појединост која омогућује да се она боље опише или потпуније веже за ауторов животни пут. Податак о регионалној припадности неког писца узима се најчешће као елемент класификације, без аксиолошких атрибута. (Узгред речено, у неким књижевностима, нпр. њемачкој, појам регионалне књижевности се трансформише на два нивоа: (1) регионална на њемачком, а изван оквира њемачке државе: аустријска, швајцарска, њемачка; (2) локална/завичајна у општем смислу.)

Уз неутралан, дескриптивни појам регионалности/регије појављује се и мање неутралан појам периферија: њиме се укључују територијално аксио-лошки и културноисторијски аспекти који се тичу односа према центру. По-сматрана с овог становишта, слика српске књижевности као цјелине парци-јализује се и динамизује, дотичући се ритма стварања модерних домаћих институција књижевности и културе и односа према страним институцијама. (Подсјетимо се: у једним периодима центри српске књижевности су Кијев, или Беч, или Трст и Будим, или Сремски Карловци, а тек потом Нови Сад и Београд.) Књижевност косовскометохијских Срба постала је не само књи-жевност једне регије већ књижевност националне периферије, која није имала ни геополитичке ни културноисторијске услове за нормалан развој (школе, штампа, издавачке куће). Заузврат (или: ипак), тај културни миље је чувао или одржавао услове за усмену, фолклорну ријеч, која у начелу има исту ври-једност као и друге врсте умјетности ријечи.

Срби с Косова и Метохије дијеле судбину Срба под турском управом, пра-тећи ритам културноцивилизацијских промјена; по томе је Косово најближе југу Србије, који је ослобођен тек 1878. И једне и друге карактерише закашњење у односу на прве крупне кораке српске књижевности, Захарија Орфелина,

17Душан Иванић: Меодолошка и аксиолошка пиања

Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, Павла Соларића... Карактеристично је да је пројект, прихваћен у Институту за књижевност и уметност у Београду и у Балканолошком институту САНУ, обухватао књижевност Старе Србије до 1918. и Јужне Србије до Другог светског рата. То говори о некој врсти пресјека скупова или о помјерању, динамици тих скупова, чак о својеврсној мегарегији. Неке књижевности би се много боље разумјеле у овом мегарегионалном или мултијезичком комплексу него саме за себе, изоловане.

Регионализација је историјско-политичка категорија: једна је у Аустриј-ској, друга у Турској царевини, једним дијелом у Млетачкој републици, а нова ће доћи са осамостаљењем Србије и стварањем Југославије: довољно је погледати путеве школовања српских интелектуалаца: Беч, Будим, Падова, или, за Стару Србију и Косово: не само Београд, већ и Скопље, и Цариград. Могло би се тврдити да је регионалност у природи књижевности и њеног развоја: у извјесним периодима све националне књижевности Југославије схватане су као регионалне у односу на појам југословенска књижевност (уп. Југословенска књижевнос Павла Поповића). Међутим, и историја национал-них књижевности у ужем смислу добрим је дијелом историја регионалних књижевности, што се добро види по научним пројектима и историографским студијама (Дубровник, Бока Которска, Славонија, Војводина, Јужна и Стара Србија, Крајина, Босна и Херцеговина, Црна Гора и сл.).

ОКО СТАТУСА У ИСТРАЖИВАЊИМА

Посљедњих деценија знатно су се проширила истраживања регионалних аспеката српске књижевности. Томе доприносе нове државне мапе, нова научна и културна средишта, али и извјесна помјерања у вредновању књижевних процеса, настојања да се испита оно што је особено унутар глобалних виђења националне књижевности. Уколико се подробније опише, оно што се одређује појмом „српска књижевност“ предочава се као скуп дисконтинуираних токова, зависних од геополитичких и културних зона. Та околност ни у нашој књижевној историографији није уважавана на одговарајући начин, те изгледа да књижевног рада у великим дијеловима нације није ни било. Посебно се то односи на подручја под турском влашћу, која је свугдје и у свим епохама дјеловала, како је писао Иво Андрић, крајње спутавајуће и неплодно, а најтеже су посљедице остале тамо гдје је најдуже трајала. Такође, на подручја која су доцније „десрбизована“ – Војна Крајина и Срби у Хрватској. Могло би се наћи још примјера, али засад останимо на томе. Није случајно, свакако, што са оба ова подручја имамо историје књижевности обиљежене регионалним или републичким, односно покрајинским атрибутима.

Методолошко-аксиолошки атрибути у оваквим изучавањима су неизбјежни: тичу се успостављања оквира регије, релације регионална –


национална књижевност као цјелина, изоловања од цјелине и активирања локалних вриједности. Чим се одреди неки простор, он је регионалан: књи-жевност Ужичког краја, Баната, Срема, Врања – све су то могућности кла-сификације. Недавно је покренута едиција из књижевности Ниша; постоји такође енциклопедија Новог Сада, или неких других градова. Одређене средине настоје да се потврде, прикупе, обиљеже, наметну своју посебност.

На аксиолошком плану појављује се моменат епигонства (В. Цветановић), у констатовању да је велик број дјела настајао као посљедица читања других дјела, те се примају као варијанте пријашњих образаца. (То је осјетио Јован Скерлић приказујући прозу Григорија Божовића.). Дакле, кад се ради о вредно-вању, регионалност се и потврђује и превазилази несумњивом вриједношћу. (Примјер су, идимо на најјасније, Горски вијенац или Нечиса крв!) Међутим, то можда у још већој мјери погађа књижевни рад у средишњим областима, само што такви писци обично нису предмет изучавања.

Регионални оквири су својеврсно хеуристичко средство: омогућује да

се постави одређена тема (данас се то зове пројекат), утврде радне хипотезе и одреде истраживачки задаци. Тек резултати истраживања показују мјеру оправданости таквог пројекта или пак домете такве књижевности. (У Инсти-туту за књижевност и уметност у Београду такав је био пројекат књижевности Старе и Јужне Србије или књижевности Боке Которске и Приморја.) Показује се да су нивои регионалности разнолики: тематски, морфолошки, стилски, језички, културноисторијски. Извјесна дјела су регионална само тематски, друга укључују језичке компоненте, трећа морфолошке и стилске, а четврта претежно биографске (нпр. Горски вијенац, Травничка хроника, Нечиса крв, Перијин венац, Причања Вука Дојчевића). За српску књижевност на Косову сви ти распони су на дјелу: неки писци су косовски само што су поријеклом с Косова или су неко вријеме живјели на Косову дошавши са стране (као Манојло Ђорђевић Призренац или Милан Прибићевић).

Како су регије плод историјско-географских, политичких, цивилизацијских, етничких околности, регионална одређења могу да се заснивају на историј-ско-периодизацијским моментима: Косовски бој је граница према којој се успостављају атрибути – прекосовски (Ђ. Трифуновић, 1968: 8) или послије-косовски. То је осјетио и Вук Караџић кад је историју народне поезије и њене тематике везао за Косовски бој. У нашем раду не полазимо од такве границе, али она је од несумњивог значаја у стабилизацији регионалних одређења која се мијешају с тематским одређењима. Ту искрсавају сасвим неочекивана питања или неочекиване тезе. Једно од њих (питања) тиче се статуса најкрупније теме српске књижевности, Косовског боја и његовог мјеста у средњовјековним списима (Ђ. Трифуновић), потом круга дјела који од XVIII вијека укључује на-растање фолклорних и ауторских дјела (Орфелин, народна поезија, Сарајлија,


Мушицки, Стерија, Јоксим Новић Оточанин, Јакшић, Королија, све до Васка Попе или Љубомира Симовића и наших савременика).

Ако бисмо ишли овим путем, сва би српска књижевност била косовска. Из ове напомене произлази да се морају повући извјесне границе, које омогућују да се аспекти регионалности изолују на фону зв. водећих окова. „Водећи токови“, међутим, се регионално премјештају: у XVIII вијеку налазе се у угарским крајевима Хабзбуршке монархије; други пут се вежу за истакнуте личности као што је Доситеј Обрадовић или Вук Караџић, односно њихово мјесто у токовима европских литература, у просвјетитељству и романтизму; трећи пут се ови токови вежу за мјеста као што су Венеција (штампање књига), Трст (мјесто окупљања), Беч (мјесто зрачења просвјетитељских идеја) итд. Продор авангарде у српску књижевност добрим дијелом је зависио од веза с Бечом или Паризом, те писци с националног руба (браћа Мицић, Драган Алексић, па и Милош Црњански) постају средишње личности новог раздобља. Центри се премјештају зависно од водећих снага развоја, а оне су се смјењивале: митрополија и манастири школама, штампаријама, издавачким кућама, научним институцијама, државним средиштима, рурална привре-да урбаном, патријархално друштво грађанским. Књижевност на Косову, средњовјековне Србије, била је централизована својом основном идејом и језиком, те везаношћу за државу и цркву. У то доба нема регионалних за књижевности у изворном значењу те ријечи, мада се она рађа у геополитички веома испарцелисаном простору. Поменимо само Свету гору, или Пећ на Косову, потом Београд па Смедерево као средишта нових регија!!!

Регионализам је посљедица модерне, нововјековне природе књижевно-сти, оријентисане на конкретно, на живот и његове облике, колико и на локалне институције, које омогућују или подстичу регионалистичке теме и циљеве (нпр. часописи и листови, издавачке куће). Ни у романтизму он нема чврстих коријена, усљед оријентације на општесрпско или свесрпско! Али се већ тада испољавају регионалне црте, испрва као диференцирање једног идентитета од другога (нпр. сремски од херцеговачког говора, сремске пјесме од јуначких или сл.), а потом као диференцирање регионалног од општенационалног, док не дође до фазе кад се регионално сматра чиниоцем општенационалног, у тежњи да се заступе све регије српског народа у кул-турној и књижевној ризници (вријеме реализма и стварања писаца с периферије: Матавуљ, потом Кочић), кад Јован Скерлић, поводом књиге Григорија Божовића каже да „у књижевној географији нашој Стара Србија још није заступљена“ .

Кажемо регионалност и aприорнo уписујемо – заостајање, успореност, мању вриједност, умјесто – особеност, различитост! Књижевне вриједности, вјероватно и вриједности уопште, не иду логиком еволуције (или барем не: отворене еволуције), већ израстају екплозивно, одједном (Лотман). У историјским процесима често регионално постаје средишње, а периферија


– центар, и обрнуто. Српска књижевност стварана на Косову стољећима је била средиште те књижевности, можда до патријарха Пајсија и Арсенија Чарнојевића. Реченице патријарха Арсенија Чарнојевића надилазе све што је тих година писано на српском језику, али историчаре књижевности не занима више цвијет већ коријен: они почињу да гледају како се рађају муцави стихови и ствара традиција из које ће настати нова српска књижевност. То су аксиолошки парадокси, у којима се сматра вриједним клица, почетак, назнака будућности, а не плод, јер он је резултат онога што је прошло. Аксиолошка панорама је у основи плурална: једна група текстова је изабрана с обзиром на архаичне црте, друга с обзиром на модернистичке црте. Оба су избора легитимна, оправдана. Трећа би морала бити везана за квантификације, које рачунају на обим, врсте и медије књижевног стварања. Водеће историје српске књижевности до сада нису показале довољно интересовања ни разумијевања феномена регионалности и то погађа опште знање о српској књижевности, о њеној унутарњој и спољашњој динамици!

МЈЕРИЛА

Посматрање књижевних дјела у регионалном оквиру одмах изазива питања о мјерилима издвајања, а потом и о нивоима вредновања. Некако је уобичајено да се и регионално специфично дјело мјери према надрегионалном, општенационалном канону вриједности, а да се недовољно или неадекватно истиче оно што је битно за регионалне класификације. Често се дешава да се издвајају, међутим, периферна својства дјела, јер су регионално обиљежена (нпр. тематика), над њиховим средишњим обиљежјима (стил, форма). Такође је изазовно питање да ли сам тематски аспект (нпр. смјештање радње на Косово) оправдава регионалан атрибут дјела. Обично се налази још који чинилац, по правилу поријекло/мјесто рођења аутора. Теже се долази до питања какав је однос између мотивско–тематских структура и регионалних атрибута дјела. Ови чиниоци најлакше су се налазили у фолклорној подлози и стилу, у етичким нормама, у избору традиције па чак и одређених облика прозе или поезије (стиха).

Кад су регије периферне у односу на национална или друга средишта, појављује се нека врста „измјештене регионалности“ – аутори се налазе изван свога краја, тамо гдје се може школовати, писати, објављивати (Ма-нојло Ђорђевић Призренац), и то је једно од општих обиљежја овог типа књижевности: из регија се долази у центар и враћа регији у машти и фикцио-налним или документарним сликама. Модерна покретљивост томе свему даје нова обиљежја, те аутори могу бити и у центру, и у свом крају. Нешто би се могло назвати и „дисконтинуираном“ регионалношћу, кад се аутор појављу-је на љествици регионалних јединица, без непосредног дотицаја с другим ауторима, и практично се уклапа у други регионални оквир (нпр. Манојло


Ђорђевић Призренац с темама из бачког или београдског живота, или Милан Прибићевић с темама из живота крајишких Срба и Срба досељеника на Косово).

Текуће историје српске књижевности, писане с општенационалних гле-дишта, не уважавају рубне услове развоја књижевности. С друге стране, мо-дернизација средстава комуникације, увођење школа и сл. облика развоја омо-гућује повезивање периферије и центра (као носиоца главних вриједности) и уједначавање развојних нивоа. Књижевност уписује у своје текстове искуство аутора, али и његов имагинативни потенцијал и идеје, те може много лакше него, нпр. индустрија, техника, да повеже локално и опште. То се врло добро види на дјелу Боре Станковића или, узмимо примјер с Косова, Димитрија Фртунића и Григорија Божовића. Али у оба случаја ради се о ауторима који се остварују у центру, а не на периферији, иако им периферија даје грађу какву не би могли наћи, а вјероватно ни измаштати у центру. Тако су се повезала модерна средства израза, стила и форме, и архаичне теме и мотиви. (Уосталом, то се добро види на дјелу Симе Матавуља, на статусу његових београдских и приморских приповиједака). То је проблем са сваком регионално замишље-ном и изведеном историјом било чега: оне не могу избјећи ни оквир цјелине ни партикуларност захвата грађе. Тих проблема није лишена ни историја националне књижевности, иако су њене претензије увијек глобалне: једни писци припадају и другим књижевностима, око других се гложи, трећи су писали на другим језицима. У средњем вијеку имамо проблеме с Бугарима и Русима (ко је чији писац), у XIX почињу с Хрватима, с Дубровчанима, у XX с крајишким Србима, па са Црногорцима, Муслиманима, а било је почело и са српским писцима поријеклом из Војводине.

Описујући природу књижевног рада српских писаца са Косова, историчари књижевности (Милован Богавац, Владимир Цветковић) с правом су истицали анахроничност (мјерено књижевним стањем у средишњим токовима српске књижевности), документарне претензије у првим периодима и јаке фолклорне слојеве. Као константа појављује се чињеница да животни пут већине аутора рођених на Косову, одлази изван њега: махом се школују, а најчешће и службују, живе и умиру у другим крајевима. Може се рећи да је то једна од константи регије, уколико је периферија: из Далмације, Крајине, Црне Горе, чак и Војводине. Штавише, центар бива изван национално-државне територије (случај Доситеја Обрадовића или Јована Рајића).

Занимљиво је такође и ко у таквим околностима стиче статус књижевника. Исорија српске књижевноси на Косову и Меохији 1850–1941 Милована Богавца махом обухвата ауторе које центрипетално оријентасане историје српске књижевности нису ни именовале; она је такође отишла до биљежења имена и описа рада и таквих људи који су само покушали да у свом домаћем простору створе књижевна дјела, ниједно од њих не објављујући (нпр. Предраг Стипсић). То није неочекивано: у једном тренутку, у оскудици књижевних


напора, чак је и жеља за писањем, сам покушај да се пишу књижевна дјела, чињеница вриједна помена! (Према таквом раду, или према неповољном статусу дјела у историји њиховог објављивања, не треба имати унапријед нега-тиван суд. Знамо да је објављивање дјела из заоставштине понекад мијењало слику главних аспеката српске књижевности: помислимо на Гаврила Стеф. Венцловића, на Симеона Пишчевића, грађанску лирику или Ђорђа Марковића Кодера, Црњанског, Андрића и толике друге.)

Периодизација, схваћена као класификација према скупу обиљежја у неком раздобљу, изазива посебне тешкоће за историографију/историју ре-гионалне књижевности: како је раздвојити од општенационалне књижевне историје, а како повезати дисконтинуиране чиниоце (писци и дјела се поја-вљују изван регионалног оквира). Која би мјерила периодизације била у таквим околностима пожељна, није једноставно одговорити. Поучно је у том погледу што Милован Богавац у својој историји књижевности Косова и Мето-хије одустаје од периодизације и све писце сврстава у двије групе, старији и млађи, а упркос томе у описима њихових дјела даје периодизацијске атрибуте. Ствара се утисак о некој врсти фрагментарних веза између њих на нивоу регије, а извјесних континуитета на нивоу општенационалних књижевних процеса. Можда би се могло рећи да ови покушаји премошћавања (могу се потврдити на различитим равнима) потврђују настојања да се идентитет оствари потврдом припадности цјелини и биљежењем разлике према њој, у потрази за средиштем, како сам једном приликом написао приказујући Бо-гавчеву књигу.

ЛИТЕРАТУРА

Андрић, Иво, Развој духовног живота у Босни под утицајем турске вла-давине, Београд, 1997.

Bogavac, Milovan, Istorija srpske književnosti na Kosovu i Metohiji: 1850–1941, Beograd – Leposavić, 2004.

Ivan, Dušan, У потрази за средиштем/Književnost i jezik, LI/3–4 (2004), 449–452. (Istorija srpske književnosti na Kosovu i Metohiji: 1850–1941/ Milovan Bogavac, Beogрad – Leposavić, 2004).

Књижевнос Саре и Јужне Србије до Другог свеског раа, ур. В. Цве-тановић, Институт за књижевност и уметност, књ. (1): 1997, 2: 1998, 3: Београд, 2001.

Матовић, Весна, Зарија Поповић и регионализам у српској књижевности почетком XX века : Књижевност Старе и Јужне Србије до Другог светског рата [главни уредник Владимир Цветановић] Београд: Институт за књижевност и уметност: Балканолошки институт САНУ, 1997 (посебна издања; књ. 18).

Скерлић, Јован, Писци и књиге, 4, Београд, 1964.


Цветановић, Владимир, Основне одлике и развој књижевности Старе Србије крајем XIX и у првој половини XX века, Књижевнос Саре и Јужне Србије до Другог свеског раа, ур. В. Цвеановић, Инсиу за књижевнос и уменос, Београд, 1997.

Душан Иванич

МЕТОДЛОГИЧЕСКИЕ И АКСИОЛОГИЧЕСКИЕ ВОПРОСЫ ИСТОРИИ РЕГИОНАЛЬНОЙ ЛИТЕРАТУРЫ

(ПРИМЕЧАНИЯ И КОММЕНТАРИИ)Резюме

Автор рассматривает вопросы изучения региональной литературы: пре-жде всего вопросы теоретического характера, имеющие методологические, аксиологические и геуристические аспекты. Кроме того, решаются проблемы, касающиеся статуса региональной литературы в истории национальной ли-тературы. В докладе особое внимание уделяется элементам, характерным для литературной традиции Косово и Метохии (исчезновение централизованной системы в период османского правления; дисконтитуитет в критериях, ко-торые определяют рамки периодизации; анахронизм; эпигонство; наличие сильной фольклорной традиции; переход от архаизма и его наследия к мо-дернизму и пр.)

УДК 821.09-97 821.163.41.09.398

Милан Радуловић Источно Сарајево, Република Српска БиХ

КОСОВСКИ ЗАВЕТ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ – ГЕНЕЗА МОТИВА

Аутор полази од претпоставке да се извор мотивског комплекса, познатог у српској историји књижевности под именом Косовски завет или Косовско предање налази у Четворојеванђељу односно у Новом завету. Потом се прати развој овог мотива у српској црквеној књижевности, почев од првог оригиналног српског књижевног дела (Житије светог Симеона од светог Саве). Сва житија казују управо о човековом опредељењу за царство небеско, а управо то јесте суштина и Косовског завета. Аутор такође прати како је овај новозаветни мотив обрађен у две епске песме („Зидање Раванице“ и „Пропаст Царства српскога“). На крају, показано је како је Косовско предање из књижевности пренето и уткано у српску државотворну идеју, у језгро српске историје, културе и традиције.

Кључне речи: Нови завет, Косовски завет, црква, житија, монашка култу-ра, епика, историја, традиција.

Косовски завет је испуњење основног смисла садржаног у Новом завјету Господа нашега Исуса Христа; Косовски завет је српско читање, тумачење и живљење савеза који је Бог склопио са човеком, сведочење и потврда снаге и вечног важења тог споразума у српској историји. Овако гласи популарно одређење појма Косовски завет, који представља један потпуно оригиналан мотивски комплекс српске књижевности. Мада поједностављено, овакво одређење у основи је истинито, па се на њега може ослонити у истраживању генезе, видова и смисла овог књижевног мотива.

И заиста, ако се Нови завет чита као уметничко дело, а не само као откривење крајње и вечне истине о свету и постојању, коју Бог кроз Сина саопштава човеку – онда се уочава да то дело има драмску структуру. Драмска основа Новог завета заснована је на неочекиваном и мистеријском сусрету човека са Богом, на сучељавању различних осећања смисла и вредности


реалног живота, а та различна схватања која заступају и практикују син човечји и Син Божји врхуне и разрешавају се вољним саможртвовањем Богочовека који жели да човека ослободи илузија, заблуда и греха, и врати га и приведе Истини и правом Животу, дакле Себи и Свом свету. Драмска напетост зачиње се и све време развија из ситуација у којима човек још увек не препознаје и не осећа Бога, и поред тога што Његову вољу и циљеве саопштава Син, који је и сам примио све особине људске природе осим греха, односно постао човек, Син човечји, како сам себе представља људима са којима живи, а које покушава да опомене на Оца, и тако их охрабри и приволи да слободно творе вољу Његову и да учествују у остварењу Његових планова. Трагичан неспоразум између Бога оваплоћеног у човека, дакле Богочовека, и човека ограниченог сопственом природом и културом у којој живи, састоји се у томе што човек не прихвата одмах и без сумње поруку да је и он Син Божји, да су сви људи, а не само оваплоћени Син, деца Божја, да је Бог отац свима и свакоме, па да стога у души сваке личности живи један други, шири свет и време, недоступни емпиријском и чулном искуству, иако су уткани у најдубље основе човекове душе и живота; живећи у овоземаљском простору и времену човек је заборавио и у себи затурио смисао и назначење свог живота које му је подарио Творац света. Да би га пробудио из заборава и греха, Син Божји човеку открива и вољним саможртвовањем потврђује истину да осим времена постоји и Вечност, и поред овоземаљског простора живљења да постоји Царство небеско које је Бог-Отац свима обећао и у које ће увести све који верују. Сусрет и одмеравање смисла пролазног живота, односно овоземаљског царства, са свим задовољствима и тегобама, илузијама и разочарањима, заносима и падовима које човек проживљава у њему, са Царством небеским и вечним животом у које човека зове Син Божји – то је централна тема у сведочењу и причању Јеванђелиста. Из Јеванђеља овај мотив је преузет као генератор свих других мотива и тема у црквеној књижевности.

ЦАРСТВО ЗЕМАЉСКО И ЦАРСТВО НЕБЕСКО У СРПСКОЈ ЦРКВЕНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Новозаветни мотив човековог избора између вредности установљених у друштву, одређеној култури и историји, и смисла људског живота који је човеку открио Бог кроз оваплоћеног Сина, налазимо већ у првом оригиналном писаном делу код Срба – у Житију светог Симеона које је написао његов син свети Сава. Штавише, тај мотив је у Савином делу централни, онај сушти мотив који покреће казивање и сублимише сва значења дела, његову крајњу смисаону интенцију односно највишу богословску поруку. Како је давно примећено и закључено, Сава не пише животопис, односно целовиту биографију Стефана Немање, не описује његов живот и историјска дела остварена у своме времену и народу. Мање приказује како су га видели људи са којима је живео и међу

27Милан Радуловић: Косовски заве у српској књижевноси

којима је деловао као ратник и владалац, а више како је загледан у себе, како сам себе замишља на Страшном суду и како његов живот и дела види Бог. Другим речима, Немања је у Житију дочаран као жива духовна личност, а не као имагинативан књижевни лик. Иако су његов живот и дела били узорни, прихваћени, поштовани и слављени од људи, он не живи потпуно у том спољњем свету у коме је задовољио све људске амбиције и остварио све владарске циљеве, него упоредо живи у самом себи, у сопственој души која чезне за неким другим и вишим животом, која жуди за Богом а не за славом и моћи у овом свету. У њему се сучељавају и међусобно огледају ограничени људски свет и историја са безграничним просторима и вечношћу које је Бог подарио човеку и у које га је позвао оваплоћени Син. Он нема никакве дилеме о томе који је од та два пута и света виши и важнији. Све време док оружјем ствара и мудрошћу уређује државу на земљи, Немања жуди да изиђе из друштва и историје и да уђе у виши свет који слути богочежњивом душом. Стога је главни садржај Савиног Житија управо Немањино остварење тих најдубљих душевних жудњи, а не стварање историје и државе. О успесима по којима српска историја памти великог жупана Стефана Немању његов син монах казује укратко, готово узгред, а о врлинама по којима га познаје Бог казује се детаљно, богословско-поетски надахнуто. Богочежњивост и благоверност је највиша врлина коју је Немања открио у својој души и коју је показао свету; из ове врлине настала су и његова најтрајнија дела у историји српског народа. Нису то ни градови, ни путеви, ни дворови, па чак ни храмови-задужбине. Најтрајније и најважније дело које је Србима оставио Немања јесте његов завет потомству да се држе Бога и да вредност свега што творе на земљи мере истином о свету и животу коју је саопштио Син Божји. На земљи и у времену ваља живети онако како нас је Он учио – да не бисмо сувише заволели овај свет и да нас та љубав не би везала и одвојила од Његовог Царства и од Вечности које су уграђене у човекову благоверну душу. Благоверности, а не војној вештини и дипломатији, учи Велики жупан своје потомство и свој народ.

„Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према мона-сима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде.“

А све то, ипак, још увек не утољава Немањину бескрајну жудњу за Бо-гом:

„Божјом помоћу и својим трудом то све стече. А овај благоверни и хри-стољубиви господин, пречасни старац, подвизаваше се да се у дан Страшнога


суда приброји у неки број са онима који су угодни Богу, и како би којим добрим делима добио оно рајско и неисказано насеље, нарочито жељаше како би му било могуће да прими анђелски и апостолски образ.“

Нови савез који је Бог преко Сина склопио са човеком, српски Велики жупан је потврдио и посведочио кроз завет који је оставио свом наследнику на престолу и свим будућим српским владарима: да сваки подиже манастире, да поштује свештенике, воли монахе, штити немоћне, теши и помаже убоге и несрећне, и на крају – да остави престо и замонаши се, да би од природног човека постао земаљски анђео и небески човек. Јер, како у стилу проповедни-ка казује:

Кратак је пут којим течемо, Живот је наш дим, пара, земља и прах; За мало се јавља, а убрзо нестаје. Зато је све ваистину сујета. Овај живот је сенка и сан, Јер сваки земаљски мете се ни за што, Као што рекоше Књиге: Када и сав свет стечемо, тада ћемо се у гроб уселити, где су заједно цареви и убоги.

Заједно са Савом, Стефан Немања, потоњи свети Симеон Мироточиви, зачетник је српске молитвене, монашке културе, рођене и вековима до данас неговане у нашим манастирима.

Од светог Саве и светог Симеона сваки српски владар је примио завет да се за живота одрекне престола и да се замонаши. А док управља државом и штити народ, док је у снази и моћи, у власти и слави, сваки је био дужан да буде земаљски анђео, небески човек. Другим речима, Симеонов и Савин завет свим српским владарима јесте: док у овоземаљском животу вољом Божјом бринете о миру, о народу и држави, ходите стопама Христовим, на Њега се угледајте.

А кад се Христос усели у ум владарев, онда је дошло време када он, као Стефан Немања, по речима Савиним, „сву славу и част овога света сматраше као ништа, и красота овога света изгледаше му као и дим“. Тада српски владар одлази у манастир. Тада се одриче царства земаљског, сваке славе и свеколике моћи, и почиње, као Немања, да жуди „да виде очи моје спасење“.

Дакле, не само свети кнез Лазар, но и сви српски владари пре њега изабрали су Царство небеско а не земаљско и овосветско, самим тиме што су од светог Симеона примили завет да ће се одрећи престола, славе и моћи, и отићи у манастир. Јер пут из пропадљивог света и маловечног живота у


светло, непролазно и вечно, пут из царства земаљског ка Царству небеском водио је и води преко манастира – кроз Цркву, дакле.

Завет да у неком тренутку треба да се замонаше прихватили су и испуњавали готово сви деспоти, војводе и краљеви српски у Светосавској Србији. (И њихове удовице се нису преудавале него монашиле. У манастиру су се као Јефимија молиле: „Удостоји, Владико Христе, и ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје“. Али и као монахиње, нису брижиле само о спасењу душе него и о Цркви, народу и држави. Чак су и управљале државом. Сетимо се и опоменимо, жена цара Душана, монахиња Јелисавета управљала је једно време после мужевљеве смрти великим царством; монахиња Јевгенија, некад кнегиња Милица, преузела је бригу о народу и држави у најтежем времену, после Косовске битке. Не знам да у историји има још неки народ чијом су државом управљале монахиње у тренуцима кад није било дорасле мушке главе која би села на заљуљани, расклимани или разорени престо).

И сви владари и њихове жене следили су завет светог Саве и светог Симеона: подизали су цркве, даривали манастире, поштовали јереје, према монаштву гајили љубав и смерност. Између владарског двора и манастира није било зида: у манастиру се монах молио за владаре, за спасење рода и државе, а не само за спасење своје душе; на двору се владар бринуо о монаху, материјално подржавао оно што он ствара: писање књига и икона, сабирање и ширење знања, уметничку израду богослужбених предмета. И сам чезнуо да му се у молитви придружи.

Опредељење за Царство небеско налази се, дакле, у самој основи, у сржи српске државне и културне традиције, од светог Саве и светог Симеона, преко кнеза Лазара до пропасти и васкрса „Царства српскога“. Целокупна црквена књижевност у средњем веку исписује житија људи који су у конкретном историјском времену стварали, водили и уређивали државу, а живели жудњом за спасењем душе, а не у самозадовољству својим положајем у пролазном животу и улогом у историји. Реална историја српског народа и Вечност у коју је загледан „народ Божји“ сједињене су у Српској православној цркви; Црква је била не само метонимија него и живи симбол присуства Царства небеског у овоземаљском свету, као што је и самостална држава и национална култура схватана као поуздан пут у Вечност и Царство небеско, а не као самосмислена и самодовољна вредност. Ако заборави Истину коју је човеку открио Бог кроз оваплоћеног Сина, ни држава, ни култура, па ни сам народ немају вишег смисла; једино кад се темеље на Истини историјски процеси и токови имају смисла и трајаности.

Опредељење за Царство небеско јесте основни и највиши мотив српске црквене књижевности. Преко Цркве, из монашке културе, тај мотив је уграђен и преобликован и у неким слојевима српске народне књижевности, највише у епским песмама Косовског циклуса.


КОСОВСКИ ЗАВЕТ У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ПЕСМИ

Суштину новозаветне Истине и опредељење за Царство небеско као носећи мотив српске црквене књижевности народни певач је обликовао у песми „Пропаст царства српскога“. Избор између два света, две перспективе постојања, људске, историјске, на једној страни, и божанске, вечне, на другој, треба у овој песми да изврши кнез Лазар у одсудном тренутку српске историје. При томе, опредељење за Царство небеско он више не може да посведочи само напуштањем престола и повлачењем у манастир, како су чинили његови претходници, него мора да сведочи животом, и то не само својим личним него и животима својих војника. Иако је Лазарево опредељење за Царство небеско сублимисано и крајње једноставно и језгровито исказано у поменутој песми, он се пред тим избором нашао раније, док је био у пуној снази и моћи, а држава којом је управљао изгледала снажном, трајном и напредном. Тада његов избор није био тако одлучан, коначан и непоколебљив, као у одсудном тренутку. О томе се казује у песми „Зидање Раванице“. Ова песма, коју је Вук забележио у две варијанте, по догађајима о којима казује претходи песми „Пропаст царства српскога“, а по смислу она представља Лазареву припрему за коначно опредељење.

У обе варијанте песма, наиме, казује се да је Кнез у једном тренутку био заборавио налог државне и културне традиције да ваља да се определи за Царство небеско тиме што ће подизати цркве, односно свете просторе који на земљи сублимишу и подсећају на Царство небеско у које је човек позван и које му је Васкрсењем открио Син Божји. У првој, знатно краћој варијанти песме, Лазара на завет традиције прекорно подсећа царица Милица, на дан Крсне славе, пред свом господом хришћанском са којом домаћин ужива у вину и разговору:

„Господине, славни кнез-Лазаре!Зазор мене у те погледати,А камоли с тобом говорити,Бит’ не може говорити хоћу:Што бијаху Немањићи стари,Цароваше, па и преминуше,Не трпаше на гомиле благо,Но градише с њиме задужбине, Ти остаде у столу њиномеИ потрпа на гомиле благо, А не гради нигђе задужбине; Ето нама неће пристат благоНи за здравље ни за нашу душу, А ни нама ни коме нашему.“


У другој варијанти песме, сам Кнез усред службе свецу заштитнику, односно на Крсној слави, пада у брижност и кајање што не следи старе српске владаре:

„Видите ли, моје војеводе!Ми пијемо млого вино ладно,Ми пијемо и господујемо, Задужбине нигђе не градимо,Намастира ни бијеле цркве, Ни на води камене ћуприје, Ни на друму камене калдрме; Штогођ било и цара и краља, Сваки себе задужбину гради, Неки гради, неки начинио:А ми, море, ниђе не градимо!“

Оставимо ли по страни да народни певач занемарује историјску чињеницу да је кнез Лазар, као и Немањићи, и пре подизања Раванице био не само велики градитељ цркава него и благородан домаћин монасима који су долазили у Србију са стране и уопште велики покровитељ монашке културе, у обе варијанте песме видимо да је он ипак у искушењу да немањићку традицију – препознатљиву по томе што је у држави владала хармонија између Цркве и световне власти, а у Цркви симфонија између реалне народне историје и Вечности – не следи као заједнички завет свих владара, него да је схвати као изазов да се тој традицији утисне лични печат. Пошто је кроз прекор и самопрекор схватио да заостаје за својим претходницима на српском престолу, у Кнезу се разгара горда жудња да их сад претекне и надмаши:

„Ал тако ми Бога великога!Док су мене два мајдана златна: Један мајдан у Копаонику, Други мајдан Рудничка планина, Од свијех ћу боље начинити: Поставићу темељ од олова,Удараћу челичне диреке, Покрићу је жеженијем златом, Попуњаћу драгијем каменом, Пострешићу ситнијем бисером, Нек се сјаје, нек се моје знаје.“

Кнез не подиже задужбину само за душу него и за славу; не једино зато да призива и симболизује Царство небеско него да сјаји у овоземаљском простору


(„Нек се сјаје, нек се моје знаје“). Управо тиме што жели да надмаши Немањиће у историјском времену, да се самопотврди у историји, а не у Вечности, Кнез је у искушењу да изневери виши смисао Савиног и Симеоновог завета, иако га формално испуњава. Из тог искушења спасава га Милош Обилић, коме је народни певач подарио пророчку моћ да види наступајуће време пропасти државе, па из те нове перспективе он подучава Лазара да ће његово дело бити трајно једино ако буде скромно и подигнуто осећањем скрушености пред Богом и храмом, а не из варљивог осећања моћи, из гордости и жеље за самоистицањем. Тако на крају и бива: Лазар подиже скромну цркву од креча и камена.

У другој варијанти песме, скромност и скрушеност тријумфују тако што Кнежеву ранију гордост и жељу за самопотврђивањем народни певач доводи у комичну и понизну ситуацију:

Оде царе цркви Раваници, Да он види, кака му је црква.Кад је царе био према цркви, Сину црква, као јарко сунце, Коњу ждрака у очи удари, Под царем је коњиц поскочио, И са себе цара обалиоТу се зове Царево БупилоКако тадај тако и данаске.

(У Напомени испод песме Вук пише: „Нијесам могао дознати, да ли се онуда гдје каково мјесто тако зове.“ Једна монахиња у Раваници ми је рекла да народ зна Царево Бупило у ближој околини Раванице.)

У народном разумевању Косовског завета, кнез Лазар се за Царство небеско определио тек кад је прошао кроз искушење да се задовољи самопотврђивањем у историји као крајњем и највишем смислу личног живота, и кад се призвао скромности и скрушености као суштим вредностима монашке културе коју су свети Сава и Симеон уградили у темеље српске државе и историје. Избор између царства земаљског и Царства небеског, пред који је стављен Лазар у песми „Пропаст царства српскога“, претпоставља да оба вида егзистенције, и историјски и вечни, садрже у себи примамљиве људске вредности, па је избор управо зато тежак и судбоносан. Јер у избору који Богородица преко светог Илије нуди кнезу Лазару садржана је и понуда да му буде испуњена жеља сваког војсковође: да у боју победи и стекне славу, али и понуда да изгуби и војску и сопствени живот.

Царе Лазо, честито колено, коме ћеш се приволети царству?


Или волиш царству небескоме?Или волиш царству земаљскоме? Ако волиш царству земаљскоме, Седлај коње, притежи колане! Витезови сабљу припасујте, па у Турке јуриш учините: сва ће турска изгинути војска! Ако л волиш царству небескоме, Сва ће твоја изгинути војска, ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!

Миле боже, што ћу и како ћу?Коме ћу су приволети царству? Ако ћу се приволети царству, Приволети царству земаљскоме, Земаљско је замалена царство, А небеско увек и довека.

Кнежева одлука није рационална, с обзиром на то да опредељење за Царство Небеско не нуди привидно ништа одређено осим смрти у борби, али та одлука није ни ирационална зато што није потпуно лична. Кнежево опредељење је, наиме, налог српске државне, културне и историјске традиције, чији је он и баштиник и заштитник и којој вољно и свесно-рационално служи.

КОСОВСКИ ЗАВЕТ У СРПСКОЈ ДРЖАВОТВОРНОЈ ТРАДИЦИЈИ

Из црквене и народне књижевности мотив Косовског опредељења пренет је у српску државну идеју. Као варијација Новозаветног Откривења, опредељење за Царство небеско било је, видели смо, уграђено у сам настанак и унутрашње уређење немањићке Србије.

Српска црквена књижевност у средњем веку представља духовно-поетску историју светосавске државе, као што је и епска народна поезија поетска историја реалног живота српског народа. Дакле, и црквена и народна књижевност у Срба чврсто су везане са државотворном идеологијом и, исто као и држава, окренуте су ка чувању и остварењу идеје Вечности и Царства небеског, а не представљају засебне, потпуно аутономне и самосврховите, естетске сфере духовног живота. После пропасти српске државе и сама историја тумачена је у светлу Новог завета. Косовски бој је схваћен као Велики петак и Распеће; после Распећа извесно долази Васкрсење, односно обнова слободне српске државе. У доба вишевековног ропства и у црквеној и у народној књижевности, као и у народном животу, чувана је и негована вера


у историју као вера у Вечност, и вера у државу као вера у Царство небесно, односно као вера у живог Бога који је човеку обећао слободу и коначну правду. Из те вере започето је стварање нове, слободне српске државе у току Првог српског устанка. Иако у сазвучју са националним и социјалним покретима које је надахнула Француска револуција, Први српски устанак, Српска револуција, како га је називао Леополд Ранке, једновремено је тежила и стварању модерне националне државе и обнови немањићке, светосавске и лазаревске државе. Народу је била много ближа ова друга тежња, обнова царства и слободе, него идеја модерне државе. Тако је Косовски завет, као сублимација једног еминентно религиозног схватања смисла живота, постао владајући културни образац српског народа и језгро колективне историјске свести.

На основама косовске историјске свести интегрисана је српска нација у новом добу. Изучавајући народносне групе на Балканском полуострву, Јован Цвијић је запазио да су Срби пре Устанка били разбацани по целом простору, углавном по планинским пределима, готово без икаквих додира међу малим удаљеним групама које су живеле у сеоским задругама, са истим језиком и вером, али са великим дијалекатским разликама у говору и различним обичајима у практиковању вере. Једино што им је било потпуно истоветно то је памћење Косова, косовских јунака и мученика. Ко памти и пати Косово он је Србин – на овој идеји је извођена реинтеграција и хомогенизација српске нације у доба кад је народ био претворен у обесправљену рају Османског царства.

Чувањем и живљењем Косовског завета српски народ је од мале, разбијене и покорене народне заједнице узрастао у XIX веку у зрео политички народ, који је знао шта хоће и шта може. Додуше, у том веку, у националном покрету под именом Омладина српска, у Косовском завету је донекле потиснута духовна димензија, свест да је Косовски завет српска варијанта Новог завета, сведочење народне вере у Бога, израз трајног и суштог опредељења српске државе и српске културе за Вечност и Царство небеско, а пренаглашена је историјска, овосветска и политичка функционалност Косовског завета, па је Лазарево опредељење схваћено као позив и аманет да се „освети Косово“. Зачудо, у исто ово време, у неким ученим круговима, Косовски завет, у коме је сублимисана реална народна вера у Бога и народна новозаветна историјска самосвест, почео је да се тумачи као мит у значењу измишљена прича. Но и поред свега, и поред свих кривотворења смисла, одступања и привремених заборава Косовског завета, у црквено-народном животу сачувано је до данас схватање и осећање да је Косовски завет: српски културни образац; духовна, верска и културна самосвест српског народа; енергија која ствара нацију; историјска и државотворна свест српске нације; енергија која од народа обликује политичку нацију.

Изворно схватање смисла Косовског завета у књижевности XX века најпуније је чувано у списима српских богослова, посебно у делу владике


Николаја Велимировића. Његове беседе о Косовском завету и Лазаревом опредељењу садрже једну самосвојну философију историје. Српску историју Владика је гледао као народно живљење појединих епизода из Новог завета. У светлости новозаветне философије историје, Владика је јасно назначио и одредио историјску мисију српског народа. Мисија Срба, и као политичког и као хришћанског народа, како нам казује у огледу „Српски народ као теодул“, јесте управо да у светској историји и овоземаљском свету буде носилац вере у Бога, у Вечност и Царство небеско, тј. да живи у духу Косовског завета, који су свети Сава и свети Симеон Мироточиви уградили у темеље културне и државне традиције, а који народ следи и онда кад његове вође изневере Завет.

Milan Radulović

THE KOSOVO COVENANT IN SERBIAN LITERATURE AND HISTORY

Summary

The author begins with the assumption that the source of motif, better known in Serbian literature as the Kosovo Covenant (or The Kosovo Tradition) is to be found in The New Testament. Thereafter, the author follows the development of this theme in Serbian Ecclesiastical Literature, starting with the first original Serbian literature piece (Life of Saint Simeon by Saint Sava). The lives of saints convey individual preference towards Heavenly Kingdom– it being the essence of The Kosovo Covenant. Furthermore, the author follows this New Testament theme throughout two Serbian epic poems ‘Zidanje Ravanice’ (‘The Building of Ravanitsa’) and ‘Propast carstva srpskog’ (‘The Doom of Serbian Kingdom’) In conclusion, it is demonstrated that the Kosovo Covenant is transferred and blended within the Serbian statehood idea, and in the very essence of Serbian history, culture and tradition. In other words, The Kosovo Covenant is the sublimation of the Serbian Christ–centric culture and Christian understanding of the meaning of history.

National understanding of the Heavenly Kingdom is demonstrated in the epic poem ‘Propast carstva srpskog’. This poem conveys self–sacrifice of the epic hero and saint towards the triumph of the Heavenly Kindgom over the Earthly Kingdom; the triumph of eternity over history, the triumph of divine essence of life over deception and vanity of human glory. Specifically, this epic poem does not offer justication(s)


for Serbian historical defeat, as it is ocassionally thought, rather it cherishes spiritual triumph of Serbian people in the chaos of history.

In the poem ‘Propast carstva srpskog’, literary historians observe the source and the fullest sublimation of the Kosovo Covenant, as the most original motif of Serbian epic culture.

The author in this article develops the notion that the motif of opting between the Heavenly and Earthly kingdom had been introduced and developed two hundred years before the Battle of Kosovo in 1389. This motif is entirely conveyed in ‘The Life of Saint Simeon’ by Saint Sava. From there, it has been transferred and incorporated in biographies of other Serbian medieval rulers and in the lives of Serbian saints (‘zitija svetaca’). Hence, the opting for the Heavenly Kindgdom (or the Kosovo Covenant) is deemed as the cornerstone of Serbian statehood and cultural policy during the medieval rule of the Nemanjic dynasty in Serbia. Thus, the opting of Prince Lazar for the Heavenly Kingdom in the Battle of Kosovo is not merely a matter of individual choice, but rather it stands as the fullfilment of behest and logic of Serbian history, the fullfilment of covenant which has been condensed in both State and cultural tradition.

УДК 821.163.41.09-1:398

Нада Милошевић-ЂорђевићБеоград, Србија

КОСОВСКЕ ПЕСМЕ О ЦАРУ ДУШАНУ

У раду се разматрају песме о цару Душану у косовским записима, развр-стане у четири тематске групе које се између себе тематски и идејно прожима-ју, обликујући неку врсту Душанове непотпуне биографије.

Прву групу чине песме о његовој неуспелој женидби сестром (спречени инцест); друга група се тиче његових ратничких подвига и државне моћи; трећа се бави Душановом ктиторском делатношћу. Четврти тематски сегмент говори о Душановој смрти. Наглашавају се особености косовских песама и прати се процес обликовања Душановог епског лика.

Кључне речи: Косовска епика, варијанте, записивачи, карактеризација лика, инцест, подвизи, задужбине, смрт, средњовековни списи, историја.

О цару Душану – најмоћнијем и најславнијем владару српске историје – нема много песама, ни у Вуковој збирци, ни у другим зборницима и рукописима песама кратког стиха, ни у бугарштицама, па ни у записима са Косова и Метохије. Разлога за то има више. Један је дао још Вук, својим познатим објашњењем „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповједати и пјевати“ (Караџић 1824=1975: 569). По њему је, дакле, песама „од старине“ било, али су заборављене, па тако и оне о Душану. Да ли су малобројни њихови записи резултат „поновног“ певања, или су старијег порекла, остаје још да видимо.

Овом приликом ћемо се бавити превасходно записима који су део косов-ско-метохијског певања, и онима, који, у корелацији са српским средњовеко-вним списима потеклим са овога подручја, формирају неколико тематских група, сачињавајући разнородне сегменте Душанове епске биографије.

Прву тематску групу чине песме о Душановом неуспелом покушају да се ожени сестром, тј. песме о спреченом инцесту (Караџић II 1845=1988: бр. 27,


101–104 и бр. 28, 104–106; Дебељковић, I 1984: бр. 17=Бован 1980: бр. 3, 48–51; Недељковић, 1939: 131–133).

У другу групу улазе песме о Душановом војевању (Караџић II 1845=1988: бр. 31, 131–139; Јастребов, 1886: 203–205= Бован, 1980: бр. 4, 52–53).

Трећа обухвата бројне песме о зидању задужбина (најпотпунија варијанта – Гиљфердинг, 1858=1972: 145–148 = Бован, 1980: бр. 1, 39–42).

Четврта је представљена „комадом од пјесме“ о Душановој смрти (Караџић II 1845=1988: бр. 33, 143–145).

У оквиру прве тематске групе задржаћемо се на Дебељковићевој варијанти, у чијем сижеу се могу открити наслаге различитих цивилизацијских токова и слојева културе. Она је готово узорни примерак за сагледавање инцестуалног односа између брата и сестре који је у одређеном тренутку послужио народном певачу да створи усмено дело.1 Разматрајући овај однос у оквиру песама из Вукове збирке и варијанте из малешевске епике (Недељковић 1939: 131–133), З. Карановић га је видела као драматичну тензију између првобитног ендогамног, божанског, тј. владарског брака (пошто је владар божански „намесник“ на земљи), који је у архајским друштвима пожељан, и егзогамије, у којој је такав брак недозвољен. Драма и настаје у историјском времену, када је у патријархалној, хришћанској заједници ендогамни брак увелико проклет (Карановић, 2002: 293–305).

У Дебељковићевој варијанти, коју ми разматрамо, Душан заиста израња из дубина митског времена у историјско у коме користи своје компетенције да спроведе неадекватну, превазиђену идеју, да се ожени сестром и очува, ендогамним браком, свој род.2 Тако на најдубљој разини, постаје, на неки начин, много више трагична него негативна личност, у својој потпуној неадаптираности на нове норме понашања. Иако епика подлеже другим законитостима стварања у односу на трагедију3, у овој песми, у самој Душановој личности има трагичног одјека, повезаног са проклетством, са едиповским осећањем кривице и кајања. Сурвивал из старог цивилизацијског слоја певач користи и тумачи сходно времену у коме живи. На спољашњем плану, радња се одвија путем једног од најстаријих видова усменог обликовања – у оквирима композиционе структуре јуначке бајке са неизвршивим задацима које јунаку – Душану (и његовим помоћницима) поставља противник – сестра

1 У свом класичном делу, посебно у XII поглављу, Ото Ранк (Rank 1926: 409, 411–419). посматрајући овакав однос брата и сестре даје опширан преглед података о групном греху као преисторијској институцији, која улази у литерарну традицију, од периода дозвољених односа између браће и сестара, до времена када се почиње третирати као инцест. За детаљну библиографију старије литературе вид. Милошевић-Ђорђевић 1971: 228–229.

2 Уп. стихове код Вука: „да ми наше не харчимо благо“ (Караџић II 1845=1988, бр.27) и „да се царско не разлази лице,/да се царско не растура благо“ (id. бр. 28).

3 На тим разликама ће конципирати своје славно дело О песничкој уменоси још Аристотел. У конкретном случају треба, међутим, имати у виду да је косовске епика блиска балади, за коју је трагичност главног лика једно од битних жанровских обележја.

39Нада Милошевић-Ђорђевић: Косовске песме о цару Душану

(са својим помагачима) да би га спречила да постигне свој циљ, овде изврши родоскврни грех.

Дебељковићева варијанта има све одлике косовске поезије у преплитању слојева: архаичност, тежњу ка реалистичној конкретизацији, проистеклој из посебно развијених косовских предања, али и историјско алудирање на догађаје.

Можда нигде није тако видљив процес христијанизације, на још сагледивој архаично-митској матрици4 као када се Дебељковићева песма упореди са њој веома блиском варијантом „Српски кралу Стефан и сестра му Огњена Марија“ из малешевске епике, која слови као старинска. Довољно је погледати промену у имену Душанове сестре. У малешевској епици то је Огњена Марија (паганско-хришћанска светица). У Дебељковићевој песми њено име је Марија, што би могло да асоцира на Богородицу. У оба случаја она има божанску природу која у косовској песми постаје хришћанска, те самим тим противничка паганској. Утолико постаје драматичније њено супротстављање брату, који од ње захтева да ступи у „првопредачки брак“.5 Када „српски цар Стефане“ изјави сестри:

„ја не нађо слику према мене, ти си била слика према мене, ти да биднеш за мене царица“,

она му се опире. У дубинској структури песме – заступа црквени закон и нове друштвене прописе о породичним односима; на плану спољашње композицио-не структуре – поставља „неизвршиве“ задатке на овоземаљском простору.

За разлику од варијаната нпр. из Вукове збирке, у Дебељковићој песми су ти задаци реалнији и лакше оствариви (Душан треба да намести „шарену чешму“; да донесе „воду студену од то тијо море“ и да „намести цркву Софијанку“). Када Душан задатке изврши, сестра очекује заштиту у управо сазиданој цркви. При том је карактеристично да се цркви дају сасвим конкретне димензије: „седамдесет лакти на дужину; седамдесет лакти на висину; четрес и пет лакти на ширину“. Реалан је и опис пећи у којој ће горети и изгорети Душанови послушници попови и владике, девојчином изневереном надом и клетвом претворени у пањеве и корење, а њеним благословом – ђаци самоуци остати живи и постати апостоли:

4 В. Руварчево мишљење о митској подлози песама о Цару Душану у интерпретацији Бошка Сувајџића (Сувајџић, 2007: 99).

5 У кључу ритуално-митолошке теорије З. Карановић сматра да је један од разлога везивања инцеста за цара Стефана „у постојању аналогије имена историјског лика цара Стефана Душана с именом митског словенског јунака Степана бана за кога се претпоставља да је једна од хипостаза балто-словенског божанства грома, Перукунаса/Перуна“, као и у поклапању његовог имена са св. Стеваном, чије празновање означава ритуални крај и почетак године, тј. завршетак једног и почетак другог периода (Карановић, 2002: 295).


„на колена ги ситна књига,у руке ги чаша позлаћена,испред њима та сребрна софра,слуга ги је сам свети Никола“.

Ова формулативна, и у хагиографији позната слика осветлиће целу песму оплемењеним сјајем хришћанске идеологије, која ће изнедрити и завршне стихове песме о цару покајнику, чији ће грехови самоспознањем и искреним кајањем бити опроштени:

„...ти да постиш до краја живота,да ментанишеш дори до живота,да растуриш тога жутога воска,жута воска и бела тамњана,куде чујеш беле манастире...“.

У прожимању митског и хришћанског, симболичког и реалистичког, у Дебељковићевој песми се Душанова овоземаљска моћ потенцира учешћем наратора који сваку сижејну секвенцу, осим последње, када се та моћ повлачи пред оноземаљским – уоквирује коментаром: „Царска рука богме је дугачка“. Душанова стварна владарска моћ ће се наглашавати у косовској поезији и у оквиру других тематских целина, али јој никада неће бити посвећена цела песма, јер она и није епска тема.

Душанова војевања и његове сјајне, историјски познате, ратничке подви-ге, песме су приказале држећи се жанровских законитости усмене средњове-ковне епске поезије, према којима је врховни владар увек статична личност, и када је у историји био велики ратник (Неклюудов, 1972: 18–45, Гуревич, 1994: 227)6. Посредник између Бога и свог народа, иако стално присутан, владар је на неки начин издигнут изнад непосредног учествовања у боју, он не улази у битку, да би улогу главног актера по одређењу и феудалној хијерархији преузео(ли) први до њега по храбрости, његови „заточници“. Зато није слу-чајно што је Душаново непосредно учествовање у боју описано само у песми о бици на Велбужду. Он тада још није био врховни владар већ својеврсни заточник суверена Стефана Дечанског „светог краља“, свог оца. И то епском певачу омогућује да га и у песми прикаже као главног јунака.

Иако се песма „Бан Милутин и Дука Херцеговац“ налази у Вуковој збирци (Караџић, 1845=1988: бр. 31), помињемо је јер епизује историјске чи-њенице које су Вуковом певачу, вероватно преко неког од средњовековних

6 У Песми о Роланду, нпр. не чини подвиге Карло Велики већ племенити вазал Роланд; у песмама о Косовском боју, подвиг извршава Милош Обилић, у „Душановој женидби“ – Милош Војиновић (види: Детелић, 1992: 121 која даје бројне примере из наше епике).


списа, биле познате. Њоме се бавимо и зато што је значајна за сагледавање односа између историје, усмене и писане књижевности потекле са Косова. Душаново стварно ратовање са Бугарима, његово убиство бугарског цара Михаила и победа чине у датој варијанти уводну формулу7, која се проширује у устаљени образац о опевању бојева: од слања „књига“, сакупљања војски, њиховог сустизања, до кратког описа мегдана главног јунака (овде Душана) са противником (бугарским царем). Душан у песми:

„Сабљом ману, одс’јече му главу,Пороби му силовиту војску,И он сједе у земљу Бугарску,И умири земљу Бугарију“.

Победа и мир, представљаће у композиционој структури повратак у равнотежу и заокружење уводне целине. Занимљива је невероватна поду-дарност у интерпретацији историјских чињеница које сам Душан износи у „аутобиографији“, као предговор свом Законику (1349), са садржином изнесеног уводног обрасца о победи над Бугарима. Душаново сведочење да је сабране „војнике земље отачаства нашега...“, он „припремао за борбу“, као и тврдња: „И Михаилу, цару бугарскому, мачем главу његову узех – а њему је и до сада гроб његов у земљи нашој“ (превод Маринковић, 1996: 135), живи су доказ горе поменутих корелација различитих животних и литерарних подручја. (И да додам. Има нечег дубоко дирљиво личног у Душановим литерарно-историографским списима. И он – сасвим епски – као да жели да остави у традицији позитиван помен о себи, свестан како се обликује јавно мњење.)

Кратка песма са Косова, од 64 стиха, коју је забележио Иван Јастребов (Ястребов, 1886: 203–205), када је био руски конзул у Призрену, на самом почетку седамдесетих година XIX века, даје слику сада врховног владара ратника, као статичне личности, држећи се епски прописане тачке посматрања. То истовремено омогућује и продор психолошких елемената у Душанов лик. Сада, готово цела песма представља проширену уводну формулу о слању књига као позиву у рат. У фином споју симболичког и реалистичког, што јесте карактеристика косовске поезије, устаљену птицу гласника „сивога сокола“ шаљу три свеца (св. Петар, св. Никола и св. Илија) са поруком „српском цар Стефану“:

7 Основна тема ове песме је заправо невера жене бана Милутина, Душановог саборца, у време његовог ратовања. Певач (или сакупљач) ове песме је Марко Немањић, син попа Филипа, који је „писао“ и песме од Васе Поповића, начинио је доста вешту контаминацију од два различита сижеа, те није чудно да је песму Вук унео у своју другу књигу, увек заинтересован за „старе“ историјске теме. Може се претпоставити и да је певач још у очевој кући био упознат са српским средњовековним списима, те да је прву целину начинио на основу писаног текста.


„Ти прелети кули Белијани,„и улегни шарене одаје,„па ми падни цару на рамена, „трепни крило, па му пушти књигу, „пушти књигу на десно колено,„цар ће те руком помиловат...“.

Ова дражесна реалистичка слика о трептају крила и односу царевом према птици, освежава старину устаљене формуле, откривајући племените црте Душанове личности. Толковање књиге, завршним стиховима заклања ове црте, по свој прилици, алудирајући на његове грешне поступке према оцу:

„Бери војску, ајде на Косово,„Зе си много учинија греа!„Оћев турци брго царовати,„И турци ће царство преузети“.

Повезивање Душана са косовским поразом, обележава га као главног кривца, не само за пропаст царства већ и за долазак пошљедњег времена, које епска традицији махом са Косовском битком и повезује (Чајкановић 1994: 357; Лома 2002: 217–218). Та два мотива (сукоб са оцем и долазак пошљедњег времена) преплитаће се непрестано у узрочно-последичној вези у песмама различитог сижеа забележеним на Косову и Метохији (Бован, 1980а: 203).

Овај сплет ће се појавити и у трећој тематској групи песама – о зидању задужбина, пре свега зидању Дечана, задужбини Стефана Дечанског, коју је Душан заиста и довршио. Душанова ктиторска делатност у песми ће бити обезвређена тиме што не потиче из његове сопствене иницијативе, већ је последица очајничког аманета његовог оца. А према историјским подацима, ова делатност није се састојала само у зидању личних задужбина (црква светог Николе у селу Добрушти код Призрена, величанствени манастир светих Арханђела) и указивању посебне пажње светогорским манастирима, већ и у обнављању цркава, даривању поседа и скупоцених поклона, у про-ширивању црквених властелинстава, помагању властеле у подизању мана-стира широм српског царства (Благојевић, 1999: 184–186). Од седамнаест варијаната песама које је набројао Владимир Бован (Бован, 1980а: 165–203)8, варијанта Александра Гиљфердинга из 1858. је најпотпунија. Руски научник у свом путопису саопштава да му је песму „испевао“ један православни

8 Обухватио је бележења до седамдесетих година XX века, али и претходни списак старијих варијаната које је минуциозно анализирао Драгутин Костић (Костић, 1938, 205–216).


сељак у околини манастира Дечана (Гиљфердинг, 1972: 145–148). У овом Гиљфердинговом запису Душан отворено захтева од оца поделу царства:

„А мој бабо, српски цар Стефане,Оди, бабо, да се дијелимо: Не можемо оба царовати,Царовати и господовати!...“.

И опет, по својствености песама са Косова, које веродостојност казивања заснивају на предметној конкретизацији, предлаже:

„Раздвојимо на Призрену царство... Подвојимо седам тарапана,Подвојимо седам кула блага, Подвојимо села и градове,Подвојимо лафе и тимаре.“

Отац га на то благо прекорева за лакомост, подсећа га на славно нема-њићко порекло, на благостање у коме живи, алали му све што је тражио и за узврат му даје очинске савете. Ти савети представљају сјајно срочени кодекс узорног понашања средњовековног владара према народу и цркви који он треба да следи. Истовремено су похвала и дивљење „светом краљу“, који се одриче овоземаљских добара и уступа сину престо. Парче земљишта које тражи на поклон од сина, као и средства за зидање манастира, у функцији су продужетка традиције „првих Немањића“:

„Тек поклон ми то село Дечане,Дечане више Истинице,Код студене, код воде Бистрице,Међу Пећу, међу Ђаковицом:Хоћу, царе, монастира градит,И поклон ми седму тарапану, И поклон ми седму кулу блага.“

У песми сада следи духовно преображење Душаново, танано изведено формулом одавања поштовања оцу, као и језичком стилизацијом:

„Од земље је на ноге скочио,Капу скида, до земље се свија,И пред царем земљу пољубио,Пољуби га у скут и у руку:„Гради бабо, честито ти било!


Гради цркву какву ти је драго,Немој наше зажалити благо“. (Подвукла Н.М-Ђ.)

Песма се завршава попут познатих песама о зидању задужбина, са упозорењем да цркву не треба градити од сребра и злата, већ од камена и олова, јер „Хоће Турци преузети царство“. Њен уметнички домет раван је најбољим песмама из Вукове антологије, да би се изнад њих издигла праћењем тананих психолошких веза оца и сина, али и изванредном историјском синтезом.

Остаје нам, најзад, да поменемо и четврти, завршни сегмент Душанове епске биографије – његову смрт. Опевао ју је познати Вуков певач, старац Рашко, за кога Вук каже да је родом од Колашина. Претпостављамо да је Вук мислио на Стари (Ибарски) Колашин, а не на херцеговачко-црногорски Колашин за кога изриком везује Старца Милију. Претпоставци иду у прилог – Рашкова изразита склоност према темама из српске средњовековне историје; а она је обележила овај крај (Радовановић 1929: 427), као и један, узгредан податак, који помиње Лутовац: да је у Ибарском Колашину „мудрац“, човек из народа „који зна традицију“ добијао почасно звање – „Старац“ (Лутовац, 1954: 114).

Научна интересовања за ову песму (Караџић, II 1845=1988: бр. 33) била су искључиво окренута испитивању Вукашиновог издајничког понашања према Урошу и Вукашинове наводне узурпације власти. У сенци је остао Душанов лик. А он је, иако сажето дат, психолошки веома убедљив. Опрхван двоструком бригом, државотворни владар се на самртничкој постељи бори за легитимитет и континуитет немањићког царства, и истовремено се са нежношћу и узбуђењем заузима за свога нејаког сина, поверавајући његову судбину, с пуно поверења, свом куму и намеснику:

„Мили куме, Вукашине краље!„Аманет ти моја царевина!„И аманет сви моји градови!„И аманет све моје војводе„По свој мојој редом царевини!„И аманет мој нејак Урошу„У кол’ јевци од четръест дана!„Царуј куме, за седам година,„Осме подај мојему Урошу“.

Ова Душанова очинска, брижна љубав, изражена и у контексту и у стилизацији песме, блиско се подудара са исказима Душанових осећања у његовим повељама. У уводу повеље од 8. марта 1350. написаће да потврђује дар цркви св. Арханђела у Јерусалиму „с благоверном ми царицом узви-


шеном госпођом Јеленом и с љубљеним нашим сином краљем српским Урошем, од све душе и жаром срца – јер нам не би многочеднима бити – ...“ (Кашанин, 1975: 259). У повељи манастиру Архиљевици, сина ће назвати „богодарованим и многовољеним“ (id. 261–262). Коликогод да ови атрибути спадају и у својеврсни средњовековни вид изражавања, не можемо а да у њима не видимо одблесак Душанових стварних осећања. У надахнутим анализама ових повеља, Кашанин ће, у својој књизи, Душановим емоцијама дати и једно дискретно тумачење: Жалећи „што царици и њему није дано ‘многочеднима бити’ – он као да слути да једини Урош неће бити дорастао да сачува царство“ (Кашанин 1975: 259). У својој вишој истини, таквим га је видела и народна поезија.

У српској фолклористици уврежило се уопштено мишљење да је лик цара Душана у народној епској поезији приказан искључиво негативно. Оно је могло настати, рекло би се, много више под утицајем, не баш малобројних, писаних средњовековних споменика који му нису били ненаклоњени и у којима слови као оцеубица – него што је дошло као резултат проучавања целовитог корпуса самих народних песама.

Пажљиво истраживање процеса формирања Душановог епског лика у косовским песмама омогућило је да га сагледамо у сасвим другом светлу. Не као искључиво негативну већ као веома сложену личност којој су атрибуиране и многе емотивне, па чак и позитивне људске црте (уп. Бован, 1980а : 201–203; Самарџија, 2008: 210–211). Те црте су објективизоване у виду примереном епској слици о владару, који, као што смо раније нагласили, реагује, зависно од положаја који заузима у феудалној хијерархији, много више на психолошко-идеолошком него на херојском нивоу. Како косовска поезија има и својеврстан, пригушен баладичан призвук, погодовао јој је драмски начин исказивања оних збивања, која су већ по себи, у самој историјској стварности и у реалном Душановом животу, за то пружала богату грађу. Ту грађу су српски средњовековни писци увелико искористили, интер-претирајући је као представници одређених политичких опредељености и јавног мњења различитих друштвених сталежа, сходно времену у коме су деловали и живели. Отуд и различити ставови према Душану (Маринковић 2007: 249–258, 291–304)9 који варирају од доследно позитивних (у делу првог настављача Данила Пећког, тридесетих година XIV века, између 1337. и 1340. године, у доба када Стефан још није цар), до доследно негативних (у биографији Стефана Дечанског Григорија Цамблака, на самом почетку XV столећа, између 1402. и 1406), и најзад, опет позитивних у Житију цара Уроша

9 Уз минуциозне књижевне анализе текстова у склопу средњовековне поетике и све-укупног друштвено-политичког амбијента у коме су стварани, Радмила Маринковић улази у психологију самих стваралаца и њихових ликова, али и у сложене односе историјске стварности и књижевности. Разлике у ставовима Даниловог настављача и Григорија Цамблака наводи и Валентина Питулић у чланку о св. Стефану Дечанском (Питулић, 2007: 251–164).


од Патријарха Пајсија, писаног 1642. године, увелико под утицајем народне традиције. Поменућемо и Орбинову историју (1601) у којој ће Орбин као изворе наизменично користити средњовековне књижевне и историографске списе, али и народну традицију (Ћирковић, 1968: 304–305), па ће се зависно од тога и Душан појављивати у различитој светлости: и као убица свог оца и као племенити, побожни ктитор средњовековних задужбина, који „управо стога беше назван Душан, душеван човек“, протумачиће Орбин његово име народном етимологијом (Орбин, 1968: 32–34).

Све ове разлике одразиле су се и у усменој поезији, која је могла одабрати из писаних текстова средњег века чињенице које су јој одговарале и модело-вати их у складу са својом поетиком. То, међутим, не значи да нису постојале песме које су, без посредништва писане књижевности, непосредно пратиле историјске догађаје, те да у њима није било одјека сложених међународних и религијских збивања, које је песма сагледавала у оквирима својих могућно-сти. Певача је у Душаново време било (Латковић, 1954: 184–202), само што текстови њихових песама нису допрли до нас. Чињенице да је Душаново крунисање за цара 1346. године и проглашење Српске патријаршије прошло без благослова цариградског патријарха, који је четири године касније „бацио анатему на цара Душана, на патријарха Јоаникија и све српско свештенство и тиме их искључио из заједнице православних хришћана“, да је Душаново царско достојанство оспорила и Византија, а није признао ни „Папа и цар Римљана на Западу... као ни владари европских држава“ (Благојевић, 1999: 162–164) – могле су утицати на формирање негативног мишљења о Душану, у делу јавности. Али оно свакако није било јединствено.

И да закључимо. Песме о цару Душану, које су до нас стигле, махом су настале под утицајем црквених кругова, литературе житија, историограф-ских списа, увек у зависности од јачине преовлађујућих политичких струјања, али не и изван народног „јавног мишљења“. Зато се његов лик може сагледа-ти само пажљивим, ретроспективним разлиставањем слојева у епском ства-рању, у чему значајну улогу имају песме проистекле са подручја Косова и Метохије.


Благојевић, Милош, Србија у доба Немањића, ТРЗ Вајат–ИРО, Београд, 1999.

Бован, Владимир, Зидање манастира Дечани у епској народној песми. У: Бован, Цветановић (прир.): О народној књижевноси Срба на Косову. Народна књижевнос Срба на Косову 10, Јединство, Приштина, 1980.

Богдановић, Димитрије, Исорија саре српске књижевноси, Српска књижевна задруга, Београд, 1980.


Гиљфердинг, Александар. Пуовање по Херцеговини, Босни и Сарој Србији. Веселин Маслеша, Сарајево,1973.

Гуревич, Арон, Категорије средњовековне културе, Матица српска, Нови Сад, 1994.

Детелић, Мирјана, Митски простор и епика, САНУ, Београд, 1992.Ястребов, И. С., Обычаи и песни Турецкихъ Сербовъ С. Петербургъ,

1886. Карановић, Зоја, Братско-сестрински инцест између хијерогамије и

родоскврног греха. Књижевна историја XXXIV/118, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2002.

Кашанин, Милан, Српска књижевнос у средњем веку. Просвета, Београд, 1975.

Костић, Драгутин, Народне песме о Зидању Дечана, Прилози проучавању народне поезије V, Београд, 1938.

Латковић, Видо, О певачима српскохрватских народних епских песама до краја XVIII века, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор XX/3–4, Београд, 1954.

Лома, Александар, Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике. САНУ, Београд, 2002.

Лутовац, Милисав, Ибарски Колашин, СЕЗ LVII, САНУ, Београд, 1954.Маринковић, Радмила, Писах и потписах. Аутобиографске изјаве средњег

века, Београд, 1996.Маринковић, Радмила, Свеородна господа српска, 2. изд. Друштво за

српски језик и књижевност Србије, Београд, 2007.Матић, Светозар, Белешке и објашњења уз другу књигу Српских народних

пјесама Вука Караџића, Просвета, Београд, 1958.Милошевић-Ђорђевић, Нада, Заједничка емаско-књижевна основа

српскохрваских неисоријских епских песама и прозне радиције, Филоло-шки факултет Београдског универзитета. Монографије XLI, Београд, 1971.

Недељковић, Душан, Облици Малешевске епике. Прилози проучавању народне поезије VI, св. 1, Београд, 1939.

Недић, Владан, Вукови певачи, Рад, 1984.Неклюдов, С. Ю. „Время и пространство в былине“. Славянский фольклор,

Москва, 1974.Питулић, Валентина, Семаника божура, Београд – Косовска Митровица,

Алтера, 2007.Rank, Otto, Das Inzest Motiv, Leipzig–Wien, 1926.Радовановић, Војислав, Стари Колашин, Народна енциклопедија српско-

хрваско-словеначка IV, (ур) Ст. Станојевић, Библиографски завод д.д., Загреб, 1929.

Самарџија, Снежана. Биографије епских јунака, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008.


Сувајџић, Бошко, Иларион Руварац и народна књижевнос, Институт за књижевност и уметност – Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2007.

Ћирковић, Сима, Коментари и извори Мавра Орбина, уз Краљевсво Словена Мавра Орбина, Српска књижевна задруга, Београд, 1968.

Чајкановић, Веселин, Судије из религије и фолклора II (1925–1941), Веселин Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије (1–5), прир. Војислав Ђурић, СКЗ – БИГЗ – Просвета, Београд, 1994.

ИЗВОРИ

Бован, Владимир (прир.), Јуначке песме, Народна књижевност Срба на Косову 4. Јединство, Приштина, 1980.

Гиљфердинг, Александар. Пуовање по Херцеговини, Босни и Сарој Србији, Веселин Маслеша, Сарајево, 1972.

Дебељковић, Дена, Српске народне умоворине са Косова из рукописа Дене Дебељковића I. Београд, 1984.

Живои краљева и архиепископа српских, од Архиепископа Данила II. Жиије краља Сефана Уроша Трећега (Сефан Урош III Дечански); Сефан краљ, син Трећега Уроша (Сефан Душан), прев. Лазар Мирковић, Српска књижевна задруга, Београд, 1935.

Ястребов, И. С. Обычаи и песни Турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ, 1886. Караџић, Вук Стефановић, Народне српске пјесме I. У Липисци 1824.

(Сабрана дела Вука Караџића IV, прир. Владан Недић, Просвета, Београд, 1975).

Караџић, Вук Стефановић, Српске народне пјесме II (1845), Сабрана дела Вука Караџића V, прир. Радмила Пешић, Просвета, Београд, 1988.

Недељковић, Душан, Облици Малешевске епике („Српски кралу Стефан и сестра му Огњена Марија“), Прилози проучавању народне поезије, св.1, Београд, 1939.

Саре српске биографије XV и XVII века, (Григорије Цамблак, Живо краља Сефана Дечанског; Патријарх Пајсије, Живо цара Уроша), прев. Лазар Мирковић, Српска књижевна задруга, Београд, 1936.


Нада Милошевич-Джорджевич

КОСОВСКИЕ ПЕСНИ О ЦАРЕ ДУШАНЕРезюме

Данная статья посвящена эпическим песням о царе Душане, записи которых были сделаны на территории Косово и Метохии. Автор исследует их происхождение (генезис), сопоставляет их с похожими средневековыми текстами о царе Душане, а также рассматривает сюжетные и эстетические особенности, сравнивая их с вариантами, собранными в сборниках Вука Ка-раджича. Кроме того, автор делает попытку объяснить ( рассматривая как композицию, так и идейный план песен) процесс формирования образа царя Душана, который формируется с учетом принципов народной эпической по-эзии. В докладе автор приходит к выводу, что песни созданы под влиянием косовской поэтики и обладают такими особенностями как: архаичность в сочетании с христианским мировоззрением, повествовательность, эмоцио-нальность, склонность к описанию реалистических деталей, что делает образ царя Душана более человечным.

УДК 821.163.41.09-13:398

Јелка РеђепНови Сад, Србија

РАЗГОВОР СУЛТАНА МУРАТА, КНЕЗА ЛАЗАРА И МИЛОША ОБИЛИЋА ПОСЛЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ

У раду се анализирају дела (Прича о боју косовском, перашка драма и бугарштица) у којима се после Косовске битке, у шатору султана Мурата, разговара о томе како ће бити сахрањени. Реч је о сахрањивању крај ногу.

Кључне речи: султан, разговор, сахрањивање, шатор, кнез, битка, драма, бугарштица, варијанта, оданост, натопис, издаја, мотив, јунаштво, свађа, др-жава, легенда, Косово, летопис, Турци.

У Жиију кнеза Лазара, познатом као Прича о боју косовском, с краја XVII или почетка XVIII века, сачуван је завршни и целовит облик косовске легенде.1 На легенду о убиству цара Уроша надовезује се казивање о Косовском боју и погибији кнеза Лазара. Заправо, у тексту је забележена косовска легенда о догађају 1389. године. Пораз у бици поистовећен је са пропашћу српске средњовековне државе, а као узрок смрти кнеза Лазара, пораза у бици и пропасти српске државе наводи се издаја Вука Бранковића. Ниједан извор, ни српски, ни византијски ни турски не говори о издаји у српској војсци. Два главна мотива косовске легенде су мотив издаје и мотив јунаштва и ова два, као и остали мотиви легенде (свађа Лазаревих кћери, опроштај кнегиње Милице и кнеза Лазара, ухођење турске војске, кнежева вечера, улога Милошевих побратима Ивана Косанчића и Милана Топличанина и других), настајали су дуго година и векова, и њихов постепени развитак може се пратити од краја XIV и почетка XV века па до XVII. Легенда се временом мењала, имала различите видове и токове, а то се може пратити тако што су поједини мотиви били забележени у многим књижевним и историографским делима. Мотив издаје везан је за Вука Бранковића, а мотив јунаштва за Милоша Обилића.

1 Јелка Ређеп, Косовска легенда, Нови Сад, „Славија“, 1955; иста, Косовска легенда, друго издање, Нови Сад, „Прометеј“, 2009.


Издају не помињу савремени извори, издаја се, али као могућност, помиње у Давидовом Пећком леопису (1402), у преписима, у Суденичком и Цеињском леопису, у којима се већ говори о бекству српских чета и о неверству; код Константина Михаиловића из Островице мотив издаје је везан за групу људи, код италијанског преводиоца Јована Дуке за једну личност, за Драгова Припчића (Пробишоћа) а тек у Краљевсву Словена (Пезаро, 1601) Мавра Орбина за Вука Бранковића. Од тада па надаље, у свим усменим творевинама, у предању и писаним делима, о Вуку се говори као о издајнику.

Мотив јунаштва, везан за Милоша Обилића, стваран је у предању. Пре наших извора, византијски историчар Лаоник Халкокондил и турски хрони-чар Ашикпашић помињу Муратовог убицу. Крајем XV или почетком XVI века Константин Михаиловић из Островице говори о Милошу Кобилићу. Није случајно што се тек сто година после битке помиње Милошево име. Деспот Стефан Лазаревић у Напису на мраморном субу на Косову (1404) пише: „мужеви добри, мужеви храбри, мужеви заиста у речи и на делу, који се као звезде светле блистају, као земља светићима преишарани, одевени златом и камењем драгим украшени“, али не каже ни једно име2. Констан-тин Филозоф у Жиију деспоа Сефана Лазаревића (1433–1439)3 говори о неком веома благородном кога облагаше завидљивци и осумњичише као неверна, али не наводи и његово име. Није вероватно да Константин Филозоф није знао име Муратовог убице. Морало се знати и на двору. Право да буде слављен и величан имао је само кнез Лазар. Он је добио култ и био је наследник светородне лозе Немањића, јер је имао заслуга за цркву и за државу. У Лазарево време дошло је до измирења српске и грчке цркве, Лазарев представник у Цариграду био је монах Исаија. Друго, кнез Лазар је био оличење свих који су се на Косову храбро борили и погинули мученичком смрћу. После преноса Лазаревих моштију из цркве Вазнесења, из Приштине, у Раваницу и после проглашења кнеза Лазара за свеца, у наредних тридесетак година (од деведесетих година XIV века до 1419), написано је десет косовских списа, којима је стваран и негован кнежев култ. Овим текстовима створен је култ мученика Лазара који ће се временом, у предању, трансформисати у култ јунака Лазара. То што се Милошево име не помиње у Константиновом Жиију, показује, такође, да Милош није припа-дао највишим круговима већ пре средњем сталежу. Тачно се знало о којим личностима се могло писати у житију, док су се имена осталих који нису били међу највишима, помињала у повељама и другим списима.

У Причи о боју косовском Милош Обилић је угледан, храбар, чувени витез, зет кнеза Лазара (мада ниједна Лазарева ћерка није била жена Милоша

2 Деспот Стефан Лазаревић, Напис на мраморном субу на Косову, Ђорђе Сп. Радојичић, Анологија саре српске књижевноси, Београд, 1960, 137–138.

3 Константин Филозоф, Живо деспоа Сефана Лазаревића, Саре српске биографије XV и XVII века, Београд, 1936, 59–60.

53Јелка Ређеп: Разговор сулана Мураа, кнеза Лазара и Милоша Обилића

Обилића)4, док је Мара доиста била удата за Вука Бранковића. Милош је, по легенди, родбински изједначен са Вуком (ожењен је Јелом а Вук Маром), али је, ако не по господству а оно по јунаштву, изнад Вука. У Причи, Милош је сердар над војском. Око јунаштва Милоша и Вука и долази до свађе Лазаревих кћери, а потом и зетова. Мотив свађе повезује мотив јунаштва и мотив издаје. Вук Бранковић је после свађе и Милошевог прекора повређен и зато се свети Милошу тако што га клевеће код кнеза Лазара да ће га издати турском цару, а, у ствари, издајник је био он.

У рукописној Причи о боју косовском детаљно је описана сцена у Мурато-вом шатору. Ту разговарају на смрт рањени султан Мурат, кнез Лазар и Милош Обилић. У свим варијантама Приче каже се да кнеза Лазара жива ухватише, а у некима се говори да му руке свезаше, и са неколико војника (властеле) цару доведоше под шатор. Прича се да Турци обавештавају цара Мурата да је њихова војска добила и да му дају Лазара без мита (награде) на дар. Тада:

царь рече три стени γзмите от биела камена то царь заповиде ради свога имена те ихь ставите где Милошь 3 пγте скочи прво γчините да ми ωчи виде стγпь ω мрамора γ чините и писмо на мраморγ γпишите ωвде Милошь цара γбоде и самь себе изгγби и γчините гробь великь ω мрамора са златомь. ωвђе царь лежи са Милошемь γпоредь славнγ кнезγ Лазарγ и на ню учините писмо брзо када я γмрем царь рече Милошγ витезγ главγ ωсиеците паки кнезγ Лазарγ Милошевγ главγ ставите...

Ту се прекида казивање у рукопису УБ (1715–1725). Текст није завршен. У рукопису АМ (1780) се каже:

Милошевγ главγ ωсеците те метните са мном поредо кнезγ Лазарγ главγ ωсеците те метните подь ноге наше али мγ се Милошь яви гласомь великимь и рече ние треба царе господине славном кнезγ Лазарγ главγ ωсеците те метните с твоиωмь главомь а ядномь Милоγ главγ ωсеците те метните подь ноге ваше нека Милошь двори кнеза Лазара по смрти како и до смрти и осγди царь како Милошь рече

Несумњиво је занимљив дијалог који води Милош Обилић са кнезом Лазаром. Лазар прекорева Милоша што ово чудо учиник, на шта му Милош одговара да је Лазар зазор (В:за род) чинио са Вуком Бранковићем, а да је данас видео његову веру и неверу, но није видео његову дружину како су му били „неверни“ и шта су чинили по пољу Косову.

У појединим рукописима се каже да три сокола размеђу богатим коктима, губећи Турке по Косову смрћу немилостивом. У свим рукописима се прича

4 Јелка Ређеп, Бисру воду замуиле. Свађа кћери кнеза Лазара, Београд, 2006.


како Милош Обилић каже кнезу Лазару да су му сви тако неверни били, не би данас плакао под турским шатором. Кнез Лазар са дивљењем говори о Милошевој блаженој десници, вери и светлом лицу, сили, игри и крепости, која је увек била у његовој милости, признаје му да је на Косову показао јунаштво, убио цара Мурата и оставио спомен довека, али му пребацује што му због њега Турци нису дали да прослави крсно име у весељу са господом српском. Прекорева га још озбиљније:

Ти Милошγ сарбскмь родγ данас царство изгγби ти покла свγ господγ сарбскγ и ωстале витезове зашто започе бои бити без нашега договора и цара γби и свиехь нась изгγби данадь ω смарти не плачемь дγжан е сваки γмриетi него зато горко плачемь ере данась господство изгγбисмо на полγ Косовγ жалимь сарбска многе храбре витезове много гиздава и многа моя браћа сарбска господа и банови и воеводе мои соколови, обирни юговићи и дрγге многе витезове кои изгинγше пред мое ωчи γ већои мои ωи жалости наместо парвие неке мое радости право писмо говори не бγде на земли радости коиω и се не примеси жалости и силе коа се неће γломити пакь рече боже боже мои каде γмремь прими дγхь царь тγрски γмрiе а Милошγ главγ ω секоше кнезγ Лазарγ не дадоше говорити него и нем γ главγ ω секоше и γ некои бγнарь и γ водγ метнγше (рукопис Г из 1727).

Лазарев прекор Милошу тешка је оптужба за пораз Срба на Косову, мада му признаје заслуге у бици.

Неуједначен је завршетак казивања у варијантама Приче. Различити су и подаци о броју изгинулих Срба и Турака, а слажу се само два-три рукописа. У некима се причање продужава, каже се да Турци сташе добијати на све стране, освајаше земље и градове, Србима крила (перје) уломише, Срби све господство изгубише и безгравни осташе и у порабоштенију другој господи осташе.5

У дијалогу између султана Мурата, кнеза Лазара и Милоша Обилића занимљива је изјава и жеља Милоша Обилића да буде сахрањен испод Лазаревих ногу, не би ли га служио и после смрти као и за живота. Овај и овакав начин сахрањивања испод ногу владара, знак је оданости према владару. У Исорији Црне Горе I (Титоград, 167, 422) Јован Ковачевић пише о сахрањивању крај ногу и каже: „Послије Владимирове смрти Косара се закалуђерила и кад је умрла сахрањена је крај ногу мужа свога („se pulta est ad pedes viri sni“). Овај начин сахрањивања један је од општих хришћанских начина изражавања покорности. Средином V века цар Авит је сахрањен код гроба мученика Бовијана крај његових ногу („ad peddes antedicti martyris“). Као формула јавља се касније на надгробним натписима, као нпр. на надгробном натпису Влатка Влађевића: Се лежи воевода Миогош? ...

5 Јелка Ређеп, Прича о боју косовском, Зрењанин, 1976, 144–145.


своемоу господиноу Влаткоу Влаћевићоу кон? ногоу“6. Пишући о живопису Драгутинове гробне капеле у Ђурђевим ступовима, Тамара Огњевић7 подсећа да од свих Немањића једино краљ Радослав и краљ Драгутин нису саградили гробне цркве. Први је сахрањен, по својој жељи, у спољној припрати цркве манастира Студенице, а други у капели сачињеној преградњом улазне куле-пирга у саставу одбрамбеног зида комплекса манастира Ђурђеви ступови у Расу. По овој ауторки, сахранити се на улазу, где сваки намерник мора да прође, јесте показатељ најдубљег покајања. „И Радослав и Драгутин као да кроз векове поручују да су недостојни Немање због својих сагрешења, али лежећи у симболичком смислу, под његовим стопалима, препоручују се његовом благодатном посредовању пред Богом на исти начин на који то чине и у живописним ктиторским композицијама“8. Примери из Приче, Леописа попа Дукљанина и с надгробног натписа Влатка Влађевића, међусобно су сличнији и са истом поруком о оданости вазала владару и жене мужу.

Дијалог сличан ономе у Причи о боју косовском налазимо и у перашкој драми о Косовском боју. Крајем XVII века настала је драма, писана у стиху, на народном језику, и уместо наслова има белешку: Овди почиње бој кнеза Лазара и зла сврха Милоша Ковиљића и издајника Вука Бранковића и 9 браће Југовића на Косову пољу на 24. ђуња годиша 13489. Мирослав Пантић10 је драму из перашког рукописа објавио под насловом Бој Кнеза Лазара, приписујући је непознатом Пераштанину. И у драми се каже да Турци предају султану на дар Милоша „без мита“.

ЦАР

О моји јунаци, говорим овако: к’а се будем веће с душом раздијелио, главу осијеците младу Кобилићу, тере је ставите мени на десницу, А Кнезу Лазару главу одсијеците, тере је под моје ноге поставите; ере је достојан да је код моје главе, и оваки јунак од велике славе: срца је слободна, велике одлуке; кад мê уложи Милош своје руке,

6 Исо, 228.7 Тамара Огњевић, Нови прилози умачењу живописа Драгуинове гробне капеле у

Ђурђевим супама у Расу, Београд, Новопазарски зборник, 27 2003, 107–124.8 Исо, 109.

9 Јелка Ређеп, Косовска легенда, Нови Сад, 1995, 80 и даље.10 Мирослав Пантић, Кнез Лазар и косовска бика у сарој књижевноси Дубровника и

Боке Коорске, Посебан отисак из зборника О кнезу Лазару, Београд, 1975, 337–408.


остави спомену у последњи народ што Милош учини у косово равно.

МИЛОШ ЦАРУ ГОВОРИ

О Царе силени, о круно честита, покле тако нами несрећа зла приста, моју главу стави у подножје твоје, а Кнеза Лазара да стоји кдо твоје, ер га сам, Лазара, и жива дворио, нека би га и у гроб, и мртав, частио; прво ми је био и краљ и господар, и кћер ми подо, и подо ми је власт; мене је господством Лазар подарио и у цијену вељу мене је држао. Доклена Бранковић на зло не пристаде, Лазара изгуби, и себе и мене. Врло те ја молим, окруњена главо, допусти ми милости, што просим овако, нека и моје кости Лазара поштују, како господара нека га познају а благо им, добријем, свијетлому образу, а не како ’имби Вуку Бранковићу.

ЛАЗАР ГА ЗАЧУ И ГОВОРИ МИЛОШУ

Ах, чујем, Лазар, сад Милошев тужан глас, злијем плачу, у вају говорим сада ја. Ти ли си, Милошу, придраги синко мој, кога сам називо у невољи свакој? Блажена мајка твâ која те родила, и млијеко блажено којијем те је дојила; блажено буд мјесто ђе си се родио и блажена храна с ком си се гојио; блажена колијевка ђе си се шикао и блажена храна с кôм си се одхранио; и блажена служба с кôм си се дворио, блажена улафа кŷ си од мене имо; блажена буд’ љубав кôм сам те љубио, и блажен они пит по кôм си ходио;


блажена мајка твâ која те обхранила и лијепе науке која те научила. А проклета буди Вука Бранковића, невјерност његова, а, зала, несрећа! Проклет му они час кад га вођех оком, и проклет он буди, Вук, својом мајком: проклето владање које му дах у руке, и проклете спендзе кад му дах улафе; и све му прилето од главе до пете, све да му је проклето док буде сунце сјат; клета буди љубав којоме га љубих, ер сад главу и част с браћоме изгубих. О много гиздави, браћо моја Ђурићи, соколи и лави, лијепи Југовићи, банови и кнези, господа маâ, ђе сте? Моји справни витези, како погинусте? Прид очи прид моје у вељој жалости на поље изгибосте, ах, моје милости које већ не роди држава земља мâ, што годи је плоди већ довик никада.

ПИСНИК

Не дадоше му веће да ријечи говори, ер Цара на прешу прика смрт умори. Ту гроб на турачки начин учинише, тер Цара најпрво у њему ставише, пак худе невоље главе осјекоше Кнезу и Милошу како сва рекоше. Главе поставише како Милош рече, пака отидоше отоле далече. А гроб дан данашњи стоји за спомену ујзидано на изван у бијелу камену, али се не зове Направа Царева, неголи се зове Рака Милошева; вели се: „Хут Рака сада Милошева, онде Милош скака, и онде почива; онде Цара уби кроз пријекор Лазара; Цара у гроб ставише, с Милошем Лазара“. Ова побибел би зађева сестара, што озгар реко приô, а кћери Лазара.


Та’ огањ њих ужга земље и градове и краљевство разда по нохте Црве. Од тога бремена сташе охолити Турци без имена крстјане кршити, симо и тамо с пријетком простирати стати а свуђе с пријетњом куђе се обрати, хара’ућ државе и страхом и с буком, примајућ градове жалости великом. А да му се тâ дан крила уломише, већ никад на изван њега не имише. Ако жена града не зида, ни згради, а она с тугом сад разгради и обали11.

У перашком зборнику, иза драме непознатог Пераштанина, налази се и бугарштица, у којој, такође, налазимо поменути разговор:

И Лазара рањена силну цару одведоше. Тад отиде силни цар везироме говорити, Он, силни царе: „Поклена се ја будем с грешном душом раздијелио, Ви Лазару и Милошу чин’те о’ сјећ главе, њима, Тијем господаром. Подно ножја мојега Лазарову главу став’те, ви на десну руку моју, Милошеву главу“. Ал? отиде витез Милош силну цару говорити: „Молим тебе, силни царе, ради Бога великога, Тебе, цара, молим, Него нека главу моју подно ножја твога ставе А Лазарову главе нека ставе на твоју десну руку, Вриједнога господара, Ер га хоћу частита и у гобу, таста мога“. Како Милош рекао, тако Турци учинили, Ти проклети Турци, С’у тројицу бијаху у један гроб поставили12.

Сцена у Муратовом шатору опширније је описана у перашкој драми но у Причи, док је у бугарштици дата сажетије. Пишући свој спис, непознати састављач Приче о боју косовском могао је знати и за драму и за бугарштицу.

11 Исо, 404–405.12 Ј. Ређеп–Р. Михаљчић, Бој на Косовоу у бугаршицама и епским песмама кракога

сиха, Нови Сад, 1995, 38.


Но важнија од тога је чињеница да су на истој територији настала оба дела, и драма и Прича, један текст латинички и вероватно у католичкој средини и други, ћирилички, у православној.

Сахрањивање крај ногу владара или мужа као знак оданости и покорности описано је у Леопису попа Дукљанина, на надгробном натпису Влатка Влађевића, у перашкој драми Бој Кнеза Лазара, у бугарштици и у рукописној Причи о боју косовском. Све упућује на јужне приморске крајеве, те и чињеница да се тај податак налази у поменутим делима, потврђује тезу о јужном пореклу Приче.

Jelka Ređep

THE CONVERSATION BETWEEN SULTAN MURAT, PRINCE LAZAR AND MILOS OBILIC AFTER THE BATTLE OF KOSOVO

Summary

Burial under foot of a ruler or of a husband as a sign of loyalty and obedience has been described in The Chronicle of the Priest of Duklja, at a mortuary inscription of Vlatko Vladjević, in Perast play named The Battle of Prince Lazar, in hexadecasyllabic lines and in manuscript The Tale of the Battle of Kosovo.

All the evidence suggests that The Tale of the Battle of Kosovo was created in the south, in Boka Kotorska and Montenegro. The fact that burial under foot has been found in above mentioned texts, also confirms the southern origin of The Tale.

UDK 821.163.41.09-13:398

Gabriella SchubertJena, Deutschland

NEKA RAZMIŠLJANJA O PESMI „SESTRA LEKE KAPETANA“

Епскa песмa Сесра Лека капеана необичнa je у циклусу епских пе-сама о Краљевићу Марку. Док се Марко углавном слави као велики херој и победник, ситуација у овој песми је другачија: Марко је морални губитник. Он од Леке, капетана Призрена, тражи руку необично лепе, али поносне сестре Росанде. Марко жели да моћног Леку има за савезника јер он и његова сестра припадају већој аристократској класи. Марко није сигуран да ће успети. Зато у Призрен полази са својим побратимима Милошем и Рељом, да би појачао свој статус. Међутим, Росанда га одбија јер је он турски придворица. Свестан исти-не, Марко губи контролу над собом, одсеца Роксанди десну руку и вади јој очи. У овој песми епски певач заузео је критички став према Марку и Росанди.

Кључне речи: Краљевић Марко, капетан Лека, турска придворица, При-зрен, сестра Леке капетана, Старац Милија, Милош Обилић, Реља Крила-тица.

UVOD

U kompleksu pesama u kojima je Marko Kraljević glavni junak, pesma Sestra Leke kapetana1 je neobična. Neobična je u pogledu Markovog moralnog stava. Naime, dok je Marko u gotovo svim drugim pesmama poznat kao junak nad junacima i kao primer čojstva, u ovoj pesmi situacija je drugačija. Zapaža se veliki unutarnji raspon Markovog moralnog lika. Pesma je neobična i u tipološkom pogledu: nije ni prava junačka pesma ni balada; Marko se ne bori protiv nekog drugog junaka, već protiv jedne žene neobične lepote i velikog ponosa. Ova pesma je jedna od najsloženijih epskih pesama sa romanesknim osobinama.2

U pesmi Sestra Leke kapetana Marko želi da zaprosi lepu sestru kapetana Leke, Rosandu. Ona ga, međutim, odbija iz razloga da je on turska „pridvorica“. Kada mu

1 Srpske narodne pjesme, knjiga druga, br. 39.2 Petar Milosavljević, Reč i korelativ, Beograd, 1983, 52.


Rosanda ovu istinu kaže u lice, Marko gubi kontrolu nad sobom, na prevaru doziva Rosandu i nožem joj odseca desnu ruku i vadi oči.

PROSIDBA

Prosidba kao tematsko-motivisan činilac i pokretač radnje prisutan je u mnogim epskim pesmama. Marko se isto tako više puta pojavljuje kao prosilac devojke ili udovice: sadržaj je u tim pesmama najviše informacija o jednoj devojci koja je poznata kao osoba izrazitih vrlina i/ili neobične lepote. Marko obično prosi žene sa udaljenih područja, kćer vojvode Mirčete, bečkog cara ili bugarskog kralja. Često se prethodno savetuje sa majkom o svojim planovima ženidbe. Tako, na primer, u pesmi Ženidba Marka Kraljevića3 Marko kaže ostareloj majci koja više nije u stanju da mu sprema večere da je našao devojku u Bugarskoj koja ga je svojom lepotom očarala; kaže sa oduševljenjem:

„Kad je viđeh, moja stara majko!Oko mene trava okrenu se.“4 (22–23)

Marko kao prosilac, međutim, nije uvek uspešan; dešava se da ga devojka odbije kao što je slučaj u pesmi Djevojka nadmudrila Marka.5 U pesmi Sestra Lekе kapetana Marko je takođe neuspešan, ali ovde su u pitanju i njegova čast i ugled.

MOTIVACIJA PROSIDBE, ISTORIJAT PESME

Marko u ovoj pesmi želi da zaprosi jednu lepu devojku iz tuđe zemlje, Rosandu, petnaestogodišnju sestru kapetana Leke iz Prizrena. Prosidba je motivisana i u ovom slučaju vrlinama Rosande; kaže se o njoj: „Đevojka je u kavezu rasla“ – drugim rečima, reč je o devojci najvećih moralnih vrlina – i izvanredne lepote, up.:

„Da joj druge u svu zemlju nije, Ni bijele bule ni vlahinje, Niti ima tanane Latinke; Ko j’ vidio vilu na planini, Ni vila joj, brate, druga nije.“ (10–14)

Kad Marko sve to saznaje, odlučuje se da je zaprosi, ali pre svega želi da uspostavi prijateljstvo, odnosno savezništvo s njenim bratom, Lekom, i to najbolje može da uradi putem ženidbe, kao što je to bilo običajno u srednjovekovnim srpskim državama.6

3 Srpske narodne pjesme, knjiga druga, br. 55.4 Srpske narodne pjesme, knjiga druga, br. 55.5 Srpske narodne pjesme, knjiga druga, br. 40.6 Up. Snežana Samardžija, Biografije epskih junaka. Beograd, 2008, 133 i sl.

63Gabriella Schubert: Neka razmišljanja o pesmi „Sestra Leke kapetana“

Iz istorijske perspektive ovaj detalj nije nevažan: Prizren je bio prestonica srpskog carstva Cara Dušana, ali je već posle njegove smrti počelo slabljenje carstva: Uroš (1355–1371) je još samo vladao jezgrom srpskih teritorija i posle bitke na Marici i smrti Uroša 1371. Mrnjavčevići su izgubili veliku teritoriju Dušanovog carstva, između ostalog i Prizren. Istorijski Leka, Leka Dukađin, međutim, u Markovo vreme nije bio vlastelin Prizrena, već је Prizren pripadao Balšićima. Ali Leka Dukađin je ostao u istorijskom pamćenju balkanskih naroda kao veliki borac na strani Skеnderbega protiv Turaka i kao zakonodavac albanskog običajnog prava (Kanon Leke Dukađina). On je posle Skenderbega druga najvažnija ličnost u istoriji Albanaca.7 U Markovo vreme je bio vladalac jedne teritorije južne Metohije, proširujući se od Lješa i Skadra na zapadu na obali Drine do Lipljana na Kosovu i Metohiji. Markova želja u pesmi da uspostavi savezničke veze sa vlastelinom izgubljene susedne teritorije svakako je istorijski motivisana.

Nije poznato da li je istorijski Leka imao sestru; Ro(k)sand(r)a i nije albansko ime. Potiče iz persijskog jezika (pers. Roshanak, gr. ‘Ρωξάνη) i doslovno znači „blistajuća lepota“. Istorijski se vezuje sa ćerkom persijskog kralja Dariusa III, ženom cara Aleksandra Velikog, koja se rodila pre 343. pre Hrista. Antički istoričari o njoj pripovedaju da je skupa sa ženom i drugim ćerkama kralja sačekala Aleksandra Makedonskog u tvrđavi u Sogdiani kad ga je osvojio. Video je Roksandu i toliko je bio očaran njenom lepotom da se oženio njom. Za Makedonce je Roksanda pored žene Dariusa važila najlepšom od svih azijatskih žena.8 Roksanda je muža pratila na njegovom pohodu u Indiju 326. i posle njegove neočekivane smrti 323. rodila njegovog sina Aleksandra IV Egusa.9 Istorijska i epska Roksanda povezane su atributom neobične lepote.10 U najstarijim epskim pesmama Vukove zbirke nailazimo na Roksand(r)u: u pesmi Dušan hoće sestru da uzme (Vuk II, 26) Roksanda je sestra Cara Stefana, a u pesmi Ženidba Dušanova (Vuk II, 28) Car Stjepan prosi devojku Roksandu, lepu ćerku latinskog kralja Mijaila u Leđanu gradu. I taj tekst je mogao poslužiti izvorom za pesmu Sestra Leke kapetana. Sve u svemu, istorijat pesme je konstrukt različitih izvora i istorijskih činjenica.

MARKO PROTIV LEPOTE

Po Milosavljeviću11 u ovoj pesmi nije reč o lepoti kao pozitivnoj vizuelnoj osobini Roksande, nego o čudu koje se upoređuje sa vilama, odnosno natprirodnim silama i koje može i zlo da donese. Po njegovom mišljenju čuvanje Roksande „u kavezu“ nije pretpostavka njenih vrlina, nego je tajna njenog čudnog karaktera i

7 Up. između ostalog Tonin Çobani, The history of Lekë Dukagjini. http://www.home.no/dukagjin/kanuni/Leke%20Dukagjini–en.html

8 Up. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, ed. by William Smith, London 1867, III t, 663.

9 Isto, 663–664.10 Priče o Aleksandru Makedonskom su pri tome možda posredovale.11 Milosavljević, nav. delo, 53 i sl.


čudnog ponašanja.12 U tom smislu Marko se bori protiv jedne natprirodne sile, protiv nekog čudovišta; čudo po junaštvu, po rečima Milosavljevića, meri se sa čudom po lepoti. Milosavljević s pravom ukazuje na to da Marko nikakvu ljubavnu želju nema prema Rosi.13 To, međutim, i nije motivacija njegove prosidbe, već pomenuta želja da stvara savezništvo sa vlastelinom Prizrena; up.:

„Misli Marko, bila bi mu ljuba,A Leka je krasan prijatelju,Imao bi s kime piti vinoI gospodsku riječ progovorit’.“ (24–27)

MARKO I LEKA – PREDSTAVNICI RAZLIČITIH SOCIJALNIH STAVOVA

Leka, vlastelin Prizrena, po rangu je iznad Marka, jer Marko mu se obraća kao vojvoda. I kao ličnosti, Marko i Leka su antipodi: Leka kapetan je predstavljen kao pravi gospodar, Marko kao seoski patrijarhalac. Marko je surov i impulsivan, pije vino iz čabra dok je „krvav do ušiju“ i brzo se naljuti. Uzdržaniji pobratim Miloš svoje sluge upozorava:

„Nemojte mu skutu obiskivat’,Nemojte mu sablju privatati,Ni vi k Marku blizu prilaziti:Može biti, da je ljutit Marko,Pa vas može s konjem pregazitiI grdnijeh, đeco, ostaviti;“ (83–87).

Zna da mora da premosti svoju socijalnu inferiornost provincijskog vojvode prema prestoničkom vlastelinu Leki; zbog toga obuče „gospodske haljine“:

„Ud’ri čohu i ud’ri kadifu,I na glavu kalpak i čelenku,I na noge kovče i čakšire,Svaki čifti od dukata žuta,I opasa sablju dimiskiju,Zlatne kite biju po zemljici,U zlato je sablja oblivena, U ostricu ostra i ugodna;...“ (43–50)

Ali Marko je nesiguran i nervozan. Umesto da ide sam u Prizren,

12 Isto, 54–55.13 Isto, 56.


“Ne sće Marko ravnoj Dmitrovici,No okrenu prvoj raskrsnici,Ode pravo k pobratimu svome,Pobratimu vojvodi Milošu.“ (67–71).

Posle toga se vraća i kod pobratima Relje. Zamoli Miloša i Relju da zajedno nastupaju kao prosioci, ali da mu oni budu deveri ako mu se Roksanda privoli i da mu podižu ugled. Iako je u epskim pesmama česta pojava da trojica junaka zajedno zaprose istu devojku14, pobratimi su Marku u ovoj pesmi potrebni kao podrška, pošto uopšte nije siguran da li će biti uspešan. Kad ugleda prestonicu Leke u carskom Prizrenu,

„Tu s’ začudi Marko i zastiđe, Kad u Leke sagleda čardake. I Lekinu viđe gospoštinu. Od šta bješe na čardak’ prostirka? Bješe čoha čardaku do vrata, A po čosi lijepa kadifa. [...]Što bijahu na čardak’ stolovi, Stolovi su od bijela srebra A jabuke od suhoga zlata....“ (240–254)

Marko, Miloš i Relja, s jedne strane, Leka kapetan i Rosanda, s druge, predstavnici su suprotnih socijalnih slojeva i stavova: gospodstvenosti i negospodstvenosti. U borbi ovih stavova pobednika nema. O mogućim razlozima toga, malo kasnije. Sad o strukturi pripovedanja:

STRUKTURA PRIPOVEDANJA

Tematski, pesma se sastoji od tri dela:

1. Marko saznaje o „čudnom čudu“, o lepotici Roksandi; odlučuje se da je zaprosi i priprema se za put u Prizren (stihovi 1–67),

2. Marko ide kod svojih pobratima Miloša i Relje; moli ih da ga prate (stihovi 68–205),

3. Susret pobratima sa Lekom i Roksandom u Prizrenu, na čardaku Leke kapetana, prošenje, odbijanje prosidbe, osveta Markova (stihovi 206–570).

Centralni i najduži deo pripovedanja je treći deo. Prvi deo služi kao uvod u situaciju i predstavlja Marka kao glavnog junaka pesme, dok drugi deo predstavlja trojstvo pobratima. Obratimo pažnju malo bliže na drugi i treći deo.

14 Up. Ivan Zlatković, Epska biografija Marka Kraljevića, Beograd, 2006, 101.


TRI POBRATIMA – JEDAN PRINCIP

Marko, Miloš i Relja su pobratimi vrlo različitog karaktera. Naravno, Marko je najveći među njima, on je najdetaljnije opisan. Marko odlučuje i pobratime predvodi, ali Miloš ga smiruje. Svakako ovo trojstvo u pesmi nije samo tematski motivisano. Pobratimi se po Milosavljeviću ponašaju kao da su „braća od postanja“, kao jedan junak u tri lika, bez ikakvog rivaliteta.15 Po Milosavljeviću predstavljaju gradaciju lepote: Miloš je lepši od Marka, a Relja i od Miloša i od Marka.16 O Milošu se kaže:

„U visinu da većega nema,U plećima poširega nema,Kako li je lice u junaka!Kake li su oči obadvije!Kakvi li su oni mrki brci!“ (161–164)

A Relja se opisuje na drugi način:

„No da vidiš divna đuveglije,Đuveglije, Relje Krilatoga!Nije šala jedan krilat junak!Nije šala krila i okrilje!A jadan ti prema njemu Marko!I jadan ti Miloš vojevoda!“ (187–192)

Čini nam se da je ta gradacija potrebna kao kompenzacija za nedostajanje lepote Markove.

Na drugi način pobratime tumači Aleksandar Loma u njegovom radu Prako-sovo.17 Po njegovim izvanredno u faktografiji bogatim izlaganjima o trofunkcio-nalnoj strukturi pesme „Sestra Leke kapetana“18 trojstvo Marka, Miloša i Relje ima simboličan značaj: oni oličavaju jedan drevan indoevropski tip junaka tro-funkcionalne ideologije po kojoj se svaki od njih ističe svojevrsnim kvalitetom: Miloš lepotom, Marko junaštvom i Relja natčovečanskom sposobnošću letenja. I on ukazuje na to da u ovoj pesmi nije reč o ličnoj ambiciji trojice prosilaca, već o afirmaciji nadindividualnih vrednosti jednog društva. Oni po njegovom mišljenju čine zajedništvo i predstavljaju vrednosti društva i države. Marko vodi svoja dva pobratima sa sobom da bi Leki i njegovoj sestri predočio tu strukturu idealne društvene i državne zajednice.19

15 Milosavljević, nav. delo 63. 16 Isto, 64.17 Aleksandar Loma, Prakosovo. Slovenski i indoevropski koreni srpske epike, Beograd, 2002.18 Aleksandar Loma, nav. delo, 103 i sl.19 Isto, 113.


PROSIDBA I ODBIJANJE PROSILACA

Jezgro radnje, razvijanje i vrhunac konflikta u vezi s neuspešnom prosidbom nalaze se u trećem delu.

a) Susret vojvoda s Lekom još je bez ikakvih smetnji. Leka sa strahom, ali prijateljski dočeka srpske vojvode u Prizrenu:

„Ruke šire, te s’ u lica ljube,Za junačko pitaju se zdravlje, Za bele se ruke uvatiše,Idu, brate, na tanke čardake“ (232–234).

b) Gosti su usluženi vinom. Marko se tu već oseća u neprijatnoj situaciji:„On’ preda se u zemljicu crnu:

Nije lasno Leki pomenutiOnakome glavnome junaku!“ (282–284)

c) Marko ipak počinje da razgovara sa Lekom o tome do čega mu je stalo: pita za sestru i tu „udari pamet na pamecu“

d) Leka se najpre naljuti, a posle objašnjava da se njegova „ponosita“ sestra svojevoljno odnosi prema njemu i da je dosad sve prosce odbila:

„Sedamdeset i četiri proscaŠto su sestri doslen dohodila,Svakom sestra nahodi mahanu...“ (345–347)

e) Rosa se sama pojavljuje na čardaku. Leka predstavlja vojvode i savetuje joj da izabere jednog od trojice najboljih srpskih junaka za muža. Time bi i on stekao saveznika:

„Da obiraš tri Srpske vojvode,Što ih danas u svijetu nema,Da ti bratac steče prijatelje,A ti, sele, da s’ udomiš divno“ (384–387).

f) Rosa se plahovito suprotstavlja, ljuti se na brata:

“Grdnu Rosa riječ započela:‘Fala Bogu, fala instinome!Svakome se mogu dočuditiI svakome jadu dosjetiti,


A ne mogu svoj Prizrenskoj zemlji,Ja na kome drži kapetanstvo,Na manitom Leki kapetanu!Kamo pamet? ti je ne imao!“ (447–454)

g) Rosanda odbija tri prosca jednog za drugim.Njena zamerka prema Marku da je turska pridvorica:

„Jel je Marko Turska pridvorica,Sa turcima bije i siječe,Ni će imat’ troba ni ukopa,Ni će s’ Marku groba opojati“ (461–464).

Posle toga odbija i Miloša zbog njegovog rođenja, up.:

„Jesi l’ čuo, đe pričaju ljudi,Đe j’ Miloša kobila rodila, A nekaka sura bedevija“ (473–475).

Na kraju odbija i Relju jer je vanbračno dete:

„Našli su ga jutru na sokaku,Jeđupkinja njega odojila, S toga ima krila i okrilje“ (490–492).

h) Marko se srdi, hoće Leki glavu da otkine ali ga Miloš sprečava da to učini. Marko sad moli Roksandu da mu pokaže lice, Roksanda to uradi i kaže: „Viđi Marko i sagledaj Rosu“.

i) Marko Rosi odseca desnu ruku i stavlja joj je u levu, zatim joj pinjalom vadi oči, zavija ih u svileni jagluk i stavlja joj u desno nedarce. Pun mržnje kaže:

„Biraj sade, Rosando, đevojko!Biraj sade, koga tebe drago;Ja ti drago Tursku pridvoricu,Ja ti drago Kobilić-Miloša,Ja ti drago Relju kopilana“ (545–549).

j) Pobratimi se vraćaju kući,

„Osta Leka, kako kamen studen,Osta Rosa grdna kukajući“ (549–570).


SAMO PROBLEM SUJETE?

Po Milosavljeviću je „u sujeti, i u povredi sujete, drama ove pesme“; povređena sujeta glavnih junaka dovodi do tragičnog razrešenja.20 Marko je prema tome najviše, mnogo više nego Roksanda, ponižen.

Roksanda, svojeglava, ponosna i za patrijarhalni svet neobična ličnost koja ima velike zahteve prema muškarcima, ne želi da se udaje u tuđem kraju i da ostavlja svoju domovinu, Prizren, što je iz njene perspektive potpuno logično. Aleksandar Loma i to tumači kao jedan simboličan čin: po njegovom mišljenju ona, kad odbija trojicu srpskih heroja, odbacuje ideološki postulat srpske društvene i državne zajednice i time obezvređuje samu srž srpskog nacionalnog ponosa“.21

Jasno je da Roksanda kad odbija Marka kao najvećeg junaka, neće prihvatiti ni Miloša ni Relju. Za njenu licemernost mora da bude teško kažnjena. Po Lomi je to „drastičan način da se pokaže nesavršenost i čak nakaznost Lekine državne tvorevine“.22 Pravi poraženik i negativni junak te pesme međutim nije ona nego Marko. On je došao u Prizren kao veliki junak i vraća se kući ne samo kao propali prosilac koji je promašio svoj cilj nego kao junak sa destruisanim junaštvom – destruisanim od „ženskog principa“23. Taj „ženski princip“ po Milosavljeviću u isto vreme predstavlja stari aristokratski svet koji simbolizuje Prizren24 i koji se uništava borcima novih vremena, Markom i njegovim saborcima. Dalje o pevaču ove pesme, Starcu Miliji, piše:

„Nema spora na čijoj je strani, u sukobu između ta dva sveta, Starac Milija. On je pevač jedne revolucionarne Srbije čiji su ideali ne prizrenska gospoština, već su joj ideali junaci nevisoka roda, postojani na bojnom polju kao Miloš i Relja, ali i lukavi i hrabri kao Marko.“25

Čini nam se da to mišljenje u tekstu nema dovoljno potvrde. Epski pripovedač, na kraju, pre svega prekoreva Marka Kraljevića, vladara koji nije u stanju da sačuva svoju nezavisnost i vlast, koji se osim toga surovo i neviteško ponaša prema samosvesnoj i ponositoj ženi. U isto vreme dolazi do izražaja protivrečnost Markovog istorijskog položaja kao ratnika koji je prinuđen da se bori na strani neprijatelja svoga naroda. Umesto da bude zakoniti vladar srpskog carstva, postaje podložnik turskog sultana, a ne može da sačuva ni ono što su mu Turci ostavili. Deo po deo gubi teritorije, tako da mu od države kralja Vukašina ostaje samo mala oblast oko Prilepa. Narodni pevač je očigledno svestan te sramote. Zato Marka, i pored svih njegovih herojskih podviga, prekoreva da je „turska pridvorica“. Iako je Marko „zao pri ukoru“, osuda ostaje, i ona potvrđuje da narod svome junaku ne oprašta pokornost neprijatelju. U toj pokornosti prema turskom sultanu – ma kako ona vremenski ograničena bila

20 Milosavljević, nav. delo, 80 i sl.21 Loma, 113.22 Isto.23 Milosavljević, nav. delo, 89.24 Isto, 90.25 Isto, 87.


– leži najveća sramota. Narodni pevač je svestan toga. Zato Marka, i pored svih njegovih herojskih podviga, prati veliki prekor da je „turska pridvorica“.

Pored svega toga ostaje otvoreno pitanje: Zašto narodni pesnik tu poruku vezuje sa jednom ženom tuđeg porekla i zašto baš nju stavlja u centar radnje? Ponosita sestra Leke kapetana nimalo ne odgovara prototipu žene u patrijarhalnom društvu. Dobro je poznato da je isprošena devojka u patrijarhalnom svetu morala da ima stid, da bude skromna i da ćuti sve dok ne stigne u mladoženjinu kuću; up. između ostalog:

„Boga moli prelijepa Ana:Daj mi, Bože, oči sokoloveI bijela krila labudova,Da preletim preko Risna grada,Da ja dođem u Petrove dvore,Da ja vidim Petra vjerenika:Je li lijep, koliko ga kažu“.26

I kao aristokratkinja, Roksanda mora da zna za te patrijarhalne norme, ali ne poštuje autoritet brata koji bi Marku ili njegovim pratiocima rado dao svoju sestru i savetuje:

„Hajde šnjime ka polju Kosovu,Ni tamo ti loše biti ne će“ (428–429).

Roksanda prema bratu ne pokazuje nikakav respekt. Leka se žali:

„Al’ je sestra moja samovoljna,Ne boji se nikoga do Boga, A za brata ni habera nema“ (342–344).

Marko na to reaguje argumentima jednog patrijarhalca:

„A kakav bi bio starješinaTe suditi jednom zemljom ravnom,Pa se tebe sestra ne bojati! Kunem ti se i Bogom i vjerom,Da je moja u Prilipu mome,Pa kad ona ne bi poslušala,Ja bih njene ruke osjekao Il’ njezine oči izvadio“ (356–363).

26 Vuk Karadžić, Srpske narodne pjesme I, No. 12, 1–7.


Leka ne postupa po tim principina; on neće da se meša u udaju svoje sestre ni u tom slučaju kad smatra da će ta udaja biti za njeno i njegovo dobro. Leka kao brat nema nikakav autoritet; i sestra ga kritikuje:

„Kamo pamet? Ti je ne imao!A u što si, brate, preumio?Na što si se danas prevario?“ (454–456)

Leka se ispoljava kao slaba, nesigurna osoba. Ostaje bespomoćan čak u mo-mentu kad vidi koliko je sestra Rosanda telesno uništena. Rosanda je prema tome jaka i čvrsta osoba. Ostaje verna svojim principima i mora da strada za svoje ubeđe-nje. Da li se u tome ispoljava kritika narodnog pevača prema patrijarhalnom siste-mu vrednosti? Sam tekst pesme dozvoljava različite interpretacije. Šta je poznato o stavovima pevača ove pesme, o Starcu Miliji?

STARAC MILIJA – KRITIČAR SVOG VREMENA I STEREOTIPNOG JUNAŠTVA

O Starcu Miliji, rodom iz okoline Kolašina/Crna Gora, malo se zna, ali je on bio najneobičniji Vukov pevač koji je Vukove zbirke obogatio sa četiri od najlepših i najinteresantnijih pesama, zabeležena Vukom 1822. u Kragujevcu.27 Milijine pesme pokazuju individualan pristup epici u duhovnoj klimi jednog vremena u kome su, s jedne strane, cvetali tradicija i kult epskog junaštva, a s druge, junaštvo se sukobljavalo sa vremenom socijalne i nacionalne revolucije Srba. Milija je doživeo ustanke 1804. i 1815. i posledice tih zbivanja koje nisu donele nikakve promene: zakon sile imućnih je trajao; opšte mišljenje se nije menjalo.28 O tome svedoče i Milijine pesme. U njima se jasno ispoljava prekor prema plemstvu i nosiocima vlasti.

Milija se oslobađa epskih šablona i destruiše stare kao i nove junake. Po Zukoviću Rosa „ostaje najosobeniji i najzagonetniji ženski lik u celokupnoj našoj narodnoj epici“ a Marko pripada tim tipovima junaka koji su „preki i vrletni, osobito kad su srditi ili pri piću... Poslednje sredstvo ipak im je nož.“29

Svakako pada u oči da je u Milijinim pesmama, tako i u pesmi Sestra Leke kapetana, lik žene neobično izgrađen. Po Ljubinkoviću, Milija ženi daje ulogu da, pre svega, demaskira muškarce. „Roksanda razotkriva sva tri prosca, ali i brata Leku.“30

27 Up. između ostalog Miodrag Maticki, Epika ustanka. Tršić, Vukov sabor, Beograd 1982, 25–46; Ljubomir Zuković: Vukovi pevači iz Crne Gore, Beograd 1988, 25–114; Nenad Ljubinković: Gubitni-ci Starca Milije. Raskovnik, br. 47–48/1987, 81–104; 49/1987, 73–94; 50/1987, 85–103; 51–52/1988, 71–98; 53–54/1988, 139–148.

28 Zuković, nav. delo 41.29 Isto, 106, 57.30 Ljubinković, nav. delo, 148.



Çobani, Tonin: The history of Lekë Dukagjini. http://www.home.no/dukagjin/kanuni/Leke%20Dukagjini–en.html

Karadžić, Vuk Stefanović, Srpske narodne pjesme, knjiga prva u kojoj su različne ženske pjesme, Beograd, 1932, br. I/12.

Karadžić, Vuk Stefanović: Srpske narodne pjesme, knjiga druga u kojoj su pjesme junačke najstarije, Beograd, 1932, br. 39, 40 i 55.

Ljubinković, Nenad, Gubitnici Starca Milije. Raskovnik, br. 47–48/1987, 81–104; 49/1987, 73–94; 50/1987, 85–103; 51–52/1988, 71–98; 53–54/1988, 139–148.

Loma, Aleksandar: Prakosovo, Slovenski i indoevropski koreni srpske epike, Beograd, 2002.

Maticki, Miodrag, Epika ustanka, Tršić, Vukov sabor, Beograd, 1982, 25–46. Milosavljević, Petar, Reč i korelativ, Beograd, 1983.Samardžija, Snežana, Biografije epskih junaka, Beograd, 2008.Smith, William (ed.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology,

London, 1867, III. t.Zlatković, Ivan, Epska biografija Marka Kraljevića, Beograd, 2006.Zuković, Ljubomir, Vukovi pevači iz Crne Gore, Beograd, 1988.

Gabriella Schubert

REFLECTIONS ON THE EPIC SONG “SESTRA LEKE KAPETANA“Summary

The epic song Sestra Leke kapetana (The sister of the Captain Leka, Srpske narodne pjesme No. 39) is unusual within the cycle of epic songs in which Prince Marko is the main hero. While Marko is mostly celebrated as a superhero and winner, the situation in this song is different: Marko is a loser, a loser in moral and ethical respect.

Marko wants to ask Leka, the captain of Prizren, for the hand of his unusually beautiful, but proud sister Rosanda. He is not in love with Rosanda; but wants to gain Leka, a mighty ruler, as an ally since Leka and his sister belong to a much higher aristocratic class whereas Marko is a lower provincial military leader. Marko is uncertain whether he will be successful. Therefore he requests Milos and Relja, his blood brothers, to accompany him on his way to Prizren in order to strengthen his


prestige. However, Rosanda rejects him on the grounds that he is a Turkish courtier. When Marko gets aware of his objective truth, he loses control of himself, cuts off Rosanda’s right hand and gouges her eyes out.

Rosanda has to pay an expensive price for her boldness. According to Milosavljevic (1983), the main conflict in this story is vanity and offended vanity on the side of Rosanda as well as of Marko. However, the real loser is Marko. He had come to Prizren as a great hero and returns to Prilep degraded and affronted.

This song was noted down by Vuk Karadzic in 1822 and its singer was Old Milija from Montenegro. Milija’s songs show an individual approach to epic plots in a social sphere with a vivid tradition of the old heroism on one side and a changing political and social situation on the other. Milija in his songs ignores epic patterns and destroys old as well as new heroism.

The manner in which Rosanda is represented admits different interpretations: Marko’s cruelty could be looked at as a punishment for Rosanda’s behaviour not appropriate to norms under patriarchal points of view; however the singer’s main criticism concerns Marko and Rosanda’s main role is rather to unmask Marko as well as her brother.

УДК 821.163.41.09-1:398

Бошко Сувајџић Београд, Србија

НА ЈЕЗЕРУ ЦРНЕ КРВИ

У раду се тумаче митолошки елементи у предвуковским записима о Ко-совском боју. Посебно се анализира песма о смрти Милоша Драгиловића из Дубровачког рукописа. Реч је о митолошкој балади у чијем се сижејном језгру налази мотив предсмртних завета умирућег јунака. Из компаративне перспективе нарочито је занимљива аналогија која може да се повуче између ове баладе, рукописа Марка Утвића и Вукове антологије народних песама. У песми о кнегињи Милици која се са кондирима и хлебом шеће по Косову пољу, из Утвићевог рукописа назире се карика која повезује у времену ниску варијаната нанизану од прекрасне бугарштице о смрти Милоша Драгиловића из друге половине XVII века до Косовке дјевојке из Вукове збирке записане с почетка XIX века.

Кључне речи: Косовски бој, Милош Драгиловић, Милица, језеро црне крви, мит, епика1

Бугарштица Смр Милоша Драгиловића једна је од најлепших у својој врсти. Реч је о запису Ђуре Матијашевића с краја XVII века (Kekez, 1978: 112). Сачувана је под дугачким описним називом који јој је дао редактор Дубро-вачког рукописа Иван Матија Матијашевић, нећак Ђурe Матијашевића: Како Милош Драгиловић или Обиловић рањен на Косову на 15. липања г(одиша) г(осподинова) 1389 примину, и шо нареди на концу од живоа и поручи Вукосави љуби својој, по својој пуници Милици љуби Лазара кнеза од Србљи а кћери Угљеше Мрнавчића. Реч је о најстаријем, а по многима и најбољем запису народних песама о Косовском боју пре Вука. И поред тога што се ре-дактор у наслову позива на Мавра Орбина (Il regno degli Slavi, Pesaro, 1601), ова песма стоји по страни од познатог епско-историјског огранка косовске

1 Студија је укључена у програм пројекта Српско усмено сваралашво (Институт за књижевност и уметност у Београду, бр. ON 148023 – D), који финансира Министарство науке Републике Србије.


легенде, који је забележен у дубровачкој књижевности и историографији: „По својој садржини, ова бугарштица стоји потпуно по страни од косовске традиције како ју је фиксирао Мавро Орбин: нити је из ње проистекла, нити је на њу утицала. То може значити да је песама с косовским темама било и много више и далеко разноврснијих но што бисмо према случајно сачуваним записима смели да слутимо.“ (Пантић, 1975: 362)

Одступања од десетерачке косовске традиције су евидентна. На бојно по-ље не одлази ни Косовка девојка, нити мајка Југовића. Сама се кнегиња Ми-лица шета по крвавом ограшју, молећи Бога да не наиђе на „јунака израњена“. Она га ипак затиче у митском амбијенту, „на језеру црне крви“. Рањеног и незнаног „гиздавог господичића“ Милица назива „разбојником“ и „туђином“, како би интернационални мотив препознавања био што истакнутији, а драмска напетост појачана. Клетва се, као вид предсказања заснованог на веровању у магијску моћ изговорене речи, обистињује. Испоставља се да је јунак Милош Драгиловић, што је крупно одступање од косовске традиције. То се објашњава алтернирањем имена и функција јунака Првог и Другог косовског боја, Милоша Обилића и Секуле Дракуловића. Карика која омо-гућује ову функционалну замену јесте змајевита природа јунака (Костић, 1939). Милошев одговор пуници („А давори, давори, Милице Лазаровице,/ Кога си отправила, веће не ћеш причекати,/ Пунице моја“) неодољиво под-сећа на одговор Орловића Павла Косовки девојци приликом њеног опхода митског разбојишта. И на крају, Милош је у овој песми ожењен Миличином „јединицом ћерком“ што је преседан у косовској епици.

Песма почиње етимолошком фигуром („Л’јепу шету пошета Милица Ла-заровица“) као типичном бугарштичком формулом (Schmaus, 1960: 143–157). Сразмерно честа уводна формула у бугарштицама (Богишић, 2003: 48) очува-на је и у десетачком метричком обрасцу, али без барокне лепршавости коју носи укрштање различитих врста речи истога језичкога корена (паронома-зија): „Пошетала царица Милица/ Испод града бијела Крушевца“ (Царица Милица и Владеа војвода, Вук СНП II бр. 49)

Милица се у песми ближе одређује присвојним придевом „љуби Лаза-рова“, или се пак њена припадност мужу означава изведеницом „Лазаровица“. У експозицији Милица моли „вишњега Бога“:

„Ти ме Боже донеси на сваке на невољне Среће, БожеМа ме немој дон’јети на јунака израњена,Ер су мени, Милици, љуте ране додијале, Љуби Лазаровој.“

Којем се богу моли кнегиња Милица? Шта означава атрибутив „вишњи“? Да ли се односи на хришћанског Бога или пак на паганско божанство судбине,

77Бошко Сувајџић: На језеру црне крви

будући да „hristjanski Bog ne trpi komparacije“ (Nodilo, 2003: 23)? Немачки мисионар Хелмолд је у XI веку забележио да се полапски Словени моле како добрим, тако и злим боговима (Лома, 2001: 152). Да се Милица Лазаровица моли паганском богу показује исход њене молбе: зла коб или „срећа невољна“ ће је нанети на „језеро црне крви“ и на љуто израњена јунака. Све оно што је молитвом покушала да избегне. Миличина молитва има снагу прикривене клетве, која мора водити ка трагичном исходу јер је реч о апелативним жаровима који се међусобно поништавају (Ајдачић, 2004: 13). Да је њена молитва повезана са доњим светом и хтонским божанствима показаће и сле-дећа секвенца, када ће прикривена клетва прерасти у отворену, емоционално ангажовану (за)клетву. Када на језеру затекне „гиздава господичића“, Милица ће га „тврдом клетвом заклињати“.

„А тако од рана разбојниче оздравити,Кад но ми си, делијо, из сред поља од Косова,Знаш ли мени штогоди за л’јепу господу, Разбојниче добар?“ Цео овај уводни сегмент упућује на пагански амбијент и веровање у

судбину као обредно-митолошко исходиште песме. Атрибути који прате рањеног јунака изванредно су занимљиви. „Гиздави господичић“ је ситан феудалац, али и дотеран, урешен јунак, који је самим тим подложнији деловању нечистих сила. Атрибут „разбојник добар“ везује се за бојно поље. То је јунак од разбојишта. Прецизније, јунак који је у епицентру разбојишта. Хронотопско језгро песме јесте језеро црне крви из којега се запућују крвави трагови на све четири стране митскога ограшја. „Туђинин један“ је од рана унакажени човек који, на међи светова, постепено губи биолошку препозна-тљивост хуманоида. Из аспекта књижевноисторијског локализовања радње најзанимљивији је атрибут „делија“ јер се он односи на познати војни ред хришћана у турској служби, што сведочи да је ова песма спевана у временима када су Турци већ овладали просторима Балканског полуострва.

Композиција песме обликована је рафинираним смењивањем дијалошких секвенци и наративних пасажа. Баладична стратегија бугарштице (Bošković–Stulli, 1991: 227–248) онемогућава да се из Миличиног одговора пред рањеним јунаком подастру развијени каталози изгинулих јунака. Акцентују се само два имена:

Али рањен јуначе госпођи одговараше, Љуби Лазаровој:„Коју ми си господу у Косово отправила?“„И ово сам отправила Лазара господара, Туђинине један!


И ово сам отправила и Милоша зета мога.“Али рањен јуначе Милици одговараше, Љуби Лазаровој:„А давори, давори, Милице Лазаровице,Кога си отправила, веће не ћеш причекати, Пунице моја!

У композицији песме уочљив је лирски паралелизам („кога си отправила“: „и ово сам отправила“; „али рањен јуначе госпођи одговараше“: „али рањен јуначе Милици одговараше“). Емоционални набој расте паралелно са смењи-вањем дијалошких секвенци. Композиција песме је дводелна. У првоме делу говори се о женском похођењу крвавог разбојишта, што је мотив добро познат у косовској традицији (Милошевић-Ђорђевић, 1990). Реч је о женама које су интимно заинтересоване за исход боја и судбину својих највољенијих (кнегиња Милица, мајка Југовића, Косовка девојка). У наставку се радња дистанцира од косовских јунака и Косовске битке и преиначује се у универзалну митолошку баладу у чијем је сижејном језгру мотив познат под називом „умирући јунак опрашта се од дружине“ (завети рањеног јунака). „Гиздави господичић“, кога Милица не препознаје, шаље својој вереници „клобук камилови“ који је она својом руком везла, те јој поручује да његовог коња покривеног чистом свилом пусти у планину, „ко пјешице узиде нека се на коња врже,/ И нека Бога моли за душу, за Милошеву“. Девојка послушно испуњава витешки завет умирућег јунака. Тиме се сиже затвара, остављајући низ питања отвореним.

Најпре, зашто Милош? Већ је А. Шмаус запазио да око Милоша Обилића није створен посебан круг народних песама , те да своје „првобитно и право место он има у косовском циклусу“ (Schmaus, 1964: 43). „Као да је, примећује В. Латковић, у току векова, Милошев косовски подвиг сасвим засенио ранија његова јуначка дела и истиснуо их постепено из епске традиције.“ (Латковић, 1954: 335).

Милош је заступник витешког слоја косовске легенде, у који спадају епи-зоде о кнежевој вечери, напијање чаше, опадање јунака, заклињање на подвиг, ухођење турске војске, подвиг, смрт и завештање. Али је Милош Обилић и митски јунак. У низу сижејних модела он је „део митске свести, део старих веровања“ (Михаљчић, 1989: 43). Према М. Поповићу, тај процес митизације ишао је паралелно са дефеудализацијом легенде о Милошу Кобиловићу и њеним просторним померањем ка истоку (Поповић, 1976: 71). Милошев ко-совски завет скрива у себи архаичне паганске честице разореног мита: „У Милошевом завету препознајемо веома старе, чак и паганске детаље мегдана (Милош уместо жртвеног јагњета убија султана, стаје пораженом противнику ногом под грло), а помињу се и Видов данак и Бог велики.“ (Матицки, 106) Митски је маркиран и начин хватања јунака у бугарштичкој традицији и у


локалним предањима са Косова и Метохије (Љубинковић, 1992: 63–64). У свести народа, Милош није ништа друго „do sušti mit“ (Nodilo, 2003: 329).

Нодилову и Поповићеву тврдњу ће много убедљивије неголи песма Милош у Лаинима или пак бококоторско предање о Милошу Обилићу које је Вук публиковао у „Ковчежићу“ поткрепити бугарштица из Дубровачког рукописа о смрти Милоша Драгиловића. У овој песми епски елементи су се-мантизовани у феудално-витешком маниру. Али ће се испод господствене нарације и витешке етикеције указати митско сижејно језгро приношења људске жртве језеру. Есхатолошки смисао мита о „пра-Милошу“ А. Лома проналази у развијеним есхатологијама код старих Нордијаца и Иранаца (Ло-ма, 2002: 215).

Зашто Милица? И ово је део митске парадигме. Још од Нодила, преко Чајкановића до Ј. Јанићијевића, опстојава мишљење да су Југовићи епска супституција митолошке саге о девет божјих синова. Колективни лик браће Југовића у епици се тако присподобљује „mitskoj devetorici braće ili sinova“ (No-dilo, 2003: 136).

За кнегињу Милицу у склопу косовске легенде у најширем јужнослове-нском ареалу везује се карактеристичан мотив пророчког сна у функцији предсказања смрти владара и пропасти царства. Најстарији запис који семантизује ову Миличину улогу јесте бугарштица из Дубровачког рукописа („Попијевке словинске скупљене г. 1758. у Дубровнику“) Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Обилић на Косову, коју је забележио Јозо Бетондић. У овој песми кнегиња Милица сан поверава Милошу Кобилићу. Низ есхатолошких симбола и библијских реминисценција у формули сна који кореспондирају са Окривењем Јовановим срећу се као реплика бугарштичке традиције и у млађим записима из збирке Богољуба Петрановића (Сан царице Милице, Петрановић II бр. 25), као и у бугарским варијантама песме Сан краљице Милице (СбНУ 43/1942, бр. 114 и 115).

Зашто језеро? Зато што је језеро примордијално везано за жртву. Још од времена која су претходила рачунању времена води су приношене жртве у крви: „У Старој Србији народ верује да свако велико језеро има свога господара – стопанина, у облику великог бика. Кад хоће тамошњи становници да оперу руно на својим овцама, они ће пре него што овце нагнају у воду, бацити по који новчић у језеро да умилостиве ’стопанина’, а при том пуцају из пушака. У истом том крају о Илинудне и Ђурђевудне, долинско становништво тетовске котлине иде са свештенством на језера Шаре и Кораба, и ту врше молепствија за кишу. У тим обредима учествују и хришћани и муслимани, при том кољу курбан (овна), пушајући крв у језеро.“ (Тројановић, 2008: 108).

У усменим наративним жанровима језеро се функционално семантизује као простор везан за „хронотоп утамничења“: „Јаме, пећине, бунари, под-


земље, језера као скучени простори, у које људе најчешће присилно уводе, представљају тип зла утамничења. У овим просторима, хронотопске одлике сажимања просторних и временских особина често су изразите у супрот-стављености времена које тече и закоченог времена, земаљског и хтонског простора.“ (Ајдачић, 2004: 116) У компаративној индоевропској митологији позната је ствар да демони доњег света воле жртве и да их радо примају: „По-дземни демони нарочито воле крв, јер је крв живот, и мртви једино могу доћи до свести ако крви окусе.“ (Чајкановић, 1994 II: 67). У Србији је на Вариндан обичај да се ујутру полази вода и да се у њу сручи прегршт варице, уз речи: „Добро јутро, хладна водо! ми тебе варице а ти нама водице и јарице, јањице и мушке главице и сваке срећице.“ (Тројановић, 2008: 109).

Трагови приношења људске жртве води очувани су и у нашој народној приповеци о Усуду: „На питање ’зашто нека вода нема рода’ одговорио је Усуд да је то стога што никада није удавила човека.“ (Зечевић, 2008: 557). Веровање да би крв жртвене животиње оскврнула чистоту воде активно је у обредној пракси још код старих Персијанаца (Тројановић, 2008: 108). Можда би се и формула крволиптања јунака у епским песмама о мегданима могла разрешити у овом кључу. Тако, у песми Бановић Срахиња (Вук, СНП II, бр. 44), тиме што „искрвави низ прси хаљине“, јунак ће у суштини принети ритуалну жртву.

Локализовање хтонских божанстава уз језеро саставни је део „митолошке географије античког подземног света“. (Дрндарски, 2001: 89). У склопу компа-ративне анализе Волха Всеславјевича и Змај Огњеног Вука, Д. Перић истиче митолошки потенцијал „забрањене воде“ у вези са змајем, односно аждајом као „господарима, становницима и чуварима граничне воде“, који имају функцију противника јунака“ (Перић, 2008: 187–188).

Море као хидроним по правилу садржи семантику смрти. Најстарији атри-бут је сиње море: „V zagovorah v tradicionnwh načalxnwh formulah otražen takže putx, svćzwvayđij dom s lesom, pričem bole obwčnwmi variantami lesa vwstupayt čistoe pole i sinee more (v otricatelxnwh kontekstah); sr. пosledovatelxnosti: izba (čerez dveri) – dvor (čerez vorota) – čistoe pole (čerez puti–dorogi) – boloto (ili temnwj les) i t. d.“ (Иванов-Топоров, 1965: 175). У песми Сесра Ивана Чарнојевића (Вук, СНПр II, бр. 90) преко црног мора стижу још црњи сватови у песми о несрећној удадби:

Ал’ беседи сестрица Милица:„Ој Иване, Црне Горе бане,Шта се црњи преко мора црног –Ил’ су чавке ил’ јуначке главе?“Беседи јој млад Иване бане:„Нису чавке, већ јуначке главе,Теби иду кићени сватови!“


Језеро је, како наводи Д. Перић, најчешће аломорф мора, јер означава такође мртву, непокретну, стајаћу воду. Отуда имамо атрибуцију сиње језеро, али и црно језеро (Перић, 2008: 191). У усменој традицији митска семантика језера посебно је изражена у бајкама (Станковић-Шошо, 2006: 139–146). У језе-ру живе але и аждаје са којима се јунак сукобљава (Раденковић, 1997: 105).

Сусрет јунака са демоном на језеру формулативан је образац који важи за све народе света (Беновска-Сбкова, 1995: 62). У свим словенским традицијама постоје разноврсна оваплоћења нечисте силе, која је обично повезана са водом у антропоморфним и зооморфним хипостазама. Водени дух, или водењак, по правилу је повезан са црном бојом (Иванов-Топоров, 1965: 151).

У српској усменој поезији, у стајаћој води пребива „несита аждаха“ и код ње „два љута арслана“ (Јован и дивски сарјешина, Вук, СНП II бр. 8). Исто-времено, вода која крије знање крије и грех. То је „вода студена“ (Змија младо-жења, исо, бр. 12), или пак „Дунав вода студена“ (Наход Симеун, исо, бр. 14). „Тавница проклета“ има воду до колена у којој се праћакају „љуте гује и акрепи“ (Марко Краљевић и Вуча џенерал, исо, бр. 42). С друге стране, вода која је загађена свакојаком животињском погани представља оспољавање чо-векових грехова, синоним његове духовне смрти. Када нестане греха, после покајања, испари и вода те у тамници изгреје сунце живота (Наход Симеун). У митолошком амбијенту пак, „вода студена“ је еквивалент „гори црној“ у којој се дешава братоубиство (Предраг и Ненад, исо, бр. 16).

Сукоби Марка Краљевића са вилом бродарицом или вилом изворкињом у старијим записима „припадају најстаријем епском слоју на Балкану, а уједно и најстаријем, митолошком слоју епске легенде о овом најпознатијем јунаку народних песама на широком балканском простору“, како наводи Мирјана Дрндарски (Дрндарски, 2001: 86).

Зоја Карановић борбу за животворну воду посматра као једну „од нај-распрострањенијих митских парадигми“. Сиже о ослобађању животворне воде веома је архаичан и некада је морао бити изузетно фреквентан у јужнословенском контексту: „А најзначајнији међу борцима за воду у српској и јужнословенској епици су Марко Краљевић, Секула, па и Милош Обилић, што указује да се о борби за воду некад много причало и певало.“ (Карановић, 2009: 288).

У чему је злочин виле бродарице у српској и јужнословенској епици? Посебно у контексту сукобљавања Марка Краљевића са вилом у Ерлангенском рукопису, што је несумњиво најархаичнији израз ове парадигме? Свакако у томе што она тежи да прилагоди својој (демонској) природи статус воде поред које обитава, и тиме наруши (антропоцентрични) поредак Космоса. Она у томе мора бити осујећена, што је посао културног јунака/демијурга, који ће хаос претворити у поредак и хармонију (исо).

Поетска стратиграфија језера веома је комплексна. Језеро има слојевиту структуру. На дну, као талог митских бића и хришћанских хипостаза чучи


ђаво, склон разним неподопштинама, гледајући како да под воду одвуче младе и наивне шегрте. На површину језера пале су, лако као петељка златне јабуке, митске паунице (Злана јабука и деве пауница, Вук, Приповијеке, бр. 4). Вода из језера је непропусна за све осим за новчић праведника (Правда и кривда, исо, бр. 16). Из језера у бајкама и предањима формулативно излазе митске але и аждахе. Водом из језера разоткривају се последње тајне (Змија младожења, исо, бр. 9, 10). На језеру јунак стиче јуначке (митске) атрибуте (крилати коњ Јабучило). На језеру заблудели брат спознаје сву чудовишност наума о братоубиству, отеловљену у причи о митској утви златокрилој (Диоба Јакшића).

У фолклорним баладама о мајци крвници тамо где делови тела божје отпа-днице падну њени греси се, као људски чиреви после пуцања, изливају у смр-дљиву клоаку мочварног језера (Бог ником дужан не осаје, Вук, СНП II бр. 5). У сличном контексту Вук наводи и предање о Гавановом језеру: „Тако се у Лици зове Balaton See у Маџарској. Онамо се приповиједа да су, мјесто два анђела, Христос и свети Петар дошли пред дворе Гаванове. Кад је слуга казао да би им дао јагње али је у планини у овцама они му рекли: „Ако ти је на срцу помишљање као што је говорење, сад ће јагње ту бити.“ И у тај се мах јагње ондје обри. – Пошто они рекну слузи да бјежи оданде у планину, ударе муње и громови, те дворе Гаванове сажегу и ондје постане језеро, у које, веле и сад петли поју и звоне звона.“ (Вук, Рјечник, 1852: 135)

У песми Обрееније главе кнеза Лазара (Вук, СНП II, бр. 53) Турчин завија свету главу кнеза Лазара у „скут коласте аздије“ па је спушта „у воду кладенца“ да тамо одстоји „лепо време четрдесет лета“: Тек после тога глава је спремна за чињење чуда. Поређење светлости из кладенца са Месецом, окре-тање ка Истоку, захватање воде кондиром, све су то формулативни поступци ритуалног обређења које на бојном пољу иначе спроводи Косовка девојка.

Зашто црно језеро? Црна боја у народној религији и митском начину мишљења неумољиво асоцира на таму и подземни свет: „Црна боја, као опозит светлосној и зрачној белој је боја таме. Демони и богови црне боје најчешће потврђују метафорички потенцијал и архетипске вредности црне боје као знака хаоса – прастања, подземља и ништавила.“ (Ајдачић, 2004: 177) Веза са подземљем је некада само секундарне природе (Лома, 2001: 160). Употреба црне боје у српској усменој култури високо је формулативна: „Од свих боја црна има највише изражену недвосмисленост. Асоцира се с мраком и земљом.“ (Раденковић, 1996: 286). Црном бојом се у митолошкој традицији означавају како црна божанства, тако и „мати црна земља“ у бугарштицама (Лома, 2001: 152–160).

У српској усменој епици црн је „образ на дивану“ (Свеци благо дијеле, Вук, СНП II бр. 1); од грехова људских црна земља испуца по три лакта у дубину,


„те се ломе коњи и јунаци“ (Опе о, али друкчије, исо, бр. 2); уместо хлеба немилостива мајка детету даје „комат земље црне“ (Огњена Марија у паклу, исо, бр. 4) и сл. Такође се и форме етикеције везују за формулу „црне земљи-це“. Јунак се пред старијима и старешином „клања до земљице црне“, или пак „љуби оца у скут и у руку“ (Наход Симеун, исо, бр. 14; Сесра Леке капеана, исо, бр. 40). Када мајка крвница завеже сину руке „дрндарским тетивом“, јунаку ће из ноката линути „крвца црна“ (Јован и дивски сарјешина, исо, бр. 8). У песми о удару хајдука на сватове (Бајо Пивљанин) несрећа ће се симболички представити невестинском визијом црне крви која је као грозна роса из облака пошкропила сватове:

„Ој ђевере, делијо Алија!Ја сам ноћас чудан сан виђела:ведро бјеше пак се наоблачи,из облака силна роса нађепа се црном крвљу прометнулате свакога свата накропила.“ (Пјеванија 1990: бр. 144)

Зашто језеро црне крви? Косово је у усменом памћењу српског народа поље божура и црвене боје од крви погинулих ратника (Питулић, 2008). С друге стране, замућена вода у традицији по правилу наговештава неку несрећу, злочин или грех. Тако ће Мујо и Алија на мутном језеру сагледати утву позлаћених крила која ће симболизовати смрт и страшне кушње братоубилачке (Мујо и Алија, бр. 11). Мутна и валовита Тара која „ваља дрвље и камење“ у песми Женидба краља Вукашина (бр. 25) назначиће мутне и нејасне људске страсти, изобличености и моралне деформације. У песми Мусић Сефан (бр. 47) Ситница која протиче „мутна и поводна“ и носи коње и јунаке својом набујалошћу и непредвидљивом снагом упутиће на крваво ограшје за које се распитује кнежев војвода. Кад се вода замути брат ће знати да се другом брату нешто десило и поћи ће у потрагу за њим (Три јегуље, Вук, Приповијеке, бр. 29).

„Синоним реке која носи мртве и рањене јунаке, која је отуда муна и поводна, јесте, у вези са Косовским бојем, Синица, као што је у руским биљи-нама Немига. У једној занимљивој песми Ситница је „мутна и крвава“, она „проноси рањене јунаке, а у склопу тог ритуала и „умирућег змајевиог Вука (БВ XVIII/1903, бр. 3, 55)“. (Перић, 2008, 192) У истој функцији, поред Ситнице, појављује се у српској усменој епској традицији и река Марица. У песми Марко Краљевић познаје очину сабљу (Вук, СНП II, бр. 57) срећемо формулативне сти-хове о суочавању женских ликова са исходом и последицама размерне битке:

Рано рани Туркиња ђевојка,Прије зоре и бијела дана,


На Марицу бијелити платно.До сунца јој бистра вода била, Од сунца се вода замутила,Ударила мутна и крвава,Па проноси коње и калпаке,Испред подне рањене јунаке (ст. 1–8).

Страховити пораз из 1371. године остао је упамћен и у фразеологизмима типа „однела га мутна Марица“, или пак „бацити у мутну Марицу“, у значењу губитка, узалудног трошења или расипања чега (Николић В., 2009: 160–161). У контексту истоветне функционалне карактеризације постаће разумљивије алтернирање имена ових двеју река у усменој епској традицији. Тако, у песми Марко Краљевић познаје очину сабљу рањеног краља Вукашина „Туркиња ђевојка“ затиче „на Марици на води студеној“ (50), док се у њеној варијанти Опе о, мало друкчије (Вук, СНП II, бр. 58) радња одвија на Косову „крај воде Ситнице“ (ст. 3). Чак ће се и у склопу једне исте песме, у бугарштици Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Обилић на Косову из Дубровачког рукописа (Бо-гишић, 2003, бр. 1), срести примери алтернирања ових топонима:

Шаторе су распели накрај равна Косова поља.Цар је с војском паднуо на Марицу плаху р’јеку... (ст. 114–115)

Језеро црне крви у бугарштици о смрти Милоша Драгиловића представља бунар митолошког садржаја, карику у процесу јунакове обредне иницијације, симболички код за поље које је плинуло крвљу праведника и подвижника, изврсну метафоричну транспозицију митолошке фантастике (Самарџија, 1989: 178). Црна, скорела крв ратника на бојном пољу метафоричан је израз за скореле стратуме митских и магијских образаца мишљења у вези са фигуративном употребом боја у усменој епској традицији: „Фигуративна употреба боја повезана је са развојем језика и у њему изражених облика спознаје света и овладавања њиме кроз митско, магијско, логичко и естетско мишљење.“ (Ајдачић, 2004: 159).

О заветном пољу натопљеном крвљу, свак у своме жанровском домену, говоре митске приче, култни списи о кнезу Лазару и Косовском боју, и усмена традиција. За воду, извор или језеро, везује се рељефна представа Трачког коњаника на Балкану (Срејовић, 2002: 94). Демони крвљу шкропе стазу која води у подземни свет (Чајкановић, 1994 II: 67). У Слову о кнезу Лазару Раваничани III даје се пластичан опис крвавог поља као крвљу обагреног језера (Петровић, 2001: 216): „И поље оно јакоже језеро некоје крви пролити-ја обагрено зреше се.“ (Трифуновић, 1968: 360). У Јефимијиној Похвали кнезу Лазару (1402) срећемо синтагму „и обагрити се крвију својеју“ којом се не-срећна Монахиња обраћа Светом Кнезу (Трифуновић, 1968: 154). Непознати


писац Жиија и начелсва кнеза Лазара (1402) ради предсказања трагичних косовских збивања наводи тоњење Сунчево у таму, као и крв у коју је огрезао Месец: „Прежде бо того смрти в лето третије слнце ва тму преложи се, јако и звездам ва плдне јавити се и луне ва крв, показује беду хотештују бити от синов Измаиљевех“ (Трифуновић, 1968: 175).

Зашто коњ као жртва? Зато што је коњ у бугарштицама феудално-витешки артефакт, али и митски медијатор између светова. Коњ и оружје означавају „положај и старешинство“ (Ђорђевић, 1958 I: 143–144). Мотив жртвовања коња спада у елементе индоевропске старине (Nodilo, 2003: 29).

У српској народној традицији коњ се „обично јавља у вези са демонима доњег света“ (СМР, 1998: 250). Реч је о једној „од најмитологизованијих животиња“: „Као главна транспортна и теглећа марва (у планинским областима), ова животиња је оличавала везе са светом натприродног, оним свеом, била је атрибут митолошких (епских) ликова, истовремено везана за култ плодности, смр и култ мртвих.“ (СМ, 2001: 280).

Украшавање коња и уплитање коњске гриве емитује снажна симболичка зрачења у целом словенском свету: „У другим словенским зонама способност уплитања гриве приписује се најчешће женским демонским бићима која се по низу особина могу окарактерисати као женска подврста источнословенског кућног духа, али и као водена вила.“ (Гура, 2005: 169).

Ритуално жртвовање коња, као „подушне или пак градбене жртве“ (Проп, 1990: 264), може се упоредити са сјајном симболички уобличеном пое-тском сликом у бугарштици о смрти деспота Вука из рукописа Николе Охму-ћевића: „Опремљен као да му је господар жив (‘Каконо ве да ти сам, тужан деспот у животу’), са шестоперцем о седлу – коњ симболише јунаштво свога власника, али, истовремено, наопако постављеним пусим копљем, и коначно предсмртно одрицање од феудално-јуначког статуса. Црна свита до копита манифестно може бити облик коротовања, али она, истовремено, коња чија се боја у песми не казује симболички преобликује у вранца, примереног обреду прелаза.“ (Пешикан-Љуштановић, 2002: 46).

Није случајно што Милош Драгиловић оставља вереници у аманет „пуста коња великога“, и претходно јој шаље „пус’ клобук камилови“. Атрибут „пуст“ означава дивље, ненастањено, демонско пространство: „Општесловенска реч пус етимолошки је сродна са старопрускoм paust – „дивљи“, paustre „дивље место“. Том етимологијом објашњава се и назив бића пусоловица. С друге стране, везивање тог атрибута за мрве, заједно с претходним значењем, указује на правац у тумачењу семантике пуса гора, као ’дивља, демонска, хтонска’. То је месго где се прекида овај и почиње други свет.“ (Раденковић, 1996: 66)

Интересантно је из овог аспекта прочитати Вуково тумачење постанка локалитета Пусопоље у Јадру које он даје у Српском рјечнику (1818) под


одредницом „Двориште“: „У Поцерини има једна ријека, која се зове Нечаја, и близу ње поље, које се зове Пусопоље. Сад они доказују да је послије Косовске битке дошао гласоноша с Косова и нашао Милошеву мајку на тој ријеци код оваца, па јој рекао:

„Што не чајеш Милошева мајко?Одби овце у то пусто поље:Милош ти је јуче погинуо –

И од тада је остало Пустопоље и ријека Нечаја.“ (Вук, Рјечник 1818: 121).

Зашто клобук и свилени покров? У одговору на питање о томе какав је симболички потенцијал свиле у предметима („клобук камилови“ који је вереница својом руком везла; коњ покривен чистом свилом до копита) посредством којих ће се извршити ритуално увезивање раздвојених вереника, или пак у пренесеном значењу митско овенчавање јунака са смрћу на бојном пољу, ваља се присетити црвене свиле на којој је племенита монахиња Јефимија везла покров за тело Светог кнеза. Или Цркве која се на Косову пољу, у високој предионици духа, још увек влачи из „чисте свиле и скерлета“.

Зашто Милицу потискује Косовка девојка? У песми о кнегињи Милици која се са кондирима и хлебом шеће по Косову пољу из рукописа Марка Утвића назире се карика која повезује у времену ниску варијаната нанизану од пре-красне бугарштице о смрти Милоша Драгиловића из XVII века до антологиј-ске Косовке дјевојке из Вукове збирке забележене почетком XIX века (Недић, 1973: 414). Утвићев рукопис се чува у Петрограду (Николић И., 1964: 209–307). Пут којим је доспео до Вука загонетан је (Недић, 1973: 409). Упечатљива је, ме-ђутим, „старина грађе“ која је у њему очувана.

И песма Царица Милица и алај–барјакар Никодин (СНПр II: бр. 32) може да се протумачи као епски стилизована прича о митско-ритуалном жртвовању. Сам почетак недвосмислено сигнализира варијантни круг коме песма припада:

„Шетала се Милица госпоја, Шетала се по турском табору,У руци носи два златна кондира,Један воде, други рујна вина,И под пазу леба бијелога;Ди је коју нашла мртву главу,Сваку је водом умивалаИ јаркоме окретала сунцу;Ди је коју нашла живу главу,Сваку је лебом залагалаИ руменим вином напојила.“


Миличин митско-ритуални опход бојишта обогаћен је неким детаљима. На бојишту Милица сусреће Никодина млада. Он је млад човек, изврстан по јунаштву („први до цесара“), јасно означен споља, обележен видљивим знамењем (носи алај-барјак), изузетан по свему. Никодин је изабрани. Већ сама номенклатура упућује на његову митску природу: он је Никодин (нико+дим). Име упућује на неименовање, на неприпадање, на туђост. Номенклатура и опис сугеришу да су јунака одабрале више силе да буде жртва. Сам опис њего-вих рана пак носи митску верификацију: Никодин је више у власти онога него овога света. Отуда је препознавање кнегиње Милице и Никодина суштински онемогућено:

Пак беседи Никодине млади:„Ил’ се носиш, Милице госпојо,Ил’ се носиш, или се поносиш,Ил’ ме млада познати не можеш?“Ал’ беседи Милица госпоја:Нит’ се носим, нити се поносим,Већ те млада познати не могу!“

Опис рањеног јунака еквивалентан је опису Милоша Драгиловића/Орловића Павла и представља саставни део усмене формулативности:

„Тако т’ Бога, Милице госпојо,Узми мене на бијеле руке,Изнеси ме на то поље равно,Да погледим по пољу Косову,Јер су мени ноге одсеченеИ обадве до лаката руке!“

Да се вратимо једном важном детаљу из бугарштице о Милошу Драги-ловићу. Све јунакове жеље племенита ће вереница испунити без (по)говора. Разлог је једноставан: само ће доследно вршење прописаних магијских радњи и ритуалних активности омогућити покојнику безбедно путовање у други свет и позитиван завршетак загробне иницијације. Свет оностраног у који се Милош Драгиловић запутио представља свет химера, демонског безречја и безгласног привида. Нарушавање обредног ћутања пореметило би погребну семантику и угрозило исход посмртног обреда.

Свет пак чудесног варијантног круга косовске поезије који започиње бу-гарштицом о Милошу Драгиловићу, преко песме из Утвићевог рукописа до Вукове антологијске Косовке девојке, јесте свет давно испричаних усмених легенди, које се још увек могу чути у шкољки црног језера. Ако заронимо ис-под површине.



Ајдачић, Дејан, Прилози проучавању фолклора балканских Словена, Хелета Београд, 2004.

Беновска-Събкова, Милена. Змея в българския фолклор. Академично из-дателство „Проф. Марин Дринов“, София, 1995.

Народне пјесме из саријих, највише приморских записа. Сабрао и на свијет издао Валтазар Богишић (1878). Друго, преснимљено издање, ЛИО, Го-рњи Милановац, 2003.

Bošković-Stulli, Maja, „Baladni oblici bugarštica i epske pjesme“ (1988). Pjesme, priče, fantastika, Zavod za istraživanje folklora, Posebna izdanja 15. Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1991.

Вук Стефановић Караџић, Српске народне приповијеке, Сабрана дела Вука Караџића, књига трећа, приредио Мирослав Пантић, Просвета, Београд, 1988.

Српски рјечник (1818). Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, прире-дио Павле Ивић. Издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864–1964 Просвета, Београд, 1966.

Српски рјечник (1852). Сабрана дела Вука Караџића. XI/I. Издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864–1964. Просвета, Београд, 1986.

Вук, СНП II: Српске народне пјесме. Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књ. II, у којој су пјесме јуначке најстарије. Беч, 1845. Сабрана дела Вука Караџића. Књ. V. Прир. Радмила Пешић. Издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864–1964, Просвета, Београд, 1988.

Вук, СНПр II: Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Се-фановића Караџића, књига друга, Пјесме јуначке најсарије, прир. Ж. Младе-новић и В. Недић, САНУ, Београд, 1974.

Гура, Александар, Симболика живоиња у словенској народној радицији. БРИМО, ЛОГОС, „Глобосино“-АЛЕКСАНДРИЈА, Београд, 2005.

Детелић, Мирјана, Миски просор и епика. Посебна издања, књ. DCXVI. Одељење језика и књижевности. Књ. 46. САНУ, Београд, 1992.

Дрндарски, Мирјана, На вилином вијалишу. О ранспозицији фолклор-них жанрова. Библиотека „Вуков сабор“. Рад, КПЗ Србије, Београд, 2001.

Ђорђевић, Тих. Р., Природа у веровању и предању нашега народа. Прва књи-га. Српска академија наука. Српски етнографски зборник. Књ. LXXI. Одељење друштвених наука. Живот и обичаји. Књ. 32. Научна књига, Београд, 1958.

Зечевић, Божидар, „Увод у српску митологију природе“. У: Српска еномиологија. Приредили Бојан Јовановић и Божидар Зечевић, Службени гласник, Београд, 2008.

Вяч. Вс. Иванов, В. Н. Топоров, Славянские языковые моделирующие семиотические системы (Древний период). Академия наук СССР. Институт славяноведении. Издательство „Наука“, Москва, 1965.


Карановић, Зоја. „Митске реминисценције у песмама о јунацима српске епике и вили бродарици (Јунак и демонско биће у борби за животворну воду)“. У: Моћ књижевноси. In Memoriam Ана Радин. Уредник М. Детелић. САНУ, Балканолошки институт. Посебна издања 110. САНУ, Београд, 2009.

Костић, Драгутин, Два косовска цикла. Прилози проучавању народне поезије. Год. VI. Св. 1. Београд, 1939.

Латковић, Видо, Бенедик Курипечић. Пуопис кроз Србију, Бугарску и Румелију 1530. Превео Ђ. Пејановић. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. Књ. XX. Св. 3–4, Сарајево, 1950.

Лома, Александар, Црна крвца. Један древни песнички спој и симболика боја у миолошким осмишљењима људске жрве. Црнобог и Црноглав. Кодови словенских култура. Боје. Бр. 6. Главни уредник Дејан Ајдачић. CLIO, Београд, 2001.

Лома, Александар, Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике. Српска академија наука и уметности. Балканолошки институт. Посебна издања 78. Београд, 2002.

Љубинковић, Ненад, „Најстарији записи прозних народних предања о косовскоме боју на простору Косова“. У: Зборник у час Војислава Ђури-ћа. Главни и одговорни уредник Иво Тартаља. Просвета (Посебан отисак), Београд, 1992.

Матицки, Миодраг. Исорија као предање. Културно просветна заједница Србије, Београд, 1999.

Милошевић-Ђорђевић, Нада, Косовска епика. Завод за уџбенике и на-ставна средства, Београд, 1990.

Михаљчић, Раде, Јунаци косовске легенде. Друго издање. БИГЗ, Београд, 1989.

