Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, (књ. 5:...

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМА

МЕЂУНАРОДНИ ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК

универзитет у приштинифилозофски факултет

косово и метохијау цивилизацијским токовима

међународни тематски зборник

Књига 5Педагогија

ПсихологијаФилозофија

косовска митровица2010

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМАМеђународни тематски зборникКњига 5: Педагогија, Психологија, ФилозофијаФилозофски факултет универзитета у Приштини2010. година.ISBN 978-86-17-80273-54-9

Главни и одговорни уредникроф. р Драи Маликовић

Уредници пете књигеоц. р Јасна Парлић-Божовићоц. р Мирослав Крсићоц. р Алексанар Перовић

РЕДАКЦИЈА ЗБОРНИКАИнострани чланови

оц. р Сефан Иванов Анчев (Велико Трново, Бугарска), роф. р Зинаиа Тихоновна Го лен -кова (Москва, Русија), роф. р Миомир Дашић, редовни члан ЦАНУ (Подгорица, Црна Гора), роф. р Анаолий Василъевич Дмириев, дописни члан РАН (Москва, Русија), роф. р Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ (Подгорица, Црна Гора), prof. dr John Laughland (Париз, Француска), prof. dr Barbara Lomagistro (Бари, Италија), роф. р Валерий Анреевич Мансуров, (Москва, Русија), р Миора Милин (Темишвар, Румунија), роф. р Энелина Сереевна Смирнова, инострани члан САНУ (Москва, Русија), prof. dr Wojciech Szczepański (Познањ, Пољска),prof. dr Gabriella Schubert, инострани члан САНУ (Јена, Немачка), оц. р Анрей Аремович Тащиан (Краснодар, Русија), роф. р Свелана Михайловна Толсая, инострани члан САНУ (Москва, Русија), роф. р Иван Чароа, инострани члан САНУ (Минск, Белорусија)

Домаћи чланови

роф. р Марко Алаић, оц. р Живора Ђорђевић, роф. р Раомир Ђорђевић, оц. р Ми-рослав Крсић, роф. р Алексанар Лома, оисни члан САНУ, роф. р Драи Маликовић, роф. р Данило Ж. Марковић, роф. р Софија Милораовић, роф. р Наа Милошевић-Ђорђевић, оисни члан САНУ, роф. р Абулах Мушовић, роф. р Рамила Обраовић,оц. р Јасна Парлић-Божовић, оц. р Алексанар Перовић, роф. р Прера Пиер, о и-сни члан САНУ, роф. р Валенина Пиулић, роф. р Коса Чавошки, оисни члан САНУ, оц р Урош Шуваковић

Издавање овог зборника помогао је Завод за уџбенике.















КОСОВО И МЕТОХИЈА У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМАМеђународни тематски зборникКњига 2: Књижевност

Филозофски факултет Универзитета у Приштини2010. година

ISBN 978–86–80273–51–8

Главни и одговорни уредникПроф. р Драи Маликовић

Уредник прве књигеПроф. р Софија Милораовић

Редакција Зборника

Инострани чланови

Доц. др Стефан Иванов Анчев (Велико Трново, Бугарска), проф. др Зинаида Тихоновна Голенкова (Москва, Русија), проф. др Миомир Дашић, редовни члан ЦАНУ (Подгорица, Црна Гора), проф. др Анатолий Василъевич Дмитриев, дописни члан РАН (Москва, Русија), проф. др Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ (Подгорица, Црна Гора), prof. dr John Laughland (Париз, Француска), prof. dr Barbara Lomagistro (Бари, Италија), проф. др Валерий Андреевич Мансуров (Москва, Русија), др Миодраг Милин (Темишвар, Румунија), проф. др Энгелина Сергеевна Смирнова, инострани члан САНУ (Москва, Русија), prof. dr Wojciech Szczepański (Познањ, Пољска), prof. dr Gabriella Schubert, инострани члан САНУ (Јена, Немачка), доц. др Андрей Артемович Тащиан (Краснодар, Русија), проф. др Светлана Михайловна Толстая, инострани члан САНУ (Москва, Русија), проф. др Иван Чарота, инострани члан САНУ (Минск, Белорусија)


Проф. др Марко Алаић, доц. др Живора Ђорђевић, проф. др Раомир Ђорђевић, доц. др Мирослав Крсић, проф. др Алексанар Лома, дописни члан САНУ, проф. др Драи Маликовић, проф. др Данило Ж. Марковић, проф. др Софија Милораовић, проф. др Наа Милошевић-Ђорђевић, дописни члан САНУ, проф. др Абулах Мушовић, проф. др Рамила Обраовић, доц. др Јасна Парлић-Божовић, доц. др Алексанар Перовић, проф. др Прера Пиер, дописни члан САНУ, проф. др Валенина Пиулић, проф. др Коса Чавошки, дописни члан САНУ, доц. др Урош Шуваковић

ISBN 978–86–80273–54–9 ISBN 978–86–80273–49–5 (за издавачку целину)

Рецензентипроф. др Павел Евгеневич Бойкопроф. др Верица Стаменкова Трајковаdoc. dr Panajotis Cakirpaloglu

РЕДАКЦИЈА ЗБОРНИКА

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМАМеђународни тематски зборник Књига 3: Историја, Историја уметностиФилозофски факултет универзитета у Приштини2010. година.ISBN 978-86-17-80273-52-5


Уредник треће књигероф. р Марко Алаић

Помоћници уредникаасс. мр Далибор Елезовићасс. мр Бранка Гуољ


оц. р Сефан Иванов Анчев (Велико Трново, Бугарска), роф. р Зинаиа Тихоновна Голен-кова (Москва, Русија), роф. р Миомир Дашић, редовни члан ЦАНУ (Подгорица, Црна Гора), роф. р Анатолий Васильевич Дмитриев, дописни члан РАН (Москва, Русија), роф. р Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ (Подгорица, Црна Гора), prof. dr John Laughland (Париз, Француска), prof. dr Barbara Lomagistro (Бари, Италија), роф. р Валерий Анреевич Мансуров, (Москва, Русија), р Миора Милин (Темишвар, Румунија), роф. р Энгелина Сергеевна Смирнова, инострани члан САНУ (Москва, Русија), prof. dr Wojciech Szczepański (Познањ, Пољска),prof. dr Gabriella Schubert, инострани члан САНУ (Јена, Немачка), оц. р Анрей Артемович Тащиан (Краснодар, Русија), роф. р Светлана Михайловна Толстая, инострани члан САНУ (Москва, Русија), роф. р Иван Чароа, инострани члан САНУ (Минск, Белорусија)


роф. р Марко Алаић, оц. р Живора Ђорђевић, роф. р Раомир Ђорђевић, оц. р Ми-рослав Крсић, роф. р Алексанар Лома, оисни члан САНУ, роф. р Драи Маликовић, роф. р Данило Ж. Марковић, роф. р Софија Милораовић, роф. р Наа Милошевић-Ђорђевић, оисни члан САНУ, роф. р Абулах Мушовић, роф. р Рамила Обраовић,оц. р Јасна Парлић-Божовић, оц. р Алексанар Перовић, роф. р Прера Пиер, о и-сни члан САНУ, роф. р Валенина Пиулић, роф. р Коса Чавошки, оисни члан САНУ, оц.р Урош Шуваковић

Зинаида

Андреевич

Андрей

Чарота,

ПЕДАГОГИЈАСветозар Чановић

СРПСКО ШКОЛСТВО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ НА КРАЈУТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

Слађана АнђелковићНАСТАВА ЈЕСТАСТВЕНИЦЕ У ОСНОВНИМ ШКОЛАМА НАКОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . 25

Драгана БогавацКВАЛИТЕТ КАО ИМПЕРАТИВ У ОБРАЗОВАЊУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

Јасна БожовићПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА КОРЕНИ СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ НАПОДРУЧЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43

Владан ВиријевићГИМНАЗИЈА У ПРИШТИНИ 19131941. ГОДИНЕ ПРИЛОЗИ ЗАПРОУЧАВАЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

Предраг ЖивковићНАСТАВНИЦИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ОТЕЖАНИМУСЛОВИМА РАДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61

Татјана Компировић, Сретен МакевићОСНОВНИ ПРОБЛЕМИ У ВАСПИТАЊУ И ОБРАЗОВАЊУДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА КОСОВА И МЕТОХИЈЕНА РАЗМЕЂИ XX И XXI ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

Раденко С. Круљ, Звездан АрсићДРЖАВНОСТ, ПРОСВЕЋИВАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕСРПСКОГ НАРОДА НА БАЛКАНУ 11681371 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85

Радивоје Кулић, Игор ЂурићАНДРАГОГИЈА У КОНЦЕПЦИЈИ СТУДИЈА НА НЕКИМВИСОКОШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101

Саит КачапорРАЗВОЈ ПЕДАГОШКЕ МИСЛИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ . . . . . . . . . . . . 113

Драгана СпасићУЛОГА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИНА КРАЈУ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137

Драго ПантићУНИВЕРЗИТЕТСКА ПЕДАГОГИЈА У ФУНКЦИЈИ ПРЕОБРАЖАЈАВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . 143

САДРЖАЈ

6 Косово и Метохија у цивилизацијским токовима

Татјана Матановић, Сретен МакевићУЧИТЕЉИ О СТРУКТУРИ ПРИРОДНОНАУЧНИХ САДРЖАЈАУ ОСНОВНОЈ ШКОЛИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157

Весна МинићСТАВОВИ УЧИТЕЉА О ОПШТЕМ ОСНОВНОШКОЛСКОМ ВАСПИТАЊУИ ОБРАЗОВАЊУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА . . . . . . 175

Јасна Парлић-Божовић, Илинка МушикићАКТИВНА НАСТАВА НА ПОДРУЧЈУ КОСОВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193

Зорица Станисављевић-ПетровићСАВРЕМЕНА ПРЕДШКОЛСКА УСТАНОВА И ДРУШТВЕНА СРЕДИНА . . . . 207

Љиљана Чолић „ЦАРИГРАДСКИ ГЛАСНИК“ НАЦИОНАЛНИ И ПРОСВЕТНИПУТОВОДИТЕЉ КОСМЕТСКИХ СРБА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221

ПСИХОЛОГИЈА

Бојана Димитријевић, Гордана Николић, Мирослав КрстићПСИХОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЖЕНА У ИЗБЕГЛИШТВУ . . . . . . . . . . 235

Вероника Ишпановић-РадојковићПСИХОЛОШКИ ОПОРАВАК НАКОН ТРАУМАТСКИХИСКУСТАВА У ДЕТИЊСТВУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241

Мирослав Крстић, Бојана Димитријевић, Гордана НиколићЕМОЦИОНАЛНА ЛАБИЛНОСТ / СТАБИЛНОСТ АДОЛЕСЦЕНАТАСА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕНАТО БОМБАРДОВАЊА И ИЗБЕГЛИШТВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253

Јелена Минић, Душан Ранђеловић, Драгана СтанојевићОСЕЋАЈ КОХЕРЕНТНОСТИ, САМОПОШТОВАЊЕ И ПРОАКТИВНО ПРЕВЛАДАВАЊЕ СРЕДЊОШКОЛАЦА У УСЛОВИМА ДРУШТВЕНЕКРИЗЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261

Гордана Николић, Мирослав Крстић, Бојана ДимитријевићПРИНЦИПИ ПСИХОСОЦИЈАЛНЕ ПОМОЋИРАСЕЉЕНИМ И ИЗБЕГЛИМ ЛИЦИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 277

Данка М. РадуловићСАМОПОТВРЂИВАЊЕ АНТИХЕРОЈА У УСЛОВИМА РАТА, КРИЗЕ ИДРУШТВЕНИХ ПРОМЕНА НА ПРОСТОРУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ . . . . . . . 285

Драгана СтанојевићСУБЈЕКТИВНА ДОБРОБИТ МЛАДИХ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИНА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301

Милорад ТодоровићАГОНИЈА ИЗБЕГЛИШТВА: ПРОРАДА НОСТАЛГИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . 319

ФИЛОЗОФИЈА

Димитър В. АтанасовАНТРОПОЛОГИЯ НА ГЕРОИЧНОТО В КОСОВСКИЯФОЛКЛОРЕН ЦИКЪЛ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 331

Бранко БаљМОДЕРНИ ПРОИЗВОЂАЧИ ЖРТВОВАЊА И ЊИХОВЕ ЖРТВЕ . . . . . . . . . 353

Садржај 7

Бойко Лариса Алексеевна„О СОПРОТИВЛЕНИИ ЗЛУ СИЛОЮ“: ИДЕЯ СЕРБСКОГО НАРОДАВ СВЕТЕ ФИЛОСОФИИ ХРИСТИАНСКОЙКУЛЬТУРЫ И. А. ИЛЬИНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 363

Бойко Павел ЕвгеневичСУДЬБА КОСОВО И МЕТОХИИ В КОНТЕКСТЕ ФИЛОСОФИИИСТОРИИ ХРИСТИАНСКОГО МИРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 371

Борис БратинаТЕОРИЈА ЈЕДНОГ ДАНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 377

Вишња БратинаКОСМЕТ ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА КАО ТАЧКА ОТПОРА . . . . . . . . . . . . . . 385

Радомир ВиденовићСМРТ КАО МЕРА ЖИВОТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 391

Владимир С. ГлаголевЖЕРТВЕННОСТЬ И ТЕРПЕНИЕ КАК ОНТОЛОГИЧЕСКИЕРЕАЛИИ ЭКЗИСТЕНЦИИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 399

Остоја Д. ЂукићКОСОВСКА ЖРТВА ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЛАЗАРА . . . . . . . . . . . . . . . . . 413

Димитрије М. КалезићКОСОВСКИ ЕТОС ФИЛОСОФИЈА ХРИШЋАНСКОГУВЈЕРЕЊА И ЖИВЉЕЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 425

Владимир Н. КатасоновРЕЛИГИОЗНОФИЛОСОФСКОЕ НАСЛЕДИЕ СВЯТИТЕЛЯ НИКОЛАЯ ВЕЛЕМИРОВИЧА И ПРЕПОДОБНОГО ИУСТИНА ПОПОВИЧА ИСОВРЕМЕННЫЙ ЭТАП ЦИВИЛИЗАЦИИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 441

Др Александар ПетровићКОСМЕТ ИЗМЕЂУ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈЕ . . . . . . . . . . . 449

Неџиб ПрашевићКОСОВО И МЕТОХИЈА КАО КЉУЧНА РЕЧПРЕСЕДАН И ПРЕЦЕДЕНТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 465

Цветина РачеваАССИМЕТРИЯ И ИНТЕГРАЦИЯ ИСТОРИЧЕСКОГО БЫТИЯ . . . . . . . . . . . 477

Анатолий Н.СамаринИЗМЕЂУ КОСМЕТА И КУЛИКОВА ПОЉА: РУСИЈА И СРБИЈА НА РАСПУЋУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 491

Маргарита В. Силантьева ТРАНСЦЕНДЕНТАЛЬНЫЕ МОСТЫ МЕЖДУВРЕМЕНЕМ И ВЕЧНОСТЬЮ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 497

Андрей А.ТащианО ЛОГИКЕ ИСТОРИЧЕСКОЙ ЖЕРТВЫ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 509

Cornel Haranguş МЕТАФИЗИКА И ПРИСТУП СТВАРНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 519

ПЕДАГОГИЈА

УДК 371(497.115)” 18”

Светозар ЧановићКосовска Митровица, Србија

СРПСКО ШКОЛСТВО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ НА КРАЈУ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ

У раду је посебна пажња посвећена оснивању и развоју савремених осно-вних школа по угледу на тадашња достигнућа у Србији (посебно у другој половини XIX века). И на Косову и Метохији „под утицајем продирања европ-ског капитализма“ и тадашњих догађања у Србији сагледавамо јављање гра-ђан ског сталежа који се, упркос веома тешким условима, заједно са црквеним круговима, упорно бори за јачање националне свести и националног окупља-ња ради све снажнијег отпора турским властима. Са доласком нових, шко-ло ванијих учитеља у школски живот уводе се нови педагошки погледи, при-мењују нови наставни планови и програми и савремени уџбеници. У таквим околностима школство добија све већи значај за српски живаљ на овом тлу и као услов за унапређење живота људи и као важан фактор за ослобођење од турског ропства.

Кључне речи: савремена основна школа, турска окупација, јачање нацио-налне свести, нови наставни планови и програми, богословско-учитељска школа, Србија, Косово и Метохија, Српска православна црква

Прва половина XIX века не доноси ништа значајније у домену српског школства у овим крајевима, иако не можемо занемарити она збивања у дру-штвеном животу тога времена која ће значајно условљавати радикалније про-мене до којих ће, посебно у другој половини XIX века у школству, доћи. Дру-штвени развој и посебно економске промене условљавају рађање оних сна га које, због природе свога настанка и постојања неће моћи да се мире са насле-ђеним ста њем.

Управо тада се преузимају и неке реформе из Цариграда. „Преуређење турског царства вршило се под утицајем продирања европског капитализма. Он ће разарати у њему феудалне односе, разбијати балканску чаршију и ње ну трговину и занатство и, што је врло важно, повољно утицати на изгра ђивање грађанске класе код хришћанских народа на Балкану а самим тим и на јачање


национално-ослободилачких покрета балканских народа“1. Развој но вих дру-шт вених односа све више истиче потребу за писменошћу. Посебно се у овим новим условима грађански сталеж (пре свега у лицу трговаца) у највећим гра-довима јавља као нарастајућа снага, која ће све упорније тражити нове облике и садржаје образовања који треба да надоместе оне традиционалне који више не могу да одговоре новим друштвеним потребама. Све то, разумљиво, неће ићи ни лако ни брo, али већ у другој половини 19. века видимо да се реализују многе замисли у домену школства, уз све израженију сарадњу црквених кру-гова на овом тлу. Српско свештенство одржава чврсте везе са народом и акти-вно учествује у његовој борби за даље јачање националне свести и национално окупљање те и за учвршћивање верских уверења која су у наведеним условима многи страни фактори настојали да наруше.2

Тако, идеја о могућности организованијег отпора турским властима до-бија све конкретније облике, чему, наравно, све више погодује и доприноси све оно што се у то време догађа у Турској и око ње. Турске власти у овим новим условима са све израженијим подозрењем гледају на свеукупну просветну активност код Срба у овим крајевима, нарочито од времена изразитог заошт-равања односа са Србијом и српско-турских ратова и устанака у Херцеговини и Босни. Али, и поред тешкоћа које условљавају, понекад, не само стагнацију већ и дубоке падове ипак, целовито посматрано, просветни живот код Срба на овом тлу јача. Познате су битне карактеристике и одреднице етапе у развоју школства у Срба на Косову и Метохији која означава границу између старе, традиционалне школе, тј. школе манастирског типа и нове у то време модерније школе која је одговарала потребама и схватањима градског елемента. Зато се овде на томе нећемо задржавати већ ћемо изложити проблематику која је предмет нашег интересовања.

Прве савремене школе на Косову и Метохији отварају се у Призрену (1857. год.) затим у Приштини (1859. год.). У Пећи је (1864. год.) такође отворена савремена школа. У Призрену је у тој школи радио као први учитељ Никола Мусулин, а у Приштини је радио Милан Ковачевић. У Пећи је дошао за учи-теља нове школе свршени богослов Сава Дечанац, који је касније завршио Духовну академију у Кијеву и био постављен за првог ректора призренске Богославско-учитељске школе (1871. год.). Мусулина и Ковачевића су за учи-теље довели трговци из наведених градова. Обојица су били школовани људи

1 Др Васа Чубриловић, Историја политичке мислиу Србији XIX века, Београд, 1958, страна 216.

2 Овде нема скоро никаквог утицаја пропаганда бугарске егзархије иако је било доста по кушајада и на Косову продре. Грчке школе су понегде егзистирале на овом подручју. Наше свештенство и даље је задржавало важну улогу, иако су на челу Рашко-призренске митрополије били већином Грци. Црквена структура и даље активно учествује у организовању просветног живота и школства, иако ће се борба против Цариградске патријаршије и грчких владика во-дити још дуго и отежати развој просветног живота.

Светозар Чановић: Српско школство на Косову ... 13

широких погледа, национални радници коју су својом активношћу много учинили на окупљању националних снага на Косову и Метохији. Значајан удео у том смислу имао је и Паја Поповић из Срема који ради у школи у Пећи. Сви тадашњи писци који се баве просветним животом Срба на Косову и Ме-тохији (Зарија Поповић, др Ј. X. Васиљевић и други) пишу о раду Мусулина и Ковачевића, па наглашавају да је њиховим доласком направљен „преокрет“ у школству у овим крајевима. И Мусулин и Ковачевић су поред редовне наставе у школама развили доста жив рад на просвећивању грађана изван школа. Али оно што је оставило најдубљи траг у њиховом раду је организовање савременијег васпитно-образовног рада у школи што ће послужити као веома значајан узор многим учитељима који ће се укључити у наставни рад у другим местима на Косову и Метохији, па и онима који ће после њих доћи. Ови учитељи наставу изводе највише по угледу на праксу школа у Србији. Они раде по истом наставном плану и програму. Уџбенике набављају такође у Србији. Читав њихов рад представља реализацију нових педагошких погледа на којима су се могли упознати и у Србији, па и у другим земљама са којима је Србија сарађивала у то време.3

Милан Ковачевић је одмах пројектовао и изградњу школске зграде ко ја је имала све услове за несметан рад. Према Зарији Поповићу, који је био Ко-вачевићев ђак и с њим доцније у Врању као учитељ радио у приштинској шко-ли, радило се по истом наставном плану и програму као и у школама у Србији, па и српска граматика и историја. Ковачевић је као необавезне предемте предавао и рачун по гимназијском програму и општу историју.4 За Николу Мусулина знамо да је водио наставу по истим наставним плановима и про-грамима који су у школама у Србији примењивани. Из постојеће литературе сазнајемо да је Мусулин био веома цењен и као учитељ, али и као „национално-револуционарни радник“. Он је и покренуо оснивање Богославско-учитељске школе у Призрену. Године 1859. код попа Симе Поповића у селу Дворани пронашао је тзв. Призренски рукопис Душановог законика и однео га у Београд. Поред књижевних радова написао је и Мисли о настави 1881. го-дине. Такав је био и Паја Поповић који је веома успешно радио у школи у Пећи. Сви су они, поред редовног школског рада, веома активно радили са писменим младићима, слали неке од њих у Србију на даље школовање, на-

3 Цитираћемо овде неке делове уговора учитеља Милана Ковачевића који је он склопио са црквено-школском општином у Приштини прве године по доласку из којег се најбоље са-гледавају основи на којима је постављен рад ове школе: „1-во Учитељ Милан Давидов обавезујем се да децу у школи Приштинској по најновијим уредбама и наставлении као у Србији и другим Европским школама у Србским наукама настављати и пропису школском учити... и даље: 2-го Ми грађани Обштества Приштине погодисмо госп. Милана К. Давидов да нам нашу за школу способну децу, као што се речени учитељ обавезао у Србским наукама по наставлинију обучава...“

4 У свом путопису Макензијева и Избијева пишу да је српска историја предавана кри шом.


бављали нове књиге из Србије и упркос разних сметњи све више снабдевали остале учитеље новим уџбеницима и осталом школском литературом. Ипак, треба овде истаћи чињеницу да је иницијатива за помоћ српским школама у овим крајевима била доста дуго у рукама појединаца, црквених старешина и појединих богатијих београдских породица. Тек од 1864. године српска држава преузима бригу за шире и организованије школовање омладине из ових краје-ва, као и за редовније слање уџбеника за ове школе.

Избијањем босанско-херцеговачког устанка 1875. године стање се на Косову и Метохији битно изменило. Настале су тешке прилике: немири, на-сиља и др., што није дозвољавало нормалан рад школа. Као резултат срп ско-турског рата 1876. године највећи број школа је престао да ради. Има по датака да су радиле неке школе у Средачкој жупи, Ораховцу, у Великој Хочи и Зочишту. Радиле су и неке школе у Сиринићкој жупи, школе у Ранилугу и Пет ровцу. Радила је и школа у Дечанима. Ово је, ипак, период нереда, опште не сигурности – кад турске власти повећавају притиске, намете и дажбине. Врши се прогањање учитеља и свештеника, а образовани су и преки су до ви.

Све чињенице, међутим, говоре у прилог томе да се после српско-турских ратова наставило са проширивањем школске мреже и стварањем предуслова за њен даљи развитак. Али још важније је сазнање да је у овом периоду започета и широко развијена активност за уношење нових савремених педагошких схватања у наставу.

Наравно, то не значи да је таква активност и завршена јер се за достиг ну-ћима у Европи па и у школама Србије још доста заостајало. Али је непо бит на истина да је са просветном активношћу Милана Ковачевића и Николе Мусулина „направљен преокрет у школству ових крајева“.5 Зато ми с пуно права ово и узимамо као први битан фактор од посебног значаја за школски живот овде при крају турске владавине.

Други битан фактор који заслужује да се посебно размотри је, свакако, улога српске државе у развоју српских школа на Косову и Метохији и јачању национално-ослободилачке активности на овим просторима. Истакли смо напред да ће после првих радикалних мера за осавремењавање наставе у овим нашим школама тај процес бити настављен (са извесним прекидима) од стра-не школованих учитеља који долазе из Србије и других наших крајева. Из Срб ије се предузимају многе мере да се помогне развоју просветног живота на Косову и Метохији. Ипак, треба нагласити, да ће држава тек од 1864. године преузети бригу око школовања младића из ових крајева и око организовања

5 О значају њихове просветне активности подробно пишу П. Костић, др Ј. X. Васиљевић, Зарија Поповић и други – и сви се они слажу да је њиховим доласком и њиховом активношћу, не само у школству и педагогији, већ и нај ширем просветном деловању у народу стварно обеле-жена нова веома зна чајна етапа чији ће резултати битно утицати на даљи целокупан просветни живот.


слања школских књига.6 Та помоћ ће после потпуног прекида свих веза са Србијом због ратова поново бити обновљена, посебно од 1885. године када су и прилике биле сношљивије – па се и мрежа школа поново шири.7 Проблем уџбеника за све школе је и даље био изражен. Школске књиге из Србије се и даље пребацују кришом. Због тога су истакнутији школски активисти де-ловали у Цариграду да се омогући слободно набављање књига у Србији. Нај-зад је издејствована дозвола у Цариграду да се неке од њих могу уносити из Србије, али су локалне власти и даље подозриво гледале на све то. Зато је одлучено да се уџбеници штампају у Цариграду уз поштовање одредаба турских закона.

Оснивањем српског конзулата у Приштини знатно је ојачан рад на даљем развоју просветног живота у српским срединама. Од тада на Косово и Метохију долазе у већем броју учитељи из Србије. Отворена је и књижара у Приштини која снабдева школе књигама. Неки младићи – Срби из ових крајева иду на Више школе у Цариград и припремају се за рад у турској државној управи. Са становишта јачања бриге српских власти за развој просветног живота на Косову и Метохији веома је значајна одлука која је донесена у Србији 1889. године да се послови одељка за српске школе и цркве ван Србије, који је радио у саставу Министарства просвете, пренесу на Министарство иностраних дела Србије. Срби на Косову и Метохији су поздравили овакву одлуку српске владе и назвали је „срећном замисли“. Међутим, турске локалне власти су се и даље стално мешале у различита школска питања: од признавања школских сведочанстава учитељима, па до до начина полагања испита српских учитеља. Патријаршија је интервенисала и наредила владикама да не дозволе никакво мешање локалних власти у школска питања. Касније је Патријаршија на основу добијених повластица и овлашћења то сасвим легално радила.8

После оснивања конзулата у Приштини у бризи о школама јавља се двој-ство. Школским питањима бавили су се и митрополит и конзул па је понекад долазило и до неспоразума. Било је и озбиљних сукоба, нарочито око преме-штаја просветних радника. Познато је да је конзул био представник власти која је учитеље плаћала, а митрополит је био фактички представник на основу турских закона и патријаршијских привилегија. Конзул је морао радити само преко митрополита. Због тога се и настојало да се за митрополите постављају

6 Већ је ћаведено да за време српско-турских ратова није било никаквих веза између Срб-ије и ових крајева. Саватије Милошевић у свом извештају о положају српских школа у Тур ској каже: „Ратови наши за независност преки нули су све везе које је Србија имала у земљама Тур-ске...“

7 Новчана давања за школе на Косову и Метохији од стране српске владе покривала су тада половину укупних школских расхода, а другу половину обезбеђивале су црквено-школске општине и Срби мештани.

8 Види: „Црквене повластице Васељенске патријаршије“ уређено Царевом ирадом 1891. го-дине.


Срби уместо Грка. То двојство власти било је често узроком различитих не-сагласја, па и интрига.

Треба истаћи да су турске просветне комисије установљене 1895. године. До тада су се могле без дозволе отварати школе и подизати школске зграде. Све постојеће школе су добиле званичне дозволе за рад али као приватне шко ле. Од 1893/94. школске године па надаље врши се ревизија основних шко-ла на подручју Косовског вилајета. Ревизоре одређује митрополит рашко-при-зренски. Ревизије су имале велики значај за унапређење наставе и свеукуп ног школског рада. У оваквим знатно повољнијим условима и број школа ра сте. То се види и из објављених статистика српских школа у Турској.9 Напо мињемо да је према документацији за 1895/96. школску годину, на подручју Косова и Метохије било 33 основне школе (од којих четири женске школе) са преко 1800 ученика и 57 учитеља, већином са завршеном Богословско-учитељском школом у Призрену или завршеном школом у Београду. Нешто касније се по-већао број школа на 50. После 1890. године намерава се отварање гимназије у Приштини. Тако је 1893/94. школске године отворен пети разред при основној школи у Приштини са гимназијским програмом. Крајем XIX века оснива се грађанска школа у Призрену. Већ 1904. године Призренци траже да се уместо грађанске школе оснује нижа гимназија како би своју децу могли даље шко-ловати, поготово што је Богословско-учитељска школа примала ученике са че тири разреда гимназије, а то је био случај и са неким другим школама. Уз сталну помоћ и све већи и непосреднији утицај Србије на школски живот, већ у оно време видимо да се школе на Косову и Метохији и настава у њима и по садржини и по методама рада веома приближавају ономе што имамо у шко-лама тадашње Србије.

После 1900. године школство се овде све више организационо сређује и кадровски јача. Тако, на пример, коначно су усвојена Основна правила о српским народним школама у Турској. Њима се одређују задаци школа, регулише њихово отварање и издржавање, утврђују одредбе о настави, ученицима и наставницима и дају упутства о вођењу школске администрације.

У овом документу се између осталог каже да је задатак ових школа да „...васпитавају децу у народном духу, да их спремају за грађански живот, да шире просвету и писменост у народу“. Њиме се одређује да учење у основним школама траје шест година, од којих су прве четири године обавезне, а пети и шести разред чине вишу продужну основну школу и отварају се према месним приликама. Важно је истаћи да је тада донет и нови Наставни план

9 Објављени статистички подаци: М. В. Веселиновића за 1892. годину (Учитељ, Београд, 1893. год.); Статистика српских школа у Турској за 1892/93. школску годину – приредио М. В. Веселиновић – штампани у посебној публикацији, Београд 1896. Штампана је и Сташистика српских школа у Турској у старој Србији и Македонији, Београд, 1897. г. Статистички подаци су дати за школе, ученике и учитеље.


и програм за српске основне школе у Турској. Овај документ је усаглашен са важећим наставним планом и програмом у Србији. По овом плану српска деца на Косову и Метохији су учила следеће предемете: хришћанска наука, српски језик, словенски језик, земљопис са историјом, рачун, познавање природе са пољопривредним поукама, цртање, писање, певање, гимнастика, дечије игре, ручни рад, поуке за домаћинство. У продужним разредима предавани су сле-дећи предмети: веронаука, српски језик, турски језик, земљопис, историја, ра-чун са књиговодством и геометријом, пољска привреда, познавање природе, цртање, писање, певање, гимнастика. За женску децу уместо турског језика уведене су пољопривредне поуке, ручни рад и газдинство – свега 28 часова.

Почетком XX века учитељи се организују у своја удружења чија се активност све више запажа, нарочито у погледу решавања њиховог општег положаја. До-нета су и Правила удружења учитеља. Треба истаћи значај доношења Упутства за рад надзорника школа рашко-призренске епархије. У упутству се наводи да је „ради напретка наших школа, његово Високопреосвештенство господин митрополит Нићифор наредио да се при свим школама установе школски одбори који ће водити бригу и старање о својој школи“. Даље, истиче се да се одавно осећала потреба „...да се напишу правила о дужностима учитеља, о њиховим односима према школи, цркви и месној општини као и о односима између управитеља и подручних му учитеља“. Ова правила је 1901. године донео Главни просветни одбор при Митрополији, што је посебно допринело да се уреде односи између главних носилаца просветног живота на овом тлу.

Колико се може видети из листова и других повремених публикација тога времена учитељска удружења су била веома активна и стално су тежила да ути чу на доношење одлука које су биле од значаја за школски живот овде. Учитељска удружења све више учествују у регулисању општег положаја учи-теља, па и у решавању других појединости за унапређење наставног рада. Из докумената се може видети да је призренско удружење за читаво време било у опозицији према митрополиту Нићифору. Због тога је дошло и до разилажења између призренских и приштинских учитеља. У суштини на ова збивања су утицала и политичка струјања међу учитељима.10

Интересантно је указати и на задатке које су ревизори основних школа имали. Ревизорима се, између осталог, налаже следеће: „...прва ће вам задаћа бити да оцените начин рада, кога су се поједини наставници придржавали у предавању оделетих наставних предмета, као и то: да ли су ти методи рада савремени и данашњом педагогијом оправдани“. Даље се у интрукцијама наво-ди: „том приликом обратите нарочиту пажњу како на матерњи језик тако и на

10 Због осуде појединих митрополитових поступака (нарочито од стране учитеља из Ме-то хије) митрополит је оштро интервенисао. Чак је и отпустио 10 учитеља и један број њих исп-ре мештао, због чега су се ствари веома заоштриле. Ови сукоби су умногоме отежали јединство у акцијама које је било неопходно у то време, пред ослобођење.


каквоћу свеколиког знања које ученици имају да изнесу из основне школе и да се уверите: да ли је ово дечије знање постало права својина њшова тије само пролазно и површно“. Очигледно, ни са становишта савремених педагошких схватања, кад се тиче ових захтева, не би било места за озбиљније примедбе.

Вредан пажње је и став рашко-призренске митрополије који се односи на учење турског језика у српским школама из кога се види да митрополит сугерише да се у српским основним школама учи турски језик од четвртог разреда. У овом распису Митрополије наводе се разлози за раније неуспехе у учењу турског језика па се тражи да се „и поред одлуке Владе и Патријаршије да се турски језик не предаје у основним школама“ ипак исти предаје бар у четвртом разреду основне школе. Било је и раније захтева да се у српским школама учи турски језик уз најчешће образложење „ ...да овај предмет не треба сматрати као комплимент Турцима него као велику и реалну потребу и обратити му највећу пажњу“. Из докумената се види да је и српски конзул у Приштини Милан Ракић заједно са конзулима у Скопљу, Солуну и Битољу септембра месеца 1909. године предлагао Министарству спољних послова Србије мере које треба предузети па, између осталог, наводи да је потребно „...свуда обратити највећу пажњу турскомјезику“.11

После увођења младотурског режима и поред изражених нада које су код Срба полагане у њега, стање је што се школа тиче остало углавном исто. Чак су младотурци неким својим мерама допринели да се овде неке ствари заош-тре. Младотурци су тежили да се ослободе обавеза неких повластица које су цркве и школе раније добиле. На пример, те нове власти су тражиле да се ве-ри фикују све дипломе српских учитеља од стране турских власти без чега не би смели радити у школама. То је у суштини значило укидање права надлежних црквених власти да постављају учитеље и отварају школе по свом нахођењу. Ове одлуке су изазвале оштре протесте са српске стране, а митрополит је на-редио учитељима да не предају дипломе властима и да се пред њима изговарају да су им дипломе код митрополита. У таквој ситуацији школе у рашко-при-зрен ској епархији те 1910/11. школске године нису радиле. Тек крајем те го-дине Турци нису више инсистирали на томе па су школе наставиле са радом.

Оснивање и све интензивнија делатност Богословско-учитељске школе у Призрену (1871) представља свакако нови битан моменат од одлучујућег значаја за развој српског школства на Косову и Метохији у другој половини XIX века.

Зато размотримо битне околности које су довеле до оснивања ове школе и главне резултате њене делатности. Истакли смо да се у седмој и осмој де це-нији и даље у XIX веку доста убрзано шири мрежа основних школа на Косову

11 Има података да су неки ученици Срби учили у иптидијама (основне школе). Било је таквих примера у неким већим местима на Косову. Неки младићи Срби су похађали идадије, а више њих је из ових крајева ишло и у друге више школе у Турској.


и Метохији. Јављају се и многе нове иницијативе у градовима и значајном броју села за оснивање школа. Али за цео овај период основни проблем је не-достатак учитеља иако се већ тада доста младих људи школује у Србији. Зато се баш у ово време јавља иницијатива за оснивање школе за школовање учитеља и свештеника на Косову и Метохији. Тако је из Патријаршког мана-стира у Пећи 1870. године упућен предлог Београду да се у Патријаршији отвори Богословија. Михаило, митрополит београдски, поводом овог предлога Патријаршије, обратио се писмом влади у коме стоји да треба размотрити мо-гућ ност оснивања Богословије у Патријаршији. Идеја о оснивању Бого словије примљена је добро у редовима владајућих кругова, али се указивало на тешко-ће финансијске и кадровске природе. На крају, како изгледа, дошло се до закључка да се читав проблем повери „Ученом одбору у Београду“ основаном за владавине кнеза Михаила. Најзад, решење о отварању ове школе донето је 1871. године. Већина чланова Одбора била је за то да се школа отвори, али не у Пећком патријаршијском манастиру већ у Призрену. Тако је Богословија, ко ја ће радити најдуже као Богословско-учитељска школа, отворена у При-зре ну октобра 1871. године. За реализацију ове одлуке „Учени одбор“ је анга-жовао Милана Новичића ранијег учитеља у Призрену, а тадашњег слушаоца филозофије на Великој школи у Београду, који је за ово тражио подршку рашко-призренског митрополита Мелетија. Међутим, Мелетије је подржао овај подухват под условом да то буде искључиво духовни завод. Разуме се да би сав овај напор био узалудан да није Сима Игуманов-призренац, иначе богати трговац у Солуну, Кијеву и другим градовима ову одлуку подржао и морално и материјално. Игуманов је школи завештао и своју зграду коју је за овакву сврху купио још 1862. године. О месту и улози Богославско-учитељске школе писано је већ доста. Она је постала центар просветног живота, али и важан извор просветног кадра не само за Косово и Метохију већ и за многе друге наше крајеве. Богословско-учитељска школа је много допринела не само подизању националне свести код српског народа на овим просторима већ је и постала значајно место које је снажно утицало на развијање национално-револуционарне, ослободилачке активности у српском народу под Турцима.

Сматрамо, међутим, да су недовољно осветљена нека питања из рада ове школе од педагошког значаја, која су од интереса за историју педагогије и ди-дактичку мисао код нас. Обично се мисли да се у њој активност заснивала на педагошким достигнућима у српским школама, па будући да су таква достиг-нућа мање-више позната, наша педагошка наука овој страни активности ове школе није обратила неопходну пажњу. Али није све тако. Има, међутим, до-ста специфичности у раду ове школе које су биле условљене конкретним дру-штвеним потребама и тежњом нашег народа да за краће време надокнади бар нешто од онога што је утицајем веома неповољних услова живљења без сло-боде, под туђином изгубио. Узмимо само чињеницу да је у овој школи било


мно го промена у наставном плану и програму, чак и у њеном трајању и др. На пример, првим пројектом устројства ове школе било је предвиђено да прва два разреда раде по гимназијском програму, а трећи по програму Богословије. Доцније је само наставничко веће према свом нахођењу и потребама мењало структуру наставног плана и програма па је и трајање наставе продужавано. Једно време је школовање трајало шест година. Тада су прва три разреда ра-дила по гимназијском програму, а у остала три изучавани су богословски и пе дагошки садржаји. Тако је из ове школе изашао доста добро припремљен велики број просветних радника и свештеника који су понели главни терет просветног рада у народу. Један од докумената који даје слику стања у школ-ству ових крајева је „Извештај референта за српске ствари о стању пропаганде у Старој Србији и Македонији“ писан марта 1889. године у Београду. Референт В. Карић даје многе податке о свеукупном школству овде на Косову и Метохији па извештава и о Богословији у Призрену. Карић Богословији одређује веома важно место у остваривању „националних задатака“. С тим у вези он овако пише влади:... „ова је Богословија стуб наше пропаганде, она се акомодирала према турским уређењима и има изгледа да се и убудуће њен утицај и појача и рашири ако се само са наше стране учини што треба. Са призренском Бого-словијом ми господине министре можемо триста чуда да учинимо“. Карић затим предлаже да се при Богословији оснује интернат и наглашава да ваља у њој подићи ниво наставе, увећати број питомаца и наставника. „Од нас само зависи да у веома кратком времену од овога Завода створимо једно страховито огњиште пропаганде, из кога би се што многобројнији ројеви учитеља и све-штеника разлетели и не само по Старој Србији већ и по Македонији све под окриљем турских закона без великих сметњи“. И заиста ова оптимистичка предвиђања Карића су се у наредном периоду остваривала не, додуше, без сме т њи и не баш само утицајем и деловањем власти из Србије, већ највише великом борбом и активношћу националних радника у српском народу, пре свега оних са Косова и Метохије. Свако ко познаје улогу Богословско-учи-тељске школе у сталном јачању ослободилачке идеје и ослободилачке акције на Косову и Метохији и који зна конкретне услове живљења и рада српског народа на овом тлу, мора да разуме, схвати и уважи чињеницу да је, у таквим условима, школство имало и добијало све већи значај и као неопходан услов за унапређење живота људи, а нарочито као важан фактор у борби за оствари-вање основног циља – ослобађање од дугог и тешког ропства под Турцима. Нај зад, у вези са Богословско-учитељском школом желимо да учинимо једну важну напомену. Наиме, у свим документима или натписима увек се констатује да је то прва средња школа у Срба на Косову и Метохији која је, уз то, уста-новљена за време турске окупације и коју су основали црквени кругови уз помоћ грађана са овог простора и уз сагласност одговарајућих органа срп ске владе. С тим у вези истичемо да су чињенице о оснивању тачне и познате. Ме-


ђутим, констатација да је то прва средња школа основана на Косову и Ме то-хи ји за време док су овим просторима Турци владали није тачна. Једностав но, није тачна због тога што морамо поћи од непобитне чињенице да је у Ђа ко-вици основана и ту радила дуже време (под Турцима) православна Бого сло-вија која је припремала младиће ( и свештена лица) за свештенички позив и духовну и просветну активност (учитељску делатност) у српском народу. Шко лу је основала Пећка патријаршија под чијим је непосредним патронатом била за све време њеног постојања. То је период после обнављања Пећке пат-ријаршије (1557. год.). До оснивања ове школе у Ђаковици дошло је у другој половини XVII века и она је радила све до великих сеоба Срба под воћством српских патријарха. Утврђивањем ове непобитне чињенице ми управо утвр-ђујемо да је српски народ у време робовања под Турцима имао школу вишег ранга (неки писци јој придају и високи ранг) више од два века пре него што је Богословско-учитељска школа у Призрену основана.12

Српски народ на Косову и Метохији дочекао је ослобођење са значајним бројем школа: тада су Срби имали 51 савремену основну школу у којима је учило око 4200 ђака и радило 85 учитеља. Око 35 школа је било спремно за рад чим се обезбеде учитељи. Главни проблем који је отежавао брже ширење мреже основних школа је био у томе што није било довољно учитеља, упркос чињеници да је већ неколико деценија у Призрену радила Богословко-учитељска школа. Уз то један број учитеља је овде долазио и из других наших крајева, најчешће из Србије, али је тада и Србија оскудевала у просветним радницима. Надлежни органи су предлагали одређене мере да се убрза школовање учитеља уз нагласак да „наше школе стручне: Богословија у Призрену и Учитељска школа у Скопљу овакве какве су не могу ту насушну потребу нашега народа задовољити“. Зато се Епископској управи, између осталог, предлаже да се у Богословији и Учитељској школи примају ђаци са четири разреда гимназије без течајног испита, јер ученици који полажу течајни испит продужују гимназијско образовање. Због различитих сметњи које стоје на путу предприпреме за упис у Богословко-учитељску школу наглашава се да „у њој сада учи готово више ученика из Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе него из ових крајева“. Захтева се да се за време док ове школе не буду у стању да задовоље потребе у кадровима, све удате учитељице врате у службу или да се поставе у својству хонорарних учитеља.

У оквиру укупне школске мреже на Косову и Метохији треба убројати и више гимназијских одељења, неколико продужних школа, више нижих трговачких школа и женских школа, али и у неким местима тзв. народних школа. Задржале су се и неке школе у манастирима. У Дечанима је радила

12 Види рад: др Светозар Чановић: „Високе школе у Ђаковици средиште српске учености”, Обележја, бр. 6, 7, 8 Приштина, /1997. год.


основна школа од 1863. године по „разредно-часовном систему“. Наравно, овакав рад школе у манастиру био је изузетак.13

Сматрамо да је овде потребно нагласити да истицање саме ширине мреже школа на овом подручју не може да да праву слику учињених напора да се на Косову и Метохији развије просветна активност, иако и сама та чињеница говори много јер се овде почело готово од ничега.

Али, ако се томе дода постигнут квалитет који је веома изражен у овом школству са савременим садржајима и зацртаним задацима, онда се види велики учинак, и све то уз сталне сметње које су доживљаване у условима тешког робовања под Турцима. Само из овде датог описа догађања види се какву тешку борбу је овде водио српски народ за стално јачање националне свести и национално окупљање у припреми за и стицање слободе. Наравно, у тој борби била је неопходна помоћ српске државе и целокупног српског народа. Овде нисмо истицали различите оцене о томе да ли је та помоћ увек могла бити шире и организованије давана, односно да ли је могла бити интензивнија.

Чињеница је, међутим, да се у целини посматрано схватило да је у настојању за снажније развијање „пропагандне активности“ просветни фактор имао посебан значај. Свакако да је веома важно то што се настојало да се у школски живот „утка“ свака савремена педагошка тековина која ће значити снажнији утицај на образовање младе личности и посебно на усвајање моралних вредности и патриотских осећања. У тако тешком историјском раздобљу било је значајно јачати такву свест људи овде у њиховој припреми за одлучујуће догађаје који ће неминовно доћи. Уважавајући све те истине, а имајући у виду да је друга половина XIX века имала посебан значај са српски народ, сматрали смо да та збивања на Косову и Метохији треба додатно расветлити.

ЛИТЕРАТУРА

Чубриловић, др, Васа, Историја политичке мислиу Србији XIXвека, Бео-град, 1958.

Чановић , др Светозар, (Високе школе у Ђаковици средиште српске уче но-сти, Обележја, бр. 6, 7, 8/1997.

Чановић, др, Светозар, Српске школе на Косову у XIXвеку, Јединство, При-штина, 1976.

13 О раду те школе види књигу: др Светозар Чановић, Српске школе на Косову у XIX веку, Јединство, Приштина, 1976.


Svetozar ČanovićKsovska Mitrovica, Serbia

SERBIAN SCHOOLING IN KOSOVO AND METOHIJA IN THE END OF OTTOMAN EMPIRE

Summary

In this paper special attention is paid to the establishment and development of modern primary school in the tradition of that time developments in Serbia (espe-cially the second half of the 19th century). And in Kosovo and Metohija under the infl uence of the penetration of European capitalism, „and then the events in Serbia perceive the emergence of middle class who, despite very diffi cult conditions, to-gether with ecclesiastical circles, constantly fi ghting to strengthen the national con-sciousness and national assembly for all the stronger resistance to the Turkish au-thorities. With the advent of new, more educated teachers in school life introduced a new pedagogical views, implement new curricula and modern textbooks. In such circumstances, education is gaining more importance for the Serbian population in this territory as a condition for improving people’s lives as an important factor for the Liberation from Turkish slavery.

Key words: modern primary school, Turkish occupation, strengthening of na-tional consciousness, new curriculums and programs, theological-teacher school, Serbia, Kosovo and Metohija, the Serbian Orthodox Church.

УДК 371(497.115)”18”371.3::5(487.115)”18”

Слађана АнђелковићБеоград, Србија

НАСТАВА ЈЕСТАСТВЕНИЦЕ У ОСНОВНИМ ШКОЛАМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА

Историјски преглед развоја наставе јестаственице у основним школама на Косову и Метохији у другој половини XIX века представља захвалну тему за научно проучавање. У раду ћемо покушати да сагледамо методичко-дидак-тичке и историјске аспекте наставе јестаственице у српским основним шко-лама и њихову условљеност друштвено-економским и културно-поли тич ким прили кама, прихваћеном филозофијом образовања и развојем природних наука у XIX веку. Наставни садржаји и прокламовани циљеви и задаци наставе показују да је настава јестаственице у националној политици и школству, поред српског језика и националне историје, заузимала значајно место. Стога налазимо за потребно да утврдимо како се одвијао процес посредовања изме-ђу резултата природних наука и ученика, како се кроз наставни процес ути-цало на обликовање научне свести ученика, као и ко је, помоћу којих средстава и садржаја и са којим циљевима учествовао у том процесу, и какви су били услови за извођење ове наставе.

Кључне речи: настава јестаственице, методичко-дидактички аспекти на-ставе, основна школа, Косово и Метохија.

РАЗВОЈ ПРОСВЕТЕ И ШКОЛСТВА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИУ XIX ВЕКУ

Најбољи је темељ за основну наставу по ред пис-

мености, која мора сваком другом учењу да пред-ходи, јестаственица с тога, што су зна ња, која она даје човеку најбли жа, што су сва коме човеку потребна и што су, ако се како ваља предају, и за де тињу памет достижна.

Ј. Панчић


Раздобље од скоро пола века, у коме пратимо развој наставе јестаственице у српским основним школама на Косову и Метохији је веома буран период друштвено-политичког и културно-просветног развоја Срба, који су живели на овим просторима под утицајем различитих друштвених и културних прилика. Дубоке промене које се остварују у друштвеном животу одражавају се на целокупан школски живот, на наставу уопште. Најважнији механизам за очување националне свести, поред српске државне традиције и цркве јесте и школа, а у оквиру ње настава веронауке, српског језика, историје, земљописа и јестаственице.

У развоју школства под Tурцима издвајају се два периода. Први период је трајао до половине XIX века. Њега карактерише јак утицај цркве. Школе су имале изразито верски карактер. Једина учила биле су црквено-словенске књиге, које су добијане махом из Свете Горе, Русије и Србије. Учило се напамет, без разумевања, а телесне казне су биле важно средство васпитног утицаја. Школство је било на веома ниском ступњу а од промена у садржинском или методичком смислу није било ни помена. У овом периоду чак ни на територији Србије, иако се у Европи осетио снажан продор природних наука у школе, није било уплива јестаственице у наставни план и програм за основне школе. Под утицајем друштвено-економских промена у Европи, промена у унутрашњем поретку феудалне турске државе, нараслим потребама српског народа на свим пољима па и просвете и школства, јавиле су се велике промене у саджајима и методама рада у школама. Друштвени развој на територији Србије условио је и промене у друштвеном развоју Косова и Метохије, а то је довело до промене у школству у периоду друге половине XIX века.

Овај други период карактеришу озбиљнији напори у отварању световних школа, богаћењу наставе садржајима из природних наука и увођењу нових предмета у основне школе. Потребе грађанског сталежа на Косову који су чинили претежно трговци и занатлије постају носиоци нових стремљења и промена на пољу школства и просвете. Под утицајем учитеља из Србије и захтева развијеног грађанства у областима под турском влашћу, почиње да се мења метод наставног рада по угледу на школе у Србији. Са учитељима који су долазили из Београда, Цариграда и Бугарске долазиле су књиге из Србије, Русије и Бугарске. Прве савремне школе на Косову и Метохији отварају се по-сле Кримског рата 1856. године у Призрену и Приштини. Заслуге за отварање првих световних школа приписују се Николи Муслину и Милану Ковачевићу. У Призрену је таква школа отворена 1857. године по угледу на школе у Србији, а у Приштини 1859. године. У Пећи се отвара школа 1864. године. Муслин, Ко-ва чевић и од 1867. године Паја Поповић развили су живи рад на просветном и националном буђењу српског народа. Ови учитељи су изводили и држали наставу по угледу на праксу школа у Србији. Уџбенике су набављали у Србији. Никола Муслин се обратио Кнезу А. Карађорђевићу преко митрополита Пат-

Слађана Анђелковић: Настава јестаственице у основним ... 27

ро нија писмом у коме тражи помоћ за школе у Приштини и Вучитрну. У пи-сму се каже: „...дају нам наду покорну молбу поднети за три нахије из наше епархије, Приштину, Вучитрн и Клину и за свете храмове Грачаницу и Љип-љана .... Ове три епархије имају већ школе у којима се српски језик предаје, али бедно стање њихових житеља не може их издржавати, нити више тражити“ (Чановић, 1976,63).

Иако је школство на Косову и Метохији било под јаким утицајем турске власти, са слабо развијеном мрежом српских школа, које су у раду доста зао-стајале у односу на школе у Србији тог периода, ипак се јављају покушаји ме-њања и осавремењивања школске праксе. Наравно на територији Косова и Метохије ове промене су ишле још теже и спорије него у Србији, али је велики напредак био у томе што се на променама почело радити под утицајем нара-слих друштвених, економских и културних прилика српског народа на овим територијама. Јавили су се људи, ентузијасти који су схватали значај школо-вања за напредак српског народа. Њихове тежње да се описмењавање омасови, да се отвори мрежа нових школа нарочито у селима, да се уџбеници доносе из Србије, да се поправи материјална основа школа и учитеља и да се омогући школовање постале су идеје водиље даље реформе српског школ ства.

Избијањем Босанског устанка 1875. године и рата Србије и Турске наста-ле су тешке прилике за српске школе на Косову и Метохији као и у целом Тур-ском царству. Политичка ситуација после рата онемогућавала је развој срп-ских школа, али после 1885. године стање у Турској постало је лакше за развој српских школа. После оснивања конзулата у Приштини о школама и просвети воде рачуна митрополит и конзул. Од 1893 до 94. године сваке године се врши ревизија основних школа на подручју Косовског вилајета. Ревизоре је одре-ђивао рашко-призренски митрополит. Ревизије су имале велики значај за на-предак наставе у школи. Школске 1895/1896. године на Косову је било 33 осно-

вних школа од којих 4 женске са преко 1800 ученика и 37 учитеља.Јачи пропагандни утицај Србије у јужним крајевима и Косову и Метохији

отпочео је 1890. године. Тада је просветно-политичке послове почело да води нарочито одељење у министарству спољних послова, под именом Одељење за пропаганду, преко конзулата у Скопљу, Солуну, Приштини и Битољу. Као саветодавни орган у национално – просветним и црквеним питањима нашег народа у Старој Србији и Македонији створен је Просветни одбор у који су ушли арх. Н. Дучић и Љ. Ковачевић. Од тада почиње систематска акција упу-ћивања школованих учитеља и занатлија у Стару Србију и Македонију. И по-ред отпора Грка и Егзархата, Срби су успели у томе да се у Турској признају дип ломе учитеља из Србије. Српска влада је стипендирала младиће посебно из Приштине, Призрена и Пећи који су изучавали учитељске школе у Србији, а онда се враћали у родни крај ради организовања школа и унапређења наставе у њима. Међу њима је био и Илија Арсенијевић и Риста Томић из Пећи, Јосип


Костић, Вићентије Димитријевић из Приштине, али долазе и нови учитељи из Србије као што је Сава Јеромонах, Илија Тодоровић, Настас Костић (Чано вић, 1976, 66). Иако су се осећали велики помаци у образовању и приливу учи тељ-ског кадра на Косову, ово питање је до краја XIX века на овим про сторима остало као једно од горућих. У циљу превазилажења тог проблем,а 1871, го-дине, у октобру месецу отворена је богословија у Призрену која ће радити нај дуже као богословско-учитељска школа на овим просторима. Она је по-стала центар културно-просветног рада и развоја овог краја.

Иако се стално радило на унапређењу школства извештаји учитеља нам говоре да је стање учитеља на овим просторима још увек било тешко и да се заостајало за Србијом. У извештају за 1888/89. годину коју је дао В. Карић стоји: „Ти учитељи, наши, слабо плаћени, без надзора и далеко од додира и утицаја нашега, не могу имати ни средства ни подстицања за своје усавршавање ни у коме погледу, ни у научном, ни у педагошком“. (С. Чановић, 1976,83). Од 1892. године Порта је дала обећање да и Срби могу имати своје школе као и остали народи у Царевини, што је значило велики преокрет у питању српског националног и културног рада у Турској.

Србија је од 1887 до 1893. године покушавала да искључиво кроз школу и цркву, дакле, културним средствима сузбија однарођавање Срба у Турској. Циљ је био отварати школе, цркве, манастире и књижаре. Штампају се српске књиге и шире по народу: Буквар за народне школе (1888), Календар Голуб, и Мала црквена историја старог и новог завета за основне школе у Отоманској царевини, Мала српска граматика за исте школе од Ђ. Магарашевића, Чи тан-ка за први разред основне школе, Буквар за основне српско народне шко ле, Граматичица за I и II разред основне школе у Отоманској империји од Жи-војина Симића, Граматичица за III разред (1890), Читанка за народне школе (II разред) у Отоманској царевини, Читанка за II разред основне школе (1891), Буквар за народне школе у Отоманској царевини, Читанка за IV разред српских основних школа (1892), Хришћанске светиње за IV разред од Јефрема А. Илића, Познавање природе, познавање животиња, биљака и минерала за IV разред основне школе у Отоманској царевини.

Из овог прегледа друштвено-политичких, културних и просветних при-лика које су владале на Косову и Метохији увиђамо да су оне умногоме од-ређивале квалитет живота, просвете и школства у Срба у XIX веку. Веома те-шки услови живота Срба у Турској царевини условљавали су и различит те м по продирања природних наука и наставе јестаственице на територијама где су живели Срби. Продирањем приро дних наука у основне школе отварају се врата даљем просвећивању народа, разбијању сујеверја и популаризацији практичних и корисних знања.


ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ ЈЕСТАСТВЕНИЦЕ

У педагошком речнику се каже: Јестаственица је наука о природним те-лима. Назив јестаственица потиче од руске речи естествение тј. наука о при-роди (од естество – природа, све живо), и употребљавао се у нас, првенствено у Србији као назив наставног предмета – познавања природе – (природопис) (Педагошки речник, 1967, 415). Јестаственица је обухватала садржаје из три царства ботанике, зоологије и минерологије. У Енциклопедијском речнику педагогије у издању Матице Хрватске, каже се да је јестаственица старији на-зив који се употребљавао у Србији за природопис као наставни предмет. „При родопис – наставни предмет који у себи садржи, особито у нижим ра-зредима, различите природне науке, као што су: биологија, хемија, физика, минерологија, повезане у јединствен предмет, а у вишим разредима обухваћена је тим предметом првенствено биологија“ (Енциклопедиски речник педагогије, 1963, 763).

Из овог прегледа појмовних одређења јестаственице, уочава се да је је ста-ственица пређашњи назив за данашњи предмет познавање природе. Овај на-зив се користио током XIX века и то у српским основним и средњим школама, а касније и лицеју и Великој школи.

ЦИЉЕВИ НАСТАВЕ ЈЕСТАСТВЕНИЦЕ

Без обзира на постојеће реакционарне снаге у Турском царству, које су кочиле развој школства Срба, као и материјалне проблеме везане за отварање школа и опремање истих училима, затим проблеме везане за школовање и усавршавање учитеља, све више се осећао дух нових потреба у школству, тако што су се јавили нови садржаји грађанског образовања, међу којима спадају и природне науке. „ ...у основним училиштима предаваће се првоначелна зна ња која су сваком Србину нужна и која осталим училиштима за основу и преправу служе“ (Ћунковић, 1970, 31).

Настава јестаственице се изучавала у основним школама на Косову и Ме-тохији крајем XIX века од трећег разреда до завршетка основне школе, обу-хватала је дакле, четири годишња течаја (од 3. до 6. разреда), у оним случајевима када је постојала виша основна школа, или у трећем и четвртом разреду у нижим основним школама. Од тренутка када јестаственица постаје предмет који се изучавао у основним школама, па све до краја XIX века, доживела је многе промене, пре свега у погледу функције, садржаја и метода усвајања знања. Нигде се у XIX веку у Срба тако јасно не истиче дух и напредак у целој школској настави као у познавању природних предмета: минерала, биљака и животиња. „Јер начин предавања јестаственице је огледало, у коме се најјасније види: колико је уопште настава у једној школи удешена по општим начелима


наставним то јест, колико у њој има саморадње, поступности, интереса нт но-сти, свестраног развијања, спремања за живот, очигледности, природности итд; колико су, другим речима, примењене у настави и васпитању новије те-ковине Педагогике, које чине ону огромну разлику између старе школе, која је развијала више неразумљив говор, и новије, која природним, те и најлакшим путем развија дух у својих ученика и спрема их за живот“ (Марковић,1895, 21).

У нашој периодици је написан низ чланака и расправа о настави је ста-ственице. Велики број тих радова бавио се реализацијом садржаја, тј. мето-дич ким препорукама за извођење наставе, док је циљ био занемариван и рет-ко помињан. Пратећи развој наставе јестаственице и њену заступљеност у програмским документима за основну школу, увиђамо да и у овим документима циљеви и задаци наставе јестаственице нису јасно дефинисани. Разрада ци-љева и задатака елементарне наставе јестаственице представља важну основу за дубље и јединственије упознавање наставног програма, а самим тим и пра-вилан избор метода, облика и принципа рада. Наставним планом програмом из 1901. године за школе у рашко-призренској епархији јасно се истиче циљ овог предмета а то је: упознавање са природним предметима и појавама и ра-звијање естетичких осећања, проширење знања о природи с применом на жи-вот и буђење љубави према раду уопште, а физичкој посебице. Петар Марковић је, увидевши проблеме око дефинисања циља ове наставе покушао, мада веома широко, да да циљеве јестаственичке наставе. Из овог пописа циљева, иако је он из садашњег угла гледања преширок и садржи циљеве и других пре-дмета, може се увидети важност овог предмета у историји просвете и школства у XIX веку. Ти циљеви су следећи:

– стицањем корисних знања о биљкама, животињама и мине ралима (које су биљке и животиње корисне а које штетне, које су користи од њих, које их опасности вребају, шта је отровно у природи, како да очувају своје здравље итд.) помажемо деци да се боље снађу у свакодневном животу;

– јестаственица се у основној школи учи посматрањем. Учењем јеста-стве нице изоштравају се чула и развија се способност посматрања. Што се више предмета посматра то ће се јасније приметити особине новог предмета чиме ће се стећи јаснија и потпунија представа о том предмету, а знања стечена на овај начин су трајнија и јаснија;

– учењем јестаственице добија се много тачних и јасних представа које су неопходан материјал за упознавање свега осталога што се чулима не може посматрати и основа је за развијање мишљења уопште. Ученици у настави јестаственице треба да посматрају што више предмета из своје околине и створе што јасније представе о њима јер је то основа за стварање што јаснијих и прецизнијих представа о стварима, биљкама и животињама које упознајемо читајући књиге, гледајући слике или слушајући од других. Од јасних и тачних представа о чулним предметима, зависи јасност и тачност појмова, па и целога мишљења;


– јестаственица посебно развија један облик мишљења а то је класи фи ка-ција. Циљ наставе јестаственице није само да ђаци упознају биљке, животиње и минерале, њихове спољашње и унутрашње особине, већ и да уоче сличности и разлике између њих, примете шта је на њима непроменљиво, а шта је под-ложно променама, које су им особине заједничке, па да их према тим особина-ма групишу, класификују. То класификовање се одвија постепено те се тако ученици уводе у научну класификацију и припремају за изучавање природних наука.

– упознајући биљни, животињски свет и минерале учи се да се пре но што се донесе суд о некој појави, догађају или личности увек треба узети у обзир све чињенице и сваку одмерити према њеној вредности и снази. Кад се то научи у јестаственици, лакше ће се применити у другим предметима, али и у животу. Експеримент, посматрање, уопштавање и индукција, такође се уче изучавањем природе;

– изучавањем јестаственице се не стичу само знања, већ и оно важније, начини и путеви како се долази до знања уопште, како се оно сређује и пра-вилно употребљава;

– стичући знања о природи, деца стичу и научни поглед на свет и боље схватају улогу човека у мењању тог света, а тиме се штите од разних празно-верица, страхова и предрасуда које су биле веома раширене међу народом;

– ученици се вежбају да оно што су чулима уочили могу лепо речима да описују и казују, а тиме и да се оспособљавају, да уопште свако своје знање умеју лепо и правилно исказати;

– изучавањем овог предмета постижу се и неки васпитни циљеви као што је развијање љубави према биљном и животињском свету околине; чување и брига о биљкама и животињама, толеранција; развијање позитивних осећања код деце, саосећања, хуманости итд; схватање свог положаја у природи; као и развијање љубави према месту, околини, држави у којој се живи; поштовање њених природних лепота и богатстава; схватање значаја тих богатстава за развој земље;

– преко ове наставе развијају се морална и естетска осећања. Ништа леп-ше нема од саме природе, па се код деце развија укус за лепо, али бринући о природи стичу се и навике лепог понашања уопште;

– темељно познавање стварнога света у околини, један је од првих услова за религиозно образовање.

На крају Марковић јестајственици даје још један задатак који је био важан за развијање националне свести Срба у XIX веку. „Предавањем јестаственице, у свези са земљописом Србије и Српских земаља, не само да се земљописна настава гради занимљивијом и лакшом, но се још развија и љубав према срп-ској земљи и српском роду. Јер, тек кад се упозна земљиште Србије и Српских земаља, заједно са целим животом на њему постаје само знање о земљишту примамљивије, а земља милија“ (Марковић, 1895, 54).


МЕТОДИЧКОДИДАКТИЧКА УПУТСТВА ЗА ИЗВОЂЕЊЕ ЈЕСТАСТВЕНИЦЕ

Јасно постављени односи између знања природних наука с једне стране и наставног процеса јестаственице с друге стране, дали су специфичан сми сао методици јестаственице у нашој оснoвној школи. Уз солидно знање из при-родних наука почело се више инсистирати и на методичком знању и ве шти-нама наставника за правилно извођење ове наставе. Многи наши истакнути учитељи и педагози друге половине XIX века на територији Косова и Метохије истицали су потребу за реформoм основношколске наставе, а с тим у вези и потребу за реформом јестаственичке наставе.

Упоређујући програме наших основних школа и других основних школа у Европи уочава се да је програм из јестаственице за основне школе у Србији, као и српске основне школе на Косову и Метохији у многим сегментима остао неповезан, са много материјала и садржаја које треба обрадити за једну школску годину. Наставни план и програм за рашко-призренску епархију који је прописан од Главног просветног одбора 1901. године, садржи програм рада за забавишта, наставни план и програм за српске основне школе (чет-вороразредне) и наставни план и програм за продужене основне школе. По овом наставном плану садржаји из јестаственице (познавања природе са пољопривредним поукама) изучавали су се у трећем и четвртом разреду са по два часа недељно. Уз програм су за сваки предмет дати и васпитно образовни задаци и упутства за извођење наставе. Иако у бити кратки и уопштени ипак нам дају представу о циљу и саджајима за дати предмет. Садржаји из јестаственице били су подељени по годишњим добима. Што се тиче садржаја за пољопривредне поуке (за сеоске школе), они су дати посебно и веома детаљно. Јестаственица – познавање природе као предмет није била заступљена у првом и другом разреду, али су садржаји о биљкама, животињама и минералима били заступљени у очигледној настави уз вежбање у посматрању, мишљењу и говору. У продуженој основној школи јестаственица се проучавала са два часа недељно. У оквиру ње добијала су се основна знања из зоологије, ботанике, минерологије, физике и хемије.

У периоду од 1850 до 1902. године одштампано је и одобрено за употребу доста уџбеника, приручника и читанки за наставу јестастве нице. Ови уџбе-ници су се користили и на Косову и Метохији крајем XIX века. Јосиф Пецић написао је више уџбеника за основну школу, гимназију и реалке. Узор су му били немачки уџбеници из ове области. Његов уџбеник Познавање човека удешено за предавање у основној школи из 1873. године има 64 стране и састоји се из низа предавања којa су служила ученицима за усвајање садржаја о природним објектима, а учитељима у методичкој припреми за извођење наставе јестаственице. За наставу јестаственице Петар Никетић написао је уџбенике Јестаственица за основну наставу (1880), Јестаственица за III разред основне школе (1883), Јестаственица за основну наставу (1882) и Познавање


природе за трећи разред основне школе (1885). Затим је објављен уџбеник Косте Петровића Познавање природе – за други разред основне школе (1884), који је доживео неколико допуњених издања – 1885, 1886. и 1888. године, као и Николе Стојановића Познавање природе 1885. и 1887. године, Михајло Протић је аутор Познавања природе из 1889. Учитељ и оснивач Педагошког музеја Димитрије Путниковић написао је више уџбеника (неке заједно са Ко-стом Петровићем) – Познавање природе за трећи разред оновне школе (1890), Познавање природе за III разред основне школе – познавање и неговање чо-вечијег тела, познавање животиња, биљака и минерала (1897), Познавање при роде, познавање и неговање човечијег тела, познавање животиња, биљака, минерала, за IV разред основне школе са сликама (1897), Познавање природе – Читанка за основе природних наука и јестаственице за III разред основне школе 1899. О примени уџбеника у пракси има мало података. Ђ. И. Ничић сматра да ниједан писац уџбеника јестаственице од 1844. године па све до 1890. године није написао уџбеник јестаственице за основну школу који би пратио задатак и циљ наставе јестаственице. Он сматра да су уџбеници веома лоше писани, без одређеног циља, правца и сврхе, или су, пак, копије страних уџбеника без икаквог одређеног циља и без погодног тла за успешну примену у нашим школама. О неким уџбеницима било је изречених критика и објав-љених рецензија.

Током XIX века у нашој стручној штампи може се наћи много текстова и расправа о садржајима из јестаственице и методама рада у овом предмету, али школска пракса, посебно у неразвијенијим крајевима као што је било Ко-сово и Метохија, као да се оглушила о ове захтеве за побољшањем наставе. Наставних средстава за овај предмет у српским школама је било веома мало, а на просторима Косова и Метохије скоро да се нису ни употребљавала. Од 1893. године почиње да се врши ревизија основних школа на подручју ко сов-ског вилајета. Прегледи школа имали су велики значај за унапређење наставе. Из извештаја надзорника уочава се да је организација јестаственице била на јако ниском нивоу. Није било систематске бриге за подизањем квалитета, и све је зависило од жеље и воље учитеља. Ако томе додамо да је методичко обра зовање наших учитеља из ове области било веома слабо, и више де ск-риптивног карактера, онда нам је потпуно јасно како се овај предмет предавао у на шим школама. Знајући да се настава на Косову и Метохији одвијала у сасвим непримерним просторијама, понегде чак и без клупа, уџбеника и било каквих средстава, сасвим је разумљиво да је квалитет ове наставе био веома лош. Учитељи су предавали лекције, стриктно се држећи распореда и редоследа лекција који је дат у уџбенику, вербално, без употребе средстава, а задатак деце је био да дословце, напамет науче дату лекцију. Садржаји су се обрађивали редом, без повезивања и схватања логичког следа и узајамне зависности свих природних предмета, укључујући и човека, па су знања била фрагментарна, неповезана. Учило се напамет и без разумевања. Јасно је да је оваква настава била пуна формализма и да ученици нису имали користи од тако стеченог


знања које је краткотрајно и неупотребљиво у свакодневном животу. Оваквом стању у настави јестаственице допринели су и надзорници који нису имали уједначене захтеве који се постављају пред учитеља у вези извођења ове на-ставе.

Општа слабост основног школства на Косову и Метохији, а посебно у пре давању јестаственице, уз скоро хроничну оскудицу у простору и наставним средствима, била је и у наставним методама, што је по правилу проистицало из материјалне опремљености, али у великој мери и од недовољне методичко-дидактичке образованости учитеља. П. Марковић је обилазећи школе по Срб-ији установио да је изузетно много грешака било у предавањима и испи тима из овог предмета. Настава је била толико површна да је онај ко је слушао испит из тог предмета могао помислити да тај предмет није од велике важности, и да то није обавезан предмет.

То се види готово из свих извештаја надзорника основних школа. Тамо где је настава требала да буде очигледна, владао је механицизам. У таквој на-стави осећала се велика разноликост и у раду и у избору материјала. О стању такве наставе на Косову и Метохији скоро до пред крај XIX века скоро да не-мамо никаквих података. Мало је писаних записа и извештаја који би могли да нам дају праву слику о извођењу јестаственице на овим просторима. За-хваљујући везама које су српске школе на Косову и Метохији имале са школама у Србији, из извештаја надзорника о стању школа у Србији можемо да пред-поставимо какво је било стање наставе на Косову и Метохији. Изасланик кру-шевачки истакао је у извештају за 1881. годину да у нашим школама скоро да и нема средстава и уџбеника због чега се све предаје напамет. Једном речју, овај се предмет предаје у нашим школама најслабије.

ОСНОВНИ ПРОБЛЕМИ У НАСТАВИ ЈЕСТАСТВЕНИЦЕ У СРПСКИМ ШКОЛАМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

У другој половини XIX века у којем проучавамо развој јестаственице, отворено је низ методичко-дидактичких питања, разрешене су многе дилеме, али многи проблеми нису решени, а настава је и даље била на ниском степену развитка. Ипак сматрамо да је овај период посебно значајан због уочавања и покретања многих битних питања везаних за ову наставу. Основни проблеми које смо и ми иденти фиковали, проучавајући наставу јестаственице у XIX веку у српским основним школама на Косову и Метохији јесу:

– недостатак изучавања јестаственице у прва два разреда основне школе које би служило као основа за даље напредовање у овој настави; недовољно разумевање савремених начела по којима се ова наука предаје; сувише са-држаја који су неповезани; доминантан систематски приступ у обради садр-жаја; учење и меморисање напамет; књига као једини и основни извор и сред-


ство у настави; мало наставних средстава или њихов потпуни изостанак из ове наставе; лоше конципирани уџбеници и приручници за рад; недовољна методичко-дидактичка спрема наших учитеља за предавање овог предмета као и минимално знање из ове научне области; учитељи нису имали јединствен приручник или ручну књижицу по којој би се руководили, него им је главни орјентир био распоред материјала који их је наводио да се сналазе колико је ко хтео, знао и умео.

Ови наведени проблеми који су пратили извођење наставе јестаственице у основним школама на Косову и Метохији истовремено су проблеми који су пратили у мањој или већој мери и извођење ове наставе у основним школама Србије. Оно што је посебно отежавало рад школа на просторима Косова била је удаљеност од већих центара школства и просвете у Србији. Веома тешко се долазило до уџбеника и приручника за рад учитеља, учитељи су због даљине били онемогућени да долазе и прате рад Учитељских зборова на којима се говорило и расправљало о многим актуелним проблемима основношколске наставе у Србији. Лоше матери јално стање српских школа и немање чак ни основних средстава за рад, такође су условљавали лош квалитет наставе из овог предмета на Косову и Метохији. Сви набројани чиниоци условили су веома разнолико предавање јестаственице у српским основним школама.


Ђорђевић, Ж. (1958), Историја васпитања у Срба. Београд, Научна књи га.Енциклопедијски ријечник педагогије, (1983), Загреб, Матица Хрватска.

(763).Марковић, П. (1895). Методички рад у нашој основној школи, за учитеље

и оне који се спремају за то – св. 1. Методика Јестаственице и Познавање чо-века, Ниш, Прва нишка штампарија Ж. Радовановића. (1–21)

Миодраговић, Ј. (1887). Дух наставе и васпитања у Србији, Просветни гласник св. II , (231–245).

Пецић, Ј. (1887). Предавање јестаственице удешено за учитеље основних школа по Ф. Хардеру, Београд, Краљевско-српска државна штампарија.

Педагошки речник I књига (1967).Београд:Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије. (415)

Панчић, Ј. (1876): Јестаственица у основној школи, Школа бр. 8, стр.125–128; бр. 9. стр. 129–132; 9, бр. 10. стр.145–147; бр.11. стр.161–164; бр. 12. стр. 177–179

Чановић, С. (1976). Српске школе на Косову у XIX веку, Приштина, Јединство. (66–83)

Ћунковић, С. (1970). Школство и просвета у Србији у XIX веку, Београд, Педагошки музеј. (31)


Sladjana AndjelkovicBelgrade, Serbia

JESTASTVENICA TEACHING IN ELEMENTARY SCHOOLS OF KOSOVO AND METOHIJA IN THE SECOND HALF OF 19. CENTURY

Abstract

Historic review of jestastvenica teaching’s development in elementary schools of Kosovo and Metohija in 19th century represents a grateful subject for sciеntifi c research. Th rough work we will try to view over methodical-didactical and histori-cal aspects of jestatstvenica teaching in Serbian elementary schools as well as their condition with social-economic and cultural-political circumstances, which has been accepted by the philosophy of education as well as development of political science in 19th century. Curriculum as well as proclaimed goals and tasks demon-starate that jestastvenica teaching in nacional politic and education, besides Serbian language and national history, hold a special place. Th erefore we fi nd it necessarily to assess a method of intermediation procedure between natural science results and pupils, curriculum’s aff ection in shaping of pupil’s scientifi c awareness, as well as to detect who, by which resources and contents and at which intention, was engaged in that kind of process, and what were the condicions of teaching performance.

Key words: jestastvenica teaching, methodical-didactical aspects of teaching, elementary school, Kosovo and Metohija.

УДК 005.6:37.014.5(47.11)

Драгана БогавацБеоград, Србија

КВАЛИТЕТ КАО ИМПЕРАТИВ У ОБРАЗОВАЊУ

У овом времену конфузије, пре свега, треба признати човека као вред-ност. Друштвеним механизмима треба регулисати да човек буде циљ, а не средство. То значи да је потребно уважавати осећања, дужности, активности, достојанство... сваког човека, јер је то једини модус правог функционисања друштва. С обзиром на чињеницу да једино ефикасно образовање има перс-пективу, у фокусу овога рада је остваривање квалитета у образовању без за-немаривања претходне премисе. Први корак свакако треба да представља де-финисање жељене будућности преко идентификације потреба и очекивања а потом разрада стратегије коначне операционализације. Дакле, треба присту-пити променама које подржавају квалитет, континуирано тражити начине да се побољшају сегменти образовања, радити на компетенцијама наставника, изградити системе вредновања. Кључнау карику у образовању представљају образовни стандарди. Њих треба схватити као одраз друштвених потреба, али и као специфичне циљеве образовања. Водећи принцип у развијању стра-тегије ка квалитетнијем образовању, образовању које има перспективу јесте уверење да постоје предности које се остварују њиховом реализацијом. Про-фесионалци долазе до квалитета на ефикасан начин.

Кључне речи: вредност, образовање, потребе, очекивања, стандард, ква-ли тет.

И занимљиво је чега се људи највише боје! Новог корака и своје нове речи највише се боје!

Достојевски

Савремени човек заробљен је у мрежи могућег. Године кризе, збуњенос-ти, недостатка иницијативе и креативности учиниле су своје. Тај савремени човек жели да види визију будућности образовања, аналитичност, објектив-ност, професионализам. Жели квалитетно образовање, где ће образовни на-пори имати позитивну конотацију.


За обезбеђивање квалитета у образовању треба бити отворен за идеје, ра-зличите начине у решавању проблема у намери остваривања заједничке сврхе и реализације могућег.

Ми учествујемо у трци са осталима за стварање што боље образовне сли-ке, но морамо бити свесни да нам полазишта нису иста и због тога је неопход-но максимално ангажовање свих актера у процесу. Национални извештај1 по-казује:

– Предшколским васпитањем обухваћено је 45% градске деце и само 14,4% сеоске деце. Број деце из породица у којима родитељи имају само основно об-разовање обухват је само 7,5 %, у групи најсиромашнијих 7%, а код Рома из ромских насеља само 3,9%. Обухват обавезним припремним предшколским програмом је такође низак за осетљиве групе. Иако званични подаци указују да је на почетку школске 2007/08. године, 99,6 % деце обухваћено припремним предшколским програмом, реално стање је неповољније. На узрасту од годи-ну дана пре поласка у школу, неким обликом предшколског образовања (це-лодневни и полудневни програми и четворосатни програми) обухваћено је укупно 88,6% деце, од тога је 56,9% ромске деце и 77% најсиромашније деце.

– Осипање деце при упису у основну школу у просеку је око 5% (основну школу упише 95,6%, 2005; 94% деце одговарајућег узраста), што на око 80000 деце представља велики број деце која се осипају. Знатно је веће осипање деце из осетљивих група. Посебан проблем представља податак да се у школама за образовање одраслих већином налазе ромска деца (75–80%) и то чак и она млађа од 15 година!

– Обухват младих средњом школом је између 76% и 86%. Значајно је мањи обухват деце из осетљивих група, нарочито младих из популације најсиро-машнијих и оних који живе у ромским насељима.

– Одраслих неписмених особа, као и одраслих особа без завршеног ос-новног образовања је око 23% међу становништвом старијим од 15 година.

У нашем друштву изражене су тренутне рефлексије у виду економских и политичких притисака, али и дугорочне рефлексије које се односе на допринос образовања друштва у целини. У том погледу веома је важно раздвојити вер-бални ниво од реалности. Но, и поред присутности евидентних проблема, тре ба и у постојећој клими учинити све да се искористе сви потенцијали, како људски тако и технички, а у циљу добијања квалитета у образовању.

Инсистирање на аспекту економске оправданости образовања са доми-нацијом квалитативних фактора имлицира значајно интересовање за друштвене вредности школовања. Не може се пренебрегнути чињеница да медији врше изузетно велики утицај на образовање, и коначно, на формирање ученика као личности (на начин размишљања, понашања, формирање ставова). Нека од

1 Национални извештај Републике Србије, Београд, 2008.

Драгана Богавац: Квалитет као императив у образовању 39

знања усвојених путем медија заиста могу бити корисна, али је евидентно да ти визуелни стимуланси удаљавају дете од писане речи и читања. Садашњи курикулуми не могу се похвалити чињеницом да су у потпуности адекватни, урађени с мером, нити да одговарају садашњем тренутку када су у нашем дру-штву стварност и очекивања готово увек дијаметрални. Ова проблематика се усложњава чињеницом да се услови образовања, али и циљеви и задаци стално мењају.

Услов за квалитетно образовање је пре свега прецизно дефинисање ци-љева и задатака, али истовремено и начин њихове реализације. Циљеви и вредности не могу бити противуречни. Овај приоритетни задатак, наравно, захтева и анализу искустава других земаља. Циркуларна структура сегмената образовања мора бити отворена за новине, и мора бити отворена за про ме не.

Проблем квалитета свакако представља једно од централних питања ка да је реч о расправама и анализама образовања. Категорија квалитета и његово вредновање представља врло комплексно питање. Ту чињеницу потврђује мул тимедијалност мере квалитета.

Појам квалитета могуће је употребити као:– као атрибут (у специфичном смислу)

или суштина (у општем смислу): дескриптивни;– као степен изврсности или релативне вредности: нормативни;– као добар или изузетан: нормативни;– као неквантификоване

карактеристике или процене: дескриптивни или нормативни (садржи све наведене елементе) ewis,Smith,1998)

Дакле, квалитет може бити атрибут, а када говоримо о образовању то под-разумева неодређени број његових карактеристика. Ако, пак, изражава „сте-пен изврсности или релативне изврсности“ то подразумева процену вреднос-ти образовања у односу на друге системе образовања. Уколико се процењује квалитет образовања у равни „као добар или изузетан“ то подразумева инту-итивно посматрање компоненти образовања које су мерљиве.

Пошто постоје различити приступи томе шта представља квалитет, често се сусрећемо са различитим расправама на тему образовања. Неслагање поје-динаца или група у погледу процене квалитета образовања додатно указује на то да је у питању заиста комплексна проблематика која захтева изналажење решења која ће у потпуности задовољити савремене потребе образовања. На путу остваривања тог циља несумњиво су најзначајније све процене, од оних најопштијих до оних најспецифичнијих.

Стандарди прецизно одражавају дефинисане циљеве. Стандарди су ти ко-ји служе за процену перформанси структурисаног система образовања. По-


стојање добре процене и образложења образовних, васпитних и функционал-них циљева претпоставка јесте дефинисања стандарда. Праћење индикатора реализације циљева, а посебно идентификовање проблема који ометају њихо-во остваривање, такође је у функцији спецификовања стандарда. Рад на мето-дологији усавршавања стандарда мора бити приоритетан.

Филозофија квалитета подразумева не само квалитетан продукт, већ ста-лни рад и схватање да увек постоји боље на одређеном пољу рада. Вредносна анализа треба да буде метод у процесу који обезбеђује квалитетно образова-ње. То подразумева континуирану идентификацију недостатака и откривање нових структурних елемената који ће елиминисати слабости. Нова филозо-фија образовања захтева поштовање принципа јединствености, флексибил-ности, кохерентности, хоризонталне и вертикалне повезаности, тимског рада и демократичности:

– Принцип јединствености подразумева да су васпитно-образовне вред-ности јединствене за све образовне нивое.

– Принцип флексибилности омогућава да актери унутар сваког образо-вног сегмента реализују циљеве на најефикаснији начин с обзиром на спе ци фичност организације, метода рада и расположивих средстава уну-тар свaког појединачно.

– Принцип кохерентности упућује на повезаност свих образовних еле-мената, што доводи до усклађеног функционисања образовног система у це лини.

– Принцип хоризонталне и вертикалне повезаности односи се на по сто-јање валидних критеријума на сваком нивоу образовне структуре.

– Принцип тимског рада подразумева развијање и имплементацију идеје у форми кооперативних тимова са заједничким циљем. Морају постојати сис темски напори унакрсно-функционалних тимова.

– Принцип демократичности означава укључивање свих оних који могу да допринесу креирању квалитетног образовања.

Шематски приказ корака у процесу постизања квалитета у образовању дат је на 25. страни.

Да би се у коначном исходу обезбедио квалитет у образовању:– не сме да постоји сумња у успех,– линеаран приступ не води ка успеху,– организација истраживања која се базирају на потребама и питањима

садашњег тренутка, а у функцији преиспитивања предходних модела. Морају такође постојати истраживања алтернативних перспектива.

– мора постојати спрега између перспективе образовања и визије развоја и усавршавања друштва.

– и дилеме могу бити изазов. Оне се базирају на прихватању одго вор но-сти за избор.

Драгана Богавац: Квалитет као императив у образовању 41

Залагати се за квалитетно образовање и мерећи време ка будућности значи не поништавати јуче, сачувати вредности и стварати боље сутра. Перспектива образовања јесте изазов али и храбар корак ка новим могућностима.


Гласер, В. (1994), Квалитетна школа, Загреб, ЕдукаMarsh, C.J. (2004): Planning, Management & Ideology, Key Concepts for Un-

derstanding Curriculum 2, London, Routledge FalmerGoldstein, H., Heath, A. (2000), Educational Standards, Oxford University Press,

Oxford


Lewis, R., Smith D. (1998), Тотални квалитет у високом образовању, књига II, Београд, Завод за издавање уџбеника

(1994) National Science Education Standards,http://www.nap.edu/readingroom/books/nses/1.htm

Dragana BogavacBelgrade, Serbia

QUALITY AS IMPERATIVE IN EDUCATIONSummary

In this time of confusion, it should be confessed, before all, the Man as value. It should be regulated by social mechanism the Man to be the aim, but not the means. It is meant it is necessary to consider the feelings, obligation, activity, dignity (…) of every man because it is the only modus of real function of society. In focus of this work is how to achieve the quality in education because the effi cient education is only that has the perspective without neglecting previous premise. Th e fi rst step should certainly be represented defi ning of wished future over the identifi cation of needs and expectation and then strategy working out how to operate them fi nally. Consequently, it should be approached the changes which are supported the qual-ity, continually fi nding the ways to improve the segments of education, to work at teacher competences, to create the value systems. Th e key link in education are rep-resented the educational standards. Th ey have to be comprehended as a refl ection of social needs and as special aims of education. Leading principle in strategy devel-oping to more quality education, education that has perspective, is the conviction the advantages are existed which are accomplished by their realization. Professional persons have approached the quality by effi cient ways.

Key words: validity, education, needs, expectations, standard, quality

УДК 271.222(497.115)-9»11/17»

Јасна БожовићКосовска Митровица, Србија

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА КОРЕНИ СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ НА ПОДРУЧЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Пећка патријаршија је од XII века све до средине XVIII века била духовно средиште српског народа. Била је окриље аутокефалне цркве до средине XIV века као српска архиепископија, а од тада Патријаршија. Током векова, то је био један од преписивачких и књижевних центара у коме су стасавали славни сред-њевековни српски писци и педагози. Историјским, културним, уметничким и педагошким значајем превазилази скоро све српске задужбине средњег века.

Кључне речи: Пећка патријаршија, писменост, аутокефална црква, Кос мет.

1. ОСНИВАЊЕ МАНАСТИРА И ЖИВОТ У XIII ВЕКУ

Пећка Патријаршија скупина цркава надомак Пећи, на самом улазу у Ру-говску клисуру – један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свог постанка у 13. веку, Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књи-чевнике и обдарене уметнике који су у њој остављали вековима своје трагове.

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе седишту државе, архиепископ Арсеније I подигао је на овом жичком метоху код Пећи цркву Светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по wеговом налогу, она је била и живописана. Храм је нешто касније добио назив Светог Спаса, што је преузето као успомена на посвећивање Жиче. Црква „Светих Апостола везује се за Светог Саву, преко архиепископа Арсенија који је био ученик Све-тог Саве, и који се трудио око довршавања Жиче, а када га је погодила болест затекао се у Црнци, другом важном метоху Архиепископије, који је лежао у Полимљу у жупи Затону“.1

1 Даничић, Ђуро, Животи краљева и архиепископа српских написао архиепископ Данило и други, Загреб, 1866 стр. 256.


Касније му је тело пренесено у цркву Светих Апостола и ту је трајно сачувано. У истој цркви сахрањен је и Арсенијев наследник архиепископ Сава II (1264–1271), који је био Немањић, брат краља Уроша I (1243–1276).

Постепеним успоном припремали су се услови да се крајем XIII века, услед стицаја околности изазваних крупним политичким догађањима, неке важне функције архиепског седишта сместе у метох Светих Апостола у Пећи.

Пећка патријаршија је од XII па све до средине XVIII века била духовно средиште српског народа. У њој је био престо аутокефалне цркве до средине XIV века српске архиепископије, а од тада Патријаршије. Грађевински комп-лекс образовао се постепено, али је већ средином XIV века у њему било неко-лико великих цркава са живописом највиших вредности. Током векова, то је био један од преписивачких и књижевних центара, у којем су стварали неки од славних средњевековних српских писаца. Историјским, културним и умет-ничким значењем надмашила све српске задужбине из средњега века. Исто-рији светске уметности Пећ је дала ремек дела у виду фресака из XIII века.

Скоро да не постоји ни један српски историчар, историчар уметности или књижевности, који се није осврнуо на неко од питања везаних за прошлост Пећке патријаршије. Чинили су то многи светски византолози и слависти.

Пећка патријаршија је до средине XVIII века била центар српске црквене организације. Тамо где се Пећка Бистрица пробија кроз уске кланице да би се развила у метохијску равницу подигнут је манастир. По околним оброн-цима Проклетија живели су у пећинама и испосницама монаси најстрожијег уздржања. Међу њима су били и најугледнији црквени достојанственици. Ма-настир Пећка Патријаршија саграђен је на рубу питоме метохијске равни, ис-пред високе и стеновите Руговске клисуре, на левој обали Бистрице, недалеко од града Пећи. Његово природно окружење једнако је узбудљиво и у летњем зеленилу околних ливада, поред реке и шумских падина, које се на три стране спуштају према манастиру, и у зимском контрасту снегом покривених висова на западној страни и тамног, огољеног пространства у манастиру и око њега. Зграде и земљиште простиру се на равном земљишту поред реке, која тече дуж једне ивице манастира. На супротној, северној страни, на узвишењу које се уздиже изнад реке приближно стотину метара, налазе се остаци утврћења које је одвајкада штитило манастир.

Земљиште на коме се налази манастир, неправилног је овалног облика, опасано високим зидом са два улаза. Главни улаз смештен је приближно на средини јужне стране у правцу реке. То је уобичајена манастирска капија, која има облик ниске четвртасте куле.

Вековима средиште српског народа, скупина највреднијих градитељских и уметничких споменика, Патријаршија се нашла у пределу изузетне лепоте као и други знаменити српски манастири.

Јасна Божовић: Пећка патријаршија – корени српске ... 45

2. ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ ВРЕМЕНА ПРОГРЕСА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Радом и утицајем Светог Саве и његових наследника на Жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло ва-жан фактор не само у религијско-културном, него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно, да је са јачањем политичке и еко-номске моћи српске држасве упоредо растао и углед и снага Српске право-славне цркве.

Године 1354. умире први српски патријарх Јанићије II, на путу за Пећ. На престолу га је заменио патријарх Сава који није изабран на Сабору у Серу, у бившој грчкој области, крајем 1354. године. Случај је хтео да се Калист разбо-ли и умре у Серу, што је ублажило затегнутост односа између Српске и Грчке цркве, то је све више било диспозиције за коначно измирење.

Призренским актом 1375. године извесно је измирење Грчке и Српске цр-кве, али у самој Пећкој патријаршији није било више правог реда и мира.

После косовске катастрофе 1389. године у време владавине Стефана Лазаревића, наступају боље прилике за Пећку патријаршију. Истина, Пећка патријаршија изгубила је све архиепископије у јужним областима, које су са падом под Турке дошле под јурисдикцију Охридске архиепископије, и седиш-те је било тада више у Жичи него у Пећи. У исто време почиње да оживљава живот у Пећкој Патријаршији, да се развија црквена књижевност, архитекту-ра и остале гране уметности.

3. КУЛТУРНО ЖАРИШТЕ РАЗВОЈ СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ И ДОПРИНОС ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

У средњовековној Србији цркве су биле средиште писмених и образова-них људи. Са најистакнутијих места најдаље се видело и запажало шта је све потребно за успешан црквени живот. Управљање црквом није се могло за-мислити без познавања црквеног права. Као први архиепископ аутокефалне цркве, Сава је заслужан за превод и редакцију Номоканона, који се још назива Законик (Светосавска крмчија). У записима најстаријих рукописа Светосавс-ке крмчије, као неопходно руководство свакоме ко има „учитељско достојанс-тво“, истиче се „Ако ове књиге не зна добро , ни сам себе не познаје“.2 Из преписа који је направио рашки епископ Григорије, почетком XIV века, види се да су „архиепископске књиге“ нарочито поштоване и уступане за преписи-

2 Љ. Стојановић, „Стари српски записи и написи“ 1, 7–8 бр. 19, бр. 38. Епископ рашки Гри-горије преписује за Хиландар у Светим Апосолима у Расу, према – Војислав Ј.Ђурић, Сима Ћирковић, Војислав Кораћ- „Пећка Патријаршија“, Југословенска ревија (Београд), Јединство (Приштина), Београд, 1990, стр.116.


вање да би се обезбедио аутентичан текст „из књига исправних ове књиге да ништа не буде криво“.3

Типик је био назив за богослужбено правило за целу годину, који пред-ставља други пример нормативног утицаја Архиепископије. Када је 1317. го-дине Никодим постао архиепископ, досетивши се да је у Цариграду пре 12 година упознао типик јерусалимске цркве, послао је у Цариград да се наба-ви рукопис и сам га је превео за потребе своје цркве. Никодимов типик је уједно допринео изједначавању богослужбене праксе. Ови обрасци Крмчије и Типика, нису остали сачувани као ни друге „архиепископске књиге“ нити најстарији делови ризнице. Околност да је имовина припадала „Дому Спасо-ву“, смештеном у два црквена комплекса који су се смењивали у водећој улози, није олакшавала већ је отежавала чување драгоцености. Понос Патријаршије почетком XV века представљале су реликвије мука Хрисових.

Међу неповратно изгубљеним културним драгоценостима налазе се и хартије настале радом црквене управе, која је по захтевима канона и тради-цијама о својим одлукама остављала писане документе. Начело писмености је све више узимало маха, тако да је Душанов законик тражио и од световних судија писмене пресуде. Помињемо и патријаршијски логофет.4

4. СВЕТОСАВЉЕ И ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Поставља се питање, да ли је овакав систем, мање-више спонтаног инди-видуланог уздизања, могао дати довољно продубљену образованост, која је у неким областима – морала бити специјализована. Ако се игде осећала потре-ба за систематским и стручним обучавањем клирика, било је то у црквеном врху.

Културно зрачење српског архијерејског седишта дошло је до изражаја и у књижевном стварању и утицају на књижевни рад, првенствено на радове којима се српска историја укључује у општу хришћанску традицију. Архи-епископија постаје стваралачка средина у литератури управо у Пећком пе-риоду под Данилом и Никодимом II, двојицом архијереја најзаслужнијим за стварање комплекса који је назван Пећка патријаршија. Даниловом књижев-ном раду приписује се практично политичка инспирација, жеља да се леги-тимно помери ред наслеђа са старијег Урошевог сина Драгутина на млађег Милутина и његове потомке. Потврда за то може се наћи у композицијама „Лозе Немањића“, у којима су Милутин и његово потомство представљени

3 Исто, стр. 117.4 Акт патријарха Никодима (писа и подписа и печати лофета ), Б. Корабљев, Actes de Chi-

landar II, 566, према, Исто, стр.123.


као директни наследници, Стефана Немање, док је Никодимов рад посвећен превођењу и поменутој литургијској реформи.

У снази свог зрачења, Пећка патријаршија превазилазила је све друге ср-пске манастире тога доба. И времену и простору неминовно се намеће исто-ријска улога Светог Саве као духовног предводника српског народа. Његово дело је касније могло постати мерљиво једино снагом прегнућа историје тог народа. Постоји научно утемељено гледање према коме се последња столећа средњег века могу назвати добом хришћанске ренесансе. Реч је не само о об-нови калуђерских редова, теолошке учености и мистицизма, новом стилу у црквеној архитектури и појави градова у којима се окупљају безбројне бого-моље, већ и о његовом уласку међу народ да га препороди у веровању, људи њему веома блиски, способни да га приближе Богу.

Свети Сава се међу Србима појавио баш у време када се чинило да пра-вославни свет, са извесношћу нагиње својој пропасти. Дубоко прожет побож-ношћу и љубављу за свој род, књижевно образован и изузетно реалан у про-суђивању односа међу моћнима овога света, био је просветитељ изузетних способности. Све невоље у којима се српство налазило дочекао је спреман да им се супротстави. Многе године провевши као монах на Светој Гори, где се у потпуности окренуо аскетском начину живота – високо се образовао по манастирским књижницама. Заједно са својим оцем Стефаном Немањом у монаштву назван Симеон, подиже манастир Хиландар.5 Стога је настанак Светосавља и историјски лик његовог творца, управо као и све сличне поја-ве које су овај феномен пратиле за собом носиле обнову монаштва, ради уч-вршћивања вере, пастирског деловања, учених пустињака и калуђера. Свети Сава је у оваквом амбијенту био лик који је створио самосталну српску цркву, али је уједно, био и предводник оних који су се повлачили из овоземаљског живота и предавали Богу.

Припадао је кругу заслужних за покрет преображаја људи путем истинс-ке побожности читавог свог живота. У историјском наслеђу широм Европе на лазе се раздобља када су се, услед препорођеног монаштва јављала нова под небља свеукупне духовности и нови садржаји филозофског, књижевног и уметничког стварања.

Интересантно је да се на територији Пећке патријаршије у том тако теш-ком раздобљу, када није било ни политичке ни црквене самосталности, када су успостављене све раније културне тековине, осећао још доста снажан ду-ховни живот и рад на црквеној писмености, и била је присутна стална тежња да се обнови црквена самосталност и организује једна институција која ће окупити у једну духовну заједницу све православне Србе под турском вла-шћу. Тада се на султановом двору у Цариграду веома заузео један од многих

5 Атанасије Јефтић, Свети Сава и косовски завет, Мала библиотека Српске књижевне за-друге, Београд, 1992.


потурчених Срба, Херцеговац Мехмед Соколовић, који посредује код султа-на да његов рођак Макарије, ранији хиландарски калуђер, добије дозволу за обнављање самосталне Пећке патријаршије. Охридски архиепископ био је немоћан пред таквом идејом и одлуком. За првог патријарха обновљене Пе-ћке патријаршије постављен је сам Макарије, који је одмах започео обнову опустеле епархије. После Макаријеве смрти (1574), његови наследници поче-ли су постепено да се заносе и мишљу о политичком ослобађању од Турака. Године 1594, под вођством Патријарха Јована (1592–1614), банатски Срби по-дижу устанак против Турака, носећи на заставама лик Светог Саве, но брзо без помоћи капитулирају. Дижу се буне у, Херцеговини устанак 1597. године подиже војвода Грдан, након чега Турци крећу у освету. У том политичком ра-сулу када је Пећкој Патријаршији претила тотална пропаст, њено васкрсење је помогао патријарх Калиник Скопљанац (1691–1710), који је успео да умири разјарене Турке. Нарочито је процвала српска духовност и у том периоду нај-више је описмењен народ. У жељи за ослобађањем и под притиском тешких прилика, настају разна историјска књижевна дела која представљају богату ризницу у нашој културној историји.

Метохија је постала духовно средиште српског народа. Трајни културни печат овој области као српској земљи дала је, ипак снажније од свега осталог, српска православна црква. Развој ове области као духовног средишта српс-ког народа у средњем веку одражава се и у нарочито великој концентрацији српских цркава и манастира на овој територији. Према неким изворима на том подручју налази се близу две стотине сачуваних или порушених храмова, међутим, има их заправо и више ако би се убројали и сви недовољно истра-жени археолошки локалитети.6

Епоха Немањића раздобље је велике градитељске делатности на Косову и Метохији. Највећи и најзнаменитији сачувани споменик Немањићког не-имарства на Косову, манастир Дечани, подигао је цар Стефан Урош (Дечанс-ки 1321–1331), у времену 1327–1335, када ју је довршио краљ Стефан Душан сахрањен је у њему 1355.

Из времена цара Душана су и неке друге, мање задужбине на Косову.Читав комплекс цркава на овом поднебљу имао је огроман значај за ду-

ховно уздизање српског народа. У том погледу улога косовско-метохијских манастира у културној баштини српског народа није ништа мање значајнија од великог просветног дела чувеног дела чувених западноевропских бенедик-танских манастира разуме се, у одговарајућим сразмерама. У скрипторијама Дечана, Пећке патријаршије, Грачанице и других духовних средишта у Ме-тохији стварају се и множе српске библиотеке, преко којих је српски народ улазио у непосредан додир са великом христијанизованом цивилизацијом. У

6 Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне црк-ве, Свети архијерерски синод Српске православне цркве, Београд, 2003.


овим великим библиотекама, од којих је, трагичним дејством историје, српс-ком народу остао само незнатни део нису похрањени само преводи и репро-дуктивна култура, већ и оригиналне, ауторске творевине.

Уметничко, књижевно и просветно-педагошко стваралаштво на терито-рији Метохије у средњем веку представља, како у архитектури тако и у сли-карству, највише домете средњовековне српске културе.

Споменици средњевековне Метохије сведоче о томе да је ова област у држави српског народа била централно место где су се одигравала сва главна културна збивања, а не само политичка превирања..

Пећка патријаршија је била духовно средиште српског народа, и центар српске културе средњег века. Историјска улога Пећке патријаршије у духов-ном животу српског народа је огромна, а постала је важан фактор не само у религијско-културном, већ и у политичком животу српског народа, што је довело до тога да је са јачањем политичке и економске моћи растао и утицај цркве. Отуда и узајамна веза између цркве и државе. Пећка патријаршија је од свог постанка окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметни-ке, па је она данас место где се чува значајна уметничка заоставштина.

У хришћанским државама у средњем веку била је највећа концентрација писмених и образованих људи, а управљање црквом није могло функциони-сати без познавања црквеног права.

У тешким временима, под најездом Турака, када није било ни политичке ни црквене самосталности и када су све раније тековине биле упропашћене, управо тада је био изражен чак најјачи духовни живот и рад на писмености. Основна тежња била је да се обнови црквена самосталност и организује једна институција која ће окупити сав православни народ (живаљ) у једну духов-ну заједницу. Као центар духовности црква је пружила уточиште свима који су желели да се описмене, и који су на том месту проналазили мир бежећи од Турака. Народ су описмењавали учени калуђери и монаси. Обновом Пећ-ке патријаршије (1557) учињен је велики помак у књижевном и уметничком стварању.

Један од најученијих монаха, Растко Немањић, у монаштву прозван Свети Сава, отишавши на Свету Гору уз велика одрицања, достигао је висок степен духовног развитка, те је по повратку са Свете Горе ширио идеју светосавља и радио на описмењавању народа. Утемељио је независну српску цркву, нај-више је приближио народ и његовим духовним потребама, упоредо са тим, цркву је сасвим приближио држави, а ову приклонио цркви, довео је њихов однос у пуну узајамност и све то подредио истом циљу – стварању заједнице без унутрашњег раскола.

Пећка патријаршија се данас поново налази у искушењу очувања култур-не баштине и духовности српског народа. Иако суочена са тешким приликама у којима се нашла, и даље остаје центар српске културе на подручју Космета.



Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, Књижевне новине, Београд,1990.Ђурић, Војислав, Ћирковић Сима, Кораћ Војислав Пећка патријаршија,

Југословенска ревија (Београд), Јединство (Приштина), Београд 1990.Јевтић, Атанасије; Свети Сава и косовски завет, Мала библиотека српске

књижевне задруге, Београд, 1992.Самарџић, Радован, Косовско опредељење, Мала библиотека Српске књи-

жевне задруге, Београд, 1990.Стојанчевић, Владимир; Борозан, Ђорђе; Динић, Љубодраг, Земља Жи-

вих, Центар за очување наслеђа КИМ, НИЦ Војска, Београд, 2004.Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Меморандум о Ко-

сову и Метохији Светог архикерејског сабора Српске православне цркве, Бео-град, 2003.

rastko.org.yu /Електронска библиотека српске културе на интернету– Богдановић, Димитрије, Косово у култури средњовековне Србије,– Дедијер, Јефто, Стара Србија – географска и етнографска слика,– Историја Пећке патријаршије– Деретић, Јован, Кратка историја српске књижевности.

Jasna Parlić-BozovicKosovska Mitrovica, Serbia

„PATRIARCHATE OF PEC ROOTS OF SERBIAN LITERACY IN KOSOVO AND METOHIJA“

Abstract

Th e Patriarchate of Pec was a spiritual centre of Serbs from 12 th to mid 18th century. It had been a gathering place of the Autokefalous church until mid 14 th century as the Serbian Archidiorese and aft er that it became the Patrijarchate. For centuries it was one of copying and literary centres which brought up some famous medieval Serbian kriters and pedagogues.

Wit his historical, cultural, artistic and educational importance it outpasses al-most all Serbian monasteries from the medieval period.

Key words: Patriarchate of Pec, literacy, autokehalous church, Kosmet

УДК 373.54(497.115)» 1913/1941»

Владан ВиријевићКосовска Митровица, Србија

ГИМНАЗИЈА У ПРИШТИНИ 19131941. ГОДИНЕ ПРИЛОЗИ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ

Гимназија у Приштини основана је у јесен 1913. године. Била је то прва просветна установа у којој су српска деца, не само из Приштине већ и шире околине, стекла могућност да након свршене основне школе – наставе даље образовање. Након свега две школске године, услед ратних околности, била је приморана да обустави рад, да би га обновила тек 1919. године. У периоду између два светска рата Гимназија је, упркос бројним потешкоћама, почевши од недостатка наставног кадра и наставних средстава, па скоро све до пред сам Други светски рат, непостојања условне школске зграде, постигла видне резултате. Представљала је културну и просветну установу која је врло ус-пешно вршила своју друштвену мисију – образовала ђаке, даривала им знање, формирала препознатљиву самосвест, зрачила бројним утицајима на средину у којој је деловала, била својеврсни генератор модернизације у једној дубоко патријархалној Приштини, граду у коме је феудални архаизам имао дубоке и жилаве корене.

Кључне речи: гимназија, Приштина, настава, образовање, васпитање

Гимназија у Приштини, основана 1913. године, била је прва српска сред-њо школска установа на простору Косова. На основу необјављене архивске грађе, објављених извора и, крајње оскудне литературе, у раду ће бити пону-ђена рационална слика историјата школе у периоду од њеног оснивања до Ап-рилског рата 1941. године.

Улазак победоносне српске војске у Приштину 22. октобра 1912. године и ослобођење Косова и Метохије у Првом балканском рату, отворили су но-во поглавље у историји „Старе Србије“. Њена интеграција у српско државно биће створила је предуслове за активно деловање на просветно-културном плану, оној друштвеној сфери која је током вишевековне османлијске влада-


вине, барем када су били у питању Срби, била систематски гушена и сматрана за антидржавну. Осим неколико десетина четвороразредних основних школа отворених током XIX и почетком XX века на сеоском подручју и у градским срединама, о чијем раду су се, уз припомоћ српске владе, старале месне цркве-но-школске општине, једина средњошколска установа у којој су српски мла-дићи могли наставити школовање на Косову и Метохији била је призренска Богословско-учитељска школа, основана 1871. године, расадник учитељског и свештеничког кадра. (Споменица 1937, 945; Костић 1933, 44; Ђилас 1969, 102). Стога је непосредни императив српских просветних органа био устројавање гимназија које су, осим просветно-културне, требале да обављају и својевр-сну националну и политичко-државну мисију.

Са задатком да на новоослобођеном територију утемеље васпитно-обра-зовни систем („да се затечено стање школства у Јужној Србији реорганизује и отвори што већи број школа, с обзиром на просветну заосталост ових краје-ва“), формирана су четири инспектората, од којих један у Приштини.1 Њего-вим ангажовањем, уз свесрдну помоћ српског грађанства Приштине, створе-ни су елементарни услови за отварање прве српске непотпуне гимназије на подручју Косова. Указ о њеном оснивању краљ Петар I Карађорђевић потпи-сао је 17. октобра 1913. године,2 а дванаест дана касније за њеног првог дирек-тора постављен је Милан Карић, професор Крагујевачке гимназије.3 Благодаре-ћи финансијској и материјалној потпори Министарства просвете Краљевине Србије прибављене су најосновније потрепштине (део школског инвентара, канцеларијски материјал…), што је омогућило започињање наставног проце-са.4

За смештај гимназије одређена је, као „једино подесна“, једна приватна дво спратна стамбена зграда са сутеренима, саграђена од „тврдог материјала“ у којој су се налазиле и канцеларије „Суда округа Косовског“.5 Оно што је, пак, стварало додатне потешкоће и негативно се одражавало на квалитет васпит-

1 За његовог руководиоца именован је Светозар Томић. – Споменица двадесетпетогодиш-њице ослобођења Јужне Србије…, 911.

2 Истим указом одобрено је и оснивање непотпуне гимназије у Призрену. – Архив Србије (АС) – Министарство просвете(МП)-Ф3-П117, Копија указа о отварању непотпуних гимназија у Приштини и Призрену, 17.10. 1913.

АС-Ф6-П33, Копија указа о постављању директора непотпуних гимназија у Приштини и Призрену, 29.10. 1913; Нови директори, „Политика“, 31.10. 1913, 2.

3 АС-Ф6-П33, Копија указа о постављању директора непотпуних гимназија у Приштини и Призрену, 29.10. 1913; Нови директори, „Политика“, 31.10. 1913, 2.

4 О пажњи коју је Минстарство просвете придавало овим активностима сведочи и чи ње-ница да је за новоотворене гимназије на територији „Јужне Србије“ код фабрике „Гођевац“ у Бео граду, поручило израду потребног инвентара, „тако да су многе гимназије“, међу којима и приштинска, „добиле модеран намештај: гвоздене клупе, табле и други потребан намештај“. – Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије…, 930.

5 Архив Југославије (АЈ)-66-8489, Молба грађана Приштине Министру просвете, 19.03. 1919.

Владан Виријевић: Гимназија у Приштини 1913–1941. године ... 53

но-образовног процеса, био је недостатак адекватног наставног кадра.. На-ставнички колегијум прве школске године чинило је, уз директора, још 12 особа, од којих су двојица (Стеван Тубић6 и Ђорђе Јакић7), преминули током ње.

НАСТАВНИ КАДАР ГИМНАЗИЈЕ ШКОЛСКЕ 1913/14. ГОДИНЕ

Име, презиме и звање Наставни предмет

Недељниброј часова Напомена

Милан Ђ. Карић,директор и професор Математика 8

Драгомир Димитрије-вић, привр. предметни

учитељ

Српски језик, француски

језик18

Разредни старе-шина II одељења

и пословођа наставничког

савета

Петар Банђијевић, наставник Краснопис

Разредни старешинаI одељења

Рајко Караклајић, учитељ гимнастике Гимнастика 4

Младена Марковић. приврем, учитељица

вештинаЖенски рад 4

6 Стеван Тубић, хонорарни наставник гимнастике, рођен је 1887. године у Сјеници. Гим-назију и учитељску школу завршио је у Скопљу, након чега је учитељевао у Бељановцу, Светом Никити, Велесу и Приштини. У Београду је завршио курс за учитеља гимнастике, након чега се предано посветио оснивању соколских друштава на простору „Старе Србије“. Био је оснивач соколског друштва у Призрену, а као члан Приштинског соколског друштва 1912. године уче-ствовао је на свесловенском слету у Прагу. Као добровољац борио се у бојевима на Челопеку и Говедарнику. Четвртог фебруара 1914. године подлегао је од тифуса.- Извештај за школску 1913–1914. годину – Приштинска гимназија, Скопље, 1914, 10.

7 Ђорђе Јакић, хонорарни наставник лепог писања, рођен је 1877. године у Косовској Мит-ровици. Завршио је Богословско-учитељску школу у Призрену и као учитељ службовао у многим местима „Старе Србије и Маћедоније“, а смрт га је затекла на дужности управитеља основних школа у Приштини. „Покојни Ђорђе био је те худе среће, те је за време Турака био затворен, као и многи наши овдашњи просветни радници, и у затвору је остао скоро пет месеци. Нешто издржани затвор у мемљивој ћелији, нешто и напоран рад на просвећивању свог племена, све је то допринело, те је слаби организам Ђорђев морао и сувише рано да подлегне“. Умро је 14. јуна 1914. године у Косовској Митровици. – Исто, 11.


Име, презиме и звање Наставни предмет

Недељниброј часова Напомена

Аритон Поповић, хонорарни наставник

Наука хришћанска 4

Лазар Јанковић, хонорарни наставник Земљопис 4

Дамњан Прљинчевић, хонорарни наставник Јестаственица 4

Трајко Михаиловић, хонорарни наставник

Певање ихорско певање 6

Милорад Миливојевић, хонорарни наставник Цртање 4

Стеван Тубић, хонорарни наставник Гимнастика

Ђорђе Јакић, хонорарни наставник Краснопис

Др Димитрије Марић, школски лекар

Извор: Извештај за школску 1913/1914. годину – Приштинска гимназија, Скопље, 1914, 5.

У први разред, у два одељења, било је уписно 141 ученик и ученица – 68 у првом, мешовитом, и 73 у другом, мушком одељењу, од чега је током го-дине њих 41 напустило школовање, а троје променило школу (Круљ 1995,).8 Посматрано према полној структури, прва генерација полазника приштинске гимназије имала је 120 дечака и 21 девојчицу.9 Настава је била организована у складу са планом и програмом тада важећим за све непотпуне гимназије у Краљевини Србији.10 Двадесет осмог маја 1914. године устројен је „Ђачки фонд“, под чијим окриљем су прикупљана средства за потпомагање сиромаш-них ученика.11

8 Раденко Круљ, Оснивање, раст и развој гимназије у Приштини, Зборник Филозофског факултета у Приштини, 25, Приштина, 1995, 52.

9 Извештај за школску 1913/1914. годину…, 6–9. 10 Предмети који су били заступљени јесу: српски језик, математика, краснопис, гимнас-

тика, женски рад, наука хришћанска, земљопис, јестаственица, певање и цртање. – Р. Круљ, Оснивање, раст и развој…, 52.

11 На концерту приређеном за грађанство Приштине 8. јуна 1914. године у корист Фонда „пало је прилога 408,70 динара“. – Извештај за школску 1913–1914. годину…, 9.


За разлику од већине других средњих школа у Србији, посебно у њеним северним подручјима, које су отпочињањем Првог светског рата биле примо-ране да обуставе свој рад још у јесен 1914. године, приштинска гимназија је мање-више нормално радила и у школској 1914/15. години. Међутим, снажна офанзива Централних сила у јесен 1915. године, која је приморала српске тру-пе да се преко Косова и Метохије евакуишу према Албанији, тј. Јадранском мору, узроковала је обуставу наставе и у Приштини. Уласком бугарских оку-пационих трупа у град, гимназијско звоно је утихнуло.

Одмах након ослобођења Космета у јесен 1918. године, издата су на-ређења и упутства да се што пре приступи обнови рада свих средњих шко-ла које су постојале на терену „Јужне Србије“ крајем 1913/14. године, те да стога сви наставници који су преживели рат „иду у ранија места где су са службом били 1912/1913. или 1914/15. године“.12 Школе су добиле задатак да васпитавају омладину „у духу народног јединства, верности краљу, династији Карађорђевић и отаџбини“, и на тај начин, у контексту зацртане просветне политике новоформиране државе, штите државне и националне интересе.13 Међутим, у реализацији тог циља надлежни органи сусретали су се са огром-ним потешкоћама. Сурови режим трогодишње окупације учинио је своје, та-ко да је изасланик Министарства просвете, Живко Ј. Јоксимовић, упућен да организује обнову наставног процеса у приштинској гимназији, био у прили-ци да констатује да „зграда у којој је била гимназија, нема никаквог школског намештаја; једино у основној школи има нешто клупа за које каже управитељ школе да су гимназијске“14 Такође, од осталог инвентара, учила, наставних средстава и библиотечког фонда наставничке и ђачке књижнице, ничега није било. Према непотпуним подацима, ратна штета коју је гимназија претрпела износила је 25.246 динара, мада је процењивано да је она премашивала 40.000 динара.15

Договором окружног начелника, председника општине и окружног ин-жињера, решено је да се за гимназију „употреби пространа зграда од тврдог

12 Једини предратни наставник који се почетком 1919. године налазио у Приштини био је Петар Банђијевић. – АЈ-66-849, Допис директора гимназије инспектору Министарства про-свете и вера у Скопљу, 28.02.1919; Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Ср-бије…, 933.

13 Према Љубодрагу Димићу, добром познаваоцу просветне политике југословенске државе у периоду између два светска рата, „државно-национални моменат имао је превагу над културно-педагошким“. – Мр Љубодраг Димић, Просветна политика Краљевине Југославије на Косову и Метохији 1918-1941. и историографија, „Историја 20. века“, 1–2, Београд, 1990, 190.

14 АЈ-66-849, Извештај изасланика Министарства просвете инспектору Министарства просвете и вера у Скопљу, 24.02.1919.

15 Попис ратне штете извршен је, услед недостатка пописника школске имовине, на основу сећања ученика и послужитеља. – АЈ-66-2379, Извештај директора гимназије Одељењу за снаб-девање Министарства просвете, 31.03. 1920.


материјала у којој је био окружни суд, но чији су прозори полупани“.16 Након што је, колико-толико, доведена у функционално стање и опремљена најнуж-нијим инвентаром, крајем фебруара и почетком марта 1919. године извршен је упис ученика у I, II, III и IV разред.17 Зграда се налазила у улици Ђенерала Боже Јанковића и за њу је општинска управа плаћала закуп од 3.600 динара месечно. Имала је 16 соба, два ходника, сутерен са осам просторија и четири нужника, а у дворишту се налазио и један помоћни објекат за смештај огре-ва.18

Како је из године у годину, нарочито након што је гимназија школске 1920/21. године уздигнута на ранг „потпуне“, тј. осморазредне школе, а број ученика растао, проблем простора постао је хронични. Наиме, како је она била грађена за приватно становање, просторије су биле тескобне и „већи-ном незгодно осветљене“, тако да се “само за две учионице“ могло рећи да су „хигијенске“.19 Због тога је у лето 1922. године покренута иницијатива за изградњу наменске зграде и у ту сврху основан посебан „Фонд за подизање зграде за пуну осморазредну гимназију“.20 Иако су стручни елаборат и пред-рачун за градњу сачињени још 1924. године, мањак финансијских средстава пролонгирао је почетак радова за читавих 15 година, тј. до 5. јула 1938. године, када је, у присуству преко 20.000 људи, тадашњи југословенски премијер, др Милан Стојадиновић, свечано положио камен темељац.21 Средствима Минис-тарства просвете, Краљевске банске управе Вардарске бановине, поменутог гимназијског фонда и добровољним прилозима, грађевински радови су окон-чани за две године, али због недостатка новца за набавку новог намештаја на

16 „Веће оправке на згради нису потребне. Једино кречење, рибање и чишћење дворишта. Пећи и сав школски намештај морају се набавити“. – Исто.

17 Том приликом уписано је стотинак ученика, а школска година започета је 2. марта „Призивањем Светог Духа“. Прибављено је 35 клупа двојаког типа – са два и три седишта. – АЈ-66-849, Допис директора гимназије инспектору Министарства просвете и вера у Скопљу, 28.02.1919.

18 АЈ-66-2379, Уговор о закупу зграде за смештај Приштинске гимназије, 24.06.1920.19 АЈ-66-849, Годишњи извештај Приштинске гимназије за школску 1920/21. годину,

20.07.1921.20 АЈ-66-210, Допис директора гимназије Одељењу за средњу наставу Министарства про-

свете, 16.07. 1923.21 О овом догађају штампа је забележила: „Под врло хрђавим здравственим и педагошким

условима 17 генерација матураната завршило је школу у једној приватној згради, у чијим је тескобним собама седело и радило дневно по неколико десетина ученика. (…) Нова гимна-зијска зграда биће подигнута на оном месту где је по народном предању био подигнут некад дворац краља Милутина, који је по доласку Турака на Косово срушен и од камена тога дворца подигнута је царска џамија која се диже испред огромног трга на коме ће да буде подигнута Приштинска гимназија. Ту у близини налази се стара Сахат-кула на којој избија звоно једног румунског бојара, који је из љубави према Србима, то звоно поклонио за приштинску Сахат-кулу.“ – У присуству изасланика Њ.В. Краља и председника владе г. др. М. Стојадиновића јуче је у Приштини освећен камен темељац нове гимназије, „Политика“, 06.07. 1938, 1-2.


усељење у нову зграду чекало се до половине јануара 1941. године.22 Била је то, према утиску новинара „Политике“, „једна од најлепших гимназијских зграда Јужне Србије“.23

При гимназији је крајем 1919. године, ради смештаја ученика из удаљених места или, пак, оних који су били ратна сирочад, у школској 1919/20. години оформљен интернат („Дом и ђачка трпеза“).24 Налазио се у објектима Митро-полије и старе основне школе, на „најздравијем месту у вароши“.25 Биле су то две „видне и простране зграде“ у којима је 1920. године бесплатно становало 79 ученика, док је њих 35 спадало у категорију „плаћајућих“.26

Током читавог међуратног периода напори школске управе и надлежних просветних органа били су усмерени на побољшавање материјалних осно-ва наставе. О њиховим размерама и пожртвовању речито говоре подаци да школа крајем школске 1919/20. године „од учила – збирки ништа нема ни за један предмет сем неколико карте географске“,27 а 19 година касније поседује четири збирке наставних средстава и четири кабинета за извођење наставе из појединих предмета.28

Пуно пажње посвећивано је васпитној компоненти наставе, па су учени-ци тако укључивани у активности неке од „ђачких дружина“ – „Подмлатка Црвеног крста“, „Подмлатка Јадранске страже“, „Подмлатка Аеро клуба 'Наша крила'“, „Подружине Феријалног савеза“ или „Литерарне дружине 'Косово“.29

22 „Напослетку је набављено нешто новог намештаја, али пошто је још требало много сред става да се он комплетира, у зграду је унесен и један део старог намештаја“. – На месту на коме је некад био двор краља Милутина у Приштини је подигнута лепа гимназиска зграда, - „Политика“, 16.01. 1941, 12.

23 Исто.24 Приштинској гимназији гравитирала су подручја Косовског и, делимично, Звечанског,

Призренског, Топличког и Врањског округа. – АЈ-66-849, Извештај инспектора Министарства просвете за Косовску област Министру просвете, 20.08. 1920.

25 Иначе, Приштина је словила за насеље погодно за живот. „Приштина има одличну кли-му и здравствене прилике као мало која варош у целој Србији. Косово је и иначе здраво, а Приштина је на висини 632 m., заклоњена од северних ветрова, а изложена сунцу, као мало које место у нашој земљи. У Приштини нема магле нити комараца, па нема ни маларије нити какавих других тежих болести. Вода је чесменска и врло здрава, а жито и брашно јефтиније но и у једном крају наше земље.“ – Исто.

26 Осим смештаја, ученици су у интернату добијали и три оброка дневно. „Собе се добро греју и имају осветљење. Дом има куварицу и служитеља (…). Сваком се ученику даје по 0,750 кг. хлеба). – АЈ-66-2379, Извештај директора гимназије Одељењу за снабдевање Министарства просвете, 15.12. 1920.

27 АЈ-66-849, Извештај директора гимназије Одељењу за средњу наставу Министарства просвете, 2.05. 1920.

28 Школске 1938/39. године у Гимназији су постојале: географско-историјска, геолошко-минеролошка, математичка и гимнастичка збирка и физички, природописни, хемијски и цртач-ки кабинет. – Извештај државне реалне гимназије у Приштини за школску 1938/39. годину, Приштина, 1939, 22–24.

29 У склопу „Косова“ деловале су ђачка књижница и позоришна секција која је приређива-ла представе за грађанство. – АЈ-66-849, Извештај Ђачке дружине „Косово“ приштинске гим-


У циљу наглашавања значаја и важности „узајамне сарадње ђачких ро-дитеља-старатеља и наставника, ради постигнућа што бољег успеха у учењу и владању ученика-ца“, током сваке школске године одржавана су, у неколи-ко наврата, „родитељска већа“. Том приликом скретана је пажња оним роди-тељима чија деца нису показивала „задовољавајући успех, било у науци или владању, да се што чешће и детаљније обавештавају о раду и владању“.30

Трудећи се да устали изворе финансирања, сагради адекватну зграду, при-бави савремена учила и помогне најсиромашније ученике, школска управа је устројавала посебне новчане фондове. Школске 1936/37. године било их је шест, и то: „Школски фонд“, „Фонд за подизање зграде за пуну осморазредну гимназију“, „Гимназијски ђачки фонд“, „Екскурзиони фонд“, „Фонд за унап-ређење гимнастичке наставе“ и „Фонд за унапређење музичке наставе“.31

Током сваке школске године, у складу са наставним планом и програмом и материјалним могућностима, извођене су полудневне, једнодневне или ви-шедневне екскурзије „научно-васпитног карактера“.32

Гимназија је, поред образовно-васпитне, представљала и институцију чија делатност је значајно утицала на подизање свеопштег културног нивоа града. Под њеним кровом приређиване су разноврсне културне манифестације и прослављали важни државни и национални јубилеји, попут: „Масариковог дана“, „Штросмајеровог дана“, прославе „Светог Саве“ и „Светих Ћирила и Методија“, Видовдан, рођендани краља Александра и престолонаследника Петра Карађорђевића и друго.

Узлазну путању Приштинске гимназије прекинуо је Априлски рат 1941. године. Историјски усуд, по други пут за свега нешто више од две деценије, бацио ју је, као и читав српски народ, у вртлог страдања и патњи. Италијански окупатор и његови штићеници Арбанаси, угасили су ову истинску просвет-ну зубљу која је својом светлошћу много допринела развејавању просветно-културног мрака којим је српска популација на Космету била опхрвана више векова уназад.

назије о њеном раду у току школске 1920/21. године, као и њеном садашњем имовном стању,1. 07. 1921.; Извештај државне реалне гимназије у Приштини за школску 1938/39. годину, При-штина, 1939, 19–20.

30 Извештај државне реалне гимназије у Приштини за школску 1935/36. годину, Приш-тина, 1936, 20.; Извештај државне реалне гимназије у Приштини за школску 1936/37. годину, Приштина, 1937, 22.

31 Извештај државне реалне гимназије у Приштини за школску 1936/37. годину, Пришти-на, 1937, 24–25.

32 Школске 1934–35. године за ученике од трећег до осмог разреда организована је једно-дневна екскурзија до Скопља, где су обишли археолошки локалитет Стоби, музеј и разгледали знаменитости града, док се на дводневну екскурзију ишло на Опленац „ради поклоњења сени-ма Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља“. – Извештај државне реалне гимназије у Приштини за школску 1934/35. годину, Приштина, 1935, 23.



Димић, Љубодраг, Просветна политика Краљевине Југославије на Косову и Метохији 1918–1941. и историографија, „Историја 20. века“, 1–2, Београд, 1990.

Ђилас, Јагош, Српске Школе на Косову од 1856. до 1912. године, Приштина, 1969.

Костић, Петар, Просветно-културни живот православних Срба у При-зрену и његовој околини у XIX и почетком XX века, Скопље, 1933.

Круљ, Раденко, Оснивање, раст и развој гимназије у Приштини, „Зборник Филозофског факултета у Приштини“, 25, Приштина, 1995.

Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије 1912–1937, Скопље, 1937.

ИЗВОРИ

Архив Југославије, фонд Министарства просвете Краљевине Југославије;Архив Србије, фонд Министарства просвете Краљевине Србије.

Vladan VirijevicKosovska Mitrovica, Serbia

HIGH SCHOOL IN PRISTINA FROM 19131941. YEAR CONTRIBUTIONS TO STUDY

Abstract

Th e secondary school in Pristina was founded in autumn in 1913 year. It was the fi rst educational institution to provide students from Pristina as well as from nearby surroundings with the opportunity to continue their education. Aft er two academic years of work, due to wartime circumstances, the school was forsed to close down, being able to start its educational activities in 1919. In the period be-tween two World wars, this school achieved enviable results, despite the lack of the working staff , the lack of teaching instruments etc. It was also one of the cultural and educational institutions which endeavored to accomplish its mission in a successful


manner, by educating students, raising their awareness of themselves. Besides, it was very infl uential in terms of the environment in which it worked, and it in a way, generated the process of modernization in deeply patriarchal Pristina – the town in which the feudal archaism had already taken its strong and deep roots.

Keywords: secondary school, Prishtina, education

УДК 331.42:371.12(497.115)”19/20”

Предраг ЖивковићКосовска Митровица, Србија

НАСТАВНИЦИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ОТЕЖАНИМ УСЛОВИМА РАДА

Наставници у школама на Косову и Метохији раде у отежаним условима. С обзиром на чињеницу да наставници на Косову и Метохији раде у оваквим условима рада, што се огледа у великом броју показатеља, неопходно је утвр-дити природу, карактеристике и основне показатеље тих проблема.

Феноменологија рада наставника Косова и Метохије у послератном окру-жењу није посебно обрађивана тема и истраживачки проблем, те су референ-тни и рецентни радови заобишли ову специфичну тему.

У овом раду се, нарочито, обрађује проблем рада наставника у окружењу који су прихватили посебне услове рада, свесни да се од њих очекују стандар-дни резултати.

Посебно су обрађена питања улоге наставника као психотерапеута у ус-ловима ванредних ситуација, као што је, у овом случају, послератна или ратна, а за коју ми, у овом раду, предлажемо термин палијативна педагогија. Настав-ник, тако, постаје васпитач, али и експерт у проналажењу одговора на питања увек променљиве природе живота учионице.

Кључне речи: наставник, отежани услови рада, школа, нове улоге на став-ника.

УВОД

У рецентној литератури о проблему вишедимензионалности структуре наставниковог стреса, као и у оној ранијој која датира од друге половине XX века (Кyricou, 2001; Kyricou & Sutcliff e, 1978) „лоши или отежани радни усло-ви“ наставника представљају стресоре који доприносе повећању професио-налног стреса. Валидност концепта вишедимензионалности стреса наставни-ка емпиријски је потврђена тек након што је теоријски претпостављено њено постојање (Boyle, 1995), што говори о оправданости истраживања у овом пра-


вцу. Анализа главних компоненти извора стреса наставника показала је да они могу бити описани, у највећој мери, у оквиру четири ортогонална факто-ра: „лоше понашање ученика“, „лоши радни услови“, „недостатак времена“ и „лош школски етос“ (Крњајић, 2003). Елементи димензије лоши радни услови јесу: „велики број ученика у одељењу, недостатак наставних средстава, ниски лични доходак, низак друштвени статус, одсуство професионалне сатисфак-ције и признања, немогућност напредовања у служби, надокнађивање часова одсутних наставника, додатни административни рад, рад са родитељима, рад са ученицима различитог социо-економског статуса, промена разредне попу-лације, проблеми у раду са школском администрацијом“ (Ибид., стр. 226). Ап-сентизам наставника, као један од продуката живота и рада у неодобравајућој и неподстицајној средини и професионалном окружењу, резултирајући је ефекат али и поражавајућа чињеница за креаторе образовне политике, који лоше радне услове наставника третирају као „подразумевајуће и отежавајуће ергономске околности“.

Не изненађује зато податак да 90% наставника доживљава, искуси просе-чан или висок ниво стреса, а да 50% наставника одустаје од свог посла у првих пет година рада (Waxler, 2008).

Лош етос школе не-комуникација и не-кооперативни однос у „балкани-зованом окружењу зборнице и међу колегама“ (Hargreaves, 1991)1) доприноси претходно описаном тренду професионалног понашања наставника, али ем-пиријских потврда за ово има мало, а посебно их има мало код нас.

У овом раду, пролегоменског карактера, имамо намеру да претпоставимо основне показатеље услова рада у којима професионално раде и живе настав-ници на Косову и Метохији.

НАСТАВНИЦИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ОТЕЖАНИМ УСЛОВИМА РАДА

Комплексне улоге које наставници на Косову и Метохији реализују нису посебно истраживане функције, а нарочито то није рађено након таруматич-них искустава после сукоба који су окончани 1999. године. Када се обрађују професионалне компетенције наставника, скоро да се у свим истраживањима подразумева да наставници раде и живе у условима о којима није потребно

1 У намери да опише разлоге због којих се неискусни наставници осећају нелагодно у окружењу традиционалне школске културе (педагошког етоса школе), Харгривс (Hargreaves, 1991) је у једном од својих радова и истраживања такву културу и окружење описао као „балка-низовано пре него колаборативно“ (р.226). „Другим речима, наставници се осећају изоловано или ограничено, а та ограниченост потиче од немогућности да се обрате целом колективу, већ сарадњу морају да обезбеђују преко неформалних група и неформалним каналима комуника-ције са подгрупама и различитим структурама моћи ( млађи-старији, искусни-неискусни итд. ) ( Ибид. Р.226 ).

Предраг Живковић: Наставници на Косову и Метохији ... 63

посебно расправљати. У свима њима услови су интервенишућа варијабла само до мере регуларности. Испод ове мере подразумева се да резултати не могу обезбедити генерелизабилност. Дакле, ми смо овде на терену посебног, специ-фичног, идиографског; на терену неистраженог, те су све напомене учињене у овом раду пролегоменског карактера.

Наша је намера да упоредимо нове улоге наставника, а опет да их комен-таришемо имајући у виду пре свега наставника на Косову и Метохији. Пре тога, потребно је скициозно приказати окружење, професионалну и животну средину која обележава наставника који 2009. године живи и ради на Косову и Метохији.

Сматрамо да наставник на Косову и Метохији2 живи у окружењу:– које је трауматизовано;– које је бременито одговорношћу (велика одговорност, неизвесни бене-

фити ...);– где програмски захтеви нису предвидели специфичности којима су на-

ставници окружени;– специфичаност професионалног идентитета наставника (чувар култу-

ре и наслеђа, позива ...)– неадекватни основни услови рада, професионалног и приватног живота;– услови који нису усаглашени са дидактичко-методичким стандардима;– уџбеничка и остала литература (апаратура);– специфичности рада са ученицима у мањим групама, прилика да се ин-

дивидуализује рад;– наставник као представник државе на месту на којем се та државност

одриче;– посредник културе и језика;– бранилац језика који посредује (језик) у сазнавању стварности;– стварности ученика и наставника нису безусловно идентичне;– вештине које се захтевају делимично су другачије од оних које се захте-

вају од наставника који не живе и не раде у таквим условима;– неадекватна оспособљеност за примену одговарајућих вештина и уме-

ња, адекватних измењеним условима рада у односу на стандардне (нпр. вертикална и хоризонтална интеграција садржаја и сл.);

– терапеутска улога наставника је неистражена и нестандардизована фун к ција наставниика код нас.

2 Републички завод за статистику од 1998. године у својим прегледима и календарима не објављује податке за подручје Косова и Метохије (Календар РЗС, 2009). Неки други извори (http://kosovoimetohija.org) наводе следеће податке (добијени од две школске управе на терито-рији Косова и Метохије): 78 матичних основних школа; 32 средње школе; 14.530 ученика основ-них школа; 6.314 ученика средњих школа; 3.475 наставника запослених у основним и средњим школама.


НОВЕ УЛОГЕ НАСТАВНИКА И НАСТАВНИЦИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Колико су ове карактеристике рада и живота наставника на Косову и Метохији сагласне са концепцијом нових улога наставника? Наша је намера да, сагласно претходно наведеним карактеристикама, противпоставимо нове улоге наставника, како се то види у нашој рецентној литератури о професи-оналним компетенцијама наставника, и тако дођемо до могућих укрштања и преклапања која би била корисна.

1. Наставник професионалац. У основи новог професионализма је сте идеја о „професионализацији наставе“, у смислу заснивања наставне делат но-сти на научној педагошкој основи. Професионализација захтева од настав ни ка:

– свеобухватну базу знања о настави и учењу која извире из научноистра-живачких сазнања и која се потврђује даљим истраживањима;

– богат репертоар емпиријски верификованих практичних поступака у настави;

– аутономан и компетентан професионални рад наставника као критич-ког интелектуалца који ради у интересу својих ученика;

– одговорност према професионалној заједници и њеном етичком кодексу;– активно учешће у решавању педагошких, школских, наставних, али и

ширих друштвених проблема;– сарадњу са свим актерима у заједници са којима дели одговорност за

образовање. (Влаховић, Вујисић-Живковић, 2005, стр. 9).Наставници на Косову и Метохији нису у прилици да користе, формирају

и конструишу било какву, а нарочито не свеобухватну, базу знања о настави и учењу. Оно што може, условно, представљати базу јесте њихово лично искус-тво, па тако они заправо представљају рефлексивног практичара који своја професионална знања примењује in situ. Ова знања нису, искључиво и само, емпиријски верификована (у истраживачком смислу). Она су део њиховог интуитивног односа и знања ( tacit konowledge ), преведеног у рефлексивну праксу. Сву осталу одговорност и сарадњу наставник на Косову и Метохији гради као активни учесник друштвених збивања, „чувара језика“ на којем посредује културу.

2. Креатор околности за остваривање и самоостваривање личности ученика. У школи какву тражи ново време прижељкује се наставник који се постепено удаљава од катедре и доцирања, а његов приоритетни задатак постаје обезбеђивање услова за максималну активност и самосталност ученика. Уместо исцрпљивања у предавачкој функцији, наставник се оријентише на облике учења и наставе са наглашеним присуством елемената комуникације, истраживања, самосталног рада и повећане партиципације ученика. Основну


поставку промена треба тражити у организацији педагошког рада са ширим избором могућих приступа настави и учењу (Влаховић, Вујисић-Живковић, 2005, стр. 10).

Прилика да ради са мањим групама ученика, наставнику на Косову и Ме-тохији, омогућује индивидуализацију рада. Ове прилике нису артифицијелне, но то не значи да је он не може искористити. Индивидуализација, пак, с друге стране, подразумева у верификативној фази индивидуализацију оцењивања. Ово је спорна, недовољно објашњена активност. Индивидуализација посту-пака рада није зато, због индивидуализације оцењивања, мање вредна педа-гошка и докимолошка активност. Више нивоа сложености, диференцијација наставе, индивидуализација наставних поступака, све су то процедуре које се могу применити у новонасталим условима педагошког рада у школама на Косову и Метохији. Штавише, ови услови су компатибилни са основним пос-тупцима и процедурама диференцијације и индивидуализације.

3. Сарадник у организацији активности које полазе од ученика. У околностима у којима школа добија све сложеније функције, од наставника се очекује примена нових педагошких приступа, од њега се тражи познавање са-времене организације наставе, већи степен отворености за нове идеје, развијен интерес за промене, капацитет за прилагођавање. Измењене околности одре-ђују и промене у концепцији професионалног образовања наставника. Факул-тети за образовање наставника трансформишу се у институције које су кадре да процес педагошких студија учине активним (Влаховић, Вујисић-Живковић, 2005, стр. 11).

Непосредност у контакту са ученицима, изражена у већем степену, за на-ставнике на Косову и Метохији значи и прилику да се у одабиру конкретних циљева и задатака наставе ослоне на образовне, личне и животне потребе ученика. Факултети за образовање наставника у Србији (Педагошки факул-тети, Учитељски факултети) недовољно воде рачуна о наставницима који би требало да раде у комбинованим одељењима (4 часа годишње), а камоли да воде рачуна о специфичностима рада наставника који раде на Косову и Ме-тохији. Штавише, много је наставника који, због малог броја ученика, раде у комбинованим одељењима , а на Косову и Метохији њихови су проблеми удвостручени.

4. Истраживач у области образовања и васпитања. Трагање за ре ше-њима која би обезбедила да се истраживања и развој учине важним подручјем образовања наставника резултирала су идејом о потреби да се наставник формира и као педагог и као истраживач. Истраживачки приступ подразу ме ва:

– активан, критички однос према васпитању, образовању и настави;– компетентно ангажовање у процесу решавања проблема путем истра-

живања;


– отвореност за иновативне идеје и приступе, спремност да се експери-ментише, развија и унапређује рад;

– интерес и капацитет за теоријску рефлексију и комуникацију (Влахо-вић, Вујисић-Живковић, 2005, стр. 12).

Аналитичко-истраживачки рад наставника на Косову и Метохији је у до-мену пожељних, али тешко остваривих компетенција наставника. Сви пре-дуслови, услови и верификациони фактори за дисеминацију истраживања ограничени су тешкоћама. Дисеминација је, при том, као поступак генерали-зације резултата обављених истраживања ограничена, јер се услови живота и рада мењају од општине до општине.

