Beleka o Filozofiji i Kapitalizmu (1)

Download Beleka o Filozofiji i Kapitalizmu (1)

Post on 13-Oct-2015

14 views

Category:

Documents

0 download

TRANSCRIPT

Beleka o filozofiji i kapitalizmu

1.

Za poetak, za razliku od drugih teorija za koje se bar u najirem smislu moe rei da su doivele napredak, zna se da je to za filozofiju nesamorazumljiva i probematina konstatacija. Ako u filozofiji dolazi do promena, onda teko da moemo da govrimo o napretku u filozofiji. U vezi sa njom moemo govoriti o promeni i eventualno o inovaciji. Unutranja dinamika i pokreta filozofije je ekonomija (tj. logika) razlikovanja, iznenaivanja i inovacije, a ne kao u nauci, realistinost i adekvatnost teorije u odnosu na stvarnost. ak i ako u sluaju nauke, ovaj kriterijum prema nekim teorijama nauke ne moemo da primenjujemo u svakom trenutku i neposredno on ipak u krajnjoj liniji igra odluujuu ulogu. Zbog toga, u stvari filozofija ne napreduje, a nauka napreduje: filozofija ne postaje adekvatnija nekoj postojeoj stvarnosti, ona samo biva drugaija nego to je bila. Ili ako je filozofija na neki nain objektivna i filozof moe da pogrei i pie lou filozofiju, onda u svakom sluaju moramo da kaemo njen predmet (tj. taka u odnosu na koju se prosuuje o njenoj istinitosti, koji neemo nazvati stvarnost) postaje drugaiji, pa i ona mora da se promeni. Uzmimo jedan primer, koji e je nuno podrazumevati veliko pojednostavljivanje iz perspektive isto filozofske analize. Uzmimo Kanta i Hegela, i pogledajmo centralni uvid ove dvojice filozofa. Kant sa jedne strane konstruie konceptulanu prediskustvenu osnovu na osnovu koje je mogue ovekovo iskustvo uopte, dok Hegel sa druge strane uoava kako se sama istorija Zapada kree kao kretanje pojma (konceptualno). Umesto transcendenatalnog subjekta u kom se razmatra ono ja centralno za individualno iskustvo, kod Hegela imamo duh, kao jedna sutinski nadindividualan entitet. Naravno jasno je da Hegel nije mogu bez Kanta i da samo kroz analizu, kritiku i prevazilaenje transcendentalnog ja, mi moemo doi do koncepcije duha, ali je ipak sutinski tano da te dve koncepcije imaju odreene razliite ciljeve, tj. da se shvatanje uloge same filozofije razlikuje, i da se ono to bismo (pokuavajui da budemo neutralni, iako to oigledno nije mogue) mogli nazvati bitnim aspektom iskustva koji se fokusira promenio. Ako posmatramo sa pozicije izvan same Hegelove filozofije, to ne znai da je Kant pogreio, iako sa druge strane moe da se kae da su u svakom vremenu mnogi geili pokuavajui da se bave filozofijom. (udno je jer nije jasno da li imamo pravo da i njih nazivamo filozofima.) Isto tako, ovaj uvid u sutinsku razliku filozofija bez mogunosti da jedna drugu prevazie, se ne sme iskljuiti banalnom primedbom da su u pogledu tzv. filozofskih disiplina, razliiti filozofi zapravo govorili o istom, istom objektu, pritom prevazilazei miljenja onog koji se oglaavao po datom pitanju pre njih. Zapravo, ta specifina neprogreivnost filozofije je jo mnogo oiglednija kada posmatramo istorijski vie udaljene filozofe ovde je poenta da uzmemo dva filozofa izmeu kojih postoji neupitan kontinuitet i da to pokaemo. Zato to filozofija ne napreduje, danas kao i u vreme neposredno posle smrti ovih filozofa, moemo da imamo kantovce naspram hegelovaca (naspram aristotelovaca ili platoniara itd.). Sa druge strane danas ne moemo imati ptolomejevce koji dovode u pitanje Kopernikov uvid. U filozofiji nita ili bar skoro nita nije prevazieno. Dakle, umesto odnosa napretka, odnos izmeu filozofa je odnos sutinske inovacije i razlikovanja, pa se upravo pogaanjem ovog novog bitnog aspekta iskustva Hegel, vie ne pojavljuje kao jedan od kantovaca, a Aristotel kao neko ko vie nije tek jedan od platoniara itd... Moda zato i govorimo o filzofijama razliitih filozofa, a ne i o naukama razliitih naunika (unutar neke nauke).Neprogresivnost je implikacija tzv. ''autonomije filozofije'' kao discipline. Ona ne mora da se oituje pred tom vrstom kriterijuma (adekvatnosti, verifikacije) koji se stavljaju pred druge teorije koje su nauke. Autonomija filozofije u svom najinenzivnijem obliku znai da se ona ne mora da se oituje pred kriterijumima koji su izvan nje same. Uzevi u obzir da Altiser koristi predmet onako kako smo mi koristili stvarnost, moemo rei da je sve ovo dobro izraeno u njegovim tezama, kada on kae da filozofija nema svoj predmet (u ijem istraivanju bi napredovala), da ga ona stvara (uvek generalizujui jedan odreeni bitni aspekt sveukupnog iskustva), i da je ona onda u stvari politika borba u teoriji (na ta emo se vratiti). Sa druge strane, samorazlikovanje kao osnov filozfoije je pojam koji se moe unutarfilozofski razraivati, ali to nas ovde ne interesuje. Samorazlikovanje bi se tu moglo objanjavati kao jedan istovremeno objektivan i pojmovan proces (misliv iz unutranjojsti filozofije), ali mi pretpostavljamo da on to nije.