Недић, Владан, Марко Увић, певач Вука Караџића. Прештампано из Зборника Матице српске за књижевност и језик. Књ. XXI/3, 1973.

Николић, Видан, Nomen est omen (ономасички прилози). Учитељски факултет, Ужице, 2009.

Николић, Илија, „Неки рукописи Вукових српских народних песама у лењинградској Публичној библиоеци“. У: Вуков зборник I. Анали Филолошког факултета. Књ. IV. Филолошки факултет, Београд, 1964.

Nodilo, Natko. Stara vjera Srba i Hrvata. MVTC, Beograd, 2003.Пантић, Мирослав, „Кнез Лазар и Косовска битка у старој књижевности

Дубровника и Боке Которске“. У: О кнезу Лазару, Београд, 1975.Перић, Драгољуб, Териоморфни јунаци словенске епике. Волх Всеславјевич

и Змај Огњени Вук (компараивно-иполошка анализа). Библиотека Од злаа јабука. Књ. 3. Уредник Милош Јевтић, Београдска књига, Београд, 2008.

Петрановић II: Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Епске пјесме саријег времена. Сакупио Богољуб Петрановић. Књига друга (1867). При-редио др Новак Килибарда. Свјетлост, Сарајево, 1989.


Косовска бика у усменој поезији, Приредила Соња Петровић. Српске народне умотворине. Књ. 3. Уредник Миле С. Баврлић. Гутенбергова галаксија, Београд, 201.

Питулић, Валентина, Семаника божура: усмено Косово, КИЗ Алтера, Бео-град, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2007.

Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, прир. Добрило Аранитогић, НИП „Универзитетска Ријеч“, Никшић, 1990.

Поповић, Миодраг. Видовдан и часни крс. Оглед из књижевне археологије, Слово љубве, Београд, 1976.

Prop, Vladimir Jakovljevič, Historijski korijeni bajke. Prevela Vida Flaker. Svjetlost, Sarajevo, 1990.

Раденковић, Љубинко, Симболика свеа у народној магији Јужних Словена, Балканолошки институт САНУ, Београд, Просвета, Ниш, 1996.

Раденковић, Љубинко, Водене немани, Етно-културолошки зборник. Књ. III. Сврљиг, 1997.

Самарџија, Снежана, „Жанровска условљеност фантастике у српској усменој књижевности“. У: Српска фанасика. Наприродно и несварно у српској књижевноси, САНУ, Београд, 1989.

Сборник за народни умотворения, наука и книжнина. Од књиге XXVII: Сборник за народни умотворения и народопис, София.

Словенска миологија. Енциклопедијски речник. Редактори Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001.

Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић. Српски мио-лошки речник. Друго допуњено издање. Етнографски институт САНУ. При-премио и уредио Никола Пантелић, Интерпринт, Београд, 1998.

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Сеф. Караџића. Књига друга. Пјесме јуначке најсарије. За штампу приредили Живомир Младеновић и Владан Недић, САНУ, Одељење језика и књижевности, „Научно дело“, Београд.

Schmaus, Alois, „Formula i metričko-sintaktički model (O jeziku pjesme u bugarštici)“ (1960). Preveo Stjepan Stepanov. U: Usmena književnost. Izbor studija i ogleda. Priredila dr Maja Bošković-Stulli, Školska knjiga, Zagreb, 1971.

Schmaus, Alois. Милош Обилић у народном песнишву и код Његоша. Рад са X конгреса Савеза фолклориста Југославије на Цетињу, Цетиње, 1963.

Срејовић, Драгослав, Илири и Трачани. О саробалканским племенима. Приредио Видојко Јовић. Предговор Александар Палавестра. Српска књи-жевна задруга, Београд, 2002.

Станковић-Шошо, Наташа, Топос пуа у српској народној бајци. Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2006.

Трифуновић, Ђорђе, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косов-ском боју. Багдала, Крушевац, 1968.


Сима Тројановић, Главни српски жрвени обичаји, Изабрана дела Симе Тројановића, том I, уредник Бранко Кукић, Службени гласник, Београд, 2008.

Чајкановић, Веселин, Судије из српске религије и фолклора 1925–1942. Сабрана дела из српске религије и миологије. Књ. II. Приредио Војислав Ђурић, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Партенон М.А.М., Београд, 1994.

Boško Suvajdžić

AT THE LAKE OF BLACK BLOODSummary

The work interprets the mythological elements in the poems related to the battle of Kosovo. The poem on the death of Milos Dragilovic is specifically analyzed. It is a mythological ballad. The development of this theme is examined until the creation of the poem „Kosovka devojka“, which belongs to a collection of songs gathered by Vuk Karadzic.

УДК 821.163.41.09-14:398

Јасмина ЈокићНови Пазар, Србија

РИТУАЛНИ ПЛАЧ У СВАДБЕНОЈ ПОЕЗИЈИ СРБА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

У раду се разматра усмена свадбена поезија Срба са Косова и Метохије, која је прикупљана у периоду од XIX до XX века и објављивана у различитим серијским и монографским публикацијама. У оквиру ове грађе издвајају се сватовске тужбалице и баладе, које представљају остатак прастаре форме обредног плача (тужења). Због тога се у оквиру анализе поменутих примера посебно указује на везу свадбених песама с обредима прелаза, односно свадба се посматра као трочлани комплекс представљен као живо – смр – нови живо. У складу с таквом концепцијом, најпре се анализирају песме које се изводе у оквиру предсвадбене фазе (приликом просидбе девојке, припреме дарова, као и спремања младе за предстојећу свадбу), затим оне које се певају током саме свадбе (приликом опраштања младе од родитељског дома, путовање до младожењиног дома итд.), па све до њене завршне фазе. При том је највећи део рада посвећен проучавању средишње, тзв. лиминалне (маргиналне) фазе свадбеног обреда, будући да су се управо у току њеног одвијања и изводиле све анализиране песме. Мотиви обредног тужења који су евидентни у постојећим записима ове врсте свадбених песама представљају специфично обележје обредне поезије Срба са Косова и Метохије и драгоцени су као још једно сведочанство о несумњиво великој старини усменог стваралаштва које се неговало и сачувало на овом простору.

Кључне речи: усмена лирска поезија, свадбене песме, свадба, обреди пре-лаза, обредни/ритуални плач, нарицање, тужбалице, баладе.

Проучавањем свадбеног обреда и лирике која је прати на подручју Косова и Метохије бавили су се бројни фолклористи. Најраније описе (који су пред-мет овог рада) оставили су етнографи Иван Степанович Јастребов и Дена Де-бељковић, затим Димитрије Петровић, Јанићије Поповић, док су се у XX веку овом темом бавили следећи истраживачи: етнолог Татомир Вукановић и етно-музиколози Коста Манојловић, Милоје Милојевић и Миодраг Васиљевић, а


до сада најпотпунији опис традиционалне свадбе и пратеће поезије на овом простору даје Владимир Бован у монографској студији Српска свадба на Косову и Меохији, као и у оквиру збирке записа лирских народних умотворина (Бован, 2004; Бован, 1989).

После разматрања наведене грађе, као специфично обележје ове лирике издвајају се, пре свега, елементи обредног тужења, које је попримало различите облике: гласно плакање, извођење балада и песама које су по садржини врло сличне погребним тужбалицама.

Према подацима који су наведени у поменутим етнографским изворима, обредно тужење почиње у прелазном периоду (међусању/лиминалноси)1, а изводило се најчешће у дому будуће младе, која је на овај начин изражавала тугу због скорог растанка са члановима своје фамилије. Наиме, уколико се свадба посматра као обредни систем који уређује реорганизацију најмањих социјалних заједница (породица), примећује се да се током њеног извођења све промене дешавају у два правца: једна породица се лишава свог члана (невесте), док је други правац усмерен ка означавању стваралачког начела, тј. образовање новог породичног језгра кроз промену социјалног статуса младенаца (Иванова, 1998: 7). При том се цео свадбени обред може посматрати са становишта два главна обредна лица – младожење и младе. За младожењу је удаљавање од свог дома само привремено, јер он после изласка из своје куће прелази границу село–шума, путује извесно време и после низа радњи (многе од њих могу бити представљене као искушење) улази у туђе село, узима младу и враћа се с њом у своје село, извршавајући у повратку низ радњи и прелазећи ту исту границу.2 За разлику од младожење, свадба са становишта младиног екса изгледа потпуно другачије, будући да она прелази границу село–шума (која је заправо граница између људског и нељудског света, између свога и уђег) и одлази у младожењино село, где заувек остаје. Управо описана једносмерност њеног кретања представља најбитнији елемент семантике свадбе и одређује природу песама које су везане за младу, међу којима доминирају тужбалице с мотивом младожење убице (уђинца), који је за младу представник онога света. Истовремено, излазак из села за младу представља одлазак на онај свет,

1 Феномену прелазног периода посебну пажњу посвећује Арнолд Ван Генеп (2005), а његову теорију проширује Виктор Тарнер, уводећи појам лиминалноси (liminality) као ознаку за поменуту фазу обреда прелаза (Turner, 1974: 80–82).

2 О путу у младино село као својеврсној провери казује се и у стиховима песме коју су девојке певале приликом ритуалног бријања младожење, у којима се пут који он тек треба да пређе описује на следећи начин: Пуа, кажу, врло камениа,/Камениа, врло кршевиа,/Те он жали коња да умори,/ Кроз камење коња да умори,/А кроз крша сивога сокола (Дебељковић, 1907: 191, бр. 1). Дакле, пут који младожења мора савладати да би дошао до своје изабранице, описан је у њима као камени и кршеви, односно као низ тешких препрека (као и у бајци, нпр.). Уз све то, овакав пут је и дуг, што се индиректно казује тако што се унапред упозорава да ће се током његовог савладавања уморити и коњ и соко. У варијанти ове песме помиње се како је младожења сазвао и своју дружину: Да ми бидну њему у помоћи./Тамо, кажу, пуи кривовии,/Тамо, кажу, њиве јаловиње (Поповић, 1912: 9).

95Јасмина Јокић: Риуални плач у свадбеној поезији Срба са Косова и Меохије

тј. у смрт и на томе се темељи сличност између свадбеног и обреда сахране (Левинтон, 1982: 95–96)3.

Иако се наведено тумачење односи првенствено на руску традиционалну свадбу4, после увида у фолклорну грађу Срба са Косова и Метохије, уочљиве су бројне подударности, и то нарочито када су у питању сватовске песме које су сродне тужбалицама по свом основном тону и садржају (или само по појединим мотивима). Најбројнији примери ритуалног плача (тужења) забележени су у старијим записима (махом код И. Јастребова, Д. Дебељковића, Ј. Поповића, Д. Петровића), што указује на велики степен архаичности овог обредног елемента и на његово постепено ишчезавање током времена. На ову чињеницу указује и Новица Петковић, који (поводом записа И. Јастребова) констатује: И заиса, док су рагови свадбеног ужења и нарицања у Вуковој збирци гоово ишчезли, на Косову су прилично сачувани (Петковић, 2007: 59)5.

Обредно тужење обично је почињало већ приликом просидбе, кад будућа невеста гласно плаче пред присутнима приликом испијања ракије (Поповић, 1912: 4). Током припрема за свадбу, које су уобичајено почињале од четвртка (два дана пре самог венчања), кад су јој долазиле другарице, она је такође ритуално плакала, односно редила (Поповић, 1912: 12) и жалосиво нарицала из свег гласа (Дебељковић, 1907: 192): Ој,ој, ој! Леле мене, леле јадне,/Леле јадне, мори друго,/Шо ме јадну оцрнише:/ Оцрнише – удадоше/И од куће одвојише,/И од ајке и од мајке,/И од браћу и од сесре,/ој, ој, ој! (Поповић, 1912: 4, 12). Том приликом су присутне девојке и жене углавном прегледале дарове које је млада спремила за себе, родитеље, сроднике, пријатеље и за свекрову кућу, а она је пред њима изводила песме у којима набраја све чланове своје породице (мајку, оца, брата и сестру) од којих се ускоро растаје (Дебељковић, 1907: 192). Ове песме, попут правих тужбалица, почињу узвицима: Леле/Куку мене, и реторским питањем: Зашо, ајко, и одвајаш/Твоју црну, јадну ћерку? итд.

3 Суштинска сличност свадбе и сахране проистиче из тога што обе припадају тзв. обредима прелаза, којима се обележава промена средине (из једног клана у други, из једне породице у другу, често из једног села у друго) и стања (из света детињства или адолесценције у друштво зрелих људи) одређених појединаца. Структура ових обреда је трочлана: одвајање (сепарација), прелазни период (маргинална/лиминалнаа фаза) и пријем (агрегација), Генеп, 2005: 143, 212. При том је стање лиминалности ритуалног субјекта најчешће представљано као симболична смрт (Turner, 1974: 80–82).

4 Песма тужбаличког карактера (причиание) саставни је део руске традиционалне свад-бе, в. примере у: Колпакова, 1973: 205–236; 245–247. Осим тога, свадбени плач забележен је и у неким крајевима Бугарске (Родопи), а ситуације у којима се најчешће изводио у потпуности идентичне су онима на Косову: приликом чешљања (плетења) младе и опраштања од родитеља и осталих чланова породице. При том ове песме могу се поделити на лирске песме које су по свом основном тону сродне тужбалицама (песен-плач) и на баладе, које представљају најсложе-нији облик ритуалног плача (Иванова, 1984: 211, 229–242).

5 Вук Караџић само узгредно бележи (поводом описа свадбених обичаја у Срему) да су мла-дине другарице, док су јој помагале око припреме за венчање, певале најжалосније сватовске песме од опроштаја (Караџић, 1867: 364).


(Дебељковић, 1907: 192–193, бр. 1–4). Док изводи ове песме, њена мајка, сестре или снахе такође плачу (Дебељковић, 1907: 193). У овим примерима уочљива је подела породице (рода) на невестин и жеников род, док је у погребним тужбалицама примарна подела на живе и мрве, а оба обреда заснивају се на представи о преласку протагонисте (покојник, невеста) из једне родбинске скупине у другу (Видаковић-Петров, 1990: 44–45).

Тужење се интензивирало ноћ уочи свадбе (или у четвртак увече) када је испрошена девојка приређивала својим другарицама опроштајно вече. Оне су тада разгледале добијене дарове, певале и играле до зоре, а невеста је непрестано гласно плакала и грлила се са сваком другарицом и женом која јој дође у посету и својом жалосивом песмом их подсећала на све радости које је у животу заједно са њима имала, најављујући на овај начин свој одлазак. У зору су се растајале и тада су све плакале (Дебељковић, 1907: 195; Манојловић, 1933: 5) и певале стихове: Одби се лоза од грозда,/И наша Миљка од рода (од оца, мајке, браће, сестре и све остале поименце). Приликом извођења ове песме, како је то један од етнографа описао, све скоро плачу, и мислим, ма ко био и како врдо и челично срце имао, не може се уздржаи а да се си не исплаче (Петровић, 1897, бр. 30)6.

Песме у којима преовлађују тужни тонови због скорог растанка, изводе се и на дан венчања, приликом припреме (чешљања и облачења) младе. У околини Гњилана другарице јој расплићу косу, а потом јој праве (плеу) невестинску фризуру.7 При том оне певају, док испрошеница плаче (Vukanović, 1986: 271):

Zaplači, devojko, za tvoje kose,Što se raspliću,Zaplači, devojko, za tvoje devojstvo,Što se udaješ!(Vukanović 1986: 271, br. 4)

У Призрену у истој ситуацији (приликом чешљања невесте) певају бала-ду о мајци која поучава ћерку да девет година не проговара кад дође у младо-жењину кућу (Јастребов, 1886: 330–332)8, док на подручју косовске Мораве девојке које плету косу млади певају следеће стихове:

6 Поводом преплитања ритуалног и емоционалног елемента у оваквим моментима свадбеног обреда, Генеп тврди: Кад девојка напуша своју мајку, проливају се сузе, које, премда су чесо део обреда, не изражавају им мање сварно осећање уге (Генеп, 2005: 144).

7 И Вук Караџић у свом опису свадбе помиње како се чешљање обично обављало после ритуалног купања и облачења венчане кошуље, када су младине другарице (у име њене мајке) певале следеће стихове: Ој, косо моја, жалоси моја,/Док сам е плела, нисам е клела,/Већ сам е плела, пак е љубила (Караџић, 1867: 364, бр. 1).

8 Варијанта ове песме забележена је и на другим просторима, и то под насловом Немкињи-ца Мара (Матицки, 1985, бр. 173).


Викни, девојко, те плачи,Расплачи татка и мајку.Расплачи браћу и сестреИ остали друг` родбину.Да л` ти је жалба, девојко,За твоју лесу плетену,За девојачко носење,За криву капу над око? (Јастребов, 1886: 398)9

Кад другарице облаче младу, певају јој и песму у којој је коре што је погазила своје обећање да неће обући свекрове хаљине и: њега (као уђег оца) називати својим (Дебељковић, 1907: 200)10. Приликом извођења ове пе-сме она мора гласно да плаче, исто онако како је то чинила и приликом че-шљања косе и прављења невестинске фризуре (Јастребов, 1886: 334). После облачења другарице је поново подсећају на све оно што управо оставља за собом, постављајући јој (у стиховима песме коју тад изводе) питање: Нели и је жао, девојко, за воје лепо девојасво? – а потом набрајају све оно што је било саставни део тог животног периода (лепе другачке, лепо играње и девојачко појање, седење, ношење, шеање, лепо везење, лепо шарање, као и косе низ плећа), који се за њу управо завршава (Дебељковић, 1907: 201). Док јој другарице све то набрајају, она им узвраћа жалосивом песмом:

Ој!Ој!Ој!Ој!...Леле мене, леле јадне!Леле мене одвојене!Одвојене, оцрњене!Леле мене, од мојега рода!Леле мене, и од свака добра!

После обраћања другарицама, млада се кроз песму, која је заправо тужбалица, жали и своме брату, прекоревајући га што није спречио њену удају: Па ћеш, брае, у све да ме испраиш, Да ме одвојиш, брае, за живоа,/За живоа и за до амина,/Да ја будем уђа измећарка (Дебељковић, 1907: 203, бр. 4), а у обраћању сестри своју одећу описује на следећи начин: Мене јадну грдну оцрнише,/И у калуђерско ру`о обукоше (Дебељковић, 1907: 203, бр. 5), односно: Обукоше мимо моје друге (Дебељковић, 1907: 204, бр. 7). У наведеним стиховима уочљиво је супротстављање живота и смрти заменом боја невестинске одеће: уместо уобичајене беле, овде се помиње искључиво

9 Уп. Бован, 1989: 79, бр. 145 10 Уп. Јастребов, 1886: 334–335; Веселиновић, 1895: 53, бр. 11


црна као боја која у традиционалној култури симболизује жалост и смрт. Исту функцију има и помињање калуђерског руха, које је исте боје, а осим тога упућује још и на изолацију и потпуни раскид са дотадашњим начином живота. Отпор према новим, односно венчаним хаљинама, које јој је послао свекар, будућа невеста показује и на акционалном плану тако што тобоже одбија да их обуче (Поповић, 1912: 17).11

Баладични тонови забележени су и у песмама које се певају кад младо-жења са својом пратњом стиже у младин дом. У њима је чест мотив болесне девојке, као у следећем примеру, који изводе жене из младине куће у тренутку кад сватови улазе у двориште:

Изникнала јела зеленаПод њом ми мома болује.Буди је стара мајчица.–„Дизај се, ћеро малена,Ето ти иду сватови!“(Јастребов, 1886: 347–348)12

О девојци која се разболела после веридбе (под прсеном) певале су мла-дине другарице и док јој је девер стављао прстен на руку:

Поболе се под прстен девојка,Често гу је девер до ’одијаИ по себе понуде носија:„Болуј, сна’о, сал’ немој да умреш.“„Драго умрела, драго не умрела,Ја не мислим твоја сна’а бити, Ваша ме је мати потворилаДа сам гу ја сина мађисала“(...)(Дебељковић, 1907: 208, бр. 1)13

Иста песма извођена је и у моменту када девер преузима младу, пре него што је сватови изведу из њеног дома (Vukanović, 1986: 275). О жалости због растанка певају и у песми којом се директно обраћају деверу, непосредно пре прстеновања младе:

11 Слично је забележено и у бугарској традицији: приликом облачења младе и стављања вела, она плаче наглас, а њене другарице певају тужне песме којима расплачу све присутне (Иванова, 1984: 97–99).

12 Уп. Бован, 1989: 77, бр. 141 13 Уп. Васиљевић, 1950: 298, бр. 6; а ван територије Косова варијанта ове песме забележена

је под насловом Клева вјерене ђевојке (СНП V, бр. 568). У овој балади тема нежељене невесте везује се за причу о болести, која је уобичајени манифестни знак кризе (Карановић, 2004: 34).


Ој девере, китко калопера!Што си тако рано подранио, Те си нашу мому расцвелио,Расцвелио, рано расплакао?Наша мома рода великога:Ваља да се од рода одвоји,Ваља да се од мајке одвоји,Ваља да се од свију одроди.(Јастребов, 1886: 399–400)

У цитираној песми верно је описана ситуација која следи: невеста је плакала приликом опраштања од родбине, кад излази из дома, и то тако да пуси глас, да би околина чула да она плаче (Милојевић, 2004: 74), а док су јој браћа помагала да се попне на коња, она је узвикивала: Уј! Уј! Уј! (Дебељковић, 1907: 209) или : Ој, oj, ој/ Леле мене, леле јадне (Поповић, 1912: 22).

Приликом описаног одвајања младе од породице, њене рођаке у својој песми коментаришу тај тренутак на следећи начин:

Наша мома на по’оду, ’Оће да пође, ’оће да пође.Жали мајку да остави,Неће да пође, неће да пође.(Јастребов, 1886: 350)

Трагични мотиви присутни су и у песми која се (судећи по садржини) изводила на путу између младине и младожењине куће:

Гором језде кићени сватови,Ко ли ће њим’ вечерицу дати,Коњ’ма зоби и зелене траве,Њима хлеба и румена вина?Проговара из горице вила:– Куд јездите, кићени сватови,Куд јездите, куд коња морите,Умрла је прошена девојка,На самрти мајци говорила:– Мила мајко, свате дочекајте,Сваком свату по мараму дајте,Мом драгану везен јаглук дајте,Што сам везла три године дана,Три године сас три другарице.(Милојевић, 2004: 95, бр. 28)


Наведени стихови у потпуности одговарају актуелној ситуацији проласка кроз хонски/демонски/уђ простор на путу између два дома (младиног и младожењиног), који је у традиционалној култури најчешће представљан као гора (Раденковић, 1996: 60–71). Будући да је гора место на ком се сусрећу два света и месо прелаза, она је и због тога увек потенцијално опасна (Детелић, 1996: 99–100). Управо зато се у свадбеним песмама са Косова помиње у истом контексту још и гора божурова, у којој изненада умире невеста кад стигне под јелу зелену (Бован, 1989: 89, бр. 179). Смрт невесте у гори понекад се мотивише и као грешка младожење: уместо божурове гране која се закачила за њен вео, он одсеца невестину руку, после чега она умире (Бован, 1989: 90, бр. 181)14. Овакви мотиви проистичу највероватније из древних иницијацијских представа по којима се искушеник (неофит) сматра мртвим (за свој дотада-шњи живот) током целога периода искушеништва (Генеп, 2005: 89), да би се након спуштања у област смрти поново враћао на овај свет (Prop, 1990: 117). У току те обредне фазе (од почетка свадбе па до тренутка одвођења невесте) углавном су и извођене сватовске баладе (Иванова, 1984: 242), будући да оне због своје тематике у потпуности кореспондирају с представама о (симбо-личној) смрти.

На Косову су се, судећи према постојећим записима, баладе певале и по повратку у младожењин дом, за свечаном трпезом (совром). Тако је забележено да се управо у овој ситуацији певала позната балада о двоје младих чију љубав спречава младићева мајка, као што се и казује у следећим стиховима: Мајка не да да се драги љубе,/Већ расави и мило и драго (Васиљевић, 1950: 300, бр. 304)15. Цитирани стихови у вези су са актуелним обредним моментом, будући да се певају непосредно после увођења младе у нови дом, а пре чина свођења младенаца, којим се завршавала лиминална фаза свадбе. Завршетак ове баладе исти је као и у варијантама које је објавио Вук Караџић, у којима се описује како се растављени љубавници поново састају након смрти:

Кроз земљу им руке саставише,У руке им јабуке ставише.Мало време за тим постојало,Више драгог зелен бор порас’о,Више драге румена ружица,Па се вије ружа око бора,Око бора, око зеленога,

14 Мотив гране која се испречила невести на путу постоји и у свадбеним песмама које су забележене на ширем јужнословенском простору, види: Ласек, 2005: 228–229.

15 Варијанте ове песме Вук Караџић објавио је под насловима: Смр драге и драгога (и Опе Смр драге и драгога), Смр Ивана и Јелине, Смр Омера и Мериме (Опе о, мало друкчије и Опе о, још друкчије, в. СНП I, бр. 340–345. На Косову је варијанту ове песме забележио Бован, 1989: 71, бр. 123.


Као свила око ките смиља.(Васиљевић, 1950: 300, бр. 304)

Овакав завршетак довођен је у везу с прастарим култовима плодности, о чему сведоче и подаци из бугарске народне традиције, по којима су се песме идентичне садржине изводиле (осим о свадби) и у оквиру прославе значајних аграрних празника.16 Тако се још једном потврђује веза лиминалне фазе обреда са смрћу и силама хаоса, при чему певање песама баладичне садржине представља само увод за последњу етапу свадбе (почетак новог живота), о чему сведочи и песма коју изводи сама млада. Наиме, пре разиласка сватова кум проверава да ли невеста уме да пева17, па стога она пред свима мора извести следећу песму:

Фала Богу, фала јединоме!Ево има три године д’на,Ка’ ми куде свекрове дворове.Једни куде, а други ми хвале.Што кудили, све ми л’жа беше,што хвалили, све истина беше.Кућа му је од креча и камња,Покривена са тешким оловом!Врата су му од белог талира, Ћерчива су од белог челика,А пулови од сувога злата.(Јастребов, 1886: 394–395)

На овај начин невеста заправо доказује да је коначно спремна за пријем у свој нови социјални статус, пошто се у цитираним стиховима младожењина кућа више не представља као уђ и непозна простор (као што је био случај у песмама којима се невеста опрашта од родитељског дома), него као нешто своје, с позитивним предзнаком, што се нарочито истиче понављањем придева бео уз већину материјала од којих су саграђени свекрови дворови (алир, челик),

16 Варијанте баладе о несрећним љубавницима који се састављају у смрти веома су за-ступљене и у бугарској традицији, а извођене су у склопу различитих календарских и породич-них обреда (пре свега свадбе). Поменути баладни сижеи су прастари и највероватније проис-тичу из митова везаних за култ плодности (Карановић, 2003:179, 183–188). Извођење балада у овој, лиминалној фази свадбеног обреда (или краја дотадашњег социјалног поретка), аналогно је њиховом певању у одређеном периоду годишњег циклуса (од поклада до Ивањдана, односно од преласка од зиме ка почетку лета), када у природи влада начело хаоса, пре него што се поно-во успостави уобичајени поредак (Иванова, 1984: 242).

17 Провера умећа, односно у коликој је мери неофит (иницијант) савладао неопходне вештине, такође је један од неизоставних елемената сваке иницијације (Prop, 1990: 161–166), а с обзиром на то да се током лиминалне фазе сматра да је искушеник мртав, логично је да на крају поново оживљава и да се учи живоу, али другачијем од дотадашњег (Генеп, 2005: 89).


или се подразумева да су они такве боје (као што су, нпр., креч и камен). Тако се овом песмом окончава последња фаза обреда прелаза (агрегација), којом се невеста дефинитивно укључује у нови дом, а путања њеног кретања заувек затвара. Истовремено, тиме се сугерише и почетак новог живоа као природног и логичног завршетка сваког обреда прелаза, чиме се потврђује да је и традиционална српска свадба на Косову била реализована као семантичка варијанта првопразника у којем се одиграва трочлани комплекс живо – смр – нови живо (Иванова, 1998: 13). У том контексту постаје нам сасвим јасна функција жанрова обредног плача (сватовских тужбалица и балада), који се изводе искључиво у току лиминалне фазе свадбе. Наиме, помоћу њих се на конкретан начин изражава централна идеја обреда прелаза: неопходност напуштања дотадашњег биолошког и социјалног статуса, што се у песмама најчешће описује као болест или смрт невесте, која се на крају свадбе поново рађа, али овог пута у новом социјалном окружењу. При том сви мотиви ритуалног тужења, који су евидентни у постојећим записима разматраних жанрова свадбене лирике, представљају једно од битних специфичних обе-лежја усменог стваралаштва Срба са Косова и Метохије и драгоцено су сведочанство о његовој несумњиво великој старини.


Бован, Владимир, Српска свадба на Косову и Меохији, Приштина, 2004.Видаковић-Петров, Кринка, Народне ужбалице, Огледи о усменој

књижевности, Београд, 1990.Ван Генеп, Арнолд, Обреди прелаза, са француског превела Јелена Лома;

српско издање приредио Александар Лома, Београд, 2005.Детелић, Мирјана, Урок и невеса: поеика епске формуле, Београд,

1996.Иванова, Радост, Българскаа фолклорна сваба, София, 1984.Иванова, Радост, Свадба као сисем знакова, Кодови словенских култура,

бр. 3 (Свадба), главни уредник Дејан Ајдачић, Clio, Београд, 1998, 7–13.Карановић, Зоја, Српске и бугарске народне баладе о смрћу расављеним

љубавницима, Научни трудове, том 41, кн.1, Пловдивски университет „Паисий Хилендарски“, България, 2003, 179–191.

Карановић, Зоја, Архајски корени и модерна исходиша српске лирско-еп-ске усмене поезије, Предговор у: Антологија српске лирско-епске усмене поези-је, Српско Сарајево, 2004.

Колпакова, Н. П., Лирика русской свадьбы, Ленинград, 1973.Ласек, Агњешка, Медијаорске границе у свадбеним песмама Јужних Сло-

вена, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. LIII, св. 1–3, Нови Сад, 2005, 179–252.


Левинтон, Г. А., Нека опша пиања изучавања свадбеног обреда, Расковник, бр. 31, 1982, 95–102.

Петковић, Новица, Словенске пчеле у Грачаници, Београд, 2007, 51–61.Jakovljevič, Vladimir, Prop, Historijski korijeni bajke, prev. Vida Flaker, Sarajevo,

1990. Раденковић, Љубинко, Симболика свеа у народној магији Јужних Сло-

вена, Ниш, 1996.Victor N., Turner, The ritual process (Structure and Anti–Structure), Harmonds-

worth, 1974.

ИЗВОРИ

Бован, Владимир, Народна књижевнос Срба на Косову и Меохији, Први ом, Приштина, 1989.

А. Васиљевић, Миодраг, Југословенски музички фолклор, I, Народне мело-дије које се певају на Космеу, Београд, 1950.

В. Веселиновић, Милојко, Поглед кроз Косово, Београд, 1895.Vukanović, Tatomir, Srbi na Kosovu, II, Vranje, 1986.Дебељковић, Дена, Обичаји српског народа на Косову пољу, Српски етно-

графски зборник, књ. VII, Београд, 1907.И. С. Ястребов, Обычаи и песни урецкихь сербовь, С. Петербургь, 1886.Караџић, В., Живо и обичаји народа српског, Етнографски списи,

приредио М. С. Филиповић, Београд, 1972. Манојловић, Коста, Свадбени обичаји у Пећи, Гласник Етнографског му-

зеја, књ. VIII, Београд, 1933, 3–15. Матицки, Миодраг, Народне песме у Вили, Нови Сад, Београд, 1985.Милојевић, Милоје, Народне песме и игре Косова и Меохије, приредио

Драгослав Девић, Београд, 2004.Петровић, Димитрије, Варош Пећ (Свадбени обичаји), Цариградски гла-

сник, бр. 30, 1897.Поповић, Јанићије, Народни обичаји, умоворине и игре са Косова (руко-

пис), 1912, Рукописно одељење Матице српске, Нови Сад, сигн. М 7.538 СНП I – Српске народне пјесме, I, Беч, 1841, према: Сабрана дела Вука

Караџића, IV, приредио В. Недић, Београд, 1975.СНП V – Српске народне пјесме, скупио их Вук Стеф. Караџић, књ. V,

Београд, 1898.


Jasmina Jokić

RITUAL CRYING WITHIN THE WEDDING POETRY OF THE SERBS FROM KOSOVO AND METOHIA

Summary

The paper discusses the wedding songs corpus of the Serbs from Kosovo and Metohia that were published in the most valuable collections (monographic papers) during 19th and 20th century. The songs sung in view of the wedding stage along with the ones sung during the very wedding particularly distinguish themselves within the scope of the above mentioned note observations. The previously mentioned songs are the ones sung in view of the wedding stage, the ones sung during the process of asking for a girl in marriage, those sung during the gift preparation as well as the ones during the bride and bridegrooms’ getting ready for the approaching wedding. In additon, other songs sung during the very wedding ceremony are the ones sung during the bride’s saying good–bye to her parents, and the ones sung during the journey to the bridegroom’s home, etc.

By using the above mentioned examples, the author of the paper emphasizes the connection between the wedding songs and transition rites (rites of passage) i.e. upon the wedding represented as a trinominal complex life – death – new life, as it was testified upon by the remains of ritual crying (laments) and ballads that represent one of the specific characteristics of the wedding poetry recorded in the territory of Kosovo and Metohia, at the same time they also testify upon their undoubtedly great antiquity.

УДК 821.163.41.09-14:398

Валентина ПитулићКосовска Митровица, Србија

МОТИВ ЗИДАЊА НА ОБЛАКУ У НАРОДНИМ УМОТВОРИНАМА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

У раду се прати развојни пут митолошких песама са мотивом зидања на облаку. Овај архаични мотив, општесловенског карактера, где посебно место заузима песма о вилином чудесном граду на облаку, временом је еволуирао од митолошког ка хришћанском значењу. На корпусу песама са Косова и Метохије јасно се види пут христијанизације у којем се архаични симболи обредно-обичајне праксе замењују хришћанским. Мотив троја врата, као и симболика броја три, опште је место и у митолошком и у хришћанском слоју, док је значајна промена у замени „небеског“ „земаљским“ и прелазак са божанско/женског на божанско/мушки принцип. Обредно-обичајна пракса на Косову и Метохији је христијанизована, али је задржала древно значење призивања плодности.

Кључне речи: митолошка песма, облак, вила, грана, небо, земља, златна врата, црква, девојка, исток, запад, Христос.

Српски живаљ на Косову и Меохији своје психолошко биће формирао је под уицајем великих духовних пореса. Ропсво под Турцима и очување архаичне свеси уицали су да се формира једна веома богаа и специфична енопсихолошка заједница која је сачувала све облике усменог казивања.

Косово и Метохија је изразито лирски крај и овај облик усменог ства-ралаштва1 претрпео је врло мале промене. Обредне и обичајне песме очувале

1 „До сада је и поред све несистематичности бележења и непланског рада, записано на Косову и Метохији преко четири хиљаде и пет стотина лирских народних песама. Оволики број записа, и поред тога што има случајева да се често понављају записи истих песама, пружа могућност истраживачу да изучавањем овог блага дође до одређених резултата који би пока-зали основне карактеристике лирских народних песама овога поднебља. Поготово што је ова грађа врло богата записима песама које чине право богатство врста и појединих подврста, што је записивана за десетак деценија и што потиче из разних крајева Косова и Метохије. Записи песама појединих врста, чести и бројни, пружају могућност да се прати и живот појединих песама и самих врста у току једног века на Косову и Метохији, или на мањим географским про-


су своју архаичност иако је дошло до христијанизације појединих древних мотива. Палимпсестност текста отвара могућност дешифровања најдубљег значења појединих симбола, у српском и општесловенском пантеону. У класи-фикацији народних лирских песама уочавамо врсте које су нетакнуте пренете из претхришћанских времена. У њима је присутно паганско осећање живота.2 Зимске обредне песме, коледарске и божићне, славиле су долазак сунца, односно младог Бога, који стиже на коњу и доноси радост.

На Косову и Метохији наилазимо на следеће облике лирских песама: (обредне, обичајне, посленичке, верске, љубавне, породичне); обредне (коле-дарске, калинарске, божићне, вучарске, водичарске, јовањске, покладне); про-лећне (ранилачке, лазаричке, ђурђевске, велигданске, јеремије, марковданске); летње (илинданске, троичинданске); обичајне (сватовске, здравице, тужба-лице); посленичке (при брању коприве, при плевљењу жита, косидбене, пла-стилачке, копачке, жетелачке, вршидбене, пастирске, песме бачица, прељске, терзијске, при ројењу пчела, приликом различних послова); верске (митоло-шке, хришћанске); љубавне; породичне (о односима у породици, успаванке, о шишању детета, дечје песме, војничке, печалбарске)3.

Етно-профил српског национа, по Јовану Цвијићу, најбоље је уочити проучавањем његовог фолклора.4 У лирском наслеђу Косова и Метохије на-лазимо право богатство митолошких мотива. Они представљају драгоцен материјал за реконструкцију древних симбола, а довођењем у везу са осталим српским варијететима, стварање веродостојног мозаика специфичног певања у конкретној етнопсихолошкој заједници.

Из богате грађе лирских народних песама издвојили смо митолошке песме, са мотивом грађења града на облаку,5 које се углавном везују за гра-дитељицу-вилу.6 Мотив је општесловенски, а посебно је сачуван у усменој

сторима.“ Владимир Бован, Српске народне песме са Косова и Меохије, Јединство, Приштина, 1977, стр. 24.

2 О психичком животу тзв. примитивних народа, види у књизи В. Јеротића, Саро и ново у хришћансву, Источник, Београд, 1966, стр. 6.

3 Владимир Бован, Српске народне песме са Косова и Меохије, Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1977.

4 Јован Цвијић, Балканско полуосрво, САНУ, Завод за уџбенике и наставна средства, Новинско-издавачка радна организација „Књижевне новине“, Београд, 1991, стр. 325–329.

5 „Да вила лети ’небу под облаке’ или да се отуда јавља, то је ствар позната у нашим епским песмама“. Веселин Чајкановић, Сара српска религија и миологија, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Партенон М.А.М, Београд, 1994, стр. 233.

6 ВИЛА. Женско митско биће у старим народним веровањима и народној традицији Јужних Словена. Замишља се као лепа девојка одевена у бело (бела вила). Зависно од места становања, деле се на загоркиње, бродарице, језеркиње, приморкиње, облакиње итд. У Радмила Пешић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевнос, Требник, Београд, 1996, стр. 48.

107Валенина Пиулић: Моив зидања на облаку у народним умоворинама

књижевности српског народа.7 Варијантност ове песме врло је разуђена и налазимо је у готово свим срединама где је живео српски народ.8

Простор на којем се зида град је негде, ни на небу ни на земљи. Небо је у народном веровању замишљено као материја која је чинила свод изнад земље. Са стране, која је била окренута Земљи, по небу су се кретали Сунце, Месец, звезде и друга небеска тела. То је био видљиви део свода. На невидљивом делу, била су станишта богова и других натприродних бића која управљају светом. По неким другим веровањима небо је чврсто и направљено је од камена и сребра. То је видљиви део, а онај невидљиви, веровало се, састоји се од више небеса, најчешће девет. Девето небо је дакле, плафон, врхунска небеска станица. Представа о небу, у духовном наслеђу Срба, слична је као и код других индоевропских народа, а ишла је у правцу дематеријализације и одуховљавања небеског простора.9

У свести народа облак је представљан и као божанство, које је имало важну функцију у аграрном култу, јер је „плодност требало да буде изазвана присуством божанства у облаку“.10 Мирча Елијаде упућује на то да је човек имао представу о нехомогености простора и да религиозни човек тежи да се смести у „Центар Света“, односно, да хомогенизује нехомогени простор.11 За њега је свако попуњавање неког простора поновљење космогоније, односно увек је неко посвећивање, сакрализација, јер се „организујући један простор понавља (се) дело богова, које служи као модел“.12

Песму са мотивом зидања града на облаку, „Вила зида град“,13 налазимо у збирци Вука Стефановића Караџића. („Град градила бела вила/ ни на небу ни на земљу/но на грану од облака“). Овај општесловенски мотив је врло сложен,14 а

7 Видети, Ненад Љубинковић, Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милуиновића Сарајлије, Рад, КПЗ Србије, Београд, 2000, стр. 149–173.

8 О развијености овог митолошког мотива у Војној крајини видети студију Славице Гароње–Радованац, Српско усмено поеско наслеђе Војне Крајине, Чигоја, Београд, 2008, стр. 207–237.

9 Види Слободан Зечевић, Српска еномиологија, приредили Бојан Јовановић, Божидар Зечевић, Службени гласник, 1983, стр. 559–565.

10 Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски миолошки речник, Нолит, Београд, 1970, стр. 216.

11 „За традиционална друштва је карактеристична опозиција коју ова друштва подра-зумевају између своје настањене територије и непознатог и неодређеног простора који је окружује: ова прва је „Свет“ (тачније „наш свет“), Космос; остала територија више није Космос већ нека врста „другог света“, страни хаотични простор, настањен аветима, „странцима“ (који су, уосталом, изједначени са демонима и фантомима)“. Мирча Елијаде, Свео и профано, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, стр. 82.

12 Исо, стр. 84.13 Вук Стефановић. Српске народне пјесме, скупио их и на свије издао Вук Сеф. Караџић.

Књига прва, у којој су различне женске пјесме. Приредио Владан Недић. Београд, Просвета, 1969, стр. 150.

14 Ненад Љубинковић, Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милуиновића Сарајлије, Београд, 2000, стр. 157–161.


њен најдревнији слој подсећа на „химну најстаријег типа“,15 а ову митску основу наћи ћемо и у јуначкој хајдучкој песми.16 Мотив о зидању на облаку је веома распрострањен, јер га је српски народ, у сеобама, носио са собом. У новим срединама њени мотивски сегменти су се, рецимо, у Војној крајини и Славонији „распали на три засебне митолошке песме: вила зида град; игра муње и грома, најзад и песме о вилинском зидању града од косију/јунака.17

Бавећи се енигмом вилиног чудесног града Миодраг Павловић истиче: „Својим првим стихом она исказује мотив градње, заснивање дома или града, и по томе би се рекло да је песма нека стара градитељска химна, нешто што се певало уз ударање темеља, заснивање новог дома, или за време његовог посвећења и предаје онима који ће га настањивати“.18

Простор на коме се, у Вуковој песми, гради град је неки „средњи простор“, нешто између неба и земље, „на облаку“, простор који постоји и у Ведама као „средњи ваздух“ – место метеоролошких промена.19 Песму из Вукове збирке Миодраг Павловић назива химничном. Она не долази из неке свештеничке класе. Павловић открива њен прапочетак, онај први слој који се само наслућу-је („на град гради троје врата, једна врата сва од злата, друга врата од бисера, трећа врата од скерлета“).20 Полазећи од најдревнијег слоја Павловић улази у проблем прапочетка: „Стари видиоци су видели земљу као златна врата на небу на које улази јутарње сунце. Скерлетна врата могла би бити врата вечери, када залазак сунца обоји небо и земљу пурпурном бојом. Бисер би, следећи ову линију размишљања, могао да симболише белило, сјај дневне светлости“.21

Имајући у виду архаичност песме у Вуковој збирци, где је сама градња први елемент улажења у простор божанског,22 покушаћемо да реконструишемо могућа значења песама са овим мотивом са Косова и Метохије. Да ли су симболи у песми остали исти или су се, под утицајем другачије обредно-обичајне праксе, променили? У Вуковој песми вила зида град на којем су роја враа, од злата, бисера и шкерлета. На вратима од злата, која носе семантичко значење светлости, мудрости и трајности23 вила жени сина, на вратима од бисера, као животодавне моћ велике мајке,24 односно женског, лунарног

15 Миодраг Павловић, Огледи о народној и сарој српској поезији, СКЗ, Београд 1993, 24–31.16 „Вилински град у хајдучкој песми – од рефлекса древног мита до алегорије“, у

Синхронијско и дијахронијско изучавање врса у српској књижевноси, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду – Одсек за српску књижевност, Нови Сад, 2009, стр. 59–75.

17 Славица Гароња-Радованац, Српско усмено поеско наслеђе Војне Крајине, Чигоја штам-па, Београд, 2008, стр. 207–219.

18 Миодраг Павловић, Огледи о народној и сарој српској поезији, СКЗ, Београд 1993, 34.19 Исо, стр. 25.20 Исо.21 Исо, стр. 30.22 Mirjana Detrelic, Beli grad: poreklo epske formule i slovenskog toponima, Beograd, 2006. 23 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta–Nolit, 1986, Beograd,

str. 192.24 Исо, стр. 14.


принципа бисера, вила удаје кћер, а на вратима од шкерлета, који означава материјал црвене боје „активног принципа и краљевског достојанства“25 вила сама седи. За Миодрага Павловића вила, која надгледа свадбе и игре, делује као „покровитељица града и брака и као заштитница женског начела“.26 Он тумачи вилино посматрање игре муње и грома као тријумф женског принципа, исказаног кроз сватовски ритуал који доминира у песми. Павловић указује на то да се песма „на свадбама и певала, као што је забележио, на пример, руски истраживач у XIX веку – Јастребов“,27 док је као конзул службовао у Призрену.

У песми из збирке Дене Дебељковића, која је готово идентична са Вуковом, вила гради град не „ни на небо ни на земљу“, већ под небеса:

„Град градила бела вила,Ни на небо ни на земљу,Но градила под небеса;Прва врата од дуката,Друга врата од позлата, трећа врата од бисера;Што су врата од дуката,То ми вила сина жени,Што су врата од позлатаТу ми вила ћерку дава;Што су врата од бисера;То ми вила сама седи“.28

У овој песми грана од облака замењена је некаквим простором „под не-беса“, „а настанити се на једној територији то у крајњем случају значи сакра-лизовати је“.29

На златним вратима, као принципу врхунске мудрости, трајности и светлости30 доминира женски, божанско/матријархални принцип. На граду су троја врата (од дуката, позлата и бисера), али ће се променити њихова функција. На вратима од позлата, која представљају „зрачност божанске моћи

25 Исо, стр. 16.26 Миодраг Павловић, Огледи о народној и сарој српској поезији, Просвета, Београд, 2000,

стр. 26.27 Исо, стр. 26.28 Српске народне умоворине са Косова из рукописа Дене Дебељковића, књига прва, лирске

и епске народне песме, приредио Владимир Бован, Академија наука и уметности Косова, Приштина, 1984, стр. 46.

29 Мирча Елијаде, Свео и профано, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2003, стр. 85.

30 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta–Nolit, 1986, Beograd, str. 192.


или моћ пламена и ватре“31 догађа се удаја, и на њима се, у симболу позлате, догађа невидљива моћ пламена и ватре који су у Вуковој песми асоцирали на стварање. Овде као да је завршена Космогонија, која је садржана у игри муње и грома у Вуковој песми. У варијанти из збирке Дене Дебељковића долази до редукције песме. Нема игре муње и грома и све иде у правцу демитологизације која ће се, под јаким утицајем хришћанства, догодити у корпусу песама са Косова и Метохије.

У Неродимљу, крај Урошевца, 1903. године Радомир Шабић, свештеник, записао је песму „Бела вила град градила“ која је објављена у „Цариградском гласнику“:

„Бела вила град градилаГрад градила са три вратаПрва врата од дукатаДруга врата од позлатаТрећа врата од бисера.“32

Напушта се сакрално-космогонијски простор неба, мистична удаја и женидба, као и игра муње и грома. У песмама са Косова и Метохије имамо један врло битан детаљ, а то је информација о томе када се песма певала. Јастебов је указивао на то да је песма о зидању града на облаку сватовска. Записивач је послао песму Цариградском гласнику са напоменом да се песма певала на Цвети.33 Изгледа да је дошло до промене у обредно-обичајној пракси, која је ишла у правцу христијанизације, која се још увек није догодила у тексту.

У варијанти песме из рукописа Дене Дебељковића пут христијанизаци-је ишао је у правцу сакрализације земаљског простора. У првом, архаичном делу песме, вила је задржала примарну улогу градитељице у сложеном словен-ском пантеону. Народни певач је напустио простор облака и небеса и ушао у неименовани простор, у којем вила гради цркву. У песми је непроменљива нумерологија. Статичан је број три34 и вила као градитељица, која ће у каснијој редукцији песме са Косова и Метохије бити замењена девојком:

31 Исо, стр. 136.32 Српске народне умоворине са Косова и Меохије на сраницама „Цариградског

гласника“, приредио Владимир Бован, Хвосно, Дом културе Свети Сава, Исток – Лепосавић, 2006, стр. 38.

33 Шеста недеља великог или ускршњег поса назива се цвена недеља, по празнику који пада у њој на дан недељног одмора – Цвети. Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Вук Караџић, Београд, 1990, стр. 257.

34 „Moć broja tri“ je univerzalna i on predstavlja trojnu prirodu sveta kao neba, zemlje i voda; ono je čovek kao telo, duša i duh; rođenje, život i smrt; početak, sredina, kraj; prošlost, sadašnjost, budućnost. Dž. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 21.


„О пролето бела вило, Бела вила град градила,На сред града бела црква,И на цркви троја врата;Прва врата од позлата,Ту ми вила сина жени;Друга врата од дуката,Ту ми вила сама седи;Трећа врата од кремена,Ту ми вила ћерку дава.“35

У овој варијанти нема облака, нема нејасног простора, долази до спуштања тачке дешавања са неба на земљу. Померање „троја врата“, из града из облака на „троја врата“ на цркви указује на знатан утицај хришћансва. Ако је у старијем слоју песама жена била доминантна, овде је дошло до извесне промене. На вратима од позлата вила жени сина. Ту почиње лагано напушта-ње матријархалног и доминација патријархалног принципа. У овој песми вила је на другим (вратима од дуката). Трећа врата (од кремена) народни пе-вач уступа вилиној ћерки. И то нам говори да је дошло до стварања поједи-них архетипова типичних за хришћанство и патријархалну средину. Наиме, на другима вратима је вила (мајка) која удаје ћерку. Трећа врата припадају женском принципу. Врата су од кремена („ватра, извијање ватре“),36 који је, уједно, и апотропојан и има функцију ритуалног чишћења простора, што је у ритуалу свадбе битан моменат, јер невесту треба заштитити од негативног утицаја. Отуда би врата од кремена могла имати функцију обезбеђивања магијског чишћења невесте, управо овим апотропојаном. Она су овде у ини-цијацијској функцији сватовског ритуала, јер кремен као „ватра, извијање ватре“37 симболизује моћ плодности.

У варијантама са Косова и Метохије, у збирци Дене Дебељковића, нала-зимо песму у којој је настављен процес христијанизације. Сакрални простор неба, где је вила „град градила“ , пренео се на скарални простор у којем је саграђена црква, сама од себе. Црква се гради „на једну грањку испод облака“, где се јављају симболи којих у старијим варијантама нема:

„Саздаде се бела црква,Ни на небо ни на земљу,На једну грањку испод облака,На две гране сто јабуке,И на трећу сив соколе,

35 Дена Дебељковић, стр. 47.36 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 75.37 Исо.


Па ми поје књишке песме;Дочула га Миља загоркиња,Чим га чула, одма дотрчала“. 38

Полако напуштање горњег простора иде у правцу нестанка почетног митолошког значења. Нема чудесне и тајанствене женидбе и удаје. На две гране су сто јабуке („плодност, љубав, радовање, знање, мудрост“39) а „дрвеће које носи животне намирнице увек је свето“40 И број сто има своје нумеролошко значење (као десет пута десет, а број десет је „број васељене, парадигма стварања“).41 Како „велику улогу има јабука у односима између момка и девојке, при просидби и свадби“42 онда је могуће да се на двема гранама јабуке „крије“ свадба која је доминантна у древнијем слоју песама са овим мотивом. Наиме, и у овој песми стајаћи број је број три, као „небески број који представља душу“,43 који је метафора за удају и женидбу које се дешавају на вратима. На трећој грани је сив соко.44 Како се „крупне птице често поистовећују са соларним, громовним и ветровним боговима, а је-зици су им муња“45 то је и у овој песми инкорпорирано значење божанске моћи и соларног принципа. Грана испод облака је асоцијација на дрво које „симболизује и женски принцип, хранитељски, склонитељски, заштитнички, подржаватељски вид велике мајке“.46 Како се „птице често јављају у гранама дрвета живота“47 то и грана на којој се гради црква постаје настањени сакрални простор, а „захваљујући Храму, Свет бива преосвећен у својој укупности“.48

Грађење цркве, односно храма, који су „слика и прилика Космичке планине и према томе представљају праву „везу“ између Неба и Земље“49 имали су одређену функцију у обредној пракси, јер су се на Косову и Метохији песме са овим мотивом, певале у оквиру одређеног обредног ритуала ( свадба, Цвети, трећи дан Ускрса). Црква преузима функцију чудесног града. Везу између облака и цркве налазимо и у предању о настанку манастира Грачанице, у којем

38 Дена, 125.39 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 53.40 Исо, стр. 36.41 Исо, стр. 26.42 Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, СКЗ, БИГЗ,

Просвета, Партенон М.А.М, Београд, 1994, стр. 95.43 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 21.44 Mnogo šta mu je zajedničko sa solarnom simbolikom ORLA, s kojim može menjati mesto.

Stremljenje je; pobeda; ulaženje kroz sve ravni. Takođe predočava slobodu, pa otud nadu za sve sužnje, bilo moralne bilo duhovne. Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 153.

45 Исо, стр. 139.46 Исо, стр. 36.47 Исо, стр. 139.48 Мирча Елијаде, Свео и профано, стр. 104.49 Мирча Елијаде, Свео и профано, стр. 89.


краљ Милутин гради Грачаницу на основу поруке коју, „као копију небеског архетипа“,50 добија са неба, у сну.51

У структуру приче уводе се снови, као један од модела архаичне свести, као посебан облик комуникације за који Нортоп Фрај каже: „Постоји митски елемент који посједује моћ неовисне комуникације, што је видљиво не само у познатом примјеру Едипа него у свакој збирци народних прича.“52

Краљ Милутин гради Грачаницу по моделу митолошког уређења света, слике која почива на борби светлости и таме, за коју Ерих Нојман каже: „Слика света, представа о градњи храмова, исто као и римски војни логор и хришћанска просторна симболика цркве одговарају првобитној митологији простора, која полазећи од супротности светлост-тама преко даљих рачвања супротности, свет дели, распоређује и уређује.“53

Мајка упућује краља Милутина у тајну грађења, у свет чудесног, мит-ског, што је и разумљиво, јер је у српској традицији жена преносилац тајних знања. И у песми и у легенди доминантно место заузима мајка, било да је вила било жена од овога света. Централно место је сакрализа-ција профаног простора. Облак је модел будуће цркве Грачанице. То је узор који се спушта на земљу. Како је по Нортопу Фрају „Сан (је) сам по себи сустав загонетних алузија на сањачев живот“54 краљ Милутин добија поруку у сну: „Краљ сутрадан устаде пре сунца и виде на небу красан и велик облак са пет кубета. Дозва одмах мајсторе, те стаде још тога пролећа градити цркву и сагради је до крова. На зиму, мајстори се разиђу а кад дође опет пролеће, мајстора нема да дођу. Поручивао им краљ и тражио их, али они не дођоше за три године а црква је све тако стајала недограђена. Кад дођоше треће године а краљ срдит нареди да се протомајстору скине глава. Мајстор му се замоли и рече: Да сам дошао одмах, истина црква би била готова још прве године али не би трајала ни триста година, али ја нисам дошао три године те је слегао и темељ и зид, па кад ударим још и добре сводове, трајаће не триста година него, и име божије и у славу краљску, во веки века“.55 (Подвукла В. П.).

Црква је саграђена тек када у структуру легенде улази и категорија времена, која обезбеђује темељну градњу, изречену кроз симболику броја

50 Исо, стр. 103.51 „Трансцендентни модели Храмова имају једну духовну, некварљиву, небеску егзистенци-

ју. Милошћу богова, човеку се указује сјајна визија ових модела, а он затим настоји да их репро-дукује на Земљи. Вавилонски краљ Гудеа видео је у сну богињу Нидабу, која му је показала једну таблу, на којој су биле споменуте повољне звезде, а један Бог му је открио план Храма“ Мирча Елијаде, Свео и профано, стр. 104.

52 Northrop Frye, Anatomija kritike, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 125.53 Ерих Нојман, Исоријско порекло свеси, Просвета, Београд, 1994, стр. 92.54 Northrop Frye, Anatomija kritike, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 125.55 Народна књижевност Срба на Косову, народне приповетке, I, Јединство, Приштина,

1980, стр. 119.


три,56 стајаће место и у легенди и у песми. Начин градње цркве у сну указује на тврђење Нортопа Фраја да сан садржи митски елемент „који посједује моћ неовисне комуникације, што је видљиво не само у познатом примеру Едипа, него у свакој збирци народних прича“.57

Соко пева „књишке песме“, што су, највероватније, песме које су певане у цркви, за време богослужења. Долази до замене древне обредно-обичајне праксе хришћанском, а „Миља загоркиња“ носи нејасно значење. Не зна се да ли је вила или девојка. Загоркиња асоцира на вилу, Миља на име девојке, па је могуће да је у овој синтагми инкорпорирано двојно значење.

Најбољу илустрацију губљења митолошког слоја и свођење на „земаљско“ налазимо у песми из Цариградског гласника, коју је записао Александар Вулић, учитељ у Горњем Неродимљу, код Урошевца, 1902. године:

„Град градила бела вилаНа сред града бела црква,И на њој су троја вратаПрва врата од дуката,Друга врата од позлата,Трећа врата од бисера.Што су врата од дуката,То ми мајка сина жени;Што су врата од позлата,То ми мајка ћерку даје;Што су врата од бисера,То ми мајка сина спрема,Сина спрема у туђину.“58

Вила гради град, али на вратима мајка жени сина. Остаје дилема да ли је вила мајка која жени сина или је њена функција замењена земаљском мајком. Врло је могуће да је у процесу свођења песме на хришћанско значење и улога виле полако замењена земаљском мајком. Она као да остаје у горњем, митолошком простору, док у простору сакралног симбола цркве налазимо реалну слику женидбе и удаје, које попримају значење свете тајне. На трећим

56 „TRI. Mnogostrukost, tvorna moć; rast; unapredno kretanje što savlađuje dualnost; izraz, sin-teza.“ „Tri je prvi broj kojem je dodeljena reč „sve“ i „triijada je broj celine, pošto sadrži početak, sredinu i kraj“ (Aristotel). „Moć broja tri“ je univerzalna i ono predstavlja trojnu prirodu sveta kao neba, zemlje i vode; ono je čovek kao telo, duša i duh; rođenje, život i smrt; početak, sredina, kraj; prošlost, sadašnjost, budućnost; tri Mesečeve faze, itd. tri je „nebeski“ broj, koji predstavlja dušu, kao što je četiri telo; oni skupa čine sedam i obrazuju svetu sedmicu.“ Dž. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta–Nolit, Beograd, 1986, str. 20.

57 Northrop Frye, Anatomija kritike, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 125.58 Српске народне умоворине са Косова и Меохије на сраницама Цариградског гласника,

приредио Владимир Бован, стр. 61.


вратима имамо нови моменат. У земаљском простору, у којем доминира црква, догађа се свадба, али на трећим вратима нема виле, већ мајка „сина спрема у туђину“. Тајна туђине остаје отворена, а она најчешће представља хтонски простор, који јунак треба да савлада.

Потпуну христијанизацију најбоље илуструје песма из збирке Дене Дебељковића, у којој налазимо мотив проклете јасике (у овој песми трепетљике):

„Саздаде се бела цркваНи на гору ни на водуИ на њу су до три вратаПрва врата од позлатаДруга врата од истокаТрећа врата Христосова,У њу поју три анђела,Они поју рајске песме,Говорила божа мајка:„Стан’ те људи, стан’те деца,Стани водо, стани горо!“ Све је стало и послушало,Трепетљика не станула,Благослови божа мајка:„Што је стало и послушалоРод родило и одржалоТрепетлика не родила,Не родила ни одржала.“59

Црква се гради сама од себе, нестаје божанство градитељства из горњег света. Врата „од позлата“, која се повезују „са соларном моћи и представља зрачност божанске моћи“60 „од истока“, „правац у којем је усмерено обо-жавање“61 и Христосова као спаситеља, сина Божијег, указују на потпуну христијанизацију митолошке песме. У цркви певају анђели, божји гласници; посредници између Бога и човека, неба и овог света“.62 У варијанти ове песме налазимо нови моменат, „врата од запада“. („Саздаде се бела црква/Ни на небо ни на земљу/ На сред набо под небеса/На цркву су до три врата/Једна

59 Српске народне умоворине са Косова из рукописа Дене Дебељковића, књига прва, лирске и епске народне песме, Академија наука и уметности Косова, Приштина, 1984, стр. 49.

60 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta, Nolit, Beograd, 1986, str. 136.

61 Isto, str. 53.62 Isto, str. 11.


врата само од злата/Друга врата од истока/Трећа врата од запада/У њој поју до три анђела/Они поју рајску песму/Отуд иде божја мајка/Станте људи, станте децо/Стани горо, стани водо/Да слушамо рајску песму/Да гу поју три анђела/Сташе људи, сташе деца/Те слушају рајску песму/ Трепетљика не слушала“.63)

Исток, као правац „у којем је усмерено обожавање, особито свих со-ларних богова“,64 и запад који се „свугде повезује са умирањем“65 указују на то да се у песмама овог типа „сустичу (се) „погребење“ и „васкрсење“ и преовладава позитивна есхатологија, што овом кругу песама даје химничан тон“, о чему је, имајући у виду запис Милоша С. Милојевића, као и песме са шире територије, подробно писала Љиљана Пешикан Љуштановић.66 У већини христијанизованих песама појављују се рајска врата, што Владимир Бован тумачи да је „можда преузето из хришћанског веровања да се на Ускрс отварају рајска врата и у вези с тим веровање: ко умре на Ускрс – душа ће му отићи у рај“.67 Као потврду овом тврђењу налазимо у Великој Хочи68 где

63 Српске народне умоворине са Косова из рукописа Дене Дебељковића, Приштина, 1984, стр. 48.

64 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta, Nolit, Beograd, 1986, стр. 53.

65 Isto, str. 190.66 Љиљана Пешикан Љуштановић, „Вилински град у хајдучкој песми – од рефлекса древног

мита до алегорије“, у Синхронијско и дијахронијско изучавање врса у српској књижевноси, Филозофски факултет, Нови Сад, 2009, стр. 59–75

67 Владимир Бован, Српске народне песме са Косова и Меохије, Јединство, Приштина, 1977, стр. 66.

68 На Ускрс у Великој Хочи 2009. године, у селу у којем је остало српско становништо присуствовали смо реконструкцији овог древног обичаја. Ово су једини остаци древног, христијанизованог обичаја и песме која је у функцији обезбеђивања плодности, односно берићета. (Захваљујемо се екипи РТС-а, уреднику емисије „Српски источници“, Светлани Азањац, која нам је уступила снимак чије смо транскрипте користили).

Транскрипти

Заборавио се тај обичај, знаш. Почели исто да раде, да певају, да све обављају тој што треба. И наши су радили то, од села, одавде. Е, милиција то дознала долазила и били ту чули, шта ја знам, звали га. Оде у милицију у Раковац, и му рекли: „Шта је то да ни кажеш ти што се пева бела вила?“ И овај ги реко: „Није ништа. Ми смо певали за берићет. Да да се роди берићет који ми засадимо, то да ни бог дао да се роди зато се певала песма.“ Е, овако. Јес, живота ми. А они мислили кој зна што је, да није нешто политички.

Увек је било весеље, раније, мислим. Музика. Ишли су са стране људи. Данас би требало збор овде да буде, међутим, ево, видим, данас нема ништа. Ови наши, можда ће неки да почне то да раде.

(Јефтимије Гогић, рођен 1932, радник у пензији)

Кад се заврши литургија онда почне обичај бела вила. Та игра почне тако што неки људи, који од прилике представљају ловце, дивље коње, узму неке гране одломе, и као лове те коње. Ови ловци нападају друге људе са тим гранама и терају и друге људе да се ухвате у то коло. Ту долазе трговци и купци да купе коње, као бира се најбржи коњ и онда трке ко ће да победи. Тај део се тако завршава. Прави се кула и пева се песма:


се песма о белој вили певала на трећи дан Ускрса, у колу, које представља „кружни облик игре који је распрострањен свуда по свету, па се може

Бела вила град градилаТроја враа саградилаПрва враа оду сунце,Друга враа од западаТрећа враа оду југо.Скочи коло,Скочи коло да скочимо.

(Љуба Бркић, рођен 1945, дипл. економиста)

Е, жене би се сакупиле после и би се накитиле и би певале:

Паун пасе, рава расе,паун мој, паун мој.

Коло игра, једна, две, у средину се грлив, се љубив и певав:

Паун оће лепу жену, паун мој, паун мој.

Он, тај паун, иде да пољуби младу, а оће да се жени и две по две певамо:

Вишњичица род родила,маљен мој, маљен мој,нема вишњу кој да бере, маљен мој, маљен мој, само момче и девојче,маљен мој, маљен мој.

И у цркву идемо, две по две улазимо у цркву, и у цркву једно мољи се за народ, за берићет. Каже, нека је срећан празник за много године. И ми сви кажемо: Амин! Нека Бог да берићет. Амин! Нека буде слобода. Амин!“

(Косара Чукарић, рођена 1936, ткаља)

„Па ја сам као мали маштао и од ових приповедака које сам читао о вилама то. Обично се то приказивало као лепа девојка са дугом косом и тако сам је ја замишљао, која је имала моћ и способност да углавном помаже људима, а мада је било можда и неких злих. Обично су у причама ове добре виле.“


„Била нека стара жена и за чуму то се правив. Тако се звало, чума. Имале две сестре близнакиње и два вола близнака и са тим воловима изорале три пут око село да не би ударила та чума у село. А баке старе преле конопље и то три пут око село засновале.“

(Аница Спасић, рођена 1924, домаћица)

„Постоји нека легенда да је Велика Хоча заокружена браздама тако да је непријатељ не може никад савладати, да тако кажем. Сад, ако, можда, постоји нека истина у томе можда нас је Бог сачувао до дана данашњих од многих непријатеља и нападача“.



сматрати општом културном тековином“.69 Правила су се два кола, мушко и женско. Мушкарци су правили коло у колу,70 такозвану кулу и певали песму о белој вили:

Бела вила, град градилаТроја враа, саградилаПрва враа оду сунцеДруга враа од западаТрећа враа оду југоСкочи коло, да скочимо.

На основу варијаната песме о зидању града могуће је пратити трансфор-мацију симбола као и промену обреда. Певање песме, уз игру и прављење куле од тела играча, на трећи дан Ускрса, није напустило обредно-обичајно значење. Коло је у функцији ритуалног чишћења простора, прављење куле од тела успостављање духовне везе са небом, односно Богом. Позитивна

69 Слободан Зечевић, Српска етномитологија, приредили Бојан Јовановић и Божидар Зечевић, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 493.

70 „Српско коло се редовно развијало у ширину, али је било случајева да је нарастало и у вертикалном правцу. То је случај код кола на колу. Мисли се да је ово коло обредног порекла“. Слободан Зечевић, Српска еномиологија, стр. 497.

Трећи дан Васкрса у Великој ХочиПрављење куле уз игру и песму Град градила бела вила


есхатологија сачувана је у песмама са Косова и Метохије. На трећи дан Ускрса жене у Великој Хочи су, напоредо са мушким колом, играле женско. Имитирајући пауна71 који тражи женку, певале су песму „Паун пасе“, док су мушкарци певали песму о белој вили.

Симболична замена мушке и женске функције ишла је у правцу призива-ња духова плодности, а сва комплексност дуалистичког веровања огледа се у „синкретичком споју виших и нижих представа, хришћанског и паганског“.72 Песме са овим мотивом ишле у правцу христијанизације, преласка од не-беског ка профаном, од божанско/женског ка божанско/мушком. На Косову и Метохији њихово суштинско, семантичко значење остало је на нивоу обезбеђивања плодности и, како би и данас рекли стари Косовци, њихово певање требало је „да донесе берићет“.

ИЗВОРИ

Бован, Владимир (приредио), Народне умоворине Срба на Косову I–X. Јединство, Приштина, 1980.

Бован Владимир (приредио), Српске народне песме са Косова и Меохије, Јединство, Приштина, 1977.

Бован, Владимир, (приредио), Народна књижевнос Срба на Косову, народне приповеке I. Јединство, Приштина, 1980.

Бован, Владимир (приредио), Лирске и епске песме Косова и Меохије, суденски записи српских народних умоворина са Косова и Меохије, Приштина, Исток, Београд, Институт за српску културу, Дом културе „Свети Сава“, Народно дело, 2001.

Бован, Владимир (приредио), Народне приповеке и говорне умовори-не са Косова и Меохије, Суденски записи српских народних умоворина са Косова и Меохије. Институт за српску културу, Приштина–Лепосавић, 2005.

Бован, Владимир (приредио), Српске народне умоворине са Косова и Ме-охије на сраницама Цариградског гласника. ДК „Свети Сава“, Исток–Лепо-савић, 2006.

Васиљевић, Миодраг, Југословенски музички фолклор I, Београд, 1950.Дебељковић, Дена, Народне песме са Косова, Етнографска збирка Архива

САНУ, бр. 10, рукопис.Дебељковић, Дена, Српске народне умоворине са Косова из рукописа Дене

Дебељковића I. Академија наука и уметности Косова, Приштина, 1984.

71 „Solaran; povezan s obožavanjem drveta i Sunca; takođe povezan s božurom. Predstavlja be-smrtnost, dugovečnost, ljubav“, Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Pros-veta, Nolit, Beograd, 1986, стр. 126.

72 Бојан Јовановић, Дух паганског наслеђа, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 12.


Караџић, Вук Стефановић, Српске народне пјесме, скупио их и на свије издао Вук Сеф. Караџић. Књига прва, у којој су различне женске пјесме, приредио Владан Недић, Просвета, Београд, 1969.

Караџић, Вук Стефановић, Народне српске пјесме, скупио их и на свије издао Вук Сеф. Караџић. Књига II у којој су пјесме… Приредио Владан Недић, Просвета, Београд, 1969.

С. Милојевић, Милош, Песме и обичаји укупног народа српског, I, II, III, Београд, 1869, 1870, 1875.


Гароња-Радованац, Славица, Српско усмено поеско наслеђе Војне крајине, Чигоја штампа, Београд, 2008.

Бован, Владимир, Српске народне песме са Косова и Меохије, Јединство, Приштина, 1999.

Detelić, Mirjana, Beli grad: poreklo epske formule i slovenskog toponima, Beograd, 2006.

Елијаде, Мирча, Свето и профано, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2003.

Зечевић, Слободан, Српска еномиологија, приредили Бојан Јовановић, Божидар Зечевић. Службени гласник, Београд, 1083.

Јовановић, Бојан, Дух паганског наслеђа: у српској радиционалној кулури. Светови, Београд, 2000.

Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola. Prosveta–Nolit, Beograd, 1986.

Кулишић, Ш., Петровић, П. Ж., Н. Пантелић. Српски миолошки речник. Нолит, Београд, 1970.

Љубинковић, Ненад, Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милуиновића Сарајлије. Рад, КПЗ Србије, Београд, 2000.

Недељковић, Миле, Годишњи обичаји у Срба. Вук Караџић, Београд, 1990.

Нојман, Ерих, Исоријско порекло свеси. Просвета, Београд, 1994.Павловић, Миодраг, Огледи о народној и сарој српској поезији. СКЗ,

Београд, 2000.Пешикан-Љуштановић, Љиљана, „Вилински град у хајдучкој песми – од

рефлекса древног мита до алегорије“. Синхронијско и дијахронијско изучавање врса у српској књижевноси, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Одсек за српску књижевност, Нови Сад, 2009.

Пешић, Радмила, Милошевић-Ђорђевић, Нада, Народна књижевнос. Требник, Београд, 1996.

Frye, Northrop, Anatomija kritike. INTRO, Naprijed, Zagreb, 1979.


Цвијић, Јован, „Балканско полуострво“, САНУ, Завод за уџбенике и на-ставна средства, Новинско-издавачка радна организација „Књижевне нови-не“, Београд, 1991.

Чајкановић, Веселин, Речник српских народних веровања о биљкама. СКЗ, БИГЗ, Просвета, Партенон М.А.М., Београд, 1994.

Valentina Pitulic

THE MOTIF OF BUILDING ON A CLOUD IN FOLK ART FROM KOSOVO AND METOHIA

Summary

The motif of building on the cloud appears in folk lyrics which had a ritual character. Through subsequent transformations these songs became associated with wedding rituals, while some variants from Kosovo and Metohia acquired a completely new – Christian meaning. The extraordinary image of a fairy, building a town on a cloud, introduces various themes. The complexity of the ancient motif of a town built on a cloud poses a particular challenge for interpretation, especially if the semantic level is viewed through the language of symbols.

The songs with the motif of building on a cloud, recorded in the region of Kosovo and Metohia, enable us to follow the transformation of ancient symbols. Bearing in mind the palimpsestic character of an oral text, by interpreting these variants we can follow the function and meaning of the celestial town from the mythological to the Christian. The replacement of certain symbols (for instance, fairy – church) indicates that the singing was determined by the spiritual choice of the performer. As the ethical axis of the Serbs in Kosovo and Metohia was determined by a Christian conception of the world (which, indeed, is the cradle of spirituality), the variants of building a town on a cloud will show all the multiple meanings of oral narratives, as well as some of the clues for deciphering the secret of this hermetic motif.

УДК 821.163.41.09-14:398

Мирјана ЗакићБеоград, Србија

ЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ ИЗ СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ

Током истраживања музичкофолклорног материјала, обављаног 2005. године у свим српским селима Сиринићке жупе, лазаричке песме су се показале као највиталније у процесу нестајања обредне праксе на овој територији. Иако лазарички обред не егзистира више у народној пракси, или, ређе, по-стоји у редукованој форми, лазаричке песме, као и остале компоненте овог обредног система, „живе“ у сећању некадашњих учесница ових пролећних опхода. Структуралном анализом мелодијских, метроритмичких, формал-них, текстуалних... чинилаца одређује се музичко-поетски кôд лазаричког жанра у овој области. Ширим компаративним приступом утврђује се место разматраних песама из Сиринићке жупе у контексту лазаричког жанра јужне и југоисточне Србије.

Кључне речи: обредни систем, лазаричке песме, музички модел, семанти-чка информативност, нумеричка информативност, денотатум, десигнатум.

Сиринићка жупа представља једну од четири жупа Шарпланинске обла-сти (поред Опоља, Средске и Горе)1 – области између Призренског басена и Полошке (Тетовске) котлине, која је јужни стожер етнокултурне целовитости Србије „на југозападној граници етнографског простирања српског народа“. (Радовановић, 2008: 19). По свом регионалном положају, природним и антро-погеографско-етнографским особинама, Шарпланинска област јесте засебна целина сложене географске, антрополошке и културне структуре. (Радовано-вић, 2008: 10).

Истраживање музичкофолклорног материјала у Сиринићкој жупи, вр-шено током 2005. године, представља прво обухватно и системско испити-

1 Као и друге Жупе, и назив Сиринић је словенско-српског порекла, а „односи се на један од главних производа сточарске привреде – сир“. (Радовановић, 2008: 278).


вање традиционалних музичких форми у овој области.2 Истраживањем српске музичке традиције обухваћена су сва српска села и села са мешовитим (српским и албанским) становништвом: Готовуша, Беревце, Врбештица, Ја-жинце, Севце, Штрпце, Д. Битиња, Г. Битиња, Вича, Драјковце, Сушиће. Испи-тивањем је потврђена очуваност песама из некада разбокореног обредног живота српског народа (вучарских, лазаричких, песама уз обредно љуљање, велигданских, додолских, жетварских, песама за вабљење пчела, славских, свадбених), као и љубавних песама извођених у разним приликама.3

Лазаричке песме, као најочуваније у колективном памћењу, биле су саста-вни део женских пролећних обредних поворки у склопу празновања Лазареве суботе. По казивању жена – активних учесница овог обреда до седамдесетих година XX века, поворку „лазарки“ чиниле су два „лазара“ (девојке од 15, 16 година које су „повале“, те и одабиране према гласовним могућностима и уса-глашености боја својих гласова) и две „тупкачице“ (девојчице или „мицке“ од 6, 7 година, које би се „прошетале по три пута између лазара“), обучене у беле извезене кошуље, окићене бисерима, са три црвене мараме око струка и са марамом на глави. Према народном казивању, девојке су узимале учешће у лазаричком обреду све до удаје, а подела улога била је у директној вези са њиховом старосном доби – „мицке само трупку, а големе поју“ (одн. „пову“). Опход домова отпочињао је и завршавао се у „лазаревој“ кући. У обилазак су кретале пре изласка сунца и путем нису ништа певале. Пред ожалошћеним кућама такође се није певало, само су добијале дарове. Податак да је свака махала у селу имала своју лазаричку групу недвосмислено потврђује значај лазаричког опхода, као обреда плодности који, саобразно својим акцио-налним компонентама, носи реликте аграрно–матријархалног рудимента, ини-цијације, брачне иницијативе, хтонске и лунарне митологије... (Зечевић, 1973: 65–90, Костић, 1982: 9–40). Поетска синтагматика обреда одражава магијско дејство круга, као „опште профилаксе“ лазаричке процесуалности.4 Реч је о двоструком нивоу окружења:

– први је у корелацији са темпоралним системом – најавом почетка (кад се „збирају лазарке“) и свршетка целокупног опхода (кад се „растурају лазарке“), што је изражено стиховима: Радос, радос, лазаре/војска и се сабира; Расурај се лазаре, војска и се расура;

2 Истраживања сам обављала са колегиницама мр Јасминком Докмановић и Светланом Азањац, у оквиру пројекта Српског еномузиколошког друшва, који је подржало Министарство за културу Републике Србије.

3 Знатно слабије заступљену инструменталну музику, презентовали су малобројни свира-чи на кавалу, свирајци („свирајка“ – тип краћег кавала са шест отвора за свирање), дудучету (фрули), гочу и хармоници.

4 Профилактичка функција круга, као и елементи кружења у лазаричком обреду, више пута су истицани у етномузиколошким радовима. (Видети нпр.: Marjanović, 1990: 43–51, Докмановић, 2000: 12, Гајић, 2003: 43–44).

125Мирјана Закић: Лазаричке песме из Сиринићке жупе

– други је у корелацији са локативним и темпоралним системом – најавом уласка и изласка из сваког појединачног домаћинства (прецизније, дворишног простора испред куће, будући да лазарице не улазе у кућу), што је означено стиховима: Бог помага у дворе/да уле’ну лазари; ’Сане збогом из дворе.

У односу на ове оквирне, стереотипне најаве, унутрашњи део поетске синтагматике појединачног опхода је варијабилан, јер подразумева намену различитим члановима домаћинства. Утврђени редослед извођења ових песама почива на хијерархијским нормама традиционалног породичног концепта: од песама упућиваних кући, домаћину и домаћици, до оних наме-њиваних најмлађим члановима, после којих су следиле песме упућиване чла-новима и предметима ширег домаћинства од којих је такође зависила егзи-стенција дома. Редослед су углавном формирале лазаричке групе, будући да су оне биле упознате са стањем сеоских домова; понекад су такође и саме домаћице наручивале песме за одређене чланове.

Лазарички текстови исте функционалне предодређености (готово) иден-тични су у свим српским селима Сиринићке жупе. Они, дакле, носе својства друштвеног, стандардизованог искуства и темеље се на конвенцији предста-вљања референтног објекта, односно на таквим перцептивним структурама које омогућавају препознавање тих објеката (појединачних чланова у окви-ру опште лазаричке идеје плодности). (EKO, 1973: 122–132; Закић, 2009: 53). Рашчлањивање и сегментирање реалности путем поетских текстова у ди-ректној је вези са великим комуникативним потенцијалом језика, те његовим основним принципом симболичког репрезентовања ванјезичких појава. (IVIĆ, 1987: 173–178).

Другим речима, управо поетски систем омогућава диференцирање ни-воа значењских релација иманентних обредној пракси: денотатума (актуел-них објеката на које упућују засебни обредни чинови, односно текстови) и десигнатума (заједничког појма плодности датог обреда, који је означен посто-јећим денотатумима). (Закић, 2009: 54)

Наредни текстови представљају само део лазаричког поетског система Сиринићке жупе, уз напомену да су исти или веома слични поетски искази регистровани, као што је већ речено, и у другим селима ове области:

кад се збирају лазарке:

Радос, радос, лазаре,да идемо заједно,да паднемо на једно,где је кућа богаа,где браица вољују,јервице још боље.


Јервице, киице,занишај ми деенце,да ја сле’нем у поље,да наберем ковиље,да помеем дворове,ће ми дођу лазари.(Вича)

Радос, радос, лазаре,војска и се сабира,да идемо у војску,вране коње доводе,анке пушке доносе,ошре сабље разносе.(Готовуша)

кад улазе лазарке у дом:

Бог помага у дворе, да уле’ну лазари,цар ги ујка не беше,царица ги излеже,и’е, и’е, лазари,па на јесен дођие,лепо ће ве дарујем,жуом паром динароми пребелом пшеницом.(Вича)

кући:

Овде кућа богаа,краве му се елеју,овце му се јагњеју,пчеле му се ројеју,бучка му се муеше...(Севце)

домаћину:

Заспа(ј)о ми владика,на Рисове солове,


сам га Риса будеше:– Диг’ се, диг’ се владико,ее и ги лазари,чим ће да ги дарујеш?– Жуом паром, динаром,и пребелом пшеницом.(Вича)

Ој, синиче, пуниче,сиан пуак пуујеш,много цара царујеш,по ’иљаду на дана,по пе соин’ дукаа.(Севце)

Кме ми шеа пред селои кмеица по дело,шије кмеу кошуљу,са две игле сребрне,са два конца свилена;конци јој се мрсеју,игле јој се кршеју.(Сушиће)

домаћици:

Ој, јарино, госпођо,леп си пород родила,све синове банове,све јелчице, ћерчице;несу мајке банови,но су мајке синови,несу мајке јелчице,но су мајке ћерчице.(Готовуша)

орачу:

Раар седи на рало,сеје белу пшеницу,да израни дечицу.(Готовуша)


овчару:

Овче поље широко,пред њим момче засвира,у шарене карабе,у сребрне свирајке.(Готовуша)

Ој, овчаре, бугаре,заспало и сугаре,на вр’ беле планине,на зелене рудине.Повра, повра овчаре,е сабери сугаре.(Сушиће)

младој снаши:

Трендавилче невесо,под рендавил седеше,и на Бога гледашеи на Бога молеше:– Дај ми, Боже, шо хоћу,мушко чедо, деенце,белу лику јаглику.(Вича)

трудној снаши:

Превила се купина,преко влашке планине,да до’ваи јабуку,да на’рани деенце.(Вича)

младенцима:Два се млада гледајуу шарена огледа,кој пониже, кој више,младожења пониже,мланесица повише.(Готовуша)


момку:

Соко леи високо,мајка му се радује,шо јој леи високо,крила држи широко,покрај небо високо.(Вича)

Овде јунак нежење,шо га ако не жени,шо га мајка не жени..Женио би, бројио,нигде слику не нађе,Сојну мому попову,њу гу мајка не дава,њу гу ако продава.(Вича)

Бележниче, јуначе,береш дрва у горуи девојку на далек’.Пођи, дођи, девојко,да му перчин ишчешљаши да му га саплееш.(Готовуша)

девојци:

Трепељико, девојко,репни браку над око,да се рано пробуди,да ми сле’не у пазар,пај да купи огледо,да се гледу лазари,чиј’ је лазар најбољи.На нашега лазарасвиленица кошуља,на вашега лазара,конопљана кошуља.(Вича)


Ој, другаре, другачке,ми заје’но седомо,сиан плеок плеомо,још по сиан везомо.(Сушиће)

женском детету у колевци:

Гркала је грлица,у свилене пелене,у сребрне повоје.(Сушиће)

мушком детету у колевци:

Има мајка пуценце,’де ће да га ушије?На кошуљу под грло,ушила га, прешила,са два конца свилена,са две игле сребрне.(Готовуша)

кад излазе лазарке из дома:

’Сане збогом из дворе.

кад се растурају:Расурај се лазаре,војска и се расура.(Сушиће)

Метричку структуру забележених лазаричких песама чини седмерац (4,3). Овај метрички склоп иначе је доминантан у поетској структури лазаричких примера на територији Србије, с тим што његова универзалност у песмама из Сиринића (тј. одсуство других стиховних метрика) чини лазарички жанр ове области специфичним. О искључивој заступљености седмерца у лазари-чким текстовима сведоче и Васиљевићеви записи ових песама из Призрена, Штрпца и Велике Хоче, који су бележени средином XX века, а публиковани у студији која је посвећена српском вокалном стваралаштву са шире територије Косова и Метохије. (Васиљевић, 2003: 272–277).


Дводелна структура певаног текста базирана је на једностиху или двости-ху, без рефренских интерполација. Лазаричке песме су извођене антифоно, што је и генерална карактеристика свих вокалних категорија у српском обредном наслеђу.

У поређењу са разноликом поетском синтагматиком (односно, са ра-зноврсним текстовима намењиваним члановима домаћинства), музички систем лазаричког обреда почива на једном мелодијско-ритмичком моделу, као универзалној музичкој основи свих лазаричких текстова у једној сеоској заједници. Таква, висока редундантност музичке поруке ублажава се, у пер-цептивном смислу, континуираним током нових стихова. Комплементар-ност музичког и поетског исходи из различите функционалности, односно различитог степена информативне вредности ових система: семантичке (под којом се подразумева значење, односно присутност објекта у тексту као зна-ку) и нумеричке (која означава нумеричку количину иновације у музичком и поетском тексту). (Закић, 2009а: 133–152).

У случају образовања више лазаричких група у истој сеоској средини, изведене мелодије могле су бити тек незнатно другачије, и због тога су, по речима извођача, припадале истом „гласу“ (истом музичком моделу). Разли-читост се, пак, терминолошки идентификује односом између певања „на оте-зање“ (из села са већом надморском висином) и певања „на кратко“ (углавном из села са мањом надморском висином)5. Другом одредницом – „на кратко“, означава се, такође, манир дечјег интерпретирања лазаричких песама. Научна потврда ових народних објашњења указала је да се такав диференцијални спецификум односи на метроритмичку организацију, проток времена у мело-строфи и карактер мелодике. Лазаричке песме „на отезање“ подразумевају развучено и рубато извођење, док песме „на кратко“ – силабичну и метрички стриктнију интерпретацију (певање „на кратко“ забележено је у Врбештици, Вичи и Севцу; Закић, 2009: 158, 159). Без обзира на извесне различитости лаза-ричких „гласова“ у истраживаним селима, евидентно је постојање многих заједничких карактеристика, које чине лазаричко певање из Сиринића специ-фичним и препознатљивим.

Као прво, реч је о једногласном певању, које је и генерално обележје во-калне традиције Косова и Метохије. Мелодије су првенствено трикордалне структуре, а осцилаторни карактер мелодике произлази из гравитирања тонских оквира (хипофиналиса и хиперфиналиса) ка средишњем тонском упоришту. Знатно ређи су бикордални примери, са уравнотеженим односом финалиса и хипофиналиса. Ови нетемперовани тонски низови (са честим инфлексијама, нарочито хиперфиналиса) могу бити обогаћени „квоцајућим“ звуцима у интерпретацијама старијих жена (како то илуструје пример 1 из

5 На сличан начин, терминима „дугачки глас“ и „кратки глас“, диференцира се певање лазарица из изразито планинских насеља од лазаричког певања у низијским насељима Г. Пчиње. Видети: Докмановић, 2000: 14.


Сушића).6 Таква специфична звучна боја даје посебну експресивност сло-бодном (parlando rubato) музичком току.

Карактеристичан застанак, односно пауза унутар трећег слога другог мелостиха представља важно обележје лазаричких песама из Сиринићке жу-пе. Заједно са претходно наведеним структуралним елементима, овај застанак, доследно спроведен и једнако позициониран у свим забележеним примерима, чини препознатљивим лазарички жанр ове области. Такав специфичан пре-кид на месту које не одговара поетској цезури одражава некореспондентност музичке и поетске сегментације и доприноси снажнијем музичком ефекту.

Занимљиво је да поменути застанак одликује и друге вокалне жанрове на широј територији Косова и Метохије. Регистрован је, такође, у појединим лазаричким песмама из: Средачке жупе (Закић, 2009: 159), Г. Пчиње (Докма-новић, 2000), Бујановца (Големовић, 1980: 176–183), Врањског поморавља (Ђорђевић, 1931: 5–7) и Хана (Петровић, 1971: 391). Научна компаративна проучавања И. Земцовског (И. Земцовский) прва су указала на овакав прекид музичког тока, и то не само у лазаричком, већ у обухватнијем пролећно–летњем, као и у свадбеном циклусу песама на ширем словенском простору (прецизније, у руској традицији и у обредном фолклору балканских Словена). (Земцовский, 1968: 61–69) Научно интересовање за овај феномен резултирало је и различитим тумачењима његовог могућег разлога или функције у мело-строфичном току; почев од сличног Рихтмановог и Кауфмановог сагледава-ња ове паузе у контексту „неправилног дисања певачице“ (Rihtman, 1969: 178; Кауфман, 1963: 37), преко интерпретације Земцовског о „непрекидном, зачараном кретању“ које се постиже управо оваквим начином непоклапања цезура напева и стиха (Земцовский, 1968: 61–69), до Големовићевог тумачења „музичке улоге“ паузе у певању (Големовић, 2000: 62–64).

Компаративни приступ указује на сличност лазаричких песама (на поетском и у мањој мери на музичком плану) из Сиринићке и суседне, Сре-дачке жупе. (Закић, 2009: 158,159; Антонијевић, 1997: 110–116)7. У ширем географском контексту, запажају се извесне мелодијске и структуралне слично-сти лазаричких напева из Сиринићке жупе и Г. Пчиње.8 Расположиви оквир дијахронијског сагледавања резултира констатацијом велике подударности истраживаних песама са лазаричким примером забележеним у Штрпцу 1947. године (Васиљевић, 2003: 274).

Имајући у виду изобичајеност ових опхода у протеклом периоду, од посебне важности је поновно формирање лазаричких група, састављених од

6 Реч је о Добрили Илић, рођеној 1931. године у Д. Битињи, која од своје 18. године живи у Сушићима. По њеним речима, лазаричке песме из ова два села се (готово) не разликују, што смо и сами констатовали током истраживања.

7 Лазарички текстови из Призренског Подгора такође су сродни поетском систему из наведених жупа. (Лазаревић-Големовић, 1957: 561,562).

8 Заправо, овим песмама из Г. Пчиње знатно су сроднији лазарички примери из Кумановског и Кривопаланачког краја северне Македоније. (Докмановић, 2000; Величковска, 2006: 330–447)


неколико девојчица, у појединим селима Сиринићке жупе. Ове дечије поворке представљају редуковану форму некадашње обредне процесуалности, која се огледа и у музичко–поетској равни, са: доследном силабичном структуром; речитативним карактером мелодике у бржем темпу; маниром отвореног пе-вања са јасном артикулацијом слогова; изостанком микроинтервалских одно-са и квоцајућих звукова. Реинтерпретација лазаричких песама од стране нај-млађе популације, подучаване од старијих жена – некадашњих носилаца овог обреда9, сведочи о потреби за обнављањем традиционалних колективних светковина, те чувањем наше музичко–културне баштине.


Антонијевић, Драгослав, Дромена, САНУ, Балканолошки институт, По-себна издања, књ. 72, Београд, 1997.

Васиљевић, Миодраг А., Народне мелодије с Косова и Меохије (редакци-ја: З. М. Васиљевић), Београдска књига, Београд, Нота, Књажевац, 2003.

Величковска, Родна, Музички дијалеки у македонском радиционалном народном певању – обредно певање (докторска дисертација, одбрањена на ФМУ у Београду), 2006. године (у рукопису).

Гајић, Марта, Лазаричко певање у ценралном делу Добрича (дипломски рад, одбрањен на ФМУ у Београду), 2003. године (у рукопису).

Гајић, Марта, Трагом „замрзнутог“ сећања (у рукопису).Големовић, Димитрије, Музичка традиција, Народне песме и игре у околи-

ни Бујановца. Етнографски институт САНУ, посебна издања, књ. 21, Београд, 1980, 15–36, 79–253.

Големовић, Димитрије, Рефрен као средство обликовања у народном пева-њу (на примеру припева), Изузенос и сапосојање – „Фолклор – Музика – Дело“ (V међународни симпозијум, Београд, 1997), ФМУ, Београд, 1997: 245–265.

Докмановић, Јасминка, Обредно певање за плоднос (лазарице) у јужној Србији, Музички алас (Београд), год. 7, бр. 27. CLIO, Београд, 2000.

Ђорђевић, Владимир Р., Српске народне мелодије (предрана Србија), Бео-град, 1931.

Eko, Umberto, Kultura, informacija, komunikacija, Nolit, Beograd, 1973.Закић, Мирјана, Реконструкција лазаричког опхода у Србији, Сунце – са-

решина словенског народа, ЕЕКЦ „Сфера“, Нови Сад, 2007: 98–103.Закић, Мирјана, Обредне песме зимског полугођа – сисеми звучних знако-

ва у радицији југоисочне Србије, Етномузиколошке дисертације, св. 1/2009. ФМУ, Београд, 2009.

9 У контексту ретких обнављања обредних активности на територији Србије, реконструи-сана форма лазаричког опхода, са девојчицама као актерима, забележена је, током последње деценије, и у другим српским крајевима. (Види: Закић 2007: 98–103, Гајић).


Закић, Мирјана, Комплементарност поетског и музичког система у обредним опходима домова, Музикологија (часопис Музиколошког института САНУ), св. 9. Београд, 2009: 133–152.

Земцовский, Изальий, Прилог питању строфике народних песама (из јужнословенско-руских паралела), Народно сваралашво – folklor Београд, год. VII, св. 25.1968, 61–69.

Zečević, Slobodan, Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, Muzej grada Zenice, Zenica, 1973.

Ivić, D. Ivan, Čovek kao animal symbolicum, Nolit, Beograd, 1987, 272–284. Кауфман, Николай, Българскаа многогласна народна песен, Наука и

изкуство, София, 1968.Костић, Петар, Лазарице у селу Сурлици (прилог разматрању порекла и

суштине женских обредних поворки), ГЕМ у Београду, књ. 46, 1982, 9–40. Лазаревић–Големовић, Јованка, Лазарице у Призренском подгору, Гла-

сник Енографског инсиуа САН, КЊ. II–III (1953–1954), Научно дело, Београд, 1957: 557–563.

Marjanović, Zlata, Uloga muzike u tradicionalnim obredima sela Brza (prilog proučavanju narodnog muzičkog stvaralaštva Porečja u južnoj Srbiji), (дипломски рад, одбрањен на ФМУ у Београду), 1990. године (у рукопису).

Милојевић, Милоје, Народне песме и игре Косова и Меохије (приредио Драгослав Девић), Завод за уџбенике и наставна средства, Карић Фондација, Београд, 2004.

Петровић, Радмила, Народне мелодије из ханске области, Врањски гла-сник, књ. VII. Врање, 1971, 389–408.

Радиновић, Сања. Саро двогласно певање Заплања (магистарски рад, одбрањен на ФМУ у Београду), 1992. године (у рукопису).

Радовановић, Милован, Косово и Меохија (анропогеографске, исо-ријскогеографске, демографске и геополиичке основе, Службени гласник, Бео-град, 2008.

Rihtman, Cvjetko. O nekim faktorima strukture melopoetskih oblika, Народно сваралашво – folklor, Београд, св. 29–32. 1969: 173–179.


пример 1:

пример 2:


Mirjana Zakic

LAZARICE OF SIRINICKA ZUPASummary

The research of music folklore carried out during 2005 in all of Serbian villages of Sirinicka zupa confirmed rather well preserved state of vocal heritage, especially rite songs of lazarice. Those songs proved to be the most vital part of otherwise, through last few decades, fading ritual tradition.

The rite of lazarice effectively doesn’t exist in today’s folk practice, or, more seldom, exists in reduced form. However, the songs of lazarice, as well as some other components of this rite, are still living in memories of former participants. The analysis of music and poetic material shows the existence of collective music code of lazarice genre in this area, identifying it through synergy of melodic, metrorhythmic, formal, etc. parameters. Further comparative–analytic examination resulted in defining of similarities between lazarice songs of Sirinicka zupa and those of South and Soth–Eastern Serbia.

Key words: rite system, lazarice songs, musical model, semantic informativity, numerical informativity, denotatum, designatum.

УДК 821.163.41.09-32:398

Данијела ПоповићНиш, Србија

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ И ПРЕДАЊА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ЧАСОПИСУ ЦАРИГРАДСКИ ГЛАСНИК

Приповетке и предања објављиване у Цариградском гласнику сведочење су о једном од тренутака у историји српског усменог стваралаштва. У раду су представљене њихове карактеристике и повезаност са интернационалним и националним приповедним фондом.

Кључне речи: Цариградски гласник, усмене приповетке и предања, Косово и Метохија.

Да је српски народ на просторима тзв. Старе Србије под влашћу отоманске царевине био изложен агресивном и систематском делању које је за циљ, између осталог, имало уништење верских и националних обележја, показује и пример периодике намењене српском народу. Српска гласила на овим просторима јављају се тек последњих деценија XIX века и плод су, према мишљењу Петра Митропана, „с једне стране, ... буђења самосвести и плод националног рада у јужним крајевима, а с друге стране, последица унутрашњег расула и слабости централне турске власти, и за то везаног либералног режима и попуштања од стране администрације“.1

Појавивши се тек 1895. године, двадесетак година након Призрена – првог листа намењеног Србима, Цариградски гласник2 представљао је новину у по-гледу језика којим је штампан, будући да је реч о првом листу на српском језику који је штампан у Турској. Власник (и уређивач) листа био је Коста

1 Петар А. Митропан, Прилози за исорију шампе у Сарој Србији и Маћедонији 1871–1912, Скопље, 1933, стр. 18.

2 У даљем тексту биће у употреби и скраћеница: ЦГ. За потребе овог истраживања користили смо посредни извор – књигу Српске народне умоворине са Косова и Меохије на сраницама Цариградског гласника, приредио Владимир Бован, Исток – Лепосавић, 2006. Упоредо са овим извором, користили смо и записе умотворина у бројевима Цариградског гласника који су нам били доступни.


Групчевић, док је послове уредника обављао Никодим Савић,3 пећански новинар и писац.

У листу су објављивани разноврсни прилози о религији, језику, народном животу и обичајима. Поред тога, штампана је и драгоцена усмена грађа коју су чиниле народне лирске песме, приповетке, предања и кратке говорне форме.

Народне приповетке и предања објављивани су у Цариградском гласнику од 1898. до 1906. године. У седмом броју листа за годиште 1898, четврте године излажења, објављено је предање Бабушка одаја4 и надаље су, изузев 1899. године, приповетке штампане сваке године. Континуитет је прекинут 1907, а разлоге томе треба тражити и у чињеници да је, због смрти уредника Косте Групчевића, лист престао да излази и да је поново покренут тек годину дана касније, да би се убрзо сасвим угасио (1909).

Записивачи приповедака и предања објављиваних у листу веома ретко су уз записе прилагали податке о казивачима и времену бележења. Подаци о месту са кога су потицале умотворине постоје, али нису увек прецизни – записи се локализују одредницама које подразумевају шире просторе, нпр. Косово, околина Пећи, околина Призрена. Само уз три записа од постојећих шеснаест приложена је потпуна информација о месту. Александар Вулић, учитељ из Пасјана, једини је сарадник који уз забележену приповетку даје информацију о казивачу (легендарну причу Највећи грех забележио је „по казивању Јована Сталића“)5.

Прозну грађу записивали су углавном учитељи, свештеници и културни посленици: Александар Вулић, Јован Миловановић, Миладин Симић, Петар Петровић, Радован Николић, Стојан Капетановић, Митар Вучковић, Јордан Новичанац. Овој групи условно припадају Јанићије Поповић и Григорије Божовић, будући да се у њиховим записима уочава накнадно, ауторско уобличавање усмене грађе.

Корпус народне прозе објављене у Цариградском гласнику чине басне (Рђава реч не заборавља се, Сељење ласа), предања (Свеи Сава и вук, Свеи Сава просеца прозоре, Дубоки поок, Помислии и учинии није исо, Како је посала икона Чудоворне пећске Свее Богородице), новеле (Све у своје време, Каква је жена), шаљиве приче (Куку сине Сојане и унуче Сојанче, Вешо опоменуи, Његов опанак), легендарна прича (Највећи грех) и две

3 Уредници Цариградског гласника су, после Савићеве смрти 1897. године, били С. Јакшић, И. Иванић, М. Вукчевић, С. Аврамовић и други. (П. Митропан, Прилози..., стр. 24). О Никодиму Савићу видети и: Сунчица Денић, Српски писци на Косову и Меохији (1871–1941), Приштина, Лепосавић, 2008, стр. 42–44.

4 Записивач је потписан иницијалима А. Т. С. Како међу сарадницима Цариградског гласника нема особе са именом и презименом које би одговарало поменутим иницијалима, не може се са сигурношћу тврдити ко је овај прилог послао уредништву. Уколико је дошло до грешке у штампању иницијала, аутор би могао бити Анастас Поп Стевановић који је био сарадник листа (објављени записи народних песама у бројевима 36 и 40 за годину 1900).

5 Владимир Бован, Вук Караџић и његови следбеници на Косову и Меохији, Приштина, 1987, стр. 94.

139Данијела Поповић: Српске народне приповеке и предања са Косова и Меохије

приповетке које припадају тзв. међужанровским облицима (Зима и грозница, Кривда и Правда).

Грађа невелика обимом, посматрана као целина, показује неке од особина прозног усменог фонда бележеног и објављиваног на просторима Србије током XIX века:6 стилизација приповедне грађе, глорификација патријархалног начина живота и морала, присуство микрострукура.

Интервенције на приповедном материјалу уочљиве су на различитим нивоима, почев од језика чије дијалекатске специфичности нису очуване у записима: приповетке су објављене на стандардном књижевном језику готово без одступања. За разлику од записа народних лирских песама, у приповеткама и предањима нема аутентичног израза са овог говорног подручја.7

Народно приповедање стилизовано је и:а) увођењем коментара којим се мотивишу или тумаче поступци јунака

(вид. легендарну причу Највећи грех),б) истицањем поуке, дидактичношћу записа,в) увођењем дескриптивног и сентименталног (нарочито у примерима

којима је усмено казивање само подлога писаном, ауторском делу: вид. Сељење ласа, Дубоки поок).

Славећи вредности патријархалног начина живљења, ови записи истичу значај обичајне и хришћанске етике. Присуство хришћанских наноса у њима уочљиво је у готово свим жанровима, нарочито у оним чијој природи такви елементи и јесу својствени (легендарној причи и предањима).

У приповедни материјал казивачи често уносе кратке говорне творевине – клетве (Проклеа била, Никад добра не видела, Да од Бога нађеш), пословице и изреке (Тешко оме до смри ко се са злом упри, Свој своме мисли добро, Поменула се, не повраила се, Зла ко зла зима). Записи Ј. Поповића и Г. Божовића показују да је и на овим просторима била жива пракса стварања ауторских дела преузимањем из усмене традиције мотива, тема, композиционих модела, приповедачких поступака. Народна прича унета у ауторско дело мењана је у складу са захтевима нове поетике, новог жанра и, природно, у таквом окружењу, имала је другачију функцију и значај.

6 Видети нпр.: Зоја Карановић, Народне приче у Даници, Нови Сад, Београд, 1992; Снежана Самарџија, Народне приповеке у Леопису Маице српске, Нови Сад, Београд, 1995; С. Самарџија, Од казивања до збирке народних прича: прилог проучавању исорије народне књижевноси, Бања Лука, 2006.

7 Колико је прича таквим интервенцијама изгубила може се видети и површним поређењем са варијантама забележеним на овом простору. Варијанту шаљиве приповетке Његов опанак (ЦГ) у збирци српских народних умотворина из Метохије М. Радуновића под називом Његови опанци карактерише присуство неколиких особености косовско-ресавског дијалекта – нека буду поменути замена консонаната к,г,х испред обличког наставка -е у акузативу множине именица мушког рода: опанак–опанци у опанце: не даје, се понесе опанце; заменички облик ју – пиа ју неки шере, африката дз (дзипи преко прага). Вид. Осала је реч: српске народне умоворине из Меохије, приредио М. Радуновић, Београд, 1996. У варијанти из Цариградског гласника нема дијалекатских карактеристика.


Најбројнију групу умотворина објављених у Цариградском гласнику пред-стављају предања. Сва су једноепизодична и изузев записа Бабушка одаја које је у форми кратког саопштења, сва су фабулати.

Казивање о светом Јовану Златоустом (Помислии и учинии није исо) показује особине захваљујући којима се може сврстати у културноисторијска и етиолошка предања. Како је предмет приповедања свети Јован Хризостом, историјска личност, теолог Источне цркве и патријарх, и његова чувена мудрост и реторска способност, у казивању има елемената културноисторијског предања. Завршни сегмент којим се истиче веза догађаја о коме се приповеда и назива Златоусти који свети добија („Тад га и назваше Златоусти“) приближава запис етиолошким предањима. Мада се у запису уочава и мотив из житијне литературе8, сажетост записа (легенди је својствена вишеепизодичност), као и однос према натприродном (овде изостаје чудесно којим се уздиже свети и наглашава његова блискост Богу), упућују на закључак да је у овом случају реч о усменом облику прожетом елементима типичним за културноисторијско и етиолошко предање. Разговор о греху, почињеном мишљу и делом, и одгова-рајућим казнама којима се уређује понашање људи приповедач је сместио у реалистичне оквире: свеци су са небеса спуштени на земљу, окупљају се и расправљају. Свети Јован, будући задужен за благоутробије, користи свој положај и непосредно – чином (кувајући јела, Јован нека посоли, а над некима махне руком помисливши да соли) и речима убеди своје неистомишљенике, све присутне светитеље, да се не може на исти начин доживети ни санкцио-нисати грех почињен у мислима и онај који је последица делања.

Међу записима штампаним у Цариградском гласнику налазе се и познате варијанте предања о светом Сави:9 Свеи Сава просеца прозоре и Свеи Сава и вук. Приповедање о светитељу који показује сељаку како се светлост уноси у кућу10 сведочи о накнадним интервенцијама (уредника, записивача, сакупљача). Поступци јунака се објашњавају и коментаришу (сељак шиником износи мрак и уноси светлост – да би кућу „учинио видном“, Сава, пошто упути сељака у оно што треба да ради, тражи од њега секиру – „да би га сам лично уверио о томе“; такав Савин гест одређује се као „најпростији и најразумљивији начин да дивно научи“; сељак одговара Сави „онако простодушно“ и слично). Савина мудрост и просветитељско деловање бивају објективизовани сликом

8 Будући да се у житију Светог Јована Златоустог (Јустин Сп. Поповић, Жиија свеих, Београд, 1998, стр. 317–398) запажа мотив одређивања другог имена – епитет златоусти зарад беседничке надарености прераста у име, могло би се, уз обимнија додатна истраживања, говорити и о елементима легенде као посебне врсте усмених предања која настају фолклоризацијом житија и апокрифа (Нада Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, Београд, 2000, стр. 173).

9 Вид. приповетке Свеи Сава гради прозоре и Како је посао вук, у: Владимир Ђоровић, Свеи Сава у народном предању, Народно дело, Београд, 1990.

10 Мотив уношења светлости у кућу неким предметом (посуда, торба) интернационалног је карактера (АаТh 1245) и, у другачијем контексту, налази се у шаљивим причама о будаластим пословима. Видети: Antti Aarne, Stith Thompson, The Types of Folktale, FF Communications, 184, Helsinki, 1961, стр. 380.


свеца који секиром прави прозоре на кући неуког сељака. Пажња је усме-рена ка одређеним, историјом и традицијом потврђеним особинама Саве Немањића те овај запис припада културноисторијским предањима. Предање о светом Сави и вуку усмерено је ка томе да се објасни промена у изгледу и понашању животиње и припада групи етиолошких предања. Одређени у давнини Божјом вољом („у старо време Бог је био одредио“), вуков изглед и начин живота бивају измењени делањем светог Саве. Успостављање новог система и увођење јунака који, попут божанства, санкционише и уређује изазвано је вуковом намером: уместо следовања које је Бог одредио – последње овце у тору, каква год била, он покуша да украде најбољу, јер последња беше мршава. Савином акцијом (ударцем штапом по леђима) објашњава се нови изглед ове животиње. Повијеност вукове кичме наниже као својство у природи осведочено, потврда је веродостојности приповеданог. Формулама од ада, ада утврђује се временска граница од које особине и изглед бивају другачије уређени: „Св. Сава се наљути, удари га по крстини, и од тада на том месту вук остане као пребијен“. Истовремено, завршетак којим се резимира и истиче настанак новог и другачијег поменутим формулама упућује и на врсту предања.

Етиолошко је предање и запис Петра Петровића Како је посала икона чудоворне пећске Свее Богородице.11 Казивање о светом Луки, апостолу и јеванђелисти који је насликао лик Мајке Божје припада интернационалном фонду.12 Прихваћена у Западној и Источној хришћанској цркви, легенда о Луки сликару у предању са Косова усмерена је ка разјашњењу постанка иконе Свете Богородице која се налази у Пећкој патријаршији. У приповедању о томе како је Лука „једног лепог дана“ видео у води лик Мајке Божје и по њему насликао чудотворну икону уочљиви су наноси хришћанског, религиозног израза: време настањивања светог Луке на обали мора одређује се као период од силаска Светог Духа на апостоле13: светац живи као богоугодник у колиби „молећи се Богу, постећи, пишући свете речи Божије и живот и рад Исуса Христа“. Податак да је Лука израдио три иконе Богоматере такође је својина и хагиографске литературе.14 Сем за предање уобичајених формула којима се веродостојност потврђује позивањем на знање предака и заједнице (причају, прича народ), истинитост приповеданог верификује се, у овом примеру и упућивањем на постојање једне од верзија иконе у Патријаршији. Верификација се спроводи и повезивањем са историјским чињеницама – икону је „донео из Свете земље Свети Сава кад је био тамо“.

11 В. Саво Вукмановић, Меохија у легендама, у: О народној књижевноси Срба на Косову, Приштина, 1980, стр. 138.

12 Clemens Jöckle, Encyclopedia of Saints. London, 1997, s.v. Luke, стр. 283; JCJ Metford, Diction-ary of Cristian Lore and Legend, London, 1983, s.v. Luke, St, стр. 164.

13 В. Јустин Ст. Поповић, наведено дело, стр. 239.14 Исо, стр. 240–241.


Формула која „с једне стране делује као „полуверовање“, а с друге, као уверавање преко читаве традиције предака“15 – по причању многих, очувана је и у кратком саопштењу Бабушка одаја.

Запис Дубоки поок који је уредништву послао Григорије Божовић налази се на граници писане и усмене литературе. У основи његовој налази се предање о постанку црквице Св. Пречисте у месту званом Дубоки поток. Приповедање о монаху који, пошто је с уважавањем и срдачношћу примљен у дом локалног свештеника, неопрезно оптужи свога домаћина да му је украо светињу – ковчежић са светим моштима, завршава се награђивањем неправедно оптуженог. Свештенику буде дато да у потоку пронађе заборављени ковчежић и он на том месту подигне цркву. Већ само основно ткиво усменог предања пресецано је лирским описом природне непогоде, коментарима и објашњењима („тврда земља била је неудесна за његово изнурено тело“; „дуго је лежао и шаптао молитве у којима је молио да му Бог грехове опрости и допусти да може узети Свету руку...“). У запису се уочавају битне особине Божовићеве путописне прозе: етнографска основа,16 топографски описи и лирски сегменти оквир су усменом предању, народној историји и опису народног живота17; посебно место у њој имају ликови обичних људи из народа чија непоколебљива борба за очување вере, језика и народа представља врхунску вредност.18

У основи легендарне приче Највећи грех је интернационално распро-страњени сиже о великом грешнику (АаTh 756 C)19. Због почињених бројних недела или огрешења о етичко-религиозне законе, човек бива осуђен да обавља узалудне послове и чини добра дела, у нади да ће се на тај начин – покајањем и испаштањем показати достојним опраштања. Нарушавање обичајног или религиозног кодекса углавном се остварује убиствима (злочинац убија деведесет деветоро људи или родитеље) или огрешењем о свете предмете (пуцање у свети колач, нафору). Казне за овакав грех одређује виша сила – Бог или његови изасланици (анђели, свеци, духовници). Казна је, по правилу, дуготрајно испаштање које се остварује обављањем узалудних послова: заливањем сувог штапа, угарка, чувањем црне овце док не постане бела итд. У улози грешника – хајдука, разбојника, у нашој усменој традицији јавља се најчешће свети

15 Н. Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, стр. 176. 16 Александар Јовановић, Књижевни све Григорија Божовића, у: Књижевнос Саре и

Јужне Србије до Другог свеског раа: зборник радова, Београд, 1997, стр. 63–76.17 Миленко Јевтовић, Јужна Србија у пуописним рансверзалама Григорија Божовића,

Књижевнос Саре и Јужне Србије до Другог свеског раа: зборник радова, 3, Београд, 1998, стр. 193–202.

18 Исо.19 Према Арне Томпсоновој класификацији овај тип припада религиозним причама

(Religious Tales), подгрупи God Repays and punishes (750–779). О овом мотиву у народној поезији и прози видети: Нада Милошевић-Ђорђевић, Заједничка емаско-сижејна основа српскохрваских неисоријских песама и прозне радиције, Београд, 1971, 233–245.


Игњатије.20 Варијанту из Цариградског гласника чине сви кључни сегменти овог интернационалног типа: злочин, казна, поновљени злочин и опраштање. Њену основну структуру чине функције сусрета, кажњавања, појављивања више силе, проверавања, реаговања и награде.21 Велики грешник се покаје и исповеди свецу кога среће на путу. Светитељ му саветује да засади бостан и њиме понуди сваког путника који мимо прође. Ако греси буду опроштени, олистаће у бостану засађена сува врба. Окајавајући злодела доброчинствима, човек се коначно искупи наизглед апсурдно – убивши човека који је хитао да поквари срећу будућим супружницима. Санкционисањем врхунског греха у обичајном кодексу (покудити, кудити)22, грешник постаје достојан ослобођења и опроштаја: деловањем више силе олиста сува врба. Приповетку карактеришу бројна сажимања на разним нивоима, од структуре до израза: реализацију свечевог савета приповедач своди на констатацију – „грешник се врати кући и учини све како му светац рече“; дијалог између грешника и кудитеља претвара се у наративни сегмент који се завршава приповедачевим коментаром у функцији осветљавања разлога због којих кудитељ не прихвата гостопримство. Таквих коментара, иначе, има и на другим позицијама у причи (нпр., на крају приче накнадним објашњењем апсурдне ситуације у којој до опраштања долази после почињеног убиства: „нема већег греха на свету, веле, него кварити срећу заљубљенима“).

Корпус народних приповедака и предања у Цариградском гласнику чине и две новеле – Каква је жена и Све у своје време. Ове приповетке за предмет имају породичне односе и истичу женску несавршеност која, на разне начине, ремети склад заједнице. Мизогинија у основи бројних народних творевина својина је фолклорне интернационалне баштине. У њој је као у српској приповедној (и не само приповедној) традицији жена често приказана као неверна, превртљива, безобзирна, свадљива, пакосна, завидљива и зла.

Новела Све у своје време припада групи приповедака о кроћењу горопадних жена (The Shrewish Wife ), односно типу AaTh 901 (Taning of the Shrew) уз извесне модификације у завршном сегменту. Непокорна и својеглава невеста уноси немир у до тада сложну заједницу двојице браће. Бројни покушаји њеног мужа да је учини бољом пропадају. Млађи брат се жени и прве вечери за софром убије мачка који му је прешао преко ногу. Невеста схвати како би могла бити кажњена за непослушност и постане „добра и послушна да не може бити боље“. Старији брат покуша да на исти начин поправи своју горопадницу али га она спречи говорећи му да је за такво преваспитавање

20 Видети: Радмила Пешић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевнос, Београд, 1997, s.v. Игњаије (Гњаије), свеи, стр. 98; Веселин Чајкановић, Српске народне приповеке, Београд, 1999 (приповетка Највећи гријех, стр. 250–256 и напомена бр. 69, стр. 518).

21 Н. Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, стр. 43–55.22 Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски миолошки речник, Београд, 1998,

s.v. Kуђење; В. Чајкановић, СНП, стр. 519.


касно. Вера у немогућност исправљања жениних негативних особина оснажена је и чињеницом да коначни суд о томе изриче управо непоправљива јунакиња („Кад ниси то учинио кад треба, сад и сто да их поубијаш, ни паре ти не вреди, него пусти мачка да не би огрешио душу“).

Приповетка Каква је жена, по мишљењу В. Бована, ауторско је дело Јанићија Поповића.23 За разлику од басне Сељење ласа која је такође Поповићево дело и у којој су јасно видљиви слојеви накнадног литерарног уобличавања, новела је нешто ближа усменом делу. Чине је два паралелно постављена сегмента. У првом, муж, пићу склон, успева да узме новац од супруге измисливши причу о обавезном довођењу жена иноча. Она показује незадовољство и, изговарајући се недостатком простора („сем ове собице, немамо више ни једно одељење“), гони мужа да бежи у другу варош, дајући му, при том, новац за трошак. Други сегмент има исту структуру: недостатак новца, измишљена прича, упозоравање на опасност од казне, одбијање извршења, одлазак. Домишљати јунак примењује модел којим је проблем недостатка новца већ превазиђен, прилагођавајући га очекиваној жениној реакцији.

Шаљива прича Куку сине Сојане и унуче Сојанче24 припада интерна-ционалном фонду и у њеној је основи сиже о јунаковој потрази за људима глупљим од оних које има у свом дому (Aa Th 1384 The Husband Hunds Tree Per-sons as Stupid as his Wife; 1245 Sunlight Carried in a Bag into the Windowless House; 1218 Numskull sits on Eggs to Finish the Hatching – модификовано). Чини је више епизода. Бесмислено јадиковање жене и њене мајке, изазвано маштаријом у којој страда нерођено дете – унуче, покреће јунака који одлази у свет тражећи „будале...њима равне“.25 Други део приче формирају епизоде у којима он сусреће људе који обављају бесмислене послове: терају кобилу да лежи на јајима очекујући да се из гушчијих излегне пилад26, износе у посудама мрак из куће без прозора. Почетна равнотежа успоставља се јунаковим повратком кући и невољном помиреношћу са снагом и величином људске глупости. Приповетку карактерише сажимање на нивоу структуре: сусрети јунакови са глупим људима имају идеалну троделну форму,27 а у овом примеру изостаје

23 О томе је сведочење оставио и сам аутор напоменом да је реч о приповедању насталом „према народној причи на Косову” (Владимир Бован, Вук Караџић и његови следбеници на Косову и Меохији, Приштина, 1987, стр. 108).

24 Види варијанте, у: Српске народне приповеке и предања из лесковачке обласи, сакупио Драгутин М. Ђорђевић, прир. Нада Милошевић-Ђорђевић, Београд, 1988, стр. 342–344 (приповетка Од будале по будале); Српске народне приповеке: анологија, прир. Војислав М. Јовановић, Београд, 1925, стр. 336–337 (приповетка Има горе од горега).

25 Српске народне умоворине са Косова и Меохије, стр. 114. 26 Овакви облици неостваривих послова јављају се и у новелама, у функцији тешких

(неизвршивих) задатака. Види приповетку Дејвојка цара надмудрила, у: Вук С. Караџић, Српске народне приповијетке, Сабрана дела Вука Караџића, књ. III, прир. Мирослав Пантић, Београд, 1983, стр. 113–114.

27 У неким варијантама ови се сегменти умножавају (види приповетку Од будале по будале у: Српске народне приповеке и предања из лесковачке обласи, стр. 336–337).


трећи сегмент. Трагови сажимања могли би се наћи у првом сегменту који садржи два спојена бесмислена посла – кобила на јајима и излегање пилади из гушчијих јаја. Људска глупост није изложена оштрој критици – завршетком приче доминира представа о појави која није изузетак и која се не може искоренити. Узалудност борбе против таквих људских поступака приповедач истиче и пословицом коју, у функцији коначног суда о догађајима, уноси у причу (ешко оме до смри, ко се са злом упри).

Приповетке Вешо опоменуи и Његов опанак кратке су и једноепизоди-чне. Обе их карактерише, за шаљиве приче уобичајено, изостављање иници-јалних и финалних формула.28

У причи Његов опанак хумор је заснован на укрштању перспектива из којих се одређује значење изговореног: жена моли пролазника да отме псу опанак; њен одговор на питање чији је опанак („Његов“) има двојако значење: опанак припада њеном мужу и, из перспективе саговорника, припада псу.

Комика проистекла из раскорака између обичајне, друштвене норме и понашања појединца карактеристична је за причу Вешо опоменуи.29 Традиционално срдачно гостопримство доведено је у питање када домаћица, видевши да гости радије бирају веће комаде меса, нуди присутне да једу („Једите, не стидите се! Риба пита није.“), алудирајући при том на умереност у јелу и пристојно опхођење у гостима. Сажимајући причу и окончавши је поменутим домаћичиним исказом, приповедач оставља отворен простор за тумачење обеју равни у којима/међу којима долази до сукоба: гостопримљивост – себичност; бахатост и халапљивост – скромност и умереност.

Познати сиже о незахвалном човеку који увреди медведа који га прима у свој брлог (AaTh 159 B) чини басну Рђава реч не заборавља се.30 Приповедањем о гостољубивом медведу кога физички и вербално повреди човек који је био његов гост истакнута је идеја о моћи језика и изговореног – остављају дубок траг и не заборављају се. Приповедање је сажето. Структуру приче чине два сегмента одвојена формулом времена („Након ри године они се случајно опет у планини састану..“.) и узрочно-последично повезана (медвед показује гостопримство: човек је незахвалан и налази недостатке: медвед тражи да га човек удари секиром; медвед показује да је физичка повреда зарасла али да се

28 Снежана Самарџија, Поетика усмених прозних облика, Београд, 1997, стр. 56. 29 Види варијанту И вриједи, у: Српске народне приповетке: антологија, прир. Војислав

М. Јовановић, стр. 340. Уп. запис у рукопису аутора рада: „Дошо кум код кумови на поседак. Они били много сиромашни. Кума, да га угости, испржила последњо јајце што имала у кућу. То вид’ла гладна деца и викла да плачу. „Полакоте, деца“, казала мајка „неје кум ала да изе цело јајце.“ (Забележено од Мирослава Поповића (рођ. 1941) из села Рибара код Крушевца. Забележила Д. П. 1988. године.)

30 Види варијанте у: Караџић, 1899, бр. 1, стр. 16–17 (прип. Зла реч); Српске народне приповеке: анологија, прир. Војислав М. Јовановић, стр. 206 (прип. Зла рана зарасе, а зла реч не зарасе; Српске народне приповеке и предања из лесковачке обласи, стр. 14 (прип. Рана прошла, реч не прошај); Narodne pripovijetke, priredila Maja Bošković-Stulli, Zagreb, 1963, str. 52 (прип. Rana će zarast, a riječ nikad).


увреда памти: човек бива кажњен). Морална поука представљена је говором јунака басне31 и нема накнадних коментара дидактичке природе.

Приповетка Сељење ласа нашла се у овом избору мада је о њеној припадности ауторским, писаним књижевним делима сведочење оставио сам Јанићије Поповић, њен аутор. То је „приповетка по народној причи са Косова“.32 Извор Поповићу могла је, дакле, бити басна о ластама које, послу-шавши чеврљугу, не одлете на југ са својим јатом већ остају и пропадну од зиме и глади. Поуку о поштовању и слушању родитељских савета изричу јунакиње басне (ласте и чеврљуга, њихов подли саветодавац) у развијеном дидактичком сегменту којим се приповетка завршава. Завршни сегмент карактерише и присуство микроструктура: клетви (проклеа била, никад добра не видела) и пословице (свој своме мисли добро). Од народне басне овај запис се одваја развијеном нарацијом, бројним дескриптивним сегментима, реченицом приповедача итд.

Приповетке Зима и грозница и Кривда и Правда показују особине свој-ствене различитим жанровима те би их требало сврстати у приповетке „на међи“. Обе међужанровске форме карактеришу алегоријска основа, сажетост, дидактичност, јунаци који не припадају ни људском ни животињском свету (годишње доба, болест и апстрактни појмови кривде и правде).

У основи приповетке Зима и грозница приказан је сукоб зиме и грознице и опклада у њихову снагу. Истицањем особина које су видљиве, животном праксом потврђене (грозница напада све људе без разлике, против ње је измишљен лек-кинин; зима замрзава дрво и камен, деца се у игри често смрзну и плачу...) запис се приближава предању, без формуле којом би се на веродостојност позивало. Завршетак приче, међутим, упућује на постојање алегоријске основе: зима је снажна, зла, моћна, јача од грознице и оловца.33 Посебна терминологија коју су уредници листа користили да би проговорили о убијању представника српског народа34 уноси у причу ново значење: снага природне појаве која угрожава људски живот изједначена је са деловањем осионих представника турске царевине. И ову причу одликује присуство

31 Снежана Самарџија, Особеноси народне басне и приче о живоињама у: Народне басне и приче о живоињама, Београд, 2002, стр. 21.

32 Владимир Бован, Вук Караџић и његови следбеници на Косову и Меохији, стр. 108. 33 Завршетак реченице у књизи Српске народне умоворине са Косова и Меохије на

сраницама Цариградског гласника није довољно јасан („И грозница пољуби руку, јер је зима јача од грознице, а ....овац“). Тек поређење са оригиналним текстом у Цариградском гласнику омогућило је потпуније разумевање читавог записа, јер завршна реченица гласи: „И грозница пољуби зими руку, јер је зима јача од грознице, а јака као и оловац.“ (ЦГ, бр.11, 1905)

34 Говорећи о настојању уредника Цариградског гласника да избегну цензуру, Петар Митропан истиче како су одређене појаве истицали посебним изразима: „Није се смело изнети ни једно убиство Срба; зато је била измишљена једна „болест” – оловац – (од олово) и писало се како је тај и тај Србин умро од те болести, што је значило да је убијен. Кад су у Цариграду сазнали шта је „оловац“ они су и то забранили. (П. Митропан, наведено дело, стр. 23).


кратких говорних форми (зла ко зла зима, поменула се, а не поврнула; камен и дрво пропиши).

Приповетку Кривда и Правда, поред поменутих, обема приповеткама на граници жанрова заједничких особина, карактеришу елементи типични за шаљиву причу (хумор, специфичан однос према моралном: пораз исправног и победа подлости и искварености)35, али ликови су апстрактне, персонифи-коване додуше, фигуре Кривде и Правде. Мотив преваре, карактеристичан за поједине подврсте шаљивих прича, у овом запису део је приповедања које нема за циљ забаву и безазлен смех. Иза наоко безазлене ситуације у којој сналажљива Кривда обезбеди оброк себи и свом сапутнику Правди крије се слика неморалних и бескрупулозних људи који своје потребе задово-љавају на рачун других и позицију победника ојачавају вербалним насиљем и осионошћу. Оштрицу критике таквог људског делања донекле ублажава Правдино признање себи (и другима) да је и сама имала користи од учешћа у неподопштинама. Тиме своје пасивно и Кривдино активно делање доводи у исту (не)моралну раван.

Како се запажа, приповетке забележене и објављене у Цариградском гласнику уклапају се, углавном, у интернационални и национални припове-дни фонд. Оне своју припадност усменом фонду показују и другим особинама које се тичу поетике жанрова, жанровских прожимања, стилизације, односа према процесу бележења и објављивања итд. Оновременим читаоцима оне су представљале усмену грађу која је могла бити у функцији забаве, поуке, образовања али и, у појединим записима, сликања актуелних друштвено-по-литичких прилика.

Захваљујући друштвено-историјским околностима, усмено стваралаштво српског народа имало је у XIX веку, поред својих основних функција и ону која се тицала буђења свести о националном, верском и културном идентите-ту. На просторима Косова и Метохије који су још дуго, по ослобођењу Србије, све до 1912. године, остали под османлијском влашћу, усмена традиција је чу-вала свест о националној и верској припадности. У тренуцима када је угро-жена царевина увела још ригорозније мере зарад очувања ислама и територи-ја36, и тиме додатно угрозила постојање српског народа на овим просторима, одржање духовног и националног бића било је важно колико и очување људ-ског живота. Објављивана по алманасима, календарима, часописима, грађа са Косова и Метохије одржавала је, подсећала, учила и будила. Драгоцена већ чињеницом да сведочи о одређеном периоду историје српске народне

35 „У низу басана, прича о животињама, новела и шаљивих приповедака тријумфује лукавији, лажљивији, вештији у преварама и крађама, јачи и способнији да злоупотреби слабијег од себе. У легендарним причама и предањима, напротив, ниједан нечастан поступак не да се прикрити.“ С. Самарџија, Поеика усмених прозних облика, стр. 223–224.

36 Душан Т. Батаковић, Косово и Меохија, средишњи део Саре Србије, у: Књижевнос Саре и Јужне Србије до Другог свеског раа (1), Београд, 1997, стр. 249–255.


књижевности, грађа забележена у Цариградском гласнику још је значајнија, управо захваљујући улози коју је имала у одбрани и очувању националног и верског бића Срба са ових простора.


Aarne, Antti, Thompson, Stith The Types of Folktale, FF Communications, 184, Helsinki, 1961.

Батаковић, Душан Т., Косово и Меохија, средишњи део Саре Србије, у: Књижевнос Саре и Јужне Србије до Другог свеског раа (1), Београд, 1997.

Бован, Владимир, Вук Караџић и његови следбеници на Косову и Меохији, Приштина, 1987.

Вукмановић, Саво, Меохија у легендама, у: О народној књижевноси Срба на Косову, Приштина, 1980.

Денић, Сунчица, Српски писци на Косову и Меохији (1871–1941), При-штина, Лепосавић, 2008.

Јевтовић, Миленко, Јужна Србија у пуописним рансверзалама Григо-рија Божовића, Књижевнос Саре и Јужне Србије до Другог свеског раа: зборник радова, 3, Београд, 1998.

Јовановић, Александар, Књижевни све Григорија Божовића, у: Књиже-внос Саре и Јужне Србије до Другог свеског раа: зборник радова, Београд, 1997.

Metford, JCJ, Dictionary of Cristian Lore and Legend, London, 1983.Jöckle, Clemens Encyclopedia of Saints. London, 1997. Карановић, Зоја, Народне приче у Даници, Нови Сад, Београд, 1992.Кулишић, Ш., Петровић, П. Ж. , Пантелић, Н., Српски миолошки речник,

Београд, 1998.Милошевић-Ђорђевић, Нада, Заједничка емаско-сижејна основа срп-

скохрваских неисоријских песама и прозне радиције, Београд, 1971.Милошевић-Ђорђевић, Нада, Од бајке до изреке, Београд, 2000.Митропан, Петар А., Прилози за исорију шампе у Сарој Србији и

Маћедонији 1871–1912, Скопље, 1933.Narodne pripovijetke, priredila Maja Bošković-Stulli, Zagreb, 1963.Осала је реч: српске народне умоворине из Меохије, приредио М. Раду-

новић, Београд, 1996.Пешић, Радмила, Милошевић-Ђорђевић, Нада, Народна књижевнос,

Београд, 1997.Поповић, Јустин Сп., Жиија свеих, Београд, 1998.Самарџија, Снежана, Народне приповеке у Леопису Маице српске,

Нови Сад, Београд, 1995.


Самарџија, Снежана, Поеика усмених прозних облика, Београд, 1997.Самарџија, Снежана, Од казивања до збирке народних прича: прилог проу-

чавању исорије народне књижевноси, Бања Лука, 2006.Српске народне приповеке: анологија, прир. Војислав М. Јовановић,

Београд, 1925.Српске народне приповијеке, Сабрана дела Вука Караџића, књ. III, прир.

Мирослав Пантић, Београд, 1983.Српске народне приповеке и предања из лесковачке обласи, сакупио

Драгутин М. Ђорђевић, прир. Нада Милошевић-Ђорђевић, Београд, 1988. Српске народне умоворине са Косова и Меохије на сраницама Цари-

градског гласника, приредио Владимир Бован, Исток – Лепосавић, 2006.Ђоровић, Владимир, Свеи Сава у народном предању, Народно дело,

Београд, 1990.Чајкановић, Веселин, Српске народне приповеке, Београд, 1999.

Danijela Popovic

SERBIAN FOLK TALES AND LEGENDS FROM KOSOVO AND METOHIA IN „CARIGRADSKI GLASNIK“

Summary

The subject of research in this paper is the narrative material from Kosovo and Metohia which is preserved in the journal called „Carigradski glasnik“. This journal was published in Turkey in Serbian, from 1895 to 1909, and it presented, among other things, valuable oral tradition. In addition to folk lyric and epic poetry and short oral literature, some folk narrative literature was also published here – tales and legends. They were mainly recorded by teachers and men of cultural affairs in places where they held service. The autor explores genre characteristics, structure, thematic and stylization. Rather small in volume, this corpus of narrative folk literature (animal tales, short stories, funny stories, legends) represents a significant contribution to the whole Serbian oral tradition and gives evidence of one period in the history of Serbian folk literature in Kosovo and Metohia.

UDC 821.163.41.09-14.398

Бранислав ЈовановићБеоград, Србија

САКУПЉАЧКИ РАД ИВАНА СТЕПАНОВИЧА ЈАСТРЕБОВА МЕЂУ СРБИМА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У XIX ВЕКУ

У раду се разматра сакупљање народних песама међу Србима са Косова и Метохије руског конзула Ивана Степановича Јастребова, обједињених у његовом знаменитом етнографском делу Обичаји и песме урских Срба (Петроград, 1886). У овом раду посебан акценат је стављен на забележене ретке лирске врсте обредних и обичајних песама специфично очуване на овом простору (коледарске, лазаричке, додолске, русалије, биљарске, печалбарске, славске, божићне, сватовске) као и епске песме (круг песама о Марку Краљевићу).

Кључне речи: Јастребов, народни обичаји и усмена лирика, Срби са Косова и Метохије, епске песме о Марку Краљевићу.

Руски конзул Иван Степанович Јастребов (1839–1894),1 нашао се крајем XIX века на источнику српске народне поезије, на Косову и Метохији. Као историчар и етнограф, пропутовао је наше јужне пределе и сабрао мноштво историјске и фолклорне грађе, а круну тог рада представља значајна збирка народних песама са Косова, Метохије и Македоније, под насловом Обичаји и песме урских Срба (Петроград, 1886). Службујући као руски конзул у

1 Иван Степанович Јастребов, рођен је 27. јануара 1839. године у селу Громушка (Козловски округ) у породици војног свештеника. У дипломатску службу ступио је 1. јануара 1866. године као вежбаник у Руском посланству у Цариграду, одакле је 1867. године премештен у Скадар за секретара Руског конзулата и за преводиоца. Из Скадра је стигао у Призрен, као вицеконзул, 1. априла 1879, а од 1879. до 1886. у Призрену службује као конзул. Учествовао је у организовању културног живота Срба у Призрену и Косовском вилајету, између осталог, и у оснивању првог Српског културно-уметничког друштва (1884), као и призренске Богословско-учитељске школе (1871) – прве српске средње школе у Турској. По повратку у Русију, у Петрограду објављује своје дело „Обичаји и песме турских Срба“ 1886. године. У Србији је Јастребов одликован Орденом Таковског крста, Орденом светог Саве, а у Црној Гори Орденом за независност Црне Горе. У својој земљи одликован је Великом златном медаљом, Орденом св. Владимира, као и мноштвом других одликовања. Умро је у Петрограду 1894. године. Захвални Призренци подигли су му споменик поред зграде бившег Руског конзулата у Призрену.


Призрену, Скадру, Солуну и Јањини, Јастребов је имао прилику да изблиза упозна и забележи мноштво народних обичаја, а уз њих и песме које су се током одређеног обреда изводиле. Записујући „из уста у перо“ мноштво народних песама, Јастребов је посветио дужну пажњу контексту њиховог извођења, дајући, међу првима у сакупљању фолклорне грађе, и описе народних обичаја које су те песме пратиле, тј. својеврсни синкретизам у коме су и песме из његове збирке вековима опстојавале.

Везујући песме за одређене народне обичаје, Јастребов је на тај начин оставио драгоцене описе сачуваних обредних веровања, радњи и поворки, које сежу у далеке слојеве словенског паганизма. Исто тако, установио је да је на подручју Косова и Метохије са Македонијом доминантна лирска песма, мада пажљиво бележи и поједине епске песме које се изводе у специфичним условима, на славама и „под заштитом кућног свеца“. Верно бележећи језик којим су ове песме испеване, Јастребов је јасно разграничио српску и бугарску зону усменог певања на територији Македоније.

Значај појаве ове књиге први је ваљано оценио угледни бечки слависта, Ватрослав Јагић, који, између осталог, пише: „На основу материјала који је Јастребов дао, може се видети да у Старој Србији, у Косову пољу, тј. у областима из којих он песме наводи, које су везане са географским именима Призрена, најуже околине и Моравом, преовлађује српски језик, иако говор појединих групица показује да су извесна места булгаризирана. Међутим, у области Дебра карактер језика се приближава бугарском више него српском. Ово се може установити у коледарским песмама или лазарицама“.2

Прва карактеристика сакупљене грађе коју уочава сам Јастребов јесте јак утицај оријентализма у словенској лирици, као последице дуготрајне турске окупације, посредно и утицаја оријенталне културе на народне обичаје и певање Срба са Косова и Метохије, као и у Македонији. Тако Јастребов наводи да за време славе „гости седе по турски“, док жене муслиманских Срба носе зар, а мотив многоженства стиже и у српску усмену поезију:

Те узеја ри невесе:Једна да му кућу мее,Друга да му воду носи,Трећа да му руво гоови…

Чест је и мотив продаје невесте:

Некој не може да је доцени,За енка сава десе иљади,

2 Ватрослав Јагић, „Обичаји и песме турских Срба. Друго издање, допуњено прозом“, Ar-chiv fur slavische Philologie, XIII, 1891, стр. 135–138.

153Бранислав Јовановић: Сакупљачки рад Ивана Сепановича Јасребова

За бело лице деве иљади,За црне очи седом иљади…

Положај жене у затвореном патријархалном и оријенталном друштву лирски кулминира у следећој слици:

И је однесе дома на дворје.Си је загради в камени зизди,В камени зизди, в мраморни пори.

Записи лирских песама Јастребова чувају и историјско сећање на честе отмице хришћанских девојака, или преотимање невеста, док ретке баладе садрже и интернационалне мотиве, познате на ширем јужнословенском простору,3 на примеру песме „Поповић Јован и Корун разбојник“, на чијем предлошку Јастребов указује да „спутана жена“ кад јој се пружи прилика, прихвата слободу и по цену смрти „господара“. Суштински, у наведеној песми обрађен је мотив преотимања невесте, са познатим сижеом: јашући кроз шуму муж захтева да му жена пева и поред њеног упозорења да се у гори крије њен првобитни просилац који је одбијен. Када ипак на његов захтев жена запева, хајдук Корун је чује, смртно јој рани мужа, док поенту песме сачињава мужевљева молба (да му „пали свећу три дана“) и њен одречан одговор:

Так ми бога, мој господаре!Ја си нећу слуга да е служам,Тако сака свећа да и свеа.Ја запали убава невеса,Шо горела ри дни и ри ноћи.

Ово што Јастребов у овим песмама такође примећује је јасно исказан антитурски став, често пародијски интониран, нарочито у „женском“ песни-штву, тј. лирици, као на примеру песме из призренског краја:

Перунико, девојко,Не шеај се по брегу,Брег се рони, ће паднеш.– Ако паднем, да умрем,Боље м паси, умреи,Да не узмем Турчина.

3 Branislav Krstić, Indeks motiva Balkanskih Slovena, prir. Ilija Nikolić, SANU, Beograd, 1984, str. 258–263.


Турчин иде у војску,Ћемер пара однесе,Ћемер ваши донесе;Дугу пушку однесе,Шапеину донесе,Тунус феса однесе,Шапкеину донесе!

У чије се здравље вино пије

Слава је, по Јастребову, најзначајнија међу обичајима Срба са Косова и Метохије, о чему сведочи и његова драгоцена етнографска белешка:

„Када гости, разместивши се за столом нешто поједу и испију по две чаше вина, онда глава породице, који је без феса (хришћани су скидали фесове само у цркви) све време или стоји пред познатим гостима, или их са својим млађима послужује, пали испред икона воштану свећу, три пута се поклони и онда узима већу од оне две чаше с вином да би пио у част славе. Том приликом каже: „Добродошли гости! Долазите увек. Ову чашу вина испићу за очево крсно име.“ Пошто отпије из чаше млађи укућани му долију вино. Затим домаћин настави: „Ову ћу чашу испити у име свете Тројице, да би поживела небо и земљу!“ Испије, а млађи се старају да му у рукама не буде празна чаша. Затим он узвикује: „А ову чашу пијем у част славе (свеца) овог дана, да би се он помолио Богу за нас!“ И отпије вино из чаше. Потом остали гости пију, устају са својих места, скидају фесове и певају три пута „Господи помилуј“, а онда певају народне песме“.

Јастребов уз овај обичај наводи и песму која се том приликом певала:

У чије се здравље вино пије,Све му здраво и весело било!Родила му пшеница и вино!А по кући сва мушка дечица.И по рлу сва близни јагањца,И у брдо винова лозица,И по пољу класаа пшеница.

Или се пева:

Овакоме делијиЧабар вина мало је!Овакоме јунаку,Сам кадија коња кове.


Наведене песме настале су при одређеном обреду, али су се кроз обичај славе певале и друге народне песме, у тренутку „одрешеног језика“ и под заштитом кућног свеца. Јастребов наводи и специфичне околности када се на слави запева и епска песма:

„Нађе ли се међу гостима такав који зна старе, јуначке песме, сви га усрдно моле да их пева и слушају са великим задовољством, зато што су се по градовима сличне песме почеле да заборављају“.

Уочавајући њихове мотивске специфичности, али и везаност за строго одређене обичаје и календарске циклусе, Јастребов је прво груписао и описао обичаје коледа, за који каже: „Тај се обичај још није изгубио у селима Гњиланског округа, ни по другим окрузима Старе Србије, али само у оним селима где хришћани живе сложно у маси, или у већини. У гњиланским селима то бива овако: изаберу се четири пара у сваком селу. Један од учесника одева се у старо подрто одело, на главу навлачи велику капу, а на њу прикачиње овнов реп. Ставља браду и бркове од коњског репа и козје длаке. Такву прилику зову Дедица. Остала тројица облаче се у празнична одела, навлаче рукавице, а на њих пришивају прапорце“. Коледари обилазе села и куће певајући коледарске песме, у којима се узвик ко понегде понавља иза сваког стиха:

Сви се свеци, коледо, сбираше коУ Ивана, коледо, кнез Ивана коСам га нема, коледо, све Никола ко…

Празници коледа почињу на Никољдан и трају до Богојављења, а обред је често повезан и са русалијама, о чему пева и следећа песма:

Иван има, коледо, добри госи, коДобри госи, коледо, Русалије, коДобар су му, коледо, глас донели, коОвце му се, коледо, изјегњиле, ко…

Јастребов се задржава и на опису обичаја русалија. Русалке су, по њему, шумске виле које се помињу и у руском народном стваралаштву. За то своје тумачење он налази пример у једној коледарској песми:

Па су дошли, коледо, Русалије, коРусалије, коледо, из Русијуе, ко…

У кући где има девојка, коледари певају:

Навези ми, коледо, напиши ми,Куд да леим, коледо, где да гледам,Куд да паднем, коледо, да се фалим…


Извесни закључци о раширености „писаног веза“ нису сувишни. Или је у питању само песничка слика?

Посебне коледарске песме певају се у кући са дететом. Јастребов записује: „У Дебарском округу, где живи словенско племе Миаки (Мијаци), обичај коледа састоји се у следећем: 23. децембра свака домаћица меси мале колаче различитог облика. Ти колачићи се зову „коледари“. Такође, она меси и један велики колач – округли хлеб.“ Исто то раде и жене у селима Ђаковског округа. Оне на великом колачу изводе фигуре бикова у плугу, тор са овцама и пастиром, рој пчела, младића с девојком пред свештеником. Тај хлеб даје се за вечером према утврђеним породичним обичајима.

Тако домаћице у племену Миаки (Мијаци), увече, на први дан Божића, кувају пшеницу са шећером и певају:

Уре вечер бодник – вечер. Бодни коња на пазара, Купи риба и јогули. Дојди дома, да је вариш. Сркни риба, убоцај се. Пи си вино, весели се.

Пред Божић у зору, у околини Призрена се пева:

Узблејала бела овца. Пиаше њу њене друге: – Шо ни блејиш наша друго? Како јадна да не блејим? Док не ми се овчар оженија, По планине раву пасла, Под јелику пландовала. Од ка ми се овчар оженија, По опила воду пила, Под орњеве пландовала, Зао сам и узблејала.

Сјај црне пређе

У усменој поезији Југа издвојиле су се као засебна врста код Јастребова и печалбарске песме. Он наводи: „У Дебру се сачувао обичај Бадњег дана. Тај дан у Миакову зову „Бодник“. По њиховим селима увече тог дана главне су домаћице, по свој прилици зато што су домаћини у то време, у више случаје-ва, одсутни – на заради у далеким местима.“ (тј. у печалби). Меланхолија и


туга садржана у печалбарским песмама метафорично је исказана лирском синтагмом „црна пређа“ којом и започиње једна песма:

Црно предем, црно носим,…………………….Со узајам, леб узајам,Да испраим мога браа.

Преовлађујући мотиви у печалбарским песмама су такође љубавни, као

што је то запис из Призрена:

Дрина вода! Ти дубока ли си?Јарко сунце! Ти високо ли си?А мој драги, на далеко ли си?Праи мени душу у памукуИ бисерне зубе у јабуку,И десницу руку у јаглуку.

Следи одговор драгог:

Драга моја, колико си луда!Зар се праћа душа у памуку,И бисерни зуби у јабуку,И десница рука у јаглуку!

Јастребов је посебно издвојио још две обредне врсте лирских песама које са снажним примесама паганизма постају посебно карактеристичне за лирско певање на Косову и Метохији. То су песме уз обичаје лазарица и додола. О лазарицама Јастребов напомиње:

„Тај стари обичај почео је по многим местима да губи свој значај. То се види по томе, што у неким местима, као на пример у Гњиланском и Дебарском округу, не тако давно, њега су неговали Цигани. У Призрену и Тетову сиромашне српске девојке. Због тога у Гњиланском округу нису остале лазаричке песме; у Дебарском и Тетовском такође су почели да их заборавља-ју. Ако има места где су се сачувале, то је у Призренском округу, где тај обичај одржавају само Срби – али сиромашни.“

У опису обичаја лазарица, Јастребов наводи да у обредној поворци уче-ствују само жене, с тим што и Лазара представља жена, само преобучена у мушку одећу. У средским селима увече, на Лазареву суботу, скупљају се девојке у некој кући да певају лазаричке песме. Целу ноћ се веселе певајући, а дању то чине идући у поворци од куће до куће. Посебно је интересантна лазаричка


песма у којој се поворка обраћа столару, што је свакако новији амалгам на стари обредни слој:

На дан му је надница –По два жуа дукаа,И по врећа алира.Камо и су шегри?Да и беру алау,Да и лију мисрију.

На исти начин, лазарице се обраћају „неожењеном момку“:

Береш дрво у гору,И девојку на далеку!

Лазарице се обраћају и Турчину, у недвосмислено негативном историјском контексту:

Ој, Турчине, џелаине!Џел и душа мирише!Врана коња играше,И на коња киице:Црна крвца шрцаше,Бела пена меаше.Тебе ваља вечера,До два брава печена.

Хорско, вишегласно певање често је у овој поезији, и може такође пред-стављати реликт паганских ритуала. Јастребов наводи: „У селима Дебарског округа невесте се не причешћују до веридбене недеље. Тога дана, по завршетку обреда, невесте не иду кућама, остају пред црквом стварајући хорове по таквом реду по каквом су се по старешинству, удавале.“ И у Тетову и околини задржао се тај обичај. Нарочито у селима где нема муслимана. „Песме се овде не разликују од раније изнетих, сем неких варијација, скраћења и додавања.“ Хорови су се натпевавали, на пример (хор започиње):

Елае вамо, девојке море, на наша срана!Наша срана, девојке море, два слнца греје.Два слнца греје, девојке море, две месечине!Вамо имае, девојке море, млади момчина.


Док други хор одговара:

Ни ви идеме, девојки море, ни ве сакаме!И нам ни греје, девојки море, две месечине.И миј имаме, девојки море, млади момчина!

Попут лазаричких, и додолске песме су чисто обредне. Јастребов пише: „У време суша, по селима старе Србије неколико жена се украшавају гранама, иду из куће у кућу, помињући у песмама исконског, постојбинског бога Додола. Обично су додолице Циганке“:

Да зароси сина роса,Ој Додоле, мили боже!Од два класа чабар жиа,Ој Додоле, мили боже,Дај боже, дај!

Специфичност ових записа је у томе што су неке обредне паганске песме добиле „турски припев“, који гласи: „Де, море, додоле!“. Јастребов наводи две такве песме из Призрена, које певају Цигани.

Јастребов је записао више жетелачких и свадбених песама, са напоменом: „Хришћани и муслимани воде затворенички живот. У начину живота српских хришћана мало се разликују од муслимана. И данас још хришћанке иду улицама сасвим скривене, као и муслиманке“.

У кругу обредних песама око рођења детета, Јастребов запажа низ магијских радњи и изражено сујеверје. На пример, верује се да „само дете са именом Стана и Станко остаје живо“, или „ако се непрестано рађају женска деца, да би се то прекинуло, задњем женском детету дају име Доста“. Уз колевку се само певуши, без икаквог смисла. Ипак, у околини Дебра било је и дечјих народних песама које су се певале за време Пасхе.

Биљарске песме – особена појава

Посебну пажњу у свом сакупљачком раду Јастребов посвећује јединстве-ној лирској врсти – биљарским песмама. Записујући их у изобиљу, Јастребов напомиње: „По целој Старој Србији дан светог Ђорђа убраја се у најважније празнике, не само православних, већ и муслимана Срба. И Арнаути га пра-знују. У рано јутро на тај дан призренске девојке скупљају цвеће у врту или у шуми. При том певају песму, једину која је остала од старих биљарских, који је било много по речима стараца.“ Та песма гласи:

Смиље брала у гори девојка,Смиљ берући пуе погрешила,Нагазила ајдучке пуине,Сусрее је ајдучки војвода.


Девојка од њега тражи да је изведе из горе. Овај то учини, доведе је на „студену воду“ – девојка се умије, а хајдук напије воде:

Сину лице као врућо сунце,Саде јунак да се Богу моли:–Дај ми Боже, једну амну ноћцу,Да обљубим лијепу девојку!

Да је у језгру овог мотива сачувано старије митолошко језгро, али и мотив инцеста, са поентом у моралистичкој, хришћанској казни (за прекршај посестримства), доказ су завршни стихови ове песме – када је хајдук обљуби, девојка се претвара у змију и обгрли му врат, са следећом моралистичком и ефектном поруком:

Водићу е од града до града,Да се чуди мало и велико,Да се чуди, ка се сесра љуби!

Јастребов истиче да су биљарске песме бројније у Дебарском округу. Иза сваког стиха оне имају рефрен „Биљаро!“. Посебном „митологијом биља“ на фолклорној грађи коју је сакупио Јастребов, студиозно се до сада бавила једино Хатиџа Диздаревић-Крњевић.4

ЕПСКЕ ПЕСМЕ У ЗБИРЦИ И. С. ЈАСТРЕБОВА

Круг песама о Марку Краљевићу

Напомињући да су песме о Краљевићу Марку бројне у овим крајевима, сматрајући их и најстаријим варијантама о овом епском јунаку у српској епици, Јастребов је уочио и разлике у сликању карактера овог јунака код „турских Срба“, за разлику од песама објављених у Вуковим збиркама. У овим песмама Маркове одлике нису само огромна снага и беспримерно јунаштво, већ је његова личност прожета и људским слабостима. Такође, удаљен од централне епске зоне где су песме о Марку Краљевићу у каснијим вековима сеоба српског народа обликоване, ове песме немају типичне атрибуције везане за овог јунака (Марков коњ се у њима не зове увек Шарац, већ се, од песме до песме, различито зове, попут Влкова вечера, Грчки коњиц, а у некојим песмама и нема имена) из чега Јастребов извлачи закључак о првобитности

4 Хатиџа Диздаревић-Крњевић, „Прилог проучавању косовске лирике“, Књижевна исо-рија, 1990, бр. 83–84, стр. 3–31.


и већој старини ових варијаната у односу на Вукове записе. Међутим, и ове песме прецизно су везане за неколико мотива које касније у песмама о Марку срећемо и у Вуковим збиркама. Тако у песми „Краљевић Марко и Корун разбојник“ наилазимо на познати мотив Марковог мегдана са бољим јунаком од себе, кога савладава уз помоћ више силе (виле), у чему препознајемо варијанту и рефлекс чувене епске песме „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“ (Вук, II, 66). Наиме, хајдук Корун (очигледно типско име за разбојника у овом усменом басену) хара и убија, па цар Пајазит (Бајазит?) тражи јунака који ће изаћи на мегдан и савладати разбојника, нудећи му три своја града (Каменицу, Виненицу и Паланку), на шта се полакоми Марко. Већ оваквом мотивацијом његов епски лик губи много од уводне стилизације и мотивације у односу на Вуков запис, забележен из уста његовог најбољег казивача, Тешана Подруговића:

Ашик фрли Марко Краљевиће,Ашик фрли во бели градови,Тој излези јунак на јунака,Си нареди поајно оружје,Го нареди во свилени појас,И ми јафна своја брза коња,О киндиса еја до ми оди.

Додатна карактеризација у један нижи тип овог епског јунака јесте и уздање у „тајно оружје“, заправо нечасно средство двобоја, као и у лукавство. Марко сусреће Коруна, који га одвраћа од боја, предлажући му да се мимоиђу:

Изговори Корун арамија:Ај и ебе, незнанан делијо!Ајде да се мије изминеме!Пак говори Марко Краљевиће:Aј и ебе, Корун арамија!Несум дошол да се изминеме,Ток су дошол да се обидеме.Ако сакаш да се обидеме,Обидеме с наши брзи коњи.

Сам опис мегдана извршен је устаљеним епским средствима:

Бој се бије не се обиваје;Коњи биле два браа рођена,Се фаије с ешки боздогани,Боздогани им се искршије.


Се фаије с ешки половине,Се борише ри сааа време,О им падна Марко Краљевиће.

Доказ о популарности овог мотива, када Марко губи од бољег од себе, јесте и доследно позивање у помоћ више силе – овде Марку у помоћ прискаче „Стојна самовила“:

Одговори Сојна самовила,Одговори од гора зелена:– Бог е убил, Марко Краљевиће!Да шо си се олку уплашило?Kамо и је поајно оружје?

Тако Марко Коруна савладава лукавством – тајним оружјем. Митолошки елементи постојано су присутни (попут Вукове варијанте) у тренутку када Марко распори Коруна и види да у њему куца дванаест срца, док му је за време мегдана само једно било „разбудено“ – тек тада је увидео са каквим јунаком се борио (али без оног чувеног узвика и самопрекора – „Јао мени, до Бога милога / Ђе погуби од себе бољега!“ – стиха који је толико одушевљавао и једног Теслу).

У другој песми „Мајка Марка Краљевића“, песнички се објашњава његово порекло (као краљевског сина), док му се коњ овде зове Влкова вечера (са очигледним тотемским и магијским кореном у имену). У следећој песми, без наслова, описује се тренутак славе хришћана и Турака за истом трпезом – на Ђурђевдан, који се поклапа са турским Бајрамом. Ова песма са уводном формулом (Фала богу, фала јединоме), има све одлике изванредне лирске песме, и чини се да је име Марка Краљевића овде само у улози стајаћег имена:

Разљуи се ага Асан-ага:Саде клеи Марка Краљевића:- Бог убио, Марко Краљевићу!Шо покрши грану од бадема?Имам љубу соја господскога,Само једе благога бадема!

Одговор Марка Краљевића представља поенту која ову песму убраја у антологијске примере народне лирике с Косова и Метохије:

Мука саде Краљевићу Марку,Те оиде у нову чаршију,Па он дозва веше кујунџије.Запоише грану од бадема;


Цве цвеала ка шо је и прије,Рађала је више него прије!

Остале епске песме и јунаци

Међу осталим епским песмама које је забележио Јастребов, посебну пажњу привлачи варијанта песме о Боланом Дојчину. У поређењу са много познатијим, Вуковим записом (Вук, II, 77), заједничко исходиште обе вари-јанте чини место дешавања радње – град Солун, као и основа сижеа – смртно болесни јунак, над чији град се надвила несрећа, у виду хтоничне силе зла (црног Арапина):

Јастребов: Болан лежал болена Дојчине, Болан лежал ри-деве години, Искинала ри-деве посели Счо ми лежа на високи диван.

Вук Караџић: Разболе се војвода Дојчине, У Солуну граду Бијеломе, Боловао за деве година.

Јастребов и ову варијанту сматра архаичнијом и старијом од Вукове. Обе варијанте се поклапају и у осталим детаљима сижеа: ред долази на Дојчинову сестру и љубу да иду под шатор Арапину, због чега се Дојчин диже из постеље и спрема за двобој са насилником. У запису Јастребова, пре двобоја, Дојчин покушава да код побратима Мусе Колокчије поткује коња „некована тридесет година“ и окали сабљу „неточену тридесет година“, али од њега добија само „триста лакти платно“, у које ће га жена Анђелија утегнути пред двобој. Овај, очигледно постојано запамћени детаљ, налазимо раскошно развијен и у Вуковој варијанти, где ту улогу преузима сестра Јелица:

Донеси ми једну крпу плана,Уегни ме, селе од бедара,Да се моје коси не разнижу,Не разнижу коси мимо коси.

После двобоја у којем убија Арапина, али и неверног побратима, у Вуковој варијанти, Дојчин одмах умире („то изусти па душу испусти“), док је варијанта код Јастребова нешто проширенија:

Го одвије Болана Дојчине,На посели коски испађаје,Душу даде, коси се сорија.


У епској песми о зидању Дечана коју је записао Јастребов, наилазимо на истоветан сиже везан за песму „Зидање Раванице“, у Вуковој збирци (Вук, II, 34). Тезу о првенству у старини својих записа у односу на Вукове, Јастребов потврђује низом суптилних детаља, као што је то употреба сталних бројева, од којих је карактеристична скраћеница „тридевет“ (од три-девет). Тај број, наводи Јастребов, потиче из прасловенске језичке традиције и налази се и у руским народним умотворинама (бајкама): „ни далеко, ни блиско, ни високо, ни ниско, за горама, за шумама, иза тридевет земаља“.

У својој обимној етнографској књизи Обичаји и песме урских Срба, беле-жећи значајан број народних песама Срба са Косова и Метохије, Јастребов заступа и тезу о Косову као песничком језгру мотива српске народне поезије, који су се каснијим сеобама само распрострли на север и северозапад и тамо добили своје коначне варијанте, поглавито објављене у Вуковим збиркама.

Branislav Jovanovic

THE COLLECTING WORK OF IVAN STEPANOVIC JASTREBOV AMONG SERBS FROM KOSOVO AND METOHIA IN

NINETEENTH CENTURYSummary

The Russian consul Ivan Stepanovich Jastrebov (1839–1894) lived during his diplomatic Duty in the Russian Embassy in Prizren and from 1870 as a viceconsul and from 1879 to 1886 as Russian consul in Othoman Empire.

During his stay in the region of Kosovo and Metohia Ivan Stepanovich Jas-trebov had realized his most important work in the folklore sphere: The tradition and the Poetry of Turkish Serbs (Petrograd, 1886). His gathering work was based on the systematical always being on the move and recording and researching, almost unique in this area of the 19th century.

Jastrebov lived in Prizren, Pec and Debar. So, is this book, also today, an ex-traordinary precious source for different folklore research, but it is also represent-ing the trace of developed heritage among Serbs from Kosovo and Metohia. Vuk Karadzic didn’t go to this region and therefore this region was left for long time out of interests of domestic and international scientific public.


According to the conclusions by Jastrebov himself, the Serbian national poetry from Kosovo and Metohia belongs to the oldest exemplars of Serbian oral poems tighty grown together with the tradition and customs, during which they were per-formed. This was actually the main subject of our interest.

Abstract: In this work it is discussing the gathering of national poetry among Serbs from Kosovo and Metohia by the Russian consul Ivan Stepanovich Jastrebov. These are joint into his famous ethnographic work entitled: The tradition and po-etry of Turkish Serbs (Petrograd, 1886).

The distinctive marks have been put on the recorded rare lyric sorts of traditio-nal customs and moral poetry, which are especially kept in this region (Christmas poems, the poems on king Lazar, the songs asking for rain, the songs of herbalists, the sad songs of foreign workers, home protector songs, wedding songs and the circle of songs on Marko Kraljevic).

UDC 821.163.41.09-13 Бећировић Р.

Будимир АлексићЦетиње, Црна Гора

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ПОЕЗИЈИ РАДОВАНА БЕЋИРОВИЋА

У раду се разматрају помени Косова и одјеци Косовске битке и Обилиће-вог подвига у пјесмама Радована Бећировића, највећег пјесника новије епске народске поезије у српском народу. При том се показује да се Косово и косовски завјет, као најдубљи и најинспиративнији мотиви цјелокупне наше народне епике, појављују и презентују у Бећировићевим пјесмама „на народну“ – на оригиналан начин.

Кључне ријечи: посљедњи епски бард, народска поезија, Косово, Косовска битка, косовски завјет, обилићевски подвиг, косовски јунаци, саможртвени хероизам, покосовски српски збјег.

Радован Бећировић Требјешки (1898–1986), посљедњи епски бард срп-ског народа, дјеловао је у српској књижевности као пјесник више од шест де-ценија (од средине двадесетих година прошлог вијека па све до смрти – 1986). За читаво то вријеме он је био, и до данас остао, највећи пјесник новије епске народске поезије у српском народу. Као аутор великог броја десетерачких и осмерачких пјесама испјеваних „на народну“, Радован Бећировић се потврдио снагом истрајног, даровитог и надасве омиљеног ствараоца. Јер, по ријечима Амфилохија Радовића, „њему својствени римовани десетерац, којим је обога-тио народну поезију, ходи по народу од уста до уста, од села до града, од срца до срца, више од педесет година, особито у епски настројеним крајевима Црне Горе, Херцеговине и Босне“.1

Тематика Бећировићеве поезије је разноврсна, али јој је окосница сам предмет пјесниковог инспиративног одушевљења – витешка хиљадугодишња историја српског народа, бременита великим бојевима и мегданима, подвизима гласовитих јунака и свијетлим примјерима њиховог чојства. Бећировић је такорећи опјевао читаву српску историју. Нема владара, од зетског краља

1 Јеромонах Амфилохије Радовић, „Умјесто предговора“, у: Хаџи-Радован Бећировић – Требјешки, „Стабљике српства“, издање ауторово, Никшић, 1979, стр. 13.


