Богословија Светог Јована Златоустог

Владимира Роловића 1

Крагујевац

ЗАСЛУГА СИНАИТА У СРБИЈИ У XIV И XV ВЕКУ

Ученик: Лазар Марјановић, други разред

Професор: Негослав Јованчевић

Крагујевац, 2016.

1

УВОД

У подробном истраживању историјских дешавања XIV и XV века, дошло се до

чињенице да је у Србији боравила монашка група која се назива Синаитима. Та

монашка група долази са синајске горе, по којој они носе име и која се налази у

Палестини. Синајски манастир, односно, манастир Свете Катарине, је од свог оснивања

од стране цара Јустинијана и царице Теодоре у VI веку, убрзо постао средиште

духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других,

даљих земаља.1 У њему су се подвизавали и стекли венац непропадљивости, светитељи

за које слободно можемо рећи да су стубови Православља. Један од њих је Свети Јован

Лествичник који долази у Синајски манастир са својих шеснаест година и ту започиње

свој подвиг. Он је написао дело „Лествицу“, која се за веома кратко време обрела у

врху духовних штива.

Међу том групом је било и монаха из Србије. Управо због њих можемо

схватити јаке везе са отаџбином. У време династије Немањића, посебно Светог Саве,

контакти са Палестином и монашким насеобинама знатно јачају. О томе сведоче и

српска уточишта у Светој Земљи, које је Свети Сава откупио за поклонике који долазе

из Србије. На свом другом поклоничком путовању Свети Сава обилно дарује тамошње

манастире, а време Часног Поста подвижнички проводи на Синају. После Светог Саве,

велики ктитор је и краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша I, која заједно са

синовима, краљевима Драгутином и Милутином, изобилно дарује манастир Свете

Катарине. Присне везе са Синајем одржавали су цар Душан Силни и кнез Лазар

Хребељановић, који је и сам ишао на поклоничка путовања по Светој Земљи и доста

помагао манастире ван своје области. О њему сведочи народно предање поткрепљено

Лазаревим делом, у песми „Пропаст царства Српскога“. У њој се опевава птица соко,

која лети „од Светиње од Јерусалима“ и доноси Лазару књигу од Богородице, која

подстиче цара на Небеско Царство, такозвани „косовски завет“.

У овом раду ће најприближније бити представљена њихова заслуга за, пре свега,

развој утемељене Српске Цркве, а потом и за комплетан српски живот.

1 Димитрије Богдановић, Предговор Лествици Светог Јована Лествичника, Београд 1961, стр. 7.

2

СРПСКИ СИНАИТИ У ШИРЕЊУ ДУХОВНОСТИ НА БАЛКАНУ

Највећи разлог због чега је Србија била и остала у контакту са синајским

насеобинама јесте постојање српских монаха у синаитским заједницама. Поред тога

што су ти српски монаси играли велику улогу за Србију, они су се знатно истицали и

међу несрпским живљем. Због своје опредељености на усамељенички живот, Синаити

су били ризнице знања, што због читања многобројне литературе, што због личних дела

упућених јавности. Дела која од њих потичу, попут Лествице Светог Јована

Лествичника, су веома корисно штиво, због тога што нико од њих није писао, а да пре

тога није задобио лични опит. Такво опитно писање долази и од српских монаха, који

су заувек оставили печат Србије у Палестини.

Имена монаха који се први помињу као преписивачи су Јаков и Јоаникије. Они

су за манастир Светих Арханђела у Јерусалиму преписали Посни и Цветни триод. Као

преписивач се још помиње и поп Јован Синаит. Од њега имамо три рукописа:

Јеванђеље, Псалтир и зборник који се назива „Словеса душеполезна“. На зборнику је

записана похвала попу Јовану, на основу које се закључује да је то његово дело. Овај

зборник је са одобравањем примљен, првенствено код Срба, а потом и код осталих

православних народа.