5. Стручњак са високим степеном аутономије. Пред професионалним образовањем наставника налази се задатак да припреми наставника који:

– своју професионалну делатност заснива на научној педагошкој основи;– критички је усмерен и оспособљен да током наставне праксе проблеме

решава на креативни начин;– у тражењу решења успешног остваривања конкретних циљева руково-

ди се потребама и могућностима својих ученика;– бира одговарајуће поступке и налази решења у контексту реалних усло-

ва у којима организује наставу и учење (Влаховић, Вујисић-Живковић, 2005).Специфичности рада наставника на Косову и Метохији, у отежаним ус-

ловима рада, налог су наставницима да, макар то и не желе, морају да воде рачуна о „прилагођавању, тражењу, бирању, валидној критици и креативном разрешењу свих проблема наставне и ваннаставне праксе“. Педагошка пракса у таквим условима рада ствара потребу да се педагошки такт оствари на делу. Педагогија у акцији тако налази своје епистемолошко, методолошко и прак-сеолошко оправдање.


Влаховић, Б, Вујисић-Живковић, 2005, Наставник–изазови професиона-лизације, Едука, Београд.

Крњајић, С., 2003, Наставник под стресом, Зборник Института за педа-гошка истраживања, Београд, стр. 225–229.

Hopkins, D, 2005, Th e Practice and Th eory of School Improvement, New York, Springer.

Hargreaves, A., 1991, Changing teachers, changing times: Teachers work and culture in the postmodern age, London, Cassell.

Kyriacou, C, 1987, Teachers stress: directions and futurs research, Educational Review, Vol.53, No.1.

Kyruacou, C, Sutcliff e, 1979, Teachers stress: prevelance, sources and symphtomps, British Journal of Educational Pschyology, Vol.55, No.1.


Boyle, G.J, 1995, A structural model of the dimensions of teachers stress, British Journal of Educational Psychology, Vol. 65, No.1.

Waxler, A, 2008, Teachers stress: stress relieving techniques for teachers, ezeiene-articles.com, November, No.1.

Predrag ZivkovicKosovska Mitrovica, Serbia

TEACHERS IN SCHOOLS WITH POSTWAR DIFFICULTIES INKOSOVO AND METOHIJA

Summary

Th ere was so many teachers in Kosovo and Metohija who work and teach in very hard circumstaucies. Th ere was various factors of teaching and elements of work for verifi cation on this conditions of work.

Phenomenology of work in this conditions is no longer and not yet subject of investigation and deeper research.

Th is work is about some conditions of teachers work in society of postwar en-vironmente.

Th ere was elaborated questions about postwar schools and palliative education and pedagogy.

Key wоrds: education, palliative pedagogy, nursing, conditions of school work-ing.

УДК 373.2.014.3(497.115)”19/20”373.211.24(497.115)”19/20”

Татјана Компировић, Сретен МакевићКосовска Митровица, Србија

ОСНОВНИ ПРОБЛЕМИ У ВАСПИТАЊУ И ОБРАЗОВАЊУ ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НА РАЗМЕЂИ

XX И XXI ВЕКА

Васпитање и образовање деце предшколског узраста на Косову и Мето-хију на размеђи XX и XXI века реализовано је у склопу школског, образовног и васпитног система Републике Србије, који се темељи на савременим друшт-вено-педагошким стандардима и законским одредницама овог нивоа васпита-ња и образовања у нашем друштву.

Из целовитог система основних проблема предшколског васпитања и обра зовања на Косову и Метохији и њиховом месту, значају и улози у циви-ли зацијским токовима на овом простору, у тексту су обухваћена само нај-акту елнија питања:

– (пред)институционални систем предшколског васпитања и образовања на Косову и Метохији, његова општа организација, финансирање, руко-вођење, управљање и др.;

– обухват деце раног узраста друштвено организованим васпитањем и образовањем;

– педагошки нормативи о простору, опреми и условима за васпитно-об-разовну делатност;

– програмско-планске основе васпитно-образовног рада у предшколским установама;

– васпитачки кадар, стручни сарадници и систем педагошког рада у пред-школским установама.

Кључне речи: васпитање, образовање, деца, предшколска установа, про-грам ско-планске основе, васпитач, стручни сарадници.


УВОД

Генерације деце предшколског узраста на Косову и Метохији, у свим ра-нијим и савременим друштвеним заједницама–државама и покрајинама бив-ше југословенске заједнице, васпитаване су и образоване на основама устав-них, општих законских и (пред)школских научно-педагошких смерница.

На размеђи XX и XXI века проблеми у васпитању и образовању деце предшколског узраста Косова и Метохије постали су друштвено и педагошки сложенији и актуелнији.

Организационо-институционално и програмско, плански савремено пред-школско васпитање и образовање у српској покрајини детерминисано је кон-кретним политичким, социо-културним и педагошким могућностима за дру-шт вено организованим институционалним васпитањем и образовањем деце овог узраста. Први проблем у том процесу јесте проблем обухвата деце раног доба савременим друштвеним системом васпитања и образовања, који под-разумева испуњеност педагошких норматива о простору и дидактичким сред-ствима, дефинисање научно-теоријске, полазне-програмско-планске основе савременог васпитног рада, нормирање његових стручних профила носиоца васпитачког кадра и сагледавање педагошких последица ратних операција на Косову и Метохији у овом времену.

1. ПРЕДИНСТИТУЦИОНАЛНИ СИСТЕМ ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ,

ЊЕГОВА ОПШТА ОРГАНИЗАЦИЈА, ФИНАНСИРАЊЕ,РУКОВОЂЕЊЕ И УПРАВЉАЊЕ

Први облици предшколског васпитања и образовања деце раног узраста појавили су се крајем XX века на основама Закона о народним школама из 1898. године. Дечја забавишта оснивају се наредне 1899. године. Овим Законом постављен је захтев шта и како треба радити у забавишту са децом предшкол-ског узраста. (Просвета, образовање и васпитање у Србији,1971, стр. 25).

У периоду између два рата јављају се само почеци стварања предшколских установа. На читавој територији Србије било је 242 забавишта са 20.091 дете-том и 334 збавиље, 17 дечјих вртића са 330 деце 117 васпитача. (Ибидем стр. 34).

Шездесетих година XX века – за васпитање и образовање деце пред школ-ског узраста (од 3 године до поласка у основну школу) оснивају се посебне уста нове васпитања и образовања –дечји вртићи. Њихова делатност дефини-сана је Службеним гласником СР Србије, бр.15/1965.

Татјана Компировић, Сретен Макевић: Основни проблеми у ... 71

Као прва обавеза постављено је васпитање деце до поласка у школу, затим помоћ родитељима, нарочито запосленим, у збрињавању и васпитању деце, сарадња са родитељима – пружањем стручне помоћи у нези и васпитању деце, организовање културне забаве, игре и заједничког живота (Ибидем, стр.117).

Дечји вртићи оснивају се као самосталне установе или као јединице установа за васпитање и образовање, других радних организација. Матични вртићи имали су једну или више јединица у локалним условима и потребама. Оснивани су и специјални вртићи (или вртићи у саставу специјалне школе) за децу са посебним потребама.

Ове прве институције имале су висок друштвени интерес. У њиховој де-латности учествовали су родитељи деце и друш твени представници који су формирали своје савете, управне одборе, стручна већа. Бирале су своје ди-ректоре, доносиле финасијски план, правилнике и друга акта.

Законом су предвиђени услови за оснивање вртића: најмање 20 деце, струч ни надзор, објекат, опрема, игралиште, финасирање. Верификовали су их просветно-педагошки заводи.

Просветни савет Србије дефинисао је педагошке нормати ве – стандарде, стручни кадар...

Седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година XX века ширена је општа организација и мрежа предшколских установа у Србији, и на истим основама на Косову и Метохији, са циљем да се подигне на виши ниво предшколско васпитање и образовање деце раног узраста. У северној покрајини Војводини и већим градовима Србије, брже су решавана базична питања: изградња обје-ката, њихово опремање и друго, у односу на Косово и Метохију. Појавиће се, поред друштвених, приватне, верске и предшколске установе невладних организација, са различитом опшом организацијом и структуром својих де-латности.

У периоду педесетих, шездесетих и седамдесетих година, у односу на Србију, ужу територију Републике и Војводине, на Косову и Метохији број предшколских установа (обданишта, забавишта и комбинованих установа, био је значајно мањи. Ови услови лимитирали су и мањи број корисника–де-це раног узраста.

2. ОБУХВАТ ДЕЦЕ РАНОГ УЗРАСТА ДРУШТВЕНО ОРГАНИЗОВАНИМ ВАСПИТАЊЕМ И ОБРАЗОВАЊЕМ

Обухват деце савременим предшколским васпитањем и образовањем на Косову и Метохији приказује Табела 1:


Ред.

бр.

Дечји вртићи

Јасле (до 3

године)

Вртић (од 3-5,5 година)

Припремни предшколски програм (од 5,5 до 6,5 година)

УкупноЦело-дневни боравак

Четворо-часовнипрограм

Брoj

дец

е

Брoj

груп

а

Брoj

дец

е

Брoj

груп

а

Брoj

дец

е

Брoj

груп

а

Брoj

дец

е

Брoj

груп

а

Брoj

дец

е

Брoj

груп

а

1. „Наша радост“ Лепосавић 43 2 89 3 21 1 78 5 231 11

2.„Весело детињство“ Лешак

26 2 64 2 16 1 27 6 133 11

3.

„Даница Јарамаз“ Косовска Митровица

126 5 245 7 0 0 158 6 529 18

4. „Лане“ Звечан 85 4 124 4 43 1 116 4 368 13

5. „Наше дете“ Зубин Поток 67 3 103 4 36 3 64 6 270 16

6.„Ђурђевак“ Приштина-Грачаница

63 4 228 5 16 1 126 8 433 18

7.„Наша радост“ Косово Поље–Угљаре

15 2 35 2 5 1 65 5 120 10

8.Предшколска установа-Липљан

14 1 128 5 8 1 36 5 186 12

9.„Косовски божури“ Племетина

39 3 37 2 – – 46 4 122 9

10.

„Пчелица Маја“ Косовска Каменица

20 1 80 7 – – 85 10 185 18

11. „Маја“ Србица – – – – – – 6 1 6 1 Укупно: 498 27 1133 41 145 9 807 60 2583 137


Република Србија, њено Министарство просвете и школска управа у Ко-совској Митровици, створили су основне претпоставке за формирање вас-питних група – од јасленог узраста, затим вртића, целодневног боравка и чет-ворочасовног програма – за реализацију припремног предшколског програма у градовима и мањим местима на Косову и Метохији, у којима су настањене српске породице са својом децом раног узраста.

Припремни предшколски програм, у организацији основне школе, реа-лизује се у 33 основне школе на Косову и Метохији, од почетка 2005/06. годи-не, према Општим основама предшколског програма приказује Табела 2:

Ред.

бр.

Назив основне школе Ч

етво

ро-

часо

вни

прог

рам

Ком

бино

вана

од

ељењ

а

Укуп

но

Кад

ар к

оји

реал

изуј

е

Број

груп

а

Број

дец

е

Број

груп

а

Број

дец

е

Број

дец

е

Број

ва

спит

ача

Број

уч

итељ

а

1. „Свети Сава“Граце–Вучитрн 1 7 0 0 7 1 0

2. „Вук Караџић“ Прилужје–учитрн 2 40 0 0 40 2 0

3. „Радош Тошић“ Осојане–Исток 1 4 0 0 4 0 1

4. „Јанко Јовићевић“ Гораждевац–Пећ 1 6 0 0 6 0 1

5. „Владо Ћетковић“ Косовска Митровица 1 23 0 0 23 1 0

6.„Миладин Митић“ Лапље Село–Приштина

3 45 0 0 45 3 0

7.„Кнез Лазар“ Гуштерица–При штина

4 59 0 0 59 4 0


Ред.

бр.

Назив основне школе

Чет

воро

-ча

совн

ипр

огра

м

Ком

бино

вана

од

ељењ

а

Укуп

но

Кад

ар к

оји

реал

изуј

е

Број

груп

а

Број

дец

е

Број

груп

а

Број

дец

е

Број

дец

е

Број

вас

пита

ча

Број

учи

тељ

а

8. „Шарски одред“ Севце–Штрпце 3 50 0 0 50 3 0

9. „Рајко Урошевић“ Готовуша–Штрпце 1 14 0 0 14 1 0

10. „Стаја Марковић“ Штрпце 4 48 0 0 48 4 0

11. „Светозар Марковић“ В. Хоча–Ораховац 1 7 0 0 7 0 1

12. „Доситеј Обрадовић“ Ораховац 1 7 0 0 7 1 0

13. „25. мај“ Враниште–Драгаш 1 5 1 4 9 1 1

14. „Небојша Јерковић“ Драгаш 1 7 3 9 16 0 4

15. „9. мај“ Рапча–Драгаш 1 5 1 3 8 0 2

16. „Зенуни“ Брод–Драгаш 1 7 0 0 7 0 1

17. „22. децембар“ Растелица–Драгаш 3 34 0 0 34 1 2

18. „5. октобар“ Крушево–Драгаш 1 4 0 0 4 0 1


Ред.

бр.


Чет

воро

-ча

совн

ипр

огра

м

Ком

бино

вана

од

ељењ

а

Укуп

но

Кад

ар к

оји

реал

изуј

е

Број

груп

а

Број

дец

е

Број

груп

а

Број

дец

е

Број

дец

е

Број

вас

пита

ча

Број

учи

тељ

а

19.„Трајко Перић“ В. Ропотово–К. Каменица

0 0 4 12 12 0 4

20.„Вељко Дугошевић“ Ранилуг–Кос. Каменица

0 0 1 3 3 0 1

21. „Братство“ Стевовце–Кос. Каменица 0 0 3 5 5 0 3

22. „9. мај“ Кололеч–Кос. Каменица 0 0 1 2 2 0 1

23. „Бора Станковић“ Коретиште–Гњилане 2 17 0 0 17 2 0

24. „Вук Караџић“ Шилово–Гњилане 4 40 0 0 40 4 0

25. „П. П. Његош“ Горње Кусце–Гњилане 3 35 0 0 35 3 0

26. „Доситеј Обрадовић“ Партеш–Гњилане 2 20 0 0 20 2 0

27. „Миладин Поповић“ Пасјане–Гњилане 2 30 0 0 30 2 0

28. „Младен Марковић“ Витина 0 0 1 3 3 0 1

29. „Марко Рајковић“ Врбовац–Витина 2 23 0 0 23 2 0


Ред.

бр.


Чет

воро

-ча

совн

ипр

огра

м

Ком

бино

вана

од

ељењ

а

Укуп

но

Кад

ар к

оји

реал

изуј

е

Број

груп

а

Број

дец

е

Број

груп

а

Број

дец

е

Број

дец

е

Број

вас

пита

ча

Број

учи

тељ

а

30. „Свети Сава“ Клокот–Витина 1 10 0 0 10 1 0

31. „Миладин Поповић“ Бостане–Ново Брдо 1 8 0 0 8 1 0

32. „Доситеј Oбрадовић“ Прековце–Ново Брдо 1 10 0 0 10 1 0

33. „Свети Сава“ Јасеновик–Ново Брдо 0 0 1 4 4 0 1

УКУПНО: 49 565 16 45 610 40 25

Овакво решење једина је могућност јер постојећи вртићи нису довољни за пријем све деце предшколског узраста у процес законски обавезне припре-ме пре поласка у први разред основне школе.

И поред свих потешкоћа у организацији остваривања припремног школс-ког програма на Косову и Метохији, Школска управа у Косовској Митровици обезбедила је основне претпоставке за законски и квалитетно организован васпитно-образовни рад са децом раног узраста у основним школама.

У школским зградама користе се простор, намештај, дидактичка средс-тва и играчке у свих шездесет група деце у процесу реализације припремног предшколског програма.

Међутим, у тим зградама претежно су класичне учионице, намештај за ученички узраст и средства за наставу, а не за васпитно-образовни рад са де-цом предшколског узраста. Све то васпитно-образовни процес значајно при-ближава наставном раду, нивоу разредне наставе и умањује ефекте реализа-ције суштине припремног предшколског програма.


Процесом реализације припремног предшколског програма обухваћена су и ромска деца, као и деца са посебним потребама. Деца у породицама које не испуњавају минималне педагошке и друге стандарде распоређују се код ближе родбине која може да им пружи одређене услове за развој и реализа-цију припремног предшколског програма јер, на Косову и Метохији још нису створене претпоставке за институцију хранитељске породице.

Уопште, обухват деце раног узраста друштвено организованим васпи-тањем и образовањем, и посебно припремним предшколским програмом, приказаним у табелама I и II није апсолутно тачан и поуздан, јер сталне миг-рације породица мењају свакодневно стање у овој веома важној друштве-ној и педагошкој области. Али и на Косову и Метохији, као у другим већим градовима у Србији, постоји проблем непотпуне могућности обухвата деце, и то пре свега због недостатка простора и других услова које подразумева друштвено организовано предшколско васпитање и образовање. Зато постоје листе чекања у Косовској Митровици за 90 деце, Лепосавићу 80, Звечану 65 и Зубином Потоку 45 деце. То је значајан индикатор пораста педагошке свести родитеља, њиховог схватања значаја друштвено организованог предшколског васпитања и образовања.

3. ПЕДАГОШКИ НОРМАТИВИ О ПРОСТОРУ И ОПРЕМИ УСЛОВИМА ЗА ВАСПИТНООБРАЗОВНУ ДЕЛАТНОСТ

Педагошки нормативи о простору и опреми, односно условима за по-четак рада и обављање делатности установа за децу раног узраста у републи-ци Србији дефинисани су посебним Правилником објављеним у Службеном гласнику РС, бр. 50/94 и 6/96. године и важе за институције овог типа на Ко-сову и Метохији.

У њему су постављени услови у погледу простора предшколске установе који чине објекат, односно грађевинске и функционалне целине, као и при-падајући отворени простор ван објеката. То су наменски грађени објекти за децу, и то:

1. од 1 до 3 године – јаслице2. од 3 до 7 година – вртић и3. од 1 до 7 година – комбиновани дечји објекат.Поред тога, ако предшколска установа обавља делатност у другим про-

сторијама: основним школама, месним заједницама, културним центрима, здравственим установама, установама социјалне заштите, они треба да ис-пуњавају све педагошко-архитектонске услове за васпитно-образовни рад. Сви објекти подразумевају и отворен простор: двориште, игралишта за орга-низацију дечјих игара и других облика физичких активности.


Простор за рад васпитних група у предшколској установи чини простор за боравак деце, заједнички простор и про стор ван објеката. У саставу су про-стора за боравак деце групна соба, гардероба и санитарне просторије.

Групна соба за боравак деце узраста од 1 до 7 година треба да има најмање 50м3 и запремину по детету од најмање 10м3. Гардероба и санитарна просто-рија, такође, треба да испуњавају одређене хигијенске стандарде.

Правилником је предвиђен и заједнички простор у предшколској устано-ви, и то: вишенаменски, простор за васпитаче са простором за дидактички материјал, затим простор ван објекта – отворени простор (игралиште, трав-нати терени, прилазне стазе) којег треба да буде најмање 10м3 по детету, а нај мање 3 м3 травнатих површина, простор дечјег одмаралишта (собе за спа-вање, санитарну просторију, заједнички простор, простор ван објекта, ку-хињу одредеђених капацитета-према броју оброка, а са пратећим простором и санитарно-хигијенским захтевима.

Правилником су одређени услови у погледу опреме (столови, лежајеви, регали, полице, кутије за играчке, зидне табле, подни јастуци, тепих, итисон и други делови опреме –прилагођени дечјем психофизичком узрасту. Такође, дефинисани су стандарди за друге облике друштвене бриге о деци која су у објектима смештена на један сат, три сата дневно и деци која учествују у раз-личитим програмима васпитно-образовног рада у предшколској установи.

Према томе, Правилник одређује ближе услове за почетак рада и обављање делатности установа за децу. Сви они на Косову и Метохији испуњени су, у целини – у довољном нивоу, више у објектима који су пројектовани за предш-колску делатност, а мање у школским објектима у којима се организује и реа-лизује припремни програм предшколског образовања и васпитања. У целини посматрано просторни услови испуњавају педагошке нормативе за организа-цију и реализацију васпитно-образовних активности са децом раног узраста. Највећи проблеми су у погледу задовољавања норматива опреме, а посебно дидактичких средстава–играчака и техничких средстава неопходних за виши квалитет васпитно-образовног процеса.

4. ПРОГРАМСКОПЛАНСКЕ ОСНОВЕ ВАСПИТНООБРАЗОВНОГ РАДА У ПРЕДШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА

Васпитно-образовни рад у предшколским установама на Косову и Мето-хији, од њихових првих појавних институција, темељи се на друштвено-педа-гошким документима која су доносили просветни органи Србије у одређеним етапама развоја школског, образовног и васпитног система.

У ранијим етапама развоја предшколског институционалног васпитања и образовања, програмско-планске основе васпитно-образовног рада пос-


тављане су без пуних научно-теоријских становишта и уважавања специфич-ности раног нивоа васпитања и образовања деце. Њих су доносили републич-ки органи социјалне дечје заштите. Уз то, основе таквих програма важиле су за дечје вртиће и васпитне групе предшколске деце при основној школи.

Тек 1996. године Министарство просвете Републике Србије донело је Правилник о Основама програма предшколског васпитања и образовања де-це узраста од три до седам година, са ширим теоријско-методолошким ту-мачењима и конкретизацијама у функционално повезаној целини васпитно-образовног система и интегралног дела система друштвене бриге о деци. У Закону о основама система образовања и васпитања 2003. године предшколс-ко васпитање и образовање је у темељу тог система. А од 2005. године предш-колско образовање и васпитање у Србији постало је друштвена и педагошка обавеза која се заснива на Општим основама предшколског програма, који је сачинио Завод за унапређење васпитања и образовања.

Све ове друштвене и педагошке-законске обавезе реализују се у области предшколског васпитања и образовања на Косову и Метохији, у њиховим ин-ституцијама и конкретним условима, односно могућностима. Оне ће имати пунији значај када се укупна област предшколског васпитања и образовања у Србији, пре свега, законски одреди, а процес васпитања и образовања деце раног узраста постави на пуним интердисциплинарним научно-теоријским основама.

5. ВАСПИТАЧКИ КАДАР, СТРУЧНИ САРАДНИЦИ И СИСТЕМ ПЕДАГОШКОГ РАДА У ПРЕДШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА

Васпитно-образовни рад у институционалном предшколском васпитању и образовању на Косову и Метохији у јаслицама (деца до 3 године) планира, реализује и вреднује 57 медицинских сестара, у вртићима (деца од 3,5 до 5 го-дина) 72 васпитача, у припремном предшколском програму (деца од 5,5 до6,5 година) у целодневном боравку 15 васпитача и четворочасовном програму 53 васпитача, и припремном предшколском програму у објектима и организа-цији основних школа 40 васпитача и 25 учитеља. Преглед броја васпитачког кадра у институцијама предшколског васпитања и образовања дат је у табели 3:


Редн

и бр

.

Дечји вртић

Јасле (до 3

године)

Вртић (од 3 до 5,5

година)

Припремни предшколски

програм (од 5,5 до 6,5

година) Укупно

Цел

о-дн

евни

бора

вак

Чет

воро

-ча

совн

ипр

огра

м

Број

сест

ара

Број

васп

итач

а

Број

васп

итач

а

Број

васп

итач

а

Број

кад

ра

1. „Наша радост“ Лепосавић 5 6 2 5 18

2. „Весело детињство“ Лешак 4 4 1 6 15

3. „Даница Јарамаз“Косовска Митровица 12 15 0 4 31

4. „Лане“ Звечан 8 8 2 4 22

5. „Наше дете“ Зубин Поток 8 9 5 4 26

6. „Ђурђевак“ Приштина-Грачаница 9 10 2 6 27

7. „Наша радост“ Кос. Поље-Угљаре 3 3 2 4 12

8. Предшколскаустанова-Липљан 2 8 1 5 16

9. „Косовски божури“ Племетина 4 2 0 4 10

10. „Пчелица Маја“Косoвска Каменица 2 7 0 10 19

11. „Маја“ Србица 0 0 0 1 1

Укупно: 57 72 15 53 197


У структури запослених васпитачких кадрова нема стручних сарадни-ка педагога, психолога, логопеда, социјалних радника и др. Правилником и ближим условима за почетак рада и обављање делатности установа за децу, предвиђене су норме -број васпитних група за једног и више сарадника. Ови стручни профили неопходни су у процесу унапређивања васпитно-образов-ног рада и подстицања развоја деце.

Запослени здравствени и педагошки радници испуњавају важеће нор-мативе о стручној спреми прописаној за рад у предшколским установама и другим облицима њихове делатности (обавезним активностима, слободним активностима и дечјој игри).

Сви су укључени у процес стручног усавршавања (семинаре, радионице) и студирање на учитељским факултетима, њиховим одсецима за организа-цију струковних студија и високим школама за образовање васпитача.

У процесу реализације програма – садржаја предшколског васпитања и образовања савесно се припремају и израђују месечни програми, креирају при преме за све нивое и облике васпитно-образовног процеса у току свих рад них дана и води документација о реализацији програмско-планских ак-тивности. На стручним је органима предшколске установе да вреднују ефекте васпитно-образовног процеса и иновирају перманентно васпитно-образовну делатност предшколске установе.

РЕЗИМЕ

На самој размеђи XX и XXI века основни проблеми у васпитању и обра-зовању деце предшколског узраста Косова и Метохије био је у томе што су из-неверене велике идеје о веку детета у XX веку – веку педагогије и мултикулту-ралности образовања и васпитања на овим просторима. Оно што је остало од бивше Југославије, преживели су економске санкције, транзицију и бомбар-довање, у којима су светски и европски моћници поступили супротно Кон-венцијама о правима детета и драматично укинули детињство – најважнију фазу у развоју личности човека. У свим тим процесима укинуто је детињство деци раног узраста, а посебно оној која су под ратним притиском напустила своје домове и огњишта и настањивала се у другим местима и градовима.

Од почетка XX века основни проблеми у васпитању и образовању деце предшколског узраста Косова и Метохије решавани су у складу са законским и педагошким стандардима државе Србије јединствено за целовиту покраји-ну, децу свих нација, која су живела на овим просторима. Тај процес текао је уз одређене проблеме све до средине 1999. године – отвореног сукоба Ал-банаца и осталих нација, који је решен Резолуцијом УН 1244, односно, до-ласком УНПРОФОР-а, УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а, чијим се присуством регулишу сва питања друштвеног живота на Косову и Метохији. Он је кулминирао у


нелегалној независности српске покрајине од стране Албанаца и деоби две стране у свим сферама друштвеног живота, па и – предшколском васпитању и образовању.

Савремена друштвена и педагошка ситуација у српским породицама на Косову и Метохији веома је сложена, материјално неповољна, са значајним бројем незапослених родитеља, без решених стамбених питања и других претпоставки за повољан васпитно-образовни процес у породицама деце и друштвеним институцијама – јаслицама, вртићима и другим нивоима и об-лицима предшколског васпитања и образовања.

Република Србија у тој ситуацији, односно њено Министарство просвете, реаговало је васпостављањем српског школског и васпитно-образовног сис-тема на Косову и Метохији у српским енклавама и почело са стварањем еле-ментарних услова и за предшколско васпитање и образовање, његов развој и функционисање. Формирана је Школска управа у Косовској Митровици која је поставила нове темеље овог нивоа образовања и васпитања у постојећим и новоотвореним институцијама.

Створене су основне претпоставке за успешно функционисање инсти-туционалног система предшколског васпитања и образовања, његову општу организацију, финансирање, руковођење и управљање.

Остварен је висок обухват деце раног узраста друштвено организованим васпитањем и образовањем у свим српским енклавама.

Обезбеђени су основни услови за васпитно-образовну делатност у јасли-цама, вртићима и објектима основних школа у којима се реализује припрем-ни програм предшколског образовања за сву децу која полазе у први разред основне школе.

Знатно су иновиране програмско-планске основе васпитно-об разовног рада на темељима савремених докумената и предшколско-педагошких до-стигнућа.

Стручно-педагошко усавршавање васпитачког кадра подиже се на ниво који је одређен законским документима и постепено ће се побољшавати при-јемом стручних сарадника (педагога, психолога и др.).

Ублажавање последица свих збивања на Косову и Метохији на дечји раз-вој, посебно НАТО бомбардовања, важна је обавеза свих друштвено-педа-гошких фактора на Косову и Метохији, посебно стручњака из области пред-школске педагогије.



Каменов, Е. Предшколска педагогија, Књига прва и друга, Завод за уџбе-нике и наставна средства, Београд, 1999.

Макевић, С. Шта васпитач треба да зна и уме, Зборник радова Какав васпитач треба савременој предшколској установи, Виша школа за образо-вање васпитача Шабац, 1998.

Квалитетно образовање за све – пут ка развијеном друштву, Министарс-тво просвете и спорта Републике, Србије 2002.

Од визије до конкретних корака, Високо и више образовање, Међународ-на конфернција, Министарство просвете и спорта Републике Србије, Београд, 2002.

Опште основе предшколског програма, Завод за унапређивање васпи-тања и образовања, Београд, 2005.

Основе програма предшколског васпитања и образовања деце уз-раста од три до седам година, Министарство просвете Републике Србије, Београд,1996.

Просвета, образовање и васпитање у Србији, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1971.


Tatjana Kompirovic / Sreten MakevicKosovska Mitrovica, Serbia

BASIC PROBLEMS OF PRESCHOOL EDUCATION ON KOSOVO AND METOHIJA BETWEEN XX th AND th XXI CENTURY

Abstract

Pres-chool education on Kosovo and Metohija between two centuries was re-alized in context of school and education system in republic of Serbia, which is founded on recent social and pedagogical standards and legislation of this level of education system in our society.

From whole system of basic problems of pres-chool education in Kosovo and Metohija, and it’s place, importance and civilization direction on this geographical space, in this work we emphasis actual questions, e.g.:

1. ( Pre ) institutional system of pres-chool education, basis of organization, fi nancing, management etc.

2. Grouping of pres-chool children in system of pres-chool education.3. Pedagogical legislative about space, equipment for education activities.4. Programe-plan foundation of pres-chool education.5. Nursing and care personal, councelors and system of pedagogical work in

pres-chool institutions.Key words: education, children, pres-chool institutions, foundations and plan-

ning activities, councelors.

УДК 342.2(=163.41)”1168/1371”37(=163.41)” 1168/1371”

Раденко С. Круљ, Звездан АрсићКосовска Митровица, Србија

ДРЖАВНОСТ, ПРОСВЕЋИВАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕСРПСКОГ НАРОДА НА БАЛКАНУ 11681371

Од конституисања прве српске државе до данас Срби су били суочени са бројним проблемима. Борба за независност и очување идентитета српског народа основна је карактеристика развоја српске државе у прошлости. И на данашњем ступњу развоја друштвених односа у свету, Србија је суочена са сличним проблемима. У прошлости су Срби, а посебно у доба Немањића, за-хваљујуђи просветитељској делатности, успели да створе препознатљив сис-тем образовања који је, свакако, био у функцији сталног јачања државе и по-дизања њеног угледа у окружењу. Из тих разлога а с обзиром на опште стање у коме се данас налази српски народ, сматрамо да је потребно осврнути се на један веома битан и пре свега плодотворан период развоја српске државе, а све у циљу да се извуку одређене поуке које могу да буду у функцији превази-лажења проблема са којима се данас суочавамо.

У раду ће главна пажња бити концентрисана на проучавање и анализу неких битних компоненти које су карактеристичне за развој државе Србије у периоду од 1168–1371, а оне се пре свега односе на:

– настанак, развој и државотворну политику Србије на Балкану,– заснивање развој и основне карактеристике система образовања Срба

у средњем веку и– просветитељску делатност Светог Саве и његов значај у очувању и ја ча-

њу српске државе.Кључне речи: Србија, Балкан, Свети Сава, просветитељска делатност, об-

ра зовање...


УВОД

Добар познавалац прошлости Јужних Словена чешки историчар Конс-тантин Јиричек, забележио је да су Срби у време сеобе народа запосели про-стор „између Јадрана и Подунавља“. Овако омеђен, овај простор није имао јасно утврђене границе, тако да ни поједине области у оквиру овог простора нису могле бити тачно ограничене. Међу тим областима насељеним Србима налазила се и Србија, која је име добила по имену Срба, иако их није у целини обухватала. Није их обухватала ни у почетку, ни кроз касније периоде, поми-чући своје границе на све четири стране. Неподударање српског простора и сељење средишта Србије често су изазивали неслагања, како међу историча-рима тако и међу политичарима наводивши их, веома често, на погрешне, па чак и трагичне закључке.

Опште је познато да се доласком на Балкан, крајем VI и почетком VII века, јужнословенска племена окупљају у родовско-племенске заједнице и формирају сеоска насеља. Покушавајући да створе елементарне услове за жи-вот они на новој територији мењају, пре свега, природну а онда и друштве-ну средину. У новим условима живота, Јужни Словени веома брзо долазе у додир са два најкултурнија народа из тог периода, са Грцима на истоку и са Римљанима на западу са којима развијају потребне односе. Из тог разлога, у српским земљама присутнан је византијско-грчки и римско-латински утицај. Каснијим развојем националне свести код Срба је преовладао византијски утицај, који се у великој мери осећао током формирања српске државе, и кас-није кроз стварање система образовања и васпитања. Овај утицај, своју пуну афирмацију доживео је кроз државотворну политику, просветитељки рад и педагошко-просветну делатност најзначајније личности у историји српског народа Растка Немањића – Светог Саве.

1. НАСТАНАК, РАЗВОЈ И ДРЖАВОТВОРНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ НА БАЛКАНУ

Формирање и развој српских држава на Балканском полуострву одвија-ло се у веома сложеним друштвеним и другим условима. Први помен Срба на Балкану налази се код франачког летописца Ајнхарда1 који је говорећи о устанку Људевита Посавског против Франака забележио „да је побеђени вођ устанка побегао Сорабима (Србима), за који се народ каже да заузима велики део Далмације“.2 У вези са овим треба напоменути да се Далмација простира-ла и до средине Балкана, као и за време Римљана.

1 Према: Митровић, Д. Ј, (1989), Народносна свест у Срба, Народна књига, Београд, стр., 11;2 Исто;

Раденко С. Круљ, Звездан Арсић: Државност, просвећивање ... 87

Прве познате српске области поред Јадранског мора биле су Дукља (Зета, касније Црна Гора), Конавли, Травунија (Требиње), Хум (или Захумље), поред Неретве и Неретвљанска област од Неретве до реке Цетине.3 И острва према овом делу јадранске обале, све до Мљета, била су српска. О свему овоме све-дочи византијски цар Константин Порфирогенит,4 познати писац из X века чија је тврдња покренула питање ко су и где су били ти Ајнхардови Срби, где се налазила Србија Порфирогенита и да ли су ти први пут поменути Срби и први пут поменута Србија исти као они у XII веку. То су веома сложена пи-тања на која ни до дан данас није у потпуности одговорено и на која тек треба да одговарају историчари, тако да ћемо ми у представљању проблема који се односи на границе које је заузимао српски простор у том периоду, поћи од онога, што је данас усвојено у нашој историографији.

Према Хрватској Србија је допирала до реке Цетине и до хрватске жупе Хлевно (Ливно).5 И о овоме сведочи Порфирогенит, што се подудара са оним што је записао Ајнхард.

Са севера се српски простор граничио са Савом, на коју су се наслањале области Соли (Тузла), и Босна, па Дунавом даље на исток.6 Поп Дукљанин, у чије географске податке научници доста верују, каже да је „Србија обухватала сливове река који са планина теку и утичу у велику реку Дунав.“7 У вези са овим, не треба одбацивати могућност да је у то време Срба било и северно од Саве и Дунава међу панонским словенским живљем, чија племенска и народ-носна имена нису допирала до нас.

Када говоримо о територијалном српском простору у XII веку као посе-бан проблем намеће се питање његове источне границе, тј. где је почињала и куда је ишла источна граница српског простора. Званично, сада је то државна граница између Србије (бивше СФРЈ) и Бугарске. Међутим, анализа историјс-ких и других докумената који дубље проучавају овај проблем, односно како је то било у прошлости, показује нам да међу историчарима постоји доста висок степен несагласности. Говорћи о почетку новог живота Словена на Балкану, Јиричек каже: „Непозната су племена у седишту Полуострва између Раса (код Новог Пазара) и Сардике (Софије)“.8 Бугари су већ у IX веку владали све до Мораве, покоривши Словене између ове реке и реке Искра, као што су век и по раније покорили онај словенски простор између реке Искра и Црног мора. Немањине речи у повељи манастиру Хиландару – да је Бог Србима дао снагу „овладати овом земљом српском“9 – донекле потврђују да Срби (они у српској држави) тек треба да овладају свом „српском земљом“, областима настањеним

3 Стојановић, С., Ћоровић, В., (1921), Одабрани извори за српску историју 1, Београд, стр., 67;4 Новаковић, Р., (1981), Где се налазила Србија од 8 до12 века, Научна књига, Београд, стр., 8;5 Митровић, Д. Ј., (1989), Народносна свест у Срба, Народна књига, Београд, стр., 12;6 Исто, стр., 13;7 Мијушковић, С., (1967), Љетопис попа Дукљанина, Титоград, стр., 194;8 Јиричек, К., (1978), Историја Срба 1–2, Научна књига, Београд, стр., 33;9 Према Митровић, Д. Ј., (1989), Народносна свест у Срба, Народна књига, Београд, стр., 13:


Србима, али ван српске државе, према којима је Немања и управљао своје војне походе. Наведене констатације иду у прилог тврдњама да је управо због продора у Поморавље и западну Бугарску и према мору, Немања и добио на-зив „сакупитељ“ српске земље. Дакле, у време најгрубље поделе Европе из-међу себичних феудалаца који лутају од сизирена до сизирена, код Срба се утврђује појам „српска земља“, и то тако снажно да се одржао кроз векове све до данас.

Међу свим наведеним српским областима, прво место је заузела Рашка. Она се, најпре, простирала око горњег тока реке Дрине, Лима, Ибра и Западне Мораве. Иначе, сам назив Рашка јавио се у писаним споменицима XII века, а опште је познато да је назив добио по граду Расу. Први запис о томе нађен је 1189. године10, а није познато када се и како пре овог датума јавило ово име. Оно се употребљавало на западу и у самој земљи, а „Византинци који су Раш-ку добро познавали увек су је називали Србија.“11 Она се простирала, можда, до Искра и до Срема, а данашњи облик -Србија- у српским изворима се први пут појавио у једној похвали из XIII века.12 Међутим, на основу постојећих извора познато је да већ у IX веку Рашка преузима улогу ујединитеља под-војених српских кнежевина, почев од Дукље, па према Неретви и Морави, а обухваћена је и Босна.

Успешна готово стогодишња борба младе српске државе против насртаја Бугара, брзо окупљање расељених срба под Чаславом, обнова разорене отаџ-бине после слома бугарске моћи и одлучујућа победа Срба над Византинцима код Бара (1042)13, показују да су Срби и тада показивали своју ослободољу-бивост, државотворност и све оне народносне одлике које су потребне да се створи једна српска заједница, да се она одржава као целина и да јача у да-тим условима. Та рана српска државност управо је била најчвршћа основа за даљи политички и културни успон Срба. У том кратком и за науку веома не-осветљеном периоду, Срби су преживели све оне судбинске карактеристике које ће преживљавати и касније.

Почетком XII века на српском простору долази до извесног трвења из-међу Рашке и Зете пре свега, због јаког утицаја Рима у Зети. Тада до изражаја долазе династичке и великашке супротности. Иако је то трврње трајало чак до почетка друге половине XII века, рашки жупани су, ипак, у два наврата продрли према Косову и Јужној Морави. Тиме је Рашка, после прикупљања српских области према Јадрану, отпочела процес прикупљања српских тери-торија према Истоку и према моравско-вардарској долини. У то време били су сједињени српски крајеви од Поморавља па све до Мљета и Корчуле и од реке

10 Јиричек, К., (1978), Историја Срба 1-2,Научна књига Београд, стр., 124;11 Митровић, Д. Ј., (1989), Народносна свест у Срба, Народна књига, Београд, стр., 17;12 Исто;13 Исто;


Цетине до средње Албаније.14 Једино је Босна отпочела засебан живот.15 Тако су се наредних неколико векова подигле две српске државе на истом народ-носном простору, остајући увек одлучне да очувају своју народност. Од друге половине XII века ове две српске средњовековне државе доживљавају успон, нарочито Рашка. Из свега тога родила се моћна традиција која је временом и сјединила ова два српска територијална простора, која је српски народ одржа-вала кроз векове робовања и духовно га крепила да опстане.

2. ЗАСНИВАЊЕ, РАЗВОЈ И ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА КОД СРБА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Тешко је данас на основу оскудно очуваних и још увек недовољно проуче-них докумената дати једну свеобухватну анализу система образовања Срба у средњем веку. Ипак, на основу расположиве и нама доступне литературе, можемо да констатујемо да је стварање и развој система образовања Срба у овом периоду у великој мери било условљен развојем српске државе и одно-сима који су га карактерисали.

Међу ауторима, пре свих историчарима који се детаљније баве проуча-вањем овог периода, постоји доста висок степен сагласности око тога, да Ср-би, све до XII века нису имали развијен властелински ред, који би био пов-лашћен у сваком погледу, као што је то био случај са моћном властелом и феудалцима код других европских народа, нарочито на Западу. Истина, Срби су имали феудални поредак у време Немањића, али он није имао могућности и времена да се развије као на Западу, иако је у неким аспектима био веома сличан њему.

Стварање народне српске државе у средњем веку произашло је из четири основна извора:

– самоодлучивање народа (на саборима) нарочито на почетку, после до-сељавања на Балкан,

– учвршћивање законитости у јавном животу и међуљудским односима са народним судом,

– шире заснована просветна и верска делатност на народном језику и– добро организована привреда.Наравно, ми у овом моменту, због обима и карактера рада немамо про-

стор за ширу и свеобухватнију анализу свих већ поменутих извора, иако они то неоспорно заслужују, тако да ћемо у наставку овог дела рада пажњу усме-рити на оно што нам је основни циљ, а то је анализа система образовања Срба у средњем веку, са посебним освртом на доба Немањића.

14 Исто, стр., 23;15 Исто, стр., 23-24;


Тежња за образовањем на народном језику

Домет српског народа на политичком пољу у средњем веку значајним де-лом је потркрепљен верским и књижевним радом њихових владара, што је нарочито био случај за време Немањића, а који је посебно до изражаја дошао у дугом периоду робовања. Мудри и учени монах Исаија, који је 1375. године успео да измири српску и цариградску цркву (након разлаза због проглашења српске патријаршије), забележио је да су „многи пре много времена и годи-на и по разним местима и словенским нашим народима преводили са грч-ког језика“.16 Он је хвалио „наш словенски језик“, који и даље треба богатити добрим преводима, о чему су се старали сви Немањићи. Српска православна црква у чијем је окриљу настала широко схваћена књижевност (црквена и световна) и писменост на народном језику одиграла је своју просветну улогу. Сви Немањићи, почев од Немање, његовог сина Растка, Стефана Првовенча-ног, сва моћнија српска властела и имућнији Срби, путем књига на народном језику настојали су да допринесу јачању вере и ширењу просвете. Свакако, црква је ту одиграла водећу улогу, а српски манастири су се показали као најупорнији носиоци тежње за ширењем писмености, просвете и народносне свести. Зато они за Србе нису само расадници вере већ и чувари српства као целине. Ова окренутост манастира народу, која је посебно била изражена за време Немањића, највише је допринела сједињењу српске цркве са свом срп-ском културом, просветом и традицијом и њиховом сливању у јединствено народносно биће.

Систем образовања код Срба у средњем веку

Стварањем великих поседа који су углавном били дар владалаца и који су најпре добијали манастири, а онда већа и мања властела, настаје прави фе-удални поредак који се код Срба коначно устаљује за време Немањића. Поз-нато је да се процес настанка феудалног поредка на српском простору одвијао тако што су слободни сељаци претварани у феудално зависне меропхе. Сеља-ци су се законом везивали за земљу коју нису смели напустати, нити су сме-ли прелазити од једног феудалца другом. Такав однос створио је услове да се друштво подели на две класе:

– класу повлашћених коју су сачињавали властела и свештенство и– класу експлоатисаних кметова који живе и раде на туђим феудалним

добрима.

Мали број преосталих слободних сељака, трговци и занатлије, образова-ли су малобројну међукласу.

16 Исто, стр., 31;


У таквим новоствореним условима нова писана просвета са својим шко-лама била је доступна само класи повлашћених, тј. властели и свештенству. Остали су били ван школовања.

Владалачкој кући и племству, феудалној господи, било је потребно обра-зовање о чему су се они сами старали. Када је почело да се суди по писаним законима (Душанов законик) и доносе писмене образложене пресуде, ство-рила се потреба да и судије буду писмене. И почетак процвата међудржавне трговине (са Византијом и Дубровником), изискивао је да и трговци који воде ову трговину буду писмени људи. Да би се задовољиле све те потребе, створен је школски систем који су чиниле три врсте школа:

– црквене,– дворске и – приватне.17

Поред ових школа које су постојале у земљи, они који су били у могућнос-ти, ишли су на школовање у друге земље.

Црквене школе

Црквене школе, може се рећи, представљале су главне носиоце образо-вања Срба у средњем веку. Биле су тројаке и делиле су се на:

– манастирске школе,– епископалне (катедралне, столне, придворне) школе и– парохијалне школе.18

Манастирске школе

Манастирске школе су постојале само при манастирима и биле су на-мењене искључиво образовању калуђера. До пада државе под турску власт калуђери су елементарно образовање добијали ван манастира, у катедралним и парохијалним школама, па се у манастирским школама стицало само више богословско образовање. Световна лица се уопште нису могла школовати у манастирима.

Све до проналаска штампе, а делом и знатно касније, у манастирима су се са грчког језика преписивале и преводиле књиге. У то време један од на-познатијих преводилачких и преписивачких центара био је Охрид, а касније је такав центар постао Хиландар, да би још касније таква делатност почела да се одвија и у Студеници, Жичи, Грачаници, Дечанима, Манасији итд. Сад-

17 Ђорђевић, Ж., (1958), Историја васпитања у Срба, Научна књига, Београд, стр., 11;18 Исто, стр., 11–12;


ржај образовања у манастирским школама био је углавном богословског ка-рактера, али поред богословских предмета у манастирским школама почињу да се изучавају и неке друге науке (као на пример астрономија, филозоифија и грађевинарство) и уметности (пре свих, сликарство, резбарство и калигра-фија). Такође, познато је да се у готово свим школама манастирског типа изу-чавао грчки језик, а у њима су се стицала и многа практична знања, учили занати, преводиле књиге, стварале библиотеке и образовале читаонице.

Познато је да се манастири деле на мушке манаастире и женске манас-тире. Женски манастири су углавном били склоништа за удовице, мада је у том периоду у близини Вучитрна постојао и једам чисто девојачки манастир. Као женски манастир у овом периоду помиње се и манастир „Богородице“ у Расу19 у коме је живела Ана, жена Стефана Немање.

Епископалне (катедралне, столне, придворне) школе

Ове врсте школа постојале су у седиштима свих епископија и архиепис-копија и у њима се добијало елементарно, средње и више богословско образо-вање. Најпознатија виша богословска школа у овом периоду била је она коју је у Пећи уз цркву „Богородице Одиргитије“ (настојнице) основао архиепископ Данило.20 Ове школе биле су познате по томе што се наставни рад у њима за-снивао на акроматическој наставној методи, чија је основна карактеристика учитељево предавање и учениково слушање, а такође, карактеристично је и то што су за учитеље у овим школама били ангажовани учени грчки калуђери.

Парохијалне школе

При свим већим и важнијим парохијама, у свештеничким и поповским домовима, налазиле су се парохијалне школе. Ова врста школа заснивала се на добровољној основи и њих су похађала сва деца која су желела „учити књигу“ и стећи елементарну писменост. Обдаренији ученици из ових школа, уколико су желели да се образују за свештенички позив, могли су да наставе школовање у катедралним школама, или у приватним школама, уколико би се определили за световне позиве. Основно васпитно начело у овим школама састојало се у вежбању деце „смерности и трпељивости“.21 Учитељи у овим школама били су пароси, црквењаци, писмени послужиоци цркве и други по-магачи пароха.

19 Деспотовић, П., (1902), Историјска педагогика, Београд, стр., 32.20 Ђорђевић, Ж., (1958), Историја васпитања у Срба, Научна књига, Београд, стр., 11.21 Исто, стр., 12.


Дворске школе

На дворовима свих владара из породице Немањића, постојале су дворске школе. У њима су стицала писменост и добијала своје прво витешко образо-вање и васпитање деца владара и остале властеле. Основна карактеристика ових школа је та што су оне биле организоване по византијском типу, и би-ле су веома сличне ритерским школама на западу. Наша историја педагогије располаже подацима да је на једној пољани поред Приштине одржана једна витешка приредба, на којој се забављала племићка младеж надметајући се у јахању и гађању копљем.22

Оно што је посебно интересантно када су у питању дворске школе у овом периоду, свакако је то што је на двору краљице Јелене Анжујске постојала школа за васпитање сиромашних девојака, у којима су се оне васпитавале ле-пом понашању и вежбале изради ручних радова.

Приватне школе

На основу одобрења које би добијали од надлежних епископа, учени појединци су отварали приватне школе. У њима су ученици стицали основно, средње и више образовање. Њих су похађала само деца богатих родитеља која су се хтела посветити неком световном занимању за које је била потребна писменост. Из тог разлога све приватне школе имале су изразито световни карактер. На средњем и вишем ступњу тих школа изучавао се грчки језик као страни језик. Највише оваквих школа отворено је за време краља Милутина (1282–1321),23 а нарочито су се умножиле после званичне забране да „дечаци и голобради (ћосави) људи не могу учити у манастирима“.24

3. ПРОСВЕТИТЕЉСКА ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ САВЕ И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ У ОЧУВАЊУ И ЈАЧАЊУ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Да би се схватио значај Светог Саве (Растка Немањића) у процесу успос-тављања, очувања и јачања српске државе, потребно је усмерити пажњу на проучавање његове просветитељске делатности која се добрим делом заснива на оним активностима које ми данас називамо васпитањем и образовањем и које представљају све вредности и величину којима треба да се одликују про-светни и педагошки радници.

22 Јовановић, Д., (1932), О најстаријем васпитању Јужних Словена, Српски књижевни гласник, Београд, стр., 41;

23 Ђорђевић, Ж., (1958), Историја васпитања у Срба, Научна књига, Београд, стр., 12;24 Исто;


Веома је тешко да се у раду оваквог карактера, укаже на све оно чиме се Свети Сава одликовао као личност, као и на све заслуге које му припадају ка-да су у питању активности, на афирмацији српске државе у његовом периоду, па и касније. Имајући на уму ову чињеницу, у овом делу рада, настојаћемо да ближе осветлимо оне аспекте његовог просветитељског рада који се односе на његов допринос успостављању аутокефалности Српске православне цркве и његове педагошке идеје и опредељења. Наравно, да би што боље разумели су-ш тину његовог просветитељског рада неопходно је познавати и његове опште биографске податке који су у великој мери одредили његов животни пут и рад.

Свети Сава – Растко Немањић (1174–1235)

Свети Сава рођен је 1174. године као трећи син великог српског жупана Стефана Немање. Његова младост била је удобна али усамљена. Имао је све услове на двору великог српског жупана, али је стално желео да буде сам. Су-дећи по томе Сава је био интровертан психички профил, са предиспозиција-ма за рационалну медитацију, без премиса младалачке маште и фантазије.25 Испољавао је знаке мудрости и изузетне концентрације, па га је из тих разло-га отац припремао за наследника престола у држави. То је висперни Растко Немањић и осетио и одлучио да са 16 година оде у Свету Гору где ће као ка-луђер моћи да буде сам и слободан. Чином закалуђеривања у Светој гори до-бија монашко име Сава. Његов животни пут проткан је најсветлијим приме-рима којима се једна личност могла одликовати. Живео је у Грчкој и путовао по Средњем истоку и Средоземљу где је стекао високо образовање и светску културу – што је у том периоду недостајало српском народу. Умро је у Трнову (Бугарска) 1235. године на путу миротворства на Балкану. Сахрањен је у ма-настиру Милешева, задужбини Владислава Немањића. Његов гроб постао је светиња Срба. То је у периоду турске доминације на Балкану сметало Турци-ма, па је Синан – паша (потурица из Горе на Шар-планини) ископао посмртне остатке његовог тела, пренео их у Београд и спалио на Врачару. На том месту данас се издиже највећа православна црква на свету – величанствени споменик какав и доликује највећој личности у историји Срба и творцу српске државе.

Допринос Светог Саве организацији и успостављању аутокефалности Српске православне цркве

Активност Светог Саве видљива је у свим областима људске делатности. Од најраније младости био је наклоњен религији, филозофији и науци. Обје-дињавање ова три животна фактора остварио је у Светој гори, где је имао мир

25 Лекић, Ђ., (1997) Педагошки правции покрети у историји васпитања и образовања, Просвета, Београд, стр., 36;


за медитацију, пуно књига и много паметних монаха од којих је смерно учио и много научио. Веома брзо је напредовао у „Реду монаха“. Био је у сталној вези са домовином у Расу и Васељенском црквом у Цариграду. Осетивши да његова браћа због борбе око престола занемарују оно што је на пољу развоја српске државе и српске духовности учинио њихов отац Стефан Немања и на-рочито онда када је његов брат Стефан успоставио односе са Римом, Сава постаје одлучан да доврши оно што је на верском пољу остало недовршено. Оно што су још у X веку Срби желели али нису успели да остваре због утицаја и снаге Рима, то је у XIII веку успео Сава. Захваљујући својој интелигенцији из које је произашла мудрост и способност за решавање крупних државних проблема, добио је 1219. године дозволу од цариградског патријарха и визан-тијског цара (тада у Никеји), да се Српска православна црква изузме из Ох-ридске архиепископије. Тиме је Српска православна црква постала самостал-на (аутокефална) црква у којој је сва организација била народна, што значи да се сва служба од тада обављала на народном језику, а такве су биле и књиге. Пошто је издејствовао аутокефалност Српске православне цркве вратио се у Србију и 1220. године постао њен први архиепископ. Када је постао „ариепис-коп свим српским и поморским земљама“, Сава је био срећан што „његова земља“ и „отачаство му“ имају свога верског поглавара.

Учвршћујући Српску православну цркву, Сава је обављао и државничке послове. Познато је да је ишао на састанак са мађарским краљем Андријом, „усрдно саосећајући за отачаство и брата“.26 Такође, у српским историјским изворима забележен је и податак да је Сава краљу Радославу (који се често помиње као „краљ српски“), предао „отачански и српски скиптар“.27

Педагошке идеје и педагошко-просветна делатност Светог Саве

Личност Светог Саве изграђена је под утицајем личног осећања, поро-дичног васпитања, Српске православне цркве, културне баштине Срба и ан-тичке филозофије.

Лична осећања Светог Саве која су одредила његов живот и рад, можемо рећи да је он интуитивно осетио своју способност и наклоност по Сократовом „дајмонијуму“ (унутрашњем гласу) и инстиктивно се определио за педагога у организацији васпитања, образовања и културе ради државног конституи-сања Срба у мешавини народа на Балкану. У његовим записаним текстови-ма инициране су све основне компоненте (стране) васпитања, образовања и културе у форми интелектуалних, моралних, естетских, радних и физичких вредности за појединачан и друштвени живот човека. Његово породично вас-

26 Острогорски. Г. (1970), Сабрана дела бр. 4, Научна књига, Београд, стр., 177;27 Башић, М., (1924), Старе српске биографије бр. 1, Београд, стр., 187–210;


питање условило је велику љубав према оцу Немањи. Зато је хтео и могао да буде државни миротворац браће Вукана и Стефана на земним остацима оца Немање у Студеници.

Историја Срба, сматрао је Свети Сава, неопходна је да бисмо знали ко смо, шта смо и куда идемо. Његово дело „Житије Светог Симеона мирото-чивог“ у коме су, поред осталог, многе поетске мудрости према оцу Немањи и српском народу представља први подстицај српских породичних и наци-оналних осећања на којима почивају и његови педагошки садржаји који су саображени у способностима, хуманошћу и раду.

Свети Сава је сматрао да без образовања нема напредовања државе нити народа у њој. Теоријске поуке и практичне поруке средио је у т и п и к е (ка-рејски, хиландарски и студенички) и у већ помињаном делу „Житије Светог Симеона мироточивог“. Због своје делатности Свети Сава је постао идол срп-ског народа који га је овековечио у песмама, причама и легендама. По угледу на Аристотела, Свети Сава је развио теорију врлина која просветљује човека у пуном смислу те речи.

Овај српски великан своју пуну пажњу посветио је васпитању, образо-вању и култури човека, јер васпитати, образовати лик и култивисати га значи припремити човека за живот и рад у друштву. Но, да бисмо се ближе и под-робније упознали са педагошко-просветним идејама Светог Саве, потребно је посветити пажњу његовим схватањима о личности ученика, учитеља, органи-зацији педагошког рада и школском систему.

Свети Сава о личности ученика

Личност ученика је „човек у малом“ сматрао је Свети Сава. Према детету, наглашавао је он „не будите деца умом, него у односу на зло будите деца, а умом будите савршени“.28 Никаквом педагошком интервенцијом не може се по кратком поступку од „човека у малом“ (дете) створити „човек у великом“ (адолесцент).29 На основу претходно наведених схватања можемо да закључи-мо да се суштина педагошке реализације васпитања и образовања по Светом Сави огледала у поступку корак по корак, тј. према снази тела и моћи духа ученика, што би на данашњем ступњу развоја схватања о настави одговара-ло принципу индивидуализације и примерености наставног садржаја узрасту ученика.

28 Лекић, Ђ. (1997), Педагошки правци и покрети у историји васпитања и образовања, Просвета, Београд, стр., 41;

29 Исто;


Свети Сава о личности учитеља

Личност учитеља је изузетна у односу на остала занимања људи у друш-тву, сматрао је Свети Сава. Он није у буквалном смислу антиципирао педе-утологију, која изнад свега наглашава улогу наставника. Међутим, ваља на-гласити да се у његовом педагошком схватању стално истиче захтев да учитељ треба да буде хуман, смеран, саглашљив...,30 а изнад свега мора да се одликује интерпретаторским и експликаторским способностима у педагошком раду.31 Зато учитељ треба да се одговорно припрема за рад, да у раду има примарну иницијативу, да не истиче у први план своје Ја и да има савршен такт у проце-су васпитања, образовања и култивисања ученика.

Организација рада

Са данашњег аспекта развоја организације рада у наставном процесу, мо-жемо рећи да је у вези са овим проблемом Свети Сава имао схватања која су далеко превазилазила услове рада и нивоа средине. За почетно читање и писање увео је методу срицања, за коју се може рећи да је у то време била иновација наставне технике првога реда. Бринуо је о уџбеницима који су били превођени са грчко-латинског језика на српски, а нагомилане књиге функци-онално је средио у тзв. складишта, тј. праве библиотеке, о којима је бринуо од-ређени калуђер као приучени библиотекар. Свето писмо као извор педагош-ких садржаја народу је тумачио народним језиком, због чега је је био изузетно цењен и вољен као трибун духовности.

Школски систем Светог Саве

Школски систем представља најделикатнију и најодговорнију педагош-ку обавезу државе. Тај проблем је у многим својим аспектима недоречен, ка-ко код нас тако и у многим другим земљама. Због динамичне промене науке, привреде, друштвеног уређења и др., неопходна је перманентна и одговорна промена школског система. Охрабрен почетним успесима у образовању, вас-питању и култури, Свети Сава је размишљао о елементарном школском сис-тему у Србији. Таква настојања, у том периоду била су непознаница не само на Балкану, већ и у Европи. Узор за тај сложен и одговоран посао Свети Сава је нашао у Византији коју је веома добро познавао. По том узору у Србији су основане манастирске, дворске, епархијске и друге школе о којима је већ било

30 Исто, стр., 41;31 Исто;


речи. Прве такве школе Свети Сава је основао у Хиландару и у Студеници и оне представљају зачетак школског система у Србији. Педагошки садржај рада у тим школама односио се на наставу почетног читања и писања, тј. бук-варску наставу (АЗ, БУКИ, ВЕДИ) и учење читања помоћу вербално-тексту-алног поступка на одабраним темама а све у циљу наравоученија о природи и буђења националне свести код Срба.

ЗАКЉУЧАК

Развој српске државе у периоду 1168–1371 (доба Немањића), представља значајан период стасања српске културе, образовања и науке. Утицаји култур-них народа прожимали су се на тадашњем српском простору, па је, упоредо са осамостаљивањем Српске православне цркве, текао и процес ширења писме-ности која је била потребна за ширење православне вере, али и за развијање државних и друштвених послова. Манастири су представљали културне и просветне центре који су одиграли значајну улогу у развоју српске државе и очувању српског националног бића, како тада, тако и касније у тешком пери-оду турске владавине.

Иако су извори о почецима школства веома оскудни, ипак се, из сачува-них споменика, народних предања и друге грађе, може констатовати да је у овом периоду српски народ чинио крупне кораке на духовном и просветном плану. Владари су градили задужбине, најчешће манастире и они су били ос-лонац за економски и културни напредак Србије. Садржаји учења зависили су од услова у којима се друштво тада налазило, али и од потреба за писменим свештенством и касније учитељима.

На самом крају, са пуним правом можемо закључити да је ово период ка-да је српска држава, српски народ и српска педагогија и школа, захваљујући делатности Светог Саве, утемељила свој каснији развој и Србију увела у ред напредних земаља.


Башић, М. (1924), Старе српске биографије, Београд.Деспотовић, П. (1902), Историјска педагогика, Београд.Ђорђевић, Ж., (1958), Историја васпитања у Срба, Научна књига, Бео-

град.Јиричек, К. (1978), Историја Срба 1 и 2, Научна књига, Београд.Јовановић, Д. (1932), О најстаријем васпитању Јужних Словена, српски

књижевни гласник, Београд.


Лекић, Ђ. (1997), Педагошки правци и покрети у историји васпитања и образовања, Просвета, Београд.

Мијушковић, С. (1967), Љетопис попа Дукљанина, Завод за издавање уџ-беника СР Црне Горе, Титоград.

Митровић, Д. Ј. (1989), Народносна свест у Срба, Народна књига, Београд.

Новаковић, Р. (1981), Где се налазила Србија од 8-12, века, Научна књига, Београд.

Острогорски, Г. (1970), Сабрана дела бр.4, Научна књига, Београд.Стојановић, С.; Ћоровић, В. (1921), Одабрани извори за српску историју

1, Београд.

Radenko S. KruljZvezdan ArsicKosovska Mitrovica, Serbia

STATEHOOD, ENLIGHTENMENT AND EDUCATION OF SERBIAN NATION IN BALKANS 11681371

Abstract

Since the constitution of the fi rst Serbian state to the present day Serbs were faced with numerous problems. Struggle for independence and preservation of Ser-bian national identity is the fundamental characteristic of Serbian state develop-ment in the past. Even in the present world progress stage of social relations, Serbia is still confronted with similar problems. In the past, especially during the age of Nemanjic rulers, thanks to the enlightenment activity, Serbs managed to create dis-tinctive system of education which by all means, was in function of constant state strengthening and raising of its prestige in region. For these reasons and given the general state of the Serbian nation today, we believe it is necessary to look back on a very important and particularly fruitful period of development of the Serbian state, in order to draw some lessons that can be in function to overcome the problems that we face today.

In this paper the main attention will be concentrated on the study and anal-ysis of some key components that are specifi c for the Serbian state development in 1168- 1371 period of time, and they primarily relate to:


– Creation, development and state building policies of Serbia in Balkans;– Establishment and development and fundamental characteristic of Serb’s ed-

ucational system in medieval, and – Enlightenment activities of Saint Sava’s and its importance in preserving and

strengthening of Serbian state.Key words: Serbia, Balkans, Saint Sava, enlightenment activities, education…

УДК 37.013.83(497.11)374.72(497.11)

378(497.11)

Радивоје КулићПризрен – Лепосавић, СрбијаИгор ЂурићКосовска Митровица, Србија

АНДРАГОГИЈА У КОНЦЕПЦИЈИ СТУДИЈА НА НЕКИМ ВИСОКОШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА

Нарасле друштвене потребе и прилично развијена пракса образовања од-раслих захтевају да се данас целовитије сагледа проблем садржаја, организа-ције, припремања и усавршавања андрагошких кадрова. При томе треба има-ти у виду да и поред великог броја предности које пружа студиј андрагогије у оквиру посебне студијске групе за андрагогију на филозофским факулте-тима, у овом тренутку је доста тешко у потпуности остварити такав концепт студија у целој земљи. Реч је заправо о томе да у многим нашим срединама не постоје ни материјалне ни кадровске претпоставке за реализовање таквог концепта студија. Стога, као прихватљива алтернатива, остаје могућност да се андрагогија изучава као значајно студијско подручје, односно као посебан смер у оквиру основних академских и дипломских академских студија педа-гогије. Значајно је и потребно сачувати и унапредити, односно подстаћи изу-чавање андрагогије као студијског подручја у оквиру основних академских и дипломских академских студија на учитељским и другим наставничким фа-култетима. Нејасно је зашто се на високим струковним школама за образо-вање васпитача не изучавају у потребној мери андрагошки садржаји као што је било у непосредној прошлости.

Кључне речи: андрагогија, високошколске установе, садржаји андрагошке науке, образовање и усавршавање андрагошких кадрова.


УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Научни приступ образовању одраслих, развој научно-истраживачког ра-да, умножавање суме знања о природи образовања и учења одраслог човека, довели су до конституисања андрагогије и до њеног укључивања у планове и програме високошколских институција. Посматрано у светским релацијама, произилази да што је земља на вишем ступњу економског, културног и науч-но-технолошког развоја то су андрагошка истраживања интензивнија, а број високошколских институција на којима се изучава андрагогија већи.

На актуелност и потребу изучавања андрагогије на катедрама за педаго-гију, учитељским и другим наставничким факултетима, све се више и аргу-ментованије указује у стручној литератури. Није реч само о томе да је обра-зовање одраслих као подручје истраживања у последњим деценијама XX века доживело снажну афирмацију и развој, него се ради и о томе да је данас у стручним круговима сазрело уверење да андрагошки садржаји могу допуни-ти и проширити професионалне хоризонте будућих кадрова у институцијама васпитања и образовања.

Опредељивање нашег друштва за концепцију високошколског образо-вања учитеља и наставника, која је у доброј мери европско и светско искус-тво, није разрешила извесне неспоразуме и дилеме око студијских подручја на наставничким и новооснованим учитељским факултетима. У том смислу као озбиљан проблем појављује се степен заступљености појединих студијс-ких подручја у наставним плановима ових установа, нарочито српског јези-ка, књижевности, математике, (и осталих) друштвених наука. На тај проблем указује и европска и светска литература из подручја наука о васпитању, ну-дећи при том различита решења и настојећи да успостави известан склад у заступљености ових подручја садржаја у студијским плановима високошкол-ских институција за образовање учитеља и наставника. Стога је наша превас-ходна намера да сагледамо место и улогу андрагогије у концепцији студија на неким високошколским установама у Србији.

АНДРАГОГИЈА У КОНЦЕПЦИЈИ СТУДИЈА ПЕДАГОГИЈЕ

Прве систематске студије из андрагогије на простору некадашње Југосла-вије уведене су школске 1963/64. године на Филозофском факултету у Београ-ду. Такву праксу, са различитим интензитетом, следили су универзитети у Љубљани, Сарајеву, Ријеци, Скопљу, Новом Саду и Приштини.

На Филозофском факултету у Приштини, на Катедри за педагогију, анд-рагогија се као научна дисциплина изучава од школске 1966/67 године.1 Наи-

1 Извори: Статут Филозофског факултета у Приштини, Приштина, 1963; Статут Фило-зофског факултета у Приштини, Приштина, 1967; Статут Филозофског факултета у Приштини,

Радивоје Кулић, Игор Ђурић: Андрагогија у концепцији ... 103

ме, са оснивањем Филозофског факултета школске 1960/61. године започе-ла је рад и Група за педагогију на којој су студије, као и на осталим група-ма, двостепене. Тако су се у оквиру првог степена студија изучавале следеће дисциплине: Општа педагогија, Историја педагогије, Дидактика, Методика основне наставе, Општа псохологија, Развојна и педагошка психологија, Ис-торија филозофије, Логика и Основи науке о друштву.

Као што се види, студиј педагогије на првом степену тако је конципи-ран да представља известан компромис између педагогије и помоћних наука – психологије, филозофије и социологије. Очигледно је, међутим, да овакав концепт студија није био довољно научно и стручно утемељен, па су студенти одмах после његовог завршавања уписивали други степен студија који је у доброј мери имао андрагошки карактер.

Табела 1. Наставни план другог степена студија

Назив предмета

Семестри

V VI VII VIII

п в п в п в п в

Општа педагогија 2 2 2 2 2 2 2 2

Методологија педагошких истраживања са статистиком 2 3 2 3

Општа теорија образовања одраслих 2 2 2 2 2 2

Методика образовања одраслих 2 2 2 2

Социјална психологија 2 2 2 2

Приштина, 1973; Статут Филозофског факултета у Приштини, Приштина, 1976; Информатор студија са наставним планом и програмом, Филозофски факултет у Приштини 1980; Нацрт статута Филозофског факултета у Приштини, Приштина, 1984; Студијски програм Основних академских студија на Катедри за педагогију, Филозофски факултет у Приштини – Косовској Митровици 2008; Наставни план Учитељског факултета у Призрену – Лепосавићу, Лепосавић, 2003. године; Статут Учитељског факултета у Призрену – Лепосавићу, Лепосавић, 2004; Инфор матор студија са наставним планом и програмом, Учитељски факултет у Призрену – Лепосавићу, Лепосавић, 2006; Студијски програм Основних академских студија – Разредна настава, Учитељски факултет у Призрену – Лепосавићу, Лепосавић, 2008; Студијски програм Дипломских академских студија (Мастер) – Разредна настава, Учитељски факултет у Призрену – Лепосавићу, Лепосавић, 2008;


Из приложеног студијског плана може се закључити да су се на дру гом степену студија педагогије изучавале две андрагошке дисциплине: Општа тео-рија образовања одраслих и Методика образовања одраслих као и Методологија педагошких истраживања са статистиком, Социјална психологија и Општа педагогија. С обзиром на број семестара и број часова предавања и вежби у оквиру којих су реализовани програмски садржаји из опште теорије образо-вања одраслих и методике образовања одраслих, може се претпоставити да су студенти на другом степену педагошких студија имали могућност да стекну солидно андрагошко образовање. Истовремено, може се уочити да је овакав концепт студија био веома близак андрагошком смеру на Одсеку за педагогију Филозофског факултета у Београду. Од тог концепта студија разликовао се углавном по томе што студенти нису радили дипломски рад из андрагогије (радили су семинарски рад), него из Опште педагогије. Но, и поред тога, може се закључити да је андрагогија добила највише простора у првом студијском плану и програму Одсека за педагогију.

Нешто касније усвојен је нови наставни план и програм Одсека за педа-гогију (1967. године). У њему андрагогија добија много скромније место, јер се своди на Основе андрагогије које се изучавају у два последња семестра са по два часа предавања и једним часом вежби недељно. У оквиру тако конци пи ра-них студија андрагогије изучавају се следеће тематске целине: Андрагогија као наука, Систем образовања одраслих у СФРЈ, Теоријске основе образовања одраслих, Организација и реализовање образовног процеса и самообра зо ва ње.

Неоспорно је да је потискивање андрагогије у студијском плану Одсека за педагогију, у овом периоду, условљено тешкоћама кадровске природе (наставу из андрагогије изводили су наставници у допунском радном односу). Већ у новом наставном плану и програму Одсека за педагогију из 1973. године, анд-ра гогији се посвећује више пажње па ово студијско подручје уместо старог назива – Основи андрагогије добија нови назив – Андрагогија. Програмски садржаји у овом студијском програму нису довољно проширени и осавре ме-њени у односу на претходни наставни програм. Андрагогија је и у новом на-ставном плану запостављена у односу на друге основне студијске дисциплине не само у односу на број семестара и часова, него и по томе што се дипломски рад могао радити из скоро свих важнијих педагошких дисциплина (Опште педагогије, Историје педагогије, Дидактике, Предшколске педагогије и Мето-дике васпитног рада).

Неравноправан положај андрагогије у односу на основне педагошке ди-сциплине није превазиђен ни после усвајања новог наставног плана и програма Одсека за педагогију (1976. године). Међутим, сазреле потребе за ширим анд-рагошким образовањем педагошког кадра, афирмација андрагогије у настав-ним плановима и програмима других одељења за педагогију у нашој земљи и повољнија кадровска ситуација утицали су на то да се 1980. године, посебним анексом на студијски план и програм Одсека за педагогију, дозволи израда


дипломског рада из андрагогије (као једне од основних студијских дисциплина). Дипломски испит се састоји из три дела: домаћег рада (из анд рагогије), пис-ме ног рада (клаузуре из андрагогије) и одбране клаузуре и домаћег рада.

Узимајући у обзир велики значај семинарских радова за интензификацију наставе на високошколским установама и њихову улогу у оспособљавању сту дената за научно-истраживачки рад, мишљења смо да студенти кроз изра-ду дипломског рада из андрагогије могу осетно проширити своју андрагошку културу и успешно обављати извесне андрагошке послове. Уосталом, део дипломираних студената педагогије са успехом је радио у различим инсти ту-цијама и организацијама образовања одраслих. Истина, на садашњем степену развоја андрагошке теорије и праксе андрагогија као научно подручје захтева много више простора у студијским плановима и програмима Катедри за пе да-гогију.

Полазећи од тога као оптимално решење за многе одсеке може се означити увођење смера после друге, односно треће године студија. Вредност тако кон-ципираног студија видимо, пре свега, у томе што се студенти после савладаних филозофских, психолошких и педагошких наука могу брже и лакше оспособити за сложену делатност васпитања и образовања одраслих. Иако усмеравање по сле друге године студија има доста предности, није неоправдано ни усме-равање после треће године студија педагогије, за које се определио Одсек за педагогију Филозофског факултета у Приштини у нацрту новог студијског плана и програма (1984. године). Пошло се, у ствари, од прилично распро ст-ра њеног уверења да је андрагог по свом основном студију педагог па је андра-гошко усмеравање предвиђено тек после треће године студија, односно након савладаних основних педагошких дисциплина.

Нацрт новог студијског плана и програма Одсека за педагогију конци пи-ран је тако да се на прве две године, осим опште педагогије, изучавају помоћне дисциплине – филозофска, социолошка и психолошка. На трећој години сту-дија студенти ће изучавати основне педагошке дисциплине: Општу педа го-гију, Историју педагогије, Дидактику, Општу андрагогију (као и Педагошку психологију). Општа андрагогија је, дакле, обавезна за све студенте и у сту-дијском плану је добила више часова предавања и вежби (три часа предавања и два часа вежби).

На четвртој години изучавају се следеће дисциплине: Компаративна педа-гогија, Школска педагогија, Методика, Предшколска педагогија и Индустриј-ска андрагогија. Студенти који су одабрали андрагогшко усмерење обавезни су да полажу, поред Индустријске андрагогије и Компаративну педагогију и Методику основношколске наставе (док студенти на предшколско-школском смеру полажу Предшколску и Школску педагогију).

Програмске целине из Индустријске андрагогије састављене су тако да допринесу формирању стручњака који ће успешно проучавати сложену про-блематику васпитања и образовања у организацијама удруженог рада из мате-ријалне производње и друштвених делатности. У функцији је оспособљавања


тог профила стручњака и једнонедељна андрагошка пракса у организацијама удруженог рада из материјалне производње и израда дипломског рада из тог подручја (иако је могућа израда дипломског рада и из других андрагошких дисциплина). Иако андрагошко усмеравање засновано на индустријској анд-ра гогији није без слабости и недостатака, оно је, несумњиво, квалитативно изменило место и улогу андрагогије у концепцији студија педагогије на Фило-зофском факултету у Приштини.

Данас се андрагошки садржаји на Катедри за педагогију Филозофског Фа-култета у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици, изучавају у оквиру предмета Андрагогија на трећој години студија. Увидом у Студијски програм, акредитованим Одлуком о акредитацији студијског про-грама основних академских студија од 11.12. 2008. године, уочавамо да се Анд-рагогија прочава у V семестру у току два часа предавања и два часа веж би.

У оквиру предмета Андрагогија изучавају се следећи наставни садржаји: Образовање одраслих као цивилизацијска потреба; Значај знања у новим ус-ловима економског развоја; Андрагогија као наука; Психолошка заснованост образовања и учења одраслих; Учење у одраслом добу; Формално, нефор-мално и информално учење и образовање; Образовне потребе у концепцији људских потреба; Природа партиципације одраслих у образовању и учењу; Основна подручја и садржаји образовања одраслих; Систем образовања од-раслих; Организација наставе за одрасле; Специфичности наставе за одрасле и положај наставника у образовно-наставном процесу; Планирање и програ-мирање у образовању одраслих; Образовање одраслих за самообразовање; Систем образовања одраслих у Србији.

Уверени смо да ће проучавање наведених андрагошких садржаја омогући-ти будућим педагозима да стекну неопходна знања из области образовања одраслих, која се односе на разумевање проблема учења у одраслом добу и организацију ове делатности, као и да потпуно разумеју и адекватно сагледају потребе и могућности образовања одраслих и да самостално користе андра-гошко-педагошка знања у истраживању праксе васпитно-образовног рада.

Такође, важно је поменути да се Студијским програмом Дипломских ака-демских студија (Мастер) Катедре за педагогију на Филозофском факултету у Приштини – Косовској Митровици, који се налази у поступку добијања акре-дитације, предвиђа изучавање значајних садржаја андрагошке науке.

АНДРАГОГИЈА У КОНЦЕПЦИЈИ ВИСОКОШКОЛСКОГ ОБРАЗОВАЊА УЧИТЕЉА

Још пре више од четири деценије у нашој андрагошкој литератури не-двосмислено је изнет захтев да се у систему школовања кадрова, у подручју образовања одраслих, укључе и више педагошке школе и педагошке акаде-


мије. На актуелност и потребу заснивања андрагогије у наставним плано ви ма и програмима виших педагошких школа и академија указивано је и касније у стручној литератури. То је, свакако, имало одраза на студијске планове и про-грамску структуру педагошких академија за образовање наставника (учи-теља) у којима је своје место, већ од школске 1982/83. године, нашла и андра-гогија. Тачније речено, Правилник о наставном плану и програму за III и IV годину педагошких академија за образовање наставника (учитеља), који је до-нео Просветни савет Србије 1982. године у оквиру општестручног подручја образовања будућих учитеља, поред Педагогије I и II, Филозофије, Социологије, Српског језика, Књижевности за децу, Математике, Здравственог васпитања, Развојне психологије, Педагошке психологије и Дидактике, предвиђа и на ста-вне садржаје андрагошког карактера у оквиру студијског предмета Основи ан драгогије (са практикумом). У тада понуђеном и усвојеном наставном пла-ну андрагогија је нашла место са по два часа у трећем и са по једним часом предавања у четвртом семестру педагошких академија за образовање настав-ника (учитеља) у Србији. Релативно мали број часова намењен предмету Осно ви андрагогије, пратио је прилично богат програмски садржај из ове студијске дисциплине који је исцрпљивао основна андрагошка питања и проблеме, укључујући и онај њихов део који је од нарочите важности за будуће учитеље, као што су међусобни односи школе и друштвене средине, односно институционална и организациона основа образовања родитеља.

Укључивање андрагошких садржаја у наставни план за III и IV годину педагошких академија за образовање наставника (учитеља) сматрамо веома значајним, јер је на тај начин отворен пут за уграђивање андрагогије у сту-дијске планове нематичних високошколских институција. То је, без сумње, много допринело да андрагогија буде заступљена и у наставним плановима новооснованих учитељских факултета.

Уважавајући у подједнакој мери аргументе праксе и захтеве педагошких стручњака и шире педагошке јавности да се, у складу с потребама модерног друштва и европским образовно-васпитним стандардима, школовање учи-теља подигне на виши ниво, Влада Републике Србије је почетком 90-тих го-дина XX века одлучила да се у Републици оснују учитељски факултети. После четвороразредне и петоразредне учитељске школе, двогодишње више педа го-шке школе и двогодишње педагошке академије, учитељи су Законом који је1. јула 1993. године изгласала Скупштина Републике Србије, добили и свој фа-култет, што је био вид признања учитељском позиву.

Убрзо су основани учитељски факултети у Београду, Ужицу, Сомбору, Јагодини, Врању и Призрену. Учитељски факултет у Призрену почео је са ра-дом 1. октобра школске 1993/94. године, донесен је Статут Факултета и усвојен наставни план и програм.

У овом периоду, допринос учитељских факултета у Републици Србији у оснаживању андрагогије и андрагошких студија био је прилично скроман.


Скоро да би се могло закључити да је у том погледу учињен „корак уназад“ у односу на педагошке академије за образовање наставника (учитеља) на којима је андрагогија, и поред великог броја других студијских дисциплина које су се изучавале на четвртој години, била обавезан наставни предмет.

Андрагогија је у наставним плановима и програмима учитељских факул-тета у Србији имала статус једносеместралног изборног предмета. Такав при-ступ андрагогији у студијским плановима учитељских факултета носио је са собом бројне потешкоће. Пре свега, мишљења смо да је прилично тешко у оквиру једног семестра изложити најважније андрагошке садржаје, који ће изразити и суштину андрагошке науке и бити од користи будућим учитељима. Посебан проблем је и то што „мали“ факултети због кадровских, материјалних и других разлога, не омогућавају да се студенти могу определити за различите изборне предмете, што у пракси значи да се најчешће „прописује“ изборни предмет који су студенти обавезни да слушају. У овом периоду, по нашем са-знању, само студенти Учитељског факултета у Београду имају истинску мо-гућност да се определе за наставни предмет који желе да слушају у V семестру, што значи да и мањи број студената може задовољити своје потребе и интересе у оквиру одређене студијске дисциплине. Међутим, нејасно је за што садржа ји андрагошке науке нису заступљени у Студијском плану и програму из 2008. године основних и дипломских академиских студија Учитељског факултета у Београду.

Андрагогију као изборни предмет могли су да полажу и студенти Учи-тељског факултета у Призрену, који настављају школовање после завршене педагошке академије за образовање наставника (учитеља), док се таква мо-гућност није пружала студентима који су редовно похађали наставу на фа-култету. Шта је стварни разлог за такву, двоструку праксу тешко је поуздано закључити. Међутим, такво стање представљало је само „први корак“, ка де-финитивном укључивању андрагогије у „круг“ изборних а касније и обавезних предмета на Учитељском факултету у Призрену.

Након добијања статуса обавезног предмета, Андрагогија се изучава у V и VI семестру са по два часа предавања и једним часом вежби у VI семес-тру. Значајно је да је студентима Учитељског факултета у Призрену пруже-на могућност израде семинарског и дипломског рада из андрагогије. Тако је чланом 29. Статута Учитељског факултета у Призрену, са привременим се-диштем у Лепосавићу из 2004. године, одређено да се теме за дипломски рад одобравају из следећих наставних предмета: Српског језика и књижевности, Књижевности за децу, Математика, Основа наставе математике, Социологија, Социологија образовања, Општа педагогије, Школска и породичне педаго-гије, Развојне психологије, Педагошке психологије, Дидактике, Андрагогије, Образовне технологије, Информатике, Методологије педагошких истражи-вања и свих методика разредне наставе. Такође, у Информатору студија са наставним планом и програмом за школску 2006/2007. годину наглашено је да


је сваки студент дужан да, по сопственом избору, изради два семинарска рада у току осам семестара наставе, из групе предмета међу којима је своје место нашла и Андрагогија.

На основу увида у Студијски програм Основних академских студија Учи-тељског факултета у Призрену – Лепосавићу, акредитованих 11. 07. 2008. го-дине, лако се може запазити да је андрагогија, са два часа предавања и два часа вежби, на Основним академским студијама добила скоро исти фонд часова и вежби као и сродне педагошке и психолошке дисциплине заступљене на трећој години студија (Школска педагогија – 2+0, Методологија педагошких истраживања – 3+2, Породична педагогија – 2+1).

Табела 2. Студијски програм 3. године Основних академских студија, разредна настава

Назив предмета семестар предавања вежбеКњижевност за децу 5 4 2Школска педагогија 5 2 0Методологија педагошких истраживања 5 3 2Увод у андрагогију 5 2 2Методика рада са ученицимаблаго ометеним у развоју 5 2 1Методика наставе природе и друштва 1 5 4 2Породична педагогија 6 2 1Методика наставе физичког васпитања 1 6 2 1Методика наставе српског језикаи књижевности 1 6 4 3Методика наставе математике 1 6 4 2Методика наставе музичке културе 1 6 2 1Методика наставе ликовне културе 1 6 2 1Изборни предмети 6 3 1Методичка пракса 5–6 0 0

Увидом у студијски план може се уочити да је у студијском програму врло пажљиво направљен баланс неопходних дисциплина: дидактичко-методичких, педагошко-психолошких, школских и општеобразовних предмета, као и да се садржаји андрагошке науке проучавају у оквиру предмета Увод у андрагогију у V семестру са по два часа предавања и два часа вежби.


Нацрт студијског плана и програма Учитељског факултета у Призрену – Лепосавићу садржи следеће наставне садржаје из предмета Увод у андра-гогију: Образовање одраслих као цивилизацијска потреба, Значај знања у новим условима економског развоја, Андрагогија као наука, Психолошка за-снованост образовања и учења одраслих, Учење у одраслом добу, Формално, неформално и информално учење и образовање, Образовне потребе у кон-цепцији људских потреба, Природа партиципације одраслих у образовању и учењу, Основна подручја и садржаји образовања одраслих, Систем образо-вања одраслих, Организација наставе за одрасле, Специфичности наставе за одрасле и положај наставника у образовно-наставном процесу, Планирање и програмирање у образовању одраслих, Образовање одраслих за самообразо-вање, Систем образовања одраслих у Србији.

Такође, важно је поменути да је Студијским програмом акредитованих Дипломских академских студија (Мастер) Учитељског факултета у Призре-ну – Лепосавићу, предвиђено да се андрагошки садржаји изучавају у оквиру наставног предмета Андрагогија са три часа предавања у I семестру студија на смеру разредне наставе. Наставне садржаје из овог предмета чине следеће тематске целине: Андрагогија као дисциплина педагогије, Развој, положај и утицај андрагогије у савременим педагошким кретањима, Структура и опште карактеристике система образовања одраслих у свету, Положај образовања и улога реформе образовања у земљама у транзицији.

На основу увида у поменуте студијске програме можемо закључити да предвиђени број часова и вежби из андрагогије, по нашем мишљењу, пру-жа довољно простора за представљање најважнијих андрагошких садржаја, омогућава допуњавање педагошких и психолошких знања, доприноси про-ширивању андрагошке културе будућих учитеља и осигурава им успешну комуникацију у подручју образовања одраслих и сродним подручјима. Стога овако конципиран студиј андрагогије на Учитељском факултету у Призре-ну, са привременим седиштем у Лепосавићу, сматрамо значајним доприносом афирмацији андрагошких студија не само на учитељским факултетима код нас, него и на високошколским институцијама у целини, а нарочито настав-ничким факултетима.

ЗАКЉУЧАК

На садашњем степену развоја андрагошке теорије и праксе више се не поставља питање потребе заснивања андрагогије као научног подручја у кон-цепцији поменутих студија. Много је разлога који налажу потребу обавез-ног изучавања андрагогије на високошколским установама за образовање наставника. Прихватајући концепцију о доживотном образовању као стра-тегију за садашњост и будућност, наше друштво је и пред будуће наставнике поставило квалитативно нове задатке. Ово утолико пре што у свету брзих


и сталних промена наставник није само у обавези да континуирано учи и образује се, него, такође, добија и многе нове функције, које су примереније школи данашњице и још више сутрашњице. Наставник је у данашњим усло-вима и саветник и помоћник и извор информација које постају све бројније. У таквим околностима андрагошко образовање може употпунити изучаване педагошко-психолошке садржаје и помоћи будућим наставницима да боље и квалитетније обављају свој учитељски позив.

Андрагошке студије могу осетно допринети унапређивању професионал-ног рада будућих наставника, обезбедити квалитетну допуну њихових педа-гошко-психолошких знања, омогућити им да успешније решавају различите проблеме у подручју образовања одраслих, које и данас захтева систематско проучавање и истраживање. Све то указује на потребу истраживања студија андрагогије на поменутим високошколским институцијама у Републици Ср-бији.

Да је такво сазнање широко прихваћено у нашој пракси, потврђује чиње-ница да се андрагогија као студијско подручје проучава на свим нашим одсе-цима за педагогију као и на неким учитељским факултетима. Зато ове студије треба и даље подстицати и неговати, јер оне помажу ширењу андрагошке кул-туре и обликовању свести о потреби андрагошких знања. Отворено остаје је-дино питање у ком степену треба изучавати андрагогију у концепцији студија на овим високошколским установама.


Alin, M. (ed.), (1992), Encyclopedia of Educational Research, Volume I, Mac-millan Publishing Company, New York.

Кулић, Р. (1987), Андрагогија у концепцији студија педагогије, у: Андрагошке студије на високошколским институцијама у Југославији, Зборник радова, Катедра за андрагогију Филозофског факултета у Београду, Београд.

Кулић, Р. (1998), Андрагогија у концепцији високошколског образовања учитеља, Методичка пракса, Часопис за наставу и учење, бр. 1, Година II, Београд.

Кулић, Р., Деспотовић, М. (2005), Увод у андрагогију, Свет књиге, Бео град.Кулић, Р., Чичкарић, З, Мандак, А. (2005), Десет година учитељског фа-

култета (од Призрена до Лепосавића), Зборник радова Учитељског факултета Призрен – Лепосавић, Лепосавић.

Sorenson, G., Husek R. (1963), Divergent concepts of teacher role: an approach to the measurement of teacher eff ectiveness, Journal of Educational Psychology, Vol. 54.

Савићевић, Д. (1965), Развој и проблеми теорије образовања одраслих у СФР Југославији, у: Систем образовања одраслих, СНС, Загреб,


Савићевић, Д. (1980), Андрагог у организацији удруженог рада, у: Андра-гошка функција удруженог рада, Скопље.

Савићевић, Д. (1987)., Андрагошке студија на високошколским инсти-туцијама у Југославији, у: Андрагошке студије на високошколским инсти-туцијама у Југославији, Зборник радова, Катедра за андрагогију Филозофског факултета у Београду, Београд.

Филиповић, Д. (1981), Андрагошка мисао и акција, Привредно-финан-сијски водич, Београд.

Radivoje KulicPrizren – Leposavic, SerbiaIgor DjuricKosovska Mitrovica, Serbia

ANDRAGOGY WITHIN THE CONCEPT OF STUDYING ON SOME HIGHEDUCATION INSTITUTIONS

Abstract

Th e growing social needs and developed practice of adult education demands more comprehensive inquiry of the problem of content, organizing, preparing and specialization of the andragogy personnel. At the same point one should be aware of the fact that despite of numerous advantages that the studying of andragogy within the specifi c andragogy studying group on the Faculty of Philosophy provides us with, it is extremely hard to materialize that concept of studying in the whole coun-try. In fact, there is neither material nor personnel presumption for the realization of such studying concept. Th us, as an acceptable alternative, there is a possibility of studying the andragogy as an important domain, in other words as a specifi c course within the Undergraduate Studies and Master Degree Studies of Pedagogy. It is re-quired and important to preserve and improve, that is to say to induce the studying of andragogy as a studying domain within the Undergraduate Studies and Master Degree Studies on the Teachers Faculties and other faculties for professors. It is uncertain why the andragogic concepts are not studied as it is necessary in the high professional schools for teacher educating as it was the case in the recent past.

Key words: andragogy, high-education institutions, the concepts of andragogic science, education and specialization of andragogy personnel.

УДК 37.01(497.115)”1958/2010”37.02(497.115)”1958/2010”

Саит КачапорКосовска Митровица, Србија

РАЗВОЈ ПЕДАГОШКЕ МИСЛИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Развој педагогије и академских размишљања у овој области, у оквиру Од-сека за педагогију на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, при казује се у оквиру ширег друштвеног контекста и дешавања која су утицала на живот и развој педагошке науке. У раду се даје хронолошки преглед развоја догађаја после Другог светског рата, кроз следеће периоде: од ослобођења до 1958; од 1958. до 1974; од 1974. до 1990; од 1990. до 1999; од 1999. до данас. По-себан акценат стављен је на период од 1958. године до данас. Периоди између 1958. до 1974. и 1974. до 1990. су разматрани у оквиру посебних поглавља, а последња два периода су фузионисана у једно поглавље. Аутор је у раду по-кушао да чињенице прикаже што је могуће тачније. Представљени су неки индикатори који приказују настанак и развој Филозофског факултета, па тиме и педагошке науке на Косову и Метохији. Овај рад јасно показује да је Одсек за педагогију Филозофског факултета Универзитета у Приштини оку-пио значајна имена из југословенског и српског педагошког друштва која су оставила траг и у многоме допринела развоју педагошке мисли, па и друштва у целини, кроз непосредан рад у настави, објављивање стручних и научних радова, монографија, публикација, учешћа у националним и међународним стручним и научним скуповима итд.

Кључне речи: Катедра за педагогију, педагогија, историја, дидактика, ан-дра гогија, теорија васпитања, образовање, вештина поучавања.

Овај рад нема циљ да се бави историјом школства и просвете на Косови и Метохији, иако ту тему сматрамо веома интересантном. Циљ овог рада је анализа доприноса Одсека за педагогију Филозофског факултета у Приштини развоју педагошке мисли у нашој земљи.

Развој педагошке мисли, у оквиру Катедре за педагогију Филозофског факултета у Приштини, покушаћемо да прикажемо у складу са кретањима у


друштву и развојем система васпитања и образовања уопште. У развоју нашег друштва, након Другог светског рата, па тиме и система васпитања и обра-зовања, јасно се могу разликовати следећи периоди:

• од ослобођења до 1958. године,• од 1958. до 1974. године,• од 1974. до 1990. године,• од 1990. до 1999. године и • од 1999. до данас.

С обзиром на то да ми, у оквиру овог рада, желимо пратити развој пе да-гошке мисли у оквиру Катедре за педагогију Филозофског факултета Универ-зитета у Приштини, бавићемо се само периодом од 1958. до данашњих дана, а задња два периода ће бити јединствено обрађена.

1. РАЗВОЈ ПЕДАГОШКЕ МИСЛИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ПЕРИОДУ ОД 1958. ДО 1974. ГОДИНЕ

Развој југословенског друштва, након Другог светског рата, пратиле су сталне промене и реформе. На пољу система образовања и васпитања рефор-мски захвати су започели 1944. и 1945. године.1 Међутим, корените промене у систему школства су извршене 1958. године.2 Иако радикалне, ове промене нису отклониле бројне слабости ранијег система: дуализам у образовању, не-равно правност у погледу могућности настављања школовања, привилеговани положај гимназије, недовољна повезаност рада и образовања...

Управо у том периоду основана је Виша педагошка школа у Приштини (школске 1958/59. године), а две године касније, школске 1960/61. године, по-чео је са радом Филозофски факултет, са Катедром за педагогију.

Први професори Катедре за педагогију: др Брана Вељковић, предавач Хајрадин Хоџа и предавач Марија Ћурчић имали су веома озбиљан задатак пред собом – сачинити наставне планове и програме који неће заостајати за онима који се реализују на катедрама педагогије у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву и Скопљу, извршити селекцију и пријем студената, окупити и друге наставнике и сараднике, организовати наставу и посредовати педагошку на-уку... Брана Вељковић је обављао и најодговорнијe функцијe декана Фило зоф-ског факултета и шефа Катедре за педагогију.

На првој седници Катедре за педагогију, одржаној 26. маја 1962. године, изабран је њен секретар, „...другарица Марија Ћурчић“ и донета одлука да се

1 Богавац, Т., „Преглед развоја просвете и школства у СФРЈ“, у: Педагошка енциклопедија I, 1989, стр. 312–372.

2 „Приједлог система одгоја и образовања у ФНРЈ“, Општи закон о школству и гимназији, 1958.

Саит Качапор: Развој педагошке мисли на Косову ... 115

тражи још професора, међу којима је, као приоритет, истакнута потреба за предавачем Опште педагогике. Тако је на Катедру за педагогију ступио млади, амбициозни магистра педагогије Јашар Реџепагић, професор педагошке групе предмета Учитељске школе у Призрену, директор и професор Учитељске школе у Приштини. Већ на другој седници, одржаној 16.01.1963. године, Ка те-дра је приступила решавању веома озбиљног питања – неопходности двоје зи-чне наставе:

„По питању поделе рада за 2. семестар, друг декан, др. Вељковић, истакао је момент који је условио пријем другог наставника за предмет општа пе да-гогика, тј. могућност да се педагогика предаје и на шиптарском језику. Друг Јашар Реџепагић се сложио да предаје општу педагогику свим групама на (њиховом матерњем језику).3 На основу тога је одлучено да другарица Марија Ћурчић предаје општу педагогику 1. години (у 2. семестру) на српскохрватском језику, а друг Јашар Реџепагић на шиптарском језику. По свим питањима рада, од ређивања обавезне литературе, плана рада итд. њих двоје су дужни да се кон султују“.4

Од тада до школске 1991/92. године, односно до издвајања наставе на албанском језику, тј. до формирања паралелног образовног система, настава на Катедри за педагогију је извођена на оба наставна језика.

Паралелно са извођењем наставе, професори, стручни сарадници и сарад-ници у настави су се активно бавили промишљањем педагошке теорије и праксе. Производ таквог њиховог рада је несумњиво велики допринос укупној педагошкој баштини.

У развоју система васпитања и образовања у целини, па и у Аутономној Покрајини Косово и Метохија, јасно је могуће разликовати период који је омеђен 1958. и 1974. годином. Оснивање Филозофског факултета у Приштини, односно оснивање Одсека за педагогију на њему, догодило су у овом периоду и поклапа се са доношењем документа познатог под насловом „Резолуција о образовању стручних кадрова“.5 Поред овог, убрзо су доношени и бројни, међу којима и најважнији, акти: Устав СФРЈ 1963, Предлог за унапређивање система образовања другог ступња и Тезе о развоју усавршавања система образовања и васпитања у СФРЈ.6 На систем образовања и васпитања у овом периоду битно је утицао и документ „Резолуција о развоју образовања и васпитања на самоуправној основи“7.

3 Јашар Реџепагић није говорио албански (шиптарски) језик све до доласка на гимназијско школовање у Пећи, односно до доласка на рад на Косову. Овај језик је научио у току гимназијског школовања, а посебно га је усавршио у време рада на Учитељској школи у Призрену.

4 Књига записника Одсека за педагогију, Записник са II седнице Катедре за педагогију Филозофског факултета у Приштини, од 16. 01. 1963. године.

5 Резолуција о образовању стручних кадрова, Савезна народна скупштина, 1960.6 Савезна народна скупштина, 1964. и 1965. године.7 Савезна народна скупштина, 1970. године.


У овом периоду је Катедра за педагогију кадровски добро стајала. На тој катедри су, поред већ поменутих, радили професори који се по научно-истра-живачком опусу могу равнати са најчувенијим педагозима тадашње Југосла-вије: проф. др Радисав Ничковић, проф. др Ђорђе Лекић, проф. др Јашар Ре-џепагић, проф. др Светозар Чановић, проф. др Боривоје Самоловчев, проф. др Ристо Ђорђевски...8

Из књиге записника о раду Катедре за педагогију, у записнику са 18. сед-нице, од 25. 09. 1965. године, преносимо следеће:

„Прво је разматрано питање наставног плана на Катедри за педагогију. Чланови Катедре били су сагласни да се усвоји исти наставни план и програм који се примењује на Катедри за педагогију Филозофског факултета у Бео-граду.

Предметни наставници предаваће следеће дисциплине:1. др Брана Вељковић: Општа педагогија (4+2) и Педагошка методологија

(настава из овог предмета ће започети касније);2. др Светозар Чановић: Дидактика (3+2);3. Јашар Реџепагић: Историја педагогије (2+2) и Општа педагогија (општи

курс) 2+0; Општа педагогија за студенте других студијских група ... да предаје свим студентима (и српскохрватског и албанског говорног подручја, прим: С.К.) на српскохрватском језику, а на испиту да студенти могу одговарати на оба језика’;

4. др Ристо Ђорђевски: Општа психологија, Дечја психологија и Педагошка психологија;

5. др Боривоје Самоловчев: Теорија образовања одраслих;6. др Ђорђе Лекић: Методике и7. Вујадин Јокић: Историја филозофије (2+0), Логика (2 +0) и Етика

(2+0).“9

Под вођством професора Вељковића, у својству шефа Катедре, и Јашара Реџепагића у својству секретара, Катедра је у овом периоду стално радила на усаглашавању наставних планова и програма са плановима и програмима Од-сека за педагогију Филозофског факултета у Београду, покретала иницијативе за расписивање конкурса за пријем наставника и стручних сарадника, интен-зивно радила на опремању библиотеке неопходном литературом, предузимала мере за унапређивање наставе итд. Поред свега тога Катедра је активно пра-тила стручне и научне скупове у земљи и настојала да ниједног тренутка не

8 У том тренутку већина није имала највише професорске титуле, а Јашар Реџепагић је био магистар.

9 Књига записника Одсека за педагогију, Записник са II седнице Катедре за педагогију Фи-ло зофског факултета у Приштини, од 16. 01. 1963. године.


губи корак у односу на студијске центре у развијенијим срединама, у стручном и научном смислу. На следећој, 19. седници од 09. 12. 1965. године, Катедра је на дневном реду имала и следеће питање:

„Анализирани су материјали достављени Катедри за педагогију о савето-вањима педагога и психолога у Нишу и Загребу, као и саветовања које ће Са-вез педагошких друштава Југославије организовати у првој половини 1966. го-дине...“10

Од 9. 3. 1966. године Катедра је ојачана доласком ванредног професора ме-тодика, проф. др Ђорђа Лекића, а Општу и националну историју педагогије наставио је да предаје и Јашар Реџепагић. Улогу секретара Катедре преузео је професор Нијази Азизи. Међутим, Катедра је имала стално отворена питања, као што су организовање наставе на оба наставна језика, унапређивање рада библиотеке, праћење стручних и научних скупова, организовање студентских екскурзија и, већ стасали проблем, стручна и научна припрема подмлатка из редова напредних студената и асистената.

На седници Катедре за педагогију 5. 10. 1966. године, „Фехми Агани је осло-бођен све до 16. 10. 1966. године због писања докторске тезе, а предавања (со-циологија) ће почети 16. 10. 1966. године.“11

На следећој, 23. седници, 26. 10. 1966. године, између осталих, Катедра је донела и следеће одлуке:

• „... да Факултет упути захтев Катедрама за психологију и педагогију у Београду и Загребу да приликом уписа постдипломаца у наредну годину и у 1967/68. годину узму у обзир и наше асистенте“;

• Формиран је Савет библиотеке који ће се побринути о раду библотеке и набављати књиге и то: Фехми Агани, Нијази Азизи и Нада Божановић.

• Друг Чановић је предложио да се одмах почне са наставом на шиптарском језику и да не треба то (питање) ићи на Веће (Факултета), а с обзиром да му (Чановићу) то није матерњи језик предлаже да се проф. Реџепагић (који познаје тај језик – прим. С.К.) додатно стимулише на неки начин,... да му се даде надокнада за рад у специфичним условима...12

У време када је Катедра најинтензивније радила на припремању пост-диплом ских студија педагогије, на седници одржаној 25. 12. 1966. године је први декан Филозофског факултета, шеф Катедре за педагогију и њен секретар, др Брана Вељковић најавио одлазак у пензију. Улогу шефа Катедре преузео је проф. др Светозар Чановић, а за секретара је изабрана асистентица Нада Бо-жановић.

10 Исто.11 Књига записника Одсека за педагогију, Записник са II седнице Катедре за педагогију

Филозофског факултета у Приштини, од 05.10. 1966. године.12 Исто, 26. 10. 1966.


Преглед развоја Катедре за педагогију у периоду од оснивања Филозофског факултета до 1974. године ћемо завршити списком наставника и сарадника који су партиципирали у њеном раду:

1. др Јашар Реџепагић, шеф Катедре за педагогију – Општа и национална историја педагогије на оба наставна језика,

2. др Брана Вељковић – Општа педагогија,3. др Богољуб Прокић, – Педагогија 2, 4. др Светозар Чановић Дидактика,5. др Ристо Ђорђевски, – Општа психологија, дечја и педагошка психо-

логија, 6. др Боривоје Самоловчев – Андрагогија,7. др Душан Савићевић – Андрагогија,8. др Ђорђе Лекић – Методике9. Вујадин Јокић – Филозофија марксизма, Логика и Етика,10. Нијази Азизи – Дидактика на албанском језику,11. Пајазит Нуши – Општа психологија, Дечја психологија и Педагошка

психологија на албанском наставном језику,12. Али Дида – Социологија на албанском наставном језику,13. Фехми Агани – Социологија, Логика, Етика, на албанском наставном

језику,14. Крсто Килибарда – Филозофија, 15. Неки Јунику – Дечја и педагошка психологија, на албанском наставном

језику,16. Бектеш Бектеши, асистент за методологију педагошких истраживања,

на албанском наставном језику,17. Сефедин Сулејмани – предавач филозофије на албанском наставном

језику,18. Радивоје Кулић – асистент за андрагогију, секретар Катедре,19. Раденко Круљ – асистент за методику,20. мр Велизар Недовић – Увод у педагогију,21. проф. др Радисав Ничковић, – Методологија педагошких истражи ва ња,22. Екрем Муртезај – Филозофија марксизма на албанском језику,23. Нијази Зулфију – Дидактика на албанском језику24. Исљам Краснићи – асистент за методику на албанском језику,25. Хајрулах Колићи – асистент за андрагогију на албанском наставном

језику.Догађало се да су неки наставници долазили са стране и били краће време,

или пак држали наставу у блоку. Исто тако, било је случајева да су неки на-ставници својим именом и титулом стајали иза наставе коју су реализовали асистенти. Међутим, то је већ била изузетно јака Катедра за педагогогију, која се по питању квалитета наставе, опште организације рада, научне делатности,


равнала са осталима у Југославији, или је у неким питањима и предњачила. Свему треба додати да се до краја овог периода снажно развила Народна и Универзитетска библиотека у Приштини, а Библиотека Филозофског факул-тета је већ имала све, или готово све, што се могло тражити наставним про-грамима за педагогију.13

У овом периоду су наставници и стручни сарадници постигли многа стру-чна и научна остварења. Та остварења ћемо приказати по наставно-научним областима:

Општа педагогија и теорија васпитања

На Одсеку за педагогију Филозофског факултета у Приштини, интензивно су проучавани теоријски домети опште педагогије. Тако, на пример, само пар година након доласка на Катедру Јашар Реџепагић је објавио свој рад Савремене педагошке теме (1966). Већ у том раду он се најављује као зрели пе дагошки ми слилац, спреман да се упусти у третирање најсуптилнијих педа гошких пи-тања. Иако је тада био врло млад за дубље теоријске расправе, његов пређени пут је у свему одговарао Катедри на којој је радио. Завршио је Гимназију у Пећи, а затим студије педагогије на Филозофском факултету у Загребу, као веома запажени студент.

Нешто касније објавио је свој рад и проф. др Радисав Ничковић Теоријска схватања о учењу (1972). Овим и низом других радова, професор Ничковић је градио себи место једног од најзначајнијих педагога на нашој педагошкој сцени у другој половини двадесетог века. Његов дотадашњи пређени пут га је снажно легитимисао као зналца проблематике у области образовања и васпитања. Завршио је Учитељску школу у Скопљу, а затим и студије педагогије на Филозофском факултету у Скопљу. Његова докторска дисертација Уче ње путем решавања проблема, одбрањена на Филозофском факултету у Сара-јеву, већ је наговештавала нову, модерну еру у унутрашњој организацији то ка наставног процеса. Пре доласка на Катедру за педагогију Филозофског фа-култета у Приштини имао је пређени пут учитеља, сарадника-истраживача у Заводу за уџбенике и наставна средства у Београду и научног сарадника у Институту за педагошка истраживања у Београду.

13 Важно је напоменути да су сви, или готово сви, студенти који су пратили наставу на албанском наставном језику знали српскохрватски језик и користили литературу на српско-хрватском језику. Наставни планови и програми су били јединствени, тако да су студенти и једног и другог наставног језика проучавали исту литературу. Тако, на пример, у настави на-ционалне историје педагогије студенти који су пратили наставу на српскохрватском наставном језику су изучавали животне путеве и педагошке радове неколико албанских педагога, који су били из Албаније, као што су и студенти који су пратили наставу на албанском наставном језику проучавали српске педагоге.


Дидактика

Професор Ничковић је у овом периоду објавио више значајних радова из области дидактике. Издвајамо само неке: Учење путем решавања проблема (Београд, 1970); Савремени уџбеник (Београд, 1970); Теоријско схватање о уче-њу (Београд, 1972); Образовна достигнућа у математици (Београд, 1974).

Професор Лекић је у овом периоду објавио следеће радове из области ди-дактике: Активност у настави (Београд, 1965); Специјализоване учионице у основној школи (Београд, 1973).

У области дидактике истицао се и професор Светозар Чановић. Поникао је у овим крајевима и завршио Учитељску школу у Приштини, а затим и сту-дије педагогије на Филозофском факултету у Скољу. За докторску дисертацију, коју је одбранио у Београду (1965), одабрао је тему из дидактике: Специфични проблеми наставе у школама на Косову и Метохији. У овом периоду, у својству коаутора, објавио је рад Резултати испитивања нивоа образованости ученика на крају основног школовања (Приштина, 1970).

Историја педагогије

Професор Реџепагић је у овом периоду, из области историје педагогије, објавио следеће радове: Развој просвете и школства албанске народности на територији данашње Југославије до 1918. године (Приштина, 1968); Школство и просвета на Косову од краја 18. столећа до 1918. (Приштина, 1974).

Андрагогија

Иако је на Катедру долазио само по позиву и у својству спољњег сарадника, сматрали смо потребним приказати радове проф. др Боривоја Самоловчева настале у овом периоду: Образовање одраслих у прошлости и данас (Загреб, 1963); Основи андрагогије (Сарајево, 1966); Методичко упутство за описме ња-вање војника ЈНА (Београд, 1962); Методичка основа самоуправно-политичког образовања (Београд, 1972).

Методике

На Катедру, као значајно појачање у овом периоду, дошао је афирмисани професор Ђорђе Лекић. Иза себе је већ имао пређени пут учитеља, професора средње школе, референта у Министарству просвете и професора Више педа-гошке школе. У овом периоду су, из области методика, настала његова дела: Методика наставе певања у основној школи (Београд, 1955), Методика наставе


биологије (Београд, 1963), Активност у настави (Београд, 1965), Методика педагошко-инструктивног рада (Београд, 1968), Методика наставе физике (Београд, 1969), Методика наставе природе и друштва (Београд, 1971).

У овом периоду је, у извесној мери, у раду на Катедри за педагогију уче ст-вовао и проф. др Душан Савићевић. Био је то већ афирмисани професор са запаженим радовима из области андрагогије: Примена метода у образовању одраслих (Загреб, 1961), Образовање за живот у породици – андрагошко-ме-тодичке основе (Београд, 1967), Настава у вечерњим политичким школама (Но ви Сад, 1968).

2. ПЕРИОД ОД 1974. ДО 1990. ГОДИНЕ

Почетком седамдесетих година се увидело да у складу са степеном развоја друштва, у свим његовим областима, а посебно у области производње, треба извршити радикалну реформу система образовања и васпитања и створити нови самоуправни социјалистички систем васпитања и образовања. До ради-калних промена, у том смислу, је дошло нарочито након усвајања Устава (1974. године), а посебно након усвајања Резолуције о образовању и васпитању на Десетом конгресу СКЈ (такође 1974).14

У складу са Уставом СФРЈ (1974), свака република и обе аутономне по-крајине (Косово и Метохија и Војводина) самостално су уређивале сва питања из области васпитања и образовања. Тај Устав је, заправо, омогућио стварање осам различитих система образовања и васпитања у Југославији.

Нарочито крупне промене догодиле су се на пољу средњег (од тада – сред-њег усмереног) образовања. Било је то време отежаног привређивања, ограни-чене друштвене потрошње и ниског материјалног положаја образовања. Такво стање у образовању огледало се у незадовољавајућој материјално-техничкој основи школа, у неопремљености школа потребним средствима и дидактичким материјалом, у ниским личним принадлежностима просветних радника... У школама, у наставном процесу, поготову на средњошколском нивоу, осетио се пад васпитног рада. Зато је тај систем брзо требало мењати и прилагођавати у ходу, што је изазивало додатна оптерећења.

Катедра за педагогију Филозофског факултета у Приштини је и у овом периоду кадровски јачала. Стасавао је подмладак из редова бивших студената и асистената ове катедре, међу којима се и у стручном и у научном смислу и дометима у развоју васпитања и образовања на Косову и Метохији издвајају:

• Раденко Круљ и Радивоје Кулић, • Исљам Краснићи, Бектеш Бектеши и Хајрулах Краснићи.

14 Нови систем образовања је концепцијски постављен на Десетом конгресу СКЈ, а касније је потврђен уз извесне корекције на наредним конгресима.


Катедром је руководио, тада већ доајен проф. др Јашар Реџепагић. На сед-ници одржаној 17. 9. 1975. године њему је одобрено одсуство од „...три месеца за писање књиге о Светозару Марковићу, што је једногласно усвојено и при-хваћено.“15 На овој седници је усвојен и следећи закључак: „Да се организује саветовање са директорима школа и истакнутим наставницима о развијању братства, јединства и равноправности...“16 Одсек за педагогију је, увиђајући огроман значај ове проблематике, приступио раду на научно-истраживачком пројекту „Васпитање ученика у духу братства и јединства и равноправности“. Чланови пројекта су били сви наставници и асистенти Одска ѕа педагогију. Пројектом су руководили проф. др Јашар Реџепагић и проф. др Радисав Нич-ковић. Пројекат је успешно реализован и веома позитивно оцењен.

Са растом броја студената, на оба наставна језика, указивале су се сталне потребе за новим кадровским решењима. У настави на српскохрватском је-зику, примљен је мр Велизар Недовић, као хонорарни предавач за увод у педа-гогију, а у настави на албанском језику Афердита Дева Зуна, са сталним рад ним односом у својству предавача. На седници Одсека одржаној 10. 9. 1976. го дине овлашћени су асистенти да самостално изводе наставу:

„Исљам Краснићи, Методика на албанском језику, Бектеш Бектеши, Ме-то до логија педагошких истраживања на албанском језику, Хајрулах Колићи, Андрагогија на албанском језику и Радивоје Кулић, Андрагогија и Педагогија (општи курс) на српскохрватском језику.“17

Наредне школске године је требало решити питање наставе дидактике на српскохрватском језику. Наиме, проф. др Светозар Чановић, због заузетости другим обавезама, није био у могућности да води наставу овог предмета. На-ђено је решење пријемом у радни однос бившег професора и директора Учи-тељске школе и Гимназије у Приштини, мр Душана Косановића. „Нијази (Зул-фиу – С. К.) је мишљења да Косановић (треба) да дође, али да му се одмах не повери дидактика, него нека друга дисциплина, јер Чановић није разрешен свих дужности. До трајног решења (питања наставног предмета) дидактике (Одсек се одлучио) за Косановића, а да Чановић му помогне.“18

У овом периоду су докторирали и започели изборе у наставничка звања:• Велизар Недовић, 1978,• Душан Косановић 1980,• Раденко Круљ 1982. и• Радивоје Кулић 1983.

15 Књига проф. др Реџепагића о Светозару Марковићу се појавила 1979. године. Према многим оценама ово је најбоља студија о Светозару Марковићу.

16 Књига записника Одсека за педагогију, Записник са седнице Одсека за педагогију Фи ло-зофског факултета у Приштини, од 17, 09. 1975. године.

17 Књига записника Одсека за педагогију, Записник са седнице Одсека за педагогију Фи-лозофског факултета у Приштини,10.9. 1976.

18 Књига записника Одсека за педагогију, Записник са седнице Одсека за педагогију Фи-лозофског факултета у Приштини, 13.9. 1977.


У настави на албанском језику докторирали су: Нијази Азизи, Нијази Зул-фиу, Бектеш Бектеши, Хајрулах Колићи, Неки Јунику, Афердита Дева Зуна.19

У овом периоду Одсек за педагогију Филозофског факултета у Приштини је бележио низ успеха и пријатних догађаја, али и одлазака у пензију, па и смрти својих чланова. Одсек су, због одласка у пензију, напустили: проф. др Радисав Ничковић, проф. др Светозар Чановић, проф. др Богољуб Прокић, проф. др Велизар Недовић и проф. др Јашар Реџепагић. Проф. др Душан Ко-сановић је задобио тешку болест и, 1987. године, преминуо.

Одласком ових чувених имена у пензију и прераном смрћу Душка Коса-новића, Одсек остао трајно оштећен и у наставном, и у научном и у коле ги јал-ном смислу. Душан Косановић (1933–1987) представљао је у једном тренутку битно појачање Одсека за педагогију. Иако је радио кратко и преминуо пре-рано, иза себе је оставио 39 радова, од којих издвајамо:

• Дидактичка корелација програмске структуре уџбеника познавања друштва (Приштина, 1983),

• Школска педагогија (Приштина, 1987).Велизар Недовић је завршио Учитељску школу у Херцег Новом, 1947. го-

дине. Студирао је педагогију у Загребу и стекао звања магистра педагошких наука (Београд, 1970) и доктора педагошких наука (Београд, 1978). Прошао је пут учитеља, професора низа педагошких и филозофских дисциплина и ди-рек тора Учитељске школе у Новом Пазару, наставника Више педагошке школе у Нишу и директора Завода за унапређивање васпитања и образовања у Кра-љеву.

На Одсеку за педагогију Филозофског факултета у Приштини постигао је звања доцента, ванредног и редовног професора. Из опуса од преко 120 радо ва, издвајамо:

• Педагошки погледи Јована Миодраговића (Врњачка Бања, 1981), • Облици педагошко инструктивне делатности (Београд, 1982),• Наставници у усмереном образовању (Горњи Милановац, 1984),• Образовање и стандарди (Краљево, 1987),• Прилози теорији образовања (Краљево, 1991), • Нарав наставника (Краљево, 1996).• Педагошки погледи Сретена Аџића (Јагодина, 1998),• Епоха основне школе (Приштина, 1984).

Међутим, Одсек за педагогију је поново из својих редова добио декана Филозофског факултета. Овога пута је то био млади доцент др Радивоје Ку-лић. Као да је судбина хтела да у право време, на правом месту стаса прави

19 Аутору ових страница нису познати тачни подаци о томе када је ко докторирао, где и са којом темом.


човек: веома образован, стручан, амбициозан, вредан, обазрив, пажљив, ху-ма ниста, предусретљив, речју – мудар... Читав програм његовог руковођења институцијом могао би се исказати у једној реченици: водити рачуна о свему, никога не оштетити, никога не закинути, никога непотребно фаворизовати, нај пре промислити па онда реализовати... Домаћински однос према друшт-веним добрима и развијање добрих међуљудских и међунационалних односа и опредељен однос према очувању и развијању педагогије и њених дисциплина. А у том времену, на том месту, у Приштини, на Косову и Метохији, то није било лако. Било је то време крупних догађаја на Косову и Метохији: демонстрације, протести, „догађање народа...“ На улицама Приштине је проливена крв. Пра-вда се морала делити и тенковима. Нестало је смеха са усана, веселу студентску грају и жар младости заменило је ћутање и страх. Завладала је несигурност. Поделе међу припадницима различитих народа постајале су све драстич ни је...

На настави на српскохрватскомм језику, у овом периоду, дошло је до кадровских промена. Предмет Педагогија 2 је поверена мр Бранку Јовановићу, а Школска педагогија мр Саиту Качапору. Ова два, како би често професор Реџепагић рекао „млада наставника“ дошла су из Новог Пазара. На место асистента за педагогију, након успешних студија, задржана је Зорица Тасић, а за психологију, Момчило Симоновић.

У овом периоду су наставници и стручни сарадници постигли многа стру-ч на и научна остварења, која приказујемо по наставно-научним обла ст има:

Општа педагогија и теорија васпитања

Није нимало случајно да се у времену ерозије васпитања, посебно морал-ног васпитања које се најчешће схвата као „васпитање у ужем смислу“, појавио рад проф. др Богољуба Прокића, Морално васпитање у педагошкој теорији и пракси и наш однос према њему (Београд, 1977).

Проф. др Радисав Ничковић је својим радом Наша педагогија у међународ-ној научној комуникацији, желео одредити место педагогије у педагошкој баш-тини Европе и света.

Дидактика

Радисав Ничковић: – Научно мишљење (Београд, 1981)– Рационализација наставе (Београд, 1975), – Савремена организација наставе (Београд, 1987).

Раденко Круљ:


– Наставна технологија у функцији повећања ефикасности учења (При-штина, 1988).

Ђорђе Лекић: – Експериментална дидактика (Београд, 1976),– Истраживања у настави (Београд, 1978).

Историја педагогије

Јашар Реџепагић:– Школство и просвета на Косову од краја 18. столећа до 1918. године

(Приштина, 1974),– Педагошка мисао Светозара Марковића (Београд, 1979),– Од грађанске до марксистичко-лењинистичке педагогије (Приштина, 1987).

Саит Качапор:– Школство у Новом Пазару и околини од 1918. до 1941. године (Нови Па-

зар, 1987), – Наше место и околина – Тутин (коаутор, Тутин, 1989).

Велизар Недовић:– Педагошки погледи Јована Миодраговића (В. Бања, 1981).

Методике

Радисав Ничковић:– Образовна достигнућа у математици (Београд, 1974);– Учење путем решавања проблема у елементарној настави математике

(Београд, 1976).

Раденко Круљ:– Педагошка дијагноза у елементарној настави математике (Приштина,

1983).

Душан Косановић:– Дидактичка корелација програмске структуре и уџбеника познавања

друштва (Приштина, 1983).

Методологија педагошких истраживања

Ђорђе Лекић:– Истраживања у настави (Београд, 1978),


– Методологија педагошко-истраживачког рада и стваралаштво (Бео-град, 1980).

Радисав Ничковић:– Научно мишљење ( Београд, 1981).

Школска педагогија са методиком рада школског педагога

Ђорђе Лекић:– Педагошко-психолошка служба у савременој школи (Београд, 1982),– Школска медијатека и систем специјализованих учионица (Београд, 1987).

Душан Косановић:– Школска педагогија (Приштина, 1987).

Велизар Недовић:– Облици педагошко-инструктивне делатности (Београд, 1982),– Наставници у усмереном образовању (Г. Милановац, 1984),– Образовање и стандарди (Краљево, 1987).

Андрагогија

Радивоје Кулић:– Схватање појмова о друштву на нивоу основног образовања (Приштина,

1979),– Радна организација као образовно-културна средина (Београд, 1985).

3. ПЕРИОД ОД 1990. ДО 1999. ГОДИНЕ И ОД 1999. ГОДИНЕ ДО ДАНАС

За период од 1990. до 1999. године можемо рећи да је један од најтежих периода у развоју наше земље, а поготову у развоју Косова и Метохије. С друге стране, ово је период који се именује посебним друштвеним токовима у чијој основи су слобода политичког опредељивања, хуманизам, толеранција, демо-кратизација и тржишна оријентација у привреди. На овај период посебан пе-чат остављају крупни сукоби, настали као тежње за отцепљење, дезинтеграцију и затварање у националне оквире, што је довело до ратних сукоба и разарања на ширем простору тадашње Југославије. Косово и Метохија је, у овом периоду, прошла голготу од тражења демократских права и пуне слободе, преко про-гона и избегличких колона, НАТО бомбардовања и проливања крви, према неизвесној будућности за велики број становника...


Све се то рефлектовало на школу и школски систем у целини, на Уни вер-зитет у Приштини и Филозофски факултет, на Катедру за педагогију. Пола ве ка стварани друштвени односи показали су све своје слабости: биро кра-тизација, корумпираност, пораст криминала, међунационалне нетрпељивости, национализми, шовинизми, ратне страсти и претензије, пад производње и дохотка, пад животног стандарда... Ратни сукоб катастрофалних размера је поцепао југословенске просторе, продубио јаз између „збратимљених“ народа, народности, етничких и религијских заједница и позатварао их у сопствене оквире и атаре.

Ништа од тога нема што се није рефлектовало на институционални процес васпитања и образовања; попуцали су васпитни идеали: свестрано развијена социјалистичка личност, као циљ и исход васпитања негованог пола века, није положила испит зрелости у ратном вихору.

На Косову и Метохији полако, али крајње опредељено, градила су се два система. На Катедри за педагогију је такође дошло до раздвајања и студената и кадрова. Кадровска структура која је наставила континуитет наставе на срп-ском језику се састојала од следећих наставника:

Раденко Круљ. – По завршетку основних студија педагогије, на Фило-зофском факултету у Приштини, 1968, започео је рад у школи, а убрзо након тога, од 1. 9. 1972. године изабран је на место асистента на Филозофском фа-култету Универзитета у Приштини. Већ 1978. године одбранио је магистарски рад на Филозофском факултету у Сарајеву, а 1982. године и докторску тезу из области дидактике и методологије педагошких истраживања, на Филозофском факултету у Приштини.

У овом периоду већ је имао највише звање – редовног професора методике. Био је биран на највише функције на Факултету и Универзитету:

– у два мандата (1996–1998. и 2001–2002) био је декан Филозофског фа-кул тета;

– један је од оснивача и први декан Учитељског факултета у Призрену (1993),– у најтежем времену за Универзитет у Приштини био је његов ректор

(1998–1999).Из запажене душтвено-политичке активности, културног и јавног живота

познатог у Косову и Метохији, у Србији, па и шире, из богатог стручног и на-учног опуса професора Круља, за овај прилог издвајамо само најважније ре-фе ренце:

• Косово и Метохија током векова, Приштина, 1985;• Грешке у настави и њихово отклањање, Београд, 1991;• Како успешно васпитавати, Ниш, 1994;• Статистика у педагошком истраживању, Приштина, 1996;• Наставна технологија у функцији повећања ефикасности учења, При-

штина, 1998;


• Увид у општу методологију наставног рада, Алексинац, 1998;• Лексикон педагошке методологије, Вршац, 1999;• Педагогија, коаутор, више издања (2001-2009);• Педагогија – Темељна знања из опће педагогије, дидактике и андрагогије,

коаутор, Сарајево, 2001.

Радивоје Кулић. – Један је од студената прве генерације на Катедри за пе-дагогију Филозофског факултета у Приштини. Дипломирао је педагогију 1969. године. Постдипломске студије педагогије завршио је у Београду, од-браном магистарског рада, 1977. године. За избор места за највеће академско звање, остао је веран свом матичном факултету у Приштини, где је докторирао 1983. године. На овом Факултету је прошао сва звања, од звања асистента при- правника, до највишег наставно-научног звања – редовног професора (1993). Посебно поље интересовања су му андрагогија и компаративна педагогија. Из ових научних области држи предавања на свим нивоима студија.

Поред студија на сва три нивоа и запаженог научно-наставног рада боравио је на бројним стручним усавршавањима: Енглеска 1972, 1973, 1977. и 1990. године; Аустрија, 1977; Француска, 1989, Русија, 1977. и САД, 1990. На свим тим путовањима и стручним усавршавањима учествовао је са саопштењима, од којих су многа публикована. Поред тога, држао је предавања, у својству наставника по позиву, на Универзитету у Јени (Немачка), на Универзитету у Атхенсу (САД) и Универзитету у Истамбулу (Турска). То му је омогућавало овладавање страним језицима (енглески, француски и руски), а посебно упо-знавање педагошко-андрагошке литературе са тих говорних подручја.

Проф. др Радивоје Кулић је дугогодишњи декан Филозофског факулетета у Приштини. Био је његов декан у периоду који је био означен бурним дога-ђајима на Косову и Метохији. Баш у тим, најтежим годинама, именован је за врушиоца декана Факултета физичке културе у Приштини, како би својим из-грађеним педагошким тактом и вештином управљања и руковођења поми рио узавреле негативне међуљудске односе у тој установи. То задужење је обавио на лично, колективно и општедруштвено задовољство.

Од 1998. године декан је Учитељског факултета у Призрену. Са Учитељским факултетом из Призрена, проф. др Радивоје Кулић је прокормиларио НАТО бом бардовање и избеглиштво. Његова вештина руковођења је посебно бри-љирала у овом колективу који је постао хомоген. У тим, за Универзитет и Учи тељски факултет најтежим годинама, сачувани су наставници, окупљени студенти и држана настава и стручна припрема учитеља каква је на свим другим сличним факултетима у земљи. Баш у том периоду овај Факултет је добио но-ву, удобну зграду у новом – привременом месту боравка, Лепосавићу, решио питања смештаја студената и, међу првима, успео да добије акредитацију.


Из веома широког педагошког опуса издвајамо следеће референце:• Схватање појмова о друштву на нивоу основног образовања, Приштина,

1979;• Радна организација као образовно-културна средина, Београд, 1985;• Садржај рада и образовања, Београд, 1997;• Педагогија, коаутор, више издања, Београд, 2001–2009;• Педагогија – Темељна знања из педагогије, дидактике, школске педагогије

и андрагогије, коаутор, Сарајево, 2003;• Увод у андрагогију, Београд, 2005,• Утицај образовања на економски развој, Приштина, 1990.

Напомињемо да је Кулић објавио више десетина прилога у разним часо-писима од којих 20 (двадесет) са SCI (SSCI) листе. Учествовао је у многим домаћим и страним пројектима.

Бранко Јовановић. – По завршетку Учитељске школе у родном Новом Пазару, наставио је студије педагогије на Филозофском факултету у Београду, где је завршио и постдипломске студије. Прошао је пут учитеља, сарадника у Педагошком музеју у Београду, сарадника у Центру за заштиту одојчади и деце, школског педагога у Новопазарској гимназији и руководиоца Новопазарских предшколских институција. Магистрирао је педагогију 1985, а докторирао 1992. године, на Филозофском факултету у Београду.

На одсек за педагогију Филозофског факултета у Приштини дошао је 1989. го дине. На овом факултету је биран у звање предавача, као и у звање доцента за теорију образовања. Од 1995. године прихватио је место професора на Учитељском факултету у Јагодини, на којем је стекао и највиша звања, и биран на функцију продекана. Са Филозофским факултетом из Приштине остао је у нераскидивој вези, у својству сарадника на предметима Педагогија и Tеорија васпитања.

У овом периоду Јовановић је пружио значајан допринос Филозофском факултету, Одсеку за педагогију и педагошкој науци. Издвајамо следеће ра до ве:

• Васпитање у основној школи, Београд, 1994;• Школа и васпитање, Јагодина, 1998;• Гимназија у Новом Пазару, коаутор, Нови Пазар, 1999;• Остваривање васпитне функције основне школе, коаутор, Београд, 1989;• Школска педагогија, Јагодина, 2004;• Педагогија, коаутор, Београд (више издања).

Саит Качапор. – Након Учитељске школе у Новом Пазару, професионални пут је започео на месту учитеља у бројним, најзабитијим селима у околини Тутина. Из радног односа завршио је Педагошку академију у Светозареву (Ја-година), студије педагогије на Филозофском факултету у Загребу (1979), по-стдипломске студије педагогије на Филозофском факулетету у Загребу (1983)


и стекао докторат педагошких наука на Филозофском факултету у Београду (1991). Обављао је функцију школског педагога у основним и средњој школи и просветно-педагошког саветника у Заводу за унапређивање васпитања и образовања у Краљеву.

На Одсеку за педагогију Филозофског факултета у Приштини ради од1. 10. 1989. године. На овом факултету је стекао сва звања: предавача (1989), доцента (1992), ванредног професора (1995) и редовног професора (2001). По-себна област његовог интересовања су школска педагогија и методика рада школског педагога, општа педагогија и методика васпитног рада, историја пе-дагогије. Поред извођења наставе из поменутих предмета, на свим студијским нивоима, на матичном Факултету, професор Качапор је пружио значајан до-принос Учитељском факултету у Призрену, на коме води наставу из методике природе и друштва на Природно-математичком факултету у Приштини, где организује наставу опште педагогије са дидактиком.

Учесник је многих стручних и научних скупова у Земљи и иностранству, на којима је наступао са запаженим радовима. Издвајамо следећа дела:

• Школство у Новом Пазару и околини од 1918. до 1941. године, Нови Па-зар, 1989;

• Наше место и околина – Тутин (са приручником за рад учитеља), Тутин, 1987;

• Историјски преглед настанка и развоја школе, Београд, 1996;• Увод у школску педагогију, Београд, 1999;• КУД „Врело Ибра“ – име за поштовање, Ужице, 2001;• Знањем у будућност – сто година ОШ „Мустафа Пећанин“, коаутор,

Рожаје, 2002;• Садржаји из опште историје педагогије, Панчево, 2003;• Педагогија, коаутор, више издања (2001–2009);• Педагогија – Темељна знања из педагогије, дидактике, школске педагогије

и андрагогије, коаутор, Сарајево, 2003;• Школска и породична педагогија, коаутор, Београд – К. Митровица, 2005.

Сретен Макевић. – По завршетку Учитељске школе, завршио је студије педагогије на Филозофском факултету у Београду (1965), на коме је одбранио магистарску (1986) и докторску тезу (1996). Прошао је пут учитеља, просветно-педагошког саветника у Међуопштинском просветно-педагошком заводу у Шапцу, саветника за друштвене делатности у Шапцу, наставника и директора Више педагошке школе у Шапцу.

У звање доцента за предшколску педагогију, на Филозофском факултету у Приштини, изабран је почетком школске 1998/99. године, а у звање ванредног професора школске 2001/02. године. Биран је за шефа Одсека за педагогију.


Од 38 објављених библиографских јединица издвајамо монографију: • Педагошко-дидактички принципи и критерији у изради наставних пла-

нова и програма, Београд – Шабац, 2001;

Драго Пантић. – По завршетку Учитељске школе у Бијељини (1954), завр-шио је студије педагогије на Филозофском факултету (1972). Магистарске студије је завршио на Факултету политичких наука у Београду (1986), а док-торат из педагогије на Фиозофском факултету Универзитета у Приштини (1991).

Прошао је пут учитеља, директора школа, наставника Педагошке школе у Београду, а на Филозофском факултету у Приштини је биран у звања доцента и ванредног професора. Биран је на место шефа Одсека за педагогију.

Из мноштва објављених радова издвајамо:• Педагогија напредног учитељства, Београд, 1977;• Педагошка критика, Београд (1999).

Ђуро Дедић. – На Одсек за педагогију, Филозофског факултета у При-штини, дошао је након одбране докторске дисертације на Филозофском фа-кул тету у Београду (1993). Убрзо након тога, већ 1995. године, наставио је рад на Учитељском факултету у Врању.

Међу млађим колегиницама и колегама, стасалим на овом Факултету, у овом периоду су значајан допринос дали: Тасић Зорица, асистент, преминула 1994. године; Драгана Богавац, асистент, сада професор Учитељског факултета у Београду, Светозар Матић Тихомир Дракулић,

Јасна Парлић – Божовић. – Студије педагогије, на Филозофском фа кул-тету Универзитета у Приштини, завршила је 1993. године. На истом факултету је магистрирала (2000) и докторирала (2005). У звање доцента за националну историју педагогије изабрана је 2006. године.

Значајно педагошко искуство стекла је и на радном месу сарадника у Цен-тру за социјални рад у Косовској Митровици. Истакнута као студент и као радник у институцијама у којима је радила, Јасна Парлић Божовић се доказала и на пољу педагошког стваралаштва. Из, до сада, објављених радова, изд ва ја мо:

• Српске школе у Вучитрну од 1918–1998, Приштина, 1997;• Васпитање и образовање у делима српских педагога између два светска

рата, Лепосавић, 2004;• Педагошко учење и просветни рад Сретена Аџића, Косовска Митровица,

2007.Звездан Арсић. – Завршио је студије педагогије на Филозофском фа кул-

тету у Приштини (1994), а затим магистратуру на истом Факултету (2002) и докторат (2009). По завршетку основних студија, извесно време је провео на


место стручног сарадника – педагога у Казнено-поправном дому у Истоку, а затим је добио место асистента за дидактику и методологију педагошких ист-ра живања на Одсеку за педагогију Филозофског факултета у Приштини.

Од објављених чланака и саопштења издвајамо:• Рад наставника у функцији разредног старешине, са посебним освртом на

рад разредног старешине на упознавању личности ученика, Приштина, 1996;

• Најстарији буквар у Србији, Приштина, 1997;• Припрема вежбања за почетно читање и писање у делима српских

педагога 19. и 20. века, Брезовица, 1997; • Значајан прилог развоју еколошке свести и културе, Блаце, 2001;• Додатна настава у функцији подстицања даровитости код ученика,

Вршац, 2007;• Школа у функцији подстицања еколошке свести и опстанка у сеоским

подручјима, Власотинце, 2007.

Татјана Матановић. – По завршетку студија педагогије на Филозофском факултету у Приштини (1998), бирана је на место асистента-приправника за општу педагогију и теорију васпитања (1999). Две године касније је изабрана у звање асистента. Постдипломске студије педагогије је yсавршила на истом Факултету и стекла звање магистра педагошких наука (2006).

Игор Ђурић. – Студије педагогије на Филозофском факултету у Приштини завршио је 1999. године. На истом факултету је постигао звање магистра педагошких наука (2006). Докторски је кандидат, те се ускоро очекује одбрана докторске тезе. Асистент је на предметима: Андрагогија и Компаративна педагогија, Педагогија слободног времена.

Предраг Живковић. – Завршио је студије педагогије на Филозофском факултету у Приштини (1996), а затим и постдипломске (магистарске) студије (2007). Докторски је кандидат, те се ускоро очекује одбрана дисертације. Аси-стент је на предметима: Школска педагогија са методиком рада школског пе-дагога, Општа историја педагогије и Статистика у педагогији.

Предраг Живковић спада у ред оних одабраних асистената који активно прате домаћу и страну литературу. Од објављених радова издвајамо:

• Рефлексивна евиденција рада и самоевалуација као фактор развијања професионалних постигнућа наставника, Београд (2000);

• Усавршавање самовредновања наставника – самовредновање као усавр-ша вање, Нови Сад (2009;

• Епистемологија рефлексивне праксе наставника, Косовска Митровица (2005);

• Акционо истраживање као метод усавршавања рефлексивних и креатив-них способности наставника, Бања Лука ( 2002);


• Креативност и рефлексивност као фактори развоја способности и стицања знања ученика (синтетички приступ), Београд (2000);

• Интердисциплинарност – начело и услов развоја педагогије, Косовска Мит ровица (2003).

Татјана Компировић. – Завршила је студије педагогије на Филозофском факултету у Приштини (2001), а затим изабрана на место асистента-при пр-авника (2002) за наставне предмете предшколска педагогија и породична пе-дагогија. Ускоро се очекује одбрана магистарског рада.

Илинка Мушикић. – Завршила је студије педагогије на Филозофском факултету у Приштини (2001). На место асистента-приправника за наставне предмете национална историја педагогије и методике рада у настави изабрана је 2002. године, а у звање асистента 2008. године. Ускоро се очекује одбрана ма гистарског рада.

У раду Одсека за педагогију, у овом периоду, значајан допринос су дали и пензионисани наставници:

• проф. др Богољуб Прокић (1915–1996),• проф. др Ђорђе Лекић (1921–2001);• проф. др Вализар Недовић (1928);• проф. др Светозар Чановић (1924).

У раду Одсека за педагогију, у овом периоду, значајан допринос су дали и наставници по позиву:

• Стојан Ценић, са Учитељског факултета у Врању,• Радмила Николић, са Учитељског факултета из Ужица,• Крстивоје Шпијуновић, са Учитељског факултета из Ужица и • Миленко Кундачина, са Учитељског факултета из Ужица.

Одсек за педагогију Филозофског факултета у Приштини, као и Факултет у целини, никада нису били затворени. За разлику од других факултета на којима се изучава педагогија, а који нерадо позивају гостујуће наставнике, нити ангажују професоре са других катедри у комисијама за изборе у звања наставника и сарадника, као и у комисије за одбрану магистарских (мастер) и докторских радова, овај Одсек је остао трајно отворен од свог оснивања до данашњих дана. С правом можемо истаћи да ниједна магистарска или док-торска теза није одбрањена, а да у комисијама, са звањем председника, ментора или члана, нису учествовали наставници са свих (или готово свих) одсека за педагогију, као и са учитељских факултета.

Одсек за педагогију Филозофског факултета у Приштини, који се при-времено налази у Косовској Митровици, у овом времену има бројне проблеме. Од свих проблема везаних за конкретну друштвено-политичку ситуацију, трајну несигурност и неизвесност коначних решења, просторна ограничења,


ограничене могућности праћења стручне литературе и учешћа на стручним и научним скуповима, издвајамо само кадровски проблем:

– У сталном радном односу са пуним радним временом је само један на ставник (проф. др Саит Качапор), један доцент (доц. др Јасна Парлић Бо-жовић) и један доктор педагошких наука (др Звездан Арсић).

Међутим, наде има: у току ове студијске године очекујемо две одбране магистарских радова ( Мушикић и Компировић) и две одбране докторских теза (Живковић и Ђурић). Тиме ће се Одсек за педагогију поново уврстити у ред најбољих у земљи и окружењу, што је од свог оснивања стално и био.

ИЗВОРИ

Примa) арни извори: Унивeрзитeт у Приштини, Филозофски факултeт, Одсeк за пeдагогиjу,

Књига записника Одсeка за пeдагогиjу.Протокол интeрвjуа са акадeмиком проф. др Jашаром Рeџeпагићeм, оба-

вљeн у маjу 2009.Протокол интeрвjуа са акадeмиком проф. др Jашаром Рeџeпагићeм, оба-

вљeн у новeмбру 2009.Сeкундарни извори:Арсић, М. и Марковић, Д. Р. ’68: студeнтски бунт и друштво,. Истра жи-

вачко-издавачки цeнтар ССО Србиje, Бeоград, 1988. Богавац, Т., „Прeглeд развоjа просвeтe и школства у СФРJ“, у: Пeдагошка

eнциклопeдиjа I, 1989, стр. 312–372.Група аутора, Платформа за припрeму ставова и одлука Дeсeтог конгрeса

СКЈ, ИЦ Комунист, Бeоград, 1973.Општи закон о школству и гимназиjи, „Приjeдлог систeма одгоjа и

образовања у ФНРJ“, 1958.Раjић, Љ., „Унивeрзитeт и друштво“. у: Нова српска политичка мисао, по-

сeбно издањe 1 – Унивeрзитeт у Србиjи, 1998. 29-47.Савeзна народна скупштина, Устав СФРJ, 1963. Савeзна народна скупштина, Рeзолуциjа о образовању стручних кадрова,

1960.Савeзна народна скупштина, Прeдлог за унапрeђивањe систeма образовања

другог ступња, 1964. Савeзна народна скупштина, Тeзe о развоjу усавршавања систeма обра зо-

вања и васпитања у СФРJ, 1965. Савeзна народна скупштина, Рeзолуциjа о развоjу образовања и васпитања

на самоуправноj основи, 1970. Шувар, С., Школа и творница: у сусрeт рeформи одгоjа и образовања,

Школска књига, Загреб, 1977.