Бодина до краља Александра Карађорђевића, нити истакнутијег српског јунака – који није нашао мјесто у Бећировићевој поезији „на народну“. Исто тако, нема значајнијег догађаја у српској историји – од Косовске до Мојковачке битке – који није био предмет његовог пјесничког интересовања. Те теме су и данас привлачне, и не само у Црној Гори и Херцеговини, а нарочито су то биле у вријеме кад је Бећировић отварао двери српског пјесништва. Зато је он и постао најпопуларнији пјесник у Црној Гори и Херцеговини између два свјетска рата, а опстао као бард српске епике на широким просторима које су покривала српска племена динарске струје.

Иако је књижевно-критички оцјењиван и од истакнутих критичара, исто-ричара књижевности и пјесника (Драгиша Витошевић, Матија Бећковић, Јеврем Бјелица, Милосав Бабовић, Момир Војводић, Амфилохије Радовић, Милун Марић), Радован Бећировић није добио цјеловиту и поузданију књи-жевно-критичку оцјену. Осим успутних и дјелимично површних импресија, књижевна критика му није посветила неопходну пажњу; његово пјесничко дјело није аналитички ни студиозно разматрано (изузимајући недовршену студију Милуна Марића), па се о њему, нажалост, не може стећи потпуно и синтетичко мишљење. Евидентан је, дакле, раскорак између популарности Бећировићевог пјесничког опуса, односно његове перцепције на једној, и критичких разматрања о њему, на другој страни. Да би тај раскорак био пре-мошћен, потребно је стваралаштву овог пјесника приступити са више књи-жевно-аналитичких захвата. Ми овом приликом таквих амбиција немамо, будући да у овом раду обрађујемо Бећировићеву идеју косовског завјета и опредјељења, косовске мисли и традиције.

Изграђујући преко шест деценија свој епски пјесмотвор, а остајући вје-ран традиционалним вриједностима епског наслеђа, Радован Бећировић је нашао у Косову своју праву тему коју је обрађивао у великом броју пјесама. Косово и Метохија, косовска идеја и косовска завјетна мисао, као подстицај Бећировићевим пјесмама „на народну“ – толико је очигледан да га ни један интерпретатор његове поезије не може заобићи. Култ светог великомуче-ника косовског Лазара, његов завјет и његово опредјељење за царство небе-ско, косовски етос као философија хришћанског увјерења и живљења – при-сутни су у Бећировићевој поезији као стална тема и инспирација. Косово је „у Радовановим песмама добило вредност и значај симбола и метафоре, пресудног и одсудног догађаја у српској историји, постало белег и знамен националне историје и митологије“, истиче Милун Марић у својој студији о Радовану Бећировићу.2

Косовска битка и њени јунаци – носиоци саможртвеног хероизма, главни су објекти Бећировићеве пјесничке обраде. Стога је потпуно природно што

2 Милун Марић, „Старац Радован или феномен песничке популарности“, приредио Мило-рад Предојевић, издавач Душан Марић, Нови Сад, 2003, стр. 21.

169Будимир Алексић: Косово и Меохија у поезији Радована Бећировића

пјесма „Косовска битка“ стоји на почетку његове збирке пјесама „Стабљике српства“, објављене у ауторовом издању 1979. године у Никшићу.3 Ова пјесма одликује се вишеаспектним приступом теми. Бећировић своје излагање заснива на фактографији (онолико колико је она позната историјској науци), држећи се хронологије догађаја и покушавајући да нам открије њихов дубљи смисао. Са доста оригиналности, широко и комплексно, приказани су главни догађаји: Муратово убиство, изненадни напад Турака, погибије српских јунака. Многобројни призори у пјесми дочарани су са пуно драмског смисла и стиховне вјештине. Пјеснички зрело, кроз драматичне дијалоге и монологе, аутор даје психолошки портрет и карактерне особине главних актера битке. Слиједећи, дакле, битне чињенице (догађај, ликове, детаље битке), Бећировић заносно и здушно, полетно и с версификаторском лакоћом опјевава драматику овог пресудног боја, хвалећи нарочито кнеза Лазара и Милоша Обилића, али и остале протагонисте овог догађаја: старог Југ Богдана и његове синове (у првом реду Бошка Југовића), Милошеве побратиме – Топлицу Милана и Ко-санчић Ивана који уходе турску војску, разборитог и трезвеног војводу Влатка који први уочава погубност кнежеве здравице на косовској вечери, Мусића Стевана и Бановић Страхињу, кнегињу Милицу и слугу Ваистину.

И у овој пјесми, као и у пјесмама косовског циклуса и нашој народној традицији, Вук Бранковић и Милош Обилић приказани су као два симбола, као носиоци двају супротстављених погледа на живот и свијет. Милош је примјер патриоте – подвижника коме су част и образ изнад сопственог жи-вота. Пјесник је у његов лик смјестио универзалне категорије истине, правде и љубави које га мотивишу да изврши свој витешки завјет. Вук је оличење кукавице, издајника и вјероломника у чијој издаји, злоби и зависти пјесник види разлоге српског пораза. Лик цара Лазара је дат снажно и осликан вео-ма емотивно. Он је приказан као еминентно хришћански владар коме су свој-ствене одговорност, честитост, храброст, морална узвишеност и као круна свих тих категорија – светост. Српска православна црква га је канонизовала и уврстила у свој календар као светог великомученика, па га као таквог види и Бећировић. Дајући, наиме, на крају пјесме веома узбудљиву и сугестивну слику његове погибије, он каже: „Царска глава у крви се дими,/Ал’ вијенац мученија прими“.4 Лазарева погибија је наглашено приказана као мартирски, побједоносни хришћански прелазак из смрти у живот, вјечни и небески.

А после изгубљене битке и царства земаљског, непосредно пред погубље-ње, честити кнез упућује молбу Свевишњему:

3 Хаџи-Радован Бећировић – Требјешки, „Стабљике српства“, издање ауторово, Никшић, 1979. Све Бећировићеве стихове у овом раду наводимо према овом издању, и према: Хаџи-Радован Бећировић Требјешки, „Стабљике српства: изабране и нове пјесме“, приредили Михаило Шћепановић и Будимир Алексић, Светигора, Цетиње, 1998. Према Светигорином издању Бећировићевих изабраних и нових пјесама наведени су стихови само из оних пјесама којих нема у ауторовом издању из 1979. године.

4 „Косовска битка“, у: „Стабљике српства“, Никшић 1979. стр. 47.


Боже један, на висини шо си,Чуј глас слуге шо у ебе проси. Божанске и и велике власиСпаси српски народ од пропаси.Нико нема за њ’га да се брине, Ти погледај с небеске висине Јадну српску сироињу моју, Излиј на њих свеу милос воју,Да Српкиња српско чедо роди, Да освеи и да ослободи.5

У два последња наведена стиха Бећировић јасно апострофира српски национални идеал – „освету Косова“ и ослобођење српског народа, који је континуирано живио у нашим динарским крајевима, нарочито у Црној Гори и Херцеговини. Као суптилни тумач српске колективне свијести и нашег динарског менталитета и карактера, Бећировић је знао у којој мјери је косовски завјет био присутан у колективној свијести српског народа динарске струје.

Косовски завјет, који претпоставља вјечно пролазном, уцијепљен је у српску националну свијест, прије свега кроз народну и умјетничку књи-жевност и јаку народну традицију која је активно живјела у Црној Гори, као јединој непокореној српској земљи. Црна Гора је била чувар „Лазаревих аманета“ (краљ Никола) у којој се, његошевски речено, збјежало све оно што се није хтјело „у ланце везати“. Као што је познато, кроз цјелокупно своје стваралаштво Његош провлачи тезу, засновану на народном предању и историјским чињеницама, да су Црногорци директни потомци преживјелих српских витезова, учесника у Косовском боју. Краљ Никола, такође, варира исту идеју. У духу таквог, историјски основаног и утемељеног схватања, и Бећировић у својој поезији истиче долазак непокорних Срба са Косова и Метохије у неприступачне крајеве Старе Црне Горе, гдје су водили „борбу непрестану“, и, у најтежим условима, чували успомену на Лазареву жртву и Обилићев подвиг, и – захваљујући томе – сачували српско име и вјеру:

Рањеници с Косовскога бојаНаселише кршна брда воја, Те сачува косовске јунаке – У пећине и у савардаке.6

Највећи српски јунаци били су инспирисани Обилићевим подвигом, па их као такве и Бећировић приказује у својим пјесмама. Пјевајући са посебним

5 Исо, стр. 46.6 „Горски престо“, у: „Стабљике српства“, Никшић 1979, стр. 66.


надахнућем о Никцу од Ровина, најславнијем витезу црногорском, како га је назвао Његош, Бећировић његов подвиг и убиство Ћехај-паше на Чевским Ублима упоређује са Обилићевим јунаштвом на Косову пољу:

То изрече и у Турке одеКао некад косовске војводеТе је с чеом горскије хајдукаТурску силу до ногу поука.7

Сви велики јунаци Бећировића подсјећају на јунаке Косовског боја, па и осветници са Мљетичка који су 1840. погубили силног Смаил-агу и његове харачлије:

Гледаше их мало и великоАл’не може да вјерује нико Да су ово с Мљеичка Дробњаци Но се дигли косовски јунаци.8

И у чувеној бици на Граховцу 1858. године црногорски Срби су испољили невиђено јунаштво:

Кроз планине и сијење суро Ту погибе бан Кусовац ЂуроИ Јововић проо попе Лука – Та два горска из планине вука. Није било два боља виеза На вечери косовскога кнеза.9

Они најбољи међу српским јунацима су обилићевског кова. Такав је

херцеговачки војвода из Шаранаца под Дурмитором Трипко Џаковић са својим саборцима, чију погибију Бећировић опјевава у пјесми „Јуначка смрт херцеговачког војводе Трипка С. Џаковића 1876“. Као јунаци без мане и страха, они су обилићевским духом задојени:

То нијесу смрни људи, То су нека срашна бићаУ којима обиава Дух Милоша Обилића.

7 Исо, стр. 65. 8 „Смаил-ага Ченгић“, у: „Стабљике српства“, Никшић 1979, стр. 145.9 „Горски престо“, стр. 56–57.


Такве смри небо чува И дава их богу раа, Да вјекују на попришу Код Милоша и Мураа.10

Очигледно, у Бећировићевим пјесничким визијама из нечувених патњи

и подвига израстају и дефилују косовски јунаци као мученици, витезови и заточеници слободе који напосљетку тријумфују као побједници добра над злом.

И Бећировићева умјетнички највреднија пјесма „Мојковачка битка“, која се по естетским квалитетима, по снази ликова и развијености догађаја при-ближава пјесмама вишњићевске форме, контаминирана је косовским мар-тирством. Јунаци Мојковачке битке, који се жртвују за спас братске војске из Србије, били су – по Бећировићу – надахнути Косовом и руковођени косов-ским завјетом, тако да у пјесми „Споменик на ријеци Тари“ (ријеч је управо о споменику мојковачким јунацима) он истиче:

Мојковачки виезови, А косовски освеници, Јел’бољијех људи било, Обилићу, право реци.11

А командант црногорске војске сердар Јанко Вукотић заклиње своје борце Милошевим мачем, Косовом и Видовданом:

И ако вам гроба ЊегошеваИ љуога мача Милошева (...)И ако вам Никчевије ранаИ Косова и Видова дана (...) Не пусие Нијемце и ШвабеДа Руговску клисуру уграбе.12

Бећировић у овој пјесми у први план истиче хришћанска етичка начела

којима су се руководили црногорски Срби, а њихово опредјељење да уђу у рат са далеко надмоћнијим непријатељем како би обезбиједили слободну одступницу србијанској војсци, посматра као израз саможртвене љубави за-

10 „Јуначка смрт херцеговачког војводе Трипка С. Џаковића 1876“, у: „Стабљике српства: изабране и нове пјесме“, Цетиње 1998, стр. 178.

11 „Споменик на ријеци Тари“, у: „Стабљике српства“, Никшић 1979, стр. 523. 12 „Мојковачка битка“, у: „Стабљике српства“, Никшић 1979, стр. 100.


сноване на Јеванђељу и подстакнуте подвигом косовских јунака. Драматика судара двије војске, непријатељска сила која је притисла земљу, командантова заклетва, гавранови који надлијећу бојиште – све подсјећа на Косовску битку.

Дух трагичне косовске вечере прати као зла коб српски народ кроз вјекове и узрок је многих наших пораза и погибија. Тако је било и приликом ослобађа-ња Скадра 1912. године, када је мучки убијен (по налогу престолонаследника Данила) Блажо Бошковић, командант Друге дивизије Зетског одреда, и то уочи самог напада на Скадар:

Јер проклеа Косовска вечераСвуд Србина наоди и ћера, Па и ове исоријске ноћи Смје у логор црногорски доћи13,

– наглашава Бећировић у пјесми „Погибија Блажа Бошковића: једна кобна септембарска ноћ 1912. године“.

Седамдесетих година прошлог вијека Бећировић је посјетио српске светиње на Косову и Метохији. То ходочашће и боравак у јужној српској покрајини оставило је снажан утисак на њега, и видан траг у његовој поезији. У пјесми „Поздрав из Црне Горе“ Бећировић захваљује својим домаћинима на Космету и одушевљено пјева о ономе што је тамо видио и доживио:

У Призрену виђели смоГрад Душанов и гробницу И у Скопљу развалинеИ жалосну пресоницу (...)Но најпосле враисмо се Код лијепе самодреже, То је наша саревина, До ње Срби много држе.

Гледали смо Грачаницу, Гроб Милошев код Тулбеа, То су наши споменици, То је наша Ћаба свеа.14

13 „Погибија Блажа Бошковића“, у: „Стабљике српства“, Никшић 1979, стр. 203. 14 „Поздрав из Црне Горе“, у: „Стабљике српства“, Никшић, стр. 441–442.


И да закључимо: Радован Бећировић Требјешки, последњи епски бард српског народа, био је аутентичан народни пјесник који је пјевао онако како је мислио и осјећао његов народ. А српски народ у динарским крајевима (нарочито у Црној Гори), вјековима надахњиван „вјером Обилића“, сањао је о „освети косовској“ и о обнови „старе српске славе и величине“. Косово и косовски завјет, као најдубљи и најинспиративнији мотиви цјелокупне наше народне епике, појављују се и презентују у Бећировићевим пјесмама „на народну“ – на оригиналан начин. У духу историјски основаног схватања да је Црна Гора покосовски српски збјег, а да су Црногорци директни потомци преживјелих српских витезова, учесника у Косовском боју, Бећировић у својој поезији ослободилачку борбу црногорских Срба промишља као континуитет косовске идеје и опредјељења „за крст часни и слободу златну“. Напајан на изворима такве традиције, Радован Бећировић је у Косову нашао своју праву тему коју је истраживао у великом броју својих пјесама, а нарочито надахнуто у пјесми „Косовска битка“, насталој на основу пјесама косовског циклуса, традиције и историјских чињеница.


Бећировић Требјешки, Хаџи-Радован, Сабљике српсва, издање аутора, Никшић, 1979.

Бећировић Требјешки, Хаџи-Радован: Сабљике српсва: изабране и нове пјесме, приредили Михаило Шћепановић и Будимир Алексић, Светигора, Цетиње, 1998.

Војводић, Момир, Хаџи-Радован Бећировић Требјешки (1898–1986), Светигора, Цетиње, бр. 3, 1992.

Ђурановић, Божо, Хаџи-Радован Бећировић Требјешки (1898–1986) – 20 година од смри барда епске поезије, Голија, Никшић, бр. 6, 2006.

Килибарда, Новак, Жилаво рајање имиаивног пјеснишва у Црној Гори, у књизи: Усмена књижевнос Црне Горе, ЦИД, Подгорица, 2009.

Марић, Милун, Сарац Радован или феномен песничке популарноси, издавач Душан Марић, Нови Сад, 2003.

Радовић, Амфилохије: „Умјесто предговора“, у књизи: Хаџи-Радован Бећи-ровић Требјешки, Сабљике српсва, Никшић, 1979.


Будимир Алексич

КОСОВО И МЕТОХИЯ В ПОЭЗИИ РАДОВАНА БЕЧИРОВИЧАРезюме

Косово является центральной темой художественного творчества Радо-вана Бечировича, особенно, когда речь идет о его подражаниях народной по-эзии. Соблюдая традиции народной эпической поэзии, Бечирович в нашел себя в косовской теме и она красной нитью прошла через его творчество, чьей вершиной можно считать песню „Косовская битва“, в основе которой лежат исторические факты и народная поэзия косовского цикла.

UDC 930.27(091) 003.349(497.115)

091(497.115)

Barbara LomagistroBari, Italia

ЋИРИЛСКА ПИСМЕНОСТ НА КОСОВСКОМ ТЛУ

Рад расправља о могућности да се ћирилски споменици испитују истим критеријима који су коришћени у латинској и грчкој палеографији. Ради се, с једне стране, о критеријима описивања морфологије слова, а с друге о кате-горијама које анализирају писарску праксу и писарски развој. Испитивање српског средњовековног рукописног наслеђа одређује разне фазе развоја срп-ског ћирилског писма, од увођења мајускулног писма, и нагнутог и усправног типа, до формирања минускулног писма и других канцеларијских типова, а такође нових мајускула као што су литургијска мајускула и такозвани полу-устав.

Кључне речи: палеографија, ћирилско писмо, рукописи, писарска де-латност.

Током XX века грчки и латински палеографи стигли су до дефинисања палеографије као науке старих писама која се мора бавити писаним спомени-цима било кога типа и природе и с глобалним приступом. (Mallon 1952: 11–12, Petrucci 2002: vi). Овако схваћена, палеграфија обухвата целу историју писа-не културе која се бави историјом порекла, формалних особина и социјалне употребе писмености, као и писаним сведочанствима одређеног друштва, независно од техничких средстава и материјала који су се употребљавали. Осим тога, палеографијом влада специфична метода, која одређује поступак формалне и поредбене анализе графијских и материјалних ознака сваког писа-ног сведочанства које се узима у обзир. Методу су палеографи, или историча-ри писане културе, прерађивали не само да олакшају дешифровање старих писаних паметника него и да реше следећа питања:

1. Ша? Или у чему се састоји писмени текст, више мање стар, шта треба преносити на графијски код који је уобичајен.


2. Када? То јест, одређивање времена у коме је дани писани споменик настао.

3. Где? То јест, одређивање места у коме се дани писани споменик пре-писао.

4. Како? То јест по којим узорима и техници се дани текст преписао.5. Који је писао или преписао? То јест, одређивање социо-културне средине

којој је писар припадао и социјалног распрострањења писмености у том добу.

6. Зашо је овај споменик написао или преписао? То јест, потребно је одре-дити специфични циљ због чега се тај конкретни текст писао и уопште идеолошке и социјалне циљеве писања у том друштву и добу.

Очигледно је да је неколико тих питања уско повезано с материјалном страном писарске делатности (посебно бр. 1–4) док се друга односе на опшир-нији контекст, па разматрају писане споменике, поједине или у серији, старе или нове, свечане или скромне, јавне или приватне, као епизоде једног од најзанимљивијих поглавља историје човечанства, тј. поглавље о писменим појавама (Petrucci 2002: vii). Дакле, сасвим је јасно да, без обзира на разне постојеће графијске кодове у којим се ова искључиво људска активност оства-рује, вишепоменута питања се јављају уопштеним задатком палеографске нау-ке у свим конкретним њеним подручјима примењивања, у зависности од кон-кретног графијског кода. Због тога сматрам легитимним употребу научних критеријума коришћених у подручју латинске и грчке писмености и у анализи средњовековних ћирилских рукописних споменика.

Наиме, треба истаћи да чисто палеографски аспекти постанка и развоја ћирилског писма нису били у центру пажње славистике, можда због тога што нису довољно показане везе са целокупним системом деловања и распрострањености књига у словенском свету. У испитивању старијих и мла-ђих рукописа, словенска палеографија је посебно примењивала лингвистичке критеријуме, заједно са историјским разматрањима. Наравно, и лингвистички подаци имају своју вредност, али када се употребљавају као једино мерило, ре-зултати могу бити једнострани а палеографија може постати само историја разних ортографских система. У стварности, ћирилска палеографија је увек имала улогу чисто помоћне науке у читању средњовековних рукописа, лишене посебног епистемологичног статуса. Мада су у прошлим годинама чувени палеографи, од којих помињем само Грегора Чремошника и госпођу Торви Екхардт, предлагали неколико коректива традиционалној методи изучавања ћирилских рукописа, али њихови предлози нису били сасвим прихваћени.

Перспектива ћирилске палеографије одувек је била статична и заснована на класификацији разних врста писама за уставно, полууставно и скорописно или брзописно писмо, тако да не налазе место у овој подели све писане типоло-гије, великог броја, које се потпуно не уклапају у те категорије. Овакво схватање

179Barbara Lomagistro: Ћирилска писменос на косовском лу

произлази из класификације грчког писма у мајускули, минускули и курзиву коју је урадио већ давно Bernard de Montfaucon (1708). Међутим, док је грчка палеографија превазишла ове уске границе, преко увода чисто графичких критеријума анализе, ћирилска палеографија их није још прихватила, чему је последица неисправно употребљавање изванпалеографских критеријумаа. Овог приступа су се држали у својим палеографским радовима Владимир Мошин1 и Петар Ђорђић, стручњаци великог угледа у Србији, само изузетно дозвољавајући употребу неколико термина из латинске палеографије.

Међутим, имајући данас у виду све нове резултате које је грчка палео-графија постигла, било би прикладније ове научне критеријуме применити и у анализи морфологије ћирилска слова. Постоје два вида палеографичких категорија. Описне категорије графичких појава у ужем смислу речи јесу: категорија мајускула/минускула, тј. дволинијски састав у који се могу уцртати сва слова; категорија модула, тј. геометријски облик у који се може уцртати свако слово; категорија обликовања, тј. редослед потеза који улазе у састав писаног знака и категорија дуктуса, тј. разматрање брзине обликовања. Дуктус може бити курзиван, од латинског израза currenti calamo, када је уцртавање брзо, или одмерен, када потези изгледају као нацртани.2

Осим тога, палеографско истраживање располаже и другим критеријима који испитују на уопштен начин писане типологије у зависности од дотичних намена. Тако се може говорити о нормираном писму, о обичном писму, о књишком писму, о канонизираном писму и о канцеларијском писму. Ови појмови узимају у обзир развој процеса писања. Мада су неки истраживачи употребили неке од ових категорија, ова употреба је била спорадична, те није довела до систематског установљења, нити до развоја ћирилског писма, нити до значајних графичких ознака сваке типологије ћирилице. Када би се применила ова мерила, могле би се разликовати разне типологије истог ћирилског писма, а установити писарске школе или радионице и продручја где се једна типологија употребљавала и како се развијала. Границе ових подручја не увек, или не обавезно, подударају се са границама словенских средњовековних држава или са етничким границама. Због тога, сви географски називи који се овде употребљавају, морају се схватити у историјском смислу, а не у актуелном државно-политичком. Ове категорије пружају могућност да се решава неколико од централних вишепоменутих питања палеографије, посебно ови под бројевима од 1 до 4. Напослетку, када би била решенa питања у односу с морфологијом и техником писања, може се поставити питање о коме пише и зашто (бр. 5 и 6).

Што се кога тиче, треба се подсетити да ни у једном друштву у коме се обично пише, писањем се не баве с истом способношћу сви његови чланови.

1 Посебно о полемици с Чремошником о тој теми види: Мошин 1965.2 О томе детаљно расправља Cencetti (1956: 51–57).


Напротив, употреба писања ствара неједнаке односе између онога који зна писати и онога који не зна, који чита а који не, који то добро ради а који не. Ова неједнакост иде за социјалним границама расподеле богатства, а показује и друге социјалне границе као што су, на пример, она између пола, генерација, култура. Неједнакост непосредно узрокују идеологије и стратегије политичке, економске и културне власти преко механизама образованог система. Питање који пише, не намерава само да одређује проценат људи који знају писати и читати у одређеном друштву, него намерава да објасне различите ступњеве ове способности, а посебно да одређује функцију сваког човека који зна писати у датом друштву.

Петручи (Petrucci, 2002: 19–21) описује шест типова писмених људи по следећем начину: образовани (на итал. colti), тј. људи који савлађују активно и пасивно све графијске типологије у обичној употреби у њиховом друштву, а који знају да пишу текстове и на другим језицима, осим матерњег, а образовани су на највишем нивоу; професионално писмени (на итал. alfabeti professionali), тј. људи који компетентно савладавају, посебно за професионалне циљеве писања или преписивања текстова, неколико графијских типологија које се употребљавају у њиховом друштву, а имају образовање средњег нивоа; пи-смени по потреби (на итал. alfabeti dell’uso), тј. људи с средњевисоким обра-зовањем који добро читају и пишу у односу на посебне потребе у послу или у друштвеним односима; функционално полуписмени (на итал. semialfabeti funzionali), тј. људи с ограниченим способностима у писању а који пишу само када им је потребно и само на матерњем језику; графијски полуписмени (на итал. semialfabeti grafici), тј. људи са врло скромним образовањем и способно-шћу у писању који могу писати веома кратке текстове (нпр. обичне потврде, рачуне, азбучне редове) и коначно неписмени (на итал. analfabeti) који нису у стању ни да читају ни да пишу па је њихово образовање само усмено и визуелно.

Ове социјалне категорије непосредно се повезују графијским типологи-јама и циљевима писања. Може се утврдити да се често у српском средњове-ковном друштву категорија професионално писмених подудара с категоријом писмених по потреби. Такође, види се да обично припадајући категоријама писмених по потреби и функционално полуписмених јесу зачетнци бројних и знатних графијских промена. Преплитање свих ових чинилаца и варијабли узрокује графијско разликовање. Када бисмо мислили на прилике у којим је ћирилица настала – тј. вероватно око 894. године, или не раније од краја IX века, на бугарском двору цара Симеуна – лако бисмо разумели да су по-кретачи тога били ови слојеви које смо назвали „образовани“ са циљем да се краљевство уклопи у идеолошком хришћанско-византијском моделу са истим величанственим облицима, међу којима је прво место заузело писмо. Дакле, извор графијског разликовања ћирилског писма налази се већ у пореклу писма, јер овај тип, који зовем мајускула antiqua, а што се уопште


назива уставом, представља мимезу грчког писма тога времена у његовим највеличанственим облицима, тј. у мајускулним облицима. Таква ћирилска мајускула на самом почетку појављује се у двема типологијама, управо као савремена грчка мајускула, тј. такозвана огивална са усправном осом слова или са нагнутом осом.3

Колико сам успела да проверим, усправна типологија распространила се у званичној употреби бугарског двора и као књишко писмо бугарске Цркве, док је више била у употреби нагнута типологија у западној Бугарској, Македонији и према западу до Јадранског приморја. Ово не искључује мо-гућност постојања обеју типологија у употреби истовремено и у истим кра-јевима. Осим коегзистенције, ова два типа доживела су и контаминацију, тако да можемо наћи у рукописима написаним усправним типом неколико обликовања слова по моделу нагнутог типа. Нацртала сам на слици 1 најзна-чајније разлике у обликовању неколико слова која одређују ове две писане типологије. Као примери рукописа писаних усправном мајускулом наводим Остромирово јеванђеље 1056/1057. (Санкт-Петербург, Российская Нацио-нальная Библиотека, Fn. I. 5) и Изборник Свјатослава из 1071. (Москва, Государственный Исторический Музей, Синод. собр. N°1043),4 а као примере нагнуте мајускуле Савино јеванђеље (Москва, Российский государственный архив древных актов, F. 381 N° 14) и Хиландарске листиће (Одеса, Универси-тетська библиотека N° 23–1 (533).5

Слика 1

3 О грчкој мајускули види: Cavallo 1977.4 Снимци се могу се видети у факсимилним издањима: Осромирово евангелие, Ленинг-

рад–Москва 1988 и Изборник Свяослава 1073. года, Москва 1983.5 Снимак у Мошина 1966, сл. 1 и 3. Детаљну анализу питања види у: Ломађистро 2008.


Усправна и нагнута мајускула су књишка писма, прерађивана за ову функцију, али су постала и обична писма, дакле употребљавана су у свако-дневној употреби, а исто тако и као писма за документе. Нагнутост осе усло-вила је цели развој ћирилице. Нажалост, фрагментарност рукописног наслеђа често спречава потпуно схватање овог развоја: каткад недостају рукописи сигурно датирани или сигурно локализовани, веома често недостају докази обичног писма (концепти аката, записи за личну употребу или који доказ писма за свакодневне потребе), заиста сви ови докази који пружају најбоље податке за установљење графијског развоја.

Полазиште разноликости је у самом систему изучавања писмености. Наи-ме, систем образовања вишепоменутих категорија професионално писмених или писмених по потреби непосредно утиче на формирање канонизираног писма и на његове предаје. Од разних извора се види да у ћириличком подручју, исто тако како је било у византијском свету,6 нису постојале праве писарске школе, где су сви писари смишљено увежбани и принуђени чувању једноликости писма – како се десило у латинском свету – док су постојале писарске радионице, где нису владали строги надзори, на некој врсти пи-сарске idiorrithmie. Тако се констатује мешање облика двају типова, а исто тако и различити степени курзивизације писма у литургијским рукописима. Вишепоменуте ћирилске мајускуле нису потпуно канонизирана писма, и због тога се јављају локалне типологије које представљају прожимање разних обликовања, на пример обликовање слова М (мыслие) усправног типа у нагнутом типу или прожимање више обликовања нагнутог типа у писму с усправном осом, чији је пример Мирослављево јеванђеље (Санкт-Петербург, Русская национальнаяа библиотека, F I 83 и Београд, Народни музеј).7 Чак и у великим манастирским задужбинама ова појава није ретка, а по мом мишљењу показује да нису увек монаси били увежбани у некој манастирској школи, него су учили писменост разним путем, чак и пре уласка у манастир, па су слободно употребљавали разне типологије писма у својој писарској делатности.

Важна фаза у развоју ћирилице је прелаз од мајускуле на минускуле. Да бисмо то објаснили, морамо узети у обзир особито обликовање и дуктус, тј. оне чиниоце који могу претворити дволинијски систем у четворолинијски. Овај процес лакше се остварује у мајускулном нагнутом писму управо због саме нагнутости осе слова. Он почиње већ од краја XI века и наставља се на различите начине. Наиме, нагнута мајускула већ у курзивном облику употребљава се у неслужбеним документима са врло слободним дуктусом. Пример за то видимо у писму Поповске општине Дубровачкој влади, из половине XIII века.8 Ову типологију називам документарна мајускула, јер се

6 О томе види: Cavallo 2002.7 Снимак у Мошина 1966, сл. 14 и 15.8 Снимак у Ђорђић 1990, сл. 55.


она употребљава у разним приликама. Али, када се исто писмо употребљава у стабилнијим и калиграфским облицима за свечана документа која су издавале владарске канцеларије, било би боље да се то назива дипломатска мајускула, зато што је она у вези и са типологијом документа, тј. са дипло-матским карактеристикама документа. Наводим као пример повељу Стефана Немање за манастир Хиландар, око 1199. год.9 Не смемо, међутим, занемарити чињеницу да је исто тако усправна мајускула била у дипломат-ској употреби, али особито у атонској средини (посебно у Хиландару) и каткад и на краљевском двору (види повељу Стефана Првовенчаног за манастир Хиландар, око 1200. год.).10 Уз то, као што сам рекла, мајускула нагнутог типа и доста курзивизирана употребљавала се и у рукописним књигама, посебно у тим рукописима намењеним свакодневној употреби свештеника: ради се о рукописима јеванђеља за полуприватну употребу или о другим литургијским књигама који не захтевају посебну свечаност (наводим минеј бр. 49 збирке Пећке патријаршије и Пролог бр. 56 исте збирке).11

Мада се ради о писму означеном облицима малог модула, променљивим и са брзим обликовањем, са дуктусом, мање-више, слободним, намењеним различитим употребама свакодневног живота, нагнута је мајускула још и писмо које се уцртава у дволинијском саставу. Само када његови колебљиви облици стално прелазе ове границе па се уцртавају у четворолинијском саставу, можемо говорити о минускули, која није увек мање читљива од мајускуле. Овај прелаз, чији је подстицај у промени обликовања, уклапа се у одређеном раздобљу и средини, тј. у Приморју у првој половини XIII века. Постанак праве минускуле не претпоставља да мајускула изађе из употребе. У обрнутом смислу, она је искључиво намењена најсвечанијим приликама, на пример литургијским књигама. Из тога произлази један нов тип, који предлажем да назовемо литургијска мајускула, карактерисан геометријском свечаношћу облика, великим контрастом потеза, великим модулом и строго усправном осом. Ова појава има паралелу и у грчком писму, а представља неку врсту quintae essentiae појма мајускулног писма: мислимо, као класичне примере, на Белградски паримејник поч. XIII в., или на јеванђеље ђака Боле-слава.12 Управо у косовској средини, како се може судити на основу сачу-ваних рукописа, овај тип се посебно неговао, наравно у оквиру највеће експанзије и моћи Немањине државе, тј. у годинама цара Душана: мислимо на четворојеванђеље бр. 1 збирке Пећке патријаршије, или Апостол бр. 20 и Псалтир бр. 68 исте збирке.

9 Снимак у Мошина 1966, сл. 16.10 Снимак у Ђорђић 1990, сл. 25.11 Слике цитираних овде рукописа збирке Пећке патријаршије налазе се у дигитализова-

ној збирци Народне библиотеке Србије на веб-сајту.12 Снимке у Мошина 1966, сл. 21 и 63.


Углед и моћ двора Немањића изражавају се у употреби мајускуле чак у повељама и исправама и у употреби у повељама свечаног формулара који је употребио византијски двор. Очигледно, на Косову, где су српски владари имали свој двор, стигли су рукописи са разних ћирилићних страна, тако да у том подручју прожимање разних графијских типова није необично. Док су на двору Немањића више волели и неговали мајускулу, у Приморју, у документарној сфери писмо написано у четворолинијском саставу, често означено низом сувишних потеза с функцијом јамчења ауторитета, постепено замењује претходно документално мајускулно писмо, а полако ће ући и у царску канцеларију. У истраживању ове минускуле важно је обликовање, тј. број, редослед и правац потеза који чине сваки знак који се повезује са брзином писања, па је функционално намени самог писма.

На слици 2 нацртала сам обликовање неколико слова која су раније и лакше прелазила у четворолинијски састав. После слова а, в, д, з, /, и, к, м, т, У, y, Р исти процес распространио се и у осталим словима. Овај прелаз је врло занимљива појава јер, по мишљењу енглеског палеографа Malcolm B. Parkes, „Changes in the signs are the sign of change“ (Parkes 1992: 40). У стварности, сваки графијски систем који је прерађиван у историји човечанства, упознао је промене, прилагођивања, а понекад истинске графијске преврате. Све ове појаве су знаци и последице дубљих социјалних, економских и културних промена, а истичу појављивање нових изразних узора и стилистичких тежњи или величање потребе да се чита и пише. То се наравно повезује с питањем зашо се пишу одређени текстови, које смо поставили на почетку. Дакле, по-јава и распрострањење минускулних облика десили су се тамо где су се више писали документа и уопште текстови документарног карактера и где се раније проширила нагнута мајускула, тј. у западним крајевима Балкана, посебно у Македонији, Рашкој, Хуму и Дубровнику.13

Слика 2

13 О развоју праве минускуле види: Ломађистро 2008а, а о пореклу јавних докумената у Јадранском подручју, непосредно повезаном с тим питањем, види: Ломађистро 2009.


Ова структурална промена је у писму узроковала неке последице.Прва је формулисана већ у XIII веку, због чега је називам канцеларијска

минускула, док ју је Грегор Чремошник (1963) називао српска дипломатска минускула. Она одговара одређеним писарским правилама и канцеларијским артификсима која пружају могућност класификације на темељу специфичних ознака (мислимо на Врхолабску повељу краља Милутина за Дубровник14).

Друга се последица састоји у томе да је масовно ширење, нарочито курзивне мајускуле, као и праве минускуле на неки начин сметало укусу људи који су се били навикли на свечане облике мајускуле antiqua и њену алегоричну вредност. Због тога се у књишкој употреби стигло до компромиса између старог и новог: настала је једна нова мајускула (заиста се она уцртава у дволинијском саставу), симетрична и калиграфска која је добила посебно обликовање из минускулног писма, прилагођавајући га дволинијском саста-ву, особито обликовању слова а, д, з, /, м, т, оу, y (слика 3). Ово писмо се тра-диционално и загонетно назива полуустав. Оно се распространило међу

интелектуалцима који су учествовали у реформи монаштва или у књишкој употреби у градским срединама. Не случајно, тим типом је написано доста рукописних зборника збирке Дечанског манастира (нпр. рукописа о Варлааму и Јоасафу бр. 100, око 1330–1340) или Пећке патријаршије (Зборник бр. 92, написан разним писарима али истим типом писма, Лествица бр. 97), посебно ових са теолошко-филозофском садржајем. Овај нов тип настаје као решење проблемa калиграфизације у повећаној производњи писаних споменика: он доприноси, с једне стране, тежњи к потребној јасноћи а, с друге стране, према свечаном тону што је било својство изворне мајускуле.

Трећа последица је да непрестани развој писма, с подстицајем ширења писмене просвете, која почиње од XV века, покушава да учини више кали-

14 Снимак у Мошина 1966, сл. 68.

Слика 3


графском већ постојећу минускулу, сада у пуном процвату, тако да би се могла употребити чак и за књишке употребе. Различита су достигнућа овог процеса, чија феноменологија још чека истраживање преко поменутих графичких ка-тегорија. Толико је наиме различит његов полиморфизам да се до сада ово писмо још загонетније назива брзопис. Међутим, када се ова типологија шири, а ово знатно ширење је узроковало проширење ћирилске писмености и социјалних прилика у којима више људи читају књиге не искључиво рели-гиозног садржаја, отоманско освајање српских земаља прекида овај пут, па се просветна делатност ограничава у манастирима. Културно-просветна акти-вност манастирских задужбина даје предност чувању баштине, тако да пи-сари, чији социјални статус и ниво образовања у новим приликама полако слаби, само се старају да чувају традицију као последњи остатак некадашње славне прошлости.


Ђорђић, П., Историја српске ћирилице, Београд 1990.3

Мошин, В., Палеографски албум на јужнословенскоо кирилско писмо, Скопје, 1966.

Чремошник, Г., Судије из српске палеографије и дипломаике средњег века, Гласник Скопског наушног друштва 21, 1940, стр. 1–19.

Cavallo, G. Funzione e strutture della maiuscola greca tra i secoli VIII–IX, [у књизи:] La paléographie grecque et byzantine. Colloques Internationaux du C. N. R. S. Paris 1974, Paris, 1977, стр. 95–137.

Cavallo, G., Polis grammatôn. Livelli di istruzione e uso di libri negli ambienti monastici a Bisanzio, [у књизи:] Mélanges Gilbert Dagron, Paris, 2002. (Travaux et mémoires, 14), стр. 95–113.

Cencetti, G., Lineamenti di storia della scrittura latina: dalle lezioni di paleogra-fia (Bologna, a. a. 1953–54), Bologna [1956], repr. izd. 1997.

Čremošnik, G., Srpska diplomatska minuskula, Slovo, 13, 1963, стр. 119–136.Eckhardt, Th. Ustav, Glossen zur paläographischen Terminologie, Wiener Sla-

vistisches Jahrbuch 4, 1955, стр. 130–146.Lomagistro, B., La genesi della scrittura cirillica: osservazioni paleografiche, Nea

Rhômç 5, 2008, стр. 147–167.Lomagistro 2008a: B. Lomagistro, La scrittura cirillica minuscola: genesi ed

evoluzione, [у књизи:] Contributi italiani al XIV Congresso Internazionale degli Slavisti (Ohrid, 10–16 settembre 2008), a cura di A. Alberti, S. Garzonio, N. Marcia-lis, B. Sulpasso, Firenze 2008, стр. 111–148.

Lomagistro, B., Note sulla genesi del documento pubblico slavo nel bacino adria-tico, [у књизи:] In uno volumine. Per i 70 anni di Cesare Scalon, a cura di L. Pani, Udine, Forum, 2009, стр. 335–352.


Mallon, J., Paléographie romaine, Madrid, CSIC, 1952 (= Scripturae monumenta et studia, III).

Montfaucon, Bernard de, Palaeographia graeca, sive de ortu et progressu littera-rum graecarum, Paris, 1708.

Mošin, V., Metodološke bilješke o tipovima pisma u ćirilici, Slovo 15–16, 1965, стр. 150–182.

Parkes, M. B., Pause and Effect. An Introduction to the History of Punctuation in the West, London: Scholar Press, 1992.

Petrucci, A., Prima lezione di paleografia, Roma-Bari, Editori Laterza, 2002 (= Universale Laterza, 811).

Барбара Ломагистро

КИРИЛЛИЧЕСКАЯ ПИСМЕННОСТ НА ТЕРРИТОРИИ КОСОВОРезюме

В настоящей работе предложены основные сугубо палеографические критерии, выработанные в латинской и греческой палеографиях, на которых может быть основана классификация разных видов кириллицы и, следова-тельно, прослежено ее развитие. В результате проведенного нами анализа можно выделить следующую периодизацию сербской письменной традиции:

1. Вертикальный маюскул употреблялся не только как книжное, но и как документальное письмо, в первую очередь, при царском дворе и в монастырях.

2. В сербской среде использовался, в основном, наклонный маюскул, на-клонная графика которого способствовала зарождению в повседневном употреблении тенденции к скорописи: штрихи некоторых букв, например буквы „аз“ или букви „земля“, начинают переходить за верхную или нижную строку.

3. Наклонный маюскул со скорописной тенденцией являлся докумен-тальным письмом в течение всего XII столетия. В начале XIII в. он окон-чательно разрушает двухстрочную систему, развивает орнаментальные штрихи и становится письмом канцелярии сербской династии Неманичей.


4. В сербской среде особая приверженность к маюскулу, хотя минускул уже был формирован, приводит к созданию новой формы маюскула, сохра-нившего некоторые буквы с типичним минускульним начертанием.

5. Турецкие нашествия остановили натуральную эволюцию письма: в со-здавшихся исторических условиях письменная деятельность снизилась, что привело к кристаллизации унаследственных письменных форм.

UDC 930.27(0919 003.349(497.115)

091(497.115)

Светлана ТоминНови Сад, Србија

КЊИЖЕВНИ ОПУС ЗОГРАФА ЛОНГИНА – ПРИЛОГ РЕКОНСТРУКЦИЈИ

Рад разматра претпоставку да је зограф Лонгин, поред Акаиса свеом првомученику Сефану и Акаиса Сефану Дечанском, написао још два акатиста: Акаис свеим архангелима Михаилу и Гаврилу и Акаис пре-слаком имену Господа и Спаса нашега Исуса Хриса. Подробније испити-вање ових акатиста показало је постојање њихових многобројних преписа, односно развијене рукописне традиције пре Лонгина, као и у Лонгиново доба. На основу досадашњег увида у грађу, дакле, не може се говорити о Лонгиновом ауторству Акаиса свеим архангелима Михаилу и Гаврилу и Акаиса преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хриса.

Кључне речи: Зограф Лонгин, Акаис првомученику Сефану, Акаис свеим архангелима Михаилу и Гаврилу, Акаис преслаком имену Господа и Спаса нашега Исуса Хриса, рукопис Дечани 138.

У оквиру развијене књижевне активности на Косову и Метохији у пе-риоду средњег века могућно је издвојити три раздобља – прво обухвата време процвата државе, све до њеног пада, друго траје до краја XV века, треће до Велике сеобе (Петровић, 2001: 11). Најзначајнији стваралац овог, трећег пе-риода, био је зограф Лонгин. Својим радом, у великој мери, везан је за Дечане и Пећ, главна средишта српске средњовековне културе.

О зографу Лонгину писано је веома много, мада је одавно примећено да недостаје једна критичка монографија о његовом стваралаштву (Ђурић, 1985: 13). Називан је највећим српским сликаром XVI века и сврстан у припаднике самог врха наше уметности турског периода, чији монументални триптих чине: Лонгин, Георгије Митрофановић и Јован (Кајмаковић, 1977: 378). Проучавао-ци се слажу да он, као плодан и разноврстан зограф (Мирковић, 1963: 32) спада у најјачу генерацију уметника иконописаца свог времена (Радојчић, 1955: 73).


На широком простору оставио је вредна дела, од којих су најпознатија иконе и иконостаси у Дечанима, Пиви, Великој Хочи, Никољцу, фреске у Ломници и сликана плаштаница у Пећи (Ђурић, 1985: 13). Осим у црквама хвостанског краја, Лонгин је радио и у удаљенијим манастирима – Грачаници, Студеници, Бањи Прибојској, Милешеви и Ломници (Шакота, 1965: 534). Може се, дакле, рећи да епохом друге половине XVI века доминира личност великог српског сликара Лонгина (Кајмаковић, 1977: 361).

Сматра се да је рођен негде у Хвосну, тридесетих година XVI века (Богдано-вић, 1980: 265). Замонашио се 1577. године у Пећи, од тада се више бавио писа-њем, преписивањем и украшавањем књига (Богдановић, 1980: 265). Верује се да је припадао братству манастира Дечана или Пећке патријаршије. Потписао се као пећки монах 1577. године на икони Христа Пантократора из Велике Хоче (Ivanović, Pajkić и др., 1958: 206; Ивановић, 1978: слика 11). На основу података из Сопоћанског поменика, у којем је записано име Лонгина зографа, Мирјана Теодоровић-Шакота је закључила да је он, пред крај живота, тамо боравио (Теодоровић-Шакота, 1956: 161).1 Управо рукописни Акаисник, који је био Лонгинова својина, у првој половини XVII века налазио се у Ђурђевим ступовима, који су у близини Сопоћана (Теодоровић-Шакота, 1956: 161).

Оно што се са сигурношћу може закључити јесте да је Лонгин радио у последњим деценијама XVI века. Граничне линије у чијем интервалу се одвијао његов, нама познати живот, налазе се између 1566. и 1598. године (Теодоровић--Шакота, 1956: 161). Најраније га срећемо потписаног на једном антиминсу, који је он сликао 1566 (Стојановић, 1982: 205), последњи пут потписао се на Хвостанском аеру 1597 (Ивановић, 1978: слика 10). Када је реч о књижевном раду, Лонгинов запис из 1598. сачуван је у дечанском рукописном Акаиснику број 138 (Ђурић, 1985: 13). После тога налазимо његово име у Сопоћанском поменику. С обзиром на време настанка овог поменика, Бранислав Тодић закључује да је између 1608. и 1614. године, вероватно, још био жив. Његово име забележено је као log„gî‹in ∕ermonha ∕ºÁgfr, што показује да је у манастиру био поштован као сликар (Тодић, 2002: 286).

Иако најранији познати Лонгинов рад потиче из 1566. године, са пуно извесности његово стваралаштво везује се за сликарство припрате Пећке патријаршије из 1561 (Петковић, 1961: 97–98; Шакота, 1965: 534). Радећи као помоћник у групи која је сликала припрату, он се ту уметнички формирао (Петковић, 1961: 97–98). Димитрије Богдановић помиње, такође, годину 1561. као почетак познатог Лонгиновог рада, када је он учествовао у живописању Пећке припрате и цркве Светих апостола (Богдановић, 1980: 265).

Своју најплоднију сликарску делатност Лонгин je развио у осмој деце-нији XVI века. Најпознатије његово дело из тог периода јесте икона краља

1 Ово мишљење прихватио је Б. Тодић (Тодић, 2002: 286). Д. Бојовић као годину настанка Сопоћанског поменика наводи 1615. (Бојовић, 2009: 37).

191Свелана Томин: Књижевни опус зографа Лонгина – прилог реконсрукцији

Стефана Дечанског из 1577. године (Шакота, 1965: 535; Ђурић 1985: 12). Ши-рење култа Дечанског пада у период робовања под Турцима, када су Дечани постали једно од најјачих културних средишта. До тада је култ светог краља био локалног карактера, везан углавном за његов манастир (Ћоровић-Љу-бинковић, 1959: 174). Култ Дечанског у ликовном стваралаштву појављује се крајем прве половине XVI века, да би се од друге половине овог века нагло проширио (Ћоровић-Љубинковић, 1959: 174). Од тада се јављају многобројне иконографске представе Дечанског, који, уз светог Симеона и светог Саву, постаје најчешће сликан светитељ (Ђурић, 1985: 10). Управо Лонгиново дело јесте јасан показатељ нове популарности култа Дечанског (Марјановић-Душа-нић, 2007: 387). Лонгин је дао значајно обележје дечанском иконопису друге половине XVI века, с обзиром на чињеницу да је најдуже радио управо у овом манастиру. У Дечанима се налази најмање седам Лонгинових икона, од којих је пет сликано с обе стране (Радојчић, 1955: 73). Његова сликарска делатност у Дечанима пада у време од 1572–1596, дакле, двадесет и четири године, али је познато да је он у том периоду путовао у разна места због својих зографских послова (Мирковић, 1963: 32). Од Лонгина је, иначе, сачувано преко тридесет икона, што је реткост када су у питању наши мајстори (Ћоровић-Љубинковић, 1955: 8).

Лонгинова наклоност ка књижевности изразила се кроз лепо састављен запис на икони Дечанског и кроз исписивање одговарајућих црквених песама и других текстова на његовим иконама (Теодоровић-Шакота, 1956: 163). Како је примећено, Лонгин је не само добро познавао стару српску књижевност него је и сам писао углађеним стилом. Житијна икона Стефана Дечанског привлачи пажњу веома надахнутим успостављањем везе између једног књижевног дела и ликовне уметности (Богдановић, 1980: 265). На овој икони, са призорима из Цамблаковог житија, налази се запис у којем Лонгин моли светог краља да посредује код Бога, како би излечио своје ране (Петровић, 2001: 19). Претпоставља се да је боловао, највероватније, од губе (Петковић, 1936: 17). Текст његове посвете на икони Дечанског сврстан је међу најлепше вотивне записе из XVI века (Радојчић, 1955: 73). Забележено је, исто тако, да овај „изванредно леп запис са аутобиографским елементима“ спада у домен књижевности (Шакота, 1965: 536): „О, свети Христов божаствени велико-мучениче, венцоношче и првомучеников имењаче Стефане, који стојиш пред трогубом светлошћу обасјаним престолом Цара света, ја, који љуто болујем душом својом и телом услед неизлечиве болести губе са гнојем, молим ти се, посредуј код Христа Владике за мене смиренога, који сам руком својом ово целом душом својом насликао и теби љубазно принео, недостојни Христов слуга Лонгин, расоноша и зограф“ (Петковић, 1936: 17).2 Име Лонгина расо-

2 Овај Лонгинов запис објављен је на српскословенском: (Мирковић, 1963: 17; Шакота, 1984: 110). Превод: (Radojičić, 1960: 250; Шакота, 1965: 536–537; Ђурић, 1985: 12).


ноше (расофора) и зографа, исписано је тајнописом (Мирковић, 1963: 17). Други запис сведочи да је икона настала: „При архиепископу пећком нај-блаженијем кир Герасиму и при смиреном игуману дечанском кир Никифору јеромонаху са братијом његовом“ (Петковић, 1936: 17).

У периоду од краја осамдесетих година, Лонгин се бавио и писањем црквене поезије, чиме се сврстаo у ред малобројних познатих писаца нашег XVI века. У исто време он преписује и илуминира књиге, а као добар познавалац црквене књижевности исправља туђе текстове (Шакота, 1965: 534). Верује се да је преписао једно Чеворојеванђеље, које се данас чува у САНУ, под бројем 4. Да је то учинио „сасвим преко воље и вероватно само по нечијем налогу“ види се по немарности у преписивању и грешкама, што сведочи о журби и незаинтересованости за овај посао (Теодоровић-Шакота, 1956: 160–161).

Може се рећи да је Лонгинов књижевни опус познат, али не у целини. Поред Акаиса свеом првомученику Сефану аргументовано му је приписан Акаис Сефану Дечанском (Јовановић-Стипчевић, 1990: 93–125). Акаис свеом првомученику Сефану налази се у Акаиснику из манастира Дечана, број 138. Рукопис има 93 листа и већим делом потиче из девете деценије XVI века (1580/1590). (Гроздановић-Пајић, Станковић, 1995, 49). Писала су га четири писара, али је највећи део рукописа исписан Лонгиновом руком: седам акатиста, неколико молитава и стихире светом Лонгину.3 Опис дечан-ског Акаисника број 138, као и осталих рукописа дечанске збирке, саставио је Лазар Мирковић.4 (Мирковић, 14.517: 103–105). Највећи део овог рукописа чине акатисти, што представља још једну потврду Лонгиновог занимања за ову свечану црквену химну. Реч је о следећим акатистима: Акаис о Исусу преслаком (л. 11а–14а), Ин акаис преслаком имену Господа Бога и спаса нашего Исуса Хриса (л. 14б–19б), Акаис Михаилу и Гаврилу (л. 20а–26а), Акаис Јовану Преечи (л. 31а–38б), Акаис свеим апосолима (л. 44а–51а), Акаис свеом Николи (л. 53а–57а), Акаис Часном Крсу (л. 61а–66б), Акаис живоносном гробу (л. 69а–76а), Акаис свеом апосолу и првомученику Сефану (л. 77а–85а). Само два акатиста у овом рукопису нису исписана Лонгиновом руком – Акаис свеим архангелима Михаилу и Гаврилу и Акаис Јовану Преечи.

За Лонгинов Акаис свеом првомученику Сефану речено је да спа-да у најлепша дела српске књижевности XVI века (Ђурић, 1985: 13). Пред-ставља Лонгинов аутограф и истовремено драгоцен доказ о његовом ства-

3 М. Теодоровић-Шакота наводи осам акатиста који су исписани Лонгиновом руком (Теодоровић-Шакота, 1956: 156). Судећи према дуктусу, међутим, Акаис Михаилу и Гаврилу није писао Лонгин. Л. Мирковић у опису овог рукописа каже да је до л. 20 Лонгинова рука. Акаис Михаилу и Гаврилу налази се на л. 21а–25б (Мирковић, 14.517: 104).

4 Код Мирковића је овај Акаисник описан под бројем 32 и као година његовог настанка наведена је 1628. То је учињено на основу једног записа на најмлађем делу рукописа. Опис рукописа, са литературом о њему: (Павловић, 1993–1994: 11–12). Приказ садржине: (Шакота, 1963: 205–207). О језику овог акатиста (Стојменовић, 1999: 31–45).


ралачком поступку. Лонгин је најпре саставио први кондак и икос, потом њихове варијанте. Види се да је, током састављања овог Акаиса, пре-цртавао, додавао, исписивао са стране делове текста, али и прелепљивао неке редове. Тако, уз праћење настанка овог дела, добијамо ретку прилику за увид у пишчеву књижевну радионицу. Композиција Акаиса свеом првомученику Сефану, у сваком случају, указује не само на Лонгиново добро разумевање те књижевне врсте (Теодоровић-Шакота, 1956: 158) него и на савршено познавање средњовековне византијске и српске поетике (Богда-новић, 1980: 265).

Из Лонгинове белешке после наслова сазнајемо историјат настанка овог дела: „Акатист светом првомученику и апостолу архиђакону Стефану, твореније и извод од истих таквих извода и акатиста, са трудом избор неког монаха страна, многогрешна и лењива, убеђена од неког Авксентија, монаха манастира Милешеве, који пре две године отиде ка Господу, месеца јула у пети дан, нека му буде вечни спомен, амин. За његова времена почех ово, а када умре – оставих се овог посла, и опет после две године мисао ми дође да ово завршим. Уздајући се у ваше свете молитве, усуђујем се ја недостојни и страсни да пишем ово“.5

Иако Лонгин није оставио своје име на самом Акаису, дао је довољно индиција да је дело његово (Теодоровић-Шакота, 1956: 157). Сматра се да је свој Акаис, вероватно, започео у Милешеви, а завршио га у Дечанима, после двогодишње паузе. Да је Акаис свеом првомученику Сефану написан у Дечанима, а не у Милешеви, сведочи апострофирање Дечанског у дванаестом икосу – незамисливо је да би у Милешеви аутор поменуо Немањиће, а да не истакне светог Саву. Такав став доликује само дечанском монаху, за кога је свети краљ највише поштована личност немањићке лозе (Теодоровић-Шакота, 1956: 163). Интересовање за првомученика Стефана објашњава се чињеницом да је Лонгин припадао братству Пећке патријаршије, можда учествовао у њеној обнови, тако да у његовом занимању за светог Стефана постоје и неки одрази политике Патријаршије и тенденција њених руководилаца за обнављањем српске државе (Ћоровић-Љубинковић, 1961: 56). У Лонгиновом Акаису свеом првомученику Сефану он га призива као заштитника српских владара и српске државе […] Мартириј свeтог првомученика Стефана, заштитника српске државе, укључиван је у пропагандне програме обновљене Пећке патријаршије, одакле је пренесен и у пропагандне програме Карловачке митрополије (Тимотијевић, 1987: 116–117).

Још 1963. године Мирјана Теодоровић-Шакота изнела је тезу о могућном Лонгиновом ауторству још два акатиста: „Било би корисно да се проучи“ да ли су, можда, Лонгиново дело и Акаис преслаком имену Господа и

5 Л. 78а. Превод: (Трифуновић, 1970: 364).


Спаса нашега Исуса Хриса, као и неки други у овом рукопису, на пример Акаис Михаилу и Гаврилу (Шакота, 1963: 207). У досадашњој литератури није било покушаја да се, у вези са два поменута акатиста, провери ова њена претпоставка.

Када је реч о Акаису свеим архангелима Михаилу и Гаврилу, чини се да мишљење о евентуалном Лонгиновом ауторству не би могло да се одржи. Овај Акаис спада у једина два акатиста из Дечана 138 који нису писани Лонгиновом руком (Мирковић, 14.517: 104), а најављен је као састав цариградског патријарха кир Исидора (л. 21а). Поред тога, у руској књизи Православная богословская энциклопедıя или богословскıй энциклопедическıй словарь (Лопухин, 1900: 379) наведен је Исидор Бухарис, патријарх константи-нопољски, као аутор Акаиса архангелу Михаилу, свеом Николи, Јовану Преечи, апосолима Перу и Павлу и Успењу Богородице.

Преглед рукописа српске редакције који садрже Акаис свеим арханге-лима Михаилу и Гаврилу показује да постоји веома развијена рукописна тра-диција овог Акаиса управо у Лонгиново време, али и нешто пре њега. Преписи Акаиса свеим архангелима Михаилу и Гаврилу јављају се пре Лонгиновог, наравно, уколико као Лонгиново доба бављења акатистима узмемо последњу деценију XVI века.6 Реч је о следећим рукописима, за које је установљено да имају исти текст Акаиса свеим архангелима Михаилу и Гаврилу као и Дечани 1387:

Акаисник из Националне и свеучилишне библиотеке у Загребу, 4075*. Рукопис је датован XVI веком: Водени знак котва у кругу са четверолистом одозго и контрамарком AP, слично Цетиње 21 из 1569. и Николаев бр. 125 из 1585 (Mošin 1954: 194). Акаис архангелу Михаилу налази се на л. 29б–36а. И у овом рукопису наведен је кир Исидор као састављач овог Акаиса.

Псалир и Акаисник из Хиландара, 614*, средина XVI века. Водени знак котва у кругу са звездом (контрамарка нејасна), тип М. 1542 из 1550/60, и круна непознатог типа (Богдановић, 1978: 215). Најновије датовање извршио је Радоман Станковић, одредивши да је први део овог рукописа (л. 1–111) писан 1555/65, док је други део (л. 112–182) из 1575/85.8 Акаис Михаилу и Гаврилу9 налази се на л. 134б–138а.

6 Не треба заборавити да је Акаис Сефану Дечанском датован 1573. годином (ЈОВАНОВИЋ-Стипчевић, 1990: 93).

* Звездицом означавам рукописе које сам прегледала и установила да се ради о тексту као у Акаиснику из Дечана 138.

7 У овом набрајању поменути су мени познати рукописи са овим Акаисом, који су старији од Лонгина, односно припадају њему блиском добу.

8 Захваљујем Радоману Станковићу из Археографског одељења Народне библиотеке Србије на овој информацији.

9 Снимке рукописа из Хиландара 614 добила сам љубазношћу господина Предрага Матејића из Хиландарске истраживачке библиотеке, која се налази при Охајо Стејт Универзитету. Овом приликом најсрдачније му захваљујем на помоћи.


Акаисник из Музеја Српске православне цркве – Грујићева збирка, Београд, 90*, трећа четвртина XVI века (Богдановић, 1982: 17). Акаис архи-сраигу Михаилу, „твореније кир Исидора“, налази се на л. 21а–31б.

Акаисник из Арада, 6, последња четвртина XVI века (1570/80, 1590) (Богдановић, 1975: 21–22). Акаис архангелу Михаилу почиње на л. 23а.

Акаисник из манастира Савине, Херцег Нови, 11*, последња четвртина XVI века (Богдановић, 1978: 91; Богдановић, 1982:17), 1590/1600 (Станковић, 1998: 274), односно сам почетак XVII века (као Мошин 2212 из 1600/1610).10 Акаис архангелу Михаилу налази се на л. 13б–23б.

Акаисник из Патријаршијске библиотеке у Београду, 9, између осамде-сетих и деведесетих година XVI века.11 Акаис архангелу Михаилу налази се на л. 20б–30а.

Акаисник из Старе цркве у Сарајеву, 24, с краја XVI и почетка XVII века.12 Акаис свеим архангелима Михаилу и Гаврилу налази се на л. 39б–49б.

Псалир с последовањем из Народне библиотеке Србије, Рс 30*, прва деценија XVII века (врло слично рукописи из 1580/90, 1600/10, 1604,)

(Штављанин-Ђорђевић; Гроздановић-Пајић и др., 1986: 56). Акаис Михаи-лу и Гаврилу налази се на л. 232б–236б.

Псалир с последовањем из Библиотеке Матице српске, РР II 23*, прва деценија XVII века (врло слично рукописи из 1590/1600, око 1600, 1600/1610) (Псалтири, 1993: 53). Акаис архангелу Михаилу, „твореније кир Исидора“, налази се на л. 210а–220а.

Акаисник из Библиотеке Матице српске, РР I 15* прва четвртина XVII века (врло слично рукописи из 1600, 1604, 1609/10, 1616) (Акатисти. Стихологије. Богородичници, 1999: 33). Акаис Михаилу и Гаврилу налази се на л. 63а–79б.

Псалир с последовањем из Библиотеке Матице српске РР I 4*, друга де-ценија XVII века (врло слично рукописи из 1600/10, 1610/20, 1613) (Акатисти. Стихологије. Богородичници, 1999: 18). Акаис архангелима Михаилу и Гаврилу налази се на л. 414а–422б.

Акаисник из манастира Никољца, Бијело Поље, 60*, 1605/625. година (Станковић, 1994: 188).13 Акаис свеим архангелима Михаилу и Гаврилу налази се на л. 60б–68б.

Псалир с последовањем, Арад 24, из 1615/17. године. Акаис архангелу Михаилу почиње на л. 459 (Богдановић, 1975: 44).

10 Према усменом саопштењу Мирославе Гроздановић-Пајић.11 Према усменом саопштењу Мирославе Гроздановић-Пајић. Д. Богдановић датује овај

рукопис „око 1590“ (Богдановић, 1982: 17), Н. Синдик „око 1590 са додацима из XVII века“: (Синдик, 1988: 196).

12 Према усменом саопштењу Мирославе Гроздановић-Пајић.13 Овде се рукопис јавља под називом Канони, акаиси и службе.


Акаисник из манастира Свете Тројице у Пљевљима, 64* из 1660/70. (Станковић, 2003а: 21). Акаис свеим архисраизима Михаилу и Гаврилу „твореније кир Исидора“, налази се на л. 21б–27а.

На основу постојања рукописа старијих од Лонгиновог Акаисника из Дечана 138, као и петнаестак преписа из Лонгиновог доба, односно развијене рукописне традиције, може се закључити да Акаис свеим архангелима Михаилу и Гаврилу није написао Лонгин. Име аутора кир Исидора, које је у појединим рукописима наведено у најави или запису, ово мишљење додатно поткрепљује.

Ин акаис преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хриса исписан је Лонгиновом руком (л. 14б–19б). На самом почетку овог Акаиса (л. 15а) забележено је: na~elΣ dkonakmo iskmΣ ñvorenîe inoka makarîa rÁsina. На крају овог Акаиса (л. 19б–20а), стоји Лонгинов запис, у коме каже да је smêrênn¥ ao log√∞n ioÁgraf саставио почетке кондака и икоса овог, Исусовог Акаиса, „на подобије Акаиса Богородице“. Бележи и годину састављања, у лето, крајем августа 1598. године.

Да се Лонгин заиста трудио да почеци кондака и икоса Иног акаиса преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хриса буду „на по-добије Акаиса Богородици“ видимо поређењем текста овог Акаиса с истоименим акатистима из других збирки:

Псалир с последовањем из Народне библиотеке Србије Рс 30*, из прве деценије XVII века (Штављанин-Ђорђевић; Гроздановић-Пајић и др., 1986: 56). Акаис преславном имену Господа нашего Исуса Хриса налази се на л. 251а–255а.

Псалир с последовањем из Библиотеке Матице српске РР I 4* из друге деценије XVII века (Псалтири, 1993: 18).14 Служба акаису преславном имену Господа нашего Исуса Хриса налази се на л. 516б–523б.

Акаисник из Никољца, Бијело Поље, 60*, из 1605/625 (Станковић, 1994: 188). Акаис преслаком имену Господа нашего Исуса Хриса налази се на л. 4б–14а.

Ова три рукописа имају исти текст као Дечани 138, али немају почетке кондака и икоса на подобије Акаиса Богородици, као Ин акаис преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хриса из Дечана 138. Подударање текстова ових акатиста (осим последњег кондака), уз једину значајну разлику почетака које је Лонгин исписао на подобије Акаиса Богородици, упућује на закључак да је, на већ постојећи Акаис преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хриса, Лонгин додао почетке кондака и икоса. Врло је могућно да га је због тога и назвао Ин акаис, у свим другим познатим преписима он се јавља као: Акаис преслаком

14 Овом Акаису недостаје крај, завршава се деветим икосом.


(преславном) имену Господа нашего Исуса Хриса (Рс 30, Никољац 60), односно Служба акаису преславном имену Господа нашего Исуса Хриса (РР I 4).

У рукописе старије од дечанског Акаисника број 138 спада Акаисник из Арада, 6, датован последњом четвртином XVI века (1570/80, 1590) (Богдановић, 1975: 21–22). Акаис слакоме имену Исусовом почиње на л. 96б (Богдановић, 1975: 22). Млађи од дечанског јесте Псалир с последовањем из Арада, 24 из 1615/17. Служба акаису преславном имену Господа Исуса Хриса почиње на л. 426а (Богдановић, 1975: 44).

Код Лонгина је, дакле, уочљива тенденција да се почеци кондака и икоса исписују на подобије Акаиса Богородици. Како сам наводи, Акаис свеом Првомученику Сефану састављен је као „твореније и извод од истих таквих извода и акатиста“.15 Када се упореде почеци кондака и икоса, јасно је да је реч о Акаису Богородици. Биљана Јовановић-Стипчевић је, као један од аргумената да се ауторство Акаиса Сефану Дечанском припише Лонгину, поред дуктуса, истакла управо доследност у слеђењу узора. Она је скренула пажњу да су и Акаис првомученику Сефану и Акаис Сефану Дечанском рађени на подобије Акаиса Богородице – прве, ударне речи у свих дванаест кондака и икоса изведене су у сва три акатиста из корена који је семантички исти (Јовановић-Стипчевић, 1990: 100).

Ако посматрамо почетке кондака и икоса – исте прве речи или корен првих речи у девет акатиста из Дечана 138 у односу на Акаис Богородици, добијамо следећу слику:

Акаис о Исусу преслаком – исти почеци икоса и кондака као у Ака-ису Богородици, односно у Лонгиновом Акаису свеом првомученику Сефану. Нису исти почеци седмог и осмог икоса. Број неслагања 2

Ин акаис преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хри-са – исти сви почеци, осим десетог икоса. Број неслагања 1

Акаис Михаилу и Гаврилу – пет кондака (први, четврти, пети, шести и седми) и два икоса (шести и девети) немају исте почетке. Број неслагања 7

Акаис Јовану Преечи – девет кондака (први, други, трећи, четврти, пети, шести, седми, девети, десети) и осам икоса (први, трећи, четврти, пети, шести, осми, девети, дванаести) немају исте почетке. Број неслагања 17

Акаис свеим апосолима Перу и Павлу не може бити узет у разма-трање, будући да се у њему јавља азбучни акростих.

Акаис свеом Николи – један кондак (пети) и два икоса (пети и десети) немају исте почетке. Број неслагања 3

Акаис Часном Крсу – пет кондака (четврти, пети, шести, седми и девети) и два икоса (шести и девети) немају исте почетке. Број неслагања 7

Акаис живоносном гробу – девет кондака (други, четврти, шести, седми, осми, девети, десети, једанаести, тринаести) и осам икоса (први, други,

15 Л. 78а. Превод: (Трифуновић, 1970: 364).


четврти, пети, шести, седми, осми, једанаести) немају исте почетке. Број неслагања 17

Акаис свеом апосолу и првомученику Сефану. Број неслагања 0Ова доследност у праћењу почетака Акаиса Богородици постоји, вео-

ма изражена, у следећим акатистима Акаисника из Дечана 138: Акаис о Исусу преслаком (број неслагања 2), Ин акаис преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хриса (број неслагања 1), Акаис свеом Нико-ли (број неслагања 3),16 Акаис свеом апосолу и првомученику Сефану (број неслагања 0).

Акаис о Исусу преслаком исписан је Лонгиновом руком, има почетке кондака и икоса на подобије Акаиса Богородици. Он се налази на почетку дечанског Акаисника 138, л. 11а–14а, име аутора није наведено. Постоји руско издање овог Акаиса: Ака®îсти сß канΣнx, и прΣчаÅ дÁшеполезнаÅ моленîÅ17 – реч је, у основи, о истом тексту, с тим што је у руској књизи Акаис о Исусу преслаком наведен као твореније светог Теоктиста обитељи студискије. Овај акатист објавио је Јустин Поповић (Јустин 1999: 29–39). У поговору његове књиге стоји да је „преточио и препевео“ двадесетак акатиста, који су превод са грчког или руског оригинала. Када је реч о рукописној традицији, преписи овог Акаиса налазе се у следећим рукописима:

Псалир и Акаисник из Хиландара, 614,18 средина XVI века*, из 1550/60 (Богдановић, 1978: 215), односно из 1575/1585.19 Акаис слакоме имену Исусовом налази се на л. 115а–118б.

Тропарник из манастира Свете Тројице код Пљеваља, 47*, друга половина XVI века (Богдановић, 1982: 119), слично Цетиње 6 из 1552. и Николаев 127 из 1588. (Мошин, 1958: 251)20, односно из 1660/1670 (Станковић, 2003а: 17). Акаис слакомe Исусу Хрису, налази се на л. 230а–234б.

Акаисник из Библиотеке Матице српске, РР I 15*, прва четвртина XVII века (Акатисти. Стихологије. Богородичници, 1999: 33). Акаис ка Господу нашем Исусу Хрису налази се на л. 53а–60б.

Акаисник из Музеја Српске православне цркве, 232*, четрдесете године XVII века21, односно 1675/1685 (Станковић, 2003: 64). Акаис преслаком Господу нашему Исусу Хрису налази се на л. 35а–41а.

Рефрен у икосима рукописа: Хиландар 614, РР I 15, Пљевља 64, МСПЦ 232, као и у руском издању, гласи: Исусе сине Божји помилуј ме. Код Лонгина,

16 О овом Акаису, због обимности грађе, биће речи у посебном раду.17 Кијев, 1746, стр. нs-ое.18 Снимке рукописа из Хиландара 614 добила сам љубазношћу господина Предрага Мате-

јића из Хиландарске истраживачке библиотеке, која се налази при Охајо Стејт универзитету. Овом приликом најсрдачније му захваљујем на помоћи.

19 Захваљујем Радоману Станковићу на овој информацији.20 Код В. Мошина овај рукопис јавља се под називом Синаксар с часословом, акаисима

и др.21 Према усменом саопштењу Љупке Васиљев.


у осам икоса, он је проширен једном речју и гласи: «s\/ sn\/ b1/=i poml Ãui m\ gr\[nago. Могућно је да се ради о Лонгиновом додатку речи грешнаго, тако уобичајене за средњовековну епоху. С друге стране, постоји и вероватноћа да буде пронађен неки рукопис са овим акатистом, у којем икоси имају управо овакав рефрен.

На основу досадашњег увида у грађу, не може се говорити о Лонгиновом ауторству Акаиса свеим архангелима Михаилу и Гаврилу, као ни Иног акаиса преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хриса. У до сада доступним текстовима уочена Лонгинова интервенција у Акаису о Исусу преслаком састоји се у додавању речи грешнаго у осам рефрена икоса, као и додавању почетака кондака и икоса на подобије Акаиса Богородици у Ином акаису преслаком имену Господа Бога и Спаса нашега Исуса Хриса.


Акатисти. Стихологије. Богородичници. Ћирилске рукописне књиге Би-биотеке Матице српске, књига VII, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1999.

Богдановић, Димитрије, Инвенар рукописа манасира Савине. Медако-вић, Дејан, Манасир Савина. Филозофски факултет, Београд, 1978.

Богдановић, Димитрије, Инвенар ћирилских рукописа у Југославији (XI–XVII века), Српска академија наука и уметности, Београд, 1982.

Богдановић, Димитрије, Исорија саре српске књижевноси, Српска књижевна задруга, Београд, 1980.

Богдановић, Димитрије, Каалог ћирилских рукописа манасира Хилан-дара, Српска академија наука и уметности, Народна библиотека СР Србије, Београд, 1978.

Богдановић, Димитрије, Српски рукописи у библиоеци епархије арадске, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 23/1, Нови Сад, 1975.

Бојовић, Драгиша, Где се налазио манасир Промеће (прилог проучава-њу Сопоћанског поменика), Развијање свитка. Прилози из историје, Ниш, Ars libri, Центар за црквене студије, 2009.

Гроздановић-Пајић, Мирослава, Станковић, Радоман, Рукописне књиге манасира Високи Дечани, књига друга, Водени знаци и даирање, Народна библиотека Србије, Београд, 1995.

Ђурић, Ј. Војислав, Икона свеог краља Сефана Дечанског, Републички завод за заштиту споменика културе, Друштво конзерватора Србије, Београд, 1985.

Ивановић, Милан, Неколико написа из Меохије, Зборник Матице српске за ликовне уметности – 14, Нови Сад, 1978.


Ivanović, Мilan, Pajkić, P, Lazović, R., Tri Longinove ikone iz Velike Hoče, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije, III, Priština, 1958.

Јовановић-Стипчевић, Биљана. Служба Акаису Сефана Дечанског Лонгина зографа. Археографски прилози, 12, Београд, 1990.

Јустин Ћелијски, Акаиси. Ваљево, манастир Ћелије, 1999.Кајмаковић, Здравко, Георгије Мирофановић, Веселин Маслеша, Сара-

јево, 1977.Лопухин, А. П., Православная богословская энциклопедýя или богословскýй

энциклопедическýй словарь. – изданýе подъ редакцıей профессора А. П. Лопу-хина, томъ первый , А-Архелая, Петроградъ, 1900.

Марјановић-Душанић, Смиља, Свеи краљ. Кул Сефана Дечанског, Clio, Београд, 2007.

Мирковић, Лазар. Иконе манасира Дечана. – Старине Косова и Метохије, II–III, Приштина, 1963.

Мирковић, Лазар, Опис рукописа у манасиру Високи Дечани, Архив САНУ, број 14 517, прва фасцикла.

Mošin, Vladimir, Ćirilski rukopisi i pisma Nacionalne i sveučilišne biblioteke u Zagrebu, Radovi staroslavenskog instituta, knjiga 5, Zagreb, 1954.

Мошин, Владимир, Ћирилски рукописи манасира Св. Тројице код Пљеваља, Историски записи, св. XIV, Титоград, 1958.

Павловић, Вера, Украс рукописа насалих на Косову и Меохији, Зборник Матице српске за ликовне уметности, 29–30, Нови Сад, 1993–1994.

Петковић, Р. Владимир, Лонгин, српски сликар, Правда, XXXII, бр. 11301–11304, 11–14. април, Београд, 1936.

Петковић, Сретен, Руски уицај на српско сликарсво XVI и XVII века, –Старинар, нова серија, књ. XII, Београд, 1961.

Петровић, Дамјан, Књижевнос на Косову и Меохији у средњем веку, Братство, V, Београд, 2001.

Псалтири, Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, књига IV, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1993.

Radojičić, Sp. Đorđe, Antologija stare srpske književnosti (XI–XVIII veka), Nolit, Beograd, 1960.

Радојчић, Светозар, Мајсори сарог српског сликарсва, Научна књига, Београд, 1955.

Синдик, Надежда, Каалог, Ђурић, Ј. Војислав, Благо манасира Суде-нице. Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.

Станковић, Радоман, Даирање и водени знаци рукописних књига манасира Никољца, Археографски прилози, 16, Београд, 1994.

Станковић, Радоман, Рукописне књиге манасира Савине. Водени знаци и даирање, Археографски прилози, 20, Београд, 1998.

Станковић, Радоман, Рукописне књиге манасира Свее Тројице код Пље-ваља. Водени знаци и даирање, Народна библиотека Србије, Београд, 2003а.


Станковић, Радоман, Рукописне књиге Музеја Српске православне цркве у Београду. Водени знаци и даирање, Народна библиотека Србије, Београд, 2003.

Стојановић, Љубомир, Сари српски записи и написи, фототипско изда-ње, књига I, Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Срби-је, Београд, Матица српска, 1982.

Стојменовић, Чедомир, Морфолошке одлике Акаиса свеом апосолу и првомученику Сефану, Зборник Филолошког факултета у Приштини, 9, Приштина (Врање), 1999.

Теодоровић-Шакота, Мирјана, Дечанска ризница, Просвета, Републички завод за заштиту споменика културе, Јединство, Београд–Приштина, 1984.

Теодоровић-Шакота, Мирјана, Прилог познавању иконописца Лонгина, Саопштења Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије, књ. I, Београд, 1956.

Тимотијевић, Мирослав, Идејни програм зидног сликарсва у припраи манасира Крушедола, Саопштења, XIX, Београд, 1987.

Тодић, Бранислав, Сопоћански поменик, Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе, XXXIV, Београд, 2002.

Трифуновић, Ђорђе, Белешке о делима у Србљаку. О Србљаку. Студије, Српска књижевна задруга, Београд, 1970.

Ћоровић-Љубинковић, Мирјана, Иконосас цркве Свеог Николе у Великој Хочи. Прилог проучавању кула Севана Дечанског, Старинар, нова серија, књ. IX–X, 1958–1959, Београд, 1959.

Ћоровић-Љубинковић, Мирјана, Одраз кула св. Сефана у српској средњовековној уменоси, Старинар, нова серија, књига XII, Београд, 1961.

Ћоровић-Љубинковић, Мирјана, Пећко-дечанска иконописна школа од XIV до XIX века. Народни музеј, Београд, 1955.

Шакота, Мирјана, Акаис првомученику Сефану од иконописца Лонгина, Старине Косова и Метохије, 2–3, Приштина, 1963.

Шакота, Мирјана, Зограф Лонгин, сликар и књижевник XVI века. Стара књижевност, приредио Ђ. Трифуновић, Нолит, Београд 1965.

Штављанин, Ђорђевић, Љубица, Гроздановић-Пајић, Мирослава, Цернић, Луција, Опис ћирилских рукописа Народне библиоеке Србије, књига прва, Народна библиотека Србије, Београд, 1986.


Svetlana Tomin

LITERARY OPUS OF ZOGRAF LONGIN – CONTRIBUTION TO RECONSTRUCTION

Summary

Zograf Longin belongs to the most important painters of icons from the second half of the sixteenth century. At the same time he was a transcriptor and an illuminator of manuscripts. His literary opus is known but not entirely. Beside Akathistos to Holy Protomartyr Stephen (library of monastery Decani 138) that represents his autograph and at the same time the invaluable testimony of Longin’s creative work, using strong arguments he was credited to Akathistos to Stephen Decanski. There were some scientific opinions about the probability of his authorship of Akathist to Holy Archangels Michael and Gabriel and Akathistos to the Sweet Name of Our Lord and Savior Jesus Christ. This assumption has not been properly considered and therefore needs to be more thoroughly examined.

According to the insight to the former sources, thesis of Longin’s authorship isn’t likely to be accepted. Akathistos to Holy Archangels Michael and Gabriel is known by at least fifteen or so transcripts some of which are older than Longin and some of which date from Longin’s era. This points out already well established manuscript tradition of this Akathistos.

When the Akathistos to the Sweet Name of Our Lord and Savior Jesus Christ is considered there are some Russian editions of this Akathistos as well as Serbian transcripts from Longin’s era. This shows the diffusion of this akathistos. The only Longin’s intervention that was spotted was the addition of kontakion and ikos which are the same as in well known Akathistos to Virgin Mary.

UDC 930.85(497.115) 908(497.115 Пећ)

Томислав ЈовановићБеоград, Србија

ПЕЋ КАО СРПСКО СРЕДЊОВЕКОВНО КЊИЖЕВНО СРЕДИШТЕ

Једно од највећих српских књижевних средишта све до измака XVII века била је Пећ у коме се налазило седиште Српске православне цркве. У њему су се преписивале бројне књиге, пре свега богослужбене намене, али се и стварало изворно. Били су то учени архиепископи Арсеније први, Никодим, Данило други и Данилов ученик, епископ Марко, као и патријарси Данило трећи, Пајсеј и Арсеније трећи Црнојевић. Будући да је већина ових књижевника потицала из светогорског монашког круга, њихово стваралаштво носи обе-лежја духовности однеговане на високом узорима.

Кључне речи: Пећ, књижевно средиште, житије, служба, синаксарско жи-тије, слово, посланица, путопис.

Почев од средине XIII века, када Пећ постаје седиште Српске архиепи-скопије, а затим и Патријаршије, па до Велике сеобе, ово место важило је као једно од најживљих средишта књижевног стваралаштва у коме су учествовали претежно црквени великодостојници који су се налазили на челу Српске цркве. У распону од четири и по века у Пећи су провели део свог живота и у њему стварали, мада понекад и у другим местима, архиепископи Арсеније први, Никодим, Данило други, Данилов ученик, патријарх Данило трећи, епископ Марко, патријарси Пајсеј и Арсеније трећи Црнојевић. Они су се огледали у неким од прозних и песничких жанрова који су се најчешће неговали у српској књижевности средњег века као што су житије, служба, синаксарско житије, слово, посланица и путопис. Кроз овакву жанровску разноврсност исказало се више генерација писаца чије се стваралаштво трајно везало за Пећ.

Одмах на почетку треба истаћи да се под појмом Пећи кроз векове углавном подразумевао Пећки манастир са седиштем Српске патријаршије. За разумевање величине и значаја Пећи као духовног средишта у средњем веку неопходно је узети у обзир и непосредну околину манастира са бројним ћелијама и испосницама, међу којима је било и утврђених монашких пећина.


Био је то простор као створен за монашко тиховање и мир који подразумева свако озбиљније стварање. Бројне рукописне књиге које су наручивали највиши црквени великодостојници исписали су врсни писари настањени не само у Пећком манастиру, него и у ћелијама Руговске клисуре. С обзиром на средишње место црквеног живота српског народа, манастирска библиотека у Пећи морала је окупљати такав број рукописних књига потеклих из разних времена, да је спадала у најбогатије библиотеке које су стваране на српским просторима. Нажалост, сачувао се само мали део онога што је улазило у њене фондове1, тако да се и не може знати шта је све настајало у Пећи или сабирано са других страна.

Непрестана повезаност учених и угледних људи који су долазили у Пећ и оних који су одлазили из њега у друга средишта, најпре по просторима Архиепископије и касније Патријаршије, учинила је да се духовна струјања одржавају и изнова обнављају. Томе су доприносиле и живе везе са Светом гором, Светом земљом, Цариградом и Дубровником. За књижевно стваралаштво посебно је важна чињеница да су неки од књижевника из пећког средишта били раније светогорски монаси, који су се духовно одгајали на богатим изворима византијске и словенске литературе.

Прва књижевна остварења настала у окриљу Пећи везују се за архиепи-скопа Арсенија. Познат више као први архиепископ који је наследио архиепи-скопски престо светога Саве и који је столовао у Пећи после премештања Српске архиепископије из Жиче, Арсеније се потврдио на скроман начин и у књижевном раду. По свој прилици он је саставио пролошко житије светог Саве2, сачувано у једном препису с краја XIII или почетка XIV века.3 Као ученик светога Саве, Арсеније је добро познавао живот свога учитеља. Подаци о светом Сави изложени су на једноставан и непосредан начин, како се најчешће и чини у оквиру овог кратког жанра, предвиђеног да се у самом храму гласним читањем верници упознају са животом светог после шесте песме канона. Једно реторско питање о немогућности исказивања Савиних светогорских трудољубивих подвига ипак доноси благи узлет у смиреном току низања чињеница.

1 Вуксан, Д., Рукописи манасира Пећке паријаршије, Зборник за историју Јужне Србије и суседних области, 1, Скопље 1936, 133–139; Мирковић, Л., Извешај о испиивању рукописних ипика у Пећи Дечанима Извештај о стању и раду Задужбине Луке Ћеловића, Требињца у години 1935, Београд, 1936, 37; Mošin, V. Izvještaj o naučnom putovanju u Srijemsku Mitrovicu – Beograd – Peć – Dečane – Cavtat – Dubrovnik 1953. godine, Ljetopis Jugoslavenske akademije, 60, Zagreb, 1955, 218–226; А. Василић – М. Теодоровић-Шакота, Каалог ризнице манасира Пећке паријаршије, Приштина 1957; В. Мошин, Рукописи Пећке паријаршије, Старине Косова и Метохије, 4–5 (1968–1971), Приштина, 1971, 151–159; Богдановић, Д., Инвенар ћирилских рукописа у Југославији (ХI–ХVII века), Српска академија наука и уметности, Зборник за исто-рију, језик и књижевност српског народа, I одељење, књ. ХХХI, Београд, 1982.

2 Петровић, Д., Сара српска књижевнос на Косову, Јединство, Приштина, 1981, 15–16.3 Mošin, V., Ćirilski rukopisi Jugoslavenske akademije, I dio, Opis rukopisa, Zagreb, 1955, 157–160.

205Томислав Јовановић: Пећ као српско средњовековно књижевно средише

Појава архиепископа Никодима у Пећи значила је ново настојање да се устројство црквеног живота још више унапреди. Још као учени хиландарски игуман, потом проводећи строге монашке дане у Савиној Карејској ћелији, представљао је изузетну личност свога времена, а са његовим избором за архиепископа 1317. године осетио се снажнији талас светогорског заноса и монашке одлучности. Учињен је нови корак ка употпуњавању замисли које је имао свети Сава бринући о уређењу Српске цркве. Као врстан познавалац грчког језика, Никодим је превео Јерусалимски типик светог Саве Освећеног и тиме учврстио богослужбену праксу у Српској цркви. За ову прилику издвојили бисмо предговор Јерусалимском типику који је Никодим саставио у маниру својих великих књижевних претходника као што су свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије.4 Било је то иначе време ве-ликих културних прегнућа у Србији чија је средишња фигура био краљ Милутин. Никодимова књижевна надареност није остала непримећена и код самог краља. Издајући повељу Карејској ћелији Светог Саве Јерусалимског 1317/18. године, краљ Милутин је поверио архиепископу Никодиму да састави аренгу.5

Ова аренга исказана је у првом лицу једнине, у име самог краља. Никодим ју је саставио уз обиље библијских цитата. Осим тога, поједини библијски цитати који су уношени у ову повељу подударни су са онима који се срећу у Хиландарском и Карејском типику. Истичући Савин одлазак у Карејску ћелију, из Карејског типика је парафразирао део Савиног казивања о себи. Сава је то изнео у првом лицу једнине, а Никодим је задржао суштину тог места и пренео казивање у треће лице једнине и унео га у аренгу преиначивши га. Никодимова монашка скромност није била окренута ка истицању себе. Краљ Милутин је морао имати дубљих разлога да у својој повељи нагласи Никодимова настојања да се Хиландар очува у свом сјају и још више уздигне: „И дође краљевству ми преподобни игуман богочуваног и часног нашег ма-настира јеромонах кир Никодим, који се и више него многи други потруди у часном том манастиру краљевства ми Хиландару.“6

За боље сагледавање пећког средишта писмености неопходно би било позабавити се изворима који говоре о рукописима насталим у овом окриљу. Само један пример везан за залагање архиепископа Никодима да се препише апостол у Пећи илуструје повољне прилике у којима се одвијала писарска делатност и изузетна калиграфска обученост тамошњих писара. Такозвани Шишатовачки апостол, како је познат у науци, преписао је 1324. године писар

4 Издање Никодимовог типика појавило се недавно у два тома: Типик архиепископа Ни-кодима, књига прва, Фототипија изгорелог рукописа Народне библиотеке у Београду, Чигоја штампа, Београд, 2004; књига друга, Српскословенски текст разрешио Лазар Мирковић, приредио Ђорђе Трифуновић, 2007.

5 О томе видети: Ђ. Трифуновић, Ко је сасављач аренге повеље краља Милуина 1317–1318?, Прилози за КЈИФ, XXVII, 3–4, Београд, 1961, 243–244.

6 Наш превод.


Дамјан по Никодимовом налогу у граду званом Ждрелу, за који се мисли да је био непосредно уз Пећку патријаршију.

Као да се узлазна линија духовног успона у Српској земљи још више покренула с доласком архиепископа Данила другог на архиепископски престо. Своју свестраност испољио је у више наврата и на различитим пољима. Живот га је водио стазама сличним онима које је прошао свети Сава. Није непознато да је Данилу највећи узор био управо свети Сава. Као светогорски монах доживео је напад каталанских разбојника на манастир Хиландар. Нико у историји овог манастира није показао такву одлучност да га сачува и одбрани од жестоких насртаја сурових пљачкаша као што је то учинио Данило, тадашњи хиландарски игуман. Док је био пећки архи-епископ, носио се мишљу да употпуни српски свети отачник за све краљеве и архиепископе који до тада нису имали основна култна дела. Тако је са-ставио житија краља Уроша и краља Драгутина, краљице Јелене, краља Милутина, архиепископа Арсенија и архиепископа Јевстатија првог и службе архиепископу Арсенију и архиепископу Јевстатију. Својом пуно-ћом и високим књижевним одликама нарочито се истиче Житије краљице Јелене као и две поменуте службе.

Смрт је омела Данила да своје широко замишљено дело оствари до краја. На достојан начин то су учинили његови настављачи, који су дометнули још нека дела и објединили их са учитељевим саставима у јединствен зборник познат као Зборник краљева и архиепископа српских. Међу њима посебно се истиче писац Жиија архиепископа Данила другог, које се издваја од других по живим сценама и снази израза која прожима читаво житије. Нарација којом се прате бурна збивања Даниловог живота блиска је онаквој каква се среће код Теодосија. Изнађен композициони склад сврстава ово житије у најбоља остварења старе српске књижевности.

Пресудан догађај за српски народ представљала је Косовска битка, а вре-ме које је наступило непосредно после ње носило је свеколику неизвесност. У таквим околностима на чело Српске цркве и на трон у Пећи долази Данило трећи 1390. године. Пре тога он се у манастиру Бањској већ исказао као писац, састављајући синаксарска житија светог Симеона, светог Саве и краља Милутина као и Службу свеом краљу Милуину. Врхунац свог стваралаштва остварио је у Слову о свеом кнезу Лазару, насталом пово-дом преноса Лазаревог тела из Приштине у Раваницу. Овим делом нашао се међу писцима косовских списа, међу којима су монахиња Јефимија, деспот Стефан Лазаревић, четири непозната раваничка писца и Андоније Рафаил Епактит. Данило је поетско-реторским поступком представио живот и страдање кнеза Лазара. Оживљени су драматични тренуци Лазаревог обра-ћања војницима у беседи испуњеној симболиком светлости и прожетој одабраним библијским мислима. Непролазне су Лазареве речи из овог Даниловог Слова:


„Боља нам је смрт у подвигу,него ли живот са стидом,боље нам је у боју мачем окончање поднети,него ли плећа непријатељима нашим показати.“7

Још један од савременика Косовске битке који је везан за Пећ јесте пећки епископ Марко. Драматични догађаји које је пратила Косовска битка довели су у опасност укупан живот у Србији. Патријарх Данило трећи одлучио је да седиште Патријаршије пренесе из Пећи у Жичу, а епископ Марко је остао у Пећи да брине о пећкој епископији. Његова књижевна дела посвећена су патријарху Јефрему, коме је саставио житије и службу, и архиепископу Никодиму, коме је посветио житије. Сва три дела показују литерарну зрелост овог писца. И овог пута показало се колико је ученик посветио неко књижевно дело свом учитељу испуњавајући га обиљем љубави. То се испољило у Жиију и Служби паријарху Јефрему. Епископ Марко је свог духовника и учитеља овенчао узвишеним стилом и речима којима се окреће и ка неизрецивом.

После епископа Марка протекло је много времена како у Пећи нису настајала изворна дела. Турска времена донела су застој у свим областима живота и стваралаштва, па тако и у књижевности. Више од два века стоје између епископа Марка и патријарха Пајсеја, који, загледан у трајање славних времена, настоји да подсети на стари сјај и обнови макар нешто од тога. Свестан великог јаза који дели српски народ од немањићког доба, патријарх се окреће неизвесном и мукотрпном пабирчењу зрневља које је допрло из давнине не би ли, како каже, упознао Србе одакле пристекоше.

Патријарх се трудио да изнађе изворе за писање Жиија свеог цара Уроша и није био задовољан до чега је дошао. Претраживао је по делима српских писаца и путовао у удаљена места како би што више извора имао пред собом. Посебно се жалио како ни у Раваници није наишао на Жиије кнеза Лазара, за које се надао да би морало тамо да буде. Успут је по запуштеним манастирима наилазио на бројне разнебићене књиге које је спасавао доносећи их у Пећ, крпећи их, поново преповезујући и у њих исписујући записе о затеченој судбини.

Своје Жиије свеог цара Уроша ипак је окончао ослањајући се на оно до чега је дошао, а то је била у великој мери народна традиција о последњем српском цару. До Пајсејевог времена у народу су се увелико створила прозна и песничка дела, свакако епске природе, о цару Урошу. У њима је он обликован са јасним ликом мученика кога је краљ Вукашин погубио, где друго, него у лову. Историјски је потврђено да је цар Урош надживео краља Вукашина. Код Пајсеја је преовладало уверење о цару мученику и он га прославља на тај начин, што је постављено и у његовој Служби, коју је написао паралелно са Жиијем.

7 Наш превод.


Драгоцени су подаци које је Пајсеј навео у Жиију о колективном стварању Службе, са „придворнима“, то јест најближим свештеницима сарадницима у Пећкој патријаршији.

Мозаичност делова од којих је састављено Жиије свеог цара Уроша говори о пишчевој немогућности да се на ухватљивији начин приближи удаљеним временима из којих потиче његов јунак. И иначе, стваралачка скромност са којом се упустио у састављање овог дела показује колико су се изгубиле нити са великом епохом у којој су стварали писци немањићког периода. Сличне домете, чак и слабије, остварио је Пајсеј у две деценије раније написаном пролошком житију светог Симона, то јест Стефана Првовенчаног, коме је посветио и службу.

Пајсејева одлучност да Српску цркву очува од могућих изазова исказала се у Посланици папи Урбану осмом, који га је претходно позвао на Унију. Иако дубоко свестан тешког положаја у коме се налазио српски народ, Пајсеј је, држећи се ранијих учења највећих отаца хришћанске цркве, са великом умешношћу истицао зашто не пристаје да пређе на Унију. Бранио је ставове Источне цркве везане за два основна питања на којима се издваја од Западне цркве, а то су квасни и бесквасни хлебови и filioque. Низом цитата из Библије и светоотачке литературе показао је зашто са својим народом остаје у окриљу православља упркос спознаји да је папи „узможно све“.

Како се приближавао крај XVII века, у српској књижевности није било знатнијих остварења. У Пећи је пре него што се одиграла Велика сеоба настало бар још једно дело које је саставио патријарх Арсеније трећи Црнојевић описујући своје путовање у Свету земљу током 1682–1683. године. У овом путописном саставу, од кога се сачувао само први део у једном каснијем препису, дочарано је патријархово путовање из Пећи, преко Метохије, затим Косова, македонских и бугарских крајева. Живе слике и описи згода и незгода искрсавају на сваком кораку Арсенијевог путописа. При том се бавио изгледом предела кроз које је пролазио, сусретима са људима и уношењем легенди о појединим грађевинама и збивањима у прошлости. Времена за даљу књижевну активност у Пећи као да су истекла са Великом сеобом и одласком патријарха са знатним делом народа у туђе северне крајеве.

Иако са великим прекидима у турско доба, могло би се говорити о постојаности књижевног стварања у Пећи. Тај део стваралаштва унео је уз све што је настајало у другим књижевним средиштима пуноћу настојања да се уз божанску реч досегне недокучиво и у уметности увек изнова промишљано и неизвесно.


Tomislav Jovanović

PEC AS A SERBIAN MEDIAEVAL LITERARY CENTRESummary

Starting from the middle of the 13th century, when Pec became the centre of the Serbian Archbishopric, and thereafter of the Patriarchal district, until the time of the Great Migration, this place had a reputation as one of the liveliest centres of literary work, mainly practised by church dignitaries who were the heads of the Serbian Church. Over a period of four and a half centuries, many dignitaries spent a part of their lives working in Pec, and occasionally elsewhere, among them the Archbishops Arsenije the First, Nikodim, Danilo the Second, his disciple Patriarch Danilo the Third, Bishop Marko, the Patriarchs Pajsej and Arsenije Carnojevic the Third. They tried their hand at some of the prose and poetic genres most often practised in mediaeval Serbian literature such as hagiography, service, synaxar hagiography, address, epistle and travelogue. This diversity in terms of genre characterised the work of a number of generations of writers whose creative achievements have become permanently linked with Pec.

UDC 821.163.41”11/17” 821.163.41.09. Павловић Д.

Невена ВарницаНови Сад, Србија

ДРАГОЉУБ ПАВЛОВИЋ КАО ИЗУЧАВАЛАЦ СРЕДЊОВЕКОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Проучавајући српску средњовековну књижевност, Драгољуб Павловић је дао низ студија, чланака и текстова из ове области, приређивао дела средњовековних писаца и саставио антологије текстова из ове епохе. Посебну пажњу посвећивао је сагледавању културолошке слике епохе и циви ли за циј ских токова од ранофеудалних почетака, преко успона, до преображаја у времену ропства, те проучавању романа онога доба и везама између Дубровачке Републике и српске средњовековне државе.

Кључне речи: средњовековна књижевност, историја књижевности, роман.

Драгољуб Павловић, један од најзначајнијих српских књижевних исто ричара (1903–1966), написао је низ студија, текстова, приказа и саставио антоло гије дубровачке, средњовековне, народне књижевности и српске књи жевности XVIII века.1 Највећи део свог књижевноисторијског рада Павловић је посветио књижевности ренесансе и барока, а потом средњо вековној књи жевно сти, за коју је говорио да би је терминолошки боље било одредити као „књижевност феудалног доба“

Прве текстове о српској књижевности средњег века, Драгољуб Павловић је написао 1953. године у првом тому књиге Исорија нароа Јуославије – о очека 16. века (Историја, 1953). То су били краћи написи о култури у одељку Срске земље у ранофеуално оба (Историја, 1953: 251), затим Срска књижевнос у одељку Кулура о 12. о 15. века (Историја, 1953: 470–480) и Кулура у Босни о 12. о 15. века у поглављу Босанска феуална ржава о 12. о 15. века (Историја, 1953: 564–570). Реч је о кратким, синтетичким

1 О књижевном раду Драгољуба Павловића протеклих година написано је неколико радова: Доринос Драољуба Павловића роучавању убровачке барокне књижевноси (Бојовић, 2008: 211–219). Књижевни исоричар Драољуб Павловић (Арсић, 1998: 167–181), Марин Држић у књижевноисоријским роучавањима Драољуба Павловића (Ђорђевић, 2009: 273–278) и Драољуб Павловић – лексикорафска ореница (Станојевић, 2008: 277–285).


текстовима који, верујемо, сведоче да се Павловић и пре 1953. године бавио књижевношћу и културом српског и јужнословенског средњег века, иако до тада није публиковао текстове из ове области. То је уочљиво и у његовим текстовима посвећеним дубровачкој књижевности, у којима се види да је Павловићу био добро познат шири књижевни и културни контекст у коме се она развијала.

Павловић је потом, заједно са Радмилом Маринковић, саставио анто-логију старих текстова под називом Из наше књижевноси феудалног доба, урадивши избор, редакцију, превод и написавши предговор и коментаре, 1954. године (Павловић, Маринковић 1954).2 Реч је о антологији, али и некој врсти прегледне, жанровски обухватне, „школске“ хрестоматије, намењене првенствено студентима, ученицима, али и наставницима. То је јасно уочљи-во управо у Павловићевом предговору и напоменама, које прецизирају књи-жевноисторијске и жанровске оквире ове књижевности. Три године после првог издања антологије, 1957. године, Драгољуб Павловић је приредио Александриду (Роман о Александру Великом) и написао предговор и напомене.3 Његова студија о Сави Немањићу штампана је 1961. године, а о Ћирилу и Методију 1963. године, поводом хиљадустогодишњице моравске мисије. Исте године објављена је и његова веома значајна студија Елемени хуманизма у српској књижевноси 15. века, која обједињава два основна тока његових књи-жевноисторијских изучавања.

Студије и чланци Драгољуба Павловића из наше старије књижевности штампане су у истоименој књизи, 1964. Те године одржао је говор поводом че-тиристодвадесетпетогодишњице грачаничке штампарије, а непосредно после смрти, 1966. године, штампани су његови радови о Клименту Охридском и избор текстова са редакцијом из Старе српске књижевности у два тома, за који је написао предговор, а који је изашао у издању Матице српске и Српске књижевне задруге у библиотеци Српска књижевнос у со књига. Постхумно, објављен је, из рукописа, део велике студије Српска средњевековна књижевнос у књизи Сарија југословенска књижевнос коју је, 1971. године приредио Мирослав Пантић (Павловић, 1971).

Од његових текстова о старој српској књижевности, посебно бисмо иста-кли онај који је настао поводом четиристодвадесетпетогодишњице штампа-рије у Грачаници. То је, заправо, говор који је Павловић одржао приликом отварања изложбе старих рукописних и штампаних књига у Грачаници 19. октобра 1964. године (Павловић, 1964: 529–532). Историографу Драго-љубу Павловићу надасве је био инспиративан податак да је у првој половини XVI века, далеке 1539. године, на тлу Косова и Метохије, радила штампарија. Иако је она изнедрила само једну књигу – Окоих, њен рад је од изузетног

2 Друго, допуњено издање ове антологије изашло је 1959. године, треће 1968, и четврто 1975.

3 Превео ју је Павле Стевановић.

213Невена Варница: Драгољуб Павловић као изучавалац средњов. књижевноси

значаја, нарочито када се зна да на нашим просторима није било штампарија све до краја XVIII и почетка XIX века, те да су институције са тла Косова и Метохије и те како биле укључене у цивилизацијске токове онога доба.

Нарочиту пажњу приликом проучавања књижевности средњег века, Драгољуб Павловић поклањао је изучавању романа. Нарочито је термино-лошки инвентивно било његово одређење да су ондашњи романи, заправо, представљали неку врсту средњовековне белетристике. У трећем издању антологије Из наше књижевноси феудалног доба4 Радмила Маринковић је, вероватно као омаж свом професору, управо овако – Из средњовековне беле-рисике насловила део књиге у коме су дати одломци из романа, а којима претходи „есеј“5 о Роману о Александру Великом у југословенској књижевноси. Као и у студијама из барокне и ренесансне дубровачке књижевности, и овде се Драгољуб Павловић бави, истовремено, и анализом књижевног текста, и – првенствено – целовитим осликавањем далеке епохе и успостављањем културолошке слике једног времена. За њега су, пре свега, важни управо књижевноисторијски подаци, и то је једна од главних особености његовог рада. Овај јединствени методолошки поступак, који је важио за његове студије из свих периода које је проучавао, Павловић је примењивао не само на писце него и на жанрове којима се бавио. Управо због таквог поступка, међутим, имао је и негативних критичких одзива.

Већ на почетку студије аутор, in medias res, наглашава како је поред црквене књижевности, која је чинила главни део средњовековне књижевности, постојао и други вид књижевног стваралаштва – који су чинила дела која су, како каже, умногоме измицала контроли црквених власти, али која су имала своју публику и у потпуности задовољавала укус и потребе читалаца и слушалаца онога доба. На првом месту, то је била поезија средњовековних певача – жонглера, који су долазили првенствено из медитеранских земаља. Поред тога што су казивали поезију, често и глумили, они су имали још једну улогу – преносили су најновије вести, нарочито оне из интригантног живота феудалне властеле, па су зато радо примани код владара на дворовима, и бо-гато награђивани за своје изведбе. Њихов репертоар био је устаљен, а лирске и епске песме интерпретирали су најчешће на свечаностима, на трговима, али и на приватним гозбама. Драгољуб Павловић не бави се односом цркве према средњовековним певачима – зачињавцима и глумцима – шпилманима, скомрасима, глоумецима и глоумцима, како су их све називали, а зна се да је тадашња црква била противна позоришту, игри и глуми, и на многим фрескама глумци су приказивани у негативном контексту.6 Надасве је за-нимљив податак, који је Драгољуб Павловић изнео само једном у тексту

4 Ово издање штампано је постхумно, 1968. године.5 Термин је такође др Радмиле Маринковић.6 Такви су примери у манастиру Старо Нагоричино или у монументалним Високим

Дечанима.


штампаном из рукописа, постхумно, у књизи Сарија југословенска књи-жевнос: „у дубровачком архиву [се], на пример, наилази често на вести да је и сама Дубровачка република позајмљивала такве певаче од суседних босанских и српских владара, када су то изискивале важније свечаности, а нарочито прослава заштитника дубровачке републике св. Влаха“. Овај, готово узгредни, али врло важан навод, нажалост, није документован. Верујемо, да Драгољуб Павловић није прерано преминуо, и да је завршио рукопис за своју Исорију југословенске књижевноси, ова студија о средњовековној књижевности била би знатно обимнија и комплетнија, па би и овај податак био поткрепљен и илустрован архивским исписима, онако како је то чинио у студијама о дубровачким писцима – Марину Држићу или Хорацију Мажибрадићу, на пример. Међутим, на будућим је истраживачима да овај, или сличне податке пронађу. Значај овог податка је изузетан: он указује на живе културне везе ренесансног Дубровника и његовог феудалног залеђа, а, можда, и на путеве којима се превасходно писана књижевност могла срести и са усменим стваралаштвом. Даље, овај податак повезали смо са једним закључком Ватрослава Јагића из његових мемоара: „[Дубровник] је у средњим вековима имао много више вредности за Србију и балканске земље, као његово трговачко залеђе, него ли за Хрватску“ (Јагић, 1930: 89).

Зашто инсистирамо на значају управо овог податка? Сматрамо да је веома важно, и да би требало инсистирати на томе, да је некада моћна и врло јака српска средњовековна држава, била део цивилизацијских токова, те да су, између осталих, и велики центри, и световни и духовни, са тла Косова и Метохије у којима су столовали владари и великаши имали јаке везе како са источним, тако и са западним европским државама. Велики грех био би занемарити податке какве износи Драгољуб Павловић, јер нам они сведоче о напредним културним тековинама српске средњовековне државе, те Косова и Метохије као њеног неизоставног дела, у временима старијих епоха.7

Када пише о лирским и епским песмама које су рецитоване, Драгољуб Павловић готово увек наводи и цитат из Теодосијевог житија Светог Саве, по којем се млади Растко клонио „празног зановетања и неумесног смеха, мрзећи непристојне и штетне песме младићких жеља које ослабљују душу до краја“. Управо су, поводом, написа о Светом Сави и књижевности феудалног доба, после штампања књиге Из наше сарије књижевноси (Павловић, 1964) критичари, попут Николаја Тимченка (Тимченко, 1964), замерали Драгољубу Павловићу следеће: да се сувише бави културолошким феноменима, а мање текстолошким и књижевним анализама и интерпретацијама самог дела, и да има више у виду социолошки аспект питања, те да исувише инсистира на друштвеним и политичким приликама и да на основу њих извлачи закључке

7 Такође, не би требало занемарити ни чињеницу да су се у средњем, и у каснијим векови-ма, преко Косова и Метохије простирали значајни кoпнени трговачки путеви који су водили до Свете горе, до Порте и другде.


о карактеру и специфичностима ове литературе, па да радије преиспитује културноисторијске него књижевноестетске аспекте дела. Напротив, сматрамо да је управо овај аспект његовог рада доказ и показатељ да је Драгољуб Павловић био човек широких погледа, тананог сензибилитета, са идејама које су, испоставиће се, актуелне тек у наше време. Бавећи се ширим културолошким аспектом књижевности, па у извесној мери и историјом приватног живота, он је постао претходник проучавања наше старије, и средњовековне и дубровачке, књижевности. Педесетих и шездесетих година прошлог века, радио је нешто што је врло актуелно и популарно у нашем времену, доказујући тиме да је више од ученика и следбеника Павла Поповића. Друга замерка која се тицала студије о Сави Немањићу могла је имати и идеолошки подтекст. Критичари и приказивачи Павловићевих књига нису могли оспорити да су Павловићеви радови из књижевности феудалног доба „пријатни за читање“, поуздани и проверени извори информација о, до тада, још увек „недовољно познатој епохи“, и да, попут есеја, имају и књижевну вредност (Тимченко, 1964: 594–596). Истакнуто је, међутим, да му се поткрала једна омашка, и да се у реконструисању живота и рада Светог Саве „исувише поводио за старим биографима“, нарочито када је писао о Савином бекству у манастир, пошто није узимао у обзир могућност да је Растково замонашење било део Немањиног плана да и световна и духовна власт остану осигуране у породици. Овим се, имплицитно, под сумњу ставља светост и религијска надахнутост Растковог чина.

Драгољуб Павловић је имао особен стил, и увек јасан циљ коме је тежио. О томе је директно говорио у напоменама својих књига и у антологијама: наглашавао је да је писао „увек на основу изворне грађе и свестрано проучене литературе“. Сабирао их је у књиге и тако објављивао из једноставног разлога – због недостатка обимног уџбеника за историју српске књижевности. Оне су, ипак, биле намењене не само студентима и наставницима него и свима који су се интересовали за старију литературу и националну књижевност и културу. Иако веома значајним сматрамо и његово бављење средњовековним романом, ипак бисмо међу студијама Драгољуба Павловића о средњовековној књижевности издвојили рад Елемени хуманизма у српској књижевноси XV века, за који је Предраг Станојевић (1961–2009) недавно утврдио да је „најзначајнији и данас још увек недовољно вреднован Павловићев прилог историји овог раздобља“ (Станојевић, 2008: 279).8

Драгољуб Павловић био је човек модерног сензибилитета. Изучавајући дела, бавио се и духом и интересовањима публике којој су она била намење-на, реконструишући сложену културну и духовну климу српског и јужносло-венског средњовековља. Управо тај аспект његових студија чита се и данас са

8 Још за ауторовог живота, Ђорђе Трифуновић уврстио је 1965. године ову студију у избор Сара књижевнос, у едицији Српска књижевнос у књижевној криици.


особитим интересовањем. Злата Бојовић, у своме раду о доприносу Драгољуба Павловића проучавању дубровачке барокне књижевности, закључила је да је „о осталим дубровачким барокним писцима којима се бавио Д. Павловић, као и о другим општим темама, настало после низ студија, ширих и допуњених новим истраживањима и приступима, али да су сви ти каснији радови пола-зили умногоме од оног места до кога је у својим истраживањима дошао Драго-љуб Павловић, и да се све што је он написао срећно уклапало у даља сагледава-ња“ (Бојовић, 2008: 219). Могли бисмо рећи да исти закључак важи и за његове студије из средњовековне књижевности. И на самом крају закључујемо да је, изучавајући средњовековну књижевност, Д. Павловић описао лук, сагледа-вши све фазе „општејужнословенске књижевности“ (Радојичић, 1962: 306), од њеног настанка, преко успона и преображаја у времену ропства, стваране од „Косова до Риле“ (Радојичић, 1962: 306).


Арсић, Ирена, Књижевни исоричар Драгољуб Павловић, Србистика, I/1998, стр. 167–181.

Бојовић, Злата, Допринос Драгољуба Павловића проучавању дубровачке барокне књижевноси. Митолошки зборник, 18/2008, стр. 211–219.

Ђорђевић, Бојан, Марин Држић у књижевноисоријским проучавањима Драгољуба Павловића. Зборник радова са научног скупа, Филозофски факул-тет Универзитета у Источном Сарајеву, Пале, 2009, стр. 273–277.

Исорија народа Југославије, прва књига, Просвета, Београд, 1953.Јагић, Ватрослав, Спомени мојега живоа, Српска краљевска академија,

Београд, 1930.[Избор, редакција, превод и коментари] Павловић, Драгољуб; Маринко-

вић, Радмила, Из наше књижевноси феудалног доба, Просвета, Београд, 1954.

[Предговор и напомене] Павловић, Драгољуб. [Превод] Стевановић, Па-вле, Александрида, (Роман о Александру Великом), Просвета, Београд, 1957.

Pavlović, Dragoljub, Iz naše starije književnosti (studije i članci), Svjetlost, Sara-jevo, 1964.

Павловић, Драгољуб, Чеирисодвадесепеогодишњица шампарије у Грачаници. Стремљења, септембар–октобар 1964, бр. 9, стр. 529–532.

Павловић, Драгољуб, Сарија југословенска књижевнос, Приредио Ми-рослав Пантић, Научна књига, Београд, 1971.

Радојичић, Ђорђе Сп., Развојни лук саре српске књижевноси, Матица српска, Нови Сад, 1962.


Станојевић, Предраг, Драгољуб Павловић – лексикографска одредница, Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевности-ма, Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2008, стр. 277–285.

Тимченко, Николај, Чланци и судије из исорије наше књижевноси. Стремљења, септембар–октобар 1964, бр. 9, стр. 594–596.

Трифуновић, Ђорђе, Сара књижевнос, Нолит, Београд, 1965.

Nevena Varnica

DRAGOLJUB PAVLOVIC AS A RESEARCHER OF MEDIAEVAL LITERATURE

Summary

One of the most prominent historians of Serbian literature Dragoljub Pavlovic focused his attention to the literature of Dubrovnik, mediaeval literature, folklore and Serbian literature of 18th century. He was particularly interested in mediaeval novel. Having written on this mediaeval genre, he brought the light on the epoch as a whole, on its culture and literature in historical context.

UDC 821.163.1.09 Пајсија I, српски патријарх

Бојан СтруњашПодгорица, Црна Гора

УВОД У ПОЕТИКУ ПАТРИЈАРХА ПАЈСЕЈА ЈАЊЕВЦА

У овом раду аутор проучава поетику патријарха Пајсеја Јањевца. Патри-јарх Пајсеј је последњи писац српске средњовјековне књижевности. Написао је десет дјела која припадају прозним и пјесничким жанровима. Прозном жандру припада житије, синаксарско житије, посланица (питак, синђелија) и запис, док пјесничком жанру припада служба.

Кључне ријечи: Пајсеј, поетика, житије, служба, књижевност.

У историји тумачења српске средњовјековне књижевности није мали број примјера негирања њених умјетничких вриједности. Позната је Скер-лићева реченица: „Сва та књижевност литургијских требника, типика, кано-на, хронографа, хагиографских списа, ’хвалних житија’ христољубивих и благочестивих владара, у најбољем случају апокрифних дела, производа болесне средњовековне црквене романтике, све је то било више писменост него књижевност у правом смислу, и ако се данас броји у књижевност то је у недостатку чега другога...“1 Када направимо један пресјек кроз историју негирања српске средњовјековне књижевности можемо увидјети да је она негирана из два разлога. Први је био научне природе и односи се на порицање књижевне вриједности у дјелима старих српских писаца. Други разлог је идеолошке природе. Такав примјер је, рецимо, присутан у Црној Гори, гдје су из наставних програма за основне и средње школе на најгрубљи могући начин избачени текстови српске средњовјековне књижевности.

Ако су се око неког српског средњовјековног писца ломила копља по пита-њу књижевне вриједности његових дјела, онда је то патријарх Пајсеј Јањевац.2 Овакве реакције најчешће су се јављале као последица на дјелимичан увид у дјела патријарха Пајсеја, а често и од људи који нису били компетентни за

1 Јован Скерлић, Исорија нове српске књижевноси, Просвета, Београд, 1967, стр. 15.2 Види: Сава/епископ шумадијски/: Српски јерарси – од девеог до двадесеог века, Евро

– Унирекс – Каленић, Београд – Подгорица – Крагујевац, 1996, стр. 388–390.


одређивање њихове књижевне вриједности. Дјелима патријарха Пајсеја није само порицана књижевна, већ и историјска вриједност, што је у доброј мјери и оправдано, јер су његова дјела углавном историјски непоуздана.

Након објављивања Сабраних списа патријарха Пајсеја Јањевца у еди-цији Сара српска књижевнос у 24 књиге3, као и књиге Књижевно дело Па-ријарха Пајсеја аутора професора Томислава Јовановића4, стало се на пут порицању умјетничких вриједности дјела патријарха Пајсеја.

У науци је устаљено мишљење да је патријарх Пајсеј рођен 1542. године у мјесту Јањеву на Косову и да је био син неког попа Димитрија. Претпоста-вља се да је неко вријеме био митрополит грачанички. Године 1614. Пајсеј је изабран за пећког патријарха. На Пећком трону остао је све до смрти (1647) која га је, по свему судећи, задесила у сто петој години живота. Дакле, пуне 33 године Пајесеј је био на Пећком трону, што је уједно најдужи период у коме се један патријарх налазио на трону Српске цркве.

У науци су до сада вођене бројне полемике и око самих биографских података везаних за патријарха Пајсеја. Довођено је чак у питање Јањево, као мјесто његовог рођења. Но, како год било, Пајсеј је и животом и дјелом везан за косовскометохијско тле, а његово име је незаобилазно приликом проучавања књижевности и историје српског народа.

Данашњој историји српске средњовјековне књижевности познато је десет дјела која је написао патријарх Пајсеј:

– Синђелија вршачком епископу Анонију [1619]– Служба свеом Симону (1628/1629)– Синаксарско жиије свеог Симона (1628/1629, или после ога)– Пиак повасуду (1633)– Синђелија хиландарском мирополиу Мардарију (1635)– Служба свеом цару Урошу (1641)– Синаксарско жиије свеог цара Уроша (1641)– Жиије свеог цара Уроша (1641)– Посланица папи Урбану VIII (1642)– Синђелија вреанијском и ровишком мирополиу Михаилу (1647),

као и– Записи, написи и белешке (настали у периоду између 1612. и 1647.

године).

Овом списку треба додати и Многолесвије (1632) које је изгубљено, а поуздано се зна да га је написао патријарх Пајсеј. Није искључено да је иза патријарха Пајсеја остало још дјела, с обзиром на чињеницу да је био

3 Види: Патријарх Пајсеје, Сабрани списи, Просвета – СКЗ, Београд, 1993.4 Види: Томислав Јовановић, Књижевно дело паријарха Пајсеја, Свети Архијерејски Си-

нод Српске Православне Цркве, Београд, 2001.

221Бојан Сруњаш: Увод у поеику паријарха Пајсеја Јањевца

посвећен књизи и писању, али су та дјела, или пропала, или се још увијек налазе изгубљена у некој од библиотека.

Из наведених дјела патријарха Пајсеја може се видјети да се његова пое-тика јавља кроз прозне и пјесничке жанрове. Прозном жанру припада житије, синаксарско житије, посланица (питак, синђелија) и запис, док пјесничком жанру припада служба. „Ипак, у његовим дјелима мијењају се схематске про-порције уобичајеног жанровског устројства. Такође долази до сужавања чита-вог једног жанра на само један његов чинилац“.5

Познати проучавалац рановизантијске књижевности Сергеј Сергејевић Аверинцев сматра да рановизантијску књижевност одликују три основна јединства: јединсво нивоа, јединсво супроноси и јединсво принципа поеике.6 Ова три јединства наследила је и српска средњовјековна књиже-вност. Патријарх Пајсеј такође поштује ова начела, али не као дио византијски поетичких начела, већ као поетичка начела која су до њега као последњег писца српског средњег вијека дошла преко српске средњовјековне књижевности. Патријарх Пајсеј не само временски него и тематски припада српској средњо-вјековној књижевности. „Као писац, патријарх Пајсије је доста усамљен у своме времену. Он нема савременика нити значајнијих ближих претходника с којима би, као стваралац, могао успоставити непосреднију литерарну везу.“7 Патријарха Пајсеја дијели велика временска дистанца од онога о чему пише, што није био случај са осталим писцима српске средњовјековне књижевности. Та временска дистанца мјери се чак и вјековима.

Патријарх Пајсеј пишући своја дјела наставља тамо гдје су стали по-следњи српски средњовјековни писци и своја житија посвећује владарима из династије Немањића, првом српском краљу (Стефану Првовјенчаном) и последњем српском цару (Урошу). Свакако да се разлог због кога се Пајсеј одлучио да пише житија крије у чињеници да ни краљ Стефан Првовјенчани, потоњи свети Симон, ни цар Урош нису имали своја житија. Међутим, Пајсеј као српски патријарх свакако је имао у виду и чињеницу да се српски народ налази у ропству – изложен вишевјековном страдању од турског зулума. Будући да су се житија редовно читала на службама у цркви, патријарх Пајсеј је уз помоћ њих јачао националну свијест своме народу и враћао му успомену на првог српског краља и последњег српског цара, тако да Пајсејева поетика свакако има и јаку идеолошку компоненту, као уосталом и већина дјела старе српске књижевности.

Служба свеом Симону и Служба свеом цару Урошу представљају умјетнички успјеле примјере српске средовјековне поезије. Служба посвећена

5 Т. Јовановић, нав. дело, стр. 96.6 С. С. Аверинцев, Поеика рановизанијске књижевноси, СКЗ, Београд, 1982, превод:

Драгољуб Недељковић и Марија Момчиловић, стр. 263–269.7 Томислав Јовановић, Паријарх Пајсије /предговор/, у: Патријарх Пајсије, Сабрани списи,

Просвета – СКЗ, Београд, 1993.


Светом Симону састоји се из два канона, док се судба Светом Урошу састоји из једног канона. Да би написао Службу Светом Симону патријарх Пајсеј Јањевац је очигледно користио више служби чији су творци: Теодосије, поп Пеја, Григорије Цамблак... Сам аутор нам у Жиију цара Уроша открива као је настала служба посвећена овом светитељу:

По исеку неког времена мени смерном и многогрешном, као шо горе рекох, јави се једном (Урош) у сну и принесох му ропарак и кондак. Опе из љубави и усрђа долажах поклонии се и опе ми се јави говорећи: „Зашо ме забораву предадосе?“ И дивих се много часова ша имам учинии са овим, ја невеш, бејах у недоумици одакле ћу почеи... Не знам ја грешни и непоребни да ли ће бии угодно пророку и свеом. Господ зна.8

У истом дијелу Пајсеј описује како је са придворанима коначно саставио Службу. У Служби цара Уроша преплићу се три канона – Богородици, пророку Авакуму и цару Урошу.

Пајсеј је, као што смо видјели у уводу, написао и два синаксарска житија која је посветио Светом Симону и Светом цару Урошу, а која се обимом прилично разликују јер је Синаксарско жиије Свеог Симона обимније. Интересантно је да се у овом житију помињу и догађаји око преноса моштију Светог Симона који су се десили после Пајсејеве смрти, што упућује на по-датак да је неко ово житије касније прерађивао, али је несумњиво да се у основи налази текст патријарха Пајсеја. Име аутора у житију помиње се у трећем лицу, што није ништа необично за средњовјековни књижевни текст, али јесте за Пајсеја који када говори о себи, говори у првом лицу. У уводу оба синаксарска житија налазе се стихови. Синаксарско жиије Свеог Симона у уводу има свега три стиха, док Синаксарско жиије Свеог цара Уроша броји седам стихова који су, евидентно је, настали прерађивањем Силуанових сти-хова о Светом Сави.

Жиије свеог цара Уроша је до сада изазивало највећу пажњу изучавалаца српске средњовјековне књижевности. Пајсеј је за састављање овог житија користио више извора, што довољно говори о томе да је одлично познавао српску средњовјековну књижевност. Оно што патријарха Пајсеја разликује од осталих српских средњовјековних писаца је чињеница да је за израду овог житија користио родослове и љетописе и уносио их у житије, тако да оно нема чврсту композицију.

Ликови краља Вукашина и цара Уроша у Жиију Свеог цара Уроша функционишу на нивоу бинарне опозиције. Цар Урош је крајње позитиван јунак, док Вукашина карактеришу негативне црте:

8 Пајсеје, нав. дело, стр. 103.

223Бојан Сруњаш: Увод у поеику паријарха Пајсеја Јањевца

О несиоси Вукашинове! О зле нарави! О лукавог разума! О зле ежње, и зависи, и гордоси, и својевољноси и малоумља.9

Током цијелог житија осјећа се дистанца између аутора и предмета њего-вих описа, што је и логично, јер Пајсије није учесник догађаја о којима пише. Ми ћемо се у овом раду сложити са констатацијом професора Јовановића да је утицај народног предања на израду овог житија много ужи него што бројни истраживачи Пајсејевих дјела тврде.

Пајсије је као српски патријарх имао и богату библиотеку. Био је велики књигољубац. Књиге је коричио, преписивао, дописивао и чувао од пропадања, што се види из записа које је на њима остављао, тако да са сигурношћу можемо констатовати да су му те књиге служиле као подлога за писање својих дјела.

У епистоларном жанру Пајсеј је написао четири синђелије: вршачком епи-скопу Антонију, хиландарском митрополиту Мардарију и ровишком митро-политу Михаилу. Сачуване су и двије Пајсејеве посланице. Пиак повасуду је настао 1633. године и упућен је свештенству и свим хришћанима на подручију Пећке патријаршије за обнову манастира Есфигмен на Светој гори.

Посланица папи Урбану VIII упућена је као одговор на, можемо слободно рећи, већ тада, вишевјековне претензије Католичке цркве на Пећку патријар-шију. У вријеме патријарха Пајсеја у великом броју су продирале католичке књиге међу српски народ. Отуда је вјероватно Пајсејева жеља да чак и као сто-годишњак брине о српским књигама била већа.

У поетском опусу патријарха Пајсеја значајно мјесто има поетика стил-ских средстава и поетика умјетничког уопштавања. Све појединачне појаве патријарх Пајсеј доводи у везу са Богом, тако су све земаљске појаве модело-ване као Божја промисао и као Божји знак који је постављен пред виновнике збивања и пред њега као писца.

Моје, дакле, не рекох ниша, као шо рекох, већ од богонадахнуих рибара и богоносних пасира и учиеља. С Богом изложих, колико могох, благодаи његовом и ревношћу свемоћне царице и свее српске господе и учиеља наших. Према оме, реч Божју нико није дужан ајии ради своје леноси, нии скриваи Божју исину. Тако и апосол Коринћанима пише: „Ја примих од господа, шо и вама предадох“.10

Прве странице српске средњовјековне књижевности потекле су из пера првог српског архиепископа – светог Саве, а последње из пера српског патри-јарха – Пајсеја. Патријарх Пајсеј не спада у ред најквалитетнијих српских писаца, али је, гледано по подацима које данас имамо о његовом животу и раду

9 Пајсеј, нав. дело, стр. 97.10 Пајсеј, нав. дело, стр. 86–87.


– највреднији. Његова дјела су обимом мала, у поетском смислу прилично скромна, али је његов допринос чувању српске књижевне баштине и српске националне свијести велики.


Аверинцев, С. С., Поеика рановизанијске књижевноси, СКЗ, Београд, 1982, превод: Драгољуб Недељковић и Марија Момчиловић.

(Вуковић), Сава/епископ шумадијски/, Српски јерарси – од девеог до двадесеог века, Евро – Унирекс – Каленић, Београд – Подгорица – Крагујевац, 1996.

Јовановић, Томислав, Књижевно дело паријарха Пајсија, Свети Архи-јерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд, 2001.

Јовановић, Томислав, Паријарх Пајсије /предговор/, у: Патријарх Пајсије, Сабрани списи, Просвета – СКЗ, Београд, 1993.

Пајсије, патријарх, Сабрани списи, Просвета – СКЗ, Београд, 1993.Скерлић, Јован: Исорија нове српске књижевноси, Београд, Просвета,

1967.

Bojan Strunjas

INTRODUCTION TO THE POETICS OF THE PATRIARCH PAJSEJ JANJEVAC

Summary

The poetics of Pajsej Janjevac is manifested through prose and poetry genres. The genre of prose comprises bibliography, sinaxar bibliography (pitak, sindjelija), whilst the genre of poetry comprises the service.

УДК 930.85(497.115)”15/18”

Бранко ЛетићИсточно Сарајево – Пале, Република Српска БиХ

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ПУТОПИСИМА СТРАНАЦА ОД XVI ДО XIX ВЕКА

Предмет рада су запажања бројних путника у разним поводима кроз наше крајеве, о Косову и Метохији у периоду од XVI до XIX века. Нарочито су индикативна посланства европских владара султану на Порту, којим су Срби били обавезни да обезбеђују намирнице и сигурност на коначиштима. Српско становништво је та посланства доживљавало као оновремену међународну заједницу од које је тражило помоћ и заштиту од неиздрживог терора, што је у много чему аналогно савременом односу међународне заједнице према становништву на Косову.

Кључне речи: Косово и Метохија; источна и западна цивилизација; циви-лизацијски токови; српски палимпсест; оријентални „рукопис“.

1.

Тему научног скупа Косово и Меохија у цивилизацијским оковима очигледно је наметнула актуелна политичка стварност и потреба да се утврди куда ти савремени „цивилизацијски токови“ воде даље. Одговор на то питање требало би да покаже унеколико и ово наше научно сагледавање „цивилизацијских токова“ у прошлости, ако је Историја, како се то каже, „учитељица живота“, а ми њени ваљани ученици.

Та питања била су полазиште и у овом самеравању путописних белешки, претходнице потоњег путописног жанра, о Косову и Метохији као сегменту српског историјског и духовног простора, које су у својим „итинерарима“ оставили страни путници у времену од XVI до XIX века.1 Из њих је уочљиво да

1 Уп. Petar Matković, Putovanja po Balkanskom poluostrvu XVI vijeka, Rad JAZU, knj. LVI, 1881; knj. LXXI, 1884; knj. LXXXIV, 1887; knj. XCIX, 1897; Benedikt Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530 (preveo Đorđe Pejanović), Sarajevo, 1950; Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика. XVI–XVII vek. Београд, 1961; Бриански пуници о нашим крајевима у XIX веку (избор, превод и поговор Бранко Момчиловић), Нови Сад,


бројне и неретко помпезне амбасадорске мисије Млетачке републике, односно немачких, француских и енглеских владара и дворова султану на Порту, нису ништа друго до оновремене међународне институције аналогне данашњим мировним снагама и посматрачима прилика на окупираном терену. Те бројне мировне мисије стално су пролазиле караванским путевима, у разним правцима, кроз српске крајеве, па тако и кроз Косово и Метохију, и због спорог караванског саобраћаја на више места коначиле, па је српско становништво имало обавезу да им обезбеђује сигурност на путу и коначишта, а од свог сиромаштва храну и пиће за њихове богате трпезе. Понекад су те мисије бројале на стотине товарних кола и исто толико јахача, па су у свом караванском поретку личиле на огромну аждају (и можда утицале на стварање њеног топоса у народној традицији) којој је народ морао да прилаже свој „данак“.2

Такво путовање звало се „на султанов трошак“, што је значило на трошак поробљеног народа. Мировне мисије су и онда издашно користиле те приви-легије мада су се, како показују белешке њихових путописаца, згражале због насилног прибављања намирница од сиромашног народа.3

Ипак, становништво је такве амбасадорске поворке доживљавало као ути-цајне међународне „чиниоце“ преко којих је настојало да наметне своје очајно стање као општи цивилизацијски проблем, преклињући своју западну „браћу по Христу“ да се заузме за њих у преговорима са источним „неверником“. Бенедикт Курипешић, члан аустријске мисије из 1530, записао је како су их Срби на сваком коначишту салетали молбама да их узму у заштиту на било који начин: ако већ не могу да их ослободе од моћног Турчина, онда бар да им омогуће да избегну на аустријску територију и тамо живе под хришћанским окриљем.4 Француз Луј Жидеон, звани „Турчин“ због доброг познавања прили-ка у Турској, забележио је 1624. да Турци „с несрећним хришћанима поступају тако неправедно да већина напушта ову лепу земљу плашећи се насиља“.5

И Фламанац Корнелије Дуплиције Шепер, као посланик аустријског Карла V бележи у својој мисији 1533, како су их често посећивале групе Срба

1993; Jelica Novaković-Lopušina, „Putopisi flamanskih diplomata 16. veka“, Erazmo, Godišnjak za književnost i kulturu Nizozemlja, br. 4, 1995/96; Zdenko Levental, Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XIX vijeka, Gornji Milanovac, 1989.

2 Уп. списак намирница које је становништво морало на сваком коначишту да прибави за поједине мисије: „пет оваца, две стотине хлебова, пет мерица вина, један товар сена, као и двадест врећа јечма“ (Z. Levental, nav. delo, 60–61); односно: „Сваког дана је било довољно јахаћих и за пртљаг, товарних коња, зоби и сена, кочија, пиринча, кокошију, јаја, масла, свећа, оваца, јагањаца, јарића, меда, дрва и других потреба“ (Р. Самарџић, нав. дело, 192).

3 Р. Самарџић, нав.дело, 177 („Али наш јаничар ...(пошто) би хладнокрвно...са батином и корбачем у руци, којима би жестоко опалио домаћина по крстима, одмах би променио грубу реч нема у има што значи имаћемо. И ускоро потом изобилно би нас услужили према нашој потреби, али нарочито изврсним винима...“); Z. Levental, nav. delo, 192. („Ovi jadnici opkolili su kuću i na najjadniji način čupali kosu i bradu. Ipak nisu dobili ništa sem udaraca koje su im zadavali drski vojnici“.)

4 B. Kuripešić, nav. delo, reprint izdanje, „Čigoja štampa“, Beograd, 2001, 28.5 Р. Самарџић, нав. дело, 177.

227Бранко Леић: Косово и Меохија у пуописима сранаца од XVI до XIX века

и „прекоревале“ их што се не заузимају за њих, молећи их при том „да их ослободе од нечувeног и страшног ропства“. „Пошло нам је у сусрет више Срба – бележи он један такав сусрет у месту Гргуре – молећи да их ослободимо, а ми смо их охрабрили“. Штавише, подстицали су их на побуну: „а ми смо их уверили да им неће недостајати оружја под условом да почну устанак“.6 По свему судећи, настојали су искористити незадовољно српско становништво да побунама задржи турско надирање на запад, према Аустрији која није видела прави начин како да му се супротстави. Курипешић је само три године раније забележио разочарање Срба кад су сазнали да Аустрија, неспремна да се одупре моћном освајачу са Истока, настоји мировним преговорима да избегне ратне сукобе: „Ах, колико смо жељно очекивали да нас Христовом помоћи ослободите!“7

Интересовање за српско питање под Турцима знало је код појединих страних „посматрача“ имати конкретније поводе. Поменути Луј Жидеон „Турчин“ писао је 1624. из Београда у Француску: „Наши принчеви спавају и чаме, а кад се каткада пробуде, то је да би се борили око једног јутра земље или каквог пролаза кроз неку долиницу, не знајући да ове изобилне земље, плодне, богае и просране, могу задовољии њихово часољубље, даи им свима бољи удео и донеи иуле којима би се могли поносии“ (курзив Б.Л.).8

2.

По тим својим белешкама некадашњи страни „мировњаци“ би могли бити „извор грађе“ данашњим „посматрачима“ и сведоци о ранијим приликама, посебно староседеоцима, на Косову и Метохији. Млетачки посланик Соранца уочио је, путујући 1575. тзв. „арбанашким путем“ од мора долином Црног и Белог Дрима према Призрену и Липљану, да Бели Дрим дели Србију од Албаније: да се на једној страни говори арбанашки а на другој, тј. на Косову, „српски, један од словенских језика“.9 Он као и Курипешић три године раније, запажа да је Косово „врло велика и врло родна раван“, којом – почев од Маке-доније – започиње Србија и допире на север до Саве и Дунава. На том просто-ру, како бележе сви путописци, живи „вредан и богобојажљив народ право-славне вере“, тј. „вере св. Павла“, односно „грчког закона“.

Пролазећи Косовом и Метохијом сви они запажају разрушене и опустеле некадашње градове, у најбољем случају сведене на „села“, „некад град – данас село“, и остатке некадашњих манастира и цркава. Само 70 година после пада Србије Курипешић примећује на Косову и Метохији „турске варошице“ са џамијама, каравансараје, турбета и нишане као надгробнике, тј. оријенталне

6 Уп. J. Novaković-Lopušina, nav. izd., 111–112.7 B. Kuripešić, nav. izd., 28.8 Уп. Р. Самарџић, нав. дело, 181–182.9 P. Matković, Rad JAZU, knj. CXXIV, 1895, 37.


карактеристике у градњама, јелима, ношњи, чак и код српског становништва. Он ће забележити и то како су српски старци говорили својим млађим показујући на господско одело амбасадора: „Видите, тако су била господа у овој земљи за отаца наших“.10

Наравно, није проблем у томе што се на српском географском и духовном простору јављају сада, почетком XVI века, и другачије цивилизацијске одлике. Јер, одувек је тај простор, и као „међа“ западног и источног римског царства, био поприште дотицаја и прожимања различитих култура. То је истакао и Перо Слијепчевић у записима о својим поклоничким похођењима косовскометохијских светиња, манастира и цркава, почетком прошлог века. Он је приметио како се у њиховој архитектури и ликовној уметности распознају „као откоси“, једни преко других, слојеви различитих култура, резултат „цивилизацијских токова“ у прошлости.11 Сетимо се само средњовековних престоних градова, у којима су високе привилегије имали странци, или привредних градова, рударских, трговачких и занатских центара у којим су водећу улогу имали управо странци. Саси, стручњаци у развијеном српском рударству, имали су и свој закон, и знали да узврате римском папи, на његове покушаје да их узме под своју јурисдикцију, речима: „Наш папа је наш краљ“, тј. краљ Урош. Поред њих, постојале су у средњовековним српским градовима, са једнаким домицилним правима, читаве колоније дубровачких и других трговаца из приморских градова Италије и Медитерана, који су са различитих страна света, пристизали разгранатим путевима, привредним артеријама, на средњовековне сајмове, тзв. „панађуре“, и честе црквене саборе.12

Управо по бројним и велелепним задужбинама одликовао се српски средњи век: са њих су се одсликавали различити „цивилизацијски токови“; извана у градитељском стилу западни и приморски, а изнутра, у сликарству, византијски и критски. Чак ће и у позном XIX веку енглеска добротворка мис Ирби упоређивати преостале фреске Грачанице са сликарством италијанског „кватрочента“.

А свега тога присећамо се сада овде, управо зато да бисмо подвукли природу „цивилизацијског тока“ оријенталне „културе“ на Косову и Мето-хији. Он започиње насилним брисањем целокупне претходне традиције на косовскометохијском и уопште српском „палимпсесту“, да би преко ње био исписиван нови, освајачев, „рукопис“. Уз разрушене „велике српске манасти-ре“,13 какав је био Милутинов у Бањској, или бројни другде – у Липљану и Призрену, на пример, изникли су од њиховог материјала, често и на њиховим

10 B. Kuripešić, nav. delo, 37.11 П. Слијепчевић, „Поклонства по задужбинама“, Леопис Маице српске, 1929, књ. 319,

св. 2, 186–210.12 Види: Димитрије Богдановић, Књига о Косову, „Књижевне новине“, Београд, 1990.13 Уп. Слободан Милеуснић, Манасири Србије, Велика илустрована енциклопедија,

„Православна реч“, Нови Сад, 2002, 474+1; и Сретен Петковић, Кулурна башина Србије, „Православна реч“, Нови Сад, 2003, 342+2.

229Бранко Леић: Косово и Меохија у пуописима сранаца од XVI до XIX века

темељима, каравансараји и џамије, задужбине нових оријенталних ктитора. Турски закон Канун-нама14 забрањивао је градњу нових и обнављање порушених сакралних објеката. Курипешић то објашњава овако: „Турчин не да више да се цркве поправљају или нове зидају. На тај начин начин мисли да их (тј. хришћане) присили да пређу на његову вјеру“.15 Сметале су оне, како образлаже њихову функцију и песник Р. П. Ного, и због тога што су својим постојањем биле „чврсте тапије да смо ту земљу откупили од неба“. Уз то, оне су биле и доказ духовног „савеза“ Срба с Богом – што се види и из идеализоване слике К. Филозофа о Србији као „рајској земљи“ коју напајају „рајске реке“ Дунав („Фисон“) и Сава, и о Србима као „рајским људима“ који поштују Бога и старије, који „мало говоре речима а пуно делима“. Те особине српског становништва наводе сви путописци у ранијем периоду, а шта је од њега учинило вековно угњетавање показује згражање мис Ирбијеве на понизно падање ничице пред њиховом, женском, мисијом: „Када смо ушли (тј. у школу), буквално су нам пали пред ноге, и то ничице, што би било смешно да није било одвратно“.16

Срби на Косову, како она запажа, ни у просвећеном XIX веку, као уосталом и данас, нису смели да упиру очи на слободну матицу, онда Кнежевину Србију. За њихове школе биле су забрањене књиге из Кнежевине, посебно уџбеници историје, јер их је требало писати тако да одговарају захтевима постојећих конкретних прилика под Турском. Али, зато се та забрањена историја учила из епске народне песме, коју су, како примећује Енглескиња, добро знали и одрасли мушкарци, и жене и деца. Порушене цркве и оштећене фреске постојећих храмова на Косову, биле су, како је то мис Ирбијевој објаснио један српски епископ – „архива – још увек неопходна да опстане дух пркоса“.17

Сада на почетку XXI века поново су узапћене те наше архиве, „документи“ и актуелног „цивилизацијског тока“.18 Представници „цивилизованог света“ брину се о њима, како – и то знамо. Куда води тај старо-нови цивилизацијски ток Србе на Косову и Метохији, и Србе уопште? Нејасни видици и старо искуство наводе на закључак: Ако је Историја „учитељица живота“, а ми Срби њени безнадежни ученици, онда нам једино преостаје да гледајући у Небо, попут библијског псалмопевца, завапимо: „Покажи нам пут, Господе, и научи нас ходати стазама твојим“ (Пс. 25,4).

14 Уп. Иво Андрић, Развој духовног живоа у Босни и Херцеговини под уицајем урске владавине, Свеске Задужбине Иве Андрића, година 1, свеска 1, Београд, 1982, 71.

15 B. Kuripešić, nav. delo, 27–28.16 Б. Момчиловић, Бриански пуописци о нашим крајевима у XIX веку, нав. издање, 172.

Уп. објашњење српског учитеља: „Томе су нас научили Турци. Њихови достојанственици захте-вају да ми хришћани падамо ничице пред њима“ (172–173).

17 Исо, 169: „Још су нам потребни – они су архива вековног угњетавања; а наш народ не сме да их изгуби из вида све док се угњетач налази на српској земљи“.

18 Уп. Зоран Аврамовић, „Манастири у жицама“, Полиика, Београд, 28. 10. 2009.


Branko Letić

KOSOVO AND METOHIA IN THE TRAVEL BOOKS OF THE FOREIGNERS FROM THE 16TH TO THE 19TH CENTURY

Summary

The subject of the paper are the observations of the numerous travellers on the various occasions through our countries, of Kosovo and Metohia in the period from the 16th to the 19th century. Especially indicative are the legations of the European rulers to the sultan Porte, which obliged Serbian people to provide food and safety at the overnight stays. The Serbian population regarded those legations as a sort of international community and they asked them for help and protection from the unbearable terror. Here we find numerous analogies to the present attitude of the international community for the people at Kosovo.

УДК 822.111.09-992 Ирби А. П. 822.111.09-992 Макензи М.

Славица Гароња-РадованацКрагујевац, Србија

ПУТОПИС О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ДЕЛУ ПУТОВАЊЕ ПО СЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА ТУРСКЕ У ЕВРОПИ (1866) МИС

АДЕЛИНЕ ПАУЛИНЕ ИРБИ И МЈУР МАКЕНЗИ

У раду се разматра обимно путописно дело Мис Ирби и М. Макензи Пуовање по словенским земљама Турске у Европи, објављено у Лондону 1866, чији је највећи део посвећен путовању кроз Косово и Метохију. Желећи да на терену виде стваран живот хришћана у „европској Турској“ и о томе тачно известе западну јавност, две Енглескиње су највише писале о Србима са Косова и Метохије. Са одличним познавањем српске средњовековне историје и усмене традиције, у преплету са реалним околностима живота Срба под отоманском влашћу и албанским притиском, Мис Ирби и М. Макензи дале су најпотпунији литерарни прилог о Србима са Космета у XIX веку.

Кључне речи: путопис, Косово и Метохија, Мис Ирби, положај хришћана у европској Турској, XIX век, просветна мисија, реализам, нарација, фолклорна матрица.

Почетком друге половине XIX века појавила се у Европи садржајем и обимом једна од најзначајнијих књига о Косову и Метохији, чије су ауторке две Енглескиње – Аделина Паулина Ирби и Георгина Мјур Макензи – књига која је доскора била готово потпуно заборављена.1 Ово је прилика да се подсетимо, нарочито прве од наведених ауторки – Аделине Паулине Ирби, познатије као Мис Ирби2 – осведоченог пријатеља српског народа, чији су

1 У прилици смо да са задовољством напоменемо, да се током настанка овог рада појавило фототипско издање овог путописа (Luxphoto, Rotary club Beograd – Singidunum), укупно друго, после 139 година од објављивања првог превода на српски језик 1868. године. Видети: Г. Мјур Макензи – Аделина П. Ирби, Пуовање по словенским земљама Турске у Европи, с енглеског превео Чедомиљ Мијатовић, Београд, Luxphoto Rotary club – Singidunum, Београд, 2007, стр. 533. Сви наводи су, према основном издању из 1868. године.

2 Аделина Паулина Ирби, рођена је 18. децембра 1833. године у Бојланд Холу (Boyland Hall), у Нотингемској грофовији у Енглеској, као седмо дете британског адмирала Фредерика Паула Ирбија, млађег сина лорда Бостона. С обзиром на високо порекло, А. П. Ирби је имала


живот и рад нераскидиво везани за егзистенцију Срба управо на рубним просторима Балканског полуострва, а у најпресуднијим временима процеса њиховог ослобађања од турске власти. Круну њеног животног дела свакако представља поменута књига, путопис Пуовање по словенским земљама Турске у Европи (1866), чији најобимнији и најинтересантнији део представља управо путовање по Косову и Метохији. Реч је о једној од најдрагоценијих књига коју је написала рука странаца о српском народу у XIX веку, а која се у року од само две године од објављивања у Лондону, у преводу Чедомиља Мијатовића, а материјалним старањем кнеза Михаила Обреновића („у жутим дукатима“), појавила и у Београду, у Државноj штампарији Кнежевине Србије, 1868. године.3

Узимајући у обзир тадашњу политичку ситуацију у Европи, специјално на Балкану, узроци за настанак ове књиге су, сем просветно-педагошких, свакако били и политичке природе. Две енглеске путнице и мисионарке, суштински, повезале су своју личну радозналост са хуманитарном мисијом – посетом хришћанским народима који су још живели под турском влашћу, а са циљем да се енглеском читаоцу средине XIX века (у земљи која је тада водила изразито туркофилску политику) пружи и лични увид у мало познате и теже приступачне крајеве „европске Турске“, о којима су кружиле најразличитије (политичке) спекулације. И није чудо што је, за своје доба, ова веома обимна књига (533 странице, опремљена мапом „Турске у Европи“) изазвала праву сензацију. Исте године штампана је у Њујорку, а изазвала је велики интерес

могућности за свестрано образовање. Студирала је филозофију на универзитету у Лондону, али су се њена интересовања, нарочито иницирана путовањима по Европи, постепено усме-равала ка археологији, етнологији, историји, социологији, најзад и женском питању. Са Георгином Мјур Макензи, такође из угледне и богате енглеске породице, пропутовала је средњу Европу, и са тог путовања објавила књигу Кроз Карпае (Лондон, 1862). У Прагу, тадашњем центру панславизма, кроз познанство са Франтишеком Палацким, сазнаје да на Балкану живе и Јужни Словени „који још робују Турцима“. То ће бити повод и почетак да се две Енглескиње кроз доступне информације и литературу, а нарочито кроз своја три путовања у наше крајеве, преко Цариграда и Грчке, 1861 (до Цетиња и Приморја), 1862 (у Кнежевини Србији) и 1863 (од Солуна кроз Косово и Метохију до Скадра), заинтересују за наше крајеве, поглавито српски народ, што ће усмерити Мис Ирби и да се трајно настани међу Срима у Босни (у Сарајеву). Животном мисијом „племените Мис Ирби“ како су је звали, може се сматрати оснивање првих школа за српску сирочад и женску младеж у Сарајеву, Пакрацу и Плавну у Далмацији, као и одлучна помоћ српском народу у Херцеговачком устанку 1875. године против отоманске страховладе, када је сопственим средствима, али и дипломатском акцијом, учинила за двеста хиљада српских избеглица из Босне и Херцеговине више – него све земље у окружењу (овде се првенствено мисли на Аустроугарску монархију). Умрла је у Сарајеву 1911. године и исрено ожаљена од све ондашње српске штампе, као и угледних интелектуалаца, који су управо стасавали захваљујући њеном несебичном преосветно-педагошком залагању. Сахрањена је на Кошеву, у Сарајеву. Подаци преузети из монографије Данице Каће-Чоловић и Срђана Чоловића, Племениа Мис Ирби, доброворка српског народа, Митрополија Дабробосанска – СКД Зора Книн, Београд, 2004.

3 Друго, допуњено издање ове књиге (проширено са три поглавља о Србима у Босни и Херцеговини са фотографијама Феликса Каница), објављено је у Лондону 1877. године и према нашим сазнањима, није објављено на српском језику.

233Славица Гароња-Радованац: Пуопис о Косову и Меохији у делу...

и у другим западноевропским (демократским) земљама. Истина о животу и патњама Јужних Словена, поглавито Срба, продрла је у свет. „То је дело у потпуности испунило моја очекивања“, узвикнуо је одушевљено чешки историчар Франтишек Палацки, који је и усмерио интерес две младе Енгле-скиње ка Јужним Словенима, док је лични пријатељ Мис Ирби, сер Виљем Гледстон, члан Британског парламента, написао: „Ово је најбоља књига о унутрашњости Турске коју сам до сада прочитао“.4 И текућа енглеска штампа оценила је значај појаве овог обимног путописа, ретког не само за тадашње при-лике: „Аделина Ирби пише умерено и брижљиво, не претерује, нити се губи у сензацијама. Истиче само оно што је видела или добро утврдила (Saturday Review), или: „Само госпођама овако храброг и предузимљивог духа и воље био је могућ сличан подухват и путовање. Без параде, скромно, наративно, да се писац и не види. Сваки одељак овог дела улива осећање гордости, нарочито нашим, енглеским читаоцима, јер је овај самопрегалачки подухват дело наших земљакиња и њиховог снажног духа.“ (Birmingham Daily Post).5 То се подвлачи и у једном предговору првом српском издању (1868), из пера преводиоца Чедомиља Мијатовића: „Мало је страних дела о Словенима у Турској која су написана са толиким разумевањем, толиким озбиљним проучавањем њихове прошлости, садашњости и карактерних одлика њихових….као што је ово дело госпођица Макензијеве и Ирбијеве.“…додајући: „…да је најзначајнија услуга учињена овом књигом то што су ове две Енглескиње суду енглеског јавног мњења пружиле разуман и поштен опис услова који су владали у Отоманском царству…У сваком реду ове књиге можемо да осетимо добру обавештеност, непристрасност, разумевање судбине и положаја Јужних Словена и искрену веру у историјску мисију Срба на Балкану.“6

Путовање кроз „непроходне и дивље крајеве европске Турске“, како их је назвао сер Артур Еванс,7 у другој половини XIX века, равнало се са аванту-ризмом и правим подвигом, поготово када су га предузимале две младе жене (Мис Ирби имала је тада 27 година), и то из високих слојева енглеског друштва. Доследно исписан у првом лицу множине, путопис Мис Ирби и Мис Макензи започиње од Солуна, као почетне тачке похода у непознате пределе „европске Турске“. Кроз 36 обимних поглавља – унутар којих географске тачке представљају и педантне и прецизне сижејне смернице једног јединственог итинерера, ова обимна књига жанровски би се могла сматрати и пуописним дневником, у који су, из дана у дан, брижљиво уношена лична запажања путница (у неутралном множинском облику, но, као јединствен приповедачки

4 Даница Каћа Чоловић, Племениа Мис Ирби, 2004, 50.5 Нав. дело, 50.6 Чедомиљ Мијатовић, „Предговор Преводиочев“. Видети: Пуовање по Словенским зе-

мљама Турске у Европи од Гђице Г. Мјур Макензи и А. П. Ирбијеве, с енглеског превео Ч. Мијато-вић. У Београду (на Петровдан 1868), Београд, 1868, б. с.

7 Arthur John Evans, Ilirska pisma = Illyrian Letters (London, Logmans Green and Co., 1878), fototipsko izdanje (Besjeda i Grafid), Banja Luka, 2008, 197.


глас): од доживљаја и реалистичких секвенци и услова путовања, портрета сапутника и описа етнографских типова, опсежних дијалога, до сликања пејзажа и ведута вароши, те детаљних описа ентеријера кућа и свратишта различитих конфесија и становништва на Балкану половином XIX века. Уз све, овај путопис карактерише и стална, литерарна и наративна линија, која се, у правом авантуристичком духу епохе, најављује у сваком поглављу или прекида на његовом крају, са карактеристичном напоменом читаоцу: „ко неће да чита о краткој историји ових крајева, нека прескочи следеће поглавље“, „а сада се враћамо тамо где смо прекинули…“ и сл.

Готово филмским оком камере две путнице су забележиле бројне детаље тог минулог и скривеног, приватног и јавног живота становника овог дела Балканског полуострва, често са опсервацијама и потанкошћу запажања својствених за жене, а кроз чије детаљне описе улазимо у ентеријере бољих кућа (солунских, македонских, турских, албанских и српских), али и примитивних преноћишта, кроз путовања најчешће на коњима, и понекад, изузетно, „у собици“ (заправо кабини постављеној између два товарна коња). Затим, пратимо заједно са путницама живописне ведуте вароши XIX века поред којих су оне пролазиле, као и рушевине старих градова и цркава (за које оне показују наглашен историјски интерес). Све наткриљује и лепота пејзажа и других виђених појава, пред којима две Енглескиње не скривају одушевљење, са карактеристичном реченицом: „Заслужују да их опишемо“. Драж непосредног и реалистичког представљају бројни портрети, понекад и незаборавне физионимије, читава галерија етнолошких типова који су се тада још увек могли срести на Балкану, са мајсторски скицираним личностима из непосредног окружења (Кристо кувар, девојка из Моравске, Јован „каваз“ са судбином правог епског јунака – освета га је отерала од завичаја), до правих, заокружених портрета личности, које су на две Енглескиње оставиле посебан утисак (госпођа Катарина Савић из Београда, калуђерица и пожртвована учитељица у Пећи). У тој мешавини народа и језика (грчки, бугарски, турски, македонски, италијански, шиптарски, српски) две путнице са задивљујућом организацијом и систематичношћу наводе све реалне околности овог путовања, где ништа није препуштено случају: од администрације и препорука, писама „уз добар бакшиш“ која унапред шаљу локалним представницима турске власти од округа до округа, до детаљног описа пратње (сачињене најчешће од плаћених Арбанаса и Турака), шатора, намирница и прибора за јело, садржаја пртљага („товар за четири коња“, међу којима су поклони у књигама за хришћанске школе), преко описа путничког одела за јахање (са „непропустивим огртачем“), вучних кола, гостионица и ханова, путовања трасом преко ни у једној мапи уцртаних путева и клисура (које се путницама често чине као „згодна места за хајдуке“), са преласком река без мостова – или са разрушеним мостовима), са живописним навођењем свих стварних околности путовања у колима, на коњу, све до набавке намирница успут од


неповерљивих хришћанских сељака (који чим виде турску оружану пратњу правдају се да немају хране за продају). Подробно је описано функционисање турске државне управе и чиновничког апарата и администрације, засноване на невиђеној корупцији и духовној заосталости. Уочена је и прозелитистичка улога грчке цркве према словенском живљу, а у спрези са турском влашћу, као и жеђ за књигом у српским, македонским и бугарским домовима. Визионарски разматрајући могућност увођења „гвозденог пута“ (пруге од Београда до Солуна), а све с циљем економског просперитета и напретка овог дела Европе, као сталан контекст који провејава овим путописом изниче основна мисао две Енглескиње – да је овај део Европе неприродно, стицајем неповољних историјских околности, одсечен од ње, али у чије крило треба што пре да се врати – давањем, пре свега политичких слобода, али и просветним и економским напретком. Две путнице се баве и „женским питањем“, нашавши се подједнако, у унутрашњости муслиманских, албанских домова и хришћанских кућа, описујући турске хареме (који су далеко од идеализоване представе ове институције у западној литератури, као и тип лепоте турских жена које им се чине прегојене од сталног седења у кући и прилично скучене духовности, супротстављајући им виспреност хришћанки (лик жене попа Василија, родом Пећанке, која и усмерава њихов интерес ка посети Пећи и Дечанима), посебно описујући лепоту Српкиња из Пећи. Показујући интерес колико за женско образовање, толико и за женски ручни рад, дивећи се лепоти народних ношњи, чије комаде купују и носе у свом пртљагу, Мис Ирби и Мјур Макензи у овом путопису значајно показују и покрећу питање положаја жена на Балкану половином XIX века. Све то заокружено је и педантним белешкама о путним трошковима исказаним „у грошима и сребру“, што представља прави роман и упечатљив лични доживљај времена и путних услова по земљама европске Турске средином XIX века.

Најобимнији део путописа и непосредан интерес овог рада – путовање по Косову и Метохији, започиње од 12. поглавља (које две Енглескиње симболично и насловљавају: „Улазак у српске земље“, тј. Рашку, Косово и Метохију, односно, Стару Србију), док у путописном смислу, улазак на Косово и Метохију, започиње 14. поглављем („Качаник“), тј. уласком у Качаничку клисуру. Суштински, од 15. поглавља („Бојно поље Косово“), посетом месту највеће битке у историји средњовековне Србије, која је израсла и у највећи поетски и митски симбол српске духовности, путопис добија одлике правог историјско-поетског уводног текста, али и неку врсту пресека свих мотивација за ово путовање, као и знања сакупљених о овом месту српске историје. Свакако да ово поглавље завређује пажњу из више разлога. У њему две Енглескиње на темељу добро проучених до тада доступних писаних извора, а посебно усмене традиције, као и кроз личну импресију, дају једну високопоетизовану слику Косовског поља као историјског попришта легендарне битке између Срба и Турака из 1389. године. Њима је позната већ формирана косовска легенда и


усмено предање из дела Мавра Орбина „Краљевство Словена“8 (1601, чије тежиште представља омраза два Лазарева зета, Милоша Обилића и Вука Бранковића, а што ће узрочно-последичним следом кулминирати у поетске мотиве првог реда – о оклеветаном витезу и мотив издаје), док је целокупно приповедање о овом догађају ослоњено (у цитатима) како на класичне епске песме косовског циклуса из Друге Вукове збирке, тако и на прозно предање, са карактеристичним усменим отклоном („кажу“). Верзију убиства цара Мурата на Косову, ауторке наводе према турским изворима („да се Милош дигао из гомиле мртваца и убио цара Мурата док је пролазио разбојиштем“)9, али и цитирањем хришћанских извора, односно првих вести о Косовској бици (о јунаку који је „са дванаест заклетих другова“ прерушен, пре битке, ушао у турски шатор и убио султана Мурата“).10 Најзад, косовска легенда у овом поглављу заокружена је и сводним детаљем о заједничком сахрањивању кнеза Лазара и његовог верног слуге, Милоша, преузетим из бугарштице о Косовском боју, тада познате само из бугарштице објављене у путопису руског конзула Александра Гиљфердинга.11 Ову надхануту интерпретацију Косовске битке насталу посетом Косовском пољу, ауторке завршавају карактеристичном, симболичном, на неки начин и пророчком реченицом: „Тако се одсече Косово од Европе…“.

Овакав тип легендарно-путописне импресије смењује крајње реалисти-чки опис посете цркви Грачаници, задужбини краља Милутина у непосредној близини, за коју путнице констатују да је ово „…споменик тако необичан, пун милине, да нас подсећа на неке цркве у северној Италији“, подвлачећи контраст између високе културе прошлости, оличене у њеној архитектури, насупрот садашњој убогости и великој заосталости малобројних калуђера затечених у њој. Даљи итинерер по Косову и Метохији водио је две Енглески-ње у „варош Приштину“, а из Приштине у Вучитрн. У Вучитрну су упознале попа Василија и његову жену, чији су портрети заузели важније место у овом путопису. Захваљујући информацијама добијеним управо у овом гостољуби-вом дому (описи Пећке патријаршије и Дечана, као и српске школе у Пећи коју добровољно обилази Катарина Симић из Београда), две путнице, после обиласка Санџака (Рожаја, Тутина и Новог Пазара, тј. доласка на „Босанску Границу“), одлучују, уместо планираног повратка за Кнежевину Србију, да искористе јединствену прилику и обиђу Пећку патријаршију и Високе Дечане,

8 Мавро Орбин, Краљевсво Словена, превео Здравко Шундрица, СКЗ, Београд, 1968.9 Миодраг Поповић, Видовдан и часни крс, Београд, 1976, 21–22.