Од истакнутијих Срба Синаита, који су били у кругу најближих ученика

Григорија Синаита, од којег је потекла синаитска делатност на Балкану, издваја се

Јаков који је убрзо постао епископ македонског града Сереза. Уживао је посебно

поштовање цара Душана, штавише био му је близак пријатељ. Пре своје хиротоније, по

царевом налогу је постао игуман манастира Светих Арханђела код Призрена. Као

епископ, у својој епархији је надзирао и манастир Светог Јована Крститеља, који је као

метох манастира на Синају био домаћин многим синајским монасима. Њих је Јаков

веома ценио и поштовао, јер је у њему још увек тињао пламен синајске обитељи. Тај

пламен можемо видети и кроз његову бригу за Синај. Сведочанства кажу да је

тамошњим монасима он слао дарове у виду књига, које се чувају до данас. У његовој

посвети коју им је послао заједно са богослужбеним књигама, стоји запис где моли сву

3

браћу, Србе, заједно и Грке, да ове књиге не буду отуђене од дома Пречисте Дјеве, до

века.1Из овог записа видимо да је и тада на Синају било српских монаха.

Светогорско - синаитски покрет: исихазам

У XIII и XIV веку долази до јављања новог црквеног покрета, исихазма (исихија

= ћутање). За то је заслужна једна личност, Преподобни Григорије Синаит. Њега

можемо назвати опитним светитељем, јер је овај духовни покрет развио захваљујући

свом опиту богопознања. Центар настанка исихазма била је, пре свих, Света Гора, као и

пароријски манастир, који се налазио на граници између Бугарске и Византије и који је

одиграо велику улогу за његово ширење Бугарској и Србији. Како је Светом Григорију

Синаиту прилазило доста ученика, тако је и синаитско – исихастички покрет растао. Од

носилаца исихастичког предања, истиче се Свети Григорије Палама, светогорски

подвижник и епископ Тесалоникија (Солуна). О његовом животу сведочи житије које је

написао Преподобни Филотеј Кокинос и тиме помогао да у црквеној свести, атонски

Светитељ Григорије Палама, буде проглашен за Четвртог Јерарха и Богослова Цркве.

После окончања живота Преподобног Григорија Синаита, у другој половини XIV века,

монаси исихасти су били приморани да напусте Пароријску пустињу, услед најезде

хорди турских освајача. Захваљујући синаитско – исихастичком покрету, српско и

бугарско образовање је доживело велики препород, упркос турској агресији.

Моравска Србија није нимало оскудевала у виду црквеног образовања.

Штавише, била је огњиште за теологе који су желели да још више поспеше духовни

препород. Због тога, овај период живота цркве можемо назвати и златним периодом,

упркос косовској погибији. Покрет Синаита можемо гледати као продужетак

кирилометодијевске и светосавске мисионарске традиције. Добре и чврсте везе Србије

Лазаревића и Свете Горе резултирале су овим духовним успехом. Преко Свете Горе,

Србија је одржавала везе са читавим православним Истоком. Плод духовног препорода

јесу и монашка стецишта и насеобине које се стварају у крајевима којима је управљао

кнез Лазар, али и у другим областима, рецимо у Зети којом су управљали Балшићи, па

је тако цела богослужбена област добила име „Зетска Света Гора“. Први центар

1М. Н. Сперанский, Славянская письменость. XI-XIV.в.в. на Синае и в Палестине, стр. 106-107. Ср.

В. Розов. Синайцы въ Сербии въ XIVвъкъ, Byzantinoslavica I, Praha, 1929, стр. 20. Љ. Стојановић, Записи

и натписи, I, бр. 103 и 116. Уп. Ђ. Радојичић, Творци и дела, 125-131; Д. Богдановић, Историја старе

српске књижевности, стр. 188.

4

монашких окупљања и духовних збивања била је кнежева задужбина Раваница. Поред

Раванице, у данашњој Епархији шумадијској, на источним огранцима Гледићких

планина, налази се манастир Каленић. Он је био један од најлепших манастира свог

времена у стилу, такозване моравске архитектуре. Истовремено са формирањем

манастира, фомирале су се и монашке насеобине, односно скитови, у којима су се

подвизавали пустињаци. Због тешких времена, људи су у тим монашким заједницама

налазили утеху, па су им често прилазили. Утеха коју би добили је била веома значајна,

јер су је казивали монаси, претежно Синаити који су задобили опит и из њега говорили.