2.

ak i iz jedne krajnje ortodoksne samointerpretacije filozofije kao problematizacije okvira aktuelne samorazumljivosti bilo sokratovske ironije, platonovskog uenja ili kartezijanske sumnje ili hajdegerijanskog zapitivanja ovo stanoite o neprogresivnosti bi se moglo opravdati. Ovaj poriv za inovacijom, razlikovanjem i iznenaivanjem (koji se pojavljuje kao kriterijum kvaliteta filozofije) bi se mogao shvatiti kao poriv da se iz epohe u epohu, u razliitoj i novoj konstelaciji predrasuda, mnenja, privida ili samorazumljivosti suprotstave nove tvrdnje koje bi ih problematizovale i novi naini da se dovode u pitanje. U tom smislu bi filozofija bila, kao to Hegel kae, svoje vreme u mislima zahvaeno.

3.

Sada, u kontekstu modernizujueg poriva samog kapitalizma za inovacijom, prevaziaenjem granica i prevazilaenjem oekivanja (npr. cene proizvodnje koju oekuju drugi kapitalisti da bude prosena), vano je uoiti da je i filozofija sa svojim porivom da iznenauje, inovira i da se samorazlikuje, potpuno uklopljiva u ovaj sistem i da i sama moe biti pokrenuta kapitalistikim pokretaima (proizvodnje) i/ili postati predmet kapitalsitikog tipa razmene i potronje (kao razmene i potronje robe). Uzmimo dva aspekta koji su najilustrativniji u vezi sa ovim. Sa jedne strane, vidimo bolonjizaciju akademije, prinudu na produkciju tekstova u akademskim asopisim za bodove. U tom prostoru se stvaraju fiktivne rasprave i otkria, koja su neretko zasnovana na neznanju i filozofskoj neobrazovanosti kao to je nesvesnost prigovora koji su ve negde napisani. Moglo bi se rei da se u naukama pogotovu prirodnim gde je predmet istraivanja vrst i gde se adekvatnost oituje na istinski spoljanjoj stvarnosti, tako neto se ne dogaa. Pre se dogaa nekakva filozofizacija tih oblasti (u najgorem smislu) jer oni koji bi trebalo da se bave samim naunim istraivanjem i znanjem poinju da postavljaju pitanja o etikim, politikim, ontolokim aspektima nauke (bioetika, metaonotlogija, itd...). Dakle, u meri u kojoj je bolonjizacija kapitalistiki motivisana (a to se lako moe pokazati, bilo da o njoj da govorimo o komodifikaciji, ili o uvenju kalsinog kapitalistikog spoja produktivnosti, vika bogatstva i drutvene moi) bolonjizovanje onog akademskog prostora koji je nekada bio, da tako kaemo, poteno filozofski i omoguavao odvijanje filozofije koje nije na ovaj nain direktno i potpuno determinisano ekonomskim, danas moemo govoriti nastanku neke vrste kvazi-filozofske produkcije su jasno kapitalsitiki determinisane i pokrenute. Istovremeno, vano je nagalsti (to je posebno vidljivo u ovoj povrnoj filozofizaciji nauke o kojoj smo govorili) da upravo sama neprogresinost filozofije i njena potrebna za inovacijom kroz samorazlikovanje (a ne kroz veu adekvantnost) ovo sve omoguava. Sa druge strane, kapitalizam mobilie filozofiju, na osnovu ove mogunosti i na jedan dodatan nain, a to je kroz tzv. pop-filozofiju. Danas u iroj javnosti, i to esto u prostoru odreenom za zabavu, pojavljuju se ti postmoderni teoretiari koji preispituju nae predrasude, otkivaju nam kako ivimo u postindustrijskom drutvu, drutvu storytelling-a itd. Meutim, ako je sve to stvarno tako, onda je u meri u kojoj je determinisana kapitalistikim kontekstom, pokretaem i logikom, filozofija sama zapravo ispod nivoa svog zadatka s obzirom na nameru da radikalno dovodi u pitanje postojee okvire. U prilog tome za poetak moemo ukazati na to da se injenica da je kapitalizam sklon da prekorauje svoje granice, ne oituje u svakoj obalsti u kojoj se ovaj poriv pojavljuje, kao motor nekakve sutinske inovacije. esto je u pitanju puko ponavljanje zaodenuto u povrinsku razliitost Uzmimo jedan poznat primer kojim su se i filozofi koristili. Moda je segment stvarnosti u kom se svaki put, pod pritiskom potrebe za stvaranjem profita dovodi u pitanje prologodinji stil i izmilja novi stil. Tu, i ne uzimajui sam kapital-odnos kao granicu, vidimo da je u pitanju neto ogranieno. Na primer, kada se profitabilnost u tekstilnoj industriji osigurava modom, to ne znai da ovde proizvodnja postaje efikasnija, da se pdostie upotreba nove tehnologije u proizvodnji, bolji materijali, savreniji krojevi itd. Kapital je uveo modu i stil i profitabilnost se, zbog toga, osigurava tako to se ranije prodata roba samo odjednom pojavi kao ''stara'' moda. Nikakvog progresa, pa ak ni istinske inovacije tu u stvari nema. Iako je ve iz samog opisa bolonjizacije i pop-filozofije bilo jasno kapitalsitika inovacija upravo iskljuuje sutinsko preispitivnje okvira i inovaciju, sada je formalno jasno kako je to uopte mogue. Sa druge strane, varaajui se na filozofiju u kapitalistikom kontekstu, moemo rei da u njenoj ideji da ide do kraja u svom preispitivanju okvira samorazumljivog, se sada pojavaljuje neto to ne sme da preistpita, a to je sam kapitalizam. U stvari njoj samoj se to uopte ne pojavljuje. Time filozofija u kapitalizmu, svakako ostavlja neto sutinski neupitnim, pri emu, to neupitno u isto vreme postaje pokreta samog propitivanja (koje samo mora da ostane povrno i ogranieno)