10 Писмо фирентинске општине, јуна 1389. године краљу Твртку, као вест о победи српске војске и извештајем да су „оба цара погинула“. Видети: М. Поповић, Видовдан и часни крс, 23.

11 Александар Гиљфердинг, Пуовање по Херцеговини, Босни и Сарој Србији, с руског превео Бранко Чулић, 2. измењено изд. Београд, Службени лист СРЈ, 1996. Касније Валтазар Богишић ову песму (под бр. 1) уноси у свој познати зборник бугарштица (Народне пјесме саријих, највише приморских записа, књ. 1, Београд, 1878).


чиме целокупан путопис по Косову и Метохији добија своју пуну семантичку заокруженост. Након обиласка Призрена и Ђаковице, ово јединствено путова-ње две Енглескиње завршава се на крају, правим авантуристичким проласком кроз непроходне и дивље пределе Проклетија кроз Албанију, а према првој јадранској луци Скадру, где се изласком на Јадранско море и заокружује њи-хова несвакидашња мисија, а путопис добија пуну меру пикарског романа. (Књига се међутим заокружује додатим поглављем о прослави Божића у Црној Гори, где су две Енглескиње боравиле претходне године.)

Фолклорни контекст је битна одредница овог путописа. Он сведочи не само о изузетном познавању српске усмене традиције већ и о његовом савре-меном и снажном присуству током самог путовања две Енглескиње кроз српске земље. Тако се две путнице осврћу на већ уочени феномен веровања Словена у виле (256), што, уместо коментара, илуструју баладом са мотивом о два брата које завађа вила (са исламизованим именима браће, Мујо и Алија, 259), забележену непосредно, током путовања од једног „босанског чауша“ (у поглављу „Босанска Граница“). Такође, уз обилазак појединих места, две Енглескиње педантно бележе усмене легенде, попут града Јелена („о Арапу и девојци“, 283), фолклорни мотив („сан“) о закопаном благу (345), као и прозну транспозицију народне песме „Јован и дивски старјешина“ (Вук, II, 7). На више места Мис Ирби и њена сапутница доносе стихове народних песама или записе појединих усмених легенди које су успут чуле и забележиле, као и изреке типа („Брод се зове свако место где има какав прелаз преко воде“), наводећи да не називају узалуд српски језик „италијанским међу словенским језицима“.

У том смислу, нарочито је карактеристичан детаљ „усменог гласа“ који је пратио две Енглескиње и ишао далеко испред њих, добијајући, према законима усменог обликовања, све чудесније и маштовитије размере, кроз причу, да „турском земљом“ путује лично „енглеска краљица у пратњи књегиње“ (302), а која „брине за потлачене хришћанске народе“ (јер жене које путују, очигледно, биле су велика реткост и припадале по правилу, само највишим дворским круговима). Усмени глас о две жене-путнице, који је ишао и ширио се, добијао је све фантастичније размере, суштински, као одјек подвесне колективне чежње вишевековно потлаченог хришћанског живља, за слободом (попут сцене где народ долази да се лично увери у присуство две Енглескиње, са наивним, колективним тумачењем да је једна од њих „црногорска књегиња Даринка која је дошла да покаже енглеској краљици земљу коју је добила“, 340–341). Управо ови пасажи су изванредан пример механизма функционисања усмене традиције приказујући митски начин мишљења који је још увелико владао у свести становништва на Балкану устоличен вековима и не одступајући лако пред новим временима.

Посебан, на неки начин, романескни замах, путопис добија кроз погла-вља о посетама Пећкој патријаршији и Дечанима. Као што је поменуто, две


путнице су се, уместо повратка у сигурност и слободу Кнежевине Србије, одлучиле да промене своју маршруту и упуте се у дубину Метохије. Ова одлука пала је у политички ризичном тренутку, када је у Пећи од Арнаута погинуо и сам турски кајмакан (утеривач пореза), убијен из заседе, и када је у овом граду владало безвлашће. Посебно наративну целину стога представља посета Пећкој патријаршији (25. поглавље), где поворку у пратњи „каваза“ (наоружаних Арнаута и Турака) дочекују преплашени калуђери, правдајући се двема странкињама да немају собе за преноћиште, да би истог часа, након што су се Енглескиње елегантно ослободиле непожељних пратилаца, монаси показали јединствено монашко гостопримство, показујући им тајну гостин-ску собу, раскошно намештену (за коју Турци и Албанци нису знали), у којој су путнице и преноћиле, обдарене ретким поверењем, те искреним и сло-бодним разговором о стварном и суштински неподношљиво тешком положају хришћана у Отоманској царевини (од Турака и Арбанаса подједнако), нарочи-то на подручју Метохије.

Мимикрија, као основна стечена духовна карактеристика српског живља под турском влашћу, нарочито је илустрована једним детаљем у Пећи, где је двема Енглескињама српска заједница такође организовала дирљив дочек. У импровизованој српској школи (коју је тада једино помагало Друштво хришћана из Русије), где у видокругу Енглескиња доминира лик „учитељке“ и монахиње, Катарине Симић (која је добровољно дошла из Београда да овде обучава српску децу), упечатљива је сцена служења кафом чиме је на најпластичнији начин илустрован живот Срба под вишевековном турском влашћу:

„Има једна ситница скопчана с овим походом, која нам се чини доста карактеристична. Кад смо дошле биле, кафом нас је послужила лепа снаха домаћинова, и то послужи нас шољицама са сребрним зарфовима, на које нам домаћица обрати пажњу нашу пуна поноса. Кад Турци дођоше, опет се изнесе кафа, али је сад редом послужи старија једна жена и то са простим шољицама да простије већ не могу бити“ (299).

Кроз целокупан путопис као сталан подтекст провлачи се приказ стварног живота потлачених хришћана, услова у којима живе Срби на Косову и Метохији под турском влашћу и албанским репресијама, а у контрасту са слободним животом становништва у Кнежевини Србији, где је омогућен сваки духовни и привредни развитак. И поред систематског ометања „визитације“ две странкиње од стране турских власти, у њиховој мисији која је подразумевала у сваком месту посету хришћанској школи и разговор са српским становништвом (децом, учитељима и свештеницима – када су две Енглескиње, симболично остављале поклоне у виду књига, најчешће Библије), израња оно најбитније – слика положаја хришћана, поглавито Срба у овом делу „европске Турке“, становништва које је, према закључку две Енглескиње,


било духовно далеко изнад заосталог система у феудалној држави попут тадашње Отоманске империје, а које је, живећи у неслободи, било неприродно заустављено у свом развоју, давно и насилно прекинутом. Поверење које су стекле две путнице, кроз разговоре у скривеним домовима српске пастве или у мањим скуповима, када се са просветних питања спонтано прелазило на политичка, илустративно је у неколиким сценама. Симболичан вапај за слободом и правдом и колики је значај добила посета две странкиње у очима обичног, потлаченог хришћанског народа, дирљив је у сценама када им је, као „међународним ауторитетима“, дотурана понека цедуљица (са именом неког ухапшеног сина, или брата у тамници, за кога је било питање – да ли је више уопште жив; или вест о насилном турчењу једног српског дечака и сл.) – где су Енглескиње у тим случајевима обећавале оно што су могле – међународну дипломатску акцију, без извесних резултата. Све су те сцене пажљиво забележене и описане, не без упечатљивости и животне драматике. Дајући слику стварних историјских прилика и облика ропства хришћана под турском влашћу, као вида тоталне националне и личне неслободе, две Енглескиње се наведеним примерима у овом путопису хуманистички залажу за хитно поправљање њиховог положаја пред међународном јавношћу.

Посебну наративну целину представља, такође, поглавље о посети мана-стиру Високи Дечани, где су уз опширно описане уметничке карактеристике раскошне задужбине Стефана Дечанског из прве половине XIV века, две путнице могле да погледају и чувену „дечанску ризницу“, као знак особитог поштовања и поверења монаха, а потом, на властиту молбу, да посете и већ доста уништене испоснице изнад манастира, високо у Проклетијама, око којих су увелико пасла арнаутска стада оваца, док су у испосницама „арнаутски чобани ложили ватру испод фресака“, правећи од њих торове за своје козе. Са специфичном особеношћу својих сународника, не без одлика правог авантуризма, савлађујући готово неприступачан терен, радознале путнице обилазе и веома детаљно описују све трагове једне „некада високе цивилизације“, налазећи ретке фреске у високим сводовима, „са бокором ружа свете Јелене“, док калуђери ово истраживање допуњавају подацима да су одавде у ризницу пренели и тако од сигурне пропасти сачували, један „средњевековни мач“ и „два Јеванђеља“. Сусрет са Албанцем „латинске вере“, који је у свом селу под сталним притиском да пређе у ислам и који такође упућује молбу двема Енглескињама да га посете, јесте још један аутентичан прилог бурних превирања и трауматичних националних процеса на Балкану у другој половини XIX века.

Претпоследња етапа, пут из Ђаковице у Призрен, такође је обележен сликом живописне пијаце у Ђаковици, где се „с мало новца могло да накупује много занимљивих украса“, док Призрену – „старом српском Цариграду“, списатељице посвећују посебна поглавља. Започињући такође од контраста: садашњости Призрена у коме преовлађује албански живаљ, и сјајне српске


прошлости, када је Призрен био седиште Царевине, две неустрашиве жене у пратњи водича, пењу се и посећују Душанов град, а целокупни лични утисак непосредног виђења рушевина, литерарно илуструју песмама из усмене тра-диције (одломцима из песама „Женидба кнеза Лазара“ и „Смрт цара Душана“, Вук, II, 31, 32), као и усменим предањем о Вукашиновом убиству цара Уроша у близини Неродимља (што до тада још није научно оповргнуто).

Завршна поглавља у пуном смислу, овај путопис могу уврстити у аванту-ристички роман, кроз драмске преокрете и узбудљиве сцене, инициране одлуком две путнице, да наставе свој пут у непознато – преко Проклетија и изађу на Јадранско море код Скадра, што се мерило, нарочито за жене у то време, са правим подвигом. Путовање у овом смеру означавало је, по саветима многих, чак и Турака, сусрет са бројним опасностима, где је престајала свака турска власт, па се ни турски чиновници нису усуђивали да дубље залазе у области владавине албанских племена, без преке потребе (сакупљање пореза и сл.), плаћајући то и главом (случај кајмакана из Пећи). Иако упозорене и од својих дипломатских званичника, да „тај правац представља авантуру са неизвесним исходом“, јер би две жене могле имати проблема са арбанашким пратиоцима, кроз неку врсту уцене у неприступачним пределима где им нико не би могао помоћи, где би могле допасти у неку врсту заточеништва, две Енглескиње нису одустале. Верне својој мисији, али можда и неисцрпној младалачкој радозналости, имајући додатно пред собом и непредвидљиву ћуд планине и несигурне, често једва трасиране путеве и непоуздане (плаћене) водиче, две Енглескиње су кренуле – такође детаљно унапред организујући овај поход. Њихова одважност и порекло ипак су их учинили на неки начин „недодирљивим“, а чврст став у одлучујућим тренуцима понекад спасавао и саму главу. У том смислу праве књижевно-романескне одлике садржи 23. поглавље (преговори са Албанцима за даљи пролаз каравана), јер је путницама, из какве-такве сигурности и заштите у зонама под турском влашћу, она даље потпуно престајала. Овде се наводи симптоматичан и илустративан детаљ – упозорење о постојању доконих албанских чобана (са обавезном пушком у руци), чија је главна забава, да чувајући месецима стоку по гудурама – гађају путнике-пролазнике на уском путу преко Проклетија! Две стрпљиве, упорне и енергичне путнице ипак успевају да прођу албанске гудуре (исти пут који је прошла и српска војска 1915. године!), и да кроз неколико дана, са олакшањем, осете дашак цивилизације у виђењу скадарског приморја и „земље Латина“, коју називају и „садашњом аустријском интересном сфером“. Стварне тегобе овог дела пута надокнађују описима пејзажа ретке лепоте, за које и у најтежим часовима, две путнице не губе интерес, чиме готово да потиру сав мрак и зло људског окружења у којем су се нашле. Своју књигу Мис Ирби и М. Макензи литерарно и симболично заокружују последњим поглављем, читавом малом приповетком о дочеку православне Бадње вечери на Цетињу (на коме су биле претходне године).


Племенита тежња која је носила ове две жене да се половином XIX века, из тада најпрестижније, Британске империје, и свих удобности живота највише класе упуте у готово непознате и непроходне крајеве (често без икаквих путних праваца) „европске Турске“ и данас задивљује пожртвованошћу, високо постављеним идеалима и племенитим циљевима. Сам лични подвиг две Енглескиње, међутим, прераста у културно-историјски, објављивањем овог путописа, као трајним спомеником који су оне оставиле о свом виђењу Балкана, а нарочито о Србима са Косова и Метохије. Настала пре једног и по столећа, књига Пуовање по словенским земљама Турске у Европи, са изврсно уоченим дубоким историјским процесима, који се стално на овом тлу понављају у једној цикличној форми, чинећи и данас Косово и Метохију неуралгичним простором опробавања различитих сфера интереса и изазивања кризе, али пре свега, вековну српску земљу плача, као да је написана у наше дане. Читајући књигу М. Ирби – М. Макензи, уочавамо континуитет проблема на овом простору, који се и данас дешава пред нама и који још није завршен. Стога ова књига и данас делује крајње савремено, отрежњујуће, као истинско завештање, са речитим порукама опомене – без осећања да је написана пре више од сто педесет година. Готово јединствена по исцрпности, она је и сведочанство о Србима са Косова и Метохије, какво они нису о себи имали до тада. Њу такође краси, сем едукативне компоненте, и чисто литерарни слој, који овој књизи даје и неопходну уметничку димензију. Пуовање по словенским земљама Турске у Европи, Мис Ирби и Мјур Макензи, дело две странкиње које су оставиле тако речито сведочанство о нама, поделила је, међутим, судбину бројних значајних имена и дела у нашој култури – уместо места утицајне и значајне, култне књиге, која је већ одавно требало да буде део наше културне свести, са сталним враћањем њеном садржају, јер нуди одговоре и на савремена питања о овом простору, у нашој историји и књижевности она је остала готово непозната.


Гиљфердинг, Александар, Пуовање по Херцеговини, Босни и Сарој Ср-бији, превео Здравко Шундрица, Београд, 1996.

Evans, Arthur John, Ilirska pisma = Illyrian Letters (London, Logmans Green and Co., 1878), fototipsko izdanje (Besjeda i Grafid), Banja Luka, 2008.

Мијатовић, Чедомиљ, „Предговор Преводиочев“, Пуовање по Словенским земљама Турске у Европи од Гђице Г. Мјур Макензи и А. П. Ирбијеве, с енглеског превео Ч. Мијатовић. У Београду (на Петровдан 1868), Београд, 1868, б. с.

Орбин, Мавро, Краљевсво Словена, превео Бранко Чулић, СКЗ, Београд, 1968.

Поповић, Миодраг, Видовдан и часни крс, Београд, „Слово љубве“, 1976.


Чоловић, Даница-Каћа и Срђана Чоловић, Племениа Мис Ирби, добро-ворка српског народа, Митрополија Дабробосанска – СКД Зора Книн, Бео-град, 2004.

ИЗВОРИ

Ирби, Аделина Паулина, Пуовање по Словенским земљама Турске у Евро-пи од Гђице Г. Мјур Макензи и А. П. Ирбијеве, с енглеског превео Ч. Мијатовић. У Државној штампарији Кнежевине Србије, у Београду 1868, стр. 533.

Репринт издањеГ. Мјур Макензи – Аделина П. Ирби, Пуовање по словенским земљама

Турске у Европи, с енглеског превео Чедомиљ Мијатовић, Београд, Luxphoto Rotary club – Singidunum, Београд, 2007, стр. 533.

Slavica Garonja-Radovanac

TRAVELS IN THE SLAVONIC PROVINCES OF TURKEY–IN–EUROPE / BY G. MUIR MACKENZIE AND A. P. IRBY

Summary

The monumental work od Miss Irby and Moor Mackenzie Travelling around Slav countries of Turkey in Europe (London, 1866, Serbian translation by, Belgrade, 1868), is, in its largest part, a description of travelling throughout Kosovo and Meto-hija with a valuable presentation of real life (life circumstances) of the population living there in the middle of the XIX century under the Ottoman rule. The noble idea two English ladies concerning the travelling to those, pants of Europe at the time poorly known, came from the point of view that among the enslaved Christian peoples the germ of every national liberation (from the Turkish rule lasting over several centuries) could be achieved through systematic educating and developing necessary conditions of a cultural activity. Their personal feat through this book becomes a literary monument not only of the autors, but, above all, of the Serbs living in Kosovo and Metohia who in the middle of the XIX century contributed to the majority of its population. Having been highly informative and amazingly wide concerning the problems analysed in the book, this travelling description repre-sents one of the most impontant books od the XIX century, not only for our region


and cultural circumstances but for the European frame also. Travelling around Slav countries of Turkey in Europe appears, for this reason, as an exceptionally valuable conribution to the objective historical picture of the opportunities in Kosovo and Metohia in the middle od the XIX century preserving its importance till nowadays, it even becomes more important: in the vents of our days it only enlarges its actual-ity and value.

УДК 821.14’06.09-992

Јованка Ђорђевић-ЈовановићБеоград, Србија

КОСОВО У ГРЧКИМ ПУТОПИСИМА

Обраћање пажње на Србе и у грчким путописима јесте један од напора да се српска историја и култура представе Грцима. Покушаји приближавања јављали су се периодично, пратећи промене у грчкој политици према Србима или Балкану. Путописи Грка немају посебан значај као извор за историју Косова или Србије, али је незаобилазно њихово посредништво у бољем упо-знавању два балканска народа.

Кључне речи: Косово, грчки путописи, дромологион, Софианопулос, Амантос, Молосос, салнаме, Срби, турко-албанци, Митровица, Приштина.

Косово је једна од ређих српских тема која је наишла на одјек не само у грчкој историографији него и у књижевности. Јављала се циклично у време-нима оживљавања грчко-српских политичких приближавања и у различитим књижевним родовима, почев од кратких хроника у византијско време, преко мимезиса косовске епике при крају XIX века, па до успутних контемплација у путописима двадесетих година XX века (Đorđević-Jovanović, 2009, 80–81). Тако је историчар и путописац Јанис Софијанопулос обилазио српске крајеве, бавио се њиховом историјом, пратио обичаје и свакодневни живот. Резултати његових истраживања објављени су у књизи Како сам видео Балкан. Сагледа-вајући балканске суседе, одмеравао их је у односу на Грчку, тражећи при том сличности и разлике. Често је наглашавао заједничко у историји и фолклору Срба и Грка. Нашавши се на Косову пољу, апострофирао је да је Косовска битка Србима значила исто што и Грцима пад Цариграда (Σοφιανοπουλοσ, 1927: 42). Константин Амантос објавио је после путовања по Балкану дело Северни суседи Грчке. Ни Аматос није заборављао колико је дивљење код Грка изазва-ла косовска епопеја и подвиг Милоша Обилића, када је српски понос постао и грчки, јер су осећања оба народа прожета вишим смислом – хришћанском вером и човечношћу. Аматнос истиче и заједништво Срба и Грка у присилним миграцијама, као што су масовно исељавање Срба са Косова под Чарнојеви-ћем и протеривање Грка из Цариграда (Άμαντοσ, 1923: 57–59).


Свакако су за грчког читаоца сазнајно занимљива путовања Грка путо-писаца и кроз српску историју и кроз српски простор, док српском читаоцу не пружају нова сазнања већ задовољство представљања другом народу. Ипак, књига Зотоса Молососа Дромологион грчког полуосрва. Археолошки, исоријски, географски, сраешки, саисички и рговачки са подна-словом Македонија и Србија и српском читаоцу донекле употпуњава сазна-ња о Косову с краја XIX и почетка XX века. Косово је обрађено у трећој (Μόλος, 1887: 291–296) и у четвртој четвртог тома свесци (Μόλος, 1903: 437–438). Ова књига посвећена је грчком краљу Ђорђу I, a одобрило је Војно министарство. Реч дромологион, којом се данас означава ред вожње, тада је носила значење путовође. Пред Молососом је био комплексан задатак да са различитих гледишта представи Балканско полуострво, како би путницима указивањем на проходне путеве, ханове, састав становништва олакшао путовање, а представљањем историје датих крајева употпунио слику дела Грчког полуострва. Молосос није употребио у свету прихваћени термин Балкан, нити антички, већ колоквијални не обазирући се на званичну турску административну поделу. Молососовим избором термина, с једне стране, наговештава се схватање о Грцима као водећем народу на Балкану које је укорењено у самосвест Грка у Rum Millet фази развоја грчке нације, снажно подржавано у путописима западноевропских дипломата и учених људи (Roudometof, 1988: 35), а с друге, наслућује се претежно бављење грчким кра-јевима. Неуједначеност информација упућује на различиту обавештеност, посебно о суседима. Вероватно су непознавање језика, недостатак доброг тумача или теже успостављање контакта са информаторима преко другог лица представљали препреке да Молосос сазна више и то пренесе грчким читаоцима. Тако су извесна места само дотакнута, док су друга представљена са више података. Местимично кратки описи остављају утисак недовршене белешке, те се о књижевној вредности дела не може говорити.

Стиче се утисак да је Молосос кренуо на пут недовољно обавештен о Косову, са скромним познавањем српске историје, јер је много речитији када су у питању грчки крајеви или путовање по Светој гори. Када је дошао до извесних сазнања о историјским токовима српске историје радо их је предочио читаоцима, не обазирући се на логични поредак излагања, па се у четвртој свесци четвртог тома нашао додатак претенциозно насловљен Резиме српске исорије. Многа погрешна навођења откривају да Молососов извор није био поуздан. Тако наводи да историја Србије почиње од 1804, да је Карађорђа убио Д. Обреновић. Нејасно је зашто Молосос Милоша једном назива правим именом а други пут Данилом, па тако наводи да је Данилов син владао од 1860. до 1868. Необавештеност или политичка опредељеност упућује Молососа да за Михаилове убице наведе панслависте из Москве, а да за узрок убиства истакне уговор који је Михаило склопио са Ђорђем I, „краљем Грчке и родоначелником Велике идеје на Балканском полуострву“. Реч је о тајно потписаном првом

247Јованка Ђорђевић-Јовановић: Косово у грчким пуописима

Уговору о сарадњи Срба и Грка у Феслауу 26. августа 1867, који никада није ступио на снагу, али је остао, по општеприхваћеној оцени грчког потписника Раноса „претеча слободе хришћанских народа под ропским игом“. Молососова погрешка је и навођење да је Србија учествовала 1878. у Руско-турском рату заједно са Румунима и да је тако настала краљевина Србије и Румуније. Међутим, Молосос је био добро обавештен о повратку династије Карађорђевић, у Грчкој више цењеној од Обреновића, те наводи да је Петар I Карађорђевић крунисан 1. јуна 1903. у 10 сати (Μολοσσοσ, 1903: 437–438).

Практична страна Дромологиона, вођење путевима Балкана, врло је прецизно представљено у временским дистанцама, и уколико се војска није кретала Молососовом маршрутом, трговци свакако јесу. Средства путовања нису наведена, може се претпоставити да је путовао уобичајеном коњском запрегом.

Било је више траса којима се из Грчке могло стићи до косовских одреди-шта. Молосос је, са незнатним одступањима следио стари римски пут од Солу-на до Хрватске преко Косова и Сарајева. Путовање које је означено као петнае-сто води од Битоља преко Скопља и Приштине до Новог Пазара и трајало је 60 сати. Молосос је на Косово ушао преко Качаника (Κατσιάν–Λίκ или Ορχανιέ или Φυγάδες). По његовом распореду то је била 23. станица. Путовање се настављало преко Сарвеликија (Σαρβελίκι), Новадиа (Νοβαδία), Вароши (Βαρόκι), Косовском долином (Δολιανόφτσιχ) која се пружа до врхова Кара-дага (Καρα Δάγ), а води преко ханова Новог (Γενί χαν), Сазлије (Σασλή) и Ситнице (Σιμνίτσα). Сматра се да је на средини пута између Качаника и Приштине хан Ситница. Следеће место где је могао застати већ за пола сата јесте Бабуша хан у селу Бабуша (Μπαμπούσα). Затим се ишло кроз село Рапуже (Ραπουζέ) у коме је истоимени хан. Пролазило се кроз Липљане (Λιπλιανή), Лапље село (Λάπου Σελο) до Јањева (Γιάγνεβο), Грачанице (Κρασιανίτσα), Приштине (Πρειστίνα), Вучитрна (Βουστίτιρο) преко моста на Ситници до Митровице (Μητροβίτσα), затим кроз Бањску (Μπανίσκα), до Новог Пазара (Γενή Παζάρ).

Од Солуна до Митровице могло се стићи и железницом, те Молосос на-води станице и њихову раздаљину. Путовање друмом захтевало је 60 сати не рачунајући ноћни починак и дневне предахе, док се железницом 383 кило-метара између Солуна и Митровице прелазило много брже.

Молосос такође предлаже и путовање уз пругу од Солуна до Митровице, сматрајући да би олакшан начин путовања, мада за 5 сати и дужи, допринео бољој комуникацији између села и градова, успешнијој трговини или одла-сцима на вашаре и разне прославе. Пруга је улазила на Косово код Качаника на педесетом сату од Солуна, затим настављала пут Вароши, преко Липљана, Приштине, Вучитрна до Митровице, одредишта удаљеног од Солуна 65 сати.

Утиске о Косову Молосос је укратко изнео. Он је путописац који је дошао из сличног геополитичког окружења, те га архаичност или оријентализам косовске средине није могао понети онако како је та различитост прожимала


западноевропске путнике. Молососа је на снажнији доживљај подстицала изузетна сличност у склопу предела, у понашању становништва, у траговима присуства грчке историје како би туђе осетио као своје. Тако је био очаран Косовском долином коју окружују планиски венци и по чијим врховима расте шума, јер је у њој нашао рефлекс свог завичаја. Речни слив Косова асоцирао је Молососа на Тракију и њен распоред река. Река Ситница пресеца Косово по дужини, многе речице јој се придружују док се Ситница не улије у Ибар и настави према Морави. Описи косовских градова су оскудни. Липљан је место познато још из византијских времена. У њему се налазило око 100 кућа као споменика византијске и римске архитектуре.

Јањево такође оставља утисак важног споменика римске архитектуре у коме се негује кујунџијски занат. Молососа је задивила Грачаница, задужбина краља Милутина, а посебно Симонидина фреска. С поносом је напоменуо да је то кћи Андроника II Палеолога. Највише података даје о Приштини. Истакао је географски положај Приштине као раскрснице путева који воде ка Скопљу, према Скадру и Београду. Путописац напомиње да је Приштина важан трго-вачки центар где и Солуњани радо долазе. О становницима Приштине Моло-сос је понео лепо мишљење као о ведрим и срдачним људима.

Историја града, тесно повезана са Косовским бојем, подстакла је путо-писца да се са очигледном наклоношћу сети битке и подели понос са Србима на херојство Милоша Обилића и његов подвиг, као и да зажали за кнезом Лазаром. Приштинска тврђава, видљива из далека оставила је снажан утисак на Молососа. Сматрао је да је то најзначајнији врх на Грчком полуострву којим „никад туђин није господарио, па је зато и Мурат ту пао“.

Молосос је сазнао понеки детаљ о косовским селима. Тако наводи да је село Сасли добило име по оближњој бари и да се развило из једне турске породице досељене 1416. Истоимени хан је препоручивао, јер се „за мале паре може пријатно провести“.

У Дромологиону је обраћена пажња на број и национални састав становни-штва. Веродостојност путопишчевих података донекле се може упоредити са наводима у Годишњацима Османске државе које је приредио грчки историчар Анастасиос Јорданоглу.

Тако Молосос наводи да у Качанику има 600 кућа са 3 000 муслимана, што је вероватно тачан податак јер у Годишњаку за 1889, две године после Молососовог путовања, износи се број од 6 580 душа, 3 285 мушкараца и 2 755 жена.

У неубицираним селима Сарбелики наводи се да живи 650 Срба, а у Но-вадији 1 000 Срба.

По Молосососу град Приштина је 1887. бројала 85 000 душа, 60 000 тур-скоалбанских, 20 000 хришћанских, 5 000 протестаната, што одудара од попи-са изнетог у Годишњаку, по коме је каза Приштина бројала 60 993 душа, 47 270 муслимана, 13 723 Грка Јермена, Латина, Католика, Јевреја и Копта.

249Јованка Ђорђевић-Јовановић: Косово у грчким пуописима

О Вучитрну Молосос пише да је то градић са 600 кућа, 300 хришћанских и 300 турскоалбанских. Број кућа се поклапа са бројем у Годишњаку, у коме се не наводи верска или етничка припадност становника, већ турски и албан-ски језик којим су говорили. За Митровицу Молосос је забележио да има 1 000 кућа, 700 турскоалбанских и 300 српских. Према Годишњаку за 1887. у Митровици су само евидентирани језици који су у употреби: турски, албански и бошњачки. Бањска је по Молососу у време његовог путовања имала 300 турскоалбанских и српских кућа.

Малобројни путописи Грка немају посебан значај као извор за историју Косова или Србије. Они пружају тек понеко зрно сазнања. Погрешке у топо-номастици или ономастици, или у историјским чињеницама указују не само на пишчево него и на општегрчко недовљно познавање суседа. Обраћање пажње на Србе и у грчким путописима јесте један од напора да се српска историја и култура представе Грцима. Покушаји приближавања јављали су се периодично, пратећи промене у грчкој политици према Србима или Балкану, у временима покушаја или склапања уговора о савезништву током XIX века, заједничких ратовања у другој декади XX века или у ери јачања балканске сарадње и интензивног научног изучавања Балкана у четвртој деценији XX века. Молососов Дромологион је ипак Косово приближио грчким читаоцима и путницима, како корисним подацима тако и сазнањима да поједини српски крајеви имају грчку драж, а људи Косова срдачност Грка.


Άμαντοσ, Κωνστατίνος, Οι βόρειοι γείτονες της Ελλάδος: Αθήναι, 1923.Đorđević-Jovanović, Јovanka, In the Service of Politics: Serb–Greek Literary

Relations since the 19th. Greece in the Balkans, Memory. Conflict and Exchange. Cambridge Scholars Publishing, Cambridge, 2009.

Ιορδανογλου, Αναστάσιος, Ο Σαλναμέ του βιαλετιου Κοσσοβου του έτους 1318 εγείρας (1900). Βαλκανικά σύμμεικτα 5–6. ΙΜΧΑ. Θεσσαλονίκη, 1993.

Μολοσσοσ, Ζοτος, Δρομολόγιον τῆς Ἑλληνικῆς Χερσονήσου, Ἠπειρωτικαὶ Μακεδονικαὶ Μελέται, τ. Δ’, τεῦχ. Γ’. Μακεδονία καὶ Σερβία. Αρχαιολογικον, ιστορικον, γεογραφικον, στρατιοτικον, στατιστικον και εμπορικον). Κ. Αντονιαδη. Αθήναι, 1887.

Μολοσσοσ, Ζοτος, Δρομολόγιον τῆς Ἑλληνικῆς Χερσονήσου, Ἠπειρωτικαὶ Μακεδονικαὶ Μελέται, τ. Δ’, τεῦχ. Δ’. Μακεδονία καὶ Σερβία. Αρχαιολογικον, ιστορικον, γεογραφικον, στρατιοτικον, στατιστικον και εμπορικον). Κ. Αντονιαδη. Αθήναι, 1903.

Roudometof, Victor, From Rum Millet to Greek Nation: Enlightenment, Secularization, and National Identity in Ottoman Balkan Society, Journal of Modern Greek Studies, 16. Modern Greek Studies Association. Cambridge, 1998.


Σοφιανοπουλοσ, Ιωάννης Ανδρεας, Πως είδα τη Βαλκανική: Γ. Ι. Βασιλεου. Αθήναι, 1927.

Jovanka Djordjevic

KOSOVO IN GREEK TRAVEL LITERATURESummary

Travelling through the Balkans, the Greek travel writers from the late 19th and the early 20th century N. Kasasis (Ελληνισμός εν τη χερσονήσου του Αίμου. Εντυπώσεις ταξιδιού), I. A. Sophianopoulos (Πώς είδα τη Βαλκανική. Έρευνα πολιτική, κοινωνική και οικονομική) and S. Melas (Από τα ταξίδια μου. Εντυπώσεις) reached Kosovo. The reflections of these travel writers differ, but what they have in common is the knowledge that the Battle of Kosovo, viewed from the perspective of Serb-Greek connections, is manifested as a link which, through the Christian suffering of these two peoples, reveals a strong marker of self–same destinies. Thus the fall of the Serbian empire is projected onto the fall of Constantinople in the middle of the 15th century, or the collapse of the Great Idea and the exile of Greeks from Asia Minor in the 1920’s. The death of Prince Lazar in battle is paralleled by the tragedy of the last Byzantine King Constantine.

Z. Molossos’s travel guide (Ἠπειρωτικαὶ Μακεδονικαὶ Μελέται, τ. Δ’, Δρομο-λόγιον τῆς Ἑλληνικῆς Χερσονήσου, τεῦχ. Γ’. Μακεδονία καὶ Σερβία. Αρχαιολογικον, ιστορικον, γεογραφικον, στρατιοτικον, στατιστικον και εμπορικον), as the actual title suggests, provides invaluable archaeological, historical, geographic, strategic, statistical and trade data about Kosovo in the 1890’s and in the first decade of the 20th century. This guide certainly facilitated travelling through Kosovo, from Thessaloniki to Mitrovica, from Bitolj through Pristina to Novi Pazar, by providing an inventory of road-houses, the state of the roads, as well as information on the ethnic and religious make-up of the population of Katsanik, Pristina, Mitrovica, Lipljan, Vucitrn. The data provided by Molossos appear to be dependable and coincide in many respects with the data pertaining to censuses contained in Turkish yearbooks (Salnâme), and thus constitute a source for contemporary research into the past.

УДК 821.163.41.09 Нушић Б. 341.7(497.115)”189”

323(497.115)”189”

Науме РадическиСкопье, Р. Македония

КОСОВСКАЯ ГОРИЗОНТАЛЬ НУШИЧА

Косово как территория сыграла большую роль в жизни и творчестве Бра-нислава Нушича. Его жизненный и творческий путь неразрывно связаны с Косово, потому что в 90-е годы XIX века он работал в Сербском консульском отделе в г.Приштине. Но интерес этот будет проявляться не только к его ко-медиографическому, юмористическому и сатирическому циклу, и не только к его возвышенной „нушичиаде“, но и к его произведениям, выходящим из разнообразной жанровой, но, вместе с тем, ограниченной творческой рамки.

Творчество, связанное с Косово в своей тематике имеет поэтический, повествовательный, историко-публицистический, жанр путевых заметок, антропологическо-географический, мемуарный и др. жанры.

Ключевые слова: Бранислав Нушич, Косово, Приштина, дипломатическая деятельность, косовские темы, творческая горизонталь.

1.

Несмотря на многосторонний, в основном, комедиографический и юмо-ристический цикл в рамках объемной беллетристической и не менее важной исследовательско–аналитической продукции, нельзя не отметить, что в рам-ках своей огромной творческой деятельности, Бранислав Нушич особо ин-тересовался южнославянскими странами и их просторами, ознакомляясь с ними во время своей десятилетней дипломатической работы, а также, благо-даря его еще более длительной театральной и организаторской деятельности. В годы своей физической зрелости, впервые устроившийся на работу, моло-дой юноша – Бранислав Нушич был „культурным способом“ изгнан из столи-цы. Это было сделано с целью затупить его сатирическое острие. Он был, как бы „помилуван“ королем Миланом1 за нанесенное оскорбление со стороны критически настроенного молодого автора стихотворения „Два раба“ (Двајца робови).

1 Что касается просьбы Нушича, поданной королю о предоставлении ему какой-либо ра-боты, смотри в: Милан Ђоковиħ, „Бранислав Нушиħ“, Нолит, Београд, 1964, с. 1964, с. 27–28.


Вернувшись через год, в 80-е годы XIX века, конкретнее, с начала 1889 года молодой писатель – комедиограф и сатирик начнет свою работу в Сербских консульских отделах. Почти весь 1889 год он проработал писарем в Сербском консульском отделе в г.Приштине. Но это было лишь начало его дипломатической миссии. Затем он работал в нескольких городах Македонии (Битола, Салоники, Серез, Скопье) и в Косово, в основном, в Приштине. Первое пребывание Нушича в Приштине в 1889 году всущности, было первым рабочим местом энергичного молодого человека, начинающего служить в Сербских дипломатических представительствах в Македонии и в Косово. Набрав рабочего опыта в Приштине, Нушич полгода работает писарем в Сербском консульском отделе в Скопье, затем почти год работает в Министерстве иностранных дел в Белграде, а с 1 июня 1891 года назначен писарем в Сербский консульский отдел в Битоле. В мае 1893 года, работая в должности посла, он приезжает в Приштину.2 В этой должности он остается до 1895 года. Продвигаясь в карьере, Нушич после нескольких лет работы в Приштине, работал в дипломатических миссиях в вышеуказанных городах Македонии.3 Из них самая интересная была дипломатическая работа в Битоле. Там писатель чувствовал себя очень удобно. Десять лет дипломатической службы отдалили Нушича от его основной писательской деятельности, от его первичного интереса к описанию полугородской и полудеревенской столицы, сербского мещанства и т.д. Своих главных и второстепенных героев с их интеллектуальными способностями и духовным богатством Нушич воплощал в своих комедиях и в других сатирических произведениях. Как человек, обла-дающий большими творческими способностями, наблюдательный Нушич не мог не показать в своем творчестве новые места, где он побывал, новые на-роды, которые для него представляли многосторонний интерес. Он описывал все это в своих произведениях повествовательного характера, другим языком творческой реализации и в разнообразных жанрах, которые можно отнести к беллетристике. И это делалось только для того, чтобы мы могли сказать, что такая его творческая деятельность лишь частично достигала высокого качества в рамках лучшей повествовательной прозы или путевых заметок. В последствии, своей жанровой спецификой творческая деятельность писа-теля занимает определенную позицию и в рамках географическо–антропо-логической, а также мемуарной прозы. Жанровое разнообразие и другие драгоценные качества в одном и том же произведениии из объемной писа-тельской деятельности Нушича неразрывно связаны между собой. Исходя из всего этого, да к тому же, имея ввиду показательные аналитические

2 Владета Вуковић, „Нушиħ и Ракиħ у Приштини“, смотри: Владета Вуковић. „Осврти“, Јединство, Приштина, 1972, с. 158.

3 О профессиональности Нушича в дипломатии, смотри: Јован М.Јовановић, „Нушић као конзул“, в: „Српски књижевен гласник“, Нова серија, LIII 4, Београд, 16 фебруар, 1938, с. 268–269.

253Науме Радически: Косовская горизонталь Нушича

интенции нашего недавнего высказывания о креативной трансляции в то время актуальных македонских тем в творчестве Нушича, мы постараемся в этом докладе со всей целеисходностью презентировать хотя бы часть его творческих и исследовательских связей относительно Косово.

2.

Казалось бы, что в великом драматическом творчестве Нушича, предста-вляющим собой юмористическо-сатирическую, критическо-аналитическую, к тому же и этнопсихологическую студию о Сербии XIX века нет определенно-го места для македонской и косовской темы. Между тем, если глубже заглянуть в его творчество, то нельзя не заметить, что в контексте его патриотических и гуманистических тем имеется хотя бы что–то, что бы указывало на его интерес к Косово. Но на просторах Косово Нушич получил настоящую творческую инспирацию. И это отразилось на нем настолько сильно, что его неоднократные краткосрочные, переполненные рабочими обязанностями пребывания в Косово, в ужасно неуютной Приштине4 не могли не оставить следов в его творчестве. Но, как бы то ни было, большая часть его творческой деятельности была результатом его работы в Сербском консульском отделе, имеющей в основном, миссионерские и пропагандные цели. Но насколько бы ни была удачной его беллетристика, в которой он описывает свои различные активности, путешествия, или даже что–либо связанное с министерскими ящичками, в которых хранятся архивы с планами, предлогами, идеями5 и т.д., все–таки в Приштине, да и вообще в Косово Нушич не чувствовал себя так как в Белграде и в Битоле. По его планам и идеям развития сербской национальной пропаганды, Нушич считал, что Приштина не является лучшей позицией, что бы быть ее организационным центром. Несмотря на все выше указанное, следует отметить, что Косово все–таки оставило глубокий след в его научно–исследовательской работе. Доказательство этому мы видим на страницах его говоров,6 писем, длинных и коротких литературных приложений и т.д. Все это создано, благодаря его исключительно наблюдательскому духу и сохранилось в виде индивидуальных научно–исследовательских трудов.

Имея ввиду интересы и возможности Нушича не только с аспекта белле-тристики, но и с аспекта научно–исследовательских работ, в наших поисках субтильных связей творчества Нушича с косовскими просторами. Исходя из этого, в рамках глубокого изучения хотя бы некоторых частей творчества Нушича можно свободно сказать, что его творчество трудно уловимое и, в данный момент, интерес к Косово он проявляет более как со стороны научно-

4 Там же, с. 268.5 Смотри: Јован М. Јовановиħ, цит. текст.6 24 июня 1890 года Нушич выступает с речью на похоронах убитого Луки Маринковича,

сербского посла в Приштине. Речь была опубликована в „Дневен лист“, год. IV (1890), N 140, сю2–3 от 25.06.1980 и в „Косово“ б год. 1 (1890), N 3, с. 3–4.


исследовательской, чем творческой. И следы этого интереса мы полностью находим сначала в его ранних и мало известных поэтических произведениях, а затем и в отдельных прозаических произведениях. Так например, именно во время его первого рабочего пребывания в Приштине (1889), Б. Нушич все еше пишет поэзию. Это подтверждается тем, что в феврале того же года в Приштине вышла его поэма в двух частях „Соседки“.7 Эта поэма, по всей вероятности, не представляет большого интереса, как поэтическое произведение, дающее возможность увидеть аутентичную реальность, а затем приступая к ней аналитически, рассматриваем быт и жизненный уровень косовского народа в конце XIX века. К тому же, эта поэма не является единственным литературным произведением, написанным им во время его пребывания в Косово.

Читая мемуары бывшего директора приштинской гимназии, мы находим, что Нушич написал диалог в стихах „Мане и Тане“, в котором главными героями являются аутентичные и всем известные ремесленники – обыватели Приштины конца XIX века.8

3.

Считаем совершенно логичным тот факт, что перед прибытием автора в Косово, следовало выделить некоторые наиболее ранние прозаические рассказы из книги Нушича “Рассказы каплара с сербско–болгарской войны 1885 года“ (1886) Несомненно, следует вернуться к его более поздним рассказам „Рамазанские вечера“ (1898). Эти рассказы были созданы во время наиболее интенсивных контактов Нушича с Косово, т.е. во время его длительного пребывания в Косово (1893–1895). Неоспоримо, что их доми-нантную и тематическую основу составляет заложенное в живом ориен-тальном жизненном пульсе Приштины конца XIX века подтверждают ранние свидетельствования и исследования во время его пребывания в Приштине9 так и в связи с устным народным творчеством Косовского народа. Эти эле-менты берутся как дополнительные, а не как точные доказательства темати-ческой заснованности этих рассказов Нушича на существующей реальной жизни Косово в конце XIX века. Исходя из того, что нам раскрывают „Рамазанские вечера“, приходим к выводу что их прямая тематика лежит именно в инспирации Нушича, полученной от впечатлений о Косово,10 а

7 Эта поэма впервые была опубликована в газете „Јавор“? год. III (1890), N 26 1 июля, 401, 1 ч. и N 29 от 22 июля 1890 г. сю 449, 2.ч. Переиздана в книге Б.Нушича „Незнани и мало знани списи“ под редакцией Ал. Пејовића, Београд, 1989, стр. 21–24.

8 Владета Вуковиħ. Цит. труд. с. 160.9 См.: Владета Вуковић, „Нушиħ и Ракиħ у Приштини, смотри: Владета Вуковић. „Освр-

ти“, Јединство, Приштина, 1972, стр. 157–166. Шефћет плана „Косовско усмено стваралаштво у делу Бранислава Нушића. См.: „Научни састанак слависта у Вукове дане“, 6. св. 2., Београд, 1977, стр. 539–550.

10 Владета Вуковић, цит. труд., стр. 159.


прежде всего о Приштине, что особо подтверждается такими рассказами, как „Вздох“ („Севдах“),11 „Парикмахер Хаджи Якуб“ („Хаџи Јакуб бербер“), „Враги“ („Душмани“), менее вероятно „Тюльпан“ („Лале“) и др.

Аналитически подходя к этим рассказам Нушича, проникнутым ориен-тальным духом широких просторов, нельзя забывать об их общих инспира-тивных связях с продуктивной деятельностью Нушича. Это, прежде всего Приштина, города Македонии, где Б. Нушич служил почти десять лет в дипло-матических представительствах Сербии. Из них следует выделить г. Серез, о чем говорит нам посвящение книги, датированное 1898 годом с указанием на город Серез. Нушич исключительно живо уловил в своих произведениях ориентальный дух городов, независимо от того Приштина ли это или Сало-ники, Битола или Серез. Это подтверждается умением и творческими спо-собностями Нушича войти в существующий ритм ориентальной жизни не только Приштины, но и других городов, где пребывал Б.Нушич. Из всего вышеуказанного очень важно указать на то, что этими своими рассказами Нушич сумел осуществить и реализовать настоящую картину ориентальной жизни по балканской модели...

В литературној критике, и вообще в науке не забыли оценить Нушича за успехи, достигнутые им этими рассказами, а даже за его кое-где заслащенный романтизм. Так например, Велибор Глигорич ставит акцент на его умение „поставить культ ориентальному волшебству, романтическим мечтаниям, страстям и вздохам в башнях, в гаремах и в садах беков“, т.е. не забыли оценить его старания „романтически уловить упоение, поэтичность интимных тайн личной жизни...“.12 Болгарский исследователь считает, что „Рамазанские рассказы“ Нушича окрашенные выразительным колоритом ориентализма, нередко, преднамеренно насыщены лиризмом“.13 Ничев особо подчеркивает „преднамеренную насыщенность поэтичностью и лиризмом“ рассказа „Вздох“ („Севдах“). Он отмечает, что „свои ориентальные рассказы“ Нушич „в некоторых местах специально засладил сахаром дешевой сентиментальности и слащавой романтичности“.14 Однако же, в рамках нашего анализа довольно указать на то, что подхватывая живой пульс жизни, Нушич все это теперь обратит в беллетристику, и так же, как и в драматургии, не даст нам возможности почувствовать в ней следы какой-либо документальности. Тут ставится вопрос: „Составляет ли исключение какой-нибудь рассказ из этой книги Нушича?“

11 Шефħет Плана „Косовско усмено стваралаштво у делу Бранислава Нушића“. этот рас-сказ является лучшим примером творческого использования косовского фольклора Б. Нуши-чем.

12 Велибор Глигориħ, „Бранислав Нушић“, Просвета. Београд, 1964, стр. 70.13 Боян Ничев. „Бранислав Нушич“, Българска академия на науките, София, 1962, стр.

106.14 Там же, стр. 106–107.


4.

Вероятно, более творческий синтез, чем легко узнаваемая беллетристика с косовских и македонских просторов, а также действия в „Рамазанских вечерах“ полностью относятся к большинству южнославянских стран, которые к концу XIX века все еще были под турецкой властью. Именно ко всем этим странам Нушич проявил свой настоящий творческий и аналитический интерес. „Писать – это было большой страстью этого человека, это была страсть, которая омолаживала не только его дух, но и освежало его тело“.15 Становится очевидным то, что на просторах Косово писатель работает много, здесь он больше исследует, собирает и отмечает характерные особенности, выясняет ценности и получает знания как антропологическо–географической, так и исторической природы, и это неоднократно подтверждается двумя книгами, полностью посвященными косовским событиям. Первую из них писатель начал писать в Приштине во время его первого пребывания в Косово,16 а позднее закончена. Несколько лет спустя после „Рамазанских вечеров“ опубликована монографическая сту-дия „Косово, описание страны и народа“. В ней Нушич гармонично и очень заметно, а иногда аритмично продвигается от антропологической географии к этнографии, уж не будем говорить – до этнологии. Что же можно было ожидать от писателя, точнее от комедиографа, юмориста и сатирика, спо-собного только высмеивать?

Студия Бранислава Нушича „Косово, описание страны и народа“ не представляет собой „на быструю руку, сколоченную“ картину о политическом положении в Косово, картину географического, этнографического, культур-ного и исторического характера к концу XIX века. Более того, этой своей книгой, полностью посвященной Косово, писатель перешагивает далеко, через рамки творческих просторов беллетристики, и если даже этот труд не входит в беллетристику, в таком случае Нушич просто выполняет тре-бования и интеллектуальные возможности широких читательских кругов, приближаясь к сферам самой науки. А настоящий результат этой книги-это не только хорошо выполненная исследовательско–аналитическая работа, но и легко читаемая и популярная публицистическая проза. О ее научных ценностях, а также о ее недостатках и неправильностях, сразу после выхода в свет этой книги, высказался, а также глубоко и правильно оценил эту книгу известный ученый, работающий в то время – П. Янкович.17 Он не мог не указать Нушичу на то, что тот „недостаточно хорошо знает настоящие

15 Момир Вељковиħ „Бранислав Нушић“, „Српски књижевни гласник“, Нова серија, XLIV, 2, Београд, 16 јануар 1935, стр. 115.

16 Владета Вуковиħ. Цит. труд. стр. 162.17 П. Јанковић. „Косово. Опис земље и народа“, „Српски књижевни гласник“, књ.VII, N 4.

Београд, 16 октобар 1902, стр. 298–309.


научные методы, применяемые в трудах такого вида“.18 Но все-таки он от всего сердца рекомендовал ее: „Широкой сербской читательской публике, как всестороннее описание страны и народа Косово“.19 Наряду с точностью и систематичностью в географическом описании, вопреки его научным пре-тензиям, кажется, что этот труд создавался с необычной легкостью, и вероятно, именно он явился результатом дипломатической деятельности Нушича на Балканах. Поэтому, как антропологический и географический труд, эта книга не могла быть компактной по отношению к первичным интересам автора в плане комедиографии, юмора и сатиры.

Во время написания этой книги, автор старался намеренно подчеркнуть этнографическую доминацию, т.е. „его Косово“, а также старался создать комплектную студию о Косово, виденном в том состоянии, в котором оно находилось к концу XIX века. Эта книга состоит из трех отдельных частей, из которых одна по формату немного больше всего данного труда, автор исчерпывающе сообщает о географических особенностях страны, а затем о ее транспортном, административном и экономическом состоянии. Далее следует отметить большой интерес автора к этнопсихологическому характеру населения Косовоа и к его жизненному уровню an block, чему и посвящена третья часть книги. Благодаря этому сегменту, Нушич становится намного выше в поле науки, а в то же время и очень известным в своей первичной области – литературной деятельности.

Вторая книга Б. Нушича представляет собой четвертую часть монографии о Косово. Эта часть является намного объемнее других и в ней дается подробное описание более 20-ти населенных мест. В этой книге содержится богатый и разносторонний материал, где дается описание как населенных мест, так и некоторых знаменитостей Косово из прошлого и актуального времени. Все это, даже и самый элементарный подход к этому грандиозному труду и вообще к этой части творческой деятельности Бранислава Нушича, приводит к констатации, что в нем собрано множество систематически реализованных географических и этнографических компонентов и других ценных елементов.

Если считать, что мы не поторопились, можно сказать, что этой книгой Б.Нушич отдал должное Косово.

Мы совершенно убеждены в том, что не поторопились и не сказали лишнего, если подчеркнем, что этой книгой Б. Нушич внес огромный вклад в науку, оставляя будущим поколениям фольклористов и этнологов не только много информации, но и, давая им толчок к дальнейшему исследо-ванию.

18 П. Јанковић. „Косово. Опис земље и народа“. „Српски књижевни глсник“, књ.VII, N 4, Београд, 16 октобар 1902, стр. 299.

19 Там же, стр. 309.


5.

Кроме вышеуказанной антропологической, географической и этноло-гической монографии, которая считается особо впечатлительной в плане путевых заметок из Косово, Бранислав Нушич известен целым рядом других такого рода произведений. По жанровому обобщению, или лучше сказать, по обобщенной классификации такого вида творческой деятельности Нушича, следует отметить книгу „Из Косово на Синее море. Путевые заметки через Арбанасе 1894 года“ („С Косова на Сиње море. Белешке с пута кроз Арбанасе 1894 године“) (1902). Сразу и совершенно логично, эту книгу мы сравниваем с первой книгой о Косово. Также как и в первой книге, и в этой книге звучат знакомые отголоски фольклора, географии, этнографии, т.е. уже известные креативные результаты, данные в предыдущей книге о Косово. В стиле и в духе предыдущей книги, но даже еще более сильнее и заметнее в этой его книге об Охридском озере и его окружающей среде20 теперь он творческим способом опредмечивает свое путешествие по Косово через Северную Албанию, создавая свои путевые заметки по дороге Приштина – Драч, по необходимости, делая их похожими на беллетристику, или превращая их в настоящую беллетристику.

Легко констатировать, или просто заметить, что Косово вместе с Метохией здесь уделена одна треть книги „Из Косово на Синее море“. т.е. пять из всех пятнадцати целых частей, из которых составлена данная книга. Нетрудно заметить, что энергичный, неустанный, легкий на перо Нушич, пишет эту книгу, в духе классических путешественников и составителей путевых заметок. Мы, конечно, осознаем, что Б.Нушич не имел ни возможности, ни соответствующих условий, чтобы отличаться от всех других составителей путевых заметок в конце XIX века. Но, прилагая все усилия и старания автора, его огромное желание писать, мы заметим, что в этих текстах сделана попытка, а мы даже видим и ее результаты в создании беллетристики или хотя бы стилевой утонченности и по-настоящему конвенциональной объективности в путевых заметках. Но ни в своих ранних рассказах, ни в более поздней попытке написания романа, а также в рамках других епических жанров, Б.Нушич не достиг таких высоких художественных результатов, как в его самом любимом и подходящем жанре – комедия, юмор и сатира.

6.

В юмористическом романе Б. Нушича „Общинное дитя“ („Општинско дете“ (1902) заложены инспирация и тематическая основа из жизни в Косово, конкретнее в Приштине. Сообщая некоторые детали об инспирации к

20 Бранислав Нушић. „Крај обала Охридског језера. Белешке 1892. године“, Београд, 1894.


написанию этого романа, Владета Вукович считает, что первые главы романа написаны в Приштине,21 а роман закончен позднее в Белграде.

Несмотря на то, что в романе доминирует юмористический жанр, что означает, что он очень интересен и первично был оценен, как креативная надстройка Б.Нушича. С самого начала романа мы узнаем приштинскую окружающую среду, а затем все больше говорится о белградской среде. Хотя роман носит юмористический характер, нельзя расчитывать на то, что в нем отражена картина косовского уровня жизни, вернее приштинского. Хорошие знатоки Косово, кроме информации о внебрачном ребенке, которую Нушич получил от управляющего начальной школы в Приштине, Капетановича, указывают на то, что в первых главах романа встречаются собственные имена, характерные для Косово.22

* * *

Если по–иному аналитически подходить к прочтению произведений, связываемых Нушича с Косово, тогда мы будем ожидать совсем другое, когда речь пойдет о его историко-публицистической и мемуарной прозе. Просто невозможно не обратить внимание на его книгу „Девятьсот пятнадцатый год“ („Деветстопетнаеста“) (1921). И дејствительно, эту книгу писателя мы стараемся читать не только как какое-то документированное свидетельство, но и как искреннюю исповедь человека, оказавшегося в исключительно тяжелой и сложной обстановке того времени. Интерес к этой книге вызван не только тем, что на примере ее мы можем отметить недосказанность автора в плане того, к какому, точнее, жанру относится это произведение, но и потому, какие жанровые компоненты присутствуют в этой книге. Даже без обычного аналитического подхода, совсем неопытный читатель сможет почувствовать, что в этом произведении имеются некоторые элементы путевых заметок, а еще проще, элементы дневниковых записей. Этот довольно разбросанный прозаический материал для другого автора великих прозаических произве-дений был бы функциональным для гармоничного использования его осо-бенностей в каком-либо новом интересном романе. Особенно, имея ввиду недостаточно креативное и художественное изображение персонажей, при-сутствующих в этой книге Нушича.

Из-за того, что Нушич остановился на той творческой позиции, в какой оставил и опубликовал книгу „Девятьсот пятнадцатый год“, не можем не осознавать того, какими разнообразными творческими возможностями обладал Нушич, и которые все еще не были до конца отражены в книге. Не будем опровергать то, что пришлось пережить писателю и, конечно

21 Владета Вуковиħ. Цит. труд. стр. 159.22 Там же.


иметь ввиду его чувство потрясения и переживаний во время событий, происходивших в некоторых странах беспокойного и сложного Балканского полуострова.

В самом начале книги основное место уделяется Македонии, а затем все больше Косово. И не только из-за того, что весь наративный материал этой книги неожиданно разбросан в рамках двух томов, где о Косово вспоминается чаще, но из-за того, что в некоторых местах Нушич старается серьезно охва-тить всю тему, которая бы соответствовала его плану: Косово в прошлом – Косово в настоящем, т.е. во времени, доминирующем в этой мемуарной прозе. В нескольких последних главах первого тома: „Через Косово“ („Кроз Косово“), „Трагедия художника“ („Сликарева трагедија“), „Рассказ о Бойку Маломе“ („Прича за Бојку Маломе“) раскрываются потрясающие актуальные свидетельствования о положении в Косово.

Если обобщить вышеупомянутые особенности книги Б. Нушича „Девять-сот пятнадцатый год“, совершенно очевидно, что речь идет о многожанровом произведении. Не менее интересным является и то, что в указанной книге Нушичу с большим успехом удалось показать творческую презентацию не только его личной драматичности, но и драматичность определенного време-ни и места, места, которое стало синонимом драматичности, известной до и после переживаний автора, а также творческое переоформление историче-ского события, называющегося Косовской драмой.

Вероятно, отсюда время от времени и появляются его обращения к прошлому тех просторов, а иногда он просто весь отдается интеллектуально-поэтическому отклонению, примерно такого вида:

„Поглед на тамну и нејасну силуету Грачанице и нехотично повлачи за собом безброј мисли које враћају човека у далеку прошлост, прошлост којој је позорница био баш овај део земље Србијине, на коме се и данас завршава један део њене историје.

Одиста је то чудна игра судбине! На једном парчету земље од неколико часова дужине и ширине одиграва се читава историја једнога народа која траје преко једанесет векова. Као што је оно у Светој Земљи свака стопа, сваки извор, свако смоково дрво један део историје божјега сина и успомнена на његова дела и страдања, тако овде, на Косову, свака стопа земље, сваки камен и свака водица део је историје српскога народа. Цело то драго парче земље је један храм, пантеон, где лежи погребана велика и светла дела прошлости, као и муке и страдања једнога народа. Па где је усуд историјски и могао на другом месту доделити да се заврши ова велика трагедија коју сад преживљујемо, до на Косову?“23

23 Бранислав Нушић. „Деветстопетнаеста. Трагедија једног народа“, прва књига, Сабрана дела Бранислава Нушића, XI, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, Београд, 1966, стр. 268–269.


Вообще неслучайно, что в межвоенный период, именно на примере его книги „Девятьсот пятнадцатый год“ о Браниславе Нушиче могли говорить, что он является “...самым плодовитым иллюстратором трудных дней беженцев и отступления через Албанию“.24 Можно сказать, что в этом плане он остался недовысказанным, но своей книгой „Девятьсот пятнадцатый год“ создал исключительно хорошую основу для творческой разработки событий в Косово с помощью творческих возможностей других авторов и их произведений. Внимательный читатель Нушичевой книги „Девятьсот пятнадцатый год“ обязательно задаст вопрос о том, какой тяжелый аналитический и смысловой груз, надвисал над автором в связи с далеким прошлым Косово до и во время написания этой книги. О том, как сам Нушич мог отразить косовские события в те далекие времена, или еще точнее, как он чувствовал и носил в себе Косово со времени глубокого прошлого, как он вообще чувствовал косовский миф? Об этом очень хорошо высказался сам Бранислав Нушич в его довольно позднем письме тяжелобольному поэту Драголюбу Филиповичу, написавшему стихотворение „Косовские пионы“ („Косовски божури“).25

* * *

Ко всему этому, следует добавить, просто в виде информации и то, что с косовской проблематикой Нушича связывает большое число, написанных им небольших приложений. Они появлялись и публиковались в периодике на протяжении полвека (50–ти лет). Так как эти приложения не публиковались отдельными изданиями, они остались мало известными и тяжело доступными читателю. В большей части они были написаны в рамках вышеупомянутых жанров, за исключением некоторых из них, которые можно назвать только статьями. Но и эти приложения, как и предыдущие его произведения указывают на то, что Нушич очень хорошо знал Косово и подтверждают его огромный интерес к этому краю. Можно особо подчеркнуть, что даже эти тексты, хотя и не являются настолько творческими, насколько просто человеческой визией многозначности, которое соответствует сложному историческому и геополитическому определению под названием – Косово.

Читая вышеупомянутые строки, и вдумываясь в неуловимые инфор-мации и спознания, можем свободно сказать, что вопреки своим желаниям и намерениям, а именно в том духе, который выражается уже в саиом заголовке нашего доклада, мы до конца нашего высказывания не можем освободиться от мысли, что во всех рассматриваемых нами произведениях Нушича видим пестроту жанра во всей его творческой и исследовательской деятельности. Все-таки, отметим, что Бранислав Нушич в науке остается известным на поле

24 Момир Вељковић. Цит. труд., стр. 117.25 Смотри: Бранко В. Радичевић, „Нушић. Косово, мит и његове жртве. Зашто се тако рас-

тужио велики комедиограф? “, „Борба“, Београд, 24 новембар, 1963, стр. 9.


его драматургии, особенно комедии. В его повествовательной прозе, путевых записках, антропогеографической, исторической, мемуарной и подобной прозе, именно он не только не повторяет, но даже и не пытается, а по всей вероятности не может следить за великой творческой вертикалью, той, которая иногда не ценилась слишком высоко, но все же в основе считалась первичной и неповторимой „нушичиадой“,26 осуществленной в его комедиографическом и юмористическо-сатирическом творчестве. Независимо от того, читаем ли мы его, монументалые произведения как беллетристику прекрасного качества, в которую, прежде всего, входят его рассказы, роман, можно заявить, что эти писательские творения и есть художественное творчество в прямом смысле этого понятия. Что касается инспирации Нушича о Косово, можно утвердить писателя на позицию творческой середины, или качественной „невозвышенности“, одним словом на творческую горизонталь.

Как результат неизмеримой Нушичевой творческой энергии и его творческой системы, который в его произведениях опирается на скриптор-ную безостановочность, большинство рассмотренных здесь произведений занимают позицию – свидетельствования. И, конечно, больше всего по отноше-нию сравнения их с такими высоко оцененными его произведениями в плане драматургии, как например, пьесы „Депутат“ („Пратеник“), „Сомнительное лицо“ („Сомнително лице“) и другие его комедии, даже и его сатирически колючий „Бен Акиба“, косовская проза Нушича, при чем вся в бесчисле-нном количестве архивная документация его миссионерской деятельности является аутентичной и гуманистической. Но в них мы не сможем отыскать настоящие следы более возвышенного реального творчества, и даже какого–либо более или менее ожидаемого нами высокого творческого развития и его результатов.

Наши окончательные сознания могли бы быть иными, когда бы к боль-шей части произведений Нушича мы подходили путем аналитического ана-лиза. Тем не менее, если мы говорим о жанровой специфике, количественно доминирующей в многостороннем полижанровом спектре этой части его творческой деятельности. Хотя в данном случае мы относимся к нему скептически, имея дело с настоящими сравнениями, и особенно безрезервно наше отношение к его серьезным и ценным научным трудам. Главный вопрос, на который можно и не отвечать – это вопрос о предполагаемом творческом персонаже мощного и показательного Нушича, когда в период его творческой жизни он занимался другими делами, несоответствующи-ми его профессионализму. Но, независимо от этого, благодаря его сильной творческой энергии и динамичности, можем свободно сказать, что он в этой сфере отличный знаток.

26 Понятие „нушичиада“ стало употребляться по: Момир Вељковић „Нушић у перспекти-ви“, „Српски књижевни гласник“, Нова серија, LIII, 4.Београд, 16 фебруар 1938, стр. 270.


КОНСУЛЬТИРОВАННАЯ И ЦИТИРОВАННАЯ ЛИТЕРАТУРА

Вељковић, Момир, Бранислав Нушиħ, Српски књижевни гласник. Нова серија, XLIV, 2, Београд, 16. јануар 1935, стр. 112–118.

Вељковић, Момир. Нушиħ у перспекиви, Српски књижевни гласник. Нова серија, LIII, 4, Београд, 16. фебруар 1938, стр. 269–272.

Вуковић, Владета, Нушиħ и Ракиħ у Пришини, В. Владета Вуковић. Осврти, Јединство, Приштина, 1972.

Глигорић, Велибор, Бранислав Нушиħ, Просвета, Београд, 1964.Деретиħ Јован, Исорија српске књижевноси, Нолит, Београд, 1983.Ђоковић, Милан, Бранислав Нушиħ, Нолит, Београд, 1964.Јанковиħ, П., Косово, опис земље и народа, Српски књижевни гласник,

књ.VII, 4, Београд, 16 октобар, 1902, стр. 298–269.Јовановић, Јован М.: Нушиħ као конзул, Српски књижевни гласник. Нова

серија, LIII, 4, Београд, 16. фебруар 1938, стр. 259–269.Матош А. Г., Лисиħ о фељону в. Бранислав Нушиħ, избор и редакција

Слободан Ж. Марковић, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1965, стр. 93–98.

Милиħевић, Живко: „Бранислав Нушиħ“, в Бранислав Нушиħ, „Припо-ветке“, СКЗ, Београд, 1928, III–XVII.

Милошевиħ, Нада, Бранислав Нушиħ и народна усмена предања. В Бра-нислав Нушиħ 1864–1964, Музеј позоришне уметности, Београд, 1965, стр. 106–129.

Ничев, Боян, Бранислав Нушич, БАН, София, 1962юПауновић, Синиша, Писци изблиза, Просвета, Београд, 1958.Плана, Шефħет, Косовско усмено сваралашво у делу Бранислава Нуши-

ħа. В „Научни састанак слависта у Вукове дане“, 6, св. 2, Београд, 1977, стр. 539–550.

Радичевић, Бранко В., Нушиħ, Косово, ми и његове жрве. Зашо се ако расужио велики комедиограф, „Борба“, Београд, 24. новембар 1963, 9.

Радически, Науме, Творечкие инересирања на Бранислав Нушич за еми од македонскоо поднебје, В Радически Науме Релации и конинуие, Григор Прличев, Скопје, 1966, стр. 137–149.

Радовановиħ, М., Бранислав Нушић, енограф и фолклорис, Народно стваралаштво, св. 7. јул 1963, стр. 517–527.

Скерлиħ, Јован, Исорија нове српске књижевности, треће издање, Рад, Београд, 1953.

ИСТОЧНИКИ

Нушиħ, Бранислав, Рамазанске вечери, Издавачка књижарница „Напре-дак“, Београд, 1922.


Нушиħ, Бранислав, С Косова на Сиње море. Белешке с пуа кроз Арбанасе 1894, Београд, 1902.

Нушиħ, Бранислав, Опшинско дее, Београд, 1902.Нушиħ, Бранислав, Косово. Опис земље и народа, 1–2, Матица српска,

Нови Сад, 1902–1903.Нушиħ, Бранислав, Девесопенаеса, Београд, 1921.Нушиħ, Бранислав, Незнани и мало знани списи, Приредио др Александар

Пејовић, Београд, 1989.

Науме Радически

НУШИЋЕВА КОСОВСКА ХОРИЗОНТАЛАРезюме

У оквиру велике стваралачке продукције, изван његовог комедиографског и хумористичко-сатиричког дела, Бранислав Нушић је обузет земљама које је упознао као дипломата и док је радио у позоришту на Косову и у Македони-ји. Иако Косово није посебна тема у његовом драмском стваралаштву, које је критичко-аналитички окренуто само ужој Србији, Нушићу не недостаје стваралачки изазов у вези са овим простором. Због тога су ширина и радозналост његовог стваралачког духа, оно што се није остварило дубином и критичношћу хумора и драме, резервисани по мало за приповетку, а још више за путописне, антропогеографске, мемоарско-публицистичке и сличне текстове. На одраз Косова наилази се само у једном делу његове приповедачке прозе, углавном у његовим „Рамазанским вечерима“, али и у првим погла-вљима романа „Општинско дете“. Нушић је Косову посветио и истоимену двотомну књигу „Косово“, у којој су систематски реализоване и међусобно креативно проникнуте географско–етнографске и остале вредности његових стваралачких могућности. На етнографској, али још више на путописној равни, са Косовом он и те како кореспондира и добрим делом књиге „С Косова на Сине Море“. То се односи и на нека поглавља његове двотомне мемоарско-публицистичке књиге „Девестопетнаеста“. Али на траг Косова може се наићи и у неким мањим Нушићевим текстовима различите мотивско–тематске и жанровске провенијенције, широко разбацаним по разним часописима и листовима. Све у свему, заиста осредње остварење, особито ако се упореди с његовим комедиографским делима, хумором и сатиром.

УДК 821.163.41.09

Татјана ЈовићевићБеоград, Србија

КОСОВСКИ ОПУС У ДЕЛУ БРАНИСЛАВА НУШИЋА

У раду ће се разматрати поступци обликовања/транспоновања стварно-сти у делима С Косова на сиње море и Девесопенаеса, најпре у односу на њихов жанровски статус/нефикционалност, а потом у вези са присуством ироније и/или хумора, посредованих било приповедним процедурама било издвојеним коментаром.

Кључне речи: путопис, мемоар, фикционализација, коментар, трагика, хумор, иронија.

Питање тога шта треба подразумевати под „косовским опусом“ великог српског комедиографа углавном је јасно решено његовим свођењем на наслове два релативно обимна дела – С Косова на сиње море (1902) и Косово, опис земље и људи (1903) – уз осврте на њихову генезу и, модерно речено, интертекстуалност, и то у њеним најнепосреднијим аспектима.

У том смислу, овај део његовог опуса недвосмислено обухвата текстове настајале почев од његовог првог, двомесечног, боравка на Косову (1890, у својству заменика вицеконзула Луке Маринковића), када је започео сакупљање географске, историјске и фолклорне грађе, и другог, трогодишњег конзулског боравка (1892–1894), током кога је (1894) предузео и обухватно истраживачко путовање овим простором. Током читаве једне деценије (1892–1902) Нушић је у различитим часописима (Босанској вили, Бранковом колу, Колу, Просвеном гласнику итд.) објављивао текстове о својим импресијама, сазнањима и искуствима, да би на самом почетку века тај дуготрајни рад крунисао двема поменутим самосталним књигама (Дејановић, 2001, 451–455, 462). Иако је овакво одређивање граница опуса у основном смислу тачно, у за њега везане референце свакако би требало уврстити и делове списа Девесо пенаеса, о чему ће касније бити речи.

Жанровски, питање два основна дела из овог корпуса такође је решено ставом да друго од њих треба безрезервно сматрати симултаним путопи-сом, будући да је структурирано око хронотопа путовања, да има изразит


наративни ток, доминацију првог лица и перспективу у којој импресија потискује фактографију. Насупрот томе, монографија Косово. Опис земље и људи, иако се у њој користи иста грађа и неретко уносе читави описни пасажи идентични онима у путописном тексту, структурирана је тако да стоји најближе научној расправи, о чему сведочи то што се у њеној изради Нушић ослањао на методолошка упутства Стојана Новаковића и Јована Цвијића, и што је као драгоцен извор користе истраживачи у разним дисциплинама, пре свега етнолози и фолклористи (Дејановић, 455–457).1

Формирање Нушићевих текстова о Косову у оквирима документарно--уметничке (или искључиво документарне) прозе указује на начелну ори-јентисаност ка нефикционалним жанровима у захватању у ову карактери-стичну, државотворно и национално-идентитетски дистинктивну тематику, за шта се разлози могу наћи у трансформацији односа према национално-историјским мотивима. Третирајући га – у традицијама усмене епике и предања – као простор-митему, романтичарска епоха је Косово видела као обухватни симбол уздигнућа заснованог на страдању, померајући у одређе-ним жанровима тематизацију ка судбини јунака емотивно-психолошки одре-ђених нарочитим односом према националној трагедији која се овде одиграла. У реализму се, напротив, о овом простору првенствено говори као о живом и решивом државном и националном питању, у актуелном друштвено-по-литичком тренутку и околностима. На тај начин конституише се једна нова „косовска тема“ српске књижевности, која – потпуно у складу са основним начелима реалистичке поетике и снажним наслеђем програмске варијанте реализма у актуелном тренутку српске књижевности – имплицира темељито упознавање и аналитички приступ стварности, као и критичко, углавном идеолошки засновано, резоновање о њој.2

1 Треба, међутим, поменути да су поједина поглавља ове књиге, која су у контексту монографског издања попримила истраживачки/информативни карактер дела у целини, током часописног објављивања појединих поглавља била усмерена ка битно другачијој рецепцији. О томе можда најбоље сведочи пуописни оквир који сам аутор успоставља у писму уреднику Босанске виле, у којој је објавио девет „бележака“ које ће касније, готово без измена, бити унесене у коначни текст засебног издања. „Не знам ко оно од европских путника“, пита се у том писму Нушић, „започиње свој путопис о Италији рјечима: ’кад уђеш у ту земљу не треба нико да ти каже: ево, то је Италија! Познаћеш је по мирису поморанџа и лимунова, по љепоти неба, по веселим лицима талијанских безгаћника који те гомилама пресретају’. Мени се од некуд учини лијеп тај почетак, па кад сједох да напишем свој путопис о српским земљама, под Турском, а ја почех: ’Кад уђеш у ту земљу, не треба нико да ти каже: ето, то је Турска! Познаћеш је по смраду, по натмуреном небу, и по исцијеђеним лицима оних ојађеника, који те гомилама пресретају’“ (Нушић, 1892, 22).

2 Ако оставимо по страни драмске писце – који су се углавном изнова враћали самом Косовском боју као мотивском тежишту својих дела и транспоновали косовски мит формули-сан у усменој епици – и окренемо се обликовању ове тематике у приповедним жанровима у епохи романтизма, као вероватно најрепрезентативније примере уочавамо приповетке Неверна Тијана Ђуре Јакшића и Чедо вилино Лазе Костића, које укупан косовски мотивски комплекс померају ка индивидуално-емоционалном или симболичном плану, при чему ликови – фикционални, митски или историјски, прерастају у чисте ауторске концепте или функције текста. Супротно

267Тајана Јовићевић: Косовски опус у делу Бранислава Нушића

Иако и сам у основи нефикционалан, трећи поменути спис, да га засад, импресионистички, назовемо романсираним мемоаром, од претходних се знатно разликује. Приповедајући лично искуство као сегмент колективне трагедије напуштања отаџбине, и он унеколико следи хронотоп путовања, али је такав поступак сижетирања мемоарске грађе умногоме наметнут познатим карактером збивања, односно условљен спољашњим, вантекстовним чиниоцима. Истовремено, околности овог масовног похода, неодређеност његовог циља и свеприсутна стрепња за крајњи исход условљавају да се свако ново поглавље доживљава не као наредна етапа путовања током кога се нижу призори, утисци и рефлексије, већ првенствено као нови сегмент заплета у приповести која индивидуализује заједничко трагично искуство, уз развијену фикционализацију као темељ појединих значајних епизода.

Будући да се најстрашнији део повлачења кроз Албанију не текстуализује, спис највећим делом остаје везан управо за Косово, односно за виђење Косова из једне нове перспективе: повлачећи се из Скопља, где га је почетак рата затекао, Нушић пролази кроз места у којима је службовао за време њиховог ропства под Турском, чијем се ослобођењу само три године раније радовао, и које сада оставља поново у ропству, с готово укупним народом делећи стање основне егзистенцијалне неизвесности. Но, чак и овако обојен, текст обилује описима екстеријера, у којима се као подтекст јављају његова сећања из конзулских времена и актуелни доживљај изневерених нада у национални препород, или пак поетизацијама појединих топонима, подстакнутих тензијом између ојађености губитком и наде да ће се катастрофа зауставити.

Ова димензија текста нарочито се упечатљиво остварује у опису Приштине притиснуте избеглицама и поетизованим фрагментима слике Призрена, до кога се прати кретање војске и народа.

„Док су се бегунци раније само једним делом склањали у Приштину и Митровицу, од тренутка када се пресече железничка пруга за Солун, све потеже да се сручује на Косово. ...

Мале и тесне косовске вароши, Митровица, Приштина и Феризовић, нису могле примити толику светину. ...Светина је куљала, куљала из разних долина и кланаца, силазила са планина и прилазила друмовима, те као поплава бујала и испуњавала тесне улице ових вароши, тако да је загустило те се није ни улицом могло више проћи. ...Стењала је земља, крцале су улице, гушиле су се масе и гомиле.

У Приштини, где слази најкраћи пут за оне који беже из Крушевца, Ниша, Прокупља, Врања и Куршумлије, загустило је тако да је било

овоме, репрезентативан пример третмана ове тематике у (пост) реализму је сатира Краљевић Марко по други пу међу Србима која критички однос према актуелној друштвеној стварности изоштрава управо на питању ослобађања Косова, односно на Марковом неразумевању расцепа између декларативне и делатне политике.


момената када се морала главна улица затварати војском и жандармеријом, да би се кроз њу могао обезбедити пролаз онима који су настављали даље пут за Липљан и Призрен. ...Начелник је раздао кључеве празних турских кућа и, по пространим њиховим одајама и ходницима, начинили су се читави логори. Спавало се на голоме патосу, али је бар било крова те штитило од кише, и било је зидова те су бранили од ветра, иако је кроз полупане прозоре старих и напуштених конака нештедимице дувало.

И док су ови били задовољни што су и толико нашли, наилазили су нови и нови и све нови бегунци. ...Места већ није било ни по кућама, ни по механама, ни по магацинима. Спавало се већ где се стигло; на дућанском ћепенку и под њим, у колима и под колима, по разним дућанима, шталама, шупама, таванима, док се најзад, последњих дана, није почело да спава и по улицама. Где год је турска кућа испружила мало стреје, те обезбедила пола метра или нешто више сувоте на земљи, полегали би војници, регрути и бегунци, прислањајући леђа уз кућни зид, како би целим телом својим у сувоти спавали а оставили места пролазнику.

И то све у доба кад дуге јесење кише лију нештедимице и кад, бескрај-них и мутних јесењих ноћи, реже као нож оштар косовски ветар.“

(Девесопенаеса, 93–94)

Овај одломак показује карактеристично преплитање дискурса разли-читих нефикционалних жанрова. Мемоарски се јасно испољава утврђи-вањем ван-текстовног, историјског тренутка и простора збивања као хро-нотопског оквира приповедања („од ренука када се пресече железничка пруга за Солун, све поче да се сручује на Косово ...У Пришини, где слази најкраћи пу за оне који беже из Крушевца, Ниша, Прокупља, Врања и Куршумлије...“, курзиви Т. Ј.). Истовремено, путописни дискурс препознаје се у дескриптивним детаљима који, упркос функционалности у приповедању, задржавају и карактер засебне информације о амбијенту, архитектури и природним особеностима места, као и наглашену импресију чији је носилац нефикционализована личност аутора („Мале и тесне косовске вароши...“, „...тесне улице ових вароши“, „где год је турска кућа испружила мало стреје, те обезбедила пола метра или нешто више сувоте на земљи...“ „реже као нож оштар косовски ветар“), мада се првенствено успоставља захваљујући претпоставци о хронотопу путовања на коме је структуирано дело у целини.3

3 Поново је занимљиво напоменути да је одмах по појављивању Хиљаду девесопе-наесе, критичар СКГ-а у једном тренутку и овај Нушићев текст назвао путописом, очи-гледно утемељујући свој став на сижеу чија је окосница организовање призора и импресија око хронотопа путовања/кретања, што се, с обзиром на њихове узроке и карактер, може узети као врхунска иронија (Миљковић, 1922, 71).


За разлику од оваквог приказа Приштине, Призрен нигде није захваћен „стандардним“ поступком дескрипције, већ се име овог града јавља у функцији вишеструке евокације, будући да су се у њему стекли симболика накадашње царске славе и значење крајње тачке актуелних надања да би се ратна срећа могла променити, а повлачење коначно зауставити. Конкретизован опис би стога био контрапродуктиван, па га истискују ауторов патос, визије и поетизације:

„Призрен је био последња слободна српска варош у којој смо могли наћи заштите; полазећи из ње пред нама је на неколико сати граница Краљевине Србије, граница наше отаџбине. До Призрена ми смо још увек били бегунци, до малочас бићемо изгнаници, бићемо деца без отаџбине. ...

Гроб јој (жени преминулој на путу близу Призрена – прим. Т. Ј.) лежи на лепу и видну месту, са којега се догледа широка и питома Метохија, ограђена снежним врховима који блеште под небом. Више гроба јој стари храст, који се прикопчао за земљу својим чворноватим удовима. ...Његови се врхови тихо повијају под ветром који пуше оздо из дримских кланаца и старац стење и јечи... О, да је то први бол коме је био сведок! ... Био је он сведок, можда, када су овим друмом, кроз равну Метохију, пролазили српски витезови и одлазили светим Дечанима на поклоњење или се збирали под Призреном на јуначке игре или у Скопљу на зборисање. ...“

(Девесопенаеса, 290, 302–303) Тако Нушићева књига о трауматичном искуству Првог светског рата

истовремено заокружује и његов опус о Косову. Будући да је, стицајем околности, за њега везао и непосредно упознавање са вишевековном националном патњом и, две деценије потом, проживљавање личне и породичне трагедије, он се, после тријумфа националне идеје којој је био толико привржен, овој теми више неће враћати.

Утолико је занимљивије питање смештања ових дела у целину Нушићевог опуса и, с друге стране, имаголошких аспеката овог корпуса текстова, неретко необичнијих и сложенијих него што би се на први поглед очекивало.

Питање о „Нушићу који се не смеје“ (Велмар-Јанковић: 1984, 187), одно-сно о томе како се један нехумористички комплекс уклапа у доминантни део његовог опуса сложено је и занимљиво, нарочито када му се приступи преко анализе поступака којима се остварује текст, или поједини планови текста. У том погледу, за ово истраживање, нарочито су битни поступци иронизације који, стварајући поља особене живости и динамике унутар дела сасвим диспа-ратног карактера, успостављају карактеристичне додирне тачке са Нушиће-вим комичким и, још више, сатиричким опусом.


Овакви и слични поступци јављају се већ у првобитним, часописним издањима појединих дела, односно у прототекстовима који су у доцнијим књигама могли добити и знатно другачији карактер. Већ у цитираном писму Николи Кашиковићу, које обједињује и жанровски структурира серију прилога у Босанској вили, јавља се карактеристичан образац вишеструке ироније: на нивоу дословног исказа Нушић, најављеном травестијом туђег текста, пародира сопствену ауторску позицију у погледу лепоте и дигнитета предмета свог путописа, али тиме истовремено детронизује и свој „образац“, како у литерарном (огољујући га као модел у који се механичким изменама речи уноси различит или чак супротстављен смисао), тако и у ванлитерарном смислу (подвлачећи много значајнији предмет свог дела, формулисан управо на фону те травестије). Много важније, иронија је усмерена ка Турској као носиоцу тираније и актеру политичких сукоба, и управо на том плану њоме се постиже главни (ванлитерарни) циљ: исмевање/разобличавање непријатеља и из тог (хумористичко-ироничног) односа према њему, буђење саосећања са угњетенима, националног бунта и универзалне побуне против неправде.

Но, иронија не захвата само овакве, метаприповедне сегменте, већ често постаје агенс структурирања појединих делова текста и поступак којима аутор сугерише битне ставове, уграђујући их у слику себе/другог која се у делу формира. У путопису С Косова на сиње море као можда најрепрезентативнији одломак ове врсте може се узети разговор са водичем мухаџером (мусли-манским емигрантом из Србије после српско-турских ратова – прим Т. Ј.), коме је суд у новоослобођеним крајевима одузео имање. Истицањем парадокса да од карактеристичне праксе турских судова не страда иноверни „рајетин“, већ муслиман који је одабрао да му се баш по том закону суди, ова епизода се, више него што исмева некадашњег завојевача, с одређеном горчином и скепсом хуморно дистанцира од цинизма победника.

„... Немој да се љутиш, али и тај мејмур не беше саглам. Одем ја к њему, па му се молим да ми сврши посла, а он вели: „Пеки, хоћу да ти свршим и да ти пресудим, реци ми по ком закону хоћеш да ти пресудим, по српском ја ли по турском?“ А ја се размислим, па к’о велим, боље ће ми бити по мом закону, мој је закон, па ће ме боље и сачувати; па му кажем: „Е, па суди ме по турском закону!“ Он вели: „Пеки, дођи сутра!“ Одем сутра а он вели опет: дођи сутра. И тако три месеца: дођи сутра, дођи сутра, па опет дођи сутра. „Аман“, велим му ја једног дана, „докле ће тако: дођи сутра!“ – „Е па“, вели он , „ти си хтео да ти судим по турском закону а по турском закону и адету тако иде, јаваш јаваш, дођи сутра и вечито дођи сутра!“ „Оно јест, тако је код нас“, кажем му ја, па се преломим – па дедер онда, алаха ти, суди по српском закону!“. Узе он по српском закону, па ето... изгубих све имање!“

(С Косова на сиње море, 11–12)


Овај одломак, управо преко хуморног разобличавања, формулише став високе човечности, који безрезервно тражи раздвајање појединца и његове судбине од односа према непријатељском колективитету, а мухаџерова ауто-иронија, односно свест о томе да понашање новоустановљеног српског суда има темеље у ранијем понашању „његове“ власти, такво опредељење додатно подвлачи. Истовремено, читава епизода са Нушићевим размишљањем о муха-џерима, стављена на почетак дела, у тренутак његовог изласка из Приштине и поласка на путовање, ове ауторове уводне, етичке и хуманистичке рефлексије оштро контрастира с понашањем турских власти и, још више, локалног албанског становништва, стварајући карактеристичан оквир за приказивање животних прилика, нарави и обичаја Срба и Арбанаса на Косову и Метохији. Ту широку слику карактерише аналитичност и објективност у разматрању живота и делања српске заједнице и, с друге стране, тежња да се расветли национални карактер и питање етницитета Албанаца, те је дело, упркос јасној ангажованости, лишено патоса и директне апелативности.4

Утолико је – ма колико то изгледало диспаратно у односу на подразуме-вану намену дела – очекиваније захватање у свакодневни живот и његову „баналност“, дакле у подручје које се додирује са грађом Нушићевих коме-дија, и у путопису с Косова и, знатно касније, у Девесопенаесој. У те две књиге, посвећене топосу најтрајнијег бола и есенцијалне, историјске и метафизичке жудње његовог народа, односно личном проживљавању најстра-шније заједничке трагедије у новом веку, Нушић проналази – и то не мало – места за заједљиве опаске на карактеристичне околности и нарави, или за конструисање готово бурлескних разговора о несрећи која долази, а чији су узроци и околности управо у том хуморном проседеу изузетно снажно осветљени.

Овакви одломци крећу се у распону од кратких примедби које прате развијени, импресионистички заснован опис амбијента, преко развијеног приповедања о сазнањима о појединим необичним појавама, па до читавих драматизованих призора које аутор преноси „само“ као сведок, а чији је ко-ментар садржан у говору самих ликова. Наравно, и аутентичност и квалитет пишчевих опсервација варирају, те се оне у поутопису С Косова на сиње море крећу од површне заједљивости према неким раширеним женским/општељудским манама, уз призвук мизогиније за коју је Нушић и иначе опту-живан, до моралистичке резигнације пред немогућношћу да се избори са сложеношћу живота:

4 Много апелативнија и наглашеним емоцијама набијенија је његова службена дипломатска преписка (Лешић, 1989, 64–81), што је само на први поглед контрадикторно: док су ова писма имала непосредан задатак да српске власти подстакну на делање на заштити становништва, литерарни текстови су задржавали дистанцу према предмету, неопходну за стваралаштво ка-кво је било Нушићево.


„... У трећој соби (хана у коме је аутор заноћио – прим. Т.Ј.) харем; две три буле које још нису легле, шапућући разговарају и шушкају. Извесно оговарају кога, јер ваља знати да су и буле жене, с том разликом, што оне свој инструмент за оговарање бар покривају фереџом, признавајући тиме и саме, да га треба сакрити од света.“

(С Косова на сиње море, 33)

„У Сиринићу, међу Србима ваља забележити још једну чудну појаву. Тамо има и двоженаца. ...

...„Он узе другу жену и, Бога ми, изроди с њом пуно дечице а и прва му

жена седи у кући и и она особито пази и негује ову децу. Свештеник га је прогласио за двоженца и безаконика и одлучио га од цркве... Он плаче и доказује да није безаконик, да је тако Божја воља била. И његова прва жена се плаче и вели:

– Тако ми Бога, од оног дана кад сам му довела другу жену ја сам му као сестра у кући и тако ме држи!

Она ми је сама све ово казивала па, ајд да јој и верујем али, за она друга два случаја што сам их навео, тврди се мужеви ни једну од својих жена не сматрају као сестру. ...“

(С Косова на сиње море, 22–23)

Међутим, у уводним деловима Девесопенаесе, у сликама скоп-ских кафана и разговора који су се у њима водили уочи напуштања града, у сценама ситуационе комике готово достојнима оних из његових позна-тих комедија, јавља се комплексна иронија према људском понашању, ра-змишљању и одлучивању, да би се доцније прелила у ироничну резигнаци-ју над деловањем судбине и човековом суочавању са њом.

„У скопљанским кафанама код „Зрињскога“ и код „Слободе“ обра-зовали су се читави клубови за прибирање и саопштавање вести. ...

...Сва та саопштења новости прате граја, објашњења, доказивања, оба-

вештења. ... Оптимиста се одушевљава, песимиста би хтео, а нема храбро-сти да му се придружи. Одушевљени наручује пиво „за све“, хладни разми-шљени узео мастиљаву писаљку, умочи је у пену од пива и црта по беломе кафанскоме чаршаву положаје. ...

– То је врло дугачак фронт! – примећује кафеџија, одмеравајући мрзо-вољно дужину мастиљаве линије, која ни прањем не може ишчезнути.

(19–21)


– Ђенерал бежи? – шапће један престрављено.– Не бежи он! Зар командант свих трупа да бежи! Него уклања по-

родицу и покућанство....– Па још није издао наредбу за евакуацију болница и магацина! –

примећује један који је синоћ био код „Зрињског“ и вратио се отуд кући убеђен да је евакуација болница и магацина најпреча брига у случају опасности.

(70)

– Шта ћете у Солун, по богу брате, само да трошите новац? – узвикује у једној гомилици професор, чији се горњи капут усукао од кише, а под набијеном суром шајкачом на очи изгледа као цивилни жандарм.

...– Па до Приштине, брате, нема ни неколико корака, а ова опасност не

може да траје дуго. Дан, два, па... ... И шта је то што у овоме тренутку, пре но што возови крену, сем

једнога метра растојања између два вагона, двоји те две судбине? ... изгледа да је случај био немилостиви судија у опредељивању судбине. ... Овај виши чиновник, кога су прекјуче омели те није отишао у Солун, данас је био спреман и решен да пође и, у последњем тренутку, попустио је под убедљивим разлозима професора у сурој шајкачи и сео је на митровачки воз. Када сам га, много доцније, срео у планини ... тешко ми се вајкао:

– Ама лепо сам ја пошао са својом памећу, ал’ тако, кад ја хоћу да слушам стратегијски план и то од кога, од професора! Већ сам био метнуо ногу на степеник солунске железнице ... ал’ он ме окупио, те ова дивизија иде одовуд, те лево крило иде одонуд ... Е, па дедер сад, не убиј га! И бар да ми је да га сретнем гдегод да ми објасни ако зна какав нови план; да ми каже, по том плану, где могу добити хлеба, где преноћишта. Само то да ми каже!“

(82–89)

Приказујући актере ових разговора Нушић суштински и слика типове из својих комедија, а њихови покушаји да се са свог духовног хоризонта суоче са трагедијом која прети да разори укупан свет коме припадају још снажније сугеришу непојмљивост њених размера, али и истичу парадокс да су траги-чни подвиг изнели управо такви, обични и ситни људи, који су му били коми-чно недорасли.

Тако се испоставља да управо ови хуморни делови (знатно више од огорчено-критичких и патосом обојених излагања у наредним поглављима књиге) указују на неке темељне контроверзе људске природе, али и покрећу


питања одговорности за људске судбине, те потврђују да хумор подразумева „аналитички поглед на свет и човека“ (Секулић, 1955, 243). Управо чињеница да из хуморних ефеката проистичу изненадни увиди у нешто што нам је раније било непознато или потиснуто сведочи о „прирасту знања“ као феномену оваквог, интелектуално и когнитивно заснованог „смеха“ (Morreall, 1983, 39; Перишић, 2009, 450), али контекст у коме се он јавља указује на још један, свакако надређени аспект. Појавивши се као средство изградње текста који третира теме најболније и за аутора и за његову публику, хумор потврђује своје најузвишеније својство да „успоставља ред и мир у хаосу“ изазваном трагичнм догађајима изван свог простора, те да „преноси душу преко понора“, учећи је да се игра сопственим болом (Секулић, 1955, 247). Овај рад, стога, није првенствено окренут томе да проучи све аспекте наведених Нушићевих дела, већ управо да укаже на један другачији облик појављивања најпрепознатљивијег својства његовог опуса.


Велмар-Јанковић, Светлана, „О Нушићу који се не смеје“, Поговор, Б. Нушић: Сари Београд, Београд, 1984, стр. 187–218.

Дејановић, Славица, „Нушићев путопис о Косову у српским часописима 1892–1902. године“, Књига о пуопису, Београд, 2001, стр. 451–463.

Лешић, Јосип, Бранислав Нушић. Живо и дјело, Нови Сад, 1989.Миљковић, Бранислав, „Бранислав Нушић, Девесопенаеса“, СКГ,

1922, VI, 1, стр. 70–73.Morreall, John, Taking Lauhter Seriosly, New York, 1983. Нушић, Бранислав, „Из неуређених путничких биљежака“, Босанска вила,

1892, 2, стр. 23–24.Нушић, Бранислав, Девесопенаеса, Сабрана дела, књ. X, Београд,

1962.Нушић, Бранислав, С Косова на сиње море (репринт), Београд, 2005. Перишић, Игор, „Покушај разганичења појма смех од сродних појмова“,

Књижевна исорија, 2009, 137/138, стр. 445–462. Секулић, Исидора, „Тек две три речи о хумору“, Књижевнос, 1955, XXI,

10, стр. 241–249.


Tatjana Jovićević

WRITINGS OF KOSOVO IN THE WORK OF BRANISLAV NUSICSummary

In the course of the discussion about Nusic’s books S Kosova na sinje more (letters of travel) and Devetsto petnaesta (memoir/novel), this article revealed the significance of humour and irony in the narration and/or author’s comments. Those qualities were proved to be basic for estabilishing the formula of the author’s posi-tion. Ironical distance enables a superior view of the tragic events he is facing or going through, and humour appears as a form of approach towards understand-ing the tragedy. Underlining the paradoxical aspects of behaviour in the eyes of catarstrophe and often avoiding patos while focusing morally controversial issues, Nusic makes humoruos view of human nature the way of „understanding“ the con-sequences it causes. Ironically, this phenomenon is the thread linking these texts with the main corpus of his work – comediography.

УДК 821.163.41.09-3”18/19”

Миодраг МатицкиБеоград, Србија

МОДЕЛ ПАТРИЈАРХАЛНЕ КУЛТУРЕ У ПРИПОВЕДНОЈ ПРОЗИ С ТЕМАТИКОМ СТАРЕ И ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

Приповедна проза с тематиком Старе и Јужне Србије (приповетке и ро-мани Манојла Ђорђевића Призренца, Никодима С. Савића, Зарије Р. Попови-ћа, Григорија Божовића, посебно Борисава Станковића) у великој мери засно-вана је на особитом моделу патријархалне културе. Патријархално уређење у крајевима који су дуго остали под Турцима било је за Србе ослонац и гарант опстанка, директно се супротстављало архаично затрајалом племенском уре-ђењу албанског живља. Отуда у патријархалном културном моделу Старе и Јужне Србије, који се увелико потврђује у прозним делима, налазимо много сачуваних архаичних кодекса када је реч о устројству породице и друштва, одређивању родних улога појединаца, хијерархије (позиције заштитника поро-дице и колектива, „првака и на дивану и на крвавом мегдану“: старијег брата, газде, „бате“, комитског војводе). Проза с овом тематиком посебно је изразила лом који настаје ослобођењем ових крајева од Турака. Преживели патријар-хални модел у сукобу са новим друштвом које доносе ослободиоци доводи до ломова ликова ове прозе и одређује јој специфичност којом је обогаћена српска литература.

Кључне речи: патријархална култура, женско начело, проза Старе и Јужне Србије, народна песма.

Дело Борисава Станковића кључно је за тумачење удела патријархалне културе у обликовању приповедне прозе с тематиком Старе и Јужне Србије. Уметничка реализација и транспоновање тематско-мотивске шеме, градња мушких и женских ликова, у великој мери зависи од патријархалног друштве-ног модела, у основи покретача драмског набоја. Управо романи и приповетке Боре Станковића круна су канона српске прозе засноване на патријархалном моделу, као што су Сеобе Милоша Црњанског када је реч о романсирању исто-рије у српској књижевности, или На Дрини ћуприја и Травничка хроника када је реч о роману хроници. Читаво дело Борисава Станковића засновано је на


културном обрасцу чији је доминантни принцип „тако треба“. Оно настаје управо на променама које архаични патријархални образац доживљава, би-ло под утицајем психичких криза главних ликова као у роману Нечиса крв (Софка, Марко, Митке), било због тешког прилагођавања појединаца том обрасцу као у роману Газда Младен.

Држећи се у својим поетичким изучавањима широког приступа који подразумева и социолошка, етно-антрополошка и културолошка изучавања, Бојан Чолак је у књизи Роман паријархалне кулуре детаљно показао у којој мери роман Газда Младен отвара веома сложено питање родног идентитета у патријархалном друштву, у којој мери и како патријархална култура утиче на мушкарца, посебно оног који има улогу заштитника породице (првенац, старији брат, поштовани „бата“ у широј заједници), у којој мери ригидни архаични образац одређује однос таквог мушкарца према супротном полу, породици, друштву, послу – при чему је и мушкарац принуђен да се таквом обрасцу покорава како би све остало „како треба“.

Дело Борисава Станковића незаобилазно је када је реч о прози тематско--мотивски везаној за простор Старе и Јужне Србије у време када су на том простору Срби још били под Турцима, па су се, изоловани од матице, архаичног патријархалног обрасца грчевито држали као једног од сигурних средстава опстанка њиховог идентитета. Када се ослобађањем ових крајева нагло мења овај културни образац, када се на сваком кораку испољава судар настао због дисконтинуитета истог етноса у двема срединама, напуштање патријархалног културног обрасца доживеће на просторима Старе и Јужне Србије потресе које су забележили и осветлили многи писци, путописци, културолози, не само у првим таласима повећаног интересовања за живот на просторима о којима се мало знало и који је, чак и за странце, имао „чар“ загонетности истока. Доживеће чак и пародијска и хумористичка виђења у литератури (нека дела Стевана Сремца, на пример).

Када је реч о моделима патријархалне културе у приповедној прози с тематиком Старе и Јужне Србије треба нагласити да се тешко може пратити поступност промене усменог наративног модела, на коју указује Душан Ива-нић. „Косовскометохијска“ приповедна проза ухватила је корак с припове-тком Србије и Војводине тек крајем XIX и почетком XX века, када најбоље своје збирке објављују Лаза Лазаревић и Милован Глишић. Манојло Ђорђевић Призренац објављује 1871. године прву своју приповетку „Потоњи Немањић“, а тек 1884. другу – „Пиштољ“. Тај први период, поред Призренца, обележавају дела Никодима С. Савића и Зарије Р. Поповића окупљених око Цариградског гласника и Голуба (Матицки, 41).

Које су основне, претежне одлике прозе Старе и Јужне Србије? И прве квазиисторијске приче, слике из прошлости, и потоње из времена ропства под Турцима, и оне са савременом тематиком, снажно су ослоњене на народну песму и предање, имале су циљ да подигну национални дух, да развију родо-

279Миодраг Маицки: Модел паријархалне кулуре у приповедној прози

љубље и подуче. Писци из ових крајева стваралачки чин сматрали су делом остваривања ослободилачких тежњи српског народа који је живео у загра-ничју, или на самој граници националног простора. Отуда су се неизбежно „приклонили реалистичкој приповедној техници и то у тренутку који, барем у српској књижевности, карактеришу ’дезинтеграција реализма’ и прелазак на оне облике приповедања који су одлика модерне и, касније, авангардне књижевности“ (Микић, 19). У њиховим делима, с једне стране, слика се ствар-ност и реални простор народа који је и почетком XX века у ропству, а са друге, отвара се простор снова и маштања о слободи и новом животу, у чијем средишту се налази Србија, српска војска која долази да их ослободи. Управо то доводи до идеализације не само националне прошлости и њених симбола већ и до идеализације онога што је везано за обновљену српску државу.

Јунаци ове прозе одликују се јасном свешћу о свом националном иден-титету, макар и страдали због тога, а истовремено настоје да буду и носиоци моралних норми патријархалног друштва које их је у ропству обдржало, које је снажно ослоњено на верско наслеђе и епску усмену традицију. Када је реч о издвојеним ликовима мушкараца, они су, пре свега, борци за националну и верску слободу. Отуда појединци, главе породица, села, „бате“ с посебном улогом у патријархалном моделу, имају одлике епских јунака. Григорије Божовић лик Суљ-капетана описује архетипским стихом: „Од зла оца и од горе мајке“, а у причи „Тиваидска напаст“ историјску личност Мојсија Зечевића описује парафразама епског десетерца: „првак и на дивану и крваву мегдану“, а метафором у чијој се основи крије као подтекст епска песма његов бритки барјактарски стас описује поређењем: као да га је „песма саковала“. У приповеци „Злате из Слатине“, објављеној у књизи Неизмишљени ликови (Божовић, 50–74), налазимо јунака који попут хајдука у народним песмама одолева мучењима и умире достојанствено попут Христа.

Када је реч о женским ликовима не може се заобићи приповетка „Мајка“ Зарије Р. Поповића. Она најбоље потврђује да је у приповедној прози Старе и Јужне Србије патријархални модел живота особен и по томе што је улога жене далеко већа, готово блиска улози коју је имала у матријархату. У опису унутрашњих јада Ветке Димине, која најпре губи децу и мужа, а на крају и јединца Стојана који гине у борби за слободу, као подтекст препознајемо лик мајке Југовића из епске народне баладе, који се итекако мора тумачити и у кључу матријархатног наслеђа. Ветка се уздржава да испољи тугу због губитка деце и своју жалост исказује особитом симболиком: „Зато је Ветка, кад је прво дете изгубила, велики дукат с фесића на челу само окренула унутра и мафезом затворене боје покрила чело до обрва, а кад је и с другом децом жалост снашла, поскидала је и велики дукат и мале дукатиће.“ Она скида са себе спољне симболе радости и богатства које само деца могу донети. Паралела се може наћи у Вуковој песми „Смрт војводе Кајице“ у којој губитак најдражих дванаест војвода и посинка војводе Кајице Ђурђе Смедеревац наслућује у


поређењу са дванаест златних крстова на разапетом шатору и златном јабуком у којој сјаји бесцен камен драги. Кад Ветки погине и јединац Стојан у којега је све наде полагала, она пригушује врисак, не желећи да прихвати да јој је јединац погинуо. И она се од превелике туге сруши на земљу без гласа, попут мајке Југовића. Зарија Р. Поповић у ову архетипску слику уводи значајан детаљ: Ветка пада поред скрханог стабла кајсије, која се као симбол истиче на почетку приче, и готово наликује скрханом породичном стаблу, јер као мајка која је стуб породице свесна је да више неће бити изданака, да је породично стабло сасечено. И у приповеци Григорија Божовића „Неда селогражданка“ сусрећемо се, такође, са ликом мајке Југовића модернијег доба. Супруга и мајка Неда остаје сама, без игде икога. Не могавши да издржи бол, умире од туге препукла срца, завештавајући поколењима пркосну „легенду о мајци која за својом децом не закука за живота, само да јој се не би иноверни господари ситили“. Одјек мотива жене са прерогативима матријархата налазимо и у контексту десетерачке епске хронике Филипа Вишњића „Бој на Чокешини“. По мајци Неди (исто име!?), у песми се два највећа јунака, који се бију и са поломљеним ногама, кијачки, зову „браћа Недићи“. На маргини књиге у мана-стиру Чокешини, испред којега су устаници дочекали Турке на отвореном пољу да манастир Турци не кваре, записано је да су ту сви Срби изгинули, а да је појединце који су данима умирали у мукама мајка Неда млеком запајала.

Још један детаљ занимљив је у причи „Мајка“ Зарије Р. Поповића. Ветка не може да се помири са губитком последњег детета, јединца Стојана. Она не може да прихвати да је отишао тек онако, и зато, кад дочека ослободилачку српску војску, првог српског војника са којим се срела ословљава са „Синко! Стојане“, и од силног узбуђења пада на земљу и умире. И војник, „сетивши се мајке на дому“, хвата Ветку за руку са намером да је пољуби. Тиме се модел мајчине жртве измешта у нови временски оквир (Микић, 29). Овде треба додати да је тај нови временски оквир донело ослобођење, да се управо тада збила за свет Старе и Јужне Србије битна промена поимања патријархалног друштва: колективно постаје нешто што је изнад породице и појединаца који је чине, изнад је темеља патријархалног модела.

Приликом сусрета с војницима ослободиоцима, и газда Младен искора-чује из патријархалног обрасца, његов свет који га је таквим учинио у дотада-шњем животу, из корена се руши и мења. Бојан Чолак виспрено запажа да га војници називају „чича“ и тако га лишавају било какве друштвено-социјалне улоге, у њему виде само човека, појединца, и према њему се опходе без има-ло страха (Чолак, 182). С друге стране, дотадашњи газда Младен, понет про-меном коју је колектив деценијама сањао и прижељкивао, престаје да буде стиснут и уздржан, да контролише своја осећања. Дирнут је оним што се збило, догађајем који је важан за цео колектив и народ. Личност која до тада не показује своја осећања, у толикој мери „осећа“ слободу Србије да заплаче, а војнике доживљава као браћу: „Браћа наша!“


У приповедној прози с тематиком Старе и Јужне Србије превладава управо колективно, општенародно. У том контексту треба проучавати и про-зу у којој је основна тематика која произлази из живота национално, соци-јално и верски подељеног света, где се посебно издвајају приповетке о прела-ску из једне у другу верску и националну средину (преверавање, сукоби са Турцима и Бугарима који нису идентичне природе). Зато су мушки ликови више у функцији ангажоване литературе и настојања да се доведу до свести и потребе да промене свој и општи, колективни положај, да излаз виде само у ослобађању и што чвршћем уклапању у национални и верски систем вредности.

Патријархални свет у овој прози одређује породица чије је средиште ку-ћни простор. Ту у дому и авлији, потиснути турском самовољом, Срби једино могу „да негују оне садржаје који им обезбеђују идентитет“ (Микић, 20). То важи и када је реч о обичном наполичару: „Цео простор дома беше шест-седам метара дужине и ширине, и у њему обитаваху у заједници са кравом, телетом и магаретом, свега једанаест душа, а сви скупа беху наполичари, Бећир--пашина својина“ (Крстић, „Јове наполичар“). На том простору у овој прози доминантно место има жена. С једне стране, у тој прози, како то закључује Даница Андрејевић: „Све су жене прво Српкиње и мајке, а тек онда, несрећна бића са сопственим идентитетом. Зато је национална етика надређена књи-жевној естетици, а линеарна типологија јунакиња индивидуализацији и субјективизацији ликова“ (Андрејевић, 62). Она их види као жене покорне деци, народном аберу, успомени на погинулог или покојног мужа и сматрају га одговорним за одржање закона патријархалног кодекса.

С друге стране, Бојан Јовић истиче да жена „у приповеци Старе Србије нити је другоразредна нити је једнодимензионална: мајка и кћер, сестра и супруга, девојчица и старица, плотско створење и створење које је само при-времено заустављено овде на земљи, да на свом путу ка етеричним висинама помогне човеку, она је у многим случајевима далеко мудрија, јача и надмоћнија од мушкарца“ (Јовић, 58). Да би то показао он издваја приповетке у којима се у породичне односе умешају разнородне силе које прете да наруше или униште уобичајени поредак, када у тим приповеткама управо долази до динамизације заплета. Ту се жена јавља као неко старији, можда у односу на мушкарце и пресуднији за одржавање поретка (баба газда Младена, жене у причама о преверавању, у којима је улога мајке претпостављена улози супруге, у онима о женским одмаздама према мушкарцима).

У причи Никодима Савића „Накина брдила“, на први поглед се хуморно, готово уз помоћ бурлеске, слика сукоб заостале руралне средине и градског схватања обичаја, али у основи то јесте трагична прича о урушавању патријар-халног света, посебно његовог стожера – породице у којој је централно место у давна времена заузимала жена. Наиме, ткање, шаре, треба сагледати и као чин прве артикулације повезивања породице и колектива чији су носиоци


биле жене, и тако схватити упорност и тврдоглавост јунакиње Манде да прекомерно тка. Њено одустајање од ткања на особит начин изражава дефи-нитиван раскид са патријархалним светом, предају жене која истрајава на одржању прастарог друштвеног система.

У приповедној прози с тематиком Старе и Јужне Србије, иако је највише страница посвећено мушкарцу, пре свега као носиоцу борбе за ослобођење, централно место заузима жена, а за најуспелије странице заслужно је женско начело. Бојан Јовић с правом истиче: „Између подређености националним, верским, социјалним и породичним кодексима и жеље да се реализује као појединачно биће, између жудње за ослобођењем и стрепње за сопствену децу, између плоти и тела, у књижевном свету приповетке Старе Србије налази се жена“ (Јовић, 63).

Приповедна проза с тематиком Старе и Јужне Србије у великој мери за-

снована је на особитом моделу патријархалне културе. Патријархално уре-ђење у крајевима који су дуго остали под Турцима било је за Србе ослонац и гарант опстанка, директно се супротстављало архаично затрајалом племен-ском уређењу албанског живља. Отуда у патријархалном културном моделу Старе и Јужне Србије, који се увелико потврђује у прозним делима, налази-мо много сачуваних архаичних кодекса када је реч о устројству породице и друштва, одређивању родних улога појединаца, хијерархије (позиције заштитника породице и колектива: старијег брата, газде, „бате“, комитског војводе, посебно жене). У прози с овом тематиком у великој мери је наглашен лом који настаје ослобађањем ових крајева од Турака. Преживели патријар-хални модел у сукобу је са новим друштвом које доносе, најпре, појединци (учитељи, свештеници, трговци), а потом ослободиоци, што доводи до уну-трашњих ломова ликова и одређује овој прози специфичност којом је обога-ћена српска литература.


Андрејевић, Даница, „Женски ликови у „Тамнинама“, Књижевно дело За-рије Р. Поповића, зборник радова, приредио Владимир Цветановић, Пришти-на, 1997.

Божовић, Григорије, Неизмишљени ликови, Јединство, Приштина, 1990.Иванић, Душан, „Ка моделу фолклорног приповиједања у српској умје-

тничкој прози“, Књижевнос и језик, XLIV, 1–2, 1996, стр. 43–54.Јовић, Бојан, „О лику жене и женским ликовима у приповеци Старе Ср-

бије“, Књижевнос Саре и Јужне Србије до другог свеског раа, 2, Институт за књижевност и уметност – Балканолошки институт САНУ, Београд, 1998, стр. 57–63.


Крстић, Анђелко, Приповеке, СКЗ, Београд, 1932.Матицки, Миодраг, „Модел усменог приповедања у раној приповеци

Старе Србије“, Књижевнос Саре и Јужне Србије до другог свеског раа, 2, Београд, 1998, стр. 41–45.

Микић, Радивоје, „Приповедачки поступак Зарије Р. Поповића, Анђелка Крстића и Григорија Божовића – сличности и разлике“, Књижевнос Саре и Јужне Србије до Другог свеског раа, 2, Београд, 1998, стр. 19–40.

Цветановић, Владимир, Анологија косовскомеохијских приповедача (1871–1941), СКЗ, Београд, 1994.

Чолак, Бојан, Роман паријархалне кулуре. Борисав Санковић: Газда Младен, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009.

Miodrag Maticki

THE MODEL OF THE PATRIARCHAL CULTURE IN THE NARRATIVE PROSE WITH THE THEME OF THE OLD AND SOUTHERN SERBIA

Summary

The narrative prose with the theme of the Old and Southern Serbia (stories and novels by Manojlo Djordjevic Prizrenac, Nikodim S. Savic, Zarije R. Popovic, Grigorije Bozovic, and especially Borisav Stankovic) is to a great extent based on a particular model of a patriarchal culture. The patriarchal order in the areas which had long been under the Turkish rule was for the Serbs the foundation and guarantor of their survival, directly opposing the archaic and outdated tribal order of the Albanian population. Hence in the patriarchal cultural model of the Old and Southern Seriba, which is largely confirmed in narratives, there can be found a number of the preserved archaic codes regulating the establishment of the family and society, determining the gender roles of individuals, hierarchy (position of the guardian of the family and the community, „the chieftain at the divan as well as on the bloody battlefield“; the elder brother, master, commander). The narrative with this topic particularly expressed the ensuing chaos after the liberation of the regions from the Turks. The surviving patriarchal model which was at odds with the new society that came with the liberators causes the characters in the narrative prose to break down, imbuing this prose with a sense of specificity that enriches the Serbian literature.

УДК 82.01 7.01

Весна МатовићБеоград, Србија

О НЕКИМ ОБЛИЦИМА РЕЦЕПЦИЈЕ И ТРАНСПОЗИЦИЈЕ КОСОВСКОГ МИТА У ЕПОХИ МОДЕРНЕ

Намера је да се у овом раду назначи политички контекст и књижевни облици рецепције косовског мита (предања) и испита њихов међусобни однос у епохи српске модерне као и да се укаже на његове поетичке и семантичке облике трансформације и присуство у другим областима уметности.

Кључне речи: косовски мит, митски обрасци, поезија, ликовна уметност, епоха модерне, стилскоформални и значењски аспекти.

Култ средњoвековне прошлости, предање о херојству косовских јунака и о трагичној жртви, имају посебно место у колективном памћењу српског народа и у његовој усменој и писаној књижевности. У епохи модерне, током прве и почетком друге децeније XX века, косовско предање (мит) изнова се појављује као снажна песничка инспирација и мотив. За његову обнову и појавне облике као и за разумевање његове семантичке и поетичке трансформације у епохи српске модерне веома је битан културноисторијски контекст.

Наиме, мит, надасве политички мит, „условљен је и обележен догађајима у којима је настао и јавља се као нека врста показатеља идеолошких стремље-ња, као одраз неког система вредности или менталитета“ (Жирарде, 2000: 93). Личности око којих се мит структурира, упркос поступку хероизације, ипак, задржавају неке „чињеничке карактеристике“, одређени степен подударности фактичког и фикционалног који пројектује заједничка очекивања и захтеве националног колектива у датим историјским околностима. Поред те експлика-тивне функције, мит има и ону другу: покретачку, он делује као „целовит скуп подстицајних слика“, како би то рекао Жорж Сорел, и својеврстан је позив на мобилност и окупљање чланова заједнице.

Значењски слојевито и преко усмене традиције дубоко укорењено у ко-лективној меморији српског народа, косовско предање (мит, легенда) обједи-њавало је основне митолошке обрасце: вође (спаситеља, месије), заједништва


(солидарности, јединства), идеју златног доба и завере (непријатеља). Тим разноликим аспектима оно је могло представљати одговор савременим и бу-дућим изазовима који су стајали пред националним колективом. А, изазови су почетком прошлог столећа у Србији били бројни – ослободилачке и ује-динитељске тежње, напори да се оствари социјални и културни напредак и морална и духовна обнова нације; после Анексионе кризе и два Балканска рата, у освит Првог светског рата, ти изазови су били оснажени и осећањем националне угрожености и политичке осујећености због територијалних аспирација великих сила (Аустроугарске и Немачке), али и суседних земаља (Бугарске, Грчке). Више од других националних митологема – хајдучке или устаничке, такође живих у фолклорној традицији и колективној меморији1, косовски мит се показао снажнијим, са већом симболичком, моралном и ду-ховном снагом, деловао је подједнако на менталном, емоционалном и полити-чком плану, учвршћујући везе између националног колектива и јединке.

Семантички и мотивски разуђенији, заснован на високим етичким начелима, величајући херојство и спремност на саможртвовање у име општег добра, „косовски комплекс“ је оптимално излазио у сусрет наглашеним осло-бодилачко-ујединитељским тежњама националне заједнице. Око личности попут кнеза Лазара или Милоша Обилића преплели су се и амалгамисали не-колики митски обрасци.

Косовски ратник и мученик, херој и светац, кнез Лазар је оличавао исто-времено вођу као заштитника и предводника нације, њен мач и штит. Његово страдалаштво у борби против иноверника и свесно опредељење за царство небеско, јесу средишња тема косовског предања, али и нуклеус јединства српског националног корпуса. Смрт у борби против иноверника снажила је мученичку жртву Лазареву, али је јасно оцртавала и непријатеља (политичког и верског) нације.

И Милош је херојским чином убиства непријатељског вође и саможртво-вањем за опште добро, такође, стекао обележје спаситеља и јунака, а његов чин као резултат неправедне клевете, укључивао је и други важан митски образац – издајства и био оваплоћен у историјској личности Вука Бранковића. Тако су у „часном“ и „светом“ кнезу Лазару и неустрашивом хероју Милошу Обилићу били пројектовани етички идеали и духовна стремљења колектива, а Вук Бранковић је постао негативан јунак, издајник, у његовом лику су пораз од непријатеља и вишевековна патња поробљених добили конкретан облик. Тиме, „судбина поново постаје схватљива, а у првобитно нејасном, збуњујућем

1 Хајдучки мит је, могуће, преко различитих облика хајдучије, присутне у актуелном политичком и друштвеном животу земље, показивао дегенерацију и у време формирања државе утемељене на правној нормативи, ти облици бунтовништва и одметништва деловали су као реметилачки фактор; устанички мит припадао је ближој прошлости и унеколико био дестабилизован династичким борбама за превласт, атентатима и суровим убиствима вођа (Карађорђа, Михаила, Александра Обреновића...).

287Весна Маовић: О неким облицима рецепције и ранспозиције косовског миа

току ствари васпоставља се некаква рационалност или барем кохерентност, известан ред и поредак...“ (Жирарде, 2000: 62).

Почетком XX века, током процеса јачања националне самосвести и осло-бодилачких тежњи других јужнословенских народа, косовски мит је постао и једно од кохезионих елемената будућег уједињења. Васкрсле представе о прошлости достојној поштовања и визија заједничке будућности, брисали су политичке границе и етничке и културне разлике. О обједињујућој снази косовског предања, писао је и Иван Мештровић 1915. године у Лондону, поводом своје изложбе посвећене Видовданском храму:

„У цијелом југословенском народу, кад се спомене Косово, свакоме прође језа кроз тијело, легне нека дубока туга на срце, а неко узвишено чувство сиђе му у душу, која га спаја са небом... Зато не треба да питате: које је године Цар Лазар владао, кад је његова војска изгинула и докле му се држава простирала, јер он непрекидно влада у души југославенског народа, а царство његово се распростире докле се распростире његов народ.“ (Новак, 1930: 718).

Цитат који наводимо илустративан је као показатељ стапања појединца и колектива, као тренутак када се прижељкивани месија (вођа) појавио у прошлости и постао мобилизујуће језгро будућег колективитета.

Косовско предање је и младом Милошу Ђурићу постало основа за ства-рање етичког језгра народне филозофије и програма националне обнове на јужнословенском простору. У њеној основи је идеја жртвовања, али и трајања оличеног у фениксу који увек ниче и обнавља се из сопственог пепела. Није без значаја да Ђурић свој филозофски спис „Видовданска етика“ објављује 1914. у загребачком часопису Вихор, који је уређивао заједно са хрватским песником Владимиром Черином. На сличан начин овој проблематици прилази и Милан Марјановић. Овај хрватски критичар више од вере види „народну поезију“, у чијем је средишту „косовски симбол“, као елемент који је суштински ути-цао на националне карактерне особине, а у Мештровићевом „Косовском, Видовданском храму“ је склон да препозна позитивни „умјетнички навјештај“ стварање заједничке државе као доба „испуњења“ и „свјеснога живота“ јужно-словенске заједнице народа.

Ипак, због теме нашег рада потребно је да пажњу више усмеримо ка по-јавним облицима, присуству, преузимању и трансформацији косовског пре-дања у уметничком стваралаштву. Јер, као што је познато, језик уметничких дела, у већој мери но научни или језик свакодневице, поседује експресивност и сликовитост, па делује непосредније и има већу подстицајну снагу. У при-лог овој тврдњи иде управо парадигматско значење Мештровићевог дела и „косовског комплекса“ у контексту уметничког и културног живота на про-стору тадашње Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске.

Наиме, Мештровићеви фрагменти макете Видовданског храма у српском павиљону на Римској изложби 1911. године са скулптурама Милоша Обили-ћа, Срђе Злопоглеђе, Косовске девојке, Марка Краљевића, Удовице, постали


су неком врстом поетичког и етичког обрасца нове уметности на јужносло-венским просторима.

У обимном тексту посвећеном Мештровићу младобосанаца Димитрија Митриновића, једног од главних идеолога ране српске авангарде, може се веома добро пратити како тече имагинарни процес спајања и поистовећења индивидуалног и колективног, односно како се „из етике гради естетика“, о чему је говорио и Бертолд Брехт, с том разликом што је он имао у виду социјално-класни, а Митриновић национални ангажман уметника:

„Срби су са Мештровићем донијели гест националне жртве, култ хероизма, и једном неуједињеном и неослобођеном народу не би ништа тако часно и лијепо пристајало као тај гест: то су осјетили Италијани. Они су осјетили један морал нашег павиљона и нашег народа...“ (Митриновић, 1965: 192).

У наставку чланка, Митриновић расправља о ентелехијској снази Ме-штровићевог Видовданског храма и косовских јунака:

„Има атмосфера сугестије у којој стоје његове скулптуре. Из ћудљиве и бијеле алеје каријатида, у чијим се душама стиснуо бол невиђених и нечувених историјских патњи нашега народа; из предворја Сфинге која поражава својом симболичношћу коби нашега народа уопће, косовске трагедије напосе; из Милоша, са горостасним замахом дива који није невјера; из Вукосаве Милошеве која се красна и тужна сјећа смрти и пропасти; из Срђе који царује у својој свирепој намргођености, огорченој и презривој неисказано; из Марка на Шарцу, разорног и милостивог бога од јунаштва и мушкости, са коњем јаким као вихор и као земља“ (Митриновић, 1965: 195).

Ако се пажљивије усредсредимо на сам текст, видећемо да опис косовског храма и јунака прати цело митолошко сазвежђе: мотиви смрти и пропасти, херојства и издаје, личне жртве и моралног подвижништва, али и очекивања васкрснућа некадашњих хероја у савременицима као достојним потомцима: „Наша крв тече у овим мраморним удовицама и каменим херојима, наша су лица тих мирних и болних каријатида, наш је, Жерајићев је, џиновски осветнички и презриви поглед Срђе Злопоглеђе, наш је чемер мајке Дамјанове“ (Митриновић, 1965: 197).

Монументалност Мештровићевих скулптура и њихова сирова снага и ви-талност, несумњиво много дугују усменој епској традицији, али се не могу у целости извести из ње. Као и Петар Кочић, и Мештровић у Бечу на студијама и касније током дужег боравка у Паризу долази у контакт са новим уметни-чким и духовним струјањима: сецесијом, неопримитивизмом, витализмом.

Попут већине европских скулптора, и Мештровић је морао бити импре-сиониран изражајном снагом Роденових фигура, и њиховом монументално-шћу, а сувременици су му и друга два значајна европска скулптора – Мајо и Барлах. Мајоа су, због његове склоности ка елементарној снази оличеној у грчким скулптурама, критичари називали „класичним примитивцем“, а Барлаха, посебно из његовог руског периода, када је инспирацију налазио


у простим људима из народа (сељацима, просјацима, свирачима обузетим осећањима страха, глади, патње) називали су „готским примитивцем“. Отуда, иако је тематиком остао чврсто везан за национално тле и његову историју, за трагику косовске жртве и етичку снагу њених јунака, Мештровић је као и поколење младих стваралаца, који су у њему видели узор, на поетичком плану био у дослуху са новим коплекснијим поимањем уметности.

„Елементарна снага“ и „нагнуће колосалном“ Мештровићевих косовских скулптура, могли су се препознати у епском супстрату, но указивање на „вртлог енергије“ који их прати и „стремљење сила у свим правцима“, представљали су нове облике уметничке изражајности и били у тесној вези са новом духовношћу, са поимањем душе у уметности, са значајем индивидуалне свести и несвесног у ствaралачком чину. Тако Митриновићев текст о Мештровићу поприма карактер програмског текста, претвара се у својеврстан манифест нове уметности:

„Мештровићева умјетност није интелигентна и артифициозна умјетност једнога талента, него национална умјетност која говори кроз једног човјека; она није минуциозна, филигранска декорација него стварање. Стварање неодољиво које продире из дубине несвјести, из оног тајанственог чвора гдје је спој индивидуалне душе једног умјетника и колективне душе, Gesаmtgeist-а једнога народа; стварање изражаја једне расе кроз једног човјека, формирање и формулирање нациоаналне поезије наше коју је створила непозната множина у свјести и несвјести једног самог човјека; давање другог језика истом садржају, превођење изражаја наше националне душе из безличне поезије у индивидулану скулптуру“ (Митриновић, 1965: 195).

Није без значаја да у овој објави нове уметности и нема отклона према националној традицији (односно епском као њеном сржном сегменту), чега је било у Митриновићевим и критикама других модернистичких стваралаца у књижевности.2 Напротив, симболичка и етичка снага епских јунака је новим облицима уметничке изражајности Мештровићевих косовских фигура била оснажена и учињена делотворнијом.3

2 Овде мислимо на Митриновићеву критику фолклорних и етнографских елемента у српској прози, пре свега у сеоској приповеци и на Винаверов критички однос према епском десетерцу и „народској уметности“.

3 Магичној привлачности трагике косовских јунака и уопште темама преузетим из фол-клора нису одолели ни хрватски сликар – Марко Мурат као ни српска сликарка Надежда Петровић, која је снажно утирала путеве новим уметничким правцима (импресионизму, пленеризму, а потом и експресионизму). Мурат је пасторалну тему Дафниса и Хлоје заменио у време Балканских ратова мотивом Обретења главе Лазареве, а Надежда Петровић је за Римску изложбу конкурисала сликама тематски везаним за националну усмену традицију: „Марко Кра-љевић и Реља Крилатић“ и „Игра вила на планини“. Њен покушај да националне вредности искаже мимо оквира тада доминатног академског реализма, завршио се неуспешно. Слике је, на велико разочарење уметнице, наводно због великих димензија, а вероватније због смелости у ликовном исказу, одбио жири који је одлучивао о изгледу и садржају Српског павиљона на великој Римској изложби.


И у књижевности српске модерне косовско предање није било мање при-сутно, а његови семантички и симболички потенцијали су у родољубивој поезији постали један од доминатних мотива. Наиме, насилна анексија Босне и Херцеговине је у друштвеном и културном животу земље доживљена као трауматичан пораз националних тежњи и идеала, али и као „тренутак отре-жњења, трзања из учмалости и почетак преокрета. После највећег очајања које је у нашој књижевности виђено, суочени одједном са животном опасношћу по земљу, песници затежу и другачије, одлучније, мушкије струне... До тада, узор за младе људе био је Јован Дучић и – одлазак у свет; од тада узор постаје Петар Кочић и повратак – Отаџбини“, констатује Драгиша Витошевић у обимној монографији посвећеној српском песништву 1901–1914 (Витошевић, 1975: 274).

Као карактеристични показатељи тог тематског и идејног преусмерава-ња могу се видети Кочићев часопис Оаџбина и ослободилачке и ујединитељ-ске тежње круга око Младе Босне и југословенске револуционарне омладине; знаци тог размеђа су и Дучићев емоцијама и борбеношћу испуњен чланак у Полиици „Отаџбина је у опасности“ или предавање угледног антропогео-графа Јована Цвијића „О националном раду“, објављено у најутицајнијем часопису српске модерне – Српском књижевном гласнику. О значају и утицају Скерлића као националнг идеолога, са Богданом Поповићем и највећег ауторитета у књижевној критици модерне, готово да и не треба говорити. Скерлићев култ националног здравља, слободе и енергије највећим делом је довео до оспоравања песничких књига Симе Пандуровића, Диса и Исидоре Секулић. Заједнички именитељ у делању поменутих група и аутора било је снажно осећање припадности нацији и брига за њену судбину у данима опште кризе.

Ипак, није без значаја указати да постоје три фазе у рецепцији косовског мита у националној књижевности: она у време и после Анексије, након Балканских ратова и ослобођења Косова и Метохије и коначно у Првом светском рату, после апокалипсе коју је донело повлачење војске и народа преко Албаније. У првом и последњем периоду, који су обележени поразом и осећањем угрожености националног бића и колектива, видљива је потреба да се у великим личностима и јуначким подвизима везаним за Косовску битку као одсудну у националној историји, пронађу узори и модели понашања, како би се криза превладала и заједница пронашла спасоносни пут и осигурала будућност. То је период „ишчекивања и призивања: онај у коме се ствара слика о жељеном Спаситељу, када се кристалише скуп заједничких надања, чежњи и снова...“ (Жирарде, 2000: 81).

Време победе и ослобођења Косова, доживљени као грандиозни чин „освећења“, на другачији начин конституишу лик Вође: „то је период при-сутности, када се Спаситељ најзад појавио, када се историја одвија пред нашим очима, а догађаји згушњавају; тада је учешће вољне манипулације


у процесу изградње мита најуочљивије, готово притиска својом тежином“ (Жирарде, 2000: 82). Насупрот силама нестабилности и распада, истиче се захтев за јединством колектива, а славни преци се виде као њени зачетници или обновитељи. Отуда симболично спајање прошлости и садашњости које се код неких песника одвија и на тематском као и на семантичком и стилском плану. Убедљив пример таквог подударања пружа песничка збирка Драгутина Илића Освећено Косово (1913) и песников Предговор у коме су образложена значењска и стилска тежишта књиге:

„Биће читалаца, којима ће изгледати мало несхватљиво што сам употре-био десетерац за ове песме, те место да дадем уметнички спев, дадох народну песму.

Чини ми се да нисам погрешио. Садашња војна у којој суделује оружа-ном руком и осећањем васцело Српство од Светог Андрије до Адрије, улази у Историју Света као надљудска појава. Јер ово не беше рат Државе, рат једне политике, но војна народа, ограшје оног великог народног Предања са којим од чобанина до краља цео српски народ од Косова до данас леже и устаје.

Велика народна Мисао остварена је! Гусле су биле дојка њезина. Као песма мајчина над детињом колевком, ову су Мисао гусле над Косовском Костурницом зачеле; гусле су за овај велики подвиг однијале покољења, оне су пет стотина година неуморно говориле својим начином и што је Косово освећено данас, васцело Српство има да захвали, у првом реду, гуслама...

Ето, зашто сам претпоставио звуке сурових гусала углађеној лири. Народ чије су ослобођење гусле припремиле, прихватиће ове песме као своје, јер његове и јесу“ (Илић, 1913: 4).

То стапање хоризоната прошлих и актуелних, поистовећивање предака и савременика као одговор на изазове историјског тренутка, Илић ће доследно спровести од наслова књиге (Освећено Косово), сопственог имена (Илић) и имена града (Биоград), које свесно архаизује, до коришћења реторичких поступака, версифиције и лексике епске песме. Упоредо са топосом Косова, као средишним („Дарови са Косова“, „Последњи борац“, „Гозба“), Илић уводи топосе везане за Балканске ратове („Кумановски запис“, „Бој на Куманову“, „Бој на Битољу“, „Арнаутска нечовјештва“), а косовски јунаци добијају своје пандане у савременицима и њиховим јуначким подвизима: „Смрт Јанка наредника“, „Смрт Гајде војводе“ или „Бој на Прилипу“...). Тиме се успоставља не само национална етичка и духовна већ и државотворна вертикала, a јединка успешно интегрише у колектив постајући њен нераздвојни део.

Сличан поступак користи још један песник – Младен Ст. Ђуричић, који под псеудонимом народног гуслара Саве Дринчића (Дриносавића) објављује песме у епском десетерцу. Заводљивости епског десетерца неће одолети ни сам Мештровић, који ће под псеудонимом Загорац у листу Напредак (1912) објавити песму „Чудно знамење спјевано пригодом уласка српске војске у


Скопље“. Такође, како пише Драгиша Витошевић, „одједном у десетерцу у разним листовима и збиркама пропеваће и они најобичнији међу победницима: каплари, поднаредници, сељаци као и они који су о победама само слушали. Васкрсавају гусле, стари јунаци и виле, спојени са симболима нових крајева: Вардарем и морем“ (Витошевић 1975: II 298).

Извесно, овај сегмент је само део целине „косовске књижевности“ и то онај мање вредан, преко кога су с правом књижевни истраживачи олако прела-зили. Он недвосмислено показује како се један мотив претераном употребом празни и тривијализује. Тога су били свесни и савременици, па је поводом песничке збирке Крвави цвеови Војислава Илића Млађег изречена цинична опаска о „осветницима Косова мастилом“. Један други песник – Прока Јовкић се управо због таквих претеривања зарицао:

Ја пјевати нећу о Косову више,Мрско ми је о њему да мислим и зборим, Са бунтовним гневом, којим силно горим, Раскидаћу вјенце што му досад свише!

да би и сам у време еуфорије изазване победама у Балканским ратовима, ци-клусом „Косовска збирка“ у Књизи борбе и живоа (1912), постао део оспо-рене песничке праксе.

Други, уметнички вреднији корпус, који се најчешће и има у виду када је реч о поезији српске модерне, јесте онај који је углавном настајао после анексионе кризе и данима после ратне голготе 1915. године. Ту поезију су обележили процеси прекомпоновања, надоградње и одступања у односу на епску матрицу. Заправо, тежњу ка идентификовању са духом националног колектива и епском песмом као његовим канонским обликом, заменило је истицање лирског субјекта и непоновљивост његовог доживљаја актуелне друштвене реалности и националне прошлости. Тако је, насупрот „будничке“ ослоњене на дух, ритам и синтаксу народне епике и њену етику, започињао један другачији дијалог модерне српске поезије са најзначајнијим догађајем који је судбински обележио национално биће и његову свеколику традицију.

Тај нови однос може се уочити већ код Војислава Илића, који стоји на почетку епохе модерне. У његовим песмама („На Вардару“, „Косовски со-колови“, „Муратово тулбе“...) култ средњег века и косовско предање доби-ли су истакнуто место. Али, нов песнички сензибилитет и густа мрежа асоцијативног и симболичког, преобразили су овај мотив и дали му нову експресивност:

У дољи Косова равног, у жару пламене битке,Где Мурат положи главу и паде од сабље бритке, Сад мир мртвачки влада.


––––––– ––––––– –––––– ––––––Пусто почива Тулбе и над њим орлови круже. А, ветар пољаном пуше и густе лелуја руже, Споменик прошлости бујне, столећа минулих давно, Осамљен сведочи тако за дело божански славно. „Муратово тулбе“

И Милан Ракић, један од корифеја српског модернизма, који је не само покушао већ и успео да свом поколењу „нов језик с новим осећањем дâ“, у песничком циклусу о Косову („Божур“, „Кондир“, „Симонида“, „На Гази-Ме-стану“, „Јефимија“, „Наслеђе“, „Тулбе“) остварује нову песничку интонацију и семантику. Свечани и мало подигнути тон његова стиха, звучност језика, ра-финиране песничке слике испуњене аристократским осећањем усамљености, пролазности и лепоте, примерени су унутрашњој патетици косовских ликова и догађаја. Песмом „Наслеђе“ која је у корелацији са песмом „На Гази-Местану“, непосредно се успоставља веза са прошлошћу и славним прецима. Прошлост се у обе песме појављује као део не само индивидуалног већ и колективног историјског памћења („Ја осећам данас да у мени тече/ Крв предака мојих“), и то уграђивање личног доживљаја у колективни, заснива се на сличним психо-лошким, социјалним и поетичким премисама као и код Мештровића и читаве генерације младих стваралаца чији је Мештровић био узор.

Младобосанац Милош Видаковић био је један од њих, па иако је био тумач Маринетија и футуризма и склон радикалним поетичким променама, то није била препрека да инспирацију потражи у косовском миту (Царски сонеи). Као и код Ракића, евокативна снага трагичног историјског догађаја од кога су савременике делила столећа, постаје духовни и морални изазов који треба не само опевати већ и лично изнова проживети:

Хоћу да дигнем из загробног мракаЛепоту целог староставног света–––– ––––– ––––– –––––Хоћу да дигнем од мрамора дворцеИ опеване да васкрснем борцеСлавећи њине победе крваве.––––– –––– ––––––Прођоше светом к’о што ветар веје,Њих што нам даше славне епопеје, Животом својим хоћу да оживим.

„Пролог“, Царски сонеи

У песмама посвећеним националним јунацима попут Краљевића Марка, /Ено га, силази с пропланка ломна, /Увијен тамном олујом и хуком,/ Водећи


снажном и јуначком руком,/ Шарина коња, огромна и гојна/ узвишен патос и титанска снага, били су знаци надолазећег експресионистичког таласа.

Повратак средњовековној прошлости и косовском предању као стожер-ном националном миту, обележило је и стваралаштво друга два српска аван-гардна песника – Станислава Винавера и Растка Петровића. У Крфском за-бавнику у данима после преживљене националне голготе, Винавер штампа Пролог и Прво певање спева Немања, а Р. Петровић циклус од седам песама под насловом „Косовски сонети“.

Податак о временским и просторним координатама није безначајан. Ја-чина зрачења и сугестивна моћ мита најснажнији су у време кризе, када је нација у опасности или су угрожене основне људске вредности на којима она почива. Тада се, „спрам слике садашњице, доживљене и описане као раздобље туге и пропадања, уздиже апсолут прошлости коју одликује пуноћа и светлост“ (Жирарде, 2000: 212). Њу прати и апологија заједнице и рода. Тако ће и Винавер, један од најнемирнијих духова српске књижевности, који је непрекидно истицао непоновљивост индивидуалног доживљаја и исказа, имати потребу да се сједини с „општим морем“:

Бацих далеко себе, к’о целину, У шум се неки, нама сличан скрити, У мора неког општега дубинуПостати део: не бити и бити „Пролог“

Стални побуњеник, који у епској и десетерачкој усменој традицији није тражио своја песничка исходишта, у трагичком јунаку Немањи није успео да на оптималан начин измири дух традиције са новим временом. Није се пока-зала спасоносном ни форма „средњовековног спева“ и посредством житија канонизована „прича“ о оснивачу династије Немањића и потоњем српском свецу. Могуће је да су они још више сужавали могућности песничке над-градње и трансформације. Мелодијско осамостаљење језика и истицање ње-гових звучних и симболистичких својстава, чему је Винавер тежио у свом стваралаштву, овде је остало тек на нивоу експеримента.

Док се Винавер бавио преткосовским циклусом, Растко Петровић песни-чки оживљава саме косовске јунаке: „Југовићи“, „Бошко Југовић“, „Милан Топлица“, „Косовка“ и догађаје: „Косовска ноћ“, „Јутро“. Али, још недовољно вичан, Петровић није успео да нађе прави тон и да се отргне од епске матрице. Тек када је инспирацију потражио у кратким усменим формама и њиховим митолошким и архетипским слојевима, песнички је пронашао себе.

И друга два истакнута српска песника – Јован Дучић и Милутин Бојић, који су сваки на свој начин обележили епоху модерне, преткосовску и косов-ску тематику и семантику изразили су на различите начине.


Дучићева опијеност старом славом, моћним Немањићима, средњовеко-вним јунацима и неимарима у „Царским сонетима“ (1914) дескриптивисти-чка је до маниризма. Док песник приказује отмене претке који су били „краље-ви и писци, војводе и свеци“ све бљешти од злата, драгог камења и бисера. Сијају се кациге, панцири и оклопи витезова, и драго камење на мачевима и крстовима („Коњаници“), одбљескују „орли од бисера“, са царичиних скута „греје сјај“ њених драгуља, и пролазе коњи потковани златом („Царица“), а највећи косовски јунак Милош Обилић код Дучића је тек смерни паж „са очи-ма од смарагда“, „рукама од алабастера и косом од лана“, који носи „златни нож“ и „у облаку стреља утве златокриле“.4

Рано умрли Милутин Бојић, такође, инспирише се косовским митом („Из косовске рапсодије“, „На Дриму“, „Молитва“). Али, он тај мит надограђује и проширује коришћењем античких и библијских мотива и ликова (Прометеј, Христ, Богородица, Мојсије), а повремено га доводи у питање и растаче сумњом и неверицом лирског субјекта.

Пут разградње косовског мита везан је, ипак, за године непосредно после Првог светског рата. Трагична ратна катаклизма, како је упечатљиво описао Бранко Лазаревић, „поделила је све, па и уметност, умногоме, на Предратно и Поратно. Рат је изнео пред људски објектив другачија факта... Један читав поредак добио је одмах други изглед. Живот је текао другим током и другом брзином, и све те вредности на којима се све држи, почеле су да излазе из свог лежишта... У људски објектив почеле су да падају сасвим друге слике“ (Лазаревић, 1975: 69). Мимо те ратом померене и промењене визуре, није остала ни митска слика Косова. Штавише, као темељна вредност у духовној вертикали и памћењу народа, она се са осталим „прератним“ вредностима нашла на удару. Међу најжешћима рушиоцима био је један од челника послератне авангарде – Милош Црњански. Одбацујући да буде „патриотска трибина“, Црњански се баш у Видованским песмама разра-чунавао са „славном прошлошћу“ свог народа, заправо много више са сопственом идејом или сном о њој. „Његова (Црњанскова) побуна против идола и идеала грађанског друштва, поред тога што је била израз једног општег послератног расположења, била је исто тако и израз једног посебног огорчења: ударајући по бившим светињама, Црњански је ударао по себи, по ономе чега се стидео и што је желео да уништи, али је било део његове интимне личности који није никад нестао“ (Велмар-Јанковић, 1967: 48). Из те болне побуне никли су и они опори стихови натопљени разочарањем и дефетизмом:

4 Пишући о том Дучићу Љубомир Симовић је луцидно приметио да је „Дучић на високо циљао певајући о царевима и крунама. А високе циљеве је достигао певајући о буквама и мравима. Тек када се ослободио оног силног злата, он је открио право богатсво“ (Симовић, 1996: 158).


О Балши и Душану Силном нек умукне крик.Властела, војводе, деспоти, беху срам.Хајдучкој крви нек се ори цик.Убици диште Видовдански храм.–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––Јаук и гробље је народ мој.А сјајна прошлост је лаж. „Спомен Принципу“

Вредносној инверзији, но са иронијским отклоном према „славној про-шлости“ у чијем је средишту било косовско завештање, прибегао је још један српски песник, који је припадао генерацији предратних авангардиста – Милан Ћурчин. Наслов песме „На освећеном Косову“ и њен значењски слој су у несагласју које поприма облик својеврсне пародије:

Хајте, о браћо песници, и друзи,Да се повратимо у градине старе, Где цвате руже и сјајни божури, Па да у тихој радости ил’ тузиМолимо моме да се с нама спаре, И надахну нас за тај живот штури.

Осветили смо Косово, и чилоИзврнимо се по њему, на леђа,С главом у меко девојачко крило. Упирућ’ поглед у сунце и очи,Свак нек, на прсте бројећ’ стопе, срочиПесму која никога не вређа. „На освећеном Косову“

Садржајем, тоном и формалним одликама Ћурчиново певање је следило предратно, задржавајући првобитну провокативност и дозу шокантности у односу на јавно мњење и посредством Б. Поповића и Ј. Скерлића формиран књижевни укус.

Међутим, ваља рећи да је и у стваралаштву ових песника као и у међурат-ној српској књижевности, то била само једна епизода. Црњански је већ у сво-јим путописним белешкама са Крфа (1925) са пијететом помињао националну прошлост и њене светиње, написао „Сербиу“ (1927), а своје појављивање на страницама нове серије традиционалистичког Српског књижевног гласника правдао разлозима „верског заноса за све што је наше“.

Милан Ћурчин је у послератном периоду постао уредник загребачке Нове Европе и предратни дисонантни песнички глас заменио уредничким,


публицистичким и књижевнокритичким радом у часопису изразито југосло-венске и европске оријентације. У њему ће „косовски комплекс“ симболички бити додирнут питањем реализације Мештровићевог Видовданског храма и сведочанством о Ракићевим предратним конзулским данима у Приштини.

У епохи после Другог светског рата косовска мисао и завештање су као песнички мотив и инспирација, као духовни и морални образац, поново од-јекнули у поезији низа истакнутих стваралаца – Десанке Максимовић, Васка Попе, Миодрага Павловића, Љубомира Симовића, Рајка Нога. Били су то и различити песнички гласови и поетике као и друштвени и књижевни кон-текст. Само је иста остала симболичка снага косовског предања и завештања.


Велмар-Јанковић, Светлана, „Између Сербие и Суматре“, Савременици, Просвета, Београд,1967.

Витошевић, Драгиша, Српско песнишво 1901–1914, књ. I и II, Вук Кара-џић, Београд, 1975.

Žirarde, Raul, Politički mitovi i mitologije, XX vek, Beograd, 2000.Илић Ј. Драгутин, Освећено Косово, народне пјесме , Биоград, 1913.Književnost Mlade Bosne II, Hrestomatija, prir. P. Palavestra, Svjetlost, Saraje-

vo, 1965.Janson, H.W, Istorija umetnosti. Pregled likovnih umetnosti od praistorije do

danas, IV dopunjeno izdanje, Jugoslavija, Beograd, 1975.Лазаревић, Бранко, „Предратна и поратна причања“, Криички радови

Бранка Лазаревића, прир. Д. Пувачић, Српска књижевна критика, књ.13, Ма-тица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад–Београд, 1975.

Милан Ракић и модерно песнишво, Зборник радова, ур. Новица Петковић, Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, Академија, Бео-град, 2007.

Митриновић, Димитрије, „Иван Мештовић“, Књижевнос Младе Босне, прир. П. Палавестра, Свјетлост, Сарајево, 1965.

Поезија и поеика Јована Дучића, Зборник радова, ур. Ј. Делић, Институт за књижевност, Учитељски факултет, Академија, Београд, 2009.

Симовић, Љубомир, „Лирски јунаци Јована Дучића или пут у ништави-ло“, О Јовану Дучићу, поводом педесеогодишњице смри, САНУ, књ. LXXXV, Београд, 1996.

Станојевић, Добривоје, „Функција реторичких облика у десетерачким песмама Драгутина Илића“, Породица Јована Илића у српској књижевноси и кулури, Зборник радова, ур. М. Фрајнд и В. Матовић, Институт за књи-жевност и уметност, Чигоја штампа, Београд, 2003.


Vesna Matović

ON SOME FORMS OF THE RECEPTION AND TRANSPOSITION OF THE KOSOVO MYTH IN THE ERA OF MODERNISM

Summary

The cult of our mediaeval past, heroism and the heroes of Kosovo, the tragism of sacrificing, have a special place in the collective memory of the Serbian people and in its oral and written literature. In the era of modernism, before World War One, in the course of the struggle for national and spiritual renewal, the Kosovo tradition became one of the important sources of poetic inspiration and motifs. In keeping with the new poetic tendencies, the Kosovo myth was transposed into new forms, but there were also examples of following the example of heroic epic poetry, as was the case with Dragutin Ilic or Mladen St. Djuricic. In view of the fact that this topic and its presence in the leading modernists – Rakic, Bojic and Ducic – has been written about already, our intention is to shift the focus towards the less noticed trends that visibly contributed to a new semantic and poetic dimension of the Kosovo myth. What we have in mind is the importance of Mestrovic’s sculptural opus, inspired by the Kosovo tradition (the scale model of the St Vitus Day Temple, his sculptures of the heroes of Kosovo – Milos Obilic and Srdja Zlopogledja) and his influence on the poets associated with the revolutionary Yugoslav youth circle, first of all Dimitrije Mitrinovic and Milos Vidakovic, who found in him the optimum poetic expression that successfully united the national and the individual. Even the young avant–garde authors like Stanislav Vinaver and Rastko Petrovic, who published poems dealing with Kosovo–related topics in the Corfu Zabavnik during World War One, did not remain outside the magnetic field of the Kosovo myth.

УДК 821.163.41.09-1 Ракић М. 94(497.115)”190”

Јован ПејчићНиш, Србија

ПЕСНИК КОНЗУЛ МИЛАН РАКИЋ И ЊЕГОВИ ЕВРОПСКИ ГОСТИ

У раду се приказују косовско-метохијске године песника Милана Раки-ћа, период од 1905. до 1911 (који он проводи као службеник Српског конзу-лата у Приштини, најпре као секретар, па вицеконзул, а од 1908. године као конзул), односно 1912. године (када као добровољац ратује за ослобођење Старе Србије). Рад је дводелан. Први део, после историјског увода о српским научницима и писцима дипломатама, посвећен је представљању, с једне стра-не, гостију Српског конзулата из европскога научног света пре Ракићевог доласка у Приштину (Виктор Берар, Албер Мале), а с друге, европским по-сетиоцима у време његовог конзуловања (Андре Шерадам, Алфред Јенсен). У другом делу рада износи се генеза Ракићевих стихова српско-косовске те-матике, књижевно-историјски и аналитички осветљава се његов циклус На Косову, по општем признању критике: најбољи циклус српске родољубиве поезије уопште, да би се на крају указало на присуство и дејство духа Раки-ћевих отаџбинских песама на савремено српско песништво.

Кључне речи: конзул и песник Милан Ракић, Српски конзулат у Пришти-ни, српски научници и писци дипломате, европски научници и писци на Косо-ву и у Метохији, Ракићев песнички циклус На Косову.

Побожно и немо сајао је Милан Ракић пред небесним ико-нама и фрескама хиландарским; гордио се нагну над царским повељама и жиијима свеих српских краљева; у манасирској ризници срце му је дрхало од неисказиве, царсвене моћи очева и дедова – Сарих.

Помислио је, у, одједанпу је знао да „ЧОВЕК НИЈЕ ЈЕДАН“, да „МИ НОСИМО У СРЦУ НЕКАДАШЊЕ ЉУДЕ“, да се „МИСЛИ И ОСЕЋАЊА ПРЕДАКА ПРОДУЖУЈУ [...] У НАМА“.


И схваио је, ада, да сила, дух и благослов Хиландара одавно нису од овога свеа, да су за свако време, за сва времена. Баш онако како му је ас Љубомир Ковачевић причао.

У припраи краља Милуина уз цркву манасирску, Ракићу се јавила свешена Грачаница.

У Лазаревој припраи дочекао га је, међу видовданским рани-цима, лик Милоша Обилића свеиеља, живописан чеири со-лећа по Косовској бици, у годинама Карађорђевог војевања за нову Србију.

У приказању косовских раника привидео му се Газимесан.Пред иконама свеога Симеона Мироочивог и свеога Саве

Српскога радосно се опоменуо Сабора св. Саве у Цркви свеог Димирија у Пећи и дивних лоза Немањића у Грачаници, Пећкој паријаршији и Високим Дечанима.

1. У XIX веку, идући ка његовој половини, устаљује се у кнежевини па кра-љевини Србији обичај да земљу пред иностраним светом – у посланствима и конзулатима – представљају колико правници и политичари, толико научни-ци и писци. То није српски изузетак. Може се рећи да су се у овом погледу Ср-би повели за примером пре свега Русије и Француске – Русије од средњег века, Француске од XVIII столећа – земаља на чије се принципе и моделе државног и културног напредовања у Србији традиционално гледало као на природну и пожељну матрицу општецивилизацијског и, уже, националног духовног раз-воја.

Подсетићу на неколика имена. Први од учених људи међу српским дипло-матама је Димитрије Давидовић (1789–1838), с Димитријем Фрушићем покре-тач Новина сербских у Бечу 1813. године, састављач првог устава нове Србије (Сретењски устав 1835), први српски новинар европског ранга. Дипломата је и филолог и историчар, академик Стојан Новаковић (1842–1915), међу осталим писац прве историје целокупне српске књижевности (1867, 1871). У диплома-тији су, с краја XIX века, песник Војислав Илић (1860–1894) и највећи српски комедиограф Бранислав Нушић (1864–1938), а у XX веку – ограничићу се на период до избијања Другог светског рата – Јован Дучић (1874–1943), Милан Ракић (1876–1938), Бранко Лазаревић (1883–1968), Иво Андрић (1892–1975), Милош Црњански (1893–1977), Растко Петровић (1898–1949)…

2. Нас занима песничка и дипломатска мисија Милана Ракића у Старој Србији, у Косовском вилајету (по турском називу), у „европској Турској“ (пре-ма речнику ондашње аустроугарске политике), на неослобођенима Косову и Метохији (како се у Србији говорило) – и то од 1905. до 1911, односно 1912. године. До 1912. године зато што, прво, Ракић као добровољац учествује у Првом балканском рату до уласка српске војске у Приштину (за ратне заслу-

301Јован Пејчић: Песник конзул Милан Ракић и његови европски госи

ге краљ Петар I Карађорђевић одликоваће га Златном медаљом за храброст); друго, што децембар 1912. проводи у Лондону као члан српске делегације на Конференцији о миру међу балканским земљама и Турском (где је задужен за питање разграничења Србије с Албанијом); и треће, што му у Београду 1912. излази из штампе друга и последња збирка стихова, Нове песме, у којој се као посебан циклус појављују његови стихови косовске инспирације.

Милан Ракић је рођен 30. септембра 1876. године у Београду. Правни фа-култет започео је у Београду, завршио га у Паризу 1900. Године 1904. поста-вљен је за секретара у Министарству иностраних дела Краљевине Србије. Од средине маја 1905. Ракић је у Српском конзулату у Приштини, у својству писа-ра друге класе. Пет месеци касније видимо га као вицеконзула у Скопљу, где ће остати до октобра 1906, па се враћа у Конзулат у Приштини, и ту ради до средине идуће године. Од јула 1907. Ракић је дипломатски представник Срби-је у Солуну. На Космет по трећи пут долази у септембру 1908. и у Приштини проводи три наредне године – испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, затим као шеф Конзулата. Октобра 1911. Ракић је добио унапређење и крајем децембра исте године из Приштине је премештен у Министарство иностра-них дела у Београду, где је постављен за шефа Конзуларног одељења.1

Ракић је умро 30. јуна 1938. године. Сахрањен је у Београду.

2.1. Србија је, као што је познато, пала под османску власт после трагичне битке на Косову пољу 1389. године, у којој су погинула оба државна предвод-ника: српски кнез Лазар и турски султан Мурат. Територија Кнежевине Ср-бије утврђена првим српским уставом из 1835. године проширена је у рату с Турском 1877–1878. јужносрпским градовима као што су Врање, Пирот, Ниш, Лесковац, Прокупље. Новоуспостављене границе признате су на Берлинском конгресу 1878. године. Питање српског Косова и Метохије остало је, међутим, нерешено.

Врхунац рада дипломатије Краљевине Србије крајем осамдесетих година XIX века представљало је закључивање конвенције са Цариградом о отварању српских конзуларних канцеларија у Турској. Тако су 1887. отворени српски конзулати у Солуну и Скопљу, а 1889, на пет векова од пада у турско ропство, отворени су српски конзулати и у Приштини и Битољу.

Велике државе ондашње Европе имале су већ своја дипломатска пред-ставништва у Старој Србији, на косовско-метохијском простору: Русија,2

1 Касније, као посланик Краљевине Југославије, Милан Ракић је службовао у Стокхолму, Софији, Риму.

2 Знаменити руски историчар, етнограф и археолог Иван Степанович Јастребов (1839–1894) у два је наврата био дипломата на Косову, оба пута у Руском конзулату у Призрену: 1874. као вицеконзул, и 1880. као конзул. Дужности на којима је био омогућиле су му да упозна Стару Србију, Македонију и Албанију и, како је био неуморан путник, да их свестрано етнографски и историјски проучи. Српско учено друштво, које ће касније прерасти у Српску краљевску академију, објавило му је 1879. књигу Подаци за исорију српске цркве; он сам штампао је 1886.


Аустроугарска, Италија. За седишта својих представништава европске силе изабрале су Призрен, а Русија, доцније, и Косовску Митровицу. Краљевина Србија определила се за Приштину.

Првог српског конзула на Косову, Луку Маринковића, Шиптари су мучки убили испред конзулата јуна 1890, непуну годину по његовом доласку у При-штину.3

3. Милан Ракић није први од српских писаца који су службовали на Косо-ву и Метохији. Бранислав Нушић конзуловао је у Приштини од 1893. до 1897. године. Његов секретар био је песник Војислав Илић.

Илића су болести пратиле целог живота. Током 1893. туберкулоза га је скроз савладала и био је приморан да напусти конзулат. Одлазећи, поверио је Нушићу: „Жао ми је што ћу умрети а нећу стићи да израдим [поему] Косово.“ Нушић је речи Илићеве примио као завет. Он је израдио двотомно дело етно-антрополошке и културноисторијске нарави Косово – Опис земље и народа, објављено у Новом Саду 1902–1903. године.

Али нису у Старој Србији боравили само књижевници. Од 1886. године, када је званична Србија своју спољну политику усмерила ка Косову и Мето-хији, древну српску постојбину походили су све сами елитни представници науке и уметности, познати не само међу својима него и целој културној Евро-пи. На пример: антропогеограф Јован Цвијић, аутор капиталног дела Балкан-ско полуосрво, објављеног најпре на француском језику (1918); затим чувени композитор Стеван Стојановић Мокрањац, који је ту проучавао и сакупљао музичко-фолклорну грађу; па знаменити сликари Милан Миловановић и Надежда Петровић; онда историчар и политички филозоф Слободан Јовано-вић…

На овим просторима деловао је и Глигорије-Глиша Елезовић, Косовац по рођењу, историчар и филолог, велики лексикограф, аутор двотомнога Речни-ка косовско-меохијског дијалека, Ракићев непосредни сарадник.

Имао је Ракић још једнога великог сарадника у косовским пословима – приповедача Григорија Божовића, такође родом са Косова. У двема Божови-ћевим приповеткама (наслов једне је „Оклопник без страха и мане“, наслов друге „Мучних дана“), којима иначе критика признаје антологијску вредност, главни јунак је, по имену и презимену, баш Милан Ракић конзул.

И било је још много других – како су означавани – Срба националних радника који су деловали у Старој Србији. Напори свију њих стицали су се

у Петрограду значајни рад Обычаи и песни урецкихъ сербовъ (въ Призрïнï, Ипекï, Моравï и Дибрï), а Српска краљевска академија издала је 1904. његово недовршено дело Сара Сербiя и Албанiя.

3 Ваља овде навести судбину првог конзула другог руског конзулата у Старој Србији, отво-реног 1902. у Косовској Митровици, Григорија Степановича Шчербину. На сличан начин је, с леђа, и он убијен убрзо по преузимању дужности.


у једну тачку: истражити и научно осветлити историјско и културно наслеђе српског народа на Косову, упознати савремено тешко стање и слику о томе проширити у свет.

Са већином њих Ракић се и лично знао још пре одласка у Приштину.

3.1. Милан Ракић, тако, није на Косово дошао као у непознату и страну, мислима и срцу далеку земљу. Није он – како ће забележити један његов би-ограф – у свету колевку Српства понео тек „прекаљен карактер, урођену от-меност“, већ и „жарко родољубље и човекољубље“, изнад свега спремност на жртву.

Радећи у поробљеним српским крајевима првенствено са сународници-ма, али и са Турцима и Шиптарима, са дипломатским представницима Русије, Аустроугарске, Италије, краљевски конзул Милан Ракић је пред собом, као једино важне, видео три задатка. Први – то је била зашиа православног српског народа од турског безвлашћа и албанске самовоље, од пљачки, уби-става и насилног преверавања у ислам. Други задатак био је: национално, вер-ски, просветно и привредно тако организоваи „отоманске“ Србе да сваки њихов напор истовремено води очувању народнога достојанства и остварењу вишевековне тежње за животом у јединственој српској држави. Трећи задатак огледао се у припреми Старосрбијанаца за војничко ослобођење од Турака и коначни повратак Косова и Метохије у окриље матице Србије.

Укратко, дипломатске активности Милана Ракића у окупираној Старој Србији као у огледалу су одражавале свест, искуство и бригу целокупнога по-литичког Српства за судбину отете древне постојбине.

4. Милан Ракић је, као што смо већ рекли, године 1904. именован за се-кретара Српског конзулата у Приштини, а на Косово је стигао средином маја 1905. Време од постављења до ступања на дужност провео је у припремама за посао који га очекује. Радно место било му је дипломатска архива Министар-ства иностраних дела.

То, међутим, није све. Деда по мајци, академик Милан Ђ. Милићевић, писац волуминозне Кнежевине Србије (1873) и Поменика знамениих људи у српскога народа новијега доба (1888), и таст Љубомир Ковачевић, историчар и академик, својевремени министар просвете и црквених дела Краљевине Ср-бије, са Љубомиром Јовановићем писац двотомне Исорије српскога народа (1893–1894), омогућили су Ракићу сусрете с најбољим познаваоцима Старе Србије и савремених прилика у њој: са ранијим конзулима на Косову Брани-славом Нушићем, Светиславом Симићем и Симом Аврамовићем, па са Јова-ном Цвијићем и Слободаном Јовановићем, са Димитријем Поповићем и Јова-ном Јовановићем Пижоном…


4.1. На разговор о Косову и Метохији примио је Милана Ракића, пред ње-гов полазак у Приштину, и председник Народне скупштине Андра Николић. Он му је, у скупштинском кабинету, изнео Bulletin d’Alliance française од апри-ла 1903. године: да види и да зна како је српско стање на Косову доживео један страни историчар, познавалац Балкана – Албер Мале.

