Beleška o Filozofiji i Kapitalizmu (1)

Download Beleška o Filozofiji i Kapitalizmu (1)

Post on 13-Oct-2015

15 views

Category:

Documents

0 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

<p>Beleka o filozofiji i kapitalizmu</p> <p>1. </p> <p>Za poetak, za razliku od drugih teorija za koje se bar u najirem smislu moe rei da su doivele napredak, zna se da je to za filozofiju nesamorazumljiva i probematina konstatacija. Ako u filozofiji dolazi do promena, onda teko da moemo da govrimo o napretku u filozofiji. U vezi sa njom moemo govoriti o promeni i eventualno o inovaciji. Unutranja dinamika i pokreta filozofije je ekonomija (tj. logika) razlikovanja, iznenaivanja i inovacije, a ne kao u nauci, realistinost i adekvatnost teorije u odnosu na stvarnost. ak i ako u sluaju nauke, ovaj kriterijum prema nekim teorijama nauke ne moemo da primenjujemo u svakom trenutku i neposredno on ipak u krajnjoj liniji igra odluujuu ulogu. Zbog toga, u stvari filozofija ne napreduje, a nauka napreduje: filozofija ne postaje adekvatnija nekoj postojeoj stvarnosti, ona samo biva drugaija nego to je bila. Ili ako je filozofija na neki nain objektivna i filozof moe da pogrei i pie lou filozofiju, onda u svakom sluaju moramo da kaemo njen predmet (tj. taka u odnosu na koju se prosuuje o njenoj istinitosti, koji neemo nazvati stvarnost) postaje drugaiji, pa i ona mora da se promeni. Uzmimo jedan primer, koji e je nuno podrazumevati veliko pojednostavljivanje iz perspektive isto filozofske analize. Uzmimo Kanta i Hegela, i pogledajmo centralni uvid ove dvojice filozofa. Kant sa jedne strane konstruie konceptulanu prediskustvenu osnovu na osnovu koje je mogue ovekovo iskustvo uopte, dok Hegel sa druge strane uoava kako se sama istorija Zapada kree kao kretanje pojma (konceptualno). Umesto transcendenatalnog subjekta u kom se razmatra ono ja centralno za individualno iskustvo, kod Hegela imamo duh, kao jedna sutinski nadindividualan entitet. Naravno jasno je da Hegel nije mogu bez Kanta i da samo kroz analizu, kritiku i prevazilaenje transcendentalnog ja, mi moemo doi do koncepcije duha, ali je ipak sutinski tano da te dve koncepcije imaju odreene razliite ciljeve, tj. da se shvatanje uloge same filozofije razlikuje, i da se ono to bismo (pokuavajui da budemo neutralni, iako to oigledno nije mogue) mogli nazvati bitnim aspektom iskustva koji se fokusira promenio. Ako posmatramo sa pozicije izvan same Hegelove filozofije, to ne znai da je Kant pogreio, iako sa druge strane moe da se kae da su u svakom vremenu mnogi geili pokuavajui da se bave filozofijom. (udno je jer nije jasno da li imamo pravo da i njih nazivamo filozofima.) Isto tako, ovaj uvid u sutinsku razliku filozofija bez mogunosti da jedna drugu prevazie, se ne sme iskljuiti banalnom primedbom da su u pogledu tzv. filozofskih disiplina, razliiti filozofi zapravo govorili o istom, istom objektu, pritom prevazilazei miljenja onog koji se oglaavao po datom pitanju pre njih. Zapravo, ta specifina neprogreivnost filozofije je jo mnogo oiglednija kada posmatramo istorijski vie udaljene filozofe ovde je poenta da uzmemo dva filozofa izmeu kojih postoji neupitan kontinuitet i da to pokaemo. Zato to filozofija ne napreduje, danas kao i u vreme neposredno posle smrti ovih filozofa, moemo da imamo kantovce naspram hegelovaca (naspram aristotelovaca ili platoniara itd.). Sa druge strane danas ne moemo imati ptolomejevce koji dovode u pitanje Kopernikov uvid. U filozofiji nita ili bar skoro nita nije prevazieno. Dakle, umesto odnosa napretka, odnos izmeu filozofa je odnos sutinske inovacije i razlikovanja, pa se upravo pogaanjem ovog novog bitnog aspekta iskustva Hegel, vie ne pojavljuje kao jedan od kantovaca, a Aristotel kao neko ko vie nije tek jedan od platoniara itd... Moda zato i govorimo o filzofijama