4.

Preimo sada na jedan sasvim specifian problem. Jedan zanimljiv kontekst u kom se ova problematika inovacije i sutinske inovacije oitava jeste i altiserijasko naslee. Sa jedne strane, kao to znamo, Altiser samo govori o istorijskom materijalizmu (kao nauci), dok se on sam bavi dijalektikim materijalizmom (kao filozofijom). Dijalektiki materijalizam, pojam koji on sam na kraju naputa da bi ono to radi odredio kao materijalizam susreta, u klasinoj alstiserovoj koncepciji jeste epistemoloki pojekat u kom se analizira i konstruie kategorijalni aparat pomenute nauke s obzirom na princip materijalizma. Radi se o tome da se uoe i uklone svih idealistiki zaostaci u pojmovima u kojima se obavlja nauna analiza. Sa druge strane, polazei od koncepcije u Lenjinu i filozofiji, Altiser govori sutinski politikom karakteru filozofije i zapravo o filozofiji kao ideolokoj borbi par exelence. Ova dva shvatanja filozofije mogu da dou u antagonistiki odnos na sledei nain. Potrebno je da se prvo obavi odreeno izmetanje Altiserove koncepcije u kom se odbacuje i iiava sve ono to je po pretpostavci nepotrebno. Prvo se zanemaruju obaveze koju koncepcija filozofije kao ideoloke borbe ima unutar teorije kapitalsitike reprodukcije. Ignorie se dakle to da ideologija o kojoj je Altiser govori, igra svoju ulogu u reprodukciji unutar kapitalizma kao sistema zansovanog na borbi buroazije i proleterijata, a ne unutar sistema dominacije u kom jedna od dve bilo kako shvaene, suprotstvaljene grupe onih koji vre dominaciju nad onom drugom. Pritom se naravno, klasna borba kao specifiniji oblik sukoba zamenjuje sa politikom kao optijim: u drutvu se ne dogaa klana borba, ve naprosto borba onih koji su dominirani i onoh koji dominiraju. Tako filozofija prestaje da bude kalsna borba u teoriji i postaje politika u teoriji. Napokon, hiperbolizuje se ono to bismo kod Altisera mogli nazvati konjukturnim ideolokim senzibilitetom tj. nagalava se ideja da filozofija mora da barata oznaiteljima koji su na odreeni nain aktuelni u datoj konjukturi ili za datu konjukturu. Tako, sve ono to unutar konjukture nije aktuelno ili bar na neki nain fingirano njom, ne dolazi u obzir da bude upotrebljeno od strane filozofije. Ovako stiemo i do jedne vrlo specifine, i u gore opisivanom smislu, vrlo filozofine vrste altiserijanstva. Radi se o tome da bi filozofija kao politika u teoriji trebalo da sa jedne strane odustane od onih oznaitelja koji su odsutni iz konjukture, kao to su na primer ''radnika klasa'' ''eksploatacija,'' i da se koncentrie na razvijanje otpora dominantnoj ideologiji i artikulacije realnog praktinog otpora postojeoj drutvenoj dominaciji, putem upotrebe, razrade i umreavanja nekih u konjukturi postojeih oznaitelja (ili bar na neki nain postojeom konjukturom fingiranih oznaitelja) koji to omoguuju. Ovo je jedna vrlo filozofina koncepcija u ranije pominjanom smislu, jer se sve ono do ega Altiser tako tvrdoglavo i neinovativno dri, kao to su shvatanje marksizma kao nauke ili koncepcija proleterijata, moe da se zameni neim inovativnim i neim to se iz konjukture u konjukturu menja. Logika samorazlikovanja je ponovo na delu.