По свом боравку на Космету 1902, Француз је свету телеграфски рефери-сао:

„У Старој Србији, у албанском паклу, у Приштини и у Призрену. Ту на хиљаде несрећних српских сељака нестају сваке године, једни натерани у емиграцију, други побијени: ту уистину хришћанин у сваком часу осећа да смрт корача у његовој сенци. То је као неки кутак конгоанске шуме или као парче средњег века пренето у ову нашу Европу и заборављено у нашем двадесетом веку.“

Хилми-паша, Турчин настањен у Паризу, организовао је одмах, са више страна, фронталан напад на Малеов извештај: оптужили су га да агитује за Србе, да претерује, да измишља.

Малеа то није поколебало. У листу Le Matin, који је муслиманску кампању започео, он – сажевши за нову прилику садржину и ставове изнете у својим ранијим дописима и чланцима штампаним у париским ревијама Илусрација (L’Illustration) и Око свеа (Autour de monde), уз то оснажујући властите дока-зе аргументима Виктора Берара – мирно отпоздравља клеветницима:

„Рекао сам и остајем при томе, пошто имам доказе у руци, да је месе-ца јула 1901. у Старој Србији, у дну Косова поља, на обали Ибра, у крају код Колашина, тридесет и три српска села уништено од Албанаца, а да турске власти нису ништа учиниле да то спрече, као што нису нашле ни најмањи изговор. [...] Поново тврдим да могу да докажем да већ двадесет година у читавом крају од Скопља до Новог Пазара, и од Приштине до Призрена, Албанци приређују прави лов на хришћане, а да турска влада није учинила ништа до ових последњих месеци како би заштитила Ср-бе. [...] У рукама имам списак напада, крађа, пљачки, отмица, насилних верских преобраћања, силовања, убистава, које су Албанци муслимани извршили над Србима. [...] Рекао сам и остајем при томе да, ако је у Маке-донији стање страшно, у Старој Србији је ужасно.“

Нека види, нека размисли – тако је тада Ракићу рекао Андра Николић – да ли се за две године, од маја 1903, кад је Мале ово написао, до дана кад ће он ступити на косовско тле ишта променило, па према томе нека одреди своје дипломатско деловање.


4.2. Албер Мале, како смо видели, позивао се у својим полемикама на Вик-тора Берара. На Берарова запажања и судове упутиће посредно, тридесет го-дина касније, и сам Милан Ракић.

У разговору4 за први број Црњанскових Идеја, 1934, на питање о косов-ском периоду његовог рада, о средини и времену у којима је живео, Ракић ће, све у жељи да заобиђе сувишне речи, казати:

„Било је то време када је, у Косовској Митровици, једини женски ше-шир носила г-ђа Ракић, што је изазивало сензацију.“

Но, то је било само једно, ексклузивно значење Ракићевих речи. Под спољ-ним смислом исказа тињао је социокултурни набој који данас могу разумети још једино добри познаваоци прилика у којима г-ђа Ракић са шеширом „изази-ва“ сензацију међу грађанима релативно урбанизоване Косовске Митровице. Јер њена појава била је сензационална за српско становништво, нипошто за Турке и Арнауте.

Један путнички запис, који се дотиче управо симболике шешира у срп-ским крајевима под османлијском управом, објасниће суштину тих разлика испољених кроз однос према моди код хришћана и муслимана:

„Овде је шешир симбол хришћанства и присуство човека са шеши-ром представља скандал у албанским градовима. У Пећ већ педесет годи-на није ушао нико са шеширом, а да у исто време није постао мета у коју се пуцало.“

Опсервација о којој је реч потиче управо из пера поменутог француског научника и путописца Виктора Берара, чији спис је Ракић више него добро познавао.

5. Но, истраживача и путника попут Берара било је у Старој Србији и у Ракићево време.

Предусретљив и вољан да у сваком тренутку помогне, Ракић се у таквим приликама без позе и устезања преображавао у тумача косовских старина и обичаја. При тим сусретима бирао је за себе улогу „водича“ кроз српску исто-рију и стваралаштво на косовско-метохијском простору, али био је истовре-мено и захвалан саговорник – могућности да се обавести о новим догађајима

4 Због библиографа треба напоменути да је текст Са песником нашег ослобођеног Југа потпи-сан шифром „Т“. Објективно се не зна ко стоји иза овог псеудонима. Сви су, међутим, изгледи да је у питању главни уредник листа Идеје – Милош Црњански. До оваквог закључка довела ме је упоредна стилографска анализа поменутога и њему сродних новинских радова Црњанског из тог времена (уп., примера ради, разговор Црњанског с Исидором Секулић Где живи најсрећ-нија жена Југославије, објављен у београдском Времену од 13. јануара 1932. године).


у Европи и њеној култури, уметности, књижевности, и да мисли размени с обавештеним и меродавним личностима из света, у Приштини му се нису та-ко често пружале.

Ипак, прилика је било. Посета Андреа Шерадама причинила му је, на при-мер, ретко задовољство.

Да Француз долази на Косово Ракића је обавестио Јован Дучић, у то вре-ме аташе Српског посланства у Софији. У писму од 17 [30]. децембра 1910. он Шерадама препоручује као доказаног пријатеља Срба и као личност на коју се и даље може најозбиљније рачунати:

Драги Милане,Јуче је одавде отишао за Скопље André Chéradame, познати францу-

ски публициста који је пре неколико дана био у Београду а последњу неде-љу овде у Софији, где је дочекан ванредно. Он је велики лични пријатељ г. Св. Симића и био је више пута гост и у његовој кући.

Г. Света је јуче писао у Скопље г. Јовановићу за долазак Шерадама, а мене је замолио да тебе још данас известим да ће Шерадам доћи и у При-штину. Г. Света те моли да га примиш на тамошњој станици и поведеш као свог госта. Теби су познате услуге које је он учинио више пута нашој ствари.

Свој боравак на Косову Шерадам ће доцније описати као више него при-јатан: упознао је Приштину, видео Грачаницу, био на Газиместану и провео незаборавне сате у разговору са конзулом-песником и његовом госпођом, љу-дима велике опште културе и музичке образованости, изузетно одмереним и господственим у опхођењу.

5.1. У пролеће 1911. године Ракићев гост био је Алфред Јенсен, шведски славист, преводилац српске народне јуначке поезије, Његоша, Лазе Лазареви-ћа, Матавуља, Јанка Веселиновића...

Јенсен је, као и Шерадам, на Косово стигао из Софије, преко Врања и Ско-пља. На железничкој станици, удаљеној од Приштине дванаест километара, сачекао га је каваз и Ракићевом кочијом довезао га у Српски конзулат.

Дочек се за Швеђанина претворио у незабораван доживљај:

„На кочијашевом месту, као на трону, седео је каваз, конзулов телохра-нитељ Стојан, крупан младић жућкастих брчина и детиње благих плавих очију. У позлаћеном појасу имао је најмање 200 пушчаних и пиштољских метака и одговарајуће ватрено оружје, па је као такав био пажње достојан стражар...“


Јенсену је Ракић показао Косово поље, Газиместан, Муратово турбе; зајед-но су разгледали Грачаницу и шетали обалама Лаба и Ситнице; повео га је, на крају, у Ђаковицу – да види како Срби крсну славу славе на Косову.

По повратку у Приштину, Јенсен ће записати:

Никад за Србе нисам осетио дубље саучешће него ту у Старој Срби-ји, и ни из једног српског града не чувам лепшу успомену него из малог места Ђаковице, с дирљивом срдачношћу и гостопримством њених ста-новника.

Ракићеви извештаји Београду, а ни приватна преписка, ништа не казују о садржају његових разговора са гостом из Шведске. Јенсенова књига Крс и полумесец, коју ће у Стокхолму објавити одмах по повратку из Старе Србије, слути, на известан начин, на долазеће дане:

„Упркос сиромаштву, изолацији и препрекама, српска култура има на Косову дубоке корене. Али, постоји страх од албанске опасности због сталног надирања Албанаца на историјско српско тле.

Над Косовом лежи и даље невесела судбина.Положај српског народа, без сумње, тежи је него непосредно после

Косовског пораза. [...]Нешто тешко и меланхолично лежи изнад Косова; ваздух је пун мр-

шавих обећања плодне жетве, којој се већ руга ледени ветар великих не-мира.“

5.2. У Српском конзулату и у приштинском стану конзула Ракића гостова-ли су велики Европљани и на један другачији, тиши а трајан начин. Писали су му. Преписка Ракићева – остаћу само на том примеру – чува писмо Габријела Мијеа, послато у Приштину 3. јануара 1907. године.

Велики француски византолог изражава у свом писму задовољство што баш он, Милан Ракић, службује на Косову, подручју којем нема равна по богат-ству историјских и археолошких остатака српског царства XIV века, на чијем публиковању – вели – он, Мије, управо ради.

6. Писмо Габријела Мијеа уводи нас у ново подручје Ракићевих активно-сти на Косову и Метохији. Национални рад Милана Ракића одвијао се, наиме, у још једној, можемо рећи вишој равни. Друга раван косовских година Ракиће-вих нашла је исходиште у његовој поезији.

Милан Ракић објавио је само две збирке стихова. Прва његова збирка, Песме, штампана је у Београду 1903. године. Друга, под насловом Нове песме, појавила се девет година касније. Године 1929. обзнанио је свој опроштај од поезије: у „Српском књижевном гласнику“, најзначајнијем часопису тог вре-


мена, објавио је песму управо под тим називом – „Опроштајна песма“. За жи-вота, ниједан стих више није штампао. По смрти, у Ракићевој књижевној зао-ставштини, пронађене су, међутим, две дотле непознате песме.5 Једна од њих, „Јасика“, настала 1937, на годину пре његовог упокојења, спада међу најлепша Ракићева песничка остварења.

Већ прва збирка сврстала је Милана Ракића у репрезентативне ствараоце српске песничке Модерне. Друга збирка утврдила је то високо место на вред-носној лествици српске поезије прве половине XX века, и уопште. Са Јованом Дучићем, Владиславом Петковићем Дисом и Симом Пандуровићем он, по оп-штем признању критичара и историчара књижевности, саставља четворку нај-бољих представника српског песништва свог доба.

6.1. Ближе ћу приказати другу Ракићеву збирку, Нове песме. При томе, главну пажњу посветићу њеном завршном циклусу, чији је наслов – „На Ко-сову“.

Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник – иако с повременим кратким прекидима – провео у Српском кон-зулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године. У овом периоду Ракић је, осим косовских, објавио и седам песама углавном метафизичке инспираци-је.6 За седам година, од 1905. до краја 1911, Ракић је написао укупно петнаест песама.

Осам Ракићевих песама надахнуто је заветним косовским искуством. По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Гази-Месану, Симонида и Бо-жур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напушена црква и Наслеђе (1911). Нај-више њих објављено је у „Српском књижевном гласнику“: Минаре, На Гази-Месану, Симонида и Напушена црква; остале песме расуте су по Српству: Кондир и Јефимија штампане су у „Алманаху српских и хрватских писаца“, Наслеђе у „Босанској вили“, Божур у „Политици“.

Али циклус „На Косову“ садржи седам песама, што говори да једну од песама с косовском тематиком Ракић није уврстио у семантички строго структурисан циклус. То је песма Кондир. У Новим песмама као програмски оствареној целини, он ће, међутим, ову песму повластити тако што ће јој да-ти положај уводне песме у збирци. При коначној редакцији, у завештајној књизи своје поезије објављеној 1936. године, ранијој привилегији додаће нов значај: песми Кондир додељује улогу пролога у свеукупно своје стваралаштво у стиху.

Како ствари стоје са самим „косовским кругом“?

5 Године 2006. откривена је још једна песма, Балада о српској поезији (вид. о томе у: Јован Пејчић, „Критика српске поезије. ’Балада о српској поезији‘ – необјављена песма Милана Ракића“, Полиика /Београд/, 29. VII 2006: Култура, уметност, наука, L/16, стр. 7).

6 То су: Обична песма, Једна жеља, Муна импресија, Соне III, Прелазно поколење, Дра-гим покојницима и Сарос.


6.1.1. Групишући песме у циклус с насловом На Косову Ракић се, међутим, држао не хронолошког, већ семантичког критеријума распоређивања. По том мерилу, на прво место дошла је песма Божур; иза ње уследиле су: Симонида, На Газимесану, Наслеђе, Јефимија, Напушена црква и, у епилошкој функци-ји, Минаре.

Таквим прераспоредом песама њихова значењска тежишта примила су, с једне стране, додатан општи смисао, а с друге – оформила још и надређено симболичко језгро, садржано управо у песми Наслеђе, позиционисаној у сам центар циклуса.

6.2. Није тешко васпоставити опште духовно значење и друштвено-исто-ријски смисао Ракићевих родољубивих стихова:

Песнику се најпре показује косовско минаре, бело изнад црних кућа, сим-бол Османскога царства, турске власти.

Тмурно расположење и бол што су га, тако, захватили при ступању на ко-совско тле, у трима потоњим песмама замењују – стихијом једне нове и моћне, у исто време епске и субјективне, самопосматрачке имагинације и речитости какву српско родољубиво песништво дотад није имало ни познавало – слике крвавих божура, јуриша силних оклопника, чета које на бојном пољу падају једна за другом.

Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци, па монахиња Јефимија како плаче над српским племеном „које об-ухвата тама“, док „светлости нема на видику целом“.

Запевање и плач Старе Црне Госпе преноси се, онда, на стару икону у на-пуштеној цркви, на којој, „очајан и страшан, Христос руке шири,/Вечно чека-јући паству, које нема“.

У песми Наслеђе, последњој по настанку, догађа се, међутим, преокрет – мит и предање постају активан чинилац историје и песникове садашњости: чин идентификације лирског субјекта остварује се у димензији која времен-ске појавности доживљаја свенародне страдалничке повести (релација: не-кад-сад, у преименованој атрибуцији: сјај-ама, ми-кулура) брише као неонтолошки израз бића, што значи да етничка одређеност прераста у гене-ричку предодређеност, замрла колективна свест у пробуђену националну са-мосвест и спремност да се изазов прошлости прихвати као одговорност за будућност.

Најбоље се то види у завршним строфама Наслеђа:

Ја осећам ипак, испод свежих гранаИ калема нових, да, ко некад јака,У корену саром сруји снажна храна,Неисцрпна крепкос саринских јунака.


Све ишчезне ада. Заборављам бољу,А преда ме сају редом преци моји,Мученици сари, и јунаци којиУмираху ћуке на срашноме кољу.

6.2.1. С Ракићевим косовским песмама живело је и њима се напајало све Српство, не само Стара Србија, мада она највише. Један савременик, Алексан-дар Арнаутовић, забележиће како је с Ракићем цело једно поколење гледало симболично црвени божур, туговало за Симонидиним очима7, заклињало се над заветом Гази-Местана, крстило се пред очајним и страшним Христом На-пушене цркве, слушало глас Старе Црне Госпе, сневало о слободи и старој слави...

Јован Скерлић је ове Ракићеве песме назвао дубокима, наглашавајући при том да „свесну, разумну љубав према своме народу нико није боље изразио но Ракић, у песми На Гази-Месану“.

Уопште, нема међу Ракићевим родољубивим песмама остварења које се по своме социјалном значењу и непосредном утицају може упоредити са га-зиместанским стиховима. Исидора Секулић означује их као сигнале и печате: „Када се наведе: Ја ћу даи живо, [оаџбино моја, /] Знајући ша дајем и зашо га дајем, онда сви видимо камен међаш на прелому историјских време-на пијемонтске Србије.“

Лозинка поколења, песма-порука, На Газимесану могла је деловати тако освешћујуће не зато што је то песма која паразитски живи од косовског мита, већ стога што она тај мит оживљава и преображава – уздижући га истовре-мено, посредством једне сугестивне и сликовите, само Ракићу својствене пе-сничке реторичности, на висине пророчанства које, самим тим што се јавља као израз јединства Ракићевог друштвенога и духовнога бића, подразумева крајње доследно поступање у животу, безуслован избор – лично прегнуће, индивидуални чин.

7. После 1911, по ослобођењу Косова и Метохије од Турака 1912. године у Првом балканском рату, и његовог присаједињења Краљевини Србији, зе-мљи-матици, Милан Ракић није више написао ниједан родољубиви стих. У једноме разговору у Женеви 1928. године, који је са песником водио роман-

7 О тајни крајње, духовне лепоте Ракићеве песме Симонида, о тајни која надилази трагич-ну судбину слике лепе жене (дакле „земаљску“, пролазну страну уметности), мало се разми-шљало и писало. Изузетак представља оглед Светислава Мандића Симонидине очи. На месту најважнијем за овај одсек нашега рада, дакле о скривеним или недовољно уоченим, у српској књижевној науци углавном схематизованим вредностима косовских песама Ракићевих, Ман-дић пише: „Сав флуид којим песма зрачи, почива на непостојећим очима Симонидиним. Те очи, као далеке, давно угашене звезде које и даље шаљу свој сјај Земљи и људима (дабоме, не само Земљи и не само људима), још светле из својих празнина и већ стотинама година зраче унутрашњу светлост лепог бића.“


сијер Бранимир Ћосић, на питање о косовском раздобљу његовога живота и певања, Ракић је само рекао: „То је било херојско доба, велико доба. Какви догађаји, какви људи!“

Заиста је тако било. Милан Ракић стварао је и конзуловао у Приштини у доба када су, по речима великог српског историчара, правног мислиоца и ди-пломате Слободана Јовановића, „маленом Србијом ходали велики људи“.

Каква је литерарна судбина Ракићевих косовских песама? Историчари књижевности са много разлога сматрају да је до данас, у естетском смислу, то најлепши циклус српске родољубиве поезије. На свој особен начин овај став потврђује други велики песнички циклус посвећен Косову као исходишту српске националне судбине. То је циклус Васка Попе „Косово поље“, настао у периоду од 1958. до 1971, а унет у његову збирку Усправна земља, први пут штампану у Београду 1972. године.


Милан Ракић, Сабране песме (прир. Јован Пејчић), Београд, 2001.Милан Ракић, Конзулска писма 1905–1911 (прир. Андреј Митровић),

Београд, 1985.Милан Ракић, Над заспалим Српсвом. Косово 1905–1912 (прир. Јован

Пејчић), Београд, 2000.Рукописна и друга заосавшина Милана и Милице Ракић. Архив САНУ,

Инв. бр. 14331/I–III, 14342/III.Осавшина Љубомира Ковачевића и његове деце. Породична писма и

Лични албум фоографија Милице и Милана Ракића. Власништво породицâ Јелене Митровић-Станић, Оливере Тасовац и Иване Аранђеловић. Старатељ Синиша Влајковић.

Драги Маликовић, „Прилике на Косову и Метохији крајем XIX и почетком XX века и оснивање Конзулата Краљевине Србије у Приштини 1889. године“, Башина (Приштина), 8 (1997).

Милан Ћурчин, „Ракић на Косову“, Нова Европа Загреб, II/4 (1921).Дипломаско-конзуларни годишњак за годину 1931, Београд, 1931.Бранимир Ћосић, „Милан Ракић“ (1928), Десе писаца – десе разговора

(прир. Јован Пејчић), Бор, 2002.Т. [Милош Црњански], „Са песником нашег ослобођеног Југа“, Идеје

(Београд), I/1.Божин Симић, „Ракић као национални радник“, Нова Европа, књ. XXXI/8

(1938).Григорије Божовић, „Милан Ракић – национални радник“ (1938), Чудесни

куови (прир. Гојко Тешић), Изабрана дела 3, Приштина, 1990.


Стојан Зафировић, „Из мојих успомена о Милану Ракићу“, Јужни преглед, 1 (1939).

Милан Чемерикић, „Милан Ракић у Јужној Србији“, Јужни преглед, 2 (1939).Станислав Винавер, „Милан Ракић – човек, песник, Србин и западњак“,

Време (Београд), 27–30. IV 1940.Андреј Митровић, „Савременици о дипломати Милану Ракићу“, Прилози

за књижевнос, језик, исорију и фолклор, XLVII/3–4 (1982).Никола Кољевић, „Битка за идентитет (Милан Ракић: ’На Газиместану’)“,

Класици српског песнишва, Београд, 1987.Олга Елермајер-Животић, „Семантички потенцијал циклизације у Раки-

ћевим песмама ’На Косову’“ (1992), Свараоци и посредници, Београд, 2007.Конзулска времена српских писаца у Пришини – Милана Ракића, Брани-

слава Нушића и Војислава Илића. Саопштења на истоименом научном скупу, Башина (Приштина), 8 (1997). Аутори: Драги Маликовић, Драгомир Ко-стић, Душан Иванић, Сунчица Денић, Милош Ђорђевић, Миленко Јевтовић, Милорад Јеврић.

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову – заве, песма, чин, Београд, 2006.Исорија српског народа, I–VI (1–10). Група аутора (група уред.), Београд,

1983–1993.Задужбине Косова. Споменици и знамења Српског народа (уред. Атанасије

Јевтић), Призрен/Београд, 1977.Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живоа, обичаја и веровања

у Срба на Косову и Меохији (VI век – почеак XX века), Београд, 2001.Сербиа. Српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних

аутора (прир. Ратомир Дамјановић/Ново Томић/Сања Ћосић), Београд, 1996, 2000.

Сима М. Ћирковић, Срби међу европским народима, Београд, 2004.

СТРАНА ЛИТЕРАТУРА

И[ван] С. Ястребов, Стара Сербия (и Албанія). Путевыя записки, Српска краљевска академија : Споменик XLI, други разред, 36, Београд 1904 (издање на српском, у преводу Д. Чамбара, Приштина 1995).

Албер Мале, Дневник са српског двора 1892–1894 (прир. и прев. Љ. Мирко-вић), Београд, 1999.

F. Moore, The Balkan Trail, New York, 1906.Alfred Jensen, Kors och holfmane, Stockholm, 1911.André Chéradame, Douze ans de propagande en faveur des peuples balkaniques,

Paris, 1913.Albert Ritter, Die Kaisermachte un der Balkan, Stutgart, 1913.Henry Barby, Les Victoires serbes, Paris, 1913.


Сретен Драшкић, Европа и албанско пиање (1830 –1921), Београд, 2000.Михаило Војводић, Србија и балканско пиање (1875–1914), Нови Сад,

2000.Драги Маликовић, Косово и Меохија 1908–1912, Приштина/Лепосавић,

2000.Срби на Косову и у Меохији. Зборник (уред. Стеван Карамата/Часлав

Оцић), САНУ, Београд, 2006.

Йован Пейчич

ПОЭТ И КОНСУЛ МИЛАН РАКИЧ И ЕГО ЕВРОПЕЙСКИЕ ГОСТИ

Резюме

В докладе рассказывается о периоде жизни поэта Милана Ракича, кото-рые он провел в Косово и Метохии( 1905–1911 гг.), когда находился там в ка-честве служащего сербского консульства ( сначала как секретарь, затем – как вице–консул, а с 1908 года – в качестве консула) и вплоть до 1912 года, когда он был как добровольцем на фронте, освобождая район Старой Сербии. Доклад состоит из двух частей. Первая часть, имеет короткое историческое введение о сербских ученых и писателях, работающих на дипломатическом поприще, и повествует о европейских гостях консульства, которое его посещали до того, как Милан Ракич начал свою работу в качестве дипломатического работника в Приштине (Виктор Берар, Альберт Мале), а также о посетителях, которые были гостями консульства во время его пребывания на посту консула (Андре Шерадам, Альфред Енсен). Во второй части доклада рассматривается генезис стихотоворений Милана Ракича, написанных в этот период и имеющих серб-скую косовску тематику, а потом дается литературоведческий анализ темати-ческого и символического слоев его цикла В Косово (по единодушному мне-нию критиков – лучшего цикла сербской патриотической лирики в сербской поэзии вообще). А окончание доклада посвящено влиянию как духовному, так и стилистическому произведений патриотического цикла Милана Ракича на современную сербскую поэзию (например, на поэзию Васка Попе).

УДК 821.163.41.09-1 Ракић М. 821.163.41.09-1 Сладоје Ђ.

Лидија ТомићНикшић, Црна Гора

КОСОВО У ПОЕЗИЈИ МИЛАНА РАКИЋА И ЂОРЂА СЛАДОЈА

Тема Косова у српској књижевности односи се на историјски, односно друштвени, државни, национални и политички контекст једног простора у дугом периоду. Из историјских збивања настајала је и развијала се пјесни-чка мисао о њему и у усменој, и у писаној књижевној традицији. Косовска стварност и косовски мит спојили су дух различитих времена с појединачним и цјеловитим доживљајем знаменитих и трагичних догађаја. Стога, Косово је велика тема књижевног наслеђа.

Рад под овим насловом третира два пјесничка искуства у поетској транс-позицији косовских тема. Инспиративна раван Ракићеве и Сладојеве поезије је различита и тиче се два поетска израза и погледа на свијет.

Кључне ријечи: родољубива поезија, модерна поезија, мотиви, стих, поет-ски доживљај, поетски израз, поредбена анализа – паралелизам и контраст.

Косово српске историје, културе и језика носи и оживотворује мисао о егзистенцији српског народа. Косово данас, и Косово из давних времена, сустиче стваралачки чин и дјело великог броја стваралаца, али се поетска ко-смогонија косовске љепоте и трагике враћа дубини оног што је универзално, што се, из перспективе легенде, поезије и стварности, уткива у метафизичку обухватност косовске мисли.

Косово је један од семантичких средишта старе српске и модерне књи-жевности и најприсутнија тема националне историје. Косово је чест мотив у српском сликарству и музици и у најшире схваћеној етнографској и етичкој традицији косовске збиље.

Косово у поезији српских пјесника метафорички обједињује свеукупност српског постања, страдања и жртвовања. Косово је и мит, и стварност, пје-снички симбол и икона усмене и писане књижевности, романтични занос и мисао, реалистички топоним прогона и сеоба, узвишена катарза земаљског и


небеског постојања. Оно је даворје и смиље српске поезије, апсурд, саткан од бола и молитве.

Тема Косова у поезији Милана Ракића, на почетку, и Ђорђа Сладоја, у другој половини XX вијека, до нашег времена, поред великог броја пјесника који о њему пјевају, на необичан начин, спајају оно што је узвишено у теми косовског пораза и оно што се гротескним обртима сурвава у парадоксе новог времена. Косово Милана Ракића и Ђорђа Сладоја казује и свједочи тему пораза, било да је ријеч о једној врсти модерно схваћене романтике или о поетској побуни над етичким разграђивањем српске духовности.

Седам родољубивих пјесама Милана Ракића – Божур, Симонида, На Гази--Месану, Наслеђе, Јефимија, Напушена црква, Минаре или седам медаљо-на јединственог косовског љетописа, укршта визију косовског боја с темама отпора, васкрсења и побуђене свијести о величини и изазовима трагичног искуства.

Родољубиво биће Сладојеве поезије је другачије. У низу пјесничких књи-га, од „Дневника несанице“, „Великог поста“ (1984), до књига „Свакодневни уторник“ (1989), „Трепетник“ (1992), „Плач светог Саве“ (1995), „Петозарни мученици“ (1998), „Далеко је Хиландар“ (2000), „Огледалце српско“ (2003), „Мала васкрсења“ (2006), теме српске историје и епике преплићу се с иску-шењима свакодневице. Трагизам косовске прошлости у Ракићевој лирици и данас евоцира трагични ореол косовске мисли, док се у Сладојевим пјесма-ма непролазна вриједност тог искуства онеобичава диспропорцијом оног „што јесмо“ и оног „што смо били“. Лирска инверзија епских тема учинила је да Сладојева најновија збирка, „Манастирски баштован“ (2008), религијски сублимира стања изгона и жртве. Сладоје пародијски, најчешће иронијом, проблематизује знамења наше прошлости, али не њих ради, већ дехуманизо-ване перспективе угроженог човјека.

Ракићев увид у косовску трагику је лирски озарен мотивима природе („Како је лепа ова ноћ!...“, у пјесми „Божур“), љепотом жене („Ископаше ти очи, лепа слико!...“, у пјесми „Симонида“), хришћанском симболиком Христовог распећа („Лежи стара слика распетога Христа...“ и цркве у пјесми „Напуштена црква“). Симболика отете земље у пјесми „Минаре“ мозаички затвара круг косовских страдања, сагледљив у теми физичке и духовне патње, у пјесмама „На Гази-Местану“ и „Јефимија“.

Док се поетски субјект у пјесми „Божур“ налази у суштаственој непро-лазности „златокосе месечине“ и сновидовној празнини поља („Где некад паде за четама чета“), гдје се, из дубине трагичног боја, рађа божур, „црвен и плав“, дескрипција поља симболички продубљује тему жртве („... Косовом божур цвета“) ка ореолу светозарног мучеништва о којем пише Ђорђо Сла-доје. „Равно поље“ Милана Ракића поетски сублимира именица „тајац“ чије естетско дејство експресивно сублимира дубину трагике и љепоте, симболи-чки отворене у искуству људског пораза. С отменом ријечју модерне поезије,

317Лидија Томић: Косово у поезији Милана Ракића и Ђорђа Сладоја

с дугим стихом и уједначеном интонацијом укрштене риме, поетска мисао варира дескриптивну с рефлексивном тачком гледишта. Божур има боју крви, а мирис – снове умрлих душа.

Мотив Косова у пјесми „На Гази-Местану“, сасвим у духу родољубиве лирике, носи атрибуте смрти и херојског подвига. Пјесма почиње химничном апотеозом срушеног царства, садржаном у симболима таме и праха. Семанти-чка обухватност „треска и крваве трке“ пророчки открива мисао да је Косово, и у Ракићевом времену, „...непрегледна јама,/Костурница страшна и поразом славна“. Аутентичност средњовјековног пораза („Силни оклопници, без мане и страха,/Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка“) актуализована је темом жртве и поновног отпора. Дијалог поетског субјекта с прошлошћу и историјом, из перспективе савременог доба, драматично сустиче завјет новог покољења, експресивно озарен (и без ореола прошлости) снагом патриотизма и љубави („И данас кад дође до последњег боја,/неозарен старог ореола сјајем,/Ја ћу дати живот, отаџбино моја,/Знајући шта дајем и зашто га дајем!“). Ракићева пјесма спаја прошлост и садашњи тренутак, некадашњу славу и искушења савреме-ног доба. Родољубље поетског субјекта трансформише стање озарености у став нове генерације.

За разлику од Ракића, Сладоје се враћа косовским темама имајући у виду славну прошлост српског народа, његову епску традицију и величину јунака и догађаја. Пјесник од њих полази да би у наслеђу епске поезије лирски прекомпоновао зло савременог доба, односно, да би у инверзији првобитне славе освијетлио парадоксе људских слабости и страдања. Сладојева поезија, стога, дијалогизује прошли и садашњи тренутак српске историје. Пјесник по-лази од аутентичне, савремене и народне судбине, а потом, од вјере у преобра-женску моћ ријечи да врати оно што се из гротескног враћа у раван изгубље-ног – узвишеног, божанског и људског. Ознака и означено историјске збиље садржи контрасте подвига и пораза. Присуством епских тема, Сладоје успо-ставља историјско вријеме преткосовског и косовског времена у реалности савременог спектакла, земаљског вашаришта и трагикомичног позоришта.

И док се Ракићева мисао везује за судбину Косова, његове родољубиве пјесме носе поетски немир балканских прилика у којима су и настале. Језгро Ракићевог погледа на свијет садржи патриотски активизам, концентрисан идејама одбране и пркоса. Симболика славне прошлости и пораженог царства преплиће теме претеће катаклизме и изгубљеног добра. Њима се поетски субјект предаје мотивима заноса и бола, с намјером да симболи косовске стварности буду поетски ореол трагичне збиље. У Ракићевим пјесмама ка-тарзични доживљај трагичног тиче се артистичке флуентности одабраних мотива. Мелодијском уједначеношћу дугог стиха остварена је конгруенција поетског тренутка и историјске традиције. Мотиви косовског циклуса пјесама актуализују доживљај српске историје. Дијапазон прошлости драматично осветљава извјесност Ракићеве савремености.


Паралелизам два времена и тока догађаја одвија се и у Сладојевој лирици. Но, он је другачијег типа, он је дат из оне обичне перспективе нових прилика у којима је мотив Косова у функцији поетских преиначења ранијег „вакта“. На примјеру Ракићеве и Сладојеве пјесме „На Газиместану“, баш зато што је Ракићева пјесма подтекст Сладојевој пјесми, уочавамо различитост идеолошке перспективе, видљив у контрасту симбола и његове слике. Између родољуби-ве знаковности мјеста радње у Ракићевој пјесми и обратног „поетског при-чешћа“ истог топонима у Сладојевој пјесми, иконичност Ракићеве визије поља улази у минус поступак очекиваног значења. Мотивима божура, олује, царсва и косовских јунака Ракић лирски рекреира реалност косовске збиље, а Сладоје је декодира тако што слику косовских јунака мијења мотивом косовских сараца, „тужног поља Косова“ и угрожене егзистенције. Епско се, на плану односа српског и турског, српског и албанског народа не губи, али се поетски проблематизује у трагедији српске земље у новом времену. Тема напуштене и изгубљене земље наглашенија је од симбола изгубљене битке. Визија пустоши, толико година после Ракића, враћа мисао на изневјерени траг косовског завјета, снажно присутан у Ракићевој поезији. Сладојеви стихови из пјесме „На Газиместану“ – „Јер, ко још за то мари/Што лирски кокошари/И два-три мемљива попа/запомажу и врече:/Не дамо – ово је наше!“, актуализују апсурд из којег се, још само у поезији, чува мисао и свјетлост оног што је постојало и што се, у слици пораза („Наши стихови шта ће,/Него да ћутке скупе,/У хуку воловоднице,/Зрње, мрвице, коске,/Преостале од даће“) гротескно деформише у трагикомичној знаковности „огледалца српског“. Паклена јава се лирски кодира метафоричношћу угрожених бића („Цвокоћу младе липе/И манастирске полице,/Ћуте гнезда и саћа,/Па чујеш како шкрипе/Доњега света поднице.“). Пјесма не изневјерава визију прошлости, али је преиначава деградираном позицијом бића („Шћукани попут сврака“). И симболи царског наслеђа – кондири и купе – осамостаљују трагичну слику новог времена. Оно се у Ракићевој пјесми „Кондир“ чита у визији „старинских јунака“ и стању „једне болне душе“ у доживљају смрти („Сад на разбојишту лежи леш до леша./Племићи и себри. Лежи страшна смеша.“). Кондир из једног прелази у друго семантичко поље, из славе у тему жртве и спасења. Свјетлосна симболика средњовјековне славе постаје метафора вјечног мира. Песимистичка слика војника у Ракићевој пјесми „Кондир“ („Непрегледна хрпа рањеника кисне“) блиска је песимизму поетског субјекта у Сладојевој пјесми „Кружење туге у природи, друштву и појединцу“. Иронична пројекција недовољности указује на трагикомичан ниво историјске свијести и расцјеп савременог човјека и историјског памћења. Изван континуитета са старином, Сладојева пјесма „Повратак Павла Ћеранића из тазбине и тужбалица његова за Марком Краљевићем“ актуализује тему апсурда у животу без Бога и врлине. Онеобичавање људских слабости („Био сам се на смрт, као за Косово/Јер шта смо без њих кад смо с њима ово“) усмјерава мисао ка теми пораза. Стога,


Сладоје слика „растемељење“ и „раздомљење“ традиције, с идејом да се „душа од седам кора“ дијаболично пуни искушењима земаљског зла.

Поетика косовских тема за Милана Ракића и Ђорђа Сладоја, поред етичких, има, изнад свега, естетичку вриједност. Ракићев естетизам тиче се мотива оскрнављене љепоте у пјесми „Симонида“ и поетске транспозиције бола у пјесми „Јефимија“. Узвишено у Ракићевој поезији чита се у дијалогу поетског субјекта и умјетничког наслеђа, нарочито у синестезији светозарне историје и поетске визије садашњег тренутка. И док Ракић дијалогизује мотив ископаних очију, Сладојево „Аз“ или лирско Ја слиједи мисао себра, дијака и божјака у бруталности изневјерене традиције којој поезија враћа свјетло непролазности, спасења и вјере. Ракићев дијалог фокусира естетску ауру звјездознане луче у којој је садржана стихом одређујућа љепота поезије. У Сладојевој „вишетомној хроници“ завичаја и судбине српског народа, од Немањића, Хиландара и Косова, до данас, чита се апокалиптична изрази-ос нашег доба. Перспектива субјекта пренесена је у говор поезије, у лирски доживљај епских стања пред извјесношћу заборава пред којим само поезија, као свјетлост, обасјава стања зла, од светог Саве и Хиландара, до Херцег-Босне и избјеглица. Поетска неизвјесност („шапни шта ће с нама бити на пошљетку“) у Сладојевој поезији варира противречности разарања и уништења. Изневјеравање божанске суштине супротстављено је симболици вјере која надом у спасење превазилази људску недовољност. „Дебло греха у смоли јереси“ и „хлебну на земљи свагдању муку“ Сладоје разбија стихом, односно поезијом као побуном врлине.

Балканска збивања на Косову учинила су да евокација косовске прошло-сти у Ракићевој поезији буде и узвишена, и свечана. Симонидина краљевска фигура евоцира, „и сад у цркви“, трајност љепоте, којој је пјесник посвећен. Сусрет са њом је и сусрет с божанском љепотом, с непролазношћу која враћа сјај „далеких звезда што већ не постоје“. Свјетлост је значењска – у њој се потискује и превазилази зло.

Сладојево трагање за свјетлошћу опредмећено је знаковношћу Христове и Икарове свјетлости, свјетлости мученика, манастира Жиче, а потом, свог дома, завичаја и душе предака. Свјетло узвишених тема зрачи из светих, али и обичних ријечи, из једноставног говора поезије која открива зло и љепоту постојања. Из њих се, у космогонији пада, и пјесник, и читалац, враћају себи, својој прошлости и традицији. И док епски узвишене теме немају свијетлу перспективу у гротескним обртима наше збиље, оне се, управо, обнављају у рецепцији декомпоноване стварности. Тема зла се не губи у темама прогона, погрома и сеоба српског народа. Но, стања патње подразумијевају трајност пјесме, људска мука – снагу духа којом се пјесник, лирски, из дубине, пјесмом „спасава“ од нестајања. Ђорђо Сладоје се, „и у самоћи и у муци“, враћа поезији и њеној благословеној моћи да обнавља снагу посусталог бића. Оно је слично усамљеном и остављеном Симеуну, господском и демонском лику јунака и


грешника, неком ко слави „Мудрост Лепоту и Љубав“ („Високи Стеван“) и онда када зна да је и Србија „грешно косовско нахоче“ („Наход Симеон“), а српска земља Косово, отети посјед и изгубљени завичај („Кад све је притисло кече/И проломила стопа/Бивола који се с паше,/У сутон, царски враћа/водећи биволице“/„На Гази-Местану“).

Избор пјесама са мотивом Косова у Сладојевој поезији концентрисан је перспективом мотива народне поезије. Пјесничка збирка „Огледалце српско“ својим деминутивом упућује на деградирани статус поетских симбола. У циклусу пјесама „Косовска нахочад“ враћа се топографија косовске несре-ће, али не у истом, епском кључу, већ у лирској евокацији упечатљиве исто-рије. Пјесма „белешка Вука Б.“ ресемантизује улогу Вука Бранковића – од издајника до осуђеника због којег „Србија личи/На отворену рану“. Преба-цивање перцепције са субјекта на објект приповиједања учинила је да већ у следећој пјесми, Агарени, Арбанаси Угри, у пјесми „Чарнојевић“, опредме-ћују мотив насиља и смрти, којим се, у пјесми „Принцип“, активира тема одбране и жртвовања. Сладоје у своју поезију враћа прошлост како би у „родослову“ историјских догађаја спојио симболе зла и добра, као у циклу-су пјесама „Коњи и гавранови“, с перспективом прошлог и савременог вре-мена. Песме „Све сивљи соко“, „Дамјанов Зеленко“, „Хрт Караман“, „Косов-ски врапци“ проблематизују тему пада. Косовске прилике сустичу се у осо-бинама сломљеног крчага и „других крхотина“ и сликом трагичних хероина – Косовке дјевојке и Анђелије. Ситуације и стања пораза, видљиви у пјесми „Опет то, само много тужније“, враћају Сладоја искуству зла („Видело се, вран-гавране,/Виделе су, бели Виде,/У зрцалу душиноме/Празне дупље Симониде /Да немамо куд ни коме.“)

Ракићева рефлексија косовских прилика садржи говор ријечи „спрам ко-јих се види вечерати“ и остварен „карамрак“ националног искуства. Сладоје-ва мисао о Косову је поетски разуђена из косовске несреће до „књиге пропа-сти“ у аутентичном, „присно и ниње“ опомињућем, сатиричном, хуморно разорном и пародијски инвентивном лирском говору.

Просторни хронотоп Косова у Ракићевој поезији детерминисан је пој-мом поља и именом Гази-Местана, али и идиоматском спрегом мотива крви, мучеништва и „распетога Христа“. У пјесми „Напуштена црква“ отјелотворе-на је празнина остављене цркве и измученог Христа. Фигуративност тишине, таме, ноћних птица и вампира у Христовом дому је застрашујућа. Косовска стварност је визуализована непостојећом паством о којој и Ђорђо Сладоје, у пјесми „Извјештај о царству небеском“, пјева. Но, вјерници у овој пјесми нијесу више на земљи већ на небу, али и у том простору не престају „страх и језа“ и „патња нечесова“. Она је доминантна тема свих Сладојевих пјесама с мотивом Косова. И док у пјесми „Плач светог Саве“ српски род изневјерава завјете свог светитеља, али не и њега, реалност пада је поразнија од самог пораза.(„А ми пијемо, као и свака стока,/Жабокречину с Посраног потока/Из


пишталина, слатина и млакви./А ти ме питаш зашто смо овакви.“/ из пјесме „Јавич“).

Родољубива поезија Милана Ракића семантизује аутентичност поетског доживљаја, а Сладојева – лирски дестабилизовану реалност бића. У Ракићевим пјесмама се враћа прошлост, а у Сладојевим језичко памћење српске историје у деградираној врлини или угрожене светости Брезовице, цркве Самодреже и малене Бањске.

Лирика Ђорђа Сладоја, у суштини, наслојава трагикомичну „питалицу од ужаса“ и њом похрањену тему „отаџбине“, народа, нације. Десетерцем, садржаним у „обнови певања“, пјесник афирмише обновитељску моћ „опара-них дистиха“ и „просутих строфа“ које и чине јединство лирске и духовне плаштанице, спојене оним што се емоционално и мисаоно сустиче у крајње једноставним, наоко познатим а необичним спојевима светог и профаног, узвишеног и ниског. С мањим или већим преиначењима, семантичка отво-реност пораженог човјека креће се од егзистенције човјека до сурове пара-дигме „звери“.

Тема оног што није ушло у талог „пепела и гара“ у Сладојевој поезији додирује се с Ракићевом пјесмом о болу душе. Док пјева о Јефимији, Ракић чита патњу душе „на злату и свили“ Јефимијиног рукотвора. Ракићева пјесма, као Јефимијин рад, укршта суморну неизвјесност свог времена и искуствену реалност прошлости („И осећам тада, да, ко некад, сама,/Над несрећном коби што стеже све јаче,/Над племеном које обухвата тама,/Стара Црна Госпа запева и плаче...“). Тема „деспотице српске с калуђерским велом“ семантизује вишевјековну муку „несрећне коби“ и лик „Старе Црне Госпе“ у поетски трепетник, дневник несанице и теме „тужне приче“.

И док је мотив природе дискретно присутан у Ракићевој родољубивој лирици, мотиви природе, флоре и фауне у Сладојевој поезији имају више-значни смисао. Сама поезија је, каже пјесник, „чуваркућа српског духовног и националног бића“, а вријеме земно и судбине људске семантичко тежиште Сладојевих пјесама.

Ракићева симболизација зла опредмећена је атмосфером, ситуацијом, стањем патње. Сладојева симболизација зла улази у антропоморфну знако-вност „уплаканог храста“, „кукастих пахуљица“, „липа христоликих“, при чему, тему страдања подразумијева иконичка знаковност страдања. Поетска асоцијативност је потпуна. Она је то и у Ракићевој пјесми „Минаре“ у којој поетски субјект доживљава опустјелу земљу контрастом „црних кућа“ и воћња-ка, цвијећа, пјесама и стада, над којим, у тами ноћи, „стрчи“ „бело минаре“. Перцепција није једносмјерна ни једноставна. У њој се сустиче историја и стварност косовског простора и семантичко одредиште централног симбола.

И у Сладојевој пјесми „Свакодневни уторник“, мотив Косова има ирониј-ски наглашен контекст угрожености. Метафоре „косовских стараца“ и „ва-жних“ догађаја („кад кокош у миру снесе јаје“) везују се с елегијским поменом


светог Саве у пјесми „Светосавска елегија“ („говорисмо о светом Сави,/И о Косову рекосмо коју.../ тек да се, на трен, заборави/Шта учинише несретном соју...“), а „косовски врапци“, у истоименој пјесми, с темом непрекинутог бјекства. Тема патње везује пјесму „Балада о лепој будућности“ и тему заборава у пјесми „Боли ли те“, у којој се и владика Раде пита „Куда је ово пошло одакле све то ниче“). И док Милан Ракић у пјесми „Наслеђе“ апострофира предачку оданост јуначком подвигу, Сладоје се у пјесми „Кокошије слепило“ враћа памћењу којим потврђује властито постојање. Родољубива поезија Милана Ракића разликује се од поезије Ђорђа Сладоја утолико што је у Ракићевом пјесничком доживљају Косово инспиративно сазвежђе модерне поезије којом овај пјесник изриче стање поетског субјекта у односу на прошлост и свијет у којем живи.

Код Сладоја, свијет српске историје и традиције постао је простор за дијалог овог и других времена, за глас и вишегласје једног и више ликова, епске и лирске традиције у структури поетског дијалога с бићем страдања.


Милан Ракић, Песме, СКЗ, Београд, 1999.Ђорђо Сладоје, Плач свеог Саве, СКЗ, Београд, 1995.Ђорђо Сладоје, Огледалце српско, Просвета, Београд, 2003.Ђорђо Сладоје, Душа са седам кора, Завод за уџбенике и наставна сред-

ства, Српско Сарајево, 2003.

Lidija Tomić

KOSOVO IN THE POETRY OF MILAN RAKIC AND DJORDJE SLADOJE

Résumé

The work on poetry by Milan Rakic and Djordje Sladoje pursues similarities and dissimilarities in a manner these two poets use in treating the subject of Kosovo. Inspirational core of Rakic’s relation toward the subject is the glorious past and tragic epilogue of Kosovo’s defeat. Patriotism of Milan Rakic heads toward the virtue of Kosovian vow and permanence of its symbols. Poetry of Djordje Sladoje


equals Kosovo to a toponym for lost and jeopardised land, one tragic glossary of continual defeat and a living reproof to the ethnic picture of contemporary man. Epic tradition of the hero and events penetrate the subject of terror over Serbian people, as well as the subject of oblivion. Lyric impression of a double defeat overwhelms epic motivation of Kosovo’s torment.

УДК 821.163.41.09 Андрић И.

Драгомир КостићКосовска Митровица, Србија

ФРАГМЕНТИ О КОСОВУ ИВЕ АНДРИЋА

Андрић никада није био на Косову и Метохији.У својим приповеткама и романима није писао о простору и људима са

Косова и Метохије. Само, и то делимично, и у форми ретроспективне технике приповедања, у једној јединој приповеци, необичној и многоструко значајној, Аникина времена (1931), радња се делимично догађа у Метохији, у околини Призрена (убиство Крстиничиног мужа). Један од јунака ове приповетке, младић Михаило, напушта потом Призрен и одлази у Босну, али тамо где доспева означен је као Странац. И тај ће га атрибут судбоносно пратити све до краја. Остаће вечити прогнаник и изгнаник.

Великом писцу је, наравно, косовски трагични мит био добро познат. Он га је, међутим, открио и свестрано сагледао у Другоме и кроз Другог, односно кроз дело Другога. Тај други је, у ствари, по много чему први: Петар Петровић Његош. Чини се да нико у српској књижевности није боље разумео цетињског Владику од Андрића. Текст Његош као рагични јунак косовске мисли (1935) са првом, аподиктичном реченицом у њему (Ова је драма почела на Косову), верно означава и одано дочарава до којих је све неслућених дубина и ширина допрла трагична прича о Косову.

На другој страни, Андрић је као дипломата у најосетљивије могуће вре-ме, 1939. пред Други светски рат и појаву фашизма у Италији, за потребе Владе Краљевине Југославије и Милана Стојадиновића, који је био на ње-ном челу написао један текст о албанском питању. Тај подсетник, касније прозван елаборатом, наишао је (1977. када је објављен и обзнањен) на велико негодовање код Албанаца на Косову и Метохији (Есад Мекули пише песму Аве аме и предлаже да се писац избаци из школских програма).

Андрић је, међутим, у том напису (насталом готово узгредно) још у оно време предочио одакле Србији прети опасност (питање арбанашке мањине на Косову).


Кључне речи: Иво Андрић (1892–1975). Андрић писац. Андрић диплома-та. Косово и Метохија. Србија. Косовски мит. Његош. Албанско питање. Срп-ско питање.

Сложене структуре коју чини низ прича у причи из различитих времена, уз главну причу о Аники и Михаилу ту су и приче о попу Вујадину, о Тијани, о Арнаутину и ножу, вишеградском кајмакаму Алибегу, старешини заптија Салку Хеди, Јакши, његовом оцу попу Мелентију итд. приповетка Аникина времена у пишчевом опусу заузима посебно место. Са својом апсурдном тематиком, догађајима који као да се збивају изван времена и простора Босне, односно изван времена и простора осталих Андрићевих дела, остаје по страни од свега што је Андрић написао.

Од метохијских топонима у њој наводи се само Призрен, у којем је Михаи-ло заједно са братом обављао туфегџијски (пушкарски) занат и Љубижда, село у којем је он имао мало имање.

Почетак драме Михаиловог живота збио се ту, између Призрена и Љу-бижде, у Крстинице хану.

Михаило који је паио много од жеље за женом1 (брат му се није женио, а њему као млађем није допуштао да се жени), у том хану је први пут упознао тело жене. Али то срећно искуство, то задовољство, није било дозвољено. Напротив, потицало је од греха, било грешно. Крстиница која је била знатно старија од Михаила – била је већ удата. И тај њен муж, упркос томе што је био болешљив и мрзовољан – побунио се. Ту је побуну, међутим, платио главом, будући због своје немоћи немоћан да казни прељубницу, иако је у тој намери посегао чак за секиром. Али ни Крстиница, ма колико била здрава и снажна, није могла да се реши мужа без помоћи Михаила.

Тако је Михаило, у тренутку, упознао зло, без помисли на зло: Ево ша је у основи ај занос од месец дана, и а бескрајна срећа која је жуборила у ње-му и преливала се без сенке, и сумње, и помисли на зло.2 И тако се он, осећајући да је двосруко издан (и од Крсинице и од оне среће са њом)3, поново нашао окружен патњом, али је сада та патња била сасвим друкчија и окрутнија. Дакле, пре Крстинице (жене) он је патио; после спознаје жене (после задо-вољства) опет је патио, али је сада та патња била много већа и тежа од оне претходне. Пре, била је то патња од очекивања (сладострашће); после је то патња промашеног очекивања: И чудновао, умесо да мисли на срахоу и несрећу која се десила у пред његовим очима и са његовим учешћем, мисао му се као излудела сално враћала на у срећу од месец дана, желећи да је

1 Андрић, Иво, Аникина времена; Сабрана дела Иве Андрића, књига седма, Јелена, жена које нема; Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 31.

2 Исо, стр. 33.3 Костић, Драгомир, Све апсурда, Аникина времена Иве Андрића; Грачаница, Грачаница,

2007, стр. 13.

327Драгомир Косић: Фрагмени о Косову Иве Андрића

изобличи и посиди, јер у њему је као свиање, као орежњење, све више хваало маха сазнање: да је све ово са њим и Крсиницом, све од самога почека, било овако срашно, сидно и немилосрдно. Нигде оне његове љу-бавне жеђи ни среће која је превирала у њему месец дана. И он цео у је без значења и невидљиво сиан, као повод и средсво. Јер, о су неки велики рачуни, које он не познаје, а које су Крса и Крсиница одавно размрсивали, и сада ево коначно пресекли. Осећао се издан, осрамоћен, покраден, смрвљен заувек, осећао је да се око њега сегла замка коју вуку, свако на своју срану, муж и жена, у дубокој и сарој мржњи која је већа и јача и од њих и од њега. Ео, о је била његова срећа.4

Нема сумње, то су погледи младића који тек што је закорачио у живот, али који је био поштен и који ће то остати до краја приповедања о њему.

О судбини Крстинице, писац после тога ништа не каже. Крстиница и њен злочин живели су у Михаилу; живели тако што су његов живот спутавали и онемогућавали.

Аутор тек узгредно, говором о Михаилу, саопштава да се она, лажном причом (причом коју је измислила) како су тобож ,,грчке харамије“ хајдуци напали на Крсинице хан и убили Крсу а њу ранили5, извукла.

Без сумње, њен злочин је дуго после тога плаћао Михаило. И, посредно, друга жена – Аника. Тако је Андрић демонстрирао на најбољи (најпримерени-ји) начин сву сложеност и испреплетеност догађаја, који се, издвојено посма-трано, готово уопште не могу доводити у везу.

Простор Косова и Метохије овде је дат као место где се збио злочин, који је за починиоца, некако, остао некажњен и простор одакле се бежи, али одакле се не може побећи. Нимало случајно, рекло би се.

Михаило одлази из Призрена, али тамо где доспева означен је као Стра-нац. И тај ће га атрибут судбоносно пратити све до краја. Остаће вечити про-гнаник и изгнаник.

Он се тако обрео у кругу вечитих косовских губитника!Наравно, великом писцу је трагичан косовски Пораз био добро познат.

Андрић је, међутим, тај мит свестрано сагледао у Другоме и кроз Другог, односно кроз дело Другога. А тај други је, у ствари, по много чему, био први. То је Петар Петровић Његош. Андрић је добро схватио генезу његовог бола. Добро га је разумео. Чини ми се да нико у српској књижевности није боље разумео цетињског Владику од Андрића. Његово предавање Његош као рагични јунак косовске мисли које је одржано 24. децембра 1934. године на Коларчевом народном универзитету у Београду верно означава и одано до-чарава до којих је све неслућених дубина и ширина допрла трагична прича о Косову.

4 Аникина времена, исто, стр. 33–34.5 Исо, стр. 36.


Текст почиње необично. Једним директним исказом. Једном аподикти-чном реченицом: Ова је драма почела на Косову.6 Означавајући Његошеву личност као драму, Андрић је, тако, одмах везује за њено извориште: Косово.

А у драматизацији текста о Његошу, Андрић, међутим, не полази од Ње-гоша, него од једног од његових савременика, сапутника и најбољег биографа, Љубе Ненадовића:

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске радиције, која је у им брдима и после солећа била сварнос, исо олико блиска и сварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пуа говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној рагедији. Наша је правда на Косову закопана, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је раже другим пуем до онога који им косовски заве налаже. Целокупна судбина свих људи била је им завеом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска сварнос, сваки је на себи лично осећао исоријску клеву која је лафе преворила у ратаре, осавивши им у души страшну мисао Обилића, да ако живе разапеи између своје ратарске, рајинске сварноси и виешке, обилићевске мисли. Црна Гора и све који је избегао у њена брда били су квинисенција ога косовског мисерија. Све шо је у им брдима рађало, долазило је на све са рефлексом косовске крви у погледу.7

Када је, на тај начин, уочено присуство још живог косовског мита у народу, разумљиво је да је он у Његошу, који је био на челу народа, па је често по природи посла морао видети и оно што народ није, био још присутнији и још живљи. После тога Андрић је могао да конкретизује однос Његошев према косовском миту: Ту је дакле почеак и Његошеве драме. Без овога би рагика Његошевог живоа била ешко разумљива.8

Андрић косовски мит доводи у исту раван са Његошем, Његошевим жи-вотом и Његошевим радом (делом). Штавише, он га поистовећује са њим.

Његош је прооип косовског борца, пише Андрић и додаје: И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисо оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. И у преписци са Русијом и Турцима, како истиче Андрић, за њега је Косово један даум који уиче на све одлуке и решавање најконкренијих пиања.9

Насупрот косовском миту који је прошлост, на Његошеву и жалост његовог народа, била је Турска која је и прошлост и садашњост; свеприсутност, извор сталних потешкоћа, смртна опасност по опстанак: Али главна мука и

6 Андрић, Иво, Његош као рагични јунак косовске мисли; Сабрана дела Иве Андрића, књига тринаеста, Уменик и његово доба; Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 9.

7 Исо. Нагласио Д. К. Код Андрића су ове речи стављене под знаке навода.8 Исо.9 Исо, стр. 9–10.


најежа борба Његошева, о је Турска. Косовски заве од којег се живи, којим се дише и мисли, у је непосредно у пиању.10

И Андрић који је у својим делима тежио да проникне у суштину Зла, лако уочава где га Његош налази и где дефинише. Зло које је мучило њега, мучило је и Његоша, с тим што је код црногорског владике оно више једнообразно: Турци и турско (код Андрића је то зло нешто, разуме се, сложеније, није само од Турака и не само турско): Али за Његоша је велико и моћно Османлијско Царсво било уисини оличење пакла на земљи, оваплоћен принцип Зла са којим му дужнос налаже бории се без колебања и помирења, па и без икакве наде на победу.11 Слично запажање истиче Андрић и нешто касније: Његошев сан о хармонији разбија се и ломи бруално у сусреу са Злом, а оличење зла у свеу о је велико исочно царсво.12

А из тога зла, нужно, проистиче жеља да се оно савлада. Али победе нема и, што је још горе, не може је ни бити. Нада на победу је осуђена на неуспех.

И та нада на победу и када је јасно да победе нема је нешто најчудније у нашем народу, феномен над феноменима: Та борба се води под јединсвеном, очајничком девизом која личи на апсурд а која је у свари живона исина сама:

Нека буде шо бии не може!

Нигде у поезији свеа ни у судбини народа нисам нашао срашније ло-зинке, истиче Андрић.13

Али, и та нада без наде и то да буде шо бии не може су од Косова. И да нема више ничега од косовског мита то је довољно! Апсурдан је мит о Косову, апсурдан као што је апсурдна и та борба без наде на победу, али је само ту био излаз. И у оме је Његош, истиче Андрић, попуно израз нашег основног и најдубљег колекивног осећања, јер под ом девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена.14

Косовско опредељење Његошево манифестује се у два главна тока њего-вог живота: духовног (песничког) и оног другог, преосталог – конкретно суро-вог, збиљског; борбе против Турака: завена борба проив Османлијског Цар-сва биће предме Његошевог главног песничког дела и у исо време највећа брига његове полиичке и војне деланоси.15

Косовски мит код Његоша није, дакле, само прошлост и оно шо се догодило изван њега, него и будућност, односно оно шо ће се догодии с њим;

10 Исо, стр. 15.11 Исо.12 Исо, стр. 20.13 Исо, стр. 15–16.14 Исо, стр. 16.15 Исо.


није само низ варијација о страдању (полом српског народа на Косову16, услед, како је Његош говорио, паденија царсва), него и стваралачка визија, односно утеха; не само оно скривено, не само жртва, но и, како смо већ нагласили, излаз. У његовој акцији, пише Андрић, као и у његовом духовном доживљава-њу и као у личном живоу самом, свуда је косовска мисао урезала свој ајан-свени знак, ражећи жрву, али и доносећи решење.17 На другом месту, нешто доцније, Андрић дефинише тај излаз на следећи начин: Тражећи излаз из проивречноси и сукоба у себи и око себе, Његош га налази у измирењу са живоом и позивом који му је живо одредио. Не у једном пасивном, слабићком мирењу, него у свесном, вољном примању живоа као борбе и жрве:

Крс носии нама је суђеноСрашне борбе са својим и с уђином

Излаз је нађен. Трагедија, завршиће се као свака рагедија: пропашћу главног јунака и, доцније, победом његове мисли.18 Излаз као исход. Егзит као егзодус! Излаз, дакле, у апсурдноме али и у апсурдном свету излаз је излаз, заокрет... Или, и некакав (или никакав) излаз је излаз!

Андрић наводи да су два Његошева дела, а можда још једно, настала под знаком Косова: Уосалом, Горски вијенац као и Шћепан Мали искључиво су и посављени у службу косовске мисли. Па и сама Луча микрокозма иако сва од меафизичких преокупација, није без везе са њоме преко подсвесних алузија и аналогија.19 Али и не само та дела у којима се огледала судбина самог владаоца и песника: У Његошевом књижевном делу, фаални знак косовске судбине свуда је присуан, и онда кад песник не говори о њему, јер њиме је условљено цело поеско дело Његошево.20 Косовски мит је утицао и на сам песников поступак стварања: У Његошевој поезији све је хијераички круо и право, упрошћено и сажео до нејасноси, везано врдо у један грчеви узао, без другог сјаја осим унуарњег. Јер овде је преко свега прешао дах косовске мисли који је без милосрђа сажегао све оно шо не служи части ни имену, а окаменио све оно шо им служи да би вечио сајало ако и служило им.21

Андрић гномски сажима суштину, смисао Његошевог постојања и Његошевог стварања. Она је у чудној оскудности из које, међутим, извире неслућено богатство: Чисо небеско сунце, врда земља којој смо дужни све, а између ога двога људи виезови који иду ка гробу, ка славном гробу, као јединој жељи и највећој срећи.22

16 Исо, стр. 20.17 Исо, стр. 22–23.18 Исо, стр. 29.19 Исо, стр. 24.20 Исо.21 Исо, стр. 24–25.22 Исо, стр. 25.


Косовски мит је присутан код Његоша и онда када се он налазио изван простора куда је он продирао (и прожимао), изван српских простора, чак и изван словенског света, у Италији, где је песник у последње две године чак два пута боравио. Нарочито је за ову тему карактеристичан његов други бора-вак, о чему је сведочио Љуба Ненадовић, кога Андрић означава као Његоше-вог Екермана: И овде се показало да је косовска мисао свуда, јер је он са собом носи, у очима којима гледа све.23 Дакле, другим речима, тамо где се налазио Његош, тамо је био и косовски мит.

Он је присутан, што је посебно занимљиво (и индикативно), како какав апсолут, и у последњим данима Његошевим: Још много пре новембарског дана који ће га избрисаи између живих, све је пребољено и прегорено. Сумња је распршена, лепоа покопана, сујеа угашена, лични болови заборављени. Све је принесено на олтар прави, на камен крвави, крвав косовском крвљу, и у спаљено на огњу из којег се рађају дела песника и хероја.24

То је коначно помирење и то је измирење. Са судбином и судбинским. Са оним од чега се није могло побећи.

Али је најчудније да је Његош косовском завету био окренут и после смрти, у тестаменту који је оставио за собом, и који је по својој природи намењен за загробно читање. Андрићу ни то није промакло: наједном, као да се глас хармоније сфера нагло прелама у глас наше земље: у есамену почиње говор о цифрама, о државном новцу који осавља, и препоруке и клеве да се им новцем право и памено рукује и црногорска сироиња храни и од зла брани; да се ако очува и не изневери косовска мисао.25

Тако Његош и тако Андрић. Тако је Његоша запазио Андрић.26 Као да су се два генијална ума поистоветила. Као да је Андрић у Његошевој драми исписивао своју. Толико јој се приближио.

И као да је косовски мит који је Андрић сагледао у Његошевом животу и његовом делу, јасно назначен, а неименован, и у његовом сопственом!

Нешто сасвим друго је текст који је Андрић, као високи дипломата Кра-љевине Југославије (био је помоћник министра иностраних послова), припре-мио за свог шефа, министра и председника Владе Милана Стојадиновића, почетком 1939. године, у најосетљивије могуће време, пред Други светски рат и наглашену појаву фашизма (фашистичке моћи) у Италији. Тај непотписани

23 Исо, стр. 31.24 Исо, стр. 32.25 Исо, стр. 33.26 Тај Андрићев напор очигледно није наилазио на опште одобравање. Чак су се и при-

ређивачи његових Сабраних дела потрудили да га оспоре, умање а самим тим и обесмисле: У време кад је Андрић писао своје радове о Његошу, почела је у српској међураној књижевноси да се инензивира косовска миологија, која је у времену пред Први свески ра одиграла ве-лику улогу у романичарском заносу једне генерације шо је живела чесо од фикција и ове је сама сварала.– Напомене уз Сабрана дела Иве Андрића, исо, стр. 351. И затим, можда, још наглашеније: Исо ако јасно је да је Андрићев есеј Његош као трагични јунак косовске мисли насао у време једне „кампање“ која је имала националисичке основе.– Исо, стр. 352.


спис (непотписан или зато што му Андрић није придавао значаја, или што је била таква пракса), који без сумње припада Андрићу (забелешка Стојадинови-ћева на заглављу тог списа јасно означава његовог аутора: Рефера г. Андрића 30. I 1939). Писан за интерне потребе Министарства спољних послова, уистини као подсетник (aide-memory) о албанском питању (стварању и одржа-њу независне Албаније) и италијанско-југословенском односу према том пи-тању, на сажет начин, језиком чињеница, текст ипак открива андрићевску визионарску способност. Наиме, пишући о прошлости, он је готово предви-део будућност, назначавајући узгредно одакле може да прети опасност по Србију (тада Југославију и тада то још није ни била опасност).

Када је објављен и то под много претенциознијим (наглашеним) насло-вом: Елабора дра Иве Андрића о Албанији из 1939. године, у загребачком Часопису за сувремену повјес27, овај Андрићев непретенциозни текст изазвао је бурна реаговања и негодовања. У пропратном тексту и у полемикама које су уследиле после његовог објављивања, Богдан Кризман је први пут можда озбиљније проговорио и о дипломатској улози Иве Андрића и то непосредно пред Други светски рат.28 Нарочито негативан одјек овај текст, односно њего-во објављивање (обелодањивање) имали су на Косову и Метохији. Најпозна-тији албански песник у нашој земљи, Есад Мекули пише песму Аве аме29, и објављује је, опет у једном загребачком часопису (овога пута то је чак часопис Хрватске академије), изражавјући своју запањеност и жаљење што је Андрић, који је и сам био сужањ, тамницу за друге тражио. Исто тако у Покрајини се предлаже да се Андрић због овога избаци из школске наставе.

27 Časopis za suvremenu povijest, 1977, IX, br. 9 (24), стр. 77–89.28 Andrić nije bio uspješan samo na polju književnosti nego je bilježio uspjehe i u diplomatskoj kari-

jeri... – Bogdan Krizman: Elaborat dra Ive Andrića o Albaniji, isto, стр. 77.29 Forum, god. XIX, knjiga XL, br. 9, septembar, 1980, стр. 364. Песма у целини гласи:

AVET TAME

B. Krizman: Elaborat dr Ive Andrića o Albaniji iz 1939. godine (Časopis za suvremenu povjest, Zagreb 1977)

Reč po reč, stranice i stranice.Misao što je besmisao mami...Zar sanjar onaj, sužanj iz tamniceda tamniči druge, otvara put tami?

(Kako verovati danas u vedrinerečima tvojim sloge i širine?!)

Stojim zapanjen. Žao mi je, žao...Zar si se tako, slobodar, predao!


Андрић је набеђен и оптужен као иницијатор деобе Албаније. Ништа од тога, међутим, није било у овом Андрићевом тексту. Уместо тога, било је нечега другог. Андрићеви критичари су у том тексту видели оно чега у њему није било, нису видели оно што је ту било. Нескривени напад на Андрића био је, у ствари, скривени напад на државу чији су темељи почели да попуштају а која је, хтело се тада то признати или не, настављала, како тако, с истим (континуираним) односом према Албанији (и Албанцима унутар својих граница). Нескривени напад на мртвог Андрића враћањем у пишчеву прошлост био је, у ствари, повод за скривени напад на Југославију (и нарочито Србију унутар ње) у то време.

Андрић, коме је одмах приписана зла мисао и намера да дели Албанију, ову деобу нити је хтео, нити призивао, нити предлагао. За нас би подела Арба-није, писао је он, могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупреи, и као једна велика шеа...30

Али, да пођемо редом.За разлику од гледишта савезничких сила (Француске, Велике Британије

и Сједињених Америчких Држава) изнетих на Лондонској мировној конфе-ренцији 1913. године које су признавале пун суверенитет Италије над албан-ским градом Валоном и дали мандат да води администрацију тек установље-не независности албанске државе, додуше под контролом Друштва народа, гледиште српске државе било је сасвим другчије. Она је сматрала (износила став) да је најбоље решење, ако се Арбанија учини независном државом у границама од 1913. године, и са ауономном админисрацијом.31

Тај став је поновљен и 1920. године, иако је Србија тада трансформирана у већу и јачу државу. Тек уколико тај предлог не би био прихваћен и уколико се стране силе одлуче на давање делова арбанске ериорије другим државама, тражила је за себе део северне Арбаније (прилажући једну кару са обележеном границом), за који је обећала ауономан режим.32

Тако су се на албанском тлу укрштале две сфере утицаја: агресивни италијански33, и, рекло би се, знатно умеренији и, што је посебно значајно, одбрамбени, југословенски (утицај треће земље, Грчке, сасвим је потиснут). На

30 Андрић, Иво, Aide-memory о албанском пиању, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. VI, св. 5, 1987, стр. 191.

31 Исо, стр. 196.32 Исо, стр. 197.33 Један од најпомнијих и најагилнијих Андрићевих критичара потпуно је занемарио

управо то: улогу Италије, поготову фашистичке Италије, у овом тексту: Na više od deset kucanih strana, on je u deset glava sa određenim naslovima (a u nekim od tih glava sa posebnim međunaslovima), stručno i učeno, obazrivo i diplomatski vješto predstavio čitav problem o položaju Albanije i o odnosima Jugoslavije prema njoj.– Dimitrije Kalezić: Ivo Andrić u našim sporovima, Partizanska knjiga, Beograd, 1985, стр. 109. Иако он касније признаје da ,,elaborat” nije sasvim ,,kompromitantan” za Andrića: Andrić je čitav posao uradio pregledno, temeljno i savjesno, mučio se u traženju rešenja, davao različite predloge, da bi, na kraju, izdvojio ono što se, u onom času, kao nužno zlo, moralo izdvojiti imeđu dva zla. (стр. 127), ипак је у закључку несумњиво сумњичав и критичан према Андрићу: tematski


арбанском ерену, истицао је Андрић, поведена је једна ошра борба између нас и Иалије. Иалијани су одале покреали црногорско и македонско пиање, као и идеју о Великој Арбанији до Качаника. Ми смо проив њих водили час поајну час јавну акцију, придобијајући за паре арбанске прваке и служећи се идејом ,,независне Арбаније“ и ,,Балкан балканским народима“.34 (Збиља нејасно је шта има лошег у тој идеји о Балкану на коме би одлучивали балкански народи?!) И у Албанији се, наравно, тај двојни утицај јасно осећао међу њеним становништвом: Слаба и несређена Арбанија морала је поражии помоћи и зашие амо где их је могла наћи. Режим који је био угрожен од Иалије, обраћао се нама, а онај кога смо ми хели срушии ражио је зашие од Иалије.35

Временом, преовладао је италијански утицај (уз агресивност, Италија је у Албанији инвестирала и много новца). Уследило је фино Андрићево запажа-ње новонастале ситуације које је, међутим, његовим критичарима промакло: И данас има Арбанаса који мисле да би могли исераи Иалијане из Арбаније кад год хоће. То самопоуздање је фаално за њих, јер не виде да данашња фашисичка Иалија није оно шо је била 1920. године под парламенарним владама Ниија, Ћолиија и Факе.36

Југославија, заузврат, није одступала од идеје о недељивоси арбанске ериорије како је она одређена 1913. године, као и о независноси Арбаније (...)37.

Наједерад постаје јасно у Андрићевом тексту зашто се Југославија (и пре ње Србија) борила за превласт свога утицаја у Албанији. Било је све то у одбранашкој улози. И, више од тога, Андрић наглашава где у спољној политици земље не сме бити пукотина. Тада се у његовом тексту први пут срећемо с речју Косово: Живони инерес Југославије јесе да не буде угрожена на граници према Јужној Србији, нии према Косову (насељеном Аранасима) нии према Скадру и Црној Гори.38

У завршном делу текста, у оном у којем се очекивао његов став и решење проблема, Андрић још једном понавља гледиште Србије које је касније прихва-тила и Југославија: Традиционална полиика Србије је „Балкан балканским народима“.39 И поново указује на експанзивну политику и опасност који дола-зе од новог режима у Италији: Да ли је могуће да Иалија, посајући суверени

i stilski, Andrić je pisao o Albaniji iz 1939. godine tako sugestivno i problemski da nas je, i sad, mogao „uznemiriti“, pa i „zavaditi“. Ali, nije samo to sporno u Andrićevom radu... Isto, стр. 129.

34 Aide-memory о албанском пиању, исо, стр. 198.35 Исо, стр. 201. О нашем ангажовању у Албанији после Првог светског рата најбоље

сведочанство оставио је Драгиша Васић у делу Два месеца у југословенском Сибиру, а пре тога и у текстовима објављеним у листу Прогрес.

36 Исо, стр. 199.37 Исо, стр. 200.38 Исо, стр. 202.39 Исо, стр. 203.


господар јужне и средње Арбаније, осане само на ом узаном приморском појасу? Ми у о нисмо веровали пре 20 година, када су велике силе нудиле Иалији Валону са хинерландом. Уз о нам је још еже вероваи данас када Иалија показује олики динамизам и смелос у својој спољној полиици.40

И у том контексту (само у том контексту) Андрић предлаже поделу Алба-није, као последње, крајње, решење. Од Италије треба одбранити и Југосла-вију и Албанију: При процени целог овога пиања реба имаи у виду да на сваки начин морамо гледаи да избегнемо било оворен било прикривен сукоб са Иалијом. Исо ако реба избећи и о да Иалија сама окупира целу Арбанију и да нас угрози на врло осељивим месима према Боки Коорској и према Косову.

С обзиром на све шо смо рекли напред, за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупреи, и као једна велика шеа из које реба извући онолико кориси колико се да, ј. од два зла изабраи мање.41

Права је песничка уобразиља како је у тој смиреној, дефанзивној дипло-матији Иве Андрића Есад Мекули прозрео аве аме која је, међутим, у друштву какво је било наше, претила да изазове стварне деобне процесе. Ако је то била намера Есада Мекулија, она с поезијом није имала ничега, али је он у тој намери успео. Побуна албанских сепаратиста која је уследила убрзо после тога, већ у пролеће 1981. године, није се зауставила све до коначног проглашења независности Косова, 2008. године.

Као да је виспрени визионарски Андрићев ум баш то подозревао: Поде-лом Арбаније несало би привлачног ценра за арбанашку мањину на Косову, (...)42.

Одбрамбену стратегијску политику Краљевине Југославије, на нашу жа-лост, прекинуо је рат. А после рата, експанзивна политика Албаније (која се, између осталог, и крвљу српских бораца коначно ослободила италијанског утицаја) и Албанаца на Косову и Метохији могла је, готово несметано да јача и развија се.

Епилог знамо.Не знамо само да ли је он коначан, односно да ли је агонија око Косова

окончана или још није!

40 Исо.41 Исо, стр. 203–204.42 Исо, стр. 204. Андрић је у том делу текста налазио решења за проблем Косова: ...ма-

њину на Косову која би се, у новој сиуацији, лакше асимиловала. Ми би евенуално добили још 2–300 000 Арбанаса, али су они већином каолици чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Пиање исељавања Арбанаса муслимана у Турску акође би се извело под новим околносима, јер не би било никакве јаче акције да се о спречава.– Исо.



Андрић, Иво, Аникина времена; Приповеке, СКЗ (Савременик српске књижевне задруге, коло I, књига 1), Београд, 1931, стр. 121–190.

Сабрана дела Иве Андрића, књига тринаеста, Уменик и његово доба, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 9–33.

Андрић, Иво, Aide-memory о албанском пиању, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. VI, св. 5, 1987, стр. 191–204.

Kalezić, Dimitrije, Ivo Andrić u našim sporovima, Partizanska knjiga, Beograd, 1985.

Костић, Драгомир, Све апсурда, Аникина времена Иве Андрића; Гра-чаница, Грачаница, 2007, стр. 5–113.

Krizman, Bogdan, Elaborat dra Ive Andrića o Albaniji; Časopis za suvremenu povijest, 1977, IX, br. 9 (24), str. 77–89.

Mekuli, Esad Avet tame; Forum, god. XIX, knjiga XL, br. 9, septembar, 1980, str. 364.

Dragomir Kostic

FRAGMENTS ABOUT KOSOVO BY IVO ANDRICSummary

Andric, who was never in the territory of Kosovo, devoted significant attention in three situations (or three occasions) to Kosovo. That are primarily three different situations: as the narrator (his primary speech, speech of an artists – short story Anika’s times), as essayist (secondary speech, along with the speech to another – as a tragic hero Njegos of the Kosovo thought) and as a diplomat (forced speech, the official document, the report – paper of 30th January 1939).

The primary area of Kosovo of Andric`s speech is marked as a cursed place where the crime occurred, from which one cannot escape by any means. The article is devoted to our great poet and who was entirely facing the vibrant past, Andric intimately and honestly identified with Njegos`s predominance of Kosovo and Kosovo’s mythic Testament. A text that encountered bitterness among the ethnic Albanians in Kosovo itself, Andric predicted future evil by its visionary force. The attack on the then already dead writer (inspired from Zagreb), was, in fact, a more vigorous attack on the country where the disease began to manifest signs that would lead to its destruction (death).

УДК 821.163.41.09 Црњански М.

Зоран АврамовићБеоград, Србија

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ О КОСОВУ

У раду се анализирају књижевни и некњижевни текстови Милоша Цр-њанског у којима се обликује и разматра тема Косова и Метохије. Тврди се да је идеја завичаја и отаџбине основни мотив Црњансковог поимања српства. Излажу се схватања нације и државе као две основне колективне вредности сваког народа. У књижевним текстовима Црњанског Косово има значење окоснице националног идентитета. У некњижевним текстовима Косово је 1) историјско и симболичко упориште и морална снага српства и 2) предмет закулисне дипломатско-политичке игре италијанске државе. У закључку се подвлачи чињеница да се српска историја, култура и политика не може ра-зумети без Косова.

Кључне речи: Црњански, Косово, књижевни текст, некњижевни текст.

Велике стваралачке личности (уметници и научници) носиоци су кул-турног идеала свога народа. Подсетимо на нека имена: Сервантес, Гете, Иго, Пушкин, Достојевски.

Милош Црњански је, нема сумње, један од највећих писаца српског јези-ка. Али, његова даровитост није била везана само за књижевност. Написао је и велики број политичких текстова и може се констатовати да је у том дискур-су био међу најплоднијим писцима у српској књижевности.

Шта повезује певање и политичко мишљење Милоша Црњанског? Љу-бав према отаџбини, српству, рођењу, завичају, искону. Певање има свој из-вор у осећањима завичаја, а политичко мишљење у везаности за нацију и отаџбину. Нека ову тврдњу илуструју стихови из Стражилова и један став из публицистичког чланка, објављеног у Идејама.

„Лутам, још витак, са сребрним луком,расцветане трешње, из заседа, мамим,али, иза гора, завичај већ слутим,


где ћу смех, под јаблановима самимда сахраним“ Стражилово (1921, Италија, Фиренца)

„Ја осећам да сам се вратио, после неколико векова, после 15 година гор-ких самообмана, не Србијанцима, него Србима, српству и мени се стомак преврће и при самој помисли да је дуги низ Црњанских и Путника, моја поро-дица као ја, од детињства пропатила, рад кога? Ради ових и оваквих зар, из Љубљане и Загреба?

„До тога мора доћи“ (Идеје, 1935)

Да бисмо разумели однос Црњанског према Косову, морамо претходно да осветлимо његово схватање нације и државе.

Како је Црњански разумевао појам државе? Како је схватао нацију? У чему се огледа суштина српске културе?

Црњански се нимало није колебао у погледу одређења историјског зна-чаја државе за постојање и развитак једног народа. Неповољне конкретне историјске околности могу бити узрок да неки народ живи без властите држа-ве. Српски народ, примера ради, вековима није имао властиту државу, али је опстао захваљујући православној вери и моралној свести о обнови нема-њићке државе (Аврамовић, 2007).

Најмање три међусобно неусаглашена чиниоца настанка државе налази-мо у политичким текстовима Милоша Црњанског: 1) физичка сила народа, 2) занос или идеје елите (династије), 3) политичка воља народа. У неким другим приликама он ће указати и на значај економске функције државне организације. Путујући по Банату 1923, приметиће да је „прави основ државе – јефтин хлеб“.

Што се тиче Краљевине Југославије, Црњански је, попут највећег дела српске интелигенције, делио монархистичка политичка уверења. Институција монархије била је дубоко укорењена у политичкој историји Србије, а монарх се разумевао као личност која је изнад социјалних и политичких подела и, сходно томе, као заступник општих државних интереса. Идеја о пресудној улози владара нашла је свој израз и у наклоности Црњанског према монархи-ји. Крв која везује владара за свој народ чувар је државних граница. Та крв је услов „оданости људи оном човеку за кога су као оличење народно готови да се жртвују“.

Са не мањом страшћу Црњански пише и о улози жртве у стварању држа-ве 1918. Он је стално имао на уму страховите патње које је пре свега српски народ поднео да би се створила држава од Алпа до Струмице. То ће бити и један од основних разлога за страсне нападе Црњанског на сепаратистичке покрете у међуратној Југославији.

339Зоран Аврамовић: Милош Црњански о Косову

Велику политичку пажњу Црњански је посветио питању односа између држава. У низу међуратних политичких коментара у Времену, затим у Ембаха-дама, Ел економис-у, он разматра односе између држава с различитим обли-цима владавине, али и између оних са сличним поретком власти (Немачка и Италија). У средишту међудржавних односа он налази критеријум инереса или борбу за уицај.

Црњански је, дакле, био убеђени централиста у погледу државних и других јавних делатности. Његова концепција централизма полазила је од претпоставке да само тако уређена држава осигурава снагу и углед.

Мисао о нацији Милоша Црњанског најближа је оним етничким теоријама које истичу заједничко порекло и традицију, обичаје, навике, језик, митове, веру итд. Међутим, у његовим политичким текстовима могу се наћи и трагови психолошких теорија (свест о заједничкој историјској судбини народа), а препознају се и елементи модерних политичких концепција нације.

Као и у низу других идејних и политичких гледишта Милоша Црњанског, тако ће и у схватању нације превагнути елементи оних концепција које кореспондирају с друштвеним околностима у којима се нашао писац.

Енички елементи нације наглашени су у оним текстовима Црњанског у којима он тежи тражењу темеља заједничког живота у Краљевини Југославији, као и у реминисценцијама на живот „нашег народа“ у Аустроугарској пре 1918. На Ријеци се 1912. године, сусрећу „велики пречански националисти“. Црњански је, попут великог броја српских интелектуалаца, бранио тезу о једном племену с три имена, а разлике међу Србима, Хрватима и Словенцима објашњавао је улогом традиције, утицајем бивших царстава, покиданим економским везама и ривалством подељених хришћанских цркава.

У другим историјским околностима, Црњански ће национално поисто-ветити са словенсвом, нарочито у функцији одбране од несловенских поли-тичких тежњи, као што је то било у време кампање против Мађарске. Пово-дом убиства краља Александра, Црњански подсећа на заједничку историјску судбину југословенских народа и на исту крв која је вековима текла од Алпа до Струмице. Овај мит о националном јединству од Алпа до Струмице доводи у питање сам Црњански, у књизи Свеи Сава. У раном средњем веку испоља-вају се разлике између хрватских глагољаша и словеначког хришћанства, а црквена подела (1054) на Балкану била је историјски далекосежна. „Да су католици глагољаши победили, једна би црква свакако била задобила и за-падне наше и источне крајеве и српска и хрватска средњовековна просвета стопиле би се у једно“.

На позорници нововековне историје сукобиле су се две идеологије: на-ционализам, који апсолутизује национални интерес, и комунизам, као негаци-ја тог интереса са становишта социјално-класних вредности. У политичком ковитлацу XX века, Црњански је заступао гледиште да је национална идеја кохезивнија за друштвени и државни живот од економских и социјалних чи-


нилаца, при чему није потцењивао улогу преовлађујућих социјалних интереса у оквиру националног програма. У ком делу друштвене структуре Црњански налази социјални ослонац националне идеологије? То је, пре свих, сељаштво („срце наше нације“), али и делови радништва. Не улазећи у оно што би била искуствена евиденција, Црњански тврди да сељаштво зна „шта су раса и патриотизам“, а у интересу радништва није „да ова земља буде распарчана, ни да буде федералистичка, ни сепаратистичка“. У својој страсној тежњи да национализам социјално утемељи, он ће имати и реч похвале за грађански слој, према коме је, иначе, гајио нескривено подозрење. Тако, устврдиће да су „и богаташи (су) дали велика богатства за националне идеале“, али одмах затим и то да се друштво које је „почивало на ситном комбатанту“ мора обно-вити економским везама са селом. И национална удружења треба, по ми-шљењу Црњанског, да обрате пажњу на „фолклорне податке“, а не на „варошке традиције“.

Очигледно је да Црњански не расправља национално питање одвајајући га од његовог социјалног миљеа. Његова политичка брига за нацију чврсто је везана за све друштвене слојеве, који готово заједнички раде на националном задатку.

Своје разумевање политичког бића нације Црњански ће формулисати у полемици са неименованим схватањима којима је „нација шеста брига“ и људима који се „злурадо смеју свакој несрећи ове државе“, али и са идео-логијом марксистичког интернационализма и њеним антидржавним циље-вима.

У тексту „Националистичка апатија“, он покушава да замор и клонуће националне бриге у делу грађанске интелигенције објасни историјском ана-логијом: после уједињења Италије и Немачке 1871. године, апатија је заменила тријумф. Међутим, млада југословенска држава, по суду Црњанског, има потребу политички да интегрише територију, а без национализма „тери-торија нашег државног живота нема изгледа на успех“. То ће бити мотив за конструкцију првог и другог степена националистичке идеологије. Први, обухвата уобличавање племена у оквиру државне форме, а други, окретање проблемима „земље као целине“: зарада, хлеб, будућност у заједничкој кући братства и племена.

Национална идеја најватреније се брани оспоравањем „противника“, што је, иначе, друго име за марксисте и ону интелигенцију која је непатриот-ска. У низу текстова такве врсте препознаће се становиште државотворног национализма. Није неважно, међутим, подсетити на чињеницу да је и пре својих чланака у Идејама, у којима је поменуто становиште артикулисано, Црњански тврдио да би, победом идеје бољшевичког интернационализма, „мој народ доживео сигурну судбину кулака, према ’марксистичким’ инду-стријским центрима, великих градова, ван наших граница, којима је тај народ робовао“.


Црњански је у нововековној политичкој историји сасвим тачно уочио велику улогу националне свести. Сасвим је друга ствар што је погрешно мислио да се разнородна етничка структура југословенске државе може бра-нити идејом нације. То је била, може се закључити, заблуда времена.

Које су националне карактеристике српског народа? Своје ставове он обликује око следећих вредности: приврженост традицији; сеобе и нестајање у Русији, осећање патње и страдања, ратови за одбрану идентитета и државе, Светосавље (Аврамовић, 2007). Нешто од тога Црњански је изложио у тексто-вима „Наша хиљадугодишња култура“ (бр. 17) и „Спаљивање моштију Светог Саве“ (бр. 25). У њима развија тезу да је окосница српске културе духовни и световни рад Светог Саве. Личност и дух Светог Саве, по мишљењу Црњан-ског, прави је угаони камен у историји српског народа. Када је пред силом Турске изгубио државу, када му се црква рушила „српство је духовно сачувало све атрибуте једне нације“.

У тексту „Нацрт националног окупљања снага“ (бр. 3), Црњански форму-лише став који ће бити у више прилика поновљен – одбранити националну идеју у име страшних жртава које су за њу пале.

Одбрану српских интереса Црњански је изложио у текствима „Теза и антитеза“ (бр. 28) и „До тога мора доћи“ (бр. 30). Основна идеја ових текстова је да се српска страна стално налази у дефанзиви и да она из те позиције мора изаћи. Разматрања српских интереса показују да он увиђа сву напетост националних односа у Краљевини Југославији. Међутим, ту нема прецизног одређења садржаја националног интереса, ни у друштвено-економској ни у правно-политичкој и културној сфери.

* * *

Сада прелазим на разматрање теме Косова у књижевним и некњижевним текстовима Милоша Црњанског.

У књижевним текстовима. – Косовски мотиви налазе се у скоро свим књижевним жанровима у којима је стварао Црњански. Они нису доминантни, али су важан део књижевних значења или пишчеве „слике света“.

У поезији налазимо име манастира Грачаница (Наше елегије), и Видов-дана (Спомен Принципу). Опис прославе Видовдана читамо на страницама Дневника о Чарнојевићу. Водећа тема прозних дела М. Црњанског свакако су сеобе српског народа. Али, Косово је полазна тачка српских сеоба и српских патњи. Књижевни јунаци и приповедач не мимоилазе косовску позадину сеоба Срба из Војводине у Русију, средином XVIII века. У Дневнику о Чарнејевићу, један господин у црном „све нешто нејасно и дуго говори о Косову“. У Сеоба-ма (2) руски амбасадор Волков пита Павла Исаковича зашто се сели у Русију. А Исакович почиње од Косова, погибије Цара Лазара и пресељења у Срем (стр. 253). На том путу у Беч, Павле Исакович се упознаје са различитим


вредносним ставовима о Косову, како странаца тако и сународника. Аустри-јанац Енгелсхофен равнодушно коментарише да се Срби са Турцима носе „око неког Косова већ 360 година“ (стр. 70–72). Међутим и Павлов сународ-ник, трговац Трандафилович из Будима, препоручује Павлу да се у Будиму брзо обогати и чуди се: „зашто прича све о Косову? Што помиње Цара Лазу? Чему та јадиковка о ономе што је давно прошло?“ (115–2)

У трећој књизи Сеоба, Срби очекују од Руса да свете Косово. Тако, доса-дили су Костјурину изјавама да Руси треба да свете Косово (81–83), а Исако-вич верује и по доласку у Русију, да ће Руси ићи да свете Косово.

Видимо да је мотив Косова структурни део значења националног иден-

титета у књижевним текстовима Милоша Црњанског.

У некњижевним текстовима. – У својим публицистичким текстовима које је објављивао у дневним новинама Полиика, Време, Правда итд., Црњан-ски пише о мноштву политичких, социјалних и културних тема. У Идејама, чији је био главни уредник, пише о „демонски лепом“ Краљу Милутину и „укрепљењу“ Стефана Дечанског.

У Божићном броју 5/8 јануара 1933. године Црњански је објавио дужи текст у дневном листу Време под насловом „Снага липљанског звона“. Основна тема текста је подсећање на двадесет година од славне победе српске војске у балканским ратовима. Али, није, по мишљењу Црњанског, то била само војничка победа. У њој је била видљива духовна и морална снага српства. Те 1912. Србија нам је свима била нада и утеха, пише Црњански.

„Призори србијанске, војничке победе, из године 1912. заслужили су, заиста, тај врло скромни помен што им се сада, после двадесет година чини, али је права поука у сликама што уз њих иду, Старе Србије, Призрен, Пећ, Прилеп итд... то су била имена која су се шапутала по свим српским кућама“.

Међутим, тај поглед у прошлост, у традицију ослобађања није усмерен само ка Косову. Подсећање на прошлост је само звук звона намученог српског света косовског, призренског. Тај звук се, пише Црњански, чује и на Пакри, и у Босни, дуж книнских поља. „Турци и Арнаутлук осетили су и наслутили да је у српском свету снага не само ратничка, него и једна чврста мрежа духовна која невидљиво обухвата“. А као доказ тој духовној снази српства, које је бранило своју душу и када је војнички био побеђиван од Турака и Арнаута, Црњански користи једну причу о цркви у Липљану. Потурица Јашар-паша разваљивао је цркву у Липљану, али је преко својих чауша поручио Србима – Цркву неће срушити ако неко од Срба оде до Приштине и донесе седам ока ексера у зубима за један час. „И док је народ јадиковао и плакао нађе се једно момче које изврши то и остаде липљанска црква.“ У тој причи коју су Црњанском причале дванаест душа, међу којима и неколико потурица и Арнаута, „има једна црта снаге која се не заборавља, и не треба да се заборави“.

Завршни део текста треба у целини навести.


„И ако су Косовци далеко чувени пешаци, опет је овај догађај тако огроман, да се на велике муке може веровати, без побожности. Косовски крај имао је те побожности. У недрима, као што је познато, сав тај свет, погрбљен и понижен до скота, при својим пољским радовима, носио је од дрвета израђену мајушну сличицу Грачанице. Није само та побожност оно што се светли и сад, после двадесет година од силаска србијанских армија у липљански тај крај. Оно што се јавља као горка слутња, над тим сликама из године 1912, то је: да је само болна и жарка мрежа повезаности Српства та која је остала, као нада и утеха, кад су све друге слике, у зимској магли, ишчезле“.

Каква блистава мисао и какав бисерни језик о Косову као средишњем месту „жарке мреже повезаности српства“!

Међутим, најпотпунију анализу косметског проблема читамо у Ембаха-дама, фрагментима о српско-југословенској дипломатији између два рата.

Албанија је између два рата имала стратешки значај за италијански експанзионизам. Окупацијом Албаније, Мусолини је мислио да ће лако успо-ставити доминацију на Балкану. На таквом спољнополитичком курсу расли су и апетити италијанског фашизма према Косову. Мусолини је рачунао да у историјски повoљним околностима прошири своју власт не само на Албанију већ и на делове грчке територије и подручје Косова. Иредентистичка пропа-ганда Италије није била маскирана – 7. априла 1939. италијанске војне трупе умарширале су у Албанију.

То је било време када је на челу југословенске владе био Драгиша Цве-тковић, а која је агресију против Албаније примила без протеста, упркос чињеници да је тим актом Италија кршила одредбе београдског споразума од 25.3.1937. Цинцар-Марковић, шеф дипломатије, путује у Венецију 22. и 23. априла на састанак са грофом Ћаном.

У својим мемоарским белешкама, Црњански разматра проблем Косова и Албаније фрагментарно и посредно. Премда је у то време био службеник амбасаде у Риму, он се више узда у навођење докумената и сведочења кључних актера споразумевања о Косову и Албанији. Отуда је и разумљиво што Ембахаде не садрже продубљене анализе спољнополитичких интереса на овом подручју Балкана.

О ставу краља Александра према Албанији, Црњански пише са пуним ослонцем на студију Џејкоба Хоптнера: Yugoslavia in crisis 1934/1941 из 1962. године. Краљ је, по овом истраживању, све до погибије, тражио пут спора-зума са Италијом. С друге стране, интерес му је био да балканске земље сачува од напада било које балканске државе. Иако није имао пристанак Албаније за Балкански пакт, краљ Александар се залагао у међународним контактима за очување независности ове мале земље. Краљ је, по Хоптнеру, поручивао Мусолинију да Југославија увиђа значај трговачких, индустријских и финансијских интереса Италије у Албанији и неће ништа чинити да те интересе квари“ (Ембахаде, I–III, стр. 442).


Један од основних изворa примарних података за своја сећања Црњански налази у дневнику грофа Ћана, италијснког шефа дипломатије под владом Мусолинија. Гроф Ћано и Мусолини држе у званичним контактима до добрих односа са Југославијом, али у потаји планирају инструментализацију албанског питања. Са југословенске стране о Албанији се размишља доста лежерно. Гроф Ћано је забележио изјаву Милана Стојадиновића о Косову као локалном проблему, а у возу је набацио идеју о подели Албаније као најбољем решењу (стр. 400).

Италија је скинула своју маску када је умарширала у Албанију, а краљ Зогу побегао у иностранство. За владу Драгише Цветковића, заокрет Мусоли-нија био је донекле изненађујући! О њеној реакцији Црњански се обавешта-ва посредством дневника грофа Ћана. По суду италијанског шефа диплома-тије, помирљиво држање Југославије може се објаснити фактором страха. Први потез амбасадора Бошка Христића у Риму свео се на тражење састанка са грофом Ћаном, не би ли сазнао циљеве италијанске окупације Албаније; истовремено је утаначио долазак Цинцар-Марковића у Венецију за 22. април 1939. године.

Дан уочи састанка са Цинцар-Марковићем у Венецији, гроф Ћано је имао сусрет са бившим албанским послаником у Београду и том приликом овај му је изложио „жељу“ 850 000 Албанаца на Косову за присаједињењем албан-ској држави. Информације овога типа, послужиле су грофу Ћану да закључи како та „чињеница“ утерује Србима „паничан страх“ и да то треба искори-стити у погађању са југословенском владом. У свом дневнику Ћано бележи и Хитлерово интересовање за Албанију у функцији моста за италијанску доми-нацију Балканом.

Косово је, како Црњански тумачи дневник грофа Ћана, требало да представља скривену карту у игри италијанског продора на Балкан. После окупације Албаније, према Косову треба заузети равнодушан став али у по-вољним околностима ова област Србије може се употребити за притисак „јер ће то бити нож у леђа Југославије“. Исту мисао имаће гроф Ћано и у дане посете кнеза Павла Риму. „У међувремену мислим да организујем Албанце на Косову а то би могло да представља нож у бок Београда“. (Ембахаде, 444).

Гроф Ћано је у свом дневнику записао и реаговање Југославије на чин војног уласка Италије у Албанију. Било је одређеног „раздражења у јавности“, вели он, али су политички људи мирно прешли преко тог факта. На том месту у Ембахадама, Црњански додаје: „Гроф Ћано се варао“ што упућује на претпоставку да је било таласања и међу политичким људима.

О састанку грофа Ћана и Цинцар-Марковића у Венецији, Црњански пише опет уз помоћ Ћановог дневника. Цинцар-Марковић је, по том дневни-ку, ситуацију у Албанији „признао fait accompli“, али је изразио задовољство што италијанске трупе нису прешле линију Драч-Тирана. Карактеристично је да се приликом овог разговора гроф Ћано није интересовао за Косово.


Црњански у својим мемоарима консултује и енглеске изворе. По доку-ментима британске спољне политике од 1919. до 1939. енглески шеф дипло-матије, лорд Халифакс, обавестио је кнеза Павла 12. марта да Италија спрема упад у Албанију.

Амбасадор Христић је 29. марта 1939. тражио од грофа Ћана да гарантије да окупирана Албанија не постане полигон за дејства против Југославије. То је дало повода Мусолинијевом министру да поново закључи како су се Југословени уплашили.

Британска документа која наводи Црњански, говоре о неузнемиреном држању великих сила према агресији Италије на Албанију. Гроф Ћано је рекао Бошку Христићу да је италијанску војску позвао краљ Зогу, рачунајући на напад Југославије из правца Ниша! На све то, примећује саркастично Црњански, британски амбасадор имао је да изрази „озбиљну забринутост“.

Француски председник Даладје окривио је југословенско држање („чудо-вишно“) а британски посланик у Паризу, тумачио је попустљивост Југослави-је њеним приближавањем осовини Рим–Берлин. Црњански цинично подсећа на Черчилов говор у парламенту о Бугарској у време када италијанске трупе марширају по Албанији.

Као у Ембахадама тако и у Хиперборејцима, Црњански додирује албанско питање.

У другој књизи Код Хиперборејаца он пише о почасној стражи трупа албанских војника у Риму са белим капама-кече на главама (стр. 88). Почетком 1941. једна Албанка, супруга Италијана, говори Црњанском да је Мусолини примио једну албанску делегацију која је тражила Косово и Ћамурију. Мусо-лини је том приликом рекао – „има времена, све у своје време“ (321).

Албанско питање у мемоарима Црњанског не заузима већи простор. И када је писао о овој ствари, углавном је користио дневник грофа Ћана и ди-пломатска документа. Али и из тако узгредног, фрагментарног записа о овом политичком проблему, могу се извући неке поуке.

У глобалној стратегији великих и моћних држава, мале земље се по правилу „смештају“ у оно што се назива зона утицаја и интереса. Суочене са вишеструким притисцима, оне разумљиво, теже успевају да одбране свој суверенитет. Али и ту постоји читава скала политичких потеза: војна инвазија је свакако последњи чин.

Албанија је за Италију била најподеснија одскочна даска уочи рата за продор на балканско подручје. Југославији, са два моћна суседа на западној граници – Италија и Немачка – није преостало ништа друго него да инсистира на својој неутралности, што је био пут у политичку и дипломатску дефанзиву. Гроф Ћано је био уверен да је Југославија заплашена и да се неће супротставити Мусолинијевом упаду у Албанију. Косово се неће дирати, али ова област у некој будућој констелацији може да буде „нож у леђа Југославији“. Оваквом резону грофа Ћана може се ставити једно логично питање. Ако је Југославија дрхтала


у себи, зашто Италија није искористила и снагом оружја припојила Косово Албанији 1939. независно од сугестија оног бившег албанског амбасадора у Београду. Црњански није улазио у ова питања, вероватно и због тога што је то излазило из оквира мемоарских записа.

Ако се остави по страни политика Хитлерове Немачке према Краљевини Југославији, није тешко открити мотиве италијанске политике. По тој кон-цепцији већа је корист од Косова ако се употреби као тројански коњ итали-јанског експанзионизма, него од Косова које би се територијално повезивало са Албанијом. Такву опцију наговештава и сам гроф Ћано. Зашто би за-датак италијанске дипломатије био спајање делова једног другог народа? Велика држава увек иде за својим интересима у односу на мале. У овом слу-чају Мусолинијева Италија користила је Косово за своју политику према Југославији.

За нас обичне грађане, који су удаљени од места на којима се ствара политика, оваква сазнања могу бити драгоцена за разумевање сличних по-литичких ситуација и у овоме нашем времену. Ко зна шта се све кува по светским војно-политичким и дипломатским лонцима? Ништа не гарантује да су се технике и циљеви међународне политике суштински изменили по-сле катастрофе Другог светског рата. (Крајем лета 1987. амбасадор Француске у Тирани, без пардона је јавно тражио промену административног положаја Косова у Југославији. Шта се тек ваља иза јавне сцене када се овако на јавној сцени политике говори!)

ЗАКЉУЧАК

Косово је незаобилазан мотив у књижевном и некњижевном опусу Милоша Црњанског. Већу пажњу овом питању наш писац посвећује у некњижевним текстовима. Најпре, Косово је водећи симбол српске нације и државности, а по његовом суду нема нације без свог извора и почетка. С друге стране, Косово је било и значајно политичко-дипломатско питање времена у коме је Црњански живео. Из данашње перспективе можемо јасно да закључимо како се клупко Косова одмотавало, руком других држава, већ у Краљевини Југославији.

Дакле, видимо да, како јуче тако и данас, Косово није само брига Србије. О статусу и перспективама ове покрајине расправљају и велике силе пре и после 1999. На који начин – то грађанин ове државе не зна. Али ако нас искуство нечему може научити, као и текстови умних Срба, онда можемо утврдити да ће Косово задуго бити инструментализовано од страних сила. Од османлијске владавине па до италијанске окупације и НАТО бомбардовања 1999. године, и „међународног“ признања, Косово је из угла великих сила, било само средство њихових политичких, војних и економских интереса, а не правда, равноправност и слобода ове српске покрајине.



Аврамовић, З., Полиика и књижевнос у делу Милоша Црњанског, Академска књига, Нови Сад, 2007.

Аврамовић, З., Одбрана Црњанског, Издање аутора, Нови Сад, 2004.Црњански, М., „Снага липљанског звона“, Време, 5/8 јануар 1933.Црњански, М., Ембахаде 1–3, Београд, Нолит, 1983.Црњански М., Сеобе, Београд, Просвета, 1966.Црњански, М., Дневник о Чарнојевићу, Просвета, Београд, 1966.

Zoran Avramovic

MILOS CRNJANSKI ABOUT KOSOVOSummary

The paper discusses the literary and political text of Milos Crnjanski in which forming and consideration is the theme of the Kosovo. Content analysis, under-stood as a qualitative method. Idea of homeland is the key motif of his concept of Serbian identity. The author elaborates nation and state as the essential values of Serbian people. In the literary text, Kosovo is a more important part of cultural and national pattern. In the Crnajnski nonliterary text, Kosovo is: 1) historic and sym-bolic fundamental moral power of Srebian people, 2) the subject of international political and diplomatic game of Italian government (1938–1941). In conclusion, the author stresses the fact that Serbian history, culture and policy could not be understood without Kosovo.

УДК 821.163.41.09-31 Црњански М.

Часлав НиколићКрагујевац, Србија

ИДЕЈА КОСОВА У ДРУГОЈ КЊИЗИ СЕОБА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

У раду се испитује литерарна интерпретација косовског завета у роману Друга књига Сеоба (1962) Милоша Црњанског, али ће се покушати расветлити и стратегије ишчитавања политичких аспеката литераризације тога мита.

Кључне речи: Косово, Друга књига Сеоба Милоша Црњанског, Павле Исакович, национ, прошлост, будућност, смрт, сеобе.

Изгнанство српског народа, исприповедано у роману Друга књига Сеоба (Сви цитати према: Црњански, 2005), из 1962. године, утолико је драматичније што је то изгнанство из идентитета, а Милош Црњански је од оних писаца који умеју да осете и читаоцима предоче те ванредно важне симптоме одсудне историје која нам се догодила, оне историје која се управо сада одсудно догађа, са назнакама својих будућих смерова, као и механизме произвођења такве историје. Несрећа Црњанскових Расцијана јесте у исклизавајућем, необустављивом растакању бића заједнице, усред које је, као њен центар, постављен изузетан појединац са својом потрагом, са својом надом у излазак из несреће, са својом надом у проналажење смисла – смисла свог индивидуалног живота, историјског смисла свога национа, смисла потраге за Новом Сербиом, и коначно, очекивања смисла као таквог, на крају тог трагалачког лутања.

Међутим, апсурд сеобе српског национа јесте у томе што се Нова Сербиа, и смирење у њој, тражи, очекује, у Росији, али се у исто време културно--историјско памћење утврђује топосом Косова, као што се и национална политичка стратегија испуњава идејом повратка у Србију, и – на Косово. Европским ратиштима српски официри проносе обећање прве сеобе: да ће народу „у хришћанству боље бити“. Нереализована очекивања изнова буде увређеност због Косова и наново осврховљују сеобу. Када у Бечу секретар руског посланства Волков буде упитао Павла Исаковича „зашто се сели“, српски официр ће резимирати еволуцију историјске увреде национа: „Исакович се онда трже и проговори, па поче да прича, како су Срби, на


Косову, царство изгубили, како је цар Лазар погинуо, али Милош распорио Мурата и како су они, Исаковичи, у Аустрију прешли, и како живе сад у Срему у темишварској Генералкоманди, у Банату, који су Новом Сервијом назвали“ (Црњански, 2005: I, 178). Исаковичев сажетак српске-историје-од-Косова Волков, међутим, оцењује као фразу и блеф, иза којих се прикрива нешто друго, нешто примамљивије: „То је интерјесно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер-секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову. То су већ чули. Него, нека му капетан каже, искрено, шта је, њега, натерало да иде. То да му каже и нека, кад говори немецки, не жури“ (Црњански, 2005: I, 178). Српски говор, дакле, не уноси – јер будући несагласан и не може унети – ништа ново у политичку дебату европских субјеката моћи – а модерно доба тражи ново – па треба суспрегнути његову могућу историјску дејственост. Европа XVIII столећа жели друкчије поруке, и то не од национа, већ од појединца – „шта је, њега, натерало да иде“ – а о томе „шта су све Серби препатили“ нема се коме више говорити, јер „то су већ чули“.

Срби у јужној Угарској 1752. године, усред пројекта културне еманци-пације и социјалне реформе, не умеју да се адекватно политички консти-туишу, јер из њих непрестано проговара и она увређеност која је сакупљена памћењем „у столећа“: „Са Турцима се – тврдио је Енгелсхофен, управник Темишвара – носе, око неког Косова (...) већ неких триста шесет година. Срби не заборављају“ (Црњански, 2005: I, 58). Памћење, мудро „триста ше-сет година“, инструира народ на бунт и сеобу, производи несмиреност, при чему се унутар национа памћењем Косова драматично живи не само недо-статак осећаја одговорности извесних појединаца, већ и недостатак осећаја политичке реалности. Упркос „триста шесет година“ дугој увређености поводом Косова, или баш услед те увређености, сународници Павла Иса-ковича не умеју да се на европској сцени сакупе, да концентришу своје напоре, да одмере историјске прилике и могућности свога деловања. Идеја о Русији као о спаситељки, као о једино преосталој „сербској мајци“, осунчава национ, у коме „триста шесет година“ после Косова није било наде у излазак из затвора приправљеног историјом. Јер, сврха сеобе није да Србе „одсели у Росију“, већ да „доведе Русе и Росију“ на Балкан и да изазове „на целој територији Турске, побуну, gnadigstek Graf!“

Припадност национу претпоставља учешће у подношењу несреће ко-лектива, који се том несрећом настанио у својим ратницима и предупредио свако утажење очаја. Јунаци Друге књиге Сеоба не живе собом, својим потре-бама, својим сновима – капацитет њихових жеља незадрживо прелази предви-дљиве границе могућности индивидуе, разлива се преко њиховог живота и неповратно их у себи затомљује. Јер несрећа је заједничка, и сви су у њој (по)везани: суза је заједничка и сви кроз њу виде и трауматично живе своју

351Часлав Николић: Идеја Косова у Другој књизи Сеоба Милоша Црњанског

јаву, сан је исти за све и сви су у њему утопљени у безмерје среће коју буђењем никад неће моћи задржати. Национ не уме да искорачи из круга у којем се ново тешко може родити све док се старо понавља, а Црњансково приповедање о промени Аустроугарске Русијом тешко да може да задржи задуго у сенци прикривених истина ону истину која је давно још, из прве седмице постања, одаслала поруку: „Та игра дана и ноћи у нашем животу стална је, до смрти, и увек се понавља“ (Црњански, 2005: I, 130).

Ноћ и сан, међутим, неће само насељавати људске духове лудом надом и визијама избављења, они ће – и утолико је Исаковичева сигурност колебљи-вија, а срећа невероватнија – озвучити неке друге, прошле и будуће, далеке и непознате, надземаљске светове, чији ће злослутни шапат будити и увећа-вати немир, па ће се свако умицање несрећи чинити немогућно, бесмислено, смешно. Нико не зна откуд долазе и шта значе звуци који кроз ноћ допиру „из неке несхватљиве даљине, са неке непојмљиве висине“:

„Да ли са звезда?Или, из нашег прошлог живота и наших успомена.Или су вести из будућности, која нам се спрема, без нашег знања, против

наше воље и сасвим другачија, него што се очекивала“ (Црњански, 2005: I, 130).

Тескоба која, долазећи из наслућивања трансцендентне задатости исто-рије српског народа, има своје повремене и загонетне пропламсаје уозбиљује Павла Исаковича и као фигуру несрећног јунака света романа и као важну наративну инстанцу, али и као фигуру покривања Црњанскове реплике поли-тичком безумљу својих јунака, заблудама прошлости и, у виду сведеног ауто-дискурзивног коментара, веселом животу својих савременика. Исакович заво-ди својим нарицањем „над судбином и несрећом њиховог национа“, као и над чињеницом да над тако несрећном судбином „нико не плаче“, па ће, тужећи и кукајући „као нека расплакана баба“, сасвим сигурно изазвати смех, или бар подозривост. Међутим, Павле Исакович иза слике своје трагикомичне појаве утврђује један много дубљи осећај историје и несреће свога народа но што се то одмах може запазити. И само то што он сакупља чудновато неразумљиве гласове прошлости и будућности, знатно проширује радијус његовог ламента и унутар пуноће звукова прошлости и будућности одјекује разорним нихилизмом. Црњански и његов приповедач у Другој књизи Сеоба у доживљају сакупљања чудноватих шапата ноћи откривају своје пратиоце – слушаоце и читаоце – откривају их као резонантна тела која треба да се испуне и зазвуче тим тоновима „наших успомена“ и извештајима о будућности, коју можда баш ми, баш у овом тренутку, живимо, делајући у корист успомена које ће бити сасвим друкчије од наших минулих и садашњих очекивања: „Па нас испуњава неким шапатом и звуцима, за које човек не зна, ни шта кажу, ни зашто нас покривају белим цветом багрења, ни откуд долазе“ (Црњански, 2005: I, 130).


Уронивши у највеће дубине историје, Павле Исакович отвара прадревну успомену свог национа: несрећну, луталачку судбину племена израиљског. Али отвара и један прозор будућности, за чије звукове „човек не зна, ни шта кажу“, али из које ће нам се можда указати ликови нас самих, слушалаца и читалаца, и даље немоћних пред оним што дејствује „без нашег знања, против наше воље“, и сасвим друкчије него што се очекивало. Отуда Исакович није само „ошамућен жалошћу“, већ је ошамућен и будућношћу. У којој ће поново, и поново, одзвањати успомене на наше прошле животе – све до несреће племена израиљског. Тескобан круг понављања, из којег се ни смрћу не може изаћи. И управо је у томе несрећа: смрт се умножава, али се не искупљује. Смрт постаје излишна, недејствена, празна од промене коју је некада могла да донесе. Круг је победио смрт. Али је та победа ужаснија од смрти. Смрт једног човека је брутално неприметна ту где „нико не плаче над судбином и несрећом“ национа, а упркос томе што је то народ који „не носи круну, као царства“, „коме не кују талере, као царици“, и који се заједничком несрећом везују и као последњу узданицу и одступницу „триста шесет година“ живљене носталгије нема ништа друго до – узак круг. Отуда Исакович није само усамљен с обзиром на оно што жели и како дела, већ и с обзиром на оно што наслућује. Јер, „нико“, као он, „не плаче над судбином и несрећом њиховог национа“ (Црњански, 2005: I, 131).

Будућност коју предосећа Павле Исакович, а из које шапуће Милош Црњански, реплицира не само прошлости у лику столећа просвећености, које се супериорно уздиже, као Карпати, пред српским национом, већ и хро-ничарима властите судбине и идеолозима веселих сновиђења. Будућност се, кроз Црњанског, уписује у основне институције просвећености, али одјек дебате у коју су ушли Cogito и нихилизам треба да дочује управо будућност која је одаслала свога гласника у прошлост, али очигледно, у екстатичном (или агонијском) проживљавању своје актуелности, не сасвим кадра да осе-ти ону будућу будућност која нам одувек шапуће вести о себи. Тако Црњан-сково приповедање о судбини ратничке породице Исакович, из средине XVIII века, кроз фигуру Павла Исаковича, витеза меланхолика, оставља трагове модерног искуства аутора, али не само зарад поетичке егзотике таквог разигравања приче и приповедања, већ и како би, знајући да ћемо (се) препознати у напоменама озвучене будућности, опозвао тишину ноћи и противречио нам: „Или су вести из будућности, која нам се спрема, без нашег знања, против наше воље и сасвим другачија, него што се очекивала“ (Црњански, 2005: I, 130).

Како би се консолидовала и осветила себе, односно искорачила из кру-га своје излишности, смрт нову прилику да преживи може да задобије само у простору изван грађанског опреза и сентиментом разводњене буре вре-мена – у стабилно структурираном, неплачевном, ахиловски/обилићевски


прегнантном свету епског осмишљавања судбине угроженог субјекта, као човека у константном рату. Смисао рата надмоћно се издиже изнад „хода хуманистичких идеја или морала просвећености“, а рат као „онтолошко-егзи-стенцијална категорија“ надмашава пропратне, идеолошке и симболичке консеквенце, самоостварјући се као „један од могућих апсолутних знакова хуманог постојања, Бог-Рат, у односу на кога (...) човек постаје оно што јесте“ (Бошковић, 2008). Сеоба Срба у Русију, о којој Црњански приповеда у Другој књизи Сеоба, одиграва се у мирнодопским околностима, по окончању ратова које је Аустроугарска водила, у безгласности Турака, али се њени предводни-ци крепе жељом за накнадним, оснаженим повратком на Балкан, са Русима, дакле надом у коначни сукоб са Лазаревим крвницима, надом у освету Косова и у дефинитивно ослобађање Србије. При томе, слободна Србија омамљују-ћу снагу концентрише у топографији Нове Сербие, која се конструише према смеру сеобе – најпре је то јужна Угарска, потом Русија – али чију виртуелност – па дакле и ороченост – опредељује наум кретања супротног од смера сеобе, дакле завет: освета Косова.

Хотећи да остане војник, да одбрани право на своју смрт и тако потврди себе, Павле Исакович обележава отвореност према рату, као прилици за херојску смрт, која ће, ма колико била карикатурална, определити идентитет јунака у свету романа, појединца и народа у свету ван књижевности. Жеља Павла Исаковича за славном погибијом постаје, по Драгану Бошковићу, тра-вестија жеље за ослобађањем Србије, будући да се у тајни смрти препознаје тајна слободе: „На крају романа више није битно шта је повод за страдање, који је смисао погибије, за коју идеју гине, под чијом заставом, у ком кон-тексту се то догађа: важно је само да јунак остаје веран личној/колективној аутодеструкцији, позиву да се страда, безусловно, безразложно, у рату, и то у рату као другом имену за слободу, тоталну еманципацију, самоидентифика-цију, правду, тријумф“ (Бошковић, 2008).

Подразумевајући отвореност будућности, сан о освети Косова у тој отворености може да очекује и „могућност да он остане само сан“ (Ломпар, 2009: 265). Могућност за нереализованост дојављује управо свест која живи тим сном, онда када она назире неадекватност историјског механизма којим сан треба да задобије прилику за реализацију. Црњански у Другој књизи Сеоба приказује „унутрашњи квар историјског механизма“, утврђујући, на примеру просвећеног, а безобзирног и раскалашног пуковника Вишњевског, Србина у руској служби, фаталистичку осујећеност сна. „Јер, сан остварују они који га нису сањали; једино што они могу остварити јесте кошмар уместо сна“ (Ломпар, 2009: 267). Историјски механизам јесте осумњичен с правом, јер он још и може допустити да Срби пођу да свете Косово, онако силовито како су помислили да могу, „у росијској армији“, али тешко да ће допустити да на челу осветничке војске не буде пуковник Вишњевски, онај Србин који је „кукавица, лажов и блудник“.


На трагу документарне подлоге историје преласка „романце“ Павла Иса-ковича у „романцу о његовим сународницима“ Милош Црњански дешифрује неокончиво настављање сеоба: „Није, дакле, живот сербски био бесмислен, него њихове смрти“ (Црњански, 2005: II, 295). У екстази обесмишљавања смрти губе се подаци о појединцима, породицама и родовима, непоуздани документи попуштају пред временом и сумњама будућности, историја се отвара погледу у бесмисао, којим је, у сталном сабирању заједничке несреће, везан цео национ – „триста шесет година“ после Косова, шездесет година после Велике сеобе, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића III, у оних годину и по дана, подељених између 1752. и 1753. године, исприповеданих у Другој књизи Сеоба, сто година после догађаја сеобе Исаковича у Русију, па све до „данас“, када „чак и да је Исакович умро, тешко да би ми то, лако, данас, знали“ (Црњански, 2005: II, 294), преостаје нешто сигурно и страшно: „За Павлом није остао нико. То знамо“ (Црњански, 2005: II, 294).

Национ се неће обесмртити именима својих „ђенерала“, генералмајора, бригадира, пуковника, капетана, вахтмајстера, – „Чему их ређати?“ – за вечност се уписује у земљи. Јер „сви они, који су се иселили, да избегну иго паорства у Аустрији, гинули су и умирали, и сахрањивали, безимени, у руску земљу, коју је убрзо преплавио руски народ“ (Црњански, 2005: II, 297). Наместо охолости ратничке славе неки други Расцијани, изостављени чиновима и именима из армијских спискова, убележили су своје истински племенито ратничко и цивилизацијско присуство именима земље која их је хранила. „Јер брда, реке, насеља, у свом имену чувају боље успомену на прошлост, него појединци у животу. (...) Та имена су, својим насељима, давали сербски паори!“ (Црњански, 2005: II, 296) Не, дакле, они „који су се иселили, да избегну иго паорства у Аустрији“, него паори, безимени војници, они „који су своје кости посејали у земљу коју су Новом Сервијом називали, записали су имена својих села, која су у срцу носили. На географску карту Русије, и Европе – за вечност!“ (Црњански, 2005: II, 297).

Али шта то све нама данас може да значи? Црњански не тражи да му ве-рујемо, не зазива доживљај ексклузивности својих речи док ишчитава факто-графски гарантовану, али и фактографијом осумњичену историју – мемоаре, писма, белешке историчара, војне спискове – него нас пушта да се и сами, својим очима, осведочимо:

„Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места: Мартонош!

На реци Ингул, наћи ће: Панчево!Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!“ (Црњански, 2005: II, 298).И још једном: шта то нама данас значи? Јер „године ће пролазити“ и „ко би

могао да предскаже (...)“, но, међутим, неки шапат и неки звуци, ноћу, „из неке несхватљиве даљине, са неке непојмљиве висине“, ипак нас испуњавају: „Или


су вести из будућности, која нам се спрема, без нашег знања, против наше воље и сасвим друкчија, него што се очекивала“ (Црњански, 2005: I, 130).


Bošković, Dragan, „Srpski bog rat“, Međunarodna konferencija Mehanizmi ra-tova i strategije oslobađanja u srpsko-hrvatskoj istoriji i nauci, Trir, Nemačka, 2008, rukopis.

Ломпар, Мило, Моралисички фрагмени, Нолит, Београд, 2009.

ИЗВОРИ

Црњански, Милош, Сеобе, Друга књига, 1 и 2, Политика, Народна књига, Београд, 2005.

Caslav Nikolic

THE IDEA OF KOSOVO IN MILOS CRNJANSKI’S SECOND BOOK OF MIGRATIONS

Summary

The paper examines the modes Milos Crnjanski employs in his novel Second Book of Migrations as to actualize the epic reminiscence, as well as raising the issues of how and why the author literary reinterprets one of the establishing Serbian national myths. Therefore, the paper is to illuminate Crnjanski’s mechanisms of reexamining the essence of the ideas of the leading character in the novel, namely those of Pavle Isakovic, related to his departure for Russia and his victorious Russian–Serbian return to the Balkans.

Key words: Milos Crnjanski’s Second Book of Migrations, Pavle Isakovic, nation, past, future, death, migrations

УДК 821.163.41.09 Мишић З.

Јован ЉуштановићНови Сад, Србија

КУЛТУРНО И ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО СВЕТА И „КОСОВСКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ“ У ЕСЕЈИСТИЧКОЈ ВИЗИЈИ ЗОРАНА МИШИЋА

Рад се бави генезом и значењима есеја Зорана Мишића: Ша је о косов-ско опредељење. Мишићев текст бива посматран у контексту полемике између Марка Ристића и Зорана Мишића о поезији Растка Петровића. Предмет полемике је, између осталог, и Расткова косовска тематика и песников однос према косовском миту. Препознајући могућу идеолошку осуду за национали-зам у Ристићевим примедбама, Мишић исписује есеј Ша је о косовско опре-дељење, сагледавајући место косовског мита у имагинарном музеју европске и светске културе. Мишићев текст доприноси деконструкцији идеолошких табуа и открива однос према косовском миту и као особену националну пси-ходраму.

Кључне речи: косовско опредељење, косовски мит, идеологија, традиција, национално, југословенско, култура, интертекстуални дијалог, психодрама.

У јесен 1961. године, на страницама НИН-а, распламсала се полемика између Марка Ристића и Зорана Мишића. Oво критичарско сучељавање окончано је Мишићевим есејем сигнификантног наслова: Ша је о косовско опредељење.1

Почетни импулс ове распре зачео се више година раније (1954. године) у обимном Ристићовом есеју, прејаког наслова и пренаглашеног вредносног става, Три мрва песника.2 У њему Ристић „сахрањује“ тројицу својих не-кадашњих песничких пријатеља, двојицу биолошки мртвих и једног живог, укидајући, начинoм који се концептуализовао на авангардној књижевној левици, границе између уметности и стварности. За њега је поезија ових пе-сника „мртва“ зато што њихов живот није у складу с идеолошком стварно-

1 Зоран Мишић, Ша је о косовско опредељење. Одговор на једно пиање Марка Рисића, НИН, XI/569, 3. XII 1961, стр. 9.

2 Marko Ristić, Tri mrtva pesnika, Rad JAZU, knjiga 301, Zagreb 1954, стр. 245–316.


шћу у коју сам верује. Један од „сахрањених“ песника јесте и Растко Петровић. Седам година после Ристићевог текста, 1961. године, Зоран Мишић пише есеј Раско Перовић3, у коме се нигде непосредно не помињу ни Марко Ристић, ни његов есеј из 1954. године. Ипак, следи Ристићева реакција у НИН-у4, у којој он жустро оспорава Мишићево тумачење Расткове поезије, откривајући да је препознаo читав низ алузија на Три мрва песника.

Ево како Ристић експонира своје полемичко становиште у односу на Мишићев текст. Он већ првом реченицом улази у простор универзалног, набрајајући кроз дугачак (потенцијално бескрајан) ланац епитета и метафора шта све поезија може бити: „Поезија може да буде и нагон и мисао, и хаос и структура...“5 За Ристића поезија има безброј лица, може бити све, у крајњој консенквенци, она постаје универзално начело света. С тог универзалног ста-новишта, Ристић отворено сумња у способност „неких“6 да разумеју бескрајни простор поезије који се, како мисли Ристић, не може свести на песништво: „Има их који о њој пишу, о поезији, односно који мисле да о њој пишу кад пишу о песништву, који су позвани да је тумаче, несхваћену, да је враћају у живот, обамрлу, да је штите, угрожену, да је бране силовану, да је спасавају, изневерену, на пример од мене, јер познато је да сам ја убио живог Црњанског и мртвог Растка Петровића. Они не виде да уопште не виде поезију, да не могу да је виде, из тог сувог шипражја литературе, у тој шикари рационализма из које не умеју да изађу.“7

Запоседање универзалног, изједначавање властитог становишта с позици-јом субјектно центрираног ума, типично је модернистичка форма самоактуе-лизације субјекта, и она би требало да обезбеди Ристићу надмоћ у односу на оне с којима је у спору, и уједно дезавуише њихово становиште. Упркос таквом поступку, „зец је истеран из шуме“, Ристић се препознао, открило се да предмет спора није само начелан – да није реч само о бескрајној земљи поезији – већ и о Ристићевом пређашњем критичарском чину чију тежину он покушава да маргинализује ироничним хиперболама о оживљавању, спасавању, заштити поезије... Све је то нека врста несвесног Ристићевог признања да је „убио живог Црњанског и мртвог Растка Петровића“.

Ристић потом жури да проговори надахнуто и похвално о Растковој пое-зији, као да жели да се искупи пред „убијеним“ песником. Уосталом, он ни у есеју Три мрва песника није непријатељски расположен према Растковом песничком таленту, као ни према таленту друге двојице „сахрањених песни-

3 Zoran Mišić, Rastko Petrović, Delo, VII/11, Beograd, 1960, стр. 1267–1258.4 Марко Ристић, Зависи и не зависи (О поезији! Првенсвено о поезији Раска Перовића

и о поводом једног повода. Чему и коме и у коју сврху и зашо, опе?), НИН, XI/568, Београд, 26. XI 1961, 9.

5 Исо.6 Иако на почетку не именује никога, очигледно је да алудира на Зорана Мишића и његов

есеј о Растку.7 Марко Ристић, Исо.

359Јован Љушановић: Кулурно и духовно јединсво свеа

ка“, мада их подвргава негативној општој оцени, произашлој из грубе аксио-лошке конструкције и догматизоване дијалектичке везе између поезије и стварности. Ристић је, при том, и даље полемичан у односу на Мишићева тумачења Расткове поезије и труди се да разоткрије поједине слабе тачке Мишићевог аналитичког приступа.

Кључни Ристићев приговор, с идеолошки највећом тежином, тиче се Мишићевог довођења у везу Растковог књижевног дела с тематиком ве-заном за Косово, и не само с тематиком, већ и с једним осећањем света прожетим оним што Мишић зове „косовским опредељењем“. Спорни део Мишићевог есеја о Растку, онако како га цитира Марко Ристић, гласи: „И док су други марљиво преводили париске књижевне манифесте и учили се спонтаности на страним узoрима, Растко је кренуо да тражи изворе новог поетског духа тамо где су најчистији и најсвежији: у шумама и језе-рима где се огледају боје нашег поднебља и где почива тајна нашег бића, у великом јутру над грмом Вишњићевим и у лику свете сељанке на Косову (...) Сагледана у чудесној перспективи Косовског боја, Вишњићеве буне на дахије и албанске епопеје, Расткова визија отаџбине уздиже се до космичког и универзалног значаја. У косовском опредељењу он је видео нe само пут превазилажења својих биолошких и егзистенцијалних тегоба већ и наш заједнички пут ослобођења од суровости и мрака, најсветлији домет нашег историјског искуства.“8

На основу овог цитата Ристић сматра да се „ради у најмању руку о не-споразуму“ и, позивајући се на једну формулацију Добрице Ћосића, тврди да је Мишић приписао Растку Петровићу, и то „с таквим усхићењем“, „са-времени несавремени национализам“.9 Он инсистира на својој аксиолошкој конструкцији из Три мрва песника, правећи поново разлику између раног Растка Петровића, код кога, како сматра Ристић, постоји „могућност рађања свести о моралном и социјалном смислу поезије“ и „Р. Петровића, чиновника краљевске амбасаде“. Такође, поставља Мишићу читав низ питања, од оних конкретних, непосредно везаних за поједине Мишићеве исказе из есеја о Растку, на пример, „где је то Зоран Мишић пронашао да је Растко Петровић ’у косовском опредељењу видео пут превазилажења својих биолошких и егзи-стенцијалних тегоба’“, до оних општих, више начелних: „И шта је то уопште ’косовско опредељење’?“

Главни предмет Ристићевог Зависи и не зависи, у новембру 1961. године јесте поезија Растка Петровића и Мишићево тумачење те поезије, као што је Расткова поезија предмет и Три мрва песника и Мишићевог Раска Перовића. На основу свега тога, очекивано би било да Мишић одговори на Ристићеве приговоре и да остане у хоризонту расправе о Растку Петровићу.

8 Зоран Мишић, Раско Перовић, у: Криика песничког искусва, стр. 238–239; Марко Ристић, Исо.

9 Марко Ристић, Исо.


Међутим, следећи есеј у овом полемичком низу неће се бавити Растком. Мишић, не одговара на питања која би могла довести у сумњу поједине његове ставове о Петровићевој поезији, већ бира оно најначелнијe и најкрупније питање, ризикујући да и сам буде доведен у везу са „савременим несавременим национализмом“. Он одговара само „на једно питање Марка Ристића“, а то питање гласи Ша је о косовско опредељење.10

Промена предмета логичан је резултат Мишићевог полемичког темпера-мента и поступка. Нешто од тога је већ виђено у Мишићевом гласовитом есеју О смислу и бесмислу, о „лирици меког и нежног шимунга“. Он већ у наслове својих есеја уноси неке од најтежих, идеолошким значењима обремењених оптужби које упућују опоненти и, управо из те тачке, гради одбрану, односно својеврсни контранапад, који нужно тежи реорганизацији вредносног систе-ма укључујући и његов идеолошки слој. Зато се у есеју из 1952. године већ од наслова расправља „о смислу и бесмислу“, при чему је одбрана „бесмисла“ модерне поезије истовремено и сукоб с реалистичким и приземно рациона-листичким духом идеологизованог есететског нормативизма, који у том часу заговара критичар великог угледа – Милан Богдановић. Слично томе, Мишић бира идеолошки најтежу оптужбу у Ристићевом есеју и, управо, на основу ње се супротставља високо етаблираном критичарском ауторитету.

Мишић то чини у свом „косовском есеју“, тако што користи схватање песничке и културне традиције које је снажно артикулисао већ у Смислу и бесмислу... и које је потом понављао у различитим видовима и у различитој мери и у осталим својим есејима насталим између 1952. и 1961. године. Позивајући се на Андре Малроа, који пориче „опозицију између модерне и старе уметности“, тврдећи: „Геније прошлости – не ове или оне школе, већ целе (курзив А. М.) прошлости – није ушао у нашу културу против модерне уметности; ушао је заједно с њом, и једним истим замахом“11, Зоран Мишић изражава уверење да језик уметности говори „говором без застора, речима без граница, песмом која не зна за упореднике“.12 У свему томе наслућује се доживљај традиције сличан Елиотовом „осећању историје“, које „присиљава човек да не пише само прожет до сржи својом генерацијом већ са осећањем да читава европска литература почев од Хомера, и у оквиру ње читава литературе његове земље, истовремено егзистирају и истовремено сачињавају један поредак“.13 У Мишићевом видокругу је искуство великог интертекстуалног

10 У овом раду користимо текст: Зоран Мишић, Ша је о косовско опредељење. Одговор на једно пиање Марка Рисића, у: Криика песничког искусва, СКЗ, Београд 1976, стр. 241–249.

11 Андре Марло, Цитирано по: Зоран Мишић, О смислу и бесмислу, о „лирици меког и нежног шимунга“, о једној чежњи и једном заносу на свим језицима свеа, у: Криика песничког искусва, стр. 21.

12 Нав. дело, стр. 23.13 Tomas Sterns Eliot, Tradicija i individualni talenat, prevela Milica Mihajlović. U: Teorijska

misao o književnosti, priredio Petar Milosavljević, Svetovi, Novi Sad 1991, стр. 470.


дијалога који се зачео у окриљу авангарде и који се „не води с овим или оним појединачним текстовима него начелно са читавим суперподтекстом (’институцијом’ у Биргерову смислу ријечи) еуропске умјетности и цивили-зације“.14 У склопу свега тога, Мишић у Смислу и бесмислу... етаблира језик модерне поезије и жели да га прикаже, истовремено, и као језик српске поезије укорењен у националној култури, и као интернационални језик европске културе и културе уопште.

Таква визија културе, која живи у „космополитски замишљеним споје-ним судовима“, бива поновљена и у есеју Ша је о косовско опредељење. Овај Мишићев есеј пун је дугих ланаца културних асоцијација, често драма-тизованих контрапунктним сучељавањем општег и националног, који треба да сугеришу синегдоху културног јединства света: „Сви ми данас мирна срца изговарамо речи као што су Едип и Улис, Креонт и Антигона, Дионизос и Нађа, метафизичко сликарство де Кириково и Откровење Растково и Јованово, сумерски демони и ацтечки богови. Помињемо све богове редом, укључујући ту и хришћанског бога, јер знамо, заједно с Марлоом, да се ликови богова током векова преображавају, као што се преображавају и све друге духовне и уметничке творевине. Али спомену ли нам само кнеза Лазара и кнегињу Милицу, светог Саву или Доментијана, косовску битку или косовску вечеру, косовски мит или косовско опредељење, ми се намах згрозимо и ражестимо.“15

Заменица Ми, прво лице множине, у овом Мишићевом исказу, није учтива форма, већ модус уз помоћ којег Мишић жели да оствари својеврсну колективну психодраму, код, може се с разлогом претпоставити, духовне ели-те, јер овде су сучељени Антигона и Креонт и кнез Лазар и косовско опредеље-ње. Овим је снажно деконструисана идеолошка раван, она је позиционирана унутар колективног осећања и тако детронизована, испражњена од садржине, постала је само негативна психолошка манифестација, форма понашања: „ми се намах згрозимо и ражестимо“. Ипак одређено историјско противречје, по-датно идеолошким интерпретацијама различитих врста, Мишић не укида. Напротив, он својом реториком која „косовско опредељење“ смешта у има-гинарни музеј светске културне традиције, у ствари, активира један круг идеолошких апорија које, активно или латентно, егзистирају на српској и југословенској културној сцени, и препознаје у томе својеврсну психодраму колективне егзистенције: „Нас је прошлост проклела двоструком клетвом: удаљила се од нас, а није нам дала да изађемо, лишила нас је свог богатства, а оставила нам своју тугу и немаштину.“16

14 Dubravka Oraić Tolić, Teorija citatnosti, Grafički zavod Hrvatske 1990, стр. 79.15 Зоран Мишић, Ша је о косовско опредељење, стр. 241–242.16 Исо.


За Мишића је, како тврди Миодраг Павловић, иначе, „критика била по-себна врста психодраме“1717, aли та психодрама је у овом есеју концептуали-зована с одређеним покрићем. Улазећи у питање односа између прошлости и будућности, Мишић умногоме запоседа позицију између две идеолошке парадигме, једне по пореклу радикално револуционарне, која проповеда оптималну пројекцију будућности и надзире и лимитира форме изражавања националне самосвести, и друге која је изразито национална, која је најдубље повезана са појединим облицима српске националне идеологије из XIX и прве половине XX века и која се ослања и на „косовски мит“. Свестан да је „антитрадицијски став свуда у свету престао да буде савремен“,18 Мишић храбро улази у тај међупростор, прихватајући ризик идеолошке дисква-лификације, али и рачунајући на промене у односу владајуће идеологије у Југославији према националним традицијама.

Комунистичка идеологија непрестано је покушавала да артикулише свој став о „националном питању“. Непосредно после сукоба Југославије са Стаљином и ИБ-ом, започело је снажније померање од интернационалног према националном, и тај процес је, пролазећи кроз различите форме и све више ескалирајући, трајао је све до распада Југославије и Савеза комуниста Југославије у последњој деценији XX века. Почетна фаза те „национализације“, може се рећи, била је југословенска. Најизразитији пример васпостављања југословенског културног идентитета била је велика Изложба средњовековне уметности народа Југославије одржана у Паризу 1950. године. Један од аутора изложбе, Мирослав Крлежа, конципирао је изложбу као својеврсни културни еквивалент политичког положаја Југославије између Истока и Запада, као отклон и од Рима и од Византије, као посебан, трећи, југословенски идентитет.19

И Зоран Мишић педесетих година заговара идеју о постојању југосло-венског културног идентитета. У есеју За јединсвени југословенски крие-ријум20 он даје Нацр еза на основу којих би требало да буду изграђени критеријуми за процену да ли неко савремено књижевно дело прекорачује границе регионалног и тако постаје југословенско. У том тексту, Мишић као један од позитивних чинилаца за успостављање југословенског критеријума види кулурно наслеђе и, у склопу тога сматра, уз јасне идеолошке ограде, да треба „градити националну културу на оним великим традицијама пршлости које стоје на линији прогреса (истакао Ј. Љ.) и могу се и данас стваралачки

17 Miodrag Pavlović, Kritičar Zoran Mišić, u Zoran Mišić 1921–1976, Zbornik, uredili: Sveta Lukić, Đorđije Vuković, Jovan Hristić, Nolit, Beograd 1978, стр. 12.

18 Зоран Мишић, Поезија и радиција, у Криика песничког искусва, стр. 250.19 Види: Мирослав Крлежа, Благо и сребро Задра, у Есеји, избор Јована Христића, Дјела

Мирослава Крлеже, Нолит, Београд 1973, стр. 338–389.20 Зоран Мишић, За јединсвене југословенске криеријуме, Дело, књига трећа, II/7, стр.

805–813.


применити“.21 Истина, када говори о несавеменој емаици као негативном чиниоцу, он прави разлику између такве тематике и „трагања за изгубљеним временом“, које препознаје код Фокнера, Нервала, Пруста и Иве Андрића. При том, без идеолошких ограда, он истиче да се модерна уметност „обраћа садржајима прошлости као својим праизворима, њеним митовима као својим прасликама, препознајући себе у њој и њу у себи, отимајући је из заборава и присвајајући је за садашњост“.22

Говорећи о конзерваивизму и фолклороманији као негативним чинио-цима, Мишић помиње „појаве републичке зачаурености и партикуларизма“23, и „националну мистику“.24 Иако говори уопштено, без конретних имена, дога-ђаја и дела, „његов пледоаје је у једном делу јавности погрешно био протумачен као покушај рехабилитације унитаризма“.25 Света Лукић, такође, сведочи да је Анологија савремене југословенске поезије, коју је Мишић приредио, превео на француски језик и објавио 1959. године у Паризу, изазвала одређена про-тивљења.26 По свему судећи, покушај Зорана Мишића да конституише југо-словенски културни видокруг, завршио се, у датим околностима (као, уоста-лом, и Крлежин) сломом.

Може се с разлогом претпоставити да је тај неуспех у васпостављању југословенског културног идентитета, био нека врста разочарења и утицао на Мишићево јаче окретање националној традицији. Мишић је кроз то искуство схватио не само да је у датим социјалним, културним и политичким приликама, битно ограничена могућност васпостављања југословенског кон-цепта књижевне и културне традиције, већ и то да су тим ограничењем отворе-на врата обнови националног културног видокругa. Зато се некадашњи вођа „надреалистичке фракције“ у гимназији, критичар који је Марка Ристића славио као „Доситеја једне антирационалистичке мисли и кодификатора антидогматичарских ставова“27, разлучио од Ристићевског зазора према поје-диним формама српске националне традиције и снажно проговорио о косов-ском миту и „косовском опредељењу“.

За Мишића „косовско опредељење“ припада најопштијем традициј-ском поретку и духовном јединству света. То је „највиши етички прин-цип који је, уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али у њему је сажето исказан и онај древни закон о укидању супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону,

21 Нав. дело, 809.22 Нав. дело, 810.23 Нав. дело, 812.24 Нав. дело, 813.25 Света Лукић, Мишићева одбрана поезије, у: Зоран Мишић, Криика песничког искусва,

XXIX.26 Исо.27 Зоран Мишић, Око једне књиге и њеног наслова, у Криика песничког искусва, стр. 49.


разрешавају све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васиони и венчавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга“.28 Тако се „косовско опредељење“, код Мишића, сусреће с разноликим видовима духовног, интелектуалног и поетског у имагинарној, апстракт-ној, на модеран песнички начин обеспредмећеној, тачки универзалног – препознаје се као део светског културног суперподтекста. „Косовско опредељење, то је, пре свега и изнад свега, духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и кад нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари“.29 Припадање свету је, истовремено, по Мишићу и повратак самима себи и властитој традицији: „Ако се данас присећамо косовског опредељења то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе“.30 У дијалектичкој игри националног и светског, опет у форми колективне психодраме, Мишић проналази формулу универзалног јединства чији је саставни део и српска традиција.

Мишић је у есеју Ша је о косовско опредељење применио по много чему нов начин интерпретирања важног српског културно-историјског топоса и симбола, саображен језику и духу времена. Истовремено, он је у датим околностима пронашао и функционалну формулу којом бивају прекорачени и одређени идеолошки табуи. Колико је то прекорачење било последица одређених политичких и идеолошких промена које су се одигравале у политичким форумима и на неформалним састанцима, а колико личнa одлука самог Мишића, тешко је рећи. Уосталом, да би начи-нио прекорачење, Мишић мора удовољити идеолошкој норми (која је, барем делимично, унутрашња, његова лична), мора се јасно, с мањим или већим разлозима, дистанцирати од дела националног културног наслеђа и идеолошке и историјске праксе која се, такође, ослањалa на косовски мит: „Није косовско опредељење ни служба патријаршији и православљу, нити служба ма којој цркви. Није оно исто што и Мештровићев косовски храм или црква на Опленцу. Није ни четничка кама, која се потезала у име Косова, јер Косово није четништво нити кама. (...) Није косовско опредељење исто што и завет да се Косово освети.“31 Такође, Мишић у „косовском опре-дељењу“ проналази елементе историјског активизма толико другог рево-луционарној комунистичкој идеологији. Он, на пример, успоставља везу између догађаја од 27. марта 1941. године, и Лазаревог косовског избора: „Када данас читамо похвалу кнезу Лазару од патријарха Данила III, написану

28 Зоран Мишић, Ша је о косовско опредељење, стр. 246.29 Исо.30 Исо.31 Нав. дело, стр. 244.


1392. или 1393. године, чини ми се као да слушам покличе који су се 27. марта разлегали београдским улицама: ’Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати’.“32

Из свега овог јасно се види Мишићева истинска способност, која се више пута показивала и пре есеја Ша је о косовско опредељење, да уђе у дијалог с различитим идеолошким матрицама и да их истовремено и глорификује и редифинише, постижући тако у том часу реалан, једини могући степен промене. Захваљујући тој способности пао је на страницама НИН-а, крајем 1961. године, идеолошки табу везан за косовски мит и косовско опредељење. Тако је Мишић учинио важан корак у ослобађању оних видова српске нацио-налне свести који су дуго времена оглашавани националистичким. Како мисли Мирослав Егерић: „Косовско опредељење Зорана Мишића утрло је пут, по нама, и појави Антологије Миодрага Павловића (1964), па и потоњим национално-ослободилачким беседама Добрице Ћосића о неопходности ревизије нашег схватања националног, српског питања, све до оних страсних, патриотизмом инспирисаних, често конвулзивних вечери у Француској 7 (УКС) у прилог косовских изгнаника (1986–87).“33

Наслеђе које нам је оставио Зоран Мишић у есеју Ша је о косовско опредељење јесте и свест да је Косово и косовско опредељење особено те-мељ српске запитаности о националном идентитету, о смислу постојања – исходиште колективне егзистенцијалне психодраме. И данас, скоро пола века од Мишићевог есеја, још је у току драматично српско позиционирање између прошлости и будућности. И зато, можда, не би требало заборавити ни извесну Мишићеву скепсу која се односи на нашу колективну традицијску самоспознају: „Мало ко је у стању да приђе нашој прошлости с љубављу и са знањем, па да раздвоји светлост од мрака, изворне ритмове од вашарских трупкања, праву поетику од школских срицања, митску свест од дидактичке свести.“34 Можда и данас нашој културној традицији прети, оно што је, нека-дашњим, идеологизованим језиком, Зоран Мишић описивао као „назадњачко старатељство и напредњачка немарност“.35

32 Нав. дело, стр. 245.33 Мирослав Егерић, Дела и дани (IV), Матица српска, Нови Сад 1997, стр. 242.34 Зоран Мишић, Ша је о косовско опредељење, стр. 242.35 Нав. дело, стр. 243.


Jovan Ljustanovic

CULTURAL AND SPIRITUAL UNITY OF THE WORLD AND ‘THE CHOICE OF KOSOVO’ IN ZORAN MISIC’S ESSAYISTIC VISION

Summary

This paper deals with the genesis and meanings of Zoran Misic’s essay: What is the Choice of Kosovo. Misic’s text has been analyzed in the context of Marko Ristic’s and Zoran Misic’s polemics concerning Rastko Petrovic’s poetry. The issue of polemics is, among other things, Rastko’s theme concerning Kosovo and the poet’s attitude towards the myth of Kosovo. Recognizing a possible ideological judgement of nationalism in Ristic’s remarks, Misic writes the essay What is the Choice of Kosovo, considering the status of the myth of Kosovo in an imaginary museum of the European and world culture. In it, it is possible to recognize an intertextual dialogue between national archetypes and mythemes and the European and world culture taken as a hyper sub text. Misic’s text contributes to the deconstruction of ideological taboos and reveals the attitude towards the myth of Kosovo as a specific national psychodrama.

УДК 821.163.41.09-1 821.163.41.09”195”

Јован ДелићБеоград, Србија

КОСОВО И КОСОВСКО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ У ПОЕЗИЈИ И КРИТИЦИ

ПРВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СРПСКИХ ПОСЛЕРАТНИХ МОДЕРНИСТА

Косовско опредјељење и тема Косова снажно су забрујали код четири кључне личности прве генерације српског послератног модернизма: у есеју водећег критичара, Зорана Мишића, у средишњем циклусу пјесничке књиге Усправна земља Васка Попе, у Великој скиији и Новој скиији Миодрага Павловића и у трима пјесмама мартиријима Стевана Раичковића.

Кључне ријечи: косовско опредјељење, послератни модернисти, европске и (над)националне вриједности, традиција, универзално, духовно, поетско, етичко, антика, Византија, духовна вертикала, мартириј, жртвовање, васкрсе-ње, сјеме.

Косовско опредељење Зорана Мишића

Да ли је услов за пут до европског духа и европских вриједности рушење највећих националних књижевних, духовних и етичких вриједности?

Ово и данас тако актуелно питање постављао је себи водећи критичар српског послератног модернизма, Зоран Мишић, супротставивши се аргумен-товано и енергично онима који су хтјели да се одрекну националних вриједно-сти у увјерењу да ће тако бити ближи европском духу. Тако је Мишић дошао у директну полемику с Марком Ристићем и онима који су доводили у питање косовски завјет и косовско опредјељење.

Косовско опредјељење је, према Мишићу, врхунска национална, књиже-вна, етичка и духовна вриједност; највећи извор наше понајбоље поезије и снажан ослонац у кризним временима.

Романиста по образовању, усмјерен на Запад у процесу отварања српске и југословенских књижевности педесетих и шездесетих година, заинтересован


за преводну књижевност, Мишић се залагао за примјену истих критеријума на нашу традицију, историју, митологију и поезију као и на свјетску, па тражи не само рехабилитацију косовскога опредјељења, довођеног у питање током ХХ вијека, нарочито од Првог свјетског рата до разарања посљедње Југосла-вије и Србије, већ и рехабилитацију свих потиснутих, затурених, а за њега несумњивих вриједности, какве су у поезији „Плава гробница“ Милутина Бојића и мистично, тајанствено пјесништво Момчила Настасијевића:

„Унели смо у своје видике највеће мистичаре света, али Момчила Наста-сијевића с презиром одбацујемо.“

Залажући се за Бојићеву „Плаву гробницу“, Мишић као да се имплицитно залаже за бригу о српским гробљима у земљи и по свијету:

„Поштујемо сва гробља овога света као да су наша: мелхире и долмене, Кампо Санто и Сен Дени, Долину краљева и Валеријево гробље крај мора, али, ’Плаву гробницу’ Милутина Бојића не признајемо за своју.“

То говори критичар који је врло строг према Бојићу и који је у своју Анологију српске поезије унио скраћену „Плаву гробницу“, избацивши строфе које је сматрао мање вриједним. Поштујемо египатску, грчку, римску и сваку другу књижевност и митологију, а „спомену ли нам само кнеза Лазара и кнегињу Милицу, светог Саву или Доментијана, Косовску битку или Косовску вечеру, косовски мит или косовско опредељење, ми се намах згрозимо и ражестимо“. Ако прихватамо небеске критеријуме Антигонине и ако признајемо супериорност тих критеријума над земаљским законима њене сестре Измене и краља Креонта, онда не треба да се питамо у чуду шта је то косовско опредељење, већ да се, барем са једнаким разумијевањем и разло-зима, залажемо и за косовске небеске критеријуме, за смисао саможртвовања и за царство небеско. Зашто би једни критеријуми важили за Антигону, а сасвим опречни на кнеза Лазара, косовске јунаке и косовско опредјељење?

Рачунајући на идеолошку осјетљивост на самом почетку шездесетих го-дина, Мишић избјегава термине косовски мит и косовски завјет, већ користи идеолошки неутралан термин – косовско опредељење. Он хоће да отклони силне неспоразуме који су се нагомилали око српске традиције. Један број тих неспоразума настао је као посљедица историјског дисконтинуитета и нашег односа према прошлости:

„Нас је прошлост проклела двоструком клетвом: удаљила се од нас, а није нам дала да из ње изађемо; лишила нас је свога богатства, а оставила нам своју тугу и немаштину. Тако је прошлост постала и остала наша чежња и наш стид; чежња за заборављеном колевком и стид због наше заосталости, ругобе и незнања.“

Нормалнији и природнији однос према нашој прошлости подразумије-вао би љубав и знање, што значи строг критички однос из кога би произа-шао избор високих вриједности, с циљем да се „раздвоји светлост од мрака“, изворни ритмови „од вашарских трупкања“, да се дође до праве поетике и да

369Јован Делић: Косово и косовско опредјељење у поезији и криици

се проуче, освијетле и раздвоје историја и митологија. То би нас водило бољем и тачнијем вредновању наше средњовјековне и наше народне књижевности, нашег фреско сликарства и иконописа, па бисмо дали и „свом народном епосу оно место које му додељује Сесил Баура, стављајући га уз Хомерову Илијаду“ и тако бисмо боље разумјели „и себе и свет коме припадамо“.

Човјек који се толико трудио око увођења свјетских дјела и идеја у нашу књижевност и мисао о њој ниједног тренутка не смеће с ума свјетске критеријуме нити искључује нас из баштине свијета. Само једнака примјена истих оних критеријума који важе у Европи и свијету на наше вриједности, може те вриједности освијетлити и уздићи до њиховог стварног нивоа и самјерити их са вриједностима европске књижевности и културе. Ако већ посједујемо „оне вредности које побеђују време“ – а те вриједности су нас спасиле од губљења у понорним раздобљима ропства и у дисконтинуитету историје – онда треба да их освијетлимо, покажемо свијету и уврстимо у свјетску баштину:

„Сустигли смо време, јер смо били мудрији за читаву вечност свога тајног искуства, јер смо умели да спасимо од смрти оне вредности које побеђују време: своје споменике и своје памћење.“

До смисла косовског опредјељења долази се повратком на сам извор – на народну пјесму и на тзв. средњовјековну књижевност – и на том извору се сазнаје да је „косовско опредељење онај последњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човјековог постојања. Видећемо да је то избор оног најтежег, најозбиљнијег пута, који је једини прави пут. Определи-ти се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може. То значи прихватити игру ко губи добија, погибијом домашити до победе, опкладити се на карту немогућег, једину која не пропада“; изабрати као боље и вредније „у подвигу смрт, него ли са стидом живети“.

Косовски еп и косовски мит никога не угрожавају: они не говоре „о освајачкој охолости“, већ „о поносу оних који су оружјем духа савладали освајаче“. Зато је косовски мит универзалан и наднационалан, барем колико и националан; зато он „премашује границе националног мита; својом сушти-ном он се придружује оним највишим трворевинама људског духа, сакупље-ним у имагинарном музеју једне јединствене европске културе“.

Косовско опредјељење је „највиши етички принцип“, наслијеђен од Грка, односно од Византије, и постао „наше историјско искуство“. Али то је, прије и изнад свега, „духовно и песничко опредељење“, које зрачи и у нашем време-ну чак и кроз пјеснике који му на први поглед изгледају далеки, какав је био Растко Петровић.

Описавши тако косовско опредељење као највишу духовну, поетску и етичку вриједност, Мишић се поново враћа односу према Европи, упозора-


вајући да наша жива и највреднија традиција чини дио европске културе. Зато у времену отварања према Европи не смијемо заборавити на себе. Ври-једности нијесу „негде преко границе“, већ овдје, у нама самима и око нас. Те вриједности ћемо најбоље сагледати и измјерити ако их мјеримо европским и свјетским мјерилима. Европа је давно почела да трага „за прапостојбином света“, а ми смо дио те прапостојбине. Нијесу нам потребни посредници да би нас привели медитеранској култури, из које се развила европска култура, већ се права култура узима са извора; будући да смо насљедници медитеран-ског духа, треба да га препознајемо „у нашој старој књижевности, животопи-сима и народном предању, у песничким текстовима Стевана Првовенчаног, ’Зидању Раванице’ и Сопоћанима“.

Зато Мишић предлаже најпречи пут који полази из европске прапостој-бине, „који протиче кроз само средиште наше земље и нашег бића, спајајући Исток са Западом, занос са мудрошћу, завичајно са васељенским“. Тим цари-градским друмом наше културе пошли су „најсмелији и најдаровитији“, и с правом се могу назвати – увјерен је Мишић – „грађанима света и васељенским неимарима, иако нису напустили своје огњиште“. Ти насљедници Грчке и Византије, „сљедбеници вечитог младићства народног генија“, могли су да домаше, и домашили су Европу, „јер су били једнаки са њом духом и пореклом, запамтили су њене васељенске поруке и изговарали их чистим, завичајним језиком, у коме је живела успомена на хомеровска и косовска времена“.

Свој ванредно мудри есеј Мишић поентира готово пророчком надом да ће тим путем и за таквим духовима кренути наша нова поезија.

И кренула је: Васко Попа са Споредним небом и Усправном земљом, Мио-драг Павловић са Млеком искони и Великом скиијом, Стеван Раичковић са модерним мартиријима, па Иван В. Лалић са својим односом према Византији, Бранко Миљковић са Орфејем, Јован Христић са Медитераном, Матија Бећко-вић и Рајко Петров Ного са Косовом и ослонцем на епску традицију.

Длан и по зеленила између два неба

Средишњи циклус, трећи од пет, колико их има пјесничка књига Васка Попе Усправна земља (1972), циклус симетрала, носи наслов „Косово поље“, а испјеван је у временском распону од 1958. до 1971. године. Косово је гребен, вододјелница српске историје и српске поезије; то је велика „премјена“, како би рекао Вук Стеф. Караџић. До Косова доминира хагиографска, царска светачка књижевност; од Косова мартирска и страдалничка. До Косова је Србија у знаку процвата и царске раскоши, византијског плавог и златног, од Косова у знаку устанка, васкрсења, страдања у ропству и усправљања.

Усправна земља замишљена је као ходочашће пјесничког субјекта кроз простор и вријеме, кроз историју и кроз духовне тврђаве. Оквир овога лирског спјева постављају уводна пјесма првога циклуса „Ходочашћа“ и уводна пјесма


петога, завршног циклуса „Повратак у Београд“. Обје пјесме носе наслов циклуса који отварају. Средишњи циклус „Косово поље“ има седам пјесама, што је од одлучујуће симболичке важности у Попиној митологији. Број седам је досљедно спроведен као композициони принцип Попиног Споредног неба, вјероватно најстроже компоноване пјесничке књиге у цјелокупној свјетској лирици. Иван В. Лалић одгонетнуо је тај број као јединство небеског и земаљ-ског начела, броја три и броја четири, троугла и четвороугла. То јединство небеског и земаљског положено је и у темеље циклуса „Косово поље“, односно већ у истоимену уводну пјесму.

Пјесма се отвара дистихом који показује земаљску страну Косова поља:

Поље као свакоДлан и по зеленила,

а затвара се терцетом који доноси потпуни обрт и у којем Косово постаје космичка чињеница, поље између два неба:

Поље као ниједноПод њим небоНад њим небо.

А у средишњој, четвртој пјесми, симетрали овога циклуса – „Бој на Косо-ву пољу“ – лирски субјект је у плуралу, у првом лицу множине; крв ратника тече вертикално, претварајући се у свјетлост и сунце, а само поље се успра-вља, постајући духовна вертикала:

Из смртно рањенога гвожђаРека наше крви извиреТече увис и увире у сунце.

Поље се под нама усправља.

Ово је нужно средишња пјесма циклуса – пјесма о боју кроз који се браниоци Косова селе у царство небеско и придружују се свом духовном пастиру, свом културном јунаку, духовном оцу и светитељу Сави, који „на белцу небом лети“ и позива своје сљедбенике к себи. Тиме се сугерише да избор царства небеског, избор саможртвовања за слободу и отаџбину, за Ми-шићево „косовско опредељење“, није само ствар савременика, већ су тај избор припремили и на њ обавезују претходници, нарочито онај који је свевремен, кога не запљускују таласи времена. Небеско царство и вјенчање са звијезда-ма је одлука колико вјенцоносца, кнеза Лазара, и свакога ратника поједина-чно, толико и светога Саве; одлука која је дотекла са „Савиног извора“, из


претходнога циклуса. Ратници сустижу небеског коњаника вјенчавајући се „сваки са својом звездом имењакињом“:

Сустижемо небеског коњаникаИ своје звезде вереницеИ лутамо заједно кроз плавет.

На земљи је остао кос, који својом црном пјесмом прати ово вјенчање ратника са звијездама:

Одоздо нас пратиОпроштајна песма коса.

Он на крају циклуса, у седмој пјесми – „Косово посланство“ – у лирском епилогу, осушивши своја крвљу орошена крила „на ватри црвених божура“, претвара Косово поље у зелени свитак, у поезију и културу, и односи га само њему знаним путем, „у весело царство поезије“:

Кос отима своје пољеИз руку четири црна ветраИ савија га од поднева до поноћи.

У поноћ небо прелећеИ односи у кљуну некуд он зна кудасвој зелени свитак.

Претварањем Косовог поља прво у духовну вертикалу, а на крају у зеле-ни свитак са којим кос прелијеће небо, Косово престаје бити само историј-ско-географска чињеница, већ се измјешта из конкретног простора и времена постајући средишња духовна тврђава свога народа, неразорива таласањем историје и времена. Истовремено се и седам Попиних пјесама о Косову пољу претвара у седам сунцомоља, у пјесничку задужбину.

Сад бирај, царства ти се нуде

У лирским спјевовима Велика скиија (1969) и Нова скиија (1970) Мио-драг Павловић успоставља пјесничку визију старије српске историје. Критика је више пута примијетила да ови Павловићеви спјевови имају епску ширину и замах. У пјесми „Разговор на бојном пољу“ погинули војници се у ријеци преображавају у рибе и пливају узводно да раменима својим подупру тужне брегове. Риба је, дакако, симбол Исуса Христа, па се Лазареви мртви ратници у води очишћују и преображавају у ћутљиве Христове мученике, који и мртви, односно преображени, подупиру своју у тузи већ поробљену земљу:


Куда сад, питају ме,са кривим мачему у грму, куда?Узводно, кажем, као да смо праве рибе,рано је још за одмор у мору,идемо бистром камену под окриље дуге,раменима да подупремо тужне брегове.

Павловић не заборавља напуштене њиве и жене које ће остати без му-шкараца:

и викале су њиве за намаи жене су дизале руке.

Њих чека несигурност и неизвјесност у ропству. Кћи кнежева везе своју тугованку, у туђини, „међу чобанима подземља“, „под некрстов чадор изгнана/немушта и сама“. Она свој тужни вез започиње безнадним питањем:

Што мужеви нису могли да спасузар ја да спасавам?

У пјесми „Посечен кнез се сећа“ сам кнез Лазар се преображава, пона-вљајући мученички подвиг светога Јована Крститеља Претече: он приноси своју главу на жртвеник. Ту главу носе на југ и сјевер, док се она не преобра-ти и не нађе у кладенцима. Ово је модернизован мотив из народне пјесме: у кладенцима глава с водом „родне речи гргољи“. Обретеније главе кнеза Лазара, међутим, не поништава трагичан губитак живота ни бол жртве, све до постављања питања о смислу жртвовања и храброг подношења смрти – послије усјековања остаје врат као суви пањ у пољу; остаје понижено, обезглављено, намучено тијело:

Храбро сам поднео смрт,но каква је у томе врлина?Остаде врат мојкао сиви пањ у пољу.

Упитаност остаје и у поенти пјесме у којој је недвосмислено јасно да је кнез отишао „низ лепшу страну страдања“:

Претеча, рекоше ми,но смрћу сам и реч своју претекао,а зар је врлина тоса речима неисказанимниз лепшу страну страдања отићи?