Prof. dr Sait KacaporKosovska Mitrovica, Serbia

DEVELOPMENT OF THE PEDAGOGY IN KOSOVO AND METOHIASummary

Th e development of pedagogy and academic thinking in this area within the Department of Pedagogy at the Faculty of Philosophy of the University of Pristina, is shown within the context of the wider society and the developments that were infl uencing its life and educational science. Th e paper provides the chronological review of events and development milestones following the Second World War, through the following distinct periods: From liberation to 1958; From 1958. to 1974; From 1974. to 1990; From 1990. to 1999; From 1999. to today.

Author puts special emphasis on the period between 1958 and today. Periods between 1958 and 1974 and 1974 and 1990 have been discussed within special chap-ters , while the last two periods have been discussed within a single chapter. Author was trying to strike a fi ne balance and present the fact as accurately as possible. Th e author presents some pointers showing the life and work of individual Faculty members and their contributions to the pedagogical science in Kosovo and Metohia as well as country wide.

Th is paper clearly shows that this Department attracted signifi cant names from Yugoslav and Serbian pedagogical society that have made their mark and contrib-uted greatly to the society as a whole through their classroom work, their various publications, participation in the national adn international seminars and work-shops etc.

УДК 371.12(497.115)”18/19”316.72(497.115)”18/19”

Драгана СпасићКосовска Митровица, Србија

УЛОГА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ НА КРАЈУ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

Шира студија о улози просветних радника у наведеном периоду је сигур-но већ урађена, а тема овог рада је рад учитељског и просветитељског пара Поповић. Они су свој радни и животни век провели у Гњилану и Косовској Митровици бавећи се не само образовним процесом у школи него и култу-ром, традицијом, писменошћу, општим образовањем младих, а и политиком, и то не само у циљу помоћи српском него и арнаутском и турском и осталим народима који су крајем XIX и почетком XX века живели на овим простори-ма. Јосиф Поповић је био учитељ, школски надзорник, а у једном периоду из-међу два светска рата и председник митровачке општине, а Марија Поповић, или г-ђа Мара како су је из милоште звали, бавила се образовањем женске деце и добровољним радом као истакнути члан Кола српских сестара. Много виђених просветних и културних људи из Митровице и околине били су ђаци овог учитељског пара.

Кључне речи: учитељ, просветитељ, школски надзорник, образовање, тра-диција, култура

УВОД

Историјске прилике на подручју Косова и Метохије, а и шире, крајем XIX и почетком XX века биле су веома сложене. Турци су се полако припремали за одлазак, а српско становништво је трпело велике недаће и зулум. Међу-тим, вероватно и због отпора свему што их је снашло народ се окупља око цркве која је поред религијске, на овом тлу посебно имала и просветитељску улогу да заштити духовни живот народа кроз развијање писмености и обра-зовања, а бринући и о здравственим проблемима често оснивала под својим


окриљем и болнице. На тлу Косова и Метохије је већ поред многобројних цр-кава постојао и велики број манастира од којих се издвајају Пећка патријар-шија, Високи Дечани, Бањско и манастир Грачаница, посебно значајан за ово истраживање. То је задужбина краља Милутина из XIV века чија је градња завршена 1321. године, а настао је на темељима цркве из XIII века и две ба-зилике које датирају вероватно чак из IX века. Вековни просветитељски рад косовско-метохијских манастира представља темељ настанку многих савре-мених образовних институција, као и самом Универзитету у Приштини који се формирао са циљем образовања свих народа на тлу Косова и Метохије па и шире, делећи судину свих на овој никада мирној територији.

Основна тема овога рада који је настао као резултат дуготрајног истра-живања, је живот и рад брачног пара Марије и Јосифа Поповића, учитељима и просветитељима који су радили на тлу Косова и Метохије на добробит свих народа који су овде живели, а посебно српског, с краја XIX и почетком XX века. Истраживање се заснива на постојећим писаним изворима, моногра-фијама, књижевним делима, новинским чланцима и документима и записима из личне заоставштине брачног пара Поповић, као и усменим казивањима њихових потомака. Нажалост, до писаних извора је често било тешко доћи, јер су многи били изгубљени или затурени, а одређени подаци и године се разликују, али је коначно ипак било могуће дати једну општу слику с циљем да се такви људи не препусте забораву, јер они чине темељ савременом животу. Дијахрони метод на коме се овакав тип рада заснива није једини већ се ком-бинује са другим методама да би резултати истраживања били комплетни, а циљ овога рада између осталог је само да осветли пут даљим и дубљим истра-живањима која би се бавила не само просветитељским паром Поповић, већ и многим другим и сличним знаменитим просветитељима с простора Косова и Метохије.

Јосиф Поповић потиче из познате породице Поповић из Грачанице, села надомак Приштине. Оснивач породице је Риста – ђак који се сматра једним од обновитеља манастира Грачанице. Пошто је био родом из Призрена, а жељан знања и образовања, службовао је код владике с којим је око 1759. обилазио цркве И манастире по Косову и Метохији, које је тада било под турском вла-шћу. Затекавши манастир Грачаницу у полусрушеном стању и у чијем дво-ришту се напасала стока, Риста – ђак одлучи да остане у тада чистом арнаут-ском селу. Циљ му је био да очисти цркву и двориште и обнови колико је сам могао порушене зидове и постави врата на цркви. У међувремену је одлучио и добио благослов од владике да се запопи и остане да чува ту српску светињу. Ристу наслеђује Милован, па онда долази поп Ђорђе, а иза њега кућа Попо-вића се дели на три куће: ону поп Ђорђа, другу попа Танаска из које потиче је-дан од виђенијих и образованијих Поповића Јанићије, и трећу кућу Максима Поповића из које потичу Јосиф, његове две сестре и брат.

Драгана Спасић: Улога просветних радника на Косову ... 139

Јосиф је рођен 1860. у Грачаници. Основну школу је завршио у Грачаници и Липљану, а Гимназију у Врању. Наставља даље школовање у Богословско-учитељској школи у Призрену од 1880–83, и пошто се определио за просвети-тељски рад да би што боље обављао учитељски посао, завршава једногодишњи учитељски течај у Београду. Жељу за образовањем и знањем, коју ће после пренети на свој народ који је још увек био под турском влашћу, наследио је од својих родитеља, а посебно свога оца поп Косте. Како кажу, он се није фор-мално школовао, првенствено јер се породица често борила са сиромаштвом, али је био начитан, образован и мудар, па га је владика зато предложио за све-штеника у манастиру Грачаница. Поп Коста је одлучио да школује сво четво-ро своје деце упркос бројним проблемима. Јосиф је завршио највише могуће школовање за позив учитеља, а други син је завршио највише црквене школе у Русији. Желео је да се посвети породичној традицији, али, будући слабог здравља, рано је умро и био сахрањен у порти манастирске цркве у Грача-ници, а касније пренет у београдску Патријаршију. Ћерке су стекле основно образовање, што је онда био редак случај када су женска деца у питању, а под-стицане су да негују и исказују свој таленат – једна према сликању, а друга према писању. Касније су се удале у две познате куће Катанић и Шешлија.

Јосиф Поповић је своје службовање започео у родној Грачаници и ту ос-тао до 1893. Он је заправо у два маха био учитељ у Грачаници, а што је можда најважније трудио се да децу учи „по србијански“, а не старословенски како је црква захтевала. Он наставља рад свог учитеља и стрица Стевана. У жељи да заварају Турке који су се жестоко и свим средствима борили против било как-вог организовања и образовања Срба, виђени мештани дају Јосифу званично црквено задужење, а он иако млад први пут постаје „дете учитељ“, млађи од многих својих ђака. Касније, по завршетку школовања у Призрену, по други пут ради неко краће време у Грачаници. Још из тог периода Јосиф слови за великог борца за ослобађање од Турака. Користећи свој мирни глас, мудрост, способност говорништва и урођени осећај за дипломатију успео је да многе проблеме између Срба и Турака реши мирним путем.

Из Грачанице одлази на службу у Косовску Митровицу где је био упра-витељ школе до 1896, а онда прелази у Приштину, затим у Гњилане, па назад у Косовску Митровицу где ће, са неким изузецима, радити до пензионисања 1923. Својим потомцима пренео је жељу за образовањем, љубав према Косову и Метохији и успомену на Поповиће која се преноси са колена на колено.

Одлазећи по плату у Београд, а плата је била исплаћивана у злату једном или два пута годишње, Јосиф код свог школског друга, тадашњег министра про свете, негде око 1896. (када је већ службовао у Косовској Митровици) упо-знаје младу учитељицу Марију Јовановић која је дошла код министра са жељом да је пошаље на службовање на Косово и Метохију. Јосиф је тада већ био удо-вац са једном ћерком, а Марија је била кћи трговца из Маврова, који је остав-ши удовац своју кћер јединицу поверио породици свог партнера на чување и школовање. Рађа се љубав између Маре и Јосифа подупрта истим жељама и


циљевима и млади пар се враћа у Косовску Митровицу где г-ђа Мара, како су је одмах прозвали, отпочиње рад на образовању женске деце свих народа који су у то време живели у Косовској Митровици. Бавила се и хуманитарним и добротворним радом и касније била заслужна за оснивање Кола српских сес-тара поставши једна од првих председница. Но њена основна и највећа улога је била да је увек подржавала идеје свога мужа и заједно са њим се борила за образовање младих. Марија и Јосиф су имали шесторо деце – 4 кћери и 2 сина. Све четири кћери су школовали – две старије у Скопљу и Солуну, а две млађе за учитељице по Србији. Две старије кћери су се удале за солунске борце Во-кањац и Аврамовић, и иако су отишле са Косова, увек су се ту радо враћале боривши се за права Срба и васпитавајући своје нараштаје у том духу и шко-лујући их у елитним школама. Једна од млађих сестара остала је у Косовској Митровици. Мушка деца су нажалост млада умрла од тифуса и дифтерије које им је мајка пренела док је предано лечила оболеле жене и децу из Митровице и околине.

Јосиф Поповић није био само просветни радник, иако је за оно време до-стигао високе циљеве – од учитеља до школског надзорника и управитеља школа. Био је образован и пре свега ерудита који је несебично преносио своје знање и својој и туђој деци. У његовој кући су се често водили разговори ум-них људи тога времена о различитим темама – филозофији, религији, полити-ци. У Косовској Митровици посећивали су га многи значајни људи – конзул Нусић, лорд Пеџет и многи други, а његова кућа се сматрала једном од најуг-леднијих кућа тога доба на Косову и Метохији. Нажалост, небригом једних и жељом других, та кућа поред цркве у Косовској Митровици више не постоји.

Јосиф Поповић је непрестано радио на ослобађању од Турака, борећи се за свој народ, али не угрожавајући остале народе чији је језик говорио. Био је изабран 1908. у Гњилану за делегата Конференције највиђенијих Срба из крајева под турском влашћу, јер је био одличан организатор националног ра-да и врстан говорник. Једино њега су могли да пошаљу самог на коњу да по врлетима тражи Ису Бољетића и са њим преговара. У бурним временима иза светског рата лично га је краљ поставио за председника Митровачке општине и молио га да ту остане, иако већ прилично болестан, јер је мудар и благе на-рави уживао неподељене симпатије свих становника Митровице, залажући се за општи напредак града и околине.

Можда једна од највећих заслуга Јосифа Поповића је спасавање манасти-ра Грачаница чак два пута. Први пут од Исер ефендије који је хтео да спали манастир при повлачењу Турака, а други пут од нестручне обнове манастира од стране српских власти. Често се у литератури каже да је урадио одвећ пре-више, а захваљујући породици Поповић манастир и данас постоји.

Пленио је својим понашањем и волео дугачке шетње по природи на које је често позивао чланове своје породице или своје колеге, а циљ је увек био разговор о природи, Богу, филозофији, историји или се просто разговарало о сећањима. Тако му је млади учитељ Петар Петровић посветио причу Суђење у

Драгана Спасић: Улога просветних радника на Косову ... 141

којој се помиње Јосифово прво учитељевање у Грачаници. Јосиф је и сам чес-то бележио своје мисли и био познат по прозним прилозима у Богословско-учитељској школи у Призрену. Сарађивао је и са Цариградским гласником из Скопља пишући стручне, а касније и прозне текстове (два лирска записа и две приповетке). Ипак, погрешно је Јосифа Поповића третирати са књижевног аспекта, јер и то што је писао увек је писао са циљем да буде поучно за вас-питање и образовање младих и без неких књижевних претензија. Он је ипак првенствено био човек живе, изговорене речи и трудио се и желео да све што каже има неки смисао и циљ. За свој рад примио је пуно похвала и два пута је одликован орденом Светог Саве.

Док се Јосиф углавном бавио пословима који су га одводили од куће, г-ђа Мара је била стуб куће и бавила се породицом и васпитањем четири ћерке. Њено прво место службовања била је Косовска Митровица у којој је пос-тављена за учитељицу заједно са супругом. Иако млада, уживала је неогра-ничене симпатије свих становника Митровице и околине, била је пуна на-предних идеја и борац за образовање и модернизовање школа на крају XIX века. Иако пензионисана, у Гњилану 1906. са рођењем детета, а вративши се са породицом у Косовску Митровицу, на захтев грађана наставила је са радом на народном просвећивању И посебно просвећивању жена. Учествује у свим просветним и хуманитарним женским организацијама (друштво жена „Кње-гиња Љубица“), а уз њену помоћ отворена је и женска радничка школа која је првих година опстала захваљујући упорности учитељица и прилозима које је сакупљала учитељица Мара. За своје заслуге награђена је орденом Светог Саве.

ЗАКЉУЧАК

Јосиф је умро 1933, а Марија 1961, и обоје су сахрањени на митровачком гробљу. Иако им је кућа срушена, а гробови се не могу обићи, брачни пар учи-теља Поповића живи у сећању и наставља рад кроз своје потомке и људе који се баве истраживањима и бележењем живота на Косову и Метохији с крајем XIX и почетком XX века. Циљ овог истраживања је био да се истакне сложена улога просветних радника који су у исто време били и просветитељи и борци за права и слободу мирним путем, понекад политичари и преговарачи, али углавном мудри, скромни и тихи људи са простора Косова и Метохије, за-памћени по добру од свих који су живели на овом простору – Срба, Турака, арнаута, Рома. Помињани су и запамћени од својих ђака од којих су многи по-стали знаменити научници, писци нпр. Григорије Божовић, људи. Ако је ово истраживање довело до закључка да је улога просветних радника с краја XIX и почетком XX века била јако комплексна и значајна у васпитању и образо-вању младих нараштаја са ових простора, ово је истраживање имало смисла и постигло је свој циљ.


Треба наставити истраживања везана за многе знамените просветитеље с простора Косова и Метохије од прошлости до данас. Прагматични приступ превладао је историјски приступ у науци, али без прошлости нема ни сада-шњости ни будућности, посебно када се ради о процесу образовања.


Поповић, Јанићије, Живот Срба на Косову 1812–1912., НИРО Књижевне новине, Београд, 1987.

Ћурчић, Слободан, Грачаница – историја и архитектура, Просвета – Београд, Јединство – Приштина, 1979.

Вардар, 15. јуни 1933.Јединство 2. јуни 1998; 1. јуни 1998:3. јуни 2001.Српски народни велики илустровани календар – Свети Сава, 1910.Архивска грађа породице ПоповићЛична архива

Dragana SpasicKosovska Mitrovica, Serbia

ROLE OF TEACHERS ON KOSOVO AND METOHIJA AT THE END OF 19TH AND BEGINNING OF 20TH CENTURY

Summary

A broader study on the role of teachers/enlighteners in the above mentioned period has surely been done, and the subject of this work is the activities of teaching and enlightening couple Popovic. Th ey spent their lives in Gnjilane and Kosovska Mitrovica engaging not only in educational process, but culture, tradition, general education of youth, as well as politics, not only in order to help Serbs, but Turks and other nations that lived in this area at the end of 19th and beginning of 20th century. Josif Popovic was a teacher, school supervisor, and between the two wars the Mayor of Kosovska Mitrovica as well. Marija Popovic, or Ms. Mara as she was known, dealt with the education of girls and voluntary activities as she was the prominent member of Kolo srpskih sestara. A lot of well-known and educated people from Mitrovica and surrounding areas were pupils of this teaching couple.

Key words: teacher, enlightener, school supervisor, education, tradition, culture

УДК 378.014.3(497.114)”20”378.4(497.115)

Драго ПантићБеоград, Србија

УНИВЕРЗИТЕТСКА ПЕДАГОГИЈА У ФУНКЦИЈИ ПРЕОБРАЖАЈА ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Историја Косова и Метохије, кроз призму драматичних токова на поли-тичкој сцени, сведочи о политизацији и инструментализацији васпитања и образовања од стране носилаца национализма и сецесионизма идеолога и подстрекача међунационалних сукоба и екстремизма. Међународна заједни-ца, посебно амерички и европски деструктивни утицаји, без уважавања међу-народних права и уставног уређења Србије, учинили су да се криза високог образовања драстично и трагично продуби – подвојеност универзитета по националној основи и протеривање неалбанског дела студената и професора из Приштине и других места. Универзитет у Приштини (Косовској Митрови-ци) фунционише под вишеструко лимитираним околностима, вршећи своју улогу по Закону о високом образовању у Србији, који је додатно постао коч-ница прогреса у тежњи да се дубока криза високог образовања превазиђе на „болоњском колосеку“ и налогу европских администратора. Болоњским „пу-тем“ немогуће је остварити глобални пројекат друштва знања, а у косметским координатама политичке, педагошке и економске стварности, овај идеал је још више удаљен.

Кључне речи: универзитетска педагогија, високо образовање, друштвена подвојеност, болоњки процес, Универзитет у Приштини (Косовској Митро-вици)

Високо образовање је област, стратешки и цивилизацијски од најпре су-днијег значаја за развој и еманципацију друштва, а у овом друштвеном, поли-тичком, културном, педагошком и економском тренутку Косова и Метохије – рефор ма овог дела педагошког система има изузетан значај. Историја Косова и Метохије, кроз призму драматичних токова на политичкој сцени, сведочи о политизацији и инструментализацији васпитања и образовања од стране но-силаца национализма и сецесионизма идеолога и подстрекача међунацио-


налних сукоба и екстремизма. Међународна заједница, посебно амерички и европ ски деструктивни утицаји, без уважавања међународних права и устав-ног уређења Србије, учинили су да се криза високог образовања драстично и трагично продуби – подвојеност универзитета по националној основи и про-теривање неалбанског дела студената и професора из Приштине и других ме-ста.

Протеривање факултета и виших школа, у којима су студенти и професори неалбанске националности и стварање албанског Универзитета у Приштини, допринело је угрожавању квалитета студија и на једној и на другој страни. Код припадника неалбанске популације посебно тешка околност је угрожена безбедност од стране екстремних албанских националиста. Данас стављати питање Косова и Метохије под истаживачку лупу стручњака разних профила је веома значајан и одговоран чин, јер велики међународни тим стручњака нуди одговоре и наговештаје којим путем заштитити људска права на овим просторима за грађане свих националности, како високо образовање коре ни-том реформом довести у ефикаснију функцију враћања нормалним токовима живота у будућности.

Светска криза високог образовања је највећи изазов за научне институције, политичке чиниоце, педагошке, економске и културне ствараоце, истраживаче, визионаре и реализаторе модерног универзитета примереног потребама XXI века. Реформа високог образовања у Србији је још без било какве стратегије, чак на политичкој странпутици и методолошкој раскрсници, без фундамент-алних концепција и услова. Друштво знања као филозофија, не само овог времена, за Србију у беспућу веома је далеко, чак без забринутости политичке елите и Српске академије наука и уметности. Универзитет у Приштини (Ко-совској Митровици) фунционише под вишеструко лимитираним околностима, врше ћи своју улогу по Закону о високом образовању у Србији, који је додатно постао кочница прогреса у тежњи да се дубока криза високог образовања пре вазиђе на „болоњском колосеку“ и налогу европских администратора. Бо-лоњским „путем“ немогуће је остварити глобални пројекат друштва знања, а у косметским координатама политичке, педагошке и економске стварности, овај идеал је још више удаљен.

Говорити о цивилизацијским токовима у визији будућег развоја Косова и Метохије подразумева разматрање доминантних праваца корените реформе високог образовања у Европи и у нас, пре свега на пољу научно-технолошких достигнућа, информатичке револуције и актуелних образовних и кадровских потреба. У атмосфери кад се образовање и у развијеним земљама држи у си-ромаштву, при дну друштвене лествице, етатизацијом и бирократизацијом образовања уместо демократизације, потискивање педагошких наука и педа-гошких радника из реформске матице и водеће улоге у креирању модерног, рационалног, рентабилног и хуманог подсистема високог образовања, намеће

Драго Пантић: Универзитетска педагогија у функцији ... 145

се императив „коперниканског“ приступа и подухвата у пројектовањима стра- тегије високог образовања у XXI веку, о чему је почетком априла 2009. године у Београду расправљано на Светском самиту ректора универзитета.

О „друштву знања“, „учеће цивилизације“ или „друштву учења“, у рас пра-вама о отвореним проблемима концепције система образовања недовољно се информише педагошка и шира јавност, па ћемо у овом раду скренути пажњу на проучавања и истраживања које је, поред осталих, обавио Душан М. Савићевић1, који студиозно тумачи суштинске основе и вредности „друшт ва учења“, наглашавајући да је доживотно образовање као хуманистичка фило-зофија полазна основа концепције „друштва учења“. У свету постоје тежње да се демократизује образовање и постане доступно свим генерацијама у току њиховог живота, што се зове „друштво које учи“ и „образовано друштво“, као визија будућности друштва уопште. У Европској заједници се сматра да ће „друштво будућности“ бити „друштво учења“, затим да ће положај човека за-ви сити од знања, што значи да ће образовање бити демократизовано, за што су се залагали многи педагошки класици, Ј. А. Коменкски, посебно.

Истим проблемом се бави и Бојана Петрић2 у елаборирању појма „знање“, подсећајући да су у употреби и термини „друштво знања“, „друштво учења“, „економије засноване на знању“ и „трансфер знања“, затим наводи проучавања да „у данашњим друштвима знање има улогу покретача економског развоја“, јер „у друштва знања, нарочито развијене земље, знатно улажу у образовање свог становништва... у људски капитал или људске ресурсе“.

Професор Савићевић у својој студији Ка друштву учења3 осветљава кру-пан допринос електронске технологије – обогаћивању улоге породице у „друштву учења“, која постаје „основна ћелија образовног система...“, што пред ставља један корак више у ширем конципирању улоге породице у обра-зовању и учењу. У савременој науци о васпитању нагласак није толико на „са-радњи породице и школе, колико је на концепцији образовања за родитељство....Породицу је нужно посматрати као будући центар за учење“. На остваривању ове педагошке и социјалне иновације потребно је решити крупно питање – педагошко образовање родитеља, не само учењем основа породичне педагогије, већ да се основе педагогије проучавају као посебан предмет у средњем обра-зовању, укључујући и припреме за одговорно родитељство.

Електронска револуција је један од најкрупнијих корака педагошке рево-луције, у којој своје иновиране позиције и функције добијају педагошке ин-ституције, педагошки радници, књиге и други извори знања, породица, ма-совни медији, васпитаници, такође. Србија касни у односу на друге земље у увођењу информационих технологија у образовни систем, о чему је Кон-ференц центар имао научну конференцију4. Ради се о кашњењу које ће оста-вити дубоке последице и продубити кризу, односно заостајању образовног система за савременим токовима и образовним потребама. Једна од темељних


иновација на путу у друштво знања је електронско учење и настава на даљину као дидактичка иновација, педагошка и организациона рационализација.

Образовање на даљину има своју историју, јер је први пут примењено у првој половини XIX века, а као пионир ове иновације је Енглез Исак Питман, по образовању учитељ, предавао је стенографију са коресподенцијом 1840. Он је учио ученике да преписују кратке пасусе из Библије, па су ученици штампане материјале враћали поштом ради оцењивања. Такође, значајан корак у примени ове иновације учинила је у Бостону Ана Тикнор 1973. године оснивањем удружења, чији је циљ да подржи „учење код куће“ ради образовања жена свих слојева. Игор Солаковић објавио је прилог Преглед историјског развоја образовања на даљину5, који, поред овде наведеног, наводи да је 1883. године у држави Њујорк на Чаутауква колеџу започео први дописни курс, који је издавао дипломе о стеченом академском степену студента. Појава филма 1910. године примљена је са оптимизмом, а Томас Едисон је изјавио „да ће целокупан образовни систем бити промењен у наредних десет година“. Већ 1915. године оснива се Удружење националних универзитета за продужене студије, које се бавило квалитетом и стандардом дописних курсева и ускла ђи-вањем политике прихватања ове иновације.

Поред тога, у Америци 1926. године основан је и Национални савет за „уче ње код куће“.

Угледни стручњак Душан М. Савићевић6 о образовању на даљину указује на последице експлозије и експанзије знања, па „стручност и вештине брзо застаревају“, што захтева стално осавремењивање знања и вештина како би „посао успешније обављали без намере да добију диплому или сертификат“, пошто процес „обучавања има за циљ успешно руковођење технолигијом, а не сертификат“. Аутор даље наглашава да се образовање на даљину јавља као погодан канал који повезује ускладиштено знање са онима којима је потребно, „јер ово образовање за дидактичку основу има самообразовање и самоучење“. Професор Савићевић указује и на податак да је једна од иновација у другој половини XX века у Великој Британији био Отворени универзитет у циљу демократизације високог образовања, па је Харолд Вилсон 1963. објавио идеју о „Универзитету у ваздуху“, који је касније добио званични назив „Отворени универзитет“, намењен ванредним студентима, студијама уз рад.

Велики број стручњака разних профила бавио се глобалном дидактичком иновацијом – образовање на даљину, међу којима и др Слађана Миленковић7 у својим књигама Медијска култура и Медији и образовање из којих ћемо издвојити тврдњу ауторке да многи факултети у свету поседују он-лајн кур се-ве или предмете, па и целе додипломске и постдипломске студије. У разви је ним земљама раширена је пракса на многим универзитетима да се без дола жења на предавања организују студије интернет везом. Професорка Милен ковић посебно наглашава: „Постало је очигледно да само стављање садржаја на ста-вног предмета или курса на интернет и без одговарајућих педагошких модела


и принципа.. није довољно у случају недовољно самосталних полазника.. У образовању на даљину могуће је формулисати општа начела и различите обра зовне методе... дидактичка начела и доступне образовне методе за он-лајн образовање увек треба у пракси прилагодити специфичним методичким приступима у проучавању неког наставног предмета или подручја“. У Србији примена Мреже у образовању је на веома ниском нивоу, и поред општег сазнања да је ова реформа и иновација неизбежна педагошка револуција. У јед ној београдској вишој школи, након вишегодишње примене овог елек трон-ског учења пролазност студената је повећана.

На Конференцији Данас-конференс центра, 8. децембра 2009. године у хо телу Хајат одржан је скуп посвећен теми „Информационе технологије и обра зовни систем Србије“, на којем су, поред Јасне Матић, министарке за те-лекомуникације и информационо друштво и проф. др Радивоја Митровића, државног секретара у Министарству просвете, учествовали угледни струч-њаци из ове области.8 Учесници су, поред осталог, истакли слабости образовног система, бар је тако у развијеном свету, елеминише где се промишљена и доследна примена информационих технологија на свим нивоима образовања, од основне школе до постдипломских студија. Међу представницима Владе Србије не постоји довољно развијена свест о значају информационих тех-нологија за развој образовног система што показују и скромни буџети којима располажу Министарство просвете и Министарство за телекомуникације и информационо друштво, а Слободан Марковић је подвукао: „Свест о томе да су информационе технологије инфраструктура савременог доба и да су под-једнако важне као изградња аутопутева и железница, још увек је на ниском нивоу“. Остаје да се педагошки радници, посебно на одељењима и одсецима за педагогију и на педагошким факултетима, заједно са Министарством обра-зовања и Републичким заводом за унапређивање образовања и васпитања, енергичније, мобилније, професионалније укључе у историјски стратешки, револуционарни пројекат и кампању електронског описмењавања и педагош-ко-дидактичког оспособљавања за модалитете образовања на даљину, и тако смањимо поражавајуће кашњење у увођењу ове корените иновације у учењу и образовном систему. Дидактичари и методичари су пред испитом из пра-ћења научно-технолошког процеса и прогреса. Немерљив је економски, соци-јални и демократски значај он-лајн педагогије. Филозофски факултет у При-штини (Косовској Митровици), посебно Одсек за педагогију, има велику оба везу и повољну прилику да интензивнијим радом на пројекту увођења студија на даљину учине крупан корак у превазилажењу кадровске кризе, подизања квалитета студија, ублажавања социјалиних проблема студената. Коренита реформа Филозофског факултета је велика и ретка шанса за највеће искораке и домете у реформи ове иституције од њеног оснивања до данас.

Колико је универзитет спор у променама, инертан у праћењу научног и технолошког прогреса, спутан моћницима који „чувају традицију“ и монопол,


негују кризу високог образовања, и не само овог степена, поред мноштва по-казатеља, говори студија За нови универзитет Димитрија Сергејева9, у којој је научном и практичном аргументацијом дао обиље објашњења за модеран и ефикасан универзитет, у којем је „предавачком факултету“ на неки начин „по-казан пут“ Педагошки музеј или Народни музеј. Међутим, овај истраживачки рад аутора, који пледира на активном студирању, студенту субјекту у процесу студија, као да је у протекле више од три деценије остао непознат (не)чита-лачкој публици за универзитетском катедром и у канцеларијама функционера у фотељама чији задатак је модернизација високог образовања. Ова књига у себи садржи могући пројекат револуционарног реформисања високог обра-зо вања, али овај економски, педагошки, политички, хуманистички и рацио-налистички извор идеја, поред многих других књига и часописа „Универзитет данас“ остао је у сенци трка за промоцију каријериста скромног формата, сум њиве вредности, све до „тржишних универзалних хонорараца“ тзв. „тор-ба ра“. Требало би се постидети што ове и сличне изворе у прохујалим де це-нијама нису приметили, макар да прочитају о „менторству као принципу све-училишне наставе“, „принципима активног студија“, „о реформи филозофског и сродних факултета“ и др.

Текстописац овог реферата на изузетно значајном и ванредно успешном Међународном научном скупу о теми „Косово и Метохија у цивилизацијским токовима“, као професор десетак година на Филозофском факултету у При-штини, са жаљењем и одређеним поносом, у контексту програма и рада Сек-ције педагогија и андрагогија, подсећа на извесне покушаје да се мобилније и креативније приступи коренитој реформи студија педагогије и самог Фило-зофског факултета у Приштини. Нећемо се овом приликом бавити разним акцијама на реформском плану у тој деценији, већ подсетити само на неке јавне иступе о кризи и потреби реформе високог образовања у Србији и на Филозофском факултету у Приштини посебно. Јер, имају, по свему судећи, актуелност и употребљивост у наредним реформама, бар у извесној мери.

Универзитет и универзитетски наставник између визије и стварности на прагу 21. века10 у Зборнику Филозофског факултета у Приштини критички смо вредновали и осветљавали многе парадоксе „феудалне педагогије“ на уни верзитету, с посебним освртом на вишеструко сложен проблем оцењивања студената на испитима, па смо цитирали америчког психолога Ј. Брунера, који тврди да „сваки ученик или студент може научити свако градиво ако га се едуцира на одговарајући начин“. У закључку цитираног прилога у Зборнику, консатовали смо и следеће: „На крају треба истаћи да је могуће конципирати, реформисати и организовати универзитет, односно факултет без губљења го-дина и масовног прекидања студија, али то захтева дугорочан пројекат рефор-ме образовања у целини и бољи однос друштва према образовању“. Додајмо и чињеницу да се иновације често брже уводе у ситуацијама великих криза си-стема, па и образовног система, што значи да се студије без понављања година


морају сматрати педагошким императивом и критеријумом квалитета рада факултета и компетентности професора за педагошко вођење студената до реалног успеха на студијама. Факултет у XXI веку са осмогодишњим трајањем четворогодишњих студија и са пролазношћу 5 или 15 процената на испитима код појединих или већине професора само потврђује о неодговорној политици ресора за образовање и о поразној слици стручности и педагошкој недо ра-слости професора у повереној улози за катедром.

Указујући на отворене проблеме образовања педагога у Србији, у студији под насловом Педагогија на точковима,11 критикујући вишедеценијски начин рада и последице бекства од реформе на Одељењу за педагогију Филозофског факултета у Београду, који форсира превазиђене студијске програме и недо-вољно брине о научном подмлатку у педагогији, навели смо шта је у тешким условима тих година чинио Одсек за педагогију Филозофског факултета у При штини. Наведене су одлуке јунске седнице Одсека за педагогију да се у наставни план за 1998/99. уведу следећи предмети: Специјална педагогија, Филозофија са основама педагошке етике, Породична педагогија, Домска пе-дагогија, Педагошка информатика, Методика педагошког рада (уместо Осно-вношколских методика), Физичка култура, Компаративна педагогија (уместо Савремени педагошки правци); затим програм за специјализацију из педа-гогије: Педагогија, Методика, Медијска педагогија, Универзитетска педагогија, Социјална педагогија, Домска педагогија и др. Нажалост, из више субјектвних, него објективних разлога ово иновирање студија педагогије остало је „на папиру“, на исти начин као и двогодишње припреме за отварање Педагошког музеја у Приштини. Посебно је указано на најтежи проблем Одсека за педа-гогију – недостатак кадрова и паралелно, слаба организација постдипломских студија, што доприноси да неколико „водећих професора педагодије“ је „на услузи“ многим факултетима и одсецима за педагогију у Србији, Републици Српској, па и у Црној Гори. Све то је резултирало и апсурдним стањем у којем се нашао Учитељски факултет у Призрену, без кадра и са веома мало студена-та из овог града и околине, па смо о том преседану објавили прилог Факултет за Риплија12, тражећи да се заштите интереси студената и елементарни кри-теријуми у отварању нових факултета на Косову и Метохији. Остаје и данас отворен проблем рада појединих фалкултета на Косову и Метохији, међу њима програмска оријентација Факултета за физичку културу и спорт и др.

Вероватно није скромно говорити о реформаторском полету где смо има-ли улогу иницијатора и носиоца активности на реформи високог образовања, не само на Косову и Метохији, али поменимо само неке податке из текста новинарке „Јединства“ Сузане Митић Борба за нову школу13, у којем су изне те, поред осталог, ове чињенице о раду Одсека за педагогију: у 1997. години Одсек за педагогију организовао је шест стручно-научних скупова, од чега један у сарадњи са Одсеком за педагогију Филозофског факултета у Бањалуци. На овим скуповима присуствовало је око 1.200 учесника из Србије, Црне Горе,


Републике Српске и Македоније, а поднето је око 300 реферата и саопштења, што говори о новом покрету за модерну школу, нови универзитет и систем образовања. Идеје и амбиције у то време биле су велике, али није било истрај-ности да се настави овај педагошки покрет реформаторског духа. Садашње стање у којем се налази Одсек за педагогију Филозофског факултета у Косов-ској Митровици је веома неповољно, мада охрабује докторирање неколико асистената и тежња да се ова криза преброди. Иначе, постоји данас велика криза педагошких одсека и одељења у целој Србији, као последица више-деценијске лоше политике, организације постдипломских студија, чији су главни кривци водећи професори педагогије, чија методика менторства није била код већине на нивоу ове изузетно одговорне улоге. Презаузети професори обавезама на неколико факултета или предавање 2-3 предмета нису могли организовати бољи наставни менторски рад са студентима, што је довело до паражавајуће слабе пролазности постдипломаца, пре свега. Додајмо томе да су програми застарели, избор литературе већином споран и преобиман, без квалитетних предавања, онда се зна којим путем реафирмације реномеа Одсека за педагогију треба кренути у битно боље организовање постдипломских студија. Што мање хонорарних професора тим квалитетније студије педагогије. Студије на даљину су „информатички буквар“ који се мора у кратком року савладати и схватити као услов за добијање лиценце за катедру.

На проблеме кризе постдипломских студија смо указали у приштинској Просветној речи под насловом „Реформа последипломских студија“14 у којем смо нагласили: „Реформа универзитета је на неком „вечитом почетку“, а о ре-форми последипломских студија скоро да нема ни помена. Као да је то неко крајње неважно питање за педагогију и научни рад у области рефоме образо-вања, па и за прогрес друштва. Научни подмадак у педагогији је прворазредно питање педагогије, а и статуса педагога у друштву.“ О проблему менторства и традиционалне неефикасности студија, ретко се говори, јер „ауторитет титу-ле“ као да све недостатке „покрива“. Није нам познато да постоји истраживач-ки рад о улози сујете или „одбране позиције за катедром“ од стране редовних професора у односу на младе амбициозне кандидате.

Проблем менторства на универзитету веома је значајна област, али се не-довољно проучава, и поред бројних тешких последица по остваривање ква-литета постдипломских студија. Несхватљиво је како се овом темом одељења за педагогију и педагошки институти нису ни приближно довољно бавили. Такође су професори педагогије на универзитету пропустили прилику да дају свој допринос даљем развијању универзитетске педагогије, нарочито у пос-ледње три деценије. За све факултете, посебно за Филозофски, Педагошки и Учитељски факултет неизбежно се поставља питање како почети разрешава-ти дубоку и свестрану кризу образовања, посебно кризу студија педагогије и кадровске опремљености одељења и одсека за педагогију.


Већ смо поменули да се проблемом менторства на универзитету бавио у својој студији За нови универзитет Димитрије Сергејев15 који „идеал мен-торства“ не види у наставнику који држи предавачке монологе за катедром, већ у наставнику који дискутује у свим облицима наставе, афирмише радну атмосферу, а „студент је од пасивног слушача претворен у активно, заинтере-совано биће“.

Менторству је значајно место дато у књизи Магистериј и докторска ди-сертација, чији су аутори Жак Финци, Лео Финци и Руди Финци.16) Аутори истичу да је „менторство вјероватно најделикатнији од свих метода руко-вођења“ и наводе четири међусобна односа као веома битна: научни аутори-тет ментора, узајамно поверење, принципијелност и креативни рад. Затим наглашају: „Стварна научна знања којима располаже ментор, вриједност ње-говог истраживачког опуса, усмјерење и искуство, његово познавање домаће и свјетске литературе, углед који улива у научним круговима и јавности – то су оне привлачне карактеристике које опредјељују докторанта да се добровољ-но подвргне руководству одређеног ментора“. Познавање методике менторс-тва је битан услов за подизање квалитета последипломских студија и њихове укупне ефикасности, а то је саставни део универзитетске дидактике. Колико је сложен проблем ментора најречитије се показало искрсло питање менто-ра на докторским студијама. Нема стручњака који имају довољно објављених радова у престижним страним часописима. Експанзија приватног високог образовања додатно је подубила проблем компетентности ментора. Остаје, међутим, отворено питање да ли је увођење докторских студија педагошка иновација или бирократско-тржишна. Овај „увоз“ из америчких универзите-та исхитрено и без педагошке анализе „болоњизацијом“ универзитета убачен, као додатни чин угрожава прогресивне тековине у историји универзитета. Тражити способне менторе за докторске студије, а универзитетску педагогију и универзитетску историју не уважавати, то је чин политизације, комерција-лизације и деградације педагошке институције која се зове – универзитет.

Реформа високог образовања мора, најзад, отворити питање стања ефи-касности, квалитета и организације постдипломских студија. Факултети и универзитети имају обичај да се на свечаностима хвале колико су образовали стручњака, а нико не поставља питање колико је способних и мотивисаних студената доживело „вештачки“ неуспех, колико их је прекинуло студије због „баук-оцењивача“ и лошег квалитета предавања и програма. Пријемни испи-ти се обаве, донесу се дипломе са високим оценама из основне и средње шко-ле, а на студијама одликаши постају понављачи, јер „аутономија оцењивача“, макар не знао ни слово из методике и дидактике, све то покрива традицијом „непогрешивог за катедром“. Неуспеха на постдипломским студијама има на све стране, а „дежурни виновници“ су студенти. Драгомир Филиповић је у првом тому изабраних дела Књига о учењу17 констатовао да магистарске сту-дије трају најдуже и да их заврши свега 25% од уписаних. У Универзитету у


Београду је, у периоду 1974/75–1978/79, од 16.630 уписаних постдипломаца, након пет година успешно су завршили последипломско образовање свега 3.591, и то: магистеријум 2.569, специјализацију 868 и курсеве за иновацију знања 154 кандидата. Научна истина о неодговорности свих инстутуција и инстанци када је у питању квалитет и ефикасност постдипломских студија – тек се очекује. Тако бисмо, коначно, завршили причу о незаинтересованим „великанима универзитетске катедре“, и асистентима и другим постдиплом-цима створили педагошке и организационе услове за нормално напредовање. Понижене постдипломце, ометање њиховог напредовања, гашење њихових амбиција и достојанства, спутавање да се на стручним и научним скуповима појављују са својим радовима, површно или полустручно вођење менторства довело је, поред осталих, Загребачко свеучилиште до апсурда пре више од 30 година, када је требало пензионисати 150 професора које није имао ко да на-следи. Тако је и у Србији, посебно на катедрама за педагогију, па и на учитељс-ко-педагошким факултетима. Један логичан критеријум се игнорише – успех професора, па и његово постизање звања редовни професор не може се при-знати ако нема запажених резултата у подизању научног подмлатка. Постдип-ломци као људи, а не само они који су платили скупу школарину, имају право да напредују у складу са својим објективним способностима и залагањем у студијама. Зашто ментори нису ништа озбиљније учинили да посљдипломци-ма олакшају студије, макар у комуникацијама – телефоном, мобилним, елект-ронском комуникацијом, варијантама образовања на даљину?

За будућност Одсека за педагогију, па и Филозофског факултета и других факултета у Приштини (Косовској Митровици), веома је значајно да се доне-се план педагошког и дидактично-методичког усавршавања професора и са-радника, јер озбиљнији искораци из опште кризе су скоро немогући. Колико су на Косову и Метохији политичке, економске и безбедоносне прилике тешке и сложене, у трагањима за заштиту државних интереса стратегија мора обух-ватити посебну бригу о стожерној институцији – Универзитету, на којем је Филозофски факултет примаран. То, поред осталог, подразумева коренит за-окрет у односу према подизању научног подматка из педагогије и других об-ласти, затим интензивно и оперативно усавршавање професора и сарадника на свим факултетима из универзитетске педагогије, универзитетске дидакти-ке и методика поједниних предмета. Веома вредан пример и инспиративан истраживачки подухват догодио се на Универзитету у Нишу, где је реализо-ван од 1996–2000. године пројекат „Дидактичко усавршавање универзитетс-ких сарадника“, чији је руководилац био проф. др Александар Ранчић, који је под истим насловом објавио уводни чланак у часопису Теме.18 Поред тога, у овом угледном часопису за друшвене науке о теми пројекта објављени су и следећи радови: М. Ивковић „Социо-демографске и образовне карактеристи-ке асистената приправника“, М. Ђорђевић „Информисаност асистената при-правника о позиву универзитетског наставника“, М. Кундачина „Задовољство послом асистената приправника“, В. Нешић „Ставови асистената приправни-


ка о потребама за дидактичко-методичким и психолошким усавршавањем“, А. Ранчић „Асистенти приправници и облици њиховог дидактичког усаврша-вања“, Б. Ђорђевић, В. Ђорђевић, Д. Станојевић „Асистенти и примена савре-мене образовне технологије у универзитетској настави“ и М. Кундачина „Висо кошколска дидактика“ (селективна библиографија). Ово искуство Уни-вер зитета у Нишу је недовољно познато педагошкој и универзитетској јав-ности, а има вредност инструкције за све друге универзитете да обаве слична истраживања о овим темама.

Када је реч о „учењу учитеља“ и „учењу учења“ вредан пажње је рад Каро-лајн Бодоцки Изазови менторства19, која је и коаутор књиге Менторски кур-севи. Из њеног поменутог прилога издвајамо ове мисли и ставове: први корак на менторским курсевима је да се наставник научи да размишља о својим ча-совима. У почетку многи наставници не умеју, или не воле да причају о својим часовима. Следећи корак је да се то превазиђе и да се почне разговарати о својој пракси. У Мађарској постоје две врсте ментора. Једну групу чине они који раде у школама за праксу, а то су елитне гимназије које припадају универ-зитетима и где студенти обављају праксу. Друга група су ментори који раде у „обичним школама“ који су оспособљени за менторски рад са студентима. У Мађарској катедра за педагогију и психологију ради на увођењу менторских курсева за све предмете.

Историја високог образовања у свету и у Србији богата је достигнући-ма, која су битно допринела општем прогресу друштва. Једна од тековина тог развоја је усавршавање модела и процеса високог образовања и универзитет-ске педагогије која обухвата: високошколску дидактику, методике студијских предмета, универзитетску андрагогију, филозофију високог образовања, ис-торију универзитетске педагогије, универзитетску футуристичку педагогију, политику високог образовања, економику високог образовања и др.

На просторима бивше југословенске државе интензиван развој високог образовања подстицао је све ширу примену педагошких наука у установама вишег и високог образовања, као један од битних услова подизања квалитета универзитетске наставе и менторства. Универзитет у Новом Саду је 1963. го-дине почео одржавати курсеве за своје наставнике и асистенте „Основни про-блеми универзитетске наставе“ (зборник – 1966) Филозофски факултет у За-гребу је 1983. године са енглеског превео књигу Унапређивање високошколске наставе, Школска књига је 1987. године објавила зборник Основни проблеми високошколске педагогије, а ПКЗ 1972. године Високошколску дидактику Владе Шмита итд. Зборници и монографије многих факултета и универзитета чине богату ризницу теоријских и практичних сазнања за даље конституисање и развој универзитетске педагогије.

На Филозофском факултету у Приштини, заједно са Филозофским фа-култетом из Бањалуке (1997) организован је скуп Пета педагошка трибина „Универзитетска педагогија“ о теми „Универзитет и универзитетска методика новог доба“ на коме је поднето 50 реферата и усвојени су закључци.


Веома је значајно што је организован овај Међународни научни скуп „Косово и Метохија у цивилизацијским токовима“, јер политичка стварност снажно отвара многа питања будућности народа на овим просторима. Зато је изузетно важно да историчари, педагози, филозофи, социолози и други инте-лектуалци промишљају одговоре на питања која је време наметнуло.

Високо образовање у Србији, посебно на Косову и Метохији, има велики стратешки, национални, политички и економски значај. Зато педагошка осно-ва Универзитета у будућем раду није само стручно и професионално питање, већ цивилизацијско и политичко. У том смислу реформа високог образовања императивно налаже бржи развој и примену универзитетске педагогије и ње-них граничних дисциплина.

Међународни научни скуп „Косово и Метохија у цивилизацијским то-ковима“ има велики значај за сагледавање суштинских аспеката глобализа-ције на развој и рефому универзитета. У својој изузетној студији Данило Ж. Марковић, под насловом Глобализација и високо образовање,20 о „болоњској“ политизацији реформе универзитета истиче: „Разматрање односа глобализа-ције и болоњског процеса стварања европске зоне завршавамо указивањем на нетачност тврдње да болоњски процес нема политички карактер и да се одвија у оквиру културне глобализације... Захтеви за реформом образовања и његовом ’европеизацијом’ представљали су елемент борбе за променом друштвено-економског система“.

Руски педагошки стручњак Василиј Жуков у књизи Универзитетско об-разовање21 у својим анализама светских токова у реформи универзитета, па и болоњске декларације, наглашава: „Суштина Болоњског процеса још треба да се схвати и да се осмисли шта ће он донети руском образовању. Нарочито када су мишљења стручњака о циљевима, карактеру, темпу и димензијама ев-ропских иновација на универзитету и ангажовању руског образовања у тим променама противречна.“

Очекујући да ће одржавање Међународног научног скупа на Филозоф-ском факултету у Косовској Митровици имати подстицајне ефекте на даље унапређивање и реформу ове универзитетске институције, можда и водећу улогу у неким областима, желимо да наведемо само два става из нашег са-општења на Светском самиту ректора универзитета, 4. априла 2009. у Сава центру у Београду под насловом „Хипотеза за коперникански преображај универзитета“:22 историја високог образовања, историја универзитетске пе-дагогије и дидактике скоро уопште се не користе у пројектима реформи и иновација у високом образовању, што је методолошки велики промашај. Не-довољна је сарадња међу универзитетима на светском нивоу, што захтева да УНЕСКО и сами универзитети и државни ресори за образовање учине знатно више на овом подручју, јер размена искустава и идеја води квалитетнијим и ефикаснијим студијама.


Међународни научни скуп у октобру 2009. у Косовској Митровици је ско-ро ненадмашан узлет Филозофског факултета, колектива ове угледне инсти-туције и посебно декана Драгог Маликовића и његових најближих сарадни-ка. Нека нам буде дозвољено да овај прилог завршимо са три организациона предлога или жеље: (1) предузети разне мере подршке и бржег напредовања асистената и доцената, посебно на Одсеку за педагогију, (2) интензивирати припреме за увођење студија на даљину и (3) Одсек за педагогију да установи Педагошки семинар „Др Војислав Бакић“, на коме би се одржавали републич-ки сусрети сарадника и асистената ради проучавања универзитетске педаго-гије, дидактике, методике и андрагогије.

Филозофски факултет у Приштини (Косовској Митровици) има шансе да буде у водећој улози реформе високог образовања, посебно студија педагогије у Србији.


1. Савићевић, М. Душан, Ка друштву учења, Београд 1975. 2. Петрић, Бојана, Речник реформе образовања, Нови Сад, 2006. 3. Савићевић, М. Душан, Исто. 4. Видети Данас,14.12. 2009. 5. Солаковић, Игор, „Преглед историјског развоја образовања на даљи-

ну“; Српска вила, бр. 29/2009, стр. 226–2316. Савићевић, М. Душан, исто 7. Миленковић, Слађана, Медијска култура и Медији и образовање8. Видети, Подлистак листа, Данас од 14. децембра 2009.9. Сергејев, Димитрије, За нови универзитет, Београд, 1977.10. Пантић, Драго, „Универзитет и универзитетски наставник између ви-

зије и стварности на прагу 21. века“; Зборник Филозофског факултета у При-штини, 26–27/1996/97, стр. 293–309)

11. Пантић, Драго „Педагогија на точковима“, Борба, 27. август 1997.12. Пантић, Драго „Факултет за Риплија“, Борба, 31. јули 1998.13. Митић, Сузана, „Борба за нову школу“, Јединство 17–18. јануар 1998,

стр. 10.14. Пантић, Драго, „Реформа последипломских студија“, Просветна реч,

новембар 1990. 15. Сергејев, Димитрије, исто16. Финци, Жак, Лео Финци и Руди Финци, Магистериј и докторска ди-

сертација, Сарајево, 1992. стр. 115–130.17. Филиповић, Драгомир, Књига о учењу, Београд, 1997. стр. 375–376.


18. Ранчић, Александар, „Дидактичко усавршавање универзитетских са-радника“,

часопис Теме бр. 3–4, јул-децембар 1999.19. Бодоцки, Каролајн, Изазови менторства; Бојана Петрић, Речник ре-

форме образовања, Нови Сад, 2006. стр. 90–97)20. Марковић, Ж. Данило, Глобализација и високо образовање, Ниш, 2008.21. Жуков, Василиј, Универзитетско образовање, Москва, 2006, Ниш,

2008, превод мр Наталије Жумаборк.22. Пантић, Драго, „Хипотезе за коперникански преображај универзитета“, Просветни преглед, 16–23. април 2009. стр. 6.

Drago PanticBelgrade, Serbia

UNIVERSITY PEDAGOGY IN THE FUNCTION OF TRANSFORMATION OF HIGHER EDUCATION IN KOSOVO AND METOHIJA

Summary

History of Kosovo and Metohija through the prism of the dramatic trends in the political scene evidence of politicization and instrumentalisation of education by the holders of the ideologists of nationalism and secessionism, and the instiga-tor of interethnic confl ict and extremism. Th e international community, especially American and European infl uences destructive, without respect for international law and constitutional order of Serbia, made the crisis of higher education dra-matically and tragically deepen – the university division on an ethnic basis, and the expulsion of non-Albanian`s students and professors in Pristina and other places. In Bologna`s system it is impossible to achieve a global knowledge society project, and in the Kosovo`s coordinates the political, educational and economic reality, this ideal is even more remote.

Keywords: university pedagogy, higher education, the social division, Bologna`s system, University of Pristina (Kosovska Mitrovica).

УДК 371.675:5(497.115)373.3/.4(497.115)

Татјана Матановић, Сретен МакевићКосовска Митровица, Србија

УЧИТЕЉИ О СТРУКТУРИ ПРИРОДНОНАУЧНИХ САДРЖАЈА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ

На данашњем степену друштвеног развоја, основна школа представља незаменљиву институцију у процесу основног васпитања и образовања. Уче-ници током основног школовања, у складу са прописаним наставним планом и програмом, стичу прва и основна знања из природних наука. Програмски садржаји који обухватају проучавање природне стварности веома су важни за основношколско образовање и васпитање, због чега треба да имају стабил-ну научну, логичку и педагошку структуру.

У раду су приказани резултати истраживања које је имало за циљ да ис-пита мишљење учитеља у нашим основним школама (са подручја Косова и Метохије) о структури природнонаучних садржаја, њиховој усклађености са научно-техничким достигнућима, прилагођености психофизичким могућ-ностима ученика, доприносу природно-научних садржаја, оспособљавању уче-ника основне школе за даље школовање и формирању научног погледа на свет. Истраживање је обухватило узорак од 170 учитеља. Резултати добијени ис-траживањем указали су на чињеницу да учитељи имају углавном позитивно мишљење о структури садржаја природних наука које данас ученици стичу у току основног школовања.

Кључне речи: основна школа, природне науке, структура садржаја при-родно-научног подручја, ставови учитеља.

УВОД

Основна школа има за циљ да се ученици упознају са фундаменталним и за данашњицу актуелним знањима из подручја природе и технике. Пружајући сваком младом човеку полазну основу васпитања и општег образовања,


основна школа поставља темеље и ствара могућности свестраног развитка личности. Наставни предмети који обухватају садржаје из разних природно-научних дисциплина имају првенствено задатак да буду усмерени на изучавање природе (Настава природних наука у основој школи, 1959:34).

Прве и основне појмове из природе и друштва деца упознају још у пред-школским установама, а затим се тај процес наставља кроз наставу наставног предмета Свет око нас од првог до трећег разреда. Садржаји из овог настав-ног предмета чине избор садржаја из свих природних и друштвених наука, неопходан да би се организовала елементарна настава природних и друштве-них предмета, адекватна психофизичком узрасту ученика. Дакле, у основној школи деца треба, пре свега, да добију представу о предметима и појавама из околине природе са којима се свакодневно сусрећу. Уколико деца добију у основној школи више јасних представа, утолико ће успешније моћи овладати основним наукама о природи у старијим разредима (Скаткин, М.Н,1958:14). Садржаје наставног предмета Свет око нас треба схватити целовито и раз-војно, односно они представљају основу за изучавање предмета Познавање природе и Познавање друштва у четвртом разреду основне школе, као и даљу основу за сазнање природних наука (биологије, физике и хемије) и друштве-них наука (историје и географије) у каснијим разредима.

У оквиру четвртог разреда, ученици изучавају природу и неке техничке творевине у оквирима самосталног наставног предмета Познавање природе. Кроз наставу овог наставног предмета ученици стичу основна знања о животу и појавама у природи, о њиховој узајамној повезаности и сталним променама и кретањима у природи (Матовић, М., Буквић, С., 1994:8). Познавање природе и Познавање друштва у четвртом разреду су предмети на основу којих се чи-ни први корак ка логичкој диференцијацији на природне и друштвене науке.

ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА

Предмет је истраживања структура садржаја природно-научног образо-вања и васпитања у основној школи.

ЦИЉ И ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА

Истраживање има за циљ да се испита шта данас учитељи мисле о струк-тури природно-научних садржаја, о усклађености тих садржаја са научнотех-ничким достигнућима, о прилагођености природно-научних садржаја психо-физичким могућностима ученика и колики је допринос природно-научних

Татјана Матановић, Сретен Макевић: Учитељи о структури ... 159

садржаја у оспособљавању ученика за даље школовање и у формирању науч-ног погледа на свет. Из претходно утврђеног циља истраживања произилазе следећи задаци:

– да се испита мишљење учитеља о целовитости и компактности структу-ре природно-научних садржаја;

– да се испита мишљење учитеља колико су природно-научни садржаји сагласни са научно-теоријским достигнућима;

– да се утврди мишљење учитеља колико је структура природно-научних садржаја прилагођена психофизичким способностима ученика;

– да се испита мишљење учитеља колико природнонаучни садржаји до-приносе оспособљавању ученика за даље школовање;

– да се испита мишљење учитеља о доприносу природнонаучних садржаја на формирање научног погледа на свет.

ХИПОТЕЗЕ ИСТРАЖИВАЊА

Очекује се да пол, школска спрема и дужина радног стажа учитеља од-ређују разлике у њиховом мишљењу о целовитости и компактности струк-туре садржаја природнонаучног подручја, о сагласности природно-научних садржаја са научнотехничким достигнућима, о њиховој прилагођености пси-хофизичким способностима ученика, као и колико природно-научни сад-ржаји доприносе оспособљавању ученика за даље школовање и формирање научног погледа на свет.

ВАРИЈАБЛЕ ИСТРАЖИВАЊА

Прву варијаблу представља пол учитеља да би се утврдило како пол учи-теља утиче на схватање структуре садржаја у природно-научном подручју. Може да се јави у две варијанте: мушки пол и женски пол.

Другу варијаблу представља школска спрема учитеља са циљем да се утвр ди колико она утиче на реализацију природнонаучних садржаја и на фор-мирање научног погледа на свет код ученика а јавља се у следећим варијантама: учитељска школа, педагошка академија и учитељски факултет.

Трећу варијаблу представља радно искуство учитеља, са циљем да се утврди колико дужина радног искуства учитеља утиче на тумачење структуре природнонаучних садржаја у основној школи и јавља се у категоријама: до 5 година, од 6 до 25 година и од 26 до 40 година.


МЕТОДЕ, ТЕХНИКЕ И ИНСТРУМЕНТИ ИСТРАЖИВАЊА

У овом истраживању, полазећи од предмета, циља и задатка истраживања, определили смо се за дескриптивну методу и методу анализа педагошке тео-рије.

Од истраживачких техника током истраживања биће примењена техника анкетирања. Од инструмената, током истраживања биће примењиван упит-ник. Упитник за учитеље садржи пет питања. Ова питања испитују мишљење учитеља о целовитости и компактности програмских садржаја у наставним предметима Свет око нас и Познавање природе, о прилагођености програмс-ких садржаја у овим предметима са психофизичким способностима ученика, о сагласности природнонаучних садржаја са научно-техничким достигнући-ма и њиховом доприносу на формирање научног погледа на свет и оспособља-вање ученика за даље школовање.

УЗОРАК ИСТРАЖИВАЊА

Истраживање је обављено током новембра и децембра 2005. године Опре-делили смо се да испитивање буде обављено на подручју Косовске Митровице, Грачанице, Штрпца, Звечана, Лепосавића и Зубиног Потока. Укупно је испи-та но 170 учитеља основних школа.

ОБРАДА ПОДАТАКА

Подаци до којих се дошло овим истраживањем, уз помоћ упитника, обра-ђени су помоћу табела, процената и хи-квадрат теста за проверавање значај-ности разлика у мишљењу учитеља у варијабли радног искуства (у категорија-ма: до 5 година, од 6 до 25 година и од 26 до 40 година), варијабли стручне спре ме (више и високе) и варијабли пола (мушки и женски) о структури при-род нонаучних садржаја основношколског васпитања и образовања.

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

1. Структура природнонаучних садржаја у основној школи

У нашем испитивању циљ је био да испитамо какво мишљење данас учи-тељи имају о структури природнонаучних садржаја. Њихово мишљење ана-лизирано је у варијабли пола, радног искуства и варијабли стручне спреме учитеља. Оно је исказано у три категорије одговора и то: задовољавајући, не-до вољно стабилна и незадовољавајућа структура природно-научних садр жа ја.


У испитивању се пошло од хипотезе да све наведене варијабле (пол, радно искуство и стручна спрема) одређују статистички значајне разлике у мишљењу учитеља о структури природнонаучних садржаја.

Табела 1. Мишљење учитеља о структури природнонаучних садржаја у зависности од пола

ПОЛA Б Ц

Нf % F % f %

Мушки 32 64.00% 18 36.00% 0 0.00% 50Женски 74 61.67% 43 35.83% 3 2.50% 120Свегa 106 61 3 170

X2-квадрат: 1.29; дф 2; 0.05–5.99; 0.01–9.21А) задовољавајућа; Б) недовољно стабилна; Ц) незадовољавајућа

Резултати нашег испитивања показали су да је мишљење учитеља у за-висности од пола – о структури природнонаучних садржаја позитивно. Висок проценат учитеља мушког и женског пола изразили су своје мишљење у првој категорији одговора да је структура природнонаучних садржаја у основној школи задовољавајућа, а са приближно истим процентом изразили су своје мишљење да је структура природнонаучних садржаја недовољно стабилна. За трећу категорију одговора са 2,5% определили су се само учитељи женске популације.

Тестирањем хипотезе помоћу хи-квадрата о статистичкој значајности разлика између процената исказаног мишљења учитеља, у зависности од по-ла, о структури природнонаучних садржаја у основној школи, показало се да: статистичке значајне разлике у мишљењу учитеља о структури природнона-учних садржаја у нашем испитивању нису утврђене.

Табела 2. Мишљење учитеља о структури природнонаучних садржаја у основној школи у зависности од радног искуства

РАДНО ИСКУСТВО

A Б ЦН

ф % Ф % ф %До 5 година 5 50.00% 5 50.00% 0 0.00% 106–25 година 51 66.23% 23 29.87% 3 3.90% 7726–40 година 50 60.24% 33 39.76% 0 0.00% 83

Свега 106 61 3 170

X2: 5,82; дф 4; 0.05–9.49; 0.01–13.28


Такође, мишљење учитеља у зависности од дужине њиховог радног иску-ства, према нашем испитивању, о структури природнонаучних садржаја у основној школи, у целини је позитивно. У прилог овом закључку су највиши проценти исказаног мишљења учитеља из сва три интервала радног искуст-ва у првој категорији одговора (структура природнонаучних садржаја је за-довољавајућа). Израчунати хи-квадрат 5,82 показује да у нашем испитивању мишљења учитеља, различите дужине радног искуства, нису утврђене статис-тичке значајне разлике о структури природнонаучних садржаја. Наша хипо-теза у овом случају није потврђена.

Табела 3. Мишљење учитеља о структури природнонаучних садржаја у зависности од школске спреме

ШКОЛСКА СПРЕМАA Б Ц

НФ % ф % ф %

Учитељска школа 31 72.09% 12 27.91% 0 0.00% 43

Педагошка академија 51 54.26% 40 42.55% 3 3.19% 94

Учитељски факултет 24 72.73% 9 27.27% 0 0.00% 33

Свега 106 61 3 170

X2: 7,24; дф 4; 0.0 –9.49;0.01–13.28

И у зависности од стручне спреме (учитељска школа, педагошка академија и учитељски факултет), највећи број учитеља определио се за прву категорију одговора (структура природнонаучних садржаја је задовољавајућа). За трећу категорију одговора (структура природнонаучних садржаја је недовољно стабилна), нису се определили ни учитељи са учитељском школом, ни учи-тељи са учитељским факултетом, а учитељи са педагошком академијом своје мишљење за ову категорију одговора исказали су са веома ниским процентом (3,19%).

Израчунати хи-квадрат 7,24 мањи је од граничне вредности за значајност на нивоу 0,05 уз дф 4 (9,49), те се може закључити да се мишљење учитеља различите стручне спреме не разликује статистички значајно у овом испити-вању, тј. о структури природнонаучних садржаја у основној школи ставови су им слични.


2. Сагласност природнонаучних садржаја са научно-техничким достигнућима

Развој и процват науке и технике непосредно утичу на основно образо-вање, његов садржај као и на целокупну организацију наставе. Промене у науци, техници, производњи и свакодневном животу одвијају се у једном фан тастичном темпу, промене у систему су ургентне и неодложне, и како се то обично каже „овде трчати најбрже, да би се остало на истом месту“ (Трнавац, Н, 1985:87). С обзиром на то да се свака промена у друштву одражава и на основно образовање, онда смо свесни потребе за сталним мењањем садржаја наставног програма. Убрзан развој науке и технике све више инсистира на по-треби прилагођавања природнонаучних садржаја научно-техничким достиг-нућима. У том правцу већ постоје докази да ученици још од првог разреда основне школе могу да усвајају основне научне појмове из природе и друштва, математике, физике, хемије и других области наука.

Добијене податке о мишљењу учитеља о сагласности природнонаучних садржаја са научно-техничким достигнућима у варијаблама пола, радног иску-ства и стручне спреме изнећемо табеларним путем.

Табела 4. Мишљења учитеља о сагласности природнонаучних садржаја са научнотехничким достигнућима у зависности од пола

ПОЛA Б Ц

Нf % f % f %

Мушки 15 30.00% 32 64.00% 3 6.00% 50

Женски 46 38.33% 70 58.33% 4 3.33% 120

Свега 61 102 7 170

X2: 1,48; дф 2; 0.05-5.99; 0.01-9.21А) потпуно су сагласна; Б) углавном су сагласна; Ц) уопште нису сагласна

Наше испитивање показује да је мишљење учитеља, у зависности од пола о сагласности природно-научних садржаја са научнотехничким достигнући-ма, у основи позитивно. Учитељи су се највећим процентима определили за другу категорију одговора (углавном су сагласна), а са најмањим процентом за трећу категорију одговора (уопште нису сагласни).

Хи-квадрат који смо добили применом хи-квадрат теста 1,48 показује да не прелази граничну вредност за значајност на нивоу 0,05–5,99, што значи да не постоје значајне разлике у мишљењу учитеља о сагласности природнона-учних садржаја са научно-техничким достигнућима у зависности од пола.


Тебела 5. Мишљења учитеља о сагласности природнонаучних садржаја са научнотехничким достигнућима у зависности од радног искуства


A Б ЦН

ф % Ф % Ф %До 5 година 2 20.00% 7 70.00% 1 10.00% 106–25 година 34 44.16% 41 53.25% 2 2.60% 7726–40 година 25 30.12% 54 65.06% 4 4.82% 83Свега 61 102 7 170

X2: 5, 43; дф 4; 0.05–9.49; 0.01–13.28

Мишљење учитеља, у зависности од дужине њиховог радног искуства о сагласности природнонаучних садржаја са научно-техничким достигнућима, такође је позитивно. Учитељи са најмањим радним искуством, до 5 година, били су најкритичнији, тако да су са највећим процентом од 70,00% у односу на друге учитеље одговорили да су природнонаучни садржаји углавном саглас-ни са научнотехничким достигнућима, са најмањим процентом 20,00% да су садржаји потпуно сагласни, и са знатно већим процентом од 10,00% у односу на друге учитеље да природнонаучни садржаји уопште нису сагласни са науч-нотехничким достигнућима. Старији учитељи са радним искуством од 6 до 25 година и од 26–40 година имали су приближно исто мишљење.

И тестирање хипотезе о значајности разлика између добијених фреквен-цијa (односно процената) помоћу хи-квадрат теста показало је да оне нису статистички значајне, јер хи-квадрат износи 5,43 и мањи је од дф 4; 0,05–9,49. То значи да радно искуство учитеља у нашем испитивању није статистички значајно утицало на њихово мишљење о сагласности природнонаучних садржаја са научно-техничким достигнућима.

Табела 6. Мишљење учитеља о сагласности природнонаучних садржаја са научно-техничким достигнућима у зависности од школске спреме


НФ % ф % ф %

Учитељска школа 18 41.86% 24 55.81% 1 2.33% 43Педагошка академија 30 31.91% 60 63.83% 4 4.26% 94Учитељски факултет 13 39.39% 18 54.55% 2 6.06% 33Свега 61 102 7 170

X2: 2,11; дф 4; 0.05–9.49; 0.01–13.28


У зависности од стручне спреме (учитељска школа, педагошка академија и учитељски факултет) мишљење учитеља углавном је позитивно о сагласности природнонаучних садржаја са научно-техничким достигнућима. Између про-це ната мишљења учитеља са учитељском школом и учитеља са учитељским факултетом не постоје знатне разлике. Мишљење учитеља са педагошком ака-демијом разликује се у односу на остале учитеље. Учитељи са учитељским фа-култетом са највећим процентом одговорили су да природнонаучни садржаји уопште нису сагласни са научно-техничким достигнућима и били су критич-ни ји у односу на учитеље са учитељском школом и учитеље са педагошком ака демијом.

Тестирањем хипотезе о статистичкој значајности разлика у мишљењу учи-теља са учитељском школом, педагошком академијом и учитељским факул-тетом, помоћу хи-квадрат теста, добијена вредност 2,11 није већа од граничне вредности за дф 4; 0,05-9,49, што значи да добијене разлике у нашем мишљењу нису статистички значајне. Значи, учитељи различите стручне спреме имају сличан став о сагласности природнонаучних садржаја са научно-техничким достигнућима.

3. Прилагођеност природнонаучних садржаја психо-физичким могућностима ученика

Један од основних принципа савремене педагогије захтева да садржаји наставног градива и начин на које се ученик упознаје са том садржином буду прилагођени његовом узрасту, односно конкретним потребама, интересо ва-њима, ставовима, мотивационим могућностима и фонду искустава ученика. Другим речима, настава треба да одговара нивоу развитка ученика, односно његовим психо-физичким могућностима.

У нашем испитивању циљ је био да испитамо какво мишљење имају данас учитељи о прилагођености природнонаучних садржаја психо-физичким могућ-ностима ученика. У погледу све три варијабле (пол, радно искуство и стручна спрема) очекујемо статистички значајне разлике у мишљењу учитеља.

Табела 7. Мишљење учитеља о прилагођености структуре природнонаучних садржаја психо-физичким способностима ученика у зависности од пола

ПОЛA Б Ц

Нф % ф % ф %

Мушки 18 36.00% 28 56.00% 4 8.00% 50Женски 43 35.83% 65 54.17% 12 10.00% 120Свега 61 93 16 170

X2: 0,15; дф 2; 0.05–5.99; 0.01–9.21А) потпуно је прилагођена; Б) углавном је прилагођена; Ц) уопште није прилагођена


Наше испитивање показује да је мишљење учитеља, у зависности од пола, углавном позитивно о прилагођености структуре природнонаучних садржаја психо-физичким могућностима ученика. Учитељи мушке и женске популације, са приближно сличним процентима, своје мишљење су изразили у све три ка-тегорије одговора. Добијен хи-квадрат 0,15 знатно је испод граничне вреднос-ти на нивоу 0,05 уз дф 2 (5,99), што значи да се наша хипотеза не потврђује, тј. пол учитеља није статистички значајно утицао на њихово мишљење о прила-гођености структуре природнонаучних садржаја психо-физичким могућнос-тима ученика у основној школи.

Табела 8. Мишљење учитеља о прилагођености структуре природнонаучних садржаја психо-физичким способностима ученика у зависности од радног

искуства


A Б ЦН

Ф % ф % ф %

До 5 година 1 10.00% 8 80.00% 1 10.00% 10

6–25 година 27 35.06% 47 61.04% 3 3.90% 77

26–40 година 33 39.76% 38 45.78% 12 14.46% 83

Свега 61 93 16 170

X2: 9,92; дф 4; 0.05–9,49; 0.01–13,28

У зависности од дужине радног искуства, учитељи су, у нашем испитивању, исказали углавном позитивно мишљење о прилагођености структуре при-роднонаучних садржаја психо-физичким могућностима ученика. На основу датих процената у табели може се закључити да су учитељи са најдужим рад-ним искуством били највише критичког мишљења од 14,46% о неприлагође-ности структуре природнонаучних садржаја психо-физичким могућностима ученика, док су учитељи са најмањим радним искуством, само њих је 10% од-говорило је да су природнонаучни садржаји потпуно прилагођени психофи-зичким способностима ученика основне школе.

Добијен хи-квадрат 9,92 прелази граничну вредност за значајност на нивоу 0,05 уз дф 4 (9,49), што значи да је дужина радног искуства учитеља, чије смо мишљење испитивали, статистички значајно утицала на разлике у њиховом мишљењу о прилагођености структуре природнонаучних садржаја психо-физичким могућностима ученика. То значи да учитељи са различитом дужином радног искуства различито мисле о овом питању.


Табела 9. Мишљење учитеља о прилагођености структуре природнонаучних садржаја психо-физичким способностима ученика у

зависности од школске спреме


НФ % ф % ф %

Учитељска школа 19 44.19% 20 46.51% 4 9.30% 43



Свега 61 93 16 170

X2: 2,65; дф 4; 0.05–9,49; 0.01 –13,28

Резултати нашег испитивања мишљења, у зависности од стручне спреме, показују да учитељи имају позитивно мишљење о прилагођености структуре природнонаучних садржаја психо-физичким могућностима ученика. Учитељи са различитом стручном спремом своје мишљење у све три категорије одгово-ра изразили су веома слично, што потврђује и добијен хи-квадрат.

Добијен хи-квадрат 2,65 налази се испод граничне вредности за значај-ност на нивоу 0,05, уз дф 4 (9,49), што значи да учитељи са различитом струч-ном спремом нису потврдили нашу хипотезу. Дакле, они се подударају у миш-љењу о овом питању.

4. Допринос природнонаучних садржаја оспособљавању ученика за даље школовање

Допринос програмских садржаја оспособљавању ученика за даље шко-ловање представља захтев од којег треба полазити у изради програма за осно-вну школу. Да би допринос природнонаучних садржаја оспособљавању уче-ника за даље школовање био значајнији, неопходно је да се у процесу избора и структуирања градива назначе фундаментални садржаји: теорије, закони, принципи, појмови, опште чињенице, који ће ученицима бити основа на којој ће се темељити остали природнонаучни садржаји. У нашем испитивању ефе-ката доприноса природнонаучних садржаја, анализираћемо мишљење учитеља у зависности од пола, дужине радног искуства и њихове стручне спреме. У све три варијабле очекујемо статистички значајне разлике у њиховом мишљењу о доприносу природнонаучних садржаја оспособљавању ученика за даље шко-ловање.


Табела 10. Мишљење учитеља о доприносу природнонаучних садржаја за даље школовање ученика у зависности од пола

ПОЛA Б Ц

НФ % ф % ф %

Мушки 17 34.00% 28 56.00% 5 10.00% 50

Женски 69 57.50% 42 35.00% 9 7.50% 120

Свега 86 70 14 170

X2: 7,90; дф 2; 0.05–5,99 0.01–9,21А) дају добре основе за даље школовање;

Б) мало доприносе стварању основа за даље школовање;Ц) не доприносе оспособљавању ученика за даље школовање.

Наше испитивање показује да учитељи, у зависности од пола имају разли-чито мишљење о доприносу природнонаучних садржаја оспособљавању учени-ка за даље школовање. Доста различитим процентима, своје мишљење у првој категорији одговора (дају добре основе за даље школовање) исказали су учи-тељи оба пола. У другој категорији одговора (мало доприносе стварању основа за даље школовање) учитељи мушког пола своје мишљење исказали су са 56% а учитељи женског пола са 35%. И најзад, у трећој категорији одговора (не до-приносе оспособљавању ученика за даље школовање), своје мишљење учитељи су исказали са умерено ниским процентима.

Добијен хи-квадрат 7,90 прелази граничну вредност за значајност на ни-воу 0.05, уз дф 2 (5,99), што значи да је наша хипотеза потврђена. Дакле, пол учитеља, у нашем испитивању, утицао је на разлике у мишљењу о овом пи-тању, тј. учитељи различитог пола су различитог мишљења о доприносу при-роднонаучних садржаја оспособљавању ученика за даље школовање.

Табела 11. Мишљење учитеља о доприносу природнонаучних садржаја за даље школовање ученика у зависности од радног искуства


A Б ЦН

ф % Ф % Ф %

До 5 година 5 50.00% 4 40.00% 1 10.00% 10

6–25 година 42 54.55% 31 40.26% 4 5.19% 77

26–40 година 39 46.99% 35 42.17% 9 10.84% 83

Свега 86 70 14 170

X2: 2,07; дф 4; 0.05–9.49; 0.01–13.28


Учитељи, у зависности од дужине радног искуства, такође су о доприносу природнонаучних садржаја за даље школовање ученика исказали слично миш-љење. То потврђује добијен хи-квадрат.

Добијен хи-квадрат 2,07 налази се испод граничне вредности за значај-ност на нивоу 0,05, уз дф 4 (9,49), што значи да не постоје статистички значај-не разлике у мишљењу учитеља различите дужине радног искуства о допри-носу природнонаучних садржаја за даље школовање ученика.

Табела 12. Мишљење учитеља о доприносу природнонаучних садржаја за даље школовање ученика у зависности од школске спреме


Нф % ф % ф %

Учитељска школа 25 58.14% 14 32.56% 4 9.30% 43



Свега 86 70 14 170

X2: 11,47; дф 4; 0.05–9.49; 0.01–13.28

И у зависности од стручне спреме (учитељска школа, педагошка академија, учитељски факултет) учитељи, у нашем испитивању, исказали су различито мишљење о доприносу природнонаучних садржаја за даље школовање ученика. Што потврђује и добијен хи-квадрат 11,47 који је изнад граничне вредности за значајност на нивоу 0,05, уз дф 4 (9,49), што значи да је потврђена наша хипотеза о статистички значајном утицају стручне спреме учитеља на њихово мишљење о доприносу природнонаучних садржаја оспособљавању ученика за даље школовање. Дакле, учитељи различите стручне спреме имају различито мишљење (став) о овом питању.

5. Улога структуре природнонаучних садржаја у формирању научног погледа на свет

Посебан задатак који се треба остварити кроз наставу природних наука јесте развијање научног погледа на свет. Поглед на свет је систем појмова и представа о појавама природе, друштва па и људског мишљења. То је укупност филозофских, друштвено-политичких, етичких, природно-научних и других погледа на свет (Бала, М. 1980:50). Поглед на свет има велики значај јер одре-ђује однос ученика према објективној стварности и водиља је у његовим акти-вностима.


У нашем раду, испитали смо какво мишљење имају учитељи о томе колико садржаји природних наука доприносе формирању научног погледа на свет.

Табела 13. Мишљење учитеља о улози природнонаучних садржаја у формирању научног погледа на свет у зависности од пола

ПОЛA Б Ц

Нф % ф % ф %

Мушки 20 40.00% 21 42.00% 9 18.00% 50

Женски 59 49.17% 48 40.00% 13 10.83% 120

Свега 79 69 22 170

Hi2: 2,07; дф 2; 0.05-5,99 0.01-9,21А) ови садржаји имају велику улогу; Б) ови садржаји имају малу улогу; Ц)ови садржаји не-

мају никакву улогу.

Наше испитивање показује да су учитељи, у зависности од пола исказа-ли доста слично мишљење о улози структуре природно-научних садржаја у формирању научног погледа на свет. У првој и другој категорији одговора не постоје велике разлике у мишљењу учитеља мушког и женског пола изражено у процентима. То потврђује тестирање хипотезе помоћу Hi2 теста. Добијен Hi2 2,07, не прелази граничну вредност на нивоу 0,05 уз дф 2 (5,99) што значи да нема статистички значајних разлика у мишљењу учитеља о улози структуре природнонаучних садржаја у формирању научног погледа на свет у завис-ности од пола. Дакле, учитељи различитог пола о овом питању имају сличан став.

Табела 14. Мишљење учитеља о улози природнонаучних садржаја у формирању научног погледа на свет у зависности од радног искуства

РАДНОИСКУСТВО

A Б ЦН

ф % ф % ф %

До 5 година 2 20.00% 5 50.00% 3 30.00% 10

6 – 25 година 37 48.05% 35 45.45% 5 6.49% 77

26 – 40 година 40 48.19% 29 34.94% 14 16.87% 83

Свега 79 69 22 170

Hi2: 8,65; дф 4; 0.05–9.49; 0.01–13.28


Учитељи са различитом дужином радног искуства такође су, у свим ин-тервалима ове варијабле, исказали углавном позитивно мишљење у првој ка-тегорији одговора. Међутим, у том мишљењу изразиле су се и мање разлике. Тако најмлађи учитељи, са радним искуством до 5 година, са најмањим про-центом од 20,00% исказали су своје мишљење у првој категорији одговора (са-држаји имају велику улогу), а са највећим процентом од 30,00% у односу на учитеље са дужим радним искуством, исказали су своје мишљење у трећој категорији одговора (садржаји немају никакву улогу). Дакле, учитељи с најмање радног искуства били су највише критични у свом мишљењу о овом питању, затим, најстарији учитељи, а најмање критични били су учитељи са радним искуством од 6 до 25 година.

Хи-квадрат који смо добили (8,65) применом хи-квадрат теста показује да не прелази граничну вредност за значајност на нивоу 0,05 уз дф 4 (9,49), што значи да нису утврђене статистички значајне разлике у мишљењу учитеља о улози структуре природнонаучних садржаја у формирању погледа на свет. То значи да учитељи са различитом дужином радног искуства имају сличан став о овом питању.

Табела 15. Мишљење учитеља о улози природнонаучних садржаја у формирању научног погледа на свет у зависности од школске спреме

ШКОЛСКА СПРЕМА

A Б ЦН

f % f % f %

Учитељска школа 20 46.51% 19 44.19% 4 9.30% 43



Свега 79 69 22 170

Hi2: 9,66; дф 4; 0.05–9.49; 0.01–13.28

Стручна спрема (учитељска школа, педагошка академија и учитељски фа-култет) учитеља у нашем испитивању одредила је различито мишљење о улози структуре природнонаучних садржаја у формирању научног погледа на свет. Ово потврђује и добијен хи-квадрат 9,66 који прелази граничну вредност за значајност на нивоу 0,05, уз дф 4 (9,49), што значи да се може тврдити, уз 99% вероватноћу, да добијено мишљење учитеља у нашем испитивању о улози структуре природнонаучних садржаја у формирању научног погледа на свет, зависи од њихове стручне спреме. То значи да учитељи различите стручне спреме различито мисле о овом питању, дакле у овом случају хипотеза је пот-врђена.


ЗАКЉУЧАК

Настава природних наука заузима значајно место у савременој школи. Зато јој је неопходно посветити више пажње и дати одговарајући положај у складу са општим развитком природних наука и значајем које оне имају у животу савременог човека као појединца и читаве заједнице као целине. Тај захтев за новим положајем природних наука произилази из наглог развоја природних наука и примене њених садржаја у свакодневном животу човека. Знања која ће сваком ученику касније бити од користи треба да се развију на бази модерног развоја природних наука и она треба да иду у корак са развојем нових достигнућа. Ученике је неопходно упознавати са оним областима људ-ске делатности у којима ће примењивати и користити искуства и законитости до којих се дошао у природи. Васпитно-образовни систем не може се сматрати це ловитим без одговарајуће примене природно-научних законитости, јер упра-во кроз њихову примену ученик проверава законитости које владају у природи.

На основу анализе резултата истраживања могу се извести следећи зак-ључци:

– наше истраживање је показало да је структура природнонаучних садр-жаја у основним школама по мишљењу учитеља задовољавајућа;

– сагласност природнонаучних садржаја са научно-техничким достиг-нућима данас се поставља као суштински проблем и превасходни задатак свих друштвених, научних и просветних фактора. Велики научни прогрес за-хтева значајне промене у избору научних чињеница и њиховом укључивању у програмске садржаје природних наука. Наше испитивање је показало да учи-тељи сматрају да природнонаучни садржаји нису у потпуној сагласности са научно-техничким достигнућима, односно, да се у садржаје природних наука са закашњењем уносе новине које се дешавају у области науке и технике;

– на нивоу основног школовања све је више изражена тенденција прила го-ђавања природнонаучних садржаја психо-физичким могућностима ученика. Учитељи у нашем испитивању исказали су мишљење да избор и структуирање природнонаучних садржаја није у потпуности прилагођен, психофизичким способностима ученика. Зато је неопходно да садржаји у наставном плану и програму буду еластични, нарочито у првим разредима основне школе. Уче-ник на почетку школовања показује велико интересовање за природу, тако да уколико школа уме да искористи то интересовање, онда ће успети да се код њега искристалишу јаснији појмови који ће се повезати у један систем, и знање ће постати у већој мери функционално;

– истраживање је такође показало да је степен доприноса природнона-учних садржаја оспособљавању ученика за даље школовање веома скроман иако представља актуелан друштвени и педагошки проблем који се мора пос-матрати у склопу многих друштвених научних проблема, општег циља васпи-тања, циља, карактера и задатака савремене основне школе;


– улога природнонаучних садржаја у формирању научног погледа на свет код ученика основношколског узраста, по мишљењу учитеља у нашем испи-тивању, је недовољна. Зато је неопходно природнонаучне садржаје подвргну-ти детаљној анализи, одстранити застареле и унети нове садржаје и погледе који су у складу са данашњим достигнућима науке и погледима на природу и појаве у њој.


Васиљевић, Д. (2004): Појмови о природи код ученика млађег школског уз-раста, Педагогија, бр.1, Београд.

Врећић, Д.; Лазаревић, Ж., Кнежевић, Љ.; (1985): Методика наставе поз-навања природе и друштва, познавања природе и познавања друштва, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

Милић, С.; Буквић, С. (1994): Методика наставе природе и друштва, поз-навање друштва, познавање природе и биологије, Научна књига, Београд.

Мужић, В. (1977): Методологија педагошког истраживања, Игкро, Свјет-лост, Завод за уџбенике, Сарајево.

Природне науке у основној школи (1959), Савремена школа, Београд.Скаткин, Н. М. (1958): Методика природних наука у основној школи,

Београд. Трнавац, Н. (1985): Утицај научно-технолошке револуције на школски

ситем, Педагогија, бр.1. Београд.

Tatjana Matanovic / Sreten MakevicKosovska Mitrovica, Serbia

TEACHERS ABOUT THE STRUCTURE OF NATURALSCIENTIFIC CONTENT IN PRIMARY SCHOOL

Abstract

At today’s level of social development, the elementary school represents irre-placeable institution in the process of primary upbringing and education. In ac-cordance with regulated curriculum and programme, the pupils acquire the fi rst


and basic knowledge from natural sciences during their elementary education. Pro-gramme contents, which include the studying of natural reality, are very important for elementary-school upbringing and education, and therefore should have stable scientifi c, logical and pedagogic structure.

In the work were shown the research results, which aimed to examine the opinion of pupils in our elementary schools (from the region of Kosovo) about the structure of natural-scientifi c contents, their coordination with scientifi c-technical accomplishments, adapting to psycho-physical possibilities of the pupils, and con-tribution of the natural-scientifi c contents to qualifi cation of the elementary-school pupils for their further education and their forming of scientifi c view of the world. Th e research included the sample of 170 teachers. Th e results obtained by the re-search showed that teachers mostly have positive opinion about the structure of contents of natural sciences that are today learned by the pupils during their el-ementary education.

Key words: elementary school, natural sciences, structure of the contents of natural-scientifi c area, opinions of teachers.

УДК 373.3/.4(497.115)”20”

Весна МинићПризрен – Лепосавић, Србија

СТАВОВИ УЧИТЕЉА О ОПШТЕМ ОСНОВНОШКОЛСКОМВАСПИТАЊУ И ОБРАЗОВАЊУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА

Опште образовање и васпитање, као саставни део образовања човека под-разумева широку лепезу знања и способности из области науке, технике, тех-нологије, културе и других области, које дају једну конструктивну основу на чијим темељима се изграђује личност човека у целини. Оно прати тековине цивилизације и културе, које су потребне сваком човеку једне друштвене за-једнице и историјске епохе, без обзира на то којим ће се конкретним зани-мањима и позивом (професијом) бавити. Непрекидна лавина знања и инфор-мација у свим областима људских активности даје општем образовању и ва спитању главну улогу у будућем прогресу. Могућности општег образовања и васпитања несумњиво су увек биле велике. Оно је већ доста дуго крупна тема савременог света и као такво предмет нашег интересовања.

Истраживање које смо спровели односило се на ставове учитеља о бит-ним питањима општег образовања и васпитања у основним школама на те-риторији Косова и Метохије. Добијени резултати и закључци до којих смо дошли могу да допринесу актуелизацији, популаризацији и квалитету општег основношколског васпитања и образовања.

Кључне речи: опште образовање и васпитање, основна школа, учитељи.

1. ПРЕДМЕТ И ЗНАЧАЈ ИСТРАЖИВАЊА

Kључни разлог спровођења овог истраживања јесте све већа потреба чо-века да успешно живи и ради у сложеном, динамичном друштвеном окружењу које се свакодневно мења и поприма неке нове форме, под утицајем промена из свих области живота и рада. Предмет нашег истраживања били су ставови учитеља о савременим тенденцијама општег образовања и васпитања. Овде смо узели у обзир садржаје општег образовања, њихову концепцију и струк-туру и њихове крајње резултате.


2. ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

1. Опште образовање подразумева стицање знања, навика и умења као и вредности из разних области науке, културе, уметности, језика, друштвеног живота и рада, односа међу људима, спорта, рекреације, забаве и слично. Ове тековине неопходне су сваком човеку без обзира на избор будућег занимања; 2. Основно образовање је обавезан и општеобразовни саставни елемент об-разовања и васпитања намењен свој деци у нашем друштву; 3. Обавезно об-разовање је законска обавеза деце да посећују школу; 4. Базично образовање је идентично појму основно образовање и односи се на програм основног сав-ременог васпитања и општег образовања.

3. ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Циљ овог истраживања јесте унапређивање процеса институционалног васпитања и образовања на Косову и Метохији.

4. ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА

Испитивање постојања разлика у ставовима учитеља о: 1. Заступљености садржаја општег образовања и васпитања у плановима и програмима; 2. Пот-реби усклађености општег образовања и васпитања са науком и техничким развојем; 3. Утицају општег образовања и васпитања на избор професије- за-нимања ученика; 4. Потреби усклађивања општег образовања и васпитања са развојним могућностима ученика и 5. Значају општег образовања за савреме-но образовање у зависности од пола, стручне спреме и година радног стажа учитеља.

5. ХИПОТЕЗЕ ИСТРАЖИВАЊА

Очекујемо да пол, стручна спрема и године радног стажа учитеља значај-но одређују разлике у њиховим ставовима о: 1. Заступљености садржаја опш-тег образовања и васпитања у наставним плановима и програмима; 2. По-треби усклађивања општег образовања и васпитања са развојем науке и технике; 3. Утицају општег образовања и васпитања на избор професије – за-нимања ученика; 4. Потреби усклађивања општег образовања и васпитања са развојним могућностима ученика; 5. Значају општег образовања и васпитања за савремено образовање.

Весна Минић: Ставови учитеља о општем основношколском ... 177

6. ВАРИЈАБЛЕ ИСТРАЖИВАЊА

Неизоставни елемент истраживања свакако су чиниле варијабле. Ми смо навели следеће: 1. Прва варијабла је пол учитеља и његов утицај на тумачење општег образовања и његових садржаја. Она се јавља у две варијанте: мушкој и женској. 2. Друга варијабла је школска спрема учитеља и њен утицај на реа-лизацију садржаја општег образовања и она може имати две варијанте: виша и висока школска спрема. 3. Трећу варијаблу чиниле су године стажа учитеља, да би се схватило како године радног стажа утичу на разјашњавање садржаја општег образовања. Године стажа поделили смо на: од 1 до 10; од 11 до 30; и од 31 до 40.

7. МЕТОДЕ ИСТРАЖИВАЊА

У истраживању смо користили следеће методе:1) методу теоријске анализе, која нам је била неопходна приликом ана-

лизирања одређене документације (наставних планова и програма, уџбеника, часописа и др.);

2) дескриптивну методу, коју смо користили приликом описивања и ана-лизирања стања општег образовања и његових садржаја као и њихове реали-зације у школама;

3) генетичку (развојну) методу, коју смо користили приликом тумачења стања општег образовања данас и његовог утицаја на развој појединца.

8. ТЕХНИКЕ И ИНСТРУМЕНТИ ИСТРАЖИВАЊА

Што се тиче техника у овом истраживању применили смо технику анке-тирања. Од инструмената током истраживања примењен је упитник. Он је садржао питања која су се односила на ставове учитеља о обиму, значају и це-ловитости општег образовања; о усклађености садржаја општег образовања са новим постигнућима; о усклађености општег образовања са потребама и могућностима деце; о утицају на избор професије и друго.

9. УЗОРАК ИСТРАЖИВАЊА

Узимајући у обзир значај и смисао овог истраживања посебну пажњу по светили смо одабиру узорка. У складу са претходним делом истраживања сматрали смо да је адекватно определити се за намеран узорак. При томе смо бирали школе које су нам одговарале како по капацитетима тако и по на-ставном кадру који нам је био неопходан за ово истраживање. Испитивање је


обављено на простору северног дела Косова (Лепосавићу, Сочаници, Звечану, Косовској Митровици и Зубином Потоку) а због ширине узорка и боље пре-гледности и на простору Рашке, Баљевца и Новог Пазара.

На питања у упитнику за учитеље одговорило је 250 учитеља следећих основних школа: у Лепосавићу (једна основна школа – „Слободан Пенезић-Крцун“), у Сочаници (једна основна школа – „Вук Стефановић Караџић“), у Лешку (једна основна школа – „Стана Бачанин“), у Звечану (једна основна школа – „Вук Караџић“), у Косовској Митровици (седам основних школа – „Свети Сава“, „Бранко Радичевић“, „Доситеј Обрадовић“, „Вељко Банашевић“, „Десанка Максимовић“, „Предраг и Миодраг Михајловић“ и „Владо Ћетко-вић“), у Зубином Потоку (две основне школе – „Јован Цвијић“ и „Благоје Ра-дић“), у Рашкој (једна основна школа – „Рашка“), у Баљевцу (једна основна школа – „Јосиф Панчић“), у Новом Пазару (шест основних школа – „Братс-тво“, „Стефан Немања“, „Јован Јовановић Змај“, „Десанка Максимовић“, „Вук Караџић“ и „Меша Селимовић“).

10. ОРГАНИЗАЦИЈА ИСТРАЖИВАЊА

Истраживање је реализовано тако што је свим учитељима био додељен већ састављен упитник са упутством, који су испуњавали одговарајући на постављена питања.

11. ОБРАДА ПОДАТАКА

Обрада података статистички је урађена и то помоћу табела, фреквен-ција, процена, коефицијента контингенције и x² теста.

1. Мишљења учитеља о питањима општег образовања и васпитања

С обзиром на чињеницу да смо обавили истраживање, прикупили и обра-дили добијене податке, у овом делу рада извршићемо анализирање мишљења учитеља о битним питањима општег образовања и васпитања.

Заступљеност садржаја општег образовања у наставнимплановима и програмима

Овим питањем пошли смо од хипотезе да све три варијабле (пол, стручна спрема и године стажа) одређују статистички значајне разлике у мишљењима анкетираних учитеља.


а) Мишљења учитеља о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима – у зависности од пола

ПОЛ

А Б Ц Н

Заступљени у довољној мери

Мало заступљени

Недовољно заступљени

Бр. % Бр. % Бр. % Укупно

а) Мушки 24 45.28 15 28.30 14 26.41 53

б) Женски 134 68.02 37 18.78 26 13.19 197

Укупно 158 52 40 250

χ2: 9,84; df 2º: 0,05–5,99; 0,01–9,21; c= 0,18

Резултати нашег истраживања показују да се мишљења учитеља о заступ-љености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима разликују у зависности од пола. Наиме, највећи проценат учитеља мушког по ла (45,28%) сматра да су садржаји општег образовања заступљени у довољној мери у наставним плановима и програмима, нешто мањи проценат (28,30%) сматра да су садржаји општег образовања мало заступљени, а најмањи про це-нат (26,41%) сматра да су садржаји општег образовања недовољно заступљени. Насупрот учитељима, учитељице, њих 68,02% сматра да су садржаји општег образовања заступљени у довољној мери у наставним плановима и програми-ма, мањи проценат (18,78%) сматра да су садржаји општег образовања мало заступљени а најмањи проценат (13,19%) сматра да су недовољно заступљени. Тестирањем хипотезе помоћу χ2 теста о статистичкој значајности разлика из-међу процената исказаног мишљења учитеља, у зависности од пола, закључу-јемо да учитељи различито мисле о заступљености садржаја општег образова-ња у наставним плановима и програмима те се постављена хипотеза при хвата. Добијени коефицијент контингенције С = 0,18 говори да постоји незнатна корелација између пола учитеља и њиховог мишљења о датом питању.


б) Мишљења учитеља о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима – у зависности од стручне спре ме:

СТРУЧНА СПРЕМА

А Б В Н

Заступљени у довољној мери




а) Виша школа 117 63.24 39 21.08 29 15.68 185

б) Факултет 40 61.53 14 21.53 11 16.94 65

Укупно 157 53 40 250

χ2: 0,08; df 2º: 0,05–5,99; 0,01–9,21; c= 0,01

Мишљења учитеља о заступљености садржаја општег образовања у наста-вним плановима и програмима, у зависности од стручне спреме (више и висо-ке) веома су слична. Највећи проценат учитеља са вишом стручном спремом (63,24%) сматра да су садржаји општег образовања у наставним плановима и програмима заступљени у довољној мери, мањи проценат учитеља (21,08%) сматра да су мало заступљени, а најмањи проценат (15,68%) сматра да су недо-вољно заступљени. Сличан поредак процената мишљења учитеља је и са висо-ком стручном спремом. Највећи проценат (61,53%) сматра да су садржаји оп-штег образовања у наставним плановима и програмима заступљени у довољној мери, мањи проценат (21,53%) мисли да су садржаји мало заступљени, а нај-мањи проценат (16,94%) сматра да су недовољно заступљени. Тестирањем хи-потезе помоћу χ2 теста о статистичкој значајности разлика између процената исказаног мишљења учитеља, у зависности од стручне спреме, о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима показало је да не постоје статистички значајне разлике у мишљењима учитеља јер до би-јени χ2 тест износи 0,08 што значи да се постављена хипотеза не може при хва-тити. Израчунати коефицијент контигенције С = 0,01 говори нам да по стоји незнатна корелација између школске спреме учитеља и њиховог миш љења о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и про-гра мима.


в) Мишљења учитеља о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима – у зависности од година стажа

ГОДИНЕ СТАЖА

А Б В Н

Заступљени у довољној

мери




Од 1 до 10 година 37 64.92 10 17.54 10 17.54 57

Од 11 до 30 година 72 62.06 27 23.28 17 14.66 116

Од 31 до 40 година 48 62.33 16 20.78 13 16.89 77

Укупно: 157 53 40 250

χ2: 1,04; df 4º: 0,05–9,49; 0,01– 13,28; c= 0,06

Што се тиче мишљења учитеља о заступљености садржаја општег обра-зовања у наставним плановима и програмима – у зависности од година стажа, она су слична. Највећи проценат учитеља 64,91%, са најмање радног искуства (1 до 10 година), сматра да су садржаји општег образовања заступљени у довољној мери у наставним плановима и програмима. Нешто мањи проценат (17,54%) сматра да су мало заступљени и исти проценат (17,54%) сматра да су недовољно заступљени. Приближно сличан је однос процената мишљења учитеља са више година радног искуства (11 до 30 година), где највећи проценат учитеља (62,06%) мисли да су садржаји општег образовања заступљени у довољној мери у наставним плановима и програмима. Нешто мањи проценат учитеља (23,28%) сматра да су садржаји мало заступљени а најмањи проценат, њих (14,66%) мисли да су недовољно заступљени. Трећа категорија учитеља (од 31 до 40 година) највиши проценат (62,33%) даје одговору – заступљени у довољној мери, нешто мањи проценат (20,78%) да су садржаји мало заступљени – а најмањи проценат (16,89%) да су недовољно заступљени. Израчунати χ2 тест 1,04 показује да у нашем испитивању мишљења учитеља различите дужине радног стажа нису утврђене статистички значајне разлике о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима те се постављена хипотеза одбацује. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,06 говори да постоји незнатна корелација између година стажа учитеља и њиховог мишљења о заступљености садржаја општег образовања у наставним плановима и програмима.


Усклађеност садржаја општег образовања са развојем науке и технике

Знамо да наука и техника данас напредују убрзаним темпом и да их је те-ш ко пратити и ускладити са садржајима који се уче у школама. Са овим пи-тањем желели смо да испитамо ставове учитеља о поменутој усклађености.

а) Мишљења учитеља о усклађености садржаја општег образовања са раз-војем науке и технике – у зависности од пола:

ПОЛ

А Б В Н

Јесу усклађени Недовољно усклађени

Нисуусклађени


а) Мушки 13 25.00 30 57.70 9 17.30 52

б) Женски 67 33.83 108 54.55 23 11.62 198

Укупно 80 138 32 250

χ2: 2,12; df 2º: 0,05–5,99; 0,01–9,21; c= 0,09

Из дате табеле можемо видети да учитељи и мушког и женског пола имају слична мишљења о постављеном питању, односно о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике. Израчунати χ2 тест износи 2,12 и он није већи од граничне вредности за значајност на нивоу 0,05 за одговарајући степен слободе 5,99, те се може закључити да у овом испитивању није изражена статистички значајна разлика у мишљењу учитеља о усклађе-ности садржаја општег образовања са развојем науке и технике, у зависности од пола и да се постављена хипотеза не прихвата. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,09 говори о постојању незнатне корелације између пола учитеља и њиховог мишљења о датом питању.

б) Мишљења учитеља о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике – у зависности од стручне спреме


А Б В НЈесу

усклађениНедовољно усклађени



а) Виша школа 65 35.32 98 53.27 21 11.42 184

б) Факултет 15 22.73 40 60.60 11 16.67 66

Укупно 80 138 32 250

χ2: 0,88; df 2º: 0,05–5,99; 0,01–9,21; c= 0,05


И у зависности од стручне спреме, по питању усклађености садржаја оп-штег образовања са развојем науке и технике, разлике у мишљењима учитеља више и високе школе нису велике. Израчунати χ2 тест 0,88 је знатно мањи од граничне вредности, а то нам говори да не постоји статистички значајна ра-злика у мишљењима учитеља о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике у зависности од стручне спреме и да се постављена хипотеза као таква одбацује. Добијени коефицијент контигенције С=0,05 указује на постојање незнатне корелације између школске спреме учитеља и њиховог мишљења о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике.

в) Мишљења учитеља о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике – у зависности од година стажа:


А Б В Н

Јесуусклађени

Недовољно усклађени


Бр. % Бр. % Бр. % УкупноОд 1 до 10 година 10 17.25 37 63.80 11 18.96 58Од 11 до 30 година 41 35.35 59 50.87 16 13.79 116од 31 до 40 година 29 38.16 42 55.27 5 6.57 76Укупно: 80 138 32 250

χ2: 10,53; df 4º: 0,05–9,49; 0,01– 13,28; c= 0,20

У зависности од година радног стажа, мишљења учитеља о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике прилично се разликују, што можемо видети из представљене табеле. Табеларни преглед и израчунати χ2 тест који износи 10,53 прелази граничну вредност на нивоу 0,05 уз df 4º (9,49), што значи да се може прихватити полазна хипотеза – да године стажа учитеља одређују статистички значајне разлике у њиховом мишљењу о усклађености садржаја општег образовања са развојем науке и технике. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,20 указује на чињеницу да постоји ниска корелација између година стажа учитеља и њиховог мишљења о датом питању.

Утицај садржаја општег образовања на избор професије ученика

С обзиром на то да је професионална оријентација питање којем се данас поклања све већа пажња, а узимајући у обзир да опште образовање даје основу за стручно, циљ овог нашег истраживања био је да испитамо ставове учитеља о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије.


а) Мишљења учитеља о томе да ли садржаји општег образовања имају ути цаја на избор професије ученика – у зависности од пола:

ПОЛа) Имају утицаја у великој мери

б) Имају утицаја у малој мери

в) Немају утицаја Н

Бр. % Бр. % Бр. % укупно

а) Мушки 28 52.84 17 32.07 8 15.09 53

б) Женски 95 48.22 90 45.69 12 6.09 197

Укупно 123 107 20 250

χ2: 6,24; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,15

У зависности од пола, мишљења учитеља о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије прилично се разликују, што мо-жемо видети из дате табеле. Наиме, највише учитеља мушког пола, њих 52,84%, сматра да садржаји општег образовања имају утицаја у великој мери, 32,07% мисли да имају утицаја у малој мери а најмањи проценат, њих 15,09% сматра да немају утицаја. Учитељи женског пола, њих 48,22% мисли да садржаји имају утицаја у великој мери, 45,69% сматра да имају утицаја у малој мери а 6,09% мисли да немају утицаја. На основу израчунатог χ2 теста 6,24 закључујемо да постоји статистички значајна разлика у мишљењима учитеља, у зависности од пола, о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика, на нивоу 0,05 уз df 2º (5,99), што указује на прихваћеност постављене хипотезе. Израчунати коефицијент контингенције С=0,15 указује на незнатну корелацију између пола учитеља и њиховог мишљења о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика.

б) Мишљења учитеља о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика – у зависности од стручне спреме


А Б В Н

Имају утицајау великој мери

Имају утицајау малој мери

Немајуутицаја


а) Виша школа 91 49.46 76 41.30 17 9.24 184

б) Факултет 32 48.49 31 46.97 3 4.54 66

Укупно 123 107 20 250

χ2: 1,72; df 2º: 0,05–5,99; 0,01–9,21; c= 0,08


Мишљења учитеља о томе да ли садржаји општег образовања имају ути-цаја на избор професије у зависности од стручне спреме углавном се подударају о чему сведочи и дати поредак процената у табели. Израчунати χ2 тест износи 1,72 и он је мањи од граничне вредности df 2º (5,99), што нам говори да не постоји статистички значајна разлика у мишљењима учитеља о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика, у зависности од стручне спреме, па се постављена хипотеза не може прихватити. Добијени коефицијент контингенције С=0,08 говори да постоји незнатна корелација између стручне спреме учитеља и њиховог мишљења о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика.

в) Мишљења учитеља о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор професије ученика – у зависности од година стажа:


А Б В Н

Имају утицајау великој мери

Имају утицајау малој мери

Немајуутицаја


Од 1 до 10 година 28 49.12 26 45.61 3 5.27 57

Од 11 до 30 година 57 48.71 51 43.59 9 7.70 117

Од 31 до 40 година 38 50.00 30 39.48 8 10.52 76

Укупно 123 107 20 250

χ2: 1,5; df 4º: 0,05–9,49; 0,01–13,28; c= 0,07

Мишљења учитеља о томе да ли садржаји општег образовања имају ути-цаја на избор професије у зависности од година стажа углавном се слажу, тј. не ма великих разлика у исказаним ставовима. У прилог овом закључку су нај-виши проценти исказаних мишљења учитеља да садржаји имају утицаја у ве-ликој мери у све три категорије радног стажа (од 1 до 10 година – 49,12%), (од 11 до 30 година – 48,71%), (од 31 до 40 године–50,00%). Нешто мањи проценат учи-теља, такође у све три категорије радног стажа, мисли да садржаји имају ути-цаја у малој мери (од 1 до 10 година – 45,61%), (од 11 до 30 година – 43,59%), (од 31 до 40 године – 39,48%). Најмањи проценат учитеља у све три категорије рад-ног стажа мисли да садржаји општег образовања немају утицаја на одабир професије (од 1 до 10 година – 5,27%), (од 11 до 30 година – 7,70%), (од 31 до 40 године – 10,52%). Добијени χ2 тест износи 1,5 што нам говори да не постоји ста-тистички значајна разлика у мишљењима учитеља о томе да ли садржаји опш-тег образовања имају утицаја на избор професије ученика, у зависности од ду-


жине радног искуства те се постављена хипотеза не може прихватити, тј. одбацује се. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,07 говори нам да постоји незнатна корелација између година стажа учитеља и њиховог миш-љења о томе да ли садржаји општег образовања имају утицаја на избор профе-сије ученика.

Усклађеност садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика

Како је сваки ученик посебна индивидуа која у себи носи своје могућнос-ти и потенцијале тако и садржаји општег образовања морају бити адекватно бирани и примерени њиховим развојним могућностима. Ово је једно од ви-талних питања коме се данас и у будућности мора поклонити већа пажња, јер се директно тиче успеха или неуспеха ученика у школи што за собом повлачи и низ других последица које могу утицати на живот појединца у целини. О пи-тању усклађености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика учитељи мисле веома слично, што можемо видети и из следећих табела.

а) Мишљења учитеља о усклађености садржаја општег образовања саразвојним могућностима ученика – у зависности од пола:

ПОЛ

А Б В Н





а) Мушки 17 32.08 27 50.94 9 16.99 53

б) Женски 64 32.49 101 51.27 32 16.24 197

Укупно 81 128 41 250

χ2: 0,15; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,02

Одбацивање постављене хипотезе по питању мишљења учитеља о ускла-ђености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика, у зависности од пола, може се објаснити превасходно нумеричким и процен ту-алним прегледом из представљене табеле и израчунатим χ2 тестом који износи 0,15, што говори о томе да му је вредност знатно мања од граничне вредности за значајност и да су разлике у мишљењима учитеља различитог пола веома мале. Израчунати коефицијент контингенције С=0,02 указује на постојање ве ома ниске корелације између пола учитеља и њиховог мишљења о ускла-ђености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика.


б) Мишљења учитеља о усклађености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика – у зависности од стручне спреме:


А Б В Н





а) Виша школа 60 32.60 90 48.91 34 18.48 184

б) Факултет 21 31.82 38 57.58 7 10.60 66

Укупно 81 128 41 250

χ2: 2,61; df 2º: 0,0 –5,99; 0,01–9,21; c= 0,09

Ни у зависности од стручне спреме нема великих одступања у мишљењи-ма учитеља о усклађености садржаја општег образовања са развојним могућ-ностима ученика, па и ову хипотезу можемо одбацити јер је вредност израчу-натог χ2 теста 2, 61, што указује на чињеницу да разлике у мишљењима учитеља нису статистички значајне. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,09 указује на веома ниску корелацију између стручне спреме учитеља и њиховог мишљења о усклађености садржаја општег образовања са развојним могућ-ностима ученика.

в) Мишљења учитеља о усклађености садржаја општег образовања са ра звојним могућностима ученика – у зависности од година стажа:


А Б В Н





Од 1 до 10 година 20 35.08 28 49.12 9 15.80 57

Од 11 до 30 година 41 34.75 59 50.00 18 15.25 118

од 31 до 40 година 20 26.67 41 54.66 14 18.67 75

Укупно: 81 128 41 250

χ2: 4,28;; df 4º: 0,05–9,49; 0,01– 13,28; c= 0,12


И трећа варијабла коју смо узели у нашем испитивању – године стажа, показује да нема неких значајних разлика у мишљењима учитеља по питању усклађености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика, у зависности од дужине радног искуства. Израчунати χ2 тест износи 4,28 и он показује да, у нашем испитивању мишљења учитеља различите дужине радног стажа, нису утврђене статистички значајне разлике, јер је вредност χ2 теста мања од граничне вредности df 4º на нивоу 0,05 (9,49) па се постављена хипотеза не може прихватити. Израчунати коефицијент контингенције С = 0,12 говори да постоји веома ниска корелација између година стажа учитеља и њиховог мишљења о усклађености садржаја општег образовања са развојним могућностима ученика.

Значај који опште образовање има за савремено образовање

С обзиром на чињеницу да опште образовање покрива све сфере човеко-вог живота и рада, његов утицај на савремено образовање би требао да буде веома велики. О томе учитељи основних школа мисле овако:

а) Мишљења учитеља о значају који опште образовање има за савремено образовање – у зависности од пола

ПОЛ

А Б В Н

Велики значај Мали значај Нема значаја


а) Мушки 43 81.14 6 11.32 4 7.54 53

б) Женски 172 87.30 23 11.68 2 1.02 197

Укупно 215 29 6 250

χ2: 7,88; df 2º: 0,05–5,99; 0,01–9,21; c= 0,17

Резултати нашег истраживања показују да је постављена хипотеза при-хваћена јер учитељи мушког пола са 81,14% мисле да опште образовање има велики значај за савремено образовање, 11,32% сматра да има мали значај, а само 7,54% мисли да оно нема значаја. Учитељи женског пола, највећи про-ценат од 87,30% дају одговору – да опште образовање има велики значај за


савремено образовње, 11,68% сматра да има мали значај а само 1,02% сматра да нема значаја. Тестирање хипотезе о значајности разлика између добијених процената помоћу χ2 теста показало је да су оне статистички значајне на нивоу 0,05, јер χ2 тест износи 7,88 и већи је од граничне вредности df 2º (5,99). Добијени коефицијент контингенције С=0,17 указује на веома ниску корелацију између пола учитеља и њиховог мишљења о значају који опште образовање има за савремено образовање.

б) Мишљења учитеља о значају који опште образовање има за савремено образовање – у зависности од стручне спреме:


А Б В Н

Велики значај Мали значај Нема значаја


а) Виша школа 158 85,40 21 11,36 6 3,24 185

б) Факултет 57 87,70 8 12,30 0 0,00 65

Укупно 215 29 6 250

Χ2 :5,28; df 2º: 0,05 – 5,99; 0,01 – 9,21; c= 0,14

По питању мишљења учитеља о значају који опште образовање има за савремено образовање у зависности од стручне спреме, резултати нашег испитивања показују да не постоје битније разлике у мишљењима. Учитељи више стручне спреме са 85,40% сматрају да садржаји општег образовања имају велики значај за савремено образовање, 11,36% мисли да имају мали значај а 3,24% да немају значаја. Категорија учитеља са високом стручном спремом, такође са 87,70% мисли да ови садржаји имају велики значај, 12,30% мисли да имају мали значај и нема оних који сматрају да опште образовање нема значаја за савремено образовање, у зависности од стручне спреме. Израчунати χ2 тест 5,28 мањи је од граничне вредности df 2º (5,99) што значи да не постоји статистички значајна разлика у мишљењима учитеља о томе да ли опште образовање има значаја за савремено образовање у зависности од стручне спреме па се постављена хипотеза одбацује. Добијени коефицијент контингенције С = 0,14 указује на веома ниску корелацију између стручне спреме учитеља и њиховог мишљења о значају који опште образовање има за савремено образовање.


в) Мишљења учитеља о значају који опште образовање има за савремено образовање – у зависности од година стажа:


А Б В Н

Јесу усклађени


Нису усклађени


Од 1 до 10 година 51 89,48 6 10,52 0 0,00 57

Од 11 до 30 година 100 85,48 14 11,97 3 2,56 117

Од 31 до 40 година 64 84,21 9 11,84 3 3,95 76

Укупно 215 29 6 250

χ2:6,29;; df 4º: 0,05–9,49; 0,01–13,28; c= 0,15

Резултати нашег испитивања показују да учитељи у свим интервалима радног искуства имају слично мишљење о датом питању, што је видљиво из представљене табеле. Учитељи са најмањим радним искуством од 1 до 10 го-дина исказали су своје мишљење у првој категорији одговора (велики значај) са високим процентом од 89,48%. Знатно мањи проценат, њих 10,52%, дало је другој категорији одговора (мали значај), док није било оних који су мислили да опште образовање нема значаја за савремено образовање. Учитељи са рад-ним искуством од 11 до 30 година, такође су исказали своје мишљење у првој категорији одговора са највећим процентом (85,48%). Њих 11,97% сматра да опште образовање има мали значај за савремено образовање, а само 2,56% мисли да нема значаја. Највише учитеља (од 31 до 40 година) њих 84,21%, мис-ли да опште образовање има велики значај за савремено образовање, знатно мањи проценат њих 11,84% мисли да има мали значај, а само 3,95% мисли да нема значаја. И тестирање хипотезе о значајности разлика између добијених процената помоћу χ2 теста показало је да се она мора одбацити јер разлике нису статистички значајне управо зато што χ2 тест износи 6,29. Израчунати коефицијент контингенције С=0,15 говори нам да постоји незнатна корела-ција између година стажа учитеља и њиховог мишљења о значају који опште образовање има за савремено образовање.

Резултати нашег истраживања потврђују значај, вредност и актуелност проблема који је дубоко укорењен у основношколском образовању и вас-питању и то не само на територији Косова и Метохије већ у читавом нашем друштву.



Глејзер, Г.Д. (1996), Циљеви општег образовања у савременом свету, Ино-вације и традиција у образовању, Руска академија образовања, Москва / Бео-град.

Јелавић, Ф. (1986), Школа и професионална оријентација ученика, Педа-гогија и педагошки радници у реформи васпитања и образовања бр. 2, Савез педагошких друштава Југославије, Марибор.

Кнежевић, В. (1987), Савремено образовање и наставни планови и програ-ми, Зборник бр. 20, Институт за педагошка истраживања, Београд.

Марковић, Ж.Д. (1988), Научно–технички прогрес, промене у садржају ра-да и образовања, Будућност и образовање, Зборник радова југословенског на-учног скупа, Зрењанин / Београд.

Наход, С; Бркић, П. (1998), Анализа програма основне школе, Учитељски факултет, Београд

Недељковић, М. (1997), Место и улога основне школе у стицању знања и развијању способности ученика, Чиниоци и индикатори ефикасности и ме-тоде унапређивања основног образовања и васпитања, Заједница Учитељских факултета Србије и Руска академија образовања, Москва / Београд.

Okon W. (1969), Однос науке и садржаја општег образовања, Педагогија бр. 3, Савез педагошких друштава Југославије, Београд.

Педагошки разговори (2003), Школа као фактор професионалне оријен-тације ученика, Зборник радова 1, Друштво педагога Србије, Бања Лука.

Ратковић, М. (1997), Наша основна школа и неопходне промене у њој, Учи-тељ бр. 57, Београд.

Скаткин, Н. М. (1968), Принципи и критеријуми за одређивање садржаја наставних програма, Москва.


Vesna MinicPrizren – Leposavic, Serbia

TEACHERS’ VIEWS ON GENERAL ELEMENTARY UPBRINGING AND EDUCATION IN KOSOVO AND METOHIJA AT THE BEGIN

NING OF 21ST CENTURYAbstract

General education and upbringing, as a constituting element of education com-prises a wide range of knowledge and abilities in the fi eld of science, mechanics, technology, culture and other fi elds, which provide a constructive framework on which the fundaments of one’s personality are based. It follows the products of civi-lization and culture, which are necessary to every member of a certain society and historical period, regardless of the person’s future profession. Continuous profusion of knowledge and information in all aspects of human activity, gives general edu-cation and upbringing the leading role in future progress. Undoubtedly, the pos-sibilities of general education and upbringing have always been vast. It has been an important issue of modern society and, as such, the subject of our interest.

Th e conducted survey referred to the teachers’ views on important issues of general education and upbringing in primary schools in Kosovo and Metohija. Th e results and conclusions we reached can contribute to actualization, popularization and the quality of our elementary education.

Key words: general education and upbringing, primary school, teachers

УДК 37.014.5(497.115)

Јасна Парлић-Божовић и Илинка МушикићКосовска Митровица, Србија

АКТИВНА НАСТАВА НА ПОДРУЧЈУ КОСОВА

Од постанка организованог институцијализованог учења централно место заузима питање вештине поучавања и успеха приликом поучавања у школи.Уместо трансмисивне школе која само преноси корпус знања из поје-диних предмета остављајући дете које учи у улози пасивног примаоца тих знања, нама је потребна нова школа, школа која у детету које учи види актив-ног учесника.

Проучавање активне наставе и активног учења представља један од бит-них предуслова за афирмацију активне школе као новог облика рада у школи. Истраживање на ову тему обављено је у ОШ „Свети Сава“ и ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Косовској Митровици и Зубином Потоку у ОШ „Јован Цвијић“ и „Благоје Радић“.

Кључне речи: настава, активност, активно учење, учитељ, ученик.

Са друштвеним променама мења се и улога школе, па савремена школа, за разлику од традиционалне школе јесте школа активног усвајања знања, ве-штина и навика.

Активне методе наставе и учења повезане су не само са наставним сад-ржајима, већ и са циљевима васпитно-образовног рада, условима рада школе, новом концепцијом школе и пре свега, са измењеном улогом наставника и ученика.

Пројекат „Активна школа“ који је спроведен у школству представља зна-чајан корак напред, у правцу промовисања активне наставе као новог облика наставе. У овом раду показаћемо резултате истраживања на ову тему обавље-ног у Косовској Митровици и Зубином Потоку.

ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА

Предмет овог истраживања јесте заступљеност активних наставних ме-тода и активне наставе уопште у раду учитеља, као и ставови учитеља о актив-ној настави и активном учењу.


ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Циљ истраживања јесте да се сагледа какво је мишљење учитеља о тради-ционалним и о активизирајућим методама наставног рада, колико су оне за-ступљене у њиховом раду. Ово смо испитивање спровели у две групе школа: градским и сеоским.

Дакле, циљ нашег истраживања јесте да урадимо компаративну анализу заступљености традиционалних и активизирајућих наставних метода у раду учитеља и да у складу са добијеним резултатима унапредимо наставни процес.

ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА

На основу дефинисаног циља постављамо следеће задатке истраживања:– испитати колико је активна настава присутна у наставном процесу,– утврдити да ли се чешће примењују традиционалне или активизирајуће

наставне методе,– испитати какви су ставови учитеља о активној настави и активном

учењу.– утврдити колико су учитељи информисани о активној настави и актив-

ном учењу.


На основу циља истраживања поставили смо полазну хипотезу: Учи-тељи чешће користе традиционалне методе у настави јер сматрају да активи-зирајуће наставне методе нису ефикасне и да активна настава не даје добре резултате.

У оквиру ове опште хипотезе, а полазећи од задатака истраживања пос-тавили смо следеће посебне хипотезе ( подхипотезе):

– активна настава није довољно заступљена у наставном процесу,– традиционалне наставне методе чешће се примењују у настави,– учитељи сматрају да активна настава и активно учење не дају довољно

добре резултате као традиционална настава,– учитељи нису довољно информисани о активној настави и активном

учењу.

Јасна Парлић-Божовић и Илинка Мушикић: Активна настава на ... 195


Истраживање је обављено у следећим школама:

Школа Место Број учитеља

ОШ „Свети Сава“ Косовска Митровица 17

ОШ „Доситеј Обрадовић“ Косовска Митровица 15

Узорак учитеља у градским школама

Школа Место Број учитеља

ОШ „Јован Цвијић“ Зубин Поток 16

ОШ „Благоје Радић“ Зубин Поток 10

УЗОРАК УЧИТЕЉА У СЕОСКИМ ШКОЛАМА

Укупан је број испитаних учитеља 58, њих 32 из градских школа и 26 из сеоских школа.

МЕТОДЕ, ТЕХНИКЕ И ИНСТРУМЕНТИ ИСТРАЖИВАЊА

У истраживању смо користили, пре свега, дескриптивну методу и то у процесу прикупљања,обраде и интерпретације података као и извођење зак-ључка. У току прикупљања података користили смо следеће технике истра-живања:

– анкетирање;– скалу процене.

Од инструмената истраживања користили смо анкетни лист са скала-ма процене конструисан специјално за ово истраживање који су попуњавали учитељи.


Зависне варијабле1. Традиционална настава2. Активна настава


Независне варијаблеГодине радног стажа учитеља:1. мање од 10 година2. више од 10 година

– Место школе:1. градска средина,2. сеоска средина.

СТАТИСТИЧКА ОБРАДА ПОДАТАКА

Подаци добијени помоћу инструмената истраживања обрађени су квали-тативно и квантитативно и приказани табеларно и графички уз помоћ стуба-ца, користећи Microsoft Offi ce пакет, MS Excel XP Profesional.

Hi- квадрат рачунали смо по формули:

χ2 02

= ∑( )f f

f– t

t

где је :ƒ0 – опажена фреквенција ƒt – очекивана фреквенцијаχ2 – Ηi квадрат

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА

Дакле, испитано је 58 учитеља и сирови резултати по школама изгледају овако:

Градске школе

Тврдња Слажем се у потпуности Слажем се Неодлучан

сам Не слажем

се Уопште се не слажем

I 3 9,37% 10 31,35% 9 28,12% 8 25% 2 6,25%

II 15 46,87% 8 25% 8 25% – – 1 3,12%

III 11 34,37% 9 28,12% 4 12,5% 5 15,62% 3 9,37%

IV 4 12,5% 7 21,87% 10 31,25% 6 18,75% 5 15,62%

V 1 3,12% 11 34,37% 5 15,62% 9 21,12% 6 18,75%


Сеоске школе

Тврдња Слажем се у потпуности Слажем се Неодлучан

самНе слажем

сеУопште се не слажем

I 4 15,38% 9 34,61% 5 19,23% 4 15,38% 4 15,38%

II 10 38,46% 7 26,92% 8 30,77% 1 3,85% – –

III 7 26,92% 3 11,53% 7 26,92% 5 19,23% 4 15,38%

IV 8 30,77% 8 30,77% 4 15,38% 3 11,53% 3 11,535

V – – 3 11,53% 2 7,69% 12 46,16% 6 23,08%

Тврдња 1. Активну наставу је теже организовати, зато ја радим на тра-диционални начин, који више одговара мом предмету.

Слажем се у потпуности

Слажем се

Неодлу-чан сам

Не сла-жем се

Уопште се не слажем

Градске школе 34,37% 28,12% 12,50% 15,62% 9,37%

Сеоске школе 26,92% 11,54% 26,92% 19,23% 15,38%

Укупно 31,03% 20,69% 18,96% 17,24% 12,07%

Већина испитаника сложила се са овом тврдњом,односно преко 50% учи-теља сматра да је традиционални облик наставе бољи.

График 1. Упоредна анализа одговора у сеоској и градској средини за тврдњу 1.


Из графика можемо видети да су учитељи из градске средине склонији традиционалној настави од учитеља из сеоске средине. Ово није у складу са уобичајеним схватањем да су учитељи у сеоској средини склонији традицио-налним наставним методама, али се може објаснити чињеницом да је у испи-таним школама из сеоске средине наставни кадар, генерално гледано знатно млађи, па тиме и склонији иновацијама, у односу на наставни кадар у градс-ким школама.

Hi2 за ову тврдњу износи: ƒt= 58 : 5=11,6

ƒo ƒt ƒo – ƒt (ƒo – ƒt (ƒo – ƒt

Слажем се у потпуности 18 11,6 6,4 40,96 3,53

Слажем се 12 11,6 0,4 0,16 0,01

Неодлучан сам 11 11,6 -0,6 0,36 0,03

Не слажем се 10 11,6 -1,6 2,56 0,22

Уопште се не слажем 7 11,6 -4,6 21,16 1,82

Hi2 5,61

Резултат овог Hi2 у границама је своје табличне вредности (9,488) на ни-воу значајности 0,05 што значи да је дистрибуција одговора била равномерна. Испитаници су се опредељивали за различите одговоре што указује на чиње-ницу да су њихова мишљења подељена. Овај резултат је потврдио нашу прву хипотезу да су активне методе мање заступљене у наставном процесу.

Тврдња 2. Чешће примењујем традиционалне методе наставног рада, јер сматрам да су оне ефикасније.


Слажем се




Градске школе 46,87% 25% 25% 0% 3,12%

Сеоске школе 38,46% 26,92% 30,77% 3,85% 0%

Укупно 43,21% 25,86% 27,59% 1,72% 1,72%

Резултати истраживања показали су да је незнатно већи проценат учи-теља из градске средине који сматрају да су традиционалне методе наставног рада ефикасније. Ово је у супротности са устаљеним схватањем да су учитељи


у сеоској средини склонији традиционалним наставним методама. Ипак, за-пажена је генерална теденција слагања са овим схватањем, јер у укупном ре-зултату чак око 70% учитеља се слаже са тврдњом да су традиционалне методе наставног рада ефикасније и да их чешће примењује.


Као што се из графика јасно види, нема много разлике у одговорима учи-теља из градске и сеоске средине. Обе групе учитеља сложиле су се са твр-дњом: Чешће примењујем традиционалне методе наставног рада, јер смат–рам да су оне ефикасније.

Hi квадрат за ову тврдњу износи: ƒt= 58 : 5=11,6

ƒo ƒt ƒo – ƒt (ƒo – ƒt (ƒo– ƒt


Слажем се 15 11,6 3,4 11,56 1

Неодлучан сам 16 11,6 4,4 19,36 1,67

Не слажем се 1 11,6 -10,6 112,36 9,69


Hi2 37,53


Резултат овог Hi квадрата драстично одступају од своје табличне вред-ности (9,488) на нивоу значајности 0,05, што значи да се већина испитаника определила за исти одговор. Око 70% испитаника сматра да су традиционал-не методе наставног рада ефикасније што потврђује нашу другу хипотезу да се традиционалне наставне методе чешће примењују у настави.

Тврдња 3. Активне наставне методе нису применљиве за сваку врсту гра дива.


Слажем се




Градске школе 9,37% 31,25% 28,12% 25% 6,25%

Сеоске школе 15,38% 34,61% 19,23% 15,38% 0%

Укупно 12,07% 32,76% 24,14% 20,69% 10,34%

Резултати истраживања показују да је у сеоској средини заступљеније мишљење да активне методе нису применљиве за сваку врсту градива. Ипак уочљива је генерална тенденција слагања са овим ставом, и то код око 45% испитаника


Резултати приказани на овом графику показују да већина учитеља има негативан став према активизирајућим наставним методама и сматра да оне


нису применљиве на сваку врсту градива. Ова теденција је нешто израженија у сеоској него у градској. Ипак можемо рећи да су мишљења испитаника по овом питању подељена јер постоји разноврсност одговора, што показује и Hi квадрат.

Нi квадрат за ову тврдњу износи: ƒt= 58 : 5=11,6



Слажем се 19 11,6 7,4 54,76 4,72

Неодлучан сам 14 11,6 2,4 5,76 0,5

Не слажем се 12 11,6 0,4 0,16 0,01


Hi2 9,75

Резултат овог Нi квадрата незнатно одступа од своје табличне вредности (9,488) на нивоу значајности 0,05, што значи да је дистрибуција одговора била равномерна. Испитаници су се одлучивали за различите одговоре а то указује на чињеницу да су мишљења по овом питању подељена.

Тврдња 4. Инсистирање на активности ученика и активне методе стварају пометњу и недисциплину на часу.


Слажем се




Градске школе 12,50% 21,87% 31,25% 18,75% 15,62%

Сеоске школе 30,77% 30,77% 15,38% 11,54% 11,54%

Укупно 20,69% 25,86% 24,14% 15,52% 13,79%

Резултати истраживања показали су да је знатно већи број учитеља у се-оској средини који сматра да инсистирање на активности ученика и примена активних метода стварају недисциплину на часу. Учитељи из градске средине на основу добијених резултата имају различита мишљења по овом питању.



Као што се из графика може видети, већина наставника из сеоске среди-не, као што је речено, слаже се са овом тврдњом, док су мишљења у градској средини подељена. Ипак, резултат за све школе заједно показује да се већина наставника слаже са тврдњом да активне методе стварају недисциплину на часу.

Hi квадрат за ову тврдњу износи: ƒt= 58 : 5=11,6



Слажем се 15 11,6 3,4 11,56 1

Неодлучан сам 14 11,6 2,4 5,76 0,5

Не слажем се 9 11,6 –2,6 6,76 0,58

Уопште се не слажем 8 11,6 –3,6 12,96 1,12

Hi2 3,21

Резултат овог X2 у границама је своје табличне вредности (9,488) на нивоу значајности 0,05, што значи да је дистрибуција одговора била равномерна, па овај резултат потврђује нашу хипотезу да активна настава и активно учење не дају довољно добре резултате као традиционална настава.


Тврдња 5. Информисаност учитеља о активној настави и активном учењу


Слажем се




Градске школе 3,12 34,37% 15,62% 28,12% 18,75%

Сеоске школе 0,% 11,54% 7,69% 46,15% 23,08%

Укупно 1,72% 24,14% 12,07% 36,21% 20,69%

Резултати истраживања дали су поражавајућу слику скоро потпуне неин-формисаности учитеља о активној настави и активном учењу. Само око 25% учитеља од укупног броја испитаника сматра да је информисан о активној настави и активном учењу. Овакав резултат не може се приписати само не-заинтересованости учитеља већ је узрок томе недостатак одговарајуће лите-ратуре на нашем језику и недоступност већ постојеће литературе, поготову учитељима у сеоским срединама.

График 5: Упоредна анализа одговора у сеоској и градској средини за тврдњу 5.

График показује да су учитељи из градске средине боље обавештени о ак-тивној настави и активном учењу од учитеља у сеоској средини.

X2 квадрат за ову тврдњу износи: ƒt= 58 : 5=11,6



Слажем се у потпуности 1 11,6 –10,6 112,36 9,69

Слажем се 14 11,6 2,4 5,76 0,5

Неодлучан сам 7 11,6 –4,6 21,16 1,82

Не слажем се 21 11,6 –2,6 6,76 0,58

Уопште се не слажем 12 11,6 9,4 88,36 7,62

Hi2 20,21

Резултати овог X2 драстично одступају од своје табличне вредности (9,488) на нивоу значајности 0,05, што значи да се већина испитаника определила за исти одговор, чиме је потврђена наша хипотеза да наставници нису довољно информисани о активној настави и активном учењу.

Дакле, проучавајући традиционалне и активне методе у раду учитеља и активне наставе може се закључити да се традиционалне методе састоје у ус-меравању ученика на усвајање одређеног наставног садржаја кроз различите видове вежбања, подстицања. Активне наставне методе су усмерене су не то-лико на наставне садржаје колико на само дете, које се третира као целовита личност а не као ученик.

Циљ активне школе тј. активне наставе јесте свестрани развој личности и индивидуалности сваког детета, а не само усвајање неког одређеног школског програма. Ово је и разлог зашто већина учитеља сматра да активна настава није нарочито ефикасна, пошто је оријентисана ка индивидуалним потребама сваког детета у одељењу.


Баковљев, М. (1970): О активној и креативној настави, Просветно-педа-гошки завод, Пожаревац.

Банђур, В.; Поткоњак, Н. (1999): Педагошко истраживање у школи, Учи-тељски

факултет, Београд.Вилотијевић, М. (2000): Дидактика, Завод за уџбенике и наставна средс-

тва, Београд.Ивић, И.; Пешикан А.; Антић, С.(2003):Активно учење 2, Институт за

психологију, Београд.Jaњушeвић, M. (1964( Oрганизација наставe, Завод за уџбенике и настав-

на средства, Београд.


Качапор, С. (1999): Увод у школску педагогију,Завод за уџбенике и настав-на средства, Београд.

Круљ, С.Р.; Качапор, С.; Кулић, Р. (2003): Педагогија,Свет књиге, Београд.Лекић,Ђ. (1965): Активност у настави, Завод за издавање уџбеника СРС

Београд.

Jasna Parlic-Bozovic i Ilinka MusikicKosovska Mitrovica, Serbia

ACTIVE EDUCATION IN KOSOVOSummary

From the very beginning of organized and institucionalized learning activi-ties, an essential question has been the eff ective teaching and successful learning in school education. Instead of transmissive school methods that are didactic and transmit the specifi c subject’s curriculum knowledge to the student, observing him as passive receiver, we need a new model of school, that emphasizes the student as an active participant in the process of learning. Th e active teaching and learning re-search is one of the essential aspect of active school affi rmation and the new school teaching approach in education today.

Th is subject has been researched in primary schools Sv. Sava and Dositej Obra-dovic in Kosovska Mitrovica, as well as in primary schools Jovan Cvijic and Blagoje Radic in Zubin Potok.

Key terms: teaching, active teaching, activity, active learning, teacher, student.

УДК 373.2.014.3(497.11)”20”

Зорица Станисављевић-ПетровићНиш, Србија

САВРЕМЕНА ПРЕДШКОЛСКА УСТАНОВА И ДРУШТВЕНА СРЕДИНА

У раду се разматра однос предшколских институција за васпитање и об-разовање и друштвеног окружења у коме се оне налазе. Друштвени контекст у коме се данас одвија процес васпитања и образовања предшколске деце ка-рактеришу бројне промене везане за процес транзиције, промене у систему вредности, као и промене у породичном систему. Промене у друштвеном ок-ружењу утичу на све аспекте живота, као и на функционисање друштвених институција, посебно оних које се у сектору јавног васпитања баве децом.

Савремене предшколске установе у контексту друштвених промена ре-дефинишу постојеће циљеве и задатке, методе и облике рада и постају мул-тифункционалне установе са сложеним и комплексним задацима. Основна тенденција која је присутна данас у предшколским установама јесте органи-зовање средине у којој централну улогу има дете. У реализацији овако вред-ног циља полази се од савремених концепција образовања у којима се при-хвата принцип поштовања социјалног искуства детета, односно чињеница да је учење детета као појединца неодвојиво од његових међусобних односа са вршњацима, другом децом и одраслима из непосредног окружења. У том процесу значајно питање јесте питање отварања предшколских установа пре-ма друштвеној средини и развијање интерактивног односа са непосредним друштвеним окружењем. Остваривање квалитетног интерактивног односа предшколске установе и друштвеног окружења у великој мери зависи од вас-питача, који у сарадњи са другим актерима има улогу иницијатора и реализа-тора разноврсних заједничких активности и акција.

Кључне речи: предшколска установа, васпитање, образовање, друштвена средина, промене


ПРОМЕНЕ У ДРУШТВУ И ПРЕДШКОЛСКА УСТАНОВА

Актуелне промене у друштвеном окружењу, условљене развојем науке, технике и технологије, изазивају промене у социјалној, културној и економс-кој сфери. Мењање друштвених подсистема доводи до промена у свакоднев-ном животу појединаца које се испољавају кроз нестабилност, несигурност и неизвесност сутрашњице. Обимније друштвене промене остављају бројне последице које су изражене у паду животног стандарда, повећању броја не-запослених, константном пропадању друштвених институција. Процес про-дужене транзиције, који је још увек присутан и актуелан у нашем окружењу битно утиче на суштинске промене у свим сферама друштвеног живота. Без обзира на негативне последице које са собом носи, овај процес пружа прили-ку за увођење промена и могућност за превазилажење постојећих проблема и потешкоћа. Промене као битна карактеристика друштва у коме живимо, пос-тају неминовност, део наше свакодневнице и могућност за побољшање квали-тета живота, обогаћивање његове динамике, садржине развојног циклуса. У том контексту, промене је могуће пратити и проучавати са аспекта позитив-них утицаја, односно промене као могућност за побољшање квалитета у свим сегментима човековог живота. Интензиван развој науке и технике, присуство високих технологија у свим областима живота и рада ослобађа човека сва-кодневних рутинских послова, олакшава многе радне процесе и омогућава подизање нивоа квалитета живљења. Измењени услови у којима савремени човек живи отварају могућност за развој нових потреба, пре свега образов-них потреба, чиме се стварају нова очекивања у односу на процесе васпитања и образовања. Нове образовне потребе, појединаца и друштва у целини, дово-де до промена у систему васпитања и образовања на свим нивоима.

Међутим, промене у систему васпитања и образовања нису само пасивна импликација промена у друштву, већ напротив, у процесу интеракције оне имају знатан утицај на мењање тог истог друштва, јер се у њима образују и васпитавају појединци који ће у будућности утицати на развој друштва. У том смислу у интерактивном односу друштва и васпитања, васпитање има улогу носиоца прогреса и развоја. Да оваква функција васпитања у друштву не би остала само на деклеративом нивоу, неопходно је стално мењање у процесу васпитања и образовања, односно, мењање институција у којима су ови про-цеси доминантни.

Процес промена неминовно обухвата све сегменте система васпитања и образовања, као и институције, почев од предшколских установа, до инсти-туција универзитетског образовања. На нивоу предшколских институција дешавају се бројне промене које могу бити спољашње, условљене мењањем непосредног друштвеног контекста, или унутрашње промене које се јављају као потреба самих установа за побољшањем и унапређивањем васпитно-об-разовне праксе.

Зорица Станисављевић-Петровић: Савремена предшколска ... 209

Спољашње промене представљају резултат деловања непосредног друшт-веног окружења, промена које се дешавају у породици и промена које настају у сфери рада. Спољашње промене су у уској вези са новим потребама окру-жења, другачијом организацијом породичног живота, већим радним обавеза-ма родитеља, њиховим флексибиним радним временом.

Унутрашње промене су у већој мери условљене потребама унапређивања и развоја предшколских установа и заснивају се на редефинисању циљева, за-датака, метода рада и начина организације, као и мењања улога и функција свих актера васпитно-образовног процеса. За саму установу, њен статус и функционисање, унутрашње промене имају велики значај, јер отварају мо-гућност за мењање традиционалних предшколских институција у организа-ције у којима се учи. Оваква тенденција подразумева квалитативно другачији приступ институцијама за предшколско васпитање и образовање у коме до-лази до промена у положају и функцијама свих непосредних актера: деце, вас-питача, родитеља и свих осталих институција, организација или појединаца, који су посредно заинтересовани за рад установе у целини. Имајући у виду свеобухватност ових промена, као и сложеност и комплексност процеса вас-питања и образовања, може се претпоставити да предшколским установама предстоји дуг пут промена. У процесу мењања, на нивоу предшколске устано-ве, веома је важно константно праћење, анализа и развијање промена које се уводе у васпитно-образовну праксу. Подручје вредновања промена, односно ефеката који се постижу, не односи се само на резултате или крајње ефекте, већ обухвате све етапе процеса, од планирања до примене у пракси. У процесу формативне евалуације анализирају се позитивни ефекти, али и грешке, које се разматрају као нова полазишта за мењање и усавршавање рада у пракси. Увођење промена у рад предшколске установе представља дуг и сложен про-цес, у коме је битно учешће свих који учествују у васпитању и образовању деце. Значајну подршку процесима промена у предшколским установама мо-же пружити непосредно друштвено окружење, јачањем веза и остваривањем међусобне квалитетне сарадње.