Meutim ovaj epistemoloki element altiserijaske filozofije se ne moe tek tako izbaciti i iistiti. Zato se na ovom stadijumu, nalazimo u situaciji u kojoj postoje dve sukobljene koncepcije: ona politiko-ideoloko-konjukurna i ona epistemoloko-marksistika orijentisana na nauku. Tako na ovom stadijumu prva koncepcija razvija interpretacija te druge koncepcije, tj. same Altiserove filozofije u celini i posebno njegove teze o filozofiji i nauci i naunosti marksizma. To je prva stvar koju bi trebalo razmotiriti. U pitanju je naravno vorno mesto, jer ako Alitserova pria o naunosti i epistemolokom karakteru filozofije moe da se intepretira unutar ove sveobuhvatne ideoloko-politiko-konjukturne koncepcije filozofije, onda itava epistemoloka koncepcija altisera gubi na snazi. Ona prestaje da bude koncepcija onog bitnog u altiserijanstvu. U stvari, poenta je da se onaj element altiserijanske teorije koji se odbacuje intepretira kao posledica ovog, po pretpostavci, osnovnijeg elementa, da bi na taj nain prestao da ini deo jezgra altiserijaske teorije. Da bi se to uinilo, kae se upravo da je ta pria o marskizmu kao nauci u stvari bila jedna takva, isto politiko-ideoloka intervencija u datu konjukturu. Tako bi se onaj kasniji trenutak Altiserovoj teorijskoj biografiji kada se gubi pretenzija na naunost marksizma (da bi se potom odbacio i izraz dijalektiki materijalizam) kao neke vrsta odbacivanja magaree koe i njegovog "vraanja" filozofiji.Poetak tog pokreta u Altiserovoj misli se onda upisuje u jedan ranijei trenutak, naime u Lenjina i filozofiju u kom se jo uvek govori o ovoj naunosti, ali se prvenstnveo na jedan otar i nov nain kristalizuje teza politikom karakteru filozofije tj. filozofiji kao ideolokoj borbi. Isto tako jedan dodatan oslonac za ovu interperetaciju da je pominjnje nauke samo puka ideoloka intervencija i pobadanje zastavice objektivnosti u drutvenoj teoriji naspram realtivistikih shvatanja, koje ne ini deo sutinskog jezgra altiserijaske teorije jeste i faktika injenica da Altiser nikada ne pie ni stranicu ove nauke, ve samo govori o njoj (kao to smo ve pomenuli). Vano je naglasiti da je ova kocepcija i povratan interpretacija Altisera potpuno konzistentna. Konzistentnost ovde ne predstavlja problem. Problem ili bar poetak problema koji ova koncepcija nosi poinje da se vidi kada uoimo da je ta karta da je sve to to Altiser radi samo ideoloka borba u datom trenutku u datoj konjukturi, pomalo doker karta. Jer sve i bilo ta se moe tako objasniti. Napokon, ve smo pomenuli da se u ovom svetlu moe objasniti i Altiserovo odustajenje od mnogih njegovih centralnih pojmova kao to je sam ''dijalektiki materijalizam''. Prema ovom shvatanju kae se da je bilo relevantno u trenutku i konjukturi u kojoj je Altiser o tome govorio. To je bio deo tadanje konjukture. Filozifija je politika i ona je u tom smislu potpuno nebojektivna (Badju esto ponavlja ovaj stav ili neto slino, malo komplikovanije): nema tu u marksizmu nikakve objektivne stvarnosti koja je uhvaena, ega bi se trebalo drati. Ako se konjuktura menja, mogu se i moraju menjati oznaitelji oko kojih se pravi teorijski zaplet i tako dalje. injenica da je ovo jedna doker karta, koja se moe izvui uvek i nikad se vidi kada uoimo koliko je itavo ovo tumaenje Altiserovih epistemolokih pojmova nekonkluzivno. to Na primer, branei objektivistiko-epistemoloku interpetaciju altiserovog rada, mogli da kaemo da su dravni ideoloki aparat kao pojam i interpelacija kao pojam, upravo jedni od tih pojmova (pored nadeterminacije i drugih) koje Altiser kao filozof kreira kao dosledne materijalistike pojmove za naunu analizu kapitalizma. Poziv na doseldan materijalizam