Избор „лепше стране страдања“ није без дилема и упитаности, без жала за овоземаљским животом и за остављеним незаштићеним народом. Царство небеско има изузетно високу овоземаљску цијену и увијек изнова се поставља питање смисла жртве и смисла трагичног избора. Јер избор „лепше стране страдања“ јесте избор царства небеског, страдалнички и трагичан и по оне који су то царство изабрали, и по оне који су у земаљском, туђем царству остали незаштићени и постали робље. Јунаци већ на Кнежевој косовској вечери знају шта су изабрали и сви под столом већ осјећају „неравне ивице гроба/и чују лепет погребних птица“. Војска се у подруму напила „потоцима своје сопствене крви“, чиме се сугерише христолика и страдалничка судбина косовских јунака, чија крв постаје вино које се узима као причест пред одсудну битку или се пије да већ жртвованим јунацима врати снагу за подвиг. Битка је одлучена већ самим трагичним избором „лепше стране страдања“, па се зато пјесма „Кнежева вечера“ може поентирати подизањем увис једног срца од камена. Камен је за Павловића симбол чврстине и трајности, светости и мудрости, и његово уздизање увис знак је преображења косовских јунака:

битка је још јуче свршенаи само једно срце од каменаса заспалих руку диже се увис.

У пјесми „Косово“ из Нове скиије Павловић уноси иронију према но-вијим свакојаким, олаким, будаластим и необавезним интерпретацијама једне одсудне и велике битке у којој су се сударила два свијета и погинула два цара:

Сад је то прича у граду будала,а тад су погинула цара два!За вечеру седоше јунаци без глава,а неман се хранила с морског дна.

Пјесник на почетку и на крају пјесме сугерише песимизам у погледу могућности коректне, а поготово истините интерпретације историје. Прича о Косову данас је почесто „прича о граду будала“, упркос значају, жртвама и посљедицама битке. Тај мудри песимизам проткан иронијом карактеристичан је за Павловићево пјевање.

Пјесма је усмјерена ка духовној димензији битке и ка избору Царства небеског, односно на жртву и васкрсење кнеза Лазара. Кнежева жртва, чиме је он постао убоги Лазар, и васкрсење убогог омогућавају и посјеченом кнезу и васкрслом убогом Лазару непрестан раст моћи и способност да сами себе посију као сјеме. Јер и жртвовање и васкрсење јесу сјеме, пошто „васкрсења не бива без смрти“, односно без подвига:


Рекоше књиге: потоње је време,ето се погуби кнез, а васкрсава убогЛазар, и оба иста: расте им моћда сами себе посеју ко семе.

Жртвује се и васкрсава кроз битку која је храм, јер се једино кроз ту битку прелази у царство небеско:

Сад бирај, царства ти се нуде,битка се и кроз облаке вуче.Зло и горе, иза гроба се опет тучеи добру твоје сени двојици худе.

Битка је судар супротстављених двојника, а пораз у бици није коначан. Жртва има дубоког смисла и у поразу, поготову за оне који воле „вечна дејства“, а такав је био честити кнез:

Победа тамни, а поразу нема крајаи ти који волиш вечна дејстваклечањем својим постаде звездаи узгред одрубише ти круну насред раја.

Павловић оставља магловиту упитаност и у поенти, на самом крају пјесме. Земаљски исход битке је недвосмислен – царица ће вечерати са травом – али зато пут кнеза жртве и пут његовога поља остају загонетна непознаница:

На вечеру с царицом села је траваа пут твој и твога поља, ко зна?

Обнова мартирија

У Сиховима из дневника 1985–1990, објављеним у Матици српској 1990, налазе се три пјесме Стевана Раичковића које означавамо мариријима: двије говоре о гњиланском мученику Ђорђу Мартиновићу, а једна о јединој глин-ској преживјелој жртви – Љуби Једнаку. То је обнова старога жанра који је нарочито обиљежио покосовско вријеме старе српске књижевности.

Испод наслова пјесме „Крвава бразда“ исписана је у заградама напомена:„(Шта ми је испричао Ђорђе Мартиновић о догађају који се збио 1. маја

1985. у Гњилану)“.Пјесма је, дакле, својеврсно свједочење и – као и остале двије – изграђена

је документаристичким поступком. Настала је од дневничке забиљешке о томе шта је пјесник чуо у сусрету са жртвом монструозног злочина. У прозној


напомени, која има функцију пролога, догађај је просторно и временски локализован; догађај који се несумњиво збио и који се крвавим словима уписао у суморну новију историју српског народа.

У највећем дијелу пјесме приповиједање тече у трећем лицу. Онај ко пје-сму пише чуо је причу из уста жртве, Ђорђа Мартиновића, и прича о ономе чега се жртва могла сјетити и шта је могла испричати. Приповједач је, дакле, претходно био слушалац, па сада на свој начин организује и репродукује оно што је чуо. Само једанпут спомиње себе, када дочарава сељачки занос ратарским послом, засијавањем њиве пасуљем. Тај сељачки занос близак је пјесничком: Ђорђе Мартиновић је био „занет у послу“

(Као што сам и ја сада са оловком надовом тешком хартијом).

Прво лице се појављује још три пута, али сва три пута као цитат, као говор саме жртве, обиљежен знацима навода.

Први пут се ријечима Мартиновића дочарава његов однос према њиви на којој је страдао:

(„Била ми је Као под руком:

Петнаест минута ходаОд града.“)

Други пут се Ђорђев глас јавља да би се њиме дочарало рашта он креће на њиву на којој је све било посијано:

„Остало је мало празно

ТоДа довршим

Прво

Да окопам око међеИ траву да истрсим

И рупе за пасуљ да ископам.“

Сељак увијек има посла на њиви, поготово ако је сам код куће, „са три киле пасуља у најлон кеси“, а на њиви му „остало мало празно“.


Глас жртве се јавља трећи пут када треба описати тренутак напада:

„Све с леђаРадећиВезали ми очиИ устаМарамом

И мокру неку крпуПод носТурили

Изгубио сам свест…“

О самом чину набијања флаше у утробу жртве говори се врло кратко: Мартиновић је био опијен и у несвјестици, и о том најстрашнијем дијелу зло-чина не може подробно говорити, а поштени свједок не жели да фалсифику-је причу жртве. Уосталом, послије Андрића тешко да има смисла описивати набијање на колац. О томе Раичковић приповиједа сажето, свега у двадесетак ријечи:

Са окрњеном флашомНа кочићу

(Као кроз агнецаНеког

Али живога)

Кренули су кроз Ђорђа Мартиновића

Као да су са првим и тешким неким својимкорацима у њихову будућу њиву закорачили…

Чак је и поређење које буди митске асоцијације стављено у заграде. Све што би могло бити претјерано, патетично и сувишно, пригушено је и сведено на голе чињенице. Чин је сам по себи довољно ужасан, а муке Ђорђа Марти-новића су изузетне и могу им се сличне наћи у османлијским временима набијања на колац. Тако и изгледа тек од опијума и болова пробуђени Ђорђе Мартиновић:

(Као да се из неког прохујалогОсманлијског временаНа коцу пробудио.)


Он устаје „верући се уз мотику“ и са „стаклом у утроби“ креће се погурен преко своје њиве, „остављајући за собом крваву бразду“.

Мучеништво Мартиновићу доноси и понижење срамотним, званичним скупштинским и телевизијским саопштењем о самоповређивању. Није само на колац и стакло набијена Мартиновићева утроба, већ и његова душа (Капија Шумадије). У другој пјесми Мартиновић је „изгнаник с Косова и трновим нимбусом овенчани мученик“, већ годину дана надомак Београда „као гост заточеник“ код бившег ратног логораша, сада адвоката Велимира Цветића. Његова гњиланска прича, коју „јернејски понавља“, заправо је нека „ђакон--авакумска прича“, која се такође митски понавља. Пјесник-приповједач и у ову пјесму уводи мотив пасуља који се пуши у лонцу на шпорету. Пасуљ судбински прати свога несрећног сијача.

Завршна слика је и поента: пјесник види мученика „као у библијској некој (само за мене) нетом оживјелој слици, с козом на узици у руци и њена два скакутава јарета“. Једину јавну рехабилитацију мученику дају пјесник и пјесма.

Слично „Крвавој бразди“ компонована је и „Сувишна песма“. И она има испод наслова свој прозни „пролог“:

„Једини преживели из покоља у Глинској цркви августа 1941. године Љубан Једнак сведочи на суђењу Андрији Артуковићу 24. априла 1986. године у Загребу.“

Оба догађаја су истинита, историјска; оба су просторно и временски лоцирана. Јунак је стварни, историјски мученик.

У овој пјесми је, међутим, средишњи, убједљиво најдужи и најзначајни-ји дио текста – цијела прича – исказан јунаковим гласом, управним говором обиљеженим знацима навода. Том гласу претходи тек петнаестак ријечи распоређених у четири стиха који имају функцију увода:

Помажем једном мученику(Као што и онПомаже другом)Да се створи још једна песма.

Пјесник и мученик се међусобно помажу и слични су по својој (мучени-чкој) природи. Пјесма има за предмет мучење и клање, за главног јунака и ка-зивача – свједока, мученика. У прозној напомени се дословце и каже да је ријеч о свједочењу на суду. Јунаков глас се осамостаљује и приповједање тече не само из његове перспективе, већ и његовим говором. У овој пјесми налазимо класичан примјер приповједне технике уоквиреног сказа. Пјесник се не усу-ђује да се „умеша у повест“ (подвукао Ј. Д.). Пјесникове „измишљене речи“ немају снагу дочаравања у поређењу с аутентичним говором аутентичног


свједока. Једино му остаје да својим гласом некако уоквири Једнаково казива-ње сјетним, и можда сувишним, коментаром на крају:

Камо ли те лепе срећеДа оваква песмаНије могла бити написана.

А она је од оних пјесама које су морале бити написане.Казивачев глас карактеришу конкретност, предметност, информативност

и аутентичност. Љубан Једнак се сјећа како је почело клање Срба, „све као од шале“, као усташка игра. Ту су и двије конкретне судбине: Пера Миљевића и Стојана Бајића. Једнаково дочаравање мучења Стојана Бајића достиже саме врхунце приповједања. Прича је кондензована и згуснута до максимума, конкретизована и опредмећена, лишена патетичних ријечи и било каквих коментара, сведена на конкретно, на своју голу предметност, али зато потресна и снажна. Џелати жртву не кољу одједном, већ је постепено „зарезују“, пони-жавајући је и тјерајући на пјевање:

„Натерали су га да метне главу на сточићИ онда му камомМало зарезали гркљан.Крв му цури из гркљанаОнако човек ни закланНи незакланА терају га да пева.ПевајВичуМајку ти српскуПа му још мало зарезују гркљан.“

Синтаксичка неправилност казивачевог говора показује се стилски екс-пресивнијом од углађене „измишљене“ реченице, остаје да се неизбрисиво памти слика: „Онако човек ни заклан ни незаклан“.

Нема сумње да је ова пјесма изузетно функционално искористила при-повједну технику сказа.

Све четири најзначајније фигуре првог таласа српског модернизма по-слије Другог свјетског рата – крижевни критичар Зоран Мишић и велики пјесници Васко Попа, Миодраг Павловић и Стеван Раичковић – обновили су Косово, косовско опредјељење и косовски мит у овоме пјесништву. Раичко-вић је опјевао и тада актуелни догађај и његову жртву, обновивши у трима својим пјесмама жанр мартирија.


Jovan Delić

KOSOVO AND KOSOVO CHOICE IN THE POETRY AND CRITICISM OF THE FIRST SERBIAN POSTWAR MODERNIST GENERATION

Summary

Although it seems paradoxical and improbable, the Kosovo pledge and Kosovo choice were very powerfully revived by poets from the first postwar Serbian modernist generation: Vasko Popa, Miodrag Pavlovic and Stevan Raickovic, and the leading critic Zoran Misic. It was Zoran Misic that first exposed, in his essay polemically directed at Marko Ristic, his ideas of universal, transnational dimensions of the Kosovo choice which drew its roots from antiquity and Byzantium. That choice embodies all our greatest poetic, ethical and historical values. It was – Misic predicted – yet to yield great results.

The results materialised very soon. Vasko Popa informed his collection The Vertical Land with the Kosovo choice, the central cycle of which (“The Field of Kosovo“) views Kosovo between the upper and lower heavens. In Great Wandering and New Wandering Miodrag Pavlovic wrote several exceptional poems on this choice. Stevan Raickovic revived the martyrion genre by celebrating in verse Serbian new–martyrs from Glina and Gnjilane.

We support Zoran Misic’s view that it is necessary to preserve one’s own supreme national values if one wishes to have any importance in Europe, especially if those values are universal.

УДК 821.163.41.09-2:398

Бранко БрђанинИсточно Сарајево, Република Српска – БиХ

КОСОВО И СРПСКА ДРАМА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВИЈЕКА (Преобликовања КОСОВСКЕ ЛЕГЕНДЕ у „новој српској

историјској драми“)

„Драма је као и сви умотвори што су, огледало савременог друштва“, пи-сао је (1890, 117) Милан Јовановић у свом погледу на драмску литературу о Косову – опажајући „ретроградан правац“ и „опадање карактера у косовској драми“ – слутећи да „ако тим правцем пођемо даље, може се косовска драма једнога дана преметнути у лакрдију и тако травестирана, извитоперити до па-родије“. Овдје сагледана остварења нове српске историјске драме (друге поло-вине XX вијека), скоро повлађују претходним „прозорљивим“ виђењима, је-днако као што се потврђују и стотину година „млађа“ аналитичка предвиђања Марте Фрајнд (1989) да ће актуелизација политичке условљености текстова овога жанра обликовати смјер и приступ „драмским тумачењима“ и карактер трансформација Косовске легенде неких нових „прилога“ Српске историјске драме: „историја будућности одредиће и облике драме будућности писане о Косовској легенди“ (М. Фрајнд, 1991, 358).

Кључне ријечи: косовска епика и легенда, „нова српска историјска драма“, трансформација „тумачења“.

Епска пјесма и легендарна „историја“ су од самих почетака нове српске драмске књижевности у XVIII–XIX вијеку (Козачински-Рајић, С. Стефано-вић, Стерија) биле непресушно врело, инспирација и иницијација потоњим драмским писцима.1 Мотив Косовског боја или Пропасти царства српскога

1 Под насловом КОСОВО и нова српска историјска драма, објављена је наша цјеловиа судија (318 пагинисаних сраница), 2007, Завод за уџбенике и насавна средсва, Исочно Сарајево; незнано прерађена и (Имеником) допуњена докорска дисерација: Епски јунаци Вукових народних пјесама о Косовском боју као ликови нове српске историјске драме, одбрањена на Филозофском факулеу у Бањој Луци, 29. 9. 2006. године. Рефера написан за научни скуп у Косовској Мировици није инегрални дио судије и први пу се објављује; насао намјенски за ову прилику, предсавља „рекапиулацију“ ширих исраживања обухваћених судијом (епског насљеђа, пиања легенде и предања, лиерарних одјека насалих


– као централни и претежни у народној „повјесници“, поред Светога Саве; књижевно најпродуктивнији (Ј. Деретић, 1997, 284) – истом мјером обрео се као тематско-мотивска и садржајно-фабулативна основа сижеа националне драматичарске литературе, жанровски профилисане као историјска драма, националне по темама, али и по тежњама; уз многе опште одлике европске романтичарске драме са јасним особеностима наше књижевности. Стожерна тематска преокупација и драмска позиција ликова-актера народних пјесама о Косовском боју као основа за касније сижејно, стилско и жанровско варира-ње, развијање или преобликовање, траје колико и сам жанр историјске драме, са почетка XIX вијека у наредних стотину година, када долази до својеврсног „пражњења“ садржајног језгра, па у историјском прегледу развоја националне књижевности биљежимо изостајање епских тема и карактеристичних „ко-совских сижеа“, а самим тим и њима припадајућих ликова-актера у српској драми.

Најчешћи и најразвијенији национални драмски жанр објављује се као трагедија (Траедокомедија, Смерт Уроша Петаго, Стеријина жалостна по-зорја), а јењава у литератури између свјетских ратова: од друге деценије XX вијека као „не сасвим комедија“ (Ј. Христић, поводом Бојићевих „историјских драма“), у жанровској модификацији од „драме у ужем смислу“ према мело-драми, па чак и „комедији“ (нпр. Урошева женидба, М. Бојића), да би се већ од тридесетих година XX вијека (после „косовске тетралогије“ И вољеше царству небеском 1930–1932. и Милоша Војиновића 1934. Николе Т. Ђурића) показало потпуно одсуство знаних тема, садржаја и ликова драмских сижеа – што ће бити вишедеценијска карактеристика наше литературе – све до почетка седме деценије прошлог стољећа и појаве драме Борислава Михајловића Бановић Срахиња (1963). Мада знак-вјесник обнове „древног жанра“ у српској дра-матици, већ Михизова драма показује знатну измјену присуства (а посебно третмана) тематско-мотивских оквира, садржаја и ликова из епике, чиме се најављује и профилисање нове српске историјске драме. Временом се у српској драматици образује посебан жанровски варијетет-тип, само наоко сличан некадашњем облику драме на епске и историјске теме: пародирање, измјена контекста али и позиционисања раније знаних ликова у нове околности, драматуршко-сижејне трансформације и иновације, све више на сцену изво-де травестирану националну епску историју и легенду, а тиме и структурно помјерају значењска поља јунака који су послужили за иницијални модел-прототип потоњих драмских „личности“.

инспирацијама Косовске легенде, у поезији, прози и драми националне лиерауре; превасходно друге половине XX вијека). Будући само „кроки“ панораме српске драме посмараног периода, у раду су нужно изосављене непосредне илусрације из корпуса драмских дјела који чини основу за наше анализе и закључке (ако да је више „прегледног каракера“; панорамски поглед на драмске ексове жанровског ипа „нове српске исоријске драме“), а наше оцјене и судове ваља прихвааи с препосавком како су резула деаљних сагледавања и самјеравања; при чему заинересоване упућујемо на помињану нашу судију.

383Бранко Брђанин: Косово и српска драма у другој половини XX века

Током четири деценије до истека вијека и објављивања друге верзије Боја на Косову Љ. Симовића (2003) код петнаестак драмских аутора, а у готово два пуна туцета њихових текстова, главни актери-ликови су личности везане за Косовску легенду. Ове драме (уз комаде на друге „епске и легендарне теме“: Свети Сава и Краљевић Марко С. Ковачевића, Женидба краља Вукашина Игора Бојовића, Зидање Скадра Зорице Симовић и др.) образују посебан жанровски модалитет, типологизован као нова српска историјска драма (више, види: М. Фрајнд, 1996, 5–72).

Наравно, мало је вјероватно да су се још и оксфордски студенти и њихова енглеска (елизабетанско-јакобинска, тј. „јакобетанска“!) публика (ако је икога изван „студентског круга“ и могло бити у „гледалишту“, те 1617. године?) питали о поријеклу историјских, легендарних или епских „димензија“ Милоша Обилића (главног јунака драме) ни о истинитости догађаја који је послужио као „подлога“ за драмско преузимање у комаду Одважни Турчин или Мурат Први (трагедија „невелике уметничке вредности“ у пет чинова, написана 1610; види: В. М. Јовановић, 1921, 558–560. и В. Поповић, 1922, 120–124), аутора Томаса Гофа, студента теологије. Ни „пераштански ораторијум“ непознатог аутора (више, види: М. Пантић, 1978, 138–223) нема – иако погрешно датује (24. јуни, 1348) „догађај“ – ни трунку недоумице о истинитости или фикционалности. Огрешењима о историјску и легендарну истину није одолио ни „отац српске драме“ Ј. П. Стерија (Милош Обилић или Бој на Косову, 1828). Већ 1890. године опажено је како су драме с темама везаним за Косовску легенду, „напредујући поступно у стилу, исто тако поступно опадале у садржини“ (М. Јовановић; 1890, 116); а тако се наставило – изгледа – и до дан-данас!

Нову српску историјску драму одликује посвемашње преиспитивање прошлости, с наглашеном критичком дистанцом: њихова „реконструкција прошлости“ је у ствари израз настојања да се „званична истина“ не само допуни или исправи, но су писци тог „круга“ суштински супротстављени свим „табуима“ националне историје и легенде; посежући за персифлажом и трaвестијом до гротеске, очитују тежњу за васпостављањем „умјетничке истине“, по правилу другачије (супротне!) од „доктринарног кодекса“. (Поред косовских „истина“, најочигледнији примјер је контроверзни комад Синише Ковачевића Свеи Сава, који је у освит предстојећих грађанско-ратних сукоба у бившој СФР Југославији био и „злоупотријебљен“ у политикантске сврхе!) Све ово зорно показује да се „псеудоисторије“ нове српске историјске драме (идејно-идеолошким ставом аутора, третманом тема и ликова, измјенама, одступањима и „кривотворењима“ те отвореним критичким супротставља-њима „позитивно признатој“ историји и легенди) јављају и у особеном виду политичког позоришта (доминантног од осамдесетих година XX вијека), чиме на сцену ступају и „неумјетнички аргументи“ који – већ по „дефиницији“ – не припадају сфери естетике.


„Нова српска драма, поготово када се приказује у позоришту, које и само има карактер јавног чина, доводи у питање јединственост друштвене заједнице, верификује у уметничкој форми један поглед на свет који оду-дара од званичне идеологије, од озваниченог оптимизма. Она је, у крајњој инстанци, облик социјализације скептичног искуства на коме се темељи интелектуални живот, који одговара природи драме“2.

Иако су драме (на историјске и легендарне теме) Миладина Шеварлића, Пропас царсва српскога (1982) и Косово (1988) дочекане као „значајан допринос новијој српској драмској литератури“ који „умањује њену изразиту ’дефицитарност’ у темама фактографске прошлости с конотацијом расне садржајности“ (О. Стојановић; 1996, 115), очигледно је да су посриједи драмске псеудоисторије, које отворено претендују да буду не само „алтернатива“ постојећој (званичној) историји и легенди него да постану „истинска-права историја“, тј. супституција „стварне прошлости“, односно нова (другачија, супротна!) стварност, која ће се „сазнавати“ из драмског текста. Наглаше-но приступање темама из националног предања (историје и легенде) путем историзације, сасвим је у складу са „маниром“ нове српске историјске драме, коју карактерише супротстављање дотадашњој („важећој“) колективној пред-стави групе-народа о самоме себи; обртање до поништења, тј. покушај „испра-вљања“ не само историје и легенде, но и мијењања националне свијести („самосвијести“)!

Занимљиво је да Шеварлићеви исходишни „узори“ (легендарно-историј-ски „еталони“) нису превасходно ни историја ни епска пјесма, но драмска баштина раније националне историјске драме: на сцени је „драматуршки дијалог“ нове драматике са дјелима „претходника“, традиционалне драме „на историјске теме“ (која је одавно глорификовала и утврдила „канон“). Шеварлићев приступ је заснован на иронијској дистанци, а његове псеудо-историјске „драмске хронике“ износе легендарну „историју“ (травестирањем) као фарсу, уз немилосрдно деструисање стандардизованих „образаца“ ко-лективног памћења.

Ново драматичарско покољење користи исту „грађу“ и слијед истих дога-ђаја као и њихови драмски претходници, али иронијом, персифлажом и свако-врсним карикирањем (претјеривања до изобличења) „нова српска историјска драма“ изводи потпуну демонтажу древних „знаних“ (петрификованих) наслијеђених садржаја (историје, легенде и епске пјесме), а њихове драмске псеудоисторије усађују дубоко неповјерење у реалност, искреност или исти-нитост свега што нам се може приказати на сцени, опјевати у епици или запи-сати у љетопису. (М. Фрајнд, 1996, 38–39) Алузивност на савремена друштве-но-историјска дешавања (контекстуализација) и укључивање у идејно-идео-

2 Владимир Саменковић, Савремена драма, I, предговор (ср. 5–36), књига 20, едиција „Српска драма” /у 25 књига/, Ноли, Београд, 1987; навод са ср. 14–15.


лошки слој дјела сазнања „критичке историјске науке“, приступ историзације и поступак демитизације, у креирању унутрашњег „драмског свијета“ а у њему и ликова косовске легенде и епопеје, израз је тенденције нове српске историјске драме да се и „историја Косова“ истовремено двоструко ре-креира, тј. сагледа са новог (другачијег) историјског, али и драматуршког становишта.

Косовска рилогија (1970) Милослава М. Стојадиновића (Цар Лазар, Царица Милица, Оливера Суланија/Деспо Сефан), или Косовске жртве (1975) Драгољуба М. Јовичића, по својим жанровско-стилским одликама теже даљој „легендаризацији“, а необјављена (иако постављена на сцену у НП Ужице) драма Деспот Стеван (1966) Драгољуба Обућине исказује своје-врсну „епизацију“ (ослоњена и језички на десетерачко казивање народне пјесме); сва три драмска дјела следују историјској драми ранијег периода. Већ Бановић Страхиња (1983) Милана Ковачевића је – комад сврстан међу „ироничне сценске игре-пародије-фарсе“ (В. Радовић, 1983, 167) – потпуно антиисторијски и „антитрадиционалан“. Између Михизових драма на исто-ријске, епске и легендарне теме националне прошлости и Шеварлићевих псеудоисторија, нова српска историјска драма се „објављује“ (1989) и по-ступцима легендаризације (са „историчношћу“ али и ослоњеношћу на епску пјесму) комадима Ивана Студена Кнез Лазар и Звонимира Костића Лазар, велики кнез; али и даљом демитизацијом (депатетизација „мита“), изведеном историзованом критичношћу (нпр. Обилић Добрила Ненадића, 1989), или пародирањем (нпр. Је ли било кнежеве вечере? Виде Огњеновић, 1988–1990). У истом периоду смјештају се и верзије Боја на Косову Љубомира Симовића (1988–2002), да би крајем посматраног периода друге половине XX вијека развојни лŷк новог жанровског типа „затворила“ футуристичка травестија Дарјана Михајловића (радња и ликови косовске епопеје смјештају се 2389. године у Њемачку!) CAFÉ KOSOVA (неизведена, написана 2001, намјенски за европске позоришне „фестивале“; завршена 2006).

Тематски ослоњена на „наслијеђене садржаје“ националне историје, епске пјесме и легенде, нова српска историјска драма не само што „преиспитује“ (демистификује) већ и темељито разара своје инспирације, а са намјером да из де-струкције изведе (нову) ре-конструкцију „стварног свијета“, која се „остварује“ иронијом, персифлажом и травестијом, фарсичношћу и гротеском (сваковрсним „фалсификовањем чињеница“; А. Милосављевић, 1996, 179). Језички идиом прибјегава вулгаризацији, колоквијалном говору па чак и псовкама; хиперболисањем-преувеличавањем и претјеривањем у изразу, ка-рикатуром до изобличења, гради се „нови драмски свијет“ псеудоисторија нове српске историјске драме.

Приступи „узорима“ косовске епопеје (у случају Шеварлићевих комада, нађеним у национално-традиционалној историјској драми) – из епске пјесме, легенде или историје – при обликовању унутрашњег (сижејно-посебног) драм-ског свијета и ликова-јунака: „епизација“ (ријетко и изузетно, изван „главног


тока“), „легендаризација“ (махом историзована) или „демитизација“ (при-мјеном тенденциозне критичности на идејном плану дјела), наизмјенично се сусрећу и смјењују у развојном путу српске драмске књижевности друге половине XX вијека. Нова српска историјска драма је, тако, за само четири деценије прешла дугачки-кривудав пут од легендаризације Михизовог Бано-вић Срахиње, после средине шездесетих година, па све до истека посма-траног периода и уласка у ново стољеће и миленијум – коме је својствено пренаглашавање „негативне карактеризације“ и травестирање „биографија“ епских јунака као драмских ликова – до а-легендаризације Боја на Косову Љ. Симовића и анти-легендаризације Михајловићевог CAFÉ KOSOVA.

Уочена „ретроградност“ трансформација „тумачења“ косовске легенде не односи се на сценске или литерарне квалитете појединих драма, него на вриједност и карактер саме „интерпретације“ легендарних наслијеђених садр-жаја (више, види: М. Фрајнд, 1991, 355), које биљежимо већ од самих почетака до истека посматраног периода, током скоро двјестагодишњег хронолошког развоја српске историјске драме. Од најстаријих покушаја (1828, Трагедија Обилић Сима Милутиновића Сарајлије и Стеријин Милош Обилић) – када су „приказивања“ легенде најближа епској традицији – преко (политичке) историзације Матије Бана Цар Лазар (1858–1864. изведена) и државотвор-но-историјске „рационализације“ Милош Обилић Јована Суботића (1864); потом „свечарског и пропагандног“ Лазара Милоша Цветића (1889) или „лирске патетизације“ Ива Војновића Смр мајке Југовића (1906), све до „објаве“ нове српске историјске драме (1963. са Михизовим Бановић Сра-хињом) и краја XX вијека (1988, прве и друге верзије текста, 2002/2003) Симовићевог Боја на Косову, преобликовање легенде иде у смјеру ка досезању „универзалних слојева значења“, али је и континуирано оптерећено склоно-шћу аутора да драмску „интерпретацију“ легенде подређују контекстуалним осавремењивањима (условљеним њима савременим историјским приликама и друштвеним околностима).

Нова српска историјска драма али и Косовска легенда на националним позоришним сценама „васкрсавају“ у Михизовом комаду Бановић Срахи-ња, кога – с непорецивим правом, будући да је управо та драма „првенац“, након три деценије „затишја“ и изостанка епских, легендарних и историјских тема националне прошлости у српској драми – узимамо као прву „преломну тачку“ хронолошког развоја наше драмске „продукције“ на историјско-ле-гендарне теме; после које уочавамо најаву „драматургије политичких значе-ња“, приступом „легендаризације“ (очитовано на самом почетку профили-сања новог жанровског типа) у раздобљу до почетка осамдесетих година, када комади Милана Ковачевића Бановић Срахиња (1983) те Пропас царсва српскога (1982) и Косово (1988) Миладина Шеварлића доносе другу „преломну тачку“.


Током двадесетогодишњег развоја између уочених „преломних тачака“, појављују се на сцени „епизовани“ комади Драгољуба Обућине Деспо Севан (1966) и неизведене-објављене драме Милослава М. Стојадиновића (Косовска рилогија, 1970) и Драгољуба М. Јовичића (Косовске жрве, 1975) које се дефинишу „идеализацијом“; чему је близак и читав низ „легендаризација“, обликованих у групу драма сличног приступа историјским „наслијеђеним садржајима“ легенде и епске пјесме и временом настанка-објављивања--извођења везан за приближавање јубиларне годишњице Косовске битке (1989): Лазар, велики кнез Звонимира Костића, Кнез Лазар Ивана Студена, Легенда о земљи Лазаревој Миодрага Илића и прва верзија Боја на Косову Љубомира Симовића.

У истом периоду, одређене „историзацијом“ и критичношћу према ле-генди и предању (блиско карактеру комада „друге преломне тачке“), појављу-ју се и дјела Добрила Ненадића Обилић (1989) те парадигматично „преиспиту-јућа“, пародична драма Је ли било кнежеве вечере? (1988–1990. изведена) Виде Огњеновић.

Друга верзија Симовићевог Боја на Косову (датована 1988–2002, објавље-на 2003) представља трећи „прелом“, иза кога би могла да слиједи битна промјена у третману и преобликовању Косовске легенде у српској драми. Шеварлићеве псеудоисторије донијеле су и травестију Змај од Србије (1990), а свјесно релативизовање историје и предања, истовремено са Симовићевом „другом верзијом“ (неизведене) драме, окончава се у фарсичној иронично-сти неизведене и необјављене „футуристичке игре“ Дарјана Михајловића CAFÉ KOSOVA (2001–2006), која је могућа слутња неких будућих „виђења“ и трансформација легенде и историјске „истине“ у националној драматургији нове српске историјске драме времена које следује посматраном периоду друге половине XX вијека.

НОВА СРПСКА ИСТОРИЈСКА ДРАМА: ОД МИХАЈЛОВИЋА ДО МИХАЈЛОВИЋА

Слободна драмска „интерпретација“ наслијеђених садржаја нацио-налне епике, легенде и историје основна је одлика „првенац-комада“ Борислава Михајловића, Бановић Срахиња, којим је 1963. „васкрснула“ древна тема српске историјске драме након три деценије дугог „изгона“ са наших позоришних сцена (драматуршки и идејно развијена у односу на претходну традицију – „озлоглашени“ национално-романтичарски жанр – али и у односу на велики легендарни „узор“). Истовремено, Михизов комад је најавио и „драматургију политичких значења“, која ће постати одређујућа особеност националне литературе осамдесетих година, да би свој врхунац доживјела на прелому десетљећа и у првом дијелу деведесетих година XX вијека. И, заиста, Бановић Срахиња Б. Михајловића директно


се ослања на националну епику, легенду и историју, али и успоставља изравну везу са контекстуалним друштвеним околностима (аутору су „комитетски“ највише била замјерана она пришкринута црвена врата у дну сцене, иза којих се ишло „по своје мишљење“); уз сјетну, али не мање оштру и горку иронију (Југ Богдан „коментарише“ легендарну Кнежеву клетву: „та патетична тирада... Прво га распалиш најстрашнијом претњом за Србина да му не роди вино, па право у главу запретиш му јаловошћу... онда додаш мало морала, мало претње, мало срамоте... И чик нек он сад не дође на Косово“; II, 1, стр. 53–56); депатетизацију и демистификацију легенде (нпр., Страхињина мајка: „И јест ми то некакав цар! Туњави Лазар Хребељановић… Душан је, сине, био цар... а ово данас, чудо и грдило“; I, 1, стр. 16). Благо пародирање и иронија, депатетизација и демистификација (релативизовање) легенде – као израз основног идејног става Аутора – у Михизовом Бановићу, током драме „узмичу“ пред великом темом: комад се исписује у духу легенде, даљом легендаризацијом (посебно насловног лика) који у сценском приказу надраста чак и димензије знане личности из епске пјесме. Уз осјећање пијетета према „сјајној прошлости“ – ма шта о томе пјева већ послије Првог свјетског рата Милош Црњански – (под „тешком сјенком“ народне пјесме, вели В. Ђурић), уз прихватање историје као „ограничавајућег фактора“ људске судбине, Михизова нова историјска драма доноси давнашње националне јунаке „судбоносне приче“ као свевре-мене ликове, са универзалним значењима; а, остајући „у окриљу“ легенде (и поред депатетизације), представља примјер комада у којима се врши даља легендаризација „наслијеђених садржаја“ националне прошлости.

Жанровски блиски древној – од раније „замрлој“ националној исто-ријској драми са прелома вијекова и почетка XX стољећа – „свечарској“, у изразу патетичној (са „крупним епским гестовима“) и пропагандној по тенденцији аутора, до средине седамдесетих година посматраног периода појављују се комади Д. Обућине, Милослава М. Стојадиновића и Д. М. Јовичића, карактеристични по темељном ослањању на епске и легендарне „изворе“, са наглашеном епизацијом. (Одликују се идеализацијом предања и националне историјске „прошлости“; по стилу и ауторском приступу сасвим „анахроничне“ и књижевно „ретроградне“, исказују драмске особине које и јесу овакав позноромантичарски литерарни облик одвеле у поступно гашење жанра, још у првим деценијама XX вијека.) Аутори комада који се одликују епизацијом и идеализацијом (потпуно на „таласу“ легенде) – „самоуки“ драмски писци – вјероватно подстакнути и Михизовим позоришним успје-хом (чију је појаву и рецепцију било могуће – мада неосновано – поистовје-тити са знаком политичког отопљавања), али и актуелним друштвено-на-ционалним и културолошким контекстом с краја шездесетих и почетком седамдесетих година минулог стољећа („пад“ Ранковића 1966, „студентска“ 1968, „националистичка“ 1971), доносе потпуно апартно осјећање свијета,


супротно „доктринарном“ епохалном хоризонту очекивања. „Малосценични“ и драматуршки невјешти, развучени, неизразитих литерарних вриједности у границама стереотипних очекивања (познатих сижеа, традиционално по-стављених ликова и заплета-расплета), ови комади ће завршити затурени на скрајнутим полицама библиотека, не оставивши дубљег трага у српској драмској књижевности посматраног периода (препуни ламентација над српском невеселом историјском судбином, преузимања изворних стихова или цијелих епских пјесама, са честим десетерцем па чак и римама); занимљиви искључиво са књижевно-историјског становишта њиховог значења. Литерар-ним (и сценским; комад је извођен у НП Ужице, иако није засебно објављен) квалитетима у овој „групи“ драма инспирисаних косовском легендом, предња-чи Деспо Севан Драгољуба Обућине, мада се за свих шест поменутих дјела може унисоно опазити одсуство индивидуализације, продубљене (психоло-шке) мотивације и карактеризације ликова. Једноличан и неинвентиван стих, потпуна „познатост“ и саме теме али и крајњих исхода (недрамских) „сукоба“; подређивање (политички став аутора) свих чинилаца општем идејном плану комада – идеализација – у доживљају свијета пјесме/драме, те преузимање не само спољних (језик) него и унутрашњих (конструктивних принципа) одлика епске пјесме – епизација – чини од ових покушаја „трагедије“, комаде неизразитих књижевних и сценских вриједности.

Одражавајући и контекстуалне околности с краја осамдесетих (обиљежа-вање 600-те годишњице Косовске битке), на друштвеној и позоришној „сцени“ појављује се низ комада с косовском тематиком, образујући групу драма одређених легендаризацијом (са честим „историзованим кориговањем“). Објављене као засебна издања или у престижним часописима, извођене на „даскама које живот значе“, драме овог „контекстуалног круга“ (Студенов Кнез Лазар, Лазар, велики кнез Зв. Костића, Легенда о земљи Лазаревој Миодра-га Илића, Симовићева прва верзија Боја на Косову) свједоче идејни план дјела и ауторски ангажован став – што је жанровско-типолошка одлика историјске драме – односно „угађање“ епохалном хоризонту очекивања. (Овом „корпусу“ могли би се придружити и комади Живорада Лазића Душан Силни бежи од куге /неизвођена, објављена 1995/ и Оливерин последњи дан у Крушевцу Ивана Пудла /извођена 2005. у НП Крушевац, необјављена/, по карактеристичном „идејном приступу“, али и са аспекта драматуршко-жанровских својстава; мада косовску епопеју третирају само узгредно.)

Кнез Лазар Ивана Студена (Светолика Станишића), и поред драмске стилизације епско-историјских „епизода“, досљедно је исписан у складу с легендарним (нпр., Лазарево „завршно слово“ на Кнежевој вечери: „Наше Царство небеско!“); чак и када привидно одступа од предања у сижеу (неоства-рена љубавна романса између Милоша и Угљешине удовице Деспотице Јеле-не-монахиње Јефимије), аутор суштински само употпуњује и даље „развија“ основну духовну вертикалу драме: жртвовање земаљског и пропадљивог


зарад универзалног и вјечног. Извјесну депатетизацију легендарног слоја драме Студен постиже у „сценама из народа“, хуморним „објективизацијама“ (што ће се развијеније и јасније уобличено наћи и у потоњим комадима Добрила Ненадића и Љубомира Симовића), али основни тон комада и главни актери историјске и сценске „косовске драме“ досљедно су донесени ускла-ђено према легендарним „изворницима“, без крупнијих (идејних и драмских) преобликовања. Слично Студену и другим „савременицима“, Звонимир Костић ствара хуморне „епизоде“ (анонимних „представника народа“), а драму Лазар, велики кнез исписује (у стиху, што додатно подвлачи изравну везу са „петрификованим“ предањем) из три основна „врела“: легенде (на-родне пјесме), црквене књижевности средњега вијека и историографије – у духу идеализације и даље легендаризације епских „наслијеђених садржаја“ – исказујући се и као аутор политичког позоришта.

Везаност историјске драме за „политичко позориште“ (као жанровску „дистинкцију“) чини да и комад Миодрага Илића Легенда о земљи Лазаревој („насловна“ легенда маркира ауторов приступ) и прву верзију Симовићевог Боја на Косову (обје објављене, сценски неизвођене драме) одређујемо као историзоване: задржавајући легендаризовани слој, развијане су у смјеру „објективизације“ (доносе и „гласове друге стране“, укључују ставове „научне историографије“), а тиме представљају нови и другачији искорак у хронолошко-типолошком развоју нове српске историјске драме. Иако „историзоване легенде“, комади су наглашено интимизовани (посебно Илићев), никако „спектакли“; у основи једноставне (жанровске) композиције (и поред четири паралелна тока „радње“, Симовићев комад се уклања према моралитету, поједностављене карактеризације „статичних“ драмских ликова види: М. Фрајнд, 1989, 23), подобне историјској драми-хроници. Симовићев комад се јасније оцртава као примјер политичког позоришта (актуелизација и везе са контекстуалношћу): клонећи се корјенитих преиначавања „наслије-ђених садржаја“ у ткиво драме се „уплићу“ актуелна друштвена и политичка збивања. (Илустративан примјер контекстуализованог „апотеозичног“ тона, идејног става и духовног плана Боја на Косову, налазимо у завршној „химни-чној“ сцени Лазаровог посвећења и Славе Србије Молитве Стефана Лазаре-вића – четрнаест стихова који се „окруњују“ узвиком да Цела Србија стане под један венац – што се изоставља у „другој верзији“, суштински другачијој драми, 2002.)

Даљу демитизацију (травестија, пародија, исторична критичност), доносе комади „друге преломне тачке“, Бановић Срахиња Милана Ковачевића и „косовска трилогија“ М. Шеварлића, којима су – по карактеристичној крити-чности према национално-увријеженом духовном доживљају легенде – бли-ске драме Добрила Ненадића Обилић (1989) и Виде Огњеновић Је ли било кне-жеве вечере?, са историзованом визуром самог „догађаја“, али и пародичним


сценским преиспитивањима легендаризованих „заблуда“ о Косову у укупном народном памћењу.

Иако доноси обиље изворних епских стихова, Ковачевићев Бановић је све друго осим „преузимање“ легендарних узора: и фарса и гротеска, паро-дија и иронија... Играрија са свиме и свима, чиме нихилистичка деструкција легендарних „садржаја“ добива нову – унутрашњу – димензију (блиску „бите-фовском“ театарском искуству позоришне авангарде, бекетовске провени-јенције); док Шеварлићеве псеудоисторије доносе негативистичку спољну ре-конструкцију легенде и укупне националне историје. Милан Ковачевић отворено и потпуно разара „дух“ (јединствену идеју) легендарног памћења, досљедно критички изобличавајући савремену „стварност“ у којој се показује општа анахроничност „митске свијести“, а Шеварлићеви комади (свјесно и претенциозно) травестирају појединачно, покушавајући да увјере у истини-тост властите псеудоисторизоване (новостворене) „историјске стварности“, будући у ствари више драмски одјек животне збиље поститовске СФРЈ и самог Косова и Метохије осамдесетих година XX вијека (контекстуални паралели-зам). Преиспитивања (са ироничним и пародичним уклоном) националне историје и легенде у комаду Виде Огњеновић исцрпљују се у вјешто изведеној „игри расправе“ са горко-комичним (за неке „љековитим“, а за друге „уби-тачним“!) приступом „светињама“, иако Је ли било кнежеве вечере? и није драма настала на легендарним инспирацијама (па се у корпус нове српске историјске драме више уклапа „по /критичком/ духу“ но „по /сижејном/слову“). Критичка историзација легендарних садржаја Добрила Ненадића Обилић у основи је „демистификација“, ефектније и убједљивије проведена у потоњем Роману о Обилићу (1990), чија невесела судбина („повлачење“ тиража) посредно показује колико је ауторов идејни приступ супротстављен епохалном (и „вјечном“?) националном хоризонту очекивања, једнако као што илуструје како је нова српска историјска драма у свом другом (напоред-ном) смјеру напуштала „изворну“ легенду и косовску епопеју, све више теже-ћи да се „усагласи“ са научном рецепцијом стварног догађаја.

Друга верзија Боја на Косову (2002/3) Љ. Симовића потпуно се удаљава од патетизованог тона „легендаризације“ (и на плану карактеризације ликова, општег идејног слоја, и композиционо), постављена као а-легендаризација: интимизована (почиње и завршава сликама „из народа“, у свијету „обичних људи“), мимо митско-култних „духовних простора“. А „футуристичка анти-утопија“ CAFÉ KOSOVA Дарјана Михајловића „докусурује“ и саму (дана-шњу–стварносну и древну–легендарну) косовску „причу“, постајући фарси-чна анти-легендаризација у којој су 2389. легендарни Обилић Her Milosh, Вук Wolf Branken, судбински Бој обрачун „необалканске мафије“, а завјетно Косово дизелдорфски „кафић“ власника Албанца...



Брђанин, Бранко, Косово и нова српска исоријска драма, Завод за уџбе-нике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007.

Деретић, Јован, Поеика српске књижевноси, Филип Вишњић, Београд, 1997.

М. Јовановић, Војислав, Српска исорија на енглеској позорници у време Шекспирово, СКГ, књ. II, Београд, 1921.

Јовановић, Милан, Поглед на драмску литературу о Косову, Глас СКА, XVIII, Београд, 1890.

Милосављевић, Александар, Изабраници судбине, у часопису Театрон, бр. 97, „Музеј позоришне уметности Србије“, Београд, 1996.

Пантић, Мирослав, Кнез Лазар и косовска битка у старој књижевности Дубровника и Боке Которске, у: Из наше прошлоси, СКЗ, Београд, 1978 (стр. 138–223).

Поповић, Владета, Енглеска драма и српска исорија, СКГ, V, Београд, 1922.

Радовић, Вељко, Нетко бјеше Бане, нешто бјеше Бањска, у часопису „Сцена“, бр. 1, „Стеријино позорје“, Нови Сад, 1983.

Стаменковић, Владимир, Савремена драма I, предговор, књига 20, едиција „Српска драма“, Нолит, Београд, 1987.

Стојановић, Олга, Историја као судбина, у часопису „Театрон“, бр. 94, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1996.

Фрајнд, Марта, Замке актуалности, у публикацији „Књижевне новине“, бр. 779–780, Београд, 1–15. јули 1989.

Фрајнд, Марта, Исорија у драми – драма у исорији, Прометеј–Институт за књижевност и уметност–Стеријино Позорје, Београд–Нови Сад, 1996.

Фрајнд, Марта, Косовска трилогија Миладина Шеварлића, у часопису „Театрон“, бр. 96, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1996 (стр. 37–39).

Фрајнд, Марта, Трансформације тумачења косовске легенде у српској историјској драми, МСЦ, Београд, 1991.


Branko Brdjanin

KOSOVO AND SERBIAN DRAMA DURING THE SECOND HALF OF 20th CENTURY

(Transformations of the Kosovo legend in “new Serbian historical drama“)

Summary

The newest attempts of reshaping the Kosovo legend, came into existence in direct dependency to “contextual actualization“ (Simovic’s second “version“ of Battle on Kosovo drama, 2002 and Café Kosova, by Darjan Mihajlovic, 2001–2005) hint probable directions of future transformations of “interpretation“ of the Kosovo legend in Serbian drama literature of the new age, which will – as in earlier periods – be accentually connected to development of social and political historical befalling on Serbian national areas (especially on the actual Kosovo and Metohia) more than the “historical“ event or venture itself (in the whole popular spiritual conscious), or individual talents of authors viewable as echoes of epic and legendary inspirations. If it is worth doing any “predictions“ about artistic creation of future, it is then completely adequate to expect aberrations from Serbian national drama literature after the second half of the 20th century (after a-legendarization or anti-legendarization of the newest period from the beginning of this century) as well as retrogradation of its own, of interpretation of dramatics’ of epic of Kosovo, of history, legend and saga.

УДК 821.163.09-2

Љиљана Пешикан-ЉуштановићНови Сад, Србија

ПРОСТОР КОСОВА У БОЈУ НА КОСОВУ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА1

Рад испитује обликовање простора Косова и његова значења у две верзије Симовићеве драме Бој на Косову. Основни предмет истраживања јесте однос између слике простора и његових симболичких значења, односно непросторних значења која се исказују у просторном коду. При том, полази се од претпоставке да је слика простора у драми Бој на Косову тесно повезана са неким од доминантних поетских симбола и носећих значења Симовићеве поезије уопште: односом горњег и доњег, светлог и тамног, божјег и демонског, као и са сликом Косова у усменом епском песништву и у Горском вијенцу Петра Петровића Његоша. Рад полази од претпоставке да се управо у слици простора остварују неки од највиших естетских домета Симовићеве драме (обе верзије) и нека од њених основних значења.

Кључне речи: простор, оса света, Косово, усмена епика, Петар Петровић Његош, карактеризација лика, слика света.

У свим драмама Љубомира Симовића, као и у његовој поезији, изузетно су значајни сви видови обликовања простора: од непосредне локализације збивања2, преко одсутних, далеких, прошлих или сањаних и чудесних про-стора о којима се само говори3, до њихове укупне слојевите симболике у којој

1 Истраживања на којима је заснован овај рад одвијала су се у оквиру пројекта Синх-ронијско и дијахронијско изучавање врста у српској књижевности (бр. 148009А), који се, под руководством проф. др Марије Клеут, уз финансијску подршку Министарства науке РС спроводи на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду.

2 Ова елементарна просторна локализација спроводи се у Симовићевим драмама, пре свега, у дидаскалијама, често прелазећи од сценске индикације у зачетак приповедања, којим се саопштавају подаци или васпостављају значења која превазилазе оно што се на сцени може приказати.

3 Рецимо, такав је у Боју на Косову простор Плочника, односно, хронотоп битке на Плочнику, који се само помиње, али је веома значајан за мотивацију заплета и ликова: Милошево јунаштво на Плочнику изазива Вукову љубомору, у овој бици Обилић упознаје


се огледа особена визура појединих ликова и исказује, у просторном коду, њихов поглед на свет. Истовремено, у симболичким значењима простора могу се тражити и носећа дубинска значења ових драма: њихов однос према историји и човековом трајању у њој, према истини, правди, Богу. Тако и Косово, у обе верзије Боја на Косову, није више само простор на коме се одвија одсудна битка већ постаје кључ, вага, раскрсница, неизбежна просторна жижа Србије, у којој се сви ликови драме сабирају, пројектују и откривају своју најдубљу суштину. Обилић опомиње:

Вуче Бранковићу,сутра ће се свачији пут, и твој и мој,приказати на Косову ко у снегу!4

Дуализам горњег – светог, чистог, светлог – и доњег – проклетог, нечистог, тамног – обележава цело дело Љубомира Симовића. Трипартитно дрво света, сагледано у својој исконској, митској целовитости – оцртава се као једна од основних естетских и значењских вертикала његовог стваралаштва.5 Тако, на пример, у првој верзији драме Бој на Косову, монах Теофан каже:

У ствари, ми живимо између две границе.Једна се граница спуштадоле, у сукнене мракове,а друга се пењегоре у свилену светлост!Она горња граница, која блешти, стално нам измиче!

А она одоздо стално нас прати и вреба![...]6

Овај исказ има целовитост, самосталност и квалитет засебне песме и мо-гао би бити лирска транспозиција животне позиције и унутрашњих сукобља-

видара Богоја, а на лажном приказивању њиховог односа заснива се потоња Вукова сплетка о Милошевој издаји.

4 Љубомир Симовић, Бој на Косову. Друга верзија, Стубови културе, Београд, 2003, стр. 78. (У даљем навођењу Косово 2.)

5 О дрвету света/живота види: В. Н. Топоров, Древо жизни, у књизи: Мифы народов мира, Энциклопедия, 1, А–К, главный редактор С. А. Токарев, Российская энциклопедия, Москва, 1994, стр. 396–398; В. Н. Топоров, Гора, Мифы народов мира, 311–315; Милена Бeнoвскa–Събкoвa, Змеяат в българския фолклор, Издателство на Българската академия на науките, София, 1992, 18, 132–133, 160; Вяачеслав Всеволодович Иванов – Владимир Николаевич Топоров, Исследова-ния в области славянских древностей. Лексические и фразеологические вопросы реконструкции текстов, Академия наук СССР, Институт славяноведения и балканистики, Издательство „На-ука“, Москва – 1974. Види, такође, Љиљана Пешикан–Љуштановић, Змај Деспо Вук – ми, исорија, песма, Матица српска, Нови Сад, 2002, стр. 192–193.

6 Љубомир Симовић, Бој на Косову, СКЗ, Београд, 1989, стр. 78. (У даљем навођењу Косово 1.)

397Љиљана Пешикан-Љушановић: Просор Косова у „Боју на Косову“

вања већине Симовићевих драмских јунака. По месту које заузимају на овако оцртаној вертикали, и по способности, или неспособности, да виде границу, они се снажно диференцирају. Па и лирски субјекат у Симовићевој поезији често сагледава, опипава, слути, ове крајње границе света.7

Централни простор, значењска и вредносна оса обе Симовићеве верзије драме Бој на Косову јесте простор Косова, обликован у широком распону од конкретне просторне сценске индикације до централног историјског, етичког, духовног симбола. Тако се, рецимо, у обе верзије драме питање о путу који води на Косово помера од свог основног, буквалног значења (Богоје долази из правца Расине и не може да се оријентише у простору, зато што је навикао да иде из Призрена) ка симболичном дубљем смислу који се открива у одговору. И монах Теофан (у првој) и Праља (у другој верзији) одговарају готово идентично: „Данас у Србији и нема другога пута,/до пута на Косово“.8 Постоје и разлике индикативне за однос међу верзијама драме. У првој верзији одговор даје слепи монах, па се симболика пута повезује са симболом нетелесног вида, који је и иначе значајан за Симовићево песништво9, а, сем тога, ауторитет црнорисца искључује распричаност просте жене из народа. Праља проширује свој одговор гунђањем на рачун оних који питају:

Ко год да наиђе, пита за Косово!Нико ништа, ма ни „помоз Бог“,него: „куда на Косово?“10

Истовремено, она из своје особене визуре, кумулацијом синегдоха, описује сливање народа на Косово:

Сваки точак, свако седло, сваки штап,чак и свака штака, Иде на Косово!...11

Функција је вишеструка: слепи црноризац упечатљивије сведочи о духо-вном квалитету пута, Праља, која стоји сатима поред реке и посматра про-

7 И узвиси, трећом руком, Тројеручице, све оне који су, стотинама руку, стотинама година, из жетвених слама, бацани на дно казана и јама! Десе обраћања Богородици Тројеручици хиландарској8 Косово 2, стр. 9–10. Косово 1, стр. 11–12.9 Његов Вишњић (у песми Виђење Филипа Вишњића) каже: Видим и шумне ватре како по ваздуху лете, сеоба пакла у небо изнад Саве, слеп и видовит читам предзнаке свете, сам, с невиђеним небом око главе.Љубомир Симовић, Хлеб и со, СКЗ – БИГЗ – Просвета – Дечје новине, Београд 1991, стр. 23.10 Косово 2, 9.11 Исо.


лазнике, сведочи и о самој чињеници, о општем кретању ка Косову. Сем тога, особеном распричаношћу и сочним народним говором остварује се успешна карактеризација лика Праље. За разлику од Праље, Теофан у свој одговор уноси и другу могућност. Нема другог пута него или на Косово, или „са Косова“.12 Тиме се, одмах на почетку прве верзије драме, оцртава основна историјска и морална дилема с којом се суочавају њени ликови, али се, с дру-ге стране, нарушава, драмски изузетно сугестивна усмереност искључиво ка Косову, која гради драмску напетост, ишчекивање ко тим јединим могућим путем неће поћи.13 Питање о путу који на Косово води јесте основно пи-тање у првом делу друге верзије драме. Могућност да неко крене са Косова овде се не изриче14 све до часа када Вук Бранковић то одиста учини – и буквално (повлачећи се) и симболички (издајући Лазара). Овим се додатно истиче негативна изузетност, јединственост његовог чина. Због тога сматрам да је драмски много функционалнија сведеност друге верзије, од поетски сугестивног, али унеколико дигресивног текста прве верзије, која више делује као драма за читање него као текст намењен сценској игри.

У суштини, са становишта обликовања и значења простора Косова, две верзије Симовићеве драме нису битно различите.15 Штавише, могло би се закључити да је разлика пре свега квантитативна: описа и експликација про-стора Косова у првој верзији има много више. Ипак, има разлике и у квали-

12 Косово 1, 12.13 Антички комедиограф Антифон Солунски пребацивао је својевремно (у IV веку пре

нове ере) писцима трагедија: „Узмимо, на примјер, Едипа. Треба само изговорити то име и све остало ни за кога није тајна“ (Зденко Лешић, Ка разумијевању исоријске драме, у зборнику радова: Исоријски догађаји као еме и моиви у југословенској драмској књижевноси, Стеријино позорје, Нови Сад, 1990, 114).

Савремена српска драма може се посматрати са становишта „општепознате приче“ коју стваралачки транспонује, као особени одраз сложене комуникације која се успоставља међу делима унутар традицијског низа националне књижевности. Ново је то што нас драма на-стала на „општепознатој причи“ суочава с новом артикулацијом истог основног сижеа; те с разликама које постоје између нама савремене, или бар знатно ближе временске перспективе и прошлости. Види, такође: Љиљана Пешикан-Љуштановић, Рефлекси усмене књижевноси у савременој српској драми, Зборник. Неговање српског језика и књижевноси, Филозофски факултет – Orpheus, Нови Сад, 2006, стр. 89–103.

14 Постоји, истина, колебање Левчанина и Тамнавца да ли је неопходно Косовско жртво-вање, или се глава привремено може причувати „под фесом“.

15 Њихова целовита критичка рецепција могла би бити предмет обимне студије, али није предмет овог рада. Када је о првој верзији драме реч, углавном ми се прихватљивим чини становиште Марте Фрајнд (Марта Фрајнд, Трансформације умачења косовске легенде у српској исоријској драми, у књизи: Исорија у драми – драма у исорији, Прометеј – Институт за књижевност – Стеријино позорје, Нови Сад – Београд 1996, стр. 179–190): „Једно је Симовићева свест о универзалним слојевима значења у Косовској легенди и могућностима да се она развију у драму велике мисаоне ширине (о племенитом поразу, о витешкој етици, о царству небеском и царству земаљском, о духовним и телесним очима којима се људи и историја могу посматрати). Друго је његова жеља да Косово 1389. употреби као парадигму за Косово 1989, односно да легенду до те мере подреди садашњем тренутку да постаје нејасно о ком се Косову и о ком се времену заправо ради.“


тету. Извесна редундантност у првој верзији замагљује и нарушава драмску функционаланост простора, укидајући, у извесној мери, ону „могућнос за позоришну игру“ (Подвукао Љ.С.), коју аутор сматра и предусловом и циљем писања драме.16 Управо због тога, тежиште овог рада почиваће на обликовању, значењу и функцији простора у другој верзији Симовићеве драме. Сведеније, мање поетски дорађено и самостално, али тиме и мање дигресивно, облико-вање простора уопште и слика Косова као његово естетско и значењско те-жиште – не губе у другој верзији Боја на Косову своју слојевитост, а постају важан и изразито функционалан елемент карактеризације ликова и облико-вања носећег драмског сукоба и његових дубинских значења.

Тако се управо у сагледавању и доживљавању Косова снажно и ефектно оцртавају сукобљена становишта Лазара и Обилића, с једне стране, и Вука Бранковића и Бајазита, с друге стране. Нарочито се јасно издваја Лазарева особена позиција и његово виђење Косова. Само Лазар, у другој верзији дра-ме, види праву природу Косова и косовског опредељења. Милица верно следи и подржава Лазара, али није у стању да подели његову визију. Лазар, обраћа-јући се патријарху Спиридону, гради особену људску и просторну кумулацију светог, која наглашава светост преткосовског причешћа:

сакупљај све митрополите и владике,све синђеле и протосинђеле,архијереје, архимандрите, монахе, јеромонахе,свештенике, ђаконе, ђаке и испоснике,из свих цркава, скитова, испосница, широм Србије,да нам војску причесте пре битке!17

Истовремено, Милицу помен причешћа непосредно асоцира на смрт: „Са Косова се нећете вратити живи!“18 Њена логика је логика опстанка. Она на Лазареву тврдњу да је боље „да нас унуци мртве памте/, него да нас синови живе забораве“, одговара:

А ко ће да памти, или заборави,Ако не буде ни синова, ни унука?19

Па и патријарх, којега „крст носи“ на Косово, прижељкује да „не само стра-дањем, него и победом/учесници вишње славе на Косову будемо“. Лазарева ви-

16 Од ње [од позоришне игре – нап. Љ.П.Љ.] зависи све, чак и оно што је од ње важније! Ако нема ње, на сцени не може бити ничега другог!“ – Љубомир Симовић, Напомене о другој верзији, Бој на Косову. Друга верзија, Стубови културе, Београд 2003, стр. 140.

17 Косово 2, 15.18 Исо.19 Исо.


зија Косова (исказана у просторним метафорама успона и силаска) издвојена је непоколебљивом вером у смисао будућег искушења и ако не буде војничке победе:

Пењући се, или силазећи, не знам,али сада смо стигли на Косово!А Косово је раскрсница и вага![...]Косово је вага на којој се мериХоће ли нас бити или неће!20

У овој слици препознатљив је и двоструки рефлекс српске књижевне тредиције: народне песме, у којој је Косово простор на коме се дели царство, али и благослов и клетва, и Његошеве визије Косова21 као „грoбнице“22 и „грднoг судилишта“23, које за оне који се на њему боре, али и за њихове потомке досеже размере Армагедона24 – божје казне за родитељско огрешење и трајне опомене и завета за потомке. Слутња будућег мучеништва не затамњује Лазареву визију Косова. Са прозора двора у Крушевцу Косово се не види, „али се зна где је“. Лазар говори Милици:

Видиш ли оно велико сијање у небу?[...]Косово је тачно испод тог сијања!25

Миличино питање „Онај мрак?“, контрастом који успоставља, истиче изузетност Лазареве визије. Сви други ликови (сем Обилића) или сумњају, или само слуте оно што Лазар зна.

Према Косову се одређују и ликови из народа, али без Лазаревог јасног светачког прозирања, за Пиљарицу, на пример, Косово је, више од свега, стра-шно место на коме се „плаћа главом“, и на коме се „решава судбина“ народа.

20 Исо, 17.21 Његошева визија Косова недвосмислено је повезана са оном обликованом у народној

песми, али, истовремено, представља и њену стваралачку транспозицију. Говорећи о Вуковом певачу Рашку, Владан Недић истиче: „У његовој усменој поруци, уметничкој и људској, нашао је подстицаја и један велики представник писане књижевности. На Његошеве стихове о пропасти средњовековних држава наших и о великашима ‘проклете душе’ пао је помало и одблесак песама Старца Рашка“ (Недић, Владан, Сарац Рашко, певач Вука Караџића, у књизи: Вукови певачи, приредила Радмила Пешић, Матица српска, Нови Сад, 1981, стр. 71).

22 П. П. Њeгoш, Гoрски виjeнaц, критичкo издaњe с кoмeнтaрoм, прирeдиo Никoлa Банаше-вић, трeћe издaњe, Српскa књижeвнa зaдругa, Београд 1983, стих 1009.

23 Исо, стих 988.24 Види: Љиљана Пешикан-Љуштановић, Предање у „Горском вијенцу“, Зборник Матице

српске за књижевност и језик, књ. LI (2003), св. 3, стр. 611–624.25 Косово 2, стр. 18.


Крваву погибију, која непосредно подсећа на натуралистички наглашену слику поља из песме Косовка девојка, прориче и видар Богоје:

Знаш ли ти колико ће за мене бити посла на Косову? Знаш ли ти колико ће на Косову бити прободених џигерица, плућа, стомака, просутих црева и мозгова, одсечених ногу и руку, проваљених ребара и лобања, згажених и згњечених прстију, ископаних очију, сломљених кичми, сломљених бутњача, цеваница и карлица, и прострељених вилица и вратова?

Биће крви да по њој возимо чамце?26

Истовремено, Богоје даје и идиличну слику косовских села, као слику изгубљеног рајског мира изобиља у које нема повратка:

Из ових села би, за једно једино јутро,могао да сакупиш целу поплаву млека!27

Млеко и крв супротстављају се у његовим репликама као белина рођења, невиности, чистоте и апокалиптична визија смрти.

За ликове из народа Косово је, пре свега, кобна разделница која попут ножа раздваја оно пре од онога после. За Лазара и Милоша оно је неотклоњиво искушење, усуд који се не може избећи скривањем: „Ти мислиш: далеко је Левач од Косова! А Косово ће ти сутра стићи у Левач!“28, опомиње Лазар Левчанина. Када Топлица и Косанчић супротставе своје извештаје о турској војсци, претачући тако у драмски сукоб одлуку ухода из народне песме да затаје праву снагу турске војске29, Лазар не бива ни поколебан ни узнемирен:

Турци су такви какви су,и то што су.И било да су овакви или онакви,бели или црни, левенте или газије,какви су да су, морамо да се боримо!Сад је најважније да видимо какви смо ми!30

Лазар зна да је управо Косово простор на коме се доказује „шта је истина, а шта није“31 – Милош то сведочи властитом судбином и животом. Оклеветан,

26 Исо, стр. 26. У другом делу драме, ова се визија непосредно потврђује: Све реке с Косова дотичу крваве! (Исо, стр. 131)27 Исо, стр. 52.28 Исо, стр. 59.29 Види: Соња Петровић, Ухођење војске у Предговору књиге Косовска епика у усменој

поезији, Гутенбергова галаксија, Београд 2001, стр. 28–29.30 Косово 2, стр. 65.31 Исто, стр. 61.


он само на Косову може доказати своју недужност. Он је ратник који, попут Његошевог Кола32, зна да је држава угрожена саможивошћу великаша и да су управо великаши раскомадали Душанову царевину. Зна и то да ће Косово бити простор опште погибије, али то не умањује његову одлучност да се бори. Уплетен у мреже Вукових клевета, од којих не уме да се брани, Обилић, попут Лазара, види Косово као простор „јединог правог суда“.33 За разлику од Обилића, видар Богоје, суочен са извесношћу погибије и Бранковићевим прогоном – мења веру, заклањајући се иза својих пилула, сакулица, мелема34, бирајући голи живот по цену преверивања, немоћан за велики подвиг и муче-ништво, али ипак и битно различит од гротескно именованог Србина Хамзе, који се окрутно разрачунава са својима да би заслужио поверење туђинских господара.

Лазаревом и Обилићевом трансцеденталном сагледавању Косова супрот-стављени су у обе верзије драме прагматизам и одсуство визије Вука Бранко-вића и Бајазита, који се делимично исказују и у просторном коду. Вук глуми подршку Лазару. Када му је то потребно да би оклеветао Обилића, он ће наздравити светињама које Лазар брани и понављати Лазареве речи као своје. Истовремено, као и за Рибарицу, сунце и месец Вуковог света јесте динар и моћ која се њиме купује. Слично Бајазиту, који се цинично руга очевом аманету и опомени да је брат светиња35, и Вук се подсмева опоменама свог брата, калуђера Германа. Герман, у просторним метафорама, супротставља Лазарево визионарство Вуковом прагматизму:

С твог се прозора виде Цвиљен и Каљаја,оно буре, и онај бор,а с Лазаревог Јерусалим!36

Попут Бајазита, који види само крваву земљу, прашину и „чињенице, очигледне и опипљиве/, чињенице без главе, чињенице без ногу и руку“37 – и Вук се поноси својим рационалним сагледавањем света и одсуством „идеје и визије“. За њега, „један и један су два/, и то је цела прича и филозофија!“38

32 Реч је о првој песми Кола – П. П. Његош, стихови 198–290.33 Исо, 76.34 Остале су ми ове сакулице! Остала су ми, ево, ова стенила! Остало је ово грнце, овај налевак! Овај мелем! Ова игла! Овај конац! (Исо, 110)35 Наравно да је највећа светиња! Али и ја сам брат! Јакубов брат! Значи да сам и ја највећа светиња! (Исо, 116)36 Исо, 41.37 Исо, 122.38 Исо, 39.


Вукова вертикала јесте вертикала власти, пут који обасјава издајнички призренски динар, Бајазит је, попут Мурата, заокупљен хоризонталом, освајачким летом „исламске стреле“, „докле се чује последње црквено звоно/, па макар било изливено у облаку“.39 На том путу он призива и стварне, земаљске војсковође, и небеску пророкову војску:

Нек са нама, кроз облаке, крене Мухамед,и Алија са сабљом Зуклфикари, и Сари-Салтук40,и Микаел џан Алиџи, и Рафаил и Џебраил!

Међутим, та небеска војска, са архангелима41, како их Бајазит види, не васпоставља вертикалу већ прати хоризонтално, земаљско, освајачко кретање турске војске.

Насупрот Вуку и Бајазиту, Милош и Лазар слуте и својим животом и смрћу успостављају трансценденталну вертикалу. Милошева погибија пре-твара се у потврду тог уздизања. Када му Хамза предложи да пређе у ислам, он одговара:

Зар да спустим међ бундеве и свињемету коју смо данас на Косову поставили горе у облаке?42

Хамзино порицање те вертикале,43 не може поколебати Обилићеву свест да својом крвљу уписује границу која ће трајати. Ову вертикалу од земаљског, телесног и крвавог, до небеског, нетелесног и светог, потврђује и Лазарева смрт. Бајазит се руга заробљеном кнезу: „Синоћ на престолу, а јутрос у медвеђој јами!“44, убеђен да Лазар не би кренуо путем борбе да је знао шта га чека. Лазар суочен са смрћу бира исти пут, свестан, за разлику од Бајазита, да пањ може бити праг и да се са њега може уздићи у вишњу славу и милост.

39 Исо, 114.40 „Isto tako moramo spomenuti Sari Saltuk Mehmed babu, koji je bio zadužen da širi islam po

Rumeliji. U njegovoj biografiji zvanoj Saltukname, spominje se da je pred smrt dao napraviti sedam kabura [гроб, рака – нап. Љ.П.Љ.]u sedam različitih mjesta, tako da bi muslimani obilazili njegovo türbe i u mjestima gdje islam do tada nije bio prisutan, ne bi li dao podstrek kršćanima da se upoznaju sa islamom. Pokopan je u sedam mjesta. Danas se zna za nekoliko postojećih turbeta od kojih je jedno u Blagaju kod Mostara. Sari Saltuk baba je rekao da će do pred Sudnji dan ostati sarno jedno pravo turbe.”

http://www.dervisi.org/modules.php?name=forums&file=viewtopic&t=30841 Микаел џан Алиџи, и Рафаил и Џебраил су архангели Михаило, Рафаил и Гаврило, које

ислам преузима из Старог завета.42 Косово 2, 111.43 После оног залетања у облаке, Сад вам је место у земуницама! (Исо, 111)44 Исо, 120–121.


За Бајазита живот је само овоземаљски, телесни, материјални45, за Лазара „и једна невидљива трунчица прашине“ у животу који се плаћа главом постаје вреднија од Бајазитове круне. Бајазит Косово види као крваво поприште коначног слома и погибије:

Јесу ли ова трупла по Лабу и Ситницитела победника?Ове одсечене руке, и сломљене ноге,јесу ли руке и ноге победника?Ова глава,што с копља гледа на земљи сопствену трупину,да није и ово глава победника?46

Насупрот њему Лазар копље с одсеченом Обилићевом главом види као осу света, везу земаљског и небеског:

Ова се глава не полаже у гроб, него у темељ!Ова глава небу и земљи показујекоју смо мету и цену поставили!47

Најзад, контраст крвавих река и смрћу опхрване земље и светог Лазаревог тела, које плови на реци народа и у облаку тамјана „као да Лазара носе у облаку“48, потврђује да је кнез мучеништвом досегао мету коју је поставио. Крај Симовићеве драме, за разлику од прве верзије, ипак, не доноси само апологију косовског мученика. Насупрот светом Лазаревом телу, остаје слика обогаљеног ратника и историјски ћорсокак пропадајуће државе и животна нужда сугестивно драмски сплетени у Велиславиној реплици:

Питам се ко је на Косову победиоако су оба цара погинула!И удри га по глави дрвеним чекићем!Питала сам кнежеве, питала калуђере,али ни кнежеви ни калуђери не знају!49

45 Ако је цена твог живота твоја смрт, шта ти мртав, кажи, можеш да имаш од тако скупо плаћеног живота? Можеш ли мртав да једеш? Мртав да пијеш? (Исо, 121)46 Исо, 123.47 Исо.48 Исо, стр. 130.49 Исо, стр. 132.


У тој општој изгубљености не помаже ни сурови прагматизам Рибарице, која јесте спремна да се прилагоди новом времену и новим господарима50, али то не претвара њене две рибе у пређашње изобиље, па њој остаје да „гласно и бесно“ нуди непостојећу рибу сабрану с граница државе која одлази у пропаст:

[...]Дебела дунавска риба![...]Свеже скадарске укљеве!Скадарске укљеве!51

Оваквим крајем, друга верзија драме Бој на Косову значајно се разликује од прве. Уместо Теофана и Макарија, који у првој верзији још једном отварају „поглед преко границе“, другу драму акцентује материјалистичка, саможива кратковидост Рибарице, која даље од своје тезге и динара не може да види. Симовић овим, вероватно, покушава да отклони оно што види као основни недостатак прве верзије своје драме: „Моја пијаца се све више смањивала, и нестајала у сенци дворова, Лазаревог и Вуковог.“52

Истовремено, драстично „штриховање“ прве верзије драме променило је однос драмског и лирског у корист драмског. Тако је, рецимо, у целини изостао Лазарев одговор Милици на питање шта на Косову треба да се брани, који прераста у лирски монолог самосталне поетске вредности, у коме се оцртава типична симовићевска поетска вертикала од „понора и мрака“, пуног гмизаваца и звери, до небеског озарења. Изостави ли се прва строфа, упућена Милици преостале три граде песму високе самосталне вредности:

На столу хлеб, вино и јеванђеље,а под столом стружу, гамижу, гребу,рогови, зуби, канџе, рачвасти језици,бркови, репови, пипци, чекиње, шапе!53

Изостављањем ове песме несумњиво је окрњен лирски квалитет драме, али је, истовремено, постигнуто важно драмско сажимање. Иако мање поетски развијено, Лазар у другој верзији драме ову вертикалу најпотпуније сагледава и најјасније васпоставља на Косову, суочен са смрћу. Тиме Лазарева погибија постаје једно од најинтензивнијих драмских чворишта, можда управо зато што је избегнута дигресивност и особена редундантност прве верзије.

50 „Прима се акча! [...] Турски динар!“ – Исо, стр. 132.51 Исо, стр. 133.52 Љубомир Симовић, Напомене о другој верзији, Бој на Косову. Друга верзија, 140.53 Косово 1, 24.


Што се пак тиче изостављања ликова слепог калуђера Теофана и живо-писца Макарија, који жртвује телесне очи да би досегао духовни увид у природу светог, оно такође снижава лирски патос драме, али, треба нагласити, не значи потпуно укидање мотива духовног, нетелесног вида. У другој верзији драме главни носилац тог увида у онострано постаје Лазар, чиме се његов лик издваја не само у односу на опоненте већ и у односу на следбенике. Сем тога, Лазарево сагледавање граница телесног и виђење преко њих, у другој верзији драме постаје у већој мери аутохтоно, мање последица могућег учења, а више властито светачко и мученичко прозирање, али и владарско сагледавање дубљег смисла историје. Лазар у првој верзији драме у извесном смислу по-навља Теофанову визију, док је у другој верзији он тај који открива духовне димензије и смисао људског трајања.

Простор Косова у другој верзији Симовићеве драме мање се артикулише као лирски, филозофски, па и идеолошки концепт, а више постаје попри-ште, огледало и опредмећење драмских сукоба. Песник ни у другој верзији своје драме не укида лирски, филозофски, идеолошки смисао простора, али ипак јасно подређује његово обликовање грађењу и функционисању драмске радње. Сем тога, управо у просторном коду успоставља се сложен и поетски продуктиван дијалог са српском књижевном традицијом, у којој је Косо-во одавно прерасло границе конкретне просторне локализације и постало симбол оне „премјене“, која је „тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати“.54


Бeнoвскa-Събкoвa, Милена, Змеяа в българския фолклор, Издателство на Българската академия на науките, София, 1992.

Дервиши: http://www.dervisi.org/modules.php?name=forums&file=viewtopic&t=308

Иванов, Вяачеслав Всеволодович-Владимир Николаевич Топоров, Исследования в области славянских древностей. Лексические и фразеологи-ческие вопросы реконструкции текстов, Академия наук СССР, Институт славяноведения и балканистики, Издательство „Наука“, Москва, 1974.

Караџић, Вук Стефановић, Српске народне пјесме I, Сабрана дела Вука Караџића, приредио Владан Недић, Београд, 1975.

Лешић, Зденко, Ка разумијевању исоријске драме, у зборнику радова: Исоријски догађаји као еме и моиви у југословенској драмској књижевноси, Стеријино позорје, Нови Сад, 1990.

54 Вук Стефановић Караџић, Предговор, у књизи: Српске народне пјесме I, Сабрана дела Вука Караџића, приредио Владан Недић, Београд 1975, стр. 569.


Недић, Владан, Сарац Рашко, певач Вука Караџића, у књизи: Вукови певачи, приредила Радмила Пешић, Матица српска, Нови Сад, 1981.

Петровић Њeгoш, Петар, Гoрски виjeнaц, критичкo издaњe с кoмeнтa-рoм, прирeдиo Никoлa Банашевић, трeћe издaњe, Српскa књижeвнa зaдругa, Београд 1983.

Петровић, Соња, Ухођење војске у Предговору књиге Косовска епика у усменој поезији, Гутенбергова галаксија, Београд, 2001.

Пешикан-Љуштановић, Љиљана, Змај Деспо Вук – ми, исорија, песма, Матица српска, Нови Сад 2002.

Пешикан-Љуштановић, Љиљана, Предање у „Горском вијенцу“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. LI (2003), св. 3, 611–624.

Пешикан-Љуштановић, Љиљана, Рефлекси усмене књижевноси у са-временој српској драми, Зборник. Неговање српског језика и књижевноси, Филозофски факултет – Orpheus, Нови Сад, 2006.

Симовић, Љубомир, Бој на Косову, СКЗ, Београд, 1989, 78. Симовић, Љубомир, Бој на Косову. Друга верзија, Стубови културе, Бео-

град, 2003.Симовић, Љубомир, Напомене о другој верзији, Бој на Косову. Друга верзи-

ја, Стубови културе, Београд 2003.Симовић, Љубомир, Хлеб и со, СКЗ – БИГЗ – Просвета – Дечје новине,

Београд 1991.Топоров, Владимир Николаевич, Гора, Мифы народов мира, стр. 311–315; Топоров, Владимир Николаевич, Древо жизни, у књизи: Мифы народов

мира, Энциклопедия, 1, А–К, главный редактор С. А. Токарев, Российская энциклопедия, Москва 1994, стр. 396–398.

Фрајнд, Марта, Трансформације умачења косовске легенде у српској исо-ријској драми, у књизи: Исорија у драми – драма у исорији, Прометеј – Ин-ститут за књижевност – Стеријино позорје, Нови Сад – Београд 1996.


Ljiljana Pesikan Ljustanovic

THE SPACE OF KOSOVO IN „THE BATTLE OF KOSOVO“ BY LJUBOMIR SIMOVIC

Summary

This paper examines the shaping of the space of Kosovo and its connotation in two versions of Simovic’s drama The Battle of Kosovo. The basic issue of this research is the relation between an image of the space and its symbolic connotations, i.e. non spatial connotations that are expressed in a spatial code. For all that, the basic presumption is that the image of space in the drama The Battle of Kosovo is closely related to some dominant poetic symbols and crucial denotations of Simovic’s poetry in general: a relation of the upper and the lower, the light and the dark, the divine and the satanic, as well as it is related to the image of Kosovo in oral epic poetry and Petar Petrovic Njegos’s Mountain Wreath. The paper takes as its hypothesis the presumption that it is precisely in an image of the space where some of the highest esthetic achievements of Simovic’s drama (both versions) and some of its basic denotations get realized.

Concerning the relation of discussed versions of the drama, in the paper it is concluded that that the space of Kosovo in the second version of Simovic’s drama is in a lesser degree articulated as a lyrical, philosophical, and even ideological concept, and in a more prominent way it becomes a battlefield, a mirror, and an embodiment of dramatic confrontations. Neither in the first nor in the second version of his drama does not Simovic throw away the lyrical, philosophical and ideological sense, but still he clearly subordinates the shaping of space to establishing and functioning dramatic plot.

УДК 821.163.41.09-2

Бранко ПоповићУжице, Србија

БОЈ НА КОСОВУ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА – ДРАМА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРАМЕ

У овом раду говори се о још увек незведеној драми Бој на Косову академика Љубомира Симовића. Разматра се контекст настанка драме, њене рефлексије и паралелни живот који се, упркос неигрању на позоришним сценама Србије, континуирано одвија већ две деценије. Проблематизује се начин третирања мита о „великом боју“, као и развој националног питања и с тим у вези успостављање српског националног идентитета. Овај рад ће донети и ново учитавање комада Бој на Косову и нагласити потребу да се ово дело данас поново открије као једна од најзначајнијих историјских драма у XX веку.

Кључне речи: Бој на Косову, драма, Љубомир Симовић, мит и демитологи-зација, нација, национална лоза, национални идентитет.

1. УВОД

Љубомир Симовић је један од најзначајнијих савремених српских драм-ских писаца, изразито препознатљивог рукописа, разноврсног стваралаштва и богатог опуса, који поред драмског обухвата бројна песничка, есејистичка дела и један роман – хронику. Симовић је радо читан и често превођен писац. Његове песме и драме налазе се у многим страним библиотекама, како у књи-гама и антологијама тако и у зборницима и часописима.

Добитник је бројних награда и признања, међу којима су и три Стеријине награде за драме Хасанагиницу (1975), Пуујуће позорише Шопаловић (1986) и за Чудо у Шаргану (1993). Овом списку треба придодати и један филм настао по још неизвођеном драмском делу Бој на Косову.

...Основна особеност његових дела су морална осетљивост, благозвуч-ност и богатство језика, и изузетан дар хумористичке уобразиље. Дела су му утемељена на искуству народне традиције (легенде, митови, стари споменици


и записи, обичаји, историјски подаци), али су отворена и за слике савременог живота.1

Поставља се, чини се, оправдано питање: шта је то у драматургији Љу-бомира Симовића што је изнова чини новом и креативно подстицајном за редитеље и позоришта која долазе из различитих култура, а што сваки гле-далац доживљава као искрен и аутентичан песников чин, њему разумљив и потребан. Ова студија има за задатак да проблематизује типичне особености драматургије Љубомира Симовића, а нарочито драме Бој на Косову, о којој, нажалост, још увек не постоји довољно исцрпно и кохерентно аналитичко де-ло које би на достојан начин препознало целокупну драмску особеност овог, веома цењеног драмског писца и песника.

2. ЉУБОМИР СИМОВИЋ – ДРАМАТИЧАР СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРАМЕ

Драмски писац Љубомир Симовић са своје четири познате и објављене драме (Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Пуујуће позорише Шопаловић и Бој на Косову) недвосмислено припада, упркос свему и свима, оном стваралач-ком кругу за који се може, без дилеме, рећи да су песници српске судбине. Ово нарочито важи за комад Бој на Косову, који је први пут објављен 1988. године, да би ново, скраћено издање било објављено петнаест година касније (Театрон, Музеј позоришне уметности Србије, број 121/122).

„...питате откуд у мојој поезији толико националних и завичајних симбо-ла? Пишући песме које пишем, и говорећи језиком којим говорим, ја се др-жим оних закона по којима људи на Златибору граде дрвене, а под Велебитом камене куће. Држим се оних закона по којима Трстеничани производе вино, Паштровићи маслинов зејтин, а Кочанци пиринач. И то је све“.2

Све његове драме, за тему имају болне и преломне периоде из мање-више познате српске историје и географије, али учитане на сасвим другачији начин, што га издваја из корпуса аутора који су стварали историјску драму, нарочи-то током XVIII и XIX века. (Ту се мисли на Траедокомедију Е. Козачинског из 1734, па Трагедију Ј. Рајића 1798. и бројних каснијих дела и писаца као што су Смр Уроша Пеог С. Стефановића, Обилић , Наход Симеон и врхунска исто-ријска драма Родољупци Ј. С. Поповића, и даље Милош Обилић Ј. Суботића, и не на крају, Пера Сегединац и Максим Црнојевић Лазе Костића и Саноје Главаш Ђ. Јакшића...).

„Ослањање на историографију такође претпоставља да се историјска дра-ма јавља и цвета углавном у оним срединама које је ток историје довео у ситу-ацију да они који у њима живе морају у својој прошлости тражити неку врсту

1 Марјановић, П., Мала исорија српског позориша: XIII–XXI века, Позоришни музеј Вој-водине, Будућност, Нови Сад, 2005, стр. 444.

2 Симовић, Љ., Галоп на пужевима, Дечје новине, Просвета, Београд, 1994, стр. 54.

411Бранко Поповић: Бој на Косову Љубомира Симовића

упоришта. То такође значи да они у њој траже извор идеја које би им могле указати на пут остварења националног идентитета у садашњости и његовог очувања и развоја у будућности.“3

Целокупно стваралаштво Љубомира Симовића почива на племенитим идеалима поменутих претходника, које је пажљиво истакла и Марта Фрајнд, али се ту и зауставља, нарочито кад је реч о националном дискурсу и, с тим у вези, проблему националног идентитета јер не тежи „утврђивању пређеног градива“, већ поновном „обдукцијом“ српског националног бића, открива и утврђује стварне старе и нове закономерности и дејства не само његових ли-кова већ и нас самих који се у њима огледамо и препознајемо. Катастрофа човека је катастрофа света, основна је порука Симовићевих драма, а пут у ту катастрофу је дубоко затомљен у наслеђу његових јунака и они се њиме крећу судбински мирно, без великих могућности, па и жеље да било шта про-мене. Да ли је тај пут и дефинитиван пут у катастрофу света, да ли је безизлаз једини излаз? Откуда стиже и зашто, такав пут, и има ли, дакле, других путе-ва? Ова препознатљива постмодернистичка преиспитивања савремених драм-ских аутора, покренутих најизразитије у драмама Семјуела Бекета, основа су размишљања и Симовића:

„А ја све више мислим, на пример, о Бекету. И уместо о симболичком театру, који си једном поменуо, све више мислим о театру апсурда или преци-зније, о апсурду самом. Није тешко сложити се да је апсурд, како год окренеш, наша судбина. (Из писма Дејану Мијачу.)“4

Фантазмагорични свет у којем обитавају јунаци Симовићевих комада у суштини је апсурдан, али не и дисхармоничан, напротив, њихови међусобни односи, социјални статус, време, место дешавања ни једног тренутка нису у колизији, иако се граде на ониричком поимању стварности. Дакле, све(т) је пред нама, све(т) функционише, наш доживљај је искрен, а рационалних об-јашњења нема да укажу на узрочно-последичну везу између догађаја који нас се тичу и њихових актера које препознајемо. Зар нам тај пиранделовски свет, свет стварног и фиктивног није и наш свет и зар нам, управо због тога, и није близак. Чини се да ми управо живимо такав живот и да смо ми, заправо, јуна-ци из Симовићевих комада.

„Отуда, за разлику од Пирандела, код кога се потенцијално трагична ситу-ација у коју је човек стављен увек развија у кругу неке врсте комедије илузије, код Симовића сличан склоп догађаја, пошто прође кроз различите фазе тра-гикомедије, пошто дође до оштре ивице гротеске, прераста у приказ апсурдне трагичности људске судбине.“5

3 Фрајнд, М., Исоријска драма 20. века, прва књига, предговор, Нолит, Београд, 1987, стр. 9.4 Симовић, Љ., Ковачница на Чаковини, Градина, Ниш, 1999, стр. 20.5 Стаменковић, В., Драмски песник и ајна живоа, Међај, Титово Ужице, број 13–14,

1987, стр. 83.


Онеобичавању драмске ситуације битно доприноси и поетски језик песни-ка Љубомира Симовића, који није стран његовом завичају, па и поигравање са оностраним и натприродним способностима појединца, које се у руралној средини доживљавају као нормалне и стварне. Наспрам тога је једноставан и приземан овоземаљски свет пун интрига и подметања. Тако ова драма постаје драма нашег времена и простора.

Један од најпопуларнијих мотива у српској књижевности који је узет из средњовековне историје, а којим се бави и Симовић, јесте – питање части, од-носно, смисао жртвовања Обилића, па и цара Лазара, у бици на Косову 1389. године. Свестан да се дохватио најболније теме свог народа, која се као мит укоренила у националној свести, он је брижљиво рашчлањава на низ малих и великих локалних тема које би се могле објединити у једну реч – интерес. Интерес наспрам вере и части.6

У овом комаду писац не упада у замку као многи пре њега који су писали о боју на Косову и не доноси коначне судове, упркос чврстом упоришту у по-знатим чињеницама. Он само поставља питања у којима као да антиципира будућност, при чему треба имати на уму, да је овај најновији Симовићев текст написан релативно давно, пре 20 година, много пре неких недавних догађаја које тренутно доживљавамо као трауматичан косовски усуд.

Милица...Лазар на Косову није погинуо заода се оимамо око његове круне,него је погинуо зао да опсанемо,окупљени око његове главе!

ЛевчанинНе око мрве главе Лазареве,већ око живе главе Вука Бранковића!

МилицаЖива јесе, али по коју цену?Жива је зао шо је издала Лазара!А о је горе него да је мрва!

ЛевчанинЖива је зао шо је била паменија!И шо је мислила дубље! И видела даље!

МилицаВидимо ми добро докле је видела!7

(У другом издању Боја на Косову ова сцена је избачена, можда и зато да би комад био сажетији и примеренији за сценско извођење.)

6 Поповић, Б., Драмски свет Љубомира Симовића, Београдска књига, Београд, 2008, стр. 75.7 Симовић, Љ., Бој на Косову, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд, 1991, стр. 218.


„Оставши, дакле, сам пред својим папиром, покушао сам да поправим оно што пре четрнаест година нисам урадио онако како сам замислио. Почео сам од тога што сам текст ослобађао од свега онога што ми се чинило суви-шним.“8

Но, без обзира на то, евидентна је жеља песника да нас суочи са сопстве-ном традицијом ради разумевања друштвено-васпостављених кодова, а на плану стално отвореног унутар-националног дијалога „шта и како даље са Косовом“. Овај дијалог је нарочито интензиван у кризним периодима, мада, судећи по том дијалогу који је непрестан, може да се стекне утисак да је код нас и криза непрестана.

Запажамо да је Милица у овом одломку стамени носилац идеје о одбрани од страдалништва као највећој части и обавези сваког припадника заједнице у случају угрожености. То је традиционална српска матрица изникла из мита о Косовским јунацима, препричавана и преношена усменим и писменим пу-тем до дана данашњег, а иза које се помаља сурово подсећање на лични инте-рес који може бити и у виду новца, али и срамотног чувања сопствене главе. Први пут се у нас и тој идеји даје равноправан статус и то не из страха, већ из истинске забринутости за опстанак заједнице. Идеји о небеском народу су-протставља се овоземаљски живот. Левчанин сматра да је то паметнији избор и то је све. Нема казне за ту јеретичку помисао, она је подједнако могућа и ба-ца ново светло на традиционална читања историјских читанки, географских атласа и друге школске, васпитно-образовне литературе. Овим учитавањем Симовићева драматургија не губи од своје истинољубивости, правде, поште-ња као препознатљиве традиционалне матрице, из које су никле и друге зави-чајне теме, већ им даје дубљи смисао, суочавајући и нас са могућим изазовима у будућности или у садашњости за које немамо одговор. Симовић нас у овом комаду суочава и са проблемом националног идентитета о коме каже:

„С нашим идентитетом су се догађале чудне и невероватне ствари. Наш идентитет је некада био јасно означен, јасно изражен. Пре свега целокупним деловањем Светог Саве, па косовским опредељењем кнеза Лазара, па нашом усменом поезијом, нашим устанцима и ослободилачким ратовима. И тај наш идентитет је био јасан и нама, и свету. И ми смо знали ко смо, и други су знали ко смо. А онда је све то доведено у питање, јер смо ми тај наш идентитет поку-шали да заменимо за неки други.“9

Цена замене идентитета и данас стиже на наплату у виду модерне античке трагедије. Схватајући то као изазов, Симовић Бој на Косову исписује као слику нас самих, данас и овде.

Савремена учитавања Симовићевог националног дискурса, откривају потпуно аутентична схватања о проблему настанка нација и националног

8 Симовић, Љ., Бој на Косову, Стубови културе, Београд, 2003, стр. 143.9 Ibid., стр. 55.


идентитета, блиска филозофским струјама с краја XX века. Изналажењем заједничких карактеристика између западног и источног модела настанка на-ције, долазимо до валидних друштвених елемената који чине битна обележја нашег националног идентитета данас, а која ћемо неминовно препознати и у Симовићевим драмама. Ти елементи су следећи:

– историјска територија, односно домовина,– заједнички митови и историјска сећања,– заједничка масовна, јавна култура,– заједничка права и дужности свих припадника нације,– заједничка економија, с територијалном мобилношћу нације.10

Осим ових видљивих, спољних функција, национални идентитет има и софистицираније унутрашње функције које се огледају у социјализацији при-падника нације као држављана и грађана. У том смислу, типични је пример споменик на Газиместану, на Косову пољу, како се то каже, „светој српској земљи“ где се одиграо један митски догађај за све припаднике нације, а које је донедавно било место обавезног српског ходочашћа. Пишући о овом великом и општепознатом српском миту, Симовић у поговору за нову верзију драме Бој на Косову и сам признаје да је у првој верзији заслепљен снагом мита, ме-стимично одступио од првобитне идеје:

„Међутим, током писања, све више сам постајао свестан колико ме тај ма-теријал, који се поштује као врхунски израз наше националне идеологије, ре-лигије и етике, обавезује, то јест колико ми мало слободног простора оставља. Схватио сам шта се од писца, који се тим материјалом користи, очекује. И та сам очекивања, прво, почео да узимам у обзир, а потом, а да то често нисам ни приметио, и да их испуњавам.

Што сам их више испуњавао, био сам све даље од онога што сам у почетку намеравао да учиним.“11

Припадање етничкој групи је, очигледно, ствар ставова, перцепција, сен-тимената, који су изразито наглашени, којима се тешко може одупрети, јер се и јаке емоције подразумевају и у кризним моментима очекују, али који су и у зависности од ситуације у којој се субјекат налази, варирајући.

Градећи Бој на Косову као драмску фреску, Симовић поред историјски по-знатих ликова уводи и ликове из народа који и у овом рату, овом бунилу, тра-же своје место, траже свој смисао постојања.

Нигде узвишене патетике. Чак се и у песми косовских бораца не осећа по-нос и полет, већ туга и потрошеност – „одлазимо да се не вратимо“. Увођењем слепаца који показују пут, драма добија наднаравне димензије, а епско жртво-вање се доводи у питање.

10 Смит, А. Д, Национални идение, Чигоја штампа, Београд, 1998, стр. 30.11 Симовић, Љ., Увод у чиање новог Боја на Косову, Театрон, Музеј позоришне уметности

Србије, Београд, број 121/122, зима–пролеће, 2003, стр. 186.


„Снажна депатетизација свих разлога рата оглашава се у име ширег са-звучја и стварних разлога живота. У том погледу Симовић је један од ретких наших песника са сложенијом антиратном визијом... који демонологији и де-магогији рата прислања уз образ савршен спој ироније, црног хумора и сиро-вог нагонског витализма...“12

Наравно, третирањe националног мита било је могуће и инструментали-зовати у дневно-политичке сврхе и извршити лако и брзо хомогенизовање српског национа ради обрачуна са конкурентним друштвеним елитама као што је то био случај у време настанка ове драме, мада она у својој бити, ипак, представља пример добро написане поетске драме, са крајње критичним одно-сом према националном миту, а најмање је његова глорификација.

2.2. Данас у Србији и нема другог пута, до пута на Косово

Бој на Косову се отвара уводном сликом под називом „Пут на Косово“ у којој нас песник на директан начин суочава са „Митском земљом“, односно, подсећа нас на златно доба српске државности и српске историје, географије и на њене јунаке као и на трагичне околности са којима су се суочили у одбрани националног идентитета. То је та пра-слика која је неопходна за даље форми-рање јасне представе о стварању једне нације.

Захтев за идентитетом не проистиче никад из нормалне, мирне ситуаци-је: идентитет се тражи као гаранција од опасности уништења која долази од стране „другог идентитета“...13

Уочавајући репетитивност кризних ситуација у које стално запада српски национални корпус, Симовић користи ову митску тему за тражење нових од-говора на централно питање које се као проблем провлачи кроз векове, а то је: „ко смо ми и зашто нам се ово догађа“? Потрага за националним идентитетом лоцира се у „свету српску земљу“, а као кључни моменат узима се најснажнији атак на српство, на национални интегритет, на колективно „ЈА“ – Косовску битку. Креће се у потрагу за националним сећањима; драмска сонда се спушта до крајњих граница историјског наслеђа. Тако и судбинска реченица коју изго-вара Праља: „Данас у Србији и нема другог пута, до пута на Косово“, изгледа саркастично, а тако болно и разарајуће по национално биће. Наравно централ-но место у комаду припада оним актерима који су део аутентичног миљеа и градитељи моралног принципа који нас је дуго одређивао као препознатљив национални карактер. Ту се пре свега мисли на кнеза Лазара, кнегињу Мили-цу, и остарелог српског патријарха Спиридона. Посматрајући њихове међу-собне односе и политичке интриге, бивамо увучени у важна преиспитивања и личних дилема: да ли смо тим Лазаревим жртвовањем за свагда предодре-ђени за приношење властите главе на олтар националног поноса или је ту

12 Магарашевић. М., Авеи бога Марса, Савременик, св. 11, Слобода, Београд, стр. 346.13 Балибар, Е., Нација, кулура и грађансво, Службени лист, Београд, 2002, стр. 59.


постојао и постоји и неки други пут? Симовић не даје коначне одговоре, а у демаркацију ове националне карте не креће путем „историцизма“ као поме-нути писци XVIII и XIX века, када су догађаји и личности постављани у (еп-ски) препознатљив историјски контекст, зарад једноставног тумачења дога-ђаја; не, он иде даље и Лазаревој одлуци да, упркос евидентној националној нетрпељивости, одбије турски ултиматум, контрапунктира следећу сцену у којој се на пијаци крај градске капије, познатој као Врата шустера, појављује Лазарев инфлаторни динар, мање грамаже, који чак ни рибарице више не же-ле да узимају, одбијајући га речима:

РибарицаЗар никад нисе покушали да о шо плаћае главом, плаие динаром?

Ови, надасве, национално субверзивни стихови којима песник слика ка-рактер Рибарице јесу основа сукоба која уводи у страдалништво српских вој-ника на Косову. Он њима доводи у питање не само сврсисходност Лазаревог жртвовања него и потребу ратовања уопште. Тиме се национални мит о узви-шеном чину кнеза Лазара и Милоша Обилића подрива до мере распада цело-купног националног идентитета насталог на тој пра-слици.

И даље, развијајући ту тезу, песник нас убрзо суочава са још једном неиз-бежном истином, која се као зла коб надвила на српски народ – пораз и уни-штење народа. Квалификујући све оне који то не виде, чак и као будале (ове речи, не случајно, изговара лик који се зове Богоје), Симовић већ, у првом делу драме изокреће уобичајени модел обликовања нације и тежиште радње пребацује на воду драмског и историјског антагонисте – Вука Бранковића, представника невере у националном сећању.

Вукова улога је пре свега у ремећењу успостављеног моралног кода с ци-љем да се појача осећање заједничког етницитета, зарад одбране свете земље.

„Јер, пошто су етније по дефиницији повезане датом територијом, неретко чинећи изабрани народ с посебном светом земљом, претпостављене границе нације поглавито одређују митови и сећање доминантне етније, у коју спада и повеља о утемељењу, мит о златном добу и с њима здружене територијалне пре-тензије, односно етничке тапије. Отуда сви ти сукоби, чак и данас, око откину-тих делова етничке домовине у Јерменији, на Косову, у Израелу, Палестини...“14

Драма Бој на Косову тим субверзивним стиховима Рибарице подрива моћ окошталих идентитетских догми као што су изабрани народ, златно доба и слично. Ту почиње и отварање процеса за стварање нових културних матрица на којима би се темељила нова идентитетска слика. Оно што је нека-да било недоступно, невидљиво, па стога и неприхватљиво, овим постаје до-ступно, видљиво и разумљиво, као и речи Вука Бранковића, који на питање свог брата Герасима: „Какву ти визију имаш?“, одговара:

14 Смит, А. Д., Национални идение, Чигоја штампа, Београд, 1998, стр. 68.


Вук Бранковић... Змија је оровна, бресква је слака, пелен је горак!Срба је мало, Турака је много!Један и један су два,и о је цела филозофија.15

Симовић ову понуду баца на тас историјске процене, али се њоме дубље не бави. На тај начин сачуване су упоришне тачке националног дигнитета ко-ји није девастиран намером писца да о том проблему проговори другачије, посматрајући све аспекте националног идентитета савременим третирањем мита, да ослободи свој народ мита о издаји и отвори могућност и право на другачије мишљење, нарочито окрепљујуће у време политичког једноумља и времена кад настаје драма.


Балибар, Е. (2002): Нација, кулура, и грађансво, Службени лист, Београд.Ђорђевић, Ч. (1980): Демиологизација духа и меналиеа, Савреме-

ник, Београд, 11. новембар.Ђорђевић, Ч. (1982): Песнички видици Љубомира Симовића, Народна књи-

га Београд, СИЗ културе, Титово Ужице.Зорић, П. (1980): Љубомир Симовић – песник гроескне визије, Савреме-

ник, св. 11, Слобода, Београд.Јевтић, М. (1999): Чеири вечери са Љубомиром Симовићем, Арт, Ужице.Јеротић, В. (1994): Психолошко и религиозно биће човека, Беседа, Нови Сад.Кецмановић, Д. (2003): Национализам и демокраија, Политика, Београд,

27. новембар.Магарашевић. М., Авеи бога Марса, Савременик, св. 11, Слобода, Бео-

град.Марјановић, П. (2000): Српски драмски писци 20. века, ФДУ, Београд.Марјановић, П. (2003): Неосварив миски сан у драми савремене осећај-

носи, Театрон, бр. 121–122, Музеј позоришне уметности, Београд.Марјановић, П., (2005): Мала исорија српског позориша: XIII–XXI век, Му-

зеј позоришне уметности Војводине, Будућност, Нови Сад.Нилсен, К. (2002): Кулурни национализам, ни енички, ни грађански, у:

„Нација, култура, грађанство“, Службени лист, Београд.Пешикан-Љуштановић, Љ. (1987): Транспозиција усмене баладе у Симови-

ћевој Хасанагиници, Зборник Матице српске за сценске уметности, бр. 2, Нови Сад.

15 Симовић, Љ., Бој на Косову, Театрон, Музеј позоришне уметности Србије, број 121/122, зима–пролеће, 2003, стр. 160.


Поповић, Б., (2008): Драмски свет Љубомира Симовића, Београдска књи-га, Београд.

Симовић, Љ. (1991): Бој на Косову, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд.

Симовић, Љ. (1991): Драме, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд.Симовић, Љ. (1991): Ковачница на Чаковини, Градина, Ниш.Симовић, Љ. (2002): Бој на Косову, Театрон, бр. 121/122, Музеј позоришне

уметности Србије, Београд.Симовић, Љ. (2002/03): Увод у чиање новог „Боја на Косову“, Театрон, Му-

зеј позоришне уметности Србије, бр. 121/122, Београд.

Симовић, Љ., (1994): Галоп на пужевима, Дечје новине, Просвета, Београд.

Смит, А. Д. (1998): Национални идение, Чигоја штампа, Београд.Стипчевић, Н. (1999):Учитавања, Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд.Фрајнд, М. (1987): Исоријска драма 20. века, књига 1., предговор, Нолит,

Београд.Хамовић, Д. (1996): Љубомир Симовић или ангажман нарочие врсе, По-

веља, Краљево.

Branko Popovic

LJUBOMIR SIMOVIC’S “THE BATTLE OF KOSOVO“ – DRAMA OF THE SERBIAN NATIONAL DRAMA

Summary

Analyzing Boj na Kosovu of Ljubomir Simovic, the author starts from those do-minant coordinates which define the writer as a member of a specific milieu where all the literary characteristics of the national, that is, home belonging could be re-cognized. Space of Ljubomir Simovic’s drama is also the crossroads where personal and social meet; space that represents an authentic form of a cognitive map whose main coordinates such as nation and national identity, tradition, politics and war are incarnated.

УДК 821.163.41:929 (497.115) 821.163.41.09(497.115)

Славко ГордићНови Сад, Србија

КЊИЖЕВНИ СТВАРАОЦИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Предмет овог документарно-интерпретативног рада су одјеци савремених косметских збивања на ширем српском простору, посебно у Војводини и Летопису Матице српске, те стваралачке особености троје запаженијих аутора – Даринке Јеврић, Дејане Николић и Петра Сарића.

Кључне речи: Космет, Војводина, Летопис Матице српске, Јеврић, Николић, Сарић.

Одавде, из Војводине, са српског етничког и књижевног севера, не раза-знајемо сви подједнако јасно косовско-метохијску стварност нити, поготово, саосећамо у истој мери са страдањем нашег света у јужној српској покрајини. Синдром емотивне окорелости као да бива све изразитији и тврђи. Овдашњој елити, бојим се, много је ближа цинична трезвеност колумнисте Бошка Јакшића од заветно интонираних опорука Иве Андрића, Зорана Мишића или – у овом контексту ређе помињане – Исидоре Секулић, која је веровала да је Косово „све већа и већа сума истина с којима се ми држимо и у нечем битном не мењамо“, проносећи „наслеђе косовско кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу“.

Једном приликом сам већ писао како је овде хистеричним егоизмом и аутошовинизмом дела елите и њених бучних трибуна заглушен и пометен дух самопоштовања и солидарности. Тада, у пролеће 2008, на нашем северу, тзв. покрајинске структуре и универзитет, као по команди, затворише очи и уши пред трагичном истином о ампутацији јужне покрајине. Попут службене Црне Горе, где је ученичко губљење часова на демострацијама проглашено за веће зло од губитка Космета, Српска Атина је дан великог митинга, углавном, посветила испуњавању научних картона и оверавању семестра. А све у нападно европском амбијенту плаката и скупова о екофеминизму, родној равноправности и интеркултуралном дијалогу Војводине и Естоније. Као да


је она прва већ држава. Као да ова друга није међу првима признала косовску квазидржаву. И као да не знамо како се тамо (пре)оцењују хитлеризам и антифашизам. (Нажалост, слично окретање леђа Србији и Космету могло се лако запазити и на овогодишњој прослави Дана Универзитета у Приштини: у Звечану, на свечаној академији, беху сви ректори наших универзитета, као и њихов колега из Бања Луке, те митрополит и неколико владика, па два министра, али не и ректор или који од проректора Новосадског универзитета.)

Срећом, има Нови Сад и лепше лице. Поменућу само – и то у најужој вези с нашом темом – Летопис Матице српске, најстарији живи књижевни часопис на свету. У неколико минулих година његова три броја посвећена су косовско-метохијској проблематици и стваралаштву наших писаца с Космета. Главни и одговорни уредник Иван Негришорац се, тако, постарао да јунска свеска из 2005, априлска из 2008. и јануарско-фебруарска из ове, 2009. године на свестран и веродостојан начин представе неколико десетина домаћих и страних аутора, песника, прозаиста, критичара и научника, чији прилози промишљају косовску тему – мит, историју и савременост – надахнуто и компетентно. Тај подухват је утолико значајнији што наш савремени духовни и књижевни живот бива све расцепканији и – посебно кад је реч о периодици – све глувљи и немуштији, са погашеним жариштима чије светло не могу (а неретко и не желе) да поново упале нова гласила и нове гласоноше.

Са оваквим примислима и (помешаним) осећањима, можда неприкладним сврси овог записа, почињем напокон забелешку о троје аутора с Космета чије су ме књиге последњих година истински узбудиле, обрадовале и растужиле. И гле, афективни набој ових глагола као да показује како доиста није лако говорити о нашој теми неутрално, без (измешаних) емоција!

Најпре, Даринка Јеврић.Говорећи недавно у Градској библиотеци Новог Сада о њеном животном и

стваралачком избору и удесу подсетио сам слушаоце (нажалост, малобројне) да је њено име још за живота засјало у сазвежђу песничких легенди. Лепотом и даром, величином и мучеништвом, њен животни и творачки траг засветлео је у нашим представама поетско-трагичним и умногоме већ митским сјајем, у којем одблескују сродства с Косовком девојком и Марином Цветајевом.

Даринка је била и остала кад је најтеже тамо где је најтеже. А није била ни лаковерна ни фанатизована. Знала је боље од толиких наших мудраца и мудријаша, поготово од рентних патриота и истих таквих космополита, и лице и наличје наше стварности. Изабрала је да у име свега најбољег и најлепшег у нашој прошлости и нашој садашњости, оног што никакав цинизам не може преименовати у нешто друго, остане и опстане на страшном месту као сведок, прекор и жртва, али и као призор и пример безграничне љубави и оданости свему људском, племенитом и светом. Знајући, дакако, и за оне који или интимно не хају за Даринкино подвижничко и песничко завештање, или га инструментали-

421Славко Гордић: Књижевни свараоци са Косова и Меохије

зују по калупу својих потреба, желим да верујем, са Митром Рељић, да „упркос свим нашим удесима и посрнућима“ нису малобројни они које „достојанствена Даринкина патња и погибија недужног народа“ не остављају равнодушним.

У таквом, дакле, духовном и егзистенцијалном хоризонту доживео сам минулог пролећа постхумно објављене Посланице с Проклеија Даринке Јеврић, њену умногоме заветну или тестаментарну књигу, за чију појаву највише дугујемо Митри Рељић и Српској књижевној задрузи. Део тог доживљаја и тог хоризонта чине и сећања на моја два кратка записа о Даринкином песништву. Први је написан фебруара 1999. и имао је за тему њену песничку књигу Јудин пољубац, виђену у мозаику песничке продукције претходне, 1998. године. Други је, пак, забележен 21. јануара 2008. године, у општим околностима не много друкчијим од ових данашњих, а повод и предмет му управо беше песничка заоставштина Даринке Јеврић коју је тих дана Митра Рељић, њена сапатница у приштинском самовању и сужањству, била дотурила Ивану Негришорцу, а он мени. Посланице с Проклеија су тад, како сам записао, чекајући издавача и читаоце, лебделе у међупростору постојећег и непостојећег.

Јудин пољубац, данас као и пре десет година, читамо као најснажнију и најдубљу међу толиким песничким књигама које, у новије време, тематизују нашу националну и егзистенцијалну драму. Изузмемо ли неколика места у знаку јетког публицизма и понеку пригодну разгледницу с књижевних сусрета и друговања, ове песме силно узбуђују и – постиђују. У њима су – кад лапидарно, као на надгробном споменику, кад рапсодично и набрајалачки, као у молитвама и тужаљкама – опевани (и оплакани) суд и сид наше ситуације. „Дјечаци свих војни“ својим животом плаћају за заносе и прорачуне своје „страшне браће“. Хитро лоле мењају пароле, па ови други – кад устреба – оне прве часом преименују у хушкаче и злочинце. „Камчим мишју рупу/да процичим!“ – каже лирски субјект ове књиге. Синтагму „мишја рупа“ у сличном семантичком контексту налазимо, исте године, и у једној песми Нене Смиљанић. Даринка Јеврић се ипак чешће дописује с древним песничким наслеђем, као и с духом и ставом Васиљева, Црњанског и раног Андрића. Насупрот измозганим реминисценцијама и (крипто)цитатима већине дана-шњих песника, туђ говор природно ураста у алузивно ткиво ове поезије, било да је реч о подударном било о различитом искуству: „Будни су још само/Укопници и Картографи/сагласне њихове лозинке“.

Пре и после записа о Јудином пољупцу, који сам управо парафразирао, о песништву Даринке Јеврић чешће и опсежније пише Мирослав Егерић, док је антологичари – зазирући, ваљда, од исповедности, изричитости и завичајно-сти њеног света и говора – махом мимоилазе. Три њене песме увршћује, ипак, Милутин Лујо Данојлић у своја Озарења (2004), а две Часлав Ђорђевић у своје Тамно срце (2006).

Али, вратимо се утисцима с којима сам читао Даринкину заоставштину, коју су потом приредиле за штампу Митра Рељић и Нада Павићевић, заоста-


вштину која ме је навела на горку помисао како смо дуго и поиздалека снови-дели Јелабугу, као таман песнички топос, и како нам се сад такви симболи оте-ловљују. Забележио сам, такође, како ће последњи Даринкини стихови, кад се објаве, обзнанити потресно – али ни у чем сентиментално – животно и ствара-лачко завештање једне даровите и поносите страдалнице. (Ако би се о његовом неминовно печалном тону и дојму говорило, онда би можда Даринкин ламент био најсроднији мушком плачу Његошевом и Ракићевом.) И као поезија и као документ, ови стихови – као грумен руде из Трепче – светлуцају различитим блесковима и просјајима. У њих се слегла лична и колективна патња, дневно и древно, сребро и срма историјско-поетских сећања и подрумски мрак ово-времених понижења. У мотивско-лексичким преплетајима замисливим само на Косову данас, запљускују нам вид обличја јунака, мученика, светитеља и зографа, али и кфороваца, а слух сазвучја словенска и литургијска, али и она белосветска (у знаку нокдауна и нокаута). И – врховним парадоксом поезије, која зна и за „радост тужног стиха“ (Д. Максимовић) – Даринка Јеврић неретко успева да песмом одледи свој и наш „тврђ душе и лед срмен“.

За сам крај овог слова о Даринки бирам два исказа из Посланица с Проклеија, који бисмо могли, макар приближно, илустровати распоне мо-тива и тоналитета наше песникиње. Први је својеврстан колективни, етнопси-холошки и историјски „аутопортрет“ њеног и нашег народа, горко-хуморан, пркосан и аутоироничан у исти час: „Моја земља је мајстор/За изазивање рата/Пробрано шампионски/Два пута прваци свијета/Први свјетски/Први хуманитарни свјетски –/цивилизацијско чудо//Нас не занима друга лига“ („Првак свијета“).

А ево сад другог исказа, с краја књиге и краја животног пута, кад се у тихом, коначном болу затварају и подударају „круг љубави“ и „круг таме“, једначећи интиму и историју, земно и есхатолошко. Исход је унапред знан, јер су сви исходи исти. „Круг“ отворен у наслову и првом стиху затвара се у по-следњем, и звучањем и значењем: „знам унапријед исход ове битке/мјесечина се стеже у омчу око грла/круг љубави/круг таме/букнуће у пожар вјечан/угљевља нема потом/само ће планути ватра под трепавицама срца//залуд се присјећам молитве/бесједа пророчанских/на стару рану привјенчавам млади калем/о сви су исходи исти сва врата маглена“ (Круг љубави).

Ваља нам се захвалити, још једном, Митри Рељић, Нади Павићевић и посленицима СКЗ Драгану Лакићевићу и Марку Недићу који подарише чуј-ност и незаборав песничким опорукама Даринке Јеврић.

Дејана Николић, потом, рођена у Приштини (1965).Њен се Порцулан (2007), бар насловом, одазива на њену претходну књигу

(Tristia, 1999), где је све сијало, звонило и шуштало од визуелних, акустичних и синeстезијских слика из мотивско-имагинативног регистра свадбарског и невестинског, калеидоскопски склопљених од хомеровских, библијских,


литерарних и бизарних чаролија и маштарија. Сад, у Порцулану, међутим, интимистички поетски вез налази у материнству нову инспиративну потку и основу, а у унутрашњим римама, цитатима из усмене и уметничке лирике и простодушним језичким игрицама песме за децу говор друкчије нежности. Сеновитију хемисферу књиге чине дискретне натукнице о „великом збегу“ којим се окончава „вољено прошло време“ и, посебно, завршна песма, насло-вљена именом родног града, из које бележим другу и последњу, шесту строфу: „Тамо далеко,/устрељени зеко./Твоју одрану кожу чувам/као малу географску карту, одрезана очна капка два./Косово, Метохија, одакле сам ја. //(...) Нека прионе језик мој за уста моја/ако тебе заборавим,/ако не уздржим Јерусалима/сврх весеља мога./Никада се више нећу обрадовати, /обећавам ти.“

Овде би ваљало мало поћутати. Или се присетити Миодрага Павловића, који у својој религиозној (или мистичко-медитативној) поеми С Хрисом неремице (2001) бележи: „Шта се још види од оног што су преци стекли, или подигли?“ Да би на наредној, претпоследњој страници дописао: „Србија, је ли то место? Или народ који се на једној белези родио? Извиди брзо од којег си кова и који ћеш да заступаш значај (...). Све се то догодило, ником другом него – теби. Народу припада похвала за храброст док му руше један па други мост. На нас се налактио враг.“

А могли бисмо, после још једне ћутње, прословити коју – опет узалудну – о нашем брзом нехату и забораву, о нашем веселом нереду вредности. Ко још слуша песнике? И песникиње? И ко и зашто, рецимо, неуморном причом о родној равноправности заташкава битније и општије видове неравнопра-вности? Па нам, тако, безмало сваки грађанин зна сваку звезду естрадне разоноде и естрадне политике, особито оне коју интонирају шефице невлади-них организација, док је за Дару Секулић, Радмилу Лазић, Тању Крагујевић, Злату Коцић, Дејану Николић чуо тек сваки десетохиљадити.

Или одбрана бољег од горег само отежава положај оном првом. Јер, како вели Павловићева књига, „невин се брани најмање добро“.

И, најпосле, Петар Сарић.Мада слаб познавалац његовог минулог рада, имао сам привилегију

да међу првима, још у рукопису, читам његову Сару (2008), објављену у јубиларном, стотом колу СКЗ и, потом, овенчану престижном наградом „Меша Селимовић“. Ово признање, симболично, припада свим српским писцима с Космета, како онима који су остали на „белези“ тако и онима које је историјски вихор, коме не видимо крај, нагнао у „велики збег“.

Место и околности настанка овог романа – Приштина, марта 1991, и Брезовица, маја 2006 – само на први поглед не одређују битније његову тематику, хронотопом везану за Бањане и црногорско-херцеговачку границу у првом полувеку прошлог столећа. Међутим, пажљивијем читаоцу не може промаћи сенка коју Косово и косовска сећања и завештања бацају на карактере


и судбине Сарићевих јунака. Било на коју географску и идеолошку страну или странпутицу да их доведу наше фаталне деобе и сеобе, они не заборављају да су, без обзира на место рођења, „душом, увек и без изузетка, са Косова“. И да им, по речима насловне јунакиње, нико не може поуздано рећи колико се пута поновио и колико ће се пута догодити косовски бој. Без оваквог, дискретно оцртаног историјског и етнопсихолошког фона, сва међуратна и ратна збивања – како колективна тако и интимна – имала би у Сари умногоме друкчији, значењски ужи смер и досег.

У жанровско-типолошком смислу породични роман, Сара овлашно оцртава статус и порекло Јакова, Светозара и Борише Вукотића, као и њихо-вих супруга Саре, Крстиње и Анђе. Прва деоба у угледној породици – ува-жаваној колико због легендарних предака, косовских јунака, толико и због слоге, честитости и марљивости које су красиле све њене братственике – бива сижејном окосницом првог дела романа и својеврсним узајамним огледа-лом свих Вукотића. Што прећутно, што изричито, и породица и околина за узрочника и кривца означавају Сару, погодну у својој издвојености и само-својности да – тад и потом – буде изговор и жртва најразличитијим видовима злобе, зависти и помаме ближњих. Мада може изгледати развучен, опис деобе – с карактеристичним заверничким сашаптавањима, дволичношћу, лажном и искреном великодушношћу – ваља, чини се, читати и као метафору свих наших негдашњих, актуелних и могућих деоба.

Лик Сарин је средиште и вис Сарићевог романа. Лепотом, изузетношћу и страдалништвом као да стоји негде између Станковићеве Софке и Михаило-вићеве Петрије. Друкчија од свих, неодољива, тајновита, мудра и племенита, Сара у исти мах разјарује и привлачи. Ништа мање од њене лепоте, по Сару је кобна њена чаровита узвишеност, даровитост и беспримерна доброта и незлобивост. Као да, по ко зна који пут, увиђамо да у постојећем нема по-стојања за најбоље људе и највише тежње! Оно што Сара, којој су редовно враћали зло за добро, и мржњу за љубав, највише може у таквом свету јесте да самоубиством спасе своју децу од зала која је магнетизмом своје кобне издвојености и на њих призивала.

Други део Сарићевог романа има за свој тематски оквир ратно и поратно време, у којем Јаков и Сара и њихова деца бивају без кривице криви и више него што им њихова рањива душевност и чистота неминовно досуђују. Грађански рат, као посувраћење свих вредности, али и општи полом у коме неретко за један дан гине више Срба од српске руке него што их је некад страдало од туђина у једној гласовитој битки, у Сарићевој епско-лирској, реквијемској транспозицији попримају смисао и обличје у каквом, углавном, раније нису дочарани у српској прози.

Сентенциозност пишчевих коментара, као и дубина и парадоксалност с којом понеки његов јунак сагледава и именује своје и опште искуство света и


човека, дају Сарићевом романескном исказу посебан сјај, својствен искључиво ствараоцима великог посматрачког дара и говорног умећа.

Тај дар и то умеће можда, ипак, највише фасцинирају у поетско-психо-лошкој равни романа, из кога је на чудесан начин проговорила и прогледала саживљеност човека с природом, стварима, биљкама и животињама. У свету и говору Сарићевих јунака, као по правилу, околиш има изглед какав му да њихово душевно стање, тако да, на пример, „мир добије облик њихове увале“. Са сличном танкоћутношћу – не баш очекиваном кад је реч махом о једноковој природи нашег горштачког света и његовој племенско-патријархалној пси-хологији – Сарић прониче у сложене и противречне односе намераваног и учињеног, хотимичног и нехотичног, мишљеног и казаног, казаног и прећу-таног и у толике друге видове вољног и невољног „преодевања“ нас и наших чинова. Тим расветљавањем живота и света изнура, које пишчевој мисли и речи налаже изузетну евокативну гипкост, Сарић се указује као надахнут стваралац, посвећен одгонетању судбинског у обичном, чудесног у малом и неприметном.

Потресном сликом малих људи у великом историјском невремену, озаре-них и пометених присуством једне изузетне и готово нестварне личности, коју не могу појмити друкчије неголи као слутњу и призив вишег живоа, Петар Сарић је домашио својим новим романом семантичко-експресивну висину својеврсне параболе и саге, каква се може посрећити само аутентичном ствараоцу.

Slavko Gordić

WRITERS FROM KOSOVO AND METOHIASummary

The author of the article focuses upon the references and resonances of the conditions at Kosovo and Metohia and the influence its literature exerts upon the greater Serbian territory, mostly in Vojvodina. The paper aims at the analysis of critical reception and interpretation of poetry by Darinka Jevric (Judas’ Kiss, Epistles from Prokletije) and Dejana Nikolic (Tristia, China) as well as Petar Saric’s novel Sara.

УДК 821.163.41.09(497.115)”19”

Сунчица ДенићВрање, Србија

РЕФЛЕКСИЈА У САВРЕМЕНОЈ КОСОВСКОМЕТОХИЈСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Српска књижевност на Косову и Метохији наметнула је особито певање као резултат новог доба и као печат великог страдања. Из те скупине нарочито се издвајају имена Даринке Јеврић и Моша Одаловића. Ова два песника, слична по мисаоности и рефлексивности, припадају весницима свеопште поетике страдања и поетике трпљења. Својом поезијом потврдили су оцене о свом стваралаштву, када су, с највећом поетском снагом, утемељивали поезију Косова и Метохије у токове српске поетике. Ненаметљивом лириком остварили су високе естетске кодове. Поред певљивости и метафоричности, то потврђују својом етичношћу, својом рефлексијом, као тихим мирењем са страдањем, измештањем, пролазношћу. Одаловић, лиризмом, снажно осведочава самоћу и немоћ. Код њих се Косово и Метохија не промовише бунтовно и патетично као мито-поетски простор, већ се тај простор замењује празнином, непреболом и наталоженом зебњом. Код Даринке Јеврић тај се феномен претвара у питање, као у Монологу песника: Шта сам то зидао/и где бијах подучен грешно, а код Моша Одаловића то се претворило у свет непокретног детињства и сна, где косовски завичај и косовски космос једини носе припадност свету и заједници. Само у мом крају могу да одредим стране света/и нигде/нигде/нигде више, пише он. Ова два молска песника говоре о простору пре и после краја, чија се вредност певања све више утврђује у свеопшти естетски, поетски канон.

Кључне речи: књижевност, Косово и Метохија, изгубљен завичај, туга, егзил, П. Стефановић, Д. Јеврић, М. Одаловић.

Можда би се савремена српска косовскомеохијска књижевнос, погоово књижевнос у последњој деценији XX века до данас, могла смесии у један заједнички назив, поврђујући име заједничку поеику, попу оне Књиге туге из X века, у којој Григор Нарецки пише следеће: И књига ова је уместо тела мога, И реч ова је уместо душе моје.


Српски писци са Косова и Меохије, условљени новим друшвеним, исоријским и полиичким ренуком, сварају посебно есеско поимање ога јединсвеног певања и приповедања. Свеједно где су се нашли после 1999. године, и свеједно како су се снашли после ове граничне године, њихова је ема косовска сварнос. Могло би се рећи да је ова књижевнос већ сворила посебан канон.

Велики број писаца, песника нарочио, пише о просору где се губи правац, о некомоцији, самоћи и узи. Српска књижевнос за неколико последњих година може да промовише омове књига с емаиком изгубљеног завичаја. Свакако и дабогме, овде се, хели о ми или не, ешко може избећи паеика и паос. Па и о је, узгред буди речено, амнија срана овог певања, њен усуд и њена кончина. Немогућнос да се омалодуши, обезличи, оуђи и неуралише по сваку цену, јесе и немогућнос да се декларише у шире маичне и свеске окове. Можда би се као програмска, завичајно уемељена, могла промовисаи као јединсвена манифесна поеика савременог свеа. Или као конрас свевидећем и свемогућем чињењу.

Оно шо чини особенос ове поеике, и оно шо је, дакле, њена немоћ, могло би изнудии један изузеак.

Српска косовскомеохијска књижевнос, свеједно где је писана и објављена (Грачаници или Субоици, Београду или Кладову, Краљеву, Крушевцу, Блацу, Косовској Мировици, Шрпцу, Угљару или Преоцу), или пак у мањим или већим збирним насељима, камповима или домовима, насајала је на извору, као на почеку или крају, ј. на Косову.

То је као кад Ернс Блох каже: Ја јесам. Али ја немам себе. Чим се крене са Косова, изгуби се правац. Драматичне стихове о овом проблему снажно су испевали Мошо Одало-

вић и Стојиљко Станишић. Први сведочи о косовском бескрају и космосу, о завичају у којем се једино могу одредити стране света и негде, нигде, нигде више..., а други о псу који плаче као киша док гори кућа његовог власника, а кад су га Албанци спречили да ускочи у ватру, видели су да: kаj qeni si shi плаче пас као киша.

Сцена о псећем плачу на напуштеном кућном прагу може се поредити са цветањем божура на многим местима где није цветао до 1999. године.

О избеглиштву, као и о исељавању с Косова и Метохије, говоре и неки други аутори у својим делима.

Ратко Поповић у роману Кукавичји снијег, кроз монолог Крстиње Дра-шковић, говори о човековој везаности за земљу у којој је све између живота и смрти, између кућишта и грома, између историје и завета. Као да је лик Крстиње изашао из епске традиције и она не функционише као јединка, већ као колективни глас који је болна хроника историје и завичаја.

Роман Милорада Рогановића Оеи завичај сведочи о догађајима од 1968. до 1981. године, када се јавно дефинише косовски синдром, о људима

429Сунчица Денић: Рефлексија у савременој косовскомеохијској књижевноси

чији је завичај отет. Писац каже да је за њега завичајно Косово митско и епско, а дивљања која узимају маха стварају тамни простор међу људима. То је слика о вечним прогонима, трагичним судбинама и недужним жртвама.

У два своја дела о прогону пише Пера Стефановић: у документарној про-зи Ех, Пришино моја, објављеној 1999, и књизи Мирис дома, објављеној 2007. године. У њима Стефановић евоцира дане у Приштини, у којој неколико векова живе његови преци, значајни људи за овај ћутљиви и сада посве другачији град.

Слика конвоја који ће оклопна возила КФОР-а штитити до изласка са територије Косова и Метохије делује парадокслано. Невиђени ред у хаосу, поштовање пута и времена када иза тебе остаје живот. Не само географски простор! Усред тог јада и јецаја, пролама се, готово шекспировски, глас Тозе свирача, ненадмашног свадбарског маестра на виолини, и песма: Је л’ и жао шо се расајемо! Песма Тозе свирача колективно је оплакивање раскућених и искућених који пролазе уз тешко бректање аутомобила, камиона, трактора... Аутор, на Тозино певање и тужење: Је л’ и жао шо се расајемо!, отпевљује: Жао ми је, и срце ме боли, празан и опустошен. Такође, слика бомбардованог приштинског гробља делује као потоп. Да је време добошара, каже Стефа-новић, „онда би познати и омиљени приштевачки Алекса добошар, заредио на раскрсницама Приштине, објавивши: Чујте и почујте, грађани Приштине! Злочин се догодио на гробљу! Почујте, људи, ако вас још има; убили су гробље!“ (Стефановић, Мирис дома 2007:143). Гомиле и брдашца на гробљу као да долазе из подземља, а тај нови рељеф, каже писац, јесте рељеф новог поретка.

У збирци прича Хрисови сведоци (2001) Радосав Стојановић, као мото наводи три реченице, а које одређују структуру и карактер ове књиге. Оне гласе:

Сви ликови у овој књизи су измишљени. Свака сличнос са сварним особама је случајна и ненамерна. Само зло и несрећа су сварни и вишесруко надилазе људску машу.

Заблуда, као и код многих на тим просторима, одвела је Андраша Балата, глумца из приче Реквизиер, а из стварног живота познатог Лајоша, на пољану у атару села Угљаре покрај Приштине, на којој је, заједно с претужним Призренцима и Урошевљанима у принудном смештају свих ових година. Тумарао је до скора са псима, у чизмама, с брадом до колена, вазда гунђајући: Mrekulli (дивоа), био сам бољи Шипар од пола Дренице!

Радосав Стојановић у књизи Хрисови сведоци казује о удесу појединаца, који су уједно и заробљеници прошлости и завичаја, у сталној жељи да врате свет или да се врате свету из којег су прогнани.

Таква је поезија Милорада Ивића, Благоја Савића, Драгомира Костића, Радета Златановића, и још многих косовских стваралаца.


Николај Тимченко у књизи Песник и завичај за Станислава Винавера је рекао да је он, прогнан из завичаја, заправо прогнан из постојбине смисла.

Михаил Епштајн, за разлику од многих који су говорили да је постмодерни-зам крај времена, тврдио је да је постмодернизам после краја, или време могуће будућности (Постмодернизам, 1998) . Све нас то упућује да књижевност са Косова и Метохије сврстамо тамо: у књижевност после краја или у време могуће будућности. „Завршетак историјске приче не мора да буде и крај, будући да граница није оно код чега нешто престаје, већ је (...) оно од чега нешто започиње своје постојање“, каже Б. Холи у тексту Смешање кулуре (Б. Холи, 2006: 18).

Ова косовскометохијска стварност претворена у метафору, у симбол, можда хиперболу; у стих или причу, резултат је историјског лома који се утеме-љио на Косову и Метохији већ неколико деценија, ако не и неколико векова. Естетски, она јесте свеопште национално трагање за вредним књижевним изразом, али увек са извесним враћањем, како на регионалне теме, тако и на регионално вредновање.

Добро би било да се не изгуби тамо где нешто престаје, већ да се удоми тамо где и због чега нешто започиње своје постојање!

Иако, дакле, код свих Косово избија као митопоетска тема, по јачини хронотопа (места и времена среће) и по естетском кôду, издвајају се Мошо Одаловић и Ацо Ракочевић, писци за децу, поетичари косовског јада.

Ацо Ракочевић пише писма Милици, девојчици из Крајине, двоструком прогнанику, из чијих је прича о Крајини настао роман Човек који прескаче ваздух. Свака прича из овог Миличиног приповедања са Косова завршава се реченицом: Па, све на тату мислим...

Рекли смо на почетку: чим се крене са Косова, изгуби се правац. Мошо Одаловић у песми о Трајку Липљанцу пева:

Трајко ЛипљанацИзгубија правацИзгубија га низ поље Код онога брега...

Оријентацију у Мошовој поезији без завичаја губе и старци, не само деца. У песми „Завичај“ слика је јача, јер сведочи о потпуној припадности косовском бескрају, да не кажемо косовском космосу.

Само у мом родном крајуумем да одредим стране света,и нигде нигденигдевише


„Рођен сам у Старом Грацком“, пише Мошо, „и ту ћу увек бити, ма где спавао, скитао, стално боравио. (...) Ма где живео, ово је моја једина кућа.“

Велики број песама Мошо је посветио завичају, бесконачно мотивисан косовским усудом. Завичај је место са јасним цртама истине. Одлазак, тј. губљење косовског завичаја, није класичан егзил! Зато се многи моле да не оду, да се не поцепају као Неродимка.

Ко зна каква је туга била?Пред поплаву?Пред сушу? Кад Неродимка се Замутила: На два морапоцепала душу. (Неродимка)

Дељење воде је дељење душе. Снагу завичајности песник Одаловић по-тврђује аутентичним језиком старокосоваца, у збирци Косовчице. То је матер-ња мелодија, како би Настасијевић рекао, која поткрепљује симболику овог чудесног певања, исто као у епистоларној књизи песама Лирски покер, где су лирске поруке другарима-песницима праве драме:

Низ казаљке истекло студено ми, никад студеније. Из ове језе морам до селакао Јесењин до Рјазанске губерније. А тамо сипи меланхолија.

То је права слика ове поезије и овог косовског певања у егзилу, где су као чавке на туђој слами!

Без куће песник је у простору без темеља, у ваздуху, као у песми „Песник“ у Змај Јовиној улици:

Ако ме случајно траже Ти им слободно реци: ту је! Ено на облаку стихове слаже,Доћи ће с ветром да рецитује.

Такви су осуђеници на вечиту кривицу, без завичаја, па жедан не пијеш, недужан плаћаш, завичају, гујо у грудима, писао је Душко Трифуновић, такође без завичаја. Песма над песмама на ову тему јесте Мошова песма М. О. украо


ласту, која нам преноси дечје страхове и немоћ пред нужним послом: продаје куће као продаје душе.

Нешто се озбиљно догађа,Врапци се скрили у прућу.Неко се с татом погађа – Купује нашу кућу.

И све око куће, дабоме: путељак, њиву, воду...Доме, најлепши доме, купују гнездо и воду!

Купују стране света.Сад побркано све је.Лето је, мраз пуцкета, сунце пахуље веје.

Кућа као завичај, као дом, за Косовце је слика урушене куле. Као да су одбегли Косовци бића уништене куле, тј. уништене душе. Гастон Башлар каже да је „кућа наш кут у свету. (...) Кад нам се, у новој кући, врате успомене на старе домове, ми одлазимо у земљу непокретног детињства“ (Г. Башлар, 1969: 30–33). А старински косовски народ није навикао да живи без душе, као што не може да живи без слободе. Сељак Божидар у кући Марковића/Имао свега – јела и пића, имао, дакле, сунце, њиву, расло му жито, имао Божић и славу, пријатеље и мобе. Када је пуно таме око Батуса било/сво косовско небо у њега се слило. То је општа патња, јер је косовска земља заједничка и једина кућа.

Пишући о Одаловићу, Перо Зубац наводи да „има у свему што Мошо напише нечега светог, одистински побожног – у најлепшем смислу те речи. Та врлина проистиче из његовог побожног односа према речи и снази казаног, записаног, емитованог у свет“. Мошо је ненаметљиво и тихо унео нов манифест у савремену српску књижевност за децу, пишући као из неког другог, далеког времена, и неког другог, далеког простора, а препознатљив по поздраву: Из темеља/из основа/прими поздрав са Косова.

Николај Тимченко је у књизи Песник и завичај за Станислава Винавера рекао да је он, прогнан из завичаја, заправо прогнан из постојбине смисла. Наш нобеловац Иво Андрић записао је да се осећао, кад год би дошао у завичај, као да никуд није ни одлазио. За Андрића као да се ништа није збивало, као да ништа није постојало изван завичаја. „Свест о свом постојању се у Андрића повезује, ако не и поистовећује, не само са његовом поетском визијом завичаја, него, безмало, и са самим светом. Отуда, ваљда, Андрићев завичај пулсира и зрачи таквим интензитетом у његовим приповеткама и


романима“ (НИН 2006). Тако Андрић доживљава завичај, а могао је увек да оде и да живи тамо.

Ствараоци са Косова и Метохије, губећи завичај губе идентитет, или су разапети између одрицања и потврђивања, прихватајући косовски простор за јединог господара простора среће.

Речено је, још на почетку: ова књижевност избеглиштва – књижевност је без хероике, без плана и распореда, без наде и освете. Једино уздање у Бога стоји као истински ослонац и једино разрешење из очаја у који су упали и аутори и њихово дело, па често нису спремни да чују другачије мишљење или нпр. Божју поруку. Или је, можда, више од других наслућују.

Код Даринке Јeврић пoистовећивање песника са оним са чим се сусре-ће, било да је у питању фреска, дечанска звона било љубав ратника, јесте оживљавање тога света. Циљ таквог песничког оживљавања јесте да се непро-лазна суштина и ванвременска вредност пренесу у вечност. Тако се може рећи да Даринка Јеврић свој песнички флуид, трен, своју лирику и лични доживљај претвара у велику слику, у општу причу и широко кретање. Тако се, дакле, може рећи да лириком ствара епско певање.

Намеће се често слика затвореног простора као простора среће и посто-јаности. Зато је „соба у којој дишеш као уснули светац“, простор где она постоји, где је власник нестварних записа. То је њен трон и њена звезда, њен мач и њена жила куцавица. Одатле може да одреши муње, да дланом додир-не ваздух, може нечијим дахом собу да позлати, да златна зрна пронађе у забрањеном воћу, јер „тако нестварно бораве само птице“. То је та истина коју Даринка Јеврић објављује кроз шапат о који се спотиче. То је тај Даринкин хронотоп или, са овог угла посматрано, уопијски хронооп.

Завршавамо ово пребирање по значењу тајне и чежње Даринкиног ре-флексивног ЈА јарким њеним знамењем и покушајем да олакша и себи и вјековима питањем чедним и видним, које поставља у Монологу пјесника:

Ша сам о зидао иГдје бијах подучен грешно.

Оно што је отворило широко пространство Даринкиног литерарног реа-литета, као и оно што је на тематском и мотивском плану представило Косо-во, завичај разуђен/као паучина око главе, налази се у збиркама Хвосанска земља и Јудин пољубац. Тако се наговештај и песничка интуитивност осећа у овим стиховима који творе суров есамен:

Над пољем црни се јао, згрушана душаНааложена зебња. Сврдлом видан вид.


(…) Уредно смо плаили завичајнину, уходнину, самотнину, мрзнину, жучнину, мрзлину… Кроз пакао прошли смо већ, пева Даринка у песми Псалм бездомника.

Николај Тимченко је писао да је тражење смисла и завичаја у основи сваке ауеничне поезије... „Сећања на завичај“, пише Тимченко, „на место у коме је човек одрастао и стекао прве утиске о животу и свету, буде осећања среће, блаженства, задовољства; то су најпријатнија, најлепша сећања која доносе мир и спокојство“ (Н. Тимченко1969: 24).

Иво Андрић у својим Сазама пише да на „почетку свих стаза и путева, у основи саме мисли о њима, стоји оштро и неизбрисиво урезана стаза којом сам први пут слободно проходао. (...) И на свим друмовима и путевима којима сам доцније у животу прошао, живео сам само од те убоге среће, од своје више-годишње мисли о богатству и лепоти створеног света“.

Рекло би се да Андрић изнад свега говори о праву на наду, једном од најљудскијих права и осећања.

Писци са Косова и Метохије ових деценија, својом поезијом као својом рефлексијом, својом тугом и својом немоћи, тумарају изван овога права.


Холи, Б., Смешање кулуре, Сарајевске свеске, бр. 13, Сарајево, 2006.Башлар, Г., Поеика просора, Култура, Београд, 1969.Тимченко, Николај, Песник и завичај, Багдала, Крушевац, 1969. НИН, 23. 8. 2006.Посмодернизам, Слово, Београд, 1998.

ИЗВОРИ

Јеврић, Даринка, Хвосанска земља, Просвета, Београд, 1990.Јеврић, Даринка, Јудин пољубац, Драганић, Београд, 1998.Јеврић, Даринка, Псалам бездомника и друге песме, Панорама, Приштина,

2006. Јеврић, Даринка, Посланице с Проклеија, Српска књижевна задруга, Бео-

град, 2008.Одаловић, Мошо, Тако је било, пчеле ми, Прометеј, Нови Сад, 1995.Одаловић, Мошо, Молим е, чувај се, „Григорије Божовић“, Приштина,

1998.Одаловић, Мошо, Косовчице, 1998.Одаловић, Мошо, Завичајни буквар, Контакт, Београд, 2001.Одаловић, Мошо, Педесет и пет песама, Смедеревска песничка јесен,

Смедерево, 2002.


Поповић, Ратко, Кукавичји снијег, КК „Никанор“, Грачаница, 2002.Ракочевић, Ацо, Морам Цигане да нађем, Бесједа, Бања Лука, 2000.Ракочевић, Ацо, Молива за Милицу, Приштина: Народна и универзитет-

ска 13. библиотека „Иво Андрић“, 2006.Рогановић, Милорад, Оеи завичај, Нови свет, Приштина, 1998.Станишић, Стојиљко, Без почивала, 2002.Стефановић, Пера, Мирис дома, Панорама, Приштина, 2007.Стефановић, Пера, Ех, Пришино моја, Народна и универзитетска би-

блиотека „Иво Андрић“, Приштина, 2002.Стојановић, Радосав, Хрисови сведоци, „Филип Вишњић“, Београд, 2001.Стојановић Радосав, Дивљи камен, Народна књига– Алфа, Београд, 2002.

Sunčica Denić

REFLECTION IN CONTEMPORARY LITERATURE OF KOSOVO AND METOHIA

Summary

Influenced by a new social, historic and political moment, Serbian writers from Kosovo and Metohia have created a specific aesthetic perception of that unique poetry and narration. No matter where they found themselves after 1999, and regardless of their situation after this milestone year, their theme is the realities of Kosovo. We can say that this literature has already created its own canon.

A large number of writers, especially poets, write about space where all directions are lost, about the sense of discomfort, loneliness and sadness. Serbian literature of the last few years can promote volumes of books on the theme of lost homeland.

Serbian literature of Kosovo and Metohia, regardless of the place where it has been written and published, in smaller or larger colonies, camps or homes, has in fact been created on the source, at the beginning or the end of everything and that is – on Kosovo.

It is like when Ernst Bloch says: I exist, but I don’t own myself. The reality of Kosovo and Metohia transformed into a metaphor, a symbol,

perhaps a hyperbole; into a verse or a story, is the result of the historic rupture present in Kosovo and Metohia for a few decades, if not a few centuries. Aesthetically,


it is an overall national quest for an important literary expression, but always with adherence to regional themes, as well as regional evaluation.

Although many writers have Kosovo as a mythopoeic theme, the following writers stand out for the strength of their chronotopes (the spatio–temporal matrix, which governs the base condition of the narrative) and for the aesthetic code: Moso Odalovic, Aco Rakocevic, Darinka Jevric, Pera Stefanovic, Stoiljko Stanisic, etc.

This literature of exile – is the literature without heroism, a plan or agenda, without hope or revenge.

What it is characterised by and what also makes it beautiful is a great deal of sadness, reflection and deep consideration without a final resolution.

УДК 821.163.41.09-1 Раденовић-Петковић С.

Весна ЛопичићНиш, Србија

КОСОВО И МЕТОХИЈА ОЧИМА ДИЈАСПОРЕ: ПЕРФОРМАНС СТОЈАНКЕ РАДЕНОВИЋ-ПЕТКОВИЋ

У последњој збирци песама, Перформанс, објављеној 2008. године, Сто-јанка Раденовић-Петковић посветила је низ песама Косову и Метохији. Ова збирка представља поетске белешке песникиње са пута по српским земљама на који се упутила 2007. године. Сам назив, Перформанс, указује и на њен субјективни доживљај историје и положаја нашег народа у овом политички сложеном тренутку. Језгровит и динамичан језик песама о Косову и Метохи-ји, поред оригиналне обраде постојећих проблема кроз слике и терминологију својствене позоришту, чини ове песме значајним доприносом српској књиже-вности за коју границе дијаспоре не би требало да буду непремостиве међе.

Кључне речи: Косово и Метохија, дијаспора, поезија, историја, позори-ште, родољубље.

Перформанс као појам означава јавно сценско дешавање. Поред сцене, оно се може уприличити и на улици у виду акробације, пантомиме или жонглирања, у кафани или на неком отвореном простору, може бити са текстом или без њега, може га пратити музика, али и не мора. Стојанка Раденовић-Петковић својој збирци поезије из 2008. године у издању Сцене Црњански даје назив Перформанс и само речима које чине поезију успева да дочара низ сцена и дешавања у сасвим јасном политичком контексту. Обједи-њујућа метафора ове збирке јесте слика позоришта и представа које се у њему играју. Песникиња се потрудила да до краја и конзистентно одржи позоришну атмосферу у овим песмама, стварајући Позориште СПН, што значи Српско позориште народа, одређујући глумце који ће у њему играти, а то је народ као заједница, и режирајући представу за те исте глумце којој се може дати име Уметност живљења.

У једној од песама, песникиња каже: „школе живота су све исте/Само су времена живљења различита“ (50). Тиме у исти положај ставља себе и свој народ, указујући да се лекције живота уче у контексту времена, па и на


сопственим грешкама. Ова песма спада у најбројније песме из Перформанса у којима се аутор на аутентичан начин бави уобичајеним поетским темама: пролазношћу, непрестаним трагањем, усамљеношћу, значајем ретких тренута-ка праве љубави, распадањем система вредности, положајем уметника у свету и сл. Занимљиво је да се не помиње пол аутора нити се он може наслутити, али се зато осећа истанчани сензибилитет песника, примећује се изузетна перцептивност, а већ после неколико песама читалац схвата да је на делу и таленат да се нађе права реч за одређена стања ума и душе.

Поред ових песама које се баве личним искуством аутора, у Перформансу је и известан број песама чија је тема положај Србије и српских земаља данас у којима песникиња са истим жаром као о својим личним преживљавањима говори о недаћама кроз које пролази њена земља. Са гневом и тугом, а понекада чак и духовито, она успева да истакне значај историјског тренутка, последице одређених одлука и потеза, неправду светске заједнице према једном народу, све у свему, опасност политичке кризе са којом Србија мора да се носи.

Трећу групу песама чине оне које се директно баве Косовом и Метохијом. На свом путовању по српским земљама, као што поднаслов ове збирке каже, песникиња је оком писца из расејања пратила промене моралних вредности и ставова, спонтаних и наметнутих, код наших људи у покрајини и правила поетске белешке у намери да разуме најновија дешавања на овим просторима. Треба рећи да песме у збирци нису издвојене у целине, нити су им дати наслови, тако да се стиче утисак да је за песникињу тема сваке песме само један аспект, један детаљ из живота, ње саме или њеног народа, без разлике. Уметност живљења, као перформанс који сви ми у овим крајевима изводимо, ангажује сваког појединца на различите начине, а песника уз то и инспирише.

Ово наводи на питање дефиниције поезије и њене улоге у свакодневном животу. Када Стојанка Раденовић-Петковић пише лирску или исповедну поезију, онда је по суду многих добар песник. Међутим, шта је са песмама које су очигледно ангажоване, јер говоре о конкретном народу, конкретном историјском тренутку и проблему, па чак нескривено дају и вредносни суд песника? Да ли песник сме да буде ангажован? Прихватљив одговор на ово питање дао је јужноафрички песник Денис Брутус (Brutus):

Верујем да песник – као песник – нема обавезу да буде ангажован, али да човек – као човек – има обавезу да буде ангажован. Хоћу да кажем да свако треба да буде ангажован, а песник је само један од тих ’свих’ (Brutus).

Брутусов став своди се на идеју да је човек друштвено биће и да као такав треба да буде свестан политичког стања у заједници у којој живи, да затим критички реагује на стање у друштву уколико је оно незадовољавајуће, те да је једина разлика између песника и ’обичног’ човека у начину на који реагу-

439Весна Лопичић: Косово и Меохија очима дијаспоре

је. Грађанин може своје незадовољство изражавати на разне друштвено при-хватљиве начине, док песник поред своје улоге као грађанин има и улогу као уметник да путем своје уметности субверзивно дела у друштву. Појам субвер-зивно овде свакако има позитивне конотације јер подразумева преиспити-вање система вредности прихваћеног у датој друштвеној заједници и његово кориговање с циљем спречавања идеолошких злоупотреба целог народа.

Ангажована поезија може се сврстати у две категорије: протестну и ди-сидентску поезију. Опште је мишљење да је протестна поезија ниже уметни-чке вредности. Њен циљ је да подрије и разобличи важеће идеале, нарочито оне које намеће владајућа политичка структура и да подстакне читаоца на политичку акцију. У свом чланку под називом „Поезија протеста“ Роберт Шо разматра више примера протестне поезије и указује на њене слабости. Без обзира на оправданост такве ангажоване поезије, која се често бави табу темама и разоткривањем непријатних истина, она је обично бомбастична, екскламаторног стила, заснована на убеђености у сопствену исправност и моралну супериорност и као поезија је најчешће потпуно промашена. Док критикује постојећи естаблишмент, његове структуре, администрацију, поли-тику, протестна поезија пада управо на ниво бирократије, јер језик губи моћ да искуству да уметничку форму. Задатак уметника јесте пре свега да сирово искуство, ма како упечатљиво и живописно оно било у својој бруталности, уобличи у универзални и трајни израз, чиме се може мерити и успешност једног уметничког дела. Претерано ослањање на чињенице и политичку реалност одузима поезији виталност без које она постаје новинска вест или обична критика. Без обзира на то да ли је реч о неком догађају ширег зна-чаја или неправди нанетој једном појединцу, политичка песма настала као реакција на ту појаву неће имати ефекат добре поезије, уколико се занемари поетска вештина. Гнев не може да надомести недостатак талента нити је сама критичност према друштвеним појавама довољна да се створи уметничко дело. Песник је пре свега етимолошки стваралац, креатор, те стога неприхватљива политичка реалност може послужити само као инспирација за стварање поезије која ће бити разумљива у сваком историјском тренутку. Као што је у Шекспирово време свако знао да је Данска из стиха „Нешто је труло у држави Данској“ у ствари Енглеска, тако и данас уместо Данске читалац ставља име своје земље.

С друге стране, дисидентска поезија има исти циљ као и протестна, то јест да раскринка злоупотребу власти и да промени вредности које намећу структуре моћи. Међутим, Скали (Scully) објашњава да је за разлику од протестне поезије која је концептуално плитка, реактивна, предвидљива у погледу средстава којима се служи и често агресивна, дисидентска поезија она која узвраћа, која дела као део ове стварности, уместо да је само рефлекту-је у виду огледала што чини протестна поезија. Скали даље тврди да диси-дентска поезија не поштује границе између јавног и приватног, између себе


и другог, већ напротив слама те баријере, нарушава тишину и проговара у име оних који су ућуткани. Такав песник успева да отвори неретко хермети-чну поезију и да је смести у само средиште животних токова. Дисидентска поезија подстиче читаоца да самостално вреднује сервиране ’истине’ и да сходно својој процени крене у неки вид политичке акције. Због тога Скали ту врсту ангажоване поезије види као један облик друштвене праксе. Он је у великој мери истомишљеник са чувеном песникињом Адриан Рич (Rich), јер се обоје залажу за уметничку и културну праксу која се активно супрот-ставља структурама моћи под чијом су доминацијом често и врхунски инте-лектуалци. Дисидентска поезија је стога и глас савести, јер доводи у питање успостављену доктрину, политику или институцију.

Перформанс Стојанке Раденовић-Петковић јесте ангажована поезија, али не би било оправдано ове песме сврстати ни у протестну ни у дисидентску поезију. Оне садрже елементе обе категорије: гнев, али ироничан и пригушен; коментар на одређен догађај или политичку одлуку, али песнички заоденут у метафору; критику владајућег естаблишмента, али не своје земље већ светске заједнице. Можда је најпримереније Стојанкине песме назвати патриотским, уколико се прихвати Ракитићев став да је свака добра песма и патриотска.

У потпуности бих се сложила са Ракитићем када каже да је свака добра песма и патриотска. Српска национална самобитност, осећај за веру, традиционалне вредности, културу или историју, достојанствен и поносит став или најдубља емотивна стања могу се исказати како кроз родољубиву тако и кроз љубавну или неку другу врсту поезије. Истанчаност сензибилитета песника као одраз националног духа, испо-љена у врхунској поезији, могла би бити најбољи вид промовисања вредности једне етничке заједнице када би се књижевност више читала. Свака добра песма заиста јесте и патриотска (Лопичић).

Дакле, добар песник је увек и ангажован песник, јер поезију сматра инструментом дубоког промишљања, а не забавом налик укрштеним речима. Писање поезије је у том смислу заиста важан вид друштвене праксе, без обзи-ра на приватност самог чина писања. Можда је и сама песникиња на то алу-дирала када је својој збирци дала назив Перформанс, предочавајући јавни карактер свога делања и потребу да песма буде изложена тој јавности.

Ламентирајући над положајем песника у савременом друштву, посебно америчком, Адриан Рич понавља Брутусов став да је песник изложен свим оним манипулацијама којима структуре моћи долазе до својих интереса на штету обичних грађана. Међутим, она је позната по свом неуништивом духу и вери у поезију. Следећи цитат као да има у виду Перформанс Стојанке Раденовић-Петковић:


Али – немојмо ово никада омаловажити – унутар сваке официјелне, статистичке, именоване нације живи и дише још једна нација: неименованих, непомирљивих, непризнатих група људи који се свакога дана својом жестоком маштом и истрајношћу супротстављају актима окрутности, искључивања и нарушавања достојанства, и шаљу сигнале кроз те баријере – које су често и буквално кавези – преко поезије, музике, уличног театра, мурала, видео спотова, веб сајтова – као и путем разних облика директног активизма (Rich, 133).

Стојанка Раденовић-Петковић јесте била и међу онима који су на улицама Торонта јавно протествовали у време НАТО бомбрадовања наших крајева и том врстом директног активизма показала своју грађанску и патриотску свест, али уметнички перформанс који она изводи сама, кроз своју поезију, сигурно има трајнији и дубљи утицај. Читањем њених песама о Косову и Метохији стиче се сасвим јасна слика о томе шта се овде дешавало и дешава, без потребе да се поткрепљује чињеницама и новинским вестима, као у протестној поезији. Од свих тих песама, ја сам изабрала осам и поређала их тематски и донекле хронолошки по редоследу догађања и последица, не тврдећи да је песникиња уопште имала идеју да њене песме представљају делове историјске слагалице. Оно што је очигледно и што је свакако била њена намера јесте да уметношћу баци ново светло на мрачне политичке догађаје.

1. У складу са обједињујућом метафором позоришта, Песма 23 поиграва се БИТЕФ-ом. Стојанка Раденовић-Петковић БИТЕФ окреће наглавачке, и од космополитске идеје да Београд буде позорница за најновија позоришна достигнућа, она долази до реалности у којој цела земља постаје ФЕТИБ (БИТЕФ читан с краја), а уместо глумаца они споредни, то јест српски народ, добијају нежељену улогу. Да би се тај накарадни фестивал одиграо по плану свог главног организатора ОТАН-а (НАТО-а) „Сви учесници и саучесници његови/Најпре успешно уклањају баријере/Језичке звучне оптичке историј-ске/Свакојаке сметње физичке и духовне“ (32). Песникиња недвосмислено указује на манипулације светских моћника који на све начине покушавају да избришу идентитет једног народа, сматрајући га препреком у остварењу својих циљева. Територија, споменици културе, материјалне тековине јесу физичка сметња, јер подсећају на постојање националне заједнице која их је стварала, а још већа баријера јесте језик и историја самог народа које због тога треба фалсификовањем анулирати. Кроз три стиха једноставним језиком песни-киња суптилно подсећа, те читаоца наводи на критичко преиспитивање: шта су нам то урадили, а шта ми можемо урадити? Она каже да је ОТАН „Измислио (је) најновије форме игре/Говор безгласја гласне јавне тајне/Заменио светла за таму на позорници“ (32) и тиме унео мрак у историјски тренутак. У том моралном мраку који се дешава пред очима целог света одиграва се нема игра једног прогоњеног народа, кују се тајни преговори за које сви знају и „Нема


главних сви су само статисти“ (32), јер се наравно режисери не појављују на сцени. Егзистенцијална неизвеност до које је доведен цео народ приказана је у последњој строфи ове песме:

У историјској драми ОВОСОКНико се не узбуђује сви су супер кулДок смо ми статисти супер неважниНе верујемо у оно што чујемо и видимоУздржана даха чекамо и зебемо.

ОВОСОК је наравно Косово, а оно што се на њему дешава јесте не позоришна већ права историјска драма, како песникиња и каже. Мада изгледа да је стање под контролом ОТАН-а, реалност је много несигурнија што инциденти исувише често потврђују. Народу се приказује та историјска драма, али он више не може да верује ономе што чује и види јер није само у позицији гледаоца већ директног учесника који добро зна да ли струје има или нема и да ли је чесма сува или није. Блистави успеси преговора, стални напредак у успостављању закона и права, достизање правде постају декламације на политичкој сцени, али не и нешто због чега ће народ одахнути и што ће одагнати зебњу. Стојанка Раденовић-Петковић својим стиховима показује да је и сама у истом положају, да слуша али не верује. Њена песма је субверзивна јер читалац мора да се запита на крају докле ће трпети ту зебњу и чекати, уместо да дела.

2. Следећа песма у овом избору, 57, појачава зебњу. Песникиња каже да се припрема комад „Нестанак Срба“ у коме многи хоће да учествују „И Јаки и Слаби и Непознати и Познати/Мудри ћуте Немудри предсказују/Неће бити Срба на Балкану“ (74). Пред озбиљним и реалним претњама о уништењу српског народа, Стојанка као песник посеже за филозофском мудрошћу: „Комад се десио и дешава се непрестано/У трајању је и настанак и нестанак“ (74). Тешко је прихватити реалност која не подразумева постојање правде, достојанства, истине, али је још горе негирати је или улепшавати. Уметник је увек суров у приказивању неумитности која је део стварности јер само тако може подстаћи на одговарајућу акцију. Та ставрност у нашем случају значила је неравноправан и непотребан рат.

3. На ову тему се надовезује Песма 31 у којој се у позоришту „Балкан“ игра адаптација романа Сви наши раови. Динамичним стиховима ове песме Стојанка дочарава узбуђење ратног стања, звукове, комешање, вреву народа, „Миротвораца и Ратотвораца“, слогане и пароле, „Светла се час пале час гасе“, ратни пламен се или распирује или гаси и то тако траје док не дођу „Администратори“. А они „Носе мапе оловке шестаре угломере/Цртају прописују забрањују одобравају“ и на крају састављају споразуме на новом европском језику који песникиња с правом назива „Језик разједињења“ (43–


44). Туробан и безнадежан тон ове песме из кога постаје јасно да је тешко снаћи се у хаосу који стварају „Миротворци“ разведрава последња строфа у којој се песникиња ослања на неку врсту космичке правде када каже:

Последњи улази Цига МечкарВоди и своју мечку ДобрушуСтане усред Међународне заједницеПита Где су бре ваше куће и капијеДа и вама заигра моја мечка Добруша (44).

Нада да постоји неки точак судбине који се окреће наводи песникињу да замисли тренутак када ће се историјски догађаји преокренути у корист српског народа. Она црпе из локалног фолклора и народних обичаја слике помало већ заборављеног значења, али моћног ефекта. То је појачано хумором, јер мечка Добруша треба да стане усред Међународне заједнице и заигра, што додатно наводи на разматрање контраста између новог и старог, између политичких експеримената као што је Европа без граница и националне државе са својим вредностима, између новотарија и традиције, макар она подразумевала и ускраћену етничку мањину и злоупотребу животиња. Када сви наши ратови на Балкану прођу, можда ће српски народ моћи да посматра драматична дешавања на сцени смештеној тамо где су сада „Миротворци и Ратотворци“ који вуку конце и према једном народу се понашају као Цига према својој мечки.

4. Песма 38 већ приказује поратно стање. „Битан догађај“ (51) се већ одиграо, извештаја о њему више и нема, јер је он небитан за оне који су га изазвали. Нове драме у свету одвлаче пажњу, а на нашој малој сцени тек тада се схвата да је тај битан догађај, рат са свим својим конотацијама, „само први чин драме/У транзицији ’Велика распродаја’“ (51). Огорченост уметника пред историјском неправдом у овој песми је сасвим очигледна. Стојанка Раденовић--Петковић из туђине сагледава оно што се догађа у нашој земљи и схвата да је крај још увек далеко, а да је у току велика распродаја не само материјалних добара већ и духовних и моралних вредности једног народа. Уништавање нашег система вредности јесте само део опште моралне ентропије која не дозвољава самобитност, већ под велом глобализацијског благостања води ка униформизму и деградацији свега. Како се спасити од губитка идентитета? Индиректан одговор даје следећа песма.

5. Песма 50 је најдужа у збирци. Стојанка Раденовић-Петковић у њој описује своје напредовање на путу и на неки начин логично из позоришта „Балкан“ после комада „Нестанак Срба“ улази у театар „Срце Србије.“ Она, наравно, путује по Косову и Метохији и обилази српске светиње: цркву Св. Стефан, манастир Зочиште, цркву Св. Врачи, манастир Св. Арханђел, цркву Богородице Љевишке и одлази у Пећку патријаршију на службу Божју. Своја


осећања исказује кроз два стиха: „Ма где да сам била и ногом крочила/Нисам отишла нисам се изгубила“ (66). Ове речи су одговор онима који прекорно гледају на наше људе у расејању којима се пребацује да касне јер „драма је одавно почела“ (66) и да треба да се врате тамо одакле су и дошли. Песникиња јесте једна од оних који су се расејали по свету, али и једна од многих који се труде да сачувају вредности са којима су пошли на тај пут у туђину. Као што Томашевић каже: „Дијаспора је огранак, а не отпадак српског народа“ (24). Као огранак, она дели све одлике наше националне културе, можда и израженије него у матици. Уз то, сада када је матична земља угрожена нападима на суверенитет, па стога и идентитет народа, дијаспора ће можда одиграти кључну улогу у очувању основних елемената наше културе. Због тога песникиња не дозвољава да је застраше или поколебају, ни бодљикавим жицама око храмова, ни пушкама, ни прекорним речима. Напротив, у позоришту Срце Србије она се осећа као особа са пуним правом да буде ту:

Стојим не тражим дозволу и седиштеИмам трајну улазницу за Косово и МетохијуЈер крај је увек и почетак тог перформансаИ без седишта ја ту налазим своје средиште (66).