ОТВОРЕНОСТ ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ ПРЕМА ДРУШТВЕНОЈ СРЕДИНИ

Предшколска установа представља живи систем чије је функционисање повезано са деловањем система у непосредном окружењу. За успешно фун-кционисање предшколске установе неопходна је повезаност са локалном средином у којој се налази. Остваривање квалитетне сарадње са локалном заједницом и укључивање установе у друштвени живот, отвара путеве ка променама, рађа нове идеје и креира нове визије. Предуслов за остваривање успешне сарадње јесте отвореност предшколске установе, и то не само декле-


ративна отвореност већ суштинска отвореност. Отвореност, између осталог, подразумева спремност установе да отвори врата свима који желе да доприне-су добробити деце, запослених и локалној заједници у целини. Предшколска установа треба да уважава социо-културне и друге специфичности средине у којој се налази и да елементе из друштвеног окружења укључује у своје ак-тивности. Такође, неопходно је да се у установи уважава и поштује претходно дечје искуство стечено у средини у којој дете живи. У васпитно-образовном раду установа полази од постојећег дечијег искуства које даље треба развија-ти, уз могућност да се друштвено окружење стално укључује у организовање заједничких активности.

Отвореност предшколске установе није новина у педагошкој теорији већ, посматрано кроз историјску призму, она представља део напредних и прогре-сивних теоријских концепата у којима је присутна идеја отвореног васпитања. Отворено васпитање у педагогији има дугу традицију и представља саставни део прогресивистичког правца, у коме је дете центар педагошке делатности и где васпитање није припрема за живот, већ сам живот. Овакво схватање да-нас се све више актуелизује и све су присутније идеје хуманистичке оријента-ције у којима се даје подршка остваривању отворености у процесу васпитања. Стављање детета и његових интересовања у центар васпитне делатности бит-но утиче на мењање профила традиционалне предшколске институције, јер уноси дух слободе и отвореност за промене.

У суштини предуслов отварања предшколске установе према друштве-ном окружењу јесте спремност установе за промене, односно унутрашње от-варање – стварање сензитивне средине која ће имати позитиван став према сопственом мењању. Отварање предшколске установа према окружењу за-хтева промене које воде у правцу редефинисања циљева, задатака и метода васпитања и образовања. Васпитно-образовни рад у предшколским устано-вама све је више усмерен ка остваривању глобалног циља – пружању подршке тоталном развоју детета. За остваривање овако вредног циља неопходне су промене на нивоу предшколске установе у смислу мењања постојећег начи-на рада, односно мењања актуелне васпитно-образовне праксе. Отвореност предшколске установе за промене огледа се, између осталог, у њеној спре-мности за мењање целокупне организације рада, улоге и положаја који имају непосредни учесници васпитно-образовног процеса. У таквој организацији, у којој се у центру свих активности налази дете, његове потребе и интересо-вања организација активности је флексибилна и не може постојати унапред утвђени режим активности. У флексибилној организацији преплићу се све активности детета – игра, рад и учење у зависности од исказаних интересо-вања детета. За успешну организацију активности у предшколској установи и остваривање подршке целокупном развоју детета неопходно је да вртић представља стимулативну средину у којој постоје повољни услови за развој дететових потенцијала.


Имајући у виду да отворени систем васпитања преферира хетерогене гру-пе у којима су деца различитог узраста, социјалног порекла и способности, пру жају се веће могућности за социјализацију деце у установи. Међусобна ра-з мена искустава, знања и вештина у хетерогеним групама пружа велике мо-гућности за успостављање квалитетне интеракције, развој самосталности и самопоуздања.

Према схватању С. Маринковић, отвореност предшколских установа мо-же се пратити на следећим нивоима:

• ниво институције,• ниво курикулума,• отвореност вртића споља и изнутра (Маринковић, С.1995:24–25).

Са аспекта сарадње предшколске установе са друштвеном средином ве-ома је важно отварање на нивоу институција. Пожељно је да предшколска установа, као отворени систем који је перманантно спреман за промене, има квалитетну интеракцију са локалном средином. Међусобна интеракција са непосредним локалним окружењем пружа бројне могућности за унапређи-вање васпитно-образовне праксе у установи. Потреба за добрим познавањем социјалног контекста, у коме дете живи, представља предуслов за успешно остваривање циљева и задатака установе, организације живота и рада и пре-дуслов њеног успешног функционисања.

Познато је да друштвена средина има значајну улогу у развоју детета, да социјално-културни миље у коме дете одраста битно детерминише границе развоја његових потенцијала. Интеракција детета са социјалним окружењем у значајној мери усмерава његов раст и развој у целини. Интерактивни однос детета и средине условљава дететов психофизички развој, те је стога неопход-но да она буде што богатија у смислу остваривања контаката са што већим бројем различитих актера из друштвене средине. На тај начин дете се дово-ди у различите ситуације у којима богати стара и стиче нова искуства, знања и вештине. Јачање социјалних компетенција детета веома је важно за његов даљи развој и функционисање у непосредном окружењу. Дете је по природи радознало и интерактивно биће које у складу са својим потребама и интере-совањима врши селекцију информација које долазе из спољашњег окружења. У том процесу дете упознаје природне и друштвене законитости чиме ствара основу за сопствено мењање, напредовање и развој. Друштвена средина пру-жа детету животни контекст у коме оно има прилику да упозна и усвоји раз-новрсне моделе и обрасце понашања. У контакту са друштвеним окружењем дете учи, стиче искуства и вештине. Имајући у виду велики значај друштве-не средине за раст детета, његово напредовање и учење, односно целокупни развој, може се констатовати да је отвореност предшколске установе према друштвеној средини питање од суштинског значаја за њено адекватно фун-ционисање.


У литератури су присутна различита схватања и тумачења појма друшт-вене средине. У неким приступима друштво се изједначава са друштвеном средином, при чему више доминира социолошка оријентација и разматрање друштвених феномена у ширим оквирима. Такође, занимљива су схватања у којима се изједначава друштвена и физичка средина, док је у новије време присутна доминација термина попут: друштвено окружење, локална среди-на, непосредно окружење, социјални контекст и сл. Чини се да није присутна само разлика у терминологији већ се различитост односи на схватање среди-не у ужем и ширем смислу речи. Друштвена средина у ширем смислу речи обухвата друштво у целини, као сложени систем који се састоји из различи-тих подсистема док се појам друштвена средина у ужем смислу речи, односи на део друштва, односно део окружења који се налази у непосредној терито-ријалној близини. Зато када се говори о односу друштва и предшколске ус-танове обично се мисли на циљеве друштва, промене у друштву, друштвене институције, друштвене функције и сл. односно, подразумева се друштвена средина у ширем смислу речи. У ужем смислу речи друштвена средина обух-вата делове друштвеног подсистема који се налазе у непосредној, просторној и територијалној близини. Осим синтагме, ужа друштвена средина, данас су присутна и друга одређења попут: непосредно друштвено окружење, локална заједница, локална средина, непосредни социјални контекст и сл.

За успешно функционисање предшколске установе битан је утицај, ка-ко шире, тако и уже друштвене средине, с тим што је када је у питању ужа друштвена средина, односно локална заједница, могуће с правом говорити о интеракцији.

Посматрано са аспекта системског приступа, утицаји из шире друштвене средине присутни су у свим подсистема друштва, чиме је обухваћен и сис-тем васпитања и образовања, као и институције тог система, односно предш-колске установе. У том смислу могуће је говорити о утицајима који долазе из друштвено-економске сфере, система друштвених односа или других друшт-вених институција. Такође, присутни су и други елементи средине попут сис-тема вредности, понашања, традиције и обичаја друштва. Ови утицаји су еви-дентни и преламају се у предшколским институцијама кроз циљеве, садржај, методе, начине и организацију рада. Међутим, предшколска установа није не-посредно повезана са оваквим глобалним утицајима, иако је њима условљена. Много непосреднији контакт установа остварује са ужом друштвеном среди-ном, односно делом друштвеног подсистема са којим остварује интерактиван однос. Ужа друштвена средина је, пре свега, одређена територијом и по неким својим карактеристикама може се битно разликовати од глобалног окружења. У том смислу, она може бити специфичнија, различита по степену индуст-ријске, културне и образовне развијености, неким обичајима, традицијом и др. Још ужа друштвена средина, у односу на предшколске установе, често се назива локалном средином и обухвата мање административно-територијалне


целине, попут општина, градова и региона. Управо у том делу локалне, уже друштвене средине постоје капацитети за остваривање успешне и квалитетне сарадње са предшколском установом.

Сматра се да је локална друштвена заједница одувек имала задатак да обезбеђује одговарајуће услове за што успешније остваривање циљева васпи-тања и образовања деце у предшколској установи. Она пружа значајан допри-нос у повећању обухвата деце и промовисању институционалног васпитања и образовања. На тај начин задовољавају се потребе деце и родитеља. Локал-на заједница својим посредним или непосредним деловањем, пружа подршку предшколској установи у извршавању основне, као и пратећих делатности и на тај начин доприноси реализацији васпитно-образовних циљева и задатака. Сарадња предшколске установе и уже друштвене средине предвиђена је про-грамом установе и, у зависности од узраста деце обухвата разноврсне посете, обиласке, као и сарадњу са друштвеним стручним, културним, хуманитарним и другим организацијама и удружењима. Досадашња пракса показује да је најинтензивнија сарадња предшколских установа и локалне заједнице у делу организовања културних и јавних манифестација попут спортских активнос-ти, приредби, маскенбала. У том процесу сарадње локална заједница најчешће пружа помоћ у виду спонзорстава, донација или обезбеђивања потребног простора и материјала. У новије време, као честа врста сарадње, организују се заједничке акције, попут уређења дворишта и игралишта, превоза до одређе-них локација и сл. Укључивање предшколских установа у хуманитарне акције од општег значаја попут прикупљања помоћи за сиромашне, еколошке акције, посете дечијим болницама, старачким домовима и др. такође представљају је-дан од присутних видова сарадње. Сарадња са културним институцијама као што су музеји, библиотеке, позориште лутака, галерије, представљају облике сарадње који доприносе богаћењу дечијег искуства и развијању културних навика.

ПРОМЕНЕ У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ ПАРТНЕРСТВО СА ДРУШТВЕНОМ СРЕДИНОМ

Упоредо са променама у систему васпитања и образовања долази и до мењања на нивоу институција система. Ове промене условљене су општим мењањем друштвеног контекста, односно променама које настају у широј и ужој друштвеној средини, као и потребама самих институција за васпитање и образовање деце предшколског узраста. Промене у предшколским устано-вама, које проистичу из саме васпитно-образовне праксе усаглашене су оп-штим друштвеним потребама и прате смернице развоја друштва у целини. Усклађеност потреба на нивоу установа и друштва представља веома важно питање, јер предшколске институције, као друштвене установе, представљају


део друштвеног живота, односно места у којима се учи, живи и ради. У том смислу сасвим је прихватљива тенденција да организацију живота у установи треба ускладити са друштвеним контекстом у коме дете живи, јер вртић од-сликава живот. Организација васпитно-образовног рада у предшколским ус-тановама заснива се на уједињавању елемената породичног живота, елемета из непосредног окружења и шире друштвене средине чиме се стварају услови да дете постане активни члан средине у којој живи. Предшколске установе представљају истовремено животну и васпитну средину, реалну средину у ко-јој дете живи, ради, учи и на тај начин постаје активни део окружења у ко ме се налази.

Опште смернице промена у предшколским установама условљене су, из-међу осталог, новим сазнањима из области различитих научних дисциплима, пре свега психологије, педагогије, медицине, социологије, као и других срод-них наука. Новија истраживања у овим наукама указују на потребу за друга-чи јим схватањем детета и детињства, великим потенцијалима којима пред-школска деца располажу, као и потребу за мењањем улоге и положаја детета у процесу васпитања. Учестали захтеви за већом партиципацијом деце у про-цесу васпитања, идеја о изградњи знања као конструкције у чијем грађењу је пресудна активност детета, организација васпитно-образовног процеса у ко-ме централну улогу има дете, представљају значајне изазове на које предшкол-ска установа треба да пружи адекватан одговор.

Чињеница је да класична предшколска установа, која је организована на традиционалан начин, није у могућности да задовољи сложене захтеве које носи време промена. У складу са новим захтевима јављају се промене на ни-

воу предшколских установа које иду у сусрет актуелним тенденцијама у ра-звоју науке и друштва. Увођењем таквих промена битно се мења профил пред-школске установе која се од традиционалне институције трансформише у организацију која учи. Према схватању Е. Слуњски (2006) организација која учи, представља заједницу коју бисмо могли одредити као „укупност људи по ве заних у цјелину чије су акције и увјети живљења такођер повезани и ме-ђу овисни, а који су удружени заједничким настојањем континуираног учења, и то међусобном размјеном идеја и знања“ (Слуњски, Е.2006:2). Процес тран-сформације предшколских установа у организације које уче, односно учеће организација заснива се на перманентном уношењу промена у васпитно-об-разовну праксу, односно захтева креирање такве образовне средине која је подложна сталном приспитивању, анализи и мењању у циљу адекватнијег фун кционисања. На тај начин предшколска установа постаје место сталних промена које су оријентисане у правцу стварању стимулативне средине за учење и развој деце и одраслих. Интеракција деце и одраслих омогућава успо-стављање и развој партнерских односа у којима се на равноправним основама размењују предлози, идеје, знање и искуство.


Партнерски односи у процесу васпитања на нивоу предшколске установе укључују, осим односа деце и васпитача и развој партнерства са родитељима и другим заинтересованим из локалног окружења. У том смислу долази до квалитативних промена у односима предшколске установе и друштвене сре-дине, јер се тај однос не своди само на деклеративно дефинисано постојање сарадње. Насупрот томе, другачији, динамичан однос предшколске установе и друштвене средине подразумева постојање интеракције, константног процеса у коме се однос партнерства успоставља, развија и мења у складу са конкретним условима и потребама. Развијањем партнерског односа предшколске установе и друштвене средине, битно се утиче на мењање позиција и улога свих актера процеса васпитања и образовања, као и на функционисање установе у це ли ни.

Трансформисање предшколских установа у организације које уче подра-зумева активно укључивање локалне средине у васпитно-образовне актив но-сти установе и измештање васпитно-образовног процеса ван оквира инсти-туције. На тај начин за остваривање партнерског односа са родитељима, који су први и непосредни партнери васпитача, професионалцима различитих струка, као и другим заинтересованим одраслима из друштвене средине који се могу укључити у различите активности и процес рада у установи. Овде се пре свега мисли на укључивање консултаната различитих профила у актив-ности везане за планирање и реализацију васпитно-образовног рада, опре-мање просторних капацитета, као и организовање различитих акција које су од заједничког интереса за установу и локалну средину. Учешћем одраслих из локалног окружења у живот и рад предшколске установе омогућава се успо-стављање и јачање веза са друштвеном средином, од чега значајну добит имају обе стране. Осим тога, интензивирање односа са друштвеним окружењем пред-ставља значајан део процеса отварања предшколске установе према потребама родитеља, средине и различитих социо-културних миљеа из којих деца долазе. Процесом отварања шири се делатност и богати репертоар активности пред-школске установе који се креће од обављања компензаторске функције до организовања промотивних активности у којима се локална заједница упо-знаје и анимира за учешће на подручју васпитно-образовног деловања.

Посматрано са тог аспекта предшколска установа представља својеврстан вид васпитне интервенције у својој средини, односно има могућност да активно мења средину у којој се налази у смислу промовисања и ширења васпитних утицаја. Остваривање партнерства са родитељима има шири друштвени значај и представља непроцењиву вредност, како за саму установу, њен развој и адекватно функционисање, тако и за родитеље. У савременом друштву, које је праћено бројним променама, чије негативне импликације урушавају квалитет породичног живота, битно је редукована васпитна функција породице. Пад стандарда и поремећен систем друштвених вредности негативно се одражава на реализовање родитељске функције и доводи до бројних проблема у васпи-тању деце у породици.


Успостављање и развој партнерских односа предшколске установе и ро-дитеља може допринети јачању родитељских компетенција, путем различитих врста активности, које се могу организовати како у установи, тако и у по ро-дичном контексту. Партнерство подразумева активно укључивање родитеља, односно уношење елемената породичног живота у рад установе што доприноси деконстектуализацији васпитања и разбијају стереотипности и једноличност институционалног окружења. Ово је посебно значајно у процесу адаптације деце, као и родитеља на захтеве и правила која владају у предшколској уста-нови. Непосредним укључивањем и присуством родитеља у установи, сталним контактима са васпитачима и стручном службом пружа се могућност за ја-чање родитељских компетенција и оснаживање за пружање адекватне васпи-тне интервенције у породичним условима.

Отвореност установе и остваривање партнерства са актерима из непо-средног друштвеног окружења представаљају битне предуслове за прераста-ње предшколске установе у организацију која учи. Различите установе, орга-ни зације или појединци из уже друштвене средине могу бити заинтересовани за укључивање у рад ових установа, са друге стране предшколске установе су непосредно упућене на разне актере из непосредног окружења. Постојање за-једничких интереса представља добро полазиште за остваривање партнерст-ва и укључивање свих заинтересованих у активности предшколске установе.

Различити актери из непосредног друштвеног окружења могу бити укљу-чени у све активности које се тичу делокруга рада установе, почев од зајед-ничког развојног планирања до реализације разноврсних акција. Пожељно је да партнери из локалног окружења буду укључени у што већи број активности на нивоу установе, а посебно је значајна њихова улога у процесу развијања отвореног курикулума. У том смислу може се говорити о двосмерној отворе-ности према локалној заједници:

– „програм се износи у локалну заједницу. Реализација програма се не ве-зује само за оквире васпитне институција већ се одвија и на нивоу заједнице (учешће у локалним догађањима, акције у локалној заједници, посете локал-ној заједници и посете од стране локалне заједнице).

– локална заједница улази у програм кроз разраду програма (његова орга-низација, функција, па све до садржаја) на релевантним аспектима за локалну заједницу (културна, еколошка, социјална, образовна релевантност)“. (Павло-вић-Бренеселовић, Д., Павловски, Т.2000:23).

Предшколска установа заједно са културним институцијама, организа-цијама и друштвима може бити својеврстан промотер културних вредности у једној средини.

За трансформацију предшколских установа, са аспекта установе као от-вореног система, веома је битна организација процеса учења, како за децу, тако и за одрасле. Ако предшколска установа тежи да постане организација која учи, онда је неопходно да она постане отворена институција у којој се


нуде разноврсни модели учења за све заинтересоване из друштвене средине. Предшколска установа тако постаје место на коме се граде системи знања, пружају различите информације, остварују разноврсни интереси и потребе локалног окружења. У том смислу, у процесу учења се превазилазе познате форме трансмисије и тежи се ка моделима који се заснивају на трансформа-цији знања, односно конструкцији система знања који карактерише отворе-ност за промене, иновативност. У процесу конструкције система знања не-опходно је анимирање постојећих ресурса из локалног окружења и изградња мреже различитих места за учење. На добре резултате указује примена до сада познатих и практикованих облика попут посета, излета, екскурзија, оствари-вање социјалних контаката са другим људима, с тим што је неопходно њихово интензивирање и продубљивање у циљу постизања бољих ефеката.

У процесу остваривања партнерства са локалним окружењем предшкол-ска установа све више постаје организација у којој се учи, која се мења, у скла-ду са потребама друштва, односно заједнице у ширем смислу. Јачање веза са локалним окружењем доприноси очувању идентитета заједнице и и пружа подршку перманентном настојању за подизање нивоа квалитета живота.

Оријентисаност предшколских установа ка отворености, иновативности и променама у сагласности је са демократском оријентацијом друштва које промовише промену као суштинску карактеристику свог идентитета. Отва-рањем предшколске установе према друштвеној средини, прихватањем акте-ра из локалног окружења као партнера у процесу васпитања и образовања, стварају се повољни услови за прерастање вртића у организацију која је флек-сибилна и осетљива за разноврсне образовне потребе деце и одраслих.

ЗАКЉУЧАК

Промене у друштвеном окружењу доводе до мењања социјалног, култур-ног и економског миљеа у коме функционише предшколска установа. Про-цес продужене транзиције у нашем окружењу доводи до битних промена у свим друштвеним институцијама, укључујући и институције за предшколско васпитање и образовање. Мењање непосредног друштвеног окружења реф-лектује се на промене у установи, у смислу редефинисања циљева, задатака и метода рада, чиме се јављају промене у улогама и функцијама свих актера вас-питно-образовног процеса. Повезаност предшколске установе и уже друшт-вене средине заснива се на отворености установе и остваривању партнерског односа са заинтересованим актерима из непосредног окружења. Отвореност предшколске установе подразумева постојање флексибилне организације у којој се константно уводе промене, на нивоу институције, курикулума и интензивирања односа са непосредним окружењем. Тенденција прерастања предшколске установе у организацију која учи заснива се на остваривању партнерства са локалном средином. Организација живота и рада у предшкол-


ским институцијама све више је усмерена ка уједињењу елемената породич-ног живота, елемената из непосредног локалног окружења и шире друштвене средине, чиме се стварају услови да дете постане активни члан заједнице у којој живи. Развој партнерског односа са непосредним окружењем захтева перманентну интеракцију, односно константно и активно деловање локалне заједнице и установе. Различити актери из непосредног локалног окружења могу бити укључени у рад установе, почев од планирања до реализације за-једничких акција.

Остваривањем партнерства са локалном заједницом шири се делатност предшколске установе и богати репертоар активности у којима се заинтере-совани из непосредног окружења укључују у остваривање циљева васпитања и образовања.


1. Akran, S, Fields, M. (1997): Family and cultural context: A writing bre akt-hrough, Young Children, 52 (4), (37–40).

2. Johnson, D.D, Johnson, R. (1983): Th e socialization and achievment crisis : Are cooperative learning experiences a solution? In L. Bickman (Ed)Applied social psychology annual IV. Beverly Hills, CA: Sage.

3. Маринковић, С. (1995): Неки покушаји трансформације дечијег врти ћа у отворени васпитни систем, Београд, Институт за педагогију и андрагогију, Филозофски факултет.

4. Павловић-Бренеселовић, Д., Павловски, Т. (2000). Партнерски однос у васпитању, Београд, Институт за педагогију и андрагогију, Центар за интер-активну педагогију.

5. Слуњски, Е. (2006): Стварање предшколског курикулума у вртићу-организацији која учи, Загреб, Мали професор, Висока учитељска школа у Ча-ко вцу.

6. Слуњски, Е. (2001): Интегрирани предшколски курикулум рад дјеце на пројектима, Загреб, Мали професор.

7. Spaggiri, S. (1988) : Th e Community-Teacher Partnership in the Governence of the Schools. U Edwards, C.P. Gandini, L., Forman, G.,Th e Hundred Languages of Children-Th e Reggio Emilia Approach, Advanced Refl ections, London: Ablex Publishing Corporation, (99–112).

8. Станисављевић-Петровић, З. (2002): Отвореност предшколских уста-нова према ужој друштвеној средини–породици, у Зборнику Огледи и иску-ства, бр. 7. Пирот, Виша школа за образовање васпитача. (28–45).

9. Станисављевић-Петровић, З. (1998): Сарадња породице и вртића, Лес-ковац


10. Томановић, С. (2009): Проблеми родитељства као одраз друштвеног контекста одрастања, у Зборнику Противуречности социјализације младих и улога образовања у афирмацији вредности културе мира, Ниш, Центар за социолошка истраживања, Филозофски факултет. (155–167).

11. Fry, P. S. Addington, J. (1984): Comparison of social problem solving of the children from open and traditional classrooms, a two-year longitudinal studi Your-nal of Educational psychology, 76(1), (318–329).

Zorica Stanisavljevic-Petrovic Nis, Serbia

CONTEMPORARY PRESCHOOL INSTITUTION AND SOCIAL ENVIRONMENT

Abstract

Th e paper discusses the relations of preschool institutions for education and social environment in which they are located. Social context in which the process of education of preschool children is being carried out is characterized by numerous changes related to the process of transition, changes in the value system, as well as changes in the family system. Changes in social environment aff ect all aspects of life, as well as the functioning of social institutions, especially those in the public educa-tion sector dealing with children.

Modern preschool institutions in the context of social change redefi ne the ex-isting goals and objectives, methods and forms of work and become multifunctional and complex institutions with complex tasks. Th e basic tendency that is present today in the preschool institutions is the organization of the environment in which child has the central role. Th e realization of this valuable role is based on the mod-ern concept of education which accepts the principle of respect for the social experi-ence of the child, and the fact that the child’s learning as an individual is inseparable from its mutual relationship with peers, other children and adults from the immedi-ate environment. Th e important question in this process is the opening of preschool institutions to social environment and development of interactive relationship with the immediate social environment. Realization of quality interactive relations of preschool institutions and social environment greatly depends on educators, who in cooperation with other actors have the role of initiators and accomplishers of various joint activities and actions.

Key words: preschool institution, education, social environment, changes.

УДК 050.488 ЦАРИГРАДСКИ ГЛАСНИК371(497.11)”18/19”

Љиљана ЧолићБеоград, Србија

„ЦАРИГРАДСКИ ГЛАСНИК“ НАЦИОНАЛНИ И ПРОСВЕТНИ ПУТОВОДИТЕЉ КОСМЕТСКИХ СРБА

Рад је посвећен прилозима о српској просвети у часопису ,Цариградски гласник’, чији је први број објављен на Савиндан 1895. године као резултат дуге и упорне дипломатске активности, да Србима у Старој и Јужној Србији, које су се још увек налазиле под османском управом, обезбеди њихов сопствени магазин.

Радећи на буђењу националне свести и чувању културног и духовног идентитета српског народа ,Цариградски гласник’ је наставио мисију својих претходника – недељних новина ’Призрен’ (Призрен, 1871–1872) и годишњег календара ,Голуб’ (Цариград, 1890-1910).

По природи ствари, унапређивање образовања српске деце имало је по-себно место и посвећивана му је нарочита пажња, тако да корпус прилога ове проблематике броји више од хиљаду чланака.

Иако је присутан у српској историографији као историјски извор о срп-ском школству на Космету током XIX века, ,Цариградски гласник’ као драго-цено сведочанство још није у пуној мери препознато. Штавише, у поменутом тематском оквиру, његов значај и карактер извора о просветним и културним приликама српског народа у целини остао је у сенци.

Имајући посебно у виду ову чињеницу, одлучили смо да истражимо и укажемо на најважније и најзанимљивије прилоге просветне тематике објав-љене у ,Цариградском гласнику’.

Кључне речи: образовање, култура, религија, народ, традиција, школа, на-ставник

Године 1895, 14. јануара по старом, односно 27. јаунара по новом кален-дару, у престоници османске државе објављен је први број ,Цариградског гла-сника’. Угледавши светлост дана на празник највећег српског светитеља и про-


светитеља, током тринаестогодишњег излажења, овај лист ће истрајавати у борби за буђење српске националне свести и чување идентитета кроз веру и просвету, српски језик и писменост, традицију и културу, настављајући тиме мисију својих претходника – недељних вилајетских новина ,Призрен’ (При-зрен, 1871–1872) и годишњег календара ,Голуб’ (Цариград, 1890–1910).

,Цариградски гласник’ је излазио једном недељно, прве године у малом, а затим у уобичајеном, новинском формату.

На посебан значај овог листа указао је Петар Митропан, нагласивши да је ’Цариградски гласник’ „био једино књижевно, политичко, поучно и забавно штиво и градиво у кућама српских свештеника, учитеља и трговаца по селима и паланкама нашега Југа.“1

Иако често коришћен као бочни историјски извор о просветним прили-кама на Косову и Метохији краја XIX века, као на пример у монографијама Јагоша Ђиласа Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912.2 и Светозара Чановића Српске школе на Косову у XIX веку3, где му је пос-већено посебно поглавље, као и у изузетно доброј и надахнутој књизи Олге Николић о српским школама у Вучитрну4, без устезања се може рећи да све до наших дана ,Цариградски гласник’ као писани траг једног минулог вре-мена ни изблиза није добио место које му заслужено припада. Штавише, и у поменутом тематском оквиру, његова изузетна сазнајна вредност и карактер укупног живописног сведочанства о образовању српске деце и омладине тога времена – остала је у сенци.

Још на самом почетку осврта на прилоге образовне тематике објављиване у ,Гласнику’ посебно треба нагласити да изазива дивљење не само продубље-ност промишљања просветних потреба и прилика, што говори о јасној свести о посебном националном значају образовања, већ и дубока свест о потреби обједињености српског духовног и образовног простора, у циљу укупног по-везивања припадника српског народа, без обзира на административне гра-нице и географску распрострањеност. Наиме, приљежно је извештавано о културно-образовним институцијама и активностима свих Срба, где год да живе – од Цариграда па све до Сан Франциска.

Лист истовремено извештава како о тренутном стању школа и просве-те, проблемима и напретку, тако и о прошлости српских просветних инсти-туција, подстичући своје бројне спољне сараднике да на том плану у својим срединама учине истраживачке напоре како би за будућа покољења оставили траг о прошлости и раду сваке школе у нашој јужној покрајини.

1 Петар Митропан, „Прилози о покретању Цариградског гласника“, Јужни преглед 5, 1936, 165

2 Нав. дело, Приштина, 2000.3 Нав. дело, Приштина, 1976.4 Олга Николић, Српске школе у Вучитрну 1828–1912, Приштина 1996.

Љиљана Чолић: „Цариградски гласник“ национални ... 223

Сем тога, захваљујући изузетним напорима и новинарској вештини, при-лози ове садржине су у пуној мери коришћени за ширу поуку и поруку васко-ликом српском народу коме је путовођа био и те како потребан.

Мноштво и разноврсност определили су нас да чланке сврстамо у не-колико група, мада је таква стриктна подела у суштини немогућа јер су се проблематика и теме преплитале и сваки напис мање више представља један мали национални писани мозаик.

I. О СРПСКОЈ ПИСМЕНОСТИ И ПРОСВЕТИ КРОЗ ВЕКОВЕ

Руководећи се изреком „чувај своје а туђе поштуј“, коју као централну поруку носи чланак Споменици народне свести (12. новембар 1898), уред-ништво листа кроз више текстова наглашавало је потребу да се негује српски језик и ћирилично писмо и редовно извештавало о свим активностима на том плану, као и о догађајима који су представљали претњу очувању националног идентитета Срба кроз оспоровање њихових права на употребу матерњег јези-ка и писма.5

Тиме су подстицали српско јавно мњење у свим крајевима под туђинском влашћу да озбиљно схвате народни задатак и одговорност пред будућим на-раштајима и да дају свој допринос, како кроз политичко деловање, тако и пу-тем оснивања српских народних школа и других националних институција.

У чланку Поштујмо своје светитеље, објављеном на насловној страни броја 4, из 1899. године, посвећеном сећању на Светог Симеона, указано је на потребу да се на дан његовог упокојења, 13. фебруара по старом календару, одржи помен у школама. „Ми мало пажње поклањамо нашим српским све-титељима, мало их се сећамо“ стоји између осталог, „Нека наши свештеници и учитељи проговоре том приликом коју реч народу о његовим заслугама за цркву и народ. Но, немојмо се зауставити само на томе. Пођимо мало даље, уведимо обичај да служимо службу сваком српском светитељу и да о сваком прозборимо нашем народу и нашој деци.“

У вези с наведеним цитатом, сматрамо да није сувишно увек и непрестано понављати, колико год та чињеница била позната, да су међу свим народима света (ако се не варамо), поред Срба једино Руси имали ту изузетну историјс-ку и ванвремену срећу да стекну државотворност кроз деловање светих људи. Стога је њихово прослављање вишезначно и колико верски толико и наци-онално оправдано и пожељно јер се ради о нераскидивој повезаности вере, државе и нације. Уосталом, ми сами данас најбоље знамо и осећамо колико нас је цепање ових веза скупо коштало.

5 Види: Љиљана Чолић, „Цариградски гласник о Србима у Хрватској, Славонији, Војводини и Далмацији (1895–1905), Зборник о Србима у Хрватској,7, САНУ , Београд 2009, 219–283.


Ево још једног цитата: „Познато је да српске школе нису нова установа у Отоманској империји. Њих је већ било почетком и средином XIX века, а њихов број до 1872–1875. године износио је преко 150 (...) Мало се зна да је у нас било српских школа и у XVIII веку и раније. Њих је морало бити ма-ло, а што их је било, оне су биле по манастирима (...) На гласу су биле у оно доба школе у Пећи, Дечанима, Ђаковици (стара Богословија) у дебарским и охридским манастирима (...) Прве српске школе до 1872–1875 познате су под именом старих српских школа, а ове друге од 1880. године под именом нових српских школа“.6

У прилогу објављеном две седмице касније уводни део се завршава подат-ком да су пре 1875. године у Старој и Јужној Србији постојале 153 школе, а да је 1900. било српских школа у 266 места.7 Детаљан списак места са наведеним датумом оснивања и евентуалног престанка рада школе, као изузетан мајдан сазнања често је коришћен у нашој историографији.

Посебну сазнајну вредност има серијал Грађа за историју српских шко-ла у Отоманској царевини, објављиван током 1898. где се не само прецизно фактографски, већ и надахнуто говори о настанку и деловању наших школа у наведеним областима, њиховом географском положају и окружењу, као и о народним предањима подручних места. Један од посебно занимљивих приме-ра јесте текст посвећен школи при манастиру Девич, са кратком приповешћу о Светом Јоаникију Девичком.8

Жеља да се превлада међудржавна омеђеност српског народа, раздвојеног под разним туђинским управама и овде је долазила до пуног изражаја. Поду-жи чланак Српска просвета у XIX столећу даје језгровит историјски преглед развоја српске писмености и културе још од средњег века. Поред прве штам-парије основане у Ободу 1494. године, поменуте су још српске штампарије у Горажду, Рујну и манастиру Милешеву (између 1529. и 1544. год.), затим у Београду (1522), Мркшиној цркви (1562) и у Скадру (1563. год).

И у написима друге тематике Скадар се сврстава у српске градове, за шта садржина самих текстова у тадашњем тренутку и околностима даје пуно и логично оправдање, а нама отвара питање колективне националне историјске одговорности.

6 Ц.Г, X, бр. 18 /1904/, 17 „О старим школама“ , Ц.Г, X, бр. 10 /1904/, 18 Ц.Г, IV , бр. 16 /1898/, 1


II. АКТУЕЛНО СТАЊЕ ШКОЛСТВА

Једна од значајних одлика ,Гласника’ јесте континуитет праћења пробле-матике. Упркос томе што су чланци посвећени одређеном питању или теми често објављивани са размаком од по неколико бројева, па чак и у различи-тим годиштима, они дају целовиту слику и могли би се сакупити у посебну монографију.

Упечатљиви пример непрекинуте нити казивања јесте чланак под насло-вом О потреби нових школа.9 Иако објављен скоро годину дана касније, он се позива на податке објављене у прилогу О старим школама од маја 1904. године и спајајући прошлост са савременим тренутком, практично се на њега надовезује.

Поред написа о образовању који су објављивани као историографски прилози, данас са дистанце од преко једног столећа, историографски значај имају и текстови који су садржавали приказ актуелног стања и који, данас престављају својеврсно сведочанство ондашњих не само просветних већ, за-хваљајући својој сликовитости, често и укупних животних прилика.

III. НАСТАВНИ КАДАР И ОБРАЗОВНА ПОЛИТИКА

Уредништво ,Гласника’ посебно је водило рачуна да се у проблематици образовања о сваком важном питању искажу ставови и самих наставника и учитеља. О томе сведоче бројни прилози чији су аутори просветни посленици. У вези с том праксом наглашено је да учитељи „достојно своме позиву устају да путем јавности дају своју реч о сваком корисном предлогу који се као такав по школу и народну ствар истакне“ (...)

„Учитељу је додељено најважније учешће у народном образовању и васпитању. Стога му просвећени народи и поклањају толико заслужене пажње да су га уздигли на достојну хијерархију а материјално довољно осигурали да се може спокојно одати своме позиву (...) Важност васпитања и образовања тако се јако цени да се огромне жртве приносе на олтар народне просвете“, стоји у чланку Учитељска преданост послу, једном у низу написа ,Цариградског гласника’ посвећених наставном кадру уопште, а посебно учитељском, уз пуну свест о образовној и нарочито васпитној улози учитеља у циљу формирања здравих нараштаја.10

Више пута је указивано на потребу усавршавања наставника и оцењивања, контроле и унапређивања њиховог рада, чак и у прилозима посвећеним неким другим аспектима њихове друштвене и националне улоге за шта је ,Гласник’ имао изузетан слух.

9 Ц.Г, XI , бр. 10 /1905/, 1. 10 Ц.Г, X , бр. 16 /1904/, 1.


У чланку На почетку школске године, објављеном 29. августа 1902, ука-зано је на незадовољавајући материјални и друштвени статус наставника: „Модерно друштво, не размишљајући, често налази да су учитељи и професори преплаћени јер ‘шта је њихов посао – причају и разоварају с децом’ (...) Колико је то благодаран посао за џеп и за здравље дивно се види и по томе што је веома редак случај да учитељ-отац упути свога сина да му и он једе хлеб учитељски (...) Наш народ у учитељу види добротвора својега подмлатка који му, како се обично каже, отвара умне очи (...) Наш народ је у нашој отаџбини на почетку просветног развитка и жељан га је, па је природно да тако гледа на учитеље и њихов рад.“

Истицање улоге школе као „препородитеља човечанства и будног стра-жара који бистрим оком мотри и пребира све што је за људе корисно“ под-разумевало је и уважавање улоге наставног кадра јер, како стоји у чланку који у суштини представља отворено писмо властима у Србији: „Треба знати и стално пред очима имати ту необориву истину да су учитељи душа школе и кад ту душу, или боље рећи те стубове наше просветне зграде задовољимо и будућност им осигурамо, онда смо неминовно самим тим осигурали и бољи успех у њиховом просветном раду.“11

Увођење сталног надзора и оцењивање резултата рада наставника наишло је на одобравања и похвале Уредништва и помиње се у више пригодних текстова, а 16. јуна 1902. као уводни прилог објављен је проглас под насловом Упутства за школске надзорнике Рашко-призренске епархије, утврђен на седници Главног просветног одбора. Овај документ је већ познат и присутан у стручној литератури.12

Поред низа разних аспеката, целовито промишљање образовне пробле-матике подразумевало је критичку анализу понашања учитеља. У централном тексту, објављеном 10. августа 1900. године, указано је на „жалосну појаву“ да има учитеља који у школи бораве само онолико колико је то баш неопходно. „Какав ће они дати пример својим ученицима кад им је време међу њима и у кућама њихових родитеља дуго и досадно и кад су они делом показали како су наумили да већи део свога живота проведу о народном трошку у задимљеним и смрдљивим кафанчинама“, стоји на крају чланка потписаног словом – У. (ве-роватно: Уредништво, прим. Љ.Ч).

Да уважавање и поштовање наставног кадра није почивало само на осе-ћању друштвене улоге и посебног националног значаја, већ и на самим заслу-гама просветних радника и њиховој стручности, указује кратки допис од 4. децембра 1897. године, преузет из листа ,Учитељ’ који у целини преносимо: „Крајем прошле године оцењено је у Србији 1926 наставника основних школа, те је 1408 добило одличне, 650 врло добре, 143 добре, 10 слабе, а 1 рђаву оцену.

11 „Уређење учитељског положаја“, Ц.Г, XI,бр. 13 /1905/, 1.12 Светозар Чановић Српске школе на Косову у XIX веку, Приштина 1976, 254–255.


,Учитељ’ вели на то: Ове цифре несумњиво показују да су учитељи српски вредни радници, да у сваком погледу оправдавају наде које се на њих полажу и да с поносом и смелим оком могу погледати у будућност народну. Овакав резултат сумњамо да је и у једној европској земљи постигнут. Нека им је част!“13

Издвајамо неколико редака из серијала Наш просветни напредак Вели-мира Јоксића из Битоља, објављеног у неколико наставака августа 1902. године: „Настава у нашим школама не сме бити шаблонска, но стварна и за нашу децу схватиљива и разумљива, јер кад се добро код деце утврди и расветли оно што је конкретно, онда ће она и сама тежити да уђу у оно што је апстрактно (...) Све што дете научи – да у школи научи и да разуме шта је научило (...) Школске зграде могу бити не знам како добре, програм, учила, уџбеници и све школске потребе, али то су само мртве ствари које немају ни душе, ни језика, а да се оне оживе, да даду човечанству оне користи које се од њих очекују, то је једино у власти учитеља (...) Наше школе не смеју давати готова знања ученицима, већ она треба код њих да се развијају самосталним радом.“

IV. ВАСПИТНА УЛОГА ШКОЛЕ

У складу са традиционалним светосавским схватањем школе као инсти-туције којој поред ширења знања припада задатак и да просвећује , тј. морално обликује, ’Цариградског гласник’ указује на обавезу интелектуалне елите да служи за углед простом народу, поучавајући га да чува морал – „ту матер свију врлина, тај извор среће и напретка како појединаца, тако и друштвених скупина, мањих и већих.“ Поменути чланак, објављен под насловом Служимо за углед, садржи занимљиво запажање, штавише, упозорење: „Ако је истинита поставка да интелигенција народна може да одведе народ к добру, онда је исто тако истина и да неспремна, нехатна и неозбиљна а к томе и пороцима склона интелигенција може ни више ни мање но да разори један народ“.14

За данашњег читаоца занимљива су запажања учитељице Стане Грујић од пре више од једног века, из подужег чланка посвећеног питању моралног вас-питања у основној школи, где је посебно наглашено да „у образованом свету сви који у омладини гледају будућност свога народа очекују да школа изле-чи ново покољење од разврата који у целом образованом свету влада и да га снабде добрим моралним васпитањем“.15

Током читавог периода излажења листа, у сталној рубрици Школа и на-става објављивани су поучни текстови васпитне тематике, а васпитање се те-мељило на хришћанским врлинама и дужностима. „Човечјем подмлатку треба

13 „Какви су српски учитељи на делу“ Ц.Г, III, бр. 49 /1905/, 2.14 „Служимо за углед“, Ц.Г, V, бр. 13 /1899/, 1.15 „Морално васпитање у школи“ Ц.Г, VI, бр. 18/1900/, 3.


почети уливати поштовање и љубав према Христовој науци још у најранијој младости, пре но што деца у школу пођу, а школа да их прихвати у истом правцу и проведе кроз један систем религиозне наставе (...) у оно огромно изобиље светлих човекољубивих и души човечјој у толикој мери потребних мисли (...) да се са што већим успехом у млада срца усади љубав према свему што је добро и узвишено, да су неприступачни свему ономе што је рђаво“, стоји у уводном чланку Хришћанске науке, од 6. јула 1900.

Наглашавано је како у свим моралним особинама, учитељи треба да буду живи пример „јер ће бити силна свака реч само оног васпитача који пред-ставља узор вредноће, непристрасности и правдољубивости“.

У једном тексту, школа је чак дефинисана као „васпитни завод“ који ће у потпуности одговорити своме циљу уколико деца која се у њој васпитавају и уче стекну важније врлине.

Дисциплинарни систем у школи посебно је разматран у склопу рубрике Школа и настава, уз наглашавање да циљ није само одржавање реда у на-ставним активностима, већ „да помаже морал ученика и да га упућује добрим правцем“ (...) Како стоји: „Дисциплина је дакле задатак да навикне децу да се служе разумно својом слободом, да драговољно слушају и да их у свему руко-води осећање дужности“.

До каквих финеса је ишло промишљање о уобличавању младих као висо-ко моралних личности можда најбоље осликава чланак Нешто о частољубљу, објављен у два наставка – 18. и 25. маја 1900. године у коме је указано на пот-ребу да се код деце још у најранијем узрасту искорењује себичност, а развија свест о правима и потребама других. Посебно је наглашено да склоност ка добрим делима никако не би требало да почива на жељи за јавним признањем или било каквом наградом већ треба да буде резултат частољубља.

О циљу и сврсисходности верске наставе у школама, можда најбоље гово-ри следећи навод: „У свим нашим и основним школама и гимназијама свеште-ници и учитељи полажу велику пажњу да науку о вери – хришћанску науку, са што већим успехом усаде у млада срца, да их учине питомим, да имају пуно љубави према свему што је добро и узвишено, да су неприступачни свему ономе што је рђаво.“

Дисциплинарни систем у школи посебно је разматран у склопу рубрике Школа и настава, уз истицање да циљ дисциплине није само одржавање реда током наставних активности, већ и „да помаже морал ученика и да га упућује добрим правцем (...) Дисциплина је дакле, задатак да навикне децу да се служе разумно својом слободом , да драговољно слушају и да их у свему руководи осећање дужности.“

Попут осталих питања из домена образовања, и проблематика васпитања, на страницама ’Цариградског гласника’ разматрана је, у светлу резултата ис-траживања најугледнијих светских педагога, познатих и признатих до тога времена као што су били Коменски, Линднер и други, уз указивање на три ос-


новна и равноправна чиниоца: дисциплину, наставу и непосредно васпитање. Међутим, као прво средство за остварење циља, стављена је дисциплина, не по важности, већ по природном реду.

V. СТРАТЕШКА ПИТАЊА ОБРАЗОВНЕ ПОЛИТИКЕ

Како у другим сферама тако посебно у домену образовне политике, нагла-шавана је потреба планског деловања јер „не треба спремати на своје трош-кове ваљане раднике за другога“.16 У том светлу, Уредништво листа и њихови сарадници указивали су на потребу стицања практичних знања и благовре-меног оспособљавања деце за рад и привређивање, у чему је опет главна улога припадала учитељском и наставничком кадру.

У више написа посвећених образовању српске омладине критиковано је занемаривање трговине и заната тако да се овим занимањима посвећују ис-кључиво варошка деца, упркос потребама за занатским и трговинским услу-гама и у сеоским срединама.

Наводећи научне и културолошке разлоге као увод у тему, у тексту пос-већеном потреби да српска деца уче турски језик а српска интелектуална омладина изучава правне науке, аутор чланака посебно наглашава како по-бољшане политичке прилике и нове мере турских власти омогућавају да се у државним надлештвима европске Турске поред муслимана нађу и хришћани и поставља питање: „Имамо ли ми довољно спремних људи који добро поз-нају турски језик да могу бити државни чиновници?“17

Неколико година касније, Глигорије Елезовић, бивши ученик Цариградс-ке гимназије, пореклом Вучитрнац, на почетку свог учитељског службовања, заједно са Спиром Ристићем објављује Турски буквар са вежбањима као први српски уџбеник, за учење турског језика. Образложење разлога настанка овог приручника, дато у Предговору, у потпуности се подудара са ставовима ,Ца-риградског гласника’ о овом питању. Цитирамо: „Сваког дана још из далеке прошлости до данас наш народ је имао потребу да пред онима који управљају овом земљом, или брани своја права или се тужи на неправду која му се чини, или каже отворено јасно своје муке и патње... У многим нашим крајевима, чак и оним где живи искључиво српски народ и данас су представници власти врло често Јермени, Грци, Јевреји, па и Бугари, а да се у нас више и боље знао турски језик, могли су представници власти бити Срби“.18

16 ЦГ, VIII, бр. 35 /1902/, 1.17 „Учење турског језика“, ЦГ, VIII, бр. 49 /1902/, 1.18 Глиша Елезовић, Турски буквар са вежбањима и речником, Скопље 1910, 3.


VI. ОБРАЗОВАЊЕ КАО ЧУВАР ВЕРЕ, НАЦИЈЕ И ТРАДИЦИЈЕ

Својим дописима, кроз јавну писану реч, српски просветни посленици, из бројних места са подручја Османске царевине и изван ње, дали су непро-ценљиви допринос очувању срског националног идентитета. Посебно задив-љује исказани смисао за неговање културе писмености - камо среће да је кул-тура писмености у тој мери и данас међу нама присутна. Дубоко промишљање образовне проблеметике и критички ставови који својом универзалношћу и те како приличе и актуелном тренутку, сведоче о достојанству наставничке професије тога времена.

Посебно задивљује чињеница да тадашњи учитељски и професорски ка-дар у Старој и Јужној Србији није био стручно обучаван у великим образов-ним центрима. Сетимо се уосталом да је тек 1905. године Велика школа у Бео-граду прерасла у универзитет.

На мирном путу до слободе у непрекидној и истрајној бици која се води-ла пером најученијих Срба у Цариграду, али и уз свесрдну помоћ и подршку српске интелигенције у целини , делатну љубав према своме народу исказали су учитељи и наставнци из свих наших средина. Чинили су то онако како су најбоље знали и умели – једни у телеграфски концизним јављањима са терена, а други задивљујућим поетски стилом.

Изузетном надахнутошћу одишу дописи о светосавским празницима, а по природи ствари, најзанимњивији су они који су долазили из политички и верски проблематичних средина.

Огроман простор посвећиван обележевању Савиндана у ,Цариградском гласнику’ почивао је на чињеници да је у свести српског народа овај велики празник од давнина био колико верски толико и национални, што је за Ср-бе под турском влашћу имало посебан значај и димензију. Биле су то ретке прилике када су дуго и тешко потискивана национална осећања могла да се колико толико искажу и отргну строгим резовима цензуре.

Током читавог периода излажења листа, помно је писано о светосавским прославама тако да је на страницама ’Гласника’ остао јединствен писани траг о Савиндану из више од две стотине места, почев од саме престонице Ос-манског царства, конзуларних седишта и највећих образовних центара српске омладине тога времена, па до најмањих села и засеока поред чијих имена је често исписивана ближа одредница, на пример: Слепчевци – Прилепска каза, Подгорац – Дримкол охридски, Meљач – Пљеваљска каза и слично.

„Школе славе, младеж слави, црква слави – народ слави. Помен Светога Саве, његов дан, то је дан славе. Та народ зар није казао: Свети Сава српска слава! – то је доста“.19

19 ЦГ, II, бр. 1 /1896/, 9.


У предоченом цитату из 1896. године среће се једно од првих и ретких помињања придева „српски“ које је преко страница ,Цариградског гласника’ међу Србима у вековима окупираној и запоседнутој домовини опрезно и бо-јажљиво улазио у употребу.

Тиме је поменути угледни лист пружио још једно сведочанство о час-ној националној мисији коју је српска просвета још од самог свог настанка у средњем веку подвижнички обављала.


Петар Митропан, „Прилози о покретању Цариградског гласника“, Јужни преглед 5, 1936, 165

Олга Николић, Српске школе у Вучитрну 1828–1912, Приштина 1996.Чолић Љиљана, „Цариградски гласник о Србима у Хрватској, Славонији,

Војводини и Далмацији (1895–1905), Зборник о Србима у Хрватској,7, САНУ , Београд 2009, 219–283.

„О старим школама“ , Ц.Г, X, бр. 10 /1904/, 1„Уређење учитељског положаја“, Ц.Г, XI,бр. 13 /1905/, 1. Чановић, Светозар, Српске школе на Косову у XIX веку, Приштина 1976,

254–255. „Какви су српски учитељи на делу“ Ц.Г, III, бр. 49 /1905/, 2. „Служимо за углед“, Ц.Г, V, бр. 13 /1899/, 1.„Морално васпитање у школи“ Ц.Г, VI, бр. 18/1900/, 3.ЦГ, VIII, бр. 35 /1902/, 1.„Учење турског језика“, ЦГ, VIII, бр. 49 /1902/, 1.Елезовић, Глиша, Турски буквар са вежбањима и речником, Скопље 1910, 3.


Ljiljana ColicBelgrade, Serbia

CONSTANTINOPLE GAZETTE NATIONAL AND EDUCATIONAL GUIDE FOR THE SERBS IN KOSOVO AND METOHIJA

Summary

Th e study focuses on the articles about the Serbian education, in Carigradski glasnik (Constantinople gazette) started on the day celebrating St. Sava in the year 1895 as a result of long persistent diplomatic activities to provide the Serbs in Old and South Serbia, still a region within the Turkish Empire, with a gazette of their own.

With the aim to work on the awakening of the national consciousness and keeping cultural and spiritual identity of the Serbian people, Constantinople gazette continued the mission of its predecessors - weekly revue Golub and annual calendar Prizren.

Naturally, the improvement of education for Serbian children had a special place and attention. Th erefore, the corpus of the articles related with this topic con-sits of more than thousand references.

Apart from its presence in Serbian historiography, as a source about the history of Serbian schools in Kosovo and Metohija and their position during the 19 th cen-tury, the value of Constantinople gazette as the precious testimony of past has not yet been recognized in the full measure.

Moreover, in the abovementioned framework, its importance and character as a source about the educational and cultural circumstances of the Serbian population in general has been put in the shadow.

Having in mind this fact in particular, we decided to study and present this extremly important and interesting part of Constantinople gazette’s content related with education.

Key words: education, culture , people, religion, tradition, school, teacher

ПСИХОЛОГИЈА

УДК 159.9.072–055.2–054.73

Бојана ДимитријевићНиш, Србија

Гордана НиколићНиш, Србија

Мирослав КрстићКосовска Митровица, Србија

ПСИХОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЖЕНА У ИЗБЕГЛИШТВУ

АПСТРАКТ

Предмет нашег истраживања јесте утврђивање разлика у психолошким карактеристикама – депресивности, анксиозности, агресивности, импулсив-ности и толеранције на фрустрацију жена избеглица у односу а локално ста-новништво женског пола које немају искуство избеглиштва. Истраживање је спроведено на женама старости од 35 до 60 година, где је у једној групи било 30 жена са најмање 10 година избегличког стажа а другу групу сачињавало је 30 жена из локалне средине. Контролне варијабле у истраживању биле су пол, образовање, старосна доб, брачни статус, искуство губитка у породици. Ис-траживање је потврдило да жене избеглице имају значајно виши ниво депре-сивности, анксиозности и импулсивности у односу на локално женско ста-новништно уједначено по контролним варијаблама. Практичне импликације указују на значај здравствених и саветодавних служби у раду са избегличком популацијом.

Кључне речи: избеглице, психолошке карактеристике, агресивност, то ле-ранција на фрустрацију

Рат и избеглиштво су тeме које су дотакле и оне који нису директно учес-твовали у овим догађајима, али који су на неки начин сносили његове после-дице.


Када се помене реч „избеглица“, већина људи има слику особе која је ос-тала без икаквог дома, која зависи од других људи, којој недостају средства за живот. Али, слика о особи која је доспела у тешку ситуацију избеглиштва не би била потпуна ако не поменемо тугу, очај, осећање беспомоћности, осећање ниже вредности, губитак самопоштовања, гнев, али и трачак наде који им даје могућност да се пробијају кроз та мучна осећања и стреме ка наставку лакше фазе живота.

Суочени са свим тим недаћама, људи почињу да мисле да ће полудети и да не могу више да издрже оно што им се дешава – цео њихов дотадашњи живот, и живот њихових предака, поништава се преко ноћи. Емоције преплављују човека, јављају се страх, стрепња, туга, забринутост, немоћан бес, осећање понижења, губитак самопоштовања, беспомоћност. Нека основна уверења, а међу њима и оно да је свет добар а живот безбедан, нестају као мехур од сапу-нице. Свакодневно суочавање са чињеницом да њихов живот и живот њихо-вих ближњих не вреди много, захтева нове личне адаптације да би се кренуло напред. Неки људи се брже опорављају и брже прилагођавају новој средини. Другима је потребно више времена, као да на том путу прилагођавања застају и неретко почињу да испољавају симптоме неког душевног поремећаја. Ста-билне и зреле особе имају много веће шансе да сачувају психичку стабилност у ситуацији избеглиштва. Битан је и животни стил који је особа изградила током живота. Самоувернеи људи лакше доживљавају ситуацију избеглиштва од оних који су спремни да поклекну пред најмањим тешкоћама.

За очување душевног здравља у избеглиштву, значајни су и спољашњи чиниоци, односно све оно што је особа доживела пре доласка у избеглиштво и све што живот у избеглиштву носи. Ситуација је лакша код оних који су добро и на време проценили ситуацију, могли да организују одлазак и често успевали да продају куће и имања. Код других, околности су много теже – до задњег тренутка, не прихватајући да поверују у надолазећу опасност, окле-вајући и чекајући до задњег часа спасавајући живот, и преживевши снажан страх за сопствени живот и животе најближих.

Серија несрећа и непријатности најчешће претходи или се дeшава у ситу-ацији избеглиштва – емоционална равнотежа представља изузетно нестаби-лан ентитет а особа тежи да је поврати и постигне адаптацију на нове услове. Ипак, животна криза која произилази из ситуације избеглиштва, не мора би-ти само нешто негативно, иако се најчешће гледају ти аспекти – криза може бити и шанса. Ова драматична животна ситуација треба за те људе да буде и нови почетак, од кога се граде неки нови ослонци. Многи који су се нашли у ситуацији избеглиштва мењају и своју животну филозофију. Мењају или редефинишу систем вредности којим су се до тада водили, јер тек у тим теш-ким животним ситуацијама виде да неке вредности, које су раније највише вредновали, сада су у ствари сасвим другачије позициониране у измењеном животу.

Бојана Димитријевић, Гордана Николић, Мирослав Крстић: Психолошке 237

МЕТОДОЛОГИЈА СОПСТВЕНОГ ИСТРАЖИВАЊА

Предмет: Утврђивање разлика у психолошким карактеристикама жена које су у избеглиштву најмање 10 година и живе у колективним центрима, у односу на локално становништво женског пола.

УЗОРАК

Истраживање је спроведено 2003/2004. године у колективним центрима, на широј територији Ниша и Алексинца. Узорак се састојао од две групе, ос-новне и контролне, које су обухватале по 30 жена старости 35–60 година, ујед-начених по образовању. Основна група обухватала је жене које најмање 10 го-дина живе у избегличким центрима на територији Ниша.

Табела 1. Приказ узорка с обзиром на старост

Старосна категорија Основна група Контролна група

35–40 26,66% 33.33%

46–55 36.66% 36.66%

56–60 36.66% 30.00%

Табела 2. Приказ узорка с обзиром на образовање

Ниво образовања Основна група Контролна група

До 8. разреда ОШ 26,66% 30,00%

Средње образовање 56.66% 53.33%

Више и високо образовање 16.66% 16.66%

ВАРИЈАБЛЕНезависне:Избеглички статус насупрот статусу локалног становника.


Зависне:психолошке карактеристике које су обухватале– депресивност– анксиозност– агресивност– импулисивност– толеранција на фрустрацију.

Контролне:– пол– образовање– старосна доб.

ХИПОТЕЗЕ

ОПШТА:

Постоји статистички значајна разлика у погледу психолошких каракте-ристика личности између основне групе – групе жена избеглица и контролне групе – жена из локалне средине.

ПОСЕБНЕ:1. постоји статистички значајно виши ниво депресивности код основне

групе у односу на контролну групу;2. постоји статистички значајно виши ниво анксиозности код основне

групе у односу на контролну групу;3. постоји статистички значајно виши ниво агресивности код основне

групе у односу на контролну групу;4. постоји статистички значајно виши ниво импулсивности код основне

групе у односу на контролну групу;5. постоји статистички значајно нижи ниво толеранције на фрустрацију

код основне групе у односу на контролну групу.

ИНСТРУМЕНТИ:– Плучиков индекс емоција,– Корнел индекс инвентар,– тест толеранције на фрустрацију С. Хрњице– листа општих података.


ПРИКАЗ РЕЗУЛТАТА

Табела 3. Мере дескриптивне статистике за обе групе, према зависним варијаблама

Депр

есиј

а

Анк

сиоз

ност

Аге

сивн

ост

Им

пулс

ивно

ст

Толе

ранц

ија

на ф

руст

раци

ју

Контролна група АССД

55.0022.89

38.7822.89

43.0316.94

32.2238.64

91.0011.20

Основна група АССД

67.5023.63

63,6323.63

47.9020.95

55.5534.27

91,2014.51

Значајност разлика т 0,05 0,01 / 0,05 /

Вредности приказане у овој табели, код параметра депресија, указују да нешто више од половине испитаница из контролне групе има благо изражене вредности депресије, док је код контролне групе већи број испитаница исказао депресивне сметње и то већег интензитета.

Такође код анксиозности, у контролној групи, највећи број испитаница добио је резултате који спадају у ниско изражене вредности, док је код основне групе реч о више заступљеним и вишим вредностима.

Код димензије агресивност, контролна група показује ниске вредности, док основна група показује нешто више вредности.

Ниске вредности импулсивности приказане су код контролне, а више код основне групе.

Вредности толеранције на фрустрацију веома су сличне код обе наше испитиване групе.

Т-тест је потврдио статистичку значајност у разликама аритметичких сре дина за две испитиване групе, код анксиозности на нивоу 0,01, депресије и импулсивости на нивоу 0,05, док код агресивности и толеранције на фруст-рацију разлике нису статистички значајне.

Овим је прва хипотеза, која се односи на постојање статистички значајне разлике у погледу депресивности између испитиваних група, потврђена. То не изненађује, с обзиром на чињеницу да избеглички статус од најмање десет година носи са собом терет тешких, некада и трагичних губитака на самом почетку периода избеглиштва, године, па и више од деценије, живљења под


тешким условима у избегличким центрима који функционишу у атмосфери обамрлости и душевне патње, што неминовно са собом носи резигнацију и пасивност.

Друга хипотеза, која се односи на постојање статистички значајне разлике у погледу анксиозности између испитиваних група, такође је потврђена. Иако незадовољавајући, па често и понижавајући статус избеглице, ипак овим особама омогућава основне услове за преживљавање. Несигурност како ће даље, да ли ће им живот у колективним центрима и даље бити омогућен, или ће доћи до промена које ће их и тога лишити, уз претходна животна искуства, важан су предуслов снажне анксиозности, посебно везане за егзистенцијални статус.

Трећа хипотеза у овом раду није потврђена. Ако узмемо у обзир да агре-сивност представља релативно трајну особину личности и односи се на широк дијапазон ситуација у којима долази до изражаја, можемо констатовати да се ни код једне ни код друге групе у испитивању није исказала значајно повишена агресивност. Ако смо у полазној претпоставци очекивали да жене из локалне средине, имајући мање проблема у адаптацији на локални миље и лишене прет ходних трауматичних доживљаја пре избеглиштва, имају и мањи ниво агресивности, овде треба имати на уму и следеће чиниоце: у истраживању су углавном биле зреле особе средњих година које су и због своје старости као фактора стабилизације, имале и време од десетак и више година да у процесу адаптације снизе ниво акутне агресивности. Такође, доживљај беспомоћности и несврсисходности до тада предузетих покушаја обезбеђивања путева нор-малније егзистенције, може водити окретању агресије према себи а не према спољашњој средини, и с тим у вези је већ констатовано значајно повишење на параметру депресије.

Четврта хипотеза која говори о значајној разлици у нивоу импулсив-ности између испитиваних група, потврђена је. Импулсивност, често иза зва-на неприродним и колективним начином живота без праве породичне по-везаности, а са високо нарушеном приватношћу у датим условима, доводи до многобројних конфликтних ситуација. Импулсивност се у тим околностима некада бира као једини начин заштите личног интегритета. Контролна група у животу релативно уређене структуре долази и ређе у ситуације у којима се импулсивним понашањем бори за своја права а често и минималне егзи стен-цијалне услове.

Пета хипотеза о постојању статистички значајне разлике у нивоу фру-страционе толеранције није потврђена – код обе групе показује солидне вред-ности, што ипак говори у прилог процеса адаптације на услове живота који постају неминовна рутина и структура која се кроз трајање избегличног ста-туса прихвата.


УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Психолошко-психијатријске службе у ванредним и тешким околностима имају веома одговорну и сложену улогу. Ипак, успешна здравствена заштита угрожене популације није само задатак професионалаца из ове области, већ се мора ослонити на мрежу социјалних и здравствених служби које сарађују са осталим секторима друштвене заједнице који се, директно или индиректно, старају о човеку, његовој животној средини и условима живљења. Изузетно је важна и оспособљеност људи да сами брину о свом менталном здрављу. Тешке године и деценије са којима смо били суочени, указали су на значај не само праћења и процене психичког стања избеглих и расељених лица, већ и значај редуковања ових психичких сметњи које често представљају не само последицу тешког животног пута индивидуе, већ и кочницу за њено даље самоостваривање и лични развој. Помоћ у превазилажењу психичких сметњи може бити једна од кључних ствари у процесу психо-социјалне адаптације, непрепуштања неповољним животним околностима и незадовољавајућим рутинама. Иако је у тешким ситуацијама уобичајено носити се са суморним мислима и питањима о смислу и бесмислу живота, превазилажење, нарочито пасивности, депресије и анксиозности могу олакшати конструктивнији прилаз збивањима и предузимљивије понашање везано за реалистично решавање животних проблема, које би даље било основа за лакше функционисање појединаца и породица. Добијени подаци овог истраживања говоре у прилог томе да је најмање деценија избеглиштва код ових жена условила известан ниво адаптације, који је и у основи непотврђених хипотеза, али да то није учинило да њихове психичке сметње не буду приметно значајније у односу на неизбегличку популацију.


Влајковић, Ј. (2000), Избеглиштво, ризик по ментално здравље, Југо сло-венски Црвени крст, Међународна федерација друштава црвеног крста и црв-еног полумесеца, Београд

Каличанин, П., Букелић Ј, Ишпановић-Радојковић; В., Лечић-Тошевски Д, (1993) Заштита менталног здравља избеглица, Институт за ментално здра-вље Београд

Чавић, Т. (1997) О избеглиштву – психосоцијални аспекти Институт за ментално здравље, Београд


Бојана ДимитријевићНиш, Србија

Гордана НиколићНиш, Србија

Мирослав КрстићКосовска Митровица, Србија

PSYCHOLOGICAL CHARACTERISTIC OF WOMEN IN REFUGEESummary

Refugee is a life situation full of diff erent traumas and stresses, but also much more than that - it is the serious, oft en dramatic existential crisis. Th e topic of our study was evaluating the statistical diff erences in psychological characteristics- de-pression, anxiety, aggression, impulsivity and the tolerance to the frustration, on refugee women, comparing to the local female inhabitants. Th e assessment included women age 35-60, divided into the two groups. One basic group was consisted of the women who have spent at least ten years in refugee status and accommodated in collective centers. Th e other, control group was consisted of local female popula-tion. Th is study has confi rmed that refugee women have signifi cantly higher levels of depression, anxiety and impulsivity comparing to the local female population, equalized concerning control variables, while we have not found signifi cant diff er-ences on aggression and the toleration to the frustration. Practical implications have outlined the importance of medical and advisory services for the work with refugee population, which could mitigate their psychical problems and increase energy, ini-tiative and adaptability in their functioning

Key words: refugees, psychological characteristics, aggression, tolerance to the frustration

УДК 159.97–053.4/.6:355.48316.6„053.4/6:355.48

Вероника Ишпановић-РадојковићБеоград, Србија

ПСИХОЛОШКИ ОПОРАВАК НАКОН ТРАУМАТСКИХ ИСКУСТАВА У ДЕТИЊСТВУ

Живот у ратном окружењу, санкције, изолација, осиромашење друштва, слом традиционалних друштвених и културалних вредности и најзад драстич-но погоршање економских услова услед НАТО интервенције на Косову 1999. године изложили су сву децу и младе у Србији, у последњој деценији XX века, хроничној стресној ситуацији.

Према подацима истраживања број деце и младих у Србији који су доживели трауматска, а посебно мултипла трауматска искустава, удвостручио се у периоду од 1991 (26,4%) до 1999 (50,9%) (12).

Подсећамо на то да је рат на простору бивше Југославије (1991–95) био праћен великим бројем избеглица, (преко 600.000), које су нашле спас и уто-чиште у Србији. Међу њима скоро половину (42%) чинила су деца млађа од 18 година: регистровано је 100.000 деце предшколског узраста, укључујући око 10.000 беба рођених у избеглиштву и 17.000 деце млађе од годину дана, затим 97.000 (16%) деце основношколског (7–14 год) и 51.000 (9%) деце сред њо-школског узраста (15–18 година). У таласу избеглица из Крајине, током авгу-ста 1995. дошло је још 45.000 деце, под врло драматичним околностима. Најзад, НАТО интервенција довела је до масовног расељавања Срба, Рома, Турака и других са Косова , а међу њима и око 20.000 деце свих узраста.

Пре присилног напуштања својих огњишта многа од ове деце била су све-доци зверстава, страдања и смрти блиских особа или су и сама била животно угрожена, изложена насиљу, оскудици и неизвесности.

Више од половине деце избеглица узраста 3–15 година (55,7%) доживело је тешке ратне трауме: 41% било је непосредној животној опасности, а 14,4% је било сведок погибије или рањавања члана породице или других блиских особа. Изложеност вишеструким траумама током вишемесечног периода који


је претходио избеглиштву била је честа појава. Две трећине изложене деце доживело је 1–2 тешке трауматске ситуације, трећина 3–5, а нека деца су до-живела више од пет тешких трауматских ситуација (15).

Искуства адолесцената узраста 15–18 година била су још тежа: 74,1% мла-дића и чак 88% девојака избеглица доживело је тешка трауматска искуства везана за рат.

Симптоми психолошке патње у првим недељама или месецима након до-ласка у избеглиштво регистровани су код 62,4% деце, најчешће у виду туге и депресивности (26%), напетости и раздражљивости (20%), страхова (12%), тешкоћа спавања и застрашујућих снова ( 9%), појачаног везивања за одрасле (13%), свадљивости и агресивности ( 8%) или у виду комбинације наведених симптома. Након 1,5–2 године тешкоће су још увек биле присутне код 35,5% деце избеглица, а код 25,5% деце у избегличким камповима симптоми хро-ничне реакције на стрес били су присутни чак и три године након трауматс-ког догађаја.

Код деце школског узраста чешће су се јављале соматске сметње (главо-боља, умор, болови у стомаку), затим тешкоће спавања, новонастали поре-мећај пажње, пад успешности и бежање из школе. Нека деца тог узраста пос-тала су пасивна, инхибирана а друга агресивна, пуна захтева, што је још више отежавало њихово прилагођавање и доприносило њиховој даљој социјалној изолацији.

Ниво трауматизованости избеглица–средњошколаца, мерен Скалом ути-цаја догађаја ИЕС (Horowitz et al.. 1979) био је изразито висок, како на скали Интрузивности тако и на скали Избегавања, нарочито код девојака (тотал-ни скор 44,86). На Achenbach-овој скали која добро дискриминира психичке сметње и проблеме понашања код адолесцената, младићи избеглице најчешће су испољавали симптоме интернализације (повлачење, соматске жалбе, анк-сиозност-депресивност) и поремећаје мишљења, док су девојке имале високе скорове на свим скалама. Детаљна процена је показала да се у основи агресив-ног или аутодеструктивног понашања често налазила депресија коју околина није препознавала (14).

Иако су директна трауматска искуства, којима су деца избеглице била из-ложена, тежа по својој природи, ефекат индиректних трауматских искустава показао се једнако неповољним за ментално здравље с обзиром на чињеницу да се ради о хроничним, мултиплим трауматским искуствима којима су деца која нису живела у избеглиштву била изложена током дугог временског пе-риода. Код девојака локалне популације регистрован је изразито висок ниво трауматизованости мерен ИЕС скалом (тотални скор 40.02) који се не разли-кује значајно од високог нивоа трауматизованости девојака избеглица (тотал-ни ИЕС скор 42.63) .

Истражујући чиниоце који су утицали на тежину и бројност испољених сметњи утврђена је њихова зависност од тежине и броја стресора којима су

Вероника Ишпановић-Радојковић: Психолошки опоравак након ... 245

деца била изложена и од реаговања родитеља или друге одрасле особе која је била са дететом, у моменту стресног догађаја и непосредно након њега. Деца чији су родитељи реаговали паником, збуњеношћу, претераном тугом и који нису били у стању да пруже детету потребну утеху и охрабрење, испољавала су значајно више сметњи од деце чији су родитељи били у стању да детету пру же неопходну психолошку заштиту.

О значају породичне подршке за опоравак од трауме и успешније при ла-гођавање говори и налаз да су деца-избеглице у породичном смештају има ла значајно мање сметњи од деце у колективним центрима за избеглице (56,5% 70,8%) (17).

Практички значај наших налаза јесте сазнање да децу треба што пре ева-куисати из зона ратних сукоба да би се спречила непожељна трауматизација али да је пожељно да се у трауматској ситуацији, а и након ње, у избеглиштву, поред детета налазе њему блиске особе које му могу помоћи да се лакше опо-рави од трауматских искустава.

Повољна околност у првим годинама рата била је у томе што је станов-ништво СР Југославије испољило висок ниво солидарности са избеглицама, тако да је чак 94% избеглица нашло уточиште у породицама рођака, прија-теља или до тада непознатних људи, а само 6% избеглица налазило се у колек-тивним центрима. Међутим, доласком таласа избеглица из Крајине повећао се проценат избеглица у колективним центрима, због потпуне засићености капацитета породица–домаћина за пријем избеглица, а вероватно и услед тешке материјалне ситуације у којој су се те породице нашле због економских санкција Савета безбедности према нашој земљи. Ситуација избеглица и ра-сељених лица драстично је погоршана НАТО интервенцијом која је уништила велики део инфраструктуре, оставила огроман број радника без посла и до-принела даљем осиромашењу целокупног становништва.

Што се тиче дугорочних последица изазваним ратних траумама у детињс-тву, у литератури се наводи да већина деце успева да активира механизме пре-владавања трауме током прве године након трауматског искуства и да развије нове облике прилагођавања (6, 18). Постоје, међутим, истраживања која гово-ре да негативни ефекти трауматских искустава у детињству могу бити трајни и досезати до одраслог доба (10). Искуства из периода II светског рата и након његовог завршетка, као и искуства из Северне Ирске указују на то да деца која одрастају у клими хроничног насиља испољавају у већој мери антисоцијално понашање и делинквенцију (7 ).

У литератури се наводи да исход развоја детета након трауматских ис-кустава зависи од три групе чинилаца: личних својстава и капацитета самог детета за превазилажење стреса, подршке породице и социјалног окружења у коме се опоравак одвија.

Емоционална и когнитивна зрелост детета, високо самопоштовање, си-гурна приврженост, способност детета да спонтано користи природне начине


опоравка као што су игра и креативно изражавање представљају тзв. заштит-не чиниоце, док претходна трауматска искуства, нарочито у периоду раног детињства, и постојање психопатологије пре актуелног трауматског искуства јесу чиниоци који повећавају вулнерабилност детета.

Емоционална доступност родитеља, њихова емпатија и пружање детету когнитивног оквира за разумевање трауматских догађаја јесу чиниоци који олакшавају процес превладавања трауматских искустава.

Новија истраживања наглашавају значај социјалног контекста за опора-вак од трауматских искустава.

Унутрашње искуство деце која су доживела трауматска искуства везана за рат или друге видове организованог насиља, не може се одвојити од друшт-веног, политичког и културног контекста земље из које они потичу, као ни из земље која их је примила. Друштвени контекст од посебног је значаја за тума-чење и разумевање трауматских доживљаја и њихове интеграције у властити живот. Он је такође главни ресурс за процес излечења.

Став заједнице, тј. чињеница да ли заједница осуђује рат или га сматра оправданим од посебног је значаја у придавању значења ратним догађајима. Постоје докази да степен друштвене свести, веровање да је рат оправдан, и кохезија у политичкој мотивацији заједнице, могу ублажити негативне после-дице рата на децу и младе (19).

Посебно место унутар система друштвене подршке припада психосоци-јалним интервенцијама, посебно ако их пружају обучене особе. Хроничне ре-акције на стрес код деце којој су помагали професионалци биле су десет пута мање учестале (4.5%) у поређењу са децом која уопште нису имала подршку (45.5%), а 6 пута мање у поређењу са онима којима су помагали необучени лаици (30%) (17).

Према нашем искуству, која су потврђена и резултатима истраживања током протеклих десет година, више од две трећине младих избеглица, који су доживели врло тешка ратна трауматска искуства, није развило психопатологију него је успело да активира механизме превладавања трауме и развије нове облике прилагођавања. (13, 14).

Истражујући чиниоце који су утицали на исход развоја након трауматских искустава у детињству или адолесценцији, показало се да одлучујући чинилац за развој психопатологије није, на првом месту, тежина или обимност догађаја, него је то обим у коме такав догађај ремети, раскида или онемогућава детету или адолесеценту, следствену интеракцију и интерпретацију доживљеног света. Дететов доживљај трауматског догађаја и однос тог доживљаја према разумевању себе и света око себе, другим речима „конструисано значење“ трауматског догађаја представља кључ за разумевање утицаја трауматских искустава на децу и младе – а не догађај сам по себи. (8, 12).

Овакво схватање утицаја трауматских искустава у складу је се нео-пи-ја жетијанском теоријом развоја, према којој осмишљавање, „давање смисла


свету“, представља главну покретачку снагу у процесу развоја детета. Овај се процес одвија преко стварања менталних представа, или тзв. „унутрашњих радних модела“, како их је назвао Bowlby. „Унутрашњи радни модели“ настају интернализацијом раних искустава детета и засновани су на доступности особа које брину о детету и на њиховој способности и спремности да детету пруже негу и заштиту. Они садрже очекивања и веровања детета у властито понашање и понашање других људи, у властиту привлачност, вредност и при-хватљивост и емоционалну доступност и заинтересованост других особа и њихову спремност да пруже заштиту.

Међутим, насилни, опасни догађаји не могу се лако асимилирати или ин-тегрисати у претпостављену концепцију света детета. „Концептуалне ма пе“ којима дете или млада особа располажу често су недовољне за давање сми сла таквим догађајима. У ситуацијама организованог насиља не само да претходно постојеће „концептуалне мапе“ нису адекватне него су и механизми за развој нових „мапа“ често раскидани, разрушени. Распад породице, цепање родбин-ских и пријатељских веза, престанак рада школа и других друштвених инсти-туција, једном речју распад социјалне мреже, представља рушење управо тих механизама који детету или адолесценту обезбеђују норме и контекст за разу-мевање трауматских искустава.

Прихватање оваквог модела има врло важне импликације и за интервен-ције које предузимамо са младима након трауматских искустава.

Наиме, разматрање деловања стреса према линеарном модел „стрес–оз ле-да“ води ка томе да се појединци виде као пасивне и рањиве „жртве“ спољаш-њих догађаја. Модел „стрес-превладавање“ много је кориснији за планирање психосоцијалних интервенција. Према том моделу деловање стресора је посредовано вештинама превладавања стреса и психосоцијалним заштитним чиниоцима или тзв. „протективном матрицом“ коју чине подршка и кохезија породице и шире социјалне мреже, и друштвена свест, укључујући идеолошку, политичку и религијску свест.

Из оваквог схватања произилази да су за процес психолошког оздрављења након трауматских искустава, поред интервенција на индивидуалном плану, врло значајне и интервенције на друштвеном плану, тзв. психосоцијалне ин-тервенције односно активности које јачају психосоцијалне заштитне чи ниоце и умањују деловање психосоцијалних стресора са циљем очувања менталног здравља и унапређивања људских права (1).

При планирању интервенција након трауматских искустава треба про це-нити, у сваком појединачном случају, „заштитну“ или „подржавајућу“ вред-ност сваког чиниоца у односу на то у којој мери он омогућава „давање смисла“ или интеграцију искустава.

Позитивна искуства која смо стекли током вишегодишњег рада „Клу бо ва младих“ у средњошколским интернатима у Београду, уверила су нас у ефи ка-сност психосоцијалних интервенција за ублажавање патњи и превенцију не-гативног исхода код већине адолесцената који су доживели трауматска иску-


ства везана за рат и избеглиштво „Клубови младих“ су уведени у средњошколске интернате у Београду почев од 1992. године (2400 ученика узраста 15–18 го-дина) са циљем да се помогне психолошки опоравак и интеграција око 400 адолесцената-избеглица из БиХ и Хрватске у овим интернатима али и да се спре-че негативни ефекти опште кризе у друштву на све младе у домовима (3,4).

Члановима клуба је, по потреби, понуђено психолошко саветовање, инди-видуално или у групи, али нагласак није био на традиционалној психотерапи-ји. Интервенција је била усмерена на активирање снага личности а не на „ко-пање“ по њеним слабим и рањивим деловима. Излазак из пасивне улоге „жртве којој треба помоћ“ и почетак сучељавања са свакодневним, практичним про-блемима, постављање осмишљених циљева у свакодневном животу и у будућ-ности помогло је младима да превазиђу тешка искуства прошлости и поново стекну контролу над својим животима.

Евалуација ефеката интервенције показала је да је код адолесцентата који су учествовали у Клубовима значајно повећано самопоштовање и истовреме-но су смањени психолошки проблеми (14).

Класична терапијска интервенција није, значи, обавезна након трау мат-ских искустава. Она постаје оправдана у оним ситуацијама у којима недостају други потпорни механизми, или у случајевима где је осмишљавање, интегра-ција искуства нарочито сложена или деликатна с обзиром на социјално или емоционално стање детета или младе особе.

Давање прилике за контролисање реалности и постављање неких осмиш-љених циљева, с којима се мож идентификовати и борити се за њих, најбољи „лек“ за излечење посттрауматског искуства.

Опасно је ако се трауматска искуства потисну, негирају и када се нера зре-шена прошлост очува у „леденој санти историје“ (9). Искуство које је било дуго прикривано, одсечено, потискивано или ограђено – али никада у пот пу-ности заборављено – представља стално извориште нових конфликата, наро-чито ако га неко ново трауматско искуство запали. Необрађена срамота и бес због нанесене нарцистичке повреде даље настављају да подстичу пожар, а ниско самопоштовање подстиче наглашену потребу за групним идентитетом. Тако се ствара култура која поприма обличје агресора. Да се то не би догодило потребно је да социјална средина, одрасли, помогну младима да залече своје ране, да обраде и ставе своја болна искуства у хуманистички оквир у коме су дехуманизација и сатанизација неприхватљиве и у коме се подстиче развој емпатије и толеранције. Но, то је сигурно лакше рећи него учинити.

Стручњаци за ментално здравље треба да помогну младима у стварању нових, индивидуалних и колективних сећања која нису пребојена насиљем него у којима преовлађују концепције мира, позитивних људских и друштве-них вредности, и која ће омогућити младима да изађу из своје осамљености, да се отворе према другима и да поштују различитости других.


Уверена сам да је пружање прилике за контролисање реалности и постав-љање неких осмишљених циљева, са којима се особа може идентификовати и борити се за њих, најбољи „лек“ за излечење после трауматског искуства.

РЕЗИМЕ

Према нашем искуству, која су потврђења и резултатима наших истра жи-вања, више од две трећине деце и младих који су доживели врло тешка трау-мат ска искуства везана за рат у бившој Југославији, НАТО бомбардовање, из-беглиштво и пратећу друштвену кризу, није развило психопатологију, већ је успело да активира механизме превладавања трауме и развије нове облике прилагођавања.

Показало се да одлучујући чинилац за развој психопатологије није, на првом месту, тежина или обимност догађаја, него је то обим у коме такав до-гађај ремети, раскида или онемогућава детету или адолесценту, следствену ин-теракцију и интерпретацију доживљеног света. Дететов доживљај трауматског догађаја и однос тог доживљаја према разумевању себе и света око себе, дру-гим речима „конструисано значење“ трауматског догађаја, представља кључ за разумевање утицаја трауматских искустава на децу и младе – а не догађај сам по себи.

Овакво конструктивистичко схватање утицаја трауматских искустава у складу је са неопијажетијанском теоријом развоја, према којој осмишљавање, „давање смисла свету“, представља главну покретачку снагу у процесу развоја детета. У ситуацијама организованог насиља не само да претходно постојеће „концептуалне мапе“ којима дете или млада особа располажу, не само да ни су адекватне него су и механизми за развој нових „мапа“ често раскидани, раз-ру шени. Распад породице, цепање родбинских и пријатељских веза, престанак рада школа и других друштвених институција, једном речју распад социјалне мреже, представља рушење управо тих механизама који детету или адолес-центу обезбеђују норме и контекст за разумевање трауматских искустава.

Из оваквог схватања произилази да су за процес психолошког оздрављења након трауматских искустава, поред интервенција на индивидуалном плану, врло значајне и интервенције на друштвеном плану, тзв. психосоцијалне интер-венције. Обезбеђивање когнитивног оквира за интерпретацију трауматских догађаја и пружање прилика за постављање неки смисаоних циљева са којима се млада особа може идентификовати и за које се може борити, представљају моћне „лекове“ у процесу опоравка након траматских искустава.

Исход развоја детета након трауматских искустава зависи од три групе чи нилаца: личних својстава и капацитета самог детета за превазилажење стре-са, подршке породице и социјалног окружења у коме се опоравак одвија. Емо-ционална и когнитивна зрелост детета, високо самопоштовање, сигурна при-врженост, способност детета да спонтано користи природне начине опо равка


као што су игра и креативно изражавање, представљају тзв. заштитне чиниоце док претходна трауматска искустава, нарочито у периоду раног детињства, и постојање психопатологије пре актуелног трауматског искуства јесу чиниоци који повећавају вулнерабилност детета.

Емоционална доступност родитеља, њихова емпатија и пружање детету когнитивног оквира за разумевање трауматских догађаја јесу чиниоци који олакшавају процес превладавања трауматских искустава. Од посебног је значаја социјални контекст у којем се одвија опоравак.


Achenbach, T.M. (1991): Manual for the Youth Self-Report and 1991 Profi le; Bur lington VT, University of Vermont, Department of Psychiatry

Agger, I. (1994): Peace-building and social memory; In: Arcel L.T. (ed): War Victims, Trauma and Psychosocial Care, Nakladništvo Lumin, Zagreb

Bojanin, S., Išpanovic-Radojković, V. (1993): Adolescents and the Stresses of War, In: Kalicanin, P., Bukelic J., Ispanovic-Radojkovic V., Lecic-Tosevski D., (eds) Th e Stresses of War, Institute for Mental Health, Belgrade

Bojanin, S., Ispanovic-Radojkovic V., Lazic D. (1994): Friendship Club: Th e Pre-vention of Psychological Disorders in Adolescents, In: Kalicanin P., Bukelic J., Lecic-Tosevski D., Ispanovic-Radojkovic V., (eds) Th e Stresses of War and Sanctions, Insti-tute for Mental Health Belgrade.

Bowlby J. (1988): A secure base: clinical applications of attachment theory. Lon-don: Hogarth Press.

Eth S, Pynoos R. (1985): Developmental Perspective on Psychic Trauma in Child-hood, In: C.R. Figley, (ed) Trauma and its Wake, Vol. 1, New York, Brunner/Mazel.

Fee F. (1980): Responses to a Behavioural Questionnaire of a Group of Belfast Children, In: J. Harbison and J. Harbison, (eds) A Society under Stress: Children and Young People in Northern Ireland Sommerset, England, Open Books

Garbarino J, Kostelny K. and Dubrow N. (1991): No Place to Be a Child - Grow-ing Up in War Zone, Lexington Books, Toronto

Herman J.L, (1992): Trauma and Recovery, New York, Basic Books.Herman J.L., Perry J.C., Kolk B.A. van der (1989) Childhood Trauma in Border-

line Personality Disorder, Am. J. Psychiatry, 146: 490–495Horowitz M.J., Wilner N.R., Alvarez W., (1979): Impact of Event Scale: A Meas-

ure of Subjective Stress; Psychosomatic Medicine, 41, 209–218Išpanović-Radojković, V. (2001): Mladi u izbegliшtvu, između proslosti i buduc-

nosti. U: Adolescencija Drama jedne mladosti u Srbiji 1990-2000. ed.: V. Curcic, IP Жarko Albulj, Beograd, (pp. 83–90)

Išpanovic-Radojković, V. (2005) Growing up in communities aff ected by war; in: Promoting the Psychosocial Well Being of Children Following War and Terror-ism, eds: M.J. Friedman and A. Mikus-Kos, IOS Press, pp. 171–177


Išpanović-Radojković V. (2003): Youth Clubs: psychosocial intervention with young refugees, International Journal of Mental Health, Psychosocial Work and Counselling in Areas of Armed Confl ict, 1(3). (pp. 38–44) , War Trauma Founda-tion, Th e Netherlands

Ispanovic-Radojkovic V., Tadić N., Bojanin S. et al. (1994) War Traumatized Children: Reactions, Disorders and Help. In: Kaliчanin P., Bukelic J., Lecic-Tosevski D., Išpanović-Radojković, V., Stresses of War and Sanctions., Institute for Mental Health, Belgrade.

Jensen P., Shaw J. (1993): Children as Victims of War: Current Knowledge and Future Research Needs, J. Am. Acad. Child Adolesc. Psychiatry, 32: 4: 697-708.

Parry-Jones W., Puckering C., Ispanovic-Radojkoviћ V., et al. (1997): UNICEF Assistance to Psychosocial Programs for Children in Need in Federal Republic of Yugo-slavia: Report on Evaluation Study. UNICEF Belgrade.

Pynoos R. (1993): Traumatic Stress and Developmental Psychopathology in Chil-dren and Adolescents. In: Oldham J.M., Riba MB, Tesmana (eds) American Psychiat-ric Press Review of Psychiatry, 12: 205–238; American Psychiatric Press, Washington D.C

Punamaki R.L. (1983): Psychological reactions of Palestinian and Israeli children to war and violence, Children and war, pp. 103–120, eds. Kahnert S., Pitt D., Tai-pale I., Proceedings of a symposium at Siunto Baths, Finland, Helsinki: GIPRI, IPB, Peace Union of Finland

Вероника Ишпановић-РадојковићБеоград, Србија

PSYCHOLOGICAL RECOVERY AFTER TRAUMATIC EXPERIENCE AT CHILDHOOD

Summary

According to our experience, confi rmed in our investigations, more than 2/3 of children and young people whom survived very severe traumatic experience related to ex Yugoslavia war, NATO bombing, reff ugee experience and social crises that followed, were not developed psychopathology. Instead, they managed to activate coping mechanismes of trauma and to develope some new forms of adaptation.

It showed up that main factor in developing of psychopathology was not heavi-ness or capacity of particular event; instead, it was a degree of interference, breaking


up or blocking child`s or adolescent`s interaction and interpretation of experienced world, caused by that specifi c traumatic event. Child`s experience of traumatic event and relationship of that experience and understanding of themselves and en-vironmental world, ie. „constructed meaning“ of traumatic event, gives us a key for understanding of traumatic experiences infl uence on children and young people – and not the event itself.

Th is constructivistical understanding of traumatic events infl uence agrees with neo-Piaget`s developmental theory, which claims that giving a meaning, „giving a sense to the world„ makes the mainspring of child`s developmental process. If we have an organized violence situation, actual „conceptual maps“ which child or young person already has are not simply inadequate, but young person`s mecha-nismes for new „maps“ of development are oft en broked, ruined. Family breakup, splitting of family relations and friendships, i.e. breakup of social network, means that we have a destruction of specifi c mechanismes which are giving to a child or adolescent norms and context for understanding of traumatic experience.

Consequential considerings are that if we want to enforce an psychological he-aling process we must carry out some very important interventions at social level as much as those at individual levels. We need a psychosocial interventions. Outcomes of child`s development aft er some traumatic experiences are dependant of three groups of factors: individual characteristics and coping capacities of specifi c child, family support and social enviroments in which ones the process of recovering was carried out. Emotional and cognitive maturity of the child, high selfrespect, the confi dent attachment, child`s capacity for spontaneous use of natural ways of reco-very, like a game or creative expressions, all of them are so called protective factors. On other side, there are former traumatic experience, particulary one tasted at ear-ly childhood, psychopathology anamnesis before actual traumatic experience, they are actors making a child`s vulnerability higher.

Emotional availability of parents, their empathy and giving to a child an con-ceptual framework for understanding of traumatic event are factors which can make a coping process easier. Social context in which was recovery carried out has a spacial meaning.

Key words: traumatic event, psychosocial interventions, child, adolescent

УДК 159.942.072–053.6:355.48

Мирослав КрстићКосовска Митровица, СрбијаБојана ДимитријевићНиш, СрбијаГордана НиколићНиш, Србија

ЕМОЦИОНАЛНА ЛАБИЛНОСТ / СТАБИЛНОСТ АДОЛЕСЦЕНАТА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

ПОСЛЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА И ИЗБЕГЛИШТВА

Истраживање је урађено на узорку од 170 студената са Косова и Метохије (КиМ) и са подручја Србије и Црне Горе (СЦГ). Циљ је био да се испита да ли постоји статистички значајна разлика на димензији емоционална лабилност-стабилност, као и на димензији екстраверзија-интроверзија између студената (КиМ) и (СЦГ) у односу на студенте Сједињених Америчких Држава. Истра-живање је урађено Ајзенковим упитницима. на тај начин смо били у могућ-ности да сваког појединца и подузорке нашег узорка, као Ајзенк представимо у координатни систем. Добијени резултати показују да не постоји статистички значајна разлика на поменутим димензијама што упућује на закључак да су студенти са (КиМ и СЦГ) пронашли адекватне механизме превладавања.

Кључне речи: криза (рат, избеглиштво), адолесценција, емоционална лабил-ност-стабилност, интроверзија–екстраверзија, локус контроле, потреба за сми-слом (нада, оптимизам).

Шта нас је подстакло и определило да се упустимо у истраживање емо-ционалне лабилности адолесцената са Косова и Метохије десет година после НАТО бомбардовања, односно у чему је предмет и значај овог истраживања?

ЗНАЧАЈ И ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА

Ово истраживање заправо је покушај да се да одговор на питање у којој мери су акцидентни догађаји, рат и избеглиштво, имали утицај на емоционалну лабилност-стабилност код младих, десет година након преживљених тра ум-атских догађаја.


ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Циљ овог истраживања јесте да се утврди да ли су рат и избеглиштво, на-кон десет година, младе на Косову и Метохији у Србији и Црној Гори учинили емоционално лабилнијим у односу на младе (студенте) који нису били изло-жени овим акцидентним догађајима. Прецизније речено, циљ истраживања јесте да се утврди, да ли постоји статистички значајна разлика на димензији емоционална лабилност–стабилност између студента са Косова и Метохије и студената из Србије и Црне Горе, као и да ли постоји значајна разлика на ди-мензији емоционална лабилност–стабилност између студената са Косова и Метохије и студената из Србије и Црне Горе, у односу на студенте из Сједиње-них Америчких Држава.


1. Постоји повезаност између емоционалне лабилности–стабилности и изложености младих акцидентним догађајима и десет година након рата и жи-вота у избеглиштву.

2. Постоје значајне разлике у емоционалној лабилности–стабилности из-међу младих на Косову и Метохији у односу на младе у Србији и Црној Гори.

3. Постоје значајне разлике у емоционалној лабилности–стабилности из-међу младих на Косову и Метохији у односу на младе у Србији и Црној Гори у односу на младе (студенте) који нису били изложени овим акцидентним дога-ђајима.


Спољна системска–конфундирајућа варијабла: рат и избеглиштво.

Теоријски је одређена преживљеним акцидентним догађајем. Операцио-нално је одређена тиме да ли је испитаник преживео рат и избеглиштво.

Независна варијабла: екстраверзија–интроверзија.11

Теоријски је одређена Ајзенковом дефиницијом ове димензије.2 Опера-ционално је одређена нумеричком вредношћу добијеном на овој димензији на Ајзенковим упитницима (МPI и ЕPI).

1 E – Фактор зависи од степена превладавања екситације односно инхибиције у централ-ном нервном систему.

2 Теоријска дефиниција ове димензије биће експлицитно дата у даљем тексту.

Мирослав Крстић, Бојана Димитријевић, Гордана Николић: Емоционална ... 255

Зависна варијабла: Емоционална стабилност–нестабилност.Теоријски је одређена Ајзенковом дефиницијом ове димензије.3 Опера-

ционално је одређена нумеричком вредношћу добијеном на овој димензији на Ајзенковим упитницима (МPI и ЕPI).


Ово истраживање урађено је на узорку од 170 студената:– 85 студената са подручја Косова и Метохије и – 85 студената са подручја Србије и Црне Горе4.

СТАТИСТИЧКА ОБРАДА ПОДАТАКА

Обрада података урађена је дескриптивним статистичким методама:– израчунавање аритметичке средине, – ниво значајности разлика (т-тест).

ИСТРАЖИВАЊЕ

Како смо ово исраживање урадили Ајезенковим упитницима (МPI и ЕPI), и како смо били у могућности да поред димензије емоционалне лабилности–стабилности добијемо и пратимо резултате на димензији интроверзија–екс-траверзија, као и да све подузорке узорка истраживања као и узорка Ајзен-ковог истраживања представимо у оквиру Ајзенковог кординатног система (Бергер 2004:355), ми смо то и урадили.

АЈЗЕНК И ВАРИЈАБЛЕ ИСТРАЖИВАЊА

Ајзенк је користећи дедуктивно-хипотетички метод у свом раду дошао до три карактеристике, односно до три димензије личности, за које сматра да су поред интелигенције најосновније и најзначајније за личност, а то су:

Н – димензија емоционалне стабилности (уравнотежености) – лабил-ности (неуравнотежености) или неуротицизма,

Е – димензија екстравертности – интровертности иП – димензија чврстине, ригидности, непопустљивости или психотициз-

ма – мекоће, попустљивости.По Ајзенку ниско (Н) или емоционалну стабилност (уравнотеженост) ка-

рактеришу емоционално спорије и блаже реакције. Таква особа из сваког ста-

3 Теоријска дефиниција ове димензије биће експлицитно дата у даљем тексту.4 Контролну групу узорка чинили су студенти из Ајзенквог истраживања (студенти из

Сједињених Америчких Држава).


ња узнемирености брзо се враћа у основно емоционално стање. То је обично особа, увек сличног расположења, која се добро зна контролисати и која се не узнемирава и не брине за сваку ситницу, из чега се јасно види да је за успех у жи воту веома важна и емоционална стабилност (Eysenck 1980: 86). Високо (Е), по наводима Ајзенка, у оквиру пожељних облика понашања карактерише осо-бе добре социјабилности. То су особе које имају пуно пријатеља и које имају изражену потребу да се друже. У животу желе да искористе сваку прилику. Углавном увек имају спреман одговор на све и за све. Оптимисти су и увек нешто предузимају и раде.

АЈЗЕНКОВИ УПИТНИЦИ

Ајзенк је, на основу своје теорије личности, димензионалног приступа личности и хијерархијског модела структуре, конструисао више упитника. Ти упитници омогућавају да се нормативно одреди интензитет појединих црта личности и положај испитаника на поменутим биполарним димензијама. Ајзенк је конструисао следеће упитнике:

1. MMQ (Maudsley Medical Questionaire),2. MPI (Maudsley Personality Inventory),3. EPI (Eysenck Personality Inventory) и4. EPQ (Eysenck Personality Questionaire).

За потребе нашег истраживања користили смо два упитника и то: МPI и ЕPI.5 Упитник МPI одређује положај испитаника на поменутим биполарним димензијама: на димензији емоционалне стабилности (уравнотежености) – ла билности или неуротицизма и на димензији екстравертности – интро верт-ности. Упитник ЕPI је замена за МPI и разликује се од МPI само по томе што има додатну контролну скалу – тест понашања (Eysenck H. J, Eysenck S. B. C: 1966), тзв. скалу искрености6. Одлучили смо се за ова два упитника зато што смо прихватили Ајзенково становиште да за структуралну дијагнозу личности не треба више од две димензионалне мере. Две базичне димензије, међусобно независне, могу се представити једним класичним координатним системом. Хоризонтална координата одговара димензији интроверзије лево, а екстро вер-зији десно. Вертикална координата пресеца хоризонталну, под правим углом, где горња половина обухвата емоционалну лабилност или неуротичност, док

5 Упитник ММQ није коришћен јер је једнодимензионалан, а упитник EPQ није упо тре-бљен из разлога што га није ни Ајзенк користио у датом истраживању, као и због основане претпоставке да међу испитаницима студентима не очекујемо присуство димензије чврстине, ригидности, непопустљивости или психотицизма – мекоће, попустљивости.

6 Димензија екстраверзија – интроверзија има 24 ајтема. Димензија емоционална лабил-ност- емоционална стабилност има 24 ајтема. Скала искрености има девет ајтема.


доња половина обухвата емоционалну стабилност или нормалност. На тај на-чин упитником одређени интензитет на обе биполарне димензије довољан је да се испитаник класификује у теоријском систему, односно да се распореди у графичко поље, односно тј. у кординатни систем. Што је још важније, поје-динци или групе, према утврђеним интензитетима на основним димензијама, наћи ће се негде у овом координатном систему.

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

1. Резултат овог истраживања показује нам да не постоји повезаност из-ме ђу емоционалне лабилности и изложености младих акцидентним догађајима (десет година након рата и живота у избеглиштву). Овај резултат истраживања произилази из чињенице да су се испитаници, студенти са Косова и Метохије и студенти из Србије и Црне Горе, позиционирали у доњем десном делу Ајзен-ковог координатног система (Графикон 1)7.

7 Симбол (*) у Графикону 1. представља положај студената са Косова и Метохије, а сим-бол (О) у графикону 1. представља положај студената из Србије и Црне Горе.


2. Резултати истраживања показали су да не постоји статистички значајна разлика8 на димензији емоционална лабилност/стабилност између студената са Косова и Метохија и студената из Србије и Црне Горе.

3. Резултати истраживања показали су да не постоји статистички значајна разлика9 на димензији интроверзија/екстраверзија између студената са Косова и Метохија и студената из Србије и Црне Горе.

4. Резултати истраживања10су показали да не постоји значајна разлика на димензији емоционална лабилност/стабилност, као ни на димензији интро-верзија/екстраверзија између студената са Косова и Метохија и студената из Србије и Црне Горе, у односу на студенте који нису били изложени акцидентним догађајима (студенти из Сједињених Америчких Држава)11

8 Ниво значајности разлика (t-тест: 1.07 П 0.29).9 Ниво значајности разлика (t-тест: 0.26 П 0.79).10 Овај резултат истраживања произилази из места на коме су се испитаници нашег и Ај-

зенковог истраживања позиционирали у Ајзенковом координатном систему (Графикон 2).11 Симбол (К) у Графикону 2. представља положај студената са Косова и Метохије и из

Срб ије и Црне Горе, а симбол (А) у Графикону 2. представља положај студената из Сједињених Америчких Држава.


ДОПУНА ИСТРАЖИВАЊА

Поред обављеног основног истраживања, предвиђеног нацртом истра-жи вања, обавили смо и додатно истраживање на нашем узорку истраживања испитивањем локуса контроле. У склопу конструкта локуса контроле, који је испитиван помоћу скале самопроцене, испитивана је димензија (у континууму) интерналности/екстерналности. При чему појединци који за себе сматрају да сами могу контролисати и својим поступцима детерминисати збивања у својој околини карактеришу се као особе које имају интернални локус кон-троле. Стога интернално оријентисани појединци исходе свог понашања при-писују својим поступцима, способностима, настојањима или неким другим својим особинама. Насупрот њима, на другом крају континуума, налазе се појединци који имају екстернални локус контроле. Ови појединци контролу над исходима свог понашања приписују снагама изван себе, снагама среће, случајности, судбине или моћи других.

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА СА СКАЛЕ ЕКСТЕРНАЛНОСТИ ЛОКУСА КОНТРОЛЕ

Резултати са ове скале самопроцене недвосмислено показују да су испи-тивани студенти нашег узорка истраживања интернално оријентисани поје-динци.

ЗАКЉУЧАК

Најважнији резултати у вези основног истраживања и допунског истра-живања гласе:

1. адолесценти су, сада студенти са подручја Косова и Метохије и Србије и Црне Горе, који су преживели рат и избеглиштво пронашли добре механизме проактивног превладавања поменутих акцидентних догађаја;

2. испитаници узорка истраживања очигледно су захваљујући својим по-тенцијалима за превладавање екситације односно инхибиције у централном нервном систему, генералној самоефикасности, тј. интерналном локусу конт-роле, присутној нади и реалном оптимизму, успели да превладају акцидентне догађаје и да се усмере ка будућности или ка неком задатку у будућности, у томе им је свакако помогло и то што млади имају кратку прошлост и дугачку будућност у коју и поред свих недаћа улазе са доста вере и наде;

3. добијени резултати истраживања посредно указују и на податак да по-ред тога што рана и снажна патња могу бити узрок трајног бола, често могу бити и плодно тло за раст и развој.


4. и на крају, ово истраживање и наше искуство показало је и потврдило да је овај простор и да су људи (млади) на овим просторима, и поред свих про-блема и тешкоћа, простор на коме није и неће бити заустављен раст и развој.


Berger, Josip – Psihodijagnostika (metod procene ličnosti i ponašanja), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beogred, 2004.

Eysenck H. J. – Upotreba i zloupotreba psihologije, Naprijed, Zagreb, 1980.Eysenck H. J., Eysenck S. B. C., Eysenck personality inventory, London, 1966.

Мирослав КрстићКосовска Митровица, СрбијаБојана ДимитријевићНиш, СрбијаГордана НиколићНиш, Србија

EMOTIONAL LABILITY/STABILITY OF ADOLESCENTS AT KOSOVO AND METOHIJA TEN YEARS AFTER NATO BOMBING AND EXILE

Summary

Th is study gives us an answer at question how much did war and exile have eff ect on emotional instability - stability in young people, ten years aft er traumat-ic events. Th e answer at our question is that adolescents, university students now, founded good proactive coping mechanismes of accidental events we mentioned before. Good proactive coping mechanismes they developed thanks to their own potentials for overcoming of excitation or inhibition of central nervous system, gen-eral self-effi cacy, ie. internal Locus of control, present hope and realistic optimism and orientation toward future. Th is study confi rmed that young people living at those areas are individuals with continuing personal grow and developement.

Key wards: crisis (war, exile), adolescense, emotional instability/stability, intro-version-extraversion, locus of control, need for sense (hope, optimism).

УДК 159.923.072–057.84:316.48(497.115)

Јелена МинићКосовска Митровица, СрбијаДушан РанђеловићКосовска Митровица, СрбијаДрагана СтанојевићКосовска Митровица, Србија

ОСЕЋАЈ КОХЕРЕНТНОСТИ, САМОПОШТОВАЊЕ И ПРОАКТИВНО ПРЕВЛАДАВАЊЕ СРЕДЊОШКОЛАЦА У

УСЛОВИМА ДРУШТВЕНЕ КРИЗЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Полазећи од салутогеног модела здравља Арона Антоновског и Шварце-ровог и Тибоовог гледишта о проактивном превладавању, у раду се емпиријс-ки утврђивала повезаност између осећаја кохерентности и самопоштовања, као и могућности предвиђања степена проактивног превладавања на основу поменутих варијабли. На узорку од 476 средњошколаца, из различитих дело-ва Косова и Метохије, потврђена је хипотеза о позитивној корелацији између осећаја кохерентности и самопоштовања. Ове варијабле показале су се као могући значајни предиктори проактивног превладавања. Нађена је и стати-тички значајна разлика у степену изражености осећаја кохерентности, само-поштовања и проактивног превладавања, с обзиром на контролне варијабле (пол, место сталног боравка, ред рођења).

Кључне речи: осећај кохерентности, самопоштовање, проактивно превла-давање.

УВОД

Последења деценија XX века за становнике на територији Косова и Мето-хије обележена је бројним ратним и послератним збивањима, као и кризама у различитим сферама друштвеног живота (егзистенцијалној, економској, пра-в ној и политичкој, кризи вредносног система…). Најосетљивију групу ста нов-


ника са подручја која су погођена ратним и послератним збивањима предста-вљају деца и адолесценти. Одрастање, индивидуалне кризе, промене и неу спеси чине саставни део развоја сваког појединца. Ериксон (Erikson, 1976, 1994) је један од научника који велики значај придаје развојној кризи, нарочито изра-женој у периоду адолесценције. У том периоду дешавају се бројне промене у различитим аспектима: формира се идентитет, преиспитују системи вреднос-ти, преламају проблеми и лоша решења из претходних развојних фаза (Влај-ковић, 1992), личност адолесцената је у развоју, а механизми превазилажења стреса још увек недовољно развијени.

Одрастање у условима друштвене кризе и изложеност различитим стре-сорима, као што су рат, послератна друштвена криза, лоши материјални усло-ви породице, затим различити облици насиља и сл. може утицати на психо-физичко стање адолесцената који одрастају на територији Косова и Метохије, као и на њихово целокупно функционисање.

Поставља се питање како се адолесценти средњошколског узраста боре са комбинацијом индивидуалних и друштвених криза? Тачније, којим ресур-сима располажу адолесценти средњошколског узраста? Који су то позитивни фактори одрастања на територији Косова и Метохије који помажу адолесцен-тима да очувају психичко здравље и повећају капацитете за будуће животне изазове, сачувају веру у себе, наду и оптимизам? Који ресурси помажу адо-лесцентима да мисле конструктивно, доживе себе као ефикасну особу и пла-нирају акције за унапређење квалитета сопственог живота, за лични раст и развој? Да ли у проблемима адолесценти виде изазове и шансу за напредак; да ли разумеју свет који их окружује; сматрају ли га савладивим и смисленим?

ПРОБЛЕМ И ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Предмет спроведеног истраживања јесте утицај одрастања средњошкола-ца неалбанске националности у послератном окружењу и у условима друшт-вене кризе (која захвата све сфере живота и траје од 1999. године) на осећај кохерентности, самопоштовање и проактивно превладавање. Нагласак у раду је на факторима здравља, ресусрима који помажу развој средњошколаца на Косову и Метохији у условима друштвене кризе. Рад је салутогено оријенти-сан, фокусиран на осећај кохерентности, као централни ресурс превладавања животног стреса. Салутогени приступ изражен је кроз примену Салутогеног модела здравља или модела осећаја кохерентности. Овај приступ, тј. модел здравља, добар је теоријски оквир за промоцију здравља и трагање за факто-рима здравља становништва широм света (Lindström, Eriksson, 2006).

Осећај кохерентности је централни појам салутогеног модела здравља и представља животну оријентацију личности, глобално уверење, веровање или поглед, које појединац има о себи и свету око себе. Осећај кохерентности

Јелена Минић, Душан Ранђеловић, Драгана Станојевић: Осећај ... 263

утиче на очување здравља и на положај који сваки појединац заузима на кон-тинуму здравље – болест. Осећај кохерентности представља неку врсту ресур-са, капацитета или снаге за суочавање са различитим стресорима. Појединци који имају јак осећај кохерентности отпорнији су на стрес, али и истрајнији у испуњавању различитих захтева, остваривању сопствених планова...

Један од важних ресурса отпорности јесте и самопоштовање. Особе са већим самопоштовањем процењују ситуације као мање стресне и угрожава-јуће. Такође, oсобе са високим самопоштовањем више верују у сопствене спо-собности, имају осећај контроле над ситуацијама које им се дешавају и одли-кује их оптимизам (Lazarus, према Влајковић, 1992). Зотовић (Зотовић, 1999) наводи да деца и адолесценти са вишим самопоштовањем имају мањи број симптома поремећаја менталног здравља, који су у вези са преживљеним тра-уматским стресом.

Проактивно превладавање дефинише се као „напор да се изграде опште снаге које олакшавају прелаз ка изазовним циљевима и личном расту“ (Schwa-rzer & Taubert, 2002). Особа види ризике, захтеве и прилике у далекој будућ-ности, али их притом не процењује као ризик, губитак или претњу, већ као иза зове.

Општи циљ истраживања јесте, испитати да ли постоји статистички зна чајна корелација између осећаја кохерентности и самопоштовања, као и да ли се на основу вредности ових варијабли може предвиђати проактивно пре-владавање на узорку средњошколаца неалбанске националности са Косова и Метохије.

Задаци истраживања јесу:– утврдити да ли постоји статистички значајна корелација између осећаја

кохерентности и самопоштовања код средњошколаца неалбанске национал-ности са Косова и Метохије;

– утврдити да ли се на основу вредности осећаја кохерентности и само-поштовања може предвиђати степен проактивног превладавања код средњо-школаца неалбанске националности са Косова и Метохије;

– утврдити да ли постоје статистички значајне разлике у степену изра-жености главних варијабли (осећаја кохерентности, самопоштовања и проак-тивног превладавања) с обзиром на контролне варијабле (пол, место сталног боравка и ред рођења испитаника).

ОПШТА МЕТОДА ОРГАНИЗОВАЊА ИСТРАЖИВАЊА

Спроведено је истраживање неексперименталног типа, са укупно шест варијабли, од којих су два варијабле третиране као независне, једнa као завис-на и три као контролне варијабле.


ИНСТРУМЕНТИ

У истраживању су коришћени следећи инструменти: Скала осећаја кохе-рентности (Antonovsky, 1987), Скала самопоштовања (Rozenberg, 1979), Скала проактивног преваладавања (Greenglass, Schwarzer и остали, 1999) и Упитник социо-демографских података (конструисан за потребе истраживања с циљем прикупљања основних података о испитанику).

ВАРИЈАБЛЕ

Као независне варијабле у истраживању третирани су осећај кохерент-ности и самопоштовање.

Осећај кохерентности се дефинише као „глобална оријентација која из-ражава меру у којој неко искуство има обухватно, трајно, а ипак динамичко осећање поверења: 1) да су стимулуси који током живота проистичу из ње-гових унутрашњих и спољашњих окружења структурисани, предвидљиви и објашњиви; 2) да располаже ресурсима помоћу којих ће се изаћи на крај са за-хтевима које му стимулуси постављају; 3) да су ти захтеви „изазови, вредни улагања и ангажовања“.1

Самопоштовање се дефинише као став према самом себи, самовредно-вање сопствених могућности за суочавање са проблемима. По мишљењу Ан-тоновског (Antonovsky, 1985) самопоштовање је један од ресурса који гради јак осећај кохерентности. Високо самопоштовање је, такође, и један од најбољих индикатора стабилног менталног здравља појединца (Тодоровић, 2002).

Зависна варијабла у истраживању јесте проактивно превладавање. Пре-ма Шварцеру, проактивно превладавање представља напоре да се изграде оп–ште снаге које олакшавају прелаз ка изазовним циљевима и личном расту; особа види ризике, захтеве и прилике у далекој будућности, али их притом не процењује као штету, губитак или претњу, већ као изазове (Schwarzer, 2002). Проактивно превладавање се не односи више на контролу и сналажење у си-туацији ризика, већ на управљање циљевима. Проактивна особа није реак-тивна, већ усмерена на то да планирањем и отпочињањем конструктивних акција створи прилике за лични раст и развој. Особа са развијеним вешти-нама проактивног превладавања, тежи бољем квалитету сопственог живота и налажењу ресурса и компетенција које ће јој омогућити сигуран напредак и квалитет функционисања. Напори ка изградњи бољих услова живота пред-стављају прилику да се живот учини смисленим и сврховитим, а личне снаге обогате новим и ефикаснијим снагама.

Контролне варијабле у истражиавњу јесу: пол, место сталног боравка, ред рођења.

1 Божин, А.А.( 2001): Личност и стрес – Осећај кохерентности и pревладавање стреса у условима друштвене кризе. Вршац: Виша школа zа образовање васpитача. стр. 49.


ОПЕРАЦИОНАЛИЗАЦИЈА ВАРИЈАБЛИ

Осећај кохерентности се операционализује скором на Скали осећаја ко-херентности (Antonovsky, 1987). Скала садржи 29 ставки на које испитаник одговара заокруживањем одговарајућег броја (од 1 до 7) који најбоље изража-ва његов осећај кохерентности. Скала осећаја кохерентности прилагођена је узрасту средњошколаца, као и нашој популацији, добрих је метријских карак-теристика и коришћена је на узорку адолесцената средњошколског узраста (Божин, 2001; Божин, 2004; Тошић-Поповић, 2006; Минић, 2009). Самопош-товање се операционализује скором на Скали самопоштовања (Rozenberg, 1979). Скала садржи 10 ставки на које испитаник одговара заокруживањем броја од 1 до 7, означавајући на тај начин у којој мери се слаже са наведеним тврдњама. Проактивно превладавање се операционализује преко Скале про-активног превладавања (Greenglass, Schwarzer и остали, 1999), која је саставни део Инвентара проактивног превладавања. Скала проактивног превладавања преведена је на српски језик (Ђорђевић, 2009; Greenglass, 2006), коришћена је у истраживању на ученицима завршних разреда средње школе (Станојевић, 2008; Ђорђевић, 2009); том приликом је добијена мера релијабилности α = 74. Скала проактивног превладавања, која се још назива и Проактивно пре вла-давање у ужем смислу, састоји се из 14 ајтема. У оригиналној скали, одговори на ајтеме дају се на четворостепеној скали, у овом истраживању, испитаници дају одговоре на седмостепеној скали.

ХИПОТЕЗЕ

У раду су формулисане једна општа, три посебне и три појединачне хи-потезе.

Општа хипотеза гласи:

Постоји повезаност између јачине осећаја кохерентности и самопошто-вања, и на основу њихових вредности може се вршити предвиђање проактив-ног превладавања код средњошколаца са Косова и Метохије.

Посебне хипотезе гласе:– Постоји статистички значајна позитивна корелација између осећаја ко-

херентности и самопоштовања код средњошколаца. Очекује се да ће средњо-школци са Косова и Метохије са већим самопоштовањем, имати јачи осећај кохерентности у односу на средњошколце са мањим самопоштовањем.

– Осећај кохерентности и самопоштовање могу бити значајни предиктори проактивног превладавања. Очекује се да ће средњошколци са јачим осећајем кохерентности и већим самопоштовањем имати и већи степен проактивног превладавања.


– Постоје статистички значајне разлике у степену изражености главних варијабли (осећај кохерентности, самопоштовање и проактивно превладавање) с обзиром на контролне варијабле (пол, место сталног боравка и ред рођења).

Из ове хипотезе произилази неколико појединачних хипотеза:– Средњошколци са Косова и Метохије мушког пола имају јачи осећај ко-

херентности, виши ниво самопоштовања и већи степен проактивног превла-давања у односу на средњошколце женског пола.

– Средњошколци из северног дела Косовске Митровице и северног дела Косова и Метохије имају јачи осећај кохерентности, виши ниво самопошто-вања и већи степен проактивног превладавања у односу на средњошколце из српских енклава на Косову и Метохији.

– Средњошколци са Косова и Метохије, који су прворођени, имају јачи осећај кохерентности, виши ниво самопоштовања и већи степен проактивног превладавања него средњошколци који су другорођени, трећерођени итд.

ТЕХНИКЕ ОБРАДЕ ПОДАТАКА

При обради података коришћене су следеће статистичке технике: Де-скриптивна статистика (аритметичке средине, стандардне девијације, фрек-венце, проценат) и Статистика закључивања (Пирсонов коефицијент корела-ције, t-тест, АНОВА и мултипла регресиона анализа).

УЗОРАК

У истраживању је учествовало 476 средњошколаца из различитих делова Косова и Метохије. Испитани су средњошколци неалбанске националности (српске, црногорске, муслиманске...) из срских енклава, из северног дела Ко-сова и Метохије и из северног дела Косовске Митровице (у ком претежно жи-ви становништво српске националности). Узорак су чинили ученици оба пола и сва четири разреда, узраста од 14 до 19 година који похађају школе које раде по плану и програму Републике Србије (ученици гимназије, средње техничке, медицинске и економске школе). Полна структура испитаника у узорку при-казана је у Прилогу I (Графикон 1).

Графикон 1: Полна структура испитаника


У узорку је нешто више испитаника женског пола, највећи број има 16 година (126- оро), затим у највећем проценту (193,41 %) испитаници похађају средњу техничку школу. Највећи број испитаника иде у први разред (128-оро) и живи у српским енклавама на Косову и Метохији (њих 237).

РЕЗУЛТАТИ

1. Степен изражености основних варијабли истраживања (дескриптивна статистика) и поузданост коришћених инструмената

На основу добијених резултата приказаних у Прилогу II (Табела 1) може-мо уочити да је поузданост (вредност Krombah alfe) коришћених инструме-ната задовољавајућа, тј. изнад доње границе поузданости 0,70 (Фајгељ, 2003). При чему је најбоља поузданост Скале осећаја кохерентности (посматране као целина). На основу добијених података можемо уочити да: испитанци имају претежно средњу јачину осећаја кохерентности, веће самопоштовање и већи степен проактивног превладавања у односу на просечне вредности.

Табела 1. Дескриптивна статистика и поузданост коришћених инструмената

Скала Бр.ставки Н АС СД Кромах

Сок 29 476 129,830 23,201 0,803

СС 10 476 51,360 10,187 0,779

СПП 14 476 66,994 11,465 0,727

Легенда: СОК- Скала осећаја кохерентности, СС- Скалa самопоштовања, СПП- Скала проактивног превладавања.

2. Повезаност основних варијабли истраживања

Ради утврђивања повезаности основних варијабли у истраживању: осећаја кохерентности, самопоштовања и проактивног превладавања, коришћен је Пирсонов коефицијент корелације.

У Прилогу III (табела 2) приказане су резулатати корелационе анализе осећаја кохерентности, самопоштовања и проактивног превладавања

На основу добијених резултата можемо уочити да постоји статистички значајна ниска (Дрaгићевић, 2002) позитивна корелација осећаја кохерентности и самопоштовања (r = 0.327, p < 0.01), као и између осећаја кохерентности


и проактивног превладавања (r = 0.346, p < 0.01). Такође, постоји позитивна статистички значајна корелација средњег интензитета (Драгићевић, 2002) између самопоштовања и проактивног превладавања (r = 0.500, p < 0.01).

Табела 2. Kорелација осећаја кохерентности, сампоштовања и проактивног превладавања (Пирсонов коефицијент корелације)

Самопоштовање Проактивно превладавање

Осећај кохерентности ,327(**) ,346(**)

Самопоштовање ,500(**)

** корелација значајна на нивоу p < 0,01

Ради утврђивања могућности предикције степена проактивног превла-давања, на основу вредности осећаја кохерентности и самопоштовања, ко-ришћена је мултипла регресиона анализа, која објашњава у којој се мери проактивно превладавање код средњошколаца може предвидети на основу осећаја кохерентности и самопоштовања. У Прилогу IV (Табела 3) налазе се ре зултати мултипле регресионе анализе.

Табела 3. Мултипла регресиона анализа: осећај кохерентности и самопоштовања као предиктори проактивног превладавања (Enter postupak)

ПредикториКритеријум: Проактивно превладавање

Beta (β) Sig. Сажетак модела

ОK 0,205 0.00 R = 0.536**R2 = 0.287**Sig. = 0.000S 0,433 0.00

** p< 0.01Легенда: Beta(β)- стандардизовани регресиони коефицијент; R- коефицијент мултипле корелације; R2 – коефицијент мултипле детерминације; ОK- осећај кохерентности, S-

самопоштовање

На основу добијених резултата можемо уочити да се ниво проактивног превладавања код испитаника може предвидети на основу стеpена изражености осећаја кохерентности и самопоштовања. Kао значајнији предиктор (већи стеpен повезаности са критеријумом) показало се самопоштовање (β = 0,433, p < 0.01 ). Величина и смер регресионих коефицијената указују на то да, што особа има виши резултат на скалама осећаја кохерентности и самопоштовања


(тј. јачи осећај кохерентности и виши ниво самопоштовања) то ће имати и више скорове на скали проактивног превладавања, тј. већи степен проактивног превладавања.

3. Разлике у степену изражености основних варијабли истраживања с обзиром на контролне варијабле

Kако би утврдили да ли постоје статистички значајне разлике у стеpе-ну изражености основних варијабли (осећај кохерентности, самопоштовање, проактивно превладавање) с обзиром на контролне варијабле (пол, место сталног боравка и ред рођења) коришћене су технике t-тест и универијантна анализа варијансе (АНОВА). У Прилогу V (Табела 4) приказани су резултати t- теста.

Табела 4. Разлике у стеpену изражености осећaja кохерентности и самопоштовања с обзиром на пол

Pol N AS SD t df Sig

ОK1 228 133,21 22,529

3,071** 474 ,0022 248 126,73 23,420

S1 228 50,26 10,462

-2,261* 474 ,0242 248 52,36 9,841

** p< 0.01; *p<0.05Легенда: ОK- осећај кохерентности, S- самопоштовање

На основу добијених резултата можемо уочити да постоји статистички значајна разлика у нивоу изражености осећаја кохерентности и самопоштовања код испитаника мушког и женског пола, а не постоји у нивоу изражености проактивног превладавања (стога и није приказана у табели). Средњошколци имају јачи осећај кохерентности у односу на своје вршњакиње (t-тест је значајан на нивоу 0.01), док је код испитаника женског пола израженије самопоштовање (t-тест је значајан на нивоу 0.05).

У Прилогу VI (Табела 5) налазе се разултати анализе варијансе осећaja кохерентности и самопоштовања с обзиром на место сталног боравка.


Табела 5. Значајност разлика у степену изражености осећaja кохерентности и самопоштовања с обзиром на место сталног боравка

Место боравка N AS SD df F Sig.

OK

Српске енклаве 237 126,24 24,019 Between Groups 2

5,783 0,003**

Северни део 134 133,13 20,202 Within Groups 473

Северни део К. Митровице 105 133,73 23,848

Total 475УКУПНО 476 129,83 23,201

S

Српске енклаве 237 51,86 10,160 Between Groups 2

7,593 0,001**

Северни део Космета 134 48,70 9,751 Within

Groups 473

Северни део К.Митровице 105 53,60 10,166

Total 475УКУПНО 476 51,36 10,187

** p< 0.01;Легенда: ОK- осећај кохерентности, S- самопоштовање.

На основу добијених резултата може се уочити да постоји статистички значајна разлика у нивоу изражености осећаја кохерентности, као и у нивоу изражености самопоштовања с обзиром на место сталног боравка испитани-ка, а не постоји у нивоу изражености проактивног превладавања (стога и није приказана у табели). F тест се за обе варијабле (осећај кохерентности и само-поштовање) показао значајним на нивоу 0.01.

Да би се утврдило између којих група постоји статистички значајна раз-лика, спроведена је post hoc анализа, помоћу LSD testa. Добијени резултати показују да постоје статистички значајне разлике у степену изражености осећаја кохерентности између испитаника који живе у српским енклавама на Kосову и Метохији и оних који живе у другим деловима Kосова и Метохије (северни део Косова и Метохије и северни део Kосовске Митровице). Наиме, средњошколци из српских енклава на Kосову и Метохији, у односу на остале испитанике, имају статистички значајно слабији осећај кохерентности (p < 0.01). Такође, утврђено је да постоје статистички значајне разлике у степену изражености самопоштовања између средњошколаца који живе у српским


енклавама и средњошколаца који живе у северном делу Kосова и Метохије. Испитаници из српских енклава имају статистички значајно веће самопошто-вање од испитаника из северних делова Kосова и Метохије. Такође, код сре-дњошколаца из северног дела Kосовске Митровице самопоштовање је статис-тички значајно веће у односу њихових вршњака из северног дела Kосова и Ме тохије (p< 0.01).

За утврђивање значајности разлике у степену изражености основних ва-ријабли (осећај кохерентности, самопоштовање, проактивно превладавање) с обзиром на ред рођења, коришћен је t-тест за независне узорке. У Прилогу VII (Табела 6) приказани су резултати t-теста.

Табела 6. Разлике у степену изражености осећаја кохерентности с обзиром на ред рођења

Варијабле Ред рођења12 N AS SD t df Sig

ОKпрворођено 207 132,41 23,711

2,133* 474 ,033другорођено 269 127,85 22,646

*p<0.05

На основу добијених резултата можемо уочити да постоје статистички значајне разлике у нивоу изражености осећаја кохерентности између испи-таника који су прворођени и испитаника који су другорођени, трећерођени итд ... Наиме, јачи је осећај кохерентности код средњошколаца који су прворођени у односу на оне који су другорођени (t-тест је значајан на нивоу 0.05). Што се тиче самопоштовања и проактивног превладавања, нису нађене статистички значајне разлике у нивоу изражености с обзиром на ред рођења (стога и нису приказани у табели).

ДИСKУСИЈА

Добијени резултати омогућили су да се одговори на главно истраживач-ко питање: да ли и којим ресурсима располажу адолесценти средњошколског узраста неалбанске националности са Kосова и Метохије, тј. који то чини-оци оснажују њихово здравље. Резултати о степену изражености осећаја ко-херентности, самопоштовања и проактивног превладавања говоре у прилог претпоставци да средњошколци на Косову и Метохији и поред тешких, стре-согених и за развој неповољних друштвених услова још увек имају довољно унутрашњих снага и спремности да се суоче са животним изазовима. Средња јачина осећаја кохерентности, веће самопоштовање и већи степен проактив-


ног превладавања у односу на просечне вредности, могу да буду добра подло-га за оптимистички став у погледу будућности средњошколаца на овом трус-ном и нестабилном поднебљу.

У погледу повезаности основних варијабли истраживања, потврђена је хипотеза о позитивној повезаности осећаја кохерентности и самопоштовања. Средњошколци са јачим осећајем кохерентности имају и већи степен само-поштовања, што говоре и резултати неких истраживања (Pallant & Lea, 2002; Минић, 2009). Повезаност ове две варијабле је очекивана јер је један од ресурса који гради јак осећај кохерентности, веће самопоштовање (Antonovsky, 1985). Резултати говоре и у прилог хипотези о позитивној корелацији са проактивним превладавањем. Чак се на основу јачине осећаја кохерентности и нивоа само-поштовања донекле може предвиђати у ком ће степену средњошколци при-мењивати проактивно превладавање. Проактивно превладавање позитивно повезано са осећајем кохерентности (r = 0.327). Овакав резултат се може сма-трати сасвим логичним уколико се осврнемо на дефиниције наведених појмова које су дате у претходном тексту. Проактивно превладавање подразумева ви-ђење будућности као изазовне и пуне потенцијала за лични раст и развој, а се бе као одговорне и довољно компетентне особе да тим изазовима и при ли-кама изађе у сусрет. Исто тако, и осећај кохерентности, поред веровања особе да су стимулуси који током живота проистичу из његових унутрашњих и спољашњих окружења структурисани, предвидљиви и објашњиви, подразумева и поверење у сопствене ресурсе и доживљавање будућих захтева као вредних изазова.

Корелација проактивног превладавања и самопоштовања је још виша (r = 0.500). Овај резултат се може сматрати очекиваним, нарочито ако запазимо да самопоштовање подразумева и самовредновање сопствених могућности за суочавање са проблемима. Још један податак иде у прилог овој тврдњи, а он се односи на одређење појмова самопоштовања и генералне самоефикасности, која има приближно једнаку повезаност са проактивним превладавањем (r = 0.583, Ђорђевић, 2009), као што је има самопоштовање. Наиме, генерална самоефикасност односи се на широк и стабилан осећај личне компетентности особе да се ефикасно суочи са различитим стресним ситуацијама (Schwarzer & Taubert, 2002). Видимо да су ови појмови међусобно слични и да их је на ос-нову предложених дефиниција тешко разликовати, а генерална самоефикас-ност се у светској и домаћој литератури (Schwarzer & Taubert, 2002; Ђорђевић, 2009) често помиње као најзначајнији предиктор проактивног превладавања. Предиктори који су постулирани у овом истраживању, осећај кохерентности и самопоштовање, одређују око 29% варијансе проактивног превладавања.

Степен проактивног превладавања испитаника не разликује се значајно код испитаника различитог пола. Овакав резултат је добијен и у неким ра ни-јим истраживањима (Ђорђевић, 2009). Исти резултат добили смо и када је у питању место сталног боравка и ред рођења испитаника. Ови резултати би се


могли објаснити неким тврдњама да проактивно превладавање више зависи од дејства унутрашњих фактора, као што су црте и друге одлике личности (Greenglass, 2002; Станојевић, 2008), него од спољашњих фактора.

Делимично је потврђена и хипотеза о разлици у степену изражености ос-новних варијабли с обзиром на пол, место сталног боравка и ред рођења. Податак да средњошколци мушког пола имају јачи осећај кохерентности у односу на своје вршњакиње се можда може објаснити патријархалношћу сре-дине у којој ови млади људи живе и очекивањима која средина има о мушком полу као јачем и издржљивијем. Такође, овај податак се може објаснити и чи-њеницом да су припадници мушког пола мање осетљиви у другој декади жи-вота од девојака, као и тиме да многа истраживања показују да су девојчице осетљивије на стрес (Gibbs, Yule, Lonigan i sar., Pynoos, према Зотовић, 2005). Док се објашњење за мањи ниво самопоштовања код испитаника мушког пола може пронаћи у карактеристикама развојног периода, у ком се самим својим узрастом налазе, и који обележава пре свега криза идентитета (према, Eriskon, 1994).

Разлике у јачини осећаја кохерености код испитаника у односу на место боравка, могу се објаснити чињеницом да на осећај кохерентности нарочито утичу чиниоци из спољашње средине, тј. што је средина неповољнија и стре-согенија за појединца то је и осећај кохерентности слабији. Отуда испитаници који живе у српским енклавама имају најслабији осећај кохерентности. Док се већи ниво самопоштовања у односу на вршњаке са севера Косова и Метохије можда може објаснити „мисијом“ који ови млади људи имају у својим сре ди-нама, а то је опстати и остати на својим вековним огњиштима. Средњошколци из северног дела Косовске Митровице живе у знатно повољнијим условима живота и у граду који за српско становништво ових подручја представља ад-ми нистративни, културни, универзитетски центар..., па се отуда чини оче ки-ваним и разумљивим резултат да они имају најачи осећај кохерентности и највећи ниво самопоштовања у односу на остале. Јачи осећај кохерентности код прворођених средњошколаца у односу на оне који то нису, могао би се објаснити парентификацијом прворођене деце. Парентификована деца пре-узимају једним делом улоге својих родитеља (Бурнхам, 1988) и од њих „среди-на“ очекује да буду спремнији да адекватно одреагују у стресним ситацијама.

ЗАKЉУЧАK

Средњошколаци неалбанске националности са Kосова и Метохије распо-лажу ресурсима за напредак и даљи развој, а то су средња јачина осећаја ко-херентности, веће самопоштовање и већи степен проактивног превладавања у односу на просечне вредности. Резултати су охрабрујући и могу се сматрати ресурсом и неком врстом „снаге“, за суочавање са различитим стресорима.


Резултати могу делимично да нам укажу и да ментално здравље средњошко-лаца неалбанске националнсоти са Косова и Метохије, посматраних у контек-сту друштвене кризе која траје више од једне деценије, има добру основу за оснаживање у неком будућем развојном периоду. Испитани средњошколци разумеју свет који их окружује, сматрају га савладивим, у њему виде смисао свог постојања и живота; верују у своје способности и позитивно вреднују и оцењују себе. Проблеме и препреке процењују као изазове и у њима виде подстрек за даљи развој и напредак.


Antonovsky, A. (1985), Health, stress, and Coping. London: Jossey- Basss Publi-shers.

Antonovsky, A. (1987), Unraveling the Mystery of Health, How People ManageStress and Stay Well. London: Jossey- Basss Publishers.Божин, А. (2001), Личност и стрес- Осећај кохерентности и превладава-

ње стреса у условима друштвене кризе. Вршац: Виша школа за образовање ва спитача.

Божин, А. (2004), Осећај кохерентности у кризним и стабилним периоди-ма развоја. Необјављен дипломски рад, Београд: Одсек за психологију Фило-зофског факлтета у Београду.

Burnham, B.J. (1988), Family therapy-First steps towards a Systemic Approach.London: Routledge.

Влајковић, Ј. (1992), Психологија и психопатологија кризе. Докторска ди-сертација. Београд: Филозофски факултет.

Greenglass E., Schwarzer R., Jakubiec D., Fiksenbaum L., Taubert S. (1999). Th e Proactive Coping Inventory (PCI): A Multidimensional Research Instrument, Rad predstavljen na 20. Međunarodnoj konferenciji Друштва за истраживање о стреса и анксиозности (STAR), Krakov, Poljska.

Драгићевић, Ч. (2002), Статистика zа психологе – са збирком задатака. Београд: Центар zа примењену психологију.

Ђорђевић, Д. (2009), Проактивно превладавање животних ситуација код младих српске националности на Косову и Метохији: ресурси и исходи. Не-објављен магистарски рад.

Ериксон, Е. (1976), Омладина, криза, идентификација. Титоград: Победа.Erikson, E. (1994), Identity and the Life Cycle.W.W.Norton & Company, Inc.Зотовић, М. (1999), Ратни стрес. Постоје ли отпорна деца? Београд: За-

ду жбина Андрејевић.


Зотовић, М. (2005), ПТСП и депресивност после НАТО бомбардовања: Чиниоци индивидуалних разлика у реаговању на стрес. Психологија, Вол.38 (1), 93–105.

Lindström, B., Eriksson, M.(2006).Contextualizing salutogenesis and Antonov-sky in public health development. www.heapro.oxfordjournals.org/cgi/content/ab-stract/21/3/238.

Минић, Ј. (2009).Осећај кохерентности код средњошколаца неалбанске националности на Косову и Метохији. Необјављен магистарски рад.

Pallant, J., Lea, L. (2002), Sense of coherence, well-being, coping and personal-ity factors:further evaluation of the sense of coherence scale. www.elsevier.com/wps/fi nd/journaldescription.cws_home/603/authorinstructions.

Rosenberg, M. (1979): Conceiving the self. New York: Basic Books. Todorović, J. (2002), Relation between the emotional confl icts and self-concept

amnog adolescents. Facta Universitatis, Vol.2,No 9.str. 259–269. Тошић-Поповић, Т. (2006), Стрес и осјећање кохерентности код адолес-

цента који су расли у ратном окружењу. Необјављен магистраски рад. Београд: Одсек zа психологију Филозофског факултета у Београду.

Станојевић, Д. (2008), Однос структуре личности и проактивног превла-давања, 56. Научно-стручни скуп психолога Србије, Књига резимеа.

Schwarzer, R., Taubert, S. (2002),, Tenacious goal pursuits and striving toward personal growth: Proactive coping. U Frydenberg E. (Ed.), Beyond coping: Meeting goals, visions and challenges (pp. 19-35), London: Oxford University Press.

Фајгељ, С. (2003), Психометрија – метод и теорије психолошког мерења. Београд: Центар за примењену психологију.


Јелена МинићКосовска Митровица, СрбијаДушан РанђеловићКосовска Митровица, СрбијаДрагана СтанојевићКосовска Митровица, Србија

THE SENSE OF COHERENCE, SELFESTEEM AND PROACTIVE COPING WITH HIGH SCHOOL STUDENTS UNDER SOCIAL CRISIS

CONDITIONS IN KOSOVO AND METOHIASummary

Salutogenic model of health or a model of the sense of coherence by Aron An-tonovsky is a starting theoretical basis of the research. Th e focus of this work is on health factors, resources that support development and growth of high school students in Kosovo and Metohia under social crisis conditions, as well as proactive coping as “ an eff ort to build up general resources that facilitate promotion toward challenging goals and personal growth“ (Schwarzer & Taubert, 2002:9). Th e aim of this research was to examine whether there was a statistically signifi cant correla-tion between the sense of coherence and self-esteem, as well as whether proactive coping of examinees could be anticipated based on the values of these variables. Th e basic assumption was that there was a correlation between the intensity of the sense of coherence and self-esteem, and that, based on these anticipations, proac-tive coping with high school students in Kosovo and Metohia could be anticipated. Diff erences in signifi cance of basic variables in terms of sex, permanent residence and order of birth of examinees were also observed. Th e sample included 476 high school students from diff erent parts of Kosovo and Metohia. Th e following instru-ments were used: Sense of coherence scale (Antonovsky, 1988), Self-esteem scale (Rozenberg, 1965, 1979), Proactive coping scale (Greenglass et alia, 1999) and a Socio-demographic questionnaire (created for the research). Statistical data pro-cessing encompassed descriptive statistics, correlation analysis, t-test, variance analysis and multiple regression analysis. Th e results indicated the following: there was a statistically signifi cant positive correlation between self-esteem and sense of coherence and these variables could be important predictors of proactive coping (explained by 28% of total variance); in addition, boys had a stronger sense of co-herence, but less self-esteem than girls; high school students who lived in Serbian enclaves (Gračanica and Štrpce) had the weakest sense of coherence, however, they had higher self-esteem than high school students in the north of Kosovo and Meto-hia; high school students from Kosovska Mitrovica had the greatest self-esteem and the strongest sense of coherence.

Key words: sense of coherence, self-esteem, proactive coping

УДК 364–785.22/.24:061.2(497.11)

Гордана НиколићНиш, СрбијаМирослав КрстићКосовска Митровица, СрбијаБојана ДимитријевићНиш, Србија

ПРИНЦИПИ ПСИХОСОЦИЈАЛНЕ ПОМОЋИ РАСЕЉЕНИМ И ИЗБЕГЛИМ ЛИЦИМА

НАШЕ ИСКУСТВО

Психосоцијална траума у рату узроковала је тешкоће адаптације избеглих лица, расељених лица али и домаћег становништва. Након рата 1999. године невладина организација ИАН била је ангажована у психосоцијалном збри-њавању трауматизованих.

Наша искуства односе се на рад у колективним центрима и индиви ду ал-ном психосоцијалном саветовању расељених са Косова. Групни рад се одвијао у Колективним центрима, једном недељно. Емотивна патња, губитак, оси-ромашење и тешкоће живота у новој средини биле су главне теме. Индиви ду-ално смо третирали особе са анксиозно-депресивним реактивним стањима а 10% њих имало је посттрауматски поремећај.

Психолошка подршка у превазилажењу негативних емоција и искустава значајна је за даље самоангажовање и бољу адаптацију на нове услове.

Кључне речи: психосоцијално саветовање, групно саветовање, индиви ду-ално саветовање.

Људи који пролазе кроз велике живитне промене и трауме имају пот ребе за помоћ у материјалном здравственом и психосоцијалном погледу. У нашој земљи било, четири таласа миграција од 1991. до 2000. године и скоро пола милиона људи је дошло у Србију из Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије. Последњи талас миграције догодио се непосредно након рата 1999. године на читавој територији Србије. Наше становништво било је


изложено трауми бомбардовања, а становништво јужне покрајине, бомбардо-вању и миграцији. Владине и невладине организије су у десетогодишњем пе-риоду ратова организовале спровођење пројеката за помоћ избеглим лицима, неке активности су обухватале и домаће становништво трауматизовано ратом и губицима (повреде, смрт блиских особа, рушење куће). У годинама након 1999. десетине невладиних организација, спроводило је програме образовања, економског оснаживања, пружања материјалне помоћи, изградње станова, пси хосоцијалне помоћи.

Центар за психосоцијалну помоћ основан је у Нишу као део мреже Центра за помоћ избеглим лицима и локалном становништву након рата 1999. године а у оквиру пројекта ИАН-а. Стручни тим сачињавали су неуропсихијатар и психолог, а рад се одвијао у виду идивидуалног саветовања у канцеларији и групног рада на терену, у колективним центрима Ниша. Потреба се указала након завршетка рата 1999. год., због доласка великог броја породица са Ко-со ва и Метохије, након повлачења српске војске.

Број интерно расељених лица (ИРЛ) на подручију Града Ниша, према по-дацима Комесеријата је 10.856. Табеле 1 и 2 приказују полну, старосну и обра-зовну структуру расељених лица. Преко 3500 особа са Косова и Метохије било је без завршене основне школе и већина су били незапослени (Табеле 3 и 4.)