Синаити у српским монашким заједницама

О овим „смиреним подвижницима“ знамо да их је било највише на простору

Моравске Србије. Највећи број њих нам даје само оскудне податке о свом животу,

попут имена и места погреба. То можемо разумети и као вољу монаха који, због свог

подвига и тиховања, нису хтели да се откривају свету. Једини монах Синаит чије је

житије у целости сачувано јесте Преподобни Ромило Раванички.

О њиховом броју нам сведочи народно предање које говори о броју од седам

монаха који су дошли са Истока. Међутим, то је смо символика савршенства. Из

претходно реченог о светогорско – синаитском исихастичком покрету, закључујемо да

је само број ученика Преподобног Григорија Синаита далеко превазилазио број седам.

Проблеми око њихове бројчаности су се тицале и њиховог имена. Наиме, Синаитима су

се називали, не само житељи синајских светиња, него сви који су се угледали на њих, и

због тога што је тешко одредити колико њих је дошло из Палестине.

Њихов подвиг и опредељење живота се састојало у молитвеном тиховању, што

је и суштина исихазма. По речима Светог Григорија Паламе, да постоји спољашњи и

унутрашњи исихазам и да један без другог не чине цео, већ само овлаш подвиг,

схватамо и синаитску усамљеност. Спољашњи исихазам подразумева очишћене

телесне очи, а самим тим и читаво тело, док унутрашњи исихазам тражи очишћен ум

који приликом умне молитве силази у срце, где му је и било место пре пада човековог.

Погрешно схватање исихазма је да је овај подвиг само ћутање и да је једино оно важно.

Напротив, Свети Григорије Палама је суботом и недељом излазио из своје келије и

општио са манастирском браћом на богослужењима, а ипак је један од највећих

подвижника исихаста. Поред обнављања свог бића, они су кроз цео тај покрет

5

обновили појам нације. Са нацијом нису мешали патриотизам, што је чест случај, већ

су тај појам заснивали на самом Христу, као творцу и утемељивачу. Човек, као

христолико биће, није у могућности да сам створи савршену владавину, осим ако као

темељ не постави Цркву.

Услед ратова у Палестини и Сирији, монаси су били приморани да напусте

Синај и траже мирнија места. Тај мир су нашли на Светој Гори, па потом и у

пароријској области у Бугарској. Међутим, врло брзо су из Бугарске морали да се селе у

Србију, тачније после маричког пораза (1371.), јер је Пароријска пустиња била на мети

разбојника и пљачкаша. Стање тадашње Србије је било веома лоше, како духовно тако

и политичко, па су Синаити предвођени Преподобним Григоријем радосно дочекани.

Духовна семена Светог Григорија Синаита су добоко остала засађена у српском тлу.

Једно од тих семена које је процветало и донело доброг плода јесте Преподобни

Ромило Раванички. Његов биограф, Преподобни Григорије Горњачки о коме ће бити

речи касније, записао је да Свети Ромило води порекло из бугарског града Видина, од

оца Грка и мајке Бугарке. Његово световно име је било Рајко. Преподобни Григорије

каже да је Ромило убрзо после монашења досегао до великог нивоа духовности и

разборитости да су му се сви дивили, како млађи, тако и старији монаси, па чак и његов

учитељ. Његови родитељи, не знајући за његову богољубивост, га покушаше оженити,

али он није за то хтео да чује. Међутим, родитељи га покушаше привести женидби на

силу, али он прозре тај њихов план, тајно напусти свој дом и оде у Загору, у град

Трново и приступи манастиру Богородице Одигитрије (Путеводитељке). Тамо

примивши постриг пробави извесног времена као црквењак. Убрзо потом, јави му се

жеља за безмолвијем (исихијом) и сазнавши да је Преподобни Григорије Синаит

основао манастир у Парорији пожеле да оде тамо, али из велике љубави коју је његов