6. Међутим, није лако одупрети се режији међународне заједнице. У песми 36 Стојанка Раденовић-Петковић описује оно што се тренутно догађа следећим стиховима:

На међународној и домаћој сцениУ току је перформанс „Косово и Метохија“Одвија се час као староставна серијаЧас постаје нова рунда преговораУ туђим мисијама и посланствимаНа телефонима глувих се преговара (49).

Обесхрабрујуће је што се драма једног народа заиста доживљава као неки перформанс за свет, где су главни актери туђини, глуви за аргументе и слепи за истину. Која је улога уметника у таквој ситуацији? Песникиња каже: „Држим карту Косова и Метохије/Хоћу да крочим у ту представу“ (49). Њена карта за овај накарадни перформанс је историја њеног народа, културна баштина коју чува и жеља да остане део тог наслеђа. Као ангажовани уметник она јасно каже „Хоћу да крочим у ту представу“, да будем учесник у том ко-маду, да променим ток радње. Наоружани стражари је враћају, светски режисери не дозвољавају мешање, али песник остаје доследан: „Никад не одустајем од своје улоге“ (49). Скептицизам који наша цивилизација гаји према улози поезије и моћи уметника да било шта промени у свету опште


је познат. Поезију не треба идеализовати, јер она није, као што каже Адриан Рич, ни исцељујућа маст, ни емоционална масажа, нити лингвистичка арома терапија. Поезија не би требало ни да естетизује стварност умањујући тиме разне врсте насиља која постоје, јер тако песник постаје саучесник насилника и нека врста анестезиолога који сузбија бол. Међутим, Адриан Рич инсистира на прецизном дефинисању естетског, па и на непризнатој снази поезије:

Али „естетско“ такође можемо дефинисати не као привилеговано и самотно приказивање људске патње, већ као вест о свесности, отпору који свеобухватни системи хоће да угуше: као уметност која посеже за оним што је у нама још увек страствено, још увек незастрашено, још увек неугушено (137).

Стојанка Раденовић-Петковић је таква врста уметника коју затворене косовске капије не могу да зауставе. Њено оружје је реч и она мора све да изговори, како сама каже, без обзира на то којим просторима хода. Неко би рекао да су речи као меци, али она каже да су речи свици у мраку. Разоткривање истине може бити подједнако убојито као и метак. При томе, Стојанка не идеализује ситуацију па ни Србе као жртве.

7. У песми 55 она се још једном враћа Косову и Метохији у коме се деша-вају све сама приказања, „Не знамо ко ту кога глуми/У ком је времену та пред-става“ (72). Њено путовање по срспким земљама се завршава, она оставља иза себе оклопна кола, котуре бодљикаве жице, уперене пушке и стиже до Грача-нице као врхунца не физичког, већ свог духовног путешествија. Она каже:

Кулминација драме је туМеђу зидинама и ван њихМеђу вашарским шатрамаГде продаје се све и ништаОд игле до локомотиве узБес јад безнађе тихи пркос (72).

Да се песма завршава овим стиховима, превладала би патетика која није својствена доброј поезији. Међутим, Стојанка Раденовић-Петковић јесте добар песник те стога поставља и питање сопствене одговорности, пребацујући га на поље вере као важног елемента српског националног бића. Она у последњој строфи приказује све нас у овој представи за коју више нема име и замишља анђеле који нас гледају док страдамо. Да ли се Бог драги на нас због нечег наљутио, има ли наше кривице у догађајима који су нас снашли, пита се песникиња. Ако нас анђели гледају, умемо ли ми тај поглед да препознамо. Ово је последњи стих песме који отвара, уместо да затвара проблем. Да ли је и у којој мери систем моралних вредности српскога


народа урушен дешавањима последњих година? Да ли су основне јединице наше културе угрожене сталним притисцима, манипулацијама, медијским злоупотребама и економским искоришћавањем?

За крај смо оставили песму 58 која се тематски наставља на песму 23 са почетка, јер разрађује слику такмичења позоришних група на коме и ми учествујемо с представом „Прослава свих српских пораза“. Ово је иронично--духовита песма у којој нестрпљива Светска публика очекује ту необичну представу која изгледа постаје куриозитет српске културе. Оно што узнемирује јесте начин на који песникиња приказује саму публику која „једва чека да нас види згажене/Понижене погужване посувраћене/Као мокре ногавице речних рибара“ (75). Изгледа да у наше дехуманизовано време отуђеност поприма монструозне размере, јер се уништавање једног народа доживљава као забава чије узбуђење расте сразмерно окрутности. Као у некој видео игри, противник је небитан јер је виртуелан, али га ипак треба до краја дематеријализовати. Питање како један народ међу свим другим народима постаје непријатељ светске заједнице – не поставља се. И тако у песми народ приказује све своје голготе, на јавној сцени, све битке изгубљене, Чегарску, Кумановску, Мишарску и своју представу завршава неочекивано, али у складу са њеним називом:

Онда за крајОтпевамо „Тамо далеко“Одиграмо „Марш на Дрину“Превара превара добацује публикаТо су песме победе а не поразаМи и даље певамо и одговарамоОвако ми славимо ваше поразе (75).

Супериорни тон последњег стиха је можда одраз једне истрајне особине нашег народа, ината којим се он супротставља моћнијима од себе. Када народ има виталности да и своје поразе преточи у омиљене стихове, онда тај народ није лако уништити, као да поручује песникиња. Она читаоца такође подсећа да је било лоших и неуспешних периода у нашој историји и да су сви остали иза нас, а ми преостали, уз то још са песмама којима не препуштамо забораву те тренутке несреће. „Они који воле само победе“ то не разумеју, али ми који вековима живимо на балканској ветрометини веома добро знамо да су ово немирни простори где победе смењују поразе као део живота.

Ако је Стојанка Раденовић-Петковић ангажовани песник и ако прихвати-мо дефиницију поезије Мјуриел Ракејзер по којој је поезија размена енерги-је која за последицу има промену свести, онда има и наде да ће се читањем њених песама код читалаца створити такво стање свести које ће довести до промене постојећих друштвених и политичких услова. Косово и Метохија виђене њеним очима 2007. године биће другачији приликом следеће посете.



Brutus, Dennis. Poetry and Protest: A Dennis Brutus Reader. Ed. Lee Sustar and Aisha Karim. Chicago, Haymarket, 2006.

Лопичић, Весна, „Поетски патриотски перформанс: из туђине у одбрану домовине.“ Излагање са научног скупа „Јединство и мултидисциплинарност савремене науке“ поводом дана Филозофског факултета, Пале, Универзитета у Источном Сарајеву. 23–24. мај 2009 (у штампи).

Ракитић, Слободан, „Oпасност од духовне клонулости.“ Разговор са писцем Слободаном Ракитићем. Славица Лазић, Православље, Новине Српске патријаршије, бр. 1009, Рубрика „Разговор“.

Rukeyser, Muriel. The Life of Poetry. Ashfield, Massachusetts, Paris Press, 1996 (first published 1974).

Rich, Adrienne. „Poetry and the Firgiotten Future“ in A Human Eye: Essays on Art in Society, 1997–2008. New York, W. W. Norton & Company Ltd., 2009.

Scully, James. Line Break: Poetry as Social Practice. Foreword by Aqdrienne Rich. Willimantic, Connecticutt, Curbestone, 2005.

Shaw, Robert B. „The Poetry of Protest.“ Poetry Nation, No 1 – 1973, 62–72.Томашевић, Ђорђе, Вид Јединсво српског исоријског бића..., Књижевне

новине, стр. 15–31, бр. 1058, мај 2002.

Vesna Lopicić

KOSOVO AND METOHIA AS SEEN BY DIASPORA: „PERFORMANCE“ BY STOJANKA RADENOVIC–PETKOVIC

Summary

The creative output of Stojanka Radenovic–Petkovic with great clarity mirrors the cultural dichotomy that characterises our authors in Diaspora. Although she has been living in Canada since 1994, her sensibility is still very much receptive to the social and historical events in the home country she has left while at the same time she takes an active part in the Canadian cultural milieu. Besides, she has been writing poetry in both the Serbian and English languages which also indicates the complex state of mind of the author displaced from his own country. Taking all this into account, it is not surprising that in her latest collection of poetry, Performans, published in 2008, Stojanka Radenovic–Petkovic dedicated a number of her poems


to the themes relevant to Kosovo and Metohija. This collection represents a series of poetic notes of the author who travelled all over Serbian territories in 2007. The very title, Performance, reflects her subjective experience of history and the position of our nation in this politically very complex and delicate moment. The pregnant and dynamic language of the poems dealing with Kosovo and Metohija, and the original representation of the existing problems rendered through the images and terminology characteristic of the theatre, make this collection a significant contribution to Serbian literature for which the boundaries of Diaspora should not be insurmountable.

УДК 821.163.41.09 Филиповић В.

Слађана АлексићКосовска Митровица, Србија

КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКА СХВАТАЊА ВУКА ФИЛИПОВИЋА

Књижевнотеоријски ставови Вука Филиповића саопштeни на завидно високом теоријском нивоу, умногоме су у сагласности са токовима антипози-тивистичке мисли XX века. У раду се интерпретира обимна Филиповићева студија Поеика Викора Шкловског (1975). У њој су, у оквиру десет погла-вља, систематично и свеобухватно изложена књижевнотеоријска сазнања значајног косовскометохијског херменеутичара. Филиповићева експликаци-ја поетике Шкловског посматра се са поетичког, генолошког, наратолошког, тематолошког и семиолошког становишта.

Кључне речи: поетика, херменеутика, теорија, метод зачудности, пара-дигма конфликта, логоцентризам.

Херменеутички систем Вука Филиповића (1930–1990), током четири деценије интензивне делатности обележен је теоријском, „рецептивном над-градњом креативног модела“. Разноврсност његових интердисциплинарних интересовања потврђена је у сва три вида проучавања књижевности, књи-жевној критици, историји књижевности и теорији књижевности. Филипови-ћеве студије и огледи чине шест књига: У свеу књижевног дела (1966), Писци и време (1970), Симболи епског просора (1972), Поеика рајања (1973), Све књижевног дела (1975), и Огледи и судије (1985)1. Осталих пет књига доносе његове монографије: Деињсво у делу Боре Санковића (докторска дисертација одбрањена 1964, и објављена 1968), Дело Иве Андрића (1976), Поезија и поеика Севана Раичковића (1977), Уменос Вељка Перовића (1980), и постхумно штампану књигу Поезија Милана Ракића (1999). Ствара-лачки опус Филиповића чине и књиге „чисте“ белетристике у којима је пока-зао жанровску разноврсност у домену романа, драме, прозе.2

1 Две књиге избора студија и огледа, Писци и време I 1981, и Писци и време II 1982, пред-стављају дорађене и прерађене прештампане текстове.

2 Радомир В. Ивановић донео је исцрпну библиографију Вука Филиповића до 1976, у монографији Књижевно сваралашво Косова на српскохрваском језику, Приштина, 1971.


Највећи број Филиповићевих теоријских и компаративно-естетичких радова објављен је у приштинском часопису „Стремљења“ који је аутор уређивао око две деценије (1964–1980).

Репрезентативна Филиповићева расправа о Виктору Шкловском (1893–1984), објављена у књизи Све књижевног дела (1975), и преведена на руски језик (1980), подељена је на десет насловљених целина: I Опојаз, II Силисика израза, III Меод зачудноси, IV Теорија прозе, V (ненасловљена), VI Језик и поезија, VII Човек не на свом месу, VIII Моив пепела, IX Два аспека значења човека не на свом месу и X Закључни освр. Филиповић обухвата целокупан стваралачки опус Шкловског у оквиру пет тематских целина: 1. стилистика израза, 2. уметнички поступак или метод зачудности, 3. теорија прозе, 4. језик и поезија и 5. човек не на свом месту. Основни проблеми којима се Шкловски бавио јесу функционисање песничког језика, функционисање текста и функционисање жанрова.

Филиповић у првој целини Опојаз, говори о деловању руских формалиста у два најзначајнија универзитетска центра у Петрограду и Москви, у оквиру петроградског кружока који је окупљао литерарне теоретичаре, и московског лингвистичког кружока. Антипозитивистички оријентисани, формалисти теже да научно проучавају саме текстовне чињенице, а унутар текста и изражајне вредности језика и стила. Поред Шкловског, петроградском кругу припадали су: Лев Јакубински, Осип Брик, Јуриј Тињанов, Борис Томашевски, Борис Ејхенбаум, Роман Јакобсон, „сапутници“ Жирмунски и Виноградов, као и Бахтин и Проп који су израсли на њиховим искуствима. Филиповић уочава да се Шкловски истиче својом теоријом прозе и развоја сижеа, да Јакобсон основни задатак књижевне науке види у бављењу по-ступком аутора, да Ејхенбаум инсистира на замени назива формална меода називом морфолошка меода, да Тињанов уводи термин књижевне функције. Посебно место у Филиповићевом интерпретативном фокусу имају рани радови Шкловског: Ускрснуће речи (1914), О поезији и заумном језику (1916), Уменос као посупак (1917), О еорији прозе (1925), и позне књиге Повеси о прози (1966), и Теива; о разноликоси исовеног (1970).

У одељку Силисика израза, Филиповић разматра поетски израз Шклов-ског заснован на потреби „васкрсења речи“. Сматра да Шкловски ини-цира обнову семантичког, евокативног и експресивног дејства речи и каже: „Шкловски је најнепосредније упућен на семаничке појаве и фигураивне облике речи, он је код питања трансформације, гашења или „васкрсења“ стил-ских ефеката. Пледира се за обнову тих функција које могу бити природне, евокаивне, меафоричне, експресивне, звуковне“ (Филиповић, Све књи-жевног дела 1975:135).

Своје схватање природе језичког уметничког израза Шкловски је градио на отпору према мишљењу симболиста. Од Бјелинског, преко лингвисте и

451Слађана Алексић: Књижевноеоријска схваања Вука Филиповића

чувеног професора Потебње, до песника Белог, у проучавању књижевности преовладавала су два кључна става да је поезија „мишљење у сликама“ и „гра-дитељ симбола“. Вршњаци формалиста, песници футуристичке оријентације (Хлебњиков, Мајаковски), стварали су поезију која је истицала превасходно њену звучну природу, а формалисти су се бавили звуковним вредностима поезије. Један од првих есеја Шкловског О поезији и заумном језику (1914), говори о речима и реченицама отежалог значења. Песнички језик као „наси-ље“ над стандардним језиком најпре су дефинисали Шкловски и Јакубински, а то схватање касније је испољио и Жан Коен у књизи Срукура песничког језика (1966).

Шкловски разликује две врсте слика као знакова практичног језика и знакова поетског језика. Филиповић разматра појам поетске слике која у схватању Шкловског има семантичко значење. Он каже: „Оно шо је бино за језички знак у форми поеске слике, о је за Шкловског одсупање од про-сог идениеа са објеком, а не приближавање наше перцепције објеку“ (Филиповић, 1975: 138). Филиповић приказује семиолошки приступ у проу-чавању књижевности који је у складу с најновијим теоријским и научним до-стигнућима.

Као посебна дисциплина, семиологија је заснована крајем прошлог века у радовима америчког филозофа Чарлса Сандерса Пeрса (1839–1914) и у иде-јама швајцарског лингвисте Фердинанда де Сосира (1857–1913). Сосирова концепција знака функционална је у језику, јер може да објасни језичке појаве као што су полисемија и хомонимија, проблем стила, стилизованог говора, проблем комуникације између пошиљаоца поруке и њеног примаоца, као у Бахтиновој концепцији која пошиљаоца и примаоца третира као сабеседни-ке. Персова концепција знака најпотпуније је образложена у књизи Значење значења (1923), семиотичара Огдена и Ричардса терминима: симбол (акуси-чка слика, ознака код Де Сосира), референција (упућује на десосировски термин, означено, појам) и референт, материјални објект на који се појам одно-си, а којег нема код Де Сосира који је ту димензију знака подразумевао самим језичким појмом.

Филиповић обраћа пажњу на категорију слике која је у Персовој интер-претацији рашчлањена на две подврсте, на обичне слике и дијаграме. У теорији дијаграма, Перс констатује да је алгебра (свака алгебарска једначина), једна врста дијаграма, и да је језик само врста алгебре. Симболички знаци се једини могу довести у везу с креативним настројењем писца. Филиповић сматра да специфични проблем динамике креативно-стилског израза противречи алге-баризацији фонема (идентификацији живота и генералних искустава), као једном од аспеката употребе језичког знака.

Александар Петров у обимном предговору зборнику Поеика руског формализма (1970), као једном од значајних прилога проучавању антипозити-вистичке мисли XX века, осветљава и проблеме практичног и поетског језика,


поетских и прозних слика, заумног језика. У трећем одељку посвећеном Шкловском, Петров каже:

(...) Шкловски је констатовао да процеси уопштавања, „алгебариза-ције“, поједностављења изговора, аутоматизације, дају природне каракте-ристике практичном говору, док су одлике поетског језика: оријентација на поетски отежани израз и оријентација на изражајну конкретност“. (Петров, 1970: 17)

У тексту Шкловског О поезији и заумном језику (1914), Филиповић разматра принцип обнове поетске речи, феномен заумне речи која „остаје изван логичке интерпретације“. Заумни језик је, по мишљењу Филиповића, сагласан поезији симболиста, техници писања футуриста (електризирани ритмички и звуковни подстицај), игри дечјег слоготворења. Шкловски је установио да постоји дубока сродност између несвесне, дечје вокализације у игри говорног понављања, и свесне креативне употребе одређених вокала и њихових сазвучја. Филиповић налази смисао заумне речи, не у лексичком и фонолошком примеру граматичке анализе већ у „креативној енергији речи“, у психофонетском потенцијалу изразито афективног карактера. Петров у разматрању заумног језика констатује:

„Језик који је лишен смисла, а који може изазвати естетичко уживање звучним и изговорним елементима говора, Шкловски је називао заумним језиком (...) Заумном језику Шкловски је приписивао тенденцију да постане говор, али ако он то и не постаје, по Шкловском, очигледно постаје поезија“. (Петров 1970: 21–22) У трећој тематској целини Меод зачудноси, Филиповић тумачи про-

блем функционисања песничког језика у расправама Шкловског Уменос као посупак (1917), Развијање сижеа (1921), О Мајаковском (1964). Филиповић сматра да jе формулација поетског стила Шкловског сагласна Аристотеловој мисли да језик поезије „мора имати карактер странога, чудног“, али и многим теоријама које се касније јављају. Лингвостилистичка концепција стила (Баји, Морузо, Кресо, Гиро, Рифатер), подразумева да се језик испољава кроз два слоја: појмовни и афекивни слој. У стандардном језику појмовни слој служи за преношење порука, али чим се појави одступање од стандарда, у поруку се уносе елементи афективности, елементи стилског израза. Зато се стил и дефинише као одступање од норме или стандарда. Филиповић издваја мишљење песника Пола Валерија који стил дефинише као врсту афективне девијације („оно што човек обично није“), али и схватање стилистичког кри-тичара Леа Шпицера који сматра да је уметнички стил девијантна форма у


односу на обичан говорни језик, и да аутор као главни циљ испитивања у делу, обитава као чисти дух (духовни еимон).

Разлике уметничког и неуметничког језика Шкловски види у њиховој различитој функцији у односу на примаоца. Песнички језик изазива перци-пирање, отрже се аутоматизацији и настаје у поступку онеобичавања онога што се приказује. Циљ уметности је виђење, не препознавање, а уметнички поступак је посупак зачудноси и оежале форме.

Новица Петковић бавио се постањем и развојем структуралних и семио-тичких идеја у руској науци о књижевности. Његова пажња је усмерена проучавању књижевног формализма, структурализма и семиотике.3 У огледу Књижевни посупци и моивација у еорији Викора Шкловског, Петковић уочава да се термини форма и садржај, јављају као олакшана и отежана форма, а на садржајном плану, на обичан и необичан начин виђена тематика. Он каже:

„Постоји, дакле, лака и тешка перцепција, а са њом корелира лака и тешка форма. У ствари, оба су термина из традиционалне теорије књижевности – форма и садржај – диференцирана код Шкловског на лаке и тешке (...) У онеобичавању је отежана перцепција, али је отежано и оно што се перципира, дакле, ’садржај’“ (Петковић, 1984: 113).

Битан допринос Шкловског, науци о књижевности, осведочен је у теорији уметничке прозе, а метод зачудности нашао је адекватну примену у анализи структуре и сижејних поступака у роману и новели. Филиповић осветљава концепт зачудности који је Шкловски образложио у приповедачкој прози и илустровао бројним примерима. Форму паралеле издваја као један од начина за постизање ефекта зачудности, која често изостаје као непосредни приказ два контрастна призора, али подразумева „нарушавање канона“ уходане животне праксе. Смисао „отежалог развоја“ приповедања и радње, синоним је за „метод зачудности“ који Филиповић овако дефинише:

„У суштини, метод зачудности је унутрашњи креативни однос који се може различито именовати, а да ипак остане то што јесте: извођење предмета из статичке неодређености, афективне перцепције из равнодушних токова опажања, уметничког израза из контекста практичног језика“ (Филиповић, 1975: 161).

Метод зачудности, Филиповић доводи у везу са схватањем епског жанра који трајно чува у себи елементе митског. Сиже митске приче многи писци узимају као симболички оквир визије савременог света, „необичног и чудно-

3 Упутно је видети књиге Новице Петковића, Језик у књижевном делу (1975), Од форма-лизма ка семиоици (1984), Елемени књижевне семиоике (1995).


ватог“ поступка у процесу уметничког стварања. Филиповић зачудност пове-зује и са романтичним стилом, „са егзотичном мотивацијом у њему“, са поја-вом узвишених у својим страстима или платонским тежњама, необичних, екстремних, изузетних јунака као што су Дон Кихот, Одисеј, Гилгамеш.

Проблемима организовања текста на наративном нивоу, последњих деценија бави се једна нова теоријска дисциплина, нараологија. Утемељена је између два светска рата, у делима Шкловског Теорија прозе (1925), Пропа Морфологија бајке (1928), Бахтина Проблеми поеике Досојевског (1928); нови талас у развоју те дисциплине почиње Бартовим текстом Увод у срукуралну анализу приче (1966), када и добија име нараологија.

Природу уметничког поступка Шкловски у Теорији прозе објашњава кроз разликовање фабуле и сижеа. Бавити се поступком значи бавити се превасходно формом. Фабула, тј. прича, по схватању Шкловског, може по-стојати и независно од литерарног дела, али у литерарном делу је подвргнута конструктивном поступку обликовања. Тај поступак Шкловски назива сиже. Сиже је форма којом је транформисана грађа, па је једнака садржају дела. Пре формалиста, садржај и форму као једно и нераздвојиво, као финалну реализацију дела видели су Кроче и стилистички критичари.

Бављење прозом упућивало је формалисте на осветљавање композиције и њених поступака. Један од најзначајнијих је откриће појма моивације у Шкловског, поступка на којем се заснива радња и који припада тематолошком проучавању. У позним књигама Повеси о прози (1966) и Лук – О разноликоси исовеног (1970), Шкловски доноси нова осветљења уметничке прозе у оквиру функције сижејних и других елемената структуре, односа целине и сегмента дела, противречности уметничког лика. Шкловски се бави организа-цијом наративних елемената које Филиповић уочава и издваја: радња и врсе конфликаа, гесови, ликови, улога нараора, пејзаж и време у делу. Примарну важност Шкловски придаје развоју сижеа у приповедној структури, значају мита у савременом „роману-миту“ (Јосиф и његова браћа Томаса Мана) и проблему времена који је разматран у раној студији Теорија прозе и „Трисрам Шенди“ Серна, продубљен у књизи „Лук“ (или Теива).

Филиповић уочава да је проблем сижеа, постављен у раном раду Шклов-ског Веза посупака изградње сижеа и опших силских посупака, разрађен у студији Развијање сижеа (1921), и односи се на испитивање структуре рома-на и новеле. Он каже: „У теорији сижеа Шкловски налази један од кључева за детерминацију уметничких поступака наративног књижевног дела. Сижејна основа добија се избором или слагањем моива (Филиповић, 1975: 169). Шкловски тумачење настанка и природе мотива заснива на психосоцијалним и етничким факторима, али и на бази феномена дијалектичких супротности у позној књизи Лук – О разноликоси исовеног, где Шкловски прилази моти-вима са динамичког аспекта. Изрази динамички и саички моиви руских формалиста, представљају просторну и временску димензију дочараног света


белетристичких текстова. Филиповић каже: „Појам мотива чини основу сижејне структуре која се различито гради зависно од различие природе моива, од различие креације исог моива, комбиновања више моива у једну приповедачку срукуру“ (Филиповић, 1975: 174).

На трагу аристотеловске поетике, Шкловски се нашао интересовањем за књижевне жанрове. На подручју генологије, роман као велику форму, Шкловски је видео компоновану од мањих форми, новела. Филиповић кaже:

„За разлику од других хипотеза о настанку романа као писаног епског дела које смењује стару епопеју у доба проналаска штампе, снажења грађанства као друштвене формације, када одумиру првобитни, племенски и архајски услови за стварање и усмено преношење јуначких предања, Виктор Шкловски истиче ’хронолошку чињеницу’ да су савреме-ном роману преходили зборници новела. У начину спајања низа новела у једну књигу већег формаа дају се уочии и посупци сварања романа, генеза овог жанра“ (Филиповић, 1975: 186).

По схватању Шкловског, три су основна модела компоновања романа: 1. сепенаси склоп када се новеле надовезују једна на другу или узастопно низање догађаја које се не завршава и не води неком унутрашњем расплету; примере које Филиповић наводи су романи Александра Диме, Доживљаји Тома Сојера Марка Твена, у бајкама у низању узастопних радњи и мотива, најзад и форма низања позната као „путовање у потрази за местом“, 2. прсенаси склоп, кад једна новела улази у другу која је уоквирује, и носи у себи мотиве противности и разрешења, 3. паралелни склоп када приповедање тече у више равни.

У петој, ненасловљеној тематској целини, Филиповић осветљава поле-мичку мисао Шкловског и каже: „Сва позитивна искуства из двадесетих и тридесетих година, проистекла из футуризма и експресионизма, он ће трајно очувати као језгра својих поетичких сазнања која се даље могу да трансфор-мишу, мотивационо проширују и ослободе старих формалистичких оквира“ (Филиповић, 1975: 195). У осветљавању поетичке мисли Шкловског, Филипо-вић посебну пажњу посвећује парадигми конфлика и парадигми човека не на свом месу. Душан Радуновић у тексту Анропоеика Вука Филиповића каже: „Филиповићеве речи такође говоре о великом трансферу који се оди-грао у филозофији Виктора Шкловског: уметнички лик је симболичка фигура конфликта схваћеног као примордијална људска ситуација без кога нема литературе. Конфликт је симболични израз темељног животног конфликта, на начин на који и књижевни јунак изражава суштину човековог положаја – положаја у или не на свом месту“ (Радуновић, 2002: 135).

Формалисти су, третирајући различите поступке, проницљиво раскла-пали књижевно уметничко дело, а као примарни циљ истицали разматрање


његовог структуралног састава. Шкловски је, по мишљењу Филиповића, из оквира негдашњег формализма, пажњу усмерио ка примарном структуралном ефекту садржаја људског конфликта у уметничком прозном делу. Упоређива-њем и вредновањем конфликата у различитим делима, Шкловски је стигао до естетског језгра јунака, до поетичког модела човека не на свом месу. Филипо-вић каже:

„Све што се збива у природи, свету и књижевности, прелама се у човеку и стреми у његовoм открићу новога, да као садржај конфликта поново улази у књижевност. Тако се средиште књижевно-теоријских сазнања Шкловског померало са форме обликовања на обликовани садржај, да би се, као у поетици Иве Андрића, зауставило на живом људском лицу“ (Филиповић, 1975: 200–201).

Филиповић у шестом одељку Језик и поезија разматра истоимену расправу Шкловског објављену у књизи Лук (Теива). Свој теоријски прилаз лирском тексту, Шкловски супротставља Јакобсоновом лингвистичком тумачењу Пушкинове лирске посланице Ја сам вас волео (у чланку Поезија и грамаика поезије). Песма је типичан пример „поезије мисли“, без слика и метафора. Ево њеног текста:

Ја сам вас волео. Љубав се мождаУ срцу моме није сасвим угасила:Но нека вас она више не узнемирава,Ја не желим ничим да вас ожалосим.Волео сам вас без речи и наде,Час срахом, час љубомором мучен;Волео сам вас ако искрено и нежно,Нека вам да Бог да вас други ако воли (Филиповић, 1975: 202).

Јакобсонова структурално-граматичка интерпретација не кореспондира сложено-поетичкој интерпретацији Шкловског. Јакобсон приступа искључи-во ислеђењу функције језичког материјала фоностилистичким методом у окви-ру опште лингвистике. Филиповић истиче: „Да би као аналитички и сазнајни метод могла бити примењена на књижевно дело, формална лингвистика, тј. идеалистичка стилистика, принуђена је да поески облик изводи из његова уметничког контекста значењске целине и да га враћа у област граматичких функција речи, на морфолошке, фонетске или синтаксичке аспекте тума-чења склопова и међуодноса речи као општих говорних исказа“ (Филипо-вић, 1975: 211). Шкловски негира граматичку анализу текста и осветљава садржај конфликта из посебног типа сижејне литоте која има функцију умекшавања израза, стишава афективну буру осећања. Филиповић приказује


репрезентативни одељак Шкловског из расправе Језик и поезија у којем се каже:

„Сижејна литота разматране песме састоји се у томе, што човек тврди да је љубав прошла. А она није прошла. Он сам говори о разним етапама те љубави, говори о њеним променама и тиме даје сиже анализе осећања. Осим граматичких форми, у датој песми је сижејна структура са сложеним перипетијама.

То је сажети, концентровани роман“ (Филиповић, 1975: 214).

У лирској творевини Ја сам вас волео, говори човек не на свом месу, о којем Шкловски расправља као о антрополошко-драмској основи митског и песничког сижеа, о љубави као вечном конфликту. Значењски контекст песме Шкловски проширује на унутрашњи простор романа, и истиче да стилски, ритмички и значењски елементи поезије произлазе из доживљаја проживљеног конфликта. За разлику од Јакобсона који иза језичког поретка види појединца (Пушкина) са својом личном исповешћу, Шкловски уочава творачки субјект који „надраста себе“, а без тог надрастања нема уметничког дела. У потиснутим осећањима посланице, Филиповић налази каракер изнад сраси, моралну свест која оплемењује.

Одељак Човек не на свом месу, заједно са две наредне целине, Моив пепела и Два аспека значења човека не на свом месу, представља средишњи део Филиповићеве поетолошке расправе. Филиповић уочава да је у раним ра-довима Шкловског остављено по страни питање органског утицаја самог лика на развој сижеа и друге елементе структуре. У зрелим студијама Шкловског долази до сазнајно-поетичког заокрета према антрополошком значењу дела и садржају конфликта. Филиповић каже: „Најдубљи смисао грађења дела је чо-век, а то је увек – човек у сиуацији, човек у исоријским околносима, човек проив радиције, човек у неминовном сукобу који се рагично заошрава“ (Филиповић, 1975: 228).

Човек не на свом месту је уметнички лик отпао из своје друштвене средине или одбачен из породичног окриља, очуђујуће лице у покрету за срећом. Јавља се као антитеза идиличне хармоније у уметничком делу. Шкловски сматра да хармонија овог уметничког профила није могућа изван конфликта и као пример наводи старогрчког бога Ероса, сина Пора и Пуније, Обиља и Оскудице који је испао из света богова, али није припао ни кругу смртних људи. У Еросу је садржана сва људска глад за сазнањем, доживљајем лепога, тежња за спознајом доброг и истине. Ерос изражава бит те тежње. Филиповић каже: „Садржај уменичког конфлика одговара дијалекици живоа и освајању новога кроз борбу и срадање (...) Постојање уметничког дела, у свим битним аспектима својих значења, темељи се на конфликту у коме је човек покренут, побуђен, динамичан, акционо усмерен“ (Филиповић, 1975: 240–241).


Филиповић сматра да је поетички модел човека не на свом месту дија-лектичка основа сваког уметничког лика у „грчевитом покрету људског напада и одбране“, а мотив љубави има пресудан значај у књижевнотеориј-ској мотивацији. Љубав човека не на свом месту у знаку је романтичарског бекства од света, раскида, патње која води сазнању. Појам бексва Филипо-вић дефинише као иницијативни појам стварања, поетски мисаони знак, агенс садржаја конфликта, антрополошку одредбу јунака романтичарске књижевности.

Филиповић разматра и структуру романа монолога или тока свести (као пример наводи Уликсa Џемса Џојса) у којем су искључени садржај конфликта, бекство јунака, мотив љубави. Он каже: „Деструктуирање личности врши се у једном правцу који не само да изолује сваку епску одређенос јунака, већ и све бине психолошке моиве у којима се испољава карактерно својство као стварна и природна тежња за лепотом“ (Филиповић, 1975: 263). Филиповић уочава „дехуманизацију“ као унутрашњи процес развоја литературе, „хипер-интелектуалне и антиепске намере“, „превратничку мисао“ која тежи декон-струкцији постојеће структуре уметничког дела. Идеја деконструкције води порекло од Ничеа који први говори о распаду метафизике. Последњих деце-нија, главни носилац те идеје Жак Дерида (1930), у делу О грамаологији (1967), сматра да се мора извршити деконструкција не само метафизике већ и онога што је чини могућом: логоцентризма. Петар Милосављевић у тексту Дерида и деконсрукција каже:

„Мада се родила у оквиру структурализма, или тачније у оквиру тзв. постструктурализма, идеја деконструкције усмерена је и против самог структурализма. Упућена је ка деконструкцији не само логоса (говора) већ и елемената који су с њим у вези: знака и значења, облика, стилова, уметничких модуса, онога чиме се структурализам на логоцентрички начин бавио“ (Милосављевић, 2000: 474). Филиповић се противи идеји која заговара преврат у начину писања

и мишљења, и афирмише логоцентричну мисао. Он каже: „Уколико се уну-трашња замисао или структура Џојсовог романа везује за „Одисеју“, та веза је у негативном хиперинтелектуалном посредовању које XX столећу одузима све битне хеленске представе лепоте. Чињеницу да је хомерска лепота непоновљива за савремену цивилизацију, он је схватио као да она оално не посоји, те да савремен човек не само да не може бити Одисеј ни имати ту бескрајност пучине и кретања у простору, већ ни људске особине, тај „затегнути лук“ драмаичнога опора, сремљења, домовинског осећања и ведрине“ (Филиповић, 1975: 267).

У поетици Шкловског, појам пепела је симбол депресивних значења тра-гичне реалности човека не на свом месту. Спознају мотива пепела Шкловски


доноси тражећи смисао „различитог у истоветном“ на примерима из фолкло-ра, библијског предања и епоса, у потрази за узроцима који су помогли трајању овог мотива, као трајање старозаветне библијске Књиге о Јову. Мотивационо значење пепела у поетици Шкловског, Филиповић имагинативно осветљава. Он каже:

„Пепео почиње тамо, где бекство епског јунака више нигде не води, где његов простор нигде не загрева пламен љубави, где у њему догори и дотраје крепосно осећање света. Извесни теоретичари би рекли да је то стање човека кога ’напуштају ствари’ (...)“ (Филиповић, 1975: 281–282).

Филиповићеву расправу о поетици Шкловског, Радомир Ивановић трети-ра као иманентни текст, као „суму свих знања и умења којима је несумњиво располагао“ (Ивановић, 2003: 671). Вишедеценијским проучавањем основних премиса Филиповићевог аналитичког система, у сусрету са Филиповићевом Поеиком Викора Шкловског, Ивановић констатује:

„Уопштено говорећи, може се закључити да је Филиповић конти-нуирано током расправе настојао да испуни четири примарна циља: да дословно интерпретира основне премисе естетике и поетике Виктора Борисовича Шкловског (1), да саопшти низове сопствених мишљења и ставова тим поводом (2), да интерпретира туђа мишљења из богате естетичке и поетичке литературе, посвећене руском формалисти (3), и да, на крају, елаборира низ проблема који су му се, природно и логички, наметали сами по себи, без икаквог претходног повода (4)“ (Ивановић, 2003: 671).

У фокусу интерпретације Душана Радуновића, повлашћено место при-пало је Филиповићевом огледу Човек не на свом месу. Радуновић у закључку каже: „(...) моћна Филиповићева имагинација, широка и поуздана ерудиција, и идеолошка опредељеност створили су једним својим делом довољно ра-зуђен мисаони апарат за стицање снажног увида у сложеност поетичких и филозофских путева којима се кретао Виктор Шкловски (...)“ (Радуновић, 2002: 143).

Филиповићев научни допринос обимној литератури о Виктору Шклов-ском, сведочи о филиповићевским књижевнотеоријским схватањима у окви-ру унутрашњег проучавања књижевног дела (стилистичког, формалистичког, структуралистичког), али и о евидентној креативној енергији уметника и херменеутичара. Филиповићева расправа показује ауторов интуитивни и интерпретативни дар. Али улога интуиције у Филиповићевој интерпретацији поетског система, јавља се као „инструмент научног сазнања“, а не као знак импресионистичке субјективности. Филиповићева научна парадигма потиче


из емотивне сарадње критичара, мислиоца и ствараоца, и зато његово научно искуство делује артистички, визуелно, поетски. Филиповићева интерпрета-ција поетике Шкловског носи печат интерсубјективни, али и субјективни не само научну него и животну и динамичну спознају „затегнутог лука“, појма који подразумева Хераклитово учење о Логосу као борби супротности.

Ако тражимо теоретичара који је најпотпуније користио савремене мо-гућности испитивања литературе, онда се таквом идеалу приближио Вук Филиповић. Кохерентан у мисли и суду, атрактиван и аналитичан, својим књижевнотеоријским методом успевао је да осветли тоталитет књижевних појава. Прилог доноси некадашњи студент последње генерације која је читала књиге и слушала предавања уваженог професора доктора Вука Филиповића на Филолошком факултету Универзитета у Приштини. Његова имагинативна мисао поново нам је засветлела необичним сјајем, као неко откриће, негација претходне дуге „непажње“, виђена, а непрепозната.


Ивановић, Радомир В., Природни савез уменоси и науке, Баштина, св. 13, Институт за српску културу, Приштина – Лепосавић, 2002.

Ивановић, Радомир В., Теорија сазнања у делу В. Б. Шкловског, Педагошка стварност, бр. 9–10, Савез педагошких друштава Војводине, Нови Сад, 2003.

Јоковић, Мирољуб, Онолошки пејзаж посмодерног романа, Просвета, Београд, 2002.

Милосављевић, Петар, Меодологија проучавања књижевноси, Требник, Београд, 2000.

Петковић, Новица, Језик у књижевном делу, Нолит, Београд, 1975, Петковић, Новица, Од формализма ка семиоици, Бигз, Јединство, 1984.Петковић, Новица, Елемени књижевне семиоике, Народна књига, Бео-

град, 1995.Поеика руског формализма, Избор текстова, предговор и белешке

Александар Петров, Просвета, Београд, 1970.Душан Радуновић, Анропоеика Вука Филиповића, Баштина бр. 13,

2002.Филиповић, Вук, Симболи епског просора, Јединство, Приштина, 1972. Филиповић, Вук, Поеика рајања, Јединство, Приштина, 1973. Филиповић, Вук, Све књижевног дела, Јединство, Приштина, 1975.


Sladjana Aleksic

LITERARY–THEORETICAL THOUGHT OF VUK FILIPOVICSummary

Literary–theoretical thought of Vuk Filipovic accomplishing remarkably high theoretical level are in the great accordance with anti positivistic thought of 20th century. Voluminous study Poetics of Victor Sklovski (1975) is interpreted in the Filipovic’s study. Literary theoretical standpoints of this significant hermeneutic interpretation are expressed systematically and entirely within 10 chapters. Filipovic’s analyses of Sklovski’s Poetics is dissected using means of poetics, genre, narrative, themes and semiotic.

Key words: poetics, hermeneutics, theory, method of awesomeness, conflict paradigm, logo centric.

УДК 371.3.:: [821.163.41:398(497.115)

Зона МркаљБеоград, Србија

ТЕМАТИКА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У КЊИЖЕВНИМ ТЕКСТОВИМА НАСТАВНИХ ПРОГРАМА И ЧИТАНКИ ЗА

СТАРИЈЕ РАЗРЕДЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

У раду се разматра тематика Косова и Метохије у делима народне и ауторске књижевности, присутним у наставним програмима за старије ра-зреде основне школе. Наглашава се значај проучавања прозних и поетских текстова инспирисаних косовским светињама, колевком српске традиције и наслеђа, косовским митом, идејом о пореклу и духовним коренима српског народа. Истиче се вредност одабраних литерарних текстова у естетском, обра-зовном и васпитном смислу.

Кључне речи: настава, тематика Косова и Метохије, читанке, народна епика, ауторска књижевност, школски програми.

Програми српског језика за старије разреде основне школе конципирани су тако да обухватају све важне области и подобласти овог предмета: језик (са историјом језика, граматиком, правописом и ортоепијом), књижевност (у којој је избегнута подела на школску и домаћу лектиру јер се све може чи-тати и у ширем обиму и у оквиру одломка, зависно од многих условности у настави и договорног опредељења ученика и наставника) и језичка култура (са усменим и писменим изражавањем).

Књижевноуметнички текстови заузимају значајно место у школским програмима, одабирани су првенствено према естетском критеријуму и може се рећи да представљају канон српске књижевности. Класификовани су у три основна рода: лирику, епику и драму, док је наставницима остављено да прецизирају и објашњавају посебности лирско-епских врста и дифузност жанрова, у складу са узрастом ученика.

Поред корпуса обавезних, школски програми садрже и тзв. допунске текстове од којих наставници бирају три до пет које ће уврстити у планове рада и обрађивати их са ученицима. Програм дозвољава и увођење књижевних текстова по избору наставника (а у договору са стручним активом и већем),


те се тако оставља могућност да дела многих аутора, и класика и савремених писаца, уђу у наставну обраду.

Посебан корпус чине научнопопуларни и информативни текстови на којима се може вежбати читање са разумевањем (уз усвајање експлицитних и имплицитних информација), што погодује успостављању корелација и унутар школског програма, али и међу различитим предметима (узајамни однос српског језика и књижевности са историјом, географијом, музичком и ликовном уметности и сл.).

Прво што се у сваком наставном програму дефинише јесу наставни циље-ви: естетски (као надређени), а затим образовни, васпитни и функционални, тј. практични. Намењени очувању националног идентитета, образовању уче-ника о српској културној баштини и пореклу, уз истицање значаја познавања наше књижевне прошлости, обичаја, историје и културе, ови наставни циљеви остварују се са ученицима у Србији и са онима у дијаспори, који уче да чувају и негују свој матерњи језик. Књижевни текстови с тематиком Косова и Метохи-је свакако доприносе њиховом реализовању. Наводимо неке од циљева:

– развијање љубави према матерњем језику, његово очување и потреба да се негује;

– развијање, чување и поштовање властитог националног и културног идентитета на делима српске књижевности, позоришне и филмске уметности, као и других уметничких остварења;

– развијање поштовања према културној баштини и потребе да се она проучава и чува;

– подстицање ученика на бављење ваннаставним активностима (уче ство-вање у секцијама и дружинама у којима ће се неговати српска култура и традиција);

– васпитавање ученика за живот и рад у духу хуманизма, истинољубиво-сти, солидарности и других моралних вредности;

– развијање родољубивих осећања; љубави према отаџбини, родном кра-ју, културном наслеђу, традицији, фолклору...

Тематика Косова и Метохије укључена је у наставу српског језика за старије разреде на различите начине: преко програмски обавезних и допунских текстова, или преко понуде (најчешће одломака) факултативних текстова које су у уџбенике увели бивши и садашњи аутори читанки.

У шестом разреду проучавају се народне епске песме косовског тематског круга. При том се полази од Комада различнијех косовскијех пјесама у којима се „епска слика догађаја, иако мозаично, представља у хронолошком, узрочно--последичном следу“.1 Ученицима се сугерише да лектиру читају из књиге Сви осаше, госпо, у Косову коју је, у издању београдског Завода за уџбенике при-

1 М. Павловић, Припремање насавника и ученика за умачење књижевних дела, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 207.

465Зона Мркаљ: Темаика Косова и Меохије у књижевним ексовима

премила Марија Клеут. Овде је поштован редослед целина као у Вуковом ори-гиналу и избегло се представљање Комада... као засебних песама, накнадно насловљених и датих другачијим редоследом (што значајно омета прави учени-чки доживљај и разумевање изворних текстова), на шта се може наићи у неким другим изборима епских народних песама намењених ученицима. Поменута књига обогаћена је епским биографијама јунака, речником мање познатих речи и појмова, као и коректном радном апаратуром мањег обима, која по-маже ученицима у самосталној припреми за час обраде народних епских пе-сама косовског тематског круга. Ваљана интерпретација Комада различнијех косовскијех пјесама функционално мотивише ученике за тумачење песама Цар Лазар и царица Милица, Смр мајке Југовића и Косовка дјевојка.2

У реформисани програм прошле године је први пут уведен појам пре-дања, а сваком наставнику је остављено да, према свом нахођењу, ученике упозна са адекватним избором.

Многе карактеристике предања могу се транспоновати у текстове уме-тничке књижевности, при чему се разликује однос приповедача према вре-мену и месту у причи, јунацима, али и према веровању и ставу у вези са „истинитошћу“ предања.3 Приповетка нема локално обележје које се везује за предање. Оно је везано за историју у оној мери у којој је историја у вези са реалним животом. Снага, лепота и уметнички значај предања почивају на томе да она формиране књижевне обрасце прихватају као стварне културно--историјске чињенице и потом их, обрадивши их на нови начин, нуде као убедљиву историјску истину. Познато је да је народна традиција склона да узрок историјског пораза или несреће тумачи понашањем једне личности. Отуда је Вук Бранковић издајник4, Вукашин Мрњавчевић кривац за распад српског царства, Јерина је проклета, краљ Владислав је братоубица...

2 У приступу песми Цар Лазар и царица Милица ученицима се могу приказати дијапо-зитиви, репродукције слика Владислава Тителбаха Кнез Лазар и кнегиња Милица, с циљем буђења свесне активности и подстицања читалачке маште. За тумачење епске песме Смр мајке Југовића ученици се могу припремити доживљајним читањем песме путем њеног тонског записа у извођењу Мире Ступице, затим помоћу репродукција портрета Југ Богдана, слике Павла Чортановића и Адама Стефановића Југ Богдан и синови и путем одговарајућих подсти-цајних задатака и радних налога. Током обраде Косовке девојке може се користити и позната Предићева слика или тонски запис гусларског извођења песме. (Видети у: М. Павловић, Припре-мање насавника и ученика за умачење књижевних дела, Завод за уџбенике, Београд, 2008.)

3 С тим у вези занимљиво је и запажање Вилијема Баскома: „...Ови облици се могу разли-ковати и у степену креативне слободе дозвољене наратору, у степену његових измена и по ла-коћи којом се дифузно шире. Они се такође могу разликовати и према присуству или одсуству конвенционалних почетака или завршних формула, стилским одликама, начину преношења, идентитету наратора и саставу његових слушалаца, степену знања и природи тих слушалаца, као и фактору својине над причом.“ Видети: В. Баском, Облици фолклора: прозне нарације, стр. 225, у: Поља, часопис за кулуру, уменос и друшвена пиања, Нови Сад, 1987, год. XXXIII, бр. 340.

4 За разговор о „издајству“ Вука Бранковића ученици се могу припремити и помоћу текста историчара Радована Самарџића Око исоријског и легендарног у косовском предању (из књиге


Увођење изборних текстова с тематиком Косова и Метохије може се изве-сти и преко исоријских и кулурноисоријских предања која приповедају о јунацима, догађајима, територији, држави, завичају. Како ова дела пред-стављају усмено, народно мишљење о збивањима у прошлости, понекад се с елементима фантастике приказују делови биографије јунака, при чему се чланови одређене заједнице повезују са њиховим прецима. Главне личности оваквих предања су јунаци, владари или владарке, постављени у историјску или животну ситуацију, у којој долазе до изражаја њихове чудесне моћи или немоћи. Ова предања садрже елементе натприродног, али њихова функција није да изазову страву (као у демонолошком предању), него да улију слушаоцу дивљење за претка. Епска тенденција чини да се стварају епске биографије јунака. Оне не теку хронолошким редом, већ потичу од тренутка када се јунак истакне по нечему. Управо тај моменат привлачи на себе мноштво различи-тих мотива, те се предање разгранава.

У обавезном школском програму за седми разред од ове школске године налази се и одломак из драме у стиховима Бој на Косову Љубомира Симовића. Увођењем компаративног приступа у наставно проучавање дела сродне тема-тике, шири се ученичка представа о косовским јунацима, трагедији и победи.

Може се рећи да историјска и културноисторијска предања представљају човеков лични доживљај историје. Ова врста предања увек је везана за конкретно историјско време, те поприма одређени национални колорит. Може се условно поделити на предања локалног и универзалног типа. Прва одишу локалним обележјима, везана су за конкретну топику. У њих казивачи уводе одређене локалитете и личности карактеристичне за ужа географска подручја. Највећи број културноисторијских предања у језгровитој форми говори о траговима проласка јунака кроз неки предео који потом постаје „освећен“ јунаковим стопама.

Превасходна улога културноисторијског предања је да велича јунаштво, јунака, његово порекло, претке и родно тле. На тај начин овај тип предања пружа „синтезу историјске епохе“.5 У групу културноисторијских предања убраја се и Смр Милоша Обилића6 (са широм локализацијом прошлости, где се у предање уплиће и неколико детаља из списа о Косовском боју). Милоша су Турци савладали тек онда када су копља и сабље окренули наопако. Упадљива је и локализација места за која се јунак везује: Расково, место где су Турци Милошу расковали оклоп; Бабин мост, уместо Бабин нос (где је Милош зубима искидао некој баби нос); Бакшија, место где су Турци ударили Милоша по шији и посекли га; Милошева бања, место где су Милоша мртвога бацили...

Косовски бој – ми, легенда и сварнос, избор текстова Ратко Пековић, избор илустрација др Никола Кусовац, Литера, Београд, 1989).

5 Н. Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, Завод за уџбенике, Београд, 2000, стр. 141.6 В. Чајкановић, СНП, СЕЗ, XLI, бр. 141. (Казивао 1910. Дена Дебељковић, свештеник са

Косова.)


О Милошу Обилићу најчешће се прича у вези са његовим херојским подвигом и његовом смрћу. Вук је у Рјечнику7 под речју обил забележио како је цар Душан, ловећи по Церу, наишао у шуми на дете наднаравне снаге и повео га са собом. Нешто шира локализација овог предања забележена је у варијанти из Херцеговачког Загорја (Чајкановић). По њој, Милош је рођен у Херцеговини од мајке чобанке, „големе и грубе жене“, и оца змаја, а виле су га задојиле.

Ширењу епске биографије јунака допринеће и читање Романа о Обилићу Добрила Ненадића (својевремено је ово дело проглашено за најбољи омла-дински роман на конкурсу „Политикиног забавника“).

Више о епској легенди о јунаку-жртви, Милошу Обилићу, и наставници и ученици могу сазнати из одабраног поглавља књиге Валентине Питулић Семаника божура8, Милошев подвиг.

Отворен уметнички простор предања, постављен на граници стварности и поетске фикције, носи мноштво изазова када је у питању интерпретација ове категорије усмених прозних облика. Веродостојност исприповеданог која се поткрепљује тиме да у позадини сваког предања постоји очевидац који се сматра „гарантом“ истинитог догађаја или одређени историјски догађај, стварни јунак или обележено место, у предањима се не доводи у питање.9

Захваљујући моментима корелације предмета српски језик и других наставних предмета, наставник ће имати прилике да на узрасту старијих разреда континуирано шири ученичка знања о најзначајнијим садржајима која ће се, као комплексна и вишеструко повезана, понети у живот. У том смислу, од изузетног је значаја упутити ученике да се потруде и запамте важне историјске споменике, па тако и оне на тлу Косова и Метохије, колевке српске баштине. У ту сврху послужиће пригодне илустрације цркава и манастира, занимљивости из живота њихових задужбинара, упознавање са изгледом знаменитих експоната (фресака, покрова, црквених предмета, манастирског блага) који су били инспирација многим уметницима за ства-ралаштво. У немогућности да се ученици са природним и културно-историј-ским лепотама Косова и Метохије упознају лично, на екскурзијама, у наставу се укључују аудитивна и визуелна наставна средства. „Комплет наставних средстава Косовска бика 1389 – исорија и легенда10 чине две аудио-касете са снимцима интерпретативног читања народних епских песама о Косову

7 Избор из Вуковог Рјечника чита се и тумачи у осмом разреду основне школе.8 В. Питулић, Семаника божура, Београд, Косовска Митровица, 2007, стр. 72–81.9 „Стварана или измишљена историјска збивања у предањима се књижевно организују

у обрасце и слике већ учвршћене у усменој традицији. Зато и трају и прихватају се у усменој свести често као чињенице веродостојније од саме историје.“ У: Н. Милошевић-Ђорђевић, Од како се земља охладила, Београд, 1997, стр. 29.

10 Р. Михаљчић, Косовска бика 1389 – исорија и легенда, Завод за уџбенике и наставна средства, НИШРО „Дневник“, ООУР Издавачка делатност, Београд, Нови Сад, без године издања.


(прва касета), односно ауторских песама косовске тематике (друга касета) и шездесет дијапозитива који репродукују ликовна дела (графике, цртеже, слике, фотографије споменика и здања) тематски и мотивски везане за Косовску битку. Аудитивни и визуелни материјал током припремања и тумачења користи се селективно, а ученици се на његово коришћење подстичу посебним радним и истраживачким задацима. Циљ наставних средстава с посредничком улогом је да мотивацијски утичу на рад ученика, да подстакну и продубе доживљавање литерарних текстова, али и омогуће ученицима да се упознају са стваралачким радом уметника који су у различитим временима били инспирисани косовском тематиком.“11 Наставник може подстицати ученике да уносе у нему карту најзначајније културноисторијске споменике са тла Косова и Метохије и да истраже оне садржаје који упућују на одређене локалитете: Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија итд. У том смислу може послужити књига Косовска бика – ми, легенда и сварнос, за коју је избор текстова сачинио Ратко Пековић, а избор илустрација Никола Кусовац. Помоћу текста из поменуте књиге, Сукоби с Турцима, ученици ће успешно сагледати историјску интерпретацију догађаја и биће спремни да је упореде са поетском, епском варијантом. Знања се даље могу ширити увидом у одломак из познатог историјског извора о Косовском боју византијског историчара Дуке. Овај текст, Почеци косовске легенде, објављен је у Исоријској чианци за шеси разред основне школе.12

Наставна интерпретација косовске епике поуздано мотивише ученике да прочитају и друге књижевне текстове инспирисане Косовским бојем. У том смислу ученици се упућују на песничку антологију Жервено поље Косово13 у којој су окупљени најзначајнији поетски књижевни текстови о Косовском боју. Краћи избор песама из ове антологије у наставу се уводи на часовима додатне наставе и укључује се у рад рецитаторске и драмске секције.

У редовној настави, више од тридесет година, слика месеца у песми Вече Ђуре Јакшића доводи се у везу са сликом палог косовског витеза. У одломку из збирке Тражим помиловање Десанке Максимовић (Ја имам/светитеља за оца и деда,/имам светитеља за кума,/и на небесима/све Сухој планини од громада/преко Ситнице до Раса и Хума/моја лоза влада), ученици се, у радној апаратури уз текст, подстичу да откривају шта манастири и цркве представљају у духовном наслеђу српског народа (Зато се и ти можеш придружити царевом гласу и тврдити да си са свецима и краљевима у сродству? О наслеђу које су

11 М. Павловић, Припремање насавника и ученика за умачење књижевних дела, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 211.

12 Р. Михаљчић, С. Ћирковић, Исоријска чианка за шеси разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Завод за издавање уџбеника, Београд, Нови Сад, 1992, стр. 93–96.

13 Жервено поље Косово, поезија (1389–1989), приредио Миомир Вујовић, Рад, Јединство, Београд, Приштина, 1989.


нам оставили Немањићи казује историја и поезија. Сети се тих сведочења, призови их и окупи у себи, па докажи да знаш ко си)14.

Из циклуса Са Косова песника Милана Ракића, од свега седам песама, у старијим разредима основне школе обрађује се чак три. Косово се тако смешта „у само средиште српског родољубивог пјесништва“.15 У светлу косов-ског завета тумаче се стихови На Газимесану не само као песма која пева о косовским јунацима и чувеној бици већ и о свесном саможртвовању. О односу према прецима и традицији казује Ракићева песма Наслеђе, а ова веза остварује се на специфичан начин и наставним тумачењем Симониде, песме о фрески из Грачанице која постаје тема Ракићевих патриотских стихова. О Ракићевим песмама Са Косова Јован Делић каже: „За Ракићеве косовске пјесме карактеристично је спајање садашњости и прошлости. Косовски божур, плав и црвен, данас цвјета из крви давно палих косовских јунака. Мада су Симонидине очи са грачаничке фреске одавно ископане, оне сијају „као звезде угашене“.16

Увидом у читанке као значајне школске уџбенике може се закључити да књижевна дела с тематиком Косова и Метохије, или текстови аутора из ових крајева, нису чести. Томе су вероватно допринела бурна времена прошлости, али и ново доба чији смо савременици. Свега је неколико дела и писаца који се у том смислу могу побројати: Ћамил Сијарић, познат по збиркама при-поведака Зелен прсен на води, Француски памук и романима Бихорци и Рашка, земља Расција, који у књижевност уводи свет и људе Рашке области кроз приче и легенде; потом Бранислав Петровић са песмом насталом током рата 1999, Чудан гос (Отима нам нашу Метохију и наше Косово Поље,/а све као да нама буде боље./Све сами савезници ратни:/Нападоше нашу Грачаницу, и наш Призрен златни.).

Занимљиво је напоменути да су се у читанкама за ниже разреде средње школе (сада су то разреди од петог до осмог), објављиваним пре Другог светског рата (у периоду од 1932. до 1938), појављивали сложени тематски блокови посвећени Косову и ослобођењу Косова. У њих су укључивани и књижевноуметнички, есејистички, али и научни, лингвистички и историјски текстови о поменутој тематици. Наводимо неке од њих: Бој на Косову, из летописа Јосифа Троношца; народне епске песме у целини, или у одломцима посебно именованим: Зидање Раванице, Порука Мураова, Косанчић Иван уходи урску војску, Кнежева вечера, Цар Лазар и царица Милица, Цар Лазар се привољева царсву небескоме, Косовски бој, Три јунака, Косовка девојка, Слуга Милуин, Смр мајке Југовића; Напис монахиње Јефимије на свиленом покрову кнеза Лазара; Тело кнеза Лазара и Данас на Косову Тихомира Р. Ђорђевића, Косово Бранка Радичевића; Косово поље Петра

14 М. Андрић, Чианка за шеси разред основне школе, Завод за уџбенике, стр. 133.15 Ј. Делић, О поезији и поеици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 41.16 Исо, стр. 42.


Прерадовића; Божур и Симонида Милана Ракића; Јуро на Косову и Призрене сари Алексе Шантића; Заве царице Милице Трифуна Ђукића, Свели дани Јована Скерлића; Наши јунаци Срете Ј: Стојковића; Привиђење Милутина М. Ускоковића; На Косову Ива Ћипика; Србија и сара Србија и Призрен Александра Белића...

Историјско сећање на Косово и Метохију као српску постојбину време-ном је замењено сећањем на Други светски рат, те су литерарна остварења с тематиком о народноослободилачкој борби (у периоду од педесетих до деве-десетих година XX века) готово у потпуности заменила пређашњу ученичку лектиру.

Дело Григорија Божовића, или како га још зову – косовског Боре Станко-вића, дуго није било заступљено у школској лектири (мада дела овог писца припадају самом врху српске књижевности која се, у приповедачкој форми, бави косовскометохијском тематиком). У нову Чианку за осми разред (2006), коауторке Љиљана Бајић и Зона Мркаљ уводе као факултативни, одломак из Божовићеве приповетке Песма. Овај текст побудио је велику пажњу ученика из више разлога: одшкринуо је врата виђењу Косова и његових житеља на начин који не дотиче трагичност и невеселост вести које нам из ових крајева свакодневно долазе; у први план је дозвао хуморну ноту, младалачку раздраганост и мотив заљубљености, а по својим естетским и дидактичким особинама задовољио је критеријуме које једно књижевно дело, као репрезентативно за читанку, ваља да садржи. Одломак у којем је у први план истакнут портрет младог учитеља у којег се заљубљује девојка Љушка, управо помоћу шаљиво интонираних приповедних секвенци у првом лицу указује на усклађеност Божовићеве Песме узрасту коме је дело у Чианци намењено.

Целовитији увид у дело Григорија Божовића пружио би у настави комплекснију слику о животу и обичајима Срба на Косову и Метохији у прошлости, о суживоту Срба и Албанаца, слици позитивних патријархалних вредности и морала, истицању здравих међуљудских, међуверских и међу-националних односа.

Наставни програми за старије разреде основне школе свакако би постали потпунији и целовитији када би се у обавезну школску лектиру увеле припо-ветке Глигорија Божовића ,,тематски усредсређене на просторе старе Србије (Косово и Метохија) и једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао“.17 Поводом Божовићевих Приповедака из 1924. године, још је Станислав Винавер писао о потреби да се савремени читалац обавести ,,о лепоти, слави и јаду свога крвавога и ропскога Југа“ из непосредног извора, а не преко других, мање поузданих рукописа.18 У том смислу се и ученицима

17 Г. Божовић, Косовске приче (приредио А. Јовановић), СКЗ, Београд, 2002, стр. 76–77. (Из поговора Приповедачка хроника српског југа.)

18 Упоредити с наведеним делом, стр. 77.


препоручују приповетке: Необичан мученик, Оклопник без сраха и мане, Кад се царсва мијењају итд.

И песме Васка Попе из збирке Усправна земља (циклус Косово поље)19 препоручују се као допунска, изборна лектира. Иако је стваралаштво овог песника, због сложеног семантичког склопа и посебности Попине поетике, поузданије проучавати на средњошколском узрасту, није на одмет, поготово кад се узме у обзир колико је мало песама са родољубивом или историјском тематиком укључено у школске програме, макар на нивоу разговора о утисцима које изазивају стихови Косовог поља, Вечере на Косову пољу, Венцоносца са Косова поља и остали, приступити проучавању Попине поезије са поменутом тематиком.

Песник Матија Бећковић појављује се у школским читанкама преко одломка из књиге записа Косово – најскупља српска реч: „На Косову су се историја и поезија раздвојиле. Поезија је постала надисторија, уметност вера. Историја није успела да одбрани Вука Бранковића, у чијем се случају поезија показала окрутнија. По томе се види колико је био грех остати жив и уште-дети себе и колики је страх српскога народа од издаје... Поезија је изројила сазвежђе од девет Југовића, Бановић Страхињу, Косанчића Ивана и Топлицу Милана, Срђу Злопоглеђу и Косовку девојку, дијете Лауша, Рељу Крилатицу. То су само неке личности косовске епопеје, личности непознате историји, али у свести српског народа нико није дуже, ни више постојао... У памћење су ушли из поезије, и одатле их више нико није могао ишчупати. Тешко је наћи на-род у чијем су стварном животу пресуднију улогу играле његове умотворине. И можда је оправдана реч којом је замануо Јован Дучић да је све што није опевао српски гуслар од Триглава до белог мора умрло за сва поколења. Може ли се истинскије постојати него што у свести српскога народа постоји Бошко Југовић и његов крстасти барјак. Може ли неко бити присутнији у животу једне нације од његове тројеруке мајке, чија је трећа рука – зелена јабука.“20

Овај Бећковићев текст послужио је и као подстицај за отварање лите-рарног конкурса с темом Косово – најскупља српска реч, у организацији По-дружнице Друштва за српски језик и књижевност у Новом Саду. Наводимо завршне стихове првонаграђене песме ученице Јоване Мијатов Јанчић: Док буде дрвета од њега ће се правити/Крстови./Док буде српског језика – биће Косово./Косово то није најскупља српска реч./Косово нема цену.21

Увидом у садржаје програма књижевности и читанке за старије разреде основне школе може се закључити да су у наставу уведена дела народне књи-жевности репрезентативна за упознавање ученика са историјском и књиже-

19 Видети: В. Попа, Усправна земља, ИП ,,Вук Караџић“, Београд, 1972, стр. 31–37.20 М. Андрић, Крила плаве песме, читанка за 6. разред основне школе, Завод за уџбенике,

Београд, 2002, стр. 99.21 Све речи, часопис за српски језик и књижевнос, 27/28, Друштво за српски језик и

књижевност Србије, Београд, 2009, стр. 110.


вном традицијом Косова и Метохије. Када је реч о ауторској књижевности, сматра се да се постојећи избор може вишеструко допунити. У том смислу могу се узети у обзир сугестије изнете у овом раду; програми се могу обо-гатити и поменутим текстовима из старих читанки, а сваки наставник сло-бодан је да самостално одабира књижевна дела с тематиком Косова и Мето-хије (у целости или у одломцима) у обиму дозвољеном у школским програ-мима. Сви ови напори допринели би да ђаци, узраста до петнаест година, стекну одговарајућа сазнања о Косову, колевци српске традиције и наслеђа и неодвојивом делу српске душе.

Zona Mrkalj

THE THEMES OF KOSOVO AND METOHIA IN THE CURRICULUM FOR SERBIAN LANGUAGE SUBJECT AND READER BOOKS FROM

THE FIFTH TO EIGHTH GRADE OF ELEMENTARY SCHOOLSummary

The paper discusses the presence of literature texts with themes of Kosovo and Metohia in the curriculum for Serbian language subject from the fifth to eighth grade of elementary school. This shows the high values in the exercise of aesthetic, educational and correctional goals of teaching, dedicated to reading, experiencing and interpreting folk epics from the Kosovo thematic circle, selected poems of Dju-ra Jaksic, Milan Rakic, Desanka Maksimovic, the creativity of Jovan Ducic, Matija Beckovic, Grigorije Bozovic...

Emphasizes the importance of studying the prose and poetic texts inspired by the Kosovo shrines, the cradle of Serbian tradition and heritage, the Kosovo myth, the idea of origin and spiritual roots of the Serbian people, which contributes to the creative research and teaching of literature based on traditional values.

УДК 821.163.41.09.398 821.16.09398

Иван А. ЧаротаМинск, Беларусь

КОСОВО В ЛИТЕРАТУРАХ ВОСТОЧНЫХ СЛАВЯН

Аутор реферата открива и анализира присутност памћења о Косову у историјској и садашњој cвести источних Словена.

Косово се разматра као колевка српске државности, средиште Српске Православнее Цркве и ризница српске културе.

Појам „источни Словени“ има конкретно-историјска значења: 1) руски народ, т.ј. етно-духовно-културна заједница, у прошлости; 2) Руси, Белоруси, Украјинци у новије време.

Кључне речи: Косово, архетип, колевка, ризница, духовност, књижевност, везе, историјска свест, Срби, Руси, Белоруси, Украјинци.

*

Хочется верить, что в ноосфере, если не сфере политической, все же имеет значение сложившийся за века взгляд на Косово тех близкородственнных народов, для которых всегда, ныне и присно свято устремление равноапо-стольных Кирилла и Мефодия: „… Вся языки Словенския утвердити в право-славии и единомыслии, умирити мир и спасти души наша“. А так думающих и чувствующих, смею заверить, среди восточных славян большинство искони, со времен знатного летописца Нестора, с гордостью свидетельствовавшего: „Был един народ славянский…“. Увы, летописцы нынешнего времени ана-логичного свидетельства оставить потомкам не могут. Однако это вовсе не значит, что для нас и потомков наших утратило ценность кирилло–ме-фодиевское наследие, а тем более что перестала быть актуальной задача умирения мира и спасения душ. Наоборот, особенно теперь это должно бы выйти на первый план во всех наших земных заботах и делах, особенно же – в отношениях к судьбе Косова и Метохии.

Так вот, я беру на себя не только смелость, но и ответственность говорить от имени славян-руссов, являющихся преемниками и носителями такого


мировидения, мироощущения, миропонимания. Прежде всего, разумеется, постараюсь отразить взгляды и мнения, преобладающие в среде моих непо-средственных соплеменников, белорусов, которые так или иначе свою исто-рическую судьбу неизменно соотносят с судьбой сербов. А для этого – при известных и часто подчеркиваемых различиях – есть немало оснований. Общего у нас больше, чем кажется на первый взгляд . Укажу на некоторые мо-менты: Белорусов, как и сербов, примерно 10 миллионов; в рассеянии нас тоже около 2 миллионов, и численность жителей столицы нашей, которую дотла разрушали враги, теперь приближается к 2 миллионам. И мы, если пользо-ваться выражением Й. Цвиича, поставили свой дом на большой проезжей дороге. Восток мы для Запада, а Запад для Востока. И также стремимся быть над Западом и Востоком, оставаясь пока свои на своем. Исторический путь наш – тоже голгофский: крещены мы в Православии, изведали жесточайшие гонения на веру предков, подвергаясь жесточайшей униатизации, так что во второй половине ХVIII века мало в каком белорусском городе оставался православный храм; в Первую мировую войну потеряли каждого четвертого соплеменника, а во Вторую мировую – каждого третьего; значительные части наших этнических территорий сейчас находятся в границах сопредельных государств. Но, несмотря на такие испытания, вопреки опыту, который показывал, что брат брату глубже всего глаз выбирает, мы тоже уверовали в братство и единство, а также в то, что сугубо согласие славян спасет. Поэтому хотим сохранить чувство справедливости и сочувствие к жертвам несправедливости. А как раз чувство справедливости обязывает нас помнить, что свою этническую и вероисповедную идентичность мы восстановили благодаря помощи России, в решающие моменты все же осознававшей, что мы единородные и единоверные братья.

Если обозреть непосредственно историю взаимопознания, духовно–-культурного взаимодействия белорусов и сербов (естественно, в более широких рамках восточнославянско-южнославянских контактов), нельзя не отметить, что в эпоху средневековья весьма важными для духовного просвещения вообще и, в частности, для развития словесности, равно как и храмостроительства, иконописи, фресковой церковной живописи, на белорусских землях были так называемые „южнославянские влияния“, а в них конкретно – сербский фактор. Достаточно вспомнить результаты деятельности Цамблаков – митрополита Киприана и непризнанного митро-полита Григория, а также знаменитого агиографа Пахомия Лагофета Серба, анонимного (но известно, что серба; а существуют мнения, что это уроженец Косова знаменитый инок Исаия Старец) автора жития святых Литовских мучеников и (опять–таки серба) Нектария, расписавшего Благовещенскую церковь Супрасльского монастыря. Между прочим, в росписи Нектария специалисты обнаруживают сходства с фресками храмов Црне Реке, Печкой Патриаршии, Грачаницы [1].

475Иван А. Чарота: Косово в литературах восточных Славян

Необходимо подчеркнуть: в сознании наших предков издревле Косово и Метохия в определяющий степени обусловливали представление о Сербии вообще. И это передавалось из рода в род! Постараюсь обозначить хотя бы некоторые точки в цепи времен и поколений.

Так, в нашей письменности имеется свидетельство непосредственно вре-мени Косовской битвы, принадлежащее перу Игнатия Смольнянина (вторая половина ХIV в.), автора „Хождения в Царьград“ (1389–1393 гг.), которое известно в двадцати четырех (!) сохранившихся списках ХV–ХVIII веков. Диакон Игнатий тогда сделал следующую запись: „В неделю минухом град Дафнусию и Корфию, и приидохом в град Австравию. И ту постоа митро-полит, пытая вести о Аморате. Бяше бо Аморат пошел ругаться на сербськаго князя Лазаря, и бысть весть: убиша бо на суиме обою: и Амората, и Лазаря. И убояшесь мятежа, занеже бехом в Турськой державе, и отпусти митропо-лит черньца Михаила, а владыко Михаил мене, Игнатья, а Сергий Азаков своего черньца. И поидохом от Австравии в неделю перед Петровым днем ...“ [2]. Более того, в пространных вариантах „Хождения“ содержится отдельная „Повесть об Амурате и битве на Косовом поле“! Правда, о ней исследова-тели высказывают разные мнения, в том числе и такое: мол, „повесть“, непосредственно отражающая Косовскую битву, приложена позднее, причем, возможно, даже не Игнатием, а переписчиками. Но ведь это значимости данного текста отнюдь не умаляет. Скорее наоборот, поскольку, оказывается, именно данное событие переписчики считали столь важным, что сами расши-ряли, а то и добавляли, его описание. А из этого убедительно следует, что и шесть-пять веков назад предки наши в массе, как говорится, понимали неотделимость своей истории от истории братьев-сербов, осознавали особую значимость Косовской битвы для судьбы мира.

В плане, который мы рассматриваем, безусловно, следует отметить заслу-ги уже упоминавшегося Григория Цамблака (1365–1419?), по воле князя Ви-товта в 1414 году поставленного Митрополитом Киевским и Литовским с кафедрой в Вильне и резиденцией в Новоградке, нынешнем районном центре Беларуси. Его „слова“, „похвалы“ и проповеди переписывались на протяжении ХV–ХVII веков во многих белорусских монастырях – Жировицком, Лаврише-вском, Слуцком, Супрасльском. Как известно, Григорий дал основательную картину и церковной, и светской жизни Сербии в „Житии и жительстве святаго великомученика в царех Стефана Сербскаго, иже в Дечанах…“. Но в связи с темой нашего выступления не менее важно то, что в его „Слове о переносе мощей святой Пятницы из Трнова в Видин и Сербию“ (1404–1405) содержится возвышенное прославление земли Сербской: „В каких странах столько монастырей таких больших и славных, скажи мне, в каких городах?! Где еще столько неисчислимого монашества, которое ангельской и несвязанной жизнию живет?“. А обращая внимание на этот исключительно пиететный пассаж, не следует забывать, что Григорий Цамблак землю Сербскую знал и


ценил прежде всего по Косовско-Метохийскому краю, поскольку до того, как обрелся в Западной Руси, он был игуменом Дечанского монастыря – причем, в Дечанах послушание нес в 1402–1406 годах, через непродолжительное время после Косовской битвы, когда правил наследник князя-мученика Лазаря, да и сам перенос мощей святой Параскевы осуществлялся при княгине Милице и Стефане Лазаревиче Высоком. Не будучи компетентным в таких вопросах, все же рискну предположить, что именно благодаря Григорию Цамблаку получил необычайно широкое распространение в Руси Западной (или, как ее называли еще, Литовской), т.е. на землях нынешней Беларуси культ Пара-скевы Сербской.

Кроме того, несколько позднее во всей Руси известными стали „Житие деспота Стефана Лазаревича“, написанное Константином Философом (Ко-стенечским), „Житие Стефана Высокого“, „Житие Стефана Дечанского“ и „Хронограф“ авторства Пахомия Лагофета. Кстати, Косовская битва и жизнь Сербии после этого судьбоносного события упоминаются в ряде хро-нографических текстов, создававшихся и распространявшихся в Великом Княжестве Литовском (т.е. Западной Руси) на протяжении ХV–XVII вв.

В ХVIII веке внимание к Сербии, непосредственно к Косову и Метохии в том числе, и соответствующее почитание духовно-культурного наследия сер-бов в западно-русской среде стимулировал Михаил (Мануил) Козачинский (1699–1755), автор таких произведений, как „Трагедia, сиречь печальная повесть о смерти последняго царя сербскаго Уроша пятаго и о паденіи cербска-го царства“ и „Приславна Сербије“ (в переработке архимандрита Йована Раи-ча – „Прискрбна грлице“). После службы преподавателем и ректором Славя-но-Латинской школы в Сремских Карловцах, Козачинский был профессо-ром Киево-Могилянской академии, а впоследствии стал „коадьютером“ Киевского митрополита на белорусских землях, архимандритом Свято-Тро-ицкого монастыря в городе Слуцке, где и упокоился о Бозе. К сожалению, его творчество последнего периода жизни остается неизвестным. Однако несомненно, что личная причастность архимандрита Михаила к судьбе сербского народа имела важное значение, сформировавшиеся прежде гра-жданские и писательские взгляды так или иначе передавались ученикам, распространялись в западнорусской среде.

Духовно-культурные связи восточных славян с сербами, естественно, были разноплановыми. Поэтому никак нельзя обойти вниманием роль сербов, посещавших в конце ХVIII – начале XIX века наши земли. В частности: Йована Раича (ученика Михаила Козачинского), Симеона Пищевича, Гера-сима Зелича, Саввы Текелии, Доситея Обрадовича, Эмануила Янковича, Вука Караджича, святого Петр Цетиньского (Петра I Петровича Негоша), Вука Радонича, который обучался в Шкловской школе генерала Зорича, а впоследствии стал черногорским губернатором... И, конечно же, самого Симеона Зорича-Неранджича, с 1778 по 1799 гг., т.е. целых два десятилетия,


прожившего в белорусском местечке Шклов, основавшего там упомянутую школу с хорошей библиотекой, в которой были и книги на сербском языке (Кстати, в Шклове генералу Зоричу поставлен памятник; открыт он 2 сентя-бря 2007 года ).

Это, конечно, отдельная тема, но следует помнить также о личностях, вроде бы не имеющих прямого отношения к рассматриваемой теме. Скажем, об известных участниках освобождения Балкан, генералах Иосифе Гурко (1828–1901, уроженце деревни Высочаны Оршанского района Витебской области) и Михаиле Черняеве (1828–1898, проведшем детство и последние годы жизни в деревне Тубышки Круглянского района Могилевской области, где его навещал сербский генерал Савва Груич; примечательно, кстати, что отец Михаила Черняева – выпускник Шкловского кадетского корпуса гене-рала Зорича), не говоря уже о „русском консуле“ Григории Щербине, в полном смысле разделившем судьбу сербского населения Косова и Метохии.

Отдельно стоило бы остановиться на личности герцеговинца Иоанна Пичеты (1844–1920), собственной жизнью и деятельностью связывавшего Сербию с Россией, Украиной и Белоруссией. Он был преподавателем церковной истории и ректором Полтавской духовной семинарии, а также ректором Витебской духовной семинарии. Протоиерей Иоанн, удо-стоенный дворянского титула за выдающиеся заслуги в духовном про-свещении, проявил себя и на писательском поприще [3]. И практически во всех своих произведениях обращался к истории родной страны, в том числе, естественно, к Косовской битве. А Иоанн (Иван Христофорович, как его называли на второй родине) Пичета является отцом известного российского и советского историка–слависта Владимира Пичеты (1878–1947), академика и первого ректора Белорусского государственного уни-верситета, генетическая память которого тоже неизменно давала о себе знать. В частности, судьбоносные узлы событий истории сербского народа он восточным славянам освещал и объяснял в ряде своих произведений, прежде всего, научно–популярных [4].

Особого внимания заслуживают – и мне как белорусу это весьма прия-тно отмечать – уроженцы Беларуси Александр Будилович, Александр Пого-дин, Александр Соловьев – широко известные в научной среде Сербии поистине выдающиеся деятели, которые формировали общее для сербов и восточных славян духовно-культурное пространство и единое пространство историческое. Достаточно вспомнить хотя бы некоторые труды одного из них [5].

А благодаря таким „связникам“ и популяризаторам поэзии южных славян, как Н. Берг, А. Востоков, Н. Гальковский, Н. Гербель, А. Гильфердинг, В. Ламанский, А. Лукьяненко, А.Пыпин, В.Спасович, М. Сперанский, А. Степович, Т. Флоринский, М. Халанский, Н. Ястребов и другие, к ХХ веку русские, украинцы и белорусы получили возможность вполне основательно


ознакомиться с сербским эпосом, в том числе и с косовским циклом его. Примечательно, что этого рода произведения издавались, распространялись, исследовались не только в Петербурге и в Москве, но и по всему восточно-славянскому культурному ареалу – в Варшаве, Киеве, Харькове, Сумах [6].

Позднее это дело достойно продолжили И. Голенищев-Кутузов, Н. Тол-стой, Н. Кравцов, П. Дмитриев, Г. Сафронов в России, а также ряд переводчи-ков и исследователей в Украине и Белоруссии. Соответственно, в полном смысле освоенным – т. е. отнюдь не чужим, а своим – стало для русских, бело-русов и украинцев „Косовское предание“. И хотя у комментаторов оно теперь часто заменяется иным выражением – „Косовская легенда“, а также имеющим негативную коннотацию – „Косовский миф“, наши народы, как и сербы, не забывали о существовании других понятий: „Косовское определение“, „Ко-совская этика“, „Косовский завет“... Причем они вполне понимали, что завет сей в духовном плане обрел значение всеславянское, всеправославное, а также и вселенское. В любом случае, имеются все основания говорить о разно-плановом и многоуровневом восприятии „косовского архетипа“, который является значимой составной частью духовно-культурного сознания восточных славян как в прошлом, так и сейчас.

Не случайно же в числе первых иконописных образов сербских святых – лик князя-великомученикa Лазаря, наряду со святыми Симеоном и Саввой. Еще более убедительно это иллюстрируется обращением к соответствующей тематике писателей русских (например, А. Пушкина, А. Хомякова, Ф. Досто-евского, Е. Чирикова, Ю. Кузнецова, Ю. Лощица, Т. Глушковой, иеромонаха Романа и др.), украинских (Т. Шевченко, М. Шашкевича, И. Франко, Ю. Федьковича, М. Рыльского, Л. Первомайского и др.), белорусских (М. Богдано-вича, Н. Гилевича, М. Метлицкого, Г. Пашкова, М. Познякова, В. Спринчана, М. Шелехова и др.).

Обязательно следует обратить внимание на то, что у наших предков и современников общее представление о сербах складывалось по описаниям и характеристикам, содержащимся в косовском эпосе, который представил изумительную галерею народных типов – не только героев-участников битвы (князя–мученика Лазаря, мужественного самоотверженного Милоша Обилича, Бановича Страхини и воинов иже с ними), но и жены, матери, сестры, возлюбленной (княгини Милицы, Матери Юговичей, Косовки Девушки), а также брата, друга, соратника, слуги (Бошко, Иван Косанчич, Голубан)... Это образы идеальные и обобщающие, олицетворяющие не одно событие и даже не отдельно взятую эпоху. Это, можно сказать, запечатленный соборной эпической памятью многих поколений универсальный национальный хро-нотоп, важнейшими пространственными знаками которого являются поле Косово, река Ситница, Голеч планина, Самодрежа, Призрен, Крушевац, Баньска, Звечан, Чечан, а временные рамки не ограничиваются – охватывают весь период борьбы за Крест Честной и Свободу Золотую.


Поэтому не просто как шедевры поэтического творчества моими сопле-менниками воспринимались народные песни „Гибель Сербского Царства“, „Смерть Матери Юговичей„, „Заклятие князя“, а также „Надпись на Косовском столпе“ Стефана Лазаревича, „Слово о князе Лазаре“ Патриарха Даниила III, „Симонида“ и „Покинутая церковь“ Милана Ракича, равно как и подобной тематики произведения сербских авторов новейшего времени. Собственно, кто из сербских писателей мог пройти мимо темы Косова?! Но, разумеется, далеко не все они представлены в переводах на восточнославянские языки. Между тем, даже перечень авторов произведений на данную тему, опубликованных за последнее время в Беларуси, не так уж мал. Это поэзия Десанки Максимович, Матии Бечковича, Любомира Симовича, Милорада Джурича, Слободана Ракитича, Джоко Стоичича, Раши Перича, Адама Пу-слоича, Радомира Андрича, Драгомира Брайковича, Драгана Драгойловича, Зорана Костича, Драгана Лакичевича, Любицы Милетич, проза и эссеистика Добрицы Чосича, Драгомира Попновакова, публицистика Марко С. Маркови-ча, Марко Радуловича, Момира Лазича, Слободана Ярчевича, Зорана Милоше-вича, Иваны Жигон…

Никак нельзя обойти вниманием многоплановую деятельность Чрез-вычайного и Полномочного Посла Сербии в Беларуси г. Сречко Джукича, который всеми средствами поддерживает любое дело, способствующее сербско-белорусским связям, и в частности – уяснению правды о ситуации в Косово и Метохии. Он сам часто выступает в российской и белорусской печати, а также является автором изданной у нас книги [7].

В последние годы на славянском постсоветском пространстве проявля-ется огромный интерес к сербской духовной литературе. Поэтому значи-тельная масса русскоязычных читателей постигает содержание „Косовского завета“ с помощью переводимых как в России, так и в Белоруссии, трудов святителя Николая и аввы Иустина, а также, немногочисленных пока, руссо-язычных текстов нынешних иерархов Сербской Православной Церкви [8].

Поскольку поступающая по „мировым каналам“ информация о том, каково реальное положение в Косово и Метохии, скудна и, как правило, далека от объективности, то для нас особо значимы сведения, что называется, из первых рук. И в этом плане безусловно важную роль сыграла экспозиция фотографий и документальных материалов „Распятое Косово“ (автор-орга-низатор – доктор Любиша Фолич), которая представлена была у нас 17–23 февраля 2003 года в рамках VII Минского Международного фестиваля церковных песнопений и которую увидели тысячи белорусов. А тогда, в дополнение к выставке, посетившие нашу республику Его Преосвященство епископ Рашско-Призренский Г. Артемий, монашество его епархии, косов-ский поэт Ранко Джинович, актриса Ивана Жигон, этно-музыколог Светлана Стевич Вукосавлевич имели ряд встреч с жителями белорусской столицы. Это было поистине значимое событие, и оно, слава Богу, довольно широко


освещалось в средствах массовой информации Республики Беларусь. Под-черкнем: этнокультурная оппозиция „мы – они“ и, соответственно, „родстве-нное – чужое“ со времен Игнатия Смольнянина (а значит – и князя – муче-ника Лазаря) для наших народов если не отсутствует вообще, то имеет минимальное значение.

Более всего это проявилось во время войны НАТО против СРЮ 1999 года. А также и позднее, когда приходили сообщения: „Сожжен монастырь Святой Троицы в Мушутиште“; „Православный храм Приштины превращен в общественный нужник“; „Осквернено кладбище, разрыты детские могилы у Вучитрна“; „Осквернено сербское кладбище возле Витины“; „Произведения сербской литературы в контейнерах для мусора“ … Понятно, „прогрессивные“ СМИ внушали и внушают: „Это не наше дело“. Но в подавляющем большин-стве мои соотечественники реагировали на все это не иначе как: „Ваша боль – наша боль; ваши утраты – наши утраты; ваша скорбь – наша скорбь…“. Когда говорится, что святыни Косова и Метохии, а также культурные памятники издревле сербского православного края являются нашим общим достоянием, это не риторика, а осознанное выражение причастности в разных планах. Возьмем, например, славный монастырь Высокие Дечаны. Как известно, для этого монастыря в 1862–63 годах отливали колокола в Архангельске, а доставил их русский флот [9]; в ХХ веке архимандритом этой обители долгое время был монах Киево-Печерской лавры Фадде, келейник митрополита Киевског Антония (Храповицког).

Как раз чувства нераздельности и солидарности отразились и у совре-менных писателей России – Виктора Юнака, автора романа „Дань кровью“, иеромонаха Романа (Матюшина), написавшего стихи „У поля Косова“ и давшего своей книге название „Там моя Сербия“, а также у поэтессы Валентины Невинной, в стихотворении которой отнюдь не случаен рефрен: „Повторяю: „Россия! Ты – сердце мое. Сербия! Ты – предсердие“. Убедительно предостережение поэта Игоря Ляпина: „Бьют по Косово залпы НАТО, Это ломится к нам война“. А лично для меня представляют особую значимость, причиняя вразумляющую боль, слова истинного серболюба Юрия Лощица: „Единственное будущее даровано сербскому Косову как бесценная награда, – быть Господним перстом. Быть суровым назиданием, прожигающим всеславянскую совесть укором. Грозным ликом Косово обращено ко всем нашим изворотливым „началам“ …“

Сочувствие и поддержку сербам неизменно выражали белорусы Польши – прежде всего Евгений Чиквин и Михаил Чиквин, Михаил Болтрык, Анна Радзюкевич, Алла Матренчик, Ярослав Харкевич. Упомянутый Михал Чиквин (сейчас – иерей) подготовил специальную передвижную экспозицию „Umęczone Kosowo i Metochia“, которая выставлялась не только в Польше, но и в ряде стран Западной Европы, а ее каталог помещался в приложении к журналу „Православный обзор„ (Kalendarz 2007. Przegląd prawosławny).


И то, что сербское национальное тело расчленялось на части, а сейчас делается попытка вырвать еще и сердце – Косово и Метохию, – большин-ство граждан Беларуси, России, Украины воспринимает не иначе как обще-славянскую историческую трагедию. О чем, кстати, мне доводилось, находя понимание, свидетельствовать публично [10].

Лично я знаю Косово и Метохию не понаслышке и не только по книгам. Как участнику международных славистических мероприятий и писательских встреч мне довелось многократно бывать в косовско–метохийских городах и селах, в школах и музеях. Особенно – в монастырях, благодаря которым я возвращался к Православию. Естественно, я с самого начала был просто поражен тем богатством – изумительная по своеобразию архитектура, бесценные фрески и иконы, множество древних рукописей и старопечатных книг, неповторимые образцы предметов сакрального обихода… – которое ви-дел в монастырях Баньска, Гориоч, Грачаница, Дечаны, Девич, Печка Патриар-шия и др. Посещал я Косово после оккупации тоже. И вот свидетельствую, что в прежнее время видел со стороны властей как федерации, так и Сербии, а прежде всего со стороны сербского населения края не просто веротерпи-мость и гражданскую толерантность, не только наличие условий для мирно-го сосуществования, но и явную заботу о культуре албанского национально-го меньшинства. Для меня в этом однозначно видится смысл известного, но столь трудного в осуществлении для сербов правила: „Сохранить жизнь и спасти душу“.

Готовя этот текст, я осознал, насколько недостаточны по отношению к Косово и Метохии мною использовавшиеся определения „колыбель и сокро-вищница“. Ведь колыбель может использоваться лишь временно, а затем передаваться следующим младенцам только до определенного момента; она перестает отвечать, как говорится, требованиям современности, да и просто изнашивается, ветшает... И сокровищница – это, в общем-то, хранилище ценностей; она имеет функции прежде всего мемориальные; к тому же со-кровищницу, как и музей, в принципе допустимо перемещать... А здесь ведь речь о несравнимо более значительном.

Сама по себе Косовско-Метохийская земля является общенациональ-ным Пантеоном, кладбищем героев и средоточием святынь – свыше 1300 монастырей, церквей и церковищ, в числе которых, если говорить язы-ком светским, более 160 памятников международного значения; здесь на-ходилась древняя столица правителя светского и доныне находится Трон Первоиерарха Сербской Церкви. Вот ряд определений, которые не должно и не может утратить хранить наше – восточных славян, как и сербов – коллективное сознание: „Великий Погост“, „Сербское Распятие“, „Родо-словие Сербии“, „Судьба Сербии“, „Корневая система сербства“, „Очаг серб-ской свободы“, „Всенародный жертвенник“, „Хоругвь нации„, „Сербский Иерусалим“, „Предел и беспредельность Сербии / Крај и бескрај Србије“,


– как сформулировал Бранко В. Радичевич). Если очень кратко, Косово и Метохия – это краеугольный камень в основания сербской нации, серб-ского государства и Сербской Церкви; а вместе с тем и пробный камень для сильных мира сего, взявшихся решать дальнейшую судьбу Косова и Метохии, а тем самым и сербской нации в целом. Обобщая же, лучше всего использовать труднопереводимое, собственно сербское, слово „ЈЕЗГРО“, ко-торое означает важнейшую составную часть существа, сердцевину – серб-ской государственности, национальной истории, культурной сущности, духовности. Которое означает то, что жизненно необходимо, постоянно действенно и незаменимо. И как же могут сербы отказаться от Косова и Метохии? Какой народ готов добровольно пренебречь своими истоками и духовными корнями, отдать на попрание свои святыни и отеческие гробы? А как считающий себя цивилизованным мир может допустить уничтожение сердцевины христианской сербской и общеславянской и, соответственно, мировой культуры? Это было бы воистину крупнейшим в истории нашей цивилизации, не имеющим никакого оправдания, преступлением против человечества.

Таков вот общий – конечно же, далекий от полноты – обзор того, как многострадальное Косово отразилось в истории восточнославянских лите-ратур. Что же касается более детального анализа косовской темы в совре-менных произведениях, то я готов его представить в новом докладе на сле-дующей конференции (если меня пригласят). А завершая, скажу еще только, что готовлю антологию „Сербия в поэзии восточных славян“. И в приложение – несколько стихотворений косовской тематики современных поэтов России и Беларуси.

___________

1. См., нпр.: Рогов А. И. Супрасль как один из центров культурных связей Белоруссии с другими славянскими странами // Славяне в эпоху феодализма. К столетию академика В.И.Пичеты. М., 1978. С.321–334.

2. Цит. по: Кніга жыцій і хаджэнняў / Укладанне, прадмова і каментарыі А.Мельнікава. Мінск, 1994. С. 146.

3. См., нпр.: Пичета И. Очерк истории Православной Сербской Церкви // Православное Обозрение. Т.1. М., 1870. № 1,3,4; Пичета И. Факты и воспоминания из школьной жизни герцеговинца. Харьков, 1911; Пичета И. Факты и воспоминания из жизни герцеговинца на службе по духовно-учебному ведомству. Харьков, 1913.

4. Пичета В.И Исторический очерк славянства. М., 1914; Пичета В.И. Исторические судьбы Сербии // Экскурсионный вестник , 1915; Пичета В.И. Сербия. Пг. –М., 1917.

5. Погодин А.Л. История Сербии. СПб., 1909; Погодин А. Л. Славянский мир. Политическое и экономическое положение славянских народов перед


войной 1914 г. М., 1915; Русско – српска библиографиjа 1800–1825. Израдио д-р Александар Погодин. Књ.I. 1 део.Београд: Српска Краљевска академија, 1932; 2 део.Београд: Српска Краљевска академиjа, 1936.

6. См., нпр.: Халанский М. О сербских народных песнях косовского цикла // Русский филологический вестник (Варшава). 1882. Т. 7–8; Степович А. Очерки истории сербохорватской литературы. Киев, 1899; Ильинский Г. Лекции по истории южнославянских литератур. Харьков, 1908; Лукьяненко А.М. Пособие к лекциям по истории сербохорватской литературы. Киев, 1913.

7. См. его публикации: Тема Косова и Метохии выходит на новый этап //Советская Белоруссия, 17.11. 2005; Пере–Косово Европы // Советская Белоруссия“, 13.12.2005; Решается судьба Косова // Рэспублiка“, 13.12. 2005; Ответственность Евросоюза за отделение Черногории // Белорусы и Рынок, 2006, № 21; „Косовизация всей Европы“? // Экспресс–новости, 2006, № 8; Встреча в Вене о статусе Косова и Метохии. Первый раунд //Международная жизнь, 2006, № 3; Джукич Сречко. О незабываемом. Минск , 2006.

8. Амфилохий (Радович), митрополит Черногорский. (Косовская трагедия: Взгляд изнутри) // Святая Русь [Специальный выпуск, посвященный братской Сербии]. 2002. №1. С.50–51; Митрополит Черногорско–Приморский Амфилохий (Радович). Воскресения не бывает без смерти; Косовская трагедия / Перевод И.Чароты // Воскресение. № 5(106), май 2008. С.5; Артемий (Радосавлевич), епископ Рашско–Призренский. (Косовская трагедия:Взгляд изнутри) // Святая Русь [Специальный выпуск, посвященный братской Сербии]. 2002. №1. С.51–52;Артемий, епископ Рашско–Призренский и Косовско–Метохийский. Косово и Метохия в свете отечественного и международного права // воскресение (Минск). 2009. № 5(118). С. 3; Артемий, епископ Рашско–Призренский. Незаживающая рана – Косово / Беседовал Николай Сергеев // Белорусская военная газета. 5.06.2009. С. 1; Афанасий (Евтич), епископ. Духовная жизнь сербов // Святая Русь [Специальный выпуск, посвященный братской Сербии]. 2002. №1. С. 18–29;Афанасий(Евтич), епископ. Духовная жизнь сербов //Новая книга России. 2007. № 6. С. 43 –48; №7. С. 42–47; Афанасий (Евтич), епископ. Вопль сербов Косова и Метохии //Cerkiewny Wiestnik / Церковный Bестник (Варшава). 2008, № 1. С. 16– 22.

9. См.: Васиљев Д., Длужневска Г., Малевинска М. Православне светиње Балкана, Санкт Петербург, 2004. С. 96–99.

10. См.: Трэцяя сусветная ідзе ўжо амаль месяц // Чырвоная змена. 27.04.1999. С.2–3; „Царкоўнае слова“ (Спецыяльны выпуск). 1999. № 5; Над полем дроздов летают стервятники // Во славу Родины. 28.05.1999. С.4; Вайна ў Югаславіі: Сербы пакідаюць Косава // Царкоўнае слова. 1999, № 11. С. 9; Геноцид сербов в Косово продолжается // Во славу Родины. 9. 12. 2000. С.1; „Святая Русь“ (Минск, Специальный выпуск журнала, посвященный братской Сербии), 2000, № 1; Косовская битва в историческом сознании сербского


народа // Веснік Беларускага дзяржаўнага эканамічнага універсітэта. 2000, № 4; Косовская битва продолжается. – Мн.: Братство Архистратига Михаила, 2000; „Распятае Косава“ // Літаратура і мастацтва, 21.02. 2003. С.3; Кровоточащая рана в сердце Европы (Что происходит в Косово и Метохии) // Неман. 2005. № 1. С. 142 – 148; Вступ. слово к публикации: Чосич Добрица. „Я замыкаю свой косовский круг...“ // Всемирная литература. 2007. № 1. С. 177–.181; Косово как колыбель и сокровищница сербской духовности в историческом и современном сознании восточных славян // Брестские епархиальные ведомости. 2007. № 4. С. 46–50; „Был един народ славянский...“ (Косово в историческом и современном сознании восточных славян) // Беларуская думка. 2008. № 3. С. 42– 47; Наша общая святыня: Косово как колыбель и сокровищница сербской духовности в историческом и современном сознании восточных славян // Вологодский лад. 2008. № 4 (12). С. 172– 179).

Ivan Čarota

КОSОVО IN THE EAST SLAVIC LITERATURESummary

The author of the paper reveals and analyses the continuing memory of Kosovo in the historical and present consciousness of the East Slavs.

Kosovo is considered as the cradle of Serbia’s statehood and the Serbian Ortho-dox Church, as well as the treasury of the Serbian culture.

The concept of the „East Slavs“ has concrete and historical meanings. 1) Rus-sian people, i. e. ethnical-spiritual-cultural community in the past; 2) Russians, Belarusians, Ukrainians in the more recent past.


ПРИЛОЖЕНИЕ

Юрий Кузнецов

СЕРБСКАЯ ПЕСНЯ

Как случилось, как же так случилось!Наше солнце в море завалилось.Вспомню поле Косово и плачу,

Перед Богом слез своих не прячу.Кто-то предал, ад и пламень лютый!В спину солнца нож вонзил погнутый.Кто нас предал, жги его лют пламень!Знает только Бог и Черный камень.

И наутро над былой державойВместо солнца нож взошел кровавый.

Наше сердце на куски разбито,Наше сердце на куски разбито,Наше зренье стало триочито:

Туфлю Папы смотрит другим оком,Третьим оком – Русию святую,Что стоит от Бога одесную…

Бог высоко, Русия далеко,Ноет рана старая жестоко.

В белом свете все перевернулось,Русия от Бога отвернулась.

В синем небе над родной державойВместо солнца всходит нож кровавый.

Я пойду взойду на Черну горуИ все сердце выплачу простору.Буду плакать и молиться долго,

Может, голос мой дойдет до Бога.Боже милый плюнет в очи серба,

Его душу заберет на небо.


Иеромонах Роман

У ПОЛЯ КОСОВА

Я гляжу на Великий Погост,Исполняюсь звучаньем особым.

Здравствуй Косово! Я твой гость.Отчего же прискорбны оба?

Этой встречи так долго ждал!Но прости, собирался неспоро.

И на столько веков опоздал,Что не умер в блаженных просторах.

Чудо-Косово. Райская цветь.Что сказать мен в свое оправданье?

Жаждал песню заздравную спеть,Да душа в погребальном рыданье!

Но напрасно злорадствует враг,Отнимая и горы, и долы.

Сердце Сербии, сербский стяг!Ты уже у Христова Престола!

Виктор Тимофеев

„ТАМО Е СЕРБИЯ…“

3.

КОСОВО ПОЛЕ

На Поле Косовом – славянская опора,Огромный памятник, похожий на редут.

Здесь грань: Восток и Запад…В жарких спорах

Века идут.

Закат кровавый сжат тяжелой тучей.Закат Европы.

Тучею – Восток.И только этой башнею могучей

Европа тянет свой последний срок.


Александр Семенов

НА КОСОВСКОМ ПОЛЕ

На Косовском поле, овеянном славойВеликих побед славян,

Вновь слышен топот вражьей оравы,Пришедшей из разных стран.

И с неба, и с моря врагами на сербовРакетный обрушен гром,

„Фантомами“ взорвано мирное небо,Над Косовом полем стон.

Гей, братья-славяне! Вставайте! СомкнитеБылинной дружины строй.На Косовом поле обороните

Мир православный свой!

Чтоб меч, занесенный над Сербией НАТО,Из грязной руки упал,

На Косовом поле чтоб вновь, как когда–то,От ужаса враг трепетал!

1999

Евгений Шиков

НА КОСОВОМ ПОЛЕ

Вновь на поле КосоваСкрестилися мечи.

Вновь на поле КосоваЛьется кровь в ночи.

Внoвь на поле КосоваСербы стали в ряд.За свободу родиныЖизни не щадят.

Можно снова в КосовеВоинов убить.

Невозможно в КосовеСербию сломить.


Дух свободной СербииБудет вечно жить,И удавкой ЗападаЕго не задушить.

1999

Александр Закуренко

КОСОВСКИЙ ДИПТИХ

1 Нет у этой земли ни кола, ни двора,

Только черная правда прощанья, И деревни в чаду, и в углях города,

И изгнанья святое сиянье.

И бредут по дорогам ранимой земли, Обнимая заплаканным взором:

Как на плечи усталого неба легли Ивы бедные за косогором.

Там, смыкая два мира, калитка дрожит,

И скрипит для калик перехожих, Для изгнанников сирых – до серой межи,

И для тех, кто до неба не дожил.

Вереницей бредут и деревья вослед Опускают косматые гривы,

Только хруст сухаря, злая правда штиблет, За рекой холодеющей ивы.

2

В ублюдочной стране не ведают стыда, И тени прошлого ей совесть не тревожат, По пажитям снуют бессмысленно стада Полулюдей с двойной шершавой кожей.

И хапалки ее земли сжимают плоть,

И Гильгамеша крепь, и Лазара палатку. Играют, как с мячом, жуют, как зрелый плод,

В кровавое мясцо вгрызаясь по сопатку.


Шумерские цветы и косовский ковер, – У твари под пятой, зажравшейся и тертой,

Что в космосе кружит, карябает узор Неоперенных звезд на киновари мертвой.

Повсюду тень ее, отвратные черты,

Пустые очаги, прощальный плач калиток. И капает слюна на чистые листы,

И когти жадно рвут времен последний свиток.

17 февраля 2008 г.

Мікола Мятліцкі

ЗБОЛЕНЫ ВЕРШ

Сэрца разрываецца на часткі: Быць такога ў свеце не павінна!

Курчыцца пад бомбамі ў няшчасці Братняя пакутная краіна.

Курчыцца пад воплескі Еўропы У парыве самавітай згоды.

Выйшлі міратворцы–далакопы Абвяшчаць прытворны міф Свабоды.

Раздзіраюць хціва ястрабіны Грудзі крываточныя Балканаў. Чорныя пажарышчы, руіны —

Кмета дзей напышлівах тыранаў.

Свеце мой, былых бядот нашчадак, Ўзвысь сумлення кропліну малую:

Новы акрываўлены парадак На зямлі Амерыка сталюе.

Па яго драпежнаму закону, Поўнаму цынічнага разбою,

Гнеўна прыгаворыцца да скону Кожны, хто жадае быць сабою.


У галосным ястрабаў хаўрусе (Так было – сягоння і заўсёды!) Голас шматахвярнай Беларусі

Не аброніць згук паслушнай згоды.

Смерць у свеце на крыві балюе, Зазывае ў зграю крумкачына.

Тым, хто мечам лад жыцця сталюе, Месца ў курганах тваіх, Айчына.

2001

Міхась Пазнякоў

„ТЭАТР“ АБСУРДУ

Гараць праваслаўныя храмыНа Косаўскім зраненым полі,

І аўтары жудаснай драмыРазводзяць бяздушна рукамі

У такт рэжысёравай волі.

А той рэжысёр пастаноўкуГанебна-крывавую ладзіць

У іншай краіне і зноўкуНакінуць „свабоды“ вяроўку

На гордых, нязгодлівых радзіць.

І свет сузірае такоеДзікунскае, „вольнае“ дзейства

Тэхаскага майстра-каўбоя,Даўно патыхае якое

У свеце звычайным зладзействам...

Трывайце, мужнейце, славяне,На полі святым і суровым!

І слава былая паўстане,І вам яно, роднае, стане

Хай полем другім Куліковым!

2006

УДК 323.1(=163.41) 323.1(=161.1)

Александр ЗакуренкоМосква, Россия

КОСОВСКОЕ СРАЖЕНИЕ И КУЛИКОВСКАЯ БИТВА

В докладе применяются методы комплексного анализа текстов, вклю-чающие помимо буквального прочтения изучение контекста, причем не только исторического, но, и духовного. Предлагается новый в отношении к историческому событию термин „иконический“, связывающий воедино реальное событие с его последующими интерпретациями и восприятием в соборном сознании народа. С помощью понятие „иконический“ в изу-чаемых исторических событиях вычленяется духовный пласт, который и становится главным объектом исследования. Исследование приводит к выводу о взаимосвязи Косовской и Куликовской битв, результат которых, помимо исторического значения, защищает православное мировидение от воздействия гностического дуализма и цезарепапизма/папацезаризма: жертвой князя Лазаря и сотворчеством преп. Сергия Радонежского и кн. Дмитрия Донского.

Ключевые слова: богумильство, духовный, жертва, иконический, пала-мизм, метаисторический, синергия, сражение, событие, преображение.

Говоря о двух исторических событиях, вышедших по своему значению за рамки обычных исторических фактов, следует определить, что объединяет (или различает) данные события и какие качества и смыслы определили особое место данных событий в историческом ряду и народном сознании. Сопоставляя две битвы, я постараюсь исходить из нескольких важных герменевтических принципов, которые сформулирую ниже.

Текст в средневековом понимании не являл собой прямое сообщение, но всегда предлагался, как задача для экзегезы. При этом, естественно, при-лагался и механизм понимания. Минуя историю обретения такого алго-ритма понимания, укажем, что в конечном итоге он свелся к тому, что текст воспринимался на четырех уровнях прочтения.1

1 „Аллегорический метод интерпретации сакрального текста как многосмысленного был воспринят александрийской школой христианского богословия и отстаивался ею в III – V вв.


Естественно, историческая часть сообщения, сконцентрированная в корпусах текстов, документов, археологических данных – являла сам факт исторического события, но его интерпретация, как явления духовного поряд-ка, оставалась за рамками интерпретации. Более того, когда к событийному ряду применялся буквальный метод прочтения, историческое событие теряло свое очертания, становясь объектом для идеологических манипуля-ций. Достаточно указать, что спектр оценок Куликовской битвы находится в границах от отрицания самого факта битвы2 или отрицания какого бы то ни было исторического значения сражения3 до признания за битвой совсем других смыслов, включая и мнение, что Куликовская битва была сражением Дмитрия Донского на стороне Орды против Руси.4 Существуют версии, что Куликовская битва вообще состоялась в Москве и никакого отношения к Орде не имела.5 Но даже в случае признания факта Куликовской битвы, как

против историзма и буквализма антиохийской школы. Основателем … александрийской школы был Ориген.., который и различил со всей четкостью три смысла текста: телесный (буквальный, историческо–грамматический), душевный (моральный) и духовный (аллегорическо–мисти-ческий)… „…Мысли священных книг должно записывать в своей душе трояким образом <…>. Ибо как человек состоит из тела, души и духа, точно так же и Писание, данное Богом для спасения людей, <состоит из тела, души и духа>. Orig. De princ. IV, 11. sq. Рус. пер.: Творения Оригена, учителя александрийского… Изд. Каз. Дух. Акад. Вып. 1. О началах. Казань, 1899, с. 326 – 327. Хотя Ориген был осужден в 543 г. как еретик, его герменевтика решающим образом повлияла на всю традицию патристического и средневекового христианского платонизма... Схоласты зрелого средневековья превратили оригеновскую триаду в четверицу, различив рассудочно–аллегорический и собственно „духовный“ или „анагогический“ („возводящий“ душу ввысь) смыслы как два различные уровня (это различение до некоторой степени предваряло романтическую теорию символа в его отличии от аллегории)“. http://www.vehi.net/florensky/vodorazd/P_45.html

См. также доклад А. Закуренко „Метафизика тайны в художественном творчестве“, Конференция „Эстетика добра и зла: психоанализ современной литературы и кино“ (24 –26 апреля 2009), Санкт–Петербург.

2 Так, Мурад Аджи (Аджиев) в книге „Тюрки и мир: сокровенная история“ (АСТ. М., 2004) пишет: „Легенда о Куликовской битве придумана в XVIII веке. Ее идею дал немец Кранц, который в XV веке написал книгу „Вандалия“, http://www.secret–r.net/publish.php?p=48

3 „…российские историки… не могут допустить и мысли о том, что Москва сыграла негативную роль в исторических судьбах, как русского, так и нерусских народов. И поэтому они не могут признать, что… не московские князья, а литовские освободили основные южные и западные земли …Древнерусского государства от татаро–монгольского ига. Не Куликовская битва, а Окуневская была решающей в судьбах словенских племен. Ефим Макаровский, Битва Куликовская, Битва Окуневская... К легенде о 250–ем татаро–монгольском иге http://www.vest-nik.com/issues/2000/0118/koi/makarov.htm

4 „Поставим точки над „i“. Академик М.Н. Тихомиров: „Дмитрий не за свободу Руси боролся, а за единство Орды“. Таким образом, Яков–Ягайло (Рюрикович, Великий князь русский) – боролся против Орды за свободу Руси... Вся средневековая история Московии, от начала и до конца, – это история предательства Руси и коллаборационизма с Ордой, на котором Москва возникла и возвысилась. Без Орды Москвы бы никогда не было. Куликовская битва – битва Москвы за Орду против Руси – только звено этой цепи московской измены Руси“ Вадим Ростов, Странная Куликовская Битва, http://www.secret–r.net/publish.php?p=48

5 См.: „На Куликовом поле сошлись единокровные враги. „Спор славян между собою“ шел из–за московского престола – и только. А это коренным образом меняет дело…“ (А.

493Александр Закуренко: Косовское сражение и Куликовская битва

борьбы русского народа с Ордой, предлагается ряд различных интерпретаций, меняющих причины и смысл данной борьбы.6

Не в столь явном виде, но подвергается сомнению и значение, и исход Косовского сражения.7 Не случайно, целый ряд исследователей сходятся на том, что сербы если не одержали победу на Косовском поле, то, во всяком случае, так обескровили турецкое войско, что о победе завоевателей говорить не приходится.8

Столь различные оценки исторических событий чаще всего (если исклю-чить ангажированность или неточность интерпретатора) связаны именно с тем, что сравниваются или используются в качестве получения результатов разнородные уровни или вычлененные некорректным способом фрагменты события.

Если принять четверичный алгоритм герменевтического анализа, как наиболее точный способ прочтения текста9, то последний (анагогический/

Бушков), http://www.secret–r.net/publish.php?p=48; или: http://www.chronologia.org/Reconstr/Capital5–9.htm.

6 „Куликовская битва — что очевидно — занимает громадное место в русском сознании, составляет одну из немногих главнейших основ национально–исторической памяти“… „Здесь обрисовано соотношение „православие — католицизм (и вообще Запад) — Золотая Орда” за несколько десятилетий до Куликовской битвы“.

„Господствующее представление о Куликовской битве, в сущности, сводит ее к „внутреннему” конфликту в Золотой Орде: одно из входивших в эту Монгольскую империю государственных образований „взбунтовалось” против верховной власти.. На деле же, как я стремился показать, Русь в 1380 году выступила против, в полном смысле слова, всемирной силы, в которой объединились воля авангарда тогдашнего Запада и мощь азиатского воинства. И Куликовская битва явилась непосредственным выходом Московской Руси на мировую арену и победоносным ее утверждением во всемирной истории — о чем, в частности, осязаемо свидетельствуют отзвуки этой битвы на громадном евроазиатском пространстве от Гамбурга до Шираза (о чем есть точные сведения“. В. Кожинов. „История Руси и Русского Слова“, гл. 7 „Монгольская эпоха“ в истории Руси и истинный смысл и значение Куликовской битвы http://old–rus.narod.ru/articles/art_37_17.htm, http://old–rus.narod.ru/articles/art_37_18.htm

7 „Косовска битка je покривена густом тамом неизвесности” [Љ. Ковачевић], http://www.srbijazemljaheroja.com/istorijakosova/kosovo1.pdf

См.также, как феномен Косово превращается в руках аналитика в проблему психотерапевтическую: „Kosovo is one of the Balkan neuroses. Kosovo travels in the memory of some people, and all over history, producing the so–called “Kosovo myth”. Blagovest Zlatanov, The ’Holy’ Territories of the European South–East: the Kosovo case, CAS Sofia Working Paper Series (1/2007)

8 См.: Thomas A. Emmert, „The Battle of Kosovo: Early Reports of Victory and Defeat“, „Koso-vo: Legacy of a Medieval Battle“, ed. Wayne S. Vucinich and Thomas A. Emmert (Minnesota Medi-terranean and East European Monographs v.1, 1991); Blagovest Zlatanov, „The ’Holy’ Territories of the European South–East: the Kosovo case“, CAS Sofia Working Paper Series (1/2007); Любомир Перунович, „Беседа с Косовскими иконами“, гл. 1, http://www.voskres.ru/bratstvo/petrunovich.htm; тексты косовского цикла, например: „Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих побијено беше, то јест Срба и непријатеља, и по Косову пољу лежаше ...“ („Слово о кнезу Лазару“), http://www.srbijazemljaheroja.com/knezlazar.html

9 Более детально я разрабатываю метод и показываю, как его применение позволяет увидеть в тексте принципиально новые смыслы, в „Ведении в диссертацию „Октябрьская революция в творчестве акмеистов“ (рукопись), в работе: „Текст в религиозной жизни:


мистагогический10) уровень не поддается герменевтическому вскрытию. Он, словами Л. Витгенштейна, находится за порогом высказываемого. Тем не менее, он присутствует в тексте или в корпусе текстов, как первообраз, как то, ради чего осуществились первые три уровня: само схватывание (присваивание) исторического события, описание его как назидания, система символов, по-зволяющих данное историческое событие, воплощенное в словесном масси-ве, толковать не только как событие внутри жанра, но и как „событие бытия“, как нечто, само по себе начинающее влиять на историческую фактуру и созна-ние воспринимающих текст.

Когда мы говорим Косово или Фермопилы, Ватерлоо или Бородино, мы не говорим только о контексте или о самом событии, мы берем обозначенное нашим высказыванием в смысле и обозначающего и значимого, то есть мы апеллируем не к истории или к факту, но к тому месту в нашем понимании мира, которое сформировано в настоящем. И уже из этого места понимания разворачиваем интерпретационный механизм.

Например, если в корпусе текстов о Куликовской битве (за исключе-нием „Задонщины“ и „Летописной повести о побоище на Дону)11 князь Дми-трий отправляется за благословением к преп. Сергию, то именно это и есть анагогическая правда исторического события. Не важно, к кому на самом деле обращался московский князь и обращался ли к кому-нибудь вообще [версия о ссоре с преп. Сергием]. В той картине мира и в том коллективном сознательном, которые структурировали народное бытие 14–15 вв., в отно-шении той битвы, образ которой оформился в народном сознании – иначе быть не могло, как не может в иконе изображаться часть реального мира, потерявшего связь с миром духовным. Следовательно, чтобы понять, что сказано в корпусе текстов о Куликовской битве и Косовском сражении, необходимо увидеть такую картину мира, которая связывает четыре разно-родные, иерархически неравные ступени интерпретации текста – то есть увидеть иконичность событий, проявляющуюся из–под исторических, текстологических, мировоззренческих реалий.

Новое время с обостренным интересом пытается уловить в череде исторических событий смысл и логику. Системы А. Хомякова, Н. Данилев-ского, К. Леонтьева, П.Сорокина, Л. Гумилева, О. Шпенглера, А. Тойнби, К. Ясперса, К. Поппера и мн. других философов, историков – очевидное тому доказательство. При этом постановка вопроса интерпретации исторического события и ее решения зависит от ценностных установок авторов. Истории в

типология, функционирование, оформление (Паскаль и Державин)“, ж. „Страницы 11:1, ББИ, 2006“, „Два типа бытия в творчестве Чехова“, доклад на IX Андреевскихе чтениях, 2004.

10 См.: Карл Ваайман, „Духовность“, т. II, стр.94–176, особенно с. 100–101, Москва, ББИ, 2009

11 Подробнейший анализ взаимосвязи образа прп. Сергия Радонежского и события Куликовской битвы см. в: В. Топоров, „Святость и святое в русской духовной культуре“, т. II, с. 633–642.


„чистом виде“ не существует. В то же время можно посмотреть на проблему иначе и говорить не о событии, но о том, как оно воспринимается из той или иной ценностной системы.

Оппозиция реальность/миф может иметь точку пересечения в воспри-нимающем сознании. Можно говорить о соотнесенности понятий реально-сть–миф–икона. Для анализа реальности необходим анализ фактов, что может завести в тупик в случае отсутствия таковых или наличие различных интерпретаций уже имеющихся фактов.12 Для анализа мифа необходима некоторая точка, из которой производится анализ: или внутри мифа, или, если анализ производится из иной мифологической системы, способ корректного перехода (например, выделение в мифе определенной проблемы: структура, генезис, архетипическое и символическое в мифе).13

Миф востребован общественным сознанием или заполняет его лакуны.Он принимается, как органичная картина мира, если не оказывается

насильственно внедрен в коллективное бессознательное. Чем больше он (или с его помощью создатели мифа) оказывает давление на общественное сознание, тем быстрее миф разрушается (крах мифологических систем Гитлера, Сталина). Но на смену одним мифам тут же приходят другие.

Икона, в отличие от мифа, не подвержена изменением времени. Явле-нная как реальность и одновременно как сверхреальность, она есть точка пересечения двух времен (исторического, поскольку к иконическому событию подводит то, что принято называть „ходом“ истории, фабула, развитие действия) и ретроспективного, обратного хода истории, того, что происходит как в сознании личности, так и в соборном сознании народа. Эта „вторая“ („мифологическая“) история может принципиально отличаться от „первой“, но именно она цементирует иконичность события, спасая его от коррозии смены эпох, поскольку в точке пересечения этих двух историй событие, как икона во времени и пространстве, выходит за рамки простой фабульности или просто-го идеологического заказа, превращаясь в метаисторическую явленность.

Реальность уравновешивается сверхреальностью: метаистория не дает забыть о самой истории, история не дает метаистории превратиться в идеологические спекуляции. Поэтому я попробую поразмышлять об икони-чности двух событий, естественно, не упуская из виду весь корпус текстов „косовского“ и „куликовского“ цикла. Но предметом анализа все–таки будут не лингвистические или исторические детали, не жанровое или языковое своеобразие текстов.

12 Скажем, эпистемология М. Фуко предлагает подобную расчистку материала эпохи, систематизируя факты и документы, но забывая о включенности исследуемой эпистемы в „большое время“.

13 На то, что миф требует серьезного отношения и заключает в себе не меньше информации об историческом событии, чем конкретный документ, убедительно говорят работы А. Лосева, Вяч. Иванова, М. Элиаде, Жарко Видовича.


Общественное сознание требует героя. Им может стать как воин, так и святой. (В случает же отсутствия таковых происходит подмена героями другого рода).

Поскольку в центре событий стоят святые, то анализ событий Косовской и Куликовской битвы невозможен вне понимания смысла святости вообще и конкретных особенностей и черт святости исторических персонажей. Являясь реальностью, сам факт святости кн. Лазаря, кн. Дмитрия Донского, преп. Сергия Радонежского требует более пристального внимания и выводит анализ совокупности текстов, предания и документов за границы реалистического понимания истории. Здесь осуществляется „Божья достоверность“ (о. Михаил Герцев), некий прикровенный „ответ на молитву“ героев (многочисленные тексты и устное предание указывают на факт молитвы и сербских, и русских войск перед началом битвы).

Важно поэтому, в каком духовном контексте осуществлялись действия героев тех событий. И не менее важно понять, как иконичность исторических фактов может помочь в современных интерпретациях.

Как мы уже говорили, указание в различных источниках о Куликовской битве на особую роль преп. Сергия Радонежского14 включает фигуру русского святого в иконическое понимание события. Отметим, что фигура преподобного связывается с созерцанием Троицы, и во многом его духовная практика схожа с практикой паламистов15. Именно через св. Сергия опыт исихазма приходит на Русь, именно в мистическом опыте святого игумена идеи о божественных энергиях, пронизывающих тварный мир и дарующих миру возможность преображения, обретают реальность.16

Поэтому важно, как исихасты толкуют возможность понимания истори-ческого события: „…символизм приемлем в той мере, в какой он вписывается в историю спасения, а не лишает ее христоцентрического смысла. … Св. Гри-горий Палама не отказывается истолковать символически исторические события, если это может оказаться полезным с точки зрения „созерцания“, но при условии, что эти события полностью сохраняют свой первичный смысл и свое место в истории“.17

14 „Подводя итог теме Сергия Радонежского в повестях Куликовского цикла, можно сказать, что всюду, исключая „Задонщину“и „Летописную повесть о побоище на Дону“, фигура Сергия присутствует и обнаруживает тенденции к созданию мифологизированного предания о Сергии в рамках событий 1380 года“. В. Топоров, ibid, с.642.

15 „… Не приходится сомневаться, что он не только слышал о Паламе и его учении, но и представлял себе главное в этом богословствовании“, В. Топоров, ibid, с.582, с. 583–598.

16 „…Для бедной богословием Руси Пресв. Троица ни до Сергия ни после него не была предметом умозрения…. В лице преп. Сергия мы имеем первого русского святого, который, в православном смысле этого слова, можно назвать мистиком“. Г. Федотов, „Святые Древней Руси“, YMKA–PRESS, 1989, с.138

17 Иоанн Мейендорф, „Введение в изучение св. Григория Паламы“ http://www.krotov.info/history/14/palama_me/mey_24.html)


Символически Косовское сражение – путь от свободы к порабощению в „первой истории“, и от порабощения к свободе – в метаистории18, то есть в единстве символического и феноменологического планов. Куликовская битва – путь от порабощения к свободе. Символически антиномия „свобода-рабство“ симметрична антимонии „жизнь-смерть“.

Косовская и куликовская битвы, как два конца отрезка: от потери к обретению, как два пути к одной цели – осуществлению в пределах земного бытия жертвы за трансцендентное. Символика Косово: добровольность жертвы, выбор свободы во Христе вопреки свободе во имя лжемесии, симво-лика Куликовской битвы: победа над лжемессией именем Христовым.

Косово – разделение земного и небесного царств (избранничество и откровение19), Куликовская битва – синтез земного и небесного (византийская симфония): два варианта мессианизма (жертвенного и побеждающего).

Святой великомученик Лазарь – преподобный Сергий Радонежский – святой князь Дмитрий Донской. „Воин-мученик“-монах-„воин-победитель“: три архетипа святости.

Но если центральное место „Косовского завета“20 в самоидентификации сербского народа очевидно – и под властью турок, и Австро-Венгрии, и в Первую и Вторую мировые войны, и ныне, при оккупации Косово силами

18 См. слова епископа Николай (Велимировича): „Ошибаются те, кто говорит, что Косово остановило ход нашей истории, отбросило нас назад, что если бы не было Косова, мы были бы сегодня великим народом. Как раз именно Косово сделало нас великим народом. Оно есть наша народная Голгофа и одновременно – наше народное Воскресение, духовное и моральное. Оно остановило нравственный распад сербского народа. Оставило нам сонм витязей веры, чести и жертвенности… Ошибаются те, кто считают Косово поражением. Князь Лазарь и его воины погибли… Они принесли в жертву Богу все, что имели и могли, а потому и победили. Погубили плоть, но спасли душу…“, „Косовский завет“, пер. Н. Масленниковой, http://www.rusk.ru/st.php?idar=20437

19 О ветхозаветных и новозаветных подтекстах в произведениях о Косовской битве см.: „In „The Downfall of the Kingdom of Serbia“ we see two crucial elements of the Old Covenant. First of all, this is a covenant between God and a leader – Tsar Lazar… Tsar Lazar fulfills his part of the oath willfully, because he has the right to choose between two Kingdoms... I have mentioned that the mes-sage of „The Downfall of the Kingdom of Serbia“ is a combination of motives both from the Old and the New Testament. One part of the Old Covenant is God’s support for Israel in all its days, but the idea that these days will be distributed between earth and Heaven is absent in the Old Testament. It appears in the New Testament“, Blagovest Zlatanov, The ’Holy’ Territories of the European South–East: the Kosovo case, CAS Sofia Working Paper Series (1/2007).

20 „Косовский Завет с Богом – ключевой момент сербской истории. Это, прежде всего – предпочтение идеального материальному, что прекрасно выражено в одной из сербских народных песен, где царю Лазарю святой Илия Пророк приносит письмо от Богородицы…: „Какое царство ты желаешь получить – небесное или земное? Если хочешь получить земное царство, то тебе будет дана победа на Косовом поле; а если небесное, то построй церковь, причасти в ней всё войско и ударь на турок; погибнет твоё войско и ты вместе с ним“. Красиво рассуждение др. Иоанна Мирича об этом народном предании. Он видит в царе Лазаре образ Христа, а в Богородице видит его мать, которая и его, и вместе с ним – весь его народ, вводит в Царствие Небесное, рождает для вечной жизни во Христе“, иеромонах Кирилл Бойович, http://www.bogoslov.ru/text/257817.html#_ftn27


НАТО21, то поиск самоидентификации русского народа был и остается не столь очевиден: Ледовое побоище – Куликовская битва – освобождение Москвы от поляков (1612) – Полтавская битва – Бородинская битва – Сталин-градская битва: очевидно исторически демонстрировали силу государства и народа, но в метаисторическом плане имели совершенно разные смыслы.

Сам концепт „последней битвы“ может быть понят на разных уровнях: архетипическом символическом, буквально-историческом, и именно здесь нужна точка встречи разных уровней, тем более, что средневековое понима-ние битвы и смерти (Видович, Элиаде, Лосев) и современное представление о войне как о производстве смерти и защиты от смерти (Фуко, Хайдеггер, „Вехи“ и Ильин) – представляют различные способы понимания смысла исторического события.

В то же время очевидно, что именно в этих двух битвах сфокусировалось и проявилось то, что Макс Шеллер назвал „скачкообразным возвышением человеческого самосознания“.22

Моя гипотеза заключается в том, что эти две битвы помимо очевидного исторического и духовного значения для судеб сербского и русского народов, помимо значения для судеб Западной Европы (которую жертвы русских и сербских воинов спасли от завоевания турками-мусульманами и кочевниками-язычниками), помимо столь же очевидного противостояния христианского мира и двух миров: на Востоке языческого, на балканском направлении – исламского, помимо менее очевидного, но все–таки ощутимого противостояния между католическим миром и миром восточного христиан-ства, есть, в первую очередь, и именно в метаисторическом, иконическом смысле вопрос о судьбе самого православия.

Поскольку корпус текстов об исследуемых нами событиях может быть воспринят как икона (напомним, мы говорим не просто исторических фактах, но о святых в истории)23, то иконический смысл Куликовской битвы связан с пониманием места и роли преп. Сергия Радонежского, а смысл Косовской битвы связан со смыслом жертвы св. князя Лазаря.

Лазарь – жертва во имя царства небесного, то есть жертва себя самого, своей личности и судьбы во имя высшего осуществления судьбы и личности. Лазарь (и все сербское войско, выбирая смерть) „побеждает“ не внешнего врага

21 См., например, книги Жарко Видовича „Срби у Juгославии и Европи“, Београд, 1994, стр.190–191, иеромонах Никодим (Богосављевић). Косовско-Ловћенски завет. – Цетиње, 2006, „Святой князь Лазарь и косовский завет“, „Светигора“ (Цетинье, Белград), 2007

22 М. Шелер. Избранные произведения, Москва, 1995, с.72.23 „Чем является книга для тех, которые помнят чтение и письмо, тем же для неграмотных

служит изображение”, Преподобный Иоанн Дамаскин, Три защитительных слова против по-рицающих святые иконы или изображения“, Св.–Троицева Сергиева Лавра, 1993, стр. 14); Ста-матис Склирис: „Икона не есть просто художество или украшение, не литургический сосуд, но живое присутствие изображённого святого...“. От портрета до иконы, Беседа, кн.2, Нови Сад,1992, стр. 223–224.


(тут как раз в рамках „первой“ истории не все прояснено), но побеждает себя, побеждает в себе ту часть человеческого естества, которые и должны сгореть в метаисторическом испытании, чтобы подготовить личность ко входу в царство небесное. Но почему же возникает противопоставление Небесного и Земного Царств? Нет ли в нем оттенка дуализма? Ведь фаворское преобра-жение соединило два мира: Бога и человека (так увидят смысл Преображения исихасты и св. Григорий Палама). И тут мы видим, как оправдано появление рядом с Дмитрием Донским преп. Сергия, поскольку именно он сообщает событию метаисторический масштаб: „Общее представление о Сергии пора-жает своим единством…, несмотря на различие путей и формирования этого образа и на различие воспринимающих сознаний. Это удивительное един-ство образа и его оценки позволяет считать, что за этим стоит нечто реаль-ное, транс-субъективное, соотносимое с самой сутью личностного начала и – шире – с самим духом православной святости…“24

Дмитрий Донской побеждает внешнего врага, то есть утверждает силу христианского подвига на земле, в царстве земном. Тут совсем другой смысл иконического события, чем в судьбе князя Лазаря, совсем другое содержание метаисторического подтекста.

Победа над собой и победа над другим – два пути христианского делания. Взаимоотношения земного и небесного, тварного и трансцендентного – вот духовный центр тех событий: и косовских, и куликовских.

Первый, как путь мученичества, более понятен и близок христианскому сознанию, второй (и в силу этого оценки Куликовского имеют радикально противоположный характер) требует некоего включения в христианский контекст25, за пределами которого они просто становятся фактом военной и политической составляющих „первой“ истории. Именно поэтому рядом с князем Дмитрием стоит преп. Сергий Радонежский, причем стоит именно в смысле метаисторическом, том, который и приняло народное сознание как историческую правду. И это стояние выводит нас к пониманию иконического смысла Куликовской битвы. Церковь и мирская власть соединяются в духовном акте преображения сознания русского народа. Именно победа историческая пролагает путь к победе духовной. И здесь же дается парадигма преображения для русской истории – единство власти силы и власти духа. В нашей истории будет еще множество побед, но почти никогда уже не будет такого единства, и Куликовская победа (не принеся немедленного освобождения от Орды), приносит что–то более важное для

24 В. Топоров, „Святость и святое в русской духовной культуре“, т. II, стр. 573, А. Шмеман, Исторический путь православия, Paris, 1985, с.354–355.

25 „В историческом смысле крайне трудно выделить оформленный или точный догмат из его общего доктринарного контекста.“ Протоиерей Георгий В. Флоровский, Патристика и современная теология, сборник Православная теология, Богословский факультет, Белград 1995, с. 31, http://www.svetisrbi.ru/nikierus.htm – тут речь идет о догматике, но сама проблема роли контекста касается вообще любого духовного события.


народного сознания. Победы Ивана Грозного, Петра I, Александра I или Сталина исторически давали преимущества, но в духовном смысле разрыв между властью и духовной жизнью народа в исторической перспективе приводил к поражению. Зачарованность силой приводила к перекосу между властью земной и небесной. И тот идеал, та икона единства духа и плоти, явленная в событии Куликовской битвы, в симфонии монаха Сергия и князя Дмитрия, забывалась или переставала пониматься и народом, и властью.

Сама идея третьего Рима смогла появиться именно после Куликовской победы, но часто в дальнейшем на исторических путях России ее осуществля-ла либо только власть государства (вплоть до безбожной советской), либо церковь, теряющая связь с современностью.

И тут мы видим, что на Куликовом поле Православие было защищено как от искуса цезарепапизма, так и от опасности папацезаризма. Единство преп. Сергия и благ. кн. Дмитрия Донского преобразило воинскую победу в победу фаворской вести, возвещающей о синергии между Богом и человеком, между царством земным и царством небесным.

Что же, помимо уже сказанного, защищал на Косовском поле князь Ла-зарь, а вместе с ним и все сербское воинство? Для понимания этого нам следует вспомнить, что Балканы в это время были охвачены ересью богомильства26, причем по некоторым источникам к этому еретическому учению принадлежал и боснийский царь Тврко27. Об опасности богомильства очень хорошо ска-зал Владета Еротич: „Из Синодика, того, который сберегся до наших дней, мы узнаем, что поп Богомил первоначально проповедовал в Болгарии павликианскую ересь, и лишь позднее стал учителем нового еретического

26 „В XII веке в Боснии, а в XIII веке и в Захолмии появились еретики–патарены, представлявшие собой ветвь болгарских богомилов.“ Скурат К.Е. История Православных Поместных Церквей, http://ricolor.org/europe/serbia/mp/8/; „Josip Vrbic u knjizi: „Pregled historije BiH do turskih vremena” pise da do turskih osvajanja u Bosni uopste nije bilo pravoslavlja, koje je tek doslo sa turskim osvajanjem…“, Sevko Kadri, Pеriod Pokrstavanja dijela Bosnj, http://www.camo.ch/pokrstavanje.htm; „By 1389, Turks had crushed the Serbs at Kosovo. Ottoman hordes surrounded Bosnia. Then, in an inspired stroke, the Turks in 1415 offered the Bogomils military protection, secure titles to their lands and freedom to practice their religion –– if they counted themselves as Muslims and did not attack Ottoman forces“; Karle E. Meyer, „The Roots of Bosnia’s Anguish“, Editorial Notebook, February 28, 1993, http://www.nytimes.com/1993/02/28/opinion/editorial–notebook–the–roots–of–bosnia–s–anguish.html; „Драголюб Драгойлович пишет следующее: „учению богомильской ереси в течение более чем века, в большей или меньшей мере, следовали все общественные слои: священство и монашество, городское и сельское население, мирская и церковная власти“, Владета Еротич, „Психологическое и религиозное бытие человека“, Москва, ББИ, 2004, с. 170, см. также Obolensky D. The Bogomils: A Study in Balkan Neo-Manichaeism. Camb., 1948.

27 „Bosnia experienced a period of political revival during the reign of Tvrtko, the first Ban to take the title of King. He and Kulin are the two most prominent of Bosnian rulers. Tvrtko tolerated the Bogomils, large numbers of whom served in his armies, and he greatly extended his kingdom. Towards the close of his reign the battle of Kosovo (1389) extended the Turkish rule over Serbia and made the Mohammedan menace to Europe more serious than ever“. http://www.geocities.com/Ath-ens/Troy/9892/bhhisto.html


учения. Мы не определяем отчетливо, какая из двух основных гипотез о происхождении богомильства верна. Мы сами более склоняемся к первой, которая видит в богомильстве завершенный процесс … разнонаправленной филиации древнего еретического дуалистического наследия, чем ко второй, … о том, что богомильство есть автохтонное явление среди Южных Славян…“28

Идея непреодолимого разрыва между Богом и человеком угрожала православной идее преображения человека через стяжание Духа Святого, через обожение, то есть угрожала самим основам православного духа, и, конечно же, идеям паламистов о Божественных энергиях, и самому духовному опыту преп. Сергия Радонежского в том числе. И преодолеть эту идею, снять дуалистический разрыв между Небесным и Земным Царствами можно было только на пути личной жертвы, повторяя путь Христа.29 Выбирая Царство Небесное не в качестве земного варианта богословской мысли или некой философской идеи, не в качестве куртуазного идеала или неоплатонического вдохновения, кн. Лазарь выбирал на Косовском поле то же, что и преп. Сергий и кн. Дмитрий Донской – он защищал истину Правой веры от грозящих ей фундаментальных искажений. Такой выбор в своей иконичности предполагал соединение в его облике и образа воина, и образа мученика.

Так, от Куликовского поля до Косовского шла единая битва за право чело-века на „личностно-бытийное богословие и освобожденную от платоновско-го спиритуализма аскетику, целиком включающую человека в новую жизнь“.30 И два этих сражения открыли для нас две иконы преображения и спасения: через жертву во имя любви (князь Лазарь) и через сотворчество с Богом на пути устроения личности и державы в их симфоническом единстве (преп. Сергий и князь Дмитрий Донской).

28 „Владимир Дворникович видит в балканском богомильстве самые ранние формы протестантизма в европейском христианстве в целом, поскольку богомильство восстало и против византизма (в Болгарии и Сербии), и против католицизма (в Боснии)“, Владета Еротич, ibid, с. 162–163. Мы видим, что богомильство представляло опасность раскола и для православия, и для католицизма. Владета Еротич, ibid, с. 162–163.

29 „Ево зашто је Српски Патријарх Данило Трећи, савременик Косовског боја, описао и литургијски опевао у познатој „Похвали Кнезу Лазару“, тај подвиг и опредељење Кнеза Лазара и Косовских јунака, као избор Крста Христовог и жртве за правду, истину и веру: „Боље нам је у подвигу смрт неголи са стидом живот“ и „Умримо, да свагда живи будемо“ Епископ Атанасије (Јевтић), http://www.spc.rs/sr/nova_monografija_sveti_knez_lazar_i_kosovski_zavet

30 Иоанн Мейендорф, Введение в изучение св. Григория Паламы, http://www.krotov.info/history/14/palama_me/mey_26.html


Aleksandr Zakurenko

KOSOVO AND KULIKOVSKAYA FIGHT A PROBLEM OF THE „IKONICHESKOYE” IN HISTORICAL EVENT

Summary

I

In the report methods of the complex analysis of the texts, including besides literal perusal studying of a context, and not only historical, but, and spiritual are applied. The term „iconic“ connecting together real event with its subsequent interpretations and perception in cafolistic/sobornom consciousness of people is offered new interpretation and understanding historical event. By means of concept „iconic“ in studied historical events are emphasized metahistorical qualities which becomes the main object of our article. Research leads to a conclusion about interrelation between the Battle of Kosovo and Kulickovskaya Fight which result, besides historical value, protects Orthodox point of view from influence Gnostic dualism and cesarepapism/papocesarizm by two ways: a sacrifice of knyaz Lazar and co–authorship relation between saint Sergey Radonezhsky and knyaz Dmitry Donskoy.

II

The comparising the Battle of Kosovo and Kulikovskaya fight is necessary to define by what criteria to make connection/opposition.

The literal understanding of sense of historical event leads to inconsistent conclusions. Contradictions are removed at a level of metahistory, that is in unity of a historical context of the „Big time“ (M. Bachtin).

Using synthesis of the hermeneutic analysis (four levels of comprehension of the text), a phenomenological reduction – research of consciousness perceiving a phenomenon, epistemological exploration (exarticulation of concrete details of historical event) and Russian philosophy „vseedinstva“ (a correlation of the concrete event and the Absolute), we analyze roles of three basic historical heroes.

Interrelations of knyaz Lazar and knyaz Dmitry with Saint Sergey Radonezhsky are „iconic“ sense of a spiritual context of that time. Two ways of becoming Orthodox point of view are defined: 1) a victory above Gnostic dualism by sacrifice of knyaz Lazar and 2) the hesychast doctrine by Gregory Palamas about a synergy, expressed in symphony/cooperation between Saint Sergey Radonezhsky and knyaz Dmitry (spiritual/state power).

УДК 94(=411.16)(497.115) 323.15(=411.16)(497.115)

398(=411.16(497.115)

Кринка Видаковић-ПетровБеоград, Србија

СЕФАРДИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЊИХОВ ФОЛКЛОР

Највећа заједница шпанских Јевреја (Сефарда) налазила се у Приштини, а друга, мања, основана је почетком XX века у Косовској Митровици. Највише података о животу у овим заједницама и односима између шпанских Јевреја и њиховог окружења (државног, друштвеног и културног) потиче из прве половине XX века. У раду се разматра неколико битних фактора који су деловали у том периоду: интеграција у окружење, културна асимилација (нарочито видна у замени јеврејско-шпанског језика српским), ширење цио-нистичких идеја, појава „сефардског покрета“, ширење левичарске идеоло-гије. Међутим, рат, окупација и холокауст прекинули су овај процес. Мали број Јевреја који су преживели рат и још мањи број оних који су остали у Приштини били су углавном асимиловани.

Рад такође разматра сефардски фолклор на основу збирке усмених пе-сама, прича и пословица коју је по сећању записала и 1997. објавила Д. Туту-новић, чија је породица по мајчиној линији, пореклом из Солуна, живела у Приштини између два рата.

Кључне речи: Сефарди на Косову, ционизам, културна асимилација, се-фардски покрет, јеврејско-шпански језик, холокауст, сефардски фолклор.

JЕВРЕЈИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ДО XIX ВЕКА

Јевреји изгнани из Шпаније 1492. године населили су се у другим западно-европским земљама које су пристале да их приме. Већина je ипак нашла уточиште у тада непријатељској Османској царевини, која их је прихватила раширених руку. Нове заједнице јеврејских изгнаника из Шпаније успостављене су у приобалном појасу турске царевине који се простирао од Балкана преко Леванта до Марока, да би се одатле насељавали и у залеђу. На балканском простору две прве, а потом и највеће заједнице шпанских


Јевреја, успостављене су у великим трговачким, лучким, привредним и административним центрима – Цариграду и Солуну. Одатле је миграција текла ка балканском залеђу преко данашње Грчке, Македоније, Бугарске, Косова и Метохије, Србије и Румуније, све до најзападније турске покрајине – Босне.

Јевреји су у турској царевини уживали слободу вероисповести, а њихове заједнице аутономију. Држава је наплаћивала разне намете и порезе, али су Јевреји имали слободу да се баве професијама као што су трговинa, занатство и финансије. Стога су били настањени у урбаним привредно-трговачким цен-трима. Посебно су се истакли у трговини унутар царевине и између Турске и Венеције. Познајући добро Средоземље, имајући своје заједнице како на Истоку тако и на Западу, Јевреји су били у прилици да се учврсте као нај-вештији трговци које је Турска у то време имала. Роба погодна за трговину и најбољи трговачки путеви одређивали су кретање и настањивање Сефарда.

Најстарије сефардске заједнице у балканском залеђу биле су оне најближе Солуну и Цариграду. У њих би спадале и оне на Косову и Метохији. Док је оснивање сефардских заједница на подручју Грчке и Македоније релативно добро документовано, подаци о Сефардима Косова и Метохије пре XIX века малобројни су и непоуздани. Џелетовић Иванов напомиње да турски дефтери указују да је у XVI веку било Јевреја у Новом Брду, а вероватно и у Призрену преко којег је ишао трговачки правац до лука Љеша и Валоне на турском Јадрану (Џелетовић, 1988: 34). Валона се у XVI веку развила у важан лучки и трговачки центар, a Храбак наводи да су половину њеног становништва у то време чинили Јевреји (Храбак, 1971: 64). Извозили су сировине добављане у балканском залеђу, а увозили превасходно финији текстил. Важно место у извозу с Балкана заузимали су производи попут козје коже и вуне (коју су јеврејски трговци допремали из Скопља, Битоља и Софије), али се трговало и глеђном рудом „свакако из рудника косовског басена“. (Храбак, 1971: 82.)

Лебл указује на јеврејске изворе из XVI века у којима се помиње јеврејска вероисповедна заједница у Приштини, „али се не зна много о њој“ (Лебл, 2002: 219). Мада је заједница морала имати синагогу и гробље, поуздано се зна само да је нова синагога у Приштини саграђена 1897, а да је уместо старог гробља које се налазило на брду изван града, утемељено ново гробље 1912. у равници између Приштине и Косова поља. Подаци о бројчаном стању заједнице постоје тек за раздобље после 1913, када је у Приштини живело 452 Јевреја, 1931. тај број је пао на 400, док је 1941. било 460, укључујући избеглице из других делова Србије (Лебл, 2002: 221, 224).

Друга сефардска заједница налазила се у Косовској Митровици, али је она настала тек на прелазу из XIX у XX век. Гробље је утемељено 1910, а синаго-га се налазила у згради која није била власништво јеврејске вероисповедне општине, јер ова малобројна и сиромашна заједница није могла да купи зграду. У Косовској Митровици је 1910. било 93 Јевреја, а 1940. године 116

505Кринка Видаковић-Перов: Сефарди на Косову и Меохији и њихов фолклор

(Лебл, 2002: 26–27). Јевреја је било и у другим местима Косова и Метохије, али недовољно да се успоставе вероисповедне заједнице. У XX веку је на Косову и Метохији било не само сефардских него и малобројних ашкенаских Јевреја. Раул Тајтелбаум, рођен у Призрену 1931. године, наводи, на пример, да су се његови родитељи доселили из Беча, те да су по попису извршеном 1921. Тајтелбауми били једина јеврејска породица у Призрену, док је у Приштини исте године регистровано 313 Јевреја (Тајтелбаум, 2003: 162–163).

У раздобљу турске управе све сефардеске вероисповедне општине имале су начелно исти статус. Поред конфесионалне аутономије Јевреји у Турској (за разлику од многих европских земаља) имали су право да купују некретнине, уживали су слободу кретања, живели су у својим четвртима (махалама), али без многобројних ограничења која су важила за гета у Европи, нису имали војну обавезу, морали су плаћати држави разне дажбине, али су живели безбедно и могли су слободно да се баве професијама које су им највише погодовале – трговином и занатством. Њихови односи с Турцима били су врло добри јер су Јевреји доприносили турској привреди, нарочито трговини (унутрашњој и међународнoj), а нису представљали политичку ни војну претњу властима, нити су имали разлога да буду незадовољни својим положајем. Штавише, статус Јевреја под турском управом био је бољи од њиховог положаја у Европи, где су се периоди мира и напретка смењивали с временима прогона и погрома. Ту разлику искусили су „турски Јевреји“ у време привремене власти Аустријанаца у неким деловима Балкана у XVII и XVIII веку. Aустријанци су „турске Јевреје“ сматрали непријатељским елементом: они који нису избегли с Турцима били су опљачкани, подвргнути разним ограничењима и притисцима, а у неким случајевима заробљавани да би се од њихових сународника добио новац за откуп. Шланг пише да је приликом окупације Београда јасно испољена верска нетолеранција Аустријанаца: „Фанатичном нетрпељивошћу католичког клера били су гоњени од њега и од језуитског свештенства, мучени, заробљавани и одвођени у далеке крајеве римског царства, а само је најмањи део тих мученика остао у животу“ (Шланг, 2006: 49).

OД XIX ВЕКА ДО ХОЛОКАУСТА

Ситуација на Балкану почела je да се мења почетком XIX века када је турска моћ почела да опада, а ослободилачки устанци балканских народа да јачају. Постепено повлачење Турака, ослобођење балканских народа и успо-стављање њихових националних држава означава ново доба европеизације и модернизације. За Сефарде је он био од пресудног значаја, јер је укидање турског државног устројства и вишевековног статуса јеврејских заједница означио почетак процеса интеграције у системе – политичке, привредне, дру-штвене и културне – нових националних држава. Некадашњи јединствени турски простор на Балкану разбијен је на мање јединице омеђене државним


границама, а традиционални однос Јевреја с Турцима замењен је неизвесним и променљивим односом нових „домаћина“ према „својим“ Јеврејима. Турске „домаћине“ заменили су Срби, Бугари, Грци, Румуни, a однос сваког од њих према Јеврејима није био исти нити сe процес интеграције Јевреја у балкан-ске националне државе одвијао равномерно и истом брзином. Било је чак разлика у оквиру истог балканског етничког простора. Тако на пример, у оном делу српског простора који је био под турском управом најпре се ослободила Србија: она је до 1830. извојевала фактичку самосталност, која је формално потврђена 1878. Турска управа, међутим, повучена је из Босне и Херцего-вине тек 1878, када је Аустроугарска добила мандат да управља овом покраји-ном. Косово, Метохија и Македонија ослобођени су тек у првом Балканском рату 1912, a између Првог и Другог српског устанка и ослобођења Косова и Метохије прошао је готово читав век.

Промене на Косову и Метохији наговестила је Младотурска револуција 1908, када су јеврејској деци постале приступачне турске школе, али је знатно већа промена наступила када је ово подручје ослобођено и укључено у српски државни оквир. Прва реакција Јевреја била је да се повуку заједно с Турцима. Да би предупредили њихово исељавање, српске власти подстакле су истакнуте представнике београдских Јевреја да контактирају са својим сународницима у овим крајевима и предоче им да нема разлога да се исељавају. Јевреји у Приштини и Косовској Митровици били су неповерљиви према новим српским властима које нису познавали, као што нису добро говорили српски језик. Већина Сефарда остала je на овом подручју, али је њихова интеграција почела касно (1918) и није трајала више од двадесетак година (до Другог светског рата).

Косовски Сефарди наставили су да говоре „свој“ језик (јеврејско-шпан-ски, тј. ђудезмо или ђидијо) у породици и у заједници. Турски језик којим су се сефардске занатлије и трговци служили у претходном периоду замењивао је све више српски, који је продирао у сефардску заједницу и кроз образовање сефардске деце у српским државним школама.

Интеграција Сефарда у српско окружење Косова и Метохије почела je го-тово читав век касније него у остатку Србије, и то управо у време када су на овај процес почели да делују нови фактори. Један од њих био је ционизaм, чи-ји је развој на југословенском простору узео маха управо двадесетих година XX века. Ционизам је настојао да дестимулише процес интеграције управо зато што је заговарао идеју јеврејске нације као и потребу обнове јеврејске државе и националног језика – хебрејског. Стога је међу Јеврејима у дијаспори заговарао отпор према интеграцији и асимилацији, подстичући исељавањe у Палестину и учењe хебрејског језика. На југословенском простору ционизам је највише утицаја имао међу ашкенаским Јеврејима у деловима земље који су некада били под аустроугарском влашћу, док су некадашњи „турски Јевреји“, тј. Сефарди прихватали ционистичке идеје у начелу, помажући прикупљање


новца за откуп земљишта у Палестини. Реч је о Фонду Керен Кејеме. Џелетовић наводи да су ова средства била „изричито намењена Јеврејима из Југославије“, али да се „посебно куповало за Сефарде, а посебно за Ашкеназе“ (Џелетовић, 1988: 57–58), али без изразите спремности да се исељавају и одричу специфичне сефардске културне традиције. О овоме говори и изјава Менахема Ушишкина, председника овог фонда, приликом његове посете Југославији 1932. године. Напомињући да је немачко јеврејство у сопственој земљи изоловано и да немачка интелигенција „ћути пред неделима националсоцијалиста“, он овако коментарише стањe југословенских Јевреја: „У сјајном политичком положају се налазе Јевреји у Југославији, и они су ционисти. Упркос томе, у тој земљи асимилација стално напредује, нарочито међу србијанским Јеврејима, који су по свом типу сасвим нешта друго него што су хрватски Јевреји“.

Двадесетих година почео je да се развија и такозвани сефардски покрет, који није само заговарао очување сефардског културног наслеђа, него је уно-сио и једну дозу реализма у ционистичку идеологију, поготово имајући у виду да ни успостављање државе Израел у некој неодређеној будућности не би решило питање Јевреја који живе у дијаспори и који би и после оснивања државе остали ван њених граница.

Ваља имати у виду да је у периоду између два рата деловао још један фактор, а то је била комунистичка идеологија. Међу радничком јеврејском омладином ширила се левичарска идеологија, која је заговарала не само соци-јалну и националну равноправност него и свеопште „ослобођење“ – еманци-пацију жена, демократизацију образовања, разбијање „окова“ традиције итд. То је индиректно допринело развијању јачих веза између Јевреја и њихових нејеврејских суседа, успостављaњу мешовитих бракова, тежњи ка интернацио-нализму.

Нови југословенски државни оквир довео је у ближу везу некадашње аустријске, мађарске и турске Јевреје, Сефарде и Ашкеназе, богате индустри-јалце и сиромашне занатлије, оне који су одмакли у асимилацији и оне који су тек улазили у овај процес, ционисте и припаднике сефардског покрета, левичаре и десничаре.

Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, који је настојао да обједини деловање свих јеврејских заједница на овом простору, послао је 1937. једног свог представника да обиђе јеврејске заједнице у „Јужној Србији“. Његов извештај садржи реалну слику стања у овим заједницама, међу којима су биле оне у Приштини и Косовској Митровици. Њихови заједнички имени-тељи били су сиромаштво, заосталост и тешко прилагођавање променама, а проблем је био и то што је српска држава преузела монопол у трговини неким битним производима (Џелетовић, 1988: 53). Рабин у Косовској Митровици имао је 70 година, а проблем је било наћи новац да би се на његово место довео млађи човек који би пристао да дође у ову малу и сиромашну заједницу. О стању јеврејских заједница „на југу“ писао је сарајевски надрабин др Мориц


Леви 1940, објавивши свој извештај у часопису Оману. Мада није писао о Сефардима на Косову и Метохији, него о скопским Сефардима, стање је у погледу асимилације било приближно исто:

Асимилација у том крају Скопља није закоракнула као у осталим нашим мјестима, јер дијете док не пође у школу и не споразумијева се другим језиком но шпањолским, а касније остаје вјерно том матерњем језику. Бака с унуком не говори другачије до ли на шпањолском, а дјеца, поготова она из Змај Јовине школе (пријашња јеврејска, сада прешла у државну) усред авре тешко се одвајају од свог ђидјо (вулгарни израз за шпањолски јудио) језика. То им и задаје касније потешкоћа кад поодрасту да савладају народни језик (…) Благданске ноћи представљају опет други ужитак – за севдах (…) Долазе ми до ушију мелодије и с десна и с лијева, из авлије и климавих балкона гдје је богзна када и прадјед, заваљен на миндеру, и гледајући звјездане висине, славио Бога. Обвладала су ме сјећања из моје ране младости. У години 5070 имаде још синова Израела који пјевају романсе из Андалуза. Знају и они за јеврејски удес, али као да силом хоће пјесмом да затоме тешке слутње новим надањима (Видаковић-Петров, 1986: 18–19).

Те су се слутње обистиниле већ следеће године, када су немачке снаге окупирале Косовo и Метохију. У почетку је било неке разлике између положаја Јевреја у Косовској Митровици и оних у Приштини, али je њихова судбина врло брзо изједначена. Џелетовић је о ситуацији у Косовској Митровици писао следеће:

Квислиншким снагама у косовомитровачком округу, који је био под директном окупацијом нациста, руководио је „Албански народни савез“ основан јуна 1941. Првих дана маја 1941. године из Албаније је стигао такозвани Косовски комитет са председником Бедрибег Пејанијем на челу. Са комитетом је стигло и око двеста колаборациониста-Албанаца, који су као руководиоци распоређени по општинама и среским местима. Већина ових је била под директним надзором абверовца Џафера Деве (Џелетовић, 1988: 70)

Џафер Дева је 20. маја 1941. наредио конфискацију јеврејске имовине: „У пљачки јеврејских радњи и станова истицали су се сарадници Гестапоа из редова Албанаца, међу којима је био и Осман Ибрахимовић, шеф Комеса-ријата за јеврејска имања, који је наредио демолирање синагоге и уништа-вање књига и докумената (Џелетовић, 1988: 74). Тада су почела и стрељања Јевреја, али већина митровачких и новопазарских Јевреја je 1942. ухапшена, спроведена у логор Сајмиште код Београда (који је био на територији НДХ,


али под немачком управом) и убијенa у гасним камионима којим су логораши превожени до Јајинаца, где су сахрањивани. Кад су немачке окупационе снагe заузеле Приштину априла 1941. оне су одмах конфисковале јеврејску имовину и ухапсилe многе локалне Јевреје заједно с јеврејским избеглицама из Србије и иностранства. Jуна 1941. немачку је заменила италијанска окупациона власт. Избеглице су остале интерниране да би марта 1942. биле предате Немцима, који су и њих депортовали у Београд и убили. Италијанске власти су маја 1942. интернирале и локалне Јевреје, али су ови одведени у сабирне логоре који су се налазили у Албанији (Бурел, Шијак, Круја, Каваја и Берат), те је већина њих преживела до капитулацијe Италије септембра 1943. Већи број интернираних вратио се кући, али за кратко, јер су немачке власти маја 1944. заједно с локалним албанским службама и припадницима 21. СС дивизије „Скендербег“ ухапсиле све Јевреје на Косову и Метохији и упутили их преко Београда у логор Берген-Белзен. У антисемитизму Албанаца играла је улогу и религија, јер је питање југословенских муслимана било повезано с ратним циљевима Сила осовине у северној Африци и ангажовањем муслимана на том подручју као и на Балкану, тј. у Југославији. Интерес муслимана, које је у то време најактивније заступао муфтија јерусалимски Ел Хусеини, био је да спрече усељавање Јевреја у Палестину, која је тада била под британским мандатом. Отуда сарадња немачких нациста и муслимана у истребљивању Јевреја.

Мали број Јевреја с Косова и Метохије преживео је рат, а међу прежи-велима било је још мање оних који су остали на овом подручју: једни су се одселили у друге југословенске градове, а други у Израел. Данас на Косову и Метохији готово да нема Јевреја, осим неколико потомака из мешовитих бракова.

СЕФАРДСКИ ФОЛКЛОР С КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Сефарди у Приштини и Косовској Митровици живели су у малим за-једницама, које су у економском и правном смислу билe упућенe на веће заједнице у ближој околини (Скопље и Битољ), као и на велики сефардски центар на Балкану – Солун. Мобилност Сефарда на овом подручју одвијала се релативно лако, а била је мотивисана, пре свега, економским и породичним разлозима. Сефарди на подручју Косова и Македоније најдуже су остали под турском влашћу, те су и најдуже задржали културни модел својствен турском периоду. То значи да су елементи сефардске традиционалне културе – народни обичаји, народни језик и усмено наслеђе били веома очувани све до 1918. године.

Што се тиче језика, и ту се може претпоставити блискост косовских и македонских Сефарда с варијантом јеврејско-шпанског који се говори у Солуну, па и Цариграду. У том погледу је драгоцен коментар М. Левија, изнет


опет поводом скопских Сефарда, да је њихов језик боље очуван од оног који се у то време говорио у Босни, да има много турцизама и лексичких позајмица из француског језика (што је утицај школа Alliance Israélite Universelle), да старије жене не говоре други језик до јеврејско-шпански (Видаковић-Петров, 1986: 19). Имајући у виду да је Леви ово писао 1940. године, може се претпоставити следећа језичка ситуација у приштинској заједници тог времена: старије жене су махом говориле јеврејско-шпански, деца су кроз школовање и интеграцију у окружење знала српски и била билингвална, док су мушкарци поред хебрејског и јеврејско-шпанског знали и језике пословне комуникације – турски као стари и српски као нови пословни и административни језик.

Народни живот испољаваo се у начину обележавања верских празника, народним веровањима, породичним обредима, ношњи, кулинарству итд. Сефардски вербални фолклор обухвата низ жанрова: приче и бајке, баладе, лирске и љубавне песме, обредне и паралитургијске песме, свадбене песме и тужбалице, успаванке и песме које су пратиле дечју игру, пословице, изреке, басме. Прикупљање и истраживање сефардског фолклора почело је крајем XIX века. Међу прикупљачима је било самих Сефарда као и страних научника, посебно лингвиста којима је вербални фолклор пружао могућност истражи-вања јеврејско-шпанског језика и његових регионалних варијанти. Међутим, међу професионалним истраживачима није било никога ко би обратио пажњу на ово географско подручје. А ни међу локалним Сефардима није било никога ко би записао и сачувао фолклорну грађу. Двадесетих и тридесетих година, када је у Босни, на пример, много грађе прикупљено, косовски Сефарди управо су пролазили кроз период свеколике транзиције у којем су се укрштали утицаји асимилације, ционизма, комунизма. Традиционална култура је била у заласку, али су неки њени елементи попут језика опстајали, јер су још увек деловали каo кохезиони фактор заједнице. То се јасно види на примеру једне аматерске позоришне представе коју је организовало ционистичко омладинско друштво у приштинској сефардској заједници 1932. Наслов комада је „El triunfo de la justicia“ („Победа правде“), a тема националнa: реч je о Јеврејину неправедно оптуженом у Драјфусовој афери, представа je пригодно изведена о Пуриму, веселом празнику посвећеном догађајима из Књиге о Естери. Мада је представа била у функцији ционистичке пропаганде, средство комуникације био је јеврејско-шпански. Док су се у заједницама Београда и Сарајева припадни-ци сефардског покрета борили за очување јеврејско-шпанског језика, у При-штини је ово изгледа био једини језик који су почетком тридесетих година знали сви чланови сефардске заједнице – мушкарци и жене, старији и млађи, образовани и необразовани. Ционистичка критика културне асимилације такође је била беспредметна, јер је овај процес на Косову тек почео двадесетих година. Сви ови процеси прекинути су ратом, окупацијом и холокаустом.


Изгледало је да је фолклорна грађа Сефарда с Косова неповратно изгубље-на, да се није 1997. појавила књига Изгрева месец: песме, приче, пословице. Ову збирку сефардских фолклорних текстова забележила је према сећању Дрита Тутуновић. Мада се у књизи не помињe Косово, биографија ауторке везује се делимично за Приштину. Oтац Дрите Тутуновић био је Кемал Малоку, поре-клом из Призрена, а мајка Матилда Бахар, рођена 1923. у Солуну, потицала је из једне сефардске породице. Матилдина мајка Рахела, рођена Бежа, и отац Аврам Бахар доселили су се 1927. у Приштину, где су потом добили још две ћерке. Матилда се школовала у српској школи у Приштини, a била је блиска лево оријентисаној омладини. Удала се 1943, a следеће године су она и муж ухапшени и послати у радни логор у Бечу. Ту је рођено њихово прво дете – Дрита Малоку (удата Тутуновић). Рахела Бахар и њене две малолетне ћерке су 1944. депортованe (заједно с осталим приштинским Јеврејима) у Берген--Белзен. По ослобођењу су се сви вратили у Југославију, а потом се преселили у Београд.