Табела 1. Старосна структура интерно расељених лица (ИРЛ) у Нишу

Старосна структура Избегла лица Интерно расељена лица

0–6 2 96

7–14 31 1322

15–18 36 833

19–65 330 7105

65+ 104 1500

укупно 502 10856

Табела 2. Структура по полу ИРЛ

Пол Избегла лица Интерно расељена лица

Мушки 222 5317

Женски 280 5539

Укупно 502 10856

Гордана Николић, Мирослав Крстић, Бојана Димитријевић: Принципи ... 279

Табела 3. Образовна структура ИРЛ

Образовање Избегла лица Интерно расељена лица

Без школе 69 3632

Непотпуна основна школа 21 38

Основна школа 35 360

Средња школа 92 1426

Виша школа 234 3706

Висока школа 35 707

Доктор наука/магистар 15 986

Укупно 502 10856

Табела 4. Структура ИРЛ према радном статусу

Радни статус Избегла лица Интерно расељена лица

Ученик/студент 98 2429

Запослен 62 3936

Повремено запослен 11 711

Пензионисан 76 889

Незапослен 249 1229

Укупно 502 10856

Ради се о људима који су пребегли због страха за сопствени живот, без претходне припреме. Након доласка у Ниш, један део био је у прихватним цен-трима смештен, а већина у подстанарским становима или код рођака (1).

Они који су имали своје станове у Нишу и околини, довољно новца да започну живот у новим условима или рођаке који су раније отишли са Косова и који су их прихватили, лакше су поднели несрећу избеглиштва и скоро да се нису јављали као клијенти нашег Центра.

Први контакт успостављен је на терену у колективним центрима где је пружена материјална помоћ у виду зимске гардеробе и обуће. У Нишу постоје два центра ,„Дом омладине“ и „Одмаралиште трем“, у којима је било смеште-но око 70 особа. Задовољење егзистенцијалних потреба уз добронамерност и људску бригу представљао је увод у остварење психолошке комуникације


саветника и прогнаних. Прва процена њиховог стања и потреба одвијала се у непосредном контакту кроз интервју и путем упитника, са циљем да се најву-нерабилнијима што пре пружи психолошка помоћ. Трагало се за присуством ПТСП-а, психотичних, анксиозних и депресивних реакција које би значајно ометале процес адаптације на садашње неповољне животне услове.

Након првог контакта и упознавања, рад на терену у два Колективна цен-тра одвијао се једном недељно по принципу Велике групе. Наш задатак је био да помогнемо процес адаптације и умањимо страх. Ово се могло постићи кре-ирањем повољне атмосфере и позитивног односа у коме се клијенти осећају прихваћеним и вредним пажње. Позитивна атмосфера омогућава савлада-вање страха од непознатог и смањује унутрашње инхибиције (2). То је начин да се поврати поверење у људе и да се јасније сагледају сопствени проблеми. Овакав циљ није било лако постићи. Пасивност, ћутање и очекивање редовне материјалне помоћи била је најчешћа реакција наших клијената. Пасиван от-пор, одбијање да се разговара о ономе шта се догодило је начин испољавања љутње и револта због осећања изневерености или „продаје“ од стране друшт-ва и државе. Своју агресивност према ауторитетима углавном су померали на саветнике, тако да су први сусрети били напети, понекад непријатни због поделе на „Ми“ који смо жртве и „Ви којима је лако да причате“. Овакав став појачавао је негацију и отпор већине клијената и отежавао процес емотивне и рационалне обраде искуства као и прихватање понуђене психолошке по-моћи.

Терапијски однос успостављен је кроз прихватање и амортизовање агре-сије клијената да би се у наредним сусретима разговарало о правим разлозима незадовољства па и о личним животним судбинама које су биле подлога за са-дашња осећања и реакције. Разумети и примити оптужбе, примедбе, цинизам и хостилност без негативних повратних реакција, начин је да се пружи уми-рење и задобије поверење. Успостављен терапијски контакт омогућио је за-једнички рад на поновном преживљавању и савладавању непријатних сећања и осећања. Доследност у контакту показала се благотворном за један део људи који су ова групна окупљања доживљавали као прилику да поделе емотивна искуства. Тек када се превазиђе љутња, може се успоставити сарадња и за-једнички рад на емотивним проблемима. Тада почиње отварање. Били смо сведоци искрених и потресних искустава која су до тада прикривали због стида. Да би се помогло овим људима, потребно је створити услове за при-чање о догађајима, омогућити им да искажу своју патњу и покрену опоравак да стимулишу самозацељујуће потенцијале. Причање о догађајима је оквир који даје смисао, начин да се ублажи хаос – да се дефинишу осећања и повежу са сећањима као и да се слободније испоље (3).

Теме у групи односиле су се и на ратна искуства, ранији живот на Косову и садашње животне тешкоће. У првом плану су били: недостатак посла, стана, лоши услови привременог смештаја и неизвесност даљег живота и сналажења


у тешким социјално-економским условима локалне средине. На емотивном плану био је присутан страх, очај због губитака најважнијих психолошких ослонаца и равнотеже: члана породице, дома, посла, познатог окружења, гу-битка личних ствари: докумената, фотографија које сведоче и подсећају на ранији живот, гардеробе. Уочили смо доживљај неприпадања и несналажења због осећаја да су на „ничијој земљи“, без представе о даљем животу овде и без намере да се врате на Косово, где су већ све изгубили. Повређен понос, љутња и револт доводили су до раних одлука да се нови живот започне негде у иностранству, довољно далеко од пораза и губитака које су претрпели код куће. Од помоћи је било јачање групног идентитета „Срба са Косова“. Процес се одвијао кроз приче и сећања на локалне обичаје, истицање породичне по-везаности и повезаности према месту порекла, као и спремности да се удру-же око неке идеје. Група се организовала око заједничких послова: прослава рођендана, литерарног стваралаштва неких чланова, у ликовним радиони-цама, жене су се бавиле ручним радом а њихови производи су излагани на продајним изложбама. Групно саветовање је прерастало у групе самопомоћи, нпр. формирање удружења која су потом заступала интересе чланова, одржа-вала комуникацију са повереником за избегла и расељена лица као и са ло-калним властима. Њихов психолошки значај био је у подизању свести о пот-реби личне иницијативе у решавању објективних егзистенцијалних проблема уместо пасивног чекања да им друштво помогне због свега што су преживели (4). Померање из улоге жртве која „има право“ на бригу и помоћ друштва у активније стање субјекта који тражи решење је дуготрајан процес који још увек траје у неким групама прогнаних и избеглих лица.

Особе са изразитим сметњама адаптације и емоционалним реакцијама по типу анксиозно-депресивних стања долазиле су на индивидуални саветодав-ни рад. Било је психијатријских поремећаја: психотичних и теже депресив-них, који су третирани хоспитално и у диспанзерским условима здравствених установа. Поремећај адаптације била је најчешћа психијатријска дијагноза. Супротно очекиваном, било је мало (око10%) особа са ПТСП према свим дијагностичким критеријумима. Више је био присутан општи синдром трау-матизације: губитак интересовања, емотивно повлачење, пасивност, тешкоће спавања, концентрације, губитак наде и перспективе, општа исцрпљеност. Полазили смо од претпоставке да појединац поседује позитивне самоза-цељујуће потенцијале. Они могу бити закочени и ометени неповољним раним развојем у примарној породици, усвојеним ставовима и предрасудама, трау-матским искуствима и емоционалним реакцијама на изненадно промењене услове живота и претрпљене губитке. Прихватање, емпатијско слушање без процењивања вредновања или критике основ је терапијског приступа и ус-постављања терапијског односа са пацијентом. Овај однос је лековот ако се развије поверење и спремност да се о својим искуствима говори аутентично и слободно (5).


У индивидуалном саветодавном раду руководили смо се принципима површинске психотерапије индивидуално прилагођене клијенту и условима а то су: емпатија, супорт, охрабрење, едукативни приступ, еклектички при-ступ, ЕМДР и аналитичко-саветодавни рад. Наши клијенти су већином били смештени у колективним центрима и у подстанарским становима и једном до два пута недељно долазили су у Центар. Обухватили смо око 50 особа у току годину дана. Третитали смо реактивна анксиозно-депресивна стања: фобије и панична стања, соматизационе сметње главобоља, функционалне болова, општи умор, емоционална иритабилност.

У сусрету са саветником клијенти су у почетку описивали низ психичких и соматских тегоба које су настале након доласка у Ниш или су појачане сада-шњом ситуацијом. У аналитичком саветовању, циљ је био разумети емотивни доживљај који стоји иза симптома и који се одсликава у терапијској ситуа-цији, а што отвара пут интеграцији искуства и бољој емотивној равнотежи. Трагали смо за коренима у прошлости, емотивним повредама у личном ис-куству да би пронашли најцелисходније и доступне механизме психолошког опоравка. Некима је психолошку снагу пружао само долазак у Центар, који је био и пријатно место за неформално дружење. Релаксациона терапија мето-дом Аутогеног тренинга спроведена је код 10 особа које су испољавале пси-хосоматске тегобе. ЕМДР терапија примењивана је у анксиозним реактивним стањима, код блаже трауматизованих лица. Сарадња са чланом породице би-ла је корисна за побољшање међусобне комуникације. Уочили смо наглашене патријархалне обрасце односа који се нису мењали, без обзира на промену животних услова. Они су у тешким тренуцима имали протективни значај. Оснаживање породице као целине имало је повољан утицај на клијента са психичким тегобама, а породица је била спремнија да сагледа и рационалније решава актуелне несугласице.

Наш саветодавни рад са избеглим и расељеним лицима трајао је годину и по дана. Подаци о насталим променама у психосоцијалном аспекту су нам послужили као начин да сагледамо исход примењених метода.

Психосоцијалне интервенције које смо примењивали у раду потичу из поставки Клијенту усмерене психотерапије Роџерса. Покушали смо да про-будимо здраве снаге за активно и рационално решавање емотивних тешкоћа и спољашњих препрека у новонасталим животним околностима. Психосо-цијалне интервенције и даље су значајна подршка самоангажовању и пости-зању боље адаптације на нове услове.



Град Ниш: Локални план акције за унапређење положаја избеглих и расе-љених лица у Граду Нишу 2009-2013.

M. Kemal Kuscu. Supervising Psychosocial counselling teams in Kosovo: per-sonal refl ections. Intervention 2005. Volume 3, 135–140.

Jane G. Power and ethics in psychosocial counselling: refl ections on the experi-ence of the international NGO providing services for Iraqui refugees in Jordan. Intervention 2009. Vol 7, 50–60.

Keift B. Paraproff esional counselling within asilum seekers group in Neat-herlands: transferring an approach for non-western context to european settings. Transcultural Psychiatry, Vol 45, 105–120.

Wietse A.T. Cultural challenges to psychosocial counselling in Nepal. Trans cul-tural Psychiatry 2005. Vol 42. 317–33.

Гордана НиколићНиш, СрбијаМирослав КрстићКосовска Митровица, СрбијаБојана ДимитријевићНиш, Србија

PRINCIPLES OF PSYCHOSOCIAL HELP TO THE EMIGRANTS AND REFUGEES

– OUR EXPERIENCE –

Summary

Psychosocial war trauma is experience full of emotional, social and material loss of the fundaments of human existence. Psychiatrist and psychologists, work-ing with the emigrants and refugees, are searching for the way to diminish their suff ering. Psychological confl ict processing in the triangle of aggressor, victim and authorities is not so easy. Th e results are diff erent: some of the people are not trau-matized, the other developed variety psychiatric and psychological disorders and some reached new dimension of life experience.


Aft er the war in 1999 the great number of Serbs had found their shelter in the South-East Serbia. Th ere were camps in the city of Nis with refugees from Bosnia and Croatia, who had lived there for few previous years. A lot of non-government and government organization, wich were already active working with those people, continued to provide psychosocial help to the emigrants from Kosovo.

Our experience refers to psychosocial work in the campuses and with indi-vidual clients at the offi ce of IAN organization. Counseling was applied to the cli-ents with disfunctional emotional reactions and diffi culties in adaptation to new inconvenient life circumstances. Th e fi rst contact was made in the campuses and later on continued trough individual therapy. Accumulation of emotional suff ering, loosing family member, economic loss and uncertainty of life in new surroundings were foundation for psychological disorders. We have noticed hostile behavior and anger towards counselors and authorities who were considered responsible for their hopeless situation.

Passivity and hospital like style in campuses was the main obstacle to the gen-eral life and psychological progress. Future integration projects could be helpful for self-esteem improvement of emigrants and refugees. Th is could create favorable conditions for their active approach to their psychosocial problems.

УДК 316.752:159.97(497.115)

Данка М. РадуловићБеоград, Србија

САМОПОТВРЂИВАЊЕ АНТИХЕРОЈА У УСЛОВИМА РАТА, КРИЗЕ И ДРУШТВЕНИХ ПРОМЕНА НА ПРОСТОРУ

КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

У раду се анализирају психолошке карактеристике појединаца који су у време кризе и рата на Косову и Метохији као антихероји, самопотврђивање остваривали некажњено виктимизирајући и дехуманизујући друге, уни шта-вајући њихову имовину и чинећи екстремно насиље над недужнима, често прикривајући трагове својих злочина и вешто себе приказујући у улози жртве. Самопотврђивање антихероја тумачи се полазећи од концепата „инверзне савести“, и „социјалног предаторства“. Профилирани су типови антихероја чи ји је активизам дошао до изражаја у догађајима на Косову и Метохији и указано је на забрињавајућу претњу антихероја у цивилизацијским окви ри ма.

Кључне речи: антихероји, самопотврђивање, психопатија, КиМ.

УВОД

Време ратова и криза на већину људи делује стресогено. Такве околности, према налазима бројних истраживања, високо су рангиране у хијерархији кризних животних догађаја и скопчане су са великом дозом присутног страха људи за властити живот, за сигурност најближих и имовине. Као последица пролонгираног страха код њих се може јавити посттрауматски стрес, чије су импликације вишеструко неповољне, јер уз недостатак самопоуздања доводе до хроничне депресије и тешкоћа прилагођавања и самопотврђивања.

Постоји, међутим, једна категорија људи у популацији која је по свом психолошком склопу, у потпуности, компатибилна са таквим условима.

Заправо, тeшко да се мо же про на ћи групација појединаца ко јој та ко од го-ва ра ју рат и рат на си ту а ци ја, услови кризе, распада система вредности друштва као што је то слу чај са пси хо па та ма. Јер без об зи ра на то шта су узро ци, по вод


и ци ље ви не ког ра та, на си ље је увек ње го ва су шти на. А рат на стра да ња не-ви них жр та ва и на си ље, са свим при род но одговарају осо ба ма пси хо пат ског скло па лич но сти, скло ним без об зир ном на си љу и у мир но доп ско вре ме.

Пси хо па те су ини ци ја то ри и по кре та чи мно гих ра то ва, они су рат ни про-фи те ри и рат ни зло чин ци, речју, персонификација антихероја, па не чуди што је њихово деловање током ратних и поратних збивања било евидентно и на просторима Косова и Метохије (К и М).

КО СУ АНТИХЕРОЈИ И ШТА ИХ ОДЛИКУЈЕ?

Антихероји су изразито агресивне и аморалне осо бе, у тој мери безо се-ћајне и злоћудно егоистично-хедонистично самоцентриране, да се могу квали-фиковати као ма лиг ни нар ци си (Kernberg,1975). На симптоматском нивоу, уз рационализовану аморалност, егоцентричну безобзирност и хедонистичку са моживост, код антихероја су редовно изражени и „гутачка“ рецептивна агре- сивност, интројекција субкултуре насиља и псеудомаскулиност. Пси холошко језгро које лежи у основи њиховог оваквог антисоцијалног понашања чини двокомпонента структура састављена од агресивног нарцизма и антисоцијалног животног стила (Hare,1991, 1993). Антихероји су активно–независни, искљу-чиво усмерени на властити селф, са потпуним изостајањем саосећања за друге људе. Веома су импулсивни, са видном доминацијом принципа задовољства. Неодговорни су, непоуздани и иритабилни, девијантаног су когнитивног сти-ла и са наглашено повољном сликом о себи као аутономним, неспутаним и неконвенционалним (Mil lon,1998). Свет је у њиховим представама хладан и пун опасности, те су уверени да они морају преузети сву власт у своје руке, имати моћ и снагу да безусловно господаре ситуацијом и судбинама других, што им постаје животна преокупација и готово искључиви начин само потвр-ђивања. У функцији њиховог грандиозног самопотврђивања су и хронично манипулисање, лажно приказивање себе у социјално прихватљивом светлу и примена примитивних механизама одбране као што су: пројекција властите агресивности и мржње на друге, безобзирне рационализације свог неприхват-љивог понашања, обезвређивање жртава, негација почињених злодела и агре-сивно и насилно реаговање на најмање, опажено и стварно осујећење, по прин-ципу acting out-а. Самовољни су, слабе контроле понашања, сниженог пра га за неодговорно и непријатељско понашање и сниженог прага за еротска праж-њења. Као непоправљиви хедонисти, не хајући за права и потребе других, не-пре стано су у потрази за узбуђењем, те у интерперсоналне релације улазе без осећања везаности, захвалности, симпатије, без осећања кривице и кајања, увек спремни да истражују забрањено и примене насиље како би се домогли свега што пожеле.

Данка М. Радуловић: Самопотврђивање антихероја у ... 287

САМОПОТВРЂИВАЊЕ АНТИХЕРОЈА У УСЛОВИМА РАТА И КРИЗЕНА КиМ

Самопотврђивање, као један од мотива сигурности, манифестује се пот-ребом човека да се његово присуство примети, доживи и истакне, без угро жа-вања права и потреба других.

За антихероје, међутим, самопотврђивање има за циљ остваривање егзи-стенцијалне предности и монопола, самовлашћа и поробљавања других, екс-пло атације и паразитирања на њихов рачун. Као израз потребе и жеље за макијавелистичким успостављањем власти и контроле над другима, њихово самопотврђивање поприма разнолике облике екстремно агресивних испо ља-вања.

Упо тре ба екс пло а та ци је и са ди зма код пси хо па та по ве ћа ва осе ћај сна-ге, зна ча ја и са мо у ва жа ва ња. Фром (Fromm, 1978) истиче да је код ових људи изражен понос у облику самопоузданости и неосетљивости за патње које за-дају другима, баш као и неусташивост у суочавању са претњама и акцијама. Ментална окрутност антихероја, жеља да се понизи и повреди друга особа, да се над њом успостави комплетна и безусловна контрола стално је у покрету, активна, само чека на одговарајуће ситуације и подесне рационализације да би била покренута .

Не до ста ци у сфе ри афек тив ног везивања, из о ста ја ње од го во ра стра ха у ситуацијама високих притисака и претњи и с тим у вези дефицит аверзивног учења, још више доприносе разорном деловању ових особа у условима ратова и криза. Емоционално нивелисани, без ем па ти је, осећања страха, кривице и кајања, аморални, очуваних интелектуалних способности, прорачунати, лу-кави, веома ефикасни у манипулацијама, спремни су да с лакоћом одговорност за своје поступке пребаце на друге, на друштво, па и на саме жртве. Шта више, вешти су и да од себе као агресора направе жртву достојну жаљења и вредну заштите.

Ем пи риј ска ис тра жи ва ња по на ша ња антихероја пот кре пљу ју те зу да се у си ту а ци ја ма ду бо ких со ци јал них кри за, дру штве них по тре са ве ћих раз ме-ра, ано ми је, уру шавања си сте ма вред но сти, а по го то ву у рат ним усло ви ма ко ји про у зро ку ју по ве ћа ну агре си ју и на си ље свих вр ста, ин тен зи ви ра њи-хо ва ви о лент на кри ми нал на ак тив ност. Рат је за пси хо па те иде а лан ам би јент за ре а ли за ци ју властитих де ви јант них те жњи и из ра зи тог деструктивног по-тен ци ја ла, упра во због бит но сма ње не мо гућ но сти спољ не кон тро ле њи хо вог по на ша ња. Антихероји су ина че, не пред ви ди ви, не по у зда ни, фру стра ци о но не то ле рант ни, не под но се огра ни че ња и на њих ре а гу ју агре си јом. Потврду властите посебности налазе и у томе што ни ко ме ни су ло јал ни, ни за ког и ни за шта не ма ре и не при др жа ва ју се до го во ре них прин ци па, иако их де кла ра-тив но при хва та ју, при тим увредљиво оправдавајући своје понашање, а своју од го вор ност екстернализују.


Рат не стра хо те на КиМ су за пси хо па те биле при ли ка да сво јом хо стил но-шћу и сви ре по шћу, обез бе де та ко же ље ну над моћ и кон тро лу над недужним људима и над ситуацијом. У њиховом виолентном арсеналу на КиМ између осталих су евидентирани: вандалско паљење кућа, рушење споменика културе, девастација гробаља и уништавање сакралних објеката, напади на децу и жене, силовања, подметање злочина другима, протеривање са приватних поседа и њихова узурпација. А што је још зна чај ни је, рат је био по год на шан са да пси-хо пат ски пре ступ ни ци се бе при ка жу у са свим дру га чи јем све тлу не го што их ква ли фи ку је њи хо во на сил нич ко по на ша ње, шан са да сво је де струк тив но по-на ша ње пре о кре ну у „хе рој ску бор бу за оп ште до бро“, чак да се бе при ка жу као жр тву ко ја стра да за рад „ви ших дру штве них ци ље ва“. Сво јим бес при зор-ним ра ци о на ли за ци ја ма антихероји су без и ма ло ка ја ња и кри ви це прав да ли не појм љи ве зло чи не, уби ства, си ло ва ња ко ја су по чи нили, ве што пре ба цу ју ћи кри ви цу на дру ге осо бе (над ре ђе не, дру гу стра ну у су ко бу, дру штво у це ли ни, па и на са ме жр тве).

Све вр сте кри вич них де ла антихероји су лак ше и јед но став ни је, без бед-но и не ка жње но, ба ха то и са ужа сном до зом ви о лент но сти вр шили у ра ту и кризном периоду на КиМ. Та да су сло бод но, раз у ла ре но и не спу та но из ли ва-ли сав свој огро ман де струк тив ни по тен ци јал, без ика квих по сле ди ца.

Рат је на просторима Косова и Метохије донео пораст већине класичних форми криминала (крађе, тешке крађе, разбојништва, отмице, класична уби-ства), а посебно новијих форми: као што су наркомански и организовани кри-минал, трговина белим робљем и људским органима, тероризам, шпијунажа и т.сл. Актери су највећим делом били управо антихероји психопате. Посебно чест и опасан вид криминала антихероја током рата на Косову, био је везан, сексуално насиље чије су жртве биле деца и одрасли. Антихероји – сексуал-ни садисти били су најопаснији преступници у читавој криминалној попула-цији.

И при из вр ше њу нај су ро ви јих зло чи на, антихероји су остајали у пот пу-но сти имуни на патњу и бол својих жртава. Како ни су били у ста њу да осе те страх, ни ем па тију, ни на го ве штај гриже са вести, њихов потенцијал за дехума-низацију жртава био је неслућен. Они су поновљено, равноду шно с проводили т ор туру и мучили недужне људе . Примера ради, крминални антихероји на простору КиМ су се хладно и мирно враћали својим породицама након више-часовне ужасне тортуре и монструозних хомицида које су починили, поносни својим „учинком“; али су се понашали као да се ништа није десило.

Није био редак случај да су на простору КиМ антихероји наносили озби-љне фи зи чке пов реде д руг има без икаквог пов од а „чисто рути нс ки“ или зато „д а се заба ве“, али то никада нису тумач или као губита к кон т роле , нит и су се ик ада кајали. С во је виолент не излив е они су редовно тр ет ир али као приро дан од го вор на пр ов ока цију. Неспосо бност антихероја да с ао сећају с а др угима,


зна ча јан број ис тра живача повезује са њиховим н е уро физиоло шким особе-ностима, баш као и одсуство страха у ситуац ијама озбиљних опасности и прет њи које код других људи иза зи вају на пад анк си о зно сти и страха (Раду-ловић, 1998). Наиме, за раз ли ку од ве ћи не нор мал них љу ди, код ко јих је страх по ве зан са број ним не при јат ним те ле сним сен за ци ја ма (као што су зно је ње ру ку, лу па ње ср ца, су ше ње уста, тен зи ја му ску ла ту ре или сла бост, дрх та ње, грч и муч ни на у сто ма ку), пси хо пат ско ис ку ство стра ха је, као и код дру гих емо ци ја, не ком плет но, сни же но, умно го ме ког ни тив но по сво јој при ро ди, без од го ва ра ју ћег фи зи о ло шког ко ре ла та и без су бјек тив ног до жи вља ја ко-га нор мал ни љу ди оце њу ју као не при јат ност ко ју же ле да из бег ну или ума-ње. Управо је околност да страх разумеју само на когнитивном нивоу, кон-темплативно, без емоционалног корелата, чинила спремним антихероје да на КиМ чине бе здушно , хл аднокр вно , п ос ло вично, д и рек тно, неком пл иковано, нез ау ст ав љиво насиље, п роткано бруталношћ у и садизмо м. У гл авном је оно било п лан ира но, прорачунато, и нс труме нта лно, везано за одр еђене ци љеве, к ао што с у: контрола, –доминација, реваншизам kažnja van jeи понижавање жртве, али и остваривање материјалне користи, нов ца, ч ул ног ужив ањ а, ста-тус а. Че ст о се њихово насиље де ша вало у ста њ им а алкохо лис ано ст и, некада је било повезан о са и мпулси вн ош ћу или је, па к, јед нос тавно било мо ти ви сано абн ор малном потреб ом за узб уђ ење м. Агреси вн и из ливи антихероја су по правилу извођени с ас вим хл адно, без узруј авања и без очекиване е мо ционал-не п об уђености, а ак тери су та чн о знали шта раде . Уосталом, док ра змишљ ају о том е како ће убит и, чине т о кон темплативно, као ш то рече Х ар е (1993 ): „к ао неко ко р азмишља к ој у полису ос игу рања да изабере“. Антихероји су чинили на јт ежа дела б ез кајањ а, чак са п он ос ом. Они су умели да погледом делују зас-траш ују ће на жр тв у, а а ко би им се она су п ро тстав ила и иза овала њи хо в гнев реаговали су несразмерном агресијом.

Резултати емпиријс ких истраживања сведоче да се антихероји од дру гих тешких криминалаца, у погл ед у осо би на лич но ст и релевантних за пре сту п-ничко понашање , сушти нс ки разликују по значај но ве ћем инт ен зи те ту агре с-ив ности, д исоци ја тив но ст и, хисте ри чно сти и аморалности (Радуловић, 2006), а у значајној, али мањој мери и у погледу нижих п ерцептивних и вербалн их спосо бн ос ти. По овим карактеристикама антихероји се разликују и од нор-мал не, некриминалне по пулације, с тим шт о су у о вом слу чај у те разл ик е мно-го јасније и ин тензивн ије из ражен е (Радуловић, 2006). Антихероји посе дују особен и склоп, врло зло ћудних о собина л ичн ос ти који, како се и у косовско-метохијској кризи потврдило, пр едстављ а оз биљан и опа са н потенциј ал , психолошки пре д исп ониран за кри мин ал. Зато је прихватљива теза Ric hard sа (1998) да су на ме ра зла и ма ли ци о зно хте ње, који су у њиховом понашању били транспарентни у време кризе на просторима КиМ, нај по у зда ни ји ин ди-ка то ри, де фи ни шу ћа од ли ка пси хо па тске личности антихероја.


„ИНВЕРЗНА САВЕСТ“ И САМОПОТВРЂИВАЊЕ АНТИХЕРОЈА

Кључни ди јаг но стич ки кри те ри јум за идентификацију антихероја уопште, па и на подручју КиМ јесте иден ти фи ка ци ја „ин верз не са ве сти“ у чијој су осно-ви пси хо пат ски про це си не га ци је су пер е га.

Антихероји при па да ју нај бо ље ор га ни зо ва ним де струк тив ним пси хо па-тама и садистима, јер они кроз сво је де струк тив но по на ша ње успе шно по ве-ћа ва ју са мо про це ну и ефи ка сно сти чу пред но сти и ко ри сти ре ал ног све та. А уз то су спо соб ни да ни ка да не до пу сте свом ствар ном Ја да бу де оме та ју ће или да се ис по љи, што им омо гу ћа ва да бу ду „успе шни“ тирани и „про фе си о-нал ни кри ми нал ци“.

Новији концептуални модели прихватају идеју Швракића и др. (1991) о тзв. „инверзном суперегу“ психопата који није последица застоја на нивоу су-перега прекусоса, него је последица идентификације са деструктивним мо де-лима. Такав суперего глорификује зло и виолентност и једино је у могућности да деструктивним понашањем обезбеђује самопоштовање.

Суперего психопатских антихероја није дакле, неразвијен, већ је пре, у пот пуности развијен организатор који поткрепљује деструктивна понашања и кажњава позитивна понашања. Код антихероја је дошло до инверзије нор-малне савести у „савест“ која кажњава добре намере, а награђује зле поступке, акције и намере. Код њих доминира деструктивни селф, што значи да је селф организован око идеализоване агресивности. Психолошки профил нарци-стичких психопатских антихероја могуће је иден ти фи ковати с об зи ром на ни-вое струк ту ре сел фа, ка ко их је де фи ни сао Clec key (1976). Ре а лан, ствар ни селф антихероја је сам, пра зан, не спо со бан да учи, не си гу ран, ин фе ри о ран. Али је то ствар но ли це скри ве но уз по моћ ма ске гран ди о зне нар ци стич ки де-струк тив не пси хо пат ске фа са де лич но сти. По Швра ки ћу и др. (1991) су пер е го антихероја нај бо ље је опи сан као „сли ка у огле да лу нор мал ног су пер е га“. Оту-да је евидентно да иден ти фи ка ци ја са не га тив ним хе ро ји ма по др жа ва и по ве-ћа ва са мо про це ну што се могло уочити и код актера косовских ратних и по-ратних кризних дешавања.

Кон цепт ин верз не са ве сти, тј. „са ве сти“ ко ја на гра ђу је де струк тив не фан-та зи је и ак те, је дан је од есен ци јал них ди јаг но стич ких ин ди ка то ра у ин те гра-тив ном мо де лу тзв. параноидно-нарцистичког спектра (Ric hards,1998). Ди јаг-но стич ки ре ле ван тни по ка за те љи та кве са ве сти јесу ре пре сив ни од брам бе ни ме ха ни зми, до вољ ни да спре че уплив ре ал ног сел фа: про јек тив не иден ти фи-ка ци је, безобзирне, увредљиве рационализације, го ми ла ња афек та љу тње и хо стил ног рас по ло же ња који се одмах тзв. „ac ting – out“ механизмом излива на околину.


Уз инверзну савест, па то ло шки, злоћудни нар ци зам истовремено је и за-јед нич ки ди јаг но стич ки мар кер различитих типова антихероја, али и кри ти-чан ети о ло шки фак тор обично пропраћен па ра но ид ним фе но ме нима који немају карактер психотичних. Агре сив ност антихероја готово је увек усме-ре на ка спо ља.

Пси хо па те се без кон флик та иден ти фи ку ју са агре со ром, ко ји је ви ђен као мо ћан, лош, али као идеал. У екс трем ним слу ча је ви ма код антихероја је при-сутна социјално не при хва тљи ва иден ти фи ка ци ја са фан та зи ја ма ани мал них пре да то ра или ар хе ти пал ног зла по лу бо го ва. Њихова иде а ли за ци ја зла, ре зул-ти ра у па ра док сал ну, ин верз ију „са вести“. На су прот социјално интегрисаним, зрелим, нор мал ним особама код ко јих мо рал на са вест ре зул ти ра из су пер е го иден ти фи ка ци је са до брим и моћ ним објек ти ма, ко ји по ве ћа ва ју са мо про це ну, си гур ност и ко хе зи ју сел фа (док по на ша ња ко ја би би ла су прот на до брим и моћ ним објек ти ма про из во де кри ви цу, не си гур ност и ан ти ци па ци ју ка зни), код ин верз не пси хо пат ске „са ве сти“ антихероја, иден ти фи ка ци ја са ло шим, а моћ ним објек ти ма по ве ћа ва са мо про це ну, си гур ност и ко хе зи ју сел фа. Са ди-стич ке лич но сти при до да ју еле мен те иде а ли за ци је са ди зма на ин верз ну са-вест. Код њих ак ту ел ни селф мо же до жи ве ти по твр ду нар ци стич ког иден ти-те та и при бли жа ва ње иде ал ном сел фу, са мо он да ка да ка жња ва дру ге, ка да им на но си бол, пат њу и све сно их из вр га ва ма ли ци о зном, де струк тив ном мал-трет ма ну.

По ве ћа на де струк тив но ст антихероја некада има за циљ да се ели ми ни ше евен ту ал ни на го ве штај ис ку ста ва до брих ге сто ва, ко ји ре ме те ко хе рен ци ју сел фа за сно ва ну на агре си ји.

Отуда се пси хо пат ска де струк тив ност антихерија и њихово понашање на терену, у времену ратова и криза, укључујући и КиМ у ди јаг но стич ком сми-слу, мо же по сма тра ти као „чи шће ње од до бра“ (Ric hard s, 1998).

Антихероји се из два јају по на ме ри зла, ви о лент но сти, агре сив но сти и кр-ше њу пра ви ла, у тој мери да ни пси хо ло шки те сто ви пси хо па ти је при пре мље-ни за фо рен зич ке, ко рек тив не усло ве, ни су увек поуздани у идентификовању антихероја. За хва љу ју ћи томе, често се, у ствари, уме сто ин верз не са ве сти антихероја до би ја сли ка не до вољ но раз ви је не или де фект не са ве сти. Поуздана идентификација антихероја мора обухватити и фак то ре као што су: ин ди ви ду-ал ни ни во мо рал ног ре зо но ва ња, струк ту ра са ве сти и по ка за те љи квалитета функције су пер е га, што се може видети из табеле која следи.


Табела 1. Психолошка основа и циљеви антисоцијалног самопотврђивања антихероја

ПСИХОЛОШКА ОСНОВА И ЦИЉЕВИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ

САМОПОТВРЂИВАЊА

ПСИХОПАТСКИХ АНТИХЕРОЈА

САДИСТИЧКИХ АНТИХЕРОЈА

АГРЕСИВНИ СТИЛ

малициозна грабежљивост, предаторство (крволочност)

садизам

РАЗВОЈ СУПЕРЕГА перверзан, изопачен суперего

дефектан, изопачен и развратан суперего

СТРУКТУРА САВЕСТИ инверзна савест сломљена инверзна савест

КВАЛИТЕТ ФУНКЦИЈА САВЕСТИ

уништавајућа; идеализује агресију

злобна; пакосна нехумана; идеализује

садизам

ЦИЉЕВИ СИГНИФИКАНТНОГ

ДЕСТРУКТИВНОГ ПОНАШАЊА

стратегија победе и предаторске гра-бежљивости, крво-

лочности

задавање пролон-гиране тортуре, ду-шевног бола, патње, оживљавања леша

Агресивни стил у самопотврђивању антихероја везан је за бунтовно пре-зрење, психопатску малициозну грабежљивост и предаторство и у блиској је вези са перверзним, изопаченим развојем инверзно структурираног психо-патског суперега који идеализује агресију. Као што се из табеле види, у комби-нацији са садизмом психопатска „савест“ антихероја добија квалитет злобне, пакосне, нехумане „савести“ која идеализује садизам, задавање пролонгиране тортуре, душевног бола и патње другима. У крајњем, сигнификантна деструк-тивна понашања антихероја срачуната су на стратегију победе, предаторске грабежљивости и крволочности.


НЕКИ ОД ПСИХОЛОШКИХ ПРОФИЛА АНТИХЕРОЈА У УСЛОВИМА РАТА И КРИЗЕ НА ПРОСТОРУ КИМ

По што пси хо па ти ја ни је хо мо ген ен ти тет, ни сви антихероји нису ре а-говали пођед на ко хо стил но у рат ним окол но сти ма на КиМ. Навешћемо само неке од профила идентификоване на овом простору, уз напомену да су међу њима присутни и они које у својој типологији психопата описују Millon и Da-vis (1996,1998).

По себ ну опа сност у ратном и поратном периоду на овом подручју пред-ста вља ли су антихероји из групе раз дра жљи вих пси хо па та. Такви људи и у мирнодопско време уле ћу у не мо ти ви са не и не пред ви ди ве на ле те гне ва, бе са и по мах ни та ло сти. За време рата и друштвених промена на просторима КиМ они су ру шили и уни шта ва ли све пред со бом, уби ја ли не ду жне жр тве, на нај-бру тал ни ји на чин, са ди стич ки си ловали же не, сек су ал но зло ста вља ли де цу, клеп то ман ски кра ли и готово неизоставно се бавили иле гал ним ак тив но сти-ма ради остваривања профита.

На КиМ су у време кризе били препознатљиви и антихероји познати као гра бе жљи ве пси хо па те који ду бо ко ве ру ју да им жи вот „не пру жа оно што би, по њи ма тре ба ло да им при пад не“ и који се осе ћа ју осу је ће ни, ли ше ни све га на шта верују да има ју пра во, посебно ма те ри јал них до бара ко ји ма су по њиховом мишљењу дру ги на гра ђе ни мно го ви ше не го што им при род но при па да. По кре та чи њи хо вог по на ша ња су за вист, же ља за ка жња ва њем, ре-три бу ци јом и на сто ја ње да при ба ве оно у че му су, по властитом уверењу, од не пра вед не суд би не би ли де при ви ра ни. Чврсто уве ре ни да су „опу но мо ће ни“ да чи не на си ље, по сту па ли су та ко под из го во ром да они са ми мо ра ју да ус-по ста ве прав ду и от кло не суд бин ску не прав ду ко јом их је жи вот оп те ре тио. За такве појединце узур па ци ја по се да дру гих нај ви ша на гра да. Веће им је за-до вољ ство у узи ма њу, не го у по се до ва њу. Због њи хо ве не у то љи ве жуд ње за гра бе жљи вим оти ма њем, ове антихероје Mil lon i Da vis (1998), с правом по-ре де са глад ним жи во ти ња ма ко је го не сво је жр тве, пре ма ко ји ма не ма ју са-о се ћа ња, ни ти се осе ћа ју кри ви због сво јих по сту па ка. Као што се у теорији и пракси добро зна и у кризним косовско-метохијским догађајима могло се видети да грабежљиви антихероји ни кад не осе ћа ју да су до вољ но присвојили да би себи на док на ди ли осећање ускраћености. Без об зи ра на то колико су приграбили, они су увек остајали љу бо мор ни, за ви дљи ви и по хлеп ни, раз у-зда но се, раз ме тљи во хва ли шући пленом, као да су га стекли регуларно. Ни ак тив на екс пло а та тив ност, по хле па и при сва ја ње по се да дру гог, њима нису мо гли на до ме сти ти сна жну глад за туђим, због че га су се и по ред бо гат ства ко јег су се дочепали и даље осе ћа ју мар ги на ли зо ва но.

Током рата на Косову и Метохији могло се уочити и деловање антихероја који припадају тзв. бес кич ме ним пси хо па тама, ду бо ко не си гур ним, пла шљи-вим, нео д луч ним појединцима ко ји су ха би ту ал но, по дло и ку ка вич ки му чили


и зло ста вља ли недужне. Пси хо пат ска агре си ја у овој ва ри јан ти пред ста вљала је па ра док са лан од го вор на чи ње ни цу да се сам антихерој осе ћа угро же но и пре стра ше но. На ме ра бес кич ме ног пси хо па те била је да по ка же „про го ни о-ци ма“, да се он не бо ји и да ће одо ле ти сва ком спољ ашњем при ти ску. За овај тип антихероја агре сив ност није имала ин трин зич ку вред ност као код дру-гих, већ је у су шти ни, била кон тра фо би чан акт, прецизније била је у функцији пре ва зи ла же ња стра ха. Пер ци пи ра ју ћи за ми шље ну опа сност као да је ствар на и про јек ту ју ћи вла сти те хо стил не фан та зи је на дру ге, бес кич ме ни пси хо па та про це њу је да је нај бо ље да он пр ви на пад не, ка ко би пре ва рио и за у ста вио перципиране про тив ни ке. Реч је о појединцима ко ји дру ге љу де опа жа ју као моћ не, агре сив не, са ди стич ке, као не при ја те ље, док вла сти то ја до жи вља ва ју као бес по моћ ну, нео д бра њи ву ме ту. До жи вљај па ни ке те ра ове антихероје да се при кри ва ју иза фа са де од луч но сти, бес ком про ми сно сти, не у мо љи во сти и иза са мо у ве ре не над моћ не ти ра ни је. У же љи да свет зна да су они моћ ни и да их ни ко не мо же „гур ка ти уна о ко ло“ спремно су чинили најтеже злочине. Из ове гру пе антихероја углавном су се у косовско-метохијским дешавањима регрутовали от ми ча ри, те ро ри сти, на па да чи, ка ри ка ту рал не си ле џи је ко је се ју на че пред сла би ји ма, у очај нич ком по ку ша ју да се осе те су пер и ор но и са мо у ве ре но. И као што то бива и на другим жаришним подручјима, ме ђу до бро вољ цима ко ји су се придру живали агресивним ми ли та ри стич ким гру-па ма на КиМ, био је значајан број бес кич ме них пси хо па та. Уче шће у ра ту и погромима омо гу ћило им је да нај сви ре пи је ка жња ва ју не ду жне и сла бе ко ји су у њиховим очима били оте ло тво рење ин фе ри ор ности њих самих. У рат ним усло ви ма они су чи нили нај ве ћа зло де ла, су ро ве зло чи не про тив чо веч но сти. То нимало не чуди, када се зна да су такви појединци по зна ти по томе што током историје редовно служе као „про ду же на ру ка“ и из вр ши о ци „пр ља вих по сло ва“ то та ли тар них ре жи ма.

На КиМ су се међу изразито виолентним антихеројима нашле и тзв. зле пси хо па те пу ни мр жње, де струк тив ног на бо ја и же ље за од ма здом, због ствар ног или из ми шље ног мал трет ма на ко ме су, по њи хо вом ви ђе њу, би ли из ло же ни од стране окружења. Такве особе ду бо ко сум ња ју у до бро на мер-ност љу ди и уве ре ни су да је све што се де ша ва, углав ном сра чу на то на то да их не ко пре ва ри, уна за ди и уни шти. Значајан број хомицидних антихероја са простора КиМ при па дало је овом пси хо пат ском мо де лу: ра то бор них, осве то-љу би вих, без ду шних, су ро вих и бру тал них антихероја ко ји пер фект но ра ци-о на ли зу ју сво ју хо стил ност.

Међу антихеројима су се нашле и тзв. ти ран ске пси хо па те, по спрем но-сти да за стра шу ју, по вре ђу ју и пре га зе сво је жр тве умно го ме слич не злим и екс пло зив ним, али су за раз ли ку од њих, сти му ли са ни сла бо шћу, стра хом и от по ром жр тве. Би ло да су из ра зи то фи зич ки на сил ни и бру тал ни или да пси-хич ки зло ста вља ју, кри ти зи ра ју и ис тра ја ва ју у не ми ло срд ним, на мер но дра-ма ти зо ва ним мен тал ним ти ра да ма, они осе ћа ње за до вољ ства до жи вља ва ју,


тек ка да жр тву у пот пу но сти при мо ра ју да им се пот чи ни. Про ра чу на ти, хлад-ни ти ран ски антихероји су се лек тив ни у свом ода би ру жр тава, ла ко иден ти-фи ку ју ћи осо бе за ко је је ве ро ват ни је да ће се под ре ди ти ти ра ни ји, не го да ће јој се су протста ви ти. Њихов модел понашања током кризе на КиМ био је да сво јом не сра змер ном агре сив но шћу на сто је да им пре си о ни ра ју не са мо сво је жр тве, већ и оне ко ји по сма тра ју, ни чим спу та ну пси хо пат ску ти ра ду. Ви ше не го би ло ко ји дру ги тип антихероја, они су ужи ва ли у пат њи ко ју су на но-сили жр тва ма и ре ак ци ја ма око ли не на пат њу жр тве. Њи хо во на си ље је ин-стру мен тал но, у функ ци ји је за стра ши ва ња околине и от кла ња ња опа сно сти да дру ги пре по зна ју њи хо ву ни ску са мопро це ну.

Најзад, антихероји познати као ха ри зма тич не пси хо па те су у периоду кризе на Косову и Метохији били препознатљиви по томе што су као при-влач ни, ре чи ти го вор ни ци успевали да убе де дру ге да се по ви ну ју њи хо вим зах те ви ма, ма кар они за њих би ли по губ ни. Били су у ста њу да на го во ре љу-де да се од рек ну све га што по се ду ју, али и свих сво јих бли ских осо ба (ро ди-те ља, де це, су пру жни ка, при ја те ља), па чак и соп стве них жи во та. Обдарени лидерским способностима они су као шар мант ни, атрак тив ни ла жо ви без-у слов но оства ривали сво је его и стич не ци ље ве под пла штом оп штег до бра и бор бе за про кла мо ва ну иде ју.

ЗАВРШНИ КОМЕНТАРАНТИХЕРОЈИ И КИМ У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМА

Научници су још средином XX века упозоравали да се манипулативни антихероји, све алармантније померају са маргина друштва, да се убацују у важне друштвене институције и да утичу на значајне, друштвене одлуке, те да у све већој мери представља претњу цивилизацијским тековинама (Cleckey, 1976, McCord, 1964). Познато је да антихероји нису пасивни, већ да активно моделују свет у складу са својим девијантним потребама. У том циљу они се веома ефикасно удружују, освајајући део по део простора и важних ресурса, сиромашећи квалитет живота и угрожавајући сигурност истински соција ли-зованих, савесних, неагресивних, одговорних, морално интегрисаних обичних људи, неспремних да прихвате реалност постојања предаторских облика егзи-стенције. Стога антихероји несметано еродирају друштвене, моралне и закон-ске норме, закривљују вредносни систем ка субкриминалном и често, пара-доксално, под плаштом борбе за демократију и људска права, злоупотребљавају те истинске цивилизацијске тековине, промовишући заправо девијације као опште прихватљив образац понашања. Они снижавају одговорност и чине да слаба савест постаје све присутнија у великом делу земаља света (Eysenck, 1998, Reid,1998). Њихово разорно деловање уочено је у земљама са различитим друштвеним уређењима и са различитим нивоом социоекономске развије-


ности (и у оним у транзицији, али и у друштвено-економски стабилним си-сте мима). Научно је доказано да је оно повезано и са забрињавајућим растом криминала који се бележи у већини земаља света, без обзира што се издвајају огромна средства за борбу против тог великог савременог зла.

Ме ђу но ви јим објашњењима психопатског понашања антихероја у ли те-ра ту ри су све при сут ни ји тзв. еволуциони пси хо би о ло шки мо де ли (Me a ley, 1995, Bla i r, 1995) који децидно тврде да антихероји пси хо па те нису медицински проблем, јер се не могу сматрати психијатријским по ре ме ћајем. Атихероји су по њима ево лу ци јом, кроз при род ну се лек ци ју настала под вр ста љу ди, ко ја ко ри сти лу кав ство, варање, пре ва ру и пре пре де ност, притиске, претње, али и екстремно крволочно насиље да би се до че па ли ре сур са и свега жељеног. Ба-зич на пре ми са овог концептуалног мо де ла да су антихероји дру га чи ји од ост-а лих љу ди и то како психолошки, тако и неурофизиолошки, али и крими-нолошки, у науци добија значајну подршку кроз изучавање кри миналних пси хо па та (Радуловић, 2006). Антихероји су изрази то сам оживе ос о бе , имају сна жа н нагон сам оод рж ања, у сме рени с у на по стизањ е т ренутн ог задовоље-њ а в ластитих по тр еб а, а еволу ционо су прилаго ђе ни за успе шн о извр ше ње социјалн их превар а, об мана, а у крајњем исходу и – крволо ч но г насиљ а, с ве у ци љ у за уз има ња п ов ољније е гзистенциј а лне позициј е. Ова кат егорија људи тра јн о у жив от у пр име њује стр ат еги ју мани пу лат ивних и п ре да торских с оц-ијалн их ин тер акциј а. Они нис у душевно порем ећени по једин ци, иако н ас н еки њи хови пос тупци , нарочит о сур ов и деликти на сиља, м огу на вести да их та ко опажам о. Тешко н ас иљ е ко је он и чин е, по псих об ио ло зи ма није резул-тат пс их оп атолош ко г, већ је де о арсенала пр ед ато рског по на шања. Као со цијални предатори , о ва подврст а љ уди је у непрестаном, не милосрдном л о-ву на плен у ком е је св е дозвољ ен о, а вешт ин а лагања и б еспоште дна суровост, у клањање пр еп ре ка свим ср ед ст ви ма , маки јав ел изам и мани пу ла ција, по ди-гну ти су на п ијадест ал е волутивно у са в рш ене страт ег ије. Психол ог иј а анти-хероја, тј. људских предатора веома се р азликуј е од психологи је о ст алих љу ди у општ ој поп ул ац и ји. Пре да то ре ни је ла ко иден ти фи ко ва ти, а њи хо во по на-ша ње ја сно је са мо њи хо вој под вр сти. Ве о ма су мо бил ни то ком вре ме на и имају врло ефективну репродуктивну стратегију која им обезбеђује попула-циони бум јер обично имају несразмерно више деце у односу на остале људе у популацији, а неретко и са разним партнерима, при чему улажу мало, или нимало енергије у њихово подизање .

У науци се воде озбиљне полемике око тога у чијем је домену проучавање антихероја, људи без осећања кривице и кајања. Завидна емпиријска грађа до-казује да антихероји примарно припадају опусу психолошких феномена (Раду-ловић, 2006). Неки научници, пак, бране становиште да су људи без кривице, криминолошки и кривично-правни проблем јер представљају суштински про-блем у криминалу, а други научници постулирају тезу да их због недостатка


морала и намере зла, превасходно ваља третирати као етички проблем. Најзад, све је више заговорника тезе да су ови људи заправо важан антрополошки проблем (Момировић, Поповић 2002).

Неки од препознатљивих симптома доминације психопатског животног стила који сведоче о крупном упливу антихероја на токове друштва по Гандију јесу: богатство без рада; уживање без савести; знање без карактера; бизнис без морала; наука без хуманости; обожавање без жртвовања и политика без принципа.

Неспремност да се препозна претећи учинак антихероја на токове циви-лизације, чини да бројни научници отворено упозоравају да се живи у „каму-флажи друштва“ у којој је стил важнији од суштине и у којој људи заправо и не знају шта им се дешава (Hare, 1993). Тако Reid (1998, стр. 113.) драматично упозорава: „Током прошлих деценија ми, грађани Сједињених Америчких Држава, допустили смо нашем опасном психопатском и деструктивном окру-же њу и деструктивним психопатским моделима да се развију. Допринели смо да опадну одговорност и осећање кривице, а тако и оно од чега нас осећање кривице штити. Ми смо ...промовисали окружење у коме су добри топовско месо, храна за оне зле... У овом моменту ми чак и не знамо да нам се нешто крупно лоше дешава, јер нам је наметнут психопатски стил као начин жи-вота.“

Отуда у сагледавању косовско-метохијског проблема у цивилизацијским токовима, такође ваља озбиљно узети у разматрање научна знања о психоло-шки и антрополошки релевантним особеностима и самопотврђивању анти-хероја. Не сме се заборавити да су антихероји трајније при ла го ђе ни на „ка ни-ба ли зи ра ње“ других, на са моис ти ца ње и виолентно самопотврђивање да би сте кли бо љи пре да тор ски по глед на хо ри зон ту и оства ри ли „де струк тив ни три јумф“ (Ric hards, 1993).

Пси хо пат ски антихероји су присутни као социјални предатори и у ко со-вско-метохијском жаришту били препознатљиво ре сти ту и сани и „по твр ђе-ни“ де струк ци јом жр тава, затирањем културно-историјских тековина, узур-пацијом и девастирањем власништва и територије. Имајући у виду знања у подручју психолошких истраживања антихероја, нереално је претпоставити да ће се њихово предаторско понашање зауставити, већ се пре може очекивати да се сличне форме виолентног самопотврђивања наставе, као и да КиМ, као преседан, постепено прерасте у неизбрисив пример заживеле праксе. Зато, свакако у разматрању даљих корака у решавању проблема Косова и Метохије, ваља имати на уму речи поменутог аутора који нас забрињавајуће опомиње да „времена за чекање да се стане на пут психопатама нема, јер сваког тренутка у коме се ми бавимо последицама и разлозима њиховог понашања психопате активно освајају све већи део животног простора и драгоцених извора, пре-ображавајући свет у свет за зле, деструктивне, криминалне; разарајући све: при вреду, науку, културу, економију, спорт, политику“. (Reid, 1998, стр. 113).



Blair, R. J. (1995), A cognitive development approach to morality: Investigation the psychopath, Cognition, 57, 1-29.

Cleckey, H. (1976), Th e mask of sanity (5th edition, 1th 1941), St. Louis Mosby. Eysenck, H.J. (1977), Crime and Personality, (sec. ed., fi rst 1964), London:

Routledge & Kegan Paul. Eysenck, H.J. (1998), Personality and crime. In: T. Millon, E. Simonsen, M.

Briket-Smith and R. Davis, Psychopathy: antisocial, criminal and violent behavior, 40-50, New York & London: Guilford Press.

Eysenck, H.J. and Gudjonsson, G.H. (1989), Th e causes and cure of criminality, New York: Plenum Press.

Fromm, E. (1978), Anatomija ljudske destruktivnosti, Zagreb, Naprijed. Hare, R.D. (1991), Th e Hare Psychopathy Checklist-Revised, Toronto, Ontario:

Multi-Health Systems. Hare, R.D. (1993), Without conscious: Th e disturbing world of the psychopaths

among us, New York: Pocet books. Kernberg, O. (1975), Borderline conditions and pathological narcissism. New

York: Jason AronsonKernberg, O.(1989), Th e Narcisstic Personality Disorder and Diff erent Diagno-

sis of Antisocial Behavior, Psychiatric Clinic of North America, Vol. 12, No. 3. McCord, W. and McCord, J. (1964), Th e psychopaths: An essay of criminal mind.

Princeton, NJ: Van Nostrand.Mealey, L. (1995), Th e sociobiology of sociopathy: An integrated evolutionary

model. Behavioral and Brain Sciences, 18, 523–599. Millon, T., Davis, R., (1996), Disorders of personality: DSM-IV and beyond. New

York: Willey-Interscience. Millon, T., Simones, E., Smith, M. & Davis, R. (1998), Psychopathy: antisocial,

criminal and violent behavior. New York & London: Guilford Press.Momirović, K., Popović, D. (2002), Psihopatija i kriminal Leposavić, Univerzitet

u Prištini, Centar za multidisciplinarna istraživanja Fakulteta za fi zičku kulturu. Радуловић, Д. (2006), Психологија криминала-психопатија и преступ–

ништво, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд.

Радуловић, Д. (1998), Бихејвиоралне и неурофизиолошке карактеристике психопатских преступника, Југословенска ревија за криминологију и кривично право, 36:2, стр. 125–146.

Reid, W.H. (1998), Antisocial Character and Behavior: Th reats and Solutions In: T., Millon, E. Simonsen, M. Briket-Smith, and R Davis, (1998), Psychopaty (anti-social, criminal and violent behavior), Guilford Press, New York, 110–121.


Richards, J. (1998), Evil Intent: Violence and disorders of the Will, In: T., Mil-lon, E. Simonsen, M. Briket-Smith, and R Davis, Psychopathy: antisocial, criminal and violent behavior, 69–94. New York & London: Guilford Press.

Švrakić, D., McCallum, K. & Popović, M. (1991), Developement, structural and clinical approach to narcissistic and antisocial personalities. American Journal of Psychoanalysis, 51, (4), 413–432.

Влајковић, Ј. (1998), Животне кризе и њихово превазилажење, Београд, Плато.

Данка М. Радуловић,Београд, Србија

SELFCONFIDENCE OF ANTIHEROS IN CONDITIONS OF WAR, CRISES AND SOCIAL CHANGES IN THE AREA OF KOSOVO AND

METOHIASummary

In this article psychological features and behavior manifestations of individuals who are compatible with conditions of war, socio-economic crises and social chang-ings are analysed. Th ese conditions full of unsanctioned violence are in accordance with psychological pattern of the kind of individuals in population known as psy-chopaths. Th eir antisocial way of life is quite opposite of social assertive orientation of normal people, so they are prone to crime and violence even in peacefull periods. Th ey are signifi ciently more aggressive, hysteric and amoral than other people in population. During the war and crises in Kosovo and Metohia they became anti-heros. Pardoxically, commiting crimes and being violent, they promote themselves as heros in the struggle for welfare of the whole society. Two factors that lay in the psychological core of their personality: aggressive narcissism and antisocial life style make them the most violent segment in population. Self-confi dence of this kind of men who were present in crises in Kosovo and Metohia had quite opposite direc-tion, just as in the mirror, in comparison with common positive, social acceptable assertive direction of normal people. Self-esteem and self-confi dence of antiheros is analysed applying contemporary psychobiological theory and concept of “inverse conscience“ that postulate the theses that “superego“ of anti-heros glorify evil in-tention and violent action. In this article type of antiheros whose antisocial and


criminal activities during the war and crises in K&M were identifi ed. Among them are: explosive, spineless, malevolent, tyrannical, malignant and charismatic psycho-paths. Th e author emphasised the issue of the threat of antiheros for the civilization fl ows addressing the critical opinion of scientist based on research results that found out disturbed presence of psychopathic signs in majority of society in the world. So, position of K&M has to be considered taking in mind contemporary knowledge about actual and possible infl uence of antiheros even in global level.

Key wards: antiheros, selfconfi dence, predators, psychopathy, Kosovo and Me-tohia.

УДК 159.922.8.072.330.59(497.115)159.922.8.072:316.66(497.115)

Драгана СтанојевићКосовска Митровица, Србија

СУБЈЕКТИВНА ДОБРОБИТ МЛАДИХ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Oсновни циљ овог истраживања био је испитати субјективну добробит младих српске националности на Косову и Метохији. На узорку од 485 ма-тураната средњих школа, као индикатори субјективне добробити процењивани су задовољство животом и одсуство депресивности. Резултати истраживања су показали да услови у којима испитаници живе битно утичу на субјективну добробит. Испитаници који живе у у енклави и нижег су материјалног ста-туса имају ниже скорове на скали задовољства животом, а више на скали де пресивности у односу на оне који живе у бољим условима. Пол не утиче значајно на субјективну добробит појединца, али јој неке карактеристике личности (оптимизам и самоефикасност) битно доприносе.

Кључне речи: субјективна добробит, млади, задовољство животом, де пре-сивност

УВОД

Последњих деценија, сведоци смо наглог убрзаног начина живота, а са-мим тим, и повећаног броја догађаја који ремете људски мир, оптерећују дух и тело, и нарушавају здравље. Медијски изрекламирани „виши стандарди живота“, који просечном човеку неретко значе више посла, више новца, већу трке са животом, а мање времена за себе и друге, за рекреацију или тренутке опуштености, постали су циљ за себе. Осим тога, подручје Балкана било је поприште многих дешавања која су узнемирујуће или потресно деловала на људе. Честе друштвене кризе, ратови и промене, а најзад и транзиција, до-вели су до тога да се развије једно стално стање напетости и да се то стање у извесној мери сматра нормалним. Поред наведених околности које делују


универзално, на скоро све људе са ових простора, индивидуалне кризе, про-мене и неуспеси, и многи други неочекивани, снажни и непријатни догађаји свакодневно утичу на појединце, нарушавајући њихово физичко и ментално здравље. Како се изборити са том комбинацијом индивидуалних и друшт-вених недаћа, питање је које се све чешће налази у сржи истраживања свих друштвених наука, а посебно психологије, психијатрије и осталих наука из области менталног здравља. О негативним исходима тих криза, већ се доста зна и разуме. Али, како се осећају млади људи који одрастају у оваквим усло-вима живота? Има ли у њима снаге за даљим трагањем за бољим квалитетом живота, за смислом? Да ли се они могу осетити срећним и задовољним упркос свим недаћама које су их задесиле?

ДЕФИНИСАЊЕ ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА

Субјективна добробит је поље психологије које покушава да разуме људ-ску процену сопственог живота. Та процена може бити примарно когнитив-не природе или се може односити на учесталост и тренд доживљавања при-јатних емоције (нпр. радост), односно непријатних емоција (туга, депресија) (Diener и остали, 1997). У сумарном облику, могли бисмо рећи да субјективна добробит подразумева задовољство животом, задовољство браком, одсуст-во депресије и анксиозности, позитивно расположење и позитивне емоције. Она не представља скуп објективних категорија, већ је дефинисана термини-ма унутрашњег искуства онога ко процењује. Оно што чини суштину субјек-тивне добробити појединца јесте његова лична перспектива. Овакав приступ може имати предности и мана. Иако се највећа важност даје личној процени појединца, то истовремено значи да субјективна добробит не може бити ко-начна дефиниција менталног здравља. У литератури се наводе одређене ка-тегорије људи који могу бити ментално поремећени иако су срећни (Diener и остали, 1997).

Друга важна одлика конструкта субјективне добробити јесте да се оно не односи на тренутна расположења већ на дугорочно стање. Иако се располо-жење особе може мењати са сваким новим догађајем, истраживачи субјектив-не добробити више су заинтересовани за дуготрајно расположење.

Субјективна добробит има три основне компоненте (Diener и остали, 1997): задовољство, пријатне емоције и низак ниво непријатних емоција. Ове три компоненте чине један глобални фактор међуповезаних варијабли. Свака од ових компоненти се може делити. Глобално задовољство може бити по-дељено на задовољство различитим доменима живота појединца: рекреација, љубав, брак, пријатељство. Пријатне емоције могу бити подељене на специ-фична осећања: радост, љубав, понос. Непријатна осећања могу бити одвојена

Драгана Станојевић: Субјективна добробит младих ... 303

на специфичне емоције: стид, кривица, туга, љутња, анксиозност. Сваки од ових делова може бити подељен на још мање делове (Diener и остали, 1997).

У овом истраживању, као индикатори субјективне добробити испитани-ка процењивани су задовољство животом и депресивност, тј. одсуство депре-сивности.

Задовољство животом је когнитивна компонента субјективне добробити и односи се на личну процену добробити и среће. Срећни људи ће вероватно искусити више догађаја који се сматрају пожељним у једној култури, али ће, такође, бити склони да интерпретирају и сећају се двосмислених догађаја као добрих (Seidlitz & Diener, 1993, према Diener, 1997). Људи са вишим степеном задовољства животом вероватније ће опазити „неутралне“ догађаје као по-зитивне. Они објективно, можда, неће искусити више позитивних догађаја, али је чињеница да исте догађаје опажају позитивније од љиди са ниским задовољством животом.

За објашњавање индивидуалних разлика у задовољству животом, кориш-ћена су два приступа: персонолошки (од врха ка дну) и ситуациони (од дна ка врху) (Heller, Watson, Ilies, 2006). Први приступ представља диспозиционо гледиште у коме је наглашена улога личносних индивидуалних разлика у задовољству, док се други приступ фокусира на улогу ситуација, догађаја и контекста у укупном задовољству. Ситуациони модел је, испрва, био веома популаран, али је серија истраживања са разочаравајућим резултатима довела до снажења персонолошког приступа (Heller, Watson, Ilies, 2006).

Задовољством животом баве си и теорије превладавања. Оне промовишу идеју да људи задовољни својим животом почињу да мисле и понашају се на адаптиван и користан начин да би се суочили са проблемом. Они ће вероват-није видети светлу страну проблема, молити се, директно се суочити са про-блемом, потражити помоћ од других, док ће незадовољни људи утонути у свет маште, кривити себе или друге и избегавати да раде на проблему (Mc-Crae & Costa, 1986).

Депресивност није специфичан, већ општи негативан показатељ субјек-тивне добробити појединца. Она је чест пратилац услова савременог живо-та и све више постаје „болест модерног доба“. Она је пронашла своје место и у свакодневном говору, и готово да је нормално чути реченице попут „У депресији сам“ или „Мало сам депресиван“. Клиничку слику депресије чини мноштво симптома: депресивно расположење, губитак интересовања и задо-вољства, смањење енергије, чест замор, недостатак концентрације и пажње, смањено самопоуздање и самопоштовање, осећање безвредности и кривице, песимистичан поглед на будућност, поремећај сна и апетита и као најдрас-тичније, идеје о самоповређивању или суициду (WHO, 1992). Када се у сва-кодневном говору, употребљава термин депресија или депресивност, обично се мисли на депресивно расположење, губитак интересовања и задовољства и песимизам у гледању на живот и будућност.


Иако депресија у популацији одраслих има високу преваленцију, њено постојање током детињства релативно је неуобичајено (Allgood-Merten, Le win-sohn, Hops, 1990). Негде између детињства и одраслог доба њена прева лен ција се драстично повећава (Rutter, 1986). Ипак, о депресији током адолесценције се мало зна. Резултати једног истраживања указују на чињеницу да зна чајан допринос имају слика о себи и сопственом телу и скорији стресни догађаји (Allgood-Merten, Lewinsohn, Hops, 1990). Истраживање које је спроведено на нашим просторима (Ђорђевић, 2009) даје разлоге за забринутост. 66% испи-таних средњошколаца имало је минималну депресивност, 18,7% благу, 11,2% умерену и 4,5% испитаника озбиљну депресивност, мерену Бековим инвен-таром депресије.

Како се депресија у истраживањима, најчешће, процењује самоописним техникама, а за њено дијагностиковање је неопходна примена и других тех ни-ка (дијагностички интервју, прикупљање анамнестичких података и сл.), тако је донешена одлука да се у овом раду, од сада па надаље, користи термин де-пресивност (или депресивно расположење), јер се процена своди на само опи-сну технику.

Индикатори субјективне добробити емпиријски су најчешће повезивани са карактеристикама личности као што су самоефикасност, оптимизам, про-активан став, проактивно превладавање, саморегулација итд. У овом ће се истраживању испитивати и структура релација између субјективне добробити и оптимизма и генералне самоефикасности, као карактеристика личности.

Оптимизам је конструкт који се најчешће повезивао са радом Селиџмана и његовим учењем о наученом оптимизму насупрот наученој беспомоћности. Он је правио разлику између оптимизма и песимизма на основу начина на који се сагледавају нежељени догађаји. Оптимисти гледају на те догађаје као да су само привремени и због тога мање брину о проблемима од песимиста, верујући да је несрећа краткотрајна. Они не сматрају да су лично одговорни за све лоше ствари које су им се десиле у животу. Такође, оптимисти не верују да су беспомоћни и то чини можда главну разлику између оптимиста и песимиста. Оптимиста верује да су његове акције делотворне и уложиће пуно напора да би поправио своју животну ситуацију; песимиста ће ићи кроз живот као да не треба ништа ни да покушава јер се ништа не може поправити. Скиер и Карвер говоре о диспозиционом оптимизму (1992) које су дефинисали као генерализовано очекивање особе да ће доживети повољне исходе у животу. Они не праве разлику око тога да ли ће се ти исходи јавити због индивидуалних напора, напора других или спољашњих снага. Према Скиеру и Карверу, оптимизам води ка истрaјности тежњи усмерених ка циљу. Када наиђу на изазове, оптимисти ће бити поверљиви и упорни, чак и када је напредак спор и тежак. Песимисти ће бити сумњичави и неодлучни. У случају несреће, ове разлике ће се појачати. Оптимисти верују да се успешно могу „носити“ са несрећом, песимисти очекују катастрофу.


Генерална самоефикасност односи се на широк и стабилан осећај личне компетентности особе да се ефикасно суочи са различитим стресним ситу-ацијама (Scholz and al., 2002). Она представља генерализовани осећај само-ефикасности који се односи на глобално поверење у сопствене способности превладавања, које се могу испољити у широком опсегу захтевних или нових ситуација. Опажена самоефикасност је испитивана у различитим контекстима, а најчешће као предиктор различитих врста здравих понашања. У једном прегледу таквих истраживања, Шварцер (1995) наводи низ истраживања која иду у прилог тези да је опажена самоефикасност добар предиктор здравих облика понашања (понашања самоиспитивања у односу на рак дојке, редовно узимање медикамената, извођења телесних вежби, употребе презерватива у сексуалном понашању). Самоефикасност се показала као добар предиктор исхода програма за лечење алкохолизма, превладавања стреса, контроле бола.

НАЦРТ ИСТРАЖИВАЊА

1. Циљ истраживања

Основни циљ овог истраживања био је проценити субјективну добробит младих српске националности на Косову и Метохији. У ту сврху, као инди ка-тори субјективне добробити појединца процељивани су задовољство живо-том и депресивност. Посебни циљеви у истраживању били су утврдити да ли субјективна добробит појединца зависи од његовог пола, материјалног статуса породице и места сталног боравка, као и утврдити однос субјективне добро-бити и неких црта личности испитаника.

2. Варијабле укључене у истраживање

• Пол: мушки и женски. Ова варијабла је регистрована тако што су испи-таници у упитнику заокружили слово које означава њихов пол.

• Место становања: Ова варијабла је регистрована тако што су испитаници написали име места у коме живе. На основу тога испитаници су били развр-стани у две групе: оне који живе у северном делу Косовске Митровице и оне који живе у енклави.

• Материјално стање: Ова варијабла је регистрована помоћу описне скале (аутора Милице Гузине) са четири категорије. Скала се односи на процену сопственог материјалног стања сврставањем својих материјалних породичних прилика у једну од 4 категорије: веома ниско, ниско, средње, високо.

• Задовољство животом: Ова варијабла је операционализована помоћу Скале задовољства животом (SWLS, Diener, E., Emmons, R., Larsen, J., Griffi n, S., 1985). Укупан скор на скали представља глобалну меру задовољства живо-


том. Скала се састоји од пет ајтема. Појединци означавају свој степен слагања или неслагања са сваком тврдњом на седмостепеној скали Ликертовог типа. Скорови се крећу у распону од 5 до 35, тако да виши скорови указују на задовољство животом. Аутори наводе да је тест-ретест корелација скале након два месеца износила 0.82, а да Кронбахов α се креће од 0.83 до 0.87. У нашем узорку, поузданост мерена Кронбаховим α износила је 0.82.

• Депресивност: Ова варијабла је операционализована преко Бековог ин-вентара депресије (BDI). У овом истраживању, испитанике нисмо сврставали у категорије према степену развијености депресивних симптома, већ смо ко-ристили скорове као меру на континууму од одсуства до врло изражене де-пресивности. Овај се инструмент састоји од 21 питања о томе како се субјекат осећао током последње недеље. Свако питање има сет од четири могућа од го-вора, рангирана према интензитету. Добијени резултати се сабирају и сврста-вају у једну од следећих категорија: 0–13 минимална депресивност; 14–19 бла-га депресивност; 20–28 умерена депресивност; и 29–63 озбиљна депресивност. Ова скала има високе мере поузданости изражене Кронбаховим α (у литера-тури се најчешће помињу вредности α од око 0.90 и више). Поузданост скале на нашем узорку износила је α = 0.83.

• Генерална самоефикасност: Генерална самоефикасност односи се на широк и стабилан осећај личне компетентности особе да се ефикасно суочи са различитим стресним ситуацијама (Scholz and al., 2002). Ова варијабла је операционализована преко Скале генералне самоефикасности коју су развили Шварцер и Џерусалем 1993. године (верзија на енглеском језику). Скала је преведена на српски језик и коришћена у истраживању на средњошколцима (Ђорђевић, 2009). Развијена је у сврху процењивања општег осећања опажене само-ефикасности и предвиђања превладавања свакодневних невоља као и адаптације на све врсте стресних животних догађаја. Скала је намењена општој популацији одраслих особа, укључујући и адолесценте, али је не треба задавати испитаницима млађим од 12 година. Скала се састоји из 10 ајтема, саомоописног је типа. Скоровање се врши помоћу четворостепене скале и распон резултата се креће од 10 до 40. На узорцима из 23 нације, Кронбахово α се креће од 0.76 до 0.90. На српском узорку, поузданост ове скале, изражена Кронбаховим α износи 0.83 (Ђорђевић, 2009).

• Оптимизам: Ова варијабла је операционализована преко Теста животне оријентације (LOT, Scheier & Carver, 1985) који мери диспозициони оптимизам, дефинисан као генерализовано очекивање особе да ће доживети повољне ис-ходе у животу. Коришћен је ревидирани тест (LOT-R). Тест животне ори јен-тације развијен је за сврху процене индивидуалних разлика у општем опти-мизму, насупрот песимизму. Поузданост теста која се наводи у доступној ли тератури варира и креће се у распону од 0.60 до 0.88. На српском узорку, по узданост није тако висока као што извештавају страни аутори и износиα = 0.63 (Ђорђевић, 2009).


3. Основне хипотезе у истраживању

Хипотеза бр. 1: Место у коме испитаници живе утиче на субјективну добробит појединца.

Млади српске националности, који живе на Косову и Метохији, одрастали су у веома тешким животним условима, испуњеним ратом и пролонгираном послератном друштвеном кризом. Ипак, чињеница је да неки живе у бољим условима у односу на друге. Север Покрајине налази се у нешто повољнијем положају у односу на енклаве, пре свега због територијалне повезаности са Централном Србијом, која подразумева и боље безбедносне, економске и кул-турне прилике у односу на оне у енклавама. Овде претпостављамо да ће се ти животни услови одразити на задовољство животом и депресивност испита-ника.

Хипотеза бр. 2: Материјално стање породице утиче на субјективну добробит појединца.

У литератури се наводе нека истраживања која показују да економски фактори (као што је незапосленост) могу да имају утицаја на субјективну доб-робит појединца (Van Hoorn, 2007). Овде се претпоставља да ће испитаници који позитивније процењују материјални статус своје породице имати веће задовољство животом и мању депресивност у односу на оне нижег матери јал-ног статуса.

Хипотеза бр. 3: Пол испитаника не утиче на субјективну добробит младих.

Емпиријски подаци приказани у страној литератури нису једногласни у погледу утицаја пола на субјективну добробит појединца. У постављању ове хипотезе, водило се рачуна о резултатима добијеним на нашим просторима (Ђорђевић, 2009).

Хипотеза бр. 4: Оптимизам и генерална самоефикасност утичу на суб-јективну добробит младих.

Овде претпостављамо да су неке карактеристике личности, оптимизам и генерална самоефикасност, важне детерминанте задовољства животом и де-пресивности испитаника.

4. Метод истраживања

Спроведено истраживање је неексперименталног типа. Ученици заврш-ног разреда средњих школа различитог профила, четвртог степена, са про-стора Косова и Метохије били су замољени да, током једног школског часа, у присуству испитивача, испуне дате упитнике. Испитивање је било анонимно, те бисмо могли очекивати да евентуално давање социјално пожељних одгово-ра није имало знатног утицаја на добијене резултате.


5. Узорак

Узорак се састојао од 485 испитаника са територије Косова и Метохије (Косовска Митровица, Грачаница, Прилужје и Штрпце). Сачињен је од уче-ника завршних разреда средњих школа. Осим Косовске Митровице, остала места у којима су прикупљани подаци, представљају косовске енклаве са нај-већим бројем становника. Ученици завршних разреда средње школе налазе се на важном животном раскршћу, у периоду када доносе неке значајне одлуке, планирају будућност и прихватају одговорност за сопствене животе.

Просек година испитаника обухваћених узорком износи 17,9. Било је 36% испитаника мушког пола и 64% женског пола. У енклавама живи 57% испитаника, а на северу Косова и Метохије 43%. Што се тиче породичних ма-теријалних прилика, живот без већих одрицања води само 38% испитаника. Средњег материјалног стања су породице 44% испитаника, док ниске приходе имају породице 12% испитаника. Веома ниског материјалног стања су поро-дице 6% испитаних.

6. Технике обраде добијених података

Од техника за обраду података, коришћене су мере дескриптивне статис-тике (М, SD), мере корелације (Пирсоново r), поступци статистичког закљу-чивања (t-тест) и регресиона анализа.

ПРИКАЗ РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА

Пре него што започнемо приказ и дискусију о резултатима истраживања према постављеним хипотезама, кратко ћемо се осврнути на дистрибуцију основних варијабли у узорку. Дескриптивна статистика датих варијабли при-казана је у Табели 1.

Taбела 1. Аритметичка средина и стандардна девијација варијабле Задовољство животом

N Min. Max. M SD

Задов.животом 485 5,00 35,00 21,05 7,34

Депресивност 485 0,00 56,00 11,28 8,36

Ген.самоефик. 485 13,00 40,00 31,66 5,02

Оптимизам 485 9,00 30,00 20,23 3,94


Распон могућих скорова на Скали задовољства животом креће се од 5 до 35. Средња вредност добијена на нашем узорку може сведочити о умереном задовољству испитаника сопственим животом. Аритметичка средина од 11,28 на скали депресивности добијена на нашем узорку могла би се сматрати оптимистичним резултатом (ако знамо да се распон могућих скорова кре ће од 0 до 63). Међутим, ако ову варијаблу сагледамо категоријално видећемо да 44% испитаника показује неки облик депресивности (благу, умерену или озби љну), што би могло представљати аларм који сигнализира потребу за даљим сагледавањем узрока те депресивности и имплементацију одговарајућих стратегија за њихово отклањање и промовисање позитивних фактора ментал-ног здравља. Што се тиче генералне самоефикасности, распон могућих скорова креће се од 10 до 40, а аритметичка средина добијена на нашем узорку износи 31,66. Та је бројка знатно ближа вишој страни континуума па бисмо могли закључити да млади на Косову и Метохији имају развијен осећај личне ком-петентности за ефикасно суочавање са стресним ситуацијама које доживљавају. Аритметичка средина скорова оптимизма износи 20,23, а могући распон ско-рова 6 до 30. Дакле, наши испитаници су успели да одрже битан степен опти-мизма у односу на сопствену будућност.

Хипотеза бр. 1: Место у коме испитаници живе утиче на субјективну добробит појединца.

Податак да ли испитаници живе на северу Косова или у некој од енклава показао се значајним за субјективну добробит испитаника, процењивану кроз задовољства животом и депресивности. Испитаници који живе на северу Косова показују значајно више задовољства сопственим животом, у односу на оне који живе у енклавама (ниво значајности 0.01). Такође, испитаници који живе у енклавама имају значајно више скорове депресивности у односу на младе са севера Косова, и та је разлика значајна, на нивоу 0.05. Можемо закључити да су услови у којима испитаници живе врло битни за њихово субјективно благостање.

Резултати t-теста приказани су у Табели 2.

Табела 2. Утицај места у коме испитаници живе на задовољство животом и депресивност

Место живљења N M SD t Sig.

Задовољствоживотом

Енклава 278 19,38 7,45-5,988 ,000

Митровица 207 23,28 6,57

ДепресивностЕнклава 278 12,01 8,45

2,240 ,026Митровица 207 10,29 8,16


Хипотеза бр. 2: Материјално стање породице утиче на субјективну добробит појединца.

У Табели 3. можемо видети резултате који се тичу задовољства животом и депресивности код особа различитог материјалног стања. Особе високог материјалног статуса значајно се разликују по задовољству животом у односу на све остале групе, док се особе средњег материјалног статуса разликују само у односу на особе високог и ниског, али не и у односу на особе веома ниског материјалног статуса. Иако у последњем случају уочавамо извесно одступање, генерално можемо извести закључак да виши материјални статус обично означава и веће задовољство сопственим животом.

Табела 3. Мултипла компарација - Scheff e post hoc тест

Средња разлика

(I-J)

Станд.грешка Sig. 95% Интервал

поузданости

Зависнаваријабла

(I) м.стање

(J) м.стање

доња граница

горња граница

ЗАД.

ЖИВОТОМ

веома ниско

ниско -,16 1,62 1,000 -4,71 4,39

средње -3,58 1,43 ,099 -7,58 0,42

високо -6,63** 1,44 ,000 -10,66 -2,59

ниско

в.ниско 0,16 1,62 1,000 -4,39 4,71

средње -3,42* 1,03 ,012 -6,30 -,54

високо -6,47** 1,04 ,000 -9,40 -3,54

средње

в.ниско 3,58 1,43 0,099 -,42 7,58

ниско 3,42* 1,03 0,012 ,54 6,30

високо -3,05** 0,70 0,000 -5,01 -1,08

високо

в.ниско 6,63** 1,44 0,000 2,59 10,66

ниско 6,47** 1,04 0,000 3,54 9,40

средње 3,05** 0,70 0,000 1,08 5,01


Средња разлика

(I-J)

Станд.грешка Sig. 95% Интервал

поузданости

Зависнаваријабла

(I) м.стање

(J) м.стање

доња граница

горња граница

ДЕПРЕСИВНОСТ

веома ниско

ниско 2,28 1,89 0,692 -3,03 7,60

средње 5,69** 1,66 0,009 1,03 10,36

високо 7,53** 1,68 0,000 2,82 12,24

ниско

в.ниско -2,28 1,89 0,692 -7,60 3,03

средње 3,41* 1,20 0,045 4,86E-02 6,77

високо 5,24** 1,22 0,000 1,82 8,66

средње

в.ниско -5,69** 1,66 0,009 -10,36 -1,03

ниско -3,41* 1,20 0,045 -6,77 -4,86E-02

високо 1,83 ,82 0,171 -,46 4,13

високо

в.ниско -7,53** 1,68 0,000 -12,24 -2,82

ниско -5,24** 1,22 0,000 -8,66 -1,82

средње -1,83 ,82 0,171 -4,13 0,46

*Значајно на нивоу 0.05 **Значајно на нивоу 0.01

Што се тиче депресивности, и ту смо добили неке очекиване резултате. Испитаници средњег и високог материјалног стања значајно се разликују од оних ниског и веома ниског материјалног стања, док разлике између група испитаника са средњим и високим материјалним статусом нису статистички значајне. Могли бисмо закључити да депресивност више карактерише особе које живе у оскудици, зависе од хуманитарне помоћи или једва задовољавају најосновније егзистенцијалне потребе.


Хипотеза бр. 3: Пол испитаника не утиче на субјективну добробит младих.

Добијени резултати показују да се испитаници различитог пола не разли-кују на варијабли задовољство животом, али је значајна разлика добијана код депресивности која је виша у женском делу узорка. Но, тај резултат није по-себно интересантан, ни изненађујући, јер исто важи за популацију уопште.

Табела 4. Разлике у задовољству животом и депресивност према полу испитаника.

Пол испитаника N M SD t Sig.

Задовољ. животом

мушки 174 20,55 7,43-1,113 0,266

женски 311 21,32 7,28

Депресивностмушки 174 31,11 8,37

-2,346 0,019женски 311 32,97 8,35

Хипотеза бр. 4: Оптимизам и генерална самоефикасност утичу на суб-јективну добробит младих.

Најпре ћемо приказати табелу корелација између релевантних вари јаб ли.

Табела 5. Корелације између генералне самоефикасности, оптимизма, задовољства животом и депресивности.

Генералнасамоефикасност Оптимизам Оп.соц.

подрш.Проак.

превлад.

Задовoљни животом 0.301** 0.299** 0.236** 0.285**

Депресивност - 0.384** - 0.436** - 0.286** - 0.353**

*Значајно на нивоу 0.05**Значајно на нивоу 0.01

Резултати истраживања показују да је задовољство животом позитивно повезано са генералном самоефикасношћу (r = 0.301), оптимизмом (r = 0.299). Добијене корелације између депресивности и генералне самоефикасности (r = -0.384) и депресивности и оптимизма (r = -0.436) су негативне и статистички значајне.


Да би се утврдило да ли се на основу генералне самоефикасности и оп-тимизма може предвиђати задовољство животом и депресивност, спроведена су два поступка регресионе анализе, чији су резултати приказани у табелама VI и VII.

Табела 6. Предвиђање задовољства животом на основу генералне самоефикасности и оптимизма

Модел R R2 β Sig.

Генерална самоефикасност 0,317 0,101 0,265 0,000

Оптимизам 0,107 0,020

Табела 7. Предвиђање депресивности на основу генералне самоефикасности и оптимизма

Модел R R2 β Sig.

Г.самоеф. 0,468 0,219 -,284 0,000

Оптимизам -,289 0,000

На основу резултата двеју регресионих анализа можемо констатовати да наведене карактеристике личности заједно одређују око 10% варијансе задо-вољства животом, при чему се генерална самоефикасност показала као зна-чајнији предиктор. Самоефикасност и оптимизам одређују око 22% варијансе депресивности, и њихови коефицијенти повезаности са предиктором су зна-чајни на нивоу 0.01.

ДИСКУСИЈА

Дистрибуција основних варијабли укључених у истраживање показује да су млади који живе на простору Косова и Метохије, упркос стресним усло-вима живота, успели да у великој мери очувају своје благостање, односно по-казују примерен ниво задовољства сопственим животом и релативно низак ниво депресивности.

Међутим, постоје разлике између испитаника који живе на северу Косова и испитаника из енклава. Наиме, испитаници који живе у енклавама показују нижи степен задовољства животом, а виши степен депресивности, у односу на испитанике са севера Косова. Ти резултати подржавају нашу претпоставку


да услови у којима испитаници живе (територијална изолованост, безбеднос-не и културне прилике) утичу на субјективну добробит младих. Накнадном анализом категорија депресивности, у које се могу сврстати скорови испита-ника, добијени су следећи резултати: значајне разлике постоје у категоријама – минимална депресивност (61,5% испитаника из енклава спада у ову катего-рију, а 72% испитаника са севера Косова), блага депресивност (21,2% испита-ника из енклава спада у ову категорију, а 13,5% испитаника са севера Косова), као и у категорији умерена депресивност, где је разлика у процентима нешто мања (13,0% из енклава и 9,7% са севера Косова). Дакле, у случајевима блажег присуства симптома депресије, наведени услови живота имају утицаја, док су код озбиљних случајева, очигледно, кључни фактори неки други, а услови живота не играју значајну улогу.

Што се тиче материјалног стања породице, у одељку о прегледу добије-них резултата могли смо видети да оно битно утиче на субјективну добро-бит младих. Одступања која су се јавила поређењем појединачних категорија материјалног статуса само показују да пораст субјективне добробити испи-таника не иде линеарно са побољшањем материјалног стања, већ да постоји скок између добростојећих и сиромашнијих група. Сиромашнији испитани-ци показали су више депресивности а мање задовољства животом у односу на богатије испитанике. Овакви резултати прате резултате добијене у неким другим истраживањима који говоре да економски фактори (као што је не-запосленост) могу имати утицаја на субјективну добробит појединца (Van Hoorn, 2007).

Пол испитаника се у нашем истраживању није показао значајном одред-ницом задовољства животом, док код депресивности постоји разлика у сми-слу да су испитаници женског пола депресивнији од испитаника мушког пола. И овај резултат се може сматрати очекиваним на основу резултата добијених у неким другим истраживањима који показују да на скалама депресивности доминира женски пол (Цвјетковић-Бошњак и др., 2004; Ђорђевић, 2009), док су на мерама задовољства животом испитаници различитог пола међусобно изједначени (Пенезић, 2006; Ђорђевић, 2009).

Коначно, резултати овог истраживања показали су да су оптимизам и генерална самоефикасност значајно и позитивно повезани са задовољством животом, а значајно и негативно са депресивношћу. Такође, на основу ових карактеристика личности могу се предвиђати задовољство животом и депре-сивност испитаника. И ови резултати имају јасну логику у оквиру теоријских поставки самог концепта субјективне добробити (Diener, 1995) као и потврду у другим емпиријским истраживањима (Ђорђевић, 2009).



Allgood-Merten, B., Lewinsohn, P. M, & Hops, H. (1990). Sex diff erences and adolescent depression. Journal of Abnormal Psychology, 99, 55–63.

Bandura, A. (1994). Self-effi cacy u: Ramachaudran V. S. (Ed.), Encyclopedia of human behavior (Vol. 4, pp. 71–81). New York: Academic Press.

Bensaba, S. (1999). Stres je život, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Bermudez J. (1999). Personality and Health-Protective Behavior, European Jour-nal of Personality 13, 83–103.

Carver, C. S. & Scheier, M. F. (1990). Origins and functions of positive and nega-tive aff ect: A control-process view, Psychological Review, 97, 19–35.

Corrigan, J. (2000). Th e Satisfaction With Life Scale, Th e Center for Outcome Measurement in Brain Injury. http://www.tbims.org/combi/swls.

Цвјетковић-Бошњак, М., Солдатовић-Стајић, Б.С., Лисулов, Р.М., Недић, А.Ј. (2004): Анксиозно депресивни и депресивни поремећаји – клиничка слика и прогноза. Актуелности из неурологије, психијатрије и граничних подручја, вол.12, бр.3–4, стр. 36–39.

Diener, E. : Subjective well-being, Psychological Bulletin, 95, стр. 542–575, 1984.Diener E., Suh E., and Oishi Sh.: Subjective Well-Being, Indian Journal of Clini-

cal Psychology, 1997.Ђорђевић, Д. (2009). Проактивно превладавање младих српске нацио-

налности на Косову и Метохији: ресурси и исходи. Филозофски факултет – Београд Магистарски рад.

Heller, D., Watson, D., & Ilies, R. (2006). Th e Dynamic Process of Life Satisfac-tion, Journal of Personality, 74, 1421–1450.

Holahan, C. K., & Holahan, C. J. (1987). Self-effi cacy, social support, and depres-sion in aging: A longitudinal analysis, Journal of Gerontology, 42, 65–68

Van Hoorn, Andre. (2007). A Short Introduction to Subjective Well-Being: Its Measurement, Correlates and Policy Uses. Background paper prepared for OECD Conference on Measuring Progress of Societies. Istanbul, June 27–30. [http://www.oecd.org/dataoecd/5/58/38780041.pdf?contentId=38780042]

Luszczynska A., Gutiérrez-Doña B., Schwarzer R. (2005). General self-effi cacy in various domains of human functioning: Evidence from fi ve countries, International Journal of Psychology, Volume 40, Issue 2, стр. 80–89.

Magaletta Ph. R., Oliver J. M. (1999.). Th e Hope Construct, Will, and Ways: Th eir Relations with Self-Effi cacy, Optimism, and General Well-Being, Journal of Clinical Psychology 55: 539–551.


Penezić, Z. (2006). Life Satisfaction at Adolescence and Adulthood. Social Re-search Journal for General Social Issues, p. 643–669, on www.ceeol.com.

Rutter, M. (1986). Th e Developmental Psychopathology of Depression: Issues and Perspectives. In Rutter, M., Izzard, C. and Read P. (ed.). Depression in Young People: Developmental and Clinical Perspectives, New York: Guilford Press.

Scheier, M. F., & Carver, C. S. (1985). Optimism, coping, and health: Assess-ment and implications of generalized outcome expectancies. Health Psychology, 4, 219–247

Scheier, M. F., & Carver, C. S. (1992). Eff ects of optimism on psychological and physical well-being: Th eoretical overview and empirical update, Cognitive Th erapy and Research, 16, 201–228.

Scheier M. F., Carver Ch. S., Bridges M. W. (1994). Distinguishing Optimism From Neuroticism (and Trait Anxiety,Self-Mastery, and Self-Esteem): A Reevaluation of the Life Orientation Test, Journal of Personality and Social Psychology, Vol. 67, No. 6, 1063–1078.

Scholz, U., Gutiérrez-Doña, B., Sud, S., & Schwarzer, R. (2002). Is perceived self-effi cacy a universal construct? Psychometric fi ndings from 25 countries, European Journal of Psychological Assessment 18, No. 3, 242–251.

Schwarzer R., Fuchs R, (1995). Self-Effi cacy and Health Behaviours, u: Conner, M., & Norman, P., Predicting Health Behaviour: Research and Practice with Social Cognition Models, Buckingham: Open University Press.

Станојевић, Д., Однос структуре личности и проактивног превладавања, 56. Научно-стручни скуп психолога Србије, Књига резимеа, 2008.

Влајковић, Ј., (1998). Животне кризе и њихово превазилажење, Плато, Београд,

World Health Organization, (1992). ICD – 10: Класификација менталних поремећаја и поремећаја понашања, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.


Драгана СтанојевићКосовска Митровица, Србија

SUBJECTIVE WELLBEING OF SERBIAN YOUNG PEOPLE AT KOSOVO AND METOHIJA

Summary

Subjective well-being is psychological fi eld trying to understand people’s evalu-ation of their personal lives. Th ere are three main components of subjective well-being (Diener and al., 1997): satisfaction with life, pleasant emotions and low level of unpleasant emotions. It is considered as desirable indicator of mental health, al-though not as it’s fi nal measure. Main aim of this study was to estimate subjective well-being of Serbian young people in Kosovo and Metohija. Sample consisted from 485 senior high school students, living at enclaves and North Kosovo (174 males and 311 females). Subjects were aged 17-19 (М= 17,87).

As subjective well-being indicators we measured satisfaction with life and de-pression.

Subjects living at North Kosovo reported signifi catly more satisfaction with life, comparing to subjects living at enclaves (р ≤ 0.01). Subjects living at enclaves had signifi cantly higher scores on depression scale comparing to young people from North Kosovo (р ≤ 0.05). Th erefore, living enviroment considerably eff ected sub-jective well-being of young people. Depression more characterizes poor people, dependant from social and humanitarian fi nancial help, or people who barely can meet existentional needs. Also, higher material status usually means higher satisfac-tion with own life. Sex doesn’t eff ect individual subjective well-being, while some personality traits (like optimism) and individual’s tendency to see itself like effi ca-cious person are signifi cant factors of subjective well-being.

УДК 159.947.5–054.73159.97–054.73

159.964.2–054.73

Милорад ТодоровићКосовска Митровица, Србија

АГОНИЈА ИЗБЕГЛИШТВА: ПРОРАДА НОСТАЛГИЈЕ

У избеглиштву патолошко се највише јавља у подручју носталгије, која се у овом раду веже за фазу развоја коју карактерише превласт фалусног својс-тва. То јест, за начин на који је решен и прорађен крај ове фазе, а који чини от-криће кастрације мајке. Жаљење за изгубљеном прошлошћу тада је жаљење за немогућношћу повратка у њен простор. Чежња за изгубљеном кућом прекри-ва губитак (фалусне) мајке због које је он неповратно отуђен и у туђој земљи.

Кључне речи: избеглиштво, губитак, трауматизам, означитељ, фалус, чеж-ња, носталгија

Бити искорењен са места боравка, протеран и сачувати голи живот а све друго изгубити, ствара од избеглиштва означитељ патње. Како ће психизам обрадити губитак зависи од саме структуре где ће патња бити уведена и у нагоне живота и нагоне смрти. У оквиру танатоса она ће се супротстављати кретању, тежећи инертности, негацији иреверзибилности времена и ностал-гичној будућности. За нагоне живота то ће бити неки нови почетак живота у коме је сам живот, као основна вредност, сачуван и где се он ослања на ранија искуства губитка после кога се ишло у нови почетак. Одбијање иреверзибил-ности времена у искорењеном субјекту намеће потребу, чини се више од било чега другога, разумевања присилности сећања и искључивог живљења у про-шлости. У таквој присили понављања, где се појединац смешта у неку ранију ситуацију коју не може заменити садашњом, лако ће се укотвити симптом на другачији начин од заборављања утисака, сцена и доживљаја, како се дешава у неурози. У избегличкој носталгији присутна је, поједностављено речено, са-мо светла прошлост и црна садашњост. У њој се среће ситуација супротна од оне која се среће у неурози. Наиме, забрана није стављена, као у неурози, на забрањену прошлост већ на садашњост. У њој прошлост постаје једино под-


ручје живота вредно живљења. У носталгији као да оживљава оно што никада није могло бити „заборављено“, што до тада није било запажено, што никада није било свесно. Сасвим је разумљиво питање како је то тако успостављена чврста веза са прошлошћу која се опире и самом животу? Да ли је она нека-да била свесна и позната носталгичном субјекту? За психички ток је сасвим свеједно, као што је то говорио Фреуд (1990:162), да ли је нека таква „веза“ била свесна па потом била заборављена или није никада ни била доведена до свести. Њену оперативност учиниће нека каснија ситуација, уводећи је у асо-цијативни ланац, коју ће ова искористити.

Избеглиштво које подразумева патњу прогона и улазак у нови живот на обе ове димензије садржи велику могућност за продукцију патолошког, углав-ном у домену такозваног посттрауматског развоја. Тријас: све изгубити – одрећи се прошлости – изнова градити живот даје избеглиштву позицију трауматиз-ма који носи велику могућност онеспособљавања да се примерено одго вори на ту трагичну димензију живота. Неретко се, чак и у научним студијама, по-цепаност субјекта веже искључиво за дискрепанцу „изгубљеног“ и „нађеног“, дајући избеглиштву карактер општег и апсолутног трауматског момента. Иа-ко је већина психолошких студија избеглиштва усмерена на тражење разлике (црта, патолошких одлика) између избегличке и неизбегличке популације, што је nimis simplicandum бића избегиштва, прави проблем за психологију остају они моменти, они механизми који доводе или не доводе до трајних поремећаја и патогених учинака на психички организам. За разлику од трауматских ста-ња, где патолошка продукција иде из немогућности абреаговања доживљаја општег губитка који остаје у психизму као „страно тело“, код избеглих особа абреаговање не да не изостаје, већ се оно одвија неминовно. За разлику од не-уроза, код којих је проблем ремеморисања доминантан фактор патологије, избеглице ништа не спречава да у своју свесну личност уклопе доживљај про-гона и све што чини његову бит (спашавања голог живота, тешкоћа кроз које се одвијало, од кога је учињено...), без обзира на његову трагичну димензију. Крајње је природно да избеглицама, као објектима агресије, буде примерено агресивно абреаговање, којима они ликвидирају подражаје у складу са начелом константности. Њихова најадекватнија реакција је мржња која се одвија по принципу eadem mensura redde, qua acceperis, aut etiam11. Прогон у рату и, по-готово, грађанском, није нешто што се не очекује и није нешто што има фактор великог изненађења. Управо тај моменат да до прогона не долази без најаве, изненада или неочекивано, чини да је и реакција припреме на прогон онај фактор који ће, колико толико, смањити њихов трауматски потенцијал тиме што су нагони живота позвани на дејство. На њиховом фону избеглице остају, да тако кажемо, у историји, за разлику од многих облика неуроза који је по ни-штавају претварајући је у приватну митологију. Захваљујући њима адаптација

1 Вратити истом мером којом си примио

Милорад Тодоровић: Агонија избеглиштва: прорада носталгије ... 321

избеглица на губитак углавном пролази без значајније патологије. Патологија је углавном везана за носталгију и среће се код оних који одбијају позицију трагичне димензије.

Одбијање да се прихвати иреверзибилна природа времена и уместо тога путује унатраг кроз време је, само по себи, увод у проблеме, нека врста затвора душе. У таквој ситуацији, психички живот се блокира, инхибира и умире. То је много више простор у коме се ствара патологија него сам губитак. Фантазије о прошлости имају утицај на реалност будућности у оној мери у којој је тај сегмент прошлости остао непрорађен. Чежња за старим местом, за кућом, која одбија адаптацију, може искључиво бити структурни квалитет. У суштини те чежње је, заправо, чежња за неким другим местом, другом сценом. Није, дакле, реч о чежњи за стварним завичајем, већ за оним што је остало залеђено у психизму а може на неки начин бити доведено у везу са кућом. Реч је о из-јед начавању реалног места са оним имагинарним, фантомским местом. Да би психолошка анализа избегла саморазумљивост носталгије нужно мора откри-ти где се у организму налази њен центар. Уствари, који је то учаурени, залеђени моменат из ране историје који покреће фантазије прошлости у којима делићи сећања, парцијални објекти сећања, имају предност над садашњим искуством. Смештањем у друго време и жудња за другим временом говори да се у њему одвијао значајан развојни и структуирајући моменат који није прорађен у свом генетичком контексту. Жеља за понављањем непоновљивог увек је, за-право, несавладив процес несвесног порекла који трагичну димензију живота ставља у први план и испред самог живота. Оно што се понавља и за чим се чезне само је на први поглед покренуто актуелношћу жеље за изгубљеном кућом. Првобитни положај, који остаје изван сећања, само је губитком (иден-титета, имања, куће, фотографија) ставио у покрет носталгичну динамику.

Ни присила понављања, ни замрзнуто психичко, ни носталгична чежња за домом, за неке ауторе, као на пример за Светлану Боyм, није простор, не за психологију него, ни за једну одређену дисциплину. Колико год носталгија, уосталом као и било који моменат психичког, говорила у загонеткама и ре-бусима, она не надилази индивидуалну психологију. Као и код било ког облика присиле понављања, у питању је не динамика конфликта, већ најопштије свој-ство нагона, својство да одржавају сами себе. То је место за динамску пси хо-логију за коју увек неразумљиво, непрорађено, замрзнуто не може избећи суд бину понављања. „Суштинска незаситост носталгије“ (Boym, 2005: 21) не иде из неког мистичног узрока, већ ни из чега другог до оног што улази у присилу понављања. Тиме не да носталгија не проистиче из осећања губитка личне историје, као што то мисли Боум (Boym, 2005:18, 35), већ она нема откуда друго да иде. То што се ’изгубљеног’ неко не сећа и што не зна где се то може наћи дакако да није аргумент за измештање носталгије из личне историје и психологије. Покушај да се носталгија, кроз дијагностичке категорије, сме-сти у медицину, лишио ју је могућности прецизне локације у психичком чак и


да нема њеног разумевања изван психолошке генезе. То што су се носталгич-ни војници понашали на специфичне начине и показивали симптоме беживот-ности, равнодушности, мешајући прошлост и садашњост, стварно и имаги на-рно све до халуцинација (да се чују гласови или виде духови) говорило је само о феноменолошким знацима кроз које се носталгија реализовала. Општа по-метња је настала, слично на начин када психијатријска класификација уводи фактор коморбидности, када су се носталгични војници видели сличним па-раноји или се она јављала и код меланхолије и хипохондрије.

Можда би се могло помислити да „ностос“ – дословно повратак у завичај, у преводу „завичаја“ на психоаналитички дискурс – може да буде повратак у мајчински простор. Ностос (повратак) у носталгичној динамици не односи се ни на повратак у материцу, ни повратак из таме у светлост, као у Одисејевом повратку из Хада, нити на повратак из несвесног у свесно. Иако се митска грађа не показује као најбоља за позиционирање носталгије у психичком, за носталгију се ипак може рећи да она јесте нека врста жала због губитка јед-ног зачараног света и то оног дела нечије, недовољно добро структуиране, историје где се постизао сексуални идентитет. Границе и вредности тог света су заправо начин на који је разрешен Едипов комплекс. У књижевном језику тај свет би се, чак, и могао одредити као демон који је истовремено физички и духовни, то рајско јединство времена и простора које је претходило улас-ку у стварну историју јединке. Но, и спознаја у оквиру књижевног и у окви-ру психичког мора поставити питање ко је адресат кога тражи носталгичар? Нешто у носталгичару постаје јако кроз, да употребимо добру синтагму Еве Хофман (Хofman, 2002:133) „бујање одсуства“ или свега онога што је изгубље-но. Није то зато што је носталгија неподложна синтези, како мисли Светлана Боyм (Boym, 2005:45), већ управо обрнуто, што носталгија иде из несинтезе, из онога што онемогућава синтезу, онога што је побегло било каквој интег-рацији, онога што је претходило правом потискивању. Имагинарна природа објекта чежње онемогућаваће прецизну дефиницију њеног објекта и тиме мо-гућности да носталгија буде реализована. Можда се то у ностосу неке нације боље види него у ностосу појединца. „Ностос нације није њен изгубљени рај, већ место жртве и славе, место страдања у прошлости. Реч је о својеврсној инверзији првобитне ’швајцарске болести’: у свери националне идеологије, индивидуална чежња претвара се у колективно осећање припадности2, уте-мељено на страдањима из прошлости која надилазе индивидуално сећање“ (Boym, 2005:48). Осећање припадности, то морамо додати, мора да се види као супротност између присутности и одсутности, имати га или немати га. У носталгичној чежњи опседнутост домом и повратком кући одржава тај однос ’имати га или немати га’, управо да се тамо никада не упути. Невраћање кући отуда може истовремено бити и покретачка снага неке креативне активности,

2 Курзив је мој.


али и креације патологије. Повратак би пре могао бити друго изгнанство, зато што се објект чежње не зна и зато што он и даље остаје сакривен, недефинисан и удаљен од свести.

На први поглед би се могло рећи да се ради о игри речи – да носталгија види само носталгију. Колико год дом био доминантан садржај чежње, то нос-талгичар када се осврне не види дом већ само ланац изгнанства. Дом се негде губи као у сну дајући предност ономе растојању између њега и туђине. Пре-цизност описа тог носталгичног стремљења и чежње за кућом која садржи редундантна места, тешко се може боље наћи до код песника: „У сну...или не-ко гони вас или ви гоните некога кроз гужван низ улица, уличица и пролаза, који одједном припадају у неколико места; налазите се у граду којег нема на мапи. Панично бекство које по правилу почиње у вашем родном месту веро-ватно се завршава тако што се беспомоћни нађете у слабо осветљеном улазу у град у којем сте боравили прошле или претпрошле године“ (Brodsky, 2003,35). Увек је то нека ближа или даља прошлост, нешто неодредиво заузело место решења. Место кога ’нема на мапи’ појачава оно „бујање одсуства“ упућујући на губитак првобитног предмета жеље. Оно што недостаје блиско је сну чији је говор скривен. Чежња као да тражи оно што се скрива иза копрене и може да се нађе у ономе што са њом нема никакве везе. Игра са психологијом нос-талгије, у смислу поништавања губитка, искориштена је у подручју маркетин-шке стратегије реклама. Носталгија, уграђена у рекламу, наводи потрошаче да чезну за нечим што нису изгубили, носталгија без проживљеног искуства или, прецизније, непрорађених садржаја из раног времена детињства. Про-блем са смештањем носталгије у робу, подцртавање, дакле, неке функције или означитеља, јесте тек незаситост или немогућност апсолутног задовољења које је у некој другој роби смештено још боље, успешније или лепше. Сећање ’незаборављеног’ које је смештено у робу, сувенире или музејске комаде само је несвесно свесно. Иако оно никада није било свесно, његова моћ у усмерењу неког понашања или чежњи (за њим) јесте доминантна. Избеглица која ’стоји испред губитка’ налазила се већ једном у истој судбинској ситуацији развоја. Структура која је пратила тадашњу генезу није њен садржај успела укалку-лисати на начин успешне интеграције. Оставила је тај ’губитак’ да се стално клати између имати или немати.

Реч је дакако о фалусној фази која је успешно превладана када прихваће-ни губитак ствара увиђање да све није изгубљено. Функционалност изгнаника увек је у вези са открићем могућности након губитка, као што је увек близу проблема, нефункционалности или патологије када беспомоћност постоји. Откриће могућности, као структурни квалитет, је, такође, лично историјска творевина. Уколико је дете, што је редак случај, било објект на кога се сводило цело мајчино постојање оно није имало потребе постављати питање шта она жели? Питања која дете поставља у вези мајчине жеље а на која не зна одгово-рити су најважнији део Едипова комплекса. Дакако, Едиповог комплекса као


симболичке функције где отац посредује у облику Закона да би дете лишио стопљености са мајком. То питање већ, само по себи, упућује на димензију мањка и одсутности. Оно што повезује све загонетке о мајци (шта жели, за-што се тако понаша, зашто га тако држи, зашто му даје да једе оно што не жели...) у једно прецизно значење Лакан (Lacan, 1983, 255–263) је приписао фалусу, објекту мајчине жеље који је више и од самог детета. Фалус је тако постао права ознака жеље, означитељ. Мајчина жудња је усмерена према не-чему другоме – фалусу – а не само ка детету. Мањак и недостатак иду из тога што дете зна да је смештено унутар мајчине жудње, али да је не испуњава и не задовољава у потпуности. Тај мањак постаје део дететове чежње: оно по-кушава бити фалус за мајку, како је то Лакан (Lacan, 1983, 256) истакао. „Бити фалус“ односи се на имагинаран положај који је за различите људе сасвим различит и скоро увек јасно видљив у различитим клиничким облицима. Де-те, дакле, покушава бити објект за који мисли да недостаје мајци. Фалус, као неутрални означитељ који није ни на једној ни на другој страни сексуалне поделе већ једнако симболизује и мушки (пенис) и женски (клиторис) орган, је само име за објект који мајци недостаје. Ако се едиповски процес одвија у складу са генезом, и ако отац одвоји дете од мајке, оно ће одустати од тога и фалус неће постати имагинарни објект, него значење онога што недостаје. Кастрација за Лаkана (Lacan,1983:265) није ништа друго до одустајање од упорног настојања да дете буде фалус за мајку. Бити или не бити фалус, имати га или немати јесте начин на који је разрешен Едипов комплекс и савладан страх од кастрације. Сви они који се нису посветили том одустајању постаће у најмању руку носталгичари, увек чезнући за могућношћу да се утелови као фалус, оно што мајци недостаје. Неуроза је ту скоро неизбежна. Дете које не успе, и након интервенције оца, изаћи изван имагинарног односа њега и мај-ке, остаће стално у простору незадовољене жеље. Управо жеља која се не мо-же задовољити или жеља за нечим неодредивим јесте оно што Галоп (Gallop, 1985) и одређује као носталгију. То неодредиво може бити једино везано за настојање да се буде мајчин фалус.

Можда ова динамика која се тиче одрицања од фалусне мајке указује ка-ко је ова фаза развоја, коју карактерише превласт фалусног својства, критич-на у развоју. Најкритичније раздобље Едиповог комплекса, у коме се одвија његово пропадање, јесте фалусна фаза за коју се веже настанак носталгије, окренутости субјекта ка прошлом и функционисања у простору онога што се не може задовољити. Структуирајућа улога Едиповог комплекса у генези интерперсоналне топике надовезује се на његово пропадање, пре свега, дете-тове жеље да буде фалус који жели мајка. Потискујући ову жељу под забраном очинског „не“ или, како Лакан (Lakan, 1983:61) каже, „у Име Оца“, симболичке функције која поистовећује његову личност са фигуром закона, што означава социјализацију детета, стицање језика, закона и културе. Претња кастрације је само подесан симбол за ово одрицање жеље да се буде жељено, коју симбо-лише жеља да се буде фалус. Суочени са тим губитком, дечаци и девојчице


имају више могућности које ће имати огромне последице на касније функцио-нисање. Да би дечак структуирао адекватну сексуалност он може прихватити то што има фалус – само под условом ако прихвати да се имати га темељи на претходном немати га. Тада се употреба пениса заснива на прихватање чиње-нице да постоји симболички фалус који је увек изван њега, који он нема али га може добити у будућности. Девојчица може прихватити да нема фалус али само ако одбаци првобитну фалусну идентификацију, ако одбаци постојање фалусне мајке. Она може осећати носталгију за изгубљеним фалусом или се надати да ће га у будућности добити од неког мушкарца. За неуротичаре и примање и давање фалуса је, како је то Лакан (Lakan, 1983, 251) рекао, немо-гуће било да зна да га Други нема, или да има, јер у оба случаја његова је жеља другдје: то је жеља да он то буде3, и човек, мушкарац и жена, мора прихватити да га има или нема након што открије да он то није. Види се да укидање и ра-зарање Едиповог комплекса није учињено. Следећи Фројда (Freud, 2006, 247) могло би се рећи да его није постигао више од потискивања комплекса, због чега он и даље несвесно постоји у иду и касније ће се испољавати у патогеном деловању коме носталгија са негирањем иреверзибилности времена припада.

То је средиште носталгије и оно што јој даје толику моћ у неадаптибил-ности и производњи симптома. Надокнадити успоменама оно што је нека-да било потиснуто не може ићи без дупле експозиције и дуплог регистра у којима ће се сместити такав поцепани субјект. То лепо каже Светлана Боум (Boym, 2005, 22) кад подвлачи противуречност носталгије као „жеље за по-нављањем непоновљивог и материјализацијом нематеријалног“. Јак несвесни остатак разореног Едиповог комплекса онемогућит ће онај толико неопходни здрави заборав који су тражили Фрифрих Ниче (Nietzsche, 1982, 7–9) и Мо-рис Бланскот (Blanscot, 1960, 9) исто као и психоанализа. Заустављена дија-лектика живота кроз ’трагично’ живи у ностагичној чежњи сада свој пуни живот. Он јој омогућава да се приближи првобитном предмету жеље чија се димензија изгубљености сада јако смањила и који је због тога мање него ика-да изгубљен. То им је омогућило да чезну за нечим што нису изгубили. То је за психијатра чак тешко место и за разумевање због чега он и не зна, како каже Светлана Боyм (Boym, 2005:86), шта да ради са носталгијом. Наивно не-гујућа „терапијска“ стратегија такозваних тимова за психосоцијалну помоћ и подршку могла је стварати утисак присуства фалуса, да га они (избеглице) имају. То је могао бити пут за прављење носталгичне чежње у којој искуство „учење од гусака“ Ангелеса Ариена (Крстић, 2009: 58) тешко да може бити од неке користи у било ком облику тераписке окупације. Психолошка структура носталгичне чежње, смештена у фалусну фазу, може бити предмет само ду-бинских и потпуно специфичних терапијских мера. Не треба губити из вида да сама бит носталгије као ерзац објекта жеље, који је потиснут, омогућава да

3 Курзив је мој.


се неким заменским чињењем средине (мајке) – којим се илузија поткрепљује – фалусни означитељ уводи у игру: осећај да је (свуда) код куће. Ти надомес-ци и замене, управо следећи тај повлаштени означитељ, имају огромну моћ за сређивање дисбаланса који ствара та трагична димензија живота прогона. Задовољене рецептивне тежње чине да избегли или прогнани није сам себи туђи. Жртва из фалусне динамике је, кроз садашњу бригу заменских фигура, задовољена. Да би било шта чинио терапеут, или било ко други ко покушава „пружати помоћ“ избеглим лицима („терапеути“), мора разумети шта је оно што овај тражи и, поготову, шта је оно с оне стране ностос-а, с оне стране по-рива за повратком. Конститутивно незасићена и незасита жеља је приграбила избеглички губитак као и онај „објект“ жеље који је остао изван свести, изван дефиниције, а који усмерава сво њено чињење. Где је објекат жеље и овлаш присутан у свести, одакле може почети прорада његовог присутва, губитак може бити прихваћен и нови почетак, који сам по себи има својства нагона живота, може бити окрепљујући. Тек тада се може изгубити дупла експозиција различитих времена и простора, а судбина у којој све није изгубљено постаје саставни део онога што Мишел Фуко (Foucault, 2003, 234–239) зове култура селфа. Осећај за будућност остаје, како каже Ева Хоффман (2002, 312), као благослов, да успостави равнотежу са претходним губитком. То је простор који чини да избеглица, колико год искусио трагичну димензију живота, није Ахасвер, па био ту или не био присутан сет понашања или, како Јелена Влај-ковић (Влајковић, 2009, 93) каже, „синдром избеглиштва“.


Arendt, H. (2008): Mi izbeglice, Treći program, 137–138: 9–19Blanchot, M. (1960), Eseji. Beograd: NolitBoym, S. (2005), Budućnost nostalgije. Beograd: GeopoetikaBrodsky, J. (2003), Tuga i razum. Beograd: PaideiaFoucault, M. (2003), Hermeneutika subjekta. Novi Sad: SvetoviFreud, S. (1990), Sećanje, ponavljanje i prorađivanje. U: Freud, S., (Ed.)

Spisi o psihoanalitičkoj tehnici I (1985–1919). Beograd: Društvo za proučavanje psihoanalitičkog metoda

Freud, S. (2006), Kompletan uvod u psihoanalizu. Podgorica: Nova knjigaGallop, J. (1985), Reading Lacan. Ithaca and London: Cornell University PresHofman, E. (2002), Izgubljeno u prevodu. Beograd:GeopoetikaLacan, J. (1983), Spisi. Beograd: ProsvetaKrstić, M. (2009), Principi zaštite mentalnog zdravlja dece, mladih i njihovih

porodica u izbeglištvu. Niš: M. KrstićNietzsche, F. (1982), O koristi i šteti istorije za život. Beograd: GrafosVlajković, J. (2009), Od žrtve do preživelog. Beograd: IP „Žarko Albulj“


Милорад Тодоровић,Косовска Митровица, Србија

THE AGONY OF EXILE: AN ACTIVATION OF NOSTALGIAOF MILORAD TODOROVIC

Summary

If the nostalgia of the refugees would concern the return on a specifi c place, it had to be a unique occurrence. Th e exception could be only those who Hannah Ar-endt (2008:18) named as “conscious pariahs“. But, it is not the case. Nostalgia mostly appears in cases of more serious pathology. Many expatriates, especially from the spheres of science and art (Nabokov, Brodsky, Tarakovski, Kundera...) who could return to their old homes with piety didn’t go back despite the fact that their works had that breeze of nostalgia. Th e real return didn’t succeed to replace the imaginary register in which the nostalgia for the past life was such a mighty factor. It seems that according with this we can ask the question if the (nostalgic) wish knows its object, and it also seem that the appropriate answer would be that it doesn’t. Th e fact that it doesn’t know its object certainly shows the process of repression. But, the repressed was once conscious, so that the wish represents the wish for returning to some object which is not in subject’s conscious. To make that object “comprehen-sive“ it is necessary to bring it into the conscious by associations on diff erent details to secure the explanation of “memory“ as repressed wishes and phantasms. Th ere is hardly place for all superfi cial and supportive accesses of the so called teams for psychosocial help and support. Th e syndrome of false memory to which the nostal-gia as the center of pathology in exile dynamics belongs to needs serious and deep psychotherapeutic approaches. It is about the impressions from the fi rst years of life which left an indelible mark.

Keywords: exile, loss, traumatism, signifi er, phallus, longing, nostalgia

ФИЛОЗОФИЈА

УДК 316.752821.163.41–13.09.398

Димитър В. Атанасов (1981)

АНТРОПОЛОГИЯ НА ГЕРОИЧНОТО В КОСОВСКИЯ ФОЛКЛОРЕН ЦИКЪЛ

Антропологија хероизма покушава разматрати проблем о односима међу херојима фолклора и парадигми друштва. Појам је откривен од Јауса Ханса-Роберта, који је размишљао о неким феноменима средњовековне литературе. У том чланку његова матрична теорија жанрова је довољно коришћена, али у још дубљем смислу. Направљен је истраживачки покушај да се пронађе ма-трична структура, не само у сфери жанрова, него и у оквиру херојских карак-тера и њихове улоге у процесу динамичког дефинисања и самодефинисања традиционалног друштва.

За тај циљ у тексту је подвучена анализа места појма херојског у структу-ри друштва, типологије хероја, херојски матрикс и његова улога у вези са дру-швтеном заједницом и имагинарним угледом друштва, мишљена увек у вези са трансцендентном стварношћу.

Кључне речи: косовски циклус, антропологија хероизма, имагинарна стру-к тура друштва, углед друштва, утицај хероја, самодефинисање друштвене за-једнице.

ВЪВЕДЕНИЕ

Струва си със сигурност още в самото начало да бъде зададен въпросът кому е полезно заниманието с антропология на героичното. Имайки предвид идеята, че онова, което дадено общество е изобретило вследствие конкретно възникнала необходимост1, няма начин да няма смисъл, особено що се касае

1 Дискусионен е въпросът за социалните необходимости и техните решения. Казано най-накратко – ако приемем, че обществото се стреми изначално към една точка на енергетично съвършенство, с оглед на което измисля механизми, действащи именно по посока постигане


за инструментите, регулиращи рамката на социално приетото и възприемано-то; вземайки под внимание азбучната за имагологията, за науката за образи-те, концепция, според която – това е отдавна доказано – за процесите на фор-миране на заедност, за идентинчността, е леко и на пръв поглед плодотворно да се говори в критериите на лъжа и истина, прилагани в техния ежедневен, безотносителен модус – затворено говорене, което, подобно на доста от по-знатите ни затворени парадигми в хуманитаристиката, би могло да изглежда логически издържано и естетически вкусно, но само спрямо произволна въ-трешна гледна точка. Ето защо в последните десетилетия, че и повече, анали-зът на имагинерни наративи вече си служи с относителни скáли, тълкувайки създаваната от конкретното съдържание видимост заедно с нейните коорди-натни основания, разглобявайки именно аксиоматиката на построението.

Казано с ефективната и доста ефектна формула на българския литерату-рен критик Бойко Пенчев2, в последно време се предпочитат не нещата, взе-мани във вид на стерилни неща, на сами по себе си неща, а техните карти, сиреч – начинът, по който съзнанието ги открива и осмисля. На свой ред от разните видове картографирания – отново според Пенчев – за предпочитане са не официалните такива, носещи печата на властова или друга диспропо-рия, напъхваща съдържанието на дадената представа в предзададена посока на интерес, а „пиратските“, издадените спонтанно и без вписване в конвен-циите на наложеното отгоре правилно, на самоопределеното, на самослучи-лата се норма, макар да е повече от ясно, че принципите на организация на обществото не са от само себе си дошли, тъй като това е почти равносилно на произход от нищото – концепт, който бързо-бързо вдига бялото знаме пред алтернативата на несигурното като резултатност задълбочаване.

Работата съвсем не е само в прозрачно видимата различна степен на при-нудителност, а на първо място – във физическите параметри на типологично различната социална опитност, от която дадени нормативи изхождат. Макар

на това енергийно най-изгодно състояние, то съществуват социално значими идеи практики, за които няма начин да бъде намерено подобно смислово общо кратно. От друга гледна точка, тази социална телеология всъщност не дава отговор на фундаменталния въпрос, а именно – има ли нещо отвъд този пункт на перфектност: ако да – какво е то, ако няма – какво ще се случи с обществото, тъй като „общество“ е заредено с динамика понятие, описуемо именно в термините на движението. Ако сменим тотално перспективата – лишеното от целеположение общество би следвало да се разпадне от силите на социална ентропия и тяхното увеличаване по геометрична прогресия. Макар съвременната социология непрестанно да опитва уместността и ефективността на своите инструменти, все още отговор на питането за възможността сложния синтаксис на обществото да се мисли или не във финална парадигма няма в цялост, въпреки опитите да се установят правила за конкретни случаи. Аз, подобно на някои крайно релативистки настроени авори, бих запитал дали изобщо е възможно изобретяването на всеобщо валидна закономерност. Разбира се, с изцяло реторическа цел.

2 Пенчев, Бойко, „Търсете писмото (Румяна Дамянова, „Писмата в културата на Българ-ското възраждане“)“, В: Тъгите на краевековието, С., 1998. Текстът-рецензия на книгата на Р. Дамянова е достъпен на адрес: http://slovo.bg/old/bpenchev/tagite/bp-t_213.htm

Димитър В. Атанасов: Антопология на героичното ... 333

да е труизъм, ще споделя, че удължената времева перспектива гарантира как-то по-уплътнена картина на експерименталната и интелектуалната изпита-ност на единичният фундаментален принцип, така и вписване на възможно мислимото множество съществуващи гледни точки към него, не на последно място – и динамично оформяне на цялостния нормативен свод на социума чрез синкретично включване на частни норми, припознати отново в модуса на опит(а)ността като генерално значими.

По всяка вероятност първият същински въпрос, пред който застава оп-ита за проучване на антропологията на героичното, е определението на този термин. Какво трябва да се разбира под „антропология на героичното“?

МАТРИЦИ НА ГЕРОИЧНОТО

Матричната теория до голяма степен почива на рецептивната естетика на Констанцкия херменевтичен кръг и на неговия флагман Ханс-Роберт Яус3. Може да се твърди, че един от първите усешни опити за калкулиране на фи-гурата на възприемателя не като обект на текста, който единствено отразя-ва текстуалните съдържания на принципа на кривото огледало на Бейкън, а в добрите традиции на Кантианската епистемология4, сиреч – като субект, участващ също като автора в процеса на създаване на смисъл. Теоретичният фундамент на разсъждения от подобен характер е разгърнат от Ролан Барт, според когото ролята на автора във вече създаден текст внезапно спада до ну-ла, тъй като – най-набързо казано – всеки текст започва да се случва в съзна-нието на онзи, който актуално общува с него. Модел, според който контролът на процеса на разбиране и тълкуване се оказва не в сферата на заложените от автора в текста идеи, а в ума на онзи, който разбира и тълкува. Въпреки че тази методологическа техника е изобретена не с цел да бъде прилагана вър-ху фолклорен терен, извън съмнение е, че жанровата система на народното творчество също би могла да бъде мислена откъм своята социална значимост и с идеята за дълбинен анализ на обществените отношения и процеса на фор-миране на социално адекватни личности, ограничени между значимите за со-циума ценности, най-общо разположени между дихотомно разкъсаните пре-дели на негативната и позитивната героика. От друга страна, своеобразното деавторизиране на автора и начинът, по който според Барт неговата позиция

3 Яус, Ханс-Роберт, „Теория на жанровете и литературата през Средновековието“, В: Исто-рически опит и литературна херменевтика, С., 1998, с. 165 – 209.

4 Вж. Кант, Имануел, Критика на чистия разум, С., 1967, прев. от немски Цеко Торбов, passim. Следи от „Коперниканският преврат“ на Кант по отношение на активизирането на тра-диционно считания за обект на познанието могат да бъдат открити и в други негови съчине-ния, но в Пролегомени (С., 1993) сякаш схващанията на немският философ са доведени почти до яснотата, с която те са споделени за първи път в Критика на чистия разум.


сублимира, се явяват особено удобни за адаптиране върху материя, която е изначално плод на колективно творчество.

Та, на въпроса. Доказано е, че човешкото съзнание възприема света, пре-връща го в познание и след това го употребява, служейки си не с детайлни описания, а с моделни фрагменти, идеално отразяващи характерни елементи на обектите, част от тяхното дефиниционно ядро, за които се приема аксио-матично, че не изпадат от определението за самите тях, независимо от обсто-ятелствата. Тъкмо поради това на всеки се случва да се препознае, мислейки си, че даден човек е някой, който той не е. Вероятно именно на това дължим богатството на назовавания на принципа „част за цялото“ във всички съвре-менни езици. Един по-академичен пример – именно специфичната механика на разпознаването прави възможно, да речем, четенето на повреден текст, от-гатвайки: едно – липсващи знаци или части от тях, и друго – запълвайки цели празни смислови полета, оставени от нечетима дума или изречение. В този ред на мисли и в качеството на отклонение не изглежда безпочвена идеята на Платон за паралелно съществуващ свят на идеи, от който видимият изхожда – концепция, към която тази за фрагментите-матрици посяга, без да скрива този жест.

Казано по друг начин – съзнанието и сетивността са нагласени да регис-трират и отливат в слово онова, към което вече формираната матрица пасва. По този начин се обяснява преходът от непознатото към познато, възлизай-ки чисто и просто към най-близкия по параметри елементарен еталон. Така се обяснява и фактът, че когато трябва да бъде сведено до възприятията на другия неизвестно за него знание, това най-често бива сторено по аналогия, намирайки най-доброто приближение, което може да даде познание, разпоз-наваемо и като информационна стойност, и като интерпретативен потенци-ал, и за двете страни.

Именно поради това мисленето в сюжетни матрици-модели, изхождащи от жанровата структура на текстовете, в които матрици се помества съдър-жание с повишени конективни5 функции, съвсем не е лишено от фундамент. Съдържание, което работи и като себе си, тоест – като информация, употре-бима за добиването на друга информация на принципа на превръщането на непознатото в познато, но и като хиперсъдържание, тъй като функционира и като универсална мярка, свързана с процеса на разпознаването на своето от чуждото, сиреч – като идентификационен лакмус. От по-различна зрителна позиция това е начин, по който всъщност се държи всяка една информация, която преминава динамичния праг на знанието, на чистата енциклопедич-ност, и трансформирана в част от жизнена модалност. Разграничение, което Ерих Фром осъществява, различавайки знание като познание и знание със

5 Терминът принадлежи на Ян Асман – вж. Асман, Ян, Културната памет, С., 2001, pas-sim.


статус на онтологично значещ факт6. По думите на Пол Рикьор7 тъкмо разпоз-наването предпоставя заемането на позиция, конструирането на оценъчно съждение, а този именно акт, комплектован с възможното си разположение и върху емоционална координатна система, е съществен с оглед приемането и интеризризирането, или изтласкването на обекта.

Ето защо не е лишено от доводи допускането на Александър Македонски, че хората, които той вижда от другата страна на река Инд, всъщност няма начин да са тъкмо хора. Съмнения, които днес безсъмнително и сякаш ав-томатично изхвърляме като логически нелегитимни, редукционистки, поня-кога – водещи към престъпления срещу цялото човечество. Примери в това отношение – бол! Интензивните трептения на всякаквите проекти, целящи в крайна сметка да бъде дадено действащо определение на човека и човешкото се провалят именно поради липса на сравнимост с достатъчно близък обект от същия ред на осмисляне. От тази позоцоя гледано, спонтанното решение на Колумб да нарече индианците на жителите на полуостров Индустан – ход, който от съвременна гледна точна би се сторил или като недоглеждане, или като катастрофално невежество, не изглежда лишен от логика – не само очак-ването, че, поел по пътя за Индия, ще намери Индия, но и идеята, че видяните хора наистина най-близо наподобяват онези люде с по-тъмен цвят на кожата, каквито има не другаде, а до онзи исторически момент само в Индия.

Това – от една страна.От друга позиция гледано, обосновано изглежда допускането, че герои-

ката също следва модела на матричната структура на помненето и актуално-то използване на запаметените фрагменти-кодове. На фона на такава теоре-тична предпоставка логичен изглежда въпросът относно оразличаването на героичните матрици от архетиповете на героиката, откритие на следващото методологията на аналитичната психология аналитично религиознание8. Ка-зано най-синтезирано, архетипичните конструкции са продукт на работата с дълбинните слоеве на човешката психика и изхождат от онова, което Карл-Густав Юнг нарича „колективно несъзнавано“, чийто по-облекчен откъм съ-държания наследник е термина „културна памет“. Мисленето в и на архетипо-ве неизбежно взема предвид и познанието за останалите слоеве на психиката според Юнг, а именно – като цяло съзнаваното и несъзнаваното, които на свой ред се поделят още на лично и общностно принадлежащо. Доколкото тази парадигма е психологическа, то и анализите, които тя произвежда, са с подобна насоченост. По друг начин формулирано – архетипичният строеж на човешката психика не пресмята социални отношения, нито има за цел да

6 Вж. Фром, Ерих, Да имаш и да бъдеш, С., 1995.7 Вж. Рикьор, Пол, Пътят на разпознаването, С., 2006.8 Този въпрос ми беше поставен при представянето на настоящия текст. Обстоятелство,

за което благодаря на колегата, която го стори.


анализира антропологични модели за формиране на адекватни на социума личности, на които след това ще даде съответни на статуса им права да преде-финират в границите отново на социалната необходимост самото общество.

За разлика от героичните матрици, които – на първо място – са структу-ри не на нивото на мисленето, а на текстуалната сюжетност. Това съвсем не прави идеята за матриците на героичното непричастна към психологически подходи и резултати, но тук фокусът на метода не е разгадаването на прин-ципите на действие на психиката и нейните първични структури, а по-скоро очертаването на зависимост, от една страна, между текста и действието, ко-ето той поражда. Погледнато в по-голяма дълбочина – героичните матрици представляват кодове, служещи за ориентация на индивида в обществото, функционално натоварени с идеята да го държат еднакво далеч и от двете възможни крайности, дефинирайки социално приемливия поведенчески ин-тензитет. С други думи казано – използваната в настоящия текст оптика е антропологическа.

Независимо от факта, че Косовската битка явява свои отражения в поч-ти всички жанрови равнища на средновековната (и не само) литература (ако би било особено обосновано подобно скрито йерархизиране), собствено Ко-совският сюжет замръзва най-малко в две основни жанрови форми: леген-да и предание. Някои автори твърдят, че всъщност съществуват най-малко два Косовски цикъла – единият: добре познатият, съставен от фолклорните песни, записани в основни линии от Вук Караджич, но не само от него; и, от друга страна – литургичният цикъл, облеченият в агиографска форма разказ за случилото се на Косово поле9.

Ходом ще маркирам факта, че според двете най-широко споделяни виж-дания жаровете произхождат или от вкаменили се речеви дискурси, или от т. нар. прости словесни форми – единици, всяка от които дава отговор на определен и ежедневно срещан и достатъчно съществен въпрос, поради ко-ето по-ниско от дадена проста форма по-ниско смилово ниво на теста няма. Както находчиво отбелязва българският изследовател Григор Григоров10, тези два начина на осмисляне не по задължителност трябва да бъдат противопос-тавяни един на друг, даже напротив.

Тъкмо тези различни речеви дискурси или прости форми раждат и раз-личните жанрови посоки на развитие на Косовския мит: едната, легендарна-та, която сякаш по правило се пее (същото се случва и с Крали-Марковия цикъл, този е пътят на развитие и на хайдушкия и четническия фолклор, а примери в това отношение представляват и някои авторски поетически тек-

9 Тази теза застъпва трудът на Миодраг Попович. Вж. Popovic, Miodrag, Vidovdan i časni krst, Beograd, 2007.

10 Теоретичната подплата на значителна част от настоящия текст дължа тъкмо на моя приятел д-р Григор Григоров от Института по фолклор към Българската академия на науките. Благодаря ти, Гриша!


стове, които след появата си преминават в регистъра на народното творчест-во, превръщайки се в народни песни. Всички те третират именно легендарни сюжети.), на чиято основа в по-късно време израства биографията; и втората, тази на преданието, която не се изпява никога. Тя е обърнат, огледален образ на първата, която на свой ред дава началото на моредния жанр на автобио-графията.

Следвайки матрично-базирания настоящ замисъл, на глобалното ниво на жанровия определител двете матрици са тъкмо легендата и преданието, на базата на които постепенно се раждат двата Косовски цикъла – този на епиче-ските песни и баладите, които, макар да не са перформативни в класическия смисъл, да не се танцуват, а с това – да не търсят телесен израз на изначалната екстатичност на музиката, те създават хоризонта на ежедневна културна па-мет – обстоятелство, което директно ги включва в свода потенциални агенти на процеса на самоопределението на групата; и този на християнската литур-гика, който съхранява не на нивото на възможното, но социално нестабил-ното, моделното, на непрепоръчителното в рамката на ежедневната жизнена модалност, героичното, а на равнището на свещеното, на възпроизведения в агиографски разказ спомен за битката на Косово поле и мъченичеството на княз Лазар и косовските юнаци, който на свой ред позиционира случилото се в религиозния празничен календар, превръщайки го в епизод от свещената история и част от мартирологията и антропологията, осмислени откъм хрис-тологията.

„СВЕТАТА ТРОИЦА“ НА КОСОВСКИЯ ЦИКЪЛ

Вглеждайки се зад матричните образи на жанровата определеност и за-ложените в тях развития, анализът прави видими друг клас матрици – тези на отделните герои в Косовския епос.

Едно по-широко обхождане с цел уплътняване на процеса на смисло-изграждане би звучало така: Изследванията на героиката отдавна са се от-ърсили от едностранчивото й приемане единствено като текстуален факт11.

11 Дори не смея да употребя словосъчетанието „литературен факт“ тук, тъй като, макар да съществува понятието „устна литература“ (в англоезичната книжнина – oral literature), все още не е ясно къде следва да бъдат поставени границите на литературното поле и дали ключо-вото в много случаи наличие на лично авторство би могло да служи за маркер, оразличаващ литературност от текстовост. Със сигурност подобно разграничение ражда повече проблеми, отколкото решава – най-малко поради факта, че епистоларните текстове са далеч от конвенци-ите, които правят литературата да бъде това, което е. Ето защо героичното и героиката биват по безспорен начин текстуални факти, а литературни – съвсем не безпроблемно. Поради об-стоятелството, че настоящето изследване няма за цел да вниква в основанията за жанровите дефиниции и онова, заради което литературата е литература тъкмо (ако подобен субстанциал-истки подход изобщо върши работа за определяне на подобна широка сфера), тук героичното е предпочетено като резултат от текстово случване.


Чрез концепта на героичното социумът, по-широко дефинирано – групата, формира динамичното ограждение на възможните човешки действия, вся-ко престъпване на което се оказва вън от сферата на социално приетото за правилно, възприемаемото и търпимото. Така именно се ражда понятието „престъпление“, макар в развитието си то да е съхранило само значението на възможна, но негативна външност спрямо обществения регулатив. Доста-тъчно елементарна, но за сметка на това работеща е формулата, според която героиката задава полярните граници, между които е позиционирана ивицата, в която социума съществува в равновесие на центробежната тяга на инди-видуалното и центростремящата се сила на животинската, стадна пробуда. И едното, и другото са еднакво неприемливи за социалната група. В първия случай доведените до край атомизиращи тенденции биха могли напълно да скъсат връзките между елементите на системата, разрушавайки я. По друг начин изречено, това е равносилно на унищожение на обществото в името на отделните му части, на индивидите, на тези, от които по-нататък делене е невъзможно. Посоката на пределно скъсяване на разстоянието между еле-ментите, съставящи обществото, би довело до размиване на личностните им характеристики, сиреч – в този случай нуждата от обществена организация би отпаднала от само себе си, защото човешкото общество по необходимост, фиксирана още в нейното определение, обединява мислени и възприемани през-лично персоналности, а не просто някакви биологични организми, на-миращи се в естествена, инстинктивна заедност.

Доколкото траекторията на социално здравословното съществуване е всякога достатъчно широка, за да побере личностните особености на мно-зинството и да не нанесе никому значим ущърб с компромисния си характер, обществото битува в динамичен баланс между персоналните основания, на-сочени към фрагментация, и базисът на крайното о-общностяване, увличащ към трансформацията на многото и различното в усреднено и подравнено едно.

Човешките действия, породени от идеята за запазване на социалното ста-укво или от план за развитие на обществото, без оглед на факта, че изпълнени-ето на дадения проект би разрушило собствената личност, обикновено биват определяни като над-социални, супер-социални. Тези актове, надхвърлящи втъкания от естеството принцип за самосъхранение на всяка цена, формират горния сегмент на двуделния модел на героичното. В Косовския епос герои, положени в този позитивно-парадигматичен слой, са Милош Обилич, Иван Косанчич, Милан Топлица, княз Лазар Хребелянович. Статусът на всеки по-отделно заслужава внимание, но тук обект на анализ е по-скоро вторият дял, негативно-примерният, тъй като той сякаш съдържа повече проблематич-ност. Без с това да твърдя, че именно „лошите“ в косовските песни са по-ин-тересни или академично по-податливи. Мимоходом ще отбележа, че първите трима биха могли да бъдат разглеждани като редуплициран до триличност


един герой, тъй като функционалната им натовареност е напълно идентична, а Иван и Милан по-скоро изглеждат като по-стари, хтонични божества, по-гълнати от по-късната героическа митология и трансформирани в атрибути на новия бог, в случая – герой. Твърдение, в чието допускане би могло да се съдържа нещо повече от хипотеза12.

Напротив, всяка мисъл, действие или последователност от действия, има-щи за цел изпитване на стабилността на общественото сцепление или откро-веното му разрушаване, образуват негативно-моделния дял на героичното. Тъкмо този дял на героиката, маркиращият предела на възможно пропадане на личността спрямо колективната норма, суб-социалният пласт от мисли-мите актове на субекта, трансгресивни спрямо средния стойностен регистър на обществения космос. Подобни ходове концептуално принизяват вършите-ля им до нивото на инстинктите, до анималистичния свят. За разлика от пре-дишния случай, в който за свръхценност е обявено запазването на целостта на заедната структура, тук – обратно – героят възприема за съхраняване на индивидуалното битие с цената на деструкцията на обществото. На терена на песните от Косовския цикъл такъв е Вук Бранкович – обвиненият в пре-дателство владетел, върху когото е стоварена вината за падането на Сърбия под османска власт, чийто грях е сравним само с този на архипредателя Юда, заради когото Богочовекът страда и е разпнат. Процес, който фолклорният творец успоредява със страстите сръбски и на Косово поле и разпятието на Сърбия, довело до нейното физическо ликвидиране, но на свой ред гарант за бъдещото й възкресение. Такава е вписаната в телеологична перспектива све-щена история, такова е и нейното имагологично копие – историята на сръб-ската държава.

Тези петима персонажи задават глобалното измерение на косовската ге-роика. Четирима от тях са безусловно положителни, а един е подчертано и безостатъчно отрицателен. Схема, която би могла да изглежда и по-различно. В по-голяма дълбочина погледнато, Косовският епос съдържа един и само един носител на властта. Това е княз Лазар. Само ще припомня, че в старо-гръцкия език думата αρχή13 означава „власт“, но и „начало, принцип, осно-вание“, посочвайки схващането, че от властта води началото си случващото се и е положена като негова първопричина. Казано още по-фундаментално, битието има за родилно лоно властта. Бог тъкмо по силата на Своята власт е сътоворил цялото Творение, венец на което е турил да бъде сътвореният в по-следния от Шестте дни, човекът. Ето защо базис на архискелета на Косовския

12 Хронологическата и смислова дълбочина на Косовския епос, и реминисценциите, сви-детелстващи за активно случващи се развойни процеси в текста му са отбелязани още от Алек-сандър Лома – вж. Лома, Ал., Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Београд, 2002.

13 Вж. Старогръцко-български речникъ, съст. Александър Милев; Димитър Дечев и др., С., 1992, четвърто фототипно издание, изд. Отворено общество, с. 118.


цикъл е сръбския княз, чиято власт е източникът на локално, сръбско битие, тя подрежда по оптимален начин държавата на сърбите, чрез нея тя бива за-пазена от опити за посягане, а с това защитено е и обществото – отново идея за едновременност и хомологичност на територия и общество, характерна за традиционното мислене, силно наподобяваща единството на граждани и обитаваната от тях земя в древногръцкия полис. Тя задава първата ключова симетрия в обществото – тази на избора между подчинението на властовите силови линии, водещ до причастяване към социалното цяло; и непокорство-то, заставането отново с лицето си, но срещу повелята на архиначалото и ар-хиначалието – избор, след който социалната емпатия надделява вътрешното сцепление, за да се окаже цялото фрагментирано. Както се случва със Сърбия след битката на Косово поле.

Отдясно на княз Лазар са поставени триадата герои Милош Обилич, Ми-лан Топлица и Иван Косанчич, които биха могли да бъдат мислени и като пер-сонаж, пребиваващ на нивото на теоретичното гледане като един, текстуално разтроен по силата на сакралността на троицата. А може би и не само заради това – нова хипотеза, която тепърва следва да бъде дискутирана и доказана или отхвърлена. Те (или той) са свързани с княз-Лазаровото начало посред-ством екзекутивния код, създаващ напрежение по правата на низпосланието и изпълнението. Единствен атрибут на владетеля е заповедта, а тези трима герои са преданите на властовото начало и изпълнители на най-високия сег-мент във веригата от действия, водещи до реализация на проекта, превръщаш княжеското слово в героично действие. Действието. Ето защо може да се ка-же, че князът е говорещ герой, а Милош-Милан-Иван е изпълняващ герой.

От лявата страна на сръбския военен и политически водач е поставен само Вук Бранкович. Неговото наличие осигурява диалектическото равнове-сие, посочено от възможността за подчинение, но и неговия контрабаланс – подминаването на властовия принцип и произлизащите от него начала. В ос-новата си тази идея може да бъде мислена като другата половина на концепта за свободния избор, който предполага най-малко две възможности, които в християнски контекст са всякога потенциала за лековат живот без жертви, но и без ближен, вън от обществото и в безгранична самота, вън от пътя към истината в нейния абсолют; и поставеният насреща на това хоризонт на вза-имността, на вярата, надеждата и любовта.