nije puka politika zastavica, ve oigledno nosi objektivnuteorijsku proizvodnju koja se suprtostavlja nekim (objektivno) nekoherenetnim koncepcijama u marksizmu, kao to su vulgaran determinacija, ideologija kao lana svest, ili racionalni obmanjivani pojedinac.Drugo to bi trebalo razmotriti jesu to same konkretne postaltiserijaske pozicije koje proistiu iz ove koncepcije altiserijanstva. Naravno, ove pozicije ne izvode sebe direktno iz Altiserove pozicije i ponekad podrazumevaju razliite pokuaje da se zavara trag. Mi neemo pokuati to da raiavamo, pokazujui efemernost i iluzornost svega onog to je iluzorno, da bismo doli do toga da sutinska veza izmeu ove koncepcije altiserijanstva i tih pozicija. To bi bio filozfoski pristup prema ovim filozfoijama. Mi sa druge strane mislimo da prema filozofiji u ovakvim situacijam ne bi trebalo da se bude previe predusretljiv, tako da emo samo iupati one elemente koji su nam zanimljivi. Utoliko se ono to emo sada rei moe initi kao samo jedna intepretacija ovih pozicija, i to jedna prilino neortodoksna. Tako smatramo da Badju na primer, zastupa ovu koncepciju, kada se pita koje je ime dogaaja u naoj situaciji. Tvrdimo da je u pitanju koncepcija altiserijanstva o kojoj govorimo jer se on, u stvari, bavi ovim konjukturom odreenim oznaiteljom. On ga odreuje kao ime dogaaja koji je nemogu s obzirom na situaciju, pri emu je situacija pandan konjukturi. To to je dogaaj nemogu s obzirom na aktuelnu situaciju, a ime u njemu cenzurisano, ne znai da situacija, tj. konjutura ne determinie oznaitelj kojim bi treblo da se bavimo. Upravo suprotno, ona ga determinie upravo kao jedinstven dogaaj nemogu u odnosu na nju i kao jedinstveno ime koje je potisnuto. To je u stvari ova dinamika aktuelnosti u kojoj nije sve realtivno, ali je sve promenljivo, pa se i marksizam moe napustiti. Tu je istovremeno i oigledno pristuna ova logika filozofske samorazlike iako e sam Badju rei da to u stvari i nije filozofija nego neto drugo. Naravno, kod njega je sve to mnogo kmplikovanije, ali za nae potrebe e biti dovoljno. antal Muf i Ernesto Laklau su takoe primer za ovu koncepciju altiserijanstva, sa svojim shvatanjem borbe za hegemoniju unutar aparata. Primeri su sigurno i Balibar sa teoretizacijom protivrenosti pojma graanstva, kao konjukturno relevantnog pojma, koji bi omoguio da se artikuliu oni koji ija dominacija i represija se legitimee vladajuom civilnom ideologijom i Milner sa razradom antisemitizma, takoe kao konjukturno relevantnog pojma, samo sada u smislu neega to subvertira dominaciju ideologije Evrope i evropske ekspanzije njenim sopstvenim kritikim sredstvom. Ako, kao to Altiser kae, sve zavisi od konjukutre, za ove filozofe to znai da i pitanje upotrebe osnovnih istorijsko-materijalistikih pojmova poput proleterijata, eksploatacije ili klasne borbe zavisi od konjukture. Kao ideoloka politika borba u teoriji, filozofija sve svoje pojmove u stvari mora isprva da posmatra kao oznaitelje koji moraju da budu konjukturno relevantni s obzirom na oznaitelje koji su u opticaju u konjukturi, a ne kao pojmove koji imaju objektivnu adekvatnost i pertinentnost s obzirom na to koliko dobro opisuju stvarnost, to bi se od njih oekivalo da se veruje u to da postoji nauka. Jasno je kako se to onda antagonizuje sa ranije pomenutom altiserovom koncepcijom filozofije kao epistemologije istorijske nauke, jer ovde vie nema nikakvog pokuavanja da Marksovi pertinentni koncepti u istorijskoj analizi objektivne drutvene stvarnosti ne nose prikrivene idealistike (buroaske) tragove. Filozofiji tu vie ne treba njena nauka, a altiserijaski marksizam postaje postmarksistiko altiserijanstvo.