razliitih filozofa, a ne i o naukama razliitih naunika (unutar neke nauke).Neprogresivnost je implikacija tzv. ''autonomije filozofije'' kao discipline. Ona ne mora da se oituje pred tom vrstom kriterijuma (adekvatnosti, verifikacije) koji se stavljaju pred druge teorije koje su nauke. Autonomija filozofije u svom najinenzivnijem obliku znai da se ona ne mora da se oituje pred kriterijumima koji su izvan nje same. Uzevi u obzir da Altiser koristi predmet onako kako smo mi koristili stvarnost, moemo rei da je sve ovo dobro izraeno u njegovim tezama, kada on kae da filozofija nema svoj predmet (u ijem istraivanju bi napredovala), da ga ona stvara (uvek generalizujui jedan odreeni bitni aspekt sveukupnog iskustva), i da je ona onda u stvari politika borba u teoriji (na ta emo se vratiti). Sa druge strane, samorazlikovanje kao osnov filozfoije je pojam koji se moe unutarfilozofski razraivati, ali to nas ovde ne interesuje. Samorazlikovanje bi se tu moglo objanjavati kao jedan istovremeno objektivan i pojmovan proces (misliv iz unutranjojsti filozofije), ali mi pretpostavljamo da on to nije.</p> <p>2. </p> <p>ak i iz jedne krajnje ortodoksne samointerpretacije filozofije kao problematizacije okvira aktuelne samorazumljivosti bilo sokratovske ironije, platonovskog uenja ili kartezijanske sumnje ili hajdegerijanskog zapitivanja ovo stanoite o neprogresivnosti bi se moglo opravdati. Ovaj poriv za inovacijom, razlikovanjem i iznenaivanjem (koji se pojavljuje kao kriterijum kvaliteta filozofije) bi se mogao shvatiti kao poriv da se iz epohe u epohu, u razliitoj i novoj konstelaciji predrasuda, mnenja, privida ili samorazumljivosti suprotstave nove tvrdnje koje bi ih problematizovale i novi naini da se dovode u pitanje. U tom smislu bi filozofija bila, kao to Hegel kae, svoje vreme u mislima zahvaeno.</p> <p>3. </p> <p>Sada, u kontekstu modernizujueg poriva samog kapitalizma za inovacijom, prevaziaenjem granica i prevazilaenjem oekivanja (npr. cene proizvodnje koju oekuju drugi kapitalisti da bude prosena), vano je uoiti da je i filozofija sa svojim porivom da iznenauje, inovira i da se samorazlikuje, potpuno uklopljiva u ovaj sistem i da i sama moe biti pokrenuta kapitalistikim pokretaima (proizvodnje) i/ili postati predmet kapitalsitikog tipa razmene i potronje (kao razmene i potronje robe). Uzmimo dva aspekta koji su najilustrativniji u vezi sa ovim. Sa jedne strane, vidimo bolonjizaciju akademije, prinudu na produkciju tekstova u akademskim asopisim za bodove. U tom prostoru se stvaraju fiktivne rasprave i otkria, koja su neretko zasnovana na neznanju i filozofskoj neobrazovanosti kao to je nesvesnost prigovora koji su ve negde napisani. Moglo bi se rei da se u naukama pogotovu prirodnim gde je predmet istraivanja vrst i gde se adekvatnost oituje na istinski spoljanjoj stvarnosti, tako neto se ne dogaa. Pre se dogaa nekakva filozofizacija tih oblasti (u najgorem smislu) jer oni koji bi trebalo da se bave samim naunim istraivanjem i znanjem poinju da postavljaju pitanja o etikim, politikim, ontolokim aspektima nauke (bioetika, metaonotlogija, itd...). Dakle, u meri u kojoj je bolonjizacija kapitalistiki motivisana (a to se lako moe pokazati, bilo da o njoj da govorimo o komodifikaciji, ili o uvenju kalsinog kapitalistikog spoja produktivnosti, vika bogatstva i drutvene moi) bolonjizovanje onog akademskog prostora koji je nekada bio, da tako kaemo, poteno filozofski i omoguavao odvijanje filozofije koje nije na ovaj nain direktno i potpuno determinisano ekonomskim, danas moemo govoriti nastanku neke vrste kvazi-filozofske produkcije su jasno kapitalsitiki determinisane i pokrenute. Istovremeno, vano je nagalsti (to je posebno vidljivo u ovoj povrnoj filozofizaciji nauke o kojoj smo govorili) da upravo sama neprogresinost filozofije i njena potrebna