настојатељ показивао према њему, остаде. Међутим, након неког времена Преподобни

Роман рече игуману своју жељу, па га игуман, ражалостивши се, благослови и снабде за

пут. Роман пође на пут са сабратом Иларионом и брзо стиже у Парорију. Стигавши,

Григорије их благослови и даде им послушања. Иларион, као слабији, доби лакша

послушања, а Роман доби напор. Због своје смирености и смерности, Романа почеше

звати „Добри Роман“ (καλορομανός). После проведеног времена у Парорији, умре

Преподобни Григорије Синаит, а Роман, заједно са Иларионом, се врати у Загору, у

место Мокрин, удаљеном од Трнова дан хода. Убрзо затим, умре старац који је био над

Иларионом и Романом, па се Роман из жалости потчини Илариону, који једва прими ту

молбу. После су Иларион и Роман пар пута посећивали Парорију и враћали се натраг

6

упражњавајући безмолвије (исихију). Примивши велику схиму у планинама Парорије,

и добивши име Ромило, оде у Свету Гору где се настани на брду Мелани близу Велике

Лавре. За веома кратко време стече велики углед, и многи га почеше посећивати ради

поуке. Преподобни Ромил је због тога негодовао, јер је хтео да се ода потпуној исихији.

После битке на Марици, одлази у манастир Раваницу где се и представља Господу.

Животописац Преподобног Ромила је био Григорије Млађи Синаит, који је

познат као Григорије Ћутљиви, али и као Горњачки, због монашке насеобине која је

настала око његове испоснице у Браничевском Ждрелу. Због многобројних монаха који

су се ту скупљали, Григорије моли кнеза Лазара да му одобри градњу манастира и тако

настаје манастир посвећен Уласку у храм Пресвете Богородице (Ваведењу). Григоријев

сусрет са Ромилом и Иларионом је описан у Ромиловом житију. Наиме, он у Парорију

долази из Цариграда, што је и јасно због његовог грчког порекла, и заједно са Ромилом

бива послушник Илариону. Његово подвижништво је праћено подвижништвом

Преподобног Ромила, јер му је у свему следовао. Када је Ромило стигао на Свету Гору,

после Иларионове смрти долази и Преподобни Григорије, који се потчињава Ромилу

нао настојатељу. Међутим, када је Преподобни Ромило отишао са Свете Горе,

Григорије остаје и, по предању које носи Света Гора, подиже манастир Григоријат (Ιερά

Μονή Οσίοσ Γρηγορίοσ) где је и скончао свој живот 1406. године. Због пожара у

Григоријату, његове мошти се преносе у Горњак, где остају до дана данашњег.

Име овог Григорија (Ћутљивог) се меша са једним другим Григоријем, који се

такође везује за Синаите. Реч је о Григорију Војловичком, који је своју титулу добио по

манастиру Војловици, који се налази у близини данашњег Панчева. Мешање ова два

светитеља се догађа због једног помена из 1771. године, да мошти неког Григорија

Синаита почивају у земљи. Да су то мошти Григорија Ћутљивог, мислило се све до

1719. године када се у московском штампаном издању апостола нашла посвета која

означава припадност ове књиге Војловичком манастиру у коме су мошти Григорија

Синаита, а истовремено се помињу и мошти Григорија Ћутљивог. Пошто је овај

манастир подигао кнез Лазар, тако можемо схватити да је Григорије Војловички

посредни ученик Преподобних Ромила и Григорија.

Из круга Ромилових и Григоријевих ученика издваја се и Преподобни Сисоје

Синаит. Како нам предање преноси, он је био игуман манастира Хиландара и, попут

Јакова Синаита, епископа града Сереза, био велики пријатељ кнеза Лазара, па се чак и

помиње да му је био духовник. Сисоје је својим именом оставио трага у топографији.