Ето защо изглежда основателно героиката на Косовския епос да бъде прадствена в пирамидален модел, чийто връх заемат сръбския господар Ла-зар, а непослредствено под него са разположени изхождащите от неговото слово-Слово две възможности, олицетворени от триадата Милош-Милан-Иван от една страна, и Вук Бранкович от друга.

Под идеалния триъгълник, задаващ и етическия фундамент на цикъла песни за битката на Косово поле следва непропорционално широка основа,


разполовена по вертикалата си – принцип, който фиксира напрегнатостта на релацията между Милошевата троица и предателя. Става дума за герои, намиращи се на нивото на разказа най-често в генетична или фамилна свър-заност, водеща или към княз Лазар, или към османския двор. Любопитен де-тайл съдържа опита за изграждане на връзка между етническата принадлеж-ност на героите и техния морален статус. Със сигурност в дясната половина на модела се намират само принадлежащи на средновековна Сърбия субекти – Юг Богдан и неговите деветима синове, Майката на Юговичи, Крали Марко. По същия начин откъм зловещата лява страна следва да се търсят турските нашественици – султан Мурат, неговите синове Баязит и Яхя, тяхната армия.

Възлизайки от фундаменталната за антропологията на героичното идея, според която героите рамкират мисловно видимия хоризонт на соцуима, раз-деляйки го в баланс на равнотежест между полюсите на свръхиндивидуално (субсоциалното) и свръхсоциалното (субиндивидуалното). Ивицата на об-ществено нормалното всъщност представлява субстанциализираната грани-ца двата георични пласта, които обществото всякога гледа по-скоро инстру-ментално-дидактично с оглед непрестанното предефиниране на този слой на нормираността и нормалността.

Казано на езика на аксиологията, обществото не е нито добро, нито зло. Неговата ценност е породена от единичния факт на неговото наличие. То не може да служи само на себе си за пример, поради което биват изобретени разкази за онова, което не го достига или го надхвърля, маркирайки чрез тях тъкмо социално стабилизираното пространство, границите на обживяното и доказано безопасното и за личността, и за нейната социална групираност, пространство. Погледнато от антропологична гледна точка, обществото би могло да бъде мислено единствено като нужда, като необходимо, но несводи-мо към морални координати, макар всеки личен акт да съдържа потенциал за успоредяване с трансцендентния, но не отвъден в традиционния смисъл на думата, модел. За да бъде обаче социалното цяло разбрано по-пълно, нужно е и за него, за тази стисната в сандвича на собствените си герои структура, да бъде изобретено понятие, сводимо към етическа оценъчност, но с достатъчно неутрално съдържание, за да отговаря на началното условие; едновременно с това въпросният термин следва да съдържа и динамиката на сравнението, когато бъде потопен в конкретика.

В митологията на Елада на тези условия изглежда, че отговаря Елпис – надеждата. Сама по себе си тя не е нито добра, нито лоша, доколкото основ-ното й проявление – очакването, винаги съдържа двуликата щастлива тягост, разкрачена между възможното положително развитие, сбъдващо „добрия“ и чакан сценарий, и „лошото“ стечение, мисълта дори за което е способна да причинява болка. На свой ред процесът на нетърпеливо очакване вписва едновременно и безконфликтно и радостта, и несвойствената за щастливия напрегнатост. Надеждата е блендата, която разделя доброто от злото в Кути-


ята на Пандора (Вседара) – хаотичната сума на битието, съдържаща се в две делви, обърнати една върху друга с допрени отвори. Тъкмо Елпис (или Елпи-да) осигурява несмесването на доброто и злото, тъй като инак човечеството, потопено в битие с морално индиферентна гъстота, би загубило актуалната си ориентация, тъй като с това ще се заличи границата между познато и не-познато.

ПРОБЛЕМЪТ „КОСОВКА ДЕВОЙКА“

Антропологическият прочит на песента „Косовка девойка“14 далеч не е така безпроблемен, какъвто изглежда анализът на текстовете, съдържащи информация за останалите персонажи в Косовския епос.

Ако се обърнем към сцената на срещата на основния женски персонаж с триадата герои – Милош Обилич, Милан Топлица и Иван Косанчич, ясно ли-чат няколко ключови детайли: от една страна, младото момиче на стъпалата на храма създава неволна алюзия с библейския епизод Въведение на Бого-родица в храма – на детето-Дева Мария предстои да бъде обречено на Бога в резултат на обещание, дадено от родителите й по силата на факта, че нейното рождение е чудо, прието от възрастните Йоаким и Анна дар и знак, че малка-та е желана от Него. Тук сюжетната схема обаче е привидно обърната – герои-те обещават на Косовка девойка, която, подобно на анонимното, аниконично божество, дори не присъства с личното си име. Без име в Косовския фолкло-рен цикъл присъстват поне още няколко знакови герои, сред които са Май-ката на Юговичи (тъй като е реалия, си позволявам да наруша предложения от В. Караджич и възприет от изследователската традиция начин на изпис-ване на нейното „име“), Деветимата братя-Юговичи (от които се отделя само Бошко – смислово свързан деминутив от името на стария Юг Богдан, който с името си потвърждава връзката им на родител и син(ове). Те номинализират сръбската войска, представяйки атомарния модел на армията – най-малкото й звено и неговия пряк предводител, намиращи се в отношения, следващи тези в най-малката социална клетка – семейството, ако бъде следвано класи-ческото определение на Аристител.

До днес в армията е запазаен принципът на задължителност и безкритич-ност на заповедите на висшестоящия. Задължителност, наподобяваща тази на бащиното слово за всички в традиционния дом. Ето защо и майка им, съ-пругата на управляващия най-малката войскова единица, е анонимна. Тя не следва да има име, доколкото майката във всяко едно семейство за синовете

14 Песента може да бъде намерена в безброй сборници и антологии, но първичното и едно от най-авторитетните издания е това на Вук Караджич – вж. Караџић, Вук, Српсне народне пјесме, Београд, 1930, т. 2, с. 287 – 291.


си е на първо и единствено място майка, а личното й име се употребява вън от чертите на домашното пространство.

Във фонов режим тук можем да видим и княз Лазар. Макар да в разгръ-щането на сюжета той да няма лицедействие, да не присъства в пълния си смилов и действен обем, да не се появява дори с името си, той предвожда войските на християнската коалиция – факт, който не подлежи на питане. Въпросът, който може да бъде отправен в този случай, е до каква степен тази прозрачна за съвременния изследовател криптограма е била четима за автен-тичния си реципиент. Моето становище в този случай може да бъде само хи-потетично вярно и базирано на логически доводи от умозрително естество. Ако отново опитам да приложа идеята, че няма начин дадено случило се да е лишено от основа, то не би имало съмнение, че не би трябвало в иначе моно-литния корпус на Косовския епически цикъл да има пробиви. В този сюжет княз Лазар: едно – не е сюжетно необходим, макар и това да е проблематично изказване; и друго – сръбският предводител е бил известен на своите след-шественици, и още как!

Но, на текста. В песента „Косовка девойка“, която – накратко казано – про следява два епизода от фолклорния разказ за битката на Косово поле – последното причастие на войските на княз Лазар – момент, в който на стъпа-лата на храма се появява и самата Косовка девойка; и картината на бойното поле след вече приключилата битка – Косовка девойка търси своите герои, които са й се врекли на излизане от църквата в предишната сцена.

Ако погледнем разказа в одребнени смислови детайли, по всичко личи, че Косовка девойка е превъплъщение на смъртта15. Звучи шокиращо, но във финала на текста тя умива ритуално падналите на бойното поле герои. Тук умишлено аргументационната ми логика не следва развитието на фолклор-ния източник. Появата й на сцената на вече състоялата се битка е крайно лю-бопитна и сякаш немотивирана – тя сякаш пада от нищото. Факт, който е уловен от Джордже Крстич – художник от втората половина на XIX и самото начало на XX век, в чиято картина Косовка девойка се появява в сноп светли-на, извиращ от отворил се в небето прозорец. На Косово поле тя общува не с кого да е, а с героя Павле Орлович, чието презиме ясно посочва връзката му с птичия вид, който в народните представи е свързан с Отвъдното и поема ролята на вестител, тоест, ако трябва да се изразим в рамките на триделната схема на Дюмезил – той е пазителят на знанието. Тъкмо в това свое качество той дава на Косовка девойка търсените отговори.

По-назад в записания текст на песента – Косовка девойка посреща геро-ите на стъпалата на храма, а всеки един от тях се обрича да й стане съпруг,

15 Подробно доказателство за това вж. у Атанасов, Димитар, „Између фолклора и рока – шест векова традиције“, У: Моравска Србија. Историја – култура – уметност, Крушевац, 2007, с. 181 – 196.


ако оцелее след битката, скрепявайки обещанието си с дар. Ако тук следваме Марсел Мос16, процесът на давяване обикновено следва познатата ни от рим-ската религия в езическия й период максима „Do, ut des.“ – Давам, за да ми дадеш. До края на песента обаче девойката видимо не смогва да отвърне на получените дарове. Това обаче – само на пръв поглед. Всички герои умират. А тъкмо Косовка девойка е тази, която, заварвайки ги все още живи на полето на битката, прави прехода им в Небитието ритуално легитимен, умивайки ги като за погребение. Този именно жест е, което тя поема да дари на героите. В комбинация с факта, че пред нас стои образ на смъртта, следва да се отбеле-жи, че всъщност на Косово поле тя, след като е получила знакови за фолкор-ното съзнание ценности – наниз златни монети, скъпоценен шал – отдава на героите също най-ценното, което има – себе си.

Не е излишно да се забележи, че фолклорното съзнание често си служи с женски персонификации на смъртта във вид на красиви девойки – битий-ният преход е инициация, хомологична на раждането, създаването на потом-ство и др. и като такава следва да бъде привлекателна, примамлива, да бъде част от голямата целеположеност на традиционния човек в света. Вън от вся-ко съмнение смъртта трябва да бъде девица, не само поради обстоятелството, че Инобитието не разпознава половия маркер, тъй като той е част от света на хората. Смъртта се намира в лицето на Косовка девойка и защото тя не при-надлежи никому, тъй като всички й рано или късно ще бъдат нейни.

Един пример – в революциите, случили се през XIX век на Балканите, често въстаниците, обговаряйки началото на борбата, са използвали думи от семантичното гнездо на брака и сватбата, имайки предвид очакващата ги ги-бел.

Пристъпвайки буква по буква към финала на настоящия текст, на първо място – тук следва да бъде артикулиран изводът, че Косовка девойка няма начин да бъде положителен персонаж. Нейният героичен тип би следвало да бъде текстуално скулптиран в матрица, характерна за лошите герои, защото тя носи гибел, а небитието като сфера, за която опитът е емпирично невъзмо-жен, но не и немислим, е отделена като до крайност заплашителна, независи-мо от статуса си на инициация. Да, тя инициира човека, но за последен път. Казано в термините на средновековната схоласитка – небитието е безсъмни-телно нещо лошо, доколкото е „пространство“, останало вън от процеса на Сътворението. За него сякаш Бог все още не се е произнесъл с фразите, от които в началото на библейската книга Битие17 израства естеството. Косовка девойка, подобно на точен клонинг на идеята за смъртта, идва сякаш от друг, онтологичен, но част-от-битието хоризонт, за да извърши конкретна работа, след което отново се оттегля, без да остави следа.

16 Мос, Марсел, Дарът, С., 2001.17 Вж. Битие, 1.


Наистина ли Косовка девойка е негативен персонаж?Същественото уточнение тук е свързано с възможността нейното лице-

действие да съдържа смисли, различни от вече казаните поради тълкуване, базирано на различна принципна основа. Ако погледнем в детайли християн-ската представа за смъртта, то тя не представлява преход към нищото, а към друго битийно ниво – това на Отвъдното. Акт на телесно тление и душевно възнесение към Инобитието, което се нарича с това понятие именно заради ангажираността си в онтологичния модел на традициония свят, в който няма нещо, което да го няма.

Ето защо заблуда на повърхностното (не)вглеждане е мисленето на пред-ставата за смъртта в традиционното общество като безостатъчно негативно явление, след което няма нищо. Наистина, преселението в Отвъдния мир но-си скръб на оставащите в света на хората, но мъртвите се полагат, подобно на това да са заспали, или биват изгорени, за да достигне душата им във вид на дим от кладата директно до божеството. Тяхната памет бива отбелязвана ежегодно, а церемонията по прощаването с тях у античните е съпътствана от организирани, погребални угощения и игри. Християнството като рели-гия, лишена от площадната социалност на древните ритуални състезания, за-мества външната изразеност на трансгресията, но подобно на характерните за европейския културен кръг религиозни системи, не ревизира рамката на битието, което продължава да е изградено от човешки обживяно простран-ство, сътворено от Господа, и трансцендентно битие – топосът, който поема същината на тези, чийто жизнен път приключва.

Дали ще мислим концептуалния базис на Косовския епос като езически или християнски по произхождение, в двата случая крайните резултати, до-колкото изхождат от една и съща и съща схемна структура, почти не се раз-личават. Ето защо сякаш по-коректно изглежда да се говори за традиционен образ на света, тъй като в начин на гледане като настоящия употребата на различните понятия не довежда до прокарване на значими дистинкции. Това – в отговор на дискусиите за дълбочината на вписаност на Косовкия епиче-ски цикъл в определени концептуални окръжности, възлизащи към пагански вярвания или християнство18.

По всичко личи, че наличието на Косовка девойка във фолклорния на-ратив на нивото на сюжетиката може да се мисли като особен вид двигател, функционално успоредим с фигури Юда Искариотски в евангелския разказ. Подобно на библейския предател, без който Богочовекът нямаше да бъде за-ловен от римските войници, да страда и със страстите си да изкупи греховете на хората, тъкмо така и Косовка девойка извършва дело, без което нямаше да има епически разказ за битката на Косово поле. Или най-малко сражението

18 Вж. Popovic, M., op.cit.


нямаше да има своя баладичен завършек, свързан с стегната логика с избора на княз Лазар на Небесното царство вместо държавата от Мира сего.

Казано по-различно – фолклорът я превръща в пример за подражание. Ненапразно до ден-днешен в Сърбия нейният образ е емблема на семейната топлина и предаността на съпругата и младата майка19 – операция, възможна благодарение на подпъхването на „правилната“ инперпретация под текста – ход, с който на мястото на посланията на текста се появяват оформените в рамката на социалната правилност съдържания на тълкуването.

Тук обаче случаят е повече от специфичен – фолклорният наратив, за разлика от новозаветния, изобретява типичен предател – оцелелият след бит-ката от 28 юни 1389г. Вук Бранкович – реално лице от „реалната“ история на средновековна Сърбия, който поема вината на абсолютното зло. Той се оказва „назначен“ за предател поради личното си неучастие в епохалното сражение. Неговите деяния, подобно на тези на Юда, не са действия на физически извър-шител на престъплението и тъкмо в това се състои драмата на герои от този тип. Той не държи брадвата, която обезглавява – факт, заради който актът на предателя винаги носи и заряда на малодушието, на пропития от животински страх опит за съхраняване на личното за сметка на жертвата на социална-та цялост. Обстоятелство, чиято тежест дава основание на писателя Хорхе Луис Борхес да заяви, че зад всяко зломислие или злодеяние се крие доведе-на до крайност добродетел – така както зад прелюбодеянието едва се подава страстта, зад кражбата наднича – прехвърлил мярата рефлекс към имане, но единствено под повърхността на предателството не може да бъде намерено нищо, освен зло, което прави тъкмо предателството грехът с главна буква.

Поради това Вук бива дамгосан в лявата половина на парадигмата на властта и подчинението, който пресъздава първото обществено отношение, от което израства целият социум.

Къде следва да бъде разположена Косовка девойка? Къде е мястото на смъртта? – Въпреки че звучи парадоксално до абсурдност опитът за разпоз-наването на инициационни практики през оптическия прибор на ценностн-ните определения20.

В традиционното общество смяната на социалния статус на индивида и преминаването му в по-горно ниво, от една страна, е мислено като акт, моти-виран от естествения ток на живота. От друга страна, подобни събития в лич-ното битие всякога са съпроводени с празненства, в които останалите членове на общността показват съпричастието си към случилото се, което стабилизи-ра социалната свързаност и като цяло увеличава сцеплението в групата.

19 Тъй като – вече бе забелязано – възрастната майка застива в образа на Майката на Юго-вичи.

20 Така изказана, идеята изглежда най-малкото странна, макар че, както бе показано, раж-дането, смъртта и останалите промени в социалния статус на личността често биват приемани в безотносителност, а с това – в отношение към абстрактните „добро“ и „зло“.


Отселването от Мира сего обаче е свързано всякога със скръб и пред-ставлява тъжно събитие, в което сякаш заедността на обществото бива съ-що така естествено ерозирана от принципа за всеобщото тление, на който се подчинява всяка жива твар. Мъка, която популярно се мисли като рефлекс от смъртта, а всъщност е изява на факта, че член на групата става само тран-сцендентно наличен, а с това неговото присъствие и компанията му стават проблем не на емпирията, а на вярата, без този преход да разкъсва връзките му с обществото, разбирано като представата за самото себе си. Ненапразно в ежедневния говор често пъти за мъртвите се казва, че се намират вече на по-добро място, в по-добър свят. Те чисто и просто са се завърнали в идеятата за самите себе си, прибрали са се в образа си в Отвъдното, който оценностява и живота им отсам предела на битието.

Тъкмо заради това смъртта е двояка, двузначна, а от това – трудна за схващане, за умопобиране. Обстоятелство, което я прави отражение и на собствената интелектуална немощ, но заедно с това и триумф над самата нея, защото няма начин да няма „оттатък“, няма начин да няма Някой, който да се грижи за тези, които напускат света на актуалното.

Такава именно е и Косовка девойка – тя не е нито добра, нито лоша, тъй като представлява предизвикателство за разсъждаващия ум, задавайки гра-ницата между Отсамно и Инобитие, между мисловно-чувствено съществува-не и свръхценността на живота отвъд, открита като такава само от вярата. По начина, по който социумът заема нишата, отворила се между разходящите ка-тети на триъгълника на властта и началото на обществената пирамида, също така безименният женски персонаж се оказва поставен там, където се намира самото общество – между полярните предели на социално нездравословното, нестабилното, инфра- или екстрасоциалното.

ЗАКЛЮЧИТЕЛНИ ИЗВОДИ

Как би могло да се интерпретира всичко дотук казано?Всяко общество изобретява съществени опори, на които основава сво-

ята заедност, своето съществуване именно като общество. Това е начинът да бъдат преодоляни центробежните сили на индивидуалната фрагмента-ция, водещи до социален хаос, подобен на този, в който живее животинския свят. Пределно наясно съм, че противопоставянето на социалната реалност на тази на натурата е силно уязвимо решение. Тук обаче го ползвам не аз, а фолклорният материал, върху който се опитвам да разсъждавам. Съждение, което съвсем на прави горното твърдение по-малко проблемно.

Ако во кратце опитам да дам няколко щриха от малко по-различна зри-телна позиция – моралът, мислен в кодовете на героичното и неговата ан-тропология, може да бъде представен така: от една страна, съществува гра-


ничната норма на героите. Гранична, защото тя задава горната граница на ежедневния регулатив, трансцендира (употребявам този термин, защото ста-ва дума не за акт, а за процес) ценностите, които формират динамичния ба-ланс между индивидуалното оцеляване и благоденствието на голямото цяло. Ако ми позволите тук да употребя една класификация, която тъкмо тук едва ли ще прозвучи особено като особено евристичен концепт, героичният етос е особена, индивидуално избрана модалност на превземане на индивидуалния компонент на личността от нейното социално начало, на дзоон от политикон. Вече споменах нещо за морала на ежедневието. Този, който балансира между атомарно същественото и обществено възможното. Съществува обаче поне още един етически тип. Докато първият вече беше назован супервсекидневен, вторият – също се каза – е всекидневен (няма да влизам в детайли относно питанията, касаещи проекта „ежедневен морал“, само наполовина ще посегна към твърдението на Бурдийо, че всякога напрегнатия баланс на ежедневно-моралния периметър бива дефиниран непрестанно, по-скоро интуитивно и във взаимодействие с конкретния хабитус на общността), то за третият спо-лучливо изглежда също вече предложеното понятие „субвсекидневен“. Тер-мин, който улавя предоминацията на индивидуалния жизнен проект над то-зи на широката траектория на реализираната заедност.

Крайностите на така оформеният ценостен регистър всъщност са част от едно и също, а именно – аксиологизираните полусфери на героичното. Ето защо в тази работа понятието „герой“ има не само конвенционалния, лите-ратурен смисъл – персонаж, регистриран в текст, а прелива към едно антро-пологизирано разчитане, неразкъсваемо завързано за динамичния, жизнен процес, в който също така витално може да се наблюдава и пулсът на норма-тивното, заобиколено както от подцененото и унизеното, анормално, така и от свръхценното, което обаче по привидно парадоксален начин също бива изоставено в полето на анормалното.

Тъкмо стремежът към намаляване на социалната ентропия и превръща-нето на социума в едно по-удобно пространство, в което възможните преходи (особено логическите преходи на запиталия за своето собствено основание интелект) се стремят към максимална смекченост. Ето защо девойката, която покосява, която изличава от Мира Сего, се появява в епическия наратив – текст, който носи в разказна форма социалния регламент, в който самият той се позиционира и в този смисъл е и текст, и неговото собствено описание, се открива не в субвсекидневния морален сегмент, тя не е от „лошите“, макар, както вече бе маркирано, такова очакване да е налично, въпреки факта, че не е докрай издържано логически.

Тъкмо заради това обстоятелство Косовка девойка: едно – с тъкмо тези свои характеристики става част от колективната памет; и две: формира ко-лективна памет, филтрирайки през призмата на онова, което тя трябва да е и което според анонимния, фолклорен творец, тя и е.


Балканският фолклор е продукт на криза. Криза, която обхваща повсе-местно обществата в региона през Късното Средновековие, превръщайки ги по този показател в общество в единствено число и оставяйки ги в ръцете на фактор, чужд на социалния живот във вековете преди ключовото XIV сто-летие. Обстоятелство, равносилно на изличаване на собствената обществена организация, на автентичния модел, който бива сменен от друг, различен, не-понятен, а с това и не-обществен в термин, превеждащ средновековната ми-словност на съвременния език на хуманитаристиката. Ето защо Сърбия тран-сцендира. Княз Лазар избира Божието царство пред земната държава именно като механизъм, компенсиращ липсата на свое общество – факт, който носи страдание, дори от него да не произтича нищо. Чисто и просто човекът е чо-век само в качеството си на „обществено животно“, както е казал още Ари-стотел. Ако няма социум, то той следва да бъде изобретен, (намерен някъде) нормиран и обживян. Всичко това прави балканският фолклор през вековете на османската власт в региона – измисля общество, създава ограничаващи го примери и осигурява взаимодействието на членовете му така, че в началото на XIX век да продължава да има сърби, българи, гърци, а не социално амор-фни люде, намиращи се с предрационално състояние. Парадоксално е, но на-родното изкуство произвежда не национални колективи, това прави неговата употреба в модерността. Фолклорът създава общност. Традиционна общност, която има да почака, докато бъде изнамерен националният признак.

Именно през подобни примери би могла да се проследи в един по-теоре-тичен дискурс динамиката на трептенето на нормалността, на баланса меж-ду обществена принуда и индивидуален порив, мотивирайки, ако ползвам за финал известното заглавие на Пол Рикьор21 – прехода „от текста към дейст-вието“, макар според мен да е, ако не по-значима, то поне не по-малко същест-вена обратната релация – от действието към текста, тъй като по дефиниция известно е, че фолклорът от една страна стъпва върху базата на вече случило-то се, а от друга – произвежда от текста си действия в съгласие с принципа на подражание на еталонното.


Асман, Ян, Културната памет, С., 2001.Атанасов, Димитар, „Између фолклора и рока – шест векова традиције“,

у: Моравска Србија. Историја – култура – уметност, Крушевац, 2007, с. 181–196.

Барт, Ролан, „Смъртта на Автора“, В: http://www.litclub.com/library/kritika/bart/dead.html.

21Рикьор, П., От текста към действието, С., 2004.


Кант, Имануел, Критика на чистия разум, прев. от немски Цеко Торбов, С., 1967.

Караџић, Вук, Српске народне пјесме, Београд, 1930, т. 3.Лома, Ал., Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Бе-

оград, 2002.Мос, Марсел, Дарът, С., 2001.Пенчев, Бойко, „Търсете писмото (Румяна Дамянова, „Писмата в култу-

рата на Българското възраждане“), В: Тъгите на краевековието, С., 1998.Popovic, Miodrag, Vidovdan i časni krst, Beograd, 2007.Рикьор, Пол, От текста към действието, С., 2004.Рикьор, П., Пътят на разпознаването, С., 2006.Старогръцко-български речникъ, съст. Александър Милев; Димитър Де-

чев и др., С., 1992, четвърто фототипно издание, изд. Отворено общество.Фром, Ерих, Да имаш или да бъдеш, С., 1998.Яус, Ханс-Роберт, „Теория на жанровете и литературата през Среднове-

ковието“, В: Исторически опит и литературна херменевтика, С., 1998, с. 165 – 209.

Димитър В. Атанасов (1981)

ANTHROPOLOGY OF HEROISM IN THE KOSOVO CYCLESummary

First of all, the correct academic approach to the problem of anthropology of heroism requires the key notion „heroism“ to be precisely defi ned as an analytical and heuristic category. For this task to be done, the text introduces several matrixes of heroism, widening the perspective by involving other types of sources in relation with the Battle of Kosovo and its symbolic signifi cance.

On the second place, heroic moral and heroic morality – if deeper and more substantial expression is usable here – represents the initial aspect of the infl uence and interaction between the hero and the society. Not only one social style is charac-teristic for heroes, but they are whole typology, constructed on the basis of the social parts, taken by diff erent „actors“ in the epos.

Th irdly, another role of the hero is related to the process of – let’s say – distilling, tasting and experiencing the collective memory and the problem of the availability


of history in it. Out of any doubt „collective memory“ is a history-related term, but is it history itself? – Th e question is rhetorical. Usually, places of concentration of heroism are given a analytical notion „places of memory“ – relates not only with time, but in conceptual relation with territory and names – of places itself and of the hero. It is one of the reasons for opening one more frame – names function not only as personal specifi cation, as a concretization and personalization, but in the role of symbols, starting to live in at least one more horizon of meaning.

Modality of heroic example – the problem, situated closely to the typology of heroism, the diff erent social roles of heroes. According to the theoretical frame be-ing constructed in the expose, these are three fundamentals of the anthropology of heroism. Nevertheless, not all possible meanings are tried, the discussion is not fi nished.

From text to action – as it was conceptualized by Paul Ricoeur – is the formula, in which the basic pivot of the folklore, its relationship with literature and its think-ing through social frame of eff ectiveness is coded in.

Imitation – the obvious aim of the heroic instance, but if put under analysis in more profound manner, the answer of the question „Why?“ could be found. Or, probably, found to some extent.

УДК 32.172323.1(=163.41)

Бранко БаљНови Сад, Србија

МОДЕРНИ ПРОИЗВОЂАЧИ ЖРТВОВАЊА И ЊИХОВЕ ЖРТВЕ

У времену када је неолиберализам између економског интереса и прак-тичног човековог делања ставио знак једнакости, произвео је равнодушност и привид да је бес-смислено да жртва поставља питање смисла о слободи будући да је њој преостало само да своје жртвовање, учињено од стране моћних, подноси на миран начин. Империјализам неолибералног интереса произвео је нову либералну етику, која се граничи са цинизмом, као империјалну етику којом се намећу вредности које си дужан да поштујеш, а уколико се усправиш биваш кажњен и проглашен непријатељом.

Исти принцип приказује се и у сфери политичког и правног делања будући да он собом носи ограничен, односно, наметнути суверенитет (политички, културни и духовни) огледан не у сили права него у праву силе.

Сведочанство таквом империјалном кретању огледа се у наметнутом ста-њу држави Србији која мирно треба да поднесе отимање Косова и Метохије. Таквом империјалном бес-смислу српски народ може и требада се супро ста-вити на начин трагања за смислом властитог идентитета, а што значи учењу ка превладавању подела између анархоидних-револуционарних и поданичких елита. Тај процес учења представља пут ка искону – почетку самопоштовања као народа, односно достојанства.

Кључне речи: субјекти произвођења жртве, жртва, бес-мисао, смисао, нео-либерализам, цинизам моћних превладавања раскола у српском народу, Ко-сово и Метохија родно место српског народа.

1. БЕССМИСАО ПРОИЗВОЂАЧА ЖРТВОВАЊА

Постављати питање смисла жртве и трагања за субјектима спремним на жртвовање у цивилизацији која је између практичне философије и економског империјализма ставила знак једнакости – чини се бесмисленим. Ово изгледа


– чини се говори о привиду бес-смислености како је економски интерес-говор под своје властите сврхе подастро све политичко, морално, правно делање и естетско творење. Тај прикривени говор о бесмислености жртве и хтење да се одстрани или минимализује сваки људски ангажман који би тај говор/делање довео у питање, као да настоји да кривотвори оно што је Ернст Блох, своје-времено изјавио за философе егзистенцијализма: „Када једном човеку више пута поновите да је он – очајно, тескобно биће, биће ништавила и бо лести на смрт, ви тог човека наговарате на пристајање да је он управо то, а не биће наде, утопије које је још не–постало а могуће да постане. Тако у хоризонту неолибералног времена наговара се човек само на интерес а не и на ваљано и важеће делање како у моралном, тако и у политичком и правном смислу. Не-олиберално кретање потиснуло је у политичком смислу грађанина и на његово место довело потрошача1 и културу грамзивости–отимачине у мо ралном смислу створило је тло на коме расту неморални плодови који настоје да се етизирају како би се ти етизирани односи међу људима лакше подносили и били условљени материјалним добрима;2 у естетском смислу лепо је потиснуто на лепу ствар те се следствено томе ради на естетизирању и потреби да сви људи личе на медијско произведену ствар–лице одакле и проистиче ероти-зација људскога живота-тела.3 Нова либерална етика настоји да наметне своје

1 ,,Али, управо овде лежи проблем. Идеал суверенитета тржишта није допуна либералној демократији, већ јој је алтернатива. У ствари, он је алтернатива свакој врсти политике, пошто пориче потребу за политичким одлукама; а то су управо одлуке о заједничким или групним интересима за разлику од збира рационалних или неких других избора од стране појединаца који следе своје приватне изборе. У сваком случају, произилази да стални дискриминирајући процес откривања онога што људи желе и што тржиште (и истраживање тржишта) обезбеђује мора да буде ефикаснији од повременог прибегавања грубом пребројавању бирачких гласова. Учешће у тржишту замењује учешће у политици; потрошач заузима место грађанина. Фукујама (Francis Fukuyama) је, додуше, тврдио како одлука да не гласате или одлука да се зауставите у неком супермаркету уместо у малој локалној радњи, ,,одржава демократски избор коју становници доносе. Они желе суверенитет потрошача''. Они несумњиво то желе, али да ли је овај избор помирљив с оним што се сматрало као либерално демократски политички систем?''. Ерик Хобсбаум, Глобализација, демократија и тероризам, Архипелаг, Београд, 2008.год. стр. 103/104.

2 ,,Узор врлине. – Опште је позната повезаност потчињености и морала као одрицања од порива. Али моралне идеје потчињавају не само друге него су непосредно изведене од егзи-стенције потчињених. Од Хомера грчка језичка употреба чини да појмови доброг и богатог прелазе један у другог. Kalokagathia, коју су хуманисти нововјековног друштва истицали као узор естетско-моралне хармоније, стално је стављала јаке акценте на посјед, а Аристотелова ,,Политика“ признаје простодушно фузију унутарње вриједности са статусом у одређењу племства, које је ,,наслијеђено богатство повезано с изврсношћу“. Али посебна теолошка на-града за драговољно изабрано сиромаштво указује како дубоко је општа свијест скована од моралитета посједа. Чврсто власништво, он разликује од номадске пометње, против које је усмерена свака норма: бити добар и имати Добро падају одвајкада заједно. Добар је онај ко овладава самим собом као својим властитим посједом: његово аутономно биће копирано је према материјалном располагању“. Th eodor W. Adorno, Minima moralia, В. Маслеша, Сарајево, 1987. стр. 183.

3 Петер Слотердијк би рекао: ,,Не чини своју пожуду и ужитак тајним.“

Бранко Баљ: Модерни произвођачи жртвовања и њихове жртве 355

вредности изведене из економско-политичко-идеолошке матрице која зна за поделу – пријатељ– непријатељ и претвара се у империјалну либерално-неоли-бералну етику која жртвује све туђе вредности и врлине намећући своје ви ђе-ње вредности-врлина. Тако та нова либерална етика постаје империјално пра во. Тако постајући империјалним правом, са чиме се исказују универзалистичке амбиције америчке спољне политике која не преза од пракси наметања својих вредности другим народима и културама било употребом мекане силе или једновременим комбиновањем агресије и дипломатије као што је то био случај са Србијом и српским народом у целини“. Јирген Хабермас „О америчком уни- латеризму мисли и кроз искуства америчке политике за време Џорџа Буша исказујући то следећим судом: ,,Тај предсједник мирне савјести једнострано проводи националне просторне и сигурносне интересе у име етике новог ли-бералног свјетског поретка због тога што у њему препознаје америчке ври јед-ности проширене до свјетског мјерила. Када глобализација властите етике је д ном замјени право међународне заједнице, све оно што се и даље зове међународним правом је а приори империјално право“.4 Економија подастире и национално и међународно право својим сврхама и њеним протагонистима те се оно на тај начин претворило у право силе јер је поништена сила права.

Проблем отуда станује у самој производњи примата неолибералне еко-номије над свим људским делањима и стварањима, укључујући и све друге медије који промовишући глобализовану економију без глобализоване по ли-тике и културе с једне стране, и с друге стране прозводи и промовише не слу-ћене разлике, које чак ни Хегел ни Маркс нису такве за мислили, између ма лог броја богатих, цинично5 – бестијалних, и огромног дела човечанства: мар ги-на лизованог, експлоатисаног и сиромашног, озлојеђеног, пониженог и увре-ђеног, једном речју империјализам једних створио је очајнике – беду на другој страни. Привидно се приказује као истинито па и као ,,крај историје“ јер је ли берално-неолиберални капитализам после 1989. године однео циви лиза-циј ску победу над свим хришћанским, комунистичко-социјалистичким иде-јама и праксама. Сви субјекти тих пракси и идеја поражени су и за импе ри ја-

4 Jürgen Habemas, Eseji o Evropi, Školska knjiga, Zagreb, 2008. str. 2165 ,,Цинизам се шири унаоколо с дифузијом субјекта знања, тако да данашњи послужилац

система сасвим добро може десном руком чинити оно, што лијева рука никад не би одобрила. По дану колонизатор, навечер колонизиран; по позиву израбљивач и управљач, као особа у слободном времену израбљен и управљан; официјелно, циник функције, приватно сензибилист; по служби наредбодавац, идеологијски дискутант; према вани отјеловљење принципа реал но-сти, према унутра субјект радости; функционално магнет капитала, интенционално де мо крат; уз систем везан функционер постварења, уз свијет живота везан самоозбиљитељ; објективно носилац разарања, субјективно пацифист; о себи проводитељ катастрофа, за себе чиста бе за-зленост. У схизоиднога је све могуће, а просвјетитељство и реакција не чине велику разлику. У просвијећеног интегриранога – у том свијету бистрих инстинктивнх конформиста – тијело каже не принудама главе, а глава каже не врсти и начину на који тијело купује своје конорта-билно самоодржање. Ова помишљеност је наш морални status quo“. Peter Sloterdijk; Kritika ciničnoga uma, Globus, Zagreb, 1992. стр. 120.


лност неолиберализма присутна је само једна сабласт: тероризам чији је про тагониста верски фанатизам. А то управо сведочи да неолиберални капи-та лизам не функционише без производње непријатеља и поданичких при-јатеља, који додуше не воле идеологију и праксу неолиберализма али јој се при клањају, јер наводно онога кога не можеш победити приклони му се и по-клони, будући да је потрага за смислом бесмислена. Једном речју ради се о меканој производњи жртвованих, и добровољном пристајању жртве на такав облик жртвовања.

Отуда питање гласи: ко је тај који производи жртве с једне стране и с дру-ге стране шта наговара људе да у жртви потраже смисао и излаз из властите егзистенцијалне ситуације; човека појединца, припадника племена, полиса, друштва, државе, класе, нације/народа?! Другим речима, који је то субјект ко-ји све хоће да претвори у објекте – жртвоване, над којима бестијално моћи у моћи, шта тог субјекта приморава на производњу монопола, империје, транс-националних корпорација и њихових савеза са моћним, капитално-коруп ти-вним владама појединих земаља? Са становишта наше теме ко је приредио прет поставке крајем XX и почетком XXI века, када говоримо о Косову и Ме-тохији као жртви и трагању за смислом жртвовања за вредности као што су: живот, слобода, праведност, власништво, једнакост? Ко је то српском народу на просторима СФРЈ разбијао државу, прозводио и наметао ратове и извршио етничко чишћење српског народа са вековних огњишта, увео санкције, до-при нео осиромашењу грађана и тиме приредио све претпоставке за крими-нализацију друштва, потом 93 дана бомбардовао територије где живе Срби и производио такво стање духа да се пристаје на олтар жртве која подразумева – отимање Косова и Метохије, производњу самокривице, денационализацију и обездуховљеност у смислу да је човек исто што и свињче-марва која се до-води или нагони на пуно корито? Ко је произвео лажну идеолошку парадигму да се иде само једном стазом јер не постоји друга алтернатива? Ко то у Србији и широм света ,,малим земљама, културама и народима“ намеће један начин мишљења/делања посредством производње и довођења на власт економско-политичко-медијских тзв. елита и експерата који убеђују грађане „своје“ зем-ље – државе да је за њихово добро да пристану на ограничен суверенитет, си ро маштво, денационализацију и да иду и хвале само једну стазу – неоли бе-ралну и поданичку, јер друге стазе нема? Не ради ли се о психополитичкој моралној невиђеној производњи равнодушности и хтењу да се човек сведе на биће, чак ни само ,,једне димензије“, како би то својевремено рекао Маркузе, коме постаје свеједно да ли га шамараш или му дајеш јабуку? Ако је емпирија ваљано сведочанство, за разумне људе, одговор је познат. Пројектанти такве неолибералне глобализације јесу економско-политичке и научно-медијске елите САД, који себе виде као јединог произвођача и чувара ове неолибералне цивилизације коју су дужни сви остали да прате, а посебно се то односи на мале и економски немоћне земље али исто тако и на Европску унију, коју


треба држати у лепо упакованим везама вазалитета. Не треба сметнути са ума да се поданичке елите, у тој тзв. ,,коалицији вољних“, воде са мишљу да свету треба лидер као што су то САД, јер наводно мењати садашњег господара за неког будућег и новог доста је неизвесно а можда и лошије од овога што је данас.

Међутим, такво делање елита у САД и Европи није настало само од себе, него је настајало у сфери једнодимезионалне перцепције европскога духа, која је од Антике преко средњовековља до нововековља и модерне радило на производњи гнева, жртве и освете, како у пољу психополитичкога тако и у пољу моралног, религијског и правног. А источник овога мишљења и делања огледао се у жудњи за стицањем материјално-економске, па отуда и сваке друге моћи, чији су носиоци били племе, полис, феуд, црква, држава и мултинационалне корпорације. Философском терминологијом речено: радило се на примату инструменталног ума над свим другим постојећим и будућим могућностима ума који се осведочавао као освајачки, поробљивачки и експлоататорски ум за кога је све постало ресурсом да би врхунио у циничном уму, који говорно саопштава и убеђује у једно, а делује и приказује супротно од саопштеног. Егземпларан пример те демонстрације циничнога ума јесте проблем српског жртвовања на Косову и Метохији кога су извели и кога и данс изводе на олтар жртве своје моћи естаблишменти САД, НАТО-а и политичка номенклатура ЕУ, односно њихова политика која је изведена из интереса мултинационалних корпорација које трагају за ,,новим потрошачким устима“ (Хегел) која треба снабдети у распону од хлеба до наоружања и држати их у перманетној мобилној неизвесности.

2. СРПСКА ЖРТВА У ПОТРАЗИ ЗА СМИСЛОМ

Српски народ је неоспорно жртва америчко-европског неолибералног пра ва које се претворило у право силе после завршетка хладног рата. После завршетка хладног рата приступило се, под видом људских права и права мањина на просторима СССР-а и европских источних држава, националној конституцији држава под водећом улогом САД и Немачке. Та иста логика није била примењена и на право српског народа који је учињен жртвом под изговором да се ради о режиму Слободана Милошевића.

Ако би српски народ приковао себе егзистенцијално као трајну жртву, онда би пристао на одрицање јаства и упутио се на пут не–јаства. Дакако, и не само то, јер би последица била белодана и у легитимизацији оних субјеката који су српски народ жртвовали. Отуда српском народу није стало до бескрај-не – непромишљене и неосмишљене жртве, будући да би то био пут само по-ства рења, него му је стало до осмишљавања жртвовања, како би превредновао границу жртве и самоостварио се као равноправан субјект када су у питању


његова историјска и будућносна национално-државна права. Српски народ је један народ – баш као што су то и остали народи, рецимо Немци или Французи или било који други европски народ. Уосталом, зар Немци када су рушили Берлински зид нису на ниво парадигме истакли: Ми смо један народ. Имајући то на уму, питање гласи: Има ли српски народ право да у садашњој произведено-наметнутој позицији жртве истакне управо ту парадигму, или, пак, да се нађе на путу градње те парадигме у потрази за превладавањем позиције жртве и производње смисла властитога бивствовања?

Другачије исказано, после ових увида, питање гласи: Има ли смисла и да-ље приносити жртве на олтар, историјско-митски, а живородан, који се зове Косово и Метохија, уже појмљено, а суштински мишљено за садашњост и бу-дућност самог опстанка српског народа, будући да су сва државно-тери тори-јална и духовна питања и даље отворена са погубним тенденцијама. Довољно је аргументовати наводећи следеће проблеме: форсирање парадржаве Војво-дине под видом Европске регије, хтења да се изврши поништавање институција Репбулике Српске под видом ревизије Дејтонског споразума, као и хтење ре-гионализације, а не децентрализације остатка Србије.

Само присуство овом скупу са датом темом, писана реч и разговор, по се би потврђују смисленост жртве будући да је човек и биће наде, те као такво и историотворно биће. Верник ће рећи да трансцендентална Божија правда станује у Судњем дану али и да је право жртве на освету, философ ће рећи да човек не пристаје на све присутно говорење и делања у смислу производње бес–смисла јер је човек биће слободе и отпора, односно да он као теоријско, практично и поиетичко биће, односно биће које се опире здраво-разумском и калкулативном начину бивствовања, те трага за смислом људског прегнућа. Прегнуће нашег народа огледа се у ангажману на путу осмишљеног жртвовања које станује у напору производње мишљења и делања за отпор неправди и злу, оносно сабирању мишљења/делања у искру довођења појма коју је Ками, пре шездесет година, изрекао рекавши да ,,Несрећа је данас заједничка отаџ би на“.

Заједничност несреће произвело је оно мишљење које је приредило ,,јаког субјекта“ при чему је тај субјект предочен као синтеза тзв. економско-политич-ко-медијских елита као носилаца моћи јаства, док су сви други предочени као не–јаство које је расположиво за жртву и било који облик и начин инстру мен-тализације односно злоупотребе, са сврхом остваривања моћи–профита за себе. Питање гласи: Може ли се довести у питање та заједничка несрећа овог рачунски-погубног епохалног кретања? Сва теоријска разматрања, било уну-тар модерне или постмодернистичка, поред ваљане дијагнозе епохалног кре-тања не остављају могућност суштинског превредновања кретања с обзиром на то да једни полажу наду у довршавању модерне у смислу развијања кому-ни кативних теорија/пракси, док други инсистирају на деконструкцији по сто-јећег дискурса. Имајући то на уму, мишљења сам да Волфранг Велш са идејом трансверзалног ума и њему припадног ,,слабог“ субјекта, који се налази изнад


сукобљеног старо-модерног субјекта и постмодерних весника смрти таквог субјекта, који је ,,истинољубивији и продуктивнији“ јер је окренут другим и другачијим, јер обухвата посебности и способности за прелазе: ,,Прелазност је постала идеал, свест о границама минимални захтев, а свако апсолутизовање контраиндиковано“.6

Поставља се питање шта то значи на примеру Косова и Метохије, односно српског народа у целини. По том мишљењу у српском народу треба од по че-тка пробудити мишљење да могући удес Косова и Метохије представља удес српског народа као целине и довођења до појма осмишљавања смисла и гра-нице жртвовања, јер сутра је могуће и да га не буде, тј. да буде исувише касно. То довођење до појма односно дела и целине једног народа могуће је само под претпоставком превредновања раскола (оштрих граница које постављају ма ли ,,јаки“ субјекти) унутар српског друштва и државе, који у историјској вер тикали, нажалост, истрајава на производњи анархореволуционарних и по даничких група–елита. Метафоре српске приче: Обилићи-Бранковићи, Ка -ра ђорђевићи–Обреновићи, Југословени–антијугословени, партизани-чет ни-ци, комунисти-антикомунисти, либерали–догмате, милошевићевци–досовци, проевропљани и русофили, нису само метафоре које станују близу истине, него су наше историјске истине које треба минимализовати и превредновати и довести до знања и делања да само заједно као народ можемо опстати, без освета, у овом невремену. У досадашњем епохалном кретању осведочило се да Империје дуго трају и по основу производње подела у једној заједници–друштву–држави–народу како би те поделе сместиле неправду унутар тог на рода и на тај начин заштитиле своја империјална права силе, будући да не-правду фрагментирају на више субјеката а саме жртве нанете неправде држе под својом контролом.

Овај историјски задатак који је будућносан тражи стрпљење које је осло-бођено личних мотива, било које материјалне врсте, што подразумева елемен-тарну свест о људском поштењу и управо је зато ситуиран на питању иден-титета, како српског народа као целине тако и поноса сваког припадника тог народа. А сам идентитет јесте настајање у сусрету и прожимању прошлости, садашњости и будућности и довођењу до појма идентитета који је од суш-тинског значаја, како се данас здушно ради на производњи и едукацији за ман тру која гласи: оставите прошлост и окрените се будућности. Та мантра психополитички трасира пут ка поништавању идентитета и свих његових регија – националних, културних, верских и индивидуалних – српског народа, а произведена је на трагу ревизије новије историје Европе и грубих фалси-фиката српске историје. Та мантра на јасан начин говори о бесмислености жртвовања за опште државно-националне циљеве, јер по њој постоји само човек као појединац и грађанин света.

6 Волфранг, Велш, Наша постмодерна модерна, И.К. Зорана Стојановића, С. Карловци . Нови Сад, 2000. стр. 331.


Полазећи са тог становишта, произвођачи и извођачи те мантре настоје да минимализују сваки људски ангажман који би истрајавао на заштити државних и националних интереса, непрестано понављајући потребу да се српски народ суочи са властитом прошлошћу за коју је он искључиви кривац а не империјалне силе које беспризорно раде на производњи матрице која зна само за следбенике и непријатеље. Овом приликом присетимо се шта је мислилац Ернст Блох приговорио егзистенцијалистима: „Како да једном човеку више пута поновите да је он: болест на смрт, биће тескобе, очаја и ништавила ви тог човека наговарате на пристајање да је он управо то, а не биће наде, отпора и слободе, које још није постало али могуће да постане. Тако се у нас наговара српски народ да он није жртва него да је кривац, а права жртва тиме постаје ,,милосрдни анђео“. А у хоризонту духа неолибералног времена непрестано се људи наговарају само на индивидуални интерес и похлепу а не на ваљано и важеће делање како у политичком, тако у моралном, економском и правном смислу. Овај проблем није, нити може бити само моралан, његово родно место јесте сам неолиберализам као израз империјалне моћи чији протагониста јесте политичко-економски лоби САД у садејству са мултинационалним корпорацијама.


Adorno, Teodor, Minima Morala, V. Masleša, Sarajevo, 1987.Habermas, Jirgen, Eseji o Europi, Školska knjiga, Zagreb, 2008.Хобсмбаум, Ерик, Глобализација, демократија и тероризам, Архипелаг,

Београд, 2008.Зуровац, Мирко, Сигнатуре савремености, Ривил Ко, Београд, 2007.Sloterdijk, Peter, Kritika ciničnoga uma, Globus, Zagreb, 1992.Branko Balj, Srdžba i vrijeme, Antibarbarus, Zagreb, 2007.


Бранко БаљНови Сад, Србија

MODERN MANUFACTURERS OF SACRIFICE AND THEIR VICTIMSAbstract

In a time when the neo-liberalism puts the sign of equality between economic interеsts and practical human acting, it produced the indiff erence and the illusion of the absurdity of the victim’s question about the sense of freedom, since the only possibil-ity left to it is to endure its sacrifi ce made by the powerful in a peaceful manner. Th e imperialism of neo-liberal interest produced a new liberal ethics as the imperial ethics, which borders with cynicism and is imposing the values that you are obligated to obey, because if you do not, if you withstand it, you are supposed to be declared enemy and punished. Th e same principle is applied in the sphere of political and legal acting, since it brings a limited, i.e. imposed (political, cultural and spritual) sovereignity, which is refl ected not in the power of law but in the law of power. Th e evidence of such an impe-rial movement is refl ected in the imposed condition to the state of Serbia, which has to submit calmly the robbery of Kosovo and Metohija. Th e Serbian people should oppose the absurdity of such imperial nonsence in a way of searching for the sense of its own identity, which means by learning to overcome the phenomena between the anarchist-revolutionary and vassal elite. Th is learning process represents a way to the origin of self-respect of the people and to its dignity.

Key word: New liberal ethics, neo-liberalism, robbery of Kosovo and Metohija, overcoming divisions within the Serbian people, identity.

УДК 9301.1.=(=16)

Бойко Лариса Алексеевна (Краснодар, Россия)

„О СОПРОТИВЛЕНИИ ЗЛУ СИЛОЮ“: ИДЕЯ СЕРБСКОГО НАРОДАВ

СВЕТЕ ФИЛОСОФИИ ХРИСТИАНСКОЙ КУЛЬТУРЫ И.А. ИЛЬИНА

„О СУПРОСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ“: ИДЕЈА СРПСКОГ НАРОДА У СВЕТЛУ ФИЛОСОФИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ

И. А. ИЉИНА

Трагедија косовске жртве српског народа постала је чињеница нај дубље кризе хришћанске културе Европе. За унутрашњу антиномију факта црквено-хришћанског и културно-световног начела И. А. Иљин је изнашао да је неоп-ходна њихова стваралачка синтеза. На том трагу Косово-метохијска област треба да утврди своје право на црквеност и државну мудрост, на став љајући своју нужну борбу као духовна авангарда хришћанства у светској ис то рији.

Кључне речи: косовска трагедија, црквеност, световна култура, стваралачка синтеза, стваралачка мудрост, закупљена борба

Трагедия косовской жертвы сербского народа, несомненно, является при-знаком глубочайшего кризиса европейской христианской культуры, во всех ее западных и восточных (византийских) моментах. Подобного рода кризис случался с христианским миром не раз, особенно в начале ХХ в., когда право-славная „духовная“ Россия, „кровью умытая“, встала на путь „сопротивления злу силою“. Идея этого духовного сопротивления стала одним из основных мотивов философско-исторической концепции христианской культуры рус-ского философа И.А.Ильина. Ее методология, на наш взгляд, вполне приме-нима и для понимания косовской трагедии сербского народа конца ХХ – на-чала ХХI в.

Свою методологию философско-исторического анализа христианско-го мира И.А. Ильин начинает с исследования проблемы множественности проявлений национальных культур в мировом историческом процессе. Он


склоняется к традиционной для русской философии идее соборности как выражению социального принципа „единства во множестве“. Множествен-ность проявляется в том, что „у каждого народа иной и особый душевный уклад и духовно-творческий акт… особая, национально-зарожденная, на-ционально-выношенная и национально выстраданная культура“ [3, с. 324]. Источником духовно-национального своеобразия и многообразия истории выступает христианский принцип абсолютного персонализма. Согласно это-му принципу, духовное своеобразие народа есть лишь верное и последова-тельное раскрытие исторической сущности христианского миропонимания. „Каждый народ, – подчеркивает Ильин, – служит Богу, как умеет, - всей своей историей, всей культурой, всем трудом и пением своим. Один народ служит творчески и цветет духовно, а другой – не творчески и духовно хиреет. Есть такие народы, что перестают служить и становятся шлаком истории; и есть такие, что в своем малом и скудно-беспомощном служении угасают, не до-стигнув расцвета. А есть такие, что могут осуществлять свое служение только под водительством другого, духовно сильнейшего народа…“ [3, с. 325].

Будучи христианским мыслителем Ильин полагал, что истинный и по-ложительный национализм может иметь только религиозный смысл. В отно-шении христианского человечества это означает, что подлинным основанием духовной и культурной жизни народа является идея Богочеловека – Иисуса Христа. Именно она приводит к сверхнациональному, интуитивному созер-цанию мировой истории и культуры как „вселенского братства людей“. Рас-крывая внутренний смысл идеи соборности, диалектики „родного и вселен-ского“ (Вяч. Иванов), Ильин пишет о том, что подлинная вселенскость „не только не отрицает национализма, но вырастает из него и закрепляет его, так что истинный националист может вступить во вселенское братство только как живой представитель своего народа и его национального духа“ [3, с. 328]. В силу этого, единство истории человечества мыслится Ильиным не как все-смешение рас и народов в человечестве, а именно как соборное „единство во множестве“, как единство в многообразном историческом движении народов к Богу. Это мыслимое единство человечества наиболее точно передается сло-вом „братство“. Общечеловеческое братство, по Ильину, есть братство всех людей перед лицом Божиим. Это братство не обезличивает людей. Оно не обещает всеобщего социального и духовного равенства, а скорее подчеркива-ет „естественное“ человеческое неравенство. Понятие „братство“ - емкая сло-весная форма, в которую облекается христианское содержание историософии русского интуитивиста. Во-первых, этим словом обозначается христианское представление о „кровно-родственных“ связях всех живших и ныне живу-щих людей, происшедших от одних прародителей. Во-вторых, представление о родственных связях человечества формирует в христианской философии истории идеальный образ человеческих взаимоотношений – межличностных и международных – как отношений внутри единой семьи. Братство выра-

Бойко Лариса Алексеевна: „О сопротивлении злу силою“: ... 365

жает идеальные стороны человеческих отношений в рамках реальной, эм-пирической истории. Ильин намеренно не пытается философски выстроить постисторическое состояние человечества, ход „метаистории“, так как это, по его мнению, неизбежно приведет к заблуждениям абстрактной метафизики. „Поздний“ Ильин не рассматривает в своей историософии внешнее, чисто количественное „единение человечества в Боге“ как единую и единственную цель в истории. Не механическое „единство человечества в Боге“, а процессу-альное духовное восхождение мира к Богу составляет подлинный смысл ис-тории. В этом восхождении каждый народ прокладывает свой собственный культурно-исторический путь. Народ выступает в истории как конкретный культурный организм, как уникальная личность. „Каждый народ и каждая страна есть живая индивидуальность, – утверждает Ильин, – со своими осо-быми данными, со своей неповторимой историей, душой и природой“ [2, с. 48]. В каждой такой „национальной макроличности“ философ различает три основные составляющие: „инстинкт“, „характер“ и „дух“. В зависимости от цели и задач каждой конкретной работы он обращает внимание на особен-ности идеальных взаимоотношений внутри каждой логически возможной пары этой „троицы“. Русский философ выступает здесь как последовательный приверженец диалектического тринитаризма, наполненного историософс-ким содержанием. Он различает „национальный инстинкт“, „национальный характер“, „национальный дух“ народа. Каждый народ имеет национальный инстинкт, данный ему от природы. Это означает, что онтологический статус обретает сфера „коллективного бессознательного“. Национальный инстинкт выступает как первичная и вместе с тем самая „низшая“ сфера в духовной структуре народа. Согласно Ильину, национальный характер - это устойчи-вое и, вместе с тем, динамичное состояние „души“ народа, подчеркивающее самобытность народа как „макроличности“, так как характером принято на-зывать „всякий постоянный уклад души“ [5, с. 465]. Душа выше инстинкта, но ниже духа. Понятие „национальный дух“ в аспекте „предметности“ тож-дественно национальной духовной культуре, так как народ создает культуру, питаясь духовными энергиями Творца. На этом пути самобытного развора-чивания „национальной природы“ (инстинкта), национальной души (харак-тера) и национального духа (культуры) складывается то, что выступает как драгоценное своеобразие народа. По Ильину, раскрытием духовно-нацио-нального своеобразия Россия исполняет своё историческое предназначение, реализует свою идею.

Историческое предназначение народа реализуется на путях „самоут-верждения“ и „служения“ высшему благу, т.е. Божеству. Одним из главных фак торов, оказывающих влияние на реальную историческую жизнь народа, является „инстинкт самосохранения“. Действенность „национального ин-стинкта самосохранения не ограничивается воспроизводством все новых и новых поколений, рождением и жизнью своей создающих реальное основа-


ние для бесконечного земного существования народа, обеспечивающих на-циональное историческое „бессмертие“. „Бессмертие“ народа состоит не в бес конечной продолжительности жизни его „органического тела“, обновля-ющегося сменяющими друг друга поколениями, а скорее в достижении наци-ональным инстинктом, инстинктом самосохранения, „духовных обстояний“ исторической жизни. Инстинкт национального самосохранения обретает пред метное содержание во внешней устремленности к Духу и внутренней открытости духу. В этой устремленности к духовному внутренняя глубина как бы совпадает с внешней бесконечностью. Дух открывается духу.

Таким образом, в своем учении Ильин указывает на необходимость „оду-хотворения“ национального инстинкта как „движения от бессознательного к сверхсознательному“ в исторической жизни народа. В целом, не только отде-льный народ, но и все человечество призвано одухотворять свой инстинкт. Именно „инстинкт национального самосохранения“ приводит к открытию Божественного в своей истории.

Вопрос о духовной самобытности русско-славянской истории и культу-ры Ильин, как и многие другие русские мыслители, связывает с проблемой отношения православно-славянского мира и Европы. Анализируя мировые причины кризиса западноевропейской христианской культуры, он пишет о недопустимости слепого подражания западным ценностям и идеалам. „Запад нам не указ и не тюрьма. Его культура не есть идеал совершенства. Строе-ние его духовного акта (или вернее – его духовных актов) может быть и со-ответствует его способностям и его потребностям, но нашим силам, нашим заданиям, нашему историческому призванию и душевному укладу оно не со-ответствует и не удовлетворяет. И нам незачем гнаться за ним и делать себе из него образец. У Запада свои заблуждения, недуги, слабости и опасности. Нам нет спасения в западничестве. У нас свои пути и свои задачи. И в этом – смысл русской идеи… Мы Западу не ученики и не учителя. Мы ученики Богу и учителя себе самим. Перед нами задача: творить русскую самобытную духов-ную культуру – из русского сердца, русским созерцанием, в русской свободе, раскрывая русскую предметность. И в этом – смысл русской идеи“ [2, с. 426-427].

Характеризуя „сердечно-созерцательный“, интуитивистский смысл пра-вославной духовной культуры, Ильин уделяет особое внимание традициям российской науки. Он подчеркивает, что русская наука должна органично сочетать универсальные приципы логики, методологии и начала собствен-ного – православно-христианского миросозерцания. „Она призвана выра-батывать свое мировосприятие, свое исследовательство… Русский ученый призван вносить в свое исследовательство начало сердца, созерцательности, творческой свободы и живой ответственности совести… русский ученый при зван насыщать свое наблюдение и свою мысль живым созерцанием, – и в естествознании, и в высшей математике, и в истории, и в юриспруденции,


и в экономике, и в филологии, и в медицине. Рассудочная наука, не ведаю-щая ничего, кроме чувственного наблюдения, эксперимента и анализа, есть наука духовно слепая: она не видит предмета, а наблюдает одни оболочки его… Русский же ученый призван созерцать жизнь природного организма; видеть математический предмет; зреть в каждой детали русской истории дух и судьбу своего народа; растить и укреплять свою правовую интуицию; ви-деть целостный экономический организм своей страны; созерцать целостную жизнь изучаемого им языка; врачебным зрением постигать страдание своего пациента“ [2, с. 429-430]. По Ильину, задача русского ученого в том, чтобы со-здать науку творческого созерцания – „не в отмену логики, а в наполнение её живою предметностью; не в попрание факта и закона, а в узрение целостного предмета, скрытого за ними“ [там же, с. 430].

Как видим, смысл русской, т.е. православно-христианской, идеи Ильин соотносил с принципом свободного воцерковления общества и культуры. При этом он подчеркивал, что русскому духу необходимо различать в своей жизни церковное и религиозное и открыть себе доступ к светской культуре. Русский философ имеет в виду создание „новой христианско-иоанновской, но не церковно-водимой культуры“. Согласно Ильину, „Россия должна была утвердить свой новый христиански-иоанновский акт во всех областях светской культуры– в имевшей зародиться русской светской науке, в имевшем возникнуть русском светском искусстве, в имевшем сложиться новом укладе русской светской (личной и общественной) жизни и нравственности, в новом светском укладе права, правосознания, правопорядка и государственности, в новом укладе русского частного и общественного хозяйства… И вот судьба России, ее призвание, её национальная идея, её культура определились этим заданием: создать новую восточнохристианскую культуру, новую русско-национальную творческую идею и новое русско-национальное самосознание“ [4, с. 409].

В итоге, Ильин приходит к выводу, что будущая Россия призвана соз -дать новое христианское правосознание и новую русскую культуру в духе соборного, церковно-светского христианства [там же, с. 410]. При этом она должна избежать пагубного соблазна национального мессианизма и вступить на путь культуросозидающей церковно-светской деятельности. Именно эта деятельность, основанная на принципах духовной и предметной очевидности, сердечности и доброты, положит начало духовному обновлению и прео бра-жению христианского мира.

„Этим Россия, как духовный организм, служила не только всем право-славным народам и не только всем народам европо-азиатского территориаль-ного массива, но и всем народам мира. Ибо Православная вера есть особое, самостоятельное и великое слово в истории и в системе Христианства. Пра-вославие сохранило в себе и бережно растило то, что утратили все другие


западные исповедания и что наложило свою печать на все ответвления хрис-тианства, магометанства, иудейства и язычества в России“ [2, с. 299].

Как известно, смысл православно-христианской идеи Ильин соотносил с принципом свободного воцерковления общества и культуры. При этом он под-черкивал, что православно-славянскому духу необходимо различать в своей жизни церковное и религиозное и открыть себе доступ к светской культуре. Русский философ имеет в виду создание новой свободной христианско-иоан-новской культуры. Согласно Ильину, Россия и весь православно-славянский мир в целом должны утвердить свой новый христиански-иоанновский акт во всех областях светской культуры.

При этом необходимо избегать пагубного соблазна национального мес-сианизма и вступить на путь культуросозидающей церковно-светской дея-тельности. Именно эта деятельность, основанная на принципах духовной и предметной очевидности, сердечности и доброты, положит начало духовному обновлению и преображению христианского мира.

Русский философ, как никто другой, осознавал не только внутренний антиномизм церковно-христианского и культурно-светского начал, но пони-мал безусловную необходимость их органического синтеза. Он писал о том, что христианство совмещает в себе противоположности мироотвержения и мироприятия: „мир“ отвергается, поскольку он не в Боге или против Бога, не во Христе или против Христа (мир как источник или орудие безбожия); мир приемлется как созданный Богом и получивший от Бога свой смысл и свое предназначение. Данное предназначение состоит в том, чтобы „принять мир вследствие приятия Христа и на этом построить христианскую культуру“. Последнее, согласно Ильину, как раз и составляет сущность идеи православ-но-христианской культуры.

Следуя этому христианскому учению русского философа сербское сооб-щество Косово и Метохии должно осознать свою истинную миссию и про-должить борьбу за право оставаться в христианском духовном авангарде всемирной истории. Даже если этот „авангард“ в реальности (но не в дейс-твительности, которая всегда разумна!) обернется „арьергардным боем“.


1. Зеньковский В.В. История русской философии: В 2 т. Ростов-н /Д., 1999. Т.1. С.18.

2. Ильин И.А. Наши задачи // Собр. соч.: В 10 т. Т.2. Кн.1. М., 1993. С. 48.3. Ильин И.А. Основы христианской культуры // Собр. соч.: В 10 т. Т.1.

М., 1993. С. 324.4. Ильин И.А. О национальном призвании России // Собр. соч.: В 10 т. Т.7.

М., 1998. С. 409


5. Ильин И.А. Творческая идея нашего будущего // Собр. соч.: В 10 т. Т.7. М., 1998. С. 465.

6. Ильин И.А. Учение Гегеля о сущности спекулятивной мысли // Логос. 1914. Т.1. Вып.2. С. 462.

7. Лосев А.Ф. Диалектика мифа. М., 2001. С. 479–480.8. Лосев А.Ф. Форма. Стиль. Выражение. М., 1995. С. 3609. Лосский Н.О. История русской философии. М., 1991. С. 518.10. Франк С.Л. Духовные основы общества. М., 1992. С. 53.11. Франк С.Л. Русское мировоззрение. СПб., 1996. С. 151.12. Эрн В.Ф. Борьба за Логос. Г. Сковорода. Жизнь и учение. Мн., М., 2000.

С. 83.

Boiko, Lara A.

„ABOUT OPPONENT FORCE TO THE EVIL“: IDEA OF A SERBIAN PEOPLE IN A LIGHT OF PHILOSOPHY OF CHRISTIAN CULTURE

OF I. A. ILIINSummary

Tragedy of Kosovo sacrifi ce of Serbian people is fact of the deepest crisis of the European Christian culture. For the antinomy fact from within the ecclesiastical-chris-tian and secular-cultural princip I. A. Iliin found that it is necessary to make a creative synthesis of them. On that sign a realm of Kosovo and Metohia is due to confi rm his right on a ecclesiastical and state wisdom, continuing own consignated struggle as a spiritual lidership of Christianity in a world history.

Key words: Kosovo tragedy, Ecclesiastic and secular culture, Creative synthesis, Creative wisdom, Lidership battle.

UDC 930.1.(=16)

Бойко Павел Евгеневич

СУДЬБА КОСОВО И МЕТОХИИ В КОНТЕКСТЕ ФИЛОСОФИИ ИСТОРИИ ХРИСТИАНСКОГО МИРА

РЕЗИМЕСУДБИНА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У КОНТЕКСТУ ФИЛОЗОФИЈЕ

ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКОГ СВЕТА

Словенски свет у савременој епохи долази до једног од најкритичнијих ограничења у својој историји. Криза социјално-политичке, економске и по-себно духовне равни, у животу словенске цивилизације поприма огромне размере. Косовска трагедија српског народа појављује се као велика историјска жртва под њеним логичким и духовним условљеностима, што је могуће ра-зумети у дијалектици апсолутног идеализма. Србија и словенски свет ула зи у ,философску’, разумно-правну епоху у њеној дуго трајућој историји, са знајући нови систем философског и религиозног образовања, које се не уте мељује на формама тзв. ’посткласичног рационалитета’, него на идејама кла сичне фи ло-софске културе. То ће бити ’друго рођење’ повезано са развојем духовног је-динства Срба и других словенских народа.

Кључне речи: критичка ограничења историје, косовска трагедија, фило-софска епоха и образовање, апсолутна логика, класична философска кул ту ра.

Сегодня для многих очевиден тот факт, что в начале XXI столетия славян-ский мир подошел к одному из самых критических рубежей своей истории. Кризис социально-политической, экономической и особенно духовной сфер жизни славянской цивилизации достиг весьма внушительных размеров. Сла-вяне оказались перед лицом реальной угрозы прекращения своего истори-ческого бытия, утраты национального самосознания, духовной и культурной самобытности. На наш взгляд, такой главной причиной является начавшийся давно и все более прогрессирующий отход славянского мира от своего пер-воначального источника, питающего ее фундаментальные цели и ценности – классической христианской религиозной и философской культуры. Это при-вело, в конце концов, к разложению общего национального духа славян.


Очевидно, что одним из наиболее характерных примеров вышеуказанно-го процесса как раз и является косовская трагедия сербского народа. И у этой великой исторической жертвы, конечно же, есть свои логические, духовные причины, осмысленные в диалектике абсолютного идеализма.

История ХХ – начала ХХI вв. характеризуется необычайным трагизмом, гибелью десятков миллионов людей, страданием цивилизаций, целых наро-дов, колоссальными духовными, геополитическими, экономическими и дру-гими гуманитарными катастрофами. Конечно же, для обычного или даже по-зитивно-исторического сознания это кажется непонятным и необъяснимым, навевающим разнообразные апокалиптические настроения. Но задача фило-софии заключается в том, чтобы подойти к изучаемому явлению с точки зре-ния понятия, с точки зрения разума. С точки зрения того всеобщего, которое незримо присутствует в истории как объективации человеческого духа. Бу-дучи наукой об Абсолютном, философия должна не радоваться, не печалить-ся, не гневаться, но понимать (Спиноза), выявлять это всеобщее, суще-ствующее во всем, в том числе и в духовной судьбе народов. Будучи разумным рассмотрением предмета философско-историческая наука выявляет логику движения Абсолютного в духовном опыте всемирно-исторических госу-дарств, определять содержание понятие истории и его необходимых внут-ренних моментов.

Опыт современной историко-философской науки свидетельствует о том, что началом становления понятия всемирной истории является христианс-кое мировоззрение, впервые противопоставившее античному циклическому аисторизму (А.Ф. Лосев) идею линейного понимания истории как внутренне закономерного и целесообразного процесса. В христианской историософии формируется первоначальная интуиция всемирной истории в ее объектив-ной, непосредственной определенности, имеющая целью рассмотреть разви-тие человечества с провиденциально-мистической точки зрения. Здесь миро-вая история обретает всеобщее духовное основание и конечную цель. Соз даются методологические предпосылки для понимания тотальности все-мирно-исторического процесса. Тотальность истории выражается в теологи-ческом представлении о единстве Бога и человека во всей полноте его духов-ного и социального развития. В эпоху патристики на первый план выходит эсхатологическая диалектика Града Божьего (Церкви) и Града Земного (госу-дарства) Аврелия Августина, в эпоху схоластики идея теофании (Богоявле-ния) приобретает более широкий – „тринитарный“ смысл. Теперь доминиру-ет учение о трех мировых эпохах Иоахима Флорского. Каждая из них соответствует определенной ипостаси Св. Троицы. Очевидно, что в этой мис-тической диалектике мировых эпох было выражено глубокое спекулятивное содержание, облеченное, однако, еще в слишком непосредственную, интуи-тивно-догматическую форму.

Бойко Павел Евгеневич: Судьба Косово и Метохии ... 373

Провиденциалистские историософские учения Средневековья сформу-лировали самые общие, внешние принципы понятия всемирной истории как духовно-мистического, богочеловеческого в своей основе процесса. Здесь мировая история предстала с объективно определенной точки зрения (с точ-ки зрения вечности), как теофания, откровение Абсолюта. Однако, помимо этой своей объективной божественной стороны, история заключает в себе не менее важную субъективную, личностную составляющую. Она то и стала предметом новоевропейской философии истории, и прежде всего просвети-тельской теории исторического прогресса. Именно в ней христианская идея духовного совершенствования человечества получила свое метафизическое, логико-категориальное продолжение. Сформулированная философами-про-светителями Вольтером, Ш.Л. Монтескье, А.Р. Тюрго, Ж.А. Кондорсе, И.Г. Гер-дером и др. концепция прогресса человеческого разума определила условия для целостного понимания исторического процесса во всех его внутренних и внешних определенностях и моментах.

В то же время абстрактно-метафизическая и натуралистическая направ-ленность этой теории не позволяла увидеть всеобщую, логико-категориаль-ную картину всемирно-исторического процесса. Решение этой теоретичес-кой проблемы связано с немецкой классической философией, в которой была достигнута всеобщая, „субъективно-объективная“ определенность понятия всемирной истории. В историософских трактатах И. Канта, И.Г. Фихте, Ф.В.Й. Шеллинга и Г.В.Ф. Гегеля философия всемирной истории впервые приобрела логико-систематический, а не мифологический (Античность), теолого-догма-тический (Средневековье), метафизико-натуралистический (Просвещение) или какой-либо иной характер.

Очевидно, что всеобщая определенность понятия истории была достиг-нута в системе философии объективного духа Г.В.Ф. Гегеля, преодолевшего рассудочную и отрицательно-диалектическую ограниченность трансценден-тального историзма и поднявшего историософское знание на качественно новый – спекулятивно-разумный уровень.

В отличие от своих предшественников, Гегель не конструирует априор-ные схемы мировой истории, а органически выражает сам логос истории, на-ходит его через спекулятивное движение онтологических категорий „Науки логики“. У Гегеля субъект и объект познавательного процесса оказываются логически тождественными. Субъект постигает самого себя, возвращается при этом из внешней стихии предмета к самому себе, но уже успев вобрать в себя все богатейшее духовное содержание пройденного пути. Метод как ло-гика движения самого предмета реализуется естественно и органически, как бы сам собой.

Гегелевское стремление реализовать принцип тождества объективного и субъективного в истории как тотальном процессе выступает методологи-ческим условием научно-спекулятивного понимания всемирной истории не


только как понятия, но и как Идеи. В отличие от трансцендентализма, кото-рый лишь констатирует факт внутренней логической противоречивости со-циально-исторического бытия (Кант), но не справляется с ним, спекулятив-ная диалектика логически охватывает эту противоречивость, делает ее одним из своих важнейших логических факторов.

Таким образом, главным результатом становления понятия всемирной истории в немецком идеализме стала спекулятивно-диалектическая методо-логия исторического познания, которая может быть актуализирована при-менительно к анализу истории отдельного исторического народа, которым, в данном случае, выступает православно-христианский сербский народ. Буду-чи неотъемлемой составляющей христианского мира вообще, и православно-славянского, в частности, сербское государство может быть понято только в контексте общехристианской идеи, которая противопоставляет языческому этноцентризму и партикуляризму принцип духовной, богочеловеческой все-общности и свободы всех народов, без различия их расово-антропологичес-ких, национально-психологических и иных особенностей. Единственным и необходимым условием становится осознание народом факта своей причас-тности к Богу, воплощенному в земной жизни в Абсолютной личности бого-человека – Иисусе Христе. Вне Христа всеобщая духовная свобода не может быть достигнута. Она будет оставаться либо на уровне абстрактной всеобщ-ности „бесчеловечного Бога“ (древний монотеизм), либо на отделенной от це-лого единичности „безбожного человека“ (языческий и неоязыческий мир). Христоцентризм становится фактом именно всеобщей, всемирной истории. До Христа это история особенных народов, но еще не история духовно цело-го и единого человеческого рода.

Подлинно всеобщая история начинается только тогда, когда появляет-ся автономная и свободная Личность, не сводимая ни к чисто природному, ни к социальному бытию. Это личность, зависящая только от себя самой, от своего собственного бесконечного духа, который и есть Бог: „Бог стал чело-веком, чтобы человек стал Богом“ (Свт. Василий Великий). Античность не имела такого опыта теологизации человеческой личности, так как она не знала Христа, соединившего в себе бесконечность абсолютного духа с конеч-ностью единичного человеческого и земного бытия. По справедливой оценке Гегеля именно в христианской религии „неразрывны всеобщее и отдельный дух, дух бесконечный и конечный; их абсолютное тождество есть эта религия и ее содержание“.

В связи с этим огромное методологическое значение приобретает христо-центрическая историософская концепция Иоахима Флорского (около 1132–1202), предложившего деление мировой истории на три мировые эпохи, соот-ветствующие лицам Св. Троицы: – Богу Отцу, Богу Сыну и Богу Св. Духу.

Оставаясь последователем провиденциализма (все мировые эпохи изна-чально содержались в Божественном разуме), Иоахим открывает принципи-


ально новое содержание христианской идеи мировой истории: мистико-исто-рическому дуализму Августина он противопоставляет духовно-органическое единство Церкви и государства, Града Божьего из Града Земного.

Концепция всемирной истории Иоахима уже не просто христоцентри-ческая, а тринитарная, так как она говорит о необходимости проявления в исторической действительности всех лиц Св. Троицы, а не только Сына-Ло-госа, т.е. Христа. Под началом Отца, Сына и Святого Духа последовательно пройдут три периода мировой истории, в каждом из которых человечеству суждено преодолеть шесть кризисов, соответствующих шести знамениям „Апокалипсиса“.

Исторические периоды представляют собой последовательность духов-ных состояний, ведущих к постепенному освобождению человечества как еди ного целого. В этом духовно-мистическом прогрессе реализуется идея ло-гической преемственности исторических эпох. В христианской философии всемирной истории впервые предпринимается попытка прояснить смысло-вое содержание перехода от одной исторической ступени к другой.

Мировые эпохи не возникают внезапно и не отменяют предыдущих. Каждый последующий период истории есть результат духовно-мистического развития предыдущего. Начало нового исторического этапа наступает, когда предыдущий находится в расцвете и долго зреет внутри него до периода за-ката.

В продолжение ветхозаветной эры Отца Бог открывается человечеству как грозный властитель, по отношению к которому человек выступает в об-разе раба. Новозаветная эпоха Бога Сына снимает возникшее противоречие несвободы и преобразует эти духовно-исторические отношения в отношения „отцовства-сыновства“; грядущая эра Бога Св. Духа сообщит им конкретную всеобщность и спекулятивно-мистическую целостность, идейную завершен-ность. Каждая мировая эпоха реализует свое идейное содержание в одной и той же циклической последовательности этапов, что позволяет, по мнению Иоахима, дедуцировать будущее из прошлого. После длительного периода напряженной борьбы и искушений внутри Церкви возобладает всеобщая ду-ховная свобода. Римская Церковь Петрова уступит своё место духовно-мис-тической Иоановой Церкви, отказавшейся от бремени теократической влас-ти. Властолюбивых пап сменит вышедший из простого народа „ангелический Папа“, непосредственное и догматическое понимание текстов Библии будет преодолено через утверждение „Вечного Евангелия“, произойдёт примире-ние католичества и православия, восторжествует Вселенская Церковь.

Следует отметить, что Иоахим разделяет мировые эпохи не только по догматико-мифологическому, но и, что особенно важно, по идейно-гносео-логическому принципу. По его словам, каждая эпоха характеризуется особым познавательно-мировоззренческим стилем и соответствующими обществен-но-правовыми состояниями человечества: „Первые времена были времена-


ми познавания, вторые – временами мудрости, последние будут временами полного разумения. Первая эпоха была эпохой рабского подчинения, вторая – сыновнего послушания, третья будет эпохой свободы. Первая была испы-танием, вторая – действием, третья будет созерцанием. Первая эпоха – эпоха страха, вторая – век сынов, третья – век друзей“.

Применительно к логической структуре самого христианского мира это означает следующее:

1. Византийско-православное христианство (доминирует интуитивный стиль мышления) – „Эпоха Бога-Отца“ - тезис; 2. Западный католическо-про-тестантский мир (доминирует рассудочное мышление) – антитезис, „Эпоха Бога-Сына“. 3. Всеобщее христианство - „Эпоха Бога-Св. Духа“ - синтез. Оче-видно, что утверждение этой третьей стадии христианской истории долж-но быть связано с реализацией принципов спекулятивного, т.е. разумного мышления, которое составляют квинтэссенцию развития философии абсо-лютного идеализма в духовном опыте славянских государств, в том числе и в сербском народе, оказавшемся в авангарде этого процесса. Именно этим и объясняется логика той великой исторической жертвы, которую понесли сербы в конце ХХ – начале ХХI вв., утратившие Косовский край как духовное (метафизическое) сердце народа и государства.

Однако, развитие духа всемирной истории сделало так, что философия абсолютного идеализма оказывается началом нового этапа славянской куль-туры. Именно в этой, наиболее развитой в логическом отношении системе философского знания всеобщность идейного содержания совпадает со все-общностью формы.

Объективный анализ славянской истории свидетельствует о том, что идеал философского отношения к жизни оказал решающее влияние на фор-мирование национального менталитета славянских народов – русских, укра-инцев, белорусов, сербов, болгар и др. Национальный дух этих народов по своей сути есть дух не религиозно-фундаменталистский и не эстетическо-со-зерцательный, а спекулятивно-философский, идеалистический.

Всеобщая диалектика философского знания глубоко закономерна. Воз-вышение христианской культуры до уровня философии всеобщего идеализ-ма будет сопровождаться снятием всех конечных форм духа, в том числе и в самой стихии абсолютного духа, включая его эстетические, научные и, ко-нечно же, религиозно-догматические составляющие. Завершается огромная по своей исторической протяженности фаза рассудочного мышления, с ее абс-трактной дифференциацией всех сфер духовной жизни человека. На фоне ее идейного заката намечаются, пусть пока еще малозаметные, контуры эпохи спекулятивного разума, интегрирующей культуру в единое идейное целое. Однако, переход к этой всеобщей исторической эпохе должен быть обязатель-но связан с максимально полной реализацией всех рассудочных форм духов-ного бытия человека, отрицающих себя из своей собственной ограниченнос-


ти. Это и есть та материальная жертва, т.е. Голгофа народного духа, которую несут сербы в своей борьбе за духовную определенность своей собственной судьбы. Потеряв Косово физически, они обретают его второй раз навсегда – духовно-метафизически!

Очевидно, что сейчас Сербия вступает в „философскую“ (положительно-разумную, всеобщую) эпоху своей многовековой истории, переживает фазу своей духовной Реформации, приходит к осознанию необходимости новой национальной идентичности как духовной Голгофы Пути, Истины и Жизни.


1. Бердяев Н.А. Истина Православия // Вестник русского западно-евро-пейского патриаршего экзархата. Париж. 1952. № 11 // http://www.philosophy.ru/library/berd/pra.html.

2. Гегель Г.В.Ф. Лекции по философии истории. СПб., 1993.3. Данилевский Н.Я. Россия и Европа. СПб., 1995.4. Ерыгин А.Н. Восток – Запад – Россия (становление цивилизационного

подхода в исторических исследованиях). Ростов н/Д, 1993.5. Кожинов В.В. Россия как цивилизация и культура // Наш современник.

2000. № 5, 7, 9// http://www.patriotica.ru/religion/kozhinov_ros_civ.html.6. Панарин А.С. Православная цивилизация в глобальном мире. М.,

2002.7. Соловьев В.С. Три силы // Соч.: В 2 т. М., 1989. Т. 2.8. Сумин О.Ю. Гегель как судьба России: изд. 2-е, испр. и доп. Краснодар,

2005.9. Тойнби А. Исследование истории: В 3 т. СПб., 2005.


Boiko, P. Ievgenevic

THE DESTINY OF KOSOVO AND METOHIA IN A CONTEXT OF PHILOSOPHY OF HISTORY OF CHRISTIAN WORLD

Summary:

Slavic world in the contemporary epoch comes to one of the most critical limits of his history. Th e crisis of a social-politics, economics and a specifi cally spiritual levels, in a life of a Slovenian civilization comes to the enormous measures. Koso-vian tragedy of a Serbian people manifests as a big historical sacrifi ce under her logic and spiritual conditions, what is possible for the understanding in the dialec-tic of a absolute idealismus. Serbia and Slavic world incomes into `philosophical`, reasonable-rightness epoche of her long durated history, knowing the new systems of the philosophic and religion education, not grounding on the forms of so-calling `postclassical rationality`, set on the ideas of the classical philosophical culture. It will be a `second naissance` connected with a developing of the spiritual unity Ser-bians and the other Slavic people.

Key words: Critical limits of the history, Kosovo tragedy, Philosophical epoche and education, Absolute logic, Classical philosophy culture.

УДК 111.32:172

Борис БратинаКосовска Митровица, Србија

ТЕОРИЈА ЈЕДНОГ ДАНА

Текст разматра неке од онтолошких перформанси савремене стварности. Оквир излагања јесте визура односа према свету или бићу света, те утолико и самом бићу тзв. јудеохришћанске цивилизације и, у једном ужем смислу, Запада. Ако се у најширем епохалном луку овај однос одреди као ширење ње-говог домена, тада можемо рећи да ту доминирају питања трајности и ста-билности. Ентропија система, као и проблем контроле, последице су високе софистицираности структура посредовања унутар светских односа. То значи да у глобалном разматрању ствари једна сасвим мала промена у некој тач-ки система може произвести несагледиве, чак фаталне последице по целину. Реч је о једном једином догађају, о иреверзибилној сингуларности, која би се могла схватити као амплитудни отклон након кога више није могућ повратак у почетни положај, већ започиње једно ново кретање, једна револуција. Али како је такав догађај могућ када су, чини се, сви досадашњи еманципативни покушаји реустројавања бића света пропали? Он је могућ управо захваљујући својој природи догађаја као догађаја. Овај догађај започиње позивом да се до-годи. Тај позив мења све. Он позива оне друге систему, оне на које се систем битно односи. Он заказује почетак апокалипсе за оне који предвиђају апо-калипсу за све. Тог једног дана започиње општи напад на све што је могуће напасти ван или на рубовима система, а што припада систему. Тај бесмис-лени догађај започиње на целом глобусу и у такорећи једном тренутку. Би-вајући нападнута свуда изван метрополе, империја је опкољена; а опкољена и остваљена сама себи, она се распада. Такав дан можда и није незамислив, а можда ни није тако далеко.

Кључне речи: биће, свет, субјективност, игра односа, систем, стабилност, репродукција, контрола, догађај, позив, један дан, деструкција, слобода.

Ако је појам бића, тај централни појам све филозофије, очувао још неки смисао у нашој савремености (осим тек као помоћни глагол), тада је изгле-да неизбежно закључити да је за њега преостало одређено динамичко и про-цесуално значење. Ово све важи посебно имајући у виду модерни пројекат,


почев од устројавања декартовског cogito-а и читаве филозофије свести, па до наших дана. У тој епопеји духа, и утолико уколико је филозофија желела да остане како епистемологија тако и онтологија, субјективност која је некад постављена као утемељујући принцип, доживела је свој сумрак. Након Ничеа, никаква феноменологија, структурализам или аналитичка филозофија нису могли спасити јединство субјективности. Ниче, далеко од тога да је тек афир-мисао вољу за моћ, управо је раскринкао филозофију свести као онтологију моћи; смрт бога повукла је за собом смрт морала, а ова опет смрт самог чове-ка (рецимо, код Фукоа) и узрастање идеје безсубјектног система. Филозофија постепено губи сваки појам трансценденције, а у глатком простору наше са-дашњости она сасвим ишчезава.

У постмодерној епохи добили смо, дакле, поцепану и фрагментовану субјективност која не само да не може гарантовати ни за шта изван себе, већ није газда ни у сопственој кући. Сходно томе, ни ,,слика света“ која нужно прати субјективност свакако се битно не може разликовати од ње саме. На-равно да је оваква констелација израз неслободног односа према свету и оту-да није чудо да се свет постмодерном субјекту јавља као сломљено огледало – он је још само скуп невезаних одраза који се више не односе ни на шта. Моћ и солипсизам су recto и verso овог стања. Ипак, свет као игра односâ испоставља се свакој субјективности – свет је такорећи структурисан као игра односâ. Другим речима, појам бића раствара се у систем релација. Свака од историјс-ких констелација које су претходиле, задржавала је у себи нешто стабилно, чак и онда када је преокретала ранија стања. Сада је, међутим, све флуидно и све је укључено; не само да се ништа не појављује као постојано, већ се систем односâ, и посебно као интересних односâ, појављује као транспарентан у том смислу да је субјективност изгубила свако прибежиште. Сâм систем њој ос-таје трансцендентан иако је она у њега сасвим укључена – субјективност као да је изгубила моћ трансцендирања система.

Насупрот нарцисоидној али девастираној и импотентној субјективности, систем делује несразмерно моћно. Он је појединца лишио многих од традици-оналних функција које су му припадале, остављајући га притом искључиво у радној и потрошачкој димензији, чиме овај постаје расположив у сваком тре-нутку11. На другој страни, сâм систем дужан је да одговори степену сложенос-ти односâ које заснива како би оправдао своју егзистенцију, тј. репродуковао се. Стабилност репродукције је, у целини узев, мерило успешности система. Прошла су времена када су главна мерила ове ефикасности била максимиза-ција профита и оптимизација перформанси. Овде се не каже да оне и даље не опстају као захтеви, већ само то да оне нису више најважнији захтеви.

1 Овај налог егземпларно се сугерише рецимо у пропагандном програму у коме Марија Шарапова рекламира дезодоранс „24 х 7“ – ради се о формули намењеној свакој жени која држи до себе.

Борис Братина: Теорија једног дана 381

Друга се опасност, међутим, надвила и прети аутодеструкцијом. Најпре, систем је далеко од тога да се показао као реверзибилан и за своје одржа-вање захтева све веће и већ импуте онога што му је страно. Потом, у својој глобалности као максимуму распростирања, он схвата да је ограничен. Све идеје о колонизацији Марса или Месеца нису друго до научно-фантастична пропаганда у сврху давања наде у погледу онога за шта наде нема. Па ни у тој ограничености систем није тоталан; он се није успоставио, како неки тврде2 као универзално мерило поретка бића на глобалној равни, иако томе непре-стано тежи. Ове се претензије он, пак, не може одрећи све и да хоће, јер свака стагнација (с обзиром на његову иреверзибилност) за њега значи смрт. Униш-тити владајући поредак бића, према томе, значи најпре зауставити систем у његовом напредовању. Али, да ли је то могуће уколико он увек изнова успева да обезбеди овај прогрес и ако би тако нешто уопште било пожељно? Другим речима, је ли могућа трансгресија унутар домена важења у коме су сви акти субјективности транспарентни?

Очито да нешто такво, ако је и могуће, може доћи само са подручја бића које у битној димензији измиче систему, макар њиме било захваћено (као што је то данас Косово и Метохија), тј. стајало према систему у неком од-носу који се разликује од релације подскупа према увек изнова укључујућем пољу. Ово увек изнова укључивање, поунутравање и стављање под режим система свега што може бити укључено, представља захтев који тера систем да под актуелним околностима функционише у критичном режиму рада. Да би тај захтев био остварен, систем мора развити врло софистициране форме сопствене репродукције. Другим речима, дистрибуција моћи тражи деликат-ни механизам њеног обезбеђивања. Међутим, захтев који се овде испоставља изискује и екстремну сложеност тог механизма управљања. Тако нам говори и управљање аутоматским системима: захтев за профињеношћу механизма за последицу увек има помањкање стабилности функционисања. И ту је његова најосетљивија тачка, о чему постоји свест и унутар система.

Отуда интерес логике и све природне знаности за теорију хаоса или опи-сивање случајних процеса, као и све врсте модела у којима мале промене улазног сигнала воде ако не несамерљивим, оно бар непредвидљиво великим одзивима. То значи да и поред свег надзора постоји вероватноћа наоко случај-ног догађаја, таквог да он по устројство система има катастрофалне размере. Ово само по себи не би имало велику важност ако бисмо испустили из вида да су се традиционалне еманципативне стратегије показале као узалудне и прочитане.

Али, какав би морао бити један такав догађај? Систему он би могао изгле-дати као бесмислен, јер не захтева неку нарочиту припрему нити организа-

2 Лиотар, на пример, или Негри, Бодријар и други.


цију. Такав догађај или, боље, след догађаја могао би бити започет оним што је и сâмо догађај, али не више до један пуки позив, бесмислени акт који запо-чиње низ. У својој бесмислености, он има само једну улогу – да закаже дан пропасти Великог Објективног Поретка Ствари. К томе, овај догађај који и није неки догађај (овај позив) јесте једнократан, али његова уникатност не по-тиче од онога ко га је упутио нити из пуке непоновљивости појединачности. Његова аутентичност потиче од чињенице да он започиње низ и да му тако-рећи ништа не претходи – сваки други позив био би лажан напросто зато што је други. Теоријски, штавише, уопште није од значаја сам аутор позива: он би могао потицати чак и од неког запосленог у Пентагону или од ћелије неке екс-тремно револуционарне групе из Непала. Узгред, једино што у првом случају том позиву нико не би веровао већ само зато што потиче откуда потиче, тј. са Запада. Но макар по цену поједностављења, али право у срце стварности, треба отворено рећи да САД и земље Западне Европе јесу тај систем, његова метропола и његов Вавилон, оно што увелико већ спутава могућности света и развој ненасилне интерсубјективности – они се не позивају, на њих се односи онај позив. Он позива на рушење идола моћи знајући где је његово срце, али не позивају се они који стоје унутар метрополе, већ систему Други, односно они који стоје под његовом доминацијом или на рубним подручјима његовог утицаја.

На овакав напад систем не може одговорити. Најпре следи један обрнути егзодус грађана и експонената система, наиме њихов повратак у метрополу, а потом и њена имплозија. Сада се перспектива мења: док је раније систем обично окруживао поједина подручја која је желео да стави под своју конт-ролу, сада је он тај који је одсечен и окружен. Унутар њега сада остају затво-рени сви дисипативни и дезинтеграциони процеси који су претходно били окренути у свом дејству ка споља. Центрифугалне силе делују у етничком, територијалном и културном правцу: оне важе, дакле, за групе попут Азијата, Афро или Хиспано Американаца у САД, или за Арапе у Француској итд., за подручја каква су Квебек, Тексас, Северна Ирска или Баскија. Са друге стране, ова изокренута перспектива нуди слику повезивања и просперитета на, мо-гуће, сасвим другим основама. Окренемо ли се опет глобалном поретку бића, очито је да се тада и у теоријској равни отвара могућност његовог устројства почев од другачијих темеља. „Помрачење Запада“ може бити зора човечанс-тва – делатна провала ове општељудске субјективности биће знак да је једна историјска улога довршена.

Борис Братина: Теорија једног дана 383

Boris BratinaKosovska Mitrovica, Serbia

THEORY OF ONE DAYSummary

Regarding the scope and content of contemporary Systemic strategies, eman-cipatory alternatives are heavily restrained. Th e System/Empire/New World Order, which in principal is the Western world of Judeo-Christian civilization, carefully and successfully controls and manipulates the being of the world. It seems that what the world needs, bearing in mind such constellation of relations, are completely new, radical and paradoxically, nonsense solutions. Th eory of One day exhibits one such possible alternative.

Key words: being, world, subjectivity, game of relations, System, stability, repro-duction, control, event, call, One day, destruction, freedom.

УДК 17232:1

Вишња БратинаБеоград, Србија

КОСМЕТ ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА КАО ТАЧКА ОТПОРА

Пратећи линију тока историјске егзегезе појмова иманенције и транс-ценденције у политичкој онтологији, аутор истиче промену у значењу ових појмова до које долази сучељавањем са новонасталим појмом Империје (Сис-тема). Традиционално схваћене, снаге иманенције представљају човекову тежњу да своју судбину држи у својим рукама, док су снаге трансценденције оне снаге које би требало човека да задрже у стању подложности ауторитету и држави. Са конституцијом Империје, међутим, ови појмови дијаметрално мењају значење, тако да иманенција постаје главна стратегија Система, док се трансценденција појављује као место слободе и потенцијална тачка отпора и ослобођења – не више као ауторитет који спутава и гуши слободу. У свет-лу тако редефинисаних односа, аутор види улогу Космета као par excellence тачке слободе и трансценденције насупрот тоталитарној, иманентизујућој стратегији и реалности Новог светског поретка. Космет, према аутору, има метафизички статус догађаја, сингуларитета, у оном смислу у којем о овом појму говоре Фуко и Бадју.

Кључне речи: Космет, иманенција, трансценденција, Систем/Структура, процедуре, догађај.

У савременој политичкој филозифији, посебно у последњих тридесетак година, не мала пажња придаје се дискурсу политичке онтологије. Тај дис-курс, строго говорећи, није савремена тековина – његов зачетник био је још Спиноза – али чини се да тек у савремености, са тенденцијом ка креирању светског тржишта и глобализацијом капитализма, овај дискурс добија про-минентну улогу и одјек. У мери у којој капитал структурише односе и живот уопште, негирајући биће у његовој слободи и неусловљености, чини нам се оправданим да следимо линију објашњења која политичке феномене тумачи на онтолошки начин.


У таквом позиционирању, појмови иманенције и трансценденције заузи-мају централно место. Они су стожери у односу на које савремена политичка онтологија настоји да открије и испита (дис)континуитет бића политичког, које због тога ништа мање није биће. Тај правац истраживања заузећемо и ми; покушаћемо да утврдимо може ли нас он довести до тога да разумемо онтолошки статус Космета како у савременој политичкој пракси тако и у из-раслости бића као таквог. У те сврхе користићемо се још једним појмом који ће нам служити као централна негативна одредница: појмом Система или Структуре. Под овим ћемо углавном подразумевати јудеохришћанску циви-лизацију у њеној западној варијанти, повезану нераскидиво са капиталистич-ком производњом и тржиштем. Нећемо посебно истицати, али ћемо сматрати да центри моћи тако одређеног Система представљају САД и кључне земље–чланице ЕУ. Покушаћемо, коначно, да утврдимо може ли нас изабрани пра-вац истраживања довести до тога да перципирамо Космет као тачку отпора новом светском поретку.11

Савремена политичка онтологија, поготово у делу Негрија и Харда, почев од ренесансе, дефинише снаге политичке иманенције као оне снаге које хоће свој живот да држе у својим рукама. Насупрот томе, трансцендентне поли-тичке снаге или, боље рећи, трансцендентна политичка власт она је власт која је човеку и заједници наметнута од споља, без могућности или са малом мо-гућношћу учешћа. Парадигматични историјски пример снага трансценден-ције дат је у средњем веку: власт бескрајно удаљена од кмета, црква бескрајно далеко од верника, бића непремостиво раздвојена на онтолошкој лествици. У политичкој филозофији парадигматичну теорију представља Хобсово схва-тање суверена и државе као Левијатана (cf. Хард и Негри, 2000: 85–90). У том смислу, ови аутори истичу да је у ренесанси учињен одлучан пробој у односу на средњи век: дошло је до иманентизације знања, религије, политике и умет-ности. Знање је постало доступно човеку за његов лични увид и на његову корист. Човек, а не црква, држава или суверен постаје господар знања, жеље, политичке воље и делања и на тај начин се по први пут de facto субјективира (ibid: 89).

Међутим, напоредо са револуционарном снагом и утицајем иманенције, у модерни су све време присутне и делатне контрареволуционарне снаге трансцендентне власти, које би требало човека да задрже у стању наметнутог поретка и подложности ауторитету. Модерна је такође топос католичке про-тивреформације, тридесетогодишњег рата и рата између Енглеске и Францус-ке. Наравно, ,,точак историје није се могао вратити натраг“, али ,,било је ипак

1 Углавном ћемо следити линију истраживања коју је зацртао Фуко, а систематизовао Антонио Негри у капиталном делу Империја; наравно, свесни недостатака ове потоње, али са уверењем да су у њој дата, уз нужне корекције којима се у овом раду нећемо бавити, основна правила онога што ми називамо Систем.

Вишња Братина: Космет – трансценденција као тачка отпора 387

могуће поново успоставити... нову трансцендентну власт играјући на карту зебње и страха маса, на карту жеље да се смањи неизвесност живота и појача безбедност...“ (ibid: 91).

Конфликт између снага иманенције и трансцендентне власти модерна није разрешила, он је напротив трајао и опстајао у њој, суштински је обе-лежавајући као епоху кризе (ibid: 91 ff .). Нит афирмације снага иманенције зачету у ренесанси наставили су просветитељство, Француска и Октобарска револуција, раднички и феминистички покрети XIX и XX века, УН у свом зачетку или покрет Несврстаних... Афирмација трансцендентне власти, са друге стране, видљива је у колонизацији Новог света и истребљењу локалног становништва, у поробљавању и десетковању афричког континента, расис-тичком евроцентризму и капиталистичкој експлоатацији и империјализму, врхунећи у Другом светском рату и концентрационим логорима. Према Хар-ду и Негрију, у ове снаге треба убројити и Канта и Хегела (cf. ibid: 96–98), али ми бисмо радије истакли Херберта Спенсера и генетичке експерименте врше-не у САД почетком XX века на које су се нацисти практично надовезали.

Са прелазом из модерне у постмодерну, међутим, овај конфликт попри-мио је битно другачији облик. Овај прелаз доноси потпуни прогон трансцен-дентне власти као трансцендентне. Власт постаје све више иманентизујућа и иманентна, настојећи не више од ,,споља“ већ дубински, из саме субјектив-ности, да уређује живот поданика. Формиран је читав систем или структура контроле која управља не више физичком силом (или барем не само њом), већ идејним подјармљивањем и биополитичким уређивањем. Парадигма више нису дисциплинарна друштва и њихове институције, већ Систем који управља суштинском иманентизацијом, затварајући подручје живота и само-свести стратегијама контроле.

Дисциплинарно друштво модерне достигло је свој зенит са фордизмом и тејлоризмом у производњи. Систем је на тај начин настојао да нивелише и разреши све друштвене противречности. Крајем 60-тих и 70-тих година XX века са масовним радничким побунама (већ незаустављиво) нарастајућа криза показала је да је овај пројект осуђен на проспаст. Улагање у индуст-ријску производњу није решило ништа, напротив, само је увећало постојеће противречности између радникâ и капитала и убрзало историјски процес промене. Под реалном претњом уједињења пролетаријата на светском нивоу, Систем је искористио постојећу кризу да се реструктурише с обзиром на но-вонастале околности (loc. cit: 282–284). Управо то ,,престројавање“ Система, темељита промена стратегије, означава прелаз са друштва дисциплинарности на друштво контроле, тј. рођење Империје.

Институције дисциплинарног управљања моделовале су субјективност, али само фрагментарно, по принципу строге расподеле улога које се нису мешале. Субјекту је остајала његова приватност као простор слободе у који Систем није задирао. Другим речима, трансцендентна власт остајала је транс-


цендентна. Са комуникативно-информатичким пробојем праћеним мас-ме-дијима и визуелношћу, контролне могућности Система знатно су повећане; толико, да их сами субјекти интернализују.

Са прогоном трансцендентне власти, као да је истовремено изгоњена сва-ка трансценденција и другост. Овде по први пут експлицитно уводимо разли-ку између политичке трансценденције власти и онтолошке трансценденције. Са иманентизацијом власти унутар Система чини се да нестаје онтолошка трансценденција. (Баш као што је једном, када је папство развргнуто као лице-мерно, у великој мери пао и бог.) Општа иманентизација у Систем – субјекта, његових афеката, Другога, подручја приватног и подручја јавног, географских простора – треба да учини све транспарентним за Систем. Са једне стране, Систем је иманентан свакој тачки живота над којом има конатролу, али он сâм за простор који контролише остаје непрозиран, нетранспарентан. Идеја је да све буде ,,унутар“ Система и да више не буде никаквог ,,изван“, никакве другости, никакве трансценденције. То је дијалектика развоја капитализма којом он напредује науштрб некапиталистичког окружења, показујући тен-денцију да буде ,,једина светска сила“ (v. loc. cit: 245).

Трансценденција као трансценденција власти претворила се у прогон сва-ке трансценденције од стране иманенције Система. Врло је важно да уочимо да је иманенција, која је у читавој модерни представљала фронт слободе и прав-де, постала par excellence средство контроле, експлоатације и поробљавања. У историјском току, иманенција као да је ,,појела“ трансценденцију. Систем је преузео стратегије борбе и дискурс ослободилачких снага (традиционал-но схваћене иманенције), присвојио је модел револуционарног знања и дело-вања; сада Систем масовно продукује псеудоразличитости и псеудопобуне, у прецизно осмишљеном и контролисаном процесу комодификације2. Дола-зи до идејног подјармљивања, Систем ставља науку, културу и уметност под своје и све сфере људског деловања уопште: од рада до сексуалности. Систем врши свеобухватно мешање сфера: Други је изломљен, апсорбован, асимило-ван. Љубав и пријатељство показују се изиграним и сведеним на економске односе. Са друге стране, новац и моћ су еротизовани. Политика је схваћена као спортско такмичење, док је спорт исполитизован: нпр. недавна трагична смрт француског навијача Бриса Татона искоришћена је као политички повод за покретање поступка против патриотских организација у Србији. Оно што су традиционално схваћене снаге иманенције, Систем приказује као снаге те-

2 Ево једног еклатантног примера како се идеја у овом процесу претвара у робу: упаљачи, мајице, чак и доњи веш са ликом Че Геваре претварају овог великог револуционара у бренд, у нешто што је пожељно носити и/или имати. Тако Геварин лик и цитати постају пожељни производ за одређену циљну групу (најчешће teenage популацију) која их врло радо и поносно носи, али их зато врло слабо разуме и још слабије проучава. Једном када се револуција претвори у престижну робу, то је управо сигуран показатељ да се она неће догодити, тј. да ју је Систем ставио под контролу.


рора и страха. Идеја је у томе да се утрне свака ослободилачка или еманципа-тивна снага иманенције, а да се свака онтолошка трансценденција (у смислу оностраности, Janseits) дерогира и једноставно напусти.

Ако бисмо прихватили изведене закључке, полазећи од линије истражи-вања од које смо пошли, следило би да никакав револуционарни потенцијал није могућ полазећи од снага политичке иманеције (барем не свуда тамо где је Систем на делу). Где је онда место слободе и ослобођења? Одговор на ово питање нам је важан зато што ће нам он непосредно омогућити увид у разуме-вање онтолошког статуса Космета у постмодерно реструктурисаном поретку бића. Ако је свршено са ослободилачким потенцијалима иманенције, ако је Структура усмртила биће, где је место бића? Има ли га уопште?

С обзиром на промењене околности, место слободе и потенцијалне рево-луције могло би бити само место трансцендентно у односу на Систем. Пара-доксално, ствари су се у историјском току изгледа тако измениле да би управо оно што је некада било место поретка и експлоатације сада могло постати место отпора иманентизујућој моћи Система. Али, ако је Систем протерао сваку трансценденцију, како је то могуће? Доиста, да ли је он иманентизовао сваку другост и завладао целокупним подручјем онтолошке трансценденције, тј. претварајући је у властиту политичку трансценденцију нетранспарентнос-ти простора који може да се контролише?

Са тим се не можемо сложити, и то барем из два разлога: прво, ако Сис-тем разумевамо онако како ми то овде чинимо, као хегемонистичку тенден-цију Западне капиталистичке културе, видећемо да је подручје изван Система и те како могуће. Систем нипошто не затвара читав геополитички простор. Постоји геополитички и етички Други Систем и њега чине снаге окупљене у актуелно растући тзв. Антиглобалистички блок: Русија, Индија, Кина, Бра-зил, Иран, Венецуела (односно, Латинска Америка), Северна Кореја... Овај геополитички и етички Други уједно представља и онтолошку трансценден-цију (онтолошког Другог) у односу на Систем, и то у сâмом поретку бића. (Без обзира на то колико су и да ли су уопште ова друштва капиталистичка, она нису друштва контроле, биополитичке иманентизујуће власти, упркос поку-шајима системске пропаганде да их управо таквима представи).

Ако се, пак поставимо на подручје унутар Система, уочићемо постојање извесних одступања који не могу да се контролишу у односу на предвиђе-но понашање. Нека од подручја иманентизације не понашају се у складу са улогом која им је намењена: Куба, Авганистан, Палестина и Космет. Ова под-ручја фигуришу као места трансценденције унутар Система, мимо трансцен-денције Система, и то је кључно. У постмодерном марксистичком дискурсу Алена Бадјуа, она су догађаји које аксиоматика и означитељи Структуре не могу захватити, јер се опиру формализацији. (Без намере да улазимо у терми-нолошки спор, рећи ћемо само да под ,,формализацијом“ овде подразумевамо реалне процедуре САД и кључних држава – чланица ЕУ које треба да изврше укључивање нестабилних територија у Систем.). То су места борбе за слободу,


која су због тога света: Космет је свет, света је Куба, свети Авганистан итд. У том смислу, у једном религијском дискурсу, ореол светости ореол је трансцен-денције као оностраности (Janseits). Лазарева жртва је света, јер он је бирао царство небеско над царством земаљским, слободу над материјалним вред-ностима. Баш тако се и Космет, Куба, Авганистан, Палестина боре и то је оно што њихову борбу чини светом.

Иако de facto под окупацијом, са Бондстилом и војницима КФОР-а и ЕУ-ЛЕКС-а дуж читаве територије, Космет пружа и наставља да пружа отпор Систему. (Намерно кажемо ,,Космет“ а не ,,Србија“, јер не треба говорити да је Косово Србија – то је тривијално – већ говорити: ,,Србија је Косово“; не брани се Космет у Србији, већ се Србија, читав њен идентитет, интегритет, ис-торијски и онтолошки континуитет, брани на Космету). Процес укључивања Космета у Систем траје много дуже од десет година, па ипак Систем још није успео да га инкорпорира у своје оквире. Уз уложена огромна новчана средс-тва, снажну пропаганду, голу физичку силу (бомбардовање, наоружавање шиптарских терориста) и безобзирно кршење међународног права – реалне процедуре ,,формализације“ – коначно, уз проглашење тзв. независне државе ,,Kosóva“, Систем и даље нема контролу над Косметом. Космет јесте и остаје locus transcendi унутар системске структуре.

Потребно је да разрешимо једну евентуалну дилему: да ли је Космет уну-тар или изван Система? Парадоксално, одговор гласи: и унутра и изван. Он је изван Система утолико што му геополитички не припада. Али, он је и уну-тар Система зато што представља тачку од стратешког интереса за Систем и зато што су оруђа Система (војска, институције, људство, медији) реално присутна на Космету. Оно што је за нас, међутим, на овом месту релевантно није то је ли Космет унутар или изван Система, већ управо чињеница да у оба случаја Космет представља трансценденцију за Систем. Та трансценденција суштински је онтолошка. Космет је биће у поретку Структуре који је негација бића као таквог. Ако прихватимо уобичајено лакановско поимање структуре, она представља конструкт односâ и њихових детерминанти, у којем биће није ништа друго до imago, привид или боље рећи производ увек-већ задатих од-носа. Пракса, међутим, сведочи о томе да се Космет упорно опире томе да га Систем убаци у своју ,,машину за млевење меса“. Он је стална тачка нестабил-ности за Структуру и баш то је овде посебно занимљиво.

Наиме, тачке нестабилности указују на рањивост система, оне су места кризе, ,,пукотине“ унутар Система над којима он нема или има врло слабу контролу. Стога оне могу фигурисати као тачке отпора и потенцијалне де-струкције Система. Космет већ јесте тачка отпора. Може ли он да буде тачка деструкције? Будући да представља трансценденцију за Систем, не видимо никакве теоријске препреке за то. И то је оно што нам је значајно, јер смо тиме испунили теоријски захтев који смо себи поставили на почетку текста: да утврдимо можемо ли, на основу правца истраживања, на који смо се на-довезали, перципирати Космет као тачку отпора и деструкције новог светс-


ког поретка. Признајемо да немамо изграђену представу о томе како би ову деструкцију требало практично реализовати. Претпостављамо да би такав пројект требало да укључи и друга поменута места трансценденције унутар Система, али свакако и она изван њега. Ипак, то сада није питање за нас, већ за једну будућу револуционарну праксу.


Бодријар, Жан (1991), Симболичка размена и смрт, Дечје новине, Горњи Милановац.

Бодријар, Жан, (1991а), Симулакрум и симулација, Светови, Нови Сад.Бодријар, Жан, (1994), Друго од истог, Лапис, Београд.Фуко, Мишел (1997), Надзирати и кажњавати, Просвета, Београд.Фуко, Мишел (2006), Историја сексуалности I. Воља за знањем, Карпос,

Лозница. Хард, Мајкл и Негри, Антонио (2000), Империја, ИГАМ, Београд.

Višnja Bratina (Belgrade, Serbia)

KOSOVO AND METOHIJA TRANSCENDENCE AS THE POINT OF RESISTANCE

Summary

Two crucial concepts of political ontology have exchanged their meaning: im-manence, once regarded as a force of liberty and spontaneous unity, now represents the main Systemic strategy for effi cient control and domination. On the other hand, transcendence, once regarded as a force that kept manhood in restrains of the state and authority, has become the main place of liberation. In these changed circum-stances, one should tend to see the position and alternatives for Kosovo and Metohi-ja. It is a transcendent point for the System, it disturbs its life-devastating structure, avoids its violent formalizing procedures; fi nally, it holds its emerging nature of an event, of a singularity, by which it represents the point of instability for the System and so, a point of potential resistance and liberation.

Key words: Kosovo and Metohija, immanence, transcendence, System/Struc-ture, formalizing procedures, singularity, event.

УДК 128:17177.61

179.7

Радомир Виденовић (1954)

СМРТ КАО МЕРА ЖИВОТА

Смрт је реч живота и крај личне егзистенције. Али, смрт још увек није завршавање живота нити разрешавање моралне одговорности.

Због тога је баш прецизно оствариво мишљење живота у односу на гра-ницу живота – смрт.

Овде је смрт кључ за одређивање живота као управљање и смерање да се сачини и оствари мишљење о животу.

„Етика је ван смрти“ може да прецизно заузме целину живота јер је на граници живота, споља од њега, споља од смрти.

Ми проводимо наш унутрашњи живот између љубави и смрти. Љубав се опире смрти и преокреће то у стваралачки акт.

Највиши морални акт је жртвовање, свест и хтење саможртвовања, које успоставља поредак вредности и обнавља, дарује успоне заједници.

Кључне речи: смрт, „схватање“ (људско), слобода, етика, одговорност, Бог, Жртва.

1.

Смрт нас се, ипак, тиче! Јер, и када има нас, а нема смрти – има мисли о смрти...1Нема доживљаја сопствене смрти, али зато доживљај смрти других (бли-

жњих, блиских или даљних, далеких) често буде судбоносни догађај2 и до-живљај у животу човека.

1 Да ли се ми плашимо непознатог : „Све што знам то је да ускоро морам умрети, али нај-мање познајем баш ту смрт коју нисам у стању да избегнем...“ ?! (Монтењ, Мисли).

2 Иако Витгенштајн у Трактату каже да : „Смрт није догађај у животу. Смрт се не дожив-љава...Решење загонетке живота у простору и времену лежи изван простора и времена“.


Ако је свака следећа истина поузданија, онда је последња истина – смрт – поуздана, коначна, безусловна судбина сваког индивидуалног живота.3

„Ако је смрт недвосмислен и постојан крај нашег постојања, поставља се питање да ли је лоше умрети?“4

У својој беседи после изрицања осуде на смрт, Сократ, у Апологији, каже: „А промислимо и с друге стране колико има разлога за надање да је смрт неко добро! Јер смрт је једно од овога двога: или је таква да онај који је умро није ништа, па нема никаква осећања ни о чему, или је, према ономе што се говори, некаква промена и сеоба душе одавде на друго место.

Али већ је време да одлазим – ја у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде ка бољем спасењу, то нико не зна осим бог.“

Да ли је смрт заиста највећа загонетка човековог живота?Није ли живот (и могућност живота) бар подједнако загонетан?!Осим питања „где одлазимо када умремо?“ подједнако оправдано питање

је и „где смо били пре свог рођења?!“.Арјадева се, у име свих будиста, пита:Шта да чинимо кад ништа не постоји?„Свест о томе да је све ништа, за будисту није свест о томе да је све до-

пуштено. Свест о ништавилу обавезује ништа мање од свести о богу. Само-убиство није одговор: бачен у свет, човек мора до краја свој живот етично да изживи.“5

Дакле, смрт није ни докончање живота ни разрешење од моралне одговор-ности.

2.

Тек смрт ко схвати, живи из пунине.

(Павао Вук-Павловић, Зов)

Смрт може бити кључ одређења једног живота и његовог усмерења, на-стојања око стварања и остварења смисла, али и разрешење проблема човеко-вања. Да ли се смисао живота налази у самом животу? Да ли смисао живота

3 Финк, у свом спису Основни феномени људског постојања, Београд, 1984. стр. 166, каже: „ Човек је смртник. Он једино међу свим створењима природе „умире“, то значи скончава на такав начин да током целокупног живота иде према крају; он је одређен смрћу и зна о том од-ређењу.“

4 Томас Нејгел, Смртни прашања, Култура, Скопје, 1998, стр. 5–17. Смрт нас ужасава, али она, сама по себи, као чисто ништавило, не може имати никакву вредност, није ни негативна ни позитивна.

5 Макс Еренрајх, Предговор, у Будизам, Бикху Њанађивако, Просвета, Београд, 1977.

Радомир Виденовић: Смрт као мера живота 395

одређује нешто што је изван или изнад живота, нешто што живот надилази и трансцендира?

Ако се смисао живота, односно извор и циљ етичког одреди из живота, запада се у једностраности, обухвата се само део живота, а не целина живота: тако, постоји етика чулности (хедонизам), етика среће (еудајмонизам) етика користи (утилитаризам).

Етика може захватити целину живота ако живот посматра с друге стране живота, споља; смрт је последња реч живота, смрт је мера живота.

Два основна и супротстављена гледишта јесу егоистичко и неегоистичко гледиште, односно – а) феномен коначности, смрти дозвољава нам безгра-ничну слободу (?!) делања и чињења: све је дозвољено! и б) управо због смрти морам водити исправан живот и не могу себи све да дозволим! Тако смрт пос-таје стваралачка, а овакав живот, који је из смрти обликовани живот – постаје васкрсли живот. Индивидуалност тако васкрсава у заједници као стваралачка личност у служби културних вредности.

Човек себе спознаје као непотпуно биће и та непотпуност се испуњава вером у вредности и њиховим остваривањем. Тако се остварује идеја човека. Али, идеја човека има своју меру у „божанском“.6 Мерило без мере је – Бог. Сва мерила су, заправо, обухваћена тим мерилом без мере, а човек је пролаз-на манифестација и реализација тог мерила. То би значило да се добро чини због Бога, сматра Вук-Павловић, али би онда као етички став постојала само дужност према Богу. Али, обожење није могуће. Зато треба да тежимо да пос-танемо оно што Бог од нас – макар и фиктивно – жели да учини. Тако себи постављамо највише етичке захтеве као да их Бог жели!.

Чему тежим?!Срећи или својој крви?!Не, већ смислу!

Смисао живота је оправдање живота, то је остваривање „самопоставље-ног циља“.

Човек је биће које путује.Смрт може бити коначна слобода и путовање душе на онај свет.„Свесно прихватање смрти важи као привилегија човека, управо као зна-

мење његове слободе. Платонов Сократ поздравио је смрт као почетак истин-ског живота философа.“7

6 Ово су идеје мог учитеља, Павла Вук-Павловића, расуте у његовој философској заостав-штини и из неких његових збирки (рефлексивних) песама. Овај нацрт етике из смрти почео сам да развијам у књизи Уметност етике, Зограф, Ниш, 2007. Сада су те идеје у друкчијем кон-тексту.

7 Љубомир Тадић, Загонетка смрти, „Филип Вишњић“, Београд, 2003. стр. 91.


3.

Ерос и Танатос су две исконске силе човековог живота.Љубав претвара смрт у стваралачки чин и смрт престаје да буде пуко ни-

штење.Љубав је кохезиони фактор заједнице. Веза која се не заснива на љубави

је квазизаједница.Љубав се опире смрти и симбол је живота.Смрт је препрека тежњи ка бесмртности, али Платон у Гозби (Диотима)

каже „нужно је да љубав тежи бесмртности“.Љ. Тадић истиче:„Поред љубави, или заједно са њом, смртни непријатељ смрти је људска

слобода, оштро изражена у пркосу смрти.Погонска снага слободе пребива у неком идеалу који држи у себи узви-

шене вредности“.8

Човек је пролазан, али настоји да остави траг.Иако смо коначни, ипак припадајући бесконачном бићу, ми радимо на

бесконачном. Јер, делајући према идеји искупљења, жртвујући сами себе, уно-симо идеју спасења нашег земног живота. Ми смо и сами индивидуално ис-купљени када живимо налазећи се у спасу као чланови духовне васионе.9

Бела Хамваш каже да „највише достајање које народ може да постигне није култура, није то што ће постати духован...(него)... да живи посвећеним животом“.10

И даље – човек није земаљско, материјално биће, већ космичко достајање. Првобитан човек је божји човек.11 Кант је у својој Критици практичког ума закључио да је човек становник двају светова. Практички ум нам дозвољава да верујемо у слободу, бога и бесмртност. Зато се и дивимо и „звезданом небу над нама“ и „моралном закону у нама“. „Религија се, по Канту, садржајно пок-лапа са моралом“.12

Може ли се успоставити јединство са вишим постојањем? Да! – сматра Хамваш, али из пепела насиља13 – а то је: жртва. То је преображено насиље. То

8 Исто, стр. 225.9 П. Вук-Павловић, Мисли и биљешке, Загреб, стр. 192.10 Бела Хамваш, Невидљиво дешавање, НОВА, Београд, 1994, стр. 2411 Исто, стр. 28.12 Љ. Тадић, Загонетка смрти, стр. 34.13 Рене Жирар, Насиље и свето, Нови Сад. Жртвовање је религиозни чин. Приношење

жртве је насиље преко којега се општи са неким божанством, приношење жртве је посредно општење са неким божанством.

Радомир Виденовић: Смрт као мера живота 397

је улазак у заједницу, обнављање заједнице, јер се човек жртвује за оно што га надилази, за оно што је више од њега самог, одричући се Ја, за Више.14

Жртвом се успоставља или установљује одређени вредносни поредак и „у чину жртвовања долази до извесне катарзе...“15

Такође, „у чину жртвовања долази увек до конверзије вредности: полаже се увек нижа за вишу вредност... а вредност која се жртвује не ништи се.“ 16

Наравно (само)жртвовање мора бити свесно и самовољно као доказ чо-вековог избора и слободе.


Едгар Морен, Човек и смрт, Бигз, 1981.Л.В.Тома, Антропологија смрти, Просвета, Београд, 1980.Павао Вук-Павловић, Мисли и биљешке, Загреб, 1983.Бикху Њанађивако, Будизам, Вук Караџић, Београд, 1977.Љубомир Тадић, Загонетка смрти, Филип Вишњић, 2003.Веселин Илић, Религија и култура, Просвета, Ниш, 1995.Томас Нејгел, Смртни прашања, Култура, Скопје, 1998.Бела Хамваш, Невидљиво дешавање, НОВА, Београд, 1994.Зборник радова петог, шестог, седмог Философско-богословскогСимпосиона, Никшић, Цетиње, 2002.

14 Богољуб Шијаковић, у Зборнику радова 5. 6. 7. Философско – богословског симпосиона, Никшић – Цетиње пише: „Другим, или првим, ријечима: Он се први жртвова за нас. Жртва дакле нема циљ да се умилостиви божанство...већ Бог из чисте љубави, безразложно, иде ка човјеку...“

15 Исто, Слободан Кањевац, стр. 56.16 Исто, стр. 57.


Radomir Videnovic

DEATH AS A MEASURE OF LIFEAbstract

Death is life`s word and the end of personal existence. But still, death is neither the ending of life nor the absolution of moral responsibility.

Th at is why it is possible to realize the meaning of life precisely in relation to the limit of life – death.

Th us, death is the key to the defi nition of a life a direction and tending to create and realize the meaning of life.

„Ethics out of death“ can grasp the whole of life precisely because it is on the border of life, outside of life – out of death.

We spend our entire life between love and death. Love resists death and turns it into an act of creation.

Th e highest moral act is sacrifi ce, a conscious and willing self/sacrifi cing which establishes an order of value and renews and gives rise to the community.

Key words: death, „manning“ (humaning), freedom, ethics, responsibility, God, sacrifi ce.

УДК 323.1(=163.41)323.1(=161.1)

Владимир С. ГлаголевМосква, Россия

ЖЕРТВЕННОСТЬ И ТЕРПЕНИЕ КАК ОНТОЛОГИЧЕСКИЕ РЕАЛИИ ЭКЗИСТЕНЦИИ

Жртвеност и трпљење као онтолошке реалије егзистенције

Аутор разматра појам жртвености и трпљења на примеру српског и рус-ког друштва, која су отрпела велике промене у новије време. Криза која је за-хватила све елементе друштвених слојева упућује на пожртвованост којој је Косово прави пример, а којом се градила словенска цивилизација. Корак по корак, стрпљиво, ваља да се обнови и све што сачињава ту величину.

Кључне речи: Косово и жртвеност, трпљење, политичка и економска кри-за, словенска цивилизација

Терпение в общественной деятельности суть сознание повседневной ответственности и готовность к преодолению возникающих трудностей, к максимальному напряжению воли, сил, к духовному подъему в условиях тяжелых ситуаций. Терпение предполагает во-первых, сосредоточение всех ресурсов для решения долгосрочных и многоэтапных задач, требующих пра-вильного распределения внимания и усилий в соответствии с тем или иным этапом деятельности. Во-вторых, оно подразумевает длительную подготови-тельную и организационную работу. Создание политических и иных струк-тур, способных обеспечить на решающих направлениях адекватные усилия для достижения поставленной конечной цели. В-третьих, – своевременную оценку просчетов в реализации конкретного этапа планов и ее обоснован-ную корректировку. Наконец, терпение ведет к осознанию того, что слож-ность решаемых задач часто не означает немедленных материальных диви-дендов и других форм компенсации затраченных усилий. „Плоды должны созреть“. При терпении вознаграждение – при обеспечении элементарных условий деятельности – сводится к тому, что люди честно, с полной отдачей сил выполняют свой долг и не надеются на немедленную реализацию всех


возможных последствий затрачиваемых ими усилий. Эффект „отсроченного вознаграждения“ взаимодействует с психологией терпения. Важно, вместе с тем, разделять их. „Перенесение“ вознаграждения в неопределенное будущее влечет за собой истощение нравственно-психологического потенциала. Поэ-тому оно опасно. Тем более, что в кризисной ситуации России есть охотники вновь обмануть ожидания народа.

В современных сложных условиях многополюсного социума (как российского, так и сербского) терпение по необходимости сочетается с тер-пимостью (толерантностью) ко многим проявлениям инакомыслия (и ина-кодействия). Понятно, что пределы последнего определяют историко-куль-турные традиции и обычаи (включая религиозные), взаимодействие законов (в том числе и международного права) с правосознанием населения тех или иных государств, готовность политиков идти на компромисы либо на конф-ронтацию. Вместе с тем и здесь установка на терпение способствует эффек-тивности противовесов попыткам искусственного социумного „ускорения“ во всех, практически, сферах: от взаимоотношений с природой до воспита-ния подрастающего поколения.

Жертвенность предполагает подготовку и последовательную реализацию ее программы, включая механизм осмысленного терпения, в основе которого – приоритетность смысложизненных позиций. Судьба Косово и Метохии в этой связи может рассматриваться как одно из ключевых смысловых полей современного состояния и перспектив трансляции культурных ценностей славянского мира.

ЖЕРТВЕННОСТЬ И ТЕРПЕНИЕ КАК ОНТОЛОГИЧЕСКИЕ РЕАЛИИ ЭКЗИСТЕНЦИИ

В истории русского и сербского народов известно множество примеров беззаветной готовности к жертвам во имя сохранения ценностей националь-ной культуры, государственности и просто права на жизнь своих близких, родных, людей своего языка и своего образа мыслей (менталитета). Патри-отизм наших народов находил непосредственные проявления в той христи-анской готовности „положить душу за други своя“, которая выделена в пра-вославной молитве как высшее проявление духовных качеств христианина. Время от времени проявления жертвенности не носят такого масштабного характера, как например действия патриотов Сербии и России в Первую и Вторую мировую войну. Иногда индивидуальная жертва выступает симво-лом, обозначающим позицию неприятия складывающегося хода вещей, ста-новится протестом против него. Русская поэтесса Марина Ивановна Цветаева в 1939 году, после вторжения гитлеровцев в Чехию, написала стихотворение о безвестно чешском офицере – командире погранзаставы. Он – единственный

Владимир С. Глаголев: Жертвенность и терпение как ... 401

со своими двадцатью солдатами открыл огонь по гитлеровцам. Судьба его не-известна, а подвиг жертвы увековечен строками:

Значит, страна так не сдана,Значит, война все же была.Край мой, виват! Выкуси, герр!Двадцать солдат, один офицер…

Иногда встречаются случаи жертвенного поведения, кажущегося на пер-вый взгляд совершенно безрассудным. Так, в марте 1999 года среди бела дня неизвестный человек выстрелил из гранатомета по зданию американского по-сольства, протестуя против расчленения Косово и военной агрессии США и НАТО против Сербии. Стрелявший скрылся. Однако в дальнейшем события развивались в стиле сюжета „доноса на самого себя“, представленного Ф.М. Достоевским в „Преступлении и наказании“. Спустя сравнительно короткое время после дерзкого выстрела московский скульптор Александр Сусликов на тематической выставке „Российский пожар“ представил изваяние „Грана-тометчик“, где решительный человек крупного сложения с лицом, укрытым мыской, напрвлял грозное оружие в сторону невидимого врага. Скульпту-ра привлекла, по понятным причинам, внимание российских компетентных органов, занимавшихся расследованием инцидента с выстрелом по зданию американского посольства в Москве. Следственные мероприятия позволи-ли установить, что стрелявшим был сам скульптор, повторно привлекший внимание общественности к смыслу своего безрассудного поступка. Он был арестован, осужден по статье „Террористический акт“, отбыл наказание и, как сообщила газета „Завтра“ в сентябре 2009 года в настоящее время находится на свободе.

Казалось бы, нелепый поступок, сопряженный с немалым риском и серье-зными переменами в судьбе. Но за ним – толстовская формула „Не могу мол-чать!“, осудившая террор в России 1905 – 1907 гг.

Вместе с тем, уместно напомнить, что в среде российского „радикалитета“ еще до революции встречалось стремление прославиться любой ценой. Даже славою Герострата. Отсюда – исторический феномен „нетерпения“, обозна-ченный покойным писателем Ю.Трифоновым. Авантюризм и нетерпимость отличали практику советской власти с первых дней ее существования.

Широкое обсуждение категории толерантности в современной философ-ской, этической и политологической литературе включает, в первую очередь, ее формально-логическую характеристику и обзор эмпирико-прагматичес-ких преимуществ позиций толерантности: затем логично выделить истори-ческие и идейные предпосылки политической толерантности, ее социо-онто-логический (социо-бытийный) статус и аксиологические особенности.

В рамках дихотомического деления соотношение понятий „толерант-ность – интолерантность“ аналогично соотношению таких пар поня-


тий как „позитивные“ и „негативные“ чувства, „любовь“ – „ненависть“, „кооперация“ – „вражда“ и т.п. С содержательной же точки зрения от-ношение „толерантности“ и „интолерантности“ имеет существенную специфику. „Толерантность“ всегда предполагает наличие некоторого ограничения переживаний, умонастроений и действий по отношению к определенному объекту (объектам); пространство и направленность этого ограничения остаются, вместе с тем, неопределенными. Это ограничение является исходным императивом, предполагающим наличие субъекта (субъектов), достаточно владеющего эмоциональ-ной, рациональной и практико-волевой сферами своей психологичес-кой деятельности и ее реализации в социуме, чтобы контролировать как направленность, так и содержание своих переживаний и акций. Напротив, „интолерантность“ предполагает полную свободу в крити-ко-разрушительных акциях, глубина и продолжительность которых лишены (по крайней мере, в своих внешних проявлениях) каких-либо самоограничений со стороны интолерантного субъекта (субъектов).Пределы подобным акциям задают либо сопротивление им извне, либо исчерпанность потенциала (ресурсов) самих интолерантных субъектов. Психология житейского и исторического опыта сохрани-ли многочисленные примеры реализации как первого, так и второго вариантов.Социально-психологические основы толерантного самоограничения коренятся в логике поведения, задаваемого вынужденным сосущес-твованием гетерогенных социальных компонентов. В этой ситуации находятся семьи соседей (особенно в условиях традиционного дере-венского уклада), племена, народы и государства, располагающие со-измеримыми силами для решительного отпора агрессии. Позиции то-лерантности в этих отношениях – результат осознания преимуществ, которые дает устойчивое сосуществование разных сообществ по сравнению с последствиями искушения навязывать свою волю друго-му, попытками поработить его либо уничтожить.Эмпирико-прагматические преимущества толерантного поведения в международной жизни достаточно очевидны. Во-первых, такое пове-дение выделяет, по контрасту достаточно выразительно, особенности проявления интолерантности как союзников, так и оппонентов. Уп-рощается задача моделирования взаимоотношений партнеров: инто-лерантность, как правило, эмоциональна, стихийна в своих проявле-ниях и, тем самым малопредсказуема, особенно в своих отдаленных последствиях. Во-вторых, позиция толерантности позволяет более терпимой из сторон сосредоточить внимание на основательной моби-лизации материальных, информационных и психологических ресур-


сов, выстраивать либо рубежи глубоко эшелонированной обороны, либо плацдармы для будущих разнообразных инициативных дейс-твий, не растрачивая время и ресурсы на немедленное реагирование, запальчивые пропагандистские кампании и т .п.Наконец, позиция толерантности, занятая на исходных рубежах осло-жнения отношений как с партнерами, так и с оппонентами, позволяет более свободно апеллировать к посредникам, к мнению международ-ной общественности, к организациям, участвующим в урегулирова-нии международных споров. Сторона, не определившая однозначно своих антипатий, выступает в роли более интересного партнера для всех желающих участвовать в назревающем конфликте. Последние стре мятся, как правило, запустить разнообразные пробные шары, предназначенные для установления лимитов и условий первоначаль-ного толерантного поведения и, соответственно, основательно прора-ботать собственные позиции союзнических отношений с данной сто-роной, а также противостояния оппонентам.Исторические и идейные предпосылки политической толерантности обусловлены, в первую очередь, горьким опытом бесчисленных кро-вавых конфликтов, уходящих своими корнями в глубокую древность. Гибель народов, государств и цивилизаций сопровождались невос-полнимыми потерями человеческих жизней, утратой технологичес-ких и культурных достижений, усугублением физических и духовных страданий тех, кого пощадил огонь больших и малых военных конф-ликтов. Вот почему основатели мировых религий – буддизма, хрис-тианства и ислама – поставили во главу своих учений необходимость изменения сознания путем убеждения, нравственно-религиозного преображения личности.Проповедь насилия, тем более в формах ксенофобии и геноцида, пред полагает всестороннюю критику теоретического обоснования подобных практик и решительные усилия по их нейтрализации как здоровыми внутренними силами общества, так и международным со-обществом. Разумеется, подобная нейтрализация в наши дни может быть успешной, если она осуществляется на основе согласованных процедур, опирающихся на фундаментальные принципы деятельнос-ти ООН и других организаций, поддерживающих развитие всесторон-него сотрудничества государств на базе норм международного права. Идеи русского философа Ивана Ильина, сформулировавшего нравс-твенный императив „сопротивления злу силой“ не только ограничили рамки проповеди ненасилия (первоначально в контексте соответству-ющего учения Льва Толстого), но и указали конкретные формы тех злых начал, но отношению к которым недопустимо равнодушие, пас-


сивное содействие, позиция нейтрального наблюдателя. „Бойтесь рав-нодушных, – завещал польско-советский писатель 1920-х – 1930-х гг. Бруно Ясенский. – Они не убивают и не предают. Но только с их мол-чаливого согласия существует на земле убийство и предательство“.К социо-бытийным основаниям толерантности относится возрос-шая взаимосвязь и взаимозависимость жизни государств и народов в геополитическом, экономическом, военно-техническом отношениях. Перед всем цивилизованным человечеством стоит задача осущест-вления эффективных профилактических мероприятий, позволяющих изолировать потенциальных террористов. Желательно, задолго до того, как они перейдут к технической стороне осуществления своих замыслов. Эта профилактика в качестве своей составной части вклю-чает создание атмосферы нравственно-психологического неприятия и осуждения экстремистского менталитета, традиций кровной мести, эскалации насилия в ответ на пережитое унижение насилием. Следует учитывать традиции племенной и клановой психологии, многовеко-вой проповеди насилия против инакомыслящих и инаковерующих. Поэтому решение социальных, экономических, культурно-религи-озных проблем, стимулирующих воспроизводство террористичес-ко-экстремистского менталитета требует длительного времени и эф-фективного использования финансовых средств и инфраструктур, обеспечивающих переход к диалогу и достижению взаимопонимания. В идеале эти усилия призваны подвести противостоящие стороны к готовности обсудить спорные вопросы, а не пытаться решить их пу-тем применения насилия.История современных международных отношений демонстрирует краткосрочный характер и весьма сомнительные преимущества любо-го успеха, достигнутого путем насилия. Хотя экстремисты руководс-твуются правилом „лучший враг – это мертвый враг“, лавинообразное нарастание сопротивления на основе психологических механизмов ненависти и страсти к отмщению неумолимо ведет их к практике ге-ноцида. После Нюрнбергского процесса 1945-46 г.г. эта практика стала преступлением против человечества в системе современного междуна-родного права. Невозможность воспользоваться плодами вооружен-ных побед на сколько-нибудь длительную историческую перспективу делает творцов и исполнителей геноцида изгоями мирового сообщес-тва и, в конечном счете, подрывает устойчивость их власти. Со времен Катынской трагедии, Освенцима и Бухенвальда палачи устраивают тайные захоронения и лгут об обстоятельствах умерщвления своих жертв. Свет правдивой, всесторонней и доказательной информации о каждом случае теории и практики геноцида – условие утверждения неотвратимости наказания за подобный образ действия.


С аксиологической точки зрения позиция толерантности выступает как защита бесценного дара жизни, который человек получает от Бо-га и которым не волен распоряжаться ни другой человек, ни любая социальная группа или организация, включая и государство. Разуме-ется, нравственную императивность этой позиции ограничивают как практика военной деятельности, так и наличие смертной казни сре-ди уголовных наказаний ряда государств, применение вооруженной силы при возникновении бунтов и беспорядков, угрожающих обще-ственному спокойствию и государственной безопасности.Аксиологическая эффективность принципа толерантности предпо-лагает существенные усилия государственной и международной де-ятельности, направленной на улучшения экономического, социально-го и культурного благосостояния всего человечества и, прежде всего, тех его составных частей и звеньев, где давно зреют очаги рассовой, межнациональной и межконфессиональной напряженности.

Импульс „нетерпения“ несовместим с глубинными основами социумной организации, не соответствует ее объективным характеристикам. Альтер-натива этому импульсу – дихотомическая позиция „терпения“. Как извест-но, классическая и современная христианская литература уделила терпению большое внимание. При этом различалось „терпение“ и „долготерпение“. Аллегория последнего – женщина, горюющая над убитым младенцем. „Дол-готерпение“ включало разнообразные формы принятия страданий... „Время приспения славно страдать“; „благими страданиями подобает идти в Царс-твие Небесное“. Разграничение терпения и страдания, устранение момента мазохистского наслаждения страданием – одно из важных достижений евро-пейских секуляризационных процессов.

На практике страдание и терпение нередко образуют относительно це-лостный комплекс. Уменьшения страдания (с секулярной точки зрения) – вот смысл развертывания позиции терпения – как в данный момент, так и на длительную историческую перспективу. Смирение или сопротивление стра-данию? Такая альтернатива имеет место в религиозном сознании. В том числе и православном. Задача терпения в секуляризированной форме – вынужден-но подчиняясь страданию в данный момент, – не повторить его в будущем. Преодолеть, победить в его установленных, выявленных проявлениях (ког-да известны его условия и причины). Тем самым деятельность в ближайшей перспективе призвана обеспечить создание надежных условий сокращения „сектора“ страдания в предвидимом будущего. Отсюда активный, направ-ленный характер категории терпения в обосновании духовно-действенных принципов политики.

Хотя „терпение“ и „терпеливость“ – однокоренные понятия, между ни-ми есть существенное различие. Терпеливость ближе к пассивности, согла-


шательству и, в определенных случаях, – конформности. Она связана теснее со стремлением вынести любые мыслимые испытания и выжить в них. Тер-пение же предполагает готовность к последовательной реализации заранее составленных программ, способность к маневренности в перегруппировке сил и средств, в „выстраивании“ гибких цепочек соотношения интересов, потребностей и возможностей. Оно включает предварение и сопровождение деятельности глубокой интеллектуально-психологический работой личнос-ти, направленной на оптимальное осознание возможностей как социума в целом, так и его составных частей, степени „затратности“ (по всем азимутам) тех или иных вариантов существующих структурных отношений целого и их трансформации. Одним словом, анализ всего многообразия в постановке и достижениях целей и нравственную готовность к маневрированию средства-ми ради крупномасштабных и аксиологически-значимых задач.

Терпение в общественной деятельности суть сознание повседневной ответственности и готовность к преодолению возникающих трудностей, к максимальному напряжению воли, сил, к духовному подъему в условиях тяжелых ситуаций. Терпение предполагает во-первых, сосредоточение всех ресурсов для решения долгосрочных и многоэтапных задач, требующих пра-вильного распределения внимания и усилий в соответствии с тем или иным этапом деятельности. Во-вторых, оно подразумевает длительную подготови-тельную и организационную работу. Создание политических и иных струк-тур, способных обеспечить на решающих направлениях адекватные усилия для достижения поставленной конечной цели. В-третьих, – своевременную оценку просчетов в реализации конкретного этапа планов и ее обоснован-ную корректировку. Наконец, терпение ведет к осознанию того, что слож-ность решаемых задач часто не означает немедленных материальных диви-дендов и других форм компенсации затраченных усилий. „Плоды должны созреть“. При терпении вознаграждение – при обеспечении элементарных условий деятельности – сводится к тому, что люди честно, с полной отдачей сил выполняют свой долг и не надеются на немедленную реализацию всех возможных последствий затрачиваемых ими усилий. Эффект „отсроченного вознаграждения“ взаимодействует с психологией терпения. Важно, вместе с тем, разделять их. „Перенесение“ вознаграждения в неопределенное будущее влечет за собой истощение нравственно-психологического потенциала. Поэ-тому оно опасно. Тем более, что в кризисной ситуации России есть охотники вновь обмануть ожидания народа.

Толерантность является профессиональной добродетелью дипломата, особенно в тех условиях, когда приходится работать в иноязычной и ино-культурной среде, где тебя окружают спецслужбы государства, на террито-рии которого дипломат проводит свою работу и люди, часто не разделяющие принципов государственной политики, которую проводит дипломатический представитель в стране аккредитования.


Однако, дипломаты бывают намеренно нетолерантными (не по складу характера или в силу невоспитанности), – а просто-напросто следуя инструк-циям центра..

Приведем примеры толерантности, заданной подобными управленчес-кими импульсами. В 1941 году гитлеровское правительство в Дании издало инструкцию, предписывавшую всем евреям носить желтые звезды. В час сво-ей обычной прогулки королевская чета оккупированной Дании вышла с жел-тыми звездами. Спустя 2 часа с желтыми звездами ходил весь Копенгаген. А на следующие сутки вся Дания ходила с желтыми звездами. Состоялась акция солидарности, свидетельствовавшая о неприятии антисемитизма, навязыва-емого стране условиями гитлеровской оккупации. Этот случай описан заме-чательным поэтом Наумом Коржавиным, чутко уловившим нравственные качества, проявленные королевской четой и большинством народа Дании.