za inovacijom kroz samorazlikovanje (a ne kroz veu adekvantnost) ovo sve omoguava. Sa druge strane, kapitalizam mobilie filozofiju, na osnovu ove mogunosti i na jedan dodatan nain, a to je kroz tzv. pop-filozofiju. Danas u iroj javnosti, i to esto u prostoru odreenom za zabavu, pojavljuju se ti postmoderni teoretiari koji preispituju nae predrasude, otkivaju nam kako ivimo u postindustrijskom drutvu, drutvu storytelling-a itd. Meutim, ako je sve to stvarno tako, onda je u meri u kojoj je determinisana kapitalistikim kontekstom, pokretaem i logikom, filozofija sama zapravo ispod nivoa svog zadatka s obzirom na nameru da radikalno dovodi u pitanje postojee okvire. U prilog tome za poetak moemo ukazati na to da se injenica da je kapitalizam sklon da prekorauje svoje granice, ne oituje u svakoj obalsti u kojoj se ovaj poriv pojavljuje, kao motor nekakve sutinske inovacije. esto je u pitanju puko ponavljanje zaodenuto u povrinsku razliitost Uzmimo jedan poznat primer kojim su se i filozofi koristili. Moda je segment stvarnosti u kom se svaki put, pod pritiskom potrebe za stvaranjem profita dovodi u pitanje prologodinji stil i izmilja novi stil. Tu, i ne uzimajui sam kapital-odnos kao granicu, vidimo da je u pitanju neto ogranieno. Na primer, kada se profitabilnost u tekstilnoj industriji osigurava modom, to ne znai da ovde proizvodnja postaje efikasnija, da se pdostie upotreba nove tehnologije u proizvodnji, bolji materijali, savreniji krojevi itd. Kapital je uveo modu i stil i profitabilnost se, zbog toga, osigurava tako to se ranije prodata roba samo odjednom pojavi kao ''stara'' moda. Nikakvog progresa, pa ak ni istinske inovacije tu u stvari nema. Iako je ve iz samog opisa bolonjizacije i pop-filozofije bilo jasno kapitalsitika inovacija upravo iskljuuje sutinsko preispitivnje okvira i inovaciju, sada je formalno jasno kako je to uopte mogue. Sa druge strane, varaajui se na filozofiju u kapitalistikom kontekstu, moemo rei da u njenoj ideji da ide do kraja u svom preispitivanju okvira samorazumljivog, se sada pojavaljuje neto to ne sme da preistpita, a to je sam kapitalizam. U stvari njoj samoj se to uopte ne pojavljuje. Time filozofija u kapitalizmu, svakako ostavlja neto sutinski neupitnim, pri emu, to neupitno u isto vreme postaje pokreta samog propitivanja (koje samo mora da ostane povrno i ogranieno)</p> <p>4. </p> <p>Preimo sada na jedan sasvim specifian problem. Jedan zanimljiv kontekst u kom se ova problematika inovacije i sutinske inovacije oitava jeste i altiserijasko naslee. Sa jedne strane, kao to znamo, Altiser samo govori o istorijskom materijalizmu (kao nauci), dok se on sam bavi dijalektikim materijalizmom (kao filozofijom). Dijalektiki materijalizam, pojam koji on sam na kraju naputa da bi ono to radi odredio kao materijalizam susreta, u klasinoj alstiserovoj koncepciji jeste epistemoloki pojekat u kom se analizira i konstruie kategorijalni aparat pomenute nauke s obzirom na princip materijalizma. Radi se o tome da se uoe i uklone svih idealistiki zaostaci u pojmovima u kojima se obavlja nauna analiza. Sa druge strane, polazei od koncepcije u Lenjinu i filozofiji, Altiser govori sutinski politikom karakteru filozofije i zapravo o filozofiji kao ideolokoj borbi par exelence. Ova dva shvatanja filozofije mogu da dou u antagonistiki odnos na sledei nain. Potrebno je da se prvo obavi odreeno izmetanje Altiserove koncepcije u kom se odbacuje i iiava sve ono to je po pretpostavci nepotrebno. Prvo se zanemaruju obaveze koju koncepcija filozofije kao ideoloke borbe ima unutar teorije kapitalsitike reprodukcije. Ignorie se dakle to da ideologija o kojoj je Altiser govori, igra svoju ulogu u reprodukciji unutar kapitalizma kao sistema zansovanog na borbi buroazije i proleterijata, a ne unutar sistema dominacije u kom jedna od dve