Село у ком је он боравио носи име Сисојевац, и налази се на 12 километара од

7

манастира Раванице, на просторима данашње шумадијске епархије. У том селу постоји

истоимени манастир Сисојевац, у коме се Преподобни Сисоје подвизавао. У манастиру

постоји његова фреска у којој он држи манастир као ктитор. Такође, манастир је

посвећен Преображењу, што нам може веома јако потврдити да је и он био из круга

Синаита – исихаста, јер су исихасти посебно поштовали Преображење Христово. То

поштовање видимо и код Светог Григорија Паламе, који у свом делу „Тријаде у

одбрану свештених исихаста“, посебно место даје учењу о Нетварној Таворској

Светлости.

Од Синаита о којма немамо много података, помињу се Преподобни Андреј,

Мартирије, Вавил и Нестор Синаити. За Преподобног Андреја и Вавила се зна да су се

подвизавали у манастиру Раваници, док се за Преподобног Нестора каже да је био брат

Преподобног Романа Синаита за кога се сматра да је подигао манастир између Ражња

и Ђуниса, који по њему и носи име. Романове мошти почивају у капели истог

манастира коју је дозидао кнез Лазар.

За Преподобног Зосиму Синаита, чије мошти почивају у манастиру Туману код

Голупца, везана је прича да је Милош Обилић, који је од кнеза Лазара на управу добио

Браничево, био једном приликом у лову и том приликом случајно устрелио монаха

Зосиму. Милош га је понео двору, да му превију рану, али пошто је она била велика и

обилно крварила, монах рече: „Ту мани и остави да умрем.“ По тим речима, „ту мани“,

манастир и носи име. Манастир је почео да зида Милош Обилић, али због косовске

битке га није завршио. Недалеко од овог манастира, налази се манастир Нимник и

предање нам каже да се ту подвизавао Преподобни Николај Синаит, за кога се сматра

да је ученик Преподобног Григорија Горњачког.

Као и за Преподобног Зосиму, слична прича постоји и за Преподобног Јоша

Синаита, којег је, попут Милоша Обилића, нехотице устрелио кнез Лазар. Лазар, због

покајања и искупљења греха, на месту где је Јоша умро, подиже манастир Јошаницу. У

манастиру и данас почивају мошти преподобног.

У историји имамо и појаву да су Синаити били ктитори великих монашких

насеобина. Једна од тих монашких насеобина коју и до дана данашњег посећује велики

број поклоника, јесте манастир Ђунис, посвећен Покрову Пресвете Богородице, који

припада данашњој Епархији нишкој. Ктитор Ђуниса или, како га народ назива,

Ђунисије јесте по свему судећи Дионисије Синаит. Његово житије је писао Теодосије

Трновски и о њему каже да је био веома добар преводилац и познавалац Писма. Овај

Дионисије се меша са именом још двојице Дионисија. Први од њих јесте Дионисије,

8

хиландарски монах, а други је син Вукосава, жупана српског и рођака кнеза Лазара.

Међутим, о њима нема доста историјских података да би се утврдило да ли су они

ктитори манастира Ђунис.

У крагујевачком селу Прекопеча, у близини манастира Драче, налази се

манастир који је подигнут на остацима старог манастира Преподобног Јова Синаита.

Овај преподобни се меша са именом још једног Јова који је био преписивач у

манастиру Хиландару. Његове мошти су пренете у оближњи, новоподигнути манастир

Светог Николе Мирликијског у селу Драчи. Манастир од којег су остали остаци је

срушен за време Кочине крајне, од стране Турака.

У народној свести имамо помен инока Германа, који се припаја Синаитима.

Сама реч „инок“ значи усамљеник, односно монах. За њега се каже да је „последњи

међу иноцима“ и важи за ктитора манастира у Липовцу посвећеног Преображењу

Господњем. Овим податком поткрепљујемо веровање да је он био Синаит, јер су

Синаити, као исихасти посебно поштовали Преображење Господње. Манастир је

настао у близини његове испоснице, где су се у почетку скупљале мање групе, па потом

читава братства. Манастир је подигао уз помоћ Стефана и Вука Лазаревића. То нам

говори разлог због чега је поштовање Светог Архиђакона Стефана знатно изражено у

манастиру и његовој околини.