Второй пример. Ситуация 1969-1970 года, давшая импульс развитию отношений между Востоком и Западом после 1968 года. Тогдашний канцлер ФРГ Вилли Брандт приехал в Польшу и у памятника жертвам Варшавского гетто встал на колени. Говорят, что после этого отношение рядовых поляков к немцам не то чтобы изменилось на 180 градусов (таких вещей не забывает на-циональная психологии), но появился импульс благоприятного восприятия немца, вчерашнего оккупанта.

Пример управленческого импульса, ведущего к толерантности во внут-ренней политике, в !968 году задал Президент Франции генерал де Голль в связи с поведением Ж.-П. Сартра. Тогда, как известно, шли студенчес-кие волнения. Были попытки организовать поддержку их акций включе-нием в них французских рабочих. Сартр у ворот завода „Рено“ призывал к свержению французского правительства – „продажного и буржуазно-го“. Он раздавал соответствующую гошисскую газетку, проклинал „этот режим“ как преддверие фашизма и т.п. Французская полиция всегда от-личалась последовательностью; поэтому соответствующее досье было заведено и уголовное преследование философа и писателя по факту при-зыва к свержению существующего строя чуть было не началось. Правда, у министра полиции хватило ума показать это досье генералу де Голлю. Рассказывают, что везли досье на тележке. Де Голль взял первую папку, пролистал, зевнул и сказал: „Господин Министр! Не будьте смешным! Вольтеров нынче не арестовывают“. Ж.-П. Сартр продолжал призывать к свержению существующего правительства, полиция продолжала копить соответствующий материал, не предпринимая никаких дальнейших ша-гов. Полагаю, что данный пример как нельзя лучше иллюстрирует воз-можности толерантного поведения на уровне управленческого решения. Подобным образом вполне можно было поступить (никоим образом не нарушая безопасность страны) в так называемом „деле Сахарова“, – ко-торый вел себя, пожалуй, значительно более „примерно“, нежели великий французский писатель.


Итак, если толерантность задана „сверху“, дипломаты берут „под козы-рек“. Существуют ли ситуации, когда они проявляют некую личную иници-ативу в вопросах толерантности? Видимо, да. Известно, скажем, такое явле-ние, как антисемитизм. Дипломат-антисемит, конечно, малоперспективен. Хотя остается вопросом, на каком общем языке договариваются дипломаты некоторых стран с представителями Организации освобождения Палестины (ООП) о поддержке антиизраильской политики и пропаганды.

Известно, что после подписания пакта „Молотов – Риббентроп“ советс-кая дипломатия выдвинула тезис о братстве „нашего“ социализма и „их“ на-ционал-социализма. Да, конечно, писала тогда газета „Правда“, „пути у нас разные“, средства отличаются, – но сходство общих целей „сближает совет-ский и германский народы“. Т.е., по существу, на высшем государственном уровне был вынесен оправдательный вердикт людоедской фашистской идео-логии (к чести советского народа – на короткий срок).

В этом же ряду стоит проблема расового насилия. К ней дипломаты ока-зываются очень чуткими, вплоть до мельчайших нюансов. Несколько лет назад один южнокорейский дипломат приехал в Москву из Канберры, где прежде работал. Поскольку он учился в аспирантуре МГИМО, и я задал ему прямой вопрос: „Какие общие черты отличают, с Вашей точки зрения, духов-ную и культурную атмосферу Москвы – от Канберры?“. Он мне ответил (это был 1993–1994 год): „В Москве я совершенно не чувствую расизма“. Полагаю, что ситуация в настоящее время достаточно заметно изменилась. Причин здесь много, причем не только в России, но и в целом ряде других стран.

Ряд особенностей расовых и религиозных проблем, имеющих сегодня место на европейском континенте напрямую связан с миграцией, которая из-меняет пропорциональное соотношение большинства и меньшинства насе-ления в ряде стран Европы, либо создает новые оттенки в отношениях мень-шинств, представленных в этих странах. Национальные меньшинства, не имея мощной экономической почвы, пытаются компенсировать отсутствие этого ресурса более четкой организацией. Причем у значительной их части имеет место тейповая, клановая, организация (со всякого рода оттенками). Это надо учитывать в оценках ситуации и в прогнозах ее развития.

Является ли проявлением национального недоброжелательства и дис-криминации блокирование тейповых взаимосвязей? Так, хозяйственники крупного атомного института в Советском Союзе никогда не брали на ответс-твенную материально-хозяйственную работу коренных жителей южной рес-публики, где размещался данный институт. Спрашивается, почему? Потому, что было известно: как только приходит на такую работу один представитель коренного населения, так сразу же он начинает „распределять“ поступившее в его распоряжении государственное имущество среди членов своего клана. Подобная тейповая связка, между прочим, не имеет национального характе-ра. Ее основа – до-национальный менталитет.


Сравнительный анализ активности наркобизнеса в Свердловской и Перм-ской областях России показал, что Свердловская область задыхается от нар-кодельцов, причем в их роли, как правило, выступают цыгане. В Пермской же области ситуация целиком зависит от барона: если он занимается этим кри-минальным бизнесом, то весь его клан будет заниматься наркотиками. Если барон занимается каким-то другим бизнесом, не связанным с наркотиками, – то и его клан уходит от этого занятия. Или – ситуация с таджиками на тер-ритории той же Пермской области. Если в области появляется один таджик, к нему обязательно приедет второй, третий и т.д. А спустя полгода обязательно обнаруживается ниточка, связанная с наркобизнесом. Поэтому, когда соот-ветствующие органы в любой стране преследуют и изолируют наркодельцов, – не думаю, что здесь имеет место дискриминация по национальному или расовому признаку. Преступление есть преступление, представителем какой бы нации, культуры, религиозной общины оно не совершалось.

В свете вышесказанного мне думается, что сегодня Европа сталкивается со структурами, к которым она за последние 200-300 лет не привыкла. Не бу-дем говорить об окраинах, но в целом, конечно, в современной Европе размы-ты клановые структуры и соответственно клановое сознание. Сейчас же, за счет волн миграции, клановые структуры вновь приходят в Европу и создают огромное напряжение и целый ряд проблем.

Эти проблемы входят в число тем, волнующих дипломатов. Ведь задача дипломатов – давать ту информацию, которая соответствует реальной об-становке, связанной с любым религиозным, национальным, расовым движе-нием. Если дипломат дает лишь ту информацию, которую желают слышать в правительстве, – он не выполняет своей профессиональной роли. Ему пери-одически пиходится давать „неприятную“ информацию, даже если она рис-кует нарушить внешний покров благополучия; разрушать мнимый покров толерантности, за которым происходят процессы, не вмещающиеся в совре-менное цивилизационное поле.

Разумеется, в идеале мораль дипломата должна быть общечеловеческой. Для России (опять же – в идеале) такая мораль была бы лучшим основанием государственной политики, приемлемым стержнем той концепции нацио-нальной идеи, о которой все мы мечтаем. Но, подчеркиваю, это – идеал. Ре-альная политика заставляет дружить с нетолерантными режимами. А если мы с ними дружим, то мы вольно или невольно находим формулы умолчания об их нетолерантном поведении, либо формы его оправдания. Такова жесто-кая правда современного политического мира.

Не следует делать из дипломатов полу-бесплотных ангелов. Это люди, которые выполняют установки своих правительств. И понятно, лишаются работы (а в определенных случаях платят свободой и жизнью) когда наруша-ют свой профессиональный долг; не выполняют жесткую установку прави-


тельства. Забастовки дипломатов бывают, но это – крайне редкое явление... И еще реже благоприятные повороты после них в карьере „непослушного“ дипломата.

Итак, дипломат должен, прежде всего, тщательно собирать, копить и об-рабатывать информацию. Сколь бы неприятной она не была. В этом качестве дипломат приближается к „разгребателю грязи“, к журналисту самого обос-тренного социального видения. Отличие его от последнего состоит лишь в том, что в дипломатии допускается утечка лишь той информации, которая имеет смысл в выстраивании политики. Соответственно не все выносится на страницы печати. Но отслеживать и анализировать крайне неприятные сто-роны личной и общественной жизни в стране аккредитования – профессио-нальный долг дипломата. Это значит, что, например, приходится обниматься с теми, с кем, вообще-то, не хотелось бы этого делать; общаться с теми, с кем, казалось бы, не нужно общаться по критериям нравственной чистоплотнсти. Но если заранее закрыть эти каналы контактов (в том числе и деликатных), – исчезают из поля зрения существенные зоны информации. Таковы допол-нительные грани дипломатии, о которых стоит помнить, обсуждая проблему толерантности как профессиональной добродетели работников внешнеполи-тического ведомства.

Хотя в дипломатии терпение – одна из профессиональных добродетелей, дипломаты склонны имитировать „ускорение“ результатов своей деятельнос-ти, когда высшее руководство ориентировано на „ускорение“ в реализации тех или иных амбициозных проектов. Отсюда – одна из причин политико-дипломатической фальсификации объективных тенденций международной жизни. Наследие авантюризма сказывается в современной России по многим направлениям: Чечня и ваучеризация, финансовые „пирамиды“ и обещания сделать XXI век „веком России“... Его психология подпитывается легковери-ем, страстным желанием изменений к лучшему на фоне продолжающегося кризиса, снижением общей (прежде всего гуманитарной) культуры и появ-лением целого слоя профессиональных Остапов Бендеров практически во всех слоях и социальных нишах постсоветской России. полагаю, и не только в России…

В современных сложных условиях многополюсного социума (как россий-ского, так и сербского) терпение по необходимости сочетается с терпимостью (толерантностью) ко многим проявлениям инакомыслия (и инакодействия). Понятно, что пределы последнего определяют историко-культурные тради-ции и обычаи (включая религиозные), взаимодействие законов (в том числе и международного права) с правосознанием населения тех или иных госу-дарств, готовность политиков идти на компромисы либо на конфронтацию. Вместе с тем и здесь установка на терпение способствует эффективности про-тивовесов попыткам искусственного социумного „ускорения“ во всех, прак-тически, сферах: от взаимоотношений с природой до воспитания подрастаю-щего поколения.


Жертвенность предполагает подготовку и последовательную реализацию ее программы, включая механизм осмысленного терпения, в основе которого – приоритетность смысложизненных позиций. Судьба Косово и Метохии в этой связи может рассматриваться как одно из ключевых смысловых полей современного состояния и перспектив трансляции культурных ценностей славянского мира.

В судьбе народов Сербии и России было не только Косово поле в 1389 году, но и Куликово поле у реки Дон в 1380 году. Мы помним и о повороте истории Европы в 1683 году под Веной, обеспеченном польскими войсками во главе с королем Яном Собесским. В нашей общей истории поворотный пункт – Сталинградская битва, совместное освобождение Белграда в 1944 году и капитуляция фашистского „Третьего Рейха“. Мы помним, что среди награжденных орденом Победы военачальников союзников – маршал Иосип Броз Тито. –

Невозможность немедленного восстановления единства славянского ми-ра по ряду ранее успешно проявлявших себя азимутов сотрудничества пред-полагает последовательную сосредоточенную и длительную работу демонс-трации того, что теряет славянство, утрачивая возможности и перспективу сотрудничества. „Капля камень точит“, – говорит славянская пословица. Шаг за шагом, капля за каплей прирастая. Сосредоточенность славян на единстве позволит восстановить славянство как действенный фактор цивилизованной жизни человечества.

Glagolev, V. S.

SACRIFICЕ AND PASSION AS A ONTOLOGICAL REALITIESOF EXISTENCE

Summary

Author considered the concept of a sacrifi ce and passion on an example of the Serbian and a Russian society, who is passing through the big changes in a con-temporarity. Th e crisis who cached all moments and a society levels, instructed to the sacrifi ction on a Kosovo right example, and with what is a builded the Slavic civilisation. Step by step, with a passion, it is needy to renovat all what makes that magnifi cance.

Key words: Kosovo and sacrifi c, Passion, Politic and economic crisis, Civilisa-tion of Slavs

УДК 32.17:92994(497.11)”13”

Остоја Д. ЂукићБања Лука, Република Српска, БиХ

КОСОВСКА ЖРТВА ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЛАЗАРА

„Боље нам је смрт у подвигу,неголи живот у срамoти, боље намје у борби смрт од мача примити,неголи плећа наша непријатељима подати.“(Лазарева бесједа према патријарху Данилу)

Српски кнез Лазар је Божијим привиђењем спасен од смрти, наводи се у предању. Изградио је моћну српску државу, али ускоро су усљедиле мање битке с Турцима који су све више продирали у Европу и угрожавали српску државу. Одсудна Косовска битка одиграла се 15/28. јуна 1389. године. У битки су физички побиједили Турци, али је морална и духовна побједа припала Србима. На челу српске државе и војске налазио се цар Лазар, косовски ве-ликомученик.

Кнез Лазар се филозофијом мучеништва и жртвовања супроставио Тур-цима. Косовски великомученик Лазар се залагао за остварење идеала и про-грама: „Све за Христа – Христа ни за шта“, што је у потпуности испунио. Умје-сто царске круне, овјенчао се вијенцем мучеништва. Жртвовао се за отачество, Христову вјеру, свој народ и слободу златну. Смрћу је смрт побиједио и у вје-чност отишао заједно са својим славним јунацима.

И у наше вријеме има Обилића и Бранковића и намеће се потреба слијеђења лазаревског пута и опредјељења. У косовској етици и филозофији жртвовања излаз је у рјешавању Сфинге у данашњем времену. Србима преостаје избор оног „најтежег и најпотребнијег пута који је једини прави пут“. На то нас упу-ћује историја, вјера и традиција.

Кључне ријечи: великомученик Лазар, Косовска битка, Милош Обилић, жртва, мучеништво, царство небеско, Видовдан.


О судбоносној Косовској битки, преломном догађају у српској историји, постоји мали број вјеродостојних докумената, сачуваних биљешки и аутен-тичних података. Извори који се налазе у музејима, манастирима, црквама и архивима у Србији, на Светој Гори и иностранству у виду су непотпуних описа, штурих извјештаја, скраћено и хроничарски говоре о трајању и исходу крвавог боја на Косову између српске и турске војске.

За неке особе које нису српског поријекла, и које су мање упућене, то је подсјећање на битку на Косову пољу која представља само једну од неколико хиљада битака које су вођене у даљој и ближој историји, док је Видовдан дан када се одиграла Косовска битка „између добра и зла, између хришћанства и ислама, између Срба и Турака“ (Драган Лакићевић). О Лазару страни исто ри-чари и нешто упућенији мислиоци знају да је био феудални владар и господар Србије који је 15/28. јуна 1389. године предводио српску војску у битки са Турцима и пао у љутом боју заједно са српском властелом, највећим дијелом из Моравске Србије. Помиње се јуначко дјело Милоша Обилића и још неки учесници косовске епопеје.

Разликују се ставови и мишљења оних који су оставили свједочанства или изучавали овај период српске историје везан за продор Турака на Балкан и сукоб на Косову пољу, а ту спадају: филозофи, историчари, књижевници, социолози, етнолози, хроничари, путописци, свештеници и многи други ми-слиоци из далеке прошлости, каснијих па и данашњих времена. За највећи број особа страног поријекла и недовољно упућене, препознатљиве су само основне чињенице и фактографски подаци који су везани за одсудни бој на Косову, кнеза Лазара и Видовдан као дан када је дошло до битке.

Међутим, само сувопарно и скраћено навођење историјских чињеница о кнезу Лазару, Косовској битки и Видовдану, не дају праву и поуздану исти ну како је дошло до боја и којим током се одвијао, а још мање то може представ-љати цјелокупни приказ косовске драме и предања које се стварало и прено-сило у српском народу о догађају, личностима у вријеме Косовске битке и у каснијим историјским раздобљима.

Мора се имати у виду утицај Косовске битке на појединачну и националну свијест Срба. Већ шест стотина и двадесет година Косовска битка је утиснута у националну свијест Срба, заокупља пажњу свих српских покољења, ма гдје они били и живјели. Срби су се рађали, живјели и умирали са успоменом на Косово, Лазара, Милоша и остале косовске витезове. Друге битке су забо-рављане и брзо брисане из српског народног сјећања. Са мајчиним млијеком, дједовим гуслама, очевим молитвама напајала су се српска покољења косов-ским преда њима која су преношена с кољена на кољено, са предака на потомке тако жи во и увјерљиво као да се све десило управо тада или нешто раније па су утисци свјежи и болни, а чињенице и појединости познате и свима доступне. Видовдан је у српском народу проглашен за вјерски и национални празник и непролазну традицију, а косовска етика је постала насљеђе свих српских генерација од Лазара и Милоша до наших дана.

Остоја Д. Ђукић: Косовска жртва великомученика Лазара 415

Ако се Видовдан и Косово тумаче духовно, митски, легендарно, етички, епски, етнолошки и на другим основама, а не само историјски, долазимо до дубље и цјеловитије истине – да постоји „више изгледа да се пружи објашњење тајне Косова и Метохије“. Када се упознамо са текстовима средњовјековне књижевности која се односи на косовске догађаје, косовског великомученика Лазара и остале мученике, затим са епским пјесмама косовског циклуса, пру-жају нам се шири увиди о свему што се тада дешавало. Овдје треба поменути средњовјековне ауторе литургијских и хагиографских дјела и остале списе о Косову, кнезу Лазару и Видовдану, од оних најстаријих па све до данашњих обимних студија и монографија, гдје је заступљен свестран приступ овој сло-женој проблематици. Треба поменути биљешке страних хроничара и све-штеника које одају дух времена у којем су настале. Гуслари су косовску трагедију доживјели као живу рану на тијелу која пече и боли и настојали да овај величанствени догађај у српској историји овјековјече, па су оставили драгоцјена свједочанства о Косову, кнезу Лазару, витезу Милошу Обилићу и јунацима и личностима из косовске трагедије. Плијене пажњу митска и леген-дарна обиљежја јунака косовске епопеје, величање њихове снаге и јунаштва, подвига и мученичког страдања за свој народ, честитог кнеза Лазара, вјеру православну, слободу и отаџбину. Може се примјетити библијска мотивисаност пјесама косовског циклуса. Није једноставно приказати Косово и Метохију са навјише храмова на малом простору у Европи, што неки мислиоци вежу за најснажније магнетно поље и називају га пупком Планете. Иво Андрић напомиње да умно гледање на Косово, мученичку смрт кнеза Лазара и осталих косовских витезова уобличава глобални „тоталитет наше историје“. Феномен Косова је тешко објаснити, јер он обухвата читав комплекс значења, као што су: трагично, легендарно, историјско, религијско, етичко, психолошко, епско, драмско, паранормално... Овај многослојни комплекс неки истраживачи називају косовијадом, али у свему лежи узор и примјер христијаде. Управо су у косовском епосу ударени темељи „наше народне мисли и слика наше хриш-ћанске душе“. Бранко Лазаревић истиче да су у косовском епосу постигнути највиши домети умјетничке ријечи и њеног профаног садржаја до којег је могао да досегне људски дух.

Према томе, за српски народ Косовска битка није представљала обичну битку која се брзо заборавља, него је она била преломни догађај у српској историји. Она је имала значење компаса за наше етичке и естетске ставове, вјерска и слободарска убјеђења, наше опредјељење за мучеништво и подвиге, основа за одређивање и изграђивање наших карактеролошких и менталних карактеристика и одредила је мјесто нашег народа у свјетској историји. Представљала је ону невидљиву вододјелницу по којој се догађаји у српској историји дијеле на оне прије Косовске и на оне послије Косовске битке.

Кнез Лазар, у многим предањима и у народу цар, централна је личност Косовске битке као свјетовни владар који је одлучивао о судбини свога народа


и војске, а као човјек доживљавао највећу психолошку драму када је требало одлучити се за вазалство или сукоб с Турцима. Пошто је био христолошки и патриотски оријентисан, одлучио је да слиједи своје идеале. Одмах уз њега је Милош Обилић „бесмртни орао српске историје“, написао је Ава Јустин Ћелијски. Тешко је у историји наћи личност која је имала толико усмјерења и задужења и на чија се плећа „навалио небески свод и зла овоземаљска“. Он је био феудални владар и господар Србије, одан Христу, православљу и светосављу, благородни самодржац Срба и највећи српски великаш, сљедбеник и баштиник државе и светородне династије Немањића, ујединитељ и доброчинитељ за све српске земље, на челу многочлане породице Лазаревића, измиритељ Српске и Цариградске патријаршије, поштовалац и настављач српске просвјетитељске и ратничке традиције, задужбинар и ктитор, умјешан дипломата, бранитељ сирочади, удовица, нејаких и слабих. Када ово имамо у виду, онда је јасно да су се у онтолошкој дубини кнеза Лазара дешавала највећа превирања и дилеме када је требало одлучивати о вазалству или жртви, о животу или смрти. До краја живота кнез Лазар је остао вјеран задужбинарству, узор му је био Исус Христ и страдања раних хришћана. Обновио је манастире Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и друге манастире и цркве.

Ако тражимо изворе одакле потиче идеја о царству небеском, онда је то Византија и њено богословље, култура и традиција, али је доста тога аутохтоно и са српским особинама и карактеристикама. У Византији су прихваћена дје-ла кападокијских отаца као критеријуми богословске мисли, а њихова литур-гија уобличила се у Антиохији и Јерусалиму. Од примања хришћанства па до пресудне Косовске битке све што се на вјерском плану дешавало у Византији, налазило је свој одраз на просторима гдје су живјели Срби. Тако су идеје о царству небеском заступљене код Григорија из Нисе (Ниског), Јована Злато-устог, Максима Исповједника, Григорија Паламе, Григорија Синаита, Исака Сирина, Теодора Судита, Марка Подвижника и других и биле прихваћене код Срба, а тиме и код кнеза Лазара у времену отпора Турцима.

Ђорђе Трифуновић напомиње да је у преткосовском кругу црквене по-езије само једанпут поменут мотив одлажења из живота кроз смрт, што ће касније разрадити аутори пјесама посвећених кнезу Лазару. У једној бесједи непознати ученик Светог Саве се пита: „Кто не дивит се, кто не блажит, кто не славити пречистаго ти житија, свете, на несамртију бо жизан самртију преложи се“.1 Ово нам говори да су се пјесме у којима се помиње одлазак из живота кроз смрт појавиле много раније од оних из косовског циклуса. Оне нас подсјећају на христолошке и сотериолошке елементе које сусрећемо у вјерској књижевности о кнезу Лазару и Косову па се може закључити да су се оне прве појавиле и описале Косовску битку, не само у историјским

1 О кнезу Лазару (Научни скуп у Крушевцу 1971), Филозофски факултет (Одељење за историју уметности), Београд – Народни музеј, Крушевац, 1975, стр. 259.


диманезијама, него до изражаја долазе надисторијски и метафизички приказ. У коментарима и тумачењима заступљени су сотериолошки и есхатолошки ставови и мишљења.

Кроз призму цјелокупног стваралаштва Фјодора Михајловича Достојев-ског, генијалног мислиоца и умјетника, обухваћена је у скоро свеобухватном домену друштвена и теолошка проблематика. Он је расправљао о смислу живота и људског постојања, о бесмртности и улози љубави у човјековом животу, о добру и злу, злочину и казни, смирењу човјека у љубави, истинској православној вјери и Христу као Богочовјеку. Средишња тема његовог ства-ра ња јесте идеја о човјековом ослобођењу, односно истинска слобода као атри бут Бога и човјека. За однос Достојевског према слободи карактеристично је да се она не може регулисати помоћу уредби и договора, „него је она исход борбе сваког појединца против искушења и зла“. Овај мислилац на филозофски начин увиђа да рационализам умјесто Бога велича човјека и иде у крајност, а индивидуализам запада у једностраност и доводи до нихилизма. По њему човјек ослобођен у Христу постаје достојан овоземаљског живота, а то се постиже путем мучеништва, молитве, страдања и одрицања.

Николај Берђајев своју мисао и идеје заступа у складу са филозофским погледима и опредјељењима Фјодора М. Достојевског па са становишта своје филозофије слободе „он промишља теме као што су дух насупрот природи, симбол и догма, откровење, вера, зло, искупљење, сазнање и мистика, црква и њено место у свету и бројне друге“ (на задњим корицама „Филозофије слободног духа“, Београд, „Дерета“, 2007). У својим расправама о слободи они указују на чињеницу да је прагматична и позитивистичка мисао Запада неспособна да схвати грандиозно дјело Достојевског и духовно благо источне цивилизације, па се јавља завист и мржња, што компликује односе у свијету и доводи до неразумијевања и сукоба.

Стога Радован Самарџић у чланку „Косовска битка и последице“ износи: „Док се рађала његова мисао, Достојевски није ни слутио да је у српском усменом предању она већ одавно била назначена као заветна идеја водиља једног засужњеног народа. Пишући ’Великог инквизитора’, он је питање чо-векове слободе решавао као ствар индивидуалну која мора имати и своје опште значење. Један мали народ, о коме је Достојевски мало знао, па и то у понечем погрешно, био је већ као национална заједница одавно преврео у сазнању да се, у име потоње слободе, вољно мора определити за царстов небеско. Тумачење српских писаца да је српски народ постао богоносац услед свога косовског завета нису касније продрла ни до тумача дела Фјодора Михајловича, а камоли до других, тако да је о Србима створена представа према нацрту његових непријатеља“.2 Рјешење се, по Достојевском, налази у

2 Момчило Павловић – Предраг Ј. Марковић: Косово и Метохија: прошлост, памћење, стварност, „Завод за уџбенике“, Источно Сарајево, – „Институт за савремену историју“, Бео-град, 2008, стр. 345.


Исусу Христу и његовом жртвовању да би човјек био слободан, а Христос је заједница и црква. Он нас поучава да постоји Бог и бесмртност душе, јер да Бога нема све би било дозвољено, а овако љубимо ближње онако како нас Христос упућује и учи.

Добро примјећују неки филозофи и књижевници да је филозофија срп-ског народа у доба Косовске битке била окренута од земље према небу и ту се искристалисао наш народни закон у смислу теономног морала. У нашем моралном кодексу упућеном небу и Исусу Христу биле су заступљене оно-стране и надискуствене вриједности. Жртва је у филозофском смислу највиши чин и она је истинска потврда да се човјек у име највиших идеја, вриједности и идеала одриче сопственог живота. Косовски кнез Лазар жртво вао се за српски народ, отаџбину, слободу и крст часни онако како је то учинио Христос да би спасио свијет. Поред индивидуалног жртвовања на Косову је била заступље-но и колективно жртвовање. И остали косовски јунаци су кренули за свога кнеза, вјеру и отаџбину, за дивне и велике ствари на земљи да би заслужили царство небеско.

У Лазаревој одлуци садржана је јеванђељска мисао Исуса Христа да „нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје“. Тако је Нови завјет стигао у српску историју и постао темељ и опредјељење у косовском завјету. Благочестиви кнез Лазар жртвовао се и у име будућих покољења чија ће историја тећи по Христу. Христова и јеванђељска истина биле су путоказ за живот и жртвовање великомученика Лазара. Косовски великомученик Лазар показао је склад ријечи и дјела као вјерник, човјек и владар, одрекао се пролазног земаљског царства и опредијелио за вјечност небеског, „на које му је указала из Јерусалима Пресвета Богородица“. Властитим примјером мучеништва кнез Лазар је оставио „свето завештање свим покољењима“ од Косова до наших времена и оних која ће тек доћи. Христос је васкрсао из мртвих и смрћу смрт побиједио, па митрополит Амфилохије налази аналогију да је све оно што се десило Исусу Христу десило се и кнезу Лазару: „Није случајно да је свеукупно предање народно, на косовској жртви великомученика Лазара, од почетка везано управо за Христову личност, за Нови завјет, за Христово распеће, за Христову Тајну вечеру, за Христов гроб, за Христову рану“.3 Лазар се својим одлучним жртвовањем опредијелио за царсво небеско и постао христолики витез вјере хришћанске, а такав подвиг учинили су Обилић и остали косовски јунаци који су заједно отишли у смрт са својим кнезом. У косовској жртви има нечег заједничког што подсјећа на праоца Аврама и његово жртвовање сина Исака.

3 Светигора, број 188, „Издавачко-информативна установа Митрополије Црногорско-приморске“, Цетиње, 2009, стр. 28.


Епископ Атанасије износи да је Свети кнез Лазар наредио служење ли-тургије у ’бијелој Самодрежи цркви’, чиме је „показао да је српска оријентација у овом свету историје – есхатолошка, небеска, духовна а не овоземаљска, пра-гматична, користољубива, освајачко – потрошачка“. Тиме је српски кнез пока-зао да је његов избор опредјељење за подвиг и несебичну жртву.

У погледима на Косово и улогу кнеза Лазара у косовским збивањима вла-дика Артемије, полазећи од христоликог опредјељења кнеза, износи: „Свети кнез Лазар је на Видовдан довео до врхунца светосавски идеал српског човека, испунио светосавско српско Јеванђеље“, жртвовао се за царство небеско и вјечне духовне вриједности, гдје спадају: вјечна истина, вјечна природа, вјечна нада и вјечни живот.

Патријарх Павле филозофски и патриотски увиђа да је Косово просто урасло „у сваког од нас“ и на том „грдном судилишту“ кнез Лазар је „одбранио најважнији духовни и национални принцип“. Жртвовао се за одбрану своје земље и вјере, а није освајао туђу земљу нити уништавао њену културу и тра-дицију.

На Косову је за Србе важило прихватање борбе у неравноправном поло-жају, јер би била срамота и од Бога и од народа да се Срби кукавички предају. У својим надахнутим биљешкама Димитрије Богдановић указује на трагизам и хероизам српских мученика: „Косово 1389. године био је чин дефинитивне потврде хришћанског и црквеног идентитета Српског народа: доживљено је као мученички тријумф, никако као пораз; изливено је у победничке стихове химне пуне светости и радости што је богочовечна Србија крунисана мученичким венцем, па је то од сада њен прави и необориви врхунац. Тријумф духовног над телесним, вечног живота над смрћу, правде над неправдом, истине над обманом, жртве над похлепом, љубави над мржњом и силом, то је Косово о коме пева народна песма, надахнуће монументалног доживљаја историје“.4

Косовско опредјељење за Зорана Мишића био је избор слободе, „најтежег и најпогубнијег пута, који је једини прави пут“ па је то опредјељење „онај по-следњи беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог постојања...“ Великомученик Лазар није се поуздао у благо и овоземаљске ври једности, већ у Бога живог и вјечног па је његов спомен остао славан и овје ковјечан.

Срби су радије изабрали жртву и смрт која није пораз, него надмоћност духа и клицу новог живота која долази кроз васкрсење и спасење. Лазар сво-јом жртвом и жртвом осталих косовских мученика потврђује тријумф Божије правде и истине, вриједности које су везане за царство небеско.

4 Свети кнез Лазар, Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја, „Свети архи је реј-ски синод Српске православне цркве“, Београд, 1989, стр. 29.


Великомученик Лазар је у надахнутој бесједи пред крвави бој позвао своју војску на отпор Турцима, на „подвиг страдалачки“ да би „вечно на не-бе сима поживели“. Упозорио их је да је боље јуначки погинути, него срамно живјети.

О Лазару као мученику и његовој жртви на Косову пољу говоре: Данило Трећи, непознати Раваничанин, монахиња Јефимија, Запис на Косовском мраморном стубу, Константин Филозоф и списи других аутора.

Матеј Матејић указује на то, да су се и кнез Лазар и косовски ратници, при хватајући мучеништво и смрт, опредијелили за царство небеско и дали „пред ност духовним над телесним и земаљским и вечним над привременим и про лазним“.

У праву је епископ Николај када каже да нас је Косово „учинило великим народом“ и додаје: „Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје, уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ“.5 Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, наглашава епископ Николај.

Култ Светог кнеза Лазара је успомена на свијетли лик владара „у којем су сабране извесне идеје, врлине и поруке“. Свете мошти кнеза Лазара пратиле су судбину српског народа у прогонима и сеобама, у свим тешким и судбоносним тренуцима наше историје. Кад год смо се у историји, без обзира на жртве, лазаревски одлучили, нисмо погријешили. Српски народ је христоносан и кроз историју је непрестано био изложен мучеништву и страдању. И послије пада у ропство под Турке српски народ чува своја сјећања на великомученика Лазара и његову косовску жртву. Он не напушта свој духовни светосавско-косовски идентитет, али многи појединци прихватају царство земаљско и западни стил живота и њихове вриједности, чиме се издају идеали кнеза Лазара и других славних предака из косовске епопеје. Инвазија Запада и глобалног поретка усмјерена је на косовске вриједности и опредјељења, а тиме и на читаву српску историју и традицију, духовне и културне вриједности, гдје је Косово – Српски Јерусалим и неодвојиви део бића српског народа. Наводно нас они „ослобађају“ од мита, а отимају нам Косово и Метохију, чиме нам чупају душу и срце из живог тијела.

Све оно што се дешавало и дешава српском народу на Косову и Метохији има метафизичке димензије и управо ту је мјесто провјере нашег пута и опредјељења у историјском трајању.

5 Епископ Николај: Косово и Видовдан, „Глас Цркве“, Шабац, стр. 69.


Резиме

Још у преткосовско вријеме у српском народу ширио се мит од „невиној жртви“ краљевића Уроша кога је по предању убио његов ближњи, краљ Ву ка-шин Мрњавчевић.

По неким хроничарима Србима је било јасно да се не могу супротставити Турцима у боју на Косову, али су у битку ушли да искажу јунаштво и жртвују се за свој народ, честитог кнеза и вјеру православну.

Мужаствени и благодарни српски ратници исказали су велику љубав према своме господару кнезу Лазару и одлучност да се жртвују у крвовом боју за непролазне вриједности и спомен будућим покољењима: „Удримо да свагда живи будемо, приносимо Богу себе жртву живу, не као негда привременим и превареним гошћењем на насладу нашу, већ у подвигу крвљу своје“.

О ослобођењу човјека у Христу, Његовом страдању, распећу и васкрсењу расправљали су бројни филозофи, теолози и књижевници, међу којима се истичу Достојевски и Берђајев, али је идеја жртвовања за слободу и крст часни била много раније завјетно опредјељење српског народа.

Цјелокупно народно предање о Косову засновано је на косовској жртви велемученика Лазара и подвигу Милоша Обилића, па је Косовски бој постао тријумф жртве као хришћанске врлине. Све што је чинио кнез Лазар пред одсудни бој везано је за Христову личност, Христову Тајну вечеру и за Хри ст-ово распеће, Његове ране и полагање у гроб. Филозофија жртвовања у хриш-ћанском смислу посљедњи је и највећи чин у одбрани идеала и најузвишенијих вриједности, гдје се смрћу смрт побјеђује. Српски народ је христолик, са највише храмова и светиња у Европи на малом дијелу територије која му се отима, али је увијек био спреман да искаже велико чојство и јунаштво. Срби су се рађали и умирали са косовским предањем као „хљебом насушним“.

У Бесједи пред саму битку кнез Лазар позива своје велможе, витезове и остале ратнике на страдалачки подвиг да би се вјечно живјело. Негдје пред саму Косовску битку Лазару је по анђелу Господњем послана књига од Пре-свете Богородице да се одлучи којом ће се привољети царству. Лазар се одлу-чује за жртву и живот вјечни. „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека – цар воледе царству небескоме“. Великомученик Лазар није при-хватио наметнута рјешења, него је изабрао погибију са својим јунацима из Моравске Србије. Култ кнеза Лазара као косовског велемученика свијетли је примјер и надахнуће свим каснијим новомученицима у српској историји.

Запад оптужује Србе за атавизме, због наводне „митротворне патологије“ и морбидне окрутности у прошлости. Циљ је био да се Србија подијели, да јој се одузме Косово и Метохија и створи поданички култ код српског народа.

Митрополит Амфилохије разликује двије врсте присталица, не само на Косову и Метохији, већ на европским и свјетским просторима, а то је садржано како у лазаревском опредјељењу тако и у муратовском опредјељењу.


Косовско жртвовање великомученика није опредјељење за пораз и вјера у безизлаз, пролазност и смрт, већ мјерење себе и своје историје мјером Исуса Христа и побједом живота над смрћу.

Највеће лицемјерје и цинизам међународне заједнице на крају хришћанског XX вијека јесте проглашавање бомбардовања Срба „Милосрдним анђелом“, што доказује да је изгубљен хришћански идентитет европских народа.

Лазар и његови јунаци изгинули су на Косову, али су испунили „највиши етички принцип који нам је уручен од Грка“. Пошто је отимање Косова и Метохије у нашем времену, као и турско освајање у Лазарево вријеме, неморалан, неправедан и нељудски чин, мора услиједити вријеме за исцјељење косовске ране.


Епископ Николај, Косово и Видовдан, „Глас Цркве“, Шабац, 1988.Ђурић, Војислав, Косовски бој у српској књижевности, Удружени издава-

чи, Београд, Нови Сад, Приштина, 1990.Свети кнез Лазар, Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја,

Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1989.О кнезу Лазару (Научни скуп у Крушевцу 1971), Филозофски факултет

(Одељење за историју уметности), Београд, Народни музеј, Крушевац, 1975.Павловић, Момчило;, Марковић, Ј. Предраг: Косово и Метохија: прошлост,

памћење, стварност, Завод за уџбенике, Источно Сарајево. Институт за са вре-мену историју, Београд, 2008.

Свети кнез Лазар и косовски завет, Светигора, Цетиње – Београд, 2007.Кољевић Светозар, Постање епа, Српска академија наука и умјетности,

Но ви Сад, 1998.Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, НИРО Књижевне новине, Бео-

град, 1990.Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна, манастир Тврдош, Братство

„Св. Симеуна Мироточивог“, Врњци, Требиње, 2007.Боговац, Зоран, Хришћанско наслеђе Космета (двојезично), „Принцип

Бонарт Пресс“, Београд, 2006.Кнежевић, Милош, Косметске теме, Институт за српску културу – При-

штина, Лепосавић , Београд, 2006.Косово и Метохија, аргументи за останак у Србији, Геополитика, Београд,

2006.Ђурић, Mилош, Видовданска етика: Загреб 1914, издање српског академ-

ског друштва „Његош“, 1988, ГРО „Просвета“, Ниш.


Самарџић, Радован, Косовско опредељење (Историјски огледи), СКЗ, Београд, 1990.

Стевановић, Миладин, Кнез Лазар, „Књига–комерц“, Београд, 2002.Радевић, Милена, Косово – злочин без казне, ИД „СПЕЦИЈАЛ“, Подгорица,

2009.Дамјановић, Драган, Газиместан: сузе божура, „Цицеро“, Београд, 2009.Светигора, бр. 188, Издавачко-информативна установа Митрополија

Црногорско-приморска, Цетиње, 2009.Зорић, Павле, Исидора Секулић о косовском завету и други есеји Српска

књижевна задруга, Београд, 2006.Небеска Србија, како су Срби служили Христу, Манастир Светог Архи-

ђакона Стефана, Сланци, 2002.Стварност, Часопис Епархије браничевске, број 3–4, Пожаревац, 2006.Аковић, Лакић, Живот Милоша (К)Обилића и Косовска битка, ИШМ

„Октоих“, Универзитет у Приштини, „Светигора“, 2005.Партријарх Павле: Косовска искушења „Књига-комерц“, Београд, 2008.www.manastir – lepavina.org

Ostoja Djukic

KOSOVO SAREIFICE OF THE BIG MARTYRIOUS BEATUS LAZAR

And in the our time it have the heroes as a Obilic and rationalisators as a Brank-ovic, with whom incomes the needing for the succession of the way of the Lazar and his orientation. In the ethic of Kosovo who means the philosophy of sacrifi ce, there is the exit in absolving the `Sfi nga` of modern times. For the Serbs there is just one solution, and it is most needed, hardest and only right way, as the only truthfuul way. Th at it is what we are learn from the history, faith and tradition.

Key words: Big martyrious Lazar, Kosovo battle, Milos Obilic, sacrifi ce, mar-tirium, Holy Kingdom on Haeven, Vidovdan /Visdomday/

УДК 159.922.4(=163.41)(497.115)323.1(=163.41)(497.115)

Димитрије М. КалезићБеоград, Србија

КОСОВСКИ ЕТОС ФИЛОСОФИЈА ХРИШЋАНСКОГ УВЈЕРЕЊА И ЖИВЉЕЊА

Аутор полази од првих почетака хришћанства на Балкану, још прије до-ласка Словена. Стари центар Улпијана, ранохришћански мученици за Хрис-та, затим Iustiniana Prima и Iustiniana Secunda, па на Косову велики напредак хришћанства: метоси са црквама и манастирима – Метохија.

Долазак Турака то све прекида: хришћани постају обесправљена раја. Они се довијају да би спасли живот: примају ислам без вјерске поуке, постају тајно хришћани и временом нестају; развијају посебну рајинску психологију, и језик и укупни фолклор им је друкчији.

Косовско опредјељење је израз њиховога хришћанског идентитета. Култ Косова Црква обликује и он је религиозни феномен. Народне пјесме га из-ражавају. Његош га је пјеснички обрадио и дигао до Царства небеског, на-слеђујући га од народних пјесама и летописа – Пећкога и Цетињског и Исто-рије Црне Горе од Петра I Петровића Његоша – у своме „Горском вијенцу“.

Највећа држава старога културног свијета, Imperium Romanum, постепено се хришћанизује још из времена средњих деценија I вијека; у питању је подручје Дарданије у другој трећини тога стољећа.

Кључне ријечи: рано хришћанство, организација црквеног живота, oбес-прављена раја, рајински менталитет, скривање у дубокој интими хришћанског увјерења, косовско опредјељење, косовски култ као религијски феномен.

Прву аутентичну вијест о Христу и хришћанству преко Балкана пренио је апостол Андреј Првозвани на путу у данашњу Украјину, кад је дошавши тамо, прорекао зачетак и формирање града са много цркава – то је доцнији Кијев; одатле је, опет преко Балкана, пошао на југ. Остао је и траг у топономастици – Андрианопољ, што значи – Андријин Град; Турци су га преименовали у Једрене. У овоме новоме називу лако је препознати стари, јер су главни консо-нанти у имену остали исти – значи, у питању није превод или промјена назива мјеста, него само његова изговорна адаптација.


Већ у средњим деценијама II вијека на Косову, и источно од њега, имамо и прве мученике за Христа. То су Флор и Лавр који су своју вјеру у Христа Бога посвједочили својим животима. У VI вијеку византијски цар Јустинијан, и сам поријеклом из ових крајева, оснива са посебном пажњом и планом два средишта Iustiniana Prima и Iustiniana Secunda – данас Царичин Град и Липљан. Ово друго мјесто Iustiniana Secunda се већ одраније звало Улпиjана (_ουλπιανα_) – (средишњи консонанти су исти: л, п), па је тај назив, уз благу гласовну адаптацију, остао сачуван и до нашега времена – Липљан, свједочећи и држећи континуитет хришћански кроз ниску од скоро двадесет вјекова. Признаћете, није то мали временски период.

Археолошка ископавања и проучавање нађених остатака и других екс-поната у старој Улпиjани у новом времену открила су стару цркву и саркофаге из византијског времена (1), што је материјални доказ раних почетака (2) процеса – етничких, вјерских и других усложњавања живота и његових облика издавна. Ту се ствара велика – и бива све већа – концентрација хришћанске духовности која је у сталној превази у односу на претходну паганску етапу. Зачиње се, чува и његује сфера и ареал изворнога хришћанства. Св. Лавру посвећена је црква у Липљану. Цркве и црквишта су неизбројани и неизбројиви. Њихова имања, метоси – такође; а ова имања су тако велика и увећавају се, и окружују доста густе и све гушће цркве које се дижу у томе све интензивније насељаваном подручју – да се скоро, а у једном дијелу и дословно, додирују. Тако се дешава, временом, да се западни дио ове територије прозове новим именом – Метохија, а такође и до данас.

Значи, ова територија је одавно постала земља хришћана, вјековима за-страшујуће много натапана крвљу мученика за Христа и тиме освећена, а онда је то освећење освјежавано храмовима и богослужењима у њима кроз наред-не вјекове. Хришћанско сјеме ријечи, односно Ријечи (Христа), проклијава и особито у IX вијеку је све гушће, и његова стабла, односно гране доносе своје плодове; лоза манастира шири се по цијеломе Балкану, али простор Косова, особито Метохије, је најроднији храмовним објектима и имањима најбогатији. Ти манастири и цркве су врела те духовности. У њеној благодатној клими литургијско-есхатолошкога доживљаја и усмјерења његује се и култивише тип дубоке, интимне, искрене побожности која се пројављује у православној вјери и конкретизује у моралу који је плод живљења по тој вјери. Вјерници су његовали према монасима и манастирима дубоко поштовање и повјерење. Они из околине, па и даље, долазили су у манастире и цркве на богослужења, у њима активно учествовали, долази на разговоре, поуке, савјете код монаха духовника, особито оних који су били на гласу подвига и духовности. То је све доприносило оплемењивању људи и вјере: и учења и праксе.

На ту духовну климу и слику знатно ће да утиче етнографска слика од доласка Турака у ове крајеве. Арбанаса је било у малом проценту чак из ви-

Димитрије М. Калезић: Косовски етос философија хришћанског... 427

зантијског времена; то су били пагани који су дошли из Азије; примили ис-точно хришћанство или у западним крајевима западно, а био је знатно већи проценат Рома који су били хришћани.

Али долазак Турака са потпуно другом религијом прави дисконтинуитет тога тока, ареала, климе, културе, менталитета, стања вјерскога и културног, социјалног и економског. Од XIV вијека па даље ствари се рапидно мијењају. Поробљивачи долазе у таласима, појачавају своје присуство и мијењају карте: демографску, вјерску, политичку, социјалну, економску... Токови тих промјена су појачани од краја XVI вијека (од 1596. године), а нарочито послије укидања Пећке патријаршије (1766). Није био у питању само прелазак на ислам, него и албанизација и потурчавање (3).

Таквим стањем и његовим сталним појачавањем, посебно континуираним таласним појачавањима, ствара се клима нимало – ни блага ни пријатна. У нашој науци, односно научној литератури, редовно је у употреби израз исла-мизација, који није баш како треба одмјерен и адекватно употријебљен. Исла-мизација као процес претпоставља мисионарски рад – дуг, стрпљив, упоран – и духовну обраду затеченог народа у духу учења нове вјере – ислама, а сам израз ислам значи: покорност, оданост Богу. Међутим, ту није било никаквога мисионарскога рада са методом и поступком душебрижничким и пастирским, него само једноставно прелажење на ислам које је било под притиском и из потпуно нерелигијских мотива и разлога. У питању је био типичан азил: прогоњени је бјежао само да спасе главу. Уосталом, све до нашега времена на нашем језику није било основнога документа те монотеистичке велике рели-гије ислама – Корана (4). То је била вјера у коју се бјежало од државнога и вој-ничкога погрома, уз велике материјалне и привилегијалне уцјене, притиске, условљавања.

Ствара се посебан друштвени слој – рајински и, хоћеш-нећеш, његова психологија и менталитет, владање и понашање. Слика тога менталитета таква је да изражава повођење за интересима, а у питању су нерелигијски мотиви који су имали најчешће следеће моделе:

1. Турци су давали аганлуке,2. мотив очувања земље и привилегија и 3. најотпорнији слој је остајао као чивчије (5).

У пуној мјери Срби хришћани били су неслободни, а они из овога трећег облика и статуса – чивчијског, типични робови и невјерна раја – каури.

У таквој клими се ствара – и ту се зачиње његова психологија – рајински менталитет и слој друштвени, тачније речено – недруштвени и другоредни. Историја тога менталитета је мутна, а слика пригушена, испуњена непо-вјерењем; она резултира из деградираног и згњеченог стања етоса; његује се ропски однос према газди, а газда има цара и царевину, вјеру и богомоље... и то су главни извори и ослонци његове снаге и статуса, и ничим ограничене


власти над рајом. Прошао је скоро један читав миленијум откако је прошла ера робова у државама старога свијета, Грчкој и Риму, а ево, парадоксално, она се обнавља у територијама једне од тих некадашњих држава.

Мудрији, окретнији и издржљивији од Срба били су Грци и појелињени Арумуни или Цинцари и боље су одолијевали тим притисцима и уцјенама; они су умјели да стекну уважење у турским круговима и у извјесном смислу да им се надреде као виши културни слој(6). Обухватнији и прожетији обу-хват и доживљај ислама је био тамо гдје је хришћанство било тање основе и слабијега коријена (7). Некадашњи отрок и себар постаје раја, подложна бе-говима, непријатељски расположеним, друге вјере. Срби су, као и Арбан аси, живјели у турској држави у тешкој изолацији приземља, особито они нај-нижега слоја. До почетка XVI вијека састав сеоскога становништва на Косову био је у потпуности хришћански (8), али то није био случај са градовима. Патријархалне скупине Срба имале су велику дозу неповјерења према странцу (9). Њихове особине нијесу биле ни етичке ни сталне (10); они прелазе са чиф-лука на чифлук и гледају да се газди што више приближе и додворе, како би му били више у вољи – до идентификације у мишљењу, говору, понашању... да што боље стекну његову наклоност. Предосјећајући што се од њих оче-кује, чифчије и кметови гледају и што је за њих корисно, па тако у себи вајају рајинску душу, тј. остају потиштена и потчињена бића: развија се морална мимикрија, посебно гдје су Срби измијешани са Албанцима (11). Да би остао непримијећен и немаркиран, косовски старосрбин би са непознатим говорио спочетка шиптарски или можда турски; тек би се касније – кад провјери и добро вагне свога саговорника – открио и прешао у разговору на српски језик (12). То је превасходно било у селима, особито онима мањим или, нарочито, онима разбијеног типа, док су у градовима живјели Турци и њихов утицај на сеоско становништво је био незнатан (13); а тамо гдје га је било, макар и најмање, српски грађани су се више уклапали и идентификовали са Турцима преласком на ислам, док су, спахије и сељаци остајали ближи оној средини из које су поникли“(14).

А кад дође дотле да више није могуће издржати, прима се ислам, свакакo без вјерске поуке и обраде вјерника, који је у новој вјери редовно површан и збуњених осјећања. У таквој ситуацији сељани једнога села чекају и гледају на свога кнеза који би то први учинио и својим примјером повукао друге. Али то је толико и тако било невјерско и неискрено да је готово редовно прелазио на нову вјеру, којој нимало није био вјеран нити у њој верзиран – један брат, између више њих, док би други остајали у старој вјери и живјели с њим под истим кровом; али се много мање настојало на превјеравању же на и на њиховом одрицању од хришћанског обреда који су оне у кући држале по обичају: „ваља се“, то је „стара вјера“... Старији би остајали редов-но у старој вјери, док би млађи прелазили на ислам (15). Али послије неко-ликe – три, четири – генерације њих више није било, него су само остајала


сјећања – потиснута, али не и ишчезла. То је ишло кроз примјену праксе „повући душу у се“(16). Учење и пракса старе вјере редуцирају се на минимум и чувају, дубоко потиснути и недефинисани, јер се то „ваља“, „тако треба“. Јасне трагове тога примијетио је „не тако давно“ академик Милисав Лутовац (17). Тако је и код питања етничке припадности: велики проценат косовско-метохијских Албанаца „чине потурчењаци и поарнаућени Срби“ (18). Раји је било јасно да је она нижа... да се клања како би се умилила господару и ушла му у вољу, а не што га воли. Тако људи остају друкчији и опстају. „Ови људи постају притуљени, неповјерљиви и подмукли; навикну се на претварања и на подлост, јер им то помаже да могу живјети и да се сачувају од насиља“(19).

У дубинама и тананостима дубоко потиснуте душе живи, сведена на ми-нимум, лична интима; она је првенствено уско лична, али они умију и да изађу из себе више но што би се рекло и обично се мисли да умију да владају собом, па умију да зауставе осјећање и жеље, да стану и размисле, па код њих има, из разлога опреза (и опрезности), ријетко пренагљености (20). У тој интими се чува и повремено избија на површину, у виду ерупција, али пригушено – ћеф. Код таквих људи је тешко, претешко задобити њихово повјерење. Али им душа одмекне и често процвјета у клими слободног живота за којим чезну из генерације у генерацију, од рођења до смрти – тако вјековима. Њихово осјећање је раније било ограничено на уско породични круг. Али у њој, тој ускости, има нарочито срдачности, топле и дирљиве – непосредне, која је увијек изгледала као збуњена и неука, а ријеч скоро немушта (21).

Језик им је састављен од испрекиданих реченица, нејасних ријечи, али ни мисао им није јасно испољена – није за публику и јавност. То се лако запажа по архаичним цртама и менталитета и језика који је његово опредмећење. И поред неких сачуваних старих ријечи, и облика и обрта реченичних, он је услед додира са страним језицима, услед уклапања у њихове шеме и услед њихове прожетости – модификован. Каснија досељавања представљала су освјежење укупном животу и његовим изражајима; али досељавања су била повремена, у таласима не баш бројним и богатим, осим у другој половини XIX вијека, особито у годинама послије Берлинскога конгреса (1878) и послије Првога балканског рата (1912). Досељавања су, особито ово последње, била богатија и претежно из Црне Горе и Херцеговине, а послије Првога свјетског рата, поред Црне Горе и Херцеговине, било је пресељења из Босне и Далмације. Међутим, више су нови досељеници примали особина и навике тамо затечених Срба, него што су они њих примијетно освјежавали и мијењали. Зато језик, књи-жевност, пјесма, фолклор... затим живот у кући и у друштву, ишао је више у правцу саображавања новопридошлих колониста, али је било и освјежавања затечених Срба православаца, па је тако чувана старина у континуитету, али неуједначено. Народна пјесма косовских и метохијских Срба има доста туге и сјете: и у ријечи и у мелодији. Такве су им пјесме – епске, а мнoго више лирске


(22). Косовскоме Србину пјесма је, као и прича, била „враћање у историју“(23). Њихов унутрашњи живот је суптилан и уздржан, али и раздражљив; он није смирен, него потмуло раздражљив и преосјетљив.

Живјећи вјековима у Отоманској империји, у средини у којој добро пре-овлађују Албанци који су под Турцима прешли на ислам, под притиском до-носиоци ислама који ту религију исповиједају, док су је Албанци примили без мисије – Србима Косова и Метохије је било теже подносити притисак Алба-наца, него Турака, јер они су „народ суровији и више наклоњени притиску и насиљима него Османлије“(24). Ово је вјековима и нараштајима подносила и одолијевала му „словенска питомост“(25) Горанаца. У таквој клими трпљења његован је менталитет раје из кога су избијале њене особине – особито не-достатак искрености и отворености, одсуство јуначкога и витешког духа... стварне мане (26), али то је била само површина, лице за јавност.

Кадшто, врло ријетко, из такве стварности су избијала из недосежних ду-бина личности, односно бића у цјелини, „осећања праве племенитости. Ов-дје-ондје јавља се осјећање узајамности међу рајом, махом у односу познате узајамности потиштених, са скривеном пригушеношћу и осетљивошћу и са поносом раје који је сличан поносу жртве“(27). Ту су нарочито предњачила села у којим би се нашло неколико старешина – људи од угледа и гласа – који су били чувари сеоских врлина (26). Из овога разлога су ове куће, односно се-ла, као и већи комплекси насеобина, прошарани као географска карта у Ото-манској империји, у потпуној осами и надљудској интими личили на страно тијело у организму. Као теократска држава, Турска је званично Цркву и њене објекте (манастире, цркве, црквишта и црквена имања) држала као острва у мору које је преплавило све, али то није држано у пуноме и одговарајућем статусу. Редуциране на мале оазе духовности, цркве су биле, са својим посје-дима и посјетама редуциране на минимум. Зато је спољни живот – привред-ни, економски, друштвени; трговина... и рад уопште – био више маска него стварност; али та маска је била на изглед стварност, док је интима била друга и друкчија: не износи се на јавност – ни данас.

Имао сам више пута прилику да у Београду чујем од људи са Косова и Метохије овакву ријеч – исказ : „Ми Косовци не износимо на јавност оно што је за кућу и цркву“. То је најдубљи слој – залог менталитета који је реалност. Значи, у питању су двије реалности менталитета, понашања, односа: јавно и приватно – типично двојство. У оазама те интиме и дубоко сачуване искре-ности – ту, на земљи косовској, у држави Турској која је теократска – овај посебни вид и слој живота непосредно доживљава врхунску вриједност у ко-дексу религијске етике – светост. Класични израз – назив за овај појам нам најбоље представља посебност тога надквалитета који се чува и његује без пројављивања и манифестације у свијету друштвене реалности. У питању је појам који се у грчкоме имену означава поименичним придјевом αγιος, што значи без-земни, бес-тварни, утварниј; његови су значењски еквиваленти


латинско sanctus и старословенски св,етиј, и његове даље варијанте – црк-венословенско свјатиј, српско – свети и тако даље. У питању је вриједност ви шега, надземаљског и уопште надтварнога и нествореног реда; она је оп-ри сутњење и доживљај, дубоко интиман, самога Бога – извор светости: чо-вјек, његова слика, приближује му се, доживљава га и усличује му се до иден-тификације, али – благодатне. Никаква психоанализа није кадра ни да се при макне тим узлетима и њиховим дометима и пуноћи, јер су њени домети кратки и њена средства и инструменти не досежу овамо. Зато вјерници Косова и Метохије своју финоћу и тананост, али уско ограничену на најужу интиму, држе тако дубоко и далеко од профаности да јој не досежу никакви продори у унутрашњост, док се она не излије у ерупцији у уско интимном кругу. Тада се кроз њену непосредност доживи тај садржај и његова над-интересна и мимо-званична друга вриједност. То не може да разложи никакво аналитичко детаљисање. У питању је коријен идентитета косовско-метохијског Србина који је у дну свога идентита у бити – православан, па овај израз није само епитет, него има онтолошко значење, својство. Тако, ако је остао у својој вјери – а и кад је формално прешао на ислам – трагови старе вјере остају код таквог субјекта који је прелазник, а не вјерски конвертит, попут сасјечених коријена, па се понеки неувео и омлади, али неодређено и деформисано. Метод и захвати, поступак и разлагања никакве психоанализе – ни оне дубинске – не могу то ни дотакнути, јер је у свим димензијама изнад њиховог домета.

Приливи становништва кроз вјекове били су доста чести, готово перма-нентни, али минимални. Старинци су слабо прихватали придошле: староср-бин Косова и Метохије није ни имао ни давао повјерења без про-вјере-ња кроз слојевити прилаз досељеном Србину. То је била његова унутрашња слобода, ако ју је сачувао, а спољашње слободе – грађанске, он није ни имао. Имао је и чувао Бога у себи, носио га собом и он му је значиo – све, све које није из овога свијета и његове вреве и метежа. У тим условима, пуним репресалија, а кад би био превладан кризни рок репресалија, јавља се васпитни и животно живећи резултат те вјере – побожност (по Богу, отуд: по-бог(ж)-но) у којој се његује и њим се живи – пуно и безрезервно одавање себе вољи Божјој и дисање пуним капацитетом плућа у таквој благопријатној клими. Ето колико се разликују свето и профано, односно свето и туђе и директно искључиво и непријатељско. У тима и таквим условима опстао је и наставио да се његује до данас један особит вид менталитета и духовности која резултира из жртве: за њу је жртвовано све ово спољње – само да се не одвоји од онога унутрашњег и себе изгуби, и тиме пређе у подручје споредно, јавно, промјењиво... не ста-лно.

Досељавање Срба на Косово и Метохију између два свјетска рата попра-вило је стање у односу на Србе који су били то што су били – и Срби и право-славни. Дакле, отуд дотиче и духовност и свјежина, а ова спољна стварност је или само биолошка и физичко-хемијска стварност, или друштвени, економ-


ски и други токови живота. Ти досељеници су се уклапали у тај амбијент и понирали у његове основе – тако да су они брзо почели да личе старинцима, који су их са опрезом примали-усвајли (у-свој-и-ти).

Али током и послије Другога свјетског рата тај ток и правац окреће се у супротном павцу. Ново вријеме је извело на површину збивања и са албанске стране људе који нијесу вјерници. Док су отомански освајачи били извјесни вјерници, њихови ранији наследници су имали обзира према раји и водили одређени курс понашања – ови новијега времена не маре ни за небо, ни за душу, лишени су сваке вјерске мисије и просвјећења, па је умјесто моралнога става и увјерења на сцену ступила пуним кораком психологија ината и акција агресије. Они су рају као такву скоро истријебили... па је и њихов однос пре-ма томе слоју био потпуно негативан. Зато у ранијој диглосији, триглосији односно, данас имамо само један језик који је наглашено доминантан – шип-тарски, који је од прије четрдесетак година прозван албанским. Код етномасе, са српске стране и хришћанске уопште, имамо стално одливање без прилива, и у духовноме и етничком смислу, и примјењује се курс и његова реализа-ција тоталне асимилације. А манастири и њихови метоси – сматра се – ту су, али само као обиљежје онога што је било; али да није буднога надзора међу-народних чувара реда, велико је питање да ли би им и темељи били уједно. Међутим, неалбанци, иако добро редуцирани и минимализирани, сведени на биолошки феномен и статистички податак – ту су и траже помоћ: и за себе, и за друге, ако се овај модел примијени још гдје у свијету. Јер јасно је, макар људима вјерницима и поштенима и објективним грађанима на Косову и Ме-тохији, „да се без вјере може, нико је не би држао“ (29). И они који формално и транспарентски наступају, и они вјерују, али друкчије: себи и себе, некоме свом идеалу, или су антивјера и слично, тек tabula rasa нијесу; ако нема рели-гије, има неки од њених сурогата – овдје је то идеологија којој се догматски чврсто вјерује, али за њене догме нема другога и вишег гаранта но што је воља, често и из ината, онога ко је намеће и спроводи, не бирајући путеве и методе.

Претходна излагања дају нам слику путева, распућа и беспућа, тмина из којих се излазило и кроз које се пролазило, па отварају перспективу недефи-нисане чежње, јаке вјере и пуне извјесности Царства небеског, као крајњега домета и пуног смисла живота свега, посебно личног бића.

У ранијим етапама гдје је раја аги давала све – све осим душе, а човјек се понашао по моделу – душу у се, па трпи – његовала се дубоко у личности психологија изнијансиране повучености и душевне питомости надземнога благодатног квалитета, али – ту, на земљи и у времену, и у историји. У пи-тању је готовост на жртву без колебања и, особито, узмицања, пуна душевне питомости која је одјек исконских дубина личности. Само отуд може да буде схваћена душевна питомост и будност максималне опрезности. Такво стање човјека у окршају историјских ломова више гони и вуче према одбрани, кат-кад – чини се онима ван Косова и претјерано – у пасивност, неголи у замах и акцију (30).


Међутим, оваква испуњеност човјека овим садржајем није кукавичлук и дефанзива, него пасивна храброст – храброст и издржљивост да поднесу, и снага и кондиција да истрају. Ти људи се повуку у себе па изгледају мирни, равнодушни, имуни па и неосјетљиви за зло које их сналази вјековима, и не попушта. У њих је врло развијено психолошко осјећање: умију да процијене и ситуације и људе, опасности и вриједности; они само изузетно испоље свој суд и став о датој ситуацији и метод чекања, у нади која је општа сфера и ме-тод – такви нијесу Срби динарскога типа; а и ови нијесу такви од себе, него од невоље која вјековима нит' јењава нит' пролази (31). Све је код њих пригу-шено, али није безнадно. То се не учи никако друкчије него животно, искуст-вено. Код људи са Косова и Метохије јако је развијено осјећање пристојности, стида, срамоте, па Јован Цвијић с разлогом каже да није видио „образнијег и пристојнијег сељака од ових динарско-планинског типа“. Због тога је многи од њих спутан страхом да не учини неправду или нажао другоме (31). Овај нам човјек изгледа – и јесте такав – дубоко и богато душеван; али то није мртво и пасивно стање, него изнутра разумно и далековидо. Зато је потпуно јасна Цвијићева ријеч да се ту пројављује, интимно плански а не стихијски, рацио-налистичка црта у којој преовлађује разум над осјећањима (32).

У тој атмосфери и амбијенту служе се литургија на олтарима гдје су оп-рисутњени небројени свети иконама, ту поред моштију светих нашега рода и моштију и других реликвија општехришћанских светих, донесених са Истока, пишу се и илуминирају књиге литургијске и поучне намјене, резбари се и ве-зе, ритмички читају молитве и пјевуше обредне мелодије и из тога небескога нетварног реализма, ту на земљи, особито у Метохији, одњегована је топли-на и осјећајност која даје еминентно хришћанску срж хришћанској рајинској психологији непосустајања, непредавања, наде... али наде на беземне, утварне вриједности. То нико – колико је мени познато – тако сажето и кондензова-но, али меко и њежно није изразио као њежна лира питоме Метохије – тога великог метоха на земљи српској – поетеса Даринка Јеврић. У њеној постхум-но објављеној књизи, у коју су сабрали њене пјесме, писане послије раније објављених њених књига поезије, њени пријатељи и поштоваоци, налазимо и овај мотив, сажет и испјеван непосредно јасно – до перфекције:

„Јер Срб сам посред вароши ПриштГдје заузлан је говор славјански

Ал да избјегнем линчУмијем рајетински да доакам

А онда не тугујем, него пјевушим рајетински“. (34)

Ово је својеврсна илустрација и потврда Цвијићеве ријечи кад каже да се „косовска топлина и осећајност одликују мноштвом својих разноврсних израза, нарочито код жена“(35). Ту, поред истрајности и тврде наде имамо исказано еминентно хришћанску свијест и савјест.


Етнопсихологија косовско-метохијскога човјека-вјерника је дубља и сло-јевитија, финија и деликатнија без много, често без имало, транспарентнога, јер преовлађује интимно и иманентно... Раскоши у изражају нема, има по-некад застајања и замуцкивања – али има и отворености и одговорности у односу и према себи и према другоме и спољњем свијету уопште; али зато постоје недогледне дубине и искрено безрезервно повјерење Богу и свијету његових светих. То је оно што је основ свега, и најличнијега идентитета; а није у питању индивидуалност, него персоналитет, а између тога двога не-ма идентитета и знака једнакости него је ту знак неједнакости. Ту је простор за однос у коме се његује релација: субјект – човјек према Субјекту – Богу. Све се коријени у истини – ономе што је исто, односно јестини – ономе што јесте, а што се не креће и не тече, него је стабилно (αληθεια). Код поклоника косовског култа влада девиза – све за образ, а обаз ни за што! Ко је сачувао у тишини и милој осами дубоко интимне резултате повучености образа Божјега, тај не зна ни за какво лицитирање, јер је Бог у његовој вјери и образ Божји у њему као његово најдубље својство „ван лицитирања“. Зато ни у садашњем жалосном стању на Косову и Метохији није изгубљено и нестало, није убијено и ишчезло оно унутрашње нетварно богатство (од Бога), али облици и изражаји његове манифестације су редуцирани на минимум, и дје-ла материјалне културе тога култа и обреда претрпјела су погром. Речено језиком пјесникиње Даринке Јеврић, они се не конфронтирају, нити се предају и подлежу, него им – доакавају. То је та сложена побожност и њено тихо и ненаметљиво манифестовање, изнутра извјесно – Богу ’сердцевједцу всјех’ – и унутрашња суптилност и тананост без икаквога разметања и наметљивости и транспарентности и транспарентне раскоши – то су њени атрибути.

Психологија православног Косовца јесте психологија трпљења и мрака, али разведрена зором духовности и ведрином вјере православне у коју се није дошло кроз неку сумњу нити посредовањем трансцеденције – него је та вјера непосредни прихват, дубоки доживљај и интимно усвајање вриједности без-земне, над-земне – благодатне, која, дакле, није од овога свијета, а у њему се пројављује и тиме га искупљује и спасава.

Херојство, устанци и буне, битке... то су акције којих није било у историји косовских Срба за шест минулих вјекова, јер су били раја; али упорна молитва без сустајања, пуна трептаја и тананости, са мало ријечи али са богатством садржаја, испуњена вјером у Бога и у његову правду – то је унутрашњи атрибут личности, само њено језгро – атомски мало и атомски снажно, које се таји и његује у милој осами дубоке интиме. Овдје имамо типичну егзистенцијалну укоријењеност и непомијерање, односно непомјерљивост, а не тврдоглаво противстављање; ово друго је релација – од себе према угњетачу, а они су у Богу укоријењени, доживљају Духа Божјега којим живе и јесу, (постојањем) (Гл 5, 25).


Смисао Косова у свој његовој укупности јесте превладавање историје, временскога и земаљског – вјечним и небеским, али историја није само исто-ријско-прогресивна перспектива линијска, него литургијска обратна пер-спектива – све дубља, шира, садржајнија... вјечна: не продужено временска, јер се поток историје улива у безобално море вјечности, и вријеме већ нестаје (Откр 10, 6), него вјечни, надвремени садржај Царства небеског.

Косово као опредјељење кнеза и свеца – цара Лазара народних пјесама и традиције, јесте његов подвиг који је прихватио тадашњи нараштај српски, продужио га трансгенерацијски : Црква, особито патријарх Данило III, па деспот и светац Стеван Високи Лазаревић, затим раванички монаси и даљи нараштаји широкога популуса српског. То је доживљај којим је живјела та генерација и испуњавала вјекове који воде вјечности и изводе душе палих у боју „у весело царство поезије“ (Његош, ГВ 995) јер им надежда-нада „веже душу с небом“ (Његош, ЛМ, Просвета, 77). И одиста, „страдање је крста до-бродјетељ“ (Његош, ГВ 2324).

У Царству Божјем, свевременом испуњењу смисла историје, свака личност у доживљају саборности врхунске вриједности може рећи:

„Чујем гласе бесмртне музикеИ небесну њену армонију

Која сладост благодатну лије“. (Његош, ЛМ, I, 156–158).

Ван контекста литургије и без идентитета са есхатолошким, феномен Косова не може да се схвати одговарајуће – неће имати садржај Небескога царства у онтолошкоме и надвременом смислу који се у времену доживљава, него ће бити схваћен као трансцендирање из времена и историје (36) у надвријеме и метаисторију.

Зато је потпуно јасно да је „косовски култ у суштини религиозни фе-номен“(37) и Његош који га преузима и диже на још виши ниво из летопи-са Пећкога, Цетињскога и из Историје Црне Горе Петра I Петровића, мит-рополита Црне Горе – одиста је религијски тип јер је умио да га осјети и дигне на виши пиједестал (38). Избор за Небеско царство је коначно знак побједе хришћанскога и црквеног идентитета српскога народа (39).

Косовска епопеја није најстарије казивање српских народних пјесама о Косову, „нити је косовски еп најстарији српски еп“, али је „по своме историјс-коме и моралном казивању избио у први план“(40).

За питање видовданскога опредјељења и видовданског култа кључна је једна пјесма која је позната под два, три наслова (Пропаст царства српског, Цар Лазар се приволева Царству небеском, Комади различнијех пјесама српс-ких). У њој идеја долази „од светиње, од Јерусалима“; односно с неба и доноси је „соко тица сива“, односно „светитељ Илија“. У њој су Лазару предложена


два царства на избор и казано је какве последице носи избор један, а какве избор други. Он се опредијелио за небеско царство, јер је „увек и до века“, а „земаљско је за малена царство“. Небеским се процјењује вриједност земаљс-кога (41).

Црква је у периоду Деспотовине, кад су ове пјесме смишљане и настајале у побожној сфери култа кнеза историје и цара предања – Лазара, имала пери-од најдубље унутрашње мисије у нашем народу: тада је дух Јеванђеља прожео наш дух и нашу мисао, испољио се кроз мисао и менталитет. Те су пјесме тада настајале и дотјериване, усмено чуване и преношене, док их Вук није у првим деценијама XIX вијека коначно писмено фиксирао и понудио јавности – и на-шој и страној. Тада је Пећка патријаршија утиснула свој печат у душу свога народа – своје живе Цркве, и ове пјесме и њихова тематика су непосредни одлив тога. Зато је Косово идеја трајно присутна код Срба и интонирана је и разрађена чисто религијски: „умримо да вјечно живимо“ је ријеч кнеза Лазара својим јунацима које није тјерао у бој, него их приводио.

Српско Косово – часни крст, Српске Земље – Златна Слобода – то су стал-но свијетлећи и раскошни симболи ове идеје и живота по њој.

У питању је искупљење кроз култ и спасење цијелога етноса, заокупљеног као цјелина етоса који улази у вјечни живот и води собом своје поштоваоце. Данашње тешке прилике Косова, овај култ оживљују и актуализују. Наша на-родна пјесма која је „пуна Бога“ и „видела је ствари праве“ (43), као да је данас још пунија и косовски култ у пунијој мјери комплетно и комплексно заокупља и прожима етос и још више га хришћанизује.


Урошевић, Атанасије, Етнички процеси на Косову током турске влада-вине, САНУ, Београд, 1987, 88 и 89; Радомир Поповић, Хришћанство на тлу источнога Илирика пре досељења Словена, Београд, 2004, 289–300.

Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, САНУ, Београд, 1985, 41. и 43.Vukanović Tatomir, Srbi na Kosovu, Vranje, 1986, 174.Коран је први пут преведен на српски језик крајем XIX вијека, и то са

францускога; превео га је Мићо Љубибратић, а штампан је у Београду 1895. године. То је био превод ради упознавања са текстом, а тек ће да слиједи прави научни, критички превод текста.

В. Лутовац, Милисав, Рожаје и Штавица, Антропогеографско испити-вање, „Насеља и порекло становништва“; 37, САНУ, Београд, 1960, 350.

Цвијић, Јован, Балканско полуострво и јужословенске земље – основе ант–ропогеографије, I, Београд, 1922, 392; Цвијић Јован –Андрић Иво, О балканским психичким типовима, II издање. Избор, коментар и поговор Петра Џаџића, „Службени лист“, 1996, 60.


Цвијић, Исто, 392.Урошевић, Исто, 16.Vukanović, Isto, 178.Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Психичке особине

јужних Словена, II, Београд, 1931, 114.Цвијић – Андрић, Исто, 61.Цвијић, Исто.Урошевић, Исто, 61.Историја српског народа, III/, СКЗ, Београд, 1993, 41.Цвијић – Андрић, Исто, 68.Дворниковић, Владимир, Карактерологија Југословена, Београд, 1939, 333.Лутовац, Милисав, Гора и Опоље. Антропогеографско испитивање, „На-

сеља и порекло становништва“, 35, 1955, 271–273.Хаџи Васиљевић, Јован, Муслимани наше крви у Јужној Србији, „Братс-

тво“, 19 (1925) 40; Богдановић, Књига о Косову, 95.Цвијић – Андрић, Исто, 62.Цвијић, Балканско полуострво, II, 120.Исто, 120; Цвијић – Андрић, Исто, 63.Цвијић – Андрић, Исто, 60.Samardžić, Radovan, Istorijski karakter Srba, Srpsko pitanje „Политика“, Beo-

grad, 1991, 15.Цвијић – Андрић, Исто, 61.Божовић, Григорије, Слике Косова и Метохије, Народна и Универзитетска

библиотека, Приштина, 1998, 63.Цвијић – Андрић, Исто, 63.Исто, 64.Исто.Божовић, Исто, 36. Јевтић, Атанасије, Свети Сава и косовски завет, СКЗ, Београд, 1992, 270

и 272.Цвијић – Андрић, Исто, 65.Цвијић, Јован, Говори и чланци, II, Београд, 1921, 86.Цвијић, Исто, 109.Јеврић, Даринка, Посланице с Проклетија, СКЗ, Београд, 2008, 46. и 77.Цвијић, Балканско полуострво, II, 147.Јевтић, Атанасије, Исто, 320.Дворниковић, Карактерологија Југословена, 968.


Дворниковић, Исто, 970–972.Исто, 960.Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, 61.Јевтић, Атанасије, Исто, 309. и 320.Лазаревић, Бранко, Три највише југословенске вредности, Београд, 1930, 27.

Dimitrije M. Kalezić

KOSOVO ETHOS AS THE PHILOSOPHY OF CHRISTIAN BELIEVING AND LIVING

Author comes from the fi rst beginnings of the christianity on Balkan, before the coming of Slavs. Old center Ulpiana is here, also early martyrs for the Christ, aft er it Iustiniana Prima and Iustiniana Secunda, and big spread the christianity on Kosovo: the methochs with a churches and a monasteries – Metochia.

With them incoming the Turks cated it, and Christians became the people with-out rights. Th ey staid lucrative to save their life, when they accepted the Islam without religious teaching, staid the secret Christians and gonna away with the time. Th ey developed a specifi c servant psychology, and included language all folclore of them is diff erent.

Kosovo defi nition of them is the expressing of Christian identity of them. Cult of Kosovo is formed by the Church, and it is phenomenon of relion. In the poetic form it made Njegos elevated him on the Kingdom of Heavens, heritreged him from the folklore songs and annales from the Pech and Cetinje, and the History of Montenegro from Petar I Petrovic Njegos – in his drama „Gorski vijenac“. Th e biggest state of old cultural world, Imperium Romanum, is christianizated step by step, yet from the time of a middle decades of a I century; it is the ground of the Dardania in the second trinity of that century.

Key words: Early Christianity, Organisation of the ecclesiastic life, People without rights, Servant mentality, Covering in the deep intimating of the christian beleiving, Kosovo defi nition, Cult of a Kosovo as a religious phenomenon.

УДК 271.2–1 Јустин Ћелијски свети271.2–1 Николај Велимирови свети

Владимир Н. Катасонов(Москва, Россия),

РЕЛИГИОЗНОФИЛОСОФСКОЕ НАСЛЕДИЕ СВЯТИТЕЛЯ НИКОЛАЯ ВЕЛЕМИРОВИЧА И ПРЕПОДОБНОГО ИУСТИНА

ПОПОВИЧА И СОВРЕМЕННЫЙ ЭТАП ЦИВИЛИЗАЦИИ

РЕЛИГИОЗНОФИЛОСОФСКО НАСЛЕЂЕ СВЕТИТЕЉА НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА И ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА И

САВРЕМЕНА ЕТАПА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Аутор полази од претпставке да је ово наше време било век тоталне кризе цивилизације. Како су се сви други начини исцрпли и показали као историјс-ки фалсификати, преостала је философија историје која почива на хришћан-ском светоназору са откривањем кључног момента кризе а то је одступање од Бога. Феномен мучеништва очигледан и у косовској драми, тек у хришћанству поприма ону вредност која и чини његово достојанство, припремајући светлу и освећену цивилизацију словенског света.

Кључне речи: криза цивилизације, словенско мучеништво, Јустин Поповић и Николај Велимировић, Словенски свет вредности

XX век – „век волкодав“ по словам поэта, был веком тотального цивили-зационного кризиса. Смысл этого кризиса мы еще только начинаем прозре-вать. За всеми войнами, жертвами, страданиями миллионов людей, и в то же время, беспрецедентными успехами науки, взрывным развитием технологий нелегко угадать главную тему этого века. И это неслучайно, ибо способность видеть целое в истории зависит от вашей философии истории. В XX веке их было много, и почти все они были разоблачены, фальсифицированны самой историей. Практически, осталась только та, которая веками была связана с христианским мировоззрением. Только христианскому взгляду открывает-ся ключевой момент кризиса XX столетия: отступление от Бога. Конкретнее: расхристианизация Европы. В этом — сердцевина происходящих событий, в этом — исток событий сегодняшних: отступление от христианства, утера ве-ры в Бога, в образ Божий в человеке. И образ человека замутился в XX веке !..


В России поняли это довольно быстро. Философским ответом на рас-христианизацию жизни были „Вехи“ (1909), сборник статей русской интел-лигенции, в котором давался глубокий анализ революции 1905 года. Револю-ция, как подчеркивали авторы этого сборника, была не просто социальным движением, а в корне своем, восстанием против Бога !.. При всем своем па-фосе, при всей безмерности выплескиваемой в историю народной энергии, революции ничего не решают! Терпеть все-равно придется!.. Террор, всегда идущий по пятам революций, оказывается еще хуже ! Прыжок из „царства необходимости в царство свободы“ не удается!..

Русское христианство поняло это, и ответило на революцию, на после-довавший большевистский переворот цветением Церкви: мученичеством. Христианские мученики России еще раз продемонстрировали своим пала-чам, всему миру, что есть ценности выше спокойной и комфортной жизни, высшие ценности, за которые не жалко отдать жизнь!.. Поняли это и христи-ане других стран. В ряду свидетелей христианской истины в XX веке, свидете-лей перенесших все трагические тяготы этого столетия, свидетелей того, что только христианское мировоззрение дает правильное понимание истории, стоят замечательные святые Сербской Православной Церкви: Святитель Ни-колай Велемирович и преподобный Иустин Попович.

Уже в начале XX века свт. Николай громко утверждал христианское по-нимание истории. Бог – творец истории. Людям только кажется, что это они делают историю. Впрочем, и здесь нет единства во взглядах. Карлейль думал, что только герои делают историю, а основная масса человечества просто идет вслед герою. Л.Толстой считал, что именно народ, а не герои, есть истинный творец истории, причем, скорее, именно простой народ, а не высшие классы. Но исторические события зависят нередко от таких случайностей, подчер-кивал свт.Николай, которые, казалось бы, не имеют никакого отношения к мировой истории! „Японцы после войны с Россией поставили памятник даже своим коням. Мы, сербы, могли бы соорудить монумент своим волам. Пред-ставьте только, какую долю войны вынесли на своих сильных и терпеливых хребтах бедные сербские волы 1912 года !“1 История зависит и от животных, и от погоды (знаменитые русские морозы), и даже от минералов (золото). И все это направляется Богом !.. И забывать об этом, значит, терять основную нить истории, ее основной смысл... Без обращения к Богу, основному Деяте-лю в истории, строить планы и предпринимать что-либо в истории есть су-щее безумие...

1 Творения Свт.Николая Сербского (Велемировича). Духовное возрождение Европы. Пе ре-вод с сербского С. Фонова. М., 2006. С.132.

Владимир Н. Катасонов: Религиозно-филозофское наследие ... 441

В статье 1939 года „Три призрака европейской цивилизации“ свт.Нико-лай обличал основные болезни Европы: „Три фатальных духа европейской цивилизации суть Дарвин, Ницше и Маркс“2. Причем, „Дарвин – духовный родитель философии Ницше и социологии Маркса. Он провозгласил новую биологическую науку, выраженную, главным образом, в трех тезисах: эволю-ция, борьба за существование и победа наиболее приспособленного“3. Дарви-низм, показывал святитель, есть идеология, а не наука. Идеология под видом науки, лженаука завела человека в тупики. Дарвинизм, борьба за выживание не единственный регулятор даже и животного мира. Тем более дарвинизм со-циальный, которым в той или иной степени является марксизм.

Много места уделял свт. Николай обсуждению места славянства в ми-ровой истории. Внешне славянство выступало в истории как-бы пассивным элементом. „Славяне веками терпели, но их терпение в глазах мира было слабостью. Славяне веками безмолствовали, но их молчание мир посчитал глупостью. Славяне веками были рабами, и мир сделал вывод, что они ни к чему иному и не годны, кроме как только рабствовать“4. Однако, в терпении славян, пишет святитель, проявлялась не слабость, а стойкость. В их молча-нии, не глупость, а смирение и способность к учению. И когда они загово-рили устами Достоевского, Толстого, Мицкевича и Негоша то „...болтливые народы начали утихомириваться и прислушиваться“5. Рабство же славян также было не простым. „Рабствовали так, как лучший нередко рабствует худшему. Рабствовали для того, чтобы научиться обустраивать свой дом и уметь быть господами“6. Есть две философии в мире, учил свт. Николай, од-на – философия Сверхчеловека, и другая – философия Всечеловека Христа. Первая призывает: „Пусть наши могучие мышцы станут нашей совестью, а мечи – нашим законом“. А философия Всечеловека Христа говорит по-дру-гому: „Всякий возвышающий сам себя, унижен будет, а унижающий себя возвысится“. Славянское племя определенно выбрало Христову философию. „Утверждаясь на этой философии, которая все больше обозначает себя как философия славянская, а тем самым — и наша [сербская], мы утверждаем, что ни один человек не имеет права господствовать над другим человеком и ни один народ не имеет аналогичного права над другим народом. Первый принцип этой философии – свобода, второй – любовь“7. Не потому славя-не выбирают эту философию, что они слабы. Победы русского оружия в ис-тории вряд ли говорят о слабости славян... Нет, философию эту выбирают

2 Цит.соч., С.256.3 Цит.соч., С.257.4 Цит.соч., С.138.5 Цит.соч., С.138.6 Цит.соч., С.139.7 Цит.соч., С.180.


славяне за ее истину и благородство!.. Или как говорит свт.Николай: „Мы, сербы, придерживаемся такой философии; не потому что нас мало, а потому что философия эта – великая и высокая... Борьба с народами, следовавшими принципу „Сила – это право“, заполняет почти всю нашу историю“8.

В этом смысле у славян есть, пишет свт.Николай, свое место в истории, свое Божье задание, своя эпоха. „Собственническими амбициями и религи-озными сектами и раздорами западное христианство скомпроментировало себя до такой степени, что многие даже весьма серьезные люди принялись искать решение всех вопросов и проблем в атеизме... Славянская эпоха будет вершиться по звездой лучшей, более разумной, гуманной и смиренной веры, подлинного Христианства, в котором не будет проповедывать какой – нибудь Вильгельм II и уже не станут воздавать божеских почестей Марксу. Бог зай-мет свое место, человек – свое. Не найдется уже людей, которых земля станет боготворить, и не будет иного бога, кроме Бога истинного“9.

Труды прп.Иустина Поповича представляют собой картину удивитель-ного цветения христианского умозрения. Глубокий богослов и молитвенник, прп.Иустин выступает со страниц своих произведений, одновременно, и как человек яркой эмоциональности, которая никого не может оставить равно-душной. Статья „Прогресс в мельнице смерти“ начинается словами: „Сущес-твует некий космический заговор против нашей планеты, ибо нигде во все-ленной не умирают, только на Земле. Остров смерти, единственный остров смерти, на котором все умирает, – это наша туманная планета. И над ней, и около нее, и под ней кружатся бесконечные миллиарды звезд, на которых нет смерти, на которых не умирают. Нашу же планету со всех сторон окру-жает бездна смерти“10. Для чего же дается жизнь человеку, если он со всех сторон окружен смертью, вопрошаем мы вместе с прп. Иустином ? „Смерть – это первый подарок, который мать дарит своему новорожденному“11. Если смерть последнее слово жизни, то тогда и сама жизнь есть какая-то глупая и злая насмешка над человеком, а сам человек — несчастнейшее во Вселенной существо !.. В смерти скрыта какая-то загадка, но как разгадать ее ? Ни на-ука, ни философия, ни культура не дают ответа на загадку, на проблему смер-ти... Наука говорит, что смерть есть необходимость, есть закон всего живого. Философия с самого начала объявила себя наукой умирания, подготовкой к смерти. Никакая культура не спасает человека от смерти. „Культура не делает человека победителем смерти, ибо и сама дело рук смертных людей. На всем, что ей принадлежит, лежит печать смертного человека“12.

8 Цит.соч., С.181.9 Цит.соч., С.1410 Преподобный Иустин Попович. Философские пропасти. М., 2004. С.32.11 Цит.соч., С.34.12 Цит.соч., С.39.


Но то, что невозможно человеку, возможно Богу. Богочеловек Христос по-бедил смерть. Победил не теоретически, не абстрактно, а исторически конк-ретно, фактом своего воскресения из мертвых. Реальность воскресения Хрис-това есть основа всего христианства, пишет прп. Иустин. „Если бы Христос действительно не воскрес, кто находящийся в здравом уме мог бы поверить в Него как в Бога и Господа ? А разве бы Апостолы посмели проповедывать Его как Бога, если бы Он не воскрес действительно ?“13

Человечество с Нового времени постоянно „подбадривало“ себя идеей прогресса. Но все прогрессы без Христа, подчеркивает прп. Иустин, „впи-саны в круг смерти“. Настоящий прогресс только во Христе. „Ощутить себя бессмертным еще при жизни в этом теле – это и есть блаженство, которое ничем иным не может быть обретено и обеспечено, кроме как Господом Ии-сусом...На мой взгляд, Евангелие Спасителя и есть не что иное как практи-ческое руководство к тому, как человек может переродить себя – смертного в бессмертного“14. В этом смысле прп. Иустин выделяет два прогресса: гума-нистический и богочеловеческий. Гуманистический прогресс есть основная идеология европейского человека Нового времени. „Европейский гуманизм, словно стеной, обнес человеком нашу планету. Облек ее в человека. И мо-билизовал все, даже временно и постоянно неспособное для борьбы, против всего сверхчеловеческого. Всякий проход замурован человеком, чтобы нич-то сверхчеловеческое не прорвалось в сферу человеческой жизни“15. Однако прогресс, основанный на гуманизме, оказался отнюдь не благостным „свет-лым будущим“. „Основывая себя на человеке, гуманизм основал себя на са-мой что ни на есть вулканической почве. Вулканы же начали извергаться. Вот уже и начало апокалипсиса европейского человека. Гуманизм только расцара-пал кожу человеческого существа, и из каждой поры заревело по чудовищу. Все вулканические жерла дышат, хрипя и тряся землю. Возле них обитают футуристы, декаденты, анархисты, нигилисты, сатанисты и жадно пишут, по складам слагая летопись апокалиптической эпохи человека“16. Гуманизм че-ловеческий оказался отцом всех ужасов. Человек, объявляя себя мерой всех вещей и, одновременно, не имеющий абсолютной истины, неизбежно впадает в релятивизм. Идя чисто логически по пути релятивизма, он неизбежно при-ходит к нигилизму и анархизму. Если все ценности относительны, то каж-дый имеет право на бунт. Нигилизм и анархизм суть неминуемый конечные формы гуманизма. „Человек любит быть Богом. Это показывает гуманизм. Но никто из богов не компроментировал себя так страшно, как человекобог“17.

13 Цит.соч., С.43.14 Цит.соч., С.50.15 Цит.соч., С.24.16 Цит.соч., С.25.17 Цит.соч., С.31.


Очень важная тема в наследии прп. Иустина тема бесконечности. Эта те-ма связывает его с классической европейской философией, с Паскалем, Лейб-ницем, с фундаментальными проблемами современной науки.

Откуда в человеке эта тяга к бесконечному, ведь весь человеческий опыт, по видимости, конечен ?.. Но этот опыт конечен лишь на поверхности... Вся жизнь человека, весь мир окружены тайной, все видимое проникнуто не-видимым. Причем невидимое оказывается самым главным, подчеркивает18 Иустин. Христиане во временном ищут вечного, в видимом – невидимого, в конечном – бесконечного. Христиане смотрят на мир sub specie aeternitatis. „Ощущение бесконечности присуще всякому человеку. Пробудившись, оно проявляется через религию; оставшись в спящем состоянии, оно уступает место безрелигиозности, безразличию и атеизму. Безрелигиозность и атеизм появляются у людей, у которых это космическое, это бесконечное ощущение опьянено солипсическим эгоцентризмом. Если человек начнет искать смысл жизни, смысл, который бы был более логичным, чем у моли, то в нем момен-тально пробуждается спящее ощущение бесконечности... Через религию че-ловек борется за расширение круга реальности, за смысл безусловный, за цель непреходящую, за оптимизм неугасимый, за бессмертность блаженную“19.

В статье „Меж двух философий“ прп. Иустин пишет: „В самом деле, суще-ствуют только две философии – богочеловеческая и человеческая. Одна – фи-лософия богочеловеческого монизма, другая – философия человеческого плюрализма. Вся человеческая философия движется по заколдованному кру-гу смерти и смертности, в которой и ощущение и сознание разрушено гре-хом“20. Человек, ведомый чисто гуманистической философией, находится в состоянии распада, и внешнего – распада всех социальных связей, и внутрен-него – распада человеческой личности, восстания одних способностей естес-тва против других. Человек в падает в состояние тоски и одиночества, упо-добляясь в этом смысле сатане, самому одинокому существу во Вселенной, пишет21 прп. Иустин. Спасти от этого состояния может только богочелове-ческая философия. „Богочеловеческая философия, философия по Христу – это философия человека, Христом обновленного, Христом перерожденного, Христом освященного, Христом обоженного. В ней доминирует богочелове-ческое ощущение, и сознание всеединства бытия и твари. Все же, что парали-зует, омертвляет и отравляет это богочеловеческое ощущение и сознаниевсеединства, составляет философию по человеку, по огреховленному и омер-твле нному человеку“22.

18 Цит.соч., С. 102.19 Цит.соч., С.24.20 Цит.соч., С.97.21 Цит.соч., С.98.22 Цит.соч., С. 96–97.


В главном, оценки и предсказания этих замечательных сербских святых оправдались. Оправдались худшие их предположения. Европа действительно потеряла христианские основы своей культуры. Не нашла и других. Жизнь теряет свой смысл. Общественные и нравственные пороки прогрессируют: коррупция, наркомания, педофилия, гомосексуализм... Под громогласные ло-зунги о прелестях демократии творятся чудовищные вещи: огромная военная машина бросается на „усмирение“ маленькой Сербии, используются запре-щенные методы ведения войны (бомбежки с радиоактивными материалами), двойные стандарты в сфере международного права, совершаются чудовищ-ные преступления против человечности (изъятие огранов у военнопленных). Все это не проходит даром и для самой Европы. Ее заселяют чуждые христи-анской культуре народы, которые быстро умножаются в количестве, наглеют и теснят коренные народы... И в этом, также, проявляется Суд Божий ! Святи-тель Николай Велемирович настойчиво объяснял: Бог, прежде всего, истин-ный Творец истории! Мы сегодня, еще раз убеждаемся в справедливости этих слов. Бог в истории везде и прежде всего ! В деяниях грешника уже творится воздаяние ему !.. Европейскому Союзу только кажется, что это он распреде-ляет субсидии и определяет конституции. Это Бог действует в истории и беда тому, кто отступает от Него !..

В этой атмосфере сгущающихся сумерек европейской культуры тем доро-же становятся христианские начала. У славянского же племени, которое на-иболее полно сохранило христианскую истину в Православии, есть своя на-дежда: славянская эпоха. Об этом прекрасно писал в 1852 году А.С.Хомяков, основатель русского славянофильства:

Не гордись перед Белградом Прага, Чешских стран глава !Не гордись пред Вышеградом,Златоверхая Москва !

Вспомним: мы родные братья, Дети матери одной;Братьям братские объятья, К груди грудь, рука с рукой !

Не гордися силой дланиТот, кто в битве устоял;Не скорби, кто в долгой браниПод грозой судьбины пал !


Испытанья время строго;Тот, кто пал, восстанет вновь:Много милости у Бога, Без границ Его любовь !

Пронесется мрак ненастный,И, ожиданный давно,Воссияет день прекрасный:Братья станут заодно,

Все велики, все свободны, На врагов – победный строй,Полны мыслью благородной, Крепки верою одной !

Этому вторит и Святитель Николай Велемирович: „Была в мире эпоха и греческая, и римская, и германская, и турецкая, и татарская. Только не было еще славянской. А ведь славяне спасли мир от ига татарского и от ярма турец-кого. И ныне спасают его от ига германского. Всему свое время, и время всякой вещи под небом, – гласит Священное Писание, поэтому и у славян должно быть свое время. Это время грядет, оно уже на пороге“23.

И верим, что так будет !

23 Творения Свт.Николая Сербского… С.138.


Katasonov, V. N.

RELIGIOPHILOSOPHICAL HERITAGE OF A SAINT NICOLAI VELIMIROVIC AND BEATUS IUSTIN POPOVIC, AND A CONTEMPO

RARY ETAPE OF A CIVILIZATION

Summary

Author comes from the hypothesis that this our age was a time of a total crisis of civilization. Because all other ways are exorted and shoved as a historical falsifi ca-tions, it rests just a philosophy of a history who grounds on a Christian point of a view who opened a key moment of a crisis, and that is the step away from the God. Phenomenon of a martyrdom is evident also in the Kosovo dramaticity, and just in the Christianity is accepted his value who makes his dignity,

Preparing the light and consacred side of the civilization of a world of Slavs.Key words: Crisis of civilization, Slavs martyrdom, Iustin Popovic and Nicolai

Velimirovic, Slavs world of values.

УДК 323.1(=163.41):130.2

Др Александар ПетровићКосовска Митровица, Србија

КОСМЕТ ИЗМЕЂУ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈЕ

Аутор настоји да покаже како савремене културне вредности Европе, без великих неспоразума не могу да се посматрају независно од богатог кул-турног наслеђа Космета. Дијалектика митоса о косовској жртви и небеском карактеру Срба, корени се у јединству догађања историје поједине личности и историје света, имајући у основи метафизичко утемељење егзистенције у трансцендентној равни: иперватични ракурс хоризонта увиђања ствари, који је промовисао византијски исихазам. Духовна наслада Богом као духовним апсолутом доступним искуством иперватичне естетике, могло би се рећи да је за средњовековног човека била основна протофилософска сврха његовог бивствовања. Тај духовни процес и код средњовековних византијских фило-софирајућих писаца имао је за циљ достизање новозаветног идеала сазнања Бога, односно превазилажења недостатака људске природе мистичким и трансцендентним обожењем (deifi catio). Чином обожења, човек стиче духов-ну насладу, радост или весеље, што мења и његов телесни изглед где „и лице човеку засија“ (Ј. Лествичник), тј. примајући у себе Божанску љубав, прима Христа чије својство Божанског бића је Љубав, и сам постаје ’украшен духом’ (Јустин Философ), јер је Лепота такође својство Божије, макар за људско поз-нање Бог остаје тек антиномично успостављана или дијалектички осмислива „безнадежна лепота“, јер се Он сваким приближавањем од човека удаљава, а то опет значи да се налажење састоји у тражењу, и у потреби да се стално даље трага, али такође налази и уживање у ономе што се тражи (Гр. Ниски). То је потврђивање утемељености и оног другог стуба, на коме почива укупна европска култура, уз класични антички, где из преданости сећање бива ос-вежавано, а душа оријентисана према исконским сврхама егзистенције. На европском истоку није било сукоба између говорних аката и налажења раз-лога за претпостављајућу истину. На темељу таквог начина разумевања почи-ва уверење да Бог и Његове нестворене енергије, посебно лепота и божанско светло, управљају васељеном тако да космос вазда и чине таквим какав је.


Кључне речи: косовска жртва, европске вредности, античке и хришћанске антиномије појма лепог, иперватична естетика духовне насладе, нестворене Божије енергије, разлог веровања као савршенство врлина и идеја, украшавање духом.

Људски дух темељи се на врсти живота који спроводи и с тиме условљава и одређену философију. Реч живот овде није мишљена физиолошки, већ као усмереност према сврси која доноси духовне производе као културотворна активност у јединственом историјском одређењу. Свет који нас окружује та-ко је такође продукт нашег личног и историјског живота, а његова културна уобличавања ликова мегасубјективног духа на ком и стоји сва историја ду-ховног лика садашње Европе, ма како она била испарцелисана и подељена. Тај духовни телос у свакој нацији и појединцу, лежи у бесконачности, а то је бесконачна идеја ка којој скривено тежи све духовно држање. Откривање тог момента подразумева тематизацију, тј. управљање и обраћање пажње на њега, оно подразумева посебан мотив који ће да допусти схватање привлачењем на себе устаљене пажње. Захваљујући пријемчивости интенционалног живота која повезује те дискретне моменте, они се очувавају као значајни и ствар-ни реализацијом у одговарајућим културним продуктима, а они опет налазе своју истину у критичности руковођеној вредностима стасалим на основу ап-солутних теоријских увида који нису издвајани из мерила свакидашњице, већ из мерила општезначеће истине саме по себи. То је философски задатак у ко-ме се докучује Божије постојање на тај начин да се разумева кроз проношење апсолутног логоса, где се религиозност самоочигледности веровања посредс-твом теолошких схватања поима као продубљен начин заснивања истинског бивствовања. Тако и истинско бивствовање тада подразумева универзалност апсолутног духа у пуној историчности која обухвата догађај откривења и прожимање људске и божанске природе.1 Свакако да је то гранична ситуација до које се увек доспева у доба криза, кроз које се природа укључује у разуме-вање образовања духа. Ту и натуралистички објективизам показује сву своју

1 „Истинито јесте целина. Целина пак јесте само она суштина која се завршава путем свог развоја“ /Хегел, Г. В. Ф.: Феноменологија духа, прев. Бгд., 1979, стр.11/ Апсолут је тако оно што јесте на основу неограниченог потврђивања у стварности, Божије начело без прираста и бивствености у времену и простирању величина. Оваква поетика или енергетика склопа, која испољава оно што се у духу догодило као увиђање и сусрет с оним виђеним, јесте идеј но сна, идеелна по карактеру; али тако, да меру количинске грађе у одређењу ствари (која вла да у праузоритој изградњи Хегелове логосо-логике), надокнађује обухватањем звучно-говорних распрскавања која на напрслинама стварности чувају ,свете иконице’ сећања на исконитост Божанственог.“ (Александар М. Петровић, Дуборези филокалија, Огледи о смислу стваралаш-тва у певању и мишљењу новије српске књижевности, Нови Сад; Ириг: Стражилово, 1991, стр. 167). Такав став подразумева демонстративну методу приступа логосо-логици као христоцен-тричној онтологији светско-историјског разматрања догађаја, коју сам преко Крочеовог кри-тичког промишљања изложио у спису Естетика, Нови Сад: Цеком, 2008, стр. 281–290. Види и изузетну студију – Трубецкой, Сергей Николаевич: Учение о логосе в его истории, Москва, 1994.

Др Александар Петровић: Космет између егзистенције ... 451

безначајност, а психолошка мотивација духовних интенционалитета бива уочљивија, тако да се прикључује дубљем сагледавању појава културне исто-рије, припадајући суштини духовног живота.

Додуше, може се рећи и као да је културна историја још донекле неос-војено поље доступно размишљању и продуктивним решењима. Космет као област богате културне историје уклопљена је у савремена светска дешавања више него очигледно. Она је поприште војних и политичких сукоба, али та-кође и идејних, оних које опредељује становиште дубоких промишљања и дугорочних увида. У дипломатији је трпељивост једна од професионалних врлина, а у култури услов за њен развој уопште. Културна политика имала је у недавној прошлости код нас једно војничко и полицијско обележје које је требало да служи вазношењу формираних већих и мањих идолатрија из Дру-гог светског рата, као и дичењу с не знам како нараслом милитаристичком си-лом у Европи и свету. Томе је био подређен културни сектор који је заузврат добијао из тих ресурса неоправдане приходе, а оно што није било повезано са тим лукавством партијског ума на власти са „заслугама за народ“, тј. фавори-зовање раста милитаристичких моћи и комунистичких убеђења, остављено је препуштено само себи да тавори и нестане. Више руководство трудило се да такве авантуре покаже у многим ирационалним правцима осмишљавања стварности, улажући огромне количине новца у чисте привредне и политичке промашаје (недавно смо сазнали и да је плата бившег оца јужнословенских народа била 297.619 DМ, или да је месечно зарађивао као 150 садашњих уни-верзитетских професора), тако да је ваучеризација, систем зајма за произвољ-не пројекте, банкарски и трговачки пирамидални системи, само део оног вида ’сналажења’ занат који је одавно познат на овим просторима, под видом тзв. ’лидерства у региону’. Јасно је да је психолошка клима која је носила овакав однос почивала на лаковерности, а која је само продубљивала кризу, до за-препашћујућих димензија, срозавајући пре свега духовну културу, и гајећи профитерске склоности онде где им није било места, практично у свим слоје-вима и сталежама посткомунистичког друштва. И шта је остало онима који се у то нису укључивали сем да буду стрпљиви и да трпе, да тај импулс коме је и класична и хришћанска литература поклонила велику пажњу, да се одрже у хоризонту смисла и очекивања промена које ће ствари поправити и одвес-ти на боље. Прихватљивост страдавања ипак није укључивала и мазохистич-ко уживање у тако лошој позицији, сем ако се феномен пацификовања као важног достигнућа европских секуларизационих процеса не разуме сувише озбиљно. Човек се и данас налази у сред тог неуредног догађања у размири-цама европских социјетета у трансценденталној ограничености, упоредо са егзистенцијалном оспособљеношћу за трансценденцију. Може се рећи да је у том смислу савремена онтолошка ситуација, како на Косову, које је и данас место патње и даље симбол страдања, тако и у васцелој Европи, веома по-себна, и да се из те посебности општост више назире неголи што се очитује.


Њено поимање може да успе само крајњим напрезањем умних сила да се нађе тачка ослонца која би могла да послужи култури да успе да се избави из веома сложених геополитичких условљавања.

Евроатланска масовизација културе сведене на елитизам позиционисања према економској моћи или улагањима у масовну потрошњу развијањем кон-зумционих склоности сумњиве духовне вредности у глобалним размерама модернизације, са политичким оквиром новог светског поретка, као да, ипак, јењава. Међутим, поставља се и питање о исплативости привржености друшт-ва традиционалним вредностима ако оне не доносе материјално благостање ни спокојан живот, напречац и одмах, а ни добросуседске односе у јасном сећању на старе заваде. Слом национално-културне самобитности већ се до-годио и подсећање на њега било је довођено до белог усијања крајем прошлог миленијума у бившој Југославији, када се вољно или невољно прелазило на ,развој по западноевропском узору‘, који је захтевао не само промене земаља у транзицији, већ и депривациону ситуацију психотизовања већ дубоко оро-нулих модела живљења у којима су олигарси спроводили управљање важеће у тзв. ,оријенталним деспотијама‘.

Под видом ,плурализације‘ и ,мултикултуралности‘ такозвана ,људска права‘ нису заложена за побољшање услова живота, рецимо радног, здравс-твеног или пензионог бољег статуса људи у друштву, него се више очитују кроз негативистички став према црквеној организацији и разбијању њене јерархије управљачким импулсима демократизације, са субструктурацијама у многоструке грађанске либералне трендове. Оно што иде за тим јесте ра-зарање патријархалног морала на чије место ступа индивидуални грађански нагон за стицањем моћи и што утицајнијег положаја у друштву, које се чини подложним манипулативним техникама премоћавања, тако да је престроја-вање менталитетних склоности под претњом силе НАТО-а векторска сила прихватљивости евроатлантских вредности за општељудске, у једном дезор-ганизованом српском и косовском друштву, где је реконструкција спроведена као деструкција елементарних претпоставки на којима почива. Православни вид културе задужио је такође европско људство својим великим засадама, тако да је неодрживо његово одстрањивање, отписивање и одбацивање, па и отуђивање без силних варварских последица. Пад у варварство није резер-висан само за посткомунистичке системе, па је етнокултурна, религиозна, економска и политичка експанзија нешто што се историји човечанства збива свугде и на сваком кораку.

Није потребно много труда да се силеџијство покаже као исплативо, али је несамерљиво већи труд потребан да се оно разобличи и покаже његова крајња бесмисленост када читава медијска индустрија саморазумљиво про-мовише успешност иза које стоји психолошка атмосфера разрованих умова, самовласности, себичњаштва и незаустављивих страсти из којих не настаје ништа велико, него опатуљавање, митолошка фантастика, пројективни моде-


ли хероистичког хедонизма, виртуелна стварност симулације и симулакрума. Није неопходно позивати се на постмодернизам менталитетне матрице у Бод-ријаровим опсервацијама американизма, јер је и Фукоова теза да „упознај са-мога себе“ конкретно значи и у вези је са „старај се о себи“, односно, подразу-мева закривљену философску рефлексију, јер народи који немају философију, наводно не могу да се брину о себи, већ су подређени нерефлективним сазнај-ним системима, а пре свега оним митско-уметничким. О њима се „стара“ мит-ско-епска слика, држе постмодернисти, и промовишу ситуацију разметљиве охолости, по којој нас наша, српска реконструкција времена, као народа из прошлости, „баца“ у будућност, испуњавајући нас осећањем неостварености у садашњости. Из тог стања ми се поново окрећемо прошлости као светом ли-ку, да бисмо га опет реализовали у будућности пренебрегавајући садашњост. Свим оваквим осуђивањима ваља упутити темељно питање – да ли Светог Лика уопште и може икако да буде, ако га већ нема. Свакако да не може, тако да је само тло одакле такве смешне критике крећу не само трустно, већ и само погрешно.

Поставља се питање, даље, како овладати претпоставкама традиционал-них културних вредности, које би могле да очувају љубав према свом народу, али и енергије за извршавање бесконачних задатака духовних истраживања и усавршавања. О њима је у својим Бечким предавањима писао Едмунд Хусерл као о најпречим, налазећи у њима реалну телеолошку структуру која задо-вољава људско достојанство сачињавањем прелаза из временитости у вечне структуре, из неопозитивистичких и чисто емпиријских конструкција у ис-конске или апсолутне хоризонте, као избављање од заточеништва натурализ-ма у духовним правцима кретања.2 Један бескрајни задатак философије данас је да на примеру културне историје укаже на протофилософске и естетске ви-сине до којих се током времена доспевало, а то значи достигло духовну зре-лост и вид савршенства и у одређеном региону као што је Косово и Метохија. Његова нераскидива повезаност са духом српског народа више је него очиг-ледна и упркос политичким нервозама, као и низу погрешних потеза чињених задњих деценија XX века, које све и да хоће ипак не могу да до краја потамне тај сјај и баце га у властиту сенку. Узор трансценденције је више него очиг-ледан и историјски јасан, а он значи оно достојанство човека које добија на почетку стварања света, када га Творац саздаје на свој лик и подобије.3

2 Husserl, E. Die Krisis des europäischen Menschentums und die Philosophie // Husserl, E: Die Krisis der europäischen Wissenschaft en und die transzendentale Phänemenologie, Hrsg. W. Biemel, Husserliana Bd. VI, M. Nijhoff , Den Haag, 1962, S. 314–348.

3 „И рече Бог: ’Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију /Нашем/! И да владају робама морским, и птицама небеским, и животињама, и свом земљом, и свим гмизавцима гми-жућим по земљи.’“ И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их. И благослови их Бог, говорећи: ’Растите и множите се, и испуните земљу, и загосподарите њоме, и владајте рибама морским, и птицама небеским, и свима животињама, и свом земљом,


У том контексту историја на Космету није само маркација описа за утвр-ђивање тачне научне слике, него и даље од тога, оно што покреће као субјект /само здравље духа народа/ и такође и суштина /значајне форме и темељни садржаји окупљени око духовних вредности народа/, тј. у самој тој историји, наука и живи и показује свој коначан лик у светлости бесконачности транс-цендентног Божијег лика. Ваљаност науке ту ваља да буде измерена присуст-вом Божијим и одмерена осећајем присутности према Његовом апсолутном критеријуму компентенције. Отуда се ваља подсетити само на неке марка-ционе тачке које указују на историософски значај и доприносе разумевању контекста ситуације која је формирана као чињенична датост у представа-ма које и условљавају поимање. Све до XII века граница источне и западне хришћанске цивилизације пролазила је преко српских земаља. Важан моме-нат поимања српске историје, већ приликом формирања њене средњовековне културе, збивало се под вођством православног монаштва, где се одигравало зацртавање линија разграничавања римокатолицизма и византијског право-славља, тако да је овом последњем припао српски народ, и све последице тог разграничавања уткивају се у судбину српске земље која се de facto нашла на простору који су обе цркве сматрале својим. Заправо, византијски цар Лав III (717–741) је 732. године Илирик, који су насељавали Срби, потчинио јурис-дикцији Цариградске цркве и тиме римског папу лишио власти над овим под-ручјем, где ће се убудуће збивати и испољавати немири као стални покушаји упада латинске јурисдикције на просторе који насељавају Срби. С обзиром на чињенице, последице Косовске битке представљају јасан пораз. Убрзо после Косовксе битке и погибије Мурата I и кнеза Лазара и великог броја ратника с обе стране, Османлије су као велика сила принудили Моравску Србију да се одржава вештом дипломатијом, а затим у агонији да изгуби сваку наду на опс-танак, што посебно долази до изражаја после пада Цариграда 1453. године.

Кренули смо од претпоставке да је и сваки историјски догађај имао сво-јеврсну и њој својствену филозофију збивања, која се темељи на светскоис-торијском процесу збивања ствари уопште. У оквиру утврђеног поретка ис-торије и идеални слој енергија, и ејдетска структура бивствовања тежила је деконкретизацији историје и њеног збивања, тиме што су нуђени различити описи и њихове формализације. Корен такве доктрине, по којој се оно касније по разумевању антиципира у ранијем, које се према структурама виђења и догодило, и фактички неутралише време, везан је за учење о промисаоном плану стварања света, човека, времена, историје. Бог је, створивши свет с од-ређеним циљем, присутан у њему непрекидним промишљањем о створеном, и ту је Божански узрок промишљања Његова доброта и мудрост. Првобитна

и свима гмизавцима гмижућим по земљи...’“ (Трудом Епископа Атанасија умировљеног Захум-ско-херцеговачког, Свето Писмо Старога Завета, Књига Постања, Београд, Манастир Тврдош – Требиње, 2004, стр. 14–15).


замисао о човеку и свету тумачена је у средњовековној патристици као за-мисао хармоније. Наиме, природна воља, према учењу патристичких аутора, била је дата не само човеку него и целокупној творевини, гравитацији, про-цесу историје. Дакле, првобитни човек је имао природну слободу, саобразну Божанској вољи и онтолошку усмереност ка добру. Злоупотребом слобод-не воље настао је грех, и то на нивоу кретања, енергије, воље, а не како је тврдио Ориген, на нивоу Божанског стварања. Красота Божанског поретка света била је поремећена деобом на противречне делове створеног, и то је каузални кључ поимања присуства противречности, рата, непријатељства, смрти. Према учењу о оваплоћењу Логоса, створени свет је задобио принцип светског Разума, и он се нашао и у центру збивања светске историје. Заправо, интуитивни стадијум намере и опредељења за добро, прелази у дискурзив-но духовно опредељење личности, где се слободовољно жртвује и подвргава сложеном аскетском процесу пробе, тј. избора. У молитви „Оче наш“ коју је знао сваки српски средњовековни хришћанин, фиксирана је мисао „да буде воља Твоја, на земљи као што је и на небу“, и то је и образац српске средњо-вековне културе, да је промисаони план увек окренут човековом спасењу, па је човекова воља христолошки бивала упућена на Христово страдање и исто-ријски догађај с најповољнијим религијским исходом – васкрсењем. Наиме, тиме се гради нови образац српске културе на основама естетизоване исто-рије сакралне догађајности, као и екфразисом наглашеног естетизма детаља једне уметничке целине. Инхерентан светлом простору „српске земље“ јесте и телесни простор човека микро-космоса, тј. микро-простора.

Од 1383. године турски напади на српске земље почињу у континуитету. Најпре пада град Сер, некадашња престоница деспота Угљеше Мрњавчевића, а од 1385. године Турци су напали и област Балшића и том приликом Бал-ша II гине на Саурском пољу код Берата. Први удар на земљу кнеза Лазара догодио се 1381. године на Дубравици код Параћина, где су властела Цреп и Витомир победили турске нападаче. Султан Мурат је 1386. године поражен у бици код Плочника, на реци Топлици, у сукобу с војском коју је водио кнез Лазар. Страх који је нарастао пред турском опасношћу, затим специфичан по-ложај земље у таквим околностима, разбијао је компактност друштва које се раслојавало, почев од половине XIV века. На челу војног слоја српског станов-ништва земље кнеза Лазара била је велика и мала властела, њихова дружина, као и професионална војска најамника, од којих су најбољи били опремљени страни најамници. Због велике опасности од бројне турске војске ратне оба-везе су наметнуте и другим слојевима, превасходно сеоском становништву. Такође, за будуће ратне сукобе припремана је и војска с црквених власте-линстава, коју су звали војници или бољари. Битка на Косову, према сведо-чанствима савременика у Италији Филипа де Мезијера и анонимног писца хронике у Фиренци, спадала је у средњовековне битке највећег војног опсега. Најстарији турски извор из средине XV века нема поузданост, па се не може


сматрати релевантним за прецизније процене о размерама сукоба. Савремена историографија процењује да је турска војска могла имати око 30 000 војника. Српски кнез Лазар скупио је за битку највећи део племства. Као учесници из других области истичу се Вук Бранковић, браћа Стефан и Лазар Мусић, савез-нички одред Твртка I под командом војводе Влатка Вуковића, као и хрватски бан Иваниш Хорват, одметник од угарског двора. Угарска није послала своју војску у помоћ Србима. Војска кнеза Лазара могла је имати 15–20 хиљада рат-ника. За оновремене прилике Косовска битка је у европским размерама била од изузетне важности, имајући у виду значај за стратешко спречавање продо-ра Османлија у дубину европског простора римокатоличких земаља. Гласник краља Твртка I донео је вести у Трогир које говоре о победи хришћанске војс-ке кнеза Лазара. Наиме, у протоку времена после битке, средњовековни изво-ри дају различита сведочења, у прилог победе Срба или о нерешеном исходу. Међутим, ипак, када се сви извори савременика упореде, њихов одговор је да је реч о победи српске војске на Косову. С друге стране, погибија кнеза Лазара оставила је необично дубок утисак у свести савременика, па ово расположење препуштамо тумачењу култних списа о кнезу Лазару4. Претходно да истак-немо да је 1359. године Цариград био први пут суочен с турском војском. Од времена владавине Мурата I (1362–1389) продор Османлија на Балкан, пре свега у Византијско царство, а затим и јужнословенске земље, ушао је у одлу-чујућу фазу.

Од 1300–1375. године српска аскетски оријентисана књижевност, и аскет-ска духовност уопште, бива „у знаку Свете Горе“, како је и окарактерисано српско приближавање Византији и византинизација Српске цркве и култу-ре. Наиме, наглим продором византијског исихастичког утицаја, од прве пол. XIV века, на српско монаштво и целокупну ситуацију Цркве од 1375. годи-не, развој домаће рецепције византијског акскетизма постао је важан про-цес трансформације средњовековне културе. Аскетска пракса као духовни процес, код средњовековних византијских монаха имала је за циљ достизање религијског идеала познања Бога, односно превазилажење људске природе мистичким и трансцендентним обожењем (deifi catio). Обожење као полазна идеја византијске аскетике, представљала је уједно и најважније питање це-локупне теологије и праксе источног хришћанства. На једном месту, српски писац монах Силуан у свом спису „Епистолије кир Силуанове“ из састава мо-нашко-аскетског Зборника писаног 1418. године (Савина 22) на л.287v каже: „шта је слађе него бити стално са Богом?“5 Како Д. Богдановић претпоставља, ове епистолије су настале 1363. и 1371. године6, али их налазимо складно ин-

4 Р. Михаљчић, Косовска битка, Историја српског народа, друга књ, стр. 36–46.5 Препис са српскословенског и превод на савремени српски језик: Д. Богдановић, Епис-

толије кир-Силуанове, Зборник Филозофског факултета, књ. XIV–1 (1979), 197–204. 6 Исто, стр. 193.


корпорисане у састав зборника с почетка XV века, чисто исихастичке садр-жине. Ова аскетска мисао изражена је врло емотивно у оквиру једне духовне преписке пријатеља оријентисаних ка највишим идеалима ортодоксне вере и духовне културе. Као врхунац доживљаја духовног као естетског, односно живота у Христу и обожењу, што је извор највише духовне насладе, ова епис-тола српског писца Силуана одражава веома битну мисао целокупне средњо-вековне естетике. Духовна наслада Богом, или како би се философски рекло духовним апсолутом, била је за средњовековног човека основни циљ његовог бића. Грчко-римска естетичка схватања била су окренута ка објекту који је одражавао разноврсност чулноопажајног и појмљивог света и феномена. Ра-нохришћански и рановизантијски поглед, под утицајем синтезе библијских и неоплатоничарских идеја, као естетички објекат на највише место поставио је Бога у Тројици, с јасним персоналистичким начелом. Византијски аскетизам, као својеврсна уметност духовног живота, што су радо истицали њени поз-нати учитељи, тумачио је духовност и назначење човека као „слатко бивство-вање“ с Богом. Заправо, аскетизам је органски ушао у систем онтологије и гносеологије, а естетичка теорија је имплицитна теорија богопознања. Чином обожења, човек стиче духовну насладу, радост или весеље, што мења и ње-гов телесни изглед, где „и лице човеку засија“, тј. примајући у себе Божанску љубав прима Христа чије својство Божанског бића је Љубав, и сам постаје красан, јер је Красота такође својство Божије.

Монах Силуан је у својим епистолијама наглашавао апстрактан мистички план духовности, који је у тренутку великих конфликата у распарчаним ср-пским земљама и несређеним црквеним приликама био најпогоднији верски и историозофски приступ, наизглед нерешивим противречностима. Заправо, мистика је била потреба ортодоксије да се издигне изнад свакодневног и ре-шење потражи у највишим идеалима и дубинама вере. Већ на почетку прве епистолије обожење је духовни феномен естетизације целог човека и привла-чећа сила за вернике који су се сасвим сигурно често обеспућивали у хаотич-ним историјским приликама раздробљених српских области. О томе Силуан казује: „Желео сам стално да те гледам: не само видљиво телесно обличје, које сви могу гледати, већ оно што је невидљиво, у души, што малобројни препоз-нају по мислима које душа покреће; и да ти дух напајам речима као што су ове, да из дана у дан, као степеницама, добрим делима ка Богу узлази, док се коначно с њим не сједини колико је човеку могућно. Онима који то буду осе-тили ништа на небу и на земљи није слађе од тога“7.

У састав „Горичког зборника“ из 1441/42. године ушла је преписка Јелене Балшић, кћери кнеза Лазара и монаха исихасте Никона Јерусалимца. Реч је о књижевној речи два социјална друштвена слоја али јединственог куховног

7 Д. Богдановић, Епистолије кир Силуанове ЗФФ књ. XIV–1 (1979), 201; Текст на српскос-ловенском: стр. 195.


круга мистичке монашко-аскетске провенијенције, као и јединствених ес-тетских вредности и духовног сензибилитета8. „Горички зборник“ је „иначе“ најважнији књижевни споменик Зете, српске обласне земље после смрти ца-ра Душана 1355. године и распада српског царства, на непосредној граници с латинским Западом. Садржина зборника, као и преписка Јелене Балшић и њеног духовника Никона Јерусалимца представља утицај византијског мо-нашког исихазма, схваћеног као синтеза учења источног монаштва, али и избора састава из репрезентативнијих дела византијског хуманизма9. Иначе, зетске књиге су писане ћирилицом, језиком и садржином повезане с тради-цијом највише српске књижевности Немањића, Лазаревића и Бранковића, где спада и преписка Јелене Балшић и Никона10. Домородачки дискурс тако по-казује увиде у најдубља питања егзистенције када општи метеж овлада свим њеним правцима пружања, где се и показује моћ душе да верује, као они об-лици знања које је изнео још давно владика из Нисе. Треба ту истаћи име Гри-горија Нисијског (IV век), мајстора мистичког антиномијског мишљења, који је на специфичан, у нечему оригенистички начин, изражавао несазнатљи-вост Божанске суштине али познатљивост кроз манифестације Бога, односно својстава, тј. атрибута Божанског бића, а не природе или суштине. Григорије Нисијски је своју пажњу концентрисао на питања духовног успона, и у то-ме је Оригенов настављач. Тврдио је тај мудри човек да за људско познање Бог остаје „безнадежна лепота“, јер се Он сваким приближавањем од човека удаљава. У свом спису о животу Мојсијевом или о савршенству врлине, он је постулисао и Аристотелову метафизичку методологију ,траженог знања‘, те за то ,епистеми зетумени‘ сматра да се налажење састоји у тражењу, и у потреби да се стално даље трага, а што опет значи уживање у ономе што се тражи. Еволутивни пут и дијалектику сазревања добродетељи смирења, мо-же да се пореди и алегоријски с клијањем и сазревањем плодова у току го-дишњих доба, и цео тај процес има смисла у „весељу бербе“. Аутор сазревање, тј. мистички остварену врлину, представља као естетику духовног феномена или мистичку естетику унутарње тишине као смисао теоријске оријентације. Такође и многа места из дела епископа Марка Пећког Служба светом архи-епископу Никодиму јасно показују да је његова естетика мистичке представе „бестелесних житеља“ и „анђелских чинова“, настала као плод традиционалне христолошки орјентисане мистике небеске јерархије, али је исихастички ути-цај ипак видљивији у његовом агиографском делу Житије светог патријарха Јефрема. Светлосна мистика, одговарајући симболизам и метафорички стил били су на линији патристичке византијске традиције у најширем смислу ви-

8 Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, 222; исти, Горички зборник, Исто-рија Црне Горе, Титоград 1970, стр. 372.

9 Д. Богдановић, Горички зборник, стр. 378.10 Ђ. Трифуновић, Стара српска књижевност: Основе, Београд 1994., стр. 339.


зантијске традиције мистичке аскетике и њене естетике „красоте посматрања умом“, или духовног феномена „весеља анђелских чинова“. Продор тадашњег византијског хуманизма у српску културу отварао је просторе за креативне врсте развоја духовних докучивања смисла у практиковању савршенства вр-лина, тако да је православни исихазам наишао на плодно тло даљег развијања мисли о недокучивости Божанствене суштине или природе и упућивања на синергетичке структуре мишљења и деловања које ће као засаде схватања у српској средњовековној култури позног средњег века, да преостану у наслеђе и нашој савремености. Валенције значења појма лепоте у њима више су него подстицајне, јер се мисао с њом преокренула у непознато и ступила на гра-ницу које и нема. Космет је земља без граница у иперватичним потресима и очитовањима која су тешка, али и даље обавезујућа.

Постоји данас уврежено мишљење да је доба Немањића оно које нас дана-шње доводи у неуравнотеженост, да помишљамо како уз најсветлије странице историје саморазумљиво иде и прекомерна амбиција у освајањима. Преко-мерно узношење у хвалисавостима жртве коју су преци починили, и према чему се могуће и одмерава величина народа, држи се да доводи до тога, да ми идемо преко граница својих могућности и боримо се, идеје које у својој основи нису ни реалне ни за нас практичне, каква је и идеја југословенства, наивног савезништва у ратовима, идеја социјализма и реалног комунизма, а данас тзв. ’митског Косова’. Неки помишљају чак и на то да је све измишљено са 150000 евра месечно, колико нас је као државу коштао култ личности, као да се тиме гура под тепих, јер су у сенци разбаштињаване још и допунске ну-ле на тој цифри само у мини-култићима који су се заразно служили у веома личне и корисне сврхе том харизмом вође. Каже се такође како је Косовска битка, као централни догађај у нашој историји, поред многих других синд-рома (сулуде храбрости или обилићки синдром, Лазарев индивидуални на-ционализам, прекомерност, спашавање Европе итд.) производила величање пораза као победе.

То је само привидан приговор, јер окретање мисли у непознато, према бесконачним задацима истраживања и осмишљавањима стварности, указује на чињеницу да се у сасвим измењеним околностима, трансценденција не јавља као надређени ауторитет који спутава и гуши слободу, већ напротив, као иперватичност која пружа место слободи да се у њој појаве покажу такве какве јесу у свом најсуштаственијем виду прве супстанцијалности или у не-посредности бистрине погледа поједине личности.

Управо на Косову догађа могући вид супростављања рецидивима импе-ријализма глобалистичких сила, јер се држи традиционалног духа који је под-разумевао да на европском Истоку није било сукоба између говорних аката и налажења разлога за претпостављајућу истину. Исток се никада није одрицао логоса и логичности, па је рационалност у свим њеним видовима одувек било нешто само по себи прихватљиво и штавише божанско. Као она тачка отпо-


ра глобализму који иманентизује стратешки поход оружано, медијски и оку-пационо, Косово је бивало само једнодимензионално укључивано у ту стра-тегију и као под увеличавајућим стаклом разобличавало читав тај систем са наличја. Данас је ситуација огољена до империјалистичког синдрома отимања територије, али правичност њеног поседовања миленијумима поседује управ-ну снагу културно историјског вердикта. Оно још увек може егзистенцијално да се усправи на темељу древног уверења о снагама трансценденције, наиме да Бог и Његове нестворене енергије, посебно Лепота и Божанско Светло, уп-рављају васељеном тако, да космос вазда и чине таквим какав је.

Ваља на крају истаћи да Космет може данас да се брани једино ликом ап-солутне идеје, до које је доведен историјским следом догађаја. Ма како изгле-дала апстрактна, средњовековље је уобличило њену лепоту, а баштињење тог оформљења њеног апсолутног лика, данас је можда и прихватљивије, неголи раније. Катоптричка перспектива и којој се зрцали Лик Божији је она на ос-нову које Косово може да тражи неодустајање од својих људских и историјом потврђених социјалних права и правде. Оно је постало и браник словенског света уопште, па одустајање од борбе за интегритет и солидарност словенског света и историјски формираних културних вредности, значи и препуштање волнама да ударају у тај свет да га потопе. Било би потребно да се разуме како је ум способан да схвати противречности и да их превазиђе издизањем изнад њих, дохватајући се и њему датог права на истину, тако да се проналази у знању себе самог и свега што јесте. Надајмо се, с вером у Господа Бога, да неће морати да дође до тога, јер би то значило власт и владање у одсуству ума, те да историја неће забележити још један изгубљен спор око исконских вредности са несагледивим последицама у будућности.

САЖЕТИ ИЗВОД

Да је oвде у питању неки други нарoд уместo Срба, мoжда бисмo и мoгли да пoверујемo у заглушујућу буку западних медија o тoме какo је прича o Кoсoву завршена. У oвoм случају таква тврдња је неoзбиљна и наивна. Слoжени сплето-ви догађаја не мoгу да имају једнoставан и лак завршетак, а тзв. ,прича o Кoсoву и Метoхији‘ превише је слoжена да би се представила самo каo тек једна НАТO ратна oперета. Напад на Србију наручиoци су ритуалнo назвали ,,Милoсрдни анђеo“. Варљив утисак пoбеде ствoрен прикривањем сoпствених губитака (НАТO је имаo oзбиљне и тешке губитке, и o њима мoжемo пoсебнo причати некoм другoм приликoм) прoглашењем пoбеде (тек кад је непријатељ /Српска вoјска/ oтишаo кући) представља на брзину склепану истoрију једнoг ратнoг пoхoда кoји се крунише прoглашењем некакве ,Republike Kosove‘, што је ирoнија суд-бине, јер на Кoсoву и Метoхији Срби данас пoнoвo бивају суoчени са великим испитoм истoрије. Пре 600 гoдина (1389.) у Кoсoвскoј бици пoгинула су два


владара и прoливенo је мнoгo српске и турске крви, а неупућени питају да ли је кнез Лазар знаo да у тoј бици нема шансе и заштo је изгинула сва српска витешка аристoкратија. Свакако да је мoгућ oдгoвoр како је за једну нацију или пoјединца, важнo да захтева свoје правo, па макар и знали да немају снаге да тo правo oстваре. Од рата је мнoгo гoри трули и деградирајући мoрални став и конформизмом ношено пацифичкo oсећање, према кoме нема ничега гoрег oд рата. Чoвек кoји нема ништа за шта би биo спреман да се бoри и жртвује, за кoга не пoстoји ништа вредније oд властитoг кoнфoра и сигур-нoсти, само је још бедна креатура која нема мoгућнoсти да пoстане слoбoдна и бoља негo штo јесте. Ми, Срби, научени смo да oстајемo усправљени, чак и када стoјимo у рушевинама и када је све прoпалo. За пoзивања у рат времена увек има, а и свесни смо да ће Кoсoву бити пресуђенo диктатoм великих си-ла. Међутим наше непокоравање тoм диктату јесте мoрални и истoријски, правни и пoлитички став, тo је oнo штo нас раздваја oд бедних креатура (евро)пацифичкoг кoнфoрмизма.

Премда се светскo медијскo oкружење труди да кoмпрoмитује наше на-циoналне митoве (не схватајући иперватични карактер духовне вертикале), оспоравајући значај Апсолутног духа који је српском жртвеношћу утемељио појам правичности и институционализовао га у државност, ми ни под том опресијом не намеравамо да забoравимо пoруке сoпствене прoшлoсти. Каo штo су наши преци пре мнoгo векoва стали пред мнoгoбрoјнијег и јачег не-при јатеља и зауставили га, такo смo и ми недавнo слабo наoружани и малo-брoјни стали пред мoћни евроатлански ратни савез састављен од 20, данас најмoћнијих, држава света. И јаки и најмoћнији били су заустављени и oвoга пута. Премда исцрпени и посустали у том сукобу, ум нам се није замутио и срце није пресвисло.

Каo штo смo увек знали да се избoримo са истoријским невољама, знаћемo и данас да се избoримo и са oвoм истoријскoм живoм раном oстављенoм да зараста у ожиљак на југу наше oтаџбине. Ако је крајњи циљ оваквих стра-тегија да се креира један кретенизoвани и бoлесни нараштај кoји ће бити лакo услoвљив и уцењив и кoји ће пристајати на све штo му се претпoстави, онда је то глобални процес поробљавања и завођења робовског менталитета (могуће је затo да су еврoпски градoви данас, између oсталoг, преплављени наркoтицима, а за уредно снабдевање њима ствoрена једна чистo херoинска држава на тлу Еврoпе, тзв. ,Република Кoсoве‘). Пo налoгу Евроатлантског блока Албанци су извршили и великo спаљивање и минирање српских манас-тира, српских села и живих Срба 17. марта 2004. То великo спаљивање такoђе је представљалo кажњавање Срба и збoг јoш једнoг, не мање значајнoг раз-лoга. Он се тиче природних ресурса. Није сувишнo напoменути да је Кoсoвo изузетнo бoгатo ретким минералним налазиштима. Прирoднo бoгатствo Кoсoва је oгрoмнo (угаљ за наредна најмање три века, никл, хрoм, платина, златo, сребрo, oсмијум, стрoнцијум, германијум, бoрити...). У највеће власни-


ке прирoдних ресурса ,Kosove‘ већ су стигли да се укњиже на магијама речи /кроз медиа/ бивши дипломата Ричард Хoлбрук и импозантна дама Мадлен Oлбрајт. Oва пoследња, кoја је вoдила свoј лични рат прoтив Срба, каo девoј-чица је избегла хoлoкауст и преживела страдање свoг нарoда управo јер је би-ла сакривена у српскoј пoрoдици у Врњачкoј Бањи, кoја ју је чувала каo свoје дете. Захваљујући тoме, управo је преживела Други светски рат. Првoм при-ликoм када је била у ситуацији да се Србима захвали штo су јoј спасли живoт, пoслала је на њих 1400 авиoна и oкo 3000 тoмахавк ракета да их бoмбардује. Кoсoвo је у светлу предoченoг и прича o једнoј јеврејскoј захвалнoсти. Сваког честитог Јевреја у Израелу, у земљи којом је Господ ходао и где је био разапет, обузме туга кад чује за тај случај.

На пoлитичкoј пoзoрници Еврoпе и Србије јављају се веома чудни геo-пoлитички интереси, криминалнo-херoински, терoристички, они oкупациони уз лудила верских митoманија, езoтеријске шизoфреније религијских и квази-религијских друштава, шверцерски, лично лoпoвски и кo зна шта све јoш нe. Пoстављени су, дакле, сви неoпхoдни драмски елементи за извoђење једне трагикoмичне фарсе пoд називoм америчка демoкратија и људска права, за-мишљенe као једночинка, а која се одиграва у већ се и не зна ком чину. Јединo је финансијски кoлапс Америке и Запада пoквариo извoђење представе. За ту представу више никo нема пара, тако да поново наручиоци чувених писама која се острвљују на поједине народе у име светске демократије, а затим ме-дијски фаворизују да би опањкавања и подметања важила, крећу у нове радне задатке. На реду је ,непоћудна‘ Македонија, а већ колико сутра вероватно и неко други. ,Kosove‘ не мoже заувек oстати oтвoренo ратнo и терoристичкo питање, мада није немогуће да се одржавање у недовршености као кантовској самоскривљеној незрелости настави још дуго, као својеврсна америчка нагазна мина у Еврoпи, кoја треба да експлoдира сваки пут када тo пoжели Ујка Сем. Али Кoсoвo је за српски народ сфера у којој столује Апсолут, тако да ће oно мoрати да има и апсолутно (у сфери религиозног бивствовања и обичајности присталој метафизичкoм самоодређивању) разрешење, наиме онo, на кoје људи неће моћи сами кoначнo да утичу. Небеско Косово сијаће у грудима сва-ког Србина до коначног ослобођења и васпостављања међународног пра вног поретка, јер – Космет је срце Србије.


Богдановић, Димитрије Епистолије кир-Силуанове, Зборник Филозофског факултета, књ. XIV–1 (1979).

Богдановић, Д., Историја старе српске књижевности, Београд 1980.Богдановић, Д., Горички зборник, Историја Црне Горе, Титоград 1970.Хегел, Г. В. Ф: Феноменологија духа, прев. Београд, 1979.


Husserl, E.: Die Krisis der europäischen Wissenschaft en und die transzendentale Phänemenologie, Hrsg. W. Biemel, Husserliana Bd. VI, M. Nijhoff , Den Haag, 1962, S. 314–348.

Лосев, Алексей Феодорович: Бытие, имя, космос, Москва, 1993.Михаљчић, Раде., Косовска битка, Историја српског народа, друга књ.,

Бео град, 1982.Трифуновић, Ђорђе: Стара српска књижевност, Основе, Београд 1994.Трудом Епископа Атанасија умировљеног Захумско-херцеговачког, Све-

то Писмо Старога Завета, Књига Постања, Београд, Манастир Тврдош – Требиње, 2004.

Трубецкой, Сергей Николаевич: Учение о логосе в его истории, Москва, 1994.

Aleksandar Petrovic,

KOSOVO BETWEEN EXISTENCE AND TRANSCENDENCE

Summary

Autor seems to show how contemporary cultural values of Europe, without so big troubles are not possible to be actually consider outside of reach cultural heritrage of Kosmet. Dialectic of the mythos about sacrifi ce on Kosovo and celestial character of the Serbs, have a grounding in the unity of environments In the history of some person and a world history, and in that ground have a metaphysical hypostation of a existence on a transcendental level: hyperbatical horizon of the seeng of a things, who promoted the Byzanthyne hesychasm. Spiritual enjoing in the God as a enjoying in a spiritual abso-lute rich in a experience with a hyperbathical aesthetic, may be said that for the mid-dleages man was the own protophilosophical purpose of his being. Th at spiritual proc-ess also at the middleages philosophic writers have a target to reach a newtestamental ideal of the knowing of a God, i.e. transcendention of the missings of a human nature i na a mysthical and hyperbathical deifi cation. By the actuall deifi cation man reached spiritual enjoying, happiness and joy, what changed also his outside shape where `and a face of man enlighted` (J. Climachos), i.e. entancing in himself Gods love, entranced the Christ in the attribute of love as His Godness being, and stay alone ̀ encosmeticated with the Spirit` (J. Philosopher), because the Beauty is also the attribute of the God, also in the case of the human knowing of antinomicaly constellated, or a dialectically


thinking `hopeless beauty`, because with the human closeness to God He going away, and it again means that fi nding is constituted in a investigations, and in the needing in a always scauting, but with the having of a joy in that what is investigated (Gr. Nys-seos). It is confi rmation of the grounding of that second pillar, on what is grounding the whole European culture with that antique, where in piety growing the protomemories, and soul have orientation to the primordial purposes of the existence. In the European East there was no confl ict between the speech acts and fi nding the reasons for the hy-pothetical truth. In the ground of that view of meaning is the believing that God and His uncreated energies, specially beauty and a divine light, have a government in the universe, to make a cosmos to be as it is.

Kee words: „Kosovo sacrifi ce“, „European values“, „Antique and a Christian an-tynomies of the concept of a beauty“, „Hyperbathical aesthetic of a spiritual joy“ „Un-created energies of God“, „Reason of the faith as a perfectionism of virtues and ideas“, „Encosmetication with the Spirit“.

УДК 341.01341.218.2(497.115)

Неџиб ПрашевићКосовска Митровица, Србија

КОСОВО И МЕТОХИЈА КАО КЉУЧНА РЕЧ ПРЕСЕДАН И ПРЕЦЕДЕНТ

Аутор у раду настоји да путем анализе правне аргументације, која је прет-ходила и уследила након бомбардовања СР Југославије и једностраног про-глашења независности Косова покаже да је на делу процес конституисања нове логике управе и њој својствене правне формације. Колико год да су ови догађаји представљали кршење међународног права, на основу наведених ра-ционализација јасно се може уочити тренд који тежи да им унутар самог по-ретка међународног права, на челу са УН, да правни легитимитет. У том се процесу овде истакнути догађаји подводе под такве правне формулације чија неоснованост, у овом тренутку, не мора значити да се у неком другом они неће актуализовати као потпора у аргументацији која ће пратити предузи-мање будућих акција. Тиме ће они добити статус прецедента, а тиме и правну верификацију. На тај ће се начин обезбедити потребан легитимитет за будуће деловање.

Поредак који се успоставља на бази практиковања употребе преседана као оперативног модела, а чији су експоненти САД, НАТО и УН, тежи да на терену међународног права изврши преформулацију носећих концепата.

Међутим, догађаји везани за Абхазију и Јужну Осетију, иако су пред-стављали у одређеном виду актуализацију косовског прецедента, истакли су у први план и чињеницу да више неће бити могуће узурпирати простор за јед-нострано доношење одлука. Тиме се и Русија афирмисала као респектибилан ауторитет у продукцији норми. Што је још важније, тиме је и обесмишљена интенција НАТО-а да одлучује о томе шта се може окарактерисати као правна норма.

У том смислу се Косово и Метохија са свим рационализацијама, које су биле везане за назначене догађаје може схватити као кључна реч.

Кључне речи: Косово и Метохија, прецедент, УН, међународно право, је-динствен случај, хуманитарна интервенција, нови правни поредак.


Има нечег провокативног у чињеници да се последња деценија српске ис-торије може окарактерисати једном једином речју – преседан. Бомбардовање СР Југославије 1999. године и једнострано проглашење независности Косова представљају примере овакве карактеризације посматране у односу на поре-дак утемељен међународним правом, на челу са Уједињеним нацијама. Ако је међународно право логика поретка утемељеног на челу са УН, то би значило да су два назначена догађаја била толико специфична по својој природи да је устаљена процедура примењена у сличним ситуацијама, у овим случајевима изостала. Мање-више познате су све околности везане за догађаје на које се позивамо; о томе је толико тога већ написано.

Међутим, питање које искрсава може се формулисати на следећи начин: да ли је довољно истаћи негативно одређење и задовољити се прокламацијом о пропасти система међународног права и са тог аспекта оценити ове догађаје, или, пак, они могу сигнализирати на неке значајне преформулације у генеа-логији (конституцији) нове логике управљања. Као потпору оваквој претпос-тавци можемо истаћи очигледну чињеницу да систем не трпи празнину, или, другачије речено, да не може постојати правни вакуум. Дакле, колико год да се крше устаљене норме неког поретка то свакако не значи да поретка нема, већ да овакви догађаји пре указују на његову преструктурацију. Уколико се жели говорити о новом поретку, не сме се игнорисати чињеница да он посе-дује властиту логику, чије се координате могу истаћи управо анализом прав-них процедура које су му својствене.