4. dodatak

Naravno pred ovo shvatanje se postavlja jedno vano pitanje. Prema kom principu se neka filozofija orijentie u ovom zastupanju oznaitelja? Ideja je u osnovi da od u konjukturi postojeih ili konjukturom fingiranih oznaitelja neki su vie, a neki manje podobni za artikulaciju pozicije dominiranih. To je stvar procene, i istovremeno ono na osnovu ega se ove filozofije razlikuju: za Badjua je to komunizam, za Milnera antisemitizam, za Balibara graanstvo. Naravno sada vie ne moemo da govorimo o proleterijatu, osim ako se taj izraz ve nekako sam ne uvue u konjukturu ili ona ne pone da ga fingira). Umesto o proleterijatu, govorimo o onom to se u analizi konjutkure ispostavi kao oznaitelj na kog bi trebalo baciti karte. Ipak, mora se insistirati da pitanje time nije odgovreno. Pitanje je zato bi se to uopte radilo, jer sami Marksovi pojmovi o kojima Altiser razmilja, a od kojih se odustalo, su bili inherentno naemnjeni proleterijatu, kao klasi u kapitalizmu, a ovde ni proleterijat ni kapitalizam vie nisu u igri. Ideja koja ovde nije izreena jeste da postoje neki dominirani koji bi mogli da imaju koisti i da razviju svoju politiku borbu polazei od ove artikulacije.Naravno odnos ovih dominiranih i oznaitelja iju artikulaciju ovi filozofi za njih razvijaju je strukturno razliit od odnosa proleterijata i proleterijata. Proleterijat, eksploatacija i ideoloki aparati su nauni pojmovi za objektivnu anaizu drutvenog sistema u kom se proleterijat kao klasa nalazi, a ne filozfoski oznaitelji za dominirane koji se u svom identitetu menjaju od konjukture do konjukutre (ili su ak neki nepromenljivi anomnimini dominirani koji samo dobijaju drugaije oznaitelje da se obelee i da ih koriste u zavisnosti od konjukture).Sada se u stvari pokazuje da je ova pozicija postmodernizam par exellence, jer nema nieg tvrdog: to su sve samo diskursi, oznaitelji u konjukturi bez ikakve realnosti iza sebe osim puke injenice dominacije - ali, nema nikakve veze izmeu realnosti dominacije s jedne strane, i oznaitelja, s druge, jer oznaitelji nisu pojmovi i tu nema nita da se spozna. Tu nema objektivne veze: radi se o proceni, a sam poriv za ovom vrstom filozofsko-politike intervencije je voluntaran, kontigentan i indeterminisan. Mogli bismo rei da su ti konjukturom odreeni oznaitelji kojima se filozofija bavi su kao zastavice - neko treba da ih uzme i da ih ponese u interesu dominiranih.U stvari, tu bi trebalo biti precizniji. To je posebno posebno potrebno zbog Badjua, koji stalno naglaava da je on vratio istinu i da je tako prevaziao postomodernu. Moda bi trebalo da kaemo da je to jedan praktini postmodernizam. Niko od ovih filozofa, osim Mufove i Laklau koji su stvarno nekakvi postmoderni socijalisti, ne kau da su sve pozicije iste, da je sve relativno, da nema tvrdog kriterijuma. Ipak injenica da se njihova filozfoska praksa, kako smo je razumeli unutar ideoloko-konjukutrne koncepcije filozofije, sastoji od procene i da nema nieg objektivnog u samom drutvenom sistemu (nevezano za samu konjukturu, koja je i sama nedeterminisana) na emu se ova procena zasniva - nita od njihovih toliko naglaavanih oznaitelja ''antisemitizam,'' ''komunizam,'' ''graanstvo'' nema nikakvo objektivno uporite. Oni ove oznaitelje koriste kao zastavice koji su u vezi sa ovom konkretnom konjukturom i koje su u njoj po proceni podobne za artikulaciju pozicije dominiranih, pri emu su sami dominirani, kao to smo ve rekli perenijalno anonimni dominirani ili potpno razliiti u svom identitetu od konjukture do konjukture (nosioci uvek nove i nove istine, rekao bi Badju). Oni nisu objektivno odreeni kao proleterijat od strane objektivno postojeeg sistema (koji pruava nauka). Napokon, Badju koji pokuava najdalje da pobegne uvodei pojam istine i onoga to je jedisntveno nemogue u odnosu na situaciju, je tu simptomatian: on uvodi istinu ali ne prihvata objektivnost. On kae kako je ova istina subjektivna, ali ne u postomdernom smislu, prema kom svako ima svoju istinu, nego ona je jedinstvena (nerelativna) i produkuje svoje subjekte u kojima jedino moe da postoji. Ipak, problem ovde izbija kada uidimo da su ovi subjekti nekakvi politiari-monasi koji e propovedati tu istinu, a u samoj objektivnosj stvarnosti nita ne mora da im ide na ruku. Nema objektivnosti krize kapitalizma, i svega onoga to marksistika analiza kao jedina pertinentna tj. nauna, objektivna analiza te krize omeguava. Sve je na volji ovih subjekata istine, njihovo htenje i opredeljenje je najbitnije (kao u postmodernizmu!) i poenta je da oni istinuju istinu, a ne da menjaju materijalne uslove drutvene situacije (kao kod Marksa, makar i menjajui sebe pri tom)

5.