Д. Тутуновић у предговору наводи да књига садржи текстове које је чула од својих старијих рођака: „Све песме, приче и пословице које сам унела у ову збирку чула сам од баке, мајке, тетака и ујака.“ (Тутуновић, 1997: 9). Текстови су жанровски разноврсни – песме, приче, бајке, пословице итд.

Међу песничким жанровима су баладе и лирске песме. Баладе, односно, романсе, придржавају се метричког и стилског обрасца карактеристичног за шпанску усмену традицију. Oве песме су махом шпанског порекла. Лирске песме могу се поделити у неколико врста. Међу њима су на првом месту љубавне песме. Већина љубавних песама из ове збирке забележене су и међу Сефардима Грчке, Србије и Босне. Многе од њих су новијег датума, односно, с почетка XX века, а сличне су градским песмама. У другу врсту лирских песама спадају својеврсне женске песме, оне у којој је централни лик невеста или породиља. Ту спадају песме које прате свадбени обред – излазак невесте пред сватове, напуштање родитељског дома, одлазак на ритуално купање. Међу овим песмама посебно су занимљиве две шаљиве песме – једна дијалошка у којој се поставља питање невестиног мираза, и друга која се односи на имовно стање младожењино. Трећу групу лирских текстова чине дечје песме. Неке од ових песама певају се приликом купања детета или после тога, да се одагна страх кад се дете уплаши, кад се мајка игра с дететом итд. Две песме се издвајају утолико што их казују сама деца, а не родитељи: једна у којој се девојчица хвали како може да помогне мајци у кућним пословима и друга у којој се она жали да не може да се игра, јер стално мора да помаже мајци по кући. Једна песма, која се односи на прсте на руци, забележена је на широком подручју од Грчке, Бугарске, Турске, Србије, Македоније и Босне, до Израела и Марока. Занимљиве су и успаванке и две разбрајалице. Сефардски дечји фолклор је мало прикупљан, те су ови текстови ваљан прилог овом невеликом корпусу.


Међу прозним жанровима су бајке и приче, којих има укупно 11. Oне углавном обрађују тематско-мотивске комплексе распрострањене у усменим традицијама и других народа, aли то чине на начин специфичан сефардском наслеђу. Таква је бајка о уговору с ђаволом, у којој овај долази по душу „доброг Јеврејина“ управо на дан Песаха. Друге бајке обрађују тему одрастања, а таква је она стандардна о краљевићу који уз подршку магичних помоћника убија аждају у некој далекој земљи да би се на крају оженио принцeзом. Друге приче ослањају се на источњачке изворе. Tаква је прича о двa брата, богатом и сиромашном, и четрдесет разбојника, а има и шаљивих као што је прича о малом Моши који хоће да постане краљ, па кад у томе успе, покаје се, јер може да изгуби главу. Последњи одељак у збирци чине пословице и изреке. Неке од њих су библијског порекла, док су друге заједничке балканским народима.

Посебно занимљив део ове збирке су женске и дечје песме, а оно што у њој упадљиво недостаје су песме верско-националног тематског кругa. Нема ни умотворина обредног карактера као што су басме, ни тужбалица. Посебно индикативне су временско-просторне координате у којима се одвија процес преношења, односно, његова три последња сегмента. Први представља Рахела Бахар. Он се везује за Солун и Приштину у време када су обе усмене традиције биле живе. Примарни извор њеног репертоара је сефардска усмена традиција у Солуну, а секундарни усмена традиција Приштине двадесетих и тридесетих година XX века. Други представља Матилда Бахар, рођена у Солуну, али која је детињство и младост провела у Приштини, где је могла слушати сефардске усмене песме не само од мајке него и од других сефардских жена, али и где је похађала школу на српском језику. Њена генерација постала је билингвална. Трећи представља Дрита Тутуновић, рођена у Бечу за време рата, али која је цео живот практично провела у Београду, где у то време није више било живе усмене традиције. Њени извори били су ограничени на уски породични круг (бака, мајка, тетке, ујаци). С њом се ланац усменог преношења прекида, односно, преображава у писано преношење и штампану дивулгацију.

Јеврејска заједница на Косову и Метохији опстајала је вековима, али да-нас постоји само сећање на њу. Она је била део историје и културе овог под-небља, док је њен нестанак сведочанство о насиљу над људима и њиховим културним наслеђем.


Видаковић-Петров, К., Кулура шпанских Јевреја на југословенском лу, Сарајево, 1986.

Лебл, Ж., До „коначног решења“. Јевреји у Србији, Београд, 2002.


Тајтелбаум, Р., „Призренска елегија“ у зборнику Ми смо преживели. Јевреји о холокаусу, Јеврејски историјски музеј, Београд, 2003.

Тутуновић, Д., Изгрева месец: песме, приче, пословице, Београд, 1997.Тутуновић, Д., „Рођена у логору у времену смрти“ у зборнику Ми смо пре-

живели. Јевреји о Холокаусу, Јеврејски историјски музеј, књ. 4, Београд, 2007, стр. 357–364.

Џелетовић Иванов, П., Јевреји Косова и Меохије, Београд, 1988.Храбак, Б., „Јевреји у Албанији од краја XIII до краја XVII века и њихове

везе с Дубровником”, Зборник, 1, Јеврејски историјски музеј, Београд, 1971.Шланг, И., Јевреји у Београду, Београд, 1926; репринт издање, Београд,

2006.

Krinka Vidaković-Petrov

THE SEPHARDIM IN KOSOVO AND METOHIA AND THEIR FOLKLORE

Summary

The presence of Jews in Kosovo and Metohia dates from the 16th c. but information on it is scarce until the 20th c. The main Sephardic community was located in Prishtina, while the only other one was established in Kosovska Mitrovica only at the beginning of the 20th c. Most of the historical information on these communities refers to the first half of the 20th c. when crucial changes in the status of the Sephardic communities took place: the Young Turks revolution (1908), the liberation of Kosovo and Metohia and its integration into Serbia (1912), the establishment of the Yugoslav state (1918), the dismemberment and occupation of Yugoslavia (1941) and the Holocaust (1941–1945). Few of the local Jews survived the Holocaust and even fewer stayed to live in Prishtina after the war.

The transition from Oriental to modern European lifestyles in Kosovo and Metohia began several decades after it had taken place in Serbia (Belgrade) and Bosnia (Sarajevo). Integration into Serbian society practically began after the formation of Yugoslavia. In the twenties and thirties several factors influenced the diferentiation between the old and young generation. The latter was influenced by cultural integration and assimilation, the spread of Zionist ideas, the development of „the Sephardic movement“, the rise of the political left. However, this process of


developing a new identity was halted by the occupation of Kosovo and Metohia by German and Italian forces, which were welcomed by the local Albanians (who even established an SS Division called „Skenderbeg“).

The Jews of Kosovo and Metohia escaped the attention of collectors and researchers of Sephardic folklore and no local collections exist. The only exception is a collection of folksongs, folktales and proverbs published in 1997 by Drita Tutunovic, whose grandparents had moved from Salonica to Prishtina in 1927. The songs and tales she heard from members of her mother’s family were preserved in her memory and published many decades later. Ms Tutunovic is therefore both an informant and collector. She is also the last link in the chain of oral communication, representing the transition from oral to written transmission of the Sephardic tradition. The most interesting part of her collection are women’s and children’s songs. Missing from the collection are songs with Jewish national references. The collection could be considered as being derived from the primary Salonica tradition and the secondary Prishtina tradition.

УДК 821.163.41’255.4-1:398=133.1

Радмила М. ОбрадовићКосовска Митровица, Србија

О ЈЕДНОМ ФРАНЦУСКОМ ПРЕВОДУ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ „КОСОВКА ДЕВОЈКА“

Предмет нашег интересовања је француски превод српске народне пе-сме „Косовка девојка“ Адолфа д’Аврила у епском распореду, који смо у овом раду анализирали из аспекта његове структуре у целини и из преводилачког аспекта. С циљем сагледавања структуре песме у д’Авриловој редакцији, ука-зали смо на њен однос према структури ове песме у редакцији Вука Караџића а затим и према структури песме у редакцији Стојана Новаковића, такође у епском распореду. Преводилачки аспекат анализе садржи лексичко-семанти-чку и стилистичку анализу д’Авриловог превода у односу на одговарајуће делове песме у Вуковој редакцији.

Кључне речи: „Косовка девојка“, редакција, стих, одступање, лексема, турцизам, преводни/семантички еквивалент, понављање, стални епитет.

Српска народна песма „Косовка девојка“, као и песма „Смрт мајке Југо-вића“, припада Косовском циклусу, a oбе су, како истиче Нада Милошевић-Ђор-ђевић, посвећене „тренуцима непосредно после завршене [Косовске] битке“. Ове две песме „представљају епилоге укупних догађаја, својеврсну транспо-зицију општег на појединачно, отаџбинског на породично, епског на лирско посматрање збивања“, због чега их многи, „нарочито страни истраживачи, посматрају као баладе, чије многе одлике оне несумњиво носе“ (Милошевић--Ђорђевић 2009).

Иначе, српска народна поезија Европи је постала доступна у време пуног процвата романтизма и „доживела је изванредну рецепцију“. Тереза Албертина Лујза фон Јакоб-Талфи превела је двеста педесет лирских и епских песама 1825. године, а „на основу њених превода настали су преводи на друге језике, међу најранијим, на енглески (Џон Бауринг) [...] [и] на француски (Е. Војар)“ (Милошевић-Ђорђевић, 2009).

Када је реч о рецепцији српске народне поезије у Француској, Комнен Бећировић истиче да је „Косово [...] било једна од привилегованих тема мно-


гих еминeнтних француских аутора који су о Србији писали током XIX и првих деценија XX века“ (Bećirović, 2009), а од аутора које из тог круга набра-ја помињемо Клода Форијела (Claude Fauriel), оснивача Катедре за упоредну књижевност на Сoрбони и интерпретатора српске и грчке поезије; Алфонса де Ламартина (Alphonse de Lamartine), који је путовао по Србији која се тада ослобађала вековног турског јарма; Огиста Дозона (Auguste Dozon), дипло-мату на Балкану и пропагатора српске епопеје у Француској; Виктора Игоа (Victor Hugo), који је у време Источне кризе (1875–1878) 29. августа 1876. годи-не „упутио узвишени апел“ За Србију (Pour la Serbie). И „чувена мистификаци-ја српских народних песама П[роспера] Меримеа – Гусле [La Gouzla] (1827)“ имала је „далекосежног утицаја у европским књижевностима“ (Милошевић--Ђорђевић, 2009). Посебно место заузима пољски слависта Адам Мицкјевич (Adam Mickiewicz) „који је, у оквиру својих предавања о словенском свету [...] на Collège de France, величанствено интерпретирао српску епску поезију, а посебно јуначку поезију о Косову“ (Bećirović, 2009). Како истиче Бећировић, овај списак био би непотпун без имена Адолфа д’Аврила (Adolphe d’Avril, 1822–1904), „одличног преводиоца и егзегету Косовске епопеје“. Cтраст Адолфа д’Аврила према „словенском свету“, према Бећировићевим речима, „показује [његов] дивљења вредан превод песама косовског циклуса који је, под насловом La Bataille de Kossovo“, објавио 1868. године у „издавачкој кући коју је основао и којом је руководио Ладислас Мицкјевич, син Адама Мицкјевича“ (2009). Наводимо и податак да се на почетку ове збирке налази доња репродукција гравире која приказује кнеза Лазара и кнегињу Милицу као ктиторе манастира Раваница, а потиче из цркве Куртеа де Арђеш у Румунији:

517Радмила М. Обрадовић: О једном француском преводу српске народне песме

Бећировић наглашава да је д’Аврил у овој збирци „у први план ставио изразито хришћански карактер епопеје, прецизније идеју жртвовања, одри-цања, верности, моралног уздизања“ (2009). Сам д’Аврил, у обраћању читао-цима, пише: „Косовски пораз је дубоко обележио машту Срба; постао је главни извор њихове народне поезије. Као и увек, ова поезија је трансфор-мисала историју идеализујући је. Стварне или измишљене личности које се појављују у легенди добиле су реално епске димензије [...]“ (1868: 4). „У краткој и допадљивој форми, потекла из дубине душе народа, у облику пуном једноставности и величине, који та једноставност и та величина чине доступним свима, успомена на Косовску битку сачувала се до наших дана код Срба од Дунава до Јадранског мора, тако жива, тако свежа, тако упечатљива као да се пораз догодио јуче“ (1868: 5). Д’Аврил износи гледиште да су песме о Косовском боју „неповезани делови па чак и обични одломци који нису повезани и који се не надовезују један на други“, а напомиње да су такве биле прве кантилене које су претходиле француским јуначким песмама, али не упућује на идеје Адама Мицкјевича. Д’Aврил даље истиче да је радећи на збирци српских народних песама „предузео [...] посао рапсода“ и објашњава да је покушао да састави све одломке како би „добио целину“, отуда и поднаслов ове збирке гласи rhapsodie serbe, tirée des chants populaires. При том ништа није додато у суштини, ни промењено у форми, већ се само стихови једне песме укључују у другу „да се не би изгубила нека интересантна црта“, а при том се избегава „досaдно понављање“ (1868: 14–15). Француски преводилац и редактор међутим не наводи које је делове и којих песама косовског циклуса укључио у сваку од „целина“ своје збирке, којим се критеријумима руководио и које „интересантне црте“ следио, што је утолико значајније што само једна од песама у овој збирци има исти наслов као и песма чији превод највећим делом представља. У вези са преводилачким поступком, Бећировић истиче да је д’Аврил преводио са ћириличног српског текста, тако да је „сасвим природно властита имена писао француским правописом, а да су ову методу сви слависти користили до стварања Југославије 1918. године, када се поступно у транскрипцији властитих имена почело са употребом хрватског латиничног писма, што је резултирало окрњеним, невероватним и деформисаним изго-вором, који је понекад прелази у ономатопеју, а ова метода се, авај, још и данас примењује“.

У вези са песмом „Косовка девојка“, д’Aврил је записао следеће: „Ево шта може да учини песничка машта покренута љубављу! […] Песма „Косовка девојка“ није само патетична, она је особена по томе што на социјалном плану показује нешто природно и хармонично. Осећамо да личности с веома различитим социјалним статусом које су опеване у песми живе братски у једној веома узвишеној и чистој сфери. То је бар песников идеал; а зар идеал није истинитији од грубе и безначајне стварности? Како би неки народ могао да блиставим уметничким потезима оживи један узвишени идеал, ако га већ


не носи у својој души?“ (d’Avril, 1876: 111, 112). За француског аутора идеал једног народа открива његову душу и зато он пише: „Реци ми који је твој идеал па ћу ти рећи ко си“ (1876: 83).

СТРУКТУРА ПРЕВОДА ПЕСМЕ „КОСОВКА ДЕВОЈКА“ НА ФРАНЦУСКИ ЈЕЗИК

Вукова српска народна песма „Косовка девојка“ је у редакцији и преводу Адолфа д’Аврила заправо подељена на две посебне песме, и то „Milosch, Ivan et Milan rencontrent une jeune fille“ (Милош, Иван и Милан срећу девојку) (D’Avril 1868: 38–40, означена бројем VI) и „La jeune fille de Kossovo“ (Косовка девојка) (d’Avril 1868: 56–59, означена бројем XI).

Песма „Milosch, Ivan et Milan rencontrent une jeune fille“ садржи укупно 56 стихова и обухвата део песме „Косовка девојка“ према Вуковој редакцији од 44. закључно са 117. стихом, и то део у коме је опеван одлазак Милоша Обилића, Косанчић Ивана и Топлице Милана у Косовски бој, после причешћа српске војске у цркви Самодрежи, када тројица јунака срећу девојку – у песми под поменутим насловом у д’Авриловој редакцији, као што то и сам наслов показује, не помиње се Косовка девојка, већ „девојка“ (une jeune fille): Mилош и Иван, Миланови побратими, девојку дарују, први коласом аздијом, други бурмом позлаћеном, а сам Милан je копреном од злаа заручује за вијерну љубу. У песми „La jeune fille de Kossovo“ опевани су само тренуци непосредно после Косовског боја, када девојка, тражећи тројицу јунака – свог вереника и његову двојицу побратима, налази мртве и тешко рањене ратнике, а међу њима и тешко рањеног Орловића Павла, од кога сазнаје за погибију тројице јунака. Назив Косовка девојка први пут се употребљава тек када се Орловић Павле девојци обраћа са сесро драга, Косовко девојко (63) и после тога се у преводу употребљава још два пута, као и у одговарајућем делу ове песме у Вуковој редакцији.

Док песма „Косовка девојка“ у Вуковој редакцији садржи 136 стихова, песма „La jeune fille de Kossovo“ у д’Авриловом преводу и редакцији има укупно 79 стихова. Наиме, у своју редакцију песме д’Аврил је готово у цело-сти инкорпорисао делове песме „Косовка девојка“ према Вуковој редакцији од 1 до 51 и од 119 до 136 стиха, док је стихове из средишњег дела песме од 52 до 118 стиха – редуковао, трансфоpмисао и сажео на 12 стихова. Осим тога, у преводу дела песме у Вуковој редакцији од 1 до 51 стиха изоставио је стих Те преврће по крви јунаке (13) а стихове 18 до 20 пренео као двостих, тако да овај део песме у његовој редакцији садржи 49 стихова.

У средишњи део песме „La jeune fille de Kossovo“ инкорпорисан је део песме „Косовка девојка“ од 52 до 118 стиха али је, уз значајне редукције и трансформације у односу на песму у Вуковој редакцији, сведен на 12 стихова, очигледно да би његова редакција представљала тематски целовиту песму.


Наиме, пошто је одлазак Милоша Обилића, Косанчић Ивана и Топлице Милана опеван у песми „Milosh, Ivan et Milan rencontrent une jeune fille“, у овом делу д’Аврил изоставља стих Ja се онде деси на враима (52) и стих Обазре се и погледа на ме, (59, 82, 105) који се понавља у опису сваког од тројице јунака. Стихoве Kaд се шеа војвода Милошу (53), За њим иде Косанчић Иване (75) и За њим иде Топлица Милане (98) укључује у три сукцесивне слике.

Од стихова 53 до 74, у којима је опеван Милош Обилић, у овој редакцији се преносе само стих 53 и двостих 60–61, који се сажима у један стих:

Kaд се шеа војвода Милошу, 53 Lorsque passa le chevalier Milosch, 55С’ себе скиде коласу аздију, 60 Il me fit don du manteau qu’ il portait. 56С’ себе скиде, па је мени даде: 61

Од стихова 75 до 97, у којима је опеван Косанчић Иван у овој редакцији се преносе само стих 75 и двостих 83–84, који се сажима у један стих:

За њим иде Косанчић Иване, 75 Après Milosch s’ avançait Kosantchitch; 57С руке скиде бурму позлаћену, 83 Il me donna l’ anneau d’ or de son doigt. 58С руке скиде, па је мени даде: 84

Од стихова 98 до 116 у којима је опеван Топлица Милан, преносе се само стих 98, двостих 106–107, који се сажима у један, и стих 116, који је измењен у преводу:

За њим иде Топлица Милане, 98 Cil qui suivit, c’ est Milan Toplitza; 59С руке скиде копрену од злаа, 106 Il me fit don d’ un bracelet d’ or pur 60С руке скиде, па је мени даде: 107 Et me prendra pour sa femme fidèle. 61Узећу е за верну љубовцу. 116

Стихове 54–58, 76–80 и 99–103, који се у Вуковој редакцији понављају у опису Милоша Обилића, Косанчић Ивана и Топлице Милана, д’Аврил је трансформисао тако да описују сву тројицу јунака истовремено:

Красан јунак на овоме свеу, 54, 76, 99 Trois beaux héros, s’ il en est dans le monde! 50Сабља му се по калдрми вуче, 55, 77, 100 Sur le pavé les sabres leur traînaient;Свилен калпак, оковано перје, 56, 78, 101 Bonnet de soie, une aigrette enchâssée;На јунаку коласа аздија, 57, 79, 102 Sur leurs épaules un manteau rond pendait;Око враа свилена марама, 58, 80,103 Autour du cou un beau mouchoir en soie. 54

Д’Аврил не преноси ни двостих 117–118 И одоше ри војводе бојне./ Њи’ ја данас по разбоју ражим...


Осим тога, д’Аврил у овом преводу у односу на изворник мења и редослед a донекле и смисао двостиха 26–27:

Измиче га из е млоге крвце, 26 La jeune fille le lave avec l’ eau fraîche 24Умива га лађаном водицом, De tout sang qu’il avait sur le corps. 25

Напомињемо да је песма „La jeune fille de Kossovo“ подељена на пет делова неједнаке дужине.

Стојан Новаковић наглашава да је д’Аврил идеју Адама Мицкјевича остварио „неких двадесет година касније“, тако што је „к распореду Мицкје-вићеву као допуну додао још три песме, па је све израдио у стиховима“ a да је он сам д’Аврилов превод, „опазивши здраву мисао у њему“, подвргао „озбиљном прегледу, оригинале“ склопио „по указаном реду“, испpављао и допуњавао „даље, те је тако постало српско издање најпре у једанаест а по том [sic!] у дванаест песама“ (1995:19), али није указао на природу и врсту својих „исправки“ и „допуна“. Погледајмо однос структура француске и српске ре-дакције у тзв. епском распореду.

Песма „Косовка девојка“ у редакцији Стојана Новаковића највећим делом садржи стихове Вукове редакције песме под овим насловом које је д’Аврил укључио у своју редакцију, а само у неким случајевима превод стихова из д’Аврилове редакције или стихове које нисмо нашли у поменуте две редакци-је. Назив Косовка девојка у д’Авриловој редакцији први пут се употребљава у стиху O chère sœur, fille de Kossovo (63), а песма почиње стихом A Kossovo, de bonne heure une fille, који представља превод стиха Уранила Косовка девојка (1) у Вуковој редакцији. Почетни стих песме у Новаковићевој редакцији одгова-ра наведеном стиху у Вуковој редакцији:

Вукова редакција Уранила Косовка девојка, (1)д’Аврилова редакција A Kossovo, de bonne heure une fille (1)Новаковићева редакција Уранила Косовка девојка, (1)

Новаковићева „Косовка девојка“ садржи 85 стихова који су груписани у шест целина неједнаке дужине (Новаковић, 1995: 62–64). Наиме, у односу на д’Аврилов превод и редакцију – Стојан Новаковић је своју редакцију про-ширио, односно у њу укључио стихове, од којих су неки у целости из песме „Ко-совка девојка“ у Вуковој редакцији, други представљају више или мање изме-њене верзије истих а уочавамо и стихове који не постоје у Вуковој редакцији. Новаковић је укључио следеће стихове који постоје у Вуковој редакцији:

(1) Те преврће по крви јунаке (13, Новаковићева редакција; 13, Вукова ре-дакција);

(2) Њих ја данас по разбоју ражим (67, Новаковићева редакција); у Вуковој редакцији стих гласи: Њи’ ја данас по разбоју ражим (118);


(3) Уместо доле наведена два, код Новаковића налазимо три стиха, који су истоветни са стиховима 18–20 у Вуковој редакцији:

д’Аврилова редакција Новаковићева редакцијаElle arriva auprès de Paul, 17 Намера је намерила била 18Paul Orlovitch, porte-étentard du prince, 18 На јунака Орловића Павла,

На кнежева млада барјакара, 20

(4) Поред тога, Новаковић у својој редакцији део песме од 50 до 55 стиха у коме се код д’Аврила сликају Милош Обилић, Косанчић Иван и Топлица Милан проширује стихом На рукама бурме позлаћене (59), који представља трансформацију стиха На руци му бурма позлаћена (81), из описа Косанчић Ивана у Вуковој редакцији песме „Косовка девојка“.

(5) Наспрам д’Авриловог стиха 52, који представља превод стиха Свилен калпак, оковано перје у Вуковој редакцији, који се иначе понавља у опису сваког од тројице јунака (56, 78, 101), код Новаковића налазимо двостих, који је у односу на наведени стих у Вуковој редакцији измењен, а проширен је тако да се њиме сликају сва тројица јунака:

Bonnet de soi, une aigrette enchâsséе; 52 На главама свилени калпаци, 55 По калпацих оковано перје, 56

(6) Наспрам д’Авриловог стиха 50, који представља превод стиха Красан јунак на овоме свеу, који се у Вуковој редакцији понавља у опису сваког од тројице јунака (54, 76, 99), али је трансформисан тако да описује сву тројицу јунака, у Новаковићевој редакцији налазимо двостих, који се такође односи на сву тројицу јунака:

Trois beaux héros, s’ il en est dans le monde 50 Три виеза бољи од бољега, 52

Онакијех на свијеу нема, 53

При том двостих Три виеза бољи од бољега,/ Онакијех на свијеу нема, који слика сву тројицу јунака истовремено, не постоји у Вуковој редакцији, у којој се сваки од њих описује и стихом Красан јунак на овоме свеу (54, 76, 99).

И други стихови у Новаковићевој редакцији разликују се од стихова у Вуковој редакцији, а Новаковић их је пренео из д’Аврилове редакције.

Вукoва редакција Новаковићева редакцијаКад се шеа војвода Милошу, 53 Kaда прође Милош Обилићу, 60С’ себе скиде коласу аздију 60 Поклони ми коласу аздију; 61С’ себе скиде па је мени даде: 61


Вукoва редакција Новаковићева редакцијаЗа њим иде Косанчић Иване, 75 Kaда прође Косанчић Иване, 62 Поклони ми бурму позлаћену; 63С руке скиде бурму позлаћену, 83С себе скиде, па је мени даде: 84

Вукoва редакција Новаковићева редакцијаЗа њим иде Топлица Милане, 98 Kaд прође Топлица Милане, 64С руке скиде копрена од злаа, 106 Поклони ми копрену од злаа, 65С себе скиде, па је мени даде, 107Узећу е за верну љубовцу, 116 Заручи ме за вијерну љубу, 66

Овде приказујемо у целости песму „Косовка девојка“ у Вуковој и у две епске редакције, како би у потпуности могао да се сагледа однос њихових структура, а подсећамо да је песма у д’Авриловом преводу и редакцији поде-љена на пет, у редакцији Стојана Новаковића на шест делова, док је у Вуковој редакцији песма дата као јединствена целина.

„КОСОВКА ДЕВОЈКА“У Вукoвој редакцији

Уранила Косовка девојка,

Уранила рано у недељу,

У недељу прије јарка сунца,

Засукала бијеле рукаве,

Засукала до бели лакаа 5

На плећима носи леба бела,

У рукама два кондира злана,

У једноме лађане водице,

У другоме руменога вина;

Она иде на Косово равно, 10

Па се шеће по разбоју млада,

По разбоју чесиога кнеза,

У д’Авриловој редакцији

A Kossovo, de bonne heure une fille

S’était levée de bonne heure un dimanche,

S’ était levée avant le clair soleil.

La jeune fille a retroussé sa manche,

L’a retroussée jusqu’ à son coude blanc. 5

Sur son épaule elle porte du pain

Et de ses mains elle porte deux vases:

Dans le premier il y a de l’ eau fraîche;

Dans le second elle a du vin vermeil.

Elle s’ en va aux champs de Kossovo. 10

La fille errait au milieu du désastre,

Le grand désastre du glorieux Lazare.

У Новаковићевој редакцији

Уранила Косовка девојка,

Уранила рано у недељу,

У недељу прије јарка сунца;

Засукала бијеле рукаве,

Засукала до белих лакаа; 5

На плећима носи хлеба бела,

У рукама два кондира злана,

У једноме хлађане водице,

У другоме руменога вина;

Она иде на Косово равно, 10

Па се шеће по разбоју млада,

По разбоју чесиога кнеза,


Те преврће по крви јунаке;

Ког јунака у живоу нађе,

Умива га лађаном водицом, 15

Причешћује вином црвенијем

И залаже хлебом бијелијем.

Намера је намерила била

На јунака Орловића Павла,


И њега је нашла у живоу,

Десна му је рука одсечена

И лијева нога до колена,

Виа су му ребра изломљена,

Виде му се џигерице беле; 25

Измиче га из е млоге крвце,

Умива га лађаном водицом,


И залаже лебом бијелијем;

Кад јунаку срце заиграло, 30

Проговара Орловићу Павле:

Сесро драга, Косовко девојко!

Која и је голема невоља,

Те преврћеш по крви јунаке?

Кога ражиш по разбоју млада? 35

Или браа, или браучеда?

Ал ‘ по греку сара родиеља?

Те преврће по крви јунаке.

Ког јунака у живоу нађе,

Умива га хлађаном водицом, 15


И залаже хлебом бијелијем.

Намера је намерила била

На јунака Орловића Павла,


И њега је нашла у живоу,

Десна му је рука одсечена

И лијева нога до колена,

Виа су му ребра изломљена,

Виде му се џигерице беле; 25

Измиче га из е млоге крвце,

Умива га хлађаном водицом,

Причешћује вином црвенијем,

И залаже лебом бијелијем.

Кад јунаку срце заиграло, 30

Проговара Орловићу Павле:

„Сесро драга, Косовко девојко,

Кака и је голема невоља,

Та преврћеш по крви јунаке?

Кога ражиш по разбоју млада? 35

Или браа, или браучеда?

Ил’ по греху сара родиеља?“

Quand elle trouve un des héros en vie,

La jeune fille le lave avec l’ eau fraîche,

Avec le vin elle le désaltère, 15

Avec le pain elle le réconforte.

Elle arriva auprès de Paul.Paul Orlovitch, porte-

-étendard du prince.

Elle trouva le jeune Paul en vie;

Mais au héros la main droite est coupée, 20

La jambe gauche aussi jusqu’ au genou.

Le héros Paul a les côtes brisées;

Dans sa poitrine on voit le poumon blanc.

La jeune fille le lave avec l’ eau fraîche

De tout sang qu’il avait sur le corps. 25

Avec le vin elle le désaltère,

Avec le pain elle le réconforte.

Lorsque le cœur a battu au héros,

Paul Orlovitch dit à la jeune fille :

O chère sœur (I), fille de Kossovo, 30

O chère sœur, dis–moi ce qui t’ oblige

A retourner les héros dans le sang.

Qui cherches-tu sur le champ de bataille?

Est-ce ton frère, ou le fils de ton frère,

Ou ton vrai père que tu cherches ici? 35


Проговара Косовка девојка:

Драги брао, делијо незнана!

Ја од рода никога не ражим:’ 40

Нии браа, нии браучеда,

Ни по греку сара родиеља;

Мож’ ли знаи, делијо незнана,

Кад кнез Лаза причешћива војску

Код прекрасне Самодреже цркве 45

Три недеље ридес калуђера?

Сва се Српска причесила војска,

Најпослије ри војводе бојне:

Једно јесе Милошу војвода,

А друго је Косанчић Иване, 50

А реће је Топлица Милане;

Ja се онде деси на враима,

Кад се шеа војвода Милошу,

Красан јунак на овоме свеу,

Сабља му се по калдрми вуче, 55

Свилен калпак, оковано перје,

На јунаку коласа аздија,

Око враа свилена марама,

Обазре се и погледа на ме,

С’ себе скиде коласу аздију 60

С’ себе скиде па је мени даде:

На, девојко, коласу аздију,

La jeune fille de Kossovo répond:

Frère chéri, chevalier inconnu,

De ma famille je ne cherche personne:

Ce n’ est mon frère, ni le fils de mon frère,

Ni mon vrai père que je cherche partout. 40

Rappelle-toi, chevalier inconnu!

Lazare a fait communier l’armée

A Samodrège, dans une belle église,

Par trente moines et pendant trois dimanches.

Toute l’ armée serbe a communié, 45

Trois voïvodes belliqueux les derniers.

L’un des héros, c’ est Milosch Obilitch,

Et le second, c’est Ivan Kosantchitch,

Et le troisième est Milan Toplitza.

Trois beaux héros, s’ il en est dans le monde!

Sur le pavé les sabres leur traînaient; 51

Bonnet de soie, une aigrette enchâssée;

Sur leurs épaules un manteau rond pendait;

Autour du cou un beau mouchoir en soie.

Lorsque passa le chevalier Milosch, 55

Il me fit don du manteau qu’ il portait.

Проговара Косовка девојка:

„Драги брае, делијо незнана!

Ја од рода никога не ражим: 40

Нии браа нии браучеда,

Ни по греху сара родиеља.

Мош ли знаи, делијо незнана,

Кад кнез Лаза причешћива војску;

Код прекрасне Самодреже цркве, 45

Три недеље ридес калуђера?

Сва се српска причесила војска,

Најпослије ри војводе бојне:

Једно јесе Милошу војвода,

А друго је Косанчић Иване, 50

А реће је Топлица Милане;

Три виеза бољи од бољега,

Онaкијех на свијеу нема,

Сабље им се по калдрми вуку,

На главама свилени калпаци, 55

По калпацих оковано перје,

На јунацих коласе аздије,

Око враа свилене мараме,

На рукама бурме позлаћене.

Kaда прође Милош Обилићу, 60

Поклони ми коласу аздију;


По чему ћеш мене споменуи,

По аздији, по имену моме:

Ево ’ идем погинуи душо, 65

У абору чесиога кнеза;

Моли Бога, драга душо моја,

Да и с’ здраво из абора враим,

А и ебе добра срећа нађе,

Узећу е за Милана мога, 70

За Милана, Богом побраима,

Кој’ је мене Богом побраио,

Вишњим Богом и свеим Јованом;

Ја ћу еби кум венчани бии.

За њим иде Косанчић Иване, 75


Сабља му се по калдрми вуче,



Око враа свилена марама, 80

На руци му бурма позлаћена,

Обазре се и погледа на ме,

С руке скиде бурму позлаћену,

С себе скиде, па је мени даде:

На, девојко, бурму позлаћену, 85


А по бурми по имену моме:

Après Milosch s’ avançait Kosantchitch;

Il me donna l’ anneau d’ or de son doigt.

Kaда прође Косанчић Иване, 62

Поклони ми бурму позлаћену; 63


Ево ’ идем погинуи душо,


Моли Бога, моја душо драга, 90


А и ебе добра срећа нађе,

Узећу е за Милана мога,

За Милана, мога побраима,

Кој’ је мене Богом побраио, 95

Вишњим Богом и свеим Јованом;

Ја ћу еби ручни девер бии.

За њим иде Топлица Милане,


Сабља му се по калдрми вуче, 100



Око враа свилена марама,

На руци му копрена од злаа,

Обазре се и погледа на ме, 105

С руке скиде копрену од злаа,

С себе скиде, па је мени даде:

На, девојко, копрену од злаа


А по копрени, по имену моме: 110

Ево ’ идем погинуи душо,


Cil qui suivit, c’ est Milan Toplitza;

Il me fit don d’ un bracelet d’ or pur 60

Kaд прође Топлица Милане, 64

Поклони ми копрену од злаа, 65


Моли Бога, моја душо драга,


Тебе, душо, добра срећа нађе, 115

Узећу е за верну љубовцу.

И одоше ри војводе бојне.

Њи ја данас по разбоју ражим,

Ал’ беседи Орловићу Павле:

Сесро драга, Косовко девојко! 120

Видиш, душо, она копља бојна

Понајвиша а и понајгушћа,

Онде ј’ пала крвца од јунака

Та доброме коњу до сремена,

До сремена и до узенђије, 125

А јунаку до свилена паса.

Онде су и сва ри погинула.

Већ и иди двору бијеломе,

Не крвави скуа и рукава.

Кад девојка саслушала речи, 130

Проли сузе низ бијело лице,

Она оде свом бијелу двору

Кукајући из бијела грла:

Јао јадна! Уде сам и среће!

Да се, јадна, за зелен бор ваим 135

И он би се зелен осушио.

Et me prendra pour sa femme fidèle.

Paul Orlovitch dit à la jeune fille :

O chère sœur, fille de Kossovo,

Vois-tu, mon âme, ces lances de combat,

Où c’ est plus haut et plus épais: 65

Là a coulé le sang de nos héros

A la hauteur du poitrail d’ un cheval,

Jusqu’ au poitrail et jusqu’ aux étriers,

Et jusqu’ à la ceinture des héros. 69

C’ est là qu’ ils ont succombé tous les trois.

Mais, toi, retourne vers ta blanche maison ;

Ne rougit plus ta manche et ta robe.

La jeune fille entendit ces paroles:

Les larmes coulent le long de ses joues blanches.

Elle retourne vers sa blanche maison 75

Et de sa gorge blanche elle criait:

Quel sort te suit, hélas ô malheureuse!

Si malheureuse, hélas! que si je touche

Un pin tout vert, le pin vert se dessèche. 79

Заручи ме за вијерну љубу. 66

Њих ја данас по разбоју ражим“ 67

Ал’ беседи Орловићу Павле:

„Сесро драга, Косовко девојко,

Видиш, душо, она копља бојна 70

Понајвиша а и понајгушћа,

Онде ј’ пала крвца од јунака

Та доброме коњу до сремена,

До сремена и до узенђије,

А јунаку до свилена паса, 75

Онде су и сва ри погинула.

Већ и иди двору бијеломе,

Не крвави скуа и рукава.

Кад девојка саслушала речи,

Проли сузе низ бијело лице, 80

Она иде свом бијелу двору

Кукајући из бијела грла:

„Јао јадна! Уде сам и среће!

Да се, јадна, за зелен бор хваим,

И он би се зелен осушио.“ 85


ЛЕКСИЧКО-СЕМАНТИЧКА И СТИЛИСТИЧКА АНАЛИЗА ПРЕВОДА ПЕСМЕ „КОСОВКА ДЕВОЈКА“ НА ФРАНЦУСКИ ЈЕЗИК

Према чисто формалном критеријуму, али и по многим другим пара-метрима, д’Аврилов превод је песнички превод. Сам преводилац истиче да је преводио „стих по стих, и што је могуће тачније“, определио се за стих од десет слогова, пошто му се овај стих „велике [француске] јуначке поезије учинио „утолико погоднији што је српски стих десетосложан, са цезуром после че-твртог слога, и није редовно римован“, а напомиње да правила француске версификације понекад није поштовао и то онда када је на то био приморан да би „остао веран српском тексту“ (d’Аvril, 1868: 15). А песнички превод уопште „подразумева готово неразмрсив сплет уступака које је преводилац морао учинити да би дело по могућности задржало формална обележја стила и сачувало изворно звучање – етнокултуролошке и етнопсихолошке реални-је – а да би истовремено било отворено за нови круг читалаца и говорило им језиком који неће (битно) одударати од њихове књижевне традиције“ (Буњак, 2009).

Одговор на питање да ли је д’Аврилов превод „веран српском тексту“ и односно да ли је задржао „формална обележја стила“ и сачувао „изворно звучање“ песме „Косовка девојка“ у највећем делу је потврдан. Међутим, дубља лексичко-семантичка и стилистичка анализа превода показује недостатке и недоследности у преношењу не само поједниних лексема, што доводи до одступања на семантичком и стилистичком плану него и недоследности у преношењу формално-стилистичких карактеристика ове народне песме.

Лексема разбој „бојно боље“ преноси се лексемом désastre, „погубни догађај, веома велика несрећа“ и „потпуни пораз који повлачи озбиљне последице“ (Le petit Robert 1, p. 511, 1º, 2º), која према томе и није њен семантички еквивалент. Уз ову лексему у преводу другог стиха уведен је и придев grand „велики“, због чега се не преноси понављање, али се постиже упечатљива слика трагичног исхода Косовског боја, која се супротставља слици „славног Лазара“, с тим што ова слика и овакав контраст не постоје у изворнику:

Па се шеће по разбоју млада, 11 La fille errait au milieu du désastre 11По разбоју чесиога кнеза, 12 Le grand désastre du glorieux Lazare 12

У другом случају преводни еквивалент исте лексеме је и њен семантички еквивалент:

Кога ражиш по разбоју млада? 35 Qui cherches–tu sur le champ de bataille? 33

Лексема делија „јунак“ на француски језик се преносе лексемом chevalier, коју бележимо и као преводни еквивалент лексеме војвода:


Драги брае, делијо незнана! 39 Frère chéri, chevalier inconnu 37

Лексема јунак за преводни еквивалент има лексему héros, коју такође налазимо и као преводни еквивалент лексеме војвода:

Онде ј’ пала крвца од јунака 123 Là a coulé le sang de nos héros 66А јунаку до свилена паса. 126 Et jusqu’ à la ceinture des héros. 69

Лексема војвода на француски језик преноси се трима различитим лексе-мама, па се због тога у преводу стихова 48–49 не преноси понављање:

Најпослије ри војводе бојне: 48 Trois voïvodes belliqueux les derniers. 46Једно јесе Милошу војвода, 49 L’un des héros, c’ est Milosch Obilitch, 47Кад се шеа војвода Милошу, 53 Lorsque passa le chevalier Milosch, 55

Глагол причесии употребљен у стиху 16, за преводни еквивалент има глагол désaltérer „гасити/утолити некоме жеђ“, који је овде његов семантички, али не и стилистички еквивалент, док се у преводу стиха 45 овај глагол пре-носи својим приближним семантичко-стилистичким еквивалентом у францу-ском језику:

Причешћује вином црвенијем 16 Avec le vin elle le désaltère, 15Сва се Српска причестила војска, 45 Toute l’ armée serbe a communié, 47 Лексема лице на француски језик преноси се лексемом joue „образ“,

у облику за множину, чиме слика остварена у изворнику у преводу губи сугестивност. При том се епитет који се у нашој народној поезији повезује са лексемом лице у преводу повезује са лексемом joueѕ „образи“:

Проли сузе низ бијело лице, 131 Les larmes coulent le long de ses joues blanches. 72

У повратном преводу на српски језик, стих 72 д’Аврилове редакције гла-си: Сузе јој теку низ беле образе.

Назив коласа аздија, који је у нашим народним песмама означавао де-спотске, севастократске и кесарске огртаче који су „у доба династије Комина и Анђела (1081–1204) били украшени златом извезеним двоглавим оловима у круговима“ (http://www.pokimica.com/lang_lat/tekst2_01_lat.htm, 8 сеп 2009) у преводу стиха 57, који се иначе у изворнику понавља још два пута (стихови: 79, 102) преноси се синтагмом manteau rond (дословно: „округли капут“), а пре-водилац не даје никакво објашњење ни у вези са овим одевним предметом, ни у вези са његовим називом. Садржај овог стиха у преводу је значајно измењен,


а осим тога трансформисан је тако да слика сву тројицу јунака, па се лексема јунак, односно предлошка синтагма на јунаку супституише предлошком синтагмом ѕur leurs épaules, а уводи се глагол pendre, овде „падати“. Повратни превод на српски стиха 53 превода гласи: „Са рамена им је падала коласта аздија“. Поменути назив, поновљен у стиху 60 у Вуковој редакцији, који се у преводу сажима са следећим стихом, преноси се лексемом manteau уз коју се налази релативна реченица qu’ il portait. Због поступка сажимања у преводу изостаје понављање првог дела стихова 60–61:

На јунаку коласта аздија, 57 Sur leurs épaules un manteau rond pendait; 53С’ себе скиде коласту аздију 60С’ себе скиде па је мени даде: 61 Il me fit don du manteau qu’ il portait. 56

Уз превод овог дела песме „Косовка девојка“ на француски језик прево-дилац истиче две напомене. Наиме, уз превод стиха Сесро драга, Косовко девојко! (120) који гласи O chère sœur, fille de Kossovo (63) у вези са лексемом sœur „сестра“ д’Аврил у напомени бележи: „Срби имају обичај да употребљава-ју ове пријатељске називе који не подразумевају никакво сродство“(1868: 57, напомена I).

Уз превод стиха Ал‘ по греку сара родиеља? (37) који гласи Ou ton vrai père que tu cherches ici? (35), преводилац у напомени, у вези са синтагмом ton vrai père, бележи: „У тексту стоји: твој отац по греху“ (d’Avril, 1868: 58, на-помена I).

Као што се може видети, турцизми који су употребљени у овој песми преносе се лексемама француског језика, и то како оне које у нашем језику немају замену тако и оне друге, што значи да превод не преноси „језичку разлику позајмљенице (турцизма) и основног (српског) језика песме“ (Ајда-чић, 2009). Преводилац ни у свом обраћању читаоцима не указује на специ-фичне одлике српске народне поезије из аспекта лексике, нити у свом пре-воду на било који начин сугерише да нека од речи као барјакар, џигерица, делија, калпак, табор, узенђија, разбој, сремен, калдрма итд. „пореклом не припада[ју] језику народне песме“ нити изналази „решење којим ће истаћи“ њихову „различитост у односу на речи које [...] [их] окружују“, иако „турци-зми у српском језику имају велику стилистичко-поетску вредност и њихова функција се не састоји само у етничком бојењу језичког исказа“ (Ајдачић, 2009).

Као што смо видели, у д’Авриловом преводу више пута нису пренете фигуре понављања. Поред тога, изоставља се нешто више од половине стал-них епитета, због чега понекад, такође, изостају и фигуре понављања:

Засукала бијеле рукаве, 4 La jeune fille a retroussé sa manche, 4Засукала до бели лакаа 5 L’a retroussée jusqu’ à son coude blanc. 5


На плећима носи леба бела, 6 Sur son épaule elle porte du pain 6У рукама два кондира златна: 7 Et de ses mains elle porte deux vases: 7У једноме лађане водице, 8 Dans le premier il y a de l’ eau fraîche; 8У другоме руменога вина; 9 Dans le second elle a du vin vermeil 9

У случају када француски језик не познаје придев одговарајућег значења, као преводни еквивалент српског јавља се предлошка синтагма – у ексцерпи-раним примерима градивни придев свилен два пута се преноси именицом одговарајућег значења, али са два различита предлога, а једном се изоставља:

Свилен калпак, оковано перје, 56 Bonnet de soie, une aigrette enchâssée; 52Око враа свилена марама, 58 Autour du cou un beau mouchoir en soie. 54А јунаку до свилена паса. 126 Et jusqu’ à la ceinture des héros. 69

Као што се може видети, превод стиха 58 проширује се придевом beau „леп“, тако да у повратном преводу на српски језик стих гласи „око врата лепа свилена марама“.

Придев позлаћен преноси се предлошком синтагмом са значењем „зла-тан“:

С руке скиде бурму позлаћену, Il me donna l’ anneau d’ or de son doigt. 58

У преводу овог стиха предлошка синтагма с руке замењује се предлошком синтагмом de son doigt „са свог прста“, тако да повратни превод овог стиха на српски језик гласи: Даде ми златан прстен са свог прста.

А предлошка синтагма од злаа преноси се на исти начин као и придев позлаћен, с тим што се превод проширује увођењем придева pur, „чист“ уз именицу or „злато“:

С руке скиде копрену од злата 106 Il me fit don d’ un bracelet d’ or pur 60С себе скиде, па је мени даде: 107

У повратном преводу на српски језик овај стих гласи: „Поклони ми ко-прену од чистог/сувог злата“.

Стални епитет зелен у синтагми зелен бор највероватније није схваћен као стални епитет, јер је у преводу претпоследњег стиха песме модификован прилогом tout а у преводу последњег стиха преноси се синтагмом le pin vert „зелен бор“: Поменутим одступањем преводилац остварује дужину стиха, али и понављање које не постоји у изворнику:

Да се, јадна, за зелен бор ваим 135 Si malheureuse, hélas! que si je touche 78И он би се зелен осушио. 136 Un pin tout vert, le pin vert se dessèche. 79


У повратном преводу на српски језик завршни стихови песме у д’Аври-ловој редакцији гласе: Тако несрећна, авај! Да ако дотакнем/Потпуно зелен бор, зелен бор ће се осушити.

И стални епитет црвен употребљен уз именицу вино није пренет, за разли-ку од епитета румен уз исту лексему, који се у преводу преноси француским придевом који је његов приближни семантички еквивалент:

Причешћује вином црвенијем 16 Avec le vin elle le désaltère 15У другоме руменога вина; 9 Dans le second elle a du vin vermeil 9

У преводу се често не преносе фигуре понављања, које су такође кара-ктеристичне за нашу народну поезију. Међутим, у преводу следећег двостиха преноси се понављање, али је изостао стални епитет уз лексему коњ:

Та доброме коњу до стремена, 124 A la hauteur du poitrail d’ un cheval, 67До стремена и до узенђије, 125 Jusqu’ au poitrail et jusqu’ aux étriers, 68

У преводу следећих стихова нису пренете све фигуре понављања као ни стални епитет уз лексему рукави, али је у стиховима 2–3 уведено понавање које не постоји у изворнику:

Уранила Косовка девојка, A Kossovo, de bonne heure une filleУранила рано у недељу, S’était levée de bonne heure un dimanche,У недељу прије јарка сунца, 3 S’ était levée avant le clair soleil. 3Засукала бијеле рукаве, La jeune fille a retroussé sa manche,Засукала до бели лакаа 5 L’a retroussée jusqu’ à son coude blanc. 5

И у преводу следећег двостиха преводилац постиже понављање које не постоји у изворнику (chère sœur „сестро драга“):

Сестро драга, Косовко девојко! 32 O chère sœur (I), fille de Kossovo 30Која и је голема невоља, 33 O chère sœur, dis–moi ce qui t’ oblige 31

Повратни превод стиха 31 на српски језик гласи: Сестро драга, реци ми шта те приморава.

Очигледно је да је д’Аврил у први план свог преводилачко-редакторског задатка рапсода ставио успостављање структуре и хронологије догађаја опеваних у песми „Косовка девојка“ у оквиру песама Косовског циклуса и настојање да сам превод буде у десетерцу, а при том је занемарио језик, ле-ксичко-семантичку димензију песме и њене стилистичке одлике. Како није указао на лексичко-семантичке и стилистичке одлике песама косовског ци-клуса, можемо претпоставити да фигуре понављања па и сталне епитете није


увек преносио и због тога што је, како сам пише, желео да избегне „досадно понављање“ (d’Avril 1868: 15), што би значило и да није у довољној мери про-никао у дух и језик српске народне песме. Стога д’Аврилов превод у значајној мери није задржао „формална обележја стила“ и сачувао „изворно звучање“ песме „Косовка девојка“.

Ако имамо у виду чињеницу да „уметничком домету српске народне поезије“, као што истиче Нада Милошевић-Ђорђевић, „нису допринеле само оне појаве које су непосредно претходиле Вуковом времену, већ и постојање једне веома развијене усменопоетске граматике настале вековним процесима обликовања и клесања усменог уметничког израза и његовог преношења од ствараоца до ствараоца, с генерације на генерацију“, онда се може закључити да француски читалац, из напред наведених разлога, неће у довољној мери моћи да доживи уметничке домете српске народне песме „Косовка девојка“ кроз превод и редакцију Адолфа д’Аврила.


Ајдачић, Дејан, „О турцизмима у руским и украјинским преводима срп-ске народнe поезије“ www.kapija.narod.ru/Authors/Ajdacic/ajd01_turcizmi.htm, 6. 12. 2009.

d’ Avril, Adolphe, La Bataille de Kossovo, rhapsodie serbe, Tirée des chants po-pulaires. Paris: Librairie du Luxembourg, M DCCC LXVIII

d’ Avril, Adolphe, Voyage sentimental dans les pays slaves, 1876 (Цитирано према: Bećirović 2009).

Bećirović, Komnen, „Une invitation au Kossovo de l’ absolu“, Cercle Jeune Fran-ce, http://www.jeune-france.org/Tribune europeenne/kossovo.htm, 13. септембар 2009.

Буњак, Петар, „Гномика Горског вијенца и њен пољски преводни екви-вален“, [Polonica et polono–serbica, 2001], Слависика, 2000, IV, 244–254. http://www.rastko.rs/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/studije/pbunjak-gnomika.php., 14. август 2009.

Милошевић-Ђорђевић, Нада, „Народна књижевност“,http://serbianschool.com/cult/9-c.htm., 5 август 2009.Новаковић, Стојан, Косово: српске народне песме о боју на Косову (епски

распоред), Вукова задужбина, Београд, 1995 (посебна издања Вукове задужби-не), приредио Миодраг Матицки.

Станојчић, Живојин и Поповић, Љубомир, Грамаика српског језика, уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.

Vejinović, Slavko, predgovor (Ljubivoje Cerović, Srbi u Rumuniji od ranog srednjeg veka do današnjeg vremena), http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ro.html


ИЗВОРИ

d’Avril, Adolphe. La Bataille de Kossovo, rhapsodie serbe, Tirée des chants populaires. Paris: Librairie du Luxembourg, M DCCC LXVIII.

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ, ЕПСКЕ, Антологија Војислава М. Јованови-ћа, Слово љубве, Београд, 1979. Приредио за штампу Мирослав Пантић.

Новаковић, Стојан, Косово: српске народне песме о боју на Косову (епски распоред), Вукова задужбина, Београд, 1995 (посебна издања Вукове задужбине), приредио Миодраг Матицки.

Српске народне пјесме (II), Књига друга, у којој су пјесме јуначке насарије, Сакупио их и на свије издао Вук Сеф. Караџић, Просвета, Београд, 1976.

Radmila Obradovic

ON A FRENCH TRANSLATION OF SERBIAN HEROIC POEM “KOSOVKA DEVOJKA“ („THE KOSOVO MAIDEN“)

Summary

The Serbian heroic poem „Kosovka devojka“ („The Kosovo Maiden“) together with the poem „Smrt majke Jugovica“ („Death of mother Jugovic“), belongs to the `Kosovo cycle`, and both are, according to Nada Milosevic-Djordjevic, „dedicated to the moments immediately after the Battle [of Kosovo]“. These two poems represent the epilogue of the total events, a kind of transposition from general into individual, from patriotic to the family, epic to lyrical view of the events“, and for this reason, many, especially foreign researchers, viewed these poems as ballads, many of whose characteristics they undoubtedly carry”.

The Serbian heroic poem „Kosovka devojka“, translated into French language in, so-called Epic redaction of Adolphe d’Avril, is divided into two smaller separate poems „Milosch, Ivan et Milan rencontrent une jeune fille“ („Milos, Ivan and Milan meet a girl“) (d’Avril: 1868: 38–40) and „La jeune fille de Kossovo“ („The Maiden of Kosovo“) (d’Avril: 1868: 56–59). Тhe Epic poem „La jeune fille de Kossovo“ in translation and redaction of d’Avril contains total 79 verses, version of this poem made by Stojan Novakovic 85, while „Kosovka devojka“ in the redaction of Vuk Stefanovic Karadzic contains 136 verses.

The fact that version of Novakovic, as we showed, contains certain changes beside those six more verses than version in redaction of d’Avril, confirms that


Novakovic noticed the deficiencies of the redaction of d’Avril. Our comparative lexical-semantic and stylistic analysis of verses of french redaction of poetry „La jeune fille de Kosovo“ with appropriate verses of Serbian poem „Kosovka devojka“ shows a number of discrepancies in translation compared to the original lexical level because the translator neglects the transfer of turcisms from the original poem, often does not transmit a permanent epithets and repetitions, while sometimes, probably in order to achieve the appropriate length of verse, repeats entries and epithets that do not exist in the version of Vuk Stefanovic Karadzic, which mostly means that the translation does not retain „the formal characteristics of style“ and „the original sounding“ of Serbian poem „Kosovka devojka“.

If we have in mind the fact that, not only did the phenomena that directly preceded the Vuk Karadzic era have the contribution to „the artistic achievements of Serbian epic poetry, as pointed by Nada Milosevic-Djordjevic, but also the existence of a highly developed oral poetic grammar, made through centuries-old process of shaping and carving an oral and artistic expression, together with its transfer from creator to creator, from generation to generation”(2009), we come to the conclusion that the French reader, because of the previously mentioned reasons, through d’Avril’s translation of Serbian epic poem „Kosovka devojka“ can not experience its artistic achievements to its real extent.

Keywords: „Косовка девојка“/ „La jeune fille de Kossovo“ / „The Kosovo Maiden“, redaction, verse, deviation, lexemes, turcism, translation / semantic equi-valent, repetition, permanent epithet

УДК 821.163.41.09-32 Божовић Г.

Бранимир ЧовићБања Лука, Република Српска

СКАЗ ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА KAO ОГЛЕДАЛO ЛОКАЛНЕ ФОЛКЛОРНЕ УСМЕНЕ ТРАДИЦИЈЕ У КОНТЕКСТУ

ИЗОМОРФНИХ НАРАТИВНИХ МОДЕЛА МОДЕРНЕ СРПСКЕ И РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(Прилог поетици сказа код Г. Божовића, С. М. Љубише, С. Сремца, Иве Андрића, Д. Михаиловића, Н. В. Гогоља, А. С. Пушкина,

Н. Љескова, И. Буњина)

Два су основна циља ових истраживања: први је да се наративна структу-ра Божовићевих приповедака посматра „изнутра“, тј. према себи самој, а уз примену одговарајуће иманентне структурно-семантичке анализе, да би се (2) у наредној фази одмерила „споља“, и то, прво, према традицији сказа у нас у дијахронијској перспективи (пре свега, према Причањима Вука Дојчевића Стефана Митрова Љубише, Ивковој слави Стевана Сремца, па, даље, Андри-ћевој Кући на осами те, надаље, према Перијином венцу и Кад су цвеале икве Драгослава Михаиловића); друго, – према изоморфним структурама у руској књижевности XIX столећа, а превасходно према наративу Посела у сеоцеу крај Дикањке Николаја Гогоља.

Као што је Љубиша за основицу свога сказа у Причањима Вука Дојчевића изабрао локалну паштровићку усмену традицију, тако је Сремац у Ивковој слави, а у Калчиним казалицима преузео – из локалне нишке усмене традици-је – Гр. Божовић је потражио инспирацију за свој сказ опет у локалној, својој косовској и црногорској усменој традицији. Пре тога Гогољ се у сказу Рудог Пањка ослонио такође на локалну (јужно-руску, са знатним украјинским лексичким елементима). И у свим наведеним прозним структурама, поред елемената локалног, значајан је удео универзалних елемената.

Кључне речи: компаративна истраживања, сказ, универзално и локално, структурно-семантичка анализа, стилизација.

Локални и универзални фолклорни наративни модели, с обиљем фол-клорних мотива, премрежених многим реалијама културе, препознатљивих


културних обележја, што се међусобно додирују и прожимају – присутни су на свим нивоима приповедних структура Григорија Божовића.

Уводни блок истраживања посвећен је релацијама између српске усмене фолклорне традиције, с неколиким типовима усменог монолога, и то како из уже локалне косовске, тако и шире – црногорске, заступљених у прозном дис-курсу Григорија Божовића, с једне стране, и примера универзалне фолклор-не традиције, с посебним кратким освртом на руске (украјинске) прилике, утемељене на материјалу збирке приповедака Посела у сеоцеу крај Дикањке Николаја Гогоља, с друге. Трагови тога двога (локалног и универзалног), као и многих других укрштаја локалних и националних елемената култура, уочљиви су, већ код првог прелиминарног читања, у прозном дискурсу Григо-рија Божовића, а посебно у сказу као својеврсној индивидуалној уметничкој имитацији једног од типова усменог монолога, а у виду специфичних „сигнала“ усменог казивања на неколиким нивоима: фонетском, морфо-синтаксичком и семантичком нивоу. Овај последњи (семантички) ниво посебно је исцрпно заступљен у овим истраживањима, јер је овај за разлику од претходна два нивоа најмање истражен у српској наратологији.

Други круг истраживања односи се на анализе наративног модела – сказа у Божовићевим приповеткама, као индивидуалној уметничкој имитацији усменог казивања и уметничком аналогу једног од четирију усмених моноло-шких форми.

У овим истраживањима коришћени су принципи и поступци иманентне и компаративне анализе, тако што се: прво, наративна структура Божовићевих приповедака посматра „изнутра“, тј. према самој себи, да би се затим прешло на сложеније аналитичке процедуре – када се ова посматра „споља“: прво, према изоморфним приповедачким структурама у неких других српских, који су неговали форму сказа, као једног од највиталнијих наративних модела но-вије књижевности, и, друго, сказ Григорија Божовића разматра се у релацији према изоморфним облицима у руских писаца XIX и XX века.

У литератури о Григорију Божовићу већина истраживача Божовићевих дела истичу неколике карактеристике његове приповедачке прозе:

1. обиље етнографског и фолклорног материјала (Крешимир Георгијевић);2. „изванредно познавање народних људи и земље“ (Милан Кашанин);3. мајсорсво причања, бога језик и оригиналан сил;4. чудну архаичну егзоику силизације у сликању Балкана, „која и нама

балканцима изгледа нешто ново и далеко, а која нас не једанпут врати у средњи век, и која се чита овде као бајка, као сан. И свему томе је адаптиран један особени сил. Г. Божовић пише тачно према своме предмету. Његова реченица је немала драж његове уметности. Посебно треба подвући вреднос његова језика и сила.“ (Милан В. Богдановић, Изабрана дела, књ. 1);

5. имиација примиивне народне реорике;

539Бранимир Човић: Сказ Григорија Божовића као огледало локалне...

Међутим, подељена су мишљења критичара у оцени уметничке вредности Божовићеве прозе.

Једни држе да је „етнографски и фолклорни материјал у Божовићевим производима обилан, обилнији него што би требало да буде, и зато се често добија утисак да је он више литераран публициста, него чист уметник“; као и да „Гр. Божовић није успео да од својих варница патње и поноса створи приповетке. Нема ваздуха, све је за један мах, нема проблема, нема развоја, ствари не проистичу из људи, већ су људи исто што и њихови обичаји и њи-хов живот.“

Други пак, насупрот томе, тврде да документарност не смета уметничкој вредности његове прозе.

Сви се, међутим, слажу у једном – да је Гр. Божовић књижевник „чију вредност још нисмо довољно оценили и коме нисмо одали заслужено признање“; „Уметност Гр. Божовића служи његовом народу, то је њему доста. А једаред ће доћи и пуно признање и хвала. Никада није доцкан. Ни после смрти.“

А да би се оспорили или потврдили афирмативни или негативни судо-ви наше критике, па и на прави начин оценила уметничка вредност Божови-ћеве прозе потребно је, идући сустопице за оценама савремене му критике, после поновљених „пажљивих читања“ његових дела – анализирати језик и стил, заједно с описом оригиналних наративних поступака, а пре свега сказа, као и поступака локалне и архаичне силизације. А то захтева израду студиозног програма истраживања, у који би били укључени лингвисти и истраживачи књижевности. Овај рад представља тек почетну прелими-нарну фазу оваквих интердисциплинарних истраживања, а уз примену има-нентних и компаративних поступака анализе прозне структуре Божовићевих приповедака.

Један од основних постулата компаративног проучавања епских структу-ра је да им се методолошки приступи исказују на два начина – „изблиза“ и „издалека“, тј. применом иманентне и компаративне анализе. Ми смо их, као и у другим приликама, а поводом исте теме – „сказа“, применили на анализу приповедне структуре Божовићевих приповедака, и то: прво, наративна структура посматрана је „изнутра“, тј. према себи самој, да би се у наредној фази истраживања одмерила „споља“, односно према традицији сказа у нас, па, најпосле, и према истим или сличним, изоморфним структурама у руској књижевности XIX и XX века, а пре свега према наративу Посела у сеоцеу крај Дикањке Николаја Гогоља.

Двоструки методолошки приступ био је основни разлог да се у почетну синтагму наслова овога рада унесе дихотомија – Божовићев сказ кao огледалo локалне фолклорне усмене трсдиције, с једне, и изоморфних облика у српској и руској књижевности XIX и XX века, што чини оно универзално у наративи-ма Божовићевих приповедака, с друге стране. Јер неспорна је чињеница да


се спецификум и оригиналност једне приповедне структуре боље сагледава из двеју визура: синхронијске равни и дијахронијске перспективе других изоморфних структура наше, као и неке друге од европских књижевности у којој је доминантан овај тип приповедања.

I. Уз име Григорија Божовића у књижевној критици усталио се епитет „песника усменог казивања“, имитатора „примиивне народне реорике“, поступка, познатог у поетици руских формалиста с почетка XX под називом сказ, који се одликује „чудном архаичном егзотиком стилизације у сликању Балкана“. Уз то, Божовић се истиче и као изванредан стилист, јер је „свему томе адаптиран један особени стил“ у посматрању и осећању за рељефе живота српскога Југа. Међутим, од тих и таквих сасвим исправно формулисаних констатација није се кренуло даље: да се путем скрупулозних анализа то и покаже и докаже. Циљ овога рада је за сада да попуни тек део празнина на маргинама Божовићеве прозе.

Због комплексности теме и комбинованог аналитичког приступа, бар су два основна циља овако широко замишљених истраживања који много обухватају, а још више наговештавају у будућности, а одвијаће се у неколико фаза. Први, ближи циљ је да се наративна структура Божовићевих припове-дака посматра „изнутра“, тј. према себи самој, а уз примену одговарајуће има-нентне структурно-семантичке анализе. Већ у наредној фази, и то би био онај значајнији циљ, где се ова одмерава „споља“, и то, у две фазе, прво – према традицији сказа у нас, и то у дијахронијској перспективи, да би се успоста-вила дијахронијска перспектива у нашој стогодишњој традицији сказа: од Љубишиних Причања Вука Дојчевића с краја седамдесетих година XIX века, па преко Калчиних казалица из Сремчеве Ивкове славе с краја XIX века, па до Андрићеве Куће на осами из седамдесетих година XX века, и Перијиног венца и Кад су цвеале икве Драгослава Михаиловића; и друго – када се Божовићева проза, како је то учињено и са сказом четворице наших писаца, одмерава према изоморфним структурама у руској књижевности XIX и XX столећа, а превасходно према наративу Посела у сеоцеу крај Дикањке (1830/32) Николаја Гогоља.

Као што је Љубиша за основицу свога сказа у Причањима Вука Дојчеви-ћа изаобрао локалну паштровићку усмену традицију, то је учинио и Стеван Сремац у Ивковој слави, а у Калчиним казалицима, преузевши обрасце из локалне нишке усмене традиције, а Гр. Божовић – опет из за њега локалне – косовске и црногорске традиције. Тако се Гогољ у сказу Рудог Пањка осло-нио такође на локалну (јужно-руску, са знатним украјинским лексичким елементима). И у свима овим приповедним структурама поред елемената локалног знатан је удео универзалних елемената.

Први предмет овога рада је да се епска структура Божовићевих припо-ведака, у којој је очита имитација примитивне народне реторике, посматра пре свега према самој себи, уз примену иманентне структурно-семантичке анализе,


са кратким повременим екскурзима према другим епским структурама у нашој и руској књижевности. А први задатак у тој и таквој иманентној анализи био је да се уоче и опишу „сигнали“ Божовићева сказа, према којима се препознаје у свакој деоници текста Божовићева оригинална имитација усменог казивања са изразитим јужносрпским и црногорским језичким колоритом прве четири деценије XX столећа, као и да се издвоје они најизразитији блокови сказа који се од приповетке до приповетке међусобно разликују, а на којима почива читава композиција појединих приповедака. Резултати ових иманентних истраживања саопштени су на 29. Скупу слависта у Вукове дане у септембру о. г. Резултати преосталих (компаративних) истраживања намењени су за скуп у Косовској Митровици.

Из зборника приповедака под насловом Неизмишљени ликови од укупно 32 – 12 су у 1. грам. лицу једнине и/или множине заменица и личних глагола, а у збирци под насловом Робље заробљено од 28 до 8 су у 1. грам. лицу зам. и глагола. Свака од укупно 20 приповедака пружа готово неограничене могућности за опробавања казивача од заната у казалицама најразличитијих облика и неисцрпних могућности за њихова варирања у сказу. И ми смо, стога, кренули у потрагу од локалних ка „обрисима дубљих, универзалнијих значења“.

II. Прилика је да се каже тек понешто о спецификуму сказа, као особеног наративног облика, како смо га ми у ослањању на теорију руске и чешко-словачке наратолошке мисли окарактерисали пре четврт века. (Човић, 1981, 20: 96–108). О сказу се много казивало током прошлог века и казује се још увек. (Эйхенбаум, 1962) Па ипак, упркос својој дугој присутности сказ се још увек схвата као „каже“, као „жив говор човека из народа“, или, најпосле, као један од честих фолклорних жанрова. То само сведочи о нашој опседнутости основним, номинативним предметно-логичким садржајем значења овог термина – „сказ“ од руског „сказывать“, казивати. А то је само део феномена сказа – тзв. „фонетике сказа“, а кудикамо је важније питање тзв. „семантике сказа“. (Виноградов, 1926)

У руској књижевности почеци овог приповедачког поступка везани су за прозу Пушкина и Гогоља на почетку четврте деценије XIX века. Од тада па до данас сказ је имао своје плиме и осеке, да би у руској књижевности врху-нац достигао у време кризе романа крајем седамдесетих година XIX века, а у стваралаштву Николаја Лескова (Эйхенбаум, 1928). Доживљавао је и после тога многе и разноврсне мене, знатно еволуирао, задржавајући при том неке битне константе, по којима се разликује од других блиских му варијетета тзв. „Ја-форме“, као што су стилизација, „Ich-Erzaehlung“, „субјективно припове-дање“ итд. (Долежал, 1960; Долежал, 1965).

Неспорно, проблем сказа у филолошку раван први је увео Б. Ејхенбаум у чланку Илузија сказа (1918), применивши једну идеју немачких филолога који су се залагали за примену тзв. „аудитивне филологије“ у прелиминарној


фази анализе сказа – која се тицала само „фонетике сказа“, тумачи специфи-кум тог феномена као „илузију усменог казивања“. Идеја је потекла од једне опаске Висариона Белинског о приповедачком поступку Н. Гогоља који у својој прози „као да игра улогу простодушна човека“, прерушавајући се у примитивног и наизглед наивног наратора да би дао замаха необичној естетској игри казивања. Међутим, семантичку и наратолошку раван сказа осветлио је В. В. Виноградов, и заједно са претечом структурне поетике, Михаилом Бахтином ударио је темеље модерној структуралној теорији сказа. Први је сказ тумачио као уметничку имитацију једног од четири типа усменог монолога (Виногорадов, 1925); други је пак као битну одлику сказа истицао оријентацију на „социјално туђу реч“. (Бахтин, 1928) Њих двојица, заједно са Б. Ејхенбаумом су до теоријских уопштавања дошли после минуциозних анализа конкретних врхунских дела: Ејхенбаум је то учинио после анализе Гогољевог Шињела (Эйхенбаум, 1962), пре свега, Бахтин – неких дела Пушкина и Тургењева, а понајпре – Достојевском. Виногарадов је своја теоријска уопштавања засновао на веома широком корпусу: на „Жиију“ проопопа Авакума, затим – на Пушкину и Гогољу, па, надаље – на Љескову, Зошченку и многим другим руским писцима (Виноградов, 1941; Виноградов, 1959; Виноградов, 1963). И Бахтин и Вино-градов истичу да се у сказу огледа преламање писане радиције и колокви-јалних елеменаа. Усмереност сказа од писане традиције ка једном од четири монолога (монолог сугесивно и локално обојен, лирски, драмски и монолог приповедачког ипа) – на монолог приповедачког ипа основна је одлика сказа, по мишљењу Виноградова. Тако, примера ради, Пушкинов сказ у Белкиновим причама оријентисан је на приповедачки монолог који је по строго логичној организацији језичкога материјала најближи облицима писане традиције. (Виноградов, 1941) Гогољ опет у својим Поселима у сеоцеу крај Дикањке користи се миксом трију преосталих усмених моно-лога, тако да час доминирају драмски елементи, час опет – лирски, да би на моменте уводио и елементе сугесивно обојеног сказа, као подвида при-митивне полемике. (Виноградов, 1963) Због тога је структура Гогољевог сказа сложенија, те је отуд често био предмет подражавања, а до данашњега дана је остао као образац у савременој руској новели, па и шире – у другим књижевностима, што смо ми већ уочили у анализи Љубишиних Причања Вука Дојчевића и Сремчеве Ивкове славе, а сада то чинимо на материјалу Гр. Божовићеве прозе (Човић, 2007: 231–291).

III. Основна особина Божовићева језика у ових двадесет новела је његова „живост“ и разноврсност, а нарочито се добро испољава на наративним нивоима. Није само језик његових јунака динамичан и разноврстан, такав је и језик наратора, пишчевог изабраника који посредује између писца и епског догађаја. У његовом говору спрегнуте су највећа снага и најистакнутија врлина пишчева језика и стила.


За Божовићево дело у целини, а посебно за оне у форми сказа, каракте-ристична је бурна и разноврсна релација међу следећим трима перспективама (аутора, јунака и читаоца), и сва три су врло активни фактори. Приповедачев језик је отуд веома сложен. Реч је о моћном, индивидуалном приповедачу који се често оглашава у непосредним реторским партијма и хоће, што представља својеврстан парадокс, да „упадне и самом јунаку у реч“. Он антиципира, наговештава, припрема, враћа збивања, сугерише, а често и доводи у заблуду читаоца. Језик му је веома динамичан и реченица има често нарочит склоп – то је тзв. „номинална реченица“. Динамичност потиче од честих пребацивања из једног функционалног стила у други, од честих промена тачке гледишта приповедача, што се манифестује у промени језичке маске казивача.

Покретљивости приповедачевог говора нарочито доприноси једна ретка особина, својствена управо Гр. Божовићу. Његово приповедање често започи-ње 1. грам л. ј. заменица и личних глагола, да би прешло у 1. л. мн., а неретко и у 2. л. ј., као што је случај у приповеци Биољски богаљи (1906), што је изу-зетно ретка појава и, колико је нама познато, забележена је само у завршној новели Шума и сепа из Ловчевих записа Ивана Тургењева (1852). Шест од укупно двадесет Божовићевих приповедака у форми сказа су читавом дужи-ном исприповедане у 1. л. ј. заменица и личног глагола, две – у 1. л. мн. (Вујка Белошева и Кона из Међеђега поока); осталих тринаест – су у комбинацији било два, било три од укупно четири граматичка лика (1. л. ј. и 1. л. мн.; 2 .л. ј. и 3. л. ј.), (нпр.: За вераа), а најчешћа је комбинација два (у 1. и 3.л.ј.). У пет приповедака, исприповеданих у 1. гр. л. ј. интерполиране су тзв. „приче у причи“, а ове се као по правилу преносе у облику „Ер-форме“, тј. у 3. л. ј., да би се у четири од њих у завршним деоницама прешло у 1. л. ј. казивача приче у причи. Међутим, приповетка Биољски богаљи издваја се по изузетно сложеној наративној структури, те јој стога посвећујемо већи део простора у овим нашим анализама.

Боживићева монолошка реченица има у овој сложеној наративној струк-тури, практично, дијалошки склоп, чиме реализује оно што је без синтакси-чких и граматичких интервенција тешко постићи: приповедачев индиректни говор личи на директан (нпр.: „Веруј, грозница да те спопадне од нестрпљења док праг прескочи, кожух скине и маши се за секиру“ (стр. 29). Ова особина даје, заиста, изванредну живост Божовићеву приповедању, а резултат њего-вог „прерушавања“ у различите приповедне маске је промена и сукобљавање приповедне перспективе – што подразумева увек и мењање психичког, соци-јалног, чак и дијалекатског приповедачевог лика.

IV. Биољски просјаци (1906) једна је од раних Божовићевих приповедака. То је приповетка сложене структуре састоји се, заправо, од седам новелета или сценских призора који се одигравају на три различита топоса: првих пет – у једној од кривудавих и прљавих битољских уличица да би се у шестој радња преселила на широку градску улицу, а у седмој казивач одводи читаоца


у затворени простор – у градску пивницу, погодан за распредање прича, нашироко и надугачко. Радња се у свима одиграва пред очима читалаца, ad oculos. И тематско-мотивска компонента, и наративни поступак/приповетка, наиме, започиње 2. грам. л. једн. личн. зам. и глагола (стр. 27–30), да би се од 31. стр. прешло у 1. грам. л. једн., pa опет вратило на 2. грам л. ј., чиме се променом тачке гледишта динамизује наративна структура и постиже већа живост у приповедању, и вешта стилизација различитих дијалошких деоница са језичком аутокарактеристиком појединих личности – све то заједно доприноси центрипеталној организацији седам новелета, па и учвршћивању, кохерентности читаве епске структуре. По томе ова приповетка унеколико подсећа на приповедну структуру Андрићеве постхумно објављене Куће на осами, која је већ била предмет наших истраживања пре неколико година. Овоме доприносе променљива структура лика наратора који се користи сменом два структурно-семантичка облика приповедања: доминантним 2. грам. л. ј. зам. и личног глагола (са перфективним и имперфективним презентом) и повременим 1. грам. л. ј. зам. и глагола, чиме се постиже живост и динамичност у изношењу појединих епизода епског догађаја, активизира се ауторски лик и читалац, а уз то се употребом 1. грам. лица постижа већа присност и интимност, и субјективна визура на личности и догађаје. Промена визуре и границе међу појединим епизодама отпрве је уочљива и граматички и интонационо обележена уз помоћ упућивачких речца „ето“ и „ево“ и употребом имперфективног и перфективног презента /Нпр.: „Сојиш и сређујеш утиске од купца старих дреха, глас који се већ губи у уличној галами, а ео избија снуждени дрвосек“ (стр. 28); „Ево на најближим вратима засаде богаљ на коњу“ (стр. 30); „Изгледа да живот посматра као филозоф, да га разуме, па му се ево на овај начин подсмева, доказујући му да је јачи од њега, да је виши – много виши – и од њега и од околине“. (34). На тај начин мења се и амбијент – ad oculos визура је истакнута на самом крају уводног абзаца: „Погледаш и засанеш“ (стр. 27)/. Ad oculos посупак у преношењу епског догађаја карактерише се употребом глагола визуелне семантике: „загледаш – видиш“; „посматраш – видиш“ итд. И тако дуж читаве епске структуре на крају једне и почетку наредне новелете. У већини новелета даје се скица за портрет, али веома упечатљив: почев од старог Јеврејина Јехудила, старетинара који обилази битољске сокаке и откупљује старе ствари, анонимног дрвосека који се у покушају општења са муштеријама служи немуштим турским језиком, па даље, преко неколико битољских слепаца (богаља на кљусету, па префрига-ног лашца, мутавог Тасе Мрсуљче, талентованог уличног свирача и певача Нестора Црног, некадашњег богаташа који је после једне пљачке полудео, па отада на гробљу мртвима свира џабе, а живима (деци) – тек за неку парицу, па надаље, преко два слепа певача Арабљанина, који песмом заносне мелодије на неразумљивом језику омађијавају житеље Битоља), све до негдашњег књаза Јевангелија Николајевича Донгара у седмој завршној новелети, која


представља целовит животопис јунака, за разлику од претодних 6 сличица живота паланке на југу Србије и њених житеља у виду скица за портрете маргиналца). Уз то, од прве ка седмој новелети опада имперсоналност, а расте персоналост.

Ова последња је и најдужа и у њој је дат упечатљив животопис главног јунака, са богатим унутрашњим животом, „с чијег лица бије загонетност тананог лудила“, некада „умног и образованог правог Европљанина“ који „говори српски, турски, француски, грчки, влашки и руски“. О Донгаровој злехудој судбини постоје две верзије. Једна је по причању људи („Тако причају људи“ – стр. 40–41): да је за време боравка код богатог стрица у Молдавији (Царској Русији) завршио школе, а у војној каријери догурао до чина капетана; ратовао са руском војском у Бугарској. А онда му се нешто страшно догодило, па је због тога полудео и послат из Русије у свој родни Битољ. Друга верзија је његова. „Међутим, његова казивања више су но фантастична, онаква, до којих само долази снажна уобразиља манијака и лудака“. Тако је, између осталог, уобразио да је „прави и непосредни потомак Александра Маћедонског“. (стр. 41). Интересантно је да је његова „прича у причи“ пренета у „Ер-форми“ са 3. гр. л. зам. и личних глагола, са неколиким траговима тзв. „Их-форме“ у виду управног исказа: „Замислите каква дрскост: књаз Донгар, аутор толиких пројеката и изума, а луд!?... (стр. 42). Или опет у виду трагова свести, а у облику руских реченица или фразеолошких израза (нпр.: „восточный красавец“, „устроить явный скандал“, „немного того луд“. „његова љубавница, велика књегиња /.../ изјавила да „какого-то македонского бродягу Донгара не знает и знать не хочет“ итд.

V. Доказ да је Гр. Божовић строго водио рачуна о уметничким поступци-ма који красе само ретке стилисте је и тзв. прсенаса консрукција у виду два оквирна абзаца (између исталог и Сеобе Црњанског су овако конструи-сане), две тзв. „прозне строфе“, којом се одликује модерна лирска проза прве трећине XX века, а преузета је из поезије. Ову прстенасту композицију смо запазили у трима новелама: Виешка подвала, Њен суд и Кона из Међеђега поока. Изузев ове последње – Кона из Међеђега поока – где епски догађај опасује сам наслов и последња реченица које су истоветне – у двема другим две прозне строфе уоквирују и уводе читаоца у епска збивања. Међутим, друга је обично скраћена верзија прве, или пак њена парафраза:

V.1. „Чудан су народ брђани. Воле да се другима олако подсмехну, драго им је кад кога насамаре, сви су у причама и шалама, тешко што кому забора-вљају, а с јадом праштају. Али имају једну слабост: сакрију под камен све он што би их по другим околицама могло разнети нејуначким гласом. Тако сам и ја с тешком муком дознао ову њихову незгоду...“;

(...) „Чудни су брђани. Али воле да сакрију своје незгоде да их друге околице не би разнеле нејуначким гласом. Па то крију као под каменом. Не


желе да им се други смеју, чак ни из освете. Зато сам и ја имао велике муке док сам ово дознао. Пило се у сеоској крчми до зоре...“ (Виешка подвала, Изабр. дела, стр. 42, 47) .

V.2 „Не зна се управо где је то било: да ли на Копаонику или Вучју у Доњим Васојевићима; да ли на Ибру, у Сјеничком Пољу, или на Рогозну крај Новога Пазара. Прича бруји као снажна песма., као што ветрови по тим брдима разносе своје тајанствене рапсодије. Као да то није било ту скоро, кад је раја упорно клесала у душу незаборав о царству, те опет кнежевала, владала и судила, па се то негде десило: где – не питајте, људи, јер песма не воли да је привезујете за место као бојну бедевију за копље пред чадором...“

(...) „Не зна се управо где је то било: на Копаонику, или Вучју у Доњим Васојевићима; у Колашину на Ибру, Сјеничком Пољу или Рогозну крај Нова Пазара. Тек прича бруји и снажно се брани да је привежете само за једно место...“ (Њен суд, Изабр. дела, књ. 2, стр. 31, 35.)

V.3. КОНА ИЗ МЕЂЕЂЕГА ПОТОКА(...) „Али сутрадан је нађоше мртву у њеној клети. Потрчасмо у чуду да је

видимо. Прострла се она по хаљинама својега сина које бејаху намештене на поду као на живу човеку. Подметнула своју десну руку уместо сина и следила се. Мирно и отмено као што је и синоћ изгледала. Кона из Међеђега поока (Кона из Међеђега поока, Изабр. дела, стр. 144,150).

Оваквом прстенастом конструкцијом постижу се бар два ефекта: прво, сама конструкција епскога догађаја се ојачава и постаје кохерентнија и, друго, невољно наводи читаоца да се још једном врати на сам почетак новеле.

VI. На приповедној структури једне новеле, каква је Чудан подвижник могу се демонстрирати неке битне особености сказа као посебног наративног поступка. Исповест проте Дејана Поповића инкорпорирана је у причу у 1. грам. л. ј. заменица и личних глагола: „Уз врло стару медовину потече ње-гова прича без намештања и увијања. Проста, одиста, као исповест“ (стр. 211). А затим уместо очекиване исповести у 1. граматичком лицу казивача, прича започиње 3. грам. л. ј. : „Познат је врло добро његов тегобан живот у брдима...“ Међутим, и у деоницама са „Ер-формом“ срећу се острвца која и по интонацији, и по избору лексике и фразеологије, као и по граматичким особеностима представљају, заправо, управни говор аутора који на тај начин постаје активан епски фактор (нпр.: „Ни надбедреник није заборавио. И о нека му је с јадом просо. Но тај човек нагнао своју попадију да напуни кадионицу жара и тамњана“ (стр. 235).

Занимљиво је, надаље, да када казивач своје исповести из 3. грам. л. ј. пре-ђе у 1. л. ј., аутор као сабеседник казивача повременим упадицама и питањима подстрекава овог да настави причу:

– Нећеш веровати, у животу сам побио толико људи и никада ми срце није штрецнуло над њиховим телесима, а сад ми се прекиде нешто у души и


осетих и бол и срам и страшну љубав према крвнику, оваком истом мученику као што сам и сам“...

– Па после, прото?– Е, после ?1... Ето видиш. Мало сам ти већ казао... нисам више могао го-

ре да останем. (...)– А служиш ли, прото, кад?– Не. Не више после Метове смрти (237).Ове паузе у протиној причи, обележене посебним интерпункцијским зна-

ком – „трима тачкама“ и представљају једну од битних обележја сказа – хао-тично изношење епског догађаја, јер се понешто од прошлих догађаја забора-вило, па се треба присетити. Губљење логичке нити у усменом казивању, као последици, између осталог, и старачке заборавности, битна је одлика усменог казивања, а сказ је, присетимо се, пре свега усмерен ка уменичкој имиацији усменог казивања, а она подразумева импровизацију, што за последицу има и честе паузе, или празна казивања док се поново не успостави прекинута нит у причи.

VI.1. И казивање Арнаута Бињака о гордој и лепој Циганки у истоименој новели која је убила казивачева пријатеља Рам Дијела да би спасла своју девојачку част, интерполирано је у казивање у 1. и 3. грам. л. ј. и одликује се сличним упадицама аутора, сабеседника казивача – и сва је за слушање, јер је исприповедана у драмском интонацијском грчу са честим глаголским обли-цима: „слушати“, „чути“, „казивати“ и „записати“, што је битна одлика сказа, с усмерењем од изговорене ка писаној речи:

„Слушај да ти испричам, али тако ти нашега кумства и побратимства да што чујеш не кажеш нити напишеш док не сазнаш да сам погинуо!... Треба и ово чудо да чујеш: слушај, кумим те поново!...“, а онда се наједном и неочекивано пређе у 3. грам. л. ј.:

„... Био у Љуља-Бињака друг по пушци и несретном путу Рам Дијела, син сеоског првака, богат и охол...“ Прича се прекида понеком упадицом не-стрпљивог слушаоца-аутора:

– А ти? – упитах Бинака.– А ја?... Не дај боже, грђе, а ни тако више? – снуждено и срамежљиво ми

одговори Бињак“ („Циганка“, Изабр. дела, књ.1, стр. 109–110).

VI.2. Још је један пример за ову старачку заборавност забележен у новели Васојевићка божансвена комедија. Прича у 1. грам. л. ј. потурице Зуле Фатића о својим кошмарним сновима док је био у коми и визијама хришћанског раја и пакла, те је стога био одлучио да се поново покрсти, инкрустрирана је у причу у 3. грам. л. ј.:

– Ах, на дугу ли и тешку путу бих, за Бога великога, браћо Турци!...Људи се брзо раскравише...– Да ну казуј, ако си Турчин!


– Хоћу, само не знам докле ћу и колико. (...) (Изабр. дела, књ.1, 272–275).

VII. Још једна особеност сказа је честа у Божовићевим новелама, а то је непоузданост информација до које је аутор-казивач дошао из разних извора, за разлику од тзв. „објективног приповедања“ у 3. грам. л. ј., где је пред читао-цем свезнајући наратор, готово раван Богу. Илустроваћемо ово на примеру новеле Сојна Девичка.

Исп. „Јер се прави разлози губе кроз амне и недоречене приче. Најрадије се говори како је она...“ итд. (Изабр. дела, књ. 1, стр. 95).

Само једном – Дреничани уверавају – пробали Арнаути да испитају њену (Стојнину) моћ и снагу код Бога и св. Јанићија (96).

Тако Дреница прича“ (96)

VIII. И најпосле, да коју реч кажемо о аутору као активном епском факто-ру у Божовићевој прози. Ова активност манифестује се у оним тренуцима када му се учини да читалац може да доведе у сумњу веродостојност неких битних чињеница којима се аутор служи:

1. „Зато ћете ми веровати да два дана нисам ништа окусио, нити боговетне две ноћи могао заспати“ (Хасан Чауш, књ. 1, стр. 154);

2. У следећем примеру овакво обраћање читаоцу јавља се на почетку и на крају новеле:

„Смеје се, господо, колико хоћете, ипак ја верујем у девојачку клетву, као у какву кобну силу. Ви добро знате мој живот, моје личне недаће и тегобе: он је најлепша потврда тога мојега веровања. Ето, испричаћу вам нешто што сам крио као змија ногу. Године су прошле, ја сам већ сед, те ћу бити и искрен и отворен“ (Песма, књ. 1, стр. 172).

„Може бити да сам спасао Бијело Поље од покоља. Али сам на себе навукао коб и клетву: уверавам вас, господо, како раније рекох, да је мој живот врло трновит, особито од онда откад сам разабрао да је дивна Љуша врло брзо по мојем одласку умрла...“ (Исо, 179).

3. „... Ех, кад би се знало колико страшних унутрашљих невоља имају велике и богате сеоске задруге...“ (Кона из Међеђега поока, књ. 2, стр. 145).

4. „Не зна се управо где је то било. (...) Као да то није било ту скоро (...) где – не пиаје, људи, јер песма не воли да је привезујете за место као бојну бедевију за копље пред чадором...“ (Њен суд, књ. 2, стр. 37).

IX. Прилика је да пређемо на изоморфне облике сказа у других писаца, руских и српских. 1. Има једно место у Гогољевим Поселима у сеоцеу крај Дикањке, као и Божовићевој новели Циганка, карактеристично као илустрација климакса сукоба између усменог казивања и писане традиције. Наиме, на почетку приче Вече уочи Ивандана Фома Григорјевич не може да препозна своју причу према запису и обради „господичића шкрабала“:

„Нисам стигао да преврнем ни две странице кад ли ме он (Фома) одједном ухвати за руку:


– Станите! прво ми реците шта ви то читате?Морам признати да ме помало збунило ово питање.– Како шта читам, Фома Григорјевичу? вашу причу, ваше властите речи.– Ко вам рече да су то моје речи?– Па шта ћете више, овде је одштампано: испричао такав–и–такав певац.– Пљуните ви у лице ономе ко је то штампао! лаже, пасји Руја. Зар сам ја

тако говорио?... Послушајте, сад ћу вам ја испричати.Ми се примакосмо столу и он отпоче.“(Исп. то исто у Причањима Вука Дојчевића „...јер иако ја нијесам у свом

вијеку изнитио ни једне јединцате ријечи, не бих се могао зарећи да ми није којагод прионула од онијех што су учени људи изњедрили“);

(Исп. у Ивковој слави: у једној од упадица у Калчину причу Непознатог, алијас Светислава:

– Уникум! Уникум! – вели Непознати. – Како викаш – окрете му се Калча. – Кажем, да вам је ваљда од помоћи... десна рука... помаже вам у лову (пас

Чапа. – Б–Ч–)... – вели онај. – Море, уживај! – вели му Калча у најлепшем полету причања. (Сремац

1989, 63).По неким својим формално-граматичким обележјима казивача и Љу-

бишина Причања Вука Дојчевића имају сличности час са Гогољевим Посели-ма, час опет са Пушкиновим Белкиновим причама. Кренимо редом: прво, од опште констатације да у Причањима Вука Дојчевића од укупно 37 „казалица“ њих 34 су мање или више изразити примери „Их–форме“. Међу њима у већини случајева ова „субјективна“ форма започиње 1. лицем личне заме-нице и личног глаголског облика и расута је читавом дужином „казалице“ што умногоме одређује и основни динамични тоналитет казивања. А многе започињу и завршавају се тако. Једна међу њима се ипак издваја по уче-сталости „Ја-форме“ која се, међутим, јавља у правилним размацима (11. но-вела – „Нешто нешто изјело, пак од нешта нешто остало“).

И Ивкова слава је читавом дужином испричана у 1. грам. лицу, са директним обраћањем читаоцу и/или слушаоцу, расутом читавом дужином епске структуре, провученом кроз свих пет глава.

X. Међутим, пошто је једна једина социјално и дијалекатска, културна и језичка свест сувишно бреме за писца, чак и у оквирима кратке приче, на моменте казивач напушта те уске оквире и уздиже се у орловске висове рафи-ниране поезије и тада се приближава и чак идентификује са писцем, носиоцем друге и другачије културне и језичко-естетске свести. Тада и тако настају анто-логијска лирска одступања из Посела – „Знаете ли вы украинскую ночь?“; „Чуден Днепр при тихой погоде...“; такав је сложени метафорични заплет из романа Кад су цвеале икве у епизоди уочи обрачуна Љубе Стојановића и Апаша; такво је и финале Перијиног венца са симболима фантазмагоријских


црних и белих птица и „небеских свирача“. Такав је, најпосле, и опис буре у 30 новели у Причањима Вука Дојчевића под насловом Ко се хвали ај се кашом храни:

„Брод се ваља и бори, пролази један и по један ред успјенушенијех валова, док се крају примаче. Ту узаврело море као кључ у лонцу, а вјетар пухне јачи и стравичнији; од зује вјетерне и јеке морске не чујасмо један другога; пак се скаменили и ушутили пред погибијом...“ (Љубиша, 1988: 188).

Таквих узлета има подоста и у нараторовом контексту и у Калчиним казалицама. Илустрације ради издвајамо тек два краћа сегмента:

„Писац само хтеде овом приповетком да им (читаоцима – Б–Ч–) очува једну слику из веселих и безбрижних дана старога Ниша; једну слику старих и добрих Нишлија оних дана које је мутна Нишава шумом својим однела у Мораву, Морава у Дунав, а Дунав бестрага негде; ишчезлу слику оних дана који се нигда више неће вратити као ни младост наша.“ (Сремац, 1989, 151);

„Кад запоје од Горицу, хеј-хеј, там’ до Виник се чујеше! Тој беше грло, а не како саг у овија фрајлици! Ама какво појење! Па не појеше како саг, сас пућет и из ноту, веће из памет, како петал што поје! Како саг, ете, теб’ туј што гледам, тако гу памтим јоште од оној време у онуја њојну беаз-антерију што гу имаше таг“ (Сремац, 1989: 68).

У Гр. Божовића примера оваквих лирских одступања је сијасет, али је најближи Гогољевим лирским усхитима онај из приповетке Биољски богаљи, а односи се на појање двојице слепих Арабљана и прави је лирски медаљон – песма о песми у прози:

„Иду они и певају неку дивну песму свога завичаја, различиту од свега онога на што је ухо у Битољу навикнуто. (...) Мелодија чудна, језик неразумљив, па опет тако ти је близак души, и човек осећа да је некад у сну слушао овакву песму. (...) Арија проста арапска, пустињска, равна и једра, окићена јаким усклицима по где-где, који те уздижу од земље, јер ти се чини да је то призив пустињскога пророка, мистичнога богоискатеља. Преносиш се у древна времена, прелазиш на крилима маште у Арабију, видиш како је Бедуин у ноћној самоћи упро поглед у неизмерно море сјајних звезда, осећа бескрајност и вечност, па обузет страхотним необјашњењем кличе к небу, призивље онога ко је највиши да му објасни све да га сједини с том бескрајношћу и величином, јер хоће да продре у њу, да ишчезне у њој, јер не може да је савлада, да је смести у себе... (с. 38–40). Итд., итд.

Резултати ових наших структурно-семантичких анализа Божовићевих наратива, посебно оних у форми сказа умногоме су потврдили исправност става оног дела критике Божовићеве прозе који су истицали сву осебујност његова прозног дискурса, као што су ослонац на примитивну народну реторику, оригиналан спој фолклорног и етнографског елемента и уметничке имагинације и, најпосле, његов богат језик и посве оригиналан стил. У исто време збуњује став оног дела критике који, без правих потврда у виду навода


или после скрупулозно спроведених конкретних анализа, негирају уметни-чку страну његових приповедака, сматрајући да је мањковост његове прозе обиље енографског и фолклорног материјала и да је отуд он „више литерарни публициста него ли чист уметник“. Посебно збуњује брзоплети и неодмерени суд једног Станислава Винавера који налази да и поред „горштачке свежине и патријархалне простоте“ у приповеткама Гр. Божовић „нема ваздуха, све је за један мах, нема проблема, нема развоја, ствари не проистичу из људи, већ су људи исто што и њихови обичаји и њихов живот“. И то у напису који је настао у време када је овај писац објавио готово сва своја антологијски вредна дела као што су Биољски богаљи, Мајка, Кона из Међеђега поока и нека друга, преведена на многе европске језике. Има, истини за вољу, и таквих штива у Божовићеву опусу, где је „све за један мах“ и „нема развоја“. Али зар таквих нема и у светски познатих мајстора приповетке као што су Мопасан и Чехов.

Да закључимо. Ово би био тек сумарни преглед, насумце и на брзу руку пробран материјал (као што је уосталом и сказ хетероген и хетероклитан), у којима је очигледне типолошке подударности у приповедним структурама, реализованим у форми сказа у Гр. Божовића и неких српских и руских пи-саца XIX и XX века, са посебним освртом на подударности са Љубишиним Причањима и Сремчевом Ивковом славом и са неким другим српским писци-ма, а у поређењу са Поселима Николаја Гогоља. При том су уочене слично-сти приповедних структура које би представљале универзалије сказа, али и знатна оступања с елементима локалног и индивидуалног.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

Виноградов, В. В., Проблема сказа в стилистике. (В:) Поэтика, 1926. Бахтин, Михаил, Проблеми поеике Досојевског. Нолит, Београд, 1963.Эйхенбаум, Борис, Сквозь литературу. Прибой, Москва, 1927Барт, Ролан, Избранные работы. Семиотика. Поэтика. Прогресс, Москва,

1989, стр. 384–391.Эйхенбаум, Борис, Лесков и современная проза, Литература, Ленинград,

1927.Виноградов, В.В., Проблема сказа в стилистике, (В:) Поэтика, № 3. Ленин-

град, АН СССР, 1926, стр. 24–40.Бахтин, Михаил, Проблемы поэтики Достоевского, Москва, 1928.Човић, Бранимир, Облици приповедања у уменичкој књижевноси, (У:)

Зборник за славистику, Св. 20. Матица српска, Нови Сад, стр. 77–111.Виноградов, В. В., Стиль Пушкина, Гослитиздат, Москва, 1941.Мирковић, Милосав, Нишка Рапсодија Севана Сремца. /У:/ Стеван Сре-

мац, Ивкова слава. Зона Замфирова. Рад, Београд, 1989, стр. 5–13.


Новаковић, Бошко, Севан Сремац. /У:/ Стеван Сремац, Поп Ћира и поп Спира. Матица Српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд, 1960, стр. 7–23.

Митропан, Петар, Севан Сремац и Гогољ. ЛМС, 1938, ЦХИИ, 350. Вуковић, др Ново, Приповиједање као опсесија (Судија о Љубишином

дјелу Причања Вука Дојчевића), Обод, Цетиње, 1980.Божовић Григорије, Изабрана дела, књ. 1–2, Јединство, Приштина, 1990.

Бранимир Чович

СКАЗ ГРИГОРИЯ БОЖОВИЧА В ЗЕРКАЛЕ ЛОКАЛЬНЫХ ФОЛЬКЛОРНЫХ УСТНЫХ МОНОЛОГОВ И В КОНТЕКСТЕ

ИЗОМОРФНЫХ НАРАТИВОВ В СЕРБСКОЙ И РУССКОЙ ЛИТЕРАТУРАХ

Резюме

Один из способов определения особенностей любой повествовательной структуры – это комбинированный методологический подход – так сказать, „изнутри“ и „извне“. Мы его применили в исследовании сказовой структуры сборника новелл Григория Божовича. Во. первых, нас интересовало, каковы они „изнутри“, т.е. какова их внутренняя структура, по отношению к самим себе, чтобы в следующем фазисе исследования оценить ее „снаружи“, то есть по отношению к традиции сказа в сербской и русской литературах XIX и XX века. Мы решили рассмотреть проблемы сказовых форм на материале двух сборниоков рассказов Гр. Божовича „Невыдуманные образы“ (Неизмишљени ликови) и „Рабыни закрепощенные“ (Робље заробљено), так сказать, „изнутри“, то есть по отношению их самих к себе. з.

Гр. Божович повествовательную технику сказа заимствовал у местной (косов ской и черногорской) фольклорной традиции, равно как и С. М. Любиша заимствовал из местной (паштровичской), а Стеван Сремац из нишской, и путем оригинальной стилизации добылись оригинальных только им свойственных сказовых форм. Основная цель наша была определить „сигналы“ сказа на материале всех упомянутых рассказов, так чтобы в любом отрезке можно легко уловить неповторимую „стилизацию устной речи“ у Гр. Божовича, Любиши, у Сремаца, равно как и у Иво Андрича и у Драгослава


Михаиловича. А все это до настоящего времени не являлось предметом систематического изучения. На следующем этапе при помощи метода сравни-тельного анализа проведено сопоставление этих трех сказовых форм с подобными в русской литературе, в которой эта повествовательная форма появилась еще в конце 1830-ых годов XIX века одновременно у Н. В. Гоголя („Вечера на хуторе близ Диканьки“, 1830–32 г.) и А. С.Пушкина („Повести Белкина“, 1830 г.), то есть в сборниках рассказов, вышедших почти на полвека раньше рассказов Любиши, написанных 1877–78 годах, и „Праздников“ Сре-маца, опубликованных в 1895 г.

Прменение двух методологических подходов было основной при-чиной того, что в название исследования сказов наших трех писателей включена дихотомическая синтагма локальное – универсальное, потому что самобытность и оригинальность повествовательной структуры лучше видна если сравнить ее в сихроническом срезе и в диахронической перспективе с изоморфными структурами как в сербской, так и в какой–либо другой европейской литературе с домирующей сказовой формой повествования.

Настоящее исследование представляет собой последнее отсутствующее звено (Сказовые формы в рассазах Вригория Вожовича в течение первых трех десятилетий XX века) – выявление диахронической перспективы в нашей традиции сказовых форм: начиная с рассказов Любиши, написанных в конце 1870-ых годов, и повести Сремаца, опубликованной 1895 году, кончая сборником рассказов Иво Андрича „Дом на отшибе“, или Драгослава Михаи-ловича „Венок Петрии“ и „Когда цвели тыквы“. Названные произведения трех последних писателей уже являлись предметом наших исследований и будут включены в монографию, посвященную сравнительной наратологии „Введение в сравнительную сербско–русскую наратологию“.

УДК 821.163.41.09:821.111(73)09

Мирјана Лончар-ВујновићКосовска Митровицa, Србија

РЕФЛЕКСИЈА КУЛТУРНОГ КОНФЛИКТА КРОЗ ПРИЗМУ ЏОНА ШТАЈНБЕКА И ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА

Синтагма „културни конфликт“ је, нажалост, веома честа у савременој књижевности и њом се означавају религијске разлике, па и разлике које се односе на живот, морал и традицију. У различитим иманентним приступима појединих аутора може се осетити наглашен аспект националног идентитета, који код појединаца постаје врло близак националшовинизму. Упркос томе што се упорно говори о глобалном процесу превазилажења културних разли-ка, оне су, заправо, у највећем броју случајева само притворно превазиђене, па је тако и у књижевности. Релевантна је чињеница да је културни конфликт, посматран из више угловa, честа тема у савременој прози. На овој теми се или инсистира, или се она само провлачи као танана и неподерива нит, заоденута плаштом латентне форме.

У приповедачкој прози Џона Штајнбека и Григорија Божовића запажамо различите иманентне ставове, те и различит приступ културном конфликту. У њиховој уметничкој прози посматрамо културни конфликт из више аспе-ката, и то: вербална комуникација; религија; традиција и васпитање; разли-чито разумевање и прихватање моралног кодекса; непремостиве тајне трајне отуђености и најзад, ауторов иманентни став према културном конфликту.

Григорије Божовић има врло реалистичан и објективан приступ култур-ном конфликту, док код Џона Штајнбека наилазимо на субјективни, типи-чан амерички приступ, наизглед безазлен, а заправо с извесном дозом недо-пустивог сарказма.

Кључне речи: „културни конфликт“, патријархат, брак, жена, национални идентитет, иманенција-аутор, вера, хришћанство (православље–католичан-ство) и муслиманство, релација објективно–субјективно, релација Америка– Европа.

Посматрајући епско стваралаштво с почетка XX века до данас, примећу-јемо да су културне различитости присутне у великом броју случајева. Многи


теоретичари, из аспекта субјективног и објективног виђења стварности, бавили су се питањем тумачења културних разлика и њиховим смештањем у уметничка дела двојако – са дозом елемената политичке, религиозне оштрине и критички, или – суптилно, прикривено, снисходљиво уз ублажавање нацио-налног елемента и покушаје да се нагласе опште људске вредности. Како год, културни конфликт и у једном и у другом случају незаобилазно постоји.

Многи познати књижевни теоретичари, па и психоаналитичари, залазе у ову проблематику, тражећи праве узроке и основно извориште у настанку културног конфликта. Ако покушамо да резимирамо ставове и закључке макар неколицине њих, онда ће наш закључак представљати „културни конфликт“ као неподериву нит која повезује неке области из видокруга књижевних теорија, а истовремено своје извориште има у свакој од њих. Наиме, пратећи културни конфликт, дефинисан у потпуности или у траговима, кроз теорију критике, културологију, етнологију, феминистичку теорију, теорију полова и сексуалности, постколонијалистичке, постмодернистичке и психоаналитичке теорије, стичемо утисак да све ове области чине јединство, надовезујући се и допуњујући једна другу.

Говорили су о културним разликама многи, као Хоми Баба у делу Црна кожа беле маске из 1986, где говори о политичким конфликтима између раса и полова, као и о контрадикцији између култура и класа „са извориштем у супротности између психологије и друштвене реалности“ (Homi Bhabha, 1994: Vii). У свом првом есеју у збирци под називом Одредише кулуре (1994), Баба тврди да мултиетничке средине и идентитети мањина или миграната не познају само границе унутар и између постојања, него те етничке групе че-сто воде деструктивном, ригидном концепту стварања и говорења о заједни-ци, нацији, идентитету и историји, назвавши појаву „конрадовском сценом“ (Homi Bhabha, 1994: 5) из Срца аме, или, ми бисмо је могли назвати о’нилов-ском сценом свесног, несвесног или подсвесног ненапуштања корена и враћа-ња месту и заједници одакле потичемо.

У својој теорији о афроамеричкој књижевности, Хенри Луј Гејтс, баш као и Хаустон Бејкер, основе књижевног стварања налазе у традицији, која је извориште, рекли бисмо, својствених стандарда моралних и естетичких, као и комуникацијских кодова, обележавајући их, у највећем броју случајева, врлинама које настају из индивидуалних традиционалних схватања или ко-лективног етоса.

Културни конфликт, посматран из угла комуникацијских кодова и тради-ције значи прецизно именовање и ревидирање расправе, односно представља процес ревизије и понављања народске (локалне) традиције, али такође, уз или против доминације једне од њих – европске или америчке. Ову категорију најпрецизније именује Михаил Бахтин кованицом „двогласје“, коју прихватају и преузимају многи англоамерички теоретичари (Бејкер, Гејтс, Гилрој и др.), а коју можемо наћи у уметничком прозном тексту као пародију, пастиж или

557Мирјана Лончар-Вујновић: Рефлексија кулурног конфлика кроз призму...

вештину говора којом донекле савладавамо културне разлике између две заједнице, али истовремено постајемо свесни креације неке нове расправе о разилажењу на другим пољима традиције.

Узимајући у обзир дефинисање културног конфликта у појединим обла-стима у делима Бахтина, Бабе, Гилроја, Џејмсона, Бејкера, Лакана, Делуза, Гатарија и других, долазимо до закључка да се у савременој књижевности веза између могућег културног конфликта и отуђења најчешће представља изра-жавањем индивидуалних националних осећања као продуктима прикривене носталгије, заоденуте некаквом узвишеном, вештачком атмосфером. Стога ми имамо за циљ да, колико је то могуће, разоткријемо реалне аспекте као узроке културног конфликта и такође их представимо као разлику у има-ненцији и презентацији, као и у доживљавању истог код америчког и европ-ског аутора. Ако тематски садржај који истражујемо посматрамо из разли-читих психолошких аспеката, незаобилазно бисмо морали кренути од „носталгије“ као приоритета у изражавању најдубљих, скривених осећања, чија тежња да се испоље увек креће према „позитивно објективном ставу“ познатом као „глорификација националног идентитета“. Ова тежња на скали може се кретати од најпозитивнијег до потпуно негативног контекста, сходно трима категоријама аспеката као експресије ауторове подсвести. Поредбени преглед приступа овој проблематици односио би се на следеће категорије: пренаглашену болећивост према националној заједници или окружењу, ко-јима аутори припадају; наивне предрасуде и илузије о националним пробле-мима; жељу да се глорификује једна национална заједница, а да се према другим заједницама заузме нихилистички став.

У приповедачкој прози Џона Штајнбека и Григорија Божовића опажамо дијаметрално супротан приступ у приказивању културног конфликта. Да бисмо покушали што је могуће јасније и прецизније да дефинишемо различито виђење оних других, дакле, оних који припадају некој другој култури, узима-мо за поређење свега две приповетке, Убисво Џона Штајнбека и Нејуначко доба Григорија Божовића. Амерички став према културном конфликту разли-кује се од европског, а посебно, у овом случају, од јужнобалканског става. То је разлог што одабирамо баш те приповетке, у којима су јунакиње припаднице различитих култура од аутора. Код Штајнбека, хероина Јелка Сепић је Југо-словенка православне вере, а код Божовића Мендија Мендухова је Арнаутка, дакле муслиманске вере, тако да разлике у приступима оба аутора које наводимо, можемо и потврдити. У овим двема приповеткама, посматрамо културни конфликт из више аспеката, незаобилазно укључујући и ауторе, и то из аспекта вербалне комуникације, религије, менталитета и васпитања, различитог разумевања и прихватања одређених моралних кодекса, као и непремостиве трајне отуђености.

Оса симетрије културног конфликта код оба аутора је жена. И Јелка Сепић и Мендија Мендухова су балканске жене из патријархалних породица


с почетка прошлог века. Смештене су у њима страна окружења у којима их посматрамо кроз призму аутора који потичу из тих средина; Јелку посматрамо у Америци у браку са Американцем Џимом Муром, а Мендију на Косову, у браку са Латином, хришћанином, Али-Марковићевим сином. Врло битна чињеница од које крећемо је патријархално васпитање јунакиња и време када се радња догађа, тако да паралеле можемо поставити по питању свих аспеката. Међутим, приступ ова два аутора знатно се разликује; оно што је код Штајнбека огледало најснажнијег израза културног конфликта, то је код Божовића одраз силине балканског патријархата. Наиме, Штајнбек на самом почетку приповетке даје портрете Џима и Јелкиног оца, који представљају увод у тематску структуру приче, односно културни конфликт. Аутор успева да наметне Џима као наивног, доброћудног, безазленог, и пре свега као Американца, а да нам истовремено наговести Јелкину притворну врлину и, по његовом схватању, примитивизам њеног оца, те описујући оца он наиме говори о Јелкином пореклу.

„Она је била тако умилна и тиха и нежна, тако добра домаћица, да је Џим често с гађењем размишљао о савету њеног оца који је добио на дан венчања. Старац, мутног погледа и подбуо од пива, ћушнуо је Џима лактом у ребра и значајно се церекао, тако да су његове ситне тамне очи скоро нестале иза отеклих и смежураних капака. „Немој сад да будеш будалетина“, рекао је; „Јелка је словенска девојка. Он није као америчка девојка. Ако није добар, удри га. Ако је предуго добар, удри га опет. Ја ударим његову маму. Тата удари моју маму. Словенска девојка!“

„Не бих ударио Јелку“, рекао је Џим“ (Steinbeck, 1995: 70, 71).Извештачено и наизглед софистицирано понашање Џима Мура, на по-

четку приповетке, заправо уводи читаоце у размишљање о много комплексни-јем проблему, него што је питање „неразумевања других и другачијих култу-ра“, тако да ток збивања у приповеци упућује на закључак да је Штајнбек, у жељи да што позитивније и цивилизованије представи америчку културу и „вредности америчког друштва“, у ствари, успео да негира самога себе.

Код Григорија Божовића су савети овога типа одраз примитивног понаша-ња према жени уопште и дати су кроз портрет Мендијиног свекра Али-Мар-ковића, који аутор зналачки заокружује једном његовом грубом тврдњом и делимично описом његовог понашања.

„Лепа жена и крвни коњ највећи су крвници човеку – не одвајај им леско-вак ако ти је стало до главе и образа!“ ... „Па држећи се тога, стао нечувено предупређивати тобожње зло за сина и стално је викао и праскао на њу као рђаву младицу и тукао сваке недеље редовно“ (Божовић, 2005: 155).

Аналогно Џимовом категоричном одговору, уз гнушање и неразумева-ње света коме Јелка и њен отац припадају, код Божовића наилазимо просто на ауторово чуђење због друге крајности у коју иде Мендијин отац, у жељи да објективно дочара атмосферу која настаје релацијом традиција–култур-


ни конфликт. Уска веза са објективношћу Григорија Божовића осећа се и на почетку као и током збивања у приповеци. Он просто нема намеру да утиче на читаоца, посебно не у домену наметања и тумачења разлика у култури и традицији, већ да својим објективним приказивањем наведе читаоце на индивидуалне закључке о јунацима, као и о културама којима они припадају.

„Кад јој отац једном дошао, она му се пожалила. Но, чудан је то Арнаутин био: уместо утехе, извео је на трем од куле и показао прстом на Грмово испод села: „Ћерко, онде је бук, онде је најдубљи вир у Ибру. Близо је, ако не можеш да подносиш, мојега образа ради, али к мени немаш куд овога света!... Трпи. Твоја снага је његова, а душа само моја“ (Божовић, 2005: 155).

Наиме, већ у уводним реченицама једне и друге приповетке осећа се сучељавање у приступу, намери и начину двојице аутора да нас уведу у причу и проблематику. Џон Штајнбек има за циљ да наметне своју визију онога ко није Американац, врло мудро стављајући у први план опис Јелкине савршене лепоте и узорног понашања насупрот појави њеног оца и његовог савета Џиму, да би је касније лакше извргнуо руглу и оправдао, ионако, позитивно замишљен лик Џима Мура представљајући га као жртву „тамо неке друге културе и њему неразумљивих не правила понашања“. Григорије Божовић, иако крајње објективно приказује јунаке и њихове културе, ово приказивање није ни приближно штурој и површној штајнбековској слици, већ је мајсторско објективизирано залажење у психологију и карактере јунака непристрасно, ма којој култури они припадали. Ауторово објективно приказивање ситуација и понашања јунака, води психолошком развијању ликова, што наводи и читаоце да их психолошки доживе.

Следећу паралелу тражимо из аспекта комуникације, која представља темељ културном конфликту иначе, па и у овим приповеткама. Аспекте па-тријархалног васпитања, менталитета и јужнобалканског поднебља, одакле потичу, условљава аспект комуникације међу половима, између мужа и жене. Заправо, комуникације уопште нема. Осим што потичу из строгих патријар-халних породица, и Јелка и Мендија су дате мужевима, као робиње будућим власницима. Ове жене васпитаване су тако да немају право гласа, да ћуте, слушају, не показујући осећања, дакле радујући се и патећи у себи. Снажан утицај традиције којој припада, незадовољства и патње које мора да скрива, Јелка потпуно дочарава у кратком дијалогу с мужем, када је он, онако узгред, али захтевно пита: „Зашто ти никада не разговараш са мном? Зар не желиш да разговарамо?“ Њен одговор је срамежљив и кратак: „Да“, а онда одговара питањем: „Шта желиш да кажем?“ (Steinbeck, 1995: 71).

Божовић очигледно врло добро познаје како своју културу, традицију и обичаје, тако и културе којима припадају његови јунаци, па када кроз текст наилазимо на проблеме немања комуникације, послушност и неверовање жени, одговор не очекујемо од аутора, он сам израња из ситуације и из лика,


јасан је, јер потпуно одговара амбијенту у коме, просто природно, настаје. Ауторов труд да, пре свега, детаљно упозна све елементе култура о којима говори, па да их тек онда угради у одређене ликове, не оставља нам простор за евентуалну критику о мањкавости с темом културног конфликта, као што је случај код Штајнбека.

Штајнбек не даје простор читаоцу да Јелкино питање протумачи на више начина, што је могуће, већ сугерише њено недовољно познавање језика, тако да успева да је прикаже у даљем току радње као изузетно нецивилизовану жену склону прељуби, која не може ни да спозна правила понашања у циви-лизованом друштву, а камоли да их примени. Овде долази до изражаја Штајн-беково непознавање вишевековне балканске културе, поштовања хришћан-ских норми понашања у то време. Постаје исувише очигледно да Штајнбек није ни имао намеру да објективизује културни конфликт, него да својим нихилистичким ставом према другој култури, представљајући је, малтене, као племенску заједницу, велича америчко друштво. Када бисмо тумачили ово питање, као одраз културе којој Јелка Сепић припада, из тог времена, уз мужевљеву незаинтересованост за њу, његов захтев да затрудни, те и њену прељубу, читаоци би евентуално Јелку могли видети растрзану између двеју култура, што очигледно није Штајнбеков циљ.

Американац Џим прихвата понашање своје жене као благост њене нара-ви и врло практично, не размишља о разлозима њене утучености, нити је примећује, већ чека да се она промени, одлазећи сваке ноћи и забављајући се у јавној кући. Она се томе није противила, него на његово свакодневно пребацивање „Ти би требало да затрудниш!“, она је, заруменевши се, бојажљиво одговарала: „Некад ће се Бог смиловати“ (Steinbeck, 1995: 71).

Обе јунакиње су беспрекорне домаћице, вредне, ћутљиве и послушне, такве да се само пожелети могу. Али, колико Џим не мари за Јелку, толико Али--Марковић Мендију прати у стопу, с пушком иде за њом док она пере рубље, чучи иза грма и посматра је, спава испред њене собе, све тобоже у страху да она не побегне, а сина наговара да јој не верује. Њен муж ноћи проводи с њом у истој соби, али „кад би га ноћу нежно попут сестре стала завијати, да јој не озебе, он би је злосно одгурнуо руком и рекао: ’Остави! Да си честита, не би се бабо оволико љутио!’“ (Божовић, 2005: 156).

Да би појачао ефекат у приказивању културног конфликта, Штајнбек иде у нелогичност, оптужујући Јелку за подлу, смишљену прељубу са наводним рођаком (који можда то и није). Можда бисмо и поверовали аутору, али овакав развој није логичан, ако узмемо у обзир познавање свих елемената традиције и културе којима Јелка припада и посебно њену религиозност – она прекрсти умешени хлеб пре стављања у пећницу, моли се пред спавање...

Јелкина религиозност, њено страхопоштовање према мужу, чување обра-за њене велике српске породице и жеља да буде добра жена, нису у складу с прељубом. Али, њена усамљеност, срамежљивост и нелагодност коју осећа у


присуству потпуног странца, а уједно жеља да му удовољи и остане у другом стању, јер сматра то својом обавезом, могу Јелку због наивног страха да је муж не отера, евентуално навести на прељубу.

Код Штајнбека и Божовића наилазимо на контраст у портретисању ове две жене. Мендија не може више да подноси зулум и батине, па упркос свему бежи, док у Јелкином случају, све претпоставке које наводимо анализирајући Штајнбекову представу патријархалне жене са наших простора, смештену у жижу неке другачије културе и правила понашања, можемо и потврдити њеним гестом на крају приповетке. Џим је убио Јелкиног љубавника, а њу је, иако је обећао да неће, претукао. Она му се обраћа онако претучена, модра и крвава, као да се ништа није догодило. Осмехивањем показује задовољство што му је уопште стало до ње, јер је она његов поступак тако разумела. Тек тада отпочиње разговор, те примећујемо да Јелка енглески језик говори сасвим добро. Спрема му доручак, кува му кафу и поставља питање: „Хоћеш ли ме опет бичевати због овога?“ (Steinbeck, 1995: 75). Кад јој је одговорио да због тога више неће, очи су јој се раздрагано насмешиле, што заокружује Штајнбекову лаичку и једнострану слику.

Културни конфликт у савременој књижевности, углавном, можемо посма-трати на четири начина, и то као: орвеловски нихилизам, амерички дрски и понижавајући однос према другим културама, јеврејску националну пропа-ганду и форстеровски ненаглашени објективни реализам.

У Штајнбековој приповеци налазимо другу варијанту културног кон-фликта са примесама орвеловског нихилистичког става који није никаква гаранција обезбеђења од зла, напротив, чак доводи до највишег степена опред-мећења зла. Штајнбеково тотално банализовање балканске православне жене је директни атак, пре свега, на вредности православне вере, у жељи да се она извргне руглу и представи као нецивилизована, варварска и лажна до грани-це ужасавајућег, с циљем вештачког величања Американца, који и када убија чини добро дело.

Божовићев начин опредмећења културног конфликта је најблискији, готово идентичан, форстеровском објективном виђењу стварности и разлика у друштву. Ово би била типична европска визија културних разлика, у којој основу чини национални идентитет који је везан за корене, за оно што смо добили у породици и за осећање да припадамо широј заједници, једној наци-ји. Приближавање религије и психологије је такође одраз европске рефлекси-је културног конфликта, који налазимо у психолошки развијеним ликовима Божовићеве кратке прозе.

Америчка визија разлика у националном идентитету, најчешће, има фор-му латентне наметнуте ауторове визије, не обазирући се на психологију и остваривање верне слике оних који су представљени, тако да се стиче утисак да кроз ликове и ситуације ни аутор није сигуран у свој национални иденти-тет. А они који нису сигурни изражавају своју несигурност презиром, грубо-


шћу и нетолеранцијом, чак некада, као у овом случају, врло грубо атакују на национални идентитет других.

Поредећи начине предочавања културног конфликта код Штајнбека и Божовића, који су дефинитивно различити, потврђујемо и могућу, али често и нескривену злонамерност при оцењивању других у америчкој књижевности а, с друге стране, жељу да се разлике ублаже уз изражавање поштовања и пока-зивање осећајности према другим заједницама, што је одраз европског гледа-ња на културни конфликт. Божовић има несумњиво реалистичан, објективан, саосећајан приступ културном конфликту. Код Штајнбека наилазимо на при-страсност, врло произвољно тумачење пуно предрасуда и приказивање неких елемената традиције европског југа, које ми игром случаја добро познајемо и не можемо их безусловно прихватити, па се и у нашем тумачењу овог књи-жевног дела осећа, у великој мери оправдано, нови културни конфликт.


Божовић, Григорије, Косовска прича, Нејуначко доба, Политика, Народна књига, 2005.

Steinbeck, John, The Murder, MAK1, уредио Тихомир Вучковић, Култура, Београд, 1995.

Homi, Bhabha, The Location of Culture, London&New York; Routledge, 1994.Homi Bhabha, Black skin, white masks, Charles Lam Markmann, 1994.М.М., Bakhtin, The Dialogic Imagination: Four Essays by M. M. Bakhtin, trans.

Caryl Emerson and Michael Holquist, ed. Michael Holquist Austin, TX: University of Texas Press, 1981.

Bauer, Dale M. and Jaret McKinstrey, S.,eds, Feminism, Bakhtin, and the Dialo-gic, Albany, NY: SUNY Press, 1991.

Gilroy, Paul, The Black Atlantic: Modernity and Double Consciousness, Cam-bridge, MA: Harvard University Press, 1993.

Gilroy, Paul, ‘There Ain’t No Black In The Union Jack’: The Cultural Politics of Race and Nation, Chicago, IL: University of Chicago Press, 1991.

Hartman, Geoffrey H., Minor Prophecies: The Literary Essay in the Culture Wars, Cambridge, MA: Harvard University Press, 1991.

Hartman, Geoffrey H., The Fateful Questions of Culture, New York: Columbia University Press, 1997.

Houston A. Baker, JR, Essays in Black American Literature and Culture, Charlot-tesville, VA: University Press of Virginia, 1972.

Čorić, Josip, Krišćanstvo i globalizacija, Obnovljeni život, br. 4, Zagreb, 2003.Лончар-Вујновић, Мирјана, Савремени амерички роман – рецепција у

периодици, Филозофски факултет, Косовска Митровица, ИП Обележја, Бео-град, 2007.


Mirjana Lončar-Vujnović

THE REFLECTION OF CULTURAL CONFLICT THROUGH THE OPTICAL PRISM OF JOHN STEINBECK AND GRIGORIJE BOZOVIC

Summary

This paper offers modest presentation of the sublime atmosphere in the connection between possible cultural conflict and alienation shown by the individual national feelings as major products of nostalgic latency. We have attempted to discern the real aspects as the sources of cultural conflict and also express them as the difference in visual presentation between American and European authors.

According to various psychological aspects in our research of this thematic content, we could start with ‘nostalgia’ as the priority in a deeper latent feeling which aspiration goes to the same ‘positive objective’ known as ‘the glorification of national identity.’ This process could be defined from the most positive to completely negative context according to three different categories of aspects as the expression of the author’s subconscious state of mind. The comparative review, in this paper, would be related to: the overwhelming consideration of national community or surrounding which they have belonged to; the innocent prejudice and illusions regarding national problems; and a desire to glorify one national community or push the others aside to nihilism.

In modern fiction of John Steinbeck and Grigorije Bozovic we comment the opposite perceptions of cultural conflict, as the best example for either subjective or objective immanent attitude toward the same thing. We perceive cultural conflict through following aspects which are implicit in their works: verbal communication; religion; tradition; difference in understanding and excepting of moral codex; the secrecy of permanent alienation; author’s implicit attitude towards the other cultures.

УДК 821.133.1.09-31 Ноковић М.

Љиљана МатићНови Сад, Србија

СУДБИНА СРПСКОГ НАРОДА УОЧИ И ПОСЛЕ КОСОВСКОГ БОЈА У РОМАНУ МИЛЕНЕ НОКОВИЋ

И ОТОМАНСКА НОЋ ПАДЕ НА КОСОВО

Милена Ноковић је француска романсијерка српског порекла, која је поносна на своје корене и зато сународницима Французима с поносом износи причу о славној прошлости српског народа, настављача византијске културе, чији су краљеви били у родбинским везама са најзначајнијим владарским кућама средњовековне Европе. У историјском роману И ооманска ноћ паде на Косово Милена Ноковић даје слику Србије из друге половине XIV века, моћне државе на западном ободу хришћанског Запада, чији су обичаји и уметност носили печат утицаја француске краљице Јелене Анжујске, рођаке Светог Луја.

Кључне речи: француска књижевност, компаративна књижевност, исто-ријски роман.

Милена Ноковић је француска романсијерка српског порекла, која је поносна на своје корене и зато сународницима Французима с поносом износи причу о славној прошлости српског народа, настављача византијске културе, чији су краљеви били у родбинским везама с најзначајнијим владарским кућама средњовековне Европе. У историјском роману И ооманска ноћ паде на Косово Милена Ноковић даје слику Србије из друге половине XIV века, моћне државе на западном ободу хришћанског Запада, чији су обичаји и уметност носили печат утицаја француске краљице Јелене Анжујске, рођаке Светог Луја. Бројне појединости и призори из свакодневног живота на двору цара Лазара оживљавају мит о врхунцу моћи и просперитета средњовековне српске државе. Управо то богатство постаје предмет похлепне жеље отоман-ских освајача и – после боја на Косову – српска властела нестаје са историјске сцене, а кнегиња Оливера бива присиљена на брак са султаном Бајазитом. Та веза, настала првобитно из присиле, прераста у страст, рођену на султановом двору, који обележавају источњачки сјај и заносни мириси који подстичу на


путена задовољства владара, док поробљени народ запада у ропство и беду. Милена Ноковић кроз слику тог смртоносног загрљаја наглашава пропаст хришћанства на Истоку пред силовитом снагом ислама и кроз трагичну судбину људи указује на пропаст једне цивилизације, коју су више од четири века гушили завојевачи из Азије. Оливера, трагична султанија, морала је да се помири са чињенцом да је због сплетки изгубила свога супруга, који је и сâм изгубљен у рату за утицај уз помоћ интрига, а њен лични пораз слика је пораза њене отаџбине.

Није без значаја што се мајка Милене Ноковић звала Милица и што је своју кћер одгајала на Косовском циклусу. Зато француска романсијерка успева тако живо да дочара судбину српског народа уочи и после Косовског боја, а кроз њене сликовите и јасне реченице написане на језику који је вековима био језик дипломатије – мит о Косову наставља да живи у складу са најбољом традицијом европске књжевности.

Захваљујући добром француском образовању, Милена Ноковић очигле-дно добро познаје најзначајнији француски илуминисани рукопис Књигу саи војводе од Берија који се још назива и Часловцем пошто садржи и псалме, из 1416. године, пошто у свом роману користи сличне описе из свакодневног живота властеле и сељака које налазимо у својеврсном календару који су осликала тројица браће из Лимбурга. Наиме, на средњовековном Западу био је обичај да се израђују часловци или календари будући да је друштво било рурално, а да су се људске активности одвијале у складу са циклусима годишњих доба и црквених празника. Дан се одвијао према звоњави звона цркава и манастира, између седам обавезних молитава, од јутрења до мо-литве у девет сати увече. Монашки и црквени живот одвијао се према тим канонским сатима, а лаик у то доба није имао исту представу времена која постоји у данашње време: уместо линеарног времена, у средњем веку лаик има цикличну представу, засновану на трајању и на обнављању, коју је могао да помути само осећај спорог старења. За већину неписменог становништва, тај календар сеоског живота био је уклесан на порталима цркава, а богати лаици поседовали су оно што се од XIV века назива „књигом Сати“ и отварали су је седам пута дневно, за молитву. Књига је обично почињала календаром, а на страницама појединих месеци представљани су призори неке људске активности која се обављала тог месеца. Ту су обележаване и месечеве мене, дугодневице, краткодневице и равнодневице. Следиле су молитве које славе догађаје из Христовог и Богородичиног живота, из живота светаца и црквених празника. Између 1350. и 1500, тај тип дела израђиван је у великом броју, властелини су их поклањали једни другима, а њихова деца су из њих учила да читају.

У Књизи саи војводе од Берија, месеци јануар, април, мај, август и децембар имају призоре из живота властеле (размена дарова на почетку го-дине; веридба; празновање месеца љубави; лов са соколовима; лов на дивље

567Љиљана Маић: Судбина српског народа уочи и после Косовског боја...

свиње), док је у фебруару приказан тежак живот сељака зими, а март, јуни, јули, септембар и октобар приказују пољопривредне радове (орање, сејање, орезивање винограда и чување стада оваца; жетва; стрижа оваца; берба; сетва; и сакупљање жира за исхрану свиња). Дакле, календар одражава један рурални свет у коме се богатство заснива на земљи, друштво којим владају крупни власници земље у чијим је рукама економска и политичка власт. Моћ властелина мерила се бројем кметова, пространством поседа и величином и бројем замкова. Овај календар слави моћ велможе какав је био војвода, приказујући његове замкове, вазале, земљишне поседе и сељаке који раде и увећавају му приходе. То је такође и дело у славу мира који нуди слику добре владавине и одражава идеју монархије, односно националне и територијалне краљевине у невидљивом краљевству. Приказани предео пак јесте очаравајући предео који су људи учинили питомим, у коме се оре и жање, где се виде ли-ваде, вртови, воћњаци и шуме, складно испресецани воденим токовима, крај којих се налазе села и замкови. У том простору владају сигурност, смиреност и јавни мир. Календар приказује и задовољства којима се у различита годишња доба препуштају властелини, када се мир оствари. Говори и о времену када су сељаци могли смирено да се баве својим пословима и да се опусте крај огњи-шта или поред реке, под заштитом моћних замкова великаша. Књига саи војводе од Берија настајала је за време Стогодишњег рата против Енглеза и не говори о страхотама које су се дешавале, али та вера у идеал мира на коме се посветио војвода нестао је у блату битке код Азенкура 25. октобра 1415.

Ако у роману И ооманска ноћ паде на Косово налазимо много слично-сти у начину живота владара и властеле, ако се сељаци баве истим пословима, а племићи препуштају истим забавама, с надом да ће се рат са Турцима или избећи или добити – бој на Косову 15. јуна 1389. године означиће крај једног начина живота и распршиће сан о мирном животу који се одвијао између радова на обезбеђивању хране и владарских обавеза, прослава и забава у славу годишњих доба, где су молитве и одлазак у цркве и манастире представљали део свакодневице.

Сâм наслов романа И ооманска ноћ паде на Косово наглашава, с једне стране, блискост са природом и смену дана и ноћи а, с друге, симболично наговештава пропаст угледне и просвећене европске средњовековне српске државе пред најездом Селџука из Мале Азије. Није без значаја што први део носи назив „Пролеће“, где у четрнаест поглавља упознајемо моћну феудалну државу, њене владаре, велможе, утврђене градове, цркве и манастире, где се свакодневни живот одвија складно као у земаљском рају, сходно природним, световним и црквеним законима. Други део „Османлије се враћају“ у осам поглавља слика турске градове и султанове палате пуне егзотичних мириса, раскоши и харемских сплетака, док Мурат кује планове против хришћанске Србије. Трећи, средишњи део, у седам поглавља описује косовски бој. Четврти део „Отоманска ноћ“ у седам поглавља описује стање у Србији после поги-


бије кнеза Лазара, пети део „Султанија“ посвећен је кнегињи Оливери, која је, као залог мира, морала да се уда за султана Бајазита, а шести део „Запад пада“ у пет поглавља описује опасност од турске инвазије у западну Европу и немоћ ондашње властеле да се одупре моћној и добро увежбаној османлијској војсци.

Роман Милене Ноковић започиње годину дана пре косовског боја, у јесен 1388. Српска властела са Кнезом Лазаром на челу спрема се да у зору крене у лов на јаребице уз помоћ соколова. Попут Карла Великог, српски владар, са шездесет година, још увек се држао усправно у седлу и био је упечатљива појава. У знак поштовања, синови Стефан и Вук јахали су иза њега, а супруга кнегиња Милица и њена рођака Јефимија испраћају их стојећи на врху куле стражаре. Очигледно је да је српска држава била наследница Византије по пространству које је заузимала и по раскоши њених утврђених градова и замка са двориштем поплочаним мермером, фонтаном у којој жубори вода и паунима који шетају вртом са белим и лила перуникама. Престоница Крушевац и замак у којем је био двор подсећају на замкове које видимо у Књизи Саи војводе од Берија. Као што је војвода бранио своју државу против Енглеза, и кнез Лазар је био владар способан да окупи племство да брани хришћанство против отоманског ислама. Да би стално имао сазнања шта му раде велможе, кнез их је привукао да живе у његовој близини:

Сâм Лазар подигао је, дванаестак година раније, град Крушевац и свој замак. Ту је сместио свој двор а, да би му се прикључили, племићи су били напустили своје куће и палате у Призрену и у Скопљу, краљевске градове у доба цара Душана.

У складу с обичајима који су владали у средњем веку у читавој Европи, град и замак били су опасани зидинама, а живот се одвијао унутар и изван зидина према утврђеном распореду и према занимањима становника и сељака. Крушевац са својих петнаестак хиљада становника био је добро утврђен, а штитио га је високи зид од ружичастог камена. На врху су се налазили зупча-сти отвори, а на правилном растојању куле стражаре и дебела дрвена врата окована бронзом. У доњем граду живели су сељаци и кметови, трговци и за-натлије, као и мање имућни племићи. У горњем граду били су великаши и кнежево окружење. Са брда на коме се налазио замак пружао се поглед на воћњаке и винограде, као и на храстове шуме у којима су храњене на хиљаде свиња на кнежевим салашима. У подножју замка налазила се црква Светог Стефана са тешким и округлим куполама с оловним кровом. Испред цркве, српска властела, у оклопима или у раскошној одећи за лов, чекала је владара, са великим соколаром Србије, Бошком Бојовићем на челу и супругом његове кћери Јелене, господаром Зете, Ђуром Балшићем. Да је српска држава била моћна сведочи присуство представника вазалских земаља, а из разговора


се открива да су Срби били у сродству и имали везе са већином владарских кућа западне Европе. Помињу се Хенрих Први Германски, кога су због љубави према соколарству звали Птицоловац, или Хенрих Шести, који је одбио да разговара са надвојводама и изборним кнезовима о свом ступању на престо после смрти Фридриха Барбаросе, јер му је било важније да оде у лов на шумске шљуке.

Кнез Лазар је такође волео лов и добио је на поклон од француског краља Шарла Шестог – са којим је српски двор био у сродству преко Јелене Анжујске, кћери Шарла Првог, напуљског краља и рођаке Луја Деветог – дванаест соко-лова, од којих је један био бео, те га је Кнез назвао Билак. Јахао је на белој кобили са свечаним покривачем од зелене свиле на којој су били извезени двоглави орлови. Владар је био у зеленом ловачком оделу, с капом опточеном самуровином испод које се истицало његово кошчато лице са проседом шиљатом брадом, а рукавица на којој је носио сокола била је украшена драгим камењем. Поштовали су га сви из његове пратње, а народ је клицао и њему и његовој породици.

На путу ка шумовитој планини Гоч, Кнез и његова пратња јашу кроз до-лину и прелазе камени утврђени мост на Морави, сусрећући се са вредним сељацима:

У равничарском пределу, тогови сламе од последње жетве остављали су жуте мрље. Ратари, с плавим прегачама, гурали су у тврду земљу, спржену од сунца и од суше, плуг који су напред вукли волови. Сељанке, у дугим вуненим хаљинама са крупним сребрним дугметима, повезане платненим марамама на цветове, ишле су од бразде до бразде.

Древни обичаји налагали су да жене сеју конопљу и лан, док су мушкарци сејали пшеницу и зоб. Рукама би забадали комад ритуалне погаче барзанице између двеју груда земље, а остатак остављали птицама. Док је на њивама горела стрњика, људи су прилазили да поздраве Кнеза и његову пратњу, молећи Бога да владара чува, а да његове велможе поштеде њихове земље.

С друге стране Мораве, поворка наилази на додоле, наге девојке украше-не врбовим прућем и цвећем које босоноге играју између врба и трске, певају-ћи песме којима се призива киша. Потом, на висоравни, крвави пир соколова над препелицама показује начин забаве властеле и наговештава бој на Косову који ће променити српску историју.

Док кнез Лазар проводи време у лову, кнегиња Милица борави у замку, у коме се налазила и велика дворана за пријем гостију. Та просторија имала је за циљ да покаже сјај и богатство владарске куће и била је саграђена по Миличиним саветима.

Била је то нека врста високе галерије намењене званичним посетама. Прозори у облику готског лука били су застакљени обојеним и изгра-


вирани стаклом који су ублажавали јутарњу светлост, док су бакље од боровине и уљане лампе, које су још увек гореле, бацале кривудаве црвене одсјаје на таписерије и до таванице са украсним удубљењима.

Но, Милица је радије проводила време у својим одајама у шестоугаоној кули што се уздизала над тврђавом. Ту се осећала заштићеном од дворских сплетки и говоркања својих слугу и могла је да размишља, да ради и да прима. Обичавала је да устаје пре зоре и да при светлости бакљи и уљаних лампи пише писма, налоге послузи и налоге главном снабдевачу. После јутрења, током дана одлазила би у посете болесницима по болницама и сиромашним породицама које су живеле у кућама које је кнегиња дала да се изграде. Из сажаљења, бринула је о удовицама, сирочади, отераним супругама и лепрознима остављеним крај друма. Осим тога, примала је многе посети-оце, уметнике и градитеље. Склоност ка лепом наследила је од свога оца Југ Богдана, а стекла је солидно образовање на двору у Серу. Док је седела крај камина са плочом коју су красили хералдички лавови и везла епитрахиљ за попа цркве Светог Стевана, размишљала је о својој деци, пет кћери и двојици синова, али и о озбиљној претњи коју су Османлије представљале за хришћан-ску Србију. Одана супруга и добра мајка, Кнегиња је била и веома мудра жена која се бавила и државничким пословима на уздржан, женски начин, у жељи да помогне супругу. Њена интелигенција огледала јој се на лицу. Са тридесет осам година, имала је „свеже и глатко лице, са крупним тамним очима. Овал је био правилан. Нос мало предуг. Али, јасно оцртан и танак. Чело јој је било уско, али високо и без бора“. Та мудра жена имала је савезницу у деспотици Јефимији.

Византијски утицај и раскош видљиви су и у начину облачења и у укра-сима: Милица носи чешљеве од слоноваче, деспотица Јефимија светло зелену свилену хаљину са златном копчом на појасу, а кнегињица Оливера плаву хаљину и наруквице од емајла из Дубровника. Јефимија, прва српска песни-киња и умна жена, учила је Оливеру историју, стране језике и дворску ети-кецију, а у дворској библиотеци са величанственим вратима од кедровине, за осмоугаоним столом дворске даме, у свиленим хаљинама као за пријем и са мрежицом од златних нити која им је придржавала косу, преписивале су рукописе за цркве.

У замку је постојала учионица за кнежеву децу која се налазила изнад библиотеке и до које се стизало завојитим каменим степеницама, а њене зидове красиле су фреске са члановима династије Немањића у природној величини, у раскошној свиленој одећи украшеној златовезом и драгим камењем. Ту се историја мешала са легендама, а били су представљени и манастири, задужбине владара. На мермерном столу, који је служио као ђачки пулт, Јефимија Оливери показује карту Европе, од Француске до Константинопоља, израђену на венецијанској хартији, како би јој објаснила значај битака на Марици и под Плочника и указала на опасност која прети од Турака:


Видиш, наш положај узрок је наше несреће. Налазимо се на споју Хришћанства на западу, и Ислама на истоку. Сви хришћани су лево, иза нас, док су тамо, десно, Османлије непосредно испред нас. Наравно, твој отац влада севером Србије, од Јадранског мора до Дунава, али југ већ практично припада султану Мурату.

Турци су се већ налазили у Нишу, ниже у Софији, а и на југу, у Серу. Срби су побили много Турака на Плочнику, али су претрпели велики пораз на Марици, што је отворило врата Србије Отоманима и препустило им југ земље. А све је почело давно, са супарништвом између Константинопоља и Србије, када је грчки цар дао своју кћер за жену Оркану, оцу султана Мурата, чиме су Турци дошли на континент. Говорило се да је криво и проклетство цариградског патријарха Калиста, али прави узрок лежао је у неслози српских великаша, њиховим личним сукобима, сплеткама, издајама и саможивости. Краљевић Марко, чији је отац Вукашин погинуо у бици на Марици, изгубио је све земље осим Прилепа и био принуђен да постане Муратов вазал. Живео је мирно са бугарском супругом Данком у свом раскошном замку који је окруживао парк и с јесени одлазио у планине у лов на дивокозе. Али, никада у души није прихватио да му Мурат буде сизерен и открио је Јефимији да никада Венецијанци и Ђеновљани нису продавали толико оружја Турцима, а он је добио наређење да опреми војску, јер је морао као вазал да се покорава Муратовим захтевима. Било је очигледно да је одлучујући бој са Турцима на помолу.

Милена Ноковић упоређује различите начине живота на српском и на турском двору, у престоници Бурси, где је дворско понашање било наслеђено од Византије, а луксуз од Персије, на коме се Бајазит препуштао страственој вези са својим учитељем Камил пашом, а сплетке биле сигурно средство за прављење успешне каријере. Мурат је често боравио и у Андринопољу, данашњем Једрену, где је млади принц одлазио у харем и проводио ноћи са својим љубавником. Млади Бајазит био је леп и страствен, а препуштао се својим нагонима и у одајама палате и под шатором у пустињи, где је са везиром и номадима одлазио у лов на леопарде.

Бајазит је тада имао двадесет и три године и био је изненађујуће леп. „Врло висок и јако витак, кретао се гордим мачјим кораком. [...] Очи су му биле светле и дубоке као река, а усађене као два бадема на савршено правилном лицу. Између финог и правог носа, који је наследио од мајке, грчке принцезе Нилуфер, и црне браде, уста су му имала женске усне, јасно оцртане и чулне.

Бугарска пророчица Тамар прорекла је Бајазиту да ће имати изузетну судбину, да ће победити хришћане, да ће ићи из победе у победу и да ће се


оженити „хришћанском принцезом косе боје жита и небеско плавих очију“. Мурат је стога лукаво прекинуо његову везу са везиром Камилом, пославши овога као свог представника у Македонију, лукаво представљајући то наиме-новање као велику част. Не усуђујући се да се супротстави султану, везир се светио српском народу, у коме је остао запамћен по својој суровости.

Последња четири поглавља првог дела романа Милена Ноковић посвећу-је легендарној причи о Љуби, најмлађој кћери Југ Бодана и супрузи Бановић Страхиње, чије је неверство са Алијем, Турчином чија је мајка била Српкиња, опевано у народним песмама. Хладна и уздржана млада жена није могла да одговори на љубав свога мужа, за кога су је удали из интереса и да би се учврстиле везе међу племством. Патила је због свекрвине љубоморе и била се посветила молитви и доброчинствима. Често је одлазила из Бањске у манастир Свети Стеван. Пут је водио кроз густе шуме и плодне долине, преко каменитих и дрвених моарова на Ситници, кроз винограде и кроз шљивике, а „кметови, мушкарци и жене, са капама од црвене вуне и у плавој одећи, обрађивали су земљу“. Док је у носиљци ишла у манастир, делила је окупљеном народу дукате и златне перпере, хлеб и овчији сир, речју, понашала се у складу са обавезама српских властелинки онога времена. Но, у рукама свога отмичара, млада жена открила је страст и чулна задовољства и мислила је да је муж никада неће примити у свој дом. Потпуно неочекивано за гордог српског велможу, уместо да је отера у манастир зато што је обешчастила његово име, Страхиња нала-зи снаге да опрости својој неверној супрузи и задовољава се тиме што убија Алију у двобоју. Због тога су Бан и Љуба постали легендарни пар, а романси-јерка наглашава образовање српске властеле и њихово познавање књижевно-сти западне Европе:

Из околине, из Далмације и из краљевине Француске, Бан је позвао трувере, играчице, музичаре. Приређивао је светковине и на њих позивао властелине из суседства. Приповедачи су потанко приповедали о несре-ћама плаве Изолде и Изолде белих руку, о подвизима витезова Округлог стола. А свакоме се чинило да су у Изолди препознавали управо Љубу, а да је све јуначке одлике витезова поседовао управо Бан.

Док се српска властела препуштала лову и забавама, уживајући у предаху између двеју битака, слутан Мурат припремао је војску да освети пораз код Плочника и да коначно покори хришћане. Почетком пролећа 1389. године, он је у ружичњаку палате у Бурси присуствовао помрачењу сунца које је прорекао његов астролог Деби Рахмат. Мрак у подне протумачен је као пропаст хришћанства и превласт Османлија, ако Муратове војске из Азије и Европе нападну Србе пре жетве. Цариградски трговци убрзо су у Крушевац донели вест да се силна турска војска окупила у Пловдиву, а кнез је веровао да може да се поузда у своје савезнике Босанце, Бугаре, албанске кнежеве и Мађаре.


Градови су били добро утврђени и добро брањени, Срби су рачунали на помоћ савезника и безбрижно одржали пролећне витешке турнире „по традицији, треће недеље након Ускрса“. Турниру су присуствовали и изасланици из Цариграда, Венеције, Ђенове и Фиренце, а Јефимија и Оливера, у пратњи њеног вереника штитоноше Максима, отишле су у Грачаницу да присуствују литургији на Велики четвртак. То је умирило поданике сељаке, али не и богате трговце и занатлије, који су од својих страних пријатеља чули да две галије које је папа Урбан Седми могао да опреми у одбрану хришћанског Истока нису довољне против земаљске плиме Муратових јаничара.

Кнез Лазар је био спреман да чека да Турци крену из Пловдива, док је Југ Богдан сматрао да се не треба уздати у савезнике, већ да Срби одмах треба да нападну. Милица је растрзана између супруга и оца, а Јефимија позива најпознатију траварку, Дару из Будве, да прорекне судбину српске државе. Видовита жена тврдила је да су управо ушли у кобан период од тринаест година и да ће због распореда планета „Месец притискати Србију као каква звезда ноћи и смрти“. Прорекла је да ће Полумесец смрвити Крст, да је таква судбина и да нико против тога ништа не може, јер Бог допушта да неверници дуго наметну своје царство источним хришћанима. Управо стога отоманска ноћ пашће на Косово. Дара поклања Деспотици златан крст украшен драгим камењем који је нашла у цветном пољу поред Цариграда, а Максим даје Оливери талисман да је штити ако он погине: тугру, накит за турбан украшен сафирима и рубинима који му је дао умирући Турчин којем је Максим хтео да помогне. Као добар писац Милена Ноковић не открива тада идентитет турског великодостојника, али тим накитом симболично спаја Оливерину и Бајазитову судбину: њен вереник погинуће у боју на Косову, а млади султан препознаће у њеним рукама тугру свог негдашњег љубавника Камила.

Наговештаји трагичног исхода боја против Турака и неоствареног брака између Оливере и Максима дати су у роману кроз два необична сна. Прво је кнез Лазар уснио да му је у собу дошао соко и донео поруку од Богородице којој се претходно молио за помоћ. Свитак је најпре био неисписан, а потом су се слова низала како је Лазар читао и одмах потом нестала. Имао је мо-гућност да одабере између победе и земаљске среће и благостања своје државе и пораза своје војске и сопствене смрти, у замену за небеско царство и по-божни владар одабрао је ово потоње. Два дана касније, на путу у манастир Гра-чаницу, Оливера је уснила у носиљци и видела сопствено венчање са знацима несреће: Грачаница је била украшена цвећем које доноси несрећу, а фреске и генеалошко стабло Немањића нестали су са зидова, док је патријарх Максима крунисао обичним грубим бакарним колутом са испреплетаним трњем. Све је указивало на то да је идиличном животу у изобиљу и здрављу дошао крај и да је судбина српског народа била да страда и да пати.

У трећем делу, на четрдесет пет страница, Милена Ноковић описује бој на Косову, најпознатију битку српске историје у којој су се сукобили


хришћанство и ислам. Док је кнез Лазар, познат по својој побожности, био помирен са судбином и смирено очекивао да положи живот за своју веру и за своју земљу, стари Југ Богдан, представник лозе ратника, једва је чекао да се опет бори против неверника, а они који су учествовали у боју на Плочнику били су опрезнији и саветовали да се не потцењује непријатељ, јер је Мурат био лукав, а његова војска добро наоружана и фанатично мотивисана да се бори против Крста. Млади су једва чекали да до сукоба дође, уверени у своју победу и пировали су уочи битке. Сјај и богатство српске властеле видели су се и у војничком логору: шатори су били од свиле, под застрт теписима, посуђе од сребра и злата, а пехари украшени драгим камењем. Свилена одећа извезена златном и сребрном жицом, украшена бисерима и драгим камењем, могла се мерити са сваким европским двором.

Распоред војске био је типичан за средњи век: витезови на коњима били су распоређени у збијене редове, а испред њих су били стрелци и пешадија наоружана копљима, мачевима и топузима. Српски витезови носили су окло-пе и кошуље од металних нити, а на глави кациге од злата и сребра, што је у топлом дану представљало велики терет, док су Турци имали свилене тунике и простране жичане кошуље и кретали се тако лако да су њихови турбани личили на шарене облаке. Сто хиљада војника добро наоружаних сабљама, копљима и стрелама било је спремно да се обруши на српску војску, јер је Мурат одустао од камила и определио се за стрелце и пешадију. Док су Турци били јединствени да жртвују живот у славу Алаха, у српском табору неслога и издаја претиле су да осетно ослабе српске снаге. Због оптужбе Вука Бранковића, Милош Обилић одлучује да покаже своју оданост Лазару тиме што ће убити турског султана. У први мах чинило се да ће Срби победити, јер су разбили лево крило Муратове војске, а Милош је успео да убије султана, али и сам губи живот под кишом стрела и од удараца сабљом. Уместо да се обесхрабре што су изгубили вођу, Турци су под Бајазитовим вођством однели победу, иако су и сами платили високу цену свог успеха:

Дан се ближио крају. У светлости вечери, Бајазит, нови цар Отомана, победник на Косову, освајач српског краљевства, хтео је да погледом одмери ширину и стварност свог тријумфа. Оно што је видео нису били само мртви и рањени хришћани. Већ и његови. Од више од сто хиљада људи који су се сукобили, остало је живо само неколико хиљада. Пред крвавом земљом прекривеном турбанима које је његов коњ газио, Баја-зита обузе бес. Он нареди да се докрајче сви хришћани што су лежали рањени на бојном пољу. Што би учињено, сред јечања које се продужило до сванућа.

На пољу Косову остали су да леже кнез Лазар и његове велможе, Турци су спалили њихов логор и опљачкали све драгоцености, а Бајазит је постао


моћни господар српске државе. Пророчанство се испунило и отоманска ноћ пала је на Косово, а Милица је морала да смогне снаге да се бори за своје поданике и да спасе српске светиње. Цена коју ће морати да плати да би успела у свом науму била је огромна: морала је да дâ своју кћер Оливеру султану за жену, а своје синове Стефана и Вука да пошаље као таоце крхком споразуму са Бајазитом да ће поштедети народ и српске цркве и манастире. Ова мудра жена достојно је заменила свога мужа на престолу, успела је да спречи Вука Бранковића да се прогласи владаром над својим суседима и да се усагласи са својим вазалима јер су им интереси били заједнички, али је била свесна да са Бајазитом није могла да преговара нити да му поставља услове. После победе на Косову, султан је желео да своју власт прошири на Бугар-ску, Пољску, Мађарску и Влашку. Био је спреман за нове масакре и одбио је понуду Венеције да склопе споразум о ненападању. „Узвишена Порта жели убудуће да цео свет држи као јаје у руци!“, поручио је амбасадорима Венеције у Брусу. Био је неумољив и према српским изасланицима који су му донели Миличине дарове: соколове, скупоцене тканине, кожне рукавице украшене бисером, раскошне амове и седла, ђеновски брокат, сребрну мастионицу и златне пехаре, као и данак у златницима. Желећи да испуни пророчанство Бугарке Тамар, хтео је да се ожени Оливером, „косе светле као Месец и очију прозирно плавих као воде планинског језера“, док је њену браћу хтео за ваза-ле који ће служити Полумесецу. Сматрао је да ће његов брак служити на част и бити користан за оба народа, јер сви хвале принцезину лепоту и умност. Једини Бајазитов уступак био је уверавање да ће Оливера моћи несметано да и даље исповеда своју веру, јер је османлијско царство увек толерисало обра-зованим људима, јеврејима и хришћанима да наставе да упражњавају своју веру.

Оливера је била свесна да ће њен брак бити од користи круни и једину утеху налазила је управо у Богу. Иако је схватала државне разлоге и интерес српског народа, била је дубоко несрећна при помисли да ће живети затворена у харему, окружена женама и робовима чији језик не говори и чије обичаје не познаје. После венчања у Аласа-Хисар џамији недалеко од Ниша, требало је да с пратњом оде у Бурсу, а Јефимија ју је тешила истичући да су султани одавно прихватили дворске обичаје Цариграда, да се тамо поред турског, персијског и арапског говоре и словенски језици, а да ће је Валиде, Бајазитова мајка, грчка принцеза, блага и образована, прихватити раширених руку. Поред тога, како је прорекла Дара Будванка, Оливерина лепота биће њено моћно оружје и штит код образованог Бајазита:

Тај брак биће веома повољан за принцезу. Оно што Бајазит воли више од свега јесте лепота. Освојиће га Оливерина лепота. Она ће постати његова робиња, али и он ће бити њен роб. Он ће владати њоме, али и она ће владати њиме. Његовим чулима и његовим духом. Волеће је правом


љубављу. То је записано у будућности и сигурно ће се остварити. Поред тога, Султан ће се везати за принца Стефана и волеће га као да му је син. Он ће постати славан деспот кога ће његов народ волети. Током своје владавине, донеће Србији мир. Мрачнија је будућност Бугарске, Влашке, Пољске и Мађарске. Оне ће бити опустошене. Далеко од тога да су ратови окончани.

Милена Ноковић вешто преплиће историју и косовски мит, пророчан-ства и догађаје, љубавну причу између Бајазита и Оливере и султанове по-ходе против земаља Централне и Западне Европе. Износи да сви Срби нису одобравали Миличину одлуку да дâ своју кћер из државних разлога султану за жену, што се могло тумачити и као мудар потез за добробит народа и као нови доказ слабости. Међутим, тај поступак мајке која се одриче својих синова и најмлађе кћери, да би олакшала положај свог пораженог народа, вредан је хвале и знак је мудрости владарке, која сопствена осећања жртвује ради добробити својих поданика. Младићи и девојке, свесни своје дужности, одрасли су пре времена и свесно и одлучно прихватили своју судбину. По снегу, кад природа као да спава очекујући пролеће да се пробуди, Оливера свесно прихвата свој задатак према Богу, Круни и свом положају принцезе, а награду ће добити у чињеници да су се Бајазит и она искрено заљубили једно у друго, што ће њен положај Султаније учинити лакшим, ако не и пријатним, јер ће морати да се суочи с дворским сплеткама и с политиком.

Пет поглавља у књизи посвећена су Оливерином животу у харему у Бурси, где се оријантални мириси мешају са скупоценим намештајем у мермер-ним дворанама, у којима су супружници открили међусобну страст. Но, Оли-верина лепота није била довољна да укроти Бајазитову силну жељу да освоји свет и последњих тридесетак страница романа посвећене су историјским догађајима и Бајазитовој пропасти. Машарски краљ Сигисмунд позвао је у помоћ своје суседе, које је папа Бонифације IX још од 1394. подстицао на свети рат. Филип Смели, војвода Бургоње, први се одазвао и поставио свог сина Жана од Невера на чело војске спремне да брани хришћанство. Немци, Енглези, Италијани и Пољаци придружили су се Французима и сви су били уверени да ће поразити Бајазита. Влашки кнез Мирча придружио им се код Будима и сви су одлучили да заузму Никопољ, јужно од Дунава у Бугарској. Бајазит, чија је војска била окупљена у Трнову, успео је да их победи 25. септем-бра 1396. Град симболичног имена, „Град победе“, био је кобан по хришћане, али је Бајазит платио цену своје жеље да, попут Александра Македонског, осво-ји цео свет: њега је победио Тамерлан са својих сто хиљада коњаника 1402, у долини Анкаре. Годину дана касније, заробљени и понижени Бајазит умире, а Тимур допушта Оливери да се врати у Србију.

Милена Ноковић написала је роман који слика судбину средњовековне Србије и њену пропаст пред најездом Отомана. Требало је сачекати 1912. годи-


ну да и последњи Трчин напусти Србију, а краљ Александар Први 1914. запалио је у Дечанима свеће које је кнегиња Милица даровала манастиру са аманетом да се запале кад се Србија ослободи од Турака. Пламен свећа које су чуване од 1390. симболично је означио да је престала отоманска ноћ над Косовом и да је српском народу коначно сванула зора која му обећава бољу будућност. Поред кнеза Лазара и српске властеле изгинуле у боју на Косову три жене обележи-ле су српску средњовековну историју: кнегиња Милица, која је од 1389. до 1393. владала Србијом и сачувала је за свог сина Стефана; мудра деспотица Јефимија која јој је помагала у дипломатији својим саветима и Оливера, која је из државних разлога постала султанија Оливера Деспина и по повратку из Азије већином живела у Дубровнику. Две монахиње покопане су у манастиру Љубостињи, у који су се повукле и помагале унесрећеном народу, тако да успомена на њихова доброчинства и жртве и данас живи у српском народу, а Милена Ноковић, Францускиња српског порекла, испричала је трагичну судбину свога народа и источног хришћанства лепим француским језиком и тиме је учинила доступном свима који читају на језику који је вековима био језик дипломатије. Њене речи разгоне отоманску ноћ над судбином српског народа, чиме је заслужила признање читавог српства.

Ljiljana Matić

THE FATE OF THE SERBIAN PEOPLE ON THE EVE AND AFTER THE BATTLE OF KOSOVO IN MILÉNA NOKOVITCH’S NOVEL

AND THE OTTOMAN NIGHT FELL ON KOSOVO

Summary

Miléna Nokovitch is the French novelist of Serbian origin proud of her roots. Therefore proudly tells her fellow French her story of the glorious past of the Serbian people, heir to the bizantine culture, whose kings – through marriage ties – were close relatives of most illustrous regents of medieval Europe. In her historical novel And the Ottoman night fell on Kosovo Miléna Nokovitch gives us the picture of Serbia in the second half of XIVth century, this powerful state on the edge of the Western Christian whose customs and arts were the seal of the influence of the French Queen Helen of Anjou, cousin of St. Louis. Many details and aspects of daily


life at the court of Prince Lazar revive the myth about the height of power and prosperity of the mediaeval Serbian state. It is precisely this richess that becomes the object of lust of conquering Ottomans and – after the Battle of Kosovo – the Serbian lords disappear from the historical stage, and Princess Olivera was forced to marry the Sultan Bajazet. This union, forced first and then transformed into passion, born in the Sultan’s court, bears the marks of Oriental splendor and fragrance urging the king to carnal pleasures. By this deadly embrace Miléna Nokovitch stress the collaps of Christianity and in the tragic destiny of the people she demonstrates the cataclism of civilisation oppressed more then four centuries by the conquerors from Asia.

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМАМЕЂУНАРОДНИ ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК

Књига 2: Књижевност

1. издање, 2010. година

ИздавачФилозофски факултет

Косовска Митровица, Филипа Вишњића бб

ЛекторСнежана М. Кнежевић

Графички уредник,дизајн и корицеБорис Поповић

КутијаАлександар Радовановић

Борис Поповић

КоректорМилка Цанић

ПреломВојислав Несторовић

Обим: 36 ¼ штампарских табакаФормат: 16,5 × 23,5 cm

Рукопис предат у штампу децембра 2010. године.Штампање завршено децембра 2010. године.

Штампа„Службени гласник“, Београд

811.163.41.09:398(497.115)(082)821.163.41.09(497.115)(082)930.85(=163.41)(497.115)(082)

КОСОВО и Метохија у цивилизацијским токовима : међународни тематски зборник. Књ. 2, Књижевност / [главни и одговорни уредник Драги Маликовић ; уредник прве књиге Софија Милорадовић]. - 1. изд. - Косовска Митровица : Филозофски факултет, 2010 (Београд : Службени гласник). - 578 стр. : илустр. ; 24 cm

На врху насл. стр. : Универзитет у Приштини. - Радови на срп. и рус. језику. - Тираж 400. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад. - Summeries ; Резюме.

ISBN 978-86-80273-51-8ISBN 978-86-80273-49-5 (за издавачку целину)

a) Српска народна књижевност - Мотиви - Косово и Метохија - Зборници b) Српска књижевност - Косово и Метохија - Зборници c) Срби - Културна историја- Косово и Метохија - ЗборнициCOBISS.SR-ID 180542220

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

друге књиге Валентина Питулић

Косово и Метохија у цивилизацијским токовима (књ. 2:...

Documents