По нашем мишљењу, догађаји везани за Косово и Метохију могу понуди-ти неке од координата које конституишу такав поредак. Оно што нам је дало за право да начинимо једну овакву претпоставку почива на уверењу да криза која се манифестује на терену примене закона треба да усмери нашу пажњу на оперативни преседан у тренутку његове продукције. Уколико је немогуће постојање правног вакуума, тада све праксе којима прибегавају државе у властитом међусобном опхођењу, па тако и сви преседани, улазе у корпус по-тенцијалних основа рационализација које ће се у неком моменту актуализо-вати у виду прецедента, тако да и оно противправно, а посматрано са аспекта владајућег међународног права, постаје конститутивно за само право.

У методолошком погледу одлучили смо се да приказ базирамо на ком-бинацији упоређивања косовских преседана са одлукама које су примењене у сличним околностима, а чије образложење представља одређени вид раци-онализације који никада није пуко дескриптиван већ и значајно конститути-ван, чиме ће се указати на логику која води конституисању новог облика пра-ва, или, што је исто и једног другачијег одређења концепта суверенитета те тиме и новог основа легитимитета за подухвате који, полазећи од устаљених правила, данас делују противправно. Само што место на коме се врше консти-тутивне радње поседује необичну неодређеност – оно је са аспекта старог по-ретка – невидљиво а за нови поредак – индикативно. Тиме ће догађаји везани за Космет скренути нашу пажњу на праксе које насупрот прелиминарном

Неџиб Прашевић: Косово и Метохија као кључна реч ... 467

одређењу, у виду преседана настоје да задобију статус устаљених правила. Ови процеси се не дешавају паралелно и мимо УН и међународног права, већ унутар њега чине одређену преформулацију; они чине потпору за будуће поступке актера на међународном плану. У том смислу се догађаји везани за Косово и Метохију показују као кључна реч.

Полазећи са тог становишта, могуће је понудити један експланаторни модел свих ових догађаја те самим тим и јасније уочити начин на који тре ба деловати. Веровати да се сви међународни односи могу подвести под међу-народно право и сви спорови решити полазећи од њега, најблаже изра жено, представља очигледну заблуду, с тим што у нашем случају она може имати катастрофалне последице.

На основу реченог и наше излагање ће тећи следећим редом.Прво ћемо, везано за НАТО агресију, указати на оживљавање концепта

хуманитарне интервенције, као и на рационализације које су у складу с тим уследиле.

Друго, везано за једнострано проглашење независности Космета, посебну пажњу ћемо усмерити на формулацију „јединствен случај“ којом се настојала суспрегнути могућност будуће актуализације косовског прецедента, а која са своје стране указује на тежњу да се узурпира простор за упис ауторитета у конституисању норми на којима почивају међународни односи.

На крају, полазећи од скорашњих дешавања везаних за Абхазију и Јужну Осетију, указаћемо на чињеницу да ипак унутар владајућег међународног поретка упис ауторитета у конституцију логике управљања неће више бити унилатералан. Наиме, уз све специфичности и разлике, имаћемо на делу акту-ализацију косовског прецедента; а што је још важније, показаће се да при-вилеговано место одлучивања више не може бити апсолутизовано.

Уколико се ratio decidendi буде разликовао од онога који је владао, има смисла надати се да је ипак могуће устројити односе на умским принципима.

НАТО АГРЕСИЈА

Довољан је летимичан поглед на Повењу УН па закључити како је агресија НАТО пакта представљава кршење члана 2, тачке 4. који истиче да се сви чланови уздржавају од употребе силе против територијалног интегритета и политичке независности сваке државе; односно повреде суверенитета сваке државе1, и то у циљу поштовања закона и правног поретка. На одређеној територији легитимна је само једна власт и поредак.

1 На овом месту морамо скренути пажњу на то да се не обазиремо на све потешкоће које овај концепт носи са собом већ га употребљавамо у његовом више правном него политичком значењу. Кад кажемо, концепт суверенитета мислимо на мреже појмова као што су терирорија, закон и легитимна примена силе, зарад изнуђивања покорности својих грађана.


Под изговором да је на помолу хуманитарна катастрофа, НАТО је само-иницијативно извршио акт агресије и то мимо процедура утемељених међу-народним правом. Тим чином он се ставио изнад владајућег међународноправног поретка а да није исто и прекршио. Прво, зато што иницијатива Русије у СБ да се НАТО интервенција окарактерише као чин агресије и повреда Повеље УН није прошла; руско мишљење делили су још само Кина и Намибија; осталих 12 чланица нису сматрале да је овај акт представљао пример повреде међу-народног права нити саме Повеље. Како је ово могуће? НАТО снаге су од самог почетка тврдиле да се на Косову спрема хуманитарна катастрофа и да се тиме угрожавају основна људска права, чиме су изнашле racio legis за властиту интервенцију. Ако следимо текст Повеље, уочићемо да се у њој инсистира на заштити људских права, али се ни на једном месту не озакоњује хуманитарна интервенција (позната као и оружани хуманизам). Дакле, према слову закона, ни ова легитимација нема властито упориште у међународном праву. Међутим, да ли се као ригидан принцип егзегезе, како уговора тако и прописа мора прихватити тумачење по слову закона? Подсетићу да су САД крајем шездесетих година XX века инсистирале, управо полазећи од принципа тумачења уговора, да се исти интерпретирају у складу са намером, односно сврхом која се њиме жели постићи, а не од семантичке анализе слова уговора2. Дакле, pacta sunt servanda важи све до тренутка док се циљеви у уговору не остваре, а не на основу онога што се у њима изричито каже. У време истицања овог захтева, он је једногласно одбијен. Логичан разлог се може изнаћи и у чињеници да би се оваквом преформулациом дао ауторитет интерпретатора над оним интер-претираним. Неколико деценија касније, прецизније у пролеће 1999. године, закључено је да се бомбардовањем Србије није прекршило међународно пра-во, јер је оно у сагласју са смислом саме Повеље која истиче примат у заштити људских права. И даље, истицало се да је подршка Савета безбедности по-жељна али да није и неопходна. Уколико би се некоме учинило да у оваквом цинизму аргументације нема ничег сувислог, подсетићу да је и тадашњи генерални секретар Кофи Анан (Kofi Annan) делио одређене симпатије за овај вид интерпретације. Погодну илустрацију чини његов текст Два појма суве-ренитета3. У крајњој линији, НАТО је деловао из „моралних побуда“. Тзв. Клинтонова доктрина је и истакла примат морала у односу на право. Тако да, иако се интервенција може окарактерисати као илегална, она властити легитимитет баштини на моралним разлозима. Како је сврха међународног права и саме Повеље било очување светског мира и заштита основних људских

2 Видети: Michael Byers and Simon Chesterman, Changing rules about rules? Unilateral hu-manitarian intervention and future of international law, in Humanitarian Intervention, Ethical, Legal, and Political Dilemmas, edited by J. L. Holzgrefe and Robert O. Keohane, Cambridge University Press 2003., p. 184/5.

3 Кофи Анан, Два појма суверенитета, Београдски круг/ Фиктивни суверенитет, бр. 1–4, 2003, стр. 251–255. (билингвално издање).


права, и полазећи од Келзенове4 (Hans Kelsen) карактеризације, поредак који би успео да успостави овакво стање у себи би објединио идеју права која би уједно била и морална идеја. Тако би право и морал напокон постали једно5. Систем регула не би почивао на пукој супрематији силе, већ би она имала улогу остваривања моралне идеје. Основ легитимитета би тако био безуслован. Право је ту да регуше како људске, тако и међудржавне односе све до остварења највише моралне идеје. Укратко, право које овакво нешто успоставља уједно је и израз највиших моралних захтева. Само што се ка оваквом стању често на путу могу испречити правне регуле непримерене смислу Повеље, а једна од таквих је и појам суверенитета, као и сви они који не почивају на једном уни-верзалном етосу, тј. принципима „просвећених народа“. Како остваривање оваквог стања представља перманентни процес, а притом постоје и такви који из неких разлога не деле исту вредносну лествицу, глобалном суверену је по-требно оставити одрешене руке. У једној таквој флуидној ситуацији интер-венција има властити легитимитет у циљу одржања светског мира и успо-стављању моралног поретка. Дакле, ситуација је таква да се изискује потреба за укидање права да би се оно само заштитило; на шмитовском трагу, данас и сувише истицана чињеница глобалног ванредног стања. Само што оваква карактеризација ситуације губи из вида важан моменат, који, као лајтмотив, провејава нашем излагању, а то је да сви ови преседани и кризе у примени закона упућују на чињеницу продукције права. (Зато смо и подвукли да се НАТО својим деловањем ставио изнад права).

Обратимо пажњу сада на сам концепт хуманитарне интервенције. Иста-кли смо да се она у литератури често данас карактерише као илегална са пра-вног, али легитимна са аспекта морала6.

Када је оправдано прекршити правну норму? Једино тада када се тим чином на мeсто једне вредности, коју та норма штити поставља друга норма која у поретку вредности, штити вишу вредност. Тако се на подручју права које је еволутивне природе, једне норме, сходно фактичком стању на које се оне увек односе, замењују новим примеренијим и вреднијим нормама. По-знати теоретичар Алан Букенен (Allen Buchanan) је тај процес покушао да објасни вршећи упоредну анализу на основу Нирмберга и Косова, закључуући да у току Нирнмбершког процеса концепт геноцида није припадао правном

4 Видети нпр. Ханс Келзен, Проблем суверености и теорија међународног права, Службени лист СЦГ, Београд 2003, стр. 268.

5 Скрећемо пажњу да овде не мислимо на изједначавање права и морала јер управо је Кел-зенова Чиста теорија права настојала да се ослободи ове везе. Супрематија међународног пра-ва почивала би на његовој способности да успостави стање вечног мира и безбедности, у чему би се састојао легитимишући основ за његово прихватање. Управо се овакво стање ствари мо-же подвести под моралну идеју.

6 Видети нпр. Allen Buchanan, From Nuremburg to Kosovo: Th e Morality of Illegal Interna-tional Legal Reform, Ethics 111, July 2001, pp. 673–705.


речнику, и да злочин против човечности није имао утемељење у међународном праву, али да то није сметало да се након процеса они озаконе. Зарад тога је, по Букенену, оправдано чинити одређене преседане. Дакле, да би се увела нова норма. Иако је више него очигледно да се овде доводе у везу догађаји који се ни по једном основу не могу упоређивати, оваква врста рационализације погодна је као илустрација аргументације за предузимање војне интервенције. Само што САД није инсистирао на увођењу нове норме, као нпр. Холандија и Белгија, већ су истрајавали у потреби да се сваки случај процењује полазећи од интерпретације конкретне ситуације. Дакле, супсумпција се неће вршити полазећи од норме него ће се ratio decidendi одређивати полазећи од контекста конкретне ситуације. Управо зато је преседан постао оперативни модус новог модела власти, а акције које се спроводе попримиле су облик полицијских акција управљених ка успостављању реда, мира и сигурности. Полицијске акције се предузимају против изгредника а не против непријатеља у смислу у којем га је третирало ратно право Jus publicum Europeaum. Статус непријатеља је некада био правни статус; државе су ступале у непријатељске односе ува-жавајући статус непријатеља, објављујући рат и потписујући капитулацију. Данас је концепт непријатеља апсолутизован. Непријатељ је свакo онај који не пристаје на услове евалуације са аспекта онога ко прописује норме. Само што он више није непријатељ конкретне државе или савеза, већ читавог човечанства. Скицирани контекст у коме је изведена агресија против СР Југославије јасно илуструје назначене компоненте новог модела власти. Оно што је нама било важно не огледа се толико у критиковању ових компоненти колико су нас занимале рационализације експонената овог модела, тј. желели смо да илуструјемо тенденцију.

У својој дијалектичкој природи парадоксално становиште правног ре-ализма данас делује и те како сувисло. Показало се куда може одвести изје-дначавање права и морала. Ипак, право је минимум морала. О ономе шта је добро а шта није, треба да се брине етика; то не спада у домен права. Оваква неутрализација правног подручја, а посебно у међународним односима, све-ла би се на регулацију без икаквог осврта на морализирање и морал. Важно би било да је нешто кршење или је у складу са законом. Моралан суд је ап-со лутизирајући по својој природи; он не трпи партикуларизам, он увек уни-верзализује. А онај ко узурпира право да дефинише услове вредновања и процењивања, узуприра и право, тј. легитимитет за властите поступке. Он конституише, једном речју, нови вид суверенитета, а самим тим, уписујући нови ауторитет у конституцију норми, и нови правни поредак. Тиме се успо-ставља право на преседан.

Када се бомбардовање СР Југославије проглашавало преседаном и крше-њем међународног права, морало се имати на уму да се то чини са аспекта поретка који је већ извршио одређену еволуцију. Моменти које смо истакли илуструју тенденцију која указује на чињеницу да је на делу такав вид раци-


онализације у којем се Србији додељују такве квалификације на које је она немоћна да одговори. На тај начин ће се и акт агресије оправдати као један од конститутивних преседана на путу ка остварењу поретка у којем се у први план потурају празни концепти демократије и људских права омогућавајући да се, у име њихове заштите преузимају акције широм света које неће изиски-вати претходно утврђивање чињеница и правне основаности за интервенције. Рационализације, посматране са овог аспекта, увек су накнадне, зато што ни принцип који карактерише одлуку није из области права. Бомбардовања и насиља данас се врше зарад остваривања „моралне идеје“, исте оне на коју је Келзен мислио дајући примат међународном праву, превиђајући данас очиг-ледну чињеницу да оно може бити инструментализовано у сврхе које немају никакве везе са правом. Ко се онда може успротивити условима једностра-не моралне атрибуције? Само они чије деловање јесте у складу са изворним смислом интелигибилних захтева на којима требало да почивају међународ-ни односи. Управо се данас назире да и овај простор не може више бити узур-пиран од једне стране.

ПРОГЛАШЕЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ

Анализираћемо начин на који је оправдана ова одлука везана за прогла-шење независности Косова. Категорички се, јануара 2007. године, истицало да Косово мора бити независно (International Herald Tribune), уз напомену да оно не може представљати прецедент за све остале сличне случајеве, зато што је оно јединствен случај7. Јасно је да се и у овом случају радило о нечему на шта се није могла применити постојећа правна регула. Дакле, Космет је, у односу на поредак утемељен међународним правом, опет заслужило ста тус „немогућег места“ на коме се спорови не могу решити устаљеним процедурама међународног права. Само, како смо то и раније истакли, оваква карактери-зација није онемогућила предузимање противправних мера, већ управо суп-ротно – уследило је једнострано проглашење независности Косова и одмах потом започело је његово признавање не би ли му се тиме доделили прерога-тиви државности.

За нас овде није од одлучујућег значаја да улазимо у анализу додатних момената који су пратили дефинисање синтагме јединствен случај, већ ћемо покушати да разумемо шта се самим тим условом желело истаћи.

7 На овом месту упућујемо на текст проф. Миодрага А. Јовановића који са аспекта упо-редно правне аргументације настоји да покаже неоснованост карактеризације „јединствен слу-чај“. Видети Miodrag A. Jovanovic, Is Kosovo and Metohija Indeed a ’Unique Case’?, http:// www.kosovo-law.org/mjovanovic.pdf, (на сајту Правног факултета у Београду Портал Право Србије на Косово).


Нешто дакле, не може представљати прецедент зато што је оно једин-ствени случај, а што значи да је оно толико различито од свега осталог да је примерено доделити му статус изузетка, а то је помало и парадоксално, у праву је сваки случај, јединствен случај, и то у свему ономе што није правно релевантно. Међутим, оно што разне појединачне случајеве чини погодним за супсумпцију под одређену правну норму јесте нешто специфично правно – правни основ који од пуке чињенице чини правну чињеницу. По дефини-цији, прецедент представља пресуду или одлуку која се узима као узор при-ликом процене или пресуђивања у сличним околностима88. Доношење одлуке у будућности не мора се водити свим аспектима претходне пресуде, већ само оним деловима који конституишу принцип одлуке (ratio decidendi). Уколико је Косово јединствен случај према овој дефиницији, оно не може представља-ти прецедент. Али, како смо то раније навели, оно је јединствен случај према свему ономе што је правно ирелевантно. Не постоји ниједно средство правне технике које може показати да ratio decidendi ове одлуке и за сличне ситуације и подручја, тј. по коме и друге регије широм света не би могле да захтевају, и то сад легално, отцепљење од матице и једнострано проглашење независности. Који год принцип да се наведе (ratio decidendi) а да није изван постојећег међународног поретка, представљаће основ који ће извршити афекцију свих осталих сличних случајева. Или, ако ставимо акценат на ratio decidendi, онда ће принцип одлуке бити у ономе ко одлучује. С обзиром на чињеницу да је преседан модус новог облика управе, који примат даје деловању па тек потом квалификацији, природно је да ће онај ко пресуђује сам и одлучити шта је принцип одлуке, тј. шта ће и из којих разлога бити прецедент. Међутим, како криза на подручју примене закона упућује на оперативни преседан у тренутку његове продукције, самим тим и оваква неспутаност одлуке оставља потенцијални прецедент за собом. Питање је само ко ће га актуализовати.

Управо из наведених разлога, а притом се саглашавајући са свим упо ре-дним анализама које, полазећи од међународног права, настоје да покажу не-основаност оваквих карактеризација и до сад невиђених правних пре фор-мулација, чини се да оне само појачавају утисак да је на тај начин до ве ден у питање темељ самог права, који се огледа у важењу принципа пропорцио нал-ности, тј. да се у сличним околностима није поступило на исти начин. Тиме је, и заиста, оправдано осећање неправде.

Како смо претходно истакли, упућујући на безуспешну руску иницијативу унутар СБ поводом осуде агресије на СР Југославију, када су овај акт као кршење међународног права окарактерисале само три земље, тешко је оче ки-вати да ће овакве правне анализе имати икаквог ефекта на фактичку ситу ацију. Једноставно, прецедент се формира деловањем а не прокламацијом. И ако

8 Видети Oxford Dictionary of Law, 5th edition, edited by Elizabeth A. Martin, Oxford University Press 2003, p. 374.


направимо само једну успутну паралелу и присетимо се оснивачке скупштине УН и инсистирања да се никада више не сме прихватити „непријатељска филозофија по којој сила ствара право“, већ да се управо мора потенцирати супрематија права у међународним односима, што представља један захтев, и притом прихватити логика правног поретка који доживљава властиту трансформацију назначену концептима преседана и прецедента, један од могућих помака могао би се назначити у чињеници новог уписа ауторитета у формирању норми. Тиме би се оспорило апсолутно право једног центра да доминира логиком коју је сам издејствовао.

Нека као илустрација послужи потез Русије у ситуацији са Абхазијом и Јужном Осетијом. Без улажења у појединости, посматрано са аспекта упо-редног права, он представља актуализацију косовског прецедента, с тим што је тиме показано да га може употребити и неко други, оспоравајући апсолут-ну повлашћеност у процесу одлуке о прецеденту. Тиме је, барем, поново от-ворено место за новог актера у међународним односима, а можда и новог ratio decidendi. Ако ништа друго, можда ће тако сврха права заиста постати правда.

ЗАКЉУЧАК

У овом приказу који је више подсећао на колаж, него, на до краја про-мишљену позицију, покушали смо користећи се правним формулацијама, да искажемо, неке карактеристичне моменте новог модела управе и њему свој-ствене правне формације – једном речју, новог облика суверенитета. Видели смо да у његовој конституцији, иако је до неколико пар година све указивало на супротно, неће учествовати само једна страна. Позиција узурпације ап-солутног простора одлуке није више могућа. Пошто не може постојати правни вакуум, нити два у исто време паралелна глобална поретка, све су прилике да ће се променити принцип на коме почивају међународни односи. Уколико би се могло приговорити да је ово ипак само још једна од утопијских идеја, у одбрану можемо истаћи да се ипак ради о промишљеној идеји.

Нека нам као илустрација поенте послужи реакција која је уследила након признавања независности Абхазије и Јужне Осетије од стране Русије и позива другим државама да следе овај пример. Аргументација челника НАТО сводила се на указивање да се оваквим чином крши Повеља УН и међународног права и то у погледу фундаменталних принципа на којима је оно утемељено: суве-ренитету и територијалном интегритету. Барем иницијално, ово нам може сугерисати да је простор, који је узурпирала најјача војна алијанса на челу са САД, практикујући примену нових процедура у међународним односима, са-да релативизован. Тамо где се не може више понудити аргумент силе, пара-доксално, следи позивање на принципе и важење права. Нагађања о исходу


овог процеса превазишла би оквире нашег излагања, премда се може истаћи да истрајавање на принципијелном ставу може бити много сврсисходније од пуких прагматичких поступака. Тиме се манифестује при врженост принци-пијелном ставу, који никада није био, а данас је све очигледније да није, уса-мљен.


Allen Buchanan, From Nuremburg to Kosovo: Th e Morality of Illegal Interna-tional Legal Reform, Ethics 111, July 2001, pp. 673–705.

Келзен Ханс, Проблем суверености и теорија међународног права, Служ-бени лист СЦГ, Београд 2003.

Анан Кофи, Два појма суверенитета, Београдски круг/ Фиктивни сувере-ни тет, бр. 1–4, 2003, стр. 251–255

Michael Byers and Simon Chesterman, Changing rules about rules? Unilateral humanitarian intervention and future of international law, in Humanitarian Inter-vention, Ethical, Legal, and Political Dilemmas, edited by J. L. Holzgrefe and Robert O. Keohane, Cambridge University Press, 2003.

Jovanovic A. Miodrag, Is Kosovo and Metohija Indeed a ’Unique Case’?,http:// www.kosovo-law.org/mjovanovic.pdf, (на сајту Правног факултета у

Београду Портал Право Србије на Косово).Oxford Dictionary of Law, 5th edition, edited by Elizabeth A. Martin, Oxford

University Press, 2003.

Resume

Th is paper seeks, by using phrases indicated in the subtitle, that at fi rst glance may look arbitrary, to off er one possible model for explanation of atypical situa-tion that characterized the last decade of Serbian history. Considering that the cri-sis which is manifested in the fi eld of law should focus our attention on operating precedent at the time of its creation, the author referred to the two initial events: the war waged against Yugoslavia 1999th and the unilateral declaration of independ-ence of Kosovo. According to the order based on international law led by the United Nations, both of these cases are referring to the crisis that manifested itself in the implementation of common rules. For this reason, they are marked as exception, but that didn’t aff ect the way they are handled. What in legal terms appeared to be impossible didn’t make it impossible in practical way and didn’t stop action against Yugoslavia and unilateral declaration of Kosovo independence.


Such an outcome of events gives the right to postulate the existence of a dif-ferent order which explains newly created situation. An example of Kosovo and Metohija has proven to be a key which can specify the coordinates that defi ne a new model of governing and its inherent legal formation. Time will show that what has been considered as a exception in the past, in the future will be considered as a fi xed rule.

Nedžib Prašević

KOSOVO AND METOHIJA AS A KEYWORD EXCEPTION AND PRECEDENT

Summary

Th is paper aims to show by using the analysis of the legal arguments what pre-ceded and followed the bombing of Yugoslavia and the unilateral declaration of inde-pendence, that there is a process of constituting the new government with its own logic inherent in the legal formation. As much as that these events constitute a violation of international law, under such rationalization one can clearly see a trend towards its change.

Although events in this process are legally unfounded, it doesn’t mean that they will stay that way in the future. In that case they will get the status of precedent and therefore legal verifi cation. Still, in this way they will provide the necessary legitimacy for future action.

I aim to show the importance of precedent as the operating modes of the new gov-erning logic for which the UN will provide legal verifi cation as a new trend.

However, the events related to Abkhazia and South Ossetia, although represented in a particular form, updates the Kosovo precedent, indicating the new position of Rus-sia, and that it won’t be possible to usurp the space for unilateral decisions.

Th at creates room for the entry of a new norm construction authority.In this sense Kosovo and Metohija represent a keyword.Key words: Kosovo and Metohija, precedent, UN, International law, unique

case, humanitarian intervention, new legal order

УДК 930.1

Цветина РачеваСофия, Болгария

АССИМЕТРИЯ И ИНТЕГРАЦИЯ ИСТОРИЧЕСКОГО БЫТИЯ

АСИМЕТРИЈА И ИНТЕГРАЦИЈА ИСТОРИЈСКОГ БИВСТВОВАЊА

Аутор се посветио разматрању логичког поимања ,асиметриј‘ и ,интегра-ције‘ одредбених по историјско бивствовање као позиција форме духа. Извр-шење преступа као нарушавање заснивајућег јединства интерсубјективности јесте и временско разбијање јединства јер се догађа распадање субјективности кроз подвргавање услеђујућем акту порицања његове сврховотости. Жртва тог распадања може да се покаже и као позиција за свагда, а џелату предстоји могућност покајања и повратка у супстанцијалност. Савремено светско стање тишине историје збива се кроз ишчезавање људскости, али дух се стално об-навља у посматрању Идеје, и они који су у томе умешнији, успеће да се оспо-собе за изворнију раван бивствовања и развију претпоставке за истинскију стварност.

Кључне речи: асиметрија, интеграција, жртва и џелат, историјско бивст-во вање, тишина историје, човечност, апсолутни Дух

Для того, чтобы подойти к логическому пониманию „ассиметрии“ и „ин-теграции“, определяющих историческое бытие как форму духа, начну с неко-торых логических предпосылок. Сами по себе эти последние положения не являются посылками, они суть определения объективного духа гегелевской философской системы, но в целях настоящей конечной ситуации они ока-жутся именно посылками.

І О КОНЦЕ ИСТОРИИ КАК О НЕПОСРЕДСТВЕННОЙ УСТАНОВКЕ

В своих лекциях по Философии истории Г. Ф. В. Гегель дает понятие „конца истории“ и определяет его как выявление понятия нравственной суб-станции, развившее уже свою логическую реальность1. Это понятие нравс-


твенной субстанции как объективной справедливости является результатом своего собственного процесса, который есть процесс свободы2 или, что есть тоже самое, процесс объективации христианской идеи. Всемирная история не имеет другого смысла или содержания кроме становления свободы, а ее логическая завершенность и есть это понятие свободы как нравственной суб-станции. Эти логические моменты нам уже известны, но понимание Гегелем завершенности истории дает нам одну важную деталь. По его словам конец истории определим самим понятием и его реалностью, но в самой этой реаль-ности мы обнаруживаем момент непосредственности, снявшей в себе опос-редствование процесса: речь идет о той непосредственной установке, о той предрассположенности и рассположенности граждан, которой они выража-ют свой христианский дух, а именно полагают его в форме привычки3. Дейс-твительность свободы может также выражаться и как непосредственное, как моральная настроенность.

ІІ ХРИСТИАНСКАЯ ИДЕЯ: ТРЕТЬЕ УМОЗАКЛЮЧЕНИЕ СОВМЕСТНОСТЬ

Здесь мы имеем ввиду мысль Гегеля, что предмет религии и философии один и тот же, разница в том, что в религиозной форме абсолютное бытие или бог есть для представления, а для философии этот предмет есть понятие и развертывание понятия, то есть является уже бытием абсолютной идеи4. Этим самым он дает бескрайнее логическое пространство христианской идеи и раскрывает ее собственную бесконечность. В Науке логики в Философии духа и в Лекциях по философии религии Гегель дает бытие этой идеи в форме трех умозаключений. Для настоящей цели мы будем иметь ввиду только тре-тье умозаключение: первая посылка – идея Троичности и самого Христа есть недостижимый идеал; вторая посылка – в отношении к идеалу дух человека исторически определяет себя как ненаходящийся в состоянии осуществить его; вся суть и истина в заключении, а именно, сам бог был бы конечным, если он не в состоянии опосредствовать самого себя в форме субъективного духа человека, он сам потерял бы свою субъективность или свое определение субъекта; с другой стороны, субъективный дух человека не был бы в себе истинно субъективным и абсолютным, если он не обнаруживал в себе бытие бога, если не признавал себя в себе и для себя божественным5; отсюда сам вывод, что подлинно субъективная бесконечность опосредствует себя своим другим и через это возвращается в саму себя. Для субъективного духа чело-века это означает, что он вступает в процесс опосредования своего абсолют-ного самим абсолютным, чтобы оно выступило для него самого – и то, что особо важно для нас здесь, – в форме христианской общины или совсместно с другими. Христианская идея свободы может осуществить себя только путем

Цветина Рачева: Ассиметрия и интеграция исторического бытия 479

опосредствования самим богом (что есть в-себе-и-для-себя-бытие) и други-ми людьми (бытие-для-другого). Человек не может быть самим собой без бо-га и без других людей – только вступая в отношения с другими, он приходит к самому себе, а сама свобода или его собственная свобода создает свою ре-альность.

ІІІ СВОБОДА КАК ИНТЕРСУБЪЕКТИВНОСТЬ

Определяя бытие-для-себя, Гегель снимает дурную бесконечность бы-тия-для-другого тем, что бытие, которое вступает в отношении к другому на самом деле относится к себе самому, потому что это другое само есть бытие-для-другого6. Выходя из-самого себя, бытие только по видимости теряет себя в другом. На самом деле, находясь в нем, оно находит себя самого как в этом другом и снимает одновременно конечность себя и другого. Бытие узнает се-бя в другом и этим самым возвращается в себя как в-себе-и-для себя-бытие. Имея ввиду определения свободы, субъективный дух осуществляет в себе-и-для-себя абсолютное, опосредуя его бытием-для другого. Сам бог выступает в другом, для того, чтобы снимая это другое, свободное возвращение к себе самому оказалось бы и возможным и действительным. Другой нам необхо-дим для того, чтобы в него мы смогли положить свою свободу, узнать ее в нем и благодаря ему, и затем своей рефлексией вернуться к нам самим – дру-гой отпускает нас вернуться к нам уже признаными. Мы делаем то же самое. Интерсубъективность свободы и состоит в том, что каждый субъект свобод-но отпускает себя в другого, признает его и возвращается признанным им: я делаю для себя и для другого то, что он делает для меня и для себя самого. Свобода только одного есть явная или неявная форма рабства, респективно – господства.

ІV ИСТОРИЯ НЕ ЕСТЬ ХРАМ

Интерсубъективная природа свободы сама имеет разные формы бытия – в форме морали, нравственности, в форме абсолютного и также в форме становления нравственности как исторического. Если иметь ввиду историю, то поскольку она является полем столкновений интересов и страстей, в ней мы не можем наблюдать чистоту отношений или чистоту становления свобо-ды. Сама свобода осуществляет себя вопреки гетеронимии отношений и бла-годаря этой гетерономии. В этом смысле на поверхности исторического мы наблюдаем произвол, случайность, жестокость и относительно редко – осу-ществление откровенно доброго намерения. Можем просто сказать, что ис-тория есть становление свободы в форме необходимости7, а ставшую свободу в определенном моменте мы находим как реальность системы права. Стоит


наверное разграничить становление самой истории от ставшей истории или от конца истории в том понимании, что до и после конца истории мы видим респективно становление и осуществленность системы нравственности. Пос-леднюю мы удерживаем в том гегелевском предупреждающем определении, что само ставшее есть также и все становящееся, но находясь уже в своей оп-ределенности понятия нравственности. На самом деле это и есть то, с чего мы начали – единства системы права и христианской идеи. Но поскольку само ставшее продолжает становиться, то сама система нравственности в целом есть непрерывное самоудерживание и самовосстановление, необходимое и субстанциальное удерживает себя, снимая случайное и акцидентальное. От-сюда вытекает и вывод, что свобода как действительность нравственности тоже есть самоудерживание и самовосстановление. Если мы наблюдаем сво-боду как интерсубъективность отношений, то мы будем наблюдать именно это – установление, удерживание и восстановление свободы этих отноше-ний. Вопрос только в том: позволяет ли идея нравственности провести раз-личение в способе самоосуществления свободы до и после конца истории? Можем ли мы надеяться, выражаясь кантовским языком, на такую опреде-ленность нравственности после конца истории, которая восстанавливает, не утрачивая своего бытия и имея свое бытие одного? Выраженный языком Гегеля вопрос может быть прозвучал бы так: поскольку мы находимся имен-но в истории как в объективной форме духа, то можем ли мы перевести ло-гическую идею нравственности на онтологический язык– как нам мыслить нравственность, которая уже стала и продолжает становиться – она стала и становится как бытие одного и того же реального (без утраты этого бытия и как самовосстановление его) или она стала и становится как идея, которая свободно самопораждается во времени как множественность бытия в зави-симости от развития духа народов? Если мы ответим утвердительно на пер-вый вопрос, имея ввиду современную эпоху взаимосвязанности всего мира, то это означало бы, что достигнутое историей не может быть потеряно, что вопреки катаклизмам, включительно военным, то, что достигнуто где-то и кем-то, восстанавливает (воспроизводит свою определенность) себя и пола-гает себя принципом и для себя и для других. Если ответить утвердительно на второй вопрос, то это означало бы, что достигнутое может быть потеряно на том месте, где оно в определенном моменте и было достигнуто, что такой обрыв возможен и он будет снят там и тогда, где и когда другой субъект будет обладать разумностью, необходимой для возобновления утерянного и для его дальнейшего развития. Оставаясь еще здесь, во второй возможности, то мы получаем некую монадичность исторически разумной бытийности, а также и вывод, что исторически неразумное после конца истории будет таким же диким и чудовищным как и до того. Эти два вопроса можем синтезировать в одном: является ли глобализм формой конца истории или постисторической бытийностью?


V ИСТОРИЯ КАК СФЕРА РЕФЛЕКСИИ ДУХА

Определяя идею всемирной истории, Гегель говорит, что история тво-рит себя при помощи хитрости8, тоесть это и есть такая сфера рефлексии, где явления не указывают прямо на свою сущность – здесь нет той простоты отношения внутреннего и внешнего как например это мы можем наблюдать в связи с вещью. Явления истории могут указывать на сущность, которая не есть эта сущность, а совершенно другая: сущность в себе раздвоенная – акту-альная сущность сама указывает на момент логического развития всемирно-исторического духа или на свою собственную действительность. Сущность как реальность может оказаться, а может и не оказаться действительностью. В связи с этой сложностью Гегель говорит, что мы не владеем Провидением, что философы не занимаются историческими прогнозами – мы можем су-дить о действительности или о просто реальности исторического только пос-ле совершения, осуществленности самого исторического. Имея ввиду пос-тавленные выше вопросы, здесь мы можем поставить новый вопрос: одной и той же хитростью ли история творит себя до и после своего конца? Имеем ли основания думать, что после конца истории как во время глобализации мира история вытесняет хитрость? Что хитрость исторического разума как отдаленность действительного от явлений реальности в современную эпоху начинает становиться безхитростной, поскольку подчиняется необходимос-ти самого разумного?

VІ АБСОЛЮТНАЯ ИДЕЯ КАК ИСТИННОЕ ПОЗНАНИЕ САМОГО СЕБЯ

Гегель определяет познающую форму истины как абсолютную идею, ко-торая в себе и есть единство субъективной и объективной идеи или понятие идеи9. С одной стороны, для этого понятия идеи сама идея выступает объек-том как тотальностью определений. С другой стороны, она есть мыслящее от-ношение себя как объекта, а также мыслит себя в качестве мыслящей. Таким образом абсолютная идея есть логическая идея10, а ее дальнейшее отрица-тельное движение ее самоснятия полагает ее как созерцающую себя в качес-тве бытия или природы, а еще дальше – в качестве сущности и понятия или в формах духа. Если логическая идея знает себя как систематизированную тотальность, для которой выступает вообще вся тотальность определений и ей предстоит созерцание себя как этой тотальности содержания и как са-мопознания и самозавершения, то в результате всего этого мыслящая идея становится знающей себя истиной и есть для себя само духовное11. В связи с этим, если мы имеем ввиду второе12 и третье13 умозаключение как явления знания, то в итоге мы получаем дух как субъективную деятельность, которая имеет своей целью свободу и этим порождает ее для себя, с одной стороны,


а с другой – философскую идею разума как движение и развитие самого по-нятия, при чем так, что это и есть деятельность познания как проявление, порождение и наслаждение абсолютного духа самим собой. Само собой разу-меется, что это последнее и есть единство аналитического и синтетического самодвижения и самонахождения духа. Вопрос в том: если мы имеем ввиду духовную рефлексию идеи как поиск и нахождение свободы для себя самой, или имеем ввиду философский разум, который порождает себя, созерцая всегда сам себя, то как нам конкретно мыслить синтетический аспект? Мы знаем, что оба момента всегда одновременны, что после самообноружения логической идеей самой себя любое понимание аналитического содержит в себе и для себя понимание синтетического и наоборот14. Разумное принадле-жит себе самому, поскольку оно уже обнаружило себя и созерцает себя как момент вечности. Дело в том как определить момент, в котором разумному предстоит обнаружить себя и действительно обнаружить себя? Как мыслить нам тот временной момент, который окажется моментом вечности самосо-зерцания духа и его собственным настоящим? Как мыслить нам синтетичес-кий акт, который окажется синтетическим самого аналитического?

VІІ АБСОЛЮТНАЯ ИДЕЯ КАК ВЕЧНОСТЬ И МОДУС НАСТОЯЩЕГО

Ответ может быть таким, что она сама делает это, будучи вечным и де-ятельным самосозерцанием, она сама порождает себя из себя и совершает все это, поскольку есть мышление – мысль, которая сама находит свою опреде-ленность. А если и нет такой определенности, то она свободно выжидает (и не выжидает в силу совершившегося самосозерцания) ее, самопорождаясь в ней. Со стороны вечности, она впускает себя в самообнаружение, превращая любой момент в момент вечности, и в этом смысле любое время есть ее вре-мя. Само по себе это и есть совершенный ответ. Ответ пост фактум.

Вопрос в том как абсолютная идея делает это пока она это делает и пос-кольку она это делает в качестве актуального процесса мышления. В опре-деленном смысле вопрос может показаться возвратом к рефлексии и к ко-нечному, поскольку допускается отношение абсолютной идеи к актуальному миру как к миру явлений, а также и отношение идеи к субъективности фило-софствующего. Конечно то, что показалось, будет верно, если эти отношения останутся равными самим себе. Есть также и другое, что философствование, опять по Гегелю, есть самосознание своего времени, если оно истинное15. Са-мосознание своего времени и есть самоосознавание происходящего, еще не завершенного, но полагающего себя бытия и в этом смысле философствова-ние может быть мысленное отношение к становящемуся и происходящему как к актуальному. И если это опять таки оказывается совершенно истинным


в качестве пост фактум мышления, то зная об этом из истории, снявшей себя в логическом, сама актуально протекающая мысль, мыслящая современное себе, мыслит его, ставя этим себе задачу. Для логически определенной мысли ее собственная деятельность не может быть иной, кроме деятельности в на-стоящем, а если и по отношению к настоящему, то это происходит действи-тельно в качестве задачи, которой она не может себе не поставить.

Возвращаясь к поставленным выше вопросам, получим следующее: как абсолютная идея может обнаружить себя определенной в определенности постисторической бытийности? Как она будет созерцать себя в постистори-ческом бытии как в своей собственной современности?

VІІІ ПОСТИСТОРИЧЕСКОЕ ВРЕМЯ

Идея такова: постисторическое время различает себя от исторического времени. Последнее подлежит снятию в вечности как в определенности идеи. Постисторическое время само раздваивает себя на видимость внешнего, обычного и простого хронологического времени, с одной стороны и с дру-гой стороны, на время как настоящее самой вечности. Обычное время есть время, которое мыслится как простое отношение к себе самому, как то не-посредственное, которое в мере своей лишенности опосредствования, всег-да равно себе самому. Вторая форма времени, наоборот, есть время уже по-ложенное вечностью, концом самого исторического и в силу этого оно есть самоотношение вечности. Что это за время? То, в чем сама вечность может положить себя – в ином, которое есть ее иное, иное ее самой: вечность созер-цает себя как настоящее, которое удерживает себя как время – дляще-про-текающее настоящее самой вечности. В этом спекулятивном смысле, со сто-роны формы или временного, можно сказать: поскольку постисторическое длится и завершает себя, то в самой современности находим: 1) обычное или простое историческое время, которое исчезает и теряет свою автономию как возможную альтернативу действительно постисторическому; 2) само постис-торическое как длящееся настоящее вечности, которое наполняет себя со-держанием. Форма постисторического настоящего имеет свою возможность и действительность развития только имея в себе и для себя возможность и становящуюся действительность своего содержания. Действительность для-щегося настящего как длящееся полагание себя в виде своего бытийного со-держания, с другой стороны.

При первом приближении для настоящего изложения, в постисторичес-ком бытии мы имеем определенность, самосознание которой высказывает се-бя как настоящее и пластичность настоящего – гиппермодерную эпоху16.


ІХ ГИПЕРМОДЕРНОСТЬ КАК ЭПОХА НАСТОЯЩЕГО

Идея созерцает себя как длящееся настоящее в эпоху современности или в гиппермодерность. Во первых, основание этого лежит в глобализме как в эмпирической всеобщности и в тотальности мира. Нетрудно провести не-сколько актов отрицания: 1) Нравственная субстанция, которая выявила себя в одном месте и в определенное время, которая имеет свое понятие в-себе и для себя подвергает эту свою монадичность отрицанию и полагает се-бя 2) как многое, вплоть до тотальности всего гео-политического мира. Это «вплоть до» все еще есть процесс становления. В значительной мере тоталь-ность разумного правого порядка положила себя и оказывает влияние, а и воздействие на ту часть мира, которой предстоит достичь той же разумности. Если для простоты мы приймем, что тотальность есть вся тотальность, что эмпирическая тотальность уже есть, то второй акт отрицания дасть нам еди-ное многого, тоесть дасть нам единую форму субъективности любого сущего вообще в качестве в-себе-и-для-себя бытия исторической тотальности. Это последнее определение любого субъекта есть результат снятия эмпиричес-кой реалности в качестве сети или саморегуляции тотального. В качестве са-морегуляции мы можем иметь ввиду рынок финансового капитала, любого производства, политического мира, информационной технологии, а также и взаимное влияние этих сфер друг на друга. В качестве любого субъекта или бытия в-себе-и-для-себя, можем иметь ввиду то, что любое деятельное есть бытие-в-себе как бытие-для-другого (сеть) и в мере самоосуществления это-го бытия-для-другого, оно и есть для себя-самого. Единое тотальности опре-делимо как такое для-себя, которое полностью положилило и сняло опреде-ленность для другого (для-всех-других). Хотя бы по форме глобализм и есть бытие единого.

Во вторых, поскольку сеть и есть одновременность всей себя, то любая субъективная форма того же одновременного бытия и есть со-субъективная или интерсубъективная форма одного настоящего.

Жил Липовецки определяет гипермодерность как эпоху настоящего и как пластичность самого настоящего17. Эта пост-постмодернисткая эпоха или положиельное бытие, которое снимает отрицательность постмодернисткого (которое само по себе подвергает отрицанию эпоху модерности), полагает се-бя как настоящее, поскольку делает из всего настоящее или превращает все в настоящее: и потребление, и коммуникация, и субстанциальная забота, и стратегия о близком и далеком будущем являются музейном делом. Музеем завершает себя любая деятельност; музей есть выступление настоящего для самого себя, есть самосозерцание настоящим самого себя: в частности музей есть превращение прошлого и будущего в настоящее.


Гиппермодерность является настоящим и поскольку она осознает себя в качее настоящего и поскольку своей деятельностью она превращает все в настоящее. Этим она полагает себя в форме одного и того же времени для каждой субъективности, а саму субъективность полагает как совместность, событийность и содеятельность.

Х О НАСТОЯЩЕМ КАК ВНОВЬ О ДЕЙСТВИТЕЛЬНО РАЗУМНОМ

К этому моменту мы получили несколько положений: свобода возмож-на только как интерсубъективность; в эпоху современности интерсубъектив-ность есть деятельность в одновременном или в настоящем; сама современ-ность как постисторическое время или как длящееся настоящее вечности есть самосознание самой себя; этим самосознанием современность относиться к самой себе, полагая свою определенность для себя в качестве задачи и разви-тия своего содержания. И эти положения имеют смысль в форме вопроса о возможной безхитростности современного разумного. Как есть действитель-ное разумное в качестве бытия и единства самосознания и сознания субьек-тивного? Как актуальное сознание одновременности и интерсубъективности творит свое бытие? Это мы рассмотрим в отношении преступления, прости-мого и непростимого.

Все дело в том, что ХХ век, вопреки своему расположению в постисто-рическом, создал мировые войны, локальные военные конфликты, а начало ХІ века эксплицировало реальность террористических актов и войн. В Век и прощение Деррида ставит вопрос о природе прощения, о том что есть про-стимое и как его можно соотнести к системе права, к религиозным традициям и к политике. Как и что можно простить? Не вдаваясь в теллеологию самого философа, мы будем иметь ввиду его деффиницию поддлежащего прощению и деффиницию самого акта прощения: с одной стороны, прощению подлежит только непростимое18, выходящее вне всякой меры как возможности восста-новления справедливости, вне нормальной реципрочности или симметрии; с другой стороны, акт прощения совершенно безусловен19, его нельзя вывести ни из христианской идеи, ни из исторической традиции, ни из системы пра-ва – он сам по себе иррационален, поскольку его реальность развивается вне умопостигаемого логикой и тем менее вне логики прагматического компро-мисса. Он разделяет позицию Янкелевича, что преступление в качестве акта непростимого, ведущее к логике прощения вообще, является преступлением к тому, что само способно прощать20 – непростимое относится к самой спо-собности прощать, к тому, что есть само человеческое и как таковое имеет своим высшим, хотя и не объязательным актом это прощение. Оказывается, что непростимое затрагивает негативным, уничтожающим способом само


абсолютное духа. Деррида четко разграничивает свою идею возможности простимого и простить от идеи Ханы Аренд21 и от Янкелевича22, поскольку оба они связывают простимое с тем, что в смысле восстановления является наказуемым, тоесть с подлежащим наказанию. Мысль Деррида такава, что там, где есть преступление и наказание, где есть восстановление права как справедливости, еще нет места прощению. Этого места нет и там, где пре-ступление выходит за границу симметрии, тоесть возможного наказания: преступления против человечества23. Потому что там, где есть преступления против человечества, вопреки отсуствию их давности, в определенной ис-торический момент возможно извинение от имени гасударства, политиков, президентов и т.д., которые этим извинением хотят добиться примирения и более спокойного развития будущего. По Деррида место прощения находит-ся за горизонтом наказания и извинения (тех, кто совершил непростимое, или тех, кто от имени совершивших непростимое, извиняются).

Сюда мы поставим акцент не на возможность прощения и на его роль продолжения совместного бытия субъектов, а скорее всего на само соверше-ние непростимого.

Находясь в постисторическом мы наблюдаем акты жестокости и гибель, тоесть наблюдаем те же самые явления самого исторического. Взаимосвязан-ность мира или глобализм, который был определен как сеть или тотальность бытия-для-другого, а также и самосознание эпохи как одновременность де-ятельности субъективности в настоящем ставят вопрос о совершении перс-тупления по новому: преступление есть отнятие возможности субъекта быть самим сабой и развивать самого себя в сейчас-происходящее-время; преступ-ление осуществляется действительным пониманием сути этого отнятия. По крайней мере действительность такого понимания открыта и наличествует для разумного и если вопреки этому искушение интереса провоцирует пре-ступления и нарушает (разрушает) наличную совместность, то деятельность разумного можно обнаружить в способе восстановления нарушенного бы-тия субъективного. Если преступление есть некая конвенция неких выпад-щих из разумного, то восстановление справедливости есть конвенция всех остальных, разумных субъектов; есть минимизация границ и ограничение последствий преступления в отношении реального и временного; есть поиск возобновления. Именно отношение вневременной абсолютной идеи к своему постисторическому бытию настоящего и есть тот способ действительного во-зобновления разумного им самим. Отличие этого возобновления от всякого другого предъидущего исторического находится в объективации самосозна-тельной воли, в теллеологии и в процессе снятия теллеологического.

Одним словом, действительность постисторически-разумного обнару-живаем в одновременности совершения преступления и осознавания его соверщающим и несоверщающим его, с одной стороны, и с другой, в спо-собе восстановления бытия разумного. Здесь мы находим и понимание ин-


теграции бытия историчности. Конечно есть и искушение безкорыстного – мыслить интеграцию как недопущение преступления и превенцию. Это искушение определим точнее как современную непосредственную установку храстианской идеи.

ХІ АССИМЕТРИЯ: ПАЛАЧИ И ЖЕРТВЫ

Находим также и понимание ассиметрии: совершение преступления как нарушение положительного единства интерсубъективного; как отрицание и временной распад единства, которыу подвергаются следующему акту отри-цания в целях восстановления единства. Сама ассиметрия появляется бла-годаря распаду единства субъективного и установлению неравновесия или различения субъектов на палача и жертву. Оправдание введения этого раз-личения состоит в фактическом и в реальном отнятии возможности у субъ-екта свободно быть самим собой, в невосстановимости бытия единичного субъекта. Жертва может оказаться жертвой навсегда24, а за палачом остается возможность покаяния и в этом смысле возможность для субстанциального восстановления себя..

Таким образом ассиметрию можно понимать как реальный распад интег-рации или бытия единого субъективного, который есть и временно действи-тельный распад.

ХІІ ТИШИНА ИСТОРИИ

Совершить непростимое Деррида называет тишиной или обрывом исто-рии25. Потеря жизни есть потеря смысла, логики понимания – временное ис-чезновение всего человеческого и временное исчезновение всякой надежды на его восстановление. Оставаясь при пафосе Деррида, мы бы продолжили: дух всегда возобновляет себя и в этом состоит вечность его действительнос-ти как вечность самосозерцания идеи – но, действительность развиваемая другими, способными на это. Все дело в отнятии способности у способных. Именно сегодня.

ПРИМЕЧАНИЯ

1. Гегель, Г. В. Ф., Лекции по философии истории, СПб, Изд. Наука 1993/2000

2. Хегел, Г. В. Ф., Разумът в историята, пр. Г. Дончев, София, 1996, с. 2483. Гегель, Г. В. Ф.,Лекции по философии истории, СПб, Изд. Наука

1993/2000


4. Гегель, Г. В. Ф., Энциклопедия философских наук, том 1, Москва, 1975, § 1, с. 84

5. Гегель, Г. В. Ф., Энциклопедия философских наук, том 3, Москва, 1977, § 570, сс. 391-2



8. Хегел, Г. В. Ф., Разумът в историята, пр. Г. Дончев, София, 1996, с. 1169. Гегель, Г. В. Ф., Энциклопедия философских наук, том 1, Москва, 1975,

§ 236, с. 419 10. Гегель, Г. В. Ф., Энциклопедия философских наук, том 1, Москва, 1975,

§ 236, с. 41911. Гегель, Г. В. Ф., Энциклопедия философских наук, том 3, Москва, 1977,




§ 238, 239, сс. 421, 42215. Хегел, Г. В. Ф., История на философията, том. 1, София, 1982, пр. Г.

Дончев, с. 16216. Липовецки, Ж., Хипермодерните времена, София, 2005, сс. 71, 7217. Липовецки, Ж., Хипермодерните времена, София, 2005, сс. 95, 10318. Derrida, J., Foi et Savoir, suivi de Le Siècle et le Pardon, Edition du Seuil/

Edition du Laterza, 1996, p. 10819. Derrida, J., Foi et Savoir, suivi de Le Siècle et le Pardon, Edition du Seuil/







Edition du Laterza, 1996, p. 124


БИБЛИОГРАФИЯ

1. Гегель, Г. В. Ф., Энциклопедия философских наук, т. 1– 3, Москва, 1975–1977

2. Гегель, Г. В. Ф.,Лекции по философии истории, СПб, Изд. Наука 1993/2000

3. Липовецки, Ж., Хипермодерните времена, София, 20054. Хегел, Г. В. Ф., История на философията, том. 1,пр. Г. Дончев, София,

19825. Хегел, Г. В. Ф., Разумът в историята, пр. Г. Дончев, София, 19966. Derrida, J., Foi et Savoir, suivi de Le Siècle et le Pardon, Edition du Seuil/

Edition du Laterza, 1996

Cvetina Racheva,University of „Saint Climent of Ochrid“,Sophia, Bulgaria (Болгария)

ASSIMETRIA AND INTEGRATION OF THE HISTORICAL BEING

Abstract

Author in that article is considered of a logic predicates for the understanding of the concepts of `assimetria` and a `integration`, as a regulative defi nitions of the historical being, on the positions of the spiritual forms of existence. Doing of crime as a instabilization of a founding unity of intersubjectivity and a temporal desroying of the unity, because it happened as a disintegration of subjectivity through subfelling of the succession act of the refutation of his teleology. Th e victims of that destroying is possible to be shown on that position forever, and the executor is in the position for the sorrow conversion and coming back on the substantial level. Contemporal state of the world today happened as a silence in the history through expeiring of the humanity, but the spirit is rennaisanced in a theory of Idea. Th e people who habit that art are reached in the ability to stay on original level of existence, and developing of the predicates of actual truth.

Key words: Asymetry, Integration, victim and executor, Historical being, Si-lence of the history, Humanity, Absolute spirit.

УДК 323.1(=163.41)323.1(=161.1)

Анатолий Н.СамаринМосква, Россия

ИЗМЕЂУ КОСМЕТА И КУЛИКОВА ПОЉА: РУСИЈА И СРБИЈА НА РАСПУЋУ

МЕЖДУ КОСОВОМ И КУЛЛИКОВЫМ ПОЛЕМ: РОССИЯ И СЕРБИЯ НА РАСПУЧИЮ

Подобности и аналогии между Сербией и Россией видимые и в наших успехов и в неудачах. Теперъ и русское и сербское друштво, поживав в со-стаянию блиском к национальной катастрофе, переживают полно трагични-ческие странницы от времени существования. Приехав на Косово мы подаем отчетливое поучение что мы солидарны с нашым сербским братям в их бор-бы для исконное отечество сербского духа и госсударствености, для их право чтоб жыли на своей земле.

Ключевые слова: Сербия и Россия, Национальный катастроф, Госсударст-веность, Косово, Правда жизни на своей земле.

Од давнина па све до данас развој југословенских друштава на Балкану и судбина Русије (понекад се уско испреплићући, понекад се удаљавајући под утицајем историјских околности) никада нису били међусобно туђи. Напро-тив, у најбитнијим тренуцима своје историје, у борби против страних оружа-них напада, обично су били заједно. Штавише, многи периоди наше сасвим недавне историје, с падовима и успонима, имају много запрепашћујућих па-ралела. Час је Југославија постајала микромодел процеса, који су се одвијали и у СССР-у, час је Русија нехотице пружала Србији пример њене могуће будућ-ности. Сличности и аналогије јесу уочљиве и у нашим успесима, и у нашим несрећама. Данас и руско и српско друштво, живећи у стању блиском нацио-налној катастрофи, доживљавају тешку ситуацију.

Оружано или политичко мешање са стране, поделу и слабљење земље са ампутацијом њене исконске територије, пљачку општенародног блага, уни-


шта вање привреде, осиромашење становништва, праћено његовом култур-ном деградацијом и социјално-психолошком фрустрацијом – једнако добро познају и Руси и Срби. Сличност тих процеса, који су обухватили огроман простор, од Балкана преко Украјине до руског Далеког истока, не сведочи о привременој социјалној аномалији и пролазним манама „демократског тран-зита“, већ о једном фундаменталном и трајном развоју.

Српски писац, научник и бивши председник земље Добрица Ћосић с пра-вом је говорио о катастрофалној пропасти Русије као светске силе1. С рас-падом и разарањем Совјетског Савеза, понижавањем Руса кренуо је и слом Југославије и освајање законитих територија српског народа, укључујући и историјско језгро Србије – Косово.

У последе две деценије наши народи – Срби и Руси – прошли су кроз страшно тешка искушења, које су сразмерне онима у Косовском боју и боју Куликовом, а можда и још већа. Без обзира на етнокултурне разлике и разне размере наших држава, основни процеси последњих година одвијали су нам се паралелно и били међусобно повезани мноштвом невидљивих нити. За време офанзиве моноцентричне и неоимперијалистичке глобализације заједно смо доживљавали поразе, губили смо знатни део наших националних територија и суверенитета. И укупни губици сваке од наших земаља подсећају на губитке у Другом светском рату. Оба народа су потискивана на периферију цивилиза-ције, наметао нам се, у ствари, неоколонијалистички модел егзистенције, који спречава могућност развоја и обнове друштва.

Одговорност за крах двеју, у многоме сличних и етнички блиских држава, не сносе само директни противници, који су намеравали војном снагом или инфилтрацијом своје агентуре срушити те две земље, већ у првом реду одго-ворност сносе елите наших земаља.

Главни корени наших проблема нису толико у манама претходног сис-тема, већ у квалитету елита, формираних у њему, у њиховом колективном вредносном самоопредељењу. Да је могло бити другачије, са другачијим ре-зултатима, јасно видимо на примеру савремене Кине. Међутим, у ономе што се десило, није крив само политички „врх“, већ и интелектуалне елите наших народа.

Нема сумње да највећи део одговорности за ланчану реакцију догађаја из недавне прошлости сноси последње совјетско и постсовјетско руководство у Москви. Без крахирања СССР-а и слабљења Русије не би никада дошло ни до бомбардовања Београда, Ниша, Приштине и других градова. И не би дошло до косовске трагедије. Међутим, сам оружани напад земаља НАТО-а на Ју-

1 Чосич, Д. Я не верю в цивилизацию без России. – Россия и современный мир. Вып. 1 (18). М., ИНИОН, 1998 – http://www.inion.ru/product/Russia/chosich.htm

Анатолий Н.Самарин: Између Космета и Куликова поља ... 493

гославију јесте важна поука и за Русију. У Москви су многи добро схватили ту повезаност и све претње. „Срби да се казне да би се једном заувек указало место Русији“, писао је 1993. бивши шеф руске спољне обавештајне службе Л. В. Шебаршин.

Експанзија Запада у Југославији (и директна подршка косовске иреденте) није успела само због слома СССР-а и рапидне промене биланса снага у све-ту. Своју улогу одиграла је и неефикасна национална политика Београда на Косову, неспособност централне власти да се супротстави неповољној етно-демографској динамици у овој аутономној покрајини. И у Русији, и у Србији, свуда одакле одлазе Руси и Срби, земље неминовно запоседају други народи и државе. Управо тим последицама води данашња неолиберална политика штедње на људском капиталу, а то су одустајање од улагања у демографски развој, и покушај да се реши проблем уз помоћ инокултурних миграната с већим наталитетом. Неконтролисани помаци у етнодемографској структури и моћни трансгранични токови постали су ефикасан пролог војно-политичке експанзије. Наши преци су говорили „природа не подноси празнину“.

Какав је резултат политичког дебакла елита, које нису успеле, а и нису зажелеле, да заштите националне интересе? Оне су отвориле пут најгорој од свих варијанти глобализације, која води политичкој и економској деструк-цији наших друштава, односно оној варијанти која искључује било какве рав-ноправне партнерске односе у међународној сфери.

Ослабљена Русија, иако је и била у свим тим годинама на српској стра-ни, није више могла да пружи својој браћи снажну материјалну помоћ, налик оној коју је својевремено СССР осигурао Вијетнаму. Своју улогу је одиграла и компрадорска природа постсовјетског политичког система. Наиме, постао је видљив огроман јаз између готово здушног саосећања Руса према траге-дији српског народа и веома отуђеног става прозападног или проамеричког дела руске елите у Москви, удаљене и од властитог народа. Поједине групе из тог либералног слоја чак су и аплаудирале бомбардовању Југославије под девизом: „НАТО, ми смо – с вама“. Други су били неутрални за време бом-бардовања Београда, Багдада и желе да такви буду и у могућем нападу на Те-херан Американаца и Израела. Они малобројни храбри Руси, који су недавно ратовали овде заједно са Србима, бранећи Србију, нису припадали елити, већ контраелити нашег народа. Али управо њима, сматрају Вилфредо Парето и Гаетано Моска, припадаће будућност.

Не може а да се не запази околност да поменута експанзија споља према нашим земљама ни издалека није завршена. Глобалисти улажу огромне на-поре да и даље цепкају остатке руске и српске државности. Спољашње силе смишљено циљају на статус Косова Србији, штавише, и на целовитост оста-ле територије Републике. Исто тако оспорава се припадност Русији многих њених крајева – од Калининграда до Северног Кавказа и Далеког истока. Не


пружи ли се отпор тим замислима, у догледној будућности, руско и српско питање неминовно ће се решити уз помоћ поделе обе државе на ситне феудал-но-колонијалне творевине.

По свој прилици, у руским регионима не сазрева једно, већ више „Косо-ва“. Довољно је да се наведе чињеница како су у неким националним репуб-ликама РФ Руси потпуно изузети из управних тела, у другима се потискују из места сталнога живљења, скоро исто као и Косовци 80-их година. У на-ционалним републикама северног Кавказа је постала напета ситуација, где се пуца и експлодира исто толико често као и у Косову 90-их година, и где се усталило терористичко и сепаратистичко подземље. Тешко је отети се утиску да се против Југославије за време Милошевића, затим Србије, па најзад, дана-шње Русије примењује исти сценарио, чија је сврха уклањање наших народа и држава с политичке и етничке мапе света. Шта подстиче данашње газде свет-ског поретка на такву агресију?

Прво, јасно је да Балкан и руски део Евроазије– њен Хартленд – одавно привлаче глобалну олигархију, транснационалне компаније (ТНК), светске финансијске структуре својим изворима, ресурсима и важним стратегијским положајем. Глобалисти не решавају своје деструктивне задатке искључиво уз помоћ гвоздене песнице НАТО-а, индиректног подстицаја тероризма и сепа-ратизма, већ и уз помоћ једноставног подмићивања елите у нашим земљама, што није тешко остварљиво у условима периферијског компрадорског „полу-капитализма“. Властодршци, идући у сусрет наручиоцима, често и сами радо конвертирају свој положај у новац.

Након извештаја Римског клуба, у којем је изнета на видело ограниченост природних капацитета, све више добијају на значају сировинске залихе Русије и земаља ЗНД. Истовремено, ради снижавања употребе природних извора друштвима која не припадају западу, глобалне структуре раде и на реализа-цији другог важног циља, наиме, на смањивању демографског потенцијала земаља у развоју и постсоцијалистичких држава. Према томе, Русија, у про-цесу реформације, већ је изгубила готово исто толико својих грађана колико их је погинуло у СССР-у за време Другог светског рата. О томе су убедљиво писали академици С. Глазјев, Дм. Љвов, а посебно истакнути статистичар А. Ј. Пшеницин.

Друго, у плановима експанзије у регионе Источне Европе извесну улогу играју културно – идеолошки или цивилизацијски критеријуми. Први објект деструкције јесу, без сумње, народи православне и социјалистичке предисто-рије. Истакнути савремени руски филозоф А. С. Панарин у књизи „Право-славна цивилизација“ писао је о моралном максимализму, о идејама социјалне правде и праведности, о солидарности с јадницима, који не успевају у животу. Ти квалитети су одређивали нашу дореволуционарну духовно-културну баш-тину па су долазили до изражаја и касније у облицима совјетског социјализма. Александар Панарин је ту повезаност у једној занимљивој дефиницији: „Док

Анатолий Н.Самарин: Између Космета и Куликова поља ... 495

се иза прочеља (иза фасаде) комунистичке догматике иста скривала неукро-тива партизанштина хришћанскога духа са својим максималистичким мо-ралним полазиштима, комунистички ,други свет‘ био је непобедив“.

Таква полазишта, директно или индиректно, опирала су се експлоататор-ским устремљењима, лакомости, неправедном богаћењу. Та начела су изашла у Русији из оквира искључиво црквене традиције, је постала једна доминанта у руској култури, укључујући и њен совјетски период. Отворимо ли дела До-стојевског и Толстоја, или совјетских писаца Трифонова и Распутина – сву-да ћемо наићи на противљење експлоатацији и нечовечности. Зато и право-славље, и социјалистичка баштина подједнако нису прихваћени од стране либералних фундаменталиста па изазивају њихову агресију према протаго-нистима таквог светоназора. Није случајно да је један од инспиратора бан-дитског капитализма у Русији (према речима Џ. Сороша) Анатолиј Чубајс је једном изјавио како читајући Достојевског жели да га поцепа на комаде.

Мислим да управо вредносни приоритети, који потичу из православља, као и животна истрајност (виталност) наших народа, осведочена историјом, иницирају сличну демонизацију и Руса, и Срба, непријатељство према њима, са којима се често сусрећемо у масовним медијима.

Али ако будемо самокритични, морамо да признамо извесну реалну сла-бост данашње популације, с чиме се суочавамо и код нас у Русији. Ради се о три ствари. Прво, та слабост испољава се у ширењу депресивног синдрома (према дефиницији проф. И. А. Гундарова) или, другим речима, у менталном слому (менталној повреди) масовне народне свести. Друго, дошло је до дубо-ке аномије и деморализације веома широких слојева, што умањује силу било какве заједничке акције. Треће, постају видљиви резултати двадесетогодишње либералне индоктринације у руско друштво филозофије индивидуализма уз социјал-дарвинистичко оправдање: нека „преживи најјачи“.

Све три наведене особине се концентрисано одсликавају у неуобичајеној жестини душа, у губљењу саосећања не само „према бљижњему“ већ и према свакоме, што је иначе архитипично за руску масовну свест. Када су 1942. годи-не кроз Москву пролазиле поворке заробљених Немаца, Московљани, чије су рођаке Хитлеровци уништавали, док су им очеви и браћа били на бојишту, ти гладни Московљани, већином девојке и жене, делиле су са заробљеницима и последње парче хлеба. Знам како је то фасцинирало западне посматраче. Теш-ко да су данас егоистички оријентисани млади људи кадри поновити нешто слично. Мада, мислим да је у постсовјетско време солидарност истиснута у веома тесне приватне нише, али није искорењена потпуно, што оставља наду у будућност. Око 40 посто анкетарних саопштава у упитницима да састављају крај с крајем захваљујући међусобној помоћи рођака, родбине и пријатеља.

Данас немамо великог избора – морамо или да (1) поновимо судбину на-ших далеких предака – Руса или Срба – и да потпаднемо под нови страни јарам па задуго, ако не и заувек, нестанемо из историје и географије (управо


то траже спољне снаге), или (2), ослањајући се на национални и социјални пројекат, морамо да поново нађемо заједничке вредности и вратимо себи до-стојанствено и место у савременој историји. Само онај пројекат, који ће се ослањати на социјалну праведност и солидарност, може да привуче људе и да пробуди енергију маса. У Русији, упркос безнадежној кризи и растућој дис-кредитацији неолибералног поретка, лагано и мучно ускрсавају социјалис-тичке идеје и солидаристичка начела. Мада директан повратак у нашу влас-титу, догледну прошлост није могућ, јасно је, да свака потенцијално спешна алтернатива користи неке њене елементе – од програмско – наменске управе и планирања, до система социјалних гаранција за масе.

Доласком на Косово, дајемо јасну поруку да се солидаришемо са нашом српском браћом у њиховој борби за исконску домовину српског духа и држав-ности, заправо да живе на својој земљи.


Д. Чосич, Я не верю в цивилизацию без России. Р Россия и современный мир. Вып. 1 (18). М, ИНИОН, 1998. http://www.inion.ru/product/Russia/chosich.htm

Samarin, A. N.

BETWEEN THE KOSOVO AND THE KULIKOVO LANE: RUSSIA AND SERBIA ON THE INCROSSING

Similarities and analogues between Serbia and Russia are visible in our suc-cesnesses and bad lucks. Now the Russian and Serbian society, living in the state near the national catastrophy, empathicly means completelly tragic pages from the time of existence. When we come to the Kosovo we give the evident sign about solidarisation with our Serbian brothers in them struggle for the principle fatherland of a Serbian spirit and patrioticity, for them right to living in his country.

Key words: Serbia and Russia, National catastrophy, Patrioticity, Kosovo, Right on a living in the own country.

УДК 2–1

Маргарита В. Силантьева Москва, Россия

ТРАНСЦЕНДЕНТАЛЬНЫЕ МОСТЫ МЕЖДУ ВРЕМЕНЕМ И ВЕЧНОСТЬЮ

ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНИ МОСТОВИ ИЗМЕЂУ ВРЕМЕНА И ВЕЧНОСТИ

Трансцендентална ограниченост, упоредо с егзистенцијалном способно-шћу за трансценденцију, то је специфичност онтолошке ситуације у којој се савремени човек налази. Његово духовно кретање саздаје свеобухватан ,ваз-душни балон‘, ,висећи мост‘ ослонца на коме пружа прилику култури да пре-живи у најпроблематичнијим геополитичким условима.

Кључне речи: глобализација и трансцензус, либерализација религије по америчком обрасцу, Косово и могућа национална катастрофа, трансценден-тални мостови.

Наше время не случайно определяют как „период, когда обрушились мосты между временем и вечностью“. Отметим: тема взаимосвязи, выражен-ная метафорой моста, входит в число „вечных“ философских тем. Метафо-ра моста, в свою очередь, опирается на одно из древнейших представлений, своеобразный архетип, чрезвычайно значимый для истории культуры самых разных народов. Это – представление о возможности организации „обратной связи“, соединяющей разделенное двумя встречными потоками усилий.

Приведенная в начале статьи характеристика современности рассмат-ривает временящееся (культуру) как то, что оказалось отрезанным от запре-дельного ей вечного (Бог, смысл, трансценденция). Однако даже рухнувший мост еще некоторое время хранит память о своем проекте и назначении. И можно допустить, что при обрушении мостов к трансцендентному все еще возможны мосты трансцендентальные, возводимые лишь одной (в данном случае „временной“) стороной, – но с той же целью, что и прежде: соединять разъединенное.


Иногда, правда, связи необходимо обрывать: так диктуют обычаи, стра-тегия и тактика войны. Мирная жизнь, напротив, – жизнь „при мостах“.

Особенно остро необходимость и значение мостов – и прагматическое, и общекультурное, – чувствуется в таких географически „пересеченных“ регионах, как Балканы. Так или иначе, Сербия – с ее горными перевалами, бесчисленными реками и речушками, извилистыми дорогами и солидарным населением, – по праву может быть названая „страной мостов“. Величествен-ной красотой наполнены горные пейзажи вдоль дороги из Белграда в Косов-скую Митровицу, и когда шоссе спускается чуть ниже головокружительной высоты, бросается в глаза кружево изящных виадуков, по которым прохо-дят железнодорожные пути и автомагистрали. Шоссе бежит дальше, и вот в небольшом городе – чудесный мост через небольшую реку, поражающий не столько размерами, сколько близостью к новейшим образцам отточенной ин-женерно-конструкторской мысли (не утратившей при этом установки на ан-тропологическую соразмерность). И – в самой Косовской Митровице – мост через Ибар, на котором в марте 2009 года пролилась кровь… Конструктивно крепкий (наверно, выдержит любую тяжелую технику миротворческих сил ООН), – он, по сути, перестал играть роль моста, ибо больше не связывает, а разделяет. В этом смысле мост через Ибар – это рухнувший мост, мост войны. И пока не понятно, возможно ли его восстановить…

Эмоциональность сказанного не должна обмануть. Ведь даже безупреч-но с точки зрения рациональности выстроенные философские рассуждения – сомнительное предприятие, если интуитивно воспринимаются как насилие над истиной, абстрактными спекуляциями затемняющее существо дела. При-звание философии, напротив, – насколько возможно, прояснять сущность, „вслушиваясь“ в проблему. В этом случае эмоции могут оказаться подсказ-кой, а не помехой. Так, метафора моста явно несет на себе оттенок аксиоло-гического „приятия“.

В свою очередь „мост“ как „культурный проект“ можно интерпретиро-вать и феноменологически, толкуя его не только в качестве представления, метафоры или культурного символа, осмысливающие повседневное сущес-твование человека в пространстве и времени. Это еще и одна из значимых форм самого сознания, открывающих „изнутри“, трансцендентально, сущ-ность культуры как взаимосвязи. Такая взаимосвязь удерживает, по Гераклиту, „скрытую гармонию“ „войны“ и „борьбы“ – явными формами обязывающего и связывающего единства. Именно это (и, по моему глубокому убеждению, только это) создает динамику „позитивного сценария“ развертывания жизни культуры. Тем более – в ядерный век. Если от мышления, как подчеркивал М. Хайдеггер в работе „Что зовется мышлением?“ сегодня требуется прыжок через пропасть, то дело культуры – по-старинке – строительство мостов. Та-ким образом альтернатива „Бог и война“ – или „мир и культура““, думается, сегодня никоим образом не должна „выбросить“ свою „мирную“ часть. Ее на-

Маргарита В. Силантьева: Трансцендентальные мосты между ... 499

личие обеспечивает витальное выживание народа. Иначе может повториться трагическая история Косова поля после 1389 года, где, по мысли некоторых авторов, имело место вовсе не поражение сербов. „Просто“ их стало слишком мало, и на освободившееся место пришли другие этнокультуры.

Культуры, слишком увлеченные „Богом и войной“, обязаны извлечь урок из гибели Царства Сербского. Сказанное касается сегодня в значительной ме-ре славян. Но – не в меньшей степени и тех, кто регулирует развязывание ло-кальных войн для достижения политических целей под флагом „демократи-зации“. Их собственные народы оказываются заложниками таких действий. Известно, что империи, „перебравшие“ лимит отпущенных грехов, гибнут, – история дает тому множество подтверждений. Поэтому стремление „из-бавить“ человечество от „национальных суверенитетов“, реализовав проект „глобальной демократии“ – вещь не только эмпирически антигуманная, но и теоретически очень уязвимая. Соответственно, те мосты, которые связыва-ют „суверенные демократии“ с демократией „глобальной“, следует тщательно контролировать, „фильтруя“, прежде всего, „ценностные“ потоки, экспорти-руемые Белым домом.

Вопрос, который волнует сегодня многих людей, оказавшихся заложни-ками ситуации „трансцензуса“ (проще говоря, коренной ломки системы на-ционально-культурных ценностей под лозунгом глобализационной модерни-зации социального пространства по американскому образцу), стоит весьма остро: следует ли покорно принимать навязываемые ценностные стандарты „демократии и справедливости“ (сопряженные, как известно, с массой нега-тивных для трансформируемой культуры следствий)? Или же необходимо решительно противостоять этому процессу, используя все возможные меры? Причем на сегодня, понятно, такое решительное противодействие не имеет особого эффекта. Оно, как минимум, дискредитировано через отсылку к экс-тремистским ассоциациям. Да и, честно говоря, в какой-то момент возникают сомнения, – так ли важно любой ценой сохранять приверженность общества традиционным ценностям, если они не приносят ни стабильного материаль-ного благополучия, ни уверенности в завтрашнем дне, ни добрососедства? Быть может, лучший удел – компромисс, открывающий двери возможностям „развития по западному пути“? Впрочем, открывая двери такому развитию через слом национально-культурной самостоятельности, невозможно ока-заться в ином положении, чем тот зайчик из русской народной сказки, у ко-торого вначале была избушка лубяная, а потом – когда он пустил погреться лисичку – ледяная… Надо сказать, что разговоры о „справедливом обществе нового образца“, построенного по американской „оранжевой“ модели, мас-сировано ведутся еще и потому, что подобное, инициированное „лисичкой“, „промывание мозгов“ в СМК – одна из стратегий „мягких революций“ совре-менного периода.


Нет сомнений, что для славянских народов мост – признанная ценность, основополагающая для культуры как таковой. Славяне идут здесь рука об ру-ку с культурами других народов, – ведь мосты строят на всех континентах. В чем же отличие „архитектурных проектов“ „славянского образца“? Ведь, несомненно, у нас (как и у всех национально-уникальных воплощений уни-версального) есть свои особенности в понимании смысла общезначимых культурных ценностей.

В чем состоят те традиции и ценности конкретного социального бытия, от которых нельзя отказываться ни при каких обстоятельствах? Есть ли та-кие? И что она такое, эта наша „почва“, которую мы по каким-то причинам ни за что не хотим – ни отдать, ни променять?..

В числе национально-культурных ценностей „первого порядка“ в славян-ских культурах выступает земля. Еще древнегреческий мудрец Ферекид гово-рил о стихии земли как об архэ – первоначале, из которого соткан мир. Мно-го позднее русские почвенники (Ф.М. Достоевский и другие), да и не только они, – вернулись к мысли о земле как основе человеческого бытия во многих смыслах этого понятия. Так, священные и поэтические тексты древности до-носят до нас истину – человек создан из пыли, глины, праха. В библейской Книге Бытия сказано: „Земля еси, и в землю отыдеши (Быт.3:19). Мудрый Омар Хайям, уже на почве суфизма любуясь чашей для вина и размышляя, была она прежде красавицей или грозным владыкой, восклицает:

Когда тело моё на кладбище снесут – Ваши слёзы и речи меня не спасут.Подождите, пока я не сделаюсь глиной, А потом из меня изготовьте сосуд.

Академик Б.А. Рыбаков в своей книге „Язычество Древней Руси“ (1987) приводит интересные данные об обычаях древних славян, в далеком прошлом погребавших кремированных родичей в сосуде, служившем семье … для приготовления пищи! Правда, сакральная роль отводилась ему еще при жизни хозяев – в нем торжественно варили похлебку из первых зерен нового урожая.

Здесь показательна корневая связь славянских слов „род“, „родить“ и „урожай“, которая недвусмысленно указывает на толкование этими земле-дельческими племенами земли как начала рождающего, преобразующего в своих недрах живое в мертвое и обратно. Так что земля – не только прах, она – и само плодородие в самом непосредственном смысле этого слова… При желании можно опустить „лифт истории“ еще глубже и вспомнить об общем индоевропейском культе тела, сохранившем свои следы в современных фи-лософско-религиозных мифологемах Востока. Так, философия современной йоги прямо декларирует: „Мы есть то, что мы едим…“. Но ведь если вдумать-ся, все трансформации живущего тела современная физика также сводит к той или иной реализации матричной конфигурации атомов, выплавленных некогда в горниле первозвезд…


Со своей стороны христианская философия и культовая повседневность не отрицают особую, можно сказать, интимную связь тела с землей. Бессмер-тие души прямо связано здесь с обретением „нового“ – преображенного – тела (Символ веры). Земля, плоть, телесность таким образом – необходимое усло-вие жизни. Изначально они – результат божественного творения, и как тако-вые не являются злом (зло проникает сюда вместе с грехопадением человека). Славяне усвоили этот урок библейской истории очень хорошо. Так, русские религиозные философы конца 19 – первой половины 20 вв. подчеркивали тот факт, что центральным праздником в ряду двунадесятых для православия, в отличие от католичества, стало не Рождество, а Воскресение – воскресение во плоти…

Итак, та земля, на которой живет на-род, - та, на которой мы родились, – это не только наши корни, это в буквальном смысле наша субстанция, дом нашей души! Здесь – прах и пот наших предков, впитавшийся в микроэле-ментарный состав нашего тела. На этом телесном „носителе“ реализуется наш „духовный состав“ – те духовно-культурные связи, которые, разумеется, не менее важны, чем плотские (во многом определяемые как раз духовно и куль-турно). Здесь видятся корни того диалектического союза, который связывает народ, нацию и государство. „Субстрат“ народа может перерастать в нацию, однако народы при этом не пропадают и не исчезают. Гармонизировать их интересы призвано национальное государство, объединенное не родо-пле-менным, а ценностно-культурным сознанием своей общности. Так, по мысли современного сербского мыслителя – философа, поэта, эстетика Милана Узе-лаца, – на Косовом поле родилась и крепла идея Царства Сербского. Думаю, что подобным образом (хотя и в другое время) родилась Киевская Русь. Ви-димо, идея земли обладает особой силой собирания. И удивительно созвучны слова князя Лазаря о собирании Сербией народа не только сербского, но всех, живущих на этой земле, – „Слову о Законе и Благодати“ митрополита Илари-она (первого Киевского митрополита „из русских“ 11 века): Иларион хвалит крестившего Русь князя Владимира как мудрого и милосердного правителя не только для русских, но и для всех, кто пришел под его руку, включая „по-ганых“ (иноверцев).

Разумеется, в наш век очередной планетарной фазы тотального соеди-нения – глобализации, как и в былые времена, не следует доводить подоб-ные рассуждения до абсурда и превращать землю, народ (равно как нацию и государство) в идолов. Однако сбалансированная политическая прагматика подсказывает, что при утрате народом идеи „земельной сердцевины“, своего земного Отечества (хотя бы как идеи, не имеющей более прямых геополити-ческих ассоциаций, – какой, например, стала Киевская Русь для современной России) – беды не миновать.

Возвращаясь к вопросу о глобализаторских планах относительно славян-ских народов, следует выделить второй вектор ценностной атаки „демократи-


заторов“ (интересно, что в период Перестройки в России „демократизатором“ народ назвал дубинку ОМОНа – особых милицейских отрядов для разгона демонстраций). Названный выше вектор не менее известен, чем последова-тельное разъединение генетически связанных между собой частей земли (с чудовищным нажимом осуществленная в Сербии, данная тактика со значи-тельно большей (пока еще!) осторожностью интубируется в так называемое „пост-советское пространство“ и в саму Россию). Речь идет о тактически про-работанной стратегической установке на „демократизацию“ традиционных обществ путем „демократизации традиционных церковных институтов“ и „либерализации религиозного пространства“ (см. предисловие С.Б. Филатова ко второму изданию книги „Религия и глобализация на просторах Евразии“, вышедшей под эгидой Российского Центра Карнеги в 2009 году). За деклари-руемыми здесь лозунгами (по-своему весьма симпатичными, особенно – для интеллигентного человека, ценящего личную свободу выше партийной огра-ниченности) открывается весьма интересный геополитический проект. Суть его давно, еще со времен Славоя Жижека, ясна и разъяснена. Имеет смысл, однако, обратить внимание на теоретические основания, которые предлага-ются теоретиками подобных „инноваций“. Это поможет, как минимум, лучше понять происходящее и занять здравую позицию в отношении последних со-бытий, потрясших славянский мир, где церковь устойчиво занимает позиции высокого духовного авторитета и, по мнению экспертов, составляет ядро на-ционально-идентификационной устойчивости.

Речь идет о принятии некоторой системы ценностей, в которой приори-тет отдан „правам человека“ (которые по каким-то таинственным причинам сегодня все чаще сводят к семейно-брачным правам лиц с „нетрадиционной ориентацией“).

Примечательно, что с точки зрения данной системы ценностей церковно-религиозная деятельность прямо и однозначно названа „идеологией“ Право-славным Церквям (именно им!) предлагается перестроить свою институцио-нальную составляющую (прежде всего, систему управления) в соответствии с „имеющимися в демократическом обществе“ аналогами. Эти аналоги – ре-лигиоподобные структуры общественной самоорганизации, „общественные организации“, характеризуемые 1) множественностью; 2) „добровольностью“ и 3) отсутствием государственно привилегированных деноминаций. По су-ти, под знаменем „плюрализации“ здесь лоббируется разложение церковных иерархий. Таким образом, „размывается“ идущий от них управленческий импульс. Точнее, такой импульс „кодируется“, прикрываясь идеей „всеоб-щей ответственности“, очень хорошо знакомой в России „благодаря“ колхоз-но-совхозной практике советского периода, почти похоронившей ее некогда мощное сельское хозяйство. Ответственность „всех“ – это „ничейная“ ответс-твенность. Либо – ее „подбирает“ тот, кому необходимо манипулировать об-щественностью, самому оставаясь в тени… Понятно, что „демократический


импульс“ направлен на растворение классических управленческих структур Церкви как „средневековых“ (что соответствует действительности). Подоб-ная стратегия предполагает политизацию церковных субструктур, переклю-чение образовавшихся множественных очагов религиозной деятельности с задач собственно духовных – на задачу „формирования гражданского обще-ства“, пронизанного идеологией „всеобщей справедливости“. Наивность по-добных проектов очевидна – всеобщая справедливость реализуется только через неравенство. То есть – иерархию. Только в данном случае эта иерархия окажется принадлежащей к иной системе ценностей, станет местным отделе-нием иной империи…

Реконструкция (читай: деструкция) духовного поля, по мысли авторов подобных проектов, позволит переключить внимание общин „на социальную деятельность“, либерализируя параллельно систему эстетических, нравствен-ных и политических предпочтений. Таким образом, с одной стороны, важный элемент социальной системы, определяющий основной вектор национально-культурного единство славянства, окажется раздробленным, переключится на мелкие дрязги и тем самым поможет провести идею перестройки наци-ональных менталитетов на признание американской системы ценностей в качестве общечеловеческой. С другой – решится проблема поддержания от-носительно сносного уровня материального существования дезорганизован-ного социума на принципах „самоокупаемости“.

Было бы наивно, однако, полагать, что проект „либерализации духов-ного пространства“ – всего лишь идеологическая пустышка. Концептуально он опирается на хорошо проработанную и довольно полную информацию о состоянии религиозных процессов в современной России. А именно, иссле-дования показывают количественный рост особого религиозного феномена, который условно можно обозначить термином „антропологическая религи-озность“.

„Антропологическая религиозность“ – это сложносоставная матрица об-щественной самоорганизации, делающая основной конструктивный упор на духовно-аксиологические пласты индивидуального и коллективного созна-ния (включая их „бессознательные составляющие“).

В современной России данный способ общественной самоорганизации оказался особенно востребован по причине распада сложившихся в период 20 века структурно-функциональных связей. По существу, позитивный по-тенциал руководящей роли партократии, проникавшей административным „щупом“ во все сферы жизни советского человека, стал в полной мере по-нятен только тогда, когда государство, в силу целого ряда причин, перестало выполнять свою социальную миссию. „Съежились“ пенсии; вначале сократи-лись, а потом и вовсе исчезли в большинстве регионов выплаты социальных детских пособий; почти полностью закрылась возможность приобретения социального жилья, – даже в недавний период „нефтяного“ благополучия!


„Демократизация“ постсоветской России в период Перестройки вызвала к жизни призрак „оголтелого капитализма“, подчинение которому несовмести-мо с жизнью социума.

Соответственно, стихийный процесс общественной самоорганизации стал набирать обороты, рекрутируя людей под знамена, как правило, тради-ционных для каждой конкретной местности культов. В числе таких культов – язычество, что особенно ярко выражено в таких регионах, как Сибирь, За-байкалье и Закавказье. Впрочем, центральные районы РФ также не лишены распространения языческих религиозных культов, имеющих социально-зна-чимые проявления.

Кстати, сходную „антропологичность“ приобретают и традиционные мировые религии, нередко объединяющие и спасающие людей не только по духовному, но и по витальному направлениям. При этом, однако, они тяготе-ют к „развоплощению“ собственно мировых религий в оригинальные разно-видности религий этнонациональных, – со своим бытовым и фольклорным колоритом, системой воспитания, символами, запретами и проч.

Антропологическая религиозность, разумеется, не является элементом исключительно современной системы культуры. Это, по всей видимости, необходимый компонент культурного целого, синтезирующий „духовное из-мерение“ как бы изнутри самой личности, включенной в целое социально-го организма. Сравнительно новым для современной ситуации является ее противостояние собственно духовному вектору религиозного комплекса, ко-торый условно может быть назван „сакральная религиозность“. Ущербность „сакрального“ аспекта, его низкая востребованность в социокультурной практике, утрата интереса и внимания к необходимости поддерживать его идентичность связаны с системным сбоем и утратой полноценной структуры регулятивных механизмов в пространстве всей современной культуры. Сла-вянские культуры нельзя здесь считать исключением.

Однако в конце первого десятилетия 21 века отчетливо обозначились гра-ницы, за которыми лежит предел господства аксиологического меркантилиз-ма и духовной всеядности, – российская действительность сегодня дает тому множество примеров. А это значит, что „сакральная составляющая“, скорее всего, будет постепенно „втягиваться“ обратно в культурное пространство. Опыт сербских монастырей Косова Поля (таких, как Печ, Высоки Дечаны, Грачаницы и другие), сохранивших для потомков идеал Царства Сербского и, вместе с тем, не растворившихся „телесно“ ни в самом этом царстве, не в иных, приходивших ему на смену масштабных государственно-имперских образованиях, – дает исключительно важный материал для обдумывания пу-тей дальнейшего взаимодействия „национальных“ христианских церквей с современным социально-политическим пространством.

Дополнительный вектор поиска существенных ценностей славянских культур, до сих пор слабо учитывавшийся разработчиками стратегий „запад-


ной“ ориентации, – это особая ценность смысла, свойственная русской куль-туре не в меньшей степени, чем сербской. Сегодня все чаще вспоминают слова Ж. Бодрийяра о том, что в современном мире становится все больше ценнос-тей и все меньше смысла. Идеал, например, современного научно-гуманитар-ного сообщества – „рынок смыслов“. Примечательна терминология, исполь-зуемая, например, в политологии, где предполагается, что ученые-политологи смысл „продуцируют“, „умножают“ и „продают“. Существует, правда, альтер-нативная точка зрения, настаивающая на необходимости „обоществления“ смысла. Создается впечатление, что авторы подобных сентенций просто не понимают того, что со сферой смысла подобным „экономическим“ образом работать нельзя. Однако впечатление это обманчиво – понимают! Просто ра-ботники гуманитарной науки, как и все мы, вовлечены в процесс, который не нами определяется, но через нас выражается, – процесс оскудения связи со смыслом, размен смысла как сверхценности – на ценности, более-менее легко тиражируемые, не менее легко симулируемые и хорошо оплачиваемые.

С данной позицией связан идеолого-культурный проект, известный ши-роким массам под именем „плюрализма“. В Советском Союзе (а затем и в Рос-сии) этот проект „оброс“ не только политическими и гуманитарными, но и естественнонаучными спекуляциями по типу глобального эволюционизма и даже обновленной аксиологии новейшего поколения. Сущность его философ-ских оснований при этом остается в тени. Основания же эти „вполне постмо-дернистские“: это „смерть Логоса, Автора, Истины“ и т.п. С одной стороны, нельзя не поздравить современное общество с отказом считать социально приемлемыми тоталитарные модели управления и желанием „дать свободу слова“ каждому гражданину (!), не считать личное мнение основанием для применения „расстрельной“ статьи закона. Плюрализм мнений, суждений, высказываний, – питательная среда интеллектуального поиска, мозгового штурма. Поэтому, когда речь идет о способах развития социально-гумани-тарного знания, где жизненно необходимо иметь широкое поле для профес-сиональной полемики, – допустимы самые „дикие“ с точки зрения здравого смысла суждения. Ведь именно они помогают „обкатывать“ те или иные ин-теллектуальные модели (в том числе и для того, чтобы от них отказаться). Правда сказанное вовсе не следует интерпретировать в том смысле, что по-добная трибуна должна включать в себя все общество, и любой малый ребе-нок должен изначально являться экспертом и „самоцензором“ по отношению к тому потоку „секса и насилия“, который вот уже десятилетия выливают на головы „демократизируемых народов“ их „национальные“ СМИ…

С мышлением сложнее, чем с гуманитарной наукой. Если истина имеет место, ее следует отличать от мнения. Мнений может быть сколько угодно, истина – как очевидность несокрытого – если она есть, может быть только одна. Попытки объяснить отказ от онтологического понимания истины све-дением ее к одному из сакрализованных военно-религиозных и культурных


проектов подменяет суть вопроса. Истина тем и отличается от сакрализован-ных национально-культурных приоритетов, что она не требует крови и на-силия. Но „современная философия“ скорее согласится, что истины „вовсе нет“, чем позволит отказаться от теоретического обоснования ценности зла и насилия. И это можно понять – современная культура, в том числе и в ее „демократизированном“ варианте (а возможно – особенно в этом своем ва-рианте) держится на особо утонченной форме насилия – насилии духовном. Плюрализм мнений, прикрывшись плюрализмом „истин“, как раз и предпо-лагает насилие – личное и групповое – над теми, кто поверил во „множест-венность истин“ и готов отказаться от собственного отношения к Истине в пользу „разноголосицы чужих суждений“.

Верно и то, что идея „возвращения субъекта“ понемногу торит себе путь в современной философии и гуманитаристике. Сегодня стало понятно, что даже „объективные“ данные физики или космологии зависят от исследова-тельской оптики (включая понятийную), которую использует данная эпоха, данная научная школа и, в конце концов, данный ученый. Религиозное воз-рождение, помимо активации „антропологической религиозности“, предпо-лагает также возвращение в культуру смысла с большой буквы, Логоса. Сер-бам и русским есть о чем сообщить по этому поводу „городу и миру“, – и в силу интенсивности религиозного возрождения наших народов, и в силу особенностей того духовного опыта, который они накопили, идя – каждый своим путем – по терниям истории.

Возвращение в культуру Логоса и „сакральной религиозности“ связаны, между прочим, с „расчисткой места“, на котором они могли бы утвердиться. Здесь вспоминается один из древнейших мифов – миф о герое, расчищающем источник. Ведь, как говорится в русской пословице, „свято место пусто не бывает“, на пустом месте легко поселяется всякая нечисть. Последует ли за такой „расчисткой“ действительное возвращение живой воды, или ему по-прежнему суждено будет зарастать бурьяном (только новых сортов) – неиз-вестно. Многое тут зависит от нас самих, от нашей способности кропотливо и качественно выполнять тяжелую, почти неподъемную, – и в то же время со-вершенно необходимую каждодневную работу, работу налаживания мостов.

Очевидно, для расчистки источника нужен „культурный герой“ – тот, кто „расчищает“. И один из очевидных путей его возвращения в культуру – образование. Здесь у России и Сербии есть свои приоритеты, которые на се-годняшний день все еще имеют шансы сохраниться в качестве официальных концепций образования и воспитания. Не последнюю роль в их сохранении играет Церковь – при условии, что она и на этом поприще не берется под-менять собой государственные структуры или сливаться с ними, а просто – продолжает тянуть вековой груз духовного просвещения народа.

По понятным причинам особое внимание стоит уделить университет-ским образовательным стандартам. Здесь стремление унифицировать стан-


дарты получаемой информации по минимальной планке Болонского про-цесса может существенно снизить интеллектуальный потенциал наших национальных кадров, особенно на фоне тех мощных и далеко „не средних“ прорывов“, которые имеют место, например, в Западной Европе, США и Ки-тае. Так, многие центральные российские вузы вынуждены резко ограничи-вать список обязательной по программе литературы, которую необходимо освоить студенту, в соответствии с принятыми Министерством образования и науки медицинскими нормами. Счет при этом идет на десятки, в лучшем случае – на сотни страниц в месяц. В то же время средний студент универси-тета г. Остин (штат Техас) обязан при подготовке к получению бакалаврской степени осваивать от семисот до полутора тысяч страниц в неделю (!). И у не-го от этого ничего не болит, включая голову. Подобное освоение, разумеется, не ограничивает свободу высказывания собственного мнения по поводу про-читанного, в том числе и аргументированного несогласия. При этом, однако, рассуждения опираются на знания, а не подменяют их.

По сути, можно говорить об усвоении познавательного „канона“, – перед нами вариант индоктринации знания (признания его истинным в теорети-ческом и психо-социальном контекстах). Как отмечает крупный российский специалист по истории и философии социогуманитарного знания Л.А. Мике-шина, индоктринация таит в себе опасность догматизации. Однако, заметим, без индоктринации, т.е. без признания общественной значимости, знание во-обще не имеет „силы“ – социального смысла. Впрочем, если традициям сла-вянского образования окажется трудно (или даже невозможно) противосто-ять потоку „занижающей“ его стандартизации, остается известное средство, до сих пор успешно используемое народами наших (аграрных по генезису) культур – сказки детям на ночь. Или – чтение с ними книг. И как бы не считал себя современный человек занятым на работе, он занят ею не больше, чем сербский или русский крестьянин прошлых веков, тяжелым трудом добы-вавший себе хлеб насущный. Напомню, что умение духовно выживать – в том числе и в невыносимых условиях (невыносимых по всем – физическим и духовным – параметрам) – одна из отличительных черт славянства.

Тот факт, что сегодня перед представителями славянских культур стоит задача „немузейного“ сохранения своего культурного наследия, не вызывает особых сомнений (и именно по этому вызывает огонь критики). Опора де-лается на тот культурный потенциал, который несет в себе „православная“ модель цивилизации (и глобализации!). Анализ внутренних причин, привед-ших ее к серьезному кризису на пороге прошлого века, не должен вытеснять осознание необходимости сбережения того наследия, которое эти культуры внесли в копилку всего человечества. И, возможно, наш скромный вклад действительно не состоит в функционально успешной проработке социаль-ного пространства. Поэтому славянские социумные модели на сегодняшний день и оказываются неконкурентоспособными по сравнению с западными.


Однако та проработка понятийного поля (например, в художественном твор-честве), на которой стоит культура славянского мира, не случайно оказала такое мощное воздействие на культуру мировую.

Этнокультурная, аксиологическая, религиозная, экономическая и поли-тическая экспансия и даже агрессия – не новость в истории человечества. Думается, в завершение будет уместно констатировать необходимость под-держания национально-культурных приоритетов всеми возможными средс-твами. Очевидно, такой мощный ресурс, как образование, здесь еще имеет некоторый потенциал. Если же системы образования славянских народов окончательно и безальтернативно переключатся на трансляцию либеральных идей, обществу придется „сорганизоваться“ и взять на себя почин личной и семейно-клановой трансляции ценностей. Так было в прошлые века. И се-годня, когда простые мысли и стереотипы поведения телегероев легко завое-вывают сердца наших детей, у нас еще остается в арсенале наше собственное владение основами родной культуры, любовь к своему народу и способность бесконечно терпеливо строить трансцендентальные мосты между временем и вечностью в душах наших детей. При всей своей эфемерности, они часто оказываются прочнее стальных конструкций.

Трансцендентальная ограниченность, наряду с экзистенциальной спо-собностью к трансцендированию, – специфика онтологической ситуации, в которой находится современный человек. Его духовное движение создает своеобразную „воздушную подушку“, „висячий мост“, опора на который дает культуре шанс выжить в самых сложных геополитических условиях.

Silantieva, M. V.

TRANSCENDENTAL BRIDGES BETWEEN THE TIMEAND ETERNITY

Transcendental limitation, parallel with the existential abbility for the transcen-dention, it is specifi c of the onthological situation in what contemporary man fi nd himself. His spiritual moving makes allsides `aeric baloon`, `hanging bridge` of the ground in which he makes a chance for the culture to survive in a most problematic geopolitical conditions.

Key words: Globalization and transcensus, Liberatiasion of religion by the Americanic model, Kosovo and the possible national catastrophe, Transcendential bridges.

UDC 398.11=163.41)

Андрей А.Тащиан(Краснодар, Россия)

О ЛОГИКЕ ИСТОРИЧЕСКОЙ ЖЕРТВЫ

Косовская жертва сербского народа, на наш взгляд, имеет, прежде всего, культурный или объективно-духовный характер. Поэтому не будет преувели-чением сказать, что эта историческая жертва сербского духа испытывалась русским духом как своя собственная жертва, отчего мы вправе рассматри-вать ее как жертву, которая была принесена на алтарь истории славянским духом в целом.

Сознание особенности этой исторической жертвы, рефлектируя, пыта-ется найти в истории столь же особенное основание и оправдание, которое по видимости должно снять ее негативность. Однако такое рассуждение при-водит лишь к абстрактному полаганию ее негативности в особенности иного исторического духа (по представлению – западного), отчего сама эта жертва оказывается определенной не свободно, т.е. по внутренней необходимости, но по необходимости внешней, т.е. случайным действием этого иного. При такой внешней рассудочной рефлексии своей определенности жертва еще не есть жертва как таковая. Ведь последняя должна стать собственным дейс-твием, которое есть не что иное, как отказ самосознания (в данном случае – народного) от абстрактной единичности своей особенности и признание негативности как своей существенности, благодаря чему оно в своем ином уже не отрицается, но полагается и смыкается в нем лишь с самим собой. Та-ким посредством жертва только по видимости есть утрата самости, тогда как на деле она есть отрицание ее конечного (особенного) характера и тем са-мым преобразование ее в форму ее всеобщности. Жертвуя, самосознание ста-новится разумной всеобщностью, которая есть субстанция исторического, проявляющаяся в особенностях народных духов.

Таким образом, история сама есть не что иное, как самопожертвование всеобщего, абсолютного, и лишь через эту самому себе сообщаемую отрица-тельность исторического оно полагает свою абсолютность. Но по этой же причине неразумно пытаться найти в особенности исторического положи-тельное основание и оправдание исторической жертвы, ибо оно достигается лишь в разумном постижении субстанции самой истории.

Ключевые слова: жертва, история, религия, культ, негативность


О ЛОГИКЕ ИСТОРИЧЕСКОЙ ЖЕРТВЫ

Какими бы значительными ни были территориальные и экономические потери сербского народа в результате военной агрессии стран натовской коа-лиции, косовская жертва является столь тяжкой и болезненной, прежде всего, потому, что удар был нанесен в самую, как сказал бы митрополит Амфилохий, „сердцевину сердца“ сербского самосознания, его память, ибо, как поется в сербской народной песни, Косово – это душа Сербии1. При этом необходимо добавить, что, будучи Голгофой сербского духа в особенности, Косово есть также и общеславянская жертва, ибо она принесена на алтарь истории братс-ким народом, с которым мы, русские, имеем общее родство не только в языке, каковой есть наличное бытие духа, но в самой его субстанции, т.е. в религии – в Православии. Уже поэтому, уясняя себе основания того, что совершилось и совершается в Косово и Метохии, мы уясняем себе также основания своей исторической судьбы, судьбы славянства вообще.

Но с самого начала следует поставить вопрос: каковым должно быть это уяснение? Ведь содержание исторического урока находится в зависимости от того, в какой форме он преподносится. На первый взгляд, может пред-ставляться удовлетворительной та форма, в определенности которой обна-руживается непосредственное основание совершившегося исторического события. Однако, это основание в качестве „действующей причины“ (causa effi ciens) косовских событий нам и так хорошо известно. Тогда в чем же тог-да заключается содержательность того урока, который мы должны извлечь? Ведь по видимости мы уже знаем, что произошло. Но действительно ли это видимое знание? Последний вопрос является, разумеется, риторическим.

Если наше сознание особенности косовской жертвы сербского (или даже славянского) духа, рефлектируя, находит в истории столь же особенное ос-нование, которое по видимости снимает ее негативность, то такая рефлексия приводит лишь к абстрактному полаганию ее негативности в особенности иного исторического духа, по представлению – западного. В таком особен-ном представлении основание исторической жертвы никак не может слу-жить оправданием (чем оно должно было бы быть в себе, т.е. вообще или по своему понятию, иначе оно не есть основание), но есть только обвинение. Но если Запад есть действительный виновник этих событий, то принесенная ко-совская жертва не есть деяние самого сербского народа, а значит, она есть, как раз наоборот, жертва западного духа. И чем же тогда оказывается наше сознание этой жертвы? Не есть ли тогда и наше сознание не что иное, как со-знание самого западного духа? И не есть ли тогда судьба Косова скорее судьба западного духа, а никак не сербского или славянского вообще? И не сказал ли поэтому митрополит Амфилохий в своем „Слове за спасение сербского

1 Оj, Косово душо српска.

Андрей А.Тащиан: О логике исторической жертвы 511

народа в Косове и Метохии“ гораздо больше, чем он мнил, говоря: „Косово — это Страшный Суд“, на котором судятся и сербы, и албанцы, и американцы, и англичане, и французы…. там вершится суд, там выносится приговор всем державам нашей эпохи“2?

Поставленные вопросы должны навести нас на мысль о том, что мы не должны оставаться особенным (партикулярным) сознанием, конечный ха-рактер которого делает его превратным и неспособным сохранить себя в сво-их метаморфозах. Ведь для такого ограниченного сознания его собственный предмет выступает также лишь ограниченным, не раскрывшим полноту сво-ей определенности. Как следствие, для такого сознания исторической жертвы есть только особенные основания, составляющие по-дурному бесконечный ряд исторических опосредствований, „действующих причин“, в котором нет только одного, но самого главного – финального основания, т.е. „целевой причины“ (causa fi nalis) или „конечной цели“. Эта „конечная цель“ и есть все-общее основание, ratio universalis, всеобщий разум и оправдание историчес-кой жертвенности.

Нам, повторим, хорошо известно, что опосредствовало косовские собы-тия. Однако, как проницательно замечает классик, „известное вообще – от то-го, что оно известно, еще не познано. Обыкновеннейший самообман и обман других – предполагать при познавании нечто известным и довольствоваться этим“3. Сказанное должно быть понято в том смысле, что сознание принима-ет за реальное знание то, что, как было показано, не имеет основания в себе самом. Исходя лишь из того, что нам известно, и не проникая в то, что есть это известное в себе, мы как сознание оказываемся только внешней рефлек-сией исторической жертвы, тогда как должны были бы быть ее собственной внутренней рефлексией, ее разумом.

Но чтобы стать этим разумом объективно, мы и субъективно должны встать на точку зрения разума, ведь мир разумно смотрит только на того, кто на мир смотрит разумно4. Эта разумная точка зрения и есть та, которую сле-дует назвать собственно философской. В соответствии с ней разум господс-твует в мире, и всемирно-исторический процесс совершался и совершается разумно5. Разумна, впрочем, не только история и, стало быть, дух вообще. Разумна также и природа. Однако, в отличие от природы, которая есть только сущий разум, дух есть разум знающий. Вот почему если в природе ее разум-ная определенность выступает еще только как необходимость, ибо для нее нет знания своей разумности, то в духе она – свобода, так как он, зная свою определенность, остается в ней у себя самого, т.е. самоопределяется. Впро-

2 Слово за спасение сербского народа в Косове и Метохии на молебне перед храмом св. Саввы на Врачарском холме в Белграде, 21 февраля 2008 года.

3 Гегель Г.В.Ф. Феноменология духа. – СПб.: Наука, 1994. С. 16.4 Гегель Г.В.Ф. Лекции по философии истории. – СПб.: Наука, 1993. С. 65.5 Там же. С. 64.


чем, тот факт, что дух свободен в себе, есть еще только его понятие, момент субъективности. Между тем, сообразно самому этому понятию дух должен быть таковым не только в себе, но и для себя, т.е. реально или объективно. Это означает, что дух должен не только быть свободным, но и сознавать себя в качестве такового, т.е. быть сознанием свободы. Это становление духа для себя тем, что он есть в себе, этот прогресс в сознании свободы, каковая и есть упомянутая выше „конечная цель“, есть всемирная история6.

Здесь, однако, необходимо задаться следующим вопросом: каким обра-зом осуществляется эта „конечная цель“, т.е. посредством чего в мире как сознании духа достигается свобода? Для того, чтобы на него ответить, мы должны вспомнить, что разум, или, выражаясь философски более определен-но, идея, является противоположностью между собой в качестве всеобщей субстанции и собой в качестве своего абстрактного для себя бытия, своей абстрактной рефлексии в себя. Как таковая, она есть единичное самосозна-ние, свобода которого есть только формальная свобода, произвол. Поскольку в непосредственности отношения к всеобщности идеи единичное самосо-знание есть иное, постольку оно конечно. Однако, именно благодаря своей конечности оно есть определенность или наличное бытие идеи, которое она себе сообщает. Субъект как это конечное по видимости стремится осущест-вить только свои особенные интересы. Но как раз потому, что сам он – лишь момент самополагания идеи, в действительности он осуществляет не только и не столько то, что представляет, а ту самую всеобщую цель, которая пребы-вает за спиной его сознания. Как мы помним, это отношение в деятельности идеи Гегель метафорически назвал хитростью разума.

Эта хитрость есть, разумеется, отрицательное единичной субъективной воли. Непосредственная форма этой отрицательности проявляется в том, что в стремлении осуществить свои особенные цели индивид в действительнос-ти полагает субстанциальные цели всеобщего, которое он непосредственно есть. И эта еще естественная всеобщность духа есть народ, или народный дух. Поэто-му-то Гегель и отмечает, что „во всемирной истории мы имеем дело с такими индивидуумами, которые являются народами“7. Таким обра-зом, именно в определенности народного духа для субъекта возникает его субстанциальность, и он впервые сознает свою свободу. Однако, народный дух остается пока еще только определенным, а значит, особенным и потому конечным духом. Ведь та негативность, которой он является по отношению к единичному самосознанию, есть еще только первое, т.е. конечное, отрицание его конечности, в каковом сама определенность, сама конечность остается неснятой. Вот почему в непосредственности народного духа как конечного всеобщего сознание свободы еще не исполнило своего содержания. Именно поэтому необходима еще одна негация – негация особенной определенности

6 Там же. С. 72.7 Там же. С. 68.


народного духа, каковая как раз и осуществляется во всемирно-историчес-ком процессе.

По причине этой отрицательности истории мы не должны удивляться то-му, что в ее движении как отдельные лица, так и целые государства претерпе-вают немалые страдания, и что история, таким образом, представляет собой „такую бойню, на которой приносятся в жертву счастье народов…“8. Более того, с разумной, философско-исторической точки зрения, развитой Гегелем, всемирная история вообще не может быть ареной счастья, а его периоды в ней оказываются „пустыми листами, потому что они являются периодами гармонии, отсутствия противоположности“9. Ведь развитие имеет место быть только там, где негативность получила определенность действительности.

Мы, будучи в особенности христианами, можем, конечно же, сколь угод-но много скорбеть и сочувствовать своему ближнему или дальнему, ока-завшемуся подавленным или даже раздавленным этим неумолимым ходом истории; мы можем, наконец, негодовать, глядя на то, как за декларациями гуманитарных целей „Союзной силы“ делалась авантюрная игра страстей, осуществлялись своекорыстные интересы. Тем не менее, мы должны уяснить, что эти высокие чувства сопереживания и праведного гнева сами суть заин-тересованные участники того трагического представления, что разыгрывает-ся в театре истории. Необходимо всегда иметь в виду, что свобода в качест-ве только цели истории есть еще лишь внутреннее, лишь всеобщее. Вступая же в свое наличное бытие, становясь внешностью самой себя в единичности субъективной воли, она оказывается ее партикулярностью, страстью, инте-ресом10, что необходимым образом определяет не только всякое отдельное лицо, но и всякий народный дух. Но это как раз и есть то, что подлежит негации во всемирно-историческом процессе, отчего Гегель и говорит, что „идея уплачивает дань наличного бытия и бренности не из себя, а из страстей индивидуумов“11.

Итак, как было выяснено, особенность как конечность исторического индивидуума, каковым является отдельный народный дух, должна отрицать-ся, т.е. должна быть, как говорится иначе, принесена в жертву. Употребление данного слова вовсе не случайно и не является лишь художественным обо-ротом языка, имеющим своей особенной целью вызвать упомянутое сочувс-твие, но обусловлено самой субстанциальностью того, чем является история.

8 Там же. С. 74.9 Там же. С. 79.10 Примечательно, что в своей „Сумме теологии“ Фома Аквинский высказывает, в сущ-

ности, ту же мысль: „Подобно тому, как всеобщий разум движет в нас посредством разума осо бенного, интеллектуальное стремление, которое называется волей, движет в нас посред-ством чувственного стремления“ (Sicut in nobis ratio universalis movet, mediante ratione particu-lari, ita appetitus intellectivus qui dicitur voluntas, movet in nobis mediante appetitu sensitivo) (Summa Th eologica, I, 20, 1).

11 Гегель Г.В.Ф. Лекции по философии истории… С. 84.


Как нам хорошо (опять-таки) известно, понятие жертвы вообще относится к религиозному сознанию. В этой связи как раз и должен быть поставлен воп-рос: в чем заключается определенность отношения истории и религии? Выше мы уже говорили, что история, будучи объективацией духа, есть развитие со-знания свободы как того, что есть еще только субъективное в нем, только его понятие. Сознание, разумеется, знает свое понятие, но знает его только как предмет, т.е. как только иное по отношению к самому себе, а потому всегда как то, что является непосредственно отрицательным. Эта отрицательность обусловливает тот бесконечный разрыв, который сознание свободы есть для себя в своих моментах. Поэтому для сознания возникает необходимость при-мирения своих крайних определений, что может быть осуществлено лишь посредством познания того, что они суть в себе12. В себе же они суть одно и то же сознание, а это означает, что, сознавая свою предметность, сознание сознает лишь себя самого, т.е. в себе оно есть самосознание свободы. Это са-мосознание духа есть, таким образом, уже не конечный (объективный в осо-бенности), но абсолютный дух. То же, каким образом эта субстанциальность духа становится сознательной и есть исходным или (если угодно) главным образом религия.

„В ней, – говорит Гегель, – существующий, мирской дух сознает абсолют-ный дух, и в этом сознании сущей в себе и для себя сущности воля человека отрекается от своего особенного интереса…; она откладывает его в благогове-нии, в котором для него больше не может быть партикулярного. Посредством жертвы человек выражает то, что он отказывается от своей собственности, своей воли, от своих особенных ощущений. Религиозная концентрация со-знания проявляется как чувство, но она переходит и в размышление, объек-тивация которого есть культ (курсив наш. – А.Т.)“13. Понятие жертвы, таким образом, относится к практической сфере религиозного сознания – к культу.

Будучи деятельностью, культ по своему понятию предполагает теоре-тическую определенность религиозного сознания, веру, которая в себе есть конкретная реальность абсолютного и сознания, т.е. бытие Бога в человеке и человека в Боге. В качестве таковой она есть „конечная цель мира“. Поскольку же эта цель осуществляется в я и через я, которое еще только конечно в его противоположности абсолютному, постольку эта деятельность я негативна в том смысле, что она оказывается направленной против его естественной осо-бенной субъективности. В результате снятия этой конечности дух в субъекте есть так, как он есть в себе и для себя, сообразно своему содержанию, ведь

12 Вот почему Гегель совершенно верно замечает, что „нигде не представляется большей надобности в таком примиряющем познании, как во всемирной истории“ (Гегель Г.В.Ф. Лек-ции по философии истории… С. 69).

13 Hegel G.W.F. Werke in Zwanzige Bänden. Auf der Grundlage der Werke von 1832-1845 neu ediert. Red. E. Moldenhauer und K. M. Michel. Frankfurt/M., 1969-1971. Bd. 12. Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte. S. 53.


в нем субъект полагается тождественным с божественным14. Но поэтому же культ является актуальностью (Gegenwärtigkeit) содержания, которое состав-ляет абсолютный дух, отчего история, содержание которой абсолютный дух, „есть по существу также история человечества, движение бога к человеку и человека к богу“15.

Жертва, следовательно, и есть то, посредством чего осуществляет се-бя культ. Непосредственно жертва есть отрицание конечным же способом. Впрочем, если в абсолютной религии, каковой является христианство, жертва имеет, главным образом, только духовную определенность, то историческая жертва, или жертва в истории, исходным образом должна быть действитель-ной жертвой, т.е. характеризуется естественной негативностью, ибо сама ис-тория, как уже было сказано, есть еще действительность идеи, конечный дух, не снявший для себя определенность естественности.

Это означает, что особенный народный дух, оказавшийся на поприще истории, должен претерпевать реальное потрясение, которое в своей непос-редственности представляет собой столкновение с другим особенным народ-ным духом. Правда, диссонанс в естественную определенность народного духа может быть внесен и природой. И в этом случае также конечный дух доходит до сознания субстанции природы, в котором сама природа – лишь ее внешнее проявление, и до того, чтобы в противопоставлении ей себя само-го желать снять свою конечность. Однако, необходимо, чтобы историческое событие имело собственно духовную определенность, ибо только в этом слу-чае противоположность становится завершенной. Вот почему существенным является то, чтобы дух противопоставлялся духу. Ведь тогда негация естес-твенности исходным образом сознается как негация, определенная самим же духом. Принципиально здесь то, что поражение, претерпеваемое духом в результате этой борьбы или даже „бойни“, он должен признать как такое, которое он наносит себе самому. Иными словами, дух должен признать то страдание, которое он испытывает в своей естественности, не действием че-го-то иного, а своим собственным действием. Ведь жертва только тогда есть жертва, когда она сознается как свое собственное действие.

Поскольку вообще жертва есть отречение от своей непосредственной конечности, от своего непосредственного для себя бытия, постольку в исто-рической жертве народный дух должен отнестись отрицательно к тому, что представляет его самобытность. Так как самобытность есть еще только при-родная и потому конечная самость духа, то, отрицая ее, дух отрицает не ее во-обще, но ее природную конечность. Впрочем, для особенного духа, которым является народный дух, это отношение имеет и должно иметь иной характер.

14 Hegel G.W.F. Vorlesungen über die Philosophie der Religion. – Hamburg: Meiner. / Teil 1. Einleitung in über die Philosophie der Religion, 1993. S. 260.

15 Гегель Г.В.Ф. Философия религии: в 2-х т. – М.: Мысль. Т. 1., 1976. С. 399.


Поскольку народный дух не может освободиться от своей особенности (ина-че бы он перестал бы быть народным), постольку для него его жертва име-ет видимость утраты своей самости вообще. Но именно посредством такого отрицания своего для себя бытия дух в самом этом отрицании смыкается с тем, что есть его подлинная самость, его подлинное самобытие16. Вспомним слова Христа: „…кто хочет душу свою сберечь, тот потеряет ее, а кто потеряет душу свою ради Меня, тот обретет ее“17. Вот почему в действительности ис-торическая жертва духа есть не потеря, но обретение им себя самого в своей истинной форме.

Наконец, необходимо понять, что история вообще есть не что иное, как самопожертвование абсолютного. Разумное, идея как абсолютное есть не только сущая, но и знающая себя идея, дух. Его знание знает не только себя, но и свою негативность, свой предел, каковой он полагает себе самому в ка-честве своей предпосылки. Но знать свой предел, говорит Гегель, означает „…уметь собою жертвовать. Это жертвование есть отчуждение, в котором дух излагает свое становление духом…, созерцая свою чистую самость как время вне себя, а свое бытие – как пространство. Это последнее его становление, природа, есть его живое непосредственное становление; …другая сторона его становления, история, есть знающее, опосредствующее себя становление, от-чужденный во времени дух… (курсив наш. – А.Т.)“18. Но поскольку история, таким образом, есть еще сфера неснятой негативности духа, постольку в ней его жертвенность не может найти своего абсолютного примирения и оправ-дания. Лишь познание определенности знания есть снятие негативности жер-твы. Это познание, как мы видели, имеет место быть в религиозном культе. В нем, однако, познание, переходя от созерцания через представление в мысль, останавливается на ней как на предмете. Между тем, последнее примирение должно состоять в том, чтобы познание само стало мыслящим, т.е. чтобы оно было пониманием, каковое есть собственное дело философии.

Настоящее изложение как раз и имело своей целью это последнее при-мирение.

16 Необходимо также сказать, что отрицание самобытности народа следует понимать не как ее искоренение, но именно как отречение от того, что ее особенность представляется су-щественной.

17 Евангелие от Матфея, 16, 25.18 Hegel G.W.F. Phänomenologie des Geistes. – Berlin: Academie-Verlag, 1975. S. 563.


Andrey TashchianKuban State University, Krasnodar, Russia

ON LOGIC OF HISTORICAL SACRIFICEAbstract

From our point of view, the Kosovo sacrifi ce of the Serbian people is mainly of cul-tural or spiritual character. So, it would not be an exaggeration to say that the Russian spirit has experienced this historic sacrifi ce of the Serbian spirit as its own sacrifi ce, why we have a right to view it as a sacrifi ce brought to the altar of history by the Slavic spirit as a whole.

When refl ecting, the consciousness of the particularity of this historical sacrifi ce tries to fi nd in history a ground and justifi cation as much particular, which is seeming-ly to sublate its negativity. However, such attempts of understanding lead only to ab-stract posing its negativity in the particularity of another historical spirit (Western, by presentation), why the sacrifi ce itself proves to be determined not freely, i.e. according to inner necessity, but according to external necessity, that is by an accidental action of that other. In this external refl exion of understanding the sacrifi ce is not a sacrifi ce as such. For it has to become an action of its own, which is nothing but the (national, in this case) self-consciousness’s denial of the abstract individuality of its particular-ity and the recognition of negativity as its own essentiality, thanks to which it is not negated in its other but is posed and closed with itself. By this means the sacrifi ce only seems to be a loss of selfness, whereas it is actually a negation of its fi nite (particular) character and thereby its transformation in the form of its universality. Sacrifi cing, the self-consciousness becomes a reasonable universality, which is the substance of the historical, manifesting itself in particularities of national spirits.

Th us, history itself is nothing but the self-sacrifi ce of the universal, of the absolute, and only by means of this negativity of the historical, which it communicates to itself, it poses its absoluteness. Th is is the reason why it is not reasonable to try to fi nd in the particularity of the historical a positive ground and justifi cation of a historical sacri-fi ce, for it is achieved only in reasonable cognition of the substance of history itself.

Key words: sacrifi ce, history, religion, cult, negativity

UDC 111.1

Cornel Haranguş Timisoara, Romania

МЕТАФИЗИКА И ПРИСТУП СТВАРНОСТИ

Овај рад има намеру да анализира примере филозофа као сопствене про-цедуре за приступ стварности. У раду се анализирају неки примери тради-ционалне и савремене филозофије. Постаје јасно да cy ce примери филозофа, развили у исто време са филозофијом и постали релевантниjи и суптилнији, као што налазимо у аналитичкoj филозофији или феноменолошкoj филозо-фији. У свом историјском развоју метафизика често ниje користилa одређен cпeцифичaн дискурс. Метафизика увек има за циљ реалност и тражи различи-те начине да стигне до ње. Метафизика тражи начине и процедуре за контакт са реалношћу као инструмент за своје тезе и расуђивања. Један од тих начина је приказан у овом раду. Основна идеја овог рада је разматрање да примери модерне и савремене филозофије не обогаћују нашу основну спознају искус-тва, али помажу у разјашњавању појмова. Они имају структуру комплексног контрафактуала.

Кључне речи: метафизика, пример, референција,контрафактуал, игра, екс-перимент, искуство.

METAPHYSICS AND THE ACCESS TO REALITY1

Th e philosophers are not researchers of nature or human being, as scientists are: philosophers are rather logicians, metanaturalists, metasociologists, metapsy-chologists. In comparison with knowledge expressed de re, philosophers are not researchers of this but providers of some knowledge that may be expressed in the de dicto manner. Philosophers, as G. G. Granger (1987) notes, formulate a second dis-course concerning scientifi c knowledge regarding nature of human beings, are pre-

1 Th e paper resumes closely the ideas from Exemplele fi losofi lor in O anatomie a discursului fi loso-fi c, Timisoara, Editura Augusta, 2002.


occupied by second codifi cation of knowledge. Philosophy, especially metaphysics, has appeared as the fi rst elevation of human knowledge from the daily experience of reality. Aft er establishing the approach and realizing a consistent evolution as a result of succeeding transcendence of beings, Metaphysics has inevitably reached Nothing, as Martin Heidegger writes. At this level, the Metaphysics can install the pure, genuine conceptual discourse that must be its own proper discourse, as Hegel claimed. In this modality Metaphysics does not have to know anything. Th e reality remains to be the object for various sciences. Th e reality is seen from the perspec-tive of Nothing, and is revealed by fear. Because of that, probably, we have not found in philosophy a science about objects or domains of objects belonging to existence, except the case of traditional Metaphysics which sometimes tries to build objects or at least to show us how they can be built for us. I fi nd this idea in Milan Uzelac’s book „Metafi zika“, where he notes:

„However, when we say thing we can understand a completely concrete thing: a cup of coff ee, which is in front of us at this very moment, and it has the charac-teristic of color – it is white – or that it is made of porcelain; this way the empty form cup of coff ee is fi lled with meaning, with something that can be experienced with our senses.“2

But we fi nd instead, mentioning and stories about all kind of things that can be considered to belong to a category with a very rich reference and diversity of exam-ples. Th e function of these examples is known, but less analyzed. Th eir function is to sustain many kinds of logical, ontological, epistemological, semiotic or rhetorical theses. Th e examples represent the empirical material of philosophy.

All the philosophers and all kind of philosophies use examples. Th ere are also philosophers that are more sober in this respect, as it is Hegel’s case and Descartes’ as well; but in their case the examples are not missing, as well. Th ere are many phi-losophies and many philosophers where the examples support not only sustained philosophical tenses but also create the charm, sometimes unrivalled, of philosoph-ical text as such. And, in assonance with the topic, I will sustain my affi rmation us-ing an example, a well known one: namely Plato’s. I consider that the Platonic myths function as examples, i.e. they are a kind of example. In Platonic myths Hegel sees a modality to expose philosophy, a modality not fully adequate for higher content of the Platonism, this being the abstract idea. Hegel shows that in the exposition of philosophy, Plato mixes the manner of the representation (Th e Myth) with the au-thentic, speculative, mode of philosophy that can lead to a misunderstanding. Th is is confusion between the representations of what the philosophems are related to and the Idea itself, with the authentic, speculative, philosophical thought. Because

2 Milan Uzelac, Metafi zika, Vršac, 2006, p.129

Cornel Haranguş: Метафизика и приступ стварности 521

of that, Hegel specifi es purposeful meaning of myths or of representations, as fol-lows:

“Mythical form of Platonic dialogues,” he says, “is the attractive element of these writings, but it is a source of misunderstandings. It is such a misunderstand-ing to consider these myths as being the most excellent in Plato’s writings. Many philosophems are made more aff ordable by being exposed mythically, but this is not the true exposure. Philosophems are thoughts and in order to be pure, they should be depicted as such.“3

As it can be seen, Hegel does not appreciate myths too much in the exposure of philosophy and by this the examples as well. Myth, i.e. ex-ample, in our equivalence would only have an exterior role of seduction and ensuring aff ordability for the highest content of philosophy. Hegel says directly:

„It is about seduction, a way to arouse the interest for the content: it is some-thing educational. Th e myth belongs to human [...] it is a popular procedure.“4

Th is improper way of exposure of philosophy was also noted in the manner in which things are presented in analytic philosophy, both English and American, but in another sense than Hegel’s interpretation. Philosophers belonging to analytical orientation have built a case or an example, which is an idealization of situations, and they supported the philosophical theses on these cases, which were usually il-lustrations. Th e bad part of the procedure is that the examples that are constructed in this way, appear as they were constructed to correspond to philosophical thesis, so that such a procedure would in fact be self-misleading. It is required, therefore, that instead of building examples of idealization or imaginary, it is advisable to use examples from real cases whose description is appropriate to the actual situation. Th ese would be examples or rather situations that would give us an exact idea about our knowledge or the philosophical approaches.

Objection is serious but not fatal. Because it has been proved that the classical analysis of knowledge based on imaginary cases contained in the so-called „Get-tier’s problem“, has been put in diffi culty and outdated, and it is not necessary for us to reproduce it here. But the idea that we can rest on such cases remains valid in the light of considerations that what is true for the real cases should be valid for whenever possible and vice versa. However, one of the cases envisaged by Gettier refers to some possible situations in which the subject is asked when he intends to obtain a true and reliable knowledge about a person who wants to get a job. With the help of the idea discussed above we fi nd the following problem concerning ex-amples of philosophers: what is and what role do they play in philosophy? Are they as Hegel said an improper and popular exposure of philosophy? Are they a form of

3 G.W.F. Hegel, Prelegeri de istoria fi losofi ei, Editura Academiei R.P.R., vol. I, p. 477.4 Ibidem, p.304.


rhetorical attraction, awakening the interest for a future conceptual development? Are they a way of an incorrect reasoning, a form of circular argument? I think that we can accept Hegel’s idea regarding consideration that the myths, taken as exam-ples, represent an inappropriate exposure for philosophy. Let us take the myths of Plato, the cave myth, the myth of Gyges, both from Republica. What are they ex-actly? Narratives about people that are tied in chains so that they can see only the bottom of the cave etc., or who may have a ring that would make them invisible. Is this the myth or a narrative example? But narratives are not yet examples, or are not examples of Plato, but some narratives and nothing more. Th ese are examples that support philosophical concepts only when they take the form of a conditional or counterfactual.

In my opinion, people who are tied with chains in the cave are interesting only if they wonder what would happen when they set their eyes on the real things, aft er an experience in which they saw only shadows of these things on the cave wall. Like-wise, in the myth of Gyges, possession of a magic ring becomes interesting only aft er we see how would the man that is correct and the man that is incorrect behave in such situation. Th e myth of Gyges may be reconstructed as a complex conditional.

If people were tied in the cave, they would not recognize the real things as real, they would continue to believe that the shadows are real things: if some people would have a ring that would make them invisible, they would make unfair things regardless of how they behaved before. Of course, without analyzing any further, we can say that these examples cover logical imperfections of material condition-als. It could be, for example, that the cave myth may be reconstructed as an optativ conditional that, as we know, presents some problems concerning legitimacy of uti-lization.

Another famous example of logic and philosophy is the story about Buridan’s donkey. Th is example appears in the form of a story about what happens if a don-key is put in front of two stacks of hay, of the same quantity and quality, at equal distance from it. Th e conclusion of the story is that the donkey cannot decide which of the stacks to start feeding from and, consequently, would die of hunger. So, if p, then q, again with all the surprises of logical material conditional. Th us the result is a probable one; unsure as it is the conclusion of a reasoning of this type. Narratives serving as a core of the examples of philosophy are not simple representations, as Hegel suggested, but they have a logical structure and a fi nality – ontological, epis-temological, pragmatic in relation with concepts. Examples have a fundamental role in most cases, in elucidation of concepts. Th e cave myth in Plato’s dialogue intends to clarify what is meant by knowledge, the essence of truth and being, as Heidegger interprets it.5 Th e myth of Gyges helps clarifying the concepts of justice and law, and the example of Buridan’s donkey, the concept of decision.

5 Martin Heidegger, Doctrina lui Platon despre adevăr în Martin Heidegger, Repere pe drumul gândirii (Milestones on the Road of Th ought, tr.n.), Editura Politica, Bucureşti, 1988.


But what do these examples have, however, in common with the representa-tion, as Hegel noted? By representation we understand here, of course, sense data, the element that relates our mind with extracognitive and extralinguistic reality, on which our human knowledge is based. Examples of the philosophers provide this element of touch with reality, because they contain representations, reproduced in the form of narratives or descriptions, as we had mentioned above. But these repre-sentations, because they want to convey the reality, are not treated in philosophy in a systematic manner, as they are off ered in the scientifi c observation or in the sci-entifi c experiment. In brief, representations off ered by philosophical examples can be characterized as representations of signifi cant cases, categorically signifi cant, but are most oft en imagined. From another point of view, these situations are the desul-tory eff ect of elections, even if we cannot characterize them as being random.

I oft en mentioned that the situations are imagined. Because Plato, Gettier or Buridan’s opponent did not meet in experience the described situations, we could say that these examples were not related with any real experience, but with a possi-ble one, and in some cases, such as that of a magic ring, with an impossible, a purely fi ctional one. And yet, even this last situation works, namely, it off ers the possibility of some conclusions that cannot be considered absurd or false only because they are built on the experiences of a fi ctitious, practically unattainable description. Th is kind of philosophers’ examples can therefore be considered some mental experi-ments. Using a characterization, we are inevitably reminded of what Th omas Kuhn wrote about them, referring to Physics, more precisely, referring to the elucidation of Galileo’s speed concept and the progress made by him in comparison with Aris-totle. Mental experiments help researchers to reach the laws and theories that are diff erent from those they had previously claimed. One must see if philosophical examples meet the conditions emphasized by Th omas Kuhn that belong to mental experiment in Physics. But the fact that they play an essential role in clarifi cation of theoretical concepts and sentences is doubtless. Because of that, philosophy can actually intervene even in science, as Kuhn remarks:

„In some cases even philosophy will become a scientifi cally legitimate instru-ment, a role it does not usually have.“6

Two ideas of Th omas Kuhn about mental experiments are essential as they re-gard the issue that we are discussing. Th e fi rst refers to the fact that the mental ex-periment does not provide new information about reality, but uses the existing and already known one. Th is has been probably, the reason for a lot of people to scorn philosophy, without being aware that it lies on a unilaterally empiricist position and it is in the end, fallacious. Th ey do not take into account the other side of the func-tion an example has, that of elucidation of theoretical concepts and theses.

6 Th omas Kuhn, O funcţie pentru experimentele mentale (A Function for a Mental Experiments, tr. n.), Bucureşti, Editura Ştiinţifi că şi Enciclopedică, 1982, p. 284.


Th e second idea is that of verisimilitude of imagined situations. It is about the imagined situations in which researchers are able to apply the concepts in the same manner as in the past. We do not know if examples of philosophy should meet such a condition and what this means. Alexis Meinong’s theory of object suggests, per-haps, that such a quorum is not required for entities that can exemplify it. Usually, we claim that we cannot apply our concepts to impossible objects such as a square circle. But Alexis Meinong’s theory of object suggests that we can do this or even must do this. More recently, philosophers have developed an apparently strange theory of impossible possible worlds. Th ese are, briefl y, the worlds of sentences and entities that are not submitted to standard Logic, but one can think of them as exist-ing.

Examples of philosophy are not the result of an organized and systematic ob-servation of objects of the outside world. Th eir logical and epistemological function is prevalent, given the gains of own observation. Aristotle, whose works are full of examples, seems to have understood them in this way and used them as such. Th erefore, probably because of that, Bacon said that Aristotle trapped experience in the chains of logic. But, in my opinion, Bacon was not right in his assessment, not that his remarks about Aristotle would be inaccurate, but because the experience captured in philosophical discourse by examples has, by nature of the procedure, a subordinate status to logic. Th is is well illustrated by the case of analytical philoso-phy.

Direction of analytical philosophy is connected with contemporary Linguistics, and pragmatic turn in evolution of western philosophy. Th is has led to transfor-mation of the examples given by philosophers not so much of their general func-tion. Favorite examples of philosophy of this direction are sentences of all sorts, designed to help clarify the logical and ontological concepts, or of other areas of philosophy, based on analysis of their structure and functioning of these concepts in language. On the basis of such analysis denotative phrases, defi ned descriptions and undefi ned, referential and attributive use of expressions and other such phrases and uses are identifi ed. In this kind of analysis famous examples of sentences have appeared, such as: „Th e present king of France is bald“ or „Walter Scott is the author of Waverly“, belonging to Bertrand Russell. To G. P. Grice, who made important distinction between referential and attributive use of words belongs the following example: „Smith’s killer was insane“. To W. v. O. Quinne belongs the sentence which says: „Th e number of planets is greater than seven“ related with the sentence:“ 9 is necessarily greater than 7“. Th ese last sentences have contributed, as is known, to clarify the concepts of analytic and synthetic.

What can be said about these examples? It can be said that although they have the same function as the former and to a certain extent, the characteristics of a “mental experiment”, they are still diff erent from them. Th e narratives that are con-sidered as myths and examples are simultaneously mental experiments with a struc-ture of conditionals. In the narratives that are considered as myths and examples


and simultaneously mental experiments with a structure of conditionals, the discus-sion was about extralinguistic entities, with the help of which imagination of more or less credible experience was based. In the example of Buridan’s donkey the real representation of the animal is important as well as our human experiences about it, so that we can understand the modeling that is proper for the example and the para-digmatic character of the situation in relation to one or another philosophical thesis regarding free will and decision. In these examples with sentences this representa-tion and mentioned experiences matter less. When analyzing the sentence “Th e cat is on the mat” or the phrase “It is possible that the cat will be on the mat” (J. Austin, N. Rescher) our representation on, and experiences with the cat do not really mat-ter. Mental experiment takes the form of a puzzle, in which the game belongs to the mind and it is more a logical and linguistic one. In my opinion, in these examples the referent of the word “cat”, as an entity, matters less than the referent of the word “cave” from Plato’s myth. In the fi rst example the word “cat” is more important just as in Plato’s myth the representation or the description of the cave that we have on the basis of experience than the word “cave” as such is more important. However, representation or designation of the cave is to my mind and to my language the substitute of the real cave. Description of the cave, including a defi ned description, in relation with the name “cave” functions as an “object”. Regarding examples of analytical philosophy, one can explain their reasons well enough with the words of Bertrand Russell in his work On denoting. He writes:

„A logical theory may be tested by its capacity for dealing with puzzles, and it is a wholesome plan, in thinking about logic, to stock the mind with as many puzzles as possible, since these serve much the same purpose as is served by ex-periments in physical sciences. “7

As one can see, Bertrand Russell considers that the examples of experiments of logic, philosophy and natural sciences are related. But a classifi cation of examples in philosophy is required, made by several criteria (domain of philosophy, the his-torical stage, the philosophical categories to which they refer their logical formula). Aft er several classes of examples are obtained, one might detect and describe their functions in the philosophical discourse. In my opinion, it is not wrong to claim that examples in philosophy have not only accompanied its history as a funny story or subsidiary, but have supported it or even led to some changes in philosophy, some quite important. What appeared for the fi rst time in Bertrand Russell’s mind: the idea of a defi ned description or an example of it?

It is easy to fi nd that J. L. Austin’s work about acts of language is full of exam-ples of sentences and familiar phrases. Th at brilliant knowledge of language and its nuances, in my opinion, preceded his theory of speech acts, the splitting of sen-tences in performatives and constatives, or other linguistic categories designated by

7 Bertrand Russell, On denoting, in Bertrand Russell, Logic and Knowledge, 1968, p. 47.


him. Moreover, the theory and examples that Austin supports are intimately linked, more than the cave myth in Plato’s gnoseological theory, because in the examples of Austin this relation is more explicit and more explanatory, while the cave myth has many unknown aspects. How do we know if people removed from the cave will see real things as illusions and shadows on the cave walls as real things? It is only a hypothesis. Of course, this hypothesis is provided by the example, but it took the work of Martin Heidegger in his hermeneutics to understand that the cave myth has revealed to us the essence of truth and being.

On this occasion we can state that examples in philosophy have changed not only in terms of anecdotic use, but also regarding their use. Th ey became, as phi-losophy itself, more rigorous, more accurate, more nuanced. I would say that the ex-amples are part of the exposure of one’s own philosophy and not the improper one, as Hegel stated. How could we discuss about universals in a relevant way if we did not give any example of universals? “Red” as a universal crosses all modern philoso-phy about universals from Husserl to W.v.O. Quinne, M. Loux, and many others. Examples in metaphysical reasoning have the function of opening access to reality that it intends to support. But if ancient philosophy, especially, perhaps the medieval and modern philosophy were concerned about objective reality, existing outside the mind and outside language, in contemporary philosophy reality is internal for mind and language, it is the inner meaning of references for philosophical discourse. However, examples of philosophical discourse are responsible for coupling this with a reality understood metaphysically, by thinking in one way or another.

Of course, the examples have anecdotic parts, including stories such as that of the person whose memory is substituted with the memory of Napoleon and then the question is when he loses his own identity and identifi es with Napoleon. (cf. Loretta Torraga, Vagueness and Identity, Boston, 1998) Of course, this example is interesting as it invokes the name and personality of Napoleon, just as a number of examples of American philosophers are interesting as they are invoking the name of USA presidents. Ex-president of the USA, found in the philosophical examples was Bill Clinton, but perhaps the names G. W. Bush and B. Obama have already been released as examples. It is a way of illustration due to, perhaps, the cult of English royalty, other than the Asian Oriental cult of emperors from oriental stories. How-ever, examples are circumscribed by the culture philosophers belong to as well as their personal culture.

Examples from philosophy can be studied in terms of invoked entities. A few real or fi ctitious entities are missing from the books of philosophers. Pig (Austin), cow (Quinne), Donkey (Buridan), dog (Spinoza), horse (Aristotle), the cat, are just some of the entities used as examples. Vegetables and minerals, earth and stars are also present. An inventory of the universe of entities from philosophers’ examples would be not only interesting and instructive, but also quite funny. Th is part of philosophical examples belongs to rhetorical type of seduction of philosophical dis-course.


METAPHYSICS AND THE ACCESS TO REALITY

Th is paper has the intention to analyze the philosophers’ examples as their own procedures for accessing reality. In fact, the paper analyzes some examples of tradition-al and of contemporary philosophy. It becomes clear that the examples of the philoso-phers have evolved in the same time with the philosophy and became more pertinent and more subtle, such as we fi nd in the analytical philosophy or in the phenomenologi-cal philosophy.

In its historical development Metaphysics does not frequently use the pure specifi c discourse. Metaphysics always aims at reality and it has searched to fi nd the various ways to it. Metaphysics searches for ways and procedures for a contact with reality as instruments for sustaining its own thesis and reasoning. One of these ways is exempli-fi ed in the present paper.

Th e main idea of this paper is the consideration that the examples of modern and contemporary philosophy do not enrich our basic knowledge regarding experience, but helps clarifying the concepts. Th ey have a structure of complex counterfactuals.

Key words: Metaphysics, example, reference, counterfactuals, game, experi-ment, experience

МЕТАФИЗИКА И ДОСТУП К РЕАЛЬНОСТИ

В статье рассматриваются примеры из философии, с помощью которых доказывается существующая реальность. Предлагаемый анализ опирается на примеры из традиционной и современной философии. Как мы видим из текста, философские примеры развивались вместе с развитием философии, становились более тонкими, что особенно показательно, когда речь идет об аналитической феноменологической философиях.

В своем историческом развитии метафизика нечасто обращалась к чи-стому дискурсу, но всегда делала попытки постичь реальность и объяснить ее различными способами; искала связующие пути и приемы, чтобы с ее по-мо щью поддержать собственные тезисы и иллюстрировать собственные аргументы.

Центральная идея доклада состоит в том, что примеры, приведенные в философских текстах не влияют на наш опыт, но в состоянии детерми ни-ровать определенные концепты, т.е. они имеют сложную нелинейную струк-туру.

Ключевые слова: Метафизика, пример, референция, контрафактуал, игра, эксперимент, опыт.

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ ТОКОВИМАМЕЂУНАРОДНИ ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК

Књига 5: Педагогија, Психологија, Филозофија

1. издање, 2010. година

ИздавачФилозофски факултет

Косовска Митровица, Филипа Вишњића бб

ЛекториОливера Шолаја

Ружица Пунишић

Графички уредник,дизајн и корицеБорис Поповић

КутијаАлександар Радовановић

Борис Поповић

КоректорСлободанка Бајић

ПреломЗоран Девић

Обим: 33 штампарских табакаФормат: 16,5 × 23,5 cm

Рукопис предат у штампу децембра 2010. године.Штампање завршено децембра 2010. године.

Штампа„Службени гласник“, Београд

316.4(497.115)(082)37(497.115)(082)159.9(497.115)(082)1(497.115)(082)

КОСОВО и Метохија у цивилизацијским токовима : међународни тематски зборник. Књ. 5, Педагогија ; Психологија ; Филозофија / [главни и одговорни уредник Драги Маликовић ; уреднци пете књиге Јасна Парлић-Божовић, Мирослав Крстић, Александар Петровић]. - 1. изд. - Косовска Митровица : Филозофски факултет, 2010 (Београд : Службени гласник). - 527 стр. : табеле ; 24 cmРадови на више језика. - На врху насл. стр. : Универзитет у Приштини. - Тираж 400. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз већину радова. - Summaries ; Резюме.ISBN 978-86-80273-54-9ISBN 978-86-80273-49-5 (за издавачку целину)a) Косово и Метохија - Мултидисциплинарни приступ - ЗборнициCOBISS.SR-ID 180558604

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, (књ. 5:...

Documents