Sada moemo razraditi to (to smo ve pomenuli) da je ova koncepicja altiserijasntva specifino filozofina ili hiperfilozofina u svojoj intenciji upravo zato to se oslanja na pradagmu inovacije, iznenaenja i problematizacije postojeih prekoncepcija i predrasuda. Ponovo se radi o tome da se napravi razlika u samoj filozofiji, da se zasupa ova ili ona nova neoekivana koncepcija. Ona je takoe filozofina jer kada pogledamo njeno tumaenje Altiserovog odnosa prema marksizmu, vidimo da se sveprisutan marksistiki karakter Altiserove pozicije pirpisuje tome da je u njegovoj konjukturi, ''marksizam'' i sve ono to je on nosio (''klasna borba'' itd.) zadovoljavao ove ideoloke konjukturne parametre. Altiser je prema tome i sam filozof neobjektivnosti ak i kada isnistira na nauci, a njegov spcifian izbor oznaitelja je vezan za njegovu specifinu konjukturu i nita vie. Mmoemo rei da upravo s obzirom na odreeno tumaenje ovih samih parametara, Ransijer i Balibar odluuju u odreenom trenutku da to vie nije tako i naputaju ove oznaitelje, to ini i Badju, s obzirom na neko malo drugaije tumaenje itd...

6.

Sada, vraajui se na poetnu priu o kapitalizmu i filozofiji moglo bi se tvrditi sledee. Nasuprot svemu ovome, trebalo bi tvrditi kao to je to inio i sam Altiser u odreenom trenutku, samo sada na jedan dublji i utemeljeniji nain da marksizam predstavlja sutinski izazov za filozofiju. Marksizam ugroava njenu logiku inovacije, i samorazlikovanja. Zapravo marksizam uoava kako kapitalizam sam sutiski ugroava ovu logiku inovacije koja predstavlja bit filozofije. O ovome je na neki nain govoreno u poetku kada smo rekli kako kapitalizam sebe postavlja na mesto pokretaa ove inovacije u filozofiji i kako time spreava sutisku problematizaciju samorazumljivog prethodnog okvira koji sve (skoro sve) pokree, a koji je, u stvari, on sam. Ipak ovde je re o jednom temeljnijem uvidu. Kao to smo rekli, filozofija pokuava da problematizuje samorazumljivost i stvarnost u njenoj samorazumljivosti. Sada moemo dodati da ona to ini kroz invenciju pojmova (Delez na primer govori o ovome). Sad, prema marksizmu i Marksovom dijalekikom izvoenju koje poinje od pojma robe i zavrava se sa protivrenou kaitpala u proizvodnji i cirkulaciji - kapitalizam nije nita drugo do drutveni sistem u kom jedan odreeni pojam poinje da inheretno i strukturno ureuje samu stvarnost. Zato se i kae da je kapitalizam realna apstrakcija).