bilo kako shvaene, suprotstvaljene grupe onih koji vre dominaciju nad onom drugom. Pritom se naravno, klasna borba kao specifiniji oblik sukoba zamenjuje sa politikom kao optijim: u drutvu se ne dogaa klana borba, ve naprosto borba onih koji su dominirani i onoh koji dominiraju. Tako filozofija prestaje da bude kalsna borba u teoriji i postaje politika u teoriji. Napokon, hiperbolizuje se ono to bismo kod Altisera mogli nazvati konjukturnim ideolokim senzibilitetom tj. nagalava se ideja da filozofija mora da barata oznaiteljima koji su na odreeni nain aktuelni u datoj konjukturi ili za datu konjukturu. Tako, sve ono to unutar konjukture nije aktuelno ili bar na neki nain fingirano njom, ne dolazi u obzir da bude upotrebljeno od strane filozofije. Ovako stiemo i do jedne vrlo specifine, i u gore opisivanom smislu, vrlo filozofine vrste altiserijanstva. Radi se o tome da bi filozofija kao politika u teoriji trebalo da sa jedne strane odustane od onih oznaitelja koji su odsutni iz konjukture, kao to su na primer ''radnika klasa'' ''eksploatacija,'' i da se koncentrie na razvijanje otpora dominantnoj ideologiji i artikulacije realnog praktinog otpora postojeoj drutvenoj dominaciji, putem upotrebe, razrade i umreavanja nekih u konjukturi postojeih oznaitelja (ili bar na neki nain postojeom konjukturom fingiranih oznaitelja) koji to omoguuju. Ovo je jedna vrlo filozofina koncepcija u ranije pominjanom smislu, jer se sve ono do ega Altiser tako tvrdoglavo i neinovativno dri, kao to su shvatanje marksizma kao nauke ili koncepcija proleterijata, moe da se zameni neim inovativnim i neim to se iz konjukture u konjukturu menja. Logika samorazlikovanja je ponovo na delu.</p> <p>Meutim ovaj epistemoloki element altiserijaske filozofije se ne moe tek tako izbaciti i iistiti. Zato se na ovom stadijumu, nalazimo u situaciji u kojoj postoje dve sukobljene koncepcije: ona politiko-ideoloko-konjukurna i ona epistemoloko-marksistika orijentisana na nauku. Tako na ovom stadijumu prva koncepcija razvija interpretacija te druge koncepcije, tj. same Altiserove filozofije u celini i posebno njegove teze o filozofiji i nauci i naunosti marksizma. To je prva stvar koju bi trebalo razmotiriti. U pitanju je naravno vorno mesto, jer ako Alitserova pria o naunosti i epistemolokom karakteru filozofije moe da se intepretira unutar ove sveobuhvatne ideoloko-politiko-konjukturne koncepcije filozofije, onda itava epistemoloka koncepcija altisera gubi na snazi. Ona prestaje da bude koncepcija onog bitnog u altiserijanstvu. U stvari, poenta je da se onaj element altiserijanske teorije koji se odbacuje intepretira kao posledica ovog, po pretpostavci, osnovnijeg elementa, da bi na taj nain prestao da ini deo jezgra altiserijaske teorije. Da bi se to uinilo, kae se upravo da je ta pria o marskizmu kao nauci u stvari bila jedna takva, isto politiko-ideoloka intervencija u datu konjukturu. Tako bi se onaj kasniji trenutak Altiserovoj teorijskoj biografiji kada se gubi pretenzija na naunost marksizma (da bi se potom odbacio i izraz dijalektiki materijalizam) kao neke vrsta odbacivanja magaree koe i njegovog "vraanja" filozofiji.Poetak tog pokreta u Altiserovoj misli se onda upisuje u jedan ranijei trenutak, naime u Lenjina i filozofiju u kom se jo uvek govori o ovoj naunosti, ali se prvenstnveo na jedan otar i nov nain kristalizuje teza politikom karakteru filozofije tj. filozofiji kao ideolokoj borbi. Isto tako jedan dodatan oslonac za ovu interperetaciju da je pominjnje nauke samo puka ideoloka intervencija i pobadanje zastavice objektivnosti u drutvenoj teoriji naspram realtivistikih shvatanja, koje ne ini deo sutinskog jezgra altiserijaske teorije jeste i faktika injenica da Altiser nikada ne pie ni stranicu ove nauke, ve samo govori o njoj (kao to smo ve pomenuli). Vano je...</p>