У Западној Србији, тачније под планином Јелицом, налази се манастир Стјеник

који до дана данашњег чува мошти Светог мученика Јована Стјеничког. Овај мученик

долази из „Лештијанске пустиње“, код Параћина. Због напада инославних, Свети Јован

се повлачи у брда планине Јелице, у близини манастира Стјеника. У његову испосницу

се тешко стизало, јер је била у стени. Подаци о његовом страдању су двојаки.

Неоспорно је да су га погубили Турци, али се временски период меша. Неки кажу да је

то било 1474. године, док други тврде да се његова погибија, заједно са погибијом

бројног братства манастира десила 1462. године.

У истој пустињи, у манастиру Свете Петке код Параћина, налази се гроб

безименог Синаита. За овог Синаита се сматра да је био горе поменути Дионисије, за

кога постоји несигурна претпоставка да је подигао манастир Ђунис. Поред овог

Синаита, постоји још један непознати Синаит, чији се гроб налази у Базјашу, у Банату

и анонимни Синаит, чије мошти почивају у манастиру Витовници код Петровца на

Млави. О оба ова испосника постоје само оскудни подаци недовољни да бисмо

одредили њихово име и порекло.

9

У периоду непосредно пред косовску погибију, на патријаршијски трон би

изабран Јефрем, пустињак који је подражавао синаитски живот. Родом је из Бугарске

рођен је око 1311. 1375. године, кнез Лазар и Ђурђе Баошић (Балшић) су сазвали сабор

заједно са већином српских великаша, где га бирају за патријарха по препоруци

његовог претходника Саве IV, који се упокојио пре сазивања сабора. Ово је први пут у

српској историји да два владара сазивају сабор. Када изабраше Јефрема, он их поче

молити да изаберу другог на његово место, али владари беху упорни у својој одлуци.

Патријарх Јефрем је био велики пријатељ Трновског патријарха Јевтимија, као и

патријараха у Цариграду. У његово време је дошло до помирења две патријаршије,

Српске и Цариградске, што је широм отворило врата за развијање светогорско –

синаитског исихастичког покрета. Баш у периоду после помирења патријаршија, када је

владар постао Стефан Високи (Лазаревић) долази до јављања чувене Ресавске школе,

чији је центар био манастир Манасија.

Светитељ Синаит који је прибројан Сабору српских Светитеља јесте и Никодим

Тисмански (Грчић). Отац му је био Грк, а мајка Српкиња, и његово добро познавање

грчког језика омогућило му је да добро изучи Писмо. Његово дело је веома цењено у

Румунији, где је поред просветитељства био и велики ктитор. Замонашио се на Светој

Гори и сачињавао је изасланство које је вршило притисак на кнеза Лазара да ургира на

помирењу две патријаршије. Његов најпознатији манастир који је дочекивао

многобројне светогорске монахе јесте Манастирица у близини Кладова.

Подвижник Црне Реке, родом из Дукље јесте Преподобни Јоаникије Девички. Он

се својим животом уподобљавао животу Синаита, што значи да је и он носилац

исихастичког покрета. Пошто се у Црној Реци око њега окупило доста братства, а он

као исихаста тражио је мир, сели се у планинске пределе западног Косова, тачније

Дреницу. У месту Девич је себи нашао келију, у виду шупљег дрвета. Цркву у којој

почивају његове мошти је подигао Ђурађ Бранковић из захвалности због исцељења

његове ћерке, и празнује се 2. децембра.

Два монаха Синаита, који су се подвизавали у Грчкој, али не на Светој Гори,

него на Метеорима су Преподобни Атанасије и Јоасаф Метеорски. Јоасаф је у свету

био владар Јован Урош Палеолог, син епирског владара Стефана Синише, који је био

брат цара Душана, што Јоасафа доводи у непосредну везу са Светородном лозом

Немањића. Када се одрекао трона, отишао је на Метеоре, у Тесалији, и тамо се

потчинио монаху Атанасију, који је започео градњу преображењског манастира на

Великом Метеору. Њих можемо са правом назвати Синаитима, јер су им у свему

10

следовали. Умногоме су томе помогли и Атанасијеви настојатељи, монах Григорије

(Млађи?) и Мојсије Исихаста, монаси из круга Преподобног Григорија Синаита.