ta zapravo znai da kapitalizam nije nita drugo do sistem u kom jedan odredeni pojam poinje da inheretno i strukturno ureduje samu stvarnost? Ovo konkretno je vidljivo kod Lebovica kad objanjava strukturu Marksovog izvoenja u prvom tomu. On kae: znamo da Marks polazi od robe i znamo takoe da je (skoro) sva proizvodnja u kap. drutvu proizvodnja robe (a ne puke upotrebne vrednosti). Dodao bih da znamo ili smo bar svesni da sve to zadovoljava bilo koju potrebu moe postati roba ako ve nije. Isto tako znamo da je ovo specifinost naina proizvodnje koji je aktuelan u naem vremenu. Sada, u feudalizmu kmetovi proizvode upotrbenu vrednost i onda jedan njen deo daju feudalcu, pri emu je davanje danka (kao specifian oblik oduzimanja vika u feudlazimu) moda ideoloki i silom obezbeeno, ali ono ni na koji nain ne struktuira sam rad kmeta. Sa druge strane, proizvodnja u kapitalizmu kao proizvodnja robe se oslanja na pojam robe, tj. injenica da je roba neto to se razmenjuje na tritu. To znai da ovaj pojam potpuno faktiki sturiktuira radni proces sa jedne strane i logiki zahteva trite, univezalni ekvivalent, novac, kapital itd. sa druge strane. Tako napokon, ovaj logiki niz pretenduje da postane totalitet tj. da struktuira (drutvenu) celinu. Kada bi mu to polo za rukom, onda bi pojam robe i pojmovni niz isto logikim putem ureivalistvarnost i ekstenzivno (sve to postoji) i intenzivno (na svaki nain). Ipak, kao to znamo iz Kapitala, ovo kretanje pojma robe na kraju stie u protivrenost kapitala u proizvodnji i cirkulaciji koju ne moe logiki da prevazie. Takoe, znamo i da ba zbog toga to ovu protivrenost, dijalektika logika pojma robe ne moe da prevazie sama po sebi tj. logiki, kapitalizam kao sistem pokuava da je prevazie faktiki, prevazilazei (ekstenzivno) geografske granice uvalei sve nove i nove oblasti, (intenzivno) traei nove i nve oblasti za komodifikaciju, (dinamiki, da kaemo) stvarajui kredintu potranju kada otme sve pare od radnika sniavajui nadnicu itd... Tako, kao to znamo, ako u svakom datom trenutku i postoji neka dimenzija stvarnosti izvan logike pojma robe, ta logika je aktivna i delatna i tei da i tu dimenziju podredi sebi. Dakle, sa jedne strane pojam nije bio drutveni organizacioni princip u feudalizmu i pre njega. Sa druge strane, pojam robe sa logikom koja iz njega sledi to jeste i on ima pretenziju da se totalizuje - tj. da nijedan aspekt stvarnosti ne ostane izvan njega tj. da svoj drutveni smisao, da tako kaem dobija iz ove logikeSada, ta injenica da tano jedan odreeni pojam poinje - ne samo da posreduje na odnos sa stvarnou, kao u sluaju mnenja, predrasuda ili pogleda na svet odreene epohe nego da struktuira samu stvarnost, stavlja sutinski izazov pred filozofiju. Ova injenica joj istovremeno pridaje nikada vei znaaj jer njena namera da presitpiuje okvir nae stvarnosti pojmovno mislei postojee pojmove postaje vaan na jedan nov, organskiji nain i istovremeno joj postavlja nov i drugaiji izazov s obzirom na njene sopstvene namere, jer je primorava, da ukoliko hoe da ostane dosledna svojoj nameri, mora da se zaustavi u svojoj inventivnoj, samorazlikujuoj dinamici (upravo jer se i sama stvarnost zaustavila u robi kao pojmu) i da mora da se trajno fokusira na jedan objekat - a to je kapitalizam. Trajno to znai dok ovaj ne bude prevazien. Ako postoje neki novi pojmovi koje bi ova filozofija trebalo da razradi iponudi, to je tako samo jer ona mora da produbi svoju analizu kapitalizma, i da je uini adekvatnijom, a ne zato to moe ponovo da se izmeta menjai bitni aspekt stvarnosti koji e joj biti aspket stvarnosti. Da li je ova marskistika filozofija nauka nije toliko vano, jr ona svakako mora da ostane marskistika i da pretenduje da bude objektivna. Napokon u meri u kojoj kapitalizam kao sistem zasonoan na pojmu mora da se preispita i praktino, tj. da se revolucionie, oigledno je da filozofija kako je ovde shvaena nije nita manje politina.

7. (postskriptum o ideologiji)

u kategorijalnom opredeljenju samog marksa implicitno se moe pronai upravo ovo saznanje o filozofiji i njenoj sudbini. kao to znamo, u odreenom trenutku se za marksa ideologija pojavljuje kao vana kategorija. iako marks pravi otklon od levohegelijanskih filozofa (koji veruju da bi mogli da promene stvarnost menjajui svest), on sam i dalje tematizjue odreeni oblik mnjenja i predrasuda (nadgradnje) koji odravaju sistem tako to nude odreeni privid. ovakvi prividi, moe se sa sigurnou rei, postoje i u prethodnim oblicima proizvodnje - setimo se samo uloge religije u odnosu kralja, aristokratije i kmetova. kategorija fetiizma robe je za razliku od ideologije kao kategorije podrazumeva mnogo vie od toga. re je o pojmu robe koji se umee izmeu oveka i njeogovog rada tako da se on pojavljuje kao odreena roba koja se prodaje - radna snaga. ali ako je plava krv aristokrate stvarno puka fikcija koja ima za cilj da legitimie odreene odnose odvojive od nje same kao fikcije, to se ne moe rei da radnu snagu kao robu. rad, kao radna snaga stvarno jeste roba, on se prodaje, dobja se nadnica itd. radna snaga kao koncepcija je neto mnogo temeljnije i dublje uneseno u samu stvarnost neo to je to plava krv. radna snaga je zasnovana na pojmu robe, a plava krv je oznaitelj