Мошти Атанасијеве, као и мошти Преподобног Јоасафа, почивају у њиховом здању на

Метеорима, Цркви Светог Преображења Господњег.

Поред српских уточишта на Синају, наши Свети Оци су се постарали да оставе

траг Србије и на Светој Гори. Наиме, оснивач манастира Симонопетре (Ιερά Μονή

Σίμωνος Πέτρας) је Србин Симон Чудотворац. Преподобни Гонисије и Павле се помињу

као ктитори манастира Дионисијата (Ιερά Μονή Διονσσίοσ) и Светог Павла (Ιερά Μονή

Παύλοσ), а потичу са наших простора. Први спис Светог Григорија Паламе је посвећен

првом становнику Свете Горе, Петру, за кога се сматра да је пореклом из Србије. У

овом Петровом прибрајању зборнику српских светитеља, можемо и сагледати снагу

српске духовности, која се под утицајем Синаита у знатној мери развила.

11

ЗАКЉУЧАК

Појавом Синаита у Србији долази до корените обнове српске духовности.

Промисао Божија је била да преко њих утемељи несигурну Српску Цркву, што су они и

урадили. У свести људи су пробудили сам појам Србије, који је био дубоко затрпан

испод свих неприлика и недаћа које су окупирали народ, почевши од напада туђинаца

до самих братоубилачких борби. Поред њихових славних задужбина и здања која до

дана данашњег живе у Србији, Синаити су највећи успех постигли стварањем

светогорско – синаитског покрета: исихазма. У исихазму су објединили све што је

потребно за очување нације, пре свега жељу за Царством Небеским, а затим и

родољубље, које је важно за успостављање међусобне љубави, која је кључ Царства.

Исихастички покрет није основан само за потребе Синаита и њихове мисије, већ је

основан да траје вековима. Тако и кроз историју видимо, да су Срби у недаћама

најрадије прибегавали миру и тишини која се проналазила у Цркви. Да је синаитска

делатност била добра и исправна, говоре нам и њихове нетрулежне мошти, које су жива

потврда Божијег деловања кроз њих. Њихов утицај се види и у земљама које окружују

Србију, посебно у Бугарској, одакле је и почело ширење исихазма у Србији. Њихов дух

и дан - данас живи у Србији и њега свако од нас може да обнови и да присвоји, јер су

Синаити то предање и завештали будућности.

12

ЛИТЕРАТУРА

Амфилохије (Радовић), митрополит, Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и

XV века, Споменица о шестој стогодишњици манастира Раванице, Београд 1981.

Јеротеј (Влахос), митрополит, Свети Григорије Палама као Светогорац, Православље

и Мистика Светлости (зборник), Православна мисионарска школа при храму Светог

Александра Невског, Београд 2003.

Јустин (Поповић), свети, Житија Светих за месец јануар, Манастир Ћелије код

Ваљева, Београд 1998.

Н. Јованчевић, Српска православна Епархија шумадијска 2002 – 2008, Шематизам,

Епархија шумадијска, Крагујевац 2009.

С. Милеуснић, Свети Срби, Лазарица – прес, Београд 2003.

Интернет везе:

Света Земља, www.svetazemlja.info, 12. јун 2015.

Манастир Подмаине,

http://podmaine.weebly.com/10481057104810611040104710401052.html, 13. јануар 2016.

САДРЖАЈ

УВОД .......................................................................................................................................................................1

СРПСКИ СИНАИТИ У ШИРЕЊУ ДУХОВНОСТИ НА БАЛКАНУ ............................................2

Светогорско – синаитски покрет: исихазам .....................................................................................3

Синаити у српским монашким заједницама ....................................................................................4

ЗАКЉУЧАК ............................................................................................................................. ..........................11

ